Istorija srpskog naroda

SADRAJ:
PRVI PERIOD I. Prodiranje Slovena na Balkan II. Sloveni sa Avarima III. Sloveni naseljavaju Balkan IV. Balkanska kultura u doba seobe Slovena V. Slovenska plemena i njihova kultura VI. Organizacija slovenskih plemena na Balkanu DRUGI PERIOD I. Bugari i balkanski Sloveni II. Prvi zajedniki pokret Srba, Hrvata i Slovenaca III. Prva srpska drava IV. Pokrtavanje Junih Slovena V. Srbi izmeu Vizantije, Hrvatske i Bugarske VI. Drava maedonskih Slovena VII. Zetska drava VIII. Srbija za vreme borbi Vizantije i Ugarske TREI PERIOD I. Stevan Nemanja II. Latinsko Carstvo i stvaranje Srpske Kraljevine III. Srpske meusobice IV. Zapadnjaka orijentacija u Srbiji V. Srbija kao glavna balkanska drava VI. Potiskivanje Bugara kao srpskih takmaca VII. Stvaranje srpskog carstva VIII. Delo cara Duana IX. Raspad Srpske Carevine X. Marika pogibija XI. Bosna kao kraljevina XII. Bosna kao stoer nove srpskohrvatske drave XIII. Boj na Kosovu ETVRTI PERIOD I. Srbi izmeu Turaka i Maara II. Maarska prevlast u Bosni i Srbiji III. Bosanski razdori IV. Oporavljena Srbija V. Despot ura Brankovi VI. Prvi pad Srbije VII. Razlaz izmeu despota i Maara VIII. Pad Srbije IX. Pad Bosne X. Stvaranje nove srpske despotovine XI. Pad Hercegovine XII. Pad Crne Gore

PETI PERIOD I. Turski zamah II. Srpska despotovina u Sremu III. Dubrovaka Republika ESTI PERIOD I. Srbi pod tuom vlau II. Turska osvajanja III. Nove srpske seobe IV. Obnova peke patrijarije V. Preokret u dranju Srba VI. Verski pokreti VII. Dalje borbe s Turcima VIII. Velika seoba Srba u Austriju IX. Srbi u Ugarskoj X. Osloboenje Crne Gore XI. Novi savezniki rat protiv Turaka XII. Ruski uticaj meu Srbima XIII. Austriski porazi XIV. Ruski uticaj u Crnoj Gori i susedstvu XV. Koina krajina XVI. Duhovno osloboenje Srba XVII. Razmah Crnogoraca NOVO DOBA I.Zaeci ustanka u Srbiji II.Poetak ustanka u Srbiji III.Razvoj ustanka IV.Francuska politika prema Srbima V.Rusko-srpski savez VI.Slom Srbije VII.Drugi Ustanak VIII.Srbija kao samoupravna drava IX.Ustanci bosanskih muslimana X.Krize u Srbiji XI.Srpski pokret 1848. godine XII.Crna Gora kao svetovna drava XIII.Nacionalni i knjievni romantizam kod Srba XIV.Politike i duhovne krize u Srbiji XV.Put na Berlinski Kongres XVI.Austro-ugarska prevlast XVII.Srpsko-bugarski rat i njegove posledice XVIII.Poslednji Obrenovi XIX.Polet Srbije XX.Balkanski ratovi XXI.Nova omladina XXII.Sarajevski atentat XXIII.Svetski rat XXIV.Ujedinjenje XXV.Vlada kralja Aleksandra

XXVI.Izmeu dva svetska rata Vladimir orovi i njegovo delo

PRVI PERIOD

1 Prodiranje Slovena na Balkan

Seoba ili veliko pomeranje naroda, koje je poelo uzimati sve veeg maha od drugog veka posle Hrista, bee jedan od najznaajnijih pokreta u historiji Evrope. On je, kako je to lepo primeeno, znaio u isto vreme i raspadanje i obnovu. Stari svet, kome je politiki bila glavni predstavnik mona Rimska Imperija, uzmicao je i padao pod neodoljivom navalom sveih i aktivnih plemena, koja su, najpre sa severa a posle i sa istoka, stremila prema njegovim sreditima. "Kako za nau dravu nastaju ve poslednja vremena", pisao je jo Tacit u svojoj Germaniji, "najbolje to nam jo srea moe da pokloni, jeste nesloga meu neprijateljima." Uzroci i motivi za ta velika pomeranja itavih plemena i naroda raznovrsni su i veoma sloeni, ali je njihov proces gotovo iz pravila morao dovoditi do sukoba sa Rimljanima. Ovi su daleko istakli svoje dravne granice: izazivali su na dosta strana svojim osvajakim prohtevima reakcije ugroenih; i drali su pod svojom vlau sve glavne prilaze za srednju i junu Evropu i njena najplodnija i najpitomija podruja. Ve krajem drugog veka vode se borbe na dunavskoj liniji izmeu Rimljana i germanskih plemena, koja su u pokretu; a ekspanzivni i mnogobrojni Goti dopiru sve do obala Crnoga Mora, da se u narednom veku, s pojedinim odredima, prebace pustoei u Malu Aziju i podnoje Kavkaza. Od sredine treeg veka poinje gotska ofanziva na Balkansko ostrvo, izvoena preteno iz stare Dakije a dananje Rumunije. Oseajui tekoe odravanja suvie dalekih i rastegnutih granica, Rimljani se reavaju, pred kraj treeg veka, da napuste izvesne oblasti, kao na primer istaknutu Dakiju, pa da na prirodno povoljnijim granicama, sa vie koncentracije snaga, izvre bolju organizaciju odbrane. Ali Carevini nije bilo pomoi. Iako je opasnost od nasrtljivih varvara bila oigledna, u Imperiji se ipak, u nekoliko mahova i na nekoliko strana, vode ogorene borbe raznih pretendenata za carski presto. Nekoliko takvih obrauna svreno je i na balkanskom podruju, neki gotovo pred oima spoljanjih neprijatelja. U mnogo prilika trai se saradnja tuinaca, i za tu saradnju rtvuju se krupni dravni interesi. U etvrtom veku jedan itav niz "ilirskih" careva, iju seriju malo ranije poinje Dioklecijan, koji su poticali iz raznih mesta Ilirikuma i koji su dolazili na vlast zahvaljujui u glavnom svojim vojnikim sposobnostima, uspeo je, donekle, da izvede izvesne reforme i razviju vojniko samopouzdanje, ali ni on nije mogao da sprei proces raspadanja. Carevina je postala preteka, da bi se mogla u celini odrati. Svestan toga, a rukovoen i drugim razlozima, podigao je Konstantin Veliki Carigrad (330. god.) kao novu prestonicu, davi tom naroit znaaj Balkanskom Poluostrvu. God. 395. izvedena je i stvarna podela Carstva u istono i zapadno, iako to moda nije bila prava tendencija tvorca te podele, cara Teodosija. Krajem etvrtog veka, oko 370. god. pojavie se hunske gomile na podruju dananje Rusije. Pod njihovim pritiskom izvesna se plemena toga podruja povlae prema zapadu, dok im druga, pokorena, priznaju vlast. Na udaru Hunima behu naroito Goti, vrlo moni, koji su se jo tu razvili u dve velike skupine, istonu i zapadnu. Dok su istoni dobrim delom priznavali hunsku vlast, zapadni su poeli itav niz neobinih pustolovina. Jedan njihov deo spustio se na Balkan, potukao tu jednu carsku vojsku i u smelom zaletu dopro do samog Carigrada; posle tog prvog zaleta, koji je bio suzbijen, oni se pribiraju ponovo i neto pregovorima i obeanjima a neto silom i pretnjama postaju upola gospodari na Balkanu. S Balkana prelaze u Italiju, gde 410. god. uzimaju i pljakaju Rim. Pokorivi i potisnuvi Gote, Huni su nesmetano prodrli do Dunava, povukavi sa sobom delove pregaenih naroda, germanskih i slovenskih. Pojave Slovena u podruju oko Dunava nesumnjivo su u vezi sa gotskim povlaenjem i hunskim nadiranjem. Meanje Gota i Huna i sa

ovima Bugara na tom podruju pomeranja ostavilo je traga u naim starim spomenicima; tim se da tumaiti, to neki nai stari pisci, sa Stevanom Prvovenanim, nazivaju Bugare Gotima. Dosada je pravac pomeranja bio u glavnom od severa prema jugu i jugoistono, a mnogo manje prema zapadu; s pojavom Huna poinje veliko kretanje masa od istoka prema zapadu i jugozapadu. Doline dunavske postaju poprita dugih borbi; panonska kotlina je krajnji cilj mnogih seoba, a Vlaka slui za nekoliko stolea kao neka vrsta podruja za prelaz. Ve germanskim nadiranjem poremeeni poredak na dunavskoj liniji pretvara se sad u potpun etniki i dravni haos. Tu se sruuju i meaju starinci i doljaci, gonjeni i gonioci, pobeeni i pobedioci, rase Evrope i Azije, najraznovrsniji tipovi i jezici. Za vremena hunskog gospodara Atile (433-453. god.), "bia gospodnjeg", koji je zadao strah celoj Evropi i ije su ratnike gomile prelazile duboko u Francusku i u Italiju, stradale su mnogo i severne balkanske pokrajine, naroito podruje od Dunava do june Morave. Posle njegove nagle smrti raspala se hunska drava za neobino kratko vreme. Njenim padom koristie se u glavnom dva germanska Hunima podlona plemena: Goti u Panoniji i Getidi u Dakiji. Gotima je bio gospodar Teodorih, junak epske poezije germanske, ovek od vee vrednosti. On se brzo snaao u hunskom rasulu i postao je, za kratko vreme, jedno od glavnih lica u historiji Balkana i Srednje Evrope. On pokorava i ujedinjuje gotska plemena na podruju evropskog dela Istonog Rimskog Carstva. Njegova je mo tolika, da ga car Zenon 484. god. imenuje konzulom, bojei se da se od saveznika ne prometne u neprijatelja. Kad mu je gotski elemenat postao i suvie sumnjiv, car Teodoriha upuuje, kao svog mandatara, u Italiju, da tamo silom preuzme vlast od Odoakra, koji je 476. sruio Zapadno Rimsko Carstvo. Odazivajui se carevom pozivu Teodorih je 488. god. krenuo sa najveim delom svojih ljudi na Italiju, ostavivi panonsko podruje i dunavsku liniju bez pravog gospodara. Na plodna podruja, koja behu napustili Goti, krenulo je vie varvarskih plemena. Severna granica Carevine imala je tu dosta nezatienih prelaza, jer car Zenon nije mogao da mesto Gota njihovu odbranu poveri svojoj vojsci. Kao vrlo aktivni javljaju se na toj strani, odmah posle odlaska Gota, hunski Bugari. Bugari su aziskog porekla, hunsko pleme s neto meavine, to im i ime kae (u tursko-mongolskom bulgha znai "meati"). Pripadaju juno-tatarskoj rasi (agataj), a po jeziku su najsrodniji uvakoj grupi, ouvanoj u istonoj Rusiji, u oblasti Povoloja. Njih su povukli sa sobom Huni; "stara Bugarska", kako se u VII veku zove njihova postojbina, bila je preteno u kubanskoj oblasti. Ve 482. god. zvao ih je car Zenon u pomo protiv Gota. U borbi s Gotima Bugari nisu imali sree; ali su zato sad, posle njihova odlaska, eleli da se bogato okoriste. Prodiranju varvara u to doba pomagale su u Istonom Carstvu i druge prilike. U Vizantiji je iza smrti cara Zenona, 491. nastala borba za presto. Carica njegova, Arijadna, uspela je da proturi za cara jednog od svojih niih dvorskih inovnika, silencijara Anastasija, koji se etrdeset dana posle smrti muevljeve venao s njom i postavio je ponovno za caricu. Protiv njih se, sa izvesnom sumnjom za bratovu smrt i sa mnogo ogorenja, die brat Zenonov Longin sa svojim zemljacima Izaurima. Longin ubrzo bi uhvaen u Carigradu, prognan u Egipat i tamo rukopoloen za popa, ali se ustanak, koji je on potaknuo, razbuktao po Izauriji i uzo opasne razmere. Tri godine trebalo je vizantiskoj vojsci, dok je uguila ustanak i dok joj je uspelo, da dobije glave zadnjih i najopasnijih protivnika. Da bi u nekoliko postao siguran od eventualnih novih pobuna car Anastasije naredi, te se velik deo Izaura raseli s njihovih ognjita i naseli po Trakiji. Osim toga, bilo je tada velikih verskih borbi radi otrine vaseljenskog halkedonskog sabora (od 451.) i radi intriga, koje su ga pratile kao i veinu vaseljenskih sabora. Jeretiki nazori Nestora i Eutahija nisu bili bez svojih pristalica; sam je Car na uas opozicije simpatisao sa uenjem ovog drugog i doputao u Carigradu njegovo slobodno propovedanje. Carigradska patrijarija, elei da pojaa svoj ugled kao patrijarija prestonice i da izvede crkveno jedinstvo na istoku, bee reila da se carigradskom patrijarhu priznaju iste povlastice kakve je imao papa u Rimu za zapad i da carigradski patrijarh bude poloajem najstariji od svih istonih. Nezadovoljstvo je usled toga bilo poelo da dobija antigrko obeleje. itave pokrajine Male Azije i Afrike ustadoe protiv carigradskih odluka i postojala je ne mala opasnost, da pokret sa verskog pree i na isto politiko polje. Izmeu Rima i Carigrada doe usled toga ak do stvarnog raskida. Najzad, 502. god., Vizantija se bez potrebe zaplela u rat sa perziskim vladarom Kabadom.

Rat taj, koji je trajao tri godine, bez mnogo sree za obe strane, istroio je znatno dravu i oslabio njenu vojnu snagu, a nije joj doneo nikakvih stvarnih uspeha. Sve su te stvari bez sumnje pratili i varvarski narodi oko Dunava. Nije sluajno, da one iste godine, 493., kad u Carigradu besni buna protiv cara i carice u izauriskom pokretu, varvari prelaze Dunav i upadaju u Trakiju, gde s uspehom vojuju. Anastasije, nemoan za borbu na vie strana, alje Teodorihu, pobedniku u Italiji, vladalake znakove poslednjeg rimskog imperatora, da bi bio siguran bar od njega; a na dunavske varvare, meu kojima su glavni Bugari, alje jaku vojsku. Ali god. 499., kod reke Curte, bi ta vojska, koja je imala 15.000 vojnika i 529 ratnih kola, strahovito potuena, izgubivi etiri voe i vie od 4.000 vojnika. Ohrabreni tim uspehom Bugari nastavie borbu, i 502., ne naiavi ni na kakav otpor vizantiske vojske, oplenie nemilice Trakiju. Nije nemogue, da su Izauri, koje je Anastasije silom kolonizirao po tim krajevima, moda i namerno, da mu se osvete sudelovali s Bugarima ili im pomagali za razna obavetavanja. Za to vreme Goti su iz Italije proirili granice svog poseda i na istonu obalu Jadranskog Mora, zauzevi svu Dalmaciju u rimskom opsegu, sve do Kolubare, i itav Srem sa Singidunumom (dananjim Beogradom). I podruje moravske doline bee nesigurno. God. 505. tu je izveden jedan tako silan napad Bugara i njihovih pomagaa na Vizantince kod reke Morave (Marga), da je po reima savremenika, kod poraene vizantiske vojske sasvim skrhan vojniki duh otpora. Te borbe i stalni unutranji nemiri, naroito u Carigradu, gde su stranke u popularnom cirkusu stvarale este nerede, iscrpie u velikoj meri vojne snage u dravi. Car se ozbiljno zabrinu o sudbini nekih svojih oblasti, pa ak i samog Carigrada. I s toga se, iz straha prodiranja varvara i njihovih nenadnih prepada, odlui da prestonicu opae jakim zatitnim zidom, kako bi je zatitio od iznenaenja i da bi je u sluaju potrebe mogao lake da brani. Na tu misao ini se, da je bio doao i njegov prethodnik, car Zenon. "Dugi zid" njegov ( ), koji je hvatao od Grkog do Egejskog Mora, u liniji od Selimvrije do Herakleje, bio je dugaak nekih 40 rimskih milja, visok i debeo po 20 stopa i dopunjen kulama za vojnike. Imao je na 600.000 kubnih metara kamena. Osim toga, da bi peak vie bio siguran od napada varvara, car pomae, po svretku dugog zida (512.), i naseljavanje, u donjim krajevima oko Dunava, germanskog plemena Herula, koji su se potucali po ovim krajevima Evrope i jednim delom, u V veku, sainjavali pratnju i pomagae Atilinih Huna u tim predelima, a u ovo doba bili prijatelji i saveznici Istonih Gota. Kolonizacije tuinaca za zatitu dravnih granica bila je mera kojom se Vizantija nije samo jednom posluila, a koliko je ta mera stvarno bila podesna da zatiti dravu i koliko je otkrivala njenu slabost pokazuju najbolje dogaaji, koji su doli posle toga. Kraj Anastasijeve vladavine bio je vrlo buran. Uavi u strasne verske borbe kao eutihijanac on je izazvao protiv sebe gotovo svu hijerarhiju i ogroman deo naroda. Ovo neraspoloenje poveali su jo i novi finansijski nameti. Posle jedne bune car pozatvara i poubija mnoge od buntovnika; svrgnu sva tri patrijarha: carigradskog, antiohiskog i jerusalimskog; rastera mnoge episkope i svetenike i izazva pometenost u crkvenim odnoajima svog doba. Taj mete u dravi upotrebi vojvoda Vitilijan, iz Zaldape s Dunava, latinskog porekla koji die ustanak u Trakiji. Da bi skupio to vie vojske, on pozva u pomo i varvare. Meu njima je bilo mnogo Huna i Bugara. S velikom masom on razbi nekolike careve vojske i pljakajui prodre do samog Carigrada. Odbaen odatle, posle jedne neuspele pomorske bitke, on se povukao u unutranjost kao stvarni gospodar Trakije, ne ustruavajui se od akcije u susednim oblastima. Uspeh njegov dolazio je dobrim delom od tog, to se on nije istakao kao prost buntovnik, nego i kao verski protivnik carev. Protiv cara i eutihijanaca izjavie se na svojim sastancima episkopi Ilirika i Grke, i posle episkopi Epira pomagani i od trupa toga kraja. Pod utiscima raznih borba i zavera, doekavi 517. jedan ogoren upad varvara (do Termopila,) stalno u trzavicama, uporni Anastasije, presvisnuo je jedne olujne noi 518. godine. Posle Anastasijeve smrti proglasi se za cara neoekivano poglavar njegove telesne garde Justin. Nepismen i prilino prost, ali poduzetan, taj je ovek ostavio svoje rodno selo i krenuo u svet za boljom sreom, pa je, zahvaljujui svojoj upornoj energiji, hrabrosti (u izauriskom ratu stekao je poverenje carevo) i seoskoj lukavosti, doao do najveeg mesta u dravi. Kao ispravan pravoslavac on bi od protivnika eutihijanskih i prolog cara pozdravljen kao izbavilac i pomagan svim

autoritetom crkve. On se izmiri i sa Vitilijanom, domami ga u dvor i imenova magistrom vojnika i konzulom, da ga malo posle smakne i tako kao jedinog opasnog takmaca za uvek skloni s puta. Pred kraj ivota car se sve vie oslanjao na svog sestria Justinijana i uini ga najzad u aprilu 527. svojim savladarom, da mu iza smrti, u avgustu te godine, preda obezbeen i nepreporan presto. Novi car, jedna od najkrupnijih linosti vizantiske historije, bee zanimljiva kombinacija nesumnjive bistrine i ireg duha sa upornou tvrde pameti i neodmerenou surovih instikata. Obrazovan paljivo on je imao obimnog enciklopediskog znanja starih filozofa i iv interes za mnoga pitanja savremenog ivota. Bavio se pesnitvom i bogoslovijom (njemu se pripisuje poznata crkvena pesma "Jedinorodni sine"); bio vrlo upuen pravnik i njegova kodifikacija rimskog prava i danas je na ceni (Corpus iuris civilis); a kao sjajan spomenik njegovih visokih ideja stoji slavna Aja Sofija, najvelianstvenija graevina imperatorskog Carigrada. Kao vladar on je, meutim dravi doneo samo relativne koristi. Precenjujui i svoje snage i sredstva on je poduzimao poslove, koji su se izvodili sa mnogo napora i rtava, a zavravali esto sa vrlo problematinim vrednostima. Uvukavi Vizantiju u sukobe gotovo sa svim svetom, da bi obnovio stari sjaj i znaaj carstva, on je iscrpao sve njene izvore i sokove i doveo je do potpune iznurenosti i finansiske nemoi, to je bilo porazno ne samo za njegove naslednike, nego i za kraj same njegove vladavine. Iz neto suvie optih vesti znademo, da je ve delimino tokom Justinove, a s poetka Justinijanove vladavine nastalo opet ivo kretanje u punoj meri varvarskih plemena u predelima oko Dunava. Svake godine, kazuje jedan savremeni grki pisac, provaljuju Huni, Anti i Sloveni, , u vizantiske pokrajine i to kroz Ilirik i itavu Trakiju, od Jonskog Mora do predgraa Carigrada. Prve prelaze pokuali su Anti, i nisu dobro proli; ali njihov prvi neuspeh nije obeshrabrio druge. Car je, zbog tih upada, bio ponekad u osetnoj neprilici. Uavi u rat sa Perzijom, koji je izbio pred smrt Justinovu, Justinijan nije imao dovoljno vojske, da je baci prema dunavskim napadaima i da ih obuzdava u prohtevima. Sloveni, koji su iveli, i ako mnogobrojni, nepoznati blie Evropi i njezinim piscima, sve iza karpatskih gora i od Visle do Azovskog Mora, javljaju se u historiji sa svojim imenom tek u ovo doba, kad su doli na domak grkih granica, potisnuti iz svoje postojbine od tih raznih naroda u optem pomeranju tih vremena. Ime Slovnin dolazi od korena wleu - - cluere, i oznaava ljude, koji ive oko reka; itav niz imena izvora i potoka ouvan je sve dosad s tim imenom: Slovac, Slovinje, Slovin, Slavnica i dr. Prvi put se spominje to ime u teolokim pitanjima i odgovorima Pseudo-Cezara Nazijanskog, , .S gornje strane Dunava spominje ih u prvoj polovini VI veka savremeni vizantiski pisac Prokopije, koji navodi, da Sloveni zajedno sa jednokrvnim Antilima zauzimaju najvei deo prostora na drugoj obali reke. I svi drugi pisci VI veka poznaju Slovene u tim krajevima U Sedmogradskoj oni su ostavili mnogo toponomastikog traga, a dananja se Vlaka jedno vreme tada zvala slovenskom zemljom. Znai, dakle, da su tu oni stigli tokom druge polovine V i na poetku VI stolea, zajedno sa hunskim i bugarskim etama, koje su nadirale iz istonijih krajeva Evrope i potiskivale Slovene imajui ih vie kao podlonike nego kao saveznike. Naroito behu na udarcu slovenska plemena iza karpatskih klanaca, od Dnjestra do mora, ona koja spominje savremeni Jordanes (Sclaveni, Sclavani), kuda su najvie i najlake prolazili nadirai, da bi se spustili u obe dunavske kotline. Radi ovisnosti od tih zavojevakih naroda slovensko je narodno ime kod mnogih zapadnih pisaca i plemena dovedeno u etimoloku vezu sa latinskim nazivom robova: Slovnin- Sclavanus- Sclavus. Protiv tih novih dunavskih neprijatelja Justinijan, u oskudici dovoljne vojske, postavi dobre zapovednike: najpre svog sinovca Germana, veta i srena u borbama, pa posle Hilvuda (531. god.), poreklom Anta. Ovaj se hrabro borio protiv svojih saplemenika, ali je posle tri pobune i zaglavio od njih. Iza te dvojice ne doe niko, da ih dostojno zameni i pritisak napadaa poe da biva sve tei. U to vreme izbi u Carigradu opasna buna protiv cara, potekla od monofizita i pristalica Anastasijevih potomaka, i to jo vie omete organizaciju otpora na severnoj strani. Posle, tek to je slavni carev vojvoda Velizar krvavo uguio bunu, poe novi rat sa Vandalima u Africi, a tri godine docnije, 535. i opasno i dugotrajno vojevanje u Italiji protiv Istonih Gota. Zauzet na toliko strana car ne dospeva da obrati punu panju dogaajima oko Dunava, niti s poetka tome neprijatelju pridaje onu vanost,

koju ostalima. Radi toga Sloveni, Anti i Bugari postaju sve slobodniji i sve nasrtljiviji i sve se vie uvruju na plodnom terenu, na kom su se nali. Jedna borba izmeu Anta i Slovena 533. omela je za neko vreme njihove akcije protiv Carstva, ali za to Bugari iskoriavaju talijanski rat, provaljuju duboko na Balkan i imaju vrlo ljute borbe sa vizantiskim proreenim posadama. ak je poglavar Ilirika, Hun Askum, bio zarobljen od Bugara i odveden u njihovu zemlju. U oskudici svoje vojske zauzete ratove u Italiji, Vizantinci su traili pomoi i u tih plemena, koja su delomino prelazila Dunav i postajala njihovi podanici. Kad je Gepid Mundo, poglavar Sirmiuma, pristavi uz Vizantince, postao zapovednik Ilirika, on je tu naao "mnotvo Bugara", koji sigurno nisu bili samo etnici. U borbama protiv Gota carevom voi Velizaru, posle zauzea Pontusa, dolazi pomo od 1.600 konjanika sa vizantiskim zapovednicima, ali sa vojnicima sastavljenim "najvie" od Huna, Slovena i Anta, i onih, to stanuju s gornje strane Dunava. Njihov vizantiski voa zna ak i neke navike slovenskog ratovanja. Oni su veti, saoptava on, da se sakriju za grm ili za kamen i da, iskoivi iznenada, zarobe iva neprijatelja. "Oko Dunava, gde stanuju, tako su uvek napadali Grke i ostale varvare." U vizantiskoj vojsci protiv Terzije bilo je ne samo slovenskih i antskih vojnika, nego i zapovednika. To zajedniko vojevanje znatno je doprinosilo, da Sloveni poznaju iz blie grke vojne obiaje i taktiku i da se njima poslue; a slabost romejska, koja je trebala njihove pomoi, davala im je uverenje, da nemaju odvie opasna protivnika. To saznanje moglo je da se pojaava svaki dan. Dugotrajni rat u Italiji sa svakovrsnim obrtima oevidno je crpao snage carstva i izazivao svojim ekonomskim posledicama ne samo nezadovoljstvo, nego i nove neprijatelje. U skoro pokorenoj Africi izbijali su nemiri i zavere, radi kojih se morala tamo drati i stalno zanavljati jaa posada. Oko 540. poe i perziski vladar Hozroje nove napadaje na vizantiske oblasti Male Azije, na ekonomski najrazvijenije i po carstvo najvanije. Iskoriavajui tu zaposlenost Vizantije na drugim stranama i Sloveni su, kao i drugi narodi njihova susedstva, prelazili Dunav i ili u pljaku. Hroniari belee jedan straan upad Bugara Huna u to vreme. U Iliriku su bila uzeta 32 grada, a 120.000 zarobljenika odvedeno je preko Dunava. Justinijan je, da umiri bar neke, nudio Slovenima pogodbu. Pod uslovom da brane slina upadanja Hunima Bugarima, on im je davao stari grad Turis, podignut nekad od cara Trajana, i zemlju oko njega, obeavajui im uz to svaku potporu i dosta novaca. Za Slovene je to bio dokaz vie o oslabeloj snazi mone carevine. Najzad, 542. godine, poto se i pre javljala na mahove, obuhvati strahovita kuga evropski svet kosei ljudske ivote. Naroito postrada od nje u ulice zbijeni, mnogo naseljeni i nekad mnogo higijenski Carigrad sam Justinijan jedva je preboleo ali ne bee poteena ni provinciska mesta, zajedno s vojnikim posadama. Kad je reavao da pone akciju protiv Gota u Italiji car Justinijan se pourio, da im to pre oduzme Dalmaciju, kako bi mu ova mogla posluiti kao jedna od operacionih baza. Njegova vojska grupisala se, u glavnom, na obalama Dalmacije, suzbijajui gotske pokuaje, da se iskrcaju i povrate izgubljeno. Unutranjosti zapadnog Balkana nije se obraala dovoljna panja; tamo su bile ogromne planine, teko prohodne, s velikim umama i sa putevima nedovoljno pogodnim za vee ekspedicije. To su dobro pratila plemena sa dunavske linije i prema tom su udeavali svoje upade. Kad se vizantiska vojska prebacila u Italiju, nagrnue Sloveni preko granice u veim gomilama. Za vreme tog dugog rata u Italiji Sloveni gotovo svake godine upadaju u susedne oblasti Vizantije. Poee se ve pomalo i privikavati, da na desnoj obali reke, esto duboko u unutranjosti carstva, i prezimljuju i da se poneki tu i nastanjuju. Kad je Velizar uspeo da preotme od Gota Rim, slovenske ete oplenie sav Ilirik, sve do Epidamna (Draa), ubijajui i robei koga stignu i otimajui ak i same gradove, jer "nije bilo nikog da ih brani", kako belei jedan savremenik. Vizantiska vojska od nekih 15.000 ljudi nije smela da se upusti u borbu s njima, to znai da su Sloveni brojem bili znatno jai i opasniji. Romejske stvari uopte ne idu dobro. Rat u Italiji ne moe da se vodi bez dovoljnih sredstava i vojske, i Velizar, nemajui toga moli, da bude opozvan. Gepidi, jedan gotski ogranak zauzeli su grad Sirmij 536. god. i gotovo svu Dakiju, a Langobardima je car ustupio grad Norikum i panonske tvrave, da bi ih dobio kao saveznike protiv Gota. To ove nije smetalo da, spustivi se do Dunava, blizu Gepida, provaljuju u Dalmaciju i Ilirik i da tamo, toboe kao carevi saveznici, plene i robe. Druga daka mesta, s nanovo utvrenim Singidunom ustupio je car

Herulima, koji nisu bili mnogo bolji od Langobarda, ali koji su bar ili u vojsku, u redove federata, u neku vrstu "stranih legija". Njima je car davao i poklone, upravo najam, po koji su dolazili naroiti poslanici, kao to ih je pre davao i Gepidima. Ubrzo su ta varvarska plemena poela meusobnu borbu, posebno Gepidi i Langobardi, i iskrvavila su se, podbadana od carigradske diplomatije, toliko, da nisu za due vremena bila nikakva ozbiljna opasnost ni za Carigrad, ni za druge susede. Carigrad je i eleo, da ih vidi zavaene i upuene na pomo i zavisnost od njega i onesposobljene za ma kakvu zajedniku akciju veeg stila. Ta borba izmeu Gota i Vizantije, izmeu varvara s Dunava i carskih eta, izmeu Gepida, Herula, Langobarda; to guanje s puno krvi, stvorilo je u tim oblastima od Dunava do mora i na obe obale oko Dunava jedno stanje, u kome se mnogima inilo da je sve mogue. Autoritet vlasti nije se oseao mnogo bolje od zidina pojedinih tvrava. Kad se Carevina kretala da pokae svoju snagu, to je bivalo samo na mahove i uvek u lokalnim akcijama na samom Balkanu. U pauzama, posle napora, kuljale bi kroz mnoge prolaze nove ete varvara, uvek spremne za haranje, esto sa sveim pridolicama i vlasti su bile nemone da ih spree. Carska vojska odnosila je ponekad pobede, gde se za njih dala prilika; ali protiv nenadnih upada i prepada i protiv plavljenja severnih granica tuim elementima, nije moglo biti drugog leka nego da se tamo obrazuje jaka i neprobojna obrana. Jedan strahovit pohod Slovena u unutranjost carstva zabeleen je 548. godine. Jedna njihova eta, ne vea od 3.000 ljudi, prela je bez zapreke Dunav, pa bez ikakve muke i Maricu, i tu se podelila u dve grupe. Prolazei u pustoenju Ilirik i Trakiju one su tukle vizantiske odele, s kojima bi se sukobile, iako su ponekad bile slabije brojem. Jedno jako odelenje konjice, koje je bilo u trakoj tvravi Curulu pod zapovednitvom carskog dvorjanina Azbada, pokua napadaj, ali bi razbijeno "bez ikakve muke" i "poubijano u najsramnijem begu", a sam Azbad zarobljen. Njemu su napadai najpre skidali remenje s koe na leima, pa ga onda bacili u vatru. Sloveni su po tom, nesmetano, opsedali i udarali i na tvrave, stekavi iskustva i ratne vetine; a pre, govori Prokopije, "niti se usuivahu sii u ravnicu niti boriti se oko gradova". Tako zauzee i primorski traki grad Toper, dvanaestak dana hoda od samog Carigrada. Muko stanovnitvo u njemu, oko 15.000 poubijae, a ene i decu sa svim blagom povedoe u roblje. Ovaj slovenski pohod opisan je kao jezovito delo klanja i mrcvarenja, ravno hunskim krvolotvima. Iza njih su kao svirep trag ostajale leine poubijanih bez obzira na godine, i to posmicanih ne maem ili strelom, nego pobijenih na kolje ili premlaenih po glavi, poto bi im ruke i noge sputali meu etiri daske u procep. Druge su, ne mogavi ih sa sobom uz mnogu stoku povesti kuama, ugonili u njihove staje i tamo ih sve zajedno spaljivali. U svoju zemlju poveli su roblja na desetine hiljada. Posle izvlaenja Velizareva u Italiji stvari pooe sasvim ravo po Vizantince i gotski kralj Totila imao je da savlada jo samo izvesne slabe romejske posade, koje su se hrabro opirale, ali bez pomoi iz otadbine bile osuene da propanu. Kad je bila neposredno ugroena ak i Sicilija i Mesana odlui se Justinijan, da jo jednom napne snagu i pokua sreu. Za vrhovnog vou postavi svog sinovca Germana i dade mu dovoljno sredstava, da prikupi i organizuje vojsku. Geman je bio ovek jae vrednosti i uivao je dobar glas; naroito su ga se pribojavali Anti i Sloveni, protiv kojih je ranije s uspehom ratovao na Dunavu. Dok je on u Iliriku, u Sardici, opremao vojsku, preoe Sloveni, u broju kao nikad dotle, u Vizantiju i utaborie se pred Niem. Neke od njih, koji su se rasuli po zemlji, da bi pljakali, uhvate Vizantinci i ispitaju, pa uvi da nameravaju napasti ak Solun i okolne gradove obaveste odmah o tome cara. Ovaj se zabrinu i naredi Germanu, da odustane od pohoda na Italiju, nego da svakako gleda suzbiti Slovene. Ovi, doznavi za to, i raunajui sa Germanovom vojskom, ne usudie se da prime borbu, nego preavi ilirske gore spustie se u Dalmaciju. Kad je minula ta opasnost German naredi da se vojska sprema za Italiju, ali mu, usled nagle smrti, ne bi sueno da naum izvede. Njegovi zamenici dooe u Solunu i odlue da tu prezime nalazei, da bi zbog odmakla vremena bilo teko preduzeti suvim put za Italiju (550). U to vreme pree preko Dunava nova grupa Slovena i spoji se sa onima, to su ve bili na drugoj strani. Ve je onda upadalo u oi to prelaenje i navaljivanje Slovena na Vizantiju, kadgod ova poduzima jae akcije protiv Totile i Gota. Nije udo s toga, to se kod Grka javljalo podozrenje, da to ne biva sluajno i da izmeu Totile i Slovena postoje neke veze. Oni su ih tumaili

podmiivanjem od strane Totiline, u glavnom onim sredstvom, kojim su se Vizantinci sluili izigravajui susedne narode u svoje svrhe. Karakteristino je, doista, da je Totilino ime ostalo zapameno kod Junih Slovena i da najstarija naa hronika, Dukljanska, stavlja Totilu u slovenske vladare. to su Sloveni upadali u vizantiske pokrajine obino onda, kad je romejska vojska prelazila u Italiju nije teko razumeti. Oni su imali prilike da se obavetavaju o tim kretanjima od svojih ljudi, i inae, i znajui da im se, u oskudici vojske, nee moi staviti ozbiljan otpor ili su preko Save i Dunava vie u pljaku nego u borbu. Protiv tih novih slovenskih eta car je ovog puta opremio znatnu vojsku. Sukobili su se ak kod Adrijanopolja. Pretovareni plenom, kad su ugledali Grke, Sloveni se povukoe na jednu glavicu ekajui napad; dok je careva vojska s poetka oklevala, a kasnije, naterana neraspoloenjem vojnika zbog oskudice u hrani, poela je borbu sa pomeanim oseanjima. Vizantiski poraz bio je potpun; prvi put tom prilikom Sloveni su oteli i njihovu zastavu. Nesmetani, oni su iza tog nastavili plenjenje i opustoili su oblast Astiku, za koju se dotle nije pamtilo da je bila harana i koja je, prema tom, bila retko bogat plen. Ovako pljakajui slovenske su ete stigle do samog Velikog Zida, neto malo vie nego dan hoda od samog Carigrada. Nova romejska vojska, u poteri, stigla je jednu slovensku etu tih pljakaa i povratila jedan deo plena i zarobljenika, ali su drugi uspeli da se jo uvek s bogatom pljakom vrate kuama. Poueni iskustvom posle tih upada i eljni da nesmetano priberu nove ete za definitivan napad protiv Gota, Vizantinci su postavili vrlo paljive i dovoljne strae na dunavskoj liniji, da spreavaju prepade s te strane. S toga novi slovenski napadaji, 552., ne idu vie u Trakiju, nego znatno zapadnije, preko gepidskog podruja, u Ilirik, u zapadnu Srbiju ili istonu Bosnu. Tako su proli gotovo nesmetano, pljakajui i ubijajui. Vizantiska vojska, nesumnjivo brojem slabija, nije smela uopte da se upusti u borbu s njima, nego je samo napadala pozadinu i hvatala pojedince. Nije ak mogla ni da zada tee udarce Slovenima pri povratku preko samog Dunava. Koliki je bio slovenski plen tog puta vidi se najbolje po tom, to su Gepidima, za prevoz preko Dunava, plaali po dukat na glavu i uspeli, naravno, da odvuku i itav plen. Da bi u budunosti spreili veze Slovena sa Gepidima, u Carigradu se ve mislilo o tom, ta da se ponudi ovim drugima, pa da Slovene ostave osamljene i tim lake dostupane osveti. Ali borba, koja uskoro nasta izmeu krvnih neprijatelja, Gepida i Langobarda, dade caru prilike, da jevtinije doe do reenja. Da bi kaznio slovenske pomagae on se stavi na stranu Langobarda i pomoe im, bez posebnog vojnikog uea, da dobiju pobedu. U tim borbama Gepide su pomagali Bugari, a za svoje usluge naplaivali su se sem od njih jo i od Vizantije, haranjem njenih pokrajina. Posle Totilina poraza kod Tagina i njegove pogibije (552.) i posle tim prouzrokovane propasti gotske drave, prestaju za neko vreme i upadi Slovena i drugih naroda s Dunava. Uplaila ih je tom prilikom pokazana upornost i energija Carevine i mogunost, da se ta vojska pobednica obrati sad protiv njih. Prestale su, moda, u isto vreme i sve veze, koje su imali sa Gotima i Totilom. Po svoj prilici, posle pada Italije, mogao je Justinijan u prvi mah da odvoji i neto vie vojske za posade u gradovima unutranjosti i da pojaa strae oko Dunava, ako nikim drugim a ono Traanima i Ilirima, koje je u velikom broju bio pokupio za zadnji napad protiv Totile. Kraj Justinijanove vladavine bio je inae vrlo sumoran. On je ostao pobednik na nekoliko strana, skrio je opasne drave i Vandala i Gota, uspeo ak, da zakorai i u paniju, muenu unutranjim borbama, ali je to sve donelo vrlo male ili gotovo nikakve koristi snaenju matice carstva. Neprestano ratovanje trailo je silne ljudske rtve, varvarisalo naravi i ruilo opta dobra i materijalne i duhovne kulture. Cvetna Italija postala je gomila zgarita i poprite podivljalih ljudskih opora. Severna Afrika, od rata i kuge, opustela je gotovo sasvim i stala sve naglije da propada. Finansije dravne ile su sve vie na gore, i kao posledica doao je s jedne strane pritisak na narod, da se stvore novi izvori prihoda, a s druge opte padanje vrednosti i poskupljivanje ivota. Zloupotreba kod nedovoljno plaene vojske i inovnika postaju javna sablazan. Prve carske uredbe, da se doe do finansiske ravnotee, tiu se smanjivanja vojske. Mesto 645.000 ljudi, koliko je trebalo biti u logorima, ostaje jedva 150.000 i to rasutih po svima pokrajinama prostranog carstva, od Male Azije do panije. Pa i ta tako svedena vojska bila je bedno izdravana, neuredno plaana i slabo hranjena; dolazilo je ak dotle, da su vojnici ponekad morali i prositi ili beati iz legija. Oko

558. naputaju se mnoga utvrenja u Meziji i oko Dunava; kod Laza u Aziji vizantiski zapovednici ruili su svojim rukama zidove utvrenih mesta koja su naputali, da ne bi posluila posle neprijatelju. Zamoren i ostareo, car se bavi vie crkvenim nego vojnikim poslovima i njegova klonulost oseala se i odraavala i u svim drugim dravnim organima. Pred kraj njegove vladavine opasnost od "varvara" zapretila je neposredno samom Carigradu i oevidno pokazivala zlo, koje, pored svih dalekih uspeha na zapadu, nije moglo da se sprei na kunjem pragu. Godina 558. bila je vrlo teka. Silan zemljotres u Carigradu otetio je mnoge zgrade u varoi, a Anastasijev zid, zanemaren i inae, razvalio se na nekoliko mesta. Usled otre zime Dunav se bio toliko sledio, da su preko njega mogli prelaziti ne samo ljudi, nego i teka kola. Ovu priliku iskoristio je voa kutrigurskih Bugara Zavergan (Zaver-han), da provali u Vizantiju. Na put mu nije stao niko. ak se izrino navodi da je naao puste pogranine krajeve i da je bez muke dopro do Trakije. S jednom etom on je, kroz provaljeni Anastasijev zid, doao gotovo do pred samu prestonicu inei nasilja svake vrste. U Carigradu nasta velik mete dobeglica i neopisan strah. Justinijan dade neke dragocenosti preneti u Malu Aziju, to jo vie pojaa opte zaprepaenje. to je najgore, u samoj prestonici ne bee dovoljno prave vojske za borbu. Carska garda, sholariji, behu vie za paradu i nimalo svikli boju, a i oni su jedva dostizali da zaposednu najvanije take na samim gradskim zidinama. U nevolji bi pozvan stari Velizar, da spasava grad. S neto veterana i slobodnih trupa, s mnogo seljaka, koji su imali da u zgodan as zahalau sa svih strana, iskusni Velizar je uspeo da odbije neprijatelja, iskoristivi grabljivost Bugara, koji, ratrkani radi pljake, behu izgubili sposobnost koncentrisane akcije. Klonulost careva ispoljila se, meutim, i tom prilikom. Zavergan, koji se posle uzmaka ispod Carigrada bio pribrao, jer nije bilo nikog da ga goni, traio je od Justinijana novane naknade i dobio ih je, poto se car ustruavao da otee pregovore. U to vreme dolazi na vizantiske granice jo jedno novo azisko pleme, koje e nekoliko vekova biti jedno od najvanijih u historiji srednje Evrope. To su Avari ili Obri. Tursko-tatarskog porekla oni su ranije stanovali negde iza Kaspiskog Mora. Oblikom, bojom lica i obiajima oni su toliko bliski Hunima, da ih mnogi od starijih pisaca ili potpuno meaju ili svesno identifikuju s njima. Jedan vizantiski pisac, Teofilakt Simokata, koji ima najbolja obavetenja o njima, tvrdi, da oni i jesu u stvari Huni, a da su avarsko ime uzeli od slavnog i uvenog plemena Avara, da bi tim imenom stvorili sebi vei ugled. Nomadsko pleme, oni su menjali svoja sedita, esto od volje, a esto i prisiljeni. U turskom avar uopte oznaava begunca i skitaa. Ovog puta (552.) njih su bili potisli Turci i u begu pred njima Avari su, inae kao i svi Huni dobri konjanici, doprli na zapadne obale Crnog Mora. Odatle, njih oko 20.000, beei i dalje ostavie i crnomorske narode, koji su iveli onuda. Taj njihov beg zapamen je dobro i Vizantinci su im ga docnije ee prebacivali, dok su Turci svakom prilikom naglaavali, da su Avari jo uvek njihovi podanici, i da, ma gde bili, ne mogu izbei mau njihova sultana. To beanje Avara i borbe, koje su nastale usled njihova nadiranja prema zapadu, kao i meusobna klanja hunskih plemena iznad Dunava, izazvae optu pometenost. Zaplaena plemena tih podruja nisu znala ta sve moe izii iz tog opteg neprijateljstva i stoga se, u nevolji, obraaju Carigradu i nudei toboe svoje usluge u stvari trae, da otud budu podrani. Car ih sve, usvojivi jednom taktiku mienja, prima usrdno i otputa s poklonima. Kao ostali varvari postupaju i Avari. God. 558. oni preko Alana ulaze u veze s Grcima i to na ovaj nain. U zemlji Laza bavio se tada Justin, sin Germanov, koga obavestie Alani o varvarskim eljama, a taj to saopti dalje caru. Na Justinijanov zahtev doe u prestonicu posebno avarsko poslanstvo. Ono se tu razmetalo snagom svoga plemena i njegovom nepobedivou i koriu, koju bi moglo imati Carstvo od njihova saveznitva, a trailo je kao cenu za to dostojne darove, stalnu platu i rodnu zemlju za stanovanje. Dosledan svojoj politici Justinijan je pristao na to. Savez je bio sklopljen i nailazio je na odobravanje, jer se Vizantinima inilo, da je glavno da drugi za njih svravaju poslove, pa svejedno, da li e Avari pobediti ili biti pobeeni. I odista, oni naskoro poinju napadaje za raun Vizantije i bore se sa Utigurima, Zalima i Sabirima i ljuto nagruju Ante. Ali lukavi, oni se u brzo snalaze na novom podruju, razabiru odnose u susedstvu i ve uskoro ire svoj opseg. Oko god. 562. alju poslanika u Carigrad i trae,

da im se odredi zemlja za naselja. Prema predlogu stratiga Justina car im ponudi bivu postojbinu Herula, takozvanu drugu Panoniju, ali Avari ne primie te ponude. Justin bee, meutim, poverljivo saznao, da je elja Avara u stvari bila sasvim druga: oni nisu traili zemlju kao za stalno naselje, nego kao pogodan teren za pljaku i s toga su hteli da preu na desnu obalu Dunava, i to, radi lakeg uspeha, sa dozvolom Carevine. Saznavi za to Vizantija s podozrenjem prati rad avarskih ljudi, oduzima im oruje, koje su kupovali na njenom podruju, sprema odbranu reke i odbija da ispuni postavljene zahteve. To izazva proteste od avarske strane i ubrzo ponu spremanja za otvorena neprijateljstva. to se nije moglo dobiti lukavstvom trebalo je osvojiti na sablji. Sukob se zaotrio jo i tim, to je posle smrti Justinijanove (565.) njegov naslednik Justin II iz osnova promenio ujakovu politiku prema varvarima. Poremeene finansije dravne i suvina popustljivost doveli su vladu u vrlo teak poloaj i u zemlji se javljala jaka struja protiv iroke ruke Justinijanove. Justin smatra da je mienje varvara bilo loe sredstvo za njihovo smirivanje; oni su to smatrali vie znakom slabosti nego nekom dravnom mudrou i usled toga je osetno stradao sam ugled Carevine. Kad su Avari uputili svoje poslanstvo novom caru traei ne samo dotadanje darove, nego i njihovo poveavanje, ukazujui pored svoje velike snage i na zasluge, koje su uinili Carevini prekrativi dotle uobiajena varvarska pljakanja po Trakiji, Justin im dade odgovor koji je bio pun imperatorske samosvesti i nimalo sklon za pazar. Nisu oni ni potreba ni strah imperije i ovo sve, to se ini za njih vie je milost nego obaveza. Odbivi, da im da ono, to su traili on im je u jednoj reenici izneo program svoje politike: mesto novca i otkupa, varvare e odbijati od Vizantije strah pred njenom snagom. Avari, koji su meutim okupili oko sebe ostatke srodnih hunskih plemena, i u istonoj Evropi i na desnoj obali Dunava, neke milom, a neke silom, kao u meusobnim borbama iskrvavljena bugarska plemena, poeli su bili da se ire prema zapadu i bez pristanka Justinijanova. Konjanici, u irokim poljanama ovih predela oni, kao i Huni Atilina vremena, imaju prostrano poprite za svoje ispade. Ratnici su po zanatu i od potrebe. Dosta brzo poznavaju Panoniju, prelaze u nju i u zaletima iskrsavaju ak na franakim granicama. Uplaeni donekle odlunou novog cara oni ostavljaju na miru vizantijske granice, bar za jedno izvesno vreme, i sve se vie obru prema zapadu. Prva njihova nadiranja su u severozapadnom pravcu prema Tiringiji, gde prisiljavaju franake vladare na odustajanje od ratova protiv njih. Avarsko probijanje prema jugozapadu dolo je neto docnije i bilo je izazvano borbama izmeu Gepida i Langobarda. Pomueni odavno izmeu sebe i krvno zavaeni, i jedno i drugo od tih plemena trailo je saveznike za straan i konaan obraun. Langobardi se obraaju Avarima, nalazei da su im Vizantici, saveznici Gepida, zajedniki neprijatelji. Bajan, poglavica avarski, pristade na savez, ali uz cenu, da njemu pripane osvojena gepidska zemlja, uz druge neke delove. U borbi iza toga Gepidi su bili potueni i u njihovu zemlju, u dolinu ua Drave, sve do Fruke Gore, prodree Avari. Vizantinci su jedva uspeli da za sebe spasu tvrdi grad Sirmij, kao krajnju taku i kulu na savskoj granici. Uavi u gepidsko podruje Avari se jo vie pomeraju prema jugu i naroito prema zapadu, a kao Langobardi, osetivi neposredno nezgode avarskog susedstva, iskoristie promenu uprave u Italiji i krenue tamo 568. "sa enama i decom i svim pokustvom", zauzee Avari i njihove zemlje. Zapadni izvori kazuju, da su ih Langobardi sami ustupili Avarima s pogodbom, da ih opet uzmu, ako im bude nude da se vraaju. Zanimljivo je, doista, da veze izmeu ta dva plemena i iza toga ostaju dosta srdane i ako je ovde tako lako pretpostaviti, da su Langobardi na svom terenu vie uzmicali, nego to su ga darivali. Tako su se krajem ezdesetih godina VI veka Avari rairili po svoj Panoniji i postali na tom podruju glavni inilac. Dolazei kao pobednici oni su tu zagospodarili i svim rasutim slovenskim naseljima, koja su se ovde zatekla od ranijih pohoda, ili su ih dovodili sa sobom, kad su prolazei njihovim zemljama pomerali slovenska stanita sve od doline Dnjestra i Dnjepra, pa do dunavskog ua.

2 Sloveni sa Avarima
Avari su tako, izbegavi direktne vee sukobe s Vizantijom, postigli ipak donekle ono, to su traili: ali su obuhvatili itavu dunavsku dolinu i stali sad prema Carevini sa izvesnim pravom na dalju ekspanziju i sa izvesnom afirmacijom svoje snage. Sad se samo nije vie radilo o tom, da preu na desnu obalu Dunava u gornjem toku, nego da preu sa severne strane na junu u njegovom donjem toku, odnosno da iz osnova pomere stabilizovanu severnu granicu Carevine. Ta se elja kod njih javlja vrlo brzo i vrlo jasno. Oni glasno trae i hoe stari Sirmij, ne samo kao najvaniji emporij toga kraja, nego vie kao opasno uporite vizantiske vojske na podruju, koje njima ima da bude ishodite. Ali veti, i u strahu od jo neokuane snage careve vojske, oni ele da se nagode i da to dobiju mirnim putem. Car ih uporno odbija u tom zahtevu, no vezan na drugoj strani, ipak pokuava pregovore, ali za veu sigurnost alje tamo kao glavnog pregovaraa vou dvorske strae i svog docnijeg suvladara Tiberija. Ovaj dolazi do izvesnog sporazuma s njima, ali se caru taj ini suvie popustljiv i on stoga goni na rat kao na najbolje sredstvo da se smire i upamte ti svi uzbesneli doljaci. Ali rat nije ispunio nade careve. Vizantiska vojska, oseajui protivniku nadmo, uzmicala je pred Avarima i drala se jedino u sirmiskoj tvravi. Izgleda ak, da su avarske ete prodrle do Trakije i da su tek, tu suzbijene, pristale na mir. Taj mir, iji sadraj nije potpuno poznat, morao je, meutim, svakako voditi rauna o tom, da su Avari postali stvarni gospodari itava podruja od Fruke Gore do blizu ua Dunava, izuzimajui jedino dve carske tvrave, Sirmij i Singidunum. Za itavo to vreme o Slovenima nema bliih vesti. Vizantija je vie zabavljena Avarima nego njima i ne obraa im pune panje. Sloveni, verovatno, sudeluju s Avarima zajedno, kao njihovi podanici na podruju dananje Vojvodine i s toga ih grki pisci ne navode naroito. Tek oko 578. god. zabeleen je jedan opasan slovenski pohod protiv Carevine, ali ni taj ne bee izveden od Slovena s avarskog panonskog podruja, nego sa donjeg Dunava. U ogromnom broju, sa nekih 100.000 ljudi, provalili su oni u Trakiju da je plene. Vizantiski car bee na nevolji. Zapleten od ranije u dug i vrlo promenljiv rat sa Terzijom, on sad nije imao dovoljno raspoloivih eta, da ih baci protiv Slovena. S toga alje poslanstvo avarskom poglavaru Bajanu, da mu ovaj pomogne tim, to e napasti Slovene u njihovoj zemlji i tako ih odvui od Vizantije. Avari pristadoe i to, u glavnom, s toga, to su eleli da i nad tim delom slovenskih plemena utvrde svoju vlast. Jo pre ovog poziva bio je Bajan pozvao slovenske poglavice i vou im Davrentija, da ga priznaju kao vrhovnog gospodara i da mu plaaju danak. Sloveni su dali kratak odgovor. "Kakav je to ovek to se greje sunanim zracima, koji e uiniti da se pokorimo? Ta mi smo se nauili da vladamo tuom, a ne drugi naom zemljom. A to drukije ne moe biti dok traje ratova i maeva." Na to je dolo do svae, u kojoj zaglavi avarsko poslanstvo. Bajan je sad naao pogodan as, da kao mandatar Vizantije osveti uvredu, a i, prema reima savremenog Menandra Protektora, to se nadao "da e nai zemlju punu bogatstva, poto su pre Sloveni opljakali romejsko podruje, a njihovo nije niko drugi od ostalih naroda." Avari, s grkim izaslanikom, i s vojskom od 60.000 oklopnika, preoe na romejsko podruje i preko dananje severne Srbije i Bugarske, zaobilaznim putem, stigoe na donji Dunav. Preavi reku u laama sa po dve krme napadoe odmah slovensko podruje i razgrabie sve, "a da se nigde niko od tamonjih varvara nije usudio da se s njima upusti u borbu, nego se behu razbegli po ipraju i u guste ume." Velik broj vizantiskih zarobljenika, koji se zatekao meu Slovenima, bi osloboen i vraen kuama. Same Slovene poterae Avari na obavezu plaanja danka. Ali im su se Avari odatle povukli u svoje podruje, Sloveni brzo digoe glavu, pa nastavie prema Grcima dalje upade u Trakiju, a prema Avarima prkosni stav nepokornosti.

Osetivi Bajan sa Avarima, da Vizantija treba njega i da je, prema tom, njena snaga drukija nego to je on zamiljao, odlui se brzo, da sam, bez imalo obzira, uzme utvreni Sirmij. Poslao je, istina, svog oveka u Carigrad da primi od cara ugovoreni godinji poklon od 80.000 nomizmata, to je bila posledica zadnjeg mira, i saekao njegov povratak, pa je onda, obaveten da rat s Perzijom jo traje, digao svu vojsku i pao izmeu Sirmija i Singidunuma. Tu se spremao da pone dizati most na Savi, ne samo da bi lake delovao prema Sirmiju, nego i da bi imao povoljniji prelaz u vizantisko podruje. Na grke proteste odgovarao je, da to podizanje nije upereno protiv njih, nego protiv Slovena, koji ne ispunjavaju prema njemu uzetih obaveza; ali da e svakog, ko bi pokuao da ga ometa u tom poslu, smatrati kao neprijatelja. Ne mogui mu se odupreti Grci su pasivno posmatrali rad. Kad je most bio gotov Avari su izali s pravim zahtevom traei predaju grada. Svesni da je Sirmij vanredno vano strateko mesto za romejsku vojsku, koja se u njemu moe pribrati i iz njega poinjati akcije bez opasnosti prelaza preko reke, oni ele, da to mesto dobiju u svoje ruke i s tim i stvarno jemstvo za svoju sigurnost. Oni znaju vizantisku nepouzdanost prema ranijim narodima na ovom podruju i, poueni iskustvom, nee da doive njihovu sudbinu. U Carigradu se, pored sve nezgode opteg poloaja, nije moglo na to pristati. Pad Sirmija znaio bi mnogo vie nego pad ma kog drugog grada u unutranjosti. Ne samo da se rui jedna jaka brana carevine, nego, to je jo gore, njene slabosti postaju oevidne, gubi se strah od njene snage i severna plemena na granici poee da idu za avarskim primerom. "Voleo bih mu dati", kau da je rekao car Tiberije, "jednu od dve moje keri, nego grad Sirmij." Nemajui vojske, a eljan da spase grad, posla nekoliko viih i manjih zapovednika, da iz Ilirika i Dalmacije s tamonjim posadama pokuaju pomo. Obratio se i Langobardima. Avari su, meutim, podigli jo jedan most s druge strane, i varo tako potpuno otsekli. Taj drugi most bio je vrlo verovatno podignut na kanalu cara Proba, koji je bio sproveden od Jarka do Kupinova i koji je od Srema pravio neku vrstu ostrva. Grad se hrabro drao, sve dok mu nije poelo nedostajati hrane; a onda, ostavljen bez pomoi, teko namuen glau, morade da se preda, 582. godine. Sa Sirmijem, "preslavnim gradom", kako vele savremeni Vizantinci, pala je prednja romejska kula na severnoj granici, najvaniji mostovni branik za prelaz Save, i tim padom stvorena je prva rupa na bedemu carevine. Slovenska plemena, krenuvi u onako velikom broju u Vizantiju, nisu bila mnogo pometena avarskom akcijom protiv njih. Njihovi glavni odredi ak se ne htedoe ni vraati dok ne svre ono, to behu naumili. Ovog puta, u unutranjosti ni od kog nesmetani, oni pljakaju iroka vizantiska podruja, i to, kako veli savremeni Jovan Efeski, jedan jermenski pisac, "itavu Heladu, tesalske i trake pokrajine" i "zauzee mnoge varoi i gradove". Vano je, meutim, da oni ne naputaju odmah zemlju, u koju provale, nego da tu poinju prezimljavati i ostajati "kao u svojoj zemlji". Isti pisac izrino kazuje, kako Sloveni u Vizantiji "stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom podruju;" dalje, da "do dananjeg dana (to je godina 584.) stanuju, sede i poivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, plenei, ubijajui i palei; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oruja i nauili su ratovati bolje od Romeja." I ako te rei ne treba uzeti doslovno, jer sam kazuje, da su Sloveni bili i isterivani i da, jo uvek priprosti, ne izlaze van umskih predela i da ne znaju za oruje osim kopalja, ipak one kazuju toliko, da se Sloveni poinju privikavati na vizantiske zemlje i da iza pljakakih upada ostaju i poneki, koji se tu zadravaju i delomino nastanjuju. Da je to nastanjivanja bilo u primetnoj meri krajem VI ili poetkom VII veka vidi se iz jednog detalja vojnikog stratekog spisa, koji se pripisivao caru Mavrikiju. U opisu Slovena i Anta tamo se kae, kako su ta plemena slobodoljubiva i nikako voljna da robuju ili da neko njima vlada, "a naroito u vlastitoj zemlji." U Taktici cara Lava to se mesto precizira: da je njihova zemlja s one strane Dunava. Znai, dakle, da je s njima bilo iskustva i na drugoj strani reke, gde su uvali svoje osobine, i ako na tuem tlu. Kad je umro car Tiberije (582.) i nasledio ga njegov zet i uspeni vojskovoa u Aziji Mavrikije, severna je granica carevine bila veoma rovita. Sva bolja vojska bila je jo uvek zauzeta u bogatim i za carstvo vrlo vanim pokrajinama Male Azije. Oseajui to, varvari postaju sve nasrtljiviji. Ne poznavajui jo novog cara hagan bee poslao svoje ljude u Carigrad, da za svaki sluaj sklopi mir. Kod Mavrikija to poslanstvo s poetka nailazi na lep prijem i on pristaje da prizna stvoreno stanje,

ne elei novih zapleta. Tu predusretljivost Avari shvatie kao slabost i uviajui da je mir prei carevini nego njima, hagan ga je naskoro poeo ucenjivati i spremao se, da svoj steeni posed jo bolje zaokrui. Pokloni, koji mu se alju iz prestonice, nisu mu dovoljno lepi i on ih vraa natrag; trai povienje godinjeg dara sa 80.000 na 100.000 zlatnika. Kad mu Mavrikije to odbija, Bajan 584. prekida ugovor i odmah poinje rat. Njegov napadaj na pogranini Singidunum bio je toliko nenadan, da je zatekao graane van grada, pri poljskom radu. Po napred smiljenom planu Avari su napali sve romejske tvrave na velikoj dunavskoj arteriji, Singidunum, Auguste i Viminacij. U toj navali oni prodree sve do Anhijala, naiavi na otpor samo kod singidumskih gradskih vrata. Iznenaeni i donekle uplaeni tim naglim prodiranjem varvara, Vizantinci im poslae dvojicu izaslanika, biveg poglavara Sicilije, Elpidija i careva dvorjanika iz telesne strae Komentiola, da pregovaraju o miru. Oseajui svoju snagu hagan je bio ohol i uzimao je pretei stav, i kad se jedan od vizantiskih poslanika, Komentiol, usudio da odgovori ravnom merom, bio je toliko besan, da ih umalo nije oba pogubio. Posle izvesnog vremena pregovori su ipak ponovo nastavljeni i 585. dolo je do mira poputanjem Vizantije i primanjem poznatih avarskih zahteva. Ali stvarnog mira nije bilo. Videi nemo carevine ni Sloveni ne htedoe da ostanu bez udela u dobiti. Te iste godine, kad Avari sklapaju mir s Vizantijom, po svoj prilici samo za to da se pripreme za nove pohode, javljaju se i Sloveni sa svojim napadajima. Vizantiski ljudi su drali, da su te napadaje neposredno potakli Avari. Stvar nije nemogua, i ako je malo neobina iza onih upada avarskih na njihovo podruje za raun Vizantije. Objasniti se moe ili tako, da su i Avari i Sloveni uvideli, da im je mnogo izdanije zajedniki napadati na oslabelo carstvo, nego se troiti u uzajamnoj borbi; ili da su Sloveni, pritenjeni i zaplaeni od avarske sile, primili na se dunost njihovih prethodnica. Upad Slovena, posle mira sa Avarima, doao je neoekivano i imao je, usled toga, s poetka uspeha. Prodrli su duboko ak do Dugog Zida, i u opasnosti za prestonicu sam je car organizovao obranu. Poznati Komentiol je, meutim, s trake strane pripremao ete i onda, jednog dana kod reke Erginije iznenada izvrio napad i znatno potukao neke pljakake odrede. Sloveni su ipak ostali u zemlji i Komentiol ih je morao napasti po drugi put kod Adrijanopolja, blizu tvrave Ansina, gde su bili pod vostvom nekog Radogosta. Tek tom drugom pobedom bila je Astika osloboena od Slovena. U jesen iste godine, 585., krenu se protiv Vizantije i hagan Bajan sa Avarima, moda u pomo Slovenima. Izgovor ili moda neposredan povod za napadaj bio je u povreenom ponosu Bajanovom. Jedan skitski svetenik ("bokolabra") uinio je preljubu s jednom od haganovih ena i na begu u Tursku bio je uhvaen od Vizantinaca i, mesto Avarima, poslat je u Carigrad. Razdraen tom nepanjom prema njegovoj asti i linosti Bajan je odmah otpoeo neprijateljstva, toliko naglo, da njegov poslanik u prestonici, koji bee doao da primi godinje poklone, nije imao kad da se vrati. Hagan je opustoio svu dunavsku okolinu i zauzeo s neto otpora vei deo graninih tvrava. Car poveri vrhovno zapovednitvo vojske Komentiolu. Za teke prilike Vizantije na Balkanu nema moda reitijeg svedoanstva od toga, da je cela ta vojska, pribrana u Anhijalu, iznosila tek 6.000 pravih boraca i da se sa tom akom ljudi imala braniti itava dunavska linija i svi balkanski klanci! Pa ipak, izvesni vizantiski odredi drahu se vrlo dobro i kod Tomija umalo ne zarobie samog hagana. Samo, kad je razmer snaga bio i suvie oevidan i u voe uao strah, da pri borbi ne prou vrlo ravo, nastala je pometnja i zareali porazi. Avari prodree u Trakiju, uzee mnoge gradove i zaustavie se pred Adrijanopoljem. Uzbuena prestonica bila je veoma nezadovoljna itavom organizacijom obrane i u svojim prekorima i posprdnim pesmama nije tedela ni vojno vodstvo, ni samog cara. Pod utiskom neposredne opasnosti brzo je spremljena nova vojska, koja sa uspehom prima borbu i posle poraza Avara isti Trakiju od provalnika. Negde u to vreme pada i prvi slovenski pohod protiv Soluna, dugo zapamen i u narodnoj i u crkvenoj tradiciji onoga kraja. U legendi o sv. Dimitriju pria se, da su jedne nedelje, 22. septembra 586., osvanuli pred solunskim gradom mnogobrojni Sloveni (i tu se ponavlja broj od 100.000), upueni tamo od hagana. Zadrali su se najpre oko tvravice sv. Matrone, a onda su svom snagom jurnuli na grad nosei ve spremljene lestvice, da bi mogli uskoiti na zidove. Gradska posada, i ako iznenaena, hrabro se opirala pomagana od graana. Sloveni su ve bili veti ratnoj vetini pri

opsadi gradova; imali su sve opsadne sprave, ogromne baliste i ak takozvane kornjae, koje su radi zatite bile prekrivene najpre suhim koama, a posle, da se ne bi zapalile, prevuene ponovo sveim koama volovskim i kamilskim. Bacali su kamenje na grad, kazuje jedan oevidac, koji su bili kao itavi mali humii. Ipak nisu uspeli. Hrabrost branilaca bila je velika, a otpor vrst i sa mnogo dovitljivosti. Posle jednog ispada, iju su sreu pripisivali zatitniku grada sv. Dimitriju, Solunjani prilino potiskuju slovenske napadae. Ne nadajui se takvom otporu Sloveni brzo malaksavaju i sedmi dan naputaju opsadu, da se od Soluna upute prema Grkoj, gde su pljakajui prodrli vrlo duboko i gde se zadravaju sve do 589. godine. Kad je 591., usled unutranjih kriza u Perziji, Vizantija mogla da uspeno zavri poslove na toj strani za jedan dui period godina, car Mavrikije odmah prebacuje svoju vojsku u Evropu, jedva doekavi, da sa dovoljnom snagom obezbedi severne granice i sa sredstvima dostojnim Carevine istupi pred varvare. Lino, kao nijedan vladalac pre njega, krenuo se Mavrikije na dunavsku liniju, da pregleda stanje zemlje i pograninih gradova i da osmotri vojsku, koja se pribirala oko Anhijala. Iz tog vremena zabeleen je jedan vrlo zanimljiv podatak. Vizantiski vojnici behu uhvatili i doveli pred cara trojicu Slovena, koji uza se nisu imali nita od oruja, nego samo svoje muzike instrumente, neku vrstu kitara. Na carevo pitanje: ko su i ta rade u njegovoj zemlji, oni su odgovorili vrlo uopteno i nimalo verovatno. Oni su kazivali, da su poreklom Sloveni sa nekog zapadnog okeana. Njima je hagan poslao ljude, s bogatim poklonima za poglavice, da bi i meu njima mogli kupiti narod za vojsku. Oni su, vele, primili poklone, ali odbili ponudu, izgovarajui se na tegobe puta. Njih trojica su bili poslani, da to saopte haganu, a on ih je, ljut radi odgovora, silom zadravao, ne marei za utvreno pravilo meunarodnih odnosa, da su poslanici nepovredivi. Radi toga su oni, uvi za romejsku zemlju, dobegli u Trakiju. Nose kitare, jer su se u njihovoj zemlji ne zna za oruje; pevaju samo uz lire, a ne uz bojne trube. Caru su se svidele njihove pesme, a divio se razvijenosti njihovih telesa; pa ih lepo ugosti i uputi u unutranjost. To naivno kazivanje s pravom je ve odavno tumaeno kao neka vrsta eretluka; pre e biti, da su ova tri Slovena vrila slubu uhoda i unapred bila spremna, da dadu, na oi bezopasni, takav odgovor. Iz saoptenja politiki vano bilo bi samo to, da su Avari, spremajui se za borbe, traili da pojaaju svoju vojsku i da se, u isto vreme, smire sa ostalim protivnicima. Sa Langobardima su se, doista, i nagodili 591. godine. Rat se, prema tome, tokom te godine, spremao na obe strane i moglo se misliti, da e biti i vrlo teak i vrlo krvav. Neprijateljstva su poela 592. god. Car Mavrikije je odbio haganu povienje godinjih plaanja, to je ovaj, verovatno namerno, udesio kao povod za rat. Sa Avarima ratuju i Sloveni, i to, kako po svemu izgleda, kao njihovi podlonici. U legendi sv. Dimitrija izrino se kae, da je haganu podloan "ceo narod" Slovena ( ). Drugi jedan grki pisac, Teofilakt Simokata, kazuje, da je hagan "naredio" Slovenima, da mu priprave mnogo laa, kako bi na njima preao Dunav. Ovi su poeli svoj posao blizu ua Save u Dunav. U tom radu ih je, meutim, mnogo ometala singidumska posada, koja je esto ispadala iz grada i palila donesenu i pripravljenu grau. Radi toga avarske i slovenske ete opsednu grad. Opsada je trajala kratko vreme; iznenada, sedmi dan, pozvao je hagan svoje ljude da napuste Singidunum. Ovi su naravno, to uinili odmah, ali su naplatili od grada kao cenu za odlazak: 2.000 zlatnika, i jedan zlatom okien sto i jednu skupocenu haljinu. Pripreme za prelaz Haganove vojske poele su onda na drugom mestu, blizu grada Sirmija, odnosno ispod Mitrovice. Hagan veli, Simokata, "pripremi mnotvo Slovena da teu drvo". Kad su lae bile gotove, on posla jedno odelenje vojske da ide napred i zadaje strah, a sam krenu dalje na istok, prema Bononiji. Vrhovnu komandu vizantiske vojske imao je vojvoda Prisk. Njegove se ete dobro dre, ali slabije brojem moraju ipak, da uzmiu. Hagan osvaja grad po grad, dok najposle ne stie i pod Driziperu. Posle opsade od nekoliko dana, usled jednog nenadnog ispada gradske posade, njegova vojska naglo uzmae i umalo ne prsnu u beg. Lakoverni svet Srednjega Veka pripisivao je to nekom udnom privienju. Kad su se, prialo se, otvorila gradska vrata, uinilo se Avarima da bezbrojne grke falange silaze iz grada i uplaeni tim varvarski vojnici naglo ustuknue. Jaka volja haganova povratila je ubrzo potrebnu disciplinu i obezbedila mu nove pobede. Hagan potiskuje Priska sa itave dunavske linije i progoni ga i u unutranjost; sve do dobro utvrenog grada Curula.

Da pomogne svom teko pritenjenom vojvodi car Mavrikije alje jedno pismo, upueno toboe Prisku, ali udeeno da pane u ruke Avarima. Car je kao sokolio Priska da izdri, dok vizantiska flota, koja je toboe ve poslata, ne svri svoj napadaj na avarsko podruje, iza lea haganove vojske. Dobivi to pismo, avarski voa poveruje u nj, primi mali otkup od Priska, die opsadu i krenu odmah natrag, da titi ugroeni domai kraj. S prolea idue godine (593.) posla car Priska ponovo na Dunav, da sprei slovenske upade u Trakiju. Car mu je tom prilikom naglasio, da se neprijatelj sigurno nee smiriti, dok se ne uveri da prema sebi ima opasna protivnika; odnosno, ako se solidnom obranom i utvrivanjem dunavskih granica ne onemogue njihovi nasrtaji. Vizantiska vojska doe do Dorostola potpuno spremna za borbu. Tu stie Prasku haganovo poslanstvo traei obavetenja, emu ima da slui taj novi vojni pohod, kad je lanjske godine izmeu njih dolo do mira. Prisk je odgovorio, da se Vizantinci ne spremaju na Avare nego na Slovene i da, prema tome, nema ni govora o povredi mirovnog ugovora. Iza toga, jedne noi, sasvim iznenada, Prisk je prebacio svoje ete preko Dunava i napao slovensku vojsku, koju je vodio Radagost. Napad je bio tako neoekivan, da je sam Radagost jedva izneo ivu glavu uskoivi na neosedlana konja. Doavi posle sebi, u sukobu s jednim vizantiskim odelenjem, on je pokuao da im suzbije nalet, ali je i po drugi put morao da se spasava jednim vratolomnim skokom u reku, koju je sreno preplivao. Slovenska zemlja bi poharana, a ljudi razjureni. Dobiveni plen je Prisk uputio u Carigrad, sa pratnjom od 300 vojnika. Na putu, ak na estom konaku, dakle duboko u unutranjosti, napala je na taj karavan jedna jaka slovenska eta i bila bi sigurno ugrabila sav tovar, da nije sluajno dola jedna nova grka eta prvima u pomo i tako spasla stvar. Ovaj je sluaj veoma karakteristian za tadanje prilike na Balkanu i nesigurnost, koja je vladala ak za leima operativne vojske, u pokrajini najblioj prestonici; isto kao to je dokaz o slobodi slovenskih eta na vizantiskom tlu i donekle moda o njihovu odomaivanju. Prisk je, posle prvog uspeha, nastavio ratovanje. Njegove ete polaze za Slovenima duboko u njihovu unutranjost u dananjoj Vlakoj. Sloveni se povlae u okolne ume i ritove, gde su nameravali navui neprijateljsku vojsku, nevetu tom terenu, i sasvim je satrti. Vizantincima, koji su bili doli u dosta teak poloaj, pomoe izdaja jednog Gepida. On je doveo Vizantince do poloaja jedne slovenske ete i uinio, da su iznenaeni Sloveni morali primiti i izgubiti borbu. Grki voa Aleksandar bee udario na teke muke tom prilikom zarobljene Slovene, da bi mu dali potrebne podatke i o ostalim slovenskim odelenjima, ali su muenici uporno ostajali nemi i nesavitljivi. Gepid, vrlo dobro obaveten o Slovenima, ponudi ponovo svoje usluge. On ode jednom od slovenskih poglavica, nekom Muoku, obavesti ga o porazu Radogostovom i zamoli ga, da mu dade ljudi i laa da ih spase. Muok mu dade 150 amaca i 300 veslaa. S njima Gepid doe do reke Paspirija, pa ih tu izdade Vizantincima; a odmah za tim sprovede Priskovu vojsku i u Muokov kraj. Grka vojska upade tamo onaj dan, kad je Muok davao dau svom bratu i kad sve zvanice behu izopijane. U samom meteu mnogi od Slovena bie poubijani, a sam Muok zarobljen. Car je eleo, da sva ta akcija ne ostane na polovnim merama i s toga neredi, da vojska prezimi na slovenskom podruju, kako bi odmah s prolea mogla poeti ponovo proiavanje i leve obale Dunava. Ta naredba izazva pobunu u vojsci. Prisk je i sam mislio, da je mudrije povui se na svoje podruje; jedno zbog solidnije ishrane a drugo radi nesigurnosti u tuoj zemlji, gde su prepadi svaki as mogui. Mavrikije ga je, radi tih obzira Priskovih prema raspoloenju vojske smenio sa poloaja glavnog zapovednika, a na njegovo je mesto postavio svog brata Petra. Haganu je bilo neobino ovo povlaenje vizantiske vojske, pa posla svoje ljude Prisku, da izvide stvar. U isto vreme, on je stao initi sve pripreme, da on sa svoje strane napane Vizantince; a izdade naredbu i Slovenima da prelaze Dunav. Prisk, obaveten o tom, alje jednog svog pouzdana oveka haganu, da ga na svaki nain odvrati od te akcije. Hagan je, kao gospodar ovog "celog naroda", izjavljivao, da je Prisk "stupio na moju zemlju i napao na moje podanike", pa je mesto da brani svoje podanike, zatraio udeo u plenu. Prisk je s mukom nagovorio svoje vojnike, da pristanu na to. Haganu je vraeno 5.000 zarobljenih Slovena, a on je zadovoljan tim pristao, da vizantiska vojska pree preko njegova podruja. Jasno je, prema ovome, ma koliko inae vesti bile nejasne, da su slovenska naselja, i to ne samo ona na zapadu, oko Save, nego i ona u Dakiji, bila u ovisnosti od Avara; samo su ova istona,

zbog udaljenosti, bila u mnogom slobodnija. Primetili smo, u ostalom, ve ranije, da je hagan ba tim dakim Slovenima slao poslanstva sa zahtevom da mu plaaju danak i da ih je, kad su oni odbijali, prisiljavao na to. Da su oni, kad god su mogli, izbegavali da mu ine po volji i da je hagan, sa svoje strane njih upotrebljavao kao monetu u svojim raunima, nije nimalo neobina pojava ni u odnosima savremenih, a kamo li onovremenih naroda. Car je otro prekorio Priska radi tog postupka. On je dobro video, da e ovo haganovo posredovanje samo pojaati avarski presti kod Slovena. U koliko su se Sloveni ranije i opirali Avarima, oni e sad da se dre s njima neto iz straha od Vizantije, a neto s toga, to neposredno oseaju stvarnu i respektovanu snagu Haganovu. Novo ratovanje na dunavskoj liniji nastavljeno je s prolea 596. god. Vizantiska vojska bee prilino pokolebana u disciplini i nezadovoljna s nekim carevim reformama. Sloveni, oporavljeni od prolih udaraca, postaju ponovo agresivni i njihove pljake po Trakiji bivaju i opet esta pojava. Zanimljiv je iz tog vremena opis jednog sukoba izmeu njih i vizantiske vojske. Jedna eta od 600 Slovena, opljakavi neke gradove, gonila je bogat plen i vodila mnogo zarobljenika. Vizantiski zapovednik, onaj poznati Aleksandar, pouri sa 1000 konjanika, da ih stigne i otme plen. Kad opazie vizantisku vojsku Sloveni poee ubijati zarobljenike, ostavljajui samo ene i decu. U isti mah, brzo, od kola sa plenom napravie svoje bedeme. Vizantinci su se ustruavali da ih napanu, jer su slovenske strele dobro gaale u njihove konje. Aleksandar s toga naredi, da vojnici sjau i da linim junatvom razbiju neprijatelja. Sloveni su, u jarosti, stali sei i ostale zarobljenike, to je veoma uzbudilo napadae i donelo im najposle pobedu. Meutim, ostala romejska vojska ostade dugo neaktivna. U jednom lovu, beei od vepra, vojvoda Petar bee se udario o jedno drvo i povredio nogu, pa je due bolestan potpuno napustio vojne operacije. U prestonici se verovalo, da on namerno izbegava borbu i da njegova linost ne daje dovoljnih garancija za sigurnu obranu carevine. Kad je, direktno prekoren od cara, pokuao neto ivlju akciju i prelaz preko Dunava imao je velikih gubitaka i vie je tetio ugledu carske vojske tim nego svojom pasivnou. Jedna njegova izvidnica od dvaestak ljudi bee upuena preko Dunava, da pre Petrova prelaza reke uhodi slovenske poloaje i kretanja. Izmorena i nedovoljno oprezna ta je izvidnica zaspala u jednoj umi i pala u ruke Slovenima. Da bi spasli glave ti ljudi odadoe Slovenima sve to su znali o Petrovim namerama. Tad voa Slovena, Pirigost, doe sa svojim etama blizu reke i spremi zasede u umama. Kad je vojvoda Petar naredio svojoj vojsci prelaz preko Dunava doekali su Sloveni prvi odred od 1000 ljudi i potpuno ga unitili. Videvi to vojvoda Petar izdade naredbu, da sva vojska pree odjednom i da, u punoj snazi, primi napadaj. Sloveni izioe da spreavaju prelaz i iskrcavanje. Ali kia vizantiskih strela obasu njihov tabor i kad pade Pirogost oni ostavie bojno polje. Nemajui konja Vizantinci ih nisu progonili, nego se zadovoljie tim, to su tom pobedom postali gospodari nad obe obale Dunava. Kad su, pribravi se, poli napred u tuu i nepoznatu zemlju, romejski vojnici naioe na teke neprilike. Naroito ih je muila e u nekom kraju Dobrue, gde na daleko nije bilo tekue vode ili jaeg izvora. Jedan ovek, koga su nali da ih povede do kakve reke, sprovede ih do neke blie nepoznate Helivakije. Kad je vojska polegla da se halapljivo napije vode osue na njih svoje strele Sloveni, sakriveni u umama protivne obale, verovatno ve unapred spremljeni za taj sluaj. Vizantinci pokuae da ih potisnu, ali videi se prema upornu neprijatelju u nepoznatom kraju, nesigurni za lea, a u strahu od kakve nove izdaje, oni poee brzo da se povlae i nisu se dali zaustaviti sve dok nisu pregradili Dunav. itavo Petrovo ratovanje zavrilo je, prema tom, neuspehom i car je s toga bio prisiljen, da mu oduzme vrhovno vostvo. S prolea 598. pribrao je novi vrhovni zapovednik, poznati Prisk iz ranijih ratovanja, izmorenu vojsku u Astici i zaudio se kad je video koliko je proreena. Obnovivi je i podigavi joj duh, on pree s njom Dunav i doe do Nova. Hagan je i opet zatraio objanjenje radi tog sukoba, a Prisk mu je odgovorio sa starim pretvaranjem, da je doao s toga, to je tu lov dobar i to je mesto s dobrim vodama i zgodno za jahanje. Hagan je primeivao, da je to avarska zemlja i da Romeji kre mir prelazei u nju; Prisk je, opet, odgovarao, da je zemlja vizantiska i da on s pravom dolazi tu. Avari su, prema ovom, smatrali sebe kao gospodare podruja na kom su stanovali Sloveni i ponaali su se, u ovaj mah, kao pozvani da uzmu na se dunost njihovih zatitnika. Radi toga na taj

vizantiski upad odgovorie osvajanjem Singidunuma, ije stanovnitvo preselie na svoje podruje. Prisk na to pouri da vojsku priblii osvojenom gradu i stie s njom na dunavski otoi Sigu, oko 30 milja udaljen od varoi, a sam potrai hagana u Konstantioli, da govori s njim povodom toga. Hagan je sedeo na obali, a Prisk je sedeo na lai i tako su nad Dunavom vodili otar razgovor. Do sporazuma nije dolo; ta vie, hagan je, naljuen vizantiskim prebacivanjem, prekinuo razgovor i besno doviknuo, da e tragom Singidunuma naskoro poi i mnogi drugi gradovi. Posle tog uzaludnog sastanka Prisk naredi svom zapovedniku Guduju, da povrati izgubljeni grad. Ovaj s flotom doplovi pod varo i spremi napadaj. Avari, u obrani, mesto poruenih bedema postavie niz bedema od kola, kao Sloveni u prologodinjoj izvidnikoj bici, ali ne mogae odoleti. Kad je Singidunum ponovo doao u vizantiske ruke, oni odmah poee podizati zidove i utvrde elei da grad obezbede od kakva novog prepada. To utvrivanje dade toboe povod haganu, da u svoj formi objavi Vizantiji rat. Avarska vojska ovog puta nije upala ni u Trakiju ni u Ilirik, nego mnogo zapadnije, u Istru i Dalmaciju. Ovamo je hagan imao vie izgleda na plen, jer su krajevi bili ranije neiscrpeni; a moda se ustruavao i da primi borbu s Priskom oko tekih balkanskih klanaca, gde su se Grci bili dobro pripremili. Nezatiena Dalmacija stradala je mnogo; spominje se, da su Avari i Sloveni tom prilikom razorili na 40 gradova i mesta. Prisk nije mogao sa svojom malom vojskom da sprei tu provalu; poslao je samo oprobanog Guduja sa 2.000 vojnika, da izvia i uznemirava avarske ete. Izbegavajui vojniki put, na kom bi se morao sukobiti sa glavnom vojskom neprijatelja, oprezan Guduj se sa svojim vojnicima verao kroz klance i s uspehom iznenaivao i robio avarske strae i komoru. Jedna takva pobeda nad oveim jednim odelenjem Slovena i Avara silno je obeselila papu Grgura Velikog, kad ga je, zabrinuta, obavestio o njoj ekzarh Italije. Pri borbama na zapadu hagan je hteo da ima i saveznika. Naao ih je u svojim starim prijateljima Langobardima, radi kojih je uputio jedno poslanstvo franakom kralju upozoravajui ga, da bude u miru koliko sa njim lino, toliko i sa njima. Sa Langobardima zajedno slovenske i avarske ete prodiru u Istru, palei i pustoei sve. U julu 600. god. papa Grgur Veliki piui solunskom episkopu Maksimu kae mu, da se mnogo brine i alosti povodom toga, to mu ovaj javlja o opasnostima od slovenskog plemena i to tim vie, "jer kroz prolaz Istre poee ve ulaziti i u Italiju." A teei ga veli mu sa rezignacijom i sa proricanjem rave budunosti, da se ipak ne smuuje sasvim radi toga, "jer oni, koji e iveti posle nas, videe jo gora vremena!" Pred zimu 599., poeo je hagan akciju i na istok. Poao je na grad Tomi, a Prisk se pourio odmah za njim da grad brani. Ali do vee borbe nije dolo cele te zime. Slabo opskrbljena, romejska je vojska poela da pati od gladi i s prolea, uz asni post, ta njihova nevolja je bila optepoznata. Iznenauje, u tom asu, jedan retko ovekoljubiv postupak avarskog gospodara. Obaveten o toj junakoj muci, Hagan je preko Vaskrsa ponudio Vizantincima primirje od pet dana i poslao je gladnoj vojsci dovoljno hrane, da se potkrepi. To je, naravno, znatno delovalo na slabljenje ratnikog raspoloenja. U to vreme poveo je Komentiol drugu vojsku protiv Avara idui prema Nikopolju. Kod grada Jatra doe do borbe, nenadne po Vizantince i s toga katastrofalne. Komentiol je, izgubivi potpuno glavu u iznenaenju, davao smetene naredbe i znatno je doprineo, da se okrene u beg i ono eta, to je bilo spremno da vodi borbu. U vojsci s toga nasta opte uverenje, da je on uinio izdaju i namerno upropastio vojsku. U Driziperi mu ne dadoe ui u grad, nego ga doekae pogrdama i kamenjem, i on posramljen pobee u Carigrad. Njegove usplahirene vesti, i izgled begunaca, izazvae tamo opte zaprepaenje. Mnogi, u panici, pomislie da se spasavaju u Aziju. Car hitno opremi svoju gardu s neto druge vojske i graana, da uva Dugi Zid i prestonicu mislei, da e Avari, po staroj navici, dopreti dotle. Oni su doista i bili poterali Komentiola i progonei ga zauzeli Driziperu, kad odjednom meu njima nasta straan pomor. Samom haganu za jedan dan umre sedmoro dece. To omete i potpuno zaustavi njegovu vojsku. Carigradski senat odlui da trai mir. Carevo poslanstvo nalo je hagana u Driziperi jo teko alosna, ali sklona za pregovore. Postignut sporazum glasio je da Dunav postane mea izmeu Vizantije i Avara. Hagan je rtvovao istone, dake, Slovene dozvoljavajui Romejima, da u borbi protiv njih mogu prelaziti Dunav. Radi ega je on tako postupio nije danas poznato; ali je vrlo

verovatno s toga, to ti Sloveni nisu pokazivali nimalo sklonosti da vre prema njemu podanike obaveze. Oni se, oevidno, nisu borili sa Vizantijom za to, da bi primili avarsko gospodstvo; njihova elja bila je uvek da ostanu, koliko mogu, slobodni na sve strane. Pored svega njegova neuspeha u proloj borbi i pored svega ogorenja, koje je vladalo protiv njega i u vojsci i u graanstvu, car i opet imenova Komentiola za vou na Dunavu. Uinio je to na svoju tetu, jer je sad mrnja sa pobeenog vojskovoe prenoena i na sama cara. Car je, meutim, uinio to s nadom, da e Komentiol, pouen skupim iskustvom, biti u novim borbama mnogo obazriviji i da e upeti sve svoje sile, da spere ljagu s imena. Mir, koji bee sklopljen sa haganom, car nije hteo da potuje. Njegova namera bee nepokolebiva, da snanom ofanzivom odbije varvare to dalje od Carstva i da, osetno kanjeni, ti narodi iz ruskih stepa zadugo ne pomisle pribliiti se meama mone Carevine. U Singidunumu sjedinila se u leto 600. god. Komentiolova vojska sa Priskovom i iz tvrdog Viminacija poela, s ozbiljnim borbama, prelaz preko Dunava. Pod vetim vodstvom Priskovim oni u tri velike bitke ostae pobedioci; u treoj i definitivnoj zaglavilo je oko 15.000 varvara zajedno sa nekim od sinova haganovih. Avari uzmakoe u banatske doline prikupljajui nove snage. Prisk poe i tamo za njima i razbi ih ponovo. Da ih dotue to jae on posla jedno odelenje od 4.000 ljudi, da pree ak i reku Tisu i da ih i tamo goni. Taj vizantiski odred naiao je na drugoj obali Tise tri gepidska naselja, u kojima je sve okrenuo pod no. Uporan, hagan je skupio nove ete ne samo avarske, nego i od drugih podlonih i zastraenih naroda i plemena, meu kojima je bilo mnogo Slovena. I ta nova, na brzu ruku prikupljena, vojska bi razjurena, ostavivi velik broj ljudi kao zarobljenika u napadaevim rukama. U ropstvo pade 8.000 Slovena, 3.000 Avara i 6.200 drugih varvara. Tek tada hagan se rei, da pone moliti carigradskog gospodara za milost prema zarobljenicima i za obzire prema sebi lino. Car Mavrikije primi avarsko poslanstvo i pusti iz Tomija itavo roblje, a Komentiol se te jeseni vrati s vojne starim i gotovo zaboravljenim Trajanovim putem. Granica je posle toga ostala potpuno mirna. Za to vreme Carigrad se spremao na strane krize. Car Mavrikije nije bio nikad mnogo voljen u svojoj prestonici. Ve ranije, pri prvom Komentiolovom porazu od Avara, bilo je javnih pogrda protiv njega. Kad je, pred kraj 601. god. nastala u Carigradu glad, car je, pri jednom javnom ophodu, bio napanut ne samo pogrdama, nego i kamenjem. Rat sa Avarima nije bio nimalo popularan. Caru se otro prebacivalo, da je pristrasan i tvrdica. Publika je protestovala, to on titi Komentiola, kriva za dva teka romejska poraza, a suvie zapostavlja u stvari zaslunog Priska. Kad je Mavrikije, posle pobede u Banatu, za glavnog zapovednika vojske mesto Priska postavio svog brata Petra, pod ijim je vodstvom onako ljuto stradala vojska u pohodu protiv Slovena, protesti poee da uzimaju opasne razmere. Vojska se oseala uvreenom i njena disciplina poe osetno da poputa. Sem svega toga, o Mavrikiju se bio proneo glas, kako nije hteo otkupiti iz avarskog ropstva romejske etnike i kako je hagan, razjaren zbog toga, dao sve poklati. Smenjivanje Priskovo bee donekle ohrabrilo i utuenog hagana. im mu je doao glas, da je opasni protivnik povuen, njegovi ljudi poinju da postaju ivlji i okupljaju se u podruju oko erdapa. Do Mavrikija dopre glas, kako hagan sprema osvetu i pomilja ak na jedan pohod na Carigrad. Zabrinut, on naredi Petru, da preduhitri Avare i da ih napane odmah na levoj obali Dunava. Petar se ne usudi da krene ravno protiv Avara, nego uputi jednog svog podzapovednika na avarske podanike Slovene. Guduj, odreeni podzapovednik, pree Dunav i postie izvesne uspehe. U svom pohodu on je bio pomagan i od Anta, koji se ovog puta javljaju kao saveznici Vizantinaca. I mnogi drugi avarski podanici bee od hagana, vie od straha zbog prole katastrofe, nego zbog novih podviga vizantiskih. Vizantiska vojska, puna nepoverenja prema novom vrhovnom zapovedniku, nije htela sad da prodire dublje u opasne slovenske krajeve i da uopte ostaje na levoj strani Dunava. Caru se, meutim, inilo, da je preko potrebno iskoristiti prole uspehe i mete avarskih podanika i nareivao je s toga, da se ofanziva nikako ne prekida i da se ne da daha protivniku. Njegova je naredba glasila, da vojska bezuvetno mora prezimiti na neprijateljskom podruju i da tim potvrdi uspehe i bude lake spremna na konane borbe s prolea. Ali, pokolebana u disciplini, vojska odbi, da se pokori toj naredbi. Na tu upornost vojsku je nagonilo jo i to, to zbog gladi nije mogla da se alje etama hrana iz prestonice, nego im je poruivano, da se snabdevaju plenom od neprijatelja.

Na careve ponovne i ozbiljne pozive vojska odgovori tim, to poe otvorenu bunu. Za novog cara meu etama bi izvikan jedan od buntovnikih voa, prosti i surovi Fokas. Pobunu vojske pozdravi nezadovoljna prestonica i odmah se pridrui carevim protivnicima. 23. novembra 602. Fokas bi krunisan, a do malo dana pogibe Mavrikije i pet njegovih sinova. S padom Mavrikijevim naputena je i njegova ofanzivna politika prema Avarima i Slovenima. On je bio poslednji car Istone Imperije, koji je na dunavskoj liniji odbijao navale severnih i istonih plemena, hotei da dravu spase od varvarske najezde. Novi car, jedan od najobinijih vojnikih skorojevia, nije imao svoje dravne politike, a dobivi vlast putem jednog prevrata svu je svoju snagu troio samo na to da svoj presto zatiti od sudbine svog pretasnika. Kad su se digli Perzijanci toboe da svete Mavrikija, a u stvari da iskoriste trzavice Carstva, nastale na sve strane, "kroz itav istok, i Kilikiju i Aziju i Palestinu i sve okolne zemlje sve do same carice gradova," kako kae Dimitrijeva legenda, Fokas naputa severnu granicu, povisuje danak haganu, a svu vojnu snagu prebacuje iz Evrope u Aziju. Tamo stvari idu sve gore i Perzijanci, u jedan mah, postaju gotovo gospodari severnog maloaziskog podruja. U pometenosti, koja je nastala u Vizantiji prilikom promene na prestolu i povlaenja vojske u Aziju, naroito gledaju da se osvete i okoriste susedna avarska i slovenska plemena. Prvih godina Fokasove vlade pominje se jedan vei upad Avara u Trakiju; a do malo uestae i pohodi Slovena. Slovenske ete prelaze bez napora preko nezatienih granica; silaze u pojedina mesta, zajedno sa enama i decom; i negde vre pljake i pale, a negde se i zadravaju. Avari, za to vreme, ire svoju mo prema zapadu i od 603-610. god. ratuju i osvajaju po furlanskom i mletakom podruju ne nailazei nigde na otpor, koji bi im slomio zalet. Ovo prodiranje varvara, uspesi Perzijanaca, glad, zaraze i line opaine Fokasove izazvae nove bune u Vizantiji, koje, istina, skrie novog cara, ali ne mogoe popraviti sve one zle posledice, koje bee izazvao protekli mete. Poetkom oktobra 610. god. Fokas bi sruen i izmrcvaren, a vlast ugrabi glavni voa opozicije, zapovednik Afrike i jedan od boljih vojvoda u borbama protiv Perzijanaca, uveni i posle mnogo hvaljeni Hiraklije.

3 Sloveni naseljavaju Balkan

Glavna dravna briga cara Hiraklija, za itavo vreme njegove vladavine bee usredsreena u bitnosti na aziska pitanja. Na to su ga nagonile, s jedne strane, teke prilike Carevine u tom kraju, a s druge i lini interesi. On je bio poreklom s istoka, iz Kapadokije; svu je mladost proveo u Maloj Aziji, gde je za vlade Mavrikijeve vojevao s Perzijancima; svoj uspeh protiv Fokasa imao je u glavnom da zahvali afrikim etama i aziskim prijateljima. Sem toga, za Vizantisku Imperiju posed bogatih oblasti Male Azije i Egipta bee jedno od ivotnih pitanja, naroito radi snabdevanja s hranom pasivnih evropskih oblasti. Najposle, pritisak Perzijanaca i njihovo bezobzirno nadiranje, kao i osvajanje glavnih mesta Male Azije i ak egipatske Aleksandrije (619.), traili su neodoljivo, da Carevina preduzme energina sredstva za svoju obranu. Radi svega toga car Hiraklije je svoj glavni interes obratio na istok i odmah, od prve godine svoje vlade, poeo tamo vojnike akcije. Zapadni deo Carevine prepustio je, meutim, ako ne njegovoj sudbini, a ono svakako daleko sporednijoj svojoj brizi. Sloveni su vrlo dobro oseali, da Vizantiska Imperija nema dovoljno vojske, koja bi mogla da sprei njihovo nadiranje na Balkan. Videi, da su granice nedovoljno tiene, Sloveni sa Avarima zajedno prelaze tamo praeni porodicama; a kako je sve manje bilo vojnikih vizantiskih pokuaja, da se oni silom odbiju, to je tip ovih prelaza postepeno gubio karakter vojnike borbe. S

poetka, Sloveni idu da pljakaju; a kasnije, kad je posle estih pljakanja plena ostajalo sve manje, oni se poinju zadovoljavati tim, da prosto otimaju i zauzimaju tua naputena polja i njive i da mesto pokretnih uzimaju nepokretna imanja. Kod Slovena bilo je verovatno prebegavanja i prelaenja na vizantisko podruje jo i s toga, da bi se izbeglo surovostima avarske vlasti, koja je bila vrlo teka. Nesumnjivo stoji, da su prvih godina VII veka njihovi pohodi neobino esti; da najvei deo starih gradova propada tih godina i da se otad o njima gube tragovi. Vesti iz sredine VII veka ve jasno govore o jakim i ve stalnim slovenskim kolonijama na Balkanu. Proces preotimanja i kolonizacija izvren je, dakle, u tom vremenu, kad je Vizantija bila sva zauzeta svojim tekim i napornim krizama i borbama na istoku. Sloveni su bili vrlo ekspanzivni. Njihova naselja hvataju u VII veku od Crnog Mora pa sve do bavarske granice, a sudei po jaini njihovih eta ne izgleda da su bila retka. God. 611. Sloveni provaljuju u Istru i silno je pljakaju, a u isto vreme tuku se i po Bavarskoj. Druge slovenske ete haraju po Vizantiji. U Solun se zbeglo mnotvo porodica iz dunavskih, panonskih i dakih oblasti, a poimence se spominje stanovnitvo iz Nia i Sofije. Solunska legenda sv. Dimitrija kazuje, kako se digao ogroman slovenski narod raznih plemena, Drugovia, Sagudata, Velegezita, Vajunita, Brzita i drugih (od kojih mnoga, sudei po nazivu, nisu bila slovenska) i kako je opljakao ne samo unutranjost, nego kako je, na unovima, stigao i oplenio i svu Tesaliju, okolna ostrva, grke otoke zajedno sa Cikladima, svu Ahaju, Epir, velik deo Ilirika i ak jedan deo Azije, opustoio mnoge gradove i pokrajine i napao najzad i sam Solun. Napad je bio i sa mora i sa suva. Da to nije imao biti prost pljakaki napad zakljuivalo se u Solunu po tom, to su s napadaima bile i njihove ene sa prtljagom, spremne da se nastane tu odmah posle pada grada. Znai, oevidno, da je naseljavanje Slovena ve vreno na taj nain i da su, pre te opsade Soluna, sasvim dole na jugu Carevine, drugi neki gradovi, severniji i blii neprijatelju, ve tako preli u slovenske ruke. Slovenski napadaj na Solun i ovog puta nije uspeo. Slovenski brodari, suvie zbijeni na unovima, tako su loe manevrisali prilikom opteg juria na grad, da se velik deo laa sopstvenom krivicom izvrtao i izazvao optu zabunu kod flote. Sam slovenski voa, Hacon, bio je zarobljen i posle kamenovan. Sloveni ipak ne naputaju plana da se nekako doepaju Soluna i pozivaju hogana, da im doe u pomo. Hogan se odazvao pozivu, ali tek posle dve godine. On je, pria legenda, pokupio "sva plemena varvarska" sa Slovenima i Bugarima i onda poslao konjicu, da posvrava prethodne poslove i izvri prepad. Sam je doao pod grad malo kasnije, sa ogromnom vojskom i sa potrebnim spravama za opsadu. Ali je grad i ovog puta uspeo da se spase uporno branjen od svih slojeva stanovnitva, a pomognut i od carigradskih vlasti. U ovo vreme pada i osvajanje Dalmacije. Nesigurnost u njoj ve i ranije pokazuje ponajbolje sakrivanje i zakopavanje novca i nakita domaeg stanovnitva. U Naroni naen je zakopan zlatni nakit jedne hrianke s novcima careva od Justina I do Tiberija II, sklonjenim sigurno u strahu od neprijatelja; a u Grabovniku, kod Ljubukog, bio je u jednoj gomili sakriven gvozdeni lonac sa zlatnim novcem cara Justinijana i Justina II. Dalmatinski gradovi, s puno starog bogastva, bili su od varvara gotovo po pravilu osvajani, pa rueni. Stara i ugledna Salona bila je uzeta, po prianju Konstantina Porfirogenita, prevarom (Sloveni i Avari presvukli su se u odela romejskih vojnika), a po gradskoj tradiciji, zabeleenoj kod Tome Arhiakona, posle due opsade (oko 614. god.). Gradsko stanovnitvo spasavalo se na susedne otoke kako tu, tako i pri zauzeu Epidaura. Sem Salone i Epidaura stradali su tom prilikom i mnogi drugi gradovi kao Duklja, Narona i Damavijum (u Bosni), a neoteeni ostadoe jedino Zadar i Trogir. Mesto stare Salone podignut je posle u blizini Spljet; mesto Epidaura Dubrovnik; a mesto Duklje Bar. uvena dunavska tvrava Singidunum stradala je vrlo mnogo tih vremena i potpuno je za uvek izgubila svoje ime. Isto tako i vani Viminacijum i Cibale u Slavoniji i druga mesta. Ovo stradanje gradova upada u oi. Ono je, istina, obina pojava kod svih varvarskih najezda, ali je na naem podruju bilo i suvie veliko. Sigurno je, da je gradsko stanovnitvo pokuavalo samo da brani svoj imetak i da je zbog toga, i

radi pljake, kod napadaa pojaan bes razaranja. Vizantija je upravo u to doba bila najtea pritenjena od Perzijanaca. God. 614. bee pao u njihove ruke Jerusalim, a 619. i daleka Aleksandrija. Posed Egipta, itnice carevine, bee ozbiljno ugroen. Car Hiraklija odlui s toga, da napregne svu snagu protiv toliko ojaanog neprijatelja i da lino vodi vojsku. Da bi se koliko-toliko obezbedio s lea on nudi Avarima vrlo povoljne uvete, ako pristanu na to, da budu lojalni susedi. Preko poslanika bi ugovoreno, da se Hiraklije i hogan lino sastanu u Hirakleji, na domak same prestonice. U svoj svojoj carskoj slavi, s bogatim darovima, sa bleteom spremom, car je stigao na zakazani sastanak. Hogan, meutim, bee pripravio zasedu da ga uhvati i Hirakliju je jedva uspelo, da se, preruen, spase u poslednji as. Sav njegov bogati carski prtljag ugrabie Avari. U isti mah haganovi ljudi, iskoriavaju optu zabunu, pojurie prema Carigradu, da ga uzmu prepadom. Sama varo obranila se bez mnogo rtava, ali su za to stradala predgraa sve do takozvanih Zlatnih Vrata. Pustoei Trakiju vratili su se Avari kuama vodei mnotvo roblja (619. god.). Pored svega toga, Hiraklije nije mogao da prekine veze s njima. Opasnost na istoku bila je jo vea; a da vodi rat na dve strane Vizantija niti je smela, niti bi mogla. Na muci, Hiraklije obnavlja pregovore s haganom i prima uvete mira, kao da je teko pobeen. Car je imao da plaa podvostruen prvanji danak, po 200.000 zlatnika, i jo da dade taoce kao jemstvo za mir. Koliko je caru bilo stalo do tog da doe do sporazuma vidi se jo vrlo dobro i po tom, to je meu taocima bio i jedan njegov vanbrani sin i jedan sestri. Sklopivi mir s haganom Hiraklije se svom snagom baca na Perziju. Osetivi njegovu novu snagu u borbama perziski vladar Kozroje poe da trai saveznike. Naao ih je, prirodno, u Avarima, koji su bili lako gotovi na pogodbu, znajui da Perzijanci nemaju ta traiti u Evropi. U leto 626. god. imao je biti izveden zajedniki napadaj na Carigrad. Perzijanci su trebali napasti prestonicu sa aziske strane, a Avari sa evropske. Sa Avarima su ili i Sloveni sainjavajui najvei deo njihove flote. Na Petrov-dan te godine stigoe prve avarske ete pred Dugi Zid. Hagan je krenuo sva sebi podlona plemena, Bugare, Gepide i Slovene i sa ogromnom vojskom opsede Carigrad. Sloveni, koji su dolazili Crnim Morem, behu poveli sobom i ene, koje su bile veti brodari. Jedan deo Slovena pridruio se Avarima, po pozivu, kao neka vrsta saveznika, lakome na bogat carigradski plen. "I zemlja i more napuni se divljih naroda", kae jedan savremenik; a drugi veli da stie "besni vihor neprijatelja, bljujui, kao neizmerna puina, varvarski mulj." 31. jula poeo je opti juri. Na jednoj strani napadali su Avari, a na drugoj Sloveni, koji su imali prve redove "golih peaka", a druge u oklopima. Oni su dovukli i opsadne sprave. Na jednom delu fronta podigli su dvanaest kula, koje su po visini bile ravne gradskim bedemima. Sloveni su jo bili dobili zadatak, da na svojim laama prevoze Perzijance sa aziske obale. Ali slovenski mali amci nisu se mogli meriti sa vizantiskim bojnim laama. Sem toga, nastale su za njih velike nezgode, to su Vizantinci primetili da se oni sporazumevaju s Avarima pomou davanja znakova vatrom, pa su ih varali. Takva jedna prevara odluila je ak ishod celog preduzea. Vizantiski Jermeni zapalili su vatre u luci kod Sv. Nikole, a Sloveni, mislei da su to Avari, krenuli su tamo, zapali u zasedu i teko nastradali. Hagan, besan to je zbog toga onemoguen kombinovani napadaj s kopna i mora, pripisujui poraz ne prevari, nego nevetini slovenskoj, dade poubijati i one koji su bili spaeni. Slovenska je pogibija bila strahovita; "usled mnoge krvi zacrvene se morska voda", kae jedan savremenik. itav zaliv Zlatnog Roga, gde je napanuta slovenska flota, bio je pun mrtvih telesa i praznih amaca. Sloveni posle toga uzmakoe, a zbog njih morade se povui i hogan, poruivi pre kule i zatrpavi rovove. Sloveni su prsli na sve strane, "iako ih," veli jedan izvor, "niko nije gonio". Bilo je svakako vie iz straha od Avara, nego od Vizantinaca. Poraz je bio zavren 8. avgusta 626. god. Avarsko-slovenski poraz pred Carigradom stvorio je novu fazu u odnosima izmeu njih. Postupanje haganovo sa Slovenima, na oigled neprijatelju, delovalo je silno na sve koji su sudelovali u borbi. Ogorenje je, prirodno, pojaavalo i to, to se osetilo da snaga gospodara nije

tolika, kolika se njima inila; i to je vizantiska pobeda obustavila sva bogata finansiska sredstva, koja su dotad jaala Avare i osiguravala im prevlast nad ostalim narodima s leve obale Dunava. A svoju prevlast oni su iskoriavali svirepo. Stare hronike govore o tom sa stranim primerima. Kad su Huni-Avari polazili protiv koga, pie hroniar Fredegar, oni su napred slali Slovene, a sami bi ostajali pred taborom. Ako Sloveni pobede Avari istre da uzmu plen; a ako podlegnu oni su im davali pomo. Zimi bi dolazili meu Slovene, da se hrane, da im uzmu plen i da spavaju s njihovim enama i kerima. Uz to su im Sloveni davali i drugi danak. Ruska, takozvana Nestorova hronika izrino naglaava, da su Avari "nasilje inili" enama slovenskoga plemena Duljeba. ak su slovenske ene zaprezali mesto konja. S toga je razumljivo da sad, kad se javila prilika da se pone raskrtavanje s Avarima, Sloveni ustaju protiv njih. Na podruju dananje June eke, Austrije i severne Slovenije pobunjeni Sloveni, pod vodstvom jednog franakog trgovca, Sama, uspee ak da stvore svoju dravu, koja je trajala dve-tri desetine godina. Samu se negde iza 632. pridruio i Drvan, knez Luikih Srba, dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant, koji je dotle bio pod franakom vlau. To je najstariji historiski spomen srpskog imena uopte, koje e se posle javiti i kod slovenskih plemena na jugu. Protiv Avara ne ustae samo Sloveni. Posle haganove smrti nastae meu Avarima i Bugarima borbe oko nasledstva. Nije potpuno jasno na osnovu ega su Bugari traili svoj deo vlasti, ali je to svakako karakteristino za opadanje avarskog ugleda. U tim borbama stradali su Bugari i jedan njihov deo doao je Slovenima traei sklonita; pa se posle, ne zna se zato, uputio u Italiju, u Benevent. Mnogo ozbiljniji bio je pokret istonih Bugara, Unogundura, koji stanovahu na podruju od Dnjestra i Azovskog Mora na istok. Odmetnuvi se od Avara, bugarski poglavica Kuvrat ili Kurt ue u blie veze sa Vizantijom i sklopi s njom savez. Car Hiraklije napravi ak Kuvrata vizantiskim patricijem. Carevini je dobro doao taj sukob izmeu Avara i Bugara, i ona je novog saveznika zerdno pomagala, da bi mogao istrajati i biti po nju od koristi. Iako je Hiraklije, malo posle avarsko-slovenskog poraza pred Carigradom, uspeo da strahovito potue i Perzijance u bici kod Ninive (627.) i da izazove graanski rat kod njih, on ipak nije mogao da na istoku dobije eljeni mir. Perzija je bila skrena, i nikad vie nije postala ozbiljan protivnik Vizantije. Ali mesto nje javlja se novi i isto tako opasan protivnik; ak, po svom sveem zamahu i velikom verskom oduevljenju, gotovo i opasniji. To su Arapi, zvani Saraceni, sa novim prorokom Muhamedom. Od 630. god. Muhamed postaje neosporan vo Arapa. Te godine on je u triumfu uao u Meku, koju je ranije morao naputati, i njegova vera Islam osvaja naglo sve vee krugove arapskih plemena. itav pokret ima koliko verski, toliko isto i politiki karakter. Naslednici Muhamedovi sa islamskom verom vre u stvari i ujedinjavanje arapskih plemena. Arapi osvajaju Siriju, Palestinu, Irak, Zapadnu Perziju, Mezopotamiju posle Egipat i Tripolis, i Islam postaje vera ogromne veine naroda Male Azije. Ve pre sredine VII veka nova arapska drava, iznikla naglo kao tropski cvet, postade jedan od najvanijih inilaca u Sredozemnom Bazenu. Zabrinut za sudbinu svojih pokrajina na istoku car je spremao nove vojske. Ali, bolestan, on nema vie preanje aktivnosti. Kraj velikih borbi, koje su poele izmeu Vizantije i Arapa, Hiraklije nije doiveo; on je umro 641. god., ostavljajui dravu pred krupnim zapletima. Ovo vreme, od Mavrikija do Hiraklija, predstavlja period slovenskog uvrivanja na Balkanu. Istona pitanja behu postavljena s vie snage, nego zapadna. Na istoku su prema Carevini bile organizovane snage jedne drave i jednog pokreta s vostvom retkih sposobnosti; na zapadu i severu Balkana javljale su se, meutim, ete, koje nisu bile novost i koje s toga ne izgledahu neposredno opasne, i koje svoje ulaenje u zemlje Vizantije ne izvoahu pod jednim vostvom, s jasnim planom. Borbe izmeu Avara i Slovena injahu se u Carigradu kao pogodan znak, da ni jedna ni druga strana nee biti posle njih sposobna za vee akcije, i s toga ih putahu da se krve ak i na svom podruju pomaui jedne protiv drugih, i to Slovene protiv Avara. Upadi tih eta trajali su ve itav jedan vek, i mada neprijatni, nisu ipak doveli Vizantiju pred nesavladive

tekoe; u Carigradu se raunalo, da se s njima moe, ako i kad zatreba, s neto napora snage relativno lako i brzo izai na kraj. Meutim, zahvaljujui svojim velikim masama, Sloveni su uspeli, da se rasprostru duboko po celom Balkanu, a da se na njegovom severu i zapadu duboko ukorene. Na tom podruju oni su brzo postali brojem nadmoniji od uroenika i potiskivali su ove, ili ih vremenom apsorbovali, na svima linijama. Docniji vizantiski car Konstantin Porfirogenit pripoveda, s neto legendarnih elemenata, da su za vreme vlade cara Hiraklija poele prve seobe Srba i Hrvata na Balkansko Poluostrvo. Napomenuvi, da su Hrvati doli na jug pre Srba sa severa, gde su im bili najblii susedi, na granicama franake drave, on kazuje, da su oni bili "dobegli" caru Hirakliju u vreme, kad su Avari zauzeli Dalmaciju i opusteli je. S carevim odobravanjem, i verovatno s neto njegove pomoi, Hrvati su potisli Avare i nastanili se u toj oblasti. U tom prianju ima koliko se da proveriti, najvie istine. Pokret Slovena protiv Avara uzeo je vrlo iroke razmere i borbe Hrvata s njima ine sastavni elemenat opte akcije. Nije sluajno ni ono, to se navodi, da su jedna plemena dolazila pre drugih. Oevidno, nita ne bi bilo manje stvarno, nego verovati, da su slovenske mase u ovo sto godina, to smo im kretanja mogli pratiti, dolazile samo s jedne strane, u jednom pravcu i u isto doba. Mi nemamo nikakvih pozitivnih dokaza, da su Hrvati doli na jug pre Srba, ali da je to moglo biti, o tom nema nikakve sumnje. I za Srbe je slino prianje. Dva su brata, kazuje isti vizantiski car, nasledila u vlasti oca; pa je jedan s pola naroda krenuo u Vizantiju i doao sve do Soluna. Otud je i ostalo ime jednog tamonjeg naselja Srbljija, . Posle nekog vremena ti se Sloveni uputie natrag, ali, preavi Dunav, predomisle se i zamole cara, preko beogradskog zapovednika, da im ustupi drugu zemlju za nastanjivanje. Car im dade ove od Avara opustoene zemlje: Raku, Zetu, Neretljansku Krajinu, Zahumlje, Travuniju i Konavlje. Slovenski pohodi do Soluna doista su postojali, kao i njihovo povlaenje na Dunav i preko Dunava. Za Srbe se ne veli, da su se borili protiv Avara, nego da su doli posle njihova pustoenja. Da li su ti Srbi bili ranije u vezi sa Avarima, moda kao njihovi podanici, nema podataka, u pisanim izvorima, ali se to sa mnogo verovatnosti moe zakljuivati na osnovu njihova geografskog smetaja. Srpska naselja u Vizantiji neposredno granie sa oblastima, gde je bila avarska vlast i gde su se u glavnom odravali svi ovi dogaaji, koje smo napred pominjali. Sam car Konstantin Porfirogenit naveo je jedno prianje, koje je nesumnjivo srpskohrvatskog porekla, a sastoji se u ovom: da su Hrvati doli na jug iz Bele Hrvatske, a Srbi iz Bele Srbije, Bojke, odnosno neka njihova plemena sa Visle. Na osnovu arapskih pisaca putnika X veka dolo se do zakljuka, da je Bela ili Velika Hrvatska obuhvatala dobrim delom istoni deo dananje ehoslovake; a Bela Srbija Galiciju i podruje oko izvora Dnjestra i Visle. Vrlo je verovatno, da su i plemena iz tih krajeva, u vezi sa ostalim slovenskim naseljima srednje Evrope, postala aktivnija posle ustanka protiv Avara; i da su stupila i u dogovore sa Vizantijom. Da li je i koliko je bilo Srba i Hrvata na Balkanu i u panonskoj dolini i pre tih borbi ne moe se sigurno tvrditi, ali je verovatno. Verovatno tim vie, to se i srpsko i hrvatsko ime sree duboko u Grkoj, u Tesaliji i Peloponezu, kud ih je bacao talas ranijih pohoda, svejedno da li u manjim ili veim grupama. Po naem miljenju, slovenske migracije (u koliko ih tako moemo nazvati) ile su tokom itavog jednog stolea kroz celo podruje tamonje Rumunije i Maarske, i sva slovenska plemena iz susednih oblasti, a meu njima i Srbi i Hrvati, uestvovali su u njima, prema prilikama, sa veim ili manjim masama. U borbi s Avarima i posle njihove propasti dobili su samo aktivni Srbi i Hrvati vei zamah. Meu slovenskim plemenima na jugu ta su dva ubrzo uzela vodeu ulogu. Na istoku, izmeu Dunava i Balkana, Sloveni, u prvoj polovini VII veka, stanuju u tolikom broju, da se itava ta oblast naziva Slovenskom, . Vizantiski pisci vele, da je tamo bilo sedam slovenskih plemena. Isto je tako u VII veku bila u slovenskim rukama i Dalmacija. Sredinom VII

veka ta je oblast u nekoliko ve bila smirena; to izlazi bar donekle po injenici, to je papa Ivan IV oko 642. god. slao svog opata Martina, da po Istri i Dalmaciji otkupljuje roblje i svetake moti. Da su Sloveni u to doba imali sigurna uporita na dalmatinskoj obali, sledi odatle, to su 642. s velikom flotom napali u Italiji beneventsko kneevstvo i usudili se iskrcati blizu Seponta. Taj im podvig nije uspeo, ali je svakako karakteristian i za sigurnost njihove zaleine i za njihov napadaki duh. Od balkanskih pokrajina Carevine bee prilino slobodna od Slovena dolina Morave, glavna prometna arterija, koja je spajala prestonicu s Dunavom i Evropom. Slovenska naselja tuda, u koliko ih je bilo, nisu dolazila do veeg izraza. U vizantiskoj vlasti ostadoe Ni i Sofija sve do IX veka. Ostali delovi Balkanskog Poluostrva na istoku i zapadu, od Bara s jedne i Balkana s druge strane, izuzimajui primorske gradove, behu ve preteno slovenska zemlja. Tokom prve polovine VII veka kolonizacija Slovena na Balkanu bila je ve u glavnom svrena stvar.

4 Balkanska kultura u doba seobe Slovena

Mona Rimska Imperija, koja je jo 229. god. pre Hrista poela svoja osvajanja Ilirika i koja je ve od cara Avgusta gospodar Balkanskog Poluostrva, ostavila je ovde, kao i na drugim stranama u toku od nekoliko vekova, duboke tragove svoje dravne kulture. Rimsko-latinska kultura pomerila je, pre svega, dotadanji uticaj grkog jezika. Tanije, taj se uticaj oseao i na najzapadnijim takama Balkanskog Poluostrva. Grku kulturu odravale su stare njihove kolonije: Apolonija (Pojani kod Valone), Epidamnos Dirahijum (Dra) Lisos (Lje), Korkira Crna (Korula), Isa (Vis), Faros (Hvar), Tragurijon (Trogir), Epetijon (Stobre). U Sisku je ak ostalo grkih natpisa, i mnogo pomena o kultu Heraklovom. Novac u naim krajevima bio je ponajvie grki; drahme i hemidrahme iz Apolonije i Dirahija ile su ne samo duboko u unutranjost, u sredinju Bosnu, nego ak i preko Dunava u Erdelj. Ilirski kraljevi kuju novce s grkim natpisima. U religiji prodire kult Hermesa, Pana, Artemide i Nimfe. Posle rimskog osvajanja grki je jezik potisnut i u vekovima posle Hrista bilo ga je u tim krajevima gotovo sasvim nestalo. Osvojivi ove oblasti Rimljani su se odmah dali na to, da ih to bolje obezbede za sebe. Uvode se naskoro na svim strateki vanijim mestima gradovi i garnizoni i stvaraju se dobre komunikacije. S rimskim garnizonima ide upotreba i kolonizacija zemlje, koja biva trajnija, kad vojnika sluba u ovim krajevima postaje nasledna. Prvi niz tvrava poinje s dalmatinske strane, odakle je nastalo i prvo prodiranje. S druge strane, u kasnije vreme, irio se rimski elemenat i du Dunava, stigavi tamo delomino iz Jadranskog Primorja, a delomino iz Maedonije. Uz aktivne vojnike u tim logorima i oko njih bilo je mnogo veterana, koji su, otsluivi vojsku, ostajali u zemlji, kao trgovci, zanatlije, posrednici itd. i koji su, naroito, irili rimski uticaj. Vrlo su brzo, jo za prvih careva, izgraeni vojniki putevi. Jedna cesta, nastavljajui se na talijanske, ila je od Istre sve do Skadra, odvajajui jedan krak za Sisak, drugi od Salone na Savu i trei od Narone na Drinu. Pored Save iao je veliki put od Ljubljane i Siska na Sirmij i dalje do mora, hvatajui sporednim putevima glavna mesta pojedinih oblasti. Pored tih glavnijih linija bilo je mnogo kraih i sporednih, koje su sluile lokalnim interesima, kao linija Narona Nevesinje ili Epidaur Travunija. Posebno vaan put bee uveni Ignjatijev put (,via Egnatia), koji je spajao Ilirik s Maedonijom i Trakijom. Poinjui iz Draa, taj je put vodio preko Ohrida i Bitolja na Solun i sluio korisno sve do Novog Veka. Glavni vojniki put, "prastara arterija" od Dunava do Carigrada, bio je izraen ve 69. god. Vodio je moravskom dolinom i Niavom na Sofiju, a odatle, preko takozvanih Trajanovih vrata, dolinom Marice. Taj put, (irok oko est metara), poploan

velikim poligonima kamenjem ili nabijen peskom (otud naziv kaldrma ), iao je obino u pravoj liniji. Oznake su obeleavale milje (mille passuum), s duinom od 1482 metra. Uz put su bile stanice za prenoita (mansio) i za izmenu konja (mutatio), kakve se jo uvek spominju po Rusiji. Za uvanje puteva i javnu bezbednost podizana su mala utvrenja (castella, praesidia) ili kule (turres). Od Beograda do Carigrada bila je 31 stanica, 43 mesta za izmenu konja, i oko 670 milja. Na takozvanim Trajanovim vratima, na tom putu, bila je administrativna podela Istoka i Zapada. Trakija je potpadala pod prefekturu Istoka, a itav ostali Balkanski Poluotok pod prefekturu Ilirika. Glavno mesto na zapadnom delu Poluostrva bila je Salona (Solin). Za vreme cara Dioklecijana, koji je poeo tu u blizini da podie svoj velianstveni dvor, grad postaje jedno od prvih mesta itave drave. Porfirogenit kae, da je velik gotovo kao pola Carigrada. Spomen na Dioklecijana (cara Dukljana), koji je i umro tu (313.) i bio sahranjen u svom mauzoleju, pretvorenom posle u stonu crkvu, ouvan je u narodu ovog kraja sve do danas. Salona je bila administrativno sredite cele prostrane Dalmacije, koja je hvatala do Kolubare, i jedno od glavnih trgovakih mesta. itava obala Jadranskog Primorja bee gusto zasijana manjim i veim kolonijama i gradovima, od kojih su mnogi, iako nastali pre Rimljana, dobili postepeno latinski karakter. Poinjui od granice provincije Dalmacije, od Albone (Labina) i Flanone, i od Tarsatika (Trsata), na raskru puteva za Dalmaciju i Sisak, vea naselja se u glavnom dre; tako: Senia (Senj), Enona (Nin), Jader, Jadera (Zadar), Tragurijum (Trogir), Narona (Vid kod Metkovia), koja je bila na plovnoj Neretvi kao i Oneum (Omi) na Cetini. U unutranjosti, na reci Krki, razvio se glavni grad Liburnije Skardona (Skradin), u kome je bilo sedite jednog od tri dalmatinska okruga i u kom se odravao sabor (concilium) severne Dalmacije. Sem toga vana mesta u unutranjosti behu: Aserija (Podgrae kod Benkovca), Nedinum (Nadin), Burnum (upljaja Crkva), Varvaria Ekvum (itluk kod Sinja), Promona (Teplju), Nove (Runovi), Municipium Magnum (Baljina Glavica) Sikuli (Biha, kod Katel Novog), Pons Tiluri (Trilj), Municipium Salvium (Grkovci kod Livna), Bistue vetus (Varvara kod Prozora), Bistue nova (Zenica). Stari grad Dalmata, Strabonov "veliki grad" Delmijon, Delminijum, sauvao je svoje ime do danas, Dlmno Dumno, Duvno. Na jugu od Narone stajao je Epidaur (Cavtat), sredite junog dalmatinskog okruga. U istonoj Hercegovini postojao je neki stari grad u Potocima kod Mostara i znaajan grad kod Stoca. Veliko rimsko utvrenje bee Mogorjelo kod apljine. U istonoj Bosni zna se da je neka kolonija colonia Ris... identina sa Rogaticom i da je bila jedna jo blie neodreena kolonija u Sarajevskom Polju. Domavija, Domavijum kod Srebrenice bee jedno od najvanijih rudarskih mesta cele rimske drave u ovim stranama. U Boki Kotorskoj najvaniji grad i ponekad sedite ilirskih kraljeva bee Rizon, Risinium (Risan); a onda Agruvijum Grbalj, Batua, Budua (Budva). U Dukljanskom Primorju vaan je Ulcinium (Ulcinj) i najjunija taka provincije Dalmacije Elisos, Lisos, Lisum (Lje). Otuda je jedan put vodio do unutranjosti prema Niu. U Pokrajini Prevalitani bee glavno sredite stare Ilirske drave, Skodra, do koje se dolazilo vodenim putem uz Bojanu. Prema Liviju, to je bila "arx munitissima" i vanredno cenjena po svom stratekom znaaju. Drugo vano mesto bila je Doklea kod Podgorice, po kojoj je itava oblast dobila naziv Duklja. Tu je ivelo ilirsko pleme Dokleata, "Princeps civitatis Doclatium". Neki Kajo Epikadijes sahranjen je u Saltui, u dananjim Vilusama na Grahovu. Stari ilirski grad je i Meteon, Medeon (Medun). Na jugu je sve vreme bio od velikog znaaja Epidamnos-Dirahijum (Dra). Lika i Krbava imaju isto tako mnogo starih naselja. I samo ime Like starog je porekla. Grad bie verovatno primorska Lopsika, a - Ortoplinia, Ortopula bie identina sa Stinicom. Druga vanija mesta su ova: Vegia (Karlobag), Monetium (Brinje), Arupium (Prozor kod Otoca). Preko podruja Japoda u ovoj oblasti rimska naselja nisu bila jae razvijena. Glavni grad Japoda Metulum (Munjava kod Ogulina) propao je prilikom rimskog osvajanja. Na izvoru Privilice kod Bihaa bilo je narodno svetilite Japoda. Od svih mesta unutranjosti najznaajnija je bila Siscia (Sisak), sredite pokrajine Savije. Tu je bilo stecite mnogih puteva i vana taka brodarstva na Savi. Tip starih savskih amaca ouvan je u jedinstvenom prehistoriskom primerku sarajevskog muzeja. Radi velikog trgovakog znaaja Sisak je imao i svoju kovnicu novca. Ostala

su vanija mesta ova: Andautonija (itarjevo), Servicium (kod Gradike), Aqua Viva (Varadin), Aquas Jasac (Varadinske Toplice), Marsonija (Brod), Cibale (Vinkovci), iz koga behu rodom dva cara, Valentijan I (364-375.) i njegov brat i suvladar Valens (364-378.), zatim Mursa (Osek). Od drugih manjih mesta na Dunavu i oko njega vanija su: Kornakum (Sotin), Kuknum (Ilok), Titoburgum (Dalj), Boninia (Banotor), Ricium (Surduk), Akuminkum (Stari Slankamen), Basiane (Petrovci kod Rume), koje je dobilo ime po Basijanu, sinu Septimija Severa. Glavno mesto istone Panonije bee Sirmium, Sirmij (Mitrovica), po kom je itava susedna oblast dobila svoje ime Srem. Postavi kolonija ve od vremena Flavijevaca on se tokom III-VI veka razvio u svetovnu i crkvenu metropolu. Tu se nalazio lep carski dvor, amfiteatar, kovnica novca i fabrika oruja. U Sirmiju je 282. zaglavio u vojnikoj pobuni car Prob, koji je, da bi zaposlio vojnike, naredio da se sade vinogradi po Frukoj Gori i dalje nie oko Smedereva. Prema Singidunumu, na utoku Save u Dunav, bee Taurunum (Zemun). Odavno, u svoj historiji Balkana, mesto dananjeg Beograda bee od velikog znaaja, radi svog stratekog i privredno vanog poloaja. Njegovi prvi osnivai, keltski Skordisci, stvarali su od njega tvravu, a Rimljani su ga posle razvili udesivi tu glavni logor jedne legije. U Singidunumu se rodio car Jovijan (+364.); ovde je bilo sedite arijanskog episkopa i jednog arijanskog sabora (366.). Kod Ritopeka bee Trikornium, grad plemena istog imena; dalje na istok Vinceja (Smederevo), prema kom se nalazila Konstantiola, Konstanciola (Kovin). Vrlo vaan bee Viminacium (Kostolac), sa svojom kovnicom novca i pristanitem za renu flotu. Tu je 196. god. Karakala bio proglaen za cezara. Odatle je skretao dunavski put za Carigrad. Ostala mesta oko Dunava behu: Lederata (kod Rama), Pinkum (Veliko Gradite), bogati rudnik, Egeta (Brza Palanka), Akve (Prahovo), u vizantisko doba vladiansko sredite s veim opsegom, Margum (Oraje kod Dubravice). Horreum Margi (uprija) bio je najvei grad u unutranjosti Mezije, uprav na granici Dardanije. Arsena je Raanj, a Praesidium Pompei Neriev Han kod Aleksinca. Naisus (Ni), rodno mesto cara Kostantina Velikog, stecite est raznih vanih puteva, imao je odavno vrlo velik prometni znaaj, i s toga je oduvek, sve do naih dana, bio traen i napadan. Od Ratiarije (Arera) prema Niu, i od Prahova prema upriji vodili su putevi s Dunava u unutranjost i njih su Sloveni pri svojim upadima esto upotrebljavali. S toga je tamo car Justinijan podigao i obnovio 27 gradova i tvrava, branei liniju Timoka. U zapadnom delu Srbije rimskih mesta od veeg znaaja nije bilo. Dalmatinsko-meziska pogranina oblast bee u glavnom oko Guberevca i Rudnika; izvesni rudnici (Majdan i Parlozi, Rudnik, Stojnik) pripadali su Dalmaciji. Spominje se neki rimski municipij Mal... (Malavicus?) u Visibabi kod Poege. Rimsko naselje bilo je, ini se, i u Plevljima. Od Nia prema jugoistoku i jugu behu Skupi (Zlokuani kod Skoplja). Car Justinijan, koji se rodio u blizini te varoi, u selu Taurisiju, podigao je Skupi na rang maedonske metropole, davi joj latinski naziv Justiniana Prima. Justinijan je podelio Istoni Ilirik u dve crkvene oblasti, Dakiju i Maedoniju. Ovoj drugoj odreeno je sredite, zajedno s politikim, u Skupima (535. godine), a u oblast su joj spadale: gornja i donja Mezija, obe Dakije, Prevalitana, Dardanija najsevernija pokrajina Makedonije takozvana Macedonia salutaris i jedan deo Panonije. Posle 602. god. nema vie nikakvih vesti o toj arhiepiskopiji, a "politiko teite iz Justinijane Prime ponovo se premeta u Solun". Oevidno je, da je to bilo u vezi sa nadiranjem Slovena. Prokopije je kazivao za taj grad, da je bio vanredno ukraen hramovima, dvorovima, tritima, I staru varo Ulpijanu (Lipljan) Justinijan je udostojio svoje panje, obnovio je i dao joj ime Justiniana Secunda. Oba su ta imena ostala samo u zvaninoj crkvenoj literaturi, a u narodu samom ostala su starija imena do naih dana: Skopine , arnautski kup, turski Uskup i Uup. Od Skupi prema jugu nema naroito velikih rimskih naselja. Ve je Momzen primetio da "nikad nije svuda kroz maedonsku unutranjost krenuo energian pokret gradskog razvoja; udaljeniji predeli jedva su, bar stvarno, izili iz seoskog reda." Od interesa je vano granino mesto Stobi (kod Grackog), gde se sad vre sistematska iskopavanja, Herakleja Linkestis (Bitolj), zvani ponekad i Pelagonija, i Lihnis, prozvan posle Ahris (Ohrid). Ohrid je bio poruen u borbama za seobe naroda i do veeg znaaja doao je tek u slovensko doba. Junije behu Edesa (Voden), nekad prestonica maedonskih vladalaca i Beroja (Verija, Karaferija, Ber), jedna od prvih hrianskih episkopija Balkana, gde je propovedao sam

apostol Pavle. Jedno vreme taj je grad bio takmac Solunu, najvanijem gradu vizantske drave posle prestonice. Na putu izmeu Skoplja i Gradskog bila je i granica izmeu latinske i grke domene. Nemajui uvek dovoljno vojske na raspoloenju, da bi spreavao sve navale varvara preko Dunava, Justinijan je bio poeo da podie i obnavlja stare rimske gradove i tvrave, da mesto ive ljudske snage postavi tvravne branike i da razreenim posadama da bolju zatitu i vie mogunosti za otpor. Rimska naselja ila su, u glavnom, ponajvie uz morsku obalu i du velikih plovnih reka, a naselja u unutranjosti ili su se razvijala na glavnim stecitima puteva ili su poticala od starog domaeg stanovnitva. Sredite Balkana nema ni u pola onoliko naselja koliko periferija; sistem gradskog razvoja bio je, vojniki shvaen, kao povezani limes, koji je s periferije s mora, i prirodnih komunikacija prodirao prema Dunavu i u unutranjost. Taj sistem je dobrim delom zadrao i Justinijan, samo je mesto ofanzivnog imao kod njega defanzivni karakter. Iza rimske linije dunavskih tvrava Justinijan podie jo jedan niz utvrenja, slabijih, ali korisnih i osigurava paljivo i bokove, da protivniku uini to teim prodiranje prema prestonici. Prokopije, savremenik i historiar Justinijanov, u svom delu O graevinama podrobno navodi to podizanje gradova. Ono je poeto ve prvih godina Justinijanove vlade, ali se osea tek sredinom VI veka, kad Huni i Sloveni ne mogu da prodiru s trake strane, nego iz Panonije. Uz svoj rodni kraj Justinijan je naroito utvrdio glavna mesta unutranjosti, Ni i Sofiju, gde su se sticali mnogi putevi. Uz dunavsku liniju podigoe se straare i utvrde; sva su mesta imala biti ograena rovovima i nasipima, u koliko se ne bi dospela obnoviti stara utvrenja s kulama i zidovima. Te graevine nisu bile uvek solidne; podizane su urno, s materijalom koji je bio pri ruci, i bez ikakvih drugih sem stratekih obzira. "Manji zamkovi imaju na uglovima etiri okrugle kule, vee varoi etvoroestoro- ili osmougaone kule od tri boja. Taj se tip lako raspoznaje u hemskim zemljama. Severni zid Serdike (Sofije) sa okruglim kulama skrpljen je od staroga materijala, sa grkim natpisima iz ranijega doba carstva, oltarima trakih boanstava i nadgrobnim kamenovima. Zamak (Kulina) Ravna u dolini Timoka sa okruglim kulama popravljen je od temelja iz materijala rimskih kamenitih graevina i natpisa. Isto tako i velika veina spomenika iz Viminacija nije naena u prvobitnom poloaju, nego su uzidani u stenama velikog zamka, koji je podignut od kamenja stare varoi". Od Singidunuma (Beograd), koji je bio prilino zapusteo, Justinijan ponovo napravi grad "slavnim i dostojnim prianja". U blizini Beograda podigao je i grad Oktavon, a uz Dunav podie i obnovi itav niz gradova, meu kojima Lederatu kod Rama i Pinkum (Veliko Gradite). Broj manjih gradova i straara peo se na stotine, a sluili su koliko za obranu, toliko i za zbegove seoskog i nezatienog sveta. U samom timokom kraju, u podruju tvrave Akve (Prahova) bilo je 37 takvih gradova i straara; sam uveni Gamzigrad izgleda da je iz tog vremena; od Singidunuma do ilirske granice bilo ih je 39, a do ua Dunava 80. ak u Maedoniji i Dardaniji bilo ih je 127. Strah od provale irio se po svoj carevini, a radi ravog iskustva i potrebe da se ne vee operativna vojska utvrivao se ne samo sever, nego i sredina Carstva, pa ak i jug sa Epirom i Tesalijom sve do klasinih Termopila. Prema Slovenima sluile su za odbranu naroito utvrde oko Silistrije. Sloveni, koji se "stalno prikradaju i potajno napadaju one to tuda idu, uinili su tamonja mesta nesigurnim" kazuje za njih Prokopije, opisujui gradnje u tim predelima. Zbog slovenskih provala i pljakanja sasvim je bila zapustela tvrava Ulmita, koju Justinijan podie iz temelja, da bi, kako se veli, onaj kraj "bio slobodan od slovenskog nasrtanja i zasede." Taj sistem Justinijanovih tvrava u Dobrui hvatao je do Tule i Dunaveca (Halmirisa). Ali te tvrave nisu bile od vee koristi. Njihov veliki broj iao je na tetu solidnosti. Pri navalama Slovena, Bugara i Avara videlo se, da su padale bez mnogo otporne snage. Ni izgled im nije bio od jaeg utiska i vrlo je dobro primeeno, da se nijedan od tih gradova nije odrao u narodnoj uspomeni s Justinijanovim imenom onako, kako je sluaj s graevinama cara Trajana, Filipa ili Konstantina. "U ruevinama gradova i tvrava nije jo naen ni jedan jedini natpis, koji bi ovekoveio slavu velikog graditelja Justinijana". Pri podizanju tih gradova uestvovali su svi oni narodi, to su iveli oko Dunava; njihovih tragova ima dosta u toponomastici VI veka, gde se inae u to doba ne bi mogli oekivati. Takav je, na primer, naziv Dolebin (), koji je oevidno u

vezi sa slovenskim plemenom Duljeba, Doleba. U Bugarskoj bi moda mogle biti slovenskog porekla Stene (). isto slovenski karakter ima Skapljica, Skopljice (), za koje se izrino kae, da je "novo". Isto je tako naeg tipa u podruju Nia naziv Vraita (), "nov grad". Ti nazivi mogli su poticati bilo od vojnikih najamnika u vizantiskoj vojsci, bilo od slovenskih doseljenika, koji su tu ostali sa pristankom vizantiskih vlasti. Mnoga od starih mesta stradala su za vreme svih ovih najezda tokom VI-VII veka. Najvei je deo, ipak, propao u VI i poetkom VII veka, kad su Sloveni sami, ili u zajednici s drugim narodima, upadali u Vizantiju, da se koriste pljakom iz tih starih i bogatih mesta. Doklena, Epidaur, Narona, Sarona, Agruvijum, Mursa, Singidunum, Viminacium i drugi znatni gradovi propali su za uvek ba pri upadima Slovena. Njihovo razbeglo stanovnitvo nije se vie vraalo na stara ognjita, sem u strategiski vani Singidunum, nego su izbeglice, posle, u blizini starih mesta podizali nova: Podgoricu, Dubrovnik, Kotor, Split, Osek. Ipak bilo je dosta starih gradova, koji su se i odrali; naroito to behu oni, koji su se nalazili na manje izloenim mestima. Znaajna je injenica, da je dobra polovina ovih naselja zadrala svoje staro ime. Upada, dalje, u oi da glavne reke na naem podruju nisu slavizirane: Dunav, Sava, Drina, Neretva, Lim, Sana, Bosna, Tara, Vardar, Timok i dr. zadravaju svoja stara neslovenska imena. Predslovenska su imena Promina, Dinara, Mosor, Lapad, Brgat, Klisura, Durmitor, Vele, Rodopa, Balkan, Komovi, akor i dr. Meutim, dosta planina ima ipak slovenske nazive, kao Prokletije, Hum, Rudnik, Bjelaica, Bukovica, Vuja Planina, Mokra Gora, Medvednik i dr. Nazivi otoka u Jadranskom Moru gotovo su svi naslee starine: od Kurikom Krk, Faros Hvar, Bratia Bra, Pag, Postumiana Paman, Arba Rab, Melita Mljet i sl. U zemljama Balkanskog Poluostrva, ak i daleko na zapadu, ouvano je sve do danas romansko ime. uvena planina Romanija u Bosni najbolji je primer za to. Imamo i sela Romane, Romanovce i sl. ak i ime manastira Rinja derivat je od Romana. Najvie neposredno primljenih imena mesta ima u Primorju, i oko Dunava, gde je romanska kultura bila najintenzivnija; ponegde su stari oblici slavizirani nastavcima ili analogijom na neku slinu narodnu re, i to obino iz vulgarizovanih i dijalektskih oblika. Od plemena Jadesina postali su i Jaderi i Jader, i imena Jadran i Zadar na zapadu i Jadar na istoku; od plemena Delmata i Dalmata nastala je s istim vokalom Dalmacija i s vokalnim Dlmno-Dumno, Duvno, a s neto sloenijim procesom Glamo od Dlamo. Ima izvesnih metateza u primanju imena mesta, kao Skardona Skradin, Sirmium Srem ili Tilur Trilur Trilj. Inae je preuzimanje bilo dosta neposredno: od Senia Senj, Tragurium Trogir, Doklea Duklja, Medeon Medun, Skodra Skadar, i sl. Ponekad se ime starih mesta ouvalo u nekom malom sporednom lokalitetu, kao od Narone Norin ili od Marsonije bara Mrsunj. Ima i primera, da su imena izvesnih mesta uzimana ne po nominativu, nego po drugim padeima. Celje je dolo ne od Celeja, nego od Celeje; Ad musculum, dalo je Omialj. Od vulgarnog dolo je verovatno = Aspalato = S-plt, Split. Tako je od vulgarno-grkog dolo Istanpol i Stambol. Od same oznake stare gradske optine civitas, ouvano je cvtat Cavtat. Od Castra romana imamo u Sremu ime Kostroman. Stara romanska kultura ouvala se najsvesnije u Primorju, gde je itavo vreme odravan neposredan dodir sa Italijom kao maticom te civilizacije. Unutranje romanske kolonije, ma koliko da su imale uticaja na optu kulturu okolnog stanovnitva, nisu mogle da itavoj zemlji dadu potpuno svoje obeleje, kao one primorske i kao donekle dunavske. U unutranjosti je, sem toga, bilo i vie uticaja istone grke kulture i grkog jezika, koji su spreavali apsolutnu prevlast latinskog. Granica izmeu ta dva jezika ila je, od prilike, od Ljea, ispod puta Skadar Prizren na Lipljan i Skoplje, pa odatle prema Sofiji. Linija oko ovih mesta bila je sa pomeanim uticajima. Latinski je ponegde iao i preko te zone, ali nije bio jae intenzivnosti. Inae, uticaj latinskog bio je vrlo veliki. To je bio zvanini jezik drave i kao takav uveden pogotovo u svu administraciju. Sami carevi vizantiski podravali su ga u sveanim aktima svojim autoritetom. Osnivajui Skupi Justinijan ga naziva "Justinijana prima" i Prokopije mora da tumai svojoj publici, kako to ima da znai "prva". Latinski je, isto tako, bio i jezik vojske, u kojoj su sluili razni narodi Carstva i na njemu se sporazumevali, kao nedavno nemakim u Austriji. Preko vojske i logora prodirao je latinski jezik u narod. Latinska komanda ostala je prvih vekova ak i u vizantiskoj vojsci. U Dalmaciji se u latinskoj kulturi bio

razvio ist romanski jezik, s mnogo arkaikih elemenata, ouvan gotovo do naih vremena. Rumunski, u istonom delu, s neto mlaim tipom, isto je tako produkat latinske kulture. ak i arnautski, jedna vrsta lingvistikih petrefakata, gotovo je u dobroj polovini romanskog porekla. Za ljude, koji su govorili latinski, upotrebljavan je u itavoj Srednjoj Evropi naziv Vlaha, dobro poznat svim slovenskim narodima. Potekao od keltskog plemena Volcae, to ime su primili Germani kao Walhaz, Walh, i oznaavali su njim svoje poromanjene susede. Od Germana su preuzeli to ime i Sloveni. Kod nas su tako sebe zvali stari Dubrovani jo u XIII veku, svesni svoje romanske kulture, i ime Vlaha isticali su kao razlikujui se od svojih srpskih suseda. U unutranjosti, romanski elemenat nije uvek predstavnik vie kulture kao na Primorju. Njegovi pripadnici povlae se ispred Slovena u planine ali se ovde-onde grupiu u vee celine, kao u Junoj Maedoniji ili u karpatskim predelima. U planinama oni se preteno bave stoarstvom, tako da su kod nas vremenom pojmovi Vlah i stoar postali gotovo sinonimi. Njihove stoarske organizacije sa katunima, i njihova stoarska terminologija osvajaju izvesna podruja naih dinarskih krajeva. U istonoj Bosni i zapadnoj Srbiji cela se jedna oblast zove Stari Vlah, u Hercegovini se Stolac i njegovo podruje zvalo ranije Donji Vlasi; izvesna naa plemena zovu se Vlasi Drobnjaci, Vlasi Mirilovii, Vlasi Banjani. U Crnoj Gori itav se jedan kraj naziva Katunska Nahija. U staroj srpskoj dravi Vlaha je bilo dosta i pominju se esto. Za razliku od primorskih Vlaha ove branske, po odelu i mrkom licu, zovu "crnogunjcima", "Crnima Vlasima" "Mauro-Vlasima", "Mor-Vlasima", "Morlacima". Zanimljivo je, da jedan dobar deo naih planina, gde je stoarstvo i mlekarstvo naroito razvijeno, nosi naziv Vlai, Vlahovii, Vlahinja, Vlaka, Vlakovci i sl. to romanski elemenat Balkanskog Poluostrva nije mogao da asimiluje slovenske doseljenike, kao to je ranije inio sa Ilirima i Traanima, sa Germanima u Italiji, ili sa Galima u Francuskoj, ima vie razloga. U ono ranije doba rimska je snaga bila u naponu; sad, posle IV i V veka, dravni organizam bio je istroen. U dravi se sve vie osea uticaj tuih naroda, koji je Imperiji opasan i onda kad je u njegovoj slubi, a ne samo kad je u borbi s njim. Metei seobe naroda znatno su pomerili i oslabili romansko stanovnitvo, Sloveni su doli na Balkan u veim masama i imali su za sobom bogate rezerve; za njihove upade ima nekoliko puta vesti, da se vre s gomilama od vie desetina hiljada. Romani su, prema njima, sve vie gubili teren; ostavljeni sami sebi, sa slabom ili nedovoljnom dravnom pomou, oni su gubili i duh i staru aktivnost. Romani su nekad dolazili kao osvajai, svesni svoje snage, bili gospodari; dok su sad bili potiskivani, pobeeni, predmet pljake. Pre dolaska Slovena, na Balkanu se ve bila prilino razvila hrianska vera. U IV veku bilo je u balkanskim oblastima nekoliko aktivnih episkopija. Jedan episkop u Sirmiju s ponosom je hvalio svoje mesto, "glavu Ilirika", u kom je hrianstvo za vreme Dioklecijanovih progona dalo dovoljno dokaza o vrstini svojih vernika. Po crkvi sv. Dimitrija, koju je u tom gradu podigao prefekt Leontije (oko 412.), Sirmij se prozvao ,civitas s. Demetrii, odnosno Mitrovica (Dimitrovica). U ovom kraju bilo se naroito rairilo Arijevo tumaenje Hristove prirode i s toga su u Sirmiju drana etiri crkvena sinoda (348., 351., 357-8., i 378.). Na podruju dananje Srbije bilo je nekoliko episkopija (Viminacium, Singidunum, Horeum Margi, Akve, Ni, Rameziana, Pautalija, Ulpijana, Stobi), od kojih je ona u Viminaciju od V veka postala mitropolija. U Skupi Justinijan je 14. aprila 535. ustanovio arhiepiskopiju, kao sredite nove samostalne crkvene oblasti, koja je obuhvatala pet pokrajina (dananju Bugarsku, veim delom; Srbiju, severnu i junu, sa Sremom; i severnu Albaniju s Crnom Gorom). Osnivanje ove arhiepiskopije, koja je obuhvatala najvei deo balkanske unutranjosti, gde se dotle priznavala kompetencija papina, izazvalo je proteste u Rimu. Car je iz politikih razloga morao da popusti i 545. izdao je novelu, kojom je arhiepiskopiji oduzeo samostalnost i priznao papino pravo na njenu oblast. Poslednji podatak o ovoj arhiepiskopiji datira iz 602. god.; verovatno je naputena u vezi sa provalama Slovena na poetku VII veka. U rimskoj pokrajini Meziji, negde u Bugarskoj, delovao je u IV veku gotski episkop, arijevac Ulfila (Vulfila), koji je za svoju pastvu spremio prevod Novog Zaveta i prvi gotski alfabet. Jo u IX veku, oko Tomija, odravala se gotska liturgija. U Dalmaciji Salona bee kako svetovna tako i crkvena metropola, po osnivanju ranija od svih severnih i istonih. U njoj je u V veku podignuta jedna bazilika, ije razmere nema gotovo nijedan drugi crkveni spomenik starog i slovenskog veka (58.20

h 28.50 m). Tu su, po jednom ne sasvim sigurnom izvoru, bila drana dva pokrajinska crkvena sabora, 530. i 533. godine. Kao podrune Saloni navode se ove dalmatinske i bosanske episkopije: Arba, Jadar, Skradona, Narona, Epidaur, Bistue; pa Martaritana i Baroe, ija je lokalizacija nesigurna. Na drugom saboru od 533. bilo je zakljueno, da se osnuju jo tri episkopije, ali papa je, nezadovoljan, osudio postupke i s toga ne izgleda verovatno, da su one ostvarene. Kad se obrazovala pokrajina Prevalitana, onda je crkvena metropola za tu oblast postala Skadra (Skadar). Oko te i drake mitropolije pominju se kao episkopije Duklja, Sarda, Lje i verovatno Ulcinj. Surevnjivost izmeu verskih poglavica u Rimu i Carigradu starog je datuma. Iako je administrativna vlast izmeu Rima i Carigrada deljena u dvoje, Rim nije bio sklon da to do kraja primi i u crkvenom pogledu. Papa Inoentije I ovlastio je 412. god. solunskog episkopa da vodi brigu o crkvi i reava sve sporove u oblastima Ahaje, Epira, Krita, Dakije, Mezije, Dardanije, Prevalitane i Maedonije, dakle gotovo celog Balkanskog Poluostrva sem Trakije. Solunski episkop postao je papin vikar. Da to nije bilo rado gledano u Carigradu razume se samo po sebi; isto kao i to, da je zbog toga dolazilo do sukoba, javnih i tajnih. Nesumnjivo je, meutim, da je do VII veka rimski uticaj na podruju zapadnog i sredinjeg Balkana bio preteniji od carigradskog. Crkvena organizacija dopunjavala je, dakle, uticaj organizacije administrativne i vojnike. U naim zemljama episkopi su bili u ogromnoj veini romanskog porekla. Od 98 ouvanih imena iz istonih i sredinjih oblasti, 59 je nesumnjivo latinskih kao Amantius, Saturninus, Sekundianus, Gajus, Gojce, Bonozus, Feliks, Benenatus, Korualius i sl. Romanskog je porekla u ostalom, bila i porodica cara Justina I, iji lanovi nose latinska imena. Tek od VII veka, dolaskom istonjaka Hiraklija, ulazi u vojsku i dravne slube vie grkog i istonjakog elementa; i tek od njegova vremena Vizantija sa svojim balkanskim pokrajinama postaje vie nosilac grke kulture. Ali, mesto da potiskuje latinski, ona je imala da sa uasom oseti kako sve vie Balkansko Poluostrvo plavi slovenski elemenat i slovenski jezik. Mesto latinskog koji je izumirao dolazio je slovenski elemenat, sve, neodoljiv, mnogobrojan, koji je hteo da ivi. Kad smo doli na Balkansko Poluostrvo mi smo Srbi dospeli potpuno u sferu uticaja latinske kulture. Preko nje smo dobili sva prva obavetenja i u njoj nali osnove prvog hrianskog vaspitanja. Naziv Grka, gospodara Balkana, doao nam je ne od njih samih, kao Turcima i Arapima, koji ih po slubenom imenu nazivaju Rum i Urum, nego po latinskom Graecus, Grk Grk. Vladara Vizantije nismo, isto tako, zvali po slubenom imenu , ve po latinskom caesar csar, cesar, car. U naem starom jeziku romanskog porekla su rei: altare oltar, arca raka, cerrus cer, compater kmotr kum, maturus mator, oleum olaj, sanctus sant, vesica beika, missa misa, crux-crusi-krus krst. Neke romanske rei ostale su i u srednjegrkom i slovenskom, tako calendae koleda, cominus kamina, komin, castellum kastel, Kostolac, castrum kostur, cisterna cisterna, clausura klisura, commercium kumer, cursus-cursarius kursar, husar, gusar, magister majstor, palatium palata, porta porta itd. Primeri su, kao to se vidi, raznovrsni i potiu ne samo od uticaja crkve i administracije nego i od materijalne kulture, koju su Sloveni nali i primali na Balkanu. Veze izmeu Romana i Slovena na Balkanu postojale su vremenom sve tenje. Mnogobrojniji, Sloveni su najvei deo romanskog stanovnitva na zapadnom delu Balkana pretopili u svojim redovima. Vlasi stoari, izmeali su se potpuno sa Srbima. To je dolo ponajvie s toga, to su se oboji bavili preteno stoarstvom i to ih nije delila vera. Kad su Turci poeli podvlaivati srpske drave oni vie nisu mogli da prave velike etnike razlike izmeu Srba i Vlaha, nego su bransko pravoslavno stoarsko stanovnitvo zvali uopte Vlasima; a kasnije su oni, i mnogi drugi narodi, isto u pogrdnom smislu, zvali sve pravoslavne uopte Vlasima. Romani su se dugo drali odvojeno u svojim zatvorenim gradskim optinama na Primorju, ali je i tamo od X veka poeo sve jai priliv Slovena, koji su, posle, tim gradovima dali manje-vie pretean slovenski karakter; Dubrovnik i Spljet, koji su jo XII veka bili romanski, u XV i XVI veku postaju nosioci nove slovenske kulture i knjievnosti.

"Ne moe biti sumnje" pie J. Erdeljanovi jednom prilikom, "da su starosedeoci, koji su mnogo vekova pre dolaska Srba iveli na ovom zemljitu i prilagodili se njegovim prilikama, imali i takvih kulturnih tekovina, koje su Srbi morali od njih primiti, jer su im bile najpodesnije za ivot u novoj postojbini ili su obeleavale pojmove i predmete, koji su Srbima dotle bili nepoznati. U takve tekovine spada npr. kamena kua i koliba, po koji deo odela, neki stoarski termini i verovatno po koja praksa u stoarenju... Ja sam, prilikom svojih prouavanja u plemenima Brda i stare Crne Gore mogao zapaziti neke interesantne pojave kao posledicu etnikog stapanja Srba sa starim Vlasima i s Arbanasima... Zapazio sam npr. interesantne kombinacije od srpske i vlake topografske nomenklature i mogao sam utvrditi, da su Srbi poprimali od Vlaha one geografske termine specijalnog karaktera, koji su podeeni osobitoj prirodi karsnog terena... Ovaj proces primanja i stapanja izmeu naeg naroda i balkanskih starinaca vrio se naravno samo u visokim planinskim predelima, u kojima su bili zaostali Vlasi i Arbanasi u neto veem broju. I primljene osobine bi ostale ograniene samo na te predele, da nije bilo poznatih migracija iz dinarskih krajeva u Posavinu, Podrinje i Pomoravlje sa umadijom. Ali su tim migracijama dinarski naseljenici preplavili ove oblasti na severu i severoistoku i predali starijem stanovnitvu gotovo sve svoje osobine, tako da su i one od njih to su bile pozajmljene od balkanskih starosedelaca postale manje ili vie optim osobinama svih ili velikih delova Srba i Hrvata od Jadranskog Mora pa daleko na istok do u sliv reke Timoka". Unutranjost Balkanskog Poluostrva, naroito istona Bosna i Hercegovina, Raka i zapadna Srbija behu vrlo malo i nejednako zasijane rimskim kolonijama. Od starih rimskih mesta najmanje ih je do VII veka ouvanih na tom podruju. Tome nije isti razlog, koji je i za iezavanje starih kolonija u Sremu. U Sremu se to zbilo usled silnog meanja naroda od IV-VII veka i tekih borbi i perturbacija na tom podruju. U ovoj oblasti to je dolo s toga, to je rimska penetracija bila manje intenzivna zbog udaljenosti od ishodinih sredita i zbog geografske odvojenosti i tee pristupanosti. Ova oblast opasana je na celom zapadu i jugu itavim planinskim nizovima dinarskog sistema, preko kojih se prelazilo teko i samo u duim etapama; s istoka je zaklanjao masiv are; dok su rudnike planine i moravske ume titile tu oblast sa severa. I iz Salone i iz Carigrada u ove se krajeve stizalo teko, s mnogo napora, a bez prave koristi. Prirodno je s toga, da je taj kraj ostao kao jedan od najkonzervativnijih na celom Balkanu; udnim sticajem prilika i, moda, naklonosti, dogodilo se, da smo se u taj najkonzervativniji predeo naselili ba mi Srbi.

5 Slovenska plemena i njihova kultura

Sloveni, ija su najstarija sedita bila u podruju dananje istone i june Poljske i jugozapadne Rusije, pripadaju indoevropskoj zajednici. Oni predstavljaju krajnju severoistonu grupu naroda te pripadnosti. Njihova istona granica prelazi u podruje tatarsko-mongolskih naroda. S toga u staroj slovenskoj kulturi, pored indoevropskih naslea i veza nailazimo na jak uticaj i tih istonih suseda. Da to slovensku kulturu ini neobinijom i vie sloenom razume se samo po sebi; ali to je ono, to je ini zanimljivom i vanom i za optu evropsku zajednicu. Slovenski jezik pismeno je utvren na jednom dijalektu tek u IX veku posle Hrista, a sve sigurne vesti, koje imamo o njemu kao i o Slovenima uopte, nisu starije od VI stolea. Sa jezicima Istoka i Jugoistoka, jermenskim, albanskim i baltiskim, slovenski pripada grupisatem jezika. Po srodnosti s tim grupama da se odrediti i njegovo teritorijalno rasprostiranje. Slovenski se na istoku dodirivao sa ariskim ili tanije iranskim, jer s njim zajedno ima proces prvobitnog s posle i i u vokala i glasova k, r. Leksikalno je iransko baga sigurno u vezi sa naim bog. S druge strane, slovenski ima vrlo mnogo srodnih crta sa baltiskim jezicima, litvanskim, letskim i izumrlim pruskim. Iz praslovenskog jezika razvile su se u glavnom tri velike slovenske jezike skupine, prema geografskom irenju pojedinih plemena, prema glasovno-fiziolokim osobinama svojih nosilaca, i

prema kulturnom uticaju susednih plemena. Zapadna je grupa eko-poljska, sa kaupskim, luikosrpskim i gotovo izumrlim polapskim; istona je ruska; trea je grupa jugoslovenska. U samim junoslovenskim dijalektima ni danas, ni u prolosti, nije bilo otrih granica izmeu pojedinih dijalekata, izmeu slovenskih, srpskohrvatskih i bugarskih, nego su svi prelazili jedni u druge. to se naroito tie slovenakih i srpskohrvatskih govora, za njihovu starinu A. Beli daje ovakvo tumaenje: "Pre dolaska njihovih pretstavnika na Balkansko Poluostrvo oni su govorili jednim, zajednikim jezikom. U granicama tadanje njihove drutvene zajednice dobivane su tri dialekatske nianse: kajkavska, akavska i tokavska, od kojih su i posle toga akavski i kajkavski dijalekat razvijali zajednike crte. Kada su njihovi pretstavnici doli na Balkansko Poluostrvo, odnos se meu njima promenio u toliko to su sada akavski i tokavski dialekti poeli da ive optim ivotom, a jedan je deo kajkavskog dialekta hrvatski kajkavski poeo da potpada pod sve jae uticaje tokavskog i akavskog dialekta, i da se razvija zasebno od slovenakog kajkavskog." Srodnost i slinost slovenskih jezika vrlo je velika; mnogo vea nego srodnost izmeu romanskih i germanskih. Razloga za to ima vie. Prvi je i najodluniji, to su Sloveni dugo iveli u jednoj neprekinutoj masi, grupisani na terenu nedeljenom velikim morima i sve do X veka neuklinenom od drugih, tuih naroda. Drugi, vrlo vaan je razlog taj, to slovenski elemenat nije uao u onakve "amalgamirajue procese" sa tuim elementima, u kakve su ulazili na jugu Iliri-Arbanasi, ili DakoRomani, ili Anglo-Sasi-Normani, nego je, izuzevi donekle Bugare, odrao u glavnom svoj etnikolingvistiki karakter ist, u koliko nije sasvim podlegao fiziki monijem stranom uticaju. Najzad, trei je razlog, to je svest o slovenskoj zajednici bila dosta iva i to su veza izmeu pojedinih plemena i naroda trajale dugo sa uverenjem o etnikoj pripadnosti. "Svi slovenski jezici ili nareja odrali su verno i isto dosada stari zajedniko-slovenski jeziki tip, istina sa razlinim gubicima ili modifikacijama", naglaavao je V. Jagi. Dolaskom Maara i stvaranjem njihove drave rastrgnuta je neposredna veza izmeu severnih i junih Slovena, a nadiranjem Nemaca putem niz Dunav gubila se veza izmeu eha i zapadnih Junih Slovena. Ali tragovi preanje zajednice jo su oevidni. akavska akcentacija, koja je kod nas najizrazitiji predstavnik starog tipa, ima dosta dodirnih taaka sa najzapadnijim ruskim dialektima, kao i slovenaka sa istonim ekim. Podudaranja ima, isto tako, i u fonetici. Posrednici su bili ponajvie slovaki i maloruski dialekti, koji su dugo bili u neposrednom dodiru s junoslovenskim. Jezika zajednica i neposredno srodstvo pretpostavlja, prirodno, i jednu zajedniku jeziku i optu kulturu. Ona se mogla razviti samo na jednom zajednikom podruju, na kom su slovenska plemena ivela u neposrednom uzajamnom dodiru. Spomena o starim Slovenima nema ni u jednog pisca do VI veka. Krajevi Istone Evrope, daleko od dravnih ambicija rimskih i od grkih kolonija na Crnom Moru, bili su za stare pisce neka polumitska naselja i sve vesti o njima bile su ili vrlo opte, kad su dole po neposrednijem saznanju, ili vrlo legendarne, kad su se prepriavale. Od nekih optih imena naroda, koja se tamo pominju, kao Skita i Sarmata, ne moe se pouzdano utvrditi, da li se i u koliko se odnose na Slovene. S neto vie sigurnosti moemo pratiti, kako se za Slovene javlja ponekad ime Veneta (Veneti, Venedi, Winden, Wender); jo u XIX veku neka slovenska plemena nazivaju se Vendima i Vindima. Ali i pri tom treba biti vrlo oprezan, jer je venetsko ime raireno po svoj Evropi i jer je postojalo vrlo staro italsko pleme Veneta, koje je imalo svoje podruje Venetiju, posle Veneciju. Pod venetskim imenom izrino podrazumeva Slovene latinski pisac VI veka, Got Jordanis. On kazuje: "Mnogobrojni narod Veneta stanuje od izvora reka Vistule preko ogromnih podruja... Makar to im se imena sad menjaju prema razliitim porodicama i mestima, oni se u glavnom ipak nazivaju Sklaveni i Anti." Njihovo se podruje, veli taj pisac, prostire "od grada Novijetunenskog i jezera koje se zove Murzijansko sve do Dnjestra i na sever sve do Visle; oni imaju za naselja movare i ume. A Anti, koji su od njih najhrabriji, tamo gde se savije Pontisko More, proteu se od Dnjestra sve do Dnjepra. Na tom podruju, pod istim imenom, postoje i raniji spomeni moe biti ba naih plemena, ali se ni kod jednog pisca ne da ovako utvrditi, na koga se neposredno misli. Ve Plinije navodi

meu plemenima to dopiru do Visle, uz Sarmate i Scire, i Venece; a Tacit, neto opredeljenije, odbija da dovede u zajednicu Venete sa Germanima i Sarmatima, iako su, dri, blii prvima. Na Pajtingerovoj karti smeteni su Vendi meu Dunavom i Dnjestrom. Od Visle do Dnjestra ceo prostor pripada, u glavnom, Slovenima; na tom podruju oni ostaju kroz itavo doba historije, irei se odatle na jug, istok, i na zapad. Kod veine pisaca oni su prikazani kao "vrlo velik narod" ili "kao bezbrojna plemena". Karakter i tip jednog naselja najbolje obeleavaju njegovi narodni topografski nazivi. Arapi i Perzijanci, upozorava dobro K. Jireek, imaju bezbroj imena za sve vrste stepa i ravnica; panjolci za planine, a kod Slovena "pada u oi bogastvo naziva za tekue i stajae vode, za izvore i studence, jezera i brlje, barutine i movari, za ume, bunje i gajeve. Protivno tome retki su zajedniki slovenski nazivi za oblik planina, te je lokalna terminologija u Karpatima, istonim Alpima, u Karstu na Adriji i na Balkanu vrlo razliita." Znai, dakle, da su Sloveni iveli u nekom kraju punom uma i voda. I samo ime Sloven, videli smo napred, u vezi je s tim i dolazi od korena kleucluere. Poznata narodna fraza "oslavilo je prolee" oznaava pokret dotle zamrzlih voda i buenje novog ivota pod suncem. Arapski stari pisci navode, da je "zemlja Slovena ravnica pokrivena umom", a Sloveni da "ive u umama". Put za Kijev "vodi kroz stepe, besputicom, kroz potoke i velike ume". Poljski nauenjak Rostafinski upozorio je na injenicu, da su Sloveni re bukva dobili od Germana; iz tog izlazi, da u prvoj postojbini Slovena nije bilo toga drveta. Takvo podruje postoji, doista, oko srednjeg Dnjepra, u dananjem Polesju; on je s toga sklon verovati, da je ba na tom podruju i bila prvobitna otadbina slovenskih plemena. Sloveni su, doista, bili vrlo veti u ivotu na vodi. Oni majstorski grade lae; sami su odlini brodari, i to i muki i enske. U jednom stratekom spisu, koji se pripisivao caru Mavrikiju, kazuje se, da naselja Slovena i Anta "lee uz reke... oko njih su ponajobinije neposredno ume, ili bare, ili ritovi." "U prelaenju reka vetiji su od svih ljudi. Odlino izdravaju u vodi, pa esto neki od njih iznenaeni kakvom opasnou u svojim naseljima zagnjure se u dubinu, dre u ustima trske udeene za takvu priliku, duge i potpuno izvrene, koje dopiru do povrine vode, pa leei nauznake u dubini diu kroz njih i izdravaju mnogo sati tako." Na svojim laama Sloveni se otiskuju vrlo daleko i dopiru ak do Kikladskih Ostrva. Za staru postojbinu Srba kazuje Konstantin Porfirogenit u svom vanom spisu O upravljanju dravom, da Srbi "potiu od nekrtenih Srba, prozvanih i belih, to stanuju s one strane Turske (tj. Maarske) na podruju, koje oni zovu Bojki (), gde granii Franaka kao i velika nekrtena Hrvatska, prozvana i Bela". Beli Hrvati stanuju "uz Franaku", a "podloni su Otonu, velikom kralju franakom i saskom, i nekrteni su, a s Turcima se oroavaju i prijateljuju". Balkanski Hrvati potiu od tih belih Hrvata, koji behu "susedi Slovenima, nepokrtenim Srbima". Ovde se oevidno misli na Luike Srbe, ija lokalizacija tano odgovara danim granicama. Jedan istoni pisac pominje Srbe kao stanovnike "koji se pruaju prema istoku, a daleko su od zapada". Jedan anonimni geograf bavarski IX veka navodi opet, da su "Serviani tolika drava, da su iz nje nastala sva slovenska plemena i da, kao to tvrde, otud vode poreklo". Da li od tih Srba u stvari potiu i nai juni preci? Jezina veza izmeu Srba na jugu i Luikih Srba nije takva, da pokazuje neposrednu bliu srodnost, naroito ne srodnost za ovako dosta kasno doba rastanka. Po prirodi svog mesta luiki govor je prelaz od poljskih do ekih osobina i daleko je od karakteristika srpskohrvatskog jezika. Srpsko pleme od eke (Bojka terra Boiorum, Bohemia) do "istoka", ili hrvatsko od Polabja do Dnjepra, u tolikoj rasprostranjenosti, teko da je bilo jedinstvenog tipa. Isto je tako malo verovatno, da su ceo taj iroki prostor naseljavali samo pripadnici jednog plemena. Pre e biti istina, da su na tom prostoru ivela i druga slovenska plemena, izmeana, usled pomeranja s istoka prema zapadu. Plemenska imena toga vremena veoma su pomerena. Ima Duljeba, na primer, javlja se na Bugu i u ekoj; ime Anta nalazi se od Kavkaza do Alpa. Ime Hrvata nije uopte slovenskog nego iransko-sarmatskog porekla, a javlja se kao lino ime u natpisima II i III veka u Tanaisu, i nije izvesno da je s poetka imalo etniku oznaku. F. Ramou ga izvodi od rei haurvatar "uvar stoke" ili huurvatha "prijatelj". Ime Franaka, na primer, koje dolazi od francus oznaavalo je najpre "samo injenicu politike slobode kretanja za vladajue

klase". Srpsko i hrvatsko pleme bilo je, po svoj prilici gospodaree pleme, odnosno to su organizovanije plemenske skupine, koje su kao takve dole do jaeg izraza. Ima jedna vest kod Konstantina Porfirogenita, u kojoj se kae, da su za jedan napadaj u Italiju Dubrovani na svojim laama preveli: lolmo h, t.j. "Hrvate i ostale slovenske gospodare". Na podruju Slovenaca, zapadno od Celovca, oko Mosburga, bilo je sredite jedne starije upe, gde su kroz Srednji Vek postojali "kasazi" kao jedna vrsta plemena i slobodnih ljudi, ije se ime jo uvek uva u mnogim mesnim nazivima. Na tom istom podruju, neto proirenom, ouvano je u monografiji i hrvatsko ime na vie mesta i Lj. Hauptman je sa razlogom mogao izvesti zakljuak, "da je kasaz i Hrvat isto". Vano je utvrditi, da se grad srpskog kralja imislava zvao Kesigesburg, t. j. grad Kesiga, odnosno Kasaga. Porfiregenit pria, da se jedan od petoro brae, koji je Hrvate doveo na jug, zvao Kosencis, a drugi Hrvat. Hrvatin je i kod nas u Srednjem Veku esto upotrebljavano kao lino ime. Srpsko ime, meutim, nije bilo mnogo u obiaju kao lino ime. Narodski, ono je u najstarije vreme glasilo Srblin; oblik Srbin docnijeg je porekla. U tuim spomenicima zovu nas Surbi, Sorabi, l. Etimologija imena jo nije utvrena; ali je, ini se, slinog kulturnog porekla kao i naziv Slovena (srbati, sorbere), po naem ivotu blizu vode. Zanimljivo je i vrlo vano, da je Porfirogenit zabeleio humsko predanje, po kom rod njihovih vladara Vuevia ili Vievia potie "od nekrtenih stanovnika oko reke Visle". Po tom bi veza jednog srpskog plemena sa severnim Slovenima dananjeg poljskog podruja bila utvrena na nain, kojim se i sada slue ispitivai naselja. Mi ne vidimo nikakva opravdanog razloga zato se tim predanjima ne bi moglo potpuno verovati. Jezike razlike, u dialektu, ne mogu biti dovoljan razlog protiv toga. U neposrednom dodiru s drugim, vrlo srodnim slovenskim elementima, razlike su se postepeno gubile; a meavine je bilo i kod naih saplemenika na jugu, kao i kod onih na severu. Radi oskudice dokumenata sve do X veka nama je danas gotovo nemogue apsolutno utvrditi sve mene tih procesa, a da su postojala nesumnjiva pretapanja i izjednaavanja da se zakljuiti iz pojave, da je mnogo slovenskih plemena, s raznih strana, uestvovalo u kolonizaciji Balkana i pretrpelo, nesumnjivo, mnogo izmena svog prvobitnog tipa. ta je ostalo u dananjem naem jeziku od dialekta Abodrata, Duljeba ili Smoljana? Za poreklo naih starih naselja dosta govore i toponomastike paralele. Poznata je pojava, da se kod odseljenika esto javljaju imena njihovih preanjih oblasti. S toga, po svoj prilici, nije sluajno to imamo Mlavu kod nas i u Poljskoj; Dunajec u Hercegovini i Dunajec u Galiciji; Odru i kod nas i u leskoj; Svitavu u Bosni i Moravskoj, Pinju u Junoj Srbiji i leskoj; Moravu po celom naem podruju od severa do juga i sl. U krakovskoj oblasti, pored drugih primera, vredi sravniti: Bronovice i hrvatski Branovec, Njegosavice Negoslavce, Przibislavice Pribislavec i sl. Karakteristino je i ime Gali u Galiciji i na Gali u junoj Srbiji. U Karpatima, meu Slovacima, sretamo nazive: Sitnica, Slivnik, Brusnica, Teplica, Ljubotinja, Plavnica, Strojna, Tvrdoin i dr.; a u Zvolekom Lesu, u Slovakoj: Slatina, Kamenica, tavnice, Krupinica, Strahora i sl. Na nekoliko se samo slovenskih strana sreta naziv Kijev! Slovenska plemena, koja dolaahu na Balkan, nisu bila uvek istog ueg roda. To se vidi odmah ve po tom, to ona nisu silazila na Dunav jednim putem i iz jedne oblasti. Seljenja Slovena imala su, u glavnom, dva pravca. Jedni su silazili uz obale Crnoga Mora, preko Dnjestra i Sereta, u dananju Rumuniju, a odatle na Dunav. To su istona plemena, kojih je bilo vie; po reima grkog hroniara Teofana, sedam-osam. Mojsoj Horenski, jermenski geograf VII veka, kazuje da je u Dakiji ivelo ak dvadeset i pet slovenskih plemena i da su ona otud, potisnuta Gotima, prela Dunav i posela ne samo Trakiju i Maedoniju, nego i Ahaju i Dalmaciju. Drugi su silazili u panonsku dolinu preko Karpata, verovatno krenuti najpre od Huna i usled toga dugo vremena tui podlonici. Jedan njihov deo prelazio je Dunav i Savu ponekad iz vlastite inicijative, a ponekad u slubi Avara. Prva, ne znamo kad i u kom obimu vrena kretanja izazvala su, posle, nova, ili iz nevolje, radi potiskivanja; ili iz elje za pljakom; ili po primeru prvih; ili na poziv u saveznitvo. Neka od tih plemena poznata su nam po imenu. Teofan izrino pominje Severce (), koje su Bugari premestili iz naselja oko Varne. U takozvanoj Nestorovoj Hronici ima pomena o plemenu Severjana "po Desni, po Sami i po Suli", daleko na severu, koje je 883. pokorio knez Oleg. Jedan

deo ovog plemena dopro je do Grke, gde u Epiru jo uvek postoji uspomena na njih u imenu Sevrani () Severjani. Postoji miljenje, da su oni stanovali i izmeu Tamia i arne i da je po njima dobio ime Severinski Banat, dok mi drimo da je ovo ime dolo od grada Severina i imena cara Septimija Severa. Sedam drugih plemena, koja su bila u njihovoj okolici, pomerie Bugari prema jugu i prema zapadu do granica avarskih. Teofan ne pominje njihova imena, nego za neka od njih doznajemo s druge strane. Jedni su se, izgleda, zvali Moravci, po reci Moravi, kojoj su dali nov slovenski oblik, mesto starog Margusa. Ime Moravaca () javlja se tek oko IX veka, a Porfirogenit pominje oblast Morave (). Pleme Timoana, za koje franaki hroniar Ajnhard belei da se 818. god. odvojilo od Bugarske, dobilo je taj naziv po Timoku, u "ijem se podruju bee naselilo. Sa severa su i Abodriti, naseljeni u Daciji, po kojima je ostao naziv "bodroke upanije". U ekoj je postojalo pleme Deana. Moda se u naem nazivu Deani ouvao trag jednog plemenskog naziva. Za Srbe (Sorabi) kau Ajnhardovi Anali 822., da zauzimaju "velik deo Dalmacije". Njih Porfirogenit, jedan vek docnije, opisuje kao gospodare i stanovnike podruja od Rasa sve do Plive i Cetine. Kad je car Konstantin III 649. god. napao vardarske Slovene i jedan deo njihov silom preselio u Malu Aziju, oni su tamo, po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Srpskih kolonista bilo je i po grkim oblastima, sudei po imenima Surpi i Serbohija u Tesaliji, Serbijanika u Korinau, Serbon u Arkadiji i dr. U Maedoniji je ouvano povie imena slovenskih plemena. Pleme Drugovia, u junom delu Maedonije i oko Pologa, imalo je svoju posebnu episkopiju. Ono se, kao i neka druga plemena pominje u solunskoj legendi Sv. Dimitrija, VII i VIII veka. Pleme "Dregovia" navodi, meutim,Kijevska Hronika i u Rusiji meu Pripjatom i Dvinom, a ime "Dragovia" pominje se X-XII veka i u Altmarku. Ovde je moda ime ne samo plemenski naziv, nego i oznaka zajednice. Sagudati su stanovali izmeu Soluna i Verije, verovatno istono od Vardara, i nisu, u sutini, isti Sloveni. Njihovo ime potsea na maarsko-hunske Sakule, Sakulate, Szekoly. Naziv mesta Sakulevo (u lerinskoj oblasti), iji starosedeoci imaju predanje da su tu "od vetko vreme" i reica Sakuleva mogu biti ostaci njihovih naselja. Velegeziti su se naselili u Tesaliji, gde se oko zaliva Vola stvorila, provincia Belegezitiae. Vajuniti su se iz Maedonije pomerili prema Epiru, gde od XIV veka postoji oblastVagenecija. Da su Vajuni Babuni, kako neki misle, nije sigurno. Brziti, Brsjaci stanovali su oko Ohridskog i Prespanskog Jezera, dopirui sve do Velesa; i od svih slovenskih plemena na jugu pokazivali su najvie aktivnosti. Bez blie oznake naziva u Dimitrijevoj legendi navode se slovenska plemena s Righina i sa Strume. Ovi s Righina, pomeani s vlakim elementima, prodrli su u VIII veku i u Svetu Goru i irili se po tim krajevima. Pored njih izvori od VIII-XIII veka spominju i jedno pleme Smoljana i "smoljansku temu", zajedno s njihovom episkopijom. Bili su se naselili na srednjoj i gornjoj Mesti i dopirali su do Arde. Kijevska Hronika kazuje, da je veliko pleme Krivia podiglo grad Smolensk; a zna i za rusko pleme Smoljane. U Hercegovini, na desnoj obali Neretve, postoji vrlo jako brastvo Smoljana. Okolina Soluna bila je puna slovenskih naselja. Sami Grci nazivaju taj kraj jedno vreme "Slovenskom" (). Domalo u tom vanom trgovakom gradu slovenski jezik dolazi znatno do izraza. U starom itiju Sv. Metodija ak se pria, kako je vizantiski car Mihajlo nagovarao Sv. irila da se primi teke dunosti pokrtavanja Slovena, poto zna njihov jezik. "Vi ste Solunjani", veli se da je on govorio, "a Solunjani svi isto slovenski govore". Na jugu Balkanskoga Poluostrva doprli su Sloveni sa svojim veim naseljima ak do Peloponeza. Porfirogenit s uzdahom belei da je sva zemlja izgubila grki karakter i postala varvarska. U IX veku oni su tu ak osnovali slobodnu svoju oblast. Od tih slovenskih plemena izrino se pominju na jugu, u Lakademoniji i na Helosu, Milinci i Jezerci. U oblasti Cakona slovenski je elemenat bio toliko jak, da se u jednom spomeniku iz 1485. govori o "krajevima Cakonije ili Slavonije". U tim slovenskim grupama, koje su silazile tako daleko na jug, bilo je mnogo Srba i Hrvata i u toponomastici cele Grke ouvano je dosta tragova njihovih sve do danas. Srpska imena spomenusmo malo ranije, a ime Horvata nalazi se u Atici, Tesaliji i Argolidi. Na Balkanu se nalazi i neto tragova velikog plemena Duljeba, koje je imalo svojih saplemenika oko reke Buga. Njih su Huni i Avari razvejali na vie strana, a velik deo njihov doveli su kao roblje u Panoniju, gde su ih strano muili. Na Balkanu, u Epiru, pomenuli smo Justinijanovu tvravu Dolebin. Ime Duljebi sreemo u Sopoanskom Pomeniku, Dulibiu Bosni, a Dulibie u Dalmaciji.

Veliko slovensko pleme behu i Hrvati. Oni su naselili zapadni deo Balkanskog Poluostrva do Plive i Livna i postepeno do Neretve, a na severu su daleko premaili Savu i preko njenog izvora. Vrlo bliski Srbima, oni su kod starih pisaca zamenjivani u vie mahova; kod grkih pisaca XI i XII veka nalaze se izrino ovakve reenice: "Narod Srba, koje zovu i Hrvatima" (Skilica) ili "Narod Hrvata, koje neki zovu i Srbima" (Zonara). Stara hrvatska naselja nalaze se u toponomastici po Kranjskoj, tajerskoj i u junoj Austriji. Slovensku rasutost tumai dovoljno njihov nain ivota. Bez vrste, povezane unutranje organizacije oni su iveli plemenski podeljeni, ne priznavajui vlast jedne vrhovne uprave. Ova su plemena, iako zahvaena jednom optom bujicom, ipak nastavljala da ive svojim zasebnim ivotom, vezujui se za srodne susede po nudi. "Ovim plemenima, Sklavinima i Antima", veli Prokopije, "ne vlada jedan ovek, nego od starine ive u demokratiji." "ive bez vlasti", govori Pseudo-Mavrikije, "u meusobnoj mrnji, i ne poznaju reda... Kod njih vlada razlika shvatanja, pa ili se ne sloe ili ako se i sloe ipak drugi prekorauju brzo ono, to se odredi, poto su svi strasno jedni protiv drugih i poto niko nije voljan da ustupi drugom". Takva plemenska podvojenost i otsustvo vrhovne vlasti i discipline imali su kao posledicu nemo inae mnogobrojnih Slovena da za dugo ne stvore prave organizovane drave i njihovu oskudicu sposobnosti za organizovan otpor. Ustanak i borbu protiv Avara sprema tek franaki trgovac Samo. Malo naivno, ali verovatno tano kazuje Kijevska Hronika, kako su Sloveni, posle meusobnih borbi, sami pristali da u Rusiji od Varega prime gospodara. "Zemlja je naa velika i obimna, a nema u njoj naroda, nego doite da knezujete i vladate nama". Tako je, vele, glasila njihova poruka. Samo oskudicom sposobnosti za organizaciju da se tumaiti i pojava, da su i Huni, i Avari, i Bugari, brojem nesumnjivo slabiji od njih, mogli da im se nature kao gospodari, i to ne samo u prvim godinama prepada, nego za itava deset stolea. S druge strane, takav nain ivota i uprave, sa linim izraajem pojedinaca i brastava u svakoj akciji, izazivao je ljubav za linom i narodnom slobodom. Tu crtu Slovena zapaaju mnogi stari pisci, nesumnjivo po primerima linog pregalatva, a to ona nije dala uvek eljene rezultate bio je ponajglavniji razlog u tom, u em je bio i uzrok te ljubavi. Poznat je ponosni slovenski odgovor haganovim poslanicima: "Kakav je to ovek koga greju sunani zraci, koji e uiniti da se mi pokorimo?" Pseudo-Mavrikijev spis izrino navodi kako se Sloveni "nikako ne daju u ropstvo ili podanitvo, a naroito u svojoj zemlji". Demokratske osobine ureenja primitivnih organizacija preteno su karakteristika zemljoradnikih elemenata, dok se kod stoara lake razvija razlika poseda i po tom lini uticaj u njihovoj sredini. Kako je to tano istakao H. Hirt, nema stalea koji je toliko upuen na uzajamnu pomo kao zemljoradnik. Stoari, meutim, nisu u toj meri zavisni jedni od drugih; oni do svog blagostanja ne dolaze iskljuivo svojim trudom i otud kod njih psiholoke sklonosti da prisvoje tue bolje. Kod zemljoradnika je razumljiva i ljubav za zemlju hraniteljku. Zemljoradnik je vezan za zemlju koju obrauje i godinama priprema za bolji rod; dok stoar, radi potreba pae, koja se menja po vremenima godine, ima vie nomadskih sklonosti. Otud je lake pokretan i manje spreman da za odbranu zemlje, odnosno njenog slobodnog poseda i s tim u vezi pojma slobode uopte, rtvuje ivot. Antropoloki tip starih Slovena nije sasvim pouzdano utvren. Sigurno je samo, da smo u veini ranije bili dolihokefali i da smo imali pretene osobine nordiske rase. Za tanije podatke nedostaje pouzdan materijal starih slovenskih grobova i iskopavanja uopte. Dunavske Slovene opisuju vizantiski pisci kao visoke i jake ljude; sam car Mavrikije udio se jednom prilikom veliini njihovih telesa i razvijenosti udova. Prokopije veli za njih, da im je boja kose bila ria. To potvruju i neki arapski pisci, koji Slovene uopte prikazuju kao rumene i sa rusom kosom. Jedan arapski pisac bio je ak i sam prozvan Slovenom, to je bio izrastao, svetle kose i modrih oiju. Plavi tip ljudi, meutim, nije samo karakteristika Slovena, nego severnih naroda uopte. Zanimljivo je, da Ilijada izvesne grke junake, kao Ahila i Menelaja, prikazuje isto kao plave ljude. Meanja s drugim narodima, koji su prelazili kao manje ili vie stalni elemenat preko Balkana, izmenila su znatno antropoloka obeleja starijih rasa i uinila i njih , kao i u ostalom i sve druge narode u

Evropi, zanimljivom smesom njihova fizikog prometa. Nai krajevi nisu dovoljno i sistematski ispitivani u pogledu antropolokih osobina, ali se na osnovu dosadanjih prouavanja dade nesumnjivo utvrditi, da je danas u mnogim oblastima kod nas plavi, odnosno svetli, tip manje zastupljen od tamnog. Za Hercegovinu, na primer, dolazi samo 6.11% sa svetlom bojom lica, a 42.22% sa svetlom bojom oiju; u Boki 5.99% sa svetlom bojom kose, a 32.71% sa oima ugasite boje. Meutim, na osnovu prouavanja u Antropolokoj sekciji zagrebakog Sociolokog Drutva (istina, na malom broju lica) nalazi B. Zarnik, da meu decom slovenakog porekla "sasvim tamne pigmentacije uope nema, a svjetlokosih i modrookih ima 48% (Hrvati 33.7%). Lokalni uticaji i veze sa stanovnitvom neposrednih susednih oblasti uinili su da se raniji na tip asimilovao novim na Balkanu specijalno dinarsko-jablanskim. Slovenake lobanje, opet, s obzirom na njihov potiljak, blie su tirolskim alpsko-germanskim nego ekim, isto kao i s obzirom na njihovu brahikefaliju (53.4% kod Slovenaca, 53.5% kod Tirolaca). Po prouavanjima V. Lebceltera svetle oi meu Slovencima uopte prevlauju; procenat njihov iznosi 52-58%. U Srbiji je procenat 48.5%, u Hrvatskoj 49.2%. Tamna kompleksija prevlauje u zapadnoj Bosni i Hercegovini sa 52-55%, a u dalmatinskom Zagorju iznosi ak 63%. K. Dronilov tvrdi za maedonske Slovene, da su 54.8% tamnih oiju, 55.6% tamno-kestenjave boje, a da je ljudi rie kose samo 0.6%. J. Erdeljanovi nalazi, da je kod Junih Slovena najmnogobrojnije zastupljena istono-evropska rasa, sa plavom kompleksijom, danas brahikefalnim oblikom glave, okruglim licem, podebelim (esto malo ugnutim) nosom i sa osrednjim rastom. "Ima kod Junih Slovena celih oaza, u kojima je stanovnitvo jo veinom odralo plavu i otvoreno-smeu kompleksiju i pripada najvie istonoevropskoj a manjim delom nordoidnoj i nordiskoj rasi. Takve sam oaze nalazio u severoistonoj Srbiji, u Povardarju i kod Hrvata u Zagorju i u Turopolju." Druga, veoma mnogobrojna rasa kod Junih Slovena jeste dinarska ili jadranska. Njeni pripadnici imaju crnomanjastu boju, visoku lubanju "sa gotovo strmim potiljkom", brahikefali su; karakterie ih jo dugo, usko ili ovalno, lice, povijen, orlovski nos, okotost i visok stas. "Pomenuti jako izdueni oblici glave i tela isto nam nehotino izazivaju utisak, da je ova rasa postala u nekim vrlo visokim planinskim predelima, gde je vekovno naporno penjanje i silaenje po strmim stranama primoravalo miie na jake pokrete. Ona je zaista i danas u Evropi rasprostranjena poglavito po planinskim predelima. Smatra se da je najistija u Bosni sa Hercegovinom, u Crnoj Gori, u Dalmaciji i u Hrvatskoj, i da je ima i meu Slovencima." Mongoloidni elementi uneseni su u na narod preko mnogih hunsko-mongolskih plemena, koja su ivela meu Slovenima, kao to behu Huni, Obri, Bugari, Maari, Kumani, Peenjezi, Tatari i Turci. U svojim privremenim stanitima oko Dunava, u ona nesigurna vremena, pri estim pomeranjima i ugroavanjima, Sloveni su ponekad davali utisak kao da su nomadska plemena. Prokopije kazuje za njih da "stanuju u bednim kolibama, udaljeni znatno jedni od drugih, a menjajui svi esto mesto naselja". Ali, im se malo smire, Sloveni se dobrim delom odaju zemljoradnji, kojom su se bavili i u staroj postojbini.Strategikon istie bogatstvo njihovih ambara, naroito u itu i prosu, u Dunavskoj dolini. Ibrahim ibn Jakub je govorio za proso da je glavni produkt slovenskog itarstva. Menander, u VI veku, spominje vizantijsko paljenje slovenskih polja, nesumnjivo obraenih ili sa etvom. Uostalom, da su stari Sloveni, kao dobri zemljoradnici, poznavali vie vrsta ita svedoe njihovi zajedniki nazivi: ito, vlat, klas, zrno, penica, ovas, jeam, proso, ra i naziv gumno. Njihovo ralo preuzeli su Nemci (u nemakom Arl), a moda i re plug. "Izuzevi ope rijei, kao orati itd.", naglaava P. Skok, "itava poljoprivredna terminologija rumunska slovenskoga je porijekla. Isto tako i arbanaska. Arbanasi kao gortaci nemaju, na primjer, svoga izraza za kositi. Oni govore za ovaj pojam slovenski izraz (me kosit). U oblasti grkoga jezika konstatovani su slovenski poljoprivredni izrazi ak u Peloponezu. Kozja vuna zove se tu, na primjer, slovenskim adjektivom kozna". Slovenska spoljanjost nije uvek bila mnogo pohvalna. Kazuje se, verovatno za one koji stanuju oko vode, da na sebi od odela nemaju nita sem gaa. Gae su zaista opta slovenska re. Inae je oblaenje u slovenskim jezicima i kulturi poznata stvar, (odti, oblti). Istina, za glavne delove odela imaju tue nazive: koulja dolazi od latinskog casula, gunj od gunna i kapa od cappa. Saj,

saja, ajak, dolazi od latinskog sagum. Slovenske rei su, meutim, za odela od koa, kao kouh i uba (ubara), apka. Krzno se na zapadu uopte zvalo "sclavina", francuski "esclavine". "ive teko i ubogo kao Masageti", pie Prokopije, "i kao i oni puni su uvek neistoe." Ovaj njegov podatak izgleda malo udnovat i, po svoj prilici, tie se nekog planinskog slovenskog plemena, jer znamo sigurno da su Sloveni rado i esto ili u vodu i da su, pri jednoj opsadi Soluna, neki od njih bili iznenaeni pri kupanju. Da su se brijali vidi se po tome, to je glagol briti opteslovenski; ne zna se samo da li su brijali glavu ili samo bradu. Naroito se hvali njihova izdrljivost. Nesvikli na neko naroito blagostanje oni, po Strategikonu, "lako podnose i vruinu i studen i mokrinu i golotinju tela i oskudicu namirnica". Kao svi varvari, naroito kao njihovi traki susedi, vole da piju i pijui bez mere esto se opijaju i stradaju zbog toga. Svima Slovenima dobro je poznata re pir. Moralne njihove osobine pokazuju, da je kod njih bilo, pored surovosti primitivaca, dosta esto i osobina vieg stepena. Prokopije s toga i kazuje za njih, da nisu, "ravi ni zlikovci ni najmanje", nego samo da su prosti. I Menander ih opisuje, isto tako, kao varvarski proste i naprasite, koji u srdbi ubijaju ak i inae nepovredive tue poslanike. Jovan Efeski pie, kako su "prosti ljudi, koji se ne usuuju izii van uma u predele bez drveta; ne znaju ta je oruje, osim dve tri lonkadije, t.j. koplja." Pseudo Mavrikije naroito podvlai njihovu panju prema strancima "uvajui provode ih iz mesta u mesto gde im ustreba, pa, ako se nebriljivou ugostitelja dogodi da stranac nastrada, napane na ugostitelja onaj to mu ga je predao, po dunom obiaju da osveti stranca". Pradeda historiara Pavla Zakona, negde u VI veku, na begu u otadbinu spasla je milostiva jedna starica Slovenka sakrivi ga od potere, a hranei ga, potpuno izgladnelog, postepenim poveavanjem obroka, "da ne bi, kad bi mu dala hrane da se zasiti, odmah i umro". Ni zarobljenike ne dre celo vreme kao roblje. Posle izvesnog vremena, kazuje jedan vojni grki pisac, oni ostavljaju na volju tim zarobljenicima da se odlue "da li se hoe vratiti u svoju zemlju, uz neki otkup, ili ostati onde slobodni i kao prijatelji". Kao varvari, nisu mnogo pouzdani i ne cene uvek ugovore, ali je zanimljivo, da im se taj nedostatak pripisuje vie strahu nego gramljivosti. To je dolo moda delimino i iz iskustva, jer su, iz lakovernosti, ponekad puno stradali. Bilo je, naravno, i pohlepe. Kao svi primitivni ljudi, vole da prisvoje tue i s toga, pie Strategikon "svoje nune stvari potajno zatrpavaju ne posedujui javno nieg preko mere". U drutvu i ropstvu aziskih naroda, a i sami jo sirovi, oni su ponekad bili vrlo svirepi; nabijanje na kolac, bacanje ivih ljudi u vatru, i deranje koe s lea nisu retki sluajevi, koji se pripisuju pljakakim slovenskim etama. I u porodinom ivotu njihovom bilo je dosta primitivnosti. Kao stare galske poglavice i kao Germani, koji imaju po vie ena, tako se i za stare slovenske knezove zna, da su iveli u poligamiji. Vladar Samo imao je dvanaest ena "vinidskog porekla"; u poligamiji je iveo i ruski knez Vladimir. Kijevska Hronika naroito istie nevaljalstvo ruskih plemena Radimiraca, Vjatia i Severa, koji se razlikuju od ostalih inei javno blud pred oevima i snahama i drei po dve i po tri ene. Pravog braka nije bilo, i mi znamo da je Sv. Sava jo u XIII veku meu Srbima naroito delovao, da ih privede "zakonitom blagoslovu". Za vreme irila i Metodija bilo je po Moravskoj mnogo "enidaba beasnih". U Rusiji prost svet za dugo je izbegavao crkveni brak, a sve do XVII veka nalazi se osuda onih, koji imaju po nekoliko ena. Mu je bio onaj, koji je imao vie prava; on je ene kupovao, otimao, uzimao i putao; ene su bile pasivne i gotovo bespravne. "ena je bila neto, to se je malo razlikovalo od jednog predmeta muevlje svojine". Za slovenske ene kazuje Pseudo Mavrikije, da su estite "preko svakog ljudskog naina" i da esto puta idu dobrovoljno u smrt za svojim muem, "ne hotei provoditi ivot "kao udovice". K. Kadlec lepo primeava, da je za to bilo i drugih razloga. "Sloveni su verovali u ivot posle smrti i zbog toga su pokojnicima polagali u grob sve, to im je trebalo za ivot. Kao takvu stvar su smatrali i enu". Unutranje ureenje Slovena bilo je plemensko; i to, kako smo videli, bez jae organizacije. "ive bez vlasti, u meusobnoj mrnji, i ne poznaju reda, kazuje za njih Strategikon. "Sloveni su

neustraivi i ratoborni", pie Ibrahim Ibn Jakub, "i kad meusobno ne bi bili nesloni radi mnogostrukog razgranjivanja njihovih plemena i rascepkanosti njihovih brastava, ne bi se nijedan narod na zemlji mogao s njima meriti po snazi". U opisu Pseudo-Cezarija kae se za Slovene oko Dunava, da su "drski, samovlasni i bez voa". Meutim, nije tano da su Sloveni bili bez ikakvih voa i vlasti. Oni nisu imali jednog zajednikog voe ili poglavara nad vie plemena, a da su pojedina manja plemena imala svoje poglavice o tom nema sumnje. Isti vojni spis izrino belei: "kako je meu Slovenima mnogo poglavara, pa su nesloni meu sobom, nije neumesno neke od njih premamiti ili reima ili poklonima". I Menander spominje jednog slovenskog poglavara Davrentija i narodne voe s njim. Kod Teofilakta Simokate uhvaeni Sloveni izjavljuju, da je hagan poslao ljude s bogatim darovima da aste njihove poglavice. U tog pisca navodi se, s one strane Dunava, neki slovenski poglavar Muok ak s nekom veom vlau. Zanimljivo je, da arapski pisac X veka, Masudi, pominje veliki ugled slovenskog plemena Volinjana i njihova poglavara, koji se zove Maak, a koji bee ujedno i vrhovni poglavar ostalih vladara. Narodno ime za te poglavice nije poznato u to doba, ali se dosta rano javlja re upan, kao poglavar upe. Re je po svoj prilici hunskog porekla, jer se javlja oko IV veka u napisima u Nai Sent Muklou, po tragu Atilinom. Re je rano ula u opti slovenski promet; od nje je eko i poljsko hpan i pan i posle maarsko ispan. I drugi nazivi za poglavice stranog su porekla; ban je dolo od avarskog hagana Bajana, a knez (kn z) je od germanske rei Kuningiaz. Re kralj postala je metatezom od Karl, po Karlu Velikom. Sloveni nisu bili naroita ratnika rasa. Inicijativa za borbe i napade u veem stilu dolazila je stalno od drugih, Huna, Gota, Bugara i Avara; oni sami imali su stalno neeg pasivnog. Njihovo oruje bilo je oskudno, a nain ratovanja vrlo primitivan. Nisu bili konjanici kao Huni i Avari, nego u glavnom peaci i pomorci. Tek u zajednici s Hunima oni su se svikli na konje. Kao peaci nisu imali oklopa, nego su ili u borbu sa kopljima i malim titovima. Kao takve poznaju ih Prokopije i Jovan Efeski, koji posle dodaje, da su se Sloveni u borbama po Vizantiji znatno izvetili. "Obogatili su se", veli ovaj drugi, "i imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oruja i nauili su se ratovati vie nego Romeji". Vojni spisi grki dosta podrobno opisuju bojnu taktiku Slovena. Nesvikli na borbe s dobro uvebanom redovnom vojskom, oni u glavnom nastoje da iskoriste pogodnosti svog terena, koji odlino poznaju. Obino kuaju da navuku protivnika u guste svojih uma, u klance i opasna mesta, gde ovi ne znaju da se snau i gde ne mogu da se razviju. "Slue se veto zasedama, prepadima i podvalama, po danu i po noi, udeavajui mnogostruke naine". Nemaju noeva, nego nose "po dva mala koplja", a "poneki od njih" idu "i sa titovima dobrim ali tekim". Slue se uz to drvenim lukovima i vrlo opasnim malim strelicama, natopljenim jakim otrovom. "Kad se dogodi da se usude upustiti u pravu bitku, zajedno viui krenu se malo napred, pa ako se protivnici poplae od njihove vike napadaju svom estinom. A ako ne, bee natrag, ne urei da se iz bliza sukobe sa snagom svog neprijatelja". Vizantiski taktiar preporuuje radi svega toga, da pohodi protiv Slovena bivaju u zimsko doba, kad se zamrznu reke i postanu zgodne za prelaz, kad ogoli uma i kad nastanu tegobe za ishranu i snabdevanje kod slovenskih porodica. Te svoje osobine veta prepada Sloveni su izvodili i u vizantiskoj vojsci, u koju, zajedno sa Antima, poinju da stupaju ve u prvoj polovini VI veka. U pohodima na Balkan ponajvie su se drali gorskih kosa, namerno izbegavajui doline i opasnosti, koje im je tamo mogla stvoriti redovna vojska. Zanimljivo je, da su u pljakakim etama i na veim ekspedicijama sa Slovenima ile i njihove ene, negde radi plena, negde da odmah prisvoje tue kue, a negde i sa planom, da pomau muke u borbi, kao, na primer, pri napadu na Carigrad 626. god. Slovenski upadi u Vizantiju bili su raznoga tipa. Ponekad, kad su ili u veem broju i kad su bili s voama od pouzdanja, ili moda u zajednici s iskusnijima u borbi, oni su upotrebljavali stare rimske puteve s Dunava na Ni, ili niz Vardar do Soluna. Drei se u zajednici, oni su tad imali i neke svoje "tabore". Ali, grki pisci istiu i to, kako su oni ponekad zazirali od puteva i dolina i drali se gora i klanaca. No i tamo su imali neke tabore, u kojima su se zbirali. Njihovi odredi nemaju dovoljno izdrljivosti, vetine i discipline da se bore s pravom vojskom; u gorama oni su slobodniji, jer tamo redovne ete, naroito konjanike, tee manevriu, a i inicijativa za borbu uslovljena je vie od prisebnosti pojedinaca.

U bojnoj vetini Sloveni su se tokom borbi znatno uvebali. Ve u drugoj polovini VI veka oni znaju za ubojne sprave, pri opsadi gradova, nose "kornjae" i sprave za bacanje kamena i slue se lestvicama da se ispnu na gradske bedeme. U Dimitrijevoj legendi istie se ak i njihova dovitljivost posle izvesnog ratnog iskustva. Da bi sauvali svoje veslae od kamenja i strela, koje na njih bacaju branioci sa zidova, Sloveni su svoje lae pokrivali daskama i oguljenim sveim koama, titei u isti mah svoje ljude od vatre, koja je bacana na njih. U borbe nisu ili sasvim rastureni, nego su imali svoje vojvode. Glavne vrste oruja primili su Sloveni od svojih germanskih suseda. Ma, me (m) dolazi od gotskog mekja, lem od staronemakog helma; ak je i strla u vezi sa staronemakim Strala. Iz nemakog je i re vitez (vit z) od Vithungi. Iz iranskog je, meutim, topor sekira, a samo ime sekira je u vezi sa skitskim sagaris. Tesla, trei naziv za isto oruje, jeste nemaka dehsala. Oklop brnih, brnja, brnje, za koji se znalo da kod Slovena dugo nije bio u upotrebi, uzet je od gotskog brunjo. Slovensko je koyih koplje i tit. No je posle doao u vojniku upotrebu. I inae su bile vrlo tesne veze izmeu Germana i Slovena na itavoj zapadnoj granici starih i novih naselja. Germanskog su porekla kod Slovena mnoge rei Zapadne kulture. Izba istba dola je od latinske rei stuba germanskim posredovanjem; hia, hz potie od gotskog hus; kuhinja od staronemakog kuchina. ak i re crk crkva dolazi od staronemakog chirihha, odnosno kyrko, a krst od staronemakog krist. Naroito je velik uticaj nordiskih elemenata u pogledu kune kulture kod Rusa. Rei kao , trpeza, banja i sl., kao izraz visoke kulture, potiu iz grkog (, , , ). I druge neke rei materijalnog prometa dole su Slovenima preko Germana i u vezi sa njima. Re kupiti, na primer, germanskog je porekla (kaupian); Sloveni su dotle vrili trgovinu obino zamenom. Germans ke su oznake i za novac: pn z penjez od phenningos i stlaz od skillings. Re mto, plata, carina u vezi je sa staronemakim mta. Od Slovena primali su opet Nemci naroito mnoge rei za oznaku krzna, kojima su Sloveni bili bogati. Od Slovena oni doznaju i za azisku, odnosno vizantisku svilu: selecho silcho elk. Ime velikog slovenskog plemena Rusa dolo je od nordiskog Rus, koje je uzeto iz finske oznake veda. Za oznaku tih germanskih stranaca, tuina, uzeli su stari Sloveni ak njihov naziv Izinda kao oudv itoudv. ak i pojam pismenosti doao je delimino otud. Re bouk potie od bcka, bcv, odakle je dola re bouch i Buch. Neke od stranih naroda poznali su Sloveni jo za vreme svoje zajednice. Tako Hune, za koje je najstariji oblik Hn, pa Gote (Ggin). Sas, Sasin oznaava Sakse u svima slovenskim jezicima. Narod Spala, koji je iveo negde oko Visle, ostao je u slovenskom predanju kao neko silnije ljudsko bie u pojmu Spolin, Ispolin. Isto je tako kao neko silnije stvorenje zapamen i Obrun, koji je izvesnim slovenskim jezicima oznaava diva (e. obr, poljski obrzym). Kod nas ostao je pomen Obara (Abara, Avara) dosta iv u toponomastici, naroito u zapadnom delu naeg podruja. Od Blatnog Jezera do beke ume celo podruje zvalo se u VII-VIII veku ,Avaria i ,terra Avarorum; jedno vreme, njihova odelenja behu se grupisala u dananjoj Lici. Izmeu Vrbasa i Nina, Zrmanje i Kapele ima sedam mesta s nazivom Obrovac i Obarska. Re obarski oznaava tano neto plahovito i surovo (n. pr. "vikati obarski"). Po toj ivljoj uspomeni na Avare i po izvesnim njihovim tradicijama (n. pr. naziv bana od Bajana) moe se rei, da je uticaj Avara bio preteniji na zapadu, meu Slovencima i Hrvatima, nego na istoku. Tek posle primanja hrianstva postao je za stare Slovene naziv Jelini identian sa ,pagani i nevernici. Ime eremet, esto kod Rusa i kod nas, oznaava verovatno Sarmate. U staroj postojbini Sloveni su imali svoja sela zvana vs, ouvana u toponomastikim nazivima po svim slovenskim zemljama kao ves i vas. Opte je poznat i naziv selo, istina prvobitno samo u pojmu nestalnog ili pojedinanog naselja. Kua je bila u upotrebi kod svih Slovena, a posebno je u njoj nazvano ognjite. Re dom je isto tako optepoznata. Grad je bilo prvobitno samo ograeno mesto za sklonite; posle se razvio u sredite upe. Ima dosta u Slovena Viegrada, tj. gradova na breuljcima; zatim Beograda i Biograda sa beljenim gradskim platnima; neki gradovi se zovu Zemljen (Zemun) i Crni Grad, jer su pravljeni od zemlje. Zanimljivi su gradovi u movarnim predelima kao Blatograd, Blatno na Blatnom Jezeru i Mozaburg u Korukoj. Sastavni delovi kue,

tj. krov, streha, sleme, klet, stena, prag, dveri, vrata, pa ak i okno, opte su slovenske oznake, iako neke od njih (n. pr. krov prema staronor. hrof i stna got. stains) nisu domaeg porekla. Svi su Sloveni znali i za pe. Jedan, neto docniji, izvor kazuje zato su stare slovenske kue bile uboge, podizane prostim lepom na pleter ili obine svima poznate zemunice. Kad doe neprijatelj, objanjava se tamo, gubitak takvih kuica mogao se laka srca prealiti, a sem toga takve kue nisu mogle biti ni mamac za plen. Da je meu njima bilo i drugih zanimanja osim stoarstva i zemljoradnje svedoe pojmovi za zanatliju remeslo. ene su radile kune poslove, a znale su sve: plesti, presti (s tim u vezi opte su slovenske rei vreteno, nit, povesmo, kudelja) i tkati. Opte su slovenske rei platno, sukno, tkanica. Znali su i za lan. Od obue, Konstantin Porfirogenit spominje kod Srba njihove crevlje, po svoj prilici jednu vrstu opanaka, napominjui da su "bedne i jeftine". ivei u umama, oni su znali ne samo za prostu seu drveta, nego i za tesanje. Videli smo, da su oni sluili Avarima kao glavni majstori za pravljenje laa i mostova. Upadljiv je kod nas velik broj oznaka za razne vrste laa, kao brod, plav, laa, pram, un, i iz grkog rano pozajmljeni korablj (). Od domaih ivotinja stari Sloveni znali su goveda, ak i bika i bivola; ovcu, barana, brava (koji je najpre oznaavao ukopljenu ivotinju), kozu, svinju, konja, orla, psa. Franaki hroniar Fredegar pria, da su Sloveni bili "bifulci" Avarima. K. Kadlec lepo tumai, da je ,bifulcus "modifikacija klasine rei bubulcus, koja je prvobitno znaila: volar, tj. ovek, koji uva i pase volove, dakle pastir, uopte momak u gazdinstvu; docnije je dobila svoj znaaj: ratar, zemljoradnik". Pojam skot oznaavao je stoku, ali u isto vreme i novac kao njenu vrednost. Pod aziskim uticajem izvesni slovenski i estonski knezovi pili su kobilje mleko, odnosno kumis. Pseudo-Cezar spominje ak, kako Sloveni rado jedu ne samo enske dojke "jer su pune mleka", nego, ta vie, i lisice i divlje make i svinje. Ovaj navod ne potvruje nijedno drugo vrelo; on je, pored tolikog obilja domae stoke i bogastva riba u njihovim vodama, i inae malo verovatan. Kao dokaz za ribarsko zanimanje moe posluiti re mrea, zajednika svim Slovenima. Hrana slovenska bila je dosta raznovrsna. ito su mleli na kamene rune rvnje ili na vodeni mlin, da dobiju brano, muku. Hleb (u vezi s gotskim hlaiba) je bio poznat svim slovenskim plemenima. Od povra znali su svi za repu, soivo, grah, leu, bob, luk, pa ak i za mak. Sluili su se i solju. Mleko i od njega sir opte su poznata stvar. Od voa su poznavali jabuku, kruku, vinju, trenju (rnh), slivu,prasku i orah. Znali su, sem toga, i za dinju i tikvu. ela je bila paena kod svih naih plemena i njen med cenjen je i kod stranaca. Starim bavarskim manastirima dodeljivani su uvek slovenski elari kao najvetiji. Od meda se pravilo kao opojno pie i danas voljena medovina.Vino je rano ulo u obiaj kod svih Slovena, a bie i da se proizvodilo u junim delovima stare postojbine. U novoj ga je otadbini, na Balkanu, bilo dosta. Kod Slovena se dosta puta spominje ljubav za muziku. Znamo od Simokate za onu trojicu Slovena, to su bili uhvaeni sa samim kitarama, a bez ikakva oruja, i za njihove rei, da im je "rat bio nepoznat i da su im, prirodno, milija vebanja u muzici". Jednom prilikom, kad je poopijane Slovene imao da prevari, u nekoj zasedi, jedan Gepid im se pribliavao na prijateljsku "pevajui avarske pesme", njima sigurno poznate. Arapski pisci spominju, kako Sloveni poznaju vie vrsta instrumenata i sa strunama i za duvanje. Zajedniki je izraz svima pti i odatle psn, a opte je poznata svirala. Grka re prevodi se u nas sa gusle, pa posle i , a glagol sa g sti gusti. Ta vrsta instrumenta i sva tradicija uz nj postali su najbitniji elemenat duhovne kulture naeg naroda. U religioznom pogledu ivot starih Slovena bio je dosta jednostavan i daleko od bogatstva mita i ivopisnosti ne samo grke, nego i polumrane germanske mitologije. I tu, kao i u optim obavetenjima o nama, nedostaju epovi teogoniskih osobina, kakve imaju Indi, Grci ili Germani. Narod je bio u osnovi monoteistian; dve vrlo vane vesti prikazuju ga apsolutno u tim shvatanjima. "Veruju da postoji samo jedan bog, tvorac munje", kazuje Prokopije, "i da je on jedini gospodar svega i rtvuju mu goveda i sve rtve. Usuda niti poznaju niti inae priznaju da ima kakva uticaja na

ljude, ali kad im je ve smrt na domak, ili ih svlada bolest ili su u ratu, zavetuju se, ako izbegnu, da e odmah za duu rtvovati bogu i spasavi se rtvuju, kao to su obeali, i misle da su otkupili svoj spas tom rtvom. tuju uz to i reke i nimfe i druga neka boanstva i rtvuju im svima i vraaju po tim rtvama". Helmold, jedan hroniar severnih Slovena, kazuje, da i oni veruju u jednog boga, koji je na nebu, gospodar i Tvorac svega. To shvatanje, nastalo prema patriarhalnoj porodinoplemenskoj organizaciji, nije potpuno monoteistiko kao u Starom Zavetu, ali mu je u mnogom vrlo blisko; blie nego shvatanje starih Grka, kod kojih je Zevs, stanujui na nebu, "otac ljudi i bogova", ali ponekad i zavisan od njih. Boanstva, koja se pominju kod severnih Slovena, nisu uvek utvrena i kod junih. Nesumnjivo je optepoznat Perun, bog silnog udara i groma. Njega su smatrali stari da odgovara Zevsu i u jednom prevodu XII-XIII veka preveli ga tako. Zakletve u staroj ruskoj dravi injene su u ime Boga i Peruna. Kod Junih Slovena ime Perunovo ouvano je naroito u toponomastici, i to ponajee za imena visova i brda, i moda u vatrenom cvetu perunici, koji u Dubrovniku zovu jo i bogia. Bog Svarog, za koga jedan izvor polapskih Slovena kae da se "asti i tuje mimo druge" i da je prvi meu bogovima, poznat i pod imenom Svaroi, zamenio je u jednom starom prevodu, nastalom moda kod bugarskih Slovena, grkog boga Hefaista. On je, prema tom, bog ognja, a njegov sin Dabog bog je sunca. Ovo boanstvo inae nije poznato kod Junih Slovena po drugim izvorima. Dabog se spominje samo u dve narodne pripovetke kod Srba, i to kao protivnik hrianskog boga. Od niih boanstava odrale su se u narodnom verovanju sve do danas vile. Narodne pesme znaju za vile brodarice, neku vrstu rusaljki, i za vile nagorkinje. Prve se nalaze uz vode i jezera i vrlo su opake; druge su vile gorske, neobino lepe i vanredne pevaice. One potseaju na muze na Helikonu, koje po vedroj slici u Heziodovoj Teogoniji, igraju i pevaju u planini oko izvora. One su vidovite, imaju proroki dar; znaju sva gorska vrela i sve trave. esto pomau dobrim junacima i sestrime se s njima; ponekad se i udaju za junake, ali na silu. Meutim, surovnjive su, udljive, i vrlo opasne, kad ovek nagazi na njihovo kolo, ili kad je suvie indiskretan. Izrino je zabeleeno narodno verovanje, da "nije svakom dato da ih mora videti. Ponekad je vila zamiljana i uopteno kao neka demonska sila, koju treba ublaiti posebnim rtvama (n. pr. u narodnoj pesmi Zidanje Skadra). Brodarice su jo gore, one kod voda trae brodarinu: Od junaka oba oka crna A od konja dvije noge prve, A od tice iz ramena krila. U junoj Srbiji i u Bugarskoj est je spomen samovila, i to i u jednoj i u drugoj vezi. Pored tih vila narod jo veruje u roenice i suaje,suenice, koje odreuju ljudsku sudbinu. Kao ovi stariji narodi, i Sloveni su bili puni praznoverica. Ve Herodot, u opisu Skitije, pria za jedno, verovatno slovensko, pleme Nure-Neure, kako se kod njih "svake godine jedan put svako za nekoliko dana pretvori u vuka, pa se opet vraaju u staro oblije". Odatle je dolo i udno ime vukodlak. Kod Grka to je , u Rimljana versipellis, kod Germana Werewolf. Danas se kod nas vukodlak izjednaio s pojmom vampira, a zamena je dola usled toga, to se, kao u starim germanskim skaskama, verovalo, da umrli ljudi uzimaju vuji oblik. Isto je tako opte verovanje svih starijih naroda i u vetice. U narodu se ponekad i vukodlak i vetica nazivaju lepir. To dolazi iz opteg narodnog verovanja, da se dua esto pojavljuje u obliku lepira (u grkom, na primer oznaava i duu i lepira). Protiv vetica i tuih zlih demona zatitnik svoje oblasti je vedogonja ili zduha. To je, po narodnom verovanju, ovek iji duh, ostavivi telo, luta u obliku tice, pa ili sam ili u drutvu s drugima vodi borbu "o carstvo nad morem i nad zemljom". Verovanje to vrlo je ivo u Albaniji i Crnoj Gori, gde su borbe prirodnih elemenata strahovito potencirane, i

gde je glavna briga, da li e prevladati primorska nepogoda sa planinskima, ili njihova dobra srea. Borbe se izmeu tih zduhaa vode svaim; kamenjem, gredama, liem, mlinskim kolima, vodenijem kapima, drvljem, kladama, korijenjem i Bog te pita im li ne jo". Isto je tako veoma raireno verovanje u domae zatitnike duhove, sjene ili sjenovike, koji mogu biti i ljudi i ivotinje, a naroito zmije kunice. Kod Litavaca, Poljaka, eha, Srba i Hrvata to tovanje kune zmije bila je gotovo opta pojava; ubiti nju znailo je ne samo nesreu za itavu porodicu, nego i samu smrt domainovu. Moj ded, Sima Milutinovi u Mostaru, umro je, kau, na preac s toga, to je ubio domau zmiju. Svoje zatitne duhove imaju i jezera, planine i ume i stoga se ponekad dogaa, da izvesni ljudi, od straha pred njima, ne smeju da diraju i njihova podruja. Kao prirodni narodi Sloveni su tovali naroito nebeska tela. Jo iz XV veka postoje crkvena zabrana protiv onih, koji bi se klanjali suncu i mesecu. Tragove oboavanja ognja ostalo je jo i sad; i preskakanje preko ivanjdanskih vatara, to treba da ponese zdravlje, neposredan je dokaz za to. rtvovanja radi pomoi izvesnog boanstva ili iz zahvalnosti zbog spasa i danas su u obiaju kod svega naeg naroda, pored nesvesnih rtava odravanih iz predanja. Isto su tako u obiaju "zavetovanja" za rtve, odnosno za neko pregaranje, kad se ljudi nalaze u nevolji ili opasnosti. Videli smo iz napred navedenih Prokopijevih rei, da je ta crta kod Slovena vrlo stara; hrianstvo je docnije pojaalo, ali je zadralo kod njih verovanja osnovne paganske osobine. Narod bira pojedine svece kao svoje zatitnike, kao nekad bogove, i obraa se njima kao pravom boanstvu. Primorske crkve pune su raznovrsnih priloga, koje spaeni mornari prinose svecima, naroito Sv. Nikoli, koje su zazvali u nevolji i kod kojih su se kao obavezali. Poznati su u Hercegovini i Crnoj Gori zavetovanja Sv. Vasiliju Ostrokom, u istonoj Bosni ajnikoj Krasnici, a u Hrvatskoj Mariji Bistrikoj. Neposredni primer starih prazninih rtvovanja kod nas ouvan je u obiaju badnjaka i boine veselice ili peenice. S. Trojanovi, koji je opisivao srpske rtvene obiaje, naglaava, da se za ljudske i stone bolesti "uvek rtvuje ivotinja, a nikad biljka ili to od nje". Dok se za Severne Slovene kazuje, da su jedno vreme prinosili i ljudske rtve, za June Slovene nema o tom nigde pravog spomena. U narodnim pesmama samo priaju se sluajevi, da se ne moe podii neki grad ili most bez ljudske rtve. U narodu postoji i verovanje, da se u neku veu graevinu mora uzidati bar neija senka, ako graevina treba da se odri, kad ve nije mogue uzidati oveka. Na temenima graevina gotovo je obavezna jo uvek ivotinjska rtva. Jedan izvor za Severne Slovene, episkop Titmar, navodi, da oni nisu verovali u zagrobni ivot. "Sloveni dre da se sa vremenskom smru sve zavrava". Tvrdnja ta izgleda, meutim, preterana, bar s obzirom na obiaj da se mrtvima nosi hrana i da se oni javljaju ma i u nakaznom obliku vampira ili tenaca. Mrtvaci su kod Slovena ponekad spaljivani, naroito se taj obiaj odravao kod Rusa i Litavaca. Spaljeni su bili, moda zbog urbe, i izginuli Sloveni pod Carigradom 626. godine. Sahranjivanje je ulo u obiaj naroito uticajem hrianstva, ali ga je bilo i ranije, sudei po ostacima starih grobljita. Re grob poznata je svima Slovenima. ta je bivalo s duom posle smrti nije jasno, ali je njeno postojanje bilo van sumnje, sudei po izvesnim aranjima s njom u vezi. Mrtvima su se davale dae. Teofilakt Simokata navodi, kako je slovenski knez Muok davao dau svom pokojnom bratu i kako su se svi tom prilikom poopijali. U starom jeziku poznate su te posmrtne gozbe pod imenom trizna. Jedan istoni pisac spominje, da se tom prilikom deli sve imanje umrlog na tri dela; jedan od njih ide na to, da se za nj pije za duu umrlog. To potsea na narodnu tradiciju o smrti Kraljevia Marka, koji isto tako, svoje imanje deli na troje, a jedan deo daje "kljastu i slijepu", "da pjevaju i spominju Marka". Uz mrtvaca se esto sahranjivalo i njegovo oruje. Trizni slina je i strava, koja se pominje kod Huna u V veku, a koja je gotskog porekla. Re je danas poznata kod svih severnih Slovena, a zanimljivo je, da je nema kod junih, gde bi se mogla oekivati najprirodnije. Najvanije svetkovine kod naeg naroda, krsno ime ili slava, Boi i hrianske zadunice u vezi su sa kultom mrtvih. Na te praznike sprema se koljivo ili penica i pale se svee. Na slavi se upotrebljava vino, koje se zove punje (romansko-umbrisko: pune, pone) a oznaava samo sakralno pie. Primanje ubogih, bojaka i prokaenih tih dana u svoj dom i njihovo goenje u vezi je s

narodnim verovanjem, da su ta lica u stvari njihovi preci. "Poljska re uboze znai isto to i manes". "S obzirom na visok znaaj koji kult predaka ima u religiji svih Slovena", kae V. ajkanovi, "ni najmanje nas ne udi to oni pretke smatraju za boanstva par excellence, i to u prosjaku, koji treba da bude prerueno boanstvo, gledaju ba olicetvorenog pretka". Izvestan niz narodnih obiaja doneli su nai preci verovatno iz stare postojbine, kao n. pr. svetkovanje prolea o urev-danu, ali su dobar deo primili i razvili i ovde na Balkanu. Rusalje su romanske svetkovine Rosaria, odn. Rosalia, kao i koledanje to odgovara rimskim Calendae. Obiaj dodola poznat je i Arnautima pod imenom dordoletse; i H. Bari tvrdi, da je re iz arbanakog ula u srpski. Isto tako svi balkanski narodi znadu i za prporue. Meutim, ekonomski obiaji, kao moba, molba, zamanica, sprega, pozajmica i sl. isto su narodnog imena i narodnog porekla. Starija re bedba za mobu izgleda da je u vezi sa nemakom Bede. U boljevakom srezu u Srbiji i u jednom delu Bugarske postoji obiaj, da se na dan Sv. Jovana ili Bogojavljenje ikone i krstovi nose na reku ili kladenac i da se tu peru. V. ajkanovi sa razlogom vidi u tom ostatak starog obiaja kupanja idola, poznat pod latinskim nazivom lavatio, poto se to vri odreenog dana i na odreenom mestu. Rok kupanja je vrlo karakteristian. O Bogojavljenju se zavrava niz "nekrtenih dana", posle koga je potrebno ritualsko ienje. Takav obiaj, oevidno, Srbi nisu mogli primiti iz hrianstva; on reito govori za to, da su ikone zamenile ranije idole, koji su se zvali balvani, poto to znaenje ova re ima i danas u ruskom i u nekim srpskim krajevima. Dobro poznati obiaj "noenja krsta" nije hrianskog porekla; neko je, iz svetenikih krugova uradio, da sa krstovima zameni stari obiaj noenja idola balvana. Jezika kultura i opti stepen slovenske civilizacije u doba oko VIII veka behu ve prilino razvijeni. Postojale su rei i izrazi za dosta suptilne pojmove. Najbolji dokaz je za to taj, da je prevod Svetog Pisma u IX veku bio potpuno mogu na tom jeziku i da se, izuzimajui izvesne tananosti kojima je obilovao najkulturniji jezik toga vremena, dao gotovo sav grki leksikalni, pa ak i frazeoloki, izraziti slovenski. Slovenski doljaci bili su kulturno aktivniji i individualniji od izvesnih plemena koja su zatekli na Balkanu, na primer Albaneza, i pokazali ve tim da su elemenat koji e novoj sredini i hteti i moi dati izvesna obeleja svojih osobina.

6 Organizacija slovenskih plemena na Balkanu

Za plemensku organizaciju, koja se danas ouvala samo u nekim brdskim dinarskim oblastima (istona Hercegovina, Crna Gora, Boka, i u Arbanasa), ima nekoliko znaajnih arhaistinih karakteristika. Svako pleme ima svoju odreenu teritoriju. "Svud je sedite plemena sa njegovim stalnim naseljima u sredini plemenske teritorije", kazuje J. Erdeljanovi, koji je ta pitanja posebno prouavao, "a odasvuda unaokolo je irok pojas ili zona nenaseljenog, delom neutralnog zemljita. Negde je ta zona tako iroka, da se po njoj moe ii po ceo dan i vie, a da se ne naie ni na kakvo stalno naselje. U njoj su samo planine sa umama i pasitima, oko kojih su se susedna plemena redovno borila i otimala". Taj pojas zemljita svojina je celog plemena i zove se plemenska zajednica. Plemena su sastavljena iz brastava, a brastva iz rodova. Brastva su "uvek nastanjena u grupi, u zasebnim selima ili u grupama od sela". Veza izmeu njih je: isto krsno ime i tradicija o zajednikom poreklu. Tih pojava, bez krsnog imena naravno, ima i kod muslimana, i to ak i u oblastima daljim od ovih brdskih predela. U optini Brezi, na primer, u visokom srezu, u sred Bosne, imaju nekolika naselja muslimana starinaca, gde jedno ili dva brastva sainjavaju itava sela. Vuk Karadi zabeleio je 1837. za Crnogorce, da i nemaju pravih sela. "Tamo se zna samo za plemena, pa i ako pojedina brastva ili porodice, koje ine pleme i grade (ponajvie od kamena) kue na jednom mjestu, to se takva gomila kua ne moe nazvati selom, jer nema ni svoga imena ni atara". Sva vea brastva hrianska imaju obino i svoju crkvu. Ta pojava lepo se da pratiti jo i sada u trebinjskoj oblasti. Brastvenici se, naravno, uzajamno pomau u svakom pogledu; uvreda, nevolja ili pogibija jednog lana prenosi se odmah na itavo brastvo. To se naroito manifestuje

u krvnoj osveti, koje jo i danas ima po Crnoj Gori, Boki i meu Arnautima. Na elu brastava stoji glavar ili knez, u zadnje doba gotovo s naslednim pravom za izvesne porodice, isto kao i vojvoda, koji je bio najpre vojniki predstavnik plemena. U Semberiji porodica Ive Kneevia (ime kazuje tradiciju) bila je dugo na elu kneine, glavar je od starine bio nasledan. U Drobnjaku, meutim, vojvode su se birale. Kao u staro vreme, plemena su ivela isto demokratski. Imala su svoje osvetano obiajno pravo (n. pr. Grbaljski Zakonik, ili Poljiki Statut, ili Vasojeviki Zakon). Skupljali su se brastvenici ili predstavnici rodova na svoje redovne ili vanredne zborove za reavanje raznih pitanja; a zadravali su za se, ponekad isto formalno, pravo izbora svojih stareina. Neka od naih plemena dola su u veze sa starosedelakim i moda se, sudei po njihovim nazivima, kao Kui, Mataruge, Bukumiri, Cuce itd., i stopila s njima. Tom stapanju nesumnjivo je mnogo doprineo i njihov geografski poloaj u planinama dinarskog sistema, gde posebna konfiguracija zemljita uvetuju izvesnu podvojenost i ogranienost prema drugima, a uu uzajamnu vezu. S tim su u vezi i jake konzervativne sklonosti kod njih. Plemenske teritorije bile su, u glavnom, pojedine relativno male upe, formirane u malim prirodnim jedinicama oko pojedinih reka (Toplica, Vrhbosna, Rama, Komorica, Moraa i dr.) u njihovim dolinama i na obalama, ili u karsnim poljima (Fatnica, Ljubomir, evo i dr.) ili na zgodnim kombinacijama dolina i pasita (Rudine, Draevica, Podluje i dr.). Zanimljivo je, da danas upa ili "upno mesto" oznaava, po V. Bogiiu, samo "predio gdje je pitomo, t.j. gdje snijega nema i gdje raa vinograd." Ime upe za izvesne oblasti ouvalo se sve dosad (kod Kruevca, Dubrovnika, u Grblju). Rodovi i brastva iveli su u tim upama u nesumnjivoj koheziji, ali da su imali naroito razvijen ivot uzadruzi, sa vrlo razgranatim porodicama u jednom uem krugu, nije sigurna stvar. Ma koliko da je individualno oseanje bilo podvrgnuto plemenskom, ipak nije verovatno, da bi se ralanjavanje porodice u neto slobodnije jedinice spreavalo nekom optom disciplinom. I narodna tradicija i izvesna historijska kazivanja donose esto puta vesti o tom, kako su neka braa ili ak i sinovi za iva oca kretali svojim putevima, da nau povoljnije uvete za ivot. Jedino, to se gledalo da ouva bila su imanja u zemlji i s tim u vezi poloaj i ugled, koji dolazi iz njenog poseda. S plemenskim ivotom uvetovan je kult tradicionalizma i u linim i u duhovnim stvarima. Kod prvih on se izraava posebno u potovanju kolenovia i u nezgodnom poloaju onih koji su inokosni ili doljaci; a u drugim u optem razvijanju plemenskih predanja. Replemenit i plemi, kao oznaka neeg boljeg, dole su kao izraz tog patrijarhalnog morala i kulta plemena. U sredini upe bio je obinograd, utoite u sluaju napada. Kao u Francuskoj i u nas je vremenom ime grad postalo isto i za ville i chateau, jer se u toj prvobitnoj utvrdi vremenom razvilo i gradsko naselje. U naem jeziku gradovi za odbranu, odnosno, u sluaju potrebe i kao bojni objekti, imaju i svoje posebne nazive, kao Doboj, Samobor, Kotor i Kotorac. "Po ovome znaenju i grad Podzvizd u Bosanskoj Krajini sadri u imenu neku fortifikatirnu karakteristiku. Ima je, neto iskvaren, stari apelativ podzvizd , koji znai podzemni hodnik, vodeni rov, zidani kanal." Ispod grada obino se razvijalo Podgrae kao naselje; tako, na primer, kod Blagaja. V. Skari upozorio je na dosta esto ime Samograd. On je primetio, da na mestima s tim imenom "nema solidnije grae i konstrukcije, to upuuje na neko davno vrijeme, kada nai pretci, valjda, jo nijesu bili dosta vjeti podizanju veih i solidnijih gradova". Na elu upe bili su upani, i to kao nasledna gospoda. Porfirogenit navodi za trebinjsku oblast etiri roda naslednih upana, a u jednom natpisu iz vremena oko 1180. god. iza trebinjskog upana Grda, valjda do punoletstva njegovih sinova, spominje se kao upan njegov brat Radomir. Nad upanima bio je vladar, , ija vlast obuhvata nekoliko susednih upa, ali iji narodni naziv ina nije poznat. Tih vladara u srpskim zemljama u IX veku bee vie. Pored Vlastimira spominje se trebinjski upan Krajina kome Vlastimir daje ker za enu i titulu vladara, "hotei ga odlikovati" i dajui mu tom prilikom samostalnost. Centralizacija vlasti ne postoji; u tom Vlastimirovom aktu ima neeg to potsea na postupke naih zadrunih obiaja. U Zahumlju je nasledna dinastija Vievia vodila svoju dravnu politiku. upan koji je uspeo da savlada veinu susednih i da se istakne iznad njih postao je veliki upan. Ta titula odrala se u Srbiji sve do 1217. godine, odnosno

do proglasa Kraljevstva. Granine upe zvale su se kraj i krajina, i to ime odralo se u mnogim oblastima sve do danas, iako su se u nekima granice ve odavno izmenile. Zbog nesigurnosti u njima i estih sukoba njihov naziv postao je sinonim za etniko ratovanje ("zakrajiniti", "Koina Krajina"). Jaanjem centralne vlasti opadala je vlast upana, ali se odravala sve do pred kraj XIV veka, istina toliko ograniena, da se kod Dubrovana javljala zamena upana i sudije. I upan i vladari bili su u svojoj vlasti ograniavani donekle starom ustanovom narodnih sabora. Od upskih skuptina, proirivanjem teritorija, razvijali su se dravni sabori, jedna ustanova koja je bila potpuno tua savremenoj Vizantiji. Vlast tih sabora i njihov ugled bili su dosta veliki. Nemanja je na saboru, posle duge diskusije i otpora sabranih, donosio odluke o gonjenju jeretika; na saboru se odrekao prestola i utvrdio naslee; Duanov zakonik objavljivan je na saboru. Na Nemanjin sabor bili su pozvati: pristavnici, knezovi, vojvode i vojini. Na saboru pred smrt kralja Dragutina bili su prisutni svi episkopi i igumani i sva vlastela njegove drave. U slino sastavljenim saborima vreni su i izbori arhiepiskopa. Seljacima saborisanje bez uea vlasti nije bilo dozvoljeno od vremena Duanova Zakonika; s ueem vlasti, da sasluaju izvesne naredbe ili da pomognu pri razgraniavanjima ili u drugim lokalnim pitanjima, seoski se zborovi javljaju i docnije. Oblik i izgled malih plemenskih sabora poznat nam je iz opisa poljikih skuptina kod Spljeta. Poljiani su poreklom iz Bosne. Njihove skuptine, odravane pod vedrim nebom, pod Gracom kod Gate, sainjavala su samo plemenita gospoda toga kraja, koja su se skupljala na odreeno mesto, "zborie", gde su raspravljala o ureenju i zakonima svoje oblasti i vrila sudsku vlast. U naroitim sluajevima i tu se docnije sazivao "zbor podimski", t. j. sa prestavnicima svake kue, u kojoj ima ivih ljudi ("po dimu"). Pomen o takvim plemenskim skuptinama u Patroviima ima i Ljubia u svom Kanjou Macedonoviu: "Na sred primorja optine patrovske ima jedna mala luka, pusto alo, koju ljudi i dan dananji zovu Drobnijem Pijeskom. To je zemanom bivalo mjesto gdje se narod kupio na zbor i na odluke... etiri sue i dvanaest vlastela, od svakog plemena po jedan ovjek, slobodno i na poroe izabrani, sjedili bi pod jednom meom vrh pijeska, a ostali domaini jedan do drugoga po pijesku, i tu vijeali i sudili o najvanijema poslima". Bez blie oznake ko u njima uestvuje navode se esti zborovi u staroj trebinjskoj oblasti. Kako se jednom prilikom, u jednoj poruci (1463. god., porte nobilium etsbori de Trebigne), rastavljaju plemii od zbora izgleda da je ovaj bio sastavljen od prostog puka. Skuptina u Kuima bivala je obino na Markov Dan, na visoravni Rogama. Na nju su dolazili svi vojnici iz plemena, naoruani. Od XVI veka, posle turskih osvajanja, takvih zborova biva sve manje. U starom opsegu i znaaju javljaju se samo pred neke velike akcije ili od nevolje. Ali se ustanova pamti. U Drobnjacima jo se i sad zna "Zborna Glavica". Kod Gacka postoji "Zborna Gomila", "na koju se sastajao narodni sabor u prastaro vreme". Kroz sve vreme robovanja pod Turcima saborom se stalno zvao narodni skup kod crkve u izvesne praznike. Narodni sabor obeleio je 1804. u Oracu i poetak Prvog Ustanka i datum stvaranja obnovljene Srbije. Ve za stare Slovene zabeleio je Jordanis u VI veku, da im se "imena menjaju prema razliitim porodicama i mestima". Ta osobina plemenskog ureenja javlja se jo uvek kod Junih Slovena. Ve je K. Jiriek istakao, kako su izvesna plemena potisnula svojim nazivima imena ranijih oblasti; tako se mesto upa Vrsinje, Onogot ili Papratna javljaju Zupci, Nikii, Mrkojevii. I meu samim brastvima dosta su este izmene naziva pojedinih rodova. Narodno predanje pamti donekle te veze, ali ih dosta esto mea i pretvara u legendu. Ipak, dadu se na vie strana pratiti itavi nizovi rodova iz jedne stare porodice. U neretvanskoj Krajini ivelo je uveno pleme Kaia Grci ga zovu ak "narod" ( ), ije pleme ide vrlo daleko. Od njega potiu mnoga brastva, historijski potpuno autentina: Mioii, arkovii, Andrijaevii, Stipii, Petkovii, Bartulovii i dr. U trebinjskoj oblasti mono bee brastvo Ljubibratia, koje se pod tim imenom pominje od XIV veka. Ve 1432. navodi se pet linija toga roda: Ljubiii kao najvaniji, zatim Medvjedovii, Dabiivovii, Dobrukovii. U Popovu se od 1342. pominju Nikolii, ija prezimena posle nalazimo kao Vukosalie, Bogiie, Grgurevie. Crnogorska dinastija Petrovia izvodila je svoje poreklo od neke bosanske loze, koja da je preko Nikia i Banjana stigla pod Loven. Kao rodonaelnici njihova

brastva oznaavana su dva brata: Raji, od koga su Radonii, utkovii i dr., i Heraka, od koga su sami Petrovii, Popovii, Kustudije i jo neki. Plemenske organizacije sline naima imaju jo i danas od balkanskih naroda samo Arnauti sa svojim fisovima. Nema sumnje, da je u obe organizacije, na tako bliskom i geografski istovetnom terenu, bilo dosta uzajamnih uticaja. Kui se, u ostalom, i smatraju kao neki prelaz od Srba Arnautima, kao i Klimente prelaz od Arnauta Srbima. Od naih pokrajina nikakva traga razvijenijoj plemenskoj organizaciji nema u istonoj Srbiji i Maedoniji, kao ni u Slavoniji i savskoj dolini. Glavni uslov za to bie najpre i ponajvie u samom terenu, gde je, u bogatim i irokim dolinama, prosto nemogue provesti onako prirodno razgranienje plemena i upa, kakvo su davali klanci i uvale dinarskog sistema. Drugi je, isto tako vaan, razlog i taj, to je pomeranje stanovnitva u tim dolinama, kao glavnim prometnim putevima i kao zbog bogastva naroito privlanim takama, bilo mnogo intenzivnije, nego u sporednim i tee pristupanim zapadnim gorama. Razbijeni tip tamonje grupacije slovenske dokumentuje se, meu ostalim, naroito i tim, to su postali apsolutno pasivna podloga bugarskih osvajaa i to ne mogoe da stvore nigde nacionalne dravne organizacije sa svojim naturenim plemenskim karakterom. Drave Srba i Hrvata nastale su u podruju dinarske i plemenske sisteme. itavo balkansko podruje koje su naselili Sloveni zvalo se, prema naem optem nazivu, "slovenska zemlja", "Slovenska", , Sclavenia i Sclavonia, u arbanakom kenija, ili kinikea. U mletakim, dubrovakim i kotorskim latinskim dokumentima itavo slovensko podruje od Primorja do Vardara, ak i za vreme kad su se u unutranjosti jasno razaznavale dravne diferencijacije Srba i Hrvata, zvalo se Sclavonia. To je podruje slovenskog naselja za razliku od romanskog. U Kotoru i Dubrovniku od kraja XIII veka oznaka Sclavonia suava se esto na oznaku Srbije. Inae, trag tog starog naziva ouvan je i danas u imenu pokrajine Slavonije. Na osnovu vesti kod cara Konstantina Porfirogenita iza sredine X i vesti Dukljanske Hronike iz XII veka moe se dati dosta siguran pregled o geografskoj podeli naih oblasti X-XII veka. Granica izmeu srpskog i hrvatskog podruja u sredini X veka bila je na rekama Cetini i Plivi; Hrvatskoj pripadale su oblasti od Livna do Jajca. Od Cetine poinjalo je podruje Neretljana, uvenih gusara, koje Porfirogenit pominje kao potomke nepokrtenih Srba. Njihovo podruje obuhvatalo je tri upanije: makarsku, rastoku (od Imotskog do Ljubukog) i "dalensku" (moda "dalmensku" = Dalmisium, Dalmesium Omi). U njihovoj vlasti behu ostrva Mljet, Korula, Bra i Hvar. Glavni neretljanski gradovi bili su: Vrulja (danas Gornja Brela), Makarska, Ostrog i Laven vrg Graca; ali od svih je najznatniji tvrdi Omi. Na Neretvi, dokle je dopirala neretljanska granica, poinjala je arhontija zahumska. Ime je dobila po Humu iznad Boke (Blagaja), ispod koga je izvirala reka Buna. Na tom Humu postojala su dva grada: Bona i Hum, od kojih su ostali tragovi sve do danas. U toj oblasti vladao je rod Vievia, koji svoje poreklo izvode iz stare postojbine oko Visle. Glavna mesta ove oblasti behu: Ston, Olje, Dobar; gradovi Mokriski (moda Mokro kod Mostara) i Glumainik (moda Glumine) nisu jo sigurno utvreni. Istona granica Zahumlja ila je verovatno do planina oko Kalinovika (moda je i to naziv za grko Galumanik) ili Gatakog Polja, gde se dodirivala s granicom Travunije. Tane granice izmeu Travunije i Zahumlja ne mogu se danas povui; sigurno je, da su Popovo, Ljubinje i Dabar pripadali Zahumlju i da se trebinjsko-zahumska granica ravala kod samog Dubrovnika. Dukljanin navodi devet zahumskih upanija: stonsku, popovsku, Dubrave, Luku, Dabar, Veljake, apsku, goriku i nepoznate Veenike, Veenik negde oko Neretve. To su granice Zahumlja iz druge polovine XII veka, kada se ono poelo iriti na raun neretljanskog poseda. Trebinjska arhontija, koja je poinjala od Kotora, imala je celu levu obalu Boke i Konavlje; dopirala je do pred sam Dubrovnik, a na sever do Gacka, a na istoku joj je granica ila Trebinjicom i planinama banjanskim. Od uvek su, kazuje vizantinski car, trebinjski upravljai bili vazali arhontu Srbije, odnosno Rake. Na ovom podruju spominju se gradovi: Trebinje, Risan, Vrm, Lukovac i moda Slivje (staro Zetlivi- Setlivi, Stilivi). Dukljanin zna za devet trebinjskih upanija: Ljubomir, Fatnica, Rudine, Kruevice, Vrm, Risan, Draevica, Konavlje i rnovica. Dubrovnik, stenjen u

svojim zidinama, irio se u glavnom na raun trebinjskih i zahumskih suseda; njegova poljska dobra, posebno vinogradi, leali su u glavnom na njihovom zemljitu i radi toga su Dubrovani plaali susednim vladarima po 36 zlatnika godinje kirije, zvane mogori. Duklja, koja se od XII veka sve ee zove Zeta, hvatala je od vizantiskog drakog temata, od Bara do Travunije. Na zapadu je, od Skadarskog Jezera i samog Skadra ila Zetom do Pive. U njoj se spominju samo tri stara mesta: Gradac (Stari Grad Budva), Novi Grad (moda Prevlaka) i jo neutvrena Lontodokla (L8 ta ljuta, u vezi s Duklja). Najvaniji grad bila je svakako stara Dioklea, Doklea, po kojoj je cela oblast dobila ime; ali je taj grad u X veku ve bio u ruevinama. I ovde se kod Dukljanina javlja karakteristini broj od devet upanija i gradova: Luska ljeka, Podluje, Kuevo Kevo evo s Budvom, Koplik, Oblik, Papratna (izmeu Bara i Ulcinja), Crmnica, Grbalj. Dukljanin spominje i oblast podgorje sa upanijama: Onogot, Moraa, Komarnica, Piva, Jezero, Tuina, Gusinje, Kom, Dabar, Neretva, i Rama. Ova poslednja upa susedna hrvatskom podruju, ula je od 1138. god u slubenu titulu maarskih kraljeva. Ova oblast Podgorja obuhvatala je takozvanu staru, severnu Hercegovinu od Rame do Morae. Bosna, koja je u X veku bila mala oblast oko izvora reke istog imena, imala je svega dva grada: Kotorac i nepoznati Desnik (moda Suteska). Ona je bila u vezi sa Srbijom i smatrana kao srpsko podruje. Kraj Soli (severoistona Bosna oko Tuzle) Porfirogenit izrino navodi kao srpski. Uz Sol, Soli pominje se posle i Usora sa oblau oko te reke; od XIV veka So sa Usorom idu obino zajedno i oblast im dopire sve do Drine. Donji Kraji behu severozapadno od Usore, s gradovima Kljuem i vrbanjskim Kotorom. U jednoj povelji maarskog kralja Bele iz 1244. god. pominju se obe upe bosanske: Vrhbosna, oko izvora reke Bosne, u sarajevskom polju, Lepenica u fojnikom, Vidoi s Ljubiniem, Mile (kod Zenice), Lava, Uskoplje Skoplje, a na istoku Bora s gradom Praom i upa Bored (moda Bira). upe zapadne, od Uskoplja do Livna, javljaju se i pod optim imenom Zavrja. Tu su se granice Bosne meale s hrvatskim i vrlo su esto te upe bile i u sastavu hrvatske drave. U samoj Srbiji, koju od Bosne deli Drina, nastanjeni su ovi gradovi: Destinik ili Dostinik, koji nije identifikovan, isto kao ni grad crnobuki ili crnovrki, zatim Meureje, po svoj prilici itava oblast s gradom (moda Samobor kod Gorada ili Soko nad spojem Pive i Tare), Drenik (moda dananji uiki Drenik ili, manje verovatno, stari Breznik, Breznica Plevlje), Lesnik Lenica i Soli. Stare oblasti srpske iz sredine XII veka, podeljene meu Nemanjinu brau, behu Bijelo Polje na donjem Limu, Budimlje na gornjem Limu, Gradac na Moravi (sad aak) i Ras s ibarskom i rasinskom dolinom, koja se vezala uz Toplicu. Istona granica Srbije sredinom IX veka bee kod Novog Pazara, a u XI veku oko Zveana. Do Nemanjine akcije Srbija nije prelazila Moravu; na sever nije ila preko Rudnika, a na jugoistok ne dalje od Pei i akovice. Glavna snaga srpskog naroda bee, prema tom, u planinskom podruju istone Hercegovine, sredinje i istone Bosne, Novog Pazara, jugozapadne Srbije i Zete. Nijedna od bogatih dolina, ni Kosovo, ni Morava, ni Metohija, ni Mava ne behu tada potpuno u srpskoj vlasti. Srpska plemena, nedovoljno povezana meusobno, i bez pouzdanja u uspeh, poneto i zaplaena sudbinom svojih slovenskih saplemenika na istoku, koji behu postali plen Bugara i Vizantinaca, ostaju u svojim planinama itavih pet vekova; a kad se krajem XII veka javi nabujala snaga za ekspanziju njen put je bio unapred odreen. Kao planinske lavine spustie se tad ta plemena u susedne doline i ve za dva veka ona e postati gospodari njihovi u najveem delu i odrae se na tom podruju kroz sve vekove svoje historije. Dobar deo tih upa i oblasti ima, kao to se vidi, nova imena. ak je i staru Duklju zamenila Zeta, a jedan deo Dalmacije dobio je nazive Neretljanska Oblast i Crvena Hrvatska. U Boki i u Primorju upe imaju nazive Draevica i rnovnica. Ouvani nazivi u vezi su ponajvie sa starim imenima reka, ali i ti su znatno slavizirani (Vrh-bosna, Podrinje). Znai, dakle, da se nova podela upa nije mnogo oslanjala na stare tradicije te vrste. Ali je ipak nesumnjivo, da je podravana i delom razvijana u vezi sa starim romanskim katunima. Mnoga plemena oznaavana su prosto tim imenom (Katun Drobnjaci, Katun Mirilovii). U jednoj turskoj kanunami, koja je odreivala po starom nainu ureaj Vlaha oko Timoka, veli se, da jedan katun ini pedeset kua; to je, dakle, postao neki tehniki izraz za vrstu i obim jedne ue organizacije. U XIV veku, u Krbavi, za "Vlahe" se izrino kae, da se uzajamno bore "sa svojim katunom". Verovatno je naziv katuna, pre samo jedne

pastirske zajednice, uao u narod kao oznaka ue organizacije jednog kraja i jedne plemenske grupe. Posed zemlje, koji je dugo bivao u zajednici, dobio je po plemenu naziv plemenina i plemenita zemlja. Individualnije oznake, nastale nesumnjivo po linoj svojini, zovu se dedina, oina ili oevina i najobinije batina (od bata otac; otud batiniti naslediti od oca). Dedina u ekom pravu oznaava "nepokretna dobra, koja su sainjavala kolektivnu svojinu cele porodice i prelazila su od predaka (dedova) na potomke". Vladari su docnije ograniili pravo naslea, naroito u posedu uma. U Deanskoj Povelji, na primer, izrino se kae: "u planinama nema niko batine osim kralja i crkava kojima su kraljevi dali". Kad je vladarska mo ojaala, oni esto poklanjaju ne samo pojedina dobra, nego i itave upe, i to sa naslednim pravom, isto kao to im ih i oduzimlju u sluaju nemilosti. Kasnije se javlja i pronija, kao razvijena ustanova rimskog graniarskog prava (limitanei). To su posedi, koje je vladar davao pojedincima za izvesne usluge uz pravo linog uivanja, ali ne kao stalne batine. K. Kadlec misli, da se "pae i ume nisu uopte delile, nego su ostajale u zajednikom uivanju sviju porodica. Uee u uivanju te optinske zemlje sainjavalo je prinadlenost pojedinih gospodarskih imanja i u ekom se pravu nazivalo vola, docnije zvole, u ruskom pravu ugode, kod Hrvata pristojanje, kod Srba i Bugara pravini... Njive i livade su odreivale samo na izvesni rok. Kad je on istekao, zemlja se je opet ponovo odreivala pojedinim porodicama, eventualno u drugim razmerama, jer u toku vremena neke su se porodice usled umiranja smanjivale, a druge su se naprotiv zbog obilnog raanja poveavale. Takvo periodino odreivanje zemlje jo danas dolazi pod nazivom "peredl" u ruskim selima, gde se je odrao t.z. "mir", t.j. zemljina optina". U nas je ovo ponovo odreivanje zemljinog poseda vrila Dubrovaka Republika; u unutranjosti nemamo za to dovoljnih primera. U starim naim spomenicima, u rano vreme, ima dosta spomena o izvesnoj diferencijaciji meu pojedinim ljudima, do koje je dolo usled njihova izuzetnog poloaja u plemenu. Ma koliko da je narod bio sav jednak i demokratskih shvatanja, u njemu se vrlo rano javljaju razne stareine i poglavice. Ima vie primera o tom da se u ranom Srednjem Veku spominju slovenske poglavice, svakako u prvom redu plemenske. U naim zemljama, u najranijim vremenima, gospodari ili vladari pojedinih oblasti pominju se kao nasledna gospoda. A im se do vlasti dolazi po pravu nasledstva a u nas su, s poetka, svi sinovi nasleivali oca i delili oblast na svoje delove odmah se izdvaja i jedno povlaeno brastvo, koje, posle, svojim sporednim linijama enidbama i udadbama, stvara svoj vii krug. Plemenske organizacije uvetuju i same sobom izvesno potovanje svoje snage i tradicija i vrlo su kooperne prema skorojeviima i priselicama. Re bojar, bojarin, u nas boljar dolazi od tursko-mongolsko bajar, to je najpre znailo "bogat", pa onda "odlian"; ona pokazuje i kod nas, kao svuda na svetu, da se uticaj i ugled sticao i bogatstvom. Sv. Sava navodi u biografiji svoga oca srpske boljare, koji s njegovom braom i svetenstvom idu u susret motima Nemanjinim, a Prvovenani, opisujui Nemanjin zbor protiv jeretika, pominje starce i velmoe. Etimologija ove rei je jasna veli mou je moni, ,ugledni gospodin. Opti obiniji naziv za te istaknutije ljude bio je vlastelin, vlastela; ime kazuje i njihovu prvu funkciju (Stevan Prvovenani izrino pominje "kneze zemli svoje ie nad vlastmi"). Vojnici "vojini", behu manje plemstvo, posle zvano i vlasteliii. Ostali svet, seoski i graanski, bili su sebri; tek docnije postao je "sebar" sinonim za seljaki, prostaki. Re je poznata i Rusima i Litavcima i oznaavala je zajedniara i sudeonika. Zakupci ili najamnici zvali su se meropsi (naziv je doao od rodopske provincije Merope). Kmet od comes-comitis-comet i nije imao svoje dananje znaenje u naim zapadnim oblastima. To su najpre, u Bosni, bili plemii, a u Zeti seoski starci i sudije. Tek od XV veka javlja se re u smislu ,zakupnika. U Dubrovniku je kmet odavno oznaavao seljaka. U Srbiji, meutim, od novijeg vremena re se upotrebljava za predstavnike optinske vlasti. Robovi su otroci i idu kao "vena batina" gospodara, dok ih ne oslobodi. Graanski stale postojao je samo u Primorju i upravljao se, sa plemiskim vodstvom, po svojim propisanim zakonima ili statutima. Svi vaniji gradovi, Dubrovnik, Kotor, Bar, Drivast, Ulcinj i dr. imali su svoje statute, od kojih su nam neki do danas ouvani. U unutranjosti graana je bilo vrlo malo. Jo u XIV veku pisao je jedan zapadni putnik, kako Srbija gotovo i nema tvrdih gradova, a i

to ih ima oni su bez rovova i zidova. "Zgrade i dvorovi kako kraljevski tako i ostalih plemia sagraeni su od brvana i od drveta; niti ja tamo gde videh dvora ili kue od kamena ili od zemlje, manj u latinskim gradovima na primorju". Nae gradske kolonije u unutranjosti razvile su se uz rudarska mesta, kao Brskovo, Srebrenica, Fojnica, Rudnik, Novo Brdo, Janjevo, Kratovo itd., gde su bila naselja saskih rudara i primorskih trgovaca. To su s poetka bili trgovi i tek su se vremenom razvili u gradove. Od kraja XII veka pod srpsku vlast poinju dolaziti stari gradovi Maedonije Skoplje, Prilep, Ohrid, Ser i dr., a na severu odavno izgraeni Beograd. Dobar deo starih rimskih naselja ostao je naputen i neiskorien, u ruevinama. Narod se u glavnom vratio svom starom zanimanju: stoarstvu i zemljoradnji. Stoarstvom se bavio, istina posredno, i sam kralj, kao u XIX veku knez Milo. Njegova stoka imala je na trgu prednost pred svakom drugom. Bosanski kraljevi su u masama izvozili svoj sir preko Dubrovnika. Kao u staroj domovini, gajila se u glavnom ovca i svinja, a u manjoj meri goveda, koze i konji. Hranili su ih na livadama isenom, koje je poznato svima Slovenima. Da je izmeu naih doseljenika i starih balkanskih stoara bilo iva dodira i tesnih uzajamnih veza vidi se najbolje po tom, to je sve do danas za stoarske predmete i proizvode ostalo u naem jeziku vrlo mnogo romansko-vlakih i arnautskih naziva. Vuna se zove: kaba, reja i ruda; pastiri se kupe u katune; sir se naziva: urda, kakavalj, kunuzdra, bualina, ulina; suho meso zove se prut; sir se donosi u bronzinu. Povici i usklici za ivotinje gotovo su istovetni kod nas i kod Arnauta, a isto tako i nazivi za pojedine ivotinje. Iz tih starih vremena je i obiaj baija i naziv balija za jednu vrstu muslimanskih stoara. Stoari su se kretali po celom Balkanu, leti u planine, a zimi u humnine; zbog njihovih ispaa, solila i planina dolazilo je od pamtiveka do tekih sukoba. Pastirskih zajednica, koje sluaj tako zanese, ima ponekad i u mestima gde se ne bi oekivale. U stolakom kraju, u sred Hercegovine, nalazimo u XIV veku Burmaze, oevidno pastire albanskog porekla. U arbanaskom zot znai ,gospodin, a u Hercegovini postoji ugledno brastvo Zotovia. Tokom Drine, sve do iza Srebrenice, prodrlo je nekoliko arbanaskih rei i odralo se tamo u takozvanom "banalakom" tajnom govoru. Od stoarskih arbanaskog su porekla: kaljac, kalje konj (kal, rum. cal < caballus), mi meso, em pas; a od drugih: buke hleb, rua vino, vajza devojka, viza voda. Vrlo je vana pojava, koju je zabeleio J. Cviji, da sve stoare pri njihovim vanijim kretanjima "zovu Arnautima, pa i kad su srpskoga porekla". U Solunsko Polje, pitomo i pogodno za zimovnik, silazili su stoari ne samo iz maedonskih i albanskih strana, nego ak i iz Peteri. "krijelji iz sela Borovtice", kazuje Bor. Milojevi, "sputali su se sa svojim stadima preko Novog Pazara, Mitrovice i Skoplja niz Vardar i poetkom zime stizali u okolinu Lugadinskog Jezera". Bogastvo u stoci bilo je u naim stranama vrlo veliko; broj se, naravno, ne zna, ali od stoke su iveli itavi krajevi i oblasti. Sem stoarstvom, primorski nai krajevi i ljudi oko velikih maedonskih jezera bavili su se jo i ribolovom. U narodne pesme ula je "riba od Ohrida". Neretljani su tom zanimanju pridodali jo i gusarstvo, koje je dugo ugroavalo trgovinu na Jadranskom Moru. Rano se pominje i lov na mnogobrojnu divlja u velikim i teko prohodnim umama. Sinovi upana Vlastimira poslali su bugarskom knezu Borisu dva psa i dva sokola kao "gostinsko uzdarje", a za lov sa sokolovima pria se ve u biografiji Sv. irila Solunskog, da je to "obiaj bogatima". Mladi Nemanjin Rasko izgovorio se ocu, pred beg u Svetu Goru, da ide u lov na jelene. Kao u staroj postojbini, koe zbijenih ivotinja sluile su ne samo za domau upotrebu i zimsko odelo, nego i za izvoz i za plaanje dabina. U Hrvatskoj je za to najvie sluila kuna i otud je dola ne samo na banski novac, nego i u zemaljski grb. Gonjen i gonei, u borbi i pljaki, spustio se slovenski elemenat sa raznih strana istoka i severa u dunavsku dolinu i odatle u unutranjost Balkana. Jo primitivan i usplahiren itavim vrtlogom Seobe Naroda on je zapao u balkanske ume i klance, s poetka vrlo malo siguran da e tu i ostati. S nepoverenjem su pratili novi doljaci ne samo svaki pokret vizantiskih vlasti, nego i kretanje svojih saplemenika i brzo su, u grabljivosti primitivaca, stali srtati jedni na druge, da bi, uzajamno istrti, bili sigurniji za plen. Historija balkanskih Slovena, u prvim vekovima njihova ivota na Balkanu, to

je niz sukoba sa susedima i vlastima, koji ih potiskuju ili pokuavaju podjarmiti, uzajamno vrebanje i nepoverenje, i postepeno privikavanje na novo zemljite i kulturu nove sredine.

DRUGI PERIOD Bugari i balkanski Sloveni

Posle smrti cara Hiraklija i njegova sina i naslednika Konstantina (oba su umrla 641. god.), Vizantija je imala da preturi jednu poveu dvorsku krizu u vreme, kad je, i bez toga, imala dovoljno briga i opasnosti. Arapski pokret uzimao je sve vie maha i liavao Vizantiju jedne po jedne oblasti. U isto vreme, posle smrti bugarskog hana Kuvrata (642. god.), nastaje i pomeranje bugarskih plemena iz podruja oko Meotskog Jezera prema zapadu i jugu. Jedan od petorice Kuvratovih sinova, pria stara legenda, Isperih ili Asparuh preao je sa svojim ljudima Dnjepar i Dnjestar i doao u Dobruu, u kraj zvani Ugao (), koji stvara dunavska delta. Na tom podruju, oko dananjeg Nikolicela, spominje Asparuha i jedan jermenski geograf VII veka. Tu su se Bugari odmah utvrdili, i to u glavnom, na sve strane, u irim i uim otkopima. Neto tragova tih opkopa, koji su iskoriavali i stare rimske utvrde, odralo se delimino sve do naih dana. U jednom domaem letopisu, ouvanom u viziji proroka Isaije, nastalom u drugoj polovini XI veka, kazuje se, kako je "trei deo Kumana ili Bugara naselio "zemlju Karvunsku", "od Dunava do mora". Ta "zemlja Karvunska" jeste dananje podruje Balika i zove se tako do XIII veka. Jasno je, da na tako ogranienom podruju broj doseljenih ljudi nije mogao biti veliki i da je jedva iznosio koju desetinu hiljada. Pomeranje Bugara iz njihove ranije oblasti dolo je, kao i sva druga pomeranja naroda tih vremena na tom podruju, pod pritiskom turskih Hazara. Bugari su, opet, ustupajui prema zapadu, delom pomerali, a delom podjarmljivali slovenska i avarska plemena, na koja su putem nailazili. Arapska ofanziva protiv Vizantije bee uzela, u drugoj polovini VII veka, iroke razmere. Arapi dopiru do Kalkedona; osvajaju Krit; iskrcavaju se na Siciliji. Usuuju se najzad da s flotom dou i pod sam Carigrad, poto su uzeli Kizik u Mramornom Moru. Sedam godina uzastopce pokuavaju oni da zagospodare vizantiskom prestonicom, dok 677. nisu definitivno prinueni na uzmak. Ove napadaje Arapa iskoristili su Bugari, da se prebacuju na desnu stranu Dunava, neto eljni pljake, a neto i iz potrebe da proire svoje podruje. Vizantiski pokuaj, izveden 679. god., da se Bugarima na Dunavu sprei dalje prodiranje, zavrio se s tekim porazom. Odmah posle tog poraza, kao pobednici, Bugari prelaze Dunav i oko Varne zauzimaju svoja nova, stalna sedita. Odatle se, dosta naglo, ire prema zapadu i jugu. Prestonica nove drave stvorena je u Pliski, na dosta velikom, utvrenom prostoru od 23 km2, u blizini dananjeg sela Abobe. Slovenska plemena, koja se behu smestila u tom kraju, nisu mogla da odole novim osvajaima. Ona priznadoe vrhovnu vlast bugarsku. Bugari ih, kazuje jedan grki izvor, krenue sa dotadanjih naselja i pomerie znatno prema zapadu i jugu kao neku vrstu svojih predstraa. Vojniki bolje spremni, naiavi kao organizovana celina, poneseni postignutim uspehom, Bugari su, iako malobrojni, lako savladali razasuta slovenska plemena i naturili im svoju vlast. Isti sluaj bio je sa Varezima u Rusiji. Ipak, izgleda, da postupak Bugara sa pokorenim Slovenima nije imao one ranije avarske svireposti. Oboje je, i Slovene i Bugare, zdruivala zajednika borba protiv Vizantije. Kako malobrojni Bugari nisu smeli da prime borbu i sa Grcima i sa Slovenima, oni su se, najverovatnije, drali donekle sa ovim drugima kao manje opasnim i pomagali ih u borbama i u odbrani. Sloveni su u Bugarima, makar i preko volje, dobili saveznika, s kojim su i ranije imali neto veza, i s kojim su, kao i sa Bugarima srodnim Avarima, bili spojeni izvesnom tradicijom. Po svojoj dosta pasivnoj prirodi nisu Sloveni reagovali na to, to je vrhovna vlast dopala Bugarima i to su ovi svojom organizacijom i imenom dali karakter novoj dravi. Za Slovene je uopte karakteristina ova pojava: prvu njihovu slobodnu dravu organizuje tuinac Samo; prvu dravnu organizaciju stvaraju

meu njima na jugu Bugari, a na istoku Varezi. Slovenske inicijative za stvaranje svoje drave jo nije bilo; bar im se nijedan pokuaj u tom smislu nije mogao ispuniti i biti vidnije primeen. Nije nam dovoljno jasno, ta je sve nagnalo Vizantiju, da posle prvog neuspeha ne samo ostane pasivna prema Bugarima, kao to je, donekle, bila prema Slovenima, nego da im, ta vie, prizna i njihovu dravnu tvorevinu. Romejska vojska imala je i teih poraza, nego to je bio onaj na Dunavu, pa je ipak nastavljala borbe i nije uputala neprijatelja bez novog otpora na svoje podruje i naroito nije uzimala tu obaveza prema njemu. Sada, o novim borbama nema ni pomena. Naprotiv. Vizantiski pisci pominju, da su Bugari, utvrdivi se na novom podruju, poeli da vre napadaje na vizantiska sela i gradove, i to ne toliko da ih pljakaju, koliko da ih pokore. Car je bio prisiljen njihovim ugroavanjem, da ue s njima u pregovore, da im prizna dravu i da se ak obavee na plaanje izvesnog godinjeg prinosa za njih. Tako je brzo i u stvari bez mnogo napora poela bugarska drava svoju ilavu i istrajnu aktivnost na Balkanu. Sloveni su iveli u svojim masama odvojeno od Bugara i razlikovali se od njih toliko, da to primeuju i tuinci. Sve im je razliito: i spoljanji oblik lica, i odelo, i jezik kojim govore i dobar deo kulture. Mongolskog tipa, s ispupenim jagodicama i krivim oima, delimino odranim sve do danas, sa turbanima i aravarama, okieni konjskim repovima u vojnoj formaciji, preteno konjanici, Bugari su ve na prvi pogled odudarali od slovenskih itelja. Ista je stvar i u dravnoj organizaciji. Na jednoj strani je kagan, kan, han, kao vrhovni poglavar drave, sa svojim kafkanom kao prvim savetnikom i tarkanom kao namesnikom u pokrajinama, sa viim i niim plemstvom, boljarima i bagainima, a na drugoj strani slovenska plemena sa svojim poglavicama. Trebae vie od dva veka, da se ta relativno mala grupa doljaka krvnim meanjem sa Slovenima, zajednikim ivotom, i uticajem civilizacije, a posebno hrianstva, toliko izjednai sa masom svog stanovnitva, da koliko-toliko pone predstavljati jednu zajednicu. Rezultat je poznat: Bugari su primili jezik svojih mnogobrojnih slovenskih podanika, a Sloveni su dobili bugarsko ime i bugarsku dravnu organizaciju. Nesumnjivo, da taj proces ne bi iao ni u dva-tri veka s primetnijim rezultatima, da od ranije nije bilo izvesnih meanja izmeu Slovena i tih aziskih plemena, naroito u zajednikom ropstvu pod Avarima, i da ti etniki melezi nisu vrili svoj uticaj u obe grupe. Za vlade cara Justinijana II (685-711., s prekidom) Vizantija bee postala poprite ogorenih graanskih ratova. Plahovit i neobuzdan, car je napustio miroljubivu politiku svog oca, i poeo je niz ratovanja na vie strana; najpre na Balkanu, pa posle u Aziji, oba puta krei sam postojee ugovore. Opaajui razvitak nove bugarske drave i verovatno njen uticaj na slovenska plemena, on odluuje da ih razdvoji i oslabi. I s toga, na poetku svoje vlade, 688. godine, kree s vojskom prema Solunu, koji je esto, i ba nedavno, bio ugroavan od Slovena i ija je okolica bila preplavljena slovenskim naseljima. Car se bojao da Sloveni ne uzmu taj grad, za se ili u drutvu s Bugarima, i da odseku zapadni Balkan od neposredne veze s Carigradom. Car se, iz svih tih razloga, odluuje, da meusobno neslone Slovene ne samo potue, nego i da bezuvetno oslabi njihov tamonji broj. Bez obzira, neka silom, a neka milom, on mnoga slovenska naselja raseli sa tih mesta i stanovnike im prevede u Malu Aziju, u Opsikij, gde su bili manje opasni. Broj tih preseljenika bio je veliki, jer grki izvori navode da je car od njih sastavio vojsku od 30.000 ljudi i postavio joj na elo nekog Isbula (Nebula), verovatno oveka bugarskog porekla. Na povratku s te ekspedicije car je u trakim klancima bio napadnut od Bugara, koji su ponovo poli u pomo Slovenima, kao i na poetku pohoda, kad su bili suzbijeni. Ovog puta behu s vie sree i nanesoe Grcima znatne gubitke. Ogorenje Slovena protiv cara bilo je veliko. Za vreme njegova rata s Arapima u Maloj Aziji, Sloveni su prili na stranu njegovih protivnika. U bitci kod kilikiskog Sevastopolja, 692. god., slovenska vojska od 20.000 ljudi ostavi Grke, pree Arapima i donese im pobedu. Besan radi toga Justinijan neke Slovene ponovo raseli, a neke pobi. Ovaj poraz ubrza carev pad, 695. godine. Iza njegova pada u Vizantiji nastaju vojnike terevenke. Carevi se smenjuju, vojska se plete u politiku, a neprijatelji napreduju na sve strane. Svrgnuti car, da bi se ponovo doepao prestola, trai saveznike na sve strane. Kad ne uspeva kod Hazara on dolazi Bugarima. Sa njihovom i slovenskom pomou osvaja Carigrad, 705. god. Prirodno, za takvu uslugu dao je i nagradu bugarski han Tervel

bi ne samo bogato obdaren, nego ak i ogrnut carskom hlamidom i proglaen esarom, dobivi najveu titulu pored carske. Posle toga ugled Bugarske silno jaa, naroito meu Slovenima. Justinijan je to ubrzo uvideo i sam, i elei da popravi to je pokvario preduzima 708. god. jedan pohod protiv Bugarske. Ali taj je pohod postigao obrnut uspeh. Vizantiska vojska bila je potpuno poraena, sam car se iz Anhijala jedva spasao; i presti Bugara, mesto da bude umanjen, porastao je jo vie. Justinijanova vladavina zatrovala je odnose u Vizantiji toliko, da njegova pogibija nije mogla da ih smiri. Prevrati i krize doterae dotle, da je bilo kandidata, koji su, bukvalno, beali od oskrvnavljene carske krune. Preko dvadeset godina trajali su ti metei; od 695-716. god. Vizantija je promenila sedam careva; dok najzad nije na vladu doao energini Lav III Izaurski. Njega je iznela maloaziska vojska, kao nekad Hiraklija, jer je jasno uviala opasnost s te strane od arapskog zamaha. Od 716-8. god. Vizantija je bila u najozbiljnijoj opasnosti od Arapa; sam Carigrad bio je preko godinu dana u opsadi. U nevolji, Carevina je morala da trai ak i bugarsku pomo, iako se moglo unapred misliti, da ta ne moe biti nesebina. Kad je uspeo da spase prestonicu i suzbije Arape, car Lav se sav predao reformisanju ve dotrajalog starog dravnog organizma. U tim reformama, koje imaju vojniki karakter, on ponekad i preteruje; njegova borba protiv ikona svakako nije bila neophodna dravna potreba. U toj borbi, koja e trajati preko sto godina i obuhvatiti sav hrianski svet, Lav III dolazi u sukob i sa papskom kurijom i donosi tim povodom jednu krupnu odluku. Da se osveti papi, koji se stavio na stranu njegovih protivnika, car reava 732. god., da se od papske jurisdikcije oduzme, pored Sicilije i donje Italije, jo i itavo zapadno podruje Balkana, ceo Ilirik, i da se podvrgne vlasti carigradskog patrijarha. Ovo je bila jedna od najvanijih odluka u historiji Balkana. Romanski uticaj, koji je do VII veka u tim oblastima bio toliko vidan i znaajan, poeo je da slabi usled dolaska na vlast istonjakih elemenata, kao to behu Hiraklije i sad Lav, koji su pojaavali grki karakter zemlje i s njim u vezi istonjake osobine, ali se do ove odluke zapadni uticaj uporno drao, ak i u Solunu i u Korintu, radi toga to su te dijeceze spadale pod vlast Rima. Od ove odluke taj se uticaj gubi i na Balkanu se zadrava samo uz Primorje, radi trgovakih i neposrednih drugih veza, i u oblastima koje otpadaju iz vizantiske dravne zajednice. Juni Sloveni tako dolaze jednim delom pod jedan a drugim pod drugi uticaj; usled toga se kod njih razvijaju pored politikih, i izvesne kulturne razlike. Iz ovog sukoba izmeu Rima i Carigrada, koji e se vremenom, i pored svih pokuaja izmirenja, sve vema produbljivati, nastaje sudbonosna suparnika borba o prvenstvo. Carigrad veruje, da je on naslednik starog Rima kao "novi Rim"; u njemu je car i gospodar drave i u njemu je, prema tom, sredite svega i politikog i duhovnog ivota. Rim ne naputa svoje stare tradicije i da postane ravan Carigradu i bolji od njega on misli na svetovnu dravu, u kojoj je crkveni poglavar ujedno i politiki. to se Ilirika tie, njega Rim nije nikad prealio. On ga stalno smatra kao deo na koji ima prava, trai veza i naina da ga dobije natrag i pomae u njemu svaki pokret koji je uperen protiv Carigrada. Za vreme vlade cara Lava ima jedna jedina, i to kasnija vest o dranju balkanskih Slovena. Knez slovenskog plemena oko Righina, Prebud, bee oko 735. god. osumnjien da sprema navalu na Solun, i s toga bi vezan i odveden u Carigrad. uvi za to Sloveni i s Righina i oko Strume zauzee se za nj, zajedno s nekim Soluncima, i izradie kod cara ne osloboenje, nego samo skidanje okova. Prebud, postavi polu slobodan, ului priliku i pobegne, ali bi uhvaen i posle novog pokuaja begstva ubijen. Na glas o njegovoj smrti slovenska plemena Strumljana, Righina i Sagudata, posle i Drugovia, opsedoe Solun i drahu ga tako opsednuta gotovo dve godine, prekinuvi mu sve veze na suhu i sav dovoz hrane morem. Iako je grad mnogo patio od gladi, on se uporno i hrabro branio, dok nije stigla careva pomo i potisnula napadae. Velegeziti su tom prilikom ostali verni uz Grke, snabdevajui ih hranom. Vest je ova veoma karakteristina za snagu i samopouzdanje Slovena u neposrednoj blizini Soluna i tako daleko na jugu Maedonije, kao i za njihove meusobne odnose. Usled strahovite kuge i pomora behu opusteli ne samo gusto naseljeni i prljavi glavni grad, nego i mnoge oblasti u unutranjosti Vizantije. Da popuni praznine pouzdanim elementom car Konstantin V Kopronim, naslednik Lavov, dade preseljavati u prestonicu grko stanovnitvo iz unutranjosti i sa otoka, a u opustela i ispranjena podruja po Trakiji dade dovesti svoje saplemenike Sirce i

Jermene kao bedem protiv Bugara i Slovena. To dovede do sukoba i rata s Bugarima, koji je s prekidima trajao oko dvadeset godina. Za vreme tih borbi, voenih s promenljivom sreom, Bugari su bunili i maedonske Slovene, da bi s njima zajedno imali vie izgleda na uspeh, i ovi su im se pridruivali. Jedna kratka vizantiska vest belei, da je Kostantin oko 758. zaratio i na njih, pa neke zarobio, a neke pokorio. Bugarski han Telec (od 761. god.) imao je, u ratu, "kao saveznike ne malu mnoinu Slovena." Ali, i on i njegovi saveznici pretrpie straan poraz kod Anhijala, 763. god. Telec bi u Bugarskoj radi tog poraza ubijen. S ovim nesrenim ratovanjem u vezi je i jedna velika seoba slovenskih plemena, koja "beei iz svoje zemlje" preoe Crno More, pa se s carevom doznakom naselie u Maloj Aziji oko reke Artanasa. Broj slovenskih izbeglica cenio se tom prilikom na 208.000 glava. Za Slovene ovoga vremena, verovatno za one oko Soluna, znamo jo da mnogo gusare Arhipelagom. 768. god. car je morao da otkupljuje od njih stanovnike otoka Imbra, Teneda i Samotrake, davi za 2.500 tih robova svilene haljine! Bugarski vladar Telerig (od 768/9. god.) koji je uspeo da sredi prilike u zemlji posle poraza od 763. videvi zemlju nastradalu od pustoenja, poraza i graanskih ratova, i usled odlaska one velike mase Slovena, doe na misao da pone novu kolonizaciju Bugarske. Pomiljao je u prvom redu na susedna slovenska plemena Brsjaka. Poeo je slati ljude, da pregovaraju s njima o tome, a spremao se, ako ne mogne drukije, i da ih i silom preseli. U Carigrad je u jesen 773. dola vest, da Bugari za taj pohod opremaju 12.000 ljudi. Da ih predupredi, car napade i pobedi Bugare u njihovoj zemlji. Od daljih teih udaraca spasla ih je samo careva smrt (775.). Avarska drava, sa kojom su Sloveni za vie od dva veka imali toliko veza, preivljavala je u ovo doba svoje poslednje dane. Avari su se umeali u germanska plemenska razraunavanja i pomagali su bavarskog vojvodu Tasila protiv Karla Velikog. To izazva njegovu osvetu. Od 791. god. poinje njegova iroko organizovana ofanziva protiv Avara i u alpskim predelima i u panonskoj dolini. Uplaeni njegovom snagom, Avari se meu sobom bore ne znajui kako da mu se odupru; jedni su za pokornost, drugi za rat, trei za traenje veza sa susedima. Sve to nije pomoglo. Franaka vojska, u kojoj je bilo i Slovena, prodrla je duboko u avarsku zemlju, izmeu Dunava i Tise, i osvojila njihovu prestonicu sa "hringovima", ograenu sa devet otkopa od kamena ili ilovae, i tu ugrabila bogati, vekovima sabirani, plen bivih kagana. Avarski otpor bio je neznatan. Oni su se, uplaeni, predavali ili begali daleko preko Tise, bez traga. Kod Slovena, u Ruskoj Hronici, ostalo je predanje o tom njihovom bednom zavretku. Ovaj pohod zavren je 796. god. Tek posle tog pohoda javlja se pokuaj jednog veeg ustanka, ali i tad ne kreu sami Avari, nego udrueni sa nekim slovenskim plemenima. Ova su stradala prilikom prolaska franakih eta preko njihova podruja, a imala su razloga i inae da budu nezadovoljna franakom upravom. Ustanak je izbio 797. god., i, s prekidima, tinjao do 799., kada je definitivno uguen. Koliko je tu bilo klanja ubijanja, veli franaki hroniar Ajnhard, svedoe najbolje pusta panonska polja, u kojima se ak izgubio i trag ljudskog naselja. "U ovom ratu izgibe sve plemstvo hunsko, propade sva slava". Avari se rasue, a izvesni im delovi pretopie se u srodne Bugare ili posle u Maare, koji e docnije doi na njihova stara sedita i obnoviti opet hunske uspomene. Poslednje vesti o pokoravanju panonskih Huna Slovena Francima potiu iz 803. god., tada se oni "predadoe carevoj vlasti sa svim to imaahu". U Vizantiji je ponovo zapoeo niz dvorskih spletaka i kriza. U unutranjosti, nezadovoljnici diu ustanke. Meu ostalima zabeleen je i jedan ustanak Slovena iz 783. god., koji je uhvatio iroke razmere, od Maedonije sve do Peloponeza. Ustanak je uguio patricije Stavrikije. "On ih sve pokori i uini obveznicima carstva", pie hroniar Teofan, poto je meu njima ugrabio silan plen. Iz tih rei vidi se dovoljno: dotadanji odnoaj tih Slovena prema Carevini i obim njihove ekspanzije i na tom delu Balkanskog Poluostrva. Negde od prilike u isto doba, oko 802. godine, javljaju se na Balkanu dva nova vladara i dve nove dinastije: u Vizantiji car Niifor, dotadanji glavni blagajnik, a u Bugarskoj njegov krvnik, kan Krum. Oni primaju vlast u asu, kad Karlo Veliki, skrivi avarsku dravu, prelazi u sveru Istonog Carstva. Karlu je najopasniji protivnik mogla biti samo Vizantija; s toga on i trai saveznike protiv nje. Njegove veze s popularnim bagdadskim kalifom Harun-al-Raidom potiu, po svoj prilici, poglavito iz tih motiva. Vano je, da i han Krum upada u Avarsku i dovrava Karlovo delo njihova

potpunog poraza, a da pobedniki kralj "povue ruku od Bugara", kako veli jedan zapadni izvor, "poto nisu izgledali da e ma u em koditi franakoj dravi" Bugarska tada kod Beograda i kod ua Tise neposredno granii sa Francima, da se postepeno pone pomicati na njihov raun prema zapadu. Balkanski Sloveni, odnosno Sloveni u Peloponezu, ponovie ustanak i poetkom IX veka. Ova injenica: da se ustanak javlja dva puta u istoj oblasti, tako daleko na jugu Grke, najbolji je dokaz o tom, kako je bila intenzivna slovenska kolonizacija VI-VII veka i koliko je na elemenat tamo imao svoje ivotne energije. Sloveni Maedonije, da bi bili jai prema Vizantiji, ulaze u veze s Bugarima; a Bugari i sami, iskoriavajui krize Carevine silaze u slovenske oblasti, posebno u Strumu i vre tamo napadaje na vizantiske vlasti. 809. god. zauzeli su Bugari Sofiju, vano stecite puteva s Istoka i Zapada. Car Niifor, kao i carevi pre njega, elei da oslabi snagu slovenskog elementa, preduzima mere da u slovenska naselja uvede novo grko stanovnitvo. Za tu kolonizaciju on je u prvom redu odreivao vojnike, koji su ranije, u rimsko doba, bili najpouzdaniji instrumenat romanizacije i najlake pokretan u sluaju potrebe. Naredba nije bila dobro primljena ni kod samih Grka, ali je provoena 809-810. godine. Tu celu akciju, kao i sve dalje pokuaje da se suzbiju bugarska irenja prema jugu, presekla je strahovita pogibija cara Niifora, 811. god. To je bio najtei udar, koji je dosad, u borbama od VI veka, zadesio Vizantiju na Balkanu i u velikoj joj meri unizio ugled. Da su Bugari iskoristili pobedu i jurnuli u osvajanja razume se samo po sebi. Ove godine posle te pobede, 813., oni su odneli jo jednu, nad novim carem Mihailom I, i tim jo vie istakli rav poloaj Carevine. Bugarske ete stiu pod sam Carigrad, a Krum se spremao da se 814. god. sa Avarima i "svim Slovenima" konano obrauna sa grkom prestonicom. Usled tih priprema zatekla ga je smrt, i to nasilna.

2 Prvi zajedniki pokret Srba, Hrvata i Slovenaca

Franaka drava Karla Velikog dopirala je do Beograda i u Frukoj Gori ostavila trag svoga imena (Frug = Franak); Slovence je pokorila krajem VIII, a Hrvate poetkom IX veka. Uprava njenih inovnika nije bila dobra; i odmah prvih godina javljaju se tube i nezadovoljstva. Naroito su bile este tube na furlanskog vojvodu Kadolaka; 818. one su bile podnesene ak Karlovom nasledniku Ludvigu. Kao tuilac javio se poglavar donje Panonije, Ljudevid Posavski. Na dravnom saboru u Heristalu 818. god. cara Ludviga su pozdravili neki hrvatski izaslanici i predstavnici Timoana, koji su se "nedavno" odmetnuli od Bugara i zatraili vrhovnu vlast franaku. ta je opredelilo Timoane da se otcepe od Bugarske, ne znamo pouzdano, ali je najverovatnije da su stradali prilikom metea i reakcije iza Krumove smrti i da su hteli ivot s manje potresa. Ljudevid je stupio s Timoanima u vezu i uspeo je, da ih kao saplemenike privoli, da se pridrue neposredno njemu. Uza nj je pristao i jedan deo Slovenaca. Da je pokret bio popularan u slovenskom elementu vidi se po tom, to se hrvatsko pleme Gadaana odmetnulo od svog kneza Borne, kad je taj poeo borbu protiv Ljudevida na franakoj strani. Zanimljivo je geografsko prostiranje ovog pokreta. Ono je bilo vrlo ekstenzivno, od Save do blizu Timoka, dakle du glavne horizontalne arterije Balkana, koju ine Sava i Dunav. U irinu, dalje od tih reka, pokret nije mnogo iao. S obzirom na teke komunikacije ovog vremena ovaj je put bio i najprirodniji; tim je, od najstarijih vremena, iao glavni promet od Crnog Mora prema Jadranskom i obratno. Za etniku saradnju slovenskih plemena na severnom delu Balkanskog Poluostrva ovo grupisanje oko Ljudevida Posavskog od velikog je znaaja. Kada je video da tube na franakom dvoru ostaju bez uspeha, Ljudevid 819. god. podie ustanak. Car posla protiv njega samog Kadolaha, ali taj ne svri nita i na povratku s neuspelog pohoda umre od groznice. Jula 819., na saboru u Ingulenhajmu, pojavili su se ponovo Ljudevidovi poslanici, nudei mir, ali samo pod izvesnim uvetima. Ti uslovi nam nisu ouvani, ali je najverovatnije, da su

izaslanici slovenski traili ogranienje franake samovolje i veu vlast domaih voa. Car je odbio slovenske uvete i postavio druge. Ti su bili za pobunjenike neprihvatljivi, traila se sigurno potpuna pokornost, i Ljudevid s toga razvija svoju dalju akciju na pribiranju slovenskih snaga. Franci jo iste godine alju novu vojsku, koja nalazi Ljudevida dosta daleko, uz Dravu, upuena da odmee tamonja i dalja slovenska plemena. Potisnut, Ljudevid se povukao u unutranjost svog podruja, nepoznato gde. Dok je franaka vojska napadala sa severozapada, kretala je sa jugozapada vojska hrvatskog kneza Borne protiv Ljudevida, na koga se, sa Bornom, digao i Ljudevidov tast Dragomu. U borbi kod Kupe Gadaani napustie svog vou Bornu; Dragomu pogibe, a Borna se jedva spasao begstvom. Ljudevid je, naravno, iskoristio taj poraz i prodro u Dalmaciju, decembra meseca, da ne da Borni prilike da se pribere i elei da podri usplamtelu mrnju na Franke. Ali mu taj pohod nije zavrio s uspehom. Idue godine, 820., u sporazumu s Bornom, krenule su na Ljudevida tri franake vojske. One su skrile otpor Slovenaca i ile pravo u sredite Ljudevidove oblasti. Pred tolikom silom Ljudevid se povukao u jedan svoj tvrdi grad, odravi se u njemu dok se franake vojske, posle haranja, nisu povratile, proreene boleu. Jedini uspeh bio im je taj, da su pokorili Slovene u Kranjskoj oko Save i jedan deo odmetnutih Karantanaca, koji su se bili pridruili Ljudevidu. Franaki pohod ponovljen je i naredne godine, u glavnom sa slinim rezultatom. Tek 822. godina bila je sudbonosna za Ljudevida. Pred velikom franakom vojskom, koja je dolazila bolje opremljena, on se ovog puta uplaio i sklonio; a verovatno ga je uplaio i beg patrijarha iz Grada, Fortunata, koji ga je pomagao protiv Franaka i koji je pritenjen od njih, morao da se sklanja u Zadar, na vizantisko podruje. Iz ove veze dalo bi se, moda, zakljuivati, da je u ovom Ljudevidovom otporu bilo moda i neto vizantiskih sugestija. Beei ispred Franaka, Ljudevid je, pria franaki analist, pobegao Srbima, "za koji se narod kazuje da zauzima velik deo Dalmacije". To je 822. godine prvi sasvim nesumnjiv pomen srpskog imena u ovim krajevima Balkana. "Dalmacija", u koju je Ljudevid pobegao, bila je dananja Bosna, koja je, gotovo cela, pripadala toj staroj geografskoj oblasti. Iz svog sredita, iz Siska, Ljudevid je najlake i najsigurnije mogao doi u tu zemlju. Tu je Ljudevid bio usrdno primljen. Meutim, on tu ubija srpskog upana koji ga je primio i podvrgava sebi njegovu oblast. Jedni su historiari pokuavali da brane taj postupak pretpostavkom da ga je, moa, dotini upan hteo izdati Francima. Verovatnije je svakako, da je Ljudevid bio ovek malih moralnih skrupula; pored ovog postupka, koji ne opravdava ubistvo i potom grabe, u gostima, ak ni za izdaju, za to bi govorila i injenica, to se protiv njega dizao njegov tast. U isto vreme, Ljudevid alje i poslanstvo franakom caru izjavljujui spremnost da ga ponovo prizna kao gospodara. Ali car se nee da uputa u pregovore. Omraen i nesiguran u Bosni, Ljudevid bei u Borninu dravu, jednom njegovom srodniku, koji ga posle malo vremena, 823. god., daje ubiti. Sva njegova drava potpala je ponovo pod franaku vlast; a pokret koji je prvi put u naoj historiji za osloboenje od tuinaca ujedinio dobre delove Hrvata, Srba i Slovenaca, propao je zbog nedostatka snage i od male vrednosti oveka, koji ga je nosio. Bugari su odmah po tom poveli pregovore s Francima, da povrate Timoane pod svoju vlast. Ali ovi, u zajednici s Bodriima oko Dunava, opiru se tome. Bodrii se obraaju franakom caru da ih pomogne i zatiti. Ovaj je izvesno vreme bio u nedoumici, kako da se dri, jer mu stvari, tamo daleko, negde na kraju Evrope, nisu bile jasne; s toga je traio vremena, da proui pitanje i da se obavesti. Nestrpljivi, Bugari su pourivali reenje, a kad ono nije stiglo, i kad se sem tog pitanja javie i druga, oni upotrebie silu. U leto 827. god. krenue Bugari, poto su se dobro pripremili, laama uz Dunav, pa, preavi u Dravu, izbie u Panoniju. Tu su, vrei pljaku, izagnali sve dotadanje slovenske i franake zapovednike, a postavili bugarske. Franci su brzo preduzeli mere, da povrate svoju vlast, i imali su uspeha. Novi bugarski napadaj, 829. god., i opet uz Dravu, nije doneo tete itavoj zemlji, nego samo nekim pograninim naseljima. Ali obnovljena franaka vlast nije bila duga veka. Borbe u dinastiji dadoe prilike Bugarima, da se uvrste u istonoj Panoniji; oni dobie Srem i Singidunum, koji od IX veka nosi slovenski naziv Beograd, i sve ranije odmetnute oblasti. Zapadna granica ila im je po svoj prilici do Kolubare i blizu do zapadne Morave. Tim bugarskim zavojevanjem preseena je dalja franaka ofanziva u jugoistonoj Evropi.

3 Prva srpska drava

U itavoj prvoj polovini IX veka Vizantija je patila od unutranjih nereda. Borbe oko prestola, borbe oko ikona i teke finansiske krize podelile su graane u ljuto zavaene tabore, koji su, u slepoj mrnji, esto zaboravljali velike dravne interese. Na raun Vizantije jaahu se Bugari i Arapi. Ovi drugi dobijaju 825. ostrvo Krit; 831. uzimaju Palermo; 839. Tarent. Od 840. god., poto su razbili mletaku flotu, njima je slobodan put u Jadransko More. I doista, bez 841., arapske lae napadaju jadranske gradove i dopiru do jednog utoka reke Pada; a manja njihova odelelja napadaju Budvu, Rozu i donji Kotor. 842. osvajaju oni Bari, a 846., na uas svega hrianskog zapada, prodiru do samog Rima. Mletaka flota, kojoj pada u dunost da brani te delove Carevine, zauzeta je gotovo sva borbama s Arapima. Carska flota se pojavljuje retko i sa malim brojem brodovlja. To, i arapski zaleti, daju maha slovenskim gusarima oko Neretve, da i oni razviju svoje brodarske sposobnosti; naravno, samo u svom interesu. Oivela je stara ilirska tradicija piraterije, radi koje je nekad izazvan rat s Rimljanima. Stari Sloveni, videli smo, imali su isto tako brodarske vetine i smelosti. Ve sredinom VII veka krenuli su oni, ba sa dalmatinske obale, prema Italiji i napali Sepont. Posle su svoje napadaje po Jadranskom Moru ponavljali ee i postajali, postepeno, najvea opasnost za slobodnu plovidbu. Kad je mletako brodovlje 827/8. god. bilo u sicilijanskim vodama kao straa, Neretljani uzimaju vie maha; a kad se flota vratila, oni se smiruju. ak im se, vele mletaki spomenici, kao za veu sigurnost, jedan od voa i krstio u Mlecima. Meutim, oni su nestalni i varljivi kao i njihovo more. im se prilike u Mlecima ili u Jadranskom Moru pogoraju, oni nastavljaju stari zanat. Jedan njihov napadaj iz 834/5. god., kad su opljakali i pobili neke mletake trgovce na povratku iz Beneventa, izazvao je protiv njih veliko ogorenje u Mlecima. Da prekrate to napadanje preduzeli su Mleani 839. veliku ekspediciju protiv slovenskih gusara. O borbama njihovim te godine nema pomena, ali se zna, da je dolo do izmirenja i sa Hrvatima i sa jednim delom Neretljana. Samo taj mir nije dugo trajao; ne zna se, da li s toga, to su ga nai ljudi sklopili moda za to, da bi izbegli opasnosti; ili, verovatnije, s toga, to nije bio sklopljen sa svima, nego samo sa jednim plemenom ili brastvom njihovim. Mletaki napadaj ponovljen je 840. god. protiv neretljanskog voe Ljudislava, i zavrio je njihovim neuspehom. Posle dva poraza mletake flote, koje su im odmah iza toga naneli Arapi, Mleani se nisu mogli uputati u nove borbe s dalmatinskim Slovenima. Ali su ovi zato nasrtljivi. 846. god. prodiru oni do blizu samih Mletaka i pljakaju lagunski grad Kaorle. U tim smelim pohodima jaa njihova samosvest i privikavanje na slobodu line i plemenske akcije. Od srpskih plemena Neretljani su prvi uzeli inicijativu za borbe, ali ne kao akciju u Ljudevida Posavskoga sa ciljem narodne samoodbrane i plemenske grupacije, nego za slobodu sebinih prohteva i obezbeenje pljake. Na istoku, Bugari su se bili potpuno uvrstili i jaali sve vie. Njihove granice na zapadu, videli smo, ile su vrlo daleko; a na jugu su dopirale do Rodope, zahvaljujui vizantiskoj nesposobnosti da ih suzbije. Jedino prema zapadu i jugozapadu njihova granica nije blie odreena. Dosta rano Bugari su poeli da pokazuju tenje prema Solunu i Egejskom Moru, a u ovo vreme ve i prema Jadranskom. Iskoriavajui borbe Vizantije s Arapima, oni nastoje da se probiju u oba pravca. 837. god. zabeleen je, bez bliih pojedinosti, jedan bugarski pohod prema Solunu. S njim je moda u vezi jedan ustanak Slovena u Peloponezu, koji izbija u to doba. Posle su Bugari poeli akciju i prema zapadu i pokorili su maedonska slovenska plemena gotovo do solunskog i brakog primorja, uzevi Ohrid i svu oblast na reci Devolu. Srbi su za ovo vreme u Rakoj, u svojim klancima, na budui nikom nikom na udarcu, iveli dosta povueno, u svojoj staroj plemenskoj organizaciji. Priznavana je po imenu vrhovna vlast Vizantiji, koja se u tom zaturenom i od prestonice gotovo odvojenom kraju jedva oseala. Zemljom su

upravljali domai vladari veliki upani, po pravu naslea. Kad je meu upanima izbio jedan, koji se naturio za "velikog", ne da se utvrditi; ali njegova vlast nije jo uvek bila tolika, da je iskljuivala uticaj i saradnju drugih upana. Zemlja je bila deljena meu brau vladarevu; najstariji, kao vladar, imao je izvesnu domainsku vlast u zadruzi. Neki od tih vladara poznati su, ali samo po imenu: Vieslav, pa njegov sin Radoslav, pa sin ovoga Prosigoj. Tek sa Vieslavovim praunukom Vlastimirom dolazi vie vesti. Do njegova vremena, pie Kostantin Porfirogenit, "ivljahu Bugari sa Srbljima mirno kao susedi i komije, pazei jedni druge". Bugarski vladar Presjam (836.-852.) prekinuo je tu idilu. Bugarskim osvajanjima stala su na put srpska plemena, koja su se poela zbog opasnosti, vre zbijati oko Rake. Na Kolubari, na Moravi i na Kosovu Bugarima je bila udarena brana. Presjam s toga odlui da pokori Srbe. Napao ih je, ali nije uspeo. Srbi se hrabro odupree u svojim teko pristupanim klancima i umama i posle tri godine uzaludnog naprezanja Bugari su morali da odustanu od svoje namere. Datum tih borbi nije siguran, ali je verovatno da pada negde izmeu 840-850. god. Nesumnjivo je, da je Vlastimirov ugled usled toga znatno porastao. Da je on bio gospodar ne samo Rake, nego i daljih oblasti vidi se jasno odatle, to udajui ker za trebinjskog upana, a hotei da ga odlikuje, "imenova ga vladarem i uini samostalnim", kako veli Porfirogenit, to sigurno ne bi mogao initi da na to nije imao stvarnog prava. Ovim Presjamovim napadajem poinju prve borbe izmeu Srba i Bugara. Izazvali su ih ovi drugi u svojoj zavojevakoj politici. U prvo vreme Srbi su u defanzivi i u tekoj situaciji jedva uspevaju da se odre, ali doskora, kroz dva-tri veka, oni prelaze u napadaj, i rasno istiji, branski sraniji, sa jaim i bolje odranim nacionalnim tradicijama, ostaju pobednici i uspevaju da dobiju prevlast nad slovenskim elementom Balkanskog Poluostrva. Presjamov sin Boris obnovio je prema Srbima ofanzivnu politiku svoga oca. Posle Vlastimirove smrti vladala su nad Srbijom tri njegova sina Mutimir, Strojimir i Gojnik, razdelivi meu sobom oevu zemlju. Boris, verujui da Bugari sad nee naii na raniji otpor, krenu na Srbiju svoju vojsku. Srbi i ovog puta ostadoe pobednici. Oni ne samo to potukoe Bugare, nego i zarobie Borisova sina Vladimira i dvanaest bugarskih boljara. Posle sklopljenog mira, bojei se za sebe, Boris je zamolio sigurnu pratnju do granice i dobio je u licu dvojice sinova Mutimirovih, Brana i Stevana. Oni ga, pria Porfirogenit, "ispratie zdrava itava do granica sve do Rasa". Tu, kod Rasa, tj. kod dananjeg Novog Pazara, bila je, dakle, sredinom IX veka, granica rake drave. Tu su, na granici, izmenjena gostinska uzdarja. Boris je dao Mutimiroviima "velike darove", a oni njemu dva roba, dva sokola, dva psa i 90 koa. Bugari su tvrdili, da je ovo davanje sa srpske strane bilo obavezno, dakle kao neka vrsta danka. Pohod Borisov, prema tome, oni nisu smatrali da je zavren porazom, nego nekom vrstom dogovora. Srbi nisu bili mnogo sigurni za dalje borbe i s toga su rado prihvatili ponuenu pogodbu; tim pre, to ih Bugari nisu dirali u posedu niti menjali njihovo unutranje ureenje.

4 Pokrtavanje Junih Slovena

Doavi na Balkan Juni Sloveni su tu ve zatekli potpuno razvijenu hriansku kulturu. Postepenim vezama sa starosedelakim elementom oni primaju poneto od nje, pa joj posle prilaze s vie poverenja, najpre kao pojedinci, a kasnije kao celina. Vest Konstantina Porfirogenita, da su bili krteni ve u VII veku, za vlade cara Hiraklija i njegovom inicijativom, i to preko svetenika iz Rima, koje je on nabavio, ne izgleda nimalo verovatna. Teko je primiti, da bi on za hristijanizaciju, koja je imala biti prvo pribliavanje vladajuem elementu i jedan pogodan izgled za asimilaciju, uzimao svetenike sa zapada, a ne svoj grki, njemu pouzdaniji elemenat. Stvar je pre u ovom: zahvaljujui solunskom vikarijatu, koji je stajao pod papinom vrhovnom vlau, zapadni uticaj bio je gotovo apsolutan meu Srbima i sve do preloma s carem Lavom, odnosno do 732. god., latinsko svetenstvo bilo je pretenije i upravo glavni inilac u hrianskoj misiji. U Carigradu se znalo o tom i u tradiciji X veka, u Porfirogenitovo doba, stvar je dobila pomalo pomuen legendarni oblik i ambiciju da inicijativu zadri za se.

Isto je tako malo pouzdan i drugi deo careva prianja, da je ve tada uspelo hrianskom svetenstvu stvarnije delovati u pravcu hristijanizacije. Koliko se danas zna, itav sedmi vek nije doneo velikih promena u nainu ivota i u kulturi Junih Slovena i primanje hrianstva, u koliko ga je bilo, vrilo se samo pojedinano. U viziji Sv. Kolumbana, na poetku VII veka, izrino se kae, da Sloveni, kojima je on mislio ii da propoveda, nisu jo zreli za to; a Sv. Amand, koji se uputio meu njih i propovedao u mestima oko Dunava, vratio se natrag kad je video "da mu tu nee biti dovoljno ploda i muenitva." Slabom napredovanju hrianstva kod Junih Slovena inicijativom od vizantiske strane krivi su ne samo slovenski konzervatizam i nepoverenje, nego u istoj meri i politika protivnost prema Vizantiji i ustruavanje da se s njim ue u tenje veze, kao i zatrovane verske prilike meu samim Grcima. Od VII-IX veka tamo ne prestaju jeretike sekte, verska gonjenja i krvave borbe u ime vere. Naroito se behu raspalile strasti za vreme borbe oko ikona, koja je ispunila ceo jedan vek. Na zapadu je hrianstvo bilo sumnjivo radi toga, to je dolazilo iz Bavarske ili Furlanske, odnosno iz Nemake i Italije, sa onih strana, odakle je pretilo i politiko zavojevanje. Padom avarske drave i afirmacijom franake snage akcija hristijanizacije pola je znatno bre. Naroito su se mirili sa stvorenim stanjem neki od knezova i velikaa, koji su tim hteli da pokau svoju lojalnost prema novoj dravi. Primanje hrianstva postalo je gotovo identino s priznavanjem franake vrhovne vlasti. Meu Slovencima taj je proces uzeo toliko maha, da je ve u prvoj polovini IX veka najvei deo uglednijeg sveta pripadao Hristovoj veri. I meu Hrvatima hrianstvo se irilo u veoj meri najpre franakim uticajem. Ninska crkva, u kojoj je stvoreno sedite za hrvatskog biskupa, posveena je galskom svecu Aselu. Za Sv. Urza se izrino kae, da je u Dalmaciji pokrstio mnoge pagane ba u vreme Karla Velikog. Zapadni uticaj pokazuje i crkvena arhitektura toga vremena, iji se spomenici nalaze ne samo u Dalmaciji, nego idu dublje u unutranjost (u Bosnu, na primer; crkve u Zenici, Dabravini, Brezi), sa karakteristinim tipovima u vratima spljetske stolne crkve Sv. Dujma; u Kapeli Sv. Kria, u Ninu; u mramornoj grobnici Ivana Ravenjanina i sl. Poreklo tog vrlo kitnjastog stila s razlogom se smeta u severnu Italiju, a Franci su mu samo bili posrednici. Kod Srba je hrianski uticaj u to vreme bio najslabiji. Vizantiska kultura jedva je prelazila granice are i Kosova; sa severa Franci nisu prekoraivali Save i Dunava, a sa zapada delila ih je od primorja, osim u junom delu od Neretve do Bojane, hrvatska drava. U najveem delu do njih je hrianstvo moglo doi samo posrednim putem, preko Bugarske i Dalmacije. Tako je u stvari i bilo. Hrianski spomenici bosanskog podruja iz IX-XI veka potpuno su u vezi sa dalmatinskim i imaju apsolutno iste tipove i analogije. ak je i jezik latinski. U dva fragmenta, jedan iz Breze blizu Sarajeva, a drugi iz Drenova kod Prijepolja, oba s latinskim natpisima hrianskog porekla, ouvani su neposredni dokumenti tog uticaja, a lokaliteti nalaza pokazuju ne samo mesto dopiranja, nego i pravac puta. Na jugu, u zetskom i humskom primorju, romanski uticaj je jo vidniji. Ali je ostalo, sve do danas, vrlo mnogo tragova i vizantiskih veza i uticaja, i to ne samo u lokalnim oznakama (n. pr. u Dubrovniku Pile - , obeleavanje, a parte pelagi, igalo - , bazilika, starea - i sl.), nego i u religioznoj kulturi. "Velikomuenik Stefan, koji je zbog slinosti svoga imena sa grkom rei kruna () vaio kao zatitnik Carigradskog Carstva, javlja se i u Dalmaciji meu crkvenim imenima; njemu bee posveena saborna crkva u Skadru i najstarija stolna crkva u Dubrovniku. Kult muenika Sergija i Vakha, koji je osobito cvetao u Justinijanovo doba, zastupljen je bio jednom opcijom kod Skadra na Bojani, crkvama u Baru, Kotoru i na brdu iznad Dubrovnika (sada Sr)" i to po nekim drugim mestima dubrovake okolice (Koloepu, Koruli i dr.). Pored njih tuju se i jo neki sveci s istonih strana, kao Kuzma i Damjan, solunski Sv. Dimitrije, Sv. Atanasije, Sv. Teodor. Sam zatitnik Dubrovnika, Sv. Vlaho, bio je muenik s istone strane, isto kao i zatitnik Kotora Sv. Trifun. Otud, kao vidna karakteristika tog dvostrukog uticaja, pojava, da "Dubrovani postavie na svoje zidine parca Sv. Vlaha sad u istonom sad u zapadnom ornatu; imamo uspomena u Dubrovniku i Kotoru, kako biskupi, i ako upotrebljavahu latinski jezik pri slubi bojoj, obavljajui je po rimskome obredu, za itav jedan vek oblae pri oltaru vizantijske crkvene haljine" ili "kako se pod istim svodom die rimsko-latinski oltar uz vizantijski ikonostazij".

Slovenske kolonije u blizini veih grkih mesta, kao na primer Soluna, ili u oblastima daljim od gustih saplemenikih naselja, gde su bile vie izloene uticaju svoje neslovenske okolice, primale su hrianstvo po prirodnom procesu asimilacije. Upozoreno je na izvesne nove grke episkopije, koje su bile osnovane oevidno s namerom da deluju meu Slovenima; to su Velikaja i Smolenska episkopija pod Filipskom mitropolijom; Srbija i Drugoviska pod Solunskom, i Jezerska i Radovika pod Lariskom. Da je hrianska misija meu tim Slovenima imala uspeha vidi se najbolje po tom, to je iz slovenskih redova iziao carigradski patrijarh Nikita (766.-780. god.). Meu tim Slovenima stvoreni su prvi osnovi za hristijanizaciju ostalih saplemenika; tu se izradila polagano, slovenska crkvena terminologija, i slovenski se jezik poeo upotrebljavati za prevoenje grkih crkvenih tekstova. Slovenski apostoli iz Soluna, irilo i Metodije, tu su nali oslonca za svoje spremanje slovenske liturgije i propovedi. Bez tih prethodnih radova njihovo bi delo bilo jedva mogue. Nijedan se jezik ne osposobljava za dve-tri godine za knjievnu upotrebu; takvog sluaja nije bilo nigde na svetu, ni u kom veku. Glavna aktivnost u pokrtavanju Junih Slovena poinje ipak od sredine IX veka, i to pod pritiskom izvesnih politikih dogaaja. Moravski knez Rastislav, u sukobu s Francima, morao je da trai saveznika, na koga bi se mogao osloniti. Naao ga je u Vizantiji. Hristijanizacija njegovih podanika od vizantiskih poverenika bila je samo jedno sredstvo za vre veze i jedna garancija Vizantiji za produenje njenog uticaja. S toga je njegova ponuda u Carigradu primljena rado i ostvarena brzo. Kao carevi poverenici i hrianski propovednici upuena su u Moravsku, 863. god dva brata Solunjanina, iril i Metodije. Izbor je pao na njih iz dva razloga. Prvi je taj, to je Konstantin (iril u kaluerstvu) bio drug carev, njemu lino odan, a sem toga vrlo uen i ugledan. On je bio bibliotekar u carigradskoj Sv. Sofiji i uitelj filozofije. Ve dotle Konstantin se istakao svojim zalaganjem za ikone i svojim misijama meu Saracenima i Hazarima. Metodije, njegov brat, bio je ranije upravnik jedne slovenske oblasti, pa se posle odrekao svetovnog ivota i povukao se u manastir, odakle je poao s Konstantinom na Krim, meu Hazare. Svojim ranijim administrativnim iskustvom sa Slovenima on je, pored brata, dobro doao za novu akciju u istom elementu. Drugi je razlog bio u tom, to su obojica poznavala dobro slovenski jezik, i to su, kao Solunjani, dolazili s njima i u blii dodir, i kao takvi najbolje mogli znati, ta se ponajpre ima preduzeti za novu misiju i koliko se mogu koristiti prethodnim radom. S njihovim radom u vezi su i poeci slovenske pismenosti. Legende o irilu i Metodiju kazuju, da su njih dvojica, shvativi svoj poziv vrlo savesno, pregli da za Slovene prevedu potrebne bogoslubene knjige i da za izraavanje slovenske rei udese pogodna slova. Dotle kod Slovena ili uopte nije bilo pismenosti (nego se pomagahu raboima, pomou crta i rezova), ili su se, prema podruju, upotrebljavala latinska i grka pismena, podjednako nepogodna da izraze mnoge osobenosti slovenske fonetike. Konstantin s toga podeava za Slovene novu azbuku. U glavnom uzima i on grko kurzivno pismo s nekoliko znakova iz njemu dobro poznatih istonjakih alfabeta, i stvara tako novo slovensko pismo zvano glagolicu. Jezik u Konstantinovim prevodima je slovenski junomaedonski dialekat, koji je i u docnijim prepisima X i XI veka zadrao svoje glavne crte. U Moravskoj je carevo izaslanstvo, s irilom i Metodijem, bilo vrlo usrdno primljeno i poelo je odmah s uspehom, da deluje, ali ne za dugo. Franci nisu mogli dozvoliti, da se jedan slovenski knez na njihovoj granici tako lako odmetne od njih i vee s Vizantijom, i s toga su protiv Rastislava upotrebili silu i nagnali ga na pokornost. Isto tako su uzeli energian stav protiv novih propovednika i nemaki svetenici, koji su Moravsku smatrali svojim verskim podrujem. iril i Metodije morali su ii u Rim, da tamo objasne svoje delovanje. iril (koji se tek u Rimu, pred samu smrt, zakaluerio i dobio to ime) napravio je tamo lep utisak i dobio je odobrenje svog rada, ali ga lino nije mogao iskoristiti. Umro je 869. god. i sahranjen je s mnogo poasti u crkvi Sv. Klimenta, ije je moti naao na Herzonu i preneo ih u Rim. Metodije, koji je u Rimu primio sveteniki in, vratio se natrag, ali ne vie u Moravsku, koja je bila u ratu s Nemcima, nego u Panoniju, knezu Kocelju. Papa je dozvolio slovensku slubu; traio je samo da se na misi apostol i evanelje itaju najpre latinski, pa onda slovenski. U Panoniji je Metodije razvio veliku aktivnost; radi nje je i postavljen

za vrhovnog verskog poglavara panonske crkve. Ali radi nje je imao i neprilika. Nemako svetenstvo nerado je gledalo njegov rad u svojoj domeni i nije prezalo ni od vrlo otrih mera da Metodija onemogui. On je bio zatvoren, odveden negde u vabenland i fiziki muen. Spaen posredovanjem papinim, Metodije je morao ponovo prei u Moravsku, da tu i opet ne bude poteen od novih nezgoda. irei veru, prevodei crkvi potrebne knjige, Metodije je ipak izdrao na svom opasnom mestu sve do svoje smrti, 885. god. Prema njemu su, u poslednje vreme, moda radi papinih zauzimanja, Nemci imali bar nekih obzira; ali kad je on umro protiv njegovih uenika die se prava hajka. Gonjeni bez ikakve potede, ak prodavani kao roblje, slovenski pratioci Metodijevi, kao i njegovi aktivniji uenici, moradoe za kratko vreme da napuste moravsko podruje i da se spasavaju kako znaju. Kao to su Moravci hteli, da se pomou vizantiskih svetenika zatite od nemakog uticaja u duhovnom ivotu, tako su isto hteli i Bugari da se pomou germanskih svetenika zatite od suvie bliske Vizantije. U postupku jednih i drugih kao da ima veze. Moda je Vizantija svoju misiju u Moravsku i uputila onako rado, to je htela da na taj nain odgovori Francuzima za veze s Bugarima. Same Bugare prisilila je Vizantija 864/4. god., jednim vojnim pohodom, da prekine poete veze. Sam bugarski vladar, Boris, primi hrianstvo i po kumu caru Mihajlu uze njegovo ime. irenjem hrianstva Bugarska gubi svoj azijatski karakter, a irenjem slovenske pismenosti dobija postepeno slovensko obeleje. Pokuaji veza sa zapadom, sa Nemcima i papom Nikolom I, postavljeni su u Bugarskoj i posle pokrtavanja, ali ih je Vizantija uvek znala presei na vreme. Dolazak na vladu Vasilija I Maedonca (867-886) doneo je znatne promene u Vizantiji. Ovaj energini ovek uspeo je, da tenje vee uz Vizantiju ne samo bliske Bugare, nego i udaljene Hrvate. On dobro uva podruje Carevine. Kad je od Saracena ugroeni Dubrovnik zatraio carevu pomo, ovaj je brzo ispunio molbu i u Jadransko More poslao jaku flotu. Carev admiral, Nikita Orifas, ulazi u blie veze sa srpskim plemenima oko Dubrovnika, sa Zahumcima, Trebinjcima i Konavljanima, i poziva ih na zajedniku borbu protiv Saracena, i to ne na kopnu, nego i na laama (869. god.). Upada u oi, da su pozvana na saradnju samo plemena iz june Dalmacije. Severnija, Hrvati i Dalmatinci, behu ula u veze sa italskim kraljem Ludvikom I, i izazvala protiv sebe gnev Vizantije. Kad su neki "Sloveni" iz tih plemena napali i opljakali papine legate na putu iz Carigrada u Jakin, upotrebie to Grci kao dobar povod da ih napanu i prisile na pokornost (871. god.). Neretljani su dugo vremena bili vrlo uporni, da promene svoje gusarske navike i uopte svoj nain ivota. Naroito su bili protivni hrianstvu, u kom su gledali samo sredstvo za svoje potinjavanje. Porfirogenit je ostavio pomen, da su Neretljani ak bili prozvati "paganima", "s toga to nisu pristali da se pokrste u ono vreme, kad su se krstili svi Srblji". Car Vasilije je, najzad, savladao i njih. Pritenjeni, oni su poslali jedno poslanstvo caru i zatraili krtenje, a on im je poslao svetenike i primio ih pod zatitu. Oko 878. god. gotovo sva Dalmacija vraa se ponovo pod vlast carigradskog gospodara, a dobrim delom i pod vlast carigradske crkve. To, istina, ne traje dugo, ali je znaajno za veliki zamah Vasilijev. Za vlade cara Vasilija i kneza Borisa-Mihaila pada glavna aktivnost u hristijanizaciji Junih Slovena. Najvei deo uenika irila i Metodija sklonio se na Balkan. Jedne, koji su bili prodani kao roblje, otkupio je jedan vizantiski legat u Mlecima i uputio u Carigrad. Car ih je tamo lepo primio i jedne zadrao, a druge uputio u narod. Drugi su se neposredno spasavali preko Panonije u Bugarsku, proavi kroz Beograd, koji je tada bio u Borisovoj vlasti. Boris ih je, kao i Vasilije, primio lepo. On je s njima dobio itav kadar uenih i iskusnih ljudi, zgodnih da nastave poeto delo hrianske misije. Vrlo je karakteristino, da ih je vrlo mali broj zadrao u samoj Bugarskoj, nego ih u veini alje u najzapadniji kraj svoje drave, tamo na put prema Drau i Jadranskom Moru. Da li je to bilo s toga, to im ipak nije mnogo verovao, pa ih je hteo imati dalje od same Bugarske? Ili obratno, da ih je slao tamo, na periferiju, da deluju meu Slovenima i da ih pridobiaju za njegovu dravu? Od uenika Metodijevih neke znamo po imenu i njihovoj velikoj aktivnosti. Kliment je delao u kraju Kutmievice, oko Ohrida i Devola, koji posle njega preuzima Naum. Ovi uenici Metodijevi, naroito Kliment, koji je imao sedite u Devolu, razvie neobinu delatnost legenda govori o 3.500 aka! i ne samo to utvrdie hrianstvo, nego i stvorie osnove knjievnosti

Junih Slovena, a posebno Srba i Bugara. Kliment je delao u tom zapadnom kraju i od 893. god., kad je postao episkop blie neutvrene dremiko-belike eparhije. Njegov naslednik Naum, koji je 900. god. podigao svoj manastir na Ohridskom Jezeru, istakao se pre toga svojom knjievnom inicijativom. U Devolu, Klimentovom i njegovom zaslugom, stvorila se prava kola slovenske pismenosti i hrianskog obrazovanja. Kliment (+916.) preiveo je Nauma, koji se pred kraj ivota povukao u svoj manastir, gde je i umro, 910. god. I Kliment je umro u Ohridu i sahranjen je u crkvi Sv. Pantelejmona. Kod Srba su za to vreme poele meusobne borbe. Sinovi Vlastimirovi ne ostae u slozi. Najstariji, Mutimir, hteo je da kao takav ima vrhovnu vlast i kako su se braa njegova, Strojimir i Gojnik, tome opirala, on ih obojicu uhvati i posla u Bugarsku, nalazei u njenom vladaru pomagaa za svoje ciljeve. U stvari, Boris je hteo da dobije uticaja na prilike u Srbiji i da pomae tamo one, koji bi se u svojoj politici oslanjali na Bugare mesto na Vizantiju. On s toga prognate srpske knezove prima ljubazno, drei ih kao orue za svoje potrebe, i tamo Klonimira, Strojimirova sina, oeni s jednom uglednom Bugarkom. Jednog od srodnika, svog sinovca Petra Gojnikovia, Mutimir je zadrao kod sebe, ali se taj, uplaen oevim udesom, skloni u Hrvatsku. U verskom pogledu Mutimir se drao istone crkve, iako ga je papa Ivan VIII pozvao, da se, po tradiciji prethodnika, vrati panonskoj dijecezi, naroito valjda s obzirom na to, to je u Metodiju dobila slovenskog episkopa. U Porfirogenita je saoptena i injenica o odnoaju dalmatinskog romanskog gradskog i ostrvskog stanovnitva prema Slovenima njihova zalea. I Neretljani i Hrvati uznemiravali su to stanovnitvo, kad je iz svojih zidina izlazilo da obrauje zemlju. U nevolji, Romani se obratie u Carigrad s molbom za pomo ili za upustva ta da rade. Car im odobri, da se nagode i da daju Slovenima izvesne novane ottete, a carevini da plaaju tek toliko, "da se pokae pokornost i podlonost romejskim carevima". Dubrovnik, iji tesni grad moraae da proiruje svoje posede i da za nasade i vinograde zahvata susedna trebinjska i humska zemljita, plaao je po 36 zlatica zakupnine ("mogori") dotinim vladarima. Uzajamni, sreeniji odnoaj izmeu tih gradova i njihovih slovenskih suseda doprineo je znatno, da se i s te strane postepeno iri hrianska kultura meu njih. Zapadni uticaj, naroito u Zeti, gde je bilo dosta romanskog elementa po gradovima, i uz Neretvu, i po celom Primorju, irio se od ranog Srednjeg Veka sve do ovih dana. Duboko u Bosni, u VIII ili IX veku, postojala je u Brezi jedna stara bazilika s jednim natpisom (irgini) genetrici, a u Drenovu kod Prijepolja druga, sa natpisom iz istog vremena: Te Christe auctore pontifex. U Budimlju imamo do danas ouvana imena brda Misa i Koludra; a u Kolainu i Peteru uju se i danas zapadni oblici za manastir "mojstir" i "molstir". Breg Sr kod Breze dobio je ime, kao i dubrovaki, po nekoj crkvi Sv. Sra, kao i brdo Ivan po Sv. Ivanu. U srpskim zemljama, kao to se vidi, ukrtao se i istoni i zapadni uticaj. U Zeti i Primorju zapadni je bio veoma jak i radi uticaja romanskog stanovnitva i radi veza s Italijom. U Rakoj dvor se drao Vizantije i Bugarske, a puk se kolebao. Slovenski crkveni uticaj iz Maedonije teko da je dopirao u Raku pre poetka X veka, a kad je dopro nema sumnje, da je imao znatne privlane snage radi narodnog jezika u bogosluenju. Maedonski slovenski element delovao je toliko na Raane, da je, sredinom XII veka, prema preteno katolikoj Zeti Raka bila u glavnom isto pravoslavna domena. Od kraja IX veka nastaje nova epoha u historiji Junih Slovena. Od tada, primivi hrianstvo, oni postepeno ulaze u hriansku kulturu i dobivaju nove elemente za izgraivanje svoje civilizacije. S hrianstvom su u vezi: i stvaranje slovenske pismenosti i zaeci slovenske knjievnosti. Sem toga, od X veka je vidna i promena dosadanjeg kulturnog uticaja. Dotada su, izuzevi trake i maedonske Slovene, svi drugi bili u romanskoj sferi kulture, a odsada se, uticajem ne samo politikih, nego i religiozno-civilizatorskih inilaca, obru postepeno prema Carigradu i Vizantiji ne samo Srbi, nego ak i jedan deo panonskih Slovena i dobar deo Hrvata. Ovo obrtanje fronta nije se odralo za due vreme na periferiskim delovima zapadnog Balkana, ali je njegov najvei deo, od Bosne do Crnog Mora, ostao u novoj orijentaciji za nekoliko vekova. Srbi su preteno, sem Zete i Primorja, do XIII veka, uli u sferu istone vizantiske kulture. Prvi i najbolji posrednici bili su njihovi saplemenici iz Maedonije.

5 Srbi izmeu Vizantije, Hrvatske i Bugarske

Neretljani se nisu dali odvii od svojih gusarskih navika. Da ih silom urazume, poslali su Mleani u avgustu 887. god. jednu kaznenu ekspediciju protiv njih. Ali je taj pohod ravo proao. S toga se, septembra iste godine, krenu sam dude, Petar Kandijan, sa 12 laa, da on izvede napadaj. S poetka je postigao izvesne uspehe, ali kad se iskrcao na kopno, kod Makarske, i uao dublje u zemlju, gonei protivnika, Neretljani ga skleptae i potpuno porazie (18. septembra). Sam dude pade u boju. Taj poraz ostavio je u Mlecima teak utisak. Zbog njega, dobrim delom, Republika 7. maja 888. obnavlja savez s talijanskim vladarem Berengarom protiv Slovena "neprijatelja naih i vaih". Oko 890. god. prodro je iz Hrvatske u Srbiju, posle Mutimirove smrti, izbegli Petar Gojnikovi. On je svrgnuo Mutimirova sina i naslednika Pribislava, uvrstio se u zemlji, i odrao na prestolu vie od etvrt veka. Mutimirovi sinovi, trojica, bee Hrvatima i trae tamo sklonite i pomo. Pokuaj srednjeg brata Brana da sa hrvatskom pomou srui Petra nije imao uspeha (oko 894.). Bran sam bi uhvaen i oslepljen. Isto je tako propao i pokuaj Klonimirov, koji je provalivi iz Bugarske, bio zauzeo grad Dostinicu (oko 896.). Petar, jai ovek, odupro se svima. Sa Hrvatima je, izgleda, prekinuo veze, iako su ga oni s poetka podravali, verovatno s toga, to su najpre traili nagradu za usluge, a posle pomagali njegove protivnike. U prvo vreme Petar se, valjda preko oca ili strica ili roaka tamo, pribliio Bugarima i okumio se s njihovim novim vladarom Simeonom (od 893. god.). Siguran na toj strani, on je poeo da se iri prema zapadu, na raun humskih i neretljanskih vladara. Simeon, bugarski gospodar, najvei koga je dala njihova historija, vaspitan u Carigradu, izvrgao se u najljueg protivnika Vizantije. U njemu se, vremenom, razvila ambicija, da on, svojom sveom snagom, zameni to carstvo, koje se, po njegovom uverenju, odravalo vie vetinom nego snagom. Da bi imao slobodne ruke on se sprijateljio sa Petrom Gojnikoviem i podravao ga je, verovatno, u Rakoj. Vizantiski car, Lav VI Mudri, protiv opasnog bugarskog napadaa pozva u pomo jedan nov finsko-hunski narod, Maare, koji se do tada iz Ugrije, istono od srednjeg Urala, behu spustili do u Besarabiju. Mali, tamne puti, sa izbrijanim glavama, na kojima su ostajali samo perini, ogrnuti zverinjim koama, u glavnom konjanici, Maari su bili potpuno azisko-turskog tipa i Vizantinci ih s toga ee zovu Turcima. Nomadski narod, ivei od lova i stoarstva, oni su bili vrlo svirepi; bukvalno su pili krv i jeli ivo ili poluivo meso. Prvi put se javljaju na Dunavu 838. god. kao pomonici Bugara, sa kojima imaju izvesne rasne srodnosti, u borbama protiv Grka. Pred kraj IX veka poznaju ih svi narodi srednje i istone Evrope. Od 892. oni ulaze u dunavsku dolinu sluei kao neka vrsta ratnih pomonika najpre Francima, a onda Vizantiji. Simeon je naao protiv njih novog saveznika u Peenezima, u jednom isto tako aziskom plemenu sa podruja june Rusije. Potisnuti od njih, Maari naputaju svoja ranija sedita i 895/6. god. nastanjuju se definitivno na podruju izmeu Dunava i Tise. Njihovim dolaskom u te krajeve suzbijeno je bugarsko irenje na levoj obali Dunava i bugarska vlast u Panoniji. Maarskim dolaskom i njihovim nastanjivanjem u panonskoj dolini prekinuta je i neposredna veza izmeu Junih i Severnih i Severoistonih Slovena, Poljaka, Slovaka i Ukrajinaca. Simeon je pojaao napade protiv Vizantije naroito posle smrti cara Lava, (+912. god.), iskoriavajui u Carigradu gotovo uobiajene krize oko nasledstva. Vizantija je, oseajui veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna traei na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Draki zapovednik Lav Rabduh doao je lino u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlau Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Maarima. Zahumski upan Mikajlo Vievi, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopte bio priao bugarskoj politici, nadajui se da e njihovom pomou suzbiti Petra, koji je pokazivao tenje

da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je jo 912. god. uhvatio sina mletakog duda i docnijeg duda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraao u Mletke, i poslao ga je Simeonu. Simeonova politika bila je jasna: on je, da presee sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najaeg protivnika. U bitki kod Ahelosa, 917. god., on je strahovito potukao Grke. Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da srui Petra i dovede na vladu Pavla Branovia, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; odrao se s uspehom protiv svih dotadanjih napadaja; i nije bilo neverovatno da e i sada njegov otpor biti vrlo snaan. S toga Bugari smislie prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvae na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i doao, oni ga uhvatie i vezana odvedoe u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski tienik Pavle Branovi, priznavi Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivi u isto vreme i bugarsku patrijariju. Neuspesi vizantiski dovedoe u Carigradu do velikih promena. Na elo drave doe zapovednik flote Roman Lakapen, 919. god. kao savladar i posle tast maloletnog cara Konstantina Porfirogenita. Ta promena uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova ki postane njihova carica i da tako on sam doe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbean, i poeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski kneevi Zaharija, sin Pribislava, prvenca Mutimirova, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantiska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomou izvede prevrat u Srbiji i srui bugarskog tienika Pavla. Grci su oevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokuaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaen i poslat u Bugarsku, gde je uvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grkim obeanjima, a moda i izazvan kakvom surovou Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je drao da ga je bavljenje u Bugarskoj nauilo pameti. Pavle bi zbaen, a Zaharija doe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobro doao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoi ustanicima i da li je imao uopte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. S toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na elu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste voe koje su s Pavlom Branoviem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbie tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoe obe voe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oruje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jau vojsku, i uza nju, toboe kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina aslava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejui da je saeka u zemlji, pobee u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obaveteni o svom prolom porazu. S toga ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajui srpske upane da dou na jedno odreeno mesto i prihvate svog novog vladara aslava, oni su se kleli, da ne misle nita ravo. Zaboravivi slinu lakovernost Petrovu, Srbi poverovae i dooe na to mesto. Tu voe bie odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uoe u Srbiju, pohvatae tamo velik deo stanovnitva "od malog do velikog" i odvedoe ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zatiivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvae Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sree. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je meutim postala obina bugarska pokrajina. Mihajlo Vievi, protivnik Petra Gojnikovia, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez ivljeg uea, borbe u Rakoj. O njegovu dranju za vreme ovog tekog ratovanja izmeu Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao uesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluenju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se ini, da Mihajlo nije

bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zakljuku tog sabora Spljet je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske drave. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojniki inilac. 10. jula 926. uzeo je on talijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantiski, ali lako mogao postati plen pljakakih Arapa ili Langobarda. Oevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni talijanski grad za svoj raun, jer ga ne bi mogao trajno odrati. Nije, meutim, sigurno, da li je to inio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po elji Tomislavljevoj; ili, moda, po poruci iz Carigrada. Jer ne dugo iza toga on je uao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu "antipata", tj . namesnika. Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poe naglo opadati. Svae nastae u samoj dinastiji izmeu carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javie se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja traila je oduke. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se iri, bio je ista reakcija osvajakom duhu Simeonove politike: ljudi su traili uguivanje strasti, vraanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte vee se uz ime nekog popa Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz uenja koja potiu iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistika, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglaavala do kraja u svima pojavama: boga i avola, odnosno due i tela, vere i drave. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naroito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalistikih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatiarstva; traili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj sutini. Odbacuju krst i krtenje dece, priest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u istilite i zagrobni ivot. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrianskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo boje nego avolsko; s toga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrianskog ivota. Protivnici bogumila, kao uveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju enama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz rei, koje govori sam Kozma: svetenici stranstvuju po tuim zemljama, pa i u roenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; uestvuju u meteima, ili pijane "budui sluge utrobi, a ne bogu", ili se zanose pohotom; ili se bave trgovakim poslovima; kad odu u manastire, ne mogui podnositi askezu i disciplinu, vraaju se starom ivotu "kao psi na svoje bljuvotine". Uenje bogumila imalo je velikog uspeha, naroito meu Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s neto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima brae (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je moda i izvesnog socijalnopolitikog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile jo uvek stari bugarski boljari, sa jo neistrtim plemenskim oseanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grke. Sloveni, iroki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije sluajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, meu Brsjacima i Drugoviima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, drava. Moda je ak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naroito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maedonije ta je sekta prela posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu. Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i metea u Ugarskoj reio se aslav Klonimirovi da obnovi svoju otadbinu. Sa etvoricom drugova on 931. god. pobee iz Preslava u Raku. O pustoi, koja je tada vladala u Srbiji, priale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobine stvari. aslav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni ena ni dece. Prianje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja liila na kakvo zgarite i da su prometni putevi bili naputeni. Takvu zemlju aslavu nije bilo teko "zauzeti". On se odmah obratio vizantiskom dvoru traei pomoi i zatite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobro dolo, iako se s njom smirio, a imajui i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu aslavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice to su se iz Bugarske, preko

Carigrada, ili iz Vizantije same, vraale u otadbinu. Vratie se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajednikom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaim zlom, preduzimala nita protiv aslava; verovatno je tome doprinelo i dranje Vizantije, koja je odmah pokazala iv interes za srpsko pitanje. Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen tienik, aslav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojaa Srbiju. On je bio jo iv, kad je car pisao svoj vani spis O dravnoj upravi, u kom je naveo granice tadanje srpske drave. Srbija je tada obuhvatala dananju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast oznaavani su kao podruje srpskog stanovnitva i drave. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu ila je do Rudnika i moda do Save. Na jugu se aslav naslanjao na srpska plemena u Duklji. aslav je imao iru dravu nego Vlastimir, ali je sredite i njegove drave bilo u dananjoj istonoj Bosni i severoistonoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za vie od dva veka, predstavlja sredite srpskog plemena i zametak srpske drave. Ui naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistonu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajui to "pokrtenom Srbijom". Ali u cara se nalazi i iri obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu itavu aslavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, . Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ula u obim aslavove drave, Bosance, Raane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod aslavom se, dakle, vri prvo srpsko plemensko grupisanje u naoj prolosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajaku politiku Simeonova vremena. Dinastija Vievia gubi svoj znaaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova ivota, pribliio Vizantiji i bio primljen od nje. Od tih srpskih plemena Neretljani su bili najratoborniji Njihova gusarenja po Jadranskom Moru ne malaksavaju. Mleani su s toga s njima na ivoj muci. Ekspedicija, koju je protiv njih poveo sa 33 lae dude Petar Kandijan, 948. god., ne postie nikakve uspehe. Posle jo jednog neuspelog pohoda Mleani su bili prisiljeni na pregovaranje i, kako se ini, na plaanje izvesnih "darova", da bi mogli nesmetano ploviti. Neretljani su se koristili i unutranjim neredima u Hrvatskoj posle smrti kralja Kreimira (oko 945. god.) i zauzeli su otoke Kazu, Vis i Lastovo, a drali su pored njih i etiri svoja ostrva Mljet, Korulu, Bra i Hvar. Jedan arapski pisac, koji je upotrebljavao savremene izvore, pie za ovo vreme o Slovenima Balkanskog Poluostrva, koji su prekrivali itavo njegovo podruje, da su njihova zapadna plemena, Srbi i Hrvati, najhrabrija i da stanovnici onih krajeva zaziru od njih i trae njihovu zatitu. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, kako su smeli i odvani, "ne bi se s njima mogao meriti po sili nijedan narod na svetu". Oni stanuju, kae, u teko pristupanim gorama, bave se zemljoradnjom i trgovinom, i njihovi tovari idu kopnom i vodom sve do Rusije i Carigrada. Srbe i Hrvate od poetka X veka esto i surovo napadaju Maari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova podruja prodiru u tue oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila poteena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima podua pria o tom, kako je aslav doao u sukob s Maarima i poginuo od njih. Neki voa maarski, Ki, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. aslav pouri sa svojim etama proti njega. Stie ga negde kod Drine i potpuno ga potue; sam Ki pogibe u toj borbi. Njegova udovica poe poglavici maarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila mua. Sa "nebrojenom vojskom", pria hronika, pola je ona protiv aslava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noi, iznenada, napali su Maari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog aslava i svu njegovu muku rodbinu. Po naredbi Kiove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god. S aslavom je pala i njegova dravna tvorevina. Jedini historiski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Dukljanska Hronika, zabeleila je samo injenicu, da se Srbija iza aslavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo due vremena. Raka se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Kreimir II. Bosanski ban, videvi da mu ne moe odoleti, pobee

Maarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzee vlast lokalni gospodari. Tako se pria za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneevina.

6 Drava maedonskih Slovena

God. 969. umro je naprasno u Bugarskoj car Petar. Ve za njegove vlade Bugarska je poela naglo opadati, a posle njegove smrti raspad se ubrzao jo vie. Prvih godina Petrove vlade odmetnuli su se od njega Srbi iz Rake; a odmah po njegovoj smrti pokuali su odmetanje i Sloveni iz Maedonije. Na elu ustanka behu etiri sina brsjakog kneza Nikole sa imenima starozavetnih lica: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Sudei po imenima iz njihove porodice (majka im se zvala Ripsimija, jedan sin Aronov Aluzijan) oni su bili jermenskog porekla, bar po enskoj liniji; i to iz jermenskih kolonija sa Vardara, koje su bile naroito pojaane za vreme cara Teofila (829-842.). Njihov ustanak nije uspeo, jer je zakonite naslednike Petrove pomagala Vizantija. Ali su doskora Bugarsku preplovile ruske eti kneza Svjatoslava. Da ih odagna odatle i iz Trakije, gde su bili opasnost za samu Vizantiju, krenuo je protiv njih car Jovan Cimishija. Kad je odbio Ruse, car nije hteo da vaspostavlja bugarsku dravu, nego je prosto zaposeo svojim garnizonima, 971. god. Po Dukljanskoj Hronici vizantiska je vojska prela iz Bugarske i u Raku, pa pokorila i nju. Kad je 10. januara 976. godine umro car Jovan Cimishije, nenadno, meu njegovim velikaima, koji su vrili neku vrstu tutorstva za maloletne sinove, nasta razdor i otimanje za vlast. Te unutranje borbe u Carevini iskoristie naroito balkanski Sloveni. Dukljanska Hronika pria da su se tad pobunili Raani na severu; a iz drugih, pouzdanijih izvora, doznajemo i za ustanak maedonskih Slovena. Sinovi kneza Nikole, koji su se javili ranije kao voe pokreta, digoe 976. god., dakle uskoro iza careve smrti, veliki ustanak u Maedoniji. Njihovo ishodite bilo je podruje june Maedonije od Velesa do Ohrida, a glavno mesto bee im Prespa i posle Ohrid. U selu Germanu prespanskog kraja, kod jedne stare crkvice, naen je nadgrobni spomenik, koji je 992/3. god. Samuilo, najmlai Kneevi, podigao ocu Nikoli, majci i bratu Davidu, koji je kao najstariji bio primio vlast. Ustanak brzo uze maha. Kad su uli za nj, oko 979. god. pohitae iz Carigrada bugarski potonji vladari, Boris II i brat mu Roman, da pomou tih ustanika povrate svoju vlast u Bugarskoj. Ali nemadoe sree. Boris je poginuo na putu, ubijen od jednog Bugarina, koji ga nije poznao u grkom odelu; a Roman, iako je stigao u Vidin, ne nae nikakva veeg odziva. Glavni voa ustanka, Samuilo, nije bio od ljudi, koji bi svoje uspehe ustupio drugome. Od etiri brata on je naskoro ostao jedinac. Mojsej je pao pri napadaju na grad Ser; Davida su ubili maedonski Vlasi u gorama izmeu Prespe i Kostura; a Arona je docnije dao ubiti sam Samuilo, moda radi njegovih veza sa Vizantijom ili to nije mogao da se sloi s njim oko podele vlasti. Kad nee da deli vlast s bratom, jo manje e je Samuilo hteti deliti s careviem Romanom. On Romanu daje samo podreeni poloaj namesnika u Skoplju, to ovaj prima videi da nema inae izgleda za uspeh u borbi protiv njega. Samuilo, prema tom, odbija bugarsku zakonitu dinastiju od vlasti nad svojim podrujem; on stvara novu dravu i uzima vlast za sebe i svoje potomke. Taj svoj samostalni stav on odrava do kraja. Iako je posle zauzeo Bugarsku i prestonicu njenu Preslav, on tamo nee da prenosi svoje sedite, nego ostaje veran Prespi i Ohridu. U ta mesta on je preneo i sedite patrijarije, hotei da patrijarh bude uza nj kao uz novog cara. Jedino to je primio kao neposredno naslee stare bugarske drave to je carska titula i ustanova patrijarije, kojima je hteo i da obelei svoj stav prema Vizantiji i da pokae kontinuitet Simeonove tvorevine kao nove dravne koncepcije protiv svemoi Carigrada. S toga je njegova drava smatrana kao nastavak stare Bugarske od svih savremenika, pa i od same Vizantije. Vizantija je pune etiri godine, od 976.-980., bila zauzeta pobunom, koju je digao u Maloj Aziji vojvoda Varda Sklir; i posle toga raznim ustancima za osloboenje muslimana, koje je osokolila akcija Sklirova. Samuilo primeava, da su u evropskim oblastima Carevine proreeni garnizoni i s toga ivo radi da svoju ustaniku akciju to vie razvije i dobijeno uvrsti. Ve 979. on sa vojskom

dopire do u Tesaliju i opseda Larisu, koju je posle due opsade, u jednom novom pohodu, osvojio 983. god. Opljakavi grad, on je stanovnitvo, verovatno slovenskog porekla, preselio u Maedoniju, a muke uvrstio u vojsku. Tom prilikom preneo je i moti larikog svetitelja Ahilija i podigao mu crkvu na jednom od prespanskih otoka, koji se danas zove Ail. Od tada datira kult ovog inae malo znaajnog svetitelja meu Junim Slovenima. U egligovskoj upi podignuta je u XIV veku crkva Arhiljevica, a u uikom kraju postoji mesto i manastir Arilje. Pad Larise izazvao je u grkom svetu razumljivo ogorenje; opasnost od Samuilove akcije postala je do oiglednosti jasna za sve. Za ovu maedonsku dinastiju vezano je nekoliko romantiarskih pripovedaka, iju verodostojnost nije uvek lako proveriti. Naroito su este ljubavne historije. Samuilov sin, Gavrilo-Radomir, pri osvajanju Larise, zaljubio se u jednu lepu Grkinju Irenu i rastavio se posle radi nje sa svojom prvom enom, kerkom maarskog kralja. God 986., kazuje druga pria, pregovarao je sevastiski mitropolit za mir izmeu Vizantije i Samuila. Ovaj je meu ostalim traio za nekog svog bliskog srodnika sestru cara Vasilija II za enu. Grci su im kao nevestu podmetnuli ker jednog dvorjanina. Kad su to doznali Samuilo i njegovi ljudi spalili su mitropolita, koji je doveo mladu, i rat je planuo nanovo. Grci su tad pokuali da odvoje od Samuila Alusijana, neko njemu vrlo blisko lice, koje je gospodarilo u jednom delu drave. Nije sigurno ko je taj Alusijan: da li posle dobro poznati unuk Arona, brata Samuilova, ili neki Aronov sin, ili, kako neki bugarski nauenjaci dre, Aron sam, koga je Samuilo dao ubiti. Sigurno je, da je te godine dolo do jednog veeg pohoda Vasilijeva protiv Slovena. Vizantiski car udario je na Sofiju, kao glavno sredite puteva od Carigrada prema zapadu, i kao na najistonije mesto dokle je tada dopro slovenski pokret. Pred Sofijom grka vojska, pod zapovednitvom jo neiskusnog cara, ostaje za tri nedelje neaktivna, opsedajui grad i rasipljujui se po okolini radi hrane za sebe i za konje. Samuilovi ljudi ih, tako rasute, napadaju, plene i ubijaju. Kako je loe i na brzu ruku bila opremljena sva vojska, koja nije imala potrebnog iskustva, vidi se najbolje po tom, to joj naskoro nestaje hrane. Prisiljen svim tim, pria Lav akon, carev pratilac na ovom pohodu, Vasilije mora da se nesvrena posla vraa natrag. Pri tom povlaenju, u klancu takozvanih Trojanovih vrata, napadoe ih sa svih strana maedonske ete i napravie pravi pokolj. Carev ator, sve blago i sav prtljag bee zaplenjeni. Sam je Samuilo vodio svoju vojsku i 17. avgusta 986. odneo ovu pobedu. Njen rezultat bilo je osvajanje itave Bugarske, sve do Dunava. Kao neposredna posledica ovog poraza bee novi graanski rat u Vizantiji, koji i opet vodi Varda Sklir i drugi vojvoda Varda Fokas. Oni trae za sebe carsku krunu. U nevolji, car Vasilije se obratio Rusima i samo sa njihovom pomou, posle due borbe, uspeo je da ouva presto. Za vreme te krize, koja je trajala sve do 989. god., Samuilo je nastavio svoja osvajanja na Balkanu. Tada je, verovatno, on pokorio Raku i Bosnu i uzeo od Maara Srem, u kom postoji episkopija podvrgnuta Ohridu. Mada je, isto tako, uzeo i Zetu s Trebinjem. U Zeti je u to doba vladao knez Vladimir; prestonica mu bee kod crkve Preiste Krajinske, ispod Katrkola, a oblast mu je obuhvatala dananju Crnu Goru i jedan deo severne Albanije. Kad je Samuilo napao njegovo podruje, Vladimir se sklonio na brdo Oblik. Ostavljajui jedan deo vojske da ga opseda, Samuilo je s ostalim etama osvajao druga mesta. Pritenjen glau i izdajom Vladimir se predao, bio svezan i poslat u zatvor u Prespu. Dukljanska Hronika, koja je za ovu partiju imala jedno dosta pouzdano itije Vladimirovo kao izvor, kazuje, da je Samuilo, ljut to nije mogao osvojiti Ulcinja, poo da pleni i pali itavu Dalmaciju, sve do Zadra. Odatle se, u jednom smelom i dotle neuvenom vojnom pohodu preko Bosne i Rake, vratio u svoju oblast. Na zapadu je, dakle, Samuilo prodro dalje od cara Simeona; njegova je drava uopte najvea slovenska tvorevina na Balkanu. Nikad vie, sve do naih dana, nisu Sloveni imali u svojoj vlasti toliko poseda. Na jugu, Samuilo je 989. god. uzeo Veriju i Srpite. Prilino je poznata iz knjievnosti, u kojoj je vie puta obraivana, dalja sudbina Vladimirova. Ki Samuilova, Kosara (u grkim izvorima zvana Teodora), zaljubila se u mladog sunja Vladimira i izmolila je u oca njegovu ruku. Samuilo imao je u svojoj politici i irih poteza. On nije iao samo za tim, da, prigrabivi zemlje, postupa sa osvojenim oblastima kao sa surovo pokorenim podrujem,

nego je eleo da nove podanike na neki srdaniji nain vee za sebe i svoju dravu. On je, mudro, vratio Vladimiru Zetu, da u njoj i dalje vlada, ali odsada kao njegov ovek, zet i vazal. Isto je tako vratio oduzetu trebinjsku oblast i Vladimirovu stricu Dragomiru. Posle ovog veze izmeu Maedonije i severnih srpskih oblasti postale su tenje i srdanije. Srpska crkva dola je pod vlast ohridske patrijarije. To je pojaalo uticaj pravoslavlja i naroito uticaj i irenje maedonske slovenske knjievnosti meu Srbima. U tom vremenu do 990. god. Samuilo je osvojio i Epir i draku oblast. On je bio zet gradskog drakog kmeta Jovana Hrisilija, i verovatno je do Draa doao s njegovom pomou. Tako je Samuilova drava izlazila na tri mora: Crno, Egejsko i Jadransko, a na severu je bila ograniena Savom i Dunavom. Od 991. god. njegova se srea obre. Car Vasilije II, sav vojnik, energian, dosledan i nepopustljiv, poto je smirio sve unutranje nezgode, prelazi u ofanzivu, da raisti svoje odnose i sa Samuilom. Vesti o ovom periodu maedonske historije dosta su pomuene i nesaglasne, i na osnovu njih ne da se uvek stvoriti potpuno tana slika. Jasno je samo to, da Vasilije II ima uspeha, iako jo nedefinitivnih, i da postepeno osvaja teren. Jedan jermenski hroniar zabeleio je jednu vrlo vanu injenicu iz ovog vremena. Car je bio naselio u evropskim tematima mnogo Jermena, dotle pouzdanih prijatelja Vizantije, i raunao je na njih u sluaju potrebe. Kad je, meutim, izbio rat, jedan dobar deo tih naseljenika, sa dve voe, preao je Samuilu. Da li tu nema posredne potvrde za Samuilovo jermensko poreklo? Kad je Vasilije, zbog napada egipatskih muslimana u Maloj Aziji, morao 995. god. prekinuti ratovanje u Evropi i poi na tu stranu, obnovio je Samuilo svoje udarce protiv Vizantije. Ovog puta 996. god., on je krenuo ravno na Solun. Grad nije mogao da uzme, ali je Grcima zadao pod gradskim bedemima osetan udarac i zarobio je Aota, sina gradskog zapovednika Gligorija Taronita. Sa Soluna krenuo je Samuilo na jug Grke, sve do Peloponeza, u smelim i vratolomnim zaletima. im je dobio vesti o tome, car Vasilije je odmah uputio protiv Samuila Niifora Urana, vrlo sposobna vojskovou. Iz Soluna, gde je spremio sigurnu odbranu, pourio je Uran za Samuilom i u dolini Sperhija naiao je na njegovu vojsku. Maedonci su bili iznenaeni, ali, nadajui se da Grci nee moi prei usled kia nabujalu reku Sperhij, ne uznemirie se mnogo. Grci su ih, meutim, zaobili i izveli noni prepad. Sloveni su u toj borbi ljuto stradali; sam Samuilo bio je tee ranjen i jedva je uspeo da se spase sa isto tako ranjenim sinom; a na 12.000 njegovih ratnika dopalo je ropstva. Taj udarac otpoeo je niz daljih Samuilovih nesrea. Ima jedna vest, da se on pod utiskom katastrofa bio obratio caru Vasiliju molei mir. Do mira nije dolo; i to, kako jedan istonjaki izvor kae, s toga to se Samuilo predomislio u poslednji as. uo je, kae, da je tad umro poslednji bugarski car valjda Roman, jer drugog nije bilo i onda se trgao. Napustio je pregovore i proglasio sebe za cara. Vest ta u suprotnosti je sa grkim izvorima, koji znaju za cara Romana i posle tog datuma i za njegovu dalju sudbinu; a i teko je verovati, da bi se Samuilo proglaavao za cara ba sad, posle tako krupnog poraza. Istina, sam jedan poraz ne bi bio dovoljan da dotue Samuila. Ne manje teak poraz pretrpio je i car Vasilije, pa nije podlegao. Ali je bilo razlike u karakteru poraza. U jednom Vasilije, jo mlad i neiskusan, dobija udarac kao pouku za budunost; on iza toga, s tvrdom verom u sebe, radi ivo dalje, ide napred i oevidno doivljava uspehe. U drugoj, Samuila stie udarac posle itavog niza uspeha, kao kazna za preveliku smelost, u doba zrelih godina kad se nedae tee podnose. U novim borbama nije vie napada Samuilo nego Vasilije. Prilikom vizantiskog napadaja 997. god. Samuilo je gotovo pasivan. Niifor Uran je iz Soluna prodro u maedonsku oblast i plenio je tri meseca. Od poetka novog veka akciju protiv Maedonske Carevine preuzima sam Vasilije. God 1101. pokorila je njegova vojska Bugarsku, zauzela obe stare prestonice i poruila mnogo utvrenja. Naredne godine napali su Vizantinci na june Samuilove oblasti. Ljudi su poeli gubiti veru u Samuila. Njegov zet, Dobromir, bez borbe je predao grad Veriju i postao zato vizantiski antipat. Drugi vojvoda Dimitrije Tihonas predao je grad

Kolindron, pod uvetom da s vojskom dobije slobodan prolaz do Samuila. Jedino je Srpite hrabro branio vojvoda Nikolica, koji je, zarobljen, prezreo grke asti, pobegao Samuilu, pokuao nove borbe, ali ponovo bio zarobljen i odveden u carigradske tamnice. Posle toga Vasilije osvaja Tesaliju. U osvojenim mestima sistematski iseljava slovensko stanovnitvo, a dovodi grko. Po povratku iz Tesalije car je napao i uzeo Voden, jednu od glavnih tvrava maedonskih, koja je titila prilaz za Prespu i Ohrid. Tree godine, 1003., poto su svrili stvari na jugu, Grci opet nastavljaju akcije na severu. Te godine napadali su Vidin. Da spase taj grad, dok je dosada bio pasivan, Samuilo sad preduzima energinu diverziju. Licem na Veliku Gospoinu rupio je on s vojskom u Adrijanopolj, i oplenio grad koji je sav bio u prazninom raspoloenju. Karakteristino je svakako, da Samuilo nee da ue u borbu s carevom vojskom; on sad ne ide u pomo Vidinu, kao to je nekad jurio da spase Sofiju. Jedino to je pokuao bilo je to, da presretne grku vojsku, kad je posle zauzea Vidina pola na Skoplje. Vasilije je zatekao maedonsku vojsku na izabranim poloajima kod Vardara. Bez oklevanja, on je preao nabujalu reku, napao iznenaenog Samuila i zadao mu udarac slian onom u dolini Sperhija. Car Vasilije uao je tad pobedonosno u osvojeno Skoplje, koje mu je, po Skilicinom prianju, predao bugarski bivi car Roman. Po zauzeu Skoplja Vasilije je poao pod tvrdi grad Pernik, u dolini Strume, ali nije uspeo ni da ga osvoji, ni da obeanjima skloni na izdaju njegova zapovednika Krakru. Samuilo je, po carevu povratku, 1004., pokuao nov napad na Solun, ali sasvim uzaludno. Samuilo je doiveo udarce i u porodici. Mladog zarobljenika solunskog, Aota, on je oenio svojom erkom i uputio ga je potom za upravnika drake oblasti. Mladi Aot (sudei po imenu, i on jermenske krvi), kad je video obrt sree Samuilove, izdaje Samuila i bei u Carigrad. S njim je u izdaji uestvovao i sam tast Samuilov Hrisilije. U Carigradu, Vasilije lepo primi i nagradi Aota, usvoji i njegove predloge i poruke o tom, kako treba udesiti napad i predaju gradova, i postupi po njima. 1005. god. Dra je bio ponovo u vizantiskoj vlasti. Kao to nekada car Simeon nije hteo da sklapa mira sa Vizantijom, nego je stalno bio s njom "na ratnoj nozi", tako je sad inio i Vasilije protiv Samuila. On mu ne dv da odahne. Njegove ete esto napadaju Samuilovo podruje i nanose mu tete. Od 1004.-1014. god. nema nijedne sigurne vesti o ma kakvom ofanzivnom pokuaju Samuilovom. Mesto toga, u strahu od vizantiskih napadaja, on podie utvrenja i pregrauje klisuru u strumikoj dolini meu Ogradenom i Belasicom. Kad je Vasilije, poetkom 1014. god., pokuao tud da se probije naiao je na nesavladive tekoe. Uviajui, da tako nee moi proi, on poveri zapovedniku maedonske teme Niiforu Ksifijasu da obie ove poloaje iza Belasice, dok on bude napadao s preda. Samuilo je za to vreme, da odvrati Vasilija, poslao monu vojsku i opet protiv Soluna, pod vostvom vojvode Nestorice; ali je ta vojska pretrpela potpun poraz. Meutim je Skifijas izvrio svoj zadatak. Na zaprepaenje maedonske posade pojavile su se grke ete sa Belasice njoj u bok i sasvim je rastrojile. 29. jula 1014. zametnula se odluna bitka, koja je zavrila slovenskim porazom. Sam stari Samuilo pao bi u vizantisko ropstvo, da ga nije spasao jedan oajniki juri njegova sina, ali su ipak obojica morali da se begstvom spasavaju s nesrenog bojita. Samuilo se sklonio u Prilep, u jedan od najtvrih gradova Maedonije. Strumica se ipak odrala, zahvaljujui tome, to je stanovnitvo tvrave Maukova kamenjem i strelama odbilo grke napadaje. Inae, slovenska je vojska strahovito stradala. 15.000 ljudi bee palo u grke ruke. Surovi vizantiski car, pun osvete, i da zastrai, kaznio je nesrene zarobljenike oslepljivanjem, ostavljajui na svaku stotinu po jednog oravog kao vou. Uinio je to verovatno s toga, to je jedan odred Slovena, pod vostvom Samuilova sina Radomira, iz zasede pobio jedan deo njegovih vojnika u tesnacu izmeu Belasice i Plau-planine. Kad su pred Samuila stigli ti ubogaljeni vojnici, nekad cvet njegove vojske, on je dobio srani udar, i domalo je umro, 6. oktobra 1014. god. Samuila je nasledio njegov sin Gavrilo-Radomir, lino veoma hrabar i odluan, ali bez prave sree. Izmorena dugim i neuspelim ratovanjem njegova zemlja bee klonula, a energini protivnik nije doputao da se pribere nova snaga. Jo iste jeseni, 1014., car nastavlja ratovanje, elei da iskoristi pobedu. Posle vesti o porazu caru se predao grad Melnik. im je dobio glas o Samuilovoj smrti Vasilije je odmah krenuo u sredite maedonske Drave, u samu Pelagoniju, da po mogunosti

dokraji rat. Njegova vojska zauzela je tip i Prilep, a on je sam popalio Bitolj, u kom je bio dvor novog cara. Kad je zazimilo vratio se Vasilije u Solun, poetkom januara 1015. god. Odatle se s prolea, aprila meseca, krenuo opet u Maedoniju, da pokori odmetnuti Voden. Zauzevi grad, car je njegovo slovensko stanovnitvo preselio u bolerski kraj, a mesto njega je doveo grki elemenat; i to ne ratare i radnike, nego prave pustahije zvane "kontorate" kopljanike. Osim toga, u klancu na putu za Ostrovo i Bitolj dao je car sazidati dva nova grada, Kardiju i Sv. Iliju. Dalje odatle nije iao, nego se vratio u Solun. Pritisnut tolikom nesreom, a bez izgleda na skori uspeh, Radomir povi glavu i posla u Solun jedno poverljivo lice, jednog Grka s odseenom rukom, da ponudi mir i potpunu lojalnost. Ali je car ponudu odbio. On je verovao da je Maedonska Drava u ropcu i da joj samo treba zadati poslednji udarac. S toga uputi u moglenski kraj vojsku, koju su vodili Niifor Ksifija i solunski zapovednik Konstantin Diogen. Grad moglenski hrabro je branio vojvoda Ilica. Morao je doi lino sam car, da preuzme zapovednitvo nad vojskom, da potkopa i potpali bedeme, i da prisili posadu na predaju. I odatle je muko sposobno stanovnitvo preseljeno, i to ak u Jermensku, u oblast Vaspurakan. Sam grad je spaljen i poruen. Odmah potom pao je i drugi grad moglenski, Notija. Malo dana iza tog uspeha stie caru Vasiliju poslanstvo od novog maedonskog gospodara, Jovana Vladislava. To je bio sin Samuilova brata Arona, koga je Samuilo dao ubiti. Ovaj je, verovatno, iskoristio nedae Samuilove i Radomirove, i pun osvete, a eljan vlasti, ubio je Radomira kod mesta Petriska, koje se nalazi kod istoimenog jezera. Dukljanska Hronika izrino kazuje, da ga je na to razraunavanje poticao sam car Vasilije, razumljivo iz kakvih pobuda. Svirep, Vladislav je ne samo ubio Radomira, nego mu je dao ubiti i enu, a sina oslepiti. To je bilo negde s poetka jeseni 1015. god., po svoj prilici septembra meseca. Doavi na vlast Vladislav je pohitao da izjavi pokornost caru Vasiliju i da zamoli mir. Vasilije je bio voljan njemu odobriti ono, to je Radomiru odbio; to daje, donekle, potvrde Dukljaninovoj prii o njihovim tajnim vezama. Ali, ba u taj mah, stie njemu ugledni velika maedonski, kavhan Teodor, kako se ini, pristalica starog Samuila i njegova sina. On je prikazao Vladislava vrlo crnim bojama i odgovarao je cara da ulazi s njim u veze. Predloio je ak caru, da se Vladislav ubije i najmio je za taj posao jednog Vladisavljevog dvorjanina. Ali, ovaj dvorjanin, verniji Vladislavu nego Teodoru, ubi ovog na povratku kui. Car Vasilije, potaknut sumnjama Teodorovim, inae protivnik Maedonske Drave i ne eljom da je to pre satre, uze ovo ubistvo kao povod da pone novi rat. Bez ikakve vee muke car je ovog puta prodro do samog Ohrida. Odatle je nameravao krenuti na Dra i tamo utvrditi svoju vlast, kad mu stie vest, da je jedan njegov odred, koji je operisao u Pelagoniji, nastradao od eta maedonskog vojvode Ivca. Car odmah poe u Pelagoniju, ali se Ivac povukao u planine, nemajui snage da primi borbu s glavnom grkom vojskom. Vasilije se potom vratio u Solun, a dve vojske posla u dva razna pravca da uzmu jo zaostalih delova Maedonske Drave i da ih smire; jednu u Strumicu, a drugu prema Sofiji. Prva je uzela tvravu Termicu (Banjsku kod Strumice?), a druga Bojanu kod Sofije. U takvim prilikama ta bi bilo prirodnije, nego pribrati sve narodne snage za zajedniki otpor? Krvavi Vladislav smatrao je, da e ojaati svoj poloaj ako potamani sve takmace i srodnike Samuilove porodice. On s toga radi o glavi i zetskom knezu Vladimiru. Legenda kae, da je ovaj, pored svih opomena svoje ene, a Samuilove keri, na obeanja i zakletve Vladislavljeve, doao u Prespu, i tu, po naredbi Vladislavljevoj, bio ubijen pred crkvom 22. maja 1016. god. ena mu je posle prenela telo i sahranila u krajinskoj crkvi. Odatle je preneseno najpre u Dra (1215. god.), a posle je sahranjeno u novom, po njemu prozvanom manastiru kod Elbasana (en in). Vladimirova drava pala je u plen Vladislavu. Kult kneza i muenika Vladimira razvio se dosta rano. Jedno njegovo latinsko itije, u izvodu, sauvano je u Dukljanskoj Hronici, a potie nesumnjivo iz XI veka. Politiki znaaj kneza Vladimira, oevidno, nije bio velik; njegov kult s toga dolazie nesumnjivo od moralne vrednosti njegove linosti. Jo uvek, na dan njegove smrti, ide puk na planinu Rumiju nosei sa sobom jedan krst, za koji veruju da se na njemu Vladislav zaklinjao, kako mu nee uiniti prevare. Ta sveanost okuplja sve susede, pravoslavne, katolike i muslimane. Isto tako ima kulta kneeva i u Zapadnoj Maedoniji. U manastiru Sv. Jovana Bigorskog, pria se, ouvana je glava Vladimirova, koju je tamo sam doneo.

S kraja leta 1016. god. car Vasilije, svrivi izvesne poslove u Carigradu, polazi ponovo protiv Maedonaca. Tvrdi grad Pernik, koji je odoleo tolikim napadima, bio je glavni cilj njegove nove akcije. Posle tromesene opsade (upravo posle 88 dana) Vasilije je i ovog puta morao da se vrati ne mogavi ni opet nagnati hrabru posadu ni na predaju ni na izdaju. im je oslavilo prolee 1017. god. Vizantinci su krenuli na novi pohod. Iz Mozinopolja, gde je car ee zimovao, poao je prema Kosturu, poto je uz put uzeo jo nepoznati grad Long. Ali napori njegovi da osvoji taj tvrdi grad brzo, na prepad, nemadoe uspeha. Za due opsedanje, meutim, car nije imao vremena ni potrebnog spokojstva. Evo zato. Ba tu njemu je stigla vest, da je poznati branilac Pernika, vojvoda Krakra stupio u savez s Peenezima, da se sjedinio sa Vladislavom i da se sprema da, uzevi Dorostol, napane cara s lea iz Bugarske. Dobivi te glasove Vasilije poinje da se povlai, osvajajui i ruei uz put gradove Viegrad, Veriju i predele Ostrova i Moliska. Na putu mu javie, da je opasnost prola u nekoliko, poto su Peenezi odbili da sudeluju u borbi protiv cara. Vasilije krene na to protiv grada Setine, na izlasku iz Morihova u bitoljsku kotlinu, gde se nalazi jedan carski dvor maedonski i velike zalihe ita. Nedovoljno utvren, grad je bez muke pao u grke ruke, s celim plenom. Maedonska vojska pouri u pomo. Car Vasilije joj posla u susret zapovednika solunske teme, Konstantina Diogena. Maedonci su bili veto zaveli i opkolili njegovu vojsku i sigurno bi je potpuno porazili, da joj nije stigao u pomo sam car pourivi sa svojom konjicom. Kad su maedonski osmatrai ugledali tu vojsku, u uasnom strahu stadoe vikat: "Beite, beite, eto cara!", nato svu vojsku obuze panika. U najveoj pometenosti vojska prenu na sve strane, potpuno nesposobna za borbu, zajedno sa samim Vladislavom. Posle te pobede Vasilije se neko vreme zadra u Vodenu da organizuje nove krajeve, a onda ode na zimovanje u Carigrad (9. januara 1018.). Vladislav, koji je imao energiju ree vrste, nije klonuo ni posle tog poraza. Iza careva dolaska on odmah poinje novu akciju, ali sasvim na drugoj strani; verovatno s toga, to se tamo nadao lakem uspehu. On udara na Dra, na koji je od poetka svoje vladavine bio bacio oko. Ali tu, pod Draem, prilikom borbe Vladislavljeve sa samim zapovednikom grada, biva napadnut od dvojice peaka i ubijen. Grk Skilica, a jo vie Dukljanska Hronika, prikazuju to ubistvo kao neto tajanstveno, odnosno kao neku boju odmazdu; u stvari, kao da ima razloga verovanju da je Vladislav poginuo od svojih ljudi. Vest o pogibiji Vladislavljevoj krenula je cara, da odmah, marta meseca 1018. god., poe u Maedoniju i definitivno pokori tu zemlju. U samoj Maedoniji nasta malodunost. Zemlja je bila izmuena dugim i bezuspenim ratovanjem i otrovana unutranjom borbom; a izgledi na neki obrt sree ne behu nikakvi. S toga velik deo velikaa pouri, da se preda caru i spase svoje oblasti i prava. Ve u Adrijanopolju stigoe mu brat i sin hrabroga Krakre, koji mu izjavie pokornost i predadoe 36 gradova zajedno sa dotle neosvojivim Pernikom. Car oberuke primi ponudu; samom Krakri dade in patricija i ostavi ga na njegovom starom poloaju. Kad je tako bio obezbeen od Bugarske, Vasilije poe u Mosinopolj, da uredi i pitanja Maedonije. Po primeru Krakrinom dooe i mnogi drugi velikai sa raznih strana, iz Pelagonije, Morovizda i iz Lipljana s Kosova. U Seru stigao je cara Krakra sa ostalim gospodarima predatih gradova i lino je izjavio svoju podlonost. Tu su mu se predali i vojvoda Dragomu, gospodar Strumice, koga car isto napravi patricijem, i Bogdan, zapovednik "unutranjih gradova." Upada u oi, da je sem Krakre kod maedonskih vojvoda malo bugarskih, nego prevlauju isto slovenska imena, kao i kod mlaih lanova dinastije. Pred samim gradom Strumicom doekao je cara arhiepiskop Jovan (David) sa svetenstvom, molei za milost u ime Marije, ene Vladislavljeve, koja se odricala svih vladalakih prava. To je bila potpuna kapitulacija Maedonske Carevine. U pobednikom pohodu car je proao Skoplje, tip, Prosek i uao je najposle u Ohrid, gde je doekan s molepstvijima i klicanjem. U staroj prestonici Samuilovoj Vasilije je naiao na ogromno bogatstvo; bilo je, pria se, vie od hiljadu kentenara zlata i mnotvo zlatom i biserom okienih haljina i nakita. Tu je zatekao i Vladislavljevu udovicu sa decom njenom i Radomirovom. Car je bio prema njima milostiv i uzeo ih je pod svoju zatitu, ali ih je, u isto vreme, stavio pod nadzor. ak i Vladislavljeva sina Prusijana, koji se bee, sa dva brata, povukao u planinu Tomor i pokuao da tamo organizuje borbu, primi u

Devolu usrdno i dade mu titulu magistra. Prusijan i braa mu Alusijan i Aron vraali su se, po imenima, na staru jermensku tradiciju porodice. Kod Prespanskog Jezera car je ovom prilikom podigao dve nove tvrave, Vasilidu i Konstanciju, u ast svoga i bratova imena. Ali se ipak ovom prilikom ne pokorie sve vojvode i knezovi maedonski. Vojvoda Ivac, poznat sa svoje posede nad Grcima u Pelagoniji, ne hte da prizna vrhovnu vlast Vasilijevu i odmetnu se u planine, da sprema ustanak. Grci tumae njegov otpor tim, to je on hteo da obnovi Samuilovu dravu i uzme njegovu titulu i poloaj. Na planini Vrohotu, u gradu Pronitu, Ivac je poeo da okuplja ustanike. Taj je pokret morao biti vrlo ozbiljan, kad je car lino doao u Devol, da, primivi carevie, pozove na predaju i Ivca, nudei mu istu milost, koju je ve pokazao prema ostalim njegovim vojvodskim drugovima, a upozoravajui ga na bezizglednost dalje borbe. Da bi dobio vremena Ivac ue u pregovore, oteui ih namerno to due. Tako je zadrao cara gotovo dva meseca. Tada novi ohridski zapovednik, Jevstatije Dafnomil doe na ovaj plan prevare. Vojvoda Ivac slavio je svake godine Veliku Gospoinu i po starom obiaju primao taj dan u svoj dom goste i namernike. Jevstatije sa dvojicom svojih ljudi ode na Ivevu slavu. Ovaj ga primi lepo, iako je bio iznenaen tom posetom. Posle crkvenog obreda Jevstatije pozove Ivca na tajni dogovor u etiri oka, pa kad je ovaj doao Jevstatije ga, kao fiziki jai, obori na zemlju i pomou svojih pratilaca vee i oslepi. Uzrujanim gostima izjavio je, da to radi u ime carevo. Ubogaljenog Ivca odveo je potom caru Vasiliju, koji ga dade baciti u tamnicu. Jevstatije je, za nagradu, dobio upravu nad Draem. Pored Ivca zna se i za jo neke maedonske vojvode, koji nisu hteli da se pokore. Tako je neki vojvoda Gavra mislio na ustanak i uao radi toga u veze sa Elemagom Francison, koji je bio zapovednik Berata i priznavao Vasilijevu vrhovnu vlast. Kad se doznalo za tu zaveru, Gavra je bio uhvaen i oslepljen, a Elemag se odbranio od optube i zadrao staro dostojanstvo. Ustanak je pokuao i stari voa Nikolica. On se ranije istakao kao hrabar branilac Srpita, ali je najzad morao da se preda. Car Vasilije ga je, kao sina jednog uglednog vizantinskog inovnika, pomilovao i imenovao patricijem. Nikolica se naskoro vratio u Maedoniju i, za vlade Samuilove, pokuavao nove napadaje na Srpite. Posle sloma Maedonske Drave on se spremao na nove borbe. Ali, gonjen od Vizantije i carske vojske, videi sve skrhano, Nikolica se sam jedne noi predao carevim ljudima. Bio je okovan i poslat u Solun. Krajem 1018. god. bila je itava zemlja pokorena, a Vasilije je, radi svoje energije, u ovim dugim i krvavim borbama, dobio naziv "ubice Bugara". Na Maloj Prespi, na ostrvcu Ailu, jo se nalaze ruevine stare Samuilove crkve Sv. Ahila. Za nju strune arhitekte nalaze, da predstavlja prelazni tip jelinistiko-orientalne kole i da ima iste dispozicije kao Stara Mitropolija u Mezemvriji, na obali Crnoga Mora. Druga Samuilova graevina, crkva Sv. Germana, u selu Germanu, pokazuje uticaje anatolske kole, ije je poreklo u Jermenskoj. Crkva je ta u novije vreme popravljana i dograivana. Pored nadgrobne ploe Samuilovih roditelja i brata mu Davida, to su jedini ostaci Samuilove vladavine, koja je bila tako neobina po svojim velikim uspesima, kao i po naglim obrtima sree. U naoj prolosti nije bilo primera naglijeg uspeha i naglijeg pada, kao to je sluaj sa sudbinom Maedonske Drave. Na krajnjem severu nekadanje Maedonske Drave u Sremu, drao se jo, posle pada svih oblasti na jugu, sremski poglavica Sermo. Ne mogui ga, bez teih napora, savladati, poruio mu je vizantiski namesnik u dananjoj Srbiji, Konstantin Diogen, da eli s njim neki lini dogovor. Svaki je imao da povede sa sobom po trojicu sluga; a sastanak je trebalo odrati na sred jedne reke, verovatno Save. Na sastanku, Diogen ubi Serma i onda s vojskom krene i bez muke uze grad Sirmij, odnosno Mitrovicu, koji mu je predala Sermova ena. Vizantiska vlast proiri se tako, 1019. god., sve do Srema na severu i Jadranskog Mora na zapadu. Osvojivi Maedonsku Dravu car Vasilije nije pokazivao one surovosti, kakva bi se mogla oekivati od njega posle onog postupka sa zarobljenicima iza bitke kod Belasice; a nije nastavio ni onaj sistem helenizacije ove oblasti, kako je inio ranije zauzimajui izvesna mesta. Mesto toga, kako videsmo, on je na mnogim poloajima ostavljao stare knezove i zapovednike. Maedonija je bila podeljena u etiri teme, a glavno sedite upravnika bee u Skoplju. Vaniji gradovi i tvrave behu posednuti pouzdanim grkim ljudima; a vojniko ureenje dobilo je, kao u vizantiskim

oblastima Italije, karakter katepanata. Poreski sistem nije udeen prema teem vizantiskom, nego je ostalo da se plaa za porezu mat ita, mat prosa i krag vina. Vrlo vano bee i to, to je Vasilije zadrao avtokefalnu ohridsku arhiepiskopiju, koja se, u tradiciji bive bugarske patrijarije, zvala i patrijarijom, ostavivi joj sva njena prava i granice. Car, istina, ne priznaje toj crkvi patrijariskog dostojanstva, ali to je, posle pada Meedonske Drave, u prvi mah malo bunilo njene pripadnike, poto je na upravi ostala ista linost, arhiepiskop Jovan. Ovaj ovek uspeo je izgraditi kod cara da ohridskoj crkvi potvrdi sve one granice, koje je ona dobila za vreme Samuilovo. Povelja o tom izdana je ohridskoj crkvi 20. maja 1020. godine. Prema toj i jo dve povelje izdane 1019-1020. god., ohridska arhiepiskopija imala je pod sobom 31 episkopiju: obuhvatajui na severu Branievo, Beograd i Srem, na severozapadu Ras i Prizren, na istoku Silistriju, Vidin, Sofiju Strumicu, na jugu Veriju i Srpite, na jugozapadu Butrinto i Janjinu. Dobar deo tih zapadnih episkopija dobila je ohridska mitropolija na raun drake. Opseg arhiepiskopije ohridske obuhvatio je u glavnom sredinu, trup Balkanskog Poluostrva i njegov zapadni deo izuzimajui Albaniju i Primorje. Od Bugarske je u sastav ohridske arhiepiskopije ulazio samo zapadni deo. Teite delatnosti ohridske crkve bilo je, dakle, na isto slovenskom podruju, koje je delimino i ranije bilo, a sad definitivno dolo van domaaja rimske crkve. Zapadni uticaj u oblasti Rake bio je delovanjem ohridskog svetenstva postepeno suzbijen, da kasnije sasvim iezne. Kao u crkvi, tako je, verovatno, i u svemu drugom u Maedonskoj Dravi bio vidan slovenski karakter njezin. Car Vasilije i njegovi naslednici dali su posle ohridsku crkvu u grke ruke; uticaj grki postepeno se jaao i oseao sve vie; ali on nije mogao da znatno izmeni glavni slovenski fond, i to jedno s toga, to je stvaranjem slovenske knjievnosti irilo-Metodijevske kole, i stvaranjem slovenske Maedonske Drave razvijena slovenska narodna svest; i drugo, to je slovenskim radom od jednog stolea stvorena tradicija i bogat duhovni kapital, koji se vie nisu dali potisnuti. U vezi sa Samuilovim ratovanjem protiv Vizantije dogodile su se i osetne promene u Jadranskom Primorju. Mletaka Republika, koja se znatno razvila pred kraj X veka, iskoristila je sukob Carevine sa Samuilom da ojaa svoj poloaj u Jadranskom Moru. Sem toga, za vreme hrvatskih unutranjih borbi, posle smrti Stevana Drislava (+997.), Mleani se upletoe u hrvatske i dalmatinske poslove, titei svoje trgovake kolonije i romansko gradsko stanovnitvo. U prolee, 9. maja 1000. god., krenuo je dud Petar II Orseolo protiv Hrvata i Neretljana, da ih prisili na voenje obzira prema mletakim interesima. Njegov pohod toga puta liio je na kakav triumf. Kao pobedilac, bez napora, esto i bez ikakve borbe, on je proao celu istonu obalu Jadrana. Neto otpora dali su samo Neretljani. Prva njihova rtva bila je jedna grupa od 40 trgovaca, koja se iz Apulije vraala kui. Kod otoka Kae savladale su Neretljane mnogobrojnije mletake lae. U Spljetu, gde je dude na svom pohodu bio svratio, pojavilo se izaslanstvo slobodnih Neretljana, koje je trailo da se njihovi saplemenici oslobode, a obeavalo da e doi dudu sam neretljanski knez sa svojim ljudima, koji e dati sveanu izjavu: da nee vie uznemiravati mletake lae i da se odriu onog danka, koji su im ranije Mleani plaali za slobodnu plovidbu. Dud pristade i pusti zarobljenike, zadravi samo estoricu kao zalogu za ispravnost obaveze. Tako se smirie Neretljani s kopna. Korulani, koji uoe u borbu s Mleanima, bie savladani. Krvav otpor dat je dudu i na otoku Lastovu. Ovo za gusare vrlo pogodno ostrvo sa svojim mnogim dragama i klancima bilo je kod Mleana veoma ozloglaeno. S toga su sad traili, da se razrui lastovski grad i da bude potpuno naputen. Kad su Lastovljani to odbili dolo je do borbe. Mletaka nadmo odnela je pobedu; lastovski grad bi sruen i opustoen. Kod crkve Sv. Maksima, na malom jednom otoiu, doe dudu na poklonjenje i dubrovaki episkop i izjavi mu odanost u ime svog grada. Tako je dud Petar II s uspehom zavrio svoju ekspediciju. Kad je 1018. god. bila sruena Maedonska Drava, i kad pobedonosne vizantiske vojske dooe do Primorja, priznadoe i Hrvati vizantisku vrhovnu vlast. Verovatno je, da su to s njima zajedno uinili i Neretljani. Tako je car Vasilije II postao vrhovni gospodar svih Junih Slovena sem Slovenaca.

7 Zetska drava
Ogromno Vasilijevo dravno nasledstvo pada u slabe ruke. Iza njegove smrti, 1025. god., doe za kratko vreme na vlast brat mu Konstantin, a posle ovog muevi i ljubimci njegove keri Zoe, jedne kasno udate princeze, koja je u starosti urila da nadoknadi strogo i uredno proivljenu mladost. Dvor je ponovo postao sredite spletaka i uzajamnih optuivanja. U pokrajinama javljaju se pokreti pojedinih uglednijih voa i zapovednika, koji ele da izbiju na povrinu i koji tee da se doepaju i samog prestola. Sa severa poinju da bivaju sve ei upadi Peenega, koji dobro oseaju da u Carigradu nije sva panja obraena pitanjima odbrane dravnih granica. U Carevini, sa novim i sluajno naenim carevima, kakav bee, na primer, Mihajlo IV Paflagonac, dolaze do vlasti razni sumnjivi i skorojeviski elementi. Razvija se i korupcija. Pritisak politiki i ekonomski ogorava ljude i izaziva proteste i pobune. Novi reim prekinuo je i sa tradicijom Vasilijeve politike u Maedoniji. Za ohridskog arhiepiskopa doveden je jedan Grk, Lav, ueni hartofilaks carigradske Sv. Sofije. Tako je ukinuto poslednje visoko zvanje slovenske hijerarhije i okrnjeno pravo slovenskih episkopa da biraju svog poglavara. Meu Slovenima jo su bile dosta ive tradicije o svojoj dravi i dosta jaka plemenska svest u suprotnosti prema Grcima. S toga je sasvim razumljivo to se na pritisak vlasti javio jak i buntovan otpor. Tim pre, to je i nova poreska politika vizantiskih vlasti, s odbijanjem primanja prihoda "u prirodi", razdraila svet u Maedoniji. Otvoren ustanak izbi, kad u zemlju stie iz grkog ropstva Petar Deljan, koji se izdavao za sina cara Radomira. Ustanak je buknuo 1040. god. na severu, u okolini Beograda, na podruju ugroavanom od Peenega, gde se Petar, verovatno, nadao i pomoi od Maara, poto mu je majka, ako je on doista bio Radomirov sin iz prvog braka, bila maarska princeza. Ustanak se brzo rairi po svoj dananjoj severnoj Srbiji i doprije do Nia i Skoplja. U isto vreme izbi i ustanak u Drau protiv tamonjeg gramljivog vizantiskog zapovednika, a na elo ustanka doe neki Tihomir, kao odlian vojnik. Oevidno je, ve po imenu voe, da je u tom ustanku slovenski elemenat uzeo iva uea. Pored ta dva, izbio je i ustanak u Zeti, najozbiljniji i najuspeniji. Posle ubistva kneza Vladimira, pria Dukljanska Hronika, u zemlji je nastalo bezvlae i zluradost. Kotorani su ubili kneza Dragomira s motivacijom, da nee vie vladara koji e ih pritiskati, i da je dolo vreme kada vladara nestaje. Ali posle grkog zavojevanja u zemlji je nastalo teko stanje. Sin Dragomirov, Dobroslav, uzeo je na se perfidnu ulogu, da podbada Grke na sve vee opaine, pravei im se inae kao prijatelj, a bunio je s druge strane narod protiv ugnjetaa. I jednog dana, kivan na Grke, narod se die i pobi sve njihove velikae, koji se zatekoe meu njima. Tada pozvae Dobroslava, koji primi vlast nad narodom i poe borbu za osloboenje. Taj Dukljaninov Dobroslav u grkim spisima zove se Stevan Vojislav, i mi svi ovo drugo ime, poto se nalazi u pouzdanijim izvorima, uzimamo kao pravo. Grci su nam zabeleili, da je prvi ustanak meu Srbima buknuo 1035/6. godine, ali da je brzo zavren jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, doepao se svojih planina i poeo borbu, zavladavi ubrzo itavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera. Zetskom uspehu znatno su pomogli ustanci Deljanov i Tihomirov. Kao usled vatre podmetnute s vie strana itav je Balkan buktao u pobuni. Deljanova vojska sjedini se s Tihomirovom. Da ne bi bilo borbe o prvenstvo, Tihomir bi ubijen, a Deljan proglaen za jedinog vladara. Pobedonosna vojska ustanika prodre ak do starodrevne Tebe. Uz put, kao u Epiru, gde su ubili poreskog stareinu, pridruie im se i drugi nezadovoljni elementi. Car Mihajlo, uplaen, pobee u Carigrad iz Soluna, u kome se tad sluajno nalazio. Usred tih uspeha stie ustanike nesrea. Alusijan, sin fatalnoga cara Vladislava, koji je bio namesnik u Erzeruku, pa radi nekih nepravilnosti stavljen pod istragu i progonjen, pobee u Evropu i, uvi za ustanak, javi se Deljanu kod Ostrova. On je pourio da se postavio kao kandidat za presto, iako to nije hteo odmah da kae. Deljan ga je primio lepo, podelio ak vlast s njim i dao mu dobar deo vojske, da s njom zauzme Solun. Ali nesposobni

Alusijan pretrpi poraz. Da se osveti Petru za prekore s toga, i da ga ukloni kao takmaca, Alusijan ga dade, na jednoj naroito prireenoj gozbi, opiti i oslepiti. To nedelo ne donese mu ono emu se nadao; narod nije bio nimalo voljan da poe za takvim ovekom. Alusijan, videi to, ode Grcima. Car Mihajlo, obaveten o svemu, pouri prema Ostrovu, napade tamo pometenu vojsku i porazi je, a slepog Deljana zarobi. Iza tog poe za Prilep, koji je branio Manojlo Ivac, verovatno srodnik hrabrog vojvode Samuilova. Poto su osvojili taj grad Grci su poli prema severu, gde su ustanici dali poslednji otpor kod Bojane, blizu Sofije. Kad je i taj bio skren, 1041. god., itava Maedonija dopala je ponovo pod grku vlast. Sreniji bee u svojim borbama Stevan Vojislav. Proteravi grke vlasti, on je u svojoj gorovitoj otadbini bio nesmetan od Grka sve dok nije sam dao povoda za napadaj. Caru Mihajlu, koji se bavio u Solunu, bee poslata, verovatno iz June Italije, jedna velika poiljka zlata od 10 kentenara. Bura je lau sa tim dragocenim teretom bacila na zetsku obalu. Vojislav je zlato, koje mu je tako dolo na noge, zaplenio i zadrao, pored svih protesta carevih. Tada se car Mihajlo odluio da kazni odmetnutog kneza. Evnuh Georgije Provat dobi naredbu da krene u Zetu. Taj vojskovoa zapade u zetskim klancima u spremljenu zasedu, 1040. god., i bi potpuno poraen. U ovoj borbi naroito se istakao Vojislavov sin Radoslav, koji je ubio jednog od grkih zapovednika i tim uneo prvu zabunu u njihovu vojsku. Spreeni Deljanovim napredovanjem, Grci nisu mogli da odmah ponove napadaj, nego su morali pustiti, da se Vojislav ojaa i dovoljno spremi za dalje borbe. Car Mihajlo nije doiveo nove pothvate u Zeti. Umro je, jo mlad, krajem 1041. god. U Carigradu je ceo poetak naredne godine proao u dvorskim pobunama; carica Zoe bila je oterana u manastir i ponovo vraena, a na prestolu se za pola godine izmenjae dva cara. Od 11. juna 1042. trei mu carice Zoe i novi car Vizantije postade Konstantin IX Monomah. Jedno od prvih dela novoga cara bee kaznena ekspedicija protiv Zete. Draki zapovednik, patricije Mihajlo, dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska Hronika ima vest, da je car poslao posebne ljude sa dosta zlata i srebra, da pokrene protiv Zeana rakog upana, bosanskog bana i zahumskog kneza. Ako bi ta vest bila tana, onda bi to znailo da te zemlje nisu u to vreme bile u potpunoj grkoj vlasti, nego da su domai vladaoci, moda pod nominalnom grkom vrhovnom vlau, imali izvesna avtonomna prava, ili su ih moda sami sebi proirili usled metea u Carevini, izazvanih Deljanovim i Zetskim ustankom. Ti su se vladari odazvali pozivu, poslali svoje ete u pomo i poverili ih Ljutovidu, humskom knezu, kao vrhovnom zapovedniku u tom pohodu. On, doista, krenu protiv Zete s trebinjskog podruja, a Grci sa velikom vojskom (govori se o 60.000 ljudi) navalie od Skadra i Bara. Zeani se povukoe u klance crmnike nahije. Grci su oplenili bogate doline primorske Zete, i ne htedoe da idu dublje u planine. Na povratku naioe sve klance oko Sutormana posednute od Zeana. Po prianju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantince kamenje i stene i strele sa svojih visina, a ovi su, ne mogui da upotrebe svoje oruje, gledali samo da iznesu ivu glavu. Nastradoe uasno. Kao vihor, jurnue Zeanci za preplaenom gomilom, koja je, po grkom izvetaju, izgubila 7 zapovednika i na 40.000 ljudi, i gonie ih sve do reke Drima. Pobedivi tako Grke, Vojislav se obrte prema Ljutovidu. Izabra 50 od zarobljenih Grka, pa ih, onako zaplaene i ranjave, posla pred sobom Humljanima, da ispriaju grku pogibiju. Ljutovid je, meutim, neaktivan ekao kod Klobuka. Kad je Vojislavljev sin Gojislav stigao sa zetskom vojskom pred Klobuk, nije mu bilo teko da razbije savezniku vojsku. Sam je Ljutovid bio ranjen na megdanu sa Gojislavom i dvojicom njegovih ljudi. Zetski uspeh bio je, prema tom, potpun na obe strane. Granice Vojislavljeve drave dopree, po Dukljaninu, sve do Vojue na istoku, a itava trebinjska oblast (s Konavljem) na zapadu, zajedno s nekim delovima primorskog Huma (do Stona) doe pod njegovu vlast. Ova je pobeda bila izvojevana krajem 1042. godine. Posle ovog poraza Vizantija nije preduzimala nita protiv Zete. Zadrale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoe do pod samu prestonicu (1043. god.) i zapleti s Normanima, koji poee sistematski potiskivati Grke iz june Italije. Na sam Balkan sve ee upadahu gomile Peenega. Vizantija je na muci s njima. Jedne miti, druge alje u vojsku, u Malu Aziju, a tree, po predlogu namesnika u Bugarskoj, naseljava u podruju izmeu Nia, Sofije i Skoplja. Gramljivi, nasrtljivi, nepouzdani, oni postaju napast Carevine; njihovi pohodi, pljakaki i razbojniki, dopiru

ponekad do samog Carigrada. Vojislav je, zbog svega ovoga, u dalekoj Zeti bio ostavljen na miru. Jedino je dubrovaki grki strateg Katakalon nameravao jednu prevaru u stilu onih, kakve su izvedene protiv Ivca i Sermona. On se ponudio Vojislavu da mu bude krteni kum jednom novoroenom sinu. Vojislav je, lukav i oprezan, toboe pristao i ugovorio sastanak u jednom pristanitu. Katakalon je stigao sa ratnim laama, ali kad je stupio na suho, iskoie iz zasede Vojislavljevi ljudi, te ga s pratnjom uhvatie i okovae. Srbi na to osvojie i ratne lae, te na njima odvedoe Katakalona kao sunja u Ston. Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i sahranjen je u crkvi Sv. Andrije. Posle Vojislavljeve smrti, prema prianjima Dukljanske Hronike, pokualo je stanovnitvo trebinjske oblasti, pod vodstvom nekog Domanca, da se oslobodi zetske vrhovne vlasti. Naslednik Vojislavljev, Mihajlo, imao je dosta muke dok je savladao ustanike, zahvaljujui za konani uspeh svom, u borbama s Grcima ve oprobanom, bratu Radoslavu. Sa Vizantijom Mihajlo nema uopte nikakvih sukoba. On je bio zadovoljan, kao i otac mu Vojislav poslednjih godina, da njega Vizantija ostavi na miru, da bi mogao srediti svoje odnose u Zeti i sa susedima. Vizantija je, meutim, sita dvorskih kriza i spletaka, reila jednom vojnikom pobunom za dui niz godina pitanje carstva i carske dinastije. God. 1057. proglaen je za cara Isak Komnen, prvi iz dinastije Komnena, koja e Vizantiji posle dati tri uzastopna velika vladara i koja e, poslednji put, obnoviti ambicije i tradicije Istone Carevine Justinijanove. Isak je vlado malo, i sam je pomogao da doe na presto njegov prijatelj i odlini finansijer Konstantin X Duka, koji je imao da sredi poremeenu administraciju u dravi. Mihajlo je, negde oko 1052. god., uao u intimnije veze s Grcima i dobio je titulu njihova protospatera, a ima vesti i da se oenio jednom grkom princezom. ta je Mihajla opredelilo da se priblii Vizantiji nije poblie poznato; odnosi u susedstvu, koliko se danas zna, nisu po nj bili mnogo opasni. U XI veku Balkan je bio sa vie strana preplavljen napadajima tuih naroda. Rusi su dolazili pod Carigrad; Maari su odavno poeli da se sputaju preko Dunava; Peenezi su se ve ugnezdili u nekim krajevima, gde se u mesnim imenima jo ouvao spomen na njih (sr. na primer Peenjevce, Peenoge i sl.). God. 1065. izbilo je u nae krajeve jo jedno novo pleme. To su bili Kumani, ili po ruskom Polovci, plemenski srodnici Huna i Avara. Oni su izbili na Balkan za Peenezima, a potiskivani od Rusa. Njihova pojava, 60.000 na broj, znaila je itav uas. Oni su kao poplava prelili itavu Bugarsku i doprli ak do Carigrada, Soluna i Helade, a da im grka vojska nije nigde stavila ozbiljan otpor. Kumane je, u glavnom, unitilo to, to su se razlili suvie daleko, pa su, onda stradali kao pojedinane grupe. Kad su, pritenjeni, zamolili milost, naselie ih po oblasti oko Skoplja, gde Kumanovo jo i danas nosi jasan trag spomena svojih nekadanjih itelja. U Maarskoj, oni su se odrali due i tragova o njima ima mnogo vie. Jo opasniji od tih severnih napadaa behu za Vizantiju avanturistiki Normani, dobro poznati radi svojih smelih podviga u historijama svih severnih evropskih naroda. Oni su 1073. imali u svojoj vlasti celu vizantisku Junu Italiju, a od onda pokazae jasno svoje tendencije da se prebace i na istonu obalu Jadranskog Mora. Oni su radili donekle u sporazumu s papama, koje su raskinule sve veze s Vizantijom i 1054. god. objavili i definitivni prekid s carigradskom patrijarijom. Roman, sin nekadanjeg namesnika dananje Srbije, Konstantina Diogena, bee, udnim sticajem prilika 1067., postao car. God. 1071. izgubio je jednu bitku i carstvo. U Carigradu, po obiaju, poee strasne spletke i borbe oko prestola. Roman je u Maloj Aziji uzalud pokuao da se odri; ali je tu, na oigled Turaka, koji su sve vie uzimali maha, otkrio unutranje borbe Vizantije. Sem Turaka, Carevini se javie neprijatelji i s drugih strana. Juna Italija, pod vostvom Normana, sasvim se oslobodi vizantiske vlasti. Ove metee i borbe iskoristie, meu ostalima, i maedonski Sloveni, iji se borbeni duh ne bee smirio ni posle toliko skupih iskustava. Moda je bilo kakva potsticaja za to od ljudi cara Romana. Maedonski boljari, veinom iz okoline Skoplja, pod orom Vojtehom, ije ime ne kazuje slovensko poreklo, digoe pravi ustanak. Da u borbama ne bi ostali osamljeni, oni se obratie za pomo knezu Mihajlu u Zeti. Sigurno je bilo seanja na srodnike veze izmeu Samuila i Vladimira, odnosno na zajedniki rad maedonskih i zetskih poglavara. I ustanak Vojislavljev, sasvim verovatno, ne pada sluajno kad i akcija Petra Deljana. Mihajlo prihvati

njihovu ponudu i dade im kao poglavicu svoga sina Bodina, 1073. god. Sa Konstantinom Bodinom Mihajlo je poslao vojvodu Petrila i vrlo mali broj vojske, svega 300 ljudi. Oprezan, Mihajlo kao da nije hteo da ulazi u veliku avanturu i hteo je samo da odri veze s pokretom i da osmotri optu situaciju. U Prizrenu Bodina proglasie, prema tradiciji koja je jo bila iva za "bugarskog" cara, i po poslednjem bugarskom caru Petru on dobi novo ime Petar. Skopljanski namesnik, koji pokua da ugui pokret, bi poraen i zarobljen. Na to se maedonska vojska, nedovoljno mudra, i eljna da pokret to vie teritorijalno proiri, podeli na dvoje: jedna poe prema Niu, s Bodinom kao voom, a druga u junu Maedoniju. I Mihajlo, pomagan od Hrvata, napade na draku oblast i vizantiske gradove u Dalmaciji, verujui posle prvih uspeha, da je pokret na dobru putu. Meutim, juni deo maedonske vojske, koji bee bez napora uzeo Ohrid i Devol, nastrada pod gradom Kosturom. Tamo se bee prikupila ne samo vizantiska vojska, nego i neki bugarski i maedonski velikai koji su bili protiv ustanka. Suzbivi Petrila, Vizantinci se obrnue protiv Bodina, uz koga behu pristali svi krajevi od Srema do Vidina. Kad Vizantinci uzee Skoplje Bodin se, u zimu, po snegu, uputi iz Nia prema Zeti. Kod Pauna, na Kosovu, stigoe ga Grci, potukoe ga i zarobie. Tako je skrhan i ovaj maedonski ustanak. Kao zarobljenika odvedoe Bodina u Carigrad, gde ga zatvorie u manastiru Sv. Sra i Vakha. Kad je Isak Komnen bio poslat u Siriju, upuen bi tamo, u Antiohiju, i mladi Bodin. Odatle se spasao i vratio u otadbinu pomou mletakih brodara, koje za to bee najmio njegov otac. Kad je skren maedonski ustanak, Vizantija odlui, da kazni i Zeane i Hrvate. Draki namesnik, Niifor Brienije, dobi naredbu za napadaj. Kratki izvetaj njegova sina kae, da je on pobedio zetskog neprijatelja, da je uzeo taoce i da je ostavio posade u vanijim mestima, naroito dalmatinskim, koje je opet povratio romejskoj vlasti. Karakteristina je njegova opreznost, za veu sigurnost vojske, da je dao prokriti klance i puteve, kako ne bi proao u toj gorovitoj zemlji kao njegov pretasnik. Znamo, da je ovom prilikom potpuno unitena Prespa i opljakan hram S. Ahilija. Dukljaninova Hronika dodaje jo, da je u ovim borbama Mihajlo pogubio sve sinove sem zarobljenog Bodina. Borba je zavrena 1074. god. U Rimu je, u ovo vreme, bio na elu crkve kao papa moni Grgur VII, jedna od najistaknutijih i najautoritativnijih linosti u celoj historiji papa. Kao predstavnik boije moi on je na zemlji hteo papskoj vlasti da stvori ne samo moralni, nego stvarni fiziki presti. On hoe papsku mo da naturi kao dravnu; hoe da bude darodavac kruna; glavni regulator svetske politike u religioznom zamahu. On 1076. god. dovodi do prestola hrvatskog kralja Zvonimira, ali kao vazala papske kurije. Izgubivi poverenje kod Vizantije, knez Mihajlo je morao traiti naslona na nekoj drugoj strani. Prirodno je, da ga je potraio kod tada silnog pape Grgura, koji mu je od glavnih evropskih sila bio najblii. Verovatno je delovao i primer hrvatskog kralja. Papa nije imao nikakva razloga, da Mihajlovu ponudu ne primi. U jednom pismu od 9. januara 1078. Mihajlo se naziva kraljem. Prema tome, on je tu titulu dobio po svoj prilici tokom 1077. god. Papa je, primanjem Mihajla, hteo oevidno da pojaa svoj uticaj na istonoj strani Jadranskog Mora, odnosno da povrati poziciju izgubljenu 732. godine. Vrlo je verovatno, da je papa i od Mihajla traio da prizna njegovu vrhovnu vlast, po svom osvetanom naelu. Mihajlo je to priznao isto kao i Zvonimir, bez ikakva utrba po politiki znaaj svoje drave. Naprotiv. Ona je tim samo dobila; imala je sad formalno priznanje sa najkompetentnijeg mesta u Evropi. Vredi zabeleiti, da je tih godina, 1076. god., i trea slovenska drava, Poljska, dobila "kraljevstvo" od Grgura VII. Mihajlo je eleo, da u svojoj dravi dobije i posebnu arhiepiskopiju kao versku centralu. O tom je i pisao papi Grguru. Katolici njegova podruja, a i on sam bee katolike vere, behu pod vlau dubrovake episkopije, koju nedavno behu potinili spljetskoj arhiepiskopiji. Razumljivo je po tom, to Mihailo nije rado gledao, da njegovi podanici imaju svog verskog poglavicu u tuoj dravi. Ali on nije doekao da mu se ta elja ispuni. Tek je za vreme vlade njegova sina Bodina, 8. januara 1089. god., barska episkopija dobila dugo eljeno unapreenje. U Vizantiji krajem sedamdesetih godina XII veka nasta prava jagma oko carskog prestola. U borbu uoe nita manje od pet raznih kandidata, koji nisu prezali ni od kakvih sredstava. Kao kandidat istie se i poznati nam draki zapovednik Niifor Brienije, koga pobedi retko sposobni Aleksije

Komnen, glavni zapovednik vojske i domalo car Vizantije (1081. god.). U tim vizantiskim meusobicama Mihajlo nije uestvovao, ali je pojaao svoj ugled. Za to vreme on je, meutim, ivo razvio veze sa Normanima. Jo 1073. god., kad je bio potuen skopljanski zapovednik, bee u njegovoj vojsci zarobljen jedan langobardski oficir iz donje Italije. Njega Mihajlo, po primeru Samuilovom, napravi zetom. Ovaj je ovek, izgleda, bio neka vrsta Mihajlova posrednika. Voa normanske stranke u Apuliji, jedan od najbogatijih graana, Argirac iz Barija, dolazi lino kralju Mihajlu i u aprilu 1081. god. udaje za Bodina svoju ker Jakvintu. Ova veza pojaala je donekle i akcija drakog zapovednika ora Monomahata. Zaraen primerom svog prethodnika, i on je spremao ustanak i sanjao o kruni. Radi toga je uao u pregovore s Normanima i Mihajlom. Kad je stvar postala opasnija, i kad je Aleksije pokazao vie snage, nego to je ovaj pretpostavljao, Monomahat nemade snage da se upusti u pustolovinu, nego dobee Mihajlu. Normani, pod vostvom Roberta Gviskara, a od sredine 1080. god. i sa pristankom pape Grgura, behu se reili da se prebace u podruje drakog temata i da se tu stalno ugnezde. To su stare tenje svih gospodara June Italije. Odatle, starim emporijama Istonog Carstva, traei za svoje koliko osvajake toliko i lakome prohteve pogodno podruje. Vizantija je brzo osetila njihovu opasnost. I jedni i drugi raunahu na Srbe, ija bi pomo u tim oblastima bila dragocena. Reiti se, meutim, bilo je vrlo teko, jer je ishod borbe bio veoma neodreen. Dubrovnik sa svojom flotom pristade uz Normane. Mleani, bojei se od Normana za svoj poloaj na Jadranu, pristae uz Vizantiju. Verovatno je dranje Mletaka uticalo na Srbe u Zeti, da se suvie ne izlau. Kralj Bodin, koji je nekako u to vreme nasledio oca, vodio je dvolinu politiku; on je toboe pristao uz Vizantiju, i kad je car Aleksije lino doao pod Dra i on je lino doveo tamo jedan odred svoje vojske. Ali stvarno u borbe ni za jednu ni za drugu nije hteo nikako da ue. Robert se iskrcao u Valoni u prolee 1081. god. i ubrzo je s vojskom pao pod Dra. Dok je on opsedao grad stie car Aleksije u pomo svojima, ali pretrpi teak poraz, 18. oktobra 1081. Bodin je, stojei po strani za vreme te borbe, ekao ishod. Posle te pobede Normani osvojie Dra i prodirui dalje uzee tokom 1082. god. celu Maedoniju s Ohridom, a na severu Skoplje, dalje Epir i Tesaliju. Dukljanska tradicija potvruje za Bodina karakteristiku Ane Komnene, da je bio "vrlo ratoboran i pun podmuklosti". On je, pria se, potisnuo sve roake centraliui vlast u svojoj ruci. On ukida patrijarhalno zajedniko vladanje itave porodice sa posebnim srodnicima vladarima pojedinih upa, koji su bili u mnogom nezavisni. Njegovo dranje u borbi pod Draem dovoljno karakterie njegov moral. On iskoriava to, to su Normani presekli veze izmeu Zete i Vizantije i to su teite svoje akcije preneli vie na jug. Njemu je ostalo slobodan sever i severo-zapad. U to vreme Bodin je uzeo Raku i napravio je obinom pokrajinom Zete, davi joj za upravnika dva svoja dvorska upana Vukana i Marka. Zatim zauze i Bosnu i postavi u njoj nekog kneza Stevana, isto kao svog namesnika. Car Aleksije, kao nekad Vasilije II, nije klonuo posle prvog poraza, nego energino pribira vojsku za nove borbe. Od 1083. god. on postepeno potiskuje Normane, dok ih posle smrti Robertove (1085.) nije prisilio da potpuno napuste Balkan. Dukljanska Hronika belei, da je Bodin tom prilikom dobio Dra. Ako je to i bilo, a potvrde za to nema, to je trajalo vrlo kratko vreme. Vizantiji je Dra bio i suvie vana taka, a da bi je oni lako pregoreli. Bodin ne bee niim zaduio Carevinu, da bi ona imala prema njemu obzira. Postoji i druga vest, isto tako nedovoljno sigurna, da je Bodin bio poseo i Dubrovnik i sagradio u njemu tvravu. Povod za to su dale neke dinastike svae, koje je naroito izazvala Bodinova ena Jakvinta. Bodin je, doista, bio ovek vrlo nemirna duha. Zaposlenost Vizantije sa Peenezima on je iskoristio, da ee vri upade u vizantiske oblasti. Pri jednom takvom napadu on je 1090. god. bio zarobljen, ali se brzo doepao slobode, ne zna se kojim nainom. Vrativi se u otadbinu, on ponovo postaje aktivan i ve 1091. god. ulazi u nove borbe zajedno sa rakim upanom Vukanom. Ana Komnina, glavni grki izvor za ovo doba, "bila je tano obavetena da izmeu Vizantije i Srba lei itav pojas zemlje i znala je da taj nije bez utvrenja. To je, dakle, bila tipina vizantiska granina ivica, kakvu su oni odravali naroito prema ratobornim narodima, koji su se svaki as zaletali u vizantinske oblasti da pljakaju i osvajaju".

Posle 1091. god. prestaju grke vesti o Bodinu. Izgleda, da je on, zauzet domaim borbama s roacima, bio manje aktivan prema Grcima; a bie tano i to, da je njegovo ropstvo 1090. god. dalo povoda domaim protivnicima da dignu glave i da je uopte Bodinov ugled poeo da pada. S Bodinovom nizbrdicom poeo je da opada i znaaj same Zete. Sve aktivniji postaje raki upan Vukan, koji krajem XI veka vodi glavne borbe s Grcima. Poprite borbe je u glavnom zapadni deo Kosova, gde se Zvean nalazio u srpskim, a Lipljan u grkim rukama. "Granica je poinjala na Drimu, ila je njime pa se na severoistoku proirivala u granini rub i okretala Toplici, poto Vranje pre Vukanovih osvajanja nije bilo srpsko". Vukanovi upadi, iako etnikog karaktera, bili su ozbiljni i zadavali su brige prestonici. Sam je car obilazio pogranina utvrenja. Za Vukana se pie, da je straan i o njegovim se napadajima pie s grozom. 1093. on je zauzeo i popalio vani Lipljan. To nagna cara da sam krene na granicu. Doznavi za carev dolazak, Vukan mu posla u Skoplje pismo s porukom, da je do sukoba dolo zbog izazivanja grkih graninih vlasti, a on da je lino spreman na lojalne susedske odnose. Da to pokae ponudio je caru taoce izmeu svojih roaka. Car se, udnovato, zadovoljio tom izjavom i vratio se u Carigrad ne preduzevi nikakve druge mere. Vukan je, proavi neoekivano dobro, nastavio doskora svoju etniku akciju. ta vie, on je te godine kod Zveana razbio i vojsku drakog zapovednika, a careva sinovca Jovana Komnina, koja bee krenula da ga smiri. Posle te pobede, Vukanove se ete zaletahu do Tetova, Skoplja i ak do Vranja, ne radi osvajanja, nego radi pljake i iz ratnike obesti. To izazva cara da idue godine ponovo krene na Srbiju. Kad je stigao u Lipljan posla mu Vukan svoje poslanike nudei ponovo mir i taoce. Car, zauzet dinastikim spletkama u Carigradu i ravim vestima s Dunava, pristade ponovo. Vukan ovog puta poe lino kod cara sa svojom pratnjom roaka i upana, kao pravi vladar. Tom prilikom predao je caru i traene taoce, 20 ljudi, i svoja dva sinovca Uroa i Stevana Vukana. U ovo vreme pada i poetak krstakih ratova. Prodiranje Turaka u Malu Aziju i osvajanje Palestine sa Jerusalimom davalo je povoda papama, da krenu akciju o "osloboenju svetih mesta". Inicijativu je dao agilni Grgur VII. Kad je papa Urban II 1095. god., na saborima u Pjaenci i Klermonu, stao da zaziva pomo krianskog sveta za krstaki rat i u oduevljenim propovednicima, kao Petru Amijenskom, naiao na pogodno orue, uztalasa se itav zapad i ubrzo se organizova prvi pohod u Palestinu. Ali krstai, skupljeni sa raznih strana, od belosvetskih avanturista, behu sve pre nego zatonici boiji. Gibon ih je nazvao otro "ivotinjama bez razuma i bez ovenosti", a nemaki historik G. Kaufman ree za njih da su bili "poruga na religiozne ciljeve, koje su uzeli za plat". Jedan, i to vei, deo tih krstaa proao je i kroz nae zemlje dolazei nam preko Maarske. Oni su obino prelazili kod Beograda i moravskom dolinom ili do Nia, a odatle ponajee preko Sofije i Adrijanopolja za Carigrad. Prvi je proao, u prolee 1096. god. francuski vitez Gotije sa svoja etiri sina i 15.000 ljudi. Jo ispred Beograda oni su izazivali protiv sebe tamonje stanovnitvo kradui i otimajui njihovu stoku. Kad su, krenuvi iz Beograda, zali u guste moravske ume, izmeu njih i tamonjeg stanovnitva poinju prave borbe. I jedna i druga strana hoe pljake; a mrnja je bila velika kod naih i zbog toga, to je ceo pohod liio na zavojevaku najezdu. U gusteu uma, gde ih nai presreu, poginuo je meu ostalima i sam Gotije. Druga grupa krstaa, pod vostvom Petra Amijenskog, hotei da osveti ranije drugove, izaziva nove sukobe. Od njih je, ve pre prelaska Dunava stradao Zemun, a posle naroito Ni, u kom je grki zapovednik prema njima imao obzira i bio na veri obmanut. Trei odred, najvei, pod vostvom Gotfrida Buljonskog, proao je mirno, poto su i grke vlasti i sami krstai preduzeli potrebne mere opreznosti i panje. Poslednji su od krstaa proli naim zemljama Provansalci, u zimu 1096./7., pod vostvom tuluskog grofa Rajmunda. Oni su doli u Dalmaciju preko severne Italije i Istre, suvim, ne obavestivi o tom hrvatskog kralja. S toga je sasvim razumljivo to su na putu imali mnogo neprilika. Hrvate i Srbe njihov opis prikazuje kao surove i grabljive, pune nepoverenja, koji bee od njih i nee da im ine nikakve usluge. Zamlja, kroz koju su proli, opisana je tano kao brdovita i uz to kao gorovita, s velikim rekama; slabo je obraena i malo nastanjena. Stanovnitvo joj se, u glavnom, bavi stoarstvom. Na tom putu stradali su poslednji odredi i zalutali i odvojeni pojedinci od domaih, neprijateljski raspoloenih, ljudi. Za osvetu, i da zastrae, krstai su sekli slovenskim zarobljenicima ruke, noge i noseve ili su im kopali oi, i tim su ih ogoravali jo vie. Taj teki put krstaa trajao je

do Skadra etrdeset dana. U Skadru ih je, meutim, kralj Bodin primio vrlo lepo i pobratio se ak sa grofom Rajmundom. Ali nije mogao da sprei i dalja uznemiravanja krstaa, koja su prestala tek njihovim dolaskom u Dra. Od krstakih pohoda, ma i kratkotrajnih, stradale su sve balkanske zemlje sem Rake i Bosne. Raka je, sklonjena, ne bivi nikom na putu, ostala potpuno poteena. To je nesumnjivo bilo od izvesnog znaaja i pomoglo je jo vie jaanju Vukanovu. Sastanak Bodinov sa Rajmundom poslednji je historijski spomen, koji je ouvan o zetskom kralju. Datum njegove smrti nije poznat; ali u novom srpskom pokretu od 1106. god. njemu vie nema traga. Vrlo je verovatno, s toga, da je umro negde izmeu 1098.-1105. godine. Sahranjen je kod Skadra, u crkvi Sv. Sergija i Vakha. Da je reim Bodinov bio vrlo nepopularan kazuje izrino Dukljanska Hronikapriajui, da narod nije hteo za vladara njegova sina Mihajla "radi ravtine njegove majke", nego uze Bodinova brata Dobroslava. Iz toga, zetska historija je ispunjena krvavim smutnjama oko prestola, u kojima se radi vlasti rtvovalo sve. Jedni pretendenti deluju iz Draa, pomagani od grkih vlasti i prijatelja, a drugi se grupiu u Rakoj oko Vukana, traei da im on osigura vlast u Zeti. Vukan iskoriava te slutnje, ulazi s vojskom u Zetu i, zarobivi Dobroslava, dovodi na presto Koapora Branisavljevia, ali kao svog tienika. Raka se tako die iznad Zete i preuzima vostvo u srpskom plemenu. Koaporu je taj pritisak Rake bio vrlo teak i on je gledao da pomou drugih srpskih oblasti povrati raniji znaaj Zete. Radi toga uzima za enu ker bosanskog bana, ija je ovisnost od Zete, usled poslednjih metea, postala vrlo labava. Kad je pokuao da i humsku zemlju povrati u stari odnoaj pokornosti, naiao je na otpor i poginuo u tim borbama. Iza Koaporove pogibije doao je na presto, opet obilaenjem neposredne Bodinove linije, Vladimir, sin Vladimira, najstarijeg brata Bodinova. Ovaj je napustio misao o borbi s Rakom, sasvim se pribliio Vukanu i postao je ak njegov zet. Tako je za izvesno vreme Dukljanin govori o dvanaest godina osigurao svojoj zemlji mir. Krstaki rat u Maloj Aziji doveo je, meutim, do sukoba izmeu Vizantije i krstaa. Meu grkim protivnicima naroito se isticao Boemund, sin Roberta Gviskara, pun starih nasleenih mrnja protiv Carigrada. Krajem 1104. god. on se vratio u Evropu, da trai pomoi i saveznika protiv Grka, optuujui cara kao potajnog pomagaa Turaka. Znajui veze i aktivnost Boemundovu, car Aleksije 1105. god. pree u Solun, da se obavesti o stanju na zapadu Balkana i da preporui pregled i popravku tamonjih utvrenja. Usled ovih spremanja stie mu vest, da su ponovo zapoeli napadaji Srba iz Rake. Ne moe se niim utvrditi, da li je u tim napadima bilo kakve veze sa Boemundom. Vukan je s prolea 1106. god. napao drakog namesnika i potukao ga je. Ali kad mu stie vest, da se car lino, po etvrti put, kree prema Rakoj i da je na putu doao u Strumicu, on pribee i opet svom oprobanom sredstvu: pouri da poalje poslanstvo i da ponovo ponudi taoce, sve kao znak svoje dobre volje. Car i ovog puta, ne elei zapleta i da bi presekao sve osnove za kakve veze Srba s opasnijim protivnicima, primi izvinu i, ta vie, smeni dotadanjeg drakog zapovednika. Ta careva dobra volja i naroito njegova vrlo ozbiljna spremanja za rat delovali su na Vukana da ostane u borbama izmeu Vizantije i Boemunda ne samo potpuno neutralan, nego ak i prijateljski prema Carevini. Nama se ini, da bi u ovom pohodu od 1106. god. mogli moda nai osnovu za datiranje dogaaja oko Kooperova dolaska na presto u Zeti. Da nije sukob izazvan meanjem drakog zapovednika u unutranja rako-zetska pitanja i da nije, zbog toga, dolo do njegove smene? Bilo bi, ipak, malo suvie naivno, da car toliko puta veruje Vukanu, ako ovaj nije morao da se brani razlozima, koji bi cara mogli uveriti, da on nije izaziva u svakoj prilici. Hronoloki red dogaaja, koji su se za sve to vreme razvijali u srpskim zemljama, ne da se tano utvrditi. Pouzdanih izvora za taj period nema, a vesti Dukljanske Hronike, mada su u ovom periodu neto sreenije, nisu ipak takve vrste, da se moemo na njih osloniti bez ustruavanja. Glavni momenti, prema njenom prianju, bili bi ovi. Prevlast Rake u Zeti nije bila bez otpora. Borbe u dinastiji ne prestaju, zahvaljujui poglavito, neskrupuloznoj i svirepoj Jakvinti. Ova uklanja s vlasti kraljeve Vladimira i starog Dobroslava i povraa na presto svog sina ora. Branisavljevii,

potisnuti s vlasti i nesigurni za ivot, trae sklonita i potpore u Drau. Zapovednik Draa, Jovan Komnen, docniji car, rado upotrebljava priliku da se uplete u zetske odnose. Grka vojska pobedi ora i zauze Skadar. Za vladara bi doveden Grubea Branisavljevi, oevidno kao tienik Grka. Razumljivo je s toga, to se ore obre sada prema Rakoj, u koju se spasao, dok mu je mati Jakvinta bila uhvaena u Kotoru i poslata u Carigrad, gde je i umrla. S rakom pomou ore, u jednoj bici kod Bara, savlada Grubeu, koji i sam pogibe. Pouen iskustvom, on nudi izmirenje Branisavljeviima i ustupa nekima na upravi pojedine upanije. Sami Branisavljevii nisu vie sloni izmeu sebe; jedni primaju ponuene upanije, drugi idu u Raku, a trei i dalje ostaju s Grcima. Smrt upana Vukana u Rakoj znatno je pomogla oru da se ne samo uvrsti, nego i da pojaa uticaj Zete. U Rakoj behu nastali metei i ore ih iskoristi, da na tamonji presto dovede sinovca Vukanova, Uroa, koga su roaci kao suparnika bili zatvorili. Prirodno je, da se Uro oseao za to obaveznim oru, i da je u njemu gledao zatitnika. Ovaj uspeh orev doveo je do novih sukoba s Branisavljeviima, koji se sad svi obraaju za pomo grkom zapovedniku u Drau. U Drau vie nije bio Jovan Komnin; od 1118. on je postao car Vizantije. U Drau se pamtila njegova politika prema zetskim dinastikim spletkama i s toga novi zapovednik rado poe u zajedniku akciju s njima. Srpski pretendenti, s vizantiskom vojskom, pooe u dva maha na Zetu. Drugi put kralj ore bi potuen i pobee u Crmnicu. Zemlja, zamorena tim dinastikim pregonjenjima, poe da se buni. Prvi se die Kotor, a i Raka se odmetnu od Zete. Kralj ore, kao begunac, lutajui iz mesta u mesto, pade u ruke protivnika i bi odveden najpre u Dra, a odatle u Carigrad, gde je i umro. Za kralja u Zeti, kao grki vazal, doe Gradihna Borisavljevi. U tim borbama izgubljene su glavne tekovine Vojislavljeve i Mihajlove drave. Zeta je izgubila slobodu i dola je ponovo pod vrhovnu vlast Vizantije. Izmuen, narod je doekao tuinsko posredovanje kao neku vrstu olakanja. Glavni predstavnici narodnog suvereniteta bili su teko kompromitovani; izgledalo je da zemlja postoji i mora da strada samo zbog njih. Na Stonu je nedavno izblie prouena jedna mala crkva Sv. Mihajla. Ceo njen sklop i graevinski i dekorativni upuuje nas na kraj XI ili na poetak XII veka. Samo ime sveca kome je crkva podignuta potsea ivo na zetske gospodare, kod kojih je ime i kult Mihajlov est i razumljiv. Ston je, zna se, bio u njihovoj vlasti. U toj crkvi ouvana je freska vladara ktitora, na alost, bez imena, i jo poneto od starog ivopisa. To je najstariji portret naih vladara, a to su "ujedno i najstariji srednjevjekovni afreski u itavoj Jugoslaviji". Lj. Karaman, koji je podrobno prouio tu crkvu, nalazi, da je ovaj stonski ivopis "rustina ali vrlo interesantna interpretacija ranoromanikog italskog slikarstva"

8 Srbija za vreme borbi Vizantije i Ugarske

Maarska kraljevina, koja se tokom XI veka razvila i ojaala, oseala je od poetka XII veka neodoljivu potrebu da dobije izlazak na more. Njena ekspanziona snaga traila je sem toga i drugih puteva. Odbaeni sa nemakih granica, Maari se upuuju prema Balkanskom Poluostrvu kao podruju slabijeg otpora. God. 1102. oni su prisilili Hrvate na zajedniki dravni ivot, a do 1110. pokorili su i primorske gradove koji su pripadali Mlecima i itav niz severnih ostrva u Jadranskom Moru. Radi tog prodiranja u Dalmaciju razvilo se suparnitvo izmeu Mletaka i Maarske, koje je s izvesnim prekidima trajalo dve-tri stotine godina, podravano ivotnom potrebom Maarske da ima svoju obalu. Poto su dobili Hrvatsku i Dalmaciju, Maari su oko 1136. god. doprli i u Bosnu i dobili veliku upu Ramu, koja od 1138 ulazi u maarsku kraljevsku titulu. Maari tako dolaze u neposredne veze sa Hrvatima i Srbima balkanskog podruja i ivo utiu na njihov politiki ivot. Vizantija, koja se pod tri energina cara iz dinastije Komnena, pod Aleksijem, Jovanom i Manojlom, od 1081-1180. god., digla ponovo i obnovila svoj stari sjaj i svoju mo, morala je doi u sukobe s Maarskom, koja je tako snano zakoraila na Balkan. Maarsko irenje vrilo se na podruju koje je bilo pod suverenitetom vizantiske krune i na njen raun. Politika podozrenja

Vizantije pojaale su i porodine spletke. Car Jovan Komnin bio je maarski zet i kao takav posveen u njihove porodine krize. Razumljivo je, da su u tim trvenjima i jedni i drugi, i Maari i Grci, obraali posebnu panju srpskom dranju. Ako i kad doe do borbe oni e se voditi ili na samom podruju gde Srbi ive ili na njegovim granicama; u takvoj prilici dranje Srba moglo je ponekad da bude odluno. Otud nastojanja Maara da sa Srbima uu u to tenje veze, kao i tenje Grka da meu Srbima nau za sebe to pouzdanije poglavice. Oko 1127. god. dolo je do rata izmeu Vizantije i Maarske. Maarska vojska osvoji Beograd i njegovim kamenjem stade pojaavati zemunski grad. Maari su bez muke prodrli sve do Nia i Sofije, a delimino jo i dalje, ak do Filipopolja. Car Jovan pohita da ih suzbije. Kombinujui napadaj s kopna i s vode, on uputi pojau flotu uz Dunav. Potisnuvi Maare s Balkana, on ih, zbunjene, potue na levoj obali Dunava, kod Hrama. Po njegovu povratku Maari pomognuti od eha, ponove napadaj na Branievo. Car se ponovo vraa na Dunav da ih odbaci, ali je pohod bio urno spremljen i zavrio je dosta jalovo. U vezi s tim ratovanjem javlja se i ustanak Srba, koji su izmoreni meusobnim borbama, bili priznali grku vrhovnu vlast. U Rasu je sedeo predstavnik Vizantije. Srbi su digli ustanak potaknuti verovatno od maarskih ljudi. Jednim prepadom oni zauzee Ras. Grki predstavnik, Kritopl, pobee u Carigrad, gde ga car, za sramotu, dade obui u ensko odelo, posaditi na magarca i tako voditi po prestonici. Car sam krenu na Srbe, verovatno posle pohoda na Dunav, i pokori ih. Izvesne zarobljenike preselio je ak u Nikomidiju. Dukljanska Hronikabelei za vreme vlade kralja ora Bodinovia borbe s Grcima, poraz i veliko zarobljavanje. U samoj Rakoj tad je bio veliki upan Uro, sinovac Vukanov. Ime Uro, kako je ve napomenuo Jireek, nije srpsko i dolazi od maarskog oblika Ur + osius. Za vreme Uroevo veze izmeu Srba i Maara dosta su srdane. Kralj maarske Stevan II, hotei da obie kao naslednika svog polubrata Borisa, bee namenio krunu svom bratu od strica, slepom Beli. On je Belu i oenio jednom srpskom princezom, Jelenom, erkom Uroevom, malo pred svoju smrt (1. marta 1131.). Ova srpsko-maarska dvorska veza bila je od znatna uticaja na razvoj daljih dogaaja. Maari su teite svoje politike ovog vremena vidno preneli na balkanska pitanja. Njihova borbena linija prelazi Savu i Dunav; oni ak tee da se postepeno uvrste i u moravskoj dolini. Uavi u borbe ranije s Mlecima i sad sa Vizantijom, Maari ele, prirodno, da sa slovenskim elementom ostanu u dobrim vezama. Kraljica Jelena i naroito njen brat Belo, koji ivi na maarskom dvoru, vre jak uticaj u Maarskoj. Njihova politika je vrsta, i miroljubiva. Za vlade Bele II i Jelenino dobili su Maari Ramu, a moda i ostalu Bosnu. U osnivakoj povelji manastira atara u Maarskoj, na skupu u Ostrogonu, 1137. god., Bela II "po pristanku cele zemlje" daje bosansko vojvodstvo svom sinu Ladislavu. Nema nikakva pomena o tom kako je Bosna dola u maarski posed; ali ne izgleda nemogue, da je dolazak Maara u Ramu, svakako iz Dalmacije, mogao biti i bez otpora s bosanske strane. Posle smrti kralja Bele (1141. god.), regentsku vlast za njegova maloletnog naslednika Gejzu I, vrili su kraljeva udovica Jelena i brat joj, palatin i ban Belo. S Beloem se jo jae naglaava slovenofilska politika maarske drave. Za mladog kralja Gejzu bi isproena ki ruskog velikog kneza u Kijevu, a Beloeva ki je udata za brata nove kraljice. U ovo vreme, nekako, javlja se u Bosni ban Bori. On je poreklom iz Grabarja, blizu Broda, i imao je poseda na obe strane Save. Kako je i zbog kojih zasluga doao Bori do asti bosanskog namesnika, odnosno bana, nije poznato; zna se samo, da je pripadao jednom jakom brastvu. Ne zna se nita o tom, da li je za bana doao pristankom naroda, ili zahvaljujui svojoj linoj vrednosti, ili kao maarski poverenik. U ovom poslednjem sluaju bilo bi za maarsku politiku tog vremena karakteristino, da je na to mesto postavljen on, Srbin ili Hrvat, a ne koji od maarskih velikaa. God. 1143. dolazi na vizantiski presto car Manojlo Komnin. To je poslednji veliki, pravi car Vizantije; lep, darovit, fiziki vanredno razvijen, poduzetan u velikim planovima i smeo u podvizima. "Manojlo je bio ideal jednog viteza po franakom shvatanju" kae lepo H. Gelcer. Njegova je snaga, istina, bila vie fizika nego intelektualna, ali je imponovala, i dala Vizantiji ugled kakav vie nikad nije imala, naslanjajui se na tekovine dva njegova velika romanska prethodnika. Za njegova vremena proao je drugi krstaki pohod preko vizantiskog podruja u Evropi, 1147., i opet ne bez kriza i sukoba. Carevi sukobi sa zapadnjacima dadoe povoda

Normanima da obnove svoje davne napade na istonoj obali Jadranskog Mora i da napadnu i druga podruja Carevine. Kad ih je Manojlo potukao i kad se spremao da ih napane i u Italiji, Normani pokuae na sve naine da zabave cara nekim domaim zlom. Obratie se ak i Maarima, pa i nama Srbima, da bi se krenuli protiv Vizantije i olakali njihov poloaj. Teko je utvrditi, da li je srpski ustanak iz 1149. god. u kakvoj vezi s tom agitacijom, ili je ta veza samo kombinacija grkih hroniara po koincidenciji dogaaja. Istina je, samo, da je veliki upan raki Uro Prvoslav ustao protiv Vizantije. Car Manojlo, osvojivi od Normana Krf, doe s vojskom lino u Srbiju i zauze Ras. Srbi su se bojali otvorena sukoba s njime, pa se povukoe u planine. Ostavivi kao svog namesnika Konstantina Anela on je poao da pokori i ostale pobunjene strane. Zetski knez Radoslav ne bee se pridruio ustanku i s toga je sad bez bojazni iziao pred cara. Manojlo ga je lepo primio i ostavio ga, da kao njegov vazal vlada i dalje. Poto je na juri osvojio grad Gali nie Zveana car se morade vratiti u Ras, jer su Srbi tu bili pritesnili njegova namesnika. Srbi se ponovo povukoe u planine, kuda ih grka vojska nije smela da goni. Kako je u to vreme nastala i zima, car Manojlo popali Uroev dvor, opleni okolinu Rasa i vrati se u Carigrad. Idue godine on vie nije hteo da kree na Srbiju, dok je u gori bilo lista, nego po staroj taktici, preporuivanoj jo od PseudoMavrikija, saeka da list opane, kako bi Srbi imali manje sklonita, a njegova vojska manje iznenaenja. Srbi su za to vreme uli u savez s Maarima i ekali pomo od njih. Obaveten o tom car je poao u Ni, da odatle lake sprei spajanje srpske i maarske vojske, ako bi ova pola starim putem niz moravsku dolinu. uvi, verovatno, za izvesna kretanja oko Save on pouri iz Nia i preko Lugomira izbi na Savu, a odatle na Drinu. Ova reka je, kae Kinam, savremeni grki hroniar, razdvajala Bosnu "od ostale Srbije". Maari su za to vreme ve bili stigli u Srbiju, verovatno preko Bosne. Njihove pomone ete sainjavahu Peenezi i muslimansko hazarsko pleme Kalisija, koje bee naseljeno oko Sremske Mitrovice i koje je, nema sumnje, u vezi i sa mesnim nazivom Kalesija kod Zvornika. Kod Drine doe do prvih sukoba. Car je za to vreme s veim delom vojske ekao na seenikom putu da bolje razmotri optu situaciju, pa onda krenu na Taru, gde se behu zdruile srpske i maarske ete. U borbi su obe strane pokazale mnogo junatva, ali su Grci, bolje voeni, odneli pobedu. Naroito se u toj borbi lino istakao sam car. Borio se kao legendarni Roland, spasavajui svoje iz najteih situacija. U dvoboju s maarskim voom Bakhinom, jednom grdosijom retke snage, dobio je ak jedan strahovit udarac po glavi, iju je smrtonosnost odbila samo jaka kaciga, koja mu se ipak bila zasekla u meso. Na kraju tog stranog dvoboja car je ranio Maara po ruci i zarobio ga. Bakhinovim padom reena je i bitka. Tad se pokorio i Uro. U pokajnikom odelu doao je on caru u tabor i molio i dobio oprotaj. Ustavi ispred carevih noga, on se zakleo na vernost i primio obavezu da e pomagati cara sa 2.000 ljudi pri ratovanju u Evropi, na zapadu, a sa 500 u Aziji, na istoku, mesto sa 300 ljudi koliko se dotle davalo. Poto je pokorio Srbe car odlui da kazni i Maare. 1151. god. spremao je napadaj s planom, da mu ovea flota s Dunava pomogne iskrcavanje vojske, koja se okupljala oko Beograda. Kad flota zakasni on je ne htede ekati, nego se amcima prebaci u Srem. Dopro je, plenei, do Fruke Gore, a onda se vratio da uzme due opsaivani Zemun. Broj zarobljenika bio je ovoga puta vei od broja careve vojske. Maarska vojska, koju je vodio Belo, nedovoljno jaka brojem, manevrisala je prema Branievu, hotei moda da ugrozi Grcima veze sa zaleem. Car se uputi odmah na taj kraj, da ugrozi Maare i u Tamikom podruju. Zbunjeni i uplaeni Maari zatraie mir i car im ga dade zadovoljan postignutim uspesima. Maari ne mogoe da preale ovaj neuspeh i s toga se poee spremati na osvetu. U veze s maarskim dvorom ue vizantiski namesnik u Beogradu i Branievu, a carev roak, Andronik Komnen, lep, hrabar i vanredno duhovit ovek, ali cinik, do krajnje mere. On je bio voljan da izda Maarima dunavske grke tvrave pod uslovom da mu oni pomognu dobiti carsku krunu u Carigradu. Manojlo je na vreme pohvatao prepisku o toj stvari i spreio izdaju. Maari domalo preoe u otvoren napadaj, spremivi se dobro i polako. S jeseni 1154. god. krenue oni i opet na Branievo, s pomonom vojskom bosanskog bana Boria, eha i s neto tuih plaenika. Car Manojlo, nimalo iznenaen poe im u susret. Na glas o njegovu dolasku, u maarskoj vojsci nasta zabuna i povlaenje. Zbog nadole vode ne mogae Maari da preu odmah Dunav, nego se uputie

prema Beogradu, da tu prebrode Savu. Prilikom toga povlaenja nastradao je od Maara jedan grki odred, koji je bio upuen da progoni Bosance s banom Boriem, pa naiao na njih. Car je s mukom uspeo, da umiri uplaene Beograane, koji su hteli da se predaju Maarima. Idue godine, kad se car spremao na nove akcije, Maari mu ponudie mir, pobojavi se njegovih veza sa Fridrihom Barbarosom. Car je brzo pristao na mir hotei da dobije slobodne ruke protiv Normana u Italiji. Za vreme ovih maarsko-grkih borbi Raani se ne pominju kao maarski saveznici. Veliki upan Uro II, koji je bio maarski prijatelj, bee potisnut, a kao njegov takmac izbio je Desa, njegov brat. Desa je oko 1150. god. postao gospodar Duklje, Trebinja i Zahumlja, verovatno posle rata s Grcima. Iz god. 1151. postoji jedna njegova povelja benediktinskom manastiru Sv. Marije na Monte Garganu, kojom mu je ustupio ostrvo Mljet. Ojaavi se na svom podruju, Desa je potisnuo brata, moda i kao predstavnik one politike, koja nije htela da se naslanja na Maare. Oba su se brata nala pred carem Manojlom, kivni jedan na drugog, s puno uzajamnih optuaba. ak su i sablje potrzali jedan protiv drugog. Manojlo se opredelio ovog puta za Uroa, nemajui sigurno nikakva dokaza da je prekrio zakletvu. Traio je, naravno, od njega da se na primljenu obavezu zakune jo jednom i uzeo mu je, za veu sigurnost, jo i taoce. Meutim, car nije odbio ni Desu. On je njemu, verovatno kao predstavniku antimaarske struje, dao kao lino leno bogati neki kraj "Dendra", upravo neku "umadiju", uz rake zemlje. On je tako od Dese napravio svog poverenika i venu opomenu za Uroa. Uro se nije dugo odrao. Neposredan uzrok njegovom padu nije poznat, ali je sigurno da je izgubio poverenje kod cara Manojla. Kao njegov naslednik javlja se Belo, moda njegov mlai brat, koji se zbog dinastikih sukoba u Maarskoj sklonio u Raku. Ali Belo ne ostaje dugo na prestolu, nego se doskora ponovo vraa u Ugarsku. Iza njega dolazi na vlast Desa, oko 1150. god. Ovo je bio ovek irih veza i vee energije. Ulazio je u pregovore s Nemcima, a izgleda da se orodio i sa mletakim dudom Vitalom II Mikijelijem, udavi svoju ker za njegova sina Leonarda. Glavnu svoju aktivnost razvio je Dasa u Zeti, gde je potisnuo tamonjeg kneza Radoslava na primorje od Kotora do Skadra. Prema Vizantiji bio je Desa s poetka lojalan i povratio joj je onu oblast "umadije", koja mu je bila ustupljena kao lino leno. Ali, god. 1162., kad je u Ugarskoj digla glavu antigrka stranka i proterala jednog Manojlovog kandidata za presto, Desa poinje politiku koja nije bila dovoljno pouzdana za Grke. On ponovo zauzima ustupljenu oblast "umadije" i ustruava se, sve do dolaska careva u Ni, da uputi u grku vojsku obavezni broj pomonih eta. Manojlo s toga sumnja u nj, veruje u neke opasne veze Desine s Maarima i na kraju odluuje, da Desu ukloni iz Srbije povedavi ga sa sobom kao zarobljenika. Maarska je tokom 1162/3. god. bila poprite ogorenih dinastikih kriza, koje su, zbog vizantiskog posredovanja, dobile isto politiki karakter. Posle dugih borbi pobednik je ostao Stevan IV, sin kralja Gejze. Za vreme tih borbi bosanski ban Bori drao je stranu vizantiskog kandidata, isto kao i stari Belo, koji je u to vreme bio ban Hrvatske. Posle Stevanove pobede Belou nestaje traga; po svoj prilici svrgao ga je mladi kralj kao svog protivnika ili je poginuo u vreme tih meusobica. Isto tako maarski kralj se osvetio i banu Boriu, poslavi na nj s vojskom nemakog viteza Gotfrida, rodonaelnika porodice Kelad. Jedan mutni izvor pominje, da je bosanski voa bio potuen i da je Gotfrid radi svog uspeha postao miljenik kralja Stevana. Kao kraljev pristalica verovatno je doao s Gotfridom u Bosnu i jedan knez Kotroman, koji je s kraljem Stevanom 1163. god., kao svedok, potpisao povelju s povlasticama spljetskoj crkvi. Moda je taj Kotroman, "Got", kako ga zovu dubrovaki izvori XV veka, pravi rodonaelnik bosanske dinastije Kotromania.

TREI PERIOD 1 Stevan Nemanja

Politika aktivnost Nemanjina, gotovo kroz ceo njegov ivot, uslovljena je upornom borbom izmeu Vizantije i Maarske o prevlast u severnim delovima Balkanskog Poluostrva. Zahvaljujui toj borbi, naroito posle smrti monog cara Manojla, uspelo je Nemanjinom dravnikom talentu da Srbiju razvije kao osetnog politikog inioca na Balkanskom Poluostrvu i da joj da dravni program meu srpskim i srodnim slovenskim plemenima za itav niz vekova. Od Nemanje poinje prava srpska drava Srednjega Veka; do njegove pojave mi smo imali samo historiju plemena, lokalne pokrete i line pokuaje, ali nismo imali prave dravne misli. On je, kako je to ve lepo istakao njegov sin, Stevan Prvovenani, "skuplja izgubljenih delova svog otaastva, a i obnovitelj". Pre Nemanje, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raka, behu dva jaka i nepomirljiva suparnika. Zeta, kao primorska oblast, bila je pod jakim uticajem stare romanske kulture i sa mnogo elemenata njene etnike tradicije. Bar, sa katolikom arhibiskupijom, bio je jedan od glavnih rasadnika te kulture; posle Kotor i Dubrovnik delovahu sa svoje strane. Tu je gotovo iskljuiv uticaj zapadne crkve. Svi natpisi do kraja XII veka pisani su tamo latinski, kao i mnogo pominjana Dukljanska Hronika. Poznata je injenica, da poetkom XII veka, kad se Nemanja rodio, u unutranjosti, blizu Podgorice, nije bilo pravoslavnog svetenika i da je novoroeni bio krten po zapadnom obredu. Pored Srba, u Zeti je bio dobar procenat Romana i Arbanasa i uticaj te etnike meavine morao se i politiki oseati. Prema takvoj Zeti stala je konzervativna, patrijalhalna i rasno mnogo istija Raka, u kojoj se uvao narodni jezik i s njim ostalo narodno naslee. U njoj je uticaj istone crkve, s narodnim slovenskim elementom, bio toliko jak, da je Nemanja, kad se vratio u tu oblast, mogao i po drugi put biti krten i to, naravno, po istonom obredu. Izmeu takve dve oblasti moralo je, po sili prilika, doi do borbe. Prva srpska drava obrazovala se u Rakoj i odatle je poela srbizacija susednih oblasti. U XI veku Zeta je uspela, da se prva iupa ispod grke vlasti i da postane vodea sila meu Srbima. Ali ta njena prevlast traje kratko; jedva neto vie od pola veka. Periferiski delovi jednog naroda, kao i periferiske oblasti, ne mogu biti jezgra jedne velike drave. S toga je pojmljivo, to Zeta ili dalmatinska Hrvatska nisu mogle nikad okupiti pod svoju vlast sva narodna plemena, ili su to inile samo privremeno, u izuzetno povoljnim prilikama. S Nemanjom je i to pitanje reeno definitivno. Osnova srpske srednjevekovne drave postala je Raka, koja se nalazila u sreditu srpskih oblasti i po tom svom sredinjem poloaju ona je bila centralni deo celog naeg dravnog organizma. Nemanjina porodica poreklom je iz Zete. U njoj se esto ponavljaju imena predaka, kao to je to i inae est sluaj, i mi po tim imenima moemo praviti izvesne zakljuke. Nemanjin prvi sin nosi ime Vukan, Vukana Nemanjia ore, Stevana Nemanjia Radoslav, a to su sve poznata imena iz zetske dinastije. Vukan je bio poznati Bodinov roak i moni upan u Rakoj; moda je on i neposredni predak Nemanjin. Otac Nemanjin izgleda da se zvao Zavida; koliko se dosad zna, on nije bio linost od veeg znaaja. On je za vreme dinastikih borbi u Rakoj, posle Bodinove i Vukanove smrti, bio proteran otuda i sklonio se za izvesno vreme u Zetu. Tu mu se 1114. god. rodio Nemanja, u Ribnici kod Podgorice. Ima predanje, da je tu posle podignut manastir Sv. Petra i Pavla. Kad je njegov otac uspeo da se vrati u Raku "na stalno mesto", posle poraza kralja ora, Nemanja bi krten ponovo. Hotei, da njegov sin u Rakoj mogne biti od uticaja i vrsta korena, otac je uinio tu karakteristinu promenu, nesumnjivo kao oevidan ustupak shvatanjima, koja su vladala u toj zemlji. Ako je to krtenje eleo sam Nemanja onda je to jasan znak njegove politike uviavnosti i gipkosti. Ovo prekrtavanje ujedno ilustruje protivnost izmeu obadve kulture, u Zeti i Rakoj, i oseanje njihovih pripadnika kad se nau na poslu u drugoj sredini.

Mladost Nemanjina bila je veoma burna. U svojoj oblasti, u koju su spadale Podgorica, Ibar i Rasina do Morave, on je poeo svoje prvo administrativno-politiko delovanje. U porodici je postojala tradicija uzajamnog progonjenja i nepoverenja; sablanjive scene otimanja o vlast bile su na dnevnom redu. Njima je bio zaraen i sam Nemanja. Ambiciozan i bez mnogo obzira on je hteo da preskoi stariju brau. Njegov sin biograf ne krije, da je radi toga, prirodno, bio omrznut od brae i da je izazvao njihov otpor. Nemanja je s poetka vodio grkofilsku politiku raunajui da e pomou nje doi pre do uticaja. Tako je dopro glas o njemu i do cara Manojla. Car je, pri svom dolasku u Ni (moda 1162. god.), pozvao Nemanju i da ga ohrabri u tom pravcu bogato ga je obdario, dao mu oblast Duboicu kod Leskovca kao venu batinu i proglasio ga u njoj samovlasnim. Ponovio je, dakle, i s njim donekle ono, to je ve ranije probao sa Desom. Car je, uklonivi Desu, a davi Nemanji naroit znaaj, svakako hteo da u Srbiji stvori istu situaciju. U sluaju novih zapleta sa Maarskom nije hteo da ima neprilika i sa srpske strane. Maare je car Manojlo bio sasvim pritesnio. Kraljevi Bela morao je iveti u Carigradu, gde su ga i oenili, a Beline zemlje, Dalmacija sa junom Ugarskom (ispod Velebita), morale su doi pod carigradsku upravu. Maari su radi toga ogoreni i spremaju otpor. Car Manojlo, obaveten o njihovu nezadovoljstvu i unutranjim trzavicama, u dva maha upada u Maarsku, 1163./4. god. God. 1164. uzeo je car juriem Zemun i poharao itav Srem. Uz Grke su ili i obavezni odredi Srba. Druga grka vojska, pod vostvom Jovana Duke krenula je na zapad, preko Srbije i Bosne na Dalmaciju. Bez velikog otpora Grci su uzeli 57 gradova od Spljeta do Bara. Pokorili su tom prilikom Bosnu i Dalmaciju i naterali ih, da priznaju grku vrhovnu vlast. U severnoj Dalmaciji postade grki namesnik Niifor Halufa, a u junoj s Dukljom kir Izanacije. Srem i susedne oblasti dooe pod vlast Kostantina Anela i Vasilija Tripsiha. Za njihove uprave podigoe se poruene kule zemunske, a utvrdie se i beogradska gradska platna. Isto tako bee obnovljene utvrde Branieva i Nia, a Branievo jo i naroito naseljeno. U ovo vreme u Srbiji se ponovo javlja Desa. Ne znamo kako je otiao iz Carigrada, da li s kakvom carevom dozvolom ili kao begunac, ali u Srbiji on je ponovo protivnik Vizantije. Kad se car spremao da krene na nj, Desa se prepane i zamoli da ga car primi. Manojlo, uvek dosta lakoveran, primi ga; istina, s mnogo prekora ali bez gore tete. Desa mu se dodue zakleo na vernost, ali bez namere da dri obavezu. "Zakleh se jezikom", govori za nj jedan grki pisac, "ali srce osta bez zakletve". Nemanja je za to vreme bio povuen, i svakako na strani Manojlovoj. Iz tog vremena su njegove zadubine u Kurumliji, Sv. Nikola i Bogorodiin Manastir. Mletaka Republika koja se ranije obraala za pomo Vizantiji zbog osvajake politike Fridriha Barbarosa u severnoj Italiji, poe vidno da menja svoje dranje kad vide Grke kao gospodare Dalmacije. Ona se priblii Maarskoj kao prirodnom savezniku protiv Grka. U isti mah poeli su da rade i meu srpskim plemenima, naroito u Rakoj, kako bi ih digli protiv Vizantije. Na novi rat se nije dugo ekalo. Maari krenue vojniku akciju ve 1166. god., da potisnu Grke iz novodobijenih oblasti. Prve uspehe postigli su u Dalmaciji, gde nije bilo mnogo carskih posada, a potom i u Sremu. Maarski uspesi s jedne strane, a napredovanje Grka u Italiji, gde su zauzeli vani Jakin s druge, opredelie Mletke da stupe u otvoren savez s Maarskom. Car Manojlo, sagledavi opasnost, rei se da celu ovu akciju ugui u zametku. Na Maarsku krenue tri vojske, jedna s Dunava, a druge dve ak preko Vlake i Moldavske, da upanu u srce zemlje, izvodei jedan dotle neupotrebljavani strateki manevar. Dok je glavna maarska vojska operisala prema Dunavu, zale su dve grke vojske duboko u njihovo podruje izazvavi optu paniku. Maari bie prisiljeni da preko posrednika mole primirje. Verovatno zbog nekih njihovih preteranih zahteva ne doe do mira, nego se ratovanje nastavi i cele 1167. god., i to na maarsku tetu. U Sremu i Dalmaciji grku vlast predstavljahu, kako smo videli, carski namesnici; dok su u Rakoj, Bosni i ostacima Zete vladali domai gospodari pod vrhovnom vlau Grka. Srbi iz Rake, za vreme ovog ratovanja, ispunie svoje obaveze prema Grcima, poslavi u njihovu vojsku svoje odrede, koji se pominju na grkoj strani u borbama po Sremu. Ali, izgleda, da je ba zbog tog uestvovanja dolo do nekog prevrata u zemlji. God. 1168. nenadno izbija na povrinu Nemanja i

to, mimo sva oekivanja, domalo kao protivnik Grka. Vesti o ovom periodu nae historije veoma su mutne i ovek teko moe dobiti sliku o pravom razvoju prilika. Sasvim su nejasni podaci o Desinoj sudbini. Sigurno je samo jedno, da je ustanak u zemlji izbio povodom uea Srba u ovom ratu, i da je car Manojlo lino doao da ga ugui. Velikog upana srpskog uhvatio je i poveo u Carigrad kao roba. Desa je, koliko se ini, bio za Maare. Ali nije jasno kako se Nemanja, miljenik cara Manojla, naao doskora kao protivnik Grka. Njihovi izvori pominju ga s mrnjom, kao oveka drska i nezajaljiva i kao nepouzdana. Nemanjin sin i biograf, Stevan Prvovenani, opisujui oevu mladost, kae, kako su ga starija braa zamrzela, to je radio u svojoj zemlji sve na svoju ruku, ne savetujui se s njima. Po svoj prilici, njima se nije sviala njegova politika, koja je prvih godina bila grkofilska. Desu je smenio u Rakoj Nemanjin stariji brat, ije je ime, izgleda, bilo Tihomir. Ovaj s ostalom braom uhvati Nemanju i baci ga u tamnicu. Iz tog zatvora Nemanja se naskoro spasao, ne znamo ijom pomou, i odmah se spremao na osvetu. Uspeo je da ostane u Rakoj pobedilac i da nagna brau da trae sklonita u tuim stranama. Meni se ini, da bi objanjenje za sve ovo prianje mogli dati ovako. Nemanja se, verovatno, nadao, da e mesto Dese doi on kao dotadanji predstavnik grke stranke, dok je Manojlo doveo na presto njegova najstarijeg brata. Ljut zbog toga Nemanja menja svoju politiku, i savladavi brau trai naslona kod Maara i njihovih saveznika. Moda se njihovom pomou i spasao iz zatvora. Tako razumemo i zato car protiv Nemanje alje Tihomira sa svojim pomonim etama, meu kojima je bilo Grka, Franaka i Turaka. Nemanja doeka protivnika na Kosovu, kod Pantina, i strano ih potue. Sam Tihomir zaglavi tom prilikom u Sitnici. Nemanja, sad kao protivnik Vizantije ulazi u tenje veze sa Mlecima, koji su zbog svog odmetnitva od Vizantije izazvali gnev Manojlov protiv sebe. Mleani u Primorju poinju ivu akciju protiv Grka. Nemanja eli da im se pridrui, i to ba akcijom u tom pravcu, prema Primorju, a posebno prema Kotoru. Kad je mletaka flota, koja je organizovana na brzu ruku posle napada na mletake trgovce u Carigradu (12. marta 1171.), krenula u septembru te godine prema istoku, pokorila je, uz put, Trogir i Dubrovnik. Tada je nekako poela i Nemanjina akcija. U isto vreme Nemanja je uao i u veze s Maarima i preko njih sa austriskim vojvodom, koji je bio u srodstvu s maarskim kraljem. S toga je jednu svoju vojsku Nemanja uputio i u moravsku dolinu, ugroavajui saobraaj izmeu Nia i Beograda. Imamo iz tog vremena nekoliko zanimljivih podataka o Srbima. U Ravnom, dananjoj upriji, na sred moravskog puta, bilo je srpsko stanovnitvo. Ono nije htelo da pusti u grad saskog kralja Hajnriha Lava, krajem marta 1172., kako su ih grki pratioci kraljevi kao carske podanike nagonili na to. Srbi su oevidno bili uzbunjeni Nemanjinom akcijom, i nisu hteli da prime saskog kralja kao grkog prijatelja. Nemcima su Srbi, u svojim umama, izgledali divlji, neobuzdani i suroviji od ivotinja, sa dosta podmuklosti. Srbi su blizu Ravnog izvrili i jedan neuspeli noni napad na njihov dobro uvani tabor. Srbi su, pisao je skoro u isto vreme Viljem Tirski, "narod neobrazovan, bez svake discipline, stanovnik gora i uma, nepoznat sa zemljoradnjom. Srbi su bogati domaom sitnom i krupnom stokom, mlekom, mesom, medom i voskom." Drski i nasrtljivi, oni napadaju susedstvo i ugroavaju mir. Kod Maara brzo nasta promena. Posle smrti kralja Stevana (4. marta 1172. god.), kad se Manojlo bee krenuo s vojskom da im za kralja dovede svog kandidata Belu, pogrenog Aleksija, doeka ga u Sofiji njihovo poslanstvo i zamoli da im svog kandidata uputi na presto. Kad je tako bez muke reio pitanje Maarima, car se okrenu protiv Srba. Mleii behu, meutim, nastradali u istonim vodama i od njih se nije imalo emu nadati. Uplaen, Nemanja se povue u planine i otud porui caru da hoe da se pokori. Kad je razabrao da se moe nadati milosti, stigao je pred Manojla gologlav i bosonog, s golim rukama do lakata, s konopcem o vratu, podnosei caru ma, da s njim uradi to hoe. Ovaj stav potsea u naem narodu na scenu pri krvnom umiru, kad krivac dolazi da moli milost. Pred carem Nemanja je pao niice i molio za oprotenje. Car se smilovao, ali ga ipak povede sa sobom u Carigrad, da mu ukrasi pobedni trijumf. Visok i naoit Nemanja je bio od svih primeen, a carigradska publika, kao i njeni pisci, nije tedela s potsmehom na njegov raun. U pohvalnoj besedi caru arhiepiskopa Jevstatija pominje se, da je Nemanja bio "na bolje okrenut" vie

ranama nego grozom. Srpski narod je u toj besedi oznaen kao "veliki", a Nemanja kao "uven" ili "slavan". Posle ove teke lekcije Nemanja vie nije pomiljao na otpor protiv Manojla. Sav se dao na sreivanje prilika u svojoj dravi. Naroitu je panju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jaanju pravoslavlja. Protiv jeretika je upotrebio vrlo otre mere: njihovom uitelju odrezao je jezik, a sledbenike je ak i spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio, a knjige spalio. Njegova braa morala su da mu se pokore i priznaju njegovu vrhovnu vlast, da bi mogla da zadre svoje oblasti. Kraj oko zapadne Morave drao je Stracimir, koji je osnovao Bogorodinin Manastir u Gracu (aku), a u Zahumlju je vladao "veliki knez" Miroslav, osniva manastira Sv. Petra na Limu, za kim je bila udata sestra bosanskog bana Kulina. Miroslav je navukao na se prekore papske kurije i 1181. god. prokletstvo jednog papinog legata, to je uzeo zatitu neretljanske Kaie, koji behu ubili spletskog biskupa Rajnerija, i to je zadrao za se biskupov novac. Sem toga, Miroslav je spreavao da se urede odnosi i popune mesta u nekadanjim katedralnim seditima njegove oblasti. Miroslavov urak, poslovini bosanski ban Kulin, javlja se pouzdano od 1180. god., a verovatno je i od ranije vladao u Bosni. Moda je on doao neposredno iza bana Boria, negde odmah iza 1163. god. Sad je, kao i Nemanja, priznavao vrhovnu vlast Vizantije. Jo u punoj mukoj snazi, sa 58 godina, umro je 24. septembra 1180. god. silni car Manojlo, poslednji veliki car Vizantije. Njegova vladavina, mada puna uspeha, bila je u stvari vie niz sjajno izvedenih vojnikih manevara, nego dravnikih konstrukcija. I s toga je, jo za njegova ivota, bilo jasnih znakova da Vizantija pati od dosta nevolja, koje on nije uspeo da otkloni; posle njegove smrti zlo je, naglo i nepotedno, uzelo neodoljiv mah. Carev sin, Aleksije, bio je maloletan, a njegova okolina, odmah od prvog dana, poe borbu za vlast. Vetim spletkama i s retkim cinizmom doepa se prestola Andronik Komnen, roak Manojlov, ovek velike darovitosti, ali jo vee pokvarenosti i svireposti. im su neprijatelji Vizantije saznali za Manojlovu smrt i za krize u dinastiji, spremie se da povrate i okaju sve, to su izgubili za Manojlove vlade. Ve u zimu 1080/1. zauzeli su Maari severnu Dalmaciju zajedno sa mletakim ali njima odanim Zadrom. Na vest, da je u Carigradu zatvorena Manojlova udovica, preao je maarski kralj Bela, prijatelj i tienik Manojlov, 1182. god. u otvoren napadaj i na dunavskoj liniji, prema Beogradu i Branievu, poto je zauzeo Srem. Pokolj Latina u Carigradu, koji su pomagali nepopularnu vladu careve udovice, izazva protiv Vizantije ogorene proteste i ubrza odluke za osvetu. Kad pogibe careva udovica i posle mladi car Aleksije, uz druga lica iz carske kue i aristokratije, Andronikova vladavina bi igosana kao najgrublja. I Stevan Prvovenani kod nas zabeleio je, kako u Carigradu nastade "car ljuti i krvoprolijatelj". Protiv Vizantije die se maarski kralj Bela i s njim u savezu Nemanja i, kako izgleda, bosanski ban Kulin. Bela je hteo da sveti carevu udovicu, svoju svastiku, a u stvari da nastavi ekspanzivnu politiku Maarske, koju Manojlo bee zaustavio. Nemanja je iao za tim, da oslobodi Srbe od Vizantije i da proiri svoje dravno podruje. Bosanci su ratovali uz maarsku vojsku. Vizantisku vojsku u istonoj Srbiji, prema Maarima, vodili su Aleksije Vranas Andronik Lapardas. Na glas, da je Andronik preuzeo vlast u Carigradu, meu njima nastadoe nesuglasice i potom rastrojstvo u vojsci. Vranas je bio za Andronika, a Lapardas protiv njega. Ovaj drugi napusti vojsku i krenu za linim avanturama. Razumljiva je stvar, da ova vojska nije mogla biti podesna za vee akcije. Maarska i srpska vojska potisnula je Grke iz moravske doline i prodrla je sve do Sofije, opljakavi Beograd, Branievo, Ravno, Ni i samu Sofiju. Maari su tu prekinuli ratovanje i vratili se natrag, a Nemanja je ostao da dalje ratuje za svoj raun. Glavna Nemanjina osvajanja izvrena su u ovo vreme, od 1183-1190. godine; na alost, tana hronologija njegove aktivnosti jo nije utvrena. On je potpuno pokorio Zetu u celom njenom opsegu, zajedno sa Skadrom, i itavo bokeko primorje. Od svih gradova izdvojio je i potedio Kotor (1185. god.); u njemu je ak sazidao i svoj dvor. "Grko je ime istrebio", pie Prvovenani, "da im se ne pominje otad u toj oblasti". Tom prilikom uklonjena je iz Zete i stara domaa dinastija, odnosno njen poslednji vladar, veliki knez Mihajlo. 20. avgusta 1189. god. nala se Mihajlova ena Desislava, u pratnji barskog arhiepiskopa Grgura i nekih drugih dvorskih ljudi, kao begunica u Dubrovniku, gde je predala optini dve lae.

Barski arhiepiskop uzalud je traio veza i moda pomoi kod svog spljetskog u Hristu brata; u ovaj mah nije bilo nikog, ko bi hteo i mogao da sprei Nemanjinu akciju u tom pravcu. Od junih primorskih gradova protiv Nemanje se s uspehom odrao jedini Dubrovnik. Jaki gradski bedemi titili su malu republiku pod Sv. Srem s kopna, dok za udar s mora Nemanja nije imao dovoljne flote. Prema dubrovakim hronikama, pisanim kasnije, ali ponajvie na osnovu stare grae, napad na dubrovako podruje izvela su 1184.(?) god. Nemanjina braa, humski gospodar i neposredni sused Miroslav i Stracimir. Miroslavljeva flota stradala je 18. avgusta kod Poljica, preko puta od malog ostrva Koloepa, a Stracimirov pohod na Korulu, posle gubitka flote, zavrio se s potpunim neuspehom. Pouena iskustvom, braa su ponovila napadaj idue godine na Dubrovnik samo s kopna, ali i opet bez sree. 27. septembra 1186. potpisan je ugovor o miru koji je i ouvan. upan Nevdal i Druina Vidoevi doli su u Dubrovnik i utvrdili pogodbe mira sa zastupnikom normanske sicilske kraljevine, iju su vrhovnu vlast priznavali Dubrovani kratko vreme od 1185.1192. god., s knezom dubrovakim Krvaem i arhiepiskopom Tribunom. Dubrovani su tim ugovorom dobili slobodnu trgovinu po rakoj dravi; pravo ispae na Nemanjinom podruju i iskoriavanje ume. Humljanima je za to dato pravo slobodnog prometa u Dubrovniku. U leto 1185. krenuta je i velika normanska ofanziva protiv Vizantije, koja je posredno pomagala i Nemanjinim uspesima. Normani uzee Dra i Solun i spremahu se na sam Carigrad. U prestonici izbi buna, kojoj se stavi na elo Isak Anel, od 12. septembra novi car. Andronik bi uhvaen i u strahovitim mukama ubijen. Normani, izgubivi u pljakanju potrebnu disciplinu, bie u jesen poraeni na donjoj Strumi i izgubie sve tekovine. U vreme ovih optih pokreta odmetnula se 1185. god. od Vizantije i Bugarska, pod vostvom brae Teodora i Asana Belguna. Da bi se osigurali od Vizantije, koja je, pored svih unutranjih nezgoda, pokuala da ustanak ugui, Bugari uoe u veze sa Kumanima preko Dunava i sa Nemanjom preko Timoka. Nemanja je s planom irio svoju akciju prema Bugarskoj; osvojio je Ni i prodro u timoku dolinu. Tu je zauzeo i poruio gradove Svrljig, Ravno kod Knjaevca i Koelj. Pokuaj cara Isaka 1186/7. god., da pokori Bugare, nije imao uspeha; oni su za nepune dve godine ve uspeli da prilino razviju svoju snagu. Car Isak je u ovoj tekoj situaciji za Carevinu pokazivao vie energije nego to se od njega moglo oekivati. Da se oslobodi najopasnijeg protivnika, on se izmirio s Maarima i oenio se erkom kralja Bele. Uz nju je trebalo da dobije i izgubljene gradove u moravskoj dolini. Ali je Nemanja, uavi u to podruje kao osvaja, hteo tu i da ostane, oseajui i privredni i vojniki znaaj moravske doline. S toga je on, po svoj prilici, i pomagao bugarski ustanak i odravao veze s njima. Na glas, da je 3. oktobra 1187. sultan Saladin osvojio grob gospodnji, krenu se moni nemaki car Fridrih Barbarosa na nov krstaki pohod. On, koji je vek proveo sporei se sa Rimom i nosio ig nekadanje crkvene kletve, hteo je, pred kraj ivota, da jednim velikim delom, idealom tadanjeg vitetva, dade dokaza o svojoj dubokoj hrianskoj odanosti. Srbi su, izgleda, znali za nj. On je bio poznati protivnik Vizantije u Italiji. Kako je Nemanja doao s njim u vezu ne moe se pouzdano tvrditi, ali ini se, da je posrednik bio istarski krajiki grof i titularni vojvoda Hrvatske i Slavonije, Bertold Andeks. Nemanjin brat Miroslav pregovarao je s njim da za svog sina Toljena uzme Bertoldovu ker. O Boiu 1188. god. doli su Nemanjini poslanici u Nirnberg, caru Fridrihu, s porukom, da njihov gospodar rado oekuje krstae u svojoj zemlji. Kad je u maju idue godine car krenuo iz Regensburga poznatim putem preko Maarske i stigao u moravsku dolinu, mogao je da vidi neposredno razliku izmeu srpskog i grkog ponaanja. itavim putem, do Nemanjine granice, napadali su grki najamnici i drugi pljakai, ponajvie po zapovesti branievskog zapovednika, prtljag i pozadinu krstake vojske. Nemanja je, meutim, pozdravio cara, kad je 27. jula stigao u Ni, zajedno sa svojim bratom Stracimirom, najsrdanije. Oni donesoe vojsci obilate ponude u vinu, jemu i mesu. Nemanja je izloio caru svoju antigrku aktivnost i ponudio mu svoju saradnju; da se oprosti grke vlasti, on je pristajao da prizna Fridrihovu, jer je mogla biti svakako manje neposredno osetna. I Bugari su, isto tako u Niu, po primeru svojih srpskih saveznika ponudili caru saradnju u borbi protiv Grka. Meutim, Fridrih sad nije iao kao neprijatelj Vizantije; naprotiv, on je

ak imao s njom jednu vrstu prijateljskog ugovora o slobodnom prolazu. Car je s toga po svoj prilici u Niu jo bio uzdran. Grci su, naravno, bili obaveteni o svemu ovom. Na putu za Sofiju naioe krstai na vizantisku vojsku, koja je bila toboe upuena protiv Nemanje, ali u stvari spreavala i prolazak krstaa i dolazila s njima do sukoba, u raznim klancima, a posebno sa njihovim odvojenim odelenjima. Krstai su imali naroitih tekoa sa snabdevanjem vojske, jer su im Grci pravili raznovrsne neprilike. S toga u Trakiji doe do pravog neprijateljstva. Ljutit, car Fridrih je pomiljao da izvede ak i napad na Carigrad. U Trakiji on se, u isto vreme, reio i da primi ponude Srba i Bugara, koji su mu mogli biti od znatne vojnike koristi. Sam Nemanja cenio je svoju vojnu pomo na 20.000 ljudi, a Bugari na dva puta toliko. Nemanja, iako ve u godinama, sada je mogao imati dve-tri godine preko sedamdeset, nije malaksavao u svojoj delatnosti, da to bolje i to pre iskoristi sve momente. On je poao za krstaima sve do Trajanovih Vrata, pa je odatle skrenuo na dalja osvajanja, a caru Fridrihu je poslao svoje izaslanike u Andrijanopolj. Pregovore je u ime carevo vodio s Nemanjom Berhtold Andeks, njegov novi prijatelj. Nemanja je osvojio ovom prilikom itav niz gradova: Pernik, Zemen, Velbud, itomisk, Stob i samo Skoplje. U Adrijanopolju, 14. februara 1190. god., dolo je do mira izmeu Grka i krstaa; Fridrih je svakako imao na umu vie Saladina i pravi cilj svog pohoda, nego Isaka i njegove Grke. im se oslobodio te opasnosti, car Isak se rei da svu snagu obrne protiv Srba i Bugara. Brzo preduzeti pohod protiv Bugara nije uspeo; s toga se car za novi pohod protiv Srba spremi mnogo ozbiljnije. U jesen 1190. (ili moda 1191. god.) krenuo je on na Nemanju s dobro opremljenom vojskom. Nemanja se pred Grcima povukao s juga i negde na Moravi primi bitku. U toj borbi proao je ravo. Njegova vojska bi potuena, zemlja tog kraja opustoena, a njegov dvor, verovatno u Kurumliji ili u njenoj blizini, popaljen. Ali Nemanja nije bio savladan; on je borbu mogao nastaviti i negde u svojim planinama Rake. Car Isak je s toga voleo, da se s njim nagodi i pristao je da bude vrlo popustljiv. Dobar deo Nemanjinih osvajanja ostade Srbima; tako sva Zeta, Kosovo s Lipljanom i Metohija do blizu Prizrena. Vizantija je gledala samo da rastavi Srbe od Bugara i da zadri glavna mesta moravskog puta, kao Ni i Ravno. Srbi su, meutim, ve u velikoj meri preplavili okolinu tih mesta i rairili se i prema istoku i prema severu, i to kao vrlo nepouzdani grki podanici. Da obezbedi grki uticaj u Srbiji, car Isak je ugovorio, da njegova bratiina Jevdokija, ki Aleksija Anela, poe za srednjeg Nemanjina sina Stevana, koji e imati da nasledi oca na prestolu. Takvi uslovi mira pokazuju najbolje koliko je Nemanja ojaao, koliko se Srbija digla, i kako se njena snaga i osetljivost Nemanjina sad, ipak, potovala. Pri ranijim porazima srpski su upani bili sreni ako spasu glavu i odre presto; vizantiska milost bila je esto ista milostinja i dobijala se s najveim uniavanjem. Sad, meutim, sa Srbijom se pregovara, ine joj se ustupci i trai se njeno prijateljstvo. Istina, to se deava u doba Isakovo, a ne u Manojlovo; u vreme kad Vizantija teko boluje od domaeg rata. Ovim mirom s Grcima zavrio je stari i ve zamoreni Nemanja svoje ratnike podvige. Rezultat njegovih dugogodinjih nastojanja bio je vrlo pozitivan. Pod njegovom vlau poelo je pribiranje srpskih oblasti u jednu celinu. Dobivi Zetu, Nemanja znatno proiruje srpsku oblast na moru, a novim osvajanjima pomerio je srpske granice iz brdskih predela u tri velike susedne doline: u moravsku, kosovsku i metohisku. Izlazei tako iz svog planinskog sklonita u svima pravcima, a naroito na iroki carski drum dunavske doline Srbi postaju aktivan i vaan inilac u balkanskoj politici, mnogo vie nego to su dotle bili. Bosanska dinastija je u rodbinskoj vezi s Nemanjom, a Bugari su mu saveznici. U srpskoj dravnoj politici osea se, da pored avanturistikog i sluajnog i etnikog, to je dotle prevlaivalo, ima i neeg dravnikog i stvaralakog, odreenog za budunost i za trajniji ivot. Taj potez neeg stabilnijeg i monumentalnijeg odluno karakteriu Nemanjine crkvene graevine. Do njihova vremena mi kao da nismo imali nijednog srpskog crkvenog spomenika vee umetnike vrednosti; to moe biti razlog, to se kod naroda nije ouvao gotovo nikakav spomen o naim vladarima pre Nemanje, i to je predanje o njima, nevezano za vidne objekte, gotovo potpuno iezlo iz pameti. Sa Nemanjom, koji je, ne gonei katolike, pravoslavlje uinio dravnom verom, poinje bogata serija naih velianstvenih srednjevekovnih zadubina, dostojnih pune umetnike panje. Crkva Sv. Nikole u Kurumliji, urevi Stubovi i

nadasve jo i danas dobro ouvana krasna Studenica najbolji su dokazi Nemanjina uspona. Za Studenicu kau strunjaci, da joj je tehnika "stajala na visini najsavrenije suvremene tehnike na zapadu". Ko se odluuje na takva dela nesumnjivo je da osea u sebi sposobnost ivota i posle smrti i da veruje u stabilnost onoga to je uspeo da stvori. Kad je vizantiski car Isak 1194. god. pokuao da suzbije bugarsku ekspanzivnost i u svom ratnom pohodu ravo proao, javi se protiv njega mona opozicija, kojoj je bio jedan od voa njegov brat Aleksije, tast Stevana Nemanjia. Moda to, da ustupi mesto Aleksijevu zetu; a moda i nepoverenje Vizantije prema Nemanji kao starom savezniku Bugara; a moda i fizika klonulost, iako je ona najmanje verovatna bi uzrok da se Nemanja, na Blagovesti 1195. god., odrekao prestola. Za njegova naslednika ne doe stariji mu sin Vukan, nego srednji Stevan, vizantiski zet, to mnogo govori u prilog miljenju da je Nemanjina abdikacija dola iz politike potrebe. Vukan dobi na upravu Zetu s Trebinjem, Hvasno i oinsku Toplicu. Trei, najmlai Nemanjin sin, Rastko, njegov mezimac, bee negde u jesen 1191. ili 1192. god., oduevljen prianjima o Svetoj Gori, otiao tamo u ruski manastir i primio monaki in i novo ime Sava. Malo dana po Nemanjinoj abdikaciji, 10. aprila 1195. god., car Isak bi u taboru kod Kipsele svrgnut s vlasti i oslepljen, a na carski presto doe spletkama vrlo veti Aleksije. Poto se odrekao prestola Nemanja se, zajedno sa enom, zamonaio u Rasu, u crkvi Sv. Petra i Pavla, pa se onda povukao on u Studenicu, a ena mu, sad prozvana Anastasija, u Bogorodiin Manastir kod Kurumlije. Nemanja je iz Studenice pratio razvoj politikih dogaaja. Kad je video da je grka carska kriza ostala bez daljih posledica i bez opasnosti po Srbiju i da je novi i neratoborni car paljiv prema svom zetu (imenovao ga je ak sevastokratorom), reio se Nemanja da napusti zemlju i da ostatak ivota provede u Svetoj Gori, uz svog ljubimca. U jesen 1197. god. doao je monah Simeon na Atos i tu proiveo neto vie od dve godine. U sporazumu sa svetogorskom optinom i sinom Savom, a po dozvoli cara Aleksija, punom panje prema Simeonu i Savi, podigao je Nemanja 1199. god. na severnom delu Svete Gore manastir Hilandar kao srpsku obitelj, "koja e sluiti za primanje ljudi od srpskoga naroda", kako izrino pie u carevoj hrisovulji. Hilandar je, po carevoj odluci, postao "samostalan, svojevlastan i samoupravan", odnosno prava carska lavra. Hilandar je postao najaktivniji srpski manastir Srednjeg Veka, rasadnik crkvene kulture i pismenosti vizantiskog tipa, i mesto za najsolidnije obrazovanje naih monaha. U narodnoj tradiciji "bjel Vilendar usred Gore Svete" zauzima jedno od najasnijih mesta. U njemu je Nemanja, sa 86 godina ivota i ispustio duu, na suroj rogozini i s kamenom pod glavom, 13. februara 1200. god. Kao rodonaelnika dinastije Nemanjia, kao zasluna branitelja i utvrditelja pravoslavlja u Srbiji i kao oveka koji je svoj burni ivot okajao monakom rizom i molitvom, srpska crkva proglasila je Nemanju za svetitelja.

2 Latinsko Carstvo i stvaranje Srpske Kraljevine

Nemanjina nenadana abdikacija i potiskivanje najstarijeg njegova sina sa velikoupanskog prestola nisu mogli proi bez krize u zemlji. Vukan se oseao uvreenim. Sablanjiva scena bratske borbe oko vizantiskog prestola imala je svog odjeka i u srpskim zemljama. Vukan, raunajui sa jo nesmirenim separatistikim strujama u Zeti i sa katolikim elementom u njoj, koji je teko podnosio preteni uticaj pravoslavlja u Nemanjinoj dravi, dolazi na misao da iskoristi to suparnitvo. Neposredan povod za to dao mu je napadaj maarskog princa Andrije na humsku zemlju. Ovaj je od brata Emerika oteo 1197. hercetvo Dalmacije i Hrvatske i ve je s ranog prolea naredne godine napao Hum. Dajui izvestan poklon manastiru Sv. Krevina u Zadru, 6. maja 1198. god., Andrija pominje svoju pobedu "kako u Humu, tako i u Rakoj". U itiji svog oca Stevan, koji pria kako se odazvao njegovu pozivu da pomogne zidanje Hilandara, kazuje, kako je tom prilikom, dakle

1198./9., uzdajui se u Hrista i njegove molitve, bio bez straha od onih koji su ga napadali, niti se bojao "etanija inoplemenika varvara". Vukan je s Andrijom sklopio savez protiv brata s namerom, da njegovom pomou doe na srpski presto. U leto 1198. god. Andrija se sukobio ponovo s bratom Emerikom i izazvao s toga protiv sebe papino prokletstvo. U Andrijinom sluaju Vukan je naao neposredan primer vie za svoje dranje prema Stevanu. Da obezbedi pobedu svojoj stvari Vukan se te godine bio obratio i papi molei ga da u njegovu zemlju uputi svoje legate i pojaa nadzor i uticaj zapadne crkve. 8. januara 1199. papa se odazvao toj molbi i uputio je u Zetu dva svoja poslanika. Ali aljui ih papa je svoju preporuku za njih uputio u isti mah i velikom upanu Stevanu i enama obojice brae. Papa, prema tom, nije tim aktom pokazao naroito isticanje Vukana mimo vladajueg brata; on je samo rado prihvatio priliku da pojaa uticaj Rima u tim oblastima gde je pravoslavlje poelo da uzima maha. Vukan, da bi stekao papino poverenje, smatra i prikazuje dolazak legata kao naroitu sreu za svoju zemlju i daje im punu slobodu rada. U isti mah on obavetava papu, kako je u njegovom susedstvu zlo stanje. "U zemlji maarskog kralja, t.j. u Bosni", pie on, jeres je uhvatila maha, jer je sam ban Kulin sa enom i sestrom, udovicom kneza Miroslava, i sa mnogim srodnicima i sa vie od 10.000 dua preao u nju. Vukan ne kae koja je to jeres, ali je verovatno da misli na bogumilstvo. Maarski kralj naterao ih je, da se upute papi i da tamo prikau svoje verovanje, ali su se oni, kazuje Vukan, vratili sa izmiljenim pismima, kao da im je to papa odobrio. S toga on sad moli papu, da savetuje maarskom kralju, neka ih "istrebi iz svoje drave kao kukolj iz enice". Ali sve te dostave nisu mogle odluiti papu da istupi protiv Stevana. A sam Stevan drao se vrlo veto. I on je, iz straha od katolikog saveza, predusretljivo primio oba papina legata i u svom pismu papi, kao "svom duhovnom ocu", poruivao, da e uputiti svoje posebno poslanstvo u Rim. Ono je doista i dolo, i to sa naroitom molbom Stevanovom, da mu papa poalje kraljevsku krunu. U papi, Stevan se nadao dobiti zatitu od napadaja maarskog suseda i svoga brata. Misli se, da ga je tenja da dokae svoj raskid s Vizantijom opredelila, i da otera i svoju enu, grku princezu Jevdokiju, navodei, inae, kao razlog za taj postupak njenu ugu i, kako se prialo u Carigradu, jo i neverstvo. Mi, meutim, drimo da to nee biti. Stevan je Jevdokiju oterao golu, samo u koulji, oevidno ljut radi njenih postupaka; tolika bezobzirnost moe se tumaiti jedino velikom linom razdraenou. Sami Grci, koji govore o tom dogaaju, nisu mu nikako pridavali politike motive. Papa Inoentije III, koji je pred oima imao samo crkvene interese, bio bi pristao da Stevanu poalje krunu, samo da bi pridobio jednog izmatikog poglavara vie. Ali je maarski kralj odluno ustao protiv te namere. To je ak i pospeilo njegovu odluku, da napane Stevana. U savezu sa Vukanom prodrli su Maari 1202. god. u Srbiju i pokorili je. Vukan je postao veliki upan, dobio je rake zemlje i niku oblast, a Emerik uze za se titulu srpskog kralja i oblast istono od Morave. Vukan je, tako, postao maarski vazal, kao to je bio i bosanski ban Kulin. Stevan sam pria, kako je tom prilikom Srbija bila opustoena, a on se naao van otadbine. Izgleda, da se sklonio u Bugarsku, prijateljima svoga oca. Izmeu Bugara i Maara doe brzo, jo 1203. god., do sukoba radi granica u istonoj Srbiji. Kalojovan ili Jovanica, bugarski vladar toga vremena, sran i svirep, osta pobeditelj; Maari moradoe da se povuku iz Branieva, a Vukan iz nikog kraja. Stevan se, posle te bugarske pobede, vratio u Srbiju, na svoj presto, a Vukan se povukao u Zetu. I bosanski ban Kulin nalazio se u slinoj opasnosti. Vukanova dostava i tuba spljetskog nadbiskupa, da je Kulin dao utoite prognatim jereticima iz Spljeta i Trogira, potaknu energinog papu Inoentija III da upozori pismom kralja Emerika na ponaanje Kulinovo i da ga pozove da tome uini kraj. Bosanski ban, pozvan na odgovornost, izbegao je opasnosti samo tako, to se napravio da ne razume u emu bi bila jeres njegove zemlje i traei toboe pouke. Papin legat za Balkan, Ivan de Kazemaris, doao je na to u Bosnu i 8. aprila 1203. na Bolinom Polju primio sveano i obavezno odricanje Bosanaca od izvesnih verskih obiaja, koje su dotle drali. Predstavnici Bosne, s istim legatom, otili su potom maarskom kralju i ponovili pred njim svoje odluke i poloili zakletvu. Tom aktu prisustvovao je i Kulinov sin nepoznata imena. Tako se Bosna spasla jedne bede, koja joj je, u doba tadanje maarske agresivnosti, mogla doneti velikih neprilika.

Zauzimanjem aktivnog i autoritativnog pape Inoentija III dolo je poetkom XIII veka do novog krstakog rata. God. 1202. bee se u Mlecima i njihovoj okolici iskupila prilina krstaka vojska. Ali nezgoda za nju nastade u tom, to krstai nisu imali da plate svu pogoenu sumu za prevoz, koja je iznosila 85.000 maraka srebra. Mleci iskoristie te novane neprilike krstaa i ponudie im, posle izvesnih pregovora, da e pristati da ih prevezu na dug (suma duga iznosila je oko 34.000 maraka), ako im krstai pomognu, da uz put savladaju odmetnuti Zadar. Stari dude, Enriko Dandolo, kome je tad bilo na devedeset godina i koji bee slep, poe sam sa krstaima, davi tako primer i svojim sugraanima. Ali on je poao na istok s drugim eljama i mislima nego to ih je imalo njegovo krstako drutvo. U isto vreme javila se i akcija vizantiskog princa Aleksija, sina oslepljenog cara Isaka. On je preduzimao sve mogue samo da srui svog strica imenjaka. U Rimu je nudio crkvenu uniju, a krstaima politike i ekonomske usluge, samo da mu pomognu povratiti izgubljeni oev presto. Mleani su rado pristali na saradnju, jedno da izvuku tetu priinjenu Latinima prilikom njihova pokolja u Carigradu, a drugo, da povrate izgubljena trgovaka trita i dobiju nove povlastice. U jesen, 8. oktobra 1202., krenula je velika mletaka flota na istok s krstaima. 24. novembra pao je Zadar u mletake ruke. Tamo stie doskora i princ Aleksije. I pored protesta papina i otpora nekih krstaa, tu bi reeno da krstaki pohod, mesto u sveta mesta, krene najpre na Carigrad. Krajem aprila 1203. uputila se krstaka vojska iz Zadra, sa novim grkim carskim pretendentom kao Aleksijem IV. Kao svog novog cara pozdravie Aleksija uz put Dubrovnik i Dra. 23. juna stigla je flota u San Stefano, pred Carigrad, i odmah naskoro poela opsadu. Car Aleksije III, uplaen, pobee iz prestonice u Bugarsku, a sam grad branio je njegov zet Teodor Laskaris. Posle Aleksijeva begstva, u noi 17. jula, izgledalo je, da je cilj krstaa postignut. Slepi Isak izveden je iz zatvora i vraen na presto, a 1. avgusta krunisan je Aleksije kao njegov savladar. Mleani, kojima se nije naputao Carigrad, zatraie isplatu od 100.000 maraka srebra, koja je bila ugovorena kao cena za njihovu saradnju. U isto vreme traeno je i da se izvri obaveza u pogledu crkvene unije. Pritisak finansiskih organa na narod, da se iscedi onoliki novac za Mleane, koji nije potedeo ni crkve i njihovo blago, i ovi pregovori s Rimom uzbunie svetenstvo i ceo narod. I izbegli car Aleksije III, pravei se kao rtva pravoslavlja i tuinske obesti, razvi iz Adrijanopolja ivu agitaciju protiv novog stanja u Carigradu. Videi, kako latinofobija u narodu uzima sve vie maha i kako postaje neodoljiva, mladi car Aleksije menja svoju politiku i naputa svoje pomagae. "Bedno derle", rekao mu je tad razjareni Dandolo, "mi smo te digli iz blata i opet emo te u nj baciti!" Borba izmeu Latina i Grka posta neizbena. Ali i meu samim Grcima nastadoe neredi i spletke. Oba cara, otac i sin, bie krajem januara 1204. svrgnuti s vlasti. Isak, star i iznemogao, umre od straha, a Aleksije bi zadavljen. Dok se vodila borba oko njihova prestola, trulu i iskvarenu Vizantiju branilo je, u glavnom, nekoliko varokih najamnika i vojvoda Aleksije Murzuflo kao novi car Aleksije V. Poslednjeg dana, kad su krstai juriajui ve prodirali u Carigrad, pobegao je i taj novi car, a za njegova naslednika bi izvikan hrabri Teodor Laskaris. Ali on nije imao ta vie da spasava. 13. aprila 1204. Latini su postali gospodari gorde vizantiske prestonice, u koju, od njenog osnivanja, ne ue dotad nikad tuin kao osvaja. U Carigradu je posle toga osnovano Latinsko Carstvo. elei da pojaa znaaj Mletaka i njene privredne interese, stari Dandalo, dua celog ovog preduzea, radio je na tom, da novi car ne bude jaka linost, ni nova carevina jaka drava, jer e samo tako Mleci moi odrati svoj presti i naturati svoju volju. Sam za sebe on krune niti je trebao ni traio, i kad mu je ponuena on je odbio. Ali njegovim uticajem bi izabran za carigradskog imperatora Balduin Flandriski i 16. maja krunisan u opljakanoj Aja Sofiji. Za patrijarha u Carigradu bi postavljen Mleanin Toma Morozini i uza nj, za Sv. Sofiju, jo trinaest mletakih kanonika. Ali je za svakog poznavaoca prilika na Istoku bilo jasno, da takve mere nee dovesti do crkvene unije. Uz ranija nasilja pri zauzimanju Carigrada ovo otimanje Sv. Sofije bee samo razlog vie, da se u duama ortodoksnog grkog svetenstva razvija jo dublja mrnja na zavojevaa i stvori trajniji jaz izmeu obe crkve.

Staro Vizantisko Carstvo raspade se u vie delova. Pored Carigradskog, teritorijalno vrlo ogranienog, Latinskog Carstva, dobi Bonifacije Monteferatski Maedoniju sa prestonicom u Solunu. Peloponez, Epir, Ilirik i neka ostrva dobie Mleci, koji posedoe i jedan deo Trakije i jedan deo samog Carigrada. Drugi francuski plemii podobijae razne male kneine. I Grci sami, tamo gde su uspeli da se odre, razbie se u vie drava. U Nikeji se obrazova novo grko carstvo, kao nastavak carigradskog, pod poslednjim vladarem carigradskim, Teodorom Laskarisem. Nezavisno od njega razvie Komnini svoju vlast u dalekom Trapezuntu. Despotat Arte u Epiru drala je jo jedna grana dinastije Anela. Prirodna je stvar, da je tako vana promena imala velikih posledica na celom Balkanu. Od balkanskih drava padom Vizantije ponajvie se koristila Bugarska. Njen vladar, Kalojovan, ve je i neto ranije bio stupio u veze s papskom kurijom, a sad ih je samo usrdnije razvio. U jesen 1204., 7. novembra, papin kardinal Lav posvetio je trnovskog arhiepiskopa Vasilija za bugarskog primasa, a sjutri dan krunisao je Kalojovana za "kralja", ne "cara", Bugarske. Kalojovan se za to, u ime svog naroda, podvrgao vrhovnoj vlasti rimske crkve. Kalojovanovom primeru sledio je i srpski veliki upan. Njegovu volju da iz Rima dobije kraljevsku krunu pominje papa u jednom pismu iz iste 1204. god. Ali maarski kralj, koji nije mogao spreiti veza izmeu pape i Bugara, uspeo je da sprei kraljevsku titulu za srpskog velikog upana. Bugarska je bila i prva drava, koja je poela borbu s Latinima i imala uspeha. U borbi s neobino odlunim i brzim Kalojovanom dopao je kao zarobljenik u bugarske ruke sam car Balduin, posle izgubljene bitke kod Adrijanopolja, 15. aprila 1205. Tamo je posle ubijen, na veoma grozan nain. Na carigradski presto doe Balduinov brat, Henrik Flandriski, ili Jeris Filander, kako ga po grkom zove Stevan Nemanji. U borbi s Bugarima poginuo je 1207. i Bonifacije Monteferatski. Kalojovan je, inilo se jedno vreme, bio glavni inilac na Balkanskom Poluostrvu. Ali ga je brzo nestalo. Kad je, posle pogibije Bonifacijeve, pourio da uzme Solun, pao je pod njegovim zidinama od udarca jednog svog vojvode, 8. oktobra 1207. S njim je zastala i bugarska ofanziva i polet obnovljene bugarske drave. Osnivanje Latinskog Carstva uticalo je, prirodno, i na odnose u Srbiji. Dubrovaka Republika, mesto dotadanje vizantiske vrhovne vlasti, prima 1205. mletaku. Grad je zadrao svoje staro ureenje, ali mu je, radi kontrole, knez uvek imao biti Mleanin. Knezovi su najpre bivali doivotni, a posle samo sa mandatom od dve godine. U svojim trgovakim odnosima sa susedima Dubrovani su i dalje imali slobodne ruke. Tako su, na primer, ve 1206. god. traili i dobili trgovake povlastice od Mihajla Duke, epirskog despota. U samoj Srbiji Stevan Nemanji je mudro pratio razvoj dogaaja, ne izlaui se ni za krstae ni za Bugare. Isto je tako ostao miran i Vukan u Zeti. Sava, u svojoj biografiji Stevana Nemanje, pria da je Vukan bio iv, kad se on vratio u Srbiju poetkom 1208. god. donosei iz Hilandara mrtvo telo oevo. U Studenici, 19. februara 1208., Nemanja je sahranjen ponovo, a nad mrtvim oevim telom Sava je konano izmirio oba brata. Ali ve u leto te godine Vukan vie nije bio iv ili bar nije bio na vlasti, poto se kao dukljanski kralj pominje njegov najstariji sin ore. ore se, na ime, 3. jula 1208., zakleo na vernost mletakom dudu, bez obzira na svog strica Stevana, i bio spreman da s Mleanima zajedno ratuje protiv Arbanasa Dimitrija Progonovia, zeta svoje kue, koji je prema Mleanima bio nepouzdan. Izgleda, da se ore u Zeti smatrao kao samostalan i da je politiku vodio na svoju ruku. Posle smrti Kalojovanove nastadoe u Bugarskoj veliki metei. Maloletni Jovan Asen, sin Asena I, morade da bei iz zemlje, a vlast ugrabi sestri Kalojovanov, Boril. Usled odmetanja i nepriznavanja njegove vlasti Boril je izgubio mnogo od tekovina svoga ujaka. Maari mu oduzee Beograd i Branievo i proirie svoje granice sve do dananje uprije u Srbiji. Kalojovanov srodnik Strez, vrlo ugledan i ak pretendent na presto, dobee Stevanu Nemanjiu. On je, verovatno, potsetio Stevana na usluge, koje je njemu, u slinoj prilici uinio Kalojovan. I pored protesta Borilovih, Stevan se zauzeo za Streza, pobratio se s njim i pomogao ga vojniki da se doepa tvrdog Proseka na Vardaru i da se tu uvrsti. Iz Proseka Strez je proirio svoju vlast sve do Ohrida i blizu

Soluna. Sam Stevan kazuje, da je "oteo i predao njemu pola carstva bugarskoga", ostavivi ga da vlada u Proseku pod njegovom zatitom. Borilo nije u prvi mah mogao da spreava sve te svoje protivnike, jer je bio nastavio borbe s Latinima i u njima pretrpeo teak poraz (2. avgusta 1208. kod Filinopolja). Kad Latini, zauzeti u borbi s Grcima i zbog svojih meusobica, nisu do kraja iskoristili svoje pobede, Borilo, dobivi oduke, poinje razraunavanja s protivnicima, koje je, s druge strane, njegov poraz bio ohrabrio. U Trnovu, 11. februara 1211., odran je dravni sabor protiv bogumila, a u stvari protiv careve opozicije. Naskoro potom, posredovanjem papinim, dolo je do izmirenja izmeu Borila i oba susedna katolika vladara. Car Hajnrih posta zet Borilov, uzevi njegovu bratuedu, a Maari su spasli njegovu vlast, poslavi mu pomo da ugui jednu veliku pobunu u vidinskoj oblasti. Poto je sredio odnose s katolikim vladarima i sa Henrikom ak sklopio i savez, odlui se car Borilo da napane srpskog veliko upana. Stevan mu nije bio prijatelj, i bugarska opozicija, kao i Strez, nalazila je kod njega sklonita i moda potpore. Zajedno sa Henrikom krenuli su Bugari na Srbe, po svoj prilici 1214. god. U blizini Nia, jednim nonim prepadom, Srbi su saveznike pomutili i nagnali na povlaenje. Da se osvete za taj poraz, i da postignu sigurniji uspeh, saveznici poee da se bolje spremaju. Obeanjima i izgledima na neku dobit, oni premamie na svoju stranu Streza i digoe ga protiv Stevana. Stevan posla prosekom gospodaru svog umnog brata Savu, da ga odvrati od tog saveza. Ali Savino nagovaranje osta bez uspeha. Tad se prilo drugim sredstvima. Savini biografi priaju, kako je Bog, na Savinu molbu, poslao "anela ljuta" koji probode Streza. Posle njegove pogibije napad saveznika bi na izvesno vreme odloen. Strezovu oblast zauzee, meutim, Latini iz Soluna (sam Prosek i njegov kraj), a delom Grci iz Epira, koji ovladae Skopljem i severnom Maedonijom. Epirski despot, Mihajlo I, bee se za ovo vreme osetno ojaao. Pod njegovu vlast bee dola cela Albanija s Draem, i sad, kako videsmo, i severna Maedonija. Ovo poslednje osvajanje, i naroito zauzimanje Skadra, dovedoe Mihajla u sukob sa Stevanom. Ali do rata izmeu njih nije dolo. Jedan sluga ubio je Mihajla u branoj postelji i tim, kao i kod Streza, reio pitanje najkraim nainom, verovatno 1215. god. Naslednik Mihajlov, njegov polubrat Teodor, brzo nae naina da se izmiri sa Srbima. Mihajlov brat Manojlo uze za enu jednu od srpskih princeza, a sam Stevan nameravae da uzme Mariju, ker poginulog despota Mihajla, udovicu Evstatija Flandriskog, brata prve dvojice latinskih careva, ali mu to ne dozvolie crkvene vlasti grke radi bliskog srodstva. Kasnije je, ne znamo tano koje godine, Stevanov najstariji sin Radoslav uzeo za enu Teodorovu ker Anu. Njihov zaruni prsten ouvan je do danas, na kom, u grkim stihovima, stoji napisano: "Vereniki prsten Stevana, izdanka od loze Duka, primi rukama, Ano, rode Komnina." Za Srbiju nastade velika opasnost, kad izmeu Latinskog Carstva i Maarske doe do bliih veza. Politiki planovi ove dvojice katolikih vladara uzimali su u svoju kombinaciju Srbiju kao podruje koje im je na putu za neposredniju saradnju. Njihove namere nisu bile skrivene. God. 1216. reie se car Henrik i maarski kralj Andrija da se sastanu u Niu, i to s vojskom i jedan i drugi. Oevidno, pohod je spreman samo protiv Srbije, jer sa Bugarskom behu u dobrim odnosima. Sam Stevan Nemanji pie, da je namera protivnika bila "prognati me i zemlju otaastva moga razdeliti i sebi zadrati". Oni su bili uputili poziv i Stevanu, da doe na taj sastanak. Stevan, diplomatski vrlo vet, u sporazumu s bratom Savom, odlui da pokua rastaviti saveznike. S maarskim kraljem u poslednje vreme nije imao nikakvih sukoba, pa mu se sporazum s njim uinio lake mogu. S toga poe sa Savom preda nj, pre sastanka u Niu, na granicu kod Ravnog (t. j. dananje uprije). Tu doeka kralja Andriju 10. aprila sa svima poastima, kao prijatelja, i gostio ga je dvanaest dana. Iznenaen, kralj Andrija je odgovorio na te ljubaznosti panjom sa svoje strane i odustao je od nameravane borbe. Kad se tako obezbedio od Maara, poao je onda Stevan s Andrijom zajedno u Ni, kao prijatelji. Henrik, meutim, "pun gneva i jarosti", nije se dao lako slomiti. On je od Stevana na svaki nain traio jedan komad Srbije, makar i mali. Stevan, siguran da ga Maari nee napasti, nije poputao i ak se spremao da kazni Henrika. On dade posesti sve klance oko Nia, verovatno i grdelike i sievake, da sprei Latinima povratak ili da natera Henrika na poputanje. Henriku u taj mah nije bilo do borbe. U solunskoj dravi bee dolo do krupnih trzavica i Margarita,

solunska vladarka, sestra kralja Andrije, molila je Henrika za pomo. S toga on, kad je naiao na Stevanov otpor i video da ne moe postii to eli prostom pretnjom, odustade od dalje akcije. Povlaenje mu je osigurao kralj Andrija, koji je posredovao kod Stevana. Odmah iz Srbije Henrik je poao prema Solunu, ali ga je na tom putu iznenadila smrt, 11. juna 1216. god. Ovaj savez dvojice katolikih vladara protiv Srbije, i osamljenost Srbije u politici, naterae Stevana da trai negde naslona. S tim u vezi trebalo je naputati donekle i isto pravoslavsku orientaciju srpske drave, kako je zamiljao Nemanja i izvodio Sava. Moda je isto katoliki kralj Andrija ve u Ravnom traio kakvih obeanja u tom pravcu. Nesumnjivo je, da je Stevan 1217. god. izveo krupan preokret u svojoj politici. Omoguila mu ga je svakako brana veza sa Anom Dandalo, unukom slavnog duda Henrika, koja je ostvarena negde u to vreme. Da li preko Mletaka, ili neposredno, Stevan je stupio i u veze sa papskom kurijom i traio tamo ponovo kraljevsku krunu i izvesnu moralnu potporu. Papa Honorije III odazvao se toj molbi rado, jer ona je znaila novu tekovinu rimskoj stolici na Balkanskom Poluostrvu. Jedan poseban papinski legat, koji je preko Spljeta otiao u Srbiju, doneo je krunu za Stevana i 1217. god. krunisao ga njom. Taj preokret Stevanove politike nije bio dobro primljen u zemlji. Tradicija pravoslavlja ve je bila uhvatila korena. Protiv Stevana se naroito die njegov brat Sava, dotadanji mu verni saradnik, glavni pretstavnik pravoslavlja i vizantiske crkvene kulture u Srbiji i po svom inu i po svom svetogorskom vaspitanju. Sava nije hteo da izaziva borbe u zemlji, da je ne bi izloio kakvim neprilikama, nego je napustio Studenicu u Srbiji i otiao u Svetu Goru. Meutim, ba ove iste godine, 1217., na Balkanu nastaju krupne promene. Mesto umrlog cara Henrika doe na carigradski presto Petar Kurtnejski, njegov zet. Kad se on krenuo na svoju carsku dunost iz Rima, gde je bio krunisan, pokua da otme, po elji Mleana, Epircima Dra. Tim izazva njihovu osvetu. Ne uspevi pod Draem, car Petar se uputio suhim za Carigrad, ali ga Epirci na tom putu negde oko kumbe predusretoe i ubie. Careva pogibija izazva u spletkama bogatom Carigradu zbunjenost i itav niz novih intriga i pregonjenja u Bugarskoj. Posle smrti latinskog cara Henrika, car Borilo gubi svaki oslonac i biva potisnut s vlasti kad se 1217. pojavio zakoniti naslednik, izbegli Jovan Asen II, praen ruskim etama. Borilo se drao jedno vreme u Trnovu, ali ga najposle izdade narod i plemstvo i otvori gradska vrata mladom caru. God. 1218. Borilo je izgubio presto i onji vid. Maarski kralj Andrija bee se u avgustu 1217. god. iz Spljeta krenuo na krstaki rat u Palestinu, s koga se idue godine bez imalo slave vratio u zavaenu i prezaduenu zemlju. Jedine dve drave na Balkanu, ije stanje bee sreeno i koje su mogle da se koriste ovom pomuenou, behu Srbija i epirska drava despota Teodora. Pogibija cara Petra i odlazak kralja Andrije znatno su izmenili uvete, pod kojima je kralj Stevan stvarao svoju latinofilsku politiku. On to brzo uvia i politiki vrlo gibak, vodei rauna i o pravoslavskoj opoziciji u zemlji, on se reava da se vrati na staru liniju. S toga se miri sa Savom, koji, da se osigura pravoslavlje u Srbiji, trai da se izvede organizacija srpske crkve. Takva organizacija dobro bi dola Stevanu i iz isto politikih razloga. Crkva njegove drave nalazila se pod vrhovnom vlau ohridskog arhiepiskopa, koji je bio epirski podanik. Teodor epirski, koji se istakao kao protivnik Latina i na ijem je podruju poginuo car Petar, imao je zbog te latinofobije nesumnjivih simpatija meu svetenstvom u Srbiji. Uticaj njegov i njegove ohridske arhiepiskopije mogao je, s toga, postati moda i opasan po Stevana; otud kod ovog sklonost da se za Srbe stvori posebna srpska crkvena organizacija. Sava je lino uzeo na se, da ide u Nikeju, caru i patrijarhu, i da tamo izradi samostalnost srpske crkve. U Nikeji Sava je bio srdano doekan. Za cara Teodora Laskarisa to je znailo, da u Srbiji moe dobiti jednog saveznika vie, i to na Balkanu, za borbu protiv Latina. Sem toga, kako je izmeu Nikejaca i Epiraca postojala izvesna surevnjivost u pitanju eventualnog naslea Vizantije i Carigrada, kad se jednog dana skrhaju Latini, to je, razumljivo, u Nikeji bilo rado primljeno da se Srbija obraa njima i da se na dosta lak nain moe dobiti njeno prijateljstvo. Za patrijarha to je znailo vraanje istoku i njegovom uticaju jedne zemlje, koja je bila u opasnosti da postane papinska domena. Oni s toga pristadoe da srpsku crkvu priznaju avtokefalnom. Za arhiepiskopa

samostalne srpske crkve bi posveen sam Sava, jedna od najjaih linosti tadanje Srbije, ovek sa mnogo veza meu Srbima. To je bilo 1219. god. Sasvim je razumljivo, da je osnivanje samostalne srpske crkve izazvalo proteste iz Ohrida, a naroito od Dimitrija Homatijana, tadanjeg arhiepiskopa. Srbija je tako za vlade Stevana Nemanjia, prvog svog venanog kralja, dobila dve velike tekovine u svom dravnom razvoju: postala je kraljevina i dobila je svoju samostalnu crkvenu organizaciju. Nemanjino delo, ve u prvom narataju, biva dograeno sa nesumnjivim uspehom. Srbija je postala prava drava, sa svojom individualnou i sa svojim nesumnjivim stvaralakim ambicijama. Ali, i to treba dodati, da u itavoj naoj prolosti nije bilo perioda, gde su na upravi zemlje bila dva lana dinastije s tako izuzetnim sposobnostima, kao to behu Stevan i Sava, i u tako uskoj i na jedan cilj koncentrisanoj saradnji. Organizatorski rad Savin u srpskoj crkvi bio je vrlo energian. On je, pre svega, toj novoj organizaciji dao ist nacionalni karakter. Grka vladiku, koga je zatekao u Prizrenu, svrgnuo je i u mesto njega postavio Srbina, svog uenika, odnosno svog oveka. I to nije jedina crta njegove borbenosti. Odreivanje sedita novoosnovanih episkopija izvedeno je isto tako s naroitom dravnoverskom namerom. Arhiepiskopija je stavljena u iu, u novu zadubinu kralja Stevana, daleko na sever od Rasa ili Studenice, a nedaleko od maarske granice. Episkopija u Dabru na Limu stavljena je gotovo na samu granicu bosansku, da deluje na tamonji pravoslavni elemenat i da suzbija bogumilsko uenje. Zetska episkopija smetena je na Prevlaku, u Boku Kotorsku, van same prave Zete, a Humska u Ston: obe gotovo na periferiji kraljevine, ali oevidno sa ciljem da suzbijaju katolinu akciju koja se naroito irila sa podruja kotorske i dubrovake biskupije. U ranije vreme i pravoslavni su manastiri bili podvrgnuti nadzoru katolikog barskog nadbiskupa; posle Savine akcije taj se odnoaj poinje da menja u obrnutom pravcu. Pravoslavlje je, posle Savine organizacije, postalo konano dravna vera nemanjiske Srbije. Sava je u tom pogledu radio dosledno i bez imalo obzira. Bogumile je suzbio iz Srbije jo njegov otac Nemanja, a Sava je, kao svetogorski latinofob, uinio sa svoje strane sve da sprei i oslabi uticaj katolianstva. Preko svetenstva, na koje je sam neposredno uticao i primerom i poukom, Sava je dizao i opti kulturni nivo celog naroda, nastojei da u njemu razvija ljudske vrline i smisao za graanske dunosti. Srpsku dravnu misao nemanjiske dinastije stvorio je fiziki Nemanja, a intelektualno Sava. Nacionalno, ili bolje reeno, etniko jedinstvo bilo je u to doba jo nedovoljno svesno i ne bi spreilo da i dalje dolazi do onakvih sukoba kakvih behu oni izmeu Rake i Zete, odnosno izmeu katolianstva i pravoslavlja. Versko jedinstvo bilo je u ona vremena jedini delujui amalgam i, zahvaljujui Savinu radu, ono je doista i delovalo. Druga linija Nemanjia, kneza Miroslava, vladala je u Humu pod vrhovnom vlau rakog velikog upana, odnosno kralja. Vlast nekih lanova te porodice irila se ponekad i na susedne dalmatinske gradove, koji su inae imali i zadravali svoju lokalnu avtonomiju. Tako je naslednik kneza Miroslava, u nas slavna i poznata po vanredno dragocenim Evaneliju koje je za nj pisao dijak Gligorije, knez Petar (1198-1227.), bio 1223. god. izabran za spljetskog kneza i uveden u tu dunost od spljetskog graanstva i pored vrlo ogorenog otpora od strane katolinog svetenstva. Kao spljetski knez on je dugo otro vodio borbu sa hrvatskim brastvom ubia. Po saoptenjima iz kasnijih izvora, knez Petar je, poznat i inae kao borben tip, ratovao i sa kraljem Stevanom i u tom ratovanju je ravo proao, izgubivi svu oblast na levoj obali Neretve. Kralj Andrija, po povratku iz Svete Zemlje, protestovao je protiv toga, to je Stevan uzeo kraljevsku krunu i pretio je ak i ratom. Ali je stanje u njegovoj zemlji bilo tako ravo, da se kralj nije smeo ni usuditi da je izlae novim naporima. Plemstvo je bilo toliko ojaalo i pritesnilo Andriju, da je morao 1222. god. objaviti svoju uvenu Zlatnu bulu, koja je, isto kao i neto malo ranije izdata engleska Magna charta, suavala kraljevsku vlast u korist plemstva. Stevan nije znao za sve to, pa je pokuao da na Andriju deluje diplomatskim putem. Moda je s tim u vezi iljanje Stevanova poslanika Metodija u Rim papi Honoriju III, da taj sa svoje strane utie na maarskog kralja. Sem toga Stevan je uputio u Maarsku i brata Savu, po svoj prilici, u drugoj polovini 1219. ili poetkom 1220. god., da i on umiri Andriju. Savini biografi priaju, kako se kralj Andrija toboe s poetka

opirao, ali da je na kraju popustio pred oiglednom svetou Savinom. Savina je misija svakako uspela, ali vie s toga to kralj Andrija nije mogao, a ne to nije hteo da ratuje. Odnosi izmeu Srbije i Maarske postali su posle toga dosta srdani. Iz obzira prema maarskom kralju propustio je Stevan 1221. god., da nesmetano proe kroz njegovu zemlju novi latinski car, Robert Kurtnejski, sin poginulog cara Petra, a urak Andrijin. Jedan francuski izvor toga vremena ("Extrait de la compilation dite de Bandonin g Avernes") kazuje, da je tom prilikom dolo do jedne podvale srpskom kralju. Car Robert imao je uza se jednog "serana" iz Lila, za koga se govorilo da je njegov nezakoniti stric. Lepu ker toga serana dao je car bogato nagizdati i, pretstavljajui je kao svoju roenu, uspe, da je proturi za enu "srpskom kralju", verovatno jednom sinu ili nekom bliskom roaku Stevanovom. Nije nimalo verovatno da je to bila Jelena, Francuskinja, udata za treeg sina Stevanova, poto je Jelena morala biti mlaa bar za itavih 15-20 godina.

3 Srpske meusobice
Stevan Prvovenani je kraj ivota proveo u miru. Pred smrt, koja ga je zadesila oko 1227. god., on se po oevom primeru pokaluerio i postao monah Simon. Svom nasledniku Radoslavu ostavio je dravu potpuno sreenu i unutra i u odnosima sa svima susedima. Radoslav je bio potpuno u senci svog monog tasta. Teodor epirski bee 1223. god. osvojio Solun, proglasio se za cara i postao najsilniji vladar na Balkanu. Ali, ponesen velikim i naglim uspesima, on bee precenio svoju snagu i uao u borbe sa mnogo protivnika, s Latinima, s Grcima Nikejskog Carstva i najposle s Bugarima. Jedino je Srbe ostavio na miru. Radoslav, sin jedne grke, a suprug druge grke princeze, oseao se i sam kao Polugrk. Njegov zaruni prsten ima grki tekst; grki se potpisuje i na poveljama. On se ne ponosi imenom Nemanjia, nego svojom carskom lozom Duka. Grki je natpis i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on prvi poeo da kuje u Srba, po uzoru na novac svog deda cara Aleksija. Srpski letopisci pominju uticaj Teodorove keri na Radoslava, koju zovu "nova Dalida", kazujui bukvalno, da mu je ona zavrtela glavu. ini se, da je Radoslav, pod uticajem Epiraca, popustio i pred protestima ohridske crkve protiv srpske crkvene avtokefalnosti; nesumnjivo je, da je s Grcima tamo opet uspostavio blie veze. Pouzdano je, da ga je Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop, s kojim je bio u prepisci radi raznih teolokih pitanja, hvalio, i pisao je patrijarhu Germanu u Nikeji kako je Srbija pobona zemlja, ukraena "au valjanoga morala svake vrste". Homatijan je inae lino bio protivnik srpske samostalne crkve i protestovao je, kako znamo, kod Save kad je ona dobijena. Nezadovoljan takvim stanjem u Srbiji Sava je napustio zemlju i krenuo na istok, u sveta mesta, 1229. god. Na tom putu on se svratio na nikejski, Teodoru neprijateljski, dvor, kod cara Jovana Vataca. Kad je 1230. god. car Asen pobedio cara Teodora kod Klokotnice i zarobio ga, bio je uzdrman i Radoslavov poloaj u Srbiji. Bugarski car smatrao je Srbiju, radi velikog Teodorova uticaja u njoj, kao neku njemu vazalnu dravu, i s toga je, posle ove pobede dovrujui u Trnovu svoju lepu crkvu u slavu etrdeset Muenika, hvalei se postignutim uspehom, zapisao, kako je dobio celu Teodorovu zemlju "od Jedrena do Draa" i zemlje "grku i jo arbanasku i srpsku". I doista najvei deo Teodorove drave doe pod neposrednu vlast Asenovu; u Solunu samo, s Tesalijom i Epirom, osta na vlasti Asenov zet Manojlo. Srpski princ Vladislav, drugi sin Stevana Prvovenanog, postade isto zet Asenov. On je, naskoro po padu Teodorovom sa ostalim nezadovoljnicima u Srbiji poeo borbu protiv Radoslava. Radoslav se drao jedno vreme, ali je pred monijim bratom morao najposle da pobegne iz Srbije, krajem 1233. god. Sklonio se u Dubrovnik. Taj mudri trgovaki grad, koji je sve vie irio svoj promet i od cara Asena dobio povlastice za svoje trgovce, primio je s panjom i dobeglog srpskog kralja. Iz zahvalnosti on im je, za sluaj da se vrati na presto, dao obilate povlastice: da trguju bez carine, da ne plaaju mogoria i da su im slobodni vinogradi, koje su dotle zasadili po rnovnikoj upi. Iz Dubrovnika je kralj Radoslav moda neto pokuavao protiv brata, kralja Vladislava, jer je ovaj u to vreme poeo da uznemiruje malu republiku, koja se iz

straha obraala i bosanskom banu Ninoslavu da je po potrebi zatiti. Zbog panje prema kralju Radoslavu dobili su Dubrovani izvesne povlastice u zemlji despota Manojla, 1234. god., kamo je iz Dubrovnika otiao svrgnuti kralj sa enom, verovatno s namerom da tamo trai energiniju podrku. U Drau, pria jedan stari srpski biograf, ekalo je Radoslava novo razoaranje. Tamo mu neki Franak ugrabi enu, a njemu samom ugrozi ivot. Lien krune i ene, kralj Radoslav se odrekao svetske sujete i primio je monaki in. Kao monah Jovan, povuen i zaboravljen, umro je u nekom manastiru po svoj prilici u Studenici, gde je sahranjen. Stric Radoslavljev i Vladisavljev, Sava, koji se bio vratio s istoka i uticao da borbe izmeu brae ne uzmu opasnije razmere za Srbiju, nije bio zadovoljan stanjem stvari. Srbija je za dug niz godina bila poteena od sukoba sa susedima i taj mir mogla je da iskoristi za svoje unutranje jaanje. Na tom je naroito radio Sava. Teodosije, Savin biograf, pripisuje njemu u zaslugu, to je dolo do braka izmeu Vladislava i Asenove keri Beloslave. Ali, kao to je ranije, za vreme Radoslavovo, u Srbiji preovlaivao uticaj cara Teodora, tako se sad za vreme kralja Vladislava, u Srbiji oseao uticaj cara Asena, u vreme od 1230-1240. god. najmonijeg vladara na Balkanu. Napadaj Maara na Asenove zemlje i njihovo zauzimanje Beograda i Branieva, 1232. god., i vrlo zategnuti odnosi s latinskim baronima u Carigradu, opredelie cara Asena da raskine veze sa papskom kurijom, koja je bila na strani njegovih protivnika. Taj korak carev naiao je na veliko odobravanje celog pravoslavnog klira. Dotle je postojala vrlo jaka opozicija svetenstva iz bive Teodorove drave, odnosno od strane ohridske crkve, koja nije dozvoljavala da pravoslavni episkopi i svetenstvo priznaju vlast bugarskog primasa patrijarha, poto je on, sa svoje strane, priznavao papinu vrhovnu vlast. Posle raskida s Rimom, Asen je pokuao da obnovi veze s patrijarijom u Nikeji, ali se otud trailo kao prvi uvet da bugarska crkva prizna vrhovnu vlast nikejskoj. Asen na to nije pristao; on je eleo izmirenje, a ne ponienje svoje crkve. S toga, i bez pristanka Rima i Carigrada, on dade izabrati za pravoslavnog bugarskog patrijarha Joakima. Ali je, ipak, iz razumljivih razloga, teio, da svojoj patrijariji izradi priznanje. U pomo mu je dola nova politika situacija. Protiv saveza katolikih drava, Latinskog Carstva i Maarske, trebalo je stvoriti savez pravoslavnih drava. Asen s toga nudi pregovore nikejskom caru, Jovanu Vatacu. Stvoreni sporazum izmeu njih prihvatio je despot Mihajlo i verovatno kralj Vladislav. Za Savu, strica Vladislavljeva, zna se, da je krajem 1233. god. napustio svoj arhiepiskopski poloaj i kao svog naslednika ostavio Sremca Arsenija. Posle je otiao ponovo na istok, u Jerusalim, Aleksandriju i na Sinaj, odatle u Antiohiju i Nikeju, a iz Nikeje u Carigrad i Svetu Goru. Svrivi taj veliki put, on se krenuo u Bugarsku, u Trnovo, caru Asenu. Taj put Savin u sve etiri prestonice patrijarha pravoslavne crkve i navraanja u Bugarsku, kuda mu se nije trebalo vraati u Srbiju, po svoj prilici je u vezi sa pomenutom akcijom Asenovom za priznavanje bugarske patrijarije. Asenu je Sava, kao ugledna linost, sa dosta veza, po svoj prilici posluio kao posrednik u tom poslu. Uspeh je bio postignut. U Galipolju, na maloaziskoj strani, 1235. god., objavljen je grko-bugarski savez i priznanje bugarske patrijarije od sva etiri patrijarha. Oba stara biografa Savina, Domentijan i Teodosije, kazuju, da je car prema njemu bio vrlo paljiv. Kod Asena je Sava i umro, u Trnovu, 14. januara 1235. god. Odatle je prenesen u Vladislavljevu zadubinu u manastir Mileevo, gde je sa svim sjajem srpske crkve poloen u novi grob, 6. maja 1237. Tu se sauvao i njegov lik, raen od nekog umetnika ree vrste, koji je umeo da svojoj freski da individualan izraz sa mnogo neposrednosti. Suv, s dugom bradom, prosedom, koja kazuje da Sava nije umro u dubokoj starosti, sa izvesnom otrinom u krupnim crtama, koje pokazuju jaku volju, Sava ima prodirne sugestivne oi, sline dubokoj vodi. itav lik ima krepine i pretstavlja vie dravnika nego svetitelja. Prema njemu likovi mladog kralja Vladislava (imaju dva), plava, s malom negovanom bradom, s neim mekim u izrazu, izgledaju prosto kao da su sa neke feminizirane prirode. To, to je Vladislav na obe freske prikazan kao mlad, iako je doiveo svakako preko pedeset godina, i neposrednost Savina lika, govore oito za to, da je freske radio neki majstor neposredno posle podizanja manastira i Savine sahrane. Kao osniva srpske samostalne crkve, njen prvi arhiepiskop i organizator; kao jaka linost, koja je uticala na sreivanje i snaenje Srbije; kao prvi na knjievnik, kome, pored tipika za karejsku eliju i manastire Hilandar i Studenicu, zahvaljujemo i za prvo, lepo pisano, originalno

itije srpsko (raeno kao uvod za Studeniki Tipik) Stevana Nemanje; Sveti Sava je proglaen za sveca. On je najpopularniji narodni svetitelj, s nacionalnom bojom jo od XIII veka, i centralna linost mnogobrojnih hagiografskih motiva narodne usmene knjievnosti. U ovo vreme bee naroito ozloglaena na papskoj kuriji bosanska drava. Dostave, da se tamo uvreila neka opasna jeres, gonile su na aktivnost i Rim i Budim; prvi iz verskih, a drugi iz politikih motiva. Primer jake ruke, koja je u bojem gnevu "divno besnela" strahovitim ocenama u Tuluzi, u Francuskoj, izgledao je kao stvoren i za poluvarvarsku Bosnu. aljui 1221. god. svog legata Akoncija u Bosnu, papa se tuio da jeretici tamo javno ispovedaju svoju veru "kao to lamije doje svoju tenad golim sisama", pa je s toga pozvao kralja Andriju i ugarski episkopat, da ih unite. Kralj Andrija u to vreme nije mogao da deluje u Bosni, isto kao to nije mogao nita preduzimati ni u Srbiji, zauzet unutranjim krizama. Jedino su Maari uspeli, da 1125. god. Bosna bude podvrgnuta u crkvenom pogledu maarskoj kalokoj podbiskupiji. Papa je, odobravajui taj akt, pozvao nadbiskupa, da u svojoj novoj oblasti strogo deluje protiv jeretika i da protiv njih propoveda i pravi krstaki rat. Nadbiskup kaloki, Ugrin, pokuavao je doista, da preduzme neto po elji papinoj i naao je i jednog vojskovou, Jovana Anela, sestria maarskog kralja Andrije, vizantiskog emigranta, koji je tada, sa majkom zajedno, bio gospodar Srema. Ali ozbiljne krize u Maarskoj i posle sukobi s Bugarima nisu dozvoljavali ni Anelu, kao ni drugim Maarima, da se zapliu u bosanske stvari. Narodnoj crkvi u Bosni zapreti vea opasnost tridesetih godina XIII veka. Prenestinski biskup Jakov bee 1233. god., kao papin legat, svrio jedan posao u Maarskoj i onda stigao u Bosnu. Svojim velikim autoritetom, i politikim i crkvenim, on je uticao na tadanjeg bosanskog bana Ninoslava da dade izjavu, da e on ostati u katolikoj veri, iako su njegovi preci bili jeretici. Svojim pismom od 10. oktobra 1233. god. papa je Ninoslava, na osnovu te izjave, primio pod svoju zatitu i garantovao mu integritet "pravom predragog mi u Hristu sina naeg svetlog kralja Ugarske". Ninoslavljev roak Prijezda preao je isto tako na katolianstvo. Onima, koji su tad delovali u Bosni, taj sam in pokrtavanja nije bio dovoljan kao jemstvo za njegovu ispravnost, nego su traili neto jo neposrednije. Prijezda je morao dati svog sina za taoca, i kasnije je sam Ninoslav, uveravajui papu o njegovoj ispravnosti, trebao moliti ak u Rim da bude puten. Kad se tako teki uslovi postavljaju lanovima vladajue kue, i oni ih primaju, onda je nesumnjiv znak da onaj koji to trai pretstavlja neku neobinu snagu. Verska aktivnost katolika u Bosni posle toga vrlo je iva. U Bosnu se, jo iste godine, upuuje jedan poseban biskup, Johanes Vildeshauzen, rodom Nemac iz Frajburga. Dominikanski red, poznat kao vrlo otar u proganjanju francuskih jeretika, dolazi isto tako, po papinoj naredbi, da deluje u Bosni. Legati rimski bivaju sve ei; Bosni se oevidno poklanja sve vea panja. Za nju se na papskoj kuriji govori, da zbog jeretika izgleda "kao pustinja i ikara, puka trnja i kopriva, i postala je leglo guja". Novi biskup ima toliko samosvesti i energije, da nee da vodi rauna ni o eljama maarskog kralja, i sam papa mora da ga smiruje i, u interesu kurije, nagoni na poputanja. Meutim, u zemlji postoji jak narodni otpor. Iz Rima se s toga, jednim pismom od 17. oktobra 1234. god., trai ista situacija u Bosni, i, ako ne pomogne drugo, preporuuje se krstaki rat. Hrvatskog hercega Kolomana papa Grgur IX izrino upuuje na tu dunost, a kad se on odazvao, papa ga je, gornjeg datuma, uzeo pod svoju zatitu kao vojnika Hristovog. U Rimu se ovoj ekspediciji davala tolika vanost, da su krstai za Bosnu bili izjednaeni sa osloboditeljima Svete Zemlje. Takvo raspoloenje u Rimu izazivala je Ugarska, da bi ga posle mogla iskoristiti u svoje politike svrhe. Kralj Andrija je izlagao papi opasnost od nepouzdanih bosanskih banova i potrebu da se vlast nad Bosnom potpuno preda maarskim kraljevima, koji se ne bi dozvoljavali da se u zemlji javlja sve ovo, to je sad u njoj. Papa je primio te sugestije Maarske i 9. avgusta 1235. god. odobrio je kraljevu odluku, da Bosna pripadne Andrijinom sinu Kolomanu. Koloman je i poeo rat u Bosni, u ime vere, a u stvari u ime svojih i maarskih osvajakih ciljeva. Ban Ninoslav, koji je raniju izjavu dao pod pritiskom, bio je pravi pretstavnik otpornih Bosanaca. Oni nisu hteli novu veru, koju su im donosili na maarskom mau. Snaga Maarske ovog vremena bila je vrlo velika. U ratnom pohodu protiv Austrije oni su 1235. god. digli vojsku, koja se,

verovatno preterano, cenila na 200.000 ljudi, ali koja je bila silna ako je iznosila i polovinu tog broja. Ninoslavu nije bilo lako ni inae. U zemlji je jedan deo velikaa priao Maarima (n. pr. usorski knez Sibislav, sin inae nepoznatog bana Stepana), a drugi se plaio. On se s toga povlaio u svoje teko pristupane planine i izbegavao otvorenu borbu. Zbog toga se ratovanje prilino oteglo. Maari postigoe izvesne uspehe u Zahumlju i Zapadnim Stranama, ali prave, sredinje Bosne nisu mogli osvojiti. God. 1238., 26. aprila, pisao je, istina, papa, da je Koloman unitio jeretiku napast; 23. decembra iste godine govorio je o "desnici Stvoriteljevoj koja triumfuje", ali svi ti uspesi, u koliko ih je bilo, behu kratka veka. Ve 1240. god. dolazi ban Ninoslav bezbrino u Dubrovnik i tu ak obeava Republici da e je uzeti u zatitu, ako bi dolo do njenog sukoba s rakim kraljem. Kad dve godine posle rata s Maarima Ninoslav uzima na se ulogu zatitnika i izlae se opasnosti, da ue u jedan nov rat, znai: prvo, da njegov poloaj u Bosni nije bio nimalo nesiguran i drugo, da maarski udarci nisu naneli njegovoj dravi tolike tete, da bi joj trebalo due vremena za oporavljanje. Na papskoj kuriji predlagali su isto tako otre mere i protiv starih neretljanskih gusara, koji nikako nisu hteli da se okane svog starog zanata. Pleme Kaia bilo je u tom pogledu najvie na zlu glasu. Kralj Andrija im je pretio kaznenom ekspedicijom; papa Honorije III pozvao je susedne Spljeane, da i oni suzbijaju to zlo. Kaii se nisu dali obuzdati; oni su samom papinom legatu Akonciju spremali zamke. Po svemu se ini, da je bilo izvesnih veza izmeu Bosanaca, Neretljana i Zahumljana; ak nije nemogue da je zaseda protiv Akoncija dola ba kao slovenska reakcija na rimske pokuaje, da slomiju otpor naih ljudi. "Patareni" meu Kaiima glavni su oslonac za tu pretpostavku. Pritisnuti neto jae, Neretljani su god. 1226. malo popustili, ali ih je zao glas gonio i dalje. U dubrovakoj obavezi prema Mlecima od 13. januara 1232. izrino se veli, da Dubrovani nee primati u svoj grad Kaie i Omiane, "ili druge karamije i pljakae ili otimae", i da e pomagati Mleane, ako krenu svoje lae protiv njih. U opte, bie neprijatelji svima gusarima "od Draa do Mletaka". Tek za vreme priprema za krstaki rat u Bosni, Omiani su iz predostronosti, 17. marta 1235., sklopili mir sa Dubrovnikom. Rat je u Bosni besneo u punom jeku, kad je kralj Vladislav preneo u Mileevo telo Sv. Save. Savez Vladislavljeva tasta, cara Asena, sa nikejskim Grcima pokazao se odmah na delu i 1236. god. udrueni pobedniki saveznici ugroavali su sam Carigrad. Vladislav nije ulazio u tu akciju, kao to se nije meao ni u druge politike poslove Bugara. Ali bi po svoj prilici bio uvuen u rat izmeu Bugara i Maara, koji su ovi spremali, osokoljeni uspehom u Bosni, neto iz svojih rauna, a neto po pozivu pape Grgura IX, da nije dolo do one strane najezde Tatara, koja je 1241. god. preplavila Maarsku i zahvatila i severni deo Balkana. Kao vihor jurnule su konjike horde Tatara odnekud iz ruskih stepa u srednju Evropu. Kumanske ete prsnule su pred njima na sve strane; ruski kneevi behu pokoreni; poljski gradovi Krakov i Breslava porueni. Maarski kralj, u borbi s njima, pretrpi strahovit poraz i morade beati ak u Primorje, na Rab i u Spljet. Tatari su poli za njim, ali ve rasuti po irokom podruju, preko kog su prevalili. Razbijeni od Hrvata pod Klisom, oni su preko Bosne, Srbije i Bugarske doli na donji Dunav, harajui i pustoei uz put sve do ega su mogli doi. Poteeni su ostali u Primorju samo gradovi s jakim bedemima (stradali su ipak Kotor, Sva i Drivast) i za konjanike teko prohodne ume sa zbegovima. Na zemljitu june Rusije pribrae se ti i drugi odredi ponovo i osnovae monu tatarsku dravu Zlatne Horde. Taj njihov pohod izvazvao je uzbunu kroz sve zemlje kuda je proao. Neto taj potres, a jo vie smrt cara Asena (+1241.), koji je bio glavna Vladislavljeva podrka, bie uzrok, da se u zemlji javio pokret protiv njega. Njemu se dogodilo isto ono, to i njegovom starijem bratu Radoslavu posle poraza cara Teodora. Kao novi kralj izbio je njihov trei brat Uro, zvani Hrapavi (valjda zbog ospica), negde tokom 1242. god. Zanimljivo je, da je glavni otpor protiv Uroa organizovao ne Vladislav, nego njegova ena, koja se bee moda toga radi, sklonila u Dubrovnik. Nije verovatno, da joj se Vladislav nije pridruio samo s toga, to je bio negde zatvoren. Dubrovaka Republika obavezala se kralju Urou, da na svom podruju nee trpeti nikakve agitacije protiv njega. Vladislav se posle izmirio sa Uroem i priznajui vrhovnu vlast mlaeg brata vladao je, ini se, u Zeti. Jedan zapis iz manastira Mileeva, iz 1264. god., pisan je, veli se, "u dane blagovernog kralja Uroa i brata mu kralja Vladislava".

Za vlade prva dva sina Stevana Prvovenanog Srbija je bila pod politikim uticajem monijih suseda, epirskih Grka i Bugara. Ni jedna ni druga vladavina nisu bile s toga mnogo popularne; Vladislavu se, na primer, prebacivalo da je Sv. Sava bio "begun" ispred njega. Ali, ta vladavina i jednog i drugog brata, mada na oi neslavna, bila je ipak od znatne koristi za Srbiju. Radi jakih veza, koje su imali i Radoslav i Vladislav, niko od suseda nije smeo da ih uznemiruje; Epir i Bugarska, koji su im mogli postati vrlo opasni, pretvorili su se u zatitnike. S toga kralj Uro, kad je doao na vladu, zatie zemlju neistroenu i sposobnu za podvige i s toga je mogao da se javi s izvesnim autoritetom u asu, kad je imalo da se likvidira pitanje ve dotrajalog Latinskog Carstva. Dalmacija je stradala ponajdue od posledica tatarske najezde; izmeu Spljeta i Trogira dolo je ak do rata, koji je pretio da uzme opasnije razmere. Beei ispred Tatara kralj Bela se bio spasao u Trogir, gde ga primie s puno panje. Iz zahvalnosti on je poveljom od 18. marta 1242. god. dao tom gradu izvesne posede, od kojih su neki od ranije bili spljetska svojina (n. pr. Ostrog). Zbog toga Spljeani napadoe na Trogirane krivei ih za otimainu. Trogirane su pomagali hrvatski plemii odani kralju, a Spljeani, kojima jedno vreme nije ilo dobro, pozvae kao saveznike bosanskog bana Ninoslava, humskog kneza Andriju i jo neke susede. Bana Ninoslava izabrae ak za svog gradskog kneza. Dogaaji se posle toga spletoe. Bosansko-spljetski napadaj na tvrdi Trogir nije uspeo, ali je zato stradala trogirska okolina. Spljeani napadoe i druga neka mesta, kao Klis. Ugroeni gradovi obratie se u nevolji samom kralju. Ovaj uze stvar vrlo ozbiljno, naroito radi Ninoslavljeva uea i poe spremati dve vojske: jednu protiv Spljeta, a drugu protiv Bosne. Vojsku protiv Spljeta vodio je slavonski ban Dionisije; ona je u leto 1244., u zajednici s Trogiranima, napala grad i prisilila ga na predaju. U miru, sklopljenom 19. jula, Spljeani su bili prilino unieni; kraljeva darivanja Trogiranima morala su biti ispunjena. Iz amnestije, koju je ugovor predviao, bili su iskljueni spljetski saveznici, s Ninoslavom na elu. Vojsku protiv ovog drugog vodio je sam kralj Bela i dopro s njom do grada Glakog. Pojedinosti o tom ratovanju nisu poznate, ali je sigurno da Bosna ovom prilikom nije mnogo stradala. U povelji od 20. jula 1244., kojom kralj daje povlastice i potvruje imanja bosanskoj crkvi, kae se da je na to pristao i ban Ninoslav sa svojom braom i velikaima. Kralj se nalazio u glakom gradu od 15-21. jula; sudei, prema tom kratkom trajanju i ovoj povelji moe se ak misliti da do borbe nije ni dolo, nego da se ban pokorio kralju i izgladio stvar mirnim putem.

4 Zapadnjaka orijentacija u Srbiji

Sredinom XIII veka poela je da se vri velika promena politikih odnosa na Balkanskom Poluostrvu. Grki elemenat poinje ponovo da uzima maha. Nikejsko Carstvo, za vreme Jovana Vataca, vodi energinu i u glavnom sve uspeniju borbu za vaspostavljanje Vizantije i ortodoksije u Carigradu. Najpre u savezu s Bugarima, a posle bez njih i protiv njih, oni osvajaju postepeno izgubljene pozicije na Balkanu. Od Bugara su oteli celu istonu Maedoniju oni, a zapadnu Grci iz Epira. Kad je stari oslepljeni car Teodor, davno osloboen iz bugarskih ropstva, pokuao iz svog Vodena jednu akciju protiv Nikejaca, u vezi sa Epircima, dalo je to Vatacu dobrodoao povod da skrha i Epirce kao mogune takmace i da posedne dobar deo Maedonije i Arbaniju s gradom Krojom, 1253. god. Pored Grka na junom delu Balkana, jaku politiku aktivnost pokazuju, u isto vreme, i Maari na severu. Oni se upliu u bugarske meusobice i od 1246. god. Bela IV se naziva "kraljem Bugarske". Oko 1247. god. Maari stvaraju mavanski banat ispod Save i za prvog upravnika postavljaju kraljeva zeta, ernigovskog ruskog kneza Rostislava Mihajlovia, koji pored Mave dobija jo severoistoni kraj Bosne sa Soli i Usorom. Posle smrti bosanskog bana Ninoslava (+ iza 1250.), Maari su, iskoristivi tamonje nerede izazvane najverovatnije verskim sukobima, uli s vojskom u Bosnu i pokorili je. Kralj Bela pisao je papi 11. novembra 1253. god., kako ima posla s jereticima Bugarske i Bosne "protiv kojih se upravo sad borimo s naom vojskom". Posle poraza bosansko je

podruje bilo razdeljeno u vie manjih banata i oblasti, koje je kao od milosti delio maarski kralj. U samoj uoj, staroj Bosni, posle ove borbe, javlja se kao ban neki Prijezda, verovatno onaj isti Ninoslavljev roak iz 1233. god. Njega docnije lanovi porodice smatraju kao rodonaelnika dinastije Kotromania. U pismima maarskog kralja on se naziva kao "fidelis noster" ("na verni"), a imao je, dobijene od njega, i posede van Bosne, oko Gornjeg Miholjca. Da je prema Maarima bio u pravom vazalskom odnoaju svedoi injenica, da 1260. god. njegove ete sudeluju u maarskoj vojsci, kad je ta ratovala sa ekim kraljem Pemislom Otokarom II. U isto vreme Maari su se dali osetiti i u Humu. upan Radoslav humski, sin kneza Andrije, dotle raki vazal, belei se kao "veran kletvenik gospodinu kralju ugarskomu". Kralja Uroa svi ovi dogaaji nisu s poetka neposredno pogaali. Njegovi prvi sukobi behu sa malom Dubrovakom Republikom, koja je, izuzetno, u ovoj prilici htela da vodi politiku velikog stila i da ue i u opasnije avanture. Povod za sukob bilo je nekoliko (agitacija Vladislavljeve ene, zemljina pogranina pitanja na trebinjskoj granici, trgovake povlastice i dr.), ali je najvanije sporno pitanje bilo o pravima i posedima dubrovake i barske katolike arhiepiskopije meu Srbima. Pitanje je uz verski dobilo i isto politiki karakter. Kralj Uro, sasvim prirodno, pomagao je nastojanja barske arhiepiskopije iz jasnog razloga, to je eleo da katolika crkva Srbije bude pod vlau njegova, a ne tueg podanika. Kralj Uro nije zastupao iskljuivu pravoslavsku tradiciju Sv. Save, moda po tom to je bio sin Ane Dandolove, a svakako pod uticajem svoje ene Jelene, koja je bila iz vrlo ugledne ali blie nepoznate francuske porodice. Anujska dinastija naziva je "svojom dragom roakom" i nema sumnje da je s njom u nekoj vezi. U Primorju je bilo dosta katolika; Uro je prema njima bio predusretljiv, a kraljica Jelena, koja se udala za Uroa oko 1245. god., bila im je pravi zatitnik. Uro je hteo da zadovolji svoje katolike podanike i da na papinoj kuriji izradi nepreporno priznanje barske arhiepiskopije, koje joj je od sredine XII veka bilo oduzeto, 1199. god., za Vukana Nemanjia, obnovljeno i posle opet osporeno. Dubrovaka Republika uvala je prava svoje crkve s upornou punom energije. U interesu toboe starih i steenih prava obe su crkve, i barska i dubrovaka, izvrile u to vreme itav niz falzifikata papinskih povelja. God. 1247. izradie Dubrovani na papskoj kuriji, da se barski kaptol podvrgne dubrovakoj crkvi. Kad je u maju te godine doao dubrovaki kanonik Matej u Bar, da izvri reenje, naiao je tamo na nepredvien otpor. Barski kaptol izjavljivao je, da on ne priznaje to reenje, a puk i klirici uzrujano su vikali: "ta se nas tie papa? Na je papa gospodin na kralj Uro!" Sin gradskog kneza s nekoliko mladia morao je lino da sprovede Dubrovane do pristanita, da ih ne bi razjarena svetina i telesno napala. Ovakvo dranje katolinog elementa daje najbolje svedoanstvo o uspehu tolerantne politike kralja Uroa. Ma koliko se uzimalo u obzir, da su se Barani ovako drali jer su bili u pitanju njihovi lokalni interesi i patriotizam mesta, ipak bi teko bilo verovati, da e jedna katolika opina pretpostaviti jednog kralja izmatika papi, ako taj kralj i njegova politika doista to ne zasluuju. Obaveten o toj stvari papa, za udo, nije osudio toliko Barane koliko Dubrovane. Vodei u prvom redu rauna o interesima crkve, a neto i iz politikih razloga, papa je 1248. god. imenovao za barskog arhiepiskopa jednog veoma cenjenog crkvenog misionara i svog prijatelja Jovana de Plano Karpili. Njemu je poverio da tano proui ovaj spor. Dubrovaka Republika je ve 1249. stala traiti saveznike. Te godine obeao je ban Ninoslav Dubrovanima, da e ih tititi u sluaju napadaja srpskog kralja. Susednog humskog kneza Andriju, srpskog vazala, sklonili su te iste godine da im dade obeanje, kako e lepo primiti Dubrovane koji njemu dobegnu i da im dade izjavu da ne e poi na njih s njihovim neprijateljem. Po tom bi izgledalo, i to je vrlo verovatno, da su se Dubrovani bojali napadaja srpskog kralja zbog svoga dranja, a ne da je inicijativa poticala od njih. Ali, kad su, mimo svako oekivanje, oni dali uhvatiti i zatvoriti barskog nadbiskupa, krivica za izazivanje pada na njih. Poetkom 1252. god. vodila se prava parnica izmeu Barana i Dubrovana, u prisustvu obojice arhiepiskopa; a u leto te godine poao je Uro na Dubrovnik. Mala republika uspela je da za ovaj mah smiri kralja s malo tete, iako su duhovi bili uzrujani. Uro se ljutio to se pregovori u Rimu beskonano oteu i osorno je izjavio, da u njegovoj dravi nema nikakve vlasti ni papa ni rimska crkva; kralj Vladislav otiao je jo dalje, pa je ak i psovao papu i nazvao psima i njega i sve kardinale. Iznenauje, svakako, i upornost

Dubrovnika, koji je traio, pored tolikog ustruavanja sa srpske strane, da njezina crkva bude vrhovna vlast jedne ve mone kraljevine. Ne poputajui nikako, a uplaeni napadajem od 1252. god., Dubrovani ele da se jo bolje osiguraju i da s dobrim saveznikom eventualno sami preu u napadaj. Takvog saveznika nali su u Bugarima. U leto 15. juna, 1253., sklopljen je u Dubrovniku savez izmeu njegove vlade i Bugara, i to izrino "vrhu zlo tvorenje nevernog kralja Uroa". Po tom ugovoru, Dubrovani su imali dati pomo Bugarima i na kopnu i na moru i predati im sve gradove koje budu uzeli. Dubrovani e kao nagradu dobiti slobodnu trgovinu po Bugarskoj, sve ranije povlastice po Srbiji, malo proirenje zemljita i vrhovno pravo svoje crkve nad primorskim katolicima Srbije. Godinu dana docnije, 22. maja, pridruio se tom savezu i humski upan Radoslav, sin Andrijin. Nije sigurno, da li je Radoslav uao u taj savez pre bugarskog napadaja na Srbiju ili usled njega. Bugari su, doista, posle sklopljenog saveza upali u Srbiju i prodrli su duboko, ak do manastira Sv. Petra na Limu, koji su opljakali, a moda i do ie. Kako je dolo do bugarskog povlaenja iz Srbije nije danas sigurno poznato; najverovatnije je da je bilo stranog posredovanja, bilo vizantiskog, bilo maarskog. Posle bugarskog povlaenja Dubrovani su doli u teak poloaj. Osamljeni, oni su morali traiti mir, koji je sklopljen 23. avgusta 1254. Po tom miru Dubrovnik je morao da plati jedan deo ratne tete. Dugogodinji spor izmeu njihove i barske crkve reen je u korist ove druge; i to je reen tako, to su Dubrovani odustali od parnienja. Barska arhiepiskopija postala je otada neosporena katolika metropola Srbije. Gore od Dubrovana proao je upan Radoslav. Posle ovog rata o njemu se gubi svaki trag; bie verovatno da ga je kralj Uro svrgao s vlasti i njegov deo Huma tenje spojio sa svojom dravom. Iza smrti cara Jovana Vataca (+1254.) pokuae Bugari da povrate Maedoniju, ali nisu imali sree. Neuspeh u tom ratu izazva u Bugarskoj metee i pogibiju cara Mihajla II, a potom i graanski rat. Posle dugih kriza bi, najzad, za cara izabran Konstantin Tih, unuk Nemanjin verovatno po enskoj liniji i posle zet nikejskog novog cara Teodora II Laskara. Svoju povelju manastiru Sv. ora Gorga kod Skoplja Tih pie tako, da se vidi kako je vodio rauna o svim svojim vezama; on radi kako su radili "sveti i pravoslavni carevi grki i bugarski, i upani i knezovi i kraljevi srpske zemlje. Neto vie uspeha imao je u svojoj antinikejskoj politici posle Vatacove smrti epirski despot Mihajlo. On je iskoristio zaposlenost cara Teodora u Maloj Aziji i 1258. poeo je neprijateljstva u Maedoniji i Albaniji. Da bi imao vie sigurnosti on je uao tokom dogaaja u savez sa franakim knezovima Vilhelmom Vilarduenskim, gospodarem Ahaje i Manfredom kraljem Sicijlije. Ovom je, kao miraz uz svoju ker, ustupio Krf, Dra, Valonu, Kaninu i Berat. Kao nekad za vremena Roberta Gviskara to su Normani iz June Italije zakoraili u Albaniju, smatrajui taj put kao najprirodniji da se odatle ire prema unutranjosti Balkana i zagospodare Jadranskim Morem, tako se imalo ponoviti i ovog puta. Albanija u brzo postaje domena franakih gospodara. Kralj Uro je s poetka imao izvesnih veza sa carem Vatacem. Kao neposredni, Bugari su mu bili opasniji i on je rado gledao njihovo potiskivanje od nikejskog gospodara. Ali posle Vatacove smrti Uro hladni prema Nikejcima, moda zato to mu se inilo da su, posle mnogih uspeha, suvie ojaali svoju mo. Moda zbog kakvih rodbinskih veza on prilazi Mihajlovom savezu, u kom zapadnjaci imaju tako vidnog udela, a moda mu je izgledala sigurnija dobit u savezu malih. God 1258. poela su neprijateljstva. Epirci su osvojili najvei deo zapadne Maedonije, pomagani od Srba. Zapovednik vizantiske vojske i historiar Georgije Akropolita bee se povukao u prilepski grad i tu se zatvorio. I Srbi su preko Kieva krenuli na taj grad i uzeli ga, razbivi jednu grku vojsku koja im je bila pola u susret, ali nisu mogli da osvoje samu prilepsku tvravu, odnosno onaj grad, koji se, na jednom strmom bregu, izdie iznad varoi i koji je danas poznat pod imenom Markovo Kale. Srbi su krenuli posle toga na Skoplje i uzeli ga, a prilepska se tvrava, na kraju krajeva, predala zajedno sa svojim zapovednikom, koga u okovima odvedoe u Artu. Usred ovih borbi umre car Teodor II, poremetivi pred kraj pameu; tek posle duih kriza doe za njegova naslednika vojskovoa Mihajlo Paleolog, ovek hrabar i sposoban, ali lian i potpuno bezobziran. S njim dolazi na vlast nova vizantiska dinastija Paleologa, koja vlada sve do propasti Carigrada i grke drave.

Kad se uvrstio na prestolu, car Mihajlo prebaci odmah vojsku u Evropu, da primi borbu s tamonjim neprijateljima. Njegov brat Jovan potue kod Kostura udruene Epirce i Franke, pa odmah nastavi dalje prodiranje. Brzo padoe Ohrid, Debar i okolna mesta. "Takvi su stanovnici tih zapadnih oblasti", obrazlae Akropolita sebi za opravdanje tu pojavu, da se u tim krajevima narod bez mnogo otpora miri sa promenama vlasti, "lako se podvrgavaju svima gospodarima". Samo s pomou svog zeta Manfreda, koju mu ovaj posla u najtei as, mogao je Mihajlo da se odri u svojoj oblasti Epira i severne Tesalije. Grci su zauzeli itavu Maedoniju, a potisli su i Srbe iz Skoplja. Izgleda, da je kralj Uro, videi sudbinu Epiraca, sam povukao svoju vojsku iz Maedonije i tako izbegao teoj borbi sa nikejskim trupama. Na srpsko podruje one nisu prelazile. Ali glavni vizantiski uspeh ovog pobednikog ratovanja bee vaspostavljanje njihove vlasti u Konstantinovoj prestonici. Jednim nonim prepadom, 25. jula 1261. god., zauzee nikejske trupe Carigrad i proterae otud Latine i njihova cara Balduina II. Car Mihajlo Paleolog, kao obnavlja Vizantije, "otac otadbine" sveano je metnuo na glavu carsku krunu u Aja-Sofiji. Njegova politika posle tog uspeha ima vie ambicija i zamah. On je u sukobu s mnogo suseda, a naroito s Bugarima, protiv kojih vojuje due ali bez stalne sree. Sa Srbima se u to vreme nije nosio. Ovi su bili jednim delom zauzeti na severu, kao pomonici Maara, u njihovim borbama s ekim kraljem Pemislom Otokarom II (1260. god.). Kako su Srbi postali neka vrsta maarskih vazala ne da se utvrditi na osnovu izvora; ja lino mislim, da je to bila cena maarskog posredovanja u srpsku korist za vreme srpsko-bugarskog rata 1253/4. god. Srpske pomone ete pominju se u maarskoj vojsci izrino uz sigurno vazalne Bosance i Bugare iz oblasti despota, posle cara Jakova Svetoslava. Da srpskomaarske veze postanu blie, oenio se stariji sin Uroev, Dragutin, Katarinom, erkom kralja Bele IV. Kad se enio Belin sin, Bela Mlai, 1264. god., u svatove, kod Bea, doao je i "kralj Srbije", verovatno kralj Uro glavom. Moda je te veze s Maarima razvijala kraljica Jelena, a moda su one posledica neposrednih maarskih uspeha 1253. god. u Bosni i njihova uvrivanja u Mavi. Kada su u Maarskoj, 1267. god., nastale borbe izmeu starog kralja Bele i njegovog prvenca sina Stevana, koje su uzele velike razmere i zavrile Belinim porazom, i kada se inilo da je Maarska, usled tih borbi znatno oslabljena, reio se kralj Uro da se oprosti njihova tutorstva i da se i sam okoristi tim zapletima. Isto je to bio pokuao malo ranije i bugarski despot Svetoslav, ali bez uspeha. Da bi uspeo prema Maarima Uro se hteo da osigura prijateljstvom sa Grcima. Car Mihajlo je rado prihvatio veze sa Srbima. Protiv njega spremala se iz june Italije vrlo ozbiljna akcija, kojoj je bio na elu Karlo Anujski, brat francuskog kralja Luja IX, kralj "obeju Sicijlija". U maju 1267. sklopio je on ugovor s proteranim latinskim carem Balduinom, na dvoru pape Klimenta IV, da se pone naskoro s obnovom Latinskog Carstva. Njegova je vojska posela Krf, uzevi to kao etapu za dalje akcije. U takvim prilikama car Mihajlo je morao voditi rauna o dranju Srba. Sporazum izmeu njega i njih bio je brzo gotov, i da bi bio solidniji trebalo je da kraljevi Milutin, drugi sin Uroev, uzme Mihajlovu ker Anu, i da on kao carski zet postane naslednik prestola. Meutim, neuspeh Uroev s Maarima pokvari sve planove. On bee 1268. god. prodro u Mavu, ali ga tu Maari potpuno potukoe i zarobie. Maari su i prema kralju Urou, kao i prema despotu Svetoslavu, pokazali dosta panje; oni su ih zadrali na prestolu, traei samo vie garantija za budunost. Te su se garantije, meu ostalim, sastojale verovatno u tom, da se kraljeviu Dragutinu, kao maarskom zetu i privreniku, da udeo u vlasti i vei uticaj na dravne poslove. U aktima posle toga Dragutin se, doista, naziva "mlai kralj". Na politiku Uroevu uticali su naroito dogaaji u susedstvu posle 1271. god., odnosno posle smrti epirskog despota Mihajla, kad se njegova drava raspala u dva dela i kad su Anujci iz june Italije, koristei se tim, poseli glavne albanske gradove Dra, Valonu, Berat i Kroju i jo neka mesta. Balkanski narodi, protivnici Grka, poee se spremati da uhvate tenje veze sa Karlom Anujskim. U septembru 1271. god. oekivani su na anujskom dvoru poslanici Srbije, Bugarske i Albanije, iako njegova vojska tek 1272. poinje svoje operacije u Albaniji. Tad su Anujci stvorili prvi put posebnu albansku dravu, "regnum Albaniae", na ijem je elu, u njihovo ime, stajao kapetanmaral, sa seditem u Drau. est uglednih albanskih taoca sedelo je, meutim, na dvoru kralja Karla. U maju 1273. god., srpski i bugarski poslanici dolaze na Karlov dvor, gde ih vrlo lepo

primaju. Kraljica Jelena je srodnica Karlova, a kralj Uro se izrino zove "odlini prijatelj". U ovaj anujski savez ulazi i tesalski gospodar, sevastokrator Jovan, koji se domalo oroava s Uroem i daje svoju ker za njegova sina Milutina. Ispalo je, dakle, tako, da je grki car, koji je prvi krenuo misao o savezu balkanskih drava protiv nove latinske invazije dobio taj savez protiv sebe. Srbija je, posle uzaludne akcije protiv Maara, ula potpuno u veze sa zapadnjakim silama; kralj Dragutin vai kao maarski pouzdanik, a kraljica Jelena je najsigurnija potpora zapadnog svetenstva i, s njim u vezi, i zatonik zapadne orientacije. Videi opasnost od zapadnjaka car Mihajlo namisli da je otkloni predlaui papskoj kuriji uniju izmeu pravoslavne i katolike crkve. Radi toga sazvat je veliki crkveni kongres u Lionu, 1274. god. U pregovorima oko ureenja crkvenih pitanja Mihailo je uinio veliku pogreku to je izneo predlog da se ukinu, kao nekanonski osnovane, trnovska patrijarija i srpska avtokefalna arhiepiskopija i da se srpska i bugarska crkva podvrgnu ohridskoj. To izazva, sasvim prirodno, ogorenje i kod Srba i kod Bugara; uopte, itav taj posao sa lionskim saborom i ovaj stav Mihailov protiv srpske crkve delovali su na Srbe, da lake prime antivizantisku politiku Uroevu u savezu sa zapadnjacima, koja im inae svima ne bi bila po volji. I grki klir, sa ijom osetljivou i uticajem car nije raunao u dovoljnoj meri, ustade protiv njegove crkvene politike. Car Mihajlo je svakako raunao, da bi ukidanje trnovske patrijarije i srpske arhiepiskopije i njihovo podvrgavanje Grcima moglo biti smatrano kao neki dobitak i da bi to moglo uticati da se lake prime ostali zakljuci lionskog sabora, ali se prevario. Knjievno i kulturno znatno razvijena grka jerarhija prozrela je sutinu lionskih zakljuaka, koji su donosili prevlast i priznanje papstva, i nije htela ni pomiljati da za ljubav sporednih ustupaka pregori svoj naelni stav. Car Mihajlo, i dovoljno mudar i dovoljno preduzetan, nije se zaustavio samo na diplomatskoj i verskoj akciji. Imajui izvestan oslonac kod Albanaca on je preduzeo i vojnike mere da suzbije Anujce na Balkanu. S jeseni 1274. god. njegova vojska je posela Berat i prela te i naredne godine i na bolja osvajanja u drakoj oblasti potiskujui anujske ete. Ove se odravaju, u glavnom, u Primorju, gde ih titi i snabdeva kraljeva flota. Kralj Uro, koji nije imao uspeha ni prema Grcima ni prema Maarima, traio ga je prema maloj Dubrovakoj Republici, kojoj nikad nije bio pravi prijatelj, pored svega to se inilo da su mirom od 1254. god. reena sva sporna pitanja izmeu njih. Dubrovnik je 1265-6. god. podizao svoje jake bedeme sa kopnene strane, "da bi obuhvatio podgrae Sv. Nikole de Kampo i bolje branio pristanite". U isto vreme traena je u Mlecima i pomo protiv opasnog rakog suseda. Zanimljivo je, da je tada, kao dobra katolikinja, kraljica Jelena bila na strani Dubrovana i da im je ak, pismeno, ponudila usluge na raun svog mua i drave, kojoj je ona bila kraljica, obeavajui im, da e ih na vreme izvetavati o kraljevim naredbama. Da li je tada dolo do neprijateljstava i kakvog su obima ona bila nije poznato; tek od 1268. god. poveava Republika svoj godinji danak kralju. Ali ni taj novi sporazum nije bio duga veka. 1275. god. dola je srpska vojska ponovo pod Dubrovnik, pod vostvom samoga kralja, i htela je juriem da ga zauzme. Dubrovaki knez, Petar epolo, prvi put u dubrovakoj historiji, ne ogranii se samo na uspenu odbranu, nego sam, s vojskom, izvri iz grada prepad na Srbe i potisnu ih od gradskih bedema. Posle tog uspeha poe dubrovaka flota napadati srpske obale i pljakati ih. U jednom takvom napadaju nastradae osetno od jedne srpske zasede, koja pohvata oko 40 njihovih plemia. Benedikt Gunduli kao voa i jedan Mleanin, zamenik epolov, bie, po naredbi Uroevoj, oslepljeni. "Dvanaest dubrovakih poslanika, obuenih u crno odelo, preklinjali su novoga duda, akoma Kontarinija, da ih pomogne s flotom, posle ega su dva mletaka poslanika, koji stigoe na dve galije, posredovali te se mir naskoro obnovio". Godinu dana posle toga dolo je, po maarskom primeru, i u Srbiji do borbe izmeu oca i sina. Mladi kralj Dragutin, u kog su Maari, kao u svog zeta, imali vie vere, dobio je pomo od maarskog dvora i sa tom pomou on je potukao oevu vojsku na gatakom polju, u jesen 1276. god. Arhiepiskop Danilo u Dragutinovom itiju prikazuje stvar tako, kao da Uro nije hteo da, po obeanju, dodeli sinu jednu veu oblast za vladanje i da je ovaj, onda, bio prisiljen da vlast otme silom. U stvari, na Dragutina je delovao primer njegova tasta, kralja Stevana V, i tadanje

neodreeno dranje Uroevo u borbi izmeu Grka i Anujaca. Kralj Uro povukao se posle poraza u Zahumlje, moda u trebinjsku oblast, i doskora se zakaluerio i postao monah Simon. Umro je verovatno 1280. god., a sahranjen je u njegovoj lepoj zadubini, u Sopoanima, Rakoj na izvoru, u manastiru, koji je pored Mileeva ouvao najlepe srpske freske XIII veka. Zbacivanje Uroevo nije prolo u Srbiji bez protesta. Sem kraljice Jelene, koja je osuivala to delo, protiv njega je bio i glavni pretstavnik srpske crkve, arhiepiskop Joanikije, koji je zbog toga napustio svoj poloaj. Posle su, iz zahvalnosti, kraljica Jelena i kralj Milutin dali preneti njegovo mrtvo telo u Sopoane, da lei pored tela Uroeva. Znaaj Uroeve vladavine nije bio u politikim uspesima; ti su, kako se vidi, bili ili vrlo mali ili ponekad nikakvi. ak bi se pre moglo rei, da je linija njegove spoljanje politike, vrlo krivudava, zavrila u mnogom negativno. Njegova vrednost preteno je u unutranjem jaanju drave; a u spoljanjoj politici njegova je glavna zasluga samo u tom, to je, za razliku od svoje brae Radoslava i Vladislava, mesto njihove pasivne, uzeo vie aktivnu politiku, pokuavajui da je vodi vie samostalno. On je traio nove orientacije, a nije hteo da se, kao njegova braa, dri samo jedne linije, bez imalo line inicijative. U tim traenjima nije bio uvek srene ruke, ali je prilino pogodio opti put bar u jednom pravcu; savez sa zapadnjacima protiv Vizantije bila je jedina politika mogunost da Srbija postigne izvesne koristi ako ne odmah i neposredno, a ono, pod dobrim vostvom, u skoroj budunosti. U unutranjoj politici njegov uspeh je neosporan. S kakvim je razumevanjem sredio crkvene odnose u zemlji vidi se najbolje po tom, to ga katolici zovu svojim papom, a to pravoslavni arhiepiskom s njim zajedno naputa svoju vlast. Da uvrsti pravoslavlje i da dinastiju tenje vee sa crkvom, on je svakako dosta uinio da njegov brat Predislav postane arhiepiskop Sava II, po ugledu na njihova velikog strica. Za Uroev dvor je ueni kaluer Domentijan pisao itije Sv. Save i Sv. Simeona Nemanje. Kralj Uro je prvi poeo eksploatisanje rudarstva u Srbiji, a posebno srebrenih majdana u Brskovu, i to, po svoj prilici, pomou saskih rudara koji su ispred Tatara prebegli iz Erdelja u Srbiju. Prve kapitale za taj posao davali su Dubrovani i Kotorani kao komisionari Mleana; moda je zbog nekog finansiskog pitanja i dolo do kasnijih sukoba izmeu Kralja i Republike Sv. Vlaha. Prvi srpski bronzani novac po grkom uzoru poeo je da kuje kralj Radoslav, ali taj pokuaj nije imao gotovo nikakva privrednog znaaja. Srpski srednjevekoni novac poinje od kralja Uroa. On je prvi poeo kovanje srebrenih dinara, po ugledanju na mletake matapane, koji su gospodarili u trgovakom prometu po istonom delu Sredozemnog Mora, i taj tip novca zadran je i od svih njegovih naslednika. Tim je srpska drava primila, u novanom pogledu, zapadnjaki karakter; prema zapadu je, preko Kotora i Dubrovnika, uputila i svoj glavni izvoz ne samo rudarskih, nego i drugih domaih sirovina, preteno stoarskog porekla (meso, vuna koe, sir, vosak i sl.). Kralj Dragutin ostao je itava svog ivota odan Maarima, pored svih kriza i promena kroz koje je prola njihova drava krajem XIII i na poetku XIV veka. Isto je tako ostao u prijateljstvu i sa napuljskim dvorom. Uticaj srodnikih veza preko Dragutinove ene Katarine bio je u oba sluaja od znatnog uticaja. Dragutin uopte ima dosta obzira u svojim odnosima prema zapadnjacima; Mletaka Republika nema razloga da se tui na nj, isto kao i na Dubrovnik. Radi toga kralj Dragutin uiva simpatije zapadnih pisaca i istie se uvek kao primer estitosti prema mlaem bratu Milutinu. U Bugarskoj je od 1277.-1280. besnio graanski rat. Car Konstantin, slomivi nogu, bee postao tee pokretan i nije mogao s uspehom da suzbije preduzea mnogih ogorenih protivnika, razdraenih naroito postupcima njegove carice. 1277. on je izgubio krunu i ivot, a onda je poelo strahovito klanje u zemlji. Posle dugih borbi i nevolja doepao se, najzad, 1280., carskog prestola jedan Kumanac, ore Terterije. Protiv njega su Grci radili na sve strane, i onda je sasvim prirodno to se car ore odmah pridruio anujskom savezu protiv njih. Ratovanje saveznika na albanskoj strani nije bilo mnogo sreno. Sami Albanci behu preteno uz Grke i u dosta sluajeva ine neprilike i Srbima i anujskim etama i ljudima. U jesen 1278. god. ima pomena o tom, kako Albanci napadaju srpske i dubrovake karavane, koji idu iz Brskova u

Kotor. U jesen 1279. predati su u Brindiziju, u zatvor, neki albanski prvaci kao izdajnici napuljskog kralja. U prolee 1281. god., posle izvesnog napredovanja u srednjoj Albaniji, do Berata ete kralja Karla bivaju tuene i potisnute s osetnim gubicima. Ljut, s toga, a pun planova, Karlo, pomou svojih irokih veza uvlai u savez i Mletaku Republiku; sprema veliko preduzee protiv Grka; i ozbiljno se nosi milju da u najkrae vreme obnovi Latinsko Carstvo, kome bi bio na elu njegov zet Filip, sin Balduina II. Ali i car Mihajlo ne eka skrtenih ruku da doe udarac. On je protiv kralja Karla naao saveznika u aragonskom kralju Petru, zetu kralja Manfreda, koga je 1266. sruio napuljski gospodar. Kao posledica grko-aragonskog saveza dolo je 31. marta 1282. god. Sicilijansko Vee, pokolj Francuza na Siciliji, i opti ustanak protiv njih. Vizantiski car bacio je ugarak u samu Napuljsku Kraljevinu i onda nije nikakvo udo, to kralj Karlo za jedno vreme nije mogao preduzimati nita na Balkanskom Poluostrvu. U vezi sa ovom anujskom akcijom u Albaniji bilo je i srpsko kretanje protiv Grka. Ono, kao ni anujsko, nije voeno s poetka u velikim razmerama: karakteristino je, meutim, da nije ilo s njim u istom pravcu. Srbi su ratovali u podruju oko ar-planine, i tek kad im se pridruio jedan ugledni grki prebeg, vojvoda Kotanica, poeli su da ire svoj krug i da se upuuju s pojedinim etama duboko u Maedoniju, ak do Sera. Posle svog uspeha u Albaniji Grci ugrozie i Srbe, koji moradoe da se povlae. Neto taj neuspeh, a neto nesrea, to je slomio nogu, pri jahanju, pod gradom Jeleem, izazvae kod kralja Dragutina teku potitenost. Arhiepiskop Danilo pripoveda, da je kralj smatrao svoj pad kao boiju kaznu za postupak prema ocu; ali je jo verovatnije, da je na nj delovala nedavna kob njegova roaka, hromog bugarskog cara Kostantina. S toga on u Deevu, 1282. god ustupi presto svom mlaem bratu Milutinu, a za sebe zadra zapadni deo oblasti oko Rudnika, Podrinje, i Hum sa Trebinjem. Dragutin je predao presto Milutinu kao neke vrste regentu, elei da nasledstvo prestola ostane svakako u njegovoj liniji, odnosno sinovima mu Vladislavu i Uroicu. Tako su stvar i prikazivali neki savremeni strani pisci; jedan anonimni prikaziva Srbije iz 1308. god. izrino veli, kako je sam Dragutin govorio, da je presto ustupio privremeno, za vreme svoje teke bolesti posle pada, i da polae svoje pravo na nj. Danilo, meutim, veli, da je Dragutin Milutinu "darovao presto svoj". U manastiru Arilju, u Dragutinovoj zadubini, belei se 1296/7. god. kako je tad vladao "mladi kralj Uro samodrac", pa se tek za njim pominje ktitor "gospodin kralj Stefan, brat kralja Uroa". Kasnije, kad je prezdravio, 1284. god., dobio je kralj Dragutin od svog uraka kralja Ladislava, a protiv volje njegove tate Jelisavete Kumanke, Mavu sa Sremom, Beograd i od Bosne kraj Soli i Usore, koja je dotle drala sama Jelisaveta. Dragutin se s toga i nazva "sremski kralj", po sredinjoj oblasti svoje nove drave. Njegove prestonice behu Beograd, koji tad prvi put dolazi pod srpsku vlast, i Debrec u Sremu. Dragutinovu tu oblast anonim iz 1308. naziva Srbijom, dok za Milutinovu ima ime Raka. U Bosni; on u jesen 1284. postade zet kralja Dragutina, uzevi njegovu ker Jelisavetu. Ta brana veza imae posle velika znaaja u historiji Bosne i Srbije.

5 Srbija kao glavna balkanska drava

S Milutinom je Srbija dobila jednog vladara retkih osobina. Njegov veliki politiki talenat, koji ga je pokazivao kao pravog potomka Nemanjinog, doneo je njegovoj dravi nekoliko sjajnih uspeha. Za njegovo vreme, sreena finansiski, snana vojniki i dobro voena diplomatski, Srbija postade najmonija drava na Balkanu i znatno utie na sudbinu celog susedstva. Milutin je uvek znao ta hoe i imao je ambicija i poteza jednog pravog dravnika. Ali, kao to obino biva, on je, idui za svojim ciljevima, gledao samo svoje interese i bio je sebian i bezobziran do brutalnosti. Radi vlasti, koju ne bi ispustio ni pod koju cenu, on je gazio preko svega; ni najroeniji mu nisu bili poteeni od svireposti, ako je oseao da smetaju njegovim interesima. Jaka linost, koja je nadilazila svoju sredinu, on je svoju volju esto izmetao u ud i od zadovoljavanja te udi pravio ponekad ne samo porodina, nego i dravna pitanja. Njegove oi, u individualno raenim portretima u Nagorianu i Graanici, krive i male, imaju neeg lukavog i poudnog, kao dve bitne crte njegovog karaktera. Milutin je bio velik vladar, ali rav kao ovek; Dragutin je, kao linost, imao

mnogo vie moralnog oseanja. Milutinov primer, jo vie nego Nemanjin, daje neposredan dokaz, da dravu jaih razmera ne stvaraju ljudi sentimentalnih osobina; ko i suvie vodi obzira o drugima upada u opasnost da ponekad pomeri svoje. Srpska crkva, koja je Milutina pored svih linih grehova, i to za crkvena shvatanja dosta tekih, ipak proglasila za sveca, uinila je to gledajui njegove uspehe i njegovo delo, koje je neosporno bilo veliko i trajno. Promena na prestolu u Srbiji, posle Dragutinove abdikacije, nije uticala na spoljanju politiku u Kraljevini. Ne znajui za Sicilijansko Vee i nemogunost Anujaca da nastave balkansku akciju po prvobitnom planu, Milutin je, veran savezu s njima, produio rat sa Vizantijom i zauzeo je Skoplje, oba Pologa, Ove Polje, Zletovo i Pijanec. Ova osvajanja od 1282. god. ostaju stalna srpska tekovina. Skoplje domalo postaje jedan od glavnih gradova Srbije, u kojoj su prevlaivala stoarska i ratarska naselja uz neto trgovakih i rudarskih. Srpsko prodiranje u vardarsku dolinu, koje je prvi zapoeo Nemanja poslednjih godina svoje ofanzive, za vreme Milutinovo postaje glavni cilj srpske ekspanzije. Sa juga su, u isto vreme, s uspehom poeli akciju protiv Paleologa i Tesalci. Na saveznike odnose izmeu Srba i Tesalaca kao da nije uticalo nita to, to je Milutin vratio kui svoju prvu enu, ker tesalskog despota Jovana. Na vest o ovim napadajima krenu se sam car Mihajlo, da suzbije i kazni osvajae. Legenda kae, kako su uplaene izbeglice uveravale cara, da mu nee ostati ni sam Carigrad, ako ne suzbije opasnog srpskog napadaa. Car je oko sebe pribirao poveu najamniku vojsku, ali ga u sred priprema zadesi smrt u selu Alagama kod Radosta, 11. decembra 1282. god. Krenuta vojska, u kojoj je bilo dosta Tatara, pola je ipak na Srbiju i doprla do Lipljana i Prizrena. Jedan njen deo poao je i dalje, eljan pljake i plena, ali je ljuto nastradao u nabujalom Drimu, kad je pokuao da ga na konjima prepliva. Iza careve smrti srpska ofanziva, poetkom 1283. god., obnovljena je s veim snagama. U akciji je uestvovala vojska i Milutinova i Dragutinova. Ona je, u smelom zaletu, doprla vrlo duboko, sve do blizu obala Egejskog Mora, kod Atosa i Kavale. Opljakane behu itava strumska i serska oblast. Kad se Dragutin vratio natrag, ne mogui da izdrava ratne napore, Milutin je ratovanje nastavio sam, iza jednog malog odmora, i 1284. god., pomagan od susednih arbanakih velikaa. Ovog puta on je zauzeo oblasti debarsku, kievsku i poreku, a opustoio je kraj oko Ohrida; "nije bilo koga da mu se protivi i da ga ukori", kae biograf kraljev. Tako su srpska osvajanja u Maedoniji proirena s istonog i na zapadni kraj. Srpske dravne granice pomakao je Milutin ovim srenim ratovanjem do pred gradove Strumicu, Prilep, Ohrid i Kroju; najvei deo Slovenima naseljene Maedonije doao je pod srpsku vlast. Teite srpske dravne politike pomerilo se prema istoku i jugu. Raka prestonica i deevski dvor naputaju se i kraljevska sedita postaju Pritina i Skoplje. Do Milutina Srbija je gravitirala samo prema Jadranskom Moru; sad, ovim novim osvajanjima, ona se vidno upuuje prema Egejskom. Dok je Raka pretstavljala srpsko sredite podruje, gravitacija prema Jadranskom Moru bila je prirodna, tamo su vodile Neretva i posredno Moraa i svi glavni stari putevi; Dubrovnik, Kotor i Bar behu glavne izlazne take iz unutranjosti. Od Milutina sredinja srpska oblast postaje kosovska visoravan i podruje ar-planine; tu se stjeu putevi i pravci i prema jugu, niz Vardar, i prema istoku prema Bregalnici, i prema severu, niz Moravu, i prema zapadu, odakle je dobivala svoju glavnu etniku snagu. Sin cara Mihajla, car Andronik II (1282.-1328.), slab i povodljiv vladar, nije imao snage da sprei srpsku ekspanziju, koja je za ovo kratko vreme pokazala snaan polet i nenadane uspehe. On je najvei deo svoje aktivnosti proveo u defanzivi, i to ponekad vie u stavu molioca, nego to bi odgovaralo jo uvek potovanja dostojnoj snazi Vizantije. U ostalom, bilo je i vrlo teko suzbiti srpsku ekspanziju. Od Nemanjina vremena Srbi nisu preduzimali ofanziva velikog stila, koje bi prole narodnu snagu, isto kao to zemlja nije stradala ni od jedne tee neprijateljske najezde, koja bi je bacila za dug niz godina u nazadak. Prikupljena narodna energija traila je da se iskoristi. Kod branskih elemenata, kao to je bio srpski u rakim planinama, ima te neodoljive tenje da izbije na istinu, u predele lakeg ivota. Vojnikom prodiranju prethodilo je etniko; do XII veka meovito stanovnitvo Kosova i Metohije biva u XIII veku gotovo u veini slavizirano, odnosno srbizirano; ak graanski elemenat u ono malo gradova Metohije i Kosova dobija osetan procenat srpskog ivlja. Trgovaki obrauni u Dubrovniku i Kotoru u drugoj polovini XIII i prvoj XIV veka pokazuju

taj slovenski prirast u dovoljnoj meri. Srpskom naglom jaanju najvie je doprinelo brzo razvijanje srpske finansiske snage. Eksploatisanje bogatih srebrenih rudnika, u Brskovu, Rudniku, Trepi, Brvniku i drugim mestima davalo je vladaru velike prihode, koji su upotrebljavani dobrim delom za nabavku dobra oruja i dobre najamnike vojske. S razvijanjem rudarstva razvila se i trgovina, u kojoj ponajvie uestvuje mletaki kapital. Poveani trgovaki promet jaao je, sa svoje strane, dravni prihod. Dobivi tako jaa sretstva, srpska drava je sasvim prirodno, mogla doi i do svog jaeg izraza. Srpski zamah ovoga vremena nije s toga iskorieni uspeh jednog podesnog momenta, nego unutranja potreba jednog ojaanog organizma. Kralj Milutin je naroito sablanjavao savremeni svet svojim postupcima prema enama. U tom pogledu za nj nije bilo nikakvih prepreka ni obzira. Svoju prvu enu, tesalsku princezu, koja mu je rodila sina Konstantina, vratio je prosto kui. Oenio se drugi put svojom prijom, sestrom svoje snahe Katarine, Dragutinove ene, Jelisavetom, koju je zaveo kao kaluericu. Od nje je dobio ker, kojoj je dao udno ime Carica. I nju je oterao posle kratkog vremena i ve 1284. god. venao se sa Anom, erkom bugarskog cara ora Terterija. Danas ne znamo, da li je ovde bila po sredi neka strast ili kakav politiki raun. ore Terterije, iju su zemlju Tatari plenili nekoliko puta i iju je vrhovnu vlast on priznao 1285. god., nije u ovaj mah bio neki znaajniji politiki inilac. Terterijeva se politika sastojala u to vreme u tom, da trai sporazum na sve strane; moda je on gledao da pridobije Milutina ovom branom vezom, iz koje je roen Stefan Deanski. U branievskoj oblasti behu se osilila dva bugarska velikaa, braa Drman i Kudelin. U drelu na Mlavi, u dananjoj gornjekoj klisuri, behu se oni utvrdili, odmetnuli od svake vlasti i uznemiravahu i srpsko i maarsko susedstvo. U njihovoj vojsci nalaahu se kao polupljakai a polunajamnici ljudi raznih narodnosti, a ponajvie Bugari, Tatari i Kumanci. Ozlojeeni na njih Maari su poetkom 1285. god. uputili protiv njih jednu vojsku da ih kazni. Njihovom primeru sledovali su malo kasnije i Srbi. Kralj Dragutin, kao neposredni sused, pokuao je sam da ih kazni, ali im nije mogao uiniti nita, jer su se bili odlino utvrdili u inae teko prohodnom klancu. Dragutin je, po svoj prilici pretrpeo poraz, jer Drman i Kudelin preoe odmah u napadaj protiv njega i zauzee mu izvesne krajeve. Dragutin pozva Milutina na dogovor u Makovce na Moravi i zamoli ga za pomo. Milutin se odazvao. Ujedinjena srpska vojska ula je potom u Branievo, potukla i proterala pljakae i njihove gospodare, i zavladala itavom oblau. Branievo je predato Dragutinu; tada je prvi put dolo pod srpsku vlast i ostalo u njoj celo vreme posle toga. Posle ovog poraza Drmana i Kudelina reio se vidinski knez iman, koji je moda imao nekih veza s njima ili polagao pravo na njihovo podruje, da se obrauna sa Srbima. Iznenada, ne zna se tano koje godine, prodro je on sve do Hvosna, a nameravao je, meu ostalima, da opljaka pesku arhiepiskopiju. Ali tu je pretrpeo poraz od srpske vojske, koja je dohrlila odnekud s juga, i morao se naglo povlaiti. Srbi su se dali u poteru za njim i gonili su ga sve do Vidina. iman se s mukom prebacio preko Dunava, dok su Srbi zauzeli vidinski grad. Sa leve obale reke poslao je pobeeni knez ljude, da mole kralja za pregovore. Mir je sklopljen na osnovi: da iman prizna vrhovnu vlast srpskog kralja, a kao jemstvo imala je biti imanova enidba sa kerju jednog srpskog velmoe. Doista, iman je doskora uzeo ker velikog upana Dragoa, a docnije njegov sin Mihajlo Milutinovu ker Anu, koju docnije pisci zovu narodski i Nedom. Ovo ratovanje Srba po Branievu i vidinskoj oblasti dovede ih u sukob s tatarskim hanom Nogajem. Nogaj, koji je imao posebnu oblast od podruja dananje Rumunije, od eleznih Vrata i Dunava, do iza Krima, u izvesnoj jo ne utvrenoj vezi sa Zlatnom Hordom u Rusiji, bio je moan gospodar i znatno je uticao na politike prilike u zemljama severnog Balkana. Pred njim je pobegao u Vizantiju bugarski car Terterije i bio zamenjen u vlasti vojvodom Smilcem, kao novim bugarskim carem pod vrhovnom vlau Nogajevom. U susednim ruskim oblastima njegova se re sluala bez pogovora. Vizantiski car Mihajlo Paleolog dao mu je jo 1273. god. svoju jednu ker za enu. S toga je, prilikom careva spremanja protiv Srba 1282. god., njegovoj vojsci doao u pomo i jedan vei tatarski odred. Silni Nogaj, koji je imao ranije sukoba i sa Poljacima i sa Maarima, bio je spreman da napane i Srbe, jer je on od Srba osvojena podruja, naroito vidinsku oblast, smatrao kao svoju domenu. Za taj napadaj on je ve krenuo i vojsku. Milutin, koga su obavestili o Nogajevoj snazi,

uplai se i ponudi pregovore. Vrlo je verovatno, da je kralj tom prilikom dao obaveze, da ne misli preduzimati nikakve dalje akcije u tim oblastima. Kao zalogu za svoju dobru volju uputio je Nogaju kao taoca svog sina Stevana sa nekoliko druge dece iz vlasteoskih kua. Oni su ostali meu Tatarima sve do Nogajeva sloma i pogibije, kad je dolo i do raspadanja njegove drave. Hronologija tih dogaaja jo nije utvrena; datumi se razilaze u krupnoj meri. Kad su nastale meu Tatarima meusobne borbe, odluio se bugarski car Smilec da se oslobodi njihove vrhovne vlasti. Da to postigne on se obratio za pomo kralju Milutinu. Sporazum izmeu Srba i Bugara imala je da utvrdi brana veza izmeu Milutinova sina Stevana i Smiljeve keri Todore. Ali se Smilac nije mogao odrati. Njega je sruio s vlasti Terterijev sin Svetoslav u zajednici s Nogajevim sinom ekom (akom), koga je posle Svetoslav dao ubiti. ta se dogodilo posle sa Smilcem nije poznato; sigurno je samo to, da se Milutin nije radi njega odluivao ni na kakve otrije mere; on je u to vreme bio zauzet krupnim pregovorima sa Vizantijom. Posle pogibije maarskog kralja Ladislava (+1290. god.) nastadoe u Maarskoj velike borbe oko njegova nasledstva. Sva se zemlja podelila u dva tabora: za poslednjeg Arpadovca Andriju III "Mleia", u pola odnaroenog i nepopularnog "domaeg" princa i za anujskog princa Karla Martela, sestria kralja Ladislava, a sina kralja Karla II. Za anujsku stranu bee dobar deo monijeg hrvatskog plemstva i s poetka i kralj Dragutin i njegov sin Vladislav, njihovi srodnici. S toga Vladislav dobija od anujske strane 19. avgusta 1292. god. vojvodstvo cele Slavonije sem oblasti koje su ve pripadale knezovima Vodikim i Frankopanima. Meutim, malo posle te nagrade, Vladislav kao da je doao u blii dodir sa kraljem Andrijom; bar se, 1293. god., venao sa njegovom neakom Kostancom iz poznate mletake porodice Morozini. Iz smrti Karla Martela (+1295.), napuljski anujski dvor postavio je kao svog novog kandidata Martelova sina, Karla Roberta. Dragutin ovog puta nije bio za tog novog kandidata i pravio mu je smetnje. U tom mutnom vremenu od 1290-1300. god., ban Pavle ubi, poto je ve imao Dalmaciju i jedan deo Hrvatske u svojoj vlasti, baca oi i na Bosnu. On preduzima neke blie nepoznate vojne pohode u bosanske zemlje i 7. aprila 1299. god. javlja se prvi put s novom titulom "gospodara Bosne". Izgleda da je to bila neka lina uzurpacija Pavlova, jer upada u oi da o Bosni nema pomena u povelji od 4. avgusta 1299. god., kojom Karlo Napuljski potvruje sva prava i oblasti ubia. Ako je i dobio togod od bosanskih zemalja, to je s poetka moglo biti samo na zapadnim stranama. Na istoku, oblast Soli i Usora drao je kralj Dragutin, a u sredinjoj Bosni izgleda da se bar jo tada drao Dragutinov zet Stepan Kotroman. Za vreme ovih borbi oko maarskog prestola kralju Dragutinu nije zapala neka vidnija uloga. Izvesni podaci govore za to, da je bio na strani svog paenoga; to pokazuje, sem donekle dranja njegova sina, naroito preporuka napuljskog dvora Dragutinu i njegovoj eni, da pomognu Karla Roberta, koji se s poetka 1300. god. spremao da pree u Dalmaciju, a odatle u Maarsku. Posle se videlo, da Dragutin nije ispunio te nade, bar ne s poetka. Iste 1300. godine knez uro ubi doista je i preveo Karla u Spljet, a 1301. god. je umro kralj Andrija. Tako je Karlo ostao jedini pretendent. On je, prirodno, bio obavezan ubiima i za ovaj mah obasuo ih je svojom milou. Njima za volju, potvrdio je njihovu srodniku knezu Hrvatinu i njegovoj brai bosansku oblast donjih krajeva. Sam ban Pavle ustupio je svoj deo Bosne svom mlaem bratu Mladenu 1301. god. Pavlov sin Mladen, zvan inae i Mladen II, spominje se 1304. god. kao knez "Triju Polja i itave zemlje klivanjske". Maarski episkopat bee navukao na se gnev pape Bonifacija VIII, to nije pomagao njegova kandidata Karla Roberta i to je i posle smrti Andrijine traio kralja za Maare na drugoj strani. Da poprave svoj poloaj, oni dooe na misao, da predloe papskoj kuriji borbu protiv jeretika u Bosni, i to i duhovnu i fiziku. Kao mnogo puta ranije, i sada je Bosna imala posluiti kao ventil za opasnu napetost u Ugarskoj. Do borbe je doista i dolo, samo je ona ispala sloenija i tea nego to se nadalo u maarskim krugovima. U tu borbu uoe i ubii. God. 1302. stajali su jedan protiv drugog bosanski ban Stevan Kotroman i ban Mladen ubi i to ak na mei bosanske drave, u oblasti oko Drine. Stevan se svakako povukao u oblast svoga tasta, kralja Dragutina. U junu 1304. ban Mladen je poginuo od "nevernih jeretika". Borbu je nastavio njegov brat Pavle i imao je

uspeha; od poetka 1305. god. on se zove "gospodarem itave Bosne", koju daje na upravu svom sinu Mladenu II. Kako se Karlo Robert drao tad potpuno uz ubia, to je kralj Dragutin ohladio i prema njemu, pored svih srodnikih veza i preporuka, i ak mu pravio neprilike na granici i meu velikaima. Humsku zemlju drao je vrsto kralj Milutin od 1284. god., kad je Dragutin, dobivi severne oblasti, ustupio trebinjski kraj majci kraljici Jeleni, i kad je Milutin zaposeo ostale krajeve humske zemlje. U njima je on kao namesnika postavio svog sina Konstatina. Kralj Milutin je tokom 1303-4. pregovarao s banom Pavlom i imao s njim ak i jedan sastanak u Vrulji blizu Makarske. Prema Humu ubii nisu nita postigli, on je i dalje ostao neokrnjen u srpskoj vlasti. Kralj Milutin, videli smo, nastavio je politiku svog oca i brata u pogledu saveza s Anujcima. Kralj Karlo bee uputio u Albaniju svog sina Filipa Tarentskog, da upravlja tom oblau. Ali Filip bee slab da odoleva vizantiskim napadajima, koji pred kraj XIII veka behu postali prilino uspeni. On je oko 1295. god. bio izgubio ak i Dra staro ishodino mesto anujskih pothvata protiv Vizantije. Od Vizantinaca ga je preoteo i drao kratko vreme kralj Milutin. God. 1296. grad je bio u srpskoj vlasti. Kad je i kako uputen ne da se pouzdano utvrditi. Grcima je bilo jasno, da treba odvojiti Milutina od Latina, da bi ove mogli suzbiti s Balkana. Udrueni Srbi i Latini pretstavljaju opasnost ije se sve mogunosti ne dadu sagledati. S toga se u Carigradu odluuju, posle neuspeha njihove ofanzive protiv Srba, pod vostvom sposobnog i hvaljenog Mihaila Glavasa, da Milutina zadovolje priznavanjem ustupanja najveeg dela onih oblasti koje je osvojio i da ga tako, po mogunosti, pridobiju na svoju stranu. Kao voa poslanstva srpskom kralju bi upuen krajem decembra 1298. god. Teodor Metohit, docnije veliki logotet, ovek vet i pronicav, koji je, idui pet puta u Srbiju radi kraljeve enidbe, sam zabeleio svoje vrlo zanimljive utiske s Milutinova dvora. Iz jednog njegova pisma dobro smo obaveteni kako je u Srbiji postojala jaka opozicija protiv sporazuma s Grcima; ljudi su govorili da je mir potreban Vizantiji, a ne pobednikoj Srbiji. Jedan deo Grka, kao Kotanica, koji se behu pridruili Srbima, bojao se kraljeva sporazuma s carem i radio je protiv njega. Kod nekih Srba, kojima je ratni plen i pljaka znatno uveao prihode, bilo je opiranja iz isto materijalnih razloga. Kralj Milutin bio je, meutim, lino voljan da pregovara. Kao peat ugovora imala je i opet da bude jedna enidba. Car je ranije bio ponudio kralju svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II. Kralj Milutin bee pristao, ali se vizantiskoj dami nije ilo u nepoznatu i za nju varvarsku zemlju, a sem toga htela je da ostane u Trapezuntu uza sina Aleksija, koji se nije slagao sa ujakom. Da ne bi uvreeni kralj radi tog otkaza prekinuo sve veze, do kojih je Grcima bilo mnogo stalo, car Andronik ponudi sad Milutinu svoju ker Simonidu, jo mlado dete od pet godina. Ovaj etvrti brak kraljev, i to s detetom, samo je pojaao opoziciju Srba protiv tog sporazuma i kod vlastele i kod jednog dela klira; nezadovoljstva je bilo i kod Grka. Opoziciju carigradskog patrijarha i njegovih jednomiljenika car je morao da ublaava drugim ustupcima i izjavom, da je svoju ker prosto rtvovao da izradi otadbini preko potrebni mir. Sem toga, bilo je i pokuaja susednih vladara, da se osujeti sporazum izmeu Srba i Grka, koji bi mogao znatno izmeniti odnose na Balkanu. Stari saveznici Milutinovi, epirski Grci, odnosno sinovi tesalskog despota Jovana, navaljivali su na Milutina pismima i porukama da ne veruje Carigradu i da, u tenjoj vezi s njima, nastavi poeti posao na ruenju carigradskih vlastodraca. S druge strane javljali su se sa svojim ponudama i Bugari. Udovica cara Smilca, poreklom Grkinja, iako ve u rodu s Milutinom, kao tata njegova sina, obratila se sada Milutinu sa predlogom da je uzme za enu i tako dobije i Bugarsku Carevinu. Metohit kazuje, kako usplahirena udovica i njeni pomagai "alju svaki as poruke i izaslanike, preklinju kralja da ima pre njih na umu i da se ne uzda u careva obeanja, jer nisu iskrena niti e se ostvariti". Ali Milutin osta nepokolebljiv. Brak sa vizantiskom carskom keri laskao mu je sujeti, inio mu se kao nagrada za njegove politike uspehe i dizao mu ugled prema bratu u pitanju kraljevskog nasledstva. God. 1299. dolo je do konanog sporazuma. Srbija je zadrala osvojene gradove, toboe kao miraz uz carevu ker, ali se zakletvom vezao kralj na novo prijateljstvo i uzajamno su dati taoci. Na sred Vardara, posle Vaskrsa 1299. god, kraljeva trea ena bi, kao da je kakav krivac, predata Grcima, radi njihove vee sigurnosti, a s njom Kotanica i srpski taoci. Na istom mestu predali su Grci

Simonidu i svoje taoce. Milutin je sam doekao svoju mladu enu; kad je prela Vardar on je sjahao s konja i klekao pred nju. Brak sa Anom ranije je proglaen nezakonit, da bi se Milutin, mimo crkvene odredbe, mogao venati i etvrti put. Tako je Stevan, Milutinov sin iz tog braka, posto odjednom nezakonito dete. U Solunu, na sastanku izmeu Andronika i Milutina, to je prijateljstvo dobilo jo tvru vezu. U svojoj jednoj povelji manastiru Hilandaru Milutin spominje s ponosom, da je na mau dobio junu Srbiju, ali ne bez sujete istie i to, kako je postao zet grkog cara, koji mu onda dade "onuzi zemlju u priju". Ova promena Milutinove politike izazvala je nezadovoljstvo ne samo kod prijanjih saveznika, nego i u njegovoj roenoj zemlji, i u samoj njegovoj porodici. Kraljica Jelena, majka Milutinova, pobona starica nije bila zadovoljna ni sa kraljevim politikim dranjem, ni sa njegovim neobinim brakom. Milutinovi postupci pokazivali su bezobzirnost jedne vrlo tvrde, sujetne i sebine due. Grci su, izgleda, znali neto o tom jer su od Milutina izrino traili da se na ugovor o miru zakune i Jelena. Milutin se izvinjavao majinom starou i daljinom i tegobom puta. Ovo traenje Grka da kraljica majka uz kralja bude jemac mira svakako je vaan dokaz za politiki znaaj i uticaj Jelene. Milutinovo dranje otro je osuivao i njegov brat Dragutin. Ima vesti, da je ve tada pomiljao i na oruan sukob, prozirui oevidno i druge planove Milutinove, ali se uzdrao, bojei se pomoi vizantiske vojske koju je Andronik za taj sluaj stavio na raspoloenje, nemajui dovoljno potpore u tada rastrovanoj Maarskoj i na drugoj strani zauzetim Napuljcima. Sem toga, i njegov zet, Stevan Kotroman, bio je ugroen od Pavla ubia, pa je trebalo obratiti panju i na te stvari. Prvi, koga je pogodila ova promena Milutinove politike bio je Dubrovnik. Mleani, vrhovni gospodari male republike pod Srem, behu poeli ogoren rat sa enovom, saveznicom Vizantije. Da pomogne novoj tazbini srpski kralj je upotrebio otre mere protiv Dubrovnika, kome ranije bee priznao sva prava i povlastice dotle uivane. On je 1301. god. dao po Srbiji pozatvarati dubrovake trgovce, a Dubrovani na to zauzee Mljet i blokirae ue Bojane. Dubrovaki trgovci iz Brskova tuili su se 8. maja 1302. svojima na moru, kako se, "u ovoj zemlji zlo ini". Mletakim zauzimanjem dolo je 14. septembra 1302. god. do mira, po kom kralj ponovo "stvori milost gradu Dubrovniku". Sa Milutinom i novom politikom situacijom bila je veoma zadovoljna carigradska diplomatija. Njoj je savez sa Srbijom doao u pravi as. Da je, mesto sporazuma, morala nastavljati rat sa Srbima ili, iz opreznosti, drati u Evropi vee garnizone, ona bi imala u Maloj Aziji tekoe, koje bi, moda, bila u nemogunosti da otkloni, a kamoli da savlada. Jer u ovo vreme poinje brzo prodiranje Turaka prema maloaziskoj obali. Ojaali kao vazali seldukog ikoniskog sultanata, Turci, pod svojim voom Osmanom, roenim 1258. god., postaju aktivni ve od kraja XIII veka. Jo 1288. god. potukli su oni Grke kod Melangine i preneli tamo svoju prestonicu, poturivi i samu varo u Karadahisar; a 1301. god. pala je u njihove ruke i Nikomidija. Posle raspada ikoniskog sultanata Turci poinju da stvaraju novu maloazijsku dravu. To stvaranje moglo je biti samo na raun Vizantije. Posle udarca, koji su 1301. god. kod Bafejona zadali Turci vizantiskom prestolonasledniku Mihajlu, ta je opasnost postala jasna za sve dravnike u Carigradu. Car Andronik, da bi s vie izgleda odolevao Turcima, uze pod najam jednu jaku druinu panskih ratnika, "Katalane", koji su dotle sluili kao najamnici u borbama po Italiji. U borbi s Turcima Katalani su s poetka imali uspeha, ali ve posle dve godine provedene u vizantiskoj slubi oni, pusti, nedisciplinovani i ostrvljeni krvlju, obru 1305. god. svoje oruje protiv svojih iznajmitelja, istina ne bez vizantiske krivice, jer, ne behu solidni u plaanju. U toku tih borbi, ozlojeeni Katalanci prevoze se u Evropu, na Galipolje i posle na Kasandru, i poinju odatle pustoenje susednih oblasti. Sluili su jedno vreme i jednim delom i kao najamnici kod Bugara. Od njihovih nasrtaja bio je, negde 1307. god., ugroen i manastir Hilandar, koji je portvovano, s mnogo napora, odbranio iguman Danilo, uveni pisac itija srpskih kraljeva i arhiepiskopa, zahvaljujui dobrim delom i pomoi koju mu je poslao kralj Milutin, u ljudima i novcima. Biograf Danilov pie kako "tada nije bilo nai nijednu stazu kud bi se moglo mirno proi, nego borbe i ratnike". Kraljeva pomo unitila je jedan deo pljakaa, a drugi su se, posle izvesnog vremena, povukli u staru Grku.

Sem sa Turcima u Maloj Aziji, Grci su imali velikih tekoa i sa Bugarima, sa kojima se behu zapleli u jedan dug a ne mnogo srean i siguran rat, koji su 1307. god zavrili sa velikim poputanjem. Kralj Milutin, pratei paljivo razvoj dogaaja, poeo je sumnjati u mogunost odranja Vizantije kao ozbiljnog politikog inioca. Nimalo sentimentalan, on je s toga odmah uao u veze s onima, koji su mogli doi u obzir kao eventualni prijemnici njenih poseda. U prvom redu bee to anujski dvor. Obnova Latinskog Carstva bee ponovo stavljena na dnevni red. Brat francuskog kralja Filipa IV, Karlo Valoa, bee se oenio unukom latinskog cara Balduina II i sa njom dobio u miraz titulu njenog deda. Pomagan od brata i izvesnih drugih elemenata na zapadu, on se poeo da sprema na rat i da trai veze radi napadaja na Vizantiju. Napuljski dvor pratio je sve te pripreme sa simpatijom. Dra je opet od 1305. god. u vlasti Filipa Tarentskog, sina Karla II, koji se sprema i na dalja osvajanja. Ve u leto 1306. god. pokuao je Milutin, preko skadarskog episkopa, da ponudi savez Filipu. Bio je, naravno, s obzirom na njegovu mo, rado primljen. 6. avgusta te godine odredio je Filip svog kancelara, koji je imao primiti zakletvu od kralja, a u jesen se i sam lino sastao sa Milutinom. Kralj Karlo je odobravao te veze i potvrdio je ugovor. Sem sa Filipom, Milutin je uao u veze i sa samim Karlom Valoa. Marko Lukarev iz Dubrovnika i Trifun Mikaeli iz Kotora otili su, kao njegovi poslanici, papi i "caru" Karlu u Francusku, da i s njim sklope savez. Na francuskom dvoru se, prirodno, javio interes za srpsku kraljevinu i jedan njihov ovek, jedan dominikanski kaluer, bi upuen u Srbiju, da je blie sagleda i proui. Njegov izvetaj s toga puta, pisan poetkom 1308. god., ouvan je i sadri zanimljivih podataka, iako je pisan sa mrnjom na kralja Milutina i radi njega namerno sa nekoliko neistina. Srpski kralj pretstavljen je kao nepouzdan, razvratan i surov. Pieve simpatije su na strani katolicizma prijateljskijeg kralja Dragutina, koji je jo i u rodu sa Anujcima. Kralj Milutin se sad toboe boji napuljskog dvora, jer bi mu kralj Karlo, kao katolik, mogao oteti Primorje, u kom je veina nezadovoljnih katolika; a drugo on se boji jo i tog, da stvaranjem Latinskog Carstva ne izgubi svoje tekovine, koje su ga dovele do blizu Soluna. Ali se Karlo Valoa nije obazirao na taj izvetaj. On je 27. marta 1308. sklopio savez sa kraljevim poslanicima blizu Melena. Glavna taka tog saveznog ugovora bilo je zajedniko osvajanje Vizantiske Imperije "protiv Andronika koji vlada tim Carstvom i njegovih naslednika". Tim ugovorom Karlo je potvrdio Milutinu kao srpski posed ove zemlje i gradove, koje je ranije dobio od Vizantije i drao u svojoj vlasti: itavu oblast izmeu Prilepa i Proseka, Ove Polje do tipa, debarsku oblast do reke Mae i kievski kraj do "Hokerije", koji su svi, po tvrenju poslanika, donosili kralju svega 5.000 florina godinje. Vrlo je vano za ove teritorijalne potvrde, da ih Milutin ne trai za Skoplje i Polog, koje svakako smatra kao nesporne u svakom sluaju; dok se za tip kae u ratifikaciji ugovora, da ga kralj dri za se i za svoje naslednike, "niti elimo obavezati se pretekstom pomenute zakletve (na ugovor) da emo ga napustiti". Tim ugovorom Milutin je obeao prei u katoliku veru i svoju ker Caricu, roenu s maarskom princezom Jelisavetom, dati za Karlova mlaeg sina, isto Karla. Na Milutina je svakako delova i uspeh anujskog princa Karla Roberta, koji je, iako nekrunisan, ve tokom 1307. god. postao stvarni gospodar Ugarske. Papa Kliment V verovao je tvrdo u to obeanje i pisao je na vie strana (patrijarhu u Grado i prokuratorima franjevaca i dominikanaca), da privedu u delo kraljevo prelaenje u rimsku crkvu i da mu, kao znak papine panje, predadu njegovu zastavu. S Milutinovim poslanicima stigla su u Srbiju i dva francuska svetenika, kao carevi izaslanici, da prime od kralja potvrdu ugovora. Milutin ih je primio i potpisao ugovor 25. jula 1308. god. u atoru kod "Golih Huma". Mnogo docnije, tek u decembru 1313., potvrdio je taj ugovor i francuski kralj Filip. Verujui u ozbiljnost tih planova Milutin je, odbacivi obzire prema vizantiskom dvoru, jo te iste godine preao u napadaj. Krenuo je vojsku u starom pravcu, prema Solunu i Egejskom Moru. Od katalonskih saveznika Turaka, koji su s njima zajedno, pljake radi, preli u Evropu, Milutin je uzeo u najam jedan deo eta: 1.000 konjanika i 500 peaka. Voa te najamnike vojske bee neki Melik ili, kako ga Danilo zove, Melekilj, Turin, koji je, sluei hrianske vladare, postao i sam hrianin. S tom vojskom Srbi napadoe i solunsku oblast, ali bie odbijeni. Razuzdana rulja najamnika obrnu se, posle toga, protiv samog Milutina. Ali ih ovaj savlada i otro kazni; Melik bi ubijen, a njegovo bratstvo razjureno i premlaeno.

Posle izvesnog vremena Milutinu je postalo jasno, da je zapadni antivizantiski plan vie delo avanturistike fantazije, nego realnih priprema. Njegov strah od nove najezde Latina na Balkansko Poluostrvo pokazao se kao neosnovan. Uspesi Filipa Tarentskog u Albaniji behu neznatni i bez veeg uticaja na balkanske odnose. Kad je to uoio, Milutinu nije dugo trebalo da promeni svoju politiku i da se vrati svojim grkim prijateljima. Kad je to izvrio ne da se tano opredeliti, ali svakako jo 1309. god. U to vreme, 1309. god., papa Kliment V preao je u Avinjon i doveo tim do punog izraaja sukobe u rimokatolikoj crkvi, koji su vladali izmeu Talijana i Francuza. Ti sukobi slabe ugled pape i spreavaju u osetnoj meri, njihov rad veeg politikog zamaha. Kad je iste te godine papa prokleo Mletaku Republiku uinio je samo to, da je jedan od najveih inilaca u balkanskoj politici bio izluen iz saradnje s njim, i to, naravno, na njegovu tetu. Karlo Valot, ovek od vie kombinacija, malo posle saveza sa Srbima, bee, zajedno s bratom, uao u pregovore da doe i do nemake carske krune, koja je, pogibijom kralja Albrehta (1. maja 1308.), ostala bez svog nosioca. Docnije, on je potpuno zaokupljen unutranjim pitanjima Francuske. Na promenu kraljeve politike moda su vrili izvestan uticaj Mleani, koji su bili ogoreni na papu i Francuze. Oni kao da upuuju Milutina i na pokrete protiv Albanije, odnosno, protiv tamonje anujske vlasti. U jednom pismu Mletake Republike kralju od 10. maja 1309. god., Uro se zove "kralj Srbije, Huma, Duklje i Albanije." To je prvi pomen Albanije u tituli srpskog kralja. Taj naziv moda nije upotrebila kao prva srpska kancelarija, nego mletaka, ali je njim obeleena vidna linija u Milutinovoj balkanskoj politici i s toga je i vaan i karakteristian. Kralj Milutin nije mogao odmah preduzimati vee akcije u Albaniji. Bilo je vanih pitanja i na drugoj strani. Trebalo je pomagati, najpre, Vizantiji u borbi protiv Turaka. Jedno tursko odelenje, kao ono Melikovo i od prilike iste snage, bee pod voom Halilom zaselo u Galipolju i po primeru Katalina vrilo pljake po itavoj Trakiji. Vizantija sama nije mogla da ih savlada; tek sa srpskom pomou oni su 1312. god. bili potpuno uniteni. Iz zahvalnosti prema Srbima car Andronik je, meu ostalim, poklonio Hilandaru selo Kucovo. Ovo je bio prvi historiski sukob izmeu Srba i Turaka, na evropskom tlu. Ali nije bio i jedini. Tursko prodiranje u Maloj Aziji uzimalo je sve vie maha. Nisu tu bili u pitanju manji ili vei pljakaki odredi, nego svesna ekspanzija jedne mlade i dobro ogranizovane drave. Grke vojske nisu mogle da odole turskim udarcima i pretrpele su vie poraza. Grci su ve gledali Turke gde se pribliavaju Nikeji i Brusi i gde ih opasuju jednim snanim lancem. Vizantija je, oseajui se sama slabom za borbu s njima, traila savez na vie strana. Na Srbe je raunala kao na hrianske i srodnike prijatelje. Kralj Milutin odazvao se pozivu svog tasta, cara Andronika, i uputio je 1313. god jednu srpsku vojsku, sa dosta vlastele, u Malu Aziju, pod vostvom velikog vojvode Novaka Grebostreka. Srbi nisu hteli da se podvrgnu grkoj komandi, nego su sainjavali posebno odelenje. Njihovo ratovanje u Maloj Aziji bilo je uspeno; ak u Nagoriinu, u manastiru Sv. ora, uneseno je u crkveni natpis kako kralj "u to leto izbi Turke", dok Danilo govori o tamonjim srpskim pobedama u samim superlativima. U ovo vreme kralj Milutin ima i dve teke krize u porodici. Izmeu njega i njegova brata Dragutina odnosi odavno nisu bili iskreni i srdani. Milutin je bio sebian i jednom dobijenu vlast oevidno nije hteo isputati iz ruku. Dragutin je eleo da presto osigura svom sinu, a to je prema takvom Milutinu mogao postii samo silom. Sem toga, Dragutin je osuivao Milutinov poslednji brak i sam po sebi, i radi veza sa Vizantijom. Bezimeni izveta od 1308. god. izrino kae, da je meu braom izbio rat i razlaz radi neslaganja u pitanju o prestolu, koji je trajao jo i te godine. Vizantinci su, jo prilikom udaje Simonidine, dali Milutinu neto pomonih eta da bi se uspenije branio od Dragutina, za koga su znali da je neprijatelj te veze i politiki i jer je ona imala da podigne Milutinov presti. Borbe u Bosni poetkom XIV veka izmeu ubia i Dragutinova zeta Stevana i sastanci Milutinovi s Pavlom ubiem u to vreme moda su s tim u vezi. Ratovanje izmeu brae imalo je manjih i veih pauza. Jedno posredovanje poznatog pisca Danila izmeu oba brata zabeleeno je u vreme kad je Danilo bio hilandarski iguman, po svoj prilici negde izmeu 1305.-7. god. Kad je Milutin uputio svoju vojsku u pomo Grcima, Dragutin ga je napao ponovo. Srpska vlastela, kojoj je Milutin naturio svoju volju i koja je osuivala njegove udi, prela je u veini na Dragutinovu stranu. Milutina je iz vrlo teka poloaja spaslo svetenstvo. Ono je zaziralo od

Dragutinovih veza sa zapadom, dok je Milutin, mada surov i bezobziran, zaduio srpsku crkvu obilatim prilozima, zidanjem i opravljanjem mnogih manastira i jaanjem svetenikog stalea. Voa Milutinu odanog svetenstva bee poznati biograf Danilo, ovek vet, okretan i s puno znanja, koji je nekako u to vreme postao episkop banjski. Njemu je Milutin poverio svoje veliko blago na uvanje. S tim novcem, na dukate, Milutin je prikupio najamniku vojsku, sastavljenu od Turaka, Tatara i Oseta, i spremio se na pravi rat. Ali od tog domaeg rata plaila se cela zemlja. Svetenstvo se ivo zauze da se raspra stia i da doe ponovo do sporazuma. Hilandarski iguman Nikodim bi upuen od oba kralja i sabora srpske zemlje u Carigrad, caru Androniku i patrijarhu Nifonu, oevidno s misijom, da tamo javi za tekst sporazuma i verovatno dobije neku sankciju. Dragutin je ovom prilikom proirio svoju oblast i dobio je Rudnik; da li je bilo jo nekih drugih promena nije poznato. Kao simbol izmirenja dolo je podizanje manastira Banjske na povlaenu igumaniju, o emu je izdat zajedniki uveni Svetostefanski Hrisovulj, sa ueem oba kralja. Pseudobrokar, neprijateljski raspoloen prema Milutinu, kazuje ishod itava spora ovako: Milutin je u borbi ostao pobeen. "A po tom Stefan (Dragutin), smilovavi se na krv svoga brata, oprosti mu, i po svojoj dragoj volji podeli kraljevinu sa svojim bratom." Poto je umro Dragutinov sin Uroic, to je drugi sin njegov, Vladislav, imao naslediti oevu oblast, a Milutin da ostane kralj Rake kao sinovev vazal. Ako je, pod pritiskom, doista pristao na to, Milutin ni jednog asa nije pomiljao da tu obavezu doista i odri. Drugi sukob imao je Milutin sa sinom Stevanom, roenom iz braka sa Anom Terterijevom. Kako je bio poniten kraljev brak s njegovom majkom, Stevan se, odjednom, obreo kao nezakoniti sin. Neki strani pisci i zovu ga tim imenom. Da je to moralo vreati mladog princa i ohladiti njegove odnose sa ocem razume se samo po sebi. Kako je Milutin upotrebio Simonidu polno jo kao nerazvijeno dete i pokvario joj matericu, to je bilo jasno da e taj brak ostati neplodan. Carica Irina, tata Milutinova, ena vrlo ambiciozna i preduzimljiva, obasipala je Milutina raznovrsnim poklonima sa neskrivenom namerom da njegov presto osigura jednom od svojih sinova. Ona je poslala s toga u Srbiju, negde iza 1308. god., najmlaeg sina Dimitrija, ali se taj naskoro vratio. Mladom grkom princu uinila se srpska drava suvie surova. Da li je posle toga carica izvela drugi, isto tako neuspeo, pokuaj sa starijim sinom Teodorom, koji je postao monferatski gospodar, kako to pria jedan grki hroniar, nije sasvim pouzdano. Meutim, gotovo je van sumnje da se uticaj tatin na Milutina nije ograniio na samo to jedno pitanje. Sa Simonidom je dolo i neto grke dvorske pratnje i ona je sigurno unosila svoja shvatanja i navike u srpski dvor. Da to nije moglo proi bez protesta srpskih dvorskih lica i vlasteoskih porodica ne treba ni isticati posebno. Najogoreniji je bio kraljev sin, Stevan, koji je najnovijom oevom enidbom izgubio najvie. Oglaen za nezakonitog gubio je izglede na vlast ili sudelovanje u njoj; a pokuaj sa Dimitrijem kazivao mu je, da to oglaavanje nije bila prosta formalnost, nego da e se iz nje izvui sve pravne posledice. U Zeti, gde je bio namesnik oev, oko njega se poela kupiti nezadovoljna vlastela. Moda je tu bilo i opozicije zapadnjakog primorskog elementa protiv vizantofilske politike kraljeve. Koji je bio neposredan povod Stevanovom ustanku nije poznato, kao ni tano vreme kad je on izbio. Milutin pouri s vojskom da ugui pobunu. Pred oevom silom Stevan se povukao iza Bojane. Danilo pria, da je Milutin ponudio tad sinu pregovore i da je ovaj, dirnut, otiao ocu i molio za oprotenje. Kad ga se doepao, u Milutina nije bilo milosti. On je Stevana dao okovati, odvesti u Skoplje i tamo oslepiti; onda ga je, ubogaljena, poslao u Carigrad, svom tastu, zajedno sa enom i dva sina, Duanom i Duicom. Sva je srea bila za Stevana to oeva naredba o oslepljenju nije do kraja izvrena. Krvnik, koji je imao da to uini, bio je potkupljen i nije probo nesrenom kraljeviu zenice. Bojei se oca, Stevan je to krio za itava njegova ivota i stalno nosio zavoj. U Carigradu, car Andronik je imao sauea prema Stevanu, kome je tamo umro mlai sin, i sa svoje strane nije inio nita, to bi oteavalo sudbinu izgnanika i zatoenika. Ne znamo kako je kraljica Jelena primila vesti o ovim stvarima; moda ih nije ni doekala. Umrla je u dubokoj starosti 8. februara 1314. god. Pred kraj ivota primila je u Skadru monaki in, i to pravoslavni. Sahranjena je u svojoj zadubini, manastiru Gracu, gde je po ljutoj zimi prenesena iz svog dvora, iz Brnjaka.

Malo posle majine smrti razboleo se i kralj Dragutin. Oseajui kraj ivota on se pokaluerio i dobio ime Teoktist, poto je od ranije pokazivao izvesne asketske sklonosti i oseao potrebu da svoje telo kanjava radi grehova mladosti. Umro je 12. marta 1316., nadivevi sina Uroica, a sahranjen je, ne kao i sin mu u njegovu manastiru Arilju, nego u urevim Stubovima kod Rasa, u Milutinovoj oblasti. Milutin je Dragutinovu nasledniku Vladislavu osporio ne samo pravo na vrhovnu vlast u Rakoj, nego i na oev deo drave. On je odmah upao s vojskom u sinovevu oblast, uhvatio je Vladislava i bacio ga u tamnicu. Njegovu oblast, sem Bosne, pripojio je svojoj dravi. S kraljem Dragutinom nestalo je u Bosni i njegova zeta bana Stepana. Stepanova ena mora da bei s decom iz zemlje, i to, sudei po tom to su jedni pobegli u Dubrovnik, a drugi u Medvedgrad, u velikoj urbi. Dubrovnik se posle esto hvalio, kako je prognata banica na njegovom podruju nala sklonita i zatite. Moda su s tim u vezi Milutinovi napadaji na Dubrovnik 1317/8. god., koji su obustavljeni zauzimanjem Mleia. U Bosni se, na raun Kotromania, proirio ban Mladen II ubi, koji ih je, u glavnom, i potisnuo, videi da se posle Dragutinove smrti nema ko zaloiti za njih. Samo ban Mladen nije znao da ouva tekovine svog oca. Osion i prek on je izazvao protiv sebe najmonije hrvatske plemiske porodice, kao Frankopane, Kurjakovie, Babonie, Nelipie, neke primorske gradove kao Trogir, i bosanske plemie Hrvatinie i Mihovilovie. Maarskom kralju Karlu Robertu, koji se i inae nosio milju da kri mo velikaa, dobro je dolo ovo ogorenje protiv bana Mladena, i on se brzo reio da bana potpuno oslabi. Verovatno, da popravi svoj poloaj i dobije nove pristalice, ban Mladen je doveo u Bosnu za bana Stevana II Kotromania, sina Stevana I. Dubrovani su se posle hvalili, da je u tom bilo i njihove zasluge. Novi bosanski ban, koji je bio bistra glava i vrlo vet politiar, bio je s poetka potpuno zavisan od Mladena, gotovo samo njegov namesnik. Ban Mladen je, na primer, molio papu za dozvolu da se Stepan moe venati sa kerju kneza Majnharda Ortenburkog, s kojom je bio u srodstvu. Papa se odazvao toj molbi pismom od 18. jula 1319. god. Pitanje o nasledstvu Dragutinovih zemalja, koje su bile maarsko leno, dovede do sukoba izmeu Maarske i Srbije. Kralj Karlo energino je ustao protiv Milutinova prisvajanja tih krajeva. On je, po preporuci papinoj, stvorio protiv njega itavu koaliciju i organizovao je napade sa vie strana. Sem sa severa iz Maarske, protiv Srbije se javie neprijatelji i iz Dalmacije, koje je vodio Mladen ubi, i iz Albanije, gde su Anujci imali svoju stranku. Poloaj Milutinov bee prilino teak. Ali je Srbija ve bila toliko ojaala, da je iz te borbe izila ne samo bez gubitaka, nego u nekoliko i kao pobednica. Prvi su poeli neprijateljstva protivnici s juga. Srpska vlastela iz Stona, tri brata Branivojevia, poee odmah s napadajima na susedne oblasti ubia, gledajui u banu Mladenu otvorenog protivnika. Od 10. aprila 1318. god. poeo je on da se zove, uz sve dotadanje titule, jo i "glavnim gospodarom humske zemlje". Milutin se, u istom duhu borbe, prozva "kraljem Hrvatske". U ratu koji se vodio 1318/9. god. ban Mladen je ravo proao i dobio je mir tek posredstvom Dubrovana, poto je morao dati taoce i meu njima i roenog brata, omikog kneza Grgura. U zimu 1318. god. znalo se u Rimu, da je protiv Milutina ustao i Filip Tarentski i itav niz arbanakih prvaka pod vostvom tri brata Musakija. Papa Ivan XXII sokolio je 1319. god. odmetnike i borce protiv Srba i obeavao im svoju pomo. Pokret je izgledao dosta irok. Kao neprijatelji Srba pominju se mnogi arbanaki prvaci kao Pavle Matarango, Viljem Arijanit, Vladislav Gonoma, dva brata Blinita. Ali Milutin se odra i na toj strani. Maari su napali na Milutina sa severa, u Mavi i Beogradu. Jedna vojska prodrla je do Kolubare, a druga je na juri uzela Beograd i zapalila ga. Ali niti je prva mogla da ide dalje od Rudnika, ni druga dalje od Kosmaja. Kralj Karlo je pozivao papu, da krene u akciju ostale vladare katolikog sveta, kako bi sa njihovom pomou mogao da prodre do mora i osvoji svu Milutinovu dravu. Oevidno je, da on ne bi traio tu tuu pomo, da je sam imao dovoljno snage da izie na kraj sa Milutinom. Papa, ljut protivnik izmatikog kralja, za koga kae da je "u svemu neprijatelj hrianske vere", razvijao je dosta ivu delatnost da stvori gvozdeni obru oko njega. Pored pisama upuivanih albanskim glavarima i banu Mladenu, on je, posle molbe maarskog kralja, stao pozivati i ekog i poljskog kralja i druge neke nemake knezove, da pomognu Maare i katoliku stvar protiv "rakog nevernika". Svi ti ljudi imali su, meutim, preih briga kod kue, a nisu nalazili ni dovoljno razloga da se uputaju u tu daleku i po njih beskorisnu

ekspediciju. S toga, cela ova akcija osta bez posledica. U zapisu iz 1319. god. na srebrnom oltaru to ga je dao postaviti u hramu Sv. Nikole, u Bariju, tovanom kod Srba jo od Nemanje, Milutin je sa izvesnim ponosom dao zabeleiti, da je gospodar zemlje "od mora sve do reke velikog Dunava". Srbija je, dovoljno jaka i stabilna, s uspehom mogla izdrati ovu znatnu probu optereenja. Jak i bezobziran u svojim dravnikim akcijama, Milutin je takav isti bio i u porodinim odnosima. Surov, cinik, ovek samo svoje volje. Od njega i njegove ljubomore propitala je i Simonida, koja se sve vie razvijala u lepu enu. Kralj nije vie bio mlad da bi osvajao; a ni ranije dok je bio mlad, izgleda da nikog nije obavezao svojom ljubavlju. Nevoljen ni od kog, otuen od najroenijih, on je imao nezavidnu jesen ivota. Simonida je ak i beala od njega. Iskoristila je majinu smrt, 1317. god., da se vrati sama u Carigrad. Otud nije nipoto htela u Srbiju. Na pretnje Milutinove otac je silom natera da poe tamo. Na putu, Simonida u Serezu primi monaki in samo da se spase od Milutina. Ali njen brat, despot Kostantin, koji je dobro znao ta bi besan Milutin mogao da uradi posle toga na tetu Vizantije, razdera sestrinu monaku rizu i predade Simonidu Srbima, bez obzira na njen pla i jauk. Milutin je doskora, oko 1320. god., pod uticajem svetenstva, a naroito arhiepiskopa Nikodima, oprostio najzad sinu Stevanu i dozvolio mu da se vrati u Srbiju. Pretvarajui se da je potpuno slep, Stevan je umirio oca i dobio od njega na upravu upu Budimlje, gde je povuen iveo ekajui svoje vreme. U Vizantiji je car Andronik od 1320. god. imao teke krize u porodici i dravi. Te godine umro je njegov sin i naslednik Mihajlo, a zamenio ga je kao naslednik prestola njegov sin Andronik. Ovaj nije mario svog tvrdicu deda i nestrpljiv, odmah je zaeleo da starca potpuno potisne s vlasti. U grkom drutvu, sklonom spletkama, u kom stari car ni inae nije uivao mnogo simpatija, on je naao dosta odziva i stvorio jaku stranku, koja je bila gotova da odmah zagazi u borbu. Na elu unukovih ljudi bio je pametni i prepredeni domestik Jovan Kantakuzen. U prolee 1321. god. dolo je u Vizantiji do otvorene borbe. Bugari su drali stranu staroga cara. Milutin se kolebao. U vreme ozbiljne napetosti on je poslao svog izaslanika, kaluera Kalinika, da pozove natrag 2.000 kumanskih najamnika, koje je zet bio pozajmio tastu za borbe na istoku. Kalinik je uao u pregovore s mladim careviem, kome bi srpska pomo reila celo pitanje i koji je s toga ivo eleo. Milutin, nikom pouzdan prijatelj, pokazivao je sklonost da napusti tasta, samo je eleo da se prethodno sastane s mladim Andronikom negde blizu granice i da se s njim pogodi za cenu pomoi. Kako se sukob izmeu deda i unuka u leto 1321. god. privremeno smirio, a kako se uviavnijim ljudima u Carigradu inilo opasno srpsko i bugarsko posredovanje u celom tom sporu, to je i pitanje o Milutinovoj pomoi bilo za izvesno vreme odloeno. U brzo potom Milutina je nestalo za uvek. Iznenada, 29. oktobra 1321. god., on je umro u Nerodimlju, po miljenju lekara od apoplektikog udara, jedva koju nedelju iza zavretka svoje lepe Graanice i poto mu je stari tast, da ga odobrovolji, i iz zahvalnosti, ustupio manastir Sv. Nikole kod Sera. Po Milutinovoj smrti kraljica Simonida vratila se u Grku i umrla je kao kaluerica u manastiru Sv. Andrije. Milutin je digao Srbiju do glavne balkanske sile. Za njegova vremena srpska drava se naglo razvila u svima pravcima: i kulturnom i ekonomskom i vojnikom. Njene granice obuhvatile su prvi put branievsku oblast na severu, a trajno je u njen sastav ula severna Maedonija sa Skopljem kao novom prestonicom. Mava s Beogradom, data Dragutinu kao maarsko leno, postaje sve vie srpsko podruje. Milutin se ne moe oglasiti za velikog samo zbog njegovih oskudnih moralnih osobina; inae, posle Nemanje to je svakako najkrupnija politika linost Srbije kroz ceo XIII vek, odnosno linost koja je za Srbiju dravniki najvie uinila. Jedino je Sveti Sava jaa duhovna vrednost od njega. Napretku Milutinove drave svakako je mnogo doprinosilo i to, to se u njoj ustalila njegova vlast za skoro etrdeset godina, pa se u tako dugom roku mogla doslednije provesti izvesna konsolidacija prilika i ojaati autoritet centralne vlasti pored svih njenih nezgodnih strana. S Milutinom je naroito doao procvat crkvene umetnosti i knjievnosti kao jasan znak opteg poleta zemlje. U njegovo vreme radila su tri velika pisca nae knjievnosti: Teodosije, originalni preraiva vrlo popularne Domentijanove biografije Sv. Save i pisac slube i pohvale Sv. Simeonu i Sv. Savi; episkop Danilo, kraljev politiki pomaga, vet i kao ovek i kao pisac, koji je doao na misao da dade itav niz biografije srpskih kraljeva, svojih savremenika (kraljeva Dragutina i

Milutina i kraljice Jelene) i srpskih arhiepiskopa (od Arsenija); i arhiepiskop Nikodim, diplomata Srbije u tradiciji Sv. Save, iji je velik potovalac, koji je 1319. zavrio svoj vani prevod tipika Sv. Save Jerusalimskog. Sam je Milutin traio i pomagao prepisivanje bogoslubenih knjiga i rad oko njih. Jedno lepo evanelje, raeno po njegovoj elji 1316. god. i od njega poklonjeno Karejskoj eliji Sv. Save nalazi se i danas, odlino ouvano, u riznici manastira Hilandara. Naroito je zasluan kralj Milutin za nau crkvenu arhitekturu. On je od svih naih vladara najvie podigao i obnovio crkava i manastira, i to ne samo u Srbiji. Nai stari letopisi belee, da je on vladao 42 godine i podigao 42 crkve. Njegove dve najsjajnije zadubine u zemlji jesu: jo i danas u celini ouvana Graanica, poslednje njegovo delo, i od Turaka razruena Banjska. Za ovu drugu govorio je Andra Stefanovi, poznati strunjak u staroj srpskoj crkvenoj arhitekturi: "Po svojim dosta velikim dimensijama, po tehnikoj savrenosti, po lepoti razmera, po bogastvu ornamentike, po arhitektonskim oblicima najsavrenije i najpreciznije izvedenim, po lepo smiljenim i originalnim kapitelima, ovu graevinu stavljam na prvo mesto od svih graevina u romanskom stilu podignutih na srpskom zemljitu. Koliko je meni poznato, suvremeno talijansko graevinarstvo moe pokazati primerke samo veih dimensija od ove starine srpske, ali se ova graevina u svemu ostalome moe po tehnici i estetici da ravna sa najsavrenijim talijanskim graevinama svoga doba. I ne samo to, nego je tehnika tako savrena, da slobodno mogu rei da ni dananja tehnika ne bi mogla pokazati to savrenije od ove graevine, u pogledu preciznosti izrade, lepote razmera i lepo smiljene i organski izvedene graevine". Petokubetna u vizantiskom stilu graena Graanica, zidana s ukusno sloenim redovima opeka meu kamenjem, nema inae druge spoljanje dekoracije, ali ostavlja vrlo lep utisak oplemenou svojih linija i razmera i harmonijom celine. Njen se oblik danas esto upotrebljava u modernoj srpskoj crkvenoj arhitekturi. Od drugih crkava koje je Milutin izdigao i obnovio u zemlji vanije su: Borodica Levika u Prizrenu (1306/7.), i Trojeruica u Skoplju; hram Joakima i Ane u Studenici (1314.), Sv. Nikita u skopskoj Crnoj Gori, Sv. Konstantin u skopskom gradu i dr. Upada u oi povelik broj crkava posveen Sv. oru: u Nagoriinu (1313., ivopisan 1318.), na Seravi, Sv. ora-Gorga, u Orahovici u Dabru. S majkom je obnovio iz temelja katoliki stari manastir Sv. Sra na Bojani. God. 1293. sazidao je dananju glavnu crkvu u Hilandaru, poto je poruio staru Nemanjinu; proirio je konake i itav manastir zatitio gradom. Blizu mora, na mestu stare Samarije, podigao je grad s pirgom, Hrusiju, da bi branio prilaz Hilandaru od razbojnika s morske strane. Jo i danas ouvani visoki pirg blizu morske obale poeo je ve sa vrha da se rui. Sem u Srbiji Milutin je zidao i pomagao crkve i u drugim krajevima. U Solunu je podigao crkve Svetoj Trojici, Sv. Nikoli i Sv. oru i carski dvor, a obdario je crkvu Sv. Dimitrija. U Seru je stvorio obitelj Sv. Jovanu; u Carigradu je dao podii jednu crkvu u uvenom manastiru Prodromu. Milutin je osnovao i u jerusalimu manastir Sv. Arhanela kao sklonite za srpske hadije i kao afirmaciju srpske drave i na toj, u hrianstvu tako tovanoj, starini. I tu je poao tragom Sv. Save, koji je prvi podigao tamo mali manastir, otkupivi jednu eliju. Milutinova dareljivost proirila se i do Sinaja. Tu je, u slavnom manastiru Bogorodiinom, podigao hram Sv. Stevanu, kome je posveena i Banjska. U tom manastiru postojala je, kao i u Jerusalimu, lepa zbirka srpskih rukopisa od XII-XVI veka, koja jo nije podrobnije prouena, ali koja je, sreom, prilino sauvana. U Carigradu je Milutin podigao i jednu veliku bolnicu, s mnogo kreveta, i kupio za njeno izdravanje mnogo sela; sabrao je u nju vete lekare i dao im dobru platu, da bi stalno bili uz bolesnike. U toj bolnici postala je naskoro kola za uenje medicine; ili bolje, ona je dobila karakter jedne medicinske klinike. Sve te tedre poklone mogao je kralj Milutin da ini zahvaljujui svojim velikim prihodima od novih, dobro iskoriavanih rudnika. Teodor Metohit u svom opisu kraljeva dvora kazuje, kako im se Milutin pretstavio sav nakien. "Oko tela imao je vie nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistae svilenim i zlatnom ukraenim nametajem." Grko poslanstvo, hranjeno obilato najraznovrsnijim jelima, dobivalo je hranu na zlatnim i srebrenim tanjirima i posuu. Kralj je poslanicima poklonio "svoje najlepe haljine, koje je samo jedan put nosio i opasao nas je pojasima koje je tek jedan put pasao." esto ih je zvao za svoju trpezu. Ovolika dareljivost dolazila je, verovatno, neto i otud to je kralj hteo da se istakne

pred grkim poslanicima, u asu kad se pregovaralo da postane carski zet, ali je dobrim delom postala i crta njegova karaktera, omoguena lepim prihodima. U dubrovakim knjigama ima neto podataka o njihovom trgovakom prometu sa Srbijom na poetku Milutinove vlade. Po raunanju G. remonika 1282. god. roba, koju su srpski trgovci, poglavito iz Brskova, uzeli u Dubrovniku na kredit, u koliko su obrauni ouvani ili uopte zabeleeni iznosila je 13.206 solida i 11 groa. Bilo je svakako i robe koja se uzimala za gotovo ili u razmenu i na kredit koji nije upisan. God. 1325. promet se znatno razvio i iznosio je oko 160.000 perpera godinje. Kako je dobar deo srpske trgovine iao i preko Kotora i Bara, to je suma prometa svakako vea. Ali i ovako, prema dubrovakom deliminom raunu, vidi se lepo kako je taj razvoj bio dosta brz i sve veih razmera.

6 Potiskivanje Bugara kao srpskih takmaca

Kako je Milutin umro naglo, a kako, vrlo nepoverljiv, za ivota nije reio pitanje nasledstva, to je odmah po njegovoj smrti dolo do borbe oko njegova prestola. Ni sam pogreb kraljev nije proao na miru. Kad je mrtvo telo Milutinovo prenoeno u Banjsku da se tamo sahrani bilo je itavih pljakakih odreda, koji su hteli da otmu ak njegov le. Borba o presto trajala je dugo i vodila se vrlo otro; da Srbija nije bila doista jaka i ovrsla, mogla je zbog nje da ima znatnih neprilika. Kao naslednik Milutinov smatrao se njegov sin Konstantin, nekadanji humski namesnik, koji se nije niim isticao i koji, izgleda, nije bio od neke vee vrednosti. U lozi Nemanjia, raenoj u Graanici, verovatno poslednje godine Milutinova ivota, nema Stevana kao Milutinova sina, a naslikan je Kostantin. Ovaj se uz Milutina i Simonidu pominje i u barskom natpisu. Poslednjih godina, posle smrti kraljice Jelene i progonstva Stevanova, dobio je na upravu Zetu. Tu je proglaen za kralja, i tu je, u Skadru, kovao i svoj novac. To, to je on doao u Zetu iza Stevana, iako je bio stariji od njega (poticao je iz prvog Milutinova braka), i to je Milutin, mesto njega, pristajao na svoje urake kao mogue naslednike, govorilo bi jasno za to, da ga Milutin nije cenio i da je uzeo u kombinaciju kad nije bilo drugog kandidata. Stevan koga su smatrali kao izluena iz nasledstva zbog ponitenja braka njegove majke i zbog toga, to se mislilo da je slep, stvorio je vrlo brzo svoju jaku stranku. im je uo za oevu smrt, Stevan je zbacio zavoje s oiju, objavio da mu je Sv. Nikola povratio vid i spremao se da izbori svoje pravo. Ponudio je Kostantinu da podele vlast, a kad ovaj nije pristao poela je borba. Stevan je bolje stajao. Kostantinovo odbijanje da se nagode, Stevanovo muenitvo, verovanje u udesnu mo njegova isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci, osvojie mu simpatije veine naroda. Konstantinova lina slabost ispoljila se i tom prilikom, kad nije mogao i razumeo da sprei Stevanov uspeh. Glavni klir napusti Konstantina. Na Bogojavljenje 1322. god. krunisao je arhiepiskop Nikodim Stevana za kralja, a njegova sina Duana kao "mladog kralja." Stevan se posle krunisanja slubeno zove Uro III, poto se Milutin zvao Uro II. U borbi sa Stevanom Konstantin je bio savladan i uhvaen. Pseudobrokar kazuje, da je bio ubijen vrlo svirepo. Taj prema Stevanu ravo raspoloeni pisac kazuje, da je Stevan dao Konstantina "opruiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi miice i butine, pa ga onda rasee na dve pole, po sredini." U narod je, meutim, ulo predanje, kako je Stevan iz njegove lubanje dao napraviti pehar. Drugi pretendent na presto bee Dragutinov sin Vladislav. On se, posle Milutinove smrti, izbavio iz tamnice i odmah istakao svoje staro pravo na presto. Uza nj pristade dobar deo vlastele iz oblasti njegova oca, gde je uprava Dragutinova bila u boljoj uspomeni od Milutinove. Vladislava je pomagao i maarski kralj, a verovatno i njegov sestri, bosanski ban Stepan. Sem toga, imao je posredne pomoi i od Bugara. Humski episkop Danilo, poznati stari pisac, slat je tim povodom u Trnovo i u Carigrad, da posreduje mir. S njim Stevan nije s toga mogao svriti tako brzo kao s

Kostantinom, iako mu, u Rakoj, od Vladislava nije pretila vea opasnost, niti je ovaj tamo morao da stvori neko monije uporite. Ratovanje se izmeu njih oteglo sve do prolea 1324. god., u glavnom na severnim granicama, oko Rudnika. Na kraju je Vladislav, ipak, podlegao i savladan nije hteo da se sklanja u severoistonu Bosnu, u taj kraj njegova oca, nego je otiao negde u Maarsku, gde je i umro. Njegovo podruje u Bosni poseo je tad definitivno bosanski ban. Ovim meteima u Srbiji najvie se koristio Stepan II Kotromani, mudri bosanski ban, koji se vanredno veto drao i u svima drugim krizama svoga vremena i koji je od dotle male bosanske drave stvorio politikog inioca od znaaja. On je, za vreme tih prestonih borbi, osvojio od Srbije gotovo celo humsko podruje i dao Bosni irok izlaz na more. To osvajanje upotpunio je posle i u neretljanskoj krajini, iskoristivi katastrofu Mladena ubia. Posle neuspeha Mladenova u ratu sa kraljem Milutinom ojaao je protiv njega pokret dalmatinskih gradova i neprijateljske vlastele. Osion, Mladen nije imao mnogo prijatelja; ak ni roena braa nisu htela da idu do kraja s njim. Ve 1319. god. odmetnu se od njega ibenik, a naskoro i Trogir, naavi zatite kod Mleana. Sabor hrvatskih velikaa, koji je Mladen sazvao da bi na njemu stvorio raspoloenje protiv Mletaka, obrnu se protiv njega sama. Brzo bi ak stvoren savez izmeu pobunjenih gradova i velikaa, da se skri Mladenova mo. Tom savezu pridruio se, meu drugima, i ban Stepan. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, nezadovoljan Mladenom i njegovom nevetom politikom, koja je dovela do mletakog jaanja u Primorju, poslao slavonskog bana Ivana Babonia da dokraji pobunu, a i sam se sa vojskom uputi u Dalmaciju. Mladen je bio poraen od svojih protivnika i na moru i na kopnu, kod Bliske. Kad je kralj Karlo stigao u Knin, skrueni Mladen doao je preda nj s darovima i kao molilac. To mu je spaslo glavu; inae, kralj mu je oduzeo bansku vlast i odveo ga sa sobom kao zarobljenika iz Dalmacije, negde krajem septembra 1322. god. S Mladenovim padom Stevan je ostao jedini gospodar i ban Bosne. On se, u glavnom, verno drao uz maarskog kralja, kao njegov vazal, i s toga je bez smetnje morao dobiti oblasti Dragutinova sina Vladislava. Zbog postignutih uspeha i mudrim ustupcima on je pridobio za sebe i kljukog kneza Vukoslava Hrvatinia, kome daje upe Banjicu i Vrbanju i gradove Klju i Kotor. Za vremena bana Stepana Bosna se poela dizati i ekonomski. Trgovaki promet s Dubrovnikom i Primorjem postao je ivlji. Kao u Srbiji i ovde eksploatacija rudnika donosi dravi bogate prihode. S banom Stepanom poinje i kovanje bosanskog novca. Dok je ban Mladen kovao svoj novac oponaajui mletake srebrene groe kao i Srbi, dotle je ban Stepan pribliio svoj tip novca dubrovakom. Ima ak njegova novca, koji s jedne strane imaju bosanski, a s druge dubrovaki natpis. Njih je ban Stepan kovao po dubrovakim kalupima, moda s namerom da ujednai odomaenu vrstu novca. Upada u oi, da u Bosni nema onako monumentalnih crkvenih graevina, kakve se u isto vreme podiu u Srbiji ili u Dalmaciji. Moda bi razlog za to mogli traiti u nejedinstvenosti vere u zemlji i u estim verskim sukobima, iako je teko protumaiti: zato bar katolika crkva nije bila preduzetnija u tom pogledu, da lepotom i veliinom svojih hramova pravi utisak na bogumile i pravoslavne. Srpski gospodari iz Huma preli su delimino pod vlast bosanskog bana, a delimino su se povukli na susedno podruje trebinjskih drugova. Borbe na granici pretvorile su se u etovanje. Naroito strada stoka i trgovaki karavani. Dubrovaka Republika krivila je za to ponajvie uglednu vlasteosku kuu Branivojevia iz Stona, koja je bila u vezi s porodicom Vojinovia, jednom od prvih kua u srpskom kraljevstvu. Kad je Dubrovnik sam doao u opreku s kraljem Stevanom zlo se samo pojaalo. Dubrovaki trgovci behu se u Ostrvici, na Rudniku, solidarisali s ljudima kralja Vladislava. Kralj Stevan smatrao je, da su to oni uinili u sporazumu sa svojom vladom i gledao je u tom, prirodno, akt neprijateljstva. S toga je verovatno da su napadaji pograninih vojvoda Branivojevia i gatakog Vojina bili njegov odgovor na taj postupak. Srbi su s poveom vojskom napali dubrovaku oblast i naneli joj grdne tete. Dubrovani, u nevolji, poslae dva graanina da umire kralja Stevana, a u isto vreme zamolie i Mletaku Republiku da se zauzme za njih. Ova je to odmah i uinila, prekinuvi sve trgovake veze sa Srbijom. Dubrovake hronike spominju da se tom prilikom zauzeo za njih i ban Stepan. Do mira je najzad dolo 26. marta 1326. Dubrovani su se posle toga svirepo osvetili Branivojeviima. Ovi su, i posle mira, nastavljali svoja pljakanja, ali su

doskora pali u dubrovake ruke. Iako su bili ozloglaeni i svojevoljni, za Branivojevie su se ipak, radi njihovih porodinih veza, zauzimali i srpski dvor, i bosanski ban i vojvoda Mladen, rodonaelnik Brankovia, i vojvoda Vojin, tast Brajka Branivojevia, ali uzalud. Dubrovani su ba ovog Brajka umorili glau, drei ga zatvorena u jednom kavezu, na javnu sablazan. Drugog brata, Branoja, osudio je srpski sud na smrt i kazna je izvrena u Kotoru, poto su Dubrovani podmitili sve uticajne linosti i silom spreili njegovu majku da ode kod kralja Stevana i izmoli milost za sina. Posle propasti Mladena ubia jedan deo hrvatske vlastele preneo je svoju mrnju na celu njegovu porodicu. Bilo je s toga za ubie dosta tekih dana, iako se oni, jo za vremena, behu izjasnili protiv postupaka svog nepromiljenog bratstvenika i ak delimino stupili i u savez protiv njega. Ban Stepan je stajao na njihovoj strani. U borbi protiv kneza Nelipia, pod tvrdim Kninom, 1324. god., stradale su uz uru ubia i bosanske pomone ete. Dve godine docnije, kad je kralj Karlo opremio vojsku da skrha ojaanog Nelipia, kao nedavno bana Mladena, ban Stepan je iao zajedno s maarskim kraljem, ali nisu imali velika uspeha. Bolje sree bee Stepan u Primorju, gde je bez velika otpora zauzeo itav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajui jedini Omi. To je, izgleda, bila naplata za pomaganje ubia u ovim borbama. Za udo je, da u vreme od 1324-1328. god. Srbija nije preduzimala nita, da povrati izgubljeno humsko podruje. ta vie, ban Stepan je u to doba odravao veze sa srpskim dvorom i pograninom srpskom vlastelom od uticaja. Verovatno je to dolo s toga, to je kralju Stevanu trebalo izvesnog vremena da sredi zemlju posle graanskog rata, to je uao u izvesne akcije protiv Vizantije, pa je izbegavao nove sukobe s protivnikom koji je bio od vrednosti i sam po sebi, a i po vezama s maarskim kraljem, koji je stajao iza njega. Kralj Stevan je posle smrti svoje ene Teodore nameravao da se oeni erkom Filipa Tarentskog (jo 1323. god.). Taj mu je brak trebao radi veza sa anujskim dvorom, da preko njega oslabi politiki znaaj i zaleinu sukoba s kraljem Vladislavom, Dragutinovim sinom. Stevan je ak, radi tog braka, obeavao prei u katoliku veru i uticati na izmenu crkvenih odnosa u svojoj zemlji. Ali njegova ponuda, koju su preporuivali Dubrovani nije uspela, moda iz obzira prema Vladislavu, ije su veze s Anujcima bile starije i dublje. Kad nije uspeo na toj strani, Stevan se obratio Vizantiji. Tamo je kao suprugu dobio 1324. god. dvanaestogodinju Mariju Paleologovu, bratinu Simonidinu, a unuku napred pominjatog i navoenog Teodora Metohita. Otac nevestin, sinovac cara Andronika II, Jovan Paleolog, bio je due vremena namesnik u Solunu i dobro obaveten o prilikama u Srbiji. Ovaj brak Jovanu je dobro doao da ostvari svoje davne elje za jednom posebnom dravom, koja bi imala Solun kao glavni grad, a Maedoniju kao svoje podruje. Taj deo Vizantije odredio je jo ranije car Mihajlo Paleolog ocu Jovanovu Konstantinu. U tom pravcu pomagala su ga dva njegova uraka, braa Metohiti, zapovednici Strumice i Melnika. Sa pomou srpskog kralja taj bi plan mogao lako da se pretvori u delo. Posle Marijine udaje, on je sa enom doao zetu u goste, "na vienje", i tu je ivo radio da ga pridobije za taj plan. Stevan je doista pristao, i srpski napadaj i pustoenja, u vezi s Jovanovim etama, u serskoj i strumikoj oblasti posledica su tog dogovora. Car Andronik, uplaen tom akcijom, ponudi Jovanu izmirenje i dade mu titulu esara. Ovaj se pokoleba i pristade da se vrati, ali se iznenada razboli i umre u Skoplju, na zetovu dvoru. Njegova ena, "stidei se Romeja zbog muevljevog ponaanja", ne htede da se vraa, nego osta u Srbiji. Stari Metohit bee uzeo na sebe ulogu, da uredi celu ovu stvar; moda je on uticao na cara da uputi u Srbiju jedno posebno poslanstvo, pored jednog njegova sina. Carevom poslanstvu pridruio se i uveni pisac Niifor Grigora, koji nam je dosta ivo opisao ceo taj put, a koji je inae o Metohitu imao izvanredno visoko miljenje. Na tom putu, preavi Strumu, poslanstvo se s mukom probijalo kroz nedavno opustoena mesta i gust iprag. Njihovi pratioci pevali su pokatkad na sav glas junake pesme, koje su se razlegale po brdima i stenama kud su prolazili. Na putu su, po noi, iznenada, sreli neke ljude, omalena rasta, obuene u mrka odela od vune, runa, oruane kopljima i sekirama, a poneki i s tobocem strela, od kojih su se Grci u prvi mah uplaili, a koji su se, posle pozdrava pokazali vedri i pristojni. To su bili pogranini straari, koji su nadzirali puteve i uvali susedstvo od pljakakih upada. U Strumici su, o Vaskrsu, gledali narodna

kola, u kojima su igrali i stari i mladi. Za tri dana stigli su iz Strumice u Skoplje. Ovaj grad Grigori se uinio mali i on ga zove . esarica, koju pisac prikazuje kao najumniju enu svog vremena, poto je pred Grima bolno oplakala mua, pristala je, najzad, da se vrati. Jedan lan poslanstva, Tornikije, imao je s kraljem posebne pregovore i odmah se, bez ostalog drutva, vratio caru. M. Laskaris ima pravo kad misli, "da je potreba povratka esarice bila samo jedan izgovor, koji su savetnici Andronika starijeg upotrebili da poalju poslanstvo u Srbiju. Jer se u to doba obe stranke, t. j. i stranka deda i stranka unuka spremale za rat". Rezultat tih pregovora bee savez izmeu Andronika II i Stevana, koji je prema starom caru imao izvesnih obzira i radi njegova blagog postupka prema njemu za vreme izgnanstva u Carigradu. Posle jedne podue krize, u Bugarskoj 1323. god. bi izabran za cara vidinski knez Mihajlo imanovi, zet kralja Milutina i kralja Stevana (po sestri). On je uspeo da u borbi s Grcima i grkim tienicima povrati Bugarskoj stare granice i da graanskim ratom oslabelu zemlju dozove sebi. Da to postigne dobro su mu bile dole vizantiske borbe izmeu deda i unuka, od kojih je Vizantija patila nekoliko godina. Andronik mlai, koji je uivao simpatije carigradske publike, uspeo je 1. februara 1325. god. da ga ded prizna kao svog suvladara. Iako je tim postigao svoj cilj, on se ipak nije zadovoljio. Nije na njemu ni njegovim pristalicama bila dovoljna opomena ovo jaanje Bugarske, ili jo opasnije jaanje Turaka u Maloj Aziji, koji 1326. god. osvojie Brusu i prenee tamo svoju prestonicu. ta vie, oba cara potraie za svoje obraune pomo susednih drava; Andronik II ue u veze sa Srbima, a njegov unuk s Bugarima. Srpska vojska, pod vojvodom Hreljom, bi upuena u Ser i Strumu, ali je ostala neaktivna, zadovoljivi se s neto pljake, kao svoj prilici s toga, to je dobro obaveteni Hrelja, kao prvi srpski vojvoda na granici prema Grcima, video da je aktiniji unuk nadmoniji i bolje spremljen. Tokom zime i prolea 1328. god. mladi Andronik je zauzeo svu vizantisku Maedoniju i Albaniju. Pristalice dedove mogle su se odrati samo u gradovima oko srpske granice, u Melniku, Proseku i Strumici, gde su im Srbi ukazivali svoju pomo. Kralj Stevan, koji je iziao s neto vojske na granicu, nije se uputao u borbe, iako su ga zavaeni Grci pozivali; on je, po Hreljinim obavetenjima znao, da je vojska mladog cara bolja i da nema smisla bez vee potrebe, izlagati se udarcima. Kad je mladi Andronik osvojio Prilep, onda je grki zapovednik Proseka, Mihajlo Asen, poreklom Bugarin, sam predao svoj grad Srbima, ne hotei da ga preda protivniku svog starog cara. Toliko je bila velika mrnja izmeu jedne i druge strane! Veina stanovnitva i vojske pristajala je uz mladog cara pobednika, kome Carigraani jedne noi otvorie vrata prestonice. Stari car, u maju 1328. god., bi uhvaen, nateran da se odree prestola i upuen u manastir. Izmeu Srba i novog cara Andronika III dolo je zbog svega ovog, a naroito zbog posedanja Proseka, do vrlo zapetih odnosa, upravo do rata, koji je voen, istina, sa srpske strane kao neko pogranino etovanje. Srbi su, po Andronikovom odlasku iz Maedonije, pokuali bili i da osvoje Ohrid. Car je, jedva oporavljen od bolesti, lino dojurio pod ugroeni grad i spasao ga, a Srbe je potisnuo i zauzeo i neka utvrenja na granici. Ovakvo dranje Srba izazvalo je Andronika da se protiv njih rei na odlunije mere. Saveznika za jednu veu ekspediciju on je naao vrlo brzo u bugarskom caru Mihajlu. Car Mihajlo od svog dolaska na presto nije bio dobro raspoloen prema Srbima. Za vreme Vladisavljeve akcije protiv Stevana on je imao izvesnih poteza, koji su nagnali Srbe da mu alju posebno poslanstvo. Jo vie je ohladio prema njima, kad je pustio svoju prvu enu Anu (u kasnijim izvorima zvanu Nedu), pa se oenio Teodorom, sestrom Andronikovom (1325. god.). Prirodno bi bilo, da je Mihajlo posle toga, drei se svog novog uraka, postao otvoren protivnik i starog Andronika i njegovih srpskih saveznika. On, meutim, nije bio pouzdan prijatelj nikom. Usred saveza on je jedno vreme ostavio svog uraka, uao u pregovore sa dedom i uputio u Carigrad 3.000 svojih ljudi, da pomau starog cara protiv unuka. Kad oprezni starac nije hteo pustiti u grad bugarsku vojsku, opozvao je Mihajlo ispod prestonice i poeo s njom lino borbu protiv Vizantije. Njegova tata, veta i energina ena, uspela je da ga smiri sa mladim Andronikom tek pod pogodbom, da se im pre obojica obore na Srbiju.

Bugari su sa zebnjom pratili srpsko uvrivanje u vardarskoj dolini. Oni su se, istina, esto zaletali prema Trakiji i sanjali vie puta o svom osvajanju Carigrada, ali su njihove tenje jo ee imale kao konkretniji predmet Maedoniju i pridobijanje njenog radnog slovenskog elementa. Srpsko irenje u tom pravcu pretstavljalo je prepreku, koju je trebalo otkloniti. Postojala je verovatno i tenja, da se, u drutvu s Grcima, slomi srpska premo, koja je postala oevidna. Car Andronik i Mihajlo lino su se dva puta sastajali, kod Andrianopolja i Sozopolja, i na tim sastancima utvrdili su svoj plan za akciju protiv Srba. Car Mihajlo je tokom 1329. i prve polovine 1330. god. inio ozbiljne pripreme za obraun sa Srbima. Kupio je za svoju vojsku tatarske i osetske najamnike, a utvrdio je i savez sa vlakim knezom Jovanom Basarabom. Ni Srbi, naravno, nisu ostali skrtenih ruku. Obaveteni o bugarskim spremanjima i savezu, i oni su poeli nabavljati najamnike; Gregora pominje 1.000 "Kelta", a Kantakuzen 300 "Alamana", sve konjanika. 1. maja 1330. izila je naredba kralja Stevana, kojom je zabranjivao Mleanima uvoz oruja i robe u Bugarsku; sam se spremao vrlo ivo. Pre nego bi dolo do borbe, koja je Srbima zadavala mnogo brige, Stevan je ponudio Mihajlu prijateljski sporazum, ali se njegovo poslanstvo vratilo bez ikakva uspeha. Bugari su krenuli na Srbiju u junom pravcu, prema Strumi i Bregalnici, svakako s namerom da s te strane lake dou u vezu sa Grcima. Srbi odluie da preduhitre saveznike pre nego to im se sjedine vojske. Nadajui se Bugarima sa severa Srbi su se grupisali na dobrikom polju, odnosno na uu Toplice u Moravu, hotei da s njima svre posao dok su jo sami. Car Mihajlo, koji je pre upada u Srbiju iao s vojskom sve do Vidina, verovatno da tu prihvati tatarske i vlake saveznike, pa onda okrenuo daleko prema jugu, preao je srpsku granicu kod grada Zemlena, kod Strume. uvi za pravac bugarskog kretanja Srbi pohitae da ih predusretnu. Na putu se kralj zaustavio u crkvi Sv. ora u Nagoriinu i u manastiru Sarandaporskom. Na reci Kamenci saekao je ostatak svoje vojske i stupio ponovo u bezuspene pregovore s Bugarima. Tu su mu svakako stigle i vesti, da disciplina u arenoj bugarskoj vojsci nije najbolja i da su se mnogi vojnici rasuli po okolini traei hrane. Kada su u zoru 28. jula 1330. god. stigla i poslednja srpska odelenja kralj im je dao mali odmor, a onda je pred podne kod Velbuda napao Bugare svom snagom. Broj srpske vojske, a verovatno tako isto i bugarske, iznosio je oko 15.000 ljudi. Srbi su se borili odlino. Naroito su se isticali vojnici mladog kralja Duana, koji su bili veti strelci; "oni su streljali sa obe ruke i nikako nisu greili", kazuje savremeni srpski opisiva borbe. Zapadni najamnici, iskusni u borbi, jurnue pravo tamo gde se nalazila bugarska carska zastava i sam car. Bugari su bili iznenaeni srpskim napadom, brzo se smetoe, i nagoe u beg. Sam car Mihajlo, koji je jedno vreme pokuavao da ih sredi, kae i sam da se begom spase. Njegova nesrea bee potpuna. Na tom begu on je pao s konja, a srpska potera ga stie, ubi i donese kralju Stevanu. Ovaj ga je dao sahraniti u Nagoriinu, u crkvi Sv. ora. Razbijenu bugarsku vojsku Srbi su daleko gonili i mnoge sasekli; naroito se u borbi istakao mladi Duan. Ostatke bugarske vojske izveo je brat Mihajlov Belaur (rumunski "Zmaj") u Mraku, u rodomirski kraj. Srpska vojska pola je za Bugarima, u njihovu zemlju. Tu joj je stigla vest, da se car Andronik, koji bee poao na Srbiju s juga i prikupljao vojsku u Pelagoniji operiui na granici, povukao sa srpskih mea, na glas o bugarskoj pogibiji. Srbi su sad nesmetano mogli da operiu u Bugarskoj. Uplaeni bugarski boljari sretoe, meutim, kralja u Izvoru kod Radomira i zamolie za mir. Bilo je Bugara, koji su tom prilikom nudili kralju da se ujedine Srbija i Bugarska. Stevan je pristao na mir, vrlo povoljan po dojueranjeg protivnika. On je povratio na presto svoju sestru Anu i njenog maloletnog sina Jovana Stevana. Za svaki sluaj caricu je otpratio u Trnovo jedan odred srpske vojske. Inae, unutranju upravu u Bugarskoj kralj nije hteo da menja; sve vlasti i lica ostali su onakvi, kakvi su bili i pre poraza. U teritorijalnom pogledu Srbija se, isto tako, nije htela mnogo koristiti; u najboljem sluaju izvrena je samo ponegde ispravka granice. Srbi su ovom pobedom postigli vrlo mnogo. Bugarska je bila oslabljena i konano svedena u svoje granice izmeu Dunava i Marice, da se za itav Srednji Vek nikad vie ne usudi i ne uzmogne obrnuti prema vardarskoj dolini. Tom pobedom Srbija je sebi potpuno obezbedila posed Maedonije i nesmetan izlaz na Egejsko More. Sa caricom Anom doao je u Bugarsku srpski politiki uticaj; u Trnovu se od Velbuda stalno vodilo rauna o dranju Srbije i njenim interesima. Ovom pobedom Srbija je za dugo razbila svaku novu mogunost politikih saveza na Balkanu protiv sebe; nju vie

na Balkanskom Poluostrvu ne sme da izaziva i napada nijedna druga drava. Svest o toj pobedi, tako davnoj ali tako vanoj, odrala se u narodnoj poeziji sve do XIX veka. U pesmi Vukova Zbornika "Ban Milutin i Duka Hercegovac" peva se o pogibiji bugarskoga kralja Mihajla i o tom kako je car Stepan seo "u zemlju bugarsku" i "umirio zemlju Bugariju." U Bosni je, u zborniku B. Petranovia (III), zabeleena i druga pesma o "Caru Duanu i kralju Mihajilu." U historiskom pogledu, po svom znaaju i po svojim posledicama, pobeda na Velbudu pretstavlja jedan od najkrupnijih datuma u naoj prolosti Srednjeg Veka. Grka vojska nije saekala povratak Srba iz Bugarske, nego se s juga prebacila u Trakiju, da tamo iskoristi nevolju i uzgred opljaka dojueranjeg saveznika. Srbi su se, posle malog odmora, uputili i na jug, protiv njih i povratili su bez muke zauzeta mesta na granici. I u tom pohodu istakao se mladi kralj Duan. Kralj Stevan (Uro III) slavan je naroito po svojoj zadubini, manastiru Deanima, podignutim nedaleko od Pei, po kome je dobio i svoje ime: Stevan Deanski. Narodne pesme s ponosom pominju taj jo uvek potpuno ouvani manastir, koji je zidan od "kamena merdanije," donoena toboe ak preko mora; manastir koji je lep "da ga lepeg nema" i visok "da ga vieg nema". Gradio ga je Kotoranin, fratar Vita, za punih osam godina, 1327-1335. god., i uneo je u nj, sem poleta i snage, ukusne kombinacije romanskih zapadnih tradicija sa neto istonjakih elemenata i dao mu je mnogo ornamentike i skulpture u belom mramoru. "Tehnika preciznost", kazuje Andra Stevanovi, "moe se takmiiti sa dananjom tehnikom". Deanska hrisovulja, kojom je kralj dao bogate prihode manastiru od sela i ljudi, jeste najvea srpska povelja, i vanredno je znaajna za prouavanje srpskog dravnog ivota u Srednjem Veku. Ali kralj Stevan nije doekao dovravanje te lepe graevine. Kao to je imao teku mladost, tako mu behu teki i poslednji dani. On je najtraginija linost dinastije Nemanjia, koja je najvei deo ivota provela u rtvi, bolu i patnji. Jo kao deko on je taoc kod Tatara; lien posle majke na nain koji je bio pun ponienja i za nju i za njega; gonjen od oca i dat delatu na oslepljenje; svrgnut s vlasti od sina; a moda i umoren od svirepih protivnika. Protiv njega su ustajali i otac i brat i sin. Kao da ga niko nije voleo, ili se bar niko nije zalagao za nj. Teko je rei odakle sve to dolazi i da li u poneem nije bilo i njegove krivice, ali on je doista bio muenik. Kad bi uzeli da je za sukobe s ocem vie krivice do Milutina nego do njega, to ne bi mogli rei sa sigurnou i za poslednji sukob sa sinom mu Duanom. Nastavlja spisa arhiepiskopa Danila kazuje bez ustruavanja, da Stevan, otac, "nenavist die na svog sina". Ima miljenja, da je tu mrnju izazvala druga ena kraljeva, Grkinja Marija, koja da je elela da obezbedi presto ili udeo u vlasti svom sinu Simeonu-Sinii, koga je dobila u braku sa Stevanom. Drugo tumaenje spora izmeu oca i sina svodi se na politika neslaganja. "Jedan od glavnih razloga to je u leto 1331. god. izvedena nasilna promena na prestolu", pie St. Stanojevi, to je zbaen kralj Uro i na presto podignut mladi prestolonaslednik Duan, valja traiti u nezadovoljstvu, koje se pojavilo zbog promene, izvedene u Bugarskoj, kojom je suzbijen srpski uticaj tamo, i to su time, kako je srpskom javnom mnjenju u taj mah moglo izgledati, uniteni svi rezultati pobede kod Velbuda." Koliko se danas zna, stvari su se razvijale ovako: ve u jesen 1330. god. znalo se, da su otac i sin protivnici i da se spremaju na borbu, traei obojica izvesne pomoi od Dubrovana. U prolee 1331. god. krenuo je kralj Stevan na Duana, koji je iveo u Zeti, i prodro je do Skadra ruei sinove posade. Tom prilikom potpuno je razorio Duanove "palate mnoge divne", koje behu podignute na obali Drimca. Duan se pred ocem povukao na drugu stranu Bojane. Na oeve pozive da mu se pokori i vrati nije hteo da se odazove, bojei se, da otac ne postupi prema njemu onako, kao nekad Milutin prema Stevanu. Ipak, posle duih pregovora, oni su se nekako izmirili vezavi se uzajamno "stranim kletvama". Duan je, iza tog, preao u Trebinje, meseca maja, a odatle je, po pozivu, siao u Dubrovnik i tu bio vrlo srdano doekan. Ali, zapoeta borba tinjala je i dalje. Kralj Stevan, sumnjajui na sina, traio je od njega bezuvetno da mu lino doe. Ne verujui ocu, koji je bio uporan, Duan je nameravao da ostavi Srbiju i tako izbegne oevu gnevu. Ali njegova zetska vlastela, nezadovoljna upravom Stevanovom, stade otvoreno na Duanovu stranu i die s njim zajedno bunu. Neoekivano, oni stigoe pred Nerodimlje, gde se nalazio Stevanov dvor, spremni za

borbu. Kralj je jedva uspeo da sam na konju, sa malo ljudi, pobegne u Petri. Potera je odmah pola za njim, uhvatila ga tu i predala Duanu. Ovaj je, po savetu vlastele, itavu oevu porodicu uputio u grad Zvean, gde je imala biti uvana. Odmah iza toga sazvan je dravni sabor u Svrin, gde Duan bi priznat i ponovo krunisan za kralja, na Malu Gospojinu, 1331. god. Stari kralj Stevan nije dugo preiveo svoj pad. Umro je 11. novembra iste godine, i to, kako se ini po navodima nekih pisaca, nasilnom smru. Nemire u Srbiji iskoristili su Bugari, da oteraju s vlasti nepopularnu kraljicu Anu. Za novog cara bi doveden sin kneza Sracimira i Mihajlove sestre, Jovan Aleksandar. Ali ne elei toj akciji dati politiki, antisrpski karakter, iako ga je verovatno u dubini bilo, Bugari su pourili da tu promenu prikau, u glavnom kao vie linu i unutranju stvar. Sam novi car Aleksandar ivo je eleo, da u Srbiji ne dobije neprijatelja i radi toga je odmah poeo pregovore o tom, da se orodi sa Duanom. I doista, ve o Uskrsu 1332. god. izvreno je venanje mladog srpskog kralja i Aleksandrove sestre Jelene. Odnosi izmeu zeta i uraka postali su iza toga srdani; Duan je, bez ikakve bojazni od Bugara, mogao na iroko da razvija svoje akcije i prema Grcima i prema Maarima.

7 Stvaranje srpskog carstva

Kralj Duan, neobino razvijen, glavom vei od svih savremenika, "kralj meu svima ljudima svog vremena u svetu najvii", kako pria savremeni Filip Mezier, ve proslavljen u borbama zbog svoga junatva, izazivao je divljenje ve samom svojom pojavom. Njegove krupne oi, onako izrazite u slavnoj fresci Lesnovskog Manastira, kao da su prodirale u duu. Duguljasto lice, uokvireno malom proredom bradom, vie tamne nego plave nemanjiske puti, ima ozbiljnost i daleko uprt pogled, kakav, inae, na freskama sretamo obino samo kod Hrista Vsedritelja. U celoj pojavi osea se moni samodrac, svestan snage koju predstavlja. Kao svi bolji Nemanjii on je odlian vojnik; uz Nemanju svakako lino najhrabriji. U diplomatskoj vetini bee moda neto manje okretan od Stevana Prvovenanog, verovatno s toga to mu je u onolikoj snazi, manje nego onom, trebalo diplomatskog dovijanja. Od Milutina je nasledio dravu ne samo davno i sigurno stabilizovanu, nego i podignutu do glavne sile na Balkanskom Poluostrvu, ali je srea to od svog deda nije nasledio i njegove moralne osobine. U svom odnosu s ljudima Duan je bio znatno drukiji od Milutina, isto kao i u porodinom ivotu. U Duanu se javlja i jedna crta nemanjiskog naslea u pogledu enskog uticaja. Taj silni car, koji je gospodario na Balkanu, bio je neobino popustljiv prema svojoj eni Jeleni, koja je, vie nego ijedna druga vladarka pre nje, uticala na dravne poslove i na cara lino i o kojoj tradicija u dubrovakom gradu nije bila nimalo laskava. Za Duanova vremena Srbija dostie vrhunac svoje moi. Bugarska zavisi od njegove milosti; Vizantija vapi za njegovu pomo; Mleci trae njegovo prijateljstvo. Period Duanove vladavine to je uopte, kao nekim udnim sticajem prilika, period velikih vladalakih linosti. U Maarskoj je njegov savremenik Lajo Veliki (342.-1382.), u ekoj Jovan Luksemburki (1319-1335.) i slavni Karlo IV (1346-1378.), kod Turaka silni Orkan (1326-1358.). Kao nekada bugarski car Simon, tako je i Duan svoju prvu mladost proveo u Carigradu, sa ocem u progonstvu, i tu je dobio prve i najsnanije utiske. Jedui izgnaniki hleb u jednoj sredini gde je bio zatoen, on, prirodno, nije mogao da tu sredinu posmatra bez izvesne primese ogorenja, koje e se docnije pretvoriti ako ne u mrnju, a ono ipak u izvesno zlopamenje. On je, iako jo vrlo mlad roen je negde oko 1308. god., u Carigradu je iveo od 1314-1320., imao ipak mogunosti da u prestonici izblie pozna tamonju publiku, punu strasti i niskih instikata a sa puno prohteva i ambicija. Nema sumnje, da je na mladu duu ostavljao naroit utisak sav blesak bogatog carskog grada i torenstvenost njegova dvorskog ceremonijala, na koje se u punom tradicija Carigradu mnogo pazilo. Kad se vratio u Srbiju Duan je ve bio razvijen deak, koji je sa razumevanjem pratio podvige svoga oca da dobije presto. God. 1322. on postaje "mladi kralj". Njegov prvi vojniki pohod, u kom

je pokazao linu vrednost, to je bio njegov sukob sa bosanskim banom Stepanom, 1329. god. Studeniki iguman Nikola zabeleio je, kako je Stevan Deanski poslao Duana "na bezbone i pogane babune", i kako je mladi kralj odneo pobedu nad njima i dobio "besmisleni plen". Duanovo lino uee u velbukoj bitci be smo istakli. Nije, onda, udo, to je mladi kralj zadobio simpatije vojske i veeg dela vlastele, koja je u njegovoj borbi s ocem prela na njegovu stranu. Jedan opis Srbije, s poetka Duanove vladavine, pisan 1332. god., a posveen francuskom kralju Filipu VI, pisan, istina, tendenciozno, "antiizmatiki", daje ipak dosta grae za izvesnu sliku o stanju u njoj. "Ova kraljevina ili i nema nikakvih tvrdih mesta ni gradova, ili ih ima veoma malo; kraljevina je to jadna i alosna, gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova. Zgrade i dvorovi, kako kraljevski tako i ostalih plemia, sagraeni su od brvana i od drveta; niti ja tamo gde videh dvora ili kue od kamena ili od zemlje, manj u latinskim gradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata itom, vinom, uljem i mesom; prijatno je ispresecana tekuim vodama, izvorima i rekama, okiena umama, planinama, dolinama i ravnicama, i puna svakovrsne divljai: u kratko rekavi, dobro je i odabrano sve to u njoj radi, naroito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet rudnika zlata, i toliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano rade. I osim toga ima ruda srebra, pomeanoga sa zlatom, koji su zaista tu skoro naeni na mnogim drugim i razliitim mestima i povrh svega ima doista prekrasnu i milu dragocenost, koja e imati skupu cenu u svemu ovom veku." Isti taj izvetaj kazuje, kako su Latini i Arbanasi nezadovoljni srpskim reimom; "i oni svi, i svaki pojedinci, kao da bi se posvetili, kad bi mogli ruke umoiti u krv pomenutih Slovena." Da je ovo kazivanje bilo osnovano na neposrednom saznanju kazuju jasno opasne pobune te iste 1332. god. Promena na prestolu u Srbiji kao da bee ohrabrila izvesne neredima sklone ili Srbima neprijateljske elemente. Arbanas Dimitrije Suma i zetski vojvoda Blagoje digoe ustanak u Primorju s prolea 1322. god., pomagani od izvesnih velikaa u Zeti. Misli se, da je ustanak izbio s toga, to se ti ljudi nisu smatrali "dovoljno nagraeni za usluge u borbi protiv Uroa III." Drugi razlog moe biti i onaj esti i dosta obini, da se posle jedne pobune javljaju brzo i druge s ljudima koji samo u takvim promenama mogu da izbiju na povrinu ili da zadovolje svoje prohteve. Ovaj ustanak smiren je vrlo brzo, i to, kako se ini, mirnim sredstvima, ponajvie posredovanjem Dubrovana, iji su trgovci imali dosta veza i uticaja u tom kraju. Za ovo posredovanje Dubrovani su bili brzo nagraeni. Jo od sukoba sa Branivojeviima, od 1326. god., i od srpskog potiskivanja iz Huma, posle meusobica iza Milutinove smrti, Dubrovaka Republika nosila se milju da "za poveanje i dobro drave, te da bi je mogli sigurnije imati i drati", kako su to sami obrazlagali, stupi u pregovore sa srpskim dvorom, da zakupi Ston. Te godine su pregovori doista i poeli, ali se nije moglo doi do sporazuma. Radei na tom dalje, Dubrovani su sve vie pokazivali tenju da Ston ne samo zakupe, nego da ga potpuno kupe, da bi ga mogli "obzidati i utvrivati po svojoj volji". Ta elja javljala se kod njih sve vie, otkad im je postalo jasno, da e radi Huma izmeu Bosne i Srbije doi do sukoba, u kojima bi oni mogli imati tekih neprilika, ako se Ston pretvori u ratno poprite. Nadiranje bana Stepana II prema morskoj obali uzimalo je sve ire razmere. Ono ga je, u leto 1331. god., dovelo ak do sukoba sa Mletakom Republikom, koja je energino htela da zatiti svoje otoke Korulu i Bra, na kojima je razapeo svoje niti aktivni bosanski ban. Mletaka Republika spremala je ak i jednu ekspediciju protiv bana. Kad je Dubrovnik bio pozvat da opremi jednu lau, izvinjavala se mala republika u Mlecima da im je veoma nezgodno istai se protiv bana, koji bi im mogao biti opasan i napraviti velike tete (24. avgusta 1331.). U stvari, ban je bio gotov na to i bez tog akta neprijateljstva i smatrao je za potrebno da alje u Dubrovnik pretea pisma, da bi ih samo napravio to bezopasnijim. Dubrovani su izbegavali sve sukobe, koji im ne mogu doneti nita drugo sem tete, i iskreno su se trudili da na obe strane stvore raspoloenje za mir. Oni su gledali da nekako izmire bana i sa kraljem Duanom. Bosanski ban bio je stvaran gospodar Huma, ali je Ston, sa svojim poluostrvom, priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja i bio njegov. Da bi doli do Stona, a neizazvali bilo jednog bilo drugog gospodara na neprijateljstva, oni su, gotovo u isto vreme, pregovarali sa obadvojicom. Duana su privoleli da im ga proda posle prijateljskog posredovanja u Zeti 1332. god. U Malom Veu Republike reeno je 7. januara 1333. god., da se za Ston plati 8.000 perpera od jednom i da se kao

stalan godinji dohodak plaa kralju 500 perpera. Za podmiivanje kraljevih velikaa odobrena je suma do 1.000 dukata, a glavnom povereniku kraljevom Kotoraninu Nikoli Bui obeano je jedno zemljite u samom Dubrovniku i neto u Stonu. Bosanski ban imao je dobiti samo prve godine 600 perpera, a inae samo po 500, bez druge kakve sume, koja bi se isplaivala odjednom. Kralj Duan nije imao mnogo razloga da odbije ponudu za jednu oblast, koja je gotovo van njegova domaaja i ija bi ga odbrana stala nesumnjivo vie nego to ona vredi i nego to znai za njegovu mo. On im je s toga 22. januara 1333. konano prodao Ston. Dao im je uza nj i jedan deo primorja do dubrovake mee i Posrednicu "kako optjee Neretva do mora". Ban je izdao svoju povelju 15. marta iste godine. Ali u toj povelji nema pomena o Posrednici, koju je Duan, istina, dao Republici, ali koju su u stvari drali Bosanci. Uzalud je Dubrovnik pokuavao da dobije i to mesto. Samu Posrednicu nisu dobili uopte nikad, a primorje oko Slanog pripalo im je tek pred kraj XIV veka. Kad je Duan uo za ovu Stepanovu povelju rasrdio se na Dubrovane i htede da pokvari celu pogodbu. Uplaeni Dubrovani pourie se sa poslanstvom da mu objasne stvar i da ga ublae. Novom poveljom od 19. maja 1334. traio je kralj i Dubrovani su se obavezali, da u taj kraj ne primaju druge ljude iz njegova kraljevstva sem onih, koji su se tamo ve zatekli, i da dozvole kraljeve pretrage u tom pravcu. Osim toga, dubrovaka se vlastela zaklela, da u Stonu i Ratu ostane "pop srpski i da poje u crkvama". U sluaju da doe do rata izmeu kralja i Republike Stonjani su morali biti izuzeti i nisu smeli biti upotrebljeni kao borci na dubrovakoj strani. Zanimljivo je, da je posle prodaje Stona jedan deo ugledne humske vlastele preao od bana kralju. Tako je, na primer, postupio upan Milten Draivojevi, nemirni sused Dubrovnika, koji je sa svojim ljudima krstario od Neretve do Onogota. Dubrovaka Republika, isto i strogo katolika, nije rado trpela pravoslavno svetenstvo i pravoslavnu veru u Stonu, u kojoj je jo Sv. Sava bio osnovao episkopiju sa vanom misijom u tom kraju, na granici pravoslavnog podruja. Za episkopsku crkvu odredila je Republika ve 22. avgusta 1335. god. katolikog svetenika, a 1349. dovela je franjevce u to mesto. Da ne bi izazvala Duana dubrovaka je vlada s poetka imala izvesnih obzira, ali je posle i toga nestalo. Kao sredstvo za potiskivanje pravoslavnih upotrebljena je, pored verske propagande, i agrarna reforma, koja je na stonsko zemljite dovodila dubrovake plemie i kao njihove radnike katolike seljake. Zahvaljujui tim merama Republika je postigla, da ve krajem XIV veka na Stonu nije bilo pravoslavnih. Jedan izvetaj iz 1394. god. kae: "Fratri, boijom pomou, onaj narod preobratie i pokrstie i sve dosad preobraaju one to svaki dan dolaze u taj kraj iz zemalja izmatika". Stonski dohodak od 500 perpera godinje primao je s poetka srpski dvor, a od 1350. god. ustupio ga je Duan srpskom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu. Vizantiski car Andronik III pokazivao je mnogo energije, da obnovi posrnuli ugled Vizantije. Ali, iako je imao uspeha prema protivnicima manjeg znaaja, kao to behu enovljani, on ipak nije mogao da postigne ono to je eleo. Vizantija njegova vremena nalazila se izmeu dva protivnika, nabujala i neodoljiva, koji su premaili njenu snagu. Na jednoj strani, u Aziji, behu Turci, ija je snaga rasla svaki dan; na drugoj, u Evropi, Srbi, iji su prohtevi rasli sa svakim novim dobitkom. Sem toga, u Vizantiji samoj, kao posledice graanskog rata behu ostali mnogi nepodmireni rauni i line osvete, koji su morali dovoditi do sukoba i raznovrsnih pakosti. Jedna od takvih pakosti dovela je 1334. god. do srpskog posredovanja. Vizantiski namesnik na Zapadu, Sirgijan, koji je bio zapovednik i na srpskoj granici, bi u Carigradu osumnjien radi veleizdaje. Ogoren na dvorske doaptae, a i u opasnosti od kazne ili progona, on dobee Duanu i ponudi mu svoje usluge. Tako sad doista postade izdajnik svoje otadbine, ako to u vreme prve optube jo nije bio. Duan primi njegovu ponudu i odmah pree u napadaj protiv Grka. Jedan deo srpske vojske vodio je sam Sirgijan. Vest o tom napadaju uplai sve Grke, kojima je bila dobro poznata lina vrednost njihova odmetnika. Srbi, bez velike borbe, osvojie na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Stumicu. Sirgijan zauze Kostur i druga neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska vojska stie pod sam Solun, u kom je ve bilo izvesne sklonosti za predaju. Na vest o toj opasnosti krenu sam car Andronik, da spase svoj najvaniji grad posle prestonice. U isto vreme pleli su Grci sve mree, da uhvate ili upropaste Sirgijana. Lerinski zapovednik Sfrances, pretvarajui se kao da je i on

odmetnik, doe Sirgijanu da toboe zajedniki rade, pa posle dosta muke uspe da ga teko rani u jednoj zasedi. Sirgijana, ve u samrtnom ropcu, donee pred Duana, koji ga je oplakao i sahranio kao najroenijeg. Sirgijanovi ljudi, obezglavljeni, a mamljeni od Grka i preklinjani da ne budu izdajnici, poee prelaziti Androniku i tako u dva-tri maha dovedoe svoje srpske saveznike u teak poloaj. To je bio jedan od razloga koji je delovao na Duana da primi Andronikove ponude i sklopi s njim mir, pa ak i savez, 26. avgusta 1334. god. Savez, kao vra garancija mira, bio je u taj mah potreban za obe strane. Grcima je trebao da bi dobili slobodne ruke na drugoj strani, a Srbima s toga, to se na njih spremao maarski napadaj sa severa. Po ugovoru Grci su dobro proli, jer im je Duan vratio dobar deo osvojenog zemljita, a zadrao je samo pogranine gradove s uim oblastima: Ohrid, Prilep, u kom sazida svoj dvor, Kostur, Strumicu, Lerin, Sidirokastron (srpski eleznac), Voden i erman. "Ovo sve uze za tri godine svog kraljevstva" pie s ponosom kraljev biograf u Danilovu Zborniku. Car Andronik, za svaki sluaj, podie za odbranu Soluna novi grad, takozvani Ginekokastron, koji tako utvrdi, da bi ga ak i ene mogle braniti; otud mu je ostalo i ime "enski grad" ili "ensko", ouvano sve do Svetskog Rata sa dosta slovenskog stanovnitva. Maarski kralj Karlo Robert, koji se od ranije spremao protiv Srba, naiao je, za vreme tih Duanovih operacija na jugu, da je za nj najpogodniji momenat, da vaspostavi maarsku vlast u severnim oblastima Srbije. S toga je s velikom vojskom krenuo preko Dunava. Na glas o tom poao je Duan protiv njega sa svojim Srbima i jednim delom grkih eta, koje mu je dao car Andronik kao saveznik. Iz ie, gde se obavestio o maarskom kretanju, poao je Duan na neprijatelja, koji je na glas o dolasku njegove snane vojske poeo naglo uzmicati i guajui se beati preko Save, sa grdnim gubicima. itava ova borba vodila se od prolea do leta 1335. god. i zavrila se potiskivanjem Maara sa podruja Srbije. U njihovim rukama ostali su samo neki tvrdi gradovi kao Beograd, Golubac i mavanski grad. U ovo vreme pada i jedna zanimljiva i vrlo vana epizoda iz porodinog ivota Duanova. Njegov brak s kraljicom Jelenom nije imao dece; oko 1336. god. radilo se na tom da se on rastavi. Izmeu Duana i austrijskog vojvode Otona voeni su 1336. god. pregovori, da se Otonova sinovica Jelisaveta, ki nemakog kralja Fridriha Lepog, uda za Duana. Austriski poslanici doli su bili tog prolea u Srbiju, putujui morem od Istre do Kotora. Izgleda da je kao posrednik u toj stvari sluio vitez Palman, zapovednik nemakih najamnika u Srbiji. Mlada Jelisaveta, koja nije bila pitana za pristanak, zgrozila se od pomisli da biva gurnuta negde u nepoznat svet, u jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tue vere i ve enjena, i sva usplahirena ona se teko razbolela i umrla jo te jeseni. S njom je sahranjena jedna intimna sentimentalna tragedija, vezana za jednu nau historisku linost, neobina i po postanku i po vezama i po svojim upola mistikim posledicama. Kad je kraljica Jelena bila obavetena o tim planovima Duanovim, ona se pourila da rodi, i to ba sina, i da tako umiri Duana. I doista, u zimu 1336. ili poetkom 1337. god. Jelena je, na sumnjiv nain, dobila svog jedinog sina Uroa i tako uvrstila svoj poloaj na dvoru. Grci su 1336. god. proirili svoje posede na zapadu, zauzevi Tesaliju, u kojoj bee umro poslednji grki dinasta Stevan Gavrilopul. Duan se za to vreme nalazio na jugu svoje drave i u Radovitu se sastao s grkim carem kad se taj vraao iz Tesalije. Tom prilikom poznao se i s grkim vojvodom Jovanom Kantakuzenom. Izvesna pitanja na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva behu tad postala prilino aktuelna. U Albaniji se spremao neki pokret protiv Srba, a Grci su, dobivi Tesaliju, hteli da dou i u posed Epira, gde, isto tako, bee nestalo gospodara. Zajednika akcija ili bar neukrtanje interesa na toj strani inilo se, da bi bilo od koristi i po Duana i po Andronika. Napuljski kralj Robert bee 22. maja 1335. god. zatraio od arbanakih poglavica, da poloe zakletvu novom knezu drakom Karlu, poto je umro njegov otac a njihov dotadanji gospodar, Jovan. Do godine, on je uzeo za svog kapelana i savetnika fra Dominika Topiju, lana jedne od najuglednijih albanskih porodica. Da je to inio s namerom da albanske prvake odbije od Duana i privue sebi, vidi se jasno po spletkama koje su naskoro nastale. 19. avgusta 1336. uputio je Kralj Robert jedno pismo albanskim poglavicama Duanove oblasti, u kom je izraavao svoje zadovoljstvo, to oni pokazuju spremnost da se odmetnu od svog gospodara i obeavao im na prolee veu vojniku akciju. Dotle, njihova je zadaa imala biti, da kao pele pribiraju u svoje kolo

ostale poglavice, a on im upuuje za sva obavetenja svoje poverenike Jovana Sarda, koji je s njima ve pregovarao, i Korada Kapuanca. U sam Dra, radi boljeg uspeha cele stvari, imao je poi ili sam knez Karlo ili njegov mlai brat Lodoviko. Doista, te godine javili su se u Albaniji ozbiljni nemiri oko Berata, Kanine i Klisure; ali, kao to se vidi, ne u oblasti srpskoj, nego u vizantiskoj. Sve te pokrete pokuao je da presee car Andronik, koji bee poao da osvaja Epir, pa uz put napao i kaznio pobunjena albanska plemena. U prvi mah car je dobio Epir bez borbe, ali kad se on udaljio razvila se propaganda za samostalnu epirsku dravu, koju naroito pomagahu zapadni protivnici Vizantije. Kad ustanci uspee da proteraju vizantiske vlasti i da zauzmu Artu, krenu Andronik po drugi put na zapad i uvede red, 1340. god. U to vreme kralj Duan je bio teko bolestan. Sa boleu dola je i jedna kriza malodunosti. Zabrinut radi aktivnosti protivnika on je traio naslona kod Mleana i bio gotov na velike usluge i obaveze prema njima. Mleani su mu trebali u prvom redu radi njihove flote, koja bi imala da onemogui vojnike prevoze iz june Italije u Albaniju. Duan je obeavao Mleanima, u junu 1340. god., svoje pomone ete u jaini od 500 ljudi, i to ne samo u susedstvu Srbije, nego i u samoj Lombardiji. U velikom asu opasnosti on bi lino doao na elu svoje vojske. Mleci su, sem vojnike pomoi, trebali da obezbede sigurno sklonite Duanu i njegovoj porodici u sluaju nevolje. Mleani su, na taj poziv, uvrstili kralja i njegovu porodicu u svoje graane, ali se nisu odluili ni na kakve obaveze konkretnije vrste. Duanu se jedno vreme inilo da stvari idu protiv njega, i da on ne moe, ovako bolestan, da ih okrene na bolje. Vizantiski car postigao je poslednjih godina lepe uspehe i pripojio Carevini dve vane oblasti, Epir i Tesaliju. U Albaniji se javio pokret protiv Srba. Anujska kua tu i u Maarskoj radi protiv njega i ima uza se bosanskog bana Stepana II. U Maedoniji, u oblasti srpske drave, vojvoda Hrelja, jedan od najmonijih velikaa, izneverava Duana i prilazi Grcima. Predao im je svoja tri grada, s vanom Strumicom i za to dobio titulu esara. Ali, naskoro doe nenadan preokret. Grki car Andronik III, koji je pokazivao aktivnost jae energije i koji je Duanu mogao zadati dosta brige i spremiti mnogo prepona, umre jo mlad 15. juna 1341., od bolesti koju je zadobio vojujui po Epiru. S njim lee u grob poslednja nada Vizantije. Graanski ratovi, koji su nastali iza njegove smrti, istroie i ono malo snage to bee ostalo i doveli su zemlju bukvalno do ruba propasti. Andronikov sin i naslednik Jovan bio je jo maloletan. S toga mu kao savladara postavie oeva prijatelja i proslavljenog vojskovou Jovana Kantakuzena. Ali, protiv Kantakuzena, koji je bio svojevoljan i pokazivao sklonosti da ne samo odri u svojoj ruci svu vlast do careva punoletstva, nego da je obezbedi za sebe i za svoju porodicu i posle toga, die se carica majka, Ana, poreklom Talijanka, i sama vrlo ambiciozna i veoma lina. Borba izmeu njene i Kantakuzenove stranke izbi brzo i uze domalo opak oblik. Glas o smrti Andronikovoj prenuo je Duana. Ve radi Hreljina odmetnitva on se bio odluio da krene na jug, a sad, nenadano, stie pred Solun. Uplaeno namesnitvo u Carigradu pouri da ublai kralja, bojei se teih zapleta. Jer protiv Vizantije die se u isti mah i bugarski car Jovan Aleksandar, traei da mu se izda njegov protivnik iman, sin cara Mihajla. Bune izbie i u Epiru i u Albaniji; a na trakim obalama pojavie se turske gusarske lae plenei i pustoei. U toj tako tekoj situaciji, line borbe u Carevini, mesto da se stiaju, planue jo jae. Kantakuzena proglasie za izdajnika, svrgoe ga s vlasti, uzee mu imanja i sve asti i na kraju mu ak i dvore poharae. Svestan svoje vrednosti, prkosan, udan vlasti, a imajui uza se jedan deo vojske i velikaa, Kantakuzen se sam proglasi za cara (26. oktobra 1341.) i utvrdi se u Dimotici. Ne mogui da osvoji Adrijanopolj, Kantakuzen se bee poetkom 1342. god. uputio prema Solunu, da uzme taj drugi po vanosti grad Carevine, iako je znao da se tu, moda, moe sukobiti ne samo s Duanovim aspiracijama, nego i etama. Ali ni jedan ni drugi nisu imali sree. Duan je bio potisnut od Vodena, a Kantakuzen od Soluna. Kantakuzen, ta vie, bee stratekim operacijama grke vojske prisiljen da se povue na sever i pree Srbima. Sa dva svoja sina, Matijom i Manojlom, i sa 2.000 vojnika doao je on u Prosek i tu se predao srpskom zapovedniku grada. Iz Proseka bi upuen u Veles, na podruje njegova poznanika i prijatelja Vojvode Olivera. Kad je Duan, koji se ba nalazio na putu u pohode svom uraku u Bugarsku, dobio vest o tom, pozdravio je odmah vanog

prebega i pozvao ga na svoj dvor. Jula 1342. god. primili su Duan i kraljica Jelena na svom dvoru, u Pritini, samozvanog vizantiskog cara sa mnogo panje. Lepo doekan, Kantakuzen je ostao na srpskom dvoru skoro godinu dana. Sklopio je sa Duanom i savez za bolji rad. Cena tog saveza i srpske pomoi Kantakuzenu da se doepa vlasti u Vizantiji imala je biti ta, da Grci ustupe Srbima sve gradove zapadno od Kavale, u kojima bi se veina stanovnitva izjasnila za srpsku vlast. Zlo graanskog rata davalo je nade na Duanovu dvoru, da bi ta kao neka vrsta plebiscita mogla ispasti u korist Srba. Obrt politike sree pokazivao se ve u ponaanju pojedinih ljudi. esar Hrelja, kraljev odmetnik, naao je za mudro da se opet povrati svom gospodaru i da mu kao dobitak preda jo i grad Melnik savladavi u njemu posadu sastavljenu od Kantakuzenovih ljudi. Ali, treba naroito naglasiti, da savez izmeu Kantakuzena i Duana nije bio nimalo iskren, od samog poetka. Kantakuzen je dobro znao, da e Srbi traiti naplatu za svoju pomo i da ta naplata moe biti samo na raun grkog podruja. to srpsko uee bude vee, bie prirodno, vei i njihov raun. Ali njemu je bilo stalo do toga, da srpskom pomou dobije vlast i slomi protivnike; posle e, kad se uvrsti, on gledati da vrati sve na to je morao pristati u tesnom poloaju. Ve i pri pregovorima u Srbiji bilo je dosta tekoa; i mada zavisan od Duana, Kantakuzen se dugo branio da primi uvete koji su mu postavljani. Za Kantakuzena se mnogo zauzimala kraljica Jelena. Da se nae reenje bio je ak sazvan i sabor od 24 srpska velikaa, na kome je glavnu re vodila kraljica. Njenom uticaju i potpori velikog vojvode Olivera uspelo je, da nau to posredno reenje, koje je ostavljalo otvorena vrata na obe strane. Kantakuzen se mogao teiti, da tim reenjem Srbima stvarno nije jo nita dao; pregovori i rasprave oko naina provoenja mogu trajati mesecima, a dotle moe izbiti sticajem prilika ili sluajem i neki po nj i Grke sreniji izlaz iz cele situacije. Duan je opet dobro video, da mu ova kriza u Vizantiji moe dobro posluiti da proiri Srbiju, i kad ve jedna strana trai njegovu pomo on je gledao da je i dobro naplati. Ponueno Kantakuzenovo reenje nije mu bilo mnogo po volji, ali ga je, pod uticajem kraljice i njenih jednomiljenika, primio, raunajui s tim da ipak sve obrne u svoju korist. U jesen 1342. god. poela je saveznika akcija protiv Sera. Na elu vojske bee sam Kantakuzen i srpske vojvode Oliver i Vratko. Pohod je, izgleda, bio shvaen malo olako. Srpski vojnici sa uivanjem su pili mlado vino, kome nisu bili mnogo vini, i zbog toga su se u velikom broju poboleli od srdobolje; na 1.500 ljudi platilo je glavom bez ijednog neprijateljskog udarca. Kantakuzenovi ljudi osuivali su to nepaenje na uvanje svoje snage i kad se, zbog osetnih gubitaka, vojska morala vraati ne svrivi nita, jedan dobar deo Grka ostavi saveznike i poe svojim poslom. Duan je meutim, pomou mita, dobio Voden. Taj uspeh ojaao je Kantakuzenovu stranku na zapadu i jugu Balkana i jo te jeseni, pomou svog neaka Jovana Anela, koji je tamo bio namesnik, Kantakuzen osigura Tesaliju za sebe. U Carigradu su za to vreme radili svima sredstvima, da razbiju savez izmeu Duana i Kantakuzena. Delovali su ak i preko bugarskog cara Aleksandra, svog prijatelja a Duanovog uraka. Duanu je stranka carice Ane nudila odmah sve, to mu je imao da obezbedi savez sa Kantakuzenom, to jest itavo podruje zapadno od Kavale i Filipija sem Soluna, samo ako im izda, ubije ili bar zasunji protivnika. Veran datoj rei Duan je odbio dva grka poslanstva i na prolee 1343. god. ponovo je, zajedno s Kantakuzenom, preduzeo ratni pohod. Jedno vreme vodio je vojsku sam Duan. Kako je krajem 1342. god u decembru umro prevrtljivi esar Hrelja, koga su verovatno prilike i Duanovo nezadovoljstvo s njim nagnali da ode u Filski Manastir, gde je postao monah Hariton i gde je i sahranjen, to je kralj podvrgao sebi njegovu vanu pograninu oblast. Posle toga je naroitu panju obratio Albaniji, u kojoj je od lanjske godine njegova vojska s uspehom delovala, tako da je u junu 1343. god. Kroja, kao glavni grad srednje Albanije bila ve u Duanovim rukama. On je tad potvrdio gradu sve ranije povlastice. Kantakuzen je ratovao i opet pod Serom, koji se uporno branio. Da pokau svoju tvrdu odluku istrajnosti u borbi, oni su Kantakuzenova poslanika, koji je doao da pregovara o predaji, ne samo ubili nego ak i raereili i njegove komade tela izvesili na gradske zidine, da budu opomena i spoljanjem i unutranjem neprijatelju. Kantakuzen nije imao naina da ih savlada i kazni. Postoji i injenica, da se srpski vojnici pod njim nisu borili sa voljom i da su mu u dva-tri maha otkazivali poslunost. To i neuspesi

pod Serom uinie, da se Kantakuzen poe oseati nelagodno meu Srbima. Javila se sumnja. Ona se pojavila naroito od onda, kad je Kantakuzen prevarom dobio Ber, na koji je ve ranije Duan bio stavio ruku. Sigurno je sem toga znao i za poruke iz Carigrada, a u sumnji ga je pojaao naroito dolazak mletakog poslanika Marina Venijera (u leto 1343.) od koga se bojao da e, po eljama i molbama iz Carigrada, uticati na Duana, da se dotadanji savez raskine. Verovatno se u Srbiji bila malo ohladila i ona stranka, koja je ranije radila za nj. Za Duana je ve uo, da ga je zauzimanje Bera, u kom se Kantakuzen nastanio, dovelo u veliku jarost. Zbog svega toga Kantakuzen se rei da napusti Srbe i potrai sreu na drugoj strani. Uputio se protiv Soluna. Na kraljev poziv, da doe na nove pregovore, nije se hteo odazvati. To onda izazva Duana, koji je to moda jedva doekao, da poe na nj. U isto vreme stizala je i carigradska flota u pomo Solunu. Da ne bi doao meu dva neprijatelja, Kantakuzen se brzo povukao u Ber. Prirodna je stvar, da je posle toga dolo lako do sporazuma izmeu Duana i carice Ane. Da bi sporazum postao vri bi, krajem avgusta, veren mali estogodinji kraljevi Uro sa sestrom mladog cara Jovana Paleologa. Gonjen od Vizantije i naputen od Duana, Kantakuzen se bee naao u vrlo tekom poloaju. Njegova odluka stvorena je, meutim, brzo. Jedini aktivni neprijatelj carigradskih gospodara behu u taj mah Turci. Protiv njih traila je Vizantija ba ove, 1343. god., pomo mletake flote. Kantakuzen, koji je i od ranije imao veza s njima, zatrai tursku zatitu. Omar, ajdinski emir, jedan izmeu najmonijih u Maloj Aziji, brzo se odazva vapaju ugroenog, kao to je godinu pre spasavao u Dimotici i enu Kantakuzenovu od Bugara. Turci s Omarom i sa svojom velikom flotom amaca izbie nenadano na ue Vardara. S Kantakuzenom zajedno pokuae uzalud novi napad na Solun. Ali ujedinjena hrianska flota Mleia, rodskih vitezova i kiparskog kralja, koje je okupio i bodrio sam papa, uniti kod Halkidike turske lae. Turci, odseeni od svoje baze, naoe se na muci. Kralj Duan, koji je za to vreme osvajao po Albaniji i Maedoniji i bio, u taj mah, blizu Zihne, posla protiv tih Turaka, kojih je bilo oko 3.000 ljudi, svoga vojvodu Preljuba, sa tekom konjicom. Kod Stefanijane, izmeu Soluna i Sera, doe do sukoba. Tu Turci veto prevarie Srbe. Povueni na jedan breuljak, pun grmlja, oni su saekali da srpski konjanici odsednu s konja i da se s naporom, u tekim oklopima, stanu peti uz brdo. Onda su oni, za tili as, sleteli niz brdo, na drugu stranu, doepali se srpskih konja, pobili neto ljudi i odjurili u Trakiju, gde se nalazio Kantakuzen (1344. god.). U Trakiji je Kantakuzen i bez njih imao uspeha, a sad je postao ozbiljna opasnost. Iz Carigrada su zvali u pomo i Srbe i Bugare. Za vreme tih borbi u Trakiji ee se pominje neki vojvoda Momilo. To je jedan od onih na Balkanu dosta obinih epskih avanturista, koji je kao etnik sluio i Srbima i Grcima, delujui u glavnom u Radopi i po junoj Maedoniji. God. 1344. ostavio je Duana i preao Kantakuzenu. Njegova eta bila je u stvari prava, i to vrlo ozbiljna, vojska i imala je na 5.000 peaka i na 300 konjanika. Kantakuzen ga odlikuje inom sevastokratora, a carica Ana inom despota, samo da bi ga pridobila na svoju stranu i vezala vre. Ali on nije veran nikom. Napustio je doskora i Kantakuzena i proglasio se kao potpuno samostalan. Samovoljan je bio nesumnjivo uvek. Ostavivi Kantakuzena napao je odmah njegove turske saveznike, pa i njega sama. Ali to mu bee pred glavu. Ozlojeeni Turci, zajedno s Kantakuzenom, napadoe ga nepotedno. Momilo je traio sklonita u tvrdom primorskom gradu Periteorionu, ali ga grki stanovnici nisu hteli primiti, i on je, nedovoljno spreman, morao da ue u borbu na polju. Zasuti turskim strelama popadali su on i njegovi drugovi posle hrabre odbrane (1345. god.). Epska pesma srpska prenela je tog rodopskog vojvodu u hercegovaki Pirlitor i dala o njemu i njegovom krilatom Jabuilu jednu od najlepih svojih tvorevina. Dok se Kantakuzen bavio na istoku, zauzimao je Duan polagano zapadne delove Balkanskog Poluostrva i junu Maedoniju. U jesen 1345. god. behu u njegovim rukama Berat, Valona i Kanina u Albaniji, i Kostur, Drama, Filipi, i Hrizopolj u Maedoniji. Uzeo je i Ber, Kantakuzenovu bazu u tom kraju. Kavala, odnosno tad zvani Krstopolj, postade krajnja taka vizantiske zapadne granice. Neosvojiv za Srbe ostade bedemima dobro opasani i uporno branjeni Solun, za kojim je Duan udio celog ivota. Uspesi koje je kralj postigao od 1331.-1345. behu doista veliki. Na Balkanu Duan nije imao takmaca. Fiziki vei od svih ljudi on je to bio i kao vladar balkanskog podruja. Prema Srbiji sve su druge drave ile u drugi i trei red. Bugarska se privijala uza nj, Vizantija se

hvatala za njegov skut. Bosna ga se bojala. Duan osea svoju snagu i prevlast Srbije. Osvojivi i znaajni Serez, najvaniji grad izmeu Carigrada i Soluna, kralj 15. oktobra 1345. pie Mletakoj Republici sa puno ponosa, da je postao "gospodar gotovo celog Carstva Romejskog." Videi svoje uspehe i nemo Vizantije Duan dolazi na smelu i veliku zamisao. On eli da postane gospodar Carigrada i da na ruevinama istrulele Vizantije podigne mono carstvo jednog mlada naroda, puna poleta i stvarne snage. Posed Carigrada stari je san svih slovenskih drava koje su se stvarale oko Vizantije, na Balkanu i Crnom Moru. Za njim su teili Simeonovi Bugari, Duanovi Srbi i posle Rusi kroz gotovo ceo XVIII i XIX vek. U starom Seru, daleko na jugoistoku Maedonije, Duan stvara odluku da proglasi Srpsko Carstvo. Ve januara 1346. polazi njegovo poslanstvo u Mletke, da prijateljsku republiku obavesti o njegovoj nameri i da joj ponudi savez za osvajanje ostataka evropske Vizantije. Taj savez s Mlecima Duanu je trebao najvie radi flote koje sam nije imao a bez koje je bilo nemogue potpuno opsesti i savladati Carigrad. Samo s kopnene strane nije ga dotle mogao niko osvojiti. Ali Mleci nisu pristajali na tu ponudu; jedno s toga, to su u to vreme ratovali s Maarima radi Dalmacije, a drugo, to im nije ilo u raun, da se slaba vlada Vizantije, koja im je esto iz nude, davala mnoge olakice zameni vladom jedne jake a mlade i usred toga moda osione drave. Za sveani in careva krunisanja, koje je imalo da vidno, za sve vekove, obelei vrhunac moi Srpske Drave, sjajni uspeh generacijama s planom pribirane i razvijane narodne energije, injene su velike pripreme. Uz cara je trebao postojati i patrijarh, koji e izvriti krunisanje; uz carstvo i inae treba da bude patrijarija, najvea crkvena uz najveu svetovnu vlast. Za krunisanje nije se moglo ni misliti na carigradskog patrijarha; a na bugarskog za takav in u srpskoj dravi nije se htelo misliti. Za patrijarha srpskog Duan dade proglasiti arhiepiskopa Janjiija, svog dobrog saradnika, koji je ranije bio logotet. Pristanak za proglaenje srpske patrijarije dali su samo od Duana u pola ili sasvim zavisni crkveni poglavari, bugarski patrijarh i avtokefalni ohridski arhiepiskop. Proglas, prema tom, nije bio strogo kanonski, nego vie izraz samovolje i sopstvene snage. Radi toga i radi politikog karaktera itava akta bacila je carigradska patrijarija prokletstvo na ovu srpsku crkvenu tekovinu i prekinula s njom veze. Na krunisanje Duanovo, koje se imalo izvriti u Skoplju, skupila se sva gospoda srpska, svetovna i crkvena. Pored srpskog patrijarha naao se tu i bugarski, a bee mnogo episkopa i crnorizaca, naroito iz Svete Gore. Dubrovaka Republika poslala je naroito izaslanstvo s bogatim poklonima. Na Vaskrs, 16. aprila 1346. god., krunisan je Duan za cara, a njegov sin, devetogodinji Uro za kralja. Srbija je postala Carevina, s punom ambicijom da zameni u pola slomljenu Vizantiju. To kazuje i nova titula Duanova, koja ga oznaava kao Cara Srbljem i Grkom , i njegova izreka, da mu je Bogorodica pomogla da "kraljuje velikim i slavnim gradovima grkim i da bude nastavnik velikim i svetim carevima grkim". S tom ambicijom Srbija je uzela na se i izvesne tradicije, ustanove i likove carigradske imperije, koji su smatrani kao atribut i naslee carskog dostojanstva, iako su imali u poneem ist vizantiski karakter, koji je izvesnim delom bio i proizvod njihove kulture. Rim je, reeno je jednom lepo, bio grad, koji je stvorio jedno carstvo; a celo jedno carstvo stvaralo je Carigrad. U njemu je s toga gledan ideal carstva, carski grad po previshodstvu. Grci su ga sami zvali samo Grad i Konstantinov grad, a u Slovena je on dobio ime Csar grad i Carigrad. S toga su tradicije tog grada, vrlo ponosna na svoj prestoniki poloaj, bile primane od svih suseda sa nesumnjivim respektom, i s toga su i nekad Simeon bugarski, kao sad Duan srpski, iako politiki protivnici Vizantije, prihvatali sa udnjom njen carski nimbus. Postavi car, Duan je nagradio sve svoje vanije saradnike. Kako se sam popeo u inu po vizantiskom uzoru, tako je po istom obrascu unapredio i njih. Titulu despota, najveu posle carske, dobie carev polubrat Simeon, brat carice Jelene Jovan Asen, koji je bio u Duanovoj slubi, i Jovan Oliver, moda suprug Duanove maehe Marije i gospodar ovepoljske, tikveke i morihovske oblasti i osnivalac manastira Lesnovo. Sevastokratorima bie proglaeni carevi roaci: vojvoda Dejan, za kojim je bila udata Duanova sestra Teodora, gospodar kumanovske oblasti i Branko Mladenovi, ije se poreklo izvodi od Vukana Nemanjia, s porodinim imanjem na Kosovu, u

Drenici, a kome Duan bee nedavno poverio ohridski kraj. Za esare je proizveo: Vojihnu, gospodara Drame; vojvodu Preljuba, zeta careva i vojvodu Grgura Golubia. Sem pojedina lica, car je nagradio i obdario i mnoge crkve i manastire. Ovom je prilikom, najverovatnije, skopljanska mitropolija odlikovana da bude prvoprestona. Car je pokazivao u ovo vreme veliku panju prema crkvi. Preko nje je hteo svakako da ublaava i privlai grki elemenat, koji s novom carevinom nije imao nita zajedniko sem vere. Hteo je uz to, da bogatim darovima pridobije za sebe svetenstvo uopte, koje je dranje carigradske patrijarije moglo da napravi neraspoloenim prema caru i njegovoj tvorevini. U tom pogledu izgleda da je naroito polagao na svetogorske monahe, na najuticajniji duhovni elemenat u Maedoniji. On je lino 1347. pohodio tamonje manastire i bogato ih obdario. Tamo su mu, ipak, nesumnjivo zamerali, to je popustio upornoj carici Jeleni da i nju povede sa sobom i da prekri staro osvetano pravilo Svete Gore, da na njeno tle, meu monahe, ne sme kroiti enska noga. God. 1350. ustupio je 500 perpera godinjeg dohotka, koji je Dubrovaka Republika plaala srpskom vladaru za predati Ston, jerusalimskom manastiru Sv. Arhanela. Sv. Arhanelima posvetio je Duan i svoj manastir, na Bistrici vie Prizrena, za koji je izabrao mesto jo 1343., hotei da se zahvali arhanelu Mihailu za ozdravljenje od bolesti. Staru crkvu, posveenu istim "vojvodama nebeskih sila", on je poeo zidati u prolee 1348. god., a dovrio je 1352. Ona je, na alost, sruena gotovo do temelja; nedavno izvrena iskopavanja sa pronalaskom raskone ornamentike i skupog materijala upotrebljenog mermera daju samo jednostran nagovetaj o stilu i vrednosti te zadubine. Zanimljivo je, da je narodna pesma ouvala pomen na Duanov kult Arhanelov i da mu ovog sveca daje za kunog patrona. Na glas da se Duan dao krunisati za cara pourio se Kantakuzen, da se krunie i on. Pet nedelja posle sveanosti u Skoplju krunisao je jerusalimski patrijarh (carigradski, oevidno, nije hteo) Kantakuzena u Adrijanopolju za cara (21. maja 1346.). Neumoran i nepopustljiv, on trai saveznike na sve strane. Kad je njegov dotadanji saveznik Omar poginuo u jednoj borbi kod Smirne, Kantakuzen se obratio silnom Orhanu, voi Osmanlija. Da ga vre vee za sebe on mu je dao za enu svoju ker, rtvujui po dotadanjem vizantinskom obiaju, za svoje politike ciljeve roenu decu. Pomagan od Turaka, on popravlja svoj poloaj; a kad u Carigradu pogibe njegov glavni protivnik, Aleksije Apokavk, okrenulo se i javno miljenje u njegovu korist. Svet je bio sit graanskog rata i njegovih sve teih posledica, a plaile su ga i ambicije nove srpske carevine. Kantakuzenova stranka verovala je u sposobnosti svog efa i htela je, da mu, uz kompromis sa zakonitim carem, obezbedi vlast i uticaj u dravi. 3. februara 1347. otvorie mu s toga oni kapije prestonice. Kantakuzen bi krunisan ponovo za cara i data mu vlast da deset godina caruje sam u ime mladog cara, koji e postati njegov zet, a da posle toga caruju zajedno. To izmirenje nije popravilo poloaj Vizantije. Iznurena zemlja bee klonula i izgubila veru u sebe; prema Duanovoj Srbiji ona je predstavljala, kako tano kae K. Gelcer, silu treeg reda. Kao zapovednik oblasti prema srpskoj granici, od Didimotike do Kavale bi postavljen Kantakuzenov sin Matija. On je, kao carev sin, imao da obodri Grke pod srpskom vlau i da im da nade na skoro osloboenje. Doista, im je uvrstio svoj poloaj u Carigradu, Kantakuzen alje poslanstvo Duanu, u kom mu zahvaljuje za uinjene usluge i trai povraaj uzetih gradova. Duan je to odbio i dao tim priliku carigradskoj vladi da pokua novu ratnu sreu. Pomagan od Orhanovih Turaka, kojima je jedan od voa bio i Orhanov sin Murat, docnije car, Matija napade Srbe na istonoj granici, oko Kavale. U tim borbama grko stanovnitvo stradalo je vie od Turaka, eljnih plena, koji nisu mnogo razbirali kome ta pripada, nego od samih Srba. Sam pohod grki, zbog takvog ponaanja Turaka, ne donese za saveznike nikakav uspeh. Za to vreme uvrivao je svoju vlast novi, mladi kralj maarski, Lajo posle prozvan Veliki, koji je doao na presto 16. jula 1342. god. Na severu Srbije on je poseo Mavu i uzeo tvrde gradove Beograd i Golubac; a na zapadu, u Dalmaciji, bee poeo dugu borbu s Mlecima za posed Dalmacije. Zbog toga je pribliavanje izmeu Duana i Mletake Republike dolo gotovo samo od sebe. U Dalmaciji hrvatski velikai behu podeljeni, jedni za Mletke, drugi za Maarsku.

Bosanski ban, Stepan II Kotromani, bio je na muci za koga da se opredeli. Dotle, on se smatrao kao jedan od najispravnijih vazala kralja Karla. Sad, kad na vladu u Maarskoj dolazi jedan esnaestogodinji mladi neizvesnih sposobnosti, njemu se ini da nije mudro vezati svoju sudbinu uz Maarsku. Radi toga on 1343. nudi Mlecima savez sa eljom, da u nj ue, pored hrvatskih velikaa iz Dalmacije, jo i kralj Duan. Republici u taj mah nije bilo u interesu, da se bosanski ban mea u dalmatinske poslove s njom zajedno, jer je elela da tamo radi sama i isto za svoj raun. Ona s toga ne odbija potpuno banovu ponudu, ali je i ne prima. Videi tu uzdranost Mletaka, a uvi za veliku vojsku Lajoevu, koja se kretala prema Dalmaciji, ban Stepan se rei, da ponovo ide s Maarima, ali da ipak, potajno, odrava veze i sa Mlecima. Kad su se vodile borbe oko Zadra, ban, iako uestvuje na maarskoj strani, ini ipak neke usluge i Mleanima i, kako sami Zadrani piu, samo se njegovom dranju ima pripisati, da su oni, na kraju krajeva, morali doi ponovo pod vlast Mletaka (15. decembra 1346.). Stepan je naroito eleo, da ga Mleani izmire i s carem Duanom, koji je na nj bio kivan radi oduzimanja Huma i koji to pitanje nije nikako hteo da skine s dnevnog reda. Kad je 1346. god., u leto, dolo do izmirenja izmeu kralja Duana i Lajoa, koji je hteo da dobije slobodne ruke na zapadu, bosanski ban se bee uplaio za svoj poloaj. Raunajui na Mletke, koje je obavezao dranjem u borbama oko Zadra, i na njihov prijateljski odnoaj sa ojaanim Duanom, on ponovo misli na savez izmeu Bosne i Mletaka. Mleani s poetka ne ulaze u to pitanje, ali su voljni da kod Duana posreduju za bana. Ali, kad se pogorala situacija u Dalmaciji na mletaku tetu, oni mu 11. oktobra 1346. poruuju, kako raunaju s njim i misle na savez. U isti mah oni su mu javljali, da je njihov poslanik naao cara Duana duboko u grkoj zemlji i da je car, za ljubav Mletaka, voljan da se izmiri s banom, ali pod uslovom da mu ovaj vrati Hum. Postoji li sumnja o pravu na tu zemlju, car je pristajao da se o tom naroito raspravlja, s potrebnim dokazima. To je prvi put u naoj historiji, da su vladari bili voljni jedan teritorijalni spor reavati ne orujem, nego pravnom raspravom. Ako ban ne pristane na to, poruivao je Duan, onda on, zauzet veim poslovima na istoku, pristaje na primirje od dve-tri godine sa sigurnim garantijama da nee biti uzajamnih napadanja. Takvo dranje carevo zabrinulo je bana i opredelilo ga, da se odlui za kralja Lajoa i da u naslonu na nj obezbedi i svoj lini poloaj i svoj posed. S toga naputa misao i o savezu s Mlecima, iako odrava dosta srdane veze s njima. Njegovom posredovanju ima se, delimino, zahvaliti, to je, najposle, iza dugih pregovora dolo do mira izmeu Mletaka i Maarske, 8. avgusta 1348. Vano je, da je i car Duan sa svoje strane preporuivao Lajou mir sa Mletakom Republikom. Ta akcija Duanova dolazila je donekle i zbog veza, koje je sam poeo da stie u Dalmaciji. Sinovac bana bosanskog i dalmatinskog gospodara, Mladena II ubia, a unuk monog bana Pavla, Mladen III, koji je drao gradove Skadrin, Klis i Omi, bee se u jesen 1347. god. oenio Duanovom sestrom Jelenom. Naskoro potom, 1348. god., Mladen je umro od kuge, koja je zahvatila ceo Balkan i dobar deo Evrope, i ostavio je iza sebe posmre, Mladena IV. Duan je odravao veze sa rano obudovelom sestrom i vodio je brigu o njoj. Kralj Lajo dao je pogubiti 23. januara 1348. vojvodu Karla Drakoga kao neprijatelja svoga brata; a iste godine umro je i Jovan Anel, namesnik vizantiskog cara u Tesaliji i Epiru. Car Duan iskoristi obezglavljenost tih zemalja, da nastavi i upotpuni svoja osvajanja na tim stranama. Jo iste godine on je zauzeo ceo Epir sa Janjinom i Artom, a njegov vojvoda Preljub zauze svu Tesaliju, dospevi do mletakog primorskog grada Ptelea. Preljub postade carev namesnik u osvojenoj zemlji; Albaniju, sa Valonom i Beratom, dobi carev urak Jovan Asen, a Epir carev polubrat Simeon. Na itavom zapadu Balkana od Dubrovnika do Krfa jedini Dra bee jo ostao u vlasti napuljskog dvora. Puna Duanova titula, koja se javlja u nekim poveljama, glasi od 1348. ovako: "Ja u Hrista Boga blagoverni i bogom postavljeni Stefan, car svima Srbima i Grcima i zapadnoj strani, to jest Albaniji, i Pomoriju i svemu Disu (Zapadu)." U tim osvojenim oblastima Duan je provodio antigrku politiku. On je dosta otvoreno pomagao Arbanase protiv Grka. Branska albanska plemena behu poela jo s kraja XIII veka postepeno osvajanje susednih dolina, a od XIV veka sve vie uzima maha njihova ekspanzija prema Tesaliji i Epiru. Car Andronik III uzalud je pokuavao da sprei taj proces, kome se i sav drugi grki svet

opirao. Razumljivo je potom, to su Arnauti traili potpore kod Srba i u njihovom pohodu od 1348. uzeli iva uea. U Preljubovoj vojsci njihov broj morao je biti vrlo velik, kad su itav taj odred Mleani po njima zvali "Albanci". Srbi su Albancima za to davali znatne povlastice, naroito njihovim glavarima. Duanova politika na junoj granici Maedonije ila je jasno za tim, da tu oblast obezbedi za srpski etniki posed. Kao nekad Sv. Sava, on potiskuje grke crkvene velikodostojnike i na njihova mesta dovodi svoje Srbe. Tako je na najvanije mesto, za mitropolita u Ser, doveo uenog igumana Arhanelova Manastira kod Prizrena, poznatog knjigoljupca Jakova, oevidno s namerom da tu razvije svoju slovensku crkveno-prosvetnu aktivnost. S Kosova kree u Ohrid, na tu isto tako vanu taku, ugledne i odane Brankovie, ija zadubina Zaum, na Ohridskom Jezeru, jo i sad podsea na njih. Mudri Ugljea Mrnjavevi poeo je svoju dravnu slubu u Trebinju, pa je posle, moda sam, a moda u vezi s bratom Vukainom, koji se 1350. navodi kao upan na jugu, u Prilepu, premeten na tu stranu. upan Vojihna, koji se 1323. god. pominje u severnoj Srbiji kao pristalica kralja Vladislava, sina Dragutinova, bie po svoj prilici onaj esar Vojihna, koji dobija na upravu Dramu, najizloeniju srpsku oblast na jugoistoku. Nije nimalo sluajno, to Duan upuuje ba na tu stranu svoje najuglednije i najsposobnije velikae; on je oevidno hteo da te oblasti na granici budu pod vlau njemu najodanijih ljudi i da dou pod to bolje upravljae. Ljude tamo trebalo je zadobijati i autoritetom i pravednou. Ipak, Duan u toj svojoj politici nije bio suvie prek. Da je vodio obzira o grkoj kulturi vidi se ponajbolje po tom, to je mnoge od njihovih manastira obilato darivao i pisao im povelje na njihovu jeziku. U osvojenom Epiru, kao izuzetak od gornjeg pravila, koga se drao u Tesaliji, postavio je za namesnika svog polubrata Simeona, koji je bio, po majci, grkog porekla. Niifor Gregora ak istie, da je Duan, kao car, vidno promenio svoj stav "po obiajima Romeja" i da je za Srbiju od Dunava do Skoplja, ostavio stare uredbe i obiaje, i da je za nove oblasti uveo lino upravu po starom rimsko-vizantiskom pravu. Da je severnu Srbiju, odnosno Srpsku zemlju, ostavio stvarno svom desetogodinjem sinu, da on tu upravlja, kako veli Gregora, nee biti potpuno verovatno u stvarnosti. Ali upada u oi ono, to je A. Solovjev dobro naglasio, da je, mimo vizantiski obiaj, Duan krunisao sebe za cara, a Uroa za kralja. "Rex iunior Uro vri neposrednu kraljevsku vlast u itavoj dravi i neposredno upravlja u grkim zemljama "po rimskim zakonima". "U velikoj darovnoj povelji Hilandaru g. 1348. Duan jasno razlikuje dva dela svoje drave: Srbln i Romanih. I taan popis metohija u toj povelji daje nam mogunost da vidimo, koje oblasti spadaju u jedan a koje u drugi deo. U srpsku zemlju spadaju: Plav, Zeta, Morava, Pilot, Lipljan, Prizren, Polog. U Romaniju spadaju: Prosek, tip, Bregalnica, Struma, Strumica, Ser, Redina. Izgleda da i skopska oblast spada u Romaniju... Ista se podela spominje jo i u meunarodnom ugovoru s Dubrovnikom 20. septembra g. 1349. Tu se svuda strogo razlikuje "zemlja careva i kraljeva", "trgovi carevi i kraljevi", "vlastelin carev i kraljev" i svaki podanik carev i kraljev. Vidimo ak iz jedne povelje g. 1353, da kralj Uro kao "kral vsm Srbl n m" potvruje iste godine darovnicu svog oca manastiru Sv. Arhanela, verovatno zato to se objekt darovnice nalazi u "Srpskoj zemlji". "Ali ta podela, izvedena pravno i teoriski, nije se mogla privesti do kraja u delo, i to iz vie razloga. Vizantiskih pravnih tradicija, koje su se odravale, bilo je i u gradovima "srpske zemlje" ranije zauzetim i ve asimilovanim, dok su srpski upravljai, pored svih tenji da se dre grkog prava unosili i u nove oblasti poneto od svojih obiaja. Drugo, srpski je elemenat doao kao pobedilac i, pored svih obzira, imao je dosta puta prilike da se istakne kao nosilac nove sile. S tim zajedno ilo je i srpsko etniko osvajanje i jaanje nacionalne svesti kod maedonskih Slovena. Najzad, ni sam Duan nije bio ovek, koji bi svoju vlast polovio, a najmanje sa sinom jo detetom. Sem toga, june granice njegove, za itavo vreme Duanove vladavine, nisu se mogle ustaliti zbog nepopustljive careve elje za sve novim osvajanjima; u njima se manje-vie gotovo stalno nalazila vojska, koja je imala svoje zakone i svoja shvatanja; a car je, iz vojnikih i drugih razloga, morao drati tamo pouzdane upravljae, voe, pa i druga sporednija lica, koja su mogla biti jedino Srbi. Osvajajui junu Maedoniju, Epir i Tesaliju i ulazei sve dublje u isto grke oblasti Srbi su sve vie dolazili pod uticaj grke kulture i podlegali su joj. Oseala se njena tradicijama bogata

nadmonost. Ona je osvajala u staro doba veliki pobedniki Rim, a kamo li nee balkanske, jo uvek dobrim delom sirove Slovene. Od poetka XIV veka poinje ta, tako da reemo, vizantinizacija meu Srbima i zahvata najpre dvor i najvie krugove. Dve Grkinje kraljice, Simonida i Marija, brzo jedna iza druge, unose u Srbiju svoje dvorske obiaje, ceremonijal i neke inove, i poneto nove materijalne kulture. Veze srpskih velikaa s Grcima bivaju ee i neposrednije; Hrelja Oliver, Momilo, Ugljea i dr. znaju grki. Neki se i ene otuda. Stevan Deanski proveo je sedam godina u Carigradu sa sinom Duanom, koji je najlepe detinjstvo proveo tu i primio, nema sumnje, u sjajnoj prestonici ne samo izvesne utiske, nego i mnogo navika. Srbija je u XIV veku davala esto sklonita znatnijim grkim izbeglicama od Kotanice do Kantakuzena. Od Duanova vremena, stvaranjem Carstva, grki uticaj postaje jo ivlji i u junim oblastima neposredniji; sam srpski dvor sa despotima, sevastokratorima, esarima, logotetima, protovestijarima, alagotorima i slinim titulama oponaao je neposredno Carigrad. Jaanju tog uticaja pomagala je znatno i crkva, koja je bila sva, od svog poetka organizovana po grkim obrascima.

8 Delo cara Duana

Mleii, koji su predviali skori rat s Maarima i svojim starim suparnicima enoveanima, eleli su, da za idue borbe nau potpore kod Duana. Radi toga je jedan njihov poslanik, praen trojicom Dubrovana, krenuo u Srbiju 6. aprila 1349. Mletaka elja je bila, da car Duan dobije slobodne ruke, da bi mogao, nesmetan ni od koga, pritei u pomo njima, u asu potrebe. Poslanstvo je s toga trebalo, da, pored izvesnih svojih pitanja o pregovorima i carini, posreduje i za mir izmeu Srbije i Vizantije i Srbije i Bosne. Kako od tog poslanstva nije bilo odmah povoljna odgovora, ban je poslao u Mletke svog kneza Ninoja da pouri stvar molei troje: 1) da Republika posreduje kod cara, da se izmeu njih utvrdi "ljubav, dobra volja i sloga"; 2) da mu obree pomo, ako bi dolo do ega povodom podizanja njegova novog grada, po svoj prilici Novog na uu Neretve; 3) da Republika primi pod svoju zatitu njega i njegova mesta. 16. jula reeno je u Mlecima, da se odgovori banu, kako e se Republika odmah obratiti caru; ali su primeivali banu, kako im se ini nezgodno da on podie grad na zemljitu, koje je jo uvek sporno meu njim i carem. Mletako poslanstvo uspelo je da rei kod cara samo svoja pitanja. I Dubrovani su izradili ukidanje novoodreene carine u Trebinju. U pogledu sporazuma s banom car nije imao nikakva novog razloga, da menja svoje ranije dobro poznato miljenje; bez poputanja banova pregovori e ponovo ostati na preanjoj mrtvoj taci. Jo manje je hteo Duan da poputa u pitanju Vizantije. Zar da sklapa mir s njom sad, kad je ona oevidno u nazatku i da pred njim kao pobediocem ve blete u daljini kubeta samog Carigrada? Mesto da sklapa mir po predlogu Mletaka, Duan misli da i sami Mleci treba da uu u rat, da mu flotom pomognu osvojiti Carigrad i da za to dobiju nagradu bilo u Carigradu, itav kraj Galate, bilo epirski despotat. Njegov poslanik, Kotoranin Mihajlo Bua, polazi u prolee 1350. god. s naroitom misijom, da taj carev plan podrobnije razvije pred mletakim senatom i pridobije Republiku za nj. Mleci, zapleteni u sukobe s enovom, a i inae volei da Carigrad dre slabi grki carevi, kojima e njihova pomo biti esto potrebna, nego moni srpski car, odbili su da uu u taj savez. Njihova se vlada branila svojim obavezama prema grkim carevima, odnosno sad prema obojici, i grkom i srpskom, i izjavljivala da ne moe bez nude gaziti zakletve. Isto tako Mleani su odbili i carevu elju, da se radi toga lino sastanu on i dude Andrija Dandalo, u Dubrovniku ili na uu Neretve. U jesen 1350. god., pored svih mletakih nastojanja da se postigne sporazum, izbio je rat izmeu Srbije i Bosne. Povod su dali Bosanci. Oni su ee pravili ispade na granici i vrili pljake, od kojih je jedan upad u Konavlje, pred Boi 1349. god., bio veeg obima. U Dubrovniku se ve tada mislilo, da bi to mogao biti povod za rat. Carev poslanik u Mlecima prebacio je 13. aprila 1350. Republici, da je Duan na njihovo zauzimanje imao obzira prema banu, a taj je dobro zlim vratio i

pljakao i uzimao njegova mesta i zemlje, pa to ini i sada. S toga neka ga Republika opomene da vrati i nadoknadi tetu, inae e ban imati da oseti carevu osvetu. Mleani su doista pokuali da posreduju, ali uzalud. Duan je traio vraanje Huma, a ban Stepan nije hteo ni da uje o tome. Caru je bilo, vele docnije vesti, pala na um i ova kombinacija: da njegov sin Uro uzme banovu ker Jelisavetu i da s njom dobije Hum kao miraz, da tako potedi banovu osetljivost. Kad ban nije pristao ni na to, rat je postao neizbean. Sam car Duan, praen caricom i mladim kraljem Uroem, krenuo je protiv bana, oktobra 1350. god., sa jakom vojskom i sa etiri lae. Moda mu je dolo neto pomonih eta i od njegove sestre, udovice Mladena ubia. Duanova vojska osvoji itav kraj na uu Neretve i poe prema Cetini. Trogir i ibenik pozdravie cara i odlikovae ga svojim poklonima. Upada u oi, da Duan osvajanje Huma nije preduzeo iz Trebinjske oblasti, i da napad na Bosnu nije izvrio neposredno iz Rake, nego tim zaobilaznim putem. Namee se s toga misao, da je taj Duanov pohod imao i nekih drugih ciljeva. Moda je car hteo da davno izgubljene zapadne delove Huma svojim prisustvom opomene na staru pripadnost; ili je moda hteo da preduzme togod i u korist oblasti ubia i svoje sestre, to nam izgleda manje verovatno; ili je akcijom na toj strani hteo da ivlje zainteresuje Mleie za savez s njim. Dubrovaki pisci kazuju, da se ban Stepan povukao u planine, a Duan da je "ognjem i maem" prodro do Bobovca. Srpski letopisi imaju o tom pogrenu hronologiju, a belee da je car "svu (Bosnu) povinuo poda se". Uz cara je, u ovoj borbi, pristao i izvestan broj bosanske vlastele, nesumnjivo pravoslavne i bogumilske, koja je bila protivnik verske politike banove. Usred opsade tvrdog bosanskog grada stigoe Duanu nepovoljni glasovi iz Maedonije i on, s toga, prekide dalje bavljenje u Bosni, svrati u Dubrovnik (oko 13. novembra) i odatle pouri da as pre stigne na juno bojite. Kad je car napustio Bosnu, vratie se banovi ljudi opet u svoje stare oblasti. 20. avgusta 1351. naredila je Mletaka Republika ibenianima, da vrate banu roblje, a ovaj njima da naknadi tete, da bi unapred mogli iveti u ljubavi; a 22. novembra proitana je u dubrovakom Velikom Veu banova poruka, da mogu njihovi trgovci dolaziti u njegove zemlje bez ikakva straha i tu trgovati kao u samom Dubrovniku. Poloaj na jugu Maedonije bee se doista za Srbe naglo pogorao. Vizantinci su iskoristili carevo otsutstvo i ovaj rat u Bosni da to bre poprave stanje u Solunu i oko njega. U tom gradu, izloenom estim srpskim napadima, opasanom Srbima sa svih kopnenih strana, i otseenom od ostale grke drave, bee se stvorila jedna dosta jaka stranka pod vostvom Andrije Paleologa, koja je radila za Srbe. Hotei da napravi to jai utisak u ugroenoj oblasti, oba grka cara dooe u Solun. Andrija Paleolog, bojei se progona i kazne, prebee Srbima. Kao pomonici grke vojske, koju je dobio Matija Kantakuzen, stigoe iz Male Azije nova turska odelenja. Ali Turci, eljni pljake, prioe u nevelikom broju Matijinoj vojsci, dok se veina razila na druge strane jedan deo ode ak u junu Bugarsku da hara i pleni. Grci su, ipak, preli u napadaj, nemajui protiv sebe vee srpske vojske. Lako su osvojili grad Ber, iskoristivi skele postavljene za opravku gradskih zidina. Gradska posada srpska bi razoruana, pa putena, a nemaki najamnici mogoe izii slobodno sa svom opremom. Srbi su mnogo polagali na posed starog vanog Bera, slavna kroz itav Srednji Vek radi svog stratekog poloaja i mnoine crkava. Odmah, im su dobili taj grad, Srbi su u nj doveli dosta veliku posadu i pregli su odmah sa ogromnim brojem radnika (govorilo se o 10.000) da obnove njegove bedeme, i to u velikom obimu, kako bi se u grad mogao skloniti ne samo to vei broj ljudi, nego i stoke, i to sa mestom za pau. Njegov gubitak izazvao je s toga vrlo muan utisak, tim vie to je pri tom bilo i izdaje. Posle Bera padoe Voden, Ostrovo, Notija. Napadaj na grad Srbiju hrabro je odbio vojvoda Preljub, iako se grko stanovnitvo odmah sporazumelo sa napadaima. Za vreme ovog ratovanja upadalo je, uopte, u oi, da je grko stanovnitvo to se, u ostalom, moglo i oekivati bilo brzo spremno i voljno, da se pridrui svojim saplemenicima protiv novih srpskih gospodara. Od otvorenog ustanka zadravao ih je dugo strah od jake linosti Duanove i, jedno vreme, saznanje, da je Vizantija suvie slaba da ih podri. Kad im se sad uinilo, da su se prilike u Konstantinovoj carevini sredile, oni su se lako odluivali da priu svojima, i ak su ih, prema Kantakuzenovu prianju, i sami pozivali. U tom je pravcu vrena i iva agitacija s grke slubene

strane. Sam Kantakuzen je iskoriavao sem toga i svoja ranija poznanstva i veze s pojedinim srpskim zapovednicima i mamio ih je raznim obeanjima. Bilo je u tom pogledu i izvesnog uspeha; primeri esara Hrelje i vojvode Momila kazuju dovoljno jasno, da su kod pojedinih velikaa lina korist i samovolja bili jai od oseanja dunosti i odanosti svojoj dravi i svom vladaru. Tako su i sada davali izvesna obavetenja Kantakuzenu ili ulazili u pregovore s njim hrisopoljski zapovednik Brajan, zapovednik Ginekokastra Vuk, pa ak i ugledni Hlapen, koji e posle postati tast Kraljevia Marka. Jedan deo ovih ljudi, uplaen ofanzivom Kantakuzenovom i otsutstvom Duanovim, pregovarao je s Grcima ponekad i s toga, da bi obezbedili svoje posede i poloaje. Nenadna pojava cara Duana pred Solunom, usred zime, pomrsila je planove Vizantije. Grci odmah ponudie pregovore. Pred samim kapijama grada, praeni od svojih vojvoda i garde, sastali su se sva tri cara, oba grka i srpski, da potrae sporazum. Gnevan, Duan je obasuo Kantakuzena prekorima radi nezahvalnosti, radi izvrenog napadaja, radi saveza sa Turcima, naglaavajui uzgred da je Kantakuzen, koji smatra Srbe i Duana kao otimae grkog podruja, u stvari glavni otima, koji je prisvajao ono to po zakonu pripada drugom, t. j. mladom Paleologu. Kantakuzen je bio blai i gledao je da "izdiplomatie" Duana; njegova beseda, koju je sam pisao i konstruisao u starosti, moda nije tana u celini, ali daje svu argumentaciju koju je on mogao navesti u svoju korist. Kantakuzen je priznavao Duanovu velikodunost prema sebi lino, ali je, naravno, branio grko pravo na njihove oblasti, koje su Srbi nepravedno pritisli. Nije on nikad mislio, da za svoj spas rtvuje najkrupnije interese svoje otadbine. U ostalom, Duan nije mislio iskreno, iskoriavao je njegovu nevolju, i najzad je prekinuo savez s njim i poeo ak i da ga goni. Ovaj poeti rat nije upravljen protiv srpskih zemalja, nego ima da povrati nesumnjivo grko podruje, koje je Duan osvojio u jednoj krizi Carstva. Da ne bi svu ovu, naroito za Kantakuzena nezgodnu, argumentaciju vodili javno, pred celom pratnjom, njih su dva pregovarala jedno vreme i nasamo. Kantakuzenu se inilo, da je njegovo razlaganje imalo utiska, iako je on od Duana traio, da se povue na stare granice i vaspostavi prvanje stanje, ustupajui mu definitivno od novih tekovina, kao krajnji stupak, samo gradove i liniju Zihna, Ser, Melnik, Strumica i Kostur. Duan je s poetka traio da mu se vrati sve to je bilo uzeto pre ove poslednje ofanzive, pa je tokom razgovora pokazivao izvesnu sklonost za poputanje. Tano je, da je drugi dan raspoloenje na obe strane bilo vedrije i da je dolo ak i do zajednike asti. Kantakuzen tvrdi, da je Duanovu popustljivost pokolebalo dranje njegovih protivnika. Po tobo ve postignutom sporazumu, dole su Duanu pristalice Paleologa, sa predlogom da se ne miri s Kantakuzenom, nego da pomae mladog cara, koji jo uvek, sa svojim pristalicama, nerado gleda tutorstvo i linu suprematiju svoga tasta. Duan je, pri takvom stanju stvari, ako je ak i tano da je bilo dolo do sporazuma na ovoj osnovi, koju je kao krajnju liniju grkog poputanja bio predloio Kantakuzen, lako promenio svoju odluku. to da poputa i ustupa, kad je stanje u Vizantiji jo uvek mutno i bez opasnosti da se moe zlo okrenuti protiv njega? Sjutri dan, njegovi vesnici objavili su Kantakuzenu prekid pregovora i objavu rata. Do nove borbe izmeu Kantakuzena i Duana pod samim Solunom nije dolo, nego se Duan uputio da povraa otete gradove. Brzo bi osvojen Voden, a za njim i vani Ber, koji je uzeo vojvoda Hlapen. Prilikom zauzea Vodena Duan je vrlo otro postupio prema Grcima, koji su ga izneverili. Gonjenom u borbi naelniku grada Lisaku bi iupana brada, pa je, zlostavljan i inae u okovima poslat na suenje u Skoplje, ali je na putu umro. Sam grad je za kaznu opljakan, a neverni stanovnici raseljeni. Obaveten o nepouzdanom dranju grkog stanovnitva i po drugim mestima, car je naredio najstroe istrage i kazne. Koliko je poslednja agitacija, s verom u uspeh Kantakuzenove ofanzive, bila uzela maha, vidi se najbolje po tom, to su ak neki grki graani Skoplja, u nadi da bi Grci mogli dopreti ak i do tog grada, uli u pregovore s Kantakuzenom, nudei mu za taj sluaj svoju saradnju. Skopske Grke spasao je tamonji mitropolit, kome je bilo povereno suenje, pravdajui ih da su pregovarali od straha, a ne iz zle namere. Duan se, posle ovih dogaaja, mogao jasno uveriti, da je njegov jedini oslonac u srpskom i slovenskom elementu Maedonije, a da je sve drugo nestalno i ak neprijateljski raspoloeno. Revizija dotadanje politike svela se, u glavnom, na line promene i kazne; dok su, u stvari, trebale biti izvrene mnogo korenitije izmene. Srpska snaga, ta koja je bila pravi stub Carevine, nije mogla doticati da ouva sve

te daleke tekovine. Je li mudro cepati tu snagu i slabiti je garnizonskom slubom u mestima i sredinama, gde njeno prisustvo, u asu ozbiljne opasnosti, ipak nee moi da izmeni sudbinu? Je li mudro da Preljub srpskim grudima brani granice Tesalije, kad nisu potpuno sigurni ni Strumica ni Voden? Ekspanzija srpske snage bila je oevidno na tetu njene solidnosti; pre nego se ratovalo zbog Tesalije ili Trakije ili Epira trebalo je obezbediti i priljubiti blia podruja, s Maedonijom na elu. Od ovog vremena Duan svoju energiju zbira, da izvri jo jedan obraun s Vizantijom, moda konaan. Da to to sigurnije postigne, on namerava da ukloni s Balkana opasne grke saveznike, Turke, koji su u poslednjim borbama imali znatna udela. Postoji jedno shvatanje u nauci (N. Jorge, pisca jedne velike Historije Osmanskog Carstva), koja Turke ovoga vremena prikazuje kao ljude, koji su imali malu vanost, koji su bili posluno orue u rukama njihovih pozivaa ("kad ih pozvae, oni dooe; kad ih otpustie, oni odoe") i koji su "primorani" da preu u Evropu i osnuju svoju dravu. Shvatanje je to povrno i vrlo uproeno. U stvari, Turci su predstavljali ve tada snagu, koja nije slutila na dobro. U Maloj Aziji njihovo sistematsko prodiranje liilo je Grke njihovih glavnih gradova i bogatih oblasti i sateralo ih do same obale. Ne nude se njima uzalud carske keri, vojni savezi i bogati pokloni. Kad su prvi vei odredi Orkanovi stigli u Carigrad, svet ih je tamo doekao s radosnim klicanjem, ne samo s toga to su Grci bili radosni radi dolaska novih pomonika, nego i to su ti pomonici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomonici bili ponekad daleko od toga da slue kao prosto orue Grcima videlo se ve dosad u vie prilika. Turci su, nema sumnje, pokazali pravi interes za Evropu tek od onda, otkad su tamo bili pozvati; njihovi prvi odredi nisu bili nita drugo nego obine pomone ete, koje sluaju naredbe svojih gospodara; ali vrlo brzo te pomone ete postaju neka vrsta izvidnica. im su Turci videli, kako stoje stvari u Evropi, kakva je snaga njihovih grkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se s one strane Dardanela mogu nadati, oni su se lako reili da iskoriste to stanje i to novo podruje. Tim pre, to je Vizantija, iscrpena drugim krizama, bila stalno u novanim neprilikama, ne mogui da isplauje uredno najamnike nagrade i tako donekle i sama upuivala gramljivi tui elemenat da se naplauje sam. Osmanlije nisu, kao ni drugi pljakai, pazili mnogo na to, da li e otetiti svoje najmodavce, a naroito onda, kad ti najmodavci ne vre prema njima primljene obaveze. Raunajui s tim, Duan namisli da turske ete ili premami na svoju stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije. S toga alje jedno svoje poslanstvo u Brusu i, po Kantakuzenovu primeru, nudi sultanu nita manje nego svoju ker za enu. Bar tako pria Niifor Gregora. Sultan je srpsko poslanstvo primio s au i otpratio ga s darovima, ali ono nije dospelo da se zdravo i itavo vrati u Srbiju. Jedna grka eta, koju je vodio namesnik Halkidike, predusrela je kod Rodosta srpsko poslanstvo i njihovu tursku pratnju, pa ih delom pobi, a delom zarobi. Taj postupak veoma je ogorio Turke i samo veliko unienje Kantakuzenovo moglo je da smiri Orkana. Velika je teta to o tom poslanstvu nema nikakvih bliih podataka. Duan je svakako iao za tim, da Vizantiju sasvim osami i da je onda, slabu i rastrovanu, savlada bez teih napora. Njegove planove nije bilo teko prozreti. Vidimo, da su im Grci uhvatili niti i da su se pourili da sve osujete. Oni su dobro oseali, da im je turska pomo, iako pod skupu cenu, tada bila glavno sredstvo da koliko-toliko zaustave srpski nalet. U tom tako tekom poloaju Vizantiji nimalo nije trebao rat sa enovom, u koji se uplela poglavito zbog enovakih trgovakih kolonija u Galati. Taj rat imao je i za Duana izvesnih nezgoda. On je, pre svega, opredelio Mleane, suparnike enove, da uzmu stranu Vizantije. Dalje je, mletakim posredovanjem, dolo do izvesnih pregovora izmeu Bugarske i Vizantije, voenih s poetka radi napasti od turskih pljakaa. Duan je upotrebio sav svoj uticaj da te veze, koje su mogle ii i dalje, lii krupnijeg politikog znaaja; ali je, za svaki sluaj, ugovorio s Dubrovanima da ne izvoze i ne prodaju oruje u Bugarsku. Izgleda, da je uvek aktivna Duanova ena, carica Jelena, dala misao, da se njena mlaa sestra Teodora uda za grkog cara, poto se taj rastavi s Kantakuzenovom keri. Tako bi sva tri carska dvora dola u tesnu porodinu vezu, a Duan bi u tom porodinom savezu imao glavnu re. U velikoj pomorskoj bitci pred Carigradom, 13. februara 1352., Mleani sa svojim grkim prijateljima ne mogoe savladati enovsku flotu. Uplaen tim neuspehom, Kantakuzen se poe

truditi, da se izmiri s enovom i njihovim turskim saveznicima. Uinio je to nesumnjivo s toga, to mu je bilo jasno, da je nemoguno voditi borbu na toliko frontova i odrati se protiv svih napasti. Sukob s carem Jovanom bee ponovo na pomolu. Ve u leto 1352. vodio je mladi car borbe s Kantakuzenovim sinom Matijom, samo uskoro pouri otac u pomo. Da se osigura za nove sukobe i da ne bi gubio vremena u prevozu eta, Kantakuzen ponudi Turcima grad impu na Galipolju. Ovi su primili ponudu i 1352. god. preli su u Evropu, na odreeno mesto, ako i ne s namerom da tu osnivaju novu dravu, a ono svakako u elji, da u Evropi dobiju jako uporite za svoje akcije. Njihov prelazak u Evropu, prema tome, ako i nije bio zavojevaki, s veim planom, nije ipak bio ni onako sluajan kako se ponekad htelo da prikae. Stojan Novakovi tano je rekao jednom prilikom: "Sve grke stranke iz opaloga Istonog Rimskog Carstva sluile su se Turcima neprestano i u svima prilikama kako protiv unutranjih tako i protiv spoljnih neprijatelja. Nemo i strano slepilo politikoga suparnitva vodili su Turcima ruku i pokazivali im ta treba da rade". Car Jovan, videi pripreme Kantakuzenove i bojei se da sam primi borbu protiv njega i njegovih opasnih saveznika, obrati se za pomo srpskom i bugarskom caru. Da pokae svoje iskrene namere on posla Duanu kao taoca svog brata Mihaila. Taj akt najbolje pokazuje znaaj Duanove linosti i saradnje i odnos vizantiskog cara prema njemu. Duan se odazvao tom pozivu, koji je bio pripravljen itavim njegovim politikim radnjom poslednjeg vremena. Odazvali su se i Bugari. Srpsku konjicu vodio je kaznac Gradislav (?) Borilovi. Blizu gradia Empitija doe do borbe s Turcima. Bolja i okretnija turska konjica savlada Srbe, umorne s daleka puta, dok Bugari pobegoe, a Grci padoe u plen. Ta bitka reila je borbu. Kao pobednik Kantakuzen proglasi svog zeta lienim prestola, a za savladara podie sina Matiju (1353. god.) Car Jovan se povue u Solun. Pritisak Turaka oseao se sve vie. Njihove konjike ete, surove i grabljive, nisu vodile mnogo rauna o stanovnitvu podruja kroz koja su prolazile i od njih je naskoro procvileo i saveznik i dumanin. Neprijatelji Kantakuzenovi bacali su krivicu za tu napast na njega i imali su u tom pravcu dosta uspeha kod sveta koji je stradao i bio kivan i ogoren. Kantakuzen je i sam uviao, da mu novi saveznici poinju postajati opasan teret. On s toga kua da ih se oslobodi. Ali sva njegova nastojanja, pa ak i bogate novane ponude, da se Turci vrate u Aziju ostaju bez uspeha. Druga beda, koja je zadesila junu Trakiju, a koju Turci odmah iskoristie, bee strahoviti zemljotres od 2. marta 1354. Od njega naroito nastrada Galipolje. Turci, u velikom broju, iz impe i naroito iz Azije, nagrnue u opusteli grad i kraj i posedoe ga. Zemlja bi odmah podeljena u spahiluke i uvedene turske vlasti. Uzimanje zemlje i poseda izvreno je nasilno, bez mnogo obzira prema starodalnicima. Tako se Turci ugnezdie na Balkanskom Poluostrvu. Dolazak Turaka u Evropu doneo je opasan elemenat za njenu bezbednost. Silni Orkan, sa svojom organizatorskom sposobnou i jakom rukom, bee stvorio od njih odlinu vojniku snagu i domalo politikog inioca prvorazrednog znaaja. "Sa starinskim vetinama pustinjskog razbojnika spajaju ovi novi maloaziski Turci finese njihovih grkih suseda". Nagli razvoj ranije zaputene Bruse, njihove prestonice od 1326. god., davao je dovoljno dokaza ak o konstruktivnoj vrednosti njenih gospodara. Smatrati Turke ovog vremena kao proste pljakake horde, koje je samo puk sluaj doveo u povoljnu situaciju, sasvim je pogreno i nehistoriski. Kod njih je, u ovo vreme, vladala jedna volja, koja je dobro znala ta hoe i imala iri interes. Pored Orkana, koji je glavnu panju obraao vojsci, delovao je i njegov brat Alaedin kao veliki vezir. Taj ovek bio se u mladosti povukao od sveta, ali se posle kao na Sv. Sava, vratio na bratov dvor i tu ivo radio na organizovanju nove drave. Naroitu je panju posvetio finansijama, kao glavnom izvoru dravne snage, poinjui od 1328. god. kovati Orkanov novac. Samo dravno ureenje u mladoj turskoj dravi bilo je u osnovi demokratsko: svaki ovek od vrednosti mogao je slobodno napred. Vrednost se ljudi cenila ponajvie po vojnikim vrlinama. Jer sve to je postigao, Orkan je, u stvari, postigao pomou ratnike vrednosti Turaka, koji su svima tradicijama bili vezani za tu vrstu rada. Opasnost od Turaka opazili su dosta rano svi susedi. Gomile begunaca sa Galipolja dospee do samog Carigrada, gde su sa uasom priale o turskoj najezdi. Na Kantakuzena die se opta povika i gnev. On postade jedna od najnepopularnijih linosti, javno okrivljavan zbog dovoenja Turaka u Evropu. I on sam uviao je svoju pogreku, ali kasno. Zauzevi Galipolje, Turci su na njegove

proteste s ironijom odgovarali, da oni nisu prekrili ugovora, niti se ogreili o saveznike; oni su samo poseli mesta potpuno naputena. Uzbuena masa u prestonici, nezadovoljna Kantakuzenom, poe prilaziti u redove stranke mladog cara Jovana. Jo ove iste godine, 22. novembra 1354., uspee njegove pristalice da Jovana dovedu u Carigrad i srue Kantakuzena. Oseajui se kriv i odgovoran, Kantakuzen izgubi staro prisustvo duha i ne pokua nov vojniki otpor, nego se pomiri sa svojim novim monakim inom, koji je znaio odricanje od svake svetske sujete. Kao monah Joasaf (od 10. decembra 1354.), predavi se bogoslovskim studijama i pisanju historije svoga vremena, Kantakuzen je umro u dubokoj starosti 1383. god. Ugnezdivi se na Galipolju Turci brzo poee da ire svoja osvajanja. Jo 1354. god. uzeli su Kipselu, na donjem toku Marice, i Malgrad, pa produie pljake i pohode du itave obale Mramornog Mora sve do Carigrada. Od ranije naueni na plen na bugarskom podruju oni 1354/5. god. poee provaljivati i preko bugarske granice. Jedna bugarska hronika kae, da su doprli ak do Sofije. U sukobima s turskim odredima izgubio je car Jovan Aleksandar dva svoja sina, od kojih mu Mihajlo bee naslednik i savladar. Caru Duanu davali su svi ti dogaaji dovoljno povoda, da se ozbiljno posveti turskom pitanju. Turci su svakim danom postajali vidno jai i agresivniji. Onom ko je mislio da ide dalje prema Istoku i Carigradu oni su predstavljali ako ne nesavladljivu, a ono svakako opasnu prepreku. Smetali su ak i u posedu steenog. Brzi, lako pokretni, smeli, veti ratnici oni su srpskoj vojsci zadali ve dotad dva-tri osetna udarca. Ako im se za vremena ne presee dalje ukorenjivanje u Trakiji, oni, sa svojim jakim rezervama u Maloj Aziji, mogu dosta brzo postati ne samo vrlo nepogodan sused, nego moda i takmac za pitanje vizantiskog naslea. S toga Duan dolazi na misao, da jednom veom akcijom uini kraj njihovom zadravanju u Evropi. Ali, da bi mogao prema njima razviti svoju punu snagu, trebalo je da dobije slobodne ruke na drugim stranama, naroito na severu, gde su Maari u poslednje vreme, od 1353. god., poeli pokazivati svoje staro neprijateljsko raspoloenje. Trebalo je i inae pomiriti zapadni svet, posebno talijanske republike i francuski dvor, sa srpskom akcijom u Trakiji, kojoj bi neposredni cilj bio odbijanje Turaka, a posredni, gotovo sigurno, posed Carigrada. Moda je car eleo, da se u njegovoj borbi s Turcima ne nae na protivnikoj strani koja hrianska sila, moda enova, stari prijatelj Turaka i Duanu i Srbiji ne ba prijateljska radi njihovih veza sa Mlecima. S toga svega, Duan se reava da se obrati papi, da mu ponudi uniju svoje crkve s rimskom, a da papa zato njega prizna i proglasi "kapetanom Hrianstva", borcem za veru, i da ga tako zatiti od neprijateljstva drugih hrianskih drava. Duanova verska politika do tog vremena nije bila mnogo prijateljska prema katolicima. Pravoslavna jerarhija imala je moan uticaj u Srbiji od poetka XIV veka i nije htela biti mnogo tolerantna. Posle srpskih osvajanja na jugu taj se uticaj samo poveao; pravoslavlje je bila jedina spona koja je vezala srpske osvajae s pobeenim Grcima i koja bi, moda, vremenom mogla uiniti, da se ta dva elementa vie priblie. S toga je Duan zadugo bio ist pravoslavac. U l. 6. njegova Zakonika katolika vera zvala se "jeres latinska". Tim lanom car je nareivao, da se vrate u pravoslavlje svi oni, koji su ranije prevereni. Ko to ne uini bie kanjen, isto kao to e biti kanjen i katoliki pop, koji bi pravoslavnog preveo u svoju veru (l. 8). U stare prave katolike tim nije dirano, oni su mogli mirno ostati u svojoj veri, kao to su i inili. Car je samo presekao svaku katoliku propagandu na tetu pravoslavlja i dao je punu zatitu veri, koju je sam ispovedao i koja je bila dravna. S katolike strane bilo je pokuaja da se car privue zapadnoj crkvi. Papa Kliment VI, verski vrlo aktivna a inae i politiki mona linost, bio je nezadovoljan Duanovom crkvenom politikom i traio je od njega poetkom 1346. god. da prestane s progonjenjem katolika i da vrati kotorskoj biskupiji neka oduzeta mesta. Postoji miljenje, da je jo tada, dozvolivi izuzetno hrvatskim glagoljaima slovensku slubu u prakoj nadbiskupiji, papa nameravao, da pomou ekog kralja Karla IV i u ekoj bolje obrazovanih slovenskih kaluera "postigne eljeno jedinstvo vere". S toga da je Karlo IV podigo glagoljaki manastir Emaus u Pragu (1347. god.). Poetkom 1347. god. dola je u Rim od skadarskog episkopa vest o Duanovoj sklonosti za uniju, to je na papinom dvoru izazvalo ivlju aktivnost, da se ta sklonost privede u delo. Pisano je odmah nekoliko pisama

vanijim katolikim optinama Srbije, kakve behu Kotor, Bar i Skadar, i nekim uglednim licima, da pokuaju delovati na cara. Naroito se mnogo polagalo na uticajnog Kotoranina, Nikolu Buu, careva protovestijara i glavnog finansiskog strunjaka Srbije. Ali su te vesti, izgleda, bile nedovoljno proverene. Kad papine prijateljske poruke i pozivi nisu pomagali prelo se 1350. god. na pretnje. Pozivani su maarski kralj, Mleci i veliki majstor jovanovskog reda da oni efikasnijim merama utiu na srpskog cara. Ali sve to nije pomoglo; na ove poslednje pozive nije se niko ni odazvao, zauzet drugim brigama. Duan je bio protivnik katolika i njihove propagande ponajvie zbog albanske politike napuljskog dvora, koji je svoje glavno orue u borbi protiv njega nalazio u katolikom elementu. Kad je kralj Lajo zadovoljio svoje prohteve u Italiji i izmirio se s napuljskim dvorom, poeo je, potstican od pape, vee pripreme za svoju novu balkansku politiku. God. 1352. uao je sa enovom u savez protiv Mletaka, a u julu 1353. god. oenio se Jelisavetom, kerju bosanskog bana Stepana II, i vezao tako jo tenje Bosnu za svoju dravu i politiku. Domalo, njegovo neprijateljsko raspoloenje prema Srbima postade javna stvar. To dranje Lajoevo i opasnost od Turaka i opredelili su Duana, da 1354. god. lojalno potrai naslon na papsku kuriju. U Avinjonu nije vie bilo Klimenta VI, nego ga je nasledio Inoentije VI. Njemu je u leto te godine stiglo carevo poslanstvo, koje je vodio raniji kotorski, a sad trogirski biskup Vartolomej, nosei carevo pismeno obeanje da e prii zapadnoj crkvi i uslove pod kojima bi on to bio voljan uiniti. Poslanstvo se ak zaklelo, da su Duanove namere iskrene i dobra volja van sumnje. Ali odgovor avinjonske kurije nije bio onakav, kakvom se car nadao. Papa je, istina, ljubazno odgovorio 29. avgusta, ali u tom odgovoru, iz obzira prema francuskom, a jo vie prema maarskom i napuljskom dvoru, on cara nije nazvao carem, nego kraljem, to na Duana oevidno nije moglo ostaviti dobar utisak. Posle, papini legati otezali su veoma dugo svoj odlazak za Srbiju; samo poslanstvo dobilo je propratno pismo tek na Badnji-dan 1354. Glavna linost papina poslanstva bee ueni Francuz, padski biskup Petar Toma. Na putu za Srbiju biskup Petar se, po papinu nalogu, sastao u Pizi s ekim kraljem Karlom, koji je iao u Rim da se krunie za nemakog cara. Iz Pize uputio je Karlo 19. februara 1355., jedno vrlo vano pismo caru Duanu, "naem u Hristu najmilijem bratu". Kralj se raduje carevoj elji da pristupi sjedinjenju crkava, koja e biti olakano tim, to e se u bogosluenju moi zadrati slovenski jezik. Zajedniki slovenski jezik, "plemeniti", kako se kae u pismu, jeste vana veza, koja spaja ova dva slovenska vladara, na koju Karlo, da bi jae uticao na Duana, posebno udara glasom. Ako Duan ustraje na svom poetom putu, Karlo mu obeava svoje posredovanje kod maarskog kralja i pomo pri daljem osvajanju u Grkoj. Ali, uprav u vreme kad se Duan reio na taj tako vani korak, maarski kralj organizuje svoj pohod na Srbiju i tako razbija bitnu pretpostavku cele ove Duanove kombinacije. Zato da on izaziva potrese u zemlji, koji pored svega njegova linog autoriteta, ipak ne bi mogli izostati, kad on od tog svega dela nema nikakve praktine koristi? Ako papin ugled ne moe da zadri kuriji tako odanog maarskog kralja ni u asu, kad se, radi pridobijanja novog druga, obino svuda, u takvim prilikama pokazuje najvea predusretljivost, ta e mu onda sva ta unija? Duan nju nije trebao, to su ga muili neki verski problemi, nego iz neposrednih praktino-politikih razloga. Kad ti nisu ispunjeni, on sad ne samo to je odbacio misao o sjedinjenju crkava, nego se ak ljuti na nju i moda na sebe sama, to je primio. Kralj Lajo upao je u Srbiju u leto 1354. god. Da ga suzbije, Duan je krenuo na sever i u avgustu ve se nalazio pod Rudnikom, u Brusnici. Po svoj prilici radi ovih verskih pitanja, car je pozvao patrijarha Janiija u iu, da se s njim posavetuje. Patrijarh se tu razboleo i na povratku u Pe umro je u Polumiru na Ibru, 3. septembra. Posle Duanova dolaska maarska je ofanziva zaustavljena. Lajoeva vojska stradala je, sem od Srba, jo i od neke zaraze, od koje je umro i sam kraljev brat, hrvatsko-dalmatinski herceg Stevan. Posle njegove smrti maarska vojska povukla se iz Srbije bez ikakva uspeha. Duan nije mogao da protiv nje preduzima jae mere jedno s toga, to se urio na jug, gde su se dogaale stvari od presudnog znaaja, i drugo, moda, s toga, to nije hteo da jaim protivnapadom izaziva Maare na osvetne borbe.

Ljut radi ovog maarskog napada, Duan nije hteo da skriva svoje ogorenje pred papinim izaslanstvom, koje mu je stiglo negde u martu 1355. god. Biograf biskupa Tome daje vrlo zanimljiv opis tog sastanka. Duan je, veli on, bio "telom vei od svih ljudi na svetu ovog vremena i straan u licu." Papine poslanike doekao je oholo, opkoljen vlastelom i vojskom, i dao im je odmah do znanja, da je od lanjske godine izmenio svoje dranje. Biograf kazuje, da je zbog careve srdbe sam biskup Petar bio u opasnosti. Duan je ak zabranio svojim katolicima u vojsci, da nipoto ne smeju prisustvovati misama, koje je biskup sluio. Kad je, za inat, "elei smrt da bi se umnoila katolika vera", biskup jedno jutro odsluio misu, pozvavi na nju sve verne, i kad je uprkos zabrane, na nju doli nemaki najamnici, car se bee razgnevio jo vie. Ali se umirio prividno dosta brzo, kad mu je voa najamnika, verovatno Palman, izjavio, da su oni spremni, za odbrani vere ne pretrpeti kaznu nego ui i u borbu. Takvo dranje biskupovo, u njegovoj zemlji, uticalo je na Duana, da potpuno odustane od ranije namere. Ozlojeen zbog propale misije, biskup je iz Srbije, na povratku kui, krenuo kralju Lajou i traio od njega da rat nastavi svom estinom. Kralj Lajo se, doista, poeo spremati na Srbe, ali ne mogade tokom 1355. god. prei u napadaj. Moda nije imao ni prave volje da primi borbu s Duanom, iju je snagu znao i video. Sem sa Srbijom on je ravo stajao i sa Mletakom Republikom, neto zbog mletakih veza sa Srbima, a mnogo vie zbog njenog uvrivanja u Dalmaciji. Zbog izvesnih gradova u Dalmaciji, posebno zbog Klisa i Skradina, koji su pripadali ubiima, odnosno Duanovoj sestri Jeleni, udovici Mladena III, bilo je dosta pregonjenja i pregovaranja. Te gradove su hteli i Mleani i Maari i Bosanci, dok je Duan eleo da ih ouva sestri kao svojoj saveznici, moda kao strateke take prema Bosni, sa njene zapadne strane. Duanova vojska ula je 1355. god. u te gradove. Kako car nije hteo nikakva sukoba s Mleanima, on je, videi njihovu nesavladivu elju da dobiju te gradove, pristao da njegova sestra povede pregovore o prodaji. Videi neraspoloenje skradinskog graanstva protiv svojih ljudi, a uvi moda i za carevu smrt, njegov vojvoda ura Ili predade taj grad Mleanima 10. januara 1356. god., kako mu car bee ranije naredio. Grad Klis preoteli su Maari. Duan se nadao da e mu dogaaji u Vizantiji iz druge polovine 1354. god. znatno pomoi da se priblii svom davnom cilju. Borbe izmeu starog Kantakuzena i mladog cara ne behu zavrene padom prvoga. Oevu borbu nastavili su Kantakuzenovi sinovi, iako su dobro oseali koliko im uspehu smeta ogorenje koje je zavladalo protiv njihova oca. U irokom narodu, koji je najvie stradao, strah od Turaka pretvarao se ponegde u paniku. Jedan mletaki izvetaj iz Carigrada od 6. avgusta 1354. govorio je, da bi tamonji graani pristali i na tuu vlast, ak i na mletaku ili srpsku, samo ako bi ta mogla da ih zatiti od azijatskog saveznika. S toga, u asu, kad su dogaaji u Vizantiji mogli dobiti kakav nenadni, po Srbe povoljni, obrt, Duanu je palo vrlo teko, to je morao da se zaplie u nove sukobe s Maarima. Tim treba objasniti sem onog nepreduzimanja protivnapada na Maare i ovu predusretljivost prema Mleiima u Dalmaciji. Njegova je glavna panja bila na jugu. Odatle, u jednoj povelji od 5. decembra 1355., imamo i poslednji pomen o njemu i njegovu radu. Dve nedelje docnije, 20. decembra, Silni Car Duan bio je ve pokojnik. Umro je iznenada, ne zna se od ega, u najboljoj mukoj snazi, i u vreme kad je srpskoj dravi i hrianskom Balkanu uopte trebala jedna centralna volja najapsolutnijih kvaliteta. Duan je bio sahranjen u njegovoj zadubini, u Arhanelovu Manastiru kod Prizrena. Pri iskopavanjima, koja su vrena u manastiru 1927. god., naen je u jugozapadnom delu crkve jedan mramornim ploama obeleeni grob, za koji se misli da je Carev. U grobu nije naeno nita sem neto ispreturanih kostiju, poto je grobnica ranije pretresana i opljakana. __________ S Duanom je stara srpska drava dostigla vrhunac svoje moi. Postala je carevina, prva sila na jugoistoku Evrope, ne takmac nego gotovo gospodar Istonog Rimskog Carstva. Uz carstvo se digla i patrijarija, kao najvei stepen crkvene vlasti. Srpski zamah nije nikad bio vei, ni napor plodniji. Bar ne na oi. Jer u stvari Duanovo delo, mada veliko i mada blistavo po carskom sjaju, i mada snano po uloenoj energiji, nije bilo trajnijih kvaliteta. Za teret jedne Imperije srpska snaga tada

jo nije doticala; ona je mogla da delo sublizu izvede, ali ne i da ga odri. Mlada srpska energija bila je napregnuta preko mere i s toga je vrlo brzo morala nastupiti reakcija. Veliina postignutog, isto politiki govoreno, bila je varka a ne stvarnost. Srpski elemenat obuhvatio je vie nego to je mogao da asimiluje, da priljubi i da stvarno usvoji; on se troio na dalekim podrujima, koja su bila van domaaja njegove kulture, njegove rase i ak njegovih politikih interesa. ta je znailo za srpsku politiku posed Tesalije ili junog Epira? Kakve je koristi mogla imati zemlja od toga? tete je meutim, bilo. Dok se naa snaga troila tamo na jugu, srpski je elemenat postupno potiskivan na zapadu, u Humu, i ugroavan u Mavi. Bosna je otila sasvim u maarsku sferu. Gubila se linija Neretve, sa najistijim delom nae rase, a ilo se ak na obale Meste. I to je najvanije, s tim novim stanovnitvom grkih oblasti, srpska drava nije dobila priliv snaga za dalja dela, nego opasan teret, koji se u svima sumnjivim situacijama, kao 1350. god., pokazivao kao na neprijatelj. To je stvoren, realan sud o Duanovu delu, dat iz daljine, posle itava niza vekova, kad ovek ima pred sobom pregled svega to je bilo i sasvim nov i drukiji pogled na stvari. Historijski, Duan je radio onako, kako je odgovaralo shvatanjima njegova vremena. On je nastavio delo, koje je ve bilo zapoeto, iako njegovi prethodnici, moda, ne bi do kraja ili ba tim putem. Teko se bilo oteti iskuenju, pa ne prihvatiti plen koji se gotovo sam nudio i na koji su ga zvali sami oni, kojima je pripadao. Posle, onoga vremena, uspeh se cenio po veliini osvojenog podruja od tih shvatanja nije bio slobodan jo ni XIX vek! a ne po njegovu etnikom sastavu. Osvaja je verovao u svoju mo pokoravanja pobeenih i nije traio nita drugo nego pokorne podanike. Ljudi su esto verovali, da je dovoljno dati samo gospodara ili upravnike svojih shvatanja i svoga plemena, pa osigurati akciju smirivanja i lojalnog podanitva. Tako je postupao i Duan sa dovoenjem srpskih plemia i prvosvetenika na upravna mesta u novim oblastima. On se trudio s panjom, da nove krajeve priblii srpskoj matici i ovu njima i da od njih stvori celinu. On nije u historiji ni prvi ni poslednji koji je tako mislio i tako radio. Dalje treba imati na umu, da je Duan, sam jaka linost, verovao da se delo koje on stvara moe odrati i da odgovara doista njegovoj snazi i snazi drave kojoj je on na elu. Zar je on mogao pomisliti da e s njim zajedno da se pone ruiti i njegovo delo? Zar je mogao misliti, da od toliko ruka koje su s njim saraivale nee biti nijedne da dostojno prihvati krmu u ruke? Koliko se Duan istinski trudio da svoje dravno delo sredi i stavi na solidne osnove svedoi najbolje njegov Zakonik, jedan od najdragocenijih kulturnih spomenika srednjevekovne Srbije. U uvodnoj rei Zakoniku on kae, kako se reio, postavi car, da potrai "neke dobrodetelji i sveistine i pravoslavne vere postavi zakone, kao to ih treba imati i uvati po svetoj i svih sabornoj i apostolskoj crkvi gospoda Boga i Spasa Isusa Hrista i po zemljama i gradovima, da se ne umnoi u dravi carstva naeg neka zloba i zlo varalitvo i lukava nenavist, nego da poivimo u svakoj tiini i utljivom itiju i u ivotu pravoslavne vere sa svima ljudima carstva naeg, malim i velikim." Stvaranje carstva nametalo je, prirodno, i velike administrativne i zakonodavne dunosti, da se velika tvorevina organizuje i ujednai. "Velika osvajanja Duanova", razlae vrlo lepo mladi ruski istoriar A. Solovjev, "izazvala su i potrebu velikog zakonodavnog rada. June oblasti njegove nove carevine odavna su navikle na pisano grko pravo. Srpske sudije i episkopi po grkim gradovima morali su da se upoznaju sa tim pravom, da se njim i dalje pravedno slue. I kao prvi korak javlja se (verovatno u zimi 1347-1348, za vreme boravka Duanova na Sv. Gori) srpski prevod najnovijeg i najboljeg vizantijskog pravnog zbornika, t. zv. Sintagme jeromonaha Matije Vlastara, napisane u Solunu god. 1335. Ovo je privatni zbornik od velikog znaaja, jer on obuhvata i itavu crkvenopravnu grau Nomokanona, i vizantijsko svetovno pravo. Vlastareva Sintagma je, moemo rei, jedna iscrpna enciklopedija itavog vizantijskog crkvenog i svetovnog prava. Njezin slovenski prevod Duanova doba postao je brzo popularan ne samo u srpskoj, nego i u bugarskoj i u rumunskoj i u ruskoj crkvi. Ipak ovaj zbornik bio je suvie glomazan za svakodnevnu upotrebu, sadravao je suvie mnogo isto crkvenih pravila. Stoga se javlja na srpskom jeziku, verovatno iste godine 1348, jedno skraenje Vlastareve Sintagme "radi potreba carskog suda". U tom srpskom skraivanju ostala je samo jedna treina Sintagme. Izbrisana je gotovo cela kanonska, crkvena graa ali su ostali svi svetovni zakoni vizantijskih careva SkraenaSintagma sauvana je u mnogo

rukopisnih primeraka (ali samo u Srbiji, nepoznata je bila bugarskim, rumunskim ili ruskim sudovima). Ovom skraenom Sintagmom sluile su se bez sumnje Duanove sudije po junim, grkim zemljama carevine. Osim toga, sluili su se za agrarna pitanja takozvanim "Zakonom Justinijana", kratkom srpskom kompilacijom (?) iz starog vizantijskog Nomos Georgikos, koji je odavno vaio u grkim zemljama. Ova dva srpsko-vizantijska zbornika (skraena Sintagma i Zakon Justinijanov) mogla su da se primenjuju i u severnim, isto srpskim krajevima Duanove carevine, jer su mnoga njihova naela (naroito branog i graanskog prava) odavna bila poznata u Srbiji i primenjivana od episkopa po varoima, od igumana po manastirskim metohijama pri suenju i upravljanju. Kroz sto i pedeset godina, koje su protekle od vremena Sv. Save, mogli su i Srbi u Rakoj da naviknu na mnoge odredbe vizantijskog prava. Nemnogi sauvani spomenici srpskog privatnog prava pokazuju da se n. pr. ugovor o kupovini i prodaji vrio za Duanova doba potpuno po vizantijskim pravilima u jednoj isto srpskoj varoi kao to je bio Prizren. Doista, srpska pravna i administrativna terminologija, jo pre Duanova vremena, pokazuje dosta uticaja vizantiskog, kao na pr. u reima i pojmovima: parik, metoh, pronija, panaur, prikija, stas, perivol, eksod, harisati, garepsati, nomik, kefalija, sevast, prahtor, apoklisijer, kastrofilaks i sl., da crkveno, isto grko ureenje i nazive, i ne podvlaimo naroito. Vizantisko pravo i ulazilo je u nae zemlje najpre preko crkve i crkvenog zakonodavstva, koje je naroito svojim tipicima i prevodom Nomokanona osvetao Sv. Sava. Duan je svoj Zakonik proglasio 21. maja 1349. u Skoplju, na saboru poto je due vremena bio prouavan i pripreman. Nova dopuna, dosta velika, objavljena je pet godina docnije, 1354. Prvi, vei deo, sa 135 lanova prilino sistematski poreanih, sadri preteno odredbe dravnog i administrativnog prava, dok drugi deo nema doslednog sistema i nosi karakter naknadnog dometanja, koje su izazvale neposredne potrebe. Izvori zakonodavne radnje Duanove jo nisu proueni sistematski i iscrpno, te se ne moe u svakom sluaju sa sigurnou odvojiti ta je recepcija vizantiskog i starog rimskog prava, ta ostatak naeg obiajnog prava, a ta eventualno pozajmica s koje druge strane. Profesor F. Taranovski, poznati strunjak za slovensko pravo, ukazuje u Duanovom Zakoniku na tragove "duboke i tako rei iskonske starine" (n. pr. vraanje konja i oruja caru posle smrti vlastelinove, to opominje na odnose u starim vojnikim "druinama"; zadruga sa starim meusobnim zajemivanjem i dr.); dok je na drugoj strani N. Radoji upozorio na vane lanove 171 i 172 Zakonika, kojima se zakon die iznad carske volje i priznaje mu se apsolutna vanost, naavi da su pozajmica iz vizantiskih Vasilika[1]. U svakom sluaju Duanov Zakonik predstavlja znaajan i iskren napor, da se celo dravno ureenje stavi na pravnu osnovu i da se kod svih podanika njegove drave dobije uverenje o zakonu kao ujednaavajuem iniocu u Carevini. Kod srpskog elementa, gde je pravno oseanje uvano gotovo samo po tradiciji, ovom zakonodavnom radnjom razvijao se smisao za pravnu odgovornost i injeni su pokuaji, da se mesto starih obiaja uvedu delimino novi, osvetani u ivotu jedne Carevine dugim nizom vekova ili godina.
[1]

N. Radoji za tu pozajmicu nalazi i ovaj motiv: "Carevi Andronik Stariji i Mlai su se mnogo bar s reima trudili da obnove snagu zakona i ugled sudova u onom delu Vizantije, to im je bio zaostao. Njihovi pokuaji, istina, izgledaju danas kao bezizgledna afektacija, ali su ih Grci, srpski podanici, zbog iredentistikih politikih razloga bez sumnje idealizirali, i car Duan je morao i ovakve vizantinske korake odbijati. Tako je srpska drava, najvie zbog osvojenja civilizovanijih vizantinskih oblasti, s razvijenijim zakonodavstvom, morala uneti u svoj Zakonik lanove 105, 171 i 172, do kojih bi inae, da se srpsko srednjevekovno pravo normalno razvijalo, mnogo kasnije dospela".

Duan je grko zakonodavstvo, i isto kao i grku civilizaciju, smatrao naprednijim od srpskoga i primao ga je ne samo za nove grke, nego i za stare srpske oblasti. Dopunom iz 1354. god., on sudsko ureenje grkih gradova proiruje na sve gradove njegove drave, nalazei da je pravniki bolje. Ali tako nisu postupali zapadni plemii, koji su gospodarili u grkim oblastima. "U XIII i XIV veku francusko, katalonsko i mletako plemstvo u Atini i u Peloponezu, na Kandiji i na Kipru donelo je sobom sistem personalnih zakona. Potpuna prava uivaju samo "Franci" koji se upravljaju po svojim feudalnim zakonima. Grko pravo potisnuto je u pozadinu, Grci su smatrani za niu, osvojenu rasu. I samo pojedini Grci dobijaju velikom mukom privilegium francitatis, povelju na povlaena franaka prava i postaju onda punopravni dravljani. Toga nema u Duanovoj dravi; car gotovo i ne zna za nacionalne i pokrajinske razlike, nego tei da stvori jedinstven pravni sistem." Srbija Duanova vremena, po svom karakteru, bila je staleka drava. Plemstvo i svetenstvo imali su povlaen poloaj; oni su sainjavali i sabor srpske zemlje. Ostalo stanovnitvo, u koliko nisu bili graani i zanatlije (posebno rudari) sa svojim naroito utvrenim pravom, behu prosti sebri. Sebri bi, prema tom, sainjavali na trei stale, kome su, istina, pripadali i graani, ali sa vie prava. Najvei deo sebara bio je seljak, slobodan (u ogromnoj meri) i zakupnik "meroph". Oni su i jedni i drugi bili vezani za zemlju i stajali u izvesnim obavezama prema vlasniku njihova sela ili zaseoka, koji su obino bili: vladar ili lanovi vladarskog doma, crkve i manastiri i crkvene vlasti (dobra arhiepiskopije, episkopije i dr.), i vlastela. Zbog vojne dunosti, koju su morali vriti kod svetovnih gospodara, a od koje su esto bili izuzeti ljudi na crkvenim imanjima, seljaci su beali na ova druga, sve dok to Zakonik nije zabranio, iz lako razumljivih razloga. l. 139 meroph je imao pravo, u koliko se prema njemu postupa protiv zakona, da se parnii, ak i sa samim carem, i da mu niko ne sme za to uiniti kakva zla. Nesumnjivo je tano, iako to u Zakoniku nije nigde izrino navedeno, da su seljaci, u svom selu, imali izvesnu samoupravu. S Duanovim Zakonikom Srbija je postala pravna monarhija u punom smislu te rei; htelo se, da se pojam samodrca ne poklapa s pojmom svojevoljca, kao to je to ranije, pored svih ogranienja datih tradicijom, linom obavezom i priznanjem izvesnih prava, ipak mogao biti sluaj. S jaanjem svog ugleda i carske moi Duan nije hteo da jaa i vlast svoje volje ili svoje udi, nego je, u naponu svojih uspeha, izaao sa sveanom objavom, koja je proglasila zakonitost osnovom dravnog poretka i njoj podvrgla sve vlasti, sa carskom zajedno.

9 Raspad Srpske Carevine

Car Duan je umro jo mlad, u punoj mukoj snazi, sa nepunih pedeset godina, i nije dospeo da svoje organizatorsko delo izvede do kraja. Suvie je bio u akciji, i to ovih poslednjih godina najvie, i zemlji nije ostavio dovoljno vremena da se pribere i u miru, koji jedini utie na privikavanje redu i radu, sreuje svoje odnose. Njegov naslednik Uro, sa devetnaest godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a i kasnije, kad je postao zreo ovek, nije pokazivao nijedne crte oeve. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar dravnik, ni vet taktiar. Narodno predanje dalo mu je odavno naziv Nejakog, koji se moe primeniti koliko na njegovu mladost, toliko i na njegove intelektualne osobine. Savremeni srpski letopisi, koji su o njemu pisali s vidljivim saueem, govore za nj, da je bio "po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu":, ali "mlad smislom"; da je odbacivao starake savete, a priao i voleo savete mladih, i da je s toga zlo proao. U fresci manastira Psae Uro je predstavljen kao krupan ovek, velike brade, neto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Duanova lika, ali bez ieg drugog, iz ega bi se mogli izvoditi ma kakvi zakljuci o njemu kao oveku. Jo za ivota cara Jovana Aleksandra bee u Bugarskoj dolo do cepanja drave. Sam je car, da umiri svau u porodici, podelio Bugarsku u dva dela, u severnu Bugarsku, s glavnim gradom Vidinom, koju ustupi svom sinu Stracimiru, i u junu, s Trnovom, koju nameni drugom mlaem, sinu imanu. Nezadovoljni carevom politikom i slabou pokazanom poslednjih godina njegove

vladavine, izvesni krajevi poee se otvoreno odmetati. Tako se odvojio od Carstva Balik sa Kaliakrom. Da bi prekinuo sve veze sa Trnovom taj kraj se odrekao ak i crkvene zajednice s njim i priznao vrhovnu vlast carigradskog patrijarha. U Srbiji, za Duanova vremena, nije se moglo poi tim putem. On je bio i suvie jaka linost, da bi tako to dopustio. Ali se, odmah po njegovoj smrti, javila ista tenja za cepanjem i u Srbiji, koja je bila dobrim delom karakteristika ovog vremena. Kantakuzenov primer naao je svojih posledovaa i kod nas isto kao i ovi sluajevi iz Bugarske. Prvi koji je uspeo da poremeti red u srpskoj dravi bee Duanov polubrat Simeon, namesnik u Epiru, kome je otac, Stevan Deanski, spremao presto jo kao detetu i radi njega izazvao sukob s Duanom. Za ivota Duanova o Simeonu nema gotovo nikakvih vesti; on se, kako se to kae u narodu, gotovo nije iv uo. Simeon je sad traio za sebe ili carsku krunu ili udeonitvo u carevanju, kao to je bio obiaj u Vizantiji. Pomo u tom pothvatu dao mu je njegov tast despot Jovan Komnen iz Valone. Sa vojskom od kakvih 5.000 ljudi krenuo je Simeon od Kostura prema severu traei od vlastele, preko ijih je oblasti prolazio, da ga proglase za cara. Ali najvei deo srpske vlastele ostade ipak na strani Uroevoj. To je bilo iz vie razloga. Prvo, to se to dogodilo neposredno iza Duanove smrti, kad je jo delovao autoritet njegova rada i poretka; drugo, to je Uro bio u pravu, jer je ve ulo u obiaj, da na prestolu oca nasleuje sin ("od oca je ostanulo sinu", veli narodna pesma za Uroevo carstvo); i tree, to je Simeon bio, po majci, vaspitanjem i posle bavljenjem meu Grcima smatran kao Polugrk. Najblii susedi Simeonove oblasti ne pristadoe uz nj; tako Hlapen, gospodar Vodena i Bera, i Branko Mladenovi, gospodar ohridskog kraja. U borbama, voenim u leto 1356. god., stradao je naroito grad Berat, dok su u svoj Albaniji, a naroito u junoj, nastali neredi i opta nesigurnost. Ljudi gospodara donje Zete, oko ua Bojane i Drima, arka Mrkia, za kojim bee udata Teodora sestra brae Dejanovia, naneli su tom prilikom tete Dubrovanima, isto kao i graani Draa, tako da je car Uro morao posredovati u njihovu korist. Ali, kako Srbi nisu marili Simeona kao Polugrka, tako ga nisu marili ni Grci kao Polusrbina. im su oni osetili, da je u Srbiji nestalo vrste ruke Duanove, u njih se odmah javila tenja da se oslobode srpskog gospodstva. Potomak starih epirskih gospodara, despot Niifor javi se ve u prolee 1356. god. u Tesaliji i pozva grke sunarodnike da mu se pridrue u borbi protiv Srba. Za kratko vreme pristade uza nj sav Epir i Tesalija. I Niifor i Simeonov tast eleli su, da Simeon uspe u Srbiji, pa da, posle toga, lako pregori gubitak jugozapadnih oblasti Carevine. Njegov neuspeh pomeo im je donekle raune. Ne elei nikako, da se Simeon vrati u grke oblasti, Niifor pokua da se sam, neposredno prijateljskim nainom, nagodi sa Srbima. Znajui za veliki uticaj carice Jelene u Srbiji, on se obratio njoj sa predlogom, da oteravi prvu enu, uzme jednu Jeleninu sestru. Ali sve njegove planove presekoe Albanci. im je nestalo Duana, pa se Grci osetie neto slobodniji, oni poee da se odupiru albanskoj ekspanziji, a plemii naroito poee silom povraati svoja ranije im oduzeta i Albancima razdeljena imanja. Albanci, koji se behu ojaali pod srpskom vlau i postali samopouzdaniji, reie se na krvava obraunavanja. U borbi kod Aheloja (1358. god.) pogibe despot Niifor, a njegova vojska bi poraena i razjurena. Posle neuspeha meu Srbima, a uplaen Niiforovom akcijom, Simeon je tokom leta 1357. pokuao da se izmiri sa Uroem. Kao jedan od posrednika imala je biti i Dubrovaka Republika, koja je dobro stala na srpskom dvoru. Na dravnom saboru u Skoplju, dranom prvih dana aprila 1357., u prisustvu carice majke i patrijarha Save, darovao je car Uro 10. aprila ostrvo Mljet svojoj vlasteli Basetu Bivoliiu i Tripi Buiu "da im je u batinu." 24. aprila, na Ribniku pod Prizrenom, dao je car Dubrovanima etiri razne povelje; potvrdio im je stare povlastice i ustupio im je podruje od Ljute do Kurila, za kojim su dugo udili. Dubrovnik je, kao prijatelj Carevine, uzeo na sebe ulogu posrednika i u ovom sukobu izmeu Uroa i Simeona. Sporazum je naroito olakao Niiforov poraz. Simeon je, pomognut posredno od Albanaca, mogao sad bez opasnosti da povrati svoje oblasti. Ali se ipak nije smirio. Poetkom 1359. god. on poinje novu borbu i prodire do blizu Skadra. Jedan dubrovaki trgovac, ak iz poarevakog Kueva, pisao je 3. februara 1359., kako ga je strah od Simeonova napadaja i s njim skopane nesigurnosti zadrao da nije poslao neke tovare olova. Ni taj pokuaj Simeonov da prodre u Srbiju nije imao sree. Ali cela njegova akcija donela je

ipak izvesne promene u sklopu srpske drave. On nije uspeo da doe do srpskog prestola, ali je stvarno odvojio iz srpske dravne zajednice glavni deo grkih oblasti. U svojoj prestonici Trikali on je iveo potpuno u grkom krugu, kao kakav grki dinast, posvetivi se gotovo iskljuivo svojim podanicima grke kulture. U njegovim poveljama grko ime ide pre srpskog; a on se sam potpisuje samo grki i kao grki princ istie svoje poreklo od Paleologa, a ne od Nemanje: ili se jo ponekad dodavalo . Nekoliko njegovih povelja ouvano je naroito u tesalskim, veoma ivopisnim i na vrlo strmim stenama podignutim Metorskim Manastirima, kojima je bio dareljiv ktitor. Sa susednim srpskim velikaima, koje nije uspeo da pokori, stupio je u porodine veze, da ih ne bi dobio kao stalne neprijatelje. Tako je posinku monog vojvode Hlapena, Tomi, sinu esara Preljuba, dao za enu svoju ker Mariju, ustupivi mu posle na upravu itav Epir, u kom je Janina postala glavno mesto. Da slobodni Grci iz susedstva Srbije nee ostati mirni, im osete da u Srbiji stvari ne idu kako treba i da je nestalo snane ruke Duanove, moglo se i oekivati. im je saznao za srpske meusobice, napao je Matija Kantakuzen, u zajednici s jednim turskim odredom od nekih 5.000 ljudi, srpsko podruje, mislei da e na dosta lak nain moi da ga povrati svojoj dravi. Ali, mimo oekivanja, naie pod Serom na dobro spremljenu srpsku vojsku, koju je vodio esar Vojihna. Grci i Turci bie potueni i nagnani u beg. Sam car Matija, da spase glavu, sakri se u nekom traru blizu Filipija, ali ga tu naoe lovaki psi. Uhvaena, Srbi su ga predali njegovu protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi carice Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je zadrala vlast, iako se odmah po Duanovoj smrti zamonaila, i postala monahinja Jelisaveta. U to vreme zavravala se duga borba Mletaka i Maarske za posed Dalmacije. S prolea 1356. god. izgledalo je, kao da e kralj Lajo nastaviti poeto ratovanje u Srbiji; njegov proglas od 4. juna iz Zagreba, u kome je skupljao vojsku, govorio je izrino, da se sprema rat protiv izmatinih Srba, koje treba prevesti u jedinstvo vere, i da kralj misli obnoviti svoje pravo nad Srbijom. Ali mesto na Srbe, kralj Lajo je iznenada okrenuo tu vojsku protiv Mleana. Povod je naen u tom, to su Mleani saraivali sa Srbima, naroito u Dalmaciji; ali glavni razlog ovom ratu bilo je maarsko nastojanje, da potisnu mletaki uticaj na hrvatskom i dalmatinskom primorju i da istonu obalu Jadranskog Mora obezbede iskljuivo posedu krune Sv. Stevana. Jo u martu 1356. uzela je maarska vojska ubiev Klis, koji je branila srpska posada, i dobila je naskoro dozvolu da odatle sme praviti ispade protiv svih susednih optina sem prijateljskog Spljeta. Maarska vojska, koja se skupila u Zagrebu, nije krenula u Dalmaciju, nego je napala Mleie na njihovom podruju u samoj Italiji. Maarima se pridruie goriki grofovi, akvilejski patrijarh i austrijski vojvoda. U samoj Dalmaciji, uplaeni od maarske sile i njenih uspeha, dalmatinski gradovi poee naputati Mleane i prelaziti sami pod maarsku vrhovnu vlast. Tueni i ugroeni od nadmonijeg neprijatelja Mleani bie prisiljeni da mole za mir. Pregovori o njemu zavreni su 18. februara 1358. u Zadru. Tim mirom Mletaka Republika odrekla se svih svojih poseda i prava na Jadranskom Primorju od Kvarnera sve do Draa. Ovom prilikom priznala je vrhovnu vlast Maarske i Dubrovaka Republika. Mletaka vlast i neposredni politiki uticaj, koji su trajali u gradu Sv. Vlaha od 1204. god., prestadoe za uvek; i nieg se Dubrovani, za celog trajanja svoje historije, nisu plaili vie nego da se ta vlast ne ponovi. Maari su ostavili Dubrovakoj Republici sva njena avtonomna prava; obavezali su je jedino da plaa godinje 500 dukata "u znak podlonosti i priznavanja". Godinje obaveze plaanja Dubrovana srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imalo su otad da se upuuju maarskom dvoru, da ne bi bio doveden u pitanje suvereni poloaj maarskog kralja kao vrhovnog gospodara Dubrovnika. Mala republika nastavila je, meutim, da isplauje i dalje svoje obaveze prema Bosni i Srbiji, istina s neto pokuavanja prvih godina da im izbegne, osetivi mudro, da bi u protivnom sluaju bili teko pogoeni njezini trgovaki interesi. Na dubrovakim bedemima i laama imala se od 1358. god viti maarska zastava. Dubrovnik je, dalje, primio obavezu, da svojom flotom pomae maarske akcije. U svojoj povelji od 27. maja 1358., kojom je sve to utvreno, kralj Lajo je obrekao Dubrovniku, da e ga braniti od svih napadaja i ustupio im

je, dodue samo tim pismenim aktom, oblast od Kurila do Stona. Zanimljiva i za Republiku od naroitog znaaja bee kraljeva dozvola, da Dubrovani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima ak i onda, kad se te drave nalaze u sporu sa Maarima. Ova promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutranjem ureenju Dubrovnika. Mesto mletakih plemia kneeva sad dolaze rektori iz kruga domae vlastele, ija vlast traje samo mesec dana. Razlog te promene nije teko pogoditi. Dubrovaka vlastela imala je ee sukoba s knezovima iz Mletaka, koji su ponekad zloupotrebljavali svoju vlast ili hteli da je suvie iskoriste; i u samim Mlecima dudevska samovolja dovodila je ponekad do sukoba i potrebe, da im se rad ograniava raznim merama. U Dubrovniku se dudevski sistem svesno zamenio senatskom republikom, u kojoj je isto aristokratski karakter vlasti ouvan sve do njenog sloma. Kad je tako, sa potpunim uspehom, zavrio rat s Mlecima, kralj Lajo odlui, da se obrauna i sa Srbijom. Svakako je bio obaveten o Uroevim tekoama u junim oblastima i o boljim izgledima za obnovu borbe nego to su bili oni iz 1355. god. Kralj Lajo je zamiljao napadaj protiv Srba u veem stilu: s kopna i sa mora. Kralj Lajo je eleo da pomou dalmatinske flote suzbije i Srbe sa Primorja, kao to je uinio i s Mleiima; iznueno mletako odricanje od svih poseda od Kvarnera do Draa imalo je da pokae maarske tendencije i prema Srbima. Kako Srbi nisu imali flote, a kako im Mleani nisu smeli pomagati, inilo se na prvi pogled da e njihovo suzbijanje ii dosta lako. Nije se, meutim, uzimala s maarske strane dovoljno u obzir injenica, da se sva zaleina primorskih gradova juno od Dubrovnika nalazila u srpskim rukama. Povod za napadaj s kopna, dala je Maarima borba dvojice srpskih velikaa u severnoj Srbiji, ija nam imena nisu poznata. Kad je bio pritenjen od svog protivnika, jedan od te dvojice, ne mogui dobiti pomo od Uroa, obratio se Maarima i tako izazvao njihovo posredovanje. U maju 1359. god. prela je velika maarska vojska u Srbiju. Poraeni u jednoj veoj borbi, Srbi su se povlaili u svoje planine nosei sve to se moglo i vodei sa sobom i stoku. Maari su prodrli u Srbiju "osam dana hoda" od dunavske i savske linije, ali verovatno ne dalje od rudnikih planina ili Zapadne Morave. U teko prohodne srpske planine nisu se hteli uputati, ak ni onda, kad je u leto stigao sam kralj Lajo s novim etama. Srpski otpor iz umom obraslih predela, s mnogo brda i uvala, zaustavio ih je od brzih i smelih prodiranja u unutranjost. S toga je itav taj pohod zavren s relativno malim uspesima: sem to je ugroeni srpski velika priznao vrhovnu vlast Maara, kralj Lajo je kao jedinu nesumnjivu dobit imao osiguranje poseda Mave. Srpska granina linija ostala je nesumnjivo severno od Rudnika. U podruju od Konavlja pa sve do Podrinja, s Trebinjem, Gackom i Polimljem, vladao je srodnik i prijatelj cara Uroa, knez Vojislav Vojinovi. Ovaj je paljivo pratio uspehe Maara u Dalmaciji znajui dobro, da e posle Mleia doi na red Srbi. Zbog toga, to je Dubrovnik priznao vrhovnu vlast maarsku Srbi su poeli da zaziru i od svog starog primorskog prijatelja i ubrzo njihovi odnoaji ne samo da hladne nego postaju ak i neprijateljski. im su u jesen 1358. poela maarska neprijateljstva protiv Srbije, knez Vojislav trai od Dubrovnika izvesna obavetenja o njegovu dranju, naroito s obzirom na Ston, koji su oni utvrivali. Dubrovani su na to zabranili trgovinu s Vojislavom, hotei mu na taj nain spreiti snabdevanje iz Primorja, i dali su tako odgovor, koji je bio vrlo blizu objavi neprijateljstava. To, doista, naskoro i zapoee; da se ubrzo, izgleda posredstvom upana Sanka Miltenovia, za izvesno vreme smire. Ali kad su Maari 1359. godine udarili ponovo na Srbiju i negde kod Rudnika potukli srpsku vojsku, u kojoj je verovatno sudelovao knez Vojislav, Dubrovani upustie svoje ljude u Konavlje i Trebinje, i primie u svoj grad neka lica, koja su pljakala. Na tu nelojalnost knez Vojislav nije ipak odgovorio odmah neprijateljstvom, nego je najpre traio naknadu i predaju krivaca. Kad Dubrovani, uzdajui se u maarsku pobedu, poee odgovarati prevrtljivo, krenu Vojislav na njih svoje ljude i opleni Reku, Roat i umet; zapleni jedan dubrovaki karavan i sam lino krenu u blizinu Dubrovnika. Pretio je otvoreno, da hoe da povrati ponovo Ston humskoj dravi i da i inae napakosti Dubrovniku kao kletveniku Maarske. Preplaena tom Vojislavljevom odlunou Dubrovaka Republika pokua, da kneza nekako smiri, ali se u isti mah obraala na sve strane za pomo i zatitu. Maarskom kralju pisali su, da je napadaj

doao po naredbi srpskog cara i da je u vezi sa poslednjim ratovanjem; oni bi, prema tom, bili rtva svoje vernosti prema maarskoj kruni. Ali su se Dubrovani mogli brzo uveriti, da e se teko radi tog pograninog spora krenuti u njihovu pomo kralj ili neko drugi ili da bi trebalo vrlo dugih pregovora pa da to uine. Njihova trgovina, meutim, kojoj je put iao ponajvie ba preko Vojnovieva podruja, stradala je osetno i radi toga, to karavani nisu smeli da idu ili to su, kad bi ili, bili predusretani i pljakani. Dajui volju za nevolju oni naoe, da je ipak najbolji nain, da se nagode sa knezom i kad je taj pristao da se miri, traei 4.000 perpera otete, oni sklopie s njim mir oko 25. avgusta iste godine. Ali ni ovaj sklopljeni mir nije bio duga veka. Dubrovani su jo tada oseali, da je, i pored stvorenog sporazuma, ostala meu njima jaka traina nepoverenja. I to ih oseanje nije prevarilo. Udovica cara Duana obratila se poetkom 1360. god. u Dubrovnik sa zahtevom, da joj se vrate ili isplate neke dragocenosti, koje je republiin ovek, Maroje Gueti, carev protevestijar pre Duanove smrti, navodno odneo sa careva dvora. Republika se branila tim, da to traenje nije opravdano; dokazujui, na osnovu careva oprosnog pisma, da je Maroje prav. Odbijena tako sa svojim traenjem carica mati se obratila knezu Vojislavu, da on ili uredi stvar ili kazni Dubrovane. Ovaj se odmah odazvao pozivu i uputio je u Dubrovnik vrlo otru poruku. Zabrinuta, Republika je odmah, oko 10. februara, uputila maarskom kralju jedno pismo, u kom se potuila na Vojislava, koji "kao vuk nasre hotei da prodere janjce", molei svog zatitnika, da im otkloni opasnost. U isto vreme, oni su upotrebili svu svoju slatkoreivost, da se objasne sa srpskim dvorom i knezom Vojislavom. Naroito su iskoristili svadbu mladog cara Uroa, u leto 1360. da estitajui veselje uvere dvor o svojoj iskrenoj dobroj volji i da izrade u Senici 29. septembra, iroke povlastice za svoju trgovinu po itavu podruju srpske carevine, pa prema tome i u oblasti kneza Vojislava, koja je u carevoj povelji naroito pomenuta, mimo dotadanji obiaj. Car Uro je uzeo za enu Anu, ker vlakog kneza Aleksandra. Jedna sestra nove carice bila je udata za sina bugarskog cara Aleksandra, a vidinskog gospodara Stracimira, bratia carice majke Uroeve. S toga je sasvim opravdano Jiriekovo miljenje, da je carica majka bila posrednik u toj enidbi, pojaavajui tako veze nemanjiske dinastije sa svojim rodom. im je prola careva svadba knez Vojislav je naao novi povod za raspru s Dubrovanima. Krajem novembra 1360. on je traio od njih nita drugo nego otstupanje jednog dela njihove zemlje, verovatno ili Stona ili rnovnike upe koju oni drahu "pod zakup" jo od davnih vremena. Dubrovani su se branili tim, da je zemlja u stvari njihova; da imaju za to i potvrde srpskih vladara i da oni u njoj rade ve nekoliko dobrih desetina godina. Ne dobivi od Republike povoljan odgovor, knez naredi svom namesniku u Trebinju i Konavlju, Milmanu, da pone neprijateljstva. Milman postupi po naredbi; udari u prvoj polovini januara 1361. na rnovniku upu i mnogo je oteti. Videvi svu ozbiljnost poloaja Dubrovani se na sve strane stadoe spremati na otpor. Car Uro je ponovio u Dubrovniku majin zahtev od prole godine i, kad ga oni ponovo ne htee ispuniti, on odobri Vojislavljev borbeni stav. Kneeva vojska, arei i palei, stigla je sve do blizu gradskih vrata samog Dubrovnika. Razjareni, Dubrovani ucenie glavu Vojislavljevu sa 10.000 perpera, a obeali su ubici jo i dubrovako graanstvo i kamenu kuu u gradu. Ko ubije koga kneeva sina dobie 1.000 perpera, a ko mu donese glavu u Dubrovnik jo hiljadu vie. Retko je kad Republika sa toliko besa i strasti ustala protiv koga od svojih protivnika i elela, da mu do kraja iskopa kuu i trag. Na stranu Dubrovana stupie, protiv svog vladara i protiv Vojinovia, zetska vlastela Balii, verovatno iz elje da se dokopaju Kotora. Oko sredine avgusta 1361. god. knez Vojislav je napustio opsadu Dubrovnika, opustivi i opet pred polazak njegovo podruje. Ali tim nije prekinuo i ratovanje ili, bolje rei, etovanje po njihovoj dravi. Dubrovani, mesto da odahnu posle njegova odlaska, dospee u jednu drugu nezgodu. Njihova otra blokada protiv Kotora i njihovo smetanje slobodne trgovine sa podanicima cara Uroa dovede ih u sukob sa Mleanima koji su uvali svoje trgovake interese. Raljueni dubrovakim postupkom protiv svojih laa, Mleani pozatvarae dubrovake trgovce u svom gradu. Sva posredovanja dubrovaka i dubrovakih prijatelja ostadoe bezuspena. U neprilici Dubrovaka

Republika kua posle toga da se miri sa Vojislavom, ali on postavlja vrlo teke uslove. Videvi da produavanje ratovanja donosi za njih sve nove tete i zaplete, a da im niko od suseda nee da prui stvarnu vojniku pomo protiv kneza, Dubrovani se najzad obratie caru Urou. Car je pokazao mnogo dobre volje, da se rat dokraji i vrio je u tom pravcu izvestan pritisak na Vojislava. 22. avgusta 1362. potpisana je najzad u Onogotu mirovna povelja, koja je prebila tete i vratila Republiku u raniju milost Carstva. Srpska vlastela oseala je sve vie, da sposobnosti mladog cara ne odgovaraju nimalo ni tekom poloaju, koji je zauzimao, ni opasnim vremenima, u kojima je iveo. Najstariji srpski letopisi, nastali naskoro iza marike bitke, optuuju Uroa, da je oko sebe kupio mlade vrsnike, odbijajui savete starih. Drugim reima, otuivao je od sebe tvorce Duanove Srbije i ljude sa dravnikim iskustvom. Vlastela sama, oseajui slabost centralne vlasti, poela je sve vie da grabi vlast za sebe. U pojedinim oblastima, kao Balii u Zeti ve 1361. god., oni se ponaaju gotovo kao samostalna gospoda i u toj tenji izazivaju postepeno, ipak dosta naglo komadanje Duanove Carevine. Posle Simeonova odmetnitva na krajnjem jugu i onog nepoznatog vlastelina na krajnjem severu, poinju odmetanja i u samoj unutranjosti Carevine. Od starih srpskih oblasti prva se odvojila od zajednice Zeta, pod Baliima. Zeta je bila odavno najbuntovnija naa oblast, jo i sad, sredinom XIV veka, sa meanim stanovnitvom i uvek gotova i na neke proteste. Sva prinevska odmetanja srpska u prvoj polovini XIV veka poticala su iz te oblasti; jedan zetski ustanak izbio je odmah po Duanovu stupanju na presto. Najmonija porodica Zete u ovo vreme behu Balii, ije je poreklo, sudei po prezimenu, romansko, odnosno vlako. Nije poznato koji je dogaaj izbacio ovu porodicu na povrinu; misli se samo, da su se istakli u poslednjem ratu protiv Simeona, i to u borbama oko Skadra. Njih su bila, kako u narodnoj prii, tri brata: Stracimir, ura i Bala, a imali su gradove Bar i Budvu, a moe biti i Skadar. Za vreme neprijateljstva izmeu Dubrovnika i Srbije oni vode svoju posebnu politiku, protiv one koju zastupa car i njihov sused knez Vojinovi. Kad je sklopljen mir u Onogotu, oni nastavljaju rat na svoju ruku bez obzira na to, to se car lino zaloio da doe do mira. U toj injenici najbolji je dokaz, koliko je carev autoritet pao, kad se oevidno protiv njegove volje smelo tako postupati. Njihovu nasrtljivost osetili su ubrzo svi susedi. U leto 1362. bili su u borbama s Ulcinjanima verovatno s toga, to su hteli da ih pokore, iako je grad bio svojina carice majke. Poto je prestala opasna kuga, od koje je meu drugima umro knez Vojislav, Balii god. 1364. dolaze u sukob sa novim albanskim dinastom, Karlom Topijom, koji se javlja kao "knez Arbanije". U tom sukobu ura Bali dopada ropstva i Dubrovani se u oktobru te godine zauzimaju za nj da bude osloboen. Njihovim posredovanjem dolo je do mira u leto 1366., koji je bio kratka veka. Ve u januaru 1368. nalaze se opet Balii na Mati, u pohodu na Karla. Uz cara Uroa naroito se podie Vukain Mrnjavevi sa bratom Ugljeom. Poreklo njihove porodice, koje se vee za vie mesta i oblasti, nije sigurno poznato, ali bi se moglo misliti da je odnekud iz zapadnih strana, iz humske ili zetske zemlje. U Trebinju se oko 1280. god. pominje neki Mrnjan, kaznac kraljice Jelene. U istom mestu nalazio se kao Duanov namesnik 1346. god. neki vlastelin Ugljea, moda mlai sin Mrnjanov. Duan je, kako znamo, u junim oblastima voleo da ima kao vie inovnika pouzdanu srpsku vlastelu, stoga je, moda, vrednije lanove Mrnjanove porodice iz trebinjskog kraja premestio na jug. Vukain se prvi put spominje 1350. god. kao upan prilepskog kraja, gde je uvrstio svoju porodinu vlast. Narodno predanje kazuje za nj, da je bio ura i s toga po spoljanjosti neugledan. Na fresci u manastiru Psai car Uro je itavom glavom vei od njega, i razvijeniji. Vukainov lik nije tu nimalo simpatian; izraz njegovih malih oiju ima neeg lukavog i prodirnog. Najstariji Vukainov sin Marko, najpopularniji junak narodne epske poezije svih Junih Slovena, javlja se prvi put 1361. god. kao poslanik cara Uroa u Dubrovniku za vreme rata sa knezom Vojislavom. Znai, dakle, da je porodica uivala poverenje oba cara, i Duana i Uroa. Narodno predanje govori, da je Marko bio pisar na Duanovu dvoru, a za Vukaina tvrdi i ono, kao i najpouzdaniji istoriski izvori, da je bio ak venani kum Uroev. O Vukainu nema nekog naroitog pomena sve do 1365. god. Teko bi bilo rei da on, koji je nesumnjivo bio ovek jae volje i vrednosti, nije za to vreme niim skretao panju na sebe, ali mi

samo ne znamo u kom je pravcu to bilo. Ne znamo, isto tako, ni kad on uzima u Carevini glavnu ulogu, ni zato, ni kako. Po svoj prilici on se izdie naroito ne toliko posle smrti caru odanog Vojislava Vojinovia (+1363.), ija se oblast nalazila daleko na zapadu, nego vie posle smrti despota Dejana, carskog zeta, i despota Olivera, iji je ugled u Maedoniji bio veoma veliki. Za njihova ivota, ini nam se, Vukainovo se dizanje ne bi moglo izvesti bez teih potresa. Velika je teta, to nita ne znamo ni o tom kako je zavrio svoj ivot despot Oliver i zato njegovu oblast ne nasleuju njegovi sinovi, nego sinovi despota Dejana, Jovan Draga i Konstantin. Da je tu bilo nekog metea i poremeaja moe se uzeti kao sigurno, ali se ne moe rei u kolikoj su se meri oni razvili i kakve su im sve bile posledice. Srpske velikae na jugu ezdesetih godina XIV veka nije sasvim pribliila ni turska opasnost, koja je iz dana u dan postojala vea. God. 1361. pala je Dimotika, a 1363. god. Adrijanopolj, u koji Turci prenose svoju prestonicu. Ve 1366. god. dre Turci celu rodopsku oblast. Emir Murat (13621389.), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, bee jedan od najsilnijih turskih vladara, odluan u nameri da tursku vlast uvrsti u Evropi. "inilo se da je prezirao lake pobede", pie za nj H. Ganem, "i da je voleo sresti opasnost s ozbiljnou junaka, slaui triumfe na triumfe i uvrstivi ih na kraju svojom krvlju". Videi tu opasnost od Turaka vizantiski car Jovan pokua da stupi u veze sa Srbima. On uputi, u leto 1364., u Ser, carici monahinji, patrijarha Kalista, da nae bazu za sporazum i zajedniku delatnost prema Turcima. Carica je bila sklona za sporazum. Ali, usred pregovora patrijarh se razboli i umre u Seru, gde bi i sahranjen. Car Jovan je pokuao zainteresovati za sudbinu Balkana i zapadne sile. U zimu 1365. on je lino krenuo u Maarsku, ne bi li zadobio njenog borbenog kralja, Lajoa Velikog, za rat protiv Turaka. Neto odziva on je naao i na maarskom dvoru i na zapadu, gde je grof Amadej Savojski, sinovac carice Ane, organizovao neku vrstu krstake, ali nevelike, ekspedicije. Ali ta se ekspedicija, u sporazumu s kratkovidom politikom Carigrada, obrnula koliko protiv Turaka toliko i protiv Bugara, to je samo unelo novu zlu krv i nepoverenje meu ve i inae prilino zavaene balkanske narode i drave. Bie da su sve te prilike u neposrednom susedstvu Srbije dale podstreka vlastoljubivom Vukainu, da uzme vlast u svoje ruke. Line ambicije mogao je pravdati dravnom potrebom. Ma koliko osion, izgleda ipak da nije bio bez izvesnih obzira. Upada u oi, da on nije uzeo carsku titulu, nego titulu kralja; onu, koju je Uro nosio za ivota Duanova. U Dubrovnik, novembra 1366. god., dolaze zajedno po svetodimitarski dohodak poslanici i Uroevi i Vukainovi. U Psai su na fresci izraeni zajedno, kao vladari, i Uro i Vukain. Moglo bi se, dakle, misliti, da je mogla biti neka dvojna vlada, kao donekle malo ranije u Vizantiji, kad su zajedno vladali car Jovan i Kantakuzen. Ali protiv takvog shvatanja govore izvesni nai izvori, pisani sedamdesetih godina XIV veka. Stariji letopisi belee izrino, da je Vukain "srinuo" cara s prestola i sam uzeo vlast, da je Uro "mnoga ozlobljenja i muke i nevolje pretrpeo". U biografiji patrijarha Save kazuje anonimni pisac, kako je Uro "bedu primio veliku od svoje vlastele", a kako se Vukain "drznuo na kraljevstvo". Urou je, doista, ostala gotovo sama titula; stvarne vlasti nije imao nikakve. Vukain se proglasio za kralja krajem 1365. god. Njegov primer delovao je zarazno i izazvao prohteve i svih drugih; od 1365. Srbija, i pored oigledne opasnosti od Turaka poinje da se rasipa. Vukain je skupio pod svojom vlau u glavnom Staru Srbiju i severnu i zapadnu Makedoniju, s gradovima Prizrenom, Skopljem, Prilepom i Ohridom. On sam kazuje, da je "gospodin zemlji srpskoj i Grkom i zapadnim stranam". U svojim poveljama on nigde, ni jednom reju, ne pominje svoj odnos prema caru, a u celom svom radu on se ponaa kao potpuno samostalan vladalac. Njegov brat Ugljea proglaava se despotom u oblasti grke Maedonije, koja je poinjala ispod Prilepa i obuhvatala dramsku i sersku oblast. Ne zna se kad je uzeo za enu blagorodnu gospou Jefimiju, enu izvanredno lepog umetnikog oseanja, koja je imala primetan knjievni dar (n. pr. zapis na ikonici za umrlog sina, vezena pohvala knezu Lazaru) a bila vrlo dobra vezilja (naroito joj je lep rad platanica, danas u manastiru Putni, raena zajedno s nekom, blie nepoznatom, bazilisom Eupraksijom). Ona je bila ki esara Vojihne, Duanova namesnika u dramskoj oblasti. Ugljea je, verovatno, dobio taj kraj iza tastove smrti, a svoje posede rairio je delimino i na raun careve

majke, od koje je uzeo i Ser, i to, po svoj prilici, pre izvesnim pritiskom, ako ne ve silom, nego dobrovoljnim ustupanjem. Svoj poloaj Vukain se trudio da uvrsti porodinim vezama. Za jednog od svojih sinova, Marka ili Andriju, hteo je dobiti jednu devojku iz porodice hrvatskih ubia, oroenih s carem Duanom, koja je u to vreme ivela na srodnikom dvoru bana Tvrtka. Taj brak spreio je papa, koji nije dozvoljavao da jedna katolika princeza poe za "izmatika". Ne znamo kad se Marko venao sa Jelenom, kerkom na jugu monog vojvode Hlapena. Svoju ker Oliveru udao je Vukain za uru Balia. Po nekoj blie nepoznatoj vezi bio je kraljev srodnik i ugledni ohridski vlastelin, Ostoja Rajakovi (+1379.). Zahvaljujui svojoj energiji, a donekle i tim vezama, kralj Vukain je postao apsolutno priznati gospodar cele Maedonije. Od uzurpacija ne osta poteena ni severna Srbija. U njoj se po svojoj bezobzirnosti i samovolji najvie isticao mladi, tek dvadesetogodinji upan Nikola Altomanovi (roen 1348. god.), sinovac kneza Vojislava Vojinovia, po svoj prilici najpre gospodar kraja oko Rudnika. Od leta 1367. on je napadao svoju strinu Gojislavu, udovicu Vojislavljevu, i do kraja oktobra 1368. uspeo je da je potisne iz cele njene oblasti i da postane moan gospodar od Rudnika do Trebinja i mora. U isto vreme upan Nikola je hteo da iskoristi i metee u Bosni i pomagao je odmetanje izvesnih ljudi bana Tvrtka, kao na primer humskog gospodara Sanka Miltenovia, a verovatno se hteo i osvetiti Tvrtku, jer je ovaj bio u vezama i pomagao Gojislavu. Dubrovaka Republika nije bila nimalo zadovoljna novim susedom i uticala je sa svoje strane na njegove nove prijatelje, kao na upana Sanka, da se okane veza sa njim. U tom nije odmah uspela, jer se protiv Tvrtka borio i njegov mlai brat Vuk, koga je upan Nikola isto tako potsticao i pomagao. Sukobi u istonoj Bosni i humskom trebinjskom kraju izvrgli su se u pravi rat. Protiv upana Nikole ratovali su i Dubrovnik i ban Tvrtko, ali bez mnogo uspeha. Ban je, istina, skrio svoje protivnike u Bosni, naterao je na pokornost i Sanka, ali samog upana Nikolu nije mogao da savlada. U leto 1370. god. dolo je do mira izmeu bana Tvrtka i upana Nikole, ali taj mir nije obuhvatio i Dubrovaku Republiku, iako se Tvrtko trudio da joj pomogne i u tom pravcu. Bujan i plahovit, upan Nikola se sve vie isticao kao pravi vladar. Od Dubrovake Republike traio je, da se njemu isplauje ak svetodimitarski dohodak, koji se plaao samo vladarima u Srbiji. Znai, da nije vodio rauna ni o caru Urou ni o kralju Vukainu. Odbijanje Dubrovana da to uine dalo mu je povoda, posle sklopljenog mira sa Tvrtkom, da pojaa neprijateljstva protiv njih i da im u jesen 1370. god. nanese osetne tete. Kad su se Dubrovani, u nevolji, obratili za pomo kralju Lajou, ovaj je naredio da se utie na upana, ali je mavanski ban Nikola Gorjanski, prijatelj Altomanoviev, to posredovanje izveo samo reima. Istoni sused Altomanoviev u severnoj Srbiji bio je knez Lazar Hrebeljanovi. Otac Lazarev, Pribac, bio je jedno vreme logofet cara Duana, a i sam Lazar proveo je vie godina u dvorskoj slubi obojice srpskih careva. Oko god. 1353. oenio se Milicom, kerkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjia, pa je tako stupio i posredno u veze sa vladalakom kuom. Njegov srodnik bee elnik Musa, gospodar od 1363. god. Brvenika i njegove upe. On je imao za enu sestru kneza Lazara, od koje je dobio sina, u narodnoj poeziji poznatog Stevana Musia. Ni knez Lazar nije mogao ostati u prijateljstvu s Altomanoviem. Zato su doli u sukob nije poblie poznato, ali glavna se borba izmeu njih vodila oko vanog Rudnika. Taj grad oteo je knez Lazar od upana Nikole krajem 1370. god., za vreme ovih njegovih zapleta na jugu. Protiv upana Nikole spremao se u prolee 1371. god. opasan savez. Svi njegovi susedi imali su dosad s njim sukoba izuzimajui jedino Brankovie s Kosova, od kojih je bila njegova majka. Nije dovoljno jasno, ko je sve uticao da se na njega digao sam kralj Vukain, pored Dubrovana i Balia. Verovatno je Vukain u mladom upanu, koji trai za sebe vladarske dohotke, gledao suparnika, koji mu je, ve zbog svoje velike oblasti i snage, mogao postati opasan. Moda je upan preduzimao togod i protiv Balia, sa kojima se njegova oblast graniila u dugoj liniji. Oko 20. juna stigao je kralj Vukain sa sinom Markom i vojskom pod Skadar, odakle se spremao, s Baliima zajedno, da krene prema Onogotu, u susret Altomanoviu. Dubrovaka Republika bila je

spremna, da na svojim laama prebaci jedan deo vojske u Altomanovievo podruje, u Konavlje, da ga napadne sa te strane. Ali upravo u vreme kad je trebala da otpone ta ofanziva, koja je mogla da bude kobna po Altomanovia, stigoe kralju Vukainu glasovi o velikoj turskoj opasnosti s juga, i on morade na brzu ruku vraati vojsku i krenuti i sam natrag, u istonu Maedoniju.

10 Marika pogibija
Kralj Vukain je, koliko se po njegovim postupcima dade suditi, bio vojnika priroda i ovek bez mnogo obzira, dok je njegov brat Ugljea imao intelektualnog interesa i pokazivao izvesnih diplomatskih sposobnosti. Poznat je naroito kao pomaga manastira. U Svetoj Gori, kuda je i lino odlazio, on je obnovio manastir Simopetru i obilato pomagao Hilandar, u kome su bili sahranjeni njegov tast esar Vojihna i njegov mali sin Ugljea. Poznat je i kao pomaga Arhanelova Manastira kod Gabrova. Nastavljajui veze koje bee poeo 1364. god. vaseljenski sabor u Seru, on ivo radi da izmiri obe crkve, srpsku i grku, i da ostvari politiki savez sa Vizantijom. U tom poslu pomae ga ohridski arhiepiskop Grigorije, kao i druga svetena lica, koja su teko oseala carigradsko prokletstvo. Ugljea se nije ustruavao da Duanovo proglaenje carstva i patrijarije prizna kao nekanonino nalazei da nema naroite potrebe braniti ustanovu carstva koje se i onako srozava. U ostalom, i neki savremeni srpski duhovni krugovi mislili su kao i on. Nastavlja itija arhiepiskopa Danila pie, kako je car Duan pomenuto proglaenje izveo "kako ne podoba", a "ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kako treba". Ugljeina pomirljivost bila je izraz nesumnjive politike potrebe. On je jasno video sve vee jaanje Turaka i sve neposredniju opasnost od njih. Od srpskih dinasta on im je prvi bio na udarcu. Ali njegova pomirljivost tumaena je u Carigradu ne toliko kao politika mudrost koliko kao naroita slabost i s toga su pregovori o izmirenju ili vrlo sporo; Grci su, na ime, mislili da mogu postavljati uslove i tee vrste. Tek u maju 1371. dolo je do konanog objanjenja. Vaspostavljeno je jedinstvo izmeu obe crkve, na tetu, naravno, peske patrijarije; ali taj sporazum nije obavezivao sve Srbe nego samo podanike Ugljeine, a sem toga bio je i suvie pripreman. Posle etiri meseca nestalo je i Ugljee i njegova dela; ostalo je samo uverenje, da stvari treba dovesti u red. Jo se ne moe sa pouzdanou utvrditi kako je dolo do srpskog pohoda protiv Turaka u jesen 1371. god. Da se taj pohod nije spremao iz ranije najbolji je dokaz u tom, to je kralj Vukain sa sinom Markom, juna meseca, doao s vojskom pod Skadar, da odatle, s drugim saveznicima, deluje protiv Nikole Altomanovia. Ma kako kratak taj bi pohod, s povratkom u Maedoniju, imao trajati najmanje do kraja leta. Ali, s druge strane, jedan na pisar iz tog vremena, monah Isaija, pie izrino, da su Vukain i Ugljea krenuli "na izgnanje Turaka". Da je ofanziva preduzeta od Srba vidi se jasno i po tom, to je bojite bilo van srpske granice. Najverovatnija e biti pretpostavka, da je despot Ugljea bio obaveten o nekim dotle nenadanim turskim pripremama ili o nekoj veoma povoljnoj prilici za napadaj, pa da se reio da Srbi njih preduhitre ili da iskoriste priliku. Tako se moe objasniti nagli Vukainov povratak i srpska ofanziva. Izgleda da je Ugljea hteo da napane Turke u samom Jedrenu, za vreme otsutsva cara Murata u Maloj Aziji. Srbi su doista prodrli do blizu Jedrena, u umoviti kraj rnomena (sada irmena), na Marici. Ali tu ih 26. septembra 1371. snae strahovit poraz. On je doao kao posledica jednog nonog prepada, u kome su Srbi potpuno izgubili glavu. Srpski kaluerski letopisci prikazuju to kao boiju kaznu za postupak Mrnjavevia prema caru Urou; naroito istiu da se ak nisu mogla nai ni mrtva tela Vukainova i Ugljeina. Srpska pogibija bila je, doista strahovita, najbezglavija u celoj naoj prolosti. Zapamena je dobro i u narodnom predanju toga kraja i u narodnoj epskoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srbsindigi, t. j. srpska pogibija; a u narodnoj frazeologiji uzreica "odnela ga mutna Marica" potsea na tu kobnu borbu, kad je ta reka Udarila mutna i krvava,

Pa pronosi konje i kalpake, Ispred podne ranjene junake. Narodno predanje kazuje, da su Vukain i Ugljea, kao teko ranjeni, bili poubijani posle borbe od lakomih sluga ili namernika. Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih dogaaja ne samo u historiji srpskog naroda, nego i celog Balkana uopte. Ako i sluajan srpski je poraz bio potpun; to ga Turci nisu odmah iskoristili u veoj meri to je za to, to im se dobar deo vojske nije nalazio u Evropi i to i sami nisu bili potpuno svesni kolikog je obima bila ova njihova pobeda. U Maedoniji nije bilo nikog ko bi mogao zadrati s uspehom njihov vei nalet; svi su bili pod utiskom strane pogibije, koja je snala glavnog gospodara zemlje i najaeg meu svima. U marikoj bitki turska sila je slomila najopasnijeg vojnikog protivnika na Balkanu; u Trakiji i Maedoniji ona je posle toga neosporno glavni inilac. Put za dalja osvajanja bio je otvoren sve do Morave na severu i Neretve na zapadu. Srbija je ovim udarcem odjednom survana u red drava drugog i treeg reda, kojoj je posle toga ne samo nedostajala snaga nedavnog Duanovog vremena, nego i vera u nju. Odmah iza ovoga delovi dojueranje carevine moraju da trae naslona kod tuih drava i primaju na sebe vazalske obaveze. Druge, one u Maedoniji, postaju turski podlonici. Od te godine poinju Turci da ire svoju vlast nad Junim Slovenima. Brzo razvijena Duanova drava brzo je i propala. Petnaest godina trebalo je njemu da od mladog zetskog kralja postane moni car, 1331-1346., a tano petnaest godina trebalo je od njegove smrti pa do marike katastrofe, 1355-1371. Razbijena u nekoliko malih oblasti, nejakih po vlastitoj snazi ne samo za dela veeg obima nego i za uspean otpor protiv silnog turskog zavojevaa, Srbija se drala u tekom naporu jo jedno stolee, a izvesne njene zemlje i neto malo due: ali, ne vie kao drava smelih planova za budunost, nego kao bolesnik koji se grevito hvatao da ouva ivot. Srpski poraz iskoristie prvi Grci i jo u novembru iste godine njihova je vojska ula u Ser. Akcijom je upravljao solunski namesnik Manojlo Paleolog, docniji car. Gde se sklonila Ugljeina udovica u prvi mah nije poznato. Pouzdano je, da se tad pokaluerila (otad nosi ime Jefimija) i da je kraj ivota provela sa kneginjom Milicom. Sahranjena je u manastiru Ljubostinji. Naskoro iza bitke na Marici, 4. decembra 1371. umro je i car Uro. Docnija prianja, nastala moebiti u vezi sa u nas poznatim i popularnim prianjima iz romana o Tristanu, kazivala su, da je kralj Vukain liio cara ne samo prestola nego i ivota. A ubio ga je, govorila su najrasprostranjenija prianja i narodne pesme, u lovu, na vodi, kad se car sagao da se osvei. Naa crkva je, na osnovu tog predanja, oglasila Uroa za muenika i uzela ga u seriju svojih svetitelja. Njegovo telo, obreteno tek 1584. god. u zapustelom manastiru kod arenika, nalazi se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S njim je izumrla muka linija srpskih Nemanjia. Simeonova loza drala se jo neko vreme u Tesaliji. Simeonov sin, "car" Jovan Uro, smatrao se vie Paleologom nego Nemanjiem i bio je ista kaluerska priroda. Odrekao se vlasti ve 1381. god. i primio monaki in; potpuno povuen, predan knjizi i molitvi, umro je kao monah Joasaf 1423. god. Najstariji srpski Koporinski Letopis govori sa simpatijom o ovoj grani srpske dinastije, nalazei kako je ona "radi naih grehova" liena svog otaestva. S Joasifovom smru nestalo je i nje. Godina 1371. pretstavlja jednu od najsudbonosnijih u istoriji Srbije i Balkana. Smrt trojice vladara cara Uroa, bugarskog cara Jovana Aleksandra i kralja Vukaina i strahovita srpska pogibija na Marici inili bi i inae vane datume, ali u ovom sticaju prilika oni nagovetavaju kobni obrt sree hrianskih balkanskih drava.

11 Bosna kao kraljevina

U leto 1353. umro je bosanski ban Stevan II Kotromani bez muke dece. Nasledio ga je s toga brat knez Vladislav, odnosno Vladislavljev stariji sin, tek petnaestogodinji Tvrtko. Ali knez Vladislav nije dugo nadiveo brata; u jednoj povelji iz 1354. god. mesto njega izdaju potvrdu nekih vlasteoskih povlastica mladi Tvrtko i majka mu Jelena. Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta, da posle bratove smrti uzme vlast; ali kad je ostala njegova udovica sama, sa dva maloletna sina, njen je poloaj bio mnogo tei. Ona mora da protiv domaih nezadovoljnika trai naslona kod Maara i radi toga putuje na dvor kralja Lajoa. ta je tom prilikom svrila kod Lajoa ne zna se pouzdano, ali sigurno bie da nije bila naputena. Svakako, sa pojaanim autoritetom, ona je, odmah po povratku, jo 1354. god. sazvala u Milama zbor sve Bosne i uspela je da na njemu pridobije za svog sina i dinastiju najuglednije velikae zemlje. Da je jedan deo vlastele trebalo zadobijati poklonima i povlasticama pokazuje primer povelje date knezu Vlatku Vukoslaviu. Njemu se zaklela banova majka i sam ban sa dvanaest najuglednijih knezova i velikodostojnika, da e mu ostati sva imanja i prava, koja je bio dobio od bana Stevana; da mu nee suditi ban ak ni onda kad bi "dopao koje krivine ili nevere" dok ne doe kui, u Klju, i dok mu ne bi sudio zbor sve zemaljske gospode kakav se i tada sastao. O tom, da je u Bosni 1354. god. bilo izvesnih nereda znamo pouzdano iz zakljuaka trogirske optine. Zabrinuti zbog njih i nereda u susednoj Hrvatskoj reili su Trogirani da se obrati panja na njihova gradska utvrenja, oevidno samo s toga da im se ne bi desilo kakvo neprijatno iznenaenje. U emu su se sastojali ti bosanski neredi ne znamo pouzdano, kao ni njihov razvoj. Uzrok za njih bila je, najverovatnije, tenja vlastele da se iskoristi smrt bana Stevana i kneza Vladislava i mladost novog bana. Nije nemogue, da je ona napred pomenuta povelja kneza Vlatka akt izmirenja izmeu njega i banske porodice. Naskoro posle toga Tvrtko sa majkom ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji. Sestra cara Duana Jelena, udovica Mladena ubia, poela je od septembra 1355. pregovore sa Mletakom Republikom, da im, ugroena od Maara, ustupi svoje gradove Klis i Skradin. Maarski kralj Lajo upotrebio je protiv toga Tvrtka i njegovu majku, koja je bila iz ubieve porodice i imala uticaja i u svojoj rodbini i u ostaloj Dalmaciji. U te se borbe upleo i car Duan pomaui svoju sestru. On je ak uputio u njene gradove i jedno svoje pomono vojniko odeljenje. U Skradinu, gde je graanstvo neprijateljski doekalo srpsku vojsku, pridruili su se Srbima i Mleani. Njima je srpski zapovednik, ura Ili, po ranijoj naredbi carevoj, i predao grad, odmah na poetku 1356. god. Klis su, meutim, marta meseca zauzeli Maari, poto su srpsku posadu bili potpuno zatvorili u teko pristupanom gradu. Tvrtko i njegova majka radili su za Maare i imali su nesumnjivih uspeha pridobivi nekolika grada. Ali kad je 1356. god. dolo do velike borbe izmeu Mleana i Maara za posed Dalmacije ban Tvrtko ne izgleda da je bio mnogo aktivan. O njegovom ueu nema nikakva naroitog pomena. Naprotiv. Ima nesumnjivih dokaza da je jo krajem te i poetkom idue godine dolo do otvorenih nesuglasica izmeu njega i kralja Lajoa. Izvestan deo bosanskih velikaa odmee se od Tvrtka i prilazi Lajou, a na bosansko-maarskoj granici dolazi do borbi, za koje Maari pripisuju inicijativu samom Tvrtku. Da se odnosi pogoravaju doprineo je znatno novi bosanski biskup, Maar Petar Sikloi, koji je bio potvren u februaru 1356. On je na svoju novu dunost dolazio s pismom pape Inoentija VI, upuenim maarskim dominikancima, u kome se pozivalo na krstaki rat protiv Bosne i Srbije. To pismo je bilo ist politiki akt, stavljen na raspoloenje kralju Lajou za njegovu nameravanu ofanzivu prema Srbiji. Bosna je u nj ula uzgred, po tradiciji, u koliko Maarima zatreba da se tim pozivom poslue protiv nje za svoje interese. Ban Tvrtko nije bio zadovoljan novim biskupom i potakao je Ivana, lektora bosanske katolike crkve, da istupi protiv njega. Biskupu je, meutim, pala u ruke prepiska izmeu bana i lektora, te on, ubrzo, dade Ivana uhvatiti i zatvoriti. Zaplaen kraljevim uspesima protiv Mleana, a videi da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko odlui da se izmiri sa Lajoem. U leto, pre 17. jula 1357., dolo je do sporazuma. Tvrtko je morao ustupiti Maarima zapadni deo Huma do Neretve,

da ovi zaokrugle svoje nove tekovine u Dalmaciji. Tvrtko je, dakle mesto nagrade za svoje ranije pomaganje Maara na toj strani morao da odvoji jo i jedan deo svog podruja, toboe kao miraz uz kraljevu enu Jelisavetu. Mi iz toga zakljuujemo, da je do razlaza izmeu Lajoa i Tvrtka dolo ponajpre s toga, to je Tvrtko za svoje usluge traio neku nagradu u Dalmaciji, ne gledajui rado suvie jako uvrivanje Maara i na toj strani, du cele njegove zapadne granice, kad ih je ve kao teke susede imao i na celoj severnoj strani. Ugovor je dalje predviao, da Bosna priznaje vrhovnu vlast Maarsku, da pomae Maare u ratovima i da na kraljevu dvoru, kao neka vrsta talaca, stalno ivi ili ban ili njegov mlai brat Vuk. Sa Humom zajedno Tvrtko je ustupio Maarima i Zavrje; odnosno priznao je prilazak njegovih gospodara Hrvatinia i Stepania pod maarsku zatitu. Prema povelji Lajoevoj od 27. maja 1358., kojom je kralj primio pod svoju zatitu Dubrovaku Republiku, bosanski ban je imao biti i novano oteen. Iako ga Lajo tu naziva "svojim vernim" kletvenikom, on ipak trai da Republika ne plaa Tvrtku nego njemu onih 500 perpera stonskog dohotka, koji su davani godinje. U isti mah kralj se obavezao i da e braniti Republiku od srpskog cara i bosanskog bana. Kao kraljev legat, koji je imao da primi od Dubrovnika zakletvu vernosti bio je odreen bosanski biskup Petar, "na savetnik", kako veli u svom pismu za nj sam Lajo. Da odnosi izmeu Tvrtka i Lajoa posle toga nisu mogli ostati mnogo prijateljski razumljivo je samo po sebi. Tvrtko se ponaao kao uvreen i trudio se da u Bosni ojaa svoj poloaj pomaui narodni elemenat koji je bio antikatoliki i antimaarski. To je dalo povoda Lajou da optuuje Bosnu zbog jaanja jeretizma u njoj, i da 1363. god. krene dve vojske protiv nje. "Nebrojena mnoina jeretika", kae on u jednoj svojoj povelji, dovodila je u opasnost pravu veru, i s toga ih je trebalo iskoreniti. Jednu vojsku vodio je lino kralj Lajo. Ona se krenula dolinom Vrbasa, u upu Plivu, i doprla do grada Sokola, gde je poela opsedanje prve nedelje jula. Ali je tu i zastao. Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatini sa uspehom se odupro kralju i odbranio grad. Kao nagradu za to Tvrtko mu je poklonio itavu Plivu s tim gradom. Otpor koji je dat kralju mora da je bio veoma jak, poto je Lajo brzo prekinuo dalje ratovanje. Ve 13. jula on se, na povlaenju, nalazio kraj Sane, a 19. jula stigao je u Viroviticu. Drugu maarsku vojsku vodio je ostrogonski nadbiskup Nikola. Ona je ila dolinom Bosne i doprla do Srebrenika, pa je tu zastala, kao i ona vojska pod Sokolom. Pod tim gradom palo je mnogo Maara, a zabeleen je i gubitak materiala. Meu ostalim stvarima nestalo je ak i kraljevskog peata, koji je nosio nadbiskup kao njegov kancelar. Ovaj pohod, koji je po svoj prilici poeo neto kasnije od prvog, zavrio se, isto sa neuspehom, u septembru mesecu. Pobeda Tvrtkova bila je potpuna. Ona je obratila na nj panju ostalih suseda i digla mu je ugled. Naredne godine, 7. septembra 1364., on je s majkom i bratom dobio mletako graanstvo. Od ove pobede Tvrtko nema vie vazalskog stava, a i Mleani ga zovu bosanskim banom samo "po boijoj milosti". Ali brzo posle tog uspeha Bosna postade poprite graanskog rata. Pravi uzrok njegov jo nije sigurno utvren, ali je razdor poeo iz same banove kue. Mlai brat njegov Vuk, moda zaraen primerima iz susedne Srbije, a moda voen i nekim naelima i linim razlozima, odmetnuo se od brata i sa jednim delom vlastele digao pravu bunu. Ta pobuna je izbila posle 4. februara 1366., ali je pometnja u zemlji poela i ranije. Dubrovani su se naroito tuili kako je u zemlji nestalo one bezbednosti, na koju su ranije njihovi trgovci bili svikli, i da su na dnevnom redu grabei i pljake. Buntovnici su s poetka imali velike uspehe. Banova majka i ban Tvrtko bie proterani iz zemlje, a za novog gospodara proglaen Vuk. U nevolji, Tvrtko se obratio maarskom kralju. Lajo se, mimo oekivanja, odazvao, i sa njegovom pomou Tvrtko se vratio u zemlju. Sve je ilo dosta brzo. Ve 29. marta pisao je o tom svemu Tvrtko u Mletke, a u pismu se, prema svom novom odnosu, potpisao "ban bosanski po milosti boijoj i gospodara naeg kralja Ludovika". Maarski kralj pomogao je Tvrtka po svoj prilici s toga, to je hteo da ouva autoritet legitimnosti i to Vukov pokret nije obeavao naroite koristi za Maarsku. Pristalice Vukove bile su, na ime, protivnici maarskog uticaja, a nailazili su na izvesne potpore i kod Srba u Rakoj. Tvrtku je trebalo dugo vremena dok je smirio zemlju. Njegove borbe s odmetnicima provlaile su se sve do 1369. god. U tim borbama on se pokazivao vrst i odluan. Protiv njega bila je stvorena vrlo

mona opozicija, u kojoj se nalazio, meu drugima i njegov sinovac Dabia, vojvoda Pura, i malo kasnije i ugledni humski gospodar Sanko Miltenovi. Odmetnike je pomagao Nikola Altomanovi, koji je i raspirivao strasti. On je lino najvie uticao, da se Sanko odmetne. Borbe izmeu Tvrtka i odmetnika trajale su najdue na istonoj strani, du Altomanovieva podruja. Tvrtko je postepeno raiavao zemlju i, najzad, priterao Vuka da se potpuno povue. Beei ispred brata pobeeni Vuk se sklonio na dubrovako zemljite. Uplaeni Dubrovnik pozvao je odmah u goste Tvrtka, da ovaj ne bi pomislio kako oni u gradu imaju kakvih veza sa buntovnikom, a u isto se vreme ponudio i da posreduje meu braom. Tvrtko je bio sklon za sporazum, i doao je juna 1367. u Dubrovnik, ali se Vuk bojao bratove osvete i uklonio se s njihova podruja. Najdue je trajala banova borba sa Sankom. Dubrovani su celo vreme prijateljski opominjali Sanka da se okani veza sa Nikolom Altomanoviem. Ali je ovaj ostao uporan. Video je pred sobom Nikoline uspehe i nadao se njegovoj pobedi. Nikoli je, na ime, posle borbe od skoro godinu i po dana, sredinom novembra 1368., konano potisnuo svoju strinu Gojislavu Vojnoviku i naterao je da se spasava na dubrovako tle. Ban Tvrtko, koji je bio na njenoj strani, nije mogao da je odri. Videi to, Sanko se reio da ostane uz Nikolu. Tvrtko je onda, kad dubrovaka posredovanja nisu uspela, posle dosta ekanja, napao Sanka i potisnuo ga. Ovaj se, kao i toliki drugi, spasao u Dubrovnik. Ljut Tvrtko, kae dubrovaka tradicija, stigao je s vojskom do njihova grada traei odmetnika, ali ga Dubrovnik nije izdao nego je poeo stara posredovanja. U tom je imao uspeha, jer je Sanko umro pomiren sa bivim gospodarem. Ovakvo ponaanje Altomanovievo dovelo je do sukoba izmeu njega i Tvrtka. Kad su neprijateljstva formalno poela nije poznato, ali su trajala dosta dugo. Altomanovi, prek i bezobziran, bio je u to isto vreme doao u sukob i sa Dubrovakom Republikom. On je traio ni manje ni vie nego da se njemu plaa svetodimitarski dohodak, koji je pripadao samo kralju ili posle caru. To i izvesni granini sporovi izazvali su sukobe. Ban Tvrtko naao se, prirodno, na strani Dubrovnika. Meutim, kad je 1370. ugovarao mir sa Altomanoviem on nije uspeo da njim obuhvati i Dubrovane. Ovi su s toga 1371. god. bili prisiljeni da se protiv uikog gospodara pridrue koaliciji Balia i kralja Vukaina. To to ban nije uspeo da izradi mir za Dubrovane govori ujedno za to, da nije bio u poloaju pobednika, koji bi naturio svoje uslove, nego da je po sredi bio neki sporazum, u kom se, u danom momentu, postizavalo samo ono to se moglo postii. Po svoj prilici na obe strane priznata su samo stvarna stanja. upan Nikola Altomanovi ozbiljno je raunao sa mogunou, da sam doe na srpski presto. Posle Vukainove pogibije on je od srpskih velikaa bio svakako najmoniji. Njegova oblast hvatala je od Rudnika do mora. Od kneza Lazara bio je svakako moniji, jer mu je krajem 1371. ili poetkom 1372. uspeo da preotme Rudnik. S vladarskim ambicijama u vezi bie Altomanovieva predusretljivost prema papi i katolikoj crkvi i dozvola da se na njegovu podruju u Rudniku, mogu podii dva katolika manastira. Jo vie pokazuje tu njegovu ambiciju tenja, da se doepa carskog Prizrena, koji su posle Vukainove pogibije bili poseli Balii. Nikolin pokuaj da se grad otme prepadom nije imao sree. Takve tenje i njegova mladiska silovitost stvorili su Altomanoviu neprijatelje na sve strane, u Bosni, u Dubrovniku, u Zeti i u samoj Srbiji. Glavni suparnik u Srbiji bio mu je knez Lazar. Oenjen jednom Nemanjikom, iz linije Nemanjina sina Vukana, i Lazar je imao ambicija da preuzme vlast u Srbiji posle Uroeve smrti. Nemoan da sam suzbije drinskog gospodara on je poeo da okuplja saveznike. U prvom redu pomiljao je na bana Tvrtka, koga je Nikola bio zlom zaduio. Hteo je da se priblii i maarskom kralju. M. Orbini, koji o odnosima izmeu Altomanovia i kneza Lazara zna dosta stvari, kazuje da se Lazar obavezao kralju Lajou na plaanje 10.000 funti srebra i da mu je obeao vernu slubu. Obaveten o Lazarevim koracima upan Nikola se uplaio i poeo je i sam da trai saveznike. Mletaka Republika izila mu je na susret i, s namerom da ga dobije kao pomagaa protiv Maara, posredovala je da doe do izmirenja izmeu Nikole i Balia. Ali ti pregovori nisu doveli do nekog konkretnog rezultata. Tokom 1373. god. Altomanovi je podlegao. Maarski kralj odazvao se Lazarevom pozivu i uputio Nikolu Gorjanskog sa 1.000 kopljanika, da se pridrui bosanskoj i Lazarevoj vojsci. Tolikoj sili Nikola nije

mogao odoleti. Protivnici su ga uhvatili u Uicu i predali na uvanje Stevanu Musiu. Ovaj je mladog upana dao oslepiti. Izgleda da je posle toga Altomanoviu data neka mala oblast, u kojoj je iveo. Neki upan Nikola misli se da je on pominje se kao iv jo 1395. god. Njegove june oblasti Trebinje, Konavlje i Draevice poseli su u jesen 1373. god. Balii, svakako posle Nikolina sloma. Tom prilikom svratio je ura Bali u Dubrovnik, da napravi srdanijim veze sa novim susedom. Ostali delovi Altomanovieve drave bie podeljeni izmeu Tvrtka i Lazara. Rudnik i istoni deo upanovih zemalja dobi knez Lazar; a zapadni, s Mileevom, Prijepoljem, Onogotem, Podrinjem i Gackom dobi Tvrtko. Tako bosanska drava pree stare granice Drine i pomeri ih sve do iza Lima, obuhvativi najvei deo podruja stare Rake. U Tvrtka su se, za to vreme, zaeli i jaali krupni planovi. Maarski kralj, Lajo Veliki, bee u novembru 1370. god. postao i poljski kralj i teite svoje politike bee od tada preneo s Balkana na severne granice svoje kraljevine. Zauzet novim problemima maarsko-poljske saradnje i, posle, pitanjima Italije, svoje anujske otadbine, on je pokazivao sve manje interesa za balkanske stvari ili ih je shvaao kao pitanja sporednije vanosti. Bistri ban Tvrtko osetio je to. On je za ovo vreme ve bio sazreo ovek, sa dovoljno iskustva i sa sigurnim sudom o svojoj vrednosti. Njegova politika dobija oevidno ire koncepcije. Jo ranije, 1370., on je bio uao u veze sa kraljem Vukainom i hteo neto da postigne branom vezom izmeu svoje ubieve rodice i Vukainova sina. Posle pogibije Mrnjavevia i smrti cara Uroa u njega se javila nova misao. On je neposredni potomak Nemanjia; njegova roena baba, banica Jelisaveta, ena Stevana I Kotromania, bila je ki kralja Dragutina. Po enskoj krvi on je, dakle Nemanji; i zato da on, nesumnjivo vredniji od svih ostalih pretendenata, ne sedne na presto srpske drave? Najopasniji takmac po snazi, upan Nikola, biva sruen. Drugi takmac, knez Lazar, nije mu se inio tako opasan. On je, pre svega, bio slabiji od njega. Tvrtkova zemlja bila je skoro dva puta vea od Lazareve. Drugo, Lazarevo legitimno pravo na nasledstvo Nemanjia bilo je slabije od njegova. Lazar je svoje pravo mogao imati samo po eni, dok je Tvrtko svoje nosio sam; osim toga, Tvrtkovo je po stepenu srodstva bilo mnogo blie. On je bio unuk jednog kralja, koji je vladao; dok je knjeginja Milica bila praunuka linije Vukanove, koja je ostala sporedna. Da je Tvrtko ve tada imao planova, koji su ili van obima lokalne bosanske politike, vidi se ponajbolje iz njegove enidbe, 1374. godine. Njegova ena bila je Doroteja, ki bugarskog vidinskog cara Stracimira. Otac banove neveste bee 1365. god. savladan od Maara i odveden sa porodicom u ropstvo, u jedan hrvatski zamak, u Bosiljevu. Tada je, verovatno, ban Tvrtko prvi put uo za svoju buduu enu. Kad su Bugari preoteli od Maara Vidin, u drutvu s vlakim vojvodom Vladislavom, vraen je Stracimir ponovo u svoju zemlju, oko 1370. god.; i to su ga vratili Maari, da bi pomou njegovom suzbijali trnovskog gospodara Jovana Aleksandra. Stracimir je prvo vreme ostao pod vrhovnom vlau kralja Lajoa. On 1371. zauzima Sofiju i poinje dugu i ljutu borbu protiv cara Jovana imana, naslednika Aleksandrova. Bez izvora danas je teko rei, koji su motivi rukovodili Tvrtka u ovoj enidbi ali jedna ideja se namee gotovo sama od sebe. Jedan prijateljski front, koji bi obuhvatao Bosnu, Srbiju i Bugarsku, kao to je pojava ove 1374. god., nije obina i sluajna stvar; a koliko je bio potreban u vreme, kad je s juga nadirao jedan opasan neprijatelj, dumanin svih balkanskih naroda, nije nuno posebno isticati. ak i u odnosu prema Maarima ovaj zajedniki front mogao je samo biti od koristi. I Stracimir i Lazar i Tvrtko bili su vazali Maara samo iz nude; Stracimir i Tvrtko ak i prisiljeni. Ujedinjeni jakom prijateljskom vezom oni su mogli i u tom odnosu dobiti slobodniji zamah i po potrebi jednog dana, bez mnogo opasnosti, biti reeni svih neprijatnih obaveza. Rad na to tenjem prijateljstvu izmeu tri slobodne slovenske drave mogao je biti samo od koristi i Tvrtku bi sluilo na ast, ako je tako rano uoio tu potrebu. Nema sumnje, da je ta enidba s kerju jednog cara trebala Tvrtku i radi linog prestia. Orbini pria, da je Doroteja postala neka vrsta dvorske dame (,damigella) maarske kraljice i da je Tvrtko bio upozoren na nju s te strane. Svadba je bila u Bosni ili blizu nje, u nekom nepoznatom mestu, gde se nalazila crkva Sv. Ilije (moda Iljinci). Tom prilikom ban se ve bio izmirio sa svojim bratom, koji je, s majkom zajedno, prisustvovao svadbi. Venanje je izvrio biskup Petar Sikloi. Kao nagradu za taj njegov in i za vrlo veliku revnost, koju je pokazivao za crkvu, Tvrtko je

poklonio kaptolu bosanske episkopije veliki posed Jelavicu, koji se nalazio blizu njenog dubnikog imanja. Malo kasnije, radi svojih zasluga za veru, 23. januara 1376., Petar je postao nadbiskup urski. Sad je ostajalo Tvrtku, da uredi svoje pitanje i u Srbiji. Jedan dobar deo starih rakih zemalja, sa nekoliko vanih historiskih mesta, bio je u njegovoj vlasti i on je kao njihov gospodar imao jo jedan razlog vie, da se javi kao srpski pretendenat. Knez Lazar je njegov saveznik i maarski vazal. U stvari ovek uman i od reda, on nije hteo da snagu rasipa, nego je svima sredstvima radio, da ojaa svoj poloaj prijateljstvom i sporazumom sa svima susedima. Radi toga sva njegova akcija ide za tim, da po mogunosti ne otvara nijedno novo sporno pitanje. U ostalom, on je imao dosta muke dok je, i to tek pomou saveznika, savladao Nikolu Altomanovia. Kud bi sad da ulazi u borbu sa ovekom koji bi bio jo opasniji? Lazar je, nema sumnje, imao vladarskih ambicija. Sin Princa Hrebeljanovia, dvorskog logofeta cara Duana, sam vaspitan u dvorskoj slubi kod careva Duana i Uroa, oenjen Milicom, kerju kneza Vratka, iz porodice Nemanjia, on je te tenje i pokazivao. Polagao je na to da se smatra kao legitimni prijemnik vladarskih prava i tradicija Nemanjia, i delovao je, doista, u tom pravcu. Meutim, znao je dobro da zakonski na presto Nemanjia ima vie prava Tvrtko nego on. Tvrtko je bio unuk Jelisavete, keri kralja Dragutina; naslednik, dakle, po neposrednoj liniji i od lica, koje je vladalo, dok je Lazar izvodio svoje pravo po eni, koja je poticala iz sporedne linije. I kod Lazara i kod Tvrtka ima poteza dalekovidnije politike, koja ide za tim da pribire i okuplja snage. Knez Lazar je to naroito postizavao pomou rodbinskih veza. itav niz srpskih velikaa i suseda postali su njegovi zeti. elnik Musa, ija se oblast nalazila pre oko Zveana, a posle oko Brvenika, uzeo je Lazarevu sestru Draginju. Moni gospodar Kosova, pod iju e vlast pasti i oba carska grada, Skoplje i Prizren, jedan od starinskih velikaa Srbije, Vuk Brankovi venao se sa najstarijom Lazarevom erkom Marom, za koju narodno predanje sa razlogom kae, da je bila veoma ponosna na taj brak. Umna i knjievno vaspitana Jela udala se za ura Stracimirovia Balia. Druge dve keri udao je Lazar za susede; jednu za bugarskoga cara imana, a drugu za Nikolu Garu (Garevia, Gorjanskog) mlaeg, maarskog plemia, koji je znatno uticao na poslove u junim krajevima Ugarske. "Lazar nije bio vrhovni gospodin srpskog kneeva", kae dobro K. Jiriek, "nego samo stareina porodinog saveza, iji lanovi behu njegovi zetovi Vuk i ura". Da dokraji neprijateljstvo koje je postojalo izmeu srpske i grke crkve, koje je nastalo povodom proglasa srpske patrijarije, Lazar je reio da trai izmirenje. Srpski crkveni krugovi, pod utiskom raspadanja carstva i marike katastrofe, sve su vie dizali glas da baeno prokletstvo s grke strane na cara i patrijarha nije bilo bez dejstva. uli su se ak i glasovi koji su i osuivali stvaranje carstva na nain kako je to Duan izveo. U biografiji patrijarha Save nastavlja itija arhiepiskopa Danila kae ak izrino, kako se car "venao na carstvo i izabrao sebi patrijarha Srbina ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kako treba", nego obilaznim putem, s blagoslovom trnovskog patrijarha i ohridskog arhiepiskopa. Svetogorski ueni starac Isaija, sa bivim svetogorskim protom Teofanom i sa Nikodinom Griem, za koga staro itije Isaijino kae da je bio "silan u knjigama", i sa jo dva iskusna monaha uzee na sebe zadatak da posreduju. Uspeti nije bilo teko. Grcima nije vie pretila nikakva opasnost od Srba; grke oblasti nisu vie bile u srpskim rukama i pitanje njihovih crkava i crkvenih lica nije se vie postavljalo; a obojima je sad pretila podjednaka opasnost od turskih zavojevaa. S toga se do sporazuma dolo dosta lako. Carigradski patrijarh sa sinodom priznao je srpsku patrijariju (dakle ne onakvu, kakva je pre bila s titulom patrijarha "Srbima i Grcima") i pristao je da skine kletvu. Dva grka izaslanika dola su potom sa srpskim pregovaraima u Prizren, otsluili tu slubu u crkvi i izvrili izmirenje. To je bilo 1375. god. Izmeu Tvrtka i Lazara nije, dakle, bilo opasnosti od trvenja. Tvrtko je meutim bio borbeniji. Posle sloma Nikole Altomanovia njemu je smetao i nekadanji Nikolin saveznik uro Bali. On je, prema jednom kazivanju pokuao da se sporazume i s njim i imao je sastanak na neutralnom dubrovakom podruju, na ostrvu Lokrumu. Posle neuspeha tog pokuaja Tvrtko je pomogao Balieve nezadovoljnike u oblastima Trebinja i Konavlja, koje ura bee dobio od Altomanovia, i oni poetkom 1377. god. digoe ustanak. Tvrtkov ovek Krasoje imao je sa Trebinjcima sastanak u

Dubrovniku i traio je da Republika jemi svojim susedima za bana, ali se ova toga bojala iz straha od ure. Tvrtko je potom poseo te oblasti obeavi njihovim stanovnicima uvanje starih prava. Izgleda da je Bali pokuao osvetu sa upadom svoje vojske u oblasti Gacka, ali bez veih posledica. Posle uspeha postignutih protiv Altomanovia i Balia reio je Tvrtko da svoje delo krunie i vidno. U Miloevu, nad grobom Sv. Save, verovatno na Mitrov-dan 1377., krunisao se Tvrtko za kralja "Srblnm i Bosn i Pomorih i Zapadnim Stranam". Krunisanje nije izvreno u ii, po staroj tradiciji Nemanjia, po svoj prilici za to, to se ona nije nalazila u Tvrtkovoj vlasti, ali je Mileevo, sa grobom Sv. Save, iji je kult meu Srbima bio ve znatno razvijen, i kao zadubina Nemanjia izabrano namerno da se naglasi to vezivanje za staro naslee. Od tada, on se, po obiaju srpskih vladara, naziva Stefan Tvrtko; na svoj dvor dovodi posebnog logofeta iz Rake i s njim srpske kraljevske obiaje; od Dubrovana prima 2.000 perpera svetodimitarskog dohotka koji su oni dotle plaali srpskim vladarima. V. Klaji je tvrdio, da je kralj Tvrtko svojim krunisanjem "uzvisio dosadanju banovinu bosansku na samostalnu kraljevinu". Nama se to ne ini verovatno. Ma koliko da je maarski kralj bio zauzet pitanjima severne politike, ipak ne bi bar bez protesta, pristao, da se njegov dojueranji vazal na tako prost nain rei svojih obaveza prema njemu. Tvrtku, po naem miljenju, nije ni trebalo, da jednim aktom protiv maarskog kralja stvara sebi diplomatske krize i zaplete. On je, u stvari, bio nezavisan vladar; vodio svoju politiku i radio u zemlji jedino ono, to je on hteo. Formalno priznavanje maarske vrhovne vlasti uteivalo mu je neprijatnosti s maarskog dvora i davalo mu mogunosti, da neugroavan s lea slobodno razvija svoju politiku aktivnost na zapadnom delu Balkana. Da kraljevska titula ne iskljuuje priznavanje tue vrhovne vlasti stvar je dovoljno poznata. Srpski kralj Uro Veliki i kralj Dragutin priznavali su vrhovnu vlast Maara; a u Bugarskoj su ak "carevi", kao nekad Svetoslav, a sad Stracimir bili vazali maarske krune.

12 Bosna kao stoer nove srpskohrvatske drave

Kralj Tvrtko je od 1377-1390. god. postigao nekoliko veoma lepih uspeha i napravio Bosnu najvanijom dravom toga perioda na Balkanskom Poluostrvu. Srbija, Bugarska i Grka stajale su neposredno pred izmahnutim turskim maem i nisu imale slobodnog zamaha. Zatieni njima, Tvrtko sa te strane zadugo nije imao vee opasnosti i s toga je mogao, nesmetan, da ide za svojim ciljevima. Za vreme mletako-enovekog rata, 1378-1381. god., Tvrtko je proirio svoj uticaj na jugu. Kao mletaki vazali, Dubrovani su se bili mnogo uplaili za svoje posede i traili su pomoi na sve strane. Kralj Tvrtko im je, u asu ozbiljne opasnosti, poslao svoje ljude da uvaju Ston. Kad su Mleani sredinom avgusta 1378. uzeli Kotor i njegov kraj Dubrovani su upotrebili sva sredstva na maarskom dvoru, da tog svog starog takmaca otete i na neki nain izlue iz konkurencije. Preduzimali su i sve druge mere protiv njega gonei mu lae i ljude i spreavajui mu svaki promet i trgovinu. U nevolji, Kotor se obratio za zatitu kralju Tvrtku. Tvrtko je, zaista, pokuao da posreduje u Dubrovniku, pa kad njegovo zalaganje nije uspelo on se otvoreno stavio na stranu Kotorana. Ovi su mu, kao cenu za pomo, ponudili svoj grad i njegovu oblast. Ali pre nego to je Tvrtko morao preduzeti kakvu veu akciju dolo je do poraza mletake flote kod Pole (7. maja 1379.) i do kotorske predaje maarskom kralju. Tvrtko posle toga nije mogao preduzeti nita, a da ne doe u otvoren sukob sa Lajoem. Jedino je odluno stavio do znanja, da ne bi mogao dozvoliti da Dubrovani, kao eventualni mandatori maarske krune, posednu kotorski grad. A ovi su to eleli da postignu iz mnogo razloga, ali prvenstveno s toga da bi podredili jednog opasnog trgovakog takmaca. Kad je Turinskim mirom 1381. god. Kotor konano pripao Maarima, Tvrtko nije napustio svoj plan da ga jednog dana ipak dobije, ali se odluio i na druge mere.

U njega je za to vreme potpuno sazrela misao o stvaranju jedne svoje slobodne luke. Dubrovako dranje za vreme cele te krize znatno je pomoglo, da on uvidi, kako je potrebno da se Bosna emancipuje od dubrovakog pristanita. Kotor je, u ovaj mah, izgledao izgubljen i sad je trebalo traiti nov izlaz na more. Koristi od toga bile bi za Bosnu oevidne: njena bi trgovina procvala i oslobodila bi se dubrovakih posrednika; zemlja bi, za svaki sluaj, imala slobodnu vezu preko mora i u tekim vremenima ne bi morala traiti milost ili dobru volju zavisnih dubrovakih gospara; i najposle Bosna, kao razvijen organizam, trebala je svoje morsko pristanite i iz pitanja prestia. Mesto za svoju novu luku kralj Tvrtko je izabrao u draevikoj upi, u zatienom kotorskom zalivu, na severnoj strani Boke, gde je on imao dugu svoju obalu. U jesen 1381. god. njegovo bavljenje u Draevici pospeilo je odluku i grad je uskoro poeo da se zida. U isto vreme, iz trgovakih, a verovatno i iz politikih i stratekih razloga, Tvrtko je poeo da podie i grad Brtanik kod Poitelja. Tako su oba njegova puta na more, i onaj u dolini Neretve i onaj u Draevici, imala da budu tiena gradovima. U ovom drugom gradu dovrenom 1383., bilo je i malo kraljevo brodogradilite. U Dubrovniku je ta Tvrtkova odluka primljena s jetkou. Novi kraljev grad, u koji e biti upuena sva trgovina Bosne i Rake, postae nesumnjivo vrlo ozbiljan konkurenat za malu republiku. Njezino bogatstvo, njezin trgovaki znaaj i njezina, moe se sublizu rei, ekonomska ekzistencija zavisili su ponajvie od trgovakih veza sa balkanskim zaleem, a u prvom redu od veza sa Bosnom i Srbijom. Nije s toga nikakvo udo, to je Dubrovaka Republika dala i osetiti, da u toj nameri Tvrtkovoj vidi oit akt neprijateljstva prema sebi. Radi toga odnoaji izmeu Tvrtka i Dubrovake Republike postaju zapeti i bez malo prelaze u neprijateljstva. Republika se obratila ak i maarskom kralju sa tubom na Tvrtka, ali se u Budimu, zbog preih briga, na nju nije mnogo osvrtalo. U mostarskom Biu, u blagajskom Podgrau, izdao je 2. decembra 1382. kralj Tvrtko svoju povelju o novom gradu. Zazivajui sv. Stevana, ijom blagodati "spodoblnn bh vnca i sti i ksetra carska prvh moih roditel sveth, gospode srbske," i posledujui "itih ih i vr i pravilom carskim," on taj svoj novi grad naziva imenom svetiteljevim. Danas je taj isti grad poznat jo uvek pod imenom Novi, ili Herceg Novi, Castelnuovo. U njemu je kralj bio odredio, da bude slanica i trg za prodavanje soli. Na silne molbe Dubrovana, da ih ne upropaava i da ne porie obeanja i povlastice stare gospode rake, njegovih prethodnika, kralj se ipak donekle smilovao i dao im je pismenu potvrdu, u toj istoj povelji, "da ne budet u nm gradu lhbo pod gradm trg soli prodana do vka." Ali ova milost, veli kralj, trajae samo dotle, "dokole grad Dubrovnik i vlastele dubrovsci siega ne potvore i nkm nevrom ne izgube ni i nih dtca i nih posldni." U to vreme, 11. septembra 1382., umro je maarski kralj Lajo Veliki. Njegovom smru Maarska je izgubila ne samo jednog vladara vee vrednosti, nego i jedinu zakonitu muku linost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same ene: udovica mu Jelisaveta, Tvrtkova rodica, i dve kraljevske keri Marija i Jadviga. Starija Marija bee verena sa Sigismundom Luksemburkim, sinom ekog kralja, a nemakog cara Karla IV. Ona je ve 17. septembra bila krunisana za "kralja" Maarske. Kralj Lajo nadao se, da e uspeti, i iza svoje smrti, odrati uniju izmeu Poljske i Maarske. Ali Poljaci, nezadovoljni maarskim reimom, postavie mladom vereniku vrlo teke uslove: meu ostalima i taj, da mora stalno iveti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabrae za svoju kraljicu mlau sestru Jadvigu, koja bee verena sa Vilhelmom, sinom austriskog vojvode Leopolda III; i odvojie se tako od zajednice s Maarskom. Da to nije ilo bez teih zapleta i kriza razume se samo po sebi. Ali jo tee krize nastae u oblasti kraljice Marije. Maarsko plemstvo javilo se sa velikim prohtevima protiv vlasti ena i naroito protiv vlasti glavnog kraljiinog doglavnika, palatina Nikole Gare. Glavni protivnici novog reima meu Hrvatima behu Horvati, Pavle, zagrebaki biskup i Ivan, mavanski ban, i njihov ujak Ivan Palina, prior vranskog manastira kod Zadra. Oni doskora preoe u otvorene protivnike kraljiine i okupie oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoe na stranu njenog suparnika, Karla Napuljskog, koji je pretendovao na maarsku krunu kao najblii muki srodnik umrlog kralja. U Maarskoj i Hrvatskoj nastadoe

smutnje i borbe, kao kad je, oko sto godina ranije, pred izumre Arpadovia, trebao da maarski presto zauzme Karlo Martel ili sin mu Karlo Robert. Kralj Tvrtko je shvatio znaaj ovog poloaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki sluaj. Ve u decembru 1382. njegovi su ljudi pokuavali neke politike pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naili na povoljan odziv. Dubrovaki hroniari priaju, da je kralj tada traio od Republike jednog oveka, koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvravne tehnike, vrlo lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovani, koji su videli da se kralj sprema na neku veu borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Oni su se ozbiljno bojali da bosanski kralj, koji je bio jaka linost, ne ugrozi njihove slobode i ne preduzme kakvu akciju. S toga su ak dali inicijativu, da se stvori odbranbeni savez dalmatinskih gradova, uperen u glavnom protiv Tvrtka. Ti njihovi postupci izazvali su kraljeve privredne sankcije i ponovo veoma zategnute odnose. Kao prirodnog saveznika Tvrtko je gledao Mleane. Od njih je traio prve brodove za svoju malu flotu i dobio je 1383. god. kao admirala, s odobrenjem vlade, Mleanina Nikolu Baseja, jedan potpuno opremljen brod i dozvolu da mu se u njihovu arsenalu naprave jo dve lae. Iste godine, 30. jula, kralj je sa svojim naslednicima dobio kao priznanje, mletako graanstvo. Tvrtkove veze sa Mlecima i spremanje bosanske flote bee naroito uznemirilo Dubrovaku Republiku, pa i sam maarski dvor. Ovaj je o tom nesumnjivo bio obaveten od dalmatinskog bana, a moda i od Dubrovana, koji su vrlo verovatno stvar prikazivali ozbiljnom i opasnom i odreenom sigurno protiv maarskih interesa. Maarska, u kojoj su ve izbijali ustanci i gde su ljudi na dosta strana bili nakostreeni i gotovi na borbu, nije mogla ostati nezabrinuta radi dranja bosanskog kralja. S toga poslanici kraljice Marije prebacuju Mletakoj Republici, to pomae oruanje Tvrtkovo i oprema lae za njegovu flotu. Na osnovu danas poznatih izvora ne moe se tano rei da li je i u koliko je Tvrtko lino imao uea u prvim maarskim neredima. Lajo je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; ne bi sad, s toga, bilo nikakvo udo, da Tvrtko iskoristi mladost njegove keri i oduzme neto od maarskog poseda. Njegovo oruanje 1382.-1384. god. dolazilo je dobrim delom radi toga, to se spremao s jedne strane na borbe s Baliima, a jo vie za akciju u Dalmaciji. Mi ne znamo danas pouzdano, radi ega se vranski prior, Ivan Palina, odmetnuo od maarske kraljice i neemo s toga poetak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, po to to niim ne moemo utvrditi. Ali je nesumnjivo, da je Tvrtku, kad je uo za taj pokret, dola elja da ga iskoristi za svoje jaanje. Njegova poslanstva i poruke Mletakoj Republici 1383. god. ila su za tim, da tamo nae potpore za svaki mogui sluaj budunosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se jo u jesen 1382., da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu dogaaja ta je bojazan postojala sve vea. Mleci su jedno vreme bili pripravni da stupe u ozbiljne pregovore o savezu s Maarima, u leto 1383., ali su od tog odustali, kad su dobili sigurne poruke, da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, moda, u skoro vreme trebalo doi s njim do sukoba. Oprezni, Mleci s toga naputaju pregovore s Maarima, a Tvrtka pomau sa zadnjom namerom, da se, u borbi izmeu njega i Maara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste. Nema sumnje, da je Ivan Palina, reen na borbu protiv Maara, potraio pomoi u suseda i da je stupio u veze s Tvrtkom. Moe biti, da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade, da moe uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoi i Palina je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra 1383. dola je Vrana u ruke kraljiinih ljudi. Da li se Palina posle tog neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemogue. Za Tvrtkovo dranje, ne mnogo prijateljsko prema svojoj rodici i njenoj deci daju dovoljno primera uznemiravanja Spljeta od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponaanje vojvode Vukca, koji je s Tvrtkovim znanjem prisvojio krajem 1384. grad Greben, nekadanje dobro Vukoslavia (odnosno Stipania), koje je bilo ustupljeno Maarima. Na maarskom dvoru uinilo se kao potrebno spreiti takve sluajeve i spasti kraljevinu od teih udaraca sa te strane. S toga kraljice stupaju u neposredne pregovore s Tvrtkom. Palatin Nikola Gara, nekadanji sused kraljev u

Mavi i saveznik protiv upana Nikole, posle ak i kum Tvrtkov, bee uzeo na se, da se nagodi s kraljem. Radi toga je doao u Bosnu, kralju na noge. Maari su ponudili kralju Kotor i okolinu, ali pod uvetom da ga dobiju kao sigurna prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta 1385. dao je o tom i pismenu potvrdu. Kad su Mleani dobili vest o tom, da je postignut sporazum izmeu Tvrtka i Gare i da je kraljica pristala da ustupi Kotor, odluili su oni 20. jula 1385., da upute Tvrtku jednog svog oveka koji bi izradio kod kralja povelju, da njihovi trgovci uivaju i dalje sva ona prava i slobode, koje su imali dotle. U Sutjesi, u svom kraljevskom dvoru, odobrio je Tvrtko 23. avgusta molbe Mleana. U tom njegovom pismu on kae, da je samo "dei gratia rex Rassie, Bossine, Maritimarumque parcium," a da je Kotor "veno" dobio ,per gratiam largiflue dei disposicionis et preclarissimo sororis nostre domine regine Ungarie. O nekom njegovom vazalskom odnosu prema kraljici nema, kako se vidi, ni rei. Po naem uverenju, ovo mutno doba iza smrti Lajoeve bilo je vreme, kad je Tvrtko definitivno postao samostalan vladar. Izvesne poteze samostalne politike akcije on je pravio i pre toga; Tvrtko je, uopte, bio priroda svoje volje i uvek je teio da svoje poslove sreuje sam; ali definitivnu odluku, da istupi kao samostalan vladar, kao kralj ravan maarskom, on je doneo onda, kad nije bilo nekakve opasnosti, da mu to Maari mogu osporavati. Taj prekid nije ni ovog puta bio grub; gornje izjave, koje je dao Nikoli Gari kazuju jasno, da je Tvrtko jo uvek imao izvesnih obzira, svejedno da li su oni bili vie politike ili toboe srodnike prirode. Izmeu Tvrtka i Balia nisu nikad bili srdani odnosi. Kao dva neposredna suseda izvesnih oblasti, koje su u optem raspadanju srpske drave bile ostale bez gospodara, oni su se javljali kao takmaci za dobit i vrlo su brzo doli u sukob. U vremenu od 1375-1377. izmeu njih je postojao spor o posed oblasti Trebinja, Draevice i Konavlja, koji se pootrio naroito od onog vremena, kad je Tvrtko poeo da pokazuje nesumnjiv interes za Kotor. Balii su drali, da su oni i po starim vezama i po svom geografskom poloaju, kao zetski gospodari, svakako prei naslednici kotorske oblasti nego bosanski kralj i bili su spremni, da to svoje uverenje brane i orujem. Sad, kad je Kotor doista doao pod Tvrtkovu vlast, bilo je jasno, da e se odnosi pogorati jo vie. U leto 1385. dolo je ve do neprijateljstava. Iz tih dana ima jedno nedatirano Tvrtkovo pismo upueno Dubrovanima, a pisano pod gradom Spuem, sigurno na kraljevom bojnom pohodu protiv Zete. Zanimljivo je, da je sam kralj Tvrtko zamolio mletaku vladu, da posreduje izmeu njega i Bale. Ne bi li to bio donekle dokaz, da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sree? Ili je to bila uviavnost mudrijega, koji je eleo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnou, da mu izie na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je, vidi se, bilo mnogo stalo da doe do mira i on je o tom pisao Mlecima ,cum maxima instantia. U mletakom senatu ta je Tvrtkova molba bila rado prihvaena i 5. oktobra izabrana su dva njihova poslanika, koja su imala ii Tvrtku i Bali i posredovati za "mir i sporazum." Ali, dok je Tvrtkovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo vealo o poslanstvu, preivljavao je Bala Bali teke dane u borbi s Turcima. Severno od Valone, odbijajui nadmone turske ete, on je 18. septembra 1385. naao junaku smrt. Prirodna je stvar, da su zbog toga izostali pregovori izmeu obe zavaene strane. Balii, zadeeni takvim udarom, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskoriava njihovu nesreu. Vani dogaaji u Maarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu panju vie. Prilike u Maarskoj razvijale su se sve vie u jednu vrstu anarhije. Maarska mlada kraljica, koja je ve bila verena za Sigismunda Luksemburkog, po savetu svoje okoline, naputa taj plan i prua ruku bratu francuskog kralja Karla VI, Luju Orleanskom. To izaziva naputenog verenika na osvetu i u avgustu 1385. on sa uspehom prodire u Maarsku. S druge strane, odmetnici Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskog dvora, Karla Drakog, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U kripcu, izmeu dve opasnosti, kraljica Marija se vraa svom vereniku i postaje njegova ena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima monom Gari palatinsku ast. Izgledalo je ak jedno vreme, da se behu obe kraljice izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao

guvernera kraljevine. U stvari, na sve su se strane plele podle spletke. Doepavi se Budima i uvrstivi se na novom poloaju Karlo se krunie za kralja i potiskuje i mladu kraljicu i njenu majku. Ali ove, naroito kraljica majka, prepredene i energine, spremaju osvetu. Pozvavi kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga u stvari dovele u ve spremljenu zasedu. Njihov ovek, Bla Forga, priao je, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, kralju iza lea i zadao mu teak udarac preko glave. Od te rane dobivene 7. februara 1386. Karlo Draki je umro posle dve nedelje dana. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoe pravu bunu i behu spremni i na najgore. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire krenue obe kraljice u te oblasti, i to najpre u akovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedite, a odatle na sigurnije Garino dobro blizu Oseka. Neoprezne, kraljice su na taj put pole s dosta malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle krvave borbe, poe za rukom, da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, s Garom zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvrili su, u glavnom Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i zatoene. Tu je kraljica majka, na oi svoje keri, bila zadavljena sredinom januara 1387., na glas da je Sigismund poao da ih spasava. U isto vreme, kad se Sigismund odluio na taj korak, spremala se i ustaka vojska da na juri uzme grad Zagreb. Poslednje nedelje februara pole su tamo ete Ivana Horvata i Ivana Paline, kojima se domalo pridruio i bosanski vojvoda Hrvoje Vuki s bratom Vukom. Nema sumnje, da je on to mogao uiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odluio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, elei da iz te mutne maarske situacije izvue koristi za svoju dravu. Poetkom marta Zagreb je ve bio u rukama hrvatske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mavi, gde je Ivan Horvat bio do nedavno ban, javio se, isto tako, ili je bio izazvan buntovni pokret, koji je ivo pomagao i knez Lazar. Njemu su ove prilike dale mogunosti, da se oslobodi maarske vrhovne vlasti i da pokua proirenje svojih poseda na severu. I u ovom pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja izmeu kneza i Tvrtka. Ali u brzo se javlja maarska rakcija protiv brae Horvata. Mleani, kojima nikako nije ilo u raun, da se napuljski dvor uvrsti i na istonoj strani Jadranskog Mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju vetinu, da u Maarskoj pojaaju stranku Sigismundovih prijatelja. Maari sami, osetivi opasnost od pobune, pregoe da je ugue im pre. Garin sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mavanski ban, i hrabri Stevan Koro, bivi mavanski ban, povedoe energinu akciju da osvete dotadanje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod erevia Gara, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se bee povukao u Poegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata Ladislava, koji se pourio da dovede pomone ete od kneza Lazara, potrai u samoj Mavi i razbi u vie sukoba. Dok je Gara ratovao po Mavi utekao je Ivan iz svog ropstva u Bosnu, da nae pomoi i sklonita kod kralja Tvrtka. Tvrtko je u ovo vreme bio ve potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije. Kao novi kandidat za maarski kraljevski presto bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenog Karla. Po tog novog kandidata, kog je s hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara 1387. g. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na elu sa zagrebakim biskupom Pavlom Horvatom. Potisnuti u Slavoniji, hrvatski buntovnici se poee da kupe oko kralja Tvrtka. U nj su polagali svu nadu. Njegov je poloaj bio slian donekle poloaju Pavla ubia na poetku XIV veka. Kao i ubi i on je bio najsilniji gospodar na jadranskoj obali, i gospodar, koji je pored Primorja imao i Bosnu i tako sa dve strane mogao da utie na maarske stvari. I kao to je nekad sudbina Karla Roberta bila gotovo u rukama monoga Pavla, tako je sada sudbina princa Ladislava zavisila od dranja kralja Tvrtka. Prvi dalmatinski grad, koji je u toj krizi priao kralju Tvrtku, bee grad Klis, ognjite ubieve porodice. Graani su ponudili kralju svoj grad pod uvetom, da im prizna sva prava i povlastice, koje su ranije dobili od ubia i uivali sve do tada. 22. jula 1387. Tvrtko je oberuke prihvatio ponudu i dao poslanicima i pismenu potvrdu o tom. Dobivi tako, bez muke, tvrdi kliki grad, Tvrtko je odmah odluio, da svoje posede u Dalmaciji proiri i da zapoeto delo nastavi to skorije, dok traje

opti zaplet. im je dobio Klis Tvrtko je u nj poslao svoju vojsku i spremao se, da je odmah uputi i dalje. Spljeani, koji su bili prvi na udarcu, prepadoe se mnogo od te mogunosti. Na dan 1. avgusta sastade se njihovo gradsko vee i odlui, da odmah poalje u Bosnu svog graanina, istoimenog unuka hroniara Miha Madijeva. Instrukcija, koja mu je bila izdata, glasila je, da ide kralju i da ga pozdravi ,cum omni humilitate, i da mu preporui grad Spljet, koji ga, posle svog zakonitog vladara, smatra za najvanije lice. Ako bude kralj uputio svoju vojsku protiv Spljeta, neka Miho nastoji odvratiti ga od daljih neprijateljstava ukazivanjem na spljetsku odanost i na spremnost, da izvre sve njegove naredbe sem onih koje bi ih gonile na neverstvo prema maarskoj kruni. Ali pre nego to je spljetski poslanik mogao krenuti na bosanski dvor, ve 2. avgusta napala je bosanska vojska spljetsko podruje, ne udarajui na sam grad. Napad bosanske vojske nije imao karakter pravog rata; i Klaji ima pravo kad veruje, da je Tvrtko samo "mislio eimi provalami prisiliti Spljeane, da se napokon za volju mira i koristi svoje podloe vrhovnoj vlasti bosanskoj." Malo posle pokuae pristalice osloboene kraljice Marije i kralja Sigismunda, da uzmu uveni vranski manastir od Ivana Paline. Na elu te lojalne vojske bee novi vranski prior Albert de Losok (od Luenca) i krbavski knezovi Budislavii. Palina, koji je dobro stajao u narodu, spremi se na otpor, uzdajui se sigurno i u pomo svojih prijatelja. I, doista, 11. novembra provalila je Tvrtkova vojska u zadarski kraj i silno ga poharala. U plen je palo na 3.000 komada sitne stoke i na 1.400 krava i volova. Protivnika vojska stuknu odmah natrag, ostavi opsadu Vrane i povue se u Nin. "Radi mnoine i snage bosanskih jeretika," pisao je njen zapovednik 17. novembra iz Nina, "ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih". Tvrtkova vojska sjedini se posle toga sa Palininom i poe odmah za neprijateljem pod sam Nin. Opsada tvrdog ninskog grada trajala je sve do sredine decembra (do 17.), kad je bila prekinuta verovatno radi otre zime. Ovo Tvrtkovo ratovanje po Dalmaciji donelo mu je, pored vojnikog uspeha i jaanja linog prestia, jo i grad Ostrovicu, i opet jedno od starih ubievih sedita. Tvrtko je, u to isto vreme, bio aktivan i na istonoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomou ojaani kreu odmetnici u nove borbe, koje vode s promenljivom sreom, ali sa osetnom tetom za Maare. Naroito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra 1387. Raljuen vestima o tom, Sigismund odlui da se lino krene protiv buntovnika, kao to se mesec dana ranije borio protiv njih pod Gumnikom. Ali ovoga puta, pisao je on mletakom dudu 22. septembra, nee ii samo protiv odmetnika dosad pominjatih, nego i protiv "bosanskog bana" (ne veli kralja), da "skri njihovu obest." Ipak nije poao. Mesto njega u borbu su krenuli njegovi zapovednici Nikola Gara i Stepan Koro, kojima je uspelo da potisnu buntovnike sve do iza Save; ali u samu Bosnu nisu smeli da uu. U tim borbama maarski izvori naroito pominju uee bosanske i srpske konjice, dobro oruane, koja je ustanicima inila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. U ropstvo je, veli kralj Sigismund hvalei "lavovsku sranost" svojih vernih, pao velik broj "nevernih i izmatinih Bosanaca i Raana." Sve je ovo osetno uticalo i na Tvrtkove uspehe u Dalmaciji. Pojedini gradovi, posle pada Ostrovice, bojei se kakve zle sudbine, poee da trae veze s Tvrtkovim ljudima i da se na neki nain osiguravaju unapred. U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo vealo i kolebalo ta da se radi. U otrini raspravljanja dolo je do vrlo krupnih rei i scena, koje su zavrile krvlju i mrtvim glavama. Narod se odlui za Bosance i tri voe stranke kralja Sigismunda bie pobijene, jedan ak na sred trga, 27. i 28. decembra. Ostali jedva uspee da pobegnu u Spljet. Ovaj trogirski sluaj uneo je u ostale dalmatinske gradove jo vie pometnje i zabrinutosti. S toga neki brzo odluie, da mole kralja Sigismunda za to skoriju pomo. Ve u januaru 1388. ili su s tom misijom na ugarski dvor predstavnici Zadra, ibenika i Spljeta. Jedino Dubrovnik, zahvaljujui svom savezu sa kraljem Tvrtkom, nije imao nikakva razloga za pribojavanje. On je, ta vie, bio uspeo da svoje odnose sa Bosnom prikae na maarskom dvoru kao nimalo nelojalne i da 28. oktobra 1387. dobije od kralja Sigismunda kao neku dozvolu i za dalje veze. U svojoj povelji Dubrovniku od tog datuma pristao je maarski kralj, da republika moe od ljudi iz Bosne i Rake dobijati zemlje i podruja, "izuzevi samo one zemlje, koje su ostali kraljevi Maarske, nai preci, drali i posedovali".

Na jednom poetom putu Tvrtko nije hteo da zastane sa polovnim uspesima. Ivan Palina, koji je postao njegov namesnik u staroj hrvatskoj dravi, odnosno u Dalmaciji i preneo svoje sedite u Klis, bio je ovek na koga se Tvrtko mogao potpuno osloniti. Samo njegovoj upornosti imalo se zahvaliti, da je buntovniki pokret protiv kralja Sigismunda i kraljice Marije ostao u Dalmaciji iv i aktivan i da je, uz Tvrtkovu pomo, doveo i do uspeha. Sa Palinom Tvrtko je dobio u svoju vlast i znamenitu Vranu, a to je bio dobitak od nesumnjiva znaaja. I za Tvrtka i za Palinu bilo je jasno, da oni nee lako ostaviti neiskoriene lanjske uspehe. I, doista, im je malo popustila zima, 18. februara 1388. napao je Palina ponovo spljetski kraj i opustoio ga, nastavljajui uznemiravanja i docnije. Kako maarska pomo nije dolazila, Spljet je sa strahom iekivao ta e da mu donesu skori proletnji dani. Trogirska optina, kojoj sudbina bliskog Spljeta nije mogla biti ravnoduna, pokua da posreduje. Ali nije postigla uspeha. Spljet je ostao veran maarskoj kruni i kralju Sigismundu. To izazva Tvrtka na nove i odlunije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko i Stanoje Jelai, pola su sredinom marta u Klis, da jo jedanput, pre novog udarca, ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Trogirani prvi i jedini pozdravie kraljeve ljude i poklonie im 50 libara u znak panje. Ostali gradovi ostadoe pasivni, nadajui se svaki as kakvom povoljnom glasu sa maarskog dvora. Moda su ih sve u toj veri podravale vesti o uspesima Sigismundove vojske protiv Ivana Horvata i njegovih drugova. U borbama protiv Horvata nekoliko hrvatskih buntovnika bi zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vueno po ulicama i najposle pogubljeno i raereeno. Taj jezivi primer plaio je ljude. Ali, u samoj Dalmaciji kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da misli na ozbiljnu vojniku akciju. Osim toga bio je zauzet u velikoj meri po nj nepovoljnim obrtom prilika u Poljskoj i Moldavskoj. Kralj Tvrtko je ulazei u Dalmaciju bio oevidno na isto s tim, da e morati nai neki sporazum s Mletakom Republikom. U Republici, koja je drala stranu Sigismundu i Mariji protiv napuljskog kandidata, Tvrtkov otpor nije bio simpatian; ali iz mnogo razloga mletaka sinjorija nije htela da kvari svoje odnose s njim. Ali da se dade ipak znak izvesnog neraspoloenja, dola je njihova dosta hladna i rezervisana poruka na Tvrtkov poziv iz 1388. god. da mu upute jednog poslanika na pregovore. Oni, odgovorilo se iz Mletaka 9. aprila, ne vide potrebe za to poslanstvo; a osim toga u tim idenjima tamo i natrag gubi se mnogo vremena. Nego, ako kralj ima neto da porui Republici, neka on poalje svoje poslanstvo, koje e biti rado i paljivo sluano. Tvrtko je eleo da Republika uputi njemu jednog poverljiva oveka, s kim bi on mogao prei sva pitanja od vanosti. Njegov poslanik, koji bi doao u Mletke, ma koliko vet, mogao bi govoriti samo o onom, to bi bilo konkretno formulisano, a ne bi mogao i za svaki eventualni obrt situacije ili za koje uzgred iskrslo pitanje dati siguran i obavezan odgovor. Za Tvrtka bi bilo vrlo vano, da iz neposredne diskusije mogne dobiti pun utisak o svima rezervama ili delikatnostima, koje imaju Mleani i prema njemu i prema itavom poloaju uopte; ovako, on je bio upuen na tu izvetaj i na obavetavanje, koje je iz druge ruke i uvek lino obojeno. Kad pregovori sa Spljetom i sa ostalim dalmatinskim gradovima ne uspee, odlui Tvrtko da ponovo pone sa napadima. U drugoj polovini maja udarila je njegova vojska na spljetski kraj i ponovo ga opustoila. U isto vreme opremala se u Kotoru njegova flota, gde su ak graene i neke lae, da sa morske strane pomogne akciju kopnene vojske. Kad su uli te vesti Spljeani se ozbiljno uplaie i 10. juna uputie Sigismundu jednog reitog fratra, da mu izloi svu tegobu grada i da trai bezuvetnu pomo. Ako kralj ne moe da pomogne, onda neka im bar dozvoli, da se sami opredele "bez iga veleizdaje" ili, ako to nee, neka poslanik pred veem boljara, izjavi na sav glas, da Spljeani skidaju odgovornost sa sebe, to e, nagnati nevoljom, morati uiniti ono, to im jedino ostaje za spas grada, kad druge pomoi nema. Neki od puana ve i sada naputaju grad. Ako im kralj i velikai obeaju pomo, on neka izjavi, da e je Spljeani ekati najdalje do kraja jula; a posle toga e postupiti kako za najbolje nau. Ma koliko da su bile ozbiljne molbe i poruke Spljeana, kralj Sigismund nije ipak mogao da im drukije doe u pomo, sem pozivanjem da veruju i da ustraju. On je, istina, pomiljao na to, da

krene vojsku protiv Tvrtka i poeo je bio ve neka spremanja u tome pravcu; ali je itav plan bio naputen ili radi drugih briga ili radi nedovoljnog odziva. Spljeani za koje se, prema gornjim pretnjama, moglo misliti, da e posle danog roka prii Tvrtku i spasti se od daljih udaraca, ne postupie ipak tako. Za budimski dvor njih je vezala duga tradicija, koja je, poznato, "druga priroda" ljudi. Nacionalno oseanje u naem smislu nije kod njih postojalo, kao ni kod najveeg dela drugih lica i optina Srednjega Veka, i Tvrtko im je, otuda, izgledao tu, sublizu kao i ma koji drugi strani vladalac. To, to je u njemu tekla i ubieva krv, nije za Spljeane vredelo gotovo nita. Jedno, to ni sami ubii nisu bili naroita spljetska simpatija; a drugo, to je gradsko stanovnitvo te varoi, sa veoma razvijenom pravnom sveu, kao kod veine dalmatinskih gradova, u Tvrtkovu postupku gledalo udaranje na "zakonitost" i sve posmatralo kao otimainu momentalno jaeg. Najbolji dokaz za sve to prua injenica, da su ba oni, samo da bi spasli stari red, predlagali ostalim dalmatinskim gradovima obrazovanje jednog obranbenog saveza, u koji bi pored njih uli i neki hrvatski knezovi. Njihov zakljuak u tom pravcu donesen je 28. avgusta. Petar Zori, spljetski graanin, imao je da pozove u savez gradove ibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipie, Vida Ugrinia i, prema potrebi, krbavske knezove. Savez je bio jasno uperen protiv Paline kao Sigismundova odmetnika i protiv kralja Tvrtka. Njihov neposredni cilj imao bi biti taj, da svi ti saveznici sjedine svoje sile, da dou u pomo Spljetu i onda odmah udare na Klis i njegova zapovednika. Ovaj speljetski predlog naiao je na povoljan odziv i u jesen, 6. oktobra, odran je zajedniki sastanak Spljeana, ibenana, Skradinjana i pretstavnika vlastele Nelipia i Ugrinia u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je ugovor o savezu dokonan i potpisan. Cilj saveza izraen je reima, da e se uesnici uzajamno pomagati, sa eljom, da "sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju ouvaju u dunoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj". Prema opasnim protivnicima prirodno je, da obrana treba biti zajednika, jer je samo tako koliko-toliko zajamen povoljan uspeh. Jedna taka ugovora, koja je vezala sve pregovarae i bila vrlo karakteristina, glasila je ovako: "Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku dogaaja zbila kakva promena (misli se, na prestolu), ne moe i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugog vladara, gospodara, osobu ili optinu ili dravu bez saglasnosti ostalih saveznika". Kralj Tvrtko nije mogao u taj mah da snanije istupi u Dalmaciji i silom sprei obrazovanje tog po se nepovoljnog saveza. Upravo u to vreme napredovala je jedna turska vojska, avgusta 1388., prema Rakoj i prema Bosni. Iako to nije bila vea osvajaka sila, koja je krenula da lomi kraljevine, nije to bila ipak ni mala pljakaka eta od koje stotine ljudi, koja bi dolazila, kao oluja, samo da nanese tete. Turski upad bio je izveden od jednog poveeg odreda i imao je kao cilj, pored plena, jo i irenje glasa i uticaja Muratove osvajake snage. Na glas o nadiranju Turaka, u Dubrovniku se 15. avgusta 1388. zakljuilo, da se puste u Ston svi begunci, koji su se sklanjali ispred nasilnika, a samo da se vlastela uputi u sam grad Republike. Bosancima je ve 9. avgusta bilo otvoreno dubrovako podruje. Bedemi i utvrenja Stona imali su se odmah staviti u obranbeno stanje i dobro i utvrditi. 19. avgusta dovedeni su svi sposobni i raspoloivi otoani, da brane i uvaju Ston, a Tvrtko je, za obranu saveznika, uputio sa svoje strane 1.000 ljudi u pomo. 20. avgusta, sjutra dan po tom reenju upuen je Baranin Zore Bogi da ide ainu, voi Turaka, verovatno da ga stiava i uzgred uhodi. 22. avgusta zakljuilo se javiti o turskom napadu i na maarski dvor i traiti savet ,super remedio contra ipsos. Drugi poslanici dubrovaki bie upueni u susedstvo, kralju Tvrtku i uru Stracimiroviu. Turski jedan izvor kazuje, da je ovaj napadaj Turaka u Bosnu uputio ba ura Stracimirovi Bali iz elje, da se bar na taj nain osveti Tvrtku. ain, voa Turaka, ratovao je u Epiru. Tu je ura doao s njim u vezu, i kao turski haraar uspeo da nagovori aina na tu akciju. Mi danas ne znamo koliko je bilo to odelenje turske vojske, koje je irilo strah i trepet; ali, kako su se u tom odelenju nalazile i neke turske elebije, odnosno prinevi, sva je verovatnoa, da ono nije bilo malo i naroito slabo. Kod Bilee, 27. avgusta, doekao je tu tursku vojsku, u hercegovakim klancima, vojvoda Vlatko Vukovi sa bosanskom vojskom i potukao je do noge. Jedva se spasao sam ain sa malim brojem pratnje i ljudi.

Ovaj napadaj Turaka, koji je zavren sjajnim uspehom Tvrtkove vojske, zadavao je ipak velikih briga kralju. Na jednoj strani on je omeo njegovu akciju na zapadu, u Dalmaciji; a s druge strane punio ga je strahom od turske osvete. Pored toga, neprijateljstvo ura Stracimirovia nije bila stvar, preko koje se moglo ravnoduno prei. Ovaj poslednji sukob bio je najneposredniji dokaz za to. Ako niko drugi, Dubrovaka Republika uhvatila je, izgleda, niti prolih intriga i mogla da obavesti i Tvrtka o njima. Odmah iza turskog poraza, 5. septembra, izdalo je vee Republike naredbu svojim poslanicima, da nastoje sklopiti "slogu i prijateljstvo" izmeu bosanskog kralja i ura. Kralj Tvrtko je uvideo potrebu sporazuma i zamolio je Republiku, da u ime njegovo poalje uru kao pregovaraa svog vlastelina Mihajla Rastia. Republika je 16. novembra pristala na to i dala dozvolu. Da je situacija u Dalmaciji, posle sklopljenog saveza, izgledala opasna po Tvrtka vidi se odatle, to se 14. oktobra 1388. zakljuilo u Dubrovniku ovo: ako bi dolo do tog, da maarski kralj digne vojsku protiv bosanskog kralja, onda e dubrovaki poslanici na Tvrtkovom dvoru imati da izjave, kako oni ele odrati mir i kako su voljni, kao posrednici, uiniti sve, da doe do sporazuma izmeu obe krune. Meutim, Tvrtka nije ostavljala stara srea. Njegovi protivnici, sa raznim interesima, dooe brzo u meusobne sukobe i tim osetno oslabie i znaaj saveza i opasnost situacije. Izmeu grada Trogira i kneza Nelipia doe do sukoba, koji prilino razdvoji snage. Obaveten o tom Tvrtko alje, u novembru mesecu, dva svoja velikaa, kneza Hrvoju Vukia i brata mu Vojislava, da odu u Dalmaciju i jo jedanput, vrlo ozbiljno, pozovnu tamonje protivnike, da priznaju njegovu vrhovnu vlast. Iz tvrdog Knina oba brata Vukia uputie svoje poruke. Prvi je bio grad Trogir, koji se odazvao pozivu, i 11. novembra poslao Hrvoju svoga oveka, da se obavesti o poloaju i njegovim namerama. Hrvoj je prikazivao Tvrtkov poloaj kao vanredno povoljan; on nosi pobede na sve strane i on osvaja postepeno, milom ili silom, itave oblasti. Izgleda, doista, da se Tvrtko u ovaj mah nadao veim uspesima. Radi toga je uputio u hrvatske oblasti kao svog namesnika vojvodu Vlatka Vukovia, verovatno ne samca, nego sa kakvom vojskom, koja mu je imala biti oslonac u radu. Ta aktivnost Tvrtkova izazva najposle kralja Sigismunda na ivlji otpor. On, pre svega, trai da naini savez sa Mlecima, koji mu u Dalmaciji mogu biti od znatne koristi. Njegova ponuda bila je upuena u Mletke i tamo pretresana, ali do saveza nije dolo, jer su Mleani, izgleda, najpre traili znatnu cenu za svoje usluge, a posle ipak, nali za mudrije da ostanu neutralni. 29. septembra 1388. bee Sigismund sklopio primirje s poljskim kraljem za godinu dana i tako dobio na toj strani neto slobodnije ruke. On imenova Ladislava Luenca, slavonskog bana, za upravnika (,gubernator) Hrvatske i Dalmacije i posla ga u ugroene krajeve, da im pre uspostavi autoritet maarske krune. Luenc stie u Zadar pred sam Boi, 23. decembra, i poe odmah spremanje vojnike akcije. Ve 4. januara poslali su ibenani u pomo maarskoj vojsci 50 svojih ljudi. Malo posle toga, prvih nedelja 1389., poao je Luenc sa svojim etama protiv bosanskih ljudi. Mi o tom pohodu nemamo bliih vesti; ali da nije zavrio povoljno po Maare vidi se najbolje po tom, to Tvrtkova vojska ostaje u Dalmaciji, dopire do samog Zadra i pali mu predgraa. U martu vojvoda Vlatko pred Spljetom daje pobednike poruke ugroenom gradu. Vojvoda Vlatko traio je, u stavu pobednika, da se Spljet im pre izjasni za priznanje Tvrtkove vrhovne vlasti i da mu uputi svoje poslanstvo. Videi da maarska pomo ne donosi potrebno olakanje, a da sam grad ne moe do veka primati udarce bosanskih eta, Spljet poe da se koleba. 24. marta 1389. sastalo se njihovo gradsko vee i izabralo, doista, dvojicu graana, Nikolu Sreu i Ivana Marina, kao svoje pretstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slino su uradili i ostali dalmatinski gradovi. Iz upustava, koja su data spljetskim zastupnicima vidi se oevidno njihovo kolebanje. Da se moe, oni bi nesumnjivo ostali verni maarskoj kruni. ak se pomalo nadaju, da bi, jo uvek, mogli od samog Tvrtka dobiti neki rok, u kome bi im se dala prilika, da se jo jedared obrate kralju Sigismundu za pomo ili da bi dobili mogunost, da mu se opravdaju i izbegnu prekoru izdajstva. Posle toga roka, njihova bi savest bila mirna i oni bi, bez muke, mogli pristati da postanu Tvrtkovi podanici, istina sa pretpostavkom, da to uine i ostali dalmatinski gradovi i da im kralj potvrdi stare povlastice. Kralj Tvrtko se pokazao vrlo predusretljiv. Oevidno u elji, da ne izgleda prost otima i

da prema ljudima, koje misli dobiti za podanike ne bude gori od starih vladara, on je pristao da im odobri traene rokove. inilo mu se, da se ljudi zadobijaju i ljubavlju isto toliko, koliko i snagom. Spljetu je bio ostavljen poslednji rok za predaju 15. jun; a Tvrtko je pristao ak i na to da Dioklecijanov grad bude poslednje od dalmatinskih mesta, koja dolaze pod njegovu vlast. U tom aktu bilo je koliko dravnike mudrosti, radi predusretljivosti, toliko isto i svesnosti svoje snage i uverenja, da krajnje reenje ne moe ispasti drukije. To je on i kazao spljetskim izaslanicima, ne ostavljajui nimalo sumnje o tom, da e, ne odgovore li svojoj obavezi, imati da raunaju sa njegovim ozbiljnim napadajima. Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Spljeani, posle dogovora sa ibenanima i Trogiranima, 19. maja poslae maarskom kralju svog naelnika Jakinca Malatestu i istog Nikolu Sreu, koji je bio kod Tvrtka, da ga obaveste o svemu i trae njegovu odluku. Isto su tako postupili i Trogirani. I jedni i drugi pourivali su reenje, jer je rok za odgovor bio vrlo kratak. Kralj Sigismund, prirodno, nije mogao da dade svoj pristanak, da se gradovi predaju Tvrtku. Obeavao je s toga skoru pomo i bolje izglede za budunost. Ali u kratkom roku od mesec dana on nije mogao organizovati ekspediciju i priskoiti u pomo gradovima, koje je ekala Tvrtkova osveta, ako prekre stvoreni sporazum. U Trogiru i Spljetu zavlada radi toga razumljiv strah. Trogirani uputie 23. maja jedno poslanstvo u Bosnu, koje je imalo da rastumai kralju njihov poloaj i da ga uverava kako Trogir ima najbolje namere. Oni su ak nudili kralju, da, za svaku sigurnost, poalje u njihov grad jednog oveka, koji bi bio njegov poverenik. Raunali su ak i s tim, da bi kralj mogao zatraiti i taoce od dalmatinskih gradova. Spljet se bio uplaio isto tako. Kad je proao 15. jun, a iz Maarske niti stizae pomo ni pouzdana poruka, Spljeani odluie, da veto diplomatiu oko Tvrtka. Da ispune obavezu nije im se jo dalo; ali im se isto tako nije dalo, ni da to priznaju. U neprilici, oni se prihvatie za onu taku ugovora, koja je govorila, da se Spljeani mogu predati poslednji. S tim uputama oni poslae u Bosnu 30. juna, Ivana Marina, molei kralja da ih ne dira dotle, dokle se i ostali gradovi ne pokore. Tvrtko bi vrlo verovatno istupio mnogo energinije u Dalmaciji da u taj mah nije dolo do velike ofanzive cara Murata protiv Srbije kneza Lazara. Turci su bili reeni na otsudnu bitku. To se videlo najbolje po tom to je vojsku vodio sam sultan. Tvrtko je pravilno shvatio da je turski napadaj na Srbiju posredno i napadaj na Bosnu i da ide za tim da skri slobodu bosanskih hriana. Kao dobar dravnik i ispravan saveznik on se odmah reio da pomogne Lazaru i uputio mu je u pomo s vojskom svog najboljeg vojvodu, Vlatka Vukovia, lanjskog pobednika Turaka kod Bilea. Uz tu vojsku pristao je i njegov saveznik Ivan Palina. Na Vidov-dan 1389. dolo je do bitke na Kosovu u kojoj su uestvovale i bosanske ete. Vlatko Vukovi se borio hrabro i verovao je ak da je pobeda na hrianskoj strani. Tako je s bojnog polja obavestio i svog gospodara. Njemu se to verovatno uinilo s toga, to je u borbi poginuo sam sultan i to su Turci posle borbe napustili Kosovo i Srbiju. Verujui da je ta vest tana Tvrtko je javio o hrianskoj pobedi u Trogir i u Firencu. I to je vrlo zanimljivo, on je svoje obavetenje o pobedi u Trogir poslao ne dan-dva posle primljene vesti, nego ak 1. avgusta. Kao ispravan saveznik Tvrtko iza Lazareve pogibije nije preduzimao nita u Srbiji, da pojaa svoj uticaj ili rairi svoje mee. U jednoj padovanskoj hronici nalazi se i ovo za Tvrtka prilino karakteristino kazivanje. Franjo Karara mlai, urak kneza Stepana Frankopana, koji je bio u vezama i prijateljstvu s kraljem Tvrtkom, bee 1388. god. izgubio svoju dravu Padovu. Dok je traio ko bi mu sve mogao pomoi da povrati izgubljeno mesto upozorio ga je knez Stepan na Tvrtka. Ovaj je bio ljut na milanskog vojvodu "jer je turskomu sultanu prodavao oruje u ono vrijeme, kad su Bosna i Srbija prolijevale krv svoju na Kosovu". Knez Stepan je upuivao Kararu, da svakako ide u Bosnu, kralju Tvrtku, "jer je gotovo siguran, da e mu taj pomoi na njegovu preporuku". Novi obrt stvari u Italiji odveo je Kararu na drugu stranu, uprav u asu kad se bee krenuo u Bosnu. Za ovo vreme, dok je bosanska vojska bila zauzeta borbom s Turcima, uspelo je maarskim ljudima i njihovim pristalicama, da osvoje Klis i potisnu mali broj bosanskih posada u Dalmaciji. Kad je svrena bitka na Kosovu i Tvrtko bio naisto s tim, da Turci ne misle prodirati dalje prema Bosni, Tvrtko je krajem avgusta opremio svoju vojsku u Dalmaciju, da nastavi poete borbe. Ta vojska

pree odmah u napadaj i krajem septembra doprla je ve do Zadra i tu popalila sve kue do pod njihove gradske kapije. Napade i pustoenja ponavljala je potom sve do duboku jesen. Na velike molbe Zadrana uputio im je sredinom novembra krki knez Ivan Frankopan jednu pomonu vojsku od 400 konjanika, a njoj se posle pridruilo i 200 Paana. Sa tom pomou i svojom vojskom izveli su Zadrani napadaj na Vranu. U dve ljute borbe, 22. i 24. novembra, Palina se sa svojim ljudima hrabro opirao i bio je i ranjen, ali nije mogao da savlada napadae. Tek u treoj bitci, 10. decembra, razbie Bosanci svoje protivnike, koji se "sramno" (turpiter) povukoe ispod Vrane. Pet dana iza toga bi povraen i Klis i tako uspostavljen i steeni raniji posed i ugled bosanskog kralja. Mletaka Republika obavetavala je maarski dvor o bosanskim uspesima, javljajui otvoreno, kako su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici da li e uopte moi odoleti Tvrtkovoj snazi. Tvrtko se, govorili su oni, opredelio potpuno za napuljski dvor i sad izjavljuje da sve radi u ime Ladislava, sina kralja Karla. Kad je Mletaka Republika dobila uverenje, da Sigismund u taj mah ne moe da zatiti dalmatinske gradove i svoj autoritet, ona je pokuala da sama dobije te gradove za sebe. Njihov senat reio je bio jo 29. aprila 1390., da jedan njihov naroiti izaslanik ispita raspoloenje duhova u Dalmaciji, pa da se potom pone akcija. Ali je taj njihov interes doao kasno. Dalmatinski gradovi lomili su se oko toga, da li da ostanu verni kralju kome su se obavezali ranije ili kralju koji im je bio blii i opasniji. Za dotle pasivne Mletke u ovoj dilemi nije se vie nalazilo mesta. Videvi da od maarske pomoi, posle toliko vremena, nema nita Dalmacija se bee odluila, da se pokori kralju Tvrtku i u maju uputila svoje poslanike u Bosnu, da tamo konano urede stvar. Svesna, da bi posle toga svaka njena akcija bila uzaludna, Mletaka Republika reava 26. maja da na toj strani obustavi svoju politiku akciju. Za to vreme Tvrtko je ivo radio da toliki napor zavri sa uspehom. Njegovi ljudi idu u Hrvatsku i Dalmaciju i vode poslednje pregovore. Mandator bosanskog kralja bili su krbavski knez uro i Tvrtkov hrvatski namesnik Ivan Horvat. Splitski graani uputie svoje poslanike u Bosnu, potpuno spremni da se pokore, ali pod asnim uslovima. Uputstvo izdano splitskim poslanicima za pregovore datirano je 8. maja. Kad su uli za tu splitsku odluku reie se ibenik, Bra i Hvar, a verovatno i Korula, da i oni urade tako. Jedino se dotle najpredusretljiviji Trogir poeo u poslednji as ustruavati, ali to nije trajalo dugo. Kad su Spliani izjavili svoju pokornost Tvrtku izdade im on 2. juna u Sutjesci povelju sa potvrdom svih njihovih dotadanjih prava i povlastica. U isti mah, dokrajujui njihove sukobe sa Klisom i Omiem, kralj je tano dao povui granice izmeu tih mesta, elei, kako kae, da se "nai verni Spliani obilato koriste naom milou". Splitski uspeh pokoleba i Trogirane, te i oni 8. juna izjavie Tvrtku pokornost. Iza Spliana dobie potvrdu svojih povlastica i ibenani, a za njima Braani, Hvarani i Korulani. Tvrtko je sa razlogom mogao biti ponosan na tolike uspehe i pohvaliti se njima svom mletakom susedu. Ova mu je 8. jula odgovorila, sigurno ne mnogo iskreno, kako je "vesela srca" primila njegove vesti i kako sauestvuje u njegovoj radosti. U trogirskim belekama javlja se 10. jula 1390. prvi put nova Tvrtkova titula kao "kralja Rake, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja". Sa tom titulom svog kralja die se 1. avgusta u zvaninoj splitskoj povelji o gradskim granicama i kraljevi izaslanici protovestijar Tripo Bua, krunski biskup Mihailo i Vlatko logofet. U Tvrtkovoj dravi nalazilo se celo staro hrvatsko podruje i cela obala Dalmacije, i to od Zrmanje do Kotora, sem Zadra i Dubrovnika. Bosanske vlasti uvele su brzo u nove oblasti svoj poreski red. Tako znamo, da je svaki lan plemena Prklji, na Zrmanji, plaao godinje po dukat na glavu. Na severu njegova je oblast dopirala do Save i Une, na istoku do Drine, Lima i Morae. Bosanska drava nije nikad imala veeg opsega ni veeg znaaja. U ovaj mah ona je bila najmonija slovenska drava na Balkanu, a iza Turske svakako i najsilnija. Koliki je bio znaaj i ugled Tvrtkov vidi se najbolje po njegovim vezama. Kad mu je umrla prva ena Doroteja on je nameravao da se oeni po drugi put erkom austrijskog vojvode Albrehta III, i ta je njegova namera bila lepo primljena na austriskom dvoru. Ta veza trebala je Tvrtku, da bi dobio jednu potporu vie u borbi protiv Sigismunda. Saoptavajui Mleanima taj brani sporazum i nudei im prijateljske usluge za uvrivanje njihovih veza sa austriskim dvorom Tvrtko im je

poruivao kako treba da se ve jednom opredele. U ovoj politikoj situaciji oni treba da znaju da su prijatelji jedne strane neprijatelji druge. Krajem avgusta 1390. bee doao u Sutjesku Andrea de Gvaldo, splitski nadbiskup, s molbom, da kralj ispuni elje i potvrdi stara prava njegova kaptola. Da bi pokazao svoju dobru volju prema uticajnom katolikom svetenstvu kralj je 30. avgusta primio pod svoju zatitu splitsku crkvu, odobrio joj sve stare posede i povlastice i ovlastio svog vojvodu, Pavla Kleia, da pomno uva interese crkve. Ali, usred tih planova, kralja Tvrtka je, u pedeset drugoj godini, zadesila nenadna smrt oko 17. marta 1391. Kao i u sluaju cara Duana, ova smrt je ne samo presekla jedan plodan ivot, nego je iz temelja potresla i ceo njihov dravni organizam. U oba sluaja veliki i skoro neslueni, polet njihovih drava bio je nerazdvojno vezan za njihove krupne linosti, pune iniciative i dravnike energije. Obojica su umrla ne na kraju snage, nego u njenom naponu, u asu kad su stvoreno delo imali da dograde i da urede. Ni jedan ni drugi nisu imali ni iz daleka njima slinog naslednika, da stvoreno delo prihvate i bar ouvaju. A i delo samo, stvoreno vrlo brzo srenim sticajem prilika, a ne prirodnim razvojem premaalo je snagu drave koje su ga nosile i premaalo okvir i karakter njihovog dotadanjeg ivota. Bosna je bila vie geografska nego politika dravna jedinica i njen razvitak iao je dotle po izvesnoj geografskoj gravitaciji do njenih prirodnih granica. Sa Tvrtkom ona je na se uzela veliku politiku ulogu, koja je bila van njene tradicije i s toga koliko nova toliko i opasna. Ali u tome ta je trebalo da se odri izmeu Duana i Tvrtka nema slinosti. Duan je, po karakteru svog dela, bio osvaja. Gospodar ne samo Srba, nego i Grka i Arbanasa. On sanja o osvajanju Carigrada. U njegovu oblast ule su zemlje, koje nisu imale nieg zajednikog sa srpskom prolou i naom rasom. Naroito je bio opasan elemenat grki. On je nepreporno bio kulturno jai od Srba, nacionalno svesniji i u dravnim poslovima sa vie tradicije i gipkiji. Nije se on dao lako priljubiti novoj srpskoj dravi, a jo se manje mogao podvui njenoj kulturi i organizaciji. Naprotiv. Srbi su jo uvek uili i primali od njih. Sve da Duan nije razbio svoju dravu na velike oblasti i od vlastele, naroito inovnike, napravio male dinaste; sve da nije usled velike ekstenzivnosti i slabih prometnih veza centralna vlast prirodno slabila, njegova drava bi stalno bolovala od prevelikog broja tueg elementa, koji je primila u sebe. ta su daleki Epir i Tesalija mogli doprineti za jaanje Srbije i kad su Srbi mogli dospeti da tamo razviju svoj uticaj? Tvrtkova koncepcija bila je, u koliko se to sa svima rezervama za Srednji Vek uopte moe rei nacionalnija i u mnogom stvarnija. Bosna je imala centralni poloaj u srpskohrvatskom narodu i bila je gotovo kao odreena, da obuhvati na oba krila oba naa plemena. Sve podruje Tvrtkove aktivnosti obuhvatalo je samo na nacionalni elemenat. Tvrtko je osetio taj geografski znaaj Bosne. On je uspeo, kako to rekosmo, i sticajem prilika, poneto noen samim dogaajima. Hrvati na zapadu nisu mogli da se nadaju uspehu radei samostalno i uvlaili su Tvrtka s poetka kao saveznika, da ga posle prime kao gospodara. Srbi posle 1371. god. nemaju centralne vladarske linosti i Tvrtko se javlja kao jedan od pretendenata i samo ne iz sopstvene iniciative, nego nateran od bezobzirnosti Nikole Altomanovia i kao saveznik kneza Lazara. Posle uspeha, prirodno, jaaju prohtevi i ire se izgledi. Oevidno je, da Tvrtkov plan ne bi bio mogu za ivota Duanova i Lajoeva. Ali to ne menja nita na znaaju Tvrtkovu. Naprotiv. To samo kazuje, da je bio ovek historiske perspektive i da je osetio svoje vreme. Kod njega je bilo nesumnjivih dravnikih sposobnosti. Kad mora on se bori, i to energino, ali je uvek sklon na mudar kompromis. U Srbiji se nee da pojavi kao osvaja i pobednik jednog dinaste, nego kao legitimni potomak jednog Nemanjia, da ukazujui na svoje pravo potedi osetljivost. S Lazarom ne samo da ne trai borbe, nego ak sklapa savez, i to u borbi protiv Sigismunda i protiv Turaka. Njegova strpljivost u postupanju s dalmatinskim gradovima daje nesumnjiva dokaza za njegov stav razboritog osmatraa, koji usred akcije zna da eka i dri meru i koji radi s planom i dosledno sa sigurnim oseanjem konanog ishoda.

13 Boj na Kosovu
Posle pobede na Marici Turci nisu odmah poeli sa pravim osvajanjima na Balkanu, nego su, uvrstivi svoje poloaje, stali da ire svoj uticaj i da stvaraju uporita za dalje napredovanje. U njihovom radu bilo je nesumnjivo izvesnog sistema. Oni nisu hteli da upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hrianski savez pre nego postanu sasvim sigurni, nego su se, za poetak, zadovoljavali tim da balkanski dinasti priznaju njihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na plaanje danka, kako bi poveali svoja finansiska sredstva. Tako oni nisu zauzeli Vukainovu oblast, nego su pristali da u njoj vlada kao kralj, Vukainov sin i naslednik Marko, najpopularniji junak nae narodne epske pesme. Marko je vladao junom srpskom Maedonijom sa seditem u Prilepu, tvrdom gradu, koji je imao i po prirodi poloaj vrlo pogodan za odbranu i od starina izgraivan kao najtvre mesto Pelagonije. U severnom delu Vukainove kraljevine imao je vlast mlai brat Markov Andrija, ija se zadubina na reci Treski, podignuta 1388/9. god., ouvala sve do danas. Vukainovi naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima, koji su se pourili da im, posle oeve pogibije, okrnje posede. Prizren su preoteli Balii, a Skoplje Vuk Brankovi. Otimanje oko Kostura postalo je ak i predmet epske pesme. Kao Marko priznali su tursku vlast i braa Dejanovii, Draga i Konstantin, sestrii cara Duana, koji su gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. ustendil, i u svom poturenom nazivu, jo uvek uva spomen na svog gospodara Konstantina. Narodna pesma, koja Konstantina zove "begom", valjda po tom to ga je zapamtila kao turskog gospodina, opeva njega i Marka kao ljude koji odravaju dobre susedske odnose. Trei srpski dinast na jugu, Toma Preljubovi, drao se u Epiru due vremena samo kao turski tienik. Od osamdesetih godina XIV veka Turci su postali aktivniji i agresivniji. Oni upadaju ak i u oblasti iznad are, a njihove se ete zaleu i u zapadne oblasti sve do blizu primorja, i to ne samo u Albaniji nego i u Humu. Ti upadi vreni su isprava sa malim odelenjima i nisu mogli imati osvajaki karakter. Izvoeni su radi pljake i s namerom da izazivaju nespokojstvo i strah. Ali vremenom ta zaletanja imaju izvidniki karakter i slue kao uvodne akcije za vee pokrete. Srpski letopisi, koji nastaju u ovom vreme, belee sve ee datume tih upada i sukoba, oseajui im iz dana u dan sve vei znaaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je god. 1380., kada je Crep Vukoslavi suzbio Turke na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ua Niave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin grad), da brani niavsku dolinu od njihova nasrtanja. U isto doba Turci su prodirali i prema Albaniji, poto su u junoj Maedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hrianski gospodari tih oblasti ili su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. U tim borbama naroito su bili aktivni lanovi dinastije Anu iz june Italije i drugi velikai poreklom iz Italije; koji su, pomagani delom od svojih zemljaka, odravali svoje ranije vladarske posede na istonoj obali Jadranskog Mora i u Grkoj, ili teili da ih proire, ili da dobiju nove. Od srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Bala Bali koji je uspeo da enidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je vodio duge borbe da bi dobio i Dra. Taj vrlo borbeni i nedovoljno razboriti ovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na vie strana. Videli smo da se sukobljavao sa Altomanoviem, kraljem Markom i Tvrtkom na srpskoj strani. Tako isto borio se i u Albaniji. Anujci su hteli da svakako dobiju Dra kao svoje staro uporite, a za Dra se otimao i Karlo Topija, najmoniji albanski dinasta. Bala je imao izvesnih trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u estim podvizima, koji nisu odgovarali njegovoj stvarnoj snazi. Turci su, videi ta trvenja, okrenuli svoje ete i na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Bala je 18. septembra izgubio glavu. Njegova udovica zatraila je potom mletaku zatitu i s tom pomoi odrala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu Mrki arkoviu, sestriu Dragaa Dejanovia. Iza toga Turci ponavljaju svoje upade u severne i severozapadne oblasti. God. 1386. Turci su osvojili Ni, glavno vorite na putevima od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera

im je bila da posedajui to mesto i kraj blie prate veze izmeu Srbije i Bugarske. Srpska vojska razbila je Turke kod Plonika, ali Ni nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i turske ete u Humu. Njihov nenadni i neobini upad izazvao je zaprepaenje i veliku pometnju; ljudi su, u strahu, beali sa stokom na dubrovako zemljite, prema moru. Dve godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali je, kao to smo ve pomenuli, kod Bilee pretrpela poraz. Porazi kod Plonika i Bilee naterali su emira Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i teko pogoeni porazom na Marici, Srbi su jo uvek pretstavljali glavnu vojniku silu Balkana. Nju je trebalo slomiti, da bi se moglo s uspehom raditi na daljem podvlaivanju Balkana. Turske pripreme za napadaj vrene su dugo i ve u februaru 1389. god. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji. Knez Lazar je stvorio sredite u Kruevcu, drei najbogatiji i najplodniji deo srpske drave, ceo sliv obe Morave. Ispred njega, prema Turcima, nalazilo se u srpskoj, njemu podreenoj vlasti Kosovo, koje je titilo Srbiju s juga. On se nadao, da e u savezu sa Bosnom i Bugarskom moi obezbediti svoje podruje od sudbine june srpske drave. S njim poinje povlaenje srpskog dravnog sredita prema severu, odnosno uzmicanje ispred novog neprijatelja. Knez Lazar ne nastavlja punu tradiciju nemanjiske Srbije. To pokazuje, najpre, njegova titula, koja nije ni carska ni kraljevska; zatim, ni ne pokuavanje s njegove strane, da pone jae delovanje prema junim granicama, na raun turskih vazala Mrnjavevia i Dejanovia; najposle, njegovo nevezanje ni za jedan od starih bilo politikih bilo crkveno-prosvetnih centara. Svejedno je, da li je on to inio to je hteo ili to sticajem prilika nije nita mogao da postigne u tim pravcima. injenica je, da s njim dolazi do historiskog izraza severna iznadkopaonika Srbija, ije je uee u naoj historiji bilo dotada oevidno manje aktivno od uea rako-kosovskog i metohisko-zetskog. Lazareva vladavina znai nov period u naoj prolosti, ma koliko se stari pisci trudili da je pretstave kao prirodni i u nekoliko ak i porodini nastavak nemanjiskog doba. To novo obeleeno je i stvaranjem sasvim nove prestonice, Kruevca, i itavog niza novih manastirsko-prosvetnih sredita, Ravanice, Gornjaka, Ljubostinje. Pred opasnou od Turaka, koja se javila u svoj ozbiljnosti, knez Lazar je potraio pomoi kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je dranje kralja Sigismunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, pritenjen od N. Altomanovia, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoeve smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu Sigismundovih protivnika. Imao je s toga razloga da se boji od njegove osvete. Da bi ga ublaio on mu je, preko svog zeta Nikole Gare, ponudio ponovo da mu postane vazal. Sigismund je to primio, ali do sklapanja ugovora nije dolo, jer je ve pre toga pala odluka na Kosovu. Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno, da se radi o velikoj i odlunoj borbi. To se videlo ve i po tom, to su na bojno polje krenula i oba vladara lino, knez Lazar i emir Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakupom. U Lazarevoj vojsci jedno krilo vodio je Vuk Brankovi, a drugo su sainjavali bosanski odredi pod zapovednitvom pobednika kod Bilee, vojvode Vlatka Vukovia. Sa Bosancima doli su u pomo Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski "krstai", pod vodstvom Ivana Paline, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstae vitezove Ivanovce. Srpski dinasti s juga nisu smeli da se u ovom odlunom asu opredele za Lazara, neto iz straha od ogromne turske snage, neto iz oskudica svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, a neto i iz sebinih interesa, ne uviajui da e slom Lazarev samo oteati i njihov poloaj. Konstantin Dejanovi je i ugostio tursku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomone ete. Ne znamo nita pouzdano o tom kako se u ovoj prilici drao kralj Marko. Odluna, legendarna, borba na Kosovu zbila se na Vidov-dan, u utorak, 15. juna 1389. Pojedinosti o celom toku bitke nisu nam, na alost, poznate. Ne znamo ak sasvim pouzdano ni to, kad je u stvari poginuo turski han, "sultan" Murat to bi nam znatno pomoglo da pravilnije rekonstruiemo tok borbe. Ni sami srpski izvori ne slau se meusobno. Najvaniji na pisac, Konstantin Filozof, kazuje, da su jednog srpskog plemia neki zavidnici oblagali knezu da e mu uiniti neveru. Da

pokae ko je vera taj plemi, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Milo, u zgodnom asu potrao je Turcima pretvarajui se, da hoe da se preda. Ovi mu poverovae i propustie ga. Kad je doao do sultana Milo je hrabro kidisao i sjurio ma u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi na stari spomeni, Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom poetku XV veka, saoptava da je Murat poginuo posle borbe. Narodno predanje, vrlo ivo i razgranato, razvilo je verziju da je Milo izvrio svoje delo pre poetka borbe. Iz drugih domaih izvora znamo, da on svoj podvig nije izvrio sam, nego da je imao i drutva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemia zaverenika, a narodna pesma dva Miloeva pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosania, dva inae historiski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milou historija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilovi ili Kobili, koje se od XVIII veka menja u Obili, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine XV veka. Turski izvori govore, meutim, o tom drukije. Da ne bi izgledali suvie lakoverni i da bi svom velikom vladaru pripisali i tu pobedu turski pisci, svi iz reda, prikazuju stvar tako, da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svretka. Ubijen je na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, kod je posmatrao ishod borbe, koja je ve bila odluena u tursku korist. O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz poetka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vukovi sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrianskoj pobedi. Dobro se dralo i krilo Vuka Brankovia. Pobedu u korist Turaka reio je Bajazit, brz i odluan i s toga prozvan Ilderim (munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Nije sigurno da li Muratovo tulbe na Kosovu pokazuje ba mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio poseen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovia i Vlatka Vukovia mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo pree, da pogubi brata Jakuba toboe za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga izlui kao takmaca, i da odmah potom krene kui, i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje osudilo je teko i nepravedno Vuka Brankovia, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporuivao veze sa Maarima, a od Turaka niti je to traio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuu izdaju na Kosovu, a nije mu htelo oprostiti to na Kosovu nije naao smrt i on uz tolike druge vitezove "kneza estitoga". Pogibija oba vladara, dotle neuvena u historiji Balkana, i injenica to Bajazit ak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj ak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hriana i primao estitke. Ni u dobro obavetenim Mlecima do kraja jula jo se nije znao pravi obraun borbe. Srbi su ga, meutim, osetili odmah. S Lazarem je izginuo cvet moravskih junaka; zemlja je ostala obezglavljena sa jednom enskom glavom na prestolu i sa jo nepunoletnom Lazarevom mukom decom. Osealo se da za ponovljeni turski, ili ma iji drugi, nalet ne bi bilo dovoljno otporne snage. Udar je bio i suvie teak i inilo se da cela zemlja strahovito krvari. Nijedan dogaaj nae historije, ni pre ni posle toga, nije ostavio tako dubok i trajan utisak kao ova kosovska katastrofa. Narod je u svoj dubini osetio njegov sudbonosni znaaj. Zgrada stare carevine skrhala se nepopravivo, i to ne samo to je protivnik bio fiziki jai, nego to smo mi bili moralno slabiji. U staroj i pozajmljenoj frazi ponavljalo se esto i na vie strana, da nas je zlo snalo zbog loih grehova. Malo je primera u historiji drugih naroda ja, priznajem, ne znam ni za jedan drugi sluaj da je u irokim, pravim, narodnim redovima jedan dogaaj bio saosean i zapamen tako ivo i neposredno. Narod je dobro usekao u pamet ne samo Kosovo, nego i sva druga mesta po njemu, koja behu posele vojske, i sva glavna lica iz akcije. I to je znao do pojedinosti ne na podruju stare Rake, nego po svima naim oblastima. Uneli smo ta predanja i meu Hrvate i meu Bugare.

Lazareva pogibija ve se onda, krajem XIV veka, shvatila kao svesna rtva da se ouva narodna i dravna sloboda i da poslui kao primer za docnija pokolenja. Nijedan na vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva ena spisitelj u naoj knjievnosti, monahinja Jefimija, ena despota Ugljee, izvezla mu je na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko prooseanu molitvu i priznanje za uinjenu rtvu. U drugoj pohvali, pisanoj krajem XIV ili na samom poetku XV veka, dola su do izraaja takva oseanja, kakva bi skoro potpuno odgovarala ideologiji XIX veka ili raspoloenjima novoromantiarskog nacionalistikog poetka naeg veka. Knez je, veli se, govorio pred borbu: "Bolja nam je u podvigu smrt nego li sa stidom ivot. Bolje nam je u borbi primiti smrt od maa, nego li dati plea neprijateljima naim. Mnogo smo iveli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalniki, da poivimo veno na nebesima". A njegovi su mu ljudi odgovarali: "Za otoastvo nae umreti neemo potedeti sebe... Umrimo, da svagda ivi budemo. Prinesimo sebe Bogu ivu rtvu... Ne potedimo ivot na, da ivopisan obraz posle ovog budemo drugima". Takva shvatanja ula su i u iroke narodne krugove. Naa narodna epska pesma nema nita pesniki lepe, svesrdnije oseano o etniki vie proieno nego to je ciklus o Kosovskoj pogibiji. Ilijada je znaajna po svom irokom epskom okviru i sa svojim herojskim linostima, koje su sline bogovima i koje esto bogovi i vode, ali je njen osnovni motiv otimaina, uvreeno samoljublje i prevara. UNibelunzima, jezivo mranim, polazna taka je osveta. U naem kosovskom ciklusu osnovni motiv je svesna rtva i vrenje dunosti prema otadbini. Kad je "carica" Milica, kae jedna pesma, uoi strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro brae ostavi bar jednoga, "sestri od zakletve", on joj dozvoljava da zaustavi koga hoe. Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavlja brau, najpre Boka Jugovia, pa redom ostale, sve do najmlaega, koji vodi careve jedeke, ona uje uvek jedan isti junaki odgovor: Idi, sestro, na bijelu kulu; Ne bih ti se junak povratio Ni careve jedeke pustio Da bih znao da bih poginuo. Idem, sejo, u Kosovo ravno Za krst asni krvcu proljevati I za vjeru s braom umrijeti! Tako shvataju svoju dunost svi iz reda. I Vasojevi Stevo, koji uri da ne odocni na borbu; i Vaistina, sluga Musia Stevana, koji nee da na njemu i njegovu gospodaru ostane kneeva kletva, da nije doao na Kosovo; i kneev sluga Goluban, koji dobija gospodarev blagoslov da ostane u Kruevcu, ali koji "svome srcu odoljet ne moe", nego ide tamo, u borbu, da se nae meu svom braom i junacima, kad se reava sudbina Srbije. Moralom tih junaka vaspitavali su se vekovima nai narataji; njim je, u svojim najcrnjim danima, iveo ceo narod. Kosovska etika bila je jedna vrsta nacionalnog evanelja. Ono, to je govorio Mustaj-Kadija iz Gorskog Vijenca na adresu Srba: "Krstu slui, a Miloem ivi", bilo je sasvim tano. Koliko je umetniki bio jo uvek iv i snaan delotvoran uticaj kosovske legende sve do naih dana najbolji su dokaz, pored mnogih drugih dela, Metroviev Kosovski hram, Vojinovieva Smrt majke Jugovia, Rakiev Gazi Mestan. Meutim, iako su svetenstvo i ve tada moda izvesni elementi u narodu osetili sav zamaaj kosovske katastrofe, feudalna gospoda tadanje Srbije nisu iz tog sluaja nita nauila. Ona su i dalje gledala prvenstveno svoje interese i rukovodila se lokalnim i sebinim motivima. Mnogi su od njih teili da sebe ojaaju na raun celine ili suseda, ugroenog od neprijatelja, ugroze i oni sami. To je opta pojava i u Srbiji i u celom njenom susedstvu na Balkanu i Evropi. Feudalizam sa svojim tajnim i javnim revoltom protiv jake usredsreene vlasti; sa svojim sebinim prohtevima koji su s jedne strane bili upereni protiv vladara i njihovih organa, a s druge protiv radnog teakog sveta,

koje su, kao podanike, teko pritiskali; sa svojim estim ratovanjima, koja su troila snagu zemlje i fiziki i privredno; utirao je put turskom osvajanju, kome je najposle i sam pao kao rtva. Da je na narod u ono vreme silnog turskog poleta pokazao i vie povezanosti i vie razumevanja za nesumnjivu potrebu jedne vrste zajednice njegov bi poloaj bio vrlo teak i vodio bi borbu sa vrlo mnogo opasnosti; ovako, rascepkan u vie drava, a i u tim samim dravama rastoen u vie jedinica, esto ljuto zavaenih, on je sa vrlo malo zaustavljanja iao u otvorenu propast.

ETVRTI PERIOD 1 Srbi izmeu Turaka i Maara

Srpsku katastrofu iskoristili su prvi Maari. Kralj Sigismund, koji je itav ivot proveo u borbi i smelim podvizima, bio je vie vitez avanturista nego dravnik sa dalekim pogledom. On je bio kivan na kneza Lazara i kralja Tvrtka to su pomagali njegove hrvatske buntovnike i njegovog protivkandidata Ladislava Napuljskog, i, premda je, pred kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviu pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak, sasvim neviteki, udario jo u jesen 1389. god. na Lazarevu udovicu, razboritu kneginju Milicu. Kao da je iao na nekakav teak i slavan pohod on se sam stavio na elo vojske. Prodro je duboko, sve do srca umadije, u Gruu, gde je osvojio gradove Bora i estin. Hvalio se ak potom, u jednoj povelji od 31. marta 1390, kako je te gradove u obezglavljenoj zemlji "pobedniki" dobio. Kneginja Milica drala je jedno vreme, da se pred opasnostima koje joj prete nee moi ni odrati sa decom u Srbiji, pa je za svaki sluaj zamolila Dubrovnik za utoite, koje su joj oni odobrili. Bajazit, koji je brzo uspeo da se uvrsti na prestolu, nije vie vojniki napadao na Srbiju i bio je voljan da s njom sklopi mir. Ljudima oko kneginje Milice, ogorenim na Maare, inilo se, da se s Turcima lake nagoditi nego s njima i da je opasnost od Turaka manje neposredna. Izmeu tadanje Srbije i Turske postojalo je nekoliko hrianskih vazalnih dravica, koje su Turci tolerisali i koje bi, ako primi slian odnos, sluile Srbiji ujedno i kao neka vrsta grudobrana. Prema Maarskoj bila je Srbija prva na udaru i potpuno izloena. Karakteristino je za Srbiju da je, i pored te opasnosti, primila sporazum s Turcima. Za tu politiku nisu, istina, bili svi srpski dravnici. Vuk Brankovi je bio pre za sporazum sa Maarima. Srbija je primila na sebe vazalske obaveze prema Turskoj. Priznala je vrhovnu vlast turskog emira, obeala mu davanje pomone vojske za sluaj ratovanja, obavezala se da srpski prinevi Stevan i Vuk, dolaze na sultanov dvor i Milica je, uz to, morala dati i svoju najmlau erku Oliveru u sultanov harem. Sem toga, u izvesne srpske gradove uoe turske ete. Na Dunavu ak posedoe Turci, uz Srbe, dobro utvreni grad Golubac, da bi iz njega mogli neposrednije kontrolisati kretanja Maara. S turskom pomou Srbi su potpuno oistili zemlju od maarskih eta i za izvesno vreme, to se kae, dahnuli duom. Kosovska katastrofa oseala se u zemlji. Strah od Turaka i njihove snage prodro je duboko i ljudi su primili novo stanje neto zbog njih, a neto i zbog velikih rtava koje je podnela Lazareva porodica za spas zemlje. Kao Srbija primila je iste obaveze prema Bajazitu i Vizantija, koju nije zadesila tako teka nesrea, ali u kojoj je 1390. god. voen graanski rat oko prestola. Od monijih velikaa Srbije Lazareva vremena behu ostali na ivotu Vuk Brankovi i ura Bali. Vuk se, koliko znamo, nije slagao sa antimaarskom politikom ni pre ni posle Kosova, ali nemamo nikakva dokaza, da je ma ta preduzimao protiv svoje tate, kneginje Milice. U optoj potitenosti posle Kosova i posle stvaranja novog stanja sa Turcima on se nije oseao dovoljno siguran u svojoj kosovskoj oblasti i obratio se Dubrovanima s molbom, da moe u njihovom gradu skloniti svoje imanje i nai, u sluaju potrebe, i sklonite za sebe i svoju porodicu. Dubrovani su prema njemu imali izuzetnih obzira zato, to se u Vukovoj oblasti nalazilo nekoliko vanih rudarskih mesta i to

je preko Kosova vodio glavni put za njihove trgovake karavane. S toga su mu 9. maja 1390. god. obeali sauvati, kao depozit, njegovo blago i njega i porodicu mu "ako bi dolo do togai vr m na, nja bog a dai, t r n " zmo gospodin Vlk drati z mlh srpsk" , n" ga iden" " gri ili T" rci ili tko ini." Mora da se Vuk bio neto mnogo zamerio protivnicima, kad su Dubrovani, svakako po njegovoj molbi, naglasili da ga nee dati ni onda, kad bi se to izriito trailo od njihova grada, ili kad bi ak "dola n koga sila na grad na". U najgorem sluaju oni bi otpratili Vuka i njegovu prorodicu tamo gde bi on kazao. Pristajali su ak i na to, to inae nisu nikad nikom uinili ni pre ni posle toga, da Vuk na njihovom podruju podigne ak i pravoslavnu crkvu. U zimu 1391. Vuk je morao ustupiti Turcima najvei grad svoje oblasti, bogato Skoplje, u koje su Turci od 6. januara 1392. poeli uvoditi svoje ljude. Sem toga priznao je tursku vrhovnu vlast, pristao na plaanje danka, i, kao kneginja Milica, morao je pustiti turske ete u svoje glavne gradove Zvean, Novi Pazar, i u rudnik Gluhavicu. On sam veli, primajui obaveze da za Hilandar plaa danak Turcima, da se "priloio velikom gospodinu caru Bajazitu". Za prvog turskog namesnika u Skoplju bi postavljen proslavljeni Muratov vojskovoa paa Jigitbeg ili Paait, koji je sa Evrenos-begom vodio prethodnice turske vojske na Kosovo. On je na tom mestu ostao do 1413. god. i imao je mona uticaja na razvoj dogaaja na Balkanu. U Skoplju je podigao neveliku damiju, koja i danas postoji i nosi njegovo ime. Od njegova dolaska Skoplje ostaje stalno u turskim rukama. Iz njega su oni, kao iz vrlo vanog saobraajnog sredita, budno pratili sve dogaaje u Srbiji, Bugarskoj i Bosni, utiui na njih dosta esto vojnikim zaletima i raznim porukama i pretnjama. Turski zamah oseao se na sve strane. Njihovu vrhovnu vlast priznavali su Bugari i Vlasi. U maju 1391. uzeli su i Solun. Drali su tako sve vanije strateke take Balkana i pokazivali jasno, da se na steenim poloajima ne misle zaustaviti. Na carigradski presto doao je, 1391., posle smrti cara Jovana, car Manojlo, bivi namesnik solunski, koji se bee oenio Jelenom, erkom Konstantina Dejanovia. On je odravao veze sa svojim tastom, ali one nisu imale nikakva politikog znaaja. Konstantin je bio turski vazal, najblii na domaku, stalno pred oima Jedrena, i nije mogao apsolutno nita preduzeti. Jedva je neto vie mogunosti za slobodnije poteze imao i njegov zet, na koga su Turci stalno pazili. Turci su prodirali i prema zapadu. Njihove ete zaletale su se i pre toga do Drine i Neretve, a posle i prema Zeti. ura Stracimirovi Bali, paenog Vuka Brankovia, traio je na sve strane saveznike i pomo. Obraao se 1391. god. ak i papi Bonifaciju IX, imenujui rimsku crkvu kao svog naslednika, ako bi umro bez mukog potomstva. Nekim sluajem ili unapred spremljenom zamkom dopao je ura idue godine u tursko ropstvo i nije ga se mogao osloboditi sve dok nije predao sultanu svoje gradove Skadar i Drivast i pristanite Sv. Sra. U ovo isto vreme postali su turski vazali i mnogi albanski plemii i dinasti. Drugi, zazirui od Turaka, ulazili su u veze sa Mleanima i predavali njima svoje gradove. Tako su 1393. god. uradili braa Dukaani, predavi Mletakoj Republici grad Lje. Hrianske dravice na Balkanu bile su toliko oslabljene, da apsolutno nisu bile sposobne za ozbiljan otpor. Vizantija je bila preseena i carigradski gospodar jedva je imao pod svojom vlau nekoliko srezova. Bugarska i Srbija behu skoro prebijene. Bosna, jo dojue drava velikog obima, pala je posle Tvrtkove smrti na dravu treeg reda i povukla se ponovo u svoju pasivnu ulogu. Druge, jo manje dravice i oblasti, nisu imale skoro nikakva veeg politikog znaaja. Ko je onda mogao da preuzme odbranu Balkana od Turaka? U obzir su mogle doi samo dve sile: Mletaka Republika i Maarska. Mletaka Republika nije imala nikakve kopnene snage, a bez nje je svaka druga borba sa Turcima bila bezizgledna. Ostajala je, dakle, samo Maarska. Kralj Sigismund je bio neustraiv borac, i vrlo aktivan; ali, na nesreu, bio je zapleten na vie strana, kretao vie preduzea, i s toga nije dospevao da nijedno dovri potpuno i organizuje konano. On je rano video opasnost od Turaka, koji su se ve od 1390. god. javljali na njegovim granicama i preduzimao je dosta mera, ali u te mere nije uneo pravog sistema, niti ih je izvodio dosledno i postojano. Njegova je politika ila za tim, da preostale balkanske drave vee za Ugarsku. Tako je ivo nastojao da u Bosni povrati izgubljene pozicije i pokvari Tvrtkovo delo, a u Vlakoj, Srbiji i Bugarskoj da silom ili milom utie na njihove gospodare. On je verovao da je njegova snaga i sama dovoljna da suzbije Turke i s toga

nije mnogo polagao da balkanske hriane veom predusretljivou okupi oko sebe. Njegov postupak prema Srbiji i posle prema Bosni stekao mu je mnogo neprijatelja i ve tada ljudi su na nekim stranama poeli premiljati da je za srpske interese celishodnije nagoditi se s Turcima nego ii s Maarima. U leto 1392. poeo je kralj Sigismund borbu protiv Turaka na srpskom zemljitu, ali bez srpske saradnje. Razbivi Turke kod Branieva on je prodro sve do drela na istoku, a povratio je Mavu na zapadu. Emir Bajazit bio je zauzet borbama u Maloj Aziji i nije mogao na vreme spreiti tu ofanzivu, a sami Srbi sa turskim posadama nisu bili za to dovoljni. Posle maarskih uspeha on se odmah idue godine reio na odluniju akciju na severnim granicama svoje drave, da bi suzbio maarski uticaj i mogunost okupljanja severnih i severozapadnih balkanskih drava oko Maarske. Prvi napad upravio je protiv Bugarske, po svoj prilici s toga to je njen vladar poeo kakve veze sa Sigismundom. U julu 1393. palo je Trnovo i srueno je juno Bugarsko Carstvo. Sam car Jovan iman bio je zarobljen i u ropstvu je i umro, a protiv ostalih Bugara, naroito boljara, Turci su preduzeli otre i svirepe mere, hotei da njihovim primerom zastrae druge. Dobar deo Bugara, naroito njihovih intelektualnih svetenika, prebeglo je tada u Srbiju. Meu njima su se nalazila i dva dobra pisca, Konstantin Kosteniki, zvani Filozof, i Grigorije Camblak. Kralj Sigismund nije preduzeo nita ozbiljnije, da bi spreio katastrofu Bugarske. U ovo vreme njegov je glavni interes bio posveen Bosni. Tvrtka je tamo nasledio njegov sinovac Dabia, ovek bez vee vrednosti i autoriteta. Od prvog dana i u susedstvu i u Bosni znalo se, da on nije dorastao teretu koji je primio i da e pod njim popustiti. Oprezni Dubrovani, koji su pazili dobro na svaki svoj korak, odmah su stali raditi protiv njega i reili su se ak, da, bez kraljeva znanja, ponu neposredne pregovore sa susednim vojvodama o ustupanju izvesnih delova bosanskog podruja. Tako su ve 15. aprila 1391., mesec dana posle Tvrtkove smrti, "dobili" od brae Sankovia, susedne vlastele, konavosku upu. Gde bi Sankovii tako neto smeli uiniti za Tvrtkova ivota, i gde bi Dubrovani smeli to primiti! Takav postupak, pod jo sveim utiscima Tvrtkovih nastojanja, izazvao je u Bosni veliko nezadovoljstvo. Dve verne vojvode umrlog kralja, uveni Vlatko Vukovi i knez Pavle Radenovi, upadoe krajem 1391. god. u oblast brae Sankovia, pa njih prognae, a oblast im podelie meu sobom. Imali su sigurno za to i kraljev pristanak. Samo ovaj sluaj nije ipak izmenio opti proces u zemlji. Sankovii su radili brzo i nesmotreno, i u brzini su otili suvie daleko. Ali, kraj slabog kralja izbili su drugi Sankovii, malo oprezniji, ali moniji i sposobniji. Kao u Duanovoj Srbiji, i u Bosni je pojedina vlastela drala u svom posedu vrlo prostrane oblasti. Oblast Radenovia hvatala je od Vrhbosne, preko Romanije, do Drine, a odatle, posle pobede nad Sankoviima, dopire do Konavlja. Vlatko Vukovi imao je humsku oblast, koju e god. 1392. naslediti njegov sinovac Sandalj Hrani. Kraj izmeu Cetine i Neretve drali su Radivojevii, od kojih je ura postao zet Dabiin. Hrvoje Vuki gospodario je u zapadnoj Bosni od Lave do Vrbasa i do same Dinare. Prava kraljeva zemlja, u sredinjoj Bosni, bila je stvarno manja od njihove; i kad na presto doe ovek kao Dabia, slab i neugledan, onda je sasvim prirodno, da ovi moni gospodari postaju prave dinaste i da vode politiku esto potpuno na svoju ruku i s obzirom prvenstveno na sebe. Posle Tvrtka kraljevi se odravaju ili tuom pomou ili tako, to lavriraju izmeu pojedinih velikaa; im se stvori savez ovih monih feudalaca protiv njih oni postaju potpuno onemogueni. Rastrojavanje Bosne ide sublizu na isti nain kao i u Srbiji, samo s tom razlikom to se kraljevska prividno centralna vlast odravala celo vreme do pada drave pod Turke. Dabiu su iz poetka pomagale vojvode njegova strica. Kad su u zimu 1391/2. god. provalili Turci "naprasito" u Bosnu, Dabia je uspeo da ih suzbije i razbije. Tom prilikom istakao se naroito vojvoda Hrvoje. Malo pre toga, u julu 1391., Hrvoje i njegov brat Vuk behu dobili od kralja Ladislava naziv hrvatsko-dalmatinskih banova. Tako je, od samog poetka Dabiine vlade, skoio ugled i znaaj porodice Hrvatinia u velikoj meri. Ban Vuk je i vrio u Dalmaciji bansku vlast i imao je lepih uspeha. Kraljev poloaj pogorao se tek od 1393. god., kad se protiv njega digao Sigismund. Posle onih uspeha protiv Turaka Sigismund je zatraio od Dabie da obnovi dune obaveze prema maarskoj kruni, koje je Tvrtko bio prekinuo. Izmeu njih su, izgleda, naroito

posredovali sveteniki krugovi, jer je kao mesto za line pregovore bilo izabrano akovo, gde se nalazilo sedite bosanskog biskupa. Do sastanka je dolo u julu 1393. Rezultat pregovora bio je ovaj: Dabia je priznao kao vrhovnog kralja Bosne Sigismunda, a ovaj je pristao da Dabia ostane na bosanskom prestolu dok je iv, ali da potom bosanska kruna pripada Sigismundu. Prema duhu tog sporazuma, Dabia se odrekao daljeg pomaganja kraljevih protivnika u Dalmaciji i Hrvatskoj. U strahu od Turaka s jedne i od Sigismunda s druge strane, Dabia se reio za sporazum s Maarima; u akovu bi drukije, nehriansko reenje, bilo, u ostalom, i nemogue. Dabia nije imao neposrednih naslednika da bi radio za njih, a nije imao ni dovoljno linog stava da od Sigismundovih zahteva spase bosansku krunu za nekog drugog lana dinastije. U tom ugovoru bilo je i jo neto to je pokazivalo kraljevu slabost. Sigismund je traio da pored Dabie sporazum prime i glavne bosanske vojvode, a od tih vojvoda zahtevao je obavezu da nee pomagati svom kralju, ako bi se on odmetnuo od Maara, a i oni sami da nee dizati svog oruja protiv maarske krune. Opozicija protiv akovakog Ugovora bila je velika. Svi su osetili da se njim rui Tvrtkova politika i sve to je on postigao. Opoziciju je vodio, u glavnom, Ivani Horvat, koji se odmetnuo od kralja i u Omiu stvorio svoje glavno uporite. U leto 1394. dolo je do prave borbe. Braa Horvati morali su napustiti Omi i Dalmaciju. Sklonili su se u severnu Bosnu, u tvrdi grad Dobor. Zbunjeni, gradovi Trogir i Split reie, da u svojim aktima ne spominju vie ime nijednog kralja ne znajui ko e ostati stvarni gospodar. Obaveten o tom krenuo je kralj Sigismund lino u Bosnu, da kazni odmetnike i raisti stvari. Braa Horvati ne smedoe doekati maarsku vojsku, nego pobegoe. Sigismund zauze tvrdi Dobor i dade ga razruiti. Horvate je posle dobio izdajom u ruke, pa je Ivana dao svirepo kazniti. Iako je i Dabia bio ustao protiv Horvata Sigismund je nalazio, da to nije bilo dovoljno energino i moda dovoljno iskreno. Dabia je, uz to, nastavljao preko bana Vuka uvrivanje bosanskog uticaja u Primorju. Uao je bio u veze ak i sa Zadrom, a Lastovo je priznalo njegovu vlast. Sigismundu se sad uinilo da je dolo vreme jasnog obrauna. Bosna ima da se vrati u predtvrtkovski stav i granice i da se Dabia odree cele Hrvatske i Dalmacije. Ovaj je to i uinio. Ban Vuk pokuao je da se s vojskom odupre Maarima, ali je bio potuen. Tako je tri godine posle Tvrtkove smrti njegovo delo bilo potpuno srueno; od velike koncepcije jedne srpskohrvatske drave ostalo je samo bosansko truplo, ali i ono okljatreno i lieno potpuno svake inicijative. Sam Dabia, dugo boleljiv, nije ostao dugo na vlasti. Umro je 7. septembra 1395. u Sutjesci. Svrivi poslove u Bosni, Sigismund se vratio turskom pitanju. Emir Bajazit, poto je pokorio junu Bugarsku, umea se i u vlake odnose. Nezadovoljni vlaki boljari pozvae Turke protiv svog gospodara Mire i Bajazit im se odazva. Prognati Mira prie Sigismundu i ovaj pristade da ga pomae i povrati na vlast, da ga ne bi Turci opasali i s te strane. Bajazit poe lino u Vlaku, s velikom vojskom, da sprei njihove namere. U njegovoj vojsci nalazili su se i srpski vazali Stevan Lazarevi, Konstantin Dejanovi i kralj Marko, odnosno u narodu bolje poznati Kraljevi Marko. Savremenik tih dogaaja, Konstantin Filozof, saoptava, kako je Marko nerado iao u tu borbu protiv hriana i kako je kazao Dejanoviu: "Govorim i molim Gospoda da bude pomonik hrianima, pa makar ja prvi da budem meu mrtvima u toj borbi." Ta mu se elja ispunila. U borbi na Rovinama, 17. maja 1395., poginuli su i on i Dejanovi. U narodnom predanju zapamtilo se, da je na najpopularniji junak srpske narodne poezije zavrio ivot na Urvini planini, to je ista metateza od Rovina. Ovo prianje Konstantina Filozofa kazuje reito, da se ve tada kod naih ljudi razvilo oseanje da ne bi trebalo sluiti turskom osvajau protiv hrianskih drugova. Makar i ne bile one rei Markove sasvim autentine, u ta ne vidimo razloga da bi trebalo sumnjati, one su ipak veoma karakteristine. Konstantin Filozof je Bugarin, govori i pie o srpskim voama u asu kad Turci napadaju Vlahe. Ta hrianska solidarnost nije ve sada ista sentimentalnost. Nikad veze meu balkanskim hrianskim voama i intelektualnim licima nisu bile sa vie uzajamnog saoseanja kao tada, niti je lini promet bio neposredniji i ivlji. Grki pisci sa vie razumevanja i sa manje oholog stava piu o drugim Balkancima; Vlasi potpuno primaju nae ljude i nau kulturu; a Bugari u Srbiji

gledaju s ljubavlju svoju novu otadbinu. Konstantin i Camblak ne bi o nama mogli pisati drukije nego da su roeni Srbi. To se odrava i u politici. Stav Maara prema Srbiji bio je sve pre nego stav koji bi ulivao poverenje, pa ako su izvesni Srbi ipak traili veza s njima i u njima gledali budue saveznike to je dolazilo prvenstveno iz te solidarnosti. U Turcima se gledao i neprijatelj drave i neprijatelj vere, "Agarjanin", "vrag bezakoni i mrski", "bezboni Izmailit", "zmaj i supostat boanstvenih crkava", kako govore savremeni pisci. Moda bi bilo politiki mudrije ne izazivati njihov gnev, nego se pomiriti sa stvorenim stanjem i vriti primljene obaveze, kao to su i inili tadanji nai dinasti, i kao to su i tad i kasnije preporuivali mnogi dravnici. Bujica turska bila je toliko snana da joj se moglo teko odoleti. Ali, narodni instikt bio je protiv toga. On je, u tradiciji svoje slobodoljubivosti, traio borbu i u borbi naslon i na ostale hrianske sapatnike. Oseajui to, Konstantin Filozof je, piui biografiju Stevana Lazarevia i pominjui uestvovanje na strani Turaka njegovo i njegovih savremenika, smatrao za potrebno da naroito naglasi kako se to moralo initi "ne sa voljom, nego po nudi." Narodni epski pevai stvorili su od Kraljevia Marka najpopularniju linost. O njemu pevaju svi Juni Sloveni, ali Srbi ponajvie. I to sa mnogo simpatija i ak oduevljenja. Zato je ba on, sa dalekog juga, stekao toliki glas, nije danas lako odgovoriti sa sigurnou. O njegovom ivotu i njegovoj vladavini od 1371-1395. god. ne znamo skoro nita. Ouvano nam je samo nekoliko komada njegova novca i nekoliko zapisa iz njegova vremena. Znamo da u braku nije bio mnogo zadovoljan i da je svoju enu Jelenu, ker barskog gospodara Hlapena, vraao ocu i uzimao natrag. U njegovoj prestonici Prilepu, u Arhanelovoj crkvi, ouvana je njegova freska, koja ga pretstavlja kao lepa oveka, s dugom tamnosmeom bradom u krutom vladarskom stavu, s krunom na glavi, neobina za onu sliku kakvu smo u mati stvorili o njemu na osnovu narodnih pesama. Sem njegove zadubine u Prilepu ouvan je sve do danas, sa lepim freskama, i njegov manastir blizu sela Suice kod Skoplja. Posle oeve pogibije na nj su se digli mnogi susedi i oteli su mu dobar deo naslea. Balii su mu uzeli Prizren i Kostur, a Vuk Brankovi Skoplje. ta je moglo doprineti da ba on postane na nacionalni junak, sa svima naim manama i vrlinama? Kae se, da je imao dobre dvorske guslare. Moda. Ali guslara, verovatno dobrih i darovitih, imala je i druga naa vlastela, pa ipak nije stekla takvu slavu. Od njegovih pravih, istoriskih, savremenika, kao to behu Konstantin Dejanovi, ura Bali, Vuk Brankovi, Stevan Musi, Vlatko Vukovi i toliki drugi, jedva je, sa jednom-dve pesme, pomenut i opevan poneki od njih, a mnogi su drugi potonuli u potpun zaborav. O Marku se, meutim, pevalo i docnije; za njegovo ime vezani su mnogi motivi i historiski, i legendarni, i isto prialaki; njemu su pripisivana i dela drugih junaka. Tu i toliku popularnost stekao je Marko, po naem miljenju, na taj nain, to je u ono teko i pometeno doba od pojave Turaka i sloma nae carevine na jugu, kao dobar junak i vitez, istio zemlju od nasilja i titio narod od zulumara i svojoj zemlji utedeo mnoge nevolje. Mnoge narodne pesme ba ga naroito slave u tom pogledu. Ali ni njemu nije narod utedeo prekor da je bio "turski udvorica", kako mu je priznavao mnoge zasluge. A kao teku oevu kletvu, koja ga je, po narodnom verovanju, i stigla, peva je za nj kazao: Ti nemao groba ni poroda, I da bi ti dua ne ispala Dok turskoga cara ne dvorio! Markovoj brai, Andrijau i Dmitru, Bajazit nije dao da naslede njegovu oblast. Ne znamo zato je tako postupio; t. j. da li je odluka bila naelna, da ne daje oblasti nego samo neposrednim naslednicima, ili su mu se bili zamerili bilo sam Marko ili njegov braa. Markova oblast, kao i zemlje Konstantina Dejanovia, postadoe isto tursko podruje. Dubrovani su zabeleili, da su Andreja i Dmitar doli u njihov grad "in grandissima et extrema poverta" i da su njihovim posredovanjem "nali hleba u Maarskoj". Upada u oi, da se nisu obratili Bosancima, kad Stevanu Lazareviu nisu hteli ili nisu smeli da odu. Narodno predanje inae pominje Andriju u vezi sa Sarajevom i Bosnom. Dimitrije se pominje u slubi kralja Sigismunda sve do 1407. god. Bio je postao upan Zarandske upanije i kastelan grada Vilagoa.

Turci su, pomagani od srpskih odeljenja, upadali 1395. i 1396. god. ne samo u Vlaku, nego i u tamiku i kraovsku upaniju, gde su harali i palili. Kralju Sigismundu postalo je jasno, da mora preduzeti neto krupnije, da bi odagnao neprijatelja iz neposredne blizine maarskih granica. Usred tih njegovih briga i planova stie mu vest o smrti kralja Dabie. On je odmah krenuo u Srem, da bi iskoristio svoje pravo steeno akovakim Ugovorom. Ali izgleda da sa sobom nije vodio vee vojske. Meu bosanskim velikaima bi donesena odluka, da se na presto popne kraljeva udovica Jelena, makar privremeno, da bi se samo izbegao dolazak Maara. Sigismund je nalazio, da proglaenje Dabiine udovice ne krnji njegovo pravo, poto je ona ena, a njena funkcija verovatno privremena. Sem toga, on je i suvie bio zauzet planovima protiv Turaka, da bi u ovaj mah tom pitanju, koje ga nije pogaalo otvoreno, pridavao vei znaaj. Tako je bosansko pitanje bilo obraeno, a Jelena, kao prva ena prava vladarka u naim zemljama, ostade na prestolu. Zavedeni od V. Klajia izvesni nai historiari zvali su Kraljicu Jelenu pogreno jo i Gruba. Da Jelena i Gruba nisu isto lice vidi se jasno iz pisma kraljice Grube, pisanog 1399. god., u kom, meu ostalim, govori i to, kako je zdravo "dokoli nam e zdravo gospodin kral". Kralj Sigismund je oseao, da bi protiv velike turske sile, koja je na bojitima operisala sa dotle neobino brojnim borbenim masama, trebalo krenuti isto tako impozantnu hriansku snagu. On je s toga radio na tom, da se, u tradiciji prolih borbi, organizuje pravi krstaki pohod protiv Turaka, koji bi ih prosto, u snanom zaletu, proterao iz Evrope, jer Bajazit je bio energian i nezaustavljiv. Kad su maarski poslanici, prialo se, protestvovali kod njega, to je Turska, bez prava, unitila Bugarsku, on im je, u svom atoru, pokazao na gomile oruja i odgovorio im, da on svoje pravo osniva na tom. Odziv na kraljeve pozive nije bio mali. Sin burgundskog vojvode Filipa Smelog, an de Never, dovede oko 6.000 ratnika. Pohodu se, uz njih i Maare pridruilo i neto Nemaca, Poljaka i ak Engleza. Poneseni oduevljenjem, a bez dovoljnog iskustva u borbi s Turcima, ovi ratnici su izgledali sami sebi neodoljivi i govorili su o tom da gone Turke ne samo do Bosfora, nego i da idu ak do Jerusalima. Vojska je pola u Bugarsku, Dunavom. Jedna savremena nemaka pesma Petra iz Geca kazuje, da se ekspedicija, prolazei pored srpskog zemljita i stupajui u putu na nj, oseala kao u neprijateljskoj zemlji, jer ih Srbi, oevidno, prema naredbi, a i zbog njihove nedisciplinovanosti i pljake, nisu predusretali prijateljski. U Vidinu krstaima se predao car Stracimir, koji je drao u svojoj vlasti severozapadnu Bugarsku, a u Bugarskoj im se pridruio i vlaki vojvoda Mira. Bajazit je poao u susret toj opasnoj ordiji, praen od svojih vazala, meu kojima se nalazio i Stevan Lazarevi. Kod Nikopolja, 25. septembra 1396., dolo je do strahovite borbe. Uesnik u borbi, Hans iltberger, u svojoj vrlo zanimljivoj hronici, izreno kazuje, da je Bajazitu, u odluni as, kad je ve pomiljao na povlaenje, priskoio u pomo Stevan jurnuvi pravo tamo, gde se nalazila Sigismundova zastava. On je rastrojio Maare i naterao ih u beg. Vlasi, videi obrt sree, napustie bojno polje. Sam kralj Sigismund spasao se na jednoj lai i otplovio niz Dunav, gde ga je prihvatila mletaka flota. Poraz krstaa bio je potpun i ilteberger donosi o njemu jezive scene. Bajazit je, koristei se pobedom, sruio ovog puta i severno Bugarsko Carstvo, a bugarskog je cara zarobio i poslao u Aziju. Potom je gonei slabe ostatke brodolomnika preao u Ugarsku i dopro sve do tajerske plenei i pustoei. Ovaj poraz Maara povukao je za sobom i pad Vuka Brankovia, koji je, po svoj prilici, bio uao u neke veze s njima. Predoseajui moguu katastrofu Vuk je sklonio 1395/6. god. u Dubrovnik svoje pokretno imanje, koje je iznosilo 1880 litara "fina srebra" i 15 litara zlatnih predmeta. Posle nikopoljske bitke Bajazit je, kao nagradu Stevanu za ogromnu ulogu u toj borbi, ustupio vei deo Vukove oblasti, od Deana do Pritine, a Vukovoj udovici i deci ostavio je samo severni deo Kosova, od Trepe i Mitrovice do Vuitrna. Sam Vuk morao je da ide iz Srbije. Umro je 6. oktobra 1398., po svoj prilici u Svetoj Gori, gde je jedan njegov brat, Roman odavno iveo kao hilandarski monah. Sam Vuk bio je ktitor Hilandara, s bratom Romanom i Grgurom, jo od 1365. god. To to je Bajazit dao Stevanu ba Vukove zemlje i to ih je ovaj primio jo ne bi moralo znaiti, da su izmeu ove dvojice to vreme vladali ravi odnosi, ali taj momenat daje i izvesne verovatnoe za to.

Za to vreme kralj Sigismund pravio je veliki zaobilazni put Crnim, Belim, Egejskim, Sredozemnim i Jadranskim Morem, da bi se vratio u svoju obezglavljenu kraljevinu. Preko Vlake nije smeo da se vraa, jer je i ono malo krstaa, to se spaslo na levu obalu Dunava, bilo opljakano i mueno. Tek u decembru stigo je u Dubrovnik i odatle razaslao glasnike u akovo, Budim, Rudnik i Novo Brdo, da dobije vesti o optem poloaju. One nisu bile nimalo povoljne za nj. Verujui da ga je ovaj poraz slomio, njegovi protivnici behu digli glave i radili su, da mu ospore presto. U toliko vie, to je 1395. god. bila umrla kraljica Marija, sa kojom je on u stvari doao do prava na maarsku krunu. I ovog puta velik deo opozicionara nalazio se u Hrvatskoj. ivu agitaciju bio je razvio ponovo i sam Ladislav Napuljski. Da bi unapred privoleo Turke da mu ne prave smetnje on je traio sporazum sa Bajazitom i ponudio mu se za zeta. Sigismund je ustao odmah svom snagom protiv buntovnika i neprijatelja prikazujui sebe, za razliku od njih, kao zatonika hrianstva. Na saboru u Krievcima, u februaru 1397., on je odneo pobedu davi prosto sasei glavne voe otpora. Maarski i Sigismundov poraz osetio se i u Bosni. Pored ene kraljice, koja je dobila presto zahvaljujui savezu velike gospode u zemlji i jednoj mutnoj politikoj situaciji, pojedini velikai su, po sili prilika, sve vie uzimali maha. Kraljica Jelena imala je jo manje svoje line volje i autoriteta, nego njen mu Dabia. To se vidi jasno po postupcima izvesne vlastele. Sandalj Hrani, od 1396. god. zet Vuka Vukia, traio je za sebe od Dubrovnika svetodimitarski "dohodak", koji se inae davao po pravilu vladarima; porodica Nikolia iz Popova, s knezom Grgurom na elu, postavlja samostalno nove carine, koje naroito teko pogaaju dubrovaku trgovinu; Hrvoje Vuki ima toliku mo, da njegove rei slua sva kraljevina. Kad je stigao u decembru 1396. u Dubrovnik Sigismund se svakako raspitivao i o prilikama u Bosni. Mislim, da je tom prilikom priznao Jeleninu vlast. Tako bar tumaim ono dubrovako estitanje kraljici od 27. decembra te godine na "vskr nh kralnvstva ti," koje inae ne bi bilo jasno. Na taj nain Sigismund je, moda, mislio zadovoljiti Bosnu, bez veih obaveza, i ne stvarati nove neprijatelje, kad ve nije mogao izvriti svoje pravo. Meutim, Bosna se ba sad pomutila. Dok je postojala opasnost od kralja Sigismunda i akovakog Ugovora ljudi se behu nagodili da istaknu na presto Dabiinu udovicu i da je pomau; ali sad, kad je ta opasnost prola, javie se nova shvatanja. Jedna stranka u zemlji mislila je, da treba iskoristiti nevolju Sigismundovu i postaviti u Bosni novog kralja, pa tako izigrati akovaki Ugovor i staviti Maare pred svren in. Po prianju M. Orbinija, kao muki kandidat na presto javio se Tvrtko III, nezakoniti sin kralja Tvrtka. Kraljiinu stranu drali su ponajvie njeni srodnici, neretvanska vlastela Radivojevii i popovski Nikolii, koje su i ona i Dabia pomagali na sve naine. Tvrtko se istakao kao kandidat na presto krajem prolea 1397. U Dubrovniku se 12. juna reavalo, da se uputi poslanstvo ,ad regem Bosne. Protiv Tvrtka javio se naskoro novi kandidat, Ostoja zvan Hristi, verovatno lan dinastije po enskoj ili nekoj sporednoj liniji, jer ga stari Dubrovani ubrajaju u Kotromanie. Orbini pria, da se Ostoja obratio za pomo Turcima. Tano je, da se ve krajem 1397. god. znalo, da se na Bosnu sprema turska vojska. Dubrovaka vlada odgovorila je 23. decembra majci ura Radivojevia, da se moe skloniti u Ston ili u sam Dubrovnik "gde joj je vea sigurnost ili bolji smetaj". Turska vojska, u kojoj su se nalazili Bajazitovi sinovi i kojima se sa svojim etama pridruio i Stevan Lazarevi, upala je u Bosnu ve januara meseca. Konstantin Filozof pria, da je vojska bila mnogobrojna, ali da je nastradala u Bosni od preotre zime i neobino velikog snega. I posle njenog povlaenja Ostoja je ipak ne samo mogao da se odri, nego da do malo vremena ostane i kao pobednik. U drugoj polovini marta 1398. porodice kraljiinih pristalica traile su, da se spasavaju na dubrovakom tlu; a stari neprijatelj Dabiin i dugogodinji zatoenik Radi Sankovi dobija slobodu, i humsku oblast, i istie se kao privrenik Ostojin. Trvenja su trajala cele prve polovine 1398. god., a onda se poloaj raistio u Ostojinu korist, posle njegovih pobeda u Humu. Dubrovaka Republika reavala je 10. i 11. juna da mu poalju poslanike, koji e ga pozdraviti u njeno ime i predati mu poklon u vrednosti od 500 dukata.

Radi neuspeha turske vojske u Bosni bio je opadnut kod Bajazita Stevan Lazarevi kao jedan od glavnih krivaca. Bio je osumnjien da je potajno odravao veze sa Maarima i na neki nain izdao Turke. Da ga ublai Stevan mu posla svoju majku Milicu, koja bee primila monaki in i postala sestra Evgenija, i umnu monahinju Jefimiju. To je prva naa diplomatska misija, koju su vodile ene, ali ene izuzetnih sposobnosti. Verovatno posredstvom sultanije Olivere, za koju se belei da je imala velik uticaj na emira, one su bile srdano primljene i uspele su da opravdaju Stevana. Na polasku izmolile su od njega i prenele u Srbiju moti Sv. Petke, koje su Turci bili odneli iz Vidina. Opis tog prenosa, sa lepom pohvalom pokosovskoj Srbiji, ostavio nam je Grigorije Camblak. U svima naim oblastima ovo je bilo doba velikih metea i linih sukoba. I pred najoiglednijom opasnou ljudi nisu mogli, esto puta, da vide opte i krupno pred linim i lokalnim. Tako je, na primer, pored drugih patila i Zeta i od unutranjih i od spoljanjih neprijatelja. Protiv Balia poelo se tamo sve vie jaati bratstvo Crnojevia. Jedan od lanova te kue iz katunskog kraja, Radi Crnojevi, koji bee ugrabio grbaljsku upu, doao je u otvoren sukob s urom Baliem, pa je svoje odmetnitvo platio i glavom (25. aprila 1396. god.). ura je bio iskoristio tursku zauzetost na drugim stranama, pa je uspeo povratiti tokom 1395. god. severno arbanako primorje. Ali nije imao vere da e ga moi i odrati. S toga se reio ustupiti Mlecima ista ona mesta, koja je ranije bio predao Turcima i uza njih onaj pojas primorja od Skadarskog Jezera do mora. Za to je dobio godinju penziju od 1.000 dukata i lanstvo u mletakom Velikom Veu; mletaki graanin postao je godinu dana ranije. Vrlo je karakteristino za tadanje prilike, da se Mletaka Republika izvesno vreme ustezala da ue u pregovore u toj stvari i da je protiv ureve ponude postojala u gradu dosta jaka opozicija. Ljudi su tamo uviali, da se dobitkom novih gradova primaju i nove, i ne male, i ne opasne obaveze, i zazirali su od njih. Tako su, na pr., 14. januara 1395. odbili da prime pod svoju vlast Kotor, koji im se bee sam ponudio. U urevoj vlasti ostali su Bar i Ulcinj i cela oblast zvana Zabojana. im je sredio prilike u Ugarskoj kralj Sigismund je obratio panju i na balkanska pitanja. Obrt u Bosni nije mu mogao biti nimalo povoljan. Nije trebalo mnogo mudrosti pa da se vidi, kako je on bio stvarno uperen protiv njega. Kao glavnog vinovnika smatrao je Hrvoju, starog prijatelja i pristalicu napuljske kue, i optuivao ga je kao buntovnika i saveznika Turaka. Poetkom marta 1398. kralj je krenuo u Slavoniju, da se nae na granici, ako bi Turci pokuali da je preu, i da, u isto vreme, utie i na tok stvari u Bosni. Ali sve do leta nije preduzeo nia ozbiljnije da sprei pad kraljice Jelene i Ostojinu, a u stvari Hrvojevu pobedu. Tek jula meseca, prikupivi vie vojske, krenuo je dolinom Vrbasa u Hrvojevu oblast. Kod vrbakog grada (blizu Banje Luke) naiao je, meutim, na jak otpor, pa je, videvi da operacije nee ii dovoljno brzo, napustio borbu i ve u avgustu poeo povlaenje. Hrvoje, kao pobednik, poao je za njim i uspeo da osvoji celu dubiku upu. Bojei se, da Maari ne preduzmu kakav novi pohod Bosanci su bili vrlo budni; sam kralj Ostoja, sa cvetom svoje vlastele, nalazio se jo u zimu 1398/9. na severnoj granici, u oblasti Usore. Istroivi se u ovim borbama za presto i protiv Maara, ostavi duan ak i svojim najamnicima, to je moglo biti vrlo opasno, Ostoja se reio, da ispuni staru elju Dubrovana i da im proda uski pojas zemljita od Kurila do Stona. Zalagao se za to Hrvoje, a naknadno je pristao i raniji vlasnik tih krajeva, Radi Sankovi. U povelji od 15. januara 1399., kojom im je ustupio to zemljite, Ostoja kazuje da je doao na presto svojih progonitelja videi zemlju "da nema svog pastira", a da prema Dubrovanima ima obzira zbog njihove nelicemerne ljubavi. Posle svojih uspeha kralj je otiao u Mileevo, gde se oko 20. aprila krunisao, a potom se, u jesen, rastavio sa enom. Znamo sasvim pouzdano, da je Ostoja nastavio svoje veze sa Turcima i posle uvrivanja na prestolu i da su turski pregovarai dolazili na njegov i Hrvojev dvor. Od kralja Sigismunda, koji mu je ostao neprijatelj, nije morao u ovaj mah mnogo zazirati, jer je bio i suvie zauzet umirivanjem ogorene opozicije u vlastitoj zemlji, koja je ila ak dotle, da ga je 1401. god. drala punih est meseci u pravom zatoenju. Za vreme ovih nereda u Maarskoj naroito je digao glavu vojvoda Hrvoje, koji je u stvari bio neka vrsta Ostojina savladara. Kralj je prema njemu imao i mnogo obaveza i mnogo obzira. Hotei da ga i vidno nagradi Ostoja mu je 1400. god. dao Livno sa celom upom, tako, da je Hrvoje postao

gospodar skoro cele zapadne Bosne od Dubice do Dinare. Na njegovo navaljivanje priznao je idue godine Zadar vrhovnu vlast Ladislava Napuljskog; krajem 1401. god. pao je u ruke Hrvojeva uraka, kneza Ivana Nelipia, tvrdi Klis; a u maju 1402. potvrdio je Hrvoje, u ime Ladislava i Ostoje, ranije povlastice ibeniku, koji doe posredno pod bosansku vlast. Bilo je, prema tome, puno izgleda, da e Ostoja sa Hrvojem moi vaspostaviti Tvrtkovu politiku u Primorju i dii ponovo raniji ugled Bosne. Da se u tom pogledu nisu ustruavali ni od upotrebe sile pokazuje jasno sluaj Splita, kome su zadali osetnih udaraca zato to je uporno odbijao da ih prizna, pa se, iz ogorenja, nudio sam Republici Sv. Marka. S tim u vezi dolo je do velike zategnutosti i sa Dubrovnikom, koji nije hteo da stavi na raspoloenje svoju flotu protiv Splita, i koji je, kao i za vreme Tvrtkovo, uvao vernost prema maarskoj kruni. Hrvatski ban Mirko Bubek iskoristio je Hrvojevo bavljenje u primorskim krajevima, pa je nenadnim upadom 1402. god. povratio dubiku upu i tim ogorio Hrvoja u jo veoj meri. I Ladislav Napuljski reio se, najzad, da iskoristi maarske meusobice i da se pojavi na zemljitu Ugarske, kako bi dao vie poleta i energije svojim pristalicama i linim zalaganjem pojaao svoje pravo. Sredinom avgusta 1402. stigla je napuljska flota na dalmatinsku obalu, a s njom i Ladislavov namesnik za Ugarsku, Alojz Andemarisko de Mareski. Kao polazna taka izabran je Zadar. Udruene Hrvojeva vojska i napuljske ete, sa neto Zadrana, napali su grad Vranu, koji im se predade, pa potom osvojie i neka druga mesta, i na kraju i sam Split. Od svih dalmatinskih gradova ostade uporan samo tvrdi Skradin. Uz Ladislava, po papinoj elji, pristade najvei deo maarskog svetenstva, i u januaru 1403., na saboru u Velikom Varadinu, on bi izabran za kralja. Uz nj pristade i cela Hrvatska. Posle tolikog uspeha bilo je prirodno, da se najposle pojavi i on sam i pokua stvarno uzeti i vriti vlast. Stigao je, doista, 19. jula 1403., u Zadar, praen flotom i sjajnom svitom. Tu ga je doekao Hrvoje, ali ne i Kralj Ostoja, iako se to oekivalo. U Zadru se Ladislav i krunisao, ali bez krune Sv. Stevana i svih propisanih formalnosti, zbog ega su njegovi protivnici osporavali zakonitost toga akta. Iz Primorja Ladislav, kome je oskudevala hrabrost i energija, nije smeo da krene u samu Ugarsku, i da se stavi na elo svoje stranke, pa je, usled toga, sve ovo to je dotle postignuto ostalo polovno i ubrzo izgubilo pravi znaaj. Za ovo vreme Kralj Ostoja je poeo rat s Dubrovnikom. On je prema tom gradu iao dalje od kralja Tvrtka i traio je bezuslovno, da se Republika odrekne Sigismunda i prizna njegovu vrhovnu vlast. Uzaludne su bile sve molbe Dubrovana, Ostoja se nije dao odgovoriti. Njegova vojska, pod vostvom vojvode Radia Sankovia, ula je 18. juna u nedavno ustupljene oblasti, kao za opomenu u prvi mah. Dubrovaka politika prema Bosni bila je odavno odreena i dosledna. Protektorat tako bliskog, a daleko monijeg suseda lako bi se mogao pretvoriti u pritisak i ugroziti njihovu slobodu. Dubrovaki hroniar J. Rasti, na osnovu pouzdanih vesti, saoptava, da je Dubrovnik nudio 500 dukata godinje dok je iv, da bi ga ostavio na miru. Ako mu je bilo stalo do izvesnih prihoda kralj ih je, dakle, mogao dobiti i bez rata, ali se u Republici nije htelo da se tom odnosu dade karakter vazalstva. Kad nije popustio posle prve opomene, Dubrovnik je, po kraljevoj naredbi, bio napadnut i u starim granicama. Bosanskom napadaju pridruio se i napadaj napuljske flote. Hrvojevi saveti, da Dubrovnik primi Ladislava, nisu bili posluani i on mu s toga, iako je to hteo, nije u taj mah mogao pomoi. Kad je kralj Sigismund, spreman na sve, energino pregao da povrati izgubljene poloaje i kad mu njegova odvanost i aktivnost omoguie dosta brze uspehe, uplai se kralj Ladislav ozbiljno i u jesen 1403. ode natrag u Italiju. Pre odlaska, oko 20. oktobra, imenovao je Hrvoja za svog glavnog namesnika u Ugarskoj, Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni. U isto vreme poklonio mu je, kao samostalno podruje, ostrva Bra, Hvar i Korulu sa gradom Splitom i uz to titulu hercega, odnosno duke (dux, duca). "Hercetvom spljetskim postaje on za pravo samostalan vladalac s odreenim teritorijem" i kao takav kuje svoj novac, dri svoju vojsku i ureuje svoj dvor. Otada su njegove prestonice grad Split, u kome se do naih dana ouvala njegova Kula, i u Bosni jajaki grad, nad izvanredno ivopisnim padom Plive. Ime gradu Jajcu dao je Hrvoje po talijanskom nazivu ,uovo jednog grada kralja Ladislava. Hrvoje se u ovo vreme nalazio na vrhuncu svoje moi i drao je pod sobom oblast koja je u stvari bila jedna prava mala kraljevina.

I u Srbiji bee pokuala izvesna vlastela, da iskoristi vladu ene, kneginje Milice, i mladost Stevana Lazarevia, da bi ojaala svoju vlast. Kao i njihovi bosanski drugovi i oni su traili potpore delom kod Turaka, a delom kod Maara. Glavna lica behu rudniki vojvoda Nikola Zoji i Novak Belocrkovi. Oni su bili uputili jednog svog oveka u Jedrene, da se preporue Turcima i dobiju njihov pristanak za svoje planove, koji nisu bili ogranieni samo na ue proirenje vlasti. Na turskom dvoru nisu nali eljenog odziva; ta vie s te je strane cela stvar bila dostavljena Stevanu. Stevan je uinio brz i odluan proces. Belocrkovi bi odmah pogubljen, a Zoji se, posle otpora u gradu Ostrovici, predao i onda, s celom porodicom, bio oteran u manastir. Sudbina Vuka Brankovia i ova dva primera bili su dovoljni da za izvesno vreme umire ljude i zemlji vrate toliko potrebni mir. U toliko vie, to su jasno pokazali kako Stevan dobro stoji kod Bajazita. On je, doista, sultanovu panju i zasluio vrei kletveniku dunost besprekorno i na bojnim poljima i inae. Nemamo nikakva podatka u tom da se on ma u kojoj prilici kolebao. Konstantin Filozof naroito podvlai prijateljski odnos Bajazitov prema Stevanu, ak i neku vrstu nenosti. Govorio mu je, kae se, da ga uzima "kao sina starijeg i ljubljenog" i da je to objavio "pred svima, mojima i istonima". Emir je davao Stevanu i pouke o dravnoj politici za Srbiju. S Maarima ne treba nikako da radi, jer ko je god s njima ulazio u veze propao je kao i bugarski carevi. Treba ii s Turcima, koji su gospodari situacije. "Ako mi ne krenemo na druge, drugi na nas nee poi", govorio je Bajazit sa samouverenjem. Snaga drave je u vojsci, i nju treba dobro paziti. Da bi se moglo upravljati kako treba valja skriti mo vlastele. Emir je bio autokrata, a video je uz to jasno od kakve je tete za balkanske narode bila velika mo i volja i ambicije pojedine vlastele. S toga je i Stevanu preporuivao, kako bi se danas reklo, autoritativni sistem. On mu je ak izreno rekao, da to uini jo dok je on iv, da mu moe po potrebi biti od pomoi. Mesto stare vlastele, s dubljim korenom i veim prohtevima, neka stvara novu, skorojeviku, vezanu za vladara i zavisnu od njega. Konstantin, skoro da ovek ne poveruje, kazuje jo i to, kako je emir napominjao Stevanu i to, da e posle njegove smrti nastati raspre oko prestola izmeu njegovih naslednika, pa da te raspre Stevan moe iskoristiti za jaanje Srbije u svakom pravcu. Bajazit je zavrio ivot i vlast pre nego se nadao. U Maloj Aziji, gde su Turci 1390. god. uzeli i poslednji vizantiski posed, bee izbio opasan neprijatelj. Potomak Dingis-Kana, grandioznog mongolskog osvajaa, vladar Tatara, Timur-Kan bee u svom stalnom napredovanju dopro do turskih poseda u Aziji i ugrozio ih. Poto je osvojio Perziju i vrio upade u Indiju bilo je sasvim prirodno, da se nee zaustaviti ni na turskoj granici. U toliko pre to su svi turski protivnici tamo traili zatite kod njega. Ve je 1400. god. dolo do prvih borbi, u kojima su Tatari ostali pobednici. Taj uspeh uinio je, da s Tatarima poee traiti blie veze ak i neki evropski vladari, kao vizantiski car i francuski kralj Karlo VI. Bajazit se 1402. god. reio, da protiv Tatara krene on lino. S njim je, po dunosti, poao i Stevan Lazarevi s bratom Vukom i dva Brankovia, Grgur i ura. Kod Ankare, 28. jula 1402., borba je reena u tatarsku korist. Istoni izvori pominju jak napadaj teke srpske konjice protiv lako oruanih tatarskih peaka i poetni uspeh koji je ona postigla. Poraz je doao zbog izdaje jednog dela Selduka, koja je zbunila Bajazitovu vojsku. Bajazit je bio zarobljen i u ropstvu je i umro, 8. marta 1403. Stevan je vrio tri juria da ga spase, ali uzalud. Srpska vojska mogla je potom da se povue bez teih gubitaka. Od znatnijih lica bio je zarobljen samo Grgur Brankovi, ali je posle bio poten za skup otkup. Kao nekad uveni Ksenofontovi drugovi, srpska vojska je, borei se, dola do bosforske obale. Tu su se prevezli na evropsku stranu. Kad su stigli u Carigrad car Jovan i prestonika publika doekali su ih sa panjom. Stari car Manojlo bee, meutim, otiao na zapad da pregovara o savezu hriana protiv turske opasnosti i o ceni za taj savez. U taj savez Vizantija je elela da uvede i Srbiju kao jo uvek najvaniju hriansku dravu na Balkanu. S toga mu je car Jovan, da bi pridobio Stevana, dao titulu despota, prvi in iza carskog, i ponudio mu je za enu svoju svastiku, ker mitilenskog gospodara, Franeska Gatiluzija. Stevan se tad na Mitileni verio, a svadba je svrena tek tri godine docnije. Od sinova emira Bajazita bee se iz ankarske bitke spasao samo jedan, Sulejman, koji nije nimalo mario sa Stevanom, ne znamo tano iz kojih uzroka. Zna se samo, da je Stevan, jo u Carigradu,

dobio neke dostave, kako njegov sestri ura Brankovi namerava da, pomou Sulejmanovom, prisvoji neke njegove zemlje. Bie, po svoj prilici, da je ura, uhvatio neke veze sa Bajazitovim naslednikom; da je hteo da povrati bar oevu vlast; i da je, smatrajui i Stevana kao krivca za oevu sudbinu, i inae kao protivnika, govorio i radio protiv njega. Energian, Stevan je dao zatvoriti ura u Carigradu, ali se ovaj brzo oslobodio i odmah otiao novom emiru. Turci su bili kivni na Srbe verovatno sa izvesnom sumnjom da se nisu dovoljno borili na njihovoj strani, pa su svoje neraspoloenje i pokazali kad se jedan srpski odred vraao iz Carigrada suhim putem u domovinu. Kod rnomena oni su taj odred saekali i sasekli; napad je izvrio turski vojvoda Sarida, onaj isti za koga se pria da je na Kosovu zarobio kneza Lazara. Bojei se, da i njih ne zadesi ista sudbina, Stevan i Vuk nisu hteli da idu suhim u Srbiju, nego su iz Mitilene nastavili put laama za Zetu. Septembra meseca ve su bili u Baru, gde ih je srdano doekala umna sestra Jela i zet ura Bali. Brina kneginja Milica, odnosno monahinja Evgenija, raspitivala se za to vreme, isto kao i Mara Brankovika, ta im je sa sinovima, poto od njih dotle nisu mogli dobiti nikakva glasa. Ali ono to su domalo imale uti nije bilo ni uteno ni dobro. Njihova deca, prvi roaci, bila su se ljuto zavadila i radila su jedna drugima o glavi. Predoseajui opasnost Stevan je uzeo vojsku od svog zeta ura, a zatraio je pomo i od majke. Obe vojske sastale su se na Kosovu, kod Graanice, na nedavnom razbojitu. Protiv njih ila je druga vojska, u kojoj su se nalazili Turci, ete ura Brankovia i sused Brankovia, vranjski gospodar esar Ugljea sa svojim ljudima. U bitci, koja se vodila 21. novembra 1402., Stevan je ostao pobednik. Jo tu njemu je preao esar Ugljea, koji ga je obavestio o stanju Turaka, i postao mu otada odan prijatelj. Stevan se u toj bitci borio protiv turskih odeljenja, a mlai mu brat Vuk protiv Brankovia. Dok je Stevan pobedio Vuk je bio pobeen. Stevan mu je s toga, kad su doli u Novo Brdo, uinio nekoliko primedaba i prekora, tako da je ovaj, raljuen, otiao domalo Turcima. Ja mislim, da je ova borba Turaka i Brankovia na klasinom Kosovu protiv Lazarevog sina dala prve osnove za stvaranje legende o kosovskoj izdaji Vuka Brankovia i njegovom urovanju s Turcima. Domalo, 12. decembra, pisali su Dubrovani Mari Brankoviki, pola savetujui, a pola korei: "Bog zna, voljeli bismo da je meu vama ljubav i dobri mir kako pristoji meu sestrom i braom. Da je tako gospodovali biste i uzdrali zemlju u dobrom miru i stanju, te bi sve dobro bilo i nai bi trgovci mogli opiti, jer trgovaca ne moe biti i ne trai drugo nego mirnu i gojnu zemlju". Bajazitov naslednik, begunac iz jedne razbijene vojske i svedok strahovitog poraza svoga oca, sultan Sulejman bee se uplaio koliko od Timura, toliko i od hrianske lige u koju su uli Vizantija, Mleci i enova i neke manje dinaste. S toga se pourio, da jo 1402. god. sklopi mir sa Vizantijom, koji je ovoj vraao neke oblasti na Crnom Moru i Trakiji i grad Solun, i koji je, uz to, oslobaao od vazalskih obaveza. U tom ugovoru, kao novi vizantiski prijatelj, bio je pomenut i despot Stevan, ali se u njegovom ugovornom odnosu prema Turcima nije promenilo skoro nita. Stevan je, meutim, bio reen da te odnose izmeni stvarno. Opredelivi se u Carigradu za hrianski savez, a ogoren zbog Sulejmanova dranja prema sebi, on je bio naisto ta ima da radi. Malo je datuma u naoj historiji, koji tako odreeno obeleavaju obrt u dravnoj politici, kao to je sluaj sa Stevanovim stavom od 1402. god. Dotle bezuslovno veran vazal, koji vri dragocene usluge u najteim asovima, on sad postaje saveznik i pomaga hrianskih akcija i zalae se za njih sa istom vitekom odanou. Glavna sila, na koju se otad oslanjao, nije, meutim, bila vojniki skoro beznaajna Vizantija, nego Maarska, koja mu je, i pored svih unutranjih nezgoda, ulevala vie poverenja. Mi ne znamo danas taan datum kad je Stevan priao Maarima priznavi vrhovnu vlast kralja Sigismunda, ali je to, svakako, izvedeno u toku 1403. god. Stevan je od tog priznanja imao odmah i neposredn koristi. Sigismund je ustupio despotu Beograd sa celom Mavom, ije su granice dopirale do iza Valjeva i Sokola. Uinio je to za to, da bi mu tako pojaana Srbija sluila kao glavni zatitni bedem za samu Ugarsku, ije granice ne bi bile vie izlagane neposrednim turskim nasrtajima. Kao ranije Bajazit, otsad je Sigismund bio pun panje prema despotu. Kao "svom vernom" on mu je davao bogate posede i u samoj Maarskoj, tako, na pr., grad Satmar Nemeti. Despot je imao "tako mnogo poseda u torontalskoj upaniji, da je za njih postavio naroitog podupana".

Kad je dobio Beograd u svoju vlast despot je tamo preneo svoju prestonicu, a sam je grad utvrdio, razvio i unapredio u svakom pravcu. Sav grad opasan je rovovima i imao je dvostruke bedeme. Despotov dvor sa kulama i osmatranicama bio je, kao srednjevekovni zamkovi, i grad i dom. Gornji grad imao je etvera vrata, ispred kojih su na tri strane bili pokretni mostovi, a pored dvaju jake kule. U samom gradu despot je podigao mitropoliju, a obnovio veliku crkvu Uspenija Bogorodinog. Velika bolnica u gradu bila je prva kod nas, koja je primala i laike i u koju su dolazili bolesnici iz cele drave, naroito leprozni. Uz nju je odnegovan prostran vrt, a u njoj sazidana crkva Sv. Nikole. Da bi se grad jo vie razvio despot ga, po obiaju maarskih kraljeva, napravi slobodnim gradom, a njegove trgovce oslobodi carine. Izradio je za nj i povlastice od maarskog kralja i susednih lokalnih vlasti. Usled svega toga Beograd doista procveta i posta grad veeg znaaja. Teka vremena behu u to vreme nastala i u Zeti i njenom susedstvu. Mleani dadoe 1402. god. pogubiti Konstantina, sina ure Balia, naslednika albanskog gospodara Karla Topije, koji je vladao u srednjoj Albaniji i oslanjao se na Turke. Njegov sin Stevan poznat sa nadimkom Maramonte, bio je uveni avanturista i imao je veoma buran ivot. Brzo potom, u aprilu 1403., umro je i ura Stracimirovi Bali, zet despota Stevana. Kao u Bosni Maarska, tako u Zeti i Albaniji nije bila mnogo popularna mletaka vlast. Sluaj Konstantina Balia reit je dokaz da je bilo i nezadovoljstva s njom i pokuaja odmetanja. Naslednik urev, Bala III, bio im je otvoren neprijatelj; i on je voleo Turcima vie nego njima. Izmeu njega i Mleana dolo je brzo do rata. On je hteo da povrati gradove, koje im je njegov otac ustupio, a Mleani su, bojei se za svoje posede na toj strani, hteli da njega ili onemogue ili bar potpuno oslabe. U jesen 1404. siao je u Zetu sam despot da pomogne svom sestriu, ali se nije zadrao due. Mleii su uspeli da, pomou flote, zauzmu gradove Budvu, Bar i Ulcinj. Oseali su se jai, pa s toga nisu hteli voditi rauna ni o protestima Sandalja Hrania zbog zauzimanja Budve, na koju je on polagao pravo. Ova borba podelila je Zeane i Albance u dva ljuta tabora. Na mletakoj strani nala se srpska porodica Crnojevia, koja potie iz katunske oblasti iznad Kotora, i koja e u XV veku, naslanjajui se, u glavnom, na Republiku Sv. Marka uzeti svu vlast u Zeti. Uz Balu su bili albanski Dukaini i Pamalioti iz Zabojane. I stanovnitvo nekih gradova bilo je antimletako. U Drivastu i Skadru izbila je 1405. god. prava pobuna protiv njih, koja im je nanela dosta tete i gubitak prvog grada. Ratovanje se zbog toga oteglo i trajalo je godinama; upravo trajalo je, s malim prekidima, sve do Baline smrti.

2 Maarska prevlast u Bosni i Srbiji

Odlazak kralja Ladislava, koji nije bio daleko od toga da izgleda kao beg, i pribliavanje srpskog despota kralju Sigismundu delovali su i na kralja Ostoju. Ako se dotle pomalo i kolebao, sad se odluno reio da menja svoju politiku. Preko mavanskog bana Ivana Marota (Morovia) napravio je povoljne ponude Sigismundu, obeavajui mu, meu ostalim, da e ga priznati za svog vrhovnog gospodara. Kad su uli za to Dubrovani, upotrebili su sve to su mogli da taj sporazum pokvare. S planom su u Bosni radili protiv njega; optuivali su ga na maarskom dvoru; a kod Hrvoja su hteli da izazovu osvetu i surevnjivost. Nudili su mu ak, da ga pomau ako bi hteo lino uzeti kraljevsku krunu. A ako on to ne ushtedne postavljali su kao kandidata drugog lana bosanske kraljevske kue, Pavla Radiia-Kleia, koji se bio odmetnuo od kralja i u to vreme nalazio i u njihovom gradu. Na Sigismundovom dvoru, sem to su o Ostoji imali govoriti samo najgore, oni su ak trebali davati i savete. Ako Sigismund hoe da "potpuno zagospodari u Bosni" on treba da se sporazume, u prvom redu, s Hrvojem, da posle meusobno zavadi bosansku vlastelu, i da kraljevstvo razdeli onima, kojima on ushtedne. Ali dok su Dubrovani doli do Budima stvar je ve bila svrena. Sigismund se izmirio sa Ostojom. U pogledu Republike bilo je ugovoreno, da se vaspostavi stanje kakvo je bilo za vlade kralja Tvrtka; to znai, da je ona gubila nedavno dobijeno primorje od Kurila do Stona. Dubrovani su, prirodno, upotrebili sve da to povrate i da objasne Maarima koliko je Ostoja bio nepouzdan i radio

protiv njih. Ostoja je, meutim, ponudio sporazum i Dubrovanima i svom odmetniku Pavlu Radiiu. Ali je Republika oklevala i samo pootravala mere na granici. Ona se, dobro obavetena, nadala meteima u Bosni, koji e izmeniti stanje. Sama je nastavila pregovore sa Hrvojem, jer je znala da ovaj nee lako dozvoliti da njegov tienik na prestolu vodi politiku protiv njegove. I, doista, iz jednog dubrovakog pisma od 11. decembra 1403. mi doznajemo o "velikoj protivnosti", koja je nastala meu Bosancima, "i kako jedan ide protiv drugog". Hrvoje je bio glavni voa opozicije. S njim je iao i Sandalj. Hrvoje je 15. januara 1404. sklopio i formalni savez s Dubrovnikom "suprotiva kralju Ostoji, na njegovu pogibao i rasutije i prognanije vana Kralevstva". U opasnosti pred tako opasnom koalicijom Ostoja se reio na novu politiku. Ve u martu izmirio se sa Hrvojem i obeao mu da e prei na stranu Ladislavljevu. Ali to obeanje nije izvrio. On je mislio da veto balansira izmeu jedne i druge strane i da se stvarno ne opredeljuje ni za koga. Takvom politikom nije zadovoljio nikog; naprotiv, ogorio je i jedne i druge. Rasti pria, da su Dubrovani, koji su radili protiv njega neumorno, uspeli da uvuku Hrvoja u rat protiv kralja i da njihova i Hrvojeva vojska prodre sve do Rame, gde im je flota popalila Drijevo i okolna mesta. U drugoj polovini maja 1404. kralj Ostoja je bio sruen. Posle svog pada Ostoja je otiao u Ugarsku prikazujui se kao rtva odanosti prema Sigismundu. Ovaj mu je verovao, jer je, prema njegovim obeanjima, jo 16. aprila pisao burgundskom vojvodi Filipu, kako e se i Ostoja pridruiti maarskoj vojsci protiv Ladislava i Hrvoja. U Bosni Ostoju behu napustili svi. Samo su uro i Vuki Radivojevii odrali Bobovac, uvajui tu kraljevsku krunu i kraljevsku porodicu. Dubrovani su odmah uputili svoje poslanike na budimski dvor, da suzbijaju Ostojina saoptenja i da objanjavaju svoj postupak. Za vreme ovih metea Dubrovani behu poseli tri otoka Bra, Hvar i Korulu, branei se tim, da ih je Ostoja traio za sebe u kralja Sigismunda. Na drugoj strani vojvoda Sandalj bee savladao i zarobio starog neprijatelja svoje porodice, vojvodu Radia Sankovia. Bala III uzalud je pokuavao da ovom prilikom dobije Kotor. Posle pada Ostojina za nekoliko se dana nije znalo ko e postati kralj u Bosni. Pominjalo se vie kandidata: Hrvoje, Pavle Radii, bivi kralj Tvrtko II. Pobedio je ovaj trei, za koga nemamo nikakvih podataka ta je radio poslednjih godina i da li je uestvovao u ovim borbama. Videvi primer svog prethodnika Tvrtko II, jo vie nego Ostoja ranije, morao je da poputa udima vlastele. Glavna linost je Hrvoje; svi glavni poslovi svravaju se s njim i preko njega. Pored njega poinje sve vie da se istie vojvoda Sandalj, za koga Dubrovani kau, da je imao "dubok um". Hrvoje i Sandalj bili su povezani porodino i sasvim je prirodno, da su ujedinjeni mogli naturati svoju volju celoj Bosni. Kralj Sigismund nije mogao ostati pasivan. Ve je u maju spremao se on da krene u Bosnu. Po njegovoj naredbi poao je kasnije, ne znamo tano kad, ali jo toga leta, ban I. Morovi sa est barjaka i dosta vojske na Bosnu. Osvojio je Bobovac i vaspostavio je ponovo u njemu Ostojinu vlast. Sigismund je bio veoma ljut na Bosance i u darovnoj povelji Moroviu nazivao ih je perfidnim. Bosansku nevolju pokuao je, u isto vreme, da iskoristi Bala III i da im uzme Kotor, no nije uspeo. Ne elei da dou pod njegovu vlast Kotorani su se bili obratili Mlecima, da ih oni prime pod svoje okrilje, ali su Mleani, bojei se zapleta s Bosancima, otklonili tu ponudu. Maari nisu bili nimalo zadovoljni ni novim stanjem u Bosni, jer su dobro videli da veina bosanskog stanovnitva nije prema njima dobro raspoloena. Vraanje Ostojino nije skoro nita promenilo odnos snaga. Hrvoje je jo uvek vodio glavnu re i vaio kao protivnik Sigismundov. S toga su u Budimu nameravali, da novom, i vrlo energinom, akcijom stvore u Bosni istu situaciju i onakav poredak kakav bi oni eleli. Kad se u jesen 1405. pojavio kralj Sigismund u unskoj dolini nastao je velik strah u celoj zemlji. Ovog puta kralj je uzeo juriem grad Biha, pa se potom povukao, da se domalo vena u Krapini sa Varvarom, erkom grofa Hermana Celjskog. Ali je zato I. Morovi poharao celu Usoru, zauzeo Srebrenik i u nj postavio maarsku posadu. Bosanci su se u Krajini branili vrlo hrabro i posle Sigismundova povlaenja polo im je za rukom da naskoro povrate Biha. To je, razume se, samo uvrstilo ono uverenje u Budimu, da se odnos s Bosnom ne

moe srediti samo paliativnim merama i privremenim ekspedicijama. U toliko vie, to je Hrvoje, u svojoj aktivnosti, bio dosledan i istrajan, kralj Ladislav pokazivao je dosta dobre volje da njegovu vernost i vidno nagradi, makar i sa povlasticama, koje su u poslednje vreme ostajale ee na hartiji nego mogle biti ostvarene. Poto je Hrvoje sam podigao grad Prozor Ladislav mu ga je 1406. formalno "poklonio" zajedno sa vrljikom oblau, a u isto vreme mu je poklonio i grad Zrinj nevernog Pavla ubia, Sigismundova pristalice. Sandalju su isto tako bili "darovani" gradovi Drenik, Slunj i Cetin, koji su pripadali porodici Frankopana. Samoj kraljevini Bosni Ladislav je, na elju jedne deputacije, koja je bila dola u ime kralja i plemstva, 26. avgusta 1406. odobrio one blie neodreene, ali u mati i tradiciji velike granice, koje je imala u vremena ve polumitskog Kulina bana. Kralj Ostoja je iveo za to vreme povueno, bez vee vlasti, kao "bivi kralj", kako ga naziva zbor bosanske gospode. Bilo je vrlo veliko iznenaenje, kad se u septembru te godine obratio Dubrovniku, svom krvnom dumaninu, gradu koji je najvie doprineo njegovom padu. Hteo je da se izmiri s njim, vrlo verovatno zbog toga, to je bio nezadovoljan svojim poloajem i traio izlaza. Dubrovnik mu je odgovorio ljubazno, naglaujui da je stara zavada predata zaboravu. Uinili su to ponajvie s toga to su znali da Maari istiu Ostoju zato jer nisu trpeli Tvrtka. Odobrili su mu i da moe doi u njihov grad slobodno kad mu god bude po volji. Te veze izazvale su proteste bosanskih velikaa; za Sandaljev, na primer, znamo pouzdano. U novembru te godine traili su Hrvoje i Sandalj sami, da Republika stavi na raspoloenje Ostoji jedan svoj brigantin, jer eli da napusti Bosnu. Zato? Tanog odgovora, na alost, ne moemo dati, ali se to, donekle, moe tumaiti optim stanjem u zemlji. Maari nisu dali da se Bosna uspokoji. I to, nema sumnje, s planom. Iako se kralj Sigismund 1406. god. nalazio u ratu sa Austrijom, on, ipak, nije hteo ostaviti ni Bosnu na miru, da se u njoj ne bi ustalilo novo stanje. Kako sam, zbog tog rata nije mogao krenuti na vojnu on je uputio u Bosnu uvenog avanturistu Pipa Spana ili Filipa de Skolaris, oprobanog ratnika za koga se pretpostavlja da ga je zapamtila i naa narodna epska poezija u licu Filipa Maarina. On je sa maarskom vojskom prodro u Bosnu, pustoei, sve do Bobovca i tu zaseo. Moda je Ostoju uvredila kakva njegova bezobzirnost ili uopte tako neprijateljsko posredovanje Maara. Meutim, on je ipak ostao. Ako popusti Bosnu on gubi sve, naroito ako je napusti raziavi se s Maarima; a ako, gutajui, ipak ostane s njima bilo je nade da potisne i zameni Tvrtka. Da je ponovo pokuavao dvostruku igru vidi se potom, to je ponovo uao u veze s Hrvojem. Ovom se i izvinjavao da nije doao u Dubrovnik s toga, to nije imao poverenja u Dubrovane. Maari su nastavili ratovanje i sledeih godina, iako su Turci u leto 1407. pokuali da izmeu njih posreduju za mir. U avgustu krenule su dve maarske vojske na Bosnu starim historiskim putevima, dolinom Vrbasa i dolinom Bosne. Prva nije imala uspeha, dok je druga dola do Bobovca, u kom ih je doekao Pipo Spano. Ratovanje je potom naglo prekinuto zbog kraljeve bolesti, ali s tim da se naskoro nastavi. Novi papa Grgur XII, koji se nije hteo meati u spor izmeu Sigismunda i Ladislava, dao je u jesen 1407. maarskom kralju svoj blagoslov za voenje rata protiv svih nevernika i otpadnika u njegovom susedstvu. Ve u aprilu 1408. siao je Sigismund do akova da lino pregleda sve pripreme za veliku ofanzivu, a u maju je preao Savu i u Doboru udario tabor. Glavna borba poela je tek u septembru, kad je pribrao veliku vojsku od 60.000 ljudi, u kojoj se, uz Maare, nalazilo i dosta Poljaka. Pred tolikom silom Bosna je, najzad, morala pokleknuti. I to bez duga otpora. Sigismund je mnoge velikae zarobio, a mnoge pobio, ne tedei ni staro ni mlado, ni muko ni ensko. Poruio je i mnogo kula i gradova. Da ih je naterao sve na pokornost razume se samo po sebi. Dubrovaka estitanja upuena su kralju 24. oktobra; znai da je sve bilo svreno za mesec dana. Meutim, glavne bosanske vojvode, i to one po Maare najopasnije, Hrvoje, Sandalj i knez Pavle ostadoe nepovreene, ne znamo da li sluajem ili svojom vetinom. Ne znamo da li su oni svi i uestvovali u nekoj odlunoj borbi, ili su se drali svojih teko pristupanih planina, gde ih Maari nisu mogli lako slediti. Isto tako odrao se i kralj Tvrtko. Ovog puta kralj Sigismund hteo je da pobedu iskoristi do kraja, pa je u Bosni ostavio jedan deo vojske kao jemstvo, da e se novo njim stvoreno stanje i odrati. Sigismundova pobeda bila je neosporna. Ona je s toga morala delovati, i to na sve, pa meu njima i na one koji nisu bili

neposredno pogoeni. Ve krajem 1408. god. Hrvoje se pokorio Sigismundu, a s njim verovatno i ostala vlastela. Znajui im vrednost Sigismund ih je lepo primio i potvrdio im sve stare posede i titule sem onih, koje su bile date na tetu njegovih pristalica ubia i Frankopana. Na uspomenu ove pobede kralj ustanovi odlije "Zmajeva reda" i meu ostalima odlikova njim i despota Stevana i Hrvoja. Kad su stigli na kraljev dvor u Budim on je Hrvoja uzeo ak za krtenog kuma svoje keri. Ali vrlo brzo u zemlji nasta teka reakcija, koja nije imala samo karakter linih obraunavanja, nego i naelan. Ostoja se bio digao da skri Tvrtka, ve i inae teko pogoena ovim porazom. Posle maarske pobede on se oseao kao gospodar situacije. Tvrtko se sad nije ni video ni uo, isto kao ni Ostoja posle 1404. god. Ne znamo ak ni gde se sve nalazio. Za vernu slubu Ostoja je nagradio brau Radivojevie, uru i Vukia, davi im Omi sa Primorjem sve do rnovnice, oblast Luku na Neretvi, i ceo kraj na desnoj strani Neretve od Radobolje i Blata do Imotskog. Tim poklonima osetio se pogoen Hrvoje, koji je to smatrao kao svoju sferu i domenu, pa je odmah poeo borbu protiv njih. Uz Ostoju je pristao Sandalj i knez Pavle, koji se behu odvojili od Hrvoja. U svojoj politici oni su raunali i na pomo Turaka; naroito se u tom pravcu poeo opredeljivati Sandalj, koji je eleo da suvie jakom pritisku Sigismudovom da izvesnu protuteu. Isto tako odlunu pobedu behu izvojevale i Sigismundove pristalice u Primorju. Kad je video neuspeh svoje stranke kralj Ladislav se odlui da digne ruke od dalje aktivnosti na ovoj strani i da svoja "prava" ustupi, odnosno proda, drugima. Samo je, da bi isterao veu cenu, poeo ivlju akciju sa svojom flotom. Posle duih pregovora on je 9. jula 1409. prodao Mlecima za 100.000 dukata svoje posede u Dalmaciji i svoja prava na tu zemlju. Napustio je tako sve prijatelje i saradnike, koji su se zbog njega izlagali tekim krizama, i sa potpunim neuspehom likvidirao je svoju balkansku politiku, koja je znatno iscrpla snagu naih ljudi i drava u borbi od etvrt veka i mnogo doprinosila slabljenju njihove otporne snage prema Turcima. Za to vreme nije ni Srbija bila poteena od potresa, samo to oni nisu poticali od spoljanjih neprijatelja nego zbog unutranjeg razdora. Kneginja Milica, u kaluerstvu prozvata Evgenija i posle u velikoj skimi Jevrosima, umrla je 11. novembra 1405. i sahranjena je u njenoj ukusnoj zadubini Ljubostinji, koju je zidao popularni neimar Rade Borovi. Kao dobra majka ona je znala da utiava sukobe koji su izbijali izmeu njenih sinova, Stevana i Vuka, i da mlaega Vuka odvraa od naglih koraka i zlih nauma. Posle njene smrti osetilo se brzo da se izgubio njen autoritet i blagotvorni pomirljivi duh. Vuk se ponovo raziao s bratom, traei za sebe polovinu drave. Pomagali su ga sestra Mara Brankovika i sin joj ura kojima Stevan bee oduzeo neto zemlje oko Sitnice, a prihvatili su ga odmah Turci, koji su hteli da oslabe Stevana i suzbiju njegovu maarofilsku politiku. Vuk je lino otiao kod Bajazitova naslednika Sulejmana i sa turskom vojskom krenuo na brata. Tursku vojsku vodio je najiskusniji turski vojskovoa toga vremena, stari Evrenos-beg, pobeditelj Srba na Marici. U jednoj svojoj povelji iz 1406. god. bee se Stevan, s izvesnim ponosom, pohvalio, kako ga Bog "prevede od pokornosti na slobodu i od manjeg prestola na vii". Osloboen izvesno vreme od pritiska Turaka, obogaen dobitkom Mave, Beograda i oblasti juno od Kopaonika, sa lepim prihodima iz bogatih rudnika, on je bio upravo poeo da sreuje Srbiju i da joj zaleuje rane. Posle sloma Ugarske on je bio nada i utoite boljeg dela Bugarske i ostale slovenske kaluerske inteligencije; na njegov dvor su dobegavali obeskueni bugarski prinevi. On je sam, ljubitelj knjige i prosveenosti, "novi Ptolemej", kako su ga zvali neki obrazovani savremenici, bio ovek s knjievnim smislom. Njegovo Slovo ljubavi ide u vrlo dobre spise nae stare knjievnosti. Manastir Manasija, lepa njegova zadubina, ouvana sve do danas, nekad pravi grad sa jakim bedemima i odbranbenim kulama, zidana 1407-1418. god., postala je sredite takozvane resavske kole, koja je, u tradiciji pokreta bugarskog patriarha Jevtimija, traila reviziju starih prevoda bogoslubenih i drugih spisa, izvodila reformu pravopisa, i poticala novu knjievnu aktivnost. U njegovoj zemlji, tada, napisana je prva slovenska gramatika, pretenciozna, sloena, nedovoljno orginalna, ali podesna kao poetak za dalji rad. Iz Srbije taj se pokret preneo u Rumuniju i posle u Rusiju. U Rumuniju i Rusiju prodiru i nai knjievni spisi i vre tamo osetan uticaj. Rumunska crkvena arhitektura pokazuje vie nego jedan ili dva uticaja srpske moravske kole; itavi njihovi manastiri,

kao Kozja na primer, proste su kopije naih. Na monah Nikodin Gri postaje krupna linost i rumunske kulturne historije, skoro ne manje nego nae. Taj lepi i korisni polet imao je da omete ovaj bratski napadaj pod turskim zastavama. Konstantin Filozof s bolom pria o pustoenju zemlje i pometenosti meu stanovnitvom. Stevan je ostao osamljen i nije mogao zaustaviti Turke, koji su prodrli do blizu Beograda. Mir je sklopljen 1409. god. samo tako, to je Stevan odelio Vuku junu polovinu Srbije sa Kruevcem, a sebi zadrao severnu. Bogate prihode Novog Brda delili su po pola. Vuk je, zajedno s Brankoviima, priznao tursku vrhovnu vlast, a Stevan je ostao i dalje na svojoj liniji drei se uz Maare. Sreom, ova podvojenost nije dugo trajala. Sultan Sulejman bee pravi saro, strasno odat piu i u izvesnim asovima potpuno neuraunljiv. Hotei da proiri svoju mo i u Maloj Aziji doao je u sukob i s braom Muhamedom, zvanim Kiridijom i Kriijom, i Musom, koji behu uspeli, da, iza Tamerlanove smrti, prilino uspostave pokolebanu tursku vlast. Braa prenesoe brzo borbu u Evropu. Musa, s pomou Vlaha, savlada Sulejmanovu vojsku i u februaru 1410. kod Jambola i pozva i despota u borbu. Stevan nije imao razloga da tedi lanjskog protivnika i uputio je svog vojvodu Vitka, da pomogne Musu. Vitko je s Musom sklopio i pismen sporazum, da ta saradnja ne ostane bez nagrade. Musin uspeh bee pokolebao i Vuka i ura, te i oni preoe na njegovu stranu. Sva saveznika vojska stie pod Carigrad, gde je imala da se bije odluna borba. Pred grku prestonicu dolo se s toga, to je car Manojlo bio uz Sulejmana i tako izazvao kretanje saveznika u tom pravcu. Pred samu borbu nestalni Vuk pree Sulejmanu i duboko tim uvredi i ozlojedi Musu, koji ga oglasi kao izdajnika. Na Vidov dan 1410., u otroj borbi, Sulejman potue Musu i njegove drugove. ini se, da se nai ljudi nisu mnogo zalagali i da su odravali neke veze s Grcima. Car Manojlo je, odmah posle borbe, poslao svoje lae po Stevana i ovaj je svratio u Carigrad, gde je i opet bio vrlo ljubazno doekan. Odatle je laom otiao u Vlaku, pa, opremljen od vojvode Mire, stigao u Srbiju. Sulejman je za to vreme uputio Vuka u Srbiju, da uzme vlast nad celom zemljom. Ali ni Musa nije mirovao. On je u Trakiji, oko Marice, prikupljao ostatke svoje vojske i nove pristalice. Obaveten o Vukovom povratku, Musa mu je, da se osveti, spremio zasedu. Blizu Filipopolja, 4. jula, Vuk i Lazar Brankovi behu uhvaeni i domalo pobijeni. Vojska Sulejmanova, zajedno sa urem Brankoviem, stie dockan da ih spase. Ona je uspela samo toliko, da je ponovo, nedaleko od Jedrena, 11. jula, potukla i novu Musinu vojsku. Sulejman je dozvolio uru, da za osvetu spali ceo Filipopolj. Razbijeni Musa pobegao je u Vidin, a odatle je doao u Srbiju, pod despotovu zatitu. Tu nije ostao dugo. Pribravi se, i dobivi neto pomoi, on je ponovo prodro sve do Filipopolja i zauzeo taj grad. U njemu se svirepo obraunao sa svojim grkim protivnicima. Njegove osvete i borbe sa Sulejmanom i njegovim ljudima bile su uopte strahovito bezobzirne i pune krvolotva. Neto ta azijatska upornost i bestialnost, a neto i lini poroci Sulejmanovi, od kojih mu je pijanstvo sa momentima neuraunljivosti stvorilo dosta neprijatelja, uinili su mnogo, da je Musina strana postojala sve jaa, dok se jednog dana ne nae uza nj vei deo voa i vojske bratove. Uplaeni Sulejman pokuao je da se spase u Carigrad, ali je na begu bio uhvaen i udavljen (u februaru 1411.). Kad se doepao vlasti Musa promeni svoje dranje prema Stevanu. Odree sva ranija obeanja i primljene obaveze. U isto vreme zapreti i Vizantiji, traei od nje velike ustupke. Car Manojlo, u nevolji, obrati se Musinom bratu Muhamedu u Aziji, koji nije bio s njim u ljubavi, i ponudi mu savez. Za svaki sluaj, hotei da Turke zabavi meusobnom borbom, dade proglasiti za novog sultana Sulejmanova sina Orhana, pa ga posla u Selimvriju. Musa odmah pouri da zauzme taj grad, vodei sa sobom i ura Brankovia kao glavnog pretendenta protiv Stevana. Znajui za to, a moda i u kakvoj tajnoj vezi sa Vizantijom, Stevan je krenuo s vojskom na istonu stranu. Uao je u pirotsku oblast i poeo osvajanja. Musi nije moglo biti u interesu da uz tolike neprijatelje dobije kao otvorenog protivnika jo i srpskog despota i s toga mu ponudi pregovore. Bojei se, da kao cena tih pregovora ne pane njegova glava, a izgubivi i inae veru u prevrtljivog i naprasitog Musu, ura namisli da se sam, preko majke, izmiri sa ujakom. Moda mu je sinulo pred oima, da sva ta njegova politika porodine osvete ne vodi u stvari nikakvoj njegovoj koristi a doprinosi optem

rasulu, a svakako mu je bilo i dodijalo to uniavajue potucanje i udvoritvo. Musa je neto ili nauo o tom ili je primetio neke promene kod ura. S toga pokua da ga otruje. Kad je dobio otrov ura mu je brzo osetio dejstvo, pa je upotrebio za vremena lek i spasao se. Odmah potom, insceniravi uzbunu, prebee sa svojim ljudima u Selimvriju, tamonjim Grcima i Orhanu. Orhan i ura, pomagani od Vizantije, poee da spremaju ustanke na vie strana. Nije ostao neaktivan ni despot Stevan, koji je hteo da se koristi ovim turskim neredima. U ustendilskom i skopljanskom kraju turski zapovednici s tih strana napustie Musu i pridruie se Stevanu. Ali ovaj nije pomagao Orhana i njegovu akciju, nego za novog sultana istaknu Dauda Saudijeva, turskog princa i emirskog roaka, i krenu vojsku da ga pomae. Da se osveti despotu udario je Musa iznenada, poetkom zime 1412., na Srbiju. Oplenio je vranjski kraj i napao Novo Brdo, ali je tu bio odbijen, zahvaljujui, meu ostalim, i borbenom otporu dubrovakih trgovaca toga grada. Kad je uo da stie gradu u pomo sam despot Musa ga nije hteo saekati, jer je eleo da sauva snagu za opasnije borbe. Za to vreme, imajui Solun kao bazu, Orhan je pripremao protiv njega veliku akciju. Ali je Musa bio bri i odluniji. Njegova vojska slomila je brzo protivnika, a izdajom je pao Musi u ruke sam Orhan, koji je, za kaznu, bio oslepljen. Musa je pokuao da osvoji i Solun, ali mu to nije polo za rukom. U Solunu se tad nalazio i ura Brankovi. Posle Orhanova sloma, u mnogom preien i sa bogatim iskustvima, ura se reio da se vrati u Srbiju i izmiri sa ujakom. Stevan ga je primio srdano i dao mu, od prvog dana, vidan i ugledan znaaj. Tako je Srbija, posle punih deset godina mogla sad poinuti od graanskog rata i unutranjih kriza i predati se sva toliko potrebnoj privrednoj i moralnoj obnovi. Sa Bosnom to nije bio sluaj. Posledice graanskog rata i linih i naelnih protivnosti oseale su se u zemlji veoma dugo i ona nikako nije mogla da se smiri. Sem toga u Bosni, na elu drave, nije bilo oveka sa vrstinom i ugledom jednog Stevana Lazarevia koji bi mogao da naturi zemlji svoju volju. Kralj Ostoja je zapamen kao vladalac koji je ve jednom pretrpeo brodolom i koji se na vlast vratio ne svojim sposobnostima nego tuom pomou. U samoj zemlji bilo je drugih lica i snagom i ugledom jaih od njega. Pored "vicekralja" Hrvoja isticao se sve vie energini Sandalj. God. 1406. on se javlja kao gospodar Kotora, pomagan po svoj prilici od oba kralja, napuljskog i bosanskog, sa eljom da suzbije mletaka nastojanja na toj strani. Iz svog tvrdog orlovskog Kljua kod Gacka on je proirio svoju mo i na istok, uspevi da dobije Onogot. Do bosanske katastrofe od 1408. god. on nije vodio neke samostalne politike u odnosu prema maarskoj kruni, nego se u glavnom oslanjao na Hrvoja; ali otkako je ojaao i sagledao mnogo nedoslednosti i nevetine u Hrvojevom vostvu on je poeo da se odvaja od njega i da sam bira svoj put. Kad je u jesen 1410. god. dolo do rata izmeu Mletaka i kralja Sigismunda, koji nije hteo da prizna Republiinu pogodbu sa kraljem Ladislavom, Sandalj se u tom sukobu opredelio za Mletke. On je, i pored povlaenja Ladislavljeva, ostao i dalje njegov prijatelj. Znajui da bi mu to moglo doneti velikih neprilika od strane kralja Sigismunda i njegovih pristalica on se ve unapred bio reio, da u tom sluaju trai naslona na Turke. inilo mu se, da oni na Balkanu postaju sve vaniji i odluniji inilac i da vie mogu od Sigismunda. Sem toga, postupci maarskih ljudi u Bosni ogorili su mnoge ljude i oni su nalazili da ni pritisak turske vlasti ne bi bio mnogo gori. Na Sandalja je svakako ravo delovalo i to to je Sigismund suvie panje poklanjao Hrvoju i to je ovaj, sa njegovim pristankom, proirio svoju vlast i u istonoj Bosni. God. 1409. on je drao u svojoj vlasti Srebrenicu, Srebrenik i Kulat, a sam je tamo podigao gradove Susjed i Brodar. Sa Sandaljem i drugim nezadovoljnicima, kojih nije bilo malo, drao se i kralj Ostoja, koji je od kraljevske vlasti imao gotovo samo ime. Ovakva situacija u Bosni dade povoda kralju Sigismundu, da se rei na jo jedan pohod protiv te zemlje, kako bi uinio kraj toj nezavisnosti. U prolee 1410. ula je doista maarska vojska ponova u Bosnu, voena od Pavla Beenjija. Dubrovake vesti tue se, da su maarske posade iz tvrdog i lepog Vranduka provaljivale u susedna mesta i vrile nasilja nad njihovim trgovcima. Sa zapada vodio je drugu vojsku herceg Hrvoje. Kralj Sigismund stigao je lino u Bosnu tek krajem avgusta. Njegovoj akciji u Bosni pomagao je s istone strane i despot Stevan. Glavne voe opozicije behu Sandalj i Pavle Radenovi. Da bi doao do sredstava za borbu, a verovatno i s toga to ih zbog

Hrvoja nije mogao odrati, Sandalj je u jesen prodao Mleanima za 5.000 dukata svoje dalmatinske gradove Ostrovicu i Skradin. Sigismund je hteo da na nesumnjiv nain utvrdi svoje pravo steeno akovakim Ugovorom; tako mu se inilo i da e najodreenije reiti tekoe bosanskog pitanja. Taj nesumnjivi nain bio bi da on sam uzme bosansku krunu. S toga se i odluio, da se u treoj desetini oktobra 1410. krunie za bosanskog kralja. U Dubrovniku je tim povodom 21. oktobra donesen zakljuak, da mu se pokloni 1.500 dukata. Tim aktom Sigismundova krunisanja imao je biti likvidiran i Ostojin poloaj. Hrvoje je i poruivao Splianima da je kralj ponovo svrgnut i da ga oni lie imanja, koja je posedovao u njihovu gradu. Na alost, zbog oskudice izvora, mi danas ne znamo sigurno, da li se Sigismund doista krunisao te godine bosanskom krunom ili je, u poslednji as, zbog nekih nepoznatih razloga odustao od toga. Znamo samo to, da se 5. novembra Sigismund nalazio kod Rae na Drini, a da je, istog meseca, u Hrvojevoj oblasti Sane dran zbor bosanske gospode, kome su prisustvovali i Sandalj i Pavle. Da se Sigismundovi protivnici nisu oseali potpuno slomljeni vidi se najbolje po tom, to je, odmah po njegovom odlasku dolo do pobune protiv njegovih garnizona. U Srebrenici su, u borbi, stradali i dubrovaki trgovci, koji su bili na maarskoj strani. Znamo pouzdano, da su bosanske nezadovoljnike pomagali Turci i da se kod Sandalja turska vojska cenila na 7.000 ljudi. Kralj Sigismund odvojio je poetkom 1411. god. jedan deo svoje vojske spremljene protiv Mleana, da ponovo u Bosni povrati red. Krajem aprila maarske ete bile su i opet gospodari situacije u zemlji. Bosanski velikai, videi stradanja zemlje i sve tekoe s ovim borbama u vezi, ponudili su Sigismundu pregovore za mir. Popustili su jer su bili ostali sami, poto su Turci bili zauzeti svojim borbama, a kralja Ladislava, kome su se uzalud obraali, u taj mah su bila potpuno zauzela pitanja u samoj Italiji. Za Bosance je bila prava srea, to je Sigismund, u borbi s Mleanima, krajem leta pretrpeo nekoliko poraza, pa je postao meki; a sem toga, njegov izbor za nemakog cara, izvren 21. jula 1411., uinio je, da je u odnosu prema svojoj opoziciji postao uopte blai. S toga je sporazum sa Bosancima, u oktobru 1411., ispao po ove sasvim povoljno. Ostoja je ostao kao kralj, ali izrino kao maarski vazal, a Sandalj i Pavle izali su potpuno neokrnjeni u svojim posedima. Sigismund je samo, za veu sigurnost, zadrao oblast Soli i Usore, poverivi prvu na upravu Ivanu Marotu (Maroviu), a drugu Ivanu Gari (Garjanskom). Ova injenica, mislim, jo ne daje dovoljno razloga zakljuku L. Talocija, poznatog maarskog historiara, da je Sigismund tada hteo "iz bosanskoga teritorija stvorit ugarske kotare i podijeliti ih meu slavonsku, ugarsku i srijemsku gospodu". U ovim borbama herceg Hrvoje bio je potpuno na strani Sigismundovoj. On je lino optuivao kralja Ostoju, da sa Turcima i odmetnicima radi protiv apostolskog kralja Maarske. Ali, za udo, njegov uticaj nije tim porastao. Naprotiv. Opozicija protiv njega postajala je sve vea. Spliani nisu krili svoje nezadovoljstvo, koje je dolazilo neto s toga, to im je za gradske knezove postavljao sebi odanu bosansku vlastelu, a neto zbog njegovih otrih mera protiv izvesnih njihovih graana. Ali je naroito radio protiv njega vojvoda Sandalj. Ovaj se pred kraj 1411. rastavio sa Hrvojevom sinovicom Katarinom i oenio se Jelom, udovicom ura Stracimirovia Balia, a erkom kneza Lazara. Uz politike protivnosti dole su i porodine, koje su sasvim zatrovale odnose meu njima. Zavrivi na dosta strana svoje poslove s punim ili bar polovnim uspehom i postigavi lino najvei stepen do koga se moglo doi, kralj Sigismund bee odluio, da na svom dvoru, u Budimu, na Duhove 1412., iskupi celo drutvo vladara, s kojima je bio prijatelj i saveznik, i sve knezove i vee vojvode, koji su mu priznavali vrhovnu vlast. Na budimskom dvoru stekoe se poljski kralj, despot Stevan, kralj Ostoja, austriski hercezi i mnoge druge linosti, a meu njima i Hrvoje, Sandalj i knez Pavle. Bosanski velikai, koji su doli sa enama i sa pratnjom, upadali su u oi na tom skupu, a njihovi junaci istakoe se u sveanim turnirima, u mnotvu stranih vitezova, kao ljudi od maa i vetine. Ali se, ipak, najvie istakao despot Stevan, "kao mesec meu zvezdama", koga je kralj Sigismund za ratne usluge u poslednjim borbama obdario nekim gradovima i krajevima u Ugarskoj. Stevan je dobio gradove Satmar, Debrecin, Besarmenji i krajeve oko Nemeta, Nai i Felzebanje i u biharskom i sabolskom komitatu. Krajem 1412. god., u novembru, Sigismund se nalazio negde oko Zvornika, moda na podruju brae Zlatonosovia, bosanske vlastele toga kraja, u susedstvu

Sreberenice. Verovatno je tada on taj, najbogatiji, grad Bosne predao Stevanu, kao najlepu nagradu. U posedu Srbije Srebrenica se pominje prvi put 2. oktobra 1413. Ove este borbe i metei sasvim su pokvarili unutranji poredak. Ljudi se behu ostrvili i podivljali. Pljake, razbojnitva, ubistva postadoe skoro redovna pojava. Dosta je samo navesti, da je u maju 1412. sam knez Vuk, neak kralja Ostoje, uestvovao u ubistvu i pljaci jednog dubrovakog trgovca. "Hode nai po Turcima i po drugim paganima", tuila se Republika Ostoji, "pa nigde tolika zla ne uinie naim koliko tuda". Kako se strasti u zemlji nisu stiale ni posle ovih borbi i vidnih gubitaka za Bosnu, to se stanje nije popravilo ni iza 1412. god. Bosna je sve vie postajala zemlja haosa, u kojoj je stanovnitvo patilo skoro podjednako i od tuih i od sopstvenih nasilnika. Na politiku Sandalja Hrania nesumljivo je uticao njegov urak, despot Stevan, odluni pristalica Sigismundov. Mudra, i lepo obrazovana gospoa Jela, vaspitno je delovala na karakterne osobine malo sirovog bosanskog vojvode, koji je, ipak, vaio kao lino pitomiji od Hrvoja. Dubrovani, u jednom svom pismu iz 1412. god., izrino kau, da despot i Sandalj potpuno dre se zajedno. To je pribliavanje Sandaljevo Sigismundu otuivalo Hrvoja od budimskog dvora. Ono je, u isti mah, pokazivalo koliko u njihovoj politici nije bilo dosledne naelnosti, i koliko su vie preovlaivali lini momenti i line ambicije. Za line interese, a ponekad i za line udi, rtvovalo se sve, bez obzira kako e to delovati na ljude i uticati na moralne osobine u dravi. Poetkom 1413. god. prodro je sultan Musa u despotovu dravu. Neposredan povod za napadaj, sem elje za osvetom zbog Stevanova i ureva dranja, dalo mu je to, to se odmetnuo od njega Hamza, gospodar gradova Svrljiga i Sokoca, i priao Srbima. Musa je iao na Srbiju duboko kivan, sa namerom da je skrha i onesposobi za dalje akcije. Hteo je ak da u nju, posle pobede, dovede nove turske doseljenike i da razbije srpsku etniku celinu. Savladavi Hamzu u Sokocu on je odmah dao premetati srpsko stanovnitvo odatle na drugu stranu. Kad je upao na despotovo podruje osvojio je itav niz gradova Bolvan, Lipovac, Koprijan i Stala. I ta je sva naselja raskuio isto kao i ona oko Timoka. Za vreme ovih borbi naroito se istakao branilac Stalaa, hrabri vojvoda Prijezda. On je izgoreo zajedno sa svojom kulom nehotei se predati. Narodno predanje i pesma kazuju, da je zajedno sa enom skoio u Moravu, kad je video da Turci iz podruma, tajnim kanalima poinju da prodiru u grad. Iako je Morava, dok joj je oko izvorita i slivova bilo mnogo ume, imala vie vode nego sad, ipak je taj skok, iz dosta udaljenog grada, bio prosto nemogu. Despot Stevan obratio se odmah za pomo Muhamedu i ostalim prijateljima. Stigoe mu vojvoda Sandalj, mavanski ban Ivan Morovi i raniji odmetnici Musini, a odazvao se i Muhamed. Musa je pohitao da zaprei spajanje Muhamedove vojske sa Stevanovom, ali nije uspeo. Muhamed ga je veto obiao i stigao u Kruevac. Iz tog mesta krenula je saveznika vojska, pod despotovim vostvom, prema jugu i doprla je do Novog Brda. Tu se zaustavie despot, Sandalj i Morovi, a ostala vojska poe i dalje, voena od ura Brankovia i Muhameda. Odluna borba bila se pod Vitoem, na reci Iskru, kod sela amorlu. ura Brankovi, uz koga se nalazio elnik Radi, "ovek najhrabriji i najmudriji i koji je mnogo svravao lepim reima", vetim udarcem s boka odlui pobedu za saveznike. U turskoj vojsci bilo je mnogo nezadovoljstva i izdaje i s toga je njena borbena vrednost bila znatno oslabljena. Poraeni Musa nae u beg, ali ga potere stigoe i udavie (5. jula 1413.). Poto je dobio presto pomou saveznika Muhamed I se lepo oduio svojim pomagaima. Despot dobi Znepolje i grad Koprijan i "druge oblasti", koje se ne pominju izblie. Srbija je posle toga duboko odahnula. ura Brankovi, potpuno izmiren sa Stevanom, oenio se po drugi put 1414. god. Irenom Kantakuzenovom i pribliio se Vizantiji i hrianskom savezu. Sa Stevanom zajedno on se sad trudio da oporavi Srbiju od svih ovih ratnih nevolja, koje su zadeavale zemlju od spoljanjih i unutranjih neprijatelja. Za punih osam godina posle ovog - sluaj tako redak u naoj prolosti - Srbija je, nesmetana ni od kog, uivala blagodeti mira i postala pitomo i mirno sklonite za mnoge stradalnike iz okolnih oblasti. Agrarna zemlja lako se leila, i nije udo to je despotovina, sa svojim bogatim i plodnim krajevima uskoro procvala i u materijalnom pogledu bila potpuno sreena. Poeto delo privredne i kulturne obnove moglo se mirno da nastavlja. Na vie

strana u zemlji nikoe novi manastiri, manje velelepni nego oni u dravi Nemanjia, ali ipak vani kao nova kulturna sredita (Velue, Tresije, Blagovetenje blizu drela, Vina i naroito lepi dekorativni Kaleni). Despot je naroito razvio i ulepao Beograd i napravio ve tada od njega u svakom pogledu prvi grad Srbije. Kulturno i politiki Srbija odavno nije bolje stala kao u drugoj periodi Stevanove vladavine.

3 Bosanski razdori
Dok je Srbija tako polako dolazila sebi Bosna je sve vie postajala poprite ogorenih linih obrauna i graanskih ratova, u kojima su ljudi sve vie dolazili do uverenja, da je, u zadovoljavanju linih ambicija i prohteva, sve doputeno. Izgubila se svaka ideja vodilja i svaki naelan stav. Grabio je koliko je i ta je ko mogao; udruivao se s kim je ko hteo; kidisavao je na koga se kome prohtelo. Etika i moralna oseanja bila su iz osnova pomerena. Kad je Sandalj Hrani otiao u Srbiju da pomogne svom uraku, despotu Stevanu, protiv Muse upotrebio je tu priliku Hrvoje Vuki da, u maju, provali u nebranjene Sandaljeve oblasti i da ih opustoi. To je izazvalo opte proteste protiv njega. Jedno, jer je podvig sam po sebi bio neviteki, a drugo to je izveden protiv prijatelja kralja Sigismunda u asu tada ve simpatine borbe hriana protiv Turaka. Protiv Hrvoja odmetnuo se meu prvima Split, prikazujui ga kao surovog bibliskog faraona. Kralj Sigismund, koji je ve i pre dobio nepovoljne vesti o njemu, ovlasti Dubrovane, te oni 17. jula posedoe davno eljena ostrva Korulu, Bra i Hvar, iako to nije bilo pravo u Bosni ni Hrvojevim protivnicima. Ozlojaeni Sigismund oduzeo je Hrvoju i upu Sanu i ustupio je knezovima Blagajskim. On je otvoreno optuivao Hrvoja kao buntovnika i izdajnika radi veza sa Turcima "na propast naih kraljevina i itavoga hrianstva". Uputio je protiv njega i dve vojske, u Slavoniju i Hrvatsku. Hrvoje je pokuao da se brani i traio je da bude izveden na sud kao vitez zmajeva reda. Njegovo obraunavanje sa linim protivnicima to jo nije neprijateljstvo prema kralju, a jo manje izdaja. Prilino uplaen on se obraao kraljici Varvari, eni Sigismundovoj, da ga ne odbijaju i nevina ne osuuju, i da ga ne gone u ogorenje i krajnost, jer e, prisiljen, morati najzad da trai pomo gde je bude mogao nai. U ostalom, "pretio ja ili ne", poruivao je on u Budim, "Bonjaci hoe da se zdrue s Turcima". Ali njegova pisma i poruke nisu ni stizali do Sigismunda, niti su inae imali kakva dejstva. Sigismund je nekad davao ak Hrvojevim protivnicima, da ih oni itaju i da na njih odgovaraju kako znaju. Njegova nemilost bila je potpuna. Kad je video da su svi njegovi pokuaji za opravdanje ostali uzaludni Hrvoje odlui da se odupre silom. U prvom redu ponudio je savez Mleanima. Ali Republika, izmuena dugim ratovanjem sa Maarima, ba je u to vreme vodila poslednje pregovore za mir i nije bila nimalo voljna da, pomaui Hrvoja, oteava svoj poloaj. Hrvoje je onda molio, da se bar posreduje za nj kod Sigismunda i Sandalja. Kad ni to nije uspelo on se obratio Turcima, sa kojima je imao veza i pre toga. Pod vostvom Isak-bega krenuli su Turci za Bosnu u junu 1414., i preko Sandaljeve zemlje otili su u Hrvojevu oblast. Tu su se razdelili. Jedan deo poe dolinom Bosne prema Dubocu; drugi ostade u Uskoplju, u Hrvojevom kraju; a trei se uputi preko Bosanske krajine prema Zagrebu. Sandalj se za to vreme bio povukao u planine i ekao razvoj dogaaja. Jedan hrvatski pisar, Bartol Krbavac, zapisao je te godine s ogorenjem kako je vodio rat "neastivi Hrvoj z Bosnami i z Beneci i s Turki na krala ugarskoga igmunda, ki verno stae za est keransku". S Turcima zajedno pojavio se ovog puta u Bosni i kralj Tvrtko II. On je pokuao, kao stari protivnik Maara, da pomou Hrvoja i Turaka povrati svoju vlast. U avgustu 1414. Tvrtko je ve stekao izvestan autoritet u zemlji, jer vidimo da Dubrovani prete knezu Pavlu i njegovim ljudima, da e se tom kralju potuiti zbog pljakanja njihove stoke. Kako je Tvrtko tek toga meseca stigao u Bosnu, to znai, da je stranka, koja mu je pripremila vlast i pomagala ga, bila dovoljno jaka da ga za tako kratko vreme i naturi kao gospodara. Kralj Ostoja se, meutim, nije udaljavao iz zemlje, nego se, kao i Sandalj, zadravao negde u planinama ili u kom od tvrdih gradova. Da je bio bez pravog

ugleda vidi se po tom, to dubrovaki trgovci dozvoljavaju sebi slobodu, da mu prave neprilike i to sama Republika krzma da mu isplati odreeni danak. Dranje Dubrovana najbolji je barometar za procenu politike klime u susedstvu, a u Bosni naroito. Ostoju su podravali Maari; u jednoj povelji od 1. februara 1415. Sigismund naroito istie njegove zasluge za maarsku krunu i hrianstvo u borbi protiv Turaka. U samoj zemlji, zbog prisustva Turaka, Ostojin glas nije mnogo vredeo. Njegovi Vlasi stoari napadali su, i sa dubrovakog zemljita, na ljude Sandaljeve, i otvoreno su se izjanjavali za Tvrtka. Turci su ostali u Bosni i preko zime 1414. i drali su u svojoj vlasti mnoge vane klance. Dubrovani, koji su imali ii na estitanje svadbe uru Brankoviu izvinjavali su se za svoje zakanjenje tim, to su Turci ugroavali put preko Bosne. Krajem zime i poetkom prolea 1415. stigle su u Bosnu nove ete Turaka. Dubrovnik i Ston bili su puni izbeglica, koji su traili spasa. Turci su provaljivali i u Krajinu, do Omia i ak do ibenika, da tamo toboe brane Hrvojevo podruje. Hrvoja su oni doista spasli. S njihovom pomou on se spremao da preotme Split i molio je Mleane, da ga pomognu flotom, a kao cenu te pomoi nudio im je Omi. Mleani na to nisu pristali, ali su ga pomagali orujem i drugom ratnom opremom. Pun ponosa Hrvoje je poruivao u Dubrovnik kako odlino stoji. Zbog izvesnih zapleta u carevini vei deo turske vojske bio je krajem prolea 1415. povuen iz Bosne. Ali, ipak, bosanski krajevi, javljali su Dubrovani u Budim, pokorni su Turcima "davajui danak gospodinu caru turskom da bi se sauvali." Kralj Ostoja nije mogao da preduzme nita, a vojvoda Sandalj branio se od Turaka tako to se otkupljivao velikim poklonima. Takvo stanje opredelilo je Maare, da pokuaju popraviti poloaj svoj i svojih ljudi. U toliko pre, to behu dobili pouzdane vesti, da se Isak-beg u Skoplju sprema na novi pohod ne samo na Bosnu, nego i dalje "prema Zapadu", u Hrvatsku i Dalmaciju. Maarska vojska okupljala se od sredine jula pod Dobojem, u Usori. Na veliko svoje iznenaenje Maari su nali ovog puta skoro sve bosanske velikae protiv sebe. Izmirili se behu, oba od straha, ak i Hrvoje i Sandalj. Svi se behu sloili, da im sultan potvrdi za kralja Ostoju; Tvrtko im nije nikako bio po volji. Verovatno je to kompromisno reenje bilo doneseno, sem iz linih momenata, jo i s toga, da bi se zemlji utedela nova pustoenja. Bosna je esto u nudi priznavala vlast jaeg, da je prvom prilikom zbaci i poree. Maari se naoe u vrlo tekom poloaju. Od bosanske vlastele s njima pristade samo Vladislav Dubrovi, gospodar usorskog grada Kovaa. Drugi se zdruie s Turcima. Poetkom avgusta 1415. dolo je u Usori, kod Makljenovca, do tekog maarskog poraza. Sve njihove glavne voe dopadoe ropstva. Ovaj maarski poraz pretstavlja vaan datum u istoriji Bosne i maarskog poloaja na Balkanu uopte. Ovom pobedom izbijaju Turci na prvi plan i u toj pokrajini i otpoinju pripremanje svoje velike ofanzive. Maarski je presti znatno poljuljan i, u stvari, Maari i na ovoj strani poinju prelaziti u odbranu. Njihov stari zamah je osetno skrhan. Bosanski velikai u borbi protiv Maara i ofanzivnog katolianstva dobili su novog saveznika, koji je voljan da ih prihvati. Tradicionalna politika apsolutnog naslanjanja na Maarsku nije vie jedina i bezuslovna. To otsad unosi nov i vrlo sloen elemenat u bosanske odnose. Maarsko identifikovanje hrianstva s katolicizmom, kome su oni bili ne samo zatonici nego i nosioci, uinilo je, da se vera poela smatrati ne kao duboko uverenje, nego kao politika potreba. I s toga ta vera, esto silom naturana, nije ula dublje ni u srca ni u due. U Srbiji taj problem nije postojao. Savina organizacija crkve utkala je pravoslavlje u ceo dravni sistem i napravila ga jednom vrstom nacionalne vere. U Srbiji se postavljala samo jedna alternativa: hrianstvo ili islam, Srbi ili Turci. U Bosni se, meutim, javljalo sad sve vie pitanje: Turci ili Maari kao vrhovni gospodari nad irokim slovenskim masama, koje su elele da ive same i slobodno, ali kojima se to, kroz celo trajanje njihove prolosti, sem Tvrtkova perioda, nikad nije dalo. Oni su se stalno morali povijati pred silom. Ranije nisu imali mnogo izbora, a kad su ga imali, kao izmeu Sigismunda ili Ladislava, oni su jasno dali razumeti da se pribliuju Ladislavu kao boljem i kao novom licu. Nadali su se od njega promeni, i to promeni na bolje. Sistem maarskog pritiska bio im je od davnina ve i suvie dobro poznat i dodijao. Slian je sluaj bio i sad. I od Turaka se nadalo novom i boljem. Oni su im to i obeavali, upuujui svoju propagandu naroito seljaku. Vlastela, koja je uzmicala pred silom, osetila je u Turcima snagu i pristupala im je

postepeno, neto iz straha, a neto iz rauna. Svak ko je bio nezadovoljan ili traio vie koristi upotrebio je sad priliku da se u borbi izmeu ta dva uticaja, turskog i maarskog, nasloni na jednu ili na drugu stranu, ili, po potrebi i sticaju prilika, as na jednu, a as na drugu. Od ove pobede Hrvoje se nadao vrlo mnogo. Mislio je i da povrati svoju raniju vlast u Splitu i na ostrvima, i svoj posrnuli ugled u Mlecima i Napulju, i svoj uticaj u Bosni. Na skupu vlastele u Sutjesci, u avgustu te godine, on je vodio glavnu re. igosan je bio sam knez Pavle Radenovi. Na dan 23. avgusta njega je na Porsnoj Poljani kod Sutjeske, prilikom udeenog izleta, napala iskupljena vlastela pod vostvom samog kralja Ostoje. Njegova sina Petra svezali su i poslali u bliski Bobovac, a samog Pavla su ubili Sandaljevi ljudi. Dubrovakom poslaniku pravdao je Sandalj taj postupak tim, to je Pavle, "izdavao itav svet", i Dubrovnik i samu Bosnu. U em je bila njegova krivica ne da se pouzdano utvrditi; ali slini prekori mogli su biti upueni dobrom delu skupljene gospode. Da je ta pogibija dala povoda novim trzavicama razume se samo po sebi. Sinovi ubijenog kneza Pavla, Petar i Radoslav, traili su zatite kod Turaka i oborili su se u prvom redu na Sandalja kao na oeva krvnika. U jesen 1415. upali su Turci ponovo u Bosnu, a posebno u Hum. Njihove pomone ete vodili su protiv Sandalja upan ura i Stjepan Miloradovi, glava jedne porodice, koja e docnije postati jedna od najpopularnijih u Hercegovini. Prema dubrovakim izvetajima Turci su ovom prilikom bili i u vezi sa Hrvojem, koji je hteo da pomou njih postigne eljene uspehe u Primorju, a potajno, moda, i da se sveti Sandalju. Ali nije doekao rezultat obrauna. Umro je aprila 1416., ve prilino ostareo, posle ivota punog aktivnosti i avantura. Da bi uvrstio svoj poloaj kralj Ostoja je uzeo njegovu udovicu Jelenu, a pustio je svoju, jo ivu, prvu enu Kujavu. Hrvojev sin Bala bio je bez ikakve vrednosti i vrlo brzo je izgubio i oeve tekovine i svaki znaaj meu bosanskom vlastelom. Krvna zavada izmeu Sandalja i Pavlovia uzela je bila opasne razmere. ak su i sami Turci pokuavali da posreduju izmeu njih, ali uzalud. U borbama su ogoreni Pavlovii dugo imali vie uspeha, pa su doveli Sandalja u vrlo teak poloaj. Kao njegov prijatelj imao je tekih dana i kralj Ostoja. On je jednom prilikom morao nou, kriom, da bei sa zbora bosanske gospode, pobojavi se da ne bude vezan i zatvoren. U leto 1417. pisali su Dubrovani maarskom kralju kako je Bosna "u uobiajenoj i velikoj neslozi". Uplaen, a nestalan kakav je bio, Ostoja se potom obrnuo protiv Sandalja i zajedno s Pavloviima upao je u njegovu oblast. Sandalj je, pritenjen, pozvao u pomo svog pastorka Balu Balia i priznao je tursku vrhovnu vlast, da bi prekinuo njihovo pomaganje protivnika. Tek u jesen 1418. spominje se on ponovo kao nesumnjiv gospodar svoje oblasti. Iste ove jeseni umro je i kralj Ostoja. Nasledio ga je sin Stevan, vladar male line vrednosti i, kako se ini, slabog zdravlja. Bio je plahovit i dosta nepromiljen. Njegove neoprezne izjave kako misli da povrati sve to je Bosna izgubila ili ustupila izazvae protiv njega velika podozrenja kod suseda. Da je svojoj majci Kujavi vratio poloaj u dvoru i duno potovanje bilo je pravo i moglo se oekivati, ali je preterivao u ponaanju prema kraljici Jeleni, svojoj maehi, koja lino nije bila kriva za raskid prvog braka. Nju Ostoja nije uzeo iz strasti, nego iz rauna. Nastavio je i neprijateljsku politiku oevu i prema Sandalju. Za vreme ovog graanskog rata naroito je mnogo stradalo Konavlje. Dubrovani, koji su odavno eleli da proire usko podruje oko svog grada, navalie na nj s predlozima da im proda svoju polovinu te oblasti. Sandalj, koji se zbog skoro etvorogodinjeg ratovanja bio mnogo istroio, i kome, je i za dalje borbe s Pavloviima, koje nisu prestajale, trebalo novaca, pristade na pogodbu. Pavlovii su, meutim, odbili da prodaju drugu, svoju, polovinu. Za svoj deo Sandalj je, prilikom prodaje 27. juna 1419., dobio oko 30.000 perpera, jednu palau u Dubrovniku, jedno dobro u dubrovakoj upi i 500 perpera godinjeg dohotka. Sem toga, on i njegova braa, s porodicama, bili su primljeni meu dubrovaku vlastelu. Dubrovnik je bio zadovoljan tim dobitkom, u toliko vie to je 1417. god. morao vratiti, po naredbi maarskog kralja, ona tri Hrvojeva ostrva Bra, Hvar i Korulu.

Graanski rat u Bosni nije prestajao. God. 1420. doli su Turci ponovo u Bosnu, ovoga puta na poziv Sandaljev. Njima, izgleda, nije bilo mnogo stalo do toga koga e pomagati, nego im je bilo glavno da se mogu meati u bosanske unutranje stvari, i hvatati tamo sve dubljeg korena. Oevidno je, da Sandalj nije mogao sam izai na kraj sa svojim protivnicima, meu kojima se nalazio i kralj. Ovaj teki graanski rat, od koga je stradala zemlja na vie strana, zabrinjavao je sve dobronamerne bosanske susede. Kuda to sve vodi? Ko e od svega toga imati koristi? Nije trebalo biti prorok pa videti jasno. Dubrovani, koji su imali razvijenu svest o viim interesima dravne zajednice, uzeli su na sebe, da prijateljski posreduju kod svih. Govorili su, nagovarali, otvarali oi. Ali uzalud. Posle pogibije vojvode Petra Pavlovia, krajem marta 1420., Sandalj je uzeo maha i nije hteo da se zaustavi. Kad je provalio u Pavlovievo Konavlje ak su mu i Dubrovani dali pomoi da osvoji tvrdi grad Soko, u nadi da e im on ustupiti i tu polovinu. Za vreme ovog graanskog rata Sandalj je izgubio Kotor, najvaniji izvozni grad stare srpske drave i davnu bosansku metu. Uzeli su ga Mleani 25. jula 1420., na izrinu ponudu Kotorana. Zapleten u Bosni Sandalj nije mogao da tom gradu, u kom nikad nije bio mnogo popularan, obrati dunu panju i Kotorani su, iz straha da ne panu pod zetsku vlast, prili Mlecima. Sauvali su svoju gradsku samoupravu, u kojoj su glavnu re vodili plemii, orientisani vie romanski nego slovenski. S padom vojvode Petra i Sandaljevom pobedom bio je potisnut i kralj Stevan Ostoji. Skopljanski namesnik Isak, koji je vodio sve turske poslove na zapadu, stigao je u Bosnu i, u sporazumu sa Sandaljem, opet podigao Tvrtka II. Ovaj, iako je iveo u Bosni, bio je poslednjih pet godina bez ikakve znatnije politike uloge. Od maja 1420. javlja se ponovo kao stvarni kralj Bosne. Pored njega se, ipak, dri i kralj Stevan, sve do smrti 1423. god., ali potpuno u pozadini. Naslednik svog brata Petra, Radoslav Pavlovi, jedan od najbezobzirnijih i najverolomnijih velikaa Bosne, videi da je Sandalj odneo pobedu, izmirio se, najposle, u prolee 1421. s njim, pa se ak i orodio, uzevi za enu Sandaljevu sinovicu Teodoru, ker kneza Vukca. Tako je Sandalj ostao kao glavna i vodea linost bosanske drave sve do svoje smrti, stvarno jai i sa mnogo vie ugleda i uticaja nego sam kralj.

4 Oporavljena Srbija
Maarski neuspesi u Bosni nisu niukoliko uticali na promenu politike despota Stevana. On se dosledno i verno drao uz Kralja Sigismunda. Prema izvesnim podacima da se zakljuiti, da je Sigismund do njega mnogo drao i da ga je, u svojoj sviti, vodio i u inozemstvo. Tako se, na pr., pominje, da je s njim uestvovao 1414. god. i na znaajnom saboru u Konstancu. Isto je tako prema njemu imao obzira i sultan Muhamed, svestan da za svoj presto u velikoj meri duguje njegovoj pomoi. On je s despotom celo vreme svoje vlade odravao ispravne odnose, i zahvaljujui samo Stevanovom posredovanju mogle su biti otkupljene iz ropstva maarske voe koje su stradale u Bosni. U drugoj polovini svoje vlade Stevan u Srbiji nije imao nikakvih neprilika. Zemlja je doista otpoinula. On je uivao neosporan ugled to je dravi povratio mir, to je pokazao jaku ruku i doslednost u politici, i to je digao blagostanje zemlje u osetnoj meri. Njemu lino bogati rudnici, a naroito Novo Brdo i Srebrenica, donoahu vrlo lepe prihode. Cenilo se, da je samo od njih imao godinje do 250.000 dukata. Dok je prema Srbiji, zbog despota, imao obzira, iako je znao za njene veze sa Maarima, sultan Muhamed nije vodio takvu politiku na drugim stranama. U Bosni je, videli smo, ivo i sa vojnikim zalaganjem radio da poljulja dotadanji poredak i pojaa svoj uticaj. Isto je tako postupao i u Albaniji. Samo, zauzet u Maloj Aziji, sultan Muhamed nije dotle nijednom pokuao, da na Balkanu povede ofanzivu velikog stila i da do kraja iskoristi sve povoljne prilike, koje su mu se pruale. U borbi, koju kralj Sigismund 1418. god. bee poveo sa Mletakom Republikom, Maari nisu dobro proli. Mleani su imali uspeha ne samo u Frijaulu, nego i na jadranskoj obali. Veliki deo Dalmacije priznade mletaku vrhovnu vlast; tako, sem ve pomenutog Kotora, jo i Split i Trogir i ostrva Bra, Hvar, Vis i Korula. "Ugarska bee i opet gotovo potpuno otseena od mora" i

oslabljena makar i posredno. Za vreme te borbe pokuao je zetski gospodar Bala III, da potisne Mleane s Primorja, a naroito da povrati Skadar. Mleani su se veto branili u svojim tvrdim gradovima, koje su mogli flotom snabdevati i odoleli su mu. Izgubili su, istina, Drivast, ali su dobili Budvu. Za Balu je bio teak udarac mletako posedanje Kotora. Da bi imao vie uspeha otiao je u Srbiju, da trai pomo od ujaka, despota Stevana. Bolestan ve od due vremena nije doekao da ispuni elju. Umro je na dvoru despotovom 28. aprila 1421. Nemajui mukog poroda ostavio je Zetu kao nasledstvo despotu i njenoj staroj srpskoj matici. Dobitkom Srebrenice, Znepolja, Mave, Beograda i sad Zete despot je stekao dravu, koja je bila za treinu vea od one to je imao njegov otac. Sa oblau Brankovia Srbija je dobila zemljini opseg koji je bio vei od srpskog poseda u celom XIII veku. To teritorijalno poveanje i sreeno stanje u zemlji odraava se i u vidnom kulturnom poletu zemlje. Srbija ovoga vremena pretstavljala je dravu nesumnjive vrednosti i meu balkanskim narodima Srbi su tad sigurno stali najbolje iza Turaka. Ali stenjena izmeu dva daleko jaa suseda, izmeu Maara i Turaka, despotovina je bila liena mogunosti da vodi sasvim nezavisnu politiku. U toliko vie, to su to bila dva protivnika koja su se iskuivala i koja su ceo jedan vek stali jedan prema drugom samo s orujem u ruci. Na glas o Balinom odlasku u Srbiju i o njegovoj smrti pregoe Mleani da as pre zaposednu izvesne njegove krajeve i gradove. Do kraja juna uspeli su da dobiju Drivast, Bar i Ulcinj. Uspeh rata sa Maarima i dobitak dalmatinskih gradova dao je maha aktivistikim elementima Republike, koja dotle ustruavala da se zaplie u veoj meri u zetska pitanja. Tom mletakom politikom bio je izazvan despot Stevan, pa je lino siao u Zetu. Tu ga je veina naroda doekala s iskrenim veseljem. Protiv Mleana stvorio se pravi pokret. Behu se uzbunila i neka albanska plemena (Hoti i Mataruge). Kad su Mleani osudili Stevanovu ponudu mirnog razgranienja, ne pristajui da mu vrate neokrnjeno Balino nasledstvo, Stevan se brzo odluio da pitanje rei borbom. Usred priprema za krvavi obraun stie vest, da je u julu 1421. umro despotov prijatelj Muhamed i da je na vladu doao Murat II. Mleani su pourili, da od novog sultana dobiju potvrdu svojih poseda u Albaniji, odnosno Zeti, verujui da Murat nee imati prema Srbima onih obzira, koje je imao njegov prethodnik. Ali sultan nije imao kad da se bavi tim pitanjem. Grci behu protiv njega istakli kao pretendenta na presto Mustafu, tobonjeg sina emira Bajazita. U borbi za presto Mustafa se hteo, sem na Grke, osloniti i na Srbe i uputio je s toga jedno poslanstvo u Srbiju. Ali despot ne htede da ue s njima ni u kakve pregovore. Bez te jae pomoi Mustafa se nije mogao odrati i zaglavio je u Jedrenu 1422. god. Zbog ovog turskog sluaja i despot i Mleci obustavie privremeno neprijateljstva. Despot je, dobivi Drivast i Bar, bio pristao na primirje, ali je posle nastavio borbu, kad je video da Mleani ne poputaju. Opsada Skadra nije uspela, jer je mletaku posadu u gradu pomagala i flota. Uz Stevana se borilo i neto Arbanasa Ivana Kastriota, koji je priao despotu odmah po dolasku ovog u Zetu. Mleani su obeanjima i mitom uspeli, da pridobiju za se neke uboge Zeane i Arbanase, pohlepne na novac, i pomou njih su mogli da organizuje dosta aktivan otpor. Pod njihovu vlast preli su 1423. god. Patrovii, Tuzi i Pamalioti. Patrovii su se obavezali ak "da za Republiku ratuju od Kotora do Bara na svoj troak, a u skadarskom okrugu osam dana o svom troku, a posle toga da im se plaa. Osim toga je ugovoreno, da ih Republika mora primiti i izdravati ako ih Turci ili Despot potisnu i da ih pri sklapanju ugovora za mir sa Despotom nikako ne dadu Despotu." Uzalud je posle Ljubia pokuavao da ovaj korak Patrovia tumai i netano brani glau i opasnou od Turaka; ovaj postupak ostaje runa stranica njihove prolosti. U leto 1423. siao je u Zetu, mesto despota, ura Brankovi sa 8.000 konjanika. On je obnovio opsadu Skadra trudei se, da gradu presee sve veze. S toga je podizao i utvrenja oko Bojane. U isto vreme spremao se u pomo i vojvoda Sandalj. Uplaivi se od te sjedinjene akcije Mleani su doskora pristali da sklope mir. Po tom miru, zakljuenom 12. avgusta 1423., Mleanima je ostao Skadar, a despotu Drivast, Bar i Budva. Za ostale ustupljene gradove u Zeti Republika se obavezala plaati despotu po 1.000 dukata godinje. Sandalju su, za priznanje Kotorskog poseda, odredili rentu od 600 dukata. Bojana je postala isto mletaka reka. Tri godine potom, u leto 1426., taj je mir dopunjen u toliko, to su Mlecima priznati Patrovii, kojima se pridruila i upa Grbalj.

U Zeti, i to preteno primorskoj, gde je mletaki uticaj bio jak, despot je imao dosta nezgoda sa pojedinim glavarima i njihovim bratstvima. Autoritet centralne vlasti, protiv kojih je uvek bilo pobuna, naroito je pao od vremena cara Uroa. Borbe izmeu Balia i Crnojevia, mletaka podmiivanja, primeri glavara u susednoj Albaniji, koji bez velike muke, s malo aktivnosti i tueg troka, postajahu male dinaste, behu pojaali u zetskom podruju izvesne samovoljne i donekle separatistike sklonosti. Zeta je od starina imala i teila da odrava neki izuzetan poloaj u odnosu prema Rakoj i te tradicije trajale su u njoj kroz celo vreme nae prolosti. Protiv despota naroito su se bunili Crnojevii, a posebno Gojin Crnojevi. Da kazni i njega i njegove podanike, koji su imali lepih koristi od dubrovakih trgovakih karavana, despot je bio naredio, da dubrovaki trgovci jedno vreme obilaze Zetu. Ali te i takve mere nisu mogle pomoi. One su pojaavale upornost i upuivali ljude da trae naknade na drugoj strani, ili, kad je pritisak bio tei, da se pokore samo prividno i privremeno. Filozof Konstantin pria u despotovoj biografiji, da je kralj Sigismund zvao despota u borbu protiv husita. Ovi su, zna se, posle Husova spaljivanja postali vrlo aktivni i borbeni. Zna se isto tako, da je njihovih pristalica bilo i daleko van granica eke, pa ak i u naim zemljama u Sremu i Bakoj. Konstanitnu Hus nije bio nesimpatian; iz njegova kazivanja izlazi kao da je nastradao to je u svom uenju prihvatio izvesna pravoslavska shvatanja. Despot se odazvao kraljevom pozivu i poslao je svoje pomone odrede, za koje se kae da su imali uspeha. Kad se Murat II utvrdio na prestolu odluio je, da se osveti Grcima to su pomagali njegova protivkandidata. Pao je s vojskom pod sam Carigrad. Grci su traili pomo na sve strane i nudili ak uniju papi. Odazvae im se samo Mleii, koji su 14. septembra 1423. primili Solun, koji im se bee sam ponudio. Turska vojska opustoila je Moreju, a sultan je naterao starog cara Manojla da pod skupu cenu harake obaveze moli i dobije mir. Turska je dovela i u Vlaku na vlast svog privrenika Radula zvanog Praznoglavi i ugrozila Maarsku osetno sa istone strane. I u Bosni je kao turski kandidat pobedio Tvrtko II, koji se 1421. god. dao krunisati za kralja. Kad su Bosanci 1423. god. doli u neto srdanije veze s Mletakom Republikom i sklopili s njom savez protiv hrvatskodalmatinskog kneza Ivana Nelipia, nije to bilo pravo Turcima i oni su to odmah dali osetiti. U aprilu 1424. upala je jedna njihova vojska u Bosnu i opustoila neke predele u njoj. Nije se zadravala dugo; to je bilo samo kao neka vrsta demonstracije. Jedino je za celo ovo vreme ostala poteena Srbija. Sultan protiv nje nije preduzimao nita, jer mu Stevan nijednim svojim postupkom nije dao povoda za to. Ovaj upad Turaka nije posluio kao opomene kralju Tvrtku. Pod uticajem pregovora koji su se vodili u ovo vreme, da bi se ostvarila jedna hrianska liga, i on je pokuao da se priblii Sigismundu i pomiljao da i sam stupi u taj savez. Sigismund je izgledao veoma ratoboran i govorio je o ozbiljnim pripremama za borbu s Turcima. Preko grofa Hermana Celjskog, ija je majka Katarina bila iz dinastije Kotromania, uao je Tvrtko u pregovore s maarskim dvorom i ve u jesen 1425. odran je sastanak izmeu oba kralja. Tvrtko se tad ponovo opredelio za Maare i izgleda da je ve tada pristajao, da Hermana proglasi za svog naslednika. To je bio Sigismundov urak i vrlo moan plemi, koji je imao ogromne posede u Slovenakoj i Hrvatskoj, i koji se, zahvaljujui Sigismundovoj panji za nj, spremao da postane pravi dinasta. Na bosanski presto polagao je pravo kao pravi, zakoniti potomak jedne bosanske princeze. Maari su se doista spremali za borbu i ugovarali sa Mleanima da napad izvre zajedniki. Kralj Sigismund siao je sa svojom vojskom u avgustu 1425. do same Orave i sastajao se, izgleda, s despotom. Ali se cela akcija morala odloiti radi husitskih uspeha na severu. Reducirana maarska vojska na jugu operisala je samo u Vlakoj. Doznavi za ove pregovore i sastanak, sultan je traio od despota objanjenja preko naroitog poslanika. Despot nije bio u Srbiji kad je taj poslanik dolazio, a kad je stigao nije ga hteo primiti. Uvreen, poslanik je obavestio sultana najnepovoljnije o Stevanu i njegovim vezama. Tad se sultan lino krenu u Sofiju. Videi to, i obaveten da od Sigismundova velikog pohoda nee biti nita, Stevan je uputio svoje poslanike u Sofiju da umire sultana. Ovaj je, ipak, uao u oktobru 1425. sa vojskom u Srbiju. Oplenio je kruevaku oblast, pa se brzo povukao, poto mu je Stevan uputio novo poslanstvo. Despot se bio spremio za borbu, a i Maari su mu uputili, pod Pitom Spanom,

neto vojske u pomo. Sultan je smatrao za mudrije da se zadovolji novim obavetenjima, nego da se uputa u borbu. Taj turski napad iskoristio je kralj Tvrtko da i on napane na despotove ljude i povrati Srebrenicu. Despot se brzo okrenu na njih i pree Drinu, za koju su Bosanci drali da je u to doba neprohodna. Kad je ugledao despotovu vojsku Tvrtko i njegovi se brzo povukoe, upravo pobegoe, ostavljajui svoje opsadne sprave i tri topa. Gonei Bosance despot im je opljakao jedan deo zemlje. On je mogao ovako nenadno da spase Srebrenicu samo za to, to su se i Turci brzo povukli. Kralj Tvrtko se bio zatvorio u jedan tvrdi grad, verovatno Bobovac, i otud je poslao despotu ljude, da pregovaraju o miru. Uslovi nam nisu poznati, ali se zna da je mir ipak sklopljen i da se despot vratio u Srbiju. Sandalj se, naravno, nije slagao sa ovim postucima Tvrtkovim. Naroito nije bio za Hermana Celjskog. On se, istina, nije izjavljivao protiv Sigismunda i Maara, ali je odravao veze sa Turcima. U leto 1426. upala je u Bosnu jedna turska vojska, koja nije imala vie od 4.000 ljudi, a kojoj se ipak, niko nije usudio suprotstaviti. Bojali su se, da tim ne bi ozlojedili turske gospodare i izazvali jo veu nevolju. Turci su ovom prilikom prodrli sve do Hrvatske, a u Bosni je od njih stradala Usora i dolina Spree, oblast vlastele Zlatonosovia. Ali ni taj pohod, ni cela situacija ovog poslednjeg perioda nisu uticali na kralja Tvrtka da promeni kurs svoje politike. U jesen 1427., 2. septembra, proglasio je on Hermana Celjskog za svog naslednika, "darovavi" mu Bosnu, ali sa pretpostavkom: ako umre bez mukih naslednika, ili ako ti naslednici ne budu imali zakonitog potomstva. Na taj nain Tvrtko se potpuno opredelio za Maarsku. U Dubrovniku se 1428. god. govorilo, da je Sigismund primio Tvrtka "za brata i sina" i da ga sprema oeniti jednom maarskom plemikom. Nevesta Tvrtkova bila je Doroteja, ki Janoa Garaje iz Peuja. Na svadbi, u Milodrau, u julu 1428., izgleda da je prisustvovao lino sam kralj Sigismund. To i lino posredovanje Sigismundovo uinilo je, da se ublai opozicija bosanskih velikaa, koji su bili protivni nasledstvu Hermana Celjskog i novom kursu Tvrtkove politike. Pitanje o nasledstvu prestola nije se postavljalo samo u Bosni, nego i u Srbiji. Despot Stevan je poeo pobolevati, a kako nije imao dece morao se pobrinuti za svog naslednika. Njegov izbor odavno je pao na ura Brankovia, koji mu je bio, kao sestri, srodniki najblii, a koji je prihvatio od izmirenja potpuno njegovu politiku i na njoj lojalno saraivao. ura je pokazivao dovoljno energije, a kao dobar vojnik istakao se u vie tekih momenata. U Srbiji to nasledstvo, kad ga je Stevan proglasio na dravnom saboru u Srebrenici, ne samo da je primljeno bez protesta, nego se smatralo kako sasvim prirodno. I sa kraljem Sigismundom on je to pitanje reio na sastanku u Tati, u maju 1426., ali ne bez tekoa. Sigismund je pristao da prizna ura, ali je traio da mu se, posle Stevanove smrti, vrate Beograd i Mava, koje mu je on bio ustupio kao lino leno. Sigismund se pravio da nema poverenja u ura i traio je, da mu se preda i grad Golubac, glavna tvrava Srbije na dunavskoj strani. Na taj nain on bi drao ne samo pod svojim nadzorom, nego i u svojoj vlasti sve glavne gradove na Savi i Dunavu i na srpskoj strani i obezbeivao bi Ugarsku sa dosta vrstine. Da e ta ustupanja izazvati podozrenja i protivne mere kod Turaka bilo je vie nego sigurno i nije nimalo verovatno da to i Stevan nije mogao predviati. Ili je u svojoj politici naslanjanja na Ugarsku smatrao da to treba primiti, makar i po cenu zameranja Turcima? U svojim istupanjima Maarima Stevan je otiao i korak dalje. Pristao je, da, u sluaju ako bi i despot ura ostao bez mukih potomaka, Srbija pripane maarskoj kruni. Ali taj je ustupak bio stvarno bez veeg znaaja. ura je imao muke dece i bio je jo u snazi i nije bilo izgleda, da bi se Maari u dogledno vreme mogli koristiti tim ugovornim obeanjem. Stevanim je uinio tu koncesiju, da bi ih samo tenje vezao za Srbiju, da bih je branili s vie energije kao svoje budue podruje. Nije, ipak, uspeo da Maare uvue u borbu protiv Mleana, kojima nikako nije mogao da preali zetska osvajanja. Maari su ovim postavljanjem svojih buduih prestonih prava u Bosni i Srbiji na oko postigli lepe uspehe. Sigismund je mogao biti zadovoljan i verovati, da se poljuljani ugled Maarske znatno podigao. inilo se ak, da je ona, sa Srbijom i Bosnom, mona protitea turskoj aktivistikoj politici, a sama Maarska da je s juga prilino zatiena. U stvari, poloaj nije bio takav. U Bosni ta je maarska politika imala svojih vrlo jakih protivnika i u narodu samom, a ne samo kod vlastele, a

kad je trebalo ispunjavati preuzete obaveze javila se i u Srbiji vrlo otra opozicija. Dok se branila sloboda ljudi su i pristajali da sarauju s Maarima, ali kad se imalo reavati ko e Srbijom i Bosnom da zavlada, Turci ili Maari, onda su se i vlastela i narod podelili u dva tabora i Maari su u jednom od njih nalazili ogorene protivnike. Pred kraj svoje vlade, u prolee 1426., despot je lino vrlo energino uguio jednu pobunu u Srebrenici, koju behu izazvali meu rudarima neki dubrovaki trgovci, nezadovoljni zbog izvesnih novih poreza. Despot je tu pobunu, dve godine posle bosanskog prepada na taj grad, uzeo vrlo ozbiljno i hteo je primerno da presee svaki dalji pokuaj smetanja njegovih vlasti ma u kom pravcu. S jeseni 1426. bee preao Sigismundov vojskovoa Pipo Spano Dunav i poeo borbe oko Silistrije. S poetka je imao uspeha, ali kad Turci dobie pojaanja on bi potisnut i potuen. Jo te zime umro je, ogoren zbog poraza, u Lipovi na Moriu. U prolee 1427. Sigismundova vojska delovala je u Vlakoj i spremala se da pree i u Bugarsku. Obaveten o tom Murat II stie hitno u Vidin i njegove ete zauzee Novu Oravu i Severin. Despot je uputio sultanu darove, kao u znak pozdrava i prijateljstva. To je bio njegov poslednji vaniji politiki akt. U leto te godine on je 19. jula naglo umro, pogoen od kapi, u lovu, na Glavici, nedaleko od Kragujevca. Sahranjen je u Manasiji. Sa puno topline dao je zabeleiti na despotovom grobnom kamenu, koji se sad uva kod crkve u Stojniku, ove rei ore Zubovi, verovatno jedan od njegovih dvorskih ljudi: "Blagoestivi gospodin despot Stevan, dobri gospodin, predobri, i mili, i slatki gospodin despot! O teko onom ko ga vide na ovom mestu mrtva!".

5 Despot ura Brankovi

Despot ura Brankovi je bio jedna od najtraginijih linosti nae prolosti. Kao da je neka kob leala na njemu. Narodno predanje bacilo je na njegova oca i njegovu porodicu jednu od najteih anatema, koju nije zasluio. On sam, vrlo sposoban, ali bujan i osvetoljubiv i vaspitan u tradiciji vlasteoskog samoljublja, poeo je svoju historisku ulogu izvesnim samostalnim politikim potezima, koji su mu jedno vreme stavili na elo ne samo ig odmetnika, nego skoro i izdajnika. Njegov ujak doprineo je nesumnjivo dosta padu njegova oca Vuka i prisvojio je jedan deo njegove batine. To je Vuka, im mu se dala prilika, oteralo u protivniki tabor. Paktirao je s Turcima onda, kad je Stevan s njima raziao; potpirivao je domau raspru izmeu Stevana i brata mu Vuka; zdruivao se s crnim Musom samo da se osveti Stevanu. Vie od deset godina trajala je njihova borba i donela mnogo nesree Srbiji. Kad se izmirio sa Stevanom ure se trudio da bude od to vee koristi njemu i Srbiji. Sad, kad je stupio na presto, on je bio ne samo zreo, ve ovek sa bogatim iskustvom. Bio je sublizu vrnjak Stevanom i prevalio je 1427. pedesetu. Jedna naslikana povelja u svetogorskom manastiru Esfigmenu pretstavlja ga 1429. god. kao oveka sa jo neprogruanom bradom, lepa, i puna izraza. Francuski plemi Bertrandan de la Brokijer, koji je 1433. god. posetio despota, kae za nj, da je bio "lep gospodin i krupan". Ali sve to je taj ovek preduzimao ispadalo je nesreno. itav vek proveo je borei se i zalaui na sve strane da ouva Srbiju, pa je doekao da je vidi toliko puta pregaenu i opustoenu i na kraju ivota ve u agoniji. Njegove keri morale su biti udavane iz isto politikih rauna, a dva mu sina bila su oslepljena i za ceo vek ubogaljena. Ako je ikad iko radio Sizifov posao, to je bez malo bio on. Njegov ogromni napor i cela njegova historiska misija sastojala se prosto u tom da podie nasipe i brani zemlju od poplave, koja se nije dala obuzdati. Na glas o despotovoj smrti pourio se kralj Sigismund, da izvri obaveze ugovora o Tati. Od 17. septembra do 19. novembra bavio se u Beogradu, koji mu je bio sveano predat. Otada se, u istoriskim spomenicima, za Beograd sreta i novo maarsko ime Nandor Alba i Nandor Fejervar. ura je u isto vreme vratio i severnu Mavu, ali je, svakako po kraljevom odobrenju, zadrao njen juni i zapadni deo sa Valjevom, Krupnjem i Zajaom. Meutim, zapovednik grada Golupca, vojvoda Jeremija, nije hteo izvriti zapovest i predati grad Maarima bez 12.000 dukata ottete. Kad traenu sumu nije dobio on je Golubac predao Turcima.

Kao to je bilo i oekivati, sultan ovu promenu vlasti u Srbiji nije primio mirno. Maarski uticaj osetio se vie nego to je on mogao dozvoliti. S toga uputi odmah u Srbiju vojsku, koja osvoji Ni i Kruevac i stade opsedati Novo Brdo. Da obezbedi svoj presti u Srbiji, koja je stradala radi veza s njim, kralj Sigismund posla despotu u pomo i svoju vojsku. Udrueni Srbi i Maari suzbie kod Ravanice jedan veliki odred turske vojske. Kralj je za taj uspeh 19. novembra 1427. naroito pohvalio maarskog vojvodu Nikolu Boku. Drugi turski odred napadao je iz Golupca susedna srpska i maarska mesta, a naroito branievski kraj. Uzalud je sam despot lino bio doao pod Golubac i obeavao Jeremiji oprotenje i pokuavao na sve naine da ga pridobije da povrati grad; vojvoda ne samo da nije poputao, nego je ak i napao despota, kad je ovaj pokuao da sa pratnjom ue kroz gradske kapije. U prolee 1428. dola je nova maarska vojska pod Golubac i opsela ga i s kopna i sa Dunava. Koliku je vanost pripisivao tom gradu sam kralj Sigismund vidi se najbolje po tom, to je lino doao pod njegove bedeme. Ali i sultan Murat je mnogo polagao da lino ohrabri i podri svoje na steenim poloajima. Krajem maja, posle Sigismunda, doao je i on u branievsku oblast. Ne smijui primiti borbu s nadmonim Turcima Sigismund je pourio da s njima sklopi mir. Kada su Maari, prvih dana juna, poeli povlaenje napao je turski zapovednik Sinan-beg verolomno njihovu pozadinu, u kojoj se nalazio Sigismund. S nepotednim samoportvovanjem uspeo je Marko de Sentlaslo da se spasu bez tee katastrofe. Prilikom ovih borbi mnogo je stradala cela juna i istona Srbija. nastradao je i manastir Dalja u blizini Golupca, koji se bio vrlo lepo razvio. U jednom opirnom zapisu nekog uenog kaluera-stradalnika iz tog mesta spominje se prvi put Sigismund kao "na car" za razliku od turskog, koji je bio "car jezieski". Ovaj neuspeh Sigismundov pokazao je jasno brzinu i neorganizovanost njegovog pohoda, za koji je on naroito krivio Mleane, koji mu nisu stavili na raspoloenje potrebna finansiska sredstva. U Srbiji taj neuspeh je, prirodno, opominjao ljude, da se zbog njega ne izlau protiv Turaka, nego da pokuaju nai s njima neki sporazum. Despot sam uao je s njima u pregovore i pristao je da prizna, pored maarske, i vrhovnu vlast tursku, da im plaa 50.000 dukata danka i da im alje po 1.0002.000 opremljenih konjanika kao pomone ete u borbama sa jednim od svojih sinova. Brokijer je uo kako je sultan govorio, da je iz Srbije "dobijao vie konjanika nego to bi dobijao kad bi bila u njegovoj ruci". ura se nadao, da e dvostrukim vazalstvom utedeti Srbiji dalje krize, a sam je nameravao, da vodi iskreno ispravnu politiku i prema jednoj i prema drugoj strani. Ouvana je povelja kralja Sigismunda, kojom ura "cele drave Rake i Albanije kneza i vernoga despota", sa puno priznanja, prima za maarskog vazala. Poto je preklonio koleno pred njim i poloio mu zakletvu vernosti, kralj mu je dao vladarske znake ogrta, mitru i ma. Kao naslednik Stevanov on je postao maarski velika, a dobio je i njegove posede u Ugarskoj. Tako je 5. maja 1429. mogao potvrditi Debrecinu sve njegove stare povlastice, koje je uivao i kao Stevanov grad. Predavi Maarima Beograd, a izgubivi Kruevac i Golubac, ura Brankovi je ostao bez ijednog velikog utvrenog grada. Mali Nekudim, u kom se rado bavio, nije mogao da poslui kao sigurno sklonite u asu nevolje. On s toga poe urno podizati novi smederevski grad. Smederevo je zidano u teko vreme od 1427.-1430. god., s ogromnim naporima, sa materijalom koji se naao pri ruci. Upotrebljavani su i stari rimski spomenici, iz mesta i okoline. Iako brzo, grad je zidan solidno, a u izvesnim odelenjima, namenjenim za stanove, i sa vie umetnikih ambicija. Zidan je po ugledu na carigradski grad, sa trougaonom osnovom, sa mazgalama u zupcima i bez spoljnjeg nieg platna. Arhitekta Pera Popovi upozorio je i na slinost samog zidanja; "lice lepo izvedeno, a naroito ivice, dok je jezgro zida vie raeno kao moderni beton. U zidove su uziivani mnogi stari arhitektonski i drugi fregmenti i natpisi u kamenu ili su od opeke izvedeni u Carigradu i ovde." Grad je imao 25 kula, sa jaim utvrenjima prema suhu nego prema vodi. Arhitekta ura Bokovi misli, da ceo grad, s obzirom na njegovu veliinu, nije mogao biti zavren za tako kratko vreme, nego da je najpre podignut takozvani Mali Grad. Naknadno priziivanje bedema i kula, koje se moe utvrditi, govorilo bi u korist toga miljenja. Kad je bilo potpuno zavreno Smederevo je bilo najvei na srednjevekovni grad; danas je ono i najbolje ouvani. Sa svojim jakim platnima, kulama i opsegom ono ima jo uvek neeg vrlo impozantnog i neobinog. Podizanje Smedereva, koje je moralo biti izvoeno ubrzanim tempom, zahtevalo je ogromne napore, i finansiske i ljudske.

Narodna tradicija kazuje, kako je tad udaren teak kuluk i namet i kako je to neke ljude, kao Starinu Novaka, oteralo u hajduke. Tu bezobzirnost narod je pripisivao urevoj eni Jerini, ponajvie za to to je zidanjem rukovodio njen brat i to je na graevinu dovedeno i nekoliko grkih majstora. Ona je zbog toga postala veoma nepopularna; dobila je ak naziv "prokleta". Zanimljivo je, da je vrlo mnogo graevnih objekata, a posebno "gradova", po celom naem narodu, ak i tamo dokle nije dopirala ureva vlast, vezano za Jerinino ime. Toliko se predanje o podizanju Smedereva useklo u narodno pamenje. Neuspeh Sigismundov u Srbiji imao je svog prirodnog odjeka i u Bosni. Kralj Tvrtko bee, isto kao i ura, prisiljen da plaa danak Turcima. Kako on to plaanje nije izvrio bilo to je eleo da kako izbegne toj obavezi, koja bi povlaila i druge posledice, bilo to nije imao novaca, to Turci posedoe neke od njegovih gradova. Meu njima vani Hodidjed iznad Prae i Vrhbosnu. "Tim je sultan dobio kljueve za dolinu Bosne" naglasio je tano K. Jiriek. U nevolji kralj Tvrtko se obratio Mlecima, da mu dadu zajam od 32.000 dukata - kralj Sigismund mu u tom nije mogao pomoi, jer je i sam stalno bio u novanim neprilikama - da bi mogao istplatiti Turke i osloboditi gradove. Ali Mleani odbie tu molbu, izvinjavajui se, da, u ovo vreme, gde su zauzeti na vie strana, ne raspolau s tolikom sumom. U ovo mutno vreme pojavio se u Zeti ponovo Stevan Bali Maramonte. On je ranije bio protivnik Mleana i radio je sa svojim roakom Balom III, da ih potisne iz zetskog primorja. Kad je despot Stevan zavladao Zetom Maramonte se jedno vreme bio negde izgubio, da se posle pojavi kao protivnik Srba. Njegove veze sa Gojinom Crnojeviem bile su uperene naroito protiv despota ura. Za vreme zapleta 1427/8. god. Maramonte se nadao, da bi se sam mogao doepati Zete i kao poslednji Bali postati joj gospodar. Kako je imao protiv sebe ne samo despota, nego i Dubrovane i Mleane on se nadao pomoi samo od turske strane. Na sultanovom dvoru bio je doista lepo primljen. Svaki novi balkanski pretendent, koji bi mogao posluiti turskim ciljevima i pocepati narodne snage u izvesnim krajevima, bio je na Porti uvek dobrodoao. Tamo, meu Turcima, Maramonte je naiao na ura, sina Ivana Kastriota, koji bee doao na turski dvor kao taoc, pa tu primio islam i postao Skender-beg. Njegov otac molio je 1428. god. mletake prijatelje, da ne upisuju njemu lino u zlo, kad njegov potureni sin bude pustoio njihovo podruje. Sa turskom pomou krenuo je Maramonte krajem 1429. god. na Zetu i poharao okolinu Skadra i Ulcinja. Napao je i Drivast, i zauzeo mu je podgrae, ali samog grada nije osvojio. U tim borbama uestvovali su na njegovoj strani Gojin Crnojevi i Mali Tanu iz plemena Dukauna. Mleci su ucenili Maramontovu glavu sa 500 dukata. Despot ga je meutim onemoguio kod samih Turaka. ura je, posle maarskog neuspeha, upotrebio svu vetinu da se priblii Turcima i stee njihovo poverenje. I imao je u tom uspeha. Iz dubrovakih arhivskih knjiga doznajemo u vie prilika, da su se izvesni poslovi na Porti mogli svriti uspeno samo despotovim posredovanjem. Kad su Turci preotimali, u prolee 1430., od Mleana Solun, u njihovoj vojsci nalazio se, prema obavezi, i srpski odred pod vostvom despotova najstarijeg sina Grgura. Posle pada Soluna (29. marta) u turske ruke je pao silan plen. Naroito je bilo mnogo roblja, koje se prodavalo po vrlo niskim cenama. Tako je, na pr., prodato 14 kaluera za 100 zlatnih florina. S odobrenjem Turaka despot je otkupio mnogo roblje, koje je dobrim delom dolazilo u Srbiju i nalazilo zatite kod despotice Jerine i njenog brata Tome Kantakuzena. U srpskim redovima nije bilo rado gledano to okupljanje Grka na srpskom dvoru i jaanje njihova uticaja. Ali, Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrianskih drava, i njen dvor, kao i dvor vlakih gospodara, bio je vrlo dareljiv prema beguncima iz Bugarske, Grke i Albanije. Posle uzimanja Soluna poelo je tursko osvajanje Epira i Albanije. Jedna sultanova vojska, koju je vodio Isa-beg, a u kojoj se nalazio i despotovi Grgur, napala je oblast Ivana Kastriote. Turci su mu etiri grada poruili, a u dva su uveli svoje posade; njega sama ostavili su kao svog vazala. Verovatno po elji srpskog despotovia upali su Turci i na mletako podruje, udarajui, naroito, za kaznu, na oblast Gojina Crnojevia i Tanua Dukaina i plenei sve do Skadra. U Danju je ostavljen Turin kao zapovednik grada. Jedan dubrovaki izvetaj od 3. juna 1430. kazuje, da se Grgur posle toga vratio u Srbiju nagraen "dovoljno" od sultana. Prirodna je stvar da se posle ovog

nije mogao odrati ni Maramonte. Bojei se srpske osvete on se pokorio Mleanima, ali je jo iste godine morao napustiti Zetu. Postao je potom voa mletakih najamnika u Lombardiji. Kao avanturista kondotjer nije se smirio ni tu, nego je, u raznim slubama, lutao po svetu, dok se, posle vie godina, nije naao na dvoru Stepana Vukia, mua njegove rodice i keri Bale III. U prolee 1430. bilo je dolo na jugu bosanske drave do jednog s poetka isto lokalnog sukoba i rata, koji je posle zapretio da uzme vrlo opasne razmere. Dubrovaka Republika bee reila 15. novembra 1429., da nedavno od vojvode Radoslava Pavlovia kupljeni grad Cavtat pretvori u glavnu tvravu Konavlja. Protiv te namere ustade energino Radoslav smatrajui je uperenu protiv sebe, pa kad Dubrovani ne htedoe da mu popuste, on ih u prolee 1430. napade bez ikakvih obzira. Na brzu ruku skupljena dubrovaka "vojska" bi potuena, a njihova oblast izvan zidina poharana. Ogorena Republika potui se na to na sve strane i stade odmah ivo raditi, da se protiv Radoslava stvori savez, u koji bi uli bosanski kralj i vojvoda Sandalj. Zamolili su i despota, da se zaloi za njih kod Turaka. Dok je Sandalj pristajao naelno, da poe protiv svojih starih neprijatelja, kralj Tvrtko se dosta brzo predomislio. Nije eleo da se pridrui savezu jedno to se bojao zapleta s Turcima, iji je tienik bio Radoslav, a drugo i zato, to Dubrovani nisu traili samo kaznu za Radoslava, nego i jedan deo njegova podruja s Trebinjem i Lugom. Sandalj je ak jedno vreme pomiljao i na to, da on i Dubrovnik kupe od sultana Radoslavovo podruje za 70.000 dukata, a posle su posvetili u to i kralja Tvrtka. Pristajui jedno vreme da sudeluje u tom pazaru, kralj je jasno pokazao kako je malo znaila njegova stvarna kraljevska vlast i koliko je on, u sopstvenoj dravi, zavisio od drugih. Svoje podruje on eli da kupuje od Porte, a jednog svog vlastelina ne sme da kazni bez sultanove dozvole! Uplaen svim to se spremalo protiv njega Radoslav je zamolio despota i Sandalja da posreduju za mir. Na despotov predlog Turci su poslali u Hum jednog svog oveka da izvidi i rei spor. Ta mera ravo je delovala na kralja Tvrtka, koji je i nerado gledao despotovo meanje u bosanske stvari i turska reavanja bez ikakva obzira na nj i njegova prava. Radi toga je odbio sve dalje pregovore o savezu. Kad je jo i Dubrovnik, sredinom septembra 1430., uputio svoje prvo poslanstvo na Portu, da uradi odnose s njom, kralj je bio naisto s tim, da im ne treba pomagati. Prijatelji Sandaljevi, a susedi despotove Srebrenice, bosanska vlastela Zlatonosovii behu, ba u to vreme, doli u otar sukob s kraljem, i ovaj ih je, u jesen 1430., napao. Kao odgovor na to doao je savez protiv Tvrtka, u kom glavne voe behu despot i Sandalj. Na kraljevu stranu priao je, meutim, Radoslav, protiv koga, u jedan mah, bee pala i odluka turske vlade. Neprijateljstva dovedoe do pravog rata. U jesen 1432. borbe su voene na liniji Drine, pa su nastavljene i idue godine. Protiv Tvrtka istakoe protivnici, u sporazumu s Turcima, njihovog pretendenta na presto. Bio je to Radivoj, nezakoniti sin Ostojin. U leto 1433. Tvrtkova vojska bila je potisnuta i smatrala se kao poraena. Vojvoda Radoslav, koji se pre toga bio izmirio sa Dubrovnikom bez ikakve svoje tete, prevrtljiv i nepouzdan, priao je despotovoj stranci. Despot je ovom prilikom proirio svoju vlast na celom podruju od Zvornika do Usore. Uza nj su ili i Turci, koji su hteli da dokraje vladu kralja Tvrtka kao maarskog prijatelja. Ratovanje je prekinuto u jesen 1433., kad je despot dobio obavetenja, da maarski kralj sprema pomo Tvrtku, da bi suzbio Turke, i kad mu je postalo jasno, da bi, ako ne stane, mogao izazvati osvetu Maara. Novi pretendent Radivoj nije bio ovek jae vrednosti i nije mogao uspeti protiv Tvrtka. Maarska vojska dola je doista tokom leta 1434. god. u Bosnu i potisnula je Turke. Povratila je ak i grad Hodidjed. Vojvoda Sandalj je istog leta pretrpeo neuspeh u borbi s urem Vojsaliem, gospodarem Donjih krajeva, i izgubio je Gorsku upu i neka mesta na donjoj Neretvi. Sam Sandalj nije dospeo da povrati izgubljeni deo. U poslednje vreme ee je pobolevao, a 15. marta 1435. preao je meu pokojnike. Veoma zanimljiv i vaan opis balkanskih zemalja i prilika ovoga vremena dao je ueni francuski plemi, Bertrandon de la Brokier. On je bio uticajna linost na dvoru Filipa Burgundskog. Kao i njegov otac, koji je uestvovao u nikopoljskoj bitci, i Filip je pokazivao dosta interesa za balkanske stvari i kad je poela papina akcija u korist balkanskih hriana on je poslao mudrog Bertrandona da

ispita prilike na istoku. Bertrandon je proveo na Balkanu 1432/3. godinu i zapazio je na tom putu vrlo mnogo stvari. Sultan Murat II, koji je tad imao 28-30 godina, bio je omalen, gojazan, s tamnim licem i velikim krupnim nosem. Hvalili su ga da je imao dobru narav. Pijanio je rado, a u pijanom stanju bio je iroke ruke. Imao je harem sa preko 300 ena i 25-30 mladia. Ovi su bivali "ee s njim nego li ene". U turskoj vojsci nalazi se i hriana, i to vazalskih i najamnikih odreda. Na sultanov dvor bio je doao bosanski knez Radivoj, da trai sultanovu pomo protiv bosanskog kralja, "tvrdei da ta kraljevina njemu pripada". Poslanstvo duke milanskog, kome se pridruio Bertrandon, trailo je od sultana, da ustupi kralju Sigismundu Vlaku i Bugarsku do Sofije, Bosnu i Albaniju, ali je to sultan odluno odbio. Na povratku iz Jedrena poslanstvo je videlo u bednom stanju hriansko roblje, koje je voeno na prodaju, a na putu su sreli, u tekim lancima, 15 ljudi i 10 ena, koji behu zarobljeni u Bosni. U planinama, kojima su prolazili, bilo je dosta hajduije, koja se u naim zemljama javlja od poetka XV veka. Ni su nali razoren, a moravska dolina bila je "lepa, ravna, dobro naseljena ljudima i selima". Kruevac, s razruenim gradom, nalazio se u turskim rukama, blizu tadanje srpsko-turske granice. Despotova oblast, koja poinje od Morave, bila je, kao i ostala moravska dolina, lepa i naseljena. Ispod Stalaa, ve razruenog, Turci su drali 80-400 ajki, da bi mogli, u sluaju potrebe, brzo prebaciti vojsku i konje. Putovanje po unutranjosti Srbije bilo je naporno zbog velike ume i ravih umskih puteva. "Ali prema drugim umskim i brdovitim zemljama, i tu su zemlje vrlo lepe i vrlo su dobro naseljene selima, i u svoj toj Rasiji ili Srbiji, to je jedno isto, ima svega to je od potrebe." Despota su nali u Nekudimu, u lovu. "Pomenuti rasijski despot bavi se u ovoj varoi zato to su oko nje vrlo lepa umska mesta za uivanje i reke za svakovrsni lov, naroito sa sokolovima". Uza nj se tad nalazio jedan Turin, koji bee doao od sultana s pozivom, da despot sa jednim sinom poalje obavezni odred vojske. Taj je imao biti i opet upuen u Albaniju. Bertrandon pominje, da je despot ve bio dao sultanu svoju ker za enu, to mi, na osnovu naih vesti, ne smatramo da je tano. Tad je samo dao pristanak. Isto tako nee biti tano, da je tada bila udata za grofa Ulriha Celjskog i druga kerka despotova, nego je tada stvar bila ugovorena. Uz despota se u Nekudimu nalazilo u taj mah dosta njegove vlastele "s dugom kosom i velikom bradom", jer je tu bilo stiglo poslanstvo bazelskog sabora, episkop Antonije i Albert de Krispis, magister teologije, koje je putovalo za Carigrad i imalo da dovri pregovore oko crkvene unije. Obaveteni ljudi priali su putniku o bogatstvu rudnika Novog Brda, o kojem su se irili glasovi na mnogo strana. "Tu se kopa srebro i zlato zajedno, i odatle se vue 200.000 dukata na godinu. I da nije toga, mislim da bi despot do sad bio isteran iz njegove zemlje Rasije". Sigismund je, veli, darovao despotu vie gradova u Ugarskoj, koji mu donose na 50.000 dukata prihoda, "da ga naini svojim ovekom". "Ali on opet vie slua sultana nego cara". Veoma je zanimljivo Bertrandonovo kazivanje o tadanjem Beogradu, iji zapovednik bee raniji dubrovaki podanik Matko Talovac. Jedan deo gradske posade behu nemaki najamnici. "Za ljude iz Srbije rekoe mi", tumai pisac, "da se u grad nikako ne putaju zato to su turski podanici i Turina sluaju; a Ugri su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli uvati mesto i saekati Turina i svu silu njegovu, kad bi na grad udario". Despot je vodio politiku, koja je imala biti prijateljska na obe strane, i prema Turcima i prema Maarima. On je eleo da Srbiji obezbedi mir, ma i pod vrlo skupu cenu. Od Turaka je zazirao svakako vie, jer je dobro video da kod njih prevlauje ofanzivni duh, a da su Maari vie u stavu odbrane. Njegovu dvostruku politiku ne karakterie verovatno nita bolje nego udaja njegovih keri na dve sasvim protivne strane. Brakovi ti bili su isto politiki. Despot je preko njih hteo da uhvati veze sa pravim licima i Turske i Ugarske, a uspeo je udomiti obe keri zahvaljujui svom ogromnom bogatstvu i mirazu koji je uza njih dao. Naroito se za sultana pria, da je traio i dobio velik novac. U dosta smuenoj i orientalski obojenoj hronici Aik pae Zade pria se, kako "Vuk oglija (t. j. Vukovi) posla darova preko mere mnogo". Prva je bila udata Katarina 1433. za grova Ulriha Celjskog, koji je bio brati Varvare, ene kralja i cara Sigismunda, a sin monog Hermana II. Mara je data, po svoj prilici, u prolee 1434. sultanu Muratu. Da bi dokrajio rat i na jugu svoje drave despot je 14. avgusta 1435. sklopio mir i sa Mleanima. I Republika je elela taj mir, da bi imala slobodnije ruke u odbrani Albanije i primorja od Turaka.

Tim ugovorom predani su "katuni Crne Gore" iznad Kotora Mletakoj Republici. Dosada se uzimalo, da je to prvi pomen Crne Gore u naim istoriskim spomenicima, ali je nedavno utvreno, da se on javlja jo 1379. u dubrovakim izvorima. Kolike su bile granice te Crne Gore ne moe se sad pouzdano tvrditi, ali je verovatno da su obuhvatale Katunsku nahiju. Ovaj i ovakav pomen crnogorskih katuna daju jasnu oznaku za zanimanje i tip stanovnitva. Ono je bilo u ogromnoj veini stoarsko. Ovom prilikom despot ura je vratio kotorskom biskupu sve katolike beneficije, koje su u njegovoj dravi, a Mleani su vratili pravoslavnom zetskom mitropolitu u svojoj. Posle izmirenja, 31. decembra primljen je despot sa sinovima i naslednicima za zakonitog graanina i plemia mletakog. Sa Vizantijom despot je odravao srdane odnose. Spajala ih je ne samo zajednika sudbina prema Turcima, nego i rodbinske veze. Smatrajui in despota kao priznanje vizantiskog dvora, koje mora biti naroito naglaeno i prema njegovoj linosti, ura je vodio pregovore o tom u Carigradu. U zimu 1434/5. doneo mu je poseban izaslanik cara Jovana VIII, ore Filantropin, znake i priznanje despotskog dostojanstva. U starije vreme carigradski dvor mogao bi iz ovog akta izvoditi dalekosenije zakljuke; u ovo doba i on je sam bio svestan da to ne ide dalje od ljubaznosti dvaju ugroenih dvorova, koji su traili vie uzajamnog dodira. U Bosni su za ovo vreme Turci dobili jednog novog pristalicu, oveka jake volje, ali retko sebinog i pravog cinika. To je bio naslednik Sandaljev, njegov sinovac Stjepan Vuki. Roen oko 1404./5. god. on je u 1435. bio u naponu snage. S Turcima je odravao veze jo i ranije, pre nego je primio vlast, ali se ponudio, preko Dubrovnika, i Maarima. Kad je Sandalj umro kralj Tvrtko se nije nalazio u Bosni. Bio je na maarskom dvoru, gde se, izgleda, izmirio sa despotom. Pomagan od maarskog kralja vratio se u Bosnu poetkom maja, da se spremi za borbu protiv Kosaa, kojima nije mogao zaboraviti stara neprijateljstva. Ne znajui kakav e biti Sandaljev naslednik i mnogi drugi porodini neprijatelji Kosaa pourie da napanu njihovo podruje iskoriavajui smrt Sandaljevu. Meu prvima javio se Stepanov zet, vojvoda Radoslav Pavlovi, koji izazva ustanak u draevikoj upi. Kralj Sigismund je ak traio od Dubrovake Republike, da pomae ustanak i zapadne humske vlastele, hotei da skri na poetku naslednika jednog svog vazala, koji mu je svojom snagom i uticajem zadavao mnogo neprilika. I Mletaka Republika bee poela pregovore, da se, milom ili silom, doepa Novog, glavne hrianske i bosanske luke na moru. Jedino su se kao ispravni susedi drali Dubrovani. Maja meseca 1435. izdao je kralj Sigismund naredbu hrvatskim knezovima Ivanu i Stepanu Frankopanu, da osvoje Hum, koji da je Sandalj na silu drao. Za novog gospodara te zemlje bi imenovan bivi beogradski zapovednik Matko Talovac. Maarske i hrvatske ete upale su potom u Stepanovu oblast, prodrle sve do Neretve i posele vani trg Drijevo. U nevolji, napadnut s vie strana, Stepan se obratio Turcima. Ovi su doista i stigli sa nekih 1.500 vojnika. Vodio ih je Isabegov sin Barak. Sa Stepanovim etama napali su najpre oblast Pavlovia. Ostali su u Humu i Travuniji sve do prvih dana novembra, dok se jedan njihov odred ve u avgustu doepao Hodidjeda. U tom su se gradu otad uvrstili i drali ga s puno panje. Pred Turcima su pobegli iz Drijeva maarsko-hrvatski ljudi, nemajui dovoljno snage da se upuste u borbu. Od prolea 1436. Barak je nastavio sa turskim uvrivanjem u sredinjoj Bosni, u oblasti Pavlovia. Od tog vremena poinje postepeno razvijanje Sarajeva, kome su Turci davali karakter svoga grada i kome su dali i ime. Drugog, nenadanog, saveznika dobio je Stepan u hrvatskom knezu Ivanu Frankopanu. Kralj Sigismund nije pristajao da Stepan primi batinu svog umrlog tasta Ivana Nelipia i kad se ovaj ne htede pokoriti kralj ga proglasi za odmetnika. Matko Talovac dobi poetkom 1436. god. naredbu da krene s vojskom i protiv njega. Prirodno je, da je takav postupak kraljev pribliio Stepana i Ivana. U borbama koje su se potom razvile Ivan nije imao uspeha i krajem 1436. god. gubi mu se trag. Poetkom 1437. god. Talovac je ostao pobednik i od Ivanove udovice primio sve posede njenog oca i mua. Stepanu je to ratovanje donelo ipak posredne koristi, jer je zadralo Talovca od ponovnog napadaja na Hum.

Kad je kralj Tvrtko video, da Turci uzimaju maha u Bosni i da zbog njihove pomoi ne moe skriti Stepana on je osetio potrebu da promeni svoje dranje. Za 25.000 dukata godinjeg danka dobio je od sultana garantije, da e ostati priznat i poteen. Te veze s Turcima pribliile su Tvrtka i vojvodi Stepanu. U drugoj polovini 1436. god. dolo je ak i do saveza izmeu njih dvojice protiv vojvode Radoslava. Njihovoj udruenoj snazi on nije mogo odoleti. U februaru 1438. izgubio je na jugu Trebinje, svoj najbolji i najznaajniji grad, a oteo mu ga je Stepan, da mu ga nikad vie ne vrati. Na severu za nj je, u korist Turaka, bio izgubljen dobar deo upe Vrhbosne. Posle ovih neuspeha Radoslav je zadrao samo Podrinje i boraki kraj, sa neto oblasti oko Konjica i Trnova. Za vreme ovih graanskih ratova Bosna je osetno nastradala. Samo od 1435-7. god., po jednom franjevakom izvetaju, bilo je srueno i spaljeno oko 16 manastira i crkava. U zimu, 9. decembra 1437., umro je maarski kralj Sigismund koji je pola veka mono i esto presudno uticao na sudbinu Srbije i Bosne. Njegova osnovna politika linija bila je, da te dve drave vrsto vee za sebe i Maarsku, ne dozvoljavajui im nikakve poteze samostalnije spoljanje politike. S poetka je to inio zbog samoodranja, u borbi s napuljskim protivkandidatom, i u tenji da te zemlje ne izgubi i da se one ne ojaaju na maarski raun. U drugom periodu, posle pojave Turaka, on je to inio radi maarske sigurnosti. U tom pogledu bio je do kraja dosledan i uporan, ponavljajui udarce do protivnike iznemoglosti. U pojedinanim njegovim potezima bilo je esto brzine i plahovitosti, ponekad i neto avanturistikog, ali uvek puno samopouzdanja. Osetna je teta, to se bio zapleo na vie strana i troio snagu i na neke problematine podvige, pa nije mogao da usredsredi svu panju i svoju dosta veliku mo na pitanja Balkana. Ne samo radi balkanskih naroda i drava nego u sopstvenom interesu Maarske. I kad je sagledao tursku opasnost u pravoj meri on se nije sav dao na to, da je paralie ili suzbije to dalje; a dok je to sagledao turska snaga bila je uzela toliko zamaha, da se vie nije dala oslabiti naivnim vitekim potezima i udarcima spremanim na mahove. Turci su, po Bertrandnovu prianju, govorili pred kraj Sigismundove vlade sa prezirom o maarskoj borbenoj snazi. U godini njegove smrti provalili su oni, s Vlasima zajedno, sve do Sibinja. Da im se osveti, naredio je stari kralj jedan od onih svojih brzih demonstrativnih upada u Srbiju. Maarska vojska, sastavljena ne samo od Maara, nego i od Poljaka i eha, prela je 19. juna 1437. Dunav kod Poeene i prodrla duboko u Srbiju. Vodio je Jano Marcali, jedan od ponajboljih vojskovoa Sigismundovih. Za tri dana stigla je maarska vojska do Stalaa i popalila turske ajke pod njim, a sjutri dan je prodrla u Kruevac i zapalila i njega. Sam Sigismund izreno je pohvalio bana Franka Talovca, koji je poao "da popali i uniti grad Kruevac" to je to izvrio. Odmah potom poeli su Maari povlaenje i ve 27. juna nalazili su se prema Kovinu. Od takvih demonstrativnih pohoda, koje su vrili i Turci i Maari, stradala su u stvari ponajvie samo naa podruja ili oblasti naseljeni naim ivljem. Od njih nije bilo nikakvih pravih vojnikih koristi, niti su takvi pohodi mogli ma ta izmeniti u stanju snaga i odnosa. Pred sam prelazak maarske vojske u otadbinu stigla je turska potera iz Vidina. U borbi, koja se razvila na Godominskom polju kod Smedereva, turska vojska bila je potuena sa osetnim gubicima. Ogoreni Turci opustie okolinu Smedereva, krivei Srbe da su bili u sporazumu s Maarima. Ta optuba doprla je i do sultana. U Jedrenu se verovalo, da Maari ne bi smeli vriti takve pohode duboko po Srbiji da nisu imali nekih tajnih sporazuma sa Srbima. Da bi ga ublaio despot je morao predati Turcima branievski kraj, da bi oni mogli vriti neposredniji nadzor nad maarskim kretanjima uz dunavsku liniju. Kralja Sigismunda nasledio je njegov zet, austriski vojvoda Albreht Habzburki. Ova promena dala je, meu drugim stvarima, povoda Turcima, da se odlue na krupnije korake. Oni su znali, da e u Maarskoj morati doi do izvesnih razmirica, poto novi kralj nije bio prihvaen od svih krugova u zemlji, pa su hteli da iskoriste te njihove unutranje sukobe. U isto vreme, krajem 1437. god., behu otili vizantiski car Jovan VIII i patriarh Josif sa velikom pratnjom u Italiju, da pregovaraju s papom o crkvenoj uniji i da, u isto vreme, trae i pomo zapadnih hriana za borbu protiv Turaka. Ti pregovori otegli su se vie od godina dana i doveli su 6. jula 1439. do sveanog proglaenja spajanja istone i zapadne crkve u fjorentinskoj katedrali. Turci su bili obaveteni o toj stvari i znali su joj dobro politiki znaaj. S toga su odluili da napadnu Maarsku kao glavnu silu, koja im je mogla

praviti smetnje. S njom zajedno reili su da raiste situaciju i u Srbiji, znajui da bi i despot u dui bio na strani hrianske lige i jer su im bili sumnjivi njegovi odnosi sa Maarima. Kralj Albreht je, odmah posle krunisanja, pourio u eku, da tamo suzbije jaku opoziciju protiv sebe i da onemogui svog protivkandidata Kazimira, brata poljskog kralja. U ekoj on se zadrao vie od godine dana, ne obraajui, prirodno, dovoljno potrebne panje junim granicama. Turci su to iskoristili i 1438. god. uli u Erdelj, pustoei ga. Druga turska vojska operisala je u istonoj Srbiji, gde je osvojila Bora i Ravanicu. Trea vojska prodrla je u Bosnu sve do Jajca. Ali to jo nisu bili pravi vojniki podvizi, nego vie smeli izvidniki zalet. Pravi napadaj doao je s prolea 1439. god.

6 Prvi pad Srbije

Velika turska vojska, pod vostvom samog sultana, krenula je krajem aprila 1439. na Srbiju. Despot nije uspeo da razuveri sultana u njegovim sumnjama, a nije pristao ni da se pridrui njegovoj vojsci, ni da joj kroz Srbiju dozvoli nesmetan prolaz. Srbi toj vojsci nisu mogli odoleti; odrali su se, u prvi mah samo Novo Brdo na jugu, i Smederevo na severu, koje je branio despotov sin Grgur i Toma Kantakuzen. Na Srbiju je, kao turski vazal napao i Stepan Vuki i oplenio je neke njene jugozapadne oblasti. Tom prilikom pala je u turske ruke i Srebrenica. Despot pree za to vreme u Ugarsku da trai pomoi s uverenjem da je treba dobiti poto je stradao zbog nje. Kralj Albreht pokazivao je doista volje da se odazove, ali je imao mnogo tekoa sa nezadovoljnom vlastelom u Maarskoj, koja je nalazila da je sad najpogodniji as da trai ogranienje kraljevske vlasti i suzbijanje nemakog uticaja. Maari nisu ak dopustili ni da kralj pozove u pomo nemake kneeve branei se tim, da su oni sami dovoljno jaki za odbranu protiv neprijatelja. Kralj s toga, oseajui da nema korena u zemlji, morade ostati pasivan. Sa neto malo vojske stajao je neko vreme u blizini Titela i Slankamena, ne pruajui teko ugroenom Smederevu nikakve pomoi. Posle tromesene opsade Smederevo je palo 18. avgusta. Od srpskih oblasti ostala je slobodna samo Zeta, koja nije bila na putu Turcima. Aik paina hronika belei, da je, posle ovog pohoda, od silnog plena "u Skoplju prodavan deak od etiri godine za 20 aspri". Malo iza srpske katastrofe umro je, sasvim iznenada, i kralj Albreht, 27. oktobra 1439. Maarska je zbog toga upala u novu, i jo teu krizu i bila je jedno vreme potpuno iskljuena iz svakog rauna za vojnike podvige veeg stila. Za presto se javljalo vie kandidata. Despot ura ozbiljno je pomiljao, da njegov najmlai sin Lazar postane maarski vladar, tako, to bi se oenio Albrehtovom udovicom. Kraljica je odbila tu kombinaciju kao nemoguu ve zbog verskih razloga; ali je divno udo kako je ura mogao poverovati da bi na to pristali maarski baroni i visoki katoliki klir. Izbor je konano pao na poljskog kralja Vladislava III, mlado mome sa nepunih petnaest godina. U isto vreme kraljica je rodila i sina Ladislava Posmre, koji je kasnije imao da naslede dedovu i oevu krunu. Izmeu pristalica dva Ladislava nastale su duge prepirke kome od njih upravo pripada vlast i te prepirke pretile su da se izvrgnu u opasna neprijateljstva. Murat II nije, naravno, dao ekati na se. On je u prolee 1440. pao s vojskom pod Beograd, a u isto vreme uputio je svoje ete da haraju po Bakoj i Banatu. Iz same Maarske nije se moglo niem nadati. Beogradska posada, ipak, hrabro je izdrala opsadu od punih est meseci zahvaljujui tome, to joj Turci nisu mogli presei sve veze preko vode. U jesen sultan je morao da se povue. Njegova vojska ugrabila je, meutim, preko Save i Dunava bogat plen. "Za jedne izme su prodavali jednu robinju. I ja ubogi sam za 100 aspri uzeo jednog divnog mladia", belei Aik paa Zade. Despot ura je bespomono pratio razvoj dogaaja. Pomisao da mu sin doe na maarski presto potekla je verovatno kod njega ponajvie iz elje, da bi preko njega mogao uiniti neto vie za budunost Srbije i njeno spasavanje u tom asu. Kad je video da se u Maarskoj ne moe postii nita poao je da oproba sreu na drugim stranama. Pomislio je, naravno, odmah na svoju Zetu. Pre odlaska zamolio je Mleane, da na svom podruju dadu sklonite njemu i njegovoj porodici i da mu ustupe Ulcinj. Mleani su na prvo pristali, ali su drugo odbili. ta vie, ba tih dana, oko nove 1440.

godine, oni su raspravljali o kotorskim porukama, kako Republika treba da uzme Zetu i albanska mesta pre nego to ih Turci posednu, "poto despot ne moe da ih odri". U Maarskoj despot nije bio prijatelj novog kralja Vladislava, a ni taj nije mario mnogo despota. Tu zategnutost pojaavalo je naroito to, to je despotov zet Ulrih Celjski bio jedan od glavnih voa maarske legitimistike opozicije. ura se u maju 1440. uklonio iz Maarske, pa je sa podruja svog zeta preao u mletaku oblast. Republikanske vlasti formalno su vrlo lepo primile despota i ak mu obeale da e poraditi da ga izmire s Turcima, ali stvarno za nj nisu mogle uiniti nita. Iz Mletaka ura je 9. jula poao u Zetu zadravajui se na putu u ibeniku i Dubrovniku. Za to vreme maarski je kralj oglasio despota kao sumnjiva. Objavljivao je, da je despot odravao veza s Turcima i da mu se ak i tad dva sina nalaze meu njima; da su s njegovim znanjem i preko njegove zemlje Turci vrili upade u Maarsku; i da je despot, kao odmetnik, napustio Maarsku. Za kaznu on mu je oduzeo velik deo poseda u Maarskoj, pa i sam despotov dvor u Budimu. Optube su bile sasvim neosnovane i podignute su iz osvete, a ne iz uverenja. Despot nije imao nikakve snage, ni da sprei upade Turaka u Maarsku kao ni upade Maara protiv Turaka. On je ovog puta nastradao ba s toga to nije hteo da se pridrui Turcima. Ni njegovi sinovi nisu se nalazili meu Turcima od dobre volje, nego se jedan nalazio tamo kao talac, a drugi je bio zarobljen prilikom pada Smedereva. Kad je doao u Zetu despot je i tamo naao veoma nepovoljnu situaciju. Stepan Vuki, kao veran turski vazal, iskoristio je nezgode turskih neprijatelja i na istoku i na zapadu. Na zapadu je osvojio grad Omi i oblast Poljica, jer mesne maarsko-hrvatske vlasti, zbog pometenosti u Maarskoj, nisu dobile nikakve pomoi. Na istoku poeo je osvajanja u Zeti polaui pravo na tu oblast kao mu Jelene, keri Bale III. Pridobio je za sebe porodicu Crnojevia, najmoniju u Crnoj Gori, koja se odavno odmetala i od despota Stevana i od despota ura. Despot je ponudio Dubrovakoj Republici da zajedno suzbiju Stepana, ali Dubrovani nisu pristajali ni na kakve kombinacije na toj osnovi. Da deluje na Dubrovane i valjda da bolje iz blizine posmatra Stepanovo kretanje doao je despot sredinom aprila 1441. u Dubrovnik na dui boravak. Dubrovaka Republika je znala, da e despotov dolazak biti ravo primljen na Porti i da e s toga sigurno imati izvesnih neprilika, ali je ipak otvorila vrata svog grada obeskuenom starom prijatelju. Taj asni primer gostoljublja postao je jedna od najponosnijih stranica njihove istorije i njihovi docniji pisci, s Gunduliem na elu, s pravom su slavili taj postupak svojih prethodnika. im se saznalo da se despot bavi u Dubrovniku poee pretnje s turske strane. ak stie i jedno posebno tursko poslanstvo da protestuje. Oseajui opasnost Dubrovani 27. maja reie, da trae vojne najamnike u Apuliji i da osiguravaju svoje granice. Porta je pozvala i vojvodu Stepana Vukevia da opomene Republiku, pa da, ako to ne pomogne, izvri i napad. Oko 20. jula poruio je Stepan u Dubrovnik, poto je otezao da pribegne sili, da e morati izvriti naredbe i poeti neprijateljstva. Videi kakvoj se opasnosti izlae grad zbog njega stari despot je odluio da se sam povue i oko 25. jula napustio je grad. Praen od dve oruane dubrovake lae on se krenuo preko Senja u Maarsku. Razdraenost Turaka protiv despota bila je u ovo vreme veoma velika. Sultan se, izgleda, nije nadao, da e stari despot pokazati toliko nepopustljivosti. Kolika je bila njegova ljutina vidi se najbolje po tom, to je oba despotova sina, Grgura i Stevana, dao okovati i 8. maja 1441. oslepiti. Jedan izvor kazuje izreno, da "sestra njihova sultanka nije im mogla nita pomoi"; sultan je, na njeno navaljivanje, izdao istina, nareenje, da ne budu oslepljeni, ali je ta njegova milost stigla suvie kasno. Nesrenici su bili optueni radi veza, koje su pismima odravali s ocem. Maarima je despot bio sumnjiv radi veza s Turcima, a u Turskoj despotovi sinovi stradaju radi veza sa ocem i Maarima. To je bio tragini lini udes despotove politike, koja je ila za tim da Srbi, koliko mogu, ostanu neutralni, ne opredeljujui se sasvim ni za jednu ni za drugu stranu. Posle dugog i junakog otpora palo je, najzad, 27. juna 1441. god. i Novo Brdo. Kad je iza toga Stepan Vuki uao u Zetu i zauzeo tamonje preostale despotove posede, katastrofa srpske drave bila je potpuna. U taj mah ona vie nije postojala. Stari despot, ija aktivnost posle svih obrta sree i

u tako visokim godinama izaziva pravo divljenje, nije ipak klonuo. Kad mu je postalo jasno, da u Zeti i Dubrovniku ne moe postii nita, a da na Mleane ne vredi raunati, reio je, da se pokori kralju Vladislavu. Maari su bili u taj mah jedini, koji su imali razumevanje za tursku opasnost i sopstvenih rauna da je pokuaju otkloniti. Maarski unutranji neredi behu se ve prilino slegli poto je opozicija bila vojniki skrhana. Kralj Vladislav je i sam doao na misao, da mora protiv Turaka preduzeti energinije mere, a tu su mu misao preporuivali i mnogi prijatelji iz zemlje i sa strane. Zajednika mrnja na Turke pribliila je kralja i despota. Kao glavni inilac ratobornog raspoloenja kod Maara javlja se Janko Hunjadi, kraljev najai oslonac i u unutranjoj i u spoljanjoj politici. Janko Hunjadi, ili u naim narodnim pesmama poznatiji Sibinjanin Janko, bio je vlakog porekla, sin jednog plemia Vojka, kome je kralj Sigismund 1409. god. poklonio grad Hunjad. Mladi Janko sluio je jedno vreme u vojsci despota Stevana, pa je posle despotove smrti doao kralju Sigismundu. Bio je sav vojnik. Njemu se upisuje u zaslugu da je znatno razradio vojniku organizaciju Maarske, koju je kralj Sigismund izvodio poslednjih godina svoga ivota. Njega je 1441. god. postavio kralj Vladislav za zapovednika june granice sa seditem u Beogradu. im je doao na svoju novu dunost Janko je postao aktivan. Ve u jesen 1441. izvrio je on jedan zalet duboko u Srbiju i potukao je vojsku namesnika Isa-bega, koja je htela da mu presee put i otme plen. Da bi mogli pratiti kretanja Maara oko Beograda podigli su Turci 1442. god. na Avali grad, sa koga se imao irok pregled cele oblasti sve do Dunava. Od te godine poee se sve ee i sa vie strana dizati glasovi, da je potrebno obrazovati jednu veliku hriansku ligu protiv Turaka. Naroito su bili aktivni jovanovci s Roda, ugroavani od Muslimana iz Egipta. Oni su zazivali u pomo papu i zapadne sile molei ih da ne dozvole propast hriana. U tom smislu izjanjavala se i Dubrovaka Republika, predlaui ne samo zajedniku odbranu, nego i zajedniki napadaj, i to i sa kopna i sa mora. Pomo je stalno traila i Vizantija. Usled graanskog rata, koji je nastao zbog dinastikih spletaka, Carigrad se u prolee 1442. nalazio u ozbiljnoj opasnosti. Papa je smatrao za svoju dunost da pomogne prijatelje, koji mu nedavno behu priznali vrhovnu duhovnu vlast. I pregao je sa svim svojim autoritetom, da se hrianski savez ostvari. Odlina pomagaa naao je u reitom i oduevljenom kardinalu Julijanu Cezariniju. Ovaj energini ovek uspeo je, da tokom 1442. god. potpuno utia sve protivnike u Maarskoj i da tamo rasplamti ratniki duh. Da Cezarini postigne potpun uspeh doprineli su i sami Turci. Jedna njihova vojska bee prodrla preko vlake u Erdelj, ali je Hunjadi u martu 1442. presreo i sasvim razbio. Drugu pobedu odneo je Janko u septembru na Jalosinici, u Vlakoj, pobedivi samog rumeliskog beglergeba ehabedila, koji je vodio na 80.000 vojske. Te dve pobede silno digoe duh kod Maara. Hunjadi postade proslavljen vitez i nada hrianstva. Nae narodne pesme slave ga skoro kao kakva naeg junaka. Svi ljudi od akcije behu stekli uverenje, da ove turske poraze treba iskoristiti do kraja i proiriti uspehe. Sam sultan, iznenaen prvim porazom i zauzet borbom s Karamanima u Maloj Aziji, pouri da sklopi mir. Ve u julu nalazio se njegov poslanik u Budimu. Ali bez uspeha. Despot svojim linim uticajem i novcem, kardinal Cezarini i Hunjadi sa ratnikom strankom pretegoe. Oni su hteli bezuvetan nastavak rata, smatrajui sultanovu ponudu kao znak slabosti. Papa Evgenije objavio je 28. jula oprost grehova svima, koji budu togod doprineli za rat protiv Turaka. Posle maarske pobede u Vlakoj uputi papa o novoj godini 1443. novu bulu saoptavajui, da za pobedu hrianske stvari rtvuje petinu svojih prihoda. Krajem februara 1443. maarski sabor u Budimu donese odluku, da se pone velika ofanziva, koju e voditi sam kralj. Kad maja meseca stigoe glasovi o turskim porazima u Maloj Aziji i kad se ak pronela vest, da je sultan, poraen, umro na nekom ostrvu, stvar osetno krenu na bolje. Hunjadi je postao toliki optimista, da je u jednom pismu despotu izricao nadu, kako Turci, uplaeni glasovima da na njih ide vojska od 30.000 konjanika, nee smeti ni da saekaju kriane, nego e, ostavljajui gradove i sva dobra, nagnuti preko mora. "Turska drava nikad nije bila tako stenjena i oajna kao to je sad", kazivalo je to pismo s puno uverenja.

Krajem juna 1443. izdate su prve naredbe, da se hrianska vojska upuuje prema Beogradu, a sam kralj krenuo je na jug meseca septembra. S njim su ili despot i Hunjadi. Za despota se pria, da nije alio sredstava da bi samo skupio to vie i to bolju vojsku. Broj ratnika cenio se na 25.000 konjanika i strelaca. S hrianima pristade i vlaki vojvoda Drakul, koji se bee odmetnuo od sultana. Krajem septebra ili poetkom oktobra prela je hrianska vojska Dunav kod Beograda i stavila se pod vostvo iskusnog despota. Uz despota je bilo oko 8.000 srpskih boraca, a pridruio mu se i srebreniki vojvoda Petar Kovaevi sa 600 konjanika. Napredovanje je, sa velikim oduevljenjem, ilo veoma brzo. Hrianska avangarda od 12.000 konjanika, koju je vodio Hunjadi, porazila je 3. novembra Turke u polju ispred Nia, omevi im tu koncentraciju vojske. Ovaj poraz silno je zbunio Turke i na bojnom polju i u zaleini. Oni zadugo posle toga nisu bili sposobni za vei otpor. Poetkom decembra Sofija je bila pala u hrianske ruke, a prodiranje se nastavilo i dalje. Meutim, pred dobro utvrenim klancima Srednje Gore moralo se stati, jer su Turci kod Zlatice spremili snaan otpor. A. Iirkov misli, da je do hriansko-turskog sukoba dolo pred Mominom Klisurom, preko koje su hriani mislili da zaobiu jake turske poloaje u Trajanovim Vratima. Zbog zime, koja je nastala, i nezgodnog snabdevanja, i ovog otpora hriani su prekinuli dalju ofanzivu i poeli povlaenje. Turci su pokuali da hrianima pri otstupanju zadaju to vie udaraca, ali su kod Meltice i Kunovice pretrpeli ponovo teke poraze. Naroito je ovaj drugi bio osetan. Turci su ga pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-pae, koji da je bio u vezi sa despotom. Izmeu saveznika izbile su povodom povlaenja velike nesuglasice. Despot je bio protiv povlaenja, naroito ako bude uzeo bri tempo. Bojao se, da se tim ne izgube i moralne i teritorijalne tekovine rata i da se ne da Turcima mogunosti, da se bolje pripreme za borbe na tom istom podruju. On se sav zalagao, da vojska preko zime ostane bar u Srbiji. Odatle, poto je svrila polovinu velikog posla, ona na prolee moe nastaviti sa akcijom, poto se ne mora sve poinjati iznova. On se obavezivao, da e se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100.000 dukata novane potpore. Hteo je da na svaki nain zadri tek osloboenu Srbiju. Ali Maari, izmoreni i istroeni, i sa duhom kondotjera, koji su posle svrenog posla hteli odmora, nisu nikako pristajali na to. Oni pohitae da se vrate u Maarsku. Krajem januara 1444. cela vojska, s kraljem i despotom, skupila se u Beogradu i oko njega i odmah prelazila dalje. Hrianska pobeda izazvala je mnoge nade u balkanskih naroda. Neki od njih digoe se na oruje. Novobrani digoe ustanak, ali bie brzo savladani. Neto vie uspeha postie Skender-beg. U njemu, rano poturenom, bilo se ve ranije probudilo staro versko, a donekle i narodno oseanje. Ostavivi Turke i islam on se bio vratio u svoje albanske planine. Sada, na glas o pobedi hriana, on zauze Kroju i poe ogorenu borbu protiv Turaka. Brat vizantiskog cara, despot Konstantin Draga, poe oslobaanje Peloponeza, a u isto vreme izbi ustanak i u Tesaliji. Izgledalo je jedno vreme, da je ceo Balkan ustao protiv Turaka i da nee trebati mnogo, pa da se evropska Turska potpuno potpali. Ali je osnovni preduvet za to bio taj, da se poeta akcija razvija s planom, u dugom dahu, a da ne dobija karakter improvizovane ekspedicije, koja pored svih privremenih uspeha, nije mogla izmeniti opteg poloaja. Za vreme ovih krupnih dogaaja na istoku izvrene su izvesne promene u Bosni. Sudbina despota ura bila je zabrinula i kralja Tvrtka. Poto se opredelio za Maare bilo je prirodno da oekuje tursku osvetu. S toga je krajem 1440. god. zamolio Mletaku Republiku da moe negde na njihovom podruju, u sluaju potrebe, skloniti svoje imanje i doi i sam sa porodicom u njihovu zemlju. U isto vreme on je ponudio Mleanima da uzmu bosansko kraljevstvo i zavladaju s njim kako hoe, javno ili tajno. Dotle, molio je za dozvolu da moe iz njihovih gradova izvoziti oruje i druge ratne potrebe. Oevidno je, da se od Maara u taj mah, nije niem nadao; toliko mu se njihovo stanje uinilo bez poverenja. Mleani su na tu ponudu odgovorili 21. februara 1441. ovako: kao svog potovanog brata oni e ga, razume se, primiti s porodicom i imanjem gdegod htedne doi i dae mu sva pismena jemstva koja su u obiaju. Dozvoljavaju mu isto tako i izvoz oruja. to se tie ponude da prime samu Bosnu oni su odgovorili veto i zaobilazno. Ponuda ta potekla je iz kraljeve ljubavi i poverenja prema Mlecima i oni su mu veoma zahvalni na toj panji, ali je njihova

elja da se kralj sam odri u zemlji i na vlasti. Kraj hrianske ofanzive nije doekao. U leto 1443., zabrinut za razvoj dogaaja, on je uzeo iz blagajne Dubrovake Republike sve svoje srebro, 10.300 litara, koje je tamo drao. Umro je u jesen, sredinom novembra, te godine, bez neposrednog mukog naslednika. Presto je dobio sin kralja Ostoje Toma, jedan od bosanskih vladara neto vee vrednosti. Vojvoda Stepan Vuki, osvajajui Zetu, bee doao u sukom s Mleiima. Ovi su pristajali da on zadri Gornju Zetu, ali nisu hteli pristati da se uvrsti u Donjoj, a naroito ne u Primorju. Izvesna plemena i bratstva podelie se na protivnike strane. Budvani, Ljutiani i jo neki primorci prioe Mleanima. Kao primorska mesta, na domaku mletake flote; sa starim trgovakim vezama sa Mleanima; sa dosta meanog stanovnitva, koje je izvesnim delom stalo pod uticajem Kotorana, protivnika i Sandaljevih i Stepanovih, oni su mislili da ne mogu postupati drukije. Uz to je i stari despot, kivan na Stepana, poruivao ljudima da se dre Mleana, nadajui se da e kao nagradu za to dobiti mletaku pomo ma kakve vrste za vaspostavljanje svoje vlasti u Srbiji. Protiv Stepana je bio i kralj Tvrtko, samo mu taj u ovo vreme nije mogao mnogo koditi. Uz Stepana su od primorskih graana bili pristali samo Barani. U leto 1442. Stepan je morao naglo prekinuti akciju u Zeti zbog neke tee krize u unutranjosti svoje zemlje. Pomagan od Mleana digao se bio protiv njega njegov prvi roak knez Ivan Vukovi, sin Sandaljeva i Vukeva treeg brata Vuka, tuei se, da ga je Stepan liio nasledstva i uea u vlasti. Tek u jesen mogao je Stepan nastaviti poete operacije u Zeti, ali je 22. oktobra pred Barom pretrpeo poraz. Kad Mleani ne uzee u obzir njegove ponude za mir Stepan nastavi ratovanje, i pomagan od Stevana Crnojevia prodre, u drugoj polovini decembra, do samog Skadra. U prolee 1443. Stepanovu akciju pomagali su i Turci iz Albanije. Stepan je postigao dosta uspeha pridobivi na svoju stranu Patrovie i dosta Zeana, ali je u junu izgubio Bar. U nezgodi, nemajui svoje flote, Stepan je doao na misao da stupi u veze sa novim gospodarem june Italije, napuljskim kraljem Alfonzom V Aragonskim, koji je bio poznat kao mletaki neprijatelj. Ba tokom ove godine oteo je Alfonz celu Jakinsku Marku mletakom tieniku Franji Sforci i dobio tako znatan uticaj u junom delu Jadranskog Mora. Sem s njim, Stepan je uao u veze i sa drugim starim neprijateljem Mletaka, sa enovekom Republikom, iako mu ova nije mogla biti od naroite koristi. Mleani su pourili da Stepana oslabe pre nego bi te veze donele neke opasnije rezultate. Poetkom 1444. god. oni su uzeli Omi i Poljica, a postigli su dosta uspeha i u Zeti. Pokoleban hrianskim uspesima i uplaen za svoju budunost priao je u martu Mleanima Stevan Crnojevi, glavni stub Stepanove politike i moi na toj strani. Stepan se, i sam zabrinut, prihvatio grevito za kralja Alfonza. Ovaj je 19. februara 1444. sklopio i formalan savez s njim, jamei mu se za sve poimenino navedene posede Stepanove. Po Alfonzovim reima Stepan se njemu "predao", t. j. primio njegove pokroviteljstvo "sa svima svojim vazalima". Uinio je to, oevidno, da bi u sluaju pobede hrianske lige vaio kao vazal jednog hrianskog a ne turskog vazala; a i s toga, to se zbog takve veze nadao jaoj pomoi za borbu protiv Mleana. Pitanje popunjavanja bosanskog prestola prolo je bez teih spoljanjih kriza. Herman Celjski, kome je kralj Tvrtko II bio namenio presto umro je pre njega, a Hermanovi naslednici nisu mogli da se nametnu sami, znajui da bi u narodu bili ravo primljeni. Maarski kralj, koji bi, moda, da je hteo, mogao da im pomogne, nalazio se ba u ovo vreme u punoj borbi s Turcima, koja ga je zauzela svega i u kojoj je, posle, i zaglavio. A sem toga nije mu ilo ni u raun da pojaava mo svojih protivnika. Jedini pretendenti behu sinovi kralja Ostoje, Radivoj i Toma. Njih su katoliki krugovi smatrali kao nezakonite, poto im se otac oenio po drugi put za ive prve ene. Radivoj se odavno otimao za krunu, ali, iako je imao ranije pomo Turaka, nikad mu nije polo za rukom da dobije vie znaaja. On se, istina, nazivao kraljem, imao je svoj dvor, i javljao se s vremena na vreme svojim porukama u Dubrovniku, ali ga tamo nisu uzimali mnogo ozbiljno. Toma se dotad manje isticao, ali po svojim diplomatskim sposobnostima stajao je svakako iznad brata. Njega je sam Tvrtko odredio kao naslednika i Toma je odmah, po njegovoj smrti, uzeo vlast. Radivoje je pokuao da ga omete, ali nije uspo. Izvesni sukobi, koji su izbili tim povodom, proli su bez teih potresa.

Glavni voa opozicije protiv novog kralja bio je vojvoda Stepan Vuki. Toma je odmah prihvatio borbu s njim; naravno, najpre s toga to je ustao protiv njega, a zatim to se Stepan drao s Turcima. Posle hrianskih uspeha u jesen 1443. Toma se sasvim opredelio za hriansku ligu; njena stvar izgledala je da stoji ne moe biti bolje. Ta promena u dranju Bosne primetila se odmah na maarskom dvoru i naglaavana je kao oigledan rezultat uspeha. U borbi Toma je postigao izvesne uspehe, jer su u isto doba ratovali protiv Stepana i Mleii napadajui Omi i Poljica. Tomau se pridruio i sin vojvode Radoslava, Ivani Pavlovi. U prolee 1444. kralj je sklopio i formalni savez s Mleanima protiv Stepana i poseo je neto zemljita oko donje Neretve. Vie uspeha imao je na istonoj strani i protiv Turaka i protiv Stepana, zahvaljujui i dobroj meri pomoi Pavlovia. Sredinom maja oteo je od Turaka grad Srebrenik. Pourio se da ga uzme pre nego bi u nj ula despotova vojska. Kako je despot bio saveznik maarski Toma se potrudio da objasni svoj postupak i na maarskom dvoru. Njegov glavni zatitnik tamo bio je glavom Janko Hunjadi. Njemu je Toma 3. juna te godine izdao jednu povelju punu priznanja. U njoj kralj priznaje, da ga je na bosanskom prestolu utvrdio kralj Vladislav na zauzimanje i preporuku Hunjadijevu. Priljubljujui se s toga potpuno uz monog maarskog magnata, Toma se zakleo na slubu i vernost maarskom kralju, a Janku se zarekao da e mu biti i ostati veran prijatelj. Kao znak svoje odanosti on e Janku davati svake godine po 3.000 zlatnih fiorina. Tako je bosanski kralj postao, u neku ruku, ne samo vazal maarske krune, nego i njenih velikaa. Uvrstivi se kod Maara Toma je hteo da popravi svoj poloaj i u zemlji. Protivnici njegovi smatrali su, da on kao "nezakoniti" sin nije dostojan krune. Kako je, uz to, bio oenjen enom iz puka nije imao potrebnog oslonca kod vlastele. Na koga se on sve oslanjao u prvo vreme ne znamo sasvim pouzdano; Ivani Pavlovi priao mu je iz stare porodine mrnje na Kosae i Stepana naroito. Da bi stekao novih prijatelja, a naroito da bi pridobio katoliko svetenstvo i papsku kuriju Toma je u leto 1444. primio njihovu veru. Malo potom sporazumeo se potpuno i sa Dubrovanima.

7 Razlaz izmeu despota i Maara

U aprilu 1444. doneseno je na budimskom saboru reenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to sa kopnenim snagama i sa flotom. I doista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republiinih, a dve nedelje docnije pola je za njima i armada burgundskog duke. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom spreava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomae prelazak saveznika na tursko podruje. Uz saveznike lae imala se pridruiti i grka flota. Prologodinja vojna i ove spreme, o kojima su se irile svakovrsne vesti, behu veoma uplaile sultana Murata. On s toga rei, da im pre ponudi saveznicima mir, voljan na velike ustupke. Za posrednika izabra svoju mudru enu Maru, despotovu ker. Ve u martu iao je jedan kaluer preko Dubrovnika i Splita nosei Marine poruke ocu. Sultan je nudio da despotu povrati celu Srbiju kakvu je drao despot Stevan. eljan otadbine, hotei da Srbiji utedi nova krvoprolia i pustoenja, koja joj ne bi donela nita vie od onog to se ve nudilo, despot je brzo pristao na pregovore. Da bi za mir pridobio i Hunjadija, glavu ratnike stranke, despot mu je ustupio nekoliko svojih poseda u Maarskoj. U Segedinu, krajem jula, zauzimanjem njih dvojice, bi sklopljen mir na deset godina. Po tom miru despotu bi povraena Srbija sa 24 grada, meu kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruevac. Sultan je pristao da plati 100.000 fiorina ottete i obavezao se uz to, da pomae kralja Vladislava sa 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja. Jedini ustupak uinjen sultanu bio je taj, da mu je Srbija imala i dalje plaati stalni godinji danak. Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo vie i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Maarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je isto delo despota ura. On je eleo da as pre vaspostavi Srbiju, drei da je bolje primiti to to je ve na dlanu od

onog to tek ima neizvesno da doe. On je video i nalije rada hrianske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit veitog pregovaranja, bogoraenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadanje pregovore i spremanja. Njemu je, ve ostarelom, bilo ve dosta i krvi i rata. A, to je najglavnije, moda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajui stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude vre grae od onog u Turskoj, ma kakve inae bile momentalne prilike u Muratovoj carevini. Odmah po sklopljenom miru vratio se despot u Srbiju. Ve 22. avgusta uao je u Smederevo. Potrudio se odmah da povrati i Zetu. Mleani nisu pristajali da ustupe ono to su bili prisvojili na Primorju. Branili su se, da su to osvojili ne od despota nego od vojvode Stepana, koji je bio turski pomaga i prema tom njihov zajedniki neprijatelj. Stepan je, meutim, ve u jesen 1444. imao sastanak s despotom i izmirio se s njim. Okruen sa svih strana neprijateljima, on je bar s despotom hteo da obnovi veze. Uinio je to, sem iz starih porodinih obzira i linog potovanja, jo i s toga, to je znao da je despot, zbog Srebrenice, protivnik bosanskog kralja. Stepan je poetkom 1445. god. vratio despotu ceo deo Gornje Zete s gradovim Medunom, koji je jo drao u svojoj vlasti. Malo potom, na veliko iznenaenje Mleana i Kotorana, pojavila se pred Novim flota aragonskog kralja, koja je dola na poziv Stepanov kao vana opomena za Mleane. Meutim, meu hrianima izbilo je veliko nezadovoljstvo protiv Segedinskog Mira. Nalazilo se, da je obustavljena jedna velianstvena akcija, koja je u mati pretstavljala sjajne uspehe za hriansku stvar. Tvrdilo se, da se upustio siguran plen. Krivica se svaljivala na despota, kome se prebacivalo da je bio nestrpljiv i sebian i koji se jedini koristio pobedom. Meu nezadovoljnicima glavnu re je vodio borbeni i reiti kardinal Cezarini. Sa strau srednjevekovnih hrianskih fanatika on je propovedao da se im pre raskine mir. Data re i zakletva jednom neverniku nisu trebali da veu pravog hrianina grmeo je on, pozivajui se na autoritet crkve. Ratoborne poruke iz Italije i aktivna opozicija Cezarinijevih pristalica pokolebae dvor da se odlui na obnovu rata s Turcima. Despot se za to vreme uputio u Srbiju i nije se zalagao uporno, da sprei tu odluku. Na njegov glas ne bi se, uostalom, mnogo ni slualo, jer je opozicija i udarala u glavnom na njegov uticaj pri miroljubivom reenju. Naavi se u Srbiji on se reio na neutralnost. S hrianima nije poao, jer nije hteo da pogazi ugovor i jer nije eleo da i opet Srbija postane ratno podruje, a sa Turcima nije mogao. Hrianska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oravu i tu poela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije ilo. Jedno zbog despotova dranja, a drugo to se inilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrianska vojska, veinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se pridruilo 4.000 Vlaha. Kod Varne je dolo do odlune bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmonou Turci su strahovito porazili hriane. Pogiboe kralj Vladislav i mnogi ugledni maarski velikai, meu kojima i Kardinal Cezarini. Spasao se Janko Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplaene jadranske republike, Mleci i Dubrovnik, pohitae da opravdaju svoje uee bacajui svu krivicu na papsku kuriju. Despot ura ostao je poteen. ta vie, imao je i izvesnog uticaja na Porti. Dubrovani, na primer, zahvaljuju samo njemu to je sultan 1447. god. sklopio s njima mir. Na vesti o hrianskoj katastrofi pod Varnom bio se naroito uplaio kralj Toma. On se odjednom video osamljen, zamerivi se ne samo Turcima, nego i despotu i vojvodi Stepanu. Jedini naslon inilo mu se da moe nai kod Mleana. On je s toga i pokuao stupiti s njima u blie veze. Nudio im je, pored produenja saveza protiv Stepana, neke gradove oko Poljica, a traio je, u isto vreme, i konaita kod njih u sluaju nevolje. Mleani su mu obeali samo ovo poslednje, a ostalo su sve ljubazno otklonili bojei se ma kakvih ugovornih obaveza, koje bi ih mogle dovesti u nove sukobe. Kralj se obraao i papi, iako mu ovaj nije mogao pruiti stvarne pomoi. Na papskoj kuriji rado su prihvatali svaku "zabludelu ovcu", koja se vraala u krilo rimske crkve, a naroito ljude na tako visokim poloajima, kao to je bio Toma. Njega su eleli zadrati posebno jo i s toga, da se jedan balkanski vladar nae opredeljen vie za stvar hrianske lige. Da pojaa kraljev ugled papa Evgenije je 29. maja 1445. naknadno legitimisao drugi brak njegova oca. Tako Toma nije vie mogao biti oznaavan kao "nezakoniti" sin. Drugim aktom papa je razveo kraljev brak sa enom

puankom. Tim je Toma mislio popraviti svoj lini ugled kod plemstva; u narodu, meutim, samo ga je pogorao. I ono proveravanje i ovaj neopravdani raskid sa enom jo vie su otuili narod od dvora, koji ni inae nije bio mnogo popularan, i tumaeni su samo na kraljevu tetu. Na istonoj strani kralj je s Ivaniem Pavloviem bio prodro duboko u oblasti vojvode Stepana. U leto 1445. oekivalo se u Dubrovniku, da e njihove vojske preko Jasena izbiti sve do Trebinja. Pod njihovim pritiskom Stepan je 23. avgusta sklopio mir s Mleanima odrekavi se i Omia i Bara. Dobio je natrag samo svoje privatne posede u Mlecima, Zadru i Kotoru i isplatu takozvanih kotorskih dohodaka. Posle duih pregovora izmirio se Stepan u maju 1446. i sa bosanskim kraljem. Ovoga su zabrinjavali turski uspesi i nesreeno stanje u Maarskoj, a u velikoj meri bojao se i zbog pouzdanih vesti, da saveznik i zatitnik Stepanov, kralj Alfonz Aragonski, po tradiciji napuljske kue, postavlja svoju kandidaturu na upranjeni maarski presto i da misli sa Stepanova podruja, sa Neretve i preko Bosne, uspostaviti veze sa Maarskom. U Milodrau, 19. maja, dolo je do sastanka izmeu kralja i Stepana. Da izmirenje bude to vre kralj Toma se oenio Stepanovom erkom Katarinom. Ovom vezom dobili su nesumnjivo obojica. Kralj je dobio kao srodnika najmoniju linost tadanje bosanske drave, a Stepan je ovim potezom povratio sav svoj izgubljeni presti zbog poslednjih neuspeha. Njih dvojica, zdrueni, bili bi stvarni i moni gospodari bosanske drave. Bili bi doista, ali nisu bili. Izmirenje izmeu kralja i Stepana pokvarilo je odnose izmeu Stepana i despota. ura nije prealio Srebrenice i za vreme borbi izmeu kralja i humskog vojvode on je ponovo povratio. Bosanci su je zatim preoteli. Taj bogati grad ostao je stalno kao jabuka razdora izmeu Bosne i Srbije i sav je obliven bratskom krvlju. Despot nije krio svoje neprijateljstvo prema Tomau. Kad je poetkom marta 1448. prodrla jedna povea turska vojska u Bosnu i Hercegovinu sve do Neretve, korulanski knez Petar Soranca javljao je u Mletke, da on misli kako je taj napadaj doao po elji despota ura, "poto su se nedavno pomenuti (despot i Stepan) u velike razili". Turska vojska, koja je upala u Bosnu, razdelila se u dve grupe. Jedna je ostala da ratuje po Bosni, a druga je krenula protiv Hrvatske. Tursko ratovanje u Bosni trajalo je vie od est nedelja. Bojei se da se Turci ne obrnu i protiv njega Stepan je napustio svog zeta i priao despotu. U junu je izmeu njih sklopljen i pismeni sporazum. Odnosio se, po svoj prilici, ne samo na Bosnu, nego i na Zetu, u kojoj se despot, sad pomagan od Skender-bega, jo uvek nosio s Turcima. Udruena despotova i vojvodina vojska potukla je kralja Tomaa 16. septembra kod Srebrenice. Vojvoda Stepan smatrao je, da se posle te pobede njegov poloaj vidno izmenio na bolje i na vie. Posle te pobede on se osetio kao moniji i hteo je da to i obelei. Vrativi se s tog bojnog pohoda on se proglasio hercegom od Sv. Save. Naziv hercega, koji je nekad nosio moni Hrvoje, inio mu se odnekud vei od ina velikog vojvode, valjda zato to je bio neobiniji. Titulom "hercega od Sv. Save" Stepan je hteo da svoj novi in vee za jedno veoma popularno ime narodnog kulta. Grob Sv. Save sa Mileevom nalazio se, doista, u njegovoj oblasti i bio je izuzetno tovan; tu se, kao to smo napred izloili, krunisao i Tvrtko I za kralja Bosne i Srbije. Ova titula imala je da stvori izvestan moralni presti njenom nosiocu. Stepan je, uz to, hteo da se njom istakne kao neka vrsta vladara i naroito kao samostalnija suverena linost. Tu titulu Stepan je uzeo negde oko 10. oktobra 1448. Naroit njegov poslanik bee opremljen u Dubrovnik, da to javi knezu i vladi. Dubrovaka gospoda reila su 17. oktobra, da estitaju vojvodi novi in. Zanimljivo je, da je Stepan, traei veze na vie strana, doao u dodir i sa austrisko-nemakim carem Fridrihom III. U jednoj povelji od 20. januara 1448. kae se, da se vojvoda obratio caru s molbom, da mu taj potvrdi sve njegove po imenu pobrojane posade, kako je to ranije uinio Sigismund njegovom stricu Sandalju, a kralj Albreht njemu lino. Stepan se obratio caru kao tutoru maloletnog kralja Ladislava, a za svoju veu sigurnost. Uio je to preko kralja Tomaa, s kojim je tad jo stajao dobro, i maarski prijatelji kraljevi posvedoili su vojvodine navode i omoguili mu izdavanje diplome. Jedno vreme se verovalo, da je car Fridrih dao Stepanu i herceki naziv. U izvorima o tom nema traga, a u jesen 1448., poto se Stepan zavadio s kraljem, to bi bilo i malo verovatno. Nenarodski oblik naziva herceg doao je nama ne iz nemakog (Herzog), nego po maarskom obliku. Stepanova oblast hvatala je u to vreme od bokokotorskog zaliva do Prae i od

Cetine do Morae i Lima. Glavno mesto bee mu pitomi Blagaj na vrelu Bune u mostarskom Biu. Po njemu je itava njegova oblast dobila ime Hercegovine, koje ulazi u promet pedesetih godina XV veka. Kralj Toma je to odvajanje primio teka srca, ali nije mogao da ga sprei. S mukom je drao oko sebe i ostalu gospodu. Da se pokae revan katolik on je pridobijao za rimsku crkvu izvesnu vlastelu, ali mu se najuticajnija nije odazivala. Sama papska kurija znala je za to i papa Evgenije IV pisao je 1446. god., da je ugledni Petar Vojslavi, gospodar Donjih Krajeva, "jedini knez katolik u onim stranama". Ostali su manje-vie ostajali u svojoj veri. Kad je u avgustu 1446. dao sinovima vojvode Ivania Dragiia grad Klju sa oblau kralj im je obrekao, da im se poklon i vera nee sve dotle porei, dok im krivica ne bi bila ispitana "gospodinom didom i crkvom bosanskom i dobrimi Bonjanimi". Kralj se orientisao prema Rimu iz isto dinastikih i politikih razloga, ali se nije mogao sasvim otvoreno suprotstavljati raspoloenju u narodu. Trudio se, ipak, da koliko moe deluje u interesu katolike crkve. I on i ena mu podizali su nove crkve, u Vranduku i Vrilama; davali su povlastice crkvama i manastirima; upotrebljavali za sve poverljive poslove svetena lica. Hvarski biskup Toma, papin legat, bio mu je glavni savetodavac i saradnik. Izvesni franjevaki redovnici osuivali su i pored toga kralja, to ne pokazuje vie energije prema inovercima. Kralj je s toga morao da objanjava papi svoje dranje. On je uveren katolik, ali mora da rauna sa osetljivou naroda, u kom je broj nekatolika veliki. On radi postepeno i eka svoju priliku, a dotle mora trpeti i primati i druge, da ih ne bi izazvao protiv sebe i ostao bez prestola. Biskup Toma potvrdio je kraljeve rei i papa je razumeo i izvinio Tomaa. ak je 30. jula 1446. preporuivao maarskom dvoru da mu se nae na pomoi. Neuspehu katolika doprineli su i ovo vreme i razdori meu samim franjevcima, koji su poticali iz materialnih motiva; a uz to i neuspesi Maara. Ivani Pavlovi, koji se bio opredelio za Rim, napustio je uskoro tu orientaciju. Kod mnogih lica u Bosni vera nije bila stvar istinskog opredeljenja ili vrste tradicije, nego firma koja se menjala prema politikim prilikama i potrebama. Iako je papa eleo i trudio se, da katolikoj revnosti dade vie autoriteta ma i upotrebom sile uspeh je postepeno, s novim razvojem prilika, bivao sve manji. Naivno je bilo ak s njegove strane, kad je 1. februara 1448. zatraio od Tome, da pokua ponovo sreu kod vojvode Stepana i Ivania Pavlovia, pa ako ne uspe da ih anatemie, a njihove zemlje ustupi pristalicama katolike crkve. Kako su se u Rimu malo znale prave prilike u zemlji i kako su ovakve poruke daleko od svake realnosti! Kralj Toma je 1448. god. pokuavao, da uhvati blie veze sa kraljem Alfonzom, ali nije imao pravog uspeha. Obraao se uzalud i despotu uru. Posle se tuio, da su mu taj sporazum u dva maha spreili dubrovaki ljudi u Srbiji. Despotova vojska uzela je u jesen te godine ne samo Srebrenicu, nego je prodrla uz Drinu sve do Viegrada. Nenadnim prepadom poetkom 1449. god. kralj je popravio poloaj na toj strani i ponovo osvojio srebreniki rudnik. Pored Maara sve veu aktivnost pokazivali su na Balkanu naroito Mleani, oboji izazvani turskom agresivnou. Mleani su jasno videli nemo balkanskih drava, da se odupru turskoj najezdi, pa su reili da tu njihovu slabost iskoriste za svoje uvrivanje na Primorju. Javljali su se kao hrianski prijatelji, eljni da pomognu. Njihove usluge nisu bile velike, kao ni sredstva koja su ulagali. Oni nisu uopte imali ni vee snage ni smelijeg zamaha. Radili su namalo, ali istrajno, i to bi ugrabili ma na koji nain teko su isputali iz ruka. Poto su dobili dalmatinsko primorje i ostrva, zatim Boku i zetsku i albansku obalu, hvatali su korena u Grkoj. Izgledalo je jedno vreme kao da postoji izvesna podela rada izmeu njih i Maara. Dok su ovi razvijali svoju aktivnost u glavnom na dunavskoj liniji Mleani su se hvatali Primorja i vrlo retko ulazili dublje u njegovu pozadinu. U Primorju, kako smo videli, njihovo uvlaenje dovelo je do otrih sukoba. Sa srpskim despotima vodio se pravi rat, isto kao i sa vojvodom Stepanom. Od 1445. god. protiv njih se digao i Skenderbeg sporazumevi se sa despotom urem. Despot je i vojniki pomagao Skender-bega. Uputio je u Zetu svog vojvodu Altomana sa znatnom vojskom od 12.000 ljudi. Tobonji hrianski zatitnici troili su hriansku snagu istina manje nego Turci, ali sa istom sebinou. Protiv Mleana se digoe mnoga ugledna bratstva Zete i Albanije, a meu njima ak i dotle verni Crnojevii. Sama mletaka sinjorija priznavae u maju 1448., da su im tamonji posedi "u oiglednoj opasnosti".

Bojala se naroito, da se uru i Skender-begu ne pridrui kralj Alfonz. Radi toga behu ucenili Skender-bega. Preporuivali su svom namesniku u Skadru, da stupi ak u veze s Turcima i da sa njihovom pomou gledaju "izbaciti Skender-bega ne samo iz Albanije, nego i sa sveta". Sa svom vetinom gledali su da pridobiju ponovo odmetnuta ugledna plemena, a naroito Dukaine i Stevana Crnojevia. Moda ta podzemna rovenja ili nesposobnost despotova vojvode Altomana izazvae poraz despotove vojske. To, naravno, iz osnova izmeni ceo poloaj. Despot nije postigao nita, a osamljeni i od Turaka ugroeni Skender-beg pristade na mir pod cenu povienja godinje pomoi. Najkrupniji dogaaj u balkanskoj istoriji ovog vremena bio je veliki pohod Janka Hunjadija protiv Turaka. Maari su hteli na svaki nain popraviti nedae poraza kod Varne i jo jednom, u velikoj ofanzivi, istrgnuti Turcima iniciativu. Izvesni hrianski vladari jo nisu naputali misao, da se nastavi nedavna hrianska koalicija protiv Turaka i da se, po mogunosti, i proiri. Despot Konstantin Draga iz Peloponeza nastojao je ivo, da osposobi Grke za borbu. Odravao je veze i sa despotom urem i da se to vie priblie udao je u zimu 1446. svoju sinovicu Jelenu, ker despota Tome, za najmlaeg despotova sina Lazara. Svatovi su ili preko Dubrovnika. Jedan njihov spor sa jednim dubrovakim zapovednikom lae, koja je prevozila svatove, ostavio je traga i u naoj epskoj narodnoj poeziji, samo to se u pesmi taj spor preneo na despota ura lino i proirio se u sukob sa samim Dubrovnikom. Naroito su oivele nade na obnovu hrianskog saveza otkad Janko Hunjadi, od juna 1446., postade guverner maarske kraljevine. On je bio i suvie poznat kao ogoreni protivnik Turaka i kao hrianski vitez borac koji je postavio kao cilj ivota da se nosi s njima. Ali, i pored sve opasnosti, koja je oevidno pretila od Turaka, stari savez nije mogao da se obnovi. Sam papa Nikola V eleo je, da Ugarska, pre novih avantura, sredi svoje odnose sa nemakim carem Fridrihom III; Mleci su imali neprilika ne samo u Zeti i Albaniji nego i u severnoj Italiji. Da bi postigli to ele oni su ak ulazili u veze s Turcima, kao primera radi u Skenderbegovom sluaju, i nisu bili pouzdan drug za nove i opasne koalicije. Nije se odazvao ni Alfons V. Prirodna je stvar, da se pod takvim uslovima nije hteo da izlae ni despot ura. U toliko pre, to je imao nesvrenih poslova i u Bosni i u Zeti. Jedini koji bee spreman da se pridrui Hunjadiju bio je Skender-beg. Poetkom septembra 1448. preao je Hunjadi s vojskom od 70.000 ljudi u Srbiju i pozivao despota da mu se pridrui. Despot mu je, preko svog "riznikog elnika", t. j. ministra finansija, Dubrovanina Paskoja Sorkoevia, objanjavao svoje uzdravanje. Hunjadijeva vojska bila je, doista, velika i snana, s veim delom konjice, ali je despot ipak sumnjao, jer je i turska snaga bila impozantna. Sem toga, on se od celog tog pohoda nije nadao nekoj veoj neposrednoj koristi za Srbiju. Osloboenje od turskog pritiska vodilo bi ga u sve veu zavisnost od Maara, koji su, isto tako, bili nepouzdani prijatelji. Dranje kralja Tomaa ne bi moglo biti onako prema despotu i Srbiji, da su Maari hteli pokazati kako ne ele sukoba i slabljenja svojih prijatelja na izloenim mestima. Od pohoda na Varnu odnosi izmeu despota i Maara bili su uopte osetno ohladneli. Despot je ovog puta otiao ak tako daleko, da je preko Sorkoevia obavestio sultana i o prelasku maarske vojske i o njenoj snazi. Sultan Murat, koji se u to vreme nalazio pod Krojom u Albaniji, napustio je odmah opsadu tog grada i poao u susret Maarima. Ljut to nije pridobio despota za savez Hunjadi je pustio svojoj vojsci, da se ponaa u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji. Ogromna vojska, sa 2.000 kola, imala je velikih potreba i njen prolazak, da su odnosi bili i srdaniji, ne bi bio izveden bez sukoba i tereta za stanovnitvo. Maarska vojska je prola kroz Kruevac, odatle kroz Jankovu Klisuru (koja otad i nosi to ime) i Toplicu na Kosovo. Kad je 17. oktobra Hunjadi izbio na Kosovo zatekao je ve tursku vojsku, jo veu i bolje opremljenu, pod zapovednitvom samog sultana. Turci su jednim delom zaobili hriane i udarili im s lea. U najodluniji as bitke preao je vlaki vojvoda Dan sa 8.000 svojih Vlaha iz maarske u tursku vojsku. Ta izdaja prenela se, posle, u narodnom predanju, na prvu kosovsku bitku izmeu Srba i Turaka. U strahovitoj borbi, koja je trajala tri dana, Maari su bili potpuno potueni. Izgubili su 17.000 mrtvih junaka. Meu poginulima nalazio se i Hunjadijev sestri, Janjo Sekelj, u narodnim pesmama poznat kao Banovi Sekula, hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac, i mnogi

drugi. Pomen o toj pogibiji sauvale su mnoge narodne pesme, a naroito dalmatinske bugartice, a u narodu se i do danas odrala uzreica: "Stradao kao Janko na Kosovu". Razbijena maarska vojska prte na razne strane. Neki dospee u Zetu, a neki ak do Dubrovnika. Glavni deo beao je preko Srbije. Despot je izdao naredbu, da se prosti begunci propuste, a da se na svaki nain uhvati glavni voa, sam Hunjadi, koga je inio odgovornim za sve tete. Kad je Hunjadi doista bio uhvaen sproveden je u zatvor, u Smederevo. Danas nije lako utvrditi ta je iskusnog despota moglo opredeliti na taj nepolitiki korak. Ma koliko da su bile velike tete koje su Maari naneli Srbima jo su mogle doi vee, ako se stanu svetiti i ako se prometnu u otvorene srpske neprijatelje. Ovakav korak nije odgovarao ni dotadanjoj politici despotovoj, koji se trudio da se ne zameri ni jednoj ni drugoj strani, ni Turcima ni Maarima. Ovim postupkom despot se, ipak, nije dodvorio Turcima, jer im nije izdao Janka i jer je nastavio pogaanja s Maarima; a kod Maara je, kao i kod mnogih zapadnih drava, izazvao otru osudu. U dalmatinskoj epici ostalo je o tom nekoliko tragova. Jedna bugartica naziva ak despota "nevjerom" i daje na usta Hunjadijeve ene ovakav prekor na njegov raun: On je meni Ugrin Janka u tamnicu postavio, Koji ga je u potrebi dosta puta pomilovao, A on njega pomilova tamnicom od Smedereva. Ima pouzdanih podataka, da je to ve ostareli despot uinio pod tuom sugestijom. Kao vinovnici pominju se Sorkoevi i njegov zemljak Damjan ori. Sam Hunjadi tuio se Republici, "da su ta dvojica podjarivali zle namere izmeu njega i despota, iz ega su proizale najgore posledice i u samoj bitci kosovskoj i u Hunjadijevu zarobljenju". Na glas o tom sastae se odmah, krajem novembra, ugarski stalei u Petrovaradinu, da veaju kako da oslobode Hunjadija. Dvojica njihovih izaslanika, posle duih pregovora, sklopie u Smederevu ugovor sa ovim glavnim takama: 1) da se zaborave sva stara neprijateljstva, 2) da se Ugarska obavee pomagati Srbiju protiv neprijatelja, 3) da u budue maarska vojska nee prolaziti Srbijom sem po pozivu, odnosno Srbima u pomo, 4) za uinjene tete Hunjadi e platiti 100.000 dukata, i 5) da se despotu vrate svi njegovi posedi u Ugarskoj sem onih, koje e kao miraz dobiti despotova unuka Jelisaveta, jedinica grofa Urliha Celjskog, koja bi se imala udati za jednog Hunjadijeva sina. Taj budui zet ostao bi kao taoc kod despota sve dok njegov otac ne izvri primljene obaveze. Posle tog ugovora puten je Hunjadi na slobodu i na sam Badnji Dan stigao je u Segedin, gde su bili na okupu zabrinuti maarski velikai. Dubrovakoj Republici, kao maarskom vazalu, bilo je veoma neprijateno dranje Sorkoevievo. Ona je, s toga, da umiri Maare, izdala neredbu kojom zabranjuje svima svojim graanima, da od 1450. god., za tri godine unapred, nijedan od njih ne sme ii u misijama tuih vladara, niti se pridruiti ma kojoj vojsci izvan despotovine. Ta mera je bila ravo primljena u Smederevu i despot je, kao odgovor na nju, povisio carine dubrovakim trgovcima po svojim rudarskim mestima i opozvao mnoge svoje povlastice dubrovakoj trgovini. Sorkoevia je zadrao i dalje i upotrebljavao ga za poverljive diplomatske misije. Da pokae koliko je polagao na njega dao je ak u zidine Smedereva urezati njegov grb. U Maarskoj se bee, meutim, stvorila dosta jaka opozicija protiv Hunjadija, koja je nalazila da je on glavni krivac za oba teka poraza Maara, i kod Varne i na Kosovu, i da se njemu ne moe dalje poveravati sudbina i ast maarske vojske. Da bi mogao smiriti nezadovoljstvo u Ugarskoj i povratiti posrnuli ugled trebalo je Hunjadiju da se osigura od turskih napadaja. S toga posla posebno poslanstvo despotu, da ovaj posreduje kod sultana. Despotov plan bio je, da se sklopi mir na malo dui rok, bar na sedam godina; da za to vreme Srbija i Vlaka plaaju sultanu polovinu danka, a Bosna ceo; i da se dozvoli stanovnitvu tih Turcima vazalnih zemalja da odravaju s Maarima privredne veze. Sem toga despot je eleo, da taj mir obuhvati i Vizantiju. Ako se ne bi htelo primiti da samo Bosna plaa ceo danak, despot je pristajao unapred da u toj taci popusti, da

ceo danak plaaju sve tri pomenute drave. Maarski sabor odbio je u leto 1449. taj plan, nalazei da unizuje ugled njihove drave. Despot nije ulazio u dalja objanjavanja, znajui da Turci, posle pobede, nee biti mnogo popustljivi, a vrlo verovatno se bojao, da i ne izazove njihovo podozrenje protiv sebe. Tim se despot ponovo zamerio Maarima, koji su u svojoj uzbuenosti posle tako krupnih nedaa bili naroito osetljivi. U odnosu prema Vizantiji, s kojom je imao i porodinih i privrednih veza, despot se trudio da bude ne samo ispravan nego i pravi prijatelj. Carigradski bedemi nose na dva mesta jasne pomene o tom, da je despot svojim sredstvima pomagao obnavljanje carigradskog zida, da bi ga osposobio za odbranu. Radio je to upravo u ono vreme, kad je odbijao da sudeluje u maarskom pohodu, 1447/8. godine. St. Novakovi je dao tano objanjenje za tu politiku. "Ne mogavi nai konano spasenje srpske drave u savezima preko Dunava, koji su u samom zaetku grizle svakojake politike bolesti, sedi se despot bacio na poslednji bedem istonog hrianstva. I on je pomagao da se taj bedem utvruje bez sumnje ne to je mislio da se moe odbraniti, nego to je video da je tu bio poetak i da e tu biti svretak velike balkanske drame". Na vizantiski presto doao je poetkom 1449. god. Konstantin XI Draga, sin srpske plemike i sa jasnim srpskim obelejem u imenu, ali kao tienik sultana Murata. Da bi opravdao svoj poraz Janko je jedan deo krivice prebacivao na despota. On je na nj bio kivan i radi onog zatoenja; i to mu jo ni krajem 1449. god. ne bee vratio sina iz taotva; i radi neuspelih pregovora za mir; i radi primljenih finansiskih obaveza. eleo je s toga, da ugovor s njim raskine i da dobije razreenje zbog poloene zakletve. Maarski sabor nalazio je, s njim zajedno, da je smederevski ugovor "iznuen". Takvo miljenje kazao je javno i papa Nikola V u svojoj buli od 12. aprila 1450., kojom je oslobodio Hunjadija od zakletve. im je na taj nain dobio slobodne ruke Hunjadi je osvojio despotova dobra po Ugarskoj, a njegove je inovnike rasterao. Protiv despota radio je i u maarskim krugovima i na papskoj kuriji i bosanski kralj Toma, u nadi da bi ga mogao potisnuti s podruja Bosne. On je otvoreno ustao protiv despotovih planova za mir s Turcima nalazei da su upereni protiv Bosne. Izradio je kod Maara, da jedan poseban sud ispita spor izmeu njega i despota, traei da mu despot vrati to je bio uzeo. U Doboju, 11. novembra 1449., sklopio je, s tim u vezi, poseban ugovor s mavanskim banom Janoem od Koroga, kojim se obavezivao na zajedniku defanzivnu borbu protiv Turaka i na odanost Hunjadiju i Maarima. U Dubrovniku se s toga oekivao rat u Bosni u najskorije vreme. Mislilo se, da e ga poeti herceg Stepan bilo neposredno protiv kralja, kao turski pristalica, ili posredno protiv njegovih ljudi u Humu. I Papa Nikola uputio je 26. januara 1450. pismo odanim velikaima, da priskoe u pomo, ako ih pozove njegov legat u Bosni, biskup Toma. Atmosfera rata ve je postojala. U leto 1449. bee otpoeo rat izmeu Mletake Republike i kralja Alfonza. Herceg Stepan je, kao saveznik napuljski, uao u borbu, koju bi, verovatno, nekako izbegao, da su mu Mleani hteli povratiti neto od ranije prisvojenog zemljita, to je on od njih traio. U martu 1450. pokuali su prijatelji da posreduju izmeu despota i bosanskog kralja. Sam papa je ovlastio ostrogonskog nadbiskupa da deluje u tom pravcu. Ali bez pravog uspeha. Neprijateljstva su trajala i dalje, samo nisu uzimala otriji oblik. Papa Nikola V zalagao se inae iskreno za Tomaa. U leto 1450. on je dao oprost grehova svima onima koji budu u njegovoj vojsci "za odbranu i pokoravanje njegovih neprijatelja". A kao ti neprijatelji oznaeni su ne samo Turci, nego i "manihejci", "jeretici", t.j. pravoslavni i bogumilski podanici i susedi kraljevi. Kraljev pokuaj otrije akcije protiv vlastitih podanika nije mu doneo eljenih rezultata. Ljudi su se mahom razbegli u susedne zemlje, a najvie u Hum, pod Hercegovo okrilje. Za to vreme Balkan je stradao. Turska vojska koju je vodio sam sultan, bee pritisla Albaniju i dovela Skender-bega u vrlo teak poloaj. Ali se on, pomagan od Mleana, Dubrovana i drugih hriana s mora i primorja, ovog puta odrao, iako s mnogo rtava. Njegova hrabrost napravila ga je veoma uvenim u celom hrianskom svetu; malo je junaka imalo njegov glas. Ovo tursko ratovanje uticalo je, pa je u leto te iste, 1450., godine dolo do mira izmeu kralja Alfonza i

Mletaka. Prvi je ugovorom o miru obuhvatio i Hercega kao svog saveznika, dok je Toma, kao neka vrsta posrednog sauesnika, potvrdio mir obema stranama. Uzalud su ostala i Alfonzova i Stepanova nastojanja, da Mleani povrate Hercegovini Omi. Naskoro posle sklopljenog mira, pod pritiskom javnog miljenja, kralj Alfonz je radio na tom, da se stvori nov hrianski savez, u koji bi, pored njega, uli i Mleani. U taj savez on je krajem 1450. pozvao i Hercega. Ali je Herceg ubrzo uao u druge avanture. Njegovi odnosi s Dubrovnikom postajahu iz dana u dan gori. Pogranine razmirice razvie se u prave sukobe. Stepan je, uz to, vodio jednu ekonomsku politiku, koja je htela to veu emancipaciju Hercegovine od dubrovakog trita. Otvorio je ak 1449. god. u Novom i prvu nau fabriku ohe. Dubrovani su se, povodom raznih Hercegovih mera, potuili i maarskom kralju, pa su uputili i posebnog poslanika na maarski sabor. eleli su, da kralj Toma dobije poseban mandat za reavanje tog pitanja i da Maari upute u Bosnu i jednog posebnog izaslanika, koji bi pokazao interes za ovo pitanje. Radili su protiv Hercega i kod pape, traei pomo i duhovnu potporu. Maarski sabor, sa Jankom Hunjadijem, prihvatio je dubrovake molbe. Herceg je, obaveten o tom, traio oslonca kod Porte i molio od sultana dozvolu, da moe, prema potrebi, napasti Dubrovnik. Za ovo vreme bee umro sultan Murat II (4. februara 1451.), a na presto je doao njegov sin daroviti, borbeni i veoma preduzimljivi Muhamed ili Mehmed II, koji e iz osnova izmeniti kartu Balkana. U Dubrovnik stie vest, da je novi sultan dao slobodno ruke Hercegu, poto Republika priznaje vrhovnu vlast njemu neprijateljskog maarskog dvora. Uplaeni Dubrovani obratie se hitno starom despotu, da se ovaj zauzme za njih i na Porti i kod Stepana. Maarski poslanik, koji je bio doao Stepanu, nije postigao mnogo, isto kao ni poslanstvo kralja Tomaa. Dubrovani su se, u nevolji, obratili ponovo i maarskom i bosanskom dvoru i dalmatinskom banu Petru Talovcu traei stvarnu vojniku pomo ili to neposrednije posredovanje. Pozivali su Hunjadija, da on lino doe u Bosnu. Tom prilikom mogao bi osvojiti grad Hodidjed, koji su Turci drali, i presei uvrivanje Turaka i turskog uticaja u toj oblasti. Kralj Toma nije se za njih mogao energinije zaloiti. Njemu je taj spor izmeu Hercega i Dubrovnika izgledao isto lokalan. Mesto na jug, on je svu svoju panju obratio na istok, stalno sa neprijateljskim stavom prema despotu. Krajem aprila 1451. traili su njegovi poslanici u Mlecima, da Republika ostane neutralna u ratu, koji e Bosna doskora imati sa despotovinom. Mleani su im obeali ne samo to, nego jo i svoje posredovanje kod sultana, da se Turci za to vreme ne bi obrnuli protiv Tomaa. To obeanje nije bilo od nekog znaaja, poto ni sami Mleani nisu stali Bog zna kako na Porti. To se, u ostalom, videlo vrlo brzo, kad su turske ete upale u Bosnu iznenada i nanele tamo mnogo tete. Dubrovanima nije mogao pomoi ni ban Petar, koji je imao pune ruke posla u Hrvatskoj i koji je uz to bio u zavadi i sa Hunjadijem i sa kraljem Tomaem. On je, ta vie, sam molio Dubrovane, da posreduju za nj kod monog maarskog namesnika, a sa Tomaem se sam nosio ne bez uspeha. Mletaka Republika, kojoj su se obraali za pomo i Herceg i Dubrovnik, ostala je neutralna, ali je tetila Dubrovanima u toliko, to nije davala njihovoj floti slobodan razmah u Boki Kotorskoj i spreavala, da se Herceg s vodene strane snabdeva hranom i orujem. Formalni rat izmeu Hercega i Dubrovnika poeo je tek krajem juna 1451, iako su sukobi bili uestali od jeseni prole godine. Vojniki Dubrovani nisu bili dorasli Stepanu, a znali su dobro i to, da e oni, ma kako se rat vodio, pretrpeti vei deo tete. Za sam svoj dobro utvreni grad oni se nisu bojali, ali su strahovali za celo podruje van gradskih zidina i za svoju trgovinu i njene veze. S toga su preklinjali Hunjadija, da lino doe u Bosnu; "to je put naeg spasenja", govorili su skoro s oajanjem. Hunjadi je pomiljao na to i ak obeavao. Ako on ne bi mogao doi Dubrovani su molili da bar poalje svoju vojsku, kojoj bi se, s bosanskim etama, stavio na elo kralj Toma. Ali da bi se to postiglo trebalo je da doe do izmirenja sa despotom. Za novog sultana Mehmeda II verovalo se, da ima izvesnih obzira prema despotu zbog despotove erke, umne sultanije Mare, koja je vaspitavala Mehmeda i koju je on veoma cenio. Zbog sukoba sa Maarima despot se i sam bio znatno pribliio Turcima, mada izmeu njih nikad nije bilo pravog uzajamnog poverenja. Sam je Hunjadi vezao svoj dolazak u Bosnu za izmirenje s despotom; i sam

Toma video je, da bez tog ne sme da se upusti ni u kakvu teu obavezu. I on je molio Dubrovane da posreduju za mir. Ovi su to odmah prihvatili i poeli rad. Dubrovaka vojska pretrpela je 1. jula kod Tombe potpun slom. Republika je odmah potom ponudila Hercegu mir, ali je njegovo traenje, da mu se povrati Konavlje, onemoguilo neposredni sporazum. Otilo se na arbitrau pred Portu. Za to vreme Dubrovanima je polo za rukom da izmire despota i kralja Tomaa. Cena izmirenja bio je povratak Srebrenice, koja je dola u despotove ruke krajem jula. Dolo je potom i do sporazuma izmeu despota i Maara. To je uinilo, da su Dubrovani digli glavu i poeli traiti od prijatelja, da ih ne samo zatite, nego i da im obezbede dobijanje Hercegove upe Draevice i grada Novog. Otpornost Dubrovana pojaao je i razdor u Hercegovoj porodici. Herceg Stepan bio je sve vie nego ovek vrsta karaktera i moralne ispravnosti. U ovo vreme ljuto je uvredio svoje najblie. U Hercegovinu, sa nekim trgovcima iz Firence, bee dola i jedna lepa dama, neka dona Jelisaveta, koju Herceg zavoli i uvede u svoj dom. Sva je porodica skoro ustala protiv te veze, i majka, i ena Hercegova, i njegov najstariji sin, knez Vladislav. U Drinaljevu, 15. avgusta 1451., potpisao je Vladislav savez sa Dubrovanima protiv svog oca i odmah otpoeo borbu. Ovaj porodini skandal prouo se po mnogim stranama ondanje june Evrope, pa je rano postao predmet narodne poezije i narodnog prianja. Ohrabreni ovim savezom i izmirenjima izmeu despota i kralja Tomaa Dubrovani nisu vie navaljivali sa onakom upornou, da Hunjadi doe u Bosnu. Kad je ovaj, po njihovoj ranijoj elji, izjavio da bi doao tamo sa 20.000 vojnika, ali da pre toga eleo znati koliko e Dubrovani doprineti finansiski za tu ekspediciju, oni su ak odgovorili kako to traenje nije ispravno, poto je Dubrovnik deo maarskog kraljevstva, pa je maarska dunost da ga sami brane. Mesto da daju novac za tu vojsku oni su doli na drugu misao. Despot, kralj Toma i Dubrovnik imaju ponuditi sultanu 150.000 dukata za Hercegovinu, pa da tako, lake i bre, ree celo pitanje. Despotu se nudila Hercegova oblast do Drine, Dubrovnik bi dobio Draevicu, Trebinje s Povri i Lugom i upe Vrm i Vrsinje, a kralj ostatak Hercegovine. Republika je pristajala da plaa Porti i onaj hara, koji joj je davao Stepan. Protiv Hercega oni su pridobili i humskog vojvodu Ivania Vlatkovia. Posle duih pregovora sklopljen je 18. decembra 1451. u Bobovcu savez izmeu kralja Tomaa i Dubrovana. Kralj je obeao da e odmah napasti na Hercega, a Dubrovani su mu za izdravanje vojske dali 6.000 dukata. On je njima priznao, i teoretski ustupio, Vrsinje i Draevicu, suzivi znatno njihove ranije teritorijalne zahteve. Ali za to vreme stiglo je i tursko posredovanje. Poseban izaslanik, Amurat, "rob cara turskog", doao je u januaru 1452. u Dubrovnik s tri Hercegova oveka, da na licu mesta izvidi i rei spor. Formalno se dospelo do nekog sporazuma, ali im se Turin udaljio dolo je do novih neprijateljstava. Incijativu su dali Dubrovani, koji su eleli da iskoriste s vie dobiti stvorene saveze. Pomagan od njih i vojvode Ivania Vlatkovia knez Vladislav je bio pritesnio oca u velikoj meri. Oteo mu je i glavni grad Blagaj i nekoliko drugih utvrenih mesta. U prolee Vladislavu je stigao u pomo od strane kralja Tomaa i vojvoda Petar Vojsali. inilo se u jedan mah, da je Hercega sasvim ostavila srea i da je njegov slom postao neizbean. U asu teke depresije on se odluio na neobian korak. Obratio se Mleiima i ponudio im, da oni posednu Neretvansku Krajinu. Stari neprijatelji Dubrovnika, a sad ljubomorni zbog njihovih trgovakih veza i uspeha, Mleani su prihvatili taj poziv. Uzalud su bili svi protesti i kralja Tomaa i kneza Vladislava. Dubrovani su, ogoreni, pozivali Tomaa da to mletako uplitanje sprei silom. To je, govorili su oni, prva taka sa koje stari majstori misle da prodiru dalje u Bosnu. Tako su nekad, uzevi samo po jednu taku, osvojili Dalmaciju, Zetu i Lombardiju. Prognati ih treba im pre, dok se jo nisu uvrstili. Kralj je doista posredovao. Sam je lino doao u Goricu i uputio vojsku prema Krajini. Njegovi ljudi proterali su mletaku posadu iz Drijeva i skinuli im zastavu. Posle toga kralj se povukao u Bosnu ne preduzimajui nita vie, na veliko iznenaenje Dubrovana. ak i kad se ponovo vratio u Hum ostao je pasivan. Imao je i razloga. Odnosi u zemlji i u susedstvu bili su tako zapleteni i pomueni, da je svakog asa moglo doi do nekih nepredvienih opasnosti. Turci nisu mirovali, i Toma je stalno od njih zazirao. Na Stepanovoj strani, kao njegovi protivnici, javie se ban Petar Talovac i ak Urlih Celjski. Diplomatska vetina Hercegova nije bila mala, i ko zna,

mislio je kralj, koga on sve moe krenuti protiv njega. I s toga je nalazio kao najmudrije ne izlagati se suvie i ouvati slobodne ruke. Sultan Mehmed II, veoma obrazovan i uman vladar, sa znanjem nekoliko jezika, meu kojima i srpskog, koji je nauio po svoj prilici od sultanije Mare, bio je ovek veoma smeo i irokih poteza. Uenost mu nije sputavala volju; inila ga je samo prilino skeptinim i nimalo religioznim. Nije trpeo dvoline odnose, niti se lako zadovoljavao kompromisima. Njegova je misao bila da stvori snano, centralistiko Osmansko Carstvo pod turskim vostvom i s turskim obelejem i da uini kraj kolebanju malih i nedovoljno lojalnih balkanskih gospodara. Od tih svih vladara on je, iz poetka, imao najvie obzira prema despotu uru. Kao posrednik je sluila sultanija Mara, despotova ki, vaspitaica Mehmedova, koja mu je otvorila evropski svet. Obnovio je odmah ugovor sa despotom i posredno, preko Mare, dao je Srbima na upravu Toplicu i Duboicu. Obnovio je na poetku svoje vlade ugovore i sa ostalim susedima, elei da se ponajpre potpuno snae u poslovima i uvrsti linu vlast. Sultanova panja prema despotu i Mari nije ostala nezapaena. Dubrovani su estitali uru, a bosanski kralj se rei da se s njim nagodi. Posle izvesnog otezanja i nagaanja i jedne turske demonstracije on je ipak, u julu 1454., vratio despotu Srebrenicu, iako teka srca. Na sporazum su se odluili ak i Maari. U Smederevu 7. avgusta sklopljen je ugovor o izmirenju izmeu despota i Hunjadija. Da bi to izmirenje postalo to trajnije izvrena je tom prilikom veridba izmeu Matije, mlaeg Hunjadijeva sina, i desetogodinje despotove unuke Jelisavete Celjske. U to vreme despot je bio i jedan izmeu ponajmonijih magnata Ugarske. Imao je kao svoje gradove Munka, Satmar, Debrecin, Beermen, Kulpin, Mitrovicu, Slankamen, Zemun, Beej, Bekerek, Kraov i Vilago. Despotovim posredovanjem sklopljen je najposle i mir izmeu Turaka i Maara sa trajanjem od tri godine (objavljen 7. februara 1452.). Po tom ugovoru i despot i bosanski kralj bili su obavezni da plaaju Turcima danak; ali, u isto vreme, obojica su ostala u dravnopravnoj zavisnosti od maarskog kralja. Jedino nije moglo da doe do smirivanja izmeu Srba i Mleana u Zeti. Despotova vojska nastavljala je ratovanje pod voom Altomanom, pomagana od izvesnih zetskih plemena i u taj mah i od Patrovia. Ovi su hteli da se osvete Kotoranima, na iji su zahtev mletake vlasti dale pokriti njihove vinograde. Ali u leto 1451. poe Mleanima za rukom, da mitom i obeanjima pridobiju ponovo Stevana Crnojevia. On bi imenovan za mletakog kapetana u Gornjoj Zeti uz platu od 600 dukata. Misli se, da je to uinio ne samo zbog nagrade, nego i s toga, da bi pomou Mleana izbavio iz taotva kod Hercega svog sina Ivana. Priavi Mleanima Stevan je doao u sukob ne samo s despotom, nego i sa ostalom svojom braom. Ali ga to nije zbunjivalo. Naprotiv. Energian i okretan on je, s mletakom pomou, uspeo da savlada ne samo Patrovie, Ljeevie, Ljutiane, Grbljane i Bogdaie, nego je u leto 1452. god. potpuno razbio i vojvodu Altomana i domalo i drugu despotovu vojsku koju je vodio Toma Kantakuzen. Uporan, despot je nastavio borbu i posle toga i u jesen 1453. znatno je popravio svoj poloaj tamo. Njegovi ljudi oteli su glavni grad Crnojevia, tvrdi abljak, i uvrstili su se u njemu. Zapalili su i itava sela Crnojevia (570 kua) i naterali Stevana da zavapi za pomo kod svojih prekomorskih prijatelja. Saradnja hercega Stepana sa Mleanima pomutila je ranije dobre odnose izmeu njega i despota i s toga ura radi dosta otvoreno protiv njega u sporu s porodicom i Dubrovnikom. Moda je stari despot osuivao uopte Hercegovo dranje u kui i ceo njegov moralni stav. Protiv Hercega je bio i Janko Hunjadi i pokuavao je da odvrati od saradnje s njim i Celjskog i Talovca. Ali to sve nije slomilo Hercega. Izvanredno vet on je znao da se ne samo izvue iz svih zapleta, nego i da izie kao neka vrsta pobednika. Kralj Alfonz je ak naao da istie "lepotu duha i tela" njegova i da se zalae za nj na dve-tri strane. Meutim, glavni pomaga Stevanov bili su i ostali Turci. Oni su mu i tokom 1452. god. sa 2.000 ljudi doli u pomo. Kako se ratovanje oteglo dugo, a nije donelo ni iz bliza onakve rezultate kakve je on oekivao; i kako se na sve strane oseao zamor i briga, da se u spor ne uvuku i neeljeni elementi, to je posle pune dve godine ratovanja izbila prirodno opta elja za mirom i knez Vladislav se poeo sve vie kolebati. Dubrovnik i enski lanovi porodice bili su za nastavak borbe, ali sa sve manje pristalica. Pregovori o miru su otpoeli, kad se saznalo da je i

bosanski kralj uputio svoje poslanike u Mletke i naelno pristao da razgovara o ustupanju Neretvanske Krajine uz neku ottetu. Posle dosta spletkarenja i otezanja sklopljen je, najzad, 19. jula 1453. mir na planini Piu u Pivi izmeu oca i sina. Dubrovnik njim nije dobio apsolutno nita, a i knez Vladislav mogao je biti zadovoljan to je dobio obeanje, da e Herceg, jo za ivota, podeliti svoje podruje i prihode na dva dela, na sinove Vladislava i Vlatka. Mir sa Dubrovnikom potpisao je Herceg, meutim, tek 10. aprila 1454.

8 Pad Srbije
Dok se tako troila narodna snaga u besmislenom porodinom ratu u Hercegovini i u bezizglednom graanskom ratu u Zeti, Turci su s planom pripremali svoje odlune mere na Balkanu. Nastupala je "strasna nedelja" hrianskih drava. Prva na udarcu bila je Vizantija. Na carskom prestolu njenom nalazio se od god 1449. Konstantin XI Draga, sin carice Jelene, jedine Srpkinje vladarke na carskom dvoru. Na alost, i tu, kao i u srpskim oblastima, nije bilo sloge meu carskim srodnicima; u vlastoljublju i grabljivosti pojedini lanovi dinastije uvlaili su sami Turke u svoje meusobice i pripremali im, ve i inae dosta prokreni, put do carigradskih bedema. Caru Konstanitnu nije bilo teko da predvidi opasnost koja se spremala. U tenji, da za odlunu borbu dobije to vie veza, on je primio predlog svog prijatelja i uenog pisca ora Francesa, da se oeni sultanijom Marom. Njen glas je bio vrlo visok; znalo se, da ima i jak politiki uticaj. Stari despot pristajao je na tu vezu, iako je s tom carskom kuom ve bio u vezi, poto se njegov sin Lazar oenio carevom sinovicom. Vizantiski poslanici behu ak i doli na smederevski dvor. Ali Mara odbi tu ponudu (1451. god.), neto iz linih razloga, to nije elela novog braka, a moda i predoseajui sudbinu Vizantije. Od poetka 1452. god. poeli su Turci pripremanje za sistematsko zauzimanje Carigrada, a u prolee 1453. poee sa opsadom. Sam Mehmed II stie 5. aprila pod grad, da rukovodi napadajima. U njegovoj ogromnoj vojsci nalazio se i pomoni odred Srba od 1.500 ljudi pod vostvom vojvode Jake. Car Konstantin primio je neravnu borbu. "Hrabri princ", kae za nj jedan pisac, "koji je znao umreti i koji bi znao i braniti carstvo, da se to carstvo moglo odbraniti". U utorak 29. maja 1453. uzeli su Turci grad na juri, posle stranog krvoprolia po ulicama. Kao pobeditelj uao je sultan u carski grad i oitao molitvu u velianstvenoj Aja Sofiji, koja bi odmah pretvorena u damiju. Odmah potom postao je Carigrad i turska prestonica, zadravi svoj narodski naziv s oblikom Istanbol, Istambol - Stambol, koji je mnogim neobavetenim izgledao kao turska re. Najvei i najlepi grd Balkanskog Poluostrva, najdostojniji po tradiciji i najvaniji po geografskom poloaju, promenio je samo gospodara, ali je ostao i dalje da vlada celim jugoistonim svetom Evrope. Pad Carigrada izazvao je u celoj srednjoj Evropi veoma teak utisak. Naroito se to osetilo na papskoj kuriji, koja je, pored sve protivnosti prema carigradskoj crkvi, videla vrlo dobro da je sruen jedan jak bedem hrianstva. Isto tako osetilo se i u Ugarskoj i u Italiji da je padom Carigrada nastao poetak kraja balkanskih hrianskih drava. Sultan se nee zaustaviti u samom Carigradu. Iza Vizantije doi e na red jo preostale slobodne zemlje Srbija, Bosna, Zeta, a preko njih put ravno vodi na granice Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Istre. Dotadanja hrianska saradnja protiv Turaka nije dala nikakve rezultate, i na papskoj kuriji se s bolom priznavalo da je svest o potrebi hrianske solidarnosti pomraena sebinim i uskim interesima pojedinaca i pojedinih skupina. Pred rascepkanom i zavaenom Evropom stala je jedinstvena volja Turske, snane, spremne, ponesena velikim zamahom i disciplinovane do neverovatnosti i u poslunosti i u volji za pobedom. Sve da su se i sve narodne snage nae sabrale za delo odbrane, veliko je pitanje da li bi bile dovoljne da stvore branu turskom nadiranju. Ovako, istroena u uzajamnim borbama, s puno nepoverenja jedna prema drugima, idui za trenutnim uspesima, nepovezane nijednom idejom koja bi ih okupila, nae drave unezvereno su gledale otkud bi mogla da im doe pomo, hvatale se grevito sad za jednu sad za drugu kombinaciju, i polagano tonule gubei veru u sebe.

Glavna dva turska sredita za posmatranje i akciju na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva behu Skoplje i u malo manjoj meri Vrhbosna. Od 1392. god., otkad je Skoplje dolo pod tursku vlast, sultani su tamo za namesnika upuivali ljude najvee vrednosti i sa irokom moi. Takav bee Jigitpaa, jedan od glavnih vojskovoa sultana Murata I i Bajazita, koji se drao u Skoplju sve do 1413. god. Jo vie se istakao kao odlian vojnik, organizator i diplomata njegov naslednik Isak-beg, koji je stvorio pravu tursku stranku u Bosni. Na Porti napravio je mnogo neprilika despotu uru, koga nije smatrao pouzdanim za Turke. Njega je oko 1445. god. nasledio njegov sin Isa (Esa) beg, ije se ime stalno sreta u svim vojnikim i diplomatskim akcijama ovog vremena. Posle pada Carigrada dola je na red Srbija. Turski izvori govore sasvim pomueno i s mnogo greaka o odnosima izmeu despota i sultana, i iz njih se pravi uzrok rata ne moe utvrditi. Vidi se samo, da je despot stalno sumnjien radi veza sa Maarima. Koliko mi danas znamo, despot nije dao pravog neposrednog povoda za napadaj. Svoje obaveze prema sultanu vrio je s panjom ak i onda, kad mu je to, kao pri uzimanju Carigrada, vrlo teko padalo. Sultan je traio od despota da mu ustupi izvesne gradove, kao Golubac i Smederevo, da bi imao vie sugurnosti za njegovo dranje i otvoreniji put za Ugarsku. Despot na to nije mogao pristati, a sultan je potom, u leto 1454., upao u Srbiju i strano je opustoio. Udario je na Smederevo, ali ga nije mogao zauzeti zbog jakih gradskih bedema. Iznenaen, despot nije mogao da organizuje otpor u Srbiji, nego je preao u Maarsku, da tamo trai pomoi. Maari se brzo odazvae. Kad je sultan pod Smederevom uo, da je lino Hunjadi stigao u Beograd, hvalio se sam Janko 10. avgusta, napustio je odmah dalju opsadu i povukao se u Sofiju. Sa svojom i despotovom konjicom prodro je Hunjadi do Kruevca i tu potpuno razbio tursku posadnu vojsku (2. oktobra). Glavni zapovednik te vojske Feriz-beg bi uhvaen i odveden u Smederevo. Potom je Hunjadi poao do Nia i Pirota, a odatle se vratio preko Vidina. U isto vreme spremile su se na jugu i dve srpske vojske. Jednu je vodio Nikola Skobalji, ija se kula u razvalinama ouvala vie sela Vuja kod Leskovca. Ta srpska vojska sukobila se s Turcima u predelu Banja 24. septembra. Kad je sultan dobio vesti o svemu ovom u Sofiji krenu ponovo na Srbe. Skobalji se upustio u neravnu borbu i sa sultanom. Srbin janjiar Konstantin Konstantinovi, savremenik dogaaja, pria kako su sami Turci kazivali, "da od kako ive nije se ulo nikad za takvu bitku od tako malo ljudi protivu tako velike sile". Ali na reci Trepanji (moda Rapanja kod Leskovca) njegov otpor bi skren, 16. novembra. Skobalji bi uhvaen i, kao strailo za druge, nabijen na kolac. O akciji druge srpske vojske, koja se kretala prema Kosovu, ne zna se nita pouzdano. S prolea idue godine krenuo je sultan ponovo na Srbiju, da nastavi prologodinju akciju. Prvo je napao Novo Brdo, kao glavni izvor despotovih prihoda. Graani su pokuali da se brane, kao i pre petnaest godina, ali grad nije mogao odoleti tekoj turskoj artiljeriji i predao se posle etrdeset dana opsade, 1. juna 1455. Sultan je bio veoma strog prema stanovnitvu, neto radi otpora, a moda vie da bi zastraio ostala mesta. Gradska vlastela bi poubijana, a 320 mladia odvedeno u janiarsko roblje. Meu njima se nalazio i uveni pisac "Srbin janiar", Konstantin Konstantivnovi, ije su uspomene vaan izvor za ovaj period nae prolosti. Poteeni ostadoe samo rudari, koji su i Turcima trebali. Turski izvori, koji o ovom dogaaju imaju pomueno prianje, slono kazuju, da je u gradu naen velik plen; naroito velike gomile srebra. U tvravu odmah bi uvedena turska posada, a ini se da se radilo i na tom, da stanovnitvo grada dobije muslimansku veinu. Novobrdski mladii behu ogoreni zbog sudbine svog grada; 700 njihovih sestara i mladih ena razdeli sultan meu svoje vojnike. Kad je sultan izmeu zarobljenih mladia izabrao osmoricu da mu budu komornici, reie se oni da ga ubiju. Ali nisu uspeli. Bili su potkazani i izgubili su glave. Sultan se posle toga odluio, da ne puta vie Srba u svoju blizinu. Iz Novog Brda sultan se krenuo na zapad i osvojio je i drugo bogato rudarsko mesto Trepu, pa potom Bihor, Lipljan i druga mesta na Kosovu. Preko Zveana sultan je lino doao na klasino kosovsko razbojite, na Muratovo tulbe, i tu delio poklone za njegovu duu. Tri nedelje posle pada Novog Brda uzeli su Turci i Prizren. ak i zetski prastari grad Medun, koji je njegov zapovednik bio ponudio Mleiima, morade primiti tursku posadu. Tako je i itav preostali deo June Srbije doao pod tursku vlast.

Ostatak Zete odrao je Stevan Crnojevi u ime Mletake Republike. U manastiru Vranjini, 6. septembra 1455., u prisustvu mletakog skadarskog providura ovana Balanija, zaklela su se na vernost Mleanima crnogorska i albanska plemena: Nikii, Bjelopavlii, Piperi, Luani, Kui, Matagui, Hoi i dr. Albanska plemena drala su se tad tesno sa Srbima. Njihove glavne kue, kao Kastriote, Arijaniti, Topije, Spani, Grope i dr., bile su tada pravoslavne i odravale su veze sa poslednjim srpskim dinastima. S mletakom vlau i turskim osvajanjem menja se postepeno verski karakter izvesnih severnih albanskih plemena i, uz politiku, dolazi postepeno i verska podvojenost prema Srbima. Stari despot pokuavao je za to vreme, da zainteresuje ponovo Maare i zapad za sudbinu balkanskih hriana i svoje drave. Pad Carigrada i napadi sultanovi na Srbiju i Albaniju odmah iza toga behu prilino uzbudili duhove u Srednjoj Evropi. U Rimu, Mlecima, Napolju i celoj Austriji nastala su sve ea veanja i dogovori, da se neto preduzme u korist hrianske stvari. Meutim, na tim stranama uzbuenje nije zahvatilo duboko ire krugove; to su bili preteno kabinetski pregovori. Jedini su Maari oseali opasnost neposredno. I opet je meu njima ponajvie delovalo jedno sveteno lice, reiti franjevac Ivan Kapistran. Kao ranije kardinal Cezarini i on je najvie potpore nalazio kod jo uvek neumorno ratobornog Janka Hunjadija. Maari su bili spremni da se ponovo suprotstave Turcima. Jedinu disharmoniju u pripremanje ove nove hrianske koalicije uneo je Kapistran traei od starog despota da primi katoliku veru. Ovaj je to energino odbio. Naglasio je, da je ceo svoj vek proveo u pravoslavlju i da ne eli pod starost izgledati kao ovek koji je u svoj nesrei izgubio i pamet. Meutim, nije branio, da se njegova unuka, Jelisaveta Celjska, koju je on bio preveo u pravoslavlje, ponovo vrati veri svog oca. Na maarskom saboru dranom u uru, juna 1455., raspravljalo se ivo o novoj akciji protiv Turaka. Kapistran je pozivao papu Kaliksta III, da se stavi na elo pokreta i da okupi pod zastave, sem Maara i Srba, jo i svoje i ete aragonskog kralja i burgundskog vojvode. Iako veoma oteen, despot se obavezivao, da e dovesti vojsku od 10.000 ljudi. Hunjadi je s neobinim samopouzdanjem izjavljivao, pozivajui se na svoje iskustvo, da e sa 100.000 pravih boraca za tri meseca prognati Turke iz Evrope; "nee biti u Evopi mesta", izvetavao je Kapistran papu o toj izjavi, "gde bi mogao Turin skloniti glavu". On je ak obeavao, da bi mogao nanovo osvojiti i Jerusalim. Ali, neto iz finansiskih razloga, a neto iz razliitih politikih interesa do te iroke lige nije moglo da doe i sav teret ratovanja imao je da pane u glavnom na Maare. Zapadna Evropa nije imala skoro nikakva interesa za balkanske stvari. Upravo one godine kad je pao Carigrad vodile su se zavrne borbe izmeu Engleza i Francuza u strahovitom Stogodinjem Ratu i u taj mah oni su imali stotine svojih preih briga nego to bi bio rat protiv Turaka. Meutim se meu Srbima poela sve vie javljati jedna nova politika tendencija. Ljudi su nalazili da njihova otadbina i suvie strada u ovim maarsko-turskim borbama; da se Srbija nalazi u rvnju izmeu dve sile, od kojih jedna apeluje na hriansku solidarnost ali deluje samo na mahove, dok druga, kao neodoljiva velika voda, sve vie plavi i osvaja. Srbi stradaju od Turaka ponajvie za to, to se dre uz Maare ili to Turci veruju da se dre i da su im nepouzdani. Zar ne bi bilo bolje, da se Srbi prislone iskreno i nedvosmisleno uz Turke, kad ve i onako ne mogu voditi potpuno samostalnu politiku? Tu oportunistiku politiku kod Srba pomagali su i sami Turci, a jedan od glavnih zatonika bila joj je sultanija Mara. S druge strane, i izvesni postupci Maara nisu bili nimalo podesni da izazovu poverenje kod Srba. Srbi su bili kivni naroito na Mihaila Silaija, u narodnoj tradiciji zvanog Svilojevia, zapovednika Beograda i Hunjadijeva uraka. Kad se on jednog dana izvezao iz Beograda s bratom Ladislavom napadoe ga despotovi ljudi, pa dok se on begom spasao brat mu bi strahovito iseen. Za osvetu napadoe Silai i njegovi ljudi starog despota, u Kupinovu, u despotovu sremskom dvoru, 17. decembra 1455., te ga posle borbe zarobie i zasunjie u Beogradu. Despot, iako u dubokoj starosti, sa preko osamdeset godina, borio se kao pravi vitez i savladan je tek poto su mu u borbi bila otseena tri prsta desne ruke. U naoj istoriji mi nismo imali drugog oveka, koji je pokazivao toliko ivotne energije i toliko izdrljivosti posle svega to ga je snalazilo u ivotu. Da bi se oslobodio ropstva despot je morao da preda Silaiju svoje maarske gradove Beej i omljo i da mu plati 10.000 dukata. ak je morao pristati i da svoju

enu poalje kao taoca u Beograd. Kad je mladi maarski kralj Ladislav uo za taj sluaj raljutio se mnogo, i osuujui Silaija i njegova zatitnika Hunjadija, naredio je, da se despot odmah pusti, bez tih uslova. Ima vesti, da se ni despotov sin Lazar nije drao najispravnije i da se nije urio da spase roditelja. Vest o itavoj ovoj stvari doprla je i do sultana. On se koristio njom da se toboe sasvim izmiri sa urem, a u stvari da, siguran od Srba, iznenadi Maare neobinim prepadom. Sultan je hteo i da onemogui hrianski savez, izdvajajui despota, i da preuhitri njegove najglavnije uesnike. S despotom se nagodio na ovoj osnovi: severna Srbija od zapadne Morave da ostane uru, a juna sultanu. Despot je imao i dalje da plaa danak, ali znatno smanjen, i da daje Turcima pomone ete. U Srbiji je tako pobedila turkofilska struja. Odmah potom krenula je turska vojska preko Srbije na Maarsku. Despot se u poslednji as ponovo trgao. Nalazio je, da Turci nisu bili iskreni i da su hteli da ga prevare. On s toga spremi Smederevo za odbranu, a sam ode u Maarsku, da nastavi poete pregovore o zajednikoj borbi. Sultan je doao s vojskom na Dunav i opseo i Smederevo i Beograd. Nameru njegovu da Smederevo uzme brzo, na juri, osujetila je hrabra gradska posada, koja se junaki oduprla. Napad na Beograd izvren je u sadejstvu s flotom, koja je brojala na 200 laa. Ali i tu Turci naioe na snaan otpor. Posadi stie u pomo jedna na brzu ruku prikupljena vojska dobrovoljaca, koju je oduevljavao Kapistran. Iako nije bila od velike vojnike koristi, ta dobrovoljaka vojska, sastavljena od ljudi s raznih strana, znaila je, ipak, izvestan prirast snage, jer je dizala duh. Hunjadi je najpre razbio tursku neveto voenu renu flotilu, a onda je s novom vojskom uao u Beograd. Turci se nisu nadali dugoj opsadi. Verovali su da se napad moe izvriti brzo. Kad su videli da se ratovanje otee i da su u vojsci zbog beogradskih barutina nastale boletine naredi sultan da se i tu pokua sa juriem. Borba je bila vrlo krvava. Turci su ve bili prodrli u beogradsku varo. Ali Hunjadijevi junaci izvrie nekoliko protivnapada i odbacie Turke. Odlino se pokazalo i srpsko odelenje, za koje se kazuje da je imalo izvrsne strelce. Turcima nije nita pomoglo to je i sultan sam uao u borbu. Njihovi izvori pripisuju neuspeh neslozi rumeliskih begova i tome, to su neki vojnici otili u pljaku. Posle neuspelog juria, koji je odneo mnoge rtve, ranjeni sultan naredi povlaenje (23. jula 1456.). Ali hriani nisu mogli uivati u pobedi. Kuga, koja se bee pojavila meu Turcima, zahvati i branioce. Bolest se proiri preko cele Srbije sve do Dubrovnika. Od te zaraze umree i Janko Hunjadi (11. avgusta) i Ivan Kapistran (23. oktobra). Ovaj pomor u hrianskoj vojsci bio je i glavni razlog, to ona nije mogla da iskoristi ovu nesumnjivu pobedu. Hunjadijeva smrt izazva nove metee. Njegov sin Ladislav preuze zapovednitvo nad beogradskom tvravom i poe odmah da pokazuje svoje nezadovoljstvo s izvesnim licima iz kraljeve okolice. Naroito je bio kivan na Celjske, i to s toga, to je grof Ulrih Celjski, kao ujak mladog kralja, pretstavljao smetnju da on dobije onu vodeu ulogu u ugarskoj kraljevini, koju je imao njegov otac. Kada je u zimu 1456. maarski kralj zajedno sa Ulrihom doao u Beograd Ladislav nije hteo pustiti u grad i kraljevu vojsku, koja ga bee dopratila. U svai oko toga Hunjadijevi ljudi ubie 9. novembra poslednjeg grofa Celjskog, despotova zeta. I ti sukobi omeli su, pored kuge, vei zamah hrianske vojske posle pobede pod Beogradom. Zamoren, uvreen, potiten, i bez vere da moe neto vie dobiti, stari despot pokua ponovo da se izmiri sa sultanom. Njegov elnik, ura Golemovi, iao je dva puta u Jedrene, da pregovara o miru. Sultan je bio sklon; postao je, uopte, meki posle neuspeha pod Beogradom. Ali pre nego to je mogao dobiti konani odgovor despot je umro na Badnji dan 1456., iskreno oplakan. Ouvana je jedna veoma topla monaka tubalica nad njegovim mrtvim telom, jedan od vrlo lepih proizvoda nae stare knjievnosti, koju je i despot ura, kao i despot Stevan, s ljubavlju pomagao. Despot je sahranjen u crkvi Krive Reke kod Despotovice. Tri nedelje posle uraeve smrti sklopljen je mir izmeu Turaka i despotova naslednika Lazara. Ovaj je, iako najmlai, uzeo vlast, jer su mu oba starija brata bila oslepljena. Mada slepi, oni, meutim, nisu bili bez vladarskih pretenzija, samo, u ovaj as, oni ili nisu hteli praviti Lazaru nikakvih tekoa, ili im je to unapred bilo onemogueno.

Srbija je novim ugovorom priznala vrhovnu vlast Turske i obavezala se plaati po 40.000 dukata godinjeg danka. Od turske sile plaila se i Bosna. Herceg Stepan se u jesen 1453. i u prolee 1454. god. obratio svom starom prijatelju, kralju Alfonzu V Aragonskom nudei mu se. Njegov sin Vladislav iao je aprila meseca u Loreto, da pospei pregovore. Alfonz je Hercegu 1. juna 1454., u ime svoje i svoga sina, potvrdio sve posede, obeao mu zatitu i pomo i primio ga za svog vazala, iako je znao da Stepan ostaje i dalje u obavezi prema Turcima. Dubrovani su o Hercegu, i posle izmirenja, irili najgore glasove i poruivali su svakome, da mu ne veruju poto je potpuno turski ovek. Stvarno, meutim, Herceg se drao Turaka samo zato to ih se bojao i to nije video znaajnijih uspeha od hrianske akcije, a on sam ve se osetno kolebao, da li treba da nastavlja staru politiku. Kralj Toma se u prvo vreme bavio vie zapadnim pitanjima na svojoj granici, nego istonim. God. 1453. bee umro ban Petar Talovac i njegova batina postade meta mnogih prohteva. Njegovi maloletni naslednici, s majkom zajedno, bili su svesni da se ne mogu odrati prema grabljivim susedima, koje njihov otac ne bee mnogo dobrom zaduio. Kao takmaci za njihove posede javie se Mleani, kralj Toma, Herceg i grof Ulrih Celjski. Kralj Toma se naroito bojao Ulriha, ne elei da on, koji je ve drao velike oblasti u Sloveniji i Slavoniji, doe kao njegov sused i na hrvatsko-dalmatinsku granicu. On se Ulriha plaio i radi te njegove snage, a i s toga to je bio zet despotov, pa bi on, tako, dobio sporazumne protivnike i na istoku i na zapadu. Jedini saveznik za odbranu mogli su mu biti Mleani, koji su i sami imali razloga zazirati od tako monog suseda. S toga im se i obratio, nudei im ili da sami uzmu grad Knin ili da nagovore Petrove naslednike da ga ustupe njemu. Mleani su utivo odbili prvu kombinaciju ne hotei da imaju objanjavanja s Maarima, ali su obeavali Tomau da e raditi za nj. Ne manje energian u tom pitanju bio je i herceg Stepan. Stari ljubavnik upeo je svu vetinu, da pridobije banovu udovicu Hedvigu, da se uda za njega, koji je u to vreme bio udovac. Kralj Toma je protiv toga radio, da Hedviga poe za njegova sina Stevana. Obaveten o tom, Herceg je zapretio da e upasti s vojskom u Hrvatsku i iznuditi odluku orujem. U isto vreme pourio se, da enidbama svojih sinova dobije nove prijatelje i pojaa svoje veze. God. 1455. on se sam oenio Varvarom, erkom vojvode de Raugo, a iste godine oenio se i njegov sin Vlatko iz porodice Celjskih, koja je, izgleda, posredovala i u Hercegovoj enidbi. Iz istih politikih motiva Herceg je zaprosio i za sina Vladislava Anu, sinovicu despotice Jerine, i proslavio i tu svadbu u jesen 1455. Taj brak, po njegovom uverenju, mogao je doprineti da i despot, u pitanju nasledstva Talovaca, bude na njegovoj strani. Mletaka Republika ve je ranije radila na tom, da sprei Hercegovo irenje na toj strani, pa je neke od Petrovih gradova (Klis, avinu, Sinj i Petrovac) bila posela sama, uzevi ih toboe na uvanje, u interesu maloletnih banovia. Veta ona sad ne samo da nije otvoreno radila protiv Hercega, nego mu se ak pravila i kao prijatelj i kao mogui saveznik. U poslednji as, ba kad je polazio za Mletke Hercegov sin Vlatko, oni su poseli i Omi, iako je Herceg ljutito poruivao, da e cetinsku oblast, ako ustreba, osvojiti i orujem. Usred tih trzavica javila se turska opasnost u Srbiji. Kralj Toma, kao maarski vazal, imao se pridruiti hrianskim saveznicima, i on je to i obeavao. ak mu je i kralj Alfonz u prolee 1455. estitao na toj odluci. Papa Kalikst III uzeo je 30. aprila te godine pod svoju zatitu i kralja Tomaa i njegovu dravu, hotei da joj tim u hrianskom svetu pojaa znaaj, a i samoj kuriji da dade jednu vrstu ne samo moralne nego i stvarnije obaveze. Ali poverljivi izvetaji papinih izaslanika govorili su da stanje u Bosni ne obeava vee uspehe. U zemlji je nedostajalo potrebno jedinstvo. Postojalo je nepoverenje ne samo izmeu katolika i patarena, nego i izmeu katolika i pravoslavnih. Kapistran se 4. jula 1455. tuio papi na uticaj rakog mitropolita, koji ometa rad franjevaca meu patarenima i uopte na borbu toboe agresivnog pravoslavlja protiv katolika. S toga je saradnja izmeu njih bila ne samo teka, nego u dobroj meri i neverovatna. Svetena lica, kao i razni izaslanici papini, trudili su se, meutim, iskreno, da na zapadu pobude vei interes za Bosnu. Kardinal Karvajal pisao je krajem 1455. god bavarskom vojvodi Albrehtu, da bi "progonitelj

Hristov" preko Bosne "lako" mogao prodreti do same Germanije. Taj se interes stvorio naroito usled dogaaja iz 1456. god. Kralj Toma je, za vreme Mehmedove akcije u Srbiji, uputio 3. maja iz Jajca jedno poslanstvo Hunjadiju, koje je vodio bosanski kustos, fratar Ilija iz Poege. Nije nam poznato ta su oni tom prilikom kazali velikom borcu, ali je verovatno da su objanjavali zato Toma ne uestvuje u tom pohodu. Toma je bio na muci, a sebian. Kralj Ladislav bee postavio Ulriha Celjskog za hrvatskog bana. Bilo je jasno, da e on u tom svojstvu posesti i oblast Talovaca. Iako maarski vazal, Toma nije mogao da se pomiri s tom injenicom, pa je bio gotov da se upusti i u borbu. ak je i uputio svoje odrede prema Kninu, da se suprotstave banovoj vojsci. Uzdao se, verovatno, da bi Hunjadi mogao imati razumevanja za njegov stav. A govorio je ni manje ni vie, nego da on Ulriha smatra neprijateljem ne manjim od Turina. Tajnog pomagaa dobio je samo u Mleanima, koji su protivnike Celjskih pomagali orujem i hranom. Meutim, od jeseni 1455. behu zapoele prave borbe za posed Talovaca. Herceg Stepan bee poeo neprijateljstva sa vojvodom Ivaniem Vlatkoviem, susedom i deliminim gospodarem cetinske oblasti i prijateljem kralja Tomaa. Herceg je imao uspeha i u prolee 1456. god. bio je znatno pritesnio protivnika. S druge strane, Tomau je bilo jasno, da i Bosnu eka sudbina Srbije. Jo od 1454. god. sultan je traio od njega, da mu preda etiri bosanska grada. Jedan od njih bio je i grad bistriki kod Livna, na krajnjoj zapadnoj granici Bosne. Kralj se obratio u Mletke pitajui ta da radi. Muka je bila popustiti i dati sam prilike Turcima da se uvrste u zemlji, a muka je bila i izazvati ih protiv sebe. Kralj je molio Mleane da mu dadu oruja za gradove i da mu, u sluaju poraza, obezbede utoite na svom podruju. Sultan je 1456. traio brz odgovor od Tomaa i 10.000 tovara ita za ishranu svoje vojske u Srbiji. Mleani su mu dali neto pomoi (100 balistara) i obeali su mu da e ga srdano prihvatiti u sluaju ako se ne mogne odrati u Bosni. Posle neuspeha pod Beogradom sultan nije napustio misao o novoj ofanzivi ali mu je bilo stalo do tog da pokae da je nije napustio. Ve poetkom 1457. god. on je uputio u Bosnu veliki broj majstora, da mu preko Save spreme prelaze za vojsku, i uz te majstore poslao je 8.000 vojnika da ih uvaju. Ta je vojska bila ujedno i opomena za kralja, kako bi to pre ispunio turske zahteve. S toga se ponaala, prolazei kroz zemlju, kao neprijatelj. Kralj Toma, uplaen, obratio se u Budim kralju i papinom izaslaniku traei saveta i potpore. Ali u Maarskoj toga vremena bee nastao pravi razdor. Izmeu kralja i sinova Janka Hunjadija dolo je do otvorene borbe. Ladislav Hunjadi bi ak smaknut po kraljevoj zapovesti radi svog buntovnog stava i radi ubistva Ulriha Celjskog. U graanskom ratu kralj Ladislav je gledao kako da odri sebe i presto, a nije mu bilo mnogo stalo, u taj mah, da se brine i o mukama bosanskog kralja. Uz tu nevolju, u kui, kralj se bio zapleo i u rat sa carem Fridrihom zbog nasledstva Celjskih, poto iza grofa Ulriha nije ostalo mukog potomstva. I na samoj papskoj kuriji, iako se eleo rat, nalazilo se ljudi, koji su preporuivali da treba biti oprezan i saekati dogaaje, dok se ne srede prilike u Maarskoj. Ratoborna stranka, u kojoj se nalazilo mnogo svetenika, gurala je ipak stalno u rat. Sam kardinal Karvajal bee u leto doao u Bosnu, da potstie kralja i da mu stavlja u izgled pomo zapadnog sveta. Kralj se pod tim uticajem bio reio na aktivnost, ali je, ipak, prethodno traio od pape krst i zastavu, kao posveena znamenja za borbu, a u stvari da tim papu i ostale hriane vie obavee na saradnju i pomo. S toga je, vrlo oprezan, uputio svog iskusnog poslanika Nikolu Testu papi, kralju Alfonzu, mletakom dudu i vojvodama milanskom i burgundskom, da im izloi kraljev poloaj i da utvrdi ta se otud moe konkretno dobiti. U isto vreme, jo s prolea te godine, Toma je traio izvesnog dodira i sa Skender-begom. U Srbiji se za to vreme sve jae izraavala protivnost izmeu dve glavne stranke u zemlji, turkofilske i maarofilske. Prvu su vodili sultanija Mara i brat joj Grgur, a s njima se slagala i despotica Jerina i njen brat Toma Kantakuzen. Jak oslonac imala je ta stranka u brai Aneloviima, potomcima tesalskih kneeva Anela. Njihov otac se u Novom Brdu oenio Srpskinjom. Jedan od brae bee primio islam, postao Mahmud, vidno se odlikovao meu Turcima i, kao poverenik

sultana Mehmeda, bee doterao do ina rumeliskog beglerbega. Njegov brat Mihailo ostao je u pravoslavlju, stekao poverenje despotovo, i dobio je ast velikog elnika. On je odravao veze s bratom i u Srbiji ivo nastojao, da se politika vodi bez ikakva oslonca na Maare. Njihovom uticaju pripisuje se, to je poetkom 1457. god. dolo do mira izmeu Srbije i Turske. Drugu, maarofilsku, stranku vodila je ena despota Lazara, Jelena, i drugi sin despotov, Stevan. Jelena nije imala muke dece, pa je elela da presto osigura svojoj kerci udajom za nekog od hrianskih prineva. Sam despot Lazar, naslednik urev, kolebao se, isto kao i njegov otac, izmeu te dve struje. Danas je jasno, da je turkofilska politika bila stvarnija, ali nije jasno ta bi donela Srbiji, da je tu bila i iskreno prihvaena. Politika naslona na Maarsku bila je diktovana interesima hrianske solidarnosti, ali od nje zemlja nije videla prave koristi. Naprotiv. Zbog nje je Srbija teko stradala nekoliko puta. Sile srednje Evrope, koje su dolazile u obzir da pomognu Srbiji i Bosni, imale su sve svojih kriza i vrlo raznorodne interese i esto su se uzajamno borile toliko, da nisu bile sposobne ni za kakvu drugu akciju. Kod Turaka, meutim, vladala je svesna jedna volja, koja je svoju snagu ulagala s planom, i s toga je ne samo izgledala, nego i stvarno bila neodoljiva. U maarski graanski rat umeao se i despot Lazar, i to, naravno, na strani Hunjadijevih i Silaijevih protivnika. U aprilu 1457. on bee zauzeo Kovin, ali je naskoro bio potuen na Tamiu. S toga je, verovatno, u jesen te godine pustio Turke, da preko njegova podruja upadnu u Banat. U jesen, 23. novembra 1457., umro je u Pragu mladi maarski kralj Ladislav. Posle dugih pregovora i kriza izabran je za kralja mladi Matija Korvin, sin Janka Hunjadija, tek 24. januara 1458. Za celo to vreme, da je i bilo prave volje za to, o pripremama za rat s Turcima jo nije moglo biti pravog govora. Bosanski kralj je to video i prema tome se ravnao. Ubrzo, novi dogaaji u Srbiji stavie preda nj sasvim nova pitanja i s tim u vezi i nov kurs politike. Jedan izvetaj iz Bosne od 21. aprila 1458. kae, da se bosanski kralj izmirio s Turcima i platio danak, "jer nije mogao raditi drukije". Govorilo se, da se pokuao izmiriti i sa Hercegom. U ovo vreme, prilino nenadno, umro je u Srbiji despot Lazar, jo mlad ovek, 20. januara 1458. On nije imao mukog potomstva i s toga odmah iza njegove smrti poee borbe oko vlasti. Srpsko pitanje usled toga postade aktuelno za sve susede. Srpske stranke pokuae, da bi izbegle tue meanje, da obrazuju namesnitvo koje bi moglo da zadovolji i Turke i Maare. Maarima bi davali jemstvo slepi Stevan i Lazareva udovica Jelena, a Turcima Mihailo Anelovi. Ali, izmeu namesnika samih nije bilo pravog poverenja, i to ne samo prema Aneloviu, nego ni izmeu Stevana i Jelene. I od njih je svako gledao da on postane stvarni gospodar. Tu obezglavljenost iskoristio je prvi bosanski kralj Toma. On je odmah poseo Srebrenicu sa susednim mestima na Drini. Nju su Bosanci, sa jo 11 gradova, uzeli pre 22. februara. Brzo potom Toma je doao na misao, da te borbe sa Srbijom obustavi a i da nove tekovine uini trajnim. Najzgodniji nain za to bio bi, da se njegov sin Stevan oeni sa najstarijom kerkom despota Lazara, koja je mogla tad imati neto vie od deset godina, i da se tako spoji Bosna sa ostacima despotovine. Toma je odavno sa enidbom svog sina pravio politike raune i nadao se od nje pojaavanju poloaja i snage Bosne. Tako je ranije, ak preko pape, traio neku kraljevsku princezu ili monu kneevsku ker iz Italije. Ba u ovo vreme voeni su, i ve bili dovreni pregovori, da se Stevan oeni jednom od keri (po svoj prilici nezakonitih) milanskog vojvode Franeska Sforce, koja je imala da donese bogat miraz. Milanski izaslanik ve je, s vojvodinim pristankom, bio doao u Bosnu, kad se kralj predomislio i svrio prosidbu u Srbiji. Ali stvari nisu ile lako. I Ugarska je sama polagala mnogo na Srbiju, neto zbog njenog stratekog poloaja, kao grudobran za maarsko podruje, a neto zbog njenog rudnog bogatstva. Sam gubernator Maarske, Mihailo Silai, vodio je pregovore o tom da dobije Srbiju, a u tom ga je svesrdno pomagao Kardinal Karvijal. Iako ti pregovori nisu doveli do eljenog rezultata, oni su pokazivali koliku vanost Maari pridaju srpskom pitanju i da se nee moi lako doneti neko reenje kome bi oni bili protivni. Kralj Toma je to znao i s toga je uputio kralju Matiji, kad je ovaj bio doao u Beograd, jedno izaslanstvo, da ponudi sporazum. Bosanci su obeali Matiji priznavanje vrhovne vlasti i saradnju u borbi s Turcima. U pregovorima su pristali da Toma lino doe u

Maarsku i da kralju eljenu izjavu. Na toj bazi dolo je do sporazuma. Toma se u januaru 1459. nalazio u Ugarskoj i uestvovao je na saboru u Segedinu. Maari su potom dali pristanak, da se Bosna ujedini s despotovinom, poto bi obe, posredno, ostale pod njihovom vrhovnom vlau. Matija je Tomau obeao i pomo protiv Turaka. Savetovao mu je, da odmah pouri u Srbiju i svri stvar. Toma ga je posluao, jer je i sam to eleo. Za trinaest dana stigao je usred zime iz Segedina u Jajce licem 31. januara. urba je bila potrebna i inae. Turcima se, s obzirom na njihove dobre veze u zemlji, nije moglo sakriti o emu se radi. Kad su uli za kraljev odlazak u Maarsku upale su u Bosnu etiri njihove vojvode sa vrhbosanskog podruja i iz Bihora, pa su je poharali. Opseli su i sam Bobovac, u kom se nalazio mladoenja Stevan, i grad Vranduk. Jedva se Stevan iskrao iz opsaenog grada i, krijui se, odjurio u Smederevo to je bre mogao. Toma je 10. februara poslao o svemu tom poruku Matiji molei ga da ga ne ostavi sama i stavljajui mu na srce da brani Bosnu "ne manje nego svoju vlastitu zemlju ugarsku". Sa Stevanom Tomaeviem poao je u Smederevo i njegov stric Radivoj. Kad su stigli tamo primio je Stevan vladu 21. marta, a svadba je obavljena 1. aprila. Da je do spajanja bosanske i srpske snage dolo ranije ono bi, verovatno, moglo biti od izvesne koristi; ako ni zbog ega drugog a ono bar radi jaanja moralne snage za otpor. Sada je taj akt bio bez ikakve koristi. Srpske zemlje bile su potpuno oslabljene i rastrojene. Ni Bosna sama nije imala prave vere u sebe, a ona je trebala da vodi. Hercegovina i Zeta nisu ulazile s njom zajedno ni u kakvu tenju saradnju. A prema njima, zavaenim i u uzajamnim borbama obnevidelim, stajala je silna Turska, voena jednom voljom, ponesena uspehom, neodoljiva. Ako se pitanje Srbije nije moglo reavati bez Ugarske jo manje se moglo reavati bez Turske. A za njih je bilo jasno, da nee dozvoliti da Srbiju dobiju njihovi protivnici ili neko ko bi bio protivniko orue. Jo tokom 1458. god. oni su uzeli itav niz gradova i oblasti u Srbiji i sveli despotovinu na vrlo usku oblast oko Smedereva. Sada, kad je na smederevski presto doao jedan maarski tienik, oni su reili da prekrate nejasne odnose i da srpskoj samostalnosti uine kraj. U samoj Srbiji dolazak bosanskog kraljevia pojaao je unutranju krizu. Slepi despot Stevan nije se mirio sa milju, da despotsko naslee svoje kue ustupi Bosancu. S toga je brzo doao s njim u sukob i ve 8. aprila morao naputati Srbiju. Turkofilska stranka dobila je usled toga i neto legitimistikog opravdanja i uzela je osetnog maha. Tursku zlu volju izazvao je i kralj Toma, kad je, da olaka poloaj sinu, poeo ofanzivu protiv turskih posada u Bosni. Izvesnog uspeha imao je pri napadu na Hodidjed, koji je popalio i poharao, a stanovnitvo mu odveo u ropstvo. Ali se Turci u Srbiji nisu dali zbuniti. Mladi novi despot doznao je za vremena ta mu se sprema, pa je molio za pomo i oca i Maare. Ali mu niko ne priskoi u pravi as. Maari su bili zauzeti unutranjim borbama, a kralj Toma nije mnogo mogao. Obratio se papi, ali bez uspeha. U jednom izvetaju dominikanca Nikole Barbuija, pisanom u Jajcu 31. maja, kae se iskreno i jasno kako je uopte bio oajan kraljev poloaj. Toma je priznavao da mu je veoma teko bez pomoi sa strane voditi borbu protiv Turaka. Jer on nema da se nosi samo sa njima. U njegovoj zemlji veina je "maniheja", koja vie voli Turke nego katolike sile, i on se, u sluaju borbe, ne bi smeo na njih osloniti. Evo i sad, ustao je protiv njega herceg Stepan kao turski vazal. Herceg je jedva doekao, da zbog zauzetosti kraljeve dobije slobodne ruke, pa da proiri svoje granice u severnoj Dalmaciji. Tako je sredinom juna zauzeo tvrdi grad avinu. Kad su Turci stigli pred Smederevo mladi despot naao se sam prema ogromnoj turskoj sili, a u jednom gradu gde je imao mnogo naelnih protivnika. Da olaka i sebi i njima on se predao bez borbe 20. juna 1459. Turci su ga pustili da s porodicom i pratnjom izie slobodno iz grada, ali nisu hteli da oslobode i malu maarsku posadu. Ovako brzi pad Smedereva delovao je u Maarskoj da ne moe biti gore. Kralj Matija optuivao je i Stevana i naroito njegova strica Radivoja kao izdajice, ili, u najmanju ruku, kao kukavice. Ali su ti prekori bili neosnovani. I Radivoj i Stevan ve ranije su objavljivali da e se morati predati, ako im ne stigne za vremena dostojna pomo. Bez nje je svaki pokuaj opiranja Turcima bio unapred osuen na neuspeh.

Tako je u leto 1459. zavrila svoj politiki ivot srednjevekovna Srbija. Napori koji su injeni da se ona spase i digne, od Kosova do pada Smedereva, pokazuju jedan ogroman vitalitet i mnogo dravnike vetine. Drava je bila, nema sumnje, teko podrovana sablanjivim scenama borbe za vlast i sebinim prohtevima uticajnih lanova dinastije i vee vlastele; bilo je, isto tako, politike kratkovidosti u odnosima izmeu suseda dinasta Srbije, Bosne, Hercegovine i Zete; bilo je, naroito u poslednjim fazama, vie obeshrabrujue vere u druge nego u sebe sama; ali, u osnovi i da nije bilo svih tih grehova i veih i manjih, sudbina Srbije posle Marice i Kosova ne bi mogla biti mnogo drukija. Njen je udes, kao i slian udes ostalih balkanskih drava, bio predodreen svim onim to je prethodilo Marici i Kosovu. To je ceo dravni sklop, koji je nosio feudalni beleg. Pod uticajem Vizantije s istoka i Maarske sa severa u nas se razvio upravni sistem, gde su, sem dvora, svu vlast i mo imala dva stalea: vlastela i crkva. U Srbiji crkva je, pored svih sebinih tenji, bila i ostala uvek u dodiru s narodom, ali je zato u Bosni pod njenim uticajem nesumnjivo i nastao i odravan onaj dugi strahoviti razdor, koji je otuio velik deo naroda od dravne ideje. Vlastela je, u isto vreme, na svima stranama vrila razorni uticaj. I prema dvoru gore, i prema narodu dole, ona je znala samo za svoje interese. Da ojaa sebe ona, dobrim delom, nije zazirala ni od ega; u nekim oblastima ne ak ni od sprege sa oevidnim dravnim neprijateljima. Jaanje sebe ilo je uvek na raun dravne zajednice, a uz to i na raun mogunosti saradnje sa susedima. U celoj prvoj polovini XV veka mi nemamo ni jednog jedinog sluaja gde bi se nai dinasti i naa vodea vlastela nali na jednoj liniji, a bilo ih je vie, gde su, u odlunim asovima, jedni drugima zabijali no s lea. Autoritet centralne vlasti, koji je u izvesnoj meri, u drugoj polovini svoje vlade, bio postigao despot Stevan nije mogao da se odri pod njegovim naslednicima. Despota ura, koji je bio jaka linost, lomile su mnoge nedae; a njegovi naslednici stradali su na prvim koracima, jer nisu pretstavljali nikakvu snagu. edomilj Mijatovi imao je u dobroj meri pravo kad je jednom prilikom kazao, da su Turci u Evropi "imali da se bore upravo sa invalidskim dravama". Prema njima tako rastrojenim stajala je turska snaga, svea, ponesena uspesima, voena jednom voljom koja je znala ta hoe. Turci su preli u Evropu kao vojnika organizacija i kao takvi postigli su sve uspehe. U akciji oni su uestvovali svi, svi bez razlike, svesni da je uspeh delo celine i da pripada svima. Povezani u jednu azijatski pokornu zajednicu vrhovnoj volji, oni su, u isti mah, znali, da lina vrednost donosi sve uslove za napredak i da naelno nema nikakve prepreke, da se od obinog janiara dotera do vezira. Borba za veru i njeno irenje donosila je nagradu i na zemlji i na nebu; postati gazija i ehit to su najvei uspesi koje je jedan pravoverni mogao zaeleti. Kad su dobro osmotrili prilike na Balkanu oni su s planom, koji su nai kasno prozreli, poli za tim da od njega stvore, kako se to danas kae, svoj ivotni prostor. Prenoenje njihove prestonice u Jedrene kazivalo je oigledno, da su oni jo tada bili na isto, da e tu, na evropskom terenu ostati, baciti koren, i poeti iriti svoju vlast. Uspesi protiv Grka i Bugara bili su relativno laki; sa Srbijom je bilo vie tekoa, ali je sruena i ona. Od kraja XIV veka protiv njih se javlja kao novi neprijatelj i kao organizator otpora severnih i severozapadnih balkanskih naroda maarska drava Srednje Evrope. Osetivi maarske tenje, potekle iz samoodbrane, Turci su onda, sasvim prirodno, poli da najpre s tim narodima izvedu ist raun, da ih uine politiki bezopasnim i da, potom, preko obezbeenog podruja postave svoje nove mete i granice. Srbi su se nali na najvanijem mestu. S njima su raunali i Turci i Maari; njihova zemlja pretstavljala je glavno podruje odbrane za Maare i najpogodniju bazu za Turke. Sa srpskim bedemom dala se najbolje braniti Srednja Evropa; bez Srbije nije bio dovoljno siguran turski posed ne samo u moravskoj dolini, nego ni u Bugarskoj. Postavljeni izmeu Turaka i Maara Srbi nisu mogli voditi nikakvu nezavisnu politiku. Mogli su samo da ili itavo vreme "balansiraju" izmeu njih, ili da se, u odlunim momentima, pridrue bilo jednoj bilo drugoj strani. Srbi su, videli smo, pokuavali sve. Ali politiku neutralnosti nisu dali ni Turci ni Maari. Oni su hteli iste odnose. U svojoj politici, zazirui od turske opasnosti, Srbi su od poetka XV veka prilazili vie Maarima. Bilo je tu i hrianske solidarnosti i uverenja da ih Maari mogu zatititi. Na alost, taj je raun bio skroz pogrean. I Maarska je patila od iste unutranje bolesti od koje i balkanske drave; od Sigismunda do Matije Korvina svi su njeni vladari imali da prebrode teke krize. Sem toga, Maarska toga vremena, mada je Turin bio skoro na

pragu, nije ipak u dovoljnoj meri i na vreme obraala panju na njih i na balkansku situaciju uopte, nego se bila zaplela i na drugim stranama. Svoje balkanske poteze Maari su izvodili na mahove, ali nisu od tog napravili dosledan i trajan sistem. Srbi su se oslonili na silu (u koliko je to Maarska mogla biti), koja nije bila dovoljno vrsta, i prirodno je da je morala nastradati. Sa dolaskom borbenog i energinog sultana Mehmeda II, koji je bio pregao da Balkan napravi potpuno svojim, morala je prestati sva politika srpskog laviranja. U ostalom, kad je on preduzeo odluni korak da uini kraj samostalnosti srpske despotovine, srpsko pitanje bilo je u osnovi davno reeno. Ogromna veina srpskog naroda nalazila se ve od ranije pod sultanom; 1459. god. ugaena je samo prividna vlast srpske despotovine, koja je bila svedena na nepuna dva-tri sreza.

9 Pad Bosne
Napad Turaka na Srbiju nije proao bez tete i za susedno bosansko, zetsko i hercegovako podruje. Turski odredi zaletali su se i u susedne oblasti i vrili pljake i otimaine. Do papske kurije pronela se vest, da je kralj Toma doao u vezu s Turcima i da ih je ak pozvao u pomo protiv svog tasta Hercega Stepana, s kojim se, ba u ovo kritino vreme, nosio oko grada avine. Ova je vest uzbudila samog papu i pojaala je ranije sumnje na Bosnace irene povodom pada Smedereva. Nareujui hvarskom biskupu da ispita celu stvar, papa ga je ovlastio da na kralja baci prokletstvo ako nae da je dostava istinita, pa je tu poruku, posle nekoliko nedelja, u aprilu 1460., i ponovio. Kardinalu Karvajalu, koji je iz Maarske slao u Rim veoma nepovoljne izvetaje o Tomau, papa Pije II pisao je 7. juna iste godine, da je i on o njemu stekao isto miljenje. Meutim, Turci su uzimali sve vie maha. U njihove ruke pala je Moreja, a 9. novembra 1460. zarobili su u borbi ujaka kralja Matije, Mihaila Silaija, nesuenog despota Srbije. U Maarskoj se digla prava buna protiv kralja, a sam Matija zapleo se u dugi rat s carem Fridrihom III i troio snagu na vie strana. Maari sami nisu krili, da bez pomoi zapada ne mogu izdrati borbu protiv Turaka i da e biti prisiljeni da se nagaaju s njima. To nisu bile proste pretnje, nego su oni doista i poeli neke pregovore. Papa Pije preduzimao je sve to je mogao da krene hrianski svet na neki vei podvig protiv Turaka. Sazvao je za to i naroiti sabor u Mantovi i namenjivao caru Fridrihu ulogu hrianskog kapetana. Ali je sve bilo uzalud. ta se moglo postii kad su car Fridrih i kralj Matija smatrali jedan drugoga kao neprijatelja ne mnogo mreg od Turina? Papska kurija posmatrala je stvar vie ideoloki nego stvarno; ali i da nije bilo tako, ona je, kao glavna duhovna sila, smatrala za svoju dunost i hriansku i politiku da utie na sve krugove da ublae svoje protivnosti i da se ujedine u borbi protiv turskog osvajaa. S toga je papa stalno traio od Bosne da se priblii Maarskoj i vee to vre za nju. Kralj Toma je po celoj svojoj dotadanjoj politici bio za zapadnu orientaciju, ali je imao pred oima i tursku opasnost. Turci su ve bili zakoraili u Bosnu i mogli su prei u napad kad god su hteli; pomo Maara i zapada bila je, meutim, "na dugu tapu". S toga je sasvim pojmljivo to se kolebao. Toj optoj nesigurnosti valja jo dodati i domau. U to tako mutno vreme, puno zle slutnje, mrnja izmeu Tomaa i Hercega Stepana nije poputala. Hercegov izaslanik u Mlecima govorio je javno, da bi, danas zaboravljeni grad, avinu, oko koga su se krvili, voleo pre videti u rukama Turaka, nego u kraljevim. Sav svet je video, da ta sitniarska borba, koja crpe snagu, ne vodi niem. Mleani su im to govorili bez ustruavanja, naglaavajui im u isti mah, da to krvavljenje moe zavriti jedino katastrofom obojice, kao to je bio sluaj sa Grcima u Moreji. Ali ta njihova borba moe da bude opasna i po ostali hrianski susedni svet, a naroito za Dalmaciju, do koje je Mleanima bilo mnogo stalo. Poetkom 1461. god. stiglo je u Mletke Hercegovo poslanstvo donosei jedno njegovo izvanredno vano pismo. Osnivau Hercegovine bilo je sasvim jasno kakava ga sudbina eka. Bolno, i sa gorkim iskustvom, on je govorio o "nevernom poganinu", koji je slomio redom Vizantiju, Srbiju, Vlaku i Moreju. Nije daleko vreme kada e i njega "proderati". Predviajui tu mogunost on je molio Republiku, da mu ustupi neki grad na kom ostrvu ili i neko ostrvo, na kom bi se mogao

skloniti. Mleani su ga teili i umirivali, ali su mu i obeali utoite na ostrvu Lastovu. Sem toga, Mleci su mu obeali, po elji, da e i posredovati na Porti u njegovu korist. Na Hercega su naroito teko delovali ponovna svaa i sukob sa sinom Vladislavom, koji se na nj digao pozivajui u pomo Turke i moda ne bez neke veze sa kraljem Tomaem. Kralj Toma je, meutim, preduzimao sve to je mogao, da popravi svoj glas u Rimu. Maari su radili stalno protiv njega, ali ne samo iz stare mrnje, nego i zbog toga to su bili uli da kralj eli dobiti krunu od pape. Oni su u tom, sa razlogom, gledali tenju bosanskog vladara da postane vazal Svete Stolice, a da se oslobodi neposredne veze s njima. S toga su poruivali u Rim, da bi oni to davanje krune smatrali kao akt neprijateljstva protiv sebe i da bi u tom videli izjednaenje bosanskog kralja dotadanjeg svog vazala sa maarskim, to ne bi mogli primiti. Kralj Toma je doista to eleo, ali u ovaj mah bilo mu je pree da popravi svoj poloaj u Rimu, nego da ga oteava. I u tom je uspeo. Svakako na osnovu raspitivanja i izvetaja, na kuriji se poelo uviati da Toma i njegova akcija nisu bili tako crni kako ih je pretstavljao Budim. Sem toga nije se htelo da se kralj odbijanjem otera u turski tabor, jer se, oevidno, ne bi mogao odrati neutralan izmeu dve tako opasne kombinacije. Da ohrabri kralja i narod papa je 23. marta 1461. naredio splitskom nadbiskupu, da odmah objavi njegovu bulu o krstakom ratu, ako bi Turci napali bilo kralja bilo Hercega. Kralj nije saekao sve rezultate ove akcije i njegovih pregovora. Umro je sredinom jula 1461., poto je bolovao nekoliko nedelja. Prianja o njegovoj nasilnoj smrti, koja su posle irena, nemaju nikakva oslonca u izvorima. Njegov naslednik, bivi srpski kratkovremeni despot, Stevan Tomaevi izmenio je u nekoliko politiku svog oca. Jo istog leta doao je u vezu sa Hercegom i izmirio se s njim. To je bio nesumnjivo vrlo vaan preokret, iako nije doneo veih posledica. Dok se izmirio s njim kralj Stevan je nastavio neprijateljstva u Hrvatskoj, naroito sa banom Pavlom Speraniem, koga je mrzeo kao i Turke. Protiv njega sklopio je savez sa Hercegom i krbavskim knezovima. Mleani su sami priznavali da je Pavle bio napast od oveka i da je izazvao protiv sebe sve susede, ali su ipak posredovali za nj. Bosancima posebno nisu dali da uzmu grad Klis oznaavajui ga kao grad njihove sfere. Kralj Stevan se obratio i u Rim, nastavljajui tamo gde mu je otac stao. Njegovi poslanici izneli su, kako je kralj dobio vesti da se Turci idue godine spremaju na nj i da je on ve traio pomoi kod suseda, Maara, Mleana i Arbanasa. Prirodno je, da je trai i u Rimu, iji je autoritet u hrianskom svetu tako velik. Njegov otac nije bio dovoljno energian s obzirom na tursku opasnost s polja i bogumilsku unutra, ali on u odnosu prema Rimu eli ii do kraja. To uveravanje Stevan je davao iznosei u isti mah elju, da mu papa poalje kraljevsku krunu. S tom krunom, uveravao je on, dobie vie autoriteta i prema svojim podanicima i prema Turcima, koji e iza njega videti znaajan hrianski front. Papin uticaj pomoi e mu i kod Maara i kod Mleana. Turci u njegovoj zemlji rade s planom. Podiu nove gradove, a u isto vreme bune seljake obeavajui im osloboenje od posednika. S tom agitacijom postiu i uspehe. Bosna je sad, posle Srbije, prva na udaru Ako nju slome oni se nee tu zaustaviti. Posle Bosne dolaze na red Ugarska i Dalmacija, Kranjska, pa ak i Italija i sam Rim. Papa Pije eleo je istinski da pojaa kraljev poloaj. S toga se i reio da mu ispuni elju i poalje kraljevsku krunu. Kralj Matija bio je stavljen pred gotovu injenicu, koju mu je papa, istina, javio, ali koju ovaj nije vie mogao izmeniti. U novembru 1461. kralj Stevan se sveano krunisao u Jajcu, u prisustvu svih velikaa zemlje i hercegovia Vlatka kao oevi zamenika. Naljuen pravei se da nema poverenja u Stevana, kralj Matija je traio, da mu ovaj ustupi svoje gradove na turskoj granici. Stevan je uao u pregovore, ali ne sa namerom da ih izvri nego da bi dobio vremena. Nadao se i pomou kurije. Tamo su ve ranije bili pristali da dadu krunu bosanskom kralju i jo 1446. god. ona je bila izraena od zlata i upuena u Split. Sad, kad je papa, najzad, ispunio njihovu elju Bosanci su verovali, da e on znati nai puta i naina da razbije nepoverenje Maara. Maari su, doista, doli u teak poloaj. Zbog pape nisu mogli nita preduzeti to bi moglo pokazati njihovu zlu volju, ali nisu mogli ni podneti bez pogovora, da se Bosanci na neki nain oslobaaju budimskog tutorstva i privijaju se uz Rim. Tako se dogodilo da krunisanje nije donelo Stevanu

oekivanu korist. Maari su ostali kivni na nj i nisu mu dobro mislili, a kod Turaka to je krunisanje stvorilo uverenje, da Bosna prilazi njihovim neprijateljima i da je s toga as pre treba onesposobiti. Dosledan u svojoj politici izmirenja papa je nastojao da se urede odnosi izmeu Bosne i Maarske. Kralj Matija je naglaavao, da kurija nije mogla donositi nikakvih odluka u pogledu Bosne bez prethodnog sporazuma sa Maarima, poto je ona njihova vazalna zemlja. S toga je cena sporazuma morala biti samo ta, da se Bosna i dalje smatra kao podruje ugarske krune, a bosanski kralj kao maarski vazal. Tako je krajem maja 1462. dolo do izmirenja, koje, ipak, nije bilo sasvim iskreno. Stevan je ak pristao, da i novano pomogne kralju Matiji, da bi mogao otkupiti od nemakog cara krunu Sv. Stevana. Otkazao je i plaanje danka Turcima, da bi samo razbio sve sumnje o sebi. U pregovorima na budimskom dvoru uestvovao je i pretstavnik hercega Stepana. U ovo vreme, gonjen spletkama i grabljivou, hercegov sin Vladislav, koji je u borbama s ocem 1461. god. imao malo sree, otiao je sultanu i verovatno optuio oca radi saradnje sa Maarima i zapadnim silama. Sa turskom vojskom krenuo je bludni sin na oca kome Turci nisu vie verovali. Vladislav je traio pola Hercegovine, a Turci 100.000 dukata ili tri grada: avinu i kod Trebinja Mievac i Klobuk, i prekid svih veza sa kurijom i Mlecima. U borbi kod Plevalja Hercegova vojska pretrpela je u leto 1462. osetan poraz. Uplaeni za sebe, a ogoreni na Vladislava, Dubrovani su potajno pomagali Hercega. Kasnije su i oni i Mleani ivo nastojali da doe do izmirenja. Herceg je ustupio sinu etvrtinu zemlje i tim ga je nekako smirio, ali tursku napast nije vie mogao otkloniti. Kao posrednici oni su se uvrstili u istonoj Hercegovini i sad su samo ekali priliku da dou napred. Krajem januara 1463. stigli su u Dubrovnik poslanici kralja Stevana i Hercegovi sa predlogom, da zajedno s pretstavnicima Republike pou kralju Matiji i da mu saopte uznemiravajue vesti o turskim pripremama i namerama. Bosanski poslanici otili su i Skender-begu. Oprezni Dubrovani nisu hteli da uestvuju u tom poslanstvu izvinjavajui se na sve naine. Kralj Stevan je tokom februara obavestio o turskoj opasnosti i Mletke i papu, molei pomo. Ve u martu poeli su upadi turskih eta u Hercegovinu i izvidniki zaleti po Bosni. Bosanci i Hercegovci spremali su se na sve strane. Prvi put u istoriji tih oblasti nije bilo nijedne znaajnije linosti, koja bi javno vodila svoju politiku i traila izuzetnog dodira s neprijateljem, iako se svi nisu slagali s kraljem. Nije se izdvajao ak ni toliko nepouzdani Vladislav Hercegovi. Ali sva snaga Bosne i Hercegovine nije bila dorasla Turcima. Ona se s njima ne bi ni usudila sama uhvatiti u kotac. I kralj i velikai raunali su samo sa pomou sa strane. Ali od te pomoi ne bi nikakva ozbiljnijeg glasa ni od pape, ni od Mletaka, ni od Maara. Stizale su samo utehe, hrabrenja i obeanja. Videi to kralj Stevan se uplai i rei da ponudi Turcima sporazum. On, koliko se ini, nije uopte bio neki borben ovek, a pred ovakvom opasnou imalo se i razloga biti krajnje oprezan. Po prianju Konstantina Janiara bosanski poslanici doli su na Portu u prolee i molili su primirje na petnaest godina. Sultan im nije dao nikakav odgovor i otiao je u Jedrene, a njegove pae namerno su prevarili Bosance. Pristali su toboe na primirje, da se ovi ne bi dalje spremali, a odmah su za njima, iza etiri dana, uputili vojsku. Konstantin kazuje, da je on sam sluajno uo taj dogovor paa i da je o tom obavestio bosanske poslanike, ali da mu ovi nisu hteli verovati. Protivnici kraljeve politike, koji su hteli da Bosna izvue neku korist iz iskustva koje je imala Srbija sa svojom politikom protiv Turaka, napadali su ga sad javno zbog nezgode u koju je upleo zemlju. U Bosni je bila stalno jaka antikatolika opozicija. Sad je ona dobila maha, kad je videla kako je kralj, pod uticajem Rima, doveo zemlju pred ratnu opasnost, a kako od obeavane pomoi nema nita. Govorilo se posle, i to nije neverovatno, da ih je bilo i koji su obavetavali Turke o kraljevim pregovorima i koji su pozivali sultana da posreduje. Izmeu Maara i Rima s jedne i Turaka s druge strane jedan deo Bosanaca opredelio se za ove druge. To nisu bili, koliko sad znamo, vojvode i knezovi, nego po svoj prilici nia lica. Sultan je doista bio vrsto reen, da, kao u Vizantiji i Srbiji, raisti poloaj i u Bosni. On je lino poveo vojsku i krenuo preko Skoplja i Kosova. Ali-begu, turskom zapovedniku u Srbiji, bi nareeno da na Savi i Dunavu izvodi razne vojnike operacije, kako bi Maari poverovali da se sprema upad

na njihovo podruje. Kralj Matija je bio obaveten da se sultan sprema i sam je, na samom poetku 1463. god. poruivao kralju Stevanu i Hercegu da se, radi boljih izgleda u borbi, dre zajedno. Mleani su mu jo u toku januara i marta preporuivali da on sam preduhitri Turke. Ali Matija niti je mogao niti je smeo to uiniti. Njegovi poslanici u Mlecima govorili su jo u maju 1463., da nisu sigurni da u tom pothvatu ne bi proli ravo i traili su od Republike pomo ne u floti, nego ba u kopnenoj vojsci. Kad se videlo da se sultan kree Matija je poslao na jug svog roaka Jovana Pongraca s neto vojske, da bi zatitio june ugarske granice. Turci iz Srbije behu za to vreme prodrli sve do Temivara. Tu ih je Pongrac suzbio. Ali su Turci mogli biti zadovoljni, jer su uneli zabunu meu Maare i liili Bosnu svake pomoi sa te strane. Ali-beg je i posle toga, zadravajui Maare, vrio demonstrativne ispade po Sremu i Bakoj. Sultan je meutim iz Sjenice udario na Drinu. Upao je najpre u oblasti hercega Stepana i brae Pavlovia, vojvode Petra i brata mu Nikole. Ne znamo nita pouzdanije o tom, da li su mu oni dali tu kakva otpora i da li su nastradali prilikom tog prelaza ili kasnije, na sultanovu povratku, kako belee neki ne ba mnogo sigurni hroniari. Sigurno je samo to, da ih je nestalo u toku ove godine, u ovom pohodu. Tvrtko Kovaevi-Dinii, gospodar srednjeg Podrinja, predao se Turcima i bio je pogubljen. Udovica kralja Tomaa spasla se kod svog brata hercegovia Vladislava, koji se bio sklonio u zapadnu Hercegovinu, isto kao i otac mu, herceg Stepan s celom porodicom. Na hercegovakom podruju Turcima se aktivno nije odupro niko s veom snagom, nego su se neke vojvode i knezovi zatvorili u svoje tvrde gradove i branili se otuda. Turci su prodrli i u Hercegovinu, sve do iza Ljubukog, i preoteli su vie gradova. Celu zemlju, i Bosnu i Hercegovinu, obuzela je strahovita panika. Glas o sultanovoj sili iao je kao planinski poar ispred nje i izbezumljivao i malo i veliko. Glavna sultanova vojska ila je pravo u srce Bosne. Pala je najpre pred tvrdi Bobovac. Tamo je ve 20. maja stigao i sam sultan. Dobro utvren, na teko pristupanom mestu, grad se smatrao kao jedan od najsigurnijih. Tu se uvala kraljevska kruna i glavni deo dravne blagajne. Sultan je sam, zauen njegovim poloajem, spremao tu naroite topove, da bi ga to sigurnije savladao. Ali mu je dalji posao utedeo zapovednik grada Radak, koji je, zaplaen i namamljen obeanjima, predao grad. Sultan je, meutim, verolomnog izdajicu dao pogubiti prezrevi i njega i njegovo delo. Iz Bobovca urili su Turci odmah dalje. Prethodnicu od 20.000 ljudi vodio je Mahmud-paa Anelovi, dobar poznavalac prilika ne samo u Srbiji nego i u Bosni. Sam sultan uputio se na bosansku prestonicu, na lepo i tvrdo Hrvojevo Jajce. Na putu Turcima vano i utvreno Visoko predalo se samo. Kralj Stepan nije ga smeo saekati, nego je hitao prema zapadu. Konstantin Janiar, sam uesnik u ovom pohodu, pria, da je "radio i danju i nou o tom, da bi mogao hitno skupiti nekakvu vojsku. "Na tom putu kralj se zadrao u tvrdom gradu Kljuu. udnovato je da nije iao prema Savi, Maarima, ili u Dalmaciju, Mleanima, nego je otiao ba u Krajinu, na krajnju granicu svoje drave prema Hrvatima, od kojih, u taj mah, nije moglo biti nikakve samostalne pomoi. Mahmutpaa, koji je gonio kralja, doznao je od jednog izdajice da se Stevan nalazi u Kljuu i odmah je ponudio pregovore kralju. Obeavao je, da e mu potedeti ivot pod uslovom da mu se preda sam i da preda i svoje gradove. Mahmud je tako postupao ranije i sa grkim despotom Dimitrijem. eleo je, da kraljevom predajom skrati ceo proces i postigne oigledan uspeh. Ima prianja da je kralj pokuao i da se bori pod Kljuem, ali ono nije mnogo pouzdano. Sigurno je samo da se predao. Za kraljeva strica Radivoja kazuje se, da je bio zarobljen u gradu Zveaju. Kralj Stevan je poverovao, da e Turci i ovog puta imati obzira prema njemu onako, kako je bilo i prilikom pada Smedereva. Hteo je da se spasava saznavi za optu paniku, a videi da ima i izdajstva i pasivnosti. Od maarske pomoi nije bilo nikakva glasa. Kralj Matija ga je moda i namerno ostavio, da se sam ponese s Turcima. U samoj zemlji nije bilo primera portvovanja, koji bi ga opominjali da ne popusti, niti je bilo pravog stradanja za neku veu ideju. Racionalno je gospodario nad sentimentalnim i idealnim. U ostalom, s kim je mogao nastaviti borbu? I kakvi bi mogli biti izgledi te borbe? Videi da je sve izgubljeno, kralj je povio glavu i pristao na turske uslove. Mahmud ga je, kao zarobljenika, poveo sultanu pod Jajce. Turski hroniar XV veka, Dursun

beg, koji daje dosta pojedinosti o bosanskoj katastrofi, u kojima se legenda ispreplie sa istinom, pria, da je kralj Stevan bio "ogroman", "stasa kao Hezbeg", i da je mnogo pio. Sultan je uzeo Jajce, poto ga je opsedao nekoliko dana, bez velikih rtava. Kao i drugi gradovi predalo se i ono, kad se videlo da je otpor uzaludan. Pod Jajcem on je sudio i nesrenom bosanskom kralju. Mehmed II bio je ljut na njega zbog cele njegove nestalne politike. Nalazio je, da se kralj pokazao ne samo nepouzdan, nego i nezahvalan na ukazanoj milosti. I s toga sad nije hteo da mu potedi ivot, niti je priznao Mahmutovo obeanje. Sluaj Stevanov ima da poslui kao svirepa opomena drugima. Aik-paa, turski hroniar, izrino kae, da je sultan rekao: "Ako neke gradove damo ovom kralju, izvor za rat ostae!" I s toga je izdao naredbu da otseku glavu i njemu, kao i kraljevu stricu Radivoju, koji je s njim zajedno, od Smedereva, vodio politiku nelojalnu prema sultanu. Predanje kae, da je verski poglavica i pratilac sultanov dao Mehmedu i savet i obrazloenje za takav postupak upozorivi ga, da ne treba dozvoliti da ga dva puta ujede ista zmija. S kraljem zajedno Turci su zarobili i dvoje Tomaeve dece od druge ene, Sigismunda i Katarinu, i njih je sultan odveo sa sobom. itav ovaj pohod i sve sa njim u vezi bilo je svreno za jedva est nedelja. Ve krajem juna sultan se kretao natrag i 7. jula nalazio se ponovo u Sjenici. U Bosni je, u svima glavnijim gradovima, ostavio svoje male posade. Bosanska kraljevina bila je unitena i obezglavljena, preivevi Srbiju samo za etiri godine. Bosna je propala ne ba "apatom", kako se posle figurativno govorilo, ali bez i jedne borbe dostojne pomena i zapamene u narodnoj tradiciji. Ona nema ni svoje Marice, a kamo li velianstvenog Kosova. Nijedna drava na Balkanu nije pala sa manje otpora i bre! I u Bugarskoj, koja je isto tako podlegla bez dostojnijeg samopregora, bilo je ipak neto vie tragike u otporu, iako je njen poloaj prema bliskim turskim sreditima bio tei od bosanskog. Kakav se otpor mogao pruiti u neprohodnim bosanskim praumama i tvrdim orlovskim gradovima. Oigledna je stvar, da je zemlja, zbog unutranje trulosti, bila sklona padu i da u njoj samoj narod nije bio vaspitan za rtve za neke velike ideale. Skender-beg je u svojoj maloj vrletnoj Albaniji zadivljavao svet svojim pregalatvom; ak se mali i uvek raunski Dubrovnik spremao na borbu do istrage. Zavaena verski; liena oseanja prave dravne nezavisnosti zbog stalnog maarskog pritiska i ugroavanja; sa nezadovoljnim seljatvom; zatrovana graanskim ratovanjem, kome je cilj bio samo lini grabe i otimanje za vlast; sa poljuljanim porodinim i svakim drugim moralom, Bosna je morala tako zavriti. Ona, kao drava, nije imala nikakve vee ideje vodilje, a odavno je napustila svoju historisku misiju, koja joj je sluajno pala u deo. S Bosnom je 1463. god. nestalo jedne drave, koja je ne samo nastala nego i itav svoj vek provela samo kao geografska jedinica. Njena prolost zaboravila se skoro potpuno u vlastitom narodu i na sopstvenom podruju. U naoj tako bogatoj epskoj narodnoj poeziji njeni junaci i toliki dogaaji potonuli su u zaborav, ili peva moda nije ni osetio pravog nadahnua da se na njima zadri.

10 Stvaranje nove srpske despotovine

Vesti o padu Bosne i pogibiji kralja Stevana izazvali su iznenaenje i bol u celoj srednjoj Evropi. Turske ete zaletale su se i pre toga do mora i na severozapad do Ljubljane i iznad nje, a kroz junu Ugarsku sve do Temivara. Sad je, posle zauzea Bosne, opasnost od njih postala neposrednija. Oni su doli ne samo na liniju Dunava, nego i na liniju Save, Sane i ak Une. Naroito je puklo pred oima svakom Maaru ta su izgubili padom Srbije i padom Bosne. Sad je njihova granica postala irom otvorena. S toga je sasvim razumljivo to je papa, i inae potresen katastrofom zemlje koju je sam gurao u katastrofu, sa suzama u oima govorio u kardinalskom kolegiju; "Bosna je pala, kralja njenog ubie, dru Maari i dru svi susedi." Dok su Turci osvajali Bosnu kralj Matija se nalazio u Bati i Bau, a od 6. juna do sredine jula u Futogu. On lino nije nita preduzeo da olaka poloaj Bosne i spase njenog kralja. Nije se ak

krenuo ni onda kad je dobio sigurne vesti da se Turci povlae. Zato? Na to pitanje mogu biti dva odgovora. Jedan je, da nije bio dovoljno spreman i da se bojao upustiti u borbu sa samim sultanom. A drugi je, da se nije moda ni hteo zalagati za bosanskog kralja, prema kome se od poetka odnosio hladno, i da je hteo pokuati intervenciju u Bosni isto za maarski raun. Po svoj prilici u njegovoj politici odluivala su u kombinovanoj meri, oba ova momenta. Bosanski slom zaprepastio je i Mleane. Oni su pisali papi 10. juna 1463., da je taj poraz "od takvog znaaja i takve teine za spas hrianskog imena, da se to jedva dade toliko proceniti koliko zasluuje." etiri dana potom oni su javljali u Rim, da je sultan opustoio Bosnu i dobio njene gradove silom ili predajom. Zemlja je potpuno rastrojena. Turske ete provalile su u Krbavu i upale sve do Sinja. Tom prilikom zarobile su i hrvatskog bana Pavla Sperania. Mleani su sad traili od pape, da na oigled opasnosti pokua ve jednom ostvariti ono to je nameravao. Oni su naroito polagali na to, da hrianska akcija pone im pre, dok jo ima vremena za spasavanje. Sami su bili voljni ui u takvu saradnju, a preduzimali su sve da bi odbranili Dalmaciju. Obeavali su i iskrenu pomo uplaenom Dubrovniku. Mleani su ivo radili, da u veliku hriansku ligu uu ne samo narodi srednje Evrope, nego, sa papinim posredovanjem, i Talijani i Francuzi i jo ko drugi. Sa Maarima su sami pourivali savez iz oigledne potrebe da i jedni i drugi zatite svoje podruje, koje je bilo prvo na udarcu. I sklopili su ga 12. septembra 1463. U isto vreme oni su ivo radili na tom, da u taj savez uvuku i preostale balkanske drave Hercegovinu, Zetu i Albaniju. Herceg Stepan je odmah po odlasku Turaka poao u istonu Hercegovinu, da pribere ljude i povrati predate ili otete gradove. Sredinom jula dobio je ponovo grad Klju kod Gacka, a u zapadnoj hercegovini Ljubuki. Ali brzo potom izbila je ponovo raspra u Hercegovoj porodici. Njegov sin Vladislav ustao je ponovo na oca traei treinu zemlje za sebe, poto je Herceg imao tri sina. Mletaka Republika, elei da se pred tako oiglednom opasnou strasti smire i da se ve i inae oteena zemlja ne upropauje dalje, reila je bila da sama posreduje izmeu njih. Na to ih je poticala i prilino mnogobrojna bosanska emigracija, koja se bila spasla na mletako podruje i od koje su izvesna uglednija lica bila otila i u same Mletke. I Hercegu i svima drugim trebalo je staviti u izgled preotimanje Bosne od Turaka i tim povratak i linog ugleda, i imanja, i uticaja. Poruivalo se, da ne treba ekati dok se Turci uvrste u Bosni, nego da treba ivo raditi, a uspeh ne izgleda ni malo neostvarljiv. U Zeti Mleani su pomagali svog oveka Stevana Crnojevia i pomogli su mu, da preotme tvrdi Medun. Kod Skender-bega su delovali isto tako i on je bio sasvim uao u njihove ideje. Posle sklopljenog saveza izmeu Maara i Mleana krenuta je odmah, poetkom jeseni 1463., kombinovana ofanziva protiv Turaka. Mleani su s flotom poeli akciju u Moreji, a Maari su krenuli na Bosnu. Maarska vojska prela je Savu kod Gradike poetkom oktobra. Odatle se, u dve kolone, kretala prema Jajcu. Jednu je vodio Imbro Zapolja, a drugu, koja je udarila preko Kljua, sam kralj. Kralju Matiji pridruio se sa hrvatskim etama i Martin Frankopan. Oko 10. oktobra poeli su prvi hrianski jurii protiv Jajca, ali je turska posada grad junaki branila preko dva puna meseca, sve do Boia, kad je bila prinuena da se preda. Za to vreme poela je akcija Vladislava Hercegovia, koja je unosila u zemlju novu smutnju. On je bio ponudio Mleanima, da oni, a ne Maari, obnove bosansko kraljevstvo i premda su mu oni ponudu primili s puno rezerve i ostavili je bez pravog odgovora, on je, ipak, uao s vojskom u Bosnu i poeo da zauzima izvesna mesta, izjavljujui da to ini u ime Mletake Republike. To je, prirodno, dovelo do objanjavanja izmeu Maara i Mleana. Mleani su odbijali, da su odgovorni za tu akciju, za koju nisu dali pristanak. Vladislava je samo pomogao splitski knez, koji mu je dao tri zastave Sv. Marka, ali ne da radi protiv Maara, nego da samo povrati ono, to je sam bio izgubio. Kad je uvideo, da bi to moglo imati neprijatnih posledica po njega Vladislav je priao Maarima. Njegova vojska drala je liniju od Prozora do Donjeg Vakufa i spreavala je Turcima prilazak Jajcu s te strane. To je bilo korisno i s moralne strane, jer je ujedinjavalo sve hriane zemlje u borbi protiv Turaka. Drugi sin Hercegov, Vlatko, povratio je za to vreme na istoku Hercegovine jedan deo podruja Pavlovia i Kovaevia sa devet gradova. Kralj Matija je s puno

panje prihvatio saradnju sa Hercegom i Vladislavom. Ovog drugog je, za nagradu, uvrstio u red maarskih barona i ustupio mu upe Uskoplje, Ramu i Lijevno sa svima granicama koje je preoteo od Turaka. Vladislav se opet obavezao Maarima na vernu slubu i saveznitvo i ustupio im je bukovaki grad sa neretvanskom oblau. Poto je zauzeo Jajce krajem 1463. god. Kralj Matija je prekinuo dalje ratovanje te zime. To godinje doba doista nije bilo pogodno ni za kakve akcije u bosanskim planinama. Za "gubernatora" Bosne bi imenovan Imbro Zapolja, daleki potomak starog bosanskog bana Boria. U isto vreme kralj mu je dao i ast bana Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, da bi to tenje vezao osvojeni deo Bosne sa susednim oblastima, kako bi se to bolje mogla organizovati zajednika odbrana. Idue godine Kralj Matija nije mogao da nastavi poeto delo oslobaanja, iako su ga Mleani stalno pourivali i nudili mu svoje usluge i politike i finansiske. Izgleda da su mu smetale i politike prilike u zemlji i oskudica sredstava. Mleani su, skoro s oajanjem gledali kako uzalud prolazi vreme. Ve 1. juna 1464. oni su javljali u Rim, da Turci spremaju novu vojsku i da e je uputiti na Maare. Mleani nisu krili svoju bojazan, da Maari, ostavljeni sami, nee moi izdrati turski nalet. Sredinom juna stigle su u Bosnu prve turske izvidnike ete, svega oko 3.000 konjanika, koje su pustoile sve osloboene krajeve, irei strah i uas. Doprle su u svom zaletu sve do Splita. Videi turske pripreme i nesumnjivu opasnost za hrianstvo reio se, najzad, sam papa da lino krene neku vrstu krstakog pohoda. Verovao je, da e njegov primer potstai i druge da se odlue na energinije mere. Preao je s toga iz Rima u Jakin, da se stavi na elo saveznike flote. U Jakin se za njim spremao i mletaki dud. Ali usred tih priprema ve ostareli i uzbuenjima izmoreni papa Pijo II, veliki neprijatelj Turaka i glavni propovednik hrianske solidarnosti, umire 15. avgusta 1464. S njegovom smru padoe u vodu i svi veliki ofanzivni planovi. Mleani i Maari ostadoe sami, da se nose sa Muhamedovom Turskom. Za to vreme turska vojska je 12. jula ponovo prispela pod Jajce. Tom gradu, kao bivoj bosanskoj prestonici, koja se nalazila skoro usred zemlje, davali su naroit znaaj i Turci i Maari, vei moda nego je mesto samo po sebi i zasluivalo. Turska prethodnica, koju je vodio Mahmud paa, brojala je oko 20.000 vojnika. Ali ovog puta uzaludni su bili svi turski napori da zauzmu grad. Maarska posada u njemu borila se hrabro i portvovano i sasvim drukije nego bosanska vojska prole godine. I kad je opsadnoj vojsci doao u pomo sam sultan, bodrei je na sve nove jurie, situacija se nije mnogo promenila. Dok se sultan bavio pod Jajcem stigoe mu vesti, da se maarska vojska sprema na napadaj i da su odeljenja Imbra Zapolje prela Savu i da operiu oko Banje Luke. Na glas o tom sultan je 22. avgusta naredio opti juri na Jajce, a kad taj nije uspeo sultan je naredio opte i brzo povlaenje. Znai, da je zamorena vojska pretrpela osetne gubitke i da se sultan nije usuivao primiti s njom borbu sa Maarima. Vest o turskom povlaenju dobio je kralj Matija u Gorjanima, na Dunavu, i odmah je naredio da i ostala vojska pree Savu i poe za Turcima. On sam poao je za njom tek poetkom oktobra, i to uz Drinu, prema gradu Zvorniku, prenosei ratite i u istoni deo Bosne. Uspeh Maara pod Jajcem digao je njihov ugled i sad su se izvesni bosanski velikai sami vraali pod njihovu vlast. Turski namesnik u Bosni Muhamed Minetovi nije imao dovoljno vojske na raspoloenju, ali je ipak odluio da brani turske poloaje koliko god moe. Svu je panju obratio na to, da ouva gradove na Drini, kako Maari ne bi presekli veze Bosne sa ostalim delovima nove turske imperije. S toga je snabdeo Zvornik hranom i municijom i dodao mu jedno odeljenje male ali odabrane vojske. Maari behu, pod Zapoljinim vostvom, u jednom smelom zaletu doprli sve do Srebrenice i opljakali je, ali Zvornika nisu mogli osvojiti. Kad je Zapolja sam bio ranjen pod tim gradom i kad je i njemu i drugima postalo jasno, da ga ne mogu zauzeti, oni su sredinom novembra urno krenuli natrag, gonjeni od ohrabrenih Turaka, koji su im naneli dosta gubitaka. Tim je zavrena ova ekspedicija i svaki dalji maarski pokuaj, da velikom i sistematskom ofanzivom proteraju Turke iz Bosne. Od tada, za dui niz godina, istonu polovinu i sredinji deo Bosne dre Turci, a zapadni i

severni Maari. U tim delovima sa sreditima u Jajcu i gradu Srebreniku, Maari su osnovali dve banovine sa potpuno vojnikom organizacijom, da im poslue kao neka vrsta mrtve strae. Za to vreme u Hercegovini se nastavljala stara porodina svaa. Oba suseda, i Mleani i Dubrovani, upotrebljavali su sve naine da izmire oca i sina, meu kojima je odnos bio ne samo pun nepoverenja, nego i duboke mrnje. Njihovu raspru iskoristili su Turci koji upadoe u Hercegovinu, ali ne vie da toboe posreduju za jednu ili drugu stranu, nego da je osvajaju za sebe. Uplaeno stanovnitvo sklanjalo se kud je znalo ne pokazujui mnogo volje da se zalae za toliko oigledno sebine interese svojih gospodara. Sam Vladislav Hercegovi morao je da bei iz zemlje i sklanjao se na dubrovaka ostrva ipan i Koloep, jer mu Dubrovani nisu dozvoljavali da se zadrava u samom njihovom gradu. God. 1465. Turci su bili zauzeli Blagaj i doprli do Trebinja. Drugi hercegov sin Vlatko otiao je da trai pomoi kod kralj Matije. Kad su uli za mogunost da Turci uzmu i Herceg Novi naredili su Mleani u Kotor, da se tamo uputi jedna njihova ratna laa, koja bi uzela grad u zatitu. To je dovelo do objanjavanja izmeu Matije i Mleana, koji im je prebacivao to se meaju u njegove poslove "bosanskog kraljevstva". Meutim je splitski knez poseo podruje oko ua Neretve i Makarsku Krajinu, nemajui vremena da trai prethodno odobrenje svoje Republike. To pokazuje kako je proces raspadanja Hercegovine iao brzo i skoro neodoljivo. Mleanima postupak splitskog kneza nije bio neprijatan, a tumaili su ga tako, da im se predao narod tih oblasti sam od svoje volje. Kralj Matija nalazio se od oktobra 1465. kod Gradike na Savi i pratio je dogaaje u Hercegovini. Za odbranu Lijevna i njegove upe uputio je Jana Vitovca "kneza zagorskog", dalmatinskohrvatskog bana Stepana Frankopana, i Janoa Rozgonjija. Vitkovcu i Rozgonjiju dao je Matija 3. novembra i punomo, da mogu u njegovo ime pregovarati sa Hercegom, oevidno o odnosu Hercegovine prema Ugarskoj. Isto tako, da mogu vojniki pomagati i ugroeni Dubrovnik. Stari Herceg, videi oevidni slom zemlje, gledao je da nae pomoi gdegod moe. Pregovarao je i s Mleanima i sa Maarima, ali nije verovao ni jednim, ni drugima. Izdajstva i u roenoj porodici, i u zemlji, propasti Vizantije, Bosne i Srbije, koje je sam doiveo behu ga uinile potpuno utuenim, ali i nepoverljivim. On je oseao kako se gavrani grabe oko njegove leine. Ali ta je mogao? Valjalo je gledati da se spase to se moe. Izmeu Maara i Mleana bilo je ne samo neslaganja, nego i prave svae oko Hercegovine. Mleani nisu mogli pristati, da im se Maari uvuku u Boku Kotorsku, a Maari su zbog dalmatinskog zalea i zapadne Bosne nerado gledali Mleane u Neretvanskoj Krajini. U pregovorima s Maarima, voenim tajno u Dubrovniku, Herceg je pristao da oni posednu Poitelj na Neretvi. Tome su mnogo doprineli i Dubrovani, koji su zazirali od Mleana u tom kraju. Oni su pristali, da o svom troku podignu i veliki most preko Neretve kod tog mesta i poeli su s radovima odmah od poetka 1466. god. Vladislav Hercegovi drao se, meutim, sad s Mleanima i 4. februara imenovan je od njih, po svojoj elji, za "generalnog kapetana" sa godinjom platom od 500 dukata. On je traio od njih pomo od 2.000 ljudi, ili bar novac da bi ih mogao sam nabaviti, jer, kako je naglaavao, dolo je dotle, da "sad niko nee da slui nego samo za plau." I stari Herceg opredelio se pred kraj ivota za Mleane. Od tolikih pregovora s kraljem Matijom nije, na kraju krajeva bilo nita; on je sam uputio kralju 12.000 dukata da dobije pomo u vojsci, pa je i to otilo uzalud. Mleanima je ponudio oba svoja grada u Boki, Novi i Risan, a ovi su mu 10. marta 1466. u zamenu za to, obeali dati ostrvo Bra i jednu kuu u Splitu ili u kom drugom gradu i slobodno stanovanje u Mlecima. Herceg im je, sem toga, dao pristanak, da se mogu, pored Maara, uvrstiti i u Neretvanskoj Krajini. Ali, u isto vreme, Herceg je nastavljao pregovore i sa Maarima. Meutim, nije doekao da vidi dalji razvoj stvari. Slomljen dugim borbama i intenzivnim ivotom punim stalnih uzbuenja on je umro u Novom 22. maja 1466., posle due bolesti. Turci od 1464. god. nisu preduzimali u Bosni nikakvih veih akcija; ove borbe u Hercegovini izvoene su sa malim brojem snaga i imale su za Turke isto lokalan karakter. Da bi Bosnu pridobio vie za sebe i suzbijao u njoj maarski uticaj sultan se reio, da zemlji dade novog kralja. Za kralja je postavio Matiju abania, sina nesuenog kralja Radivoja, brata Tomaeva. To je prvi takav potez u politici sultana Mehmeda II, koji nije primenjivao ni u Vizantiji, ni u Bugarskoj, ni u Srbiji.

To je uinio oevidno zbog izuzetnog poloaja Bosne, koja se nalazila na krajnjoj zapadnoj taci njegove drave, izloena agitaciji i Maara i Mleana, i u kojoj on, i pored linog zalaganja, nije uspeo da u celini vaspostavi svoju vlast. Sem toga, on je u Bosni, vie nego i u jednoj drugoj zemlji, naao dosta uticajnih ljudi, koji su, iz opozicije prema Maarima i njihovom stalnom vrljanju meu njima, bili voljni da prihvate tursku vlast, naroito ako bi ona pokazivala izvesne dobre volje prema njima. abani je imenovan za kralja krajem 1465. god. U vezi sa ovom politikom Turaka u Bosni morali su i Maari menjati svoju politiku prema Srbima. Morali su to initi i u svom sopstvenom interesu, da bi Srbe dobili kao prijatelje. Dotle i dvor i izvesni njihovi magnati dozvoljavali su sebi ponekad grube ispade. Znamo postupke Silaijeve prema despotu uru i njegovima, videli smo dranje kralja Matije prema nesrenom Stevanu Tomaeviu. Imanja porodice Brankovia u Ugarskoj delio je kralj Matija kao pustolovinu. Ali, kad je turska opasnost postala oigledna za sve, posle pada Srbije i Bosne, kralj se trudi da to vie boljih Srba pridobije za sebe i da tako deluje i na ostale. Kad su sinovi vojvode Jake preli iz Jagodine u Ugarsku, kralj im je 1464. god. poklonio u anadskoj upaniji nalako vlastelinstvo, a posle su dobili i druga imanja i u upanijama klukoj i aradskoj. Idue godine on je uspeo da zadobije i sjajnog junaka Vuka Brankovia, sina slepog Grgura, koga je narodna pesma opevala sa puno simpatije i dala mu neobino ime Zmaj Ognjenog Vuka. On je bio dotle u turskoj slubi, sledei politiku svoje tetke, sultanije Mare, pa je kao takav uao i u sastav turskog poslanstva, koje je sa Maarima imalo u Beogradu da pregovara o uslovima mira. Ti pregovori, o kojima se i tad i posle dugo diskutovalo i u Budimu i u Mlecima, nisu doveli do rezultata. Meutim je kralju Matiji polo za rukom da Vuka privue na hriansku stranu. Uzeo ga je kao svog oveka, poklonio mu gradove Slankamen i Kupinik kod Save, i imenovao ga za zapovednika srpskih ratnika. Vuk se brzo rauo kao redak junak, pa je to i njegovo porodino ime prikupilo oko njega dobar broj vrednih i odlunih srpskih ratnika. Njega i srpske borce upotrebio je Matija u prvi mah ne protiv Turaka, nego protiv ekog kralja Jurja Podjebrada, s kojim je vodio dug rat. Kako se u tom ratu Vuk istakao u velikoj meri stekao je poverenje kraljevo i ovaj ga je potom obasipao znacima svoje panje. Sultanu Mehmedu bolo je oi prkosno dranje albanskog Skender-bega, isto kao i njegovo naslanjanje na napuljski dvor i veze s Mlecima i Maarskom. S toga je on lino poveo 1466. god. vojsku na nj hotei da ga satre. Skender-beg, ija je sestra bila udata za Stevana Crnojevia, dobio je neto pomoi iz Zete i od Mleana, i odrao se sa krajnjim naporom snage i te i idue godine, ali je, odmah iz njegove smrti (1468.), nastupio slom i albanske drave. Vladislav Hercegovi, prevrtljiv i bez ikakvog moralnog uporita, videi nezaustavljivo napredovanje Turaka i sasvim jalovu takozvanu hriansku politiku, obratio se sultanu i stavio se u leto 1466. god pod njegovu zatitu. Sultan ga je primio i kao svog haraara preporuio panji Dubrovnika. Njegov mlai brat Vlatko, koji se smatrao oevim naslednikom i uzeo titulu hercega, nastavio je veze sa Maarima. Izmeu brae nije bilo nikakve ljubavi. Sem u politici oni su se razilazili i u drugim pitanjima, a u poslednje vreme jo i naroito zbog podele oeve ostavtine. Ta ih je podela zavadila potpuno i oterala ak i u nove tabore. Da bi postigao u Dubrovniku, u mestu gde je Herceg ostavio svoje blago, svoja materijalne ciljeve Vladislav se obratio kralju Matiji kao dubrovakom zatitniku, to je Vlatka oteralo u krilo Mleia i napuljskog dvora. Slom Albanije izazvao je ivlju politiku aktivnost Mleia i pogoranje njihovih odnosa sa Turcima, ali je to u izvesnoj meri delovalo i na nesrene Hercegovie. Oni su obojica povili glave i prihvatili se sultanova skuta. Na sultanovo posredovanje izvrena je u Dubrovniku i podela njihova nasledstva. Njihova sestra Mara udala se 1469. god. za Ivana Crnojevia, ali od te veze nije bilo nikakvih znaajnijih politikih posledica. Poto se razdelio s braom, sit borbe, i sa tenjom da se ukloni iz neposredne turske blizine, Vladislav Hercegovi je napustio Hercegovinu i otiao u Slavoniju. Tamo mu je kralj Matija dao gradove Veliki i Mali Kalnik, koji su titili podruje reke Lonje. Te gradove s njihovim imanjima dobio je Vladislav pre prolea 1470.; tada je, verovatno, i preselio. Za to vreme Bosna je iznenada dobila jo jednog novog kralja. Ugledni maarski velika Nikola Iloki, koji se od 1438. god. javlja kao mavanski ban i koji je vaio kao jedan od najuticajnijih i

najbogatijih magnata kraljevstva, bee 1471. god. otvoreno pristupio velikoj opoziciji protiv kralja Matije. Opozicija se ta nosila milju, da Matiju prosto svrgne s prestola, a da dovede jednog poljskog princa. Da razbije tu opasnu druinu Matija je ponudio ambicioznom Nikoli bosansku kraljevsku krunu, za kojom je ovaj odavno udeo. Maarski sabor, sazvan u septembru 1471., primio je tu ponudu. S bosanskom "krunom" Iloki je dobio na upravu i hrvatsku i slavonsku banovinu i gradove vranskog priorata. Dotle on se zvao "veni knez" Teoaka i mavanski ban. Ali Iloki je stvarno dobio vie titulu nego vlast. Kao svoju oblast imao je Teoak sa zvornikim krajem, dok su u Jajcu i dalje upravljali banovi, koje je postavljao kralj Matija. Zadovoljivi se tom visokom au Iloki se, naravno, izdvojio iz opozicije i postao je jedan od stubova Matijinih, sve do smrti (1477.). Iste ove godine obnovio je Matija i srpsku despotovinu u Sremu. Jo od leta 1471. Turci su se, s velikim brojem radnika, utvrivali na Dunavu i protiv Beograda. Tad su podigli i grad Zaslon, a docniji abac. Maarima je bilo jasno, da se protiv Turaka, pored gradova i utvrda, mora stvarati i iv bedem odane ljudske snage, koji e im tititi granicu. Pogodnijeg i boljeg bedema od borbenih Srba teko da se moglo dobiti, a bez velikih finansiskih izdataka. Njih su mogli zadovoljiti obnovom njihove despotovine, koja bi opet okupila oko sebe sve narodne snage i koja bi im davala nade, da mogu ponovo doi do svoje stare drave. Za srpskog despota bi postavljen Vuk Brankovi, ovek meu Srbima tada najveeg glasa i od prve kue. Njemu je narod dao nadimak Zmaj Ognjenog Vuka, moda po tom to je bio nosilac i vitez maarskog ordena Zmaja, a moda i zbog izuzetne line hrabrosti. Ima i vrlo verovatno tumaenje, da je on to ime mogao dobiti i po jednoj vojnikoj spravi XV veka, koju su junaci nosili na glavi u obliku zmaja, da bi njom, sipajui vatru i dim, zastraivali neprijateljske vojnike i konje. U Zeti Stevana Crnojevia nasledio je 1465. god. njegov sin Ivan. Doao je na upravu Zete u asu kad je Herceg Stepan, dugo vremena neprijatelj njihove kue, preivljavao svoju punu tegoba poslednju godinu, i kad se sultan bio okomio i na njegova drugog suseda Skender-bega. Ivan je, mlad i neodmeren, svoju vladavinu poeo odmah napadom na mletako podruje u zetskom primorju oko Bara i Kotora. Njemu su se pridruili i Patrovii i neka druga susedna plemena. Mleani su protiv njega radili preko svog oveka Leke Dukaina, a 22. aprila 1465. oglaavali su ga kao svog "perfidnog neprijatelja" i ucenili ga sa 10.000 libara. U leto Kotor je bio tako pritenjen od Crnogoraca, da je traio pomoi od Mletaka. Meutim, bilo je jasno, da e se Zeta moi teko odrati izmeu Turaka i Mleana, ako se zavadi sa obojima. Kako su i Albanija i Hercegovina drale tada sa hrianima, odnosno sa Mleanima, reio se i Ivan da se izmiri s Republikom. U prolee 1466. zatraio je preko Hercega Stepana sporazum i do njega je, posle duih pregovora, i dolo. Na Ivana je svakako uticao upad Turaka u Albaniju, izveden poetkom leta te godine, i izvesna solidarnost sa junakim Skender-begom. Ipak potpun sporazum izmeu Ivana i Republike sklopljen je tek u novembru 1466. Ivan je, kao i otac mu Stevan, postao plaeni mletaki "kapetan" u Zeti. Uplaio se bio, verovatno, da bi mogao, kao i Skender-beg, ostati bez zemlje, gonjen od Turaka, a neprihvaen od Mleana. Skender-beg je bar kod ovih nalazio izvesne podrke i makar ne mnogo obilate pomoi, a on bi bio potpuno osamljen. Posle Skender-begove smrti on se potpuno pridruio Mleanima i postao je pouzdan hrianski branilac na toj ugroenoj strani. Iz svog abljaka on je budno pratio stvari i odravao veze i sa susednim albanskim glavarima. Kao nagradu za takvo svoje dranje dobio je Ivan 24. februara 1473. sa svojim zakonitim naslednicima mletako plemstvo, "kao najodabraniji i najispravniji prijatelj". Turci su za to vreme vrili u glavnom manje prepade na celom podruju od severne Dalmacije do Albanije. Ako bi naili na jai otpor oni bi se povlaili, a gde su mogli da to osvoje tu bi se odmah uvrivali i ostajali. U svim tim sluajnim i nenadnim akcijama bilo je s turske strane nesumnjivog sistema. Poteen nije bio niko, ni prijatelj ni neprijatelj. God. 1471. bilo je napanuto dubrovako podruje u upi, iako je Republika dotle uredno plaala svoj hara od 5.000 dukata. Od 1472. god. taj je danak udvostruen. Te godine preoteli su Turci od Maara i grad Poitelj na Neretvi, a Dubrovani su sami, po zahtevu sultanovu, poruili svoj grad Posrednjicu. Iz straha od zapleta na toj strani Dubrovani su poeli naputati i svoju staru trgovaku koloniju u Drijevu na Neretvi i

povlaiti se na Peljeac i u Ston, i od tada je to staro naselje, ranije od velikog prometnog i trgovakog znaaja, poelo osetno da pada. Izmeu preostale brae Hercegovia, ni posle Vladislavljeva odlaska, nije bilo prave sloge. Mladi Stevan, najmlai Hercegov sin, raziao se s bratom Vlatkom radi podele oeva nasledstva. God. 1473. ili poetkom 1474. god., sa sedamnaest godina, on je ljutit otiao na Portu i od 24. septembra 1474. javlja se kao musliman Ahmet. Sam sultan se potom zainteresovao za njegov deo naslea i slao svog posebnog oveka u Dubrovnik da izvidi stvar. Ahmet je meu Turcima stekao visoke poloaje i u Carigradu je vrio izvestan uticaj, ali ga Turci, ipak, nisu nikad slali u Hercegovinu, da bi im i tamo bio od koristi. Njegov brat Vlatko oenio se, meutim, po drugi put unukom kralja Alfonza V, koja je potekla iz jedne njegove nezakonite veze. Tim brakom on je uhvatio dosta veza sa nekoliko uglednih talijanskih porodica, a naao je zatite i na papskoj kuriji. Preko njih Vlatko je ponovo pokuao da zainteresuje strani svet za sudbinu hrianskih naroda na Balkanu. Naroito mu je za to dala prilike ogorena borba oko Skadra, koji su branili Mleii, Srbi Ivana Crnojevia i neka susedna albanska plemena. Turci su se tad spremali da obnove Podgoricu i da u njoj nasele 5.000 turskih kua. Isto su tako hteli da obnove i Bale izmeu Skadra i Drivasta, oevidno s namerom da bi razbili veze izmeu Zeana i Arbanasa. Mleani su, naravno, pomagali Ivana Crnojevia da to sprei. Kad su Maari 1474. god. zavrili s uspehom svoje borbe s esima i Poljacima obratili su ponovo panju na balkanska pitanja. Mleani su jo 1473. god. opominjali hercega Vlatka, da se sporazume s bosanskim kraljem i despotom Vukom, pa da rade protiv Turaka zajedniki. Kad su Maari 1475. god. otpoeli novi rat s Turcima dalo mu se dovoljno prilike za to. Kralj Matija je s jeseni te godine doao lino pod abac i zauzeo ga, posle nekoliko nedelja opsade, 15. februara 1476. Naa narodna epska poezija zapamtila je sve do XIX veka taj dogaaj i dovodila ga tano u vezu sa Zmaj Ognjenim Vukom. Odatle je despot Vuk krenuo dolinom Drine do Srebrenice, da oskudnom kralju pribavi plen. Put je izvodio avanturistiki, nou i kriom, da bi iznenadio i zaprepastio protivnika. Od svojih ljudi izabrao je njih 150, preobukao ih u turska odela, i uputio ih u grad, u kom se toga dana drao vaar. Njihov prepad uneo je neverovatan mete meu Turke i potpuno ih onesposobio za odbranu. Plen je bio velik; ugrabljeno je pet tovara srebra i 127.000 aspri, sem drugih stvari. Odatle je despot provalio do Kulata, pa, poto ga je poharao, udari na povratku i na Zvornik. Tu je bio ranjen u nogu, pa s toga prekide dalju borbu. Uz put je sve oplenio, popalio i opustio. Obaveten da se u maarskoj vojsci nalazi lino kralj Matija sultan mu je bio ponudio mir za dui niz godina, traei za Turke samo slobodan prolaz kroz Hrvatsku i Dalmaciju protiv Mleana. Ali Matija nije pristao na te uslove. U to vreme i turski kralj u Bosni, Matija abani, bio se ponudio Maarima, verujui da ova njihova ofanziva ima vee smerove. Maari su ga doista prihvatili i uputili su jednu svoju vojsku u Bosnu, koja je spasla Matiju od Turaka, ali koja nije inae postigla nikakvih drugih odlunih uspeha. Maarima je bilo mnogo stalo do toga, da u ovom ratu povrate i Smederevo. Ispred Smedereva Maari su na Godominskom Polju podigli tri utvrenja ili "bastije", od kojih se jedna zvala Viteka Trpeza. Odatle su opsedali Smederevo i provaljivali u Srbiju. U leto 1476., bee upao smederevski sandak Ali-beg sa 5-6.000 ljudi u Banat. Za njim se odmah natisnuo despot Vuk i slomio mu je kod Poeene vojsku, iako je imao mnogo manje ljudi sa sobom. Samog brata Ali-begova Skendera naterao je u Dunav. Uz Vuka se istakao i uveni junak Dmitar Jaki i Petar Doci, u pesmama popularisani Dojin Petar "varadinski ban". Maarska i srpska vojska zatvorila je potom Turke u smederevskom gradu. Kad je Muhamed II dobio vesti o tom, on se, poto je sjajno pobedio moldavskog vojvodu Stevana Velikog, obrnuo odmah prema Srbiji. Po ljutoj zimi 1476. stigla je njegova vojska na Dunav i Maare sa Srbima delom potisnula, a delom pobila. U Maarskoj se tada nalazilo nekoliko uglednih srpskih vojvoda i velikaa, koji su kralju Matiji sa svojim ljudima napravili lepih usluga i koji ih je zato obasipao priznanjem i nagradama. uvena su bila dva brata Jakia, Stevan i Dmitar. Dmitar Jaki je znatno doprineo da se gornja Ugarska oisti od Poljaka, a inae se proslavio u vie borbi s Turcima. Uz njih javlja se u Ugarskoj od prilike od

1470. god. i uveni stari vojvoda despota ura Milo Belmuevi, koji je dobio grad avar i kome je kralj Matija 1483. god. poklonio Maju i Poznad u temivarskom kraju. Kad se kralj Matija 1477. god. upustio u dugi rat s carem Fridrihom III napustio je dalju akciju u Srbiji, a svoje srpske pomagae uputio je na severozapad i zapad. Srpska snaga troila se nemilosrdno za tu raun. Danas je jasno, da je cela politika kralja Matije znaila stvarno rasipanje i maarske snage i da je bila, pored svih tobonjih velikih linija, kratkovida. Kralj je vodio Ugre na ehe, Poljake i Nemce, dok su Turci podrivali njegove poloaje na jugu i stezali sve jai lanac protiv njega. Tako je obnova srpske despotovine donela Srbima vrlo malo stvarne koristi; ona je postala jedna vrsta vojne granice, u kojoj je Srbima postepeno davana uloga dobrovoljnih najamnika. Maarima samim srpska despotovina je mogla biti dragocena, da su pustili Srbe da se tu uvrste i razviju, jer jaki Srbi bili su u isto vreme i izvesna garantija za Maare. Ovako rastrzani, ginui po austriskim ledinama, Srbi su, istina, odnosili pobede za Matiju, ali su se topili i gubili, a od svih tih pobeda, na kraju krajeva, ispao je i za njih i za Maare negativan obraun. Malo vie od etvrt veka iza Matijine smrti cela Maarska postala je turski plen, i Srbi sa njom zajedno.

11 Pad Hercegovine
Nesmetan ni od koga, nezamoren godinama i tolikim podvizima, sultan Muhamed II bee reio, da 1478. god. svri konano sa Albanijom i da uzme uporno branjeni Skadar, koji je bio sredite mletake vlasti i uticaja u tom kraju i u susednoj Zeti. God. 1478. pala je Skender-begova Kroja i sam sultan primio je gradske kljueve. Godinu dana potom klonuo je i Skadar, pred kojim je sultan, kao primer zastraivanja, dao posei 300 graana iz osvojenog Drivasta. Ivan Crnojevi je poteno pomagao Mleanima, ali im nije mogao pomoi. ta vie, navukao je na se gnev neumoljivog Muhameda. Iza Albanije dola je odmah na red i Zeta. Turci su bez velike muke zauzeli njegov abljak, a posle i njegovu zemlju. Da ne pane u ropstvo Ivan je, kao i mnogo njegovih albanskih suseda, prebegao u Italiju, da, eljan otadbine, jede emigrantski hleb. U taj mah izgledalo je, da je doao sudnji as i Dubrovniku i Hercegovini. Sultan bee izdao i zapovest, da se dubrovaka oblast podvrgne njegovim susednim sandak-begovima. Hercegovaki namesnik i provali potom u Konavlje i opleni ga. Uplaeni Dubrovani poslae posebne ljude na Portu, koji izmolie potedu priznavajui sultana i povisivi mu danak. Sultan im je na to 30. novembra 1480. priznao "dravu koju drite i vladanje i ljude". Hercegovima je ovog puta, u koliko je jo postojala na primorju, ostavljena na miru. Dok se kralj Matija nosio s carem Fridrihom Turci su, zvanino, bili neutralni, ali su susedne pae iskoriavale svaku priliku da ugrabe togod u svojoj blizini ili da i inae postignu togod za sebe i svoje. Da bi to vie nakodio caru Fridrihu Matija je ak pristajao, da Turci preko Hrvatske napadaju careve zemlje, da bi mu paralisale snage i izazivale pometnju meu podanicima. Da takvi turski pohodi nisu mogli proi s mirom i za Matijine zemlje razume se samo po sebi. Takav je jedan od teih sluajeva bio i 1480. god., kad je bosanski paa Daud, po povratku iz tajerske, opustoio i susedne ugarske oblasti. Kad su pregovori o naknadi tete ostali jalovi naredi Matija brzu kaznenu ekspediciju protiv Bosne. Poetkom novembra prela je njegova vojska Savu i stigla bez tekoa do blizu Jajca. Pre toga je jedan odred konjice od 3-4.000 ljudi, pod vostvom despota Vuka, jajakog bana Petra Docija i hrvatsko-slavonskog bana Ladislava Egervaria, u brzim marevima jurnuo prema Sarajevu. Upao je u iznenaeni grad nesmetano i harao ga tri dana. Turci su bili zbunjeni celom tom akcijom i povukli su se u vrhbosanske planine. Poto su se pribrali od prvog straha organizovali su otpor i stali su napadati Matijinu vojsku kad se s plenom vraala prema Jajcu. Dosta otre borbe vodile su se oko Lave. Kralj Matija je sam o njima javljao papi pretstavljajui ih kao veliku hriansku pobedu. O toj avanturi, koja nije nita promenila u stanju zemlje, sauvala se i jedna zanimljiva pesma, prva umetnika pesma jednog muslimana na srpskom jeziku, koja se pripisuje u Bosni jo uvek veoma popularnom Ajvaz-dedi. U Italiji na takve se radosne vesti u ovaj mah ekalo s naroitom enjom, jer je tamo, posle turskog iskrcavanja u Otrantu, u avgustu, bio

zavladao velik strah. Sav je svet sa zebnjom ekao kakva dalja sudbina eka junu Italiju i moda sam Rim. Hrianski strah smirila je nenadna vest o smrti silnog i opasnog Mehmeda II, koji je zavrio ivot od kolere, 3. maja 1481., upravo u vreme kad je spremao napad na Rodos i njegove johanitske vitezove. Odmah iza njegove smrti poela je duga borba izmeu dva mu sina, Bajazita i Dema, koja je u prvo vreme spreila Turke da preduzimlju nove podvige. Jedno vreme se meu hrianima ak verovalo, da bi ta borba mogla izazvati krupne poremeaje u toboe jo nekonsolidovanom Turskom Carstvu. Meutim, sve su te nade ostale prazne. Turska vojnika snaga vrsto je drala vlast i osigurala presto Bajazitu. Protiv nje nisu smeli nita da pokuaju zaplaeni i skrhani hrianski podanici, a rastrojeni susedi vie su raunali s turskim meusobicama, nego sa sopstvenom snagom. Koliko Turci nisu bili ozbiljno pokolebani tim sukobom izmeu brae vidi se najbolje po tom, to su nesmetano nastavljali svoje akcije na Balkanu. Hteli su, da konano ree i pitanje Hercegovine. Herceg Vlatko je moda poverovao, da su maarski upad u srce Bosne i meusobne borbe meu Turcima, i njihovo povlaenje iz Otronta, bili znak da turska zvezda tamni. On je u prolee, 1481., upao u Bosnu, u isto vreme kad je i Nikola Dukain poeo akciju u Albaniji, oevidno s poticajem napuljskog vladara kralja Ferdinanda, koji je hteo da odbije turski interes od june Italije. Ali za svoj pokret Vlatko nije naao nikakva odziva. Nije ga pomogao niko, ni u zemlji ni sa strane. Dautpaa bosanski namesnik, oborio se na nj svom snagom i razbio ga potpuno. Vlatko se jedva, s neto vojske, spasao u Novi. Tamo mu je tek stigla u pomo jedna eta maarskih vojnika, koje mu bee uputio kralj Matija. Na tubu hercegovakog namesnika Ajaz-pae, da Dubrovani snabdevaju hranom i drugim potrebama Vlatka i Maare u Novom, zapretio je novi sultan Bajazit II Republici vrlo ozbiljno. To je doprinelo da se ona trgne i da grad, opkoljen od Turaka, moradne popustiti moda i pre nego to je mislio. Krajem januara 1482. njegova je sudbina bila reena. Izaslanik Ajaz-pain, vojvoda Ferhat, traio je od Republike tri barke, da bi se u njima prevezli oni Maari koji su predali grad. Herceg Vlatko sklonio se ranije. Grad se predao po sporazumu, poto su Turci pristali da maarska posada slobodno izie i poto su se oni sami pobrinuli za prevoz. Ti Maari doli su 31. januara u Dubrovnik, a odatle su otpremljeni dalje. Od cele Hercegovine ostala su samo jo dva-tri mala utvrenja na uu Neretve, koje su drali Maari. Meu njima je bilo ponajvanije danas skoro sasvim zaboravljeni Ko. Sva ostala Hercegovina dola je u turske ruke. Njeno administrativno sredite bilo je najpre u Hoi (Foi), koja je pala pod Turke verovatno 1471/2. god., a onda se postepeno pomeralo prema zapadu, odnosno sa Drine na Neretvu. Narodno predanje ouvalo je mnogo pomena o Hercegu Stepanu, daleko vie nego o njegovim nemirnim sinovima. Njegova krupna linost, sasvim prirodno, obuzela je skoro ceo narodni interes. U tim pomenima on ne izgleda uvek lepo; mnogo nedela, i materialnih i moralnih, vezano je za njegovo ime; u izvesnim njegovim postupcima nasluuje se i vidi izvor cele docnije nesree. Ali je on, nema sumnje, jedna od najkrupnijih linosti nae historije iz druge polovine XV veka, nemoralan ne samo po linim sklonostima, nego kao proizvod vremena i sredine u kojoj se razvio. On je tipian pretstavnik vremena, kad je lino i sebino vladalo nad optim, u jednoj zemlji gde je idealnog i idealisanog u porodinom i dravnom ivotu bivalo sve manje, i gde primeri linog portvovanja za neto Veliko i Svetlo nisu mogli da zasijaju i krenu ljude na epske podvige. I s toga je Hercegovina pala vie kao teak i kuan bolesnik, nego kao junak ija pogibija znai u isto vreme i novi ivot.

12 Pad Crne Gore

Dok je Ivan Crnojevi lutao po Italiji traei pomoi Mleani su pregovarali s Turcima o granicama njegove drave gledajui da spasu bar Grbalj i Patrovie koje je sultan hteo da prisvoji. Ivanovi ljudi, meu njima i jedan njegov roak, pokuali su da izvedu neku pobunu u Crnoj Gori, ali je turska snaga bila i suvie jaka, da bi oni mogli postii kakva uspeha. Glasovi koje je Ivan dobijao iz otadbine i susedstva nisu bili mnogo uteni; naprotiv, doiveo je da vidi ak kako se sultanova vojska iskrcava i u Italiji. Skruen, on se u Loretu, pred uvenom Bogorodinom slikom, zavetovao da e podii hram u svojoj dravi Majci Boijoj, ako se bar ona smiluje na nj i pomogne mu da se vrati u otadbinu. Na glas o smrti sultana Mehmeda i o neredima u Turskoj pourili su u svoje zemlje i Skender-begov sin, Leka Dukain i Ivan Crnojevi. Proli su kroz Dubrovnik sredinom juna. To je onaj as, kad su mnogi poverovali da e se moi naneti osetni udarci turskoj sili, koja se troila u graanskom ratu. Ivan Crnojevi bio je bolje sree nego Vlatko Hercegovi. Turci nisu protiv njega upotrebili nikakve vee snage i on se, posle neto borbe, mogao uvrstiti u zemlji. Ali ne vie u zetskoj ravnici niti u abljaku, nego u vrletnom i teko pristupanom Kru pod Lovenom, odakle mu je bila starina i gde je, u neposrednoj blizini, imao mletaku granicu. Samo, da bi mogao nesmetano opravdati zemlju i obezbediti se za neto dui period, Ivan je priznao tursku vrhovnu vlast. Otud mu verovatno i narodni naziv Ivan-beg. Na Cetinju on je iskupio svoj uinjeni zavet i podigao je manastir Bogorodiin, koji e, kao nijedan drugi u naoj prolosti, imati tokom vie vekova izuzetan i kulturni i politiki znaaj. Manastir je bio gotov tokom 1484. god., a posveen je roenju Bogorodiinom. Ivan mu je 4. januara 1485. dodelio posebnom ktitorskom poveljom izvesne posede od lovenske planine do Oboda i odredio je, da tu u budue bude sedite zetske mitropolije. Ali je za to vreme pokvario Ivan svoje odnose sa Mleanima. On je bio ljut na njih ne samo s toga, to ga, po njegovu nahoenju, nisu dovoljno pomagali, nego i s toga, to su bili prisvojili neke oblasti na koje je on polagao pravo (Patrovie, impicu i Grbalj). Posle izvesne borbe sporazum je postignut na osnovi, da mu Mleii u ime najma za te zemlje plaaju 600 dukata godinje. Ali je sukoba bivalo i posle toga, ponajvie zbog solila na Primorju, vanih za Ivanovu stoarsku zemlju, i zbog linih zaevica i krvnih osveta. Mleani su se 1489. god. tuili na Porti protiv Ivana kao turskog podlonika, ali nisu postigli mnogo, jer sultan nije pravio nikakva pritiska. Odnosi su se popravili tek u leto 1490., kad je Ivan zatraio dozvolu da njegovi ljudi dou u Mletke kao svatovi, koji bi poveli Jelisavetu Erico, njihovu plemiku, za njegova najstarijeg sina ura. Taj brak imao se izvriti tek poto je Ivan dobio za nj prethodno odobrenje od Porte. Republika je pristala na tu vezu u elji da njom popravi svoje susedske odnose sa Ivanom, a i radi budunosti. Ali Ivan nije doekao da pozdravi svoju snahu na Cetinju. Umro je dok su svatovi bili na putu, iznenada, krajem jula 1490. Ivan Crnojevi je bio jedan od poslednjih naih dinasta, koji je umro u izvesnoj srednjevekovnoj tradiciji. On pominje svoj "dvor" na Cetinju, ima svog dvorskog vojvodu, i pridvorice, i ak i kefaliju. Uza nj se pominje njegova "vlastela", koja je bila pretstavnik raznih crnogorskih plemena, a ijih potomaka ima jo i danas. Sem svog dvora na Cetinju Ivan je imao svoj dvor i na Rijeci, u Obodu, sa malim manastirom Sv. Nikole. U tradiciji srednjevekovnih vladara podigao je i svoju zadubinu i pomagao, vrlo skromno, ubogu pismenost u svom kraju. ura Crnojevi je, kao mletaki zet, popravio donekle odnose sa Republikom, ali je do lokalnih graninih sukoba, i to dosta otrih, dolazilo i za njegova vremena. Republika je ak 1493. god. bila prisiljavana da upotrebi i vrlo opore pretnje. ureva ena nije ostavila u Crnoj Gori dobar glas. Nalazilo se da nije bila podesna za tamonje prilike i da je dosta doprinela razdoru meu Crnojeviima. U svojoj zvaninoj tituli ura se zove samo "blagoverni i bogom hranimi vojvoda Zeti", a za svoje podanike bio je "gospodin" i nita vie.

U naoj kulturnoj istoriji ura se ovekoveio tim, to je prvi doneo u nae zemlje jednu irilsku tampariju iz Mletaka. Kad je, kae on sam, video kako su nae crkve ostale prazne zbog agarenskog grabea i kako nas teko satire izmailska "elezna palica", reio se da pomogne knjievnoj obnovi. "Sastavih forme", veli, na kojima je osam ljudi za godinu dana svrilo oktoih. Na elu tih radnika nalazio se kao intelektualni pretstavnik monah Makarije, dosta ueni pisac knjikih pogovora. tamparija je radila na Cetinju pri tamonjem manastiru. Da je bila smetena na Obodu, kako tvrde izvesni crnogorski pisci na osnovu vrlo nesigurnih predanja, nema potvrde nigde, ni u jednom izvoru. U toj tampariji tampano je od 1493-5. god. nekoliko crkvenih knjiga: ceo oktoih, psaltir, jedan molitvenik i moda jedno evanelje. Od tih knjiga ouvane su u celini prve dve (od oktoiha samo prva polovina), a za poslednju se zna samo po jednom prepisu iz XVI veka. Cetinjska izdanja sa krupnim i lepo rezanim slovima i mletakim vinjetama bila su u upotrebi po mnogim naim stranama i bila su na visokoj ceni i tada i mnogo godina docnije. Kada je francuski kralj Karlo VIII, osvojivi napuljsku kraljevinu 1495. god., stao raditi na spremanju jednog antiturskog saveza, on je, meu ostalima, pomiljao i na saradnju sa urem Crnojeviem, poslednjim naim, makar i poluslobodnim, dinastom. Veze izmeu Karla i ura stvorio je orev ujak Konstantin Arijanit, koji je iveo u Italiji. Meutim, protiv tog saveza bili su odluno Mleani, koji su zazirali od francuskog uvrivanja u Italiji, pa su toga radi sklopili savez protiv Francuza, u koji su uli jo i panija, Austrija, Milan i sam papa. Toj koaliciji uspe da ne samo potisne Karla iz Napulja nego i da konpromituje sve njegove planove na Balkanu. Roeni brat urev Stevan odao je na Porti bratove pregovore i doneo mu krajem 1496. od sultana poruku: da doe u Carigrad da se opravda ili da ide iz zemlje. ura, oseajui se krivim, napustio je sa enom i decom Crnu Goru i preko Budve otiao za Mletke. Bio je, glasi jedan savremeni izvetaj, "veoma lep ovek i visok, s haljinom od zlata po grkom". Vlast u Zeti primio je njegov brat Stevan, vezan potpuno za Turke. Pokuaj Mleana da posreduju kod Turaka za ura ostao je bezuspean. U Mlecima ura je dobio 400 dukata godinje plate, i to kao voa najamnika, pa je upuen na dunost u Ravenu. Da on nije mogao biti zadovoljan ni tom ulogom ni tim mestom razume se samo po sebi. On se nadao da bi pomou Mleana mogao ponovo doi u Crnu Goru i biti jedna vrsta gospodara, a sad je trebalo da vri dunost kondotjera. Tuio se s toga na mletaku vladu i grdio je javno. Vlada ga je s toga u julu 1498. dala zatovriti i pustila ga je tek na posredovanje francuskog kralja. Krajem 1498. god. Stevan Crnojevi bee onemoguen kod Turaka. Skadarski zapovednik, energini Feriz-beg, dade ga ak zatvoriti u svom gradu, ne znamo tano zbog koga uzroka. Bie, po svoj prilici, da su Turci dobili kakve vesti s njegovim vezama sa Mleanima, sa kojima su te godine uli ponovo u rat. Od novembra 1498. spominje se turski subaa ,governador di statofo di Zernovich, a od januara 1499. nalazio se Stevan u Albaniji. U martu se ve znalo, da je Crna Gora pripojena skadarskom sandaku i da je prestala da postoji kao drava. Kraj XV veka doneo je slom i poslednje balkanske hrianske drave sem male Dubrovake Republike, koje, po turskim shvatanjima, zato to nije imala svog vladara i to nije vodila nikakve otvorene spoljanje politike, i nije bila smatrana za pravu dravu. Kako je mirno primljena turska uprava u Crnoj Gori, naglaava Jovan Tomi, koji je posebno ispitivao ovaj period, "vidi se iz fakta da za vreme mletako turskog rata od 1499-1502. god. u Crnoj Gori nije bilo ni jednog ozbiljnog pokuaja mletakog protivu Turaka, jer su ovi tamo imali vie pristalica nego Mleii. Da su o tome znali Mleii, pored senatskog neobraanja panje predlogu da se u Crnoj Gori otpone akcija protivu Turaka za dokaz slui i pojav, to neka sela, koja su bila pod mletakom vlau, prioe Turcima. Kotorska vlastela svojim ponaanjem prema stanovnitvu tih sela doprinela su, da je ovo pretpostavljalo tursko gospodstvo njihovom, a omraze s Primorcima i bolji izgled na plen od mletakih podanika nego od sultanovih, odrae Crnogorce u veoj naklonosti prema Turcima nego prema Mleiima". ura je pokuao izraditi kod Mleana da ga pomognu u njegovoj ekspediciji protiv Turaka u Crnoj Gori. Ali senat nije bio za to. Neto iz razloga koje je gore pomenuo Tomi, a neto i zbog toga to

nije verovao uru. ura se tad reio da preduzme neto na svoju ruku. Pred polazak napisao je vrlo zanimljiv testament, upuen eni. U njemu joj je on preporuivao, da, u sluaju ako bi je Mleii gonili ili napustili, starijeg sina Konstantina uputi maarskom kralju, a mlaeg sina Solomona urevu bratu Stanii u Stambol, koji se tamo poturio i postao Skender-beg. Taj primer osvetljava, u neobinoj meri, moral i psihu jednog dela nae srednjevekovne dinastike vlastele. Da bi se spasla mogunost vlasti i boljeg ivota, rtvovalo se naelno i doslednost, cepala se roena porodica i upuivala da slui na dva sasvim protivna fronta, krstu i polumesecu, zlu ili dobru. Iz ovog sluaja, i sve eeg primanja islama od naih velikaa vidi se u isto vreme kako se u njihovim redovima gubi vera u pobedu hrianske stvari i kako se, radi line koristi, trai naslon na pobednike. Narodnu svest, i veru, i moral junake patnje, ostao je da uva, pored duboko nacionalnog svetenstva, samo ubogi puk, koji je svikao da sve snosi i podnosi, kao zle godine i sve udi vremena, a da duboko potuje svoje naslee starine i obraza. Iz Italije, preobuen kao fratar, ura je u februaru 1500. god. proao za Crnu Goru kroz Traste kod Kotora. Odatle se javio Mleanima, a onda otiao Feriz-begu. Ovaj ga je primio vrlo ljubazno, pa potom poslao u Carigrad. Ve 17. marta bio je ura na Porti, doekan lepo i od samog sultana. Meutim, nije moglo biti ni govora o tom, da ga sultan vrati kao vladara u Crnu Goru. Mesto toga on mu je dao jednu oblast u Anadolu sa 25.000 aspri godinjeg prihoda, poto se ura i formalno odrekao svojih prava na Crnu Goru. ureva ena, koja je jedno vreme ivela tamo s njim, vratila se, jo za njegova ivota, krajem 1503. god. u Mletke. Posle toga o uru nema vie vesti. Pominje se, ali nije sigurno, da je u Carigradu primio ak i islam.

PETI PERIOD 1 Turski zamah

Od svog prelaska na Balkan, od sredine XIV veka, Turci su stalno napredovali, pored svih povremenih kriza koje su izbijale kod njih. Oni su sruili redom sve balkanske drave: Bugarsku, Vizantiju, Srbiju, Bosnu, Albaniju, Hercegovinu i Zetu. Krajem XV veka oni su drali celu dunavsku liniju od Beograda do mora, dopirali do Vrbasa i Cetine i gospodarili dobrim delom jadranske obale. U em je bila njihova snaga? Koji su sve uslovi njihovih uspeha? Prva i osnovna je injenica ovo. Turska snaga je dolazila dobrim delom od slabosti balkanskih drava i njihovih suseda. Turci nisu doli na Balkan najpre kao osvajai, nego kao neka vrsta najamnikih vizantiskih saveznika. Tek na Balkanu njima je postalo jasno ta sve mogu postii pri stanju koje su tu zatekli. Graanski ratovi Vizantije i Srbije otvorili su im put, a pocepanost u svima ostalim zemljama pojaavala prohteve. U svima svojim borbama Turci nikad nisu imali protiv sebe udruenu celu snagu ma koje balkanske drave, a vrlo su esto ulazili u akciju kao pomagai jedne njihove strane ili raunajui sa pasivnou i izdajom jednog dela. U balkanskim dravama, gde pre a gde docnije, od druge polovine XIV veka poinje period razbijanja centralne snage i jasna tenja za izdvajanjem posebnih oblasti, koje su to izdvajanje izvodile ne samo sa teoretskim nego i sa stvarnim slabljenjem snage. Prema tom procesu dekompozicije kod njih stajala je azijatski bezobzirna koncentracija volje i snage kod Turaka, gde je sve lino imalo da se bezuvetno pokori optem interesu. Balkanske drave, pa ak i Vizantija sa svojom hiljadugodinjom tradicijom, bile su poele da sve vie osetno gube oseanje drave kao celine; kod Turaka, meutim, kao vojnike kaste, pojam jedinstvene drave se smatrao kao jedini prirodni oblik prave kohezivne organizacije.

Do tog rasparavanja dravne celine dovodio je u nas u glavnom feudalni sistem. Velikai, potekli iz dinstiskih redova ili iz vojnike hijerarhije, sa naslednim pravima, smatrali su svojim prirodnim pravom da svoj ugled i svoje posede jaaju na sve mogue naine. U doba slabih vladara, ili vladara kojima je trebala njihova pomo, to se jaanje izvodilo obino na raun drave. U celoj Evropi, a ne samo kod nas, esti su primeri, da su vladari ili u sukobu sa jednim delom svoje vlastele ili da postaju njihova igraka. Odvojena pravima i vaspitanjem od irokog puka, ta vlastela ivi, u isto vreme, i bez pravog dodira sa narodom, koji stenje pod tekim pritiskom raznih obaveza i dabina. Kod Turaka u prvi mah nije bilo toga. Oni nikad, kao Azijati, nisu imali prave demokratije, nego su njihovi vladari bili apsolutni gospodari, ali meu njima nije bilo ni nasleenih kastinskih predrasuda. Svaki ovek koji je imao sposobnosti mogao je izbiti u prve redove, od obinog vojnika do vezira. Tako su se meu njima javljala takmienja dobrih i tako je bilo istinskog poleta. Inae, sultanova volja imala je da odlui sve. Monoteizam verski nalazio je kao sasvim prirodan monarhistiki sistem. Alah je u neku ruku preneo vlast na zemlji na sultana, koji od Selima I uzima i titulu kalifa, kao vrhovnog verskog poglavice. Kao u porodici, u kojoj je apsolutni gospodar domain, kome niko nije ravan, tako i u dravi nema podele autoriteta i kad dolazi do degeneracije vlasti. Drava i zemlja sultanska je svojina, a svi su ljudi, ma koga ina, samo orue njegove volje. Da su sultani bili svesni tog svog preimustva nad ostalim evropskim vladarima svedoe vrlo reito saveti sultana Bajazita Stevanu Lazareviu, kako ih navodi Konstantin Filozof: "Potrudi se i skri svoje mone i privedi ih u svoju volju." Da bi onemoguili dinastike krize, od kojih su i oni patili, sultani ponekad prosto dave svoju brau, polubrau i roake; protiv jedne volje treba onemoguiti drugu. Strogost je bila, s tim u vezi, isto vojnika; bez nje, u ostalom, nigde nema pravog reda. Pojedini namesnici i pae bili su svesni toga i pazili su budno na svaki sultanov mig. U Carigrad su bile uprte sve oi, to je grad koji caruje i iji je presti, kroz starije i turske vekove, postao i ostao kod naeg naroda zadugo neprikosnoven. Sa Carigradom sultan Mehmed je postao prirodan naslednik ne samo jedne bive carevine, nego i cele njene carske tradicije. Na iroki narod destruktivno je delovao ceo politiki ivot i drutveni poredak nae sredine. U svojim plemenskim ustanovama narod je uzimao izvesnog uea u upravi i biranju vlasti; u dravnom ivotu on je, meutim bio odgurnut. Dravnu vlast drala su vlastela i svetenstvo. Tako je bilo, istina, manje-vie u celoj savremenoj Evropi, ali su kod nas postojala dva momenta, koji su to stanje oteavala. Jedan je suvie odrani plemenski sistem, sa jakom plemenskom sveu, koji je sam po sebi teko ulazio u sistem centralizacije. Zeta kroz celo vreme nae srednjevekovne istorije ostaje manje-vie odvojena jedinica, sa lokalnim plemenskim gospodarima. Taj sistem je, u naponu srpske snage, bio pojaan uvoenjem u srpsku dravu itavih tuinskih oblasti sa istim centrifugalnim tenjama, kakve behu Albanija ili Epir, ili druge grke zemlje. Drugi je momenat bio to smo mi s takvim sistemom doli u sukob s jednom silom koja se razvila na sasvim drugoj osnovi, i to doli u Evropi prvi, bez iskustva, i bez politikog plana. Naa sredina nije imala, kao Vizantija, duge dravne tradicije, odravane u jednom duhu i u jednom osnovnom obliku vekovima. Kroz ceo Srednji Vek mi smo bili stalno u nekom previranju, stalno traei nove okvire i nove oblike, ali nikad u prilici, da bar jedan ceo vek provedemo u jednoj stabiliziranoj situaciji. irenje dravnih mea nije donosilo uvek i stvarno jaanje narodne snage. Naprotiv. Sam narod je samo dobijao nove dunosti i nove kuluarske namete. Osvajajui tue zemlje Turci su dobijali nov podaniki elemenat, koji je imao da radi za njih. Oni su znali da im pobeda znai i dobitak, i s toga su u borbu unosili ne samo polet, nego i interes. Na ovek po pravilu nije dobijao nita. Turci su dobro znali da naeg seljaka teko pritiska ceo sistem feudalnih obaveza prema vlasteli i prema crkvi, koja je isto imala svoja vlastelinstva, i oni su s planom agitovali meu njima. Videli smo, kako se kralj Toma izrino tui na tursku agitaciju meu bosanskim seljacima. Seljak je podlegao toj agitaciji. Traio je, prirodno, laki ivot. ta ga je moglo odueviti za dravu? Da gleda borbu i otimanje za vlast, u kojima ustaju brat na brata, otac na sina, i u kojima nita ne izgleda sveto? Kad moe njegov gospodar da dovodi Turke protiv suseda i svojih roenih, zato da i on ne primi te gospodare? Za stanje duhova u Hercegovini XV veka nema reitijeg dokaza od one tube Vladislava Hercegovia da on ne moe dobiti drukije

vojsku za borbu nego samo za novac. U ime koje dravne ideje ili tradicije mogu ti i takvi ljudi pozivati narod na portvovanje? Zato to je osetio da je na Kosovu bila doista borba za neto vee i svetlije narod joj i dao izuzetan znaaj i uneo u nju svu svoju ljubav, dok je tolike druge bezbrojne borbe s Turcima ili prosto epski registrovao ili shvatao samo kao epizode velikog hrvanja. ivot naeg seljaka u Srednjem Veku bio je dosta teak. Stoari su imali poseban nain ivota, koji je od prastarih vremena imao svoje naslee i koji se s toga nije oseao naroito neugodno. Zemljoradnik je meutim, bio u teem poloaju. Velik deo njih bili su kao parici ili meropsi vezani za zemlju vlastelinsku ili manastirsku. Porez carski na seosku kui iznosio je po perper na godinu, to seljaka ne bi mnogo teretilo, ali su bili teki obavezni radovi gospodaru. Seljak je u XIV veku morao 104 dana godinje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota. Vlast gospodara prema merophu bila je velika i mogunosti kazne vrlo stroge. Sebri,seljaci, slobodni i neslobodni, nisu uopte bili ravnopravni s povlaenim staleima. A oni su pretstavljali stvarno srpsko stanovnitvo zemlje, jer su Vlasi-stoari bili meani, a u gradovima je stanovnitvo mahom bilo ili tuinsko ili tuinskog porekla. Svog srpskog graanskog stalea mi Srbi u Srednjem Veku skoro nismo imali. Seljaci su kod nas odavna gledali da se beganjem spasu od svojih tekih dunosti, ali je srpsko dravno zakonodavstvo jo od kraja XII veka zabranjivalo tu praksu. Seljaci su obino begali na vea vlastelinstva, gde je bilo vie radne snage, a za njih i vie mogunosti da malo odahnu, a begali su, u koliko su mogli, i van dravnih granica. Car Duan je svojim Zakonikomeleo u nekoliko olakati poloaj meropha i dao mu je pravo tube protiv gospodara, ali prilike koje su nastale iza Duanove smrti nisu dopustile da ti propisi dobiju dublju moralnu vrednost. ta vie, borbe s Turcima i graanski ratovi u zemlji pojaali su terete, izazvali optu nesigurnost, linu i pravnu, i omoguili stvaranje raspoloenja koje je trailo mir i olakanje, ma s koje strane oni dolazili. Snaga Turaka bila je u njihovoj odlinoj vojnoj organizaciji. Svoje uspehe i u Maloj Aziji i u Evropi oni su postigli zahvaljujui svojoj hrabrosti i vrstoj disciplini. Sultani su vrlo esto sami vodili svoje vojske, ili su u njih upuivali svoje najblie srodnike. Hteli su da im tim uliju poverenje i pojaaju borbeni duh, i da svojim oima vide sve to je za jednu borbenu vojsku od koristi i od tete. Svejedno to su tim uestvovanjem stavljali na kocku ne samo svoje ivote, nego i celo svoje delo. Tog vladarskog uestvovanja bilo je, istina, i na naoj strani; vizantiski car Manojlo Komnin i na Duan zahvaljuju samo tome svoje glavne pobede; ali kod nas nije bilo onakve povezanosti i apsolutne pokornosti kakvu su imali Turci XIV-XVI veka. Jedan mletaki izvetaj iz 1534., koji navodi . Mijatovi, objanjavao je turske vojnike uspehe ovako: "Vrlina sultanove vojske lei u tome, to ona nije sastavljena od najamniara i stranaca, ve to su sultanovi vojnici jo u detinjstvu probrani iz sviju krajeva carstva, to stojei neprekidno pod platom i disciplinom postaju srcem i duom njegova sopstvena vojska; otuda posle dolazi i velika korist od pokornosti i vernosti". Kao ratnici Turci su izradili svoj sistem timara. Osvojena zemlja, po pravilu sultanska, delila se kao nagrada na zijamete i timare, imanja veeg i manjeg obima, iji su vlasnici, spahije, bili duni da, prema veliini timara, daju odreen broj vojske. Spahije i njegovi ljudi bili su ratnici, povlaeni stale "pravovernih", dok su obraivai zemlje, skoro iskljuivo hriani, bili raja i podlonici, koji su imali da omoguuju ivot novim gospodarima. Jedan papin izveta iz 1623/4. god. istie naroito Pritinu kao sredite timar-spahija, koji su ,molto armigeri. Vlasnici timara bili su vojniki organizovani pod vlau alaj-bega, zapovednika jedne ue oblasti, a ovi pod vlau sandak-bega. Tim sistemom Turci su postizali dvoje: sa velikim timarima dobijali su jednu vrstu garnizona u zemlji, nevezanih za gradove, a sem toga osiguravali su, bar za prvo vreme, i dosta mobilnu miliciju. Meutim, glavnu svoju snagu, ono to tada nije imala nijedna druga drava u Evropi, Turci su izradili stvaranjem janiarskog reda. Janiari su uzimani mahom od hrianske muke dece i vaspitavani su po strogo propisanom redu. Oni se nisu enili, nego su, kao prava stajaa vojska, imali svoje kasarne i iveli sa naroitim povlasticama, ali u strogom zaptu. Janiari su bili najbolja peadija Evrope, uvebana, borbena, fanatizovana, koja se tukla bez potede. Spahije su davale konjicu, sa dobrim konjima, od kojih mnogi behu odline arapske pasmine. Oni nisu nosili teke

oklope i konjske pancire i bili su s toga mnogo pokretniji i bri od savremenih hrianskih konjanika, koji su, s konjima zajedno, bili ukrueni u svom eliku. U turskoj dravi muslimani su bili povlaeni kao vladajua vera, ali nisu bili gonjeni ni hriani. Naprotiv. Sultan je priznao samoupravu Svete Gore i nije dirao tamonje manastire. Kad su osvojili Maedoniju i june hrianske zemlje Turci su, istina, poseli manastirske metohe i predali ih sultanu, ali ih je ovaj, sa svoje strane, "darovao" vizantiskom caru. ak se pria, da je Selim I pokazivao naroitu milost prema manastiru Ksiropotamu, jer da su mu manastirski zatitnici, etrdeset Muenika, pomagali pri osvajanju Egipta. Zadrana je i Vaseljenska Patrijarija u Carigradu. Sam je sultan lino dao investituru patriarhu Genadiju II, pozivajui se tom prilikom, u prisustvu svojih velikodostojnika, na Svetu Trojicu i obeavajui punu zatitu vere. Bosanski franjevci pokazivali su tobonju ahtnamu sultana Mehmeda II datu fra Anelu Zvizdoviu, kojom da je i njima bila obezbeena verska sloboda odmah po padu Bosne. Ahtnama nije autentina, ali je sigurno da su franjevci doista ostali verski nesmetani, u koliko se nisu politiki zamerali. Do danas jo nije raieno pitanje zato je bila ukinuta srpska patriarija posle propasti despotovine, ali da srpska crkva nije bila ugroena to se sigurno zna. Sultanija Mara, za koju jedan na letopis belei, da je sultan Mehmed "ljubljae i potovae" kao "prisnu svoju majku", bila je pomaga svih balkanskih pravoslavaca, Srba, Bugara i Svetogoraca. Za njenu pomo i savet obraali su se i katoliki Dubrovani. Ona je bila i ostala pravoslavna i kao ena Murata II i kao maeha Mehmeda II. Njenim zauzimanjem prenesene su moti Sv. Jovana Rilskog iz Trnova u Rilu 1469. god. Njen uticaj u samom Carigradu bio je veoma velik. Za njenog vremena, i svakako pod njenim uticajem, dola su, prvi i poslednji put, za veseljenske patriarhe dva Srbina, Rafailo (1475.) i Nifon (1486.), a na to mesto ona je dovela i svog ispovednika, plovdivskog mitropolita Dionisija (1467.). U Jeevu, kod Sera, imala je svoj pravi dvor, u kom je i umrla (+1487.). Veliko je pitanje zato ni ona, s tim tolikim uticajem, nije uspela da obnovi peku patriariju. Turci iz poetka nisu mnogo nagonili na svet da prima islam. Ostavljali su ljudima da se, s obzirom na prednosti koje daje nova vera, sami opredele. Za Ahmet-pau Hercegovia i Skender-pau Crnojevia nema nikakvih dokaza, da su silom primili islam; pre izgleda, da su to uinili iz prkosa i rauna. Jedan na pisar iz 1509. god. poteno priznaje, kako "mnogi, nemueni ni od kog, otstupie od pravoslavlja i pristae njihovoj veri... gledajui njihovo mnoenje i velikoslavlje." U XV-XVI veku tih je preveravanja bilo naroito mnogo u Bosni kod tamonje vlastele, a i kod puka. Protivnici Maara i politike naslanjanja na njih, koji su ih godinama gonili u ime vere, a stvarno radi svojih politikih interesa; vekovima naterivani da silom menjaju veru i da u njoj gledaju ne stvar uverenja, nego politiku taktiku, mnogi ljudi u Bosni nisu u preveravanju gledali nita neobino. Smatrali su to kao potrebu momenta i kao jednu vrstu politikog opredeljenja. U toliko vie, to su ih i sami Turci podravali donekle u tom uverenju, ostavljajui im njihove posede i pokazujui prema njima izvesna obzira. Kao ni prema jednoj drugoj oblasti Turci su prema Bosni vodili posebnu politiku, i to oevidno s namerom da u zemlji pojaaju opoziciju protiv Maara i da u domaem stanovnitvu dobiju iskrene saradnike protiv njih. U Srbiji se veina nije mogla zadobiti za turkofilsku politiku; u Bosni, meutim, to se inilo mogue. S toga sultani i postavljaju u XV i poetkom XVI veka za tamonje namesnike sve nae ljude: Skender-bega Mihailovia, Sinan-pau Borovinia, Mehmedbega Obrenovia, Skender-bega Vraneevia, Mustafa-bega Borojevia i dr. Velik deo bosanskog plemstva primio je islam, a manji se deo iselio. U rogatikom srezu postoji i danas muslimansko selo Brankovii, iji je jedan predak, Mahmut Brankovi u XV veku poginuo "na boju despotovu" i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovom irilicom pisanom grobnom nianu nalazi se lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kue Brankovia. Ljubovii, Predojevii, Filipovii, Sokolovii, Sijerii i dr. kazuju jasno imenom svoje poreklo. Mnoge od poislamljenih porodica znaju svoje porodine veze, kao n. pr. Opijai u Dubravama koji potiu od Miloradovia-Hrabrena, Baagii od Vukomanovia, Rizvanbegovii od Vukasovia, ali poneki se hvale i onim to ne mogu dokazati, kao, na pr., Kulenovii koji tvrde da su od loze ba Kulina bana. Turci se ne samo nisu trudili da taj na svet turciziraju, nego su stoleima putali da ive po svom starom nainu. U mnogo naih krajeva ak ni islamsko verske vlasti nisu ometale svetkovanje i kult

izvesnih hrianskih, a u Bosni naroito pravoslavnih praznika. urev-dan svetkuju muslimani ponegde jo i sada (ja sam, na pr., gledao 1911 i 12. god. vrlo iv urevdanski muslimanski uranak u Sarajevu), Sv. Iliju, Sv. Prokopija, Mitrov-dan. U Brezi kod Visokog na dan Sv. Ilije same su hode s narodom pre podne izvodile tradicionalnu dovu. Za tog sveca oni kau, da je do podne Ilija, a po podne Alija. iv je jo uvek kult izvesnih svetitelja, s poseivanjem njihovih kultnih mesta, kao Sv. Ane u Prizrenu, ili ajnike Krasnice ili Gospe od Olova. Odravaju se obiaji ianog kumstva i ak pobratimstva izmeu hriana i muslimana. Jezik je ostao kod svih poislamljenih Srba potpuno na, samo je u reniku dobio izvestan broj turcizama kao prirodno naslee vekovnih kulturnih, privrednih, administrativnih i drugih veza i odnosa. Pismo, kojim su se sluili ti muslimani, bila je irilica, koja se jo u nae dane zvala "stara srbija" i "srpsko pismo", i koja je bila u optoj upotrebi sve do kraja XIX veka. Izvesni naunici davali su tom pismu naziv bosanica, a jedan se trudio dokazivati da je ono nastalo bez veze sa irilicom ostalog srpskog podruja, to je skroz pogreno. To pismo primili su i sami carigradski Turci, i to neposredno od Srba, i sluili su se njim u optenju ne samo sa slovenskim susedima, nego ak i sa mletakim i maarskim vlastima. Znali su dobro da je to pismo bilo osvojilo celi Balkan sem grkog podruja; njim su pisali Srbi, Bugari, jedan deo Hrvata, Rumuni i izvesni albanski gospodari, i to, u ovo vreme, preteno u srpskoj redakciji. Prvo sultansko pismo, sa carskom titulom, pisano srpski i irilicom, uputio je sultan Murat II 10. jula 1430. Dubrovanima. Takvih sultanskih pisama Sulejmana Velianstvenog ima ouvanih preko stotine, i to ponajvie u dubrovakom arhivu. Srpski i irilicom pisan je i mirovni ugovor izmeu sultana Bajazita II i maarskog kralja Ladislava 1498. god. kao produenje ugovora od 1495., koji je izgleda bio isto tako pisan. I to je vrlo vano, takva pisma slali su ponekad sultani i svojim namesnicima u Bosni i Hercegovini. Sam sultan Bajazit II pie tako tri-etiri puta hercegovakom sandak-begu. Turske pae, kapetani i poslovni ljudi vode svu prepisku sa susednim vlastelama samo tako; tako im i te vlasti obino odgovaraju. Jovan Zapolja pisao je tako 1537. god. sandak-begu u Srbiji Mehmedu Jahijapaiu. Ouvana su srpska pisma muslimanskih velikodostojnika ak i caru Ferdinandu Austriskom. Srpski jezik upotrebljavao se i na Porti, gde je mnogo paa i dvorskih ljudi bilo poreklom sa naih strana. Za Mehmeda II pria se, da je nauio srpski od sultanije Mare, a govorilo se, da je i Sulejman Velianstveni razumevao taj jezik. "Pavle Javijus u svome memoaru o Turskoj, koji je napisao za Karla V (god. 1531) veli da u Turskoj Carevini, posle turskoga, kao jezika kojim sultan govori, i arapskoga na kojem je Kuran pisan, najvee vanosti ima jezik slovenski, kojim i janiari govore". Ne treba, meutim, misliti ni to, da je turska tolerancija bila uvek irokogruda i tih prvih godina. Naprotiv, njihove vlasti, a to ponekad i vrlo visoke, izvodile su izvesne postupke koji su mogli da duboko uvrede. Turci su nekoliko najlepih crkava pretvorili u damije, tako, na pr., sjajnu Sv. Sofiju u Carigradu, crkvu Sv. Dimitrija u Solunu, nau lepu Banjsku, Bogorodicu Leviku u Prizrenu, sasku crkvu u Novom Brdu i dr. Starog Janju Kantakuzenova iz Novog Brda car je dao nemilosrdno pobiti s celom porodicom, sa dva brata i osam sinova. Bilo je nasilnog raseljavanja izvesnih gradova srpskih i arbanaskih. Upravni sistem nije bio naelno antihrianski, ali kako su hriani bili borci protiv Turaka, to se, u besu i osveti, nisu tedele ponekad ni hrianske svetinje. To je, prirodno, ostavljalo zlu krv, naroito kod i inae unienog svetenstva, koje je meutim bilo najobrazovaniji deo naroda i u njemu vrio najai uticaj. Konstantin Janiar, koji nije voleo Turke i koji pie protiv njihova imperializma, priznavao je njihovu dobru upravu XV veka. Za hriane kae, da je car vodio brigu o njima i da je tano poznavao njihovo stanje. "Oni daju caru telos ili danak na svaku godinu od svake glave po 40 aspri. Pored toga ti isti hristijani daju jo i svojoj gospodi kojih su podanici, i koji se zovu timerler, i to od svake glave polovinu carskoga danka i desetak od svega ita i kuluk. Ali, vanredne poreze na daju nikad caru ni svojoj gospodi. Kad pak careva vojska prolazi ne sme niko ii kroz useve, niti kakvu tetu initi, niti od koga to protiv njegove volje uzimati." Posebni nadzornici, haroridi, sa vrlo velikim punomostvima, etvorica na broj, obilazili su stalno careve zemlje i nadgledali dravne poslove i vrenje vlasti, elei da se nikom ne uini ni najmanja nepravda. Stanovnitvo evropskih

pokrajina dralo je zemlju, koja je bila sultanska odnosno dravna na osnovu tapija kao zakup, plaajui odreene namete. Crkvena imanja, kao vakufi, bila su osloboena dugo vremena od nameta, a i kasnije porezi na njih bili su relativno mali. Sveta Gora plaala je, na pr., sva 2.000 talira. Samo to stanje nije moglo dugo trajati. Ogromna teritorialna rairenost Carevine onemoguavala je nadzor i davala maha udima i prohtevima pojedinaca. Duga ratovanja crpla su finansisku snagu drave i izazivala nove namete i terete. U finansiskim stvarima Turci kao vojnici nisu imali mnogo iskustva i dosta rano su poeli da se mue s traenjima novih izvora. Bogate rudnike u naim zemljama nisu umeli da odre, iako su pokazivali razumevanja za njihov znaaj i izdavali posebne kanuname sa povlasticama za rudare. Iz rudarskih glavnih mesta, kao to behu Novo Brdo, Srebrenica, Trepa, Rudnik i dr., povukao se brzo mletaki kapital, a postepeno i dubrovaki, a Turci niti su znali niti mogli da ga zamene drugim. Glavni teret novih nameta snosila je u glavnom hrianska raja kao glavni radni elemenat i proizvoa, poto su prihodi od carina, usled estih ratovanja, podbacivali u velikoj meri. Ve moni Sulejman Veliki morao je da podie poreze. Ba 1530. god. zabeleio je jedan ugledni putnik, Benedikt Kuripei, kako se svet u Bosni tuio da se uvoenjem novih nameta pogoralo ranije stanje. uveni Bartolomej Georgijevi, koji je proveo vie godina u Turskoj kao zarobljenik, pria dosta podrobno, kako su Turci cenili zanate i zanatlije, ali da su teko prolazili kod njih svetenici, ueni ljudi i plemii, koji se nisu bavili runim radom. Turin je bio praktian i cenio je hrianina u koliko mu je bio koristan; za neproduktivne elemente imao je i on sam dovoljno kandidata. Od druge polovine XVI veka dabine i tereti postaju sve tei. Njih su uterivali haralije, koji su vremenom postajali sve bezobzirniji, jer je osiromaeni narod sve manje mogao da plaa. I ta bezobzirnost i njihova lina obest i sebiost nainili su od njih skoro najozloglaenija lica u narodu. Teko stanje hriana, a Srba naroito bilo je posebno u onim krajevima, kuda su prolazile velike turske ordije koje su se kretale prema Ugarskoj i Austriji. Naroito je bio na muci svet du velikog druma, koji je vodio dolinom Morave na Beograd i Osek i preko Pritine na Drinu i odatle dolinom Bosne i Vrbasa prema zapadu. Ovaj drugi od sredine XVI veka nije imao posebnog znaaja, dok je moravski bio glavna vojna arterija kroz sve vekove. Stanovnitvo u tim oblastima bilo je na udarcu i moralo je vojsci i raznim vojnikim i graanskim licima koja su tuda prolazila praviti razliite i ne male ustupe. S toga se svet, koliko je mogao, sklanjao sa tih mesta u oblinje ume, koje su bile tee pristupane. Na putnike, koji su tuda prolazili, ostavljala je zemlja nepovoljniji utisak nego to je u unutranjosti u stvari bilo; ljudi sami kao da su hteli, du toga puta, da vie izazovu saaljenje nego razliite prohteve. Nije, u ostalom, narod bez tekog iskustva stvorio poslovicu "Teko zemlji kuda vojska proe". Od Palanke do Jagodine, prema opisu Hansa Derivama iz 1553-55. god., sve je bilo manje-vie "pusto i neobraeno", "s obeju strana (puta) sve je bilo pusto, zabataljeno i zaraslo sitnogoricom." Isto tako i oko Nia "sve je bilo pusto i zaraslo". Domain i njegova deca u jednom srpskom selu kraj puta dali su mu razumeti da su od daljih ljudi, ak od plemstva; "imali su jo i bolje odee i malo srebrnoga posua, ali ih nisu smeli upotrebljavati". Meutim u unutranjosti, u skrovitijim mestima, stanje nije bilo tako nepovoljno. Naprotiv. Turci su postepeno izgradili itav niz varoi, u kojima je bilo izvesnog prometa. Trgovaca i zanatlija bilo je i hriana i muslimana, a od XVI veka i dobar deo jevreja. Glavni nai manastiri, Pe, Deani, Mileevo, Graanica, Lesnovo i dr. nisu bili oteeni. Za Ravanicu jedan putnik iz 1567. god. pria, da je Turci nikad nisu dirali i da su tu kalueri, i mimo zabrane, ipak ponekad tiho zvonili. Benedeto Ramberti u svom putopisu objavljenom 1539. saoptava, da u Mileevu "veu milostinju daju Turci i idovi" nego hriani. Za Skoplje, dugo poteeno od uznemiravanja, pie Jakov Soranca 1575. god., da ima oko 3.000 kua, sa stanovnitvom muslimanskim, hrianskim i jevrejskim. "Tu sve ivi o trgovini i prometu to nije vojnik i duhovnik". Sarajevo se diglo ve u XV veku zahvaljujui Turcima; a Turci su razvili i nekoliko drugih naih gradova kao Pe, ranije samo crkveno sedite, Fou, Mostar, Travnik, Banju Luku. Nekoliko naih starih gradova i varoi dobili su turske nazive, jer su ih Turci u velikoj meri naseljavali i izgraivali: Tako Kalkandelen - Tetovo, Jenji - Pazar Ras, elebi - Pazar - Rogaticu, uprili - Veles, Egri Palanku - Krivu Palanku, Alada - Hisar

-Kruevac, ol - Hisar - Jajce, Taslide - Pljevlje, Spahi - Kej - Aleksinac, arkej - Pirot i dr. Druga mesta dobila su imena po njima, kao Skender-paina Palanka, Ferizovi, Kaanik, Fetislam, Hasanpaina Palanka, Derventa, Tuzla, Kulen-vakuf i sl. Nai su letopisi zabeleili, da je Hasan-paa 1476. god. "sazidao" Podgoricu. U tim gradovima Turci su stvarali jedan tip novih graevina, neoriginalnih ali tipinih. Kue su podvojene sa selamlukom za muke i haremom za ene; zidane su obino od slabijeg materijala (erpia i drveta, sa atmom), a izuzetno od kamena. Imaju mnogo izboina ("okova") i prozora, traei svetlosti, ali su, zbog sakrivanja ena, prozori snabdeveni drvenim dosta gustim reetkama ("muebacima"). Uz kue su prostrane bae i avlije; gde je mogue provedeni su mali vodeni kanali ("erici"). Kue su obino opkoljene velikim zidom i povuene. Mahale za stanovanje nisu meane sa arijom, jer se htelo da se izbegne radoznalosti i onih s polja i onih iznutra, i jer se elelo da kua ostane dom odmora i zadovoljstva. Kod muslimana je ona to i bila, u velikoj meri. Tu je optio enski svet iskljuivo i s toga se trudio da u kui stvori to vie udobnosti. U naoj sredini oni su odomaili ilime i razvili tu vrstu domae radinosti; iljteta, dueci, jastuci, jorgani njihovi su izrazi. Od njih potiu i izvesne vrste tankog tkanog svilenog veza. U naim starim kuama, u koliko se nalazilo stvari od svite, svile, velura i skupih tkanina, ostajalo je skoro samo na dvorovima i u domovima velikaa. S Turcima se kod nas odomaila kafa i sve to je s njom u vezi. Za njihove vlade, iako ne njihovom zaslugom, uveden je i duhan. Kad nisu ratovali Turci i mnogi od naih muslimana, koji su primili njihove navike, provodili su ivot sa razumevanjem za uivanje. Iz sopstvenih interesa i radi svojih porodica pazili su, da u njihovim sredinama ne bude potresa i tekih nereda. S toga su i zatiivali radni hrianski elemenat, koji im je omoguavao takav ivot. U mnogo gradskih mahala odnos izmeu muslimana i hriana bio je s puno poverenja. Naroito su se potovale komiske veze. U mnogim muslimanskim kuama posluga je skoro po pravilu bila hrianska. Rajetin, istina, nije imao ista prava kao musliman; nije ak smeo da nosi i iste vrste odela; ali se u njemu ipak gledao ovek. Odnosi su se zaotrili i pomutili tek docnije, kad su, izazvane eljom za slobodom ili poticane s polja, uestale ustanike akcije hriana i turski porezi. Od svih tereta i obaveza koje je na narod imao u Turskoj najtee je svetu padao danak u krvi. Njega su morali davati svi nemuslimani sem Jevreja i Jermena i sem onih koji bi za naroite zasluge bili od tog osloboeni. Od njega su bile izuzete i one u nas retke oblasti, koje su same priznale tursku vlast. Taj danak se kupio obino svake godine izmeu muke dece od 8-12 godina, ali ne uvek u istim pokrajinama, nego u raznim, ali tako da se turnus obnavljao svake pete godine. Ukupan broj jednog godinjeg kupljenja iznosio bi do 3.000 dece. U vremenima kad je trebalo breg zanavljanja vojske taj bi se rok smanjivao, a menjao bi se i turnus pokrajina. "Najstroije i najneovenije kazne oekivale su svakog oca, koji bi popustivi roditeljskom srcu sakrio koje svoje dete". Da bi spasli decu poneki su ih sakatili, a u varoima su se trudili da ih mitom otkupe. Sva pokupljena deca bila bi poturena. Uzimali su ih za adami-oglane i vaspitavali za janiare. Bolji od njih, imoglani, odgajani su u seraju, u posebnom internatu. Ponajbolji su prevoeni u sultanovu gardu, i njih je oekivala lepa karijera. Tako se hrianskom, u glavnom slovenskom krvlju zasnivala glavna turska vojska, ona koja je reavala sve pobede XVI veka. Ovim putem je i na turski dvor i u tursku vojsku doao velik broj naega elementa, koji je ponekad, svestan svoga porekla, kao uveni Mehmed Sokolovi, bivao od koristi svome bratstvu i svome zaviaju. Ali najvei se broj sasvim odnarodio i ponekad bio prema hrianima ak revnosniji od samih Turaka. Sasvim je pogreno miljenje, da u Turskoj vojsci nije bilo i Srba. Njih nisu putali samo meu janiarske jedinice, niti su im davali via zapovednika mesta. Ali zna se dobro, da je bilo i Srba spahija (istakli su se i odravali u XVI-XVII veku Rakovii i Miloradovii); da su, kao u Rudinama i Banjanima, postojale srpske nahiske vojvode; da su Srbima poveravani ak i neki gradovi da ih uvaju ili da im budu zapovednici. Da su sluili kao delije i martoloci poznato je u dovoljnoj meri. Za izvesne zasluge, ili u znak poverenja zbog dotadanjeg dranja, turske vlasti su ak izvesnim oblastima davale pravo, da u njima ne bude muslimanskog stanovnitva. Takve povlastice imali su, po V. Skariu, neki krajevi oko Vlaia i izmeu Vrbasa i Sane.

Snagu Turske omoguili smo mi. Na rascep i naa neuviavnost dali su im uslove za pobedu; na zemljoradnik ih je hranio i snabdevao; naa krv ih je obnavljala i davala im svoje najbolje delove da bi se razvili i odrali.

2 Srpska despotovina u Sremu

Iako su slomili nae srednjevekovne drave sve sem malog i politiki potpuno bezopasnog Dubrovnika Turci ipak nisu slomili i otpor naeg naroda. Ovaj je nastavljao borbu na novim granicama, ponekad i na tuem podruju, sa upornom tenjom ne samo da mu srpei dalje prodiranje, nego i da, u koliko moe, povrati staro izgubljeno podruje. U srpskoj despotovini u Sremu, oko neustraivog i neumornog despota Vuka bio se skupio lep broj srpskih junaka koji su s njim zajedno vodili este borbe protiv Turaka u nadi da e ih s maarskom pomou moi potisnuti. Kralj Matija bio je tad jedina nada i Srba i Hrvata, koji su hteli da nastavljaju borbu. On je prvi stvorio u Ugarskoj stajau vojsku, da bi mogao biti aktivan u svakoj potrebi. Njegova misao je bila da od Ugarske stvori jaku srednjeevropsku dravu obuhvativi u nju i eku i Austriju. U tenji da to postigne on je imao izvesnih uspeha, ali je u stvari tim oslabio i samu Ugarsku i njenu misiju. Istroen u borbama na zapadu i severozapadu on nije mogao da prikupi, sa dosta rezervi svih vrsta, maarske snage na jugu, odakle e jednog dana kruni Sv. Stevana zapretiti glavna opasnost. On je verovao da se dovoljno zatitio na taj nain, to je od Beograda do Jajca stvorio jednu vrstu budne i snane vojne granice, koja se naslanjala na nekolika veoma jaka i dobro branjena grada (Beograd, abac, Srebenik, Jajce). Istina je, da za njegova vremena taj bedem nije bio probijen, ali je istina isto tako da je postao najozbiljnije ugroen. Njegovi uspesi na severu bili su privremeni, a opasnost na jugu ostala je stalna. Kralj Matija je oslabio zemlju i svojim unutranjim reformama, iako su one bile naelno korisne. Njegova je tenja bila da slomije mo plemstva osionog i vrlo samovoljnog, i u tom pravcu izveo je nekoliko mera, ali ne ipak toliko da stvarno postigne to je eleo. Naprotiv, rezultat nije izostao. Plemstvo se, odmah iza njegove smrti, otelo jo vie i svojim dranjem doprinelo je znatno da snaga Ugarske popusti u najodsudnijem asu. Kao mnogim krupnim linostima u istoriji dogodilo se i Matiji, da je preduzimao velike poteze u nepodesno doba i da je idui za boljim i veim u stvari pomogao negativnom. Osamdesetih godina XV veka bilo je vie borbi na junim granicama Ugarske i u Bosni. Iniciativu su davali skoro podjednako srpski pogranini zapovednici koliko i Turci. Despot Vuk isticao se neobino. Tako u jesen 1481., kad je razbio vojsku smederevskog zapovednika Skender-bega, pa provalio u Srbiju sve do Kruevca. Srpski letopisi belee, kako despot Vuk tada "rasipa" Kruevac. Odveo je iz njegove okoline preko 60.000 srpskih dua, a celu oblast je opustoio. Te preseljene Srbe kralj je dao nastaniti u okolini Temivara, nedaleko od granice. On je uopte eleo da dosta puste june oblasti naseli, a i da Srbe na toj strani ojaa kako bi bili sposobniji na otpor. Od 1478-1482. u Ugarsku je, po jednom njegovom saoptenju, bilo preseljeno do 200.000 Srba. "Da bi to jae privezao doseljene Srbe i da bi nove pridobio na seobu, donese ugarski sabor 1481. godine jedan zakonski lanak, kojim se Srbi oslobaaju od plaanja desetka katolikom svetenstvu." Tim seobama osetno je povean srpski elemenat u Banatu, koga je tamo bilo i od ranije, a naroito od vremena despota Stevana. itav zapadni Banat, s Beejem i Bekerekom, drao je kao svoj posed u svojstvu maarskog vazala i magnata umni srpski gospodar, vrei tamo preko svojih inovnika i administrativnu vlast. Posle je te posede znatno proirio i njegov naslednik, despot ura, dobivi torontalsku upaniju i dobar deo tamike sa Vrcem. U njegovo vlasnitvo dopala je i u Bakoj cela dolina Tise od aruga do iza Sente. U Sremu kralj Sigismund dao je bio despotovom velikom elniku Radiu grad Kupinik, potonju "prestonicu" Zmaja Vuka, a sem njega Srbi su imali, kao despotove gradove, Zemun, Mitrovicu, Slankamen. Despotovih imanja bilo je i po ostaloj Ugarskoj, ali ona nisu bila ovako zgrupisana, niti se u njih, u primetnijem broju, useljavao srpski ivalj. Posle propasti srpske despotovine ti su ogromni posedi preli u druge ruke, ali je ostao srpski elemenat. Kad je obnovljena despotska vlast sa Zmaj Ognjenim Vukom ti

izgubljeni veliki posedi nisu bili vraeni u celini porodici Brankovia. Njima je zapao u glavnom Srem. Meutim, neto enidbom sa Barbarom Frankopanovom, plemikom iz poznate hrvatske porodice a neto poklonima kralja Matije, Vuk je znatno proirio svoju granicu prema zapadu. Matija je rado gledao da mu juna granica bude to vre povezana u vlasti jednog pouzdanog gospodara. Despotovih poseda bilo je i u poekoj, krievakoj i zagrebakoj upaniji, a dopirali su sve do Siska. Glavna mu je bila bogata Totuevina. Na zapadu se nalazio i njegov tvrdi grad Bela Stena (Feyerkenj). Ali srpskim ljudima nije bilo sueno da ostanu samo na tim ugroenim junim granicama i da ih brane svojim prsima. Kralj Matija se ba u to vreme bio zapleo u ponovni rat sa Austrijom. Kad je njegova vojska u leto 1482. pretrpela tamo osetan poraz morao je Matija lino da poe tamo, da bi digao duh. Za taj pohod njemu su trebali pouzdani srpski ratnici i on ih je dobio u prilinom broju (oko 4.000 ljudi). Turci su, naravno, iskoristili tu zaposlenost Maara na drugoj strani, pa su u septembru upali u Banat, ali su ih kod Beeja, 9. septembra, presreli despot Vuk, Petar Doci i Pavle Kanjii i naneli im teak poraz. Despot se isto tako pokazao junak i na drugoj strani. Kad su Turci u jesen 1483. iz Bosanske Krajine provalili do Kranjske i Koruke saekali su ih na povratku, na Uni, "kod broda Zrinskoga", despot i hrvatski ban Matija Gereb, pa su ih 30. oktobra potpuno potukli i oduzeli im sav plen. To je bio i poslednji podvig despota Vuka. Jo relativno mlad, sa kakvih etrdeset godina, umro je 16. aprila 1485. nemajui mukog potomstva. Njega je proslavila naa epska poezija, i bugartika i deseteraka, kao malo koga junaka posle Marka i Kosova. Nije mnogo prolo iza smrti despota Vuka kad je umro i drugi voa Srba u Ugarskoj, vojvoda Dmitar Jaki. Vraajui se iz Turske, gde je bio kao poslanik kraljev kod sultana, on je u blizini Smedereva bio napanut i teko ranjen. Od te rane je i umro 8. novembra 1486. Dosta brojni potomci njegovi i njegova brata Stevana (+1489.) imali su svoja glavna imanja u aradskoj upaniji. Narodna epika zapamtila je Jakie sem po njihovom junatvu jo po njihovim enidbenim avanturama i po deobi. Sinovi Stevana i Dmitra, Marko i Petar, delili su doista imanje svoje porodice i dugo su se parniili oko deobe mezeheekog spahiluka, koji su im oevi dobili 1464. god., pa su to parnienje nastavili i njihovi potomci, naroito enski. Kralj Matija cenio je vrednost i saradnju Srba i odluio je s toga, da njihovu despotovinu produi i dalje. Reio se, isto tako, da produi u dinastiji Brankovia kao zakonitoj i najuglednijoj meu Srbima. Izbor je pao na Vukova brata od strica ora, sina slepoga Stevana. Stevan sam nije vie bio iv. Kao izbeglica proveo je najpre kratko vreme u Ugarskoj, a zatim, pomagan od Dubrovana, u Zeti i Albaniji, gde se i oenio Angelinom iz uvene albanske porodice Arijanita. Pred kraj ivota otiao je, po pozivu svoje sestre Katarine, udovice Ulriha Celjskog, na njena dobra u Friaulu, u tamonji grad Belgrad, koji ih je opominjao na otadbinu. ivotario je dosta teko. Pred smrt, 1. oktobra 1476., uputio je jedno dirljivo pismo Dubrovakoj Republici, preporuujui joj svoju porodicu, jer, kako veli, "niim nisam imao u mom ubogom domu uiniti testamenat". "Vlastelo, molim vam se, nemojte ostaviti moju Angelinu i moju deicu da poginu po meni, i da vas bog naui da imate k njima ljubav kako ste imali k naim prvim i s nama, i da ih ne ostavite u njihovo nevoljno vreme". Naskoro potom, 1477., Stevan je umro. Za udo je, da nije stupio u veze sa svojim sinovcem Vukom. Njegova udovica Angelina nije se isto tako obratila ni Vuku, ni kralju Matiji, nego je krajem 1478. prila caru Fridrihu. Ovaj je primio lepo i ustupio joj je grad Vajtersfeld u Kranjskoj. Njeni sinovi, ore i Jovan, s njom zajedno, zakleli su se potom 9. oktobra 1479. caru Fridrihu na vernost. Car je prema njima ukazivao veliku panju i prisustvovao je 1485. god. u Inzbruku udaji Stevanove erke Marke za grofa Bonifacija Paleologa. Kad je Kralj Matija kao pobednik uao u Be 1. juna 1485. stigla mu je tu vest o smrti vernog despota Vuka. Koliko mu je bilo stalo do toga da za Vukova naslednika dovede ba jednog Brankovia vidi se najbolje po tom, to je poveo pregovore sa Angelinom i njenim sinom, iako je znao da su pristalice cara Fridriha. Ovi su prihvatili ponudu i iz materialnih i iz moralnih razloga. Car Fridrih im nije pravio tekoa. Iz Bea, preko Budima, dola je despotska porodica u Srem 15.

februara 1486. nosei sa sobom i moti slepog Stevana. Kralj Matija dao je novom despotu oru Kupinik i Slankamen, a zaloio im je i Berkasovo sa njegovom oblau. Da pokae dobru volju prema mladom dvadesetpetogodinjem despotu kralj ga je oenio roakom svoje ene, Izabelom, princezom iz arogonske kue, ve 1487. godine. Posle smrti kralja Matije (6. aprila 1490.) u Maarskoj nastae velike unutranje krize. Za presto se otimahu kraljev nezakoniti sin Jano Korvin, zatim eki kralj Vladislav, austrijski nadvojvoda Maksimilijan i poljski kraljevi Albert. Skoro celo dotad stvoreno Matijino delo dolo je brzo u pitanje. Despot ore i slavonski velikai bili su za Matijina sina, i na Rakoko Polje, gde se imao vriti izbor kralja, stigli su 13. jula sa 7.000 konjanika. Korvin nije proao. Veina magnata nije mogla da primi za vladara oveka koji je nosio ig nezakonitosti. To je brzo shvatio i on sam, pa se nagodio sa izabranim ekim kandidatom. Kad su videli da su propali na izboru austriski nadvojvoda i poljski kraljevi, svaki za svoj raun okrenue vojsku na Maare. Despot ore je lojalno pomagao Matijina sina, a kad je on sam digao ruke od dalje borbe, ore je, kao stari prijatelj Habzburga, priao uz Maksimilijana. Ostale srpske voe, Jakii i Milo Belmuevi, ne htedoe da ga slede, nego se opredelie za izabranog kralja Vladislava. Oni, ta vie, uoe i u borbu za njegova prava. Belmuevi je ak i doprineo znatno, da su Maksimilijanove ete krajem 1490. god. bile razbijene kod Stonog Beograda i potisnute iz Ugarske. Posle tog austriskog neuspeha i posle poraza Poljaka na severu Vladislav je ostao gospodar situacije. Mudro se, ve poetkom 1491. god., izmirio sa svojim protivnicima, ne hotei da ih progoni. Meu njima bio je i despot ore. Kao kraljev prijatelj on je sa ostalim Srbima sudelovao pri konanom obraunu sa Poljacima u bitci kod Koica, 24. decembra 1491. Kako je centralna vlast u Maarskoj posle Matijine smrti poela naglo da poputa, to su sukobi izmeu pojedinih velikaa bivali sve ei. Tako su uestale svae i razbojnitva izmeu despota ura i njegova suseda Lovre Ilokog, sina bosanskog "kralja" Nikole. Koliko su odnosi bili zatrovani i puni nepoverenja vidi se najbolje iz ovog sluaja. Kad su Turci 1491. god. krenuli akciju protiv Jajca despot nije hteo da se odazove ni pozivu kralja ni kalokog arhiepiskopa da priskoi gradu u pomo sve dok ne poe na vojnu i njegov protivnik. Tokom 1493/4. god. u Slavoniji je izmeu velikaa voen bez malo pravi rat, sa plenenjem i ruenjem poseda i gradova. ore i njegov mlai brat Jovan, koji od 1492. god. nosi isto titulu hercega, otimali su se naroito za gradove Berovo i Kostajnicu. Kad je Lovro Iloki izazvao srdbu kralja Vladislava srpski despoti su, po kraljevom pozivu, napali i zauzeli Lovrine gradove Mitrovicu i Orahovicu, krajem 1494. god. Strana krbavska pogibija od 1493. god., koja je, po reima jednog hrvatskog hroniara, pretstavljala "pravi rasap kraljevstva hrvatskoga" nije, eto, posluila kao opomena ni najbliim susedima, ni samom dvoru, a kamo li ostalom svetu. Proces feudalistikog rasipanja snaga u uzajamnoj borbi uzimao je sve vie maha i nije se skoro vie dao ni zaustaviti. Neoekivano, borbeni i dotle vrlo aktivni despot ore zgadio se, izgleda, na sve, odrekao se asti i ina, i otiao u kaluere. Sve je dosad ostala tajna ta ga je moglo opredeliti na taj korak. Oevidno je samo to, da je po sredi bilo neko veliko razoaranje. Znamo da je bio nesrean u braku i da se rastao sa enom. Krijui od majke i brata postrigao se za monaha u crkvi Sv. Luke u Kupinovu, jedne noi 1496. god., a sofiski mitropolit Kalevit proizveo ga je u Kupinovu za jeromonaha Maksima. Vlast je primio njegov mlai brat Jovan, koji je bio manje sentimentalna priroda. Ovaj se oenio Jelenom, erkom Stevana Jakia, i tako se pribliio svojim sunarodnicima, s kojima do dolaska u Srem nije imao mnogo neposrednih veza. Bio je veoma borben i svoj kratki vek proveo je skoro stalno pod orujem. A i prilike, u kojima je iveo, bile su sasvim pomuene. Franjo Berislavi, mu udovice despota Vuka, zajedno sa enom i decom odmetnuo se u Turke i kralj im je zato 15. januara 1496. oduzeo poklonjena imanja. Kaloki nadbiskup i njegovi ljudi traili su od pravoslavnih despotovih podanika propisanu desetinu, iako su Srbi od nje bili zakonom osloboeni i nisu hteli da odustanu od toga pored svih Jovanovih pretstavki. Kralj je ak nareivao da se desetina pokupi silom. Sam nadbiskup je poruivao da mora braniti prava svoje crkve; "Bog je stvorio Ugarsku hrianskom, a ne izmatikom zemljom i despot nema tu vlast, da od nje naini srpsku dravu." U

isto vreme su Turci, s vremena na vreme, upadali u susedne oblasti, i pored toga to je izmeu vladara bio sklopljen formalni mir, i vrili pokolje i pljakanja. Tako je, prilikom jednog munog prepada, poginuo jedinac sin vojvode Miloa Belmuevia, hrabri Vuk. U takvim prilikama od srpskog despota trailo se mnogo. I da bude dobar uvar granice, i energian borac, i vet diplomata; da se brani i desno i levo; i da suzbija neprijatelje i one s polja i one oko kue. Na jugu poslednjih godina XV veka nije bilo nekih veih kretanja. Maari su se drali jo na celoj liniji od Beograda do Jajca. Najvie im je briga zadavalo to, to u oskudici finansiskih sredstava, nisu mogli da uredno isplauju vojnike i vre potrebne nabavke i da opravljaju gradove, radi ega je sistem odbrane vremenom postajao sve labaviji. Nai ljudi, koji su bili obavezni da daju odreene kontingente vojske (despot je, na pr., sam imao da dovodi 1.000 konjanika), muku su muili sa oskudice novca. Nesigurna granica nije bilo podruje gde bi izbeglice mogle stvoriti uslove za neku intezivniju privredu; za njih je, u ostalom, bilo dosta i to, to su davale najtei prinos u krvi. Od poetka XVI veka ratna aktivnost postaje mnogo ivlja. Turci su iz Bosne 1499. god. poeli da prodiru u Dalmaciju, potiskujui mletaki, a u dobroj meri, iako u prvi mah posredno, i ugarski uticaj. Mleani su, u zajednici sa panijom, poeli potom pravi rat s Turskom, ali su ga vodili u glavnom pomou flote. Za situaciju u Dalmaciji nita nije moglo koristiti njihovo mnogo slavljeno osvajanje tvrave Sv. ora na Kefaloniji. Sem toga, mletaku je aktivnost mnogo sputavalo francusko prodiranje u severnu Italiju i njihovo zauzimanje milanskog vojvodstva. U naim oblastima prema Turcima hrianska solidarnost nije bila prazna re. Susedi dalmatinski bili su svesni da i njih moe, kroz kratko vreme, stii turska kriva sablja i sasvim je razumljivo to su smatrali za svoju dunost da im pomau. Jano Korvin, koji je po sporazumu s kraljem Vladislavom imao dobiti naslov bosanskog kralja i uz to ast slavonskog hercega i bana Hrvatske i Dalmacije, nije imao sree u tim tatim planovima. Ali je od 1498. god., kao slavonski i hrvatski ban, spojio pod svojom vlau celo podruje od Jajca do Senja. On se brzo pridruio Mleanima u borbi protiv Turaka, ali nije uspeo. Na to su onda i Turci preli u napadaj. Prvi cilj im je bio tvrdi jajaki grad. U tom gradu vlast su imali preteno maarski banovi (obino po dvojica) i ponekad susedni hrvatskoslavonski velikai. Od njih se istiu naroito lanovi porodice Berislavia, potomci starog bosanskog bana Boria, koji su verovali da je njihova starina iz Bosne, i to Ivan i posle Franjo, koji je ponovo stekao kraljevo poverenje. Posredovanjem papske kurije dolo je do mletako-maarskog saveza, a potom i do maarske objave rata Turcima (1501. god.). Turski napadaj na Jajce 1501. god. zavrio je sa potpunim neuspehom; grad je, u poslednji as, spasao Korvin sa hrvatskim i maarskim etama. Borba se oko njega produila, istina, i dalje. Turci nisu uspeli da zauzmu sam grad, ali su postepeno prodirali na zapadu do Lijevna i Cetine, a na severu do Maglaja. Njihove linije bile su se znatno primakle i samom Jajcu; svi vaniji grebeni, gradii, i klisure oko grada s juga i istoka nalazili su se ve u njihovim rukama. U ovom ratu istakao se i despot Jovan. Kao Korvin i on je bio "aktivista" i pre slubene objave rata i vodio je pregovore s Mleanima da digne vojsku u njihovu korist. Znao je svakako, da su na maarskom dvoru postojali vrlo moni uticaji za solidnarnu hriansku akciju, pa se nije morao bojati nikakve vee odgovornosti zbog svojih postupaka. Despot je operisao u Srbiji. S beogradskim banom orem Kanjiijem dao je opsesti Smederevo, a sa drugom vojskom krstario je po okolini. Pred sam Boi izvrio je jedan vrlo smeo, skoro drzak, avanturistiki podvig. Sa hiljadu konjanika on je preko oblasti oko Kolubare preao u Bosnu, palei i ubijajui, pa se odatle zdrave glave vratio u Srem. Drugi upad u Bosnu izveo je posle mesec dana, donosei sa sobom velik plen. Zauzeti na drugoj strani Turci nisu eleli nastavak ovog rata sa Maarima, a meu maarskim borcima naroito im je smetao ovaj borbeni srpski despot. U dva maha oni su preko njega nudili mir, a njemu lino obeavali su velike poklone. Kao posrednik javio se Ahmed-paa Hercegovi kao Srbin i kao prijatelj Brankovia porodice. Ali se despot nije dao prelomiti. U leto 1502. on je s poveom vojskom, od 10.000 ljudi, kao vrhovni zapovednik na junoj granici, prodro ponovo u Bosnu i kod Zvornika potukao Turke. Posle tog uspeha Jovan je uputio u Mletke svog brata Maksima, da povede pregovore s Republikom o daljoj borbi protiv Turaka, traei pomo s njihove strane, koja je verovatno mogla biti isto materijalna. To je i zanimljiv i vaan korak, koji kazuje da se Jovan

odluuje na izvesne postupke, koji imaju tendenciju neeg samostalnog. Mleani su se izvinili Maksimu, koji je 19. novembra iziao pred duda, da im je nezgodno zbog zime ulaziti u blie pregovore o ratu. U stvari, oni su ve bili uli u pregovore s Turcima da se mire zabrinuti za razvoj dogaaja u svom neposrednom susedstvu. Jer panija i Francuska, koje 1500. god. behu sklopile ugovor da dele Italiju, dooe u sukob i tokom leta 1502. poee sa meusobnim neprijateljstvima, koja su se sve vie zaotravala. Despot Jovan nije saekao dalji ishod rata. Razboleo se iznenada i ve 10. decembra 1502. bio je pokojnik. Kako nije imao muke dece ni on, to je s njim izumrla muka linija despotske kue Brankovia. Celo njegovo ivotno delo, izvedeno u kratkom roku, bilo je samo niz avantura, dostojnih epske pesme, ali beznaajnih za optu narodnu sudbinu. Maari su se samo branili, ali nisu bili vie sposobni da preduzmu ma kakvu veu i organizovanu akciju za proirenje svojih junih bedema. Srbi sami mogli su to izvesti jo manje. A oseali su, meutim, i videli dobro kako turska sila stalno podriva i to novo podruje na kom su se nali. Maarska glavna aktivnost, za vreme ovog rata, bila je upuena prema jugoistoku, u istonu Srbiju i zapadnu Bugarsku. U toj maarskoj vojsci nalazili su se, kao zapovednici srpskih odreda, braa Jakii, Marko i Dmitar, i vojvoda Radi Boi, koji je malo pre toga preao iz Srbije u Ugarsku. Maari su preli na starom istoriskom terenu oko Hrama. Zauzeli su Kladovo i Vidin, ali nikopoljske tvrave nisu mogli zauzeti. Njihova ekspedicija nosila je od poetka karakter privremenosti. Bila je kratka, sastojala se u ruenju i pljakanju, i u prevoenju tamonjeg ivlja. Kae se, da je broj preseljenih Srba i ovog puta bio velik. Zapovednik maarske granice, Pavle Tomori, pisao je malo kasnije, da se mogla izvriti "sva" Raka, Srbija, Bosna i Bugarska, da je kralj hteo pokazati vie slobodoumnosti prema njima, "koji u svojim duama imaju ljubav za veru i smisao za svoju slobodu." Posle smrti Jovanove kralj Vladislav je ponudio ponovo despotsko dostojanstvo njegovom bratu Maksimu. Ali Maksim nije hteo da se primi, elei da ostane u svojoj svetenikoj ulozi. Polaui na ugled Brankovia kue Vladislav je despotsku titulu dao slavonskom plemiu Ivaniu Berislaviu, 1504. god., koji se pre toga oenio Jovanovom udovicom. Berislavii su bili susedi Brankovia i s njima ve u bliim vezama, poto se i udovica despota Vuka bila udala za jednog njihova lana, Franju. Tako su oni, kao po nekom pravu, dobili despotsku ast meu Srbima. Ivani je dobio i posede Brankovia u Sremu. Odnos izmeu njega i majke Jovanove i brata Maksima nije bio dobar. Bezimeni stari biograf Maksimov pie: "uvi, doe inoplemenik u dom njihov i otaastvom i taj ih inoplemenik izagna." S majkom i sa motima oevim i bratovim Maksim je otiao u Rumuniju, vlakom gospodaru Jovanu Radulu, gde je bio lepo primljen. Veze izmeu Srba i Rumuna postajale su od druge polovine XIV veka sve srdanije i sve neposrednije. Posle pada bugarske drave oni su se, pred zajednikom opasnou od Turaka, kao dve hrianske i pravoslavne drave, pribliavale u znatnoj meri. Uticaj srpske pismenosti osea se na vlakom podruju kroz ceo XV i XVI vek, dok je uticaj srpske umetnosti poeo i ranije. Lepi rumunski manastir Kozja, podignut 1386. god., oigledna je imitacija nae Ravanice; a srpskih uticaja moravske kole ima i vie. Na dvoru slubena kancelarija je slovenska, a takva je i sva crkvena knjievnost. Stevan Veliki ovako poinje mnoge svoje povelje: "Milostih bo? eh m Stefan Voevoda, gospodar zemli moldavskoi"; a slino i drugi. "Srpska struja", pie N. Jorga, "proiri se na tetu vizantiske jerarhije." On naroito istie znaaj Nikodima Gria, uenog srpskog monaha rodom iz Maedonije, koji je podigao vie manastira u dananjoj Rumuniji i uveo u njih slovenski duh. Suzbijajui uticaj pristalica firentinske unije moldavsko svetenstvo uputilo je sredinom XV veka svog mitropolita Teoktista u Srbiju, da ga tu posveti peski patriarh. Srbin, carigradski patriarh Nifor s kraja XV veka, naao je svoje utoite u Vlakoj i tamo je izvrio kanonsku konstituciju njihove crkve. Rumunske hronike belee, da je Maksim vrio osetan uticaj na vlakom dvoru. Njemu se pripisuje u veliku zaslugu, to je izmirio Jovana Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom, i to pred samu borbu izmeu njih. Moda je bilo i njegove saradnje u radu patriarha Nifona, koga je, misli se, on

preporuio vojvodi Radulu. Za njegova vremena poela je rad slavenska crkvena tamparija u Rumuniji sa tamparem Makarijem, koji e po svoj prilici biti onaj crnogorski tampar Crnojevievih izdanja. U Vlakoj Maksim je primio episkopski in i postao je mitropolit njihove novoorganizovane crkve. Verovatno je zbog njegova ugleda dolo do braka izmeu mladoga Njegoja Basaraba i Despine, Brankovia, koji e posle biti pomagai naih manastira. Vladika Maksim ostao je u Vlakoj sve do Radulove smrti (u jesen 1507.). Naslednik Radulov, vojvoda Mihnja, nije bio ovek sa kojim bi Maksim mogao raditi. Maksimov stari srpski biograf navodi, da je Mihnja uao u sumnjive veze s Turcima, dok druge vesti govore da je Mihnja imao katolikih tendencija. Ne slaui se sa njim, Maksim udesi, da mu se poveri jedna misija na maarskom dvoru. Kad je svrio povereni mu posao on ne htede vie da se vraa u Vlaku, nego sie ponovo u Srem, a za njim doskora stie i njegova majka. U otadbini je Maksim postao beogradski mitropolit, imajui pod svojom duhovnom vlau sve Srbe u Ugarskoj. God. 1512. doao je na vlaki presto Jovan Njegoje Basaraba, prijatelj Maksimov, "velianstveni zatitnik umetnosti". U glavnom njegovom pomou dovrio je Maksim manastir Kruedol, kao zadubinu poslednjih Brankovia. U bogatoj riznici i danas se uvaju njegove stvari, kao i rukopisi njegove biblioteke. Za podizanje manastira, prvog veeg kulturnog sredita sremskih Srba, dao je, na molbu "majke Anelije", svoj prilog i ruski veliki knez Vasilije Jovanovi. Sem Kruedola, Maksim je podigao staro Hopovo, a moda i Pribinu Glavu. Njemu i bratu mu Jovanu pripisuje se podizanje i jo nekih manastira, ali se to ne da pouzdano utvrditi. Meu manastirskim radnicima, koji su nastavili tradicije nae stare knjievnosti, javljaju se u Slankamenu i po manastirima poneki ukrajinski pisari, koji su se, ne znamo otkuda i kako, okupili oko srpskih despota. Tada se, mimo sve druge gradove, kao malo kulutrno sredite isticao Slankamen. U Kruedolu Maksim je zavrio svoj ivot, 18. januara 1516. Mnogi srpski pomenici tim datumom zavravaju spisak nae stare "gospode", a tu je zavrna taka i kod dobrog broja letopisa. Meutim, srpska despotovina postojala je i dalje. Ivani Berislavi (latinski Johannes Berislo) potpisivao se s ponosom ,regni Rascie despotus. Stanovao je u gradu Kupiniku (ili Kupinovu) i trudio se da dobije poverenje Srba. Sa beogradskim zapovednikom nije bio u najsrdanijim odnosima, jer im je nedostajalo uzajamnog poverenja, a sa hrvatskim banom imao je objanjavanja zbog sukoba i grabea na granicama. Inae, u naem narodnom ivotu nije ostavio nikakva dubljeg traga. Vreme izvesnog zatija, kad Turci za nekoliko godina nisu preduzimali nikakve vee inicijative protiv srednjeevropskih drava, kao da bee malo uspavalo savest Evrope, pa i same papske kurije. Zapleti u Italiji obuzee opti interes. Borbe Francuske i panije o posed Italije stvorie teke krize. Papa Julije II izgledao je u politici mnogo drukije nego po poznatom Rafaelovom portretu, gde bi ovek poverovao u njegovu smirenost. On je sav uao u lokalnu talijansku politiku, koja je, istina, imala za Sredozemno More i iri znaaj, ali koja nije obuhvatala i ostale katolike zemlje i druge tee i za veru opasnije probleme. Jedno vreme bio se okomio na Mletaku Republiku, koja je svojom perfidnom politikom izazvala protiv sebe ne samo njega, nego i Francusku i cara Maksimilijana. U Kambreu su te tri sile stvorile i formalan savez protiv nje. Car Maksimilijan iao je ak tako daleko, da je u junu 1510. slao jednog posebnog poverenika bosanskom sandaku Ferizbegu sa pozivom da napadne Mletke. Turci su i bez toga bili obaveteni o situaciji kod hriana. Meu ostalima izvetavali su ih o tom i Dubrovani, kojima je sultan Bajazit II zahvaljivao na dobrim i dovoljnim vestima. I Maari su hteli da iskoriste ovu mletaku nevolju i traili su povratak Dalmacije. Meu onim velikaima koji su bili ravo raspoloeni protiv Republike nalazio se i despot Ivani, za razliku od veine hrvatskih velikaa koji su joj ostali prijatelji. Kad se 1509. god., s tim u vezi, odmetnuo bivi ban Andrija Bot, despot je sa 200 konjanika uestvovao u njegovom progonjenju, ali nije uspeo da ga savlada. titili su ga hrvatski i drugi prijatelji na sve naine. Za nagradu kralj ga je 1511. god. postavio jo i za bana u Jajcu i poverio mu taj ugarski deo Bosne. Da bi lake vodio poslove u Bosni i u Sremu Ivani je kao svoje sedite izabrao Brod, koji se nalazio kao u sredini. Ali na toj tekoj i odgovornoj dunosti nije mogao ostati dugo; u toliko pre to ga je i zdravlje poelo izdavati.

Zamolio je s toga kralja da za jajakog bana nae drugo lice i kralj mu je tu elju ispunio 25. maja 1513. Iako Ivani nije kriv lino, ipak su se dogaaji razvijali i na njegovu i na optu tetu. Od dolaska na presto ratobornog i krvavog sultana Selima I (1512. god.) Turci su postali mnogo ivlji i agresivniji. U Bosni oni smelim zaletom jo iste godine uzee tvrdi grad Srebrenik sa Tenjem i Sokolom. To je svakako doprinelo da kralj primi ostavku Ivanievu. Jedan vaan bedem na odbranbenom junom sistemu bio je probijen; Bosna vie nije imala neposredne veze sa Srbijom. Despot Ivani nije mnogo preiveo ovaj gubitak. Umro je na poetku 1514. god., ostavljajui dosta mnogobrojnu porodicu. I pre pada Srebrenika, koji je posle bio privremeno i nanovo osvajan, moglo se nasluivati da katastrofe mogu nastupiti svaki as. Granica je bila nedovoljno zatiena. Sam kralj Vladislav pisao je u leto 1511. god. za Beograd, "koji je bedem skoro celog naeg kraljevstva," da je u oajnom stanju (,ruina muri pene esse desolatum njegove su sopstvene rei). U Jajcu su ljudi ponekad gladovali, a hrane je, skoro po pravilu, bilo uvek u maloj meri. Mnogi od imenovanih visokih inovnika nisu hteli prosto ii na dunost, jer im se nisu isplaivale nadlenosti ne samo u redu, nego ponekad nikako. Magnati su radili skoro svaki po svojoj volji; kraljev autoritet padao je oigledno. Finansiske tekoe stvorile su u celoj zemlji teko stanje. Ima pouzdanih vesti, da su Mleani za novac pridobijali izvesne magnate za svoju stvar. Da bi se dolo do sredstava pravio se ogroman pritisak na narod i iz njega se cedilo sve, dok su mnogi magnati izbegavali svoje dunosti prema dravi. Da bi otklonili panju od mletakog pitanja njihovi prijatelji u Ugarskoj traili su pokret prema Turcima. Pravdali su ga stalnim turskim povredama granica. U tom pravcu pomagala ih je i papska kurija, da bi uutkala i svoju savest i prekore Evrope radi uea u borbama po Italiji. U Ugarskoj se od 1513. god. propovedao i spremao krstaki rat. Izvesne borbe na granici voene su ve te godine s promenljivom sreom. Ali mesto akcije prema Turcima ceo ovaj pokret donese jedno veliko i opasno iznenaenje za samu Ugarsku. Krstai (maarski "kuruci"), meu koje je ulo i dosta velikakih kmetova ili "jobaa", nisu zadugo morali da se krenu na granicu. Nedostajalo je svega. I hrane, i odela, i oruja. U takvim prilikama nije bilo teko izazvati proteste ne samo protiv tih nedostataka, nego protiv celog poretka uopte. Velikai, mesto da im bar donekle izau u susret, odgovorie pritiskom i zabranom primanja jobaa u vojsku. Ali kad su se ovi doepali oruja nisu vie hteli da odustaju. Izbi besan ustanak protiv velikaa, koji se ubrzo rairi u neoekivanoj meri. Na elo ustanika stavi se jedan plemi, ore Doa, koga nai letopisi zovu ura Sekula. Od maja 1514. poe paljenje i ruenje spahiskih ardaka i dvorova i nemilosrdno gonjenje i ubijanje plemia. Ustanak se irio po velikom delu june Ugarske, kroz Banat i Baku do Srema. Zahvatio je i jedan deo Srba. Stradala su imanja brae Jakia u Nalaku i jedan deo imanja bivih despota. Ali vei deo Srba ustao je protiv tih krstaa i pomagao je plemisku vojsku u borbama protiv njih. Doin ustanak dobio je smrtni udarac, kad je bogati plemi Jovan Zapolja stigao u pomo opsednutom Temivaru i tu razbio njegovu nevetu vojsku i kad je sam Doa zaglavio u begu. Ostatke ustanika, od kojih je meu Srbima najaktivnije delovao neki pop Borba (ako mu to ime nije nadimak), razbile su ete despotice Jelene i pomoni odredi beogradske posade. U tom ustanikom pokretu naroito se belei uee ajkaa na strani krstaa. Ustanak je u glavnom uguen ve u junu 1514. god. Nai ga sveteniki hroniari belee sa osudom. Nevolja je doista bila u tome, to su ti krajevi stradali ne samo od turskih provala, nego i u meusobnoj borbi. Posle uguenog ustanka prelo se s novanom pomou kurije na rat protiv Turaka. Voa maarske vojske bio je pobeditelj krstaa, Jovan Zapolja, tada nesumnjivo jedan od najmonijih ljudi Ugarske. Akcija je preduzeta u Srbiji, s oslonom na Beograd. Ali, pod Avalom, 6. maja 1515. god., Maare iznenadi smederevski sandak Bali-beg i zadade im teak poraz. Meutim, na zapadu, svi turski pokuaji da uzmu Jajce i Klis ostali su te godine bez uspeha. Despotica Jelena, iji su ljudi uestvovali u borbi protiv krstaa, bila je dosta aktivna i energina. Ona je vladala u ime svog maloletnog sina Stevana, kome je na dan oeve smrti moglo biti deset godina. Mladi srpski despot rastao je u vreme stalnih borbi i kriza, kad se krhala cela zgrada jedne stare kraljevine, i s toga nije udo to se u njemu razvio avanturista sa izvesnom hrabrou, ali bez

pravog moralnog uporita. U Maarskoj, kud je god pogledao, oseala se atmosfera rasula. Kralj Vladislav, koji sam nije imao nikakve line snage, umro je 1516. god., i ostavio je iza sebe maloletnog sina Lajoa. Ugarska je, tui se jedan njihov istoriar, imala kralja koji nije bio gospodar. Magnati su se prosto oteli, a kod svih suseda razvili se prohtevi. Car Maksimilijan nudio se za tutora mladom kralju i obeavao, ako treba, da brani mladog kralja od unutranjih neprijatelja. Zapolja je oglaavan za neprijatelja dinastije. Zalau se pojedini gradovi i varoi; kraljevska kancelarija se raspada. Ivan Bornemisa, jedan od kraljevih tutora, pisao je poljskom kralju, da kralj sam jedva moe iveti, "vie puta nema ni u kuhinji nita". Kraljevski peat ide od ruke do ruke. "Nema nikoga, koji bi se usudio javno istupiti ili se zauzeti za svoga slaboga kralja." Takvo je stanje u Ugarskoj u asu, kad na turski presto 1520. god. dolazi jedan od najaktivnijih i ponajveih njihovih vladara, Sulejman Velianstveni. Mlad, sa dvadeset godina, pun visokih ambicija, taj daroviti vladar obraa celog ivota glavnu panju na evropske dogaaje. Njegov otac Selim II ostavio mu je i suvie velike tekovine u istonom delu Sredozemnog Mora. Mladi Sulejman smerao je s poetka da tamo, u izvesnoj meri, nastavi oevo delo i da odrava mir na zapadu. Ali su sami Maari, sa neverovatnom lakomislenou, izazivali sukob. Oni su, kao da su raspolagali ne znamo kakvom snagom, otezali da obnove ugovor o miru, koji im je Sulejman preko naroitog poslanstva bio ponudio. Hteli su da nateraju Turke na ustupke. Bunila ih je njihova aktivnost oko Jajca i oko apca. U svom negativnom stavu otili su tako daleko da su turske poslanike zatvorili i pobili. Na takvo ponaanje dola je kao odgovor turska objava rata i velika Sulejmanova ofanziva na dunavskoj i savskoj liniji. Turci su najpre zauzeli abac, oko koga su ve od februara 1521. pripremali jaku vojsku. Savladali su najpre njega, 7. jula, da bi mogli prei u Srem i presei s te strane veze sa Beogradom. Radi toga su odmah na Savi podigli veliki vojniki most, pod neposrednom panjom sultanovom. Despotica Jelena, uplaena kao prvi i neposredni sused, ponudila je sultanu pregovore. Sulejman je bio voljan da joj izie u susret i potedi njeno podruje, pa je poslao jednog svog oveka da utvrde uslove. Meutim, despotica nije smela da saeka Turke, ili su joj moda dole kakve poruke s hrianske strane, jer su se Maari spremali na otpor. S toga pokupi svoje dragocenosti i pobee s porodicom svojoj brai Jakiima. elei da se pokae ispravnom prema maarskoj kruni ona uputi turskog izaslanika na maarski dvor kao roba. To, naravno, razdrai Sulejmana i on s toga naredi da se despotica uhvati. Stradala su tom prilikom, prirodno, srpska naselja u Sremu, ali despotica se za vremena spasla. Sam sultan lino doao je 30. jula u Kupinik, mali trougaoni grad na Savi, da osmotri i njega i srpski despotski dvor u njemu. Posle te posete grad je bio razruen, 9. septembra. Od dvora danas vie nema ni traga, dok su se gradske zidine ouvale u prilinoj meri. Na jedan letopis opisuje taj pohod ovako: Turci "prelaahu reku Savu kao po suhu, to jest po mostu, na onu polu Srema, a i drugi u laama preplovie, tako da nije bilo mogue ni tim silnim rekama zadrati Izmailane, iako se Maar uzdao u te silne reke, Savu i Dunav. I opkolie odasvud slavni Beograd i druge susedne gradove i letijahu kao krilate zmije palei sela i gradove." Iza apca pao je Zemun, koji su hrabro branili Mihailo i Marko Skoblii sa 400 ajkaa, pa potom i Beograd. Maarski zapovednici Beograda, uplaeni i ostavljeni bez pomoi, pobegoe iz grada ranije, a odbranu prepustie niim komandantima. Meu ovima se naroito isticao hrabri voa srpskih ajkaa Petar Ovarevi. Maarska vojska prikupljala se kod Sente i Tolne, ali se nalazila u prilinom neredu i bila je malobrojna. S njom se apsolutno nije moglo nita pokuati protiv silne sultanove ordije. Izmorena i nevelika gradska posada predala se na to 29. avgusta. Poto je osvojio Beograd sultan je jedan deo njegova srpskog stanovnitva dao preseliti u okolinu Carigrada. Izmeu Zlatnih i Silivriskih Vrata osnovana je nova Beligrad-mahala, a iza Bujukdera stvoreno je i novo selo Beograd. Ovo je selo bilo osloboeno od plaanja poreza pod uslovom, da se brinu o pijaoj vodi za grad i za bosforska sela. Iz Beograda su odnesene moti Sv. Petke i Sv. Teofane i jo neto crkvenih utvari. Crkve su, kae jedan izvetaj, bile sve opljakane. Dok su vremenom ti stanovnici starog Beograda izgubili svoje tradicije i jezik, ouvana su u jednom drugom naem naselju dosta iva seanja na staru otadbinu. U selu Barjaiu na Dardanelima postojala je do Svetskog Rata jedna srpska kolonija od blizu 500 dua, koja je uvala predanje da

potie iz Srbije "sultana" Lazara, od mesta Jagodice ili Jagodnice. Srpskog naselja bilo je i u blizini Barjaia, u selu Karaolu, sve do poetka ovog veka. U oba sela govorilo se srpski. Poto su osvojili Beograd Turci su ga odmah utvrdili i dobro poseli, hotei da ta vana tvrava ostane u njihovim rukama. Domalo su tu preneli i sredite vojne i upravne vlasti za Srbiju i granicu, koje se dotle nalazilo u Smederevu. Za turskog zapovednika bi postavljen Bali-beg, odlian vojskovoa, koji se istakao u poslednjim operacijama i koji je pre toga zauzimao vana mesta smederevskog i bosanskog sandak-bega. Nai letopisi belee, kako sultan "rasipa po Sremu gradove", i kako po Sremu "divna mesta i sela zapustee", a crkve i gradove "Turci razorie." Nastradali su svi vaniji gradovi od Mitrovice do Petrovaradina i Slankamena. Izvetaj Janoa Bebeka od 7. oktobra 1521. prikazivao je stanje u celoj zemlji da ne moe biti gore. Meu magnatima nema sloge; veaju po itave dane, pa nita ne mogu da svre. Do tog dana ve su se i razili, "jedan gore, drugi dole." Vojnici ive bez plate i ne znaju kako da se prehrane. "Bojati se", veli on izreno, "da ovo nae kraljevstvo ne izgubimo." I drugi se ve pribojavaju za nj. Imali su, u ostalom, i zato. Neaktivna skupljena vojska rasipala se na oigled svetu; vojnici su beali "tajno i sramno". I bez tog reitog Bebekovog izvetaja videlo se jasno, da je Ugarska u nemogunosti da se sama odupre Turcima. Zadati joj je padom Beograda takav udar, probijena je najglavnija juna kapija drave, a oni nisu stigli ni da pokuaju da taj zalet bar na jednoj strani obuzdaju. Turci su svrili to su hteli i poetkom jeseni povukli su se prema jugu. Mladi srpski despot Stevan Berislavi doao je moda ve krajem 1521. ili poetkom 1522. u opustoeni Kupinik i stupio je odatle u vezu sa Stevanom Batorijem, maarskim palatinom. Ali se u praznom gradu nije mogao dugo zadravati, nego je preao u Brod, u ranije oevo sedite. Pad Beograda i slabost Ugarske otvorili su mnoga pitanja. ta sad? Ako podlegne Ugarska ugroena je i cela srednja Evropa. Ali, ako i ne podlegne sasvim, moe li ona sama, ovakva kakva je, spreavati turska prodiranja u vie pravaca? To se pitanje naroito nametalo Austriji, u ije su june zemlje ve provaljivale turske ete iz Bosne. S toga je nadvojvoda Ferdinand poeo pregovore sa Maarima o saradnji, i to na taj nain to bi njegova vojska mogla delovati po Hrvatskoj i to bi austriske posade ule u izvesna mesta da ih brane. Njegovim tenjama ili su u prilog i dalji vojniki dogaaji. Sultan Sulejman postavio je za novog zapovednika u Bosni Husref-bega, dotadanjeg sandak-bega u Smederevu, sina zeta Bajazita II, koji se istakao u poslednjim borbama oko Beograda. Dobio je novi poloaj da na njemu pokae svoju punu vrednost. Svestan toga, on je ve s prolea 1522. god sa hercegovakim sandak-begom preduzeo vojne operacije u Dalmaciji i zauzeo je Knin i Skradin, dok se Klis junaki odrao. Idue godine Husref je zauzeo Ostrovicu, ali je bio odbijen od Krupe. Ali je glavnu panju posveivao Jajcu, kao tada najvanijem gradu neturske Bosne. Oba bana u tom gradu, Petar Keplevi i Ivan Tahi, behu napustili ravo snabdevani grad, ne hotei da snose odgovornost za njegovu sudbinu. Kad su saznali za to Turci su opseli i stegli grad kao u kleta. Jedva i s mukom dola je u nj mala pomo nadvojvode Ferdinanda, koja je spasla situaciju. Ali ona nije mogla da je izmeni. Radilo se na malo, sa sitnim sredstvima, i bez mnogo poverenja. I velika pomo, i ak jedan veliki pokret, teko bi u ovo vreme mogli zaustaviti turski zamah, jer se proces u Ugarskoj razvijao potpuno onako kao i u balkanskim dravama. Sa malim sredstvima samo se produavalo ivotarenje jednog organizma, za koji vie nije bilo nikakve nade da bi mogao ozdraviti. Srbi su se, na granici, uglavnom, drali sa Maarima, dok su oni u unutranjosti ostajali mirni. Bilo je sluajeva, da su poneki i na granicama prilazili Turcima gledajui njihovu snagu i uspehe. Takav je sluaj bio, na primer, sa pomenutim braniocem Beograda, Petrom Ovareviem. Jedan na letopis, pisan svakako od nekog kaluera, branio je postupak ura Crnojevia, to je od Mleana "videi njihovu prevlast i njihovu skvrnu veru" priao Turcima. Drugi nai ljudi, iz hrianske solidarnosti, delili su sudbinu Maara, iako je sve vie postajalo jasno da nee nita biti od ranije oekivane obnove srpske drave njihovom pomou. Kad je kralj Lajo 1522. god. poverio odbranu teko ugroene june Ugarske kalokom nadbiskupu Pavlu Tomoriu, koji je pokazivao puno dobre volje da doista bude od koristi, ovaj je obratio naroitu panju Srbima. Naao je odlina saradnika u

dotle malo poznatom vojvodi Radiu Boiu, oveku ve u godinama. S njim je obnovio srpsku ajkaku vojsku, koja je vrlo brzo pokazala svoju vrednost. Ve u junu 1522. god. "deli" Radi Boi, kako ga naziva jedna naa beleka, razbio je kod Petrovaradina jedan povei turski pljakaki odred. A idue godine naneo je, zajedno s Tomoriem, osetan poraz bosanskom Ferkatpai kod Manelosa, u Sremu. Znatan uspeh postigao je Tomori naroito krajem 1525. god., kada mu je polo za rukom da pridobije uvenog vlastelina Pavla Bakia sa Venaca iz umadije, da pree na maarsku stranu. Ovaj ugledni srpski plemi preao je u Ugarsku sa petoro brae i 50 konjanika i sa velikim imanjem. Njemu za ljubav uao je ponovo u veze sa Maarima i odmetnuti Ovarevi, elei da ne ostane neka vrsta odreda. Kralj Ladislav, cenei znaaj Bakiev, poklonio mu je grad oljmo malo pred svoju pogibiju, 18. jula 1526. Turci nisu posle osvajanja Beograda operisali sa velikim vojskama od vie desetina hiljada ljudi. Sultan je za to vreme osvojio Rodos i spremao veu akciju prema Egiptu. Njegovi sandak-bezi vrili su napade u susedstvu istina sa eljom ne samo da uznemiravaju nego i da osvajaju, ali za te svoje akcije kretale su samo one snage s kojima su raspolagale na svom podruju. Maari su imali dva-tri vea lokalna uspeha, pa su se poeli zavaravati kao da opasnost nije onako neposredna i ozbiljna kako im se uinila tri-etiri godine ranije. I s toga su nastavili stare metode feudalne samovolje. O kraljevom lakomislenom ivotu priale su se neobino teke stvari, i to osnovane. Dravne kase bile su oajno prazne. Na molbe i preklinjanja pojedinih zapovednika s granice kralj je, kao prosjacima milostinju delio po nekoliko forinta. Srpskom despotu kralj je na etiri molbe dao svega 33 forinta, Radi Boi je dobio 185, a Marko Jaki samo 4 forinta! I s toga je u zemlji nastalo zaprepaenje, kad je Pavle Baki doneo glas da Turci vre velike pripreme i da je u njihovom planu ak pohod na Budim, i kad je taj glas od poetka 1526. god. dobio nove potvrde. U Maarskoj su, istina, poele odmah odluke, naredbe i veanja, ali sve vie u teoretskom nego u praktinom pogledu. Kralj je slao poruke na sve strane, ali ih je malo ko sluao. Njegova nada behu austriski nadvojvoda Ferdinand, njegov urak, i papa, koji ga je uveravao o mogunostima novog hrianskog saveza. Po raunanju maarskih odgovornih lica cela zemlja mogla je dii na noge do 60.000. Prema turskoj sili, koja je bila etiri puta vea, i to bi pretstavljalo malu snagu. A kakvi su tek izgledi mogli biti, kad Maari nisu uspeli da saberu ni polovinu toga broja! Siromah Baki, koji je sad uvao granicu u Sremu, doiveo je teko razoaranje. U svojoj umadiji on nije mogao dobiti prava obavetenja o prilikama u susednoj kraljevini, o kojoj se prialo kao o nekom snanom bedemu hrianstva i za koju su Srbi vie od jednog veka vezivali svoju sudbinu. Sad je imao dovoljno prilike da vidi kako idu stvari i da zaali to je i sebe i svoje Srbe izlagao uzaludnim rtvama. Maarska vie nije mogla da spasava ni sebe, a kamo li njih. Poetkom leta 1526. god. poela je turska ofanziva. Prvi je na redu bio Petrovaradin, koji je pao 29. jula posle tronedeljne opsade. Iza njega Turci su brzo i sa malo otpora osvojili susedne gradove u Sremu i kod Oseka napravili most za prelaz u srce Ugarske. Kralj Vladislav je prikupljao vojsku u Tolni, ali je do odsudnog dana jedva skupio do 20.000 vojnika. Mnogi magnati nisu prosto hteli doi, a mnogi su zakasnili, sluajno ili namerno. U toj vojsci nalazio se i dobar deo Srba pod zapovednitvom Bakia i Radia Boia. Despot Stevan je, po kraljevoj naredbi, ostao da uva Slavoniju od eventualnih napada Turaka s bosanske strane. Do bitke je dolo na Mohakom Polju. Ona je bila brzo gotova, za dva sata, 19. avgusta 1526. Maarska vojska bila je brzo rastrojena i potpuno poraena; sam kralj zaglavio je, na begu, u jednom nabujalom potoku. Pobednik sultan uao je bez dalje borbe u maarsku prestonicu 11. septembra. Ovog puta on nije u njoj i ostao i pobio na budimske bedeme turski barjak, nego se, po obiaju poetkom jeseni vratio u svoje zemlje. Slomivi balkanske drave, skrhavi sad i Maarsku, Turci su zagazili u srednju Evropu i uvrstili se u njoj. Sudbina srpskog naroda bila je zapeaena za vekove. Oni su itav jedan vek i po davali otpor Turcima, od Marice do Drave, da bi ih zaustavili i spasli bar poslednje ostatke svoje drave i svog nacionalnog poseda. S toga su se bili pridruili i Maarima i krvarili za njih. Spasa nije bilo. Turska snaga bila je vea, bujnija, i mudrije organizovana. Otada Srbi postaju raja, u stvari roblje, podanici drugog reda, osueni da rade za druge. Njihova civilizacija, koja je tako lepo i vidno napredovala, preseena je grubo. Presahli su bogati prihodi dareljivih vladarskih ktitora, razbila se

iniciativa kulturnih velikaa, prestala aktivnost izuzetno lepo vaspitanog enskog dela naeg srednjevekovnog drutva. Od XVI veka nai manastiri tavore ivei od starog kapitala, knjievnost zamire, umetnost prelazi u zanatstvo. Poetak Novog Veka otvarao je celoj Evropi nove vidike; na svet vraao se, meutim, na stare patriarhalne obiaje, liavao se mnogih blagodeti nove kulture, i to to dalje sve vie. Sloj vieg drutva, koji je bio glavni nosilac nae srednjevekovne kulture, iezao je pod Turcima skoro potpuno, ili se odnarodio, ili poseljaio; graanski stale stvarao se, istina, i pod Turcima, ali sa ogranienim sredstvima; a seoski svet, koji e postati glavna narodna snaga, tuio se od dodira sa vlastima i povlaio se sam u sebe. Svetenstvo je sve vie dobijalo znaaj kao uitelj i voa naroda, ali je njegovo obrazovanje, lieno ranijih mogunosti, sve oevidnije opadalo. Bilo je dosta primera da je jedva znalo itati i pisati. Ali je ipak bilo aktivno, eljno pokreta, i puno udnje za slobodom. Ono je uspevalo da na mali svet i u to doba robovanja die crkve i manastire, male i skromne, ali ipak korisne; da stvara kole, makar primitivne i vrlo oskudne; i da ak pokuava podizanje tamparija. Sve je ilo teko, s naporom, ponekad sa zaziranjem za ivot. Nekolika veka takvog ivota bilo je strahovito iskuenje i nije udo ako je ostavilo dosta traga.

3 Dubrovaka Republika
Pred oima Dubrovnika popadale su redom, u kratkom razmaku od nekih etrdeset godina, sve nae slobodne drave Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora. etvrt veka samo iza njih bila je sruena i maarska kraljevina. Jedina je u tom optem brodolomu ostala poteena mala Dubrovaka Republika. A ostala je poteena ne samo zato, to je bila malecna i politiki potpuno bezopasna, nego to je, pratei budno dogaaje, paljivo izbegavala da dade povoda za sukobe. Njezini neprijatelji prebacivali su joj, da, iako je Republika strogo katolika drava, u njezinoj politici nema nimalo prave hrianske solidarnosti i da se ona stavlja u slubu Turske i preko obaveza, koje se trae od jedne vazalne drave. U Dubrovniku je, nesumnjivo, u dravnim poslovima razum uvek vladao nad oseanjem. Toliko propovedana potreba hrianske solidarnosti gurnula je poslednjeg bosanskog kralja u rat s Turcima, ali se u sudbonosnom asu ne nae niko sa strane, da stradalniku priskoi u pomo. Maarska, mezimac papske kurije, pala je isto tako ostavljena sama sebi. Kroz Rim su 1527. god. pustoile hrianske ete gore nego da su bili Turci. Domalo mone hrianske drave, kao Francuska, traie savez s Turcima. ta se onda moglo zameriti malom Dubrovniku, to se nekom avanturistikom poduhvatom nije izloio sigurnoj i beskorisnoj propasti? Dubrovani nisu bili nikakav politiki inilac, niti su imali politikih ambicija. Bili su, u glavnom, dobri trgovci, koji su u tenji da dobiju vie mogunosti za rad traili stalno naslona na onu silu, koja je u izvesnom periodu pretstavljala glavnu snagu na Balkanu. Tako su do 1205. god., s malim prekidima, priznavali vrhovnu vlast Vizantije; od 1205-1358. bili su podlonici mletaki, koji su im slali svoje plemie za knezove; od 1358-1526. stajali su pod zatitom Ugarske. Srpskim vladarima davali su za slobodnu trgovinu po njihovoj zemlji poklone u novcu i sviti, a od vremena Uroa I uveden je stalni godinji danak od 2.000 perper, koji se od Dragutinova vremena plaao o Mitrovdanu i s toga se zvao "svetodimitarski dohodak". S Turcima su Dubrovani stupili u veze od 1430. god. aljui im svoja poslanstva, a 1442. su dali zakletvu vernosti sultanu i poslali mu prvi godinji poklon u vrednosti od 1.000 dukata. Po staroj lokalnoj legendi, koja je ula u knjievnost, Dubrovnik je podigao mladi slovenski Kraljevi Pavlimir, iji su pretci zbog domaih smutnja morali da bee u tuinu i da se stane u Rimu. Otud se vratio, na poziv, mladi kraljevi da savlada protivnike, povrati red i kao krunu rada podigne Dubrovnik. Kao to je nekad Eneja, beei iz Troje, doao u Italiju da njegovi potomci dignu Rim i izvedu sintezu Istoka i Zapada, tako je, po ovoj legendarnoj kombinaciji, stigao i Pavlimir iz Rima, da stvori simbiozu romansko-slovenskog elementa i njegove kulture, toliko karakteristine za celo nae Primorje.

U stvari, Dubrovnik je nastao iz dva naselja: slovenskog brdskog Dubrovnika i romanskog Raguziuma, koji se digao na malom ostrvu i koji su naselile izbeglice iz bliskog Epidaura. Dodir izmeu Slovena i Romana bio je na tom podruju iv i neposredan, to jasno pokazuje veliki broj ouvanih romanskih naziva mesta, kao Cavtat, Konavle, Brgat, Roat, umet, Bulet i sl. Sloveni i Romani zasuli su, posle izvesnog vremena uski morski kanal izmeu grebena, zvanih Penatura, kod dananjih Pila i posle ceo Stradun, i tako su stvorili zajedniki grad Dubrovnik-Raguzium, Raguza. I danas je jo ouvano ime starog slovenskog Graca, koji je titio nekadanje slovensko naselje. Dubrovnik se irio postepeno na raun susednog humskog i trebinjskog podruja i plaao je za zemljite i vinograde godinji najam, zvan mogori(margarisium), od po 60 zlatnika humskim i trebinjskim vladarima. Kao luka Dubrovnik i njegov Gru imaju svoj razvoj da zahvale jedino trgovini i izvozu iz njegova zalea, Huma, Travunije i Rake, koji su se proirili na vei deo Srbije i dobar deo Bosne. U staro vreme glavna sredita dalmatinskog primorja u administrativnom i trgovakom pogledu behu Salona i Narona; Epidaur, koliko se zna, nije imao veeg znaaja. S toga je i razumljivo, to je legenda stvaranje Dubrovnika vezana za jednog susednog slovenskog plemia, koji gospodari Trebinjem. Dubrovnik se razvio naroito od XII veka, posle trgovakih ugovora sa Nemanjom i banom Kulinom. Od XIII veka u njemu poinje prevlaivati slovenski elemenat. inovnitvo i poneki trgovci i zanatlije dolazili su u Dubrovnik iz raznih mesta Italije, a naroito iz Mletaka; gradska aristokratija oseala se kao romanska i negovala je tu kulturu; ali je iroki puk bio preteno slovenski i u gradu i u njegovu podruju. Ve u XIV veku i kod aristokratije ima primetne slavizacije, a od XV veka grad u ogromnoj veini nosi slovensko obeleje. Veliko Vee Republike donelo je 26. oktobra 1395. ovaj izvanredno vani zakljuak: "Unapred niko iz krajeva gornje ili donje Dalmacije niti iz ijednoga stranoga kraja ne moe se uiniti niti postati graanin Dubrovnika, niti se uiniti niti potvrditi u Velikom Vijeu Dubrovnika, nego je jedino Malo Vijee slobodno da imenuje za graane Dubrovnika one ili izmeu onih koje grad Dubrovnik dri i smatra za Slovene, na naine i po obiajima kojima su i dosad Sloveni pravljeni i primani u graanstvo Dubrovnika." U gradu se naroito cenila sloboda. Njoj je Dubrovnik zahvaljivao, mimo sve druge gradove Primorja, svoj privredni i svoj kulturni procvat. Mleani su izvesno vreme s ljubomorom pratili njegove trgovake veze, ali nisu uspeli da ih spree, iako su to ee puta pokuavali. Istina, Dubrovnik se trgovaki digao sa mletakim kapitalom. Eksploataciju rudnika u Srbiji i Bosni, koja im je donela glavno bogatstvo, Dubrovani su mogli poeti u veoj meri tek sa kreditima iz Mletaka. titei se od prepada i sa kopna i sa mora Dubrovani su opasali svoj grad sa u ono doba neosvojivim, odlino graenim bedemima, koji su i do danas ouvani. Te gradske utvrde odravali su uvek u najboljem radu i bdili su u njima sa strogou koja nije znala ni za kakve izuzetke. Kad je u pitanju bila sloboda graani su se reavali i na veoma velike rtve. I trgovac je dobro razumevao da cena za slobodu nikad nije plaena skupo. S toga je sloboda - libertas isticana kao glavni cilj cele dravne politike. "Ona se ne prodaje ni za sve zlato", pisalo je na gradskim bedemima; njoj su ispevane i najoduevljenije pesme dubrovake knjievnosti. Kao i Mletaka Republika, prema kojoj je izgradila svoje ureenje, i Dubrovnik je bio aristokratska republika. Na njenom elu nalazili su se do 1358. god. mletaki plemii, iz ponajboljih kua, sa mandatom od dve godine dana. Ostale vlasti bile su dubrovake. Svi punoletni plemii sainjavali su Veliko Vee; njihov najvei broj iznosio je 1319. god. 241 lana. Izvrnu vlast imalo je Malo Vee, koje je s knezom zajedno brojalo 12 lanova. Vee Umoljenih (Consilium Rogatorum) s nejednakim brojem lanova (od 45-60), u stvari Senat, stvaralo je "po pravilu zakone i sve vanije odredbe u unutranjim i spoljanjim poslovima". Velik ugled imalo je svetenstvo, koje je na podruju Dubrovake Republike bilo iskljuivo katoliko. Najstariji red bili su benediktinci, koji su osnovali svoj veliki manastir na Lokrumu. Franjevci i dominikanci podigli su svoje manastire blizu dva jedina izlaza iz grada; prvi na Pilama, a drugi na Ploama. Oni su tako simboliki bili neka vrsta gradske strae, duhovne i fizike. Kroz te dve kapije nije sve do XIX veka prola nikad nijedna tuinska vojska kao osvaja.

Imajui potpunu svoju samoupravu, ne postradavi nikad i ni od koga u svom gradu, Dubrovani su se osetno dizali. U gradu se postepeno gomilalo bogatstvo, koje je donosila trgovina po Balkanu i sa lepom trgovakom flotom po celom Sredozemnom Moru. Moe se sasvim dobro pratiti po trgovakim obraunima, po mirazima i testamentima u gradskim knjigama kako se u dubrovakim porodicama mnoe predmeti od srebra, skupih tkanina i bogatije pokustvo. Sa Srbijom su odnosi od XIV veka vrlo srdani, jer najvei deo tamonjih rudnika dre dubrovaki trgovci bilo sami, bilo kao ortaci. U Brskovu, Rudniku, Trepi, Novom Brdu i po drugim mestima njihove su kolonije bile vrlo jake. Od 1325. god. imali su Dubrovani u srpskom kraljevstvu i svoj pravi konzulat, a konzula je, s uim delokrugom, bilo ve od kraja XIII veka. Posle se konzuli javljaju i u drugim zemljama susedstva, s kojima je trgovaki promet postajao sve intenzivniji. S materialnim blagostanjem dizalo se i duhovno. Mladi plemii dobijali su vaspitanje ne samo u svom gradu, nego mnogi i u Italiji. Grad, istina, nije imao nekih viih kola, ali se trudio da dobavlja dobre uitelje. Pozivani su uitelji i za slovensku pismenost, i to ne samo za Dubrovnik, nego i za Ston. Crkvena umetnost razvijala se lepo. Graditeljstvo, u romanskoj tradiciji, ima nekoliko objekata nesumnjive vrednosti. Divona, ouvana do danas, sa lepom loom romanskog stila i vrlo ukusim prozorima podignuta je XIV veka. U to vreme, naroito u prvoj polovini XIV veka, bili su u gradu u modi prozori "saracenski", uobiajeni po obalama june Italije i panije. Lepi kneev dvor, raen s puno ukusa i paljivo, dovren je 1425. god. U dananjem svom obliku potie, s preradama, iz 1462. Nemamo, na alost, bliih podataka o dve glavne dubrovake crkve, onoj Gospe i Sv. Vlaha, poto su obe stradale za vreme velikog zemljotresa od 1667. god., pa su obnovljene tek poetkom XVIII veka. Crkva Sv. Spasa dovrena je 1520. god., ali se nije raunala meu najreprezentativnije graevine. Mnogo se polagalo i na crkveno slikarstvo. Sama vlada je ve krajem XIV veka pomagala umetnike sa strane stavljajui im u dunost, da pouavaju i po nekog Dubrovanina. Tako je, na pr., 1389. god. data plata "grkom slikaru" majstoru Jovanu iz Draa; 1390. sklopljen je ugovor sa slikarem Stojkom Drukoviem, oevidno nekim naim ovekom; a bilo je slikara i iz Italije i Ugarske. Zgrade pojedinih plemia bile su pune umetnikih predmeta, ali ponajvie tuih. Lepo se razvila kod nas zlatarska umetnost i njeni predmeti su sluili esto i za izvoz, ali prvenstveno na Balkan. Dananji izgled dubrovakih zgrada i ulica potie mahom iz XVII veka, posle pomenutog stranog zemljotresa. Kue su kamene, solidne, sa po tri-etiri sprata, ali bez naroitih ukrasa. Ulice su tipino talijansko-primorske, uske i mrane. Sve manje-vie vode sa stepenicama prema bregu, jer je prostor Straduna i pijace vrlo teskoban za pravi razvoj grada. Kue izvan gradskih zidina dizane su visoko na podnoju susednih bregova i do njih se ide uz mnogobrojne i prilino strme stepenice (u gradu za to postoji izraz "ini skale"). U samom gradu, gde se iskoriavalo svako slobodno mesto, ima vrlo malo bata i zelenila, nego je sve gusto i zbijeno. Malo daha daju kuama terase i poneko vrlo usko dvorite. Izvesni nai ljudi iz unutranjosti dolazili su preko Dubrovnika i njegovih ljudi u dodir sa zapadnom kulturom. Neki su se tu i vaspitavali, kao Bala sin ura Stracimirovia, ili kao neki bosanski plemii (n. pr. Brailo Tezalovi). Iz Dubrovnika su se, u prilinim koliinama, izvozile u nae zemlje razne vrste svite, brokata, kadife, i drugih skupocenih materija, koje su se sviale naoj srednjevekovnoj vlasteli. Dubrovani su uili nau unutranjost i raskonijoj hrani i piu, malvasiji, junom vou i raznim miroijama. Bogat je bio izvoz boljeg oruja, posua i lepeg nakita. Da su nai ljudi ve XV veka poznavali material i da se nisu dali lako prevariti svedoi najbolje sluaj Hercega Stepana, koji je izazvao spor sa dubrovakim trgovcima zbog lanih kamenova mesto diamanata na jednom platu. Iz unutranjosti se izvozila stoka, stoni proizvodi, vosak i od kraja XIII veka naroito rude: olovo, bakar i srebro. Dubrovnik je imao veliku i dobru trgovaku flotu i na nju je bio naroito ponosit. Njena aktivnost datira iz IX veka i bila je vea nego ijednog drugog grada Dalmacije. Tada su njihove lae prevozile slovenske ratnike u junu Italiju i inile i tad i posle ne malih usluga Vizantiskoj Carevini. Dok se nalazio pod mletakom vrhovnom vlau Mleani nisu spreavali razvoj dubrovake trgovake mornarice, ali su im postali opasni protivnici, kad je mali grad pod Sv. Srem priao Maarima,

njihovom glavnom i vekovnom protivniku o posed Dalmacije. U svom naponu Dubrovnik je imao preko 300 velikih laa. Kao neka pomorska "sila" Dubrovani su kao s pravom teili da proire svoju vlast i na susedna ostrva, pa su postepeno pridobili sem susednih malih otoka, jo Lastovo, Mljet i Korulu, a iva im je elja bila da se doepaju Braa i Hvara. Kad su 1333. god. dobili Ston, a 1426. god. Konavlje javila se u Republici tenja da svoju "dravu" proire i novim dobitcima. Jedno vreme mnogo su radili da dobiju Trebinje. Turska osvajanja razbila su sve te elje i osvestila su ih, da ne idu preko granica svoje moi. Od etrdesetih godina XV veka Dubrovani se predaju samo razvoju svoje trgovine i svoje flote, i to im je donelo, bez mnogo potresa, vrlo krupne rezultate. Dubrovaki pesnici s ponosom su u XVI veku govorili, da je njihova mornarica "gospoja i kraljica svijeh mrnara na sem svijeti" I estit se svak nahodi I as mu je prevelika Vjeran ivot tko provodi Pod bandijerom Dubrovnika. Veze sa svetom, blagostanje, razvoj duhovnog ivota izazvali su u Dubrovniku i stvaranje knjievnosti. Izvestan deo naih ljudi, koje su elja za naukama ili razni sluajevi odveli u tuinu, istakli su se dosta rano svojim uspesima, pa su neki posredno i neposredno uticali i na ljude u otadbini. Meu njima su bili uveni teolozi, kao, n. pr., Serafim Buni ili Grgur Natali Budislavi, ili pravnici kao Raguzio de Raguzens, ili ekonomisti kao Benko Kotrulji. Jo vie su delovali primeri tada ve razvijene talijanske knjievnosti, koja je imala Dantea i Petrarku i itav niz drugih pesnika velikog talenta. Sem toga, Dubrovani su bili u ivim vezama i sa ostalim gradskim sredinama po Dalmaciji i ostrvima, gde su se, isto tako, pod zapadnim uticajima stvarale knjievne kole. Iz severne Dalmacije doao je tako u knjievnu upotrebu dubrovaku akavski dialekat, iako su ceo grad i njegova okolica bili isti tokavci. Prvi dubrovaki pisci poeli su svoj rad na latinskom jeziku. Prvi dubrovaki "ovenani pesnik" (poeta laureatus) bio je Petar Meneti, a najistaknutiji pesnik latinista bee Ilija Lampridije Cerva, pravi pretstavnik savremenog humanistikog pokreta. Prvi pesnici na narodnom jeziku behu prilino neobuzdani iko Meneti i ore Dri, obojica isti liriari i obojica poslednici Petrarkine pesnike kole. Kod Dria je, mimo obiaja tih vremena, bilo i neto uticaja nae narodne lirske poezije, koja se s njim prvi put javlja kao umetniki inilac u naoj knjievnosti. Popularan je postao sa svojom Jeutkom, zanimljivom lirskom pesmom Andrija ubranovi, koji je stvorio obrazac za vie slinih pokuaja. Pobonu, politiku i "remetsku" poeziju negovao je udnjak Mavro Vetranovi, koji je pevao i crkvene drame, sve sa izvesnim pesnikim oseanjem, ali bez imalo umetnike mere. Meu svim tim knjievnicima, koji su roeni u drugoj polovini XV veka, a radili u prvoj polovini XVI, najvei talenat pokazao je Marin Dri, knjievnik od ree vrednosti. On se ogledao u vie knjievnih rodova, ali glavna mu je snaga u komediji, u kojoj je pokazao i invencije, i duha, i dobar posmatraki dar, i u kojoj je dao nekoliko dobro pogoenih tipova i scena iz savremenog dubrovakog drutva. Od sredine XVI veka dubrovaka knjievnost razvija se sve vie i obilatije; stvara odlinu liriku, dramu s naroito uspelom lokalnom komedijom, i irok ep. Jedino to nije uspela da razvije do veeg stepena bila je umetnika proza. U celoj naoj sredini, meu Srbima i Hrvatima, nijedan drugi grad nije mogao da se meri po knjievnom stvaranju sa Dubrovnikom, ni u pogledu koliine stvaranja, ni po njegovoj vrednosti. Kad je 1526. god. pala maarska drava pred Dubrovnikom je stajao samo izbor izmeu Mletaka i Turske kao vrhovnih gospodara. Iako hriani, Mleani im nisu bili blii srcu. Dubrovnik je bio trgovaki toliko razvijen, da bi Mleci, u sopstvenom interesu, kao konkurenti, morali da mu kode. Tursko susedstvo i turska vrhovna vlast, znalo se, nee biti laki. Ali im Turci, koji nikad nisu bili dobri trgovci, nisu ni mogli ni hteli poslovno smetati. Naprotiv. Oni su dali Dubrovanima, kao svojim haraarima, povlaen poloaj u celom svom prostranom carstvu, otvorili im sve svoje pijace, i ostavili im potpuno slobodne ruke u unutranjim poslovima i svima drugim vezama. Godinji danak koji su plaali sultanu ustaljen je bio od 1481. god. na 12.500 dukata i Republici,

koja se razvijala u punoj meri, ta obaveza sve do kraja XVI veka nije padala teko. Kada se imala da odlui kome da pristupi Republika se nije mnogo kolebala i ve iste, 1526. god., priznala je sultana kao vrhovnog gospodara. Nije kakav svetovni dravnik ili trgovac, nego je ba jedan svetenik, i to pesnik, Mavro Vetranovi, smatrao za patriotsku dunost da svom gradu savetuje ovakvu politiku: S bogom se ti zdrui i mimo sve ino I dvori i slui otmansko kolino! Da nije doneo takvu odluku Dubrovnik bi, vrlo verovatno, ili bio pokoren ili bi, opkoljen Turcima sa svih kopnenih strana, imao vrlo mnogo da strada. Grad je imao hrianskog saoseanja; u njemu se i kroz knjievnost i inae davalo ponekad, iako oprezno, izraza bolu zbog teke hrianske sudbine, ali se uvala svoja koa. Turskoj sili nije bilo brane. Zavaani i ljuto meusobno zakrvavljeni hriani, koje je ve poeo da razdvaja protestantski pokret i nove krize s njim u vezi, nije je mogao da stvori. Mleani ponajmanje. I otkle ste postali vi nijeste dosada Orujem prijali ni sela ni grada, Poruuje im dubrovaki pesnik i ljutito i nedvosmisleno. Naprotiv. Na njih "uzdie poglavje krstjansko", jer njihova nevera vaj, mnogu gospodu U rasap rastjera da izgube slobodu. Uostalom, ako ve Mleani oseaju da imaju snage da nekog spasavaju i tite, nek se obrnu prema istoku, nek brane Kipar i povrate Carigrad, a Dubrovnik nek ostave njegovom udesu. On je naao svoj put i ne samo u ondanjim prilikama, nego sve do kraja XVIII veka, on se nikad nije pokajao to je tako uinio.

ESTI PERIOD 1 Srbi pod tuom vlau

Poloaj srpskoga naroda bio je u XVI veku dosta teak, ali ipak ne onako oajan kao u XV stoleu. U XV veku Srbi su, istina, imali svoje drave i veru da e se pomou hrianskih suseda moi nekako odrati. Meutim, te njihove slobodne drave davale su samo iluziju samostalnosti, a sve su bile manje-vie ili u stalnom kolebanju izmeu raznih uticaja ili jasno pod vrhovnom vlau i nadzorom jedne ili druge strane. Sem toga, kroz ceo taj vek, itavo nae podruje bilo je stalno ratno poprite; stradalo je sve to je bilo nae, i polja, i sela, i gradovi, i ljudi, i stoka. Ljudske rtve koje su pale kroz tih sto godina neemo nikad moi doznati, ali da su bile izuzetno velike to znamo iz mase sasvim pouzdanih vesti. Materialna teta bila je ogromna. Dosta je samo potsetiti da su za pola veka propale nita manje nego etiri nae drave i da je propast svake povlaila sa sobom velike rtve. Preko same Srbije prelo je preko dvadeset ogromnih armija, koje su skoro uvek imale tu po neki vei sukob, a i Bosna je stradala esto, iako u manjoj meri. Novi, XVI vek doneo je izvesno preiavanje situacije. Ljudi su znali na emu su. Turska sila doprla je bila do na domak Save i Dunava. Unutranjost zemlje postepeno se smirivala i ljudi su poeli da normalizuju svoj ivot, iako pod znatno promenjenim uslovima. Na severu od Save i Dunava Srbi su se, kao organizovane jedinice, borili na ugarskoj strani. Posle pada Maarske ostali su bez tog oslonca i stavljeni pred krupne odluke: ta sad da rade. Da li da se pomire sa sudbinom i priznaju stvarno stanje, ili da nastave borbu pod vostvom koje druge hrianske sile. Takvu odluku Srbi vie nisu mogli doneti kao celina. Postojao je, istina, njihov nominalni despot, ali on nije bio

njihov ovek. Drugog lica koje bi ih s apsolutnim autoritetom okupio oko sebe nije bilo. Ni Pavle Baki, ni Radi Boi, ni ma koji drugi, i pored linog ugleda, nisu mogli da to izvedu. Srbi su tu razbijeni i radi svaki po svom nahoenju. U njihovoim akcijama uestvuju, prirodno, ponajvie nai ljudi, ali u sve manjoj meri. S turskim osvajanjem malaksava zamah otpora, ljudi prilaze osvajau, koji razumeva na mnogo strana da ih pridobije, i srpska se masa postepeno i tu stabilizira. Pojedinci, sami ili s manjim i veim grupama, pokuavaju da unesu borbenog duha, ali njihov rad nema vie karakter narodnih pokreta, nego etnikih akcija. Odmah, posle pogibije maarskog kralja Lajoa, bee se postavilo pitanje ko e doi za njegovog naslednika. Po dvorskom sporazumu imao je to biti austriski nadvojvoda Ferdinand, sin cara Maksimilijana, i brat tada najmonijeg vladara Evrope cara Karla V. I doista jedan deo plemstva priznade Ferdinanda za svog vladara, koga su, u isto vreme, izabrali i esi. Ali drugi deo maarskih velikaa ne htede da primi Habzburga, pozivajui se na jedan zakljuak maarskog sabora od 1505. god., da stranac ne moe biti ugarski kralj. Njihov kandidat bio je bogati Jovan Zapolja, koji je imao mnogo pristalica naroito u istonom delu ugarske drave. Na tom pitanju podelili su se i hrvatski i srpski velikai. U zemlji nasta pravi graanski rat, koji zahvati i nae ljude. U prvi mah za Zapolju su bili svi nai glavniji ljudi Baki, Marko Jaki, Radi Boi, Petar Ovarevi, koji bee preao konano u Ugarsku. Za Zapolju se izjasnio i "car" Jovan Nenad, jedna neobina i jo uvek misteriozna linost, koja se pojavila u ovaj mah meu Srbima. On je izbio na povrinu posle turskog povlaenja, koje je u junim oblastima ostavilo pravu pusto. Meu srpskim beguncima, koji se behu sklonili u Gornji Banat izbi oko Lipove taj mrki i hrabri ovek, za koga niko nije pravo znao ni ko je ni odakle je. On se sam izdavao za potomka srpskih i vizantiskih vladara i uzeo je naziv cara. Ime Jovan kao da je dodao iz bugarske vladarske tradicije. Kao unapred obeleen nekom viom silom za neto neobino ljudi su nalazili to, to je on imao "na telu jednu crnu prugu u irini jednog prsta, koja je poinjala kod desne slepoonice i ila u pravoj liniji sve do stopala desne noge." Prialo se da se po noi dugo moli bogu i kao da ima, u optoj nevolji, posluiti kao neko boje orue. Uplaeni i zbunjeni svet poverovao je u nj, jer je instiktivno traio i oekivao neko udo u svetu koji je bio obezglavljen i sav usplahiren. Niko nije imao mogunosti da proverava njegovo poreklo i njegove planove. A u narodu, naroito u tom kraju, jo se nisu bile zaboravile tradicije Doinih krstaa. Bilo je i opet napada na plemie i optih protesta zbog sloma drave. Jovan Nenad je imao neto od narodnog borca, neto od hajdukog avanturiste, a neto od socialnog revolucionara. Pljakao je plemiske dvorove, napadao trgovake karavane, ali ulazio i u borbe s Turcima. Hrabrost mu se meala s drskou, popularnost sa terorom. Razumljivo je s toga, to je oko sebe skupio brzo nekoliko hiljada ljudi. Turske ete i posede, koje su se nalazile u Bakoj, nisu bile mnogoborojne i Jovan Nenad nije imao mnogo muke da ih savlada i protera. Ali to mu je diglo ugled i raznelo glas. Za svoju prestonicu izabrao je Suboticu, koju je njen gospodar beei ispred Turaka, bio napustio. Tu je stvorio svoj dvor; organizovao svoju telesnu strau od 600 mladia, koje je prozvao janiarima; i ponaao se kao pravi vladar. Iz Bake on je potom proirio svoju akciju i na Srem. Ostale srpske poglavice nisu ulazile u blie veze s njim smatrajui ga avanturistom sumnjivog porekla i sumnjivih metoda. Zanimljivo je, da o njemu nisu ouvali vesti ni nai letopisi. Pavle Baki bio se u jesen 1526. sav zaloio za Zapolju. On je sa svojih 200 husara uspeo da posedne Stoni Beograd, u kom je Zapolja izabran i krunisan za kralja (11. novembra). Radi Boi, pod ijom se vlau na Dunavu nalazilo oko 500 ajki i koji je s uspehom suzbijao turske zalaznice i istio zemlju od preostalih eta, smatrao je da njemu pripada vodei poloaj. Stevanu Borislaviu bio je takmac, makar i ne legitimni, i s toga mu je ovaj i otkazao saradnju, kad je Jovan Nenad traio od njega artiljeriju, da bi preterao Turke iz Srema i preneo toboe ratite u Srbiju. Despot je, naprotiv, uzeo na se da preotme i raisti Srem, pa je u tom pravcu i postigao izvesne uspehe. Jovanu Zapolji, meutim, pomo toga oveka, iji se broj ratnika cenio na dve-tri desetine tisua, nije mogla biti na odmet i on ga je s toga podupirao, uprkos tubi i protesta opljakanih maarskih velikaa. ak ga je u januaru 1527. obavestio, da se sprema protiv njega raniji gospodar Subotice, Valentin Terek, pa ga je Jovan Nenad mogao s dovoljno snage doekati i razbiti.

Habsburka diplomatija nadala se jedno vreme, da bi se mogla nagoditi sa Zapoljom. Ima jedna vest, da su Ferdinandovi ljudi bili ponudili Zapolji bosansko kraljevstvo, oevo nasledstvo i 40.000 dukata. Misli se, da ta ponuda nije bila ozbiljna, jer je Ferdinand u isto vreme pregovarao i sa glavnim voom Hrvata, Krstom Frankopanom. Toj injenici ne treba, meutim, pridavati vei znaaj, jer je oevidno da je Zapolja bio opasniji od Frankopana i da bi se Ferdinand s njim radije sporazumeo. Za vreme tih pregovora ula je Ferdinandova vojska u grad Jajce, ali u njemu nije ostala dugo. Dola je bez sredstava i bez oduevljenja. Obaveteni Turci opseli su naskoro grad i uzeli ga ve u januaru 1528. god. Za njim su brzo pali i susedni gradovi i Turci su zavladali celom vrbaskom dolinom. Kralj Ferdinand upotrebio je celu zimu 1526/7. god. da popravi svoj poloaj u Ugarskoj i pridobije nove pristalice. I njemu, kao i Zapolji, bilo je mnogo stalo do toga da imaju uza se srpsku miliciju, kao oprobane ratnike i kao ljude koje je bilo daleko lake skupiti nego lensku vojsku ili skupe najamnike. Meu prvima je preao na njegovu stranu mladi srpski despot. Iako Ferdinand nije usvojio sve njegove zahteve ipak mu je dao i obeao dosta. Obeao mu je plau za 500 konjanika, poklonio mu je osvojene gradove u Sremu, Vukovar i Borovo, a privremeno mu je ustupio i Mitrovicu i Radince, ako ih osvoji od Turaka. U prolee 1527. Habzburzima je polo za rukom da obeanjima i poklonima pridobiju i Jovana Nenada, koji se toboe od njih nadao stvarnijoj pomoi za borbu protiv Turaka. Uzalud je Zapolja, ak preko samog Radia Boia, pokuavao da ga odvrati od te veze. Izgleda da je Nenadova aktivnost imala osetna uticaja i meu dotadanjim Radievim ljudima, jer je Radi morao napustiti svoje ajkake odrede i povukao se na svoja imanja. Zapolja je pokuao potom, da Nenada suzbije silom. Terek je ovog puta imao sree i povratio je jednim napadom Suboticu, u kojoj se, u to vreme, "car" nije nalazio. Jovan Nenad nije mogao da ga progna iz preotetog grada, pa je svoje sedite preneo u Segedin. Zapolja je uputio protiv njega i poveu vojsku, pod vostvom erdeljskog vojvode Petra Perenjija, ali je ta vojska kod Selea, poetkom maja, bila potpuno poraena. Ferdinand je nastojao da pridobije i druge srpske velikae. Obraao se i Radiu Boiu i Pavlu Bakiu. Njegova je diplomatska aktivnost imala meu Srbima dosta uspeha, naroito posle ove Nenadove pobede. To je nagnalo protivnike Nenadove, da upnu sve snage protiv njega. U velikoj borbi kod Sefalua zadat je njegovoj vojsci osetan udarac. Iako ga je oslabilo, to ga nije slomilo. S toga su kasnije pokuana druga sredstva. Kad se Jovan Nenad spremao u susret kralju Ferdinandu, bio je, u prolazu kroz Segedin, iz zasede smrtno ranjen. Teko ranjenog preneli su njegovi ljudi Nenada u selo Tornjo, gde mu je stari neprijatelj, Valentin Terek, otsekao glavu, 26. jula. Posle njegove smrti vojska mu se brzo rasula. Tako je brzo zavrio ivot taj udni i jo dovoljno neproueni junak, najmistinija i najvie problematina linost cele nae prolosti. Kao stvoren za epsku pesmu on u njoj, ipak, nije ostavio nikakva traga, to je isto tako od znaaja i za vreme i za sredinu i moda za psihu postanka i ivota nae narodne junake pesme. Zapolji je pogibija Jovana Nenada dobro dola, iako mu nije mnogo olakala poloaj. Mitom, obeanjima, veim izgledima i stvarnijom snagom Ferdinand je sve vie uzimao maha na njegovu tetu. I meu Srbima i meu Hrvatima. Videi to Zapolja je pourio da i sa svoje strane zadovolji Srbe. Kako je despot Stevan Berislavi priao Habzburzima, kako mu se Jovan Nenad odmetnuo isto tako, to je Zapolja hteo da i on ima jednog zakonitog pretstavnika Srba na svojoj strani. S toga je o Duhovima 1527. imenovao Radia Boia kao novog srpskog despota. Ali Radi nije bio nova linost, koja bi ponela nov barjak, a sem toga bio je ve ostareo i bolestan. On nije mogao doneti Zapolji nov priliv snaga, pa ak ni povratiti ranije izgubljene pozicije meu Srbima. Naprotiv, kad je Zapoljina vojska 27. septembra 1527. pretrpela jak poraz kod Tokaja i kad se poelo sticati uverenje da njegova snaga nije dorasla Ferdinandovoj, ostavili su njegovu stranu skoro svi ugledniji Srbi, koji su ga dotle pomagali. Meu prvima Pavle Baki, koji je od svih Srba u Ugarskoj imao u to vreme i najvie snage i najvie ugleda. Kao Ferdinandov pristalica istie se i patroviski glavar Stevan tiljanovi, poznat i popularan naroito po Ljubiinom prianju. On je krajem XV veka napustio svoju Boku, pa je kao kastelan krajikih gradova i pristalica Habzburga vodio borbe najpre protiv Turaka, a posle protiv Zapoljinih ljudi. Posle Ferdinandove pobede i krunisanja za ugarskog

kralja (3. novembra 1527.) meu nagraenima nalazio se i tiljanovi. Dobio je u virovitikoj upaniji posede Miholjac i Glogovnicu. Despotu Stevanu ustupio je Ferdinand izvesne pogranine gradove, koje je dotle drao Jovan Nenad, Ba, Felehaz, Sotin i druge. Krajem zime 1527. i poetkom 1528. god. polo je za rukom Ferdinandovoj vojsci, u kojoj se vidno isticao Pavle Baki, da u severnoj Ugarskoj suzbije Zapoljine pristalice i da samog Zapolju natera da se sklanja u Poljsku. U nevolji Zapolja se obrati za pomo sultanu. Sultan Sulejman, po staroj turskoj politici, pristao je odmah da posreduje u borbi izmeu dve hrianske grupe; u toliko pre to se radilo o tom, da se potpuno rastroji ugarska drava, i to je Zapolja pristao da prizna njegovu vrhovnu vlast. Turci na granici nisu mirovali ni inae. Ve pre saveza sa Zapoljom i pre objave rata oni su poeli ivu akciju u Bosni, zauzevi Jajce i neka druga mesta. Potom su preli i preko Save i krajem prolea 1528. napali Barku. Izvetaji svih zapovednika sa granice bili su oajni. Ljudi su mesecima ostajali bez novaca i drugih sredstava, pa su se ili rasipali ili izdravali pljakom. Despot Stevan javljao je 6. jula palatinu Stevanu Batoriju, da je turska vojska ("sva snaga turskog sultana", kako je on govorio preterujui i suvie) prela Savu "i progutae i pretvoriti u pepeo ostatke kraljevstva". Sam protiv njihove sile, pisao je on, to je "kao kap protiv mora." I to s ljudima nezadovoljnim, za koje se niko ne brine. Ferdinand, meutim, nije mogao mnogo pomoi. Kao i prola ugarska vlada on se muio bez finansijskih sredstava i teio je ljude samo praznim reima. Nije udo s toga, to je na granici nastalo rasulo, to su ljudi poeli da poputaju i to je Zapolja s Turcima uzimao sve vie maha. Sam despot se nije ustruavao poruiti palatinu, da e izvesne gradove, ako mu za vreme od dve nedelje ne doe pomo, isprazniti i napustiti sam. Uzalud je radi toga iao ak i u Budim. Ferdinand, u koliko je, s krajnjim naporima, i namicao novaca nije ih troio na utvrivanje june granice, koliko za odbranu uih austriskih zemalja i na opremu vojske protiv Zapoljinih ljudi. Nadao se, da bi moda mogao slomiti njegov poloaj u Ugarskoj pre nego dou Turci. U graanskom ratu, koji se nastavljao celog leta 1528., dolazilo je do alosnih scena. U borbi za tue interese imali su ve vie puta da se bore Srbi jedni rotiv drugih. U pohodu Ferdinandove vojske protiv Zapolje pole su ovom prilikom Borieve ete protiv Radia Boia, koji je, teko bolestan, leao na umoru. U septembru taj Zapoljin srpski despot bio je ve pokojnik, ali pred njegovim gradom Lipovom naao je smrt u borbi i Komnen Baki, brat Pavlov. Dosad, srpske borbe na strani Maara imale su naelan karakter. Borilo se iz hrianske solidarnosti i u nadi da se vaspostavi slobodna srpska drava. U ovom graanskom ratu, gde je izbilo mnogo linih strasti i linih interesa, Srbi su sluili kao orue jednoj i drugoj strani jo uvek s verom da e u njima nai pomagae i za svoje kasnije narodne ciljeve. Od asa kad Zapolja sklapa savez sa Turcima njegove srpske pristalice postale su u isto vreme i turski pomagai. Ne moe se rei da je to bilo samo posredno i nedovoljno svesno. Naprotiv. U borbu se gazilo iz upornosti, prkosa, ozlojeenja, ali i iz line koristi. Kod vrlo malog broja bilo je i uverenja, da se da vie postii u zajednici s Turcima nego u borbi protiv njih. U svakom sluaju A. Ivi imao je pravo kad je utvrdio, da se od ovih vremena poela profanisati ideja koja je Srbe dotle vodila, da naputaju otadbinu i sve rtvuju u borbi za slobodu. Doista, od boraca za slobodu oni postaju neka vrsta tuih piona; pretvaraju se u ratnike od zanata, koji, napustivi redovna zanimanja, ive od najamnikih plata. Pometenost Srba na granici bila je velika. Pavle Baki, koga je Ferdinand imenovao i vrhovnim zapovednikom ajkaa, drao se stalno s njim, ali je imao estih neprilika i sa linim i sa naelnim protivnicima. Tako mu je poetkom 1529. god. jedan sused preoteo posed Banhidu i sam je Ferdinand morao posredovati da mu ga vrati. Nekadanji najblii saradnih Jovana Nenada, vojvoda Subota Vrli, preao je Turcima i sluio na granici. Despot Stevan ispunio je svoju pretnju i napustio je gradove Ba i Felehaz, koje su odmah poseli Turci. U turskim rukama behu poetkom 1529. god. tvrdi Petrovaradin, Mitrovica, Jajce, Banja Luka, Knin, Skradin, Udbina, Ostrovica. Na mnogo strana put im je bio otvoren ili bar dobro pripremljen. S toga je razumljivo, to je despotov postupak izazvao na dvoru teku osudu. Ljut, Ferdinand je 22. marta 1529. izdao naredbu da se zatvore Stevan i njegova majka zbog nevere, a kastelanima despotovih gradova bi zapoveeno da gradove predaju Johanu Hoberdancu. Ferdinand je optuivao despota da je ak odao Turcima neke

tajne, pa je pozivao ostale Srbe iz Srema da mu ostanu verni. Hoberdanc je izvrio misiju, zarobio despota i majku mu Jelenu i uputio ih u Budim. To je, naravno, izazvalo jo veu zabunu na granici, a naroito meu Srbima. Sam Baki nije smeo jedno vreme da se pojavi meu ajkaima, koji mesecima nisu primali platu i bili tim i drugim postupcima veoma ogoreni. U pismu Ferdinandu od 17. juna Baki je upozoravao kralja, da bi to sve moglo imati neprijatnih posledica. I imalo ih je. Srpski ajkai prili su Turcima i sa njima zajedno poeli vriti napade na Maare. U leto 1529. poela je velika turska ofanziva, kojom je rukovodio sam sultan. Bez skoro ikakva otpora prodirala je turska sila kroz Ugarsku. Na mohakom razbojitu pridruio se sultanu njegov novi vazal Zapolja. Na vesti o turskom prodiranju uputie Ferdinandovi ljudi zarobljenog despota iz Budima u Be, ali se on na putu nekako iskrade i pobegne. Doao je pravo u turski tabor. Sultan je despota primio lepo i povratio mu je sva imanja koja je drao u Slavoniji. Poto je osvojio maarsku prestonicu sultan je poao pravo na Be, u kome se, meu ostalim braniocima, naao i Pavle Baki sa srpskim etama. Dobro branjeni grad odrao se uprkos turskih juria sve dok sultan zbog jesenjih kia, 16. oktobra 1529., nije naredio da se vojska vrati kuama. Ovaj neuspeh Turaka nee slomiti njihovu ekspanzivnu aktivnost, ali e uiniti da Austrija Habzburgovaca dobije vanu historisku misiju u Evropi. Slomivi Ugarsku Turci su izabrali kao svoj dalji put nadiranja tada glavno i najvanije mesto cele srednje Evrope, Be, najvei grad do Pariza, sredite istonog poseda habzburke kue, najsilnije dinastije u Evropi. Nisu okrenuli prema slaboj Italiji ili u drugostepene alpske oblasti. Udarili su u glavu, svesni svoje snage, a potcenjujui moda otpor protivnika. Austrija je u ovaj mah zaustavila udarac, a u isti mah osetila ta joj pretstoji ako se za vremena ne trgne. Ferdinandova tenja, isto dinastika, da dobije krune eku, maarsku i hrvatsku i da privue na svoju stranu Srbe, dobila je istorisko opravdanje i znaaj. Kao prva na udarcu, posle Ugarske, Austrija je sad ila zatim, da radi sopstvene odbrane, stvori oko sebe vrst lanac hrianskih naroda, s kojima e moi organizovati otpor protiv Turaka. Ispunie za Austriju s vie uspeha kralj Ferdinand ono, to je Matija Korvin eleo postii za Maarsku. Spasavajui sebe Austrija je tom politikom aktivnou spasavala celu srednju, a dobrim delom i zapadnu Evropu. U toj tenji habzburke drave Srbima je zapala teka i dunost i sudbina. Nalazei se du same granice oni su imali da podnesu najvie rtava, i to ne decenij-dva, nego nekoliko vekova. I s toga se kod njih stvorio itav stale ljudi, graniara, venih straara sa orujem u ruci, kojima u ogromnoj veini nije bilo mogue da razvijaju ikakve druge sposobnosti. Ratniki ivot postao im je zanimanje i hleb. Hotei da digne duh kod svojih ljudi Ferdinand je delio vernima nagrade, ponekad i fiktivne. Sremskom vojvodi Radoslavu, ranijem saradniku Jovana Nenada, koji mu je na toj strani trebao zameniti despota Stevana, "poklonio" je grad Mitrovicu, ako je pomogne osloboditi od Turaka. Stevan je, meutim, kao turski ovek napadao na susedne Ferdinandu verne slavonske i druge velikae, bilo sam, bilo zajedno sa Zapoljinim ljudima. Kao to obino biva u graanskom ratu ljudi su bili nadojeni mrnjom i gonili su se nepotedno. Kad je 1530. god. dolo do novog rata s Turcima srpske ete pod Bakiem i vojvodom Radoslavom pomagale su austrisku vojsku u zapadnoj Ugarskoj, a naroito su se istakle u opsadi Budima, dok je Petar Ovarevi s Turcima i Zapoljinim ljudima davao uspean otpor u tom gradu. Posle neuspeha pod Budimom i Baki i Radoslav imali su dovoljno prilike da osete, kako njihovo zalaganje ne nailazi na pravu cenu kod merodavnih inilaca, i s toga su i oni u svojim postupcima bivali dosta puta bez pravih obzira. Bakievi ljudi napadali su, na pr., na imanja bive maarske kraljice, a Radoslav je u jednom sporu sam hteo da pribavi sebi nezakonitu zadovoljtinu. U pomuenoj zemlji nije lako bilo stvoriti red, a najmanje meu monima gde je svaki hteo da njegova volja bude bez pogovora. Ni kraljeva se re nije uvek sluala; a, istina, i on je ponekad davao vie da utei, ili zagladi, ili odloi, nego da ispuni. S toga je Baki jednom prilikom osetio potrebu da upozori samog kralja, kako ljudi nisu "deca, da bi se drali samim reima." Sultan Sulejman nije mogao da preali neuspeh pod Beom i 1532. god. krenuo je novu vojsku. Imamo jedan savremeni izvetaj o tom pohodu, koji lepo kazuje kako je sultan i spoljanjim sjajem hteo da utie i na svoje i na protivnike ljude. Sultan je iao sa 12.000 janjiara i 400 sluga na

konjima, sa kratkim kopljima, svi u svili, okieni srebrom. Carsko blago sa ilimima i seijama i carske ene nosilo je 50 kola, a 400 kamila bilo je natovareno carskim adorima i opremom. Carevu linu gardu sainjavalo je 2.000 spahija, 100 sluga odevenih u svilu okienu zlatom i srebrom, i 1.000 sulahija, neobino visokih, svi u plavoj svili, sa sokolovima, psima i potrebnim priborom za lov. Car je bio sav u crvenom, iskien zlatom, s belim turbanom i na belom konju, koji je bio pokriven zlatom i dragim kamenjem. Uza nj su ile etiri pae i 2.000 najotmenijih Turaka. Kod Beograda iziao je pred cara Zapolja, da ga prati na daljem putu. Sulejman je bio, naglaava se, dobro obaveten o borbama koje su u nemakim zemljama izbile izmeu katolika i novog protestantskog pokreta i smatrao je, s pravom, da mu to znatno olakava posao. itava turska vojska cenila se na 200.000 dobrih boraca; 30.000 kamila prenosilo je municiju i drugi pribor za artiljeriju. Meu Turcima se nalazilo i 8.000 hriana i 400 talijanskih kondotjera, koji su se naroito sviali sultanu. Kod Oseka pridruio se toj impozantnoj sili i despot Stevan. Na tom svom pohodu sultan je stigao pod tvrdi grad Kisek, koji je branio Nikola Jurii. Neobino hrabra odbrana grada zadivila je sultana. Poto je Jurii pristao da na gradske bedeme postavi tursku zastavu napustio je sultan grad i uputio se prema zapadu, u tajersku. I ovom prilikom istakao se Pavle Baki, koji se borio s turskim zalaznicima i pratio ih sve do Ljubljane, pa posle nastavio borbu protiv jednog njihovog odreda i u donjoj Austriji. Za nagradu Pavlu je potvren posed grada Sombathelja, koji mu je bio dat pred samu tursku ofanzivu. Bogat, moan, i vrlo hrabar Baki je stekao velik glas i meu Srbima i meu strancima. Srbi su u njemu gledali oveka, koji jedini moe da uini neto za njih. On se i trudio da im pomogne. Naroito mu je bilo stalo do toga, da to vie Srba, naroito iz ugroenog Srema, prevede u Ugarsku, u uverenju da ih tim izbavlja od Turaka. Nije neverovatno da je pri tom imao i linih rauna, jer se tim pojaavao njegov poloaj i olakavala nezavidna sudbina onih, koji su ve ranije bili preseljeni. Despot Stevan Berislavi imao je daleko manje uticaja. Nije do danas utvreno tano radi ega je bosanski sandak Husref-beg 1536. god. krenuo vojsku protiv njega i dao ga ubiti. Zna se samo, da je Stevan pokuavao s vremena na vreme da se priblii Ferdinandu, ali da je isto tako saraivao i sa Turcima u haranju i osvajanju Slavonije. Ne marei za mir, koji je bio sklopljen izmeu Turske i Austrije, upao je bosanski paa u Slavoniju. Izgovarao se, da namerava urediti stvari u toj oblasti posle smrti svog vazala, despota Stevana. U leto 1536. prela je turska vojska Savu, gde se sjedinila sa vojskom koju je doveo beogradski sandak-beg. Turci su poseli skoro celu despotovu oblast, sem zapadnih mesta, pa su onda zauzeli i mnoge druge gradove. Baki je 20. avgusta javljao kralju, da su Turci naroito utvrdili Brod na Savi, "da taj grad postane drugi Beograd", a ele isto tako da podignu i jedno utvrenje na Dravi, blizu Oseka. Srem je bio podeljen; Srem i Slavoniju dodao je sultan beogradskom sandakatu, a drugi deo Slavonije do Koboa sastavljao je novu oblast s posebnim zapovednikom. Srpski vlastelin slavonski, Stevan tiljanovi, morao se pred Turcima povui, i to najpre u Valpovo, gde je bio kastelan, a posle, verovatno, u iklo, gde je umro posle 1540. god. Nije blie poznato radi kojih je svojih vrlina postao toliko popularan meu Srbima, da ga je naa crkva proglasila ak za svetitelja. Njegove moti lee u manastiru iatovcu, gde mu je stvoren poseban kult. Njegovo svetako itije, napisano tek u XVII veku, ne odgovara istoriskim injenicama. Turski uspesi u Slavoniji i nova aktivnost Zapoljinih prijatelja pokolebae Ferdinandove redove. Poee opet lina obraunavanja i graanske borbe. Naroito se istae nekadanji Ferdinandov pristalica Valentin Terek kao opasan tip. On je u poslednje vreme postao neprijatelj Bakiev, a u pravog dumanina mu se pretvorio posle jedne rune zasede u kojoj je uestvovao jedan Bakiev sluga, za koga je Terek verovao da je to uinio s gospodarevim odobrenjem. Za osvetu on je krajem 1536. ili poetkom 1537. god. udario na neke Bakieve posede, pa je meu ostalima uzeo i grad Lak, u kom se Baki najdue zadravao. Baki nije mogao da mu se sam suprotstavi, a ostali maarski velikai ustruavali su se, da zbog njega dou u sukob s protivnikom koji je izgledao jai. Dalje borbe prekinula je velika ofanziva koju je poela u leto 1537. austriska vojska protiv Turaka u Slavoniji i u kojoj je sudelovao i Baki. Da bi u tom pohodu dobio Srbe na svoju stranu i da bi nagradio Bakievu vernost Ferdinand mu je dao titulu srpskog despota 20. septembra 1537.

Despotovina se imala tek preoteti od Turaka, i to i ona u Sremu kao i ona u Srbiji. Ona je imala biti jedna od buduih "nagrada". Austriska vojska, koja je brojala svega 18.000 boraca, sa skoro polovinom konjanika, krenula je iz Koprivnice u Slavoniju. Izvidnice je vodio Baki, a vrhovni zapovednik je bio Ivan Kacianer. Njihov napad bio je uperen u prvom redu na Osek, gde se bila skupila njima ravna turska vojska. Ali svi pokuaji hrianske vojske da zauzmu taj grad ostae uzaludni. Nedovoljno snabdevena i nedovoljno povezana Kacianerova vojska morade da se povlai. To povlaenje pretvaralo se u opustoenoj zemlji u potpuno osipanje, koje je, pod turskim pritiskom, pretilo da pree u rasulo. Baki je pokuao da odrava red i da se odupre neprijatelju, ali je u borbi kod Gorjana poginuo 9. oktobra ne postigavi cilj. Pavle Baki poslednji je predstavnik makar i nominalne vlasti srednjevekovne Srbije. S njim je sahranjena i srpska despotska titula i svaka stvarnija nada za obnovu srpske drave u to vreme. Turska granica pomerena je daleko prema severu i domalo turski e paa zasesti definitivno u Budim, da u njemu ostane punih sto i pedeset godina. Sa svojim despotom Srbi su mogli bar izgledati kao neka vrsta saveznikih boraca; otsada oni su obini podanici i na turskom i na austriskom i ugarskom podruju. U isto vreme Turci su postigli velike uspehe i u Dalmaciji. Tamonje stanovnitvo, preputeno manje-vie samo sebi, nije moglo da im odoli; ni Maari, ni Mleani, ni papa nisu im dali, niti mogli dati, nikakve stvarnije pomoi. Odrali su se jedino gradovi na moru sa jakim bedemima, kojima se morem dalo doturiti hrane i municije, ali je u mnogima i od njih stanje bilo bedno. Odbrana Pavla Berislavia i Krste Frankopana i drugih bila je puna lepih podviga, ali nije mogla da zaustavi tursku poplavu. Sulejman Velianstveni s planom je i na toj strani potiskivao maarske vrhovne vlasti i njihov uticaj. Od 1521-1533. god. Turci su ve drali Knin, Ostrovicu, Skradin, sa celim njihovim podrujem, a ugroavali su zalee ibenika, Trogira i Splita. Najdue se opirao tvrdi Klis, koji je branio slavni Petar Krui. Mleani, koji su eleli da taj grad nekako dobiju u svoje ruke, pravili su mu vie neprilika i doprineli su nesumnjivo njegovom padu. Kad su Turci stegli grad Krui je uspeo da mu izradi pomo od kralja Ferdinanda, ali je s njom zaglavio i sam na Solinskom Polju. Posle njegove pogibije Klis se predao 12. marta 1537. Uskoci iz Bosne i drugih naih krajeva, koji su sainjavali glavnu posadu grada i susednih mesta spasoe se dobrim delom u Senj, pod austrisku zatitu. Na vest o padu Klisa, o ijoj se odbrani nekoliko godina pisalo i govorilo u hrianskom svetu, sam je papa Pavle III upuivao pozive Evropi, da zaboravi meusobne svae i da se prene i spremi za odbranu ugroene vere. Stanovnitvo iz unutranjosti Dalmacije bealo je pred Turcima na sve strane, u tvrde gradove, na ostrva, u Hrvatsku, u Italiju. S toga se strahovito proredilo; po jednom izvetaju spalo je od 60.000 na 5.500 dua. Jedan mletaki izveta iz 1531. god. posebno je naglaavao, da se umanjilo katoliko stanovnitvo, ili, preciznije reeno, "kako nema skoro ni jednog vie rimokatolika u dalmatinskom kontinentu." U puste zemlje dovodili su Turci pravoslavni elemenat iz susednih oblasti, da obrauju zemlju i da ih snabdevaju namirnicama. Priliv pravoslavnog stanovnitva u te krajeve u vremenskom periodu od 1523-1530. god. zabeleilo je vie savremenika. Tada je, po saoptenjima danas zagubljenog letopisa Simeona Konarevia, podignuto vie pravoslavnih crkava u Dalmaciji, kao, na pr., u Biljanima, Ostrovici, Karinu, Kistanjima i po nekim drugim mestima. Tako se dogodilo, da su nekadanja sredita stare hrvatske drave izgubila svoje, a dobila novo stanovnitvo, koje se tu odralo sve do dananjeg dana.

2 Turska osvajanja
Za vreme prvih osvajanja Sulejmana Velianstvenog zapadna Evropa bila je krvno zavaena. Nekoliko godina vodio se rat izmeu cara Karla V i francuskog kralja Fransoa I, u koji su manjevie bile zapletene ne samo sve zapadne drave, nego i Engleska. Socialne nepravde izazvale su na vie strana ogorene seljake ustanke, koji su bivali u krvi uguivani. Verske borbe, zapoete

protestantskim pokretom, poele su da dele svet u dva krvno zavaena tabora. Umetniki preporod i verska reformacija imali su kao glavne tenje osloboenje od krute stege srednjovekovnog klerikalizma; autoritet papa bio je malo kada manje potovan nego u ovo doba. Ideja hrianske solidarnosti, na koju se u svima akcijama protiv Turaka toliko polagalo, izgledala je kompromitovana u najveoj meri. Izvesne sile zapada i hrianstva traile su skoro otvoreno veze pa i saveze sa Turcima, ako je to samo moglo pomoi da se skri njihov neprijatelj. Tako je u jedno vreme moglo izgledati, kao da je srednja Evropa ostavljena svojoj sudbini i da su Turci u njoj mogli operisati bez opasnosti da izazovu opti revolt. Karlo V bee u leto 1535. osvojio Tunis i tim pospeio stvaranje vojnikog saveza izmeu dva glavna svoja neprijatelja, Francuske i Turske. God. 1537., kao francuski saveznici, Turci su iznenada napali mletaki Krf i produili svoja osvajanja u Slavoniji. To izazva reakciju i na drugoj strani. Ugroeni, naoe se zajedno. Poetkom 1538. god. dolo je do stvaranja "Svete Lige", u koju su, pored papske drave, uli jo Habzburgovci Karlo V i Ferdinand, i Mletaka Republika. Malo kasnije, istog meseca februara, zauzimanjem s vie strana, dolo je i do mira izmeu Ferdinanda i Zapolje. Ferdinand je priznao Zapolji kraljevsku titulu i posed onih zemalja koje je ve drao, obeavajui mu, zajedno s bratom, zatitu od svih neprijatelja; Zapolja, sa svoje strane, pristao je da Ferdinand, posle njegove smrti, posedne i njegov deo kraljevine i ostane jedini kralj. Aktivnost Svete Lige, koja je bila postavila vrlo visoke ciljeve, bila je sasvim nejednaka. Habzburzi, zauzeti unutranjim pitanjima, ne uinie na kopnu skoro nita, iako ih je papa bio privremeno izmirio sa Francuzima. Operisali su, u glavnom, samo na moru, skupivi jaku flotu svojih, papskih i mletakih laa. S tom flotom zauzeli su panjolci 28. oktobra 1538. Herceg Novi i ostali u tom gradu kao gospodari, iako su ga Mleani iz vie razloga traili za sebe. To je bio prvi otvoreni razlog za razilaenje saveznika. Drugi je razlog, manje otvoren, bio i taj, to je Karlo V uzeo u zatitu Dubrovnik, koji su Mleani hteli posesti okrivljujui malu Republiku da slui Turcima. Sem toga, i u Dalmaciji je teret kopnenog rata pao u glavnom na Mleane, iako se znalo da njihova suhozemna snaga nikad nije bila veih razmera. Turci su bez velike muke, uzeli gradove Nadin i Vranu, ali njihov napad s morske strane na Kotor nije uspeo. Meutim, 8. avgusta 1539. preoteli su Herceg Novi od panjolaca. Posredovanjem Francuza Mleani su se zbog svega toga izdvojili iz Svetog Saveza i 1540. god. sklopili s Turcima separatni mir. Mleani su uspeli da sauvaju u severnoj Dalmaciji morsku obalu s glavnim gradovima Zadrom, ibenikom i Splitom i sva ostrva, ali sa vrlo malo poseda u zaleu. U Boki Kotorskoj ostao im je Kotor sa svojim srezom. Svu ostalu Dalmaciju pritisli su Turci, nadvirujui skoro u gradske zidine. Od otete zemlje oni su obrazovali kliki sandak. Habzburzi nisu bili bolje sree ni u Ugarskoj. Jovan Zapolja umro je u leto 1540., ali je malo pred smrt dobio sina i naslednika. Na samrtnom odru on je zakleo svoje prijatelje da mu za sina sauvaju kraljevsku krunu, naravno pod zatitom Turaka, jer se sa pristankom Ferdinanda nije moglo raunati. Meu tutorima malog Zapoljinog sina nalazio se i jedan Srbin, Zapoljin roak Petar Petrovi, koji je imao velika imanja u aradskoj, tamikoj i severinskoj upaniji. Petrovi je bio protivnik Ferdinandov od poetka, pa je to ostao i sada. Zajedno sa ostalim Zapoljinim pristalicama on je nastavio politiku naslanjanja na Turke, koji su, sasvim razumljivo priznali Zapoljina sina kao kralja. Kad je video da je raniji ugovor sa Zapoljom ostao bez vanosti reio se Ferdinand da njegovo priznanje iznudi silom. God. 1541. napao je Budim, u kom se nalazila Zapoljina porodica. Na taj napadaj odgovorili su Turci novom ofanzivom. Bez muke doprli su do maarske prestonice i uli u nju 26. avgusta, ovoga puta konano. Hteli su, da se posedanjem tog vanog grada uvuku izmeu istone i zapadne Ugarske, da tako potpuno ovladaju situacijom u toj zemlji, i da uvrste svoj poloaj u Srednjoj Evropi. Tim uspehom, kojim je krunisao svoja dotadanja osvajanja, Sulejman je postao stvarni gospodar Ugarske. Uzimanje Budima trglo je, meutim, i Zapoljine pristalice. Bojei se da ih Turci ne stegnu jae oni su, ve krajem te godine, pristali da se izmire sa Ferdinandom, ali od tog izmirenja bilo je u taj mah malo neposredne koristi. Tom prilikom raunalo se, prirodno, i sa Srbima, iji je broj u junoj Ugarskoj bio vrlo veliki. Zastupnik palatina Aleksandar Turzo obratio se u ime Ferdinandovo Srbima pozivajui ih da mu se

pridrue i obeaju vernost. Srbi su se sastali u Hodou 1. septembra 1542., pa su izabrali kao svog izaslanika kralju Petra Boia. Srbi su traili da zadre sva ona imanja maarskih plemia koja su poseli delimino i sa dozvolom Zapoljinom. Turzo nije bio za to, da im se to odobri, jer bi bilo na tetu "mnoge gospode i plemia", nego je preporuivao Ferdinandu da ih dri u dobroj volji lepim reima, kako se Srbi, ako ne bi bili zadovoljneni, ne bi obratili Turcima, koji bi im to ispunili bez ustezanja. Iz ovih pregovora vidi se jasno koji su socialni procesi ili uporedo sa ovim politikim promenama. U onim meteima, od sloma maarske drave i za vreme graanskih ratova, Srbi su se, kao izbeglice i mahom beskunici, doepali maarskih vlastelinstava, neto silom a neto prostim posedanjem, jer su se mnogi vlasnici bili sklonili iz straha od Turaka. Prirodna je stvar to ih oni nisu vie lako putali iz ruka, i to su, prilikom pregovora o promeni vladara, traili kao cenu za svoje usluge legalizaciju stvorenog stanja. S druge strane i maarski su plemii gonili, bez mnogo obzira, srpsku vlastelu i ugledne voe, gledajui u njima povlaene doljake, koji su bili, po njihovom miljenju i suvie nagraivani. Tako su, na pr., postepeno oteli najvei deo poseda porodici poginulog Pavla Bakia, a razgrabili su imanja porodice Jakia, koja je izumrla u ovo vreme. Rat izmeu Austrije i Turske nastavio se na veliku tetu prve. Karlo V, zbog rata s Francuskom, nije bio u stanju da pomogne, a Ferdinand sam nije mogao da sprei tursko napredovanje. Pokuaj njegove vojske da povrati Budim zavrio je bedno. Turci su zauzeli mnoga mesta zapadne Ugarske sa Peujem i Stonim Beogradom, a prodirui uz Dunav osvajali su vani i lepi grad Ostrogon. U Slavoniji turska granica prela je Valpovo, azmu i Koprivnicu. Austrija je zadrala zapadni pojas Ugarske, a Hrvatska je sama govorila da pretstavlja "ostatke ostataka." Tursko prodiranje dirnu u savest Evrope, pa se mnogi habzburki protivnici osetie pobueni, da im olakaju poloaj. Francuski kralj Fransoa I, saveznik Turaka, doivevi vie neuspeha, bi prisiljen da 1544. god. trai mir. Iza njega sklopie mir i Turci, najpre s Ferdinandom 1545., pa sa Karlom 1547. god. Mudri Sulejman, oprezan i dobro obaveten, nije hteo da se, bez potrebe, izloi napadu jedne vee hrianske koalicije. U Erdelju, udovica Zapoljina, kraljica Izabela, doe u sukob sa jednim delom svoje okoline. Kao majka ona je htela da ouva krunu svom sinu i nije verovala Habzburzima. Njen glavni savetnik, namesnik fratar ore Utjeenovi, inae rodom Dalmatinac, bio je za sporazum i kao svetenik i kao diplomata. Kraljica nije imala poverenja u njega, pa se, kad je doznala za njegove tajne pregovore, potuila i sultanu, traei zatite. Sultan je u taj mah bio zauzet u Persiji, ali se ipak brzo odazvao, jer je video da je zapadni svet, i dalje krvno zavaen, bez veih opasnosti za nj. On odmah naredi budimskom pai i okolnim sandacima, da pou u pomo kraljici. Glavni stub kraljiine stranke bio je Petar Petrovi, koji je ostao dosledno na staroj liniji. On je 1550. god. sa svojim Srbima i neto Turaka poveo borbu protiv fratra ora, ali u njoj nije imao uspeha. Na to je poela neposrednija intervencija sultanova. On je traio, da za namesnika doe Petrovi, da mu Maari ustupe gradove Bekerek i Beej i da mu se povisi hara. Ti zahtevi oslabili su kraljiinu stranku, koja je sem toga pretrpela i vojniki poraz. Prisiljena, kraljica je 19. jula 1551. pristala na ugovor, da se odree Erdelja i krune uz izvesnu novanu ottetu i pod uslovom da joj sin dobije neka vlastelinstva u leskoj i da postane zet Ferdinandov. Petar Petrovi je isto tako morao napustiti svoja dobra i gradove, a mesto njih je dobio Munka. Na to je Sulejman objavio rat smatrajui da je tim povreeno njegovo pravo i njegovi interesi. Tursku ofanzivu poeo je u septembru 1551. kao vrhovni zapovednik rumeliski beglar-beg Mehmed-paa Sokolovi. Taj ovek, koji e u Turskoj doskora voditi glavnu re, bio je poreklom iz Bosne, iz sela Ravanaca, sokoloviske optine, blizu Rudog. Kao deak proveo je izvesno vreme u manastiru Mileevu, uei knjigu. Roen je bio 1505/6. god., a odveden je bio u Jedrene, kao roditeljski danak u krvi, kad je bio svestan i svoje sredine i svog porekla. Darovit i ambiciozan poislamljeni Mehmed dospeo je rano u Carigrad, i to u sam dvor. Kao mlad ovek uestvovao je u bitci kod Mohaa i u drugim borbama po Ugarskoj. Ve 1546. god. postao je kapudan-baa, to jest ef turske mornarice, u vreme, kad je drugi Srbin iz Bosne, Rustem paa Opukovi, bio veliki vezir.

Tri godine docnije postao je Sokolovi rumeliski begler-beg i s toga poloaja poveo je vojsku u Maarsku. U Sokolovievoj vojsci bio je prilian broj Srba, i to i onih koji su doli kao martolozi i azapi i onih koji su mu se pridruili u Banatu. "Fratar ore traio je od Ferdinanda da raspie akt o osloboenju seljaka, jer su na tome pitanju mnogi seljaci, naroito Srbi, preli u tabor Turske, koji su im obeavali slobodu." Dogodilo se ono, to je Turzo predviao pre deset godina. Ferdinand, meutim, nije primio oreve predloge. Sokolovi je s planom izlazio Srbima u susret, da bi ih to vre vezao za tursku stvar. U ovom ratu oni su mu s toga uinili lepih usluga i kao borci, i kao dostavljai. U mestima, gde su oni sainjavali glavnu posadu, predavali su se po dogovoru. Njihovo dranje, sem toga, obeshrabrivalo je Ferdinandovu i fratrovu vojsku, koja ni inae iz poetka nije bila ni mnogo spremna ni raspoloena za borbe. Posle kraih borbi Sokolovi je zauzeo Beej, Bekerek, anad, Lipovu i itav niz drugih gradova po Banatu, ali mu nije polo za rukom da osvoji i Temivar. Posle turskog povlaenja ispred toga grada Ferdinandove i fratrove ete uspele su da povrate skoro sve izgubljene gradove i da dobiju i nekolike vee pobede. Sokolovieva ekspedicija zavrena je tako s neuspehom, iako glavnina njegove vojske nije nigde ula u odluniju borbu. Ali austriski ljudi nisu ipak bili zadovoljni. Nalazili su, da fratar ore, koji je u meuvremenu postao kardinal, ima nekih potajnih elja i puteva, pa su ga pred Boi 1551. god. dali ubiti. Tim, oevidno, nisu nimalo pojaali svoje pozicije. Naprotiv. Izazvali su zabunu i nepoverenje ak i u onim redovima, koji su im bili odani, i tim su potrli sav moralni znaaj svoje pobede. Da bi delovao na Srbe, a i da bi upotrebio sve raspoloive snage za borbu, Ferdinand uputi u Erdelj i Petra Bakia, strievia Pavlovog, koji je imao oko 1.500 ljudi pod sobom, bio iskusan ratnik i koji je i lino i zbog porodice uivao znatan ugled. Ali njegov pokuaj, u februaru 1552., zavrio je potpunim neuspehom. Malo potom Baki je i umro, 24. aprila 1552., ne uspevi da ispuni nade koje su u nj bile polagane. Nisu ih, u ostalom, ispunili ni drugi. Austrijanci su, borei se stalno sa finansiskim tekoama i unutranjim krizama, bili apsolutno u nemogunosti, da vode kakvu akciju velikog zamaha na dug rok. Oni su pokazivali snage samo na mahove. Tako je bilo i ovog puta. Aktivnost iz jeseni 1551. god. zamenjena je izvesnom klonulou ve idue godine, kada su Turci, bez velikih rtava, uspeli da povrate izgubljene pozicije u Banatu i da osvoje Temivar. Tako je, sredinom XVI veka, celo podruje Ugarske u kom su Srbi iveli u veim masama, ceo Srem sa istonom Slavonijom, Baranja, Baka i Banat, dolo pod tursku vlast.

3 Nove srpske seobe

Veina srpskog stanovnitva, posle svog doseljenja na Balkan, bila se smestila u sreditu balkanskih zemalja, od Vrbasa i Cetine na zapadu do Morave i ar-planine na istoku. Za vreme jaanja srednjevekovne srpske drave srpska ekspanzija bila je upuena u tri pravca. Na severu doprli su do Save i Dunava, na istoku do Timoka, a na jugu sve do Egejskog Mora. U severnom i istonom pravcu srpska se dravna ekspanzija podudarala sa etnikom; srodna slovenska plemena toga podruja vrlo su se brzo stapala sa srpskim elementom. Na jugu i jugozapadu srpsko irenje je nailazilo na jak i svestan grki elemenat i manje svestan ali vrlo ilav arbanaski i nije pokazalo mnogo uspeha. Ono je, u ostalom, i malo trajalo, ne vie od etvrt veka. S raspadom srpske carevine i sa prodiranjem Turaka srpski je elemenat s krajnjeg juga bio brzo potisnut ili se izgubio u drugoj etnikoj veini. Na drugim stranama srpsko etniko irenje uzimalo je sve vee razmere. Romanski gradovi na junom jadranskom primorju kao Dubrovnik, Kotor, Budva, Bar i druga manja mesta dobila su preteno slovenski karakter zahvaljujui samo prilivu iz svog srpskog zalea. Od kraja XIV veka taj je priliv postojao sve vei po celom primorju, kada su nai ljudi, sklanjajui se ispred Turaka, traili

utoite na tim stranama. Iz Srbije migracije prema severu, u maarske zemlje, imale su dve faze. Za vreme despotske vlasti vreno je naseljavanje despotskih imanja u Ugarskoj s planom, ali ne u velikoj meri. Druga faza, od pada Srbije, bila je sva uurbana, s puno metea, s beanjem u masama i sa voljnim i prisilnim preseljavanjem, koje je isto tako vreno u velikim masama. U XVI veku broj srpskih stanovnika u Ugarskoj bio je nesumnjivo vrlo visok, pa ma i ne iznosio polovinu sve populacije, kako je govorio fratar ore. Zbog pretenog broja srpskog ivlja Baka i Banat bili su dugo nazivani "srpska zemlja", R czovsz g. Jedan maarski pisac kazuje, "da su iz Banata itava sela maarska prebegla preko Moria na sever, a ono malo Maara to je ostalo behu sami sebi ostavljeni u "moru srpskom". Na tom podruju "car" Jovan Nenad mogao je da osnuje ak i jednu posebnu dravu, svejedno to je bila kratkog veka. Od druge polovine XV veka pa sve do danas Srem je dobio i zadrao iskljuivo srpski karakter. U prvoj polovini XVI veka sklanjao se, istina, dobar deo Srba iz Srema i junih oblasti dalje prema severu i zapadu i Pavle Baki imao je o tom vie pregovora s kraljem Ferdinandom i drugim vlastima, ali su zato Turci spahije dovodili i tu, kao i u osvojenu Dalmaciju, srpske seljake i kmetove, da im obdelavaju polja, i srpsku miliciju da im uva gradove i druge posede. Velika je bila uloga srpskih martoloza u turskoj vojsci pri ovim naseljavanjima. Oni su, uz turske vlasti, bili najbolja zatita doseljenim srpskim zemljoradnicima i privrednicima, koji su brzo hvatali korena. Ve 1543/4 god. pri javnim licitacijama za davanje u zakup turskih dravnih prihoda javljaju se u Ugarskoj srpski privrednici kao zakupci, i to sa raznih strana, kao iz Foe i Cernice u Hercegovini, iz Sremske Mitrovice, iz Kovina i drugih mesta. Katoliko svetenstvo, naroito vie, koje bi u nevolji imalo okupiti svet oko sebe, bilo se razbeglo. Nestalo je sremske biskupije, a u Kaloi nije bilo biskupa za vie od jednog i po veka. Nijedan biskup nije smeo da se vrati stalno pod Turke. To je znatno doprinelo da se proredio i katoliki puk. Imanja katolikih manastira i vlastelinstava dobili su ili turske spahije, ili su ih pritisli Srbi. Stari maarski pisac Katona zabeleio je, kako su Turci naseljavali Srbima naputena maarska imanja i kako su Srbi nadvladali na podruju kaloke biskupije. Tada su kaloki Maari zaboravljali svoj jezik, a uili "raki" (,rascianicam linguam). Da Srbima u Ugarskoj nije bilo teko pod Turcima svedoi najbolje onaj sluaj, kad je 1552. god. jedan veliki broj Srba krenuo iz Banata u Erdelj da se tamo naseli, pa se posle izvesnog vremena opet vratio na stara mesta. ak i Srbi u Erdelju vie su voleli tursku vrhovnu vlast nego austrisku. Kad je 1556. god. izbio ustanak u Erdelju protiv Ferdinandova reima i kad, pomagan od Poljaka i Turaka, na elo ustanka stade Petar Petrovi, Srbi se u velikoj veini odluie za nj. Ferdinandove pristalice bie razjurene, pa je i on sam morao priznati svreni in. Petrovi postade gubernator obnovljene maarske drave u Erdelju, a drugi njegov pomaga, Srbin Nikola Crepovi bi postavljen za severinskog bana. Ve je B. Kuripei zabeleio 1530. god., kako je u Bosni bilo doseljavanja iz Srbije. Ljudi su ispred Turaka ili u susedne slobodne zemlje, a kad su i te bivale ugroavane onda bi uskakali na austrisko i mletako podruje. Ali u tim preseljavanjima uestvuje mali broj stanovnitva; to su preteno borbeni i odvaniji mukarci. Naroito je to sluaj sa uskocima, koji postaju ili vojniki najamnici Mletaka i Austrije, ili avanturisti sa nesigurnom sudbinom i nezajemenim krovom. Pravo naseljavanje vre delimino vlaki stoarski elementi, koji su u pokretu prema zapadu iz Huma i susednih zemalja ve od osamdesetih godina XIV veka, i jo vie zemljoradnici. I u Bosni se zbivao slian proces kao i u Dalmaciji i Ugarskoj. Katoliki elemenat je u velikom broju naputao ugroenu zemlju. Seobe iz Bosne u susedne dalmatinske, hrvatske, austriske i maarske oblasti pominju se od pada Bosne, ali naroito od pada jajake banovine. Kuripei je ve 1530. mogao zabeleiti, kako Bosna zapuuje neto od estih epidemija, a neto od iseljavanja. Proces iseljavanja pomagala su i susedne hrvatske i austriske vlasti, kojima je bilo mnogo stalo do toga da pustu granicu nasele elementom, koji se dao iskoristiti za ratnike svrhe. One su ak i pozivale ljude i davale im razna obeanja. Prve vesti o seobama u Hrvatsku iz susedne Bosne kazuju, da su one poele 1526. god., a prva vea seoba, sa 50 kua, datira iz 1530. Hrvatski ban, uveni junak Ivan Karlovi, preporuivao je njihov sluaj austriskom zapovedniku na granici, naglaavajui da su "veoma dobri vojnici" (quia valde boni milites sunt), od ranije poznati, koji su, dok su bili meu Turcima, mnogo jada zadali hrvatskim vlastima na granici, i koji su nedavno imali kod Bihaa uspene borbe s Turcima. Bili su to ljudi iz Srba, Unca i Glamoa. Voa njihov, glamoki vojvoda

Stipkovi, s preporukom bihaskog zapovednika, otiao je lino, s nekoliko ljudi, da primi srpske doseljenike. Dok su stalei alpiskih zemalja s mukom pristajali da dadu male kredite za smetanje tih ljudi, vojnike vlasti bile su za to, da se oni prihvate. Smestili su ih privremeno na umberakom podruju u jesen 1530., gde je tako obrazovana prva "uskoka" kolonija. Ali ne bez tekoa. Iako su oni bili nastanjeni na opustelim mestima, ta mesta nisu ipak bila bez gospodara i njihovi vlasnici polagali su svoja prava na njih. Uskoki elemenat, sem toga, kao sve izbeglice, bio je mahom bez sredstava i bez discipline, i okolni vlasnici imali su muke s njima. Ali vrednost uskoka na granici osetila se brzo. Turski upadi bili su esti i nikad nisu prolazili bez tete po ivote i imanja pograninog stanovnitva. S toga, po savetu vojnih krugova, alpiski stalei reie 1531. god., da za uvanje strae na granici unajme za izvesno vreme i jedan broj uskoka. Prema vojnikim izvetajima zauzeo se za ove izbeglice i kralj Ferdinand. On je preporuivao da budu smeteni najpre na kraljevskim dobrima, na pustim i neobraenim mestima, pa posle, po potrebi, i na zemljitima privatnih vlasnika. Svojim aktom od 24. aprila 1532. on je doseljenicima dao da besplatno ive na zemljitu, koje e sami kultivisati, i odobrio im je da sami sebi biraju svoje stareine. U leto iste godine potvrdio im je i pravo nasledstva na zemljite koje budu obradili, oslobodio ih je dvadeset godina od plaanja poreza i od drugih nameta. "U raspravama radi zemljita sudii im kraljevski kapetan, a u dunost e im spadati da pomau kod odbrane granice i da o svom troku vojuju u kraljevskoj vojsci." Tako je, s tim povlasticama, ve 1532. god. uinjen zametak buduoj Vojnoj Granici i slubi graniara. Ovi doseljeni Srbi nisu bili prosti nevoljnici u svojoj postojbini, jer meu njima nalazimo i lokalnih "vojvoda", i "knezova" i svetenika, koji su u svom kraju svakako znaili neto. Iza Bosanaca dolo je 1531. god. i do seobe jednog dela cetinskog dalmatinskog stanovnitva. Broj doseljenika bio je oko 1.000, sa 700 mukih glava. To stanovnitvo vodilo je sa sobom i svoju stoku, iji se broj cenio na 15.000 komada. Njih su s poetka naselili u Slovenakoj kod Kostelja, Poljana i po Krasu. Kranjski stalei bojali su se, da ih ostave na granici, da ne bi upadali u tursko podruje i izazivali turske osvete. Ali su sposobne mukarce za vojsku plaali, da bi ih mogli upotrebiti i za odbranu i za napadaj. Izmeu doseljenika i starosedelaca dolazilo je, meutim, do tekih scena. Uskoci nisu pristajali da budu vlastelinski kmetovi, a zaseli su na mnoga njihova i crkvena imanja. Kako ih na dosta strana nisu putali drukije na imanja i kako su ih gonili s njih, to su oni pribegavali osveti. Bilo je otimaine, krae i svakovrsnih nasilja, od kojih su stradali i susedni seljaci. To izazva 1533. god. uzbune protiv uskoka blizu Metlike i umberka, u kojima je bilo i rtava. Uskoci su se branili, da sva zloinstva ne potiu od njih i da oni, ostavljeni sami sebi, moraju uraditi neto da se prehrane. U vojniku slubu uzimaju ih samo privremeno, za po tri-etiri meseca godinje, i to ne sve, a od toga ne mogu iveti cele porodice. Sem toga, oni nisu pristajali, kao su govorili, da nad njima vladaju Hrvati. Kako su ih u isto vreme pozivali i Turci natrag, to je meu njima nastalo kolebanje da se, doista, ree i na taj korak. Kralj Ferdinand bio je iskreno za to, da im se pitanje rei povoljno, a i bojao se da se ne vrate Turcima i da ih ne obaveste o pravom stanju na granici. Oni su se dotle borili "asno, poteno i viteki" i pogranine zemlje treba da ih, u sopstvenom interesu pomognu. Kralj je mislio da bi se mogao postii kompromis na ovoj osnovi: da stalei ustupe Srbima pusto zemljite besplatno za est godina, a posle est godina da im plaaju, u ime posednikog prava, desetinu ili tako to. Stalei su odgovarali da je to sasvim neizvesno, jer nema nikakve sigurnosti da e uskoci posle est godina hteti ma ta da daju, i s toga su ostajali nepomirljivi. uvali su svoje posede kao svoje, pa makar ostajale gole ledine. Pod kraljevim pritiskom pristali su, najposle, u prolee 1534., posednici grada umberka da ustupe taj grad srpskim uskocima zajedno sa gradskim podrujem. Srba za nastanjivanje bilo je 350 kua, pa su njihova naselja bila proirena i na podruje Metlike, Kostanjevca, Frauenbruna i Pletarja. Iako iskustva s tom seobom nisu bila nimalo ohrabrujua ipak su se pregovori za preseljavanje poinjali sa obe strane, i od ljudi iz Turske i od austriskih pograninih vlasti. God. 1538. prelo je na austrisku stranu nekoliko stotina kua iz Srba i obrovakih ia, koji su doterali na 40.000 komada stoke. Austriske vlasti spreile su Turke, koji su pokuali da zaustave taj prelazak. Posle

pregovora od dve godine dana smestili su te ljude na ogulinska dobra Stevana Frankopana. Da Turci nisu ta preseljavanja gledali mirno razume se samo po sebi. Oni su sa svoje strane mamili ljude i obeavali im povoljne uslove, neke su hvatali i gonili, a neke su i pridobijali. Sem toga oni su u Bosansku Krajinu, koja nije nikad bila gusto naseljena, a koja je sad ostajala prilino pusta, dovodili u velikom broju srpske doseljenike iz unutranjosti. Tako su isto radili i u Lici i u severnoj Dalmaciji. S toga se ponekad i kod preseljenih Srba u Hrvatskoj javljaju tenje, da se vrate u Tursku, meu svoje, gde nee biti tako neprijateljski gledani kao u novoj sredini. Zbog tih pojava, i pokuaja prebegavanja, i veza s Turcima, susedne su vlasti gledale ponekad na njih i sa mnogo sumnje. Nikola Zrinjski, koji je stvari posmatrao i kao pretstavnik hrvatskih stalea, predlagao je 1543. god. da se uskoci uklone sa granice, negde severno od Bea, ili na koju drugu stranu. Izgleda, da je doista te godine postojao neki tajni dogovor izmeu Turaka i uskoka, koji je doveo do jednog turskog upada u Hrvatsku i stvorio protiv njih mnogo podozrenja. Pravoslavni uskoci bili su naroito nerado gledani u sredini tada preteno katolikoj. S toga se ve 1544. god. donose na izvesnim mestima reenja, da se meu njima pone ivlje delovati da prime rimokatoliku veru. U to vreme spominju se i katoliki Vlasi. Takvi su, na pr. oni kojima su 1544. god. Nikola Zrinjski i Stevan Frankopan obeali zatitu. To su bili ljudi iz okoline Ribnika. Jasno se moe videti taj odnos iz jednog spiska Ivana Lenkovia, uskokog kapetana, od 1. marta 1551., gde nalazimo pored vojvode Daje, Mitra Grubaevia, Rajaka Vuksanovia, Heroka Radanovia i dr. Stipana Vrinia, Miloa Mikulia, Jurja Pavlovia i sl. G. Radoslav Gruji skrenuo je panju na itav niz imena bosanskih mesta oko nekih gradova tajerske, kao to su Vare, Modri, Banja Loka, Jajce, Livanjci i dr., koja jasno govore za veze s Bosnom. Ne znamo, na alost, nita blie o tom kad su nastali nazivi, ali da potiu od bosanskih iseljenika to je skoro sigurno. U spiskovima tajerske najamnike vojske XVI veka, od 1542-55. god., sreta se "srazmerno najee" prezime Bonjak, a ima i imena kao Jajanin, Kljuanin, Plivljan. Rezultat ovih i drugih seoba koje su im kasnije sledile bio je potpuna izmena dotadanjeg plemenskog rasporeda u zapadnim jugoslovenskim zemljama. Severna Dalmacija dobila je ogroman priliv srpskog stanovnitva, koje je potpuno smenilo hrvatsko, i to ne samo tu nego i u istonoj Lici, u starim upanijama Sane, Vrbasa i Dubice, koje su nekad pripadale zagrebakoj crkvi, zatim u srednjoj Slavoniji. Hrvati su se povukli prema severozapadu, gde su u ranijoj uoj Hrvatskoj, stvorili svoj borbeni front. Katoliki elemenat odrao se ipak, sve do dananjih vremena, u sredinjoj i zapadnoj Bosni, naroito oko vanih crkvenih sredita, u Fojnici, Kreevu i Olovu; zatim u zapadnoj Hercegovini i junoj Dalmaciji, gde su ivo radili da ga odre i verski vaspitaju franjevaka braa, najzasluniji katoliki crkveni red u tim zemljama. U junoj Dalmaciji, zapadnoj Hercegovini i sredinjoj Bosni Turci nisu pravili naroitih tekoa katolikom elementu zato, to mu tu nije bio opasan; svoje podruje oni su budno uvali i istili od njega u glavnom samo na granicama, prema Mlecima, Hrvatskoj i Maarskoj. Za odranje katolicizma u junoj Dalmaciji znatno je doprinela Dubrovaka Republika, koja na svom podruju nije trpela druge vere i koja se trudila da svojim suvernicima bude od koristi. U Bosni je naroito ojaao pravoslavni elemenat. Njega je, naravno, bilo i ranije. B. Kuripei izrino navodi, da je u Bosni video "mnoge srpske crkve, sveenike i manastire". Ali je nesumnjivo da su sad izvesne oblasti bile preplavljene njim. U jednom naem zapisu kae se za Vrhbosnu, bez ikakva ograniavanja, 1516. god., kako su se muslimani veoma namnoili, "a pravoslavne vere hrianske u toj zemlji veliko je umanjenje, tako da se ne nalazi nita." V. Skari je upozorio na injenicu, da su dva sarajevska svetenika vrili obrede i po susednim selima, jer u njima nije bilo posebnih parohija. Meutim, iako je Vrhbosna sa Sarajevom bila dugo sedite zemlje i turskih vlasti, iako je Sarajevo samo bilo preteno tursko naselje, prostrano sarajevsko polje dobilo je vremenom ogromnu pravoslavnu veinu. Sarajevska naselja potiu preteno iz limske doline, a pravoslavno stanovnitvo bosanske krajine iz Hercegovine, Rake i Crne Gore.

Sa ovim seobama proirilo se znatno srpsko etniko podruje. U nacionalnim pogledu Srbi su pod Turcima dobili izuzetan znaaj, daleko vei nego, na pr., Bugari. Oni su, istina, izgubili slobodu, stradali su dosta i fiziki i materialno, davali su teak porez u krvi, ali su, ipak, napredovali. Oni su imali veliku ivotnu snagu, sposobnost snalaenja u situaciji, i u dobroj meri potporu svojih muslimanskih sunarodnika, koji su se u Turskoj popeli do visokih asti. Srpska naselja dopirala su do iza Budima na severu, do Lipove i Arada na istoku, do umberka i Knina na zapadu. Ona nisu bila u etnikom kontinuitetu, rasplinula su se i s toga mnoga vremenom i iezla, ali su hvatala glavne prometne i trgovake take i doprinela privrednom i kulturnom razvijanju izvesnih naih sredina. Znaaj ovih seoba treba istaknuti i sa jo jednog gledita. Bioloko jedinstvo jugoslovenske rase, koje nesumnjivo postoji i pored svih uskogrudih plemenskih reakcija, donekle se bilo pomutilo ivotom u posebnim politikim jedinicama, jer je u njima dolazilo do meanja sa drugim rasama ne samo neslovenskim, nego i neindoevropskim. Usled ovih seoba ono se obnovilo. Nema danas nijedne jugoslovenske oblasti, u kojoj nije dolo do meanja stanovnitva, a vrlo je malo bratstava i porodica u kojima nije bilo krvne zajednice. Dobar deo iseljenika na zapadu poticao je iz oblasti stare srpske drave. On je kretao tamo, kako smo ve napred rekli, ne bez svojih lokalnih voa, vojvoda, knezova, svetenika; na sever su ga vodili ak istaknuti lanovi plemiskih porodica. Ti ljudi nisu ili bez svesti o svojoj prolosti i o njenoj vrednosti. To se vidi jasno po tome, to su sve zapadne oblasti primile od njih tradicije i kult glavnih momenata i linosti srpske prolosti. U Bosni se skoro potpuno zaboravila tradicija njihove istorije; najkrupnije linosti njihove, sem poslovinog Kulina bana, potonule su u zaborav. Najmonije sredstvo za irenje srpske dravne tradicije bila je narodna epska pesma, koja je po svom duhu i epici proizvod iskljuivo nemanjisko-srpske dravne kulture. Sa izvanredno bogatim fondom raznovrsnih motiva veto unesenih u nau prolost, sa mnogo istoriskih seanja i saoseanja, snana, bogata matom i poletom, sa ivom i neposrednom dikcijom, ta je poezija postala neobino popularna po celom slovenskom jugu. Umetniki ona je nesumnjivo najlepi proizvod nae narodne stvaralake snage i dostojno zamenjuje oskudicu druge knjievne proizvodnje. ak je, zato to je duboko rasna i originalna, i nadmauje. Nju su iseljenici raznosili kao svoje najvee duhovno dobro. Tako je u Slovenaku dopro kult Kraljevia Marka; tako je Dalmacija bila puna pesama o njemu i kosovskim junacima; tako se u Bosni, meu katolicima, prepeva motiv o pogibiji Prijezde vojvode i padu Stalaa. U severnoj Dalmaciji uveden je pravi kult Kosova i vezan je ak za jedan njihov istoimeni geografski objekat. Nikola Tomazeo zabeleio je primera radi, u Dalmaciji pesmu o roenju Kraljevia Marka i o njegovu ocu kralju Vukainu, a u Bosni je, u jednoj katolikoj zbirci, ouvana jedna od najizrazitijih varianata Jugovia majke. Na novom podruju Srbi su nastavili sa daljim razvijanjem te poezije, iji junaci postaju Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko, braa Jakii, Banovi Sekula i mnogi drugi, pa meu njima i kralj Matija. Naroito su se u XVI-XVII veku razvile pesme o uskocima i hajducima. Ovi su sami bili glavni nosioci epske pesme, uz slepe guslare. Slavei prole junake oni su, u isto vreme, stvarali raspoloenje i za sebe. Hajduija, mada u osnovi razbojniko zanimanje, imala je simpatija kod hrianskog sveta zato to je najobinije pogaala Turke, to je dolazila kao neka vrsta osvete, i to je u dosta sluajeva zaklanjala sirotinju. Hajduci i uskoci, sa manjim i veim etama, ali ponajvie sa etama od trideset ljudi, pod vostvom jednog harambae, napadali su trgovake karavane, turske kule i ardake, i pojedine turske transporte i odrede. Vrlo su opasni bili po velikim planinama kao to su Romanija, Suva Planina, Homolje, Moravska uma, umadija i sl. vrsto povezani izmeu sebe hajduci su bili prilino disciplinovani; naroito je bila velika strogost biranog harambae. Zimi, kad je nemogue ostati na terenu, odlazili bi kod svojih jataka. Tu bi prepevali stare i stvarali nove pesme, kojih ima, s raznim sadrajem, nekoliko stotina. Hajduki i uskoki ciklus epskih pesama danas je nesumnjivo najmnogobrojniji, iako nije najraznovrsniji, a po snazi, lepoti, slikovitosti i ponekad duhovitosti ne zaostaje iza kosovskog i onog o Kraljeviu Marku. Gusle su bile najpotovaniji predmet u kui posle ikone. U Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i junim krajevima Srbije tvrdio je Vuk Karadi, njih je bilo skoro u svakoj kui; nekad "teko je nai

ovjeka da ne zna gueti, a mloge i ene i evojke znadu." Pevali su ih slepci po kuama, vaarima i zborovima kod crkava i manastira. "Putnik kad doe u kaku kuu na konak, obino je da ga uvee ponude s guslama da pjeva, a osim toga putem po anovima i po krmama svud imaju gusle, pa putnici uvee pjevaju i sluaju; a ajduci zimi na jataku danju lee u potaji, a po svu no piju i pjevaju uz gusle." Mnogi ugledni ljudi pevali su pesme uz gusle, tako jo u novije doba vojvoda Mirko Petrovi, otac kralja Nikole i vojvoda Bogdan Zimonji. Kao nekad u Srednjem Veku pojedini velikai to su imali svoje epske pevae, tako ih je bilo jo i u Novom. Za Smail-agu engia zna se to s vie strana. Mada u najnovije vreme sve naglije iezava, kult gusala traje ipak i u nae dane. Kad smo 1933. god. nas nekoliko profesora sili s Brskova u Mojkovac dola su, meu drugima, i tri guslara da nas pozdrave i poaste svojim pevanjem. Od XVI veka predmeti i interes epske pesme dobijaju nove elemente, jer je ona bila i ostala izraz pravog narodnog ivota i oseanja. U rukopisnom Erlangenskom Zborniku narodnih pesama, pisanom oko 1720. god., nalazi se jedna pesma, koja je ist proizvod XVI veka i kao takva prototip jedne vrste nove poezije, u kojoj su srpske simpatije na strani Turaka: Vino pije trides martoloza, U lijepu e(h)er Smederevu, Me njima je Kaica Radonja. K njima ide starac Bali-bega. Kajica Radonja je, po drugim naim pesmama, bio ljubimac despota ura; on ga zove najlepim imenima na zboru gospodskom i njim "sovru zaeljuje". Ovde, Kajica, kao martoloz, spasava Balibegova sina iz ropstva Zmaj-despota Vuka. Posle e, u drugim pesmama kojima su tvorci nai muslimani, biti opevani turski i muslimanski junaci, erelez Alija, Husref-beg, Bojii Alija, Mustaj-beg Liki i dr., ali u istom metru, u istoj epskoj plastici, i sa skoro istom dikcijom i tehnikom stiha. Tako je epski deseterac srpske rake sredine iao uporedo sa srpskim etnikim irenjem i postao izraz celog naeg naroda. Njegov uticaj osea se, sem toga, i u bugarskoj narodnoj epici, i to, i tamo, ne samo oblikom, nego i sadrajem i katalogom junaka i dogaaja.

4 Obnova peke patrijarije

Ma kakvo da je bilo stanje srpskog naroda pod Turcima srpska crkva se s njim nije mogla nikad pomiriti. Iz prostog i jasnog razloga to je dola u podreen poloaj. U staroj srpskoj dravi ona je imala izuzetnih prava i vrlo velik uticaj. Krupna linost Svetog Save davala joj je naroit znaaj. Od Nemanje do despota ura svi su joj vladari bili tedri prilonici i ukazivali joj naroitu panju. Posle sloma srpske drave nestalo je i tog uticaja i te milosti. Srpska crkva pretrpela je s dravom zajedno nekoliko tekih udara, i kad je, posle prve oluje, nastalo zatije sveteniki red je oseao, da e srpska crkva u najboljem sluaju biti samo trpljena. Islam i njegovi pripadnici imae svuda prednost i kao takvi dovodie u iskuenje mnoge "plahe i lakome." S toga svi nai svetenici, skoro iz reda, uzimaju neprijateljski stav prema turskom osvajau u svojim intimnim belekama i razgovorima, i to bez obzira kakve su sve stvarne razlike meu licima na turskom prestolu i u turskoj upravi. Oni su svi za njih, kao i za ostalo hriansko svetenstvo, samo "bezakoni", "bezboni", "trojicuhulni", "trikleti" i "neastivi." Mi do danas nismo sasvim naisto s pitanjem ta je bilo sa srpskom patriarijom posle smrti Arsenija II, koji je bio patriarh 1459. god. Zna se, da posle njega Srbi nisu imali drugog patriarha, ali se ne zna da li je to bilo s toga to nisu mogli ili to nisu hteli da biraju patriarha. Nai letopisi i toliki zapisi, koji su zabeleili mnogo drugih stvari, ne kau nigde da su Turci tada otstranili patriarha ili ukinuli patriariju. Bilo bi udno, da to ine u Srbiji, kad to nisu hteli da izvedu u Carigradu. A injenica je, meutim, da patriarha nije bilo i da je to dovelo do izvesnog poremeaja u crkvi. Samo taj se poremeaj nije javio odmah ili tokom XV veka, nego tek dvadesetih godina XVI.

Sultan Mehmed II smenio je biveg ohridskog arhiepiskopa Doroteja i mesto njega je postavio ranijeg carigradskog patriarha Marka. Onaj je Dorotej, prema jednom zapisu iz 1466. god., obilazei svoju oblast, bio svratio i u Kratovo i tu zatraio, da mu se prepie jedan zakonik za ohridsku crkvu srpskim jezikom, jer je imao samo grki tekst. Kratovo je ranije bilo u srpskoj vlasti i pripadalo je ranije pekoj patriariji. Da nije ovo traenje srpskog zakonika bilo u kakvoj vezi s namerom, da ohridska arhiepiskopija preuzme vrhovnu vlast nad srpskom crkvom? Odgovora na to pouzdanog nema, ali se zna, da je ohridska crkva doista uzela na se jurisdikciju i nad srpskom crkvom. Iz poetka, koliko se danas stvari mogu pratiti, srpska je crkva radila potpuno u tradiciji Sv. Save i nije imala nikakvih smetnji, iako su Turci, prema jednom naem zapisu, "netedno poraavali pravoslavne vere ustave", pa meu njima, moda, i patriariju. Boidar Vukovi iz Podgorice tampao je u to vreme, od 1519-1538., itav niz crkvenih knjiga i tekstova u Mlecima, u svojoj tampariji, s dobrim crkvenim pomagaima, ispunjavajui tim veliku prazninu, nastalu u radu prepisivanja rukopisa u ovim metenim vremenima. Izvestan kulturni polet srpskog monatva toga vremena, a svakako i turske tolerancije, pokazuje osnivanje srpskih tamparija u Mileevu, Goradu, Rujnu, Graanici, Beogradu. Broj srpskih kaluera toga doba nije bio mali. U manastiru Dobrunu naao ih je B. Kuripei osmoricu, u Mileevu ih je bilo 1550. god. pedeset. Na Kosovu 1530. god. bila je "u svakom selu crkva i sveenik". U to vreme, do prve polovine XVI veka, podignuto je u naim zemljama vie crkava i manastira, a od znatnijih iz tog vremena datira trebinjski manastir (Tvrdo, 1508.), Ozren, Lomnica, Vozua. A nekoliko carskih fermana izrino nareuje, da se postojei manastiri ne diraju. Srpske crkvene stareine toga vremena, oseajui se kao u neku ruku povlaeni prema katolicima, ile su ak tako daleko, da su od njihovih svetenih lica i crkvenih dobara traile izvesne prihode za sebe. Katolici su se s pravom bunili protiv toga i traili zatite na najviim mestima. Do prve polovine XVI veka ouvano je nekoliko sultanskih fermana, koji su tu praksu zabranjivali, ali koja se ipak produavala zahvaljujui potpori izvesnih lokalnih vlasti. esti ratovi s Austrijom i Mlecima XVI veka pojaavali su mrnju protiv katolika i omoguavali su takve postupke. Turci ovoga vremena nisu pravili pravoslavnima nikakvih veih smetnji ni u kretanju po zemlji, pa ak ni u vezama sa inozemstvom. Kalueri raznih manastira ili su u "pisaniju" po celom Turskom Carstvu, a prelazili su i u Vlaku, pa i u Rusiju, da na dvorovima i kod bogatih boljara i crkvenih krugova trae pomoi za svoje crkve i obitelji. Uticaj srpske crkvene pismenosti i srpskog knjievnog dialekta osvojio je u to doba skoro celo podruje slovenskog Balkana. U Bugarskoj se tada, na vie strana, osea taj srpski uticaj; njihovi ljudi iz ustendila i Sofije deluju kao srpski tampari. Upada u oi u XVI veku neobino proireni pojam Maedonije u naim krajevima. U narodnim pesmama u Maedoniju se raunaju Smederevo i Pe. Pomenuti tampar Boidar Vukovi kazuje 1519. god. za sebe, da je otaastvom iz Podgorice "u predelima maedonskim", a posle tako isto govore za sebe i neki pisari iz hercegovake Zavale, iz Morae, pa i iz Sarajeva. Vuk Karadi je tvrdio "da su se Maedonija srpski zvale sve zemlje naroda naega", dok je I. Ruvarac mislio, da je to oznaavanje stvar sujete, "hotei da se prave vani i da svoje poreklo dovode iz tako vanih istoriskih mesta, kao to je bila Filipa i Aleksandra Velikoga Maedonija". Tumaenje je, meutim, mnogo prostije. Naziv Maedonije za sve srpske zemlje proirio se od onog vremena, kad je Ohridska crkva obuhvatila pod svojom vlau sve te oblasti. Srpska crkvena lica nisu bila zadovoljna ohridskom vrhovnom upravom. Oko 1528. god. javio se i otvoren pokret protiv nje. Postoji miljenje, da je stvarna vlast ohridske crkve uvedena malo pre toga i to saradnjom poturenog Grka Igrahim-pae, koji je 1523. god postao veliki vezir. Ali je isto tako mogue, da je do sukoba dolo izvesnim merama novog ohridskog arhiepiskopa Prohora. Kad su srpski episkopi odbili da izvruju njegove naredbe Prohor je 1528/9. sazvao crkveni sabor u Ohridu, koji je osudio tu pojavu i traio red u crkvi. Na tom saboru uestvovalo je i nekoliko srpskih episkopa juno od Morave. Na elo srpske opozicije stavio se smederevski episkop Pavle. To je bio aktivan i izuzetno energian ovek, koji nije zazirao ni od nasilja. Ima jedno nedatirano pismo vlakog gospodara Jovana Radula, kojim se on, na osnovu akta poljskog kralja, preporuuje vlastima, da mu ne prave smetnje kad kupi milostinju. Pavle je, inei to, proputovao Rusiju,

Poljsku i Vlaku i bio svakako ovek irih vidika. S nekoliko episkopskih sumiljenika on je 1530. god. proglasio otcepljenje srpske crkve od ohridske i uzeo vrhovnu vlast u svoje ruke. Protivnici su govorili, da se za te ciljeve sluio novanim sredstvima i necrkvenim vlastima. O razdoru u crkvi govorilo se u to vreme po velikom delu praoslavnog sveta. Sam Prohor obratio se svoj etvorici vaseljenskih patriarha i oni su u septembru 1531. zajednikim aktom osudili Pavlov postupak. Posle toga sazvan je u Ohridu novi crkveni sabor, koji je 13. marta 1532. doneo energine zakljuke. Pavle je bio iskljuen iz crkve, a s njim i svi episkopi i svetenici koje je on rukopoloio. Na tom saboru uestvovala je i veina srpskih episkopa i pristala je na to moda iz straha, videi odluan stav Prohorov i ostalih pretstavnika crkve, a moda i s toga to je bila nezadovoljna s Pavlom. Ali to ovog nije zbunilo. On je nastavio borbu jo ljue. Od svojih jednomiljenika dao se oglasiti za patriarha srpskog. Nekako mu je pao u ruke i sam Prohor, pa ga je s nekim od neprijateljskih episkopa dao bez mnogo obzira zatvoriti. Izgleda, da su njegove pristalice prodrle u ohridsku arhiepiskopiju, jer su se doepale Prohora "zajedno sa svima vlastima njegove crkve." Neke je episkope smenio i zamenio drugim. Jasno je, prema tome, da je Pavle za svoje tako silovite mere morao imati vrlo monih pomagaa. Iz crkvenih optubi vidi se, da je imao nekih veza s Portom i da su mu turske vlasti u izvesnoj meri izlazile u susret. Arhiepiskop Prohor spasao se nekako iz tamnice, pa je otiao u Carigrad na tubu samom sultanu. Sultan je naredio, da se on vrati na svoj poloaj u Ohridu i da sabor ohridske crkve donese odluke o daljem radu. I carigradski patriarh bio je, razume se, na njegovoj strani. Na novom ohridskom saboru Pavle je bio osuen i konano iskljuen iz crkve sa tri episkopa kratovskim, leskovskim i zvornikim, i s njim i svi oni koji bi se njima obratili u ma kojoj crkvenoj stvari. Taj trei sabor odran je bio 1541. god. Jedan na pisar iz 1537. god. s bolom je zabeleio, kako pravoslavni behu "u ta leta nuna skrbni i nenavisni od svih koji su tih vremena dolazili". Posle ove nove osude Pavle je bio onemoguen. Turske vlasti nisu ga smele pomagati posle sultanova reenja. U samom Ohridu iza Prohorove smrti izabran je za arhiepiskopa raki mitropolit Simeon (1550. god.), ali je posle nekoliko meseci morao otstupiti, jer su Grci na tom mestu hteli svog oveka. To je dalo povoda novim objanjenjima i oivelo je seanja na Pavlov otpor. Da srpska jerarhija nije bila zadovoljna razume se samo po sebi. To je sigurno znao Mehmed-paa Sokolovi, iji je brat Makarije pripadao tom krugu. Na Porti, u taj mah, 1555. god., behu tri vezira Srbina: Rustem-paa Opukovi, Ali-paa Semiz i Mehmed-paa Sokolovi. Sva trojica su sigurno vie volela Srbima nego Grcima, i sva trojica su nastavljala optu liniju turske politike, da raji, po mogustvu, uine ivot to snoljivijim i da Srbe pridobiju na svima linijama kao dravi odan, elemenat. Njima se ima pripisati, a Sokoloviu u prvom redu, to je Sulejman Velianstveni 1557. god. obnovio srpsku peku patriariju i tim srpskoj crkvi dao novog poleta. Za delo srpskog narodnog ujedinjenja peka obnovljena patriarija uinila je najvie. Ona je prihvatila vostvo u narodu, kad drugog vostva nije vie uopte bilo. Mesto vlastele, koja je, kad je bila i najbolja, gledala ipak uvek i na svoje interese i opredeljivala se i prema njima, svetenstvo je, u to vreme, bilo pouzdaniji voa. Ono je bilo noeno jednom idejom i trudilo se da joj slui i koristi; i ma kakvo da je bilo ono je bilo, ipak, najobrazovaniji deo srpskog drutva. Mada nisu raspolagali sa onakvim sredstvima kakva je imalo srpsko svetenstvo Srednjeg Veka, naa svetena lica XVI veka nisu, ipak, bila bez vie kulture. Ona su putovala mnogo, ulazila u razne sredine, i razumevala mnogo problema. Vie je njih u Mlecima uilo tamparski zanat i pratilo knjigu; poneki su, u politikim misijama, dopirali i do Bea i do Rima. Patriarija je ivo pregla da uspostavi i ojaa veze sa celim pravoslavnim elementom svoga podruja. S materialnim pribiranjem ilo je i duhovno. Sva u tradiciji nemanjiske kulture, kojoj je zahvaljivala svoj postanak i sjaj, patriarija je bila duboko nacionalna i irila je kult te stare srpske slave, koja je njoj samoj davala punu slobodu i materialno blagostanje. Obnovljenu patriariju vie su zanimala optenarodna nego dogmatska ili isto bogoslovska pitanja. Njoj je bilo pree da kultom narodne prolosti i propovedanjem narodne i verske solidarnosti uva srpske redove od islamizacije, nego da prati zahuktalu versku borbu na zapadu i sve njene motive.

Tek pod vlau peke patriarije izvreno je prvi put ujedinjavanje srpskog naroda na celom njegovom etnikom podruju, jer je njezina vlast dopirala svuda dokle su ile, meu Srbima, i granice turske drave. Nikad dotle nisu se srpske ni dravne ni crkvene granice poklapale sa podrujem celog srpskog naroda. Bosna, na pr., nije ulazila ni u sastav Savine crkvene organizacije, ni u granice Duanove patriarije. Onostrani Srem isto tako. Kad su ukinute sve stare politike granice naao se i sav pravoslavni elemenat pod jednom, i to turskom vlau i s tim pod vlau patriarije. Turska nije nimalo smetala tom organizovanju Srba; crkvena uprava, sa jednom vrhovnom glavom, odgovarala je potpuno njihovim shvatanjima o ureenju drave. Koliko se danas zna, voenje crkvenih i narodnih poslova vreno je, u glavnom, samo ili preteno od same patriarije, a ugledniji narodni ljudi bili su samo pomagai. U unutranjosti Turske stare i uticajne velike vlastele bilo je nestalo, a mala vlastela, vojvode, knezovi i spahije, ivela je neposredno s narodom i izjednaila se sasvim s njim. Knez ura Vrane, obnovitelj manastira Zastupa na Limu (1537.), vojvoda Radoje Hrabren, ktitor crkve u Trijebnju (1534.), Milisav Miloradovi spahija, osniva manastira itomiljia, Vojin spahija Podblaanin, ktitor Sv. Trojce kod Plevalja, "veliki knez" Vuki Vueti, obnovitelj Morae, i dr. bili su ugledni ljudi svoga kraja, ali u osnovi ipak ravni svojim seljacima, kao i svi drugi. Nijedan "dvor" takvog jednog vlastelina nije mnogo odvajao od ostalih domainskih kua. Lini prohtevi iznad svega drugog, sa svima moralnim posledicama takvog stava, koji su karakterisali nau veliku vlastelu i dinaste, izgubili su se u patriarhalnom moralu narodne celine. Mesto ranijih tenja za decentralizacijom, koja nije bila izraz naroda nego vlastoljubihvih motiva pojedinaca, sad je sve vie po nekom instiktu samoodranja, izbijala tendencija da se narodna snaga ne razbija. Na periferiji jo su se jasno mogle videti rave posledice toga, to Srbi nisu imali jednog vostva, to su bili pocepani u svojim shvatanjima, i to su sluili interesima drugih. Tako su se mogli pratiti kod naih ljudi jo uvek izvesni jasni tragovi feudalnih naslea u stavu i moralu. Nivelacija naeg drutva u unutranjosti Turske dovela je, prirodno, do suzbijanja linih ambicija na staroj feudalnoj osnovi. Narod je postao jedinstveniji kolektivan pojam, iz kojega se izdvajalo samo ono to nije isto i prekaljeno. U naem narodnom epskom pesnitvu imaju dve naroite crte, koje s tim u vezi upadaju u oi. Prva je ta, da je na svet voleo to staro gospodstvo srpskih junaka i da je s vidnom uivanjem voleo da okiti i njega, i njegova konja, i svu njegovu opremu. Kako su braa opremala Miloa Vojinovia caru u svatove i kako narodni peva uiva kad je mogao kliknuti Zasija se skerlet i kadifa, Zasjae se toke na prsima I zlaene kove na nogama, Sinu Milo u polju zelenu Kao jarko iza gore sunce. Setimo se, kako je Marko Kraljevi zaklinje svoga arca, da mu dostigne vilu: Jao aro, moje desno krilo! Dostigni mi vilu Ravijojlu, istim u te srebrom potkovati, istim srebrom i eenim zlatom Pokriu te svilom do kolena, Od kolena kite do kopita; Grivu u ti izmeati zlatom, A potkitit sitnijem biserom! I stotine slinih primera. Narodni peva voleo je da idealie svoju prolost, koja uvek, im je dalja, izgleda lepa. To je, u ostalom, i njegova sopstvena osobina. Mnogi putnici iznenaivali su se jo u XVIII i XIX veku gledajui skupoceno, srebrom okovano, oruje naih ljudi. U naim krajevima jo su este srebrene i posrebrene toke na prsima, zelene dolame od skupe ohe i damadani izvezeni zlatom. Ideal je sablja, koja valja tri careva grada. Gledao sam jo i sam, na poetku ovog veka, u kui serdara Tome Tomaevia u Kruevicama ili vojvode Bogdana Zimonjia u Gacku, da vie

vredi junako oruje i odelo nego ini mi se cela, vrlo prosta i vrlo skromna, kua u kojoj su stanovali. To je ostatak stare epske tradicije koja je, s guslama i desetercem, veliala u prvom redu junake podvige. Druga je crta proizvod stanja u kom se na svet naao. Osiromaeni ljudi, gledajui optu nivelaciju, na stari ivot i na dvorovima vladara i velikaa nisu zamiljali mnogo drukijim od ivota koji su oni sami vodili. Tako e, na pr., majka Kraljevia Marka, gospoa kraljica, savetujui sina da se eni, rei: O moj sinko, Kraljeviu Marko, Ve je tvoja ostarjela majka, Ne moe ti pripravljat veere, A ne moe sluit mrka vina, A ne moe luem svijetliti. Drugom prilikom scena je jo ubogija: Sjede Marko s majkom veerati Suva ljeba i crvena vina. Kao kakav hajduk, ili uskok, Marko trza eni Filip Madarina tri niza dukata i s tim ide da pije u novu mehanu; a kad ga Filip udara buzdovanom Marko, svestan svoje nadmoi, odgovara kao kakav stoar iz planine: "Ne budi mi po kouhu buha." Bolanom Dojinu, najboljem junaku Soluna, nema ko drugi da odvede konja na potkivanje do njegove ljube Anelije. To kazuje jasno i nedvosmisleno, da u narodnim redovima, kad su stvarane ove pesme, nije vie bilo oiglednih razlika izmeu tih visokih krugova i drugog naeg sveta. Kult prolosti cenio se meu njima ne po njenoj sili i granicama, nego po njenim licima, koja su se borila da zatite slabe i da slomiju nasilnike, i koja su bila shvaena kao nosioci bolje pravde. Stvarao se vie kult ideje nego kult materije. Nema sumnje, da je tim shvatanjima znatno doprinosilo i svetenstvo, iji je uticaj u stvaranju nae epske poezije mnogo vei nego to se dosad obino uzimalo. Pogreno bi bilo misliti, da je sa uticajem svetenstva ojaao kod nas moda i klerikalni duh. Pravoslavna crkva bila je od Sv. Save stalno vie narodna nego verski duhoborna ustanova. Od Nemanjine borbe protiv bogumilske jeresi mi nikad u naoj crkvi nismo vie imali nekog jeretikog ili izmatikog pokreta. Ono to je oduvek inilo glavnu snagu srpskog pravoslavlja, ono to se u narodu kae "srpska vera", to nije vera ortodoksije ili uopte neka dublja religija, nego je to ono to je spojeno s verom kao duhovno naslee starine. To je fond svih verovanja prebojen dosta tankim slojem verske dogmatike. Kao svi patriarhalni narodi mi smo bili puni tradicionalizma, a za vreme duge turske vlasti mi smo bili ponovo vraeni u takav ivot. Naa crkva bila je izuzetno liberalna prema narodnim obiajima, neto to nije htela da izaziva sukobe, a kasnije, to je svetenstvo, lieno mogunosti veeg obrazovanja, i samo imalo ista shvatanja o tim stvarima kao i iroki narodni redovi. Obiaj Krsne slave, svojstven danas samo Srbima, neposredan je izraz kompromisa crkvenog obreda i jednog starog narodnog obiaja. Takav je sluaj sa kultom badnjaka, sa toleriranjem ianog kumstva, sa ivanjdanskim obiajima i dr. Ta liberalnost shvatanja, zatim identifikacija crkve i stare nae drave kao prirodne celine uinili su, da je pojam o pravoslavlju i "asnom krstu" postao irokom asocijacijom ideja uverenje, da je crkva organski deo i izraz narodne celine u prolosti, koji se odrao jer je imao za sobom boije provienje. Crkva i narod su jedno; jedna im je prolost, jedna sudbina sadanjosti, pa, prema tome, i jedna saradnja za budunost. S toga Njego, iako svetenik, oseajui tu duboku vezu u narodu, i puta, da se njegovi junaci sa ponosom kunu "verom Obilia". Manastiri su bili naa glavna zborita kroz itavo vreme od XVI do XIX veka; u narodu je i danas ostao izraz "idem k crkvi" mesto "u crkvu", da se kae ta je pravi cilj odlaska. Nijedna vea akcija u narodu tih vremena nije se krenula bez njihova uea.

5 Preokret u dranju Srba

Obnovljena patriarija radila je nesmetano na jaanju vere. Na nekoliko strana podiu se nove crkve. Tako je, na pr., bogati Nikola Pepi iz Kratova, obnovitelj manastira Lesnova 1558. god. podigao u ibinu crkvu Sv. ora, 1559. god. poeto je graenje crkve u Tronoi, a 1561. obnovljena je sama peka crkva. U Graanici dozidao je patriarh Makarije novu pripratu. Iza toga diu se crkve i manastiri po drugim stranama. Manastir Grabovac podignut je sa naroitom milou budimskog vezira, to manastirski letopis sa priznanjem istie. Srbi u Ugarskoj dobijaju deset eparhija, a u Bosni vie manastira. U Mrkinoj crkvi proradila je 1562. god. mala crkvena tamparija, a idue godine u Skadru druga. U Bosni, pie jedan na pisar 1564. god., bio je turski namesnik Mustafa-paa Sokolovi, "srodnik blagoastivom i hristoljubivom patriarhu peskom Kir Makariju". Kod preseljenih Srba u Austriji bilo je, pod uticajem tih vesti i pojava, nekoliko manjih i veih pokreta da se vrate natrag u Tursku. Naroito je bio vaan pokret uglednog obota Popovia iz 1565. god. On je osuen na smrt i pogubljen u Ljubljani to je pomagao Turcima da preotmu Krupu i to je spremao seobu u Tursku. Od 1577. god. Austrija je pomiljala i radila da izvede prave ekspedicije protiv Srba u Lici, koje su Turci tamo naseljavali, jer su im smetali i kao protivnici i kao agitatori kod njenih Srba. Pojedini granini zapovednici izvodili su takve akcije i na svoju ruku, a i sam hrvatski sabor je u vie navrata raspravljao o srpskoj opasnosti u Lici i o suzbijanju njihovih etnikih upada. Pa ipak Srbi nisu bili zadovoljni; naroito je bilo mnogo turskih nezadovoljnika meu svetenstvom. God. 1560. pisao je jedan pisar u manastiru Sv. Trojice kod Plevalja o "tugama i tegotama na hriane", s kojima se, veli, postupalo kao sa "skotom nesmislenim". Naroito su esti pomeni o stradanjima hriana povodom nove turske ofanzive protiv Austrije 1566. god., kada se istakao svojom junakom odbranom Sigeta bivi hrvatski ban Nikola Zrinjski. "O teko tada hrianskom rodu i svima zapadnim stranama od bezakonih Agarjana", beleio je jedan na pisar pod Mojsinjem. Drugi jedan pisar, u opirnom zapisu, opisuje tursku silu i njihovu bezobzirnost prema hrianima. Istie "ljutu skrb i bezakono nasilje i teke namete" i stradanja crkava. Sultan Sulejman, kazuje jedan letopis, bio je "ljut kao zver" i pravi drugi Artakserks. Tih godina, pod pritiskom, izvreno je dosta preveravanja. Taj pohod Sulejmanov bio je poslednji. S njega se nije ni vratio. Jo dok je opsedao Siget njega je, ve stara i izmorena, snala smrt. Sokolovi, koji je od 1582. god. bio carski zet, dobivi za enu ker careva sina i prestolonaslednika Selima, i koji je od 1565. god. zauzimao mesto velikog vezira, drao je svu vlast u svojim rukama. Da bi u tuoj zemlji sauvao vojsku od rasula i da bi pripravio presto svom tastu, da ga dobije bez ikakvih potresa, on je, po turskim saoptenjima, tajio pred vojskom sedam nedelja njegovu smrt. Tek kad je novi sultan, Selim II, doao u Beograd Sokolovi je, obezbedivi se potpuno, na povratku, u Sremu, saoptio vojsci smrt sultanovu. Od Mitrovice pretvorio se povratak vojske u pogrebnu povorku. Okolina novog sultana pokuala je da potisne Mehmed-pau, koji je imao mnogo protivnika, ali je on, vet i energian, uspeo da je izigra. Posle toga on je kod svog alkoholiarskog tasta doepao stvarno svu vlast. Zanimljivo je, da se i u irokim narodnim redovima znalo za strasti Selimove; jedan na zapis iz 1567. god. kae za nj kratko, ali dovoljno, da je bio "krvnik, bludnik i vinopija". A zabeleio ga je te godine naroito po tom, to je po celoj dravi kupio danak u krvi, da bi zanovio janiare, ija je disciplina ve poela poputati. Nai letopisi belee za nj 1567/8. god., da je "prodao crkve i manastire po celom svom carstvu". Nije ih, kae druga beleka, hteo razarati, nego s njima trgovati. Na manastire su udareni toliki nameti, da ih je jedva bilo mogue podneti. A ko nije mogao da "iskupi" manastir bio je oteran. Spomen o Selimu ostao je u naem narodu vrlo negativan, i pored Sokolovieve saradnje. Svakako za to to je vodio ratove protiv vie hrianskih zemalja i to je, za vreme tih ratova, i na elemenat bio izloen tekim progonima.

Evropska Turska delila se u to vreme u etiri velika namesnitva: Rumelija, Bosna, Banat i Budim. U Bosnu je bila raunata i Slavonija, kao i osvojena Dalmacija; a sva Srbija, severna i juna u Rumeliju, samo je zvorniki sandak obuhvatao i neto srbijanskog Podrinja. Oblasti ili ejaleti delili su se u sandake. Sulejman Velianstveni, zvan Al-kanuni, "zakonoa", trudio se da u tom prostranom carstvu osigura trajan poredak i postigao je nesumnjivo vrlo lepih uspeha. Ali prostranstvo carstva bilo je ve i za njegove vlade, kao i svuda na svetu, dovoljan preduslov da se dobre namere zakonodavca mogu izigravati. Iza njegove smrti, za Selimove vlade, poinje polagani proces razobruavanja, koji e vremenom uzimati sve vie maha. Dvorske i haremske spletke spreavaju aktivnost i solidnost uprave, a suparnitvo velikih kvari vojsku, unosi korupciju i izaziva stalna trvenja. Ve Sokolovi nije bio slobodan od izvesnih postupaka samovolje, podmetanja i spletkarenja; drugi posle njega u jo veoj meri iskoriavaju ta sredstva, nemajui njegovih sposobnosti. Sem toga, kao mnoge druge sile i Turska ovog vremena poinje patiti od oskudice finansiskih sredstava, koja se namiu tekim pritiskom na narod i na sve grane privrede. Izvesne tekoe zadade Selimu nova hrianska liga. Mladi panski kralj Filip II (od 1558. god.), vaspitan strogo katoliki, zavrio je dugi rat s Francuzima i poeo je borbe s Turcima, da bi suzbio njihov uticaj u Sredozemnom Moru. Turci su, meutim, eleli da u njemu osiguraju svoju prevlast. Iako su 1565. god. bili odbijeni s Malte, oni su nastavljali s osvajanjem novih baza. Poseli su grka ostrva Hios i Naksos, a 1570. god. zatraili su od Mleana Kipar. Mleani odbie taj zahtev i obratie se u isti mah hrianskom svetu za pomo. Posredovanjem pape Pija V sklopljena je 20. maja 1571. nova Sveta Liga, u koju, sem kurije, uoe Mleci, enova, Malta i panija. Turci su za to vreme doplovili u Jadransko More i osvojili Ulcinj, Bar i Budvu, pa su uli i u Boku Kotorsku. Izvesni odredi njihove flote doprli su sve do Zadra. Na glas da je protiv njih krenula velika hrianska flota Turci se povukoe. Kod Lepanta, 7. oktobra 1571., odneli su hriani sjajnu pobedu. Ali nisu uspeli da je iskoriste. Meu saveznicima, po staroj praksi, nije bilo dovoljno poverenja, a ni zimsko doba nije bilo povoljno za akcije na moru. No i bez toga taj poraz turske flote nije mogao imati teih posledica za Turke, ija je snaga na kopnu ostala netaknuta i daleko nadmonija. Zahvaljujui papi i Filipu II, koji su imali razumevanja za njegov poloaj, Dubrovnik je i u ovom ratu ostao neutralan i poteen, na veliko nezadovoljstvo Mleana, koji su gledali da ga se kako bilo doepaju. To, pa neiskoriavanje pobede i nepoverenje prema pancima opredelilo je Mleane, da u prolee 1573. sklope separatni mir s Turcima. S njihovim izlaskom rasturila se i cela liga. Svi nai zapisi toga vremena, svi bez razlike, belee teko stanje hriana i turska nasilja. Toj nevolji pridruila se jo i glad. "Od Soluna so voahu te menjahu za ito, merom koliko ita toliko soli." U 1574. god. pominju se prvi put u veoj meri i arnautski zulumi u Pei, akovici, Prizrenu i Skadru. "Dve hiljade hriana okolo ovih varoi isekoe." Razumljivo je s toga, to je kod naeg sveta, u vezi sa svim tim, poelo jaati neraspoloenje protiv Turaka, i to su nai ljudi i u unutranjosti Turske poeli poklanjati panju izvesnim tuim agitacijama. Austrija nije uestvovala u Svetoj Lizi; formalno je izmeu nje i Turske vladao mir. U stvari, na granicama je uvek bilo manjih i veih arkanja. Naroito su bile este borbe na granici Hrvatske i Bosne za vreme Ferhat-pae Sokolovia. To je bio borben i silan ovek, koji se istakao kao kliki sandak-beg. Odatle je premeten u Bosnu. "Kad je ulazio u Travnik", pie Safet-beg Baagi, "pred njim se nosilo 700 barjaka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vuine pod eljeznim kalpacima". God. 1575. on je razbio austriskog generala Auersperga i zarobio mu sina. Od otkupnine za tog roba, koja je, po prianju, iznosila neverovatnu sumu od 30.000 dukata ferhat je podigao sjajnu damiju Ferhadiju u Banjoj Luci, koja i danas postoji. On je uopte digao taj grad, koji je, istina, postojao i ranije, ali kome je on dao novi znaaj. Da bi bio blii granici Ferhat je tu preneo iz Travnika sedite bosanskog sandaka (1580. god.) i znatno doprineo, da se razvija banjaluki Donji eher. Podigao je i grad na Vrbasu, da bi se lake branilo novo naselje, kome je poklonio punu panju i svoja bogata sredstva. Ferhat je znatno proirio bosansko podruje na Krajini, osvojivi itav niz graninih gradova, kao Kladuu, Buim, Cazin, Ostroac i dr. Samo mu je i dalje prkosio tvrdi Biha. Za tolike uspehe Ferhat je postao prvi begler-beg bosanski, pa je

potom 1588. god. bio unapreen i za budimskog pau. Tamo ga je 1590. god. muki ubio jedan rob. Nasilnom smru zavrio je u istom gradu i njegov prethodnik Mustafa-paa Sokolovi, a iz potaje je ubijen 1579. god., i najvei Sokolovi, nosilac turske politike za etvrt veka, Mehmed-paa, veliki vezir triju sultana, Sulejmana, Selima II i Murata III. Austrija je, prema turskom prodiranju, koje se sve vie primicalo njenim starim granicama, spremala posebnu organizaciju odbrane. Prvi pojas gradova, koje njena vojska bee posela da spreava Turke, Jajce, Knin, Skradin bio je davno pao; Turci su preli i Krupu i Ostroac; njihove ete ugroavale su ne vie liniju Une, nego ceo sliv Kupe i Korane. Nadvojvoda Karlo, kome je bila poverena odbrana junih austriskih oblasti, poe 1579. god. zidati novi tvrdi grad Karlovac kao uporite nove Vojne Granice. Taj ceo granini pojas izradio je vrlo brzu obavetajnu slubu pomou ljudi i signala; u njemu je podignuto nekoliko karaula, vojnikih ardaka i utvrenja; a na celom podruju organizovana je stalna vojnika pripravnost. Uprava je predata potpuno u vojnike ruke, koji su bili jedini gospodari na tom terenu. Slubeni jezik bio je nemaki; s njim i dobar deo celog vaspitanja. Uz stalne vojnike garnizone slubu su vrili i tamonji stanovnici, "graniari", "ljudi sa karaula", u veini doseljeni Srbi, koji su bili osloboeni od svih poreza, ali koji su za to od 16-60 godina smatrani kao vojni obveznici. Ranije hrvatsko stanovnitvo sa domaim plemstvom povlailo se veim delom ispred Turaka na sever, ali se izvestan deo uklanjao ne mogui da izdri prevlast i reim austriske vojske i nemakih oficira. Njihova imanja i zemlje posedali su srpski doseljenici. Austriski car Rudolf bio je 1592. god. zakljuio mir s Turcima na osam godina, verujui da e se on i odrati. Na Porti, meutim, raspoloenje je bilo skroz ratoborno. Htelo se, da se ratom zaposli vojska, naroito janiari, koji su sve vie uzimali maha i postojali nedisciplinovani, i da se jednim velikim uspehom digne ponovo ugled sultana. Iz Carigrada je bio dan mig bosanskom pai, ratobornom poturenjaku iz Hercegovine, Hasan-pai Predojeviu, da nesmetano nastavlja prodiranje prema Hrvatskoj. Njemu je polo za rukom, da u leto 1592. osvoji Biha i da zada jo nekoliko udaraca hrianima na toj strani. Ali kad je idue godine ponovio ofanzivu pretrpeo je kod Siska strahovit poraz. Sam je zaglavio u reci Kupi, a s njim je propao veliki broj odlinih turskih junaka. Taj poraz uzela je Turska kao povod da Austriji i formalno objavi rat. Za glavnog zapovednika turske vojske bi postavljen veliki vezir Sinan paa, ovek koji je najvie gurao u taj rat i bio vrlo bezobziran. Na papsku stolicu bee poetkom 1592. god. doao Kliment VIII, ovek koji je ivo eleo da doe do blie saradnje meu hrianskim dravama i da se obnovi znaaj rimske crkve, koji bee znatno potkopala Luterova reformna akcija i verske borbe s njom u vezi. Njegova nastojanja da doe do novog hrianskog saveza imala su samo polovan uspeh. Francuska i Mleci ne htedoe da se pridrue Austriji, i u savez uoe samo papska kurija, panija i Austrija. Papi i krugovima oko njega inilo se, s razlogom, da to nije dovoljno i da savez treba proiriti. Poto je zapad bio pocepan moglo se pomiljati samo na istone narode, na erdeljske Maare, Rumune, Poljake i Ruse. Prvi put teila je sad sama papska kurija da uvede Rusiju u reavanje evropskih pitanja. Na papsku kuriju delovali su u tom pravcu katolika lica s naih strana, koja su mogla i videti i uti kako se iri postepeno ruski uticaj meu balkanske hrianske drave. Rusi su imali svoje ljude u Carigradu i Svetoj Gori, koji su meu svetenstvom razvijali interes za Rusiju. Mnogi nai kalueri XVI veka iz Svete Gore i unutranjosti ili su u Rusiju da trae pomoi i vraali su se otud s prilozima u novcu i stvarima i sa priama o prostranoj pravoslavnoj carevini. Hvarski biskup Petar edolini, u posebnoj pretstavci, poetkom 1593. god., predlagao je papskoj kuriji, da se poalje poseban izaslanik na ruski dvor, koji bi krenuo Ruse i Poljake u borbu protiv Turaka. Rusi, kao pravoslavni, imaju pod Turcima dosta jednovernika, "na iji se ustanak ima raunati kao na jednu od osnovnih pogodaba za uspeh." U istom smislu je izvetavao i opat Aleksandar Komulovi, koji je obiao sav Balkan i znao stvari neposredno. U tom smislu su se obratile papi 1. juna 1593. i albanske stareine, svakako pod uticajem slinih agitatora. Turci su ve s jeseni 1593. god. poeli neprijateljstva u zapadnoj Ugarskoj i tim jo vie potakli papinu aktivnost za stvaranje lige. Poetkom 1594. god. Komulovi je krenuo na istok nosei papin

poziv caru Feodoru. Papini i austriski izaslanici radili su, meutim, i na drugim stranama. Njihovo delovanje u Erdelju, kod kneza Sigismunda Batorija, i kod susednih Srba izazva prvi ustanak meu Srbima u Banatu. U martu 1594. god. ustanici i hajduci napadoe i popalie Vrac, moda jo ne kao izraz dobro pripremljene akcije nego iz hajduke nazlobrzosti i pod utiskom vesti da je izbio tursko-austriski rat veih razmera. Meutim ima znakova kao da je lugoki ban, ore Palati, Batorijev ovek, poticao Srbe i Vlahe toga kraja, da se u to veem broju dignu na Turke. Bie da je bilo slinih pokreta i u unutranjosti. Meu Arnautima katolicima, a i meu susednim srpskim plemenima, bilo je i agitacije i vrenja ve tada. Nije jo sasvim utvreno ta je neposredno potaklo Sinan-pau, glavnog zapovednika turske vojske, da toga prolea 1594. god. uzme moti Sv. Save iz Mileeva i da ih spali na Vraaru 27. aprila 1594. god. On nije mogao biti ni jednog asa u sumnji, da e takav postupak duboko ozlojediti Srbe. ta je hteo s tim? Da kazni Srbe za taj lokalni ustanak u Banatu, ili da ih unapred zaplai? Nama se ini da su motivi morali biti dublji. Takav postupak prema mrtvima nije bio u obiajima Turaka; telesa kraljeva Milutina i Deanskog i telo kneza Lazara i drugih srpskih svetitelja ostala su poteena sve do naih vremena. Oevidno je, dakle, da se htelo tim svetogrem Sv. Save pogoditi samu crkvu i njene pretstavnike, koji su u Savi gledali svog duhovnog rodonaelnika. A to se dogodilo to turske vrhovne vlasti sa Sinanom na elu nisu bile zadovoljne dranjem srpskih crkvenih lica, njenim vezama i radom u narodu, i to su spaljivanjem Savina tela hteli, i simbolino i stvarno, da spale srpsku slobodarsku misao, koja se poela sve jae oseati. Posle ovoga bilo je jasno, da e ustanak u srpskim zemljama zahvatiti iri obim. U samom Banatu on se razbuktao neoekivano. Ustanici zauzee Bekerek, Lipovo, Titel i nekoliko drugih mesta. Ustaniki duhovni voa postao je vladika Teodor Tivodorovi. Turci su pretrpeli velike gubitke, ali su na kraju, ipak, prevladali zahvaljujui premoi i svojoj boljoj organizaciji. Erdeljski knez igmund Batori, koji se dugo lomio da se konano opredeli, nije ih prihvatio u odluni as i u punoj meri, iako su mu Srbi nudili despotsko dostojanstvo i buduu srpsku krunu. Posle poraza dobar deo Srba povukao se u Erdelj i tamo se naselio. Za vladiku Todora kazuje se, da je potom osnovao u Sibinju srpsku episkopiju; a jedan srpski natpis belei, da je temivarski paa vrakog vladiku "odro na meh". U leto 1594. god. poela je velika turska ofanziva u Maarskoj. Sinan-paa osvojio je vani ur izmeu Budima i Bea i upinjao se potom uzalud da uzme i Komaran. U jesen povukao se na zimovnik u junu Ugarsku s namerom da idueg prolea udari na Be. Ali mu je veliki ustanak u Vlakoj i Moldavskoj pokvario namere. Na Porti postadoe veoma nezadovoljni takvim ishodom rata i svrgoe Sinana u februaru 1595. U jesen te godine poveo je vojsku sam novi sultan Muhamed III, da slomije Austriju i njene saveznike, erdeljskog i vlakog kneza, ali ni on nije imao mnogo sree. Rat se produio i izazivao na sve strane nove pregovore, nove veze i nove akcije. Papska kurija ivo je radila na tom, da izazove ustanke kod hriana na Balkanu, a u prvom redu kod Srba i Arnauta. Njih su smatrali kao najborbenije i kao najeljnije da se otresu turske vlasti. Ovog puta glavno sredite papine akcije postao je Dubrovnik, kroz koji je prolazilo nekoliko njenih agenata i radnika i nekoliko problematinih avanturista. Republika se, naravno, pravila da ne vidi stvari i uvala je do kraja svoju vazalsku lojalnost. Pesnik Franjo Lukarevi Burina postao je panski poverenik u Turskoj, a Antun Sasin, koji je u svojim Razbojima od Turaka opevao ovo ratovanje, sav je bio na strani hriana. Jedan od aktivnih agitatora bee fra Dominik Andrijaevi, lan hercegovakih Andrijaevia iz Popova. On je ve odavno hvatao veze sa ljudima iz Hercegovine i ugovarao ustanak. U tom su ga, po papinoj elji, pomagala mnoga ugledna crkvena lica, koja su i inae uestvovala u pokretu. Sam korulanski biskup dolazio je u Budvu, da radi na ustanku. Jedine smetnje na koje su nailazili poticale su od Mleana, koji su bili ljuti protivnici cele ove akcije i koji su zazirali od toga, da se panci ne utvrde na istonoj obali Jadrana. Meu naim ljudima, naroito posle spaljivanja motiju Sv. Save, pokret je naiao na velik odziv. Orahoviki episkop Vasilije napustio je 1596. god. eparhiju i celo imanje i preao je u Hrvatsku. Ohridski arhiepiskop Atanasije radio je meu Albancima, a crnogorski episkop Heruvim u svojoj

sredini. Sredite akcije za Hercegovinu postao je od 1596. god. trebinjski manastir, u kom je sedeo mitropolit Visarion. Oni su se svi, sem Atanasija, izjanjavali za Austriju, na koju je pao glavni teret rata, i iji bi uspeh imao da donese njihovom osloboenju. Kao glavni radnici u narodu za Austriju bili su uskoci, koji su se razmileli na celom podruju od Senja do Dubrovnika. Oni su jednim smelim prepadom 8. aprila 1596. god. bili ak preoteli tvrdi Klis, ali nisu mogli i da ga odre. U Austriji se pomiljalo jedno vreme da se krene i akcija u Bosni, gde je malteki vitez Dalmatinac Franjo Brtuevi radio u njenu korist. Ali beka vlada za takav podvig nije imala snage; ona je s velikim naporom jedva uspevala da kako-tako odoleva Turcima u Ugarskoj. Krajem 1596. god. poeli su, posle albanskih Kimariota, da se bune i nai ljudi. Prvi ustanak izbio je meu Bjelopavliima, a posle se proirio na Drobnjake, Nikie, Pivljane i Gaane. Na elu ustanaka nalazio se nikiki vojvoda Grdan. Dva srpska kaluera upuena u Rim 1597. god. izlagala su na papskoj kuriji srpsku prolost, sve od Nemanje, naglaavajui kako "naa zemlja velmi plae", to nema vie ljudi od njegova roda. Oni su traili od pape da uputi na Novi vojsku, koju bi pomogao vojvoda Grdan sa suha. Odatle, oni bi poli na Onogot, gde bi se skupili glavari od sve Crne Gore, Dukaina i ostalih zemalja. Za sluaj akcije moglo bi se raunati na 100.000 dobrih boraca. Otkad su Turci odneli Sv. Savu "njima bog ne pomoga, ubijaju ih krstijani sa svake strane." Na kaluere napadaju govorei im: "Vi se bogu molite na nae zlo." Papa neka polje jednog oveka kao gospodara Srbima, koji e biti dobar hrianin. Ta poruka pokazuje raspoloenja koja su u taj mah vladala meu izvesnim srpskim duhovnim i svetovnim voama. Ovoj akciji pridruio se ak i peki patriarh Jovan, samo je njegov stav, razume se, bio sa vie rezerve. Ohridski arhiepiskop Atanasije nalazio se u ovo vreme u Rimu, poto je njegov pokret zavrio s malo uspeha. Ali ni srpski nije bio bolje sree. Pobunjena hercegovaka plemena, Drobnjaci, Nikii i Pivljani, poela su 1597. god. borbu, ali su kod Gacka bila potuena. Razbio ih je crnogorski sandak Dervi-beg. Nai ljudi bili su nesavesno uvueni u ovu stvar. Izazivani su pre nego to je ma kakva stvarnija akcija bila u izgledu. Austrija, u ije se ime mnogo obeavalo, nije bila u mogunosti da pokret ponese ni do Budima, a kamo li do Bosne ili Srbije; papska kurija nije uopte dolazila vojniki u obzir; a panija je imala svojih briga. Razne avanturiste i dobronamerne ali nedorasle diplomatske eprtlje obavetavale su netano i obojeno obadve strane. Jednima su obeavali vie nego to se moglo ispuniti, a drugima su pretstavljali prilike zrelijim nego to su bile. Proturalo se mnogo lanih izvetaja; bilo je "petljanja" na vie strana. Iako je ljuto stradao, na svet, ipak, nije bio izgubio svu veru; u svojoj naivnoj estitosti mislio je da su poruke i obeanja mogli biti ipak stvarniji nego to su ispadali u stvarnosti. Jedina pouka posle svega bila je samo ta da su postali vie obazrivi. Turci, zauzeti u Ugarskoj, Hrvatskoj i na Primorju, bili su voljni da u nekoliko popuste, bar za taj momenat. U naim oblastima nije ovom prilikom nastradao nijedan od istaknutijih voa; jedino je u Velesu 1598. god. bio poseen arhiepiskop Valom. Rat izmeu panije i Francuske oslabio je, u velikoj meri, veru u hriansku pobedu veeg stila. Na papskoj kuriji, gde nisu bili zadovoljni zbog panskih pretenzija u Italiji, jenjavala je isto tako stara revnost. Uviajui da ne mogu odrati ono to je obeavano u njihovo ime odgovorni inioci u Rimu izbegavali su da se sastaju s naim ljudima, koji su im traili objanjenja ili pomoi, a na pismene poruke davali su odgovore pune samo lepih rei. I to ne samo prema obinim licima, nego i prema srpskim prvosvetenicima. Banatski Srbi pridruili su se, u velikom broju, igismundu Batoriju, koji je od 1595. god. poeo sa Rumunima zajedno borbu protiv Turaka. On je i ranije pomagao Srbe, ali nedovoljno. Sad im je dao slobodu da se naseljavaju po erdeljskom zemljitu (1596. god. dolo je u njegovu dravu na 10.000 srpskih dua), nagraivao je njihove voe i izlazio im i inae na susret. Meu srpskim etovoama toga vremena istie se naroito neki Deli-Marko, koji je, harajui, prelazio Dunav i dopirao duboko u unutranjost Turske, ak do doline Marice, dok na jednom takvom pohodu nije bio zarobljen. Oslobodivi se nekako iz ropstva preao je u slubu vlakog vojvode Mihaila, koji je posle otstupanja Batorijeva s erdeljskog prestola, bio glavna linost na toj strani. Tim se mnogo zamerio, sa Srbima zajedno, maarskim erdeljskim staleima, protiv kojih je Mihailo bio uperio svoju akciju.

Posle Mihailove pogibije (1601. god.) Srbi su se pokorili austriskim vlastima, koje su zauzele Erdelj. Zajedno s Rumunima oni su pod vostvom Deli Marka 1603. god. potpuno suzbili Mojsija Sekelja, koji se pomou Turaka bio proglasio za kneza. Austriski reim u Erdelju bio je veoma surov i teak i nije udo to je s njim zajedno pala velika mrnja i na Srbe, kao na njegove pomagae. U toliko vie to Srbi u Erdelju nisu bili elemenat reda i to su, s hajducima, inae u zamuenoj zemlji napravili dosta zla. Tada se, meu srpskim etnicima, spominje i Baba Novak, ija e se linost, u narodnoj pesmi i predanju, stopiti sa Starinom Novakom. Kad se Stevan Bokaj 1604. god. proglasio za erdeljskog kneza imao je Srbe kao glavne protivnike. Iz osvete Srbi su idue godine predali Turcima grad Lipovu. Da bi ih smirio Bokaji im je uputio vrlo laskav poziv obeavajui im ravnopravnost, ali s njim nije imao nikakva veeg uspeha sem to mu je lipovska srpska posada opet povratila grad. U junim oblastima duhovi, isto tako, nisu mogli lako da se stiaju. Albanska plemena, a posebno Dukainci, nisu ostavljala oruja. Sukobi s Turcima ponavljali su se neprestano, a 1603. god. izbio je ponovo pravi ustanak. Patriarh Jovan, aljui 1602. god. neke rukopise na ostavu u Hilandar s bolom je pisao, kako u ta vremena "hrianin nigde ne bee miran", pa ni on sam. Mnogo zapisa tih vremena pominje stradanja i "umanjenje" hriana i ruenje i oteenje i opustelost crkava. "Tada otac edo za hleb prodavae, i sin oca, i kum kuma, i brat brata. Ole beda! Tada bee rob po pet groa, a vo po 15 dukata, kilo ita pet groa, pinta vina po dukat." "Mnogi se danci stizahu na hriane", jadikuje drugi, "po etiri i po pet." Trei kazuje, da se cena konju pela do 300 dukata, da je ovan cenjen po pet, a tovar ita po est dukata. "Tada se umnoila svaka nepravda meu ljudima i beae roditeljima od njihove dece. I usahnu svaka ljubav blaga kod ljudi". Jedan je pisar prosto naricao od nevolje opte i gladi, koja je tamanila ljude: "Oh beda, oh tuga, oh skrbi te godine od proklete dece agarenske na hrianski rod. Oh, oh, oh!" U Bosni se za to vreme bio odmetnuo Delali Hasan paa, zvani "pisar" ili "skrivan", zadajui dosta brige turskim vlastima. Uzeo je bio, u otsustvu begler-pae, svu vlast u svoje ruke, 1603. god. Austrijanci su pokuali izvesne pregovore s njim, a koliko su bili slabi vidi se najbolje po tom, to nisu mogli da ovu pometnju u Bosni iskoriste i da se doepaju bar jednog dela te zemlje. ak ni onda, kad su se izmeu Bosanaca i sultanove vojske s jedne i Hasanovih eta s druge strane vodile ogorene borbe. Poraeni Hasan bio se povukao u prolee 1604. god. iz Banje Luke prema Sarajevu, ali se ni tu nije mogao odrati. Iz Graca su uzalud slate poruke karlovakom generalu da mu priskoi u pomo. Smene izgledaju, posle toga, sve kombinacije i planovi, sasluavani i raeni u austriskim dvorskim kancelarijama i upuivani u Rim i na druge strane, kako bi carska vojska na to laki nain mogla da zavlada Bosnom. U celom radu bilo je dosta i podvaljivanja. Za fra Dominika Andrijaevia, jednog od glavnih agitatora, pronosilo se, na pr., da su kod njega, prilikom jedne premetaine, naeni lani peati, koje je udarao u ime nekih lica iz Bosne. To sve nije opametilo ljude. Austriski dvor nastavljao je stalno pregovore i obeavanja, a od 1606. god. pojaali su neto svoju aktivnost i panci. Od srpske strane javljali su se u Gracu i Pragu, na dvoru nadvojvode Ferdinanda i careva zamenika nadvojvode Matije, uz sumnjivog Andrijaevia peki kaluer Damjan Ljubibrati, koji je ve 1597. god. imao misiju u Rimu, i druga inae malo poznata lica, od kojih se Nikola Drakovi izdavao za plemia bosanskog i bio u vezama sa franjevcima. Moda e imati pravo Jovan Tomi, koji je mislio da ta stalna austriska pregovaranja i obeavanja nisu injena bez izvesnog plana. Njima se, misli on, "ilo na to da se izazove pokret, koji e zadrati Turke, da svu silu svoju ne odvlae u Ugarsku". Obeavalo se jo i u toku 1606. god., iako je izmorena i svima nevoljama izmuena zemlja jedva ekala mir, o kome su s Turcima voeni potajni pregovori i koji je sklopljen 1. (11.) novembra 1606. na uu itve u Dunav. Za ovo vreme i Mleani su izvrili jedan napad protiv Dubrovnika. Krajem januara 1603. poseli su oni dubrovako ostrvo Lastovo, da bi toboe spreili uskoke gusarske napadaje. Dubrovani se u nevolji obratie papi i hrianskim vladarima, ali im je glavna pomo dola od Porte, koja se zauzela za Republiku Sv. Vlaha kao za svog vazala. Posle izvesnog zatezanja Mleani su bili prisiljeni da 1606. god povrate oteti otok i da obuzdaju svoje prohteve.

Kad su prestale neposredne veze sa Austrijancima nai su se ljudi, upuivani sa raznih strana, stali obraati panskom dvoru. Kao sredozemna sila, protivnica Mletaka, panija je u to vreme teila da dobije koje uporite na istonoj obali Jadranskog Mora i nalazila je za tu tenju izvesne podrke i na papskoj kuriji. Ona je s toga prihvatala ponude izvesnih ljudi iz Albanije, koji su je pozivali da im pomogne u ustanku protiv Turaka. Tim ljudima pridruili su se Andrijaevi i Ljubibrati. Na panskom dvoru oni su bili primljeni lepo, jer su se pretstavljali kao narodni opunomoenici, s kojima je ve ranije ozbiljno pregovarao i austriski dvor. U paniji oni su ak sklopili i pogodbu o pokretu Srba i Arbanasa. Ve u leto 1606. napala je panska flota Dra, a idue godine izbio je novi bunt u Albaniji. U Napulju, kod panskog vicekralja, sticale su se razne vesti i razne vrste ljudi. Izaslanstva vojvode Grdana cenjena su ipak naroito; po njihovim izvetajima to je bio, principalissimo huomo". Za nj se ozbiljno pomiljalo, da bi mogao sa Senjaninom Ivom Vlatkoviem pomoi da se ponovo otme Klis i da ima vrlo irok uticaj. Njegov ugled, kae jedan izvetaj od 15. maja 1607., bio bi dovoljan da digne ustanak u Crnoj Gori i okolnim stranama. A taj bi ustanak naterao Turke da razdele svoje snage. Ali sa skupim iskustvom od pre nekoliko godina Grdan nije hteo da se izlae nikakvoj opasnosti pre nego panci ne dou u jadranske vode i ne ponu ozbiljne operacije. I s toga je pregovarao ali ekao. pansko otezanje uinilo je, da su nai ljudi stali traiti nove veze. Izbor je pao na vrlo nesrenu kombinaciju, na savojskog vojvodu Karla Emanuela I, oveka ambiciozna, ali prevrtljiva i skroz nepouzdana. Traei neku krunu u Evropi on bi se bio zadovoljio i sa Albanijom. Preko izvesnih lica iz tih strana obavestio se o dotadanjem radu na osloboenju Albanije i stupio u veze i sa vojvodom Grdanom. O srpskim stvarima njega je obavestio Damjan Ljubibrati, koji je doao iz Napulja u Turin. Poetkom 1608. god. dola su u Dubrovnik dva vojvodina plemia poverenika traei tu sastanak sa Grdanom i stvarajui veze s ljudima iz Hercegovine. Dola su zajedno s Ljubibratiem, koji im je imao biti posrednik. Po sporazumu s njima trebalo je da on lino ode do Grdana, ali on to, ne znamo zato, nije uinio, nego je uzeo za posrednika Ivu Raljanina, istina prijatelja Grdanova, ali mletakog oveka. Tako su Mleani, i inae prilino obaveteni, sad doznali za sve pojedinosti. Dobili su tom prilikom mogunost i da proitaju pisma, koja je vojvoda savojski bio uputio patriarhu Jovanu i Grdanu. Srpski glavari (pismeni izvetaj mletaki kae, conti et principali del paese di Albania) odgovorili su vojvodi da eljno oekuju njegovu akciju da bi ga rado primili za svog kralja. Vojvodi je pisao i patriarh Jovan, a obratio se u isto vreme i papi i panskom kralju skreui im panju na ozbiljnost stvari i opasnost po hrianstvo, ako ona ne uspe. Srpski glavari sastali su se bili u manastiru Kosijerevu, 18. februara 1608., i sa tog sastanka uputili su odgovor Karlu i pismo panskom kralju traei energian podvig. Iz Napulja je na ta pisma stigao patriarhu odgovor, koji ga je teio nadama, i koji je jasno govorio da, zbog zauzetosti na drugoj strani, panija ne moe u taj mah uiniti nita na istoku. Ali je bilo dosta ljudi koji su jo verovali i kojima lino nije moda bilo u interesu, da se svet smiri. A uskomeali su se bili na vie strana. U leto 1608. stigao je u Turin, vojvodi Karlu, i jedan arhiepiskop iz Bosne sa etiri kaluera, oevidno u istom poslu. Glasovi su se irili stalno, da je panska flota ve na putu i da akcija tek to nije poela. Naroito je slao suvie optimistike i netane izvetaje kaluer Damjan, koji se bio suvie zapleo u ove stvari i bio ili suvie lakomislen ili odvie naivan. Pod uticajem njegovih i drugih poruka Srbi su sazvali iri zbor u Morau i na njemu su 13. decembra 1608., u patriarhovu prisustvu, glavari Crne Gore i istone Hercegovine po drugi put doneli odluku, da e priznati Karla Emanuela za svoga kralja kada doe da ih oslobodi, i da e ga patriarh krunisati po starom obiaju. Patriarh je uz to traio priznanje svih prava pravoslavne crkve, a izrino je naglasio da "u nae strane nikako neemo ni jezuita, ni nikoga drugoga, koji bi puk hrianski obraao na zakon rimski." Meutim, taj akt nije vie bio potreban. Situacija u Evropi skrenula je panju Karlovu na druge strane. Protestanti su 1608. god. sklopili svoju uniju, kojoj je kao odgovor sledovala katolika liga. U Austriji se ve ozbiljno govorilo da je "bellum civile ante portas." Francuska se, u savezu s protestantima, spremala na novi rat protiv Habsburga. panija, u oevidnom i naglom opadanju,

imala je biti upletena isto tako. U takvim prilikama Karlu nije moglo biti stalo do toga, da se suvie izlae i zalae na dalekom Balkanu. Kako se brzo oduevio za stvar tako je brzo i ohladio. Ali, mada je on odustao od akcije i mada je bilo manje-vie jasno da se povukao i panski dvor, nai su ljudi ipak nastavljali akcije. Ustanak, koji je 1609. god. izbio u Gornjoj Albaniji, zahvatio je i susedna plemena Klimente, Kue, Pipere i Bjelopavlie, ali je bez pomoi sa strane malaksao i bio uguen. Izvesni nai ljudi stvorili su bili zanat, da skoro s luem trae ljude, koji bi pomogli pokret. Tako su, na primer, 1610. god. pregovarali sa knezom iz Mantove, a posle sa vojvodom Toskane. Moglo bi se rei, da su ti pregovori bili voeni skoro bez svesti o odgovornosti, kad ne bi bilo izvesnih podataka, da je po sredi bilo i pustih ambicija i niskih motiva. Izvetaji papskih nuncija iz Graca i Bea 1609. god. nisu nimalo povoljni za linost i moral fra Dominika Andrijaevia. Pitanje je koliko je bio bolji njegov drug i saradnik srpski monah Damjan Ljubibrati, koji je deset godina etao po Evropi i diplomatisao. Po ovom kako su ili od jednog gospodara drugom, obijajui pragove raznih dvorova, ne videi posle toliko vremena sutinu stvari, i ne stekavi nikakva iskustva za deset godina, ovek doista dobija utisak da, u najmanju ruku, nisu bili nimalo podesni za tako teku dunost koju su primili na sebe. Ali nisu iskljueni ni drugi, po njih mnogo nepovoljniji, zakljuci. Teko je verovati, da i oni sami nisu uviali, kako je i teko i nemoguno slomiti tursku snagu takvim jednim podvigom, bez teih zapleta i posledica, sve da su ti planovi imali i konkretnijih rezultata. Sem toga, celu akciju su itavo vreme energino i s mnogo veza ometali Mleani, koji su uspeli da nekoliko glavnih radnika uvuku u svoju slubu i da, dobro obaveteni, manje-vie paraliu svaki znaajniji pothvat. Vojvoda Grdan umro je negde oko 1612. god., a malo za njim preminuo je u Carigradu 1614. god. i patriarh Jovan. Nema nikakvih pouzdanih podataka o tom, da bi zavrio nasilnom smru, kako su neki nai ljudi pretpostavljali. Malo posle njihove smrti izbio je u nae krajeve avanturistiki pretendent na turski presto, Jahija, koji se izdavao za sina sultana Mehmeda III i koji bee primio hrianstvo. On je pre toga traio po Italiji vladara, koji bi mu pomogao da doe do prestola, pa se, meu ostalima, poznao i s nekim naim ljudima, koji su obilazili talijanske dinaste. Jahija je doao u Pe, mislei da e tu zatei patriarha Jovana. Prianja o njegovom bavljenju meu Srbima i Arnautima i o njegovim pokuajima da tu izvede ustanak velikih razmera ne izgledaju nimalo verovatna; sigurno je, da su izvesna lica prosto izmiljena ili anahronisana (n. pr. hercegovaki mitropolit Makarije, patriarhov sinovac Visarion). Bie da je te i njima sline vesti irio Jovan Renezi, sumnjivi tip koji je sluio u isto vreme po dva gospodara, koji je bio i uhoda i zaverenik, i koji je, smucajui se po Evropi, hteo da svoje veze i tobonje uticaje to skuplje proda. On je i lino slao poruke patriarhu Jovanu i Grdanu, hteo je da ga svi priznaju za vojvodu i da mu izdaju neku vrstu generalnog punomostva. On je izmislio i vest, da je 8. septembra 1614. odran u Kuima veliki zbor srpskih glavara, koji je imao da izradi papi plan o velikoj akciji za narodno osloboenje i koji je, toboe, odreivao njega kao srpskog pretstavnika. Nesumnjiva je injenica, da je krajem XVI i poetkom XVII veka, pod uticajem hrianske zapadnjake aktivnosti, srpski narod u Turskoj izmenio svoju politiku. Istina, jo ne na celom podruju, ali ipak na vie strana; i, to je najvanije, u glavnom sreditu srpskog duhovnog i politikog ivota, u Pei i njegovoj okolini, Makarijev pravac bio je naputen. Turci su bili iznenaeni srpskim dranjem i ogoreni; u ogorenosti su uinili i jedan postupak koji je bio isto i neobino svetogre. Ako su dotle Srbi bili orue tue propagande i radili, u najboljim tenjama, i nehotice protiv sebe, njihova je dalja borba bila razumljiva reakcija na tursko dranje. Posle metea od petnaest godina i tekih stradanja oni su na kraju doli do uverenja, da su se i suvie izloili bez ikakve stvarne koristi, a izmenili su svoje dranje. Novi srpski patriarh vratie se na staru liniju. Ali, mada u prvi mah besplodan, ovaj je pokret uneo u srpski ivot nova oseanja. Slobodarske tenje probudile su se u narodu i radile su od sad vie pritajeno, ali stalno. Spaljivanje tela Sv. Save stvorilo je dublji jaz izmeu Turaka i srpskog svetenstva, koji se vie nije dao premostiti. Tim momentima dole su i socialne nevolje. Istroena dugim ratovanjima i naporima Turska je sasvim poremetila svoje finansije i morala je da iznalazi sve nove izvore za dravne prihode. Trgovaki neinventivna i bez pravog poleta, sa nerazvijenom trgovakom flotom, ne zalaui se za to

aktivniju produktivnost bogatih oblasti kojima je raspolagala, Turska je pribegavala najkomotnijem sredstvu pribavljanja prihoda tim, to je poviavala stare i udarala nove poreze. S toga vidimo, da zamire rudarska proizvodnja, da trgovina ne ulazi u smelija preduzea, da seljak, ogoleo i nesiguran, u velikom broju naputa zemlju, pa ili prelazi preko granice, ili se sklanja u planinske, tee pristupane, krajeve. Zemljoradnja ustupa pred stoarstvom i sve vie ostaje zapustele i neobraene zemlje. Da je to jo vie pojaalo hriansko nezadovoljstvo razume se samo po sebi; rajvetin i zulum postaju pojmovi koji dobijaju naroit izraz pogoranog socialnog i pravnog stanja. Kao najvidnija posledica ove promene u politikom dranju Srba bilo je poveano iseljavanje iz Turske. Lika je krajem XVI veka zadavala mnogo jada pograninim austriskim vlastima. Nju i Krbavu Turci su bili naselili Srbima i s planom su putali njihove ete da haraju po susedstvu. Kad je osvojio Biha Hasan-paa Predojevi se pourio da u njegovu oblast to pre dovede srpske koloniste. Srbi su, u to vreme, na krajini i po turskoj granici inili Turcima velike usluge, koristei se i sami njihovim osvajanjima. U austriskoj Vojnoj Granici Srbe su titile, u glavnom, samo vojne vlasti, dok su im plemii i starosedeoci esto puta zagoravali ivot. U Turskoj bar s te strane nije bilo smetnje; oni su obino dolazili na zemljita, koja su dotadanji i posednici i kmetovi naputali sklanjajui ivu glavu. Razumljivo je s toga to su Srbi na turskoj strani bili aktivniji i to je ta aktivnost zadavala glavobolje na austriskoj strani. Ali od poetka hrianskog pokreta stanje se vidno izmenilo. Ve je A. Karolji dobro primetio, da je spaljivanje tela Sv. Save izazvalo preokret. God. 1600. naseljena je Srbima okolina Gomirja, a posle toga iselilo se oko 500 Srba iz okoline Bihaa u hrvatsku Liku. Bili su to veinom lanovi plemena Krmpotia. Za njima su ili i drugi, iz tih oblasti i iz Like. Toga seljenja bilo bi svakako i vie, da se nisu vlasnici, Zrinjski i Frankopani, svim nainima protivili da na njihovo zemljite dolaze ljudi, koji nee da budu njihovi kmetovi. Vojne vlasti su uzalud posredovale. Gomije je osamdeset godina lealo pusto. ta su vlasnici imali od njega? Meutim, naseljavanjem Srba pojaava se bezbednost granice. Zemaljski stalei doneli su ipak 1604. god. u Pounu odluku, da se ukine nepravda, da doseljenici ne plaaju devetinu vlasteli na ijem se imanjima nalaze. Dvor je uspeo u toliko, to je odbio da Srbi plaaju taj porez za vreme rata. Privilegije, koje je car Rudolf bio 22. aprila 1607., po predlogu nadvojvode Ferdinanda, potpisao za Srbe u Lici ostale su neposlate iz straha, da se tim, zbog gornjeg zakljuka, ne bi dolo u otvoren sukob sa staleima. Protiv Srba je i kranjski zemaljski sabor. Kad je 1609. god. dola jedna nova grupa doseljenika iz Ribnika, iz Like, i kad se za nju traila pomo i smetaj, on je odgovorio, da je od Srba bilo vie tete nego koristi i s toga se predloilo, da se obustavi svako dalje primanje Srba na toj strani. Odseljenim Srbima svetili su se, uz to, i Turci upadajui meu njih i plenei im stoku. Takav jedan vei napadaj zabeleen je 1613. god. protiv Srba u Modrui. Gonjeni i netrpljeni Srbi su se i sami svetili kome su stigli, a poneki su i naputali nova naselja i odlazili na razne strane, a ponajvie na slavonsku granicu, gde je stanje bilo mnogo snoljivije. U poslednjoj desetini XVI veka pojaala se i srpska imigracija u Slavoniju. Primer je dao orahovaki vladika Vasilije. To doseljavanje pomagao je zapovednik hrvatske granice baron Johan Herbertajn, u sporazumu sa visokim vojnim krugovima. U glavnom su prelazili Srbi iz turske Slavonije u austrisku, u Rovie, Koprivnicu, Poganac, Sv. Kri, Ivani. Pre doseljavanja pogranine austriske vlasti davale su Srbima razna obeanja, da bi ih lake pridobili na svoju stranu, ali posle doseljenja javljale su se iste pravne tekoe kao i u Hrvatskoj. Glavni vlasnik u tim oblastima bila je zagrebaka biskupija, koja je branila svoje interese. Vojne vlasti zastupale su Srbe i odbijale su zahteve biskupije u glavnom onim istim razlozima, kojim su ih branile i u Hrvatskoj. Prema Srbima one su bile u obavezi, jer su im ranije obeavale da nee biti niiji podlonici. Sem toga, one su se bojale da se razoarani Srbi ne vrate u Tursku i da tako ne imadnu dvostruku opasnost: ponovnu opustelost granice i razdraeno neprijateljstvo Srba s njihovim turskim pomagaima. "Doseljavanje Srba u austriski deo Slavonije", pie A. Ivi, "bilo je najintenzivnije od god. 1595. do god. 1600., a doseljavanje u Hrvatsku od god. 1600. do god 1611." Na poetku XVII veka u tadanjoj Hrvatskoj, u varadinskom i karlovakom generalatu, broj pravoslavnih dua, to e rei u pretenoj veini Srba, cenio se na 60.000 dua.

Borbe o odnosu posednika i srpskih doseljenika nisu prestajale. Posle sklopljenog mira s Turcima 1606. god. inilo se, da je prola neposredna opasnost i da Srbe treba pritegnuti. I zagrebaki biskup i velikai traili su od cara, da ispuni njihove zahteve. General Trautmansdorf i nadvojvoda Ferdinand zalagali su se za to, da se prema Srbima ima to vie obzira. I uspeli su u prilinoj meri. Posle nekoliko uzaludnih pokuaja da doe do uzajamne nagodbe kralj Ferdinand II, 7. avgusta 1623., uzeo je doseljenike pod linu zatitu i obeao im, da ih u novim posedima nee niko smetati. Tim, istina, celo pitanje nije bilo skinuto konano s dnevnog reda, ali je poloaj Srba u znatnoj meri olakan. Malo kasnije, 25. septembra (5. oktobra) 1630., dvor je odobrio Srbima poseban statut, koji je odreivao njihovu unutranju organizaciju. Po tom statutu Srbi su dobili poseban poloaj. Imali su, na elu svojih optina, izabranog kneza, i svoje suce. Inae su svi, od 18. godine, imali sluiti u potpunoj ratnoj opremi, u sluaju turskih napadaja. To je bila vrlo jevtina vojska, daleko jevtinija nego najamnike ete, kojima se tako esto pribegavalo, i uvek relativno brzo pripravna. Uz to, obraujui zemljita na opusteloj granici Srbi su dizali privrednu snagu zemlje i tim i posredno i neposredno bili od koristi dravi. "G. 1626.", pie dr. J. Mal, "kraljevski komisari cenili su ukupni broj uskokih obitelji varadinske granice na 1.200, a vladika je pak, Maksim Predojevi, naspram Levakoviu tvrdio, godine 1641., da je u to vreme bilo u zagrebakoj biskupiji oko 11.000 pravoslavnih kua". General Trautmansdorf govorio je jo 1613. god., da bi Srbi doseljenici "u sluaju pobune, mogli nastupiti sa veom moi nego cela Slavonija". U ovo vreme bilo je i velikog iseljavanja iz srednje Dalmacije. Za vreme borbi oko Klisa 1596. god. i posle njih okolnom stanovnitvu svetili su se i Turci i Mleani. Jedan narodni ustanak u tom kraju 1603. god. doveo je do smenjivanja turskog sandaka Mehmed-bega, ali je taj ovek uspeo da postane bosanski paa, i da se, s tog poloaja i inae, sveti svima protivnicima. To je izazvalo velike seobe i uklanjanja. Od 1603-1624. god. rauna se, da se moglo iseliti do 10.000 kua. Tada su opusteli manastiri Dragovi i Krupa. J. Erdeljanovi je svojim prouavanjima doao do rezultata, da je tada izvrena i seoba Bunjevaca na podruje Bake. Dr. R. Jeremi je utvrdio, da prezimena i narodne pesme Bunjevaca pokazuju, da su krajevi izmeu Neretve, Vrbasa, Save, Kupe i Jadrana bili njihova najdugotrajnija etapa. I ostala prouavanja potvrdila su tu injenicu. Bunjevako stanovnitvo, koje potie iz zapadne Bosne i Hercegovine, povlailo se najpre prema Dalmaciji, a odatle u dunavske oblasti. Naselili su se u oblasti Subotice, Baje i Sombora, iz kojih su se pre toga, 1598. god., mnoga srpska naselja sklonila prema severu, u okolinu Ostrogona. Sam naziv bunjevac est je po celoj Dalmaciji i upotrebljava se samo za katolike. Etimologija rei jo nije sasvim ubedljivo protumaena. U tim krajevima, u XVI i poetkom XVII, dovelo je do velikih zapleta i pitanje uskoka. Iz poetka, dok su i sami ratovali protiv Turaka, Mleani su primali i pomagali uskoke, ali pred kraj XVI veka, kad su verovali da se stvari obru protiv njih, Mleani su im postali neprijatelji. I to ogoreni. Za vreme borbi oko Klisa i posle njih oni su gonili ne samo njih, nego i svoje podanike, koji su bili s njima u vezi, pa ak i visoka svetena lica, kao, na pr., ibenikog biskupa. To je izazvalo osvete uskoka na svima stranama. Oni su ometali mletaku trgovinu i na kopnu i na moru, pravili drske zalete u mletake luke, harali i pustoili gdegod su mogli. Njihovi protivnici zvali su ih s toga ljutito ,razza di ladroni, ali su priznavali da imaju simpatija u narodu zbog napadanja na Turske. U tom pogledu veoma je zanimljivo proitati delo zadarskog nadbiskupa M. Minuia Historia degli uscochi i njegova nastavljaa P. M. Paola. Austriske vlasti, kojima su uskoci bili jedna vrsta saveznika, pomagala su ih novano i zatvarala su oi na izvesna njihova nedela. Mletaki protesti, esti i ponekad vrlo energini, nisu mogli da izmene stvari. Austriski pokuaj da obuzda uskoke 1602. god. zavrio je formalnom bunom. Da bi im doskoili preduzimali su vie mera. Nemajui pouzdanja u talijanske vojnike da se nose s njima, ni u Hrvate, koji im nisu bili sigurni, oni su protiv njih dovodili Arbanase. Prokazivali su ih i Turcima. Od god. 1597., kad su uskoci opljakali njihove lae u Rovinju, oni su protiv njih vodili prave hajke. Ne bez krupnih razloga. Uskoci su u leto 1605., u jednom retko smelom podvigu, doprli sve do Trebinja i Slanog, a zaleta do Neretve bilo je vie puta. Naroito su se bili uplaili u Mlecima kad su uli, da panci nastoje dobiti Senj od Austrije kao bazu u severnom delu Jadranskog Mora. Tada su mletake vlasti ozbiljno pokuavale

da kupe taj grad od Austrije. Kad to nije pomoglo dolo je 1615. god. do blokade Senja i hrvatskog Primorja i na kraju i do pravog rata izmeu Mletaka i Austrije. Rat je zainteresovao celu Evropu i stavio uskoko pitanje pred hriansku savest. Posredovanjem sa vie strana ratovanje je zavreno mirom u Madridu 1617. god., po kome je Senj morao biti raseljen. U narodnoj poeziji, koje je uskoke podvige pratila sa vidnim saueem, nema mnogo motiva i pesama o borbama s Mleanima, jer se osealo da ta borba izmeu hriana nije mnogo simpatina. Senjanin Ivo, ili Ivo Vlatkovi, ne pamti se ni kao austriski kapetan, ni kao mletaki protivnik, nego kao prvoborac protiv Turaka. To je bila sredina, u kojoj se, tada, nije pitalo za poreklo, i veru, nego se samo gledalo ko je bolji junak na tekom mestu prema optem neprijatelju. Narodna pesma ne zna ni to, da je Senjanin Ivo 1612. god. u Karlovcu bio pogubljen za kaznu, to je opljakao hranu iz carskih magacina i laa. Oevidno, srpski peva ne bi eleo da skrnavi pomen jednog junaka, s kojim bi zajedno morao da oskrnavi i itavu grupu lica, koje je idealizovao i u kojima je gledao svoje osvetnike.

6 Verski pokreti
Zajednika ratovanja protiv Turaka pribliila su ve poodavno razne hrianske narode Srednje Evrope. Ali kao da nisu mogla ni na naem ugroenom terenu da mnogo oslabe otrice verskih protivnosti. Na zapadu ovo je bilo doba kad su verske borbe trovale sve drutvene i dravne odnose; god 1618. poee, sav u njihovom znaku, strahoviti Tridesetogodinji Rat, koji e prosto opustoiti dobar deo Srednje Evrope. Kod nas, na jugu, ova aktivnost protiv Turaka nosila je drugo obeleje. Ona je propovedana u znaku hrianske solidarnosti; u njoj su, prvi put tako javno, uestvovali kao voe svetena lica pravoslavnog i katolikog kruga; i prvi put su, posle toliko vekova, nai ljudi uli u neposrednije veze sa Rimom. Uinili su to u ogorenju protiv turskog nasilja, u tenji da se oslobode njihova pritiska i sa uverenjem da e, osloboeni imati daleko manje opasnosti s rimske strane. U rimskoj crkvi, od Tridentskog Sabora, oivela je neobino verska aktivnost s tenjama da se crkva reformie i osposobi za nove zadatke. Tada je ve uao u program iv rad u turskim oblastima, meu tamonjim hrianima. Zavodu Sv. Jeronima u Rimu obraana je naroita panja u vaspitavanju svetenikog podmlatka za Jugoslovene. Bosanski franjevci sa Petrom Solinjaninom poinju 1596. god. svoju intenzivniju delatnost u Bugarskoj i u iprovcu stvaraju vano kulturno sredite. Ali naroito je imala da organizuje rad meu nekatolicima Kongregacija ,de propaganda fide, koja je osnovana u Rimu 1622. god. Da bi pridobili Srbe, Bugare i Ruse za svoju dravnu i crkvenu politiku u Rimu su apelovali na dva oseanja: na hriansku solidarnost, koja ima biti to dublja, i zatim na slovensku uzajamnost. Ova dotada nije bila s planom negovana, iako je postojala i dolazila s vremena na vreme do izraaja. Feudalni Srednji Vek nije vodio rauna ni o uoj plemenskoj i narodnoj zajednici, a kamo li i o irokoj, u ono vreme skoro apstraktnoj, ali je zato ta svest o uzajamnosti postojala u izvesnim intelektualnim, a posebno crkvenim krugovima. Nai ljudi XVI veka odlazili su ne samo u pravoslavnu Rusiju, nego i u katoliku Poljsku. Hotei da uvue Ruse u saradnju sa Svetom Ligom, papa Kliment VIII u januaru 1594. naroito je preporuivao opatu Aleksandru Komuloviu, svom izaslaniku u severne zemlje, da ih potie upozoravanjem na njihovu plemensku srodnost s Junim Slovenima. U vezi s tom politikom poela se razvijati slavenofilska ili sveslovenska ideja i u nauci i u knjievnosti. Benediktinski opat Mavro Orbini objavio je 1601. god. svoje jo i danas korisno delo Il regno degli Slavi, sa irokim pogledom i puno slavenskog rodoljublja. Dalmatinski knjievnici Petar Zorani, Juraj Barakovi, Ivan Ivanievi i drugi puni su slovenskog kulta i oduevljenja, ali najai izraz dobila su ta nova oseanja u dubrovakog pesnika iva Gundulia, koji je u svom Osmanu s oduevljenjem pozdravljao pobedu Poljaka nad Turcima kao pobedu Slovenstva i koji je podjednakom ljubavlju obuhvatao sve June Slovene i hrianske borce od Aleksandra Maedonskog "Srbljanina" do Skender-bega. Odjeke tih shvatanja i oduevljenja

nalazimo jo u XVIII veku, u popularnom, iako knjievno nevelikom, Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga Andrije Kaia Mioia. U Rimu se, s tim radom u vezi, nastojalo mnogo na tom da se izvri i ujedinjenje crkava. Pregovori s patriarhom Jovanom dodirivali su i ta pitanja. Izvesni srpski crkveni krugovi bili su skloni da s papom stupe u blie veze, iz onih istih razloga iz kojih su to inili i Grci XV veka. elelo se osloboenje od Turaka, pa ma i pod papskim okriljem, ako ve ne ide drukije. Jer se meu naim ljudima verovalo, da je politika snaga papske kurije toga vremena bila daleko vea nego to je stvarno bila. Prvi srpski episkop koji je stvarno priznao srpsku uniju bio je Simeon Vretanja. Njega je za episkopa u austriskom delu zemalja Ugarske, Hrvatske i Slavonije bio 1607. god u uru posvetio izbegli korintski grki arhiepiskop Kozma. Bie da na svet nije bio zadovoljan tim postavljanjem od strane jednog grkog mitropolita, kad je Simeon morao traiti priznanje i od patriarha Jovana, koje je i dobio 1608. god. Ili nije bilo kanonski isto postavljanje Simeonovo od Kozme, koji nije imao svog arhijerejskog sabora, niti sam svoje oblasti? U svakom sluaju za autoritet peskog patriarha nije od male vanosti, to se njegova jurisdikcija traila i priznavala i na podruju austriske carevine. Simeon, za koga ne znamo koga je porekla i kome je trebalo da on pravi taj zaobilazni i malo sumnjivi put do svoje eparhije, stupio je u veze sa zagrebakim biskupom Petrom Domitroviem, koji je sam poticao iz pravoslavne porodice. Pod njegovim uticajem Simeon je pristao na uniju i 1611. god. priznao papu. Od katolikih vlasti dobio je dozvolu da obnovi njihov razrueni manastir Maru i da tu bude njegovo episkopsko sedite. Vretenjin poloaj posle toga u naem narodu nije bio lak. Zagrebaki biskup traio je stalno, da srpski naseljenici u Slavoniji po njegovim zemljama postanu njegovi kmetovi; drugim reima, da priznaju neposredno njegovu fiziku a posredno i njegovu duhovnu vlast. Srbi su se tom energino opirali i Vretenjina duhovna akcija nije uspela dobrim delom zato, to je dobila taj socialni momenat. Na srpski patriariski presto posle smrti Jovanove doao je Janjevac Pajsije, dotadanji novobrdski mitropolit. To je ovek koji je na elu srpske patriarije proveo najvie godina (trideset i tri) i koji je za nju uinio veoma mnogo. Posle neuspeha politike Jovanove oevidno je, da patriarh Pajsije nije mogao ii istim putem. On je, izgleda, bio drukija priroda. Voleo je vie unutranji red u samoj crkvi. S toga preduzima sve da crkvu oporavi i digne. Obilazio je svoju oblast i brinuo se da se obnove poruene i zapustele crkve, da se ukrase ivopisom i da se snabdeju knjigama. Za njegovog vremena ivopisano je najmanje 27 crkava i manastira, i to u svima krajevima, a prepisano, njegovom iniciativom, vie rukopisa. On se i sam lino bavio knjievnou. Napisao je, dobrim delom na predanju osnovano, itije cara Uroa, koga je kanonizirao, i slubu Stevanu Prvovenanom. Pratio je i nau letopisaku knjievnost. Nastradao je, u dubokoj starosti, od jednog bivola u Budisavcima i umro je 3. oktobra 1647. sjutra dan poto je bio ranjen. U maju mesecu 1620. god. skupio se u manastiru Graanici neki "sabor", o kom inae ne znamo nita blie. Iste te godine 11. novembra 1620. pominje se i jedan sabor u Beogradu, na kom je uestvovalo mnogo glavara iz raznih oblasti Balkana, pa meu njima i patriarh Pajsije. Ali akt o tom saboru ne izgleda ni malo pouzdan. U njemu se ponovo spominje onaj sumnjivi Jovan Renezi kao jedno od glavnih lica akcije, a i ostali navodi i lista uesnika puni su sumnje. U ovo vreme javlja se ponovo i fra Dominik Andrijaevi, koji 1622. god. postaje skadarski biskup, ali koji je ve posle dve godine morao napustiti svoju dijacezu i prei na "mostarsku", odnosno naronsku biskupiju. Savremeni izvetaji donose dosta pojedinosti o tom, kako je u XVII veku katoliko stanovnitvo osetno nazadovalo u unutranjosti Turske, i to manje u korist islama koliko u korist pravoslavlja. Sima Milutinovi izneo je u svojoj Istoriji Crne Gore, da je cetinjski vladika Ruvim preveo u pravoslavlje Kue, Drekalovie i Bratonoie. Ruvim je bio savremenik Pajsijev i sedeo je dugo na vladianskoj stolici. Njegovu aktivnost potvruju i rimski izvetaji. Meu Bjelopavliima bilo je 1633. god. svega jo 200 katolikih kua, a 1635. god. meu Zetom i Moraom broj katolikih dua nije prelazio mnogo preko hiljade. Piperi, koji su jo 1610. god. smatrani skoro svi kao katolici, postali su isto veim delom pravoslavni. U Popovu do 1627. god. od 12 crkava katolikih 7 je

prelo u pravoslavne ruke; slinih pojava je bilo i u okolini Trebinja. Ima isto tako vesti o prelasku katolika u pravoslavlje u Sremu, oko Rume i Mitrovice. Glavni razlog za to bio je taj, to katoliko vie svetenstvo u veini nije smelo da ivi pod Turcima, nego se zadravalo mahom u susednim hrianskim zemljama. Mnogo izvetaja govori o tom, kako puk po vie godina nije video svetenika meu sobom. A bez neposrednog nadzora i stalnog odravanja veza stvari su prirodno morale ii na gore. Bosanski franjevci, koji su inae snosili sve tegobe sa svojim narodom, nisu van bosanskog podruja bili rado vieni, a i njihovom ponaanju u Bosni stavljali su papski vizitatori teke prekore. U ovo vreme, 1619-20. god., zabeleeno je i turenje katolika u veim masama. U okolini Prizrena tih je godina preko 3.000 dua primilo islam, a oko Sutjeske, u Bosni, 6-7.000. Meu Bjelopavliima prelo je 90 porodica. Na drugoj strani, u zemljama habszburkim, gubili su pravoslavni na raun katolika. Postupak vladike Simeona Vretanje samo je uvod u sistematsko prevoenje pravoslavnih u unijatske redove i u katolianstvo. Vlasti su ometale prelazak srpskim svetenicima, kako bi narod, obezglavljen, lake primio katolike i unijatske duobrinike. U tom smislu izdao je naredbe i sam car Ferdinand 1638. i 1642. godine. Tako se moglo dogoditi, da skoro svi umberaki uskoci vremenom prime uniju, kao i uskoci po Slovenakoj. Mnogo katolienja vreno je i po Lici. Protestantski pokret nije zahvatio oblasti u kojima su Srbi iveli u guim naseljima, iako je bilo izvesnih tenja u tom pravcu. Ali je u narodu ipak postalo ime lutora kao oznaka za teke bezbonike. U Turskoj katolici su obratili naroitu panju Junoj Srbiji. U njoj su 1658. god. biskupiju u Skoplju podigli na stepen arhibiskupije, da bi pojaali revnost njenog svetenstva, ali ni ta mera nije mogla zaustaviti opadanje njihova broja. U Boki i po Dalmaciji trudile su se crkvene vlasti da pravoslavne privedu katolikoj crkvi, ali im uspesi nisu bili znaajni, jer im mletaka vlada nije ila na ruku. Odnosi izmeu pravoslavnih i katolikih prvosvetenika bili su nejednaki. Iz Rima se teilo i trailo, da verska aktivnost donese nekog ploda, pa su nastavljani odnosi s izvesnim licima iz srpske jerarhije. Kod pravoslavnih bilo je velikog kolebanja. Ima dosta tubi koje govore o tom, kako oni zlostavljaju katolike i kako prave nasilja katolikoj crkvi traei od njih prireze i danke. Drugi su traili dodira s Rimom, ali veoma rezervisano. Patriarh Pajsije nije hteo da izlae ni sebe ni narod. Godinama nema nikakvih poruka za Rim. Glavni radnik bio je jedno vreme samo cetinjski vladika Mardarije sa svojim kaluerom Visarionom. Kongregacija za propagandu uputila je s prolea 1640. tog Visariona sa misionarom Franciskom de Leonardis, da sa patriarhom raspravljaju o izvesnim razlikama u crkvi i da mu donesu rimsku knjigu o optim saborima. Patriarh je ostao pri shvatanjima pravoslavne crkve u uvenom i mnogo raspravljanom spornom pitanju, da Sv. Duh ishodi od Boga Oca, a ne i od Sina (,filioque). To je, kao to se zna, bila jedna od osnovnih dogmatskih razlika izmeu obe crkve jo od vremena starog razlaza, i nije se dala nikako prebroditi. Meutim episkop Mardarije je uao u veze sa Rimom i priznao rimsku crkvu kao "mater svega hrianstva" i papu kao vrhovnog poglavara. Iz Rima su traili od Mardarija da utie na patriarha, kako bi i on promenio svoje miljenje. Izmeu patriarije i Rima razvila se prepiska o tumaenjima Svetog Pisma, ali bez uspeha za rimsko gledite, iako su s te strane gledali da utiu na Srbe pozivajui se na Grke i njihov pristanak na Fjorentinsku uniju. Uz Rim je pristalo, pria se prema jednom sasvim nepouzdanom izvetaju, do 1648. god. nekoliko stotina svetenika i tri vladike, ali to ne izgleda nimalo verovatno. Izvetaji o tom potiu od zainteresovanih lica, koja su se htela prepoznati ili izvui neke koristi. Duh avanturista i falzifikatora trajao je celog XVII veka. Koliko je samo lanih vladarskih diploma ostavljeno u to vreme i koliko lanih rodoslova. Papa je bio poslao patriarhu Pajsiju arhijerejsku mitru uz jedno svoje pismo nadajui se da e ga konano pridobiti. Ali je stari patriarh dobijene stvari zatvorio duboko u sanduke i nije nita preduzimao. Tek posle njegove smrti postala je propaganda aktivnija. Na crkvenom saboru u Morai, dranom 1. februara 1648., kad je za patriarha bio izabran Gavrilo Raji, donesena je odluka da se nastave pregovori s rimskom crkvom. Imalo se pregovarati na onoj istoj osnovi, na kojoj su voeni

pregovori i u Ukrajini i Beloj Rusiji. U ime kurije doao je u Morau ruski knez Jovan Vasiljevi ujski, koji se bio izbavio iz ruskog ropstva. Drugi njegov pomaga bio je ukrajinski monah Pavlin Demski, koga je kurija odredila za uitelja u kolama, koje su se imale otvarati meu Srbima. Prvu takvu kolu, sa pravoslavnim i katolikim acima, otvorio je Demski u Kotoru. Meu Srbe u Hrvatsku i Slavoniju bio je upuen holmski biskup Metodije Terlecki, koji je delao od 1628-1644. god. Kurija je radila s planom, ali ipak bez uspeha. U Crnoj Gori nastavio je Mardarijevu politiku njegov bivi saradnik Visarion. O dranju hrvatskodalmatinskog vladike hadi Epifanija vesti se ne slau, ali ima pomena, da se i on odluio za uniju. Meutim, nai izvori ne govore o tim pokuajima i pregovorima. Znai, dakle, da o njima iroki narod nije znao mnogo ili ne bar nita pokretno. Postoji, istina, prianje, da su Crnogorci kamenovali vladiku Mardarija, ali za to nema nikakve potvrde u izvorima. Upada u oi da vladike iz Srbije i Bosne ne uzimaju uopte nikakva uea u svim tim pregovorima i da se cela akcija vodi u Crnoj Gori, junoj Hercegovini i oko Pei. Katoliki pisci pominju, istina, unijatske zaverilce naih nekih manastira kao Mileeva, itomiljia, i dr., ali mi ne znamo koliko su one autentine. Bilo bi doista udnovato, da o tom pokretu, ako je bio tako ozbiljan, nema nikakva traga u toliko naih zapisa i natpisa ili letopisa ili drugih spomenika. Oevidno je, da je bio samo povrinski i diplomatski, shvaen kao potreba jedne politike situacije, koju je trebalo kao takvu iskoristiti. A da stvar nije ula u narod vidi se najbolje po onim pokuajima i rezultatima preveravanja. Na svet ovoga vremena vie se okretao pravoslavnoj velikoj Rusiji. Tamo odlaze kalueri po milostinju iz svih naih oblasti; tamo su u XVII veku, do 1654., ila i etiri crkvena velikodostojnika, episkopi vraki Antonije, skopski Simeon, trebinjski Arsenije i kratovski Mihailo. U Rusiji srpski monasi XVI i XVIII veka, poto bi podneli uobiajenu "elobitnju", dobijali su lepe priloge u novcu, knjigama i sasudima, a mnogima je davano pravo da se mogu povremeno navraati za nova darivanja. U Rusiji oni su nalazili kult pravoslavlja i oduevljavali se torestvom crkve. Tamo su mogli dobiti obavetenja i o ljutim borbama pravoslavne crkve protiv Poljaka i katolicizma i o rascepu u crkvi posle primanja unije od strane ruskih manjina u Poljskoj. Obnova kijevske mitropolije strogo pravoslavnog tipa, 1620. god., smatrala se kao velika pobeda. Novi ruski car Mihailo Romanov (od 1612. god.) bio je sin docnijeg patriarha Filareta i s njim je poeo tako da reemo, crkveno-nacionalni kurs. Ti nai ljudi, koji su odravali veze sa Rusijom, nisu mogli biti pristalice katolike orientacije. Naprotiv. Mogli su samo propovedati borbu protiv nje. U isto vreme rimska je kurija ivo radila i meu Grcima i postizavala je priline rezultate. uveni nauenjak Lav Alacije bio je jedan od glavnih pretstavnika grkih unijata. Ali je za to bilo i vatrenih protivnika, koji su, kao iril Lukaris, i perom i reju suzbijali rimski uticaj. Prva polovina XVII veka puna je kriza u grkoj crkvi koje su javno i tajno izazivali rimski izaslanici, a naroito borbeni Isusovci. Da je opozicije bilo, i da je ona bila vrlo jaka, svedoe izvesne nemile pojave dovoljno. Patriarh Gavrilo bio je odredio kao svog izaslanika papi budimljanskog episkopa Pajsija. Ogoren, Pajsija je odao samim Turcima njegov pridvorni kaluer, 1651. god., nato su ga ovi umorili svirepom smru, sasekavi ga iva. Turci su to uinili ne iz nekih verskih pobuda, nego to su drali da su po sredi izdajnike veze. Oni su od 1645. god. uli u dugogodinji rat s Mleanima zbog Krita (Kandiski rat) i s toga su s velikim podozrenjem pratili kretanja naih glavnih ljudi. U toliko vie, to su Mlea-ni rovili na sve strane, a naroito u Dalmaciji i Crnoj Gori. Pod njihovim uticajem Kui su 1649. god. uzeli Medun, a Nikii, Drobnjaci i Riani prepadom su se doepali Risna i predali ga Mleanima. Pokret je zahvatio i Bjelopavlie. Mleani su se prema Crnoj Gori ponaali kao neka vrsta gospodara-kapitalista, pa su, na pr., 1652. god. zatvorili cetinjskog kneza Ivana kad je ubio spahiju Martina Crnogorca. Da je zemlja stradala zbog tog rata svedoi jasno Gavrilo Trojianin 1649. god., koji kae, da su Turci "veliku bedu" inili svojim podanicima i da su danke uzimali "svakog dana". ini mi se, pie drugi, "da ozlobljenje tad rodu hrianskom ne bee manje, nego li starom Izrailju u Egiptu." U Hercegovini je zapovedao Ali-paa engi za vreme ovog rata. On je skupio veliku vojsku, da bi mogao suzbijati Mleane i njihove pomagae, a ta je vojska, kazuje se, pravila teke

zulume. O njima govore podrobno, isto tako nepovoljno, i dubrovaki izvetaji. "I verni i neverni", pisalo se, "koji imaahu imanja" beali su na stranu, "ostavljajui sela i domove". Turski pritisak osetio se, prirodno, i u crkvi. Primer vladike Pajsija bio je i suvie teka opomena. Novi sabor u Morai, 1654. god., pod pretsednitvom ariljskog mitropolita Jevtimija, tuio se na turske zulume i sumnje zbog ovih veza. Turci su govorili da Srbi trae na zapadu pomoi protiv njih. Crnogorski vladika Visarion bi proteran; ini se, da je i trebinjski Arsenije pobegao iz straha. Uplaio se bio i patriarh Gavrilo, pa je krajem 1653. preao u Rusiju. Povod su mu dali pozivi vlakoga gospodara da ga smiri sa susedima i sultanova naredba da ide i da to izvri. Patriarh je jedva doekao da se moe ukloniti i u Rusiji je otvoreno priznavao da se bojao Turaka. Pavlin Demski javljao je u Rim, da je strah ovladao u srpskim redovima, a Francisko Leonardis nije krio da meu Srbima prema Rimu postoji velika protivnost. Ipak je moraki sabor pristao da se veze nastave, ali traei od Rima efikasniju pomo. Sem jednog papskog namesnika oni su traili, svakako po uputstvima Demskog, uitelje i tampariju "da nas napoite edne uenjem svetim knjigama, kao to inite u Maloj Rusiji". Ali su, uz to, uputili i jedno pismo, traei da se pitanja verskih razlika i odnosa raiste, poto se u tom pogledu dotada nije moglo doi do saglasnosti. Taj sinodalni akt nosio je u Rim moraki iguman Maksim. Akcija je, u toj sredini, imala, izgleda, nekog uspeha, jer se na nju poziva jedan izvetaj iz 1660. god., u kom se kazuje, da posredovanjem peratanskog opata Zmajevia iguman Trebinjskog Manastira izraava elju da doe u Rim. Zmajevi je ukazivao na primer Morakog bratstva. Iguman trebinjski irilo doao je u Rim poetkom prolea 1661. god. sa pismom mitropolita Vasilija Jovanovia, kasnijeg popularnog ostrokog svetitelja, izraavajui tom prilikom odanost papi i traei od njega pomoi. Traio je, u isto vreme, u ime mitropolitovo, da ga papa preporui katolikim glavarima u Hercegovini, da bi ga oni priznali za svog stareinu. Na taj nain nadali su se ti krugovi ublaavanju verskih protivnosti i izvesnim koristima za svoju crkvu. Ovom prilikom uli smo prvi put, da su nai monasi traili u Rimu, da njihova dva mlaa sabrata budu primljena u neki tamonji kolegij na vaspitavanje. Dotle su takve pitomce slali u Rim samo Grci i Ukrajinci. Papa Aleksandar VII odgovorio je 25. aprila 1661. mitropolitu Vasiliju s puno srdanosti obeavajui mu pomo. Njega i njegov trebinjski manastir on je, odista, jo istog dana, preporuio panji Dubrovake Republike. Odnosi izmeu mitropolita i susednih katolika bili su posle toga vie nego ispravni. Njegovim posredovanjem vratili su, na pr., 1668. god. pravoslavni katolicima crkvu Sv. Ilije kod Perasta. Trebinjski manastir dobio je bio izvesne materialne pomoi iz Rima, ali je izbegavao da se potpuno potini rimskoj vlasti, nailazei svakako na opoziciju. Od 1661. god. njegovi monasi nisu vie dolazili u Rim, iako su imali od pape odobrene kredite za put. Tek tokom 1670/71. god. obratili su se ponovo za pomo i oni i sam mitropolit, a preporuivao ih je sam biskup trebinjski fra Anton Primi. Srpska patriarija doivela je ovih vremena teak potres. Patriarh Gavrilo bio je otiao u Rusiju, da se skloni Turcima ispred oiju zbog svojih veza sa Zapadom. Tim je, nema sumnje, izazvao podozrenje i prema sebi i prema crkvi. Nije utvreno ijom je iniciativom, jo za njegova ivota, dolo do izbora novog patriarha Maksima, ali kako je on biran "u velikoj nudi" to je vrlo verovatno, da su popunjavanje mesta mogli traiti i Turci, ili nai ljudi iz straha od Turaka. Trebalo je tako desolidarisati patriariju s njegovim radom. Maksim se pominje kao patriarh od 1656. god. Ne znamo tano koji su razlozi naveli Gavrila da se vrati iz Rusije; znamo samo da je to bilo na njegovu kob. Nai spomenici kau da je bio oblagan na Porti, kako je s Rusima radio na ustanku protiv Turaka. Bilo te dostave, bilo ranije sumnje protiv njega, bilo sve zajedno, uticali su u Carigradu, da Gavrilo bude osuen na smrt. Obeen je u Brusi i sahranjen 18. jula 1659. blizu vode Agiazme. To je najtea kazna, koja je dosad, u celoj naoj prolosti, postigla jednog naeg tako visokog prvosvetenika. Da novi patriarh Maksim nije mogao posle toga ii njegovim tragom razume se samo po sebi. On je, koliko je to ilo, pokuao nastaviti mirnu liniju Pajsijeve crkvene politike prema Turcima. Prema katolicima hteo je, pomou turskih vlasti, postii izvesne uspehe, ali nije imao sree. U Livnu je 1661. god. jedva izneo ivu glavu od razjarenog katolikog puka, kad je, kako franjevaki izvori govore, htio "da podloi sve karstianstvo od Bosne na svoi rit."

I Carigradska i naa patriarija imale su u to vreme kriza i druge vrste. Do visokih dostojanstava u crkvi nije se dolazilo uvek linom vrednou, nego isto mitom. Turci su uticali na izbore traei od pojedinih kandidata bogate "pekee". Bez njih su se kod Turaka ovog vremena poslovi svravali vrlo teko ili nikako. Dubrovaki i mletaki izvetaji donose o tom drastinih primera. I nai crkveni dostojanstvenici morali su davati poklone u novcu, koji su iznosili do 2.000 dukata, i koje je, naravno, trebalo izvui iz naroda. S toga nisu retki protesti radi vladianskih nameta, koji su ponegde, kao, na pr., u Sarajevu krajem XVII veka, dovodili do otvorenih sukoba. Samo, na sreu, u nas nije bilo onakvih primera, kao to je onaj patriarha Jeremije, koji je 1598. god. svog protivkandidata mitom dao poslati na turski kolac. Sredinom XVII veka i posle toga nai manastiri su morali da plaaju Turcima velike namete, pa su bili prisiljeni neki od njih da zalau svoje dragocenosti tuincima, ponekad i inovercima. Jedan od razloga to su se ljudi obraali i u Rim bie, pored tenje da pomou s te strane dou do slobode, jo i u tim materialnim nevoljama. God. 1662. tuio se jedan na pisar, da, kao tada, "takva tuga zemlji nikad nije izala na Hercegovinu". Naroito su bili propiali manastiri. Oni su stradali od turskih zuluma, ali i od hajdukih prepada. Ovih godina spominju se ee stradanja i zarobljavanja kaluera i otkupi za njihovo osloboenje. Tako se moe objasniti, to se ubogi i mali hercegovaki manastir Zavala, koji je stradao 1663. god., pridruio akciji Trebinjskog Manastira. U vatikanskom arhivu uva se pismo hercegovakog mitropolita Avakuma, naslednika Vasilijeva, koji se 1672. god. sa zavalskim kaluerima obratio papi. Samo, njegovo pismo, koje ima slian formular i delimino isti tekst kao i pismo Vasilijevo iz 1671. god., nije isto tako, kao ni ono prvo, pisano od samih srpskih kaluera. I stil i jezik i crkvena terminologija upuuju jasno na katoliku saradnju, ako ne ak i na njihove izvore. U isto vreme, 1661-2. god. stizale su tube u Zagreb i na druge strane protiv pravoslavnih vladara, koje su traile da im se katolici podloe. U Bosni su morali da plate katolici patriarhu 5.000 imperiala; slino su ih pritezali i u turskoj Slavoniji. Na sporu u Sarajevu, gde je patriarhu pozlilo, fratri su pobedili 1669. god., ali ih je to stalo sedam tovara astri. God. 1675. tuili su se katolici i na Porti na postupke pekog patriarha i njegovih vladika u Bosni i Hercegovini, koji su im ne samo traili novac, nego ih jo naterivali da itaju evanelje po njihovom obredu. Na posredovanje Dubrovake Republike dao im je sultan ferman, koji ih je uzimao u zatitu od tih i takvih zahteva. To, mislimo, dovoljno pokazuje, kako u radu nije bilo nikakva jedinstva i kako u pregovorima i celoj toj aktivnosti nisu podjednako mislili ni sami pregovarai. Rim je mislio da pridobije Srbe za uniju, a srpske crkvene stareine htele su da proire svoju vlast i na katolike. U toj akciji trebalo je da uestvuje i Dubrovaka Republika, u kojoj je Tomo Natali Budislavi, potomak jedne nevesinjske porodice, trebinjski biskup, inae zanimljiv avanturista, testamentom izrazio elju da se osnuje jedan kolegij za rad meu susednim pravoslavcima i na jaanju katolike vere. Njegova zadubina poela je rad 1636. god., ali ga nije mogla da razvije, jer se dubrovaka vlada bojala od zapleta s Turcima i jer je zazirala od toga, da taj rad ne poslui nekoj tuoj svrsi. U Hrvatskoj versko suparnitvo dobilo je, kako smo videli, i socialan karakter. Maranske vladike branile su dobijene povlastice srpskih doseljenika, a zagrebaki biskupi zastupali su, i sami vlasnici, gledita hrvatskih zemljoposednika. Da bi slomili srpski otpor biskupi su ili za tim, da ili verskom unijom pridobiju Srbe ili da sasvim ukinu vladianstvo u Mari. U Vojnikoj Krajini, gde su bili, na granici, u veini pravoslavni, vladike su teile da svoju vlast proire i na ostalo stanovnitvo, kao to su u susedstvu postupali biskupi, gde su katolici sainjavali veinu. To je, razume se, dovodilo do borbi i do omraze. General Herbertajn javljao je 1666. god., da je vladika Sava Stanislavi iao za tim, "da meu Savom i Dravom dobije svetovnu i duhovnu vlast", ali je, oevidno nezadovoljan i pod uticajem crkve, preterivao i sumnjiio vladiku i ostale Srbe na sve naine. Gonili su se i jedni i drugi. Zagrebaki biskup Benedikt Vinkovi zastupao je, na pr., gledite, da je pravoslavni vladika u Mari samo vikar biskupov i da mu mora davati izvesne prihode. Njegovi naslednici radikalizirali su posle svoj stav jo vie. Oni su tvrdili da je maranska pravoslavna episkopija uopte smetnja za irenje katolike vere, a naroito su udarali na veze njenih episkopa sa peskom patriarijom. General Lesli je tano video i 1662. god. izvetavao u Be, da e pre doi do ustanka nego to bi svi Srbi pristali na uniju. Jednog svog sumnjivog sabrata, Simeona Kordia, koji je sve preduzimao da

postane episkop u Mari, sami su kalueri manastira Lepavine i Mare, vezali i zatvorili. Moda bi katolika propaganda imala na toj strani, u ovaj mah, ipak neto uspeha, da nisu Turci 1663. god. objavili Austriji rat i da austriskim zapovednicima opet nisu zatrebali srpski graniari. Da bi se oni zadovoljili imenovan je tad za maranskog vladiku Gavrilo Mijaki, iju su kandidaturu pomagala i braa Zrinjski, Nikola i Petar. Imenovanje je dolo posle dugog otpora katolikog svetenstva, koje je ilo ak do pretnje caru, da mu njegov ispovednik nee dati apsolucije, ako ispuni elju uskoka. Njihova opozicija uspela je bar u toliko, to Mijakia nije hirotonisao peki patriarh nego moldavski mitropolit; ali je Mijaki, izgleda, ipak otiao i u Pe. Sem toga, bio je nateran da dade izjavu pokornosti papi i rimskoj crkvi i da se odree peske patriarije kao duhovne vlasti i da se, uz sve drugo, prizna za vikara zagrebakog biskupa. Mijaki je, istina, te izjave smatrao vie kao formalnosti da bi doao do cilja, ali ih je ipak dao i ak je 1667. god. otiao i u Rim. Pred narodom nije smeo kazivati ta je sve uradio; sam je izjavljivao da bi ga njegovi ljudi kamenovali. Protivnici su, meutim, bili bezobzirni. Kad je god. 1668. izbila buna krajinika protiv pukovnika Herbertajna ak su i vojnike vlasti naterivale uhvaene ljude na uniju i preveravanje, a prozelitazma je bilo i pre toga, u vie prilika. Herbertajn je zastupao naelo da nema jedinstva tamo gde nema jedne vere, i s toga je izvetavao u Be, da na krajini nee biti sigurnosti, dok se ne istrebi pravoslavlje. S toga je pri uguivanju bune postupao sa svom strogou, na veliku radost i uz saradnju zagrebake biskupije. I Mijaki je izgubio njihovu potporu, iako je stalno davao izjave lojalnosti i odanosti Rimu. A izgubio je za to, to nije hteo otvoreno raditi za uniju i to ipak nije hteo da raskida sve veze s pekom patriarijom. S toga je bilo reeno da se ukloni s vladianskog mesta, ali se ta odluka nije smela provesti u delo, da se ne bi uzbunili uskoci. A ovi su Beu bili u to vreme veoma potrebni iz dva razloga: da se ne bi pridruili Petru Zrinjskom, za koga se znalo da sprema prevrat, i da bi ih oni sami mogli iskoristiti protiv njega. Ima vie vesti, koje govore o tom, da je Mijaki bio doista u vezama sa Zrinjskim i da ga je ak smatrao svojim duhovnim sinom. Kad se Zrinjski predao u Beu doao je na red i Mijaki. Kao povod za njegov progon uzet je sluaj paroha Pavla Zoria. To je bio akon vladianski u Mari, koga je zagrebaki biskup posle vaspitao u isusovakoj gimnaziji i katolikoj teologiji, pa ga postavio za upnika u Mijakievoj diecezi. Toga Zoria napali su jednog dana, u vladiinom prisustvu, neki kalueri i izazvali tuu s njegovom pratnjom. Herbertajn je na to, po vioj naredbi, u oktobru 1670., uhvatio i zatvorio Mijakia. Menjajui zatvore Mijaki je u njima ostao do smrti, 1686. god., a da mu se nikad nije dala prilika da bude izveden pred pravi sud. Svet je umirivan izjavom, da je uestvovao u zaveri Zrinjskog i K. Frankopana. Za njegovog naslednika postavljen je Zori, koji je bio otvoren unijat. Tako je na XVII vek ispunjen skoro u cele tri etvrtine novim politikim i duhovnim borbama. Pored Turaka nai ljudi imali su da se nose i sa pretstavnicima rimske crkve, na iju su saradnju pristajali s puno nade. Nosei se s katolicima traili su ponekad pomo turskih vlasti, a nosei se s Turcima uzdali su se na papu i zapadne sile. Tako se njihov odnos zaplitao bez izgleda na reenje, koje bi donelo bar priblino ono za im su teili. To je tragika svih koji iz tame trae put na svetlost, pa moraju da pipaju na sve strane i da stalno posru. Ali je glavno to, da se traio put i izlaz, da se nije izgubila vera u sebe, i da se, ni u kakvim iskuenjima, nije skretalo sa onog pravca koji je narod, po nekoj unutranjoj snazi, sam sebi odredio nastavljajui tradicije svoje prolosti.

7 Dalje borbe s Turcima

Mleani su na poetku kandiskog rata imali neto uspeha u Dalmaciji; osvojili su Makarsku, Knin, Klis i nekoliko drugih mesta; odbili su Turke od ibenika; ali, kad su Turci organizovali prilino dobru odbranu nisu mogli vie da operiu sa veim odredima. Borbe su potom dobile vie etniki karakter, ali su ete ponekad iznosile po 1.200, 1.500 i 2.000 ljudi. Od hajdukih eta, koje su dopirale duboko u unutranjost, do Skoplja i Prusca u travnikoj oblasti i do Mostara u Hercegovini stradali su ne samo Turci, nego i hriani. Postoji vie tubi, sa raznih hrianskih strana, na ljute zulume hajduke. Mleani su akciju u Dalmaciji prepustili prvenstveno domaem stanovnitvu, koje se branilo uporno i napadalo srano, ali bilo nedovoljno disciplinovano. Sem toga, domae je

stanovnitvo pozivalo u saradnju i svoje saplemenike preko turske granice, a mletake su vlasti naroito pazile na to da pridobiju njihove glavare. Tako su, na pr., 1648. god. izdali nagrade veem broju "morlakih" glavara i harambaa, kao popu Damjanu Koviloviu, harambai Iliji Smiljaniu i dr., a 1649. Janku Mitroviu, koji je tada imao oko 36 godina, a do godine i njegovom "nejakom" sinu Stojanu. Mnogi od tih junaka proslavili su se veoma u borbama s Turcima. Za Vuka Manduia, koji je 1648. god. dopro do Kljua u Bosni, sami su Mleani pisali, da je bio "vrlo hrabar" i "na krajini cijenjen vie nego ijedan drugi." Poginuo je 21. jula te godine. Ilija Smiljani poginuo je na Vujaku 1654. god. Njegovoj udovici Kati, koja je bila roena muslimanka, izdala je mletaka vlada lepu penziju. Janko Mitrovi, otac Stojana Jankovia, umro je 1659. god. od rana dobijenih u jednoj borbi. Njegov sin Stojan dopao je 1666. god. ropstva prilikom jednog neuspelog napadaja na Cetinu i bio je odveden u ropstvo, u Carigrad. Otud se nekako spasao posle etrnaest meseci robovanja i dao motiv za jednu od ponajlepih narodnih pesama iz uskokog ciklusa. U junim krajevima Dalmacije i Hercegovine operisao je Bajo Pivljanin, koji se javlja prvi put 1654. god. sa nekih 1.500 drugova na mletakom zemljitu kao njihov ovek. Tih godina napadali su Turci u Boki Perast (1654.) i Kotor (1657.), ali nisu postigli nikakva uspeha. Pod Kotor ih je doveo iz mrnje na Mleane bivi grbaljski kapetan, poturica Dafer-aga Tujkovi. Za uskoke i "Morlake" pisao je mletaki providur Katerino Kornaro, da su "narod neukrotiv i neobuzdan", a na njih je oko 1666. god. vrio najvei uticaj Srbin Cvijan ari, harambaa u ibeniku, koji je 1652. god. bio zarobio alaj-bega Jusufa Filipovia, "najkrupniju linost meu turskim Krajinicima". Od turskih i muslimanskih graninih junaka bio je veoma na glasu Mustaj-beg Hasunovi ili Mustaj-beg Liki. Bio je kapetan Bihaa od 1642-76. god., a njegov tast Jusuf-beg Filipovi bio je liki sandak-beg. Muslimanske epske pesme naroito slave njegove smele zalete u Hrvatsku i "Unurovinu". Poginuo je 1676. god. Kuna Hasan-aga bio je aga u Kninu, a izgubio je glavu u borbi s hajducima 1653. god. Mnogo se pominju Hrnjica Mujo, kladuki aga i uvar Krajine i Bojii Alija, koji se boji vezira "kolik oge svoga". Ovaj drugi je bio dizdar u Zadvarju. Zarobio je 1663. pet makarskih fratara, dva aka i jednog momka, dok je estog fratra pogubio. Sve ive robove prodao je u Livnu janiarima za 500 groa. Ali je, zato, posle nekoliko nedelja, na novom podvigu, platio glavom. U epskim pesmama muslimanskim njihovi junaci se ponajee sastaju u Udbinu, gde mimo propisa vere, kao i hrianske delije, piju razna pia u "pjanoj mehani" i dogovaraju se ta da rade prema neprijateljima na Krajini. Njihov interes je vezan, prirodno, za najuu okolinu, ali pojedini se junaci reavaju i na smelije podvige, ak do Malte ili do "vlake Indije." O Kandiji nema, koliko ja znam, posebnih muslimanskih narodnih pesama; ali o turskim borbama radi nje svakako se govorilo i jedan muslimanski pesnik XVII veka iz Bosne, Kaimija, u vrlo neukim i slabim stihovima oekivao je njen pad i pretio hrianima posle te pobede. Zapovjedi Isukrst; "Turite se, digni prst", Obori se na tle Rist Kad vam ode Kandija. Izvesna obnova turske snage nastala je od 1656. god., otkad je sultan Muhamed IV kao svog prvog saradnika uzeo starog i estitog Muhameda uprilia, nekadanjeg momka u dvorskoj kuhinji. Poto je kratkim putem i bez obzira raistio stanje u prestonici bacio se svom snagom na Mleane i postigao vidne uspehe. Njegov sin i naslednik Ahmed nije imao sree u borbi s Austrijancima (1664. god. pretrpeo je poraz u bitci kod Sv. Gotharda), ali je ipak sklopio vrlo povoljan mir. Nad Mleanima je meutim Turska odnela konanu pobedu, osvojivi 1669. god. Kandiju. Iz ovog vremena ouvan je jedan veoma zanimljiv i bogat podacima izvetaj o stanju u Turskom Carstvu, koji potie od turskog putopisca Evlije elebije, savremenika svih ovih dogaaja. elebija je proao svu prostranu Tursku Carevinu i video je, i uo, i zapisao mnogo stvari. On nije svuda pouzdan, ima istonjaki metod preterivanja, i prima za gotovo sve to mu se kae, ali je, pored svega toga, ipak od izvesne koristi. Tada je, na pr., Zemun bio malo naselje sa nekih 400 kua, bez arije, koje je svoje potrebe podmirivalo u Beogradu, koji je bio vaan centar cele oblasti. Mitrovica sremska bila je preteno turska varo sa 12 mahala i mnogo damija i medresa. U

unutranjosti Srbije pria za Uice da je bilo vrlo napredna varo sa 4.800 kua i 1.140 duana. U Srebrenici je primetio da narod dobija guu od njene vode. U istonoj Bosni zadivilo ga je bogatstvo ume, koje traje sve do naih dana. Sarajevski grad sa 17.000 kua bio je jedna od najznamenitijih varoi na zapadu Turskog Carstva, u kojoj su se sticali trgovci od Mletaka do Perzije. U Livno je bilo preneseno sedite klikog sandak-bega, pa je cela varo pretvorena kao u tvravu. "U svake kue ima za rat mazgali". To je bilo potrebno za odbranu od estih uskokih prepada. Ne budui nikom na udarcu lepo se razvila Banja Luka sa svojih 45 mahala i 13.700 kua. "U hercegovakom sandaku imadu dva uredna ahera, jedno je Foa, a drugo Mostar". Skoplje, najrazvijeniji grad June Srbije, sa mnogo zanata, imao je 2.150 duana i bio sredokraa prometa. Posle napada na Kotor turski zapovednici su reili da kazne Pivljane i Nikie, koji su pomagali Mleanima. U ekspediciji, kojoj se pridruio i elebija, uestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta naa plemena Evlija pie, po bog zna ijim obavetenjima, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovakim paama "govore jedino s vrhovima od andara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da poalje". Na tom putu Turci nisu imali nikakvih veih borbi od znaaja, ali su opljakali oko 12.000 komada sitne stoke. Pobunjenici su se bili povukli u svoje planine. Evlija kazuje da su pohvatali izvestan broj ljudi i da su nali bogat plen u dragocenim stvarima, ali to ne prelazi okvir optih mesta. U njegovom prisustvu je Sihrab Muhamed paa otro ukorio Dubrovane, to su pomagali hrianima, i njihovog je poslanika dao zatvoriti. Iz ovog vremena je veoma vaan i putopis Engleza dr Edvarda Brauna. Njemu je upala u oi injenica, da mnogi nai ljudi u Sremu, s porodicama zajedno, stanuju u zemunicama. "Kad smo tuda prolazili jadni hriani su se sklanjali u svoje rupe kao pitomi zeevi". Taj stari nain ivota odravao se ne samo iz ekonomskih razloga, to su te kue, kopane u peanim bregovima ili u ravnici bile relativno veoma jevtine, nego jo vie s toga, to nisu privlaile panju turskih prolaznika i drugih kesadija. Te iste zemunice ili kolibe-zemunice, sa jednim malim gornjim delom iznad zemlje, bile su niske, s malo prostora, veoma uboge. Jednom engleskom putniku izgledale su "kravlje tale u Engleskoj istije i udobnije od seoskih kua na Balkanskom Poluostrvu". Takvih zemunica bilo je najvie u Sremu; u krevitim dinarskim oblastima prevlaivao je tip malih kamenih koliba. Izvesne porodice izraivale su vremenom i takve zemunice s vie panje. Braun bar izrino veli, da su ih "nalazili u boljem stanju nego to smo oekivali." Tako su podizane ak i izvesne crkve. Pojedine zemunice imale su i po vie odelenja, a sve odake na krovu. Prozori su pravljeni ili pod krovom ili su na samom krovu probijane rupe, takozvane "vielice". Da su u takvim stanovima higijenske prilike bile veoma nepovoljne ne treba, mislimo, naroito ni naglaavati. Pomor dece, i danas jo, kazuje dovoljno reito na mnogo strana po naim selima, kako su higijenski uslovi strahovito primitivni. U svom putopisu Braun je pominjao i veliku nesigurnost u zemlji i po putevima. Sigurnosti nije bilo isto tako ni po velikim drumskim hanovima. "Da bi se putnici zatitili od razbojnika bubnjari se postavljaju na opasnim prolazima, da daju znak da nema opasnosti". Sem razbojnika na putnike su nasrali i vukovi, naroito nou, a i psi. Kazne za razbojnitva i hajduiju bile su vrlo stroge, ali ih nisu mogli istrebiti. To je, s jedne strane, u izvesnim oblastima postala neka vrsta privrede (u Crnoj Gori postoji, na primer, itav ciklus narodnih pesama i prianja o grabljenjima stoke i etovanju), a s druge je bila znak revolta. U svakom sluaju svedoila je ta hajduija o poputanju javne bezbednosti ne samo na granicama, nego i u unutranjosti. "ao mi bee jadnih hriana kad sam video u kakvom strahu ive u tim krajevima; sklanjahu se im bi nas videli da idemo prema njima". Usled te nesigurnosti stradali su mnogo promet i trgovina. Trgovaki karavani ili su samo u velikim grupama i sa oruanom pratnjom. Turske vlasti poputale su u staroj revnosti i sve vie uvodile reim bakia. Bez njega se poslovi ili nisu nikako svravali ili vrlo sporo. Mnogi su udarali takse i carine i namete po svojoj volji izmiljajui ikane raznih vrsta. Dubrovake arhivske knjige ovih vremena pruaju u tom pravcu dokaze u izobilju. Sem toga i stari putevi, na koje se u doba Sulejmana Velikog toliko polagalo, postojali su sve zaputeniji i gori, a novi se nisu gradili, ili veoma retko.

To je bio jedan od razloga zbog kojih je poeo da osetno opada i stari polet Dubrovake Republike. Piraterija u Sredozemnom Moru smetala je u velikoj meri trgovaki promet, a kopneni putevi na Balkanskom Poluostrvu ograniavali su ire veze. Stari rudnici su jedva ivotarili i sve se vie svodili na tip primitivnih samokova. Novih izvora za oivljavanje trgovine nije bilo, a i koliko ih je bilo nisu dopadali u dubrovake ruke. Prihod Republike, koji je u XVI veku cenjen na 58.000 dukata godinje, poeo je sve vie da opada. Opadao je isto tako u zaleini broj stoke i stonih proizvoda, koji su stoleima ili u Dubrovnik i preko njega. Od XVII veka dubrovaka plovidba dobila je u istonom delu Sredozemnog Mora opasne konkurente u francuskom, holandekom i engleskom brodarstvu, koje je bilo bolje i razvijenije od njihovog. Ali najtei udarac zadao je Dubrovakoj Republici strani zemljotres, koji je 6. aprila 1667. po novom, licem na Veliku sredu, zadesio grad. Udar, koji je poeo malo pre sedam sati pre podne, upropastio je pola Dubrovnika, sa velikim brojem njegovih graevina. Propala je Velika Gospa, a znatno oteen kneev dvor. Nastradao je posebno onaj deo grada, koji je bio podignut na nasipima. Rauna se, da je grad od 6.000 svojih stanovnika izgubio preko dve treine, sa velikim delom imanja i starih naslea. Pod ruevinama je poginuo sam knez sa senatorima i mnogo uglednih lica. More se naglo povuklo iz luke razbijajui lae ili ih ostavljajui da se nasuu. Brnja ori je s bolom govorio, da je to "rasat nae otadbine", vei utoliko, to je zemljotresu sledio i poar. Naroitu pusto izazvale su eksplozije barutnih magacina. Bilo je, naravno, i bezdunog grabea. Potres je zahvatio i druga mesta u Primorju, naroito u Boki Kotorskoj. Stradao je i Trebinjski manastir Tvrdo. U legendu, meutim, ide prianje o strahovitom stradanju ostrva Lopuda. Dubrovaki kapital troio se posle toga na opravku grada i nije mogao biti investiran u nova trgovaka preduzea. Dananji Stradun i zgrade podignute oko njega potiu sve iz vremena posle te Trenje, koja je u gradu, pod tim imenom, zapamena kao najtea katastrofa. "Ostadosmo kao tica na golu kamenu" poruivali su u Carigrad, molei da se ima obzira prema njihovoj nesrei i da im se smanje danci i drugi tereti. Celo podruje Republike, po popisu od 1673/4. god., imalo je svega oko 22.000 stanovnika. I knjievnost nije vie u Dubrovniku imala starog poleta. Smetao joj je i u velikoj meri uticaj strogih isusovaca, koji su uzeli nastavu u svoje ruke i vrili inae duhovni pritisak u gradu koji se dotle razvijao u duhu talijanske obnove. S isusovakim uticajem nastalo je i intenzivnije uenje latinskog jezika i s tim u vezi i negovanje domae latinske knjievnosti. Latinski piu i pevaju ak i neke ene. Jedini pravi knjievni talenat ovog perioda bio je Ignjat ori (1675-1737.), ueni teolog i istoriar, ali i dobar pesnik, sa dosta oseanja i sa prilino duha. Nauka je, meutim, stala veoma dobro i dala je nekoliko veoma visokih imena, ali je najvei deo njenih pretstavnika radio na strani, gde su uslovi za rad bili daleko povoljniji. Meu njima su najuveniji matematiari Marin Getaldi i Ruer Bokovi, ovek XVIII veka; istoriar i arheolog Anselmo Banduri, prvi na vizantolog; lekar uro Baljivi. Kao najbitniju karakteristiku dubrovakog duhovnog zanimanja posle potresa Pavle Popovi istie "napor da se pribere i ouva sve ono to je nekad inilo slavu grada Dubrovnika"; "osamnaesti vek je moda najvie vek istorije, arheologije, prepisivanja rukopisa, skupljanja grae, a najmanje vek iste literarne produkcije." Naroito se stvaraju akademije, uena drutva, prvenstveno za rad na jeziku i potom istoriji; ali, kao za ironiju, slubeni jezik ponekih od tih akademija, bio je talijanski. Ve tada se radilo, po primeru stranih uenih drutava, da se izda veliki trojezini renik: srpski, latinski i talijanski. Vrlo povoljan mir sklopljen sa Austrijom i posle neuspeha kod Sv. Gotharda; prilino srean zavretak Kandiskog Rata; otvoreno neprijateljstvo Luja XIV protiv habzburkog dvora; ustanak Maara protiv Austrije behu osetno digli duh kod Turaka. Ve je napred pominjani dr Braun zapisao u svom delu iz 1669. god., kako oni nisu zadovoljni svojim granicama prema Habzburkoj Monarhiji i kako govore, da "moraju vremenom doi do Bea i ponovo okuati sreu." Prilika im se za to dala 1682. god., kad im je voa maarskog ustanka grof Emerik Tekeli ponudio savez i kad je francuska diplomatija upotrebljavala sva sredstva, da uvue i Turke u svoju borbu s Austrijom. U maju 1683. god. poveo je veliki vezir Kara-Mustafa ogromnu vojsku protiv Austrije, koja je brojala na 250.000 ljudi. Skoro bez ikakva otpora stigla je ta silna ordija pod Be. Austriska prestonica bila bi tom prilikom sigurno zauzeta, da nije poljski kralj, odlini ratnik Jan Sobjejski, na

velike molbe papske kurije, poao u pomo dravi kojoj inae ranije nije bio prijatelj. Ujedinjena poljska i nemaka vojska razbila je Turke pod Beom 2. (12.) septembra 1683. tako silno, da su Turci, u divljem begstvu, ostavili svu svoju bogatu ratnu i drugu spremu i velik broj rtava. To nije bio obian poraz, jedan od onih koji se u promenljivoj ratnoj srei dadu popraviti. Ovo je bio pun i pravi obrt sree, vidan za sve, i od prvog dana osean kao takav. To je bio poslednji turski zalet prema zapadu i najdalji njihov domaaj. Osealo se i pre toga, da Turska nije vie ni onako vrsto povezana, ni onako svesno i snano voena, kao u doba Mehmeda II, Selima i Sulejmana Velianstvenog. Dvorski skandali i zbacivanje i ubijanje sultana bili su jasan znak, da stara zgrada puca i da Turska Carevina nije vie ono to je bila. U njoj je popustio stari zapt, izgubila se pravna sigurnost i s tim u vezi malaksao i ranije polet. Uzalud je Kara Mustafa dao zadaviti tri pae posle poraza, uzalud je i sam, na povratku, u Beogradu, doiveo istu sudbinu, neminovni toak istorije nije se mogao vie zadrati. Od ovoga poraza pod Beom prestaje svaka dalja turska ofanziva na zapadu; od kraja XVII veka Turska vie uopte nije napada u starom stilu, nego brani svoje pozicije, koje se sve vie pomeraju prema jugu. Od ovog turskog poraza Austrija dobija naroitu ulogu u balkanskoj istoriji. U XVI veku njoj su pribegavali narodi i drave hrianske srednje Evrope i Balkanskog Poluostrva sa uverenjem da ona, kakva je da je, pretstavlja ipak jedinog hrianskog inioca, koji bi mogao organizovati otpor protiv turske najezde. Muena tekim unutranjim krizama i opasnim verskim borbama, Austrija, s nemakim dravama zajedno, nije mogla da preduzme nita energinije protiv Turaka i celo vreme od 1526-1683. god. ona je bila stalno manje-vie u defanzivi. Sad, posle turskog sloma pod Beom, njoj je bio postavljen istoriski zadatak da iskoristi taj poraz i da pree u ofanzivu. Taj zadatak nije postavila u prvi mah ona sama sebi, nego su ga istakli drugi, a ona ga je prihvatila u izvesnoj meri preko volje, a u svakom sluaju s puno opreznosti. Jedno zato to se bojala francuske opasnosti sa zapada, a drugo to nije verovala ni sama sebi. Car Leopold je bio spreman na mir i na veliku popustljivost; njegova ua okolina u veem delu isto tako. Turska upornost, iva agitacija papske kurije, borbenost Maara i nemakih stalea doveli su najzad do odluke da se rat nastavi. U Lincu, 5. marta 1684. po novom kalendaru, obrazovana je nova hrianska liga, takozvani Sveti Savez, u koji su uli, pored Austrije i papske kurije, Poljska i Mletaka Republika. Rat Svetoga Saveza zahvatio je nae zemlje u prvom redu na mletakoj granici. Austrijanci su operisali sporo i postali su prema jugu aktivniji tek poto su osvojili Budim u jesen 1686. god. Borbe i na jugu nije poela sama Mletaka Republika, koja je slubeno objavila rat tek u julu 1684., nego uskoci i hajduci, koje uzmutie svu Krajinu. Jo u jesen 1682. god. dolo je u Zemuniku, u severnoj Dalmaciji, do pokolja turskih zemljeposednika i njihovih pratilaca. Povoda za sukobe bilo je koliko se htelo; atmosfera na granici bila je odavno puna nepoverenja i, to bi se fiziki reklo, nabijena elektricitetom. Krajem 1683. god. Bajo Pivljanin je stupio u etu Ilije Jankovia i poeo s njom napadati Turke po ravnim Kotarima. Glavni junak i voa uskoka postao je popularni Stojan Jankovi, jedna od najmilijih linosti naeg narodnog epa, bogati pravoslavni posrednik i mletaki serdar ,il cavalier Janco. Rat protiv Turaka u glavnom su i vodili uskoci, sa malim efektivima redovne mletake vojske. S toga su "velika" osvajanja i bila spora i retka. Osvajanje severne Dalmacije, do Cetine, trajalo je preko etiri godine. S poetka behu zauzeti Skradin, Vrana, Obrovac, Drni; u jesen 1686. osvojen je Sinj, a Knin tek 1688. god. To sporo napredovanje upadalo je tim vie u oi, to je vei deo bosanske vojske, s valijama na elu, bio pozivan da pomogne glavnoj turskoj ordiji, koja je zaustavljala prodiranje austriske vojske u Ugarskoj inae upadajui duboko u Bosnu. Uskoci su bili, nema sumnje, dobra vojska, ali ne uvek pouzdana; izdavala je esto puta u sukobu s veom silom ili kad nije bilo neposrednog izgleda na vei plen. Tako je, na pr., postao njena rtva i sam Stojan Jankovi. On je 12 (24.) avgusta 1687. uestvovao sa providurom Antoniom Zenom u napadu na Duvno. Napadai su razbili Turke, od kojih su se neki sa hercegovakim alajbegom zatvorili u jednu kamenu damiju. U najteem asu po Turke stie im pomo iz Livna. Uskoci, mesto da se priberu uz Zena, povukoe se u stranu. "Kavalir Janko" (tako su Mleani zvali Stojana, po izvetaju samog Zena) "poto je posjekao tri glave, ne mogavi da podnese toliki kukaviluk svojih, ni da obuzda svoje veliko srce, zagna se oajniki, i sa samih

osam ili deset drugova zametnu boj s Turcima." U tom boju je i poginuo. "Po njegovoj smrti otiao sam lino u odred Morlaka da ih potaknem na osvetu njihova poglavice ali nita nije pomoglo". U jesen 1687. jedan jak odred uskoka i drugih Dalmatinaca, sa 4.000 ljudi, prodro je iznenada do Rame, ugrabio velik plen i naneo mnogo tete muslimanima. Tom prilikom oni su preveli u Dalmaciju fratre i ake iz ramskog manastira, koji je potom opusteo. Prilikom osvajanja Knina istakao se naroito Jovan Sinobad, koji je zbog pokazanog junatva 1691. god. imenovan za serdara Kninske Krajine i potom za viteza Sv. Marka. Mnogo vie uspeha nisu imali Mleani ni u junoj Dalmaciji, gde su mogli da se oslone na susedna crnogorska i hercegovaka plemena. Njihov rad nije iz poetka iao lako, jer je skadarski sandakbeg Sulejman Buatlija ivo nastojao da milom i silom odvrati branska i crnogorska plemena od saradnje sa njima. Mleani su uputili na granicu Crne Gore hrabrog harambau Baju Pivljanina, da sokoli i prikuplja ljude. Kad je Buatlija, u prolee 1685., krenuo u Katunsku nahiju s vojskom, da natera u pokornost odmetnuta plemena, Republika im nije mogla dati skoro nikakve pomoi. Bajo, sa nevelikom etom hajduka i Crnogoraca, nije mogao da zaustavi nadmoniju Sulejmanovu vojsku. Borei se hrabro pao je, u maju 1685., u boju kod Vrtijeljke. Sulejman je potom doao na Cetinje, popalio ga, i naterao Crnogorce na poslunost i na plaanje danka. Narod se potom trgao i nije hteo da ulazi vie ni u kakve avanture dok ne vidi da i sami Mleani prihvataju ozbiljno stvar. Iako su njihove simpatije bile vie za hriane oni su, ipak, iz straha, ili jedno vreme posle Sulejmanove pobede sa Turcima; tako, na pr., i 1686. god. prilikom neuspelog paina pohoda na Budvu. Meutim, izmeu saveznika nije bilo prave iskrenosti, naroito ne izmeu Austrije i Mletaka. Kad je poetkom 1684. sklapan savez onda se jo nije moglo sa sigurnou predvideti kakav e biti opti ishod borbe. Ali kad je ta borba donela uspehe, naroito posle pada Budima, kad su Turci poeli naglo uzmicati, i na jednoj i na drugoj strani javie se veliki prohtevi. Habzburki car, kao nosilac krune Sv. Stevana, smatrao je da ima istorisko pravo na sve zemlje, koje su ma kad i ma u kom obliku ulazile u sastav Ugarske. S toga je eleo da dobije ne samo celu Hrvatsku, nego i izvesne delove severne Dalmacije i celu Bosnu. Tako je morao doi u sukob s mletakim aspiracijama, koje nisu polazile s istoriskih prava, nego iz ivotnih interesa. Oni su traili ire zalee za uski pojas svojih poseda na Primorju, a posebno u Dalmaciji. Bilo im je mnogo stalo do toga, da ovom prilikom konano podvlaste i Dubrovaku Republiku. Zbog svega toga i jedna i druga strana postale su ivlje od 1687. god., kad je ratite preneseno i u blizinu naih oblasti na severu. Dubrovani su ve u avgustu 1684. priznali vrhovnu vlast austriskog dvora, ne prekidajui, naravno, ni svoje vazalske odnose prema Turcima. O tom je austriski dvor nameravao u septembru 1684. obavestiti i mletaku vladu, ali to nije uinio zbog nepovoljnog utiska, koji bi ta vest izazvala u Mlecima. Iz straha od Mleana Dubrovani su za to vreme inili izvesne usluge Turcima, koje su u Republici Sv. Marka izazivali veliko ogorenje. Posle pada Budima Dubrovani su poeli plaati austriskom dvoru po 500 dukata na godinu u ime danka, a austriski dvor je, kao vidan znak svoga protektorata, uputio u Dubrovnik svoga pretstavnika januara 1687. god. Od tada Dubrovnik poinje opreznu ali jasnu agitaciju za austriske interese meu susednim crnogorskim i hercegovakim plemenima, pretstavljajui im bekoga cara kao daleko monijeg gospodara. Pokuali su ak sa hajducima i jedan napadaj na Trebinje. Kao odgovor na to dola je pojaana mletaka aktivnost u susedstvu male republike. Uavi u neretvanski kraj oni su se spremali da osvoje Popovo. Kad su 24. septembra (4. oktobra) 1687. zauzeli Herceg Novi, dobro utvreni i dugo branjeni grad, oni su dali nade hercegovakim i crnogorskim plemenima, da se mogu, u zajednici s njima, osloboditi bre i neposrednije. Za mletake interese bio je od znatne koristi cetinjski vladika Visarion, koji se neumorno zalagao kod Crnogoraca da im pristupe. Ve krajem jeseni 1687. razbili su Kui jednu kaznenu ekspediciju Sulejman-pae Buatlije, a antiturski pokret zahvati i istona hercegovaka plemena. Kad je poetkom prolea idue godine jo tee nastradala druga turska vojna protiv Kua, koju je vodio sam Buatlija sa 7.000 vojnika, hriansko borbeno raspoloenje ojaalo je jo vie. Da bi u daljim borbama imali vie pomoi i podrke kod Mleana Crnogorci su im se sami, tokom 1688. god., u

dva-tri navrata, ponudili da priznaju mletaku vlast i da se zakunu na vernost. Traili su od Mleana, da im poalju na Cetinje dve ete vojske, koja bi tu ostala kao stalni garnizon i da im upute Zana Grbiia kao zapovednika te vojske. Pristajali su ujedno da taj Zane i upravlja njima. To traenje Crnogoraca ispunjeno je pred kraj jeseni iste godine. Grbii je bio imenovan za gubernadura u Crnoj Gori i doao je na Cetinje s jednim odeljenjem mletake plaene vojske. Na ovaj nain Crna Gora se pridruila Mletakoj Republici ne kao pobunjena turska oblast, koja trai saveznika, nego, koja u borbi za osloboenje od Turaka u stvari menja vrhovnog zatitnika i gospodara. Mleani su to smatrali kao svoj veliki uspeh. Otada oni Crnogorce smatraju i oznaavaju kao svoje podanike, a Crnu Goru kao "novo zauzee". U isto vreme Mleani su vrili pritisak i na Dubrovnik. Posle zauzea Novog oni su poseli Carinu izmeu Dubrovnika i Trebinja, a potom su uveli svoju vojsku i u Cavtat. Otvoreno su govorili senatorima male republike, da se Dubrovnik prisajedini Mlecima. Dubrovani su to uporno odbijali. Voleli su i Turke vie nego njih; i da spree mletaka osvajanja u okolini Trebinja i Gabele slali su Turcima ne samo municije i hrane, nego su ih i obavetavali o mletakim kretanjima. Njihovo dranje bilo je sasvim drukije od crnogorskog. Za to vreme austriska je vojska postigla ogromne uspehe. Oistila je od Turaka celu zapadnu i severnu Ugarsku, razbila Turke u vie bojeva, i prela u Banat i Erdelj. Meu samim Turcima nastalo je rasulo. Razdraeni janiari, koji su sami doprineli porazima, ubie velikog vezira. Bi svrgnut i sultan Muhamed IV, ovek koji nije bio bez vrednosti. God. 1688. Austrijanci su nastavili napredovanja i u naim oblastima, osvojivi Petrovaradin, Slankamen i u avgustu i sam Beograd. Tada se meu Srbima pojavio kao austriski poverenik jedan dotle malo poznati ovek, grof ore Brankovi. Njegova porodica potie od stare kue Brankovia iz trebinjske okoline, iz Korjenia, a dola je u Pomorije krajem XV ili poetkom XVI veka. U tom kraju ona je imala izvestan ugled i dala je nekoliko znaajnih ljudi. U toj porodici rodio se i taj ore, u Jenopolju, 1645. god. Njegov predak vladika Mojsej koji je upravljao jenopoljskom eparhijom, rodonaelnik je vladianske "dinastije" Brankovia. Njega je u eparhiji nasledio sin Sava I, ovoga sinovac Longin. I orev stariji brat, Sava II, bio je svetenik, i postao je pravoslavni arhiepiskop u Erdelju. On je vaspitavao mlaeg brata u dosta tekim i metenim vremenima. Vrlo mlad stupio je 1663. god. u diplomatsku slubu erdeljskog kneza Mihaila Apafija, pa je, u svojstvu diplomate, proveo nekolike godine u Turskoj. Putovao je i u Rusiju i Vlaku. Ve 1673. god., namenjujui sebi veliku ulogu, mladi diplomata poeo se izdavati za potomka srpskih despota. Izdao je kneza Apafija i njegove maarske protivnike, s kojima je stajao u vezama, i priao je Austriji. Uinio je to s toga, to je knez ravo postupao s njegovim bratom i poeo progoniti pravoslavne. Izlaui u jednoj pretstavci od te godine svoje planove za budunost, u sluaju rata s Turcima, on je govorio da bi mogao na granici Ugarske stvoriti "neku vrstu drave nalik na Hrvatsku, koja bi branila Ugarsku od turskih provala", poto "Srbi znaju da su u provincijama, tamo prema Beogradu, vladali nekada njegovi preci". Austriji u taj mah njegova saradnja u tom pravcu nije bila potrebna; njihovi merodavni krugovi nisu je, u ostalom, ni uzimali ozbiljno. Tako se Brankovi vratio ponovo u slubu Apafiju, iako mu ni posle nije bio veran. Kad je 1680. god. mitropolit Sava bio svrgnut i zatvoren, neto zbog svoje odbrane pravoslavlja, a neto zbog gramljivosti, otiao je ore vlakom knezu erbanu Kantakuzenu, koga je uverio da mu je roak po nekim dalekim vezama. Za vreme turskih priprema za rat s Austrijom Brankovi je pokuao uticati na vlakog kneza, da se pridrui caru Leopoldu, a i sam je traio dodira s bekim krugovima. Nudio je svoj uticaj u Vlakoj i meu Srbima i obeavao pomo s te strane. U stisci u kojoj se nalazila prilikom turskog napadaja 1683. god. Austriji je svaka pomo bila dobro dola, i svaki izgled na nju. S toga je car 7. juna 1683. izdao diplomu, kojom Brankovia priznaje za barona i kojom mu je potvrdio nasledstvo u Hercegovini, Sremu i Jenopolju. Brankovi je smiljao plan koji je bio i naivan i prepreden u isti mah. Na Be je delovao svojom tobonjom porodinom prolou i znaajem meu Srbima, da otud dobije priznanje ugleda i sredstva, a meu Srbima je mislio delovati prikazujui se kao uticajan i priznat inilac na carskom dvoru. A kad tako izbije na povrinu on e ve znati ta i kako treba raditi.

Kada su u Beu videli da se turska snaga lomi sve oiglednije oni su ivo eleli da svoje uspehe to vie proire. Raunali su sa saradnjom balkanskih naroda, koja bi im olakala i fizike i materialne napore. Car Leopold je ve poetkom 1687. god. pozivao carigradskog patriarha da prihvati hriansku stvar; raunao je i sa erbanom Kantakuzenom; pomiljao je i na Srbe. Videi ta beka nastojanja Brankovi se ponovo pojavio sa svojim zahtevima i predlozima. Poslan u Be kao Kantakuzenov poverenik 1688. god. on je radio vie za sebe. Kantakuzen je zazirao od beke pomoi i pregovarao je samo da dobije vremena; Brankovi je, meutim, urio, da iskoristi povoljan as. On je nudio u Beu saradnju srpskih ustanika, a, po primeru Kantakuzenovu, traio je priznanje i uvanje srpskih prava i pravoslavne vere, i povlaenje carske vojske iz hrianskih oblasti posle turskog potiskivanja. Kao brat jednog pravoslavnog vladike Brankovi je imao veza sa pravoslavnim svetenstvom ne samo iz Erdelja i u Vlakoj, nego i sa licima iz unutranjosti Turske, koja su preko Vlake ila za Rusiju. Zahvaljujui tim vezama i svom poloaju na Kantakuzenovom dvoru on je doao u posrednu vezu sa patriarhom Arsenijem III Crnojeviem, koji se u to vreme nalazio u istonoj Srbiji. Po elji Brankovievoj i uz nagradu od 150 dukata, patriarh je 1688. god. potvrdio oru, da njegova loza vodi od starih srpskih despota. Poverovao je svakako, znajui valjda da je starih Brankovia bilo u bivoj ugarskoj dravi, da na dvoru vlakoga kneza ne bi imao pristupa i rei, kad ne bi "kui". U Beu Brankovi je iznosio plan, da se saradnjom carske vojske i srpskih ustanika vaspostavi Ilirska drava. Ta drava, koju je on poznavao samo po knjigama, maglovito i nepouzdano, imala je da bude tobonji nastavak stare drave Brankovia, sa Slavonijom i Sremom, od Osijeka do Beograda, Jenopoljskom "ili Rakom", i sa naroitim priznanjem na Hercegovinu i Banat s Temivarom. U toj dravi vladar bi imao biti, naravno, on, kao knez Rimske Imperije. ovek velike mate, pun ambicija, nerealan i nesiguran u svakom pogledu, Brankovi je priao, da e carska vojska zatei na granici 30.000 srpskih ustanika. Posle pada Beograda, kad je trebalo da carska vojska pone operacije u Srbiji, 20. septembra 1688. izdata je carska povelja Brankoviu. Carska kancelarija nije htela da dade nikakav pismeni odgovor na njegove predloge o obrazovanju i odnosu nove ilirske drave, nego je samo, da zadovolji njegovu linu tatinu, izdala diplomu, kojom ga car izdie u red grofova. Posle toga Brankovi se s ponosom potpisuje kao "nasledni despot celokupnoga Ilirika i veliki vojvoda Gornje i Donje Mizije, knez Svete Rimske Imperije, dukata Sv. Save, Crne Gore i nasledni gospodar Hercegovine, Srema, Jenopolja i grof ugarski". Iz Bea Brankovi je stigao austriskoj vojsci u Erdelj. ekao je tu na carski proglas da se narod die na oruje, ali je u meuvremenu odlazio i u Vlaku, gde je, iza erbanove smrti, doao na vlast Konstantin Brankovan, protivnik Austrije. I erban i Brankovan behu uli u izvesne pregovore s ruskom vladom, da bi, pomou nje, kao pravoslavne sile, suzbijali uticaj katolike Austrije. U tim vezama uestvovao je i Brankovi, iako ne ni duboko, ni s nekim veim planom. To je izazvalo nepoverenje bekih krugova prema njemu. On je meutim, u prolee 1689., poeo neku akciju za spremanje ustanka i iskupio je oko 800 ljudi, ali se nije usuivao da pree na desnu obalu Dunava i da pone neposredan rad u narodu. Nije preao u Srbiju ak ni onda, kad je carska vojska potukla Turke kod Batoine i uzela Ni. Generalisim austriske vojske, Ludvig Badenski, obaveten o vezama Brankovievim sa Rusima i sumnjivim vlakim knezom, bee dobio u ruke jedan njegov proglas narodu, u kom se potpisivao kao despot Ilirika. Imao je ak i sasluanje jednog kaluera, koji je govorio da e despot, ako ustreba, svoje zemlje uzeti i silom. Zabrinut zbog toga on je naredio da se Brankovi pozove i zatvori. To je i uinjeno u Kladovu 29. oktobra 1689. Kako je tada bio lien slobode Brankovi je vie nikada nije dobio. Od tada, pa do svoje smrti, 1711. god., on je proveo u stalnoj internaciji i suanjstvu, u Beu i Hebu. Koliko je za vreme slobode bio beznaajan u srpskom narodu i bez ikakva uticaja, toliko je dobio za vreme ovog tamnovanja. U njemu se poeo da gleda narodni muenik, koji strada zbog same sumnje i skoro nevin. Brankovi, iako nimalo simpatian ni po svom moralu ni po svom delovanju, ipak izaziva izvesno sauee. Kanjen je daleko tee nego to bi zasluivala njegova krivica. U zatvoru on se dao na pisanje svojih opsenih Hronika, velikog dela od 2681 strane, koja je, mada nije nikad u celini ugledala sveta, vrila osetan uticaj u naoj historiografiji. Brankovi je itao mnogo, a u dugom zatvoru imao

je dovoljno vremena za rad. Njegovo delo, mada ima linu boju i line motive, pretstavlja ipak lep napor; N. Radoji, koji ga je naroito studirao, hvali naroito njegov memoarski deo.

8 Velika seoba Srba u Austriju

Zbog ovog ratovanja Svetog Saveza protiv Turaka pritisak na hriane u celoj Turskoj Carevini bio je osetno pojaan. I moralno, i fiziki, i finansiski. Krajem 1686. god. javljao je patriarh Arsenije III kotorskom providuru, da se tvrdo reio prei iz Pei na Cetinje, da tamo ivi. Turci su mu ograniavali kretanje, a imao je nezgoda od njih i u samoj patriariji. Oni su ga sumnjiili da odrava veze sa Mleiima. Kasnije, patriarh se pribliio vie Austrijancima. Znamo sigurno, da je on izvesno vreme (bar od maja do avgusta) 1689. proveo u severnoj Srbiji, koja se tada nalazila pod njihovom vlau. Austrijanci, koji su imali uspeha u severnoj Bosni i koji su postigli izvesne rezultate i u Srbiji, nadali su se vrsto, da e ostvariti svoje elje na Balkanu. Njihova je razumljiva tenja bila, da uspostave veze sa glavom srpske crkve. Da to nije moglo biti po volji Mleiima razume se samo po sebi, jer su jasno videli da bi toliko osvajanje austrisko ispalo na tetu njihovih pretenzija. Naroito ih je bunilo to, to su Austrijanci hteli da, pomaui Dubrovnik, proire svoje granice sve do njegova podruja. ta bi onda ostalo za Mletke? I do koje granice? Od septembra 1689. god., kad je austriska ofanziva dobila bri tempo, i politika situacija na Balkanu postala je sloenija. Austriska snaga bila je oevidno vea, s vie uspeha, i s toga je i vie imponovala nego mletaka, iako obe nisu iznosile ni priblino onoliko koliko su mogle dati. Austrija je svoje najbolje trupe uputila na zapadnu granicu, protiv Francuza, koji su, zabrinuti njezinim uspesima, objavili rat. Mleani, zauzeti u Moreji, nisu iskoristili austrisku paralizu, i rat su nastavljali sa polovnim sredstvima i s toga bez veih rezultata. Na svet nije znao pozadinu Svetog Saveza i evropski poloaj toga vremena, ali je video da Austrijanci napreduju sve dalje i dalje i da ih Turci ne mogu da zaustave. Austriski general Enej Pikolomini, koji je dobio zadatak da napreduje iz Nia prema Jadranskom Moru, nije imao uza se ni punih 4.000 pravih vojnika. Prirodna je stvar da je on, kao i austriska vrhovna komanda, morao raunati sa to veim ueem Srba. I s toga je Pikolomini gledao da uhvati to vie veza sa uglednim srpskim ljudima i da se prema Srbima pokae to predusretljiviji. Srbi su Austrijance primali kao oslobodioce. Narod s Kosova doekivao ga je s oduevljenjem, zajedno sa svetenstvom, a mnogi su se pridruili austriskoj vojsci ili poveli akciju na svoju ruku. Naroito se u kumanovskom kraju isticao harambaa Karpo. U svom prodiranju austriska vojska doprla je na jugu do Skoplja a na jugozapadu do Pei i Prizrena. Prirodna je stvar, da su Austrijanci u prvom redu hteli pridobiti patriarha Arsenija kao glavnu linost meu Srbima. Kao svog poverenika slali su mu Petra Sokolovia, "najstarijeg kapetana nad srpskom vojskom", rodom iz Bihora. Da bi napravio to jai utisak Badenski je, u svom pismu patriarhu, rekao meu ostalima i to, da mu nareuje "da nastane raditi na dobro hriana u onim krajevima, zapovedajui da se svi dignu na Turina to ee mogu, to ako ne uine, on e ih smatrati odmetnicima esarevim kao i druge takve, ako li se pak pokau verni, obeava im da e ih esar primiti u milost i pod svoju zatitu." Ta pretnja ne bi sigurno toliko opredelila Srbe na saradnju koliko uverenje, da se pribliuje kraj turskoj sili i da treba pomoi optu hriansku stvar. Patriarh Arsenije doao je svakako u vezu sa austriskim vlastima jo za vreme svog bavljenja u Beogradu. Po povratku u Pe postao je podozriv Turcima i ovi su jednog dana pripremili napad na patriariju. Bilo je i elje, da se doepaju i patriariskog blaga, spremljenog za pomaganje akcije. Kalueri su lepo primili i poopijali tursku etu, a patriarh je za to vreme, s neto sabrae, pobegao u Niki. O svom udesu obavestio je Mleie, s kojima je ranije radio, a verovatno i Austrijance. Njegovi ljudi tvrdili su, da su Turci, videi patriarhove veze i pripremanje akcije, pretili Arseniju i smru. A patriarh je doista radio, mirei u prvi mah pojedina plemena, da bi se sloki oduprla neprijatelju. ak je pretio i izoptenjem iz crkve svakom onom, koji bi bio u vezama s Turcima. Iz

poetka patriarhu nije bilo poznato kakve su namere i meusobni odnosi izmeu hrianskih saveznika, a kad je doznao za to naao se na ne maloj muci. Crnogorska i hercegovaka plemena radila su dotad sa Mleanima i on je tu akciju pomagao. Kako sad da obrne te iste ljude na drugu stranu i kako da im objasni to menjanje fronta? Odluku su mu olakali donekle sami Mleani. Oni, iz mnogo razloga, nisu ni hteli ni smeli da dou u sukob sa Austrijancima, pa su davali neodreene odgovore i nisu preduzimali nita odlunije. A Austrijanci su za to vreme napredovali i stavili patriaha pred svren in. Ovaj je, po pozivu Mleana, bio otiao na Cetinje i vratio se u Pe tek kad su Austrijanci uli tamo i kad su mu zapretili da e ga, ako ne doe u odreenom roku, prosto smeniti. Austrijanci su bili energini i na hercegovakoj strani. Oni su u leto 1689. stavili do znanja Mleanima, da su primili pod svoju zatitu Popovo i Trebinje i da ovi ne treba da nastavljaju svoje vojnike akcije u tom pravcu. U sam Dubrovnik dolo je jo u februaru te godine 60 austriskih vojnika, Hrvata iz Bakra, ali su ih Dubrovani, iz predostronosti, zbog Turaka, oglasili kao svoje najamnike. Meutim, u jesen 1689., kad im je bilo jasno da e ih Austrijanci potpuno potisnuti, Mleani se ipak reie da ne ostanu sasvim praznih ruku. Ali njihov napadaj na Trebinje ostao je bez ikakva uspeha. Dubrovani se nisu ustruavali da im tete gde god mogu. Oni su, meu ostalim, uticali i na pretstavnike srpske crkve da se ne dre s Mleanima, nego da priu Austriji. Kao za vreme mnogih drugih ratovanja, tako je i za ovog nastala strana glad i uasan pomor. Naroito je harala kuga, koja je uzela maha u nehigijenskim i od begunaca prenatrpanim gradovima. Kad je austriska vojska stigla pred Skoplje, u najrazvijeniji turski grad od Beograda do Soluna, iji se broj stanovnika cenio na 60.000 u njemu je vladala kuga. General Pikolomini, na koga je grad napravio najlepi utisak, i koji mu se po veliini uinio ravan Pragu, nije smeo da tu ostane bez dovoljnog osiguranja. Poto je opljakao grad on ga je, kao za uklon, dao spaliti 16. (26.) oktobra 1689. Hteo je, kako sam kae, "da strah i trepet meu varvarske narode rasprostre i oruje svoga gospodara i u najudaljenijim krajevima uini stranim." Kako su zgrade bile mahom od drvene grae poar je napravio pravu pusto. Posle spaljivanja Skoplja Pikolomini je preko Kaanika stigao u Pe i Prizren. U ovom mestu sastao se s patriarhom Arsenijem i poeo pregovore. Ali ih nije potpuno dovrio. Zaraen kugom umro je dve nedelje poto je, praen muzikom, dao naredbu i gledao kako se Skoplje pretvara u zgarite. Uspeo je ipak, to, u ostalom, nije mnogo teko, da od patriarha dobije zakletvu vernosti austriskom caru. Da su se i ostali Srbi iz krajeva kud je prola austriska vojska, i u bliem susedstvu, digli i pridruili esarevcima moe se razumeti samo po sebi. Broj Srba i Albanaca u austriskoj vojsci cenjen je na 20.000; pred samim Prizrenom doekalo je Austrijance oko 6.000 Srba i Arnauta. Ali ono to je bilo manje razumljivo to je ponaanje Austrijanaca. Oni se nisu drali kao oslobodioci i saveznici, nego kao pravi gospodari. To se videlo ve po tonu pisma L. Badenskoga upuenog patriarhu i po njihovu ultimatumu da se odmah vrati s Cetinja. I spaljivanje Skoplja govorilo je o njihovoj bezobzirnosti. Ta se bezobzirnost pokazala i docnije, kad su Austrijanci uspeli da prodru do tipa i Velesa i da i njih zapale, pljakajui i muslimane i hriane. U postupcima s ljudima bili su bahati, naduti, neodmereni. I disciplina je, tako daleko od njihovih baza, bila popustila, to je dovodilo do vrlo munih scena. Narod koji im je prilazio s puno poverenja poe se postepeno tuiti od njih, pa ih i sasvim naputati. Nasilno razoruavanje Srba i Arbanasa i paljenje njihovih sela pojaalo je to ogorenje jo vie. Posle velikih poraza sultan dade kratkim putem smaknuti nesposobnog seraera Arap Redeb-pau i pozva za velikog vezira Mustafu uprilia. Ovaj proglasi sveti rat i pree, pomou Francuza, da to bolje reorganizuje vojsku. Imao je nesumnjivo i uspeha, ali vie zbog kuge koja je harala i zbog proreenosti carske vojske, koja se nije zanavljala, nego zbog boljeg vostva. ak bi se moglo pre rei, da nije s dovoljno brzine i odlunosti iskoristio oslabelost hriana i njihovo nezadovoljstvo s austriskim trupama. Krajem 1689. god. poelo je tursko napredovanje sa snagama koje su se skupile na brzu ruku. U borbi kod Kaanika, na katoliku novu godinu, Arnauti, ogoreni austriskim postupcima, preoe

Turcima, a i srpske ete brzo uzmakoe. Austriski poraz bio je potpun i nepopraviv. Oni vrlo brzo napustie Junu Srbiju i poee se povlaiti prema Niu. Za njima je morao poi i patriarh Arsenije sa onim prvacima, koji se behu kompromitovali prema Turcima i koji ih nisu smeli saekati. Kako su Austrijanci otstupali vrlo urno to je sasvim prirodno, da je i srpsko povlaenje moralo biti izvreno isto tako naglo i da je dobilo karakter beanja. Koliko je bilo tih srpskih izbeglica s juga nije se moglo nikad utvrditi, jer nam nedostaju i priblino pouzdani izvetaji. Jovan Tomi je samo sa izvesnom ubedljivou pokuao dokazati, da je seobe bilo manje iz oblasti koje su neposredno graniile sa Albanijom, a vie iz Rake, s Kosova, Pomoravlja i Srbije. Turci su se svetili u punoj meri. Napali su patriariju, opljakali njeno imanje i trojicu zateenih kaluera sasekli. Slian je sluaj bio i sa manastirima: Deanima, Mileevom, urevim Stubovima, Sopoanima, Ravanicom i Studenicom. Jedan zapis u Deanima, opisujui s grozom te dane, kae, da je Gali-paa igumana oplenio a manastir opustio. Niki vladika Ruvim pisao je 1689. god. na Cetinju o velikoj bedi, "koju bez da govorim svak mudri moe znati ta se ini kada se carstvo izmenjuje". Peki paa Mahmutbegovi, za osvetu za svoju kuu i imanja, poeo je "pleniti i sei i ei" nahije tetovsku, prizrensku, akoviku, peku, plavsku, belopoljsku, vuitrnsku i Moravu, sve do Novog Pazara. Nije tedeo nita, naroito ne crkve i manastire. Svet se spasavao gde je znao i mogao, u planine, peine i preko granice. Neki episkopi odbegli su u Dalmaciju, jedan u Svetu Goru. Narod je stradao na sve strane. "Ljuti strah i beda tada bee; mater od dece razdvajahu, i od oca sina. Mlade robljahu, a stare sekahu i davljahu. Tada ljudi prizivahu na se smrt a ne ivot". Glad i beda behu strani. U Drobnjacima, u Rakoj, u Bosni i Hercegovini. Oka enice prodavala se po 100 aspri, graha po 150, luka 130 i sve u tom razmeru. "I to leto jedoe ljudi meso pasje i oveje i konjsko i mnogo neisto". Silan narod pomre u velikoj muci. "Kudgod bi se mako leahu martci, nit se kopahu, nit imadiae ko", pie jedan bosanski franjevaki hroniar. "Jiahu resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, make. U Saraevu izidoe dica mater mrtvu. U Banjoj Luci koga su obisili, obno bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime paa sidijae i viae i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili". Borbe i pogibije u ratu, kuga, glad, seoba, i ove turske osvete proredile su strahovito na narod u staroj Rakoj i Metohiji. Sve savremene vesti govore o opustelosti i razbijenosti starih naselja. Ono naroda to je i ostalo posle tako strane kataklizme bilo je toliko udareno po glavi, da mu je dugo trebalo da doe sebi. Gubitak pretrpljen tada, kae jasno Opti list peke patriarije, nije se vie popravio. Na opustela srpska ognjita, u koliko su uopte bila obnovljena, poee dolaziti Arnauti i Turci. Ve je ranije bilo dosta sluajeva u tim oblastima, da su u pojedinim porodicama domaini ili stariji sin primali islam, da bi im kue bile poteene od nameta i nasilja. Ostala eljad, ene i deca, ostajala su u hrianstvu. Tih pojava zabeleen je itav niz od kraja XVI veka, pa sve do poetka XX. Vei pritisak na Srbe vren je naroito od sredine XVII veka, za vreme Kandiskog Rata, kada su Turci otkrili veze srpskog svetenstva sa zapadnjacima. Tad je naroito nastradala budimljanska eparhija, ijeg su episkopa Pajsija Turci dali ubiti, a njegovo svetenstvo rasterati. Posle sloma austriske ofanzive Srbi su, prirodno, bili izloeni jo veem pritisku. Tad nastaje grabe njihovih imanja, gonjenje i ubijanje. U nevolji ljudi tad pribegavaju preveravanju ili se povlae. Naroita maha uzimaju Arbanasi muslimani, aktivni gortaki elemenat, koji prodire u doline Metohije i Podrime, a odatle dalje. Prizren, Pe, akovica dobijaju postepeno turski i arnautski karakter. U Prizrenu se jo pamte imena i mesta starih crkava, kojih je u to doba i neto kasnije nestalo. Za porodicu Koraa zna se ak kad su svoju crkvu pretvorili u damiju. Ima itavih sela u kojima danas nema nijedne pravoslavne due, a ostale su meutim njihove crkve. U selu Berevcu jo i danas dolaze Arnauti muslimani crkvi Sv. Petke, kao i u manastir Devi. U izvesnim manastirima, kao u onom Sv. Trojice kod Prizrena, nalaze se upisani u pomenik i hrianski preci pojedinih muslimana, i to po njihovoj elji. Topografija tih krajeva i u doba najaktivnijeg arnautiranja nije izgubila mnogo od svog srpskog karaktera. U izvesnim selima Gore ouvali su se i neki narodni obiaji, kao, na pr., stavljanje badnjaka o Boiu.

Mleani nisu imali dovoljno snage da iskoriste austriske nedae. Uspeli su, istina, da kod Nikia razbiju Turke i zarobe pau Din Aliju, ali je to bio i ostao samo lokalni uspeh. Sitne arke i okraji s relativno malim snagama nisu mogli da izmene optu situaciju. U Beu je neuspeh na jugu izazvao pravu pometnju, u toliko vie to je i poloaj na zapadu bio vrlo ozbiljan. U prvi mah nareivalo se vojsci, da se odmah povue prema Beogradu, a kad je zapovednik vojske u Srbiji, general Veterani, javio, da on nimalo ne gubi nade i da bi, ta vie, sa vojskom od pravih 12.000 ratnika bio u stanju prodreti do Carigrada, onda se reilo da se borba nastavi i da se za nju ponovo pozovu Srbi i Arbanasi. Franjevac Toma Rospasari, koji je uinio lepih usluga Austrijancima, svetovao je Ludviku Badenskom, da carev poziv tim narodima, uz poziv za nove borbe, zajemi njihova prava i obiaje, slobodu vere i izbora njihovih stareina i oslobaanje od poreza, kako bi se ljudi lake pridobili. Austrijanci su primili taj predlog i 6. aprila 1690. izaao je carev proglas svima narodima severnog, srednjeg i zapadnog Balkana (Arbanije, Srbije, Mizije, Bugarske, Silistrije, Ilirije, Maedonije i Rake) i drugo pismo upueno lino patriarhu Arseniju. Misao o slobodnom izboru vojvode nije u tom carevom proglasu potekla od . Brankovia, kako je mislio i tvrdio J. Radoni, nego po predlogu fratra Tome, a po obiajnom pravu albanskih brana, koje su primili od svojih srpskih suseda. Meutim, Radoni moe imati pravo kad misli, da su ona imena oblasti, ijim je narodima car uputio poziv, "vie literarnoga porekla i neodreena znaenja", uzeta iz pretstavke . Brankovia od 1688. god. Toga stava u Tominom memoaru nema. Povlaei se ispred Turaka patriarh se bio zadrao u Beogradu. Tu je 18. juna 1690. sazvao zbor crkvenih i svetovnih lica, i to iz granica turskog i austriskog poseda, da zauzmu stav prema carevom pozivu. Na zboru je, sem patriarha, bilo 5 vladika, 11 kapetana, 7 igumana, (od kojih iz Srbije samo dvojica: studeniki i sopoanski) i nekoliko drugih lica. Tom prilikom Srbi su reili da trae od cara slobodu vere i jemstvo da se niko od inoveraca nee meati u njihove poslove i s tim u vezi svoju crkvenu samoupravu. Njihov verski poglavica moe biti samo Srbin, "ot naega roda i jezika srbskago." Sem cara, niko se drugi od svetovnjaka nije mogao meati u njihovu jurisdikciju. Te narodne elje imao je odneti u Be jenopoljski vladika Isaija akovi. Punomo za Isaiju pisao je neko od "preana", koji je poznavao prilike u onim krajevima i koji je primio i dobar deo njihove terminologije. Po maarskom on Leopolda zove kraljem, a ne carem; svoju pravoslavnu sveteniku sabrau naziva po zapadnom redovnicima, a punomo mu je "knjiga kredenconali". Shvatanje tog srpskog sabora je jasno: on je eleo da i u Austriji, kao i u Turskoj, vostvo naroda i njegova reprezentacija ostane u krilu crkve, koja se smatrala kao glavni uvar vere i nacije. O svetovnim glavarima, odnosno o vojvodi tu nema ni pomena; vostvo je pripadalo patriarhu, kao u Crnoj Gori vladikama. Svetovnih glavara, u plemenskom sistemu koji je kod nas vladao, bilo je vie; crkveni poglavica bio je u prostranim oblastima samo jedan, koji je kao takav stajao iznad plemena i vezao ih u zajednicu. Nijedan od naih svetovnih glavara toga vremena nije imao ni autoriteta ni snage, da bi se mogao staviti uz patriarha ili biti ravan njemu. Izvesni nai pisci ude se, to Srbi na tom saboru trae manje, nego to je sadravao carev manifest. U stvari, Srbi su hteli da se osiguraju pouzdano. Manifest nije bio upuen samo njima i donosio je obeanja koja oni nisu traili. Nije ista meta za njih i za katolike Albance, koji su saraivali s Austrijom i koji su naroito pomenuti u manifestu. Sem toga, oni su hteli obezbeenje svoje vere na celom podruju austriske vlasti, tadanje i budue, a ne samo u turskim oblastima. Na tom saboru Srbi su priznali cara Leopolda kao naslednog vladara srpskog naroda, i to, kako su oni govorili, prvog posle Kosova. Patriarh Arsenije, koji mu se obraao u Be, naglaavao je u svom pismu, kako su se na tom saboru nali ljudi sa vie strana "zemlje nae", obuhvatajui pod tim pojmom "nae zemlje" oblasti i pod Turskom i pod Austrijom, sve gde su se nalazili Srbi i gde je dopirala vlast i priznavanje peke patriarije. Za nj ne postoje istoriske granice nego granice stvarnog i ivog narodnog poseda, mada pie da te granice "opredelie nam u davnini samodravni i svetopoivi kralji nai". U Beu s tim odgovorom nisu mogli biti zadovoljni. Ispalo je ba obratno od onog to se oekivalo. Pozivom od 6. aprila htelo se, da Srbi ponovo stupe u borbu, na svom podruju, a ne da se sele u njihove zemlje. Ali se taj stav ipak razumeo. Za to vreme poloaj carske vojske u Srbiji znatno se

pogorao. Ona nije mogla dobiti nikakvih pojaanja iz carskih zemanja, a bez tih pojaanja nije se moglo traiti da se snanije zatalasa i sam narod Srbije i susednih krajeva. Raunajui sa Srbima kao elementom koji bi se mogao iskoristiti pri svima obrtima ratne sree, i u ofanzivi i u defanzivi, i koji bi, u najgorem sluaju, mogao posluiti i da se naseli opustela juna Ugarska, u Beu nisu hteli da ih ozlovolje. S toga je car Leopold 11. (21.) avgusta 1690. izdao svoju diplomu kojoj je dao Srbima eljene privilegije. Privilegije su obuhvatile stanovnitvo "grkog obreda i srpskog naroda" po Grkoj, Bugarskoj, Rakoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju "i ostalim pridruenim mestima i svim ostalim oblastima". Izdajui te privilegije car je uzeo Srbe pod svoju zatitu, a u isti mah ih je ponovno pozivao, da se dignu na oruje. Car je, priznajui Srbima izuzetan poloaj, izdao ove privilegije preko austriske dvorske kancelarije, obiavi maarske ustavne inioce, ija je saglasnost za ovakav akt bila potrebna. On je taj svoj korak objanjavao vojnikom potrebom, a doneo ga je u suverenom uverenju, da moe nepotovati ugarske ustavne propise, poto je ugarsko podruje oslobodio svojom snagom od Turaka i smatrao ga kao vojniku tekovinu. Maari su celo vreme stajali na gleditu da su tim aktom povreena njihova prava i s toga su Srbima, kadgod im se dala prilika, pravili naelne i stvarne potekoe. Sem Maara protiv ovih privilegija radila je i katolika jerarhija. Zbog nje nisu u privilegijama bili pomenuti Srbi iz Ugarske, Hrvatske, Srema i Slavonije, na koje je bila stavila ruku njezina propaganda. Kad je doznao za to episkop Isaija akovi on je zatraio energino, da se obuhvate i Srbi sa tih strana. U Beu se, u tadanjoj situaciji, popustilo, ali su zato u ve spremljenom konceptu privilegija izvrene izvesne izmene, da bi se patriarhova jurisdikcija oslabila. "Ono mesto, gde se kae da se povlastice daju Srbima gde se god u budue budu nalazili izostavljeno je i zamenjeno sa reima: da privilegije i povlastice vae dotle, dokle god Srbi, svi skupa i pojedince, budu bili verni caru. Tim, naknadno dodanim, reima vrednost dane privilegije, naravno, znatno se smanjivala". Pri pregovorima u Beu, akovi je radio sporazumno sa orem Brankoviem, koji se tu nalazio u internaciji. Istog dana, kad je car izdao Srbima privilegije, nastradala je njegova vojska u Erdelju. Da bi zatitila Ugarsku glavna se austriska snaga morala povui iz Srbije. Oslabele posade nisu potom mogle da izdre turske napadaje. Za sedam nedelja Turci su preoteli svu Srbiju, zajedno s Beogradom. Patriarh ih, razume se, nije smeo tamo doekati, nego se ranije, sa ostalim izbeglicama, sklonio na carsko podruje. Bojei se turske ofanzive patriarh nije smeo da ostane u oblastima june Ugarske, nego je otiao daleko na sever, u Sent-Andreju. Ali danas ne znamo pouzdano koliki je bio broj srpskih izbeglica, koji nisu prelazili u jedno vreme i na jednom mestu. U jednom pismu sam patriarh, istina, navodi, da je prelo "vie od 30.000 dua", i to e svakako biti najverovatniji broj, ali potpuno siguran nije ni on. U Budimu je, na pr., 1706/7. god., bilo 536 srpskih poreskih glava, "i to su bili sve same zanatlije sem petnaest bakala". Meu stanovnicima toga grada 1720. god. bilo je 14 Zeana, 12 Peana, 6 Prizrenaca, 8 Sarajlija, 9 Kosovaca, 8 Kruevljana, 6 Poarevljana, 5 Beograana itd. Budim je imao svoj srpski deo grada (Raszvaros), u kom se, prema jednom putopisu iz 1715. god. nalazilo na 20.000 srpskih dua. Jo vie nego Budim dobila je priliv srpskog stanovnitva Sent Andrija; u njoj je podignuto samih est pravoslavnih crkava. U obancu, kraj Sent-Andrije, postoji predanje da su tu doli iz Pei; a A. Beli je utvrdio, da njihov dialekat jo uva osobine kosovsko-resavske i staru kosovsko-resavsku akcentuaciju. Dok su Austrijanci na jednoj strani pozivali Srbe i obeavali im slobodu vere i potovanje starih tradicija, dotle su na drugoj udarali katoliki svetenici otvoreno na njihovu veru. U tom je naroito bio aktivan isusovaki red. Krajem 1689. preveli su u uniju orahovakog "vladiku" Jovana Rajia sa 16 parohija i orahovakim manastirom Sv. Nikole, a 18. januara 1690. to su i potvrdili pismenim aktom. Rajiu se pridruio i iguman manastira Grabovca, Jevtimije Negomirovi. Odmah potom izala je naredba carskog komesara, koja je traila od srpskog svetenstva izmeu Drave i Save, da se pokoravaju ovom igumanu Jevtimiju. Vrlo je verovatno da je akovi i ostali na episkopat doznao za to pre svog zbora i s toga jo odlunije traio proirenje patriarhove kompetencije i na oblasti ugarske. Ovi sluajevi bili su, meutim, predigra za dalje borbe, koje e zagoravati ivot svim srpskim doseljenicima i njihovim svetenim pretstavnicima.

Pored verskih sukoba nastali su i socialni. Maarsko plemstvo trailo je prosto da ukmeti Srbe ne priznavajui im nikakvih izuzetnih prava. upanske vlasti nametale su im, isto tako, ratne prireze i ometale ih u njihovom privrednom ivotu. Da se oslobode toga Srbi uputie ponovo u Be episkopa Isaiju, da se potui i da, u isto vreme, zatrai da se njihove privilegije objave i preko ugarske Dvorske Kancelarije. Sem toga, Isaija je, u ime naroda, imao da krene i pitanje ora Brankovia. Isaija je poverovao njegovim prianjima, a kao jenopoljski vladika znao je poneto iz borbe Brankovia za crkvu. Srbi su poverovali, da je on rtva austriskih spletaka i da je stradao zbog svojih planova u korist srpskog naroda. Kad je srpska deputacija dola u Be zatekla je tamo novo ratniko raspoloenje. Austrija se spremala na novu ofanzivu, a u toj ofanzivi raunala je i opet sa Srbima. S toga je car 1. (11.) decembra 1690. potvrdio svoju diplomu o privilegijama, i to, po elji Srba, preko ugarske Dvorske Kancelarije. U isti mah car je preporuivao maarskim vlastima Srbe kao svoje tienike i obeao je u Budimu posebnu komisisku istragu za nasilja na koja se tue. Naravno, s tim u vezi ila je odmah i akcija, da se obrazuje srpska milicija. Radi toga beka vlada nije mogla odbiti ni srpski zahtev, da se ispita sluaj Brankoviev i da se utvrdi verodostojnost njegove diplome. U Beu nisu mogli demantovati ranija svoja akta, ma koliko inae bili uvereni da Brankovi nije to za to se izdavao, i ma da im je ceo njegov sluaj i inae bio neprijatan. Kad su dobili potvrdu priznanja njegovih ranijih diploma, Srbi, na svom sastanku u Budimu, marta 1691., izabrae Brankovia za srpskog despota, pokazujui na taj nain, sad prvi put elju, da dobiju svetovnog gospodara. Izbor je bio izvren u otsutnosti patriarha Arsenija. On ga je priznao, ali preko srca, jer je iao oevidno na utrb njegova dotadanjeg apsolutnog poloaja. Upada u oi injenica, da Srbi, iako izbeglice i obeskuenici, na ovom budimskom saboru uzimaju dosta energian stav. Dotadanja iskustva dala su im opravdana razloga i za proteste i za povieni ton. Videli su isto tako da im austriske vlasti izlaze u susret ne to bi stvarno imale obzira prema njima, nego to su im bili potrebni. Radi svega toga Srbi sad izjavljuju, da e rado poi protiv Turaka, ali pod svojim stareinama. Traili su i da se pitanje Brankovievo izvede na isto, a dok to ne bude eleli su, da mu mogu izabrati zamenika. Car je pristao na sve to, samo nije hteo da popusti u Brankovievom pitanju bojei se njegovih ambicija i veza i ogorenosti zbog dotadanje sudbine. Za zamenika njegova, kao srpski podvojvoda, bi postavljen (a ne izabran) Jovan Monastirlija, poreklom Bitoljac, iji su preci ranije bili preli u Ugarsku. Austriski dvor imao je vere u njega, a pristao je da Srbima da pre njega kao vojnikog zapovednika, nego da im potvrivanjem despota prizna politiku vlast. U tim idejama Be je pristao, isto tako, da patriarhu Arseniju prizna pravo jurisdikcije ne samo u crkvenim, nego i u svetovnim stvarima. Voleo je da srpski povlaeni poloaj pretstavlja sveteno lice, nego politiki ovek; a raunao je i s tim, da e patriarh ljubomorno uvati svoj uticaj i iz vlastitog interesa suzbijati pretenzije svetovnih lica. Da ispuni elje crkve i naroda u taj mah car je 10. (20.) avgusta 1691. svojim Patentom, objavljenim preko ugarske Dvorske Kancelarije, obnovio privilegije, istiui ovog puta u prvom redu Srbe u Ugarskoj i Slavoniji, a onda u ostalim oblastima. Po ovoj novoj diplomi sva imanja onih Srba koji budu umrli bez naslednika imaju pripasti crkvi i arhiepiskopu. Njom je, u isti mah, priznato patriarhu (odnosno arhiepiskopu) pravo jurisdikcije i u svetovnim stvarima. Za to vreme Turci su pokuali da zaustave srpski pokret seobe i da ih koliko-toliko umire. Poto je protutnjio prvi bes osvete veliki vezir objavio je optu amnestiju za sve koji se u roku od est meseci vrate kuama. Da bi spreio uticaj patriarha Arsenija na Srbe uprili je u prolee 1691. postavio novog patriarha Kalinika, ranijeg svetenika u Skoplju, koga neki zovu Grkom. Kalinik se trudio da umiri narod i povrati razbegle episkope i svetenstvo na njihove dunosti. Da mu pojaaju ugled i prihode, koji su ili i njima na korist, i da dadu oduke nezadovoljstvu prema austriskim i mletakim suvernicima, Turci su sad ponovo nareivali da katoliki puk mora plaati izvesne namete srpskoj patriariji, odnosno njezinom episkopatu. Obaveteni o tim turskim obzirima prema Srbima i Austrijanci su, u ovo doba borbe, morali podeavati svoje dranje sa mnogo vie predusretljivosti, nego to se u srcu elelo. itave prve polovine 1691. god. nije dolo ni do kakvih veih borbi. I jedna i druga strana spremale su se da zadadu to odsudniji udarac. Kad su se kod Slankamena, 9. (19.) avgusta, sudarile obe

vojske inilo se da e ta borba odluiti dalji ishod rata. Ali nije bilo tako. Iako su Turci pretrpeli strahovit poraz, izgubivi i velikog vezira i mnogo ljudstva i materiala, rat tim ipak nije bio okonan. Austrijanci nisu imali dovoljno svee snage da ga prenesu dalje. I ovu samu bitku pripomogla je u odsudnom asu srpska milicija, koja se, kao posebna celina, sa 10.000 ljudi, borila pod Monasterlijinim zapovednitvom. Brojala je 6.400 peaka i 3.600 konjanika. Srpska je milicija prva provalila u turski tabor i zaplenila 34 zastave. "Bitka kod Slankamena", naglaava J. Radoni, "znaajna bee po srpski narod stoga, to je to poslednji boj, u kome su Srbi, kao kompaktna celina i kao carski saveznici, pod svojim komandantom, borili se protiv Turaka." Posle im Austrijanci ne priznaju vie taj posebni poloaj, nego Srbe uvruju u bojne jedinice kao i ostale vojnike, bojei se da Srbi kao organizovana zasebna vojna jedinica ne postanu opasni. Posle svojih zasluga u slankamenskoj pobedi Srbi su, potsticani na to od . Brankovia, traili sve energinije da se rei ve jednom njihov poloaj i da on preuzme dunost narodnog pretstavnika. Ovome je bilo dozvoljeno da stanuje u jednom hotelu, da prima kontrolisane posete i da se poluslobodno kree, ali ga osloboditi sasvim nisu nikako hteli. Verujui da se postepeno pribliuje svom cilju on se smatrao kao neka vrsta gospodara i titulisao se kao "samodravni despot zemlji slavenosrpskoj i vsego Ilirika", i to "milostiju boijeju".

9 Srbi u Ugarskoj
Vrlo moni inioci meu ugarskim staleima, a jo vie na carskom dvoru, nalazili su, da su uinjeni ustupci Srbima ili predaleko, da oni stvaraju dravu u dravi, i da kao "izmatici", s naroitim povlasticama, unose nezadovoljstvo meu drugo stanovnitvo. Njihovu vojniku vrednost oni su potcenjivali, tvrdei da oni nisu ipak prava vojska i da im naroito nedostaje potrebna disciplina. Za srpsko svetenstvo tvrdili su da je neuko i porono, a sam narod da nije mnogo pouzdan. Jedan deo tih prekora bio je taan, ali nesavesno uopten i jednostran. Meu srpskim izbeglicama, koje su verovale da je njihovo sklanjanje u Austriju samo privremeno, bilo je dosta elemenata koji su iveli od danas do sjutra. Sa slubenih strana poruivalo se i naglaavalo, da je nastavak borbe stalno u planu, tako da se ljudi nisu mogli lako snai i poeti nove poslove. Privremenost je postajala stalnost. S tim su dolazile ostale nezgode. Dugogodinje ratovanje, naputanje kua i svoje sredine, nematina i podivljalost naravi koja prati sve ratove, imali su svojih ravih posledica i kod Srba. Jeromonah Mihailo Raanin, jedan iz kruga boljih i nekako zbrinutih, jadao se 1695. god., kako nai ljudi ive "u velikom utesnenju", "lieni svojih domova i manastira i svakog dobra, a ovde nikakvo dobro ne priobreli". Godine im ve prolaze "po zlu dobra ekajui, i ne doekasmo." Naroito je bio aktivan katoliki klir, kome je na elu stajao do kraja antipravoslavski i nepomirljivi kardinal Leopold Koloni. Godinu-dve dana iza carskih privilegija njegovi su ih ljudi otvoreno gazili. Za sremskog unijatskog episkopa bi postavljen 1693. god. Petar Ljubibrati. Iste godine doneo je peujski sud odluku, po zahtevu biskupa Matije Radonjaja, da se proteraju svi Srbi pravoslavni iz tog grada, "kao ugave ovce iz stada". Bilo je i drugih nasrtaja. U isto vreme i srpska milicija ukinuta je kao samostalno telo i stavljena je pod vrhovnu komandu carskih generala. U Beu se, sem toga, uzimao u obzir i plan da se srpska naselja razbiju tako, to bi se Srbi razbili u razne kolonije. Kao odgovor na sve to dole su odmah tube srpskih pretstavnika i njihov zahtev, formulisan na zboru u Baji 1694. god., da ostanu u zajednici i da im se dade odvojeno zemljite, i to Mala Vlaka izmeu Save i Drave. Stavovi su jasni. Srbi trae stalno, proirujui svoje zahteve, svoj automan poloaj u punom smislu te rei, sa svojom crkvenom i svetovnom vlau, sa svojom milicijom i sa svojim podrujem. Be, mada im je davanjem privilegija priznao zaseban poloaj, eli da tu samoupravu to vie oslabi i ogranii. Borba oko toga vodie se skoro stoleima. Kad im Srbi budu potrebni Be e pristati da im, s vremena na vreme, obnovi privilegije i sa laskanjem da nova obeanja; im opasnost mine, svi e srpski neprijatelji gledati na sve naine da se obeanja izigraju.

U toku 1693-5. god. Austrijanci prema Turcima nisu imali skoro nikakvih uspeha. Pokuaj iz 1693. god. da se doepaju Beograda zavrio je bedno. Iz oduevljenja prozvao je tada veliki vezir Beograd "mestom sree", Hajrul-bilad, i sam je sultan Ahmed II doao u grad, da pokae svoju radost zbog toga uspeha. Turci su tokom 1692. god. postigli izvesne uspehe i prema Mleanima. Sulejman-paa Buatlija napao je u septembru na Crnu Goru i bez muke je dopro do Cetinja. Mleani bie prisiljeni da predaju to mesto, ali im se dopusti da izvedu svoju posadu. Polazei iz manastira oni su ga minirali i naneli osetne gubitke Turcima, koji su u nj ulazili ne slutei zla. Tako e uiniti i kasnije u trebinjskom manastiru Tvrdou, s motivacijom da se ne bi Turci tu "ponovo" uvrstili. Vie sree imali su Mleani u dolini Neretve, gde su u leto 1694. osvojili itluk i Gabelu. Jedno vreme behu poseli i Popovo i Trebinje i oblast oko korjenikog Klobuka. Poetkom 1695. god. doao je na turski presto borbeni Mustafa II. Noen eljom da popravi greke svojih prethodnika i da dade novog duha celoj carevini on se sam stavio na elo vojske. Glas o njegovoj aktivnosti i energiji bee zaplaio sve njegove protivnike. Taj strah se dao odmah primetiti i u austriskoj prestonici. Ve krajem februara te godine dobio je patriarh potvrdu svog prava da imenuje episkope i da ti episkopi imaju prvo kanonike vizitacije. U isto vreme Srbi su bili osloboeni da plaaju desetinu katolikom kliru. Austriska bojazan pokazala se kao potpuno opravdana. Neuspesi njene vojske u Banatu i Erdelju, 1695. i 1696. god., mogli su kompromitovati ako ne ceo ishod, a ono dobar deo dotadanjih rezultata ovog dugog i svima dotealog rata. Da se poprave mutni izgledi Austrijanci su 8. februara 1697. sklopili savez sa ruskim carem Petrom Velikim, nesvesni tada u pravoj meri opasnosti kojoj se izlau uvodei tu silu u reavanje turskog pitanja i turske vlasti na Balkanu. Velika srea za Austrijance bee, to su u svoju vojsku dobili mladog i genialnog vojskovou Evgena Savojskog, francuskog plemia, za koga njegova otadbina ne nae dostojnog zaposlenja. Ovaj energini, iako vrlo neugledni, vojnik primio je komandu u leto 1697. god., a ve 1. (11.) septembra uspeo je da potpuno razbije tursku vojsku kod Sente, koju je vodio sam sultan. Posle te pobede krenuo se Evgen sa svega 6.500 ljudi na vratoloman i drzak pohod u sredite Bosne, znajui da je bosanski paa bio i stradao u borbi kod Sente. Na tom pohodu nije naiao ni na kakav otpor sem kod Vranduka. U Sarajevo je stigao 13. oktobra, gde je tri dana harao. Ve prvog dana bila je varo zapaljena. Stroge mere bile su pravdane tim to su Turci ranili austriske parlamentare. Pri poaru, u lako zapaljivoj varoi, gde su kue bile mahom od drvene grae i slabog erpia, stradali su podjednako i hriani kao i muslimani. Iz opljakanog grada princ Evgen je poveo sa sobom izvestan deo pravoslavnog i katolikog elementa, da ga naseli po Ugarskoj. Izvestan deo naih ljudi jedva je doekao da se posle vrati u Sarajevo. Velika porodica Budimlia dobila je otada taj nadimak, kao seanje da su jedno vreme proveli kao Budimlije. Ali, mada su odneli kod Sente tako veliku i vidnu pobedu, Austrijanci njom, ipak, nisu izmenili mnogo ceo vojniki poloaj. Ovaj upad u Sarajevo bila je samo jedna epizoda. Ono to bi bilo daleko vanije, da prenesu ponovo bojno ratite ispod Dunava, na to nisu smeli da se ree. Ne ak ni da izvedu napad na Beograd, koji je bio vojniki vanija taka od Sarajeva. Njima je pobeda kod Sente bila sad dobrodola da se Porta uveri kako je malo izgleda da e moi izmeniti ratnu sreu i da postane sklonija na mir, a s druge strane da uveri i Francuze kako se Austrija ne da lako slomiti i pored sve borbe na dva fronta. Luj XIV proao je u osnovi ravo u ratu sa takozvanom evropskom koalicijom, pored svih pobeda koje mu je vojska odnosila, i 1697. god. pristao je na mir, koji ga u dui nije zadovoljavao. Obavetena da je Austrija tim dobila slobodne ruke na zapadu reila se, najposle, i Turska, posredovanjem Engleske i Holandije, da se miri. Pregovori o uslovima primirja i mira trajali su podue, a okonani su u Sremskim Karlovcima, 16. (26.) januara 1699. god. Po tom miru Turcima je od svih poseda u Ugarskoj ostao samo Banat i u Slavoniji njen jugo-istoni sremski deo. S Mleanima se naao konani sporazum tek 1701. god. Oni su dugo nastojali, da otseku Dubrovnik od ostalog zalea, elei da zadre ceo pojas zemljita, od Neretve, preko Popova, do Grahova. Ali to Republika nije mogla postii, jer Dubrovnik i njegovo zalee nije dala Turska, a

titila ga je i Austrija. Mleani su pomakli svoju liniju preko Knina, Sinja i itluka sa Gabelom, a u Boki su zadrali Risan i Novi. Poto se, posle toliko godina borbe, smirila sa oba svoja protivnika, i na istoku i na zapadu, Austrija je mogla da se posveti unutranjem pribiranju. To e rei, u odnosu prema Srbima, da popusti svima njihovim neprijateljima. Poto je prola potreba od srpske pomoi moglo se prei na davno eljeni cilj, da se srpsko testo izmesi potpuno po svojoj volji. Da ga ugone u svoj kalup i katoliko svetenstvo, i maarsko plemstvo i upaniske vlasti. Ali s jednim vanim iniocem beki krugovi nisu ipak raunali. To je bila upornost i otporna snaga srpska. U isto vreme i vetina, da za svoju korist nau nove i na Be osetno delotvorne elemente. U Beu su ljudi tvrdo verovali, da Srbi nemaju mnogo da biraju; mogu se odluiti ili za njih ili za Turke. Kad je prola ratna opasnost nije im bilo ba previe mnogo stalo do toga za koga e se opredeliti iako su raunali s tim, da bi bilo od tete ako bi se, njihovim povlaenjem, proredila granica. Na veliko svoje iznenaenje u austriskoj prestonici moglo se naskoro saznati da Srbi hvataju veze sa Rusijom Petra Velikog i da ak tamo nalaze izvesnog razumevanja; da su Srbi, dakle, uspeli za svoju stvar zainteresovati jednog novog politikog inioca. Prve neposredne veze stvorili su Srbi sa Rusima ve u leto 1698., za vreme boravka cara Petra Velikog u Beu. Tada su patriarh Arsenije i . Brankovi imali sastanak s carevim punomonikom P. B. Voznjicinom i izloili su mu stanje Srba i pravoslavlja u austriskim zemljama. Koliko je patriarh tim stanjem bio zadovoljan vidi se najbolje potom, to je preko ruskog poslanika eleo izraditi dozvolu od Porte, da se vrati u Pe, na svoju staru dunost. Voznjicin je svoju dunost u Austriji shvatio ozbiljno i preduzimao je korake i u odbranu pravoslavlja i za osloboenje . Brankovia, koji ga je za to svakako usrdno molio. Be, istina, nije bio mnogo ljubazan u svom odgovoru na te pretstavke, ali mu je ovo ipak mogla biti jedna opomena. Srpsko pitanje nije bilo onako prosto i izolovano, kako je izgledalo izvesnim suvie revnim licima iz visokog klira i aristokratije. Kad su bili poznati rezultati Karlovakog Mira za patriarha i veinu prebeglih Srba, koji su videli da se natrag ne moe, postalo je jasno da treba neto preduzeti, da se obezbedi ivot njihovih sunarodnika u normalnim prilikama. Patriarh i nekoliko narodnih prvaka izradili su u Beu, da je car izdao tokom leta 1699. dva patenta, kojima su Srbima zajemivana prava i zatita. Ali je zato Jovan Monastirlija krajem 1701. god. potinjen neposredno dvorskom Ratnom Veu, kao "osoba isto vojnika i slubena", da ne bi zavisio od neije druge nadlenosti. Meutim, to isto vee, iako je znalo za carske privilegije Srbima, pod uticajem klerikalnih krugova, pomagalo je unijatsku akciju i pridruivalo se onima koji su na Srbe gledali s nepoverenjem. Ono je jo 1698. god. nareivalo vlastima da idu na ruku pounijaenom episkopu Jevremu Banjaninu, koji je imao da nastavi rad u poetom pravcu. Za samog Arsenija III car je u jednom aktu iz 1703. god. govorio, kako on nikad nije dozvoljavao da se slui titulom patriarha, a te mu je godine izrino zabranio sazivanje crkvenog sabora, koji bi imao da ozakoni izbor njegova naslednika, koga je patriarh, zbog bolesti, bio ve odredio i za njegovu potvrdu uputio posebnog delegata u Carigrad. Patriarhu se sad uopte zameralo to vodi prepisku sa svojim ljudima u Turskoj i to je na crkveni sabor pozvao i njih. Beki krugovi, podozrivi i neiskreni, nisu mogli shvatiti od kolike bi koristi ba po njihove interese bilo kad bi pretstavnik srpske crkve iz njihove drave mogao vriti stvarno moan uticaj u Turskoj. Ali, svesni da njihovi postupci prema pravoslavnima nisu ispravni, oni su se bojali poreenja odnosa. Jo manje im je bilo u interesu da patriarh, sa naslonom na jak pravoslavni ivalj u Turskoj, nastavlja sa narodom zajedno ilav otpor preveravanju i odnaroivanju, to je bila stalna tenja carske kamarile. Srbi su jasno videli i oseali to nepoverenje i tuili su se vie puta. U tom pogledu karakteristino je jedno pismo patriarhovo moskovskom boljarinu F. A. Golovinu, koji je pokazivao interes za Srbe. Patriarh mu se u tom pismu od 29. oktobra 1705. otvoreno tuio. Srbi samo dodaju pla na pla nemajui niotkud pomoi. Obraaju se s toga njemu s molbom da im "mojsestvuje", t. j. da izbavi Srbe onako kao Mojsej Izrailj iz Egipta. Verovatno bi stanje Srba postalo mnogo tee, da 1703. god. nije buknuo u Maarskoj ustanak Franje II Rakocija, potican od Francuza, s kojima je Austrija ponovo ula u rat. Ako se tom ustanku pridrue i Srbi, kako ih je Rakoci pozivao dajui im mnoga obeanja, postojala je ne mala opasnost

da to postane krupno pitanje za carevinu. Srbi to nisu uinili, iako je bilo izvesnog kolebanja meu njima. Patriarh se reio za cara, jer je bio za zakonitu vlast i jer Rakociju nije mnogo verovao. eleo je, da bar sad u Beu pokau vie razumevanja za srpsko dranje uopte. U Beu nisu bili sasvim na isto sa Srbima. Bojei se ravog uticaja ogorenog Brankovia na Srbe oni su ovog nesmirivog oveka, koji je simpatisao Rakociju, dali prevesti iz Bea u daleki Heb, to dalje od srpskih prvaka. Posle izvesnog uzdravanja Srbi su pomogli carevu stvar i znatno su doprineli da je maarski ustanak bio uguen. Ali su za to i osetno nastradali, jer su se Maari svirepo svetili kivni na njih i to su kao doljaci ustali protiv njih i to pomau beku vladu i to su se bojali da e nagraivanje Srba ispasti na raun njihovih i ivotnih i nacionalnih interesa. Srbi su sainjavali dobrim delom i novu, tokom 1702/3. god. obrazovanu, potisko-pomoriku vojnu granicu, koja je dola pod vlast Vrhovnog vojnog saveta. Kao i u Hrvatskoj i u Slavoniji, Srbi su i tu bili izloeni kao neka vrsta ivog bedema prema Turcima. Svoje privilegije oni su mogli da odravaju samo tim stalnim izlaganjem sebe na granicama, gde se njihova vrednost morala videti i ceniti i o kojoj su vojni krugovi, nemajui nikog drugog da ih bolje zameni, morali voditi rauna. Radi toga e, samo dok bude potrebe, Srbi ostati, kako se u Beu govorilo, "tolerirana nacija". U aprilu 1705. umro je austriski car Leopold. Srbi su i od njega, u vezi s Rakocijevim ustankom, traili novu potvrdu privilegija sa ustaljenijim shvatanjima o njihovoj vanosti. Posle njegove smrti to je moralo biti naroito potrebno, da bi se jasno odredio stav novog cara. Novi car, Josif I, ispunio je srpske elje 13. (24.) februara 1706. Ali patriarh nije bio tim zadovoljan. Potvrda je openito pominjala privilegije, ali nije uzimala u obzir njihove povrede i sankcije i godinama steeno iskustvo, do ega je Srbima bilo najvie stalo. Oni su hteli, da se njihov poloaj jasno obelei, kako ne bi bilo dvosmislenosti i zaobilaenja i zloupotreba. Novu pretstavku patriarhovu car je uputio na miljenje kardinalu Koloniu. Kakvo je bilo gledite njegovo na srpsko pitanje vidi se jasno po ovom njegovom objanjenju kako Srbi toboe pogreno tumae svoje privilegije: "Oni izvode, da je po glasu istih njima dozvoljeno ne samo da sada "izmatici" budu, ve da kao takvi t. j. odeljeni od katolika i rimske crkve i dalje ostati mogu. No to im se ne moe nikako dopustiti, jer ne samo da to sv. naa katolika vera zabranjuje, nego je odluno protivno i samom dravnom razlogu; to iskustvo nas dovoljno ui, ta je sve razlika u veri po Ugarskoj poinila u nedavno prola vremena, a istorija nam kazuje ta je sve dogaalo se zbog toga i po drugim krajevima sveta". On je traio da car postavlja Srbima ne samo patriarha i episkope, nego i svetenike. Patriarh ne sme preduzimati nita ne samo protiv svetenih lica, koja bi primila uniju, nego ni protiv manastira, koja bi tako, prostim aktom samovolje, imala prei u tue ruke. "Ako se te privilegije ve ne mogu izmeniti ili skratiti, to neka se bar od rei do rei potvrde ili takvim tamnim izrazima i dvosmislenim reima izloe, koje bi se, u razna vremena, mogla sad ovako, a sad onako razumeti i tumaiti; uz to bi valjalo sve to samo privremeno i sa izvesnim klauzulama potvrditi, kako bi kasnije, u zgodno vreme, ti izmatici, kao i ostali akatolici, kad im vie ne budu smetale sline privilegije rimske crkve, sa crkvom katolikom, i protiv volje njihove, lake se spojiti mogli". "Radi opeg dobra i vee koristi po slubu esarovu trebalo bi tako dugo oklevati posle smrti sadanjeg patriarha sa postavljanjem drugog, dok to ne bi sa svim prelo u zaborav, te kad on umre tada ne e biti koga, koji bi mogao posveivati i nadomeivati one vladike, koje se budu meu tim s rimskom crkvom spojile, a ovi bi tada postepeno potrudili se, da sjedine s rimskom crkvom njihove igumane, kaluere i svetenike; - te e se tako postepeno bez ikakve sile, tokom vremena, svi oni sa rimskom crkvom sjediniti; a s narodom bi se tada postupilo onako, kako to budu prilike onoga vremena donele". S obzirom na maarski ustanak, i srpske vojnike usluge, i opti poloaj car nije mogao biti negativan prema Srbima, ali su za to u velikoj meri iskorieni Kolonievi saveti. Izbegavala su se sasvim precizna jemstva i ostavljalo se mnogo poluotvorenih vrata. Nova potvrda srpskih privilegija cara Josifa I (s pomenom titule patriarha) potpisana je 7. avgusta 1706. Toga leta ustupljeno je patriarhu veliko dobro Dalj kod Osijeka. Meutim Arsenije III nije mogao dugo da ga uiva, jer je umro jo te jeseni, 26. oktobra 1706. Izbor novog srpskog verskog poglavice obavljen je tek poetkom 1708. god. Naslednik Arsenijev, Isaija akovi, koji mu je bio jedan od glavnih saradnika, ali s kojim se posle raziao, bio je oko

patriarhove smrti imenovan za carskog savetnika zbog zasluga u turskom ratu i Rakocijevu ustanku. akovi je biran za "prvjejeg i naelnjejeg mitropolita", a titula patriarha ostala je samo za pekog nosioca. Srbi su, na svom zboru odranom u jesen 1707. u Karlovcima, bili tvrdo odluili, da nee kidati zajednice s pekom maticom i da e priznavati vrhovnu vlast pekog patriarha, pa su to dostavili i u Be. Novi srpski prvosvetenik u austriskoj dravi imao je biti mitropolit kruedolske mitropolije. U Beu taj predlog nisu odmah prihvatili, "zbog opasnosti da se Srbi povrate natrag pod Turke i da bi se lake mogla sprovoditi unija meu njima". Ali kako Srbi od tog stava nisu otstupali oni su najposle popustili. Za mitropolitovo sredite bi izabran manastir Kruedol, najvei i najuveniji od svih u Frukoj Gori. Novu autonomnu kruedolsku mitropoliju priznao je peki patriarh Kalinik, i tako je ouvano jedinstvo srpske crkve. Druga struja, koju je s poetka zastupao i sam akovi, htela je, da srpska crkva u Austriji bude autokefalna, ali je ostala u manjini. akovi je potom priznao pesku patriariju i zakleo joj se; pod tim uslovom jedino mogao je i biti izabran. Novi mitropoliti, posle nagle akovieve smrti (20. jula 1708.), stanovali su preteno u Karlovcima, na Dunavu, na pitomoj padini Fruke Gore, pa je nova mitropolija uskoro dobila naziv karlovaka, koji joj je ostao sve do naih vremena. Isaijin protivkandidat, Stevan Metohijac, sremski mitropolit, postao je njegov naslednik, ali nije izdrao na svojoj novoj dunosti ni punu godinu dana. Umro je 27. aprila 1709. Novi mitropolit Sofronije Podgorianin, slavonski vladika, bio je, kao i prethodnik mu, doseljenik iz junih oblasti. Kao i ona dvojica i on je na upravi crkve ostao vrlo kratko vreme, do smrti, koja ga je zadesila na samom poetku 1711. god. Ovo naglo umiranje srpskih prvosvetenika izazivalo je u narodu sumnje, da po sredi nisu bila ista posla, ali se nije moglo nita utvrditi, to bi dalo opravdanja toj sumnji. Austriske vlasti, koje u prvi mah, 1708. god., nisu mogle spreiti da Srbi sveano i jasno naglase svoj odnos prema Pekoj patriariji, nisu ipak napustile svog plana. Ve prilikom zakletve caru, mitropolitu Sofroniju 1710. god. nije bilo dozvoljeno da se u isti mah zakune i pekom patriarhu. Ali Srbe to nije mnogo pokolebalo. Kao jedan posredan odgovor na to bila je odluka, da se na upranjenu mitropoliju izabere ponovo jedan ovek s juga, Vientije Popovi Janjevac, a kao neposredni odgovor bilo je njegovo stalno odravanje tih veza.

10 Osloboenje Crne Gore

Krajem XV veka Crna Gora je bila pridruena skadarskom sandakatu. Poetkom XVI stolea polo je za rukom Skender-begu Crnojeviu, treem poturenom sinu Ivan-begovom, da se Crna Gora izdvoji iz tog sandakata i da se preda njemu na upravu. Kao "sandak crnogorski i primorski i svoj dioklitiskoj zemlji gospodin" on je upravljao tom oblau od 1514-28. god., vodei rauna o starim tradicijama i osetljivosti zemlje. "Nismo mi kao bosanski sandak i ostala nepoznata gospoda", pisao je on jednoga dana Mleanima, nego stari Crnojevi koji zna naslee svoje kue. Posle njega Crna Gora je ponovo vraena skadarskom sandakatu, a kao pretstavnik turske vlasti smatrao se vojvoda. Inae, ona je kao upravno-sudska jedinica bila kadiluk. Kroz ceo XVI vek, sve do njegovog kraja, Crnogorci se ne istiu nigde kao naroiti ustanici i borci protiv Turaka, ne ak ni onda, kad se ratno bojite bilo sasvim primaklo njihovim granicama. Lokalni sukobi nisu uzimali nigde optiji karakter. Kameni kr katunske nahije nije privlaio turske spahije da se tamo smeste i razbakare kao u dolinama Zete i Lima. Samo stanovnitvo, preteno stoarsko, ivelo je, kao i ono u albanskim brdima, po starim obiajima i pravima, nesmetano u svom nainu ivota ni od novih turskih vlasti, kao to nije bilo remeeno ni od ranijih. ivei u isto plemenskoj organizaciji, koja je imala svoja osvetana predanja i naela, svoje sudstvo i neku vrstu svoje upravne organizacije, nisu imali ni potrebe da dolaze mnogo u dodir sa turskim vlastima. Turci su, u administraciji prilino uproeni, imali uvek izvesnih obzira prema nasleima lokalnih uprava i njihovim shvatanjima. Stanovnitvo je davalo Turcima, kad je moralo, propisani hara, ali ubogo i oskudno gledalo je na sve naine da izbegne tim obavezama.

Pojedini pisci crnogorske istorije ne mogu lako da se pomire s tim injenicama. Iako je ve poodavno, naroito posle studija I. Ruvarca i J. N. Tomia, izvedeno na isto pitanje o odnosu Crne Gore prema Turskoj nae se jo uvek ljudi, kao, na pr., dr N. kerovi, koji e i 1927. god. tvrditi, da "o stvarnom priznavanju turske vlasti i podanstvu Crnogoraca Turskoj ne moe biti govora". "Istina, meunarodno pravo ne zna za C. Goru kao za dravu sve do 19 vijeka. Ali Crnogorci znadu - u prkos meunarodnom pravu - da su oni od vajkada bili i ostali slobodni". Ta se pitanja ne raspravljaju ovako neozbiljnim frazama, niti se njima mogu izmeniti nesumnjive injenice. Mleani i Dubrovani, kao prvi i dobro obaveteni susedi, znali su dobro i zabeleili su u vie izvetaja i akata, kako je Crna Gora formalno turska oblast i kako je to ostala sve do pred kraj XVII veka. Peanac Dervi Agi Sarvanovi uspeo je 1592. god., da se skadarski sandak podeli na dvoje i da on, kao sandak-beg crnogorski, dobije Ulcinj, Bar i oblasti od Bojane sa Crnom Gorom. God. 1592/3. doao je na Cetinje Akan-bali au, da izvri tefti, odnosno popis stanovnitva za hara. Crnogorskih kua nabrojano je u Katunskoj nahiji 461, u Ljubotinju 369, u Pljeivcima 65, u Ljekopolju 414, u Crmnici 347. Ali ve 1614. god., u uvenom opisu Kotoranina Marijana Bolice, Crna Gora se spominje ponovo kao deo skadarskog sandakata. Kao glava Crnogoraca toga vremena pominje se rijeki vojvoda i spahija Vujo Rajev, kao u hercegovakim Donjim Vlasima Milisav Miloradovi. Od pokreta Srba pred kraj XVI veka, za vreme patriarha Jovana i nikikog vojvode Grdana, i Crna Gora sve ee i sve vidnije pokazuje svoje nezadovoljstvo. Njeni ljudi uestvovali su u nekoliko borbi i pokreta. uven je bio naroito poraz koji su 1604. god. naneli u Ljekopolju skadarskom sandak-begu, kad je poao da im s vojskom uzme "uobiajeni tribut" (l ordinario tributo), za vreme onih velikih metea hrianskog pokreta na tim stranama. Ali ve 1612. god. pominje se odlazak nekih njihovih glavara u Carigrad, zajedno s crnogorskim kadijom, da trae izvesna olakanja i da se tue na mletako susedstvo. Pravi pokret za osloboenje Crne Gore od Turaka javlja se tek za vreme Svetog Saveza, krajem XVII veka, i to iniciativom Mletake Republike. On, kako smo videli, u ovaj mah nije imao uspeha, ali je ipak ostavio jaka traga i veliku omrazu izmeu Turaka i Crnogoraca. Glavno delo crnogorske, a najlepe pesniko delo cele srpske knjievnosti, Gorski Vijenac Njegoev, prikazuje osloboenje Crne Gore na drugi nain. U njemu je teite mrnje preneseno ne toliko na Turke osvajae, koliko na domae poturice, njihove pomagae, koji onemoguuju unutranje pribiranje plemena i osposobljavanje za jedan opti narodni pokret. S toga se osloboenje Crne Gore imalo izvesti tako, da se te poturice ili ponovo krste, ili da se istrebe. Istraga poturica, tako zamiljena, izvedena je, po predanju, jednog badnjeg veera po celoj zemlji. Po Njegou, glavni pokreta te akcije bio je vladika Danilo epevi, posle prozvan Petrovi, rodom sa Njegua. On je bio izabran za crnogorskog vladiku 1697. god., a hirotonisao ga je ne susedni peki patriarh Kalinik, nego Arsenije III, 1700. god., u Seuju. Postoji predanje, da je dopao ropstva kod nekog Demir-pae, koji ga je mnogo muio i pustio tek posle plaenog otkupa od 600 cekina. Otad, on je, veli se, eleo da se osveti i da "oisti" zemlju od Turaka. U jednom zapisu, koji se njemu pripisuje, kae se, kako je on navaljivao na crnogorske glavare od jednog roka do drugog da izagnaju Turke izmeu sebe, ali da Crnogorci ne smedoe "uloiti". Kad su Turci, doznavi za to, poeli da mu prete vladika je zovnuo Vuka Borilovia i etiri brata Martinovia i zatraio je od njih, ili da udare na Turke, ili e on napustiti Crnu Goru. Oni su pristali na akciju tek kad im je vladika dao jo trojicu svojih ljudi. Na Boi, pre zore, 1707. god., pobili su oni eklike i cetinjske Turke sve, koji ne htedoe da se pokrste. Akcija je s crnogorske strane prola bez ikakvih teih rtava; ranjen je bio samo jedan vladiin momak. Po Njegoevom delu istraga poturica bila je epohalan dogaaj po Crnu Goru, od koga datira njeno osloboenje. Po ovom zapisu to je uzak lokalni dogaaj, u ijem izvoenju uestvuje samo osam ljudi; manje, dakle, nego u mnogoj hajdukoj eti. Da taj dogaaj u ono doba nije imao nikakva veeg znaaja i da nije bio ak ni primeen naroito u najbliem susedstvu vidi se jasno po tom, to o njemu nemaju nijedne jedine vesti ni Mleani ni Dubrovani, u ijim su nam arhivama ouvane tolike druge vesti o dogaajima mnogo manje vanosti, nego to bi bio ovaj. Nisu ga ni sami Turci shvatali suvie tragino, jer ne bi inae pustili, da Danilo krajem oktobra 1709. doe u Pe, na

crkveni sabor, i da se otud vrati bez ikakve tete. Petar II Petrovi Njego dao je ovom dogaaju iri znaaj neto da proslavi prvog svog saplemenika na cetinjskoj vladianskoj stolici, kome je dao mnogo svojih linih crta i shvatanja, i zatim na opomenu Crnogorcima, koji su njemu samom oko 1846/7. god zadavali mnogo glavobolje svojim vezama sa skadarskim paom. Inae, prvih petnaest godina crnogorske istorije XVIII veka puno je borbe s Turcima i sa mletakim i dubrovakim susedima. Te borbe su imale iskljuivo etniki karakter. Pljakanje je u tim ubogim krajevima bilo postalo jedna grana narodne privrede; u gladnim godinama susedi su to iekivali kao i elementarne nesree. Naroito su u ovo vreme este dubrovake tube na njih, a bilo je mnogo sukoba i sa Bokeljima i Patroviima. Da doskoe Crnogorcima i graninim hercegovakim plemenima Turci su poeli da obnavljaju gradove na granici, tako Klobuk i Banjvir kod Trebinja i naroito Niki. U prolee 1703. poginuo je u Drobnjacima Redep-paa ei, koji je imao da zameni ubijenog vojvodu Iliju Kosoria. God. 1704. naterao je skadarski paa Bjelopavlie i Ljekopoljce, da mu dadu hara i taoce. Kako to nije smirilo ljude reili su se bili Turci 1706. god. da rasele i Crnogorce, kao to su pre toga silom raselili jedan deo Klimenata. Kad se sastadoe kod Spua hercegovaki i skadarski paa uplaeni Crnogorci popustie i dadoe i hara i taoce. Kod nekih istoriara pominje se te godine neka crnogorska pobeda na Trnjinama, posle koje da su Crnogorci menjali otmene turske zarobljenike za veprove. U savremenim izvetajima o toj borbi nema pomena, a u nevolji, u kojoj su se nalazili Crnogorci te godine, teko je verovati da bi oni mogli postavljati te uvredljive uslove. Kada je u jesen 1710. ruski car Petar Veliki objavio Turskoj rat on je pozvao u borbu i balkanske hriane. Meu njima, naravno, i Crnogorce. Kao carev izaslanik doao je, s nekoliko ljudi, pukovnik Mihailo Miloradovi, lan uvene hercegovake porodice, koja je podigla manastir itomilji. Nije trebalo mnogo napora, da se ratoborni Crnogorci dignu na oruje i da zahvate i jedan deo istonih hercegovakih plemena. Ustanici su imali izvesnih uspeha operiui od Nikia do Trebinja, ali Turcima nisu ipak naneli nijedan teak udar. Protiv tvrdih gradova nisu imali artiljerije, a sa runim orujem postizavali su samo polovne rezultate. U borbama su ustrajali ak i onda, kad je Petar Veliki, doveden u teku situaciju, morao da moli mir. I to na svoju veliku tetu. Ogorena Porta naredila je bosanskom veziru Ahmetu apaliji da kazni Crnu Goru i da uhvati vladiku Danila i pukovnika Miloradovia. U leto 1712. krenula je turska vojska s istone i zapadne strane na Crnu Goru, prodrla je do Cetinja, sruila manastir i sve zgrade vladiine. Vladika i Miloradovi s neto glavara i vojske behu se u poslednji as uklonili ispred Turaka. U opljakanom, a inae oskudnom, Cetinju Turci se nisu mogli dugo zadravati i u polovini avgusta poeli su se vraati. Na tom povratku njihove zalaznice pretrpele su dosta gubitaka od Crnogoraca, koji su ih presretali i napadali u zasedama. Za vreme toga rata pominje se jedna strana turska pogibija na Carevom Lazu, za koju narodno predanje i nekritina istorija tvrde, da je ceo pohod pretvorila u ogromnu crnogorsku pobedu. Mletaki izvori, po kojima je prouavao tu borbu J. N. Tomi, ne znaju nita o toj crnogorskoj pobedi; da nje nije moglo biti u opisanom opsegu vidi se, u ostalom, jasno po tom to su Turci izbili na Cetinje i ostali gospodari situacije. Ali su u Dubrovnik doista stizale vesti s granice o nekom crnogorskom uspehu u Ljekopolju. Taj uspeh nije bio postignut protiv glavnine turske vojske, nego samo protiv jednog njenog dela, i nije mogao da izmeni sudbinu pohoda. Po odlasku Turaka Crnogorci su digli glave. Vladika Danilo, koji se bio ukrcao na lau za Rijeku, da bi poao u Rusiju, vratio se natrag i poeo pribirati ljude. Hercegovaka plemena primila su veim delom tursku amnestiju, a neki njihovi ljudi uzeli su na sebe, da za plau organizuju pandursku slubu du granice i u unutranjim klancima. Da bi se obetetili Crnogorci su krajem 1712. i cele 1713. god. veoma pojaali svoju etniku aktivnost na svima stranama. U isto vreme njihov vojvoda Rajim Krecun raspitivao se kod Dubrovana kako stoje stvari u Rusiji i kako bi oni, preko jednog svog izaslanika, mogli uhvatiti vezu sa carem Petrom. To borbeno dranje Crnogoraca i tube susednih paa i vlasti na njih opredelie Portu da se rei na novu ekspediciju protiv Crne Gore. S toga bi poetkom 1714. god. za novog pau u Bosnu postavljen Numan-paa uprili, koji je vaio kao ispravan ali i energian ovek. Njegova napad na Crnu Goru poeo je tek u oktobru,

posle dugih priprema. Crnogorska plemena, kojima je jo u sveoj uspomeni ostao proli pohod, nisu mogla sad da se sloe u svom dranju. Plaio ih je veliki broj turske vojske i dobra oprema. Jedna plemena ula su odmah u pregovore i primila su turske uslove; druga su se kolebala; a trea su, kao Katunjani bila za odluan otpor. Paa je brzo prodro u Ozrinie, a vladika Danilo se povukao na mletako podruje. Turci su doli na Cetinje i do ispod lovenskog poloaja, i to brzo, za nedelju dana, gonei Crnogorce i preko mletake granice. Numan-paa i njegovi ljudi javno su optuivali Mleane, da su pomagali Crnogorce i naroito s toga, to su im davali utoita. Hercegovaka plemena, zaplaena od turske sile, ostala su ovog puta pasivna. Tada su Turci jedan deo zarobljenih Crnogoraca, oko 3.000, zajedno sa enama i decom, preselili na Glasinac i njegovu okolinu. Crna Gora je bila opljakana, "najvei deo katunske nahije opustoen, a Ozrinii, Zaljupi, Cuce, Bjelice, eklii i Njegui popaljeni i sravnjeni sa zemljom". Vladika Sava jo je 1743. god. pominjao ovo rasulo Crne Gore kao drugi rasip Jerusalima, od koga se zemlja nije mogla lako oporaviti.

11 Novi savezniki rat protiv Turaka

Ovo pomaganje Mleana Crnoj Gori uzeli su Turci, uz druge razloge, kao povod da im, potpuno nespremnim, objave rat. Hteli su da im prepadom preotmu vanu Moreju, a na zapadnoj granici da dignu duh i samopouzdanje svojih ljudi. U Grkoj su Turci brzo postigli lepe uspehe, ali su zato u Dalmaciji, i pored svega iznenaenja, proli ravo. Njihovi napadaji na Sinj, u leto 1715. god., odbijeni su sa velikim rtvama, a kada je veina njihove vojske morala da ide na sever, protiv Austrijanaca, polo je Mleanima za rukom da 1716/7. god. osvoje nekoliko mesta u Hercegovini, kao Carinu kod Trebinja, Hutovo, deo Popova, i da u dolini Neretve dopru do Mostara. Ovog puta oni su se trudili da postignu ono, to im nije uspelo za vreme Svetog Saveza, a to je, da prekinu dubrovaku vezu sa zaleem. Mudrije nego ranije oni su gledali da i same Dubrovane nagovore, da se na lep nain spoje s njima, ali su im sva nastojanja u tom pravcu ostajala uzaludna. Crnogorska plemena, teko pogoena za vreme Numan-paine akcije, nisu mogla lako da se oporave i s toga za vreme ovih borbi nisu uzimala vidnije uea. Aktivne su bile samo njihove hajduke ete. Vladika Danilo bavio se 1715. god. u Rusiji, gde je dobio neto pomoi za nastradalu zemlju, ali se tim nije moglo popraviti sve. Mleani su tu neaktivnost osuivali strogo i pripisivali su je novom, rusofilskom, kursu crnogorske politike. Drei da za taj obrt nosi glavnu krivicu vladika Danilo oni su 1717. god. bili ak doneli odluku da ga otruju. Mleani sami ne bi mogli izdrati rat sa Turcima. Oni su s toga traili pomo na sve strane, a u tom ih je naroito pomagala papska kurija. Kao prvi i glavni pomaga bila je uzeta u kombinaciju Austrija, stari saveznik iz prolog rata. Ova se opirala izvesno vreme hotei da se obezbedi na zapadu, a kad se uverila da joj tamo ne preti vie nikakvo iznenaenje, reila se u prolee 1716. god., da se pridrui Republici. Htelo se u Beu, da se nastavi tamo gde se stalo prolog rata, i da Austrija postane protagonist Evrope u borbi protiv Turaka. Njenu vojsku vodio je Evgen Savojski, u koga su, s pravom, polagane velike nade. U ovom asu Austrija je bila glavna sila u reavanju balkanskog i s njim spojenog istonog pitanja, i ako u njemu uspe, njoj bi, po sili prilika, imao pripasti lavovski deo. Turci su protiv Austrijanaca bili skupili veliku vojsku. Iz poetka oni su neto napredovali, osobito u Bakoj i Sremu, gde su naneli mnogo tete naroito Srbima. Od njih su stradali Karlovci, koje su popalili, isto kao i manastir Kruedol. Uplaeni Srbi bili su zbunjeni, a bie da se ni inae nisu u prvi mah hteli mnogo izlagati. S toga su im austriski zapovednici prebacivali da vie vole Turcima i s toga su im pretili i oduzimanjem povlastica. Izvesni primeri nediscipline i grabea naterali su jednog naeg episkopa, da izvesne srpske ljude nazove "krtenim Turcima". Iriani su, na pr., poginulog ober-kapetana Adama Monastirliju, podvojvodina sina, kao i ostale pale Srbe bezduno opljakali. Meutim, turski uspesi bili su kratka daha. Princ Evgen zadao je velikom veziru nepopraviv udarac kod Petrovaradina 25. jula (6. avgusta) 1716., iza koga, do kraja godine, doe

ienje celog Banata. Sa hrvatske strane, gde su Turci imali mnogo slabije snage, bili su potisnuti isto tako du cele savske linije. Naredne godine, poetkom juna, preneo je princ Evgen ratite na srpsku stranu, iskrcavi se pod Beogradom. Velika turska vojska, koja je za vremena dola da spase opsednuti grad, nije mogla nita pomoi. Nju je Evgen razbio 5. (16.) avgusta isto kao i onu pod Petrovaradinom, a potom je, domalo, uao i u Kalemegdanski grad. Veliki vezir Numan-paa uprili, poznati krvnik Crnogoraca, morao je da bei glavom bez obzira sa Dedinja, gde je bio postavio glavni logor. Razbijenu tursku vojsku gonili su, u glavnom, srpski dobrovoljci. Na jugu Mleani nisu uspeli da ovu zauzetost Turaka na glavnim severnim bojitima iskoriste s vie sree. Oni nisu imali kopnene vojske ni dovoljne artiljeriske spreme. Uspeli su samo, da u nekoliko poprave odnose s Crnom Gorom. Vladika Danilo prihvatio je saradnju sa Rusijom i oseao je, kao i drugi Crnogorci, vie za nju nego za Mleane ili za Austriju. Ali, njemu je bilo jasno, da je Bog visoko a ruski car daleko i da Crna Gora, upuena na susede, mora da trai neposrednih sredstava i naina da bi mogla da ivotari. Mleani su joj mogli naneti osetnih teta i pakosti, ako im na granici stegne nadzor i ako kod susednih plemena raspali stare mrnje i osvete. Kako ni samim Mleanima nije bilo u interesu da prekida dotadanje veze s Crnogorcima, to nije bilo teko doi do izvesnog sporazuma. Na crnogorskom saboru od 23. februara 1717. bilo je odlueno da Crna Gora ponovo stupi pod mletaku zatitu, a Mleani su potom, iako s puno nepoverenja prema vladici, pristali, da on vri duhovnu vlast i nad njenim podanicima Boke Kotorske i junog primorja. Vladika Danilo, borben i istrajan, uspeo je sa ova dva naslona, na Rusiju, koji je bio vie moralni, i pored neto stalne materialne potpore, i na Mletaku Republiku, da pojaa i svoj lini poloaj i ugled svoga bratstva i da postane neosporno glavna linost Crne Gore. Teke borbe iz prvog perioda njegove uprave, u doba njegove plahovite mladosti, donele su mu dosta iskustva i vie opreznosti, i on je s toga, u drugom periodu, mnogo stianiji i vie relativan. Posle dva onaka strahovita poraza, kao to behu onaj pod Petrovaradinom i onaj pod Beogradom, Turcima nije ostajalo drugo nego da trae obustavu rata. U Poarevcu, gde je mir sklopljen 10/21. jula 1718., Turska je uinila Austriji ogromne ustupke. Dala joj ne samo ceo Banat i jugoistoni Srem i Malu Vlaku, nego i svu Srbiju do zapadne Morave i reke Kamenice i bosansku Posavinu. Severoistona Srbija sa crnorekim i kneevakim okrugom ostala je Turcima, isto kao i oblast Krupnja u podrinskom kraju. Mleani su dobili takozvanu liniju Moenigo, t. j. onu granicu koja je vaila izmeu Bosne i Hercegovine s jedne i Dalmacije s druge strane sve do 1918. godine. Na osvojene oblasti Banata i Srbije polagala je pravo Ugarska Dvorska Kancelarija po nasleu krune Sv. Stevana, ali je beka vlada odluno odbila njezine pretenzije smatrajui te zemlje, dobijene orujem, kao carske. Ona je u njima uvela svoju administraciju pod upravom kneza Aleksandra Virtemberga. Samoj upravi dala je naziv Administracija, koja je imala biti primerna, ali koja je zbog sloenosti kompetencija u centrali i izmeu centrale i nje radila vrlo sporo i teko. Od te administracije bili su izuzeti u Srbiji ceo krajinski i istoni deo poarevakog okruga i dodeljeni su na upravu banatskoj administraciji u Temivaru. I Austrijanci su, kao i Turci, ostavili lokalne optinske vlasti sa njihovim knezovima na elu. Austriska uprava nije u zemlji ostavila dobar trag. Njen ef bio je samo vojnik, udljiv, odan piu, svojevoljan, neskrupulozan u pitanjima novca. Od naroda su i on i njegovi organi uzimali ta su hteli i koliko su hteli; grabljivost pojedinaca nije uopte znala granica. Zemlja je stradala i od hajduije, koju vlasti nisu mogle a nisu ponekad ni htele da iskorene. Izvesni njeni ljudi bili su u vezi sa hajducima ili sa hajdukim jatacima. Narod je titalo i bespravno i bezobzirno iskoriavanje njegove radne snage i njegove stoke. Ti postupci dovodili su dotle, da je narod iz Srbije poeo da se seli u turske oblasti i da su i same austriske vlasti nalazile da se prela mera. Jedan njihov izvetaj priznaje sam, da je stanje u zemlji "benjeinensnj rdig", t. j. zasluuje da se oplae i da bi ljudi zasluivali da se s njima postupa "vie hrianski". Pored toga na Srbe je ravo delovala i austriska verska politika. Jo prije sklopljenog mira u Poarevcu odluio je austriski car Karlo VI, da se u Srbiju poalje izvestan broj misionara, koji e raditi u korist katolicizma. Nova uprava dobila je izrino upustvo, da ima oprezno delovati da se pomogne delo unije. Katolika je vera bila povlaena i imala je za sobom sav dravni autoritet. Da bi se ojaao katoliki elemenat svi novi doseljenici u Srbiju mogli su biti samo te vere; u samom

Beogradu broj katolika imao je da bude "svaki put" vei od pravoslavnih. Ve 1726. god. ustanovljena je katolika episkopija za Srbiju, a sedite joj je bilo u Smederevu. Posebni kanonici behu postavljeni u apcu, Jagodini, Rudniku i Parainu, a u Beogradu ih je bilo vie. Pred kraj svoje vlade crkvene austriske vlasti osnovale su nove parohije u Mirijevu, Valjevu, Poarevcu i Graditu. Uz crkvu delovala je i kola, iji su nastavnici morali polagati ispite pred isusovakim komisijama. God. 1726. osnovana je u Beogradu jedna vrsta nie gimnazije. Dok je tako iren katolicizam u zemlji gde ga dotle nije bilo ili ga je bilo vrlo malo u izvesnim trgovakim kolonijama, dotle su pravoslavlju injene mnoge tekoe. Kad je 1725. god. umro mitropolit karlovaki Vientije Popovi postavljalo se samo od sebe pitanje: da li da se ujedine karlovaka i beogradska mitropolija i da se tim ujedinjenjem dobije jedinstveno crkveno vostvo za sve Srbe u austriskoj dravi. Za Srbe pitanje je bilo jasno i oni su svi, i svetenici i narod, iskreno eleli da se to ostvari. Ali su protiv toga bile i austriske vlasti i katoliki klir. Ujedinjena srpska crkva imala bi vie samosvesti i otporne snage i oteavala bi proces unije. Sem toga, u Beu se nalazilo da bi pripajanje Srbije i Banata karlovakoj mitropoliji moglo pojaati prohteve ugarske Dvorske Kancelarije. Po elji Srba peki patriarh Mojsije Rajovi potvrdio je bio 15. avgusta 1721. vladiku Mojsija Petrovia za beogradskog mitropolita, ali je u isti mah izrazio elju, da on, u sluaju smrti karlovakog mitropolita, ujedini pod svojom vlau sve Srbe pod Austrijom. "Kao to je Beograd od poetka grad kraljevski stoni u srpskoj kraljevini, tako i sada lepostvuje, pa neka bude uvek arhiepiskop mitropolit vrhovni svih Srba koji se nalaze pod vlau najsvetlijeg i najaugustnjejeg monarha rimskog". Da bi se ostvarila ta elja Srbi su bili sazvali crkveni sabor u leto 1722. Austriske vlasti bile su zabranile Srbima iz Srbije, pa i samom mitropolitu Mojseju, da uestvuju na tom saboru. Ali ih on nije posluao. Srbi su izabrali Mojsija kao pomonika obolelom mitropolitu Vientiju s naroitim obrazloenjem, da hoe energiniju zatitu narodnih privilegija i interesa pravoslavlja. Be taj saborski zakljuak nije hteo da odobri.

12 Ruski uticaj meu Srbima

Mojsije Petrovi, koji je, kao beogradski mitropolit, mogao izbliza da prati rad austriskih vlasti i da u svom linom primeru vidi i oseti njihove zadnje namere, reio se vrlo brzo da se za vremena pobrine za odbranu pravoslavlja. Videi da naem svetenstvu nedostaje dobra kola, a ne verujui austriskim kolama, kojima su na elu bili isusovci, on se jo 1718. god. obratio glavi pravoslavlja, caru Petru Velikom. Glas o Rusiji i njenom velikom caru irio se po svima srpskim zemljama, od Crne Gore do Sent Andrije. Od poetka XVIII veka nekoliko je naih Srba iz Austrije ilo u Rusiju ne mogavi da podnose pritisak verskih vlasti i njihovih pomagaa. Jedan izmeu njih, titelski kapetan Panta Boi, koji je ve 1704. god. preao u Moskvu, postao je "stalni pretstavnik i izvestilac cara Petra Aleksijevia za srpske poslove", a 1708. god. dobio je i neku vrstu ovlaenja od sabora u Kruedolu. Kad se Rusija spremala za rat s Turskom Bogdan Popovi, izaslanik Srba oficira iz Austrije, ponudio je u Petrogradu 1710. srpsku saradnju. Simpatije Srba u tom ratu bile su potpuno na ruskoj strani. Jedan srpski pisar u Karlovcima molio se iste godine u svom zapisu Bogu: "Posobi, gospodi, caru naemu", t. j. pravoslavnom caru Petru. U vie zapisa, pesama i usmenih saoptenja klicalo se Petru i Rusiji, koji su smatrani kao vrhovni zatitnici pravoslavlja. Austriska vlast, koja je imala toliko uspeha protiv Turaka od 1683-1718. god. stekla je vrlo mnogo uslova da bude pozdravljena kao sila osloboditeljska, ali je njen presti kvarila nasrtljiva verska politika, koja je odbijala nae ljude. Slovenska i pravoslavna Rusija postajala im je sve blia i oni su sve vie poeli obraati svoje poglede na Moskvu i Petrograd. U prvom redu to je inilo svetenstvo, a za njim i ostali narod. Od svog prelaska u Austriju Srbi su traili veza sa Rusijom, tuili se na austriske postupke, i gledali da dobiju moralne podrke. Znamo sigurno, da su 1708. i 1711. notifikovali Rusima i izbor svojih novih mitropolita. Obraajui se Petru Velikom po drugi put, 1721. god., mitropolit Mojsije mu je izneo tekoe koje podnosi od katolike propagande, a onda je od njega traio da bude drugi apostol Hristov meu

Srbima. "Prosveti i nas kao i svoje ljude, da ne reknu nai neprijatelji: gde je njihov Bog? i da nema ko da pomogne". "Ne traimo bogatstva, nego pomoi za prosvetu uenja i za oruje dua naih da bi se suprotstavili onima koji vojuju na nas". Car je ve 22. maja 1722. naredio, da se srpskim crkvama polje odejanja i knjiga i da se za nastavnike upute meu Srbe dva kijevska vaspitanika. Ali je prolo prilino vremena dok su se nala pogodna lica, ili bolje, dok se u prvi mah nalo jedno. To je bio Maksim Terenevi Suvorov, sinodalni prevodilac. Ruska dravna blagajna odredila mu je 300 rubalja godinje plae, a drugih 300 bilo je votirano za jednog grkog uitelja, koji je bio isto tako potreban i koga e moi izabrati mitropolit sam. Uz Suvorova poslato je 70 komada slavenske gramatike Meletija Smotrickog, 10 primeraka Polikarpova trojezinog renika i 400 bukvareva. U Karlovce Suvorov je doao tek u maju 1726. god., a kolu je otvorio 1. oktobra iste godine. No ve posle etiri meseca preselio se, po mitropolitovoj dozvoli u Beograd, gde je poeo rad 1. februara 1727. Njegova kola nije donela Srbima ono to se od nje nadalo, ali je bila ipak bar jedan polukorak napred. Srbi su se oseali ugroenim i ova je kola, ako nita drugo, pokazala interes pravoslavne Rusije za njih. A to je bilo potrebno, jer su se austriske vlasti spremale da znatno prikrate srpske povlastice. U Banatu je i za pravoslavne propisano svetkovanje katolikih praznika; kod izbora mitropolita imala su se caru predloiti po tri lica, a isto tako i pri izboru episkopa; episkope i mitropolite ne treba pustiti da sami idu u narod bez pratnje kog inovnika; osloboditi narod od mitropolitova uticaja u svetovnim stvarima. Dok su tako stezali vlast i prava srpskog svetenstva katolikom je puten pun mah. Iza smrti Vientija Popovia (1725.) srpsko se pitanje postavilo u punoj jasnosti. Be je eleo da Mojsije nikako ne sjedini karlovaku i beogradsku mitropoliju, a narod nije pristajao ni na kakvo drugo reenje. Vie od godinu dana povlailo se to pitanje, dok u Beu nisu najposle pristali da Mojsija potvrde kao karlovakog mitropolita i samo kao administratora beogradske mitropolije. Ali istog dana, 1. aprila 1727., kad je Mojsiju bila izdata diploma, objavljen je i carski reskript, koji je sadravao ona napred pomenuta ogranienja privilegija. Taj reskript naiao je na otvoreno negodovanje u narodu. Izvesni narodni prvaci odbie da ga prime do znanja, a kamo li da ga izvruju. Narodni sabor uputi pretstavku caru pobijajui odredbe reskripta, a sam mitropolit ode u Be, da objasni narodni stav. Iz Bea su poetkom 1729. god. dali novo objanjenje srpskih privilegija, ali bez mnogo ustupaka. S toga narod ponovo odbi i taj pokuaj na svom saboru u Beogradu i uputi u Be novu deputaciju, s mitropolitom na elu. Mitropolit Mojsije i umro je tom prilikom u carskoj prestonici, 27. jula 1730. Ista borba oko popunjavanja mesta zajednikog mitropolita ponovila se i 1731. god. Srbi su kandidovali aradskog vladiku Vientija Jovanovia, koga je Laza Kosti netano i svirepo prikazao u svom Peri Segedincu, i ostali su uporni branei svoj stav. Ali njihovo ogorenje nije bilo samo zbog verskih pitanja, u kojima su Austrijanci preterivali sve vie, zabranjujui ak i podizanje i opravku pravoslavnih crkava i gonei srpsko svetenstvo. inili su to sasvim bezobzirno ne samo u Hrvatskoj, nego ak i u Srbiji. U varadinskom eneralatu dolo je 1718. god. do prave bune, kad je unijatski vladika dao ubiti na vratima manastira Mare njegovog nepopustljivog pravoslavnog igumana i kad je silom poeo nagoniti narod na uniju. Ali Srbi su patili isto tako i od socialnih nevolja i od nesavesne i grabljive administracije. Austriske vlasti obilato su delile i prodavale velike komplekse zemljita po Sremu i Bakoj tuoj gospodi. Iloki spahiluk sa 30 sela dobio je knez Livije Odeskalki; vukovarski sa 24 sela dobi grof Elc; karlovaki sa Kamenicom i Slankamenom i jo 7 sela baron G. Ifeln; mitrovaki sa 19 sela grof Koloredo; zemunski sa 20 sela knez enborn i dr. Zakupnici i upravnici tih imanja pravili su velike zloupotrebe i nekontrolisani od svojih gospodara vrili su nad narodom prevare i nasilja svih vrsta. Kulaci gospodi maloj i velikoj bili su teki i na njih se izgonilo bezobzirno. Za jednog od tih zakupnika, nekog Kolhunta, zna se, da je na imanje svog gospodara 1728. god. doao sa jednim kolima stvari, a kad je 1731. god. odlazio za Osek morali su seljaci dati 70 kola za prevoz njegove prtljage. Tako se brzo, i bezduno, grabilo na raun seljaka i malog sveta. Zbog tih i takvih tipova mnogi su ljudi beali sa spahiluka i odmetali. Za pet velikih sela u Donjem Sremu belei se, da su prosto opustela (Sakule, Kerek, Tolinci, Drenovac i Vitojevci).

Mitropolit Vientije Jovanovi (1731-1737.) tuio se ruskoj carici Ani na neverovatne postupke austriske soldateske po Srbiji. Vojnici su grabili nemilosrdno po kuama, imanjima i po crkvama; "ta vie nisu ostavljali na miru ni same mrtvace, nego su ih iskopavali iz grobova i s njih skidali to su od vrednosti nali". Otre su isto tako i njegove pretstavke austriskim vlastima. Nije nikakvo udo, to je svet, pod takvim prilikama, naputao zemlju. Celo selo Dubnica iz parainskog kraja prebeglo je u Tursku. God. 1721. postojale su, po austriskom popisu 6.023 sesije u Srbiji, a 1726. samo 4103. U parainskom okrugu od 341 sesije iz 1721. god. ostalo ih je 1735. svega 238. Sam princ Aleksandar Virtenberki alio se pred kraj svoje uprave na inovnitvo i govorio je "da bi itavi krajevi morali dezertirati ako ostane ovako". Da popune taj manjak, a i radi vee svoje sigurnosti, Austrijanci su poeli rano da dovode strane, mahom nemake, koloniste u Srbiju, a naroito u Beograd, koji su od 1723-1736. god. pretvarali u jednu od najaih tvrava Evrope. God. 1736. nalazilo se u samom tom gradu na 400 nemakih porodica i jo neto tuih narodnosti iz austriskih zemalja. Jedan deo Beograda, stara Palilula, dobio je tada ime Karlstal. Car Karlo VI, po kom je dat taj naziv, postavio je bio kao naelo, da "u Beogradu, kao krajnjem graninom mestu i prvom zidu celog hrianstva, nemaka nacija u svako doba mora biti prva po snazi i po broju". elja srpskog episkopata, da pomou ruskih uitelja podigne duhovni nivo svetenstva i suzbija sve moniju propagandu katolikog klira, nije ispunjena u onoj meri kako se to zamiljalo. Maksim Suvorov nije bio ovek koji bi se sav, s ljubavlju, bacio na posao, a i sa srpske strane, od konzervativnih elemenata, pravljene su mu izvesne tekoe iz nerazumevanja i iz zavisti. Nije bilo ni pravog plana kako da se organizuje posao. Mitropolit, sam prilino neuk, prepustio je posao Suvorovu, a ovaj opet, radei na svoju ruku, nije bio potpuno naisto ta uprav Srbima treba i s koga kraja da se pone. Od 50 aka u beogradskoj koli, s kojima je poeo rad, veina ga je brzo napustila. S toga je kola nastavljena od idue godine ponovo u Karlovcima, gde se ovog puta i odrala. Poetkom decembra 1727., kad je tu bio poet rad, u koli su se bila skupila 124 aka, meu kojima je bilo i akona i monaha, pa i svetenika. Suvorov je s njima poeo rusko-slovensko itanje, pa je doskora, s naprednijima, otpoeo i kurs gramatike, a kasnije i latinskog jezika. Sem toga otvorena je rusko-slovenska kola u Aradu, gde je uitelj bio Suvorovljev brat Petar, pa zatim u Beogradu, Valjevu, Poarevcu i Majdanpeku. U ovom poslednjem mestu 1735. god. izrino se pominje kao "meter" jedan Rusin. Suvorov je izdrao u Karlovcima do avgusta 1731., kada je, zavaen s ljudima i lino ogoren, napustio kolu, ponevi se pred kraj vrlo nelojalno. U Austriji je ostao do 1737. god., provodei jedan deo vremena pri poslanstvu u Beu, a drugi kao srpski uitelj u Segedinu, Severinu i Novom Sadu. Za to vreme radila je u Beogradu, od 1726. god., latinska kola, t. j. jedna vrsta gimnazije, sa jezuatskim nastavnicima i sa tim duhom, i sa neskrivenom tenjom da se preko dece deluje i na roditelje. Za kolstvo meu Srbima brinuo se s puno ljubavi i mitropolit Vientije Jovanovi. On je doveo za uitelja i propovednika Rusa jeromonaha Sinesija Zaluckog, koga je postavio i za upravitelja srpskih kola. U Karlovcima je nastavila rad Suvorovljeva kola i bez njega. U Beogradu je za vremena Vientijeva, 1731. god. bila uvedena kola i za crkveno pevanje; radi toga je bio doveden iz Svete Gore jeromonah Anatolije, "iskusni psalt", koji je stvorio i grku kolu. On je posle radio i u Karlovcima. On se ivo trudio da otvori kole i po drugim stranama, bar u svima eparhiskim mestima. Naroito mu je bilo stalo do toga, da se u Karlovcima razvije slovensko-latinska kola kao jedna vrsta gimnazije. S toga se obratio u Rusiju, kijevskom arhiepiskopu, da bi iz tamonje akademije dobio sposobne nastavnike. Na njegov poziv dooe meu Srbe krajem leta 1733. nekoliko novih uitelja, meu kojima bee najznaajniji Emanuel Kozainski. Raji kae za njega i njegove drugove da "sa divnim uspehom poee prepodavati izredno nastavljenje latinske gramatike". Oni su pravi tvorci gimnaziske ili "latinske" nastave u Karlovcima. Kozainski je bio ovek knjievno obrazovan, finijeg duha, koji je u kolu uneo klasiarske besede, pevanje pohvalnih oda i koji je prvi kod nas organizovao pozorine pretstave sa svojim acima. On je za njih napisao i prvu nauTragediju o smrti cara Uroa. Posle odlaska Zaluckog Kozainski je od 1736. god. postavljen za rektora svih kola beogradsko-karlovake mitropolije i za glavnog crkvenog propovednika. Na tom poloaju on je ostao do leta 1738., kad je, iza smrti mitropolitove, i

zbog novog rata s Turcima napustio Srbe i otiao u Rusiju. Raji s bolom konstatuje, kako se "dobro ustrojeni srpski Parnas rasu i krasno cvetajui uilitni vrt bi uniten... Od dva arhiepiskopa Mojseja i Vientija zavedeno uenje ostade pogrebeno u Karlovci, a ostade samo mala trivijalna kola slovenska i gramatika". Ovi ruski uitelji, veinom Malorusi, s toga protivnici katolike propagande, o kojoj su mnogo znali i na svom terenu, pojaali su sigurno ruski uticaj meu svojim srpskim acima, mada inae nisu bili zadovoljni srpskom sredinom u kojoj su radili i gde su kaluerske pakosti bile na dnevnom redu. Napredovanje Rusije bilo je vidno i pravoslavni su u nju upirali oi sve vie. U XVII i na poetku XVIII veka bilo je nekoliko sluajeva, da su srpski svetenici, ak i episkopi, od straha ili za ljubav obeanja, primali uniju. Mitropolit Mojsije je ispovedio tajnu, da je i njemu bio nuen crveni eir. Od druge polovine XVIII veka takvi sluajevi su sve rei. Srpski redovi postaju vri, svesniji i jai. Graanski stale srpski, koji se ve bio ukorenio, s razumevanjem prati narodne poslove i uestvuje u njima dajui jake podrke crkvi i odbrani vere. Njihove veze s Rusijom postaju sve ee. Nai ljudi, sveteni i svetovni, alju mlade srpske momke na studije u Rusiju, ponajvie u kijevsku Duhovnu Akademiju, da se napoje tamo, na izvoru pravoslavlja. Ve 1737. god. pominje se kao prvi svreni ak te kole kasniji budimski episkop Dionisije Novakovi. Ti ruski aci i mladi srpski vaspitanici kod ruskih uitelja postaju nosioci ruskog duha, ire njihovu kulturu, slave njihove uspehe. U rukopisnim pesmaricama XVIII veka ima mnogo isto ruskih pesama, koje su ule u nae drutvo, sa pravim kultom Rusije i ruskih vladara. "Pysn slavnago orla rossyskago" velia rusku pobedu nad vedima; druge nad Turcima. Mislim, da se moe potpuno sigurno tvrditi, da je rusofilska orientacija u srpskom drutvu bila potpuno svesna i iroko rasprostrta krajem tridesetih godina XVIII veka, obuhvatajui ne samo svetene krugove nego ceo narod. Rusija je bila kula pravoslavlja; na nju se traio naslon i od nje se oekivala ne samo moralna nego i stvarna pomo. U te nade Srbi su unosili ne samo mnogo vere, nego i mnogo poverenja, i mate, i lirike, zamiljajui da Rusija misli i da treba da radi i da e raditi samo onako kako oni ele. Nisu uvek vodili rauna, da Rusija ima i svojih puteva i svojih posebnih interesa. Uticaj ruske kole meu Srbima osetio se naroito u jeziku. Do kraja XVII i poetkom XVIII veka meu naim crkvenim ljudima i prepisivaima vladao je jo uvek preteno stari srpskoslovenski, "srbuljski", jezik, sa neto primesa narodnog govornog jezika. Ali ve od sredine XVII veka javljali su se i uticaji rusko-slovenskog jezika. Kako je u srpskim crkvama sve vie nestajalo starih bogoslubenih rukopisnih i tampanih knjiga, to su srpski kalueri taj nedostatak naknaivali dovozom iz Rusije. God. 1732. u Sremu je u 104 crkve i kod svetenika bilo svega 1146 crkvenih knjiga, od kojih su 465 bile srbulje, a 681 ruska knjiga. Razvila se postepeno i trgovina s knjigama sa tih strana; trgovci "Moskalji" dolazili su na vaare i proturali ruske knjige u prilinoj meri. S toga ve krajem XVII veka sretamo kod ponekog od naih pisara poneke ruske rei i oblike. Od pojave ovih ruskih uitelja i njihovih bukvareva i gramatika taj uticaj postaje mnogo intenzivniji. Novi srpski narataji poeli su da upotrebljavaju ruske oblike, poneke ruske fonetske crte i toliku mnoinu ruskih rei, da je postepeno srpski knjievni jezik dobio sasvim novi lik. Postao je smesa srpskog, ruskog i starog slovenskog, koja se upotrebljavala sasvim proizvoljno. I sam naziv tog jezika bio je rusiziran i zvao se "slavjanoserbski"; ak svoje narodno ime poeli smo bili upotrebljavati u nenarodnom obliku kao "Serbi". Oni koji su neto vie uili ili koji su sebe smatrali uenijim pisali su iskljuivo tim jezikom smatrajui ga otmenijim i vie crkvenskim; za mnoge od naih pisaca XVIII veka narodni jezik bio je neto prosto, "paorsko", "govedarsko". Za izvesne nae pisce toga vremena jedva se moe rei da su pisali srpski ili da su nai, toliko im je jezik pun tue smese. A sintaksa i ceo duh pisanja bili su takvi kao da su to ravi prevodi tuih dela. Kad se od poetka XIX veka javila reakcija na to nai mnogi ljudi, a posebno pretstavnici crkve, ostajali su uporno i borbeno pri toj meavini nalazei da nas ona pribliava Rusima. Kao najvei ustupak koji su inili neki od njih bilo je to, da dozvole upotrebu dva jezika: narodnog za iri puk i tog meanog za vie duhovne potrebe. Od XVIII veka napustio se na stari srpskoslovenski jezik i u crkvi. Danas svetosavska crkva ne upotrebljava jezik svog organizatora, niti njegovu tradiciju. U naim crkvama slui se sad

ruskoslovenskim jezikom sa srpskim izgovorom. I svi noviji tekstovi crkvenih knjiga, koji su pretampani u Karlovcima i Beogradu, raeni su potpuno po ruskim izvornicima. Jer samo se Rusima i ruskim knjigama verovalo, da nee doneti unijatske tekstove ili drugu koju podvalu propagande, koje su se ljudi stalno bojali. Ove veze Srba sa Rusima i ovo sve dublje pripajanje Srba za svog velikog severnog brata nisu mogli ostati nepoznati austriskim merodavnim krugovima. U Beu se odavno videlo da njihova politika nije mogla zadobiti Srbe. ak su i vojni krugovi, koji su ih dotle cenili kao potrebne ratne saradnike, poeli sumnjati u njih. Evgenije Savojski nije to ni krio. Zbog toga su mnogi krugovi pomagali akciju propagande s planom ne samo iz verskih razloga, nego i iz uverenja da e ih tim vie pribliiti Beu i odvojiti od Rusije. U austriskim krugovima poelo se oseati, da se u monoj severnoj carevini, koja od Petra Velikog postaje inilac prvog reda, javio opasan takmac na Balkanu, na koji je, posle postignutih uspeha, beka vlada polagala skoro iskljuivo pravo. Pravoslavlje je bilo prirodni saveznik Rusije. U Moldavskoj i Vlakoj, meu Srbima i Bugarima, i meu svima Grcima ruski presti je vidno jaao. U Beu nisu nikad mogli da uvide osnovni problem za uspeh njihove istone politike: da bi zadovoljni Srbi njihova carstva bili glavni nosilac i za svu akciju na Balkanu, odnosno u njegovom zapadnom i severnom delu. Mada su Rusija i Austrija u to vreme u dosta politikih pitanja ile zajedno, u Beu se Rusiji ipak nije potpuno verovalo. Isto tako ni Srbima, prema kojima se nastavljala politika ikana, potiskivanja i preveravanja. Zbog izbora novog kralja u Poljskoj dolo je 1733. god. do protivnosti izmeu Rusije i Austrije s jedne i Francuske s druge strane. Za vreme rata koji su bekoj vladi objavile Francuska, panija i Sardinija, austriska vojska nije imala mnogo sree. Javie se tekoe i u unutranjosti. U Maarskoj izbi 1734. god. buna, koju je pothranjivao Franja Rakoci iz Turske. Pobunili su se prvenstveno Maari, odbijajui da idu u vojsku, u segedinskom kraju, pa je, irei se i zahvatajui seljake, ustanak postepeno dobio agrarni karakter. Opet bee oivelo ime "kuruca". Srpskog uea u tom pokretu bilo je vrlo malo. Jedino mu se pridruio stari peanski kapetan Pera Segedinac, koga je ogorilo ponaanje viih inovnika i koga su na tu akciju potakli Maari. Glavni pokret razvio se u prolee 1735. i imao je ist revolucionarni karakter protiv cara i protiv Nemaca. Austriske vlasti uguile su ga brzo, i to u odlunoj borbi kod Erdehea pomou Srba. Mitropolit i srpske voe trudili su se da spasu od smrtne kazne starog kapetana, koji je u snanoj Kostievoj tragediji dobio herojski lik i u kome je pesnik hteo prikazati tipskog pretstavnika srpskog naroda pod esarovom vlau, ali je sve bilo uzalud. Iz ovog vremena imamo izvetaj jednog engleskog putnika o Srbima u Maarskoj. On je sumaran i vie govori o spoljanjim osobinama, ali je zanimljiv u mnogom pogledu. Srbi ili Raani "veoma su se namnoili u Maarskoj, tako da jedva ima vee varoi, naroito u junoj Maarskoj, gde se ne nalaze u velikom broju... U mnogim krajevima Maarske raanske kue su samo male kolibe, iji se krovovi jedva diu od zemlje. Raani grade kue i u stenama; nekoliko takvih video sam i u Budimu. ive aljkavo... Odea Raana iz prostog naroda razlikuje se od maarske, i jednostavnija je. Sastoji se samo od nekog sukna sa velikom i etvrtastom kukuljicom, i umotava telo, na kome nema vie nieg drugog sem lanenih akira. Kapa im je po obliju hajduka. Veinom nose sandale (opanke)... Bogati Raani, koji se viaju u Beu, nose dugaku istonjaku odeu, sa almom, i velike akire kao Turci".

13 Austriski porazi
Razdraena estim uznemiravanjima Tatara sa podruja june Rusije, naroito za vreme svoga rata sa Perzijom, petrogradska vlada je naredila da se napadne i zauzme Azov, to je 1736. god. dovelo do rata s Turcima. Austrija, kao saveznik Rusije, pokuala je da posreduje, ali kad je videla da Rusi nee lako da popuste i da imaju veih planova na Balkanu, uplaila se za svoj poloaj, pa se reila da i sama ue u rat s Turcima, iako se tada jo nije bila konano izmirila s Francuskom. U rat je ula

pod vrlo nepovoljnim uslovima. Njeni istoriari tvrde, da je vojna snaga carevine bila u oiglednom opadanju i da se to jasno videlo u borbama na zapadu, gde ni prisustvo Evgena Savojskog nije moglo da donese njihovim borcima vie sree. Posle Evgenove smrti, u prolee 1735., Carevina nije imala nijednog vojnog lica od veeg znaaja. U samoj zemlji bee mnogo nezadovoljstva. Meu Srbima naroito, i to i u Ugarskoj i Hrvatskoj, kao i u Srbiji. Ako oni i nisu dizali formalnog ustanka negodovanje je bilo duboko i skoro u svima krugovima. S isto vojnikog gledita Austrija je pogreila to nije pribrala vojsku na jedno glavno ratite, nego je udarala u tri pravca, a i u ta tri pravca sa vie devijacija. Odmah, prve godine rata, u leto 1737., ljuto je nastradala austriska vojska pod Banjom Lukom. Ima vesti, da je tom porazu znatno doprineo jedan Srbin, koji je upuivao Turke kako da rade. Da je srpskog neraspoloenja bilo svedoi jasno jedan savremeni zapis iz manastira Orahovice, a uza nj manje-vie jasno i nekoliko drugih. Pa, ipak, vei deo Srba reio se i ovog puta da bude na austriskoj strani. Uzroci su jasni. Ovog puta bile su u ratu protiv Turske i Rusija i Austrija i Srbi su smatrali za svoju dunost da se nau zajedno s njima. U toliko pre to je za njih izgledalo sigurno, da bi udruene te dve sile mogle uiniti kraj turskoj vlasti. Sem toga, turska centralna vlast bila je mnogo oslabila i nije imala ni snage ni volje da obuzda samovolju pojedinaca. A u unutranjosti se od nje mnogo patilo. Velik broj muslimanskog stanovnitva, potisnut u poslednjim borbama iz Ugarske, Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i severne Srbije, bio se sruio u Bosnu, Hercegovinu i Staru Srbiju, i obeskuen i ozlojeen hteo je da se obeteti na raun hrianskog stanovnitva. To je bilo doba suvih zuluma svake vrste. Na jednom tajnom zboru, odranom u martu 1737., na kom se naao patriarh Arsenije IV Jovanovi akabenta sa nekoliko episkopa (skopskim, rakim, tipskim i samokovskim) i sa nekoliko svetovnih glavara iz Starog Vlaha i studenikog kraja bilo se reilo, da Srbi pomau austriskoj vojsci. Upada u oi, da se uz patriarha nije naao niko iz Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Pokret je bio isto lokalan, u kraju, u koji je imala biti upuena austriska ofanziva i gde su njeni ljudi najvie radili. Sem srpskog patriarha za Austriju je radio i katoliki nadbiskup u Skoplju Mihailo Suma, a pregovore je vodio, postavljajui velike zahteve, i ohridski arhiepiskop Joasaf. S ovim poslednjim nije se nita postiglo, a Suma je morao pre objave rata da prebegne Austrijancima, jer su mu Turci bili uli u trag. Patriarh i austriski poverenici uspeli su, da pokrenu u akciju jedan deo zetskih brana i Arbanasa. S njim zajedno otilo je u austriski vojni logor blizu Nia nekoliko pretstavnika Vasojevia, Kua, Pipera, Bratonoia, Klimenata i Gruda. Samo ni ovog puta nije bilo pretstavnika iz stare Crne Gore, koju su zadravali mletaki susedi. Austriska vojska, koja je, sa srpskim pomonim odredima, pod zapovednitvom Stanie Markovia Mlatiume, operisala prema jugu, u pravcu Nia i Novog Pazara, uzela je Ni 28. jula bez borbe, a istog dana i Novi Pazar. Starovlaki knez Atanasije Rakovi digao je svoje ljude i pomou njih oistio Novu Varo i Prijepolje. Ali austriski odredi ne behu dovoljno jaki ni dovoljno veto voeni, a i odziv srpskih ustanika bio je manji nego to se nadalo. To je dolazilo otud, to su Turci preduzeli energine protivmere. Oni su patriarha Arsenija, kad se vratio od Austrijanaca, bili zatvorili i moda bi ga umorili, da se nije nou spasao iz Pei i dobegao u Rugovu. Njegova sabrata, samokovskog episkopa Simeona, su muili i najposle obesili. Iz Rugove se patriarh prebacio u Vasojevie. Kad su krajem jula 1737. Turci pribrali svoje snage, oni su i na ovom ratitu, kao i u Bosni, pokazali svoju nesumnjivu vojniku vrednost. To je zaplailo i Srbe i Arbanase, pa se nisu u veoj meri digli na oruje. Nisu ak donosili ni dovoljno hrane za vojsku, neto moda to je nisu imali previe, a jo vie iz straha. Uz to, javila se, kao i ono krajem XVII veka, kuga i druge zarazne bolesti. Svet je, na kraju krajeva, bio i naelno uzdrljiviji, ba u ovim krajevima, posle iskustva pred Veliku Seobu. Mada su eleli pobedu hrianima ljudi nisu hteli mnogo da se izlau; bili su za saradnju, ali ne da ceo teret pane na njih. I imali su pravo. Austrijanci su pretrpeli poraz i pred Vidinom i nisu imali dovoljno snage, da je ponovo bace protiv Turaka na jugu. U zoru 13. (24.) avgusta Austrijanci su napustili i Novi Pazar. Patriarh kad je sa svojim Branima (bilo ih je oko 3.000) doao pred taj grad uo je, na svoje pravo

zaprepaenje, da su ga Austrijanci sa Mlatiumom napustili. Jedan patriarhov saradnik pie poteno, kako su oni, smeteni i uplaeni, nagli u beg; "dadosmo se u beg ko vie mogae begati, pretiui drug druga i obazirui se esto natrag da nas ne dostignu agarjani i poseku". Neki od Brana nastavie put za austriskom vojskom, a drugi se vratie kuama. Patriarh je preko Studenice otiao u Kragujevac, a odatle u Ni. Ali, bezglavi, Austrijanci su napustili uskoro i taj grad, s namerom da glavnu akciju razviju na Drini i osvoje Bosnu. Njih je pratio poraz za porazom, i pored privremenih sitnih uspeha. Povlaei se iz Novog Pazara Austrijanci su poruivali svojim saradnicima neka se spasava kako ko zna ili neka ide za njima. Patriarh se iz Nia uputio u Beograd. Posle smrti arhiepiskopa Vientija Jovanovia beogradskokarlovaka mitropolija bee ostala prazna. Bilo je prirodno da nju zauzme srpski patriarh bilo privremeno bilo stalno, ako moradne ostati na austriskoj strani. Episkopat srpski u Ugarskoj primio ga je bratski. Sredinom decembra 1737. otiao je Arsenije IV u Be, da tamo uredi svoju stvar. U Beu su ga doekali s panjom i priznali su mu duhovnu vlast, ali samo privremeno. Od izbeglica, koji behu doli s patriarhom, obrazovan je naelno jedan puk od 2.000 ljudi, ali koji nije bio ostvaren. U martu 1739. imenovan je bio patriarhov zet, knez Atanasije Rakovi, za pukovnika srpske narodne milicije. Dotadanji voa srpskih odreda, Stania Markovi Mlatiuma, koji je aktivan od vremena borbe princa Evgena 1717. god. i koji je u Srbiji, pod austriskom upravom, bio oberkapetan u Kragujevcu i istakao se u ovom poslednjem ratu, bio je pao u nemilost. Srpski ratnici, videi ravo austrisko manevrisanje, neuredno plaeni i slabo zbrinuti, naputali su austriske redove i to se pripisivalo u greh kapetanu Stanii, iako je ovaj inio sve to je mogao da obezbedi uspeh austriskoj vojsci. Ali njoj nije bilo spasa. Korupcija liferanata i administrativnih inovnika, slabo vostvo s jedne strane, a iva aktivnost Turaka s druge strane reili su rat na tetu Austrijanaca i pre odlunog poraza. Stradanja Srba bila su i ovom prilikom znatna, iako su se dosta rano trgli od opasnije saradnje s Austrijancima. Naroito su 1737. god. stradali Vasojevii, dok su Kui, pomagani od Klimenata i Bratonoia, proli bolje. Odluni poraz austriske vojske u Srbiji dogodio se 12. (23.) jula 1739. kod Grocke. Bilo je mrtvih i ranjenih samih 10 generala, a poginulih vojnika bilo je preko 5.000. Poraz je, prirodno, obeshrabrio sve ljude. Austrijanci su, bez nade da bi skoro mogli popraviti poloaj, poeli ubrzo pregovore o miru. Napustili su Beograd, u kom je 7. (18.) septembra potpisan ugovor o miru. Austrijanci su vratili Turcima sve posede preko Save i Dunava, koji postaju i ostaju dugo vremena granine reke izmeu dva carstva. Beogradska utvrenja bila su poruena. U jednoj popularnoj umetnikoj pesmi Beograd se s bolom jada to su ga napustili: O prokleti Nemci i soldati mene ete esto spominjati! A Turci, uavi u grad, Lepe bate konji pogazie I bedeme moje pokvarie, Previsoke kule predobie, Oko mene ance raskopae, Plemenite crkve razorie, I meite svoje ogradie, Plemenite dvore osvojie I narodom svojim naselie. Svu Serviju zemlju osvojie. Tom prilikom je prebeglo na austrisku stranu neto naroda iz severne Srbije, kao i ono ljudi to se sa patriarhom povlailo sa juga na sever. Koliko je bio broj tih novih izbeglica ne moe se danas pouzdano utvrditi, samo je sigurno da ih nije bilo onoliko koliko prilikom seobe patriarha Arsenija III. Sa Srbima je ovog puta bilo i neto katolikih Arnauta, koji su se borili preteno pod srpskom komandom. Jedan njihov deo otiao je u uvene i ozloglaene Trenkove pandure, a drugi se naselio na imanjima barona Pejaevia u Hrtkovcima i Nikincima. Po jednom izvetaju iz 1743. god. trailo

se mesto u Sremu za 2.859 srpskih i albanskih porodica. Drugih preseljavanja bilo je po Sremu. Kad je 1740. god. bio zatvoren Stania Mlatiuma tvrdili su za nj narodni ljudi, da je on sam preveo u Austriju i naselio oko 1.000 hrianskih dua. Srbijanska milicija, koju je vodio Vuk Isakovi Crnobarac sa 633 oveka naselila se na zaputenim imanjima Odeskalija, enborna i Koloreda. Turska osveta prema Srbima nije izostala. Patriarhovo uee na strani Austrijanaca i njegov odlazak iz zemlje dali su im opravdanih razloga za to jai pritisak. Aktivni postaju naroito muslimanski Arnauti koji plave ne samo Metohiju, nego i Kosovo i Polog i koji se ire postepeno sve do Vardara. Za Roaj pria Gr. Boovi, odlian poznavalac onih strana, da u njemu nastanjene porodice "ne mogu izbrojati ni punih dvesta godina". "Na celoj levoj obali Ibra su Kui, jedno ogromno potureno bratstvo, a na desnoj manji, mnogo manji deo, koji vodi poreklo od Klimenta". "Po selima Gornje Reke", pie on, "utvrdio sam da nema ni punih stotinu godina kad su oni jo govorili srpski". U Pologu jo ima muslimana Arnauta koji govore srpski, a koji su starinci i ranije bili pravoslavni. Mi nemamo, na alost, dovoljno pismenih izvora da bi mogli sa punom sigurnou i hronoloki pratiti ceo proces islamizacije i albanizacije u zapadnoj Staroj Srbiji, ali mu jasno vidimo posledice. Zastraeni i obezglavljeni srpski elemenat gubio se i povlaio ba u onim oblastima gde se nalazilo sredite nae stare nemanjiske drave. Pe, Deani, Prizren, Mitrovica, stari Ras, Banjska, Pritina, Vuitrn i tolika druga mesta dobili su muslimansko i albansko stanovnitvo, koje je prelazilo u veinu i pretilo da potpuno potisne Srbe. Kao seljako, stoarsko i zemljoradniko stanovnitvo Srbi su se sami povlaili iz gradova, jer gradski ivot nije bio u njihovoj tradiciji, ali su protivnici ulazili postepeno i u sela ili su se trudili da selima nature svoju aginsku i spahisku vlast. Sa sistemom ivija ilo je i stvarno podjarmljivanje. Srpski elemenat na jugu bio je izloen velikoj opasnosti; dosta je samo rei da su arnautska naselja bila prodrla ak do u Toplicu i da su bila poela zahvatati i zapadni deo Novopazarskog Sandaka. Austriskoj carevini zagrozile su velike opasnosti i na drugim granicama sem junih. Car Karlo VI nije imao muke dece i prema Pragmatikoj Sankciji, koju je on s mnogo muke ozakonio, presto je dobila njegova darovita ki Marija Terezija. Ali tek to je ona 1740. god. sela na presto javio joj se opasan i nepomirljiv protivnik u mladom i retko sposobnom pruskom kralju Fridrihu, koji e posle dobiti naziv Veliki. Jo iste godine njegova je vojska, decembra meseca, ula u lesku. Domalo, napali su Austriju, u savezu s Francuskom, i Bavarci, iji je gospodar, kurfirst, traio carsku krunu za sebe. Neuspeh austriske vojske u poslednjem ratu s Turcima davao je nade svima protivnicima da e do svojih ciljeva doi bez mnogo napora. Meutim, prevarili su se. Austrijanci su pokazali mnogo ivotne snage i rat, koji se s poetka mogao initi tako lak, protegao se punih osam godina. Naravno, na tetu i jedne i druge strane. Najvie je dobila ipak Pruska, koja otada postaje prava velika sila, sa monim uticajem u Evropi. Za vreme tog tekog rata Austriji je trebalo vojske i dobrih ratnika; razumljivo je potom to je Srbima skoila cena. Ovi su u velikom broju slati na razna bojita. Od 113.544 austriska vojnika broj graniara je 1740. god. iznosio 45.615; a meu graniarima, zna se, bio je veliki procenat Srba. Atanasije Rakovi borio se sa svojim srpskim odredom jedno vreme na nemakom ratitu, a tamo su bile upuene i druge srpske voe; posle je, sa drugovima, bio prebaen u Italiju. Srpske voe, duhovne i svetovne, iskoristile su ovu priliku i traile su od Marije Terezije, da im se priznaju i obezbede narodne privilegije, koje se suavaju "svakovrsnim interpretacijama". Carica je, u ratnoj nevolji, izdala potvrdu 1743. god. Potvrdila je i izbor Pavla Nenadovia za karlovakog episkopa, koga tamonje vlasti skoro dve godine nisu htele da puste u narod da im ne kvari rad na uniji. Uinila je to preko srca, jer je naelno bila i sama za stav hrvatskih stalea, koji su traili u Pounu zabranu rada "izmaticima" 1741. god., bojei se za interese katolianstva. Ali, kako su u toj nevolji carici bile potrebne i druge narodnosti, a u prvom redu politiki vrlo svesni Maari, to je ona morala raditi tako, da zadovoljavajui jedne ne uvredi druge. Tako je 1744. god. za srpski crkveni sabor pored uobiajenog jednog carskog komesara, jednog generala, odredila i jednog pretstavnika ugarske Dvorske Kancelarije. Srbi su bili nezadovoljni zbog toga i protestovali su. Njihovi pretstavnici nemaju mesta u maarskom saboru, pa, prema tome, ni maarski u njihovom. Oni su hteli da opte neposredno s carem i njegovim organima, a u ovom aktu slutili su priznanje, da imaju na neki nain potpasti pod Maare, odnosno

njihove stalee. Iz Bea im je na to stigla neiskrena poruka da dvor nije imao te namere i da Srbi nee biti podloeni Maarima, a da je maarski komesar imenovan kao i svaki drugi austriski podanik. Ovaj postupak Srba kazuje jasno, da su oni ve stekli izvesno politiko iskustvo, i da su znali birati i momente i nain kako e vlastodrcima pokazati svoj stav. Igra s privilegijama imala je inae svoj poznati tok; kad su Srbi trebali one su bile priznavane, kad bi opasnost prola onda su dolazile "interpretacije" da ih obiu, suze ili potpuno izigraju. Srbi su, meutim, bili svesni i naglaavali su stalno, da njihove povlastice nisu privilegia gratiosa, date iz milosti, nego privilegia remuneratoria, date kao nagrada za usluge. Carica Marija Terezija obrazovala je 1745. god. posebnu Dvorsku Komisiju, koja je imala da vodi brigu o srpskim stvarima. Carica je bila dobro obavetena, da ugarski stalei sa svojom kancelarijom Srbe pritiskuju mimo zakona, ali je nalazila da ih i Dvorski Ratni Savet suvie zaklanja iz vojnikih razloga. Sa svojom Komisijom ona je htela stvoriti neku sredinu: da se Srbima odre privilegije, ali da se ne proiruju. "Koliko je taj narod hrabar i dobar on je i vrlo lukav i sve se dalje iri", pisala je ona, oevidno s namerom da se to sprei. U stvari, Srbi bi bili zadovoljni, da su se privilegije tano primenjivale i poteno tumaile i da su carske vlasti u tom pogledu bile dosledne i pravedne. Maarske vlasti bile su protivne toj Komisiji i izazvale su sukobe kompetencija zbog ega je carica 1747. god. tu Komisiju pretvorila u Dvorsku Deputaciju za erdeljske, banatske i "ilirske" stvari. Ali je pre toga, 21. decembra 1746. donela odluku, "da mitropolit nije glava naroda nego crkve, te tube, koje se tiu naroda, neka se ne ilju preko njega." Maari su uporno traili, da se potuju njihova ustavna prava i jedinstvo njihova podruja. Od ugroene carice naroito su zahtevali kao prve mere, da se ukinu izuzetne vojnike mere i njihova zasebna podruja. Dok je carska vlast 1745. god. slavonsku Posavinu pripojila Vojnoj Granici, Maari su nastojali, da se morika i potiska granica "razvojae" i da se, kao obine pokrajine, pridrue maarskoj matici. Isto su tako traili, da se ukinu posebni slavonski i sremski graniarski pukovi i da se mesto njih obrazuju maarski. Tri od Turaka osloboene upanije: virovitika, poeka i sremska sjedinjene su bile 1745. god. sa Hrvatskom, ali su za to ipak, kao i ostale maarske upanije, slale po dva svoja zastupnika u maarski sabor. Marija Terezija, koja je u dui bila centralista, morala im je poputati, jer pored spoljanjega nije mogla da stvara i unutranji front. Kad su austriske vlasti odluile da ukinu pomoriku i potisku krajinu mitropolit Pavle Nenadovi, koji je doao iza patriarha Arsenija (+1748.) i kratkovremenog I. Antonovia, preporuivao je 1750. god. da se to ne ini. To je bio ustupak Maarima na raun srpskih ratnika i njihovih dotadanjih prava. Srbi su imali ili da budu podvrgnuti maarskim upaniskim vlastima ili su, kao vojnici, trebali da budu preseljeni na drugu stranu. Srbi iz tih krajeva ustali su odluno protiv te namere. Oni su traili, da mogu ostati "aki privilegirati narod u ovom inu i imanju", da slue caru orujem, "i na venoe poruganije nae paori da ne budem". Meutim, carica je bila u obavezi prema Maarima jo od 1741. god., kad im je potvrdila saborski zakljuak u tom smislu, i nije mogla natrag. Demilitarizacija u Bakoj poela je jo 1745. god., ukidanjem subotikog anca, Sombora i Brestovca, a idue godine pregovaralo se o tom, da se "provincijalizuje" i petrovaradinski anac. Da bi se Srbi smirili injena su im razna obeanja, ali je veina, ipak, ostala odluno protiv preduzetih mera. Carica je 28. februara 1751. potpisala i dekret, koji je objavila ugarska Dvorska Kancelarija, da se svima oficirima sa deset godina slube iz ukinute pomorike i potiske krajine daje plemstvo pri stupanju u graanski stale i po jedan komad zemljita za deset godina. Oni ljudi iz tih krajeva, koji nisu hteli da idu u "paore" i graane, sa 2.200 porodica, preli su poetkom leta 1751. u Banat. Tu su doli s njima u vezu emisari srpskog husarskog puka iz Rusije, koji su traili vojnike i pozivali ljude da idu sa njima. Srbima se nije bilo teko odluiti, iz vie razloga. U Rusiji ekala ih je vojnika sluba, koju su oni cenili vie svega; ili su tamo meu svoje jednovernike, koji ih nee goniti i uniavati to ne pripadaju habzburkoj carskoj veri; i najposle, oni su ve bili krenuti sa svojih sedita, pa im nije teko padalo da se nanovo krenu. Austriske vlasti, tuili su se oni s ogorenjem, ponizili su ih toliko, da se moraju seliti "tamo amo kao cigani sa ergama, a ne kao pravi i privilegirati nacion". Ruski poslanik u Beu, Mihailo Bestuev Rjumin, uao je u veze sa Srbima i pomagao je, i ak posticao njihov pokret za emigraciju u Rusiju. On se

isto tako zalagao i za odbranu pravoslavlja i pravoslavnog svetenstva, prema kojima su katolike crkvene vlasti bile nasrtljive u meri koja je prelazila granice zakona i reda. Austriska vlada, iji su organi pomagali aktivnost katolike crkve i koja je u ugarskim upanijama i u Hrvatskoj trpela oevidna bezakonja, morala je da veto taktizira. U politikoj konstelaciji toga vremena ona nije smela ni pomisliti da nekim otvorenim odbijanjem ogori Rusiju, koja joj je postala saveznik, i da je otera u red neprijatelja. Mada je rad ruskog poslanika posmatrala s puno nezadovoljstva ona se nije usuivala da ga javno spreava. Od srpskih ljudi uao je u vezu sa Bastuevim Jovan Horvat, potpukovnik morike milicije. On se, po njegovom savetu, obratio austriskoj vladi s molbom da pree u rusku vojnu slubu i dobio je tu dozvolu. Njegovom primeru sledovali su i drugi. Poto je dobio uverenje da e ih ruska vlada primiti i nagraditi poeo je Horvat tajnu agitaciju u narodu za seobu u Rusiju. Nezadovoljni, Srbi su i pre toga pomiljali na seobe. Bilo ih je, koji su se vraali u Tursku, a 1744. god. javljali su se ljudi, koji su hteli da vode Srbe ak u Prusku. Kad je doznao za Horvatov pokret mitropolit Nenadovi je obavestio o njemu austriski dvor u elji da ga zaustavi. Motive mu ne znamo, ali je mogla biti po sredi koliko tenja da se ne slabi snaga srpskog naroda toliko i briga, da se ne umanje crkveni prihodi. Umeale su se i politike vlasti, ali nisu sasvim uspele. Njihova zabrana seobe zaustavila je pokret tek poto su prve partije napustile zemlju i izazvale opte komentare. Prva je krenula u Rusiju Horvatova grupa krajem septembra 1751. god. sa 218 dua, koja je do prolea narasla na 1.000 dua. Krajem 1751. god. ruska vlada je primila Horvatov predlog o organizovanju jednog dela ruske vojne granice od doseljenih Srba. Jedna od taaka toga predloga bila je, da se nikakav drugi narod "ne sme naseliti na zemlji od tvrave Kamenka du poljske granice, niti na tu zemlju nikakvu pretenziju dii". To novo naselje dobilo je naziv Nove Srbije. Za prvog generala Srba, koji su imali sainjavati glavnu vojsku na toj granici, bi imenovan sam Horvat. Srpsko podruje je bilo "izmeu Sinjuhe, Buga i Dnjepra juno od prave linije, koja spaja ue reice Visa u Sinjuhu i reice Tjasmina u Dnjepar". Marija Terezija pokuala je da izvesnim ljubaznostima umiri Srbe. Kad je u leto 751. dola u Budim dala je tamonjoj pravoslavnoj crkvi 200 dukata, a prilikom manevara na Rakokom Polju, gde su se naroito istakli srpski pukovi, ona je naroito odlikovala srpskog pukovnika A. Rakovia i hvalei vernost srpskog naroda obeala mu mnoge milosti. Srpsko pitanje dovelo je tokom 1752. god. do izvesnih objanjenja izmeu Bea i Petrograda. Mada nije htela da se zameri Rusima, beka vlada je ipak smatrala za dunost, da uini kraj ruskoj agitaciji. Poslanik Bestuev bio je smenjen. To nije sasvim zaustavilo dalje pokrete, ali ih je obuzdalo. U leto te godine Srbi u Banatu digli su pravu bunu traei da mogu slobodno ii u Rusiju. Austrija je odgovorila na to kaznenim patentom i vojnikim merama, ali je isto tako osetila potrebu da ublaava i izvesne postupke verskih i drugih vlasti protiv njih. To je inila da smiri Srbe, ali i da izbegne neprijatna ruska posredovanja u korist pravoslavlja. Ruska vlada se zauzela i za one Srbe oficire, koji su preli u njezinu slubu, pa se posle vraali u Banat da pozivaju svoje sunarodnike na seobu. Njih su austriske vlasti dale zatvoriti, ali su ih na zahtevanje ruske vlade morali pustiti. Tako se moglo dogoditi, da je i posle kaznenog patenta, u septembru 1752., krenula i druga grupa Srba u Rusiju, pod vostvom drugog potpukovnika pomorike milicije, Jovana evia. U toj grupi bilo je oko 800 lica. Ta grupa bila je naseljena kraj ranijih naselja Horvatovih od Bahmuta do Luganje. evi, koji je bio u neprijateljstvu sa Horvatom, nije hteo da mu se potini, nego je, kao novi general, dobio posebnu komandu nad svojim odredom. Novo, evievo naselje, dobilo je slubeni naziv Slavjanoserbije. Jedan uesnik zabeleio je, kako su se nai ljudi nali u novoj postojbini. "Doli smo na pustu stepu i zemlju taku, gde od stvorenja sveta nikakva naselja nije bilo, ni kupiti se nieg nije moglo". Broj srpskih naseljenika, od kojih je dolo 1753. god., jo neto ena i dece i nekoliko mukih glava, nije bio velik; jedva ako je preao 3.000 lica. Ali je itav pokret bio znaajan sam po sebi, kao izraz narodnog raspoloenja i kao prvi dogaaj koji je o srpskom pitanju u Austriji izazvao objanjenja izmeu Rusije i Austrije i tim celoj stvari dao izuzetan i dublji karakter.

Izmeu Rusije i Austrije dolo je potom do privremenog formalnog saveza, kome se, na veliko iznenaenje Evrope, pridruila i Francuska, stari neprijatelj Dunavske Monarhije. Savez je bio uperen protiv Fridriha Velikog i njegova engleskog pomagaa. Marija Terezija je tvrdo verovala, da e, pomou tog saveza, povratiti izgubljenu lesku pokrajinu, podii svoj oteeni ugled i slomiti opasnog pruskog protivnika. Ali ovaj genialni dravnik i borac nije se dao zbuniti. Saznavi za opasnost on je sam uzeo iniciativu i preao u napad. Rat je poeo 1756. god. i trajao je sedam godina, sa veoma promenljivom ratnom sreom. U njemu su uestvovali i Srbi meu austriskim i ruskim trupama. Od interesa je napomenuti, da je grof erniev zauzeo 29. septembra 1760. Berlin samo sa srpskim husarskim odredom i sa odeljenjem donskih kozaka. Teak poloaj, u koji je bila zapala ve iscrpljena Pruska, izmenio se naglo krajem 1761. god., kad je umrla ruska carica Jelisaveta. Njen naslednik Petar III, inae skoro neuraunljiv, preao je odmah na stranu Fridrihovu. U Austriji je to izazvalo razumljivu konsternaciju; bez Rusije, sama, bilo je oevidno da ona sa Pruskom ne moe izii na kraj. To je, prirodno, pojaalo i neraspoloenje ne samo protiv Rusa, nego i protiv Srba koji su simpatisali s Rusima. Kad je u leto 1762. Petrova ena Katarina dala svog mua manijaka svrgnuti i ubiti izgledalo je kao da e se ti odnosi popraviti. Ali nije tako bilo. Katarina se izjasnila za politiku neutralnosti i povukla se iz rata. Naskoro su i obe ljuto zavaene sile, Austrija i Rusija, 1763. god., pristale na mir. Da nije bilo ovog rata, i austriskih poraza u njemu, i obzira prema Rusiji i srpskim ratnicima, sudbina Srba i pravoslavlja u Austriji bila bi veoma teka. Marija Terezija, ena od volje, koja je htela da stvori to vre jedinstvo svoje iz raznih elemenata sastavljene carevine, mnogo je polagala na to, da, u oskudici drugih spajajuih inilaca, izvede to jedinstvo bar pomou vere. Svom sinu Josifu ona je pisala jednom prilikom, da je tolerancija sredstvo koje sve potkopava. Kao jezuiti ona je smatrala, da je tolerancija ne osobina irine duha, nego znak slabosti. Za vreme njene vlade Srbima je bio onemoguen ulazak u izvesne dravne funkcije i neka via zvanja. I pored svih obeanja i obzira za njene vlade injena su mnogobrojna nasilja prema pravoslavlju i Srbima uopte. Kad je 1763. god. bio uhvaen jedan tajni manifest Katarine II, da se pravoslavni iz Austrije sele u Rusiju, dalo je to povoda bekoj vladi, kojoj vie ruska pomo nije bila potrebna, da pootri mere i prema ruskim putnicima i prema srpskim nedovoljno lojalnim krugovima. Od 1764. god. postao je savladar svoje majke njen daroviti sin Josif II, ovek finije kulture i liberalnijeg duha, vaspitan u velikoj meri u idejama racionalistikog i slobodoumnog XVIII veka. Poznata je stvar, da se on u mnogim pitanjima nije slagao sa idejama i metodama svoje majke. I on je eleo da sprovede centralizam u dravi i da kao optu sponu meu narodima Monarhije razvije upotrebu nemakog jezika, ali je u verskom pogledu bio pravi slobodarski duh. Meu Srbe doao je prvi put u prolee 1768., obilazei june oblasti i vojnu granicu, a interesujui se za njihov ivot i potrebe. U Aradu Srbi su ga doekali s panjom. Tu je s carem doao u dodir ueni Pahomije Kneevi, koji je posle uenja u Budimu i Bratislavi proveo tri godine u Hali, i mogao uiniti na cara vrlo lep utisak. Da pokae svoju panju prema Srbima doao je na slubu u njihovu crkvu, poljubio evenelje, otstojao celu liturgiju i klekao pri njenom najvanijem delu. Ali se uzgred raspitivao i o odnosu prema Rusima i bio je vrlo zadovoljan kad je uo da se u crkvi pominje ime njegove majke, a ne ruske carice. Tada mu je dola na um i misao, da bi se rusko-srpske veze mogle oslabiti, ako bi se spreio dovoz ruskih knjiga na taj nain, to bi se otvorila jedna tamparija, ali im je beki krugovi nisu hteli dozvoliti nalazei da bi to bilo jedno sredstvo za jaanje pravoslavlja. Ako bi im je i dali, u izvesnim momentima, to je moglo biti samo pod uslovom da bude u vezi i sa unijatima. I doista od 1768. god. krenuto je pitanje osnivanja jedne srpske tamparije s mrtve take. Ali ni tad se nije moglo reiti, da se tamparija osnuje meu Srbima i da se preda u srpske ruke, nego je odlueno da se povlastica za srpsku tampariju dade za dvadeset godina bekom univerzitetskom knjiaru Josifu Kurcbeku. Povlasticu mu je potpisala carica 3. (14.) februara 1770. Od tog vremena poinje s austriske strane sistematski i intenzivan rad, da se suzbije meu Srbima ruski uticaj i duhovni i politiki. Carica je poverila grofu Franji Koleru kao pretsedniku Ilirske Dvorske Deputacije, da svestrano reformie ceo ivot Srba u njenoj dravi. Njegovo je delo Regulamenat od 27. septembra 1770. god., kojim su znatno bile ograniene srpske privilegije, a

pojaan nadzor i uticaj drave. Srpski graanski stale veoma je osuivao arhijereje to se nisu energino suprotstavili tom aktu i to uopte ne zauzmu odluniji stav protiv bekih nastojanja. Sama hijerarhija, odavno nedovoljno slona, odupirala se ipak koliko je mogla. Kad su iz Bea 1774. god. predloili, da se za Srbe ozvanii jedan katahizis s katolikim elementima srpske arhijereji su ga odbili, a poverili su hvalisavom i ne mnogo istinoljubivom istoriaru Jovanu Rajiu da on izradi drugi. Carica Marija Terezija bila je u pomaganju unijatske akcije dosledna i istrajna. God. 1777. obnovila je unijatsku episkopiju za Hrvatsku i Slavoniju sa seditem u Krievcima. Na crkvenom saboru od 1774. god. uloen je protest protiv Regulamenta, a sinod je te i 1776. god. veao o potrebnim izmenama. Drugi Regulamenat od 2. januara 1777. nije doneo ispunjenje narodnih elja. U znak protesta zbog toga i drugih stvari dolo je 1777. god. do formalnih narodnih pobuna i napadaja na vladianske dvorove u Novom Sadu i Vrcu. U svojoj tubi carici od 5. februara 1778. izneo je mitropolit Vientije Jovanovi Vidak itav niz manjih i veih razloga zbog kojih se svet buni i u kojima s razlogom vidi nelojalne tendencije vlasti. Sam Koler, iako nije bio prijatelj Srba, morao je posebnim pretstavkama uticati na caricu, da ne ide do kraja za savetima svojih ispovednika i dvorskih duhovnika, koji nisu hteli, u svojoj verskoj revnosti, da znaju ni za kakve obzire. Austriska aktivnost u prosvetnom pogledu bila je rukovoena naelima prosveenog apsolutizma. U periodu Marije Terezije naroita se tenja obratila reformi kolstva. Kod Srba je izvanrednu revnost za kole pokazivao mitropolit Pavle Nenadovi, koji je za njihovo odravanje bio osnovao i posebni fond. Pored osnovne on je pokuao razviti i srednju nastavu. Te kole nisu davale mnogo znanja; u njima se u glavnom uilo itati, pisati, pojati i neto raunati; ali su bile ipak od koristi. Uitelji su bili dobrim delom bez pravih kvalifikacija, a vrili su na dosta mesta i izvesne crkvenjake dunosti. Glavni pedagoki reformator austriskih kola bio je opat Ignjat Felbiger, i njegov sistem nije bio lo. Ali su Srbi zazirali od toga to je vlast htela da uzme celu nastavu u svoje ruke. Bojali su se da ona preko kole ne pone sprovoditi odnaroavanje i unijaenje. Austriska dravna politika radila je ovog puta doista s planom. Reorganizacijom kola htela je da nastavu ujednai i razvije u dravnom centripetalnom smislu; Kurcbekovom tamparijom, koja je stala pod njenom kontrolom, dobila je sredstvo da suzbija ruski, a pojaava svoj uticaj. kolski ustav, objavljen 1776. god., zabranjivao je u svom l. 13 uitelje "udago carstvija", to e rei Ruse, a u l. 23 upotrebu tuih, t. j. ruskih knjiga u srpskim kolama. Iako je Koler sa svojim reformama imao i dobrih namera i nesumnjivih zasluga, ipak nije dobro proao. Jedno za to, to ni sam nije prema Srbima bio potpuno ispravan, drugo to nije uspevao da uvek sprei tue rave uticaje, i tree to je izvoenje reforma provodio urno i ve tom samom urbom izazivao sumnje. U ivotu Srba bilo je dosta stvari koje je trebalo ispraviti, ali se greilo to se verovalo da se sve ispravke dadu izvriti u kratkom roku, po naredbi, i to se nije znalo udesiti da za izvestan deo tih reforama doe iniciativa iz naroda. Na srpske proteste Marija Terezija je odgovorila tim, to je 2. decembra 1777. ukinula ilirsku Dvorsku Deputaciju, prebacujui krivicu na nju. Ali je zato Banat vraen Ugarskoj ve idue godine i tim je aktom dobar deo srpskih povlastica bio doveden u pitanje, poto je stav maarskih vlasti prema srpskim privilegijama dovoljno poznat. Smrt Marije Terezije (18. (29.) novembra 1780.) donela je Srbima istinsko olakanje. Ona je bila velika vladarka, s puno pozitivnih osobina, ali je prema Srbima vodila dvolinu politiku. Iako je i znala i priznavala njihove zasluge, iako im je sama, svojom rukom, potvrivala stare povlastice, ona je u stvari radila protiv njih i gazila svoju re, putajui svesno da se radi protiv njihove vere i njihovih prava i oseanja.

14 Ruski uticaj u Crnoj Gori i susedstvu

Koliko meu Srbima u Austriji toliko je bio jak i ruski uticaj meu Srbima u Crnoj Gori. Na poziv cara Petra Velikog Crnogorci su 1711. god. uli u rat s Turcima. Vladika Danilo je posle toga lino iao u Rusiju i stvarao veze izmeu nje i Crne Gore. Njegov uticaj bio je moan ne samo u Crnoj

Gori, nego i u susednoj Boki, gde je vrio crkvenu jurisdikciju. Za svog pomonika u toj oblasti on je jo 1719. god. dao zavladiiti svog sinovca Savu, iako je imao tek neto preko 20 godina. Na Danila se naroito tuio katoliki episkopat Dalmacije nalazei da mu smeta u akciji katolienja, koje je i pod mletakom vlau XVIII veka uzimalo maha, i da radi u korist Rusije. Zbog ove druge crte na Danila su s nepoverenjem gledale i mletake vlasti, iako nije bilo od 1718. god. nijedne tee ratne situacije, u kojoj bi mogle na delima utvrditi svoje sumnje. Danilo je umro 4. januara 1735., pre velikog rata koje su Rusija i Austrija vodile s Turskom i u kome se patriarh Arsenije IV opredelio za beku vladu. Njegov naslednik Sava bio je miran i prilino povuen ovek, koji se u poslednjim godinama ivota odavao piu. Trudio se poteno da popravi odnose sa susedima mletakim lokalnim vlastima, koji su se bili pokvarili zbog raznih sukoba na granici, iako nije vaio kao mnogo odan Mleanima. Pred zimu 1742. god. otiao je u Rusiju da se pretstavi kao novi duhovni poglavar Crne Gore i da prikupi neto priloga za tu zemlju. Ranije nije mogao poi zbog saveznikog rata i dok se nisu koliko-toliko sredili odnosi na granici, jer su Crnogorcima susedna srpska i arnautska plemena bila u krvi s Turcima. Vladika Sava, pod uticajem Mleana, ostao je u tom ratu neaktivan i pored svih poziva koje su mu upuivali patriarh i kuki vojvoda Radonja Petrovi. Arnautske i turske ete napadale su, posle austriskog povlaenja, sva pobunjena plemena, od kojih su mnogo nastradali Vasojevii i Klimenti, dok su Kui uspeli da napadae suzbiju i da im se osvete. Borbe na tim stranama trajale su jo i 1740. god. U svojoj pretstavci carici Jelisaveti Sava Petrovi, "mitropolit skenderiski i primorski i rne Gore povelitelj", kako se sam potpisuje, izneo je teko stanje svoje zemlje u koje je zapala posle saradnje s Rusima 1711. god. O ma kakvoj akciji za vreme poslednjeg rata nema ni jedne jedine rei. Carica je 27. septembra 1743. reila, da se isplate Cetinjskom Manastiru zaostale sume, da se dade 3.000 rublja za obnovu crkava i manastira, i da se vladici pokloni i drugih potreba za crkvu. A zaostale sume za manastir nisu bile male, jer nisu isplaivane od 1722. god. Za to vreme Savin sinovac i zamenik u Crnoj Gori, daroviti ali nemirni i neistinoljubivi arhimandrit Vasilije Petrovi, izazivao je protiv sebe mletake vlasti. One su tvrdile da on truje odnose na granici i da se ponaa dvolino. Zbog toga su preduzele i izvesne represivne mere protiv Crnogoraca. Vasilije je zbog toga otiao lino u Mletke, da uredi stvar, ali u tom nije imao pravog uspeha. Stvari je smirio tek vladika Sava, kad se krajem 1744. god. vratio u svoju otadbinu. To je dovelo do borbe izmeu njega i Vasilija, koji je eleo da pojaa svoj lini poloaj i ugled. Vasilije je bio prilino gramljiv i za novcem i u odnosu sa Mleiima ta se njegova crta vidno ispoljila. Posle Savina uspeha u Rusiji on se reio da i on ide tamo i da pokua sreu. U pismu od 9. februara 1746., kojim je prethodno preporuivao u Rusiji svog roaka Stevana arovia, on je izlagao, kako se u Crnoj Gori toga vremena razgoni neznanje zahvaljujui poslatim ruskim knjigama. "Narod je ovaj veoma hrabar i otrouman i radi toga "boleznuju" Mleani, jer ako bi u Crnoj Gori nastala kola filozofije, filologije i retorike, svi bi sinovi rimske crkve pristupili pravoslavlju". Da bi se to postiglo treba da Rusija pomogne obnoviti Cetinjski Manastir kao kulu pravoslavlja. Ali taj prvi korak nije imao mnogo sree. Parovi je, svakako po uputstvu Vasilijevom, radio u Rusiji i protiv vladike Save, pa je, uhvaen u laima, dopao zatvora. Okretniji i vetiji nego Sava Vasilije mu se prosto nametnuo kao pomonik i u crkvi i u politici; 1750. god. postao je ak i vladika ne sa iskrenim pristankom Savinim. U prolee 1752. god. Vasilije je lino krenuo u Rusiju. U pismu sastavljenom kao preporuka za rusku caricu govori se kako Turci ele da podvlaste "ovaj jedini slobodni principat crnogorski" i kako je Crnoj Gori, u borbi s Mleanima i Turcima, jedina nada u Rusiji. Crnogorci ele da budu i misle da jesu "pod pokrovom sverusiskog imperatorskog velianstva". U Petrogradu Vasilije je predlagao, da se "principat crnogorski" unese u rusku carsku titulu, ali su mu tamo odgovorili da bi za to bila potrebna bar formalna elja crnogorskog naroda. O tom se ulo ak i meu Srbima u Ugarskoj i govorilo se, da je u tu stvar bio posveen i peki patriarh. ak su se pronosili glasovi, da bi za kneza Crne Gore pod ruskim pokroviteljstvom imao doi Jovan Horvat, voa srpskih iseljenika iz Austrije u Rusiju. Vasilije je razlagao, u Rusiji, kako je Crna Gora posle Crnojevia ostala republika pod vlau mitropolita i kako su tad u nju ulazila ne samo plemena Crne Gore, nego i Primorje i Brani s Kuima, Bratonoiima, Klimentima, Hotima

i Kastratima. Ovom prilikom Vasilije je objavio i jednu svoju promemoriju kao Istoriju o ernoj Gori (1754.), istoriski i materialno skroz nepouzdanu, kao to se vidi i iz ostalih njegovih izlaganja. On je u elji da za Crnu Goru i za sebe lino izvue to vie koristi hteo da tu zemlju pretstavi veom i znaajnijom, kako bi Rusija imala i sopstvenog interesa da je podrava. Radi toga je on i naglaavao u svojim pretstavkama kako toboe ve trae savez s Crnom Gorom ne samo Mletaka Republika, nego i rimski car i "napuljska kruna". Vasilije je bio doao u vezu i sa pretstavnicima Srba iz Austrije, pa je, po njihovom primeru, traio, da Rusi otvore "male kole" u Crnoj Gori, a odatle bi svreni aci ili posle na dalje studije u Rusiju. Obaveten o tadanjoj seobi Srba iz Austrije u june ruske oblasti on je ponudio, da prevede u Rusiju i jedan deo porodica iz Crne Gore. U Rusiji je Vasilije proao dobro. Kad je 31. marta 1754. u Moskvi sluio liturgiju sama se carica priestila iz njegovih ruka, isto kao i prestolonaslednik Petar. Dobio je i priline materialne pomoi. Na povratku u Crnu Goru svratio se u Be. Odatle se potuio na mitropolita Nenadovia napominjui ujedno kako su pravoslavni izloeni gonjenju. Kad je stigao na Cetinje Vasilije je naglo crnogorskoj politici dao sasvim nov i borben pravac. Za njegova otsustva bee dolo do sporazuma s Turcima o isplati haraa. O Maloj Gospojini 1754. god. bee doao vezirov ohadar na Cetinje, da sa svojim ljudima primi danak. Vasilije je ustao odluno protiv toga. Zar on u Rusiji uveravao kako je Crna Gora nezavisna, pa da sad na prvom koraku bude demantovan? On je verovatno i iskreno eleo da Crna Gora pokae svoju slobodnu volju, verovao je da e je i Rusija pomoi u eventualnoj borbi. Pod njegovim uticajem Crnogorci oterae tursku komisiju s Cetinja. Pun divljenja prema Rusiji i njenoj veliini Vasilije je celu politiku obrnuo potpuno prema Petrogradu, napadajui i Turke i Mleane. To je bio ujedno i nain, da protiv pomirljive politike svoga strica postavi svoju, aktivnu i borbenu, koja je svakako vie odgovarala i temperamentu Crnogoraca. On je o svom koraku obavestio ruski dvor naglaavajui da samo od njega oekuje izbavljenja i zatitu. "Naim dolaskom Crnogorci su dobili veliku kura". Zbog takvog dranja Vasilije je navukao na se, a dobrim delom i na Crnu Goru, mrnju i Mleana i Turaka. Da suzbiju ruski uticaj Mleani su poeli deliti novac i raditi protiv Vasilija. Glavno im je i najae sredstvo bilo u uskraivanju pomoi za borbu s Turcima, a naroito neproputanje municije. U Mlecima se ak pomiljalo na to, da se pribegne starom njihovom sredstvu, pa da se Vasilije otruje. Meutim, Vasilije se sam u svom radu sapleo. Otvorio je borbu u isti mah na vie strana i protiv spoljanjih i protiv unutranjih neprijatelja. Obeavao je vie nego to je mogao ispuniti (n. pr. u pitanju seobe Crnogoraca u Rusiju), a zloupotrebljavao je u velikoj meri poverenje Rusa. Ruski poslanik u Carigradu posredovao je, na osnovu njegovih vesti, kod mletakog kolege u korist Crnogoraca, ali je posle ohladio videi da Vasilije preteruje. Aktivizam Vasilijev nije odgovarao snazi Crne Gore, a savremene politike prilike nisu bile takve da bi on mogao nai podrke na drugoj strani. Rusija je bila ula u savez sa Austrijom protiv Pruske i nije mogla u taj mah izazivati neprijateljstva i na drugoj strani. Kad su se krajem 1756. god. kretali Turci na Crnu Goru ova se nala u vrlo tekom poloaju. Mleani su zatvorili granicu i pazili strogo da niko ne prelazi ni s jedne strane. ak ni branska i hercegovaka plemena ne ustae s Crnogorcima. Vasilije je razvio na Cetinju rusku zastavu, da digne duh kod ljudi. Ali ga je pre njih izgubio on sam. Videi u kakvu je nezgodu dola Crna Gora, a lino omraen i kod Mleana i kod Turaka, bojei se za svoju glavu, on je pobegao iz nje tajno 1. novembra, i otiao je na Senjsku Rijeku. Turci su s nadmonom snagom suzbili Crnogorce, koji su se hrabro opirali, ali su, zbog zimskog vremena i gubitaka, pristali na kompromis. Crnogorci su platili formalno hara i obeali su punu lojalnost i Turci su se povukli. Pun fantazije, a u elji da popravi svoj ugled meu razoaranim Crnogorcima, Vasilije je sa Senjske Rijeke slao Crnogorcima pismene poruke o interesu Rusije za njih i o pomoi koju im alje. Nije prezao ni od prevara. Iz Rijeke je pokuao, preko svog starog poverenika arovia, da utie na Crnogorce da pokupe jedan puk ljudi, koji bi otili u ruske srpske kolonije. Ali u tom, na sreu nije uspeo ponajvie zbog mletake agitacije. Za Crnu Goru toliki gubitak za oruje sposobnog ljudstva

mogao je pretstavljati pravu katastrofu. Broj ljudi koje je pokupio i poveo iz Crne Gore nije bio vei od 140. S njima je krenuo u Rusiju poetkom 1758. god. Na tom putu dolo je do svae izmeu vladike s jedne i arovia i crnogorskih glavara s druge strane. Ta svaa dovela je do uzajamnog optuivanja kod ruskih vlasti, koje je, prirodno, smanjilo kredit vladici i njegovim izvetajima. Sem toga njegovi crnogorski emigranti, ostavljeni sami sebi i varani od polaska iz Crne Gore, pravili su u Moskvi este nerede i vrili pljake i razna druga nasilja. S toga ih ruske vlasti silom uvrstie u vojsku ili pustie da idu kuama. Da je pri tom mnogo nastradao Vasilijev autoritet razume se samo po sebi. A on je morao da strada i inae. Njegovi planovi podnoeni ruskom dvoru bili su ponekad ne samo nerealni, nego i neozbiljni i skoro patoloki. Pored toga to je traio 50.000 dukata godinje i topova i tehnikih trupa, to bi se jo moglo razumeti, on je traio inenjere za kopanje zlata i srebra u Crnoj Gori i za rusku flotu Senjsku Rijeku i druge neke stvari. Nepoverenje prema njemu vidi se oigledno u tom, to je ruska vlada, na njegove molbe, odredila za Crnu Goru 15.000 rubalja, ali ih nije htela dati njemu, nego ih je uputila preko svog oveka, pukovnika Pukova. Posle dueg bavljenja u Rusiji Vasilije je, s Pukovom zajedno, doao u Crnu Goru tek u leto 1759. Pukov je ovom prilikom ispitivao stanje u Crnoj Gori. Njegovi utisci nisu bili povoljni. Za narod je nalazio da je samovoljan i nedisciplinovan i lak na preke mere. Crkve su bile u bednom stanju i jedva su izgledale kao hramovi, iako je Rusija za njih slala naroite pomoi. Za takvo stanje on je bacao krivicu u prvom redu na same vladike, a naroito na Vasilija, koga je prikazao veoma nepovoljno. Pouen iskustvom Vasilije je posle povratka iz Rusije izmenio svoje dranje prema Turcima. Pokuao je da to uini i prema Mleanima ali bez mnogo uspeha, jer mu ovi nisu verovali. Uao je, meutim, bez potrebe u raspre s Dubrovanima, koji su se tuili zbog crnogorskih pljakanja njihovih podanika, pa je ak pretio da e s vojskom upasti na dubrovako podruje. Ali Vasilije je bio priroda, koja se nije dala lako obuzdati. U prolee 1762. god. on je traio ponovnu dozvolu da ide u Rusiju i da tamo izlae potrebu o oslobaanju crnogorskog "opestva" od turskog iga. Posle Pukovljeva izvetaja raspoloenje u Petrogradu za Crnu Goru nije bilo mnogo povoljno. Od nje, ravo ureene, govorilo se tamo u slubenom izlaganju, za Rusiju ne moe biti nikakve stvarne koristi, a moe se imati neprilika sa Turcima i Mleanima. S toga je ruski odgovor bio negativan. U Vasilijevoj glavi nicali su, ipak, stalno novi planovi. Godine nisu smirivale njegov aktivistiki duh. Ba ovih godina, 1763., on je smiljao plan o stvaranju ujedinjene srpske drave, koja bi obuhvatala, pored Crne Gore, Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, severnu Albaniju, Bugarsku i ak Vojniku Granicu, bez malo najvei deo Srba pod turskom i austriskom vlau. Ali kako da se ostvari taj plan? Kojim sredstvima? Vasilije je i sad raunao s ruskom pomou, iako je iz Rusije ba u to isto vreme dobio hladan odgovor i preporuku da Crna Gora miruje. Sem toga, on je pomiljao na ustanak Srba u tim oblastima, naravno sa borbama i protiv Mleana, i protiv Turaka, i protiv Austrije. Vasilije je o tom pisao karlovakom episkopu Danilu Jakiu, ali nije, naravno, mogao za takvu akciju pridobiti nikoga, koji je realno mislio. To je bila lepa elja i dokaz o njegovoj nacionalnoj svesnosti, ali to je, u praktinom pogledu bila ista magla. Da popravi svoj glas i da dobije novih sredstava za Crnu Goru Vasilije se reio, da i po trei put poe u Rusiju, posle promena koje su bile izvrene na ruskom prestolu. Na Cetinju se ulo, da je carica Katarina II "istina zatitnica grkog pravoslavlja", pa se uinilo korisno doi u vezu i s njom. Vasilije je krenuo u Rusiju krajem prolea 1765. god., pretstavljajui se kao "glava i naalnik" Crne Gore, bez i malo obzira na starog vladiku Savu. Ali u Rusiji, u koju je stigao s jeseni, Vasilije se razboleo i 10. marta 1766. umro u Petrogradu. Sumnje nema, da je on svojim estim prianjima o Rusiji i svojim putovanjima u nju s namerno pravljenim kultom te zemlje znatno doprineo, da se u Crnoj Gori XVIII veka, kroz iroke narodne redove, pronese glas o njoj i da se stvori bezgranina i odana vera u Rusiju, kakva, u tolikoj meri, nije postojala ni u jednoj drugoj naoj oblasti. Crna Gora, od sredine toga stolea, mogla se bez malo smatrati kao kakva ruska ekspozitura, u kojoj je narod voljno pristajao da svoju sudbinu vee za udes velike slovenske pravoslavne carevine. U ali se esto govorilo, kako Crnogorci vole da kau koliko ima "nas i Rusa"; u stvari, u narodu se to vezanje smatralo kao sasvim prirodno.

Koliko je ruski kult u to doba bio zahvatio celu Crnu Goru vidi se najbolje po polukominoj avanturi sa pustolovom epanom Malim Rajeviem. Uz boine poste 1766. god. bee stigao u Mahine neki stranac, vidar, i to, kako po predanju pria S. M. Ljubia, "go, bos, sneben", zanosei "kao po kranjski" i govorei "sporo i nategom". Tu mu je, ne znamo tako pod ijim neposrednim uticajem, dola na um misao da se proglasi za ruskog cara Petra III, koji se nekako spasao namenjene smrti. Takvih je avanturista bilo jo, i u Rusiji i van nje. Misli se, da je to uinio u dogovoru s nekim ljudima iz kruga vladike Vasilija, koji su ili s njim u Rusiju i imali toboe prilike da vide cara, odnosno carevia. Po Njegou on se proglasio za cara u aprilu 1767. god. Mi, meutim, znamo za njegov proglas narodu tek iz septembra te godine, kojim ih je pozivao da se umire meusobno i na kome se bio potpisao samo kao "epan Mali i najnii od svih na svetu, dobar s dobrima". U tom mesecu o njemu se ne samo govorilo kao o ruskom caru, nego se ve vodila i prepirka. Njegov domain Vuko Markov iz Mahina, koji je bio Vasilijev pratilac u Rusiji, revnosno je irio taj glas. epan sigurno ne bi pristao na takvu mistifikaciju, vrlo opasnu u ostalom, da nije video lakovernost sveta i da nije kult Rusije izazvao ambiciju da pokua sreu. Njegov lik bio je verovatno slian Petrovom, pa mu je to bilo dalo poetnu misao. Ali stvar nije ila lako. Vrlo rano javile su sumnje i kod izvesnih otresitijih i trezvenijih Crnogoraca i kod njihovih suseda. epan sam nije demantovao te vesti o sebi i to je najbolji dokaz da je bio svestan sauesnik u celoj prevari, mada izvesni pisci veruju da je njegova uloga bila vie pasivna. Motiv za tu obmanu bila je sa epanove strane elja za vlau, a kod njegovih pomagaa tenja za linom koriu. Vladika Sava, ve oronuo, moda je sumnjao u epanovo kazivanje, ali mu je ipak priao s izvesnim respektom, slao mu poklone, i iskoriavao njegov uticaj. Tek posle izvesnog vremena setio se, da stvar javi ruskom poslaniku u Carigradu i da otud trai objanjenje. epan je za to vreme stupio u vezu sa pekim patriarhom Vasilijem Brkiem, poslednjim Srbinom na tom poloaju pre ukinua patriarije. Odmah po prelasku Arsenija IV u Austriju postavljen je bio za pekog patriarha Grk Janiije Karada, protosinel patriarije, koji je bio posveen u Carigradu. injenica, da je u relativno kratkom roku i drugi patriarh napustio svoje mesto i poao sa turskim neprijateljima morala je izazvati negodovanje na Porti i dati maha onim grkim elementima koji su radili protiv nezavisne srpske crkve. Od Janiijeva dolaska na elo crkve u Pei srpski uticaj se vidno potiskuje. Grci postepeno uzimaju maha. Patriarh Gavrilo, isto Grk, pominje se kao otvoren neprijatelj srpskih prvosvetenika, koje goni na sve naine. Pojedini Srbi, i kad uspeju, s mnogo muka i rtava, da mimo njih dou do patriariske vlasti, imali su mnogo nezgoda i okapanja. Sama patriarija je bila opala i bez mnogo ugleda, a odravala se pomou velikog pritiska na svetenstvo i narod. Kulturnog znaaja nije imala skoro nikakva; za celo vreme XVIII veka Pe i njegova crkva nisu dali nijednog pisca od vrednosti i nijedno delo koje bi vredelo pomena. U katalogu peke patriarije nalazi se svega ouvanih 5 rukopisa, koji su pisani XVII-XVIII veka. U dnevniku trgovca Petra Andrejevia iz Pei, pisanom sredinom XVIII veka, patriariji nije obraana nikakva panja; vidi se, da nije mnogo uticala u njegovom ivotu. Vasilije Brki, poslednji srpski patriarh, imao je vrlo buran ivot, ali ne i najbolji glas. Bio je akon patriarha Arsenija IV i pobegao je 1749. god. iz Karlovaca, pod tekom sumnjom da nije bio istih ruku. Potucao se po svetu i doao je u Tursku, gde je 1756. god. postao novobrdski, a tri godine potom sarajevski vladika, ne pokazujui veliku crkvenu revnost. Patriarh je postao 1763. god. i to, po mletakim izvetajima, pod vrlo sumnjivim okolnostima. Tu je doao u sukob s Grcima, koji ga optuie na Porti i uspee, da ga turske vlasti zatoe na Kipru. Za to vreme bilo je svrgnuto nekoliko srpskih episkopa i zamenjeno Grcima. Nove grke vladike, osam ih na broj, dole su lino u Carigrad i, oevidno po uputstvu Fanara, traile da se ukine peka patriarija. Patriarh Kalinik II, Grk, koji je doao posle Vasilija, podneo je u isto vreme ostavku na svoj poloaj, tuei se na prezaduenost poverene mu crkve. Sve je bilo udeeno, da se ispuni stara grka elja. Na pretstavku patriarha Samuila pristao je sultan Mustafa III 11. septembra 1766., da ukine peku patriariju i da je podvrgne carigradskoj. Kao nagradu za to isplatila je carigradska patriarija peke dugove Porti. Vasilije Brki se nekako spasao iz ropstva na Kipru i uspeo je da se vrati u blizinu svoje nekadanje rezidencije. Krajem 1767. god. nalazio se meu Piperima. Odatle je doao u vezu sa epanom

Malim, a domalo se i sastao s njim u Mainama. Mitropolit Sava posumnja, da bi dogovor epanov s patriarhom mogao ispasti na njegovu tetu i s toga, da ih predupredi, posta neto aktivniji. U isto vreme stie mu vest od ruskog poslanika iz Carigrada, da je ruski car Petar III davno umro i da oni u Crnoj Gori imaju posla s jednim obinim pustolovom. Ali se epan nije dao izobliiti. Povezavi izvesne ljude oko sebe obeanjima i izgledima na materialne koristi on je preao u napadaje. Vladike ne dele dobijeni novac iz Rusije narodu, nego ga troe samo na sebe; Sava je mletaki ovek i protivnik njegov zato to je ruski car; i sve se udeava da se Crna Gora odvoji od Rusije. Lakomi na ruske dukate mnogi ljudi prioe epanu, koji starog vladiku stavi pod strau u manastiru Stanjeviu. Samo, u toj politici on nije mogao dugo istrajati. Javile su se tee i ozbiljnije komplikacije s polja. I na Porti i u Mlecima znalo se dobro, da epan nije Petar III i da se ima posla s jednim pustolovom. Ali se nije moglo trpeti dvoje: prvo, da taj pustolov jaa ugled Rusije; i drugo, da buni narod protiv Mleana i Turaka, to je on inio, da bi sebi pridao vie znaaja. I s toga su i na jednoj i na drugoj strani preduzete mere protiv njega. Mleani su zatvorili granicu prema Crnoj Gori, a Turci su je u leto 1768. napali, traei da im se izdaju epan i patriarh Brki. U tom pohodu Turci nisu postigli to su eleli; smetale su im velike vremenske nepogode i ilav otpor Crnogoraca. Doprli su do eva, pa su se odatle morali vratiti. Neto zbog nesloge paa, koji su vodili vojsku, a neto zbog panike koja je zahvatila jedan deo eta zbog udara groma usred njihove ordije. Mleani su za to vreme bili pritegli svoje podanike u Mainama, Brajiima i Poborima. Oko 110 ljudi su pohvatali i zatvorili u galije, a sruili su 34 kue pristalicama epanovim. Crnogorcima je olakalo poloaj i to, to se Turska u to vreme, gurana od Francuske, zaplela u rat s Rusijom. Vladika Sava pred opasnou od Turaka, zdruio se sasvim sa epanom. Ugazivi u rat s Turskom i ruski pretstavnici gledali su na epanov sluaj malo blae. Ovaj udni i nepoznati ovek, istina s firmom ruskog cara, uspeo je da u samovoljnoj Crnoj Gori stvori izvesno potovanje njegove vlasti. Same mletake vlasti priznavale su to u svojim poverljivim izvetajima. U svojim slubenim aktima on se nije nigde potpisivao kao Petar III, nego samo kao "Mali Sepan po milosti boei gospodar". U narodu on je, naravno, dao tititi glasove kako je i novi rusko-turski rat u stvari dobrim delom radi njega i kako e on, kao prirodni ruski saveznik, proiriti crnogorsko podruje od Skadra do Dubrovnika. Katarina II, isto kao i car Petar Veliki, u svojoj akciji protiv Turaka raunala je sa saradnjom balkanskih hriana i pozivala ih je, da joj se pridrue. Radi toga je uputila u Crnu Goru kneza ora Dolgorukog, koji je imao da likvidira i epanovo pitanje. Dolgoruki je stigao u Crnu Goru krajem jula 1769. Na zboru glavara, na Preobraenije, on je zakleo Crnogorce na vernost Rusiji i carici Katarini. U isto vreme dao je zatvoriti epana. Ali u dodiru s narodom on se uverio, da je taj ovek u zemlji ipak bio od koristi i da nije bio ni od kakve tete po ruske interese. Meu crnogorskim plemenima, od kojih se svako smatralo kao ne manje od drugih, epan je pretstavljao neku vrstu centralne svetovne linosti i, prema tom, bio kao pretstavnik toliko potrebne centralne vlasti. Dolgoruki je, videi to, posle ne samo oslobodio epana, nego ga je ostavio i na vlasti i pred polazak mu je predao ostatak novca to ga je bio doneo za Crnu Goru. Nalazio je, da je bolje sa epanom dobiti Crnu Goru kao kakvog-takvog pomagaa, nego je, uklanjanjem njegovim, ostaviti zamuenu i zakrvljenu. Sa knezom Dolgorukijem otiao je sredinom oktobra i patriarh Brki, koji je ustao protiv epana i koji se nije slagao ni sa vladikom Savom. U dnevniku, koji je vodio jedan lan kneeve pratnje, epan je opisan kao polukomina figura. "Rasta je srednjeg, lice mu je belo i glatko, kosa svetlo-crna, kudrava, zaeljana nazad i bez veze rasputena, mlad je - oko 35 godina - odeven u svilenu belu anteriju kao Grci. Na glavi mu plitka kapa od crvenog sukna koju ni pred kim ne skida... Glas mu je tanak, nalik na enski; govori brzo a izgovor mu je bosanski". Puna osude je karakteristika vladike Save, koja je data oigledno po kazivanju patriarhovom. On je prikazan kao dvolian, glup i zloban, "a najgore je to je lakoman na novce". Jo tea je karakteristika vladiine pastve. "Crnogorci, gotovo svi, ne znajui nikakav red i budui udaljeni od hrianstva i ovekoljublja, hrane se pljakom i grabeem ne pitajui ni za veru ni poznanstvo ni ovetvo. Tu krau oni nazivlju veitim ratom s Turcima, a u samoj stvari oni i ne

vide Turine van crnogorskih kamenova i svojih kua. I u borbama planja, izdaja i neverstvo tako su obine stvari, da gubitke turske valja pripisati samo kamenju i tekim prolazima". Tako otro, i oevidno preterano, nije pisao o Crnogorcima niko drugi, a najmanje sa prijateljske ruske strane. Moda je to nezadovoljstvo dolo s toga, to Crnogorci nisu hteli da prime odmah sve one reforme, koje im je knez Dolgoruki autoritativno hteo da uvede. Naroito su energino ustali protiv toga, da im se ma iz kojih razloga oduzima oruje, to je knez, izgleda, usmeno preporuivao, da bi se smanjila meusobna ubijanja i krvave otimaine. Mnogo ravog o Crnogorcima ispriao je ruskoj misiji i patriarh Brki, koji je bio ogoren na njih. Kazivao je ak, da su ga hteli za novac izdati Turcima i da se spasao samo tako, to je izdajnicima dao sve to je imao. To je delovalo i na kneza Dolgorukog, pa je na Crnogorce gledao s puno nepoverenja. Pisac dnevnika kazuje, kako je vladika Sava, kao mletaki ovek, optuivao Ruse, da ih hoe da zavede s Turcima i kako je to imalo izvesnog odziva u narodu. "Neprestano optenje kako s Turcima tako i s Mleanima nesumnjivo je tvrdilo da se radi o izdaji, tako da se valjalo bojati Crnogoraca ne manje od Turaka". Tim reima pravda se kneeva odluka da ostavi Crnu Goru kriom i da, isto tako tajom, izvede i patriarha, koji toboe nije bio siguran za svoju glavu. Iz celog dnevnika vidi se, meutim, jasno, da je autoritet epanov kod naroda bio odran i pored kneevih postupaka i da je, moda, i to doprinelo nezadovoljstvu ruske misije. Crnogorci nisu preduzeli neke vee akcije protiv Turaka, nego su po svom starom obiaju vrili etnike prepade. epan nije bio za ratnike podvige, ni po prirodi, ni po razumu. Nepomagana od Mleana Crna Gora nije mogla primiti sama borbu. epan je, sem toga, u leto 1770. i lino nastradao. Prilikom probijanja jednog puta mina ga je ranila osakativi mu jednu ruku i desno oko. Ruski uspesi protiv Turaka imali su, naravno, iva odjeka u narodu; u Crnoj Gori s radou se oekivala ruska flota admirala Orlova, za koju se znalo da je savladala tursko brodovlje. Ali ga epan nije doekao. On je 11. septembra 1773. naen zaklan u svojoj sobi. Preklao ga je njegov sluga, Grk, u koga je epan imao veliko poverenje, a uinio je to, po optem verovanju, potplaen od skadarskog pae. Njegov primer nije ostao osamljen. Ve idue godine pojavio se novi pustolov u Crnoj Gori, koji se izdavao za potomka Hercega Stepana i koji je i za sebe tvrdio da je doao iz Rusije. Drugi avanturista bio je Stijepo Zanovi iz Budve, koji je pokuao da se proturi u Crnoj Gori kao epanov naslednik, odnosno kao drugi Petar III. Ali obojica nisu imala uspeha; i crnogorska lakovernost imala je svojih granica. Posle se Zanovi probijao kroz svet kao retko okretan pustolov dolazei u veze, posredne i neposredne, sa prvim linostima tadanje Evrope. Kako se vest o zagonetnom i neobinom epanu Malom irila kroz evropski svet i izazivala interes za nj Zanovi se nije ustruavao da se samom Fridrihu Velikom pismeno javi kao "Stepan Mali od Crne Gore". Zavrio je ivot samoubistvom 1786., poto se svuda onemoguio i izigrao. Ruski uspesi u ratu s Turcima nisu bili brzi, ali su bili sigurni. Rusi su zauzeli Vlaku i Moldavsku, a njihova flota je ula u Egejsko i Jadransko More, pomagana, prvi put u istoriji, od engleskih laa. Iako na Balkanu, u vezi s tom akcijom, nije bilo veih pokreta, sem nekoliko grkih pobuna maloga stila, osetilo se ipak na sve strane koliko je ovaj rat digao ruski presti i uticaj. Naroito se behu zabrinuli neposredni susedi Rusije, Austrija i Pruska, da Rusija ne bi nesrazmerno ojaala. Austrija je jo naroito zazirala od ruskog uticaja u Podunavlju i na Balkanu i, da bi ga spreila, pripremala je 1771. god. tajni ugovor s Turcima. Prva podela Poljske, izvedena 1772. god., imala je da zadovolji sve tri zainteresovane drave, Rusiju, Prusku i Austriju, izvesnim teritorialnim proirenjem. Rusija je, posle uzaludnih pokuaja da se nagodi s Turskom, nastavila rat i prenela ga i na Balkan. Kad je turska vojska u Bugarskoj bila opkoljena pristala je bespomona Porta na mir, koji bi sklopljen juna meseca 1774. u Kuuk Kainardi. Tim mirom Turska se obavezala da e tititi hriansku veru, a ruskim pretstavnicima u Carigradu je priznato pravo posredovanja u korist pravoslavne crkve i, sem toga, u korist Vlake i Moldavske, koje su dobile neku vrstu samouprave. Rusiji je dato pravo i da osniva konzulate po Turskoj Carevini. Ovi uspesi digli su glas i ugled Rusije. U evropskoj Turskoj, gde je pravoslavnih bilo vie nego muslimana, Rusija je pravom posredovanja u korist pravoslavne crkve dobila mono politiko orue u svoje ruke i ona ga je u

dobroj meri i iskoriavala. "Tim je", veli tano dr Vasilj Popovi, "udarena osnovica ruskoj politici, koja je preko protektorata nad hrianima teila za protektoratom nad Turskom, sve dok nije na pariskom kongresu 1856. taj ruski protektorat zamenjen evropskim... Kuuk-kainardiski mir znai prelazak vodstva u istonom pitanju sa Austrije na Rusiju i utvrenje uticaja ove poslednje na Crnom Moru i u Dunavskim kneevinama. Beogradski mir je suzbio Austriju na balkansku granicu, a kuuk-kainardiski je doveo Rusiju na tu granicu". Ruski uticaj u korist pravoslavlja nije se ograniio samo na Tursku. U XVIII veku ojaale su i na mletakom podruju borbene katolike tendencije protiv pravoslavlja. Pravoslavni episkop u Dalmaciji bi, na zahtev katolikog svetenstva, 1722. god. proteran iz mletake drave. Jedan od velikodostojnika zapadne crkve pisao je protiv pravoslavnih sa neverovatnom otrinom. "Manastiri dalmatinski to su neisti izvori, iz kojih potie otrov za vjeru i za moral; kalueri su slijepi voe oslijepljenoga naroda; ne znaju drugog jezika osim ilirskoga, ne poznaju drugih knjiga osim moskovskih, nemaju druge nauke nego prositi, niti drugog bogoslovlja, nego psovke protivu obreda i dogmata latinskog". God 1735. izdade provoditor Zorzi Grimani dekret, po kome nijedan pravoslavni svetenik nije mogao vriti svoje slube bez priznanja preleta katolikog obreda. Protiv pravoslavnih se ve tada govorilo, kako imaju simpatija samo za Rusiju i kako rade samo po ruskim uputstvima. U vezi s Crnom Gorom oni ele da Dalmaciju ili bar Boku uine ruskom. Godina 17378. u Dalmaciji su ak ruene pravoslavne crkve, a tamnice su bile pune pravoslavnih svetenika. Otpor Srba bio je jak i svestan. Kad im mletaka vlada, po savetima katolikih prvosvetenika, nije dala da dobiju svog crkvenog poglavicu, srpski svetenici su sami, na dalmatinskom Kosovu, 1750. god. izabrali za svog episkopa rodoljubivog protu Simeona Konarevia, oveka lepe line kulture, koji je izradio i jedan danas zatureni, ali, po odlomcima i sadraju sudei, vani letopis pravoslavne crkve. Konarevi je potom posveen za episkopa u manastiru Duima od tri naa episkopa 1751. god. Protiv tog posveenja protestovao je meu prvima crnogorski vladika Vasilije Petrovi, bojei se, da bi mogli biti okrnjeni njegovi interesi u Boki. Intrige protivnika i labavost mletakih vlasti dovele su 1753. god. dotle, da je i Konarevi napustio Dalmaciju i da je posle bio oglaen za dravnog izdajnika. I kod Mleana je bio vrlo iv strah od Rusije, i to ne samo zbog ruskog uticaja na njene grke podanike po ostrvima, nego i u Dalmaciji meu Srbima. Verovalo se, jo pre ovog rusko-turskog rata, da Rusija ima i nekih politikih planova na ovim stranama. S toga su mletake vlasti i podupirale katoliko svetenstvo ne toliko iz verske netrpeljivosti koliko od tog straha. Da bi prekratile crkvene veze s Rusijom i dolazak ruskih knjiga u Dalmaciju mletake vlasti su pomogle osnivanje jedne slovenske tamparije u svom gradu, koju je oko 1758. god. otvorio Grk Dimitrije Teodosijev. Franesko Dijedo, dalmatinski proveditor, objavio je 1760. god. naredbu, po kojoj nijedan svetenik nije dalje mogao vriti svoje slube bez prethodnog patenta katolikih biskupa, a svi se svetenici, koji nisu mletaki podanici, imaju prognati. Pravoslavni bi tako doli potpuno pod vlast grke crkve. Razumljivo je s toga, to je u narodu dolo do protesta i do otkazivanja poslunosti. Videi da protesti u samim Mlecima ne pomau mnogo dalmatinski Srbi se obratie ruskom pretstavniku u Carigradu. I uspee. Ruski dvor se zainteresovao za njihovu sudbinu i posredovao je u Mlecima. Mletaka vlada jo te iste godine opozva Dijedovu naredbu i domalo promeni osetno svoju politiku prema pravoslavnoj crkvi. Ruski uticaj osetio se i u Dubrovniku. Sveslovenska aktivnost XVI-XVII veka obratila je panju uenih Dubrovana i na tu veliku slovensku dravu, iako s njom nisu imali ivljih veza. Kad je Petar Veliki poeo svoju reformatorsku aktivnost, on je za svoje pomorske strunjake uzeo nekoliko Bokelja, od kojih je Mate Zmajevi postao admiral mlade ruske baltike flote. Imao je i dva istaknuta dubrovaka saradnika, Jeronima Natalia i Ivu Tudizia. Na ruskom dvoru preporuivao je Dubrovane Hercegovac Sava Vladislavi, bivi trgovac, vet i uticajan ovek, koga je Petar uinio grofom i kome je poveravao vrlo vane misije ak i u dalekoj Kini. Dubrovaka vlada, u svojim pismima caru, kliktala je posle njegove pobede kod Poltave, a i u dubrovakoj knjievnosti javilo se nekoliko odziva u slavu carevu. Najpoznatiji jeSjeverski plam Ignjata Gradia, koji je dospeo u

Petrove ruke. Ali, strogo katoliki grad ipak nije hteo ispuniti carevu elju, da dozvoli Vladislaviu podignuti u njemu pravoslavnu crkvu. Odnosi izmeu Dubrovnika i Rusije zaotrili su se bez potrebe za vreme ovog poslednjeg rata. Dubrovani su, kao turski vazali, bili zaplenili jednu rusku lau i inili su Turcima i drugih usluga. Zapovednik ruske flote, grof Orlov, kome su stizale razne dostave o dranju Dubrovana, preuzee represalije. Ne samo da je zaplenio oko 50 dubrovakih laa, nego htede ak i da bombarduje sam Dubrovnik. Uplaena republika obrati se na sve strane za posredovanje, a zahvapi i kod carice Katarine. Do mira je dolo tek 1775. god. u Livornu. Dubrovnik je dobio natrag svoje lae, ali je zato, ovoga puta, morao ne samo dopustiti dolazak ruskoga konzula u Dubrovnik, nego i dozvoliti da on u svojoj kui podigne pravoslavnu kapelu. Dotle, pravoslavni u Dubrovniku nisu imali ni svoje bogomolje, ni svog svetenika, pa ak ni svog groblja u gradskom podruju, nego su im hitne svetenike dunosti obavljali kalueri iz bliskog manastira Dui. Dubrovani su dugo nastojali da izbegnu tu obavezu i traili su ak i intervenciju Marije Terezije, ali je sve bilo uzalud. Meutim, kad je ruski konzul doao u grad polo im je doista za rukom, da posredovanjem kod njega i drugim izgovorima odloe izvrenje te odluke. Prva pravoslavna crkva u tom gradu kao mala kapela otvorena je tek 1790. godine. To je bilo one godine, kad su Rusi zauzeli Ismail i pokazali znatan uspeh na kapiji Balkana, i kad je jedan bezimeni srpski pesnik u narodski sroenoj pesmi oduevljeno hvalio Rusiju i kneza Potemkina, gledajui u njima nove nosioce svoje sudbine.

15 Koina krajina
Posle austrisko-turskog rata od 1737-39. god. Srbija je due vremena ostala na miru. Zbog opasnosti od Pruske Austrija nije smela preduzimati nita, to bi moglo da izazove i Tursku protiv nje. ta vie, ona je s Portom 1747. god. sklopila "veni mir", i dobila na jugu doista prilino sigurne granice. Srbi sami, posle tekih iskustava sa Austrijom i njenim ratovanjem nisu zadugo pomiljali da ulaze u ma kakve nove avanture. U Srbiji bila je prva stvar da se obnovi strahovito proreeno stanovnitvo. Na tom su radili i Turci, kojima nije bilo u interesu da bogata pogranina oblast izgleda kao pustinja. Sva ispitivana naselja utvrdila su, da je najvei deo severne i zapadne Srbije dobio novo stanovnitvo posle austriske okupacije, odnosno u drugoj polovini XVIII veka. To stanovnitvo poticalo je sa raznih strana srpskog podruja. U Gornjem Dragaevu i okolini Ljubia veliki je procenat (41%) iz stare Rake, bez Starog Vlaha; u Kolubari i Podgorini starovlaki i uiki elemenat daju 33%, ali Polimlje s Kolainom, Crna Gora i Hercegovina zastupljeni su sa 38%, a Bosna sa 18%; u Jadru i Raevini prevlauju doseljenici iz Bosne i Hercegovine; u Grui Novopazarci (iz stare Rake) sa 39%. U smederevskom Podunavlju 9/10 celog stanovnitva je doseljenik. Kosovsko-metohiska struja zastupljena je sa 15%, dinarska sa 22%, branievska sa 16% i vardarsko-moravska sa 10%. "Nigde se", pie Jovan Cviji, "doseljenici nisu tako brzo prilagoavali novoj geografskoj i drutvenoj sredini i nigde se nisu toliko ukrtali kao u umadiji... Kao to plastina masa uzima oblik suda u koji se stavi, kao to se tok jedne reke prilagoava vijugama i neravninama korita i na isti nain lomi o obalske stene, tako se u umadiji razne metanastazike struje brzo taru, lome i prilagode novom geografskom okviru i socijalnoj sredini". Sve glavne porodice Srbije XIX veka potiu od tih doseljenika. Karaorevi muki pretci doli su preko Vasojevia iz Klimenata; Obrenovii su starinom Bratonoii; Nenadovii iz hercegovakog Bira; Vuk Karadi je Drobnjak, kao i preci Mladena Milovanovia; Garaani su Belopavlii. Iz Drobnjaka potiu Bogievii, Kaljevii i Jovan Cviji. Stojan upi je iz Pive, a iz nikikog kraja su se doselili preci Blaznavaca, Vukomanovia i Skerlia; a iz Pipera Uzun Mirko Apostolovi i ujovii.

U XVIII veku u Srbiji je bilo mnogo puste zemlje, "pustahije". Za svoju pitomu Brankovinu prota Matija Nenadovi pria, da je u vreme, kad su se njegovi stari tu naselili, taj tako bogati "kraj Srbije bio gotovo sasvim pust". Ledi Montegijeva, koja je 1717. god. proputovala kroz moravsku dolinu od Beograda ka Niu, pie u jednom svom pismu: "Preli smo pustare srpske, gotovo prerasle umom, premda je zemlja po prirodi vrlo plodna". Austriski generaltabni kapetan Adam Vajngarten objavio je 1820. god. svoj geografsko-istoriski opis Srbije, koji je veoma zanimljiv. Po njemu, Srbija je sva, sem renih dolina, zemlja brdovita, pokrivena "gustim i neprekidnim umama". U Mavi, pored movara i blatita, nalaze se "esto neprohodne ume". Jo 1829. god. beleio je Oto Pirh, da je od Kragujevca do Beograda jahao tri dana "kroz hrastove ume" i da umadija jo ivi "starim pastirskim ivotom". Zbog toga, to je zemlja bila pod umom i prilino neobraena Srbija jo prvih godina XIX veka nije imala dovoljno ita, nego ga je morala nabavljati. Ali je za to imala mnogo stoke, a naroito svinja, i izvozila je ne samo u Austriju, nego ak i u Dalmaciju i na Dubrovnik. Svi poznatiji ljudi u Srbiji s kraja XVIII i na poetku XIX veka bavili su se ili neposredno stoarstvom ili posredno kao trgovci, preprodavci i izvoznici. Takvi su bili Koa Anelkovi, braa Nenadovii, Radi Petrovi, Milutin Garaanin, Petar Dobrnjac, Mladen Milovanovi, Milan Obrenovi, Karaore i drugi. Lj. Jovanovi je dobro istakao jo i ovaj momenat za stanje u Srbiji na kraju XVIII veka. Austriskoturski ratovi rasterali su iz te zemlje muslimansko stanovnitvo tako, "te se ovo posle nikad nije moglo onako umnoiti i osiliti, kao pre, a tim je sultanovoj vlasti ovde nedostajalo glavne podloge na koju se ona naslanja". Ova etiri osnovna elementa: sastav stanovnitva aktivnog i pokretnog iz svih naih oblasti; zatim preteno stoarsko zanimanje stanovnitva, koje ljude upuuje na kretanje, veze, i traenje dodira trgovakog i drugog; ogromne ume, koje su bile neka vrsta sklonita i opasnosti za turske nasilnike; i najposle relativno mali broj muslimanskog stanovnitva i uinili su, da se u Srbiji, na podruju Beogradskog Paaluka, razvio vie otporan i borben mentalitet kod naih ljudi. Kao to je buntovnoj Crnoj Gori znatno pomagala blizina mletake granice, preko koje su se u nevolji mogli spasavati, tako je i ljudima iz Beogradskog Paaluka dobro dolazila bliska austriska mea, preko koje su imali gusta naselja, svojih sunarodnika. Borbenom raspoloenju naroda davala je izraza i potstreka srana hajduija, koja je u gustim umama imala sve uslove za pun razvoj. Osamdesetih godina XVIII veka, posle due pauze, javila se ponovo i austriska agitacija. Ruski uspesi u ratu s Turcima, o kojima je napred bilo rei, naterali su Austriju da i sama, makar i preko volje, ue u reavanje Istonog Pitanja. Za Be je postalo jasno da je u Rusiji na Balkanu dobila opasnog takmaca. Za nju su bili svi narodi Balkana radi iste vere, a Sloveni jo i radi iste rase. Katarina II pokazala je i volje i snage da Rusiji stavi u zadatak oslobaanje Balkanskog Poluostrva od Turaka i izlazak na Egejsko i Sredozemno More. Austrija, posle neuspeha u borbi sa Pruskom, nije mogla pustiti da pretrpi neuspehe i na Balkanu, na koji je jednom bila i osetno zakoraila. Pruska joj nije dala da postigne nikakav uspeh u Nemakoj i stalno se roguila protiv nje. ta je sad mogla da radi beka vlada? Kancelar Kaunic spremio je bio 1771. god. savez sa Turskom, da bi spreio rusko nadiranje. Ali kao odgovor na to mogao se oekivati ruski savez sa Pruskom, koji bi za Be mogao ispasti katastrofalno. S toga je Austrija dosta brzo izmenila svoj stav. Kad nije mogla ii protiv Rusije ona se reila da ide s njom, da bi stekla prava na deobu dobiti. To je bila nova politika linija Josifa II. God. 1780. dolo je u Mogiljevu do sastanka izmeu Katarine II i Josifa II, a 1782. god., potom do saveza izmeu Rusije i Austrije. Baza sporazuma bila je podela interesnih sfera na Balkanu. Rusija je elela da se stvore na Balkanu dve nove hrianske drave: Dakija, koja bi obuhvatala Besarabiju, Moldavsku i Vlaku, i obnovljena Vizantija s prestonicom u Carigradu i sa velikim knezom Konstantinom, unukom carice Katarine, kao vladarem. O Srbiji ili ma kojoj slovenskoj dravi na Balkanu nije bilo ni kakve stvarnije kombinacije. Srbija nije bila u ruskom planu, a Bugarska se smatrala kao zamrla. Austrija nije bila za takve planove, jer bi oni stvarno znaili jaanje pravoslavlja i ruskog uticaja. S toga je ona sa svoje strane traila Vlaku do Olta, Nikopolj, Vidin, Oravu i Beograd, a od Beograda najpraviju i najkrau liniju do mora, odnosno do ua Drima.

Rusija je naskoro potom postala agresivna i ve 1783. god. osvojila je Krim. Ponudila je Austriji i da zajedniki, jo te godine, objave Turskoj rat. Beka vlada odloila je to, ali je odmah poela sistematsku agitaciju po Srbiji i Bosni i vojniko izvianje tih oblasti. Radila je i u Albaniji i Crnoj Gori. Austriskim vlastima inili su velike usluge srpski svetenici, koji su eleli osloboenje i radovali se savezu Austrije i Rusije. Agitaciju nije bilo teko sprovoditi. Sem hrianskih simpatija na ljude su teko delovala i teka nasilja turskih kesedija. Janiari su bili bezobzirni i udarali su i na same turske vlasti. Porta je slala protiv njih spahije, da ih obuzdaju, ali to je Srbiji donelo samo nove bede. Voa janiara u Beogradu Deli Ahmet bio je i ugledniji i moniji od tamonjeg pae. Izmeu Rusije i Turske dolo je do zapetih odnosa 1786. god. zbog izvesnih sukoba na Kavkazu. Idue godine sastali su se ponovo, i to na Krimu, Josif II i Katarina II. Turska je osetila da je taj sastanak imao otricu protiv nje i da se ne bi dala preduhitriti objavila je Rusiji rat. Iako saveznica, Austrija nije ula u rat odmah nego tek krajem januara 1788. Stvarna neprijateljstva poela su, meutim, ranije. Kao i u ranijim ratovima ona je i sada raunala mnogo sa saradnjom Srba. S toga im je jo u jesen 1787. uputila proklamacije, i to po svima oblastima svoje sfere. Pokuaj, da pomou Srba, uoi Vavedenija 1787. god., prepadom uzmu Beograd nije uspeo. U zimu iste godine obrazovali su Austrijanci od emigranata iz Srbije posebne dobrovoljake ete, "frajkore" (Freycorps), koje su, pod komandom njihovih i srpskih oficira, prole vojniku vebu. Te ete su im bile potrebne, da olakaju rad redovnoj vojsci i da u Srbiji stvore to povoljnije raspoloenje za Austriju. Glavni zapovednik srpskog frajkora bio je aktivni austriski major, Mihailo Mihaljevi, koji je svoj posao radio s puno takta i sa dosta uspeha. Uza nj su pristali ne samo mlai ljudi i izvesni avanturisti, nego i ugledni domaini kao valjevski knez Aleksa Nenadovi. Meu srpskim dobrovoljcima istakao se ponajvie Koa Anelkovi, rodom iz Panjevca kod Jagodine, bivi trgovac, koji je u leto 1787. prebegao u Austriju. Drugi ugledni voa frajkora bio je Radi Petrovi, trgovac i avanturista, koji je prvi stvorio posebnu srpsku etu, u koju su uli Koa i mladi Karaore Petrovi. Kad je Austrija objavila rat Turcima Koa je, veoma hrabar i odluan, uestvovao s jednom austriskom etom u prepadu na Smederevo, a onda je sa svojom etom napao i uzeo Poarevac. Posle tog uspeha napao je Hasan-painu Palanku, Batoinu i Bagrdan, pa je i odatle rasterao Turke. Ti uspesi, i smelost, i lini autoritet uinili su, da je Koino ime steklo naroiti zvuk u narodu i da je njegova eta postala nekoliko puta jaa. Jedno vreme brojala je na 500 glava. S toga, i sa daljih uspeha, cela ova vojnika akcija, u kojoj se austriska vojska nije mnogo izlagala, dobila je u narodu naziv Koina krajina. Priman i pomagan od Srba, Koa je u svom smelom zaletu dopro do Kragujevca i uspeo je ak da i odatle izagna iznenaene Turke. Na zapadu Srbije, knez Aleksa Nenadovi oistio je od Turaka valjevski kraj i gonei ih dospeo je sve do aka. Kao aktivni agitator po zapadnoj Srbiji istakao se u to vreme baki vladika Jovan Jovanovi, koji je lino iao po narodu. Sa ueem srpskih dobrovoljaca austriska vojska uzela je 16. aprila abac. Inae, prvih meseci rata itav teret akcije pao je na Srbe, koji su imali da pripreme teren za glavnu vojsku. Koi Anelkoviu, posle pokazanih uspeha, bee stavljeno u dunost, da svakako presee veze izmeu Nia i Beograda. On je to jedno vreme vrio s dosta sree, zbog ega je dobio in kapetana i zlatnu medalju imajui uza se do 3.000 srpskih boraca, ali je posle, nedovoljno pomagan od austriske vojske, morao uzmaknuti pred nadmonijom turskom snagom. Turcima je snabdevanje Beograda bilo veoma vana stvar i oni je nisu hteli upustiti bez teke cene. Srpske ete nisu bile dovoljno snabdevane ni hranom i to je dalo povoda osetnom nezadovoljstvu i nedisciplini, to se sve pojaalo kad se videlo da Austrijanci ne ulaze u borbu ni posle oigledne turske namere da se probiju kroz moravsku dolinu. Bilo je nezadovoljstva i sa Koom, koji je optuivan da je samovoljan i da nepravedno deli plen. Sredinom aprila 1788. uspeo je Deli Ahmet da razbije Kou i da ga natera na povlaenje sve do Poarevca. Austrijanci su oklevali s planom. Oni nisu hteli da se mnogo zaloe sve dotle, dok ne vide ta Rusi nameravaju i dok ovi ne privuku na se glavninu turske vojske. Ali mesto ruske ofanzive dola je turska. Poetkom maja udarili su Turci od Vidina prema Poarevcu i proli su do Beograda. Uplaeno srpsko stanovnitvo ili se povlailo ispred njih ili se smirivalo. Turci su se svetili i kanjavali strogo. Beogradski trg bio je pun srpskog roblja. Broj

srpskih izbeglica u Austriji popeo se s toga krajem juna na 50.000 dua sa 300.000 komada stoke. Milovan Vidakovi, koji je opisivao beg svoje porodice u Srem, kazuje kako su prolazili pored pustih sela. "Sva ve u travi obrasla, nigde ivota u njima ne ima, sve je to otilo bilo. Vinogradi, vertovi, stanovi, sve je to pusto i u korovu lei". Kad su potisli dobrovoljake ete iz moravske doline i obezbedili Beograd Turci su preneli ratite na austrisku stranu, u Banat. Hteli su da preseku eventualnu vezu izmeu Rusa i Austrijanaca. U leto 1788. poela je njihova ofanziva u Banatu, koja je imala brze i relativno lake uspehe. Pri toj ofanzivi stradao je i kapetan Koa. On je branio rudarsko mesto Brzasku, pa je izdajom i kukavilukom nekih vlakih odreda bio opkoljen i zarobljen. Za kaznu Turci su njega i njegove drugove nabili na kolac u oblinjoj Tekiji. Austriska vojska, slaba i iznenaena, nije mogla lako da se pribere i Turci su zauzeli ceo juni Banat. Uli su i u Panevo. Njima su se pridruili nepouzdani Vlasi i tu i u negotinskoj Krajini, neto iz straha a neto i zbog pljake. To je, sasvim razumljivo, unelo paniku i meu Srbe. Sreom ta turska ofanziva nije imala duga daha. Nedovoljno spremna njihova vojska brzo je malaksala i nije iskoristila svoje prve uspehe. U jesen obe strane sklopie primirje, koje je trajalo sve do leta 1789. Za to vreme politika situacija u Evropi izmenila se na austrisku tetu. Pruska je sklopila savez sa Engleskom i Holandijom, koji je imao antiaustriske tendencije i koji se jasno dao razumeti u Carigradu. Saznavi za to i videi tursko zatezanje u Beu se reie, da brzom novom ofanzivom nateraju Turke na poputanje. S toga za vrhovnog zapovednika postavie u Sedmogodinjem Ratu proslavljenog feldmarala Laudona, koji je prole godine imao izvesnih uspeha na bosanskoj granici. On je doista nastavio rat odluno i brzo. Krajem avgusta njegova je vojska prela granicu i ve 27. septembra zauzela Beograd. Odmah potom poela je prodiranje niz moravsku dolinu, u kom je i opet ivo sudelovao i srpski frajkor. Glavne operacije vodio je pukovnik M. Mihaljevi, s puno obzira i prema svojim suborcima i prema srpskom stanovnitvu. Kad je na Badnji dan 1789. zauzeo Kruevac, on je naredio da se oisti crkva kneza Lazara, u kojoj su Turci dotle drali konje, i da se tu, u njoj, odri blagodarenje. U svom govoru on je, i sam Srbin, s uzbuenjem govorio kako Srbi treba da prime Josifa II kao svog novog kneza, a oni su, plaui od radosti, polagali zakletvu vernosti. Ovom prilikom Austrijanci su prodrli sve do manastira Studenice. Slino oduevljenje vladalo je i u drugim oblastima, u Mavi i Krajini, gde su Austrijanci isto tako prodrli duboko. Austrijancima je u Mavi dosta pomagao aktivni arhimandrit manastira Tronoe, Stevan Jovanovi. Ali srpsko zalaganje ilo je i ovog puta za jednu unapred izgubljenu stvar. Austrija je traila nova osvajanja ne da ih zadri, nego da pravi pritisak na Portu. Njen poloaj bio je takav da je mir bio prei njoj nego Turcima. U unutranjosti maarska opozicija protiv Josifa II bila je sve nepomirljivija i u ratom zamorenoj zemlji pretila je da se pretvori u bunt. Ne manje neprijateljsko bilo je i dranje katolikog klira, koje nije moglo oprostiti caru njegove liberalne reforme. U spoljanjoj politici Pruska je sve otvorenije dizala glas protiv Bea. U oktobru 1789. izbila je u austriskoj Belgiji prava buna, a Francusku je zahvatio plamen revolucije. Kad je poetkom 1790. god. Pruska sklopila savez sa Turskom Be nije imao mnogo da bira. Ve je Josif II u jesen 1789. obnovio s Turskom pregovore za mir, a posle njegove smrti (9. februara 1790.) njegov naslednik Lepold II napravio je od tog mira osnovnu taku svoje politike. To se sve osetilo i na ratitu. Bojei se zapleta sa Pruskom Austrijanci nisu smeli da upuuju u Srbiju vee snage. Kad su to videli Turci pregli su energino da ih potisnu i uspeli su. Ve na samom poetku 1790. god. Austrijanci su napustili Studenicu, a domalo su poeli povlaenje i na drugim stranama. Posredovanjem Engleske, u leto te godine, Austrija se obavezala Pruskoj da se odrie svih osvajanja u Turskoj izuzimajui samo neke male ispravke granice. Posle toga je u septembru dolo do primirja s Turcima, koje se, istina, proteglo dugo, ali koje je na kraju, ipak, dovelo do mira u Svitovu, 4. avgusta 1791. "Vsjaka dua hristijanska proplaka", zapisao je arhimandrit manastira Bogovae, Hadi Ruvim, kazujui poloaj i raspoloenje Srba. Izvesni srpski prvaci, meu kojima se isticao arhimandrit Stevan Jovanovi, pokuavali su na vie strana da prikau tekoe naroda u Srbiji posle austriskog naputanja, ali svo njihovo zauzimanje

bilo je uzalud. Austrija im nije mogla pomoi; i Rusija se, brzo iza nje, u Jaiju smirila s Turcima. A ko im je drugi mogao biti od koristi? Ko i kako? Austrija je uspela samo u toliko to im je izradila amnestiju, koju su i sami Turci osetili kao potrebnu, da zemlja ne bi ostala bez radne snage. A sem toga primala je i srpske izbeglice, da ih nastani na svom podruju. Stevan Jovanovi doao je u to vreme na misao, zajedno sa jo dva svetenika, da bi se Srbima obezbedila izvesna unutranja samouprava, "kako to je Karavlahija bila". Samouprava bi "imala da sadri plaanje danka otsekom, a da se Turci "u nas" ne meaju i da im ne sude pae ni muselimi. Srbi bi imali jednog svog "komendata", kao to je bio u Vlakoj. Jovanovi je o tom izradio i jednu pismenu pretstavku, koju su trebali da potpiu svi narodni ljudi, ali ija nam sudbina nije dalje poznata. Izvesne njene ideje javie se posle u narodu i nisu ostale bez ikakva uticaja, kako se na izvesnoj strani misli i tvrdi.

16 Duhovno osloboenje Srba

Car Josif II bio je veoma omraen u krugovima katolike crkve i meu Maarima i Hrvatima. Duh slobodouman, u istinu prosvetiteljski, bez mnogih nasleenih predrasuda, on je sasvim uao u duh savremenog liberalizma, koji je iz Engleske bio zahvatio celu Nemaku i koji je bio noen od francuskih racionalista i enciklopedista. Za ivota svoje bigotne majke on se morao ustruavati, ali posle njene smrti izaao je bezobzirno sa svojim reformama. Od bogatog imanja ve ranije ukinutog isusovakog reda dao je stvoriti fondove za kole, a 1781. god. poelo je njegovo ukidanje kaluerskih redova i zatvaranje manastira, koji se nisu bavili humanim ili prosvetnim radom. Potpunu slobodu vere i versku ravnopravnost objavio je njegov Patent tolerancije od 10. (21.) decembra 1781. Sam papa Pije VI je lino pokuavao da zaustavi ili bar ublai carevu aktivnost u svim ovim pravcima. Svi njegovi napori ostali su uzaludni. ak se, na zaprepaenje vernih, prilikom papina dolaska u Be, pojavila sasvim antijerarhiska broura biveg profesora univerziteta Valentina Ajbla ta je papa?, u kojoj nije bilo nimalo onog ranijeg strahopotovanja prema glavi zapadne crkve. U katolikim krugovima dobro se znalo, da car lino zakriljuje Ajbla. Ovo je sve bilo dovoljno da objasni neprijateljski stav katolike crkve protiv njega i njegova dela, i da u isto vreme pokae i zato su slobodoumni srpski duhovi i prosveeni graanski stale stali na carevu stranu. Maari i Hrvati bili su protiv cara i zbog njegove germanizatorske i centralistike politike, kao i zbog toga, to je Josif II, kao i Fridrih Veliki i Katarina II, zastupao metode prosveenog apsolutizma. Srbi se, zbijeni u svoje redove, pod okriljem crkvene autonomije, nisu mnogo bojali od germanizacije; moda joj nisu uviali ni pravi znaaj. Od centralizma i apsolutizma nisu se bojali mnogo; u Turskoj su dobrim delom doivljavali i videli i jedno i drugo, a i sama njihova crkvena uprava bila je centralistika i prilino apsolutistika. Sem toga, Josif II bio je simpatian Srbima jo i zbog toga, to je uao u sporazum s Rusima i to je poeo borbu protiv Turaka. Sam ueni arhimandrit Jovan Raji osetio je potrebu da tim povodom da oduka svom raspoloenju u jednoj poveoj poemi. Pod vladavinom cara Josifa II kurs dravne politike prema Srbima osetno se promenio, oni su istinski odahnuli, i mogli su se posvetiti nesmetanom radu u narodu. U Karlovcima se oko mladog i aktivnog mitropolita Stevana Stratimirovia, koji je na taj poloaj doao 1790. god., stvorilo novo i aktivno srpsko kulturno sredite. Ve 1791. god. osnovana je tu prva prava srpska gimnazija, kojoj je osnovni fond omoguio rodoljubivi graanin Dimitrije Anastasijevi Sabov. U Karlovcima je otvorena i bogoslovija sa boljom strunom nastavom. I Kurcbekova tamparija prela je 1792. god. u srpske ruke, a vlasnik joj je postao bivi sekretar mitropolije Stevan Novakovi. Srpski kulturni ivot se prenuo. Stratimirovi je bio pun dobre volje, sam se bavio naukom, voleo je knjigu, i trudio se da celu svoju sredinu zagreje za vie ciljeve. S druge strane mlada srpska inteligencija, ponesena i sama idejama racionalizma, eli da to neposrednije utie na narod. U njoj se oseaju liberalne tendencije i simpatije za reforme cara Josifa. U tom duhu jozefinizma poinje sve otrija kritika jalovog i neskromnog kaluerskog ivota

po naim manastirima, suzbija se klerikalni uticaj, koji je ponegde uzimao suvie maha, i tei se da se narod prosvetom lei od predrasuda i ravih navika i obiaja. "Nacionaliste", kako su sebe nazivali ljudi koji su eleli da pomognu narodu, imali su jaka oslonca u graanstvu, koje je u izvesnim mestima bilo ekonomski napredno i duhovno vrlo lepo razvijeno. Slobodnozidarski pokret, kome su u XVIII veku pripadali svi slobodnoumniji duhovi Evrope, naao je odziva i u srpskoj sredini. Njemu su jedno vreme meu Srbima pripadala i neka svetena lica, kao Stevan Stratimirovi i Jovan Jovanovi akabenta. Krajem XVIII veka bio je kod Srba prilian broj lica, koji su svoje vaspitanje sticali na strani, i to ne samo u pravoslavnoj Rusiji, nego i u Nemakoj, koja je bila mnogo naprednija od Austrije. Dosta Srba znalo je strane jezike, ruski, nemaki i francuski, koji je u to dobao uao u modu. Krajem XVIII veka, kad je Austrija bila puna francuskih emigranata, bilo je izvesnih kua koje su uzimale i francuske privatne uitelje. S jezikom se irio i uticaj francuske lektire. Na temivarskog episkopa Petra Petrovia uticao je u osetnoj meri skepticizam filozofa Pjera Bejla. Kad je on dozvolio da se prevede za Srbe spis unijate Samuila Klajna protiv prekomernih postova ustao je vladika Genadije Dimovi protiv naina kako novi bogoslovi kritikuju stare, "kao Volter u Franciji". Glavni pretstavnik prosvetiteljske aktivnosti u naem drutvu i knjievnosti bio je Dositej Obradovi (roen u akovu, u Banatu, oko 1742. god.), duhovno veoma radoznali ovek, koji je kroz ivot proao sa iroko otvorenim oima. eljan znanja i vieg duhovnog stremljenja on je kao mlad ovek otiao u kaluere, ali se u Sremu, vinorodnom i putenom, brzo razoarao u idealnoj strani monakih zajednica. Nai kalueri bili su sve vie nego ljudi od onoga sveta. Iz manastira Hopova, u koji je uao pun verskog misticizma, otiao je duboko razoaran i ubeen protivnik takvog za drutvenu zajednicu potpuno beskorisnog naina ivota. eljan da to vie vidi i naui on je potom proao skoro sva vanija kulturna sredita savremene Evrope, poinjui s Grcima u Svetoj Gori i na istoku, pa nastavljajui u Beu, Hali, Lajpcigu, Parizu, Londonu i drugim mestima. Proputovao je, uvek budna duha, vie nego ijedan drugi Srbin njegova vremena. Primivi ideje zapadnih i nemakih racionalista i prosvetitelja, on e, kao knjievnik, celo svoje delo posvetiti tenji, da otvori oi narodu, da ga poui, i da mu uopte bude od koristi. Meu Srbima on je oduevljen pristalica naprednih reformi cara Josifa II, koga je, kao malo ko, iskreno i nesebino pozdravljao. O vek zlatni! O slatka vremena, Kad je opta ljubav ueena! Ve 1783. god., obznanjujui svoje prvo delo, Dositej je jasno kazao svoj program. Mesto molitvanja za novac doi e srdana dela pouke iz ljubavi. I to neposredna, na narodnom jeziku, kako bi ih svet razumeo. "Jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje. A koji moe vie polzovati nego opti, celoga naroda jezik?" To je prvi korak za potiskivanje hibridnog slavjenoserbskog jezika, koji je kod nas vladao i od koga narod nije imao skoro nikakve koristi. Dositej nije mogao prokriti put narodnom jeziku, jer je jo sam bio dosta pod uticajem stare kole, ali je bar postavio zdravo i jedino opravdano naelo. Istina, beka vlada, poinjui i reformama kolstva, traila je jo od 1769. god. da se u osnovnim kolama nastava vri na prostom narodnom jeziku, ali su srpski crkveni krugovi, zazirui od ovake beke mere, taj zahtev odbijali s puno uverenja. Josif II uveo je narodni jezik mesto latinskog u vie ustanova, pa je to traio i za kole. Moda bi u izvesnim krugovima taj zahtev naiao na dobar prijem, da nije u isto vreme traeno da se i irilica zameni latinicom. Dositej nije ni pomiljao da dira u irilicu i s toga je njegova akcija za narodni jezik bila, kao naelna, manje suzbijana, iako nije bila odmah i primljena. Srpski sveteni krugovi, a mnogi i od svetovnih, namerno su ostajali pri starom slavjanoserbskom jeziku nalazei da ih on spaja sa Rusijom i brani od svih sumnjivih bekih novotarija. Obradovi je prvi kod nas dao svesniji izraaj naem nacionalizmu. On je proao Banat, Srem, Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Crnu Goru, a ivot je zavrio u Srbiji. Uavi u stvari blie, on je u narodnu zajednicu obuhvatao ne samo sve pravoslavne Srbe, nego i nae saplemenike drugih vera. Naroito je prvi, jo u ono doba, naglaavao nau nacionalnu istovetnost sa muslimanima. Prelazio

je uopte preko verskih predrasuda, odudarajui i suvie od svoje ostale sredine i idui, kao istinski napredni duh, ispred svoga vremena u nas. Dositej nije bio originalan pisac, niti je to nameravao. On je, po reima Lukijana Muickog, kupio mudrost tuih naroda, da bi je ponudio svome; njemu je bilo do toga da kae i razvije dobru stvar bez obzira odakle ona idejno potie. On je gotovo itavo vreme ivota proveo kao uitelj, kazujui svoje znanje i iskustvo drugima; sasvim svesno, on je ostao uitelj i u knjievnosti. Vedar, dobre volje, s uverenjem u mogunost ljudskog moralnog vaspitanja i napretka. Njegovi spisi, pa i autobiografija, svi su moralnog karaktera; s toga je i negovao s ljubavlju oblik basne, koja je u XVIII veku bila u knjievnoj modi, dodajui basni i svoja "naravouenija". Pred kraj ivota preao je, s dobrim ukusom, na oblik moralnih engleskih eseja. Njegovi spisi vrili su osetan uticaj u srpskom drutvu i itali su se i pretampavali kroz ceo XIX vek. U XVIII veku on je najizrazitiji tip srpskog intelektualca, koji je proao ceo sistem tadanjeg vaspitanja: od nae uboge manastirske kole do nemakih univerziteta, ovek koji je prvi savremene ideje evropske civilizacije unosio u nau jo sirovu sredinu. Novih ideja nalazimo s njim i bez njega i u tadanjoj srpskoj lirici, ljubavnoj i satirinoj, koja se naroito negovala u naprednom graanskom staleu. Nju su stvarali ljudi nezavisno od crkvenskih kolskih tradicija, po uzoru na strana knjievna dela, i ponekad ne bez ukusa. Ispevana je, prirodno, na narodnom jeziku. U njoj se nalazi ne samo nemakog, nego i nesumnjivog francuskog uticaja, sa njihovom galanterijom i ironijom galskog tipa. "Pahalija" Jovana Avakumovia, obrazovanog srpskog pesnika XVIII veka, ispevana 1775. god., ima ne samo za ono doba lep oblik, vet stih, dosta duha, nego i jedan sasvim slobodouman pogled na stvari. Ne bi ovek skoro mogao verovati, da ovakvi stihovi potiu iz tog vremena iz nae sredine: Danju nou Savka na nebo uzdie, Kako zvono uje, taki metanie, I kad spava samo o molitvi sniva Zamazala sveca to esto celiva, Pak e opet, veruj, ovog leta biti Da e se i ona dati namoliti. Jakov Ignjatovi saoptava za Avakumovia u svom Vasi Repektu, da je "znao na flauti i hegedama svirati, da mu se i u Italiji udie". Jedan na naunik nalazi, da je ovaj preobraaj u srpskom drutvu, odnosno nova orientacija, kako on veli, rezultat Felbigerove i Kolarove prosvetne reforme, odnosno kolske i prosvetne aktivnosti poslednje periode terezijanskog doba. Naputanje ruskog i bogoslovskog uticaja i stvaranje ovog novog dolo je, misli prof. dr M. Kosti, ne spontano, nego prisilno, oteavanjem i zabranom veza sa Rusima i naturanjem novih nastavnih programa. Ali tu ima, po naem miljenju, samo jedan deo tanog. Austrijanci su, doista, zabranama i pritiskom oteavali veze sa Rusijom i jaanje ruskog duhovnog uticaja, ali novi duh nije rezultat samo njihovih kolskih nastojanja. Preobraaj u srpskom drutvu pripremao se postepeno, ali osetno, njihovim privrednim, kulturnim i drugim vezama sa Zapadom. Nije beka vlada naturila svoje ideje zapadu, nego ih je i sama primila otud i iz Nemake. Tako je ilo i duhovno formiranje cara Josifa. Srpski vidici su se irili i nisu se mogli vie zadovoljavati prevakavanjem samih bogoslovskih tema. Avakumovievi stihovi govore jasno o novom duhu kojim se gledalo na stvari i koji, oevidno, nije bio osamljen. Same vladike izjavljivale su, da ih vie ne moe zadovoljiti interes samog katihizisa. Dositej i njegovo delo, ono to je glavno u naem XVIII veku, nije rezultat austriske kolske sisteme, nego novog probuenog duha. Onako isto, kako su od zemunskih cincarskih trgovaca postajali beki bankari; i kako su se od naih starih zografa razvijali novi moleri; i kako su od hercegovakih obana postajali optinski strunjaci u Trstu; tako se dizao i ceo na ostali duhovni ivot. Ceo na XVIII vek proao je u vidnom i stalnom naporu srpske sredine da se digne i izjednai sa svojom okolinom, da se "evropeizira", i da moe da izdri duhovnu i privrednu utakmicu. Zatim, treba imati na umu, da je kulturnih sredita za razvoj srpskog duhovnog ivota bilo i van nemake sfere. Takvo jedno veoma

vano sredite bio je Trst, glavna izvozna luka Austrije i jedno od najaktivnijih trgovakih mesta u Jadranskom Moru. Trst je bio duhovno talijanski grad, iako sa mnogo slovenskog stanovnitva, i stalno u vezama sa Italijom. U njemu su Srbi trgovci bili moni i ugledni i srdani pomagai knjievnog i kulturnog napretka. Tu su iveli i radili i bili pomagani mnogi srpski javni radnici sa Dositejem na elu; tu su Srbi bili toliko jaki, da su 1782. god. Grcima konano preoteli crkvu Sv. Spiridona; odatle su dareljivi trgovci pomagali crkve i kole u svojim zaviajima, ponajvie po Bosni i Hercegovini. Trst je celo vreme bio otvorena kapija za uticaj zapadnih ideja i izvesnih duhovnih strujanja, koja nisu nosila samo nemaku marku. Samosvest Srba znatno je pojaala i unutranja borba koja se razvijala u Austriji za Josifova vremena. Da suzbije opoziciju Maara car je, po sili prilika, morao bar prividno povlaivati Srbima, jedno da njima plai Maare, da postanu savitljiviji, a drugo da izazove i Srbe na veu otpornost prema Maarima, kako bi se u njihovoj borbi Be mogao pojaviti kao posrednik. Carev neuspeh u spoljanjoj politici, nikakvi uspesi u borbi s Turcima i izbijanje Francuske Revolucije slomili su u velikoj meri samopouzdanje carevo, ali se ipak u Beu polagalo na to, da se, zbog prestia drave, ne popusti naglo i da se koi koliko se moe. Meu ostalima za to koenje imali su posluiti i Srbi. Ve krajem 1789. god. car je morao vaspostaviti ustavno stanje u Ugarskoj i Hrvatskoj; s tim je, prirodno, bio sruen i centralizam. Ali se dalje nije mislilo ii. Strah od ideja Francuske Revolucije, koja je imala mnogo simpatizera meu intelektualnim krugovima, a koja bi, sigurno, nala odjeka i u mnogim narodnim slojevima, diktovao je bekoj vladi odravanje konzervativnog kursa i jaanje militaristikih mera. Maari, svesni da su svojim istrajnim dranjem naterali cara i Be na poputanje, bili su digli glavu. U stvari, njihova politika, posle ove pobede, nije bila mnogo drukija od Josifove. Kao to je car hteo germanizaciju cele drave, tako oni otad tee za maarizacijom cele Ugarske. Dajui upaniskim skuptinama izvesnu lokalnu samoupravu, oni s planom svu vlast i sav javni ivot usredsreuju u Peti i pripremaju sve vru centralizaciju. Srpske povlastice, videli smo, oni su odavno smatrali kao nesaglasne sa njihovim dravnim pravom i interesima, a izuzetni poloaj Srba hteli su na svaki nain da eliminiu. Na Srbe oni su bili, u ovaj mah, kivni i zbog toga, to su onako otvoreno ustali za Josifove reforme. U svojoj ponesenosti Maari esto puta nisu pokazivali dovoljno oseanja mere. Tako su preterivali i ovoga puta, i to na celoj liniji. I prema Srbima, i prema Hvatima, koji su im u borbi bili verni saveznici, i prema Dvoru. Bojei se mogunosti ponavljanja Josifovih tendencija maarski sabor je Josifovom nasledniku, caru Leopoldu, poeo postavljati uslove, pod kojima bi bio voljan da mu poloi zakletvu vernosti. To je u Beu, uz sve drugo, bilo dovoljno da i on pone miniranje maarskog poloaja u samoj Ugarskoj, i to, u prvom redu, pomou Srba i Hrvata. im se ulo da je umro car Josif i da novi car namerava sazvati maarski sabor ili dijetu uputio je mitropolit Mojsej Putnik, po sporazumu s ostalim episkopima, molbu, da car pozove na sabor i pretstavnike Srba, "kako se ne bi na njemu ta preduzimalo u pogledu srpskog naroda, a bez naroda". Tu je molbu izloio i usmeno, u Beu, u audienciji kod cara. Car doista naredi da se upute pozivnice na sabor srpskom episkopatu, ali za dalje zahteve kancelar, Maar, grof Palfi izjavi "da takozvani srpski narod u Ugarskoj kao narod nema nikakva politina opstanka, a na Dijeti je zastupljen preko nadlenih upanijskih i varokih zastupnika". Primas grof Baanji bio je jo odluniji. Po njemu Srbi su tuini u zemlji, "njihovo pravo nije osnovano na zakonu, nego na privilegijama". Srbi na to zatraie, da se na Veliku Gospojinu 1790. god. sazove narodni sabor u Temivaru. Car je to dozvolio 26. juna, dva dana pre nenadne smrti mitropolita Putnika, i to s jasnom tendencijom protiv Maara, koji su ba u to vreme postavljali svoje uslove. Sava Tekelija, jedan od mlaih srpskih voa toga vremena, tvrdio je, da je ak car sugerisao Srbima misao o sazivanju toga sabora. Meu Srbima se verovalo, da su Maari otrovali mitropolita, kako sabor ne bi imao isto politiki, nego izborni karakter. Ali je nesumnjivo, da je osetno uticao na njih, da ih je zabrinjavao, i da je s toga njihov stav postao znatno meki. Na temivarskom saboru, gde je za Putnikova naslednika izabran mudri Stevan Stratimirovi, razvila se velika naelna borba meu Srbima. Svetenstvo, plemii-spahije, u dobroj meri

maarofili, i jedan deo graanstva bili su za kompromis sa Maarima i traili su, da se Srbi "inartikuliraju", t. j. da saobraze svoje povlastice sa maarskim zakonima. Pretstavnici vojske, mahom carski ljudi, i drugi deo graanstva bili su odluno protiv toga, traei, po starom, naslon na dvor i uvanje svog izuzetnog poloaja. Carski komesar, general Popila, pun laskanja prema Srbima, bio je, naravno, na strani ovih drugih. Kad je uo za predlog o inartikulaciji, on "se pomami", i sa ostalima je ivo reagovao da se odbije. Drugi komesar, general mid-feld, ponudio je Srbima, u ime cara, da izaberu "predjel zemlje za teritorium va", kao posebno podruje. Srbi su odgovorili, verujui tvrdo da e se to ostvariti, da biraju Banat. Interesantno je primetiti, da pod uticajem uenih krugova i dvorske kancelarije, i u srpskom slubenom stilu bee poeo da za Srbe osvaja naziv ilirskog imena. Tako je i za ovaj sabor govoreno, sa srpske strane, da je "ilirieski narodni" i da "ilirieski narod" izjavljuje svoju vernost caru. U ovo vreme, s obzirom na ponudu o posebnom teritoriju, pomiljalo se na mogunost obnove srpske despotovine, a za despota uzimao se u kombinaciju Leopoldov sin Aleksandar. Temivarski sabor nije doneo ono emu su se Srbi nadali. Razvoj dogaaja u Francuskoj, posle revolucije, i ustanak u Belgiji protiv Austrije nagnali su beku vladu da ne izaziva Maare do kraja. Srbima je dato vie slobode u kulturnim pitanjima i za njih je 1791. god. osnovana posebna "Ilirska dvorska kancelarija", ali je glavno pitanje, ono o posebnoj teritoriji, ostavljeno, da ne bi dovelo do otvorenog sukoba s Maarima. Uinilo se to s toga, to su Maari, iz straha od srpskih zahteva i hrvatskog stava, popustili u svojoj opoziciji i to su za svog paletina izabrali onog istog nadvojvodu Aleksandra, koga su Srbi eleli imati za svog nadvojvodu. Kad se to postiglo Be je u poputanju poao dalje, pa je posle smrti cara Leopolda napustio Hrvate, a i prema Srbima se pokazao nelojalan. Ve u leto 1792. bila je ukinuta Ilirska kancelarija, a Banat pripojen Maarskoj. Srbi su, kao toliko puta pre i posle toga imali u sporovima izmeu Bea i Pete da poslue kao orue Dvora, navlaei na kraju krajeva, po samoj prirodi stvari, nezadovoljstvo na obadve strane.

17 Razmah Crnogoraca
Za vreme vladike Save i epana Malog postojao je u Crnoj Gori i guvernadir. Bio je to Jovan Radonji, ovek iz uglednog bratstva, ali u ono doba jo mlad i bez uticaja. Postoji jedan akt od 20. avgusta 1770. sa potpisom vladike Save, koji istie neprovereni i dosta sumnjivi rodoslov porodice Radonjia i naglauje, da je porodica Radonjia bila od pada Crnojevia prva meu crnogorskim kuama i da se uvek nalazila na elu Crnogoraca u borbi s Turcima. Na osnovu svega toga crnogorski zbor na Cetinju priznao je toboe Jovanu Radonjiu nasledno guvernadurstvo. O epanu Malom, koji je u to vreme drao stvarnu vlast u Crnoj Gori nema ni pomena. S toga, i iz drugih razloga, nama taj akt ne izgleda nimalo verodostojan, kao to nisu verodostojni ni njegovi navodi. Posle epanove pogibije, uz slabog i ve sasvim ostarelog vladiku, Radonji je doista doao do izvesnih uticaja u zemlji. On dri pola dravnog peata i u dravnim aktima potpisuje se na prvom mestu. Radonji je u Crnoj Gori zastupao austrofilsku politiku. Ima jedan memoar upuen bekoj vladi 1779. god., koji su potpisali on, serdar Ivan Petrovi i vladiin sinovac arhimandrit Petar Petrovi, a koji je pun prekora na raun Rusije, a inae nesimpatian radi samohvalisanja i mnogih netanosti. Tim aktom oni su se nudili pod pokroviteljstvo habzburke kue i pristajali su, da Austrija uvede u Crnu Goru svoju posadu od 150 ljudi bilo stranih, bilo domaih, i da glavari sami, s vladikom i guvernadurom, primaju plau od Austrije. Oni su svratili lino u Be i pri odlasku za Petrograd i pri povratku s toga puta. Car Josif nije bio oduevljen tom ponudom; "sve elje tih ljudi", pie on, "pokazuju slabost, sirotinju i nemo". S toga je reio da se s njima postupa lepo, ali da se ne ulazi ni u kakve obaveze. Kad je umro vladika Sava (26. februara 1781.) njegov duhovni naslednik bio je privremeno njegov sestri, Arsenije Plamenac, koji je bio zavladien jo za njegova ivota, ali stvarni naslednik imao je biti sinovac mu, arhimandrit Petar. U Crnoj Gori ve se uobiajilo da vladike imaju biti iz kue

Petrovia, a i celo je bratstvo te mone njeguke porodice to trailo. Mladi Petar (roen 1747. god.) bio je darovit ovek i sa daleko vie moralnih vrlina nego njegovi preci Vasilije i Sava. Od 1762-66. god. proveo je na kolovanju u Rusiji, a od 1766. god. pomagao je svom stricu. Za to vreme ojaao je uticaj Radonjiev, s kojim je jedno vreme saraivao i mladi arhimandrit. Petar Radonji je 1781. god. dolazio ponovo u Be i ponavljao svoju poznatu molbu. Beka vlada uputila je na to pukovnika Paulia u Crnu Goru da ispita stvari. Ovaj je 10. avgusta 1782., posle povratka s puta, podneo dug i vrlo zanimljiv izvetaj. Pauli nije doao u Crnu Goru sam, nego sa malom pratnjom, koja je morala obratiti panju na se i u zemlji i u susedstvu. Naroito se bio uzbunio skadarski Mahmud-paa Buatlija, ovek besan i bezobziran, koji je ak pretio upadom u katunsku nahiju. U samoj zemlji niko nema pravog autoriteta, jer niko nema snage da primeni efektivne sankcije protiv nezadovoljnika. Krvna osveta, u taj mah izmeu kue Radonjia i urakovia, paralisala je za izvesno vreme svaki zajedniki rad. Ali je Pauliu ipak polo za rukom, da glavne ljude pridobije i da im ulije poverenje u Austriju. Cela Crna Gora brojala je tada 4.884 kue. Broj ratnika, po Paulievom raunanju, iznosio je do 8.000 dua. Mitropoliti ive vie u manastiru Staljeviu nego na Cetinju; tu se nalazi i jedna "bedna" kola za svetenike. Narod se karakterie, kae taj izveta, sranou, slobodom, lenou, osvetoljubivou i ponosom. Turcima plaaju danak kad moraju, ali izbegavaju da to ine, inae ne priznaju da su im Turci gospodari. Oduevljenje za Rusiju poputa, jer je ruski dvor daleko i jer od njega nisu dobili onoliko koliko su oekivali. Car Josif posle tog izvetaja nije bio nita bolje raspoloen za crnogorsku stvar. On je nalazio, da od te zemlje Austrija ne bi imala nikakve koristi u mirno doba, a imala bi na nju dosta da troi, a i u ratu korist od nje ne bi mogla biti velika. Pristao je samo, da se crnogorskim glavarima podeli 2.200 dukata, da ih, za svaki sluaj odre u dobroj volji. Ne znamo pouzdano kako je ruska vlada doznala za te veze, ali znamo da je u to vreme dosta oladila prema Crnoj Gori. Kad je posle smrti vladike Plamenca (1784. god.) Petar I poao u Petrograd da se zavladii, ruski poslanik u Beu nije hteo da mu izda paso, nego je morao otii u Karlovce. Tu je hirotonisan 14. oktobra 1784. Da bi dobio pomo za cetinjski manastir on se iste jeseni obratio u Petrograd, a poetkom 1785. god. je poao lino u Rusiju. Ali tu je doiveo neprijatno iznenaenje. Ruske vlasti su naredile, da se mladi vladika progna s njihova podruja. Carica Katarina je, u poslednji as, naredila da se vladika vrati, ali je uvreeni Petar to odbio. ak se zarekao, da njegova noga nikad vie nee kroiti u Rusiju. Za vreme Petrova otsutstva Crnu Goru je zadesila teka katastrofa. Njen stari neprijatelj, buntovni Mahmud-paa Buatlija, spremao se od 1784. god. da je napane. U prolee idue godine to je ve bilo jasno svima. Uzalud je Radonji molio mletake susede za pomo i skretao im panju na opasnost i za njihovo podruje. Juna meseca upala je Buatlijina vojska u Crnu Goru i bez mnogo muke 10. ili 11. juna stigla na Cetinje i popalila manastir. Na povratku Mahmut je, toboe da prekrati put, poao u primorje i napao Patrovie. Tu umalo nije platio glavom od jednog hrabrog bokeljskog popa, koga St. M. Ljubia velia u svojoj pripoveci Pop Androvi novi Obili. Stanje koje je zatekao vladika Petar kad se vratio bilo je oajno. Zemlja pregaena i poharana, a zemlja ljuto zavaena. Izvesna plemena behu ak povila glavu pred pobednikom. Za neuspeh se okrivljavalo meusobno, sa mnogo unosti, a glavne optube padale su na raun upravljaa. Zlo od koga je Crna Gora toga vremena naroito stradala bila je krvna osveta. Radonji je krajem 1787. god. pisao jedno oajno pismo u Be. Pored svih drugih nevolja Crnu Goru mui i glad; "narod je doa vaskolik da pomre ili da se preseli". Za mladog vladiku, u prvim asovima misije, bile su pune ruke posla, i to izuzetno tekog. U to vreme bee poeo i rusko-turski rat, kome se poetkom 1788. god. pridruila i Austrija. Crna Gora ulazila je u austrisku interesnu sferu i Be se ovoga puta reio da preduzme akciju i na toj strani. Uputio je meu Crnogorce majora Filipa Vukasovia, koji se ve ranije sa Pauliem bavio meu njima, sa nekoliko oficirskih drugova, i s njima zajedno uputio je i svoj "patent" izdat 17. (28.) aprila 1788. Patent je sluio kao legitimacija njegovim oficirima, koji su dolazili da se neposredno dogovore o zajednikoj borbi protiv "tirjanstva otomanske vlasti". U isto vreme oni su

imali da pridobiju za Austriju i Buatliju, koji se bee odmetnuo od sultana. Ali, u isto vreme, uputili su u Crnu Goru i Rusi jednog svog majora, Srbina Savu Mirkovia. Ruski poslanik u Mlecima Al. Mordvinov pisao je vladici pozivajui ga na saradnju, ali u tom pismu nije nita govorio o Austriji. Opat Franjo Doli, Dubrovanin, koji je imao tesnih veza s Crnogorcima i koji e posle postati sekretar vladiin, opominjao je odluno Cetinje, da se dri Rusije i da izbegava veze s bekim ljudima. Kad je Mirkovi doao u Crnu Goru on je otvoreno agitovao protiv Austrije tvrdei da "tiranski postupa s narodima grke vjere". Vladika Petar preao je na rusku stranu. Austriski oficiri, bez imalo obzira, pokuae da u Crnoj Gori izazovu mete. Sami kau, da su na silu hteli odgovoriti silom, kao da su u svojoj kui. Da ne bi dolo do meusobne krvi, jer je Vukasovi bio pridobio neto Crnogoraca s guvernadurom na svoju stranu, vladika je popustio i pristao je da sarauje s Austrijancima. Ovi su meutim doiveli teko razoaranje s Buatlijom. Taj verolomni i skroz nemoralni ovek, uao je u pregovore s njima, zakleo se, i primio i dao prijateljske poklone, a onda je austriske pregovarae (trojicu oficira) i njihova srpskog pratioca dao iz zasede pobiti i opljakati. Poloaj austriske misije postao bi posle toga i u Crnoj Gori moda odmah neodriv, da im nije stigla posada od 100 likih graniara, za koju se govorilo da je prethodnica vee sile. Posle toga, Austrijancima nije bilo teko, nagovaranjem i novcem, krenuti Crnogorce protiv Albanaca. U toliko pre, to se verovalo da je Crna Gora i inae bila kivna na Buatliju. Napad na Spu izvelo je 400 Crnogoraca, 220 likih vojnika i povei broj Brana. Pri napadu su bili prisutni vladika, guvernadur, Vukasovi i mnogi glavari. Austriski izveta, svetenik i pesnik Josip Krmpoti, sav uspeh borbe pripisuje Lianima, a za Crnogorce belei da su se borili neiskreno, odnosno samo prividno, i da su ih posle smatrali kao neprijatelje. Nisu pomagali ak ni vladiina preklinjanja. Tako je ceo pohod zavrio s neuspehom. Krmpotiev izvetaj podudara se u mnogom sa onim ruskim iz misije Dolgorukova i nije nimalo povoljan za Crnogorce, koji da su nepouzdani, neobuzdani, grabljivi i lakomi na novac. Meutim, Krmpoti ne ocenjuje u dovoljnoj mogunosti, da je crnogorsko dranje rezultat ruske politike agitacije i uopte nepoverenja prema austriskim ljudima. Bilo je, verovatno, i potajne mletake agitacije. Rezultat svega bio je taj, da je Vukasovi, isto kao i Dolgoruki, sa svojim ljudima morao kriom da naputa Crnu Goru. A morao je napustiti, pod austriskim pritiskom, i major Mirkovi. Posle svog odlaska Vukasovi je pokuao da preko Radonjia stvori od Crnogoraca poseban odred i da ih, u sporazumu sa svojim starijima, delom preseli u austriske zemlje, ali je vladika preduzimao sve da taj plan osujeti. Izmeu Radonjia i vladike nastao je potom primetan razlaz, ali je vladika odneo pobedu. Iz prostog razloga, to je ceo pokret Austrije "zapeo u pesku" i to se od svih obeanja nije ostvarilo nita. Rezervisani stav vladiin prema Austrijancima pokazao se kao mudriji. Radonji je sam priznavao, kako je postao onemoguen u narodu "zato sam ih odvojio od Rusije". Meutim, stanje u naputenoj zemlji mora da je bilo veoma teko. Rusija se, zauzeta u Vlakoj i Moldavskoj, i inae, nije interesovala za Crnu Goru, a Mleani su bili u punoj dekadenciji. ta je moglo da se radi? Ili priznati Buatliju i njegovu vlast ili traiti opet kakve bilo pomoi od Austrije. Samo se tako moe objasniti, da su se 22. maja 1791. svi vaniji glavari, s vladikom i guvernadurom na elu obratili ponovo u Be s molbom, da uputi u Crnu Goru jedno lice, koje bi je dovelo u red "po prilici ostali prosveteni naroda, regulati respublika i vladenija", a kome bi oni bili verni podanici. Naroite je muke zadavao Crnogorcima Mahmut-paa Buatlija. On je privlaio sebi susedna plemena milom ili silom, traio harae i diktovao ponaanje. Kazneni pohodi njegovih eta bili su esti i svirepi. Vladika Petar javljao je u Be, da je Mahmut uao u veze s Francuzima i da je general Bonaparte u maju 1796. uputio jednu eskadru u albanske vode, a samom pai nekoliko strunih vojnih lica. Pomogao je paino odmetnitvo od sultana, koji nije hteo da prihvati francuske ponude. Kad su u julu te godine poele vee borbe izmeu Mahmuta i Crnogoraca Francuzi su otvoreno pomagali svog skadarskog prijatelja. Vladika je za Crnu Goru traio pomo Austrije. On se lino, u vojnoj opremi, stavio na elo vojske i odneo je prvu pobedu 11. jula kod Martinia, a drugu 23. septembra na Krusama. U ovoj drugoj borbi poginuo je sam Buatlija, a Crnogorci su preoteli 15 barjaka i mnogo oruja. To je bila znaajna pobeda, koja je oslobodila Crnu Goru od

opasnog i bezobzirnog neprijatelja i koja joj je za dui niz godina obezbedila mir na toj strani. To je prvi vei uspeh vladiin, koji mu je doneo pojaan ugled u narodu i koji je digao znaaj Crne Gore u celom susedstvu. Kao vidna posledica te pobede bilo je sve oiglednije gravitiranje Crnoj Gori susednih uskokih oblasti oko Morae i Lima i tenje pripajanje Brana uz crnogorsku maticu. Tek to je svrio s Mahmut-paom pred vladiku su se bili stavili novi zadaci. Mirom u Kampoformiu 6. (17.) oktobra 1797. bila je konano likvidirana stara Mletaka Republika, koju su Francuzi ve pre toga onesposobili za dalji ivot. Po tajnom sporazumu s Francuzima u Leobenu, aprila te godine, naslednik Mletake Republike u Dalmaciji postala je Austrija, koja se na taj nain obetetila za gubitke na zapadu i u Italiji. Kad su u maju 1797. stigle u Boku vesti da je u Mlecima, pod pritiskom Francuza, dolo do krupnih promena u dravnom ureenju, narod se bio uzbunio i zabrinuo. Ne samo u isto pravoslavnim krajevima nego i u katolikim mestima Kotoru i Budvi donesena je odluka, da se zamoli cetinjski vladika da ih pomogne u borbi s Francuzima, ako bi do nje dolo. Trebalo je, isto tako, misliti i na odranje reda. U Dubrovakoj Republici izbila je doskora ozbiljna pobuna seljaka u Konavlju, a komeanja je bilo i na drugim stranama. U zemlji je vrilo. Kad se ulo, da e Mletke zameniti Austrija katoliki element opredeljivao se vie za nju nego za Crnu Goru, dok su pravoslavni hteli svakako da se sjedine pod vladiinom vlau. Vladika je, u sporazumu s Mleanima, a po pozivu graana, bio doao u Budvu, ali Kotorani ne pristadoe da puste Crnogorce u grad. Izmeu pravoslavnih Riljana i katolikih Peratana dolo je zbog toga i do borbe. Vladika se s Crngorcima nije ni pokuao odupirati austriskoj vojsci, kad je poetkom avgusta stigla u Boku. On je izjavljivo, da je poseo Budvu samo da odri red i da je povraa carskoj vlasti s dobrom voljom. Vladika je uticao i na Patrovie, da prime carsku vlast bez uslova i bez protesta. Ali u taj mah stie francuski protest. Po ugovoru oni su ustupili Austriji Dalmaciju a ne i Boku i traili su sad, da austriska vojska napusti tu oblast. U neprilici, Austrijanci behu skloni da se povuku, ali zamolie Crnogorce da se nau Bokeljima na ruci. Ovi doista uputie u primorje svoje ljude, da se, ako ustreba suprotstave Francuzima. Stvar se, meutim, svrila mirno, poto su Francuzi odustali od svog zahteva. Austrija je tako postala, prvi put u istoriji, neposredni sused Crne Gore. To je, sasvim prirodno, pojaalo u njoj austrofilsku stranku, koja je ve postojala. Guvernadur Radonji obratio se ve u martu 1798. u Be s molbom, da car "riolvi ne uputiti ovoliko rabroga naroda ispred obeane protecije" i da, uz to, nagradi njega i njegovu porodicu. U Beu, pored zapleta koje su ve imali sa Francuzima, nisu hteli da imaju novih i sa Portom zbog Crne Gore i s toga nisu hteli da uine nita konkretnije. Vladika je, meutim, poveo ponovo sasvim rusku politiku, nezadovoljan austriskim dranjem. Austrijanci su, dosta nepromiljeno, ve 1798. god. traili da se Crnogorci uklone iz manastira Maina, koji se, po starom ugovoru sa Mleanima, nalazio na mletakom podruju, ali duhovno pripadao oblasti cetinjskog vladike. Od manastira su hteli napraviti vojnike kasarne. Da je to uzbudilo ne samo vladiku nego i svu Crnu Goru razume se samo po sebi. S toga vidimo u aktima iz 1798. god., kako Crnogorci, s vladikom i guvernadurom na elu, u prepisci s austriskim vlastima govore demonstrativno o ruskom dvoru kao o svom. Da ne bi izazivala bez potrebe nove sukobe austriska vlada je uputila na granicu generala M. Rukavinu, da na lep nain okona ceo spor. To je bio novi i ne mali uspeh vladiin. Novi i isto tako vaan uspeh vladiin bio je i taj, to je zagrejao ohladnele odnose s Rusijom. U zimu 1798. god. obnovljene su ruske dotacije za cetinjski manastir, a u jesen 1800. stigla je kod Budve jedna ruska laa sa municijom i topovima za Crnu Goru. Politiki dogaaji u Evropi i na Balkanu izazvali su panju i na malu Crnu Goru i vladika Petar, koji je bio i uman i energian ovek, trudio se, da svojoj zemlji dade vie znaaja. To se osetilo, i njegov ugled rastao je, prirodno, sa razmahom snage cele Crne Gore. Da bi ojaao pravnu svest u Crnoj Gori, i da bi uopte u tu zemlju uveo vie reda, vladika Petar je znatno doprineo, da Crna Gora 1798. god. dobije svoj prvi zakonik. Zakonik je, u svom prvom lanu, kazivao i jednu stvar, koja je u plemenskoj nedovoljno povezanoj Crnoj Gori imala veoma

vaan znaaj. Njim se radilo i na jedinstvu naroda, u prvih mah za odbranu od neprijatelja, ali u daljem razvoju i za ostale nacionalne zadatke. Vladika je naroito radio mnogo na suzbijanju krvne osvete, koja je celoj zemlji zadavala mnogo jada i nevolje. Nije ni mogao sasvim iskoreniti (njenih pojava ima jo i danas), ali je znatno uticao da se proredi i ublai. Taj prvi zakonik dopunjen je kasnije, 1803. god. On u tom delu nije uvek ist zakonik, nego u isti mah i neka vrsta pouke, vrlo autoritativna i prilino nepotedna u osudi zlih narodnih navika. Vladika je, kao pravi prijatelj naroda, dobro znao da se zlo ne moe leiti obilaenjem istine i laskanjem sitnoj sujeti; istina je esto puta grka i neprijatna, ali samo ona moe biti od koristi i doneti pravi lek.

NOVO DOBA 1 Zaeci ustanka u Srbiji

Rat izmeu Austrije i Rusije s jedne i Turske s druge strane likvidiran je mirom u Svitovu i mirom u Jaiju. To je bio poslednji rat Austrije s Turskom, mada ne i poslednji sukob. Na obe strane postojala je tenja da se stvori period mira, koji bi i jednima i drugima ostavio slobodne ruke, da se mogu posvetiti drugim zadacima. Austriski dvor sve je vie osvajala briga zbog razvoja stvari u vezi sa francuskom revolucijom, a turski dvor ozbiljno se nosio planovima da izvede toliko potrebne reforme u celoj dravi. Sultan Selim III, koji je doao na presto 1791. god., trudio se iskreno, da tursku upravu i ceo sistem oslobodi trulei i digne na evropski nivo. Meu prvim merama u sultanovim reformama bila je zabrana janjiarima da ive u Srbiji, odnosno u Beogradskom Paaluku. Ta se vojska bila sasvim izmetnula i odavno iskvarila. Staro ratniko oduevljenje zamenila su druga, neposrednija i vie sebina oseanja. Uivala se vlast, i posedi, a razvio se sistem podvale i neodgovornosti. Janiarski odaci bili su mesta svih vrsta korupcije, a u isti mah legla bunta i nereda. Ve u XVI veku sultani su imali estih glavobolja s njima, a od XVII oni postaju prava napast. Nose se ne samo sa svima vlastima, koje ak ponekad i silom smenjuju, nego uestvuju i u dvorskim spletkama i kidisavaju na same sultane. Sultan Selim, koji se obavezao da e uvati red na granici, znao je dobro, da za taj red ne moe jamiti ako u Srbiji ostanu janjiari, koji e provoditi svoju volju. U prolom ratu od njih nije bilo skoro nikakve koristi, ali u miru moe biti sigurne tete. I s toga je njegova zabrana lako razumljiva sa njegova gledita. U turskom svetu ona je, meutim, naila na ive proteste i na organizovan otpor. Porta je poverila energinom ali mudrom Beir-pai da povrati red u Srbiji. im je doao u Ni on je, svakako po dobijenom ovlaenju, dao ubiti uvenog janiarskog vou iz Beograda Deli Ahmeta. Odmah potom uguio je bunu, koju su izazvale u Niu pristalice ubijenoga. Imanja razjurenih janjiara paa je poeo da deli muslimanskim porodicama iz Poznja, ije je podruje imalo pripasti Austriji. Da janjiari ove mere nee primiti mirno moglo se unapred oekivati, u toliko vie to su postali beskunici u pravom smislu rei. I doista kad je Beir-paa u leto 1792. bio upuen u Bitolj, a mesto njega doao Mehmed Pekmedi paa, janjiarska buna izbila je sa puno strasti. Ve u avgustu njihova je vojska stajala pred Beogradom, pa je domalo, pomou beogradskih Turaka, osvojila varo, a posle i sam grad, zarobivi i pau. Turska vojska, koja je iz Bosne bila upuena u pomo pai, bila je razbijena, ali je druga vojska, poslata iz Nia, uspela da se, u novembru, vetim manervrom doepa grada. Voa te vojske, Topal Ahmed-paa nastavio je odmah Beirovu politiku, a kao nagradu za postignute uspehe dobio je vezirski in u Beogradu. Ve za vreme ovih borbi i jedna i druga strana pomiljale su, da u borbu uvedu i Srbe. Naroito su s tim raunali pretstavnici zakonite vlasti. Oni su polazili sa gledita, da je samim Srbima u sopstvenom interesu da se oslobode janjiara, pa da s toga treba da pomau napore vlasti da se

uvede red. Tako se javila misao o organizovanju narodne srpske vojske. Turci su dobro znali, da su Srbi, u prolom ratu, uestvovali kao posebne vojniki izvebane jedinice i da bi, u borbama s buntovnicima, mogli biti dobro iskorieni. U planu sultanovih reformi bilo je istinskog nastojanja, da se postupanje prema hrianima izmeni na bolje, a u Srbiji su pretstavnici vlasti radili na tome, da povrate poverenje kod Srba. Fanatizovani i grabljivi pojedinci ometali su ta nastojanja i protestovali su na sav glas to sultan i njegovi organi gone pravoverne za ljubav aura, koji su skroz nepouzdani; kod mnogih, ak i odgovornih lica, ti su protesti primani sa puno sauea. Videi to Srbi su bili nepoverljivi i nisu hteli da se izlau; hteli su najpre da vide kako e Turci sami izmeu sebe preistiti raune. Po srpskom shvatanju pravi red mogao se uspostaviti samo tako, ako se izmeu naroda i vlasti iskljue neeljeni posrednici; drugim reima, ako se narodu da jedna vrsta samouprave. Misao o samoupravi javila se meu Srbima ve pre sklapanja Svitovskog Mira, a zastupao je tronoki arhimandrit Stevan Jovanovi sa jo nekim svetenim licima. Iguman manastira Bogovae Hadi Ruvim Nekovi belei, kako su Srbi u ovo vreme uputili caru molbu, "kako ne bi se meali Turci u carske poslove, krome paa i knezovi". U Carigradu se prema tim tenjama pokazalo izvesno razumevanje, iako im se u svemu nije moglo izii do kraja u susret. U leto 1793. bavio se u Srbiji poseban kapidi-baa s Porte, koji je ispitivao stanje u zemlji, traio dodira s narodom, i obuzdavao gramljivost Topal Ahmet-pae. On je uvodio i izvesne reforme u pitanju spahiluka u Srbiji i u odnosu spahija prema narodu. Taj kapidi-baa bio je glavom Hadi Mustava-paa inikdi (inikoglu), raniji nadzornih javnih gradnja (bina-emin) u Beogradu, jedna od najvanijih linosti u novijoj istoriji Srbije. Hadi Mustafa postao je beogradski vezir jula meseca 1793. Na taj poloaj on je doao neto po linim vezama, a i po tom, to je davao izvesne garantije, da e stanje u Srbiji moi popraviti. Glavna linost, koja je posredovala, bio je veliki carinik u Beogradu, Aziz efendija, koji je doao u Srbiju odmah iza Beir-pae i koji je, za vreme janjiarske bune, prebegavi u Zemun, davao glavna obavetenja Porti. On je bio prijatelj Mustafin, a roak "svemonog" Jusuf-pae, ljubimca sultanova. Aziz je bio ovek od znaaja i postao je kasnije turski poslanik u Berlinu. Vaio je kao napredan ovek, slobodouman i prijatelj hriana. Kao carinik uao je u veze sa inteligentnim i aktivnim bazran-baom beogradskim Petrom Ikom, roenim Maedoncem iz Katranice, koji je u Beogradu imao jak uticaj jo od pre Koine Krajine. Petar je, prema austriskim diplomatskim izvetajima, iskoriavajui svoje veze, udarao proizvoljne namete na uvoz austriske robe u Srbiju, za koje je Jusuf paa isposlovao naredbu, da se naplauje u Beogradu za svu robu koja ulazi u Tursku, sem za onu upuenu u Carigrad. I za Hadi-Mustafu austriske vesti kau, da je voleo novac. Bie, po svoj prilici, da su sve te ljude spajale ne samo naelne, nego i materialne veze. Ima vesti, da su Mustafa i Iko bili u tenjim vezama i kao lanovi jedne slobodnozidarske loe u Beogradu, kojoj je moda pripadao i Aziz efendija. Oni su svi bili otvoreni protivnici janjiara. Na to bi ih, da i nisu bili prijatelji reforama, opredeljivali ve njihovi trgovaki poslovi, za koje je trebalo pre svega sreeno stanje u Srbiji. U svojim Memoarima prota Mateja Nenadovi kazuje, da je i njegov otac, valjevski knez Aleksa, imao od ranije poslovnih veza sa hadi-Mustafom i da je bio prijatelj Petra Ika, koji mu je jednom prilikom i ivot spasao. U Turskoj je u to vreme bilo odmetnitva na vie strana. U naem susedstvu bio se odmetnuo od sultana skadarski paa Buatlija, ali je taj izgubio glavu u borbi s Crnogorcima ve 1796. god. Mnogo opasniji bee drugi odmetnik, Osmah nazvan - Oglu, iji je jo otac bio poeo borbu protiv zakonite vlade i u toj borbi bio ubijen. Porodica Pazvan-Oglova, starinom iz Bosne, imala je svoje sedite od sredine XVIII veka u Vidinu. Pazvan-Oglu se istakao u poslednjem ratu i uzeo je u gradu vodeu ulogu. Ali, neobuzdan i grabljiv, on je zbog svojih pljakakih upada u Vlaku i Srbiju izazvao gnev sultanov i bio osuen. Radi toga se on 1793. god. otvoreno pobunio, prigrabio vlast u Vidinu, i stao okupljati oko sebe sve nezadovoljnike iz susedstva. Kod njega su nali i prognati janjiari iz Srbije ne samo pribeite, nego i punu podrku. Odmah po dolasku Hadi Mustafe pae janjiari su pokuali novi prepad, ali su kod Kolara bili suzbijeni. U borbi protiv njih upotrebljena je tom prilikom prvi put srpska narodna vojska, kojoj se

jedino i ima zahvaliti za postignuti uspeh. Kod Turaka bilo je tajnih odmetnikih prijatelja; u ovoj borbi dogodilo se ak da su neki paini ljudi pucali na Srbe. Paa je video, da se u gonjenju odmetnika moe s punom verom osloniti prvenstveno na Srbe i on je s toga preduzeo sve, da se organizuje njihova narodna vojska. U toliko vie, to mu je dranje njihovih ljudi po redu i disciplini ulivalo puno poverenja. On je ak od njih posle redovno sastavljao svoju linu pratnju. Prota Matija kazuje, kako je tada telal vikao po svima pazarima: "Ko je Srbin a nema duge puke, dva pitolja i veliki no, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od estitoga vezira zapovest". Ko se od Srba bude hrabro pokazao, poruivao je vezir dalje, bie osloboen za godinu dana od svih dabina. To je prvi put da Turci sami, u borbi sa svojim jednovercima, zovu Srbe u pomo i prosto im guraju oruje u ruke. A ovi su, kae jedan austriski izvetaj, znali da se dre. Dok su turske pomone ete izale pred pau u gomili, Srbi su, kao na nekadanjem austriskom vebalitu, ili u pravoj liniji, u dva reda, sa svojim knezovima, koji su ispred svojih odreda jahali na konjima. To vie nije bila prosta raja, nego ljudi koji su, s orujem u ruci, postajali svesni svoje vrednosti. Kao nagrada za srpsko dranje, i kao rezultat nove Portine politike prema njima, objavljene su tokom 1793. god. nekolike odredbe, koje pretstavljaju osnovu jedne uske, ali ipak stvarne, lokalne autonomije. Vraene su stare narodne vlasti: po selima knezovi, a po kneinama oberknezovi (po nemakom: Ober-knez). Turcima je bilo zabranjeno dolaenje u isto srpska sela. Oni su mogli odsedati samo u hanovima, kao i ostali putnici. Knezovima je odobreno, da za sigurnost po drumovima mogu drati svoje odrede pandura sa buljubaama. Porez se imao plaati odsekom, u dve rate, o urev- i Mitrov-danu, a iznosio je 650.000 groa godinje. Za pau i gradsku posadu svaka poreska glava davala je po dvoja kola sena i jedna kola drva. Sve te povlastice ozvaniila je Porta svojim fermanima s poetka 1794. god., poto je sasluala izvetaj Azis efendije o njima i o stanju u Srbiji uopte. Sem toga, Portini fermani su odreivali da spahije sa svojim porodicama mogu stanovati samo u Beogradu; porez je iznosio po 15 groa godinje na svaku poresku glavu; strogo je bilo zabranjeno svako nasilje. Za Srbe je jo, posebnim fermanom, doneta odluka, da mogu nesmetano obnavljati i podizati svoje crkve. U fermanima nisu blie oznaene one dabine, koje je narod imao davati spahijama, ali se zna da su one postojale i da je davanje vreno. Glavne su od njih bile desetine od svih useva po etiri groa od oenjene glave. Porez u narodu kupili su iz poetka posebni skupljai poreza i tek je kasnije, posle izvesnih sukoba, taj posao prenesen na lokalne knezove. Kao vrlo vana novina bilo je to, to se i na Porti primalo, da u odbrani Beogradskog paaluka uestvuju i Srbi. Ove srpske povlastice, kako je utvrdio dr D. Panteli, odgovarale su najvie onim povlasticama, koje su Turci bili dali stanovnicima Arhipelakih Ostrva. Stanje seljaka u Srbiji posle ovih povlastica moglo se smatrati kao daleko bolje nego u jednoj drugoj naoj pokrajini pod turskom vlau. Srbi su imali svoje, od turskih vlasti, priznate poglavice, kakvi su, primera radi, bili Stanko Harambai, voa narodne vojske, knez Aleksa Nenadovi, knez Ranko Lazarevi i dr. Oni su imali oruje i jednu vrstu vojne organizacije, koja je prilino funkcionisala i od koje se trailo, da uva Carstvo od njegovih dojueranjih glavnih branilaca. To je, nema sumnje, jedna od glavnih srpskih tekovina s kraja XVIII veka, jedna od onih koja je posle omoguila izbijanje ustanka. Ve tada se u narodu javljaju likovi kao onaj uvenog Ilije Biranina, koji, po snanom Vinjievom opisu, pretstavlja najlepi tip junaka toga vremena. On Turinu ne da u kneinu. Kad Turina u kneini nae Topuzom mu rebra isprebija. U drugim naim pokrajinama stanje je bilo mnogo tee. U Bosni nalazilo se vie domaeg i iz susedne Slavonije i Dalmacije doseljenog muslimanskog elementa nego u Srbiji, i taj je budno uvao da stav raje ne uzme opasnije izglede. Sem toga, hrianski elemenat u toj zemlji bio je pocepan u pravoslavne i katolike, meu kojima nije postojao intimniji dodir i saradnja. Maedonija i Stara Srbija bile su tada u sreditu evropskog Turskog Carstva i svaki pokret u njima mogao je bez mnogo muke biti priguen. Otporniji stav imao je jo samo srpski elemenat u istonoj Hercegovini, zahvaljujui svojim planinama i krevima u susednoj Crnoj Gori koja mu je davala utoite.

Samo, ni ovo stanje u Srbiji nije bilo duga veka. Jo 1795. god. pisao je austriski poslanik iz Carigrada, da Tursko Carstvo "kipti" od nezadovoljnika. Sultanova nastojanja nisu imala pravog prijema ni kod onih koji su ih na oi primali i trebali izvoditi. Kad je sultan naredio nekolicini susednih paa da slomiju otpor Pazvan-Oglov oni nisu postigli nita, neto iz uzajamnog nepoverenja, a neto to su imali izvesnih tajnih dodira sa sultanovim neprijateljem. Ljutit, sultan je poetkom 1796. god. dao pogubiti rumeliskog begler-bega. Mustafa-paa, koji je isto sudelovao u toj ekspediciji, doiveo je svakojakih razoarenja. U leto 1797. sultan ga je imenovao za rumeliskog begler-bega i Mustafa je otiao u Plovdiv, da rukovodi akcijom protiv buntovnika iz Vidina i u Rumeliji. Za vreme njegova otsutstva vidinski gospodar sa janiarima naredio je brz napad i potukao je srpsku i painu vojsku kod Poarevca, pa je prodro sve do Beograda i zauzeo samu varo. Pred sam Boi stigoe u pomo valjevski Srbi i sa njihovom pomou turska gradska posada odbi napadae i oisti grad. Ilija Biranin gonio je "Vidinlije" sve do Smedereva. Posle tih uspeha janjiari behu potisnuti iz cele zemlje, ali ne behu satrveni. Oni su i dalje samo ekali pogodan as, pa da ponove svoj napad. Naroito su bili kivni na Mustafu-pau radi njegove saradnje sa Srbima i radi toga to nije tedeo krvopije. Kad su u apcu janjiarski ljudi ubili kneza Ranka Lazarevia vezir je za njegovu glavu dao konopcem udaviti nasred abake arije 27 njihovih drugova. Odlunosti je bilo kod njega i u drugim prilikama. Dobrnamerne planove Selima III osujetila je i potpuno rastrojila tadanja francuska politika. Francuskoj diplomatiji bilo je mnogo stalo do toga, da Austriju, koja joj je mogla biti veoma opasna na Rajni (Marija Antoaneta, ena kralja Luja XVI bila je austriska princeza; austriski car bio je tada i nemaki i imao je i linih i dravnih razloga da bude protivnik revolucije), to vre vee za istok. Austrija je i ustala protiv nove pariske vlade, pomaui francuske emigrante i sklapajui savez sa Pruskom. Da predupredi austro-prusku ofanzivu sami su Francuzi u prolee 1792. objavili rat bekoj vladi. S tim u vezi francuska diplomatija se trudila, da pomuti austriske odnose s Turcima. Da bi se to postiglo trebalo je spreiti izvrenje Svitovskog Ugovora, koji je predviao izvesne ispravke granice na Uni u korist Austrije. Zato je trebalo uzbuniti bosanske begove u Krajini. Kao glavno lice za tu akciju upotrebljen je sin francuskog konzula u Dubrovniku, mladi pesnik Marko Brierevi, koji je lepo znao na jezik i koji se bio skoro potpuno "podubrovio". Brier i njegovi francuski pomagai radili su manje-vie otvoreno i kod vezira u Travniku i kod pojedinih begova. I imali su uspeha. Austriski izvetaji toga vremena govore o "jakobiziranim begovima" i kao njihova glavnog vou pominju Ibrahim-bega Beirevia. Pitanje razgranienja na Uni zaplelo se toliko, da mu za due vremena ni jedna ni druga strana nisu mogle pristupiti. Tek u jesen 1795. god. pristupilo se izvrenju ugovora, i to kada je turska vlast, pod pritiskom, morala upotrebiti silu. Francuska agitacija nije se ograniila samo na Bosnu. U isto vreme radilo se i u drugim oblastima Balkana. Naroito iz francuske ambasade u Mlecima, koja je postala sredite revolucionarne propagande. Postoje pouzdani izvetaji o agitaciji u Boki, Crnoj Gori i Albaniji. Videli smo napred, da su Francuzi otvoreno pomagali Mahmut-pau Buatliju i flotom i vojnim strunjacima. Kasnije su imali izvesnog uspeha i u Crnoj Gori. Vladika Petar bio je s poetka njihov protivnik, ve i zbog Buatlije, a i kao svetenik i prijatelj konzervativnih sila. U jednom izvetaju bekoj vladi on je elio austriskom caru "da osveti nevinu krv, koju je taj neobuzdani narod obesno prolio kao Kain krv svoga brata Avelja." Pogibija Mahmutova donela je izvesno olakanje ne samo na Cetinju, nego i u Beu. Austriski pretstavnici ozbiljno su se plaili Mahmutovih veza sa Bosancima. Sam carigradski poslanik pisao je, da su postojali predlozi o uoj vojnikoj saradnji izmeu bosanskih buntovnika iz krajine sa francuskim odredima, koja bi iz Italije, preko Rijeke, operisali u Hrvatskoj. Ali, ako vladika u prvi mah nije primao francuske sugestije izgleda da im kasnije nije bio sasvim stran. Izvestan uticaj na nj vrio je njegov sekretar, Dubrovanin, opat Franjo Doli, koji je zbog svog dranja, po zahtevu konzervativnih sila Rusije i Austrije, izgubio glavu. Sam vladika bio je jedno vreme stavljen pod istragu. Francuzi su ivo radili i meu Grcima. Na grko uee u velikoj balkanskoj akciji u Parizu se mnogo polagalo. I to i radi stare slave grke, i radi toga to su Grci razvili ogromne poslovne i druge veze po celom Balkanu i u svima vanijim pristanitima Sredozemnog Mora, i to su u

Carigradu, Solunu, Smirni i drugim veim mestima imali uticaja i mogunosti za podzemni rad. Preko Grka, trgovaca, svetenika i intelektualaca, mislilo se uticati i na ostale balkanske hriane. Carigradski Grci pregovarali su 1796. god. sa Francuzima o svom osloboenju. Grki rodoljub i pesnik Riga od Fere, ije su veze sa francuskim slubenim pretstavnicima bile veoma srdane, doao je iste te godine u Be, gde je postojala jaka kolonija grkih trgovaca. Tu je razvio ivu propagandu za ustanak protiv Turske. Meu onima, koji su doli u blii dodir s njim, bila su i dvatri Srbina. U Beu je nastala i njegov uvena Ubojna pesma upuena balkanskim hrianima: "Upalite jedan plamen u celoj Turskoj, da zahvati od Bosne do Arabije". Ta pesma, koja je brzo postala popularna, pevala se ve idue godine ak u Zemunu. Francuski uspesi u Italiji protiv Austrije i slom Mletake Republike digli su ugled njihova oruja u velikoj meri. Krajem 1797. god. Francuzi su poseli jonska ostrva i jedan deo june Albanije i zakoraili su na Balkan. Njihov uticaj postaje posle toga jo neposredniji. Riga od Fere, u tvrdoj veri da je doao as za akciju, spremio je proglas za ustanak i preko Trsta zaputio se kui. Ali ga je tu stigla i uhvatila austriska policija. Posle provedene istrage beka vlada je Rigu predala Turcima, koji su ga 24. juna 1798. udavili u beogradskoj tvravi. Koliko smo do danas mogli utvrditi, ova razgranata francuska aktivnost nije imala u Srbiji nekih neposrednih veza. Posrednih, meutim, bilo je vie. Ona je, pre svega, usplahirila duhove. I u Beogradu se nalazilo dosta grkih trgovaca, isto kao i u Zemunu. to se pronosilo u jednom gradu nije moglo ostati tajna u drugom. Stalne borbe s janjiarima nisu mogle uneti spokojstvo u narod, ma koliko se vlasti trudile da budu pravedne. Ali najai posredni uticaj na razvoj prilika u Srbiji uinio je francuski upad u Egipat, u leto 1798. Izveden iznenada, brzo, sa relativno velikom snagom, on je izazvao zaprepaenje u mnogim evropskim prestonicama. U Carigradu naroito. inilo se, da je posle sloma mletake vlasti, toliko poznate u Sredozemnom Moru, doao na red muslimanski svet. Turska je objavila Francuzima rat. U tom asu sultanu je bilo jasno, da on ne moe u isti mah voditi rat i protiv spoljanjeg i protiv unutranjeg neprijatelja. U toliko pre, to je rat protiv Francuza proglaen za sveti. S toga se u Carigrdu proglasila milost svima odmetnicima, koji se pokore, makar i samo formalno, svom gospodaru. Tako je bilo krajem 1798. god. oproteno i Pazvanoglu, i janjiarima. Ovima je ak bilo izrino dozvoljeno, da se vrate u Srbiju.

2 Poetak ustanka u Srbiji

Povratak janjiara znaio je povratak zuluma i poetak novog zla. Nasilno izgnanstvo nije ih mnogo uinilo mudrijim. Mustafa-paa znao je dobro da e s njima imati muke, ali je verovao da ih je iskustvo bar u nekoliko moglo popraviti. Iz poetka se i inilo kao da su se neto smirili. U stvari, bili su samo vie obazrivi, dok se snau u novoj situaciji i dok pohvataju veze. Da ih ne bi imao u Beogradu oko sebe Mustafa je dobar deo janjiarskih poglavica uputio u unutranjost davi im razna zaposlenja. Ubrzo je, meutim uvideo i sam, da je to bio pogrean potez. U zemlji janjiari, eljni osvete, ogoleli i prilino ispoeni, pourie da se as pre dokopaju svojih imanja ili drugih poseda i da se brzo obetete za dugu oskudicu. Domalo poee i ubijanja. Pogiboe Stanko Harambai, jedan od voa narodne vojske, i knez Ranko Lazarevi. Knez Aleksa Nenadovi samo se sluajno spasao od pogibije. Kad je, tokom 1799. god., Pazvan-oglu ustao ponovo protiv sultana, njegovi janjiarski prijatelji pokazae ponovo svoju pravu boju. Oni se prikupie u Beogradu reeni da ometu svaki pain pokuaj protiv Vidina i da se sami doepaju vlasti. U julu 1801. oni stvarno zauzee grad i zarobie pau. Tako ubrzo postupie i u ostalim mestima u Srbiji. Dervi-beg, sin Mustafin, bio je za vremena izmakao iz Beograda u Ni, da otuda obavesti Portu i organizuje pomo za oca. Porta nije mogla apsolutno nita da preduzme, nego je samo uputila jednog izaslanika u Beograd da smiruje ljude. Ovaj je imao nekog privremenog uspeha, ali nije mogao da mnogo izmeni stvari. Izmeu janjiara, koji nisu hteli da ispuste vlast, i Mustafe-pae nije bilo nimalo poverenja. Mustafa je svakako i pokuavao neto, da se iupa iz njihovih ruka. Bojei se za njega, i akcije njegova sina, janjiari ga 15. decembra 1801. ubie u beogradskom gradu.

Potom uzee vlast u svoje ruke, spremni da je brane svima sredstvima. Kao glavne njihove voe istakoe se etiri dahije: Kuuk Alija, pain ubica, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Foi. Dolaskom na vladu dahija u Srbiji nastade reim najteeg terora. Vuk Karadi vrlo ivo i neposredno prikazuje teko stanje u zemlji. Oni prigrabie sva glavna imanja spahiska, pa poee brzo graditi hanove i ardake, da njihove subae lake nadziravaju rad i kretanje po selima. Povlastice iz 1793. i 1794. god. ukinue svojom voljom, svako oseanje zakonitosti zamre. ak se nisu sluale ni kadije, a kamoli narodski knezovi. "Kad se oglasi naokolo, da su bae Adi Mustajpau ubile, i da su protiv cara, onda navale iz okolni krajeva, osobito iz Bosne i iz Arnautske, sve besposlice i krvnici i beskunici u Bijograd, kao orlovi na strvinu; i daije ji sve rado poprimaju... Mlogi su tada u Bijograd doli goli i bosi, pak se one odma okovali u srebro i u zlato, i obukli u svilu i u kadifu, i uzjali na atove s ratovima." Janjiari su "sudili i presuivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oruje, i drugo, to im se go dopalo, najposlije stanu silovati ene i evojke..." "Kakogo to su se pod mudrim i pravednim vladanjem Adi-Mustaj-painim slabo i glasili ajduci u Srbiji, tako se sad od ovake sile i od zuluma poajdui desetina naroda." Porta je bila nemona da kazni buntovnike. U njoj je vrilo na vie strana. Autoritet centralne vlasti bio je potpuno podrovan, isto kao i ugled sultanov. Dajui, kako se kae, volju za nevolju, u Carigradu su toboe primili janjiarska uveravanja da e ostati verni i uputili su u Beograd novog upravnika, Hasan-pau. Taj je, u stvari, bio igraka u rukama dahija. Posebni tatarin doneo je 10. maja 1802. posebno pismo s Porte, kojim je janjiarima bila oprotena uinjena krivica. Uinilo se to ponajvie s toga, to je postojala bojazan da bi janjiari mogli primiti u Beograd Pazvan-oglu, to bi, pri nemoi vlade, izazvalo jo tee i opasnije zaplete. U takvim prilikama ta su mogli da rade Srbi i svi oni Turci, spahije i pristalice reforama, koji su bili neposredno pogoeni? Kad im sama turska vlada nije mogla dati nikakve zatite, ta je moglo ostati drugo nego pribei samopomoi i na silu odgovoriti silom? U Zemunu se bio prikupio prilian broj Mustafa-painih prijatelja, Srba i Turaka, meu kojima je bio vrlo aktivan Petar Iko. Od turske strane naroito se isticao bivi pain blagajnik Hasan-beg, uz koga se pribrao i prilian broj od dahija ugroenih spahija. Ovi su ljudi ve u leto 1802. god. pokuali da izazovu pokret u Srbiji i bili su uhvatili veze sa vie narodnih ljudi. Ali su akciju oko Poarevca i ispod Avale preduzeli prerano, pa su pretrpeli neuspeh. Ima vesti, da se ve tada oko 60 narodnih prvaka iz Srbije bilo pismeno obavezalo da e pomagati Mustafina sina Dervi-bega, im stigne sa vojskom protiv dahija. U ovo isto vreme, na dve-tri razne strane, svakako pod utiscima vesti iz Srbije i s obzirom na dogaaje u Evropi, sve vie su se javljali glasovi da treba preduzeti neto odlunije. U tim potezima vanu je ulogu igrao Petar Iko, koji je, kao bivi turski diplomatski inovnik, znao evropsku situaciju, a kao vrlo okretan ovek umeo da se snae. On je s Hadi Mustafa-paom, pred painu pogibiju, spremao sa srpskom pomou dobro organizovanu borbu protiv janjiara. Mitropolit Stevan Stratimirovi, koji ga je dobro poznavao, ne hvali njegov karakter, ali mu istie sposobnost i priznaje uticaj. Iko je bio intiman prijatelj s Jankom Katiem i Aleksom Nenadoviem, a sprijateljio se posle i sa Karaorem. U ovo vreme, 1802. god., po prianju Save Tekelije, poeo je i on razgovore o Srbiji sa Ikovim zamljakom, Petrom ardaklijom, i govorio je ba o mogunosti ustanka. ardaklija mu je tom prilikom rekao, da je "to gotovo, teke da ima tko i upravljati." Potom je, kazuje Tekelija, posle razgovora s njim preao u Srbiju i Dositej Obradovi, a za njim i ardaklija. Mi nismo sigurni, da je Tekelija u ovom kazivanju pouzdan u hronologiji i ne znamo koliko se uopte na njega moemo osloniti, jer je on, iz tenje da postavi kao neko svoje pravo na vlast u Srbiji, navijao prianje u svoju korist. Ali, ako u njegovu kazivanju ima makar jedan deo istine, onda to samo kazuje, kako je, to se kae, ve u vazduhu bila mogunost nekog pokreta na toj strani. To se vidi i inae. Tih istih dana javila se kod nekih srpskih rodoljuba misao, da i pred ruski dvor iznese plan o obnovi "slavjanoserbskog carstva". Ono je imalo biti stvoreno kao protutea

vizantiskom carstvu, koje je bilo u planu carice Katarine II. Ne znamo danas pouzdano, koji su neposredni momenti opredelili nae ljude, da ba u ovaj as, nekoliko godina iza cariine smrti, iziu s tim predlogom i kakvi su im neposredni izgledi mogli biti pred oima. Taj plan nosio je i obrazlagao arhimandrit manastira Pive, Arsenije Gagovi. To je bio kaluer neto ireg vidokruga. Svoju karieru poeo je u Hilandaru; bio je na hadiluku u Jerusalimu, odlazio u Rusiju, putovao po naim zemljama. On je bio u vezama i sa mitropolitom Stratimiroviem, kome je svraao u Karlovce. Gagovi je krajem jeseni 1803. god. doao u Petrograd i dopro do same carske kancelarije. Gagovi je razvijao plan, da se obnovi "slavjenoserbsko" carstvo sa jednim ruskim princem na elu, a narod sam, da je ve "gotov za bunu i da konano nee dugo snositi turska ugnjetavanja". Teko da je ta reenica prosta fraza, naroito u vezi s njegovim predlogom. A u koliko je injenica, ona jasno kazuje, da se tokom 1802/3. god. ozbiljno radilo. Ova misao o slavjanosrpskom carstvu sa ruskim velikim knezom kao vladarem javlja se ponovo i u memoaru mitropolita Stratimirovia, napisanom 1. juna 1804., a upuenom isto tako ruskom dvoru. U tom memoaru Stratimirovi zastupa gledite, da se srpskoj dravi, osloboenoj od Turaka, doda i Boka Kotorska, Dalmacija do ibenika i Srem, kako bi se srpski teritorialni posed, u dobroj meri, podudarao sa njegovom etnikom rasprostranjenou. Kao ottetu za ustupljene srpske oblasti Austrija bi mogla dobiti krajeve u Hrvatskoj, Turskoj i Vlakoj. Ovi planovi iz 1803. i 1804. god., u vreme kad mi stvarno, u dravnopravnom pogledu, nismo imali nijedne svoje sasvim slobodne drave, kazuju ivo i neposredno, koliko je bio iv i delotvoran historizam u naem narodu i do koje je mere bila razvijena ne samo narodna svest, nego i tenja za narodnom dravom, i to sa maksimalistikim opsegom. A ovo se trailo u jedno vreme, kad je Nemaka imala nekoliko desetina svojih drava i kad su Italiju komadali pod razne tue vlasti! U ove planove izgleda da je bio upuen i cetinjski vladika Petar I. Jedan poverljivi izvetaj od 13. decembra 1803. kae, kako se vladika stara "od nekoga vremena da uznemiri i pobuni svoje susede". Vladika je 10. januara 1804. uputio jedno pismo igumanu manastira Deana, u kom mu poruuje kako imaju nameru "mi Crnogorci i Srbi sa beogradske strane skoiti na oruje protivu naih neprijatelja Turaka." Hadi Ruvim je u prolee 1803. god. beao u Studenicu i posle u Svetu Goru i otuda je, po prianju, slao vie sumnjivih pisama u Srbiju. A morao je da bei, kae jedan dokumenat, posle jednog dogovora o ustanku na Turke. Prota Matija Nenadovi odlazio je u leto iste godine u Sarajevo, da i tamo pregovara o istoj stvari. Beki episkop Jovan Jovanovi pisao je 14. januara 1804., pre svakog pokreta u Srbiji, petrogradskom mitropolitu, elei da se ovaj na dvoru zauzme za Srbe. On mu je opisivao teko stanje raje i izlagao je potrebu da se ona spase i pomogne. Ima i drugih vesti, da su se Srbi tokom 1803. god. spremali na ustanak. Za Karaora se pria, da je u leto te godine pregovarao sa zemunskim trgovcima radi nabavke praha i olova. U jesen poeli su sastanci, dogovori i zakletve. Srbe je hrabrilo to, to su se dahije poele gloiti izmeu sebe i to se inilo, da je njihova snaga osetno paralisana. Knez Aleksa Nenadovi uputio je u Zemun jedno pismo tamonjem komandantu majoru Mitezeru, po svoj prilici pred kraj te godine. U njemu mu je govorio, kako su Srbi pozavaali dahije, izmeu kojih e doi do borbe, pa ga moli, da spremi debane i oficira, "a vojske dosta imamo da nam pomognu da dahije odavde oteramo." Na blia saoptenja knez je uputio majora na Petra Ika i druga neka lica. Doista, izmeu Aganlije i Kuuk Alije bilo je dolo do krupnih sukoba, u kojima je bilo i mrtvih glava. Pukim sluajem ovo pismo kneza Alekse palo je u ruke dahijama. I otvorilo im je oi. Dotle zavaeni, oni se pred opasnou mire i trae naina kako da doskoe svojim neprijateljima. Oseali su, verovatno, i sami da je stvar ozbiljna, u toliko vie, to su se bojali srpskih veza sa Austrijom i neke napasti sa te strane. I s toga reie da opasnost spree odmah u poetku, i to najradikalnijim sredstvima. Narod je trebalo obezglaviti, i to tako to e se pobiti glavni knezovi i svetenici, oni koji mogu postati voi i koji imaju veza preko granice. Tako je dolo do see knezova, toliko poznate iz slavne Vinjieve pesme o poetku bune. U drugoj polovini januara 1804. bie pogubljeni knez Aleksa, Ilija Biranin, Marko arapi, Hadi Ruvim i drugi; ukupno oko 70 lica. Sam Mehmed-aga Foi kazao je knezu Aleksi, da gine zbog onog zemunskog pisma.

Karaore Petrovi proao je sreno. Protiv njega lino nije poao nijedan od dahija, kao Foi protiv knezova Alekse i Biranina. Dahije su se, ve radi uhvaenog pisma, vie bojale u ovaj mah ljudi iz Posavine, beogradske okoline i valjevske nahije zbog njihovih starih veza sa austriskim ljudima zbog njihove ivlje saradnje s Hadi-Mustafom i uea u ranijim borbama, i zbog njihova velikog ugleda u narodu. Karaore nije tada imao njihov glas. Potera koja je pola protiv njega bila je drugostepene vanosti i on joj je lako odoleo. Kad su ga Turci potraili u Topoli on nije bio nepripravan; saekao ih je s momcima, pa je jedan deo pobio, a drugi rasterao. Odmah potom napustio je kuu i dohvatio se planine. Otiao je svom starom hajdukom prijatelju Stanoju Glavau. Od ovog asa, moe se mirno rei, poinje srpski ustanak. Mitropolit Stratimirovi, koji je, po prianju savremenika, napisao jedan memoar o poetku ustanka, kae, da Glava i Karaore "dugo nisu znali da se odlue". S neto drugova hteli su, veli, da bee u Bosnu. Ali kad su prolazili kraj jednog hana Karaore se rei da se osveti Turcima i sa drugovima izvri svoj naum. Napade na han i pobi Turke koji su se tu zatekli. Malo zatim njihova je druina poela da raste. Skupilo se 200-300 ljudi "punih oajanja", koji nisu znali ta upravo da rade. Skupljali su se i rasturali, odlazili u svoja sela, ali u isto vreme traili osvetu i bili kivni na Turke. U Stratimirovievom prianju ima puno realizma. Takvog kolebanja bilo je, znamo, i u valjevskoj nahiji i inae. Udarac turski bio je smeo i teak i pogaao je meu oi; doao je iznenada, u sred zime, u najnezgodnije doba godine. Meu prvima pribrao se Karaore. Verovatno ne samo s toga to je bio sran, nego i to je ve od pre, u pomenutim dogovorima, bio na isto sa odlukom da se sa dahijama mora kidati. On je bio za borbu. I to da se pone odmah, dok traje uzbuenje i kad se svet ve pokrenuo. Stojan Novakovi lepo karakterie ulogu orevu i Stanoja Glavaa u ovom pokretu: "Kako ore nije bio ni meu knezovima ni meu bogataima, niti su kakvi god lini interesi imali da ga sklanjaju na miroljubivu politiku, Karaoru se, po njegovim vojnikim navikama, lake no ikome drugom bilo odluiti da povede napred sve koji vie nisu hteli da trpe i da podnose. A tako je u taj mah oseao sav narod. Stanoje Glava, uveni hajduki harambaa, poznat na sve strane po umadiji, oliavao je hajduke, koje je narodna nevolja tada u prvi red isticala. S toga se, po tim osobinama, sa pristankom i najmiroljubivijih ljudi, prvih dana februara 1804, istakoe u prvi red ta dva oveka, objavivi, sa pitoljem u ruci, pravi otvoren isto srpski ustanak protiv Turaka, putajui o njemu glas na sve strane i delom i porukom." Za pravog vou ustanka Karaore je bio izabran na jednom zboru, dranom u Oracu na Sretenije 1804. god. Na tom zboru nalo se svega oko 300 ljudi, ili neto vie, u glavnom iz okoline. Ne moe se tvrditi ni da je to bio zbor cele umadije, a jo manje celog Beogradskog Paaluka. Mada se ustanak spremao iz ranije on je sad izbio iznenada, dok je jo planina pod snegom i gora bez lista. Odluka dahija da as pre izvre seu ila je ba naroito za tim da preduhitri dogaaje. Kad je sea ve poela narodni ljudi su videli da se vie nema ta ekati. Reakcija je dola kao prirodni nagon samoodranja, skoro sama od sebe. Svi su oseali da se mora hitati. S toga nije bilo ni mogunosti vremenske, a ni drugih prilika, da se zbor saziva na dui rok i sa irim ueem. Pozvano je samo ono i onoliko ljudi, koliko se za dva-tri dana moglo nai. Zbor je bio sazvan da se poeta akcija krene dalje i ire. Iniciativu za nj dali su hajduci, sa Stanojem Glavaem i Karaorem na elu, koji su bili za borbu. Za voenje akcije bio je potreban vo. Ko e postati taj vo? Meu prvima bio je ponuen Stanoje Glava, hajduki harambaa, poznat borac, sa ve prikupljenom i dobro oprobanom etom. Ali Glava nije hteo da se primi. Narod, branio se on, nee ovakav jedan pokret da poveri hajdukom vostvu. "U hajduka niti ima kue ni kuita - bila je narodska argumentacija - i sutra, kad Turci navale, on e u umu, a mi emo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju." Posle toga su ponudili kneza Teodosija Marievia iz Oraca. Ali i on je odbijao. "Hajduku mogu knezovi kojekako izgraditi oprotenje; ali, ko e knezovima pomoi, ako se vrate Turci?" pitao je on. Tada Glava predloi za voa oveka koji nije bio ni knez ni hajduk, nego trgovac, blizak narodu, ali ve poznat kao junak i kao ovek odluan. Takav je bio u punoj meri Karaore. Njega su znali po ranijim borbama, u kojima je stekao glas i potovanje, a znali su i da je ve upuen i u pripreme oko ustanka.

Okoti, mrki ovek, otra oka i jakih, izrazitih crta, sa nimalo reitosti, ali sa jakom voljom, pregalac, sa nikad uzalud ne izmahnutom rukom, postao je vrlo brzo ne samo popularan nego dosta rano obavijen i izvesnom mistikom. Ve samo ime Crni ore, ili Karaore, dato mu s poetka po tamnoj boji njegova lica, dobilo je doskora i drugi znaaj; on je postao crn za Turke, kao neka vrsta njihova crnog udesa. Jedva godinu dana posle poetka ustanka, 28. maja 1805, saoptavao je jedan francuski izveta iz Dubrovnika, kako se o Karaoru pevaju junake pesme po narodu i van Srbije i kako se on u njima slavi kao "heros liberateur." Posle zbora u Oracu, kad su se ljudi uzajamno potakli i reili na akciju, ustanak poe da uzima maha. Osealo se kao da je "krvca iz zemlje provrela". Kroz umadiju se pronese opti pokli: "Svaki svoga ubite subau". "Usta raja kf iz zemlje trava". Dahije se nisu ovom nadale. Dogodilo se ak ono to su oni najmanje oekivali. Njihov plan izveden je samo delimino i pokazao se kao ravo sraunat. Mesto da sea knezova zaplai raju, ona je razdraila. Raja se digla na oruje u sred zime, u najtee vreme, to je nesumnjiv znak da je pregla na najgore. U prolee, kad gora ozeleni, pokret e nesumnjivo da bukne jo jae i ko zna kud e da se uputi. S toga je trebalo pokuati da se on to pre stia. Ne vie silom i krvlju. Aganlija, kao jedan od miroljubivih dahija, uze na se dunost da ide u unutranjost i da pone pregovore. Krenuo je sa 400 vojnika ravno u umadiju. U Drlupi, 12. februara, bio je sastanak izmeu njega i Karaora, koga su isto tako pratili njegovi ljudi. Aganlija je bio vrlo predusretljiv. Obeavao je u napredak bolje ponaanje, pa ak i ukidanje hanova i subaa po selima. Karaoru, kao vou, ponudio je 500 kesa da se smiri ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od onog u Topoli. Line ponude je Karaore odbio, a za obeanje o promeni reima traio je jemstvo austriskih vlasti, jer se na turska obeanja nije moglo osloniti. Kako Aganlija nije na to pristao, pregovori su se razbili i jo istog dana dolo je do borbe. U tom kreevu Aganlija je bio ranjen u nogu, a Stanoje Glava u glavu. Borba je ostala neodluena. Srbi, jo nereeni na sve, kao da ne smeju da nasru, a Turci, zbunjeni otporom i u strahu da Srbima ne doe pomo iz okolnih sela, ne usuuju se da prodiru dalje. ta vie, ve sutradan naputaju bojno polje i povlae se u Beograd. Taj prvi, makar i polovni uspeh, die veru u narodu. On dade i nove snage Karaoru. Mesto da poziva ljude u akciju i da ih ubeuje, on sad izdaje i nareenja da se narod odmee. Domalo, pasivni su ljudi pod moranje ostavljali kue i prilazili pokretu. to se zima vie primicala kraju pridolazak novih ustanika bivao je sve vei i poetkom marta njihov broj se ve cenio na 10.000 ljudi. Jedan austriski izveta javljao je ak 24. februara, da su "svi Srbijanci prihvatili za oruje". Mehmed-aga Foi pisao je tih dana svom bratu Mus-agi u abac, kako su nastale prilike "koje mozak ne moe shvatiti. Svemoni Bog neka sve obrne na sreu!" Oevidno, malodunost je poela da osvaja meu samim dahijama. Sad im je puklo pred oima ta su svojim postupcima izazvali i u kakav poloaj doveli sebe same. Kad su ustanici 20. marta doli na domak samog Beograda, poto su prethodno spalili nekoliko mesta i palanaka, u gradu je nastao velik i razumljiv strah. Dahije su organizovale otpor, traile su pomoi s vie strana, naroito iz Bosne i Vidina, ali su u isto vreme nudile ponovo pregovore i bile voljne za znatna poputanja. Beogradski vezir, Hasan-paa, obavetavajui Portu o ustanku i njegovoj ozbiljnosti, molio je da se poalje vojska iz Bosne i od Kruevca, jer su Srbi u nadmonosti. Ali je u isti mah preporuivao i to da se poalje jedan iskusan i reit ministar, koji bi posredovao i smirio ljude. Pokretai ustanka bili su od prvog asa naisto s tim da ustanak malo irih razmera ne moe imati velikih izgleda na uspeh, ako ustanici budu upueni sami na se. Boriti bi se jo i mogli, ali nisu imali svega drugog to je potrebno za borbu, a u prvom redu municije, oruja i drugog ratnog pribora. Prvi na koga se moglo pomisliti za pomo bila je Austrija. Ona je bila najblii sused i do nedavno srpski saveznik; u pograninim austriskim garnizonima jo su sluili oficiri, koji su ih ranije bunili protiv Turaka i sa kojima su Srbi zajedniki ratovali. Sam zemunski zapovednik, major Mitezer, bio je jedan od takvih. Srbi iz Srema i Banata sa simpatijama su posmatrali ovaj pokret i pogranine vlasti morale su o tim oseanjima voditi rauna. Prva linost, kojoj su se ustanici obratili, bio je major Mitezer, stari prijatelj porodice Nenadovia, za koga se znalo da je na strani Srba i koji im je, u prvi mah, i uinio nekoliko usluga. U svom pismu od 16. aprila Karaore ga

moli za pomo i nudi mu ak vrhovno glavarstvo. "Ja vas jesam prepoznao najpre za starijega, a vi radite kako vas Bog ui; s nama upravljajte, da dumane iz ove zemlje isteramo". "Kako nam vi zapovedate, onako emo se vladati", pie na drugom mestu. Iz tog se vidi jasno kako su skromni bili poeci srpskog ustanka, pored sve njegove smelosti u zamahu, i kako sam Karaore, iz poetka, na svoj poloaj nije davao veliku cenu. Austriske vlasti bile su uzdrane. Da bi ostale ispravne prema Porti one su zvanino suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su potajno, pravei se da ne vide, trpele prodaju. Oni u Beu nisu verovali da e ustanak izii iz okvira ve uobiajenih malih lokalnih pobuna i hteli su da saekaju razvoj dogaaja. Kako su vesti sa raznih strana poele bivati sve nepovoljnije po dahije, to su se oni postepeno poeli razkravljivati, zadravajui uvek prema Porti stav ispravnog suseda. To im je bilo u toliko lake, to je sam beogradski vezir oseao potrebu, da se austriskim poverenicima tui na nesnosni pritisak dahija i to su austriskom poslaniku na Porti govorili, poetkom aprila, kako su ve izdali naredbe paama u Bosni i Niu da pou u pomo ugroenoj raji, koju ak i sam Pazvan-oglu uzima u zatitu. Malo kasnije, kad se poslanik prijateljski stao interesovati o tom, kakav e stav Porta slubeno zauzeti, dobio je odgovor: da je ve odreen iskusni bosanski vezir Beir paa, da poe u Srbiju i nae neki sporazum. Porta hoe da pomogne raji, ali mora, zbog janiara i verske osetljivosti, da vodi rauna i o dahijama. Krajem aprila imao je Karaore sastanak sa austriskim kapetanom ajtinskim. Na tom sastanku on je izjavljivao elju srpskog naroda, da ih Austrija primi pod svoje okrilje. Ako im Bog dadne da osvoje Beograd, oni e ga rado, sa apcem i Smederevom, pa i svu zemlju, ponuditi austriskom caru i primiti jednog princa kao namesnika. Ako to austriski dvor ne htedne primiti, on e, mada nerado, da se obrati u ime naroda nekoj drugoj sili, ali turskog jarma nee vie niko da trpi. U Beu su ve pre toga bili skloni da ponude posrednike uloge jednoj i drugoj strani, jer im nije moglo biti svejedno kakav e utisak na Srbe ostaviti njihovo dranje. Pograninim zapovednicima olakavalo je posao to, to su same dahije i beogradski paa poruivali i gledali da sa ustanicima dou u vezu i ponu pregovore. Kao zgodno mesto izabran je Zemun; on je bio pri ruci dahijama, koje nisu vie smele da se udaljuju daleko od Beograda. Na sastanku od 28. aprila, u prisustvu samog zapovednika Slavonije i Srema, generala Geneina, pretstavnici turskih vlasti i srpski voi sa Karaorem na elu nisu doli do sporazuma. Srbi su izjavljivali: da su verni sultanu i zakonitim vlastima, ali da se nee smiriti sve dotle dok dahije ne napuste Paaluk zauvek. Iz poetka su nedostupno traili njihove glave, ali ih je Genein sklonio na to poputanje. Izaslanici dahija nisu mogli pristati na taj uslov i tako su se pregovori razbili. Na predlog svoje vlade, austriski car je odbio da primi Karaoreve ponude. Uzeti jednu pobunjenu tursku pokrajinu, za vreme mira, znailo bi izazvati opravdan protest svih drugih sila i poveati tekoe koje Austrija ve ima sa Napoleonom. Ipak, da ne izgubi presti kod Srba, car Franc je naredio da im se obrati izvesna diskretna panja, ali da se nikako ne dovodi u sumnju austriska neutralnost. Veoma je verovatno, da je Srbima i pre toga odgovora bilo stavljeno do znanja sa austriske strane kako su slabi izgledi da e car dati pristanak na uinjeni predlog i da su oni radi toga doli na drugu kombinaciju. Kad zatitu Srbije nee da preuzme Austrija, kao prvi i najprei sused, onda za Srbe nije bilo drugog izlaza nego se obratiti na jednovernu slovensku Rusiju. Ve 3. maja 1804. uputile su srpske voe dugako pismo ruskom poslaniku u Carigrad, kazujui mu nevolje i elje svoga naroda. Oni su traili da dou "pod krilo trona ruskoga" i da ih Rusija pomogne osloboditi od Turaka. Ali, u isto vreme, naglaavali su, po svoj diplomatskoj pameti, da ostaju verni sultanu i da od njega trae samo zatite protiv nasilnika. Moda je kod njih jo postojala namera, da se zadovolje izvesnom izmenom stanja, pa da ostanu i dalje turski. Ili su ovo bili samo taktiki potezi, da ne izazovu protiv sebe Portu, a da su njihove stvarne tenje ve tada stremile ka osloboenju od Turaka? Ovo drugo izgleda verovatnije. Sigurno je samo jedno: da sa potpunim osloboenjem jo nisu raunali, nego su mislili da ih uzme "pod svoje krilo" bilo Austrija bilo Rusija.

Pre svog odlaska na pomenuti sastanak u Zemun Srbi su imali svoju prvu skuptinu u Ostrunici, koja je trajala, od prilike, od 24. aprila do 3. maja, i na kojoj su imali biti formulisani ustaniki zahtevi. Oni su se, u glavnom, sastojali u ovom: da se unite dahije i da se vrate povlastice iz 1793/4. god. Sem toga, da se uz vezira nalazi do 1.500 naoruanih Srba, koji e tititi i njega i opti poredak, dok sultan ne poalje redovnu vojsku. Milenko Vukievi dobro je naglasio, da je ova skuptina imala velik znaaj u razvijanju ustanka, poto je to bio "prvi sastanak sviju nahijskih i ustanikih stareina Beogradskoga Paaluka." U Srbiji, i pored svih onih planova o obnovi slavjanosrpskog carstva, ljudi su bili jo vrlo skromni. Oni su, istina, ugazili u vrlo smelu akciju, ali ta akcija jo nije dobila karakter nelojalnosti prema zakonitoj vlasti i nije izlazila iz okvira Beogradskoga Paaluka. Ona se i na Porti i kod sila shvatala kao prirodna reakcija protiv dahiskog nasilja. Kad je dobila obavetenja, da se ustanak ne stiava i da ustanici uzimaju ak i izvesne gradove i da su se uanili i ispred Beograda, Porta je naredila iskusnom Beir-pai, tada bosanskom veziru, koji je u Srbiji 1791/2. god. pokazao i energije i takta, da ode u Beograd i da ispita stvari. Dala mu je i sasvim slobodne ruke, "da moe zbaciti dahije, raspustiti janjiare i na mesto one uprave koju ukine zavesti novu upravu, tako da se moe povratiti potpun mir u Srbiji". U Carigradu janjiara i dahija nisu alili; tube protiv njih stizale su i od samih Turaka. Njihova odmetnitva, i zulumi, i ravi instinkti bili su dovoljno poznati i da je njihovo nasilje moralo kad-tad pokolebati poredak i izazvati ljude na otpor nije trebalo posebno dokazivati. S toga u Carigradu u ovaj mah nije bilo zle volje prema Srbima. Zaziralo se samo od toga, da ih u toj akciji ne pomae Austrija, kako su ve glasila neka nagovetenja i izvetaji, i bilo je neprijatno to se uopte to sve zbiva na samoj granici. Dahijama je bilo jasno ta znai dolazak Beir-pae, koji je ve jednom izgonio janjiare iz Srbije. Oni su se s toga prema njemu odnosili s puno nepoverenja. Srbi su opet gledali u njemu izaslanika sultanova i ukazivali su mu svu dunu panju. Ve iz tih odnosa mogli su se unapred nazreti rezultati paine misije. Kad je pain muhurdar stigao 7. juna 1804. pred Beograd, da osmotri situaciju, dahije su se prema njemu ponaale veoma drsko. Mula Jusuf je, ta vie, iziao sa jednom ajkom uz Savu i opalio topom u sred srpskog logora u Topideru, i to ba blizu onog mesta gde je muhurdar ruao. Muhurdar, koji je Srbima malo pre toga jemio, da e Turci biti mirni, i koji je hteo da osigura primirje za vreme painog dolaska, bio je strahovito ogoren. Dahije su dobro osetile ta ima da znai pain dolazak. Oprezan i javalija, Beir-paa se nije mnogo urio. Trebalo mu je puna dva meseca da iz Bosne stigne do Beograda i da na domak Beogradu, u Paleu, provede vie dana ne preduzimajui nita aktivno. On je, izgleda, ekao da situacija sazre i da on, poto ustanak traje vie od etiri meseca, dobro sagleda snage, i odnose, i izglede i jedne i druge strane. Po izvetaju svog muhurdara, po tajnim dostavama beogradskog pae i jednog dela samih Turaka, on je video da je krivica za uzbuenje u zemlji do dahija koji i za vreme njegove misije nee da miruju; znao je, da Porti do beogradskih silnika nije nimalo stalo, samo da tamo ele da se ouva presti carske vlasti i forma po kojoj e biti sruen dahiski reim. Dahije nisu smele da dou na pregovore sa Srbima u Topideru, nego su ponudile veziru da se razgovaraju na austriskom tlu, u Zemunu. Ali, kao i raniji, i ti su pregovori ostali bez rezultata. Na oko neaktivan, paa je u stvari pripremao pad dahija. Njegovom iniciativom dolo je, verovatno, do sporazuma izmeu Karaora i voe beogradskih krdalija, Halil-age Guanca. Po tom sporazumu Srbi su imali da isplate krdalijama 360 kesa, a ovi njima etiri dahiske glave. Po naredbi Beir-pae, dahije su 16. jula napustile tvravu, ali ih Guanac ne dade smaknuti, nego ih pusti da te noi pobegnu. I dahijama je bilo postalo jasno, da se dalje ne mogu drati; protiv njih su bili i Srbi i car, pa ak i dobar deo beogradskih Turaka. Dahije su krenule laama niz Dunav, ka Vidinu, da se spasu kod starog prijatelja Pazvan-Ogla. Ali na putu, na malom dunavskom ostrvu Ada-Kale, stie ih srpska potera i slubena poruka Beir-paina zapovedniku ostrva, da budu pogubljeni. Nou, 24/5 jula, oni izgiboe, a glave im, sem Aganlijine, bie donesene u Beograd.

Posle te dahiske pogibije Turci su, zajedno sa Beir-paom, mislili da je s tim Srbima data dovoljna zadovoljtina i da bi ustanici, s neto dobrih rei i malih ustupaka, mogli da se raziu kuama. Sultan e u zemlji povratiti staro stanje, glasila je njihova poruka; on je i sada pokazao da titi pravednu stvar i da je strog prema zlikovcima, ma ko oni bili. Ali ustanici nisu mislili tako. Jo 17. jula, iz Topidera, pisale su srpske voe, sa Karaorem zajedno, ponovnu molbu austriskom caru pozivajui ga da on lino doe u Zemun i da ih primi pod svoju vlast. Oni nee da ostanu vie pod Turcima kao dotle, nego ele da se njihovo stanje izmeni. Posle su dodavali: Ako car ne moe da ih primi onda neka bar poalje svoje ljude, koji bi bili svedoci i jemci ugovora to e ga oni sklopiti sa paom. Poslednji primer pokazao im je jasno da se sultan nije krenuo da ih zatiti sve dotle dok oni sami nisu skoili da se brane. Turci e se sad verovatno neto i primiriti, ali se posle izvesnog vremena moe opet pojaviti kakav Pazvan-Oglu ili Kuuk Alija sa drugovima i ponoviti, u drugom obliku, ono isto to se i pre dogaalo. Oni su dobro poznavali tursku upravu i stabilnost njihova reda. Ustanici su eleli da njihov sporazum sa Beir-paom dobije s toga veu sankciju, "poto je svaki paa smrtan ovek". Traili su, da taj sporazum odobre i sultan i austriski car, i da ga ovaj drugi ak i zajemi. "Na taj nain mi bi bili sigurni, da u budue nee vie biti nemira u Srbiji". Srpsku molbu prepourivao je kod nadvojvode Karla i karlovaki mitropolit Stevan Stratimirovi, ali je u isto vreme pisao Srbima, da se u tom mnogo ne nadaju u Be, nego da gledaju izvui od Beir-pae to vie ustupaka. Ali ustanici ostadoe pri svome. Oni slono izjavie, da se ne mogu sve dotle smiriti dok im koji poverenik austriske vlade ne bude neka vrsta jemca za ugovore. Beirpaa nije mogao primiti toga zahteva. To bi znailo, ni manje ni vie, nego jednu tuu silu uvesti u reavanje unutranjih turskih pitanja. Porta bi takav korak doekala s najveom osudom. Na tom pitanju su doista i zapeli dalji pregovori o pravom smirivanju Srbije. Najuporniji je bio Karaore. Imali su drugovi ive muke da ga odvedu do Beira, da tamo izjavi svoju odanost. Njegova je vrsta odluka bila da s Turcima treba kidati, jer pravog smirivanja i onako nee biti. Ta je vrstina u toliko malo udnija, to je on inae bio svestan svih tekoa koje ustanicima pretstoje, i to je bio uveren, da e se Srbija sama, bez naslona na nekog jaeg prijatelja, teko moi odrati u borbi. Mitropolit Stratimirovi u jednom svom memoaru, pisanom jo poetkom avgusta 1804. god., daje o Karaoru, po saoptenjima s vie strana, ovakav sud: on je neuk, i surov, i vrlo naprasit, i dosta svojevoljan, ali je poten, pravian i pravi junak. Zbog junatva i to je meu prvima digao ustanak uiva veliku popularnost. "U voenju sadanjih poslova zavisi gotovo sve od njega." Govori retko i malo, ali kad uzme re pogaa ono to je najvanije. Sam poteno priznaje, da nema dravnikog iskustva, ali da se zna boriti s Turcima. Oseao je, da se na nj polae mnogo, a on sam ne zna ta da radi. Brine se za opti ishod stvari. Turci ne sluaju ni sultana ni vezira, i on voli rtvovati sve nego da se narod vrati ponovo u staro ropstvo. Kao glava ustanike stranke, koja je preporuivala da se nae kompromis sa Beir-paom bio je Jakov Nenadovi, a kao veza izmeu svih sluio je bistri i mudri, i na alu i zbilju spremni, mladi prota Matija, sin kneza Alekse. Da su Srbi sa svojim sumnjama imali pravo svedoi ponajbolje to, to je stvarnim gospodarem Beograda bio krdaliski vo, Halil-aga Guanac, koji u tvravu dugo nije putao ni samog Beirpau, iako se toboe drao uza nj. ta vrede ona sva obeanja vezirova, kad do njegova ugleda tako malo dri jedan prost vo najamnika? U to vreme, 5. avgusta, da osveti brata, upao je iznenada u abac Mus-aga Foi, sa velikom etom Turaka, i izvrio pravi pokolj hriana. Kako sad da Srbi veruju reima carskih vlasti? Kako da se smire i vrate redovnom poslu? Turci su, sa svoje strane, verovali, da iza Srba stoji Austrija, koja ih savetuje i koja ne spreava prenos oruja i municije sa svog podruja meu ustanike i iji ljudi, ak neki oficiri, prelaze u pomo Srbima. "Ma da izgleda da raja hoe da se pokori sultanu, njihove stareine ponaaju se tako kako ne dolikuje podanicima." Tako je glasio turski slubeni akt za Carigrad. Ali i kako da se ponaaju drukije? Novi vezir Sulejman-paa, koga je sultan poslao u Beograd, bio je tu i u Srbiji vrlo dobro poznat. On je sluio ranije kao muhasil u Beogradu i bio je intimni prijatelj dahija. Ovi su ga ak poslali u Carigrad sa 300 kesa, da dobije vezirski poloaj i da, naravno govori tamo u korist dahija. ta se Srbi od njega mogu nadati? Njegov "izbor" bio je najnesreniji kakav se uopte mogao uiniti; sam Beir-paa

nije krio svoje nezadovoljstvo povodom takvog reavanja stvari; a i Guanac je poruivao Karaoru da pazi, da, na pain poziv, ne dou u Beograd novi nasilnici, a njegovi pomagai. Beir-paa se trudio da u Paaluku uvede red. Na njegov predlog sultan je pristao da izda ferman, koji je 21. septembra 1804. objavljen u Beogradu. Po tom fermanu Srbima je jemeno da ih niko ne sme vreati i izazivati i da krivci za to imaju biti kanjeni; Turcima je bilo zabranjeno smetanje u selima i dranje hanova; ukinute su sve nasilne dabine i svi porezi sem zakonskog haraa sultanu i desetine vlasniku zemlje. est dana potom dolo je petnaest srpskih knezova u Beograd, da o sporazumu sastave i pismeni akt. Potpuni sporazum nije ipak postignut. Srbi su traili, da Turci mogu stanovati samo u Beogradu, apcu i Smederevu, dok su Turci hteli da stanuju i po palankama i da im Srbi pomognu podii popaljene i razruene kue. U tim pregovorima Karaore nije neposredno uestvovao, nego su ih ponajvie vodili valjevski voi Jakov Nenadovi i Nikola Grbovi. Karaorev otpor prihvatili su i njegovi ljudi, u toliko pre to su Turci stalno traili novac za pokria raznih trokova i spahije svoje prihode za celu ovu godinu, koja je prola u neredima. Zbog zime koja je nastupala Srbi nisu hteli da potpuno kidaju sve veze, nego su hteli da izvuku od Turaka to se god moe vie. Naroito su polagali na to, da im Turci sami priznaju pravo da dre svoje oruane ljude za uvanje reda i kao jemstvo za ivot i steena prava. Jedna grupa srpskih i turskih predstavnika, koja je veala u Smederevu, krajem novembra, priznala je Karaoru pravo da dri 300 pandura, a dvanaest nahiskih knezova da dre svaki po 100. Srbi su tako, za svaki novi sluaj, raspolagali svojom oruanom snagom i mogli su mirno ekati do prolea. Ali ta poputanja izazvala su borbe meu samim Turcima, a naroito je bilo veliko nezadovoljstvo meu krdalijama i janiarima. Najamnici su uvek pre svega gledali na pare, a kako su Srbi, sve vie nezadovoljni velikim plaanjima, odbijali da doprinose za njihove isplate, oni su besneli protiv pomirljivijih elemenata, pa ak i protiv svog voe. Veliku nepomirljivost pokazivao je, isto tako, i jedan deo janiarskih ostataka, iji se broj u Beogradu jo uvek cenio na 1.500 ljudi. Srbi su za to vreme spremili jednu deputaciju za Rusiju. To im je naroito preporuivao Petar ardaklija, koji je imao izvesnih veza sa ruskim pretstavnicima u Austriji. Za taj je korak bio i karlovaki mitropolit. Iz ardaklijina kruga poteklo je verovatno, jedno pismo bekom episkopu Jovanu Jovanoviu, 15. juna te godine, u kom se govorilo, kako im Austrija nije iskren prijatelj i kako, njegovim posredstvom, ele rusku pomo. Kad Austrija ne moe da ih primi i zatiti onako kako bi oni eleli, onda je jedini drugi izlaz bio da se trai oslonac u Rusiji. U svakom sluaju Srbi nisu hteli da odnos sa Turcima ostane stari; ako ne mogu doi do pune slobode ono bar da postignu stanje, koje nee zavisiti od volje jednog vezira ili od kakve grupe nezadovoljnih avanturista. Deputacija je nosila u Rusiju pismenu molbu, kojom se traila pomo u novcu i oruju i pristanak Rusije da bude jemac srpsko-turskog sporazuma. "Srbi nikad jednodunije nisu mislili o osloboenju svoje otadbine, niti su ga usrdnije eleli nego danas. Boanskom, prirodnom i venom vezom krvi, jezika i vere, koja postoji izmeu Srba i Rusa, savezom politikim i najljubaznijim vezama mogla bi se budua srea srpskog naroda osvetiti i na nepokolebljivoj i vrstoj osnovi utvrditi. Prve osnove tome poslu treba otpoeti u dananjim vanim prilikama ba s toga to je jednoglasna elja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom "Serbskoje pravlenije", ili pod drugim slinim imenom, kao to su, na primer, onih sedam ostrva jonskih, a pod neposrednom zatitom Rusije, uvajui u isto vreme nenaruimo prava sultanova, koja mu pripadaju, to jest: plaati mu umeren danak. Tome bi dodali jo i ovu novu dunost: da svagda vojuju protiv sultanovih odmetnika". Za nepunu godinu dana borbe srpski se program osetno razvio. Od lokalnog ustanka u umadiji postala je ve iroka akcija celog Beogradskog Paaluka, koja trai ne samo povraaj stanja od 1793/4. godine, nego i "Srpsko Pravlenije" kao zaetak budue srpske drave. U isto vreme kod Srba se jasno vidi i tenja, ve sazrela za vreme ove borbe, da ovaj ceo pokret postane stvarno oslobodilaki i da obuhvati iri krug. Karaore i drugi prvaci pisali su 27. avgusta 1804. hercegovakim glavarima na adresu Arsenije Gagovia isto i jasno: "Brao moja, evo vi sad (vreme) i sluaj da se i vi oslobodite i s nami sjedinite. Nemojte poteeti ka i mi poslednju kaplju krove proliti za veru hristijansku, za svete cerkve i monastire i za slobodu oteestva svoego... Mi

nita tue neemo ticati, ko sobstveno nae od starinah koje je svemu svijetu poznato da je roeno nae hoemo vozvratiti, i to je poteno pred svijem svetom i po zakonom boijim i carskim niko nam nee braniti." Srpska deputacija, u kojoj behu glavna lica prota Matija Nenadovi i Petar Novakovi ardaklija, bila je u Petrogradu lepo primljena. Mada je iskreno elela da sa Turskom ne muti svoje odnose, Rusija je ipak bila voljna da na neki nain pomogne Srbima. Pomo se, u prvi mah, sastojala samo u novcu i dobrim savetima, ali je bar bila iskrena. Srbi treba da se pokau verni sultanu, ali, ipak, da ne odlau oruja ili, da ga bar ne odlau u veem delu, dok ne postignu glavne od svojih zahteva. A Rusija e preporuivati njihovu stvar Porti, mada joj je nezgodno da se otvoreno mea u turske unutranje stvari. I bez te poruke Srbi nisu mislili da rasputaju svoju vojsku sasvim, a ruska ih je poruka u toj odluci uvrstila jo vie. Gomilanje eta na Drini, koje je kupio Musaga Foi, i metei meu Turcima u Beogradu bili su im dovoljan razlog da brane svoj stav. Po ruskom savetu oni su uputili jednu deputaciju i u Carigrad, koja je, pored uverenja o odanosti, imala da izloi i tegobe naroda i njegove elje i predloge. "eljnoga mira i reda mi nikada neemo imati, ako bi i dalje ostali vojni inovnici turski; isto tako, ako bi ostao i dalje Turin upravnik u ovoj zemlji, jer posle ove bune pojedina lica s obe strane, i sa turske i sa srpske, zbog smrti svojih srodnika i prijatelja za vreme ove vojne, stalno bi se svetila". Ali vezu sa Austrijom nisu naputali nikako, i to iz lako pojmljivih razloga. Sve vanije poglavice uputile su 10. februara 1805. dugo pismo caru Francu, u kom su ga ponovo molile za pomo i zatitu. "Mi obae drugo carstvo ne poznajemo niti se moliti imamo razve jednomu", govorili su oni neiskreno; "vi otac, vi mati, za milost boiju i za ristjansku veru ne upustite ovoga naroda izgubiti." U Turskoj nije bilo lako stvoriti reda. Krdalije u Beogradu stavile su pod strau samog vezira Sulejman-pau i slale su u Carigrad ne molbe nego skoro ultimatume. Na Porti se prosto nije znalo ta da se pone. Smenili su Sulejmana i imenovali ponovo Beir-pau za vezira u Beogradu, ali ve kasno, kad je za svakog bilo jasno da Porta nema ni jednog poteza, koji bi bio energian bilo na levo bilo na desno. U revoluciji paliative su najgora sredstva i retko kad dovode do pozitivnih posledica. ta vrede carski fermani, kad odmetnici za etiri godine jednog carskog vezira ubijaju a drugog zatvaraju? Nagomilana mrnja i kod Srba i kod Turaka nije poputala. Sukobi i klanja bili su esti, mada su miroljubiviji ljudi i na jednoj i na drugoj strani nastojali da ih spree. Od prolea 1805. spremali su se i jedni i drugi na nove borbe. U napred pominjanom Karaorevom pismu Arseniju Gagoviu ustanici su pozivali Hercegovce da se zdrue u borbi, pa e pre mesec dana biti u Sarajevu. Dotadanji uspesi digli su samopouzdanje, ali nisu davali nimalo opravdanosti za takav jedan podvig. U tom pozivu vie je klikovanja i poticanja, nego stvarnog vojnikog i dravnikog predvianja. Ali dok su iz Srbije pozivali na borbu ruski krugovi su preporuivali mir. Ruski izaslanik grof Marko Ivelji, inae rodom Bokelj, pisao je istom Gagoviu, da smiruje narod. Rusija je, s drugim saveznicima, u ratu s Napoleonom, u kom je pomae i Turska, pa oevidno ne eli da se rat Srba s njom rasplamti. On je stavljao na srce arhimandritu da pazi, da srpski narod ne pane u nemilost kod oba cara. Sam je preduzimao dosta stroge mere prema pojedincima, koji su radili na ustanku. Zaustavljao je i crnogorskog vladiku Petra, koji je bio voljan, i pisao o tom i u Petrograd, da krene u borbu. Ruska diplomatija preporuivala je, u isto vreme, u Carigradu, da se preporui bosanskom pai da ne dozvoli kakve nepravde prema Srbima i da uva narod od jaramaza. Sve je to bilo po instrukcijama petrogradske vlade, koja je izbegavala sukob i zaplete s Turcima. Ali, da ipak pomogne i Srbima, Rusija je poklonila ustanicima 5.000 dukata i savetovala im je, da ipak, za svaki sluaj, ne odlau oruja dok ne postignu to ele ili dok im to ona ne proporui. Na ovu odluku Srbe su naterivale i prilike u Paa-luku.

Krdalije ili najamnika vojska, kojoj je bio zapovednik Halil-aga Guanac, drale su svu stvarnu vlast u Beogradu, jer je redovne vojske bilo vrlo malo. Oni se nisu ponaali ni sa samim Beirpaom s mnogo obzira i skoro su ga ucenjivali traei da im on isplati najamniki dug i od dahiskog vremena i za vreme posle toga. Paa nije imao novaca, a najmanje oko 250.000 groa, koliko su krdalije traile. Da bi pokazali svoju lojalnost prema sultanu i njegovom izaslaniku Srbi su isplatili taj dug i skoro oslobodili Beira. Kad je u jesen 1804. naputao Srbiju, paa je sa izvesnim poverenjem predao njima topove i municiju, da ih poalju za njim u Bosnu, i ustanici su i to uinili u punom redu, mada je mnogima ve tada bilo jasno da od sve te lojalnosti nee biti velike koristi. Prijateljske usluge inio je, u izvesnoj meri, srpskoj stvari vlaki knez Konstantin Ipsilanti, koji je prvi izvestio Portu o pokretu Srba i koji je, u isto vreme, kao ruski prijatelj, izvetavao i rusku vladu. Razumljivo je s toga, to je Porta upotrebila u leto 1804. god. i njega, da utie pomirljivo na Srbe. Slat je isto tako i jedan poverenik carigradske patriarije. Izaslanik Ipsilantijev bio je bojar Manolaki. Srbi su njima obojici izjavljivali da su verni sultanu i da e rado primiti svakog njegova upravnika, ali da treba ukloniti uslove stvorenog zla. Kad je u zimu Ipsilantijev izaslanik doao po drugi put u Srbiju on se sam mogao uveriti, da sultanova volja u Beogradu nije potovana i da Guanac i kod novog pae Sulejmana dri svu vlast. Srbi su, prirodno, odbijali da sluaju jednog novog samovoljnika i traili su povratak vlasti koja doista jemi za red. Poetkom 1805. god. doli su u Srbiju, i opet po nalogu Porte, izaslanici vlakog i moldavskog kneza, da umire Srbe. Ipsilantijevi ljudi savetovali su Srbima poverljivo, da posluaju ruske savete i da upute jednu deputaciju u Carigrad, dok su moldavski, u ime sultanovo, traili polaganje oruja. Srpski deputati upueni za Carigrad imali su da trae ovo: svoje narodne stareine, koje e upravljati narodom i skupljati danak; da se iz Srbije isele svi Turci vojni inovnici, a Srbi se obavezuju da brane zemlju i gone buntovnike; i da upravnik u Srbiji ne bude Turin. "eljenoga mira i reda mi nikada neemo imati ako bi i dalje ostali vojni inovnici turski." To je bila prava narodna elja, pismeno utvrena 1. maja, koja je mogla biti, u poverenju, saoptena samo ruskom pretstavniku i knezu Ipsilantiju. Druga, javna, molba sadravala je elje, da u Beograd mesto vojnog izaslanika doe muhasil, t.j. visoki finansiski inovnik; da Srbi za 12 nahija izaberu 12 knezova, koji bi dobili carske berate. Vrhovni knez stanovao bi u Beogradu i bio bi veza izmeu naroda i carske vlasti. Tog vrhovnog kneza i nahiske knezove bira narod. Danak bi se davao neposredno sultanu, i to i hara i spahiske dabine, tako da njihovi ljudi ne bi vie dolazili u sela. Jasno je, da su ovo bila dva predloga; prvi maksimalni i drugi u taj mah minimalni. Oni su delimino prelazili okvir samouprave iz 1794. god. i mogli su na Porti da izazovu ozbiljna razmatranja. Na Porti se, usled raznih vesti i raznih pojava, miljenje o karakteru srpskog ustanka poelo postepeno da menja. Izvetaji s turskih strana stali su naglaavati, kako ustanici prolivaju krv pravovernih i kako, poticani sa strane, nee da se smire. Saveti koje je sultan upuivao u Srbiju, preko carigradske patriarije i susednih knezova, nisu imali eljenog uspeha. Na Porti nisu hteli shvatiti, da same rei nisu mogle smiriti duhove, kad je sve drugo ilo po starom. U Carigradu je naroito izazivalo nezadovoljstvo to, to su se za ustanak poele interesovati Austrija i Rusija i tim srpskom pitanju davale i preko prave namere, diplomatski karakter. Ustanak iz paaluka poeo je da utie i na Hercegovinu i na niki i pirotski kraj. S toga su s Porte stali poruivati, da Srbi prime to im se nudi i da se smire, ili e ih sultan ve znati naterati na poslunost. Ovaj ton pretnje postajao je sve ei. Kako Beir-paa sve do kraja maja nije dolazio na svoju dunost oevidno svestan svih tekoa koje, i pored sve njegove dobre volje, ne moe savladati pri prilikama koje su vladale u Beogradu i pri kolebanju Porte, u Carigradu su juna 1805. za novog beogradskog vezira postavili nikog Hafiz-pau. Hafiz je imao glas energina oveka i protivnika Srba. Porta je njegovim imenovanjem pokazala, uprkos opomena ruskog poslanika, da hoe prema ustanicima novi kurs; otezanja je bilo ve dosta. Prekinula je s toga dalje razgovore sa srpskim deputatima u Carigradu i uputila ih neposredno na Hafiz-pau. Porta je u svom stavu postala tako odluna jo i s toga, to su Srbi do leta 1805. postigli jo nekoliko taktikih vojnikih uspeha, u elji da se to bolje obezbede. Oni su zauzeli i dva vana grada Karanovac i Uice.

Srbi su na to reili da novog vezira ne prime i da mu spree prolazak za Beograd. I skadarskom Ibrahim-pai, koji im je pretio da e poi sa 100.000 vojske na Srbe, ako se ne pokore, oni su odgovorili prkosno da ga ekaju, samo nek povede to vie konja i ponese to boljeg oruja, da ga ostavi u Srbiji. Kad je Hafiz-paa krenuo za Beograd Srbi su ga, dobro spremljeni, saekali i u borbama od 6-8. avgusta potpuno suzbili. Borbe su se vodile na granici Paaluka, oko Paraina, i naroito oko Ivankovca. U tim borbama i sam paa bio je ranjen, i od rana je doskora umro. To je bio, posle toliko vekova, prvi sukob izmeu Srba i pretstavnika sultanove vlasti, prva velika bitka srpskog ustanka. Borbu je s uspehom poeo vojvoda Milenko Stojkovi kod Ivankovca, a odluio je Karaore. Ona je sasvim izmenila dotadanji karakter srpskog pokreta: to nije vie revolt protiv nasilnika i njihovih dela, nego svestan i spremljen otpor protiv same carske volje, a posle izrinih carskih opomena. Posle ovog nije se vie moglo natrag.

3 Razvoj ustanka
Hafiz-pain poraz iznenadio je Portu. I smelost i snaga ustanika pokazale su se vee nego to se tamo verovalo. Sad je tu upornost trebalo slomiti, i to pre nego to bi postala jo vie opasna. S toga ve u septembru poee pripreme za buduu veliku ofanzivu protiv Srbije. ak jedan azijatski paa prebaen je u Rumeliju da uestvuje u borbama. Pre svog odlunog koraka Porta je, da umiri Austriju, 10. oktobra ponudila njenog poslanika da beki dvor utie na ustanike, ali da im izjavi jo sad: da posle toga nemaju vie emu da se nadaju ni od same Austrije. Ponuda je, dakle, imala jednu osetnu, iako isto diplomatsku, aoku prekora. Rumeliski vezir Ibrahim-paa dobi nareenje da napadne s juga, a bosanski valija, Sejidi Mustafa-paa, sa zapada. ejhulislam izdao je fetvu, da bi bio veliki greh ne krenuti u rat protiv odmetnika i pomoi "nevoljnoj brai". Samo to je u Turskoj lake bilo izdati zapovest nego je ostvariti. Zbog zime pripreme su ile sporo i neracionalno; finansiska sredstva Carevine bila su oskudna i neuredna; i tekoa je bilo ne samo zbog srpskog nego i radi drugih pitanja. Nameravana ofanziva otezala se mnogo i radi drugih mera koje je Porta obeavala preduzeti pre nego to pristupi toj krajnjoj. Srbi su bili svesni posle Ivankovca da im pretstoji ozbiljna borba. Oni su s toga krajem novembra 1805. reili na skuptini u malo pre toga osloboenom Smederevu, da vie ne plaaju danak, nego da svoj novac upotrebe na ratnu spremu. Ipak, iz obzira prema savetima Rusije i Austrije, i po preporuci svog prijatelja kneza Ipsilantija, a i iz diplomatske potrebe da ne porue sve mostove za sobom, oni su stalno uveravali da su odani sultanu i da njihov otpor nije uperen protiv zakonite vlasti. Tako su u svojim molbama pisali i u Carigrad. Nema sumnje, da je pored sve odlunosti bilo kod ustanika i neto straha, kada su uli za velika turska spremanja, i da bi oni, ipak, voleli stvar svriti nekako lepim, nego gaziti u borbu protiv daleko vee sile. S toga su oni i molili, i u Petrogradu i u Beu, da se Rusija i Austrija zauzmu kod Porte za njih i da, moda, jedna komisija sastavljena od turskih, ruskih i austriskih pretstavnika ispita uzroke meteima i nae reenja. U drugoj jednoj molbi, upuenoj ruskoj vladi, Srbi su molili rusku vojnu pomo, u ljudstvu i topovima, i pod vostvom jednog ruskog velikog kneza. Nekoliko pukova sa Srbima u zajednici stvorili bi od srpskog ustanka jedan veliki pokret i pravi ep i postigli bi nesumnjive uspehe. Pokret u Srbiji nije mogao ostati bez uticaja i u ostalim naim krajevima. Karaore, obavijen mistikom, postao je veoma popularan u celom naem narodu. Rano su o njemu nastale legende i epske pesme. Za darovitog slepog guslara Filipa Vinjia, koji je i sam bio pesnik, pria se, da je, idui od Bosne sve do Skadra, raznosio pesme i irio glas o ustanku u Srbiji i njegovom vou. S toga, i pored svih slubenih smirivanja, na mnogo strana vri. Naroito u istonoj Hercegovini. Od jeseni 1804. god. Nikii, Pivljani, Drobnjaci, Gaari i Rudinjani stalno pouruju cetinjskog vladiku da pone stvar. U tom pravcu delovali su i razni izaslanici iz Srbije, koji su i usmeno i preko voinskih pisama pozivali ostale sunarodnike da im se pridrue i ponu borbu s Turcima. Kad su Srbi zauzeli Uice i Karanovac i tako doprli do blizu Novog Pazara, odnosno stare Hercegovine, pokret je mogao uzeti vie maha. U leto 1805. buknuo je doista ustanak u Drobnjaku i meu

Nikiima. Nemamo, na alost, mnogo pojedinosti o njemu, ali se zna, da je bio prilino zahvatio. Poetkom oktobra bio je upuen protiv njih Sulejman Skopljak paa, jedan od najhrabrijih i najodlunijih turskih zapovednika. On je uspeo da pobunu ugui i kolovoe kazni. U samom Drobnjaku obeeno je 18 lica. Osetan preokret dogodio se u to vreme i u evropskom odnosu sila. Rusija i Austrija pretrpele su krajem 1805. god. teak poraz kod Austerlica u borbi s Napoleonom. Austrija je posle tog poraza bila potisnuta iz Nemake, u kojoj je sve zamiralo iz straha od Francuza. Bekoj vladi nije moglo biti svejedno da izgubi uticaj i na Balkanu. Na Porti se ve poeo oseati izvestan francuski vetar i beka vlada, ma koliko se trudila da ga oslabi, ba radi njega nije mogla da skroz napusti srpsko pitanje. Poetkom 1806. god. poslata je u Be jedna deputacija sa protom Matijom na elu, a u isto vreme Srbi su ponovo molili sultana da ih ne napada, jer njihov ustanak nije nastao iz obesti i nepokornosti, nego od tekog zuluma. U Rusiji na srpsko se pitanje gledalo u ovaj mah s puno panje. Princ artoriski govorio je austriskom poslaniku otvoreno da Srbe ne treba napustiti, ve zbog toga da se ometu Napoleonove spletke, i da im treba dati oruja, debane i drugih potreba. Opasnost od Napoleonova uticaja uviala se i u Beu. Po Pounskom Miru, zakljuenom 14. (26.) decembra 1805. god. izmeu Francuske i Austrije, beka vlada morala je ustupiti Francuzima celu Dalmaciju s Bokom. Ovi su tako zakoraili na Balkan jo neposrednije nego ranije i doli su u neposrednu blizinu Crne Gore i ostalih srpskih oblasti. Njihov uticaj na Srbe, pozitivan ili negativan, mogao se oekivati sa izvesnom sigurnou. Beka vlada nije htela da se zameri Porti uzimajui Srbe u otvorenu zatitu, ali da ne bi odbila Srbe pristajala je, ipak, da posreduje za njih. To je izrino reeno srpskoj deputaciji, ali im je ujedno odbijena vojnika pomo, koju su naroito traili. Beka je vlada ipak pristala da uputi susednim paama pisma, molei ih da ne ure s neprijateljstvima, poto bi se stvari mogle urediti na lep nain. Sam car Franc obratio se pismom sultanu 28. februara (12. marta) nudei svoje posrednitvo. Ali te ponude nisu primljene. Austriski glas u Carigradu, isto kao i ruski, nailazio je u Carigradu, posle Austerlica, na mnogo manje obzira nego ranije. Na Porti se trailo ni manje ni vie nego da se Srbi pokore "s konopcem o vratu". Sultan je bio nezadovoljan tim posredovanjem; na dvoru se nalazilo da je to nepotrebno meanje u turske unutranje stvari. Sultan Selim, odgovarajui caru, govorio je da je on za tri godine dao dosta dokaza o svojoj dobroj volji i strpljivosti, i da e sad njegova vojska dovesti stvari u red. Nije u tom pravcu bolje proao ni slian ruski korak. Turska je u isto vreme izjavila nadu francuskom pretstavniku, da Napoleon nee primiti pod svoju zatitu srpske buntovnike, ako mu se ovi budu sluajno obratili. Napoleon je upotrebio tu priliku da iskali svoju ljutnju na Rusiju i da je u Carigradu pretstavi kao neprijatelja, koji pomae Srbe s planom da bi to vie otetio Turke. U srpskom pitanju Napoleon je tada potpuno primao gledite Porte. Samom sultanu on je pisao 8. (20.) juna 1806., da protiv Srba treba upotrebiti "najae mere". Da bi turski napad mogli doekati to spremniji i na to boljim poloajima Srbi su od poetka 1806., pored svih molbi i pretstavki, poeli i sa vojnikim radnjama. Oni su uzeli Porez i osvojili Negotin na istoku; poseli su Parain, Raanj, Aleksinac, Kruevac, a njihove ete prodrle su do Studenice na jednoj i u Toplicu na drugoj strani. U novoosvojenom Pomoravlju austriski kapetan Vua iki, rodom iz Mavrova, koji se istakao ve za Koine Krajine, preavi u Srbiju, podigao je itav niz poljskih utvrenja izmeu Ranja i Aleksinca, koja su dobila ime Deligrad. Najtei poloaj imala je 1806. god. Mava. Turci su ve krajem 1805. god. bili iskupili oko Drine preko 20.000 vojnika. Od poetka 1806. god. uestali su turski napadi. Robljena su i paljena mnoga sela. Tako je pred urev-dan upao Kulin kapetan u jadarsko selo Dobri, pa je u njemu pobio 74 oveka, a odveo na 300 glava roblja, veinom enskog. S velikim naporom svojim i svojih ljudi otkupio je i oslobodio to roblje Ivo Kneevi, knez bosanske Semberije. Od straha dosta ljudi bee klonulo duhom i priznalo rajaluk. Pojedini junaki podvizi, kao Stojana upia i njegovih drugova u borbi na Salau, nisu mogli mnogo izmeniti opti poloaj. Karaorevi pozivi vladici Petru I, da se pridrui srbijanskom pokretu, ostali su uzaludni; pod ruskim pritiskom, a i iz lokalnih svojih interesa, vladika je u ovo vreme svu panju obratio Francuzima i njihovom posedanju Dalmacije i Boke. Snabdevanje Srba orujem i municijom ilo je vrlo teko, jer se Austrija ustruavala da im to

dotura makar posredno i kriom, da se ne bi zamerila Turcima. Jer ovi su joj i slubeno prebacivali, da alje Srbima ne samo debanu i oruje, nego i topove, i oficire, pa ak i redovnu vojsku. Razumljivo je s toga, to se, i pored svih uspeha, meu Srbima pomiljalo ponovo na to, da se trai pomirljiv izlaz. Po dogovoru sa stareinama uputio je Karaore 1. jula Petra Ika da na Porti pokua sklopiti sporazum. Srbi su pristajali, da plaaju danak otsekom, da prime carskog muhasila, a da se janjiari i zlikovci isteraju iz zemlje. Srbi bi branili zemlju i vrili u njoj, po sultanovim naredbama sve javne poslove. Srbi su se vratili na svoj minimalni program zaplaeni turskom silom koja se spremala na njih, a videi da ne samo Austrija nego ni Rusija nee da uine za njih nita stvarnije i nita vojniki neposrednije. Ali pre nego to je Iko stigao u Carigrad i poeo pregovore turska vojska je prela u napadaj. I to sa tri strane: od Vidina, Nia i sa Drine. Vidinsku vojsku suzbio je kod Porea 24. juna Milenko Stojkovi. Na zapadnom frontu preuzeo je zapovednitvo sam Karaore. Na Miaru, 1. avgusta, sa silnim zamahom, srpska vojska satrla je ordiju Kulin kapetana i odnela najslavniju i najveu pobedu Prvog Ustanka. Nika vojska razbila se o deligradske poloaje, koje je veto branio Petar Dobrnjac i kome je, posle uspeha kod Miara, doao u pomo Karaore. Posle treeg uzaludnog juria od 27. avgusta Turci su sami ponudili primirje, koje je sklopljeno 2. septembra. Sam Halil aga Guanac pisao je posle toga Karaoru: "Tvoje su pobede zaista neobine i divne, i to je zaista jedini primer da je raja pobedila vojske mojega sultana i gospodara". U Carigradu, stojei pred novim spoljanjim zapletima, borei se sa dosta finansiskih i unutranjih tekoa, behu skloni na pregovore. Na novu vojnu ekspediciju, posle neuspeha ove prve, nije se moglo odluiti brzo ni lako. Iko je s toga u prestonici postigao pozitivne rezultate. Ve oko 10. septembra stigao je u Srbiju sa obavetenjima da je Porta naelno primila srpske zahteve. Za njim je, sa sveanom pratnjom, stigao 25. septembra u Smederevo i muhasil Hasan-aga. Ali, on nije doneo sobom obeani carski ferman, jer je bio poslan, toboe, za rumeliskim begler-begom. Muhasil je usmeno izloio, da Srbi imaju plaati danak njemu, da u gradovima ostanu turske posade, a ostale poslove u zemlji da vode Srbi sami. Guanac je sa krdalijama imao napustiti Beograd, a janjiari i drugi Turci mogli su ostati jedino ako budu iveli od neke svoje privredne zarade. Kad muhasil nije doao s obeanim fermanom Srbi poee da sumnjaju da je po sredi neka veta podvala. Ni Karaore mu nije verovao, iako je, ini se, Porta pristajala da ga prizna kao bakneza u Srbiji. Muhasilove usmene poruke nije hteo da primi ni Guanac, pa se stvar zaplela bila jo vie. Srbi ipak nisu prekinuli pregovore, nego su uputili ponovo u Carigrad jednu deputaciju, i opet s Petrom Ikom, da izvede stvar na isto. A dotle nisu hteli da odloe oruja, nego pregoe svom snagom da uzmu Beograd i da Guanca silom uklone odatle. Bosanski vezir, po naredbi Porte, poruio je sam Guancu da izie iz grada, a ustanicima je poruio sultanovu elju da se umire i prime ono to je ugovoreno i da naroito silom ne udaraju na Beograd. Ali Srbi nisu to posluali. Hteli su da to pitanje preseku kratkim putem, a da ujedno pokau i svoju vrednost. Kruna svih njihovih vojnikih uspeha bilo je osvajanje Beograda. Austriska vojska smatrala je kao velike uspehe, kad je pod princem Evgenijem i Laudonom, mogla u dva maha, u XVIII veku, da osvoji taj grad, koji je vaio kao jedna od najveih turskih tvrava. Gotovo goloruka raja, sa vrlo malo oruja i skoro bez imalo artiljerije, uspela je da, pod Vodovim zapovednitvom, juriem osvoji, 30. novembra, najpre varo, a potom, 27. decembra, i samu tvravu. I ovom prilikom Karaore se trudio da odri gvozdenu disciplinu. Nekoliko nasilnika, koji su bili uhvaeni na delu, on je dao pobiti i raereene obesiti. Krajem 1806. godine srpski poloaj je postao i diplomatski dosta povoljan. Turska je, po francuskom nagovoru, bez pitanja i pristanka Rusije, nato je bila ugovorima obvezana, zbacila kneeve Vlake i Moldavske. Ruska je vojska na to ula u obe kneevine, a Porta je 12. decembra objavila prekid diplomatskih veza i rat. Zbog toga sukoba Srbima je obraena panja sa obe strane: od Rusa da ih pridobiju na svoju stranu kao saveznike, a od Turaka da ih izbegnu kao protivnike. Do toga asa Srbija je bila jedna obina pobunjena turska pokrajina, kojoj su prijatelji davali lepe savete i saaljive priloge, a na koju su u Carigradu gledali s izvesnim nipodatavanjem. Od 1806.

god. i osvajanja Beograda srpsko pitanje je dobilo novi znaaj. Srbi su odjednom postali politiki inilac s kojim ozbiljno raunaju u svom sukobu i Rusija i Turska, i na ije se akcije obraala panja, ponekad izuzetna, ne samo u Beu, nego i u Parizu. Od balkanskih naroda do poetka XIX veka u Evropi se najvie znalo i raunalo s Grcima; od 1804. god. mesto njih na prvi plan stupaju Srbi. Oni su prvi digli zastavu ustanka i posle mnogo vekova stavili na dnevni red ne samo osloboenje balkanskih hriana, nego i stvaranje novih hrianskih drava u tom delu Evrope.

4 Francuska politika prema Srbima

Kad je Austrija mirom u Pounu morala vratiti Francuzima tek pre osam godina dobijenu Dalmaciju bilo je jasno, da ta promena nee proi bez izvesnih kriza. Katoliki elemenat Dalmacije bio je veoma konzervativan i odan crkvi, naroito njegov teaki deo. Njegovo nezadovoljstvo s revolucionarnim tenjama francuskih aktivista i prijatelja bilo je iskreno i duboko, a politiki se izraavalo u simpatijama za Austriju i njezino "apostolsko" velianstvo. Kod pravoslavnih neprijateljstvo nije bilo mnogo manje. Dovoljno je bilo ve to, to se Rusija nalazila u savezu s neprijateljima Francuske i to je svoje prijatelje na Primorju, a osobito Crnu Goru, poravnala u svoj front. Arhimandrit Gerasim Zeli tvrdio je, da "kler i vooptte narod jedne i druge crkve nigda nije bio zadovoljan vladanjem i zakonima francuskijem," iako je "militar francuski bio posve politian, utiv i dobar, tako, da se niko na nji potuiti nije mogao, da su kome jedno jaje ukrali ili koju tetu uinili". Sa Dalmacijom zajedno imala se ustupiti Francuzima i Boka Kotorska. Stanje u toj pokrajini, i pored austro-ruskog saveza, bilo je veoma zapeto. Izmeu Crnogoraca i Austrijanaca nikako nisu mogli da se stvore odnosi pravog poverenja. Austriske vlasti krivile su za to ne samo vladiku i njegove ljude, nego i ruske pretstavnike u Crnoj Gori. Austrija je sklopila s Napoleonom separatni mir, a Rusija je, sa Engleskom, ostala i dalje u ratu s Francuzima. Razumljivo je s toga, to se s tim u vezi postavilo i pitanje Boke: hoe li je Austrija predati, prema ugovoru, Francuzima ili dojueranjim saveznicima. U Crnoj Gori nalazio se od marta 1805. ruski dravni savetnik Stevan Sankovski, koji je skoro vodio crnogorsku dravnu politiku i koji nije bio smatran kao prijatelj Austrije. On je sam traio od lokalnih vlasti u Boki, da se ne predaju Francuzima i pozvao je rusko brodovlje iz jonskih voda da to pre stigne u te krajeve. Ruska flota stigla je u Boku 16. februara 1806., a Crnogorci su sili sa planina u primorje. Austriski komesar predao je potom gradove Rusima, a ruske lae prevele su austriske posade u Trst i na Rijeku. Da su Francuzi otro protestovali protiv toga razume se samo po sebi. Austrija se, meu ostalim, branila naroito tim, da Francuzi sami nisu doli da prime Boku u vremenu koje je bilo ugovorom predvieno i da oni nisu mogli, posle tog roka i traenja Rusije, da se izlau eventualnoj borbi za podruje za koje vie nemaju nikakve obaveze. Vlast u Boki primio je za graanske poslove Sankovski, a za vojne admiral Senjavin. Prema tome, i pravno i stvarno Boka je pripala Rusima. Ovom prilikom stradala je i Dubrovaka Republika. Francuska vojska nije mogla doi u Boku morem, jer je njena flota bila daleko slabija od ujedinjene engleske i ruske. Put preko turskog podruja bio je zaobilazan, vrlo teak i ne bez opasnosti; sem toga, da bi se on upotrebljavao trebalo je odobrenje turske vlade, na koje se, u najboljem sluaju, moralo ekati vie nedelja, ako bi se uopte dobilo. S toga se francuskim vojnicima i diplomatama uinilo kao mnogo zgodnije da za prolaz upotrebe dubrovako podruje, preko koga je vodio najkrai i najbolji put. Francuski zapovednik Loriston obratio se dubrovakoj vladi za dozvolu. Diskusija u Republici bila je o tom burna. U gradu je bilo dosta lica, koja su uviala opasnost od toga ako Republika napusti svoju staru politiku neutralnosti, ali ih je, isto tako, bilo dosta, koji su simpatisali sa idejama nove Francuske i koji su od ranije nosili ime Sorboneza. Prevladala je ova druga grupa, neto naelno, neto iz straha da bi Francuzi mogli upotrebiti silu, a neto iz uverenja da je to samo prolazna mera. Odluka bi se, verovatno otezala malo due, da i ruska komanda nije zatraila od Republike, da se u grad pusti ruska vojska, koja bi zadrala Francuze. U toj dilemi za katoliki Dubrovnik reenje je

ispalo po elji Sorboneza. Prevladao je verski i toboe slobodoumni elemenat nad plemenskim. Sem toga, u Dubrovniku je bilo straha, da za Rusima ne dou Crnogorci, koji su u gradu Sv. Vlaha ve dva-tri stolea bili ozloglaeni kao ravi susedi i sa kojima je, u ovo vreme, bilo neprilika i u Boki. Tako je mala Republika donela odluku, koja je postala kobna za njenu slobodu. Snano i duboko oseana scena Iva Vojnovia Allons enfants verno prikazuje te poslednje dane dubrovake slobode i duhovne krize njene vlastele. U gradu se odluka pravdala time, da Francuzi samo "prohodu"; u stvari brzo se videlo, da oni "dohodu" i da ostaju. Loriston je sa 1.500 vojnika stigao pred grad 13. (25.) maja 1806. im su uli u grad Francuzi odmah istakoe pored dubrovake i svoju zastavu i poee da se utvruju. Brzo potom dolo je do napada saveznika na dubrovako podruje i sam Dubrovnik. Prvi sukob izmeu Francuza i jedne zdruene ete Crnogoraca i Rinjana bio je 18. maja kod Trstikovca. Pomagani od ruske flote Crnogorci i Rusi poeli su potom borbe u Konavlima i po upi, pa su opseli i sam Dubrovnik. S Francuzima su se zajedno borili i stanovnici napadnutih upa. Crnogorci su popalili mnotvo kua (660), otetili su vodovod, i na samim Ploama naneli mnogo tete. U borbama je uestvovao i sam vladika Petar. Rusi i Crnogorci zauzeli su bili i ceo kraj oko Grua i sve podruje do Pila. Dubrovani su bili spremni da kapituliraju, ali im to nisu dali Francuzi. Posredovali su i Turci, oglaavajui Dubrovnik kao svoje vazalno podruje, ali je to posredovanje odbijeno, poto se borba ne vodi protiv samog grada, nego protiv Francuza u njemu. Skoro u poslednji as doao je u pomo Dubrovniku 23. juna general Molitor sa novom francuskom vojskom. Crnogorci i Rusi bie potisnuti do iza Cavtata. Iza toga stie i maral Marmon, koji e postati "vojvoda dubrovaki". Jedno vreme, kad su poeli pregovori o miru izmeu Rusa i Francuza, verovalo se, da e se i ovo pitanje Boke i Dubrovnika skinuti s dnevnog reda. Ali kad se razbie Marmon dobi naredbu ne samo da posedne Boku, nego da ue i u Crnu Goru. Za to vreme polo je za rukom austriskoj diplomatiji da izradi u Petrogradu da se Boka formalno ustupi ponovo njoj, kako bi je ona vratila Francuzima. Car Aleksandar I pristao je na to i izjavljivao, da su njegovi ljudi u Boki uinili to bez prethodnog odobrenja, ali se iz svega jasno vidi da to oni nisu uinili na svoju ruku i da su za taj korak imali podrke kod izvesnih merodavnih krugova u Petrogradu. Posle prekinutih pregovora s Francuzima Rusi nisu hteli istaknuti ni to traenje Austrije i nastavili su rat i na naem primorju. Rusi vie nisu prelazili u ofanzivu, a i Francuzi su se, posle neuspeha kod Sutorine (21. septembra) povukli na staru dubrovaku granicu. Ruska flota, na kojoj se nalazilo nekoliko stotina izabranih Crnogoraca, koji nisu bili mornari nego ratnici za kopnene podvige, zauzela je u Jadranskom Moru Korulu i Bra, isteravi sa njih francuske posade. Meutim, osvajanje Lastova nije im uspelo. Isto tako nije donelo eljenih uspeha ni pokuaj, izveden 1807. god., da se izazove vei ustanak u dalmatinskim Poljicama. U toku 1806. god. znatno se pojaao francuski uticaj na Porti. Da bi protiv Rusije imala jo jednog pomagaa francuska vlada je istinski elela da Turska ojaa i da, ojaana, preduzme energiniju politiku prema petrogradskom kabinetu. S toga je Napoleon bio protivnik srpskih ustanika, koji su podrivali snagu Carevine, i savetovao Porti da ih to pre silom urazumi. U maju 1806. upuen je bio u Carigrad general Sebastiani sa posebnom misijom. Imao je da pomuti odnose izmeu Turske i Rusije. U isto vreme da utie na Porti da slomije otpor Srba i Crnogoraca, koje pomae Rusija. S francuske strane ak je ponuena i pomo za tu akciju. Sultanovom izaslaniku, Muhib efendiji, koji je doneo u Pariz priznanje Napoleonove carske titule i bogate darove, novi car je kazao, "da sve to se desi sreno ili nesreno Turcima bie sreno ili nesreno za Francusku." Kad je Sebastiani prolazio kroz Bukuret traio je od kneza Ipsilantija da prihvati francusko gledite, da se odvoji od Rusije i da utie na Srbe da se pokore. Ako to ne uine i Srbe i Crnogorce snai e teka sudbina; Francuzi bi protiv njih upotrebili svoju vojsku iz Dalmacije. Inae, ako se pokore, bili bi voljni da jeme za njihovu sigurnost. Na Crnogorce je bio naroito ljut. "Car se zarekao da istrebi ovaj narod", govorio je njegov general. Kad je Sebastiani stigao u Carigrad nije mu trebalo izuzetnih napora da pridobije Portu protiv Rusije. Francuski vojni uspesi digli su ugled Francuske u velikoj meri, a stara mrnja protiv ruske politike, koja se na vie frontova sukobljavala sa Turcima, oivela je ponovo. Pod Sebastijanovim uticajem Turci su, mimo odredba ugovora, smenili vlakog i moldavskog kneza kao ruske prijatelje

ve u avgustu mesecu, desetak dana posle dolaska francuskog izaslanika. Kad ruski protest nije odmah uspeo ula je ruska vojska, pod zapovednitvom generala Miheljeona, u Moldavsku i potom u Vlaku. Srpsko pitanje dobilo je s tim u vezi izuzetan znaaj i za jednu i za drugu stranu. Ruski krugovi gledali su u Srbima prirodne saveznike, a Turci su nastojali da bar s te strane izbegnu neprijatne diverzije. i kod francuskih diplomata raspravljalo se tih dana esto i mnogo o Srbima, naroito posle pada Beograda koji im je kvario izvesne planove. Neki njihovi, vrlo ozbiljni, politiki i vojni inioci predlagali su, da se protiv Srba uputi jedan odred vojske preko Bosne, kako bi Turci mogli s vie sigurnosti primiti borbe s Turcima na dunavskoj liniji. Meu Rusima je opet bilo planova, da se jedan deo ruske vojske preko Sandaka i pobunjene Hercegovine, a u vezi s Crnom Gorom, uputi protiv francuza u Dalmaciji.

5 Rusko-srpski savez
Formalni rat izmeu Rusije i Turske objavljen je 18. decembra 1806. U taj mah nalazio se u Carigradu kao srpski izaslanik Petar Iko. Porta je pristala da mu potvrdi jo jednom sve ono, to je bilo obeano u leto te godine, a on je obeavao da e Srbi vratiti Beograd. Sad je, meutim, sve to bilo kasno. Da je stvar bila iskreno ureena u septembru moda se srpsko pitanje i moglo nekako smiriti, ali posle onakvih srpskih uspeha i u novoj politikoj situaciji to Srbe nije moglo zadovoljiti. Kad su bili stavljeni pred pitanje da se odlue za mir s Turcima ili za dalju borbu zajedno s Rusima Srbi nisu dugo ekali. Oni su bili za Ruse, i u zajednici s njima za potpuno osloboenje. Rusi su uputili Srbima ve krajem 1806. god. izvesne sume novca za nabavku municije i potrebnih stvari, a 11. januara 1807. obratio im se general Miheljeon sa posebnim proglasom, pozivajui ih na saradnju. "Kad se zdruimo i mi i vi, ta sve moemo postii?" On je predlagao da Srbi pou i osvoje Vidin, oevidno s namerom da pojaaju tamo desno krilo ruske vojske. "Narod srpski dostojan je biti narodom, kome je stidno da plaa danak Turcima. Nije li bolje upotrebiti te novce, koje bi za danak davali na svoje potrebe naroda i na svoje osloboenje od ropstva." Karaoru je sam car Aleksandar poslao na poklon dragocenu sablju. Srbi i Rusi bili su lako sloni u tom, da se valja boriti protiv Turaka, ali taktiki plan bio im je sasvim razlian. Srbi su se nadali da e ruska vojska doi meu njih, pa da zajedniki proire tekovine i razviju delo osloboenja; a Rusi su opet mislili da njima Srbi olakaju posao na Dunavu. Nadvojvoda Karlo, brat austriskog cara i poznati vojni strunjak, predlagao je odmah, po zauzeu Beograda, da taj grad posednu Austrijanci, kako bi preduhitrili Ruse. Iz obzira prema Napoleonu taj predlog nije usvojen, ali je kod Austrijanaca, iza ovih uih srpsko-ruskih veza, ostala stalno velika mera nepoverenja i prema Srbima i prema ruskim planovima na Balkanu. Uvod u nova neprijateljstva s Turcima bila je pogibija vezira beogradskog Sulejman-pae. Karaore i druge voe traile su od njega da napusti Beograd poto su uhvatili njegova pisma, kojima je pozivao u pomo susedne paaluke. Kad je on 23. februara krenuo iz grada ubili su ga Srbi blizu Mirijeva, a onda su poeli sa pokoljima i drugih Turaka po Beogradu i ostalim mestima. Taj pokolj, surov i s puno runih scena, onemoguio je svaku dalju saradnju s Turcima, iako je Porta za to vreme, na navaljivanje diplomatskih pretstavnika Francuske i Austrije, koje su elele da tim odvoje Srbe od Rusa, bila pristala na neke vee ustupke. Srbi su se potpuno opredelili za Ruse. "Vi nas pozivate u savez i zajedniko vojevanje protiv nasilnoga tiranina imena hrianskog, to smo od vas uvek eleli i od sveblagog Tvorca molili: da se vi pribliite nama... Mi emo se postarati da ispunimo vae pametne savete, i neemo potedeti krvi nae za slavu Slavena." U sednici srpskog Upravnog Saveta, njegov pretsednik, knez Sima Markovi dao je 19. marta sudbonosnu izjavu, da Srbija smatra sebe kao nezavisnu dravu. To je bio jedini mogui odgovor na turski zahtev, da im Srbi upute u pomo protiv Rusa 20.000 svojih vojnika. U martu vratio se iz Carigrada i Petar Iko, koji je doneo vesti, da Englezi vre blokadu Carigrada i da pad prestonice nije daleko. U sluaju

kapitulacije Carigrada, tvrdio je on, znalo se sigurno da je predviena i nezavisnost Srbije od Porte. I ta tako prijatna vest uticala je svakako na raspoloenja ustanika. Kad je Karaore izabran u Oracu za voa na nj se u prvom redu mislilo kao na oveka pregaoca i hrabrog vojnika i kao na vou umadije. Njegova aktivnost i uspesi donee mu, prirodno, opte priznanje i vlast nad celom pobunjenom zemljom. Njegovo ime prou se brzo skoro u itavoj Evropi, a srpski svet gledao je u njemu nosioca celog pokreta. Nije samo Kulinova kada mislila i govorila da je s njim sve poelo ("Crni ore, da te Bog ubije! Od kako si ti zakrajinio."). Njegov ugled i njegov poloaj poeo je da izaziva ljubomoru drugih voa. Meu prvima u porodici Nenadovia. Knez Aleksa bio je jedan od najvienijih Srba svoga vremena i jedna od prvih rtava dahijskog reima. Njegov brat Jakov smatrao se prvim ovekom zapadne Srbije; u nekim aktima potpisivao se "drugi komandant" i nalazio se obino na raznim aktima kao drugi potpisnik uz Karaora. U njegovoj kui na Karaorev uspeh gledalo se popreko. Isto tako, ali sa manje prava, gledale su na Karaora i druge neke vojvode. Vuk Karadi reito opisuje te odnose: "Jakov, pokorivi Uice i odmetnuvi naiju Sokosku, nazove se zapovednikom naije Valjevske, abake, Uike i Sokoske, i javno stane Kara-oriju poruivati da mu, kao stareina, ne prelazi gore preko Kolubare; Milenko i Petar (Dobrnjac), osobito posle boja na Ivankovcu, postanu dole preko Morave samovoljni gospodari; Milan Obrenovi, udruivi se sa Jakovom i ugledavi se na nj, osim naije Rudnike pritisne gotovo i Poeku pod svoju vlast; Kati, arapi i ua (Vulievi) iziu jo na vei glas koje nanovo pokazanim junatvom u razlinim bojevima sa Turcima, koje dogovarajui se oko Beograda u razlinim dogaajima, i svaki je u svojoj naiji upravljao i zapovedao po svojoj volji. K ovome jo kad se uzme da su ove sve stareine, kao i njihove manje etobae, bile samo vojniki upravitelji, a za privatne raspre i sudove po selima da nije bilo nikakve odreene priznate vlasti, onda se slobodno moe rei da je na svakom mestu bio onaj stariji koji je bio jai." Kada su protu Matiju upitali u Petrogradu ko im je stareina u Srbiji, on je odgovorio, "da nemaju nikakvog jednog stareine, nego da nahije imaju svoje stareine, koje se izmeu sebe dogovaraju i savjetuju." Prema tome, Srbija bi bila neka vrsta nahiske savezne drave. Pomenute vojvode bi nesumnjivo takvo stanje najvie i volele. Karaore, plahovit i prek, postigavi tolike uspehe, nije mirno davao da mu se osporava vostvo. On je pri izboru dovoljno podvukao nezgodne strane svoga temperamenta, i kad mu je narod, i pored toga, poverio sudbinu u ruke, u najteem asu, kad nije bilo nimalo jasno kako e da ispadne itav pokret, onda je razumljivo da on taj poloaj nee da uputa sada kad je stvar uspela i kad je do toga dolo u mnogom pravcu neosporno njegovom odlunou i aktivnou. Prota Matija vratio se bio iz Rusije sa planom, da se osnuje jedno upravno telo, "sovjet", koje bi imalo da koliko-toliko uredi administraciju zemlje i da ogranii samovolju voa. Protin stric Jakov i druge neke vojvode videle su u tom pogodno sredstvo da se ogranii Karaoreva vlast. Karaore je, opet, videi da predlog dolazi od Nenadovia, mislio da se iza toga neto krije i prihvatio je predlog sa rezervom. Nije hteo da tim povodom ide na zakazani sastanak u manastir u Bogovau, u oblast Nenadovia, nego je zakazao dogovor u selu Borku, u beogradskoj nahiji. Tu, u prisustvu i ostalih poglavica, bi zakljueno da se osnuje "Praviteljstvujui Sovjet Serbski", u koji je svaka nahija imala da poalje po jednog pretstavnika. Sedite tog Sovjeta pomeralo se vie puta, dok se nije skrasilo u Smederevu i Beogradu. Pretsednik tog tela postade njegov pokreta, prota Matija. Ali, dok su se lako sloili u tom da se Sovjet osnuje, teko je ilo s odreivanjem njegove prave funkcije. Prota Matija je mislio da to bude najvea vlast u zemlji, koja bi izdavala zapovesti i samim poglavicama; vojvode su htele da Sovjet skui samog Voda; a Karaore je mislio da e to biti neka vrsta medliza za reavanje sporova privatno-pravne prirode, koji je u zemlji svakako potreban. Kada je Sovjet pokuao da proiri svoju vlast, upravo da postane ono to je prota eleo, Karaore oseti o emu se radi i poe pretiti. Opkolivi sa svojim momcima kuu u Smederevu, u kojoj je Sovjet zasedao, naperi kroz prozore puke i pozva ih sve da iziu napolje: "Lasno je u vruoj sobi ureivati i zapovijedati; nego da vas vidim sjutra u polju, kad Turci udare." On se pozivao na svoje zasluge, i isto hajduki, sa pukom u ruci, naterao je Sovjet da sagne glavu i ostane u ulozi koju mu je on namenio. Odvie prek, on je ostavio zlu krv. Jer, ako su prisutni

lanovi i popustili pred zapetim pukama, to jo nije znailo da su odustali od svojih zahteva i da ih prvom boljom prilikom nee ponoviti. A to je jo gore, iza te scene ostala je jedna aoka ponienja i uvrede, koja u naoj rasi strasti nikad ne ostaje zaboravljena i neosveena. Sukobi su se zaotrili naroito za vreme ove rusko-srpske saradnje. Vojniki, ta saradnja nije ispunila ni iz daleka one nade koje su Srbi u nju polagali. Glavna snaga ruske vojske bila je zauzeta tekim borbama sa Napoleonom i njena akcija na Balkanu bila je, usled toga, sasvim sporednog znaaja. Srbi su, neobaveteni dovoljno o evropskom stanju, tumaili rusku uzdrljivost, posle prvih vatrenih poziva, mlakou i zlom voljom njihovih zapovednika. Karaore, kao impulzivan ovek ali i kao ovek koji je imao realan pogled na stvari, nije mogao da sakrije svoje nezadovoljstvo. On je otvoreno poruio generalu Isajevu, koji je zapovedao krajnjim desnim krilom ruskim, kako je ruska neaktivnost dovela Srbe u vrlo teak poloaj. Zbog ruskih poziva Srbija je odbila turske ponude o sporazumu, koje su bile povoljne i omoguavale joj mir; zbog Rusije Srbija je navukla na se i mrnju austriskog dvora, koji je potpuno zatvorio granicu i liio srpsku vojsku i narod svake mogunosti dovoza hrane i municije. Taj stav Karaorev pogreno se uzimao kao neprijateljstvo prema Rusima; on je poticao iz zabrinutosti oveka na vrhu drave, koji se poeo bojati da bi se neaktivni savez mogao obrnuti na tetu zemlje. Ali to je bilo dovoljno, da svi Karaorevi protivnici oglase sebe kao iste rusofile i da mu ponu praviti tekoe i u tim pitanjima. Na Karaora su, doista, mnogo uticali tajni i javni prijatelji Austrije. I on je sam oduvek govorio, da sa Austrijom treba biti dobro, jer od njene dobre volje zavisi srpsko snabdevanje municijom i hranom. U dui i on je moda vie voleo Rusiju, ali neposredna korist od nje, u to vreme, bila je veoma relativna. Sem toga, za svaki srpski korak ili potez austriske vlasti obraale su se njemu i inile prigovore. Druge vojvode, kao manje ili nimalo odgovorne, imale su mnogo laki poloaj. Poetkom 1807. god. izgledalo je da e doi i do toliko eljene saradnje izmeu Srbije, Crne Gore i Hercegovine. Kad je ve poeo rusko-turski rat nisu mogli ni ruski emisari u Crnoj Gori zadravati narod da ne ue u borbu protiv Turaka, iako se zbog Francuza nije mogla na to krenuti sva narodna snaga. S Crnogorcima i pobunjenim Hercegovcima saraivali su i manji odredi ruskih trupa. U aprilu oni su prodrli do Nikia i opseli taj grad. Ve su bili poeli pregovori o predaji nikike tvrave kad iznenada Crnogorci napustie svoje poloaje, ne zna se jo tano iz kojih razloga. Ustanici s Rusima povukoe se tad prema Grahovu i pokuae da osvoje Klobuk i Trebinje. Ali su ljuto nastradali kod klobukog grada, kad su Turcima stigla jaka pojaanja. Na strani Turaka uestvovalo je i neto vojnika francuskih iz Dubrovnika i okoline. Srbi su u Srbiji odmah od prolea 1807. god. otpoeli borbe na istonoj strani. Vodio ih je Milenko Stojkovi, ovek i vrst i iskusan. Borbe su se razvijale oko Negotina, ali su pojedine srpske ete dopirale sve do Vidina. Jedno vreme Turci su, s veom silom, bili opkolili Milenka na poloajima izmeu tubika i Malajnice, ali se on hrabro odrao dok mu nisu stigli u pomo, potisnuvi Turke, najpre Karaore, a potom ruski general Isajev. Odluni poraz Turaka dogodio se 19. juna. Naroito se proslavio te godine u borbama po Crnoj Reci Hajduk Veljko Petrovi, koji je postao jedan izmeu najpopularnijih junaka Prvog Ustanka. Tekih borbi bilo je na Deligradu, gde je smrtno ranjen, licem na Veliki Petak, osniva toga grada Vua iki; a borilo se, isto tako, i na liniji Drine, gde su Turci bili u nadmonosti, ali bez prave aktivnosti. Meu muslimanima Bosne i Hercegovine vladalo je veliko nepoverenje prema Francuzima. Pamtio se Napoleonov upad u Egipat i ljudi su se bojali neke prevare. U toliko vie to je iniciativa da Francuzi preko Bosne idu na Dunav dolazila stalno s njihove strane i to su se njihovi oficiri i ljudi bili razmileli po granici i po zemlji. Nepoverenje muslimana u aure nije se dalo pokolebati, makar oni pristupali i sa najprijatnijim licem. Zbog straha od njih izvesni lokalni kapetani i voi nisu hteli da ostavljaju kuu i idu u vojsku. S toga je saradnja Selima III sa Francuzima stala sultana glave i prestola. Oseajui da sopstvenom snagom ne moe smiriti zemlje i voditi uspean rat sa Rusima, sultan je pokazivao otvorenu elju, da zamoli francusko vojniko posredovanje. Nezadovoljna ulema i masa, s neto dvorskih lica, svrgnula je 15. maja Selima s prestola i dovela na nj Mustafu IV. Malo potom Selim je bio ubijen,

jer su ga janjiari mrzeli kao svog najveeg dumanina. Poruka novog sultana u Bosnu glasila je otvoreno, da Turcima francuska pomo nije potrebna i da oni izagnaju Francuze iz svoje zemlje, ako se u njoj nalaze. Razoaran u svoje saveznike i posle tekog poraza koji mu je Napoleon naneo kod Jelave car Aleksandar se reio na mir sa Francuzima. Napoleon je oberuke prihvatio ponudu i tako je 25. juna 1807. sklopljen ugovor u Tilzitu, koji se domalo pretvorio u savez. Tim ugovorom bilo je predvieno i obustavljanje neprijateljstava izmeu Rusije i Turske, pa ak i povlaenje ruske vojske iz Vlake i Moldavske. Rusi su, po Tilzitskom Miru, imali vratiti Francuzima i Boku Kotorsku. O Srbima nije bilo predvieno nita. Ruski zapovednik Miheljson upozoravao je posle na taj nedostatak. U Sloboziji, gde su pregovarali ruski, turski i francuski izaslanici, ruski pretstavnik se zauzimao da i Srbi budu obuhvaeni tim mirom, ali Turci nisu pristajali oglaujui ih ne kao zaraenu stranu nego kao svoje pobunjene podanike. Tako se dogodilo da u pisanom ugovoru od 12. avgusta o Srbima nije unesena ni jedna re. Car Aleksandar nije odobrio taj ugovor, koji ni inae nije bio povoljan po Ruse, ali je ta injenica ipak bila od osetna uticaja na kasnije srpsko-ruske odnose. Ona je delovala nepovoljno u toliko vie, to je samo nekoliko nedelja pre toga, 28. juna, ruski izaslanik pukovnik markiz Paului, inae problematian tip, sastavio sa Srbima u vojnom logoru kod Negotina "dogovor", odnosno pismeni ugovor, kojim se Srbija potpuno stavila pod zatitu Rusije. Tokom avgusta 1807. god., prema Tilzitskom Ugovoru, napustili su Boku Rusi, a sa njima i Crnogorci. Francuzi, iako je prola opasnost s te strane, nisu hteli da naputaju ni dubrovakog podruja, koje im je imalo posluiti samo privremeno. Bez ikakve stvarne potrebe oni su reili da ukinu i u taj mah isto formalnu slobodu stare Republike. U nedelju 19. (31.) januara 1808. proglaeno je njeno formalno ukidanje. Sva posredovanja bila su uzaludna, pa i ona koja su preduzimali Turci, kao njezini protektori. Oseajui dobro kakvo su veliko dobro izgubili sa svojom slobodom veliki deo dubrovakih plemia reio se tada da se nikako ne eni u novome ropstvu, da ne bi raali ne vie slobodne graane Republike nego tue robove. Ta je odluka dovela dotle, da je danas skoro sasvim izumrlo staro plemstvo dubrovako. Do god. 1926. odralo se bilo svega osam porodica, a danas ih nema ni toliko. Tako je zavrila istorija jednog izuzetno znaajnog grada naeg primorja u njegovoj staroj slobodi, sa njegovom dravom i njegovim posebnim oseanjem graanskih i nacionalnih dunosti. Ugovor s markizem Pauluijem predviao je, da Rusija poalje u Srbiju jednog posebnog "zemljeupravitelja", koji bi uredio zemlju i narod i izradio ustav za Srbiju. U tom ruskom zemljoupravitelju izvesni ljudi u Srbiji gledali su jednu vrstu protutee Karaorevom apsolutnom uticaju. Rusko neaktivno dranje u Krajini, gde su operisali sa vrlo malim brojem vojske, njihovo povlaenje, sve ove nezgode u pregovorima o miru, koje nisu donele Srbima ono to im se obeavalo, ostavili su na Karaora vrlo muan utisak. Njegovo oduevljenje za Ruse, u koliko ga je uopte moglo biti, znatno je ohladnelo. U izvesnim asovima moglo se ak osetiti, kako se on, sa oseanjem nelagodnosti i straha od njih, ustruava da im se poveri. Da se Karaore u tom dranju opredeli negativno doprineo je veoma mnogo i ruski general Konstantin Konstantinovi Rodofinikin, koji je, po srpskoj elji, bio poslat u Srbiju kao neka vrsta ruskog pretstavnika u Upravnom Sovetu i kao onaj potrebni administrativni strunjak koji je trebao da uvede red u zemlji. Kara-ore je govorio, da je on generalni konzul. Rodofinikin je bio rodom Grk, ovek vet, ali spletkar i nadmen. Svoj poloaj shvatio je tako kao da on ima da bude najvia vlast u zemlji i svetionik meu varvarima. Od prvog dana svog dolaska on sa Karaorem nije dobro. Karaoru je bilo neprijatno sve: i to to on uopte dolazi; i to dolazi on, a ne ruska vojska, koja bi bila vie potrebna; zatim, to nije poslat neki Rus a ne ovaj Grk, koji, kao i grke fanariotske vladike, nisu bili rado gledani u zemlji; i, najzad, to je stupio u vezu sa nekim ljudima koji su vaili kao Karaorevi protivnici. S toga Karaore ne uestvuje pri njegovu doeku u Beogradu. Kada mu Rodofinikin alje posebnog izaslanika, da ga pozdravi, Karaore se uzbuuje kada ga vidi u odelu carigradskih Grka i doekuje ga da ne moe biti gore. Odnoaji su se

posle, za izvesno vreme, neto popravili, ali srdani nisu bili nikad dok, najposle, ne postadoe dumanski. Prva stvar koju je Rodofinikin spremio bee nacrt dravnog ureenja. Po njemu, u Srbiji se uzakonjuje "Praviteljstvujui Senat Srpski" i odreuje se kompetencija Vodove vlasti. Glavni upravnik Srbije Karaore, dobija od "oteestva" naziv "svetljejeg knjaza". Njegova vlast bila je, meutim, znatno suena. On je mogao "svakog po zaslugi nagraditi i povinim pratati", ali "pravo i vlast nakazovati povine ostaje nepremjeno u ruku zakona i suda". Knez postaje pretsednik Senata i ima tri glasa u njemu. Jedan deo lanova Senata, "sijatelni vodovi", oni "koji su do sada po nahijama komandanti bili, oteestvo upravljali i branili" postaju, iz priznanja, doivotni lanovi. Svi dravni prihodi doli su pod upravu i nadzor Senata. Senat je imao pravo da bira sve glavne vojskovoe, isto kao to je njemu pripadalo pravo da sklapa mir ili oglaava rat. St. Novakovi tano veli, da bi Karaore po tom ustavu postao "samo reprezentativna figura, bez ikakve stvarne vlasti". Karaore je, ipak, 8. avgusta 1807, dao svoj pristanak na taj nacrt, pa je ak uneo u nj i taku, da taj zakon, na koji je on, u svojoj zemlji, dao potpis, postaje obavezan tek onda kada ga potpie ruski car kao pokrovitelj. Zakon nije bio ostvaren radi toga to ga nije odobrio ruski car iz politikih obzira prema Austriji ne hotei se proglasiti kao stvarni pokrovitelj zemlje. Karaorevom ugledu smetalo je, pored njegove naglosti, jo naroito i to to je podravao izvesne ljude, nimalo estite, i to se nije odvajao od njih ni onda kad su mu iznoeni primeri njihovih ravih dela. Naroito behu izili na rav glas Mladen Milovanovi i Miloje Petrovi. Protiv njih, bivih svinjarskih trgovaca, tuilo se uglavnom, da se bogate na dravni raun i da u Beogradu, kao nove dahije, rade prosto ta hoe. Ogorenje protiv njih bilo je toliko, da je 1811. dolo do pobune beogradskog stanovnitva i Mladen nije smeo ii drukije beogradskim ulicama nego pod orujem i praen od itave grupe pratilaca. Mesto da ispita krivce, Karaore dade neke od trgovaca, koji su uestvovali u toj pobuni, javno izbatinati, a dvojica behu ubijena. Vuk Karadi, ozlojeen takvim postupkom, pisao je ovako: "Beograani su se i prije slabo radovali dolasku Kara-orijevu u Beograd, jedno za to to je malo ko s njime mogao govoriti, a drugo to su momci njegovi dosta puta inili po Beogradu to im je volja, a poslije ovoga dogaaja omrznu sasvijem na nj i samo su ga se bojali". Graanstvo u Beogradu imalo je veliki procenat Grka i Cincara, koji ni inae nisu imali mnogo dodira s Karaorem. Vladika je bio isto tako Grk. Domaih kolovanih ljudi bilo je veoma malo, a od Srba sa strane isticao se estitou naroito Dositej, koji se u svojoj prosvetnoj revnosti pourio, da ve 1808. god. otvori u Beogradu neku vrstu prve srednje kole. Ovo nezadovoljstvo omoguavalo je Rodofinikinu da uspeno razvije svoje spletke. Srpski svet je u njemu video pretstavnika mone Ruske Carevine i njegove izjave tumaio je kao elje merodavnih ruskih krugova. Spojivi se, uz to, sa glavnim protivnicima Karaorevim, on je svoju ulogu pojaao i postao, za veoma kratko vreme, glavni pretstavnik opozicije. Njegova ambicija bila je dalje da ne samo budno prati sve spoljanje odnose Srbije, nego ak da u njima vodi glavnu re. Srpski ustanak naiao je na opti interes meu Srbima van Beogradskog Paaluka. To je bila smela i s puno zamaha zapoeta borba, kojoj svi nisu odmah sagledali znaaj, ali kojoj su svi eleli uspeh. Mitropolit Stratimirovi je davao korisne savete i zalagao se za napredak akcije; episkop Jovan Jovanovi poklonio je prvi top. Stari Dositej uputio je 1806. god. jedno dobronamerno pismo o ureenju Srbije i domalo je i preao u tu zemlju, da joj svesrdno pomogne svojim znanjem. Nekoliko Srba oficira prelo je iz austriske vojske u Srbiju, a drugi su pomagali ustanicima na druge naine. Simpatije Srba iz Srema i Banata bile su javne i davale su dosta grae raznim austriskim dostavljaima i suvie revnim vlastima. Izvesni trgovci iz Zemuna i Mitrovice stali su sa ustanicima u neposrednim vezama snabdevajui ih orujem, municijom i drugim potrebama. Ve poetkom 1807. god. izvesni austriski organi javljali su o opasnim raspoloenjima Srba u Banatu. Oni su ne samo grdili "vabe", nego su poslali i svoje ljude u ruski tabor u Vlaku molei Ruse da ih oslobode. U jednom pismu upuenom Rusima Srbi su govorili, da "ma koliko Turci ele zla Srbima, s toga to su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci." Uspesi Srbije oiveli su nadu na obnovu srpske drave, za kojom svi ude. Najvii austriski krugovi: car i nadvojvode Karlo i Ludvig izdavale su stroge zapovesti, da se motri na sva sumnjiva kretanja i veze njihovih srpskih

podanika. To je pomagalo samo u izvesnoj meri. Oduevljenje se nije dalo lako obuzdati. ak iz Like stizali su izvetaji o narodnim simpatijama za Srbe i Ruse i o glasovima o "stvaranju jedne ilirske ili pravoslavne drave." U Sremu izbio je krajem marta 1807. pravi ustanak. Voa mu je bio Todor Avramovi iz Jaska, zvani Tican. Ustanak je krenut protiv spahiskih inovnika rumskog i ilokog kraja, ali se brzo obrnuo u pravu bunu za seljaka prava. Austriske vojne vlasti preduzele su energine i brze mere i ustanak je bio brzo uguen. Posredovao je i mitropolit Stratimirovi, ali nije imao pravog uspeha. Istragom se utvrdilo, da su se pobunjenici nadali pomoi iz Srbije i da su naglaavali svoj srpski stav. Sam Tican je govorio da e biti drugi Bonaparta i da e se obnoviti srpsko carstvo. Intelektualni voa bio je uitelj Andrija Popovi, Srbijanac, koji je u Vognju prvi pobio barjak za okupljanje. Na zauzimanje mitropolitovo car je pomilovao sve pobunjenike sem Ticana, ali su neki prebegli u Srbiju. Uguena je bila brzo u prolee 1808. i "buna popa oka" u Banatu, prozvana tako po sveteniku Dimitriju oreviu, koji joj je bio vo. Izbila je u Kruici, u okolini Bele Crkve, ali nije bila dobro organizovana i raunala je sa nesigurnim vlakim elementom. Uperena je bila protiv maarskih plemia i inovnika. Austriske vlasti tvrdile su, da je i ona imala izvesnih veza sa ljudima iz Srbije. Koliko se dosad moglo utvrditi, odgovorni ljudi iz Srbije, sa Karaorem na elu, nisu nita pokuavali meu austriskim Srbima protiv tamonjeg poretka, jer nisu hteli da svoj poloaj oteavaju novim zapletima. Ako je i bilo kakvih ne mnogo znaajnih pokuaja ili izjava njih su inili samo pojedinci. Bilo je i falsifikata u njihovo ime. Pokret je dolazio iz samog naroda sa tih strana. Austriske vlasti pravile su uzaludne i skoro smene napore, zabranjujui pojedine slike, pesme, letke i knjige, da zaustave jaanje narodnog oseanja solidarnosti i da nateraju Srbe da zaborave ta su bili. Stvaranje nove srpske drave ve se tada osealo kao neka daleka opasnost za Dunavsku Monarhiju, jer bi po neodoljivoj snazi mogla privlaiti njezine podanike. Naroito je austriskim vlastima bola oi jedna mala knjiica, izvadak iz efarovieve Stematografije, sa srpskim dravnim grbovima i slikom cara Duana, koji je priredio njihov oficir, Srbin Nikola Stamatovi. Tu su knjiicu oni pripisivali Dositeju i bili su uli, da se u njoj nalazi i nekoliko stavova protiv Austrije. iv je bio odjek srpskih uspeha i u Bosni, naroito poto su Srbi tokom 1807. god. zauzeli abac i Uice i pomakli svoju vojsku na samu bosansku granicu. Te godine Srbi su pokuavali i vee vojnike pokrete preko Drine, ali nisu imali pravog uspeha. Istona i sredinja Bosna imala je mnogo muslimanskog elementa, koji je spreavao neposredne veze izmeu Hercegovine i bosanske krajine sa Srbijom, a u Posavini se nalazilo dosta katolika koji su bili neborbeni i pasivni. Kad je 26. avgusta 1807. preao u Austriju sarajevski mitropolit Venedikt Kraljevi, poreklom Grk, sa sumnjivim moralnim kvalifikacijama, doznalo se iz njegovih iskaza, da je pokret za ustanak i u Bosni uzeo dosta maha. I on se sam jedino pomou mita spasao iz tamnice, a ostale ljude Turci gone s planom, da bi predupredile pokret. On je preao toboe da trai pomo Austrije i da moli njezin dvor, da ih uzme pod pokroviteljstvo. U stvari, on je doao u Srem da se momentano spase, ali i da radi dalje na dizanju bune. U Bosni je doista bilo vrlo mnogo nezadovoljstva i misao o pobuni javljala se sve ee. Sam car Franc dobijao je o tom dosta alarmantne izvetaje. Kraljevi je iz Srema preao u Srbiju, odravajui veze sa izvesnim ljudima iz Bosne. Ne znamo, da li je bilo kakva njegova uticaja u buni, koja je oktobra 1807. izbila u Poznju, kao ni u pozivu Srba iz gradaake nahije upuenom Karaoru, da ih oslobodi. Da je radio na buni u Bosni to je sigurno. Muslimani iz Bosne, ne smatrajui se kao redovna vojska, a potstrekavani na to i od vlasti, napadali su nekoliko puta srpske poloaje preko Drine, dok je velika turska vojska, prikupljena u Niu, iz obzira prema Rusima, ostala neaktivna. Turska vlada pokuala je, da Srbe pridobije lepim i poslala im je mitropolita Aksentija kao pretstavnika carigradske patriarije, da im ponudi sporazum. Po ruskom savetu Karaore je odgovorio, da e rado pristati na taj sporazum, ako mu ga budu garantovale Rusija i Francuska. Na toj osnovi pregovori su se razbili. Mada nisu bili potpuno spokojni Srbi su, ipak, videli da im francusko-ruski sporazum olakava donekle poloaj. Napoleon, veoma dinamian u svojim planovima, bio je jedno vreme voljan, krajem 1807. god., da potpuno

rtvuje Tursku i da je ak deli sa Rusijom i Austrijom. Njegov interes bio je u to vreme, i naredne godine, usredsreen skoro sav na paniju i borbu protiv Engleske. U Petrogradu se tada ozbiljno pomiljalo, da bi Srbija mogla ostati u njenoj sferi ili da postane samostalna pod zatitom Rusije i Francuske. Austrija je s velikim podozrenjem pratila stvari u Srbiji. Uvrivanje ruskog uticaja u Srbiji smatrala je kao istu svoju tetu, a jo vie francusko-ruski sporazum. Otvorila je "etvore" oi da vidi i prozre sve to se zbiva. Opkolila je uhodama sva vanija lica, i to ne samo u Srbiji nego i u svojoj zemlji. Nije ostao poteen ni mitropolit Stratimirovi. Naroitu su panju bili obratili Karaoru. Kad je 10. januara 1808. Karaore uputio molbu nadvojvodi Karlu, da mu dozvoli tajni izvoz municije, dolo se na misao, koja se javljala i ranije, da se od Srba, kao znak lojalnosti, preda Austriji beogradska tvrava. U tom pravcu data su 6. februara uputstva generalu baronu Simbenu u Petrovaradin, da otpone pregovore sa Srbima. Karaore je sam, ve pre toga elio sastanak sa Simbenom, ne krijui da nije zadovoljan sa Rusima. On i Mladen Milovanovi poruivali su, da bi bili voljni staviti se pod zatitu Austrije pod uslovom da budu organizovani kao Vojna Granica i da nikad nee biti pripojeni Ugarskoj. U Beu su to odmah prihvatili i predviali su i sve potrebne za uzimanje Beograda. Tim je rukovodio lino nadvojvoda Karlo, a car je bio tek naknadno obaveten. Karaore i Simben imali su, 23. marta, i jedan sastanak pod Beogradom. Karaoru je bilo naroito stalo do toga da Austrija otvori granicu, kako bi Srbi mogli dobijati hranu i municiju. Traili su uz to topova i vetih topdija. "Uini li Austrija to, Srbi su gotovi s njenom vojskom ii na Carigrad", kazao je Karaore s naglaskom, hotei da to jae deluje na Austrijance, kako bi mu izali na susret i otklonili jednu nevolju, koja je mnogo titala celu granicu, a za srpsku vojsku bila skoro presudna. Tom prilikom Karaore je izjavio generalu, da beka vlada ne trai od Srba izmirenje s Turcima pre dok ovi ne oslobode Ni i druge srpske krajeve. Da li je on ovo govorio, to je tim kao hteo zavarati Austriju ili je uvui u rat s Turcima, kako neki misle, ili je tim uslovom hteo sporazumevanje sa Austrijom uiniti popularnijim, teko je rei; u svakom sluaju on je ovim pregovorima izazvao najvee sumnje na ruskoj strani. Samo, treba odmah rei, da on ove pregovore nije krio od Rusa, nego je Rodofinikina obavetavao o svim glavnim pitanjima, ako i ne i o svima pojedinostima. Vet i dovitljiv, Rodofinikin je osetio opasnost po ruski uticaj i smislio je zamku. Otiao je Karaoru u Topolu, pribliio mu se, i savetovao da od Simbena, mesto usmenih poruka, zatrai pismeni poziv. Simben je, doista, 22. aprila, uputio Karaoru poziv da doe u Petrovaradin, gde e se utvrditi stvari od velike sree za srpski narod. To pismo poslao je Rodofinikin ruskim vlastima. Ruski poslanik u Beu, na osnovu njega, traio je objanjenje od austriske vlade, koja se nala u ne maloj neprilici. Za to vreme bio je doao u Zemun nadvojvoda Ludvig, po svoj prilici s namerom da pitanje privede kraju. Kad se Karaore ustezao da mu lino ode i kad je 18. maja odbio pregovore o predaji Beograda i primanju austriskog protektorata, Austrijanci su poeli da izvode izvesne vojnike domonstracije, nato su i Srbi prikupili svoju vojsku du granice i spremili se na otpor. Pismeni njihov odgovor glasio je, da oni reenje svog pitanja oekuju samo od Rusije i Francuske. Rodofinikin je likovao. Srbi su se jasno i otvoreno vezali uz Rusiju; Austrija i general Simben bili su kompromitovani; ali je i Karaore, posle toga, bio skoro onemoguen kod austriskih vlasti, koje mu ovo nee nikad zaboraviti. Karaore je posle ovog mislio da je popravio svoj poloaj prema Rusiji. S toga je u jesen 1808. pristupio izvoenju izvesnih ustavnih reforama, poto onaj raniji nacrt nije dobio odobrenje ruskog dvora. Novi ustavni akt objavljen je 14. decembra. On je bio pun izraz Karaoreve snage u tom asu. Po tom ustavu Karaore je, sa zakonitim potomstvom, priznat "za prvog i verhovnog serbskog predvoditelja", a "Sovjetu Narodnom" dat je znaaj vrhovnog suda. Druga taka izraavala je namerno neodreeno, da e "sve zapovjesti izdavati Gospodar ore Petrovi preko Sovjeta Narodnog i u dogovoru sa Sovjetom Narodnim." Ovaj akt sastavljen je bez uea Karaoreve opozicije, od njegovih uih prijatelja, koji se behu skupili o Vodovoj krsnoj slavi. Protivnici s njim nisu bili zadovoljni od prvog dana, nalazei da je bio brzo skrojen i da je nametnut skoro na prepad. Od poetka 1809. godine bee se znatno izmenila politika situacija u Evropi. Austrija je ula u rat sa Francuskom i svu je panju obratila toj strani. Rusija se spremala na nove borbe s Turcima, poto

nije nala naina da svoje odnose s njom uredi na solidnijoj osnovi. A na vest, da je Engleska sklopila savez sa Turskom protiv Rusije i Francuske, car Aleksandar se reio na otvorena neprijateljstva. Srbi su, naravno, ili uz Ruse. Plan za novo ratovanje bio je na iroko zasnovan i od veeg poleta. On je predviao srpsku ofanzivu u svima pravcima. Najvaniji od njih imalo je biti spajanje s Crnom Gorom. Tim bi se ne samo postiglo ujedinjenje malenih srpskih vojnih snaga, nego bi, pored ogromnog moralnog uspeha, donelo i odvajanje Bosne i Hercegovine od neposredne veze sa Turskom. Taj teki i veliki zadatak poveren je najboljem po sposobnosti, Karaoru lino. Srbe je ohrabrila i jedna nova janjiarska pobuna u Carigradu, u jesen 1808., o kojoj su ireni razni glasovi i koja je davala potvrde nadi, da Turska nee moi razviti vee snage. Turci su pre toga pokuali da se nagode sa Srbima, i to preko vidinskog Mula-pae. Pregovore je vodio vidinski mitropolit i jedan pretstavnik vlakog kneza, a prisustvovao im je, preuen kao srpski velika, sam Rodofinikin. Pokuaj da odvoje Srbe od Rusa nije uspeo. Srbi su traili i opet jemstvo Rusije i Francuske i govorili su o osloboenju "stare srpske drave." Inae su se drali potpuno saveta Rusije. U Rusiji, meutim, zauzetoj krupnijim brigama, srpskom se pitanju nije mogla dati vea vanost. Glavni zapovednik june ruske vojske, koja se, i pored Tilzitskog Mira, nije povukla iz Vlake, knez Prozorovski, izreno je govorio srpskim pretstavnicima na poetku 1809. god., da ne moe zajemiti Srbiji punu nezavisnost. Jo manje obnovu srpskog carstva. Njegova je teza bila, da Srbi ostanu pod zatitom Rusije i da plaaju danak Turcima; tako su, od prilike, mislili i drugi odgovorni inioci u Rusiji. Ali, kad je trebalo obnoviti rat s Turskom njegov se stav izmenio i on je javio Karaoru, kako e mu, prilikom pregovora o miru, biti glavna briga "da Srbija bude osloboena od svake zavisnosti od Turske." U prolee 1809. Srbi su krenuli etiri vojske protiv Turaka: jednu prema Vidinu pod vostvom Milenka Stojkovia; drugu na Ni pod Milojem Petroviem; treu preko Drine pod Simom Markoviem; etvrtu na Novi Pazar, koju je vodio sam Karaore. Uspesi sve tri ove prve vojske bili su mali ili nikakvi, dok je Karaorevo napredovanje bilo vrlo uspeno. Za nekoliko nedelja srpska vojska doprla je do samog Novog Pazara i uzela tu varo, posle dve sjajne pobede na Sjenici i Suvoboru. Ve se u Karaorev tabor bila poela pribirati okolna muka eljad iz hercegovakih oblasti; ve se njegova vojska sretala sa izvesnim vasojevikim i crnogorskim etama, meu kojima su se isticale iba-lije; ve je bio na putu da uzme i sam novopazarski grad i oisti Sandak od Turaka, kad mu stigoe glasovi o srpskoj pogibiji na Kamenici. Videvi opasnost s te strane, Karaore morade napustiti poetu akciju i vrati se urno kui, da se nae na nevolji. Razdor srpskih stareina bee se razvio do opasne mere. U uzajamnoj surevnjivosti i mrnji ilo se skoro do potpunog zapostavljanja viih interesa. Godina 1809. pokazala je prve i veoma teke posledice. Kad je spreman plan za opti napadaj za zapovednika vojske koja je imala da napreduje ka Niu ne bi postavljen stari zapovednik na toj strani, slavni branilac Deligrada, Petar Dobrnjac, nego vojniki i trgovaki drug Mladena Milovanovia, Miloje Petrovi. Veoma ozbiljni ljudi tvrde, da je to uinio Mladen ne iz vojnike potrebe, nego to se nadao da e biti uzet Ni i hteo je da bogata pljaka u tom gradu pane u ruke njima, a ne Dobrnjcu. Izmeu ovoga i Miloja doe do otvorenog sukoba, jer Dobrnjac nije hteo ni da ga prizna niti da mu se pokorava. Da je to moralo imati svog odjeka i u vojsci i da je to u mnogom smelo i paralisalo duhove razume se samo po sebi. Proneo se ak bio glas, da Miloje namerno nije hteo pomoi teko pritenjenog kamenikog junaka Stevana Sinelia, koji pade sa svojim utvrenjem 19. maja. Turska vojska, koju je vodio energini i sposobni Kurid-paa, jurnu snano napred. Dobrnjac je, raljuen, napustio Deligrad, a Miloje je izgubio glavu i uzmicao na svima takama. Karaore je stigao na ve potpuno rastrojen front. Rusi, koji su, iz raznih uzroka, bili zakasnili sa svojim operacijama i nisu uopte imali dovoljno vojske, kretali su se vrlo sporo i tek se, u poslednji as, osetio njihov pritisak na Turke. Karaore, videi Turke ve na uu Morave, bio je besan i krivio je Ruse, to su Srbe opet svojom neaktivnou doveli u kritian poloaj. Rodofinikin se i sam smatrao u neku ruku odgovornim. Karaorevi prijatelji optuivali su ga radi izvesnih spletaka i sad naroito jo i za to, to je primio dobeglog Dobrnjca i s njim saraivao. Karaore, razjaren radi poraza i radi rasula u vojsci, pretio je i bio skoro izvan sebe. Uplaen, Rodofinikin nije smeo da saeka njegov dolazak u Beograd,

nego je nou, izmeu 15. i 16. avgusta, prebegao u Panevo, a odatle ruskoj vojsci u Vlaku. Sa njim su prebegli i mitropolit Leontije i Dobrnjac. Ovaj je poraz naneo tete i Karaorevom ugledu. Mada je narod osuivao uglavnom Mladena i Miloja, odgovornost je posredno padala i na Karaora, jer su to bili njegovi blii saradnici. Oseajui ovog puta svoju pogreku, Karaore je popustio. Miloje bi zatvoren, a Mladen svrgnut, ali ne za dugo vreme. Za pretsednika Saveta doe jedan od voa opozicije, Jakov Nenadovi. Srpski teak poloaj spasli su Rusi, koji su udarili na glavnu tursku vojsku na Dunavu i privukli na se i vei deo ove vojske iz Srbije. Posle ove teke krize Karaore je stajao pred sudbonosnim pitanjem: za koga da se opredeli i sa kim da radi. Rusija je bila spora, neaktivna i zauzeta mnogo pitanjima zapadne i severne Evrope; Austriji se bio mnogo zamerio, a i ona sama pretrpela je, u ovo isto vreme, strahovit poraz od Napoleona. Karaore je ipak, ne znajui tano razvoj dogaaja i borbi izmeu Austrijanaca i Francuza, zatraio zatitu od Austrije, vraajui se, uglavnom, na onu bazu, na kojoj se pregovaralo sa Simbenom. Ali su ovog puta u Beu bili mnogo zakopani. Grof Belegard pisao je u Petrovaradin, kako ne treba verovati u srpsku iskrenost. Srbi se obraaju na sve strane, ali "u stvari, veroatno, oni nigde sa tim ne misle ozbiljno, nego samo ele da dobiju vremena, da odigraju svoju vlastitu igru." U tim reima ima nesumnjivo mnogo istine. Srbi su svakako, i razumljivo, gledali svoju korist. Ali, u ovoj prilici, sagledavi tursku snagu i svoju slabost; uverivi se, jo jednom i neposredno, da sami pravoj turskoj sili teko ili nikako ne mogu odoleti, njihove tenje da dobiju zatitu neke strane sile bile su doista iskrene. Shvativi da je ogorenje Karaorevo protiv Rusa ovoga puta bilo iskreno i duboko, Austrijanci su hteli da ipak uhvate veze sa Srbima. Da ne izgube uticaj na svima stranama. S toga su obeali da e posredovati izmeu Srba i Turaka. General Simben sastao se ponovo s Karaorem. Srbi su posle toga pismeno ponudili Austriji zatitu, a Turcima danak. Turci, koji su bili svakako obaveteni o stanju i Srbije i Austrije, nisu pristajali na stranu zatitu i preveliku srpsku unutranju slobodu i traili su ak uklanjanje Karaorevo iz zemlje. Austriski car, posle poraza, nije imao ni snage ni volje da pravi ma kakav pritisak na Turke i s toga je ceo taj rad ostao bez ikakvih stvarnih posledica. Uzalud je sad Karaore sam nudio predaju Beograda; u Beu nisu smeli da se uputaju u nove zaplete. Zaplaeni, ne elei da ostanu osamljeni, Srbi su u isto vreme pravili ponude i Francuzima. Veliki pobednik Napoleon, koji je 1809. slomio austriski vojniki otpor, imponovao je Srbima ve poodavno. U ovoj teskobi oni su u leto te godine doli na misao da i njega zamole da ih primi pod svoju monu zatitu. U sporazumu sa Savetom uinili su to ve 16. avgusta. Nosilac srpskih ponuda bio je kapetan Rade Vuini iz Karlovca. On je naao Napoleona u Beu, u asu kad se spremao na povratak. Karaore je nudio da francuski garnizoni uu u srpske gradove, dakle ono to je od njega elela ranije Austrija. Srbi su obeavali da e Francuzima biti verni saveznici, i to ne samo oni u Srbiji, nego i ostala njihova braa u Bosni i Hercegovini i u "kraljevstvu maarskom", pa ak i u Bugarskoj. Srbi mogu biti od koristi Francuzima u borbi s Austrijom, ruei pomou svojih sunarodnika i svojom "maarski kolos". Srpska ponuda dostavljena je samom Napoleonu. On je, iz obzira prema Turskoj, nije mogao primiti, ali je naglasio da ne moe ostati ni ravnoduan "prema sudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti i hrabrosti." S toga je izdata naredba francuskom vicekonzulu u Bukuretu da odrava veze sa Srbima, ali u najveoj tajnosti. Poraz Austrije u ratu s Francuzima jo vie je pojaao francuski ugled. Kad se doznalo ta je i koliko je Francuska dobila od Austrije i da jo jae uvruje svoj poloaj na Balkanu misao da se nastave veze s njom dobila je u Beogradu novih pristalica. ore je 10. januara 1810. pozdravljao "novovoskresu Iliriju", u kojoj su iveli srpski saplemenici, i eleo je ponovo njegov protektorat. Ali se u toku 1810. god. politiki poloaj izmenio toliko, da od te ponude nije moglo biti nikakve praktine koristi.

U isto vreme Srbi su gledali da poprave svoje odnose i sa Rusima. Karaoreva opozicija, s Rodofinikinom na elu, krivila je i njega sama. S toga je Vod upuivao pisma i izaslanike u ruski glavni stan, knezu Bagrationu, da upozori na pristrasnost tih izvetaja. U ruskom stanu Karaorevi protivnici osuivli su njegove veze sa Austrijom i Francuskom, traili su bilo rusku zatitu ili pomo za pregovore s Turcima i svaku drugu podrku. Rusi, koji su s planom jaali svoj uticaj na Balkanu, uviali su i sami da srpsko nezadovoljstvo nije bez izvesne njihove krivice i s toga su nastojali da to poprave. I s ruske i sa srpske strane javila se iskrena elja, da odnosi u budunosti imaju biti srdaniji. Za to je mnogo doprineo novi glavni zapovednik grof Kamenski. On se trudio i da se zavaene srpske stareine smire i uvao je Karaora. Novo ratovanje, 1810. god., bilo je srenije i ne samo da je Srbiji povratilo ranije granice, izgubljene u lanjskom ratu, nego je ak donelo i prinove u Timokoj Krajini. Rusi su te godine sudelovali ivlje i pomagali su veim odredima istonu vojsku. Karaore je uzeo na sebe najtei zadatak, da popravi vojniki poloaj na Moravi i sprei tursko prodiranje od Nia. Godine 1810. Turci su promenili pravac svoga nadiranja i, obiavi Deligrad, udarili su od Kruevca, da otuda lake prodru u umadiju. Srpske ete, zaplaene prologodinjim neuspesima, bile su prilino malodune i naputale su poloaje, beei u svoja sela, da se nau oko porodice. U najteim asovima po Karaora stie mu ruska pomo od 3.000 ljudi. Na varvarinskom polju, 6. septembra, doe do odlune borbe. Ujedinjena srpska i ruska vojska odbi sve turske jurie i prisili Turke na otstupanje sve do Nia. U samoj varvarinskoj bitci Karaore nije uestvovao. Navodi se kao razlog to to je turska vojska bila odvie jaka, pa se bilo bojati da ne razbije saveznike. Ruski zapovednik, grof Orurk, kazao je Karaoru, da je u interesu stvari, da se on, kao vrhovni vo, ukloni iz borbe. "Ako Turci budu jai, bolje je da razbiju samoga mene, nego mene i tebe." Ali, teko da je to bio pravi razlog. Sve dotad Karaore se sam izlagao toj opasnosti, i ona nije bila nikome zazorna. Ovog puta, verovatno, radilo se o tom da jedan drugom ne smeta u komandi; odnosno, Rus je hteo da bude samostalan u akciji. Posle te borbe, Karaore pohita na Drinu, da pomogne i na toj strani. Poloaj Jakova Nenadovia postao je bio dosta teak zbog jakog nasrtanja Turaka iz Bosne. Sa njim je i na tu stranu otilo neto kozaka. U krvavoj borbi kod Loznice i na Tiaru, za koju sam Karaore javljae vojvodama, da "batalie nigda vee nie bilo", gde se dva puna sata klalo i borilo prsa u prsa, Srbi slavno razbie Turke i oistie tako i zapadni deo svoga podruja. Uspeh je, prema tom, bio potpun i na toj strani. On je, sem toga, osetno ublaio ranije protivnosti izmeu Karaora i Nenadovia. Meutim Austrija, koja je posle svog poraza izmenila politiku i pribliila se Francuskoj, pomiljae u ovo vreme na neto aktivniji rad u Srbiji. U razgovoru sa Meternihom Napoleon mu je 16. jula 1810 bio rekao: "Srbija mora jednog dana pripasti vama. Ako hoete da zauzmete Beograd, ja se tome neu protiviti. Nee mi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima i da im dade za kneza Srbina. Nee mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vau zatitu i pod vae jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti rusku zatitu ili jemstvo, niti ruskoga tienika kao kneza u Beogradu." Ali, mada tako slobodna od strane Napoleonove, Austrija je, ipak, zazirala i od Turske i od Rusije, ne elei da ih nekim prepadom izazove i ogori. Ona s toga ide polagano. Najpre upuuje u Srbiju svog pretstavnika, J. Paulia, koji je imao da bude jedna vrsta diplomatskog agenta i kome je bila namenjena uloga da ruskog pretstavnika uini izlinim. On je doao u najnezgodniji as, pred varvarinsku bitku, onda kad je Srbiji ruska pomo bila preko potrebna. Karaore s toga, u dogovoru sa nekoliko stareina, odgovara Simbenu, da oni tu panju Austrije mole za docnije vreme; drugim reima, ona im sada nije trebala. Kad je doista trebalo pomoi, Austrija je to inila samo posredno, a poee sa mnogo tekoa; dok je Rusija, mada joj se inae moglo dosta prebacivati, pritekla u pomo vrlo aktivno, i to nekoliko puta. Ruski uticaj bio je sad jai nego ikad pre; i sam Karaore bio je ovog puta manje kolebljiv. Da pokau koliko su odluni u svojoj rusofilskoj politici Srbi, krajem 1810, alju u ruski glavni stan jednu deputaciju, koja je imala: 1) da trai, kao najbitniju garantiju, ruske garnizone za srpske gradove; i 2) opet nacrt ureenja Srbije.

6 Slom Srbije
Opozicija Karaorevih protivnika je nalazila da nije dovoljno iskren prema Rusima. Dovoenje ruskih garnizona preseklo bi dalje veze sa Petrovaradinom i Beom, a pomoglo bi, s druge strane, da se pomou ruske vojske digne njihov ugled i suzbije Karaorev autoritet. Posle zajednikog ratovanja Srba i Rusa i postignutog uspeha njihov je poloaj, doista, postao jai i njihova kritika nailazila je na vie odobravanja. Izvesni momenti davali su, na oko, njima za pravo. Karaore je imao kao bliskog oveka darovitog i uenog preanina Ivana Jugovia, koji nije bio moralno ist ovek i koji u Srbiji nije radio sa onakvom rodoljubivom estitou, sa kakvom stari Dositej. Karaoreve veze s austriskim vlastima ile su i inae preko ljudi, koji nisu bili pouzdani i besprekorni. ovek od temperamenta i podloan utiscima i uticajima, Karaore se, u dosta prilika, kolebao u diplomatsko-dravnikim potezima, i primao je oberuke sugestije koje su mu davane, samo ako su mu izgledale da mogu imati uspeha. Kao u ahu, on je "igrao" dok su mu dosta esto drugi povlaili figure. U vezi sa dolaskom Rusa htela je i jedna i druga strana da popravi svoj poloaj: Karaore pre nego oni dou, a njegovi protivnici sa njihovom pomou. Po dogovoru sa svojim pristalicama Vod odlui, da svoje glavne protivnike uvede u vladu, da ih uini "popeiteljima", pa da ih tako zadri u Beogradu i odvoji od naroda. Mesto velikih vojvoda, koji su, usled ustanike akcije i uspeha, rairili bili svoju vlast na vie nahija, on imenova vie novih, sa manjim oblastima. Jasno je ta se tim htelo. Trebalo je onemoguiti da velike vojvode postanu gospodari velikih jedinica sa velikim prohtevima. Kod ovih malih vojvoda titula bi potseala na gospodstvo starih i izazivala bi surevnjivost, a poto bi njihova vlast, u stvari, bila mala oni bi zavisili od darodavca. Vrhovna vlast ostala bi u Karaorevoj ruci. Ko ne bi hteo da primi to novo ureenje imao je da napusti zemlju. Na skuptini 11. januara 1811, bi primljeno to novo ureenje. Nenadovii su prili Karaoru, a Dobrnjac i Milenko Stojkovi ne behu doli ekajui rusku vojsku. Karaore je naglaavao da svakako hoe usku vezu sa Rusijom, a vojvodama je otvoreno govorio: "Vidim ja i to da svi vi poti, svaki v svojem okrugu, poeli ste biti despotami, i da vi, kako Sovjet Narodni, tako i mene u niem ne sluate". Vrhovnom vodu poloena je zakletva vernosti i utvreno je da se o pomenu drugoga voda ne sme ni govoriti, "niti pak trpiti da koji spomene", dok je iv Karaore i njegovo potomstvo. Reeno je, dalje, da se nijedno narodno delo ne moe odluivati ni u zemlji ni van nje bez znanja i odobrenja Vodova, i da bez njegove potvrde nema priznanja nijednom narodnom poglavaru, vojvodi i knezu. Karaore se, sa svoje strane, obavezao i zakleo: 1) da e uvati savez sa Rusijom kao srpskim pokroviteljem; 2) da nita nee preduzimati ni u zemlji ni van nje bez sporazuma s Upravnim Savetom; 3) da nee izricati smrtne kazne ili osude na venu robiju, ni pootravati kazne, bez istog sporazuma; i 4) da nee dozvoliti da iko u zemlji sebi nezakonito prisvoji kakvu vlast. Po tom novom ustavu Karaoreva je vlast silno pojaana. Mesto dotadanjih savetnika, koje su birale nahije, dolaze popeitelji, koje on imenuje, a sva vlast nove vlade sastojala se u tom da, pored suenja, bude posrednik Vodovih naredaba. Naskoro potom, 29. januara, stigao je u Beograd, sveano doekan, prvi ruski garnizon. Ruski vojnici uli su i u abac i Deligrad. Malo iza toga dolo je i do otrog sukoba izmeu Karaora i njegove opozicije. Milenko i Dobrnjac, koji nisu hteli da priznaju novi ustav i prime mesta u vladi, bie optueni za ceo svoj dotadanji rad. Ali pravog suda nije bilo. Pre nego to su i dali svoj odgovor oni su bili proterani iz Srbije. Tako je, na oko, bila skrena opozicija, ali nezadovoljstvo tim niti je bilo, niti je moglo biti uklonjeno. Nema uprave na svetu, kojoj se ne mogu stavljati zamerke, a u jednoj sredini, kao to je bila naa, gde su ratne prilike ostrvile ljude i izbacile na povrinu i neto lica sumnjivih moralnih osobina, i ljudi svojevoljnih, i esto surovih, i sebinih, bilo je sigurno dosta stvari, koje su mogle u narodu stvoriti razloge za proteste. Milenko i Dobrnjac bili su teki ljudi, sa mnogo mana u svakom pravcu, ali su, o tom nema sumnje, bili junaci i veoma zasluni za uspeh ustanka.

Za njihova imena vezane su znaajne nae pobede na Ivankovcu i Deligradu. Koliko se u ondanjim krugovima alilo to je stvar ispala tako vidi se najbolje iz rei Vuka Karadia, koji kae, ni manje ni vie, nego da se Karaore oprostio protivnika, "ali tijem okri i Turcima put, te lake zemljom obladaju." Slobodan Jovanovi dobro naglaava, da u toj Vukovoj kritici ima dosta tanog. Jer je Karaore, odvojivi za vreme trajanja borbe, vojsku od njenih vojvoda, na koje je ona svikla, stvarno oslabio njenu borbenu snagu. Od 1810. god. dogaaji se poee razvijati nepovoljno po Rusiju. Austriski dvor bio se orodio i izmirio sa Napoleonom i poeo je prema petrogradskoj vladi voditi politiku skoro otvoreno neprijateljsku. Njihovo suparnitvo na Balkanu trajalo je ve godinama i nije se moglo sakriti ni onda, kad su odnosi izmeu njih bili sasvim prijateljski; sad, kad je protivnost mogla i vidnije da se izrazi, to suparnitvo se osealo skoro na svakom koraku. Uzalud je Rusija nudila Beu itavu Vlaku i sve krajeve zapadno od nje, zajedno sa Srbijom. Austrija je, 2. marta 1812, potpisala sa Napoleonom savez protiv nje. Spremao se francuski pohod na Moskvu, najvei koji je dotle zabeleila istorija sveta. Srbija je trebala Rusiji kao jedan oslonac u borbama protiv Turaka, ali i kao vana baza sa suzbijanje francuskog uticaja i eventualnog prodiranja Francuza iz njihovih Ilirskih Pokrajina. Posle ovog francusko-austriskog saveza Rusija se, prirodno, nije vie mogla zadravati sa svojom vojskom na balkanskom ratitu. Svaki vojnik postao joj je vaan na zapadnim frontovima. Turska, znajui to, htela je da izvue za sebe to povoljnije uslove za mir, i s toga je na ruske ponude odgovarala zateui i poviujui svoje zahteve. Posle velikih napora ruskih, i vojnikih i diplomatskih, sklopljen je 16. maja mir u Bukuretu. Granica izmeu Rusije i Turske postade reka Prut. Tom samom injenicom srpska je sudbina bila u glavnom zapeaena. Rusija, zabavljena svojom nevoljom, i tako granicom udaljena, nije joj mogla dati nikakve neposredne pomoi. Kao poslednju uslugu, koju su, i sami ugroeni, mogli uiniti Srbima, Rusi su, posle tekih pregovora, uneli u taj ugovor jednu taku, koja je imala da spasava kompromitovanog saveznika. Ta, posle esto mnogo spominjana, osma taka Bukurekog Ugovora predviala je za Srbe potpunu amnestiju i jednu vrstu samouprave, o kojoj su se Turci imali sporazumeti sa Srbima, a koja bi odgovarala onoj to su je imali Grci na Arhipelagu. Turska je, tom istom takom, dobila pravo da uvede svoju vojsku u srbijanske gradove i da srpska utvrenja, podignuta tokom rata, moe poruiti. Posle osam godina ratovanja Srbi su tim ugovorom bili baeni na onu polaznu taku, koju su mogli imati ako ne ve 1804, a ono sigurno 1807. god. Ikov mir davao je vie. Ali, u ovaj se mah nije moglo vie postii. Meutim, mada su i ovi rezultati bili mali i toliko skromni, da ih Rusi nisu smeli iskreno i u celini ni priznati Srbima, oni su, ipak, naroito s meunarodnog gledita, znaili dosta. U jednom aktu meunarodnog karaktera, koji je imao jednu vrstu obaveze prema Rusiji, Turska je pristala da unese odredbu kako e se u pitanju samouprave jedne svoje pokrajine sporazumevati sa svojim podanicima. Mi dobro znamo koliko su se Beir-paa i Porta od poetka ustanka branili i od pomisli, da se neka druga sila mea u njihove pregovore. Ovo je sad bila krupna tekovina. Turska je njom dala Rusiji pravno sredstvo, da uvek moe krenuti srpsko pitanje i uticati na njene unutranje stvari. U Carigradu se to odmah primetilo i sultan je s toga isprva odbijao da ratifikuje tu i jo jednu za nas beznaajnu taku ugovora. Srbi dugo nisu znali ta je bilo ugovoreno u Bukuretu. Rusi su ih drali u zabludi, jedno to su verovali da su te odredbe privremene i da e se posle moi okrenuti na bolje, a drugo to nisu hteli da Srbi izgube veru u njih. Lino se car brinuo zbog toga. S ruske strane, i to slubene, poruivalo se Srbima, kako carska vojska namerava s njima i ostalim Jugoslovenima preduzeti veliku akiju protiv Francuza u dalmatinskom Primorju, moda s planom da se koliko-toliko rastereti ruski severni front. Novi zapovednik june vojske admiral P.V. iagov davao je u tom pravcu ak i uputstva za rad. To je bila misao samog cara Aleksandra. Ruski ljudi poeli su da vebaju srpske vojnike i da ih toboe pripremaju za tu saradnju. Moe se misliti kakvo je iznenaenje bilo za Srbe, kad su tek sa turske strane doznali pravo stanje stvari i kad ih je zapovednik turske vojske pozvao da predaju gradove! Karaore je tvrdo verovao, da je to neka turska podvala i odbio je, od prve, taj poziv. I posle toga rusko obavetenje niti je bilo potpuno ni iskreno; ak je izrino nareeno ruskim

pretstavnicima u Srbiji, da se sadraj osme take saopti Srbima samo u izvodu i sa ublaavanjem izraza. Ruski posebni izaslanik jo je 15. avgusta u manastiru Vraevnici zaklinjao Srbe na vernost caru Aleksandru. Kad se na kraju doznala istina, ona je delovala porazno. Srbi su se osetili ne samo preputeni sami sebi, zavaeni s Turskom i sa Austrijom, nego ak i prevareni. To je izazvalo duboko razoaranje i uticalo je teko na moral i voa i boraca. Odlazak ruskih garnizona iz Srbije i povlaenje ruske vojske iz Vlake i Moldavske bili su predznaci sloma. Turci su s poetka bili spremni da pregovaraju s ustanicima, ako i ne s namerom da prime sve njihove uslove, a ono da ih sasluaju i da ispune ono to bi smirilo iroke redove. Ali kad su videli srpsko ustruavanje i rusku teku situaciju, i kad su na njih delovale sugestije ruskih protivnika, Turci su izmenili stav. Sultan je dao i suvie jasno osetiti koliko je bio protivnik Bukurekog Ugovora. Srpski deputati upueni su u Ni, i to sa malo dobih izgleda. Kao prvi uslov za pregovore, u duhu osme take, i kao znak dobre volje ustanika, pae su traile da Srbi puste tursku vojsku u gradove i predaju topove i oruje. Turci nisu bili voljni da gube vreme dugim pregovorima, a hteli su i da srpsko pitanje skinu s dnevnog reda dok je Rusija zaposlena s Napoleonom. Energini Kurid-paa, Srbima dobro poznat sa ofanzive iz 1809. god, koji je krajem avgusta 1812. postao veliki vezir, traio je brze odluke. Njegovi ustupci Srbima bivali su sve manji. Od njih se najpre trailo da u znak dobre volje predaju gradove, a on je sad zahtevao da se pre svega pokore i prime ono to im se da. Srbi su iz poetka traili samoupravu, ali su Turci odbili odmah da im priznaju "kraljevinu u carevini". U koliko su Turci postajali tvri, u toliko su Srbi bivali meki i maloduniji. Ruski saveti u Carigradu da se o Srbima vodi obzira kolikogod se moe usporavali su malo turske krajnje mere, ali srpsku sudbinu, u taj mah, nisu mogli bitno da izmene. Turci su pratili kako se razvijaju dogaaji u Evropi. Kad im se, posle primirja u Plesvicu, uinilo da e Rusija dobiti slobodnije ruke i da bi, moda, mogla postaviti srpsko pitanje, oni se reie da svre posao pre toga. I poetkom jula 1813. krenue, po unapred spremljenom planu, tri turske vojske na Srbiju, od Vidina, Nia i sa Drine. Poloaj Srba bio je veoma teak. Sami, bez ijednog prijatelja, veoma oskudni s municijom, zavaeni meu sobom, oni su bili klonuli ve pre poetka borbe. Duga uveravanja da se ne mogu odrati sami, bez naslona na koju veu silu, ula su u sve njihove due i sad su ih, kad je to postala stvarnost, paralisala. Kod sveta je nestalo onog pravog oduevljenja za borbu, jer je bilo i suvie prilika da se razoara u svojim voama i u njihovim shvatanjima dunosti prema zemlji i narodu. Sam Karaore nije vie bio onaj stari. Borba i sa spoljanjim i sa unutranjim neprijateljima istroila je u velikoj meri njegove ivce, i njegovu snagu, i njegov zamah. Njega bee ve poodavno obuzela sumnja u ishod stvari i otrovalo nepoverenje prema ljudima. Jo pre turskog napadaja, 30. marta 1813, predviajui poraz, on je molio dozvolu da se moe preseliti u Rusiju. U leto on se i razboleo, izgleda od tifusa; u najteim danima, kad je njegovo prisustvo bilo potrebno da digne duh i ozari ljude, on je bolan leao u Topoli i malaksavao sve vie, i fiziki i moralno. Koliko je bilo malodunosti kod voa vidi se najbolje po tom, to se u proglasu narodu, 21. juna 1813, nije smela rei prava istina o tegobi poloaja. Narodu se govorilo da su se smirili carevi ruski i turski i dogovorili u pogledu Srba, ali da taj mir ne priznaju spahije i janiari, oni isti koji su krivi i za ustanak. Htelo se rei da na Srbiju ne ide careva ordija, nego njegovi nepokornici, a oni su sa takvima lako svravali posao. Mislilo se, da e se tim dii duh u vojnika. Ali, nije li to pre bio razlog za jo veu klonulost? Kada se svet na prvom koraku uveri da nije tako, zar nee uvideti da ga namerno obmanjuju i zar nee svom strahu dodati jo i oseanje mrnje radi lai? Ima vesti iz toga doba koje jo reitije karakteriu nesavesnost ljudi u ovaj veliki as. Fatalni Mladen Milovanovi imao je imanja u Brzoj Palanci. Da bi ih zatitio od turske pljake on je po svaku cenu, kao ministar vojni, traio da se brani Krajina. Karaore, koji je imao vie vojnikog razumevanja, eleo je za odbranu laku liniju u umama od Deligrada prema Poreu, raunajui da bi na tom terenu Hajduk Veljko uda inio sa svojim etama, dok e, zatvoren u negotinski grad, njegov znaaj biti daleko manji. Mladen ostade pri svom, a Karaore, koji je nekada uporno branio svoju volju, popusti ovoga puta. Sve je ilo kao na nesreu, sa predoseanjem zla. Zato su se Srbi uopte upustili u borbu? Iz dva jasna razloga: prvo,

to su videli da Turci ne poputaju i to su, branei se, mislili da koliko-toliko spree zlo; i drugo, to su verovali da e im Rusija, ipak, kao 1809. god. bar u poslednji as, priskoiti u pomo. Turci su napredovali dosta brzo, naroito s istoka i sa zapada. Sporije se kretala nika vojska. Karaore, iznuren boleu i utuen, pojavljuje se na dva-tri mesta kao senka; pokuava, u poslednji as, da organizuje otpor na Moravi i Kolubari, ali mu nedostaje stara odlunost da baci sve na kocku i pokua rtvu. Obre se i Austriji, i nudi joj gradove, ali ova nije voljna da se, posle svega to je bilo, zaloi za Srbe. Ona je ak volela da Srbi nastradaju i da se tako uvere, kako im naslanjanje na Rusiju nije donelo nita sem tete. Slao je ak predloge u Rusiju, da se srpski narod tamo preseli. Kad Turci poee prelaziti Moravu na istonoj strani, a kad na zapadu slomie junaki srpski otpor na Ravnju i Zasavici i udarie na abac, Karaore se u sporazumu sa ruskim agentom T. I. Nedobom i mitropolitom Leontijem, rei da napusti zemlju. U nedelju 21. septembra 1813, prebacie se oni u Zemun. Tek posle njega, i na glas o njegovom prelasku, napustie Srbiju i druge znatnije vojvode, i to, sem Miloa Obrenovia, skoro sve. "Kad je 6. oktobra 1813. stigao u Carigrad glas da je turska vojska opet zauzela Beograd, abac i Smederevo, - tri dana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu, u slavu toga dogaaja". Kad su preli u Zemun Nedoba izjavi vojnom zapovedniku mesta kako nee da se rastavlja od Karaora i da misli, odmah posle izdrane karantene, krenuti za Rusiju. Bojei se da ne bude imao neprilika radi Karaoreva prisustva u Zemunu, vojni zapovednik predloi mu da pree u manastir Fenek. Karaore ne pristade da se rastavlja od Nedobe, izjavljujui da se stavio pod njegovu zatitu. Nije bio nimalo siguran kako e se prema njemu ponaati austriske vlasti. Ali 23. septembra predomisli se i pree u manastir. Tako se i rastavi od Nedobe. Kad je doao u Fenek i uo za svu bedu Srbije, Karaoru pue pred oima koliku je odgovornost uzeo na se to je dao prvi primer naputanja dunosti, i poe gorko da se kaje. Zemunski prota J. Ivanovi pisao je, kako Karaore "neprestano slezit" i kako proplau i svi njegovi ljudi, koji dou tu da ga vide i obaveste o dogaajima. Karaoreva namera nije bila da sasvim bei potpuno, nego samo da se skloni u Rusiju, sa glavnim voama i narodom, da bi otud, bolje spremljeni, i sa ruskom pomou obnovili borbu. To su bile Nedobine sugestije, kazivane i primljene od Karaora ne samo u taj mah, nego jo s prolea 1813. godine. Te su ga misli verovatno i pomele, pa nije imao snage i volje, da se u najteim prilikama trgne i odlui na druge korake u Srbiji. Kakvo strahovito razoarenje za nj, kad mu u Fenek stie poruka iz Rusije da istraje u borbi i da e se moni car pobrinuti za Srbiju! Jo septembra 28. uputio je on pismo Srbima u blagovetenski manastir, sokolei ih da istraju, jer im stie pomo. Ali to pismo pade u ruke austriskim vlastima i ostade bez dejstva, koje bi, u ostalom, u onom optem rasulu, bilo malo verovatno. Austriske vlasti ponaale su se prema srpskim izbeglicama gotovo neprijateljski. Austriski kancelar knez Meternih, koji je imao velik uticaj na ruskog cara Aleksandra I, upotrebljavao ga je s puno vetine, da bi rusko zalaganje za Srbe bilo svedeno na to manju meru. Pogranine vlasti su bile nadmene i grube i pravile su stotine tekoa. Ubogim prebeglicama, pa i Karaoru, sekvestrirali su sve to su imali za dugove uinjene za vreme rata sremskim i banatskim trgovcima. I srpski trgovci sa tih strana behu pourili sa svojim tubama, da as pre naplate potraivanja. Najvei deo uglednijih ljudi bio je interniran ili konfiniran. Karaora su preveli iz Feneka u Golubince, a otud u Petrovaradin. Ovakav slom ustanka bio je nesumnjivo teak udarac. Ali taj je udarac bio samo privremen i samo jedna teka lekcija. U stvari, on je bio ipak uspeh. Taj ustanak digao je ponovo Srbe i stavio srpsko pitanje pred Evropu kao sastavni deo Istonog Pitanja. Dotad nije niko na strani vodio rauna o tom da bi Srbiju trebalo vaspostaviti kao zasebnu dravu. I Rusija, koja je spremala plan o obnovi Vizantije, nije o Srbiji mislila drukije nego kao o pokrajini koja ulazi u austrisku sferu. ak i nai rodoljubi XVIII veka gledali su reenje srpskog osloboenja samo u okviru Austrije i s njom u vezi. Od Prvog Ustanka i stvaranja srpske drave to se shvatanje izmenilo iz osnova. Osloboenje Srbije moglo se postii samo u potpuno slobodnoj svojoj dravi; u njoj, i nikako drukije. Srpska nacionalna ideologija, u toku XIX veka, ide jo i dalje. Slobodna Srbija, s jedne strane, postaje stoer cele nacionalne politike srpske i prema Turskoj i prema Austro-Ugarskoj i sa srpske misli prenosi se i obuhvata sve Jugoslovene. S druge strane, na Balkanu njena borba

poinje da slui za primer drugim narodima, a njen politiki program trai iskljuenje svakog politikog irenja tuih sila na tom podruju sa zahtevom, da Balkan ostane balkanskim narodima. Iako je izgledalo da je srpskim porazom 1813. bilo izgubljeno sve, u stvari nije bilo tako. Sem probuene narodne svesti i tenje da se dade aktivan otpor nasilju, pozitivan rezultat je bio i Bukureki Ugovor. On je pretstavljao pravnu bazu za posredovanje Rusije u korist Srba. Pomo Rusije bila je i njena moralna obaveza prema borcima iz Prvog Ustanka, a i njena politika potreba. Jer u obnovljenoj Srbiji ona je dobijala novo, i vrlo vano, i ranije dovoljno neocenjeno uporite za njenu balkansku politiku. Karaore je osvajao i sticao sve: i hanove, i gradove, i sredstva za borbu, i ljude, i prijatelje i dravno-pravno mesto u svetskoj politici. N. Jorga, poznati rumunski historiar, naglasio je jednom prilikom, kako je na osloboenju Grke radio skoro ceo svet, moralno i fiziki i materialno, a kako su Srbi morali da se bore u nevolji, tami i nepopularnosti potpuno sami i kako su mu s toga srpski napori mnogo simpatiniji. Prvi Ustanak, s Karaorem kao voom, bio je doista isto srpski pokret, ponesen vlastitom snagom i na vlastitu odgovornost. I to je taj pokret izazivao interes velikih sila, i njihovu pomo (vrlo ogranienu, u ostalom), i to je dobio znaaj evropskog pitanja, i to je, isto tako, zasluga njegovih nosilaca, koji su godinama izdravali na teku mestu, i doiveli i krizu, i slom, pa ipak uspeli da ga ponovo oive i naprave nereivim drukije nego samo u interesu zadovoljavanja nacionalne pravinosti. Duh, koji je bio izraz tog poleta, i ovek koji mu je izvojevao samopouzdanje i potovanje drugih, nosio je ime Karaora Petrovia, svetlo i veliko, pored svih njegovih ljudskih mana i greaka. Njego je tano i lepo karakterisao znaaj Karaoreva dela poznatim stihovima svoje posvete njemu pred Gorskim Vijencem: Die narod, krsti zemlju, a varvarske lance srui, Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu ivot srpskoj dui! I ruski car lino i ruska vlada, oseajui i na sebi neto odgovornosti radi srpske sudbine, behu voljni da sve srpske izbeglice prime i zbrinu u svojoj zemlji. Ali Austriji nisu bile po volji ni takve veze Srba sa Rusijom. S toga, pravei se da izlazi u susret turskim eljama da se srpski begunci ili predaju njima ili uklone s granice, naredi pograninim vlastima da glavne srpske voe otprate ak u tajersku i Kranjsku. Tako i Karaore, sa vojnikom straom, bi otpremljen u Grac. Mueni raznim pakostima, sitnim i krupnijim, ljudi su se obraali ruskom poslanstvu u Beu traei zatite. Posle duih pregovora, na zauzimanje ruske vlade, srpski voi, najzad, dobie dozvolu da odu u Rusiju. Krajem septembra 1814, duboko odahnuvi, oni se uputie tamo.

7 Drugi Ustanak
Srbija je za to vreme bila bukvalno pregaena. Narod je ginuo, bio odvoen u roblje, stradao od epidemije. Samo jednog dana, 17. oktobra 1813., dovedeno je na pazar u Beogradu 1.800 ena i dece. Bosanski vezir govorio je s izvesnim zadovoljstvom francuskom konzulu, kako stareine opustoene Srbije "nee vie nai naroda za dizanje na bunu". Ali taj bes nije trajao dugo. Brzo je stigla vest o Napoleonovom porazu kod Lajpciga, o ulozi Rusije u evropskoj politici i o tom da se sprema opti kongres za mir. Turci su bili svesni svojih obaveza prema Rusiji u pogledu Srba i odmah su se trgli. Proglasili su amnestiju i ak poeli vraati na vlast neke u zemlji preostale stareine. Meu njima je bio najugledniji i najdarovitiji Milo Obrenovi. Njega Turci postavie za obor-kneza rudnike nahije. Potedie ak i Stanoja Glavaa i druge voe koji su se bili predali. Turci su, meutim, pogreili, kad su za beogradskog vezira postavili Sulejman Skopljak pau, veoma hrabra i dobra vojnika, ali oveka koji je bio kivan na Srbe, s kojima je od 1805. god. bio u stalnoj borbi. Porta ga je svakako s toga i uzela, cenei njegovo iskustvo i hrabrost, ali nije uzela dovoljno u obzir njegovu osvetoljubivost i brutalnost. im je ostao sam, kao novi vezir, bez nadzora, on je vrlo brzo pokazao svoju opaku ud.

U Srbiji se krivica za katastrofu pripisivala, prirodno, najodgovornijem licu, Karaoru, kao vrhovnom vodu. Nabrajane su i osmatrane sve greke i njegove i njegovih saradnika i svih lica na glavnim poloajima. Ne manje ogorenje vladalo je i meu srbijanskim emigrantima, meu kojima su se mnogi nalazili u tekim materialnim prilikama i oajni zbog briga o porodicama, koje su stradale pod Turcima. Kivni, ozlobljeni, ponieni i obeskueni oni su nalazili sto stvari koje je trebalo osuditi ili koje bi ispale drukije da su raene kako treba. Najvie se udaralo na Karaora. to se nije smelo rei u Srbiji kazivalo se ovde, u tuini, dvaput otrije. S toga se ivo radilo na tom, da se on onemogui za budunost. Verujui, da bi pomou Rusije mogao doi ponovo na vlast, emigranti su reili, u leto 1814, da polju protu Matiju ruskom caru sa ovim zadatcima: 1) da trai pomo za Srbe, i 2) da objasni u Petrogradu kako je narod ogoren na Voda i kako bi bilo vrlo nezgodno ako bi se njemu namenila ma kakva nova uloga u Srbiji. To je nezadovoljstvo naroito iskoriavao daroviti, veti, i veoma prepredeni Milo Obrenovi, koji se spremao da postane novi vo. Ve u svojim pismima od avgusta 1814, on govori "u ime celoga naroda". On je od ranije bio na strani Karaorevih protivnika i imao je teak sukob s Mladenom Milovanoviem, a sad mu je, prirodno, bilo u linom interesu da Vodov ugled podrije to vie. Ali je taj ugled, i pored svega neuspeha, bio jo veoma velik. Kad je poetkom septembra 1814. god. na putu za Rusiju proao kroz Srem Karaore je bio predmet opte panje. U Srbiji je glas o njemu oiveo mnoge nade. U okolini aka ljudi vojvode Hadi Prodana Gligorijevia s verom u njega digoe ustanak, ve sredinom septembra. Ustanak je krenuo bez ranijeg dogovora i priprema, u najnezgodnije vreme. S toga Milo Obrenovi, da ne bi dolo do teih zapleta, pristade odmah da taj ustanak ugui zajedno s Turcima. Hadi Prodan je, videi da ustanak nije naao eljenog odziva, prebegao u Austriju, a Milo je brzo umirio njegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo diglo vie stotina ljudi. Tu mu se predao jedan od mlaih voa ustanka, Toma Vui Perii. Tu bunu iskoristio je Sulejman-paa da u zemlji uvede strahovit teror. Bez potrebe je pobijeno mnogo ljudi, a drugi su kanjeni na razne naine. Iz straha da doista ne doe do novih borbi s Rusima, Austrijancima i ustanicima on je nareivao, da se po zimi, tekim kulukom, opravljaju zidovi i utvrenja beogradskog grada. Kao ranije dahije tako je sad i Sulejman-paa verovao da e zemlju smiriti zastraivanjem. Nabijanje na kolac postala je svakodnevna pojava. Iz tog vremena je divna slika herojskog muenika akona Avakuma. Tog lepog mladia naterivali su Turci da silom primi njihovu veru, ali on ne samo da to nije hteo, nego je, ta vie, pevajui nosio svoj kolac. Oajna majka savetovala mu je u poslednji as da popusti i da se spase, ali je on i to odbio. I sami Turci bili su zadivljeni tom jainom volje i svesti i uinili su mu "milost". Nisu hteli da ga, po obiaju ivog nabiju na kolac, nego su mu pre toga zaboli no u srce. Sem toga na narod su udareni silni nameti, da bi se izdravala nagomilana vojska i isplatili trokovi utvrivanja, a bilo je nasilja i drugih vrsta. U asovima nerazumnosti mislilo se, da e se srpsko pitanje reiti najlake na taj nain, ako se unite Srbi. Za to vreme zasedao je kongres velikih sila u Beu, koje su imale da likvidiraju stanje u Evropi poremeeno Francuskom Revolucijom i Napoleonovim ratovanjima. U Beu se tad nalazio meu drugima i car Aleksandar. Srbi emigranti poslali su kao svog pretstavnika u Be protu Matiju. On se prvi put vratio otud brzo, da, po savetu prijateljskih krugova, utie na smirivanje Hadi Prodanove bune. Za to, meutim, nije bilo vie potrebe, poto je ona bila uguena pre njegova dolaska. Kad se potom, krajem 1814. god., vratio ponovo u Be prota se prvo trudio, da zainteresuje pretstavnike velikih sila za srpski sluaj. Glavni oslonac imao je meu Rusima. Austriski car kazao je lino proti, da e se zauzeti na Porti za Srbe. Rusija se obratila cirkularnom notom svima lanovima Kongresa upozoravajui ih na turska nedela i pozivajui se na svoje moralno pravo, da se zauzme za ugroeno pravoslavlje. Rusija je nameravala, da dobije na osnovu toga od Kongresa mandat za zatitu pravoslavnih hriana, ali je u tom pravcu naila na opoziciju Engleske i Austrije. Javilo se ponovo suparnitvo o uticaju na Balkanu.

Turska nasilja u Srbiji nisu prestajala. Izvetaji koje je dobijao prota Matija tokom januara i februara 1815. god. pretstavljali su stanje da ne moe biti crnje. Iako u taj mah nije imao nikakve krivice bio je 13. februara ubijen Stanoje Glava, pomaga Miloev u smirivanju uzbuenja oko Hadi Prodanove bune, a traene su glave i drugih istaknutijih lica, koja su ostala u zemlji. Preeno je i Milou Obrenoviu. Ovaj je odmah potom pitao u Be ima li ikakvih izgleda na uspeh "da se branimo, da ne putamo ovako nevin narod da se kolje i istrebljuje." Zabrinuti, videi da nisu vie ni u em sigurni, ljudi poee da sve vie misle na ustanak. Bolje poginuti u borbi i zameniti glavu, kad ve mora da se mre. Tokom marta poee tajni sastanci i dogovaranja. Milo Obrenovi izvukao se iz Beograda od vezira, koji ga nije putao, samo lukavstvom. Izgovorio se, da za otkup nekog roblja, koji je trebao predati vezirovom ehaji, mora prikupiti novac kod kue i od svojih ljudi. im je doao kui, u Crnue, bio je posveen u celu stvar i odreen za vou ustanka. Oprezan i mudar Milo nije hteo nagliti sa pokretom. Hteo je saekati da gora olista, da obavesti prijatelje preko granice, da pohvata veze i spremi neto municije. Mada spreman da ga slua, narod je, u ogorenju, ipak hteo da pouri dogaaje. Arsenije Lomo ve 8. aprila poe akciju u Jasenici, pa je prenese i u Kaar. Za njim ustadoe i drugi. Videi da vie nema odlaganja Milo je u Takovu, na Cveti, 11. aprila objavio ustanak. On je tom ustanku postao prirodni voa, i kao ugledan vojvoda od ranije i po optoj elji naroda. Sulejman-paa, odluan i prek, preduzeo je brze mere da ugui ustanak. Uputio je odmah u zemlju Imir-pau, svoga ehaju, zatvorio je granicu i poeo sa zatvaranjem uglednijih ljudi. Imir-paa poao je ravno na aak, koji su Srbi bili opseli, i napao je na srpske aneve na brdu Ljubiu. Borbe oko srpskih poloaja trajale su nekoliko dana, iako Srbi nisu imali dovoljno oruja. Za to vreme knez Milo je razbio Turke kod Palea, polaui mnogo na to, da tu vanu skelu na Savi, potrebnu radi odravanja veza i doturanja raznih potreba, dobije u srpske ruke. Preko nje su odmah prele u Srbiju nekolike ugledne ranije voe, kao Stojan upi, Petar Moler, prota Smiljani i dr., prenesavi neto oruja i municije. Odmah potom zauzeto je Valjevo. Posle tih uspeha Milo je poao na Ljubi vodei sa sobom i dva topa, koja je dobio. Borbe u anevima oko Morave bile su vrlo otre. U njima se naroito istakao Tanasko Raji, koji je poginuo branei do poslednjeg daha poverene mu topove. U tim borbama poginuo je i Imir-paa. Njegova pogibija pomela je Turke i oni su ve 29. maja napustili aak. Mesec dana potom osvojen je, posle borbe, i Poarevac. Milo je raunao od prvog asa s tim, da e mu se valjati miriti s Turcima, pa je s toga preporuivao i lino se brinuo, da se s turskim robljem postupa to bolje i ovenije. Da bi uguila ustanak to pre Porta je uputila na Srbiju dve vojske. Prvu, od Nia, vodio je rumeli valis Morali Ali paa, a drugu, od Bosne, bivi veliki, a tad bosanski vezir Kurid-paa. Sulejmanpaa, na koga je padala sva krivica zbog pobune, branio se tim, da ustanak pomae Austrija i da on, prema tome, ima druge motive. U stvari, Austrija se nije pokazivala nimalo sklona da ma ta pomogne Srbima; naprotiv, inila im je dosta svakovrsnih tekoa. Ali je zato uradila dosta Rusija. Ruski pretstavnik traio je u Carigradu da Turci odustanu od upotrebe oruja u Srbiji, a ruska vojska dobila je zapovest da se pone pribirati na Prutu. Milo Obrenovi nije hteo da se suvie izlae dok ne vidi kakav e biti razvoj dogaaja i ko e ga i kako prihvatiti. Iskustvo steeno u situaciji Prvog Ustanka nagonilo ga je da bude veoma obazriv. On je stalno govorio, da su Srbe na ovaj oajni korak naterali zulumi Sulejman-paini, a da su oni inae verna raja. S toga on i ne napada ni na jedan od "carskih" gradova. Kurid-pai je na Drini uputio pozdrav i izjavu pokornosti, ali ne i bezuslovne predaje. ak je poruivao, da e, ako ustreba, borbu i nastaviti. I doista, kad je Ibrahim paa sa poveom prethodnicom stigao na Dublje srpska vojska ga je 14. jula napala i razbila. Sam je paa bio zarobljen. Milo se prema njemu ponaao s mnogo obzira i vratio ga je Kuridu skoro kao prijatelja. Za to vreme osetio se kod Turaka izvesni preokret. Skupljene vojske nisu prelazile u napadaj, nego su ekale. Pae su nudile pregovore. To je bila jasna posledica konanog sloma Napoleonova i turskog straha od ruskog posredovanja. U Carigradu se elelo da se izbegnu eventualni ruski protesti i opomene; jedno, to bi to ohrabrilo Srbe i produilo njihov otpor, i drugo, to su se bojali razgovora o neizvrenoj osmoj taki Bukurekog Ugovora.

Kurid-paa, vie vojnik, koji se sa Srbima nosio od 1807. god., bio je krut i apsolutan. Njegova je poruka glasila, da raja ne moe ostati s orujem. Maralija je bio vie diplomata i bre je shvatio poloaj. On je Srbima, naprotiv, govorio da nose za pojasom, ako hoe, i topove, samo neka budu odani sultanu i da od svog pitanja ne stvaraju opti zaplet. Milo je znao, da izmeu ove dvojice paa postoji surevnjivost koji e se od njih dvojice moi pohvaliti da je reilo srpsko pitanje, i s toga je igrao vrlo veto. On je poao s namerom da primi sve to se ponudi, pa da stalno trai dalje, ne izlaui narod novim naporima. Jer je video dobro da postoji razumljiv strah u narodu pred turskom silom i da je razoaranje 1813. god. ostavilo jasna traga u moralu boraca. Milo sam, po svojoj prirodi, bio je vie diplomata nego vojnik, a i oseao je, da poloaj u taj mah vie trai onog prvog nego ovog drugog. Videi da je Maralija popustljiviji od Kurida Milo se s njim i nagodio. Srbi su propustili, da jedan deo paine vojske proe za Beograd, pa su tu vojsku ak i snabdevali sa hranom, i uputili su jednu svoju deputaciju na pregovore u Carigrad. Posle toga poelo je raspravljanje o pravim pogodbama za mir. Srbi su za osnovu pregovora uzimali poznati Ikov mir iz 1806. god. Njihov stav pomogla je Rusija, koja je 18. septembra slubeno skrenula panju Porti na svoj interes za srpsko pitanje i na osmu taku Bukurekog Ugovora. Posle ruskog posredovanja Sulejman-paa bio je smenjen i premeten za vezira u Bosnu, a Maraliji je povereno da vodi srpske poslove. On je potom doao u Beograd. Ali mu Porta ipak nije dala potpuno slobodne ruke. Nemajui punog poverenja ni u Srbe, ni u njihove ruske prijatelje, Turci nisu hteli da im dadu pravu samoupravu. Ikov mir je bio sklopljen u izuzetnim prilikama i kao krajnja mera ustupaka i na nj se s toga nije htelo vraati. I sami Srbi bili su unapred voljni da u poneem popuste; tako su, na pr., pristajali da mesto muhasila u Beogradu bude vezir, i nisu pravili pitanje od broja i sastava vojske u "carskim" gradovima. Politika Porte sastojala se, u glavnom, u ovom: Srbima ne treba dati nita na pismeno, nego valja usvesti bolji red i zavaravati ih obeanjima. S toga su postavili za vezira u Beogradu samog Maraliju, u koga su oni imali poverenja, i koji je veto balansirao. I, doista, Srbi od Porte nisu dobili nita pismeno potvreno, nego su sve pogodbe izmeu Miloa i Maralije svravane usmeno. Ali je srpski uspeh bio ipak velik i vidan. Zemlja je bila smirena i u glavnom u narodnim rukama; Milo je imao ugled pravog narodnog gospodara i nesumnjiv uticaj; i samouprava je uvedena putem svrenih injenica. U jesen 1815. god. Srbija je mogla poinuti. U nju se vratio mir, koji je potrajao godinama i oporavio zemlju od mnogih neduga. Samouprava Srbije sastojala se u ovom: Srbi su sami kupili danak; uz turske muselime sudili su Srbima i njihovi knezovi; spahiski prihodi odreeni su tano po beratima. U Beogradu su Srbi dobili svoju Narodnu Kancelariju kao najvie administrativno i sudsko telo. Milo je bio vrhovni srpski knez i neka vrsta srpskog pae uz Maraliju. U fermanima, koja je Porta 1816. god. uputila u Srbiju o samoupravi nije bilo ni rei, nego su u svakom posebice oznaavane izvesne povlastice. Vano je bilo, da su iz gradskih posada bile iskljuene janjiarske porodice, ali je ta odluka ostala "uvek mrtvo slovo na hartiji". Ni pred ruskim ni pred austriskim poslanikom Porta nije htela priznati otvoreno, da je Srbima dala samoupravu, makar i vrlo ogranienu, nego je to oznaavala samo kao pravice. "Ako je neko pristao na neke pogodbe", govorilo se na Porti austriskom poslaniku, "Porta ih ignorira ili treba da ih ignorira". Porta bi se, vrlo verovatno, pobrinula da uinjene ustupke i smanji, da se nije u to vreme javilo posredovanje Rusije, koje joj je pokazalo da je srpsko pitanje ozbiljnije nego to su u Carigradu mislili. Kad je sredio odnose s Turcima toliko, da je mogao raditi u miru, Milo je hteo da sredi i odnose u zemlji. On je bio nesumnjivo glavna linost Srbije toga vremena. Ali ne i jedina. Petar Moler, jedan od najaktivnijih voa za vreme emigracije, ovek borben i ambiciozan, bio je 1813-1815. god. glavni poverenik Miloev za sve narodne poslove. On je traio od Miloa da u Srbiji deli vlast s njim i njegovim saradnicima protom Matijom i Pavlom Cukiem. Uvela bi se, dakle, tetrarhija, a svaki bi od njih imao po tri nahije pod sobom. Milo nije bio ovek koji bi lako delio vlast sa drugim, a primer Karaoreve borbe s vojvodama kazivao mu je dovoljno kakvom bi sve scenama imao da se nada. Mudar, on je saekao da se svri borba s Turcima i sa svima je saraivao prividno sklon na poputanja. A kad je bio siguran da je prebrinuo prvu brigu s Turcima on je primio borbu i s tim unutranjim protivnicima. Molera je dao pretui na jednoj narodnoj skuptini i optuio ga je

Maraliji kao buntovnika koji hoe novi rat. Vezir je potom naredio da se Moler udavi. Melentija Nikia, koji je krajem 1815. god. postao vladika, ubili su Miloevi ljudi u samom vladianskom konaku. U prolee 1817. digli su bunu protiv Miloa Pavle Cuki i knez Sima Markovi, koji su hteli da se vrati Karaore. Buna je bila brzo uguena, a buntovnici su svoj podvig platili glavama. Najopasniji takmac Milou bio je ipak Karaore, iji je glas u narodu, i pored neuspeha od 1813. god., bio ipak velik. Za vreme ustanka 1815. god. njegovo je ime ee pominjano i izraavala se elja da se vrati. Karaore bi sigurno rado doao u Srbiju, da nije morao ekati na odobrenje ruskog dvora. A taj je nalazio da u to vreme, kad je tek uspostavljen red u Evropi i osvetano naelo legitimnosti, nije nimalo oportuno da se pone nova borba s Turcima, koja je na sebi nosila karakter revolucije. Rusija je s toga preporuivala i Srbima i Turcima sporazumevanje i mir. Kako Karaore nije doao u Srbiju odmah, dok se Miloeva vlast nije uvrstila i dok je u narodu jo bilo vere, da je on, ipak, najaa linost za sluaj novih borbi, njegova je zvezda poela da tamni. U zemlji su njegovi protivnici naglaavali kako sve moe da ide i bez njega, i to da ide sa manje rtava i sa vie vidne koristi. Kako u Rusiji, iz vrlo providnih motiva, Milo imenuje za narodnog pretstavnika Petra Dobrnjca, Karaorevog najljueg protivnika, tako isto i u Srbiji njegovi ljudi rade protiv Karaora da ga, udaljena od zemlje, crne i potcenjuju. Poloaj srpskih emigranata u Rusiji, kao poloaj svih emigranata uopte, postajao je sve vie teak. Neto tube koje su stizale protiv njih iz Srbije; neto to je poputalo prvo saaljenje prema njima; neto to su i sami postajali pomalo teki - tek srpski emigranti osetie da je panja ruskih vlasti prema njima postojala sve manja. Pomo im se poinje izdavati neredovno; javljale su se i sitne ikane; bivalo je i sukoba. ivot dodija, i mnogi, pa i sam Karaore, stadoe pomiljati na samoubistvo. U nevolji, bez otadibine, a mislei stalno na nju i na svoje u njoj; prodavajui poslednje to im je ostalo od starog gospodstva; puni prebacivanja i sebi i drugima za mnoge postupke, ljudi se ozlobie i pozavaae. S toga je Karaore iao lino u Petrograd, da uredi stvari i da vidi da li se moe vraati u Srbiju. Novi sukobi s Dobrnjcem i nove neprijatnosti zbog Miloeva opadanja doprineli su mnogo da njegovo razdraenje pone postajati trajnije i goniti ga na odluku da poe u Srbiju. Bunu S. Markovia i P. Cukia Milo je iskoristio trostruko. Najpre, da se i opet oslobodi najkraim putem opasnih protivnika; zatim prema Turcima, da podvue svoje dranje kao lojalno, za razliku od Karaorevih ljudi koji trae borbu; i najzad prema Rusima, da im ukae kako nee biti mogue nastavljati od njih preporuivanu turkofilsku politiku, ako u zemlju budu puteni emigranti. Radi toga ruska vlada, koja je neto ranije bila izdala pasoe srpskim voima, povlai te dozvole i zabranjuje im prelazak. Uinila je to i iz obzira prema Turskoj. Karaorev prelazak sigurno bi se tumaio ne kao svojevoljan, nego kao stvar koju je Rusija odobrila sa nekom tajnom namerom. Ruski slubeni referat to podvlai naroito: "I sam Crni ore i srpske stareine to e dokazivati, sa namerom da na taj nain poveaju broj svojih pristalica". S toga bi zakljueno, da se srpski voi, istina s udvostruenom penzijom, stave pod nadzor, a Karaore da se odvoji od njih i uputi u Novomirgorod, koji je sam bio izabrao. Tim povodom Mih. Gavrilovi tano kae: "Karaore i njegovi drugovi u izgnanstvu interesovali su Rusiju u toliko u koliko su predstavljali Srbiju; njeno interesovanje nije bilo za njih lino ve za narod, iji su predstavnici oni bili; prirodno je to je ova njena panja odmah otila opet Srbiji i novom njenom predstavniku; ona je traila dodir sa narodom i njegovim novim stareinama, a ne s onima koji su izili iz zemlje". U Besarabiji Karaore bee doao u vezu sa pretstavnicima tajnog nacionalnog grkog drutva, "Heterije", iji je cilj bio najpre obnova stare Vizantije, a posle osloboenje svih hriana u Turskoj Carevini i obrazovanje federacije hrianskih naroda na Balkanu sa grkom hegemonijom. Grki nauenjak M. Laskaris utvrdio je, da Karaore i ranije, jo u Srbiji, imao veza sa grkim lokalnim pokretima, i da je bio poznat u krugovima njihovih rodoljuba. Karaora je upoznao s grkim planovima heterista ore Olimpija, zvani kapetan Jorga. On je tajno uveo Karaora u Galati kod Jaa u kuu princa Konstantina Ipsilantija, gde je bio primljen za lana Heterije i gde je poloio zakletvu da e raditi na osloboenju hriana. Heteristi su mnogo polagali na Karaora kao biveg efa jedne revolucije i radi glasa koji je bio stekao i u Srbiji i na Balkanu. Zbog toga oni pomau

biveg Voda da se vrati u Srbiju, gde bi mogao povesti narod u novu borbu. Njihov ovek, zamenik ruskog konzula u Jau, dao mu je novac i paso na ime ruskog plemia Mihaila od Leonarda, da ide toboe na leenje u Mehadiju. S Karaorem, koji se preruio i dao obojiti svoje ve posedele kose i brkove, iao je Jorga, jedan Grk i Vodov pisar Naum. Na putu, u Novoj Palanci, oni zamolie da preu u lau i putuju vodom, to im mesne vlasti dozvolie ne znajui s kim imaju posla. Kad su se ve doepali lae, Karaore i Naum, nije im bilo teko nai naina da pristanu uz srpsku obalu, 28. juna 1817. Kad je preao u Srbiju Karaore je otiao u Veliku Planu, svom kumu Vujici Vulieviu, koji ga je jo godinu pre toga zvao da doe u otadbinu. Vod mu kaza, da bi imao vie uspeha i odziva, kako je doao po zapovesti ruskoga dvora da pone nov rat s Turcima. Ali zamolio je odmah Vujicu da obavesti Miloa o njegovu dolasku i da ga pozove na sastanak. Moe se misliti kakav je utisak uinila na Miloa vest o Karaorevom dolasku. On sam veli da se "prenerazio". Primiti ga znailo je sam pomoi glavnog takmaca, jo uvek popularnog i veoma opasnog i po linim osobinama i po uticaju, i dati povoda Turcima za kakve otrije mere. Ali je bilo jo tee odbiti ga silom, pa izazvati, moda, graanski rat, u kome Milo teko da bi odneo pobedu. Ostajalo je, ako se to nee, samo troje: ili da se Karaore protera iz zemlje, ili da se preda Turcima, ili da se potajno ubije. Proterati ga nije bilo lako. Ako se Karaore usprotivi onda bi se morala upotrebiti sila, pa bi to moglo dovesti do sukoba, a izazvalo bi i otru osudu s mnogo strana. Sem toga, Karaore se mogao i vratiti ponovo. Predati ga Turcima bilo bi vie nego nepopularno; Milo je dobro znao, da bi to po njega lino moglo biti, posle svih pokolja koje je uinio dotad, i vrlo opasno. Ostajalo je jo samo potajno ubistvo. Na nj se Milo reio, kako veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekim knezovima u Beogradu; drugi dokazuju, da je Milo dobio za to naredbu od vezira, koga je obavestio o Karaorevom dolasku a koji je odmah traio da se obraun s njim brzo svri. U stvari, Milo je lino u takvom postupku video jedini izlaz. Knez Milo uputio je 7. jula poverljiva oveka Vujici sa naredbom da Karaore bude ubijen. Vod, koji se nadao sastanku s Miloem, ostao je za to vreme potpuno neaktivan. Ta njegova pasivnost ne da se lako objasniti, ali je bila oevidan dokaz, da Karaore nije vie onaj stari pregalac. U selu Radovanju, u jasenikom srezu, Karaore je muki ubijen, na spavanju, 13. jula 1817. Ta muenika smrt digla mu je jo vie glas u narodu, a Milo, suvie sebian i bezobziran, dobijao je sve jau i nepomirljiviju opoziciju u narodu. Kad je 6. novembra iste godine traio i dobio od Skuptine priznanje naslednog kneevskog dostojanstva on je postigao jednu ivu elju, ali svoju popularnost tim nije podigao. Meutim, Porta to priznanje nije odobrila jer je izlazilo iz okvira ustupaka koji su mogli biti injeni Srbiji, a da ona ne dobije karakter drave. Priznavanje kneevskog naslednog dostojanstva pokazalo bi to nesumnjivo.

8 Srbija kao samoupravna drava

Turci su bili popustljivi prema Milou i Srbiji iz dva krupna razloga. Prvi je bio, da izbegnu rusko posredovanje zbog neizvrenog Bukurekog Ugovora, na kom je kod Porte poeo od jeseni 1816. god. insistirati novi ruski poslanik, energini i daroviti A.G. Stroganov. Ne hotei dati Srbima potvrene samouprave, onakve kakvu su oni eleli, iz Carigrada su preporuivali Maraliji da bude predusretljiv i da ne tedi na lepim reima i obeanjima prema Milou, imajui kao zadnju nameru eventualno kasnije uzmicanje sa izgovorom, da je to davao paa, a ne sultan. Glavno je bilo privremenim umirivanjem i zadovoljavanjem izbiti Rusiji oruje iz ruke. Drugi razlog bio je isto tako vaan. Nemiri i odmetanja u Turskom Carstvu nisu bili prestali zbacivanjem Selima III i odbijanjem njegovih reformnih akcija. U Turskoj je gorelo i dalje. Naroito su postali opasni pokreti u Bosni, koji su bili poeli jo za vreme Selimovo, a koji se nisu mogli stiati potpuno ni za vreme borbi sa ustanicima u Srbiji. Ni energini Sulejman Skopljak-paa nije mogao da se odri protiv nezadovoljnika i bio je 1818. god. smenjen. to se vrlo retko

dogaalo u turskoj istoriji, njegov naslednik, Morali Beir paa, zahvalio se na svojoj asti pre nego je primio, jer se bojao otvorenog nezadovoljstva, a druga dvojica vezira bie smenjeni za nepune dve godine. Vezirov ugled i uticaj bio je neobino pao. Ljut sultan poslao je tad u Bosnu Ali Delaludin pau, poznata zbog svoje odlunosti i bezobzirnosti, da uvede red. Delaludin je doao u Bosnu poetkom prolea 1820. i odmah je poeo otre mere. Stari kolenovii, begovi, kapetani i ajani, koji su mnogo polagali na svoj stari povlaeni poloaj i izuzetne obzire, bili su iznenaeni postupcima novog vezira i za svoj otpor gubili su glave ili su bili proterivani iz zemlje. Na juri je morao da osvaja odmetnute gradove Mostar i Srebrenicu. Po savremenim saoptenjima L. Ranke je zabeleio za nj, da je "vrio pravdu neumoljivu i nepotkupljivu" i da je s toga bio u volji raji. Ali je zato navukao stranu mrnju muslimana, koji godinama nisu mogli da zaborave njegov reim. Drugi, mnogo opasniji pokret po Portu bio je onaj Ali-pae Janjinskog, skoro pravog dinaste, koji je imao veza i sa grkim revolucionarima, i koje je, sa sinovima zajedno, potican sa strane, imao velikih pretenzija. On je 1820. god. digao pravi ustanak. Porti nije moglo biti u interesu, da pored nereda u te dve oblasti izaziva i novi pokret u Srbiji. Ali nije htela ni da se obavezuje. U Carigradu je sve vie osvajalo uverenje, da stalna poputanja tete ugledu carstva i da obnova drave mora biti praena izvesnom vrstinom njenog vostva. Ta radikalna struja ojaala je naroito od pojave ustanka u Vlakoj i Grkoj. Heteristi su poetkom 1821. god. otpoeli s borbama u Moldavskoj i Vlakoj, izazvani pokretom jednog vlakog aktiviste, koji se digao protiv pretstavnika grke crkve i drutva i protiv bojara. Malo iza njih digli su ustanak i Grci u Moreji. To je izazvalo pravi bes meu muslimanima. U Carigradu bi, na sam Vaskrs, obeen patriarh na vratima patriariske crkve; tri mitropolita s vie drugih lica, svetenih i mirskih, stradala su isto tako. lanovi jedne srpske deputacije, koja se u taj mah nalazila u prestonici radi ureenja odnosa sa Portom bie zatvoreni, iako knez Milo iz line opreznosti i po ruskim savetima, nije hteo da ue u ponueni savez sa heteristima. Kad ruska posredovanja na Porti u korist Grka i crkve nisu uspela i kad je poslanik Stroganov napustio Carigrad poloaj srpskih deputata postao je tei, ali ipak ne i kritian. Knez Milo se drao mudro. Postao je vie nego obazriv. S puno razloga. Kad Rusija ne preduzima nita odlunije protiv Turaka i posle takvih nedela i posle turske bezobzirnosti i prema njoj samoj, ta bi Srbija mogla oekivati, ako bi kojim aktom izazvala Portu protiv sebe? A car Aleksandar, iako dobar hrianin i neprijatelj porobljenih, nije doista preduzeo nita energinije zbog dranja Engleske i naroito Austrije, koja je bila, u duhu ideja Svetog Saveza, protivnik svake revolucije. Turci su doista, za svaki sluaj, bili uputili jednu vojsku u Ni, a i pojedinci u Srbiji, ogoreni na hriane, inili su izvesna nasilja i spremali se za eventualnu borbu. Maralija, vezir beogradski, koji je imao mnogo takta u optenju sa Srbima, umro je 21. avgusta 1821., a na njegovo je mesto doao zapovednik sa Adakale, Abdurahman-paa, koji je ulivao Srbima manje poverenja. Meutim, do sukoba nije dolo, iako se oekivao. Velike sile, mada se nisu slagale, delovale su ipak u Carigradu da se ne ide predaleko. Posredovanje je izazivalo skoro celo evropsko javno miljenje, koje je, pod uticajem filhelena, trailo pomo za grke ustanike i za balkanske hriane uopte. Preokret u celoj situaciji donela je smrt cara Aleksandra (19. novembra 1825.). Tek tada, predoseajui novi kurs ruske politike, oslobodila je Porta u pola lanove srpske deputacije, pa je Avrama Petronijevia uputila u Srbiju, ali je druge zadrala u Carigradu u patriariji pod prismotrom. Na ruski presto doao je ustri Nikola I. On se brzo reio na odlune korake, na koje je pred kraj svoje vlade pomiljao njegov umrli brat. Ve u martu 1826. uputila je ruska vlada ultimatum u Carigrad, da se ispune njeni zahtevi. Meu njima je bilo i pitanje srpske samouprave. Po savetu Austrije, koja nije elela da Rusija sama posreduje na Balkanu, Porta je pristala na pregovore sa Rusijom. Oslobodila je potpuno srpske deputate, iako ih jo nije poslala kui. Bojei se tueg uplitanja i saznavi da su se sloile Rusija i Engleska da posreduju u grkom pitanju, u Carigradu se reilo da se pokua ponovo sreivanje unutranjih tekoa sopstvenim naporima. Vratilo se opet na sistem reforama. Sultan je 16. maja 1826. ukinuo potpuno janjiarski red. Janjiarska buna bila je u prestonici brzo uguena, i to veoma krvavo. Uz janjiare bio je gonjen i derviki red bakpaa, za koji se tvrdilo da s njima ima bliskih veza. To je veoma uzbudilo

duhove. Nova turska vojska, s novim evropeiziranim uniformama, ustrojena sa nemakim instruktorima, izazvala je velike proteste u zemlji. Naroito se udaralo na ukrtene kajie preko prsiju, za koje se govorilo da su protivni islamu. U konzervativnim elementima i oblastima sultan se s novim reformama nije nimalo tedeo. U Bosni su janjiari dali dobro organizovan otpor, koji je ostavio duboka traga. "Onih srenih pejgamberovih vremena i za vrijeme halifa prave vjere i za prijanjih osmanskih vladara ovako se ta nije dogaalo," govorili su oni i pisali. Da ugui njihov pokret bi poslat u Bosnu za vezira beogradski Abdurahman-paa, koji se u Srbiji pokazao kao ovek od autoriteta. Ta reforma mesto da ojaa u stvari je oslabila Tursku. Vojska je bila pometena i bez otporne snage. Stara je rasturena i ogorena, a nova se tek imala stvarati. Voditi u takvim asovima pregovore sa Rusijom, u kojoj se javilo otro nezadovoljstvo zbog dugog oklevanja Aleksandrova vremena, znailo je izloiti sebe unapred sigurnom neuspehu. Ali Turci su to posle ruskog ultimatuma morali initi. Pregovori su voeni u Akermanu, u leto 1826., ako se pregovorima moe nazvati rusko ultimativno diktiranje uslova. Po Akermanskoj konvenciji, potpisanoj 25. septembra, Turska se obavezala, da za 18 meseci uredi srpsko pitanje zajedno sa srpskim pretstavnicima i da njegovo reenje objavi hatierifom. Kao baza za te ruske zahteve bila je osma taka Bukurekog Ugovora, na koju se izrino pozivalo. Kad su se malo pribrali Turci su doli na misao da odugovlaenjem izigraju primljene obaveze. Stvar se zaplela u toliko, to se ni Rusi nisu zadovoljili Akermanskom konvencijom. Po njoj Rusi su reavali "svoja" pitanja s Portom, u koja su ubrajana i pitanje Vlake i Moldavske, kao i pitanje Srbije. Grko pitanje Rusija je, meutim, htela da reava zajedno sa Engleskom, kojoj se pridruila i Francuska, i postavila ga je pred Portu posle zavretka pregovora u Akermanu. U Carigradu je s toga poraslo nepoverenje prema Rusiji i javila se tenja da se ne poputa. U grkom pitanju, koje joj se inilo kao izuzetno opasno, Portin otpor prelazio je u tvrdu upornost. Tri velike sile, Rusija, Engleska i Francuska, koje su bile uzalud ponudile svoje posredovanje, prele su na otrije mere. Svojim flotama one su spreavale Turskoj, da alje nove vojne odrede u Grku, a u oktobru 1827. satrale su tursko brodovlje kod Navarina. To je dovelo do prekida diplomatskih odnosa, a potom i do rata izmeu Turske i Rusije. Tim je srpsko pitanje bilo potisnuto. Turci su formalno kao vodili pregovore, ali su u stvari ekali ishod rata. Po ruskom savetu Srbija nije ula u rat, da se ne bi izlagala nepotrebnim rtvama. Ruska vojska nije mogla da tokom 1828. god. pree stalno preko Dunava. Tek 1829. god. uspeo je energini i vrlo sposobni general Dibi da slomije turski otpor i da prodre sve do Jedrena. Sultan je na to zatraio mir. Po odredbama Jedrenskog Mira, sklopljenog 2. septembra 1829., Porta se, meu ostalim, obavezala da izvri obaveze Akermanske konvencije, i to u roku od mesec dana. Naglaeno je ponovo, da se Srbiji moraju vratiti i onih est nahija, koje je Karaore bio osvojio i drao, a koje nisu ule u sastav Miloeve drave. To su bile nahije: krajinska, crnoreka, parainska, kruevaka, starovlaka i jadarska. Po istom ugovoru Rusiji je bilo priznato ve u Akermanu ugovoreno pravo srpske sile zatitnice. General Dibi, poznavajui turski i namerni i prirodni javaluk, stavio je merodavnim u Carigradu do znanja, da nee napustiti Jedrena sve dok se ne izvre izvesni njegovi uslovi, meu kojima se nalazilo i reavanje srpskog pitanja. Jedrenski Mir pretstavlja jedan od najvanijih datuma srpske istorije XIX veka. Njim je stvarno obezbeena samouprava Srbije i osiguran njezin meunarodni poloaj. Uloga Rusije u njemu toliko je vidna, da je nije potrebno naroito isticati. to je ruska vlada mislila da nam spase Bukurekim Mirom postigla je u daleko veoj meri Jedrenskim. Njim je ujedno utvren stvarni i pravni kontinuitet izmeu Prvog i Drugog Ustanka, izmeu onog to je Karaore zasnovao i to je Milo ostvario. Sultan je ve 18. septembra izdao prethodni akt o samoupravi, koji je 2. decembra registrovan slubeno u Beogradu i koji je saopten u Kragujevcu Narodnoj Skuptini. Kad su se Rusi povukli i kad je prestala neposredna opasnost Turci su, s puno orientalskih "marifetluka", poeli da izvrdavaju primljene obaveze, a naroito onu o est nahija. Posle dugog pregovaranja uspelo im je pridobiti Ruse na odluku, da granice tih nahija odrede posebni ruski i turski komesari. Postigavi to, Turci su izdali Srbima traeni hatierif o samoupravi u njihovoj zemlji. Taj hatierif

objavljen je sveano u Beogradu na dan Sv. Andrije Prvozvanog, 1830. god. To je bio datum kad su Srbi 1806. god. bili zauzeli beogradsku varo. U isto vreme izdat je i berat, kojim je knezu Milou priznato nasledno kneevsko dostojanstvo u njegovoj porodici. Srbija je tim aktima postala evropska drava, sa svojom dinastijom, pod turskim suverenitetom i ruskom zatitom. Tako je posle vie vekova obnovljena srpska drava na onom istom podruju, na kom se ugasila stara srpska despotovina. Knez Milo se u svojoj politici oslanjao potpuno na Rusiju. Ruskom pomou i ostvario je svoje elje. Toliko njegovo naslanjanje na Rusiju nije moglo biti po volji Beu. U Rusiji se jedno vreme verovalo, da bi se Austrija mogla zadovoljiti tim to su joj se dale sasvim slobodne ruke na Apeninskom Poluostrvu, ali se posle videlo da Be ljubomorno pazi na svoju nekadanju interesnu sferu, iako iz mnogih razloga nije mogao da ruskoj politici pravi otvorene aktivne smetnje. Car Franc nije verovao u snagu svoje drave; sam je rekao jedinom prilikom, da je njegova carevina kao crvotona kua; i naroito je zazirao od ustrine cara Nikole I. Knez Milo, koji je jasno video da od Austrije, u najboljem sluaju, nee moi dobiti nita vie sem manje-vie lepih rei, nije se mnogo uputao u dublje pregovore s njima. Traio je i inio sitne usluge i trudio se da bude lojalan sused. Na primedbu svog glavnog diplomatskog agenta Mihaila Germana da se uva Austrije i da izbegava mogunost austriske pojave u Beogradu Milo mu je jednom prilikom mudro odgovorio, kako vidi dobro koliko od austriske uprave imaju da trpe oni Srbi koji ve stoleima ive pod njom i kako je "naem narodu bolje trpeti preanjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austriski dvor... Ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila sa vojskom u nae zemlje, mi emo se sloiti sa Turcima, pa zajedniki odupreti se tom zlobnom neprijatelju naega roda". Ruski protektorat nad Srbijom i ruska saradnja sa Srbima od 1807. god. izmenili su sasvim i odnose politike velikih sila. Krajem XVIII veka Srbija je, po ruskom priznanju, ila u austrisku interesnu sferu. Sada ruske tienice, Moldavska, Vlaka i Srbija, opasuju Austriju s jugoistoka i juga i prave izvesnu branu njenoj eventualnoj ekspanziji. Do ovog vremena, kroz ceo XVIII vek, Austrija je ila stalno za tim, da to bolje potisne Turke i da ona postane osloboditeljka Balkana. Sada, ona gleda svoj glavni interes u tom da se odri Turska, jer bi njeno nasledstvo ugrabili elementi nad kojima ona ne bi imala apsolutne vlasti i koji joj mogu postati opasni. U ovo vreme Rusija je postala glavna i skoro jedina sila, u koju su gledali svi balkanski hriani. Austrija, spreena svojim finansiskim tekoama i ne elei da pomae nikakve ustanke, a najmanje nacionalne, nije aktivno uestvovala ni u reavanju srpskog ni grkog ustanka i tim je, prirodno, izgubila mnogo u oima balkanskih naroda. Mesto nje poinje da se sve vie osea interes Engleske, i to ne samo za grka pitanja, koja su joj bila prisnija, nego i za srpska. Iako jedno vreme saveznik Rusije Engleska joj od tridesetih godina XIX veka postaje sve izrazitiji protivnik, pa najposle i neprijatelj. U tenji da suzbiju ruski uticaj Englezi su ak nali svoje orue i u knezu Milou. Tako je politiki poloaj na Balkanu poeo da biva sve sloeniji i sa vrlo ukrtenim interesima i uticajima, pa se to poelo odraavati i u samoj Srbiji.

9 Ustanci bosanskih muslimana

Do pred tridesete godine XIX veka bilo je, kako smo videli, u naim zemljama estih i velikih ustanaka protiv Turaka i njihove centralne vlade. U njima su uestvovali, u glavnom, Srbi pravoslavni i poneki turski zulumari iz janjiarskih i krdaliskih redova. U pokrajinama bliskim Srbiji i Crnoj Gori, kao u Bugarskoj i Albaniji, bilo je i pravih odmetnikih pokreta. Ali Bosna, mada nezadovoljna mnogim delima iz prestonice, nije preduzimala sve dotle nijednog akta, koji bi imao karakter otvorene pobune i koji bi izlazio iz okvira lokalnog ili pojedinanog nezadovoljstva. To je dolazilo prvenstveno otud, to su bosanski muslimani, ivei na samoj periferiji Carevine, sa dve otvorene granice, oseali najneposrednije opasnost od aura. Dobar deo bosanskog muslimanskog stanovnitva sainjavale su izbeglice iz Hrvatske, Slavonije, Srema i Dalmacije, a od

poetka XIX veka i iz Srbije, koje su, ogorene zbog ranijeg obeskuavanja, pazile da ne otete snagu Carevine i da svojim nezadovoljstvima dadu karakter porodine svae. Otvoreno nezadovoljstvo u Bosni protiv carigradske vlade izbilo je tek onda, kad je ta vlada poela sa uvoenjem reforama, koje su, po njihovom najiskrenijem uverenju, dovodile din u opasnost. Bosna je bila jedna od najkonzervativnijih turskih oblasti. I to ne kao Albanija iz izvesne gortake borbenosti ili plemenske upornosti, nego sa puno svesti o opasnostima novotarenja. Bosanski begovat uvao je, istina, nasleene povlastice i svoje ekonomske pozicije s puno ljubomore i guio je u zametku svaki pokuaj socialnog olakanja, ali njegov otpor imao je i drugih motiva. On je zazirao od reforama ne toliko to bi bio protiv svakog napretka, nego to je verovao da se reformama koriste samo oni elementi koji ele da se oslobode turske vlasti i to one znae ustupke i slabost centralne vlade, koja ne vidi jasno opasnosti na terenu, a posebno na granici. Bosanski muslimani doiveli su tursko povlaenje s Dunava i Drave iza savske linije; videli su nastojanja Crne Gore; borili se da spree odmetnitvo Srbije. Oni su se energino usprotivili da sarauju s Francuzima ak kad su im imali doi kao saveznici. Njima se inilo da centralna vlada ne samo ne vidi ta je sve u opasnosti, kad se ide za tuim savetima i primerima, nego i da nee da vidi. Korupcija carigradskih vlastodraca ulazila je u priu i verovalo se, da s toga odgovorni krugovi zaboravljaju dravne interese. Kod turskih vlasti mitom se, doista, postizalo neverovatno mnogo. Krivica je, naravno, bacana na centralu, u kojoj vode re Osmanlije, Jermeni i Jevreji. Osmanlije su zvane pogrdnim imenom Turkue i prebacivala im se koliko s jedne strane iroka ruka toliko s druge lakomost. Kad su rastureni janjiarski odaci i kad su, kao nosioci reformnog reima, stali dolaziti u Bosnu inovnici iz centrale ili iz drugih istonih oblasti, nezadovoljstvo je dobilo jo vie maha. Mada nisu imale nikakve formalne samouprave Bosna i Hercegovina su, ipak nasleem i uobiavanjem stekle kao neki izuzetni poloaj. S njihovim begovatom se, od najranijih vremena, postupalo s naroitim obzirima. Ostavljena su mu imanja, pazilo se na porodinu tradiciju. U izvesnim gradovima kapetanska ili glavarska vlast nasleivala se kao i imanje; poneki od begova dobili su otud prezime Kapetanovia kao neki izraz stalnosti. Odnos begova i aga prema kmetovima bio je daleko povoljniji za te posednike, nego, na primer, za spahije u Srbiji. Beg je bio na svom dobru i "topraku" jedna vrsta malog suverena, pravi srednjevekovni vlastelin, koji je delio milost i pravdu i od ije je volje skoro zavisilo sve. Reforme su ukidale jedan deo tih povlastica. Mesto janjiarske vojske, koja se bila potpuno izmetla, postojala je i milicija, koju su dizali begovi kao gradski ili krajiki gospodari i meu kojom su oni stvarali svoje privrenike. Za odravanje te milicije oni su dobijali i izvesna novana sredstva ili udarali posebne namete. Sad im se to pravo oduzimalo i suavalo, a s tim ujedno i njihov presti i njihova stvarna mo. Svi iz reda slagali su se u tom, da carigradske reforme ne donose dobro, ali su se razilazili u pitanjima taktike i u odnosu prema sultanu i priznavanju njegovih zapovesti. Nita nije pogrenije nego verovati da je u takvom njihovom stavu bilo nekih nacionalnih motiva ili momenata. Nezadovoljstvo bosanskih muslimana bilo je u stvari nezadovoljstvo vodeeg begovskog elementa, koji je elio i traio odravanje starog poretka i neku vrstu begovske samouprave. S izvesne strane se isticalo, da je nesumnjiva nacionalna crta ta protivnost izmeu Turkua i naih ljudi, pa da stvar treba ceniti s toga gledita. Meutim, ta protivnost bila je manje nacionalna nego socialna, i to kroz celo vreme borbe. Odvojeni velikim masama slovenskog, njima srodnog, srpskog i bugarskog elementa od veih isto turskih sredita; sami, po svom poreklu, nesumnjivi Sloveni; ivei, izmeani, u srpskohrvatskoj sredini, bosanski muslimani su, istina, odrali svoj maternji jezik i svest o srodnosti sa svojim inovernim susedima, ali po svojim oseanjima oni su bili blii Turcima. Spajala ih je ista vera i interesi povlaenog dela naroda, koji titi turska drava. I kad su se bunili oni se nisu bunili nikad da izau iz te zajednice, nego samo da u njoj izvojuju onakav poredak kakav oni smatraju kao najbolji. Vlada Abdurahman-pae u Bosni bila je veoma stroga. U prvoj polovini 1827. god. paa je pobio ili proterao iz zemlje velik broj uglednih i aktivnih nezadovoljnika. Udario je i velike globe, kojima je upropastio mnoge ljude. Za vreme rusko-turskog rata pobunili su se ipak protiv njega Visoani i Sarajlije i naterali su ga da napusti sarajevski grad. U ratnoj nevolji sultan je morao poputati i

smeniti vezira. Tek 1831. god. reila se Porta ponovo, da nastavi s reformama. U prolee te godine poe uvoenje redovne vojske ili nizama. To dade povoda velikom ustanku, prvom koji je dobio jasan karakter pravog revolta. Na elo ustanka stavio se mladi i ambiciozni Husein beg Gradaevi, kapetan grada Gradaca, prozvan "Zmaj od Bosne". Pobunjeni begovi i graani Sarajeva stupie u veze sa skadarskim paom Mustafom Buatlijom, koji bee isto tako protivnik reformama. U tom pokretu uestvovala je veina bosanskih begova, dok su hercegovaki preteno iz linih razloga, ostali verni sultanu. U martu 1831. pobunjenici su razbili vojsku bosanskog vezira Namik-pae blizu Travnika i pokorili ga. Odatle se vezir, pomou prijatelja, spasao i pobegao u Stolac voi hercegovakih muslimana, borbenom i odlunom Ali-pai Rizvanbegoviu. Sultanu je dostavio zahteve bosanskih nezadovoljnika, koji su traili ukidanje reforma, jednu vrstu autonomije Bosne (da sami biraju mesto iz Carigrada postavljenog vezira svog efa zemlje i da se Porta ne mea u njihovu upravu) i opozivanje ustupaka uinjenih knezu Milou naroito s obzirom na to, da mu se ne ustupi est traenih nahija, odnosno nahije uz bosansku granicu. Veliki vezir, da bi spreio spajanje bosanske i arbanake vojske, krenuo je odmah prema zapadu i napao je Albance. Protiv njih je imao uspeha, ali je zato pretrpeo poraz od Bosanaca, i to ba na samom Kosovu, jula 1831. Husein beg nije razumeo da iskoristi odnesenu pobedu. Pobeenog vezira nije gonio, niti je uopte pokuavao d prodire dublje u Tursku. Vratio se odmah u Bosnu, da uzme stvarnu vlast i da se proglasi za vezira. Pokuao je da pokori hercegovake age i begove, koji nisu hteli da mu se pridrue, ali nije imao sree. Odvani i junaki Ali-aga Rizvanbegovi organizovao je nesalomiv otpor u svom tvrdom stolakom gradu. Husein je brzo posle pobede naiao na nenadane tekoe. Bosnanski begovat, dotle prilino sloen, poe da se die protiv njega. Iz vie razloga. Bilo je, nema sumnje, zavisti i ljubomore zbog uspeha. Bilo je i naelnog neslaganja. Nisu svi bili istih shvatanja u daljim odnosima prema Carigradu. Mnogi nisu hteli da prolivaju krv u borbi protiv sultana i da, na radost dumana, slabe snagu carevine, koja je bila njihova. Najposle, Husein lino nije bio nimalo ovek od takta. Suvie lian, prilino tat, u osnovi egocentrian, odbio je mnoge od sebe. Sav se okitio skupocenim orujem i haljinama, voleo je sjaj i blesak. Vreao je bez potrebe. Kad mu je knez Milo ponudio posredovanje kod sultana odbio ga je s puno omalovaavanja. Te nezgodne line osobine odbile su svet od njega i on je ubrzo ostao bez polovine ranijih pristalica. Naravno, da je i veliki vezir, vrlo veti i nemaloduni Mehmed Reid paa, razvio svoju aktivnost u Bosni, da spletkama i obeanjima razdvoji buntovnike. Videi kako se stanje naglo izmenilo na njegovu tetu Husein, nagao, mlad i neiskusan, poe da goni i ubija protivnike, ali to nimalo nije doprinelo jaanju njegova poloaja. U prolee 1832. god., oseajui da su dogaaji ve sazreli, krenu Porta svoju vojsku na Bosnu, koju je vodio novoimenovani vezir bosanski Mahmud Hamdi paa. Otpor Bosanaca bio je mestimice vrst, ali ipak ne sa starim oduevljenjem. Kod hana Buloga vie Sarajeva bila je 18. maja odluna borba. U njoj se naroito istakao Huseinov drug Ali-paa Vidaji, pod kojim je u toku borbe poginulo osam konja. Sultanovoj vojsci, koja se bila poela kolebati, priskoili su u poslednji as u pomo Hercegovci sa Ali-agom Rizvanbegoviem i Smail-agom engiem. Husein sa ostacima razbijene vojske uzmae, a potom prebee u Austriju. Kasnije je bio pomilovan od sultana, ali mu nije bilo dozvoljeno da se vrati u Bosnu. Umro je od tuberkuloze u Carigradu 1833. god. Kao nagradu za svoje dranje u toj borbi i za uee na strani sultanovoj protiv Mehmed Ali pae egipatskoga Ali-aga Rizvanbegovi dobi vezirski in, a Hercegovina, kao posebna vezirska oblast, bi odvojena od Bosne, 1833. god. Za karakteristiku stvarnih elja bosansko-hercegovakog begovata dovoljno je zabeleiti rei novog vezira, kad je primio svoju dunost. "Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru. Ne treba vam vie nikom da idete u Stambol!" Begovi su hteli da u svojim krajevima, veim ili manjim, budu istinski gospodari kao srednjevekovna vlastela; eleli su, da i u celoj Bosni njihova re bude presudna. Ali njihove elje nisu ile mimo toga, a najmanje da se izdvoje iz turske zajednice. Izvesni oblasni gospodari, kao Pazvan-oglu, Ali-paa Janjinski ili Buatlija, hteli su, istina, da postanu neka vrsta oblasnih dinasta, ali njihove tenje nosile su uvek lini karakter i nisu bile izraz veine njihovih podanika. Islam i privilegisani poloaj vladajue

grupe bili su i suvie jaka spona, koji su ih vezali za carigradsku centralu. U Bosni sa Carigradom su bili naroito nezadovoljni ba najvie s toga, to je inio ustupke hrianima i to se javila bojazan, da ti ustupci idu na tetu dravne zajednice i interesa verskih. Na buntovna raspoloenja muslimana delovali su konzervativni odavno ustaljeni pogledi na reforme u carstvu i na duh koji ih je poticao i opasni pokreti meu hrianima u Srbiji i Grkoj koji su bili shvaeni kao odjek slabosti dravne centrale i njenog poputanja. Ljudi su bili tvrdo uvereni, da Srbija ne bi bila izgubljena, da iz nje nisu bili prognati janjiari. S toga sultanova pobeda nije znaila i stvarnu pobedu novog duha. Veina ljudi u Bosni i Hercegovini gledala je kao Ali paa Rizvanbegovi, da ta pobeda donese neku vrstu kompromisa. Reforme se ne bi provele u celini; u zemlji bi se potovao stari poredak i njegovi pretstavnici bili bi domai ljudi; ali bi se prema sultanu ouvala puna odanost, jer uvati Tursku znai uvati sebe. Ali takav se stav nije mogao odrati. Njega nije htela ni Porta ni sultan. Jedno s toga, to su bili uvereni da su reforme jedino sredstvo za regeneraciju Turske, a drugo to su hteli da dravna politika bude voena samo u jednom duhu. Mehmed Alija egipatski, koji je vodio politiku na svoju ruku i koji je, pod uticajem izvesnih stranih sila, doista teio za samostalnou, bio im je svima iva opomena. Turska je oseala da zbog estih unutranjih i revolucionarnih kriza gubi snagu i ugled. Da bi dobila slobodnije ruke ona se u spoljanjoj politici znatno pribliila Rusiji, a u unutranjoj je htela jake mere. Za Tursku je 1839. god. postala veoma kritina. Mehmed Alija je tukao carske vojske, sultanova flota predala se odmetniku, a ovaj zapretio je samom Stambolu. Sultan Mahmud je umro u leto te godine, a vladu je prihvatio njegov maloletni sin, Abdul Medid. Tursku je spaslo od teih potresa u taj mah samo posredovanje velikih sila. Iz obzira prema njima, i verujui da je to jedini spas, reformna stranka u Turskoj nastavljala je svoj rad. U jesen 1839. objavljen je takozvani hatierif iz ilhane sa mnogim naprednim odredbama u cilju zatite ljudskih prava i poboljanja poreskog sistema. Hrianima je zajemena zakonska ravnopravnost. U vezi s tim hatierifom uvedene su "tenzimati hairije", t.j. "srene uredbe", koje su imale da oivotvore novi liberalni duh. U Bosni te nove reforme doekane su s puno nepoverenja. Nalazilo se, da bi moda bilo za Tursku bolje da se izmiri sa Mehmed Alijom, nego da se predaje u sumnjivi zagrljaj hrianskih velikih sila. Na vie strana izbie bune, koje uzee ozbiljne razmere. U Bosni su muslimani bili na naroitom oprezu. Meu hrianima se mutilo na vie strana i oni su s toga nalazili, da nije vreme slabosti i poputanju, nego da treba imati vrstu ruku. U odnosu prema hrianskim kmetovima pojedini begovi nisu imali mnogo obzira, nego su primenjivali krut metod sile. Posle uguene Gradaevieve bune uvedena je za kmetovska davanja treina, to je uz ostale poreze, kupljene s mnogo brutalnosti, teko palo na i inae prilino golog i iscrpelog zemljoradnika. Izgleda, da su se i begovat i haraki inovnici urili, da as pre nadoknade tete i gubitke povodom bune. Pritisak je bio toliki, da su ak i susedne austriske vlasti upuivale opomene bosanskom veziru. Videi to nezadovoljstvo pop Pavle Tvrtkovi, poznat posle radi afere sa izdavanjem prve knjige starih srpskih povelja, ovek sumnjivih moralnih kvalifikacija, radio je iz apca na tom, da se u severoistonoj Bosni podigne buna, koja bi moda mogla doneti izvesne koristi Srbiji. Knez Milo je presekao taj rad u svojoj zemlji, da se ne zameri Turcima, ali je ustanak ipak izbio. Digao ga je pop Jovica Ili u nahijama derventskoj i gradaakoj, u martu 1834. Ustanak je bio ravo organizovan i brzo je uguen, ali je ostavio duboka traga. Dve godine potom izvrili su Austrijanci jedan upad kod Izaia radi izvesnih lokalnih sukoba, to je dalo nove hrane sumnjama protiv hriana. Po tvrdom uverenju dobrog dela bosanskih begova otpor protiv reforama bio je borba za odravanje muslimanskih pozicija na ugroenoj granici. I oni su s toga celo vreme pravili sve mogue tekoe vezirima, koji su hteli da izvruju carske naredbe, podnosei pri tom ne male rtve. Od 1839. god. Bosna je kipela. Energini Mehmed Vedihi paa uguio je pre toga i tada nekoliko lokalnih pokreta, od kojih je najvei bio u bogatom i uvek svojevoljnom Sarajevu. Njegov naslednik, Husrev Mehmed paa, bio je smenjen 1844. god., poto je pretrpeo poraz od Krajinika. Karakteristina je injenica za stanje duhova, da hatierif ilhanski nije u Bosni uopte nikad bio objavljen. Austriski konzul Atanckovi izvetavao je svoju vladu, da je stanje u zemlji neodrivo.

Porta, odnosno njeni veziri, nisu smeli da stvari izvedu do kraja, a polovne mere nisu mogle da zadovolje nikog. Stare pristalice sultanove, kao Ali-paa i Smajil-aga engi pomagale su opoziciju. Sam Ali-paa nije hteo da kvari mnogo stari rad i sve se vie pokazivao kao ovek koji ne odobrava carigradske mere. Kad je 1848. god. dolo do nemira u susednoj Austriji, odnosno do maarske bune i pokreta Srba i Hrvata, bosanski vezir Tahir-paa poeo je s intenzivnijim radom na prikupljanju bosanske omladine za nizam. To dade povoda jakom novom ustanku. Tahir-paa nije ustao da silom slomije ustanike, nego se morao s njima pogaati, to oevidno nije ilo u prilog jaanju autoriteta carske vlasti. Posle sloma maarske revolucije i poto je reakcija zavladala na celoj liniji reila se Porta, da i ona u Bosni silom uvede red. Uputila je tamo veoma sposobnog i odlunog Omer-pau Latasa, jednog poturenog Srbina iz Like, koji je bio poeo svoju karieru u austriskoj slubi. Sa nekih 8.000 vojnika prvenstveno Anadolaca, i 34 topa doao je on u leto 1850. u Sarajevo i odmah pritegao uzde. On je premestio i vezirsko sedite iz Travnika u taj grad. Bez mnogo oklevanja Omer-paa se uputio u Krajinu. Otpor uplaenih bosanskih begova tu i u dolini Bosne bio je nejednak, ali uporan. Odlian vojnik, Omer im nije dao da se priberu i poveu. On je slomio i hercegovakog vezira Alipau. Paini ljudi pokuali su na Lipetama kod Konjica da zaustave sultanovu vojsku, ali su bili razbijeni. Kad je Omer stigao u Mostar svrgao je starog vezira i osramoena dao provesti kroz grad na magarcu, s magareim repom u ruci. Poveo ga je posle sa sobom i u Krajinu. Pred Banjom Lukom "omakla" se jednom straaru puka, od koje je smrtno pogoen pao poslednji feudalni gospodar Hercegovine, 1854. god. Omer-paa bio je strog i nepopustljiv. Mnogo begova izginulo je u borbama, a preko 400 poslao je u tekom sindiru u Carigrad. Austriski konzul javljao je vie puta, da su pobede sultanove vojske delovale na muslimansko stanovnitvo veoma bolno. Ono je u dui bilo uz svoje voe i osealo je, da s njihovim porazom pada stari poredak, koji im je, i pored svih nedostataka, bio drag, jer je bio njihov. U Omer-pai gledali su starog kaurina, koji proliva krv pravovernih bez milosra. I mrzeli su ga beskrajno. Ovim borbama beskompromisni paa skrio je mo i uticaj bosanskog begovata i podvrgao ga carskoj volji. Slomivi ga on je, u stvari, zavrio tim aktom Srednji Vek u Bosni, poto je u velikoj meri dokrajio feudalne tradicije i teko pogodio njegove pretstavnike.

10 Krize u Srbiji
Knez Milo je 1833. god. postigao svoj poslednji vei uspeh u Srbiji. Po hatierifu od 1830. god. Turci su bili duni da vrate Srbiji est, napred pomenutih, nahija. Ali to oni nisu hteli da uine. Jedno, to nisu hteli da jaaju dojueranje odmetnike, a drugo to je to izazivalo proteste i nezadovoljstvo u njihovim redovima. Porta, koja je znala koliko su njene reforme nepopularne, nije elela da ustupcima teritorialnim, koje je i inae obeala preko srca, oteava svoj poloaj. I s toga je na sve naine odugovlaila izvrenje obaveza. Knez Milo je sa svoje strane stalno pourivao reenje. Za vreme odmetnitva Mustafe-pae skadarskog i bosanskih begova on je nudio usluge i jednoj i drugoj strani, da bi tako sam lake doao do cilja. Mustafa-pai je bilo mnogo stalo do toga, da ima Miloa kao pomagaa, verujui da e mu to pomoi i da e Porta, bojei se zapleta, pre popustiti. Kad je Porta, zahvaljujui vetini i energiji velikog vezira Reid-pae, ostala pobednik prema buntovnicima, knez Milo se reio da sam preduzme neto, jer nije bilo nade da e mu se uskoro dati prilika koju bi bolje iskoristio nego ova koja je izmakla. U pograninim oblastima nije bilo teko izazvati pokrete. U Jadru i Raevini, kao i u Starom Vlahu, nastale su teke prilike posle uguenja bosanskog ustanka i posle reima, koji su uveli pobedioci. U drugim oblastima nije bilo potrebno dugo ekati, da se jave nasilja bilo pojedinaca, bilo itavih grupa. Tako su, na pr., tri brata Frenevia iz Kruevca, u novembru 1832., bili ugrabili dve pravoslavne devojke iz Mozgova, da ih silom poture. To izazva prirodno uzbuenje u okolini. Narod u upi prihvati za oruje. Knez Milo prihvati oberuke tu priliku. On je raspirivao ustanak i na drugim stranama, u Svrljigu, Crnoj Reci i na istoku, a u isti mah izveo je i vojsku na granicu. Na Porti se zabrinue. Ruska diplomatija, koja je htela da potedi Turke, morala je popustiti i savetovati, da se zadovolji knez Milo, kako se ne bi

stvorili novi zapleti. Posle dugih pregovora dolo je u maju 1833. do sporazuma. Srbiji je pripojeno est traenih nahija i ona je tako znatno, skoro za celu jednu treinu svog dotadanjeg poseda, bila poveana i pojaana. Poznati veliki nemaki istoriar Leopold Ranke, koji je prvi izloio Evropi srpsku borbu za osloboenje, smatrao je za dunost preporuiti knezu Milou, da Srbiju, toliko simpatinu u borbi za narodnu slobodu, uini i nosiocem istinske graanske slobode, slobodarskom u svakom pravcu. To je s naglaskom podvlaio u svojoj mnogo itanoj knjizi. Ali knez Milo nije ispunio njegova oekivanja. Milo je bio ovek veoma bistar i vrlo vet i dovoljno mudar i zahvaljujui njegovoj izuzetnoj pribranosti i potrebnoj odlunosti u tekim momentima Srbija je postigla vidne uspehe. Milo je bio svestan koliko su ti uspesi zavisili od njegove linosti i oseao je svoju vrednost. Pouen iskustvom iz Prvog Ustanka on nije hteo dozvoliti, da se drugi ljudi, s manjim zaslugama, penju do njegove visine i da mu kvare posao. Lian i u osnovi autokratska priroda, kao svi jaki ljudi, on je bio bezobziran u uvanju svog mesta i ugleda. Traiti od njega da bude neki liberalni vladalac zapadnog tipa znailo je traiti neto nemogue. U jednoj zemlji gde je do nedavno vladala apsolutna turska vlast Milo je imao pred sobom kao primere samo vezire i pae i u etvrt samo suverene knezove Vlake i Moldavske. I kad je primio vlast on je u stvari postao srpski vezir, sa istim manirima i bez malo sa istim shvatanjem vlasti. U svojoj ruci je usredsredio manje-vie sve: i spoljanju politiku, i upravu, i sudstvo, i trgovinu. Srbiju je smatrao prosto kao svoj paaluk. Imao je i velikih linih mana. Bio je gramljiv na novac, iako ga nije alio i davati kad je trebalo; voleo je da se igra s ljudima i da ih ujeda do srca; u pitanju morala bio je strog prema drugima, a sebi je dozvoljavao sve. Nije onda nimalo udo, to je stekao velik broj neprijatelja i to je odbio mnoge ranije pristalice i saradnike. "Sa vladanjem Vae Svetlosti", pisao mu je Vuk Karadi 1832. god., "niko tamo nije zadovoljan, ama ba niko, osim vaa dva sina." Pobuna protiv kneza bilo je od poetka njegove vlade. Videli smo kako su proli Cuki, Moler, Sima Markovi i dr. God. 1821., kad se javio ustanak u Vlakoj, digoe se u poarevakoj nahiji Stevan Dobrnjac, brat poznatog vojvode Petra, i Marko Abduli, knezovi poarevake i moravske kneine. Milo ih je optuivao, izgleda ne bez osnove, da su se digli u sporazumu s Turcima, da oslabe srpsku centralnu vlast. Buna je bila brzo uguena i ostala je bez veih posledica. Poetkom 1825. god. izbila je druga i opasnija pobuna, koja je bila zahvatila vie nahija. Glavni, vrlo popularan, buntovnik bio je bivi pop, Miloje Popovi zvani ak. Ljudi su se bunili protiv "kneevskog zuluma", a u pokretu je bilo i jasnih simpatija za Karaora. To se, u ostalom, vidi i po tom, to je ustaniki zbor dran u Topoli. U borbi kod tog mesta, 22. januara, pobunjenike je potpuno razbio voa Miloeve vojske, Toma Vui Perii, gruanski knez, raniji momak Miloev i jedan od najhrabrijih ljudi svoga vremena. Idue godine pokuao je u blizini Beograda ore, sinovac slavnog junaka Vase arapia, ali je i s njim bilo brzo svreno. Bilo je i drugih manje znaajnih pokuaja. Sve je, u glavnom, prolazilo dobro, jer uticajniji ljudi u narodu nisu eleli da se izazivaju smutnje u zemlji dok nije preieno pitanje o njenom poloaju. Ali, kad je Srbija dobila samoupravu i kad je pitanje o est nahija bilo privedeno kraju, nezadovoljstvo se pokazalo u punoj meri. Ponieni inovnici, koji su bivali i batinani, obespravljeni trgovci, nipodatavane stareine sve je roptalo protiv njega. Bilo je nezadovoljstva i u samoj kneevoj porodici i kod seljaka, iako mu je knez Milo uinio krupnu uslugu, to nije dozvolio stvaranje spahiluka i to je zemlju spasao za zemljoradnika. Svet nije mogao vie da podnosi ne samo efove Miloeve, nego i zloupotrebe njegovih sluga, koji su vrljali u njegovo ime. Teko se osealo to nema suda. Pokuaj s uvoenjem Napoleonova zakonika, na kom je radio i Vuk Karadi, ostao je samo pokuaj. Po hatierifu Milo je bio duan da radi sa skuptinom sastavljenom od narodnih stareina, ali on o tom nije vodio mnogo rauna. ta je onda preostajalo drugo nego ga urazumiti jasnim izrazom narodnog nezadovoljstva? U januaru 1835. nekoliko uglednih ljudi na elu sa starim Karaorevim barjaktarom Miletom Radojkoviem diglo se u bunu protiv kneza i polo na Kragujevac. Toma Vui pristao je da ih pusti u grad pod uslovom da ne ulaze u kneev konak. Buna nije dobila krvav karakter zahvaljujui tom sporazumu, nego je ispala vie kao ozbiljna demonstracija. Na kneza je delovala neobino jako. Bio

se uplaio i jedno vreme pomiljao ak i na begstvo. Obeao je odmah za Sretenje saziv narodne skuptine, koja e urediti pitanje ustava. Na tu vest pobunjenici su se smirili, da bi saekali nove izglede. Knez je doista o sretenjskoj skuptini dao Srbiji ustav, koji je izradio njegov sekretar Dimitrije Davidovi, raniji urednik bekih Srpskih novina. Ustav je bio slobodouman, mimo svakog oekivanja. U njemu se vie video Davidovi, koji je u jo polutursku Srbiju, bez mnogo razmiljanja unosio zapadnjako ustrojstvo i navike, nego to bi se osealo iskustvo i opreznost Miloeva. Ovaj je bio zbunjen i pustio je da se donesu i objave nove uredbe, svakako u nadi da e on ve nai naina da ih izigra. Meutim, to davanje ustava, i to vrlo liberalnog, izazva proteste i u Rusiji i u Turskoj. Kako je Srbija, kao vazalna zemlja, mogla da ga objavi bez znanja Porte? I kako to da ona uvodi ustav, kada ga nemaju ni Rusija ni Turska? Na taj ustavni dar gledalo se i u Meternihovoj Austriji s izvesnim nepoverenjem i potsmehom. Pitalo se, ta e Srbiji ministarstva, i meu njima ministarstvo inostranih dela. I zato Srbi uvode trobojnu zastavu? Ustav, donesen posle jedne bune, smatrao se kao delo iznueno od revolucionarnih elemenata, kojima su pred oima lebdeli primeri Francuske i vajcarske. Po zahtevu Rusije i Turske Milo je povukao objavljeni ustav, ne bez izvesnog linog zadovoljstva. Pred narodom on je pokazao dobru volju, da mu ispuni zahteve, ali se morao pokoriti volji sila od kojih je zavisio. U stvari, on je s takvim ishodom stvari bio lino veoma zadovoljan. Ali Rusija, traenjem da se ustav povue, nije mislila da pomae Miloevu samovolju. Naelno ona nije mogla biti protiv stanja, kakvo je vladalo i kod nje same. Ruska vlada je nastojala da ogranii Miloevu samovolju zato, to u nj nije imala punog poverenja. Milo je esto pravio poteze koji nisu odgovarali tenjama i savetima ruskog pretstavnitva u Carigradu i vlade u Petrogradu. Milo je oseao to i s toga se trudio, da se na neki nain osigura i na drugim stranama. U toliko vie, to su njegovi protivnici ivo radili protiv njega u Rusiji, Turskoj i Austriji. Rusija je traila, da se u Srbiji uvede jedan savet, sa ogranienim nevelikim brojem lica, koja bi bila utvrena doivotno, da ne bi zavisila od kneza Miloa. Taj bi savet imao u zemlji zakonodavnu i upravnu vlast, koju bi vrio u sporazumu s knezom. Milo se tome opirao kolikogod je mogao, jer je znao da e taj Savet biti sastavljen od lica njemu protivnih i da e mu praviti svakovrsne smetnje. U borbi protiv ruskog uticaja on je jedno vreme bio naao oslonca kod prvog engleskog konzula postavljenog u Beogradu poetkom 1837. god., Dorda Hodesa. Engleska je tih godina radila s puno energije na suzbijanju ruskog uticaja u Turskoj Carevini i na Balkanu, pa je Hodes s tom misijom delovao i u Srbiji. Tako je dolo do neobinog sticaja, da je apsolutistika Rusija, sa sistemom "samoderavija", postala protivnik linog reima u Srbiji, a parlamentarna Engleska njegov pomaga. Ali taj oslonac Milou ipak nije pomogao. Ruski uticaj na Porti bio je jai i neposredniji. Uz to su i voe ustavobraniteljske opozicije u Srbiji bile veoma aktivne. Sve to je u zemlji bilo bolje i uglednije nalazilo se na njihovoj strani. Opasni Toma Vui, raniji glavni oslonac Miloev, stavio se otvoreno na njihovo elo. To je bio ovek smeo, bezobziran, gotov na sve. U narodu je imao velik glas neto zbog te hrabrosti, neto zbog brutalnosti, a neto i zbog toga, to je bio izrastao iz najobinijih redova do vrhova uprave samo svojom sopstvenom vrednou. To je bio jedini ovek koji je mogao konkurisati s uspehom Milou u neposrednom ophoenju s narodom. Uza nj je kao drugi voa bio Avram Petronijevi, glavni diplomatski pretstavnik Miloev, ovek irih pogleda, koji je video sveta i koji je imao izvesne line kulture. Ujedinjeni Vui i Petronijevi, snaga i vetina, pretstavljali su vrednost, kojoj Milo lino, pored svega svog retkog talenta, nije mogao odoleti. Njima se pridruio i Miloev brat Jevrem, koji je sa svoje strane uticao na prijatelja svoje kue, austriskog konzula i pesnika himne "Lijepa naa domovina", Antona Mihanovia, da se i on opredeli protiv kneza. Pod pritiskom opozicije i Rusije knez je morao pristati, da se spremi novi ustav za zemlju. Izraeno je bilo vie projekata sa raznih gledita, ali nijedan nije bio konano usvojen. Videi da se u Beogradu, zbog raznih uticaja, pitanje nee moi lako okonati, Milo je, na kraju, po savetu Engleske, pristao, da se pregovori vode u Carigradu. U komisiju, koju je uputio u tursku prestonicu, on je uveo i Avrama Petronijevia, ne znajui u kolikoj mu je meri on protivnik. Posle dugih

pregovaranja dovren je 10. decembra 1838. novi ustav za Srbiju, koji su u glavnom izradili turski i ruski pretstavnici. On je s toga nepravedno nazvan "turskim ustavom". S naelnog gledita Srbija je ovom prilikom ostala u izvesnom nazatku. Bojei se Miloa opozicija je u reavanje ustavnog pitanja, koje je bilo unutranja stvar Srbije, uvela posredovanje stranih sila i tim tetila srpskoj dravnoj samoupravi. I knez je pogreio to je bio pristao da se o tom reava u Carigradu, mesto u samoj Srbiji. Glavna uredba novog ustava, uperena oigledno protiv kneza Miloa, bilo je stvaranje Saveta ("Sovjeta") od 17 doivotnih lanova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte, u sluaju dokazane krivice. Tim je bilo prueno Porti mono sredstvo da utie na prilike u Srbiji. Uzajamna borba dovela je dotle, da su nekadanji borci za osloboenje traili tursku podrku i saradnju protiv svog kneza. U Savet su ula veinom lica, koja se zbog svog ugleda nisu mogla obii, a koja su bila najveim delom lini protivnici kneevi. Odnosi izmeu kneza i Saveta bili su ravi od prvog dana. Pobeen, a razdraen njihovim postupcima i ponaanjem, Milo je ve posle dva meseca iza proglaenja ustava u Srbiji (13. februara 1939.) napustio demonstrativno zemlju i preao u Zemun. Vratio se tek na molbu ruskog i engleskog konzula, koji nisu mislili da stvari treba da idu tako daleko. Posle toga je pokuao da silom izmeni novo stanje. Izazvao je pobunu u narodu, kojoj je kao vou uputio svog roenog brata Jovana. Ali je ta buna brzo preseena energinim posredovanjem Vuievim. Videi da iza svega ovog to se desilo nema vie ni potrebnog autoriteta ni odziva u narodu Milo se reio, da se odree kneevskog dostojanstva. Uinio je to 1. juna 1839., a dva dana potom napustio je Srbiju. Miloa je formalno nasledio njegov teko bolesni sin Milan, za koga jedan izvetaj kae da je"malo utekao od idiota". Mesto njega je stvarnu vlast imalo namesnitvo, koje su sainjavali Jevrem Obrenovi, Vui i Petronijevi. Knez Milan je umro posle nepune etiri nedelje dana (27. juna). Mlai Miloev sin Mihailo (roen 4. septembra 1824.), kome je tad bilo tek esnaest godina, nalazio se sa ocem u Vlakoj. Milo se jedno vreme kolebao da ga uputi u Srbiju, ali je popustio. Mladi knez doao je u Beograd tek poetkom 1840. god., poto ga je Porta potvrdila. Njegov poloaj nije bio lak. Mrnja na njegova oca prenela se dobrim delom na celu porodicu, iji neki lanovi posle Miloeva odlaska nisu hteli da se pomire sa stvorenim stanjem, nego su stalno bukali u narodu. Javila se i jaka stranka pristalica Aleksandra, sina Karaoreva, iji je glas u narodu sve vie dobijao. I sam knez Mihailo, rano zreo, imao je svojih udi i zamerao se ljudima. Prvi sukob nastao je povodom toga, to je Porta postavila mladom knezu kao savetnike Vuia i Petronijevia. Pristalice Obrenovia, u dogovoru s lanovima te kue, digoe bunu, da toboe spasavaju kneza iz njihovih kandi, i nagnae obojicu da napuste svoja mesta, a posle i Srbiju. Uz njih su se morale sklanjati i neke druge voe ustavobranitelja. Posle su nastale borbe i izmeu samih Orenovievaca. Kneginja Ljubica radila je ivo na tom, da se Milo ponovo dovede u Srbiju i bunila je ak i narod s tim ciljem, dok je Jevrem, voa druge grupe, ostao dosledno protiv Miloa. Zemlja se, usled svih tih raspri i agitacija, silno uzmutila. Posredovanjem ruske vlade pokualo se doi do nekog smirenja, ali je ono bilo samo prividno. Kad su se Vui i Petronijevi, poetkom prolea 1842. god., vratili u Srbiju dolo je naskoro do novog prevrata. Pomagani od turskih vlasti i beogradskog vezira Vui i Petronijevi, koji su se silama pretstavljali kao protivnici ruskog uticaja u Srbiji i tim stekli njihove simpatije pa i obeanje pomoi, digli su bunu protiv kneza Mihaila ve u leto 1842. u njihovom pokretu ile su im na ruku i susedne austriske vlasti. Vui je, zavaravai trag, izbio 21. avgusta nenadno u Kragujevac, doepao se topova i municije, i odmah dao znak za ustanak. Pre toga je uhvatio veze sa mnogo uglednih ljudi iz naroda i pridobio ih za stvar. Kneeva vojska, koja je s njim zajedno dola na Kragujevac, bi rasturena brzo i lako, posle nekoliko ispaljenih topovskih metaka. Mnogi njegovi ljudi i oficiri prebegoe buntovnicima. Sam Vuiev glas uneo je zabunu i strah. Knez je morao naglo da se povlai i ne smejui da saeka Vuiev napad na Beograd prebacio se nou izmeu 26. avgusta u Zemun. Tim begstvom krunisan je njegov potpuni poraz. Njegove pristalice, koliko ih je jo ostalo,

klonue, a njegov autoritet pade beznadeno. Vojska koju su vodili u pomo knezu Steva Mihailovi i Jovan Mii iz jugozapadne Srbije razie se pred optom malodunou. Ustavobranitelji su brzo sazvali narodnu skuptinu da izaberu novog kneza. urili su da sile i ostali svet stave pred svreni in, a nisu ni u zemlji hteli dui period bezvlaa. Na skuptini je 2. septembra bio izabran za novog kneza Karaorev sin Aleksandar, koji je tad imao 36 godina i bio zreo ovek. Porta je odmah potvrdila nov izbor. Ali ne i Rusija. Protivnici Mihailovi, koji su se ranije oslanjali na Rusiju i njenom pomou doli na vlast, uli su sad u veze sa protivnicima Petrograda i agitovali su na strani tim, da je mladi knez sav u ruskim vodama. U Petrogradu su nalazili, da je izbor novog kneza sumnjiv, poto je izvren pod pritiskom ustavobraniteljske revolucije i traili su novo glasanje. Naroito su u ruskim slubenim krugovima krivo gledali na veze ustavobranitelja sa izvesnim alanovima poljske emigracije, koja je otvoreno radila protiv Rusije i koja se grupisala oko aktivnog kneza Adama artoriskog. Reim Nikole I naelno je bio protiv svake revolucionarne izmene poretka, a naroito u pitanjima gde je imala da se uje s pravom ruska re. Porta je morala priznati rusko gledite i odrediti novi izbor. Za novi izbor Rusija je ak uputila u Srbiju jednog svog pretstavnika, barona Livena, a Vui i Petronijevi morali su se privremeno povui sa svojih poloaja, da ne bi toboe uticali na izbor kao vlast. Na novoj skuptini, 15. juna 1843., ponovno je izabran knez Aleksandar. Da bi suzbila antiruske elemente i da bi Srbiji obezbedila period mira, ruska je vlada posle toga traila i izradila, da se uklone iz zemlje Vui i Petronijevi. Kad su se uklonili Obrenovii da idu i ova dvojica, da bi zemlja poinula i da bi se stiale raspaljene strasti. Srpsko javno miljenje bilo je u velikoj veini za ustavobranitelje. Karaorev presti postao je tada vei nego Miloev. Ponajvie s toga to je bio u prolosti, koju mnoga nova lica nisu neposredno zapamtila i to je bio vie u naoj epskoj tradiciji nego Miloeva praktina i raundiska politika. Jedan deo ustavobranitelja pokazivao je istinske elje da se Srbija pravno sredi i kulturno unapredi. Potrebi oseanja zakonitosti u zemlji, gde su do jue vladali Turci sa svojim poznatim shvatanjima u pitanjima tovanja zakona, i gde je knez Milo moda najvie greio stavljajui svoju volju iznad zakona, traio je i naglaavao ceo svet u Srbiji. Ustavobranitelji su to dali. Ve 1844. god. donesen je graanski zakonik, na kom se poelo raditi jo za Miloeva vremena. Najvee zasluge oko donoenja tog zakona stekao je tada uveni pravnik Jovan Hadi, inae u knjievnosti poznat kao Milo Sveti. Iza tog zakona doao je 1853. god. zakonik o graansko-sudskom postupku. S tim u vezi izvrena je organizacija sudova, kao prvi uslov da se stvori pravna drava. Ustavobranitelji su isto tako radili mnogo i na dizanju narodne prosvete. U tom se pravcu bilo krenulo napred i poslednjih godina vlade kneza Miloa, iako on lino nije pokazivao mnogo revnosti. Sam nepismen imao je dosta nepoverenja prema ljudima od knjige, meu kojima, na alost, nije nailazio mnogo na vrste karaktere. Prvo kulturno sredite stvorilo se za njegove vlade u Kragujevcu. Tu se nalazila relativno dobra kola sa dva-tri uitelja. God. 1833. prva tamparija Srbije prenesena je u Kragujevac i tu su poele izlaziti i prve novine te zemlje, Novine srbske, pod urednitvom u tom poslu ve donekle iskusnog Dimitrija Davidovia. Dve godine potom proradilo je i prvo nae pozorite pod upravom knjievnika Joakima Vujia. U Kragujevac je prela iste godine kad i tamparija i prva gimnazija. "U poetku jedina struna kola u zemlji, ona je vrila ulogu univerziteta i prva generacija njenih svrenih aka otila je u dravnu slubu, i to su bili prvi nai inovnici kolovani u Srbiji... S jeseni 1838. knez Milo je nju "imao milost na stepen Liceuma vozvisiti", a Licej je neprekidnim razvitkom svojim postao, preko Velike kole, 1905. Univerzitet." Za prosvetu se jo vie trudio kneev brat, Jevrem Obrenovi, koji je iveo i upravljao u apcu i napravio od tog zaostalog turskog grada bogate Mave jedno od najnaprednijih mesta Srbije XIX veka. Tu je 1836. god. poela rad druga srednja kola zemlje. Ali najvei zamah dobija rad na narodnom prosveivanju za vlade ustavobranitelja, kojima Beograd postaje glavno sredite i trajna prestonica zemlje. Za njihova vremena otvoreno je preko 200 novih kola; 1855. god. zaveden je prirez za pojaanje kolskog fonda, a 1857. god. izdat je zakon o osnovnim kolama. Zakon o gimnazijama objavljen je ve 1844. god. Njim je organizovan Licej ili "veliko uilite", iji je rad poeo ve ranije. Na njemu se kao prvi osnovao pravni fakultet za obrazovanje inovnikog

aparata; god. 1853. doao je prirodnjako-tehniki; a trei, "obti", bio je zaetak filozofskog. Zakonom od 1844. god. bile su obuhvaene i bogoslovija i "posleno-trgovako uilite". Taj zakon radio je kao naelnik Ministarstva Prosvete Jovan St. Popovi, na odlini dramski pisac i knjievnik. Sem tih kola otvorene su jo 1850. god. vojna i 1853. god. zemljodelska. Mislilo se i na nauku. Jo u jesen 1841. god. osnovano je bilo skromno drutvo Srpske slovesnosti mesto Akademije, koju je predlagao J. St. Popovi, sa ciljem da radi na "obrazovanju i usavrenstvovanju" srpskog jezika. Dogaaji od 1842. god. prekinuli su drutveni rad, koji je nastavljen 1844. god. Prva knjiga tog uenog drutva, Glasnik, kao njegov organ, izala je tri godine docnije. Uz Ministarstvo Prosvete osnovan je 1844. god. Narodni Muzej, a 1849. god. kolska komisija kao prethodnica dananjeg Prosvetnog Saveta. Jo 1842. god. pomiljalo se na otvaranje Narodne Biblioteke, koje je izvedeno tek 1853. Knez Aleksandar znatno je unapredio i vojnike poslove. Ve je knez Milo poeo sa uvoenjem vojnike obuke u modernijem smislu i imao je ak i jedan kadar stalnih oficira. Ali je prava stajaa vojska uvedena tek u ovo vreme. "Garnizonsko vojnitvo" imalo je dva bataljona sa etiri ete peadije, jedan eskardon konjice i bateriju od est topova, a ulazilo je u sastav Ministarstva Unutranjih Dela. Iz razumljivih nacionalnih potreba ureena je 1848. god. prva topolivnica, a godinu dana potom otvorena je i prva artiljeriska kola kod nas. U spoljanjoj politici ustavobranitelji su se udaljavali od Rusije. Nalazili su, da se ona suvie mea u unutranje poslove i da s toga treba njen uticaj suzbijati. Taj stav nije doao spontano. Dok je Rusija drala njihovu stranu protiv kneza Miloa oni su sami traili to meanje. Reakcija je dola, kad je Rusija stavljala primedbe na izvesne njihove postupke i kad su se mogli nadati da e neke druge sile biti bolje raspoloene prema njima. Veze, koje su ustavobraniteljske voe poele u Carigradu sa pretstavnicima poljske emigracije, podravane od Francuske, nastavljale su se i produbljivale i u Srbiji. Lenoar Zvijerkovski, agent kneza artoriskog, doao je u Beograd i nastanio se u kui Avrama Petronijevia. Za vreme agitacije za izbor kneza Aleksandra Poljaci su se zalagali svom energijom. Preko njih ustavobranitelji su doli u vezu sa francuskom vladom, koja je tada, sa Engleskom, bila otvoren protivnik ruske politike. Knez Adam artoriski, nekadanji ruski ministar Inostranih Dela za prvih godina Karaoreva ustanka, imao je prilike da izblie pozna stanje na Balkanskom Poluostrvu i da oceni znaaj koji bi Srbi mogli imati na njemu. On je namenjivao Srbiji vodeu ulogu meu Junim Slovenima i verovao je da ona treba i moe da okupi sve njih u jednu dravu. Iako je posle, kao poljski rodoljub, postao protivnik Rusije on nije bio i protivnik Slovena. eleo je samo da postanu to nezavisniji od severne carevine. Njegovi ljudi radili su ivo u korist ustavobranitelja. Njegovom posredovanju ima se zahvaliti ak i to, to su se Vui i Petronijevi, posle godinu dana stranstvovanja, mogli vratiti u otadbinu. U Beogradu je 1843. god., kao svog novog poverenika, mesto Leonara, poslao eha Franju Zaha, biveg uesnika u poljskom ustanku, oveka vrlo aktivna i iskrenog prijatelja i svoje i posle srpske stvari. Taj ovek dao je ideju i ak izradio i prvi plan za jedan od naih najvanijih nacionalnih programa u XIX veku. Brzo po svom dolasku u Srbiju 1844. god. on je izradio memoar o "Slovenskoj politici Serbije". Glavna pitanja su bila: "Kako bi se od turskog carstva slavenskog sazidati moglo" i "O sredstvima kojima bi se sjedinenje sviju Juni Slavena izdejstovati moglo". Izvesne svoje ideje i sugestije Zah je primio od artoriskog. artoriski je preporuivao da Srbi iskoriste tursku vrhovnu vlast i da uveaju svoju snagu, ali da izbegavaju ruski uticaj. Isto tako treba zazirati i od Austrije. Francuska ima interesa da u Srbiji, mesto turske, dobije novog saveznika. I Engleska bi rado videla Srbiju sa izlazom na more. Srbi treba da stvore blie veze sa ostalim Slovenima i sa Maarima, koji ele da se oslobode Austrije. U Beogradu Zah je uao u veze sa mladim Ilijom Garaaninom, ijeg su oca ubili ljudi kneza Mihaila prilikom poslednje pobune. To je bio ovek sa trideset godina (ro. 1812.), koji je poeo karieru kao trgovac, a koji je kasnije preao u prvu stajau vojsku i postao njen oficir. Posle promene dinastije dobio je in Vuievog pomonika u Ministarstvu Unutranjih Dela, a kad je

Vui morao napustiti zemlju postavljen je za ministra toga resora. Bistar i uman ovek Garaanin je postao prvi dravnik Srbije veega stila. U zajednici sa Zahaom, na osnovu njegova memoara, on je 1844. god. sastavio svoje uveno Naertanije ili "Program spoljne i nacionalne politike Srbije", ali ga je znatno izmenio i podesio za srpske prilike. Kad se porede oba spisa, Zahov i Garaaninov, vidi se jasno koliko je ovaj drugi ovek imao neposrednijeg poznavanja prilika ne samo u Srbiji, nego i u celom susedstvu, i koliko je bio politiki realniji. Naertanije, polazei sa konstatacije da je poelo "dvienije" meu Slovenima, naglaava da Srbija ne sme ostati u dotadanjim malim granicama i da ima teiti "sebi priljubiti sve narode srpske koji ju okruavaju". Ni Rusija ni Austrija nemaju interesa da se mesto Turske stvori "drugo hristijansko carstvo", prva radi Carigrada, a druga zbog opasnosti da ne izgubi svoje junoslovenske podanike. "Sporazumjenije dakle i sloga sa Austrijom jeste za Srbiju politika nemogunost, jer bi ona sama sebi ue na vrat bacila". U tenji da stvore veliku dravu na Balkanu Srbi ne idu ni za kakvim revolucionarnim aktom, nego bi nastavili samo svoju staru istorisku misiju. Srbi su prvi borbom dobili svoju slobodu meu Slovenima u Turskoj, pa je sasvim prirodno da oni i dalje vode celu akciju. Bugari su izgubili veru u sebe i nadaju se osloboenju samo od Rusije. Ali Srbija nema snage da izvede odmah u delo ceo program, a i inae treba da radi oprezno. Za razliku od Zaha Garaanin je nalazio, da je ipak za Srbiju savez sa Rusijom najprirodniji, ali pod uslovom da i sama Rusija uvidi, kako bi joj bio bolji savez s malom Srbijom "nego sa Austrijom, za koju ona Zapadne Slovene i uva." Dunost je Srbije, da i ona politiki deluje u Bugarskoj, kako se ova pod drugim uticajima ne bi otuila od nje. To bi mogla uiniti otvarajui kole u Bugarskoj i kolujui mlade Bugare, i obraajui naroitu panju da se nacionalizuje crkva u Bugarskoj, koja se u to vreme nalazila u rukama Grka. Glavnu aktivnost imala je Srbija da razvije pored Crne Gore, koja se bila ve skoro sasvim otrgla od Turaka, u Bosni, Hercegovini i severnoj Albaniji. Severna Albanija obuhvatala je u stvari Staru Srbiju. Sa tim krajevima treba odravati sve ee veze i negovati ljubav i sporazum izmeu pravoslavnih i katolika. Njihovo ujedinjenje u obliku "dravnog sojuza" ima se izvriti pod vostvom Srbije i nasledne dinastije Karaorevia. Preko Bosne moe se onda uticati i na Dalmaciju i Hrvatsku. U tom programu prvi put je iznesena misao, da Srbija, u interesu svoje trgovake emancipacije od Austrije, treba traiti svoj izlaz na more. To bi bio Ulcinj, s putem preko Skadra. Zahovu poduu glavu o odnosu Srbije prema Hrvatskoj Garaanin je izostavio nalazei oevidno, da ona ne moe ui u prvi plan rada. Nije se mnogo zadravao ni na Srbima iz Srema, Bake i Banata, iako je priznavao da tamo treba vie raditi na vezama. inio je to s toga, to je bio svestan da Srbija sa svojom malom snagom ne moe u isto vreme delovati i meu podanicima Turske i meu podanicima Austrije. Sem toga, nije moglo biti mudro izazivati podozrenje Austrije dok se ne postignu neki uspesi u Turskoj. Garaanin je odmah i poeo rad u oznaenom pravcu, a posebno u Bosni. Naroito je naao odziva meu franjevcima, koji su tih vremena vodili vrlo otar spor sa svojim biskupom fra R. Bariiem. Antiaustriski raspoloeni fra Ivan Juki, jedan od najaktivnijih lanova toga reda, bio je vrlo blizak Beogradu, a fra Martin Nedi je pevao pesme u slavu ustavobrnitelja. Njihovi ljudi traili su podrke u toj borbi kod srpskog kapuehaje u Carigradu i dobijali su je. Radilo se isto tako i u Staroj Srbiji i severnoj Albaniji. Hrvati su 1844. god. pokrenuli u Beogradu svoj list Branislav, a njihov voa Ljudevit Gaj imao je tesnog dodira sa vladom. Reim ustavobranitelja imao je velikih protivnika. U spoljanjoj politici osealo se, da nema punog naslona na Rusiju, a i kod Austrije se nailazilo na dosta tekoa. Knez Mihailo, kao i knez Milo, nisu mirovali. Upozoravali su na pogreke nove uprave i narod u zemlji i susedstvu i kabinete velikih sila. Pripremali su i bune i prepade, ali bez mnogo uspeha. Od njih je najvie zapamena Katanska buna iz 1844. god. Nju je izveo Stevan Jovanovi Cuki, koji je 22. septembra sa dvadesetak drugova, preobuenih u katane, preao Savu i upao u abac. Posle prvog iznenaenja, kad su se buntovnici doepali glavnih dravnih zgrada, vlasti su brzo organizovale protumere. Cuki je iz apca, s neto novih drugova, poao u Podrinje, zauzeo Loznicu, i krenuo prema Valjevu. Ali ga je nedaleko od Valjeva saekala vojska koju je vodio prota Matija Nenadovi i

razbila ga je potpuno. Posle toga je doao Vui, koji je vrlo svirepim merama uspostavio red ali uveo i pravu strahovladu partizanskog reima. Srbi iz ostalih krajeva bili su na strani novog kneza Aleksandra. Prednjaio im je mladi vladika crnogorski, poznati pesnik Petar II. On je oboavao Karaora i njegov smeli podvig. Ispevao mu je tri pesme, od kojih je najznaajnija posveta njegovom glavnom i najboljem deluGorskom Vijencu Prahu oca Srbije. Samom knezu Aleksandru pisao je 1843. god., da je njegov dolazak na presto "praznik najdrai njihovim duama, bez iskljuenija celome Srbstvu od maloga do velikoga. A meni drae i milije od ijednog srbskoga sina". On je prvi poeo upuivati crnogorsku omladinu da se koluje u Srbiji. Uinio je sve to se onda moglo, da odnosi izmeu dve srpske kneevine budu to prisniji. Iz Vojvodine prilian broj srpskih boljih knjievnika preao je u Srbiju i radio tamo, kao Jovan St. Popovi, Jovan Hadi, ore Maleti, Jovan Steji i dr.; Karaorevac je bio i Sima Milutivnovi Sarajlija. U to vreme Srbiji se obraaju i prvi Srbi katolici iz Dubrovnika. Matija Ban stupa u srpsku slubu, a Medo Puci daje svoje spev Kara-urevku sa jasnim raspoloenjima. Obrenovii su stvorili jednu malu grupu svojih pristalica u Beu zahvaljujui, u glavnom, davanju pomoi i stipendija. Vuka Karadia oznaavali su kao njihova oveka, ali on je to bio samo po nevolji. Ostao je s knezom Miloem, iako ga nije voleo, zato to mu je taj davao novane potpore i to su ga prijatelji kneza Aleksandra bili jedno vreme odbili. Sem njega, uz kneza Mihaila su bili, kao njegovi pitomci ili kuni uitelji, ura Danii i Branko Radievi.

11 Srpski pokret 1848. godine

Apsolutistiki metod kneza Meterniha pretvorio je bio Austrisku Carevinu u pravu policisku dravu. Uguivan je sistematski svaki slobodoumniji pokret, koji bi ma u em podrivao osvetani poredak. Meternih je bio konzervativac i po prirodi i po uverenju. Austriska Carevina, sastavljena iz raznih narodnosti, bila je ostatak starog politikog sticaja prilika i teko se snalazila u novom vremenu. U XVI veku i dalje oko nje su se pribijali razni mali narodi i drave, da bi u veoj zajednici mogli s vie uspeha odolevati turskom naletu. Ali posle suzbijanja Turaka te je potrebe nestalo. Mesto toga, s buenjem nacionalne svesti, od poetka XIX veka, sve su se vie javljale tenje, da se ta zajednica napusti i da se ue u okvire nacionalnih drava. Talijani su, dotle razbijeni, poeli pisati, i govoriti, i raditi o svom narodnom ujedinjenju; isti takav se pokret javlja i kod Nemaca. U oba naroda ostvarenje tih planova moglo se postii samo na tetu poseda Austriske Carevine i prestia Habzburke dinastije. Ve tada, sredinom XIX veka, javljale su se u Beu zebnje, da bi i jedna slobodna srpska drava na Balkanu mogla postati privlana taka za njene jugoslovenske podanike. A ceo pokret za jaanje meusobnih slovenskih veza, prozvan panslavizmom, posmatran je s puno sumnjienja kao ista politika akcija pod vostvom Rusije i sa ciljem da u krajnjoj liniji njoj poslui. Nacionalna aktivnost Maara, veoma iva i impulzivna u prvoj polovini XIX veka, dobila je postepeno karakter narodne borbe za punom nezavisnou od Bea. Pucalo je na sve strane. Meternih je to oseao i s toga je, kao jedino sredstvo za odranje, stezao obru. Nije radio nita znaajno, da prethodnim merama kanalie izvesne struje i da za vremena dravu osloni na onaj deo elemenata koji je, istina, traio izmenu sistema, ali koji tada jo nije izlazio iz okvira dravne zajednice. Kad je u februaru 1848. izbila revolucija u Parizu, koja je sruila monarhiju i dovela do proglasa republike u Francuskoj, zaljuljala se iz temelja i trona austriska zgrada. Planue ustanci na sve strane. Nemaki rodoljubi sazvae u Frankfurtu svenemaki sabor, koji je imao jasno da izrazi elju za nemakim ujedinjenjem, ali ne pod vostvom Austrije. Kao odgovor na to doao je posle sveslovenski sastanak u Pragu, na kom je uestvovalo i nekoliko Srba. Iza tih i pored tih manifestacija poee i uline borbe. Uzbuni se ak i lojalni carski Be. Meternih morade biti rtvovan. Ali to ipak ne smiri uzavrele duhove, naroito ne tamo gde je pokret dobio ne samo karakter borbe za ustavne slobode, nego i za nacionalno osloboenje.

U Austriji postadoe najopasniji Maari, koje je vodio vrlo temperamentni besednik Lajo Kout. U svom nacionalizmu Maari nisu imali nikad dovoljno mere. Na podruju krune Sv. Stevana oni su prema ostalim narodnostima bili i ostali stalno manjina. Dravu su meutim vodili i pretstavljali samo oni. U strahu da to vostvo ne izgube ili da ga ne bi morali deliti, oni su poeli svima sredstvima nastojati da Ugarskoj ouvaju maarski karakter. U toj tenji morali su doi u sukob s ostalim narodnostima; a u prvom redu sa Srbima i Hrvatima. Srbi su imali svoje privilegije s jedniom vrstom verske autonomije, na koje su Maari odavno krivo gledali i za koje je postojala opasnost, da bi im ih mogli jednog dana ukinuti. Hrvati su isto tako uvali svoja istoriska prava i naroito svoj jezik, iju su upotrebu Maari organizovali na sve ue krugove. Beka vlada upotrebljavala je vrlo esto Srbe i Hrvate, ija je borbenost bila dobro poznata, kao svoje orue za obuzdavanje maarskih prohteva. To je onda stvorilo izmeu njih i Maara jo vei jaz, jer je, uz naelne protivnosti, doao jo i momenat apsolutnog nepoverenja. Kad su stigle vesti o neredima u Parizu i zatim u samom Beu i kad se doznalo ta nameravaju i trae Maari digli su odmah svoj glas i Srbi i Hrvati. Zagreb je postao vrlo aktivan i pod vostvom bana Josifa Jelaia, graniarskog pukovnika, dao je, skoro od prvog dana, tom pokretu borben karakter, ali u isti mah pokazao je privrenost prema Habzburkoj dinastiji. Graniari su bili najbolji deo austriske vojske i u ovo vreme odaniji dvoru nego mnogi nemaki pukovi. U tom duhu lojalnosti i besprekornog vrenja slube oni su vaspitavani stoleima, i to meu graniarima podjednako i Srbi i Hrvati. Godinama se u jednom popularnom srpskom maru pevalo i ponavljalo: Kad zaeli svetli car U smrt skae graniar! Srbi, iz poetka, nisu bili protiv Maara; ne bar Srbi iz Bake, Banata i Srema. Naprotiv, mnogi od njih iskreno su pozdravili njihov pokret. Bilo je to iz mnogih razloga. Neto zbog tekog stanja naih kmetova pod teretima feudalnih naslea; neto zbog pritiska vlasti, koje su jo uvek prema Srbima postupale s mnogo verskih i drugih predubeenja; neto zbog uopte tekih ekonomskih uslova za ivot; a neto i po atavistikoj tradiciji borbe protiv nosilaca tue vlasti. Bez unapred spremljenog plana i bez prethodne organizacije oni su brzo poeli akciju. Ve 10. marta zbacili su mesne optinske vlasti u Zemunu i Panevu, na ijem su elu stali Nemci, pa su odmah obrazovali i narodnu gardu. Pred uzbuenim narodom morao se u Panevu povui i jedan odred vojske, koji je hteo da povrati stari red. Pobuna nije bila uperena protiv Maara, koji u tim mestima nisu pretstavljali nikakvu naroitu snagu. Panevo je ak proglasilo toga puta svoje spajanje sa Ugarskom, kidajui veze s vojnom granicom. Pobunjenici u Zemunu nosili su maarsku zastavu. U Peti su srpski aci i pretstavnici od 83 optine klicali maarskim revolucionarima. Narodni odbor, kome je pretsedavao Isidor Nikoli, doneo je u Budimu 6. marta svoje zakljuke, od kojih je prvi bio ovaj: "Srblji priznaju maarsku narodnost i diplomatiko dostoinstvo maarskog jezika u Ungariji, ali zahtevaju da se njiova narodnost prizna i slobodno upotrebljavanje jezika njinog u svim njinim delima i savetovanjma zakonom utvrdi". U ostalim takama traili su autonomiju crkve i kole; svoj narodni sabor, koji moe optiti neposredno s Carem; slobodno samostalno ureenje Vojne Granice. Akt je sadravao poklie: "Kralju vernost, oteestvu svaku ertvu, Maarima bratsku ljubav!" Srpski pounski aci uestvovali su u maarskim podvizima i po njihovim primerima hteli su da delaju i sami. Vodi ih mladi ajka, Svetozar Mileti, ak slovakih romantiara J. Kolara i Lj. tura, koji su propovedali slovensku uzajamnost i to vru vezu. Pod uticajem njihovih ideja on je uzeo za sebe naziv Sveslav. Ve 1847. god. tamonja omladina izdala je svoj almanah Slavjanku, a Mileti je oduevljeno pevao: Oj Slavjani, brao draga, kucnuo je i na as! U akciji pounske omladine sjedinjavali su se odjeci sveslavenskog kongresa u Pragu i revolucionarnog zamaha u Peti. Plamene pesme Petefijeve raspaljivale su duh i u srpskim redovima.

Ali se uskoro to prijateljsko raspoloenje prema Maarima izmenilo. U Peti su od ranije strahovali od panslovenske agitacije i s toga su i ceo rad omladine gledali s podozrenjem. Dranje Hrvata ih je ogoravalo. Imali su sigurnih dokaza, da hrvatski patrioti pozivaju Srbe u saradnju protiv Maara i da im u tom ide na ruku, u ime slovenske solidarnosti, i dobar deo srpske omladine. Dobili su izvetaje, sasvim pouzdane, da i u Srbiji izvesni agitatori govore, kako je doao as da se pree na delo, poto je Austrija paralizovana i kako treba raditi ne za Maare, nego za Srbiju. Matija Ban krstario je po Sremu, iao je u Novi Sad i Zagreb, i govorio da treba izvui, u tom mutnom vremenu, to vie koristi za srpsku stvar, ali u isto vreme raditi i u sporazumu sa Hrvatima. Maari su s toga vrlo brzo ohladili prema Srbima. Neprijatne su im bile i srpske peticije, koje nisu bile u skladu sa planom o jedinstvenoj Maarskoj. Kad mu je dola deputacija novosadske optine sa zahtevima, koji su u sutini odgovarali onim budimskim, Kout je bio u nezgodi i nije mogao da ih zadovolji. Nova, slobodarska i demokratska Ugarska, govorio je on, liena feudalnih tereta i predrasuda, nee se prema svojim pripadnicima ponaati kao raniji reimi. Ne treba, s toga, traiti zajemivanje posebnih prava, koja nee niko ugroavati. Iskustvo je, meutim, naterivalo Srbe da budu oprezni. Jedno su rei, a drugo dela. Dotadanji postupci Maara i njihov ultranacionalistiki stav nisu ulevali mnogo poverenja. I oni su s toga uz ta opta prava i slobode traili stalno i svoja srpska prava. Maari im to nisu mogli dati iz naelnih razloga svoje nacionalne politike, koja je traila jedinstvo drave u svakom pogledu, a i s toga to bi srpski sluaj mogli uzeti za primer i drugi narodi Ugarske. Mladi i plahoviti i ambiciozni ore Stratimirovi, glavni organizator narodne garde meu Srbima, doviknuo je, da Srbi mogu dobiti zadovoljenje svojih zahteva nekom drugom pomou. Razdraeni Kout nazvao je taku izjavu veleizdajom i zapretio je, da e tad izmeu Srba i Maara odluivati ma. Kod Srba su se, doista, s vie strana uli pozivi i usklici, da se iskoristi ova prilika i izvede ujedinjenje Srba s obe strane Save i Dunava. Paa u Beogradu opominjao je austriske vlasti na opasno vrenje. Beke vlasti bile su u nezgodi. I srpski i maarski pokret imali su opasnih tendencija, i to nesumnjivo centrifugalnih. Ali maarski je ipak bio opasniji. Zato, to su Maari bili dobro organizovani i to su imali vie snage. Srbi su bili politiki neiskusni i nedovoljno povezani, pa je bilo nade da se na njih moe lake uticati. Hrvati su imali nesumnjiva dodira sa dvorskim krugovima i za njih se znalo sigurno, da se nee izneveriti dinastiji. Trebalo je u tom pravcu delovati i na Srbe, i to preko svih inilaca. Za Be je, meutim, bio glavni spas u tom, da se protiv centrale ne sloe sve nezadovoljne narodnosti. Ako ikad, sad je bio as da se zavadom pokua ouvati i posed i osiguravanje vlasti. Zahvaljujui maarskom dranju na to se nije dalo dugo ekati. Ve 31. marta zvonio je Svetozar Mileti na uzbunu u urukoj crkvi i pozivao narod u borbu protiv Maara, koji nameu svoj jezik i gue slovensku narodnost. U drugim mestima traio je, da srpske ete u austriskoj vojsci ne idu u Italiju, nego da ostanu u Zemlji i brane od Maara domae ognjite. U tom smislu ireni su i proglasi. I imao je uspeha. Pozivani ljudi nisu hteli da idu i da prime vojnike predmete. Karlovaki Srbi postavili su 2. aprila svoj program, u kom je glavni stav glasio: "Prvi i najpoglavitiji osnov teenja naeg taj je, da protiv svakog napadanja obezbedimo ne smo crkvu nau pravoslavnu, u kojoj jednoj savest naa nalazi utehe i spokojstva, no da sauvamo zajedno i sveti onaj, ot dedova nai kao amanet nasleeni koveg narodnosti nae, ime i jezik srpski, bez kojega bi ista ljubljena pravoslavna crkva lako sinove svoje preiveti mogla. Pruajmo dakle ruke jednokrvnoj i jednoplemenoj brai naoj Horvatima, s veselim iz dubljine srca uzklikom: da ivi sloga, da ivi trojedna kraljevina". Za Srbe se trailo stvaranje vojvodstva, u koje bi uli Srem, Baka, Banat i Baranja. U zajednikom zemaljskom saboru Hrvata i Srba izabrani ban bio bi pretsednik, isto tako a od naroda izabrani vojvoda bio bi potpretsednik. Zajedniko ministarstvo imalo bi polovinu Srba. Srbi bi imali i svoj poseban sabor, koji bi se sastojao svake godine i reavao crkvena i kolska pitanja. Narod je bio nestrpljiv i jedva je mogao saekati saziv sabora. U Kikindi su 12. aprila ljudi zderali maarsku zastavu i pobacali ambleme. Kad je mesni garnizon hteo da povrati red doekali su ga

seljaci s kocima, kosama, vilama i drugim oruem i razjurili su ga. Potom su nastale pljake i ubijanja. U Novom Sadu spalili su ljudi nametnute maarske protokole za crkve. Gomile graana sa svih strana, kao deputacije i pojedinci, dolazile su u Karlovce i energino traile saziv sabora. Mileti je grmeo protiv vladika, meu kojima su se mnogi bojali odgovornosti i bune. Maari su proglasili preki sud i dali iroku punomo njima odanom grofu Petru arnojeviu, ali su tim svet vie razdraili nego uplaili. Tu revolucionarnu atmosferu hteo je da iskoristi i knez Milo. On je, preko poverljivih osoba, nudio svoje usluge Maarima, ali je traio da ga priznaju kao srpskog despota. Njegove planove otkrivao je Milivoj Blaznavac, mladi inovnik iz Srbije, koji se kao uhoda pribliio knezu i stekao njegovo poverenje. On to svakako nije inio sam po svojoj iniciativi, nego su tu misao dali knezu njegovi nekadanji ui saradnici iz june Ugarske, koji su za to pridobili i kneza Mihaila. A inili su to s toga, to su videli da meu Srbima u Ugarskoj nije bilo u taj mah nijedne linosti, na kojoj bi se svi pouzdano sloili. Karlovaki mitropolit Josif Rajai, koji e imati jednu od glavnih uloga u pokretu, nije s poetka bio za suvie radikalne mere. Roen u jednom likom graniarskom selu 1785. god., on je, za vreme ovih dogaaja, bio prevalio ezdesetu godinu i razumljivo je, to je i po vaspitanju i po godinama bio uzdrljiv. Kao episkop u Dalmaciji on se trudio da ojaa pravoslavlje i suzbija katolike pokuaje sa unijom, ali se pokazivao i kao "slubouljudan" inovnik. Iz Dalmacije je bio premeten u Vrac, a 1842. god. postao je karlovaki mitropolit. Na poetku bune 1848. god. Rajai je, kao lan maarskog Gornjeg Doma, sudelovao pri obrazovanju prve maarske odgovorne vlade, u kojoj se nalazio i Kout. Razumljivo je s toga, to se izvesno vreme kolebao pred novim dogaajima. Ali narodno raspoloenje ponelo je, na kraju, i njega. U toliko pre, to mu je bila stavljena u izgled od Srba toliko eljena ast patriarha. Za svaki sluaj on je, ipak, narodnu skuptinu prijavio maarskom Ministarstvu Prosvete. Na veliku narodnu skuptinu, sazvanu u Karlovcima 1. maja 1848., slegao se silan svet. Bilo je nekoliko lica iz Srbije, meu kojima stari prota Matija Nenadovi i mladi Jovan Risti. Sav je grad bio u uzbuenju. Ulicama su se meale rodoljubive i crkvene pesme, zvonila su zvona, a guslari su pevali o starim junatvima. Na svima ustima behu imena Duana i Lazara; traio se njihov duh, i njihov zamah. Na toj skuptini Srbi su proglasili patriariju i vojvodinu. Za patriarha je izabran mitropolit Rajai, a za vojvodu graniarski pukovnik Stevan upljikac. Srpski narod proglasio se tu "za narod politino slobodan i nezavisan pod domom austriskim i obtom krunom ugarskom". U isto vreme objavljen je politiki savez Srpske Vojvodine sa Trojednom Kraljevinom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Veze sa Srbijom bile su jasne i vrste, iako se o njima u skuptinskim protokolima, iz razumljivih razloga, nije moglo govoriti otvoreno. Narodni Odbor, s patriarhom na elu, obratio se 17. maja posebnim proglasom i "vlakom narodu" u Ugarskoj, pozivajui i njega na saradnju, a malo potom su pozvali i Nemce. U toj tekoj borbi koju su imali da vode i Srbi i Hrvati pomiljali su na veze sa Srbijom. Srbi iz isto nacionalnih motiva i zato to im je trebao oslonac na nju. Kod Hrvata elela se saradnja sa Srbijom radi moralne pomoi i zato to se znalo, da e Srbi iz Vojvodine postupiti onako, kako im se bude preporuivalo iz Beograda. A u Zagrebu se elelo, da se ne cepa narodna snaga, nego da Srbi i Hrvati idu zajedniki protiv Maara. S toga je ban Jelai uputio I. Kukuljevia da ode u Karlovce, a otuda u Srbiju i da stupi u veze sa tamonjim vladinim krugovima. Imalo se, u koliko se mogne, raspraviti pitanje ureenja odnosa i kompetencija izmeu Vojvodine i Srbije s jedne i Hrvatske i Slavonije s druge strane. Narod nije ekao pregovore, nego je radio po svom instinktu. Vojniki kordon na Savi u okolini Mitrovice bio je bez ikakva uticaja; narod je slobodno prelazio s jedne na drugu stranu. Ljudi iz Austrije vie sluaju savete i poruke srpskih vlasti nego svojih. Srbijanci su uvali stanove austriskih oficira i titili su ih od pobunjenika, sklanjajui ih ponekad na svoje podruje. Meutim, u samoj Srbiji nije bilo pune saglasnosti. Stvorile su se bile tri grupe, da jo ne kaemo stranke. Stari Vui, koji je svojom osionou bio dodijao knezu, preao je u opoziciju i naao

ponova oslonca kod ruskog konzula. Potisnut s vlasti on je okupljao oko sebe mnoge nezadovoljnike i imao je znatna uticaja. Ljudi su ga se bojali i bili su uvereni da se on ponovo moe doepati vlasti. Petronijevi je pristao uz kneza, ali je bilo izvesnih tekoa s Garaaninom. Ovaj je nastavljao svoju frankofilsku politiku, ponekad uz prkos ne samo ruskoj, nego i austriskoj struji, koja je sve vie uzimala maha i koju su sainjavali mnogi Srbi inovnici iz Austrije i knez sam sa svojom uom okolinom. Garaanina su protivnici optuivali da bi sam eleo, pomou Francuza, postati knez. Mada se nalazio na poloaju ministra Unutranjih Dela on je uivao kneevo poverenje. Kad je izbila buna u Maarskoj bilo je vano pitanje kako e se drati Srbija. Garaanin i njegovi ljudi bili su za akciju, dok je Vui ustajao otvoreno protiv. On nije nikad voleo "preane" i u narodu je vodio i agitaciju protiv njih. Sem toga, bojao se, u sluaju uspeha, da to ne digne ugled njegovim protivnicima i da se, u eventualno proirenom podruju, ne oslabi njegov uticaj. Knez se kolebao. I verovatno bi ostao pasivan, da se nije javila akcija kneza Miloa. Ovaj je u maju bio siao u Zagreb i odatle hteo poi u Srem. Ban Jelai se bojao njegove agitacie, koja bi sigurno unela zabunu i dala srpskom pitanju nov obrt, pa mu je spreio taj put. On je u Zagrebu kneza ograniio u kretanju i doiveo s toga jednu dosta neprijatnu stvar. Ljudevit Gaj, koji je u pogledu novca odavno bio slab, uzeo je od kneza izvesne sume s izgovorom, da mu, meu drugima, trebaju i za bana. Malo posle toga pojavio se i knez Mihailo u Novom Sadu, oevidno s istim ciljem. Pod uticajem njihove agitacije, da se oni ne bi digli na njegovu tetu, reio se i knez Aleksandar, da i Srbija, preko svojih dobrovoljaca, uzme uea u ustanku. Srpski narodni odbor u kome je preuzeo predsednitvo mladi Stratimirovi pozvao je narod 12. maja, da slua samo njegove naredbe i da ga pomae "oruanom rukom", "jer ukorenjeno bive zlo samo se sa maem u hrabroj srbskoj desnici moe iskoreniti." To je bilo otvoreno gaenje u bunu. U ovaj mah ne samo protiv Maara, nego i protiv beke vlade, koja jo nije bila zauzela uopte nikakav stav prema srpskim zahtevima, a jo je manje stvoreno stanje bila priznala. Narodni Odbor pozivao se jasno na francuski primer i njegovu borbu protiv ugnjetaa. Da umiri razdraenje Maara Be je od prolea bio voljan da im u mnogom izie na susret. Vojnu Granicu, na njezino veliko ogorenje, podredio je maarskoj vladi; po zahtevu Maara bio je Jelai svrgnut sa banske asti. Maari su sve ono to su Srbi uredili proglasili za nezakonito i kad im svi pokuaji da odvrate Srbe s uzetog puta nisu uspeli, oni su naredili da se proglasi opsadno stanje i upotrebi sila. Narodni Odbor je 24. maja, videi opasnost pred oima, smatrao za dunost izjaviti: "Mi, brao, ne idemo protiv cara i kralja Ferdinanda i njegove svetle porodice; narod srbski ne ide protiv carskokraljevskog prestola, nego narod srbski ide da odbrani cara i kralja i njegov prestol, koji su mu Maari do opasnosti doveli". Tako su Srbi ustali da brane interese dinastije i Bea pre nego je to Be uinio sam. Srpski pokret, koji je iz poetka imao tendenciju, da odbije nasrtanje na svoju narodnost i da obezbedi naciji spokojniji ivot sa uvanjem njezinih prava izvrgavao se sad, odjednom, u odbranu prestola. To je, moe se rei, bila taktika; i Be i Srbi imali su podjednakog interesa da suzbiju maarske preteranosti; i bilo bi prirodno da Srbi svoju borbu usklade sa tenjama Bea. Ali su Srbi ovog puta istrali unapred i istupili su protiv Maara pre nego je to iko drugi u Austriskoj Monarhiji uinio u tako otrom obliku. Srpsku deputaciju, koja je pola caru da izloi narodne zahteve, vodio je sam patriarh. Na putu za Insbruk, gde se Car tada nalazio, deputacija je stigla u Zagreb. U saboru, 24. maja, i na ulici dolo je do oduevljenih i dirljivih manifestacija za norodno jedinstvo. Rajai je, burno pozdravljen, instalirao Jelaia kao bana. Govorio o potrebi "jedne due i jedne misli", da bi se mogla izvojevati "izgubljena" narodna prava. Tom prilikom je utvreno, sklapanjem saveza, da Srbi i Hrvati idu zajedno, potpuno zdrueni, i da se ni jedna strana nee zadovoljiti sama ma kakvim ustupcima bez zadovoljenja i druge strane. Ta saradnja je bio dotad najvidniji uspeh velikog sveslovenskog pokreta i oduevljenja, koje su u naoj omladini naroito razvijali slovaki rodoljubi Jan Kolar, Ljudevit tur i nauenjak Pavle afarik, i prvi politiki rezultat ideja o junoslovenskoj solidarnosti, koju je kao svoj program postavljao Ilirski Pokret, koji je u stvari bio koliko knjievni toliko isto i nacionalni i duhovni podvig.

Narodni odbor, bojei se napadaja Maara, bio je pozvao ljude na oruje. Oko Karlovaca i Novog Sada skupilo se nekoliko hiljada boraca, sa dosta graniara, koji behu doveli i svoje topove. General Hrabovski iz Petrovaradina, upozoravao je Dvor na raspoloenje u narodu i preporuivao je, da se ne razdrauju graniari, ali je sam lino uinio jedan nerazuman ispad, koji je pourio dogaaje. On je 30. maja odgovorio jednoj srpskoj deputaciji, da na karti Austrije ne postoji srpski narod i da on ne zna za srpsko ime i srpsku narodnost u Austriji. Ogoreni, Srbi su jo istog dana podneli caru tubu protiv njega. Sjutri dan pole su petrovaradinske ete put Karlovaca, ali su bile odbijene. Zapovednik srpske vojske . Stratimirovi, smatrao je taj napadaj kao odsudan za ceo dalji tok dogaaja; on je pokretu dao novu i snaniju dinamiku. Po slubenim saoptenjima Hrabovskog sukob je zavren pregovorima, jer je on izbegavao strahote graanskog rata. I doista 12. juna potpisan je sporazum izmeu Narodnog Odbora i Hrabovskog i arnojevia i druge strane, koji je bio dosta liberalan. S maarske strane pristalo se, da Srbi ostanu do 22. juna na okupu i da saekaju izvetaj od deputacije upuene caru, jer su znali da taj nee biti povoljan. Vojvoani su u to opasno doba borbe bili bez vojvode. Stevan upljikac, na kom su se sloili posle izvesnih tekoa s drugim kandidatima, nije bio ovek od naroite energije. On se iz poetka ak ustruavao da primi ponuenu ast. Kao dobro vaspitani graniarski oficir najpre je hteo da dobije za to odoborenje od svojih vlasti i od cara. Izbor ga je zatekao u Italiji, u vojsci koja je operisala protiv Talijana. Kako je car u to vreme pod uticajem Maara, bio protivan narodnim eljama, upljikac je ostao na svom mestu. Vostvo je s toga zapalo Stratimiroviu. U Glavnom Odboru, pored njega, nije bilo jakih ljudi od autoriteta. "Sve sami skoro mladi ljudi i tako rei beskunici", kae Jovan Suboti. Car je 7. juna primio srpsku deputaciju i kazao joj, sasvim u duhu maarskog shvatanja, da je karlovaki sabor sazvan nezakonito i da su zakljuci na njemu doneti pod uplivom Srba iz Srbije, i da ih on zbog toga ne moe potvrditi. To je bio odgovor na srpsko istravanje, da oni brane carski presto. Vojnika stranka, s nadvojvodama na elu, trudila se da popravi ravi utisak s te posete i dala je razumeti, da to nee biti poslednja re Dvora. Vei oficiri, skoro svi iz reda, koji su se kod nas nalazili na odgovornim mestima, smatrali su da je uinjena neoprostiva greka, to su graniari bili stavljeni pod komandu maarske vlade. U najbolji i najpouzdaniji deo austriskih trupa uneseno je ogorenje. Graniari nee s Maarima i misle o njima isto onako kao i ostali njihovi sunarodnici. Prema tome, ta je mera mogla samo da oslabi vojnu disciplinu i s njom i vojnu snagu Monarhije. Taj stav vojnika izazvao je kolebanje na Dvoru. Tako se moglo dogoditi, da je Jelai bio svrgnut kao ban, a ostavljen kao vojni zapovednik u Zagrebu. Posle brzog uspeha kneza Vindigreca s uguivanjem nereda u Pragu iza slovenskog kongresa i posle pobede nad Talijanima vojniki glas postao je jo moniji i uticajniji. Ono to je doista tih vremena dralo Austriju u zajednici i pretstavljalo glavno orue dinastije bila je vojska, sistematski vaspitavana u pravcu bezuslovne odanosti. Kad su u Peti videli to kolebanje Dvora i to uticanje vojnikih krugova traili su energino da car, dolaskom u Ugarsku, otvoreno i nedvosmisleno izjavi, da prihvata novo stanje. Dvolinost je paralisala svaki odluan korak i na jednoj i na drugoj strani i njoj se hteo uiniti kraj. Svi vojni izvetaji su govorili, da je Vojna Granica u Sremu i Banatu u potpunom rasulu. Srbi graniari i vei deo njihovih oficira stavili su se na raspoloenje Narodnom Odboru. Narod se, skoro listom, dizao na oruje. U sve veem broju pristizali su dobrovoljci iz Srbije, dok 30. jula nije preao kod Kovina i sam Stevan Knianin, lini kneev prijatelj. On se stavio na elo borcima iz Srbije, koji su svojoj brai iz Vojvodine doneli ne samo neto stvarne, nego i veliku moralnu pomo. Srbija je tim aktom uinila krupan korak u svojoj nacionalnoj misiji, izlazei otvoreno iz uskog okvira svoje lokalne politike i pokazujui da se zalae za bolju sudbinu svojih sunarodnika, ma gde se oni nalazili. U zemlji to preduzee nije prolo bez dosta velike opozicije. Toma Vui bio je odluno protiv njega, ne hotei da se Srbija mea u poslove "preko bare". Crnogorski vladika, Petar II, gledao je s izvesnim pesimizmom na ovaj pokret i u julu pisao je knezu Aleksandru: "Vojvodstvo na slabe grane stoji, pa i da je sasvim osloboeno od Madara za Srbstvo nikakva napredka, kako Srbi za sebe ne vojuju nego za tuina". A drugom e prilikom iste godine rei: "E siromasi Slavjani, to bi Evropa bez robovah, da joj nije njih!"

Veih borbi izmeu Srba i Maara nije bilo skoro mesec dana iza onog prvog napadaja na Karlovce. Ali su zato bile este manje arke i sukobi izmeu naroda i organa vlasti. Maari su se trudili da u anarhino stanje unesu reda pomou vojske i njenih organa, a Srbi su, da se obezbede, zauzimali izvesne strateke poloaje. Prva vea borba razvila se 2. jula oko Sentomaa, koji su Srbi utvrdili i protiv koga su Maari pokuali uzaludan napadaj. Graanski rat uzeo je potom pun zamah. U jednom pismenom aktu generalu Hrabovskom od 20. jula patriarh je energino izjavio, da e Srbi, ne nau li pravog razumevanja za svoja prava kod nadlenih, opozvati svoju graniarsku brau iz Italije, pozvati sve Slovene u pomo i obratiti se velikim silama i da e ak s Karlom Albertom u Italiji sklopiti savez. Ko tone hvata se i za vrelo gvoe. Nee biti nikakvo udo ako se oni "bace u naruja" ne moda samo Rusiji, nego ak i Turskoj. Takve rei, u pismenom aktu, sa tako odgovornog mesta, pale su u naoj prolosti sa tolikom otvorenou prvi put; to je ujedno i najbolji dokaz do koje se mere bilo trpelo narodno ogorenje. Poslednjeg jula uputio je patriarh prekor banu Jelaiu, to Hrvati nita ne preduzimaju dok se oni bore, i zapretio je, da e raskinuti savez. Po zahtevu Maara Dvor je, usred te krize, 21. jula bio doneo odluku, da se patriarh svrgava sa svog dostojanstva, i da administraciju karlovake mitropolije ima primiti baki vladika Platon Atanackovi. Ali to je bio i poslednji akt bekog poputanja prema Maarima. Ve 19. avgusta, po reenju svoje vlade, car je traio od Maara nove pregovore, opozivanje mera protiv patriarha i bana, i vraanje Vojne Granice pod upravu bekog Vojnog Ministarstva. Oni na to nisu pristajali. Njihov stav prema Dvoru bio je sve odluniji. Videli su, da ponaanje bana Jelaia i njegove vojne pripreme ne bi mogle biti izvoene bez izvesnih sugestija iz Bea. Austriski konzul u Beogradu, potpukovnik Majerhofer, tkao je izmeu srpske vlade, bana, Bea i patriarha, i to u svojstvu konzula i vojnog zapovednika u Zemunu. Pregovarao je ak kao neka ratna strana s Maarima u Beloj Crkvi. Be ni inae nije bio iskren prema Maarima i to je poputao bilo je samo od nude kod proe opasnost. Po migu iz Bea Jelai je 26. avgusta objavio rat Maarima i preao granicu. Nai ljudi verovali su, da e im sad pobeda nesumnjivo krunisati napor. Srbi su pre toga, u novoj borbi od 7. avgusta, sjajno odbili Maare ponovo od Sentomaa, a imali su i jo nekoliko lokalnih uspeha. Jo sjajniji je bio srpski uspeh kod tog mesta 9. septembra. S puno asti mogao se otada Sentoma nazvati Srbobranom. iva je nezgoda kod Srba bila u tom, to nisu imali svog vrhovnog zapovednika. Majerhofer je vrio funkciju nekog efa taba, a patriarh je jedno vreme imao vlast opteg narodnog poglavice. Ali za vojnike poslove nije odgovarao, iako je bio pripasao sablju. Vojvodu upljikca austriske vlasti nisu putale iz Italije. Mladi Stratimirovi, koji je zapovedao Srbima pri prvom napadu na Karlovce, smatrao je kao prirodno, da vojno zapovednitvo dopane njemu. Kad se tom usprotivio patriarh i neki drugi stariji lanovi odbora dolo je u vostvu do rascepa, koji je, o tom ne moe biti sumnje, samo smetao narodnoj stvari. Stratimiroviu je 6. septembra oduzeta komanda. On je narodu i vojsci pretstavljao svoj sukob s patriarhom kao naelan. Patriarh je toboe za cara i Dvor, a on je protiv njega, odnosno protiv njegovske "vapske" birokratije. Naroito se Stratimirovi bio okomio na bana Jelaia tvrdei, da on samo iskoriava Srbe i da ne misli s njima iskreno. Isto je tako ustajao protiv Majerhoferova meanja u srpske poslove. Posredovanjem srpske vlade spor je privremeno izravnat. Malo potom, 24. septembra, stigao je u Karlovce i davno i eljno oekivani vojvoda upljikac, koga su austriske vlasti sada pustile, kad je prekid sa Maarima bio potpun. Videi da borbe po Ugarskoj uzimaju maha bio je i vladika Petar II voljan da pomogne. On je mislio da poalje u Vojvodinu do 2.000 Crnogoraca, ali nije imao mogunosti da ih uputi preko turskog podruja. Srpske ete borile su se dosta dobro, ali je svakim danom postojalo jasnije da nee moi odoleti jaoj i bolje organizovanoj maarskoj snazi. O vojvodi upljikcu sudio je Majerhofer dosta nepovoljno. Bio je ispravan i hrabar oficir, ali bez ikakve line iniciative i sa strahom od svake odgovornosti. U jesen 1848. god., kad je izvren raskid sa Beom i kad je trebalo primiti borbu s carskom vojskom, uvidelo se u Peti kako je opasno voditi borbu na dva fronta. Tada se dolo na misao, da se Srbima ponudi sporazum. Sam Kout je bio za to gledite. To je bio as, kad su Srbi mogli malo

diplomatisati. Patriarh je to i pokuao, ali vie s namerom da zaplai Be, nego da se stvarno nagodi s Maarima. On je saoptio maarske ponude nadlenima i dao im razumeti da mu, zbog pasivnog dranja Bea, nee preostati nita drugo, nego da te ponude primi. Banu Jelaiu je ak pisao, da bi smrtni greh navukao na se "kad bi se s laskanjem od dvora zadovoljio, i primirenije s Maarima prenebregao". Maari su nudili Srbima ravnopravnost, slobodu vere i narodnog jezika, potvrdu patriarha i za Srbe posebnog bana u Slavoniji ravna banu Hrvatske. Tek tada reili su se u Beu, da zadovolje narodne zahteve i da potvrde zakljuke majskog sabora. upljikac je 19. novembra kao izabrani vojvoda potvren u tom zvanju i prema tom je naelno odobreno i stvaranje Vojvodine. Ali i u asu najvee opasnosti oprezni Be nije hteo da se izjasni ni o njenom opsegu, ni o njenoj kompetenciji. U Austriji se u to vreme izvela krupna promena. Car Ferdinand, slab i ogranien ovek, koji nije imao ni svoje volje ni svog dravnog progama, napustio je presto, a za njegova naslednika doao je 20. novembra sinovac mu, osamnaestogodinji Franc Josif. S novim carem imao je poeti novi kurs. Kako Maari ne htedoe priznati mladog cara to poe nova borba. Franc Josif je svojim patentom od 3. decembra objavio potvrdu patriarha i vojvode. Ali to je bilo samo, da se Srbi "potaknu na dalja naprezanja snage". Sad im se, naravno, i laskalo, kao "hrabroj i vernoj naciji", ali se odmah pazilo i na to, da se ne spremaju "za budunost preterane nade i zahtevi i neprilike." Zadovoljene su line ambicije, a sve se drugo prebacivalo za reavanje posle rata. Ali i tu je bilo namernog "izvrdavanja". upljikac je imenovan za "vojvodu srpskog naroda", a ne efa srpske Vojvodine. Patriarh je to odmah video i otro protestovao. Austriji je srpska pomo bila veoma potrebna, da bi se jedan deo maarske vojske odvojio za juno ratite i da bi se tim olakalo carskoj vojsci, koja je operisala od Bea. Srbi su imali 21.084 vojnika sa 104 topa. U vojsci je bilo dosta iskusnih graniara. Pored toga dolazilo je i dosta srbijanskih dobrovoljaca, koje je pozivao patriarh, obeavajui, s austriskim konzulom, naknadu trokova za tu pomo. Vrei smotru jednog tek prispelog odreda iz Srbije kod Paneva vojvodu upljikca je udarila kap 15. decembra, u asu kad je bio najpotrebniji. S mukom dobijeno priznanje njegova ina ostaje bez pravog efekta. S obzirom na raniji rascep u Glavnom Odboru i na mogunost da se postavi Stratimirovieva kandidatura patriarh nije smeo da odmah pristupi izboru novog vojvode. Voleo je, da vlast ostane usredsreena u njegovoj ruci. Vojvodina je, u stvari, poela bez vojvode i radila bez njega toliko meseci. Verovalo se, da tako moe ii i dalje bez obzira na psiholoko raspoloenje u narodu i na sve druge posledice. Patriarh je vodio diplomatsku stranu. Ali vojniku je sve vie uzimao u ruke F. Majerhofer, i to u odlunim asovima. Da to na vodee srpske oficire, pa i na Stratimirovia i njegovu grupu, nije moglo povoljno delovati razume se samo po sebi. Mada se patriarh poteno trudio da postigne sve to se moe, i mada je traio naslona i na Srbiju i na Rusiju, kod ljudi se poelo sticati uverenje, da on sve vie potpada pod uticaj austriskog dvora i austriskih pretstavnika i da slui njihovim interesima. Patriarh je komandu vojske bio poverio, istina, Srbinu, generalu Kuzmanu Teodoroviu, ali to nije bio ovek veih sposobnosti, niti je meu Srbima uivao naroit glas. Sem toga, austriska vojna uprava postavila je za Banat drugog generala, koji je traio da odmah ogranii Teodoroviev delokrug nadlenosti. Pojavio se i neobuzdani Stratimirovi sa svojim abmicijama. Patriarh energino ustade protiv njega, oglasi ga kao odmetnika i naredi da ga zatvore. Kad se Narodni Odbor stavio na stranu Stratimirovievu patriarh ga je suspendovao. Poee grdnje i javna odricanja poslunosti. U sredini, kojoj disciplina nikad nije bila jaka strana, to izazva optu pometnju i razbijenost. Jesu li to plodovi i izgledi nove slobode i narodne sree u njoj? Da li se za to prolivala narodna krv? Nije udo s toga, to je ranije oduevljenje poela da zamenjuje sumnja u malodunost. U Srbiji se za to vreme radilo na sporazumu s Maarima. Francuska vlada pomagala je akciju Maara, sa kojima su saraivali i Poljaci. Francusko-poljski prijatelji u Srbiji preporuivali su, da se Srbi nagode sa Koutovim ljudima i da svoju borbu okrenu protiv Bea za nov poredak u dunavskoj dolini. Da pomognu ta nastojanja osnovali su i Talijani sardinske vlade svoj konzulat u Srbiji, poetkom 1849. god. Poetkom februara srpska vlada je bila reila da opozove svoje dobrovoljce iz Vojvodine i obavestila je o tom patriarha. Po saoptenjima dr J. Tima, najboljeg poznavaoca

maarske revolucije, Garaanin je bio voljan da pristane na pregovore i uinio je Maarima nekoliko usluga. Ali nije mogao uiniti mnogo zbog dranja Rusije. Vlada Nikole I bila je odluno protiv maarskih revolucionara zato to su revolucionari i to su drali sa Poljacima. Za Srbiju takav stav ruske vlade davao je i suvie razloga za uzdrljivost. U toliko pre to je i Porta smatrala za dunost da opomene srpsku vladu zbog uea srpskih dobrovoljaca, i to, u jednom asu, po elji austriske vlade. Austriski ustav od 20. februara odreivao je, da Vojna Granica ostane sa svojom vojnikom organizacijom kao sastavni deo vojske, a za Vojvodinu se predvialo ureenje, koje e, oslanjajui se na stare povlastice, osigurati uvanje crkvene zajednice i narodnosti. O njenim granicama nije ni tu donesena nikakva konana odluka. Na Srbe je takav ishod napravio vrlo rav utisak. Poela su otvorena prebacivanja na raun Bea. Pristalice politike koja je primala sve to se otud daje nazivane su javno, po habsburkoj zastavi, crno-utim. Vojne vlasti, sa svoje strane, tuile su se na "ultrademokratske" elemente meu Srbima i traile su, da se oni onemogue. Ne malo ih je iznenaivala vest, kako izvesni ljudi govore, da e i Srbi, posle svega, morati poi za tragom Italije. To je sve razorno delovalo na srpske trupe i njihov moral, a kad poee stizati vesti o maarskim uspesima onda je slom bio gotov. Pad Srbobrana 22. marta 1849. bio je za Srbe teak udarac. U Beu su razumeli, da je nezadovoljstvo kod Srba uzelo maha. Oni nisu nikad hteli da za vremena ispune ili odbiju ono to se trai, nego su odlagali stvari, donosili paliative i zadovoljavali ljude kao lekom, kapljicama od sata do sata. Car je 21. marta 1849. imenovao patriarha komesarom oblasti, koja je obuhvatala negraniarski deo sremske i torontalske upanije, baku upaniju i vraki kraj, a kao vojnog komandanta postavio je Majerhofera, koga je unapredio za generala. Nije trebalo mnogo otrouma da se vidi, da je stvarna vlast u toj okrljatrenoj Vojvodini stvarno pripala ovom drugom, iako se on toboe nije imao meati u unutranju administraciju. Austriskoj vojsci obrnula se u prolee 1849. god. srea. Suzbijeni su bili i Srbi. Demoralisani i ostavljeni sami sebi, posle odlaska veeg dela Srbijanaca, oni su imali mnogo manje zamaha nego ranije. U mnoge bee uao i strah. Izvesne ete, u rasulu, ubijale su svoje oficire i irile paniku. Maari su, kao pobednici, besneli bezobzirno. Kad su 31. maja bombardovali Novi Sad iz Petrovaradina ostale su u njemu kao nekim udom poteene samo nekolike kue i Uspenska crkva. U velikoj teskobi patriarh se, u sporazumu sa srpskom vladom i ruskim konzulom u Beogradu, 25. marta obratio za pomo ruskom caru. "Bog i Velika Rusija jedini su pokrovitelj na i mogua spasiteljica naa". Tom su se pozivu posle pridruili i carski generali. Iz Petrograda je na te molbe stigao odgovor, da car ne moe nita uiniti, nego da treba traiti pomo od sopstvene vlade. U najteem asu po Srbe, 11. maja, ponudili su Maari Stevanu Knianinu nov sporazum, ali je ovaj njihova mandatara uputio na Beograd. Malo potom doao je u Beograd u ime maarske vlade grof Julije Andrai. On je pregovarao s Turcima, radi potpune turske vlade, a vodio je razgovore i sa Srbima. Od Garaanina je uo nekoliko potenih i otvorenih rei. Do sporazuma nije dolo, jer Srbi iz Srbije nisu mogli pregovarati na tetu svojih sunarodnika u Vojvodini, a izmeu Vojvoana i Maara nije bilo lako nai potpun sklad interesa. Sem toga, Garaanin je u maju dobro znao, da e se Rusi umeati u rat u korist Austrije i da bi svi srpsko-maarski zakljuci postali bespredmetni, dok bi Srbi ostali kompromitovani i prema Beu i prema Petrogradu. Maarski uspesi bili su vojniki tako znatni, da je Austrija, nedovoljno pouzdana u sebe, morala zamoliti rusku vladu za pomo. Car Nikola se odazvao pozivu mladog austriskog cara, spreman da ugui svaki revolucionarni podvig. Njegova vojska je ula u Ugarsku i slomila potpuno otpor Maara. Na Vilagou, 1. avgusta 1849., poloili su svoje oruje poslednji ostaci njihove vojske. Glavne voe politike i vojnike spasle su se pre konanog sloma u susedne zemlje, ponajvie u Tursku. Posle toga nastala je reakcija na celoj liniji. Srbi i Hrvati, govorilo se tada, bili su nagraeni onim im su Maari bili kanjeni. Srbi su iz te borbe izali razoarani i zavaeni. Trailo se, ko je krivac za neuspeh narodne stvari i poela su uzajamna optuivanja. Naroito se udaralo na patriarha, koji da je stvari vodio sam i samovoljno i koji nije bio dorastao situaciji. Pogreke pojedinaca su

postojale, i one su u dobroj meri tetile narodnoj stvari, ali je krivica bila u optem sticaju prilika. Kao po nekoj tragici Srbi su dospeli u poloaj da se moraju boriti na onoj strani, za koju su i sami videli i oseali da ih sumnjii i da im ne misli dobro. Mogli su se, moda, nagoditi sa Maarima. Mogli su. Ali ta bi ih onda ekalo posle austriske pobede, koja je dola ba s pomou one strane, koja je za Srbe ipak znaila najvie? Vojvodina je ostala bez srpskog vojvode. Car je patentom od 6. novembra 1849. dao Vojvodini, odnosno slubenom Vojvodstvu Srbiji, ove oblasti: srezove rumski i iloki, i delove upanije bake, tamike i torontalske sa veinom srpskog stanovnitva, ali joj je pridruio i ceo Banat sa veinom nesrpskog elementa. Tako je nova oblast, data toboe po srpskoj elji, ispala u stvari nesrpska. Sredite te oblasti postalo je skroz nesrpski Temivar, sa slubenim nemakim jezikom. Graanski i vojniki zapovednici bili su redom stranci; nijedan jedini Srbin nije doao na to mesto. Srbi su ranije traili, u nadi da e to ouvati Vojvodinu, da austriski car uzme naziv velikog vojvode Vojvodstva Srbije, i on je to i uinio, toboe da ispuni narodne elje. Ali mu to posle nije smetalo, da 15. decembra 1860. proglasi, da se Vojvodina i tamiki Banat spajaju ponovo sa Ugarskom. Od sve borbe iz 1848. i 1849. god. ostalo je kao jedina trajna narodna "tekovina" obnova prazne patriariske titule.

12 Crna Gora kao svetovna drava

Posle smrti starog vladike Petra I (18. oktobra 1830.), koji je uspeo da stekne izuzetno potovanje u narodu, upravu nad Crnom Gorom primio je njegov sinovac Rade Tomov, daroviti mladi kome je u to vreme moglo biti svega sedamnaest-osamnaest godina. Mladi ovek, s puno enje i ivota u pesnikoj dui, morao je u tim godinama da navue monaku rizu, da bi mogao primiti visoki in koji mu je stric namenio. On to nikad nije mogao da preboli. Sem toga, u toku svoje dvadesetogodinje uprave, on je nekoliko puta video od kolike je tete po Crnu Goru bilo to, to u odnosu prema Turcima i prema drugim silama nije imala na svom elu svetovno lice. I s toga se reio da on bude poslednji vladika-vladalac u Crnoj Gori i da njegov naslednik ne mora vie prolaziti kroz monake stepene. Kao dravni poglavar Petar II imao je dosta tekoa, ponajvie sa skadarskim paama i susednim Turcima, a poneto i u samoj kui. Odmah, na poetku njegove uprave, porodica Radonia, sa guvernadurskom tradicijom, htela je da iskoristi njegovu mladost i prigrabi to vie uticaja na vlast. Mladi Njego, koji je od 1833. god. posto vladika, energino je suzbio te pokuaje i lanove te kue prisilio da napuste Crnu Goru. On sam hteo je da se koristi neredima u susedstvu 1831.-1832. god., kad su se bili digli na sultana Mustafa-paa Buatlija i Huseni-beg Gradaevi. Kako Podgoriani nisu hteli da idu s Buatlijom on je pokuao da ih podri u tom stavu i da, kao zatitnik, dobije taj grad branei ga toboe za cara, ali nije uspeo. Turci i Arnauti nisu verovali Crnogorcima i u krajnjoj liniji voleli su Buatliju nego Njegoa. To se videlo i prilikom crnogorskog napadaja na abljak, 1835. I na istonoj strani vladika nije imao pravih uspeha. Kad je Grahovo odbilo da daje danak hercegovakom veziru Ali-pai poseo ga je ovaj 1836. god. s vojskom, nanevii teak poraz tamonjim hercegovakim i crngorskim plemenima. U borbi je poginuo i vladiin brat Jovan i osam drugih Petrovia. Kao Crnogorac od rase vladika je traio osvetu. Bio je naroito kivan na glavnog junaka turske pobede, na gatakog gospodara Smail-agu engia. Kad je ovaj poetkom jeseni 1840. stigao s vojskom u Drobnjak, da kupi hara, napali su ga iznenada, skoro muki, uskoci i Drobnjaci pred zoru 23. septembra na Mljetiku i ubili ga sa jo 80 Turaka. Ta pogibija, koju je vladika od srca pozdravio, postala je vrlo brzo predmet epske pesme, i narodne i umetnike. Najlepe i najbolje delo hrvatske epike, Smrt Smail-age engia, koje je ispevao Ivan Maurani, nastalo je pod neposrednim utiskom vesti o tom dogaaju. Sem sa Turcima Njego je imao neprilika i sa Austrijancima. Prilikom razgraniavanja dolo je 1838. god. ak i do sukoba i krvi. Vladika je

morao popustiti, a Crnogorci su za neka ustupljena zemljita dobili ottetu. Petar je samo prodao Austrijancima manastire Maine i Stanjevi. U Crnoj Gori on se trudio da digne prosveenost i uvede red. Otvorio je na Cetinju 1834. god. prvu osnovnu kolu sa nekom vrstom internata (s "blagodjejanjima") i osnovao je tampariju. Da bi koliko-toliko obuzdao plemensku i linu samovoljnost i uveo zakonitost u zemlji on je 1831. god. obrazovao Senat, sa najuglednijim pretstavnicima iz raznih plemena, kao sudsku i zakonodavnu vlast. Uveo je i policiske organe, "perjanike", koji su bili i neka vrsta vladarske garde. "Gvardije" su u unutranjosti zemlje imale karakter optinskih sudova. Da bi se zemlja i inae uredila trebalo je nai finansiskih sredstava za izdravanje. S toga je ve vladika Petar I zakonikom od 1798. god. bio uveo porez. Ali Crnogorci nisu hteli da taj porez plaaju; oglasili su ga za hara; i nalazili su da to plaanje nije u skladu sa slobodom. Vladika Petar II video je, da se nikakva napredna reforma u zemlji ne moe izvesti bez sredstava i pregao je, da Crnogorce natera na plaanje. Imao je s toga mnogo glavobolje i pretrpeo mnogo uvreda. Crnogorci su mislili, da prikupljeni novac ne ide na potrebe zemlje, na uvedene reforme nisu gledali kao na stvari koje su bezuslovno potrebne, i bili su svikli da za njih i njihove potrebe plaaju drugi. Sem toga, jaim bratstvima nije bilo ni u interesu da jaaju centralnu vlast, jer su na taj nain njihova preimustva nad slabijim bratstvima dolazila u pitanje. Crnoj Gori davala je i ruska vlada stalnu godinju pomo od 1.000 cekina, jer sami domai prihodi ne bi bili dovoljni za sve potrebe. Za vreme gladne godine 1844/5. Crmniani, pod vostvom Marka Plamenca, digoe ak bunu protiv vladike, koji se u taj mah nije nalazio u zemlji. Buna je uguena u krvi. Vladika se trudio da odri jedinstvo zemlje i da obezbedi potovanje zakona i cetinjske vlasti, pa se nije ustruavao od primene vrlo otrih mera. S toga je njegova vladavina pretstavljana od izvesnih lica kao suvie autokratska i nasilnika. Ali Njego nije bio isto to i knez Milo. Pesnik visokog oseanja imao je vrlo osetljivu duu, no u sredini, koja je imala junakih tradicija ali i mnogo neobuzdanog i tvrdoglavog i sebinog i varvarskog, on se esto oseao kao razapet i istinski muenik. Srpska knjievnost dobila je od njega svoje najbolje delo, Gorski Vijenac (1847. god.), umno i s puno pesnike snage, originalno i rasno kao retko koja stvar i u drugim velikim knjievnostima, i duboko prooseano u svakoj rei. Petar II umro je, jo mlad, 19. oktobra 1854. na Cetinju, satrven od tuberkuloze. Pred smrt odredio je kao svog naslednika sinovca Danila, neugledno osavo mome, koga su zbog njegovih zelenkastih oiju zvali Zekom. Danilo, roen 25. maja 1826., imao je dvadeset i pet godina, kad je primio vlast. Njegov stric pripremio je bio ruski dvor, da njegov naslednik ne mora imati monaki, odnosno vladianski, in. Trebalo je da tu elju izrazi i narod u Crnoj Gori. Ovom nije bilo teko objasniti, da je u interesu crnogorske borbe za slbodu da dobije svetovnog poglavicu, jer su Turci redovno tvrdili da je Crna Gora njihova oblast, a da su vladike u njoj dole do vodeeg mesta zahvaljujui samo svom duhovnom poloaju. Crnogorski zbor, po savetu jednog ruskog izaslanika, primio je 1. marta 1852. predlog, da njihova drava postane nasledna kneevina i, prema tom, prirodno, i sa svetovnim poglavarom. Pre toga, Danilo je energinom linom intervencijom osigurao na Cetinju vlast za sebe, koju je hteo da uzme stric mu Pero, pretsednik Senata. Sam kralj Nikola Petrovi opisao je u memoarima ivu i munu scenu tog objanjavanja. Kad je Danilo doao u Petrograd, da se pretstavi caru Nikoli, koga su, s Rusijom zajedno, javno oglaavali ve odavno u Crnoj Gori kao svog pokrovitelja, on je tu otvoreno priznat kao knez. Po meunarodnim ugovorima Crna Gora nije dotad priznavana nigde ni kao vazalna, a kamo li kao nezavisna drava; niti je, tako isto, igde bilo javno priznato Rusiji pravo, da bude pokrovitelj Crne Gore i da moe uticati na menjanje dravne uprave u toj zemlji. Ali se tokom vremena stvorila takva praksa. Crna Gora se smatrala i oglaavala kao nezavisna od Turaka, a Porta je, u XIX veku, iz obzira prema Rusiji trpela crnogorsko odmetanje, ali ga nije priznavala. Rusija je, isto tako, sama uzela pravo da posreduje za Crnu Goru ne samo na Porti, nego ak i u Beu, i to su na oba mesta svikli da primaju, iako im nije bilo po volji. Ova promena u upravi Crne Gore s pristankom Rusije izazvala je prilino uzbuenje na vie strana. U Crnoj Gori nastalo je pravo oduevljenje, koje je vrlo ivo opisao Vuk Karadi kao kneev gost. To je bilo u toliko prijatnije, to su iz poetka stariji lanovi porodice Petrovia bili protiv Danila i

traili novu ast za sebe. Meu njima se isticao najstariji brat vladiin Pero, pretsednik crnogorskog senata. U Turskoj, meutim, nije se krilo nezadovoljstvo: tom promenom crnogorsko pitanje stavljeno je, kako se to kae, neposredno na dnevni red. Porta je odbila da prizna novu titulu, jer tim priznavanjem ona bi priznala ujedno i Crnu Goru kao posebnu dravu. Na Porti se moglo o tom pregovarati samo pod uslovom, ako bi knez Danilo pristao, da mu se nova titula smatra kao turska inovnika, u rangu muira ili tako neto. Danilo je bio ustar mlad ovek i eljan uspeha. Energije je imao na pretek. Svojim Crnogorcima, odmah prvih dana, kazao je bez uvijanja: "Vidite kolini sam mali, ali ako me ne uzasluate, biu vam vei od Lovena". Njega je vreao turski stav prema Crnoj Gori i njemu lino i reio se da im to dade osetiti, iako je, po ruskim savetima, eleo da s Turcima, bar u prvo vreme, ostane na miru. U Hercegovini je ba tih vremena vladalo veliko uzbuenje, jer je Omer-paa, poto je slomio begovat, poeo razoruavanje naroda. Ne samo Srbi, nego i susedne austriske vlasti sluale su jo od kraja 1850. god. kako Turci nameravaju napasti Crnu Goru i konano je pokoriti. Sam je Omerpaa lino govorio tako poetkom 1851. god. austriskom konzulu u Bosni, a iza smrti vladiine ponovio je to isto s uveravanjem, da bi za mesec dana mogao biti na Cetinju. Ti i takvi glasovi doprli su i do crnogorskog kneza i do ostalih glavara. On na to ne ostaje duan, nego sa svoje strane pomae nezadovoljnike i suzbija svaki turski uticaj. U Piperima je lino udario na kue nekih izdajnik, koji su uli u veze sa skadarskim vezirom, a malo potom, u novembru 1852. god., Crnogorci prepadom uzee abljak. Iako je, po ruskom prekoru, Danilo naredio da se taj grad vrati odnosi s Turskom nisu mogli da se poprave. Ve u decembru te godine poela su prava neprijateljstva. Tursku vojsku, koja se kretala od Hercegovine i Albanije, vodio je Omer-paa. Ta je vojska bila nadmonija od crnogorske i stegla je novu kneevinu opasno. U toj nevolji nala se kao pomonica Crne Gore austriska vlada i njen dvor. Izmeu Bea i Carigrada odnosi u ovo vreme behu postali veoma zategnuti. Turska je bila primila maarske emigrante s Koutom na elu, pa ih potom pustila na slobodu. Mladi austriski car zamerio je to Porti na dosta otar nain, a njegove vlasti dale su osetiti Turcima da ih ne smatraju za prijatelje. Cele 1851. i 1852. god. austriska tampa zauzimala se za hriane u Bosni i Hercegovini i traila sve mogue povode, da turski reim tamo, koji je doista bio rav, to vie diskredituje pred Evropom. Ovom prilikom Austrijanci su slali u Crnu Goru novca, hrane i municije, a kao poverenik dvora upuen je tamo ore Stratimirovi, poznati voa iz nedavne bune u Vojvodini. On je doneo sa sobom u Crnu Goru i tri topa. U isto vreme je beka vlada naredila koncentraciju jednog dela svoje vojske na bosanskoj granici. Ali glavno zalaganje uinjeno je u Carigradu. General Lajningen je tamo 31. januara 1853., kao naroiti izaslanik, predao Turskoj ultimatum, da odmah obustavi neprijateljstva protiv Crne Gore. Porta je odmah popustila dobivi obavetenja, da e austriski korak pomoi i Rusija. Tako je Omer-paina akcija morala biti naputena. Ali je crnogorsko pitanje ostalo i dalje otvoreno. Turska je stalno insistirala na tom, da je Crna Gora njena pokrajina. Kad se za vreme Krimskog Rata Turska nala kao saveznica zapadnih drava Engleske, Francuske i Sardinije i kad je popravila svoje odnose sa Austrijom ona je verovala da je dolo vreme kad to pitanje moe izvesti naisto. Turski poslanik je na Pariskom Kongresu 14. marta 1856. dao izjavu, da njegova drava smatra Crnu Goru kao svoj sastavni deo, a ruski je, pod pritiskom poraza, morao da kae, kako izmeu njegove drave i te zemlje nema nikakvih dubljih veza sem uzajamnih simpatija. Tako je na jednom meunarodnom kongresu, koji je za nekoliko decenija imao da sredi stanje u Evropi, Crna Gora bila oglaena za tursku pokrajinu. Knez Danilo, prirodno, to nije mogao lako da otrpi. On je 19. maja uputio otar protest protiv turske izjave. Videi da je Rusija pobeena i bespomona i da ga je Austrija napustila, a oseajui da treba za svoje ciljeve nai podrke kod koje velike sile, Danilo se obratio Napoleonu III, tadanjem gospodaru evropske situacije. Posrednik mu je bio francuski konzul u Skadru, Hijacnit Hekar. Poetkom 1857. god. knez Danilo je napravio sa enom zvaninu posetu Parizu i bio je vrlo lepo primljen. Napoleon III, koji je ivo saraivao sa Talijanima, imao je naroitog razumevanja za nacionalistiku ideologiju toga vremena i bio je sklon da pomogne izvesnim narodima u njihovoj borbi za slobodu. Bio je obaveten i o srpskim nastojanjima i odnosio se prema njima sa dosta

simpatije, iako je zbog mrnje na Rusiju podravao Tursku. Kneeve veze sa Francuskom izazvale su veliko nezadovoljstvo ne samo u Petrogradu, nego i u Beu, gde se dobro znalo da Kavur i Italija rade u Parizu protiv Dunavske Monarhije. Te veze su dale povoda i kneevom stricu oru, da otvoreno ustane protiv kneza i da ga pone javno optuivati zbog njegove izuzetno stroge i bezobzirne unutranje politike. Knez Danilo je pokuao da od Crne Gore stvori pravu dravu i suzbije dotadanju plemensku premo, koja je zemlji davala karakter federacije plemena. S toga je 1855. god. objavio nov zakonik za Crnu Goru. Lomei plemensku svojevoljnost i premo, suzbijajui nedisciplinovanost pojedinaca i bratstava, Danilo je hteo da ojaa centralnu vlast i da stvori zakonske odgovornosti i pravni poredak. Dotadanja anarhija i zla iskustva poslednjih vladika uticala su na nj, da mesto traenja kompromisa deluje otrom primenom sile. Bio je svojevoljan, prek i bez mnogo takta. Ali je tako radio i iz uverenja, da se ukorenjene zle navike ne mogu iupati bez radikalnih mera i da bi Crnogorci poputanje mogli smatrati kao slabost. S toga je u zemlji izazvao protiv sebe vrlo mnogo nezadovoljstva, i to ak i u krugu sopstvene porodice i najbliih saradnika. U vezi je s njima bio i ruski konzul iz Dubrovnika. Kneevi protivnici su eleli i traili od velikih sila, da spree dolazak Danilov iz Francuske u Crnu Goru. Posle povratka iz Pariza Danilo je brzo odluio, da zada Turcima ozbiljna posla i da crnogorsko pitanje pokua reiti na povoljan nain. Odmah je poeo raditi meu susednim srpskim plemenima, da ih podjari protiv Turaka. Kad su Turci pokuali da silom smire Vasojevie, knez je, uz pomo evropskih konzula, uspeo da ih vrati. Glavni pokret izbi u junoj Hercegovini, pod vostvom Luke Vukalovia iz Zubaca, jednog odlunog narodnog voe, koji se istakao ve za vreme prolog rata iz 1852/3. god. Ustanak je krenut krajem 1857. god. i ubrzo je zahvatio iroke razmere. Sredite mu je bilo u manastiru Duima kod Trebinja, a akcija se proirila na sever sve do Drobnjaka. Hercegovake ustanike pomagale su i crnogorske ete. Knez Danilo se otvoreno obratio velikim silama sa molbom, da ga razgranie sa Turskom, odnosno da tim posredno priznaju Crnu Goru kao dravu. "Porta", govorio je knez Danilo, "nije nikad sklopila mira s Crnom Gorom, jer je bila preslaba da joj ga naturi". Austriska vlada odbila je tu kneevu elju i opomenula ga da ne izaziva Turke. Za to vreme Porta je gomilala vojsku u Hercegovini, pretei Crnoj Gori. Pokuaj velikih sila, da njihovi konzuli, s pretstavnicima Porte i Crne Gore, nau neki sporazum sa ustanicima, nije uspeo. Porta nije odustajala od svog zahteva, da knez pre svega prizna sultanovu vrhovnu vlast. Kad su se pregovori razbili krenula je turska vojska na granicu i posela Grahovo. Tu je, na visoravni Grahovcu, 1. maja 1858., pretrpela potpun poraz. Crnogorce je vodio kneev brat, vojvoda Mirko, koji je, s hercegovakim ustaama, pokazao uda od junatva. Grahovska pobeda ide meu najslavnije u prolosti Crne Gore. Ona je neobino digla glas toj maloj ali junakoj zemlji. Grahov Laz je postao predmet oduevljenih romantiarskih pesama, od kojih su naroito popularne one St. Kaanskog i L. Kostia; o njemu se pisalo u mnogim dopisima i pripovetkama; od njega poinje pravi kult crnogorstva u srpskom drutvu i omladinskoj knjievnosti. Po savetu konzula Hekara knez Danilo nije nastavio s crnogorskom vojskom gonjenje Turaka; njegova borba imala je da pretstavlja samo istu defanzivu. Francuska vlada pokazala je jasan interes za Crnu Goru. Ona je uputila svoje ratne lae u Gru, da spreavaju nova iskrcavanja turske vojske u Sutorini ili Kleku, a u isto vreme pozvala je ostale velike sile, da se odredi evropska komisija za razgranienje Turske i Crne Gore. Sam Napoleon III uputio je knezu pismo, u kom ga je pohvalio zbog neizazivakog ponaanja posle pobede i u kom mu je obeao svoju pomo. Posle ove pobede obnovila je svoje veze sa Crnom Gorom i Rusija, a i Engleska nije bila protivna da se maloj zemlji uini izvesno priznanje. Komisija velikih sila za razgranienje poela je rad u leto 1858. U toku leta idue godine posao je bio jedno vreme obustavljen zbog rata Francuske i Italije protiv Austrije, ali je posle nastavljen i zavren je u aprilu 1860. Tim razgranienjem Crna Gora je mnogo dobila, toliko ne teritorialno koliko moralno. Od zemljita pripalo joj je Grahovo celo, a Banjani, Drobnjak, Kui i Vasojevii bili su podeljeni. Crnogorci su dobili jo upu, nikike Rudine, Tuinu, Lipovo i Dodoe. To stvarno nije mnogo. Ali je razgranienjem Crna Gora naelno i stvarno

priznata kao posebna oblast, iako to nije i dravopravno utvreno. Knez Danilo je smatran kao vladar Crne Gore, s njim se pregovaralo i nosilo, i s njim se kao takvim raunalo. Ali knez Danilo nije dugo uivao plodove svoje pobede. On je 1. avgusta 1860. podlegao rani, koju mu je u Kotoru, na obali, zadao jedan crnogorski emigrant iz porodine osvete. Izvesni ljudi hteli su pretstaviti kneevu pogibiju kao delo austriske akcije protiv njega i njegovih planova, ali se to nije moglo dokazati. Kako Danilo nije imao muke dece nasledio ga je Nikola, sin njegova brata, grahovskog pobednika Mirka.

13 Nacionalni i knjievni romantizam kod Srba

U Austriji je, posle uguivanja maarske revolucije, reakcija digla glavu na celoj liniji. Ve krajem 1850. god. ukinut je ustav i uvedena vlada najkrueg apsolutizma sa isto policiskim sistemom. S apsolutizmom ila je i germanizacija. Nemaki jezik, kao slubeni, uveden je 1854. god. u sva zvanja i sve srednje kole, a sa njim je ila i nemaka ili potpuno nemaki orientisana birokratija. Na svoje dojueranje saveznike u Beu su gledali s izvesnim nipodatavanjem, a njihove idejne pokrete su guili i progonili. Sa patriarhom Rajaiem postupalo se u Beu kao da je bio neto kriv, a na sve ljude, koji su se istakli kao nacionalne voe i koji su traili veza sa ostalim Slovenima, a posebno sa Rusijom, gledalo se sa puno sumnje. Ve 1851. god. zabranjen je u Vojvodinu ulazak svim listovima iz Srbije. Iliji Garaaninu otvarana su pisma, koja su ila preko njihove pote, a u Beu su ga pratili pijuni oevidno. Segedinski prota Pavle Stamatovi optuen je kao veleizdajnik zbog svetonikoljske pesme: "O kto, kto, Nikolaja sluit", jer se nalazilo da je on tim hteo slaviti ruskog cara Nikolu I. Kad je car Franc Josif 1852. god. dolazio u Novi Sad demonstrativno je obiao patriarha i, mesto s njim, odvezao se u grad kolima sa Dvoru odanim episkopom Platonom Atanackoviem. Cenzura je spreavala svaku slobodniju re; premetaine, dostave, zatvaranja postale su svakodnevna pojava. Svi nai ljudi, od patriarha do obinog ratara, bili su razoarani i duboko ogoreni. Zato sve te tolike rtve? Kome u korist? Nije sam ura Jaki, do srca uvreen, pitao: "Ah zata ginusmo i stradasmo - a ta dobismo!" Ilija Garaanin je odbio austriski orden s motivacijom, da srpski dobrovoljci nisu ili u Vojvodinu, da se bore za Be, nego za svoju brau. Ali Austrija nije bila takva samo prema Srbima. Reakcija je zahvatila isto tako i ostale njene zemlje. U Hrvatskoj je njena otrina pogaala najbolje narodne snage, a germanizacija je samom Zagrebu udarala nemaki peat. Najvee iznenaenje priredila je, meutim, beka vlada celoj Evropi svojim postupkom prema Rusiji. Za vreme Krimskog Rata, kad se Rusija nalazila u najteoj situaciji, Austrija je mobilisala protiv Rusije, svoje izbaviteljke, i naterala je svojim dranjem na poputanje pre vremena. Tim retkim i dotle neuvenim politikim cinizmom ona je zaprepastila ceo svet, a Rusiju je ogorila do nesluene mere. Politika reakcija zahvatila je i Srbiju. U njoj meu vlastodrcima nije bilo nikakve sloge. Stari Toma Vui bio je glava opozicije, pomagan od Rusije, koja je svim nainima suzbijala Iliju Garaanina i njegovu frankofilsku politiku, dok 1853. god. nije iznudila njegov pad. Knez je lino stajao pod uticajem austriskog konzula, Srbina Teje Radosavljevia, koji se istakao za vreme prole bune kao ovek od takta i uticaja meu Srbima. Ostali ljudi, od manjeg politikog znaaja, povodili su se prema tim krupnim linostima. Za Srbiju je nastala velika opasnost prilikom Krimskog Rata. Turska, njen suveren, ula je u rat protiv Rusije, njenog pokrovitelja. U zemlji je postojala jaka rusofilska stranka, koja je elela da Srbija iskoristi ovaj as. Na to se jedno vreme pomiljalo i u Petrogradu. Ali je Austrija bila ve poela pripreme, da sprei Srbiju u tom, i to na najradikalniji nain, posedanjem srpskog podruja. I Turci su prikupljali vojsku na granici. Videi tu opasnost ruska vlada je posle preporuila u Beogradu, da se uva stroga neutralnost. Srbija se bila spremila na otpor, ali se u isto vreme obratila i Porti i Napoleonu III, koji je doista delovao u Beu. Austriska diplomatija branila se tim, da nije htela preduzimati nita protiv Srbije same; nego da se samo nosila milju da sprei eventualno rusko prelaenje u tu zemlju ili kakav pokret ruskih ljudi u Srbiji protiv

postojeeg stanja. Glavno je bilo da je za vreme tog opasnog obraunavanja izmeu sila Srbija ostala poteena. Na evropskom kongresu u Parizu, 1856. god., promenjen je meunarodni poloaj Srbije. To je dolo kao prirodna posledica ruskog poraza. Htelo se, da se suzbije njen uticaj na celom Balkanu, a Austrija je naroito ila za tim, da ga suzbije u Srbiji. Ruski protektorat nad srpskom kneevinom zamenjen je garantijom svih velikih sila. S tim u vezi zabranjen je kroz Srbiju i prolazak svake tue vojske bez prethodne saglasnosti garantnih sila. Ova je odredba unesena usled surevnjivosti Rusije i Austrije, ali je u stvari pogodila Tursku, jer ni ona, posle ove odredbe, nije mogla upuivati vojsku, iako je sultan bio vrhovni gospodar zemlje. Turski garnizoni u Srbiji, koji su se nalazili u nekoliko gradova, mogli su se otad zanavljati i smenjivati samo Dunavom, a da je to zadavalo dosta tekoa razume se samo po sebi. Kako je zapadnim silama bila potrebna austriska saradnja protiv Rusije to su one u glavnom prepustile Srbiju bekom uticaju. Dok su Turska i Austrija bile ravo srpski dravnici traili su naslona na Carigrad, ali kad je izmeu sultanove i esarove strane dolo do sporazuma Srbi su morali da paze na jaega. Knez Aleksandar uao je u vrlo tesne veze s austriskim konzulom; bilo je opte uverenje, da on skoro izvruje sve njegove zahteve. Poloaj kneev postao je vremenom izvanredno teak. Protiv njega su u narodu na sve strane radili rusofili osuujui ga zbog tobonje izdaje Rusije; a protiv njega je ustala i sva mlaa srpska inteligencija, koja je bila vaspitana na strani, velikim delom u Francuskoj, i u zemlju dola sa liberalnim idejama. Knez Aleksandar je bio vrlo krut i lian ovek i vie autokrata nego to se od njega oekivalo. Moan uticaj pustio je rodbini svoje ene, kneginje Perside, koja je bila iz uvene kue Nenadovia, ali sa malovarokim vidokrugom. Glavni ljudi u zemlji otili su u opoziciju. Vui je bio glava kneevih protivnika i u svojoj demagogiji veoma opasan. Knez je oterao u protivnike i Iliju Garaanina, koji je jedini u zemlji imao autoriteta da se suprotstavi svakoj prevratnikoj akciji. Izmeu kneza i Saveta odnosi su postali vrlo zategnuti, jer je i jedna i druga strana htela da proiri svoju vlast. Knez je eleo da Savet ostane preteno zakonodavno telo, a da uprava ostane u njegovim rukama, odnosno u rukama njemu odgovornih organa. Kako su kneevi ministri mogli biti postavljani samo iz reda savetnika to je Savet postepeno uzimao sve vie maha i stavljao se na gledite da je on telo ravno donekle knezu u pitanju voenja zemaljskih poslova. Savet je znao, da svoj postanak zahvaljuje tenji, da se obuzda samovolja kneza Miloa i logiki je zakljuivao, da ta njegova uloga ostaje i u novom reimu. Savetnici su, sem toga, insistirali na tom, da se za novog lana Saveta i ne moe postaviti nijedno lice bez sporazuma s njima. Iliji Garaaninu govorili su jednom prilikom 1856. god., da e oni ministre samo sasluavati, ali da e o stvarima reavati sami. U sporazumu s nekim savetnicima, koji su od ranije na tom radili s ruskim konzulom, Garaanin je jo 1855. god. predlagao u Parizu, da se knez smeni, a slinih pokuaja bilo je i na Porti. God. 1857. stvorena je bila prava zavera protiv kneza, kojoj je bio na elu sam pretsednik Saveta Stevan Stevanovi Tenka. Ilo se za tim da se knez ubije, a na vlast da se vrati stari Milo Obrenovi. Zavera je otkrivena za vremena i preseena je otrim kaznama. Jedan deo savetnika bio je osuen, a drugi penzionisan. Kako je to izvedeno bez pristanka Portinog i, prema tom, bilo protivno ustavu, to je carigradska vlada nala za potrebno da protestuje kod kneza i da tako ue u razmrsivanje srpskih unutranjih poslova. Njen posebni izaslanik, Ethem paa, doao je u Srbiju i nagnao je kneza na poputanje. Knez je pristao da vrati u slubu penzionisane savetnike, a kanjene je pomilovao, ali pod uslovom da moraju ii iz Srbije. Za pretsednika Saveta doveden je stari Vui, a Garaanin, od koga su vlasti ranije uzalud traile ostavku na savetniki poloaj, postavljen je za ministra unutranjih dela. Ti ustupci iznueni su od kneza i znatno su poljuljali njegov ugled i njegov poloaj. Porta je jedva doekala priliku da moe dati osetiti svoju snagu, a nalazila je podrke kod Francuske, koja je otvoreno osuivala kneevu politiku, a donekle i kod Rusije. Opozicija je traila da jedna evropska komisija ispita stanje uprave u Srbiji, jer je garantnim silama dunost da za vremena izvedu u njoj stvari na isto. Meu silama nije u tom pitanju bilo saglasnosti. Austrija i Engleska drale su stranu kneevu. Pruska je bila neutralna, ali je Ranke, na osnovu izvetaja njenog konzula, tano zakljuio, da je kriza zavrena tim, to se knez vratio u staru potinjenost Turskoj. Bio je uinio jedan korak da se

otme, ali ga je taj pokuaj samo u veu pokornost bacio. I time on izgubi i poslednju senku kakve god svoje samostalnosti. Domalo, morao je priznati i novu izmenu zakona o Savetu, po kojoj je njegova vlast postala osetno ograniena. Porta nije htela da izaziva dublju krizu u Srbiji u asu, kad je u Hercegovini buktao ustanak Luke Vukalovia i kad je predstojao njen sukob s Crnom Gorom. U Carigradu se znalo isto tako, da i u Bosni, u susedstvu Srbije, postoji nezadovoljstvo zbog tekih agrarnih odnosa, a vrenja je bilo i u Bugarskoj. U bosanskoj Posavini uzbunjeni teaci, u jesen 1858. god., podigoe bunu. Vodili su ih svetenici proto Stevan Avramovi, pop Hadi Petko Jovanovi ili Jagodi i dr., a pridruio im se i fra Stepan Miki. Razjarena masa palila je i ruila begovske ardake, pa ak i kue onih hriana koji nisu bili zajedno s njima. Ali su muslimani, bolje opremljeni, brzo preli u napadaj. Kad su 28. septembra 1858. zauzeli Oraje kao sredite ustanka otpor je brzo bio slomljen. U samoj Srbiji opozicija je bila uzela maha na celoj liniji. "Narod je izgubio konano poverenje u Praviteljstvo i svoje vlasti", pisao je I. Garaanin u septembru 1858., "uzrujao se na sve strane i hoe da se izvede iz ove neizvesnosti". Traio se saziv narodne skuptine. Iako je bio obaveten da se Skuptina moe obrnuti protiv njega knez nije mogao da je ne odobri, premda je i to pokuavao. A kad se skuptina sastala o Sv. Andreji (s toga prozvana Svetoandrejska) bilo je od prvog asa jasno, da se dotadanji reim nee odrati. Protiv njega je bila ogromna veina poslanika. Na sednici od 10. avgusta traena je ostavka kneeva, koju su pomogli i lanovi Saveta. Zbunjen i uplaen knez je otiao u grad, pod okrilje pai, i to u kolima I. Garaanina, i s njim zajedno. Garaanin, koji je odavno preao meu kneeve protivnike, nije smatrao za svoju dunost da odvraa kneza od tog koraka. A ima glasova, da mu je on taj korak ak i savetovao. Jo nije izvedeno na isto, da li je to bila klopka, ili bojazan za linu sigurnost kneevu, ili namera da se dobije u vremenu. U svakom sluaju taj je korak razdraio Skuptinu i ona je 11. decembra donela reenje, da se knez zbaci, a na njegovo je mesto jo istog asa izvikala Miloa Obrenovia. Knezu Aleksandru bilo je jasno, da se situacija ne moe vie izmeniti u njegovu korist, pa nije nita odlunije ni preduzimao. S njegovim padom zavrena je i vlada ustavobranitelja, jer s Obrenoviima poeo je odmah novi kurs. Knez Milo stigao je sa knezom Mihailom u Beograd 25. januara 1859. ekao je dotle potvrdu svog izbora od Porte. Kao njegov "mestozastupnik" u Srbiji vodio je poslove njegov odani pristalica Steva Mihailovi. Kao svuda u prilikama kad se menja ne samo reim nego i dinastija, tako je i u Srbiji bilo dosta izmene diktovanih ne samo potreban, nego i osvetom i svojevoljnou. Skuptina, voena dosta puta od usijanih glava i nedoraslih ljudi, unosila je mnogo zabune i bezvlaa, ali je promena ipak izvedena bez teih rtava. Kad je doao knez Milo vratio se, istina, autoritet vlasti, ali je pojaana samovolja. Knez Milo je bio i suvie star da bi se izmenio. Sad je, pun jo uvek stare mrnje i osvetoljubivosti, postao staraki uporniji i nije hteo da se obazire mnogo ni na kakve obzire. Podloan uticajima, udljiv, a uveren da je Srbiji preko potreban, on se oseao kao svemoan. Na muku su bili udarili s njim i prijatelji i neprijatelji. Uvredio je odmah, prvih nedelja, svog najodanijeg prijatelja i zastupnika Stevu, ne ublaavajui mnogo svoju staru naviku da tera egu sa ljudima. Savet, na koji je bio kivan od svog progonstva, ponizio je koliko je god mogao i trudio se da ga potpuno onemogui. Stari Vui, napola oslepeo, bio je zatvoren i umro je u zatvoru. Umro je potpuno istroen, dok su Miloevi protivnici tvrdili, da je to bilo pod sumnjivim okolnostima. Ilija Garaanin, koji, istina, i nije bio za povratak kneza Miloa, gurnut je u pozadinu i morao se sklanjati jedno vreme iz zemlje. Po njegovim reima knez Milo nije vie mogao da uje re zakon. "On misli, kad narod ne bi elio njegov nain stare uprave, ne bi ga ni pozvao; a kad ga je pozvao on hoe ovako". A za to vreme u susedstvu Srbije i u Evropi dogaale su se krupne stvari. Turska je posle Pariskog Mira proglasila Hatihumajun (1856. god.), to jest s najvieg mesta objavljeni zakon o punoj ravnopravnosti izmeu muslimana i hriana. Ali taj zakon nije mogao promeniti ni brzo ni lako dotadanje duboko uvreene navike, niti su se muslimani hteli odrei svog povlaenog poloaja. S toga je, i posle smirivanja ustanka u Hercegovini i bosanskoj Posavini i Krajini 1858. god. stanje bilo puno zaguljivosti i sa dosta zaotrenosti. Duhove je sem toga u velikoj meri uzbudio rat

Francuske i Italije protiv Austrije u leto 1859. Rat se vodio za ujedinjenje Italije i bio je s toga u naem narodu praen s mnogo uzbuenja. Simpatije su bile sve na strani Italije; njen primer imao je da poslui istim tenjama i kod nas samih. Sem toga, eleo se od srca neuspeh Austriji, koja se pokazala onako nezahvalna i prema Srbima i Hrvatima na jednoj i prema Rusima na drugoj strani. U memoarima Dimitrija Marinkovia pria se vrlo ivo koliko su i novi dvor i publika u Beogradu skoro na demonstrativan nain pokazivali svoje zadovoljstvo zbog austriskih neuspeha. Knez Mihailo, koji je u emigraciji mnogo nauio i koji je ve tada mislio o nacionalnoj misiji Srbije, obraao je glavnu panju spoljanjoj politici. Oenio se bio jednom maarskom aristokratkinjom, Julijom, iz istoriske porodice Hunjadija, ne bez elje, da preko te veze doe u blii dodir s Maarima, koji su u to vreme zauzimali odluan opozicioni stav prema Beu. Od 1848. god. on je budno pratio razvoj dogaaja i dao razumeti svakom da je u njima ivo interesovan. U Beu on je imao svoj krug ljudi, koje je pomagao, a meu kojima su se nalazili Vuk Karadi, uro Danii, Branko Radievi i dr. Njegov pitomac bio je i Svetozar Mileti. U Beu on je u prolee 1858. god. imao veza s nekim Bosancima, koji su preduzimali izvesne akcije protiv turskih agrarnih tereta, a traio je dodira i sa Srbima sa drugih strana. Odravao je veze sa maarskim i talijanskim politiarima; posle njegova povratka u Srbiju talijanski konzul Astengo bio je najpopularniji strani pretstavnik u zemlji. S Koutom se sastajao lino, a s njegovim ljudima vodio je stalnu prepisku i razgovore. S Napoleonom III imao je 1859. god. dug razgovor, u kom mu je izloio sutinu srpskog problema na Balkanu. Gledajui u daljinu, imajui pred oima talijansku borbu za ujedinjenje, znajui da Napoleon III, tadanji gospodar politike situacije u Evropi, eli ostvarenje nacionalnog principa u meunarodnim odnosima, knez Mihailo je osuivao sitniarsku partizansku politiku u Srbiji, koju su karakterisali grabe za mestima, osvetoljubivost i traenje nagrada za dinastike usluge. Knezu se naroito nije sviala politika mladih liberala, ljudi koji su nedavno doli sa stranih kola, i jo bez dovoljnog iskustva urili da prigrabe vlast i uticaj, izazivajui od prvog dana ambicioznou i netaktinou trvenja, sukobe i razlaze. Od Svetoandrejske Skuptine oni su hteli stvoriti neku vrstu konventa. Izvesni od tih ljudi imali su nesumnjivo dobrih namera i uinili su i korisnih stvari i doprineli su dosta modernizovanju i dizanju Srbije, ali su bili i suvie ustri. Stari su se, prirodno, nerado uklanjali sa svojih mesta i sa protestom su ukazivali na naglost izvesnih postupaka i pokuaja za brze reforme. Stara i vena tema o sukobu starih i mladih javila se i u Srbiji; prvi put u takvoj otrini. Patriarhalni poredak, koji je dotle vladao u porodici u celom drutvu, i iji su pretstavnici bili ljudi sa fesovima i akirama i ene s libadetima i tepelucima, potiskivao je mladi svet, koji se vaspitavao ne samo u Peti i Beu, nego i po Nemakoj i u Parizu i koji je, s naprednijim trgovcima i mlaim inovnitvom, poeo da daje ton novom Beogradu i postepeno celoj Srbiji. Knez Mihailo se trudio, da zastareli turski ustav bude zmenjen novim. Od 1838. god. prilike su se bile izmenile u svakom pogledu; izmenjen je bio i dravnopravni poloaj Srbije. Ne hotei da pokretanjem ustava izaziva nove krize knez je odluio, da ustavne odredbe zamenjuje zakonodavnim putem, preko narodnih skuptina. Poeo je odredbom o pravu kneevskog naslea, pa je nastavio ograniavanjem Saveta, uvoenjem vojske i drugim potrebnim merama. Do smrti svog oca, kneza Miloa (14. septembra 1860.), knez Mihailo se uzdravao od javnog istupanja, jer starac je bio i suvie udljiv i osetljiv, a mladi knez nije eleo zbog odravanja autoriteta da dolazi do sukoba, koji ne bi mogli ostati nepoznati iroj javnosti. Mihailo je lino, i po steenom iskustvu, i po prirodi, i po uverenju bio sav za autoritativni reim. Sva glavna lica tadanje Evrope Napoleon III, Bizmark, Kavur, bili su takvih shvatanja, da o slinim shvatanjima u Rusiji, Turskoj i Austriji i ne govorimo posebno. S toga se on u Srbiji vrlo brzo razilazi sa mladim liberalima, koji imaju svoju volju i prihvata konzervativnije elemente, kojima je najglavniji pretstavnik bio Ilija Garaanin. Njemu se Garaanin sviao jo i zbog toga, to mu je bio veoma blizak u pitanjima spoljanje politike i misije Srbijine. Ve krajem 1861. god. Garaanin postaje pretsednik vlade i ostaje na tom poloaju est godina. Retko je kada u spoljanjoj politici nae drave bilo toliko i tako trajne podudarnosti izmeu efa drave i efa i ministra spoljanjih poslova. Garaanin je nastavio svoju

poznatu liniju iz Naertanija, koju je knez Mihailo potpuno prihvatio i podesio prema novim prilikama. To je bilo vreme, kad je u naem celom drutvu poeo da se osea jedan nov duh. Knjievna romantika, koja je na zapadu carevala u prvoj polovini XIX veka, javila se kod nas tek sredinom tog veka i u punom jeku krajem pedesetih i poetkom ezdesetih godina. Dotle, u poeziji je vladala pseudoklasiarska tradicija, iji je glavni pretstavnik bio ueni iatovaki arhimandrit i posle gornjokarlovaki episkop Lukijan Muicki (1837-1877.), koji je na nae stablo kalemio neprijemljive i bezivotne Horacijeve i Kloptokove mladice. Proza je bila malo negovana, a u njoj su srpsku italaku publiku privlaila sentimentalna, fantastina i ne mnogo logina prianja Milovana Vidakovia (1780-1841), ali koja su bila dobronamerna, tena i imala dra svoga. Izvesne kombinacije romantiarskog poleta i klasiarske tradicije nisu dale eljenih rezultata. Sima Milutinovi Sarajlija, koji je prvi pokuao da opeva epski zamah Prvog Ustanka u svojoj Srbijanci; iako je bio jedno vreme veoma slavljen, nije osvojio publiku, niti je svojim nainom rada i svojom vrstom sirovog talenta mogao osvojiti. Od svih naih knjievnika prve polovine XIX veka imali su nesumnjivog talenta, velike snage, i trajnog uspeha samo Petar II Petrovi Njego (1813-1854) i Jovan Sterija Popovi (1806-1856). Prvi je formalno imao neto od klasiarskog naslea, ali se snagom svog velikog nadahnua iupao iz stega tradicije, okrepio se sav na ivotodavnom narodnom izvoru, i dao svoj klasini Gorski Vijenac kao delo visoke umne zrelosti, nesumnjive duhovne superiornosti i intimnog saoseanja sa narodom. U njemu ima i junakog zamaha i kliktanja, i skepse, i ironine dobroudnosti, i iskustva ivota, svega u meri koje delu uva skladnost i daje izraz istinskog ivota. Superioran duh imao je i Sterija, koji je bio knjievno obrazovaniji. Ali u poeziji Sterija nije iziao iz starih kalupa, koji su ograniavali njegovu duhovnu slobodu. Pravu svoju snagu on je pokazao u komediji, koja je imala molierovskih osobina, i u kojoj je njegova opservacija, ironija i ak sarkazam (Rodoljupci) mogao vie doi do izraza. Ako je stari Joakim Vuji bio "otac" nae pozorine umetnosti, Sterija je nesumnjivo tvorac nae drame, a komedije naroito. Koliko je jo uvek iv i savremen svedoi ne samo to, to se odrava na repertoaru i u prestonici i u unutranjosti, nego i to to slui kao potsticaj i piscima najnovijeg vremena, kao, primera radi, Branislavu Nuiu. to naa knjievnost prve polovine XIX veka nije mogla da uhvati dubljeg korena u narodu kriv je ne samo njen nenarodni duh, vaspitavan po stranim uzorcima i prenoen kod nas u saksijama, nego i njezin jezik. I taj nije bio narodni. U njemu je jo uvek bilo tragova ruskog jezinog naslea i neskrivene tenje, da se "duhovne" i "vie" stvari ne izraavaju obinim "paorskim" jezikom. On toboe nije bio jo dovoljno razvijen i osposobljen za to. Muicki je ne samo razvijao teoriski tu misao, nego je davao i praktinu primenu. Protiv Vuka Karadia (1787-1864), koji je ustao u odbranu ivog narodnog jezika, vodila se skoro pola veka ogorena borba od veeg dela tadanje srpske inteligencije. Taj Trianin, koji je rano nauio pisati i bio pisar kod nekih voa Ustanka i posle u slubi ustanikih vlasti, proveo je svoju prvu mladost gledajui kako se narod njegove otadbine bori i oslobaa od turskih okova. Vuk nije bio kolovan ovek, ali je imao retko bistru glavu. Kad je, kao izbeglica iz Srbije, posle sloma od 1813. god., doao u Be i tu, srenim sluajem, stupio u blie veze sa uvenim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, on je brzo naao svoj put i svoju misiju u naoj knjievnosti. Kopitar je, pod uticajem nemakih romantiara, ve pre toga traio ljude, koji bi ga obavetavali o narodnim pesmama i koji bi ih beleili u narodu, jer se u tim pesmama nalazio pravi izraz narodnog duha. Romantiari su u svom kultu naroda ili s planom i s velikim oduevljenjem za tim, da narod poznaju i proue to vie, da idu na njegove nepomuene izvore, da kupe njegovo "narodno blago", i da, s tim u vezi, kultiviu i njegov jezik. Kopitar je, dosledno, i kod nas Srba eleo rad u tom pravcu. Kao francuski romantiari kruga arla Nodijea on je verovao da kod nas moe biti mnogo izuzetne izvorne grae, ak vie nego na zapadu, jer je narod stoleima iveo u patriarhalnom nasleu, odvojen od ostalog sveta turskim zavojevanjem. Kod Vuka on je naao to je eleo: oveka retke darovitosti koji dobro poznaje svoj narod, koji razume o em se radi, i koji je odmah, s njim zajedno, pregao na posao. Ve 1814. god. javlja se Vuk sa dve male, ali epohalne knjige,Malom

prostonarodnom slaveno-serbskom pesmaricom i Pismenicom serbskoga jezika, "po govoru prostoga naroda napisanom". Iza tih poetnikih radova dolazili su vei i zreliji, kao rezultat jednog smiljenog rada. Pojava srpskih narodnih pesama bila je za evropsku knjievnost jedna vrsta prave senzacije. Na njih su naunom svetu skretali panju Kopitar i naroito ueni nemaki filolog Jakov Grim. U Evropi se tih vremena naroito raspravljalo o epskoj poeziji i o nainu kako su mogli postati Homerovi epi. Za nauni svet pojava srpske epske poezije, o kojoj se znalo vrlo malo i vrlo maglovito, znaila je itavo otkrie. I ona se odmah poela prouavati i unositi u naune studije. U knjievnosti je izazvala irok i u toj obimnosti redak interes. Svi vaniji knjievnici Evrope toga vremena Gete, Valter Skot, Prosper Merime, Pukin, Mickijevi, Tomazeo i toliki drugi zanimali su se za nju, prevodili je, tumaili ili je oponaali. Interes taj postao je jedno vreme knjievna moda, koja je ulazila potpuno u okvir savremene evropske knjievne romantike. Pesme su te imale duboke originalnosti, retku zanimljivost predmeta, bogatstvo raznovrsnih likova i situacija, puno pesnike snage i vizionerstva, i neobinu herojstvom, ovetvom i pregaranjem izgraenu etiku. Nai mladi romantiari, osetivi duboko naroito tu osobinu, i proglaavali su te pesme naim narodnim evaneljem. Nije bio jedini Macini, koji je na strani spajao kult te poezije sa kultom naih borbi za osloboenje, koje su ba u to vreme, na poetku XIX veka, dale toliko primera pregalatva. "Rasa sirova, otra, neobrazovana, nepobediva kao planine u kojima je nastanjena", pisao je taj talijanski rodoljub, "rei, ustanove, obiaji strani energijom, koji ratu daju boanski karakter." Vuk je s Kopitarem stekao ogromnu zaslugu, to je te pesme izneo pred strani svet, ali ne manju i pred nama samim, to je i nae ljude upozorio na njihovu vrednost. Otvorio im je njihov zlatni majdan, iju vrednost naa uena sredina nije dotle poznavala i koju ni posle, za izvestan niz godina, nije shvatala u pravoj meri. Ni danas jo na alost, narodna poezija nije predmet one panje, koju bi ona zasluivala prema svojoj vrednosti i prema njenom znaaju u ivotu naeg naroda. Dok je taj rad Vukov na kupljenju i objavljivanju narodnih pesama i posle pripovedaka i poslovica bio potcenjivan od izvesnih njegovih protivnika, njegova nastojanja da narodni jezik osvoji svoje mesto u knjievnosti i ivotu nailazio je na ljute neprijatelje. Knjievni fariseji osporavali su Vuku pravo, da kao nekolovan ulazi u pitanja, za koja se toboe trebala imati struna sprema. Meutim, Vuk je imao dovoljno strunosti u svojoj izuzetnoj bistrini da naelno brani jedan opravdan stav i naelo; narodni ivi jezik poznavao je neposrednije i bolje nego mnogi od takozvanih strunjaka; a u koliko se ba ticalo strunih stvari tu mu je na pomoi bio Kopitar, znalac prvoga reda, s kojim je Vuk sve vie ulazio i u strunu stranu predmeta. Kao to su Karaore i Milo vodili borbu za osloboenje od Turaka, tako je i Vuk, ovek revolucije, hteo da izbori i osloboenje od tueg balasta u duhovnoj oblasti. Ali sem uenih ljudi on je nailazio i na veliku opoziciju svetenstva. Ovo nije htelo da naputa slavjanosrpski jezik kao tradiciju srpskoruske saradnje i kao vezu izmeu nas i Rusa. Ponosili su se ak tim "jednojeziijem", kako se to onda govorilo. Nai svetenici su dobro pamtili, da je vlada Marije Terezije traila da se za srpske kole katihizis izradi na narodnom jeziku i verovali su da je to izraz njezine opte tenje, kako bi se Srbi odvojili od Rusije i potom pribliili uniji. Takvi su zahtevi doista postavljani na crkvenim sinodima od 1769. i 1774. god. Posle je doao i zahtev od 1782. god., kojim se trailo da se u knjievnu upotrebu uvede narodni jezik i mesto irilice latinica. Srpske voe toga vremena imale su dosta muke odbijajui takve odredbe, koje su, u raznim oblicima, bile ponavljane vie puta. Oni su i tom Vukovom radu nazirali iste tenje; u toliko vie, to je taj pokuaj dolazio iz Bea i iz zajednike saradnje s jednim ovekom koji je bio katolik i odan pristalica austriske dravne ideje. S pitanjem jezika bilo je u uskoj vezi i pitanje pravopisa. Kod svih Slovena sem Rusa, ba u ovo vreme, pitanje pravopisa bilo je na dnevnom redu. Izvesni slovenski glasovi, kojih nije bilo u drugim jezicima ili za koje nije bilo utvrenih znakova (kao, na pr., nai , , , , , lj, nj, f, d) izraavani su u latinici na nekoliko naina, isto kao vokalno r. U irilici, opet, bilo je znakova koji su se u pisanju upotrebljavali, ali preko kojih je ivi jezik bio odavno preao, kao , , , , , jat. Kako srediti ta pitanja i uvesti za kole neophodnu jednoobraznost? Za reenje u latinici uinjeno je nekoliko pokuaja, od kojih nijedan nije dobio zadugo opte priznanje. Kod Srba prva konferencija

za ureenje pravopisa odrana je u Karlovcima jo 1798. god. i na njoj je ovlaen mitropolit Stratimirovi, da vodi brigu o toj stvari. Ali je naglaeno naelo, da se na sve to se tampa pazi kao i na crkvene knjige, "po sliku inae ravnoobrazne sahranjeno biti ne moet." Vuk Karadi nije bio prvi koji je traio da se iz nae azbuke izbace nepotrebna stara slova, ali je bio ovek koji je to traio najdoslednije i provodio to u praksi. Kad je, iz praktine potrebe, uveo u nau azbuku slovo j iz latinice, to je dalo povoda najotrovanijim sumnjama. Vuk, govorilo se, po tuem nagovoru, namerno kida s naom crkvenom tradicijom i uvoenjem slova iz latinice priprema put za uniju. Trebalo je dugih i otrih borbi dok su se ta pitanja izvela na isto. Mlai svet prilazio je postepeno sve vie Vuku, iako su sve ustanove od ugleda, kao Matica Srpska i Drutvo srpske slovesnosti, bile protiv njega i mada su njegove reforme bile zabranjene i u Srbiji i u Crnoj Gori. Osetan preokret u Vukovu korist dogodio se 1847. god., kad su izale pesme mladog Branka Radievia u istom narodnom jeziku i s Vukovim pravopisom, kad se na narodnom jeziku pojavio Gorski Vijenac i kad je uro Danii, struno solidno opremljen, pustio u svetRat za srpski jezik i pravopis, Vuk je, do danas jedini u Evropi, potpuno dosledno i do kraja sproveo Adelungovo naelo "Pii kao to govori". Zato je to mogao da uini i sprovede on, a nisu izveli drugi i daleko vei autoriteti u kulturnijim narodima, nije teko pogoditi; naa knjievnost nije imala onog bogatog naslea kakvo, primera radi, engleska i francuska knjievnost, niti pismenu kulturu narodnog jezika koje se razvijalo vekovima. Za na svet bila je neobina i vrlo smela Daniieva tvrdnja, koja u osnovi nije bila netana, iako malo preterana: "Meu svjema koji piu danas pravopisa u cijeloj Evropi Vuk je najbolje razumio ta je pravopis, pa to je umom razumio ono je i djelom najbolje izvrio". Pojave poezije Branka Radievia, vedre, svee, neposredne, sa neim punim mladosti i ivota, osvojila je mlai svet za vrlo kratko vreme. Njen narodski duh, vaspitan u narodnoj poeziji, i njezin narodni jezik, tean, vrlo melodian i pun boje, potisnuo je brzo i konano pevanje stare kole, usiljeno i astmatino. Lukijan Muicki zalazi bezpovratno; Sima Milutinovi se vie ne ita. Novi mladi pesnici, koji se javljaju pedesetih godina, svi su manje-vie u Brankovoj tradiciji. Ta nova knjievna generacija prihvaa s Brankom i narodne pesme i Vuka. Ona se ak s ponosom zove Vukova omladina. I trai na sve strane da se radi u Vukovom duhu, da se kupi "narodno blago" ili "narodne umotvorine", da se neguje narodni jezik, da se potuju narodni obiaji. Srpska knjievnost, verovali su oni, moe da se razvije samo na osnovu narodne knjievnosti i u najuoj vezi s njom; svako drugo razvijanje dovodilo bi je u opasnost da izgubi svoju samoniklost. S kultom knjievnog nacionalizma iao je i politiki. Omladina tih vremena, imajui pred oima poljsku borbu za osloboenje i talijansku i nemaku borbu za narodno ujedinjenje, elela je i traila da se sve narodne snage usredsrede i kod nas samo u tom pravcu. U tom pogledu njene su se tenje potpuno podudarale s politikom linijom kneza Mihaila i Ilije Garaanina. Samo, kod tih mladih ljudi, kao kod svake omladine uopte, nije bilo uvek dovoljno strpljenja i razumevanja za relativnosti. Nai su ljudi, poneseni oduevljenjem, tvrdo verovali da je na protivnik, tada kao takav smatran skoro preteno Turin, teak bolesnik i da borba s njim nee imati izuzetnih napora. Naa se snaga precenjivala. Glavni pesnici tog borbenog narataja palili su svet. ura Jaki kliktae jo sedamdesetih godina: ta e nam ovaj mir Ovaj blatomir? Zar nije bolje borba, i krv, i no, I krvav onaj pir? Na oruje! Srbin je junak, junak je grom, Smrskae teme dumaninu svom. Stevan Kaanski, skoro u ime celog tog narataja, peva knezu Mihailu: Davno na te Prizren gleda, gde te srpska kruna eka,

Da t amanet carski preda Duanovog slavnog veka: Carski poziv, sveti glas: "U boj, u boj vodi nas!" Da se celo Srpstvo spoji Pod slobode suncem jasnim I zastava bojnih tvoji Pod znamenjem slavnim, krasnim, Celo Srpstvo, jedan glas: "Hura! U boj vodi nas!" Na ratoborno raspoloenje omladine i naeg drutva delovali su i politiki dogaaji i strane agitacije. U Crnoj Gori puka skoro nije prestajala. Ve 1861. god. javio se novi ustanak u Hercegovini pod vostvom vojvode Luke Vukalovia. Na taj ustanak nesumnjivo su uticali dogaaji u Italiji, gde su Sardiniji pripali narodnim plebiscitom Toskana, Parma i Modena, i gde su Garibaldijevi etnici silom pridruili narodnoj dravi Siciliju i Napulj. Izvesni talijanski rodoljubi, zajedno s Maarima, nameravali su da ugroze Austriju s kopna i mora. Njihovi planovi su bili, da se iskrcaju u Dalmaciju, pa da preko Bosne upadnu u Maarsku i izazovu tamo ustanak, a na drugoj strani da operiu preko Hrvatske. U tim planovima oni su raunali i na srpsku saradnju; neto da zaposle Turke, da im ne bi smetali, a neto da bi uticali i na svoje sunarodnike u Ugarskoj. Na tom planu radio je i talijanski konzul u Beogradu, Eugen Durio. On je u nj posvetio i samog kneza, a verovatno i Garaanina. Isto su tako bili obaveteni i vodei ljudi na Cetinju. Iz raznih politikih obzira Talijani su nameravali, da 1862. god. izazovu ustanak u Grkoj i tim stvore pometnju i u evropskoj diplomatiji i u Austriji i da poure revolucionarne dogaaje. Kad je, zbog Engleske, plan s Grkom morao biti naputen, dolo se na misao da se na koji bilo nain zapali bar susedstvo Crne Gore. Kralj Nikola pria u svojim uspomenama, da je knez Danilo spremao ustanak u Hercegovini ve u prolee 1860. god., ali je on izbio krajem te godine, a uzeo vie maha 1861. Re cetinjskih gospodara sluala se u Hercegovini s mnogo potovanja; nijedan vaniji posao u zemlji nije se poinjao bez sporazuma s njima. "Sva prepiska", kazuje Duan Vuksan, najbolji znalac cetinjskog arhiva, "koju su Hercegovci imali s turskim vlastima, dostavljana je na Cetinje u originalu." Danas se zna pouzdano, da se u Crnoj Gori toga vremena bavilo nekoliko poljskih oficira emigranata, da je bilo veza izmeu naih ljudi i onih u Italiji, i da je meu Hercegovce dolo i nekoliko Garibaldijevih etnika. S toga su Austrijanci, dosta obaveteni o planovima, bili veoma neraspoloeni prema ustanicima i pomagali su Turke na sve naine. Velike sile pokuale su da spree taj ustanak. Naredile su svojim konzulima i posebnim komesarima, upuenim u Mostar da ispitaju prilike i da posreduju u sporazumu s turskim vlastima. Pomiljalo se ak i na to, da se Turcima dadu i garantije s njihove strane. Turska je u prolee 1861. god. uputila u Hercegovinu Omer-pau. Njegov dolazak smatrao se u Hercegovini i Crnoj Gori kao oigledna pretnja i nije mogao dobro uticati. Knez Nikola se u isto vreme obratio konzulima sa uslovima, pod kojima bi bio voljan uticati na ustanike da se smire. Ti uslovi napravili su dosta rav utisak, jer je knez traio prvenstveno izvesne dobitke za Crnu Goru, a ne toliko za raju. Hercegovaki ustanici, po savetima s Cetinja, nisu hteli da prime ponuene olakice nalazei da nisu dovoljne. Na tom pitanju dolo je do razlaza izmeu cetinjskog dvora i Vukalovia. Ovaj je uo za crnogorske uslove, pa je, predviajui da e Hercegovina ostati i dalje pod Turcima, hteo da vodi "hercegovaku politiku" i dobije od Turaka to se vie moe. Na Cetinju su mu zamerali da "izdaje narodnu stvar", a u stvari su zazirali od toga da on pokuava raditi na svoju ruku. Omer-paa i Porta videli su jasno, da smirivanja u Hercegovini ne moe biti sve dotle, dok se ne raisti s Crnom Gorom. Poto nisu hteli ispuniti kneeva traenja nije ostajalo drugo, nego da se primeni sila. Iskoriavajui jedan crnogorski upad u selo Krnjice Omer-paa je 12. marta 1862. uputio neku vrstu ultimatuma Cetinju, a u aprilu je zapoeo pravi rat, posle nekoliko nedelja uzaludnog nagaanja. Napad su izvrili Turci iz Hercegovine i Albanije, a vrili su pritisak i iz Novopazarskog Sandaka. Bili su nadmoniji i brojem i orujem.

U sred te crnogorsko-turske borbe dolo je do turskog bombardovanja Beograda. Odnosi izmeu turskog garnizona u beogradskom gradu na Kalemegdanu i srpskih graana u varoi nisu bili prijateljski i do manjih sukoba dolazilo je nekoliko puta. Jedan beznaajan ulini sukob kod ukuresme 3. juna 1862. izazvao je razdraenje koje je pretilo da uzme opasne razmere. Tog dana poginuo je od turskih vojnika jedan srpski deak, a odmah potom turski vojnici ubili su i jednog srpskog policajca. Posle pogibe i jedan oficir. To je dovelo do ulinih borbi i prepucavanja, dok 5. juna turski paa nije naredio bombardovanje grada za vreme pogreba palih rtava. U Beogradu nasta lom. Vlasti se reie na otre mere. Omladina napravi barikade i spremi se na borbu. Knez Mihailo je pomiljao na rat i spremio je proklamaciju, u kojoj je govorio da odbacuje korice svoje sablje, "dok s vama ne izvrim sveti, veliki zadatak svoj." Videi to raspoloenje i bojei se teih zapleta konzuli garantnih sila uzee stvar u svoje ruke. Domalo se u Carigradu sastala i Konferencija velikih sila, da rei pitanje turskih posada u Srbiji. Vest o bombardovanju Beograda i o mogunosti da i Srbija ue u rat stigla je u Crnu Goru i meu ustanike kao najlepi pokli. Verovalo se, da je opti srpski pokret na pomolu i da uspeh ne moe izostati. Srpski omladinci traili su rat. ura Jaki je s ogorenjem protestovao u svojoj popularnoj pesmi "Padajte, brao": Mi nesmo braa, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi Ta da smo braa - oh, Boe moj!.. Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen as? Ali Srbija nije ula. Pristala je na posredovanje velikih sila i ekala. Ostavljena sama sebi Crna Gora je preivljavala teke dane. Grahovski junak, vojvoda Mirko Petrovi, pravio je sa svojim borcima uda od junatva. Ali je turska sila bila nadmonija. Obe turske vojske, posle krvavih borbi, sjedinile su se 30. juna i pole put Cetinja. Sam kralj Nikola, piui o tim dogaajima, podvlai kako je situacija bila kritina. On je ponudio Turcima primirje, ali ga Omer-paa nije hteo primiti. Osvojivi Crnojevia Rijeku javio je u Carigrad, da e i Cetinje pasti ve sjutri dan i da gori. Na vest o tom na Bosforu su u znak radosti pucali topovi i primana estitanja. Ali na zauzimanje velikih sila Porta je pristala da pregovara o primirju. Uslovi su njeni bili dosta teki. Naroito se trailo, da se obezbedi Turcima slobodan prolaz od Nikia na Spu i Skadar i da se za tu svrhu mogu podizati karaule ili fortice du puta. Kneevina je morala primiti obavezu, da nee vie pomagati ustanikih akcija, niti podizati utvrda prema granicama Albanije i Hercegovine. Najposle, traeno je i to, da borbeni vojvoda Mirko mora napustiti Crnu Goru. Knez je primio te uslove, ali su pretstavnici velikih sila uspeli da ih u praksi ogranie i onemogue. Naroito je u tom pogledu bila aktivna Rusija, pomagana od Francuske, a delimino i od Austrije. Posle crnogorskog poputanja morali su, prirodno, popustiti i hercegovaki ustanici. Njima je Porta dala amnestiju, a oni su izjavili pokornost sultanu. Vukalovi je postavljen za zapovednika graninih pandura sa inom bimbae, a hriani su dobili izvesne poreske olakice. Ali kako su Turci bili kivni zbog mnogih krvi i kako posle pobede nisu smatrali da je potrebno naroito poputanje, to je stanje na granici ostalo i dalje puno napetosti. To je slabilo poloaj Vukaloviev, protiv koga su knez i vojvoda Mirko istavili kao glavnog hercegovakog vojvodu uvenog junaka popa Bogdana Zimonjia iz Gacka. Osumnjien to je postao turski platenik i ukoravan to se zavadio s Cetinjem Vukalovi se nije mogao dugo odrati i u prolee 1865. napustio je Hercegovinu i poao za Rusiju. To uzbueno doba puno krvi i usplahirenosti, sa napetim oekivanjem novih vanih dogaaja u Evropi i na Balkanu, ivo je uticalo na uzbudljive duhove nae omladine. Tad se u njoj stvorio kao ideal tip "pravog Srbina" ili Srbende, kako se onda govorilo, oveka koji bi bio sav "napojen nacionalnim duhom." Njegov cilj imalo je biti ujedinjenje Srpstva i obnova velikog Duanovog carstva. Tad se kod nas o Duanu najvie pevalo i govorilo i knezu Mihailu najvie to se moglo poeleti bilo je to, da postane ravan Duanu. Pravi Srbin imao je da nosi, bar u paradama, narodno odelo; da neguje kult narodne pesme i narodnih obiaja; da voli sve to je srpsko. Trebalo je

odbacivati ono to je tuinsko; naroito je bilo dosta povike na "truli zapad". U tom oduevljavanju za sve to je srpsko otilo se u preterivanje. Srbi su oglaavani za prvi narod; ak su neke zanesene budale pevale i o srpskom nebu i o Srbinu bogu na njemu. Jedan je pesnik ak imao ovakve stihove: Kad me vidi nek uzdane erka tuina: "Boe, Boe, to ja nisam Dina Srpkinja!" Taj romantiarski zanos unosili su u narod preteno Srbi iz Vojvodine. Glavni i najbolji pesnici naeg romantizma, ljudi od velikog talenta, Jovan Jovanovi Zmaj, ura Jaki, Laza Kosti, bili su Vojvoani. Romantiar je u to vreme bio i Jakov Ignjatovi, docniji glavni pretstavnik vojvoanskog romana. Kao voa nove omladine i naroda istakao se naroito temperamentni i srani Svetozar Mileti, oko koga se prikupilo sve to je bilo borbenije i naprednije u toj sredini. Novi Sad, u koji je prenesena Matica Srpska, i gde su izlazili glavni knjievni asopisi nae romantike Danica, Slovenka, Matica, Javor, i glavni srpski politiki listovi Srbski Dnevnik aktivnog i zaslunog dra Danila Medakovi i njegova naslednika Jovana orevia, i Zastava Miletieva, koja e jedno vreme postati najpopularniji list meu Srbima, taj Novi Sad postao je ezdesetih godina sredite srpskog duhovnog i politikog ivota. Bio je ak prozvan srpskom Atinom. Knjievnici iz Srbije, kao Ljubomir Nenadovi, Jovan Ili, Milorad Popovi apanin i dr. orientisali su se potpuno prema knjievnom duhu Novog Sada. edomilj Mijatovi, tada velika nada nae knjievnosti i nauke, bio je sav pod tim uticajem. U Austriji su se za to vreme dogaale krupne promene. Poraena 1859. u Italiji ona je morala da naputa kruti centralizam. Ve u martu 1860. poelo se sa pojaavanjem Dravnog Saveta, a oktobarskom diplomom iz iste godine uvedeno je ustavno stanje u dravi. U Beu je imao postojati centralni parlamenat za svu carevinu, a sve pokrajine dobile su samoupravu. Maari nisu hteli da prime takvo preureenje, jer im ono nije obezbeivalo onaj znaaj u dravi, na koji su oni mislili da imaju prava. Da bi ih zadovoljili tamo, gde beki interesi nisu bili prvenstveno u pitanju, dvorski krugovi su 15. decembra 1860. ukinuli Vojvodinu. Knez Mihailo polagao je mnogo na to, da se zbog toga ne kvare odnosi izmeu Srba i Maara i savetovao je Srbima da od tog ukidanja ne prave pitanje, poto ve i inae Vojvodina nije vie bila ono emu su se Srbi od nje nadali. Mileti je u Srpskom Dnevniku na Tucin-dan objavio svoj uveni lanak tim povodom. On je jasno kazao, da Srbi ne ale za Bahovim Vojvodstvom, ali ale za onim to je Vojvodstvo imalo da pretstavlja. Vojvodstvo je znailo "politiko bie naroda srpskog s ove strane," a ono je tim ukidanjem sahranjeno. "Ali koji su ga saranili zajedno su i jo neto saranili, to vie nikad nee vaskrsnuti moi." Za sebe Srbi se ne boje. Vojvodina e vaskrsnuti, makar i u drugom obliku, jer "Bog na, koji je sauvao Crnu Goru i vaskrsao Srbiju posle etiri stotine godina, jo je iv, on e i nas sauvati." Prema Maarima pokazivao je sklonosti za sporazum, ali je ipak imao izvesne rezerve. Iskustvo ga je nauilo da bude oprezan. "Idemo da vidimo." Patriarh Rajai traio je u Beu, da se sazove srpski sabor. Vlada je pristala, ali je iz uea na saboru iskljuila opasnu Vojnu Granicu. Na Blagovetenskom saboru 1861. god. Srbi su energino zahtevali uvanje svojih privilegija i crkveno-kolske autonomije i svoje posebno autonomno podruje sa izabranim vojvodom i posebnom narodnom upravom. Ali se to vie nije dalo postii. Protiv posebnog srpskog podruja govorili su i bili ne samo Maari, nego ak i hrvatski kancelar u Beu poznati pesnik Ivan Maurani. Crkveno-kolska autonomija je ostala, ali su joj vlasti teile to vie suziti znaaj. Ukidanje Vojvodine i rad Blagovetenskog sabora padaju u vreme ustanka u Hercegovini. Po sili prilika Srbi oseaju da im je sudbina povezana. Borba im pretstoji na svima linijama. Za nju je bilo potrebno prikupiti sve narodne energije. Kao prvi cilj, do ostvarenja politikog, ima se izvriti duhovno ujedinjenje svih Srba, kao to su to pripremali talijanski i nemaki omladinci. God. 1863. besneo je i poljski ustanak protiv Rusa. Iako u velikoj meri rusofili izvesni nai ljudi simpatisali su ustanicima, jer su se borili za slobodu. Kad je 1866. god. izbio ustanak na Kritu i poeli pokreti meu Grcima meu naim ljudima u Vojvodini uli su se otri prekori i pitanja: ta eka Srbija? Omladinska akcija uzima s tim u vezi sve vie maha. Druine srpske akademske omladine, naroito

beka Zora (osnovana 1863. god.) i petanska Preodnica (od 1861. god.), pretvaraju se iz isto knjievnih drutava u patriotske zajednice. Na Zorin poziv sastala se 1866. god. u Novom Sadu skuptina Ujedinjene Omladine Srpske, ije je ime ujedno program i zastava. Glavni besednik i voa te skuptine nije bio neki mlad student, nego emigrant iz Srbije, protivnik reima kneza Mihaila, bivi profesor Velike kole, Vladimir Jovanovi. Po njegovom shvatanju Omladina je na svom programu imala da okupe sve Srbe; on je nalazio "da je danas ceo srpski narod mlad, da je ceo srpski narod omladina, i da je omladina ceo srpski narod." Otada, omladinska re u drutvu mnogo znai. Njezini pripadnici nalaze mnogo odziva, jer agituju na zborovima, selima i besedama. Vladaju knjievnou, koja je skoro sva u njihovim rukama i njihovim idejama, isto kao i novinarstvo. Iz svojih sredita iz Vojvodine oni utiu i na ostale krajeve Srpstva. U Sarajevu se stvaraju njezine filiale, a Cetinje im je kult i odjek. I sama vlada u Srbiji stoji pod izvesnim omladinskim uticajem, iako im je protivnica. U spoljanjoj politici oni imaju isti cilj, samo su im drukiji metodi i tempo rada. U unutranjoj politici omladinski pretstavnici protivnici su kneeva autoritativnog reima, jer su oni naelni borci protiv svakog uguivanja javne rei i slobode. U tom smislu delovali su javno i dosta su podrivali kneev ugled, koji je bio veoma velik, naroito u Bosni i Hercegovini i Staroj Srbiji. Omladina je bila veoma nestrpljiva i stalno je pourivala dogaaje. Sve joj se inilo da vlada ne samo okleva, nego ni da ne sme da zagazi u borbu s Turcima. Zmaj je s potsmehom pevao: Pa znate li, ta jo smemo? "Polumesec" proklinjemo, Nek s smiluje, "nek potavni, Nek se znade da smo slavni." Meutim, vlada se ozbiljno spremala. Znajui da je naa snaga i suvie mala prema turskoj snazi knez Mihailo i I. Garaanin eleli su i radili na tom, da pre svega poveu sve balkanske snage. Njihova je misao bila, da ujedinjeni Balkanci sopstvenom snagom izvojuju pobedu i da naroito izlue svaku oruanu intervenciju koje strane sile, jer su dobro znali da ona ne bi dola nezainteresovano i da bi traila pre ili posle svoju cenu. Njihova akcija polazila je od uverenja "Balkan balkanskim narodima", prvi put u balkanskoj istoriji postavljena jasno i sa potpuno opravdanim obrazlaganjem. Prva stvar je bila da se stvore to srdanije veze izmeu Srbije i Crne Gore. Knez Mihailo je, odmah po stupanju na presto, jo 1860. god. uputio Vuka Karadia, kao oveka svoga poverenja, knezu Nikoli. Knez je prihvatio saradnju i Mihailo mu je 2. januara 1861. odgovorio, kako je radostan "da se na elu Crne Gore, kovega slobode srbske, nalazi mu gotov da se sa mnom susretne u brizi za nau sreu narodnu." Za vreme gladi u Crnoj Gori 1861. god. knez Mihailo je poslao 6.000 dukata. Odnosi od tada postaju sve srdaniji. Od 1864. god. knez Mihailo kumuje Nikolinoj deci. Potom mu alje jednu bateriju topova i potrebnu municiju. U jesen 1866., kad su dogaaji u Evropi i na Balkanu uzeli sasvim ozbiljan karakter, sklopljen je 23. septembra i savez izmeu dve bratske zemlje. Knez Nikola pokazao se tada kao istinski rodoljub. U sluaju narodne pobede i ujedinjenja on se bio spreman odrei prestola u korist kneza Mihaila. Pesnik retko lepe i ponesene pesme "Onamo namo", koja je ispevana malo pre toga, oseao je iskreno narodne tenje i eleo je od srca da ih pomogne ostvariti. Knez Mihailo pisao mu je posle toga, da obojica imaju puno uzroka estitati jedan drugom, "to je nama upravo zapala u deo srea, da metnemo prvi kamen u zgradu, koja ima da skupi u sebe ono to pocepa nesrea kosovska." Tu politiku okupljanja Srba i balkanskih naroda preporuivala je i Rusija. Knez Mihailo se trudio ivo, da nae sporazum i sa Bugarima. Kod ovih su od rusko-turskog rata od 1828/9. god. uestali pokreti i ustanci protiv Turaka, koji su nailazili izvesne podrke kod susednih srpskih vlasti, a poneto i kod kneza Miloa. Za vreme Krimskog Rata Bugari su se nadali osloboenju i organizovali su svoja drutva za propagandu bugarske stvari, od kojih su najaktivnija bila u Odesi i Bukuretu. Jedna bugarska kolonija delovala je i u Beogradu. Tu je S. Rakovski izdavao svoj listi Dunavski Lebed, a 1862. god. organizovao je i posebnu bugarsku legiju. Pokuao

je, za vreme srpskih spremanja te godine, da digne i ustanak u Bugarskoj, kome se stavio na elo Panajot Hitov. Srpska vlada, s knezom Mihailom, sa simpatijom je pratila ne samo bugarsko spremanje protiv Turaka, nego i njihovu borbu protiv grkih vladika i grke prevlasti u crkvi i duhovnom ivotu. Bugari, koji tad nisu imali ni fizikih ni materijalnih sredstava za dugu borbu i kojima je bila potrebna podrka jedne susedne drave, obratili su se Srbiji. Ona im je bila najprirodniji saveznik. Spajala ih je ne samo ista rasa i vera, nego i isti uslovi ivota i ista nevolja prema zajednikom neprijatelju. Da spree srpsko-bugarske veze i da stegnu slobodarske tenje Bugara Turci su od 1864. god. poeli sa naseljavanjem Tatara du granice i po unutranjosti Bugarske. Ugled kneev bio je u to doba veoma velik, naroito u Bosni, Staroj Srbiji, pa donekle i u Hercegovini. S njim su raunali i Bugari. Od njega su se nadali i akciji, koja bi i Srbe i Bugare dovela do eljene mete. Oni s toga stupaju u dodir sa Ujedinjenom Srpskom Omladinom, a Ljuben Karavelov vrie u njoj jedno vreme osetan uticaj. O Svetom Savi 1867. god. protokolarno je utvren politiki sporazum izmeu Srba i bugarskih emigranata, koji je 5. aprila iste godine potvrdila u Bukuretu i njihova skuptina. Sporazum je predviao stvaranje Jugoslovenskog Carstva, u koje bi ule Srbija i Bugarska i ostali delovi osloboene subrae, a kome bi na elu imao biti knez Mihailo. Srpski i bugarski jezik ili nareja bili bi ravnopravni, isto kao i oba naroda, koji bi i dalje uvali svoju individualnost. Zajedniko bi bilo narodno politiko i crkveno pretstavnitvo, kao i dravno sredite. Da stvori saradnju i sa ostalim balkanskim narodima, knez Mihailo je pregovarao i sa Grcima. Grki ustanak na Kritu pokrenuo je grko drutvo i ono je trailo da se neto uini za brau koja stradaju. Kako Grka sama nije mogla ni pomiljati na neku opasniju akciju ona se, posle ovog ustanka, poela osetnije pribliavati Srbima. Posle duih pregovora savezni ugovor potpisan je 14. avgusta 1867., dobrim delom i uticajem Rusije. Raniji pregovori sa Ilijom Garaaninom razbili su se zbog toga to su Grci traili za sebe Maedoniju. U ovom ugovoru to je pitanje obieno, a kao neposredan cilj saveza uzete su za Grke Epir i Tesalija, a za Srbe Bosna i Hercegovina. U sluaju pobede za ostale oblasti odluivae volja njihovih naroda, i to bilo da zaele sjedinjenje s kojom od drava ugovornica, bilo da htednu imati svoju posebnu dravu. Vojna konvencija izmeu obe zemlje zakljuena je u Atini 16. februara 1868. U Rumuniji je 1866. god. doao na presto Karlo Hoencolern, roak cara Vilhelma. On je jo iste godine uputio u Beograd i na Cetinje J. A. Kantakuzena, da ispita narodna raspoloenja, ali se nije mogao da odlui na sklapanje saveza. Izmeu Rumunije i Srbije stvorene su samo veze zainteresovanog prijateljstva i solidarnosti. Knez Mihailo je eleo saradnju i sa Hrvatima. Biskup akovaki, Josip Juraj trosmajer, nosilac jugoslovenske ideologije, bio je od 1851. god. apostolski vikar u Srbiji, i u tom svojstvu on je nekoliko puta prelazio u tu zemlju. Knez je pomagao njegova kulturna nastojanja. Svog prijatelja, slavnog filologa uru Daniia, rado je uputio u Zagreb kao tajnika za novoosnovanu Jugoslovensku Akademiju. Ali sa biskupom, koliko smo mi mogli dosad utvrditi, nije stvarao onako dalekosene planove, kakve mu pripisuju izvesni ljudi. Govorilo se ak da je on s njim ugovarao o slobodnoj Jugoslaviji. Moda je o tom govorio, ali da nije nita ugovorio to je skoro sigurno. trosmajer, mada ovek smelih i slobodarskih ideja, nije ipak, na svom odgovornom poloaju, mogao ui u kombinacije koje u taj mah nisu bile nimalo ostvarljive. Knez Mihailo, oprezan i uzdran, uinio bi to jo manje. trosmajer o knezu nije imao mnogo povoljno miljenje. Svom najboljem prijatelju F. Rakom pisao je o njemu, da je bio "dobar ovjek, ali dravnik nikaki, ter je svojom slabou i mlitavou izazvao upravo protiv sebe razne elemente zemlje." U Maarima knez se nadao dobiti neke vrste saveznika protiv Bea. On je znao za austriske tenje prema Balkanu i verovao je, da bi ih samo tako mogao obustaviti ili skrenuti, ako bi se Maari ispreili protiv toga. U svom jednom objanjenju sa Koutom on je razvijao misao zato Srbija nalazi prirodnom saradnju s Maarima. Sem tog stava prema Beu nezavisna Maarska ne bi, iz sopstvenog interesa, mogla biti protivnik samostalnosti Srbijine. Kneeve ideje bile su poznate vladi Napoleona III, i iz Pariza se poruivalo maarskim voama da se svakako sporazumeju sa Srbijom. Pod uticajem takvih shvatanja stvorila se bila i meu Srbima u Vojvodini jedna grupa ljudi,

koja je sve otvorenije branila potrebu srpsko-maarske saradnje i na toj strani. Misao dunavske konfederacije, u koju bi ule Maarska, Srbija, Vlaka i Moldavska uzimala se u najozbiljniju kombinaciju, i knez Mihailo bio je dao pristanak na nju. Ali se u Maarima knez prevario. Postavljeni izmeu Germana i Slovena Maari su se opredelili za saradnju sa prvima; i to manje zbog mrnje na Ruse, kao na svoje pobednike, koliko iz straha od germanske rase. Kad je Austrija u ratu sa Pruskom bila 1868. god. potuena i postala mnogo meka u odnosu prema njima, Maari su iskoristili taj momenat i sklopili su 1867. god. nagodbu s Beom. Habzburka Carevina postala je dualistika Austro-Ugarska, u kojoj su, u austriskoj polovini, prevlast dobili Nemci, a u ugarskoj Maari. Sloveni su u obe polovine doli u podreen poloaj. Njihova koncepcija o preureenju Austrije na bazi federacije bila je sahranjena za uvek. U ugarskoj polovini ostala je srpska crkvena samouprava, ali bez ikakva politikog prava i uticaja. Hrvatska je dobila autonomiju u unutranjim stvarima i u pitanjima prosvete i pravde, ali su Maari stavili svoju teku ruku na nju i od hrvatskog bana napravili su lice odgovorno u prvom redu maarskom ministru pretsedniku. Austriski poraz od 1866. god. doneo je izvesne posredne koristi Srbiji. Beka vlada bila je dotle skoro otvoren protivnik politike kneza Mihaila, za koju je nalazila da ne samo ugroava Tursku i otvara opasno Istono Pitanje, nego da podriva i njene sopstvene temelje. Stvaranje vee srpske ili jugoslovenske drave na granicama Austrije i Ugarske pretstavljae nesumnjivo privlano sredite i za hapsburke podanike. Raspoloenja meu Srbima u Vojvodini i Hrvatskoj nisu ostavljala o tom nikakve sumnje. Be je upravo tih vremena preivljavao ujedinjenje Nemaca i Talijana na svoj raun i nije eleo da se to izvede i kod Srba i kod Junih Slovena. U Beu se znalo za Mihailove veze sa Maarima, a on sam, ni pred austriskim pretstavnicima, nije se ustruavao da govori o jugoslovenskim kombinacijama, iako nije, naravno, pominjao antihabzburke tenje. Kad se u prolee 1866. god. spremao rat Pruske i Italije protiv Austrije, general Stevan Tir, maarski emigrant i autant kralja Viktora Emanuila, dobio je u Berlinu od samog Bizmarka mandat, da ide preko Turske u Beograd i Bukuret. Trebalo je, da se iz tih sredita organizuje od ranije poznati plan o pobuni u Maarskoj i da se, u isto vreme, izvri s mora upad u Dalmaciju i Vojnu Granicu; a sem toga imala se zadobiti Srbija za savez protiv Austrije. Slinu misiju dobio je za Beograd i nemaki savetnik poslanstva u Carigradu Pfil. Ali ovaj je stigao u srpsku prestonicu, posle dugog zaobilaznog puta, iza bitke na Kenigrecu, a Tir jo docnije. Ipak je poeo da radi u duhu svoje misije. Knez Mihailo, koji je verovao da e Austrija pobediti, naroito u Italiji, bio je veoma uzdran, a na nj su svakako uticali i saveti francuskog konzula, koji su preporuivali neuestvovanje. Garaanin je govorio malo jasnije. Srbija bi se verovatno lako krenula kad bi se Ugarska doista digla, a bio je spreman da Tiru i drugovima ustupi neto oruja i omogui prebacivanje ljudi. Pfil i Tir nudili su tom prilikom Srbiji i izvesne teritorialne dobitke. Meutim, kako je Austrija brzo pristala na mir i priznala poraz, ti planovi su ostali bez daljih izgleda. Saoptenje o primirju dobio je Tir od Bizmarka u samom Beogradu. Knez je vrlo dobro uinio to se nije odmah pourio i zbog Austrije, koja mu to ne bi oprostila, i zbog politike Bizmarkove, koji je ve tada pomiljao na buduu saradnju s Hapsburkom Carevinom. Knez lino nije o tim ponudama obavestio beki dvor, ali se na njemu o tom ipak saznalo. Posle zavrenog tog rata i dok je jo trajao ustanak na Kritu knez se reio, u jesen 1866., da ponovo krene pitanje srpskih gradova, koje je od bombardovanja Beograda ostalo manje-vie otvoreno. Oseao je, da se razmer snaga obrnuo u srpsku korist. Turska je imala neprilika na vie strana i nije joj moglo biti do toga, da Srbe izazove na otrije mere. Dok su Rusija i Francuska ranije pomagale srpsku stvar, Engleska i Austrija uvale su osetljivost Porte i dotadanje stanje. Kad je knez, dosta nenadno, krenuo pitanje gradova ponovo diplomatija je bila prilino iznenaena. Dranje Austrije postalo je, bar u tom pitanju, sasvim drukije. Ona je htela da kao nagradi Srbiju za njeno dranje, a posle poraza trudila se da izbegava neprijateljstva protiv sebe, a ponajpre na Balkanu, gde joj je jo jedino preostajala mogunost za jae uticanje i irenje svojih interesa. Kako je u to vreme i Pruska, zbog Rusije, usrdnije prihvatila srpsko traenje, to se poetkom 1867. god. pitanje gradova bliilo krajnjem reenju. Prihvatila ga je na kraju i Engleska. Ona se samo trudila da se potedi osetljivost Portina, pa je spremila formulu, da se gradovi u Srbiji, iz kojih e izii turska vojska, predaju na

uvanje knezu Mihailu i njegovoj vladi. Jedino je na beogradskom gradu, u znak sultanove suverenosti, pored nove srpske zastave imala da se vije i turska. Pre tog akta predaje gradova otiao je knez Mihailo, marta meseca, sultanu u Carigrad, kao svom suverenu, i tom je prilikom dobio od njega eljeni ferman. Po povratku, 6. aprila 1867., predani su knezu u Beogradu na svean nain kljuevi grada. Knez je to smatrao kao velik uspeh i naglaavalo se, da je sve dobijeno "bez puke i bez noa". Njegova okolina naglaavala je, da je to samo etapa u daljem radu za osloboenje Srpstva, dok se Omladina, na usta Zmajeva, rugala tom sultanskom poklonu: Mrko j gledo polumesec do sad srpski ar, Sad nam mora mio biti jerbo nam je dar. Do sad bee jedan barjak uzdanica sva, Srpska vojsko, srpsko srce, sad ih ima dva. Posle tog uspeha knez nastavlja svoju politiku, ali sa manje starog ara. Razloga za to bilo je vie, ali se jo ne zna koji je bio preteniji. Tokom 1867. god. knez je morao uti i od samog ministra vojske Milivoja Blaznavca, od ruske vojne misije, i od jednog strunog vojnog lica iz pruske vojske, koje je bilo dolo u poluzvaninu misiju, da srpska narodna vojska nije dovoljno spremna za ofanzivni rat. Na kneza su izvesne velike sile pravile i pritisak, da bar za izvesno vreme ne preduzima nita. Do danas je ostala tajna, ta je sve bilo razgovarano u Ivanci kod Bratislave, u avgustu 1867. na sastanku izmeu kneza i grofa J. Andraija, koji je, u to vreme, bio jedna od najuticajnijih linosti u Dunavskoj Monarhiji. Zna se, meutim, da je knez posle toga osetno izmenio svoje dranje. Andrai, stari buntovnik maarski, bio je od ranije prijatelj Mihailov i trudio se, da prema njemu i Srbiji povede politiku s vie poverenja. S toga je poetkom idue godine uputio u Beograd za diplomatskog agenta mladog i izuzetno darovitog Venijamina Kalaja, da tamo bude tuma njegovih dobrih namera i da, u isto vreme, odvoji, koliko moe, Srbe od Rusije. Ima tumaenja, da je knez, u to vreme, imao i jednu veliku ljubavnu strast i da se hteo oeniti jednom svojom roakom, ija je majka, da bi omoguila taj brak, stvorila jednu svoju kliku i vrila moan uticaj na kneza. injenica je, da je knez nenadano, 2. novembra 1867., otpustio Iliju Garaanina, koji je bio nosilac njegove spoljanje politike, i da je ruska vlada izjavila jednu vrstu nezadovoljstva zbog toga. Iz nemakih izvetaja, koje je objavio J. A. Rajsvic u svojoj knjizi o odnosima izmeu Berlina i Beograda, izgleda kao vrlo verovatno, da je knez na svom putu u Pariz, u leto 1867., dobio vrlo nemile vesti o namerama Austrije u Bosni. Napoleon III, koji se spremao na rat s Pruskom, hteo je zadovoljiti beku vladu, da bi je imao kao pomagaa, i s toga je dao poruiti knezu, da se ne mea u bosansko pitanje. Andrai je, meutim, uveravao Garaanina, da Maari nisu za pripajanje Bosne njihovoj Monarhiji, da se ne bi suvie ojaao slovenski elemenat. ta vie, on ne bi bio protivan da se Bosna spoji sa Srbijom. Po belekama Nikole Hristia, ministra Unutranjih Dela toga vremena, knez se naljutio na Garaanina, to njegovi poverenici vode jo uvek opasne pregovore s jednim lanom pruskog konzulata, koji bi mogli kompromitovati Srbiju u oima beke vlade, poto je o njima ve bio neto douo austriski general u Zemunu. Indiskrecija je bilo u beogradskim krugovima prilino, a u Garaaninovim i ranije i tada, i one su dole bile i do zainteresovanih kabineta. U nas se jedno vreme izmeu bliskih saradnika kneevih J. Ristia i M. Piroanca vodila otra polemika o tom, da li je Mihailo od jeseni 1867. odloio neposrednu akciju ili je mislio da je nastavi. Risti je zastupao prvo gledite, i ja mislim da je on u osnovi imao pravo. Knez se, istina, nije nikad hteo izjasniti da menja togod u svojoj politici, ali je, po prirodi uzdrljiv i kolebljiv, u stvari oklevao. ekao je pogodniji sticaj prilika. Moda se pomalo razoarao i u spremnost i iskrenost balkanskih naroda za zajedniku saradnju, kako nagovetava Risti. est nedelja pred smrt on je rekao pruskom konzulu istoriaru Georgu Rozenu, svejedno da li potpuno iskreno ili samo upola, kako je on miljenja, da Srbiji za velike politike ciljeve ne pristoji inicijativa. Trebalo je da pone neko drugi. U toj izjavi ima jedna crta koja je vrlo karakteristina za celo Mihailovo delo i koju je, u spoljanjoj politici, u izvesnoj meri, imao zajedniku sa starim Garaaninom. Srbija je trebala biti spremna na sve dogaaje, ali je bila jo uvek mala i slaba da ih sama izaziva.

U sred tih planova i spremanja zadesila je kneza Mihaila nenadna smrt. Poginuo je u topiderskom Koutnjaku 29. maja 1868. kao rtva jedne privatne zavere. I kod prijatelja i kod protivnika ta je pogibija izazvala pravo zaprepaenje. Bilo je glasova da je u njegovoj pogibiji postojalo i tue uee, austrisko i tursko. Naroito se sumnjalo na bosanskog valiju Osman-pau. Ali sve do danas ta se sumnjienja nisu mogla dokazati nikakvim konkretnim injenicama. Prijatelji dinastije Obrenovia nastojali su da za tu pogibiju okrive kao pomagaa biveg kneza Aleksandra Karaorevia i ovaj je, doista, u otsutstvu bio osuen na teku robiju i sve mu je imanje konfiskovano. Meutim novija ispitivanja pokazala su , da je i tu bilo vie sumnjienja i zle volje nego pravih dokaza.

14 Politike i duhovne krize u Srbiji

Posle pogibije kneza Mihaila vlast u Srbiji prigrabio je ministar vojske, Milivoje Petrovi Blaznavac, za koga se tvrdilo da je bio nezakoniti sin kneza Miloa. Ranije je bio ogoreni protivnik Obrenovia i kao vrlo mlad ovek uestvovao je u bunama protiv njih, a onemoguio je 1848. god. njihovo iskoriavanje narodnog ustanka. Inae se istakao kao dobar i hrabar borac u Knianinovoj vojsci protiv Maara. Posle Miloeva povratka bio je zatvoren i baen u nemilost, ali se iza njegove smrti, zauzimanjem I. Garaanina, koji je imao dosta slian politiki put, naao ponovo na prvim mestima. Vet, okretan, i sa dosta sposobnosti, on je znao da se digne do ministarskog poloaja i da se odri na njemu, zahvaljujui raznim uticajima. Posle Mihailove smrti on se, brzo i odluno, stavio na elo vojske i pomou nje odmah dao izvikati za novog kneza mladog etrnaestogodinjeg Milana (roenog 10. avgusta 1854.), unuka Miloeva brata Jevrema. Velika Narodna Skuptina mogla je 20. juna samo da potvrdi uinjeni izbor. Mladi knez, darovit ali lakomislen i od detinjstva zaputen, izgubio je rano oca, koji je sluio u rumunskoj vojsci, a majka njegova, lepa Marija Katardi, koja se bila razvela s njegovim ocem, vodila je olak ivot jedne razmaene aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraala nikakve panje. Za malog roaka brinuo se knez Mihailo, ali ga nije drao pod svojom rukom. I Mihailov dvor bio je bez enske topline, leden i ceremonialan, i s toga je knez poslao mladia u jedan pariski licej. Vaspitanje koje je knez dobio od 1868. god u Srbiji bilo je dosta oskudno. On je ve bio vladar i izloen raznim uticajima, koji u dvorskom ivotu nisu uvek besprekorni, ne imajui nikog blieg od rodbine, ko bi mu se posvetio s vie srca. Glavni vaspita bio mu je poznati dubrovaki pesnik, Medo Puci, ovek estit i dobronameran ali prilino komotan. Kako je knez Milan bio maloletan Narodna Skuptina je izabrala namesnitvo, u koje su uli Blaznavac, Jovan Risti i Jovan Gavrilovi. Stari Garaanin je demonstrativno obien. Blaznavac je prihvatio poslednju politiku liniju kneza Mihaila i drao je sa Kalajem i preko njega sa Andraijem i Austrijom. Risti je uspeo da oko sebe prikupi izvestan deo liberala iz Omladine, koji su, osumnjieni kao moralni sauesnici u kneevoj pogibiji, traili sad oslonca kod vlasti, a bili inae zadovoljni to su Ristievim dolaskom bili potisnuti konzervativci i njihove glavne voe. U spoljanjoj politici Risti je prihvatio opti nacionalistiki program i drao se Rusije, i zahvaljujui tome uspeo je, da u vostvu Namesnitva preuzme dosta brzo glavnu ulogu. Prvi akt novog Namesnitva bilo je spremanje ustava. Htelo se, da se umiri opozicija protiv linog reima i da se Srbiji da mogunost slobodnijeg zamaha. Novi ustav, koji je donesen godinu dana iza kneeve pogibije, objavljen je 29. juna 1869. On je uvodio prvu stalno biranu narodnu skuptinu, sa ministarskom odgovornou, ali bez opteg prava glasa. Sva skuptina nije bila sastavljena od samih narodnih poslanika, nego je jednu etvrtinu imenovao vladar, odnosno vlada. Ovim ustavom bilo je predvieno, da bi srpski presto, ako bi izumrla zakonita muka linija Obrenovia, mogli naslediti potomci kneza Miloa po enskoj liniji. Ruska vlada smatrala je, da je to znatan ustupak Austriji, poto su ti potomci bili njeni dravljani. Karaorevii su bili iskljueni. Ve tada je bilo predlagano, da se u Srbiju uvede dvodomni sistem, ali taj predlog nije prihvaen. Mesto toga uveden je Dravni Savet, kome su date izvesne funkcije vrhovnog administrativnog suda i gornjeg

doma. Ustav je naiao na dosta otru opoziciju kod inteligencije u glavnom s toga to nije bilo dovoljno liberalan, naroito u pitanju slobode tampe, skuptinske zakonodavne iniciative i budetskog prava. Risti, koji je postao vo liberala, nije nikad bio istinski liberalni duh. Ali prilike, u kojima su Srbi tada iveli, i nivo njihova politikog vaspitanja nisu doputali brze skokove. Prebacivanja su s toga bila vie teoretski opravdana nego stvarna. Srpsko drutvo tada se tek poelo da stvara i izgrauje. Dotle, pravog srpskog graanstva jedva je bilo. U varoima Srbije dobar deo trgovaca sainjavali su Cincari. U Vojvodini, gde su Srbi imali mogunosti da se od samih poetaka XVIII veka bave trgovinom i zanatima, procenat cincarskog elementa u gradovima bio je vrlo velik. Oni su se obino izdavali za Grke, vodili svoje knjige i prepisku grkim jezikom, trudili se da neguju "jelinsku" kulturu. U zemunskom gradskom arhivu najvei deo ouvanih trgovakih knjiga i obrauna voen je na tom jeziku. Imali su svoje crkve i kole do blizu sredine XIX veka, a po gradovima June Srbije, kao u Skoplju i Prizrenu, i posle toga. U Vojvodini, jo u nae dane, Grk je na mnogo mesta bio sinonim za trgovca. Kao nosioci stare grke tradicije oni su na srpsku ariju gledali s izvesnim nipodatavanjem. Kir Geras Stevana Sremca daje u tom pogledu dobro pogoenu sliku. "Majstor Dia", poinje Dragutin Ili svoj roman sa tim naslovom, "uivao je u starome Beogradu dobar glas, ne samo meu Srbima i Turcima, nego ak i meu Grko-cincarima, koji, u ono doba, behu drutvenome ivotu to i so hlebu, i ijim trgovakim firmama ne mogahu odoleti ni vreme ni one nove firme sa istim srpskim imenima". U svojoj vrlo dobroj knjizi O Cincarima g. Duan Popovi je ukazao kakao su i zato mnogi od ljudi negrkog porekla primali grko ime, koje se, s cincarskim elementom odralo u naoj sredini sve do kraja XIX veka. U Sarajevu iveo je jo na poetku ovog veka Petar Petrovi Petrakija, rodom iz Kore, naturalizovani Srbin Petrovi, ali po svom oseanju Grk, koji je svojoj trojici sinova dao imena Aristotel, Diogen i Sokrat. Veliki uticaj njihov u socialnom, duhovnom, pa ak i biolokom pogledu na nau sredinu jo nije dovoljno ispitan. On se, istina, ograniio preteno na gradove, na ariju, kako se to obino kae, ali je iz nje uticao mono na na javni ivot uopte. U velikim varoima Bosne i cele Srbije bilo je i dosta Jevreja, naroito od XVI veka, posle njihova izgnanstva iz panije. Njih je Turska prihvatila s mnogo predusretljivosti i dala im je mogunosti da brzo uzmu u svoje ruke vana trgovaka sredita i poslove. Solun, Skoplje, Beograd, Sarajevo stvorile su jake trgovake kolonije. Izmeu njih i Cincara, podjednako vetih i ne uvek skrupuloznih, bilo je dosta suparnitva i trvenja. S Jevrejima su nai ljudi, sem poslovnog, imali malo drugog dodira. Razdvajala ih je vera i mnogo uzajamnih predubeenja. Dok su brakovi i sroavanje naih ljudi s Cincarima bili vrlo esta i u gradovima svakodnevna pojava, krvno meanje sa Jevrejima bivalo je samo po izuzetku. Pa, ipak, u gradovima se nae tipova koji su "pola Atina pola Palestina". Cincara i Jevreja bilo je vrlo malo u Hercegovini i Crnoj Gori; u onom ubogom kru nije bilo lako doi do hleba bez velika napora. Srpsko stanovnitvo ivelo je u glavnom po selima. Tu je bila njegova snaga i koren. U Crnoj Gori do 1878. god. nije bilo nijedne varoi, a u Bosni i Hercegovini samo je 19,92% pravoslavnog stanovnitva ivelo u gradovima. U Srbiji i Vojvodini taj je procenat bio neto vei, a u Dalmaciji verovatno ravan onom u Bosni. Taj seoski elemenat bio je u Bosni preteno kmet, u Junoj Srbiji teko ugroen od Turaka i Arnauta, a u Srbiji iscrpljivan od varokih zelenaa i kaiara. Izvesni socialni ekonomisti nalazili su, da je vidno opadanje sela i njegove zdrave snage, koje se osealo od sredine XIX veka, rezultat rasturanja starih zadrugarskih zajednica. Ta je zajednica bila izraz nae patriarhalne sredine, koja je, u vreme robovanja, razvijala i uvala oseanje solidarnosti i kult tradicije. Kao takva ona je bila stvaralaka i stoer narodne snage. Ali je u narodu, pritenjenom i zloupotrebljavanom, ve i ranije bilo bede i nevolje i revolta protiv poretka, koji se u glavnom obrtao protiv Turina kao nosioca vlasti. Teke borbe Turaka s hrianima od XVII veka, koje su se prenosile duboko na Balkan, nisu dale smirivanje duhova i skuavanje, koje bi bilo prirodni zametak konzervatizma. Nesigurnost, lina i imovna, napravila je od naeg seljaka borca i hajduka, naroito u krajevima gde su uslovi za ivot bili i suvie teki. U Crnoj Gori etovanje je postalo jedna vrsta narodne privrede. Hajduija je vladala u umadiji i XVIII i na poetku XIX veka. S toga je seljak, koji je u drugim dravama, obino prikovan za zemlju i pun konzervatizma, u naim

zemljama bio lako pokretan i na mnogo strana isto tako lako spreman na akcije. Nema skoro nae oblasti u kojoj bi veina stanovnitva bila ist starinac. Vojvodina je u ogromnom broju skup doseljenika, umadija je jedan veliki zbeg, Vojna Granica mahom uskok. I u Crnoj Gori, staroj i novoj bilo je mnogo dobeglica; Morau su, to se zna, naselili u osetnom broju uskoci s raznih strana. Uznemiravan i potresan na seljak nije svuda mogao da pusti duboke korene u zemlju, ni da se upije u nju. Sem toga, na mnogo strana, i u raznim kombinacijama, on se bavio i stoarstvom koliko i zemljoradnjom; a stoari su, zna se, po prirodi svog zanimanja, vie pokretan elemenat. S toga, i pod pritiskom nasilja i opasnosti, on je esto naputao stara ognjita. Otud kod njega i u svojoj dravi, u kojoj je knez Milo pokazivao vrlo mnogo razumevanja za njegovo stanje, ima kod seljaka ako ne vie stare nestabilnosti u velikom razmeru, a ono ipak izvesne sklonosti za pokrete. Posle je dola i tenja za gradskim ivotom. Senjski momci u raznim zanimanjima silaze u gradove, u koje se slivaju i seoske gazde i izvesne zanatlije. Iako stanovnitvo naih gradova sve do pred kraj XIX veka nije bilo, u svima naim oblastima, nigde mnogobrojno, ono je, ipak, izvlailo iz sela velik broj lica i zanavljalo i popunjavalo svoje redove. Ta generacija, koja nije bila ni seljak ni varoanin, bila je esto opasan elemenat nae malograanske kulture. Iziao je iz reda seljaka i njegovih patriarhalnih i moralno stroih shvatanja, a nije jo bio uao u izvesne tradicije graanske civilizacije. S toga je esto upadao u oi ne samo izvesnom prostotom, koja moe biti i simpatina, nego izvesnom presnou i murdarlukom, koje su prostotu prikrivale ili htele prekriti surovou ili geaenjem. U samoj varoi na pomolu su bile izvesne krize, duhovne i materialne. Izvesni zanati propadali su iz dana u dan potiskivani fabrikim proizvodima, isto kao i domaa proizvodnja. Ljudima nije bilo lako stvoriti nove orientacije. Kreditna politika drave jo nije postojala, a privatna lica i ustanove, kao grabljivice, iskoriavali su nevolje pojedinaca i stalea. Primeri cincarskih i jevrejskih trgovaca, koji su znali da stvaraju konjukture i da se njima koriste, izazvali su prohteve i kod naih ljudi i izradili su jedan ariski moral koji je pre svega i iznad svega stavljao lini interes. Pojedinci, estiti i voljni za portvovanje, javljali su se i u takvoj sredini i imali su ponekad i istinskih humanih oseanja, i sluili su kao glas savesti, ali nisu mogli da mnogo izmene opti proces kapitalistiki nastrojene sredine. Mlada srpska inteligencija jo je bila malobrojna. Njen vei deo odlazio je u dravnu slubu i bio manje-vie zavisan od reima. Slobodnih profesija bilo je sve do kraja XIX veka vrlo malo; jedino se bio digao advokatski red. Ali taj nije uivao dobar glas. Romani Jakova Ignjatovia, koji prikazuju opadanje Vojvodine i njegove Sent Andrije, puni su izraza narodnog neraspoloenja prema "fikalima". Sama re dobila je vremenom znaenje s izvesnom ne ba pohvalnom primesom. U srbijanski ustav od 1869. god. unesena je odluka, da advokati ne mogu biti narodni poslanici. Najvei deo nae inteligencije pripadao je omladinskom pokretu i nalazio se u redovima liberala. Izvesni njihovi voi odlazili su u izvesne preteranosti i nisu dovoljno raunali sa stvarnim stanjem, u kom se na narod nalazio, ni sa raspoloenjima koja su u njemu vladala. Nekoliko novosadskih i beogradskih intelektualaca govorilo je o republici u vreme, kad ni etvoran deo naeg naroda nije bio osloboen i kad su krutom rukom stezali narodnu guu apsolutiste iz Bea i Carigrada. I druge neke od njihovih ideja bile su toga roda i sazrelosti. Ti nai intelektualci bili su inae, kao vaspitanici vie nemakih nego francuskih kola, nosioci ideje narodnog ujedinjenja. Oni su izraivali tip Srbina, upravo Srbende, kao slobodara, koji ima da se sav rtvuje za veliinu i pobedu srpske stvari. Njihov patriotizam bio je iskren, ali vie verbalan. Troio se na besedama i u zdravicama. Na romantizam patio je vidno od toga, to je negovao kult rei nego kult dela i to je, kao u poeziji, zalivao rodoljublje alkoholom. Za celo vreme od 1858. god. pa sve do srpsko-turskog rata taj romantiarski narataj inteligencije nije uinio nijednog patriotskog podviga od istinskog pregalatva; u ustancima i borbama oni uestvuju, s malim izuzetcima, samo s pesmama. A kad su poele prave i teke borbe od tih bezbrojnih ratnih kliktaa u borbu ih je ulo jedva toliko, da bi se dali na prste prebrojati. Izostali su ak i oni, koji nisu morali ii na bojno polje, nego koji bi mogli

biti od koristi na drugim poloajima. ak ni uveni pesnik Zmaj nije uao ni u lekare dobrovoljce, da druge manje i beznaajnije i ne pominjemo. ezdesetih godina javljaju se u Srbiji prvi omladinci s novim shvatanjima, iji e se uticaj osetiti jako ve poetkom sedamdesetih godina. To su nai prvi socialisti, vaspitavani delom u Rusiji, u idejama ernievskog, Pisareva i Dobroljubova, a delom u Cirihu, u krugu Bakunjinovom. Njihov je glavni pretstavnik mladi Svetozar Markovi (1846-1875), koji je od 1866. god. proveo na studijama u Petrogradu. Od 1868. god. on poinje otru borbu protiv liberalnog reima u Srbiji, koji je imao dosta reakcionarnih osobina, kao i protiv omladinskog verbalizma. Markovi je bio i suvie mlad, da bi mogao izraditi svoj originalni pogled na svet i da bi mogao dovoljno pouzdano oceniti ta se od tuih sistema i teorija moe s uspehom nakalimiti na nau sredinu. Socialistike i isto komunistike teorije nisu se mogle presaditi u ondanju Srbiju, koja je bila skroz seljaka, sa malim posedom i sa ogromnom privrenou za sopstvenost, i u kojoj fabriko radnitvo skoro nije ni postojalo. S toga Markovievi praktini ogledi nemaju uspeha. Ali je njegova akcija donela ipak velik i ak neoekivan plod. Najpre zbog buenja samosvesti kod seljaka kao drutvenog inioca, zatim zbog slobodarskih ideja i zbog opozicija reimu koji se drao samo arije i seoskih gazda, a koji nije ni hteo ni razumeo da se priblii seljaku. U Cirihu se tad vaspitavalo, s njim zajedno, nekoliko mladih Srba, meu kojima Nikola Pai, Pera Velimirovi, Mita Raki i dr. Iako iz istog kruga, Pai (ro. 1845. god.) je bio u svojim shvatanjima mnogo realniji. Njemu, u glavnom, pripada zasluga to je teoretiarski pokret Markoviev preobrazio u preteno politiku akciju. Ta je akcija imala s poetka jasnu crvenu boju, ali je bila veto saobraena politikom duhu nae sredine i dala mu je praktine i neposredne ciljeve. Trebalo je ruiti reim pandurskog sistema, dii seljaka, uprostiti upravu, i omoguiti najirim krugovima uee u javnom ivotu putem optinskih i drugih samouprava i putem ustavnosti. Re samouprava postaje krilatica novog pokreta; tim e se imenom nazvati i prvi njegov organ. Ve u Cirihu Markovi je govorio, da u Srbiji treba izvoditi radikalne reforme i stvarati radikalnu partiju; Pai je to, kao njegov saradnik, izveo konano u delo. Sam Markovi se pred kraj ivota bio pokolebao i spremao se, po prouavanju J. Skerlia, da ceo rad postavi na nove osnove, "u smislu propagande optih demokratskih ideja, ustavnosti i narodne samouprave, sa daljom milju proirenja zadrune i optinske svojine na srpskom selu." On postaje borac za demokratiju i narodni suverenitet. U nacionalnom pogledu on je teio za osloboenjem porobljenih Srba, jer ne moe biti opteg bratstva i slobode svih ljudi, dok ima povlaenih i podvlaenih nacija. S toga je uestvovao u radu na pripremanju ustanka u srpskim oblastima Turske. U Vojvodini, on je sam govorio, bio mu je blii Svetozar Mileti, nego "tamonja socijalistika partija s njenim uzanim programom." U duhu ruskih shvatanja toga vremena, Markovi i drutvo njegovo traili su vraanje u narod i to ivlju i neposredniju vezu s njim. Nae gradsko drutvo bilo se poelo odvajati od naroda, a inovnitvo se birokratisalo. Taj potrebni dodir s narodom traili su Markovi i njegovi sumiljenici i od knjievnosti. Osuujui prazna ljubavna prenemaganja i pozorinu dekoraciju romantiarske pripovetke oni su preporuivali savremeni roman sa svima problemima naeg drutva. I traili su, isto tako, da se umetnost stavi u slubu izvesnim idejama. Poezija ima da se slije sa naukom isto kao i filozofija. Te misli, nove u naoj sredini i kazivane na nain sasvim otvoren i ne mnogo obazriv, izazvale su u naem drutvu velike potrese. Najvee im je dejstvo bilo u Srbiji, gde je radikalna stranka osvojila tri etvrtine seljaka i pretean deo omladine. Od osamdesetih godina XIX veka radikalizam je bio najmoniji politiki inilac u ivotu te zemlje. U Vojvodini ostalo je dosta tragova romantiarstva sve do naih vremena, ali i tamo je, u politikom ivotu, radikalizam postao jedan od najuticajnijih inilaca. Mileti mu je, po svojoj prirodi, bio vrlo blizak, kao nosilac ideja liberalne levice, dok mu je M. Polit bio protivnik. Evoluciju od socialista do radikala desniara proao je Miletiev naslednik uZastavi, Jaa Tomi. Pokuaja sa socializmom bilo je i u Bosni, ali tamo, iz razumljivih razloga, pod turskom upravom nije mogao uhvatiti dubljeg korena. Poeo ga je Vasa Pelagi u Banjoj Luci, gde je bio, pomou srpske vlade otvorio bogosloviju.

Vlada Namesnitva suzbijala je taj pokret svima sredstvima. Tako, u ostalom, nije postupala samo ona, nego i mnoge druge vlade u Evropi. Naroito su bili ozloglaeni komunisti posle njihovih izgreda u Parizu 1871. god., kad su se kratko vreme bili doepali vlasti. Ali vladine mere nisu imale uspeha. Meu seljacima pokret je hvatao korena prilino sporo ali neodoljivo. Osetio se i u knjievnosti i delovao je kroza nju. isto nacionalni pesnici, kao . Jaki i Zmaj, dali su nekoliko socialnih pesama od znaaja. Zmaj je ak ispevao samrtnicu "Na grobu streljanih komunista". U pripovetci realistiki pravac uzima maha. Jaa Ignjatovi daje nekoliko duboko zahvaenih, ali polupismenih, romana o dekadenciji naeg graanskog stalea u Ugarskoj; a Milovan Glii, ruski vaspitanik u knjievnom obrazovanju, poinje pripovetku o srbijanskom selu sa mnogo satire. Njegova komedija Podvala, sa tipovima seoskih pauka, isto kao i Gogoljev Revizor, vie je za pla nego za smeh. Vladimir M. Jovanovi pokuao je da stvori i isto realistiku poeziju, isto kao to se Jaa Tomi trudio da izazove socialistiku, ali proza, pretoena u stihove, nije mogla nai eljenog odjeka. U nacionalnom pogledu radikalizam je prvih godina imao i svoje nalije. Suvie zauzeti unutranjim pitanjima ljudi su poeli obraati manje panje na spoljanja. Samo Namesnitvo zaziralo je od odlunijih akcija u uverenju da jo nismo dovoljno spremni i da svi balkanski narodi nisu dovoljno proeti istovetnou shvatanja o viim zajednikim interesima. U narod je baena parola, da nema smisla oslobaati raju od Turaka, kad sami osloboditelji nisu slobodni na svom domu. Posle toga dole su i jo tee stvari. Meu izvesnim seljakim voama bilo je ljudi, koji se nisu ustruavali govoriti, da njihove njive nee postati ni za dlan vee, makar se celo Srpstvo ujedinilo. Mladu, krepku, jo skoro netaknutu narodnu snagu poeo je da zahvata moral uske sebinosti i izvesnog defetizma. Na seljak, koji je sve dotle postizavao tekim revolucionarnim naporima, poeo je da se pribojava borbe ak vie nego graanski stale, koji je po pravilu uvek vie pod uticajem arije i manje sklon na pregaranja. Namesnitvo u svojoj politici nije imalo sree. Njegov kruti reim izazvao je u zemlji veliko nezadovoljstvo i onemoguio je stvaranje potrebne povezanosti u najbitnijim shvatanjima o zadacima drave. U spoljanjoj politici, zbog austrofilske orientacije M. Blaznavca, ruska vlada dala je i suvie jasno razumeti da se njeni interesi ne poklapaju s naima. Ruski konzul u Beogradu, ikin, nije krio nimalo da se raziao sa namesnicima. Nije to bilo nimalo udno, ako je uo i polovinu od onog, to je Blaznavac govorio o Rusiji, i to ne jedanput. "Ruski cilj je vlast", govorio je on nemakom poslaniku 1871. god., "njeno sredstvo je srozavanje njenih saplemenika s veeg razvojnog stepena na nii, dezorganizacija, haos." Za izvinu moglo bi se rei, da je Namesnitvo podlegalo izvesnim dosta primamljivim nagovetajima i obeanjima s austriske strane, koji su mogli da ih izvesno vreme pokolebaju. Austrija je odavno ila za tim da za Dalmaciju dobije to ire zalee. Ve 1856. god. predao je maral Radecki jedan memorandum Dvoru traei Bosnu i Hercegovinu. Re Hinterland ula je tad u modu u bekim krugovima. Francuska diplomatija upuivala je sama Austriju na tu stranu, samo da bi ova napustila svoje posede u Italiji. Beki dvor je jo 1840. god. dobio protektorat nad katolicima Bosne i Hercegovne. Posle austriskih poraza u Italiji i kod Kenigreca dvorski krugovi imali su ivu elju, da gubitke nadoknade na istoku; generalitet, pod vostvom nadvojvode Albrehta, napravio je od tog svoj glavni program. Diplomatija je iz poetka mislila da Bosnu deli sa Srbijom; u tom pravcu je radio pretsednik maarske vlade J. Andrai i Kalaj je u tom smislu ispitivao raspoloenja u Beogradu i davao na po usta i izvesna nagovetavanja, pa ak i formalne predloge. U vojnim krugovima sastavljani su povodom vesti o tom razni memoari i projekti, u kojima se raspravljalo o eventualnim granicama. Dok je diplomatija drala, da bi granica mogla ii dolinom Vrbasa, vojni krugovi su traili za Austriju svakako dolinu Bosne i Neretve. Namesnicima se moglo initi kao znak izvesnog prijateljstva, da ih austriska vlada posveuje donekle u svoje namere i da priznaje Srbiji pravo na Bosnu. Moglo im se initi ak, moda, i probitano da se o tom i govori, mada su i sami oseali da takvo reenje bosanskog pitanja, u saradnji Srbije i Austrije, moe imati i velikih opasnosti za nacionalne interese i budunost. Do sporazuma nije dolo zbog vanih evropskih dogaaja i zbog uzajamnog nepoverenja, koje se nije moglo istrti. Posle velike nemake pobede nad Francuzima u

ratu 1870/1. god., kad je stvoreno Nemako Carstvo i kad je u Beu postalo jasno da Austrija u nemakom savezu nema vie nikakva mesta, raspoloenja su se u austriskoj prestonici brzo izmenila. Stvaranje Nemakog Carstva znailo je pobedu snage i otvaralo epohu imperialistikog zamaha u celoj Evropi; prava malih mogla su biti uzeta u obzir samo u toliko u koliko ne ulaze u sferu velikih. Austrija je htela Bosnu i put prema Solunu. Pravdala ga je potrebom kulturne misije na zaparloenom Balkanu i potrebom jaka dravnog autoriteta u razobruenoj i korumptivnoj turskoj carevini, koja u svom prostranstvu nema snage ni mogunosti da izvede traene reforme. U tom pravcu upuivao je i knez Bizmark, koji je eleo da Austriju odvrati od ma kakvih akcija u Nemakoj i da toj dravi da nov sadraj, koji bi vie odgovarao njenoj prvobitnoj ulozi. Znajui to Be je od 1871. god. sve vie odbijao pomisao o saradnji sa Srbijom u Bosni, pa je ak poeo poricati i srpska prava na te oblasti. Od tada hladne i odnosi izmeu Bea i Beograda. U jesen 1871. vostvo srpske politike uzima vie Jovan Risti, koji se obre prema Rusiji i koji mladog kneza Milana vodi caru Aleksandru II u Livadiju. Ali ta promena kursa nije mogla da spase srpske tenje Mihailova vremena; Bosna i Hercegovina bile su u taj mah unapred izgubljene. Teak gubitak pretrpela je naa stvar i u Junoj Srbiji. Od ukidanja Peske Patriarije duhovnu vlast nad srpskim zemljama dobila je carigradska grka crkva i preko nje fanariotski pretstavnici. U doba opte dekadencije to svetenstvo nije bilo ni na moralnoj ni na duhovnoj visini. Do svojih poloaja dolazilo je prvenstveno novcem i odravalo se pomou njega. S toga je traenje i iznuavanje novca bio u vrlo mnogo sluajeva glavni deo njihova posla. Nae svetenstvo bilo je verovatno vie neuko od njihovog (iako je i njihovo bilo vrlo oskudno u znanju), ali je bar bilo sastavni deo naroda i saosealo je s njim. Grci nisu imali pravog razumevanja za nae tenje; a u koliko su i imali dodira s narodom to je bilo samo sa arijom i gradovima. S toga je razumljivo to ih na svet nije mario. Pravu borbu protiv njih krenuo je naroito od poetka XIX veka, kad je poelo narodno buenje i kad je grko svetenstvo poelo da biva nosilac grke narodne ideje na tetu srpske. U crkvama su naturali grki jezik ak i tamo, gde Grka u narodu nije nikad bilo i gde su Grke pretstavljali samo doljaci po gradovima. Otvarali su grke kole da bi uguili srpske. Pravili su ponegde ak i sporazume s turskim vlastima protiv svojih jednovernika. Najaktivniji su bili u Staroj Srbiji i Maedoniji, gde su ozbiljno prisvajali za se Skoplje i Prizren. Grke vladike slali su ak u Sarajevo, Mostar i u Tuzlu jo sredinom XIX veka, a delimino i posle toga. U celoj Bugarskoj crkva je bila u grkim rukama. U junim oblastima prvo nezadovoljstvo protiv grke hierarhije javilo se u Skoplju ve 1828. god., a pojave posle toga postaju sve ee. Narodne elje da imaju svoje svetenstvo ivo su poticali i pomagali razni ruski pretstavnici, koji su jasno videli da je dotadanje stanje moglo dovesti do osetnih gubitaka za slovensku stvar. Sem toga za svoje politike ciljeve Rusija je elela da se osloni na slovenski elemenat, na koji je samo preko crkve tada mogla vriti glavni uticaj. S toga se borba protiv grke hierarhije poela i vodila u znaku sukoba izmeu slovenstva i grcizma. Nai ljudi su izbegavali da toj borbi mesto slovenskog dadu, bar u izvesnim krajevima, isto srpski karakter iz dva razloga: 1) da se ne cepaju narodne snage i 2) da ne bi na svet u Turskoj izlagali nezgodama, jer bi srpsko obeleje, s obzirom na srpsko-turske borbe i srpsku dravnu propagandu, moglo da se tumai i kao revolucionarno. Kako je crkva u osloboenoj Srbiji bila u narodnim, a u Bugarskoj u grkim rukama, to je vostvo u borbi sasvim prirodno prelo na Bugare kao na vie zainteresovane. Kad su Bugari u borbi protiv Grka traili svoju posebnu organizaciju sa jednim egzarhom na elu i kad su toj organizaciji dali svoj karakter srpska vlada je stala na gledite i objavila ga ve 1869. god., da Srbi ostanu u zajednici sa carigradskom patriarijom dok se ne stvori mogunost da dou pod crkvenu upravu same Srbije. To je unelo veliku pometnju u narod. Cela dotadanja borba izgledala bi prema tom besplodna. Mesto zajednike slovenske crkvene organizacije nastao je razdor. Grka crkva nije bila dovoljno uviavna da popravi svoje greke na terenu i da izie Srbima u susret. S toga je izvestan deo naih ljudi ogoren zbog toga i iz slovenske solidarnosti priao Egzarhiji, koja je stvorena zvanino 27. februara 1870. Tako se dogodilo, da su pripadnici Egzarhije vremenom postali Bugari i bugarai i da je ta organizacija bila glavno sredstvo propagande protiv Srba. Nju su jedno vreme pomagale i turske vlasti, da bi pocepale i oslobodile Slovene svoga podruja i da bi suzbile uticaj Srbije, koji je u Staroj Srbiji i Maedoniji od Karaoreva ustanka bio osetan.

Tako je srpska nacionalna politika pretrpela dva udarca pre nego to je uopte postala aktivna. Pretrpela ih je prvenstveno zato to nije bila aktivna i to je presti Beograda posle smrti kneza Mihaila vidno pao. Za njegova ivota Beograd je imao prvu re meu hrianima Balkana i s njim su raunali i prijatelji i neprijatelji. Posle njegove smrti videlo se i osealo jasno, da u Beogradu vlada drugi duh i da su domae brige postale pree od svega drugog. Ruska diplomatija toga vremena obraala je vie panje Bugarima, i to iz sopstvenih rauna. Njena je davna elja bila da zavlada Carigradom i Dardanelima, kako bi dobila slobodan izlaz u Sredozemno More. Na tom podruju bliskom Carigradu, na obalama Crnog Mora i na obe padine Balkana, preko koga je vodio najkrai kopneni put iz june Rusije prema turskoj prestonici, nalazio se bugarski narod, koji je svoj spas oekivao samo od petrogradske slovenske brae. Veliki broj Bugara radnika, trgovaca, svetenika i intelektualaca iveo je u Rusiji, vaspitavao se tamo i spremao javno miljenje u svoju korist. U Rusiji se verovalo u slovenska oseanja Bugara, elelo se da im se pomogne i raunalo se na njihovu odanost. U Bugarskoj, koju bi ona oslobodila i digla, Rusija se nadala dobiti vrsto uporite svoje politike na Balkanu. to se god vie dobije za Bugarsku tim se posredno dobija i za Rusiju; velika Bugarska to je iroko pretsoblje za ruski Carigrad. Meu Srbima, nezadovoljna politikom Namesnitva, Rusija je vie dizala presti Crne Gore i kneza Nikole. U srpskom drutvu, meu romantiarima, naroito u Vojvodini, Crna Gora je bila naroito slavljena. Njen glas je izuzetno porastao posle pobede na Grahovu. Njene stalne borbe po klancima i planinama, krvavi jatagan koji je sejao smrt i strah, sa likovima okotih, suncem opaljenih i nesalomljivih ratnika, u neobinim odelima, sa enama punim pregalatva, stvorile su o Crnoj Gori idealisanu sliku, koja je odudarala od suhe proze zaglibljenih ravniarskih palanki. Knez Nikola, mlad vladar i pesnik, poznat po svojim rodoljubivim pesmama i izjavama, eljan akcije i slave, smatrao se kao olienje starog vitetva. Njegove slike, sa velikim prodornim oima, rastavljenom kratkom crnom bradom, u ivotopisnom zlatom izvezenom crnogorskom odelu, irene su po svim srpskim kuama van Srbije (ja sam ih viao ak u Vinkovcima). O Crnoj Gori govorilo se poslednjih dvadeset godina stalno, i to uvek u vezi sa nekim borbenim pokretima. I to ne samo sa Turcima. Krajem ezdesetih godina, povodom uvoenja novog vojnikog zakona za austriske zemlje, izbio je u jesen 1869. god. ustanak u Boki Kotorskoj, koja je htela da se ouvaju njene stare povlastice sa sistemom narodne vojske. Iako su austriske trupe bile nadmonije u svakom pogledu ustanici su im, ipak, u Krivoijama zadali tekih udaraca. Ustanike su tajno pomagali prijatelji iz Crne Gore manje ljudstvom, a vie materialom. Dva austriska generala bie poraena i smenjena. Novi dalmatinski namesnik Gavrilo Rodi smirio je ustanak poetkom 1870. god. samo na taj nain, to je povukao izvrenje vojnog zakona i proglasio optu amnestiju. Sam Bokelj, A. Dabinovi, prouavajui diplomatski istoriat ovog pitanja, utvrdio je, da je bokeljski ustanak pripreman od ranije i da se na njemu radilo s planom iz Berlina i Moskve, kad se spremala ira akcija Rusije i Pruske protiv austriske i francuske koalicije. Razumljivo je s toga, to je tom isto lokalnom ustanku obraena panja u celoj Evropi. Crna Gora dola je u sredite interesa, jer se otpor ustanika tumaio samo njenim pomaganjem. Iako je knez Nikola posebnim ugovorom s Austrijom obeao punu neutralnost, u Beu mu se ipak nije verovalo, i nije nemogue da ne bi dolo do kakve akcije protiv cetinjske vlade, da Rusija nije energino ustala u njezinu odbranu. Pogibija kneza Mihaila i budna panja Osman Topal-pae, bosanskog valije, rastrojili su rad nacionalnih i omladinskih odbora po Bosni i Hercegovini. Na poetku 1868. god. pomiljalo se, da se idua omladinska skuptina odri u Sarajevu 1869. god. Ali se posle kneeve pogibije i paine policijske ofanzive moralo od tog odustati. Neki vaniji nacionalni radnici behu proterani (Bogoljub Petranovi, poznat kao skuplja narodnih pesama), a drugi zatvoreni (Vaso Pelagi, Gavrlo Vukovi, Serafim Perovi, Leontije Radulovi i dr.). God. 1871. prestala je sa svojim radom i cela organizacija Ujedinjena Omladina Srpska. Pojedinci, puni vere, nastavljaju rad i kasnije. Iste te godine, na jednom sastanku na Cetinju, nekoliko omladinskih radnika stvara novu organizaciju, "Druinu za ujedinjenje i osloboenje srpsko". U nju su uli Laza Kosti, oka Vlajkovi, Mileti, Sava Gruji i dr., iz svih krajeva Srpstva. Omladincima je obeao pomo i vojvoda Marko Miljanov, koji se inae otvoreno tuio na cetinjski dvor i njegovu okolinu. Knez ih je primio usrdno i

uveravao ih o svojoj spremnosti da prihvati narodnu stvar. Ali ova omladina nije pokazala mnogo aktivnosti, neto to nije imala dovoljno podrke u Srbiji a neto zbog previranja u samoj omladini. U narodu je ipak vrilo. Baeno seme propagande sa vie strana stvaralo je u narodu nade, komeanja i pokrete. Nisu radili samo Srbi. Austrija je jo 1869. god. uputila u okolinu Banje Luke katoliki red trapista, da u tom preteno pravoslavnom i muslimanskom kraju deluje verski i radi za nju. Preduzimala je izvesne akcije i meu franjevcima, a vrila je i strateka osmatranja. Njeni agenti delovali su i po Hercegovini. Francusko-pruski rat 1870/1. god. doneo je, sa svojim brzim i nepredvienim ishodom, znatnu pometnju u evropsku diplomatiju, a kod nas je hrabrio izvesne avanturistike duhove da krenu stvar u dubokom uverenju, da e imati uspeha. Nadalo se u Rusiju, koja da je na istoku dobila slobodnije ruke, poto je pobeda Pruske dola samo kao rezultat ruskog zadravanja Austrije.

15 Put na Berlinski Kongres

Turske vlasti su primeivale izvesno ivlje strujanje meu rajom naroito u Bosni i Hercegovini i u Bugarskoj i pripisivale su ga panslavistikoj agitaciji, iza koje su nazirali u glavnom Rusiju. Ali je bilo izvesnih sumnja i protiv Austro-Ugarske, za koju se znalo da prua ruke prema Bosni. S toga su poele s represalijama. Poee zatvaranja ljudi i ustanova. U jesen 1872. god. jedna grupa hrianskih trgovaca u Banjoj Luci obrati se za zatitu bekoj vladi, ne znamo da li iz sopstvene iniciative ili po sugestijama austriskog konzulata. Brzo potom poe prebegavanje hrianskih, prvenstveno srpskih, lica iz bosanske krajine u Hrvatsku. im su prela granicu ta su lica poela da iznose teke prilike pod kojima ive i po sugestijama Svetozara Miletia uputila su jedan memorandum silama potpisnicama Pariskog Mira. Ali ih je glavni put vodio u Be, da tu stupe u veze s pretstavnicima velikih sila i sa austriskom vladom. To je bilo u leto 1873. god., malo posle trojecarskog saveza u Beu. Rusija, Nemaka i Austrija, kao tri konzervativne sile, htele su da ouvaju stvoreno stanje u Evropi, za im je naroito iao Bizmark bojei se francuske odmazde, ali su oseale da stanje na Balkanu teko moe proi bez potresa. Rusija i Austro-Ugarska nisu verovale jedna drugoj, u ostalom sa razlogom, jer su i jedna i druga dobro znale da nisu nezainteresovane u rovenjima koja se vre u Turskoj. Taj sastanak u Beu izazvao je kod naih ljudi velike nade. Nekoliko hercegovakih voa uputilo je tad preko Cetinja molbu ruskom caru, da ih prihvati u nevolji, jer se oni zbog zuluma moraju dii na oruje. Pozivali su kneza Nikolu da pone rad s njima, pa kad tu nisu odmah naili na eljeni odziv obratili su se Beogradu upozoravajui na mogunost da ih Austrija preduhitri. Ali i u Beogradu se nalazilo da taj as nije bio nimalo pogodan da se krene vea akcija. Ali se toak nije dao lako zaustaviti. U Hercegovini je letina 1874. god. bila podbacila i svet se nalazio pred tekom neizvesnou. Zakupnici poreza, koji su pre svega gledali samo svoj interes, pritiskali su narod, da isteraju svoje i dravne prihode. U ve uzmuenoj zemlji to je dalo maha novim protestima i sukobima. Na ustanak se gledalo kao na skoro jedino mogui izlaz. Na sastanku narodnih prvaka u Biogradu kod Nevesinja, na Malu Gospojinu te godine, bi reeno da se die ustanak o proleu i da se o tom obavesti knez Nikola s molbom da ih prihvati. Knez je primio izaslanike narodne lepo i pokuao je da utie na njih. U svom opirnom memoarskom spisu o Hercegovakom Ustanku on sam pria, kako ih je uveravao "da ih nikad nee naputati, niti e odvojiti sudbinu Crne Gore od njihove", ali da tad nije bilo vreme za uzbunu. Ruska vlada je naroito uticala na kneza. Ovaj je doista uspeo da smiri ljude i da uputi hercegovake izbeglice da se vrate kuama. Duhovi su bili veoma uzbueni i naotreni. Ba te jeseni, 5. oktobra, izvrie Turci pokolj poveeg broja Crnogoraca u Podgorici, koji se tu behu zatekli na pazaru. Pokolj je doao kao osveta za uglednog Jusu Muina, koga bee ubio jedan Ku po pozivu Marka Miljanova. Taj pokolj izazva silno ogorenje na sve strane. Vrila je krv. Ljudi su traili osvetu i goreli od nestrpljenja to ih ak pre ne putaju. Cetinjski krugovi umirivali su svet, ali su ostavljali jasne nade i za mogunost

odmazde. Knez je sluao savete iz Rusije, ali je pokuavao na sve naine da crnogorsko pitanje stavi na dnevni red, da bi ovom prilikom dobio izvesne teritorije od Turske u svom susedstvu. On je hteo dati razumeti i Porti i silama, da mir u susedstvu Crne Gore zavisi od raspoloenja na Cetinju i s toga se trudio, da sve niti zavera, priprema i akcija u Hercegovini i prema Albaniji dri u svojim rukama. Uticaj Crne Gore u Hercegovini i na tim stranama bio je neosporan. Svi vieniji srpski glavari i sav narod gledali su samo na Cetinje i na poruke otuda. Videli smo, da Luka Vukalovi, ovek od nesumnjivog znaaja, nije mogao da uspe nimalo ni da se ak odri u zemlji, kad se zavadio s cetinjskim dvorom i poeo politiku na svoju ruku. Knez Nikola je umirivao Hercegovce, ali ne s namerom da ih smiri konano, nego dotle dok to bude u njegovom politikom planu. S toga je i putao da se i govori i radi na ustanku ne oseajui da bi, u izvesnom asu, mogao izgubiti uzde iz ruke i da u gladnom narodu, teko pritisnutom i ve razdraenom, moe lako da izbije revolt, koji se nee dati lako zaustaviti. U toliko pre to se na revolucioniranju duhova u Hercegovini radilo i s drugih strana. Austriski visoki generalitet, pod pretsednitvom samog cara, imao je 17. januara 1875. svoju sednicu, na kojoj je grof J. Andrai, kao ministar Inostranih Dela, izneo ciljeve beke politike. Austro-Ugarska je elela da dobije Bosnu i Hercegovinu, ali to nije mogla ni htela da postigne otvorenim ratom, da ne bi izazvala protiv sebe Rusiju, Tursku i srpske drave. Mesto toga ona je htela da deluje posrednim putem. Beka vlada pomagae nezadovoljne hriane, poticae ih, i tako e razjedati Tursku i pripremiti javno miljenje Evrope na potrebu da Dunavska Monarhija uvede red. U Beu je ve tada podvueno jasno, da ne bi nikako bilo u njegovom interesu da se pridruivanjem Bosne i Hercegovine Srbiji i Crnoj Gori stvori vea srpska drava, koja bi mogla postati opasna po "zdravlje" Dunavskog Carstva. Austriji rat Turske s Crnom Gorom ne bi bio neprijatan. Ako bi pobedili Turci Austrija bi ih zaustavila i dobila bi mnogo u prestiu kod susednih balkanskih hriana; a ako bi pobedila Crna Gora sa Srbijom to bi dalo povoda Austriji da i ona posreduje i da izradi izvesne dobitke i za njih i za sebe. Nadvojvoda Albreht, koji je, kao pobednik kod Kustoce, uivao vojniki autoritet i bio glava ratne stranke, traio je, da Austrija ne dozvoli zajedniku granicu izmeu Srbije i Crne Gore, nego da, utisnuvi se meu njih kao klin, ouva slobodan put za istok i neposrednu vezu s Turskom. Na toj konferenciji bilo je reeno da Austrija uestvuje posrednim putem u akciji i da njena granica ima dopirati do podruja izmeu reka Bosne i Drine. Naskoro potom, u aprilu 1875., krenuo je car Franc Josif u Dalmaciju s naroitom namerom. On je hteo da istakne znaaj te oblasti za Austro-Ugarsku, i da unapred upozori na mogunosti da zbog te pokrajine moradne traiti proirenje prema istoku. Kad je car doao u junu Dalmaciju njegovo ponaanje nije bilo ni mnogo diskretno ni uobiajeno u diplomatskom svetu. U Imotskom cara su pozdravili pretstavnici bosanskih franjevaca istiui prava Habzburke kue na Bosnu i Hercegovinu, a po njihovom uputstvu javilo se uz put i nekoliko drugih deputacija. Car je neke od tih ljudi odlikovao, a neke nagradio, a svima je obeavao da e se pobrinuti za njih, da im bude lake. Odmah potom poeli su kod hercegovakih katolika u susedstvu Dalmacije sastanci i dogovori, da se krene akcija, pa su na njih pozivani i neki pravoslavni glavari iz stolakog i ljubinjskog sreza. Taj put carev nije mogao ostati bez utiska na Cetinju, kao i na ostale srpske ljude i krajeve. On je dovoljno nagovetavao da se neto sprema; u vezi s ostalom austriskom aktivnou nije bilo teko pogoditi ni u kom pravcu. Sami muslimani nisu mogli da se uzdre od izvesnih dela nasilja i osvete. Za kratko vreme pogibe od njihove ruke nekoliko uglednih ljudi iz naroda. Turske vlasti, raunajui s ustankom, bile su pasivne prema nasilnicima; pustile su ak da izvesni zulumari obiju dravne magacine i razgrabe oruje i municiju. Strani konzuli i painski izaslanici pokuavali su, istina, da smire narod, ali je to ilo veoma teko, jer nije bilo potrebnog poverenja ni na jednoj ni na drugoj strani. Usred pregovaranja i kolebanja zbie se neki dogaaji, koji ubrzae reenje. Blizu Metkovia, kod Draeva, dolo je 19. juna do prepucavanja izmeu pobunjenih katolikih seljaka i muslimana. Pobunjenicima stie pomo iz okolnih sela. Tri dana potom depeirao je fra Stipan Naleteli s drugovima austriskom namesniku u Zadar, kako "svi krani Gabele, Draeva, Hrasna i sve Luke ele pomo od Austrije, pripoznajui esara kao svoga. Ne putajte da nas Turci kolju. Nemamo

debane nit oruja, prosimo provienja. Barjak Austrije pred nami je." Meu ustanicima se nalazio i Marko Stazi iz Zadra, za koga su Turci tvrdili da je bio poverenik dalmatinskog namesnika Rodia, a po Hercegovini je pre toga krstario austriski generaltabni oficir Viljem Sauervald. Nezavisno od tog sukoba kod Draeva, skoro u isto vreme, dolo je do borbi i u nevesinjskom kraju. Harambae Pero Tunguz presreo je sa svojom etom u Biili jedan turski karavan i ubio je sedam kiridija. To jo vie uskomea muslimane. U Kifinom Selu donesena je potom, 25. juna, odluka da se akcija za ustanak proiri i na ostale srezove hercegovake i da pone ivlje. Dva dana potom, na Krekovima, dolo je do prve prave borbe. Nevesinjska puka bila je glas ostaloj Hercegovini. Ustanak je planuo. Knez Nikola je pokuao da ustanak zadri, ali to se vie nije moglo. Da bi ostao s ustanicima u vezi uputio je meu njih uvenog junaka i harambau Peku Pavlovia. Peko se nije malo iznenadio kad je video ratoborno raspoloenje ustanika. Oni se smatraju, javljao je knezu 7. jula, "tako silni, koliko da nema nijednog Turina na svijetu! Oni hoe bunu i kau da ih niko od toga odvratiti ne moe, mada nemaju ni puaka, ni fieka." Videi to i knez je popustio. Pozvao je sve glavnije hercegovake voe na tajni sastanak na Lovenu i tu im je 26. jula dao sveanu izjavu, da e sama Crna Gora ui u rat, ako ustanak ne bi imao uspeha. Malo potom odredio je svog tasta, vojvodu Petra Vukotia, da sa Grahova utie na ustanike i upravlja njihovim poslovima. On im je doturao hranu i debanu, a "e je trebalo potkrepljenje etama hercegovakim, tamo je iljao Crnogorce." Malo potom buknu ustanak i u Vasojeviima i 4. avgusta doe tamo, na Seocima, do prve borbe izmeu Srba i Turaka. U isto vreme zakrvie i Kui. Mesec i po dana posle nevesinjske puke ustanak je izbio i u Bosanskoj Krajini. Pobunili su se teaci izmeu Dubice i Kostajnice u noi 3-4. avgusta. Prvi napadaj izvren je na Kulu u selu Dvoritu. Odmah potom ustanak se proirio i na susedne krajeve, preteno du austriske granice. Glavni voa na toj strani bio je Ostoja Kormano, koji se prvi, 5. avgusta, sukobio s turskom vojskom. Domalo, u Krajinu su, kao voe, stigli i neki bosanski emigranti iz Srbije, meu kojima se isticahu Petar Petrovi Pecija i Golub Babi. Naroito je bio borben stari hajduk Pecija, koji je u narodu od ranije stekao glas junaka i pregaoca. Ustanak su prihvatile obe srpske kneevine, Srbija i Crna Gora. Javno miljenje, pod uticajem nae romantiarske knjievnosti i panslavistikih krugova Rusije, trailo je rat, u tvrdom uverenju da Turska, "bolesnik na Bosforu", nee moi odoleti srpskom naletu. "Malo nas je, al smo ljudi", ponavljalo se u raznim variacijama kroz pesmu i kroz tampu. Rat s Turcima, koji je trebalo da donese osloboenje raje, oglaavao se kao sveti i u nj se pozivalo sa vie strana. Ali, dok je takvo miljenje osvajalo u knjievnosti i tampi, pa ak zahvatalo i vodeu liberalnu stranku u Srbiji, u irokim narodnim krugovima srbijanske kneevine rat nije bio mnogo popularan. Bilo je otvorenih poruka, da je besmisleno oslobaati druge, kad Srbija sama stenje pod "najteim birokratskim jarmom". Drug Svetozara Markovia, mladi Nikola Pai, hteo je da se pomau ustanici, i sam je otiao u Hercegovinu, istina ne da se tamo bori, nego da odnese neke skupljene priloge. Protiv rata bio je 1875. god. i sam knez Milo, na koga su mnogo uticale austriske pretnje i odvraanja. Zbog takvog njegova dranja on je postao predmet optih napadaja i vodei radikali u Srbiji bili su ak spremni da ga zamene borbenim crnogorskim knezom, koji je uivao opte simpatije. im je izbio ustanak u Bosni dola su 9. avgusta 1875. dva poverenika srpske vlade biskupu trosmajeru. Srbi su nudili Hrvatima, da i oni uu u akciju i da deluju u turskoj Hrvatskoj, koja bi onda imala pripasti njima. "Od vlade hrvatske nita se drugo ne bi zahtijevalo, neg da zamiri i ustanak hrvatski pod rukom podupire." trosmajer je odmah o tom obavestio svog prijatelja Franju Rakog, slaui se u naelu s potrebom akcije, ali je eleo da se o tom obavesti i ban, poznati pesnik Smrti Smail-age engia, Ivan Maurani. Raki mu je doskora odgovorio, da su, po njegovim najskoranjijim izvetajima, Maari odluni protivnici svake akcije protiv Turaka, a da je car lino kazao banu, kako mora ostati neutralan. Ni ostali narodi na Balkanu ne odazvae se srpskim pokretima. Grci ostadoe mirni, a mali lokalni pokuaji ustanka meu Bugarima bie brzo ugueni. Arnauti su se, u veini, drali s Turcima i borili

se na njihovoj strani. Srbi su ostali osamljeni, imajui sami da prime borbu s Turskom Carevinom, ija je snaga bila jo uvek vea nego to su oni zamiljali. Kad je ustanak izbio predloio je bekoj vladi ruski ministar Inostranih Dela, knez Gorakov, da Rusija i Austro-Ugarska posednu Bosnu i Hercegovinu, kako bi spreile dalje irenje ustanka i uvele sreenije prilike u te zemlje. Austro-Ugarska je imala neprijatno iskustvo zajednike okupacije lezvig-Holtajna sa Pruskom, a sem toga nije ni naelno pristajala na saradnju s Rusijom u oblastima na koje je ona stavila sama ruku i polagala izvesna prava. Mesto toga, beka vlada, hotei da se pokae neutralna i humana i zatitnik balkanskih hriana, traila je, da Turska, u sporazumu s ustanikim voama i konzulima, spremi potrebne upravne reforme. Turska je prihvatila taj predlog, ali se naskoro videlo da niko s njim nije mislio iskreno, ni Turci, ni ustanici, ni zainteresovane sile. Posle svih ranijih iskustava ustanici nisu vie verovali u turske reforme i traili su daleko vie, nego to su Turci mogli dati. A i same sile, predlaui reforme, vie su mislile na paliativ, nego na konano reenje. Sultan je 30. novembra (12. decembra) 1875. objavio svoju iradu, kojom obea reforme za celu Tursku Carevinu, a ne samo za Bosnu i Hercegovinu. Po traenju Rusije sile su na tu iradu odgovorile Andraijevom notom od 18. (30.) januara 1876., traei da se pre svega srede prilike u te dve oblasti. Turska se naelno sloila s tim, "ali samo su se naivni mogli zavesti ovim prividnim ustupcima", kako tano kae A. Debidur. Istina je, doista, da je Turska istinski pomiljala na reforme i da je pokuala i da ih sprovodi, naroito u Hercegovini, koja bi administrativno odvojena od Bosne. Ali carigradska vlada nije mogla izmeniti mentalitet celog muslimanskog stanovnitva, niti reformama prekratiti podzemna rovenja. Uz pokuaj reforama Turci su pokuali i posredovanje na Cetinju, ali je knez bio skup u ceni. Pod njegovim uticajem postavili su i ustanike voe, u Sutorini, 27. marta, u prisustvu ruskih i austriskih, neprihvatljive uslove za smirivanje Hercegovine. Oni su traili ni manje ni vie, no da se turska vojska ukloni iz njihove zemlje, i da ostanu samo mali garnizoni u glavnim mestima. Za to vreme ustanak se dalje razvijao. U Bosni on nije mogao da uzme velika maha, jer je Krajina bila daleko od Srbije, koja bi je mogla pomagati kao Crna Gora Hercegovinu. Same voe u njoj bile su vie etnici nego vojvode. Ve 29. avgusta (10. septembra) poginuli su kod Ganice, na Savi prilikom iskrcavanja oruja, obojica glavnih voa, Pecija i Kormano. U istonoj Bosni ustanak oko manastira Tavna uguen je u samom poetku, jer su tu muslimani bili brojno vrlo jaki, a i Turci su imali prilino redovne vojske. Nov element u bosanski ustanak na Krajini donela je pojava kneza Petra Karaorevia. On se, posrbivi svoje skraeno prezime Kara, pretstavljao kao Petar Mrkonji. Petar je bio u to vreme mlad ovek (ro. 1844. na Petrov-dan), a imao je ve dosta buran ivot za sobom. Vaspitavao se u vajcarskoj i Francuskoj, i to za strunog oficira. Po vaspitanju i dobroj oceni savremenih raspoloenja on je bio demokrata i slobodar; za razliku od autoritativnog kneza Mihaila i plahovitog neurasteniara i u osnovi autokratske prirode kneza Milana on je, kao pretendent na srpski presto, izlazio sa vrlo slobodoumnim idejama. Publici se pretstavio sa prevodom uvenog engleskog pisca Dona Stuarta Mila O slobodi i sa predgovorom tom delu, koji je himna slobodi. Kao i cela njegova porodica imao je neprilika prilikom ubistva kneza Mihaila, ali stvarne krivice nije imao nikakve. Za vreme francuskog-pruskog rata 1870/1. god. borio se na francuskoj strani i istakao se u vie prilika. U borbi kod Vilerseksela zasluio je orden Legije asti. Kad je izbio ustanak u Krajini Petar se javio da poslui narodnoj stvari. Beogradski dvor i vlada bili su odmah protiv njega iz dinastike surevnjivosti i da ne bi, s eventualnim uspesima u borbi, stekao iri popularitet. S toga su i voi ustanka, koji su bili u vezi s Beogradom, ostali hladni prema njemu. Petar je ipak obrazovao svoju etu i postavio logor na orkovai. Krajem septembra uli su njegovi odredi u borbe, ali nisu imali nikakvih znatnijih uspeha. Posao su mu oteavali svi, i Srbija, i ustanike voe, i austriske vlasti, pa i nae javno miljenje, koje je trailo da se narodne snage ne cepaju. Knez Petar je jo 6. septembra u jednom javnom proglasu govorio, "da Karaorevi sada ne ezne ni za kakvom ulogom, nego da eli uspeh svome narodu", ali to nije pomagalo. Videi sve te tekoe Petar se obratio neposredno knezu Milanu nudei mu, da zatome kobne dinastike mrnje i da "na oi sviju neprijatelja naega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braa i prijatelji, kojima su na srcu jedino srea i

napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze." Knez Milan nije primio ponuenu ruku i traio je od ustanikih voa i od austriskih vlasti, da Petra onemogue. Voe doista predoie Mrkonjiu, da je u interesu stvari da ih on napusti. Petar je to i uinio krajem 1875. god., ali ne potpuno. On je konano napustio bosanski ustanak u junu 1876., kada se Srbija reila da ue u rat. Da je to ravo uticalo na moral ustanika ne treba posebno dokazivati. U akciju koja tek to je poela unesen je razdor. Taj je jo pojaan nepromiljenom akcijom Vase Pelagia, koji je ovu borbu s Turcima meao sa socialnom revolucijom i izazivao u narodu, agitacijom protiv reima u Srbiji i Crnoj Gori, jo veu pometnju. Koliko su ljudi bili rastrojeni vidi se najbolje potom, to za novog vou ustanka, na skuptini u Jamnici, dranoj 4. i 5. decembra 1875., nisu izabrali vie nijednog Srbina, nego Slovenca Miroslava Hubmajera, koji je pre toga uestvovao u hercegovakom ustanku. "Svojom ludo spremljenom, a jo lue upropaenom navalom na Kostajnicu, proigrae Hubmajer "glavno zapovednitvo" i izgubiti se iz bosanskog ustanka isto tako brzo, kako se i pojavio. U Srbiji za rata 1876. dae mu se in koji mu je u svemu odgovarao - naredniki". Tako, belei za nj dr V. ubrilovi u svojoj lepoj knjizi o Bosanskom ustanku. Svoj ivot zavrio je Hubmajer u Sarajevu kao inovnik austriske policije. Hercegovci su u borbama bili jednoduniji i imali su vie uspeha. I meu njima je bilo pokuaja izvesnog rastrojstva, ali je ono brzo ugueno. Nekadanji tajnik Luke Vukalovia, vie reklamer nego junak, Mio Ljubibrati radio je protiv kneza Nikole, ali je naskoro bio onemoguen. S kim bi drugim mogli u taj mah saraivati estiti Hercegovci, kad bi raskinuli s Crnom Gorom? Nekoliko hercegovakih voa, kao silni pop i vojskovoa Bogdan Zimonji, ovek kao planina, srani Maksim Baevi, Lazar Soica i mnogi drugi mogu mirne due da uu u Karaorevu epopeju. Sa pravoslavnima borili su se protiv Turaka i neki katoliki odredi, meu kojima se najvie istakao don Ivan Musi sa ljudima iz oblasti Popova i Stoca. Bilo je ljudi koji su verovali, da bi se za Bosnu i Hercegovinu mogla izraditi samouprava u okviru Turske Carevine. Ti su ljudi bili pod sugestijom ruske slubene politike, koja je jedno vreme zastupala tu ideju i za nju bila pridobila ak i Englesku. U vezi sa ruskim konzulatom u Dubrovniku, gde su se nalazili, s vremena na vreme, neki manje znaajni voi ustanka iz june Hercegovine sa Miom Ljubibratiem, koji nije smeo na teren i zbog Crnogoraca i zbog Turaka, bio je poet ak i rad na pripremanju "ustrojstva" za posebnu "zemaljsku upravu" u Hercegovini. Ustrojstvo je radio tada profesor odeskog univerziteta Cavtaanin dr Valtazar Bogii, a u taj je posao bio uao i Nikola Pai. Ne vodei rauna o interesima Crne Gore i ne poznavajui dovoljno stanje u samoj Hercegovini i sve veze i konce ustanka, Pai je predlagao da neka privremena hercegovaka vlada uzme sama poslove u ruke i da se prema velikim silama pojavi u ulozi pravog i jedinog predstavnika ustanka. Pod uticajem nepouzdanih obavetenja Ljubibratievih on je mislio, da bi ta uprava imala vie autoriteta i mogla dati vie plana i jedinstva ustanku nego to je to bio do tada sluaj sa direktivama sa Cetinja. Ta bi hercegovaka vlada imala biti sastavljena od Srba iz svih krajeva i svih stranaka i bila bi neka vrsta egzekutive Ujedinjene Omladine. Protiv takvog plana, u osnovi veoma nerealnog i prilino naivnog, bila je odluno Crna Gora, koja nije doputala da se u hercegovake stvari mea iko drugi. A protiv njega je bila i beka diplomatija, koja nije htela da upravu nad Bosnom i Hercegovinom dobiju bilo Srbi iz kneevina ili oni iz same zemlje ili ma u kojoj drugoj kombinaciji, jer bi to pospeilo stvaranje jedne vee srpske drave u budunosti i jer bi to liilo nju samu izgleda da dobije te dve nae oblasti. U prolee 1876. god. dogaaji uzee bri tok. Pored onog u Hercegovini i Bosni izbi ustanak i u Bugarskoj. Ovaj je bio kratkog daha i uguen je sa stranim svirepstvima baibozuka. Cela Evropa die svoj glas i kabineti velikih sila uurbae se. Ratniko raspoloenje obuze naroito Srbe. Kad je gora ozelenila oivee u veoj meri i ustanak u Krajini i ustanak u Hercegovini. Tada postae slavni Crni Potoci u Krajini sa borbenom akcijom Goluba Babia. U samoj turskoj prestonici izbie neredi. U maju doepa se vlasti ratoborna stranka Mladoturaka, koja srui sultana Abdul Azisa. Na to je kao odgovor doao srpsko-crnogorski savez, potpisan u Mlecima 3. juna i 18. juna zajednika

objava rata Turskoj. Odmah potom ustanici iz Bosne, 20. juna, proglasili su svoje ujedinjenje sa Srbijom, a ustanici iz Hercegovine izjasnili su se za Crnu Goru. Austriska vlada, koja je polagala svoje pravo na celu Bosnu, naredila je odmah svojim konzulatima u toj zemlji i Hercegovini, da deluju u narodu protiv sjedinjenja sa srpskim kneevinama i da upuuju o tom javne adrese. Kao glavno orue konzula u toj akciji posluilo im je katoliko svetenstvo na elu sa sarajevskim upnikom, pesnikom fra Grgom Martiem. Katolici su, najpre, voleli katolikog Franju Josifa, nego pravoslavnog kneza Milana ili Nikolu. Zatim, hrvatski rodoljubi su verovali, da e se sa austriskom okupacijom Bosne i Hercegovine ubrzati ujedinjenje sa ostalim Hrvatima pod austro-ugarskom vlau. S toga su iskreno eleli, da i Bosna i Hercegovina uu u austriski okvir. Takvo reenje izgledalo im je prirodno i lako, i mnogo realnije nego da se do ukupnog narodnog jedinstva doe preko jugoslovenske ideje. Njihovi interesi poklapali su se sa interesima jedne velike sile i do ostvarenja narodnih elja moglo se doi bez mnogo napora i bez tekih rtava. Za izvesne hrvatske politiare Bosna u srpskim rukama znaila bi isto koliko i da je izgubljena. S toga su oni sa velikom estinom otpoeli hajku na Srbe u Srbiji, tvrdei ni manje ni vie nego da je Bosna hrvatska i da Hrvatska, ija je politika samostalnost ugaena 1102. god., ima na nju nesumnjivo istorisko pravo. Srbi, koji su u tim zemljama pretstavljali veinu stanovnitva i ije su veze s Bosnom stoleima postojale sve ue i neposrednije, odgovarali su na tu hajku s puno plahovitosti. Usled toga nastao je dubok i, na alost, sve do danas nepremoen razdor izmeu velikog dela srpskih i hrvatskih javnih radnika. Benjamin Kalaj, bivi diplomatski agent u Beogradu, desna ruka grofa Andraija i jedan od glavnih eksperata za balkanska pitanja u bekom Ministarstvu Inostranih Dela, predviao je to i sa zadovoljstvom je naglaavao, da e pitanje i sudbina Bosne i Hercegovine pojaati raspru izmeu Srba i Hrvata. Beki i petanski vlastodrci imae samo da se tim koriste. Hrvatska teza s ujedinjenjem pod Habzburzima postavljena je kao protivnost srpskoj, koja je htela ujedinjenje sa slobodnim srpskim kneevinama. Kao dve protivnosti, za koje se verovalo da se iskljuuju, one su imale da se nose do istrage. Sam car Franc Josif osuivao je u jednom pismu banu Ivanu Mauraniu one Hrvate koji su simpatisali sa Srbima, jer da su radili protiv interesa i svojih i dvorskih. Car hoe da dobije Bosnu i Hercegovinu, do kojih put vodi preko hrvatskih zemalja i preko hrvatskih ljudi i njemu, naravno, nije bilo nimalo svejedno, ako se meu Hrvatima bude javio pokret koji ne bi iao Beu u prilog. Svoje aspiracije na Bosnu i Hercegovinu istakla je Austro-Ugarska prema Rusiji u Rajhtatu, 26. juna 1876., prilikom sastanka careva Franca Josifa i Aleksandra II i njihovih ministara spoljanjih poslova. Rusija i Austrija sloile su se tom prilikom da ouvaju Srbiju i Crnu Goru ako budu tuene od Turaka, a u sluaju njihove pobede dozvoljavala bi im se izvesna proirenja, ali bi Austrija uzela vei deo Bosne i Hercegovine. Ruske beleke o tom sastanku ne slau se potpuno s austriskim, ali se i iz njih vide dovoljno austriske tenje. Tako je, na poetku samog rata, sudbina Bosne i Hercegovine bila zapeaena; zemlje, zbog kojih su Srbija i Crna Gora ule u rat bile su unapred izgubljene. Za vreme vojnih operacija beka vlada je 7. jula stavila do znanja zainteresovanim iniocima u Bosni, da ne moe dozvoliti sjedinjenje Bosne sa Srbijom, pa je to poruila i u Beograd. Zato su morale biti i obustavljene srpske akcije na toj strani. U ratu protiv Turaka Crna Gora i Srbija nisu operisale zajedno, nego svaka za svoj raun. Na Srbiju se bacila jaka turska vojska, kojoj nedisciplinovana i ne mnogo oduevljena srpska milicija, bez dovoljno oficira, nije mogla da odoli. Vrhovni komandant srpske vojske bio je ruski general ernjajev, koji je preao u Srbiju sa nekoliko hiljada ruskih dobrovoljaca. Srpska snaga bila je rasparana na vie bojita, a ni na jednom nije imala dovoljnog broja za udarnu snagu. S toga je njena ofanziva propala na samom poetku. Ali u defanzivi Srbi su se drali mnogo bolje i na umatovcu su, 11. avgusta, imali lep uspeh. Njihov otpor, s kratkim primirjem, trajao je sve do 17. oktobra, kad su im Turci kod unisa zadali teak udarac. Po molbi kneza Milana Rusija je svojim ultimatumom zaustavila dalje prodiranje Turaka i naterala je Portu da pone pregovore o primirju. Posle posredovanja i drugih sila mir je zakljuen 16. februara 1877. bez ikakvih teritorialnih gubitaka za Srbiju.

Crna Gora bila je u ratu bolje sree. Celog leta i jeseni 1875. ustanici i crnogorski dobrovoljci presretali su turske karavane, napadali karaule, juriali na gradove i silno zamarali tursku vojsku po Hercegovini. Njihova borba na Muratovici 30. i 31. oktobra bila je prava bitka sa srazmerno velikim snagama, isto kao i ona na Presjeci, zavrena turskim uzmicanjem 19. aprila 1876. Kad je poeo rat Crnogorci su s ustanicima brzo prodrli do Nevesinja, ali su se odatle morali vratiti, kad je Muktarpaa krenuo protiv njih. Do odlune borbe dolo je na Vuijem Dolu 16. jula. Knez Nikola je bio prikupio jaku vojsku od 24 bataljona i lino je njom zapovedao. Uspeh njegov bio je potpun. Kod Turaka, od tri zapovednika jedan je poginuo, drugi je bio zarobljen, a sam je Muktar bio ranjen i jedva se spasao. Velike uspehe imali su Crnogorci i na istonoj strani oko Podgorice, a naroito u sjajnoj borbi na Fundini, 2. avgusta. Sam Novak Miloev posekao je toga dana 18 glava. Vojvode Boo Petrovi i Ilija Plamenac odlino su branili Crnu Goru na toj strani, a svojim junatvom isticao se i kuki vojvoda Marko Miljanov, koji e se posle proslaviti i svojim prostom ali moralom i snagom vitetva neobinom prozom. U Carigradu je za to vreme izvren novi prevrat. Sama vlada, sa eih-ul-islamom na elu, zbacila je sultana Murata, koji je bio duevno bolestan, i dovela je na presto mladog, vrlo inteli gentnog, ali veoma perfidnog i nepoverljivog Abdul Hamida. U Carigradu je vladalo prividno ratniko raspoloenje i sile su imale prilino napora da deluju umirujui. Rusija je, meutim, uzimala sve energiniji ton. Slavenofilski krugovi u njoj, kojima je simpatisao i sam naslednik prestola, carevi Aleksandar, traili su da Rusija krene u akciju i oslobodi balkanske hriane, a u prvom redu Slovene. Imperialistiki krugovi u njoj pomagali su taj pokret sa tenjom, da tom prilikom Rusija ostvari svoju staru tenju i zagospodari Carigradom i Dardanelima. Turska je manevrisala na razne naine, da izbegne evropskim posredovanjima u svojim unutranjim pitanjima. Kad je bila zakazana i sazvana jedna konferencija velikih sila u Carigradu, da raspravlja o reformama u Turskoj i o miru sa Srbijom i Crnom Gorom, sultan je dao objaviti 11. decembra vrlo liberalan ustav za celu Carevinu, koji je izradio njegov veliki vezir Midhat-paa. Delovanje velikih sila postalo bi po tome bespredmetno, i tako se u stvari i dogodilo. Turska je oigledno otezala i izigravala akciju velikih sila. Jasno je bilo posle toga, da e Rusija, ve i suvie angaovana, preduzeti izvesne odlunije korake. Pre nego to bi ula u rat protiv Turske Rusija je gledala da se osigura od Austrije. Beka vlada nije nikako pristajala na ruske predloge, da se Bosni i Hercegovini dade autonomija; nije htela, isto tako, ni da zajedno sa Rusijom ratuje protiv Turaka. Njeni zahtevi bili su jasni: ona je traila Bosnu i Hercegovinu za sebe; nije dozvoljavala stvaranje jedne nove velike slovenske drave na Balkanu, a najmanje srpske; i nije pristajala da Rusija proiri svoje vojnike operacije prema Srbiji i zapadu. Videlo se jasno, da je, hotei da iskoristi teak ruski poloaj, htela da oivi stari plan podele interesnih sfera. Zapadni Balkan imao je ostati njezin. Rusija je morala poputati i u ugovorima u Beu i Peti, u januaru i martu 1877., priznala je Austro-Ugarskoj pravo, kao cenu za njezinu neutralnost, da moe, u po sebe povoljnom trenutku, izvriti okupaciju Bosne i Hercegovine. Rusiji Austrija nije priznala pravo na Carigrad, niti trajna osvajanja na Balkanu. Za Srbiju i Crnu Goru nije bilo izreno reeno, da se nee moi ujediniti, ali je beka vlada predviala ve tada za sebe mogunost uticaja i u Novopazarskom Sandaku. V. ubrilovi dobro karakterie politiku liniju tadanje beke vlade. "Ako je rajhtatskim ugovorom ma i prividno pokazivala volju da u reavanju istonog pitanja pravi ustupke srpskom narodu, ugovorom s Rusijom od 15. januara jasno daje na znanje da eli da reava pitanje ne samo Bosne i Hercegovine nego i celog srpskog naroda, celog junog slovenstva, bez njih, jo vie, protiv njih." Sklopivi tajni ugovor sa Austro-Ugarskom Rusija je objavila Turskoj rat 12. aprila 1877. Crna Gora, koja nije htela sklopiti mir pod istim uslovima kao i Srbija, pod ruskim uticajem prekinula je veze sa Portom i nastavila je 17. aprila ponovo rat. Uz Rusiju je ula u borbu i Rumunija. U ratu s Rusima pokazalo se jasno, da je turska vojnika snaga jo uvek od znatne vrednosti i kako su se grdno varali nai romantiari koji su je potcenjivali. Kod Plevne trebalo je Rusima nekoliko meseci teke borbe i velikih gubitaka, da savladaju uporni turski otpor.

Turska vojska bila se reila, da ovom prilikom konano satare Crnu Goru, da ne bi uopte imala vie neprilika na toj strani. S toga je uputila na Crnu Goru kao vrhovnog zapovednika sposobnog Sulejman-pau sa preko 40.000 ljudi, koji je imao napadati iz Hercegovine, dok su s albanske strane i iz Novog Pazara operisale druge dve vojske. Napadaj je poeo 23. maja, ali su glavni udarci zaredali od 5. juna i pamte se u Crnoj Gori pod imenom "devet krvavijeh dana". Austriski generaltabni oficir Sauervald, koji se nalazio u crnogorskoj vojsci, opisuje podrobno sve to je uo i video u svom dnevniku. Sa puno priznanja govori o crnogorskoj vojsci, ali istie i opasnost, koja joj je pretila. Izvetaji kneza Nikole o tim borbama nisu mnogo pouzdani, jer u njima ima suvie samohvalisanja. S dosta gubitaka Sulejman-paa je uspeo da se probije do Spua i sjedini sa albanskim odredom. Tad se oekivao neposredni napadaj na Cetinje. Ali, kako su Rusi u to vreme bre preli Dunav nego to su Turci oekivali, dobio je Sulejman-paa naredbu da se odmah ukrca za Bugarsku. Tako je izostao poslednji i najopasniji in turske ofanzive. Posle odlaska Sulejman-paina Crnogorci su preli u napadaje i jo toga leta osvojili su Niki i Bileu. Dalje crnogorsko napredovanje prema Hercegovini zaustavila je austriska vlada, isto kao to se usprotivila crnogorskim operacijama prema Novom Pazaru. S toga je knez Nikola preneo ratite prema istoku i poeo opsadu Bara sa osvajanjem Primorja. Posle ruskih uspeha u ipki i posle pada Plevne ula je u rat ponovo i Srbija, 2. decembra. Njena vojska kretala se prema Niu, Vranju i Pirotu. Ovog puta ona prema sebi nije imala jakih turskih snaga i stoga je napredovala bez veih smetnji. Turci su na bugarskom bojitu bili potpuno slomljeni i nisu mogli vie da zaustave rusko prodiranje. Kad su Rusi preli Balkan, Turska je, potpuno klonula, zatraila mir. Primirje je sklopljeno u Jedrenu 17. januara 1878., a potom i mir u San Stefanu, u blizini Carigrada, 21. februara. Sanstefanski Ugovor bio je veliko razoaranje za Srbe. Ruska diplomatija stvarala je na njemu Veliku Bugarsku na istu tetu srpskih interesa. Ta Velika Bugarska, koja bi imala 163.000 km2, imala je da se stere od Crnog Mora do Drima i Albanije; u nju je imala da ue ne samo Maedonija, nego i najvei delovi Stare Srbije, sa skopljanskim sandakom i sa delovima debarskog, prizrenskog i nikog. Bugarima su imali pripasti Pirot i Vranje, pa je traen ak i Ni. Ogorena, srpska vlada je tad poruila Rusima, da e Ni braniti i od njih isto kao i od Turaka. Zato su Rusi tako postupali? Prvenstveno u svom interesu. Videi da se prave velike smetnje njezinom uvrivanju na Balkanu ona je htela da bar za Bugarsku uzme to vie, u uverenju, da e od nje osloboena Bugarska biti njen verni klient. Ono to bude bugarsko bie, verovalo se, u neku ruku i rusko. S druge strane, proirujui to vie Bugarsku ruski diplomati su verovali da rade u korist slovenske stvari i slovenske budunosti. U petrogradskom Ministarstvu Inostranih Dela znalo se dobro, da je AustroUgarska, s njihovim pristankom, stavila ruku na zapadni deo Balkana i da Srbija ulazi u beku sferu. Proirenje Srbije znailo bi posredno proirenje austriske sfere. Sem toga bitnog naelnog razloga u Rusiji nisu bili zadovoljni dranjem Srbije, imali su ravo miljenje o njenoj vojnoj snazi i vojnim naporima, i nalazili su da Srbija ima i suvie svoje volje. S toga je za Srbiju u Sanstefanskom Ugovoru uinjeno vrlo malo. Ona je imala dobiti uz nezavisnost samo neznatne ispravke granica u pravcu Mitrovice i Novog Pazara. Za Crnu Goru bilo je predvieno proirenje relativno vee prema njenom dotadanjem opsegu, ali je, apsolutno uzevi, i ono bilo malo. Za Bosnu i Hercegovinu Rusija je htela izraditi autonomiju. Sanstefanski Ugovor uinio je najmuniji utisak na Srbe kakav se dao zamisliti, i bio je toliko tei, to je dolazio od Rusije, od koje su se svi toliko nadali. Sanstefanski Ugovor je morao biti revidiran. Protiv njega su naroito protestovale Engleska i Austrija, kojima podjednako nije ilo u raun jaanje Rusije i njenog uticaja i jaanje Slovenstva uopte. Za reviziju Sanstefanskog Ugovora bio je u leto 1878. sazvan kongres u Berlinu, gde je mona linost nemakog kancelara, kneza Bizmarka, drala sve konce u rukama. Srpska diplomatija pribliila se bekoj vladi i njenom pomou dobila je neto vie u Berlinu nego u Sanstefanu, ali i to ne s toga to bi Be eleo pomoi Srbima, nego to je hteo da umanji rusku tvorevinu. Na Berlinskom Kongresu Srbija i Crna Gora dobile su priznanje svoje nezavisnosti.

Teritorialno Srbiji su pridruena etiri okruga: niki, pirotski, topliki i vranjski, a Crna Gora je dobila Podgoricu, Niki, Kolain i Bar s njihovim podrujem. Dodeljeno joj je bilo i Gusinje, ali je arnautski otpor tamo bio toliki, da su sile posle, 1880. god., izmenile svoju odluku i mesto toga dale Crnoj Gori Ulcinj. Po predlogu Engleske, a po unapred stvorenom sporazumu, Austro-Ugarskoj je poveren mandat okupacije Bosne i Hercegovine i vojniko posedanje "do iza Mitrovice". Ona je uzela Novopazarski Sandak sa jasnom namerom da rastavlja Srbiju od Crne Gore i da tim posedom otvori sebi dalji put prema Solunu. Glavna karakteristika javnog miljenja u Srbiji posle srpsko-turskog rata i Sanstefanskog Mira i Berlinskog Kongresa bilo je opte razoaranje. Mada je drugi period ratovanja doneo izvesne uspehe svet je, ipak, ostao pod utiskom krize na unisu i sa uverenjem da vojska nije opravdala one nade, koje su u nju polagane. U naoj romantiarskoj rodoljubivoj pesmi i pripovetci svaki je Srbin mogao da kidie na gomile Turaka i da ostane pobednik; pojam Srbina identifikovao se s pojmom viteza. To samouverenje poljuljala je stvarnost, koja je bila i suvie negativna. Diplomatski neuspeh bio je jo tei. Berlinski Kongres imao je da uniti svaku nadu na stvaranje jedne vee srpske drave na Balkanu. Bosna i Hercegovina, nada i cilj cele politike Kneza Mihaila, pokrajine zbog kojih je Srbija sa Crnom Gorom i ula u rat protiv Turaka, dopale su jednoj velikoj sili, da toboe privremeno u njima uvede red, a u stvari da ih posedne i prisvoji. Ulazak Austro-Ugarske u Bosnu i Hercegovinu znaio je zamenjivanje Turske novim i daleko opasnijim neprijateljem. On je ruio osnovno naelo srpske dravne politike i svake zdrave politike balkanskih naroda uopte, koji su traili da Balkansko Poluostrvo ostane samo njima, slobodno od svih zavojevakih i politikih akcija tuih drava, a naroito velikih sila. Za Austriju se znalo, posle njenog potiskivanja iz Nemake i Italije, da eli naknadu i proirenje na Balkanu i da svoje tenje upuuje u pravcu Soluna. Na tom putu ona je ila prvenstveno preko starog istoriskog srpskog podruja, svesno, s namerom da, posedajui Novopazarski Sandak, sprei spajanje Srbije i Crne Gore. Dotle srpski sused samo na severu, Austro-Ugarska je obuhvatala sad i celu njenu zapadnu granicu i podvlaila se i na junu, opasujui Srbiju sa tri strane. Da su napori ratovanja doneli Srbiji i povoljnije rezultate, u zemlji bi se, posle njega, po samoj prirodi stvari, javilo dosta nezadovoljstva zbog tekih finansiskih tereta, poremeenosti javnog morala, izlinosti izvesnih otrih mera i drugih razloga. Ovako, posle neuspeha i vojnikog i diplomatskog, koji su teko pogaali i na nacionalni ponos i nae ivotne interese, nezadovoljstvo se pretvaralo u iv i neodoljiv protest. Prilikom okupacije Bosne austriska vojska naila je na otpor bosanskih muslimana, koje su ponegde podravali i pravoslavni. Otpor je bio veoma jak u dolini Spree i oko Maglaja i zatim kod samog Sarajeva, gde je buntovnike vodio Salih Hadi Lojo, raniji zulumar i ovek nimalo dobrog glasa. Austrisku vojsku pozdravili su iskreno samo katolici, koji su u njima gledali oslobodioce. Srbi su jasno videli austrisku opasnost, ali su stariji od njih, kad ve nije mogla doi Srbija, vie voleli Austriju kao hriansku i sreenu dravu, nego Tursku, u kojoj se bio izgubio svaki red.

16 Austro-ugarska prevlast
Berlinski Kongres doneo je nesumnjiv uspeh Austro-Ugarske Monarhije. Njena politika odnela je pobedu, kakva se inae stie sa vrlo velikim rtvama. Ona je dobila ne samo dve nae oblasti, nego i klju za reavanje cele jugoslovenske budunosti. U njenim granicama nalazilo se vie Srba nego u obe srpske slobodne drave; ona je drala pod sobom sve Hrvate i Slovence. Nijedno pitanje na Balkanu, tako se inilo onda, nije se moglo reavati bez nje, a kamo li protiv nje. Iza nje je stala Engleska, dugogodinji protivnik Rusije, a odmah iza Berlinskog Kongresa stvoren je dvojni savez izmeu Austro-Ugarske i Nemake (1879.), kom je 1882. god. pristupila i Italija. Blok centralnih sila izgledao je tada gospodar evropske situacije i Balkana naroito. Za Srbe bili su u izgledu veoma teki dani. Berlinski Kongres imao je nesumljivo antislovenski karakter; na njemu je beka vlada skoro javno stavila do znanja, da nee dati ostvarenje jedne vee srpske dravne jedinice. Srbima e

se ostaviti da ivotare samo u njenoj senci, razbijeni, zavaeni, i rasparani u vie podruja i pod vie raznih vlasti. Pred srpske politiare postavila su se krupna pitanja. ta da se radi, da ne klone vera u narodu? I s kim da se ide? Balkanska solidarnost, na kojoj je onoliko radio knez Mihailo, pokazala se na delu vie nego problematinom; jugoslovenskim stremljenjima dala je okupacija Bosne i Hercegovine i hrvatsko-srpski nadzor s njom u vezi teak udarac. Rusija, u koju se toliko verovalo, pokazala se u ratu s Turcima vojniki nedovoljno organizovana, a na diplomatskom polju pretrpela je osetni poraz. Posledice toga osetile su se brzo u njoj samoj. Car Aleksandar II pao je 1881. god. kao rtva nihlistikog atentata, a nezadovoljstvo je uzimalo maha uprkos svih otrih mera vlasti. Nas Srbe razoarao je naroito ruski stav u Sanstefanu. Zmaj, koji je tako esto davao izraza optem miljenju, pevao je ogoreno posle berlinskih odluka na raun Rusije: I svreno je - maijskom merom I potpisano zlaanim perom, I proslavljeno gospodskim pirom I srpska propast zove se mirom. I crvak nema kome bi s vajko, Hvala ti, hvala, srpska nemajko! Knez Milan bio je sa sobom na isto, da se vie ne obre Petrogradu. U toliko vie, to su u susednoj Bugarskoj ruski generali, koji su upravljali zemljom pored novog kneza, pokazivali bez mnogo ustruavanja da njihova volja ima biti starija. Kidajui sa Rusijom knez Milan je nalazio kao prirodno, i kao jedini put, da prie iskreno Austriji i da s njom pokua novu sreu. U Srbiji je intelektualni svet jasno oseao teinu poloaja, u koji je zemlju dovela ruska diplomatija, ali se on s pravom bojao i druge strane. emu se Srbija moe nadati od Austro-Ugarske? Posedanjem Bosne ona je ne samo liila Srbiju da se ojaa i ostvari tenje dugogodinje njene aktivnosti i politike, nego je namerno ila za tim da joj potkree i nade na budunost. Ona je sama jasno pokazivala tenje, da se uputi prema Solunu i da, prema tome jednog dana uzme za se i celu Staru Srbiju i dobar deo Maedonije. Kad je sklopio sporazum o savezu sa Nemakom Andrai je estitao caru Francu Josifu sa reima: "Sada je za Monarhiju put prema Istoku slobodan". Ako se suprotstavi bekom nadiranju Srbija bi bila sigurno pregaena, a ako povije glavu onda sama, svojevoljno, prima vazalski odnos. Izvojevana samostalnost izgledala bi po tom potpuno prividna. Opasnost od Austrije inila se stalno vea zato, to je bila neposrednija i to je u ovo vreme beka vlada pokazivala izvesne aktivistike sklonosti. Naslon na Rusiju inio se s toga ipak mnogima, i pored ravog iskustva, kao jedini put da se ta opasnost oslabi. Rusija je uinila Srbima nesumnjivo veliku nepravdu, ali se treba truditi da se petrogradski krugovi bolje obaveste i da svoj stav izmene na bolje. Jer protivnost ruskih i austriskih interesa na Balkanu traje godinama i trajae i dalje i ruska politika, u svom sopstvenom interesu, morae da rauna sa balkanskim narodima, a sa Srbima naroito. Jer Berlinski Kongres doneo je i Rusima ne manje razoaranja nego Srbima, i posle njega Rusija je sa vie kritike podeavala svoje odnose prema centralnim silama. Jovan Risti, voa Liberalne stranke, koji je vodio srpsku spoljanju politiku toga vremena, primio je bio prema Austro-Ugarskoj dve obaveze: da sklopi s njom trgovaki ugovor i da izgradi elezniku vezu. Po tu cenu je dobio njenu pomo u Berlinu. On je, prilikom pregovora, jasno osetio beke tenje da Srbija doe u to veu ekonomsku zavisnost od Dunavske Monarhije. S toga se trudio da kolikogod moe te obaveze olaka. U eleznikom pitanju uspeo je samo delimino. Po ugovoru, Srbija je imala u roku od tri godine izgraditi elezniku prugu od austriske do turske i bugarske granice. Risti je eleo, bojei se velikih finansiskih tereta, da se gradnja ne vee odreeno ba za taj rok, i da se u isti mah ugovorima obezbedi spoj srpske pruge sa turskom i bugarskom, kako ne bi srpska pruga ostala kao otseena i s toga ekonomski od prvog dana nerentabilna. Austrija je popustila samo u toliko, to nije traila u odreenom roku i spoj s bugarskom eleznicom. Htela je, oevidno, da spajanjem srpske eleznice sa svojom osigura s jedne strane put svojoj industriji i trgovini na srpsko trite bez opasnosti konkurencije, a s druge da srpski izvoz vee skoro iskljuivo

za svoje pijace. eleznika konvencija sklopljena je 28. marta 1880. Prilikom sklapanja trgovinskog ugovora beka vlada je najpre ponudila carinski savez, a kad Srbija nije na to pristala ona je pravila mnogo tekoa. Ona sa Srbijom nije uopte htela u toj stvari pregovarati kao sa ravnopravnim iniocem i nije mnogo prikrivala svoje tenje da Srbiju ekonomski podvlasti. Ona je kategoriki, bez ikakvih ustupaka sa svoje strane, traila, klauzulu najveeg povlaenja i kad Risti, branei ekonomsku nezavisnost zemlje, nije hteo na to da pristane, beka je vlada zapretila carinskim ratom. Risti i liberali bili su voljni da prime borbu na tom polju, ali knez Milan nije pristao nego je na upravu doveo novu vladu; sastavljenu od takozvanih naprednjaka, a u stvari od srpskih konzervativaca. Spoljanju politiku uzeo je da vodi sam, a ministar toga resora, istoriar edomilj Mijatovi, bio je manje-vie samo kulisa. Liberalna opozicija nala se odmah u antiaustriskom taboru. Ali glavne tekoe novoj vladi nisu dole u spoljanjoj politici od nje, nego od nove radikalne stranke. Dok nisu struili liberale naprednjaci i Paieve pristalice, ili su zajedno, a potom su se, poetkom 1881. godine, radikali izdvojili i krenuli svoj list Samoupravu. U spoljanjoj politici radikali su u svom programu traili slogu sa Crnom Gorom i Bugarskom, a zatim "pomaganje neosloboenih delova i buenje svesti o narodnom jedinstvu". Dotle obeleeni kao crveni i internacionalci, radikali su ostavili isto nacionalne ciljeve svojoj i Srbijinoj dravnoj politici. Knez Milan je bio duboko uvreen dranjem Rusije. Prema crnogorskom knezu Nikoli, kao prema takmacu, odavno je oseao nepoverenje: za Grku je nalazio, da se pokazala kao nepouzdan saveznik i nelojalan drug; a u Bugarskoj je gledao nezaslueno nagraenog sudeonika i budueg protivnika. Ta svoja uverenja on je, bez diplomatskog prikrivanja, izneo u jednom svom pismu austro-ugarskom ministru Inostranih Dela, baronu Hajmerlu, hotei mu pokazati koliko je on iskreno lino ubeen da Srbiji nema drugoga puta sem naslona na susednu Dvojnu Monarhiju. Od tog ubeenja, pisao je on drugom prilikom, napravio je svoj program. Sem toga, on nije oseao ni dovoljno sigurnosti za sebe i svoju dinastiju videi da u narodu radikalski "crveni" pokret uzima maha, da postoji protiv njega prilino nezadovoljstvo kod izvesnih politikih ljudi liberalne stranke i da dinastija Karaorevia ima jo uvek dosta simpatizera u narodu. Moe biti da je na njegovu linu sujetu delovalo, najposle, i to, to se u martu 1881. god. rumunski knez Karol proglasio za kralja. Zbog svega toga, Milan je, posle zavrenog trgovinskog ugovora, poeo pregovore u Beu i za sklapanje jednog politikog sporazuma. Krajem maja 1881. on se krenuo u Berlin, gde je bio pozvat od cara Vilhelma, a odatle u Petrograd, da pozdravi novog ruskog cara Aleksandra III. U Petrogradu knez Milan je naiao na dosta hladan prijem. Dalo mu se osetiti da nisu zadovoljni njegovim dranjem i smenom J. Ristia, koji je kod ruskih diplomata bio stekao najvie poverenja od svih savremenih srpskih dravnika. To je kod kneza samo pojaalo raniju mrnju i mesto da ga opomene, samo ga je vie razdrailo. Po povratku iz Petrograda on se zadrao u Beu i zavrio je pregovore o politikom ugovoru sa Austro-Ugarkom. To je uvena Tajna Konvencija, koju je u Beogradu, ne traei prethodno odobrenje ne samo Skupine nego ni same vlade, po volji kneza Milana potpisao . Mijatovi 16. juna. Tajna Konvencija predviala je uzajamnu priateljsku politiku. Srbija se obavezala, da na svom podruju "nee nikako trpeti politika, verska ili druga spletkarenja koja bi ila protiv AustroUgarske Monarhije, podrazumevajui tu i Bosnu, Heregovinu i Novopazarski Sandak". Za tu obavezu Austrija je bila spremna da odmah prizna eventualni proglas Srbije kao kraljevine i da se zaloi kod drugih sila da i one to priznaju. U etvrtoj taci Srbija se obavezala, da "bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom nee pregovarati ni zakljuivati politiki ugovor s drugom kojom vladom". U sluaju rata Austrije sa jednom ili vie drugih sila Srbija e odravati prijateljsku neutralnost, a isto tako i Austrija prema Srbiji. Eventualnu vojniku saradnju odredie, u sluaju potrebe, posebna vojna konvencija. Kao najvaniji ustupak za Srbiju smatrao je . Mijatovi sedmu taku konvencije, koja je sadravala ovaj stav: "Ako sticajem dogaaja, iji se razvoj ne moe predvideti, Srbija bude u stanju da se proiri u pravcu svojih junih granica (izuzimajui Novopazarski Sandak) Austro-Ugarska se nee tome protiviti i zauzee se, da i druge sile skloni na dranje povoljno po Srbiju". Ovaj sporazum je ceo imao ostati tajan i trajati deset godina.

Ova konvencija, sklopljena iza lea odgovorne vlade, izazvala je otru osudu M. Piroanca, pretsednika ministarskog saveta. Naroito je on osuivao etvrtu njenu taku nalazei da potpuno vee ruke Srbiji i da je u stvari dovodi u jednu vrstu vazalstva prema susednoj velikoj sili. On je s toga ponudio knezu ostavku svoje vlade ili izmenu i ublaavanje te take. Kako je ugovor ve bio potpisan i kako se u Beu smatralo, da je ba ta taka "najbolja tekovina", knez se naao u ne maloj neprilici. Bilo je ne samo vrlo nezgodno izazvati pad vlade na tom pitanju, nego je bilo jo tee nai drugu vladu koja bi pristala da vodi tu novu politiku. Tu tekou uviali su i u Beu i pristali su na jednu pismenu izjavu, koja je naglaavala austrisku dobru volju da pomae srpsku nezavisnost i koja je objanjavala da Srbija, po toj obavezi, ne moe zakljuivati nikakve nove politike ugovore, koji bi bili protivni duhu sklopljene konvencije. Ali je pre tog pristanka dobila tajnu pismenu izjavu kneza Milana, da njega kao vladara Srbije vee etvrta taka konvencije onakva kakva je. Knez je konvenciju sklopio sa punim uverenjem o njenoj korisnosti i ispunjavao je lojalno njene obaveze. Austrija sigurno u Srbiji nikad nije imala oveka, koji je bio vie uveren o potrebama dobrih odnosa s njom. Uverena i sama o tom ona je prema knezu imala puno poverenje. Sva korist od te po Srbiju dosta teke konvencije sastojala se u tom, to joj za izvestan niz godina Austrija nije pravila nikakvih naroitih smetnja i tekoa i to nas je u izvesnim pitanjima i podravala. Naskoro posle sklopljene konvencije, 22. februara 1882., Srbija je proglaena za kraljevinu i car Franc Josif bio je prvi vladar, koji je Milanu estitao i priznao kraljevsko dostojanstvo. Ali nova titula nije digla ugled mladom kralju. Proglas kraljevine doao je u vreme kad je zemlja bila veoma uzbuena drugim pitanjima i kad se mislilo da je nova forma samo plat da pokrije druge nezgode. U zimu 1881. god. dolo bee do bankrotstva akciskog stranog preduzea Generalne Unije, sa kojom je vlada bila sklopila ugovor o graenju eleznice i kojoj je dala blizu etrdeset miliona dinara obveznica. U publici je tim povodom nastalo ogromno razdraenje koje je s naroitim uspehom iskoristila vrlo aktivna radikalna opozicija. Za to vreme i knez Nikola je odravao izvesne veze sa Beom, ali mu tamo nisu mnogo verovali, jer su znali da je on tada bio sav odan Rusiji. Knez Nikola je dobro video koliko je kralju Milanu u nacionalistikim redovima smetala njegova i suvie otvorena i skoro do krajnjih linija dovedena saradnja sa Austrijom, pa se mudro trudio da podigne svoju popularnost na raun njegove. Nae drutvo, mada razoarano posle Berlinskog Kongresa, ipak nije bilo sasvim klonulo. Verovalo je u bolje dane, nekom dubokom, pameu neobjanjivom, instiktivnom prasnagom. I ne samo da je verovalo, nego je bilo u izvesnim oblastima i borbeno, spremno na nova pregnua. U Hercegovini se od okupacije etnika akcija nije bila sasvim smirila. Kad je u martu 1881. beka vlada objavila poziv u vojsku u Boki Kotorskoj, a 23. oktobra iste godine proglasila vojni zakon za Bosnu i Hercegovinu dade to povoda za nov ustanak. U Krivoijama je poelo etovanje ve u leto te godine, pa se proirilo i na Hercegovinu. Glavni etovoa bee Stojan Kovaevi, ve oprobani junak i poznat hajduk. U ustanku su uestvovali i pravoslavni i muslimani u srezovima istone Hercegovine, du crnogorske i turske granice. Naelnu borbu sa protestom poela je mostarska pravoslavna optina, ali se pokretu nisu pridruile sve ugledne voe iz prolog ustanka. Naroito se primeivalo otsutstvo starog vojvode Zimonjia. Ustanci su tokom zime 1881/2. god. imali izvesnih uspeha, ali nisu mogli, bez oruja, odoleti vojnikoj snazi Habzburke Carevine. Od pravoslavnih se, pored Stojana Kovaevia, istakao oko Radovi, a od muslimana Salko Forta i Hajdar-beg engi. Srbija u tom pokretu nije imala nikakva uea, a Crna Gora pomagala ga je samo kriom i oskudno. Austro-Ugarski ministar Inostranih Dela izjavio je ovom prilikom, "da je taj ustanak poslednji krik smrtno ranjenog Slovenstva na Balkanu", verujui da je uguivanjem ustanka uguen i duh koji ga je izazvao. U opozicionom pokretu protiv austriske vlasti javljaju se sad sve ee i Srbi iz Dalmacije. Oni su imali dvadesetih i tridesetih godina XIX veka da izdre teka iskuenja sa unijaenjem, na kom je radio ak iz vremena Karaoreva ustanka poznati, vladika Venedikt Kraljevi. Ali su svi pokuaji ostali bez veih rezultata. Primeri Matavuljeva Pilipende izraz su estite gortake postojanosti naih ljudi. Jugoslovenski pokret sredinom prolog stolea imao je u Dalmaciji odlunih pobornika i meu hrvatskom veinom i meu srpskom manjinom, ali je i tu sudbina Bosne i Hercegovine i

reavanje nae budunosti dovelo u otar sukob pripadnike oba plemena. Srbi su iz poetka traili s Hrvatima zajedno da se pridrue Hrvatskoj i Slavoniji, ali ih je posle habzburka orientacija veeg dela hrvatskih politiara odvela u saradnju sa malobrojnom talijanski vaspitanom inteligencijom i neto trgovakog graanstva za autonomiju Dalmacije. Nikola Tomazeo, jedan od najinteresantnijih duhova nove Dalmacije, talijanski pisac od glasa, nadao se spasu Dalmacije od Srbije, a bio je odluni protivnik opredeljivanja za Hrvatsku i Austriju. Mada je reformama austriske i austrougarske drave od 1867. i 1868. god. bilo predvieno, da Dalmacija ue u sastav zemalja krune Sv. Stevana i da se sjedini s Hrvatskom, to nikad nije bilo ostvareno, sve do sloma Dunavske Monarnije. Branilo se to stratekim razlozima, ali u stvari Be, a naroito Peta, ni Hrvatima, kao ni Srbima, nisu dali prikupljanje svih narodnih snaga u jedno telo. Ujedinjenje Hrvata obeavalo se uvek iz Bea, kad im je trebala hrvatska pomo, ali su stalno prevlaivali obziri prema Maarima i njihovim interesima. Posle okupacije Bosne, 1879. god. Srbi su izali iz dotle srpskohrvatske Narodne stranke i osnovali su svoju posebnu Srpsku narodnu stranku. Kao organ te stranke poeo je od 1880. god. izlaziti Srpski list pod urednitvom Save Bjelanovia. U borbi protiv reima pored Srba pravoslavnih istiu se u Dalmaciji, a naroito u Dubrovniku i njegovom kraju, i Srbi katolici, meu kojima su najlepa imena toga vremena, kao to su Medo Puci, Valtazar Bogii, Pero Budmani, Luka Zore, Antun Fabris, Milan Reetar i mnogi drugi, pa ak i katoliki svetenici. Branei srpsku misao kao slobodarsku i antiaustrisku oni nisu bili protivnici Hrvatstva, nego samo onih Hrvata koji su sluili ideji Habzburga. Inae su bili i ostali pobornici ideje narodnog jedinstva i radili su na njoj i u vreme najljue borbe. O tom je reit dokaz, ve samim svojim imenom, dubrovaki knjievni list Slovinac (1878-1884.). U Vojvodini je pritisak na Srbe bio naroito jak. Maari su u Omladini i njenim simpatizerima gledali iste veleizdajnike, nosioce velikosrpske misli, koja radi da izvesne zemlje krune Sv. Stevana uvedu u zajedniku srpsku dravu. Mileti, nesumnjivo najpopularniji i najborbeniji voa Srba na toj strani, ovek slobodouman ali i odvie otsean, razvio je borbu na vie strana, svuda ne iz neophodne potrebe. U borbi s neprijateljima iz Bea i Pete nije moda bilo potrebno u veoma estokoj borbi cepati narodne redove do nepomirljivosti, kao to je inio on izazvavi borbu sa pretstavnicima crkve, patriarhom Samuilom Maireviem i posle Germanom Aneliem. Ti nai prvosvetenici imali su nesumnjivo velikih nedostataka i u svojim postupcima bili su voeni ponekad runim motivima, ali je u sukob s njima uneseno mnogo strasti i s Miletieve strane, i tako je stvoren razdor koji je troio narodnu snagu na sporednim, mesto na glavnim pitanjima. Kad je izbio hercegovaki ustanak, on je energino gurao u rat, ne oseajui sve tekoe i opasnosti, kojima su se Srbi izlagali. Bojei se njegova uticaja u narodu maarske su ga vlasti zatvorile nou 20. i 21. juna 1876. optuile ga zbog veleizdaje i na Bogojavljenje 1878. osudile ga na pet godina tamnice. Po molbi narodnog sabora car ga je pomilovao 15. novembra 1879. Ali on vie nije stari lav. Bori se, istina, jo neko vreme, ali uskoro malaksava, savladan paralizom. Od kraja 1883. god. on ne uestvuje vie u javnom ivotu. A za to vreme maarska vlada s planom vri maarizaciju na celom svom podruju. Ukida i ikanira srpske veroispovedne kole. "Samo u 14 ajkakih optina oduzeto je Srbima oko 25 kolskih zgrada". U svima narodnim kolama uveden je maarski kao obavezan predmet. "Zemaljski maarski savez", osnovan 1873. god., zastupao je gledite, "da u Maarskoj nema druge narodnosti sem maarske", pa je u tom smislu i delovalo. Pomaarivana su lina i porodina imena, imena mesta i sela. Vrio se pritisak na zavisne ljude, premamljivali se slabiji karakteri. Sistematskim izbornim nasiljima vrilo se falzivikovanje narodne volje i spreavao se ulazak pravim narodnim ljudima u parlamenat. Dok su ranije bili ogoreni protivnici bekog centralizma i germanizacije Maari su od 1867. god. bez mnogo obzira primenjivali te iste metode.

17 Srpsko-bugarski rat i njegove posledice

Kralj Milan je nalazio, da su radikali, skoro vie od liberala, zahvaeni "panslavistikom" strujom. Samo, dok su liberali traili veze sa slubenom i crkvenom Rusijom, radikali su vaili kao vaspitanici leviarske i nihilistike Rusije. Kralj je u njima gledao samo prevratnike i zazirao je od njih sve vie u koliko je video kako u narodu uzimaju maha. Njegova unutranja politika, potpuno lina i skroz konzervativna, dovela je u jesen 1883. do formalne pobune u istonoj Srbiji i do strahovitog obrauna s radikalima. Na izborima za Narodnu Skuptinu radikali su 7. septembra odneli sjajnu pobedu. U narodu se nijedna druga stranka nije mogla poneti s njima. Kralj je, mesto da poveri vladu njima, doveo na vlast Nikolu Hristia, starog birokratu iz doba kneza Mihaila, oveka "gvozdene ruke", i raspustio je Skuptinu. Ta mera i naredba da se od naroda pokupe stare puke izazvale su buntovni pokret u timokoj oblasti. Kralj je pokret uguio u krvi, pomou vojske. Izvrena je 21 smrtna osuda, a 734 oveka kanjena su robijom i zatvorom. ef radikalne stranke, Nikola Pai, i jo nekoliko njegovih drugova, spasli su se za vremena begstvom i nali su se kao emigranti u Bugarskoj. U toj zemlji oni su naili na relativno dobar prijem. ta vie, bugarske vlasti su im dozvoljavale da se nastane blizu granice i nisu im spreavale, da hvataju veze sa ljudima iz Srbije i da agituju protiv kralja Milana i njegova reima. Pai se spremao i vodio je pregovore na vie strana, da organizuje etniku akciju i izazove novu bunu protiv kralja Milana i njegove vlade. Bugarska tampa, ak i vladina, uzimala je stranu emigranata. Srpska vlada dala je u Sofiji jasno razumeti, da nije zadovoljna dranjem bugarskih vlasti, oekujui da e one prema emigrantima postupiti sasvim drukije. Bugarska vlada ne samo da nije ispunila kraljeve elje, nego je krenula i jedno drugo pitanje. To je takozvana bregovska afera. Knez Milo je bio tridesetih godina kupio jedno imanje kod Bregova na Timoku, koje se nalazilo na levoj, srpskoj strani reke. Kad je Timok promenio svoj tok imanje je dospelo na desnu, tursku i posle bugarsku, stranu. Imanje je to, prirodno, smatrano i dalje kao srpsko i na njemu je bila podignuta jedna straara. God. 1884. Bugari su zatraili, da se srpska straa povue odatle, poto Bregovo pripada bugarskom dravnom podruju, pa kad Srbi nisu na to pristali oni su 22. maja 1884. zauzeli to imanje silom. Srbija je na to uputila ultimativni zahtev da se Bugari povuku odatle i da ispune i srpska traenja o uklanjanju emigranata sa granice. Bugari na to nisu hteli pristati i zbog toga je Srbija 28. maja prekinula diplomatske odnose s njima. Sukob se bio naglo zaotrio i izazivao je bojazan da ne pree u neprijateljstvo. Ruska diplomatija radila je skoro neskriveno protiv kralja Milana i ak je omela zadovoljtinu, koju je bugarski knez A. Batenberg, u neposrednim pregovorima s kraljem, bio voljan uiniti. Tako je to pitanje izmeu Srbije i Bugarske ostalo otvoreno, sa obostranom zategnutou. Taj sukob izazvao je kod kralja Milana jo vee nepoverenje prema Bugarima. Posle austriskog ulaska u Bosnu i Hercegovinu i posle njegove obaveze primljene u Tajnoj Konvenciji, kralj je lino bio naisto, da on na toj strani nema ta da oekuje. Iskljuen je bio i Novopazarski Sandak do iza Mitrovice, koji je takoe spadao u austrisku interesnu sferu. Za svoje irenje Srbija je, po kraljevom uverenju, imala samo jedan mogui pravac, i taj je vodio niz tok Vardara. Na tom putu Srbija je meutim imala da se sukobi sa bugarskim tenjama, koje su u Sanstefanskom Ugovoru dobile s ruske strane priznanje i potstrek. "Kako ja smatram Veliku Bugarsku, koja bi se pribliavala granicama stefanskim kao grob srpskog naroda", govorio je kralj austriskom poslaniku u Beogradu 3. maja 1885., "to u pre otstupiti i drugima prepustiti odgovornost za posledice, nego gledati, da se mojoj zemlji ruskim delom podvezuju ivotne ile". Kralj Milan nije video mogunosti za sporazum izmeu srpskih i bugarskih tenja, i, kao u Srednjem Veku, njemu se inilo da se pitanje moe preistiti samo silom.

Kralju, koji je bio plahovita i impresivna priroda i koji je u svojim kombinacijama raunao s kratkim rokovima, inilo se, da u balkanskoj politici izmeu Rusije i Austro-Ugarske postoji suparnitvo koje se ne da lako izgladiti i da sukob izmeu njih moe izbiti svaki as. Kad je, meutim, 1884. god., naroitim zauzimanjem Bizmarkovim, dolo do sastanka careva Vilhelma I, Aleksandra III i Franje Josifa u Skjernjevcima, kralj Milan se bio zbunio i osetio prevaren u svojim prognozama. Kakav e biti njegov poloaj i znaaj kad i ako prestane rusko-austriski antagonizam? Ne mogui da dozna tekst tu stvorenog sporazuma, nepoverljiv kako je bio, on je pomiljao na sve. I s toga je u asovima klonulosti pomiljao na abdikaciju i traio od beke vlade obezbeenje za sebe i za svog sina, a bio je pripravan da ustupi i svoja vladarska prava jednom lanu dinastije Habzburga. U Beu su ve tada poeli da gledaju na nj kao na nevropata i poeli su da ga umiruju. Omraen u zemlji, s uverenjem da ga ni beki prijatelji ne cene i ne podravaju u punoj meri, oseajui Rusiju kao opasnog neprijatelja, koja na sve strane radi protiv njega, on je doiveo i krizu u porodici. Neobuzdan sladostrasnik on nije bio ispravan mu, a kraljica Natalija bila je hladna i prilino ograniena, a uporna ena. Izmeu njih su, sem toga, postojale i politike protivnosti. Kraljica je bila poreklom upola Ruskinja i sva za Rusiju i kralju je, naroito u ovo vreme, pravila este scene zbog njegovih suvie daleko otilih veza sa Beom. Kraljica je to inila delom iz uverenja, delom iz taktike da bi postala popularna, a delom da bi spasla budunost svog sina. Sva zemlja, skoro bez izuzetka, sem neto intelektualaca, bila je protiv kraljeve spoljanje politike. Risti je sve jasnije obeleavao svoj rusofilski stav, i ba u prolee 1885. bio je u Rusiji primljen od cara i doekan na demonstrativno svean nain. A Pai je jo 1881. god. pisao uRadu, da politika napredne stranke "upravo i nije nikakva politika ve izmearstvo". Sa Crnom Gorom odnosi kralja Milana nisu bili nimalo dobri. On je znao da je knez Nikola bio jedno vreme kandidat za srpski presto iza smrti kneza Mihaila i da se, u stvari, nikad nije u dui odrekao tih elja. U ratu 1876. god. bilo je dosta neslaganja izmeu njih u izvoenju ratnih operacija, a kod Milana je bilo i izvesne ljubomore zbog crnogorskih uspeha i slave koju su njeni borci stekli u srpskom svetu. Ali najtei udar uzajamnom poverenju zadalo je to, to je knez Nikola ne samo primio kneza Petra Karaorevia, nego mu je u leto 1883. god. dao i svoju ker Zorku za enu. Karaorevi je nesumnjivo bio najopasniji protivkandidat Milanov zbog ogromnog prestia njegova deda u Srbiji i zbog slobodarske reputacije koju je on lino imao. Knez Petar je odravao veze sa izvesnim ljudima iz Srbije, za koje je kralj neto znao ili nasluivao, i s toga je zazirao od njega, a naroito posle Timoke bune, kad su radikalski emigranti i opozicionari uli u blii dodir s njim. Usred tih kraljevih linih i politikih kriza pade iznenada, 6. septembra 1885., proglas ujedinjenja Istone Rumelije sa Bugarskom. Srpska diplomatija nije o pripremama za taj in imala nikakvih prethodnih obavetenja, a, koliko se danas zna, taj proglas je izazvao iznenaenje i u samom Beu. Sam bugarski knez, A. Batenberg, tvrdio je, da je i on sam, nekoliko dana pre toga, bio stavljen pred svren in. Videi raspoloenje naroda on se tom proglasu nije mogao, a nije ni hteo, da usprotivi. Primio je i priznao proglas, objavio mobilizaciju i lino krenuo u Plovdiv. Kad je izvren plovdivski "prevrat" kralj Milan se nalazio u Glajhenbergu. Bio je skoro izvan sebe. To spajanje bio je prvi korak za ujedinjavanje Bugara i bio je nesumnjivo politiki uspeh, koji e lepo odjeknuti i u drugim oblastima gde Bugari ive pod tuinom. On je predviao takav odjek i u nekim maedonskim mestima i nalazio je u tom podrivanje i ruenje svojih jedinih politikih ekspanzivnih kombinacija. Pomiljao je da iza tog prevrata ipak stoji i Rusija. Ljutio se mnogo i na bugarskog kneza, to je stvar krio od njega kao tobonjeg linog prijatelja i to su Bugari, pre proglasa, svoje vojnike pripreme pravdali pred svetom tim, to se toboe boje srpskog napadaja. Razdraen i pun nepoverenja prema svemu i svakom kralj je odmah krenuo za Be. U Beu, kralj je ovako objanjavao svoj stav: Odluke Berlinskog Kongresa, koje sigurno nisu ispale po srpskoj elji, primljene su sa srpske strane sa punom lojalnou. Sad, kad te odluke menjaju drugi, Srbija nee da ostane bez doline ottete, da ne bi svojom pasivnou dozvolila poremeaj ravnotee na Balkanu. Iako je u njegovim reima bilo mnogo gorine i prebacivanja bugarskom aktu, on se u taj mah jo nije bio otvoreno izjasnio da svoju ottetu misli traiti samo na bugarski raun. U Beu su

odgovorni krugovi umirivali kralja, obeavajui mu, da e Austrija imati u vidu interese Srbije i da se on moe potpuno osloniti na nju. Kad se, 8. septembra, vratio u Beograd kralj je bio reen da ustane protiv Bugara. Uveana Bugarska pretstavlja opasnost za Srbiju; teritorialno ona je postala doista dva puta vea od Srbije. Kao vea i jaa ona e razviti u Maedoniji i veu aktivnost i ugrozie tamo nae interese. S toga je Srbija proglaujui mobilizaciju postavila zahtev: da se ima ili povrati staro stanje u Istonoj Rumeliji ili da Srbija dobije ottetu bilo od Bugarske bilo od Turske. U dui, kralj je eleo da to bude na raun Bugarske; narod, odazivajui se mobilizaciji bez oduevljenja, eleo je da se to izvede na raun Turske. Srbija je odmah ula u pregovore s Grkom i ponudila joj sporazumnu akciju. Grkom otpravniku poslova govorio je Milutin Garaanin, tada pretsednik vlade i ministar Spoljanjih Dela, da Srbija misli upasti u Maedoniju i Staru Srbiju, ako sile same ne bi htele da uzmu u obzir njene zahteve. Udruene Srbija i Grka pravile bi i jai i ozbiljniji utisak i imale bi sigurno vie uspeha. Grko javno miljenje nije bilo neraspoloeno za saradnju, ali je vlada bila vrlo oprezna. I ona je, istina, uzimala stav nezadovoljnika, ali nije htela da se mnogo izlae dok ne vidi razvoj tog pitanja u Evropi. Pitanje njene ottete moglo je biti samo na raun turskog poseda; protiv Bugara Grci, ve po svom tadanjem geografskom poloaju, nisu mogli preduzimati nita. Po uputstvima iz Petrograda Crna Gora nije slubeno preduzimala nita, ali je knez Nikola, u privatnom razgovoru s austriskim poslanikom, nagovestio, kako i njegova drava ima potrebu da se proiri prema Prizrenu i Pei. Kralj Milan je od prvoga dana pomiljao samo na mogui sukob s Bugarima. Misao o otteti u Turskoj, mada simpatina svima Srbima i pozdravljena ak i od Paia iz emigracije, ako mu je i dola na um, bila je brzo naputena. Jedno s toga to je osetio i to mu je to bilo i reeno, da bi upad u Tursku izazvao velike komplikacije i nesumnjivo posredovanje velikih sila; drugo to se bojao turske snage, koju je poznao u nedavnim ratovima 1876-8. god.; i tree to je i inae bio kivan na Bugare i voljan da ih kazni za sve to su mu bili skrivili. Koliko je bio daleko od pomisli da upadne u Tursku vidi se najbolje po tom, to je tri dana posle prevrata nameravao da ponudi Turcima savez protiv Bugara, i to je to kasnije i uinio. Malo potom, kralj je uputio u Rumuniju svog roaka generala Katardiju, da rumunskom dvoru ponudi saradnju protiv Bugara, ali je ta ponuda naila u Bukuretu na vrlo hladan prijem. Kralj Milan je, posle toliko nezadovoljstva koje je izazvao svojom unutranjom politikom, ivo eleo kakav bilo vidniji uspeh u spoljanjim pitanjima. Beka vlada se nala u ne maloj neprilici. Kralju Milanu htela je iskreno pomoi da doe do nekog uspeha, da bi mu, radi same sebe, uvrstila poloaj. Ali nije htela ni da se zameri knezu Batenbergu, ni da oteava njegovu situaciju. Kao roak engleske kraljice Viktorije on je bio podravan otvoreno od engleske vlade, s kojom se u Beu nije htelo doi u sukob; austro-ugarskoj diplomatiji knez je bio simpatian ve zbog toga to je doao u skukob s Rusijom; u Beu su, najposle, eleli da ga odre ve i s toga, da na njegovo mesto ne bi doao neki ruski ili Rusima bezuslovno odani ovek. Iz Bea su s toga gledali, da nekako dovedu u vezu srpskog kralja i bugarskog kneza i da nekim uzajamnim sporazumom ree spor. Po savetima iz Bea, knez daje zatvoriti Paia i rasturiti s granice radikalske emigrante i neke crnogorske etnike, a onda je 18. septembra uputio kralju lino pismo. "Uvek, a naroito dogod bude i jednog ciglog Turina u Evropi, moraju Srbija i Bugarska biti usko vezane meusobno. Ja pojimam, da je u Srbiji neukrotiva elja za otetom, ali Turska je velika. Sporazumimo se mi o naim akcionim sferama u Turskoj i ona e onda imati protiv sebe sto hiljada mesto pedeset hiljada ljudi. Ja sam sprema stupiti u rat. Sva je zemlja pod orujem". Knez se nudio da doe u Ni i tu s kraljem lino raspravi sve potrebne pogodbe za akciju. Ali kralj Milan nije hteo da s njim uopte vodi dalje pregovore na toj bazi. Po savetu Engleske bugarski knez je pokuao da se jo jedanput objasni s kraljem Milanom. On mu je hteo 7. oktobra uputiti jo jedno pismo i odrediti svog ministra Grekova, da mu ga donese. Kralj Milan dobio je poverljivo obavetenje da je knez to pismo pokazao i turskom poslaniku i da je ono vie diplomatski nego prijateljski akt. S toga je otvorenom depeom javio knezu, da nee primiti ni

donosioca ni to pismo. Taj stav je govorio jasno, da kralj nee odustati od akcije bez izvesne konkretne dobiti. Meutim, kod Bugara se javio otpor sa svih strana. Zato se Srbi bune protiv ujedinjenja dveju njihovih oblasti, u kojima oni nisu neposredno zainteresovani? Njihov mladi nacionalizam bio je pogoen u najosetljiviju icu i dranje kralja Milana duboko ih je vrealo. I u kneza i kod naroda javila se odluna elja, da se, ako ustreba, borba primi. Kralj Milan, poto je nekoliko nedelja oekivao posredovanje velikih sila, koje se nisu mogle sloiti, objavio je 2. novembra rat, motiviui ga napadom bugarskih eta na srpske poloaje kraj Vlasine. U sastavljanju ratnog proglasa sudelovao je i austriski poslanik grof Kevenhiler. Taj rat zavrio se velikim srpskim neuspehom. Stanje srpske vojske bilo je vrlo ravo. Milan Milievi u svom dnevniku belei, kako je prola kroz Beograd valjevska vojska: "Uh! Sva je gola, da je strah pogledati!" Sem to nije imala dobra odela, vojsci je nedostajalo i municije i drugih potreba. U rat se ulo sa stajaom vojskom i nekoliko pukova prva dva poziva, jer kralj nije imao poverenja u sve rezerviste iz naroda. Vojska je bila ravo voena, sa slabim zapovednicima, a u rat je ila bez imalo oduevljenja. Nije bila ni dovoljno izvebana, naroito ne u rukovanju novim pukama. Artiljerija je bila potpuno zastarela i istroena u prolom ratovanju s Turcima. Vrhovna komanda nalazila se u rukama kralja Milana, koji nije bio nikakav vojnik i koji je inae, po svojoj prirodi, bio najmanje pogodan za to mesto. Na Slivnici, u borbama od 5-7. novembra, srpska vojska bila je potisnuta. Njena spora ofanziva izvoena bez zamaha i potrebnog jedinstva u komandi, pretvorila se posle pet dana u povlaenje i defanzivu. Maloduan i nikad sabran kralj Milan je izgubio veru u vojsku i pobedu i jedva je ekao primirje. Za to vreme Rusija je ivo nastojala, da se obustave neprijateljstva. Na njen poziv pristale su da rade u tom pravcu i Nemaka i Austro-Ugarska. Srbija je primila taj predlog ve 12. novembra i kralj je odmah izdao naredbu da se prekinu borbe; Bugari su meutim nastavljali prodiranje i uli u Pirot. Tu je 15. novembra dolo do nove borbe, u kojoj su Bugari opet ostali pobednici. Sjutri dan, po ranijoj naredbi svoje vlade, grof Kevenhiler je u bugarskom glavnom stanu zatraio od kneza da se sklopi primirje, pretei, u protivnom, austriskim vojnikim posredovanjem. Knez je pod utiskom ozbiljne pretnje popustio, iako je hteo da pre predloenog sklapanja primirja osvoji i Ni i da odlunom pobedom na neki nain pritera velike sile da priznaju osporavani akt plovdivskog prevrata. Pregovori o miru voeni su u Bukuretu. Srbiju je zastupao edomilj Mijatovi. Mir je potpisan 19. februara 1886. i imao je samo jednu taku: da se povraa izmeu Srbije i Bugarske mir, koji je bio prekinut 2. novembra. Iako su traili ratnu ottetu od nas Bugari je nisu dobili, a isto tako nisu nita dobili ni od srpskog zemljita. Bugari su ovim ishodom ipak bili zadovoljni: smatrani su kao pobednici i Evropa im je, u obliku personalne unije, priznala ujedinjenje Bugarske i Istone Rumelije. Kraljev poloaj posle ovoga neuspeha postao je skoro neodriv. Unutranje nezadovoljstvo bilo je toliko, da on zbog njega niti je smeo da mobilie svu vojnu snagu zemlje, ni da ak svu stajau vojsku uputi na granicu. Njegovi neprijatelji i u zemlji i na strani mogli su sad samo da podvlae koliko su u svojoj opoziciji imali pravo. Lakomislen, uzbudljiv, nepoverljiv kralj je tako oajno podbacio u situaciji koju je sam stvorio, da se pokazao kao nesposoban i nedorastao za svoj teki poziv. Njemu je ve na bojnom polju postalo jasno da posle Slivnice ne moe vie nastavljati liniju unutranje politike koju je dotad vodio. A s tim u vezi pomiljao je i na abdikaciju. Od 1885. god. ta ga misao vie i ne naputa; u svakoj teoj prilici on je potre kao ve odavno zrelu, dok je najposle nije i ostvario. Kralj se izvesno vreme kolebao kome e da poveri novu vladu. U radikalima nije imao vere, iako su oni jedini mogli pomoi kao stvarni pretstavnici naroda. U tim strahovanjima podravali su ga i nemaki i austriski poslanik. "Eksperimenat s radikalima", naglaavalo se s te strane, "opasan je u velikom stepenu, jer oni ljudi koji propovedaju opti prevrat uinie sad sve mogue ustupke, da dou na vlast, a kad postignu taj cilj upotrebie sve, da ostvare svoje prevratnike planove". Dok se kralj kolebao izbio je novi prevrat u Bugarskoj, koji je na nj neobino jako uticao. Sa znanjem i

pristankom ruskih slubenih krugova stvorena je tamo oficirska zavera protiv kneza. Da se prikriju prave namere behu u leto 1886. putene vesti, kako se Srbija sprema na nov rat s Bugarskom i kako s toga gomila vojsku na granici. Verujui u te glasove, knez Aleksandar uputi na granicu najbolje i sebi najodanije pukove. U noi izmeu 20. i 21. avgusta upali su zaverenici u kneev dvor i s revolverom u ruci i naterali da potpie ostavku. Na kralja je taj sluaj delovao veoma duboko. Beka vlada imala je dosta muke dok ga je koliko-toliko primirila. Ali tek to je ta stvar nekako legla, kralj je doao u teke sukobe s kraljicom. Ti sukobi pretvorili su se u prave skandale. Sve to je radio i preduzimao kralj, izvesno vreme, 1887. i 1888. godine, bilo je skoro iskljuivo posmatrano u odnosu na kraljicu. U svojoj mrnji prema njoj nije imao ni mere ni granice. Ponaao se bukvalno kao u nastupima. Zbog sukoba s kraljicom, kojoj nije hteo dozvoliti da dalje ivi u Srbiji, on se raziao sa naprednjacima i pristao da ustupi vladu Jovanu Ristiu sa koalicijom radikala i liberala (1. juna 1887.). Sam car Franc Josif posredovao je lino da kralj jo tokom 1887. god., ne ostavi presto i poe nekud u svet, ponesen svojom strau i satrven svojim neuspehom. Uinio je to ne toliko zbog kralja lino, za koga je znao da ima ponaanje bolesna oveka, nego zbog neizvesnosti ko bi posle njega mogao doi i zbog teine opteg poloaja. Zbog popunjavanja upranjenog prestola u bugarskoj i zbog Rusima potpuno nepoudnog izbora Ferdinanda Koburga za novog kneza, koji je smatran kao beki ovek, izmeu Rusije i Austrije nastalo je takvo stanje, da je rat izgledao neizbean. Bekim krugovima nije s toga moglo biti svejedno ko se u taj mah nalazi na srpskom prestolu i kako bi se, u sluaju rata, ponela Srbija. Zbog opasnosti rata sa Rusijom bekoj vladi nije bilo nimalo po volji ni to, to se na elu srpske vlade nalazio Risti, koji celom svojom prolou nije davao nikakve nade, da bi prema Austriji pokazao vie obzira nego prema Rusiji. Kralj se nije usuivao da ga sam obori, ali je dosta doprineo da se ravi odnosi izmeu radikala i liberala prometnu u kratkovido opako svaanje. Mesto da odre svoju koaliciju kao jako sredstvo protiv reakcije i linog reima, radikali su se polakomili na ponuenu vlast i izazvali su 17. decembra Ristiev pad. Dva dana potom oni su ve imali svoju homogenu vladu pod pretsednitvom generala Save Grujia, ali je nisu odrali ni etiri puna meseca. Ve 14. aprila 1888. oni su morali otstupiti, a novu vladu je sastavio opet, kao 1883. god., Nikola Hristi, koji je bio ist inovnik i koji je svoj ministarski poziv shvatio kao vojniku dunost. Kralj je sa poslunom vladom N. Hristia hteo da likvidira svoj razlaz s kraljicom, koji je prolazio kroz razne mene, pune javne sablazni i sramote. Kad crkveni sud nije hteo da izvri razvod braka, kralj je zatraio od mitropolita da to uini on lino. Mitropolit je to 12. oktobra i izvrio. Znajui da e objava o razvodu delovati vrlo ravo u zemlji kralj je, da paralie njen utisak, odmah iza te objave dao da izie, 14. oktobra, i manifest narodu o sazivu Velike Narodne Skuptine i reviziji ustava. Tom odavno traenom i vrlo popularnom revizijom on je hteo da, koliko to bude mogue, smiri nezadovoljstvo i proteste u narodu i da u publiku baci mnogo vaniju i po narodnu budunost sudbonosniju temu od razgovora o razvodu. Taj manifest bilo je isto njegovo delo; za nj nije prethodno znala ni vlada ni austriski poslanik. Kralj je njim hteo, sem pomenutog razloga, da popravi i poloaj dinastije, spremajui kao drugu meru i svoju abdikaciju. Novi ustav radio je odbor najboljih strunjaka u Srbiji i pretstavnici svih politikih stranaka, a sednicama je pretsedavao sam kralj. Novi ustav dao je narodu iroke slobode, a Narodnoj Skuptini pun autoritet. Ona je postala s vladarem ravnopravan politiki inilac. Vlada je bila njoj odgovorna, isto kao i vladaru. Kad je izraeni ustav imao biti iznesen pred Skuptinu kralj je traio od stranakih pretstavnika da se on primi bez ikakvih izmena, onako kako je predloen, "od korica do korica". U tom nije sasvim uspeo, jer je jedna izmena ipak uinjena, ali je inae 22. decembra 1888. primljeno sve ono to je bilo ugovoreno. Ta uinjena izmena bila je dosta vana (u l. 200), jer je donosila ogradu, da se "srpska vojska ne moe staviti u slubu koje druge drave bez odobrenja Narodne Skuptine". Stojan Proti izreno kae, da je ta izmena uinjena s obzirom na odredbe Tajne Konvencije, a opoziciji je sugerisana svakako od lica koja su taj ugovor znala. Kralj je navaljivao da se ta izmena ne ini, ali je na kraju ipak popustio. S novim ustavom imao je poeti nov politiki ivot Srbije. Njom je ona, prvi put, dobila skuptinu koja bi, bez ikakvih korekcija

vladinih, izraavala pravu narodnu volju i imala da uvede pun sistem odgovornosti i narodne i upravljake. G. Slobodan Jovanovi dao je o tom ustavu ovaj sud: "Borba izmeu kralja Milana i radikala bila je borba izmeu dva tipa dravnog ureenja. S jedne strane, lini reim, birokratski sistem, stajaa vojska, - s druge strane, parlamentarni reim, lokalna samouprava, narodna vojska. Kralj Milan nije odrao lini reim, ali je odrao birokratski sistem uglavnom, a stajau vojsku potpuno. Parlamentarni reim, koji je zahvaljujui radikalima pobedio, imao je da se nakalemi na jednu birokratsko militaristiku dravu." Austro-Ugarskoj diplomatiji bilo je prilino svejedno kakve e i kolike e ustavne slobode dobiti graani u Srbiji. Unutranje krize i potresi i u ustavnoj eri teko da bi mogli biti tei od onih u vreme kraljeva linog reima. U ostalom, u koliko se Srbija bude vie bavila svojim unutranjim pitanjima i zaplitala se u partiske borbe u toliko e biti manje aktivna i manje sposobna u spoljanjoj politici. Njoj je bilo glavno, da Srbija u spoljanjoj politici nastavi dotadanju politiku kralja Milana. Rusija je poslednjim promenama u Bugarskoj izgubila svoj preteni uticaj u toj dravi; Austro-Ugarska se bojala da ona isto tako ne izgubi svoj u Srbiji. Bojazan je bila u toliko vea, to je za prvog namesnika imao doi Risti. S toga je beka vlada traila, da se rok konvencije produi do punoletstva kralja Aleksandra, odnosno do 1. januara 1895. Kralj je na to pristao. Prilikom produenja konvencije uinjene su protokolarno izvesne izmene i dopune u njenom tumaenju, koje je kralj izrino traio neto u interesu dinastije, a neto u interesu same zemlje. U l. II Austro-Ugarska se obavezivala da, po potrebi, i sa orujem sprei neprijateljske upade crnogorskih eta u Srbiju, preko svog podruja, a da kod Porte izdejstvuje isti postupak u sluaju prelaska preko turskog zemljita. Najvanija je izmena uinjena u taci VII. Mesto ranijeg neodreenog teksta, da se Austrija nee protiviti proirenju Srbije "u pravcu njenih junih granica", sad je reeno jasno "u pravcu vardarske doline" i dodato je, da e to proirenje biti "toliko koliko ga prilike dopuste". Iako je ova obaveza imala donekle vie teoriski karakter ona je ipak bila od znaaja. Prvo, to je priznavala srpsko nacionalno pravo u toj oblasti i naelnu potrebu da Srbija proiri svoje podruje; i drugo, to je ta obaveza davala neku vrstu jemstva, da Austro-Ugarska nee reavati balkanska pitanja bez obzira na Srbiju ili ak protiv nje. Kad je 22. februara 1889. kralj Milan, na sveanom prijemu u dvoru, prilikom proslave dana proglasa kraljevine, objavio svoju abdikaciju, bilo je to ne malo iznenaenje za svu zemlju. Silazei sa prestola kralj Milan je, po Ustavu odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva mladog kralja Aleksandra. Prvi namesnik bio je iskusni dravnik Jovan Risti, nesumnjivo politiki najautoritativnija linost tadanje Srbije, a druga dvojica bili su generali Kosta Proti, kraljev prijatelj, istaknut u borbama na umatovcu, i general Jovan Belimarkovi. Politika kralja Milana bila je mnogo osuivana, ali prvenstveno radi njegove unutranje linije i radi njegovih linih nedostataka i mana. Ali ona se moe razumeti, i moe ak i braniti u dobroj meri. Iupati Bosnu iz austriskih ruka inilo se posle Berlinskog Kongresa ne samo potpuno bezizgledno, nego za svakog ko bi to pokuao i katastrofalno. ta je Srbija mogla da radi, ako nije htela da se potpuno odree svoje nacionalne misije? Jedino to, da obnovi svoju aktivnost na jugu, gde su se nalazili drugi njihovi saplemenici, koji su isto tako gledali na Srbiju. Kralju se inilo, da je to ak i potrebnije. Ma kakvo da je bilo njihovo stanje pod Austro-Ugarskom, Srbi su se tu nalazili u jednoj pravnoj dravi i nije bilo suvie velike opasnosti da e nacionalno biti uniteni. U Staroj Srbiji i Maedoniji stanje je bilo mnogo opasnije. Turska je bila crvotona i drava bez pravne sigurnosti. Hriani u njoj, pored svih formalnih zakona i izjava, nisu bili ravnopravan elemenat. Meu hrianima Srbi su bili ponajugroeniji. U Staroj Srbiji njih su Arnauti prosto istrebljivali, oduzimali im imanja, grabili ene. Na klasinom naem Kosovu, u Pei, Prizrenu, pod Zveanom mi smo postali manjina koju su oni proreivali iz dana u dan. U Maedoniji na nae se ljude ustremila bugarska propaganda, koja se nije ustruavala da protiv istaknutih ljudi upotrebi i sredstvo terora. Njihova aktivnost proirila se vrlo daleko. Jo 1880. god. Bugari su pokuavali da otvore svoju kolu ak u Prizrenu, a domalo i u Sjenici. Ako se nastavi sa takvim metodama borbe i od Arnauta i od Bugara, sa potpunom pasivnou turskih vlasti, na elemenat je mogao da poklekne ili da se izgubi. Kralj Milan imao je pravo, to je na tu stranu obratio vie panje; to je nesumnjivo

pozitivni bilans njegove politike. To je osetilo i nae drutvo. Posle neuspeha u ratu s Bugarima videlo se, da e poloaj naeg sveta tamo postati jo tei i da treba neto ivlje preduzeti, da se meu tim ljudima na jugu deluje i da on oseti srpsko uee i brigu. S tim idejama osnovano je 1886. Drutvo Svetog Save u Beogradu. Ono je imalo "da verom i prosvetom stoji na braniku srpske narodnosti i da dobro bdi, da se nijedna srpska dua ne izgubi i ne propadne". Srpska vlada otvorila je potom svoje konzulate u Skoplju, Pritini i Solunu, a 1888. god. je u Ministarstvu Prosvete reformisano odeljenje za srpske kole i crkve u Turskoj. Vlada je kasnije sve vie uzimala te poslove nacionalne propagande u svoje ruke hotei da ima vie nadzora i uticaja, a potiskivala je privatnu iniciativu. Njena iskljuivost nije bila umesna, ali su se njeni ljudi branili tim, da Drutvo Sv. Save vea svoj rad na velika zvona i tim izaziva podozrenje turskih vlasti.

18 Poslednji Obrenovi
U Beu se dobro znalo, da politika Namesnitva mora biti drukija nego politika kralja Milana. I to ne samo s toga to je u Namesnitvu glavnu re imao Jovan Risti i to su novu vladu obrazovali rusofilski radikali, pod pretsednitvom Save Grujia, nego i s toga to je kralj Milan kompromitovao dotadanji pravac spoljanje politike. Risti je, istina, vezan Tajnom Konvencijom, ali se u Beu znalo, da on ne samo nee ii dalje od onog to ona odreuje, nego e gledati da i u tome odri to vie slobode. Insistirati da on i vlada postupaju vie po austriskim eljama nije se inilo oportuno; austriski uticaj, verovalo se u Beu, moda e se moi ojaati kad ljudi steknu uverenje, da se oni ne misle meati u unutranja pitanja Srbije i na taj nain dadu dokaza, da potuju njenu nezavisnost. Izvesne nervoze bilo je ipak. Pisanje srpske javnosti, koja je, posle novog ustava i davanja tampi pune slobode, uzela otvoren nacionalistiki stav, naroito u pitanjima Bosne i Hercegovine, izazivalo je este proteste. U austro-ugarskim krugovima na Srbiju se u ovo vreme nije gledalo kao na neku ozbiljnu opasnost. Njima se inilo da su slobode novoga ustava suvie rano date jednoj jo sirovoj i strasnoj sredini i da ih ona zloupotrebljava na svoju kob. U Beu se inilo da zbog velike zaotrenosti i u partiskim borbama, koja je pretila da se skoro izmetne u graanski rat, Srbija ne samo nije sposobna da preduzme neku veu akciju, nego da se skoro sama nalazi pred slomom. Njena finansiska situacija bila je vrlo teka, s neuravnoteenim budetom, s mnogo dugova i dugoronih i leteih i sa ogromnim poreskim zaostacima. Zbog partiskih gloenja nijedna stranka poslednjih godina nije se usuivala da energino pregne za prikupljanje poreza na selu bojei se da ne izgubi popularnost i glasae. Vojska je bila ravo snabdevana i zbog loih finansija vojnici su esto, u velikom broju, slati kuama, na otsustvo, da bi se utedelo na njihovoj ishrani. Radikali ranije nisu bili za stajau vojsku kao za naproduktivnu ustanovu i kao orue vlastodraca, ali kad su doli na vlast oni su osetili najbolje da je, u ono doba imperialistikih prohteva, svaka drava samu sebe osudila da bude prost pion na ahovskoj tabli drugih u koliko se bude liila razvijanja svoje vojne snage. Kad su doli na vlast oni su se trudili da poprave ono to je bilo proputeno. Ali za naoruanje trebalo je novaca, kojih Srbija nije mogla lako da nae. Sa kreditima na strani ilo je vrlo teko. U jedno-dve prilike iz Bea nisu pretili Beogradu niim drugim nego porukama, da e o finansiskoj situaciji zemlje objaviti punu istinu. Da oteaju tu i inae teku situaciju Srbije, u Beu su mislili da nije potrebno protiv nje poduzimati neke naroite otre mere, koje bi mogle izazvati veu panju Evrope, nego da je dovoljno samo, s vremena na vreme, u znak nezadovoljstva, zatvoriti granicu za izvoz svinja i tim pogoditi najosetljiviju i najbotiju partiju srpske privrede i izvozne sirovine. Rusija je postepeno uviala da njena politika prema Srbiji nije bila besprekorna. Razvoj prilika u Bugarskoj sasvim je razoarao Rusiju. Batenberga je podravala Engleska a Koburga Austrija, obe protivnice Rusije u istonoj politici i obe ba one sile, koje su naterale Rusiju da ide na Berlinski Kongres. Oslobaajui Bugare Rusi su verovali da e u njima imati ako ne skoro podaniki elemenat, a ono ljude koji e joj se, bar u dva-tri prva narataja, smatrati kao obavezni blagodarnou. Bugari su, meutim, vodili svoju politiku i punih deset godina posle osloboenja

dopustili su da zemljom stvarno zavlada jedan ovek Stevan Stambulov, sa strankom, koja je Ruse skoro oglaavala kao neprijatelje. Car Aleksandar III bio je s toga toliko besan na njih, da se, kako priaju, bez malo nije smelo spomenuti bugarsko ime pred njim. Kad je otiao kralj Milan iz Srbije i kad su Risti, kao prvi namesnik, i Pai, kao pretsednik vlade, poeli pribliavanje Rusiji, u Petrogradu se osetila potreba da se Srbima izie u susret. U leto 1891. mladi srpski kralj Aleksandar otiao je da uini prvu posetu petrogradskom dvoru. Bio je doekan s puno panje. . ivanovi u svojoj Politikoj istoriji Srbije kazuje, da mu je sam Risti ispriao, kako mu je car Aleksandar tom prilikom rekao, da Rusija nee dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine i da to ve znaju u Beu. Njemu i Paiu bilo je obeano jo i to, da e Rusija pomagati srpsku aktivnost u Maedoniji. Drugim reima, Rusija je prihvatila srpsku stvar. Kad je Austrija mogla da se, skoro demonstrativno, umea u reavanje bugarskog pitanja, mogla je i Rusija da to isto uini u Srbiji. ak sa izvesnom revnou. Jer krajem osamdesetih godina inilo se, da je njen uticaj na Balkanu bio skoro potupuno potisnut. U Rumuniji, zbog oduzimanja Besarabije, celo javno miljenje bilo je protiv ruske vlade i kralj Karol nije tada mnogo riskirao, kad je uao u intimne veze sa Nemakom i Austro-Ugarskom. Dolazak Koburga na bugarski presto i Stambulovljeva vlada znaili su i gubitak Bugarske. S toga je car Aleksandar, na neobino demonstrativan nain oglasio jednog dana samo crnogorskog kneza Nikolu kao "jedinog iskrenog prijatelja". I s toga je sad njegova vlada bila tako spremna, da pomogne novi reim u Srbiji. Pribliavanje Srba Rusiji nije bilo ravo primljeno samo u Beu nego i u Sofiji. Stambulov je, kao i kralj Milan, istinski i sa dubokim uverenjem mrzeo Ruse. Orientisanje Srba prema njima znailo je za nj ne samo nepovoljnu politiku kombinaciju nego i neposrednu opasnost. Ruski uticaj meu maedonskim hrianima mogao je biti opasniji od austriskog u korist Srbije i mogao se bre osetiti na delu. Stambulov je u svojoj maedonskoj politici bio uzeo sasvim nov metod. Mesto borbe s Turcima on je hteo da se, kao iskren njihov prijatelj, koristi svima mirnim nainima, da u Maedoniji to dublje uhvati korena ne izlaui ljude progonima. Srbi su, meutim, traili iskren sporazum s njima. U Jiriekovom Bugarskom dnevniku zabeleeno je, da je ve Jovan Risti, u jesen 1880., razgovarao s Bugarima o sporazumu na osnovu podele kulturnih sfera. Radikali su od poetka uneli u svoj program sporazumni rad sa ostalim balkanskim hrianima, i od svih naroda najvie su polagali na veze s Bugarima i iz politikih i geografskih i stratekih razloga. Pai je smatran kao najiskreniji bugarofil, i on je to u poetku svoje politike kariere doista i bio. Beei od kralja Milana on se sklonio kod njih, gde je imao i srodnikih i prijateljskih veza, i doao je u dodir sa mnogo tamonjih politikih ljudi. Prvi politiki potez koji je on uinio bio je taj, da lino u Sofiji ponudi kakvu bilo vrstu saradnje izmeu Srbije i Bugarske. Stambulov tu saradnju ne samo da je odbio, nego je ak srpsku ponudu stavio do znanja i Turcima, protiv kojih se imala prvenstveno ostvariti, i Austrijancima. On je nalazio da ne moe sa Srbima raditi a da ne oteti bugarske interese. Saradnja sa Srbima samo bi mu kvarila poverenje kod Porte, za koje je verovao da ga uiva, a zadavala bi mu tekoe i na samom terenu. Sem toga, on je posle tvrdo verovao da je Rusija svoju uporinu taku protiv nove bugarske vlade stvorila u Srbiji i da otud i moralnom i materialnom propagandom, pa ak i teroristikim pretnjama, podriva njen poloaj. Kad se nije mogao postii sporazum s Bugarima, potraio se sporazum sa Grcima. Sa svojom tenjom da imaju izlaz na tri mora Bugari su pre ili posle morali doi u sukob sa ostalim balkansim narodima. Nas su ugroavali u Maedoniji, a Grke i u Maedoniji i u Trakiji. Pa, ipak, iako su to oseali, Grci su bili vrlo teki za pregovaranje. Njihove nacionalne pretenzije prelazile su granice njihovog etnikog podruja, i to u velikoj meri. Naroito su bili teko pristupani razlogu grki krugovi oko carigradske patriarije. Njihova sebinost, i gramljivost, i neuviavnost ve su krajem ezdesetih godina izazvali rascep u crkvi. To ih nije opametilo. Zna se, na primer, da je u Skoplju i Velesu grki elemenat prema slovenskom bio u nesrazmernoj manjini, pa, ipak, patriarija dugo nije pristajala da u tim eparhijama postavi slovenske vladike. Kad su Bugari, zahvaljujui Stamulovljevoj politici, dobili svoje dve prve posebne vladike i kad su za svoj Egzarhat na razne naine pridobili velik broj Slovena, i onda su se Grci ustruavali da Srbima uine eljene ustupke,

premda oni sami od zadravanja visokih crkvenih mesta nisu imali apsolutno nikakve nacionalne koristi. Patriarija nije radila uvek samostalno, nego je svoju crkvenu politiku podvrgavala kad manje kad vie direktivama grke nacionalne politike iz Atine. A u Atini se namerno preporuivalo zatezanje u Carigradu, da bi se Srbi uinili to popustljivijim. Tamo se znalo da se pri eventualnoj podeli interesnih sfera ni u kom sluaju ne mogu traiti ni Skoplje ni Veles, ali se htelo da se bar sigurno dobije Bitolj i po mogunosti Prilep i Strumica i za to su onda vrili neku vrstu ucene. Srbi u svojim pregovorima nisu hteli da otstupe Bitolj i s toga je sporazum 1892. god. ostao i na toj strani samo plan i elja. Da bi se mogla viditi dobra spoljanja politika moralo je biti u zemlji takvo stanje da uliva apsolutno poverenje. Meutim, Srbija se u to vreme nalazila u previranju, koje je ponekad davalo utisak raspadanja i znatno ubijalo njen autoritet. Ko je pratio pisanje nae tampe toga vremena i sve to je u partiskoj unosti uzajamno nabacivano primao za gotov novac, mogao je stei o zemlji i upravi i njenim vodeim linostima najrunije miljenje. Nije se tedeo niko i nita. Skandalozna hronika beogradskog dvora trajala je i dalje. Po zahtevu kralja Milana kraljica Natalija, dosta popularna u zemlji, bila je 7. maja 1891. u zoru policiski proterana iz Beograda, i to posle demonstracija u kojima je palo nekoliko mrtvih i ranjenih. Kralj Milan, veno u finansiskim tekoama, nestalan, nesreen, impulzivan, pristao je, posle dugih pregovora, da primi od ruskog cara dva miliona dinara, ali pod uslovom da zauvek napusti Srbiju. Kralj je 30. septembra 1891. dao izjavu da istupa iz srpskog dravljanstva i da se odrie prava kao lan vladarske porodice. Vlada je, na osnovu te izjave, donela 14. marta 1892. zakon, po kom se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovno dobijanje srpskog dravljanstva bez privole Narodne Skuptine. Samo u sluaju bolesti kralja Aleksandra bilo je dozvoljeno Milanu da moe doi u Srbiju, i to jedino na zajedniki poziv Namesnitva i vlade, i tu ostati samo za vreme trajanja bolesti. Ti postupci veoma su umanjivali ne samo ugled dinastije, nego i same Srbije. U Staroj Srbiji, Maedoniji, Bosni i Hercegovini, po starim patriarhalnim shvatanjima, ugled zemlje bio je nerazdvojan od ugleda vladara, kao ugled zadruge od ugleda njenog domaina. Isto tako teko delovala je na svet van Srbije i otra borba, koja je nastala iza smrti namesnika Koste Protia (4. juna 1892.). Radikali su hteli, kao veina, da to mesto dobije njihov ovek i pomiljali su na samog Paia. Liberali, opet, nisu tu vanu poziciju hteli lako da upuste iz partiskih razloga; a Risti sam bojao se, da bi ulazak jednog tako izrazitog i autoritativnog partiskog voe oteao saradnju u Namesnitvu i potisnuo njegov uticaj. Do sporazuma nije moglo doi i 9. avgusta radikalna vlada je zamenjena liberalima. Homogeno liberalno ministarstvo provelo je izbore sa velikim izbornim terorom, koji je u Goraiu doveo do krvoprolia, pa ipak nije dobilo veinu. Ne hotei da upuste vlast liberali su se spremali na nova nasilja i izazvali su strahovito razdraenje kod opozicije. Da prekrati to stanje odluio se mladi, tek sedamnaestogodinji, kralj Aleksandar da izvri dravni udar. U vee, 1. aprila 1893., posle jedne veere u dvoru, on je, na zaprepaenje namesnika i lanova vlade, koji su bili prisutni, uz pomo izvesnih dvoru bliskih vojnih lica, proglasio sebe punoletnim, i razreio, u isti mah, i namesnike i ministre od njihovih dunosti. Njihov protest ostao je bez ikakva znaaja. Novu vladu sastavio je bivi kraljev guverner, dr Laza Doki, sa nekoliko uglednih radikala. Ideju o prvoaprilskom udaru misli se da je dao kralj Milan, ali ima i malo verovatnih tvrdnji, da je to delo samo beogradskih krugova. Prvoaprilski dravni udar bio je u glavnom dobro primljen zahvaljujui ponajvie radikalima, koji su se oslobodili liberalskog terora i ponovo doli do vlasti. Oni su veliali gest mladog kralja. Nisu, meutim dovoljno uviali da je taj udar u stvari teka povreda ustava. Ta povreda, koja je donekle izvedena uz njihovu saradnju i kojom su se oni odmah koristili, ila je na njihov politiki raun i mogla im se lako osvetiti. Oni su gubili pravo protesta u sluaju da se takav akt ponovi i dali su mladom kralju opasno oruje u ruke. Mladi kralj bio je neobiniji tip. Svoju mladost proveo je meu tuim licima, lien i oca i majke, u senci njihove svae, koju je i sam lino imao prilike da sagleda. Otac i majka borili su se o njegovu

ljubav vie zbog jaanja svog poloaja uz njega, nego iz prave roditeljske odanosti prema njemu. Opredeljujui se as za jednu a as za drugu stranu, a oseajui pozadinu te borbe, mladi kralj je rano prikupljao u sebi izvestan fond pritvorstva i nepouzdanosti, koji se vremenom sve vie razvijao. Bistar, on je nesumnjivo imao izvesne politike okretnosti, ali nije imao dovoljno moralnog uporita i potrebne stalnosti. Od oca nije nasledio sve mane, ali je jedna bila dovoljna da mu upropasti ceo ivot. To je otsustvo oseanja mere prema sebi i svojim postupcima. U osnovi autokrata i sav lian, on je mislio da moe sve to hoe i da je zemlja njegovo bogom dano nasledstvo s kojim on moe raspolagati po svojim udima. Kralj Milan je bar imao izvesnih uspeha: dobijanje etiri okruga od Turaka i priznanje nezavisnosti. Kralj Aleksandar nije, meutim, imao nijednog uspeha, a u izvesnim momentima ponaao se bezobzirnije nego njegov otac. Njegova vladavina bila je samo niz dugih kriza, koje su se pre ili posle morale zavriti katastrofom. Njegova saradnja sa radikalima bila je kratka veka. Posle prvog dravnog udara dolo je i prvo gaenje zakona. Nezadovoljan radikalima, koji su kao nesumnjiva veina u zemlji hteli da svarno vladaju, on je 9. januara 1894. pozvao natrag u Srbiju kralja Milana. Radikalna vlada dala je na to ostavku i poela ljutu borbu. Kad se vratio u zemlju i sam pogazio svoju datu re i obaveze, kralj Milan je odmah poeo da utie na dravne poslove. Kralj je pokuao da vodi politiku sa neutralnim vladama ili, bolje reeno, sa vladama koje su imale antiradikalski karakter dok nije 9. maja 1894. ukinut ustav od 1888. god., a vraen onaj stari iz 1869. Javno se govorilo, da su radikali zloupotrebili ustavne slobode, dok se privatno i sa najviih mesta naglaavalo da Srbi za te slobode jo nisu bili zreli. Stranaka razdraenost bila je u zemlji doista velika i Milan Piroanac, bivi pretsednik vlade, nije bio jedini, koji je ogoreno pisao i govorio protiv partizanstva. "Gruba, neobuzdana, samoubilaka stranaka borba sve je progutala, izvan nje u Srbiji se danas nita ne vidi, ni Presto, ni Zemlja, ni narod. I tako gledajui na ovu divlju borbu, moglo bi se rei, da i sam narod srpski u Srbiji ima danas potrebe da ga ko ujedini, jer izgleda, da i on ne prestavlja vie narodnu celinu, do tolike je bezumnosti najsavreniji savremeni Ustav doterao zemlju, koja nije bila spremna da s njim razumno rukuje". Ocena je, meutim, bila suvie preterana. Nesumnjivo je da je stranakih strasti bilo previe i da radikali, u prvoj opijenosti pobeda, nisu znali uvek prave mere. Ali krivica nije bila ni do njih ni do sloboda novog ustava u tolikoj meri, koliko do onih na vlasti koji nisu hteli da vode rauna o narodnom raspoloenju i koji su silom traili odravanje svojih kombinacija i svoje volje. Stranaki ivot je bolovao od glavne mane, to njihove voe, sem radikala, nisu traile svoj oslonac u samom narodu i to nisu mogle da se pomire sa rezultatima, koje su donosili slobodni izbori. Kralj Milan napustio je Srbiju ponovo u prolee 1895., a nedelju dana potom vratila se u zemlju kraljica Natalija, u elji da olaka sinu poloaj. Dva meseca iz toga, 22. juna, Stojan Novakovi obrazovao je homogenu naprednjaku vladu. Solidan nauenjak i savestan ovek, Novakovi je izneo mladom kralju svu tekou stvorenog stanja. "Od 9-og januara 1894 na ovamo - vlade upravo nije bilo; plana u vladavini nije bilo. Pod izgovorom uzdizanja kraljevskog autoriteta i po nedostatku ma kakva plana u vladanju, ministri su degradovani na efove sekcija". U interesu zemlje Novakovi je traio reviziju ustava, koji bi bio sredina izmeu onog od 1869. i 1888. godine. U spoljanjoj politici Novakovi je dao jasna izraza novoj nacionalistikoj ideologiji. Naprednjaci su se postepeno leili od austrofilije, koju su i primili u svoje vreme vie od nevolje nego iz uverenja. Novakovi je jasno video da Austro-Ugarska ni u jednom pitanju nije do kraja pomagala srpske interese. Dok su srpske naprednjake vlade vodile rauna o obavezama iz Tajne Konvencije i uzdravale se od svake aktivnosti u Vojvodini i Bosni, dotle je Austro-Ugarska svoje obaveze prema nama u Maedoniji sasvim napustila. Ona je elela da u Bugarskoj popularie Koburgov reim i s toga ni u maedonskom pitanju nije htela da uini nikakve usluge drugoj strani. Uz to, maarska vlada uinila je prema Srbiji dve velike greke. Protivno postojeim ugovorima ona je zatvarala tokom 1895. god. tri puta svoju granicu za izvoz srpskih svinja. inila je to delom po zahtevu svojih agraraca, a delom, s pristankom Bea, da vri pritisak na vladu, kojoj nije mogla oprostiti, to je, kao naprednjaka, i ona poela da vodi rusofilsku politiku. Dok je ta mera osetno pogaala privredni poloaj Srbije, druga je izazvala njenu

nacionalnu osetljivost. God. 1896. slavili su Maari hiljadugodinjicu svog dolaska u Evropu. Tim povodom prireena je u Peti velika izloba. Prilikom njenog otvaranja, kom je prisustvovao i dvor, u velikoj istoriskoj povorci, imale su biti noene zastave s grbovima svih zemalja, na koje su maarski kraljevi polagali neko istorisko pravo, nosei njihova imena u svojoj tituli. Meu drugima imala se nositi i zastava Srbije, koju je maarski kralj spominjao u svojoj tituli jo od 1202. god. Novakovi je odluno protestovao protiv toga i zabranio je srpskom poslaniku da prisustvuje sveanom otvaranju. U Beu i Peti jo je jedan dogaaj izazvao veliko nezadovoljstvo s Novakovievom vladom. Prvi put u naoj istoriji, njegovim zalaganjem, dolo je na Vidov-dan 1896. u Beogradu do sastanka vladara Srbije i Crne Gore, kralja Aleksandra i kneza Nikole. Tom prilikom, pred razdraganim Srpstvom, knez Nikola je odrao jedan retko jasan i nimalo diplomatski govor, u kom su se nalazile ove rei: "Zagrljene i slogom spojene, nas e dobri srpski narod, ispredvajan, a iz tri vjere, blagosiljati; blagosiljae nas sjenke umrlih muenika srpskih, blagosiljae nas roblje srpsko. Oni e na primjer ljedovati, te sloan sav e vjerovati jednu vjeru, vjeru spasavajui, vjeru narodnosti. Cijelo je srpstvo danas u duhu s nama, a to ono eli, elimo i mi dvojica, a naa je zadaa da ga povedemo pravcem njegovih tenja. Na je narod i svjestan i pravedan, on za tuim ne tei, on eli samo svoje i niije osim svoje, jer je sam izrekao "oteto prokleto". Posjednici svoga, mi smo pozvani biti revnosti suradnici drugih srenih naroda na polju napretka, razvia i civilizacije. Ove pravedne tenje nae ne mogu da ne budu predusretnute i praene dobrom voljom od svijeh, naprednih i ve ujedinjenih naroda". Da e taj sastanak i takav govor biti najgore primljeni u tampi susedne monarhije moglo se oekivati; ono, to je u Beu vrealo bilo je naroito to, to taj dogaaj nisu pripravili ni liberali ni radikali, nego vlada stranke koja je nekad bila njihov stub. Meu Srbima van Srbije i Crne Gore ovaj je sastanak izazvao veliko oduevljenje. Novakovi je i pre toga uivao velik ugled kao na najbolji nauenjak Daniieve kole; ovo mu je diglo glas i kao velikom nacionalnom dravniku. Sem toga, vlada je postigla izvesne uspehe i u Staroj Srbiji i Maedoniji. Srbi su sa Turcima vodili borbe kroz skoro ceo XIX vek i na Porti su se jedno vreme skoro bili izjednaili pojmovi Srbin i buntovnik, odnosno Srbin i neprijatelj. Kako nismo uspeli da se pogodimo ni sa Grcima ni sa Bugarima, neto zbog njihove a neto i zbog nae neuviavnosti, to nije ostajao drugi put nego da se nae nain, da se Porta uveri kako joj mi nismo neprijatelji, bar ne vei od drugih. Prvi pokuaji u tom pravcu nisu imali mnogo uspeha. Porta je primala naa uveravanja, ali nam nije inila nikakve ustupke. Kad je kralj Aleksandar, u leto 1894., iao u Carigrad, da napravi posetu sultanu, nije mogao da izvue ni najmanje politike povlastice za srpski ivalj u Turskoj. Ali posle toga poloaj se znatno izmenio. God. 1894. pao je u Bugarskoj sa vlasti Stambulov i dotle turkofilska politika sofiske vlade dobila je nov, suprotan, pravac. Bugari su ne samo dali osetiti da bi rado izmenili i politiko i teritorialno stanje na Balkanu, nego su poeli i sa ubacivanjem eta u Maedoniju. Od 1894. god. jermensko pitanje u Turskoj izazvalo je ozbiljno posredovanje Engleske, a kad je 1895., u jesen, dolo do pravih jermenskih pogroma u vie mesta, pa i u samom Carigradu, ponegde i uz uee vojske, englesko dranje postalo je skoro pretee. Stavilo se opet na dnevni red pitanje reforama. Za Tursku je bilo od ogromne vanosti, da se na Balkanu ne sloe hriani protiv nje i da i Srbi ne ponu sa etnikom akcijom. U leto 1896. ponovie se jermenski pogromi u Carigradu, i to sa dokazanim pripremama vlasti. Uz jermensko pitanje javilo se i kritsko; u roku od tri godine, 1894-6., izbile su tamo dve prave pobune i izazvale ne samo veliko uznemirenje u Grkoj, nego i u ostaloj Evropi. Da bi koliko-toliko zadovoljila Srbe, koji su ostali kao podanici i susedi potpuno ispravni, Porta je znatno doprinela da Srbi, posle toliko godina, dobiju svog prvog mitropolita u Prizrenu, a stala je na nau stranu, protiv Patriarije, i u pitanju novog mitropolita u Skoplju. U oba ta pitanja nae elje na Porti pomagala je ruska diplomatija, i to je, pored opte situacije, mnogo doprinelo uspehu. Mada nije imao mnogo poverenja u Bugare, Novakovi je pokuavao da i sa njima doe do sporazuma. Aprila 1896., pre dolaska kneza Nikole doao je u Beograd knez Ferdinand, koji je u ovo vreme, posle pogibije Stambulovljeve i dolaska na presto ruskog cara Nikole II, uspeo da se

privremeno priblii Rusiji. U taj mah ovaj sastanak nije doneo nikakvih stvarnih rezultata, ali se oseao ipak kao napredak u dotle zategnutim odnosima. Negujui te odnose prijateljstva na Balkanu, kralj Aleksandar je u prolee ove iste godine pohodio i grki dvor. Na tom putu, posle nekoliko vekova, posetio je srpski vladar Svetu Goru i na Hilandar u njoj, kome je pretila opasnost da ga Bugari preotmu. Tom prilikom poklonilo je hilandarsko bratstvo kralju uveno Miroslavljevo evanelje, originalnu Nemanjinu povelju manastiru i jo nekoliko rukopisa. Prilikom kraljeva bavljenja u Beu, po naroitom navaljivanju kralja Milana, odlikovan je bio lentom Belog Orla Venjamin Kalaj, tada zajedniki ministar finansija i ministar za Bosnu i Hercegovinu. Istorija tog odlikovanja nije sasvim osvetljena, ali bie da je trebala i Kalaju i kralju Milanu. Kalaj je bio vrlo uticajan na dvoru. On je dvadeset godina, due nego ijedan drugi ministar, ostao bez promene na svom poloaju. U jesen 1896. dola je prva velika deputacija pretstavnika srpskih crkvenih optina iz Bosne i Hercegovine, da podnese caru memorandum protiv reima u tim zemljama i da tako, posredno optui i samog Kalaja. Tim aktom poela je otra devetogodinja borba tamonjih Srba za crkveno-kolsku autonomiju. Car deputaciju nije tad primio i bio je nezadovoljan i njenom pojavom. Kalaj jo vie. U tom asu dato mu je srpsko odlikovanje, gotovo s namerom da demantuje bosansko-hercegovake Srbe, na ijem je odnaroivanju reim sistematski radio, da se Kalaju dade zadovoljtina i da se na neki nain srpski dvor i vlada desolidariu sa radom prekodrinske brae. To odlikovanje duboko je zabolelo Srbe u Bosni i Hercegovini. Novakovi o tom odlikovanju nije nita znao i pristao je da jedan lan njegove veine podnese o tom interpelaciju u Skuptini. Ali pre nego to bi dolo do te skuptinske sednice Novakovieva vlada morala je da podnese ostavku. Kralj Milan je u tom pravcu naroito uticao na sina hotei da se izbegne svaka odgovornost za to odlikovanje, a jo vie da zadovolji austro-ugarsku vladu koja je ovakvu nacionalistiku politiku Novakovievu osuivala otvoreno. Kralj Aleksandar teko se ogreio o srpske interese to je odlikovao Kalaja. Jer u tom oveku, koji je bio nekrunisani kralj Bosne, bio je olien antisrpski reim austro-ugarske uprave. Kalaj je znao dobro srpski, sluio je dugo u Beogradu, i prouavao je s panjom srpsku istoriju. Uao je dobro u sutinu srpskog problema. Zazirui od srpskog nacionalizma on je bio pregao na sve naine, da u Bosni i Hercegovini zatoi narodnu misao. Mesto Srpstva hteo je da oivi srednjevekovno bosanstvo i bosansku dravnu i narodnu svest. Slubeno je za jezik mesto srpskohrvatskog uveden bosanski naziv; pomagala se "bonjaka" tampa: slubeni Sarajevski list, poluslubenaBosanska pota i muslimanima namenjeni Bonjak. Srpskim konfesionim kolama pravile su se raznovrsne smetnje, a Srbi uitelji bili su progonjeni. Ve 1881. god. bilo je zabranjeno uenje srpske istorije; sam Kalaj zabranio je svoju Istoriju Srba, koja je ranije bila pisana sa izvesnim simpatijama za nas. Srpskoj nezavisnoj tampi bio je zabranjen ulazak u okupirane oblasti, a irilica se sistematski potiskivala, naroito kod muslimana, kojima je bilo pismo od starina. Veze sa Srbijom i Crnom Gorom bile su oteavane na sve naine, na Srbe se gledalo kao na nesumnjive prevratnike. Zemlja je bila preplavljena tuim inovnitvom i andarmerijom. U gusta srpska naselja oko Bijeljine, Prnjavora i Gradike dovoeni su strani kolonisti, da ih razbiju i proaraju. U kole su uli antisrpski elementi i antisrpski duh, koji su dirigovali u Bosnu 1881. god. uvedeni isusovci sa sarajevskim nadbiskupom drom Josifom tadlerom. Austriskim vlastima, po sopstvenom priznanju, bili su meki i nepouzdani domai franjevci, iako su im oni poslednjih godina uinili krupnih usluga. Klajev reim iao je naroito za tim, da odvoji muslimane od pravoslavnih i da u zemlju uopte, po staroj austriskoj devizi unese duh zavade. Pokret za crkveno-kolsku autonomiju imao je samo prividno taj uski okvir, ali je u stvari bio pokret nacionalne opozicije. Tako ga je narod po instinktu shvatio, ali ga nije mogao drukije izraziti zbog tekog pritiska i otre preventivne cenzure. Borba za javno priznavanje srpskog jezika, za slobodno uenje srpske prolosti, traenje da se donose naredbe sumnjivog porekla samo usmenim putem, sve je to, izraeno u prvoj narodnoj tubi caru iz 1896. god., govorilo jasno, da pokret obuhvata iri obim i kree pitanja, koja ugroavaju njegovu nacionalnu budunost. Iz te borbe za crkveno-kolsku autonomiju razvila se, prirodno, i borba za politiku, koju e sa pravoslavnima zajedno od 1899. god. traiti i muslimani. Vlasti su odmah osetile o em se radi i poele su sa progonima. Rasturane

su narodne crkvene optine i uvoeni komesariati; reale su se optube, punili zatvori. Ali to je ba izazvalo narodni otpor i oeliilo ga. Narodne voe: Gligorije Jeftanovi iz Sarajeva, Kosta Kujundi iz Livna, i Vojislav ola iz Mostara imali su za sobom ogromnu veinu pravoslavnog, kao Ali Fehmi efendija Dabi, mostarski muftija, Ali-beg Firdus, erif Arnautovi i Dervi-beg Miralem muslimanskog elementa. Nepomirljiv, videi da ta opozicija i pravoslavno-muslimanska saradnja podriva njegovo celo delo, Kalaj je itava ivota nalazio naina, da odbija njihove zahteve, pokuavajui uzalud da zastraivanjem i korupcijama odvrati narod s puta kojim je poao. Kalajeva smrt, 13. jula 1903., donela je izvesno olakanje, ali proces opozicione akcije uzimao je sve vie maha dopunjujui se drugim, politikim, privrednim i socialnim problemima. Poetkom 1897. god. Kriani su, stari buntovnici protiv Turaka, proglasili svoje sjedinjenje s Grkom. Nacionalno uzbuenje u Grkoj nagna atinsku vladu da se odazove pozivu ustanika i da uputi svoje lae i trupe na Krit, proglaavajui aneksiju tog ostrva. Posredovanje sila da se spree neprijateljstva ilo je sporo i s puno natezanja. Kad su se, ipak, sloile da izvre blokadu grke obale, preneli su Grci svoju akciju i na balkansko kopno. Marta 29. i 30. nekolike vee ete, pod vostvom grkih aktivnih oficira, prebacile su se preko granice. Izazvana Grkom, Turska joj je 6. aprila objavila rat. U tom ratu Grka je prola da ne moe bit gore. Da je grko-turski sukob izazvao uzbuenje na celom Balkanu razume se samo po sebi. Bugari su smatrali da je doao pravi as, da se uz kritsko pokrene i maedonsko pitanje. Nai ljudi bojali su se neodreenih reenja. Za Krit su sile predlagale autonomiju. Takvo reenje za Maedoniju naim ljudima inilo se vrlo nezgodno. Znalo se, da bi to bio samo jedan provizorij, koji bi izazvao novo i moda jo bezobzirnije takmienje oko toga ko e vie i bolje da uvrsti tamo svoj uticaj, da bi jednog dana mogao izvriti neko iznenaenje u svoju korist. Srbi su mesto toga traili od Bugara, koji su nudili sporazum, da se pre svega odrede sfere interesa i da se one lojalno potuju. Bugari su se bili uivili u misao, da je maedonsko pitanje preteno njihova stvar i da Srbi i Grci u njegovom reavanju mogu da imaju samo posrednu ulogu. S toga su uvek i nerado govorili o podeli sfera nalazei da je njihovo pravo, osvetano sanstefanskim priznanjem, da zahvate to vie. Ipak, pred silom dogaaja, nije se moglo ostati skrtenih ruku. S toga je, prilikom posete kralja Aleksandra knezu Ferdinandu u Sofiji, 19 februara 1897., dolo do takozvane srpsko-bugarske "ugodbe". U toj ugodbi predviala se naelno saradnja u svim pitanjima koja su se ticala Srba i Bugara u Turskoj i sadravala se obaveza, da ni Srbija ni Bugarska nee preduzimati nikakve mere protiv postojeeg stanja bez prethodne uzajamne saglasnosti. To je nesumnjivo bio znatan napredak prema dotadanjim odnosima, ali u isti mah i dokaz da se nije moglo doi ni do kakvog konkretnog reenja. Po dogovoru sa sinom kralj Milan se vratio ponovo u Srbiju 7. oktobra 1897. Novu vladu je obrazovao dr Vladan orevi, tada srpski poslanik u Carigradu. On politiki nije bio obeleen, vaio je kao neutralac. Sad je primio na sebe dunost da slui u isto vreme dva kralja, od kojih je svaki imao svoju volju, i da lei Srbiju od partizanstva i prevelikog slobodarstva. Hirurg po struci, on je mislio da moe svojim noem priti po potrebi hirurke operacije i na Srbijinom organizmu. Kralj Milan, kad se vratio u zemlju, nije vie ostao linost bez funkcije, samo kao kraljev otac, nego mu je dato zvanje vrhovnog komandanta aktivne vojske. Milan je tako dobio najmonije oruje dravne vlasti u svoje ruke. On je u vojsci od ranije imao dosta prijatelja i privrenika, a otad e ih dobiti jo vie. Stanje nae vojske i vojne spreme bilo je u to vreme veoma ravo; da je, kojim sluajem, 1897. god. i Srbija bila uvuena u rat teko da ne bi prola kao Grka. Nedostajalo je svega. I modernih puaka, i artiljerije, i municije, i zaprege. Kralj Milan je uzeo u program da vojsku osposobi za njenu dunost i s toga joj je obratio svu panju. Za tri godine, od 1898-1900., on je nju potpuno reorganizovao i nesumnjivo unapredio. I najvei protivnici reima i tad i docnije morali su to da mu priznaju kao ne malu zaslugu. Dolazak kralja Milana u Srbiju i njegovo stalno zaposlenje u njoj pokvarili su, meutim, njene odnose na mnogo strana. Rusija nije nimalo krila svoje nezadovoljstvo. U Petrogradu, javljao je nemaki poslanik, kralj Milan je "neiscrpna tema za rusko nepoverenje prema Austriji". Sporazum

sa Bugarskom pokvario se isto tako. Ali tu ne krivicom srpskom. Uprkos obaveza "ugodbe", Bugari su u Maedoniji bez imalo obzira nastavljali svoju propagandu na tetu nae, i ta bezobzirnost nije se ustruavala ni od teroristikih akcija. Aktivnost bugarskih eta izazvala je poetkom prolea 1898. god. opomene ruskog i austriskog poslanika u Sofiji, koje su ispale vie formalne nego stvarne. Bugari su poeli da forsiraju maedonsko pitanje naroito posle iskustva s kritskim. Iako je Grka izgubila rat, Krit je imao da pripadne njoj, ako i ne neposredno, a ono postepeno, posrednim putem. Za guvernera autonomnog Krita imao je doi grki princ ore, lan kraljevske porodice. Knez Ferdinand je bio dovoljno mudar da ne izaziva pravi rat s Turskom, da ne udara s ela, znajui koliko je krupnih interesa velikih sila u taj mah u pitanju na Balkanu, ali je raspirivanjem borbe i razvijanjem opte nesigurnosti hteo stalno da Maedonsko Pitanje odrava ivo i da javno miljenje Evrope polagano priprema na reenje u korist bugarske teze. U jednom razgovoru s nemakim poslanikom, 2. februara 1899., izlagao je kralj Milan svoje gledite o politikoj situaciji: Srbija nee silom pourivati likvidaciju Turske, koja e doi neminovno. Ona sad tei da propagandom dostigne one, koji su je svojim radom pretekli. Ali ako drugi krenu tursko pitanje, i Srbija e, "ma koliko slaba i nespremna", prihvatiti za oruje. Dunost je sila, da na Balkanu, meu njegovim dravama, odravaju izvesnu ravnoteu, da se ne bi meu njima javljale ponovo stare borbe iz Srednjeg Veka. Naroito je to potrebno uiniti izmeu Srbije i Bugarske. Po njegovom uverenju, koje e kasnije, s vie znanja, nauno formulisati Jovan Cviji, u Maedoniji je veina slovenskog stanovnitva flotantna masa, koja moe lako postati i srpska i bugarska. I Srbiji i Bugarskoj, mislio je on, treba dati izlaz na Egejsko More, obilazei Solun. Sa srpske strane injeni su tokom ove godine iskreni pokuaji da se s Bugarima nae mogunost za sporazum, na osnovu podele interesnih zona, ali su u Sofiji izbegavali svaki stvarniji razgovor. Grko-turski rat izazvao je i meu muslimanima veliko razdraenje protiv hriana. Naroito su se svojom borbenou isticali Arnauti, od kojih je prilian broj uestvovao u tom ratu kao dobrovoljac, pa se s novim orujem vratio u svoja mesta i stao ugroavati svoje hrianske susede. U svojoj noti Porti od 26. maja 1898. srpska je vlada navela vie od 400 zloina nad Srbima tokom prole godine, pa je traila meovitu komisiju da utvrdi injenice. Kad su Turci, ne uvaavajui nas, po obiaju, izigrali srpsko traenje htela je beogradska vlada da to pitanje iznese pred velike sile ili da izvede vojniku demonstraciju, ali je od toga odvratila Austro-Ugarska bojei se, zbog kralja Milana, tekoa s ruske strane. U stvari, ni ona sama nije htela da doe u poloaj da se zameri Arnautima, koje je povlaivala i sa kojima je mnogo raunala u svojim buduim planovima. Rusija je, meutim, u Carigradu iznosila srpske tegobe, alei iskreno stradanja naeg naroda. Ali to nije mnogo pomoglo. Arnauti, koji su sainjavali glavnu gardu sultanovu i koje je on s planom pomagao, nisu vie znali za mere. U leto 1899. oni su ak preli preko srpske granice i udarili i na pogranine karaule. Incident je postao vrlo ozbiljan, jer je Srbija protiv napadaa krenula redovnu vojsku. Tek pred opasnou takvog teeg zapleta pristao je sultan na ozbiljnije mere za uvanje granice, ali protiv arnautskih zulumara nije uinio mnogo. Srbija u to vreme nije imala ni mnogo ugleda ni mnogo uticaja. ak ni davno obeanog srpskog mitropolita u Skoplju nije mogla da dobije, a kamo li to vee! Na strani se dobro znalo da se ceo reim dri samo na sili; da su finansije u oajnom stanju, da inovnici po vie meseci ne dobijaju plate; da je naa snaga vrlo mala i problematina. Naroito rav glas stekla je zemlja posle Ivanjdanskog atentata 1899. god., koji je jedan nezaposleni radnik izveo na kralja Milana. Motivi atentatorovi sve do danas nisu dovoljno objanjeni i Bog zna hoe li se ikad doznati prava istina. Kralj Milan uzeo je, meutim, odmah, bukvalno od prvog asa, da su taj atentat pripremili radikali i on se reio da ih, kao o Timokoj buni, potpuno satre. Sve glavne voe njihove dao je zatvoriti i izvesti pred preki sud. Znalo se i videlo, da je meu optuenima bilo ljudi koji s atentatom nisu imali nikakve veze i da je po sredi ist osvetniki bes. Sama austriska vlada nalazila je, da kralj Milan bez potrebe preteruje i ogradila se javno od njegovih postupaka. Da nije bilo neposrednog austriskog zalaganja kod oba kralja vrlo je verovatno da Pai ovom prilikom ne bi izneo ivu glavu. Uplaen za svoj ivot, Pai se na sudu drao nedovoljno muki; ak je priznao da je radikalna stranka prela granice lojalnosti. I s toga je u redovima mlae radikalne inteligencije

izgubio vrlo mnogo od svog ugleda. Preki sud i gonjenje radikala uinili su muan utisak na ceo srpski svet, a na strani je Srbija dobila glas drave o kojoj se vie govorilo sa aljenjem nego sa potovanjem. Kralju Aleksandru ve je bio posle tog prekog suda doteao oev pritisak. I to iz dva razloga: prvo, to je dobro oseao koliko mu je njegov reim tetio i u zemlji i na strani; i drugo, to mu je smetao da ostvari svoju enidbu iz ljubavi. Kraljeva naklonost prema Dragi Main, nekadanjoj dvorskoj dami njegove majke, pretvorila se u neodoljivu strast. On je hteo poto poto da se oeni njom. Kako je znao da e se kralj Milan tom odluno protiviti on je hteo da ga ukloni iz zemlje, i to na lep nain, bez potresa. Pritvoran kako je bio, on je ak ovlastio svog oca, da pregovore o veridbi sa princezom od aumburg Lipe, koje je vodio posredstvom austro-ugarskog ministra Inostranih Dela, moe skoro dovesti do samog ina i poslao ga je u inozemstvo na leenje i sa ovlaenjem da dokraji tu stvar. Ubrzo zatim poslao je u banju i kraljeva prijatelja, pretsednika vlade. Kad je njih otpremio na stranu on je, na iznenaenje celog sveta, objavio veridbu sa Dragom Main i potom ubrzo, 23. jula 1900., izveo i svadbu. Taj njegov in osudili su mu i otac i majka, ali se on nije dao pokolebati, nego je energino prekinuo sve veze sa njima obojema. Nije ga pokolebalo ni to, to niko od jaih uglednijih politikih ljudi u Srbiji nije hteo da obrazuje vladu sprovodei taj in. Draga Main imala je dvanaest godina vie od kralja, bila je udovica sa prilino problematinom prolou, i ena sasvim malovarokog mentaliteta. U samom narodu vest o tom braku bila je primljena ravo. Ali je celu stvar, bar privremeno, spaslo to, to je ruski car, zadovoljan raskidom sa kraljem Milanom, pristao da bude venani kum. Oseajui koliko je ta njegova enidba bila nepopularna kralj Aleksandar je uinio velike obrte i u unutranjoj i u spoljanjoj politici da bar tako zadovolji javno miljenje. U spoljanjoj politici obrnuo se odmah Rusiji, koja mu je uinila tako veliku uslugu, a u unutranjoj pribliio se radikalima pustivi njihove voe iz zatvora. Grof Goluhovski govorio je tad sa prezirom za Srbiju, da je quantite negligeable i nemakom poslaniku rekao je bez uvijanja: "Mi emo prosto pridaviti Srbiju ako doe do eg ozbiljnog na Balkanu i Srbija se moda usudi da vodi drukiju politiku od one koju mi hoemo". Kralj Milan bio je utuen. Svom sinu on je uputio pismo jo pre enidbe, koje je bilo skoro proroko: "Naa je dinastija preturila mnoge udare, ali ovaj bi bio najkobniji". Posle te enidbe, oseajui nesreu, on se prosto ruio. Za svoje postupke nije imao uvek pravog merila, ali je inteligentno uoio svu opasnost sinova poloaja. A nije video naina kako da mu pomogne. Sin ga je prosto odbacio, izdavi naredbu vojsci da ga ubije, ako pokua silom da pree u Srbiju. Razoaran i duboko zgaen svim, Milan je umro u Beu 29. januara 1901. eleo je, da ga ne sahrane u Srbiji. S toga mu je telo preneseno u manastir Kruedol, gde je sahranjena i kneginja Ljubica. Hotei da stvori povoljniju situaciju za sebe kralj Aleksandar je spremao izmenu ustava i s njom u vezi nameravao je da stvori i povoljnu veinu. Misao mu je bila da spoji radikale i naprednjake, ili kako se onda govorilo, da ih fuzionie, pa da s takvom umerenom strankom pone nov kurs. Prvu takvu vladu sastavio je 20. marta 1901. Mih. Vuji sa pola radikala i pola naprednjaka, a naskoro potom, 6. aprila, proglaen je i novi ustav. Njegova je glavna karakteristika da je uvodio dvodomni sistem. Inae, bio je napredniji od ustava iz 1869. god., ali znatno konzervativniji od onog iz 1888. Skuptina je imala da pretstavlja volju naroda, ali je Senat imao da postane konica vladarevim rukama. Sprega radikala s naprednjacima; primanje novog ustava koji nije odgovarao njihovim teoriskim shvatanjima; injenica da su stariji radikali jo uvek drali N. Paia ako ne kao vou a ono ipak kao jednog od glavara stranke, izazvala je rascep u radikalnoj stranci. Mlai, manje kompromisni elementi, naelniji i smeliji, izdvajali su se kao samostalni radikali ili samostalci. Prvi voa bio im je advokat Ljubomir ivkovi, ogoreni protivnik kralja Milana, koji je bio suen radi Ivanjdanskog atentata. On se na sudu drao veoma muki, branei ast stranke i obraz opozicione Srbije. Zbog toga je postao jedan od najpopularnijih ljudi u zemlji, heroj svog vremena. Inae, novu stranku

vodila su u stvari etiri profesora istunca, Ljubomir Stojanovi, Jovan ujovi, Ljubomir Davidovi i Jaa Prodanovi. U narodu oni su bili vrlo dobro primljeni i uspeli su da u radikalnoj stranci, ve u to vreme prevuku skoro treinu ljudi na svoju stranu. Da opozicija u narodu uzme maha bilo je vie razloga. Pre svega, kraljev brak sa Dragom Main bio je krajnje nepopularan. Naroitu sramotu i na sebe i na dvor ona je navukla svojom lanom trudnoom. Kralj je, razumljivo, ivo eleo da dobije naslednika, a Draga je znala da bi tim i ona uvrstila svoj poloaj. Meutim, ona nije mogla roditi, ali je posle izvesnog vremena objavila da je u drugom stanju. Njeni neprijatelji, a naroito kraljica Natalija, obavestili su o sumnji meu drugima i ruski dvor. Car Nikola poslao je svog dvorskog lekara da se nae oko kraljice i taj je otkrio da ona uopte nije trudna. Zbog tog skandala ruski dvor nije hteo da primi kralja i kraljicu, iako je bio obeao i kralj to ivo eleo. Samo zato to ruski dvor nije hteo da ih primi oborio je kralj vladu Mih. Vujia. To je trglo radikale i nateralo ih u opoziciju. Kralj se onda vratio na svoju staru liniju i 6. novembra 1902. doveo je novu, i opet toboe neutralnu, preteno vojniku, vladu, pod pretsednitvom generala Dimitrija Cincar-Markovia. Dotle, srpska spoljanja politika bila je voena u isto rusofilskom duhu i dala je nekoliko po nas korisnih rezultata. Da bi mogla zatititi Srbe i kontrolisati Austro-Ugarsku Rusija je otvorila svoj konzulat u Mitrovici i za konzula postavila, u maju 1902., Grigorija erbinu. Ovo stvaranje ruskog konzulata izazvalo je pravu uzbunu meu Arnautima, a i veliko nezadovoljstvo u Beu. I drugi na uspeh postigli smo pomou Rusa. Posveenje Firmilijanovo za skopskog mitropolita, koje se toliko dugo otezalo zbog bugarske a delimino i grke protivne akcije, izvreno je, najposle, 15. juna 1902. elei da pomogne naem ivlju u Turskoj srpska vlada je 14. avgusta 1902. zatraila u Carigradu, da se pone uvoenje reda i da se prestane sa povlaivanjem Arnauta. Arnaute ili treba razoruati ili dati i Srbima mogunost da se naoruaju. U interesu smirivanja treba pojaati turske garnizone u hriansko-arnautskim sreditima i dovesti bolji inovniki aparat. Potrebno je, dalje, im pre izvesti administrativno-sudske reforme s jaim ueem hriana u upravi i sudstvu i reformu agrarnih odnosa. Te srpske zahteve pomogla je i ruska diplomatija nalazei da su umereni i opravdani. Njima bi se u stvari postigao samo status quo ameliore par les reformes. U svom obrazloenju projekta reforama u Turskoj od 17. februara 1903. i Austro-Ugarska je, s Rusijom zajedno, priznavala da arnautski zloini i njihovo nekanjavanje pretstavljaju "jedan od glavnih uzroka za stanje nemira i nesigurnosti" i da je hitno da otomanska vlada pristupi merama koje e Arnaute naterati na potovanje zakona. Ali, iako je to priznavala, austro-ugarska vlada se ustruavala traiti preke mere. Ruski poslanik u Carigradu na vie se mesta zbog toga tuio na svog austriskog kolegu. Austriji nije ak ni neprijatno, govorio je on francuskom poslaniku, to u Staroj Srbiji nestaje srpskog ivlja. Izvesni visoki inovnici centrale Ministarstva Inostranih Dela u Beu i konzuli na terenu bili su odluno protiv reforama i radili su protiv njih. Govorili su ak, kao skadarski konzul T. Ipen, da je bolje da ostane "dosadanja anarhija". Krajem marta 1903. arnautski zulumi preli su mere. Oni su u Vuitrnu razoruali hrianske policajce ne dozvoljavajui da hriani nose oruje i vre nikakvu bilo vlast. Odatle su poli na Mitrovicu, u ogromnom broju, kao prava horda, da uzmu varo na juri. Tu im se oduprla turska vojska, uz koju se naao i ruski konzul erbina. Ali taj svoj podvig on je platio glavom. Njega je jedan razdraeni arnautski vojnik u samoj turskoj vojsci teko ranio, i od te je rane erbina umro 10. aprila. Nezadovoljan dranjem ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. god. ivo nastojao da se ponovo priblii Austriji, a izvesne korake preduzimao je i ranije. Ve u januaru 1902. god. slao je on u Be svog linog sekretara Miloa Petronijevia s porukom u tom smislu i sa obeanjem, da e pitanje svog naslednika reiti u sporazumu sa susednom monarhijom, i to, po svoj prilici, tako to e posiniti jednog od potomaka enske linije Obrenovia, koji ive u Austro-Ugarskoj. Posle promene vlade on je austriskom poslaniku govorio, da je to i promena politikog kursa. Kad je ruski ministar Inostranih Dela grof Lamzdorf krajem 1902. doao u Sofiju i Ni, da preporui i Srbiji i Bugarskoj

da ostanu mirne, kralj je svoj razgovor s ruskim dravnikom odmah i lino saoptio austriskom poslaniku. Posle povratka iz Srbije Lamzdorf je govorio generalu Kuropatkinu, da ne bi bilo mudro praviti kakav vojniki sporazum sa Srbijom, jer bi ga ona mogla odati Beu. Toliko je na njega kralj uinio utisak nepouzdana oveka. U ponudama Beu, da bi samo stekao poverenje, iao je kralj vrlo daleko. Pristajao je da se srpske eleznice ustupe Austrijancima; nudio je carinski i vojniki savez i ak predlog "da Srbiju dovede u onakav poloaj prema Habzburkoj monarhiji u kakvom su Bavarska i Saksonska stajale prema Nemakoj carevini". Od Austrije je, kao cenu za to, traio pomo da dobije Staru Srbiju i severni deo Maedonije. Ali se Austro-Ugarska odnosila prema kralju s krajnjom uzdranou. Nije mu verovala, a nije ni mnogo drala do njega. Austriski poslanik K. Dumba dobio je uputstva, da ne ulazi ni u kakve pogodbe i pored tako primamljivih ponuda. Austrija, govorili su, nee da deli Tursku, nego da ouva njen posed. Ruskom ministru Lamzdorfu rekli su, meutim, otvoreno, da e Austro-Ugarska uzeti samu Srbiju, ako se ova umea u maedonske nerede. Sva kraljeva sondiranja u tom pravcu zavrila su s potpunim neuspehom. U Beu se u to vreme znalo i to, da se kralj ne moe jo dugo odrati na prestolu. Nezadovoljstvo protiv njega bilo je toliko, u svima krugovima, da se neko zlo moglo oekivati svakog asa. Krvave demonstracije od 23. marta 1903. u Beogradu bile su prva opomena. Ali mesto da one odvrate kralja od daljih nezakonitosti one su ga samo razdraile. Ve sjutra dan posle njih on je izvrio novi dravni udar obustavljajui ustav i rasputajui Skuptinu i Senat, da posle tri etvrti sata, izmenivi to je hteo, povrati opet ustavno stanje. U naoj istoriji nije bilo vladara koji se vie i svojevoljnije titrao sa pravima i zakonima i sa ustavima svoje zemlje, i to, na kraju krajeva, nije moglo da proe bez tekih posledica. I u spoljanjoj politici on je ostao bez pravog stava i uspeha prosto zato to nije mogao da izdri na jednoj liniji. Ni na jednoj strani nije imao vrsta korena i pravih prijatelja. A on je, meutim, hteo da ne ostane pasivan i da u velikim obrtima na Balkanu, koje je kao sigurno oekivao i ak javno pretskazivao, ne ostane bez dobiti za svoju zemlju. Poslednji politiki korak koji je uinila njegova vlada bio je ovaj. Posle prvog neuspeha s teroristikim akcijama u Solunu i Maedoniji Bugari su se trgli i ponudili Porti pregovore. Bojei se da Bugari, nastavljajui svoju aktivnost, ne izazovu nova posredovanja u Evropi, poto su Rusija i Austro-Ugarska ve krenule pitanje reforama i izradile program za njih, sultan je bio spreman da se pogaa s njima. To je zabrinulo i Atinu i Beograd. Grka vlada uinila je pretstavku u Carigradu, da bi svako jednostrano pogaanje izazvalo nepoverenje drugih hrianskih drava i naroda i da bi bilo vrlo opasno po mir na Balkanu. Tom koraku pridruila se 28. maja i srpska vlada. U svojoj izjavi ona je rekla, da bi povlaivanje jednom elementu otetilo srpske interese, "i Srbija prema tome ne moe ostati ravnoduna". Teku i munu situaciju dokrajila je krvava no izmeu 28. i 29. maja. Povea grupa oficira, veinom mlaih, skovala je bila zaveru protiv kraljevskog para i te noi upala je u Dvor i ubila i kralja i kraljicu i jo nekoliko drugih lica, kao pretsednika vlade, ministra vojnog, i kraljiinu brau, koja su svojim ponaanjem izazivala drugove na tu bezobzirnost. Sam in, mada neobian radi uea oficira u njemu, da se razumeti i donekle pravdati, ali su bile sasvim izline i za osudu izvesne surovosti posle samog ubistva. Ali, sumnje nema, zemlja je posle te krvave noi odahnula. Novi reim doneo je sasvim novi duh i polet. Period od 1878-1903. godine pada meu najtee i najmranije u novijoj istoriji Srbije. Za tih dvadeset i pet godina, posle likvidacije turskih ratova i svega to je bilo s njima u vezi, zemlja nije doivela nijednog znatnijeg stvarnog uspeha, a pretrpela je, meutim, jedan osetan vojniki poraz i nekoliko tekih unutranjih kriza. Bilo je i formalnih pobuna, i prekih sudova, i dravnih udara, i dvorskih skandala, koji su ili na raun obraza zemlje. Obru koji se stezao oko nas bivao je sve jai i opasniji. Izgledi Srbije nisu bili nimalo lepi. Stenjena s polja, pritisnuta toliko da je oseala kako skoro gubi dah gledajui pred sobom zatvorene sve izlaze, ona je patila i od unutranjeg razdora. Zatvorena u tesan prostor izgledala je kao zemlja u kojoj se ljudi, pometeni, samo uzajamno grizu. Ne bi bilo, doista, veliko udo, da se poela gubiti vera u sebe i u bolje dane uopte i da je malodunost zahvatila ire krugove, kao to je poela da lomi poneke karaktere u inteligenciji. Ali, na veliko

iznenaenje onih, koji nisu poznavali nau prolost i nae pozitivne osobine, ovo zlo donelo je i uslove za promenu na bolje. Dovedena skoro do apsurda situacija je traila radikalno reenje, koje je kao oluja raistilo atmosferu. U izvesnim asovima i ljudi i priroda kao da trae da se nakupi to vie negativnog, da bi moglo posle katastrofe da doe olakanje i da se pone iznova, sve na drugoj osnovi.

19 Polet Srbije
Jo pred kraj vladavine kralja Aleksandra javljali su se jasni znaci ozdravljenja i reakcije tom stanju trulei. Svet je sve vie uviao da tako ne moe i ne sme ii dalje. Ve sama pogibija kraljeva bila je oevidna pojava nezadovoljstva i tenje da doe neto bolje. U zaveri protiv kralja uestvovali su preteno oficiri, ali je nezadovoljstvo zahvatilo sve krugove, naroito intelektualne i graanske. Stradija Radoja Domanovia, koja umetniki nije bila od vrednosti, politike basne i pesme Milorada Mitrovia, otri lanci Odjeka, kritiki stav Srpskog Knjievnog Glasnika, koji je pokrenut 1901. god., pod urednitvom Bogdana Popovia, okupio oko sebe sve to je u knjievnom svetu Srbije bilo najbolje i to se, u manjoj ili veoj meri, nije slagalo sa reimom, unosilo je u nae drutvo duh otpora, kritike, traenja novih stvarnih i moralnih vrednosti. Vedri stvaralaki duh Jovana Cvijia, koji je verovao u prasnagu nae rase, jaao je veru i upuivao na nove vidike. U naem drutvu nikad nije bilo bolje, pozitivnije i ak stvaralake kritike, kao tada. To je doba Ljubomira Nedia, Bogdana Popovia, Jovana Skerlia, Pavla Popovia. Tad poinje svoj nauni uspon izuzetno daroviti Slobodan Jovanovi. U poeziji od poetka XX veka razvijaju se s novom snagom Jovan Dui i Aleksa anti, a javlja se Milan Raki; u pripovetci, u punoj snazi, stvaraju tada Simo Matavulj i Stevan Sremac, dok se lirski pripoveda mavanskog sela, Janko Veselinovi, bio ve ablonizirao i istroio. Pripovedaki podmladak pretstavljali su po talentu najsnaniji Borisav Stankovi, Ivo ipiko, Radoje Domanovi, Svetozar orovi i Petar Koi. Branislav Nui nalazio se tad u slubi reakcije i imao je u to doba najslabiji period svog stvaranja. U oficirskom koru, mesto kastinske izdvojenosti, poela se sve vie oseati neposredna povezanost sa narodom. Trailo se da vojska pokae svoju vrednost. Mlai oficiri poeli su da uskau u Staru Srbiju i Maedoniju i da se bore kao etnici, dok kod starijih preovlauju studije i obavetavanja i putovanja po naim zemljama. Jedno vreme bilo je meu oficirima samim otrih protivnosti izmeu onih, koji su uestvovali u zaveri, i njihovih protivnika, ali ih je izmirila opasnost pred zajednikim neprijateljem. Pred kraj XIX veka politiki ivot i u Srbiji i u Vojvodini bio je veoma zatrovan nepotednom partiskom borbom. Udaralo se na sve, bezobzirno, neodgovorno, zlonamerno, esto ciniki. ak su efovi stranaka uestvovali ne samo u pismenim, nego i u fizikim tuama. Branei ast porodice Jaa Tomi je postao ubica. Izvesni politiki listovi pisali su potom i renikom, koga bi se mogli da stide i Cigani. Politika se bila uvukla i u drutva i ustanove. Srpsku Kraljevsku Akademiju 1886. god. osnovali su naprednjaci protiv liberalnog Uenog Drutva, koje je pojam nauke tumailo veoma rastegljivo. Naprednjaku stranku sainjavali su, u vrhovima, mahom srbijanski intelektualci, skoro ponajbolja imena ondanje Srbije; meu liberalskim intelektualcima bilo je dosta Vojvoana, na koje se mnogo vikalo da stvaraju birokratiju u Srbiji i grabe poloaje. Radikali su imali u svojim redovima etiri petine seljaka i dobar deo mlae inteligencije. Ova je uzela u svoje ruke Srpsku Knjievnu Zadrugu, koja je s poetka osnovana kao vanstranaka organizacija. Naprednjaci su drali zadubine Ilije Kolarca i Nikole upia. God. 1854. krenuli su radikali, pored dnevne tampe, i svoj knjievni organ Delo, a ve idue godine Lj. Nedi u svoj Srpski pregled uvodi preteno naprednjake i neto liberala. Poetkom novog veka ljudi tee da se oslobode tih uskih gledanja. Kad je 1901. god. osnivan Srp. Knjievni Glasnik u njegov odbor uli su pretstavnici svih stranaka. Ali glavni uslov za ozdravljenje celog naeg dravnog i duhovnog ivota bilo je to, to je prestao lini reim i s njim udvoriko izmearstvo, koje je kvarilo karaktere i trovalo atmosferu. Narodna

Skuptina izabrala je za novog kralja Srbije, 2. juna 1903., Petra Karaorevia, unuka Vodova i sina kneza Aleksandra, a pre njegova dolaska povratila je u ivot, s malim izmenama, ustav od 1888. god. Kralj je 12. juna, po dolasku iz eneve, poloio zakletvu na ustav i poeo svoju vladu, koja je Srbiji donela nenadane uspehe. Kralj Petar nije imao nikakvih izuzetnih sposobnosti, ali je u Srbiju stigao kao ovek u godinama, sa bogatim iskustvom. Posle bosanskog ustanka, u kom je eleo biti narodu od koristi, on se vie nije javno isticao. God. 1883. doao je na Cetinje, gde se oenio "zornom" Zorkom, najstarijom kerkom kneza Nikole, 30. jula iste godine. S njom je imao tri sina (ora, Aleksandra i Andriju) i ker Jelenu. Kneginja Zorka umrla je na Cetinju 4. marta 1890., malo poto je donela na svet svog treeg sina, koji je umro malo iza nje. Knez Petar ostao je na Cetinju sve do 3. septembra 1894., kada je otiao u enevu, radi vaspitanja dece. Izmeu njega i njegova tasta kneza Nikole nisu uvek bili najbolji odnosi, a posle Petrova odlaska iz Crne Gore oni su sasvim ohladneli. S mnogo vie panje prema svom zetu odnosila se kneginja Milena. U enevi knez Petar Karaorevi, ivei povuen, imao je dovoljno prilike i mogunosti da prati dogaaje u savremenoj Evropi i u Srpstvu i da iz njih izvue potrebne pouke. Tu je stekao ono dragoceno uverenje, koje mu je bilo vodilja u celom dravnikom delovanju, da se samo u slobodi moe ceniti i voleti sloboda. S toga je, kao vladar Srbije, pustio da se razvije ustavni ivot do svoje pune snage i da narodna volja doe jasno do svog izraza. Za njegova vremena Srbija je postala slobodnija, nosilac svih narodnih ideala. Starog naslea, sasvim prirodno, nije moglo da nestane najedanput. Bilo je i izvesnih novih nezgoda. Naroito se bilo zaotrilo zavereniko pitanje, i u zemlji i na strani. U zemlji bilo je naelnog osuivanja oficira, koji su jo pod zakletvom kralju, sklopili zaveru i izvrili ubistvo zakonitog kralja. Bilo je i linih prekora, jer su izvesni vii zaverenici hteli da vre uticaj i pritisak. Sa strane, neke velike sile, a u prvom redu Engleska, prekinule su zbog te zavere i kraljevog ubistva diplomatske veze sa Srbijom, i delovale su svojim stavom na izvesne elemente u zemlji. Kriza bi, verovatno, bilo i vie, da nisu krupni spoljanji dogaaji, koji su stavljali u pitanje nau nacionalnu budunost, naterali ljude da usredsrede panju u tom pravcu. Bugarska je nastojala svom snagom, da izazivajui nerede u Maedoniji, stavi to pitanje pred Evropu u nadi, da bi ono moglo biti reeno stvaranjem autonomije za tu oblast, koja bi se, kao u Istonoj Rumeliji, mogla konano reiti u njezinu korist. Pitanje reforama u toj oblasti ve je uzeto u pretres i njim su se u veliko bavili kabineti Bea i Petrograda. U junoj Maedoniji krenuli su Bugari Ilindanski ustanak 1903. god. veeg obima, poto su ve pre toga izvrili niz teroristikih akata u Solunu i na raznim drugim mestima. To je dalo povoda Rusiji i Austriji, da prilikom sastanka careva Nikole II i Franca Josifa, u Mirctegu, 2. oktobra te iste godine, njihovi ministri izrade podroban plan o celoj reformnoj akciji. Predoseajui sukob sa Japanom na dalekom istoku Rusija je elela da ugovorom sa bekom vladom osigura bar teritorialno postojee stanje na Balkanu. Austro-Ugarska se, meutim, nadala, da bi mogla, dok Rusija bude zauzeta u Aziji, utvrditi svoje pozicije i pripremiti sve za svoje nastupanje prema Solunu. Bekim planovima glavnu su smetnju inili Srbi. Oni iz Srbije bie protivni, jer se njima preseca put na jug i svaka nada za eventualno teritorialno irenje u oblasti njihove klasine starine, a oni iz Turske zato to bi austriski put vodio preko njih. U Beu su s toga protiv Srba sistematski pomagani Bugari i Arnauti. Neposredno pred Mircteki ugovor, prilikom sastanka Vilhelma II i Franca Josifa u Beu, 18. i 19. septembra, razvijao je grof A. Goluhovski, Poljak, tada austro-ugarski ministar Inostranih Dela, svoj plan i svoje poglede na balkansku situaciju. Govorio je ovako: "On nee nikad dozvoliti stvaranje jedne Velike Srbije ili Velike Crne Gore; isto tako ne moe biti govora o tom, da Carigrad pripane Rusiji. Od onog asa, kad bi Rusija bila u Carigradu ili kad bi se izmeu Adrije i Dunava stvorila jedna velika drava, Austrijom se vie ne bi dalo upravljati. Centrifugalni bi je slovenski elementi rastrgali. Pre nego to bi Austrija dozvolila jednu ili drugu od ove dve eventualnosti, radije bi apelovala na ma." Reavanje balkanskog pitanja grof Goluhovski je zamiljao tada ovako, u koliko ne bude mogue to due odrati postojee stanje: Turska se ima postepeno, "to je mogue sporije", zamentiti novim autonomnim dravama; "a imaju se stvoriti: jedna to je mogue vea Grka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija, mala Crna Gora i najposle i slobodna

Albanija". to je najvanije, to nije bilo lino miljenje samo grofa Goluhovskog, nego se je, kako izrino kae nemaki kancelar A. Bilov, "slino kao njegov ministar, samo sa veim uzdravanjem" izjasnio i car Franc Josif. U istom duhu izjavljivao je i austro-ugarski poslanik u Berlinu, grof Seenji, 3. marta 1904., kako e se u Beu "dozvoliti poveanje Bugarske, iako mu se nee ii na ruku, ali se nee dozvoliti poveanje Srbije". Prema svima drugim balkanskim dravama i narodima Austro-Ugarska je, dakle, imala drugi stav i vie dobre volje nego prema Srbima i Srbiji. Samo su joj na Balkanu Srbija i Crna Gora pretstavljale neposrednu opasnost ili, kako je Bizmark govorio jo 1879. god., bile "kamen spoticanja na putu Austrije". Austriske poruke Beogradu kako ona ne misli uopte na podelu Turske bile su prost izgovor. Ona svoju balkansku politiku nije htela da vodi sa Srbima, nego oevidno protiv njih. Napustila je potpuno i ono ranije obeanje pomaganja srpskog irenja prema vardarskoj dolini. Zatvorila je Srbiji, u svom planu, sve izlaze i sve izglede. Srbi su imali da gledaju iz svog tesnog zatvora, kako se svi drugi balkanski narodi kreu i jaaju, samo su njihovoj akciji trebale biti udarene verige. Tako iskljuiv negativni stav prema Srbiji Austro-Ugarska nije zauzela nikad pre. Zato je dolo do njega, ba u takvoj otrini i s toliko iskljuivosti, ne moe se tano rei. To je i danas jo nerazjanjeno pitanje, u koliko se ne podvodi pod ono opte naelo austriske politike, da se Srbiji ne dozvoli apsolutno nikakvo dalje jaanje. Dolazak dinastije Karaorevia ne moe nikako biti uzrok za to, jer za dva i po meseca otkako se ona vratila u Srbiju pa do ovog sastanka nije se ni po em moglo videti kakvo je biti njeno dranje u spoljanjoj politici u budunosti, niti je kralj Petar uinio neto to bi davalo povoda za takav stav. Naprotiv. Prvih meseci i ak prvih godina svoje vladavine on je pokazivao najiskreniju elju da sa susednom monarhijom ivi u to boljim odnosima; izvetaji samog austro-ugarskog poslanika u Beogradu, barona Dumbe, govore o tom sa ubeenjem. Srbi su taj pogorani stav osetili i, znajui da se za nj nije bilo nikakva konkretnog razloga u sadanjosti, tumaili su ga tim, to su pretstavljali Austro-Ugarskoj smetnju za dalje prodiranje na Balkan. U Srbiji je vladalo opte uverenje da Austro-Ugarska poinje od 1903. god. svoj period aktivistike politike u vezi sa neredima u Turskoj. Za to uverenje oni su nalazili oslonca u nekolikim injenicama. Rusija i Austro-Ugarska, proglasivi se kao dve "najvie zainteresovane sile" na Balkanu, uzele su na sebe izradu programa i nadzor nad izvoenjem reforama u Maedoniji i Staroj Srbiji. Saradnja balkanskih drava za taj program nije traena, iako se radilo o njihovim sunarodnicima i o pitanjima koja su imala presudan znaaj i za njih same. To se pravdalo obzirima prema Turskoj. Rusija i Austro-Ugarska ile su s poetka dosta solidarno, iako se znalo da im motivi za tu saradnju behu potpuno suprotni i da njihov sporazum nije bio rezultat nikakve zajednice interesa. Za Srbiju i Balkan uopte bilo je od koristi, to se u pitanju reformne akcije u Turskoj javila ljubomora meu samim velikim silama. Italija se oseala uvreenom, to su se Rusija i AustroUgarska oglasile kao dve "najvie zainteresovane sile" na Balkanu i to je ona bila obiena, pa je to dala i osetiti. Engleska i Francuska podravale su Italiju, voene sumnjom da je Austro-Ugarska samo prethodnica Nemake u velikom sistematskom irenju germanskog politikog i ekonomskog uticaja sve do Perziskog Zaliva. Nemaka javnost je bez ustruavanja govorila o vezi HamburgBagdad, a nemaka vlada je od Turske dobila koncesiju za produenje njezine eleznike pruge u Maloj Aziji sve do Bagdada, 5. marta 1903. Po reformnom planu rusko-austriskom na elu reformne akcije imao je biti jedan turski generalni inspektor (na to mesto sultan je postavio Hilmi pau), a uz nj po jedan civilni pretstavnik ruski i austriski. U oblasti, u koje su se imale uvesti reforme, postavila bi se naroito uvebana andarmerija, koju bi nadziravali oficiri velikih sila. Sile se nisu sloile u tom, to bi bilo najprirodnije, da ti oficiri rade zajedniki, nego je po austriskom zahtevu svakoj sili dodeljen po jedan rejon, gde su oficiri samo jedne sile radili nekontrolisano. Austrija je uspela i u tom, da se iz reforama izuzme ceo zapadne deo Kosovskog Vilajeta, sa pritinskim, peskim i prizrenskim sandakom, gde su Srbi bili teko ugroeni. A pri podeli rejona sa upornou je traila, da se ba njoj dodeli skopljanska oblast, i dobila je. Tako je ona, u stvari, opasala Srbiju u Sandaku vojnikim garnizonima, a od Mitrovice do Kratova i Krive Palanke

andarmeriskim oficirima u slubi reformne akcije. Idui za austriskim primerom Italija je traila i dobila bitoljsku oblast, a ostale sile istone krajeve Bitoljskog i Solunski Vilajet. Sama je turska vlada predlagala reformnu akciju i u Albaniji, ali je to Austrija energino spreila. Austrija se doista spremala, videi da je Rusija ula u rat s Japanom poetkom 1904., koji ju je teko opteretio. Njena tampa je otvoreno pisala o mogunosti ekspanzije prema Solunu, i to ne samo preko Sandaka, nego i moravskom dolinom. U prolee 1904. izglasani su vladi i posebni krediti od 400.000.000 kruna. To je dalo povoda vladama velikih sila da se raspituju o namerama Bea i da stave izvesne svoje primedbe. Iz Bea se uveravalo, da se austro-ugarska politika sumnjii bez opravdanog razloga i da naroito Beograd iri uzbudljive vesti bez potrebe. Moda bi se doista tim uveravanjima vie verovalo, da ona nisu htela sve da poriu i da, zbog toga, dolaze u oiglednu protivnost s injenicama. Ako bi se moda i moglo poverovati, da Austro-Ugarska nije imala isto osvajakih namera, ne bi se, doista, nikako, i pri najblaoj oceni, moglo rei, da je njena akcija bila nesebina, kako su oni isto tako tvrdili. U balkanskoj politici beka vlada nije bila nesebina nikad, sve od XVIII veka, i kadgod je trebala da je pravda ona je to i sama priznavala. To je, u ostalom, stvar sasvim razumljiva i potpuno u duhu mnogih drava toga vremena u Evropi, koje su htele da vode politiku ekspanzije i naglaavaju i svoj poloaj kao velike sile. Austriski postupci u ovoj reformnoj akciji 1902-4. god. ne mogu dobiti drugo obeleje sem to, da su bili diktovani prvenstveno vlastitim, sebinim interesima. Radi njih, ona je u izvesnim momentima uzimala stav koji je bio prek i vrlo krut i koji je, kao u pitanju Kosovskog Vilajeta, iskljuivao svaki kompromis. Zar nije u opte sumnjivo ve i samo isticanje njenih posebnih interesa u Turskoj Carevini? Zar to isticanje ne znai u isti mah neku vrstu intabulacije u sluaju konkursa? Jo 1901. god. govorio je lepo baron Maral, nemaki poslanik u Carigradu, kako austro-ugarska istona politika pati od metode "miljenja na glas"; taj se metod jasno oseao i ovog puta. U Beu se vrlo dobro znalo, zato se u Evropi i u njegovom neposrednom susedstvu sumnjii njegova politika, i da se htelo ta su se sumnjienja mogla presei jednim potezom. Opasnost od dranja bekog kabineta uputila je ovom prilikom na blii sporazum najpre obe srpske drave. U septembru 1903. god., prilikom sastanka u Carigradu srpskog poslanika na Porti Save Grujia i crnogorskog ministra Inostranih Dela Gavre Vukovia, nala su ta dva naa dravnika, da je situacija na Balkanu "pogibeljna kako za na narod u Turskoj, tako i za obije srpske drave". Kad je Sava Gruji postao ef kabineta u Srbiji, a dogaaji na Balkanu poeli da bivaju sve zapleteniji i opasniji, uputio je 17. decembra 1903., po naredbi kneza Nikole, Gavro Vukovi poziv srpskoj vladi, da Srbija i Crna Gora izrade to blii sporazum za rad na Balkanu. "Austrija, mada je prividna, momentalna saveznica s Rusijom u pitanju naeg istoka ini ratne pripreme metodino, a u poslednje vrijeme i naglo. U naem susjestvu, u Boki Kotorskoj i Hercegovini, grade se razna utvrenja. Nainjaju se strategiski putovi, emu ne smeta zimska sezona. Snabdevaju se tvrave ratnim materijalom i provizijom. Broj vojene snage takoe nagomilava se sistematino". "U ime opstanka obije srpske drave ... da se dogovorimo o zajednikoj akciji, jer rat izgleda neizbjean. Da se priugotovimo da sve ertve, koje od nas cijo srpski narod s pravom oekuje". Beogradska vlada je, prirodno, prihvatila tu sugestiju i poela pregovore. Tih dana, 7. februara 1904. god. javio je crnogorski ministar Gavro Vukovi knezu Nikoli sa Cetinja na Rijeku, gde se on u taj mah nalazio: "Sultan poruuje da je verovatno da e Austrija prodirati u Sandak i dalje, pa veli da se nada u vau pomo". Zbog toga je, u toj optoj usplahirenosti, u nacrt srpsko-crnogorskog saveza uneta i jedna naroita taka, na koju su se brzo saglasile obe vlade. Ona je glasila: "Obe savezne drave obavezuju se da e se usprotiviti zajedniki svima silama i sredstvima, kojima raspolau, protiv svake neprijateljske akcije ili izolirane okupacije, pa ma od koje strane one dolazile". Tendencija ovog sporazuma bila je, kako se jasno vidi u glavnom uperena protiv austro-ugarskih namera, ali je imala samo uslovan i isto defanzivan karakter. Prema saoptenjima Gavre Vukovia, ruska vlada, koja je bila obavetena o ovim pregovorima, uloila je svoj protest na Cetinju i traila je, da se ti pregovori odmah obustave, bojei se oevidno

teih komplikacija, ako Austro-Ugarska za njih sazna. Vukovi je, veli, odbio taj ruski zahtev nema nikakva traga o tom da li je on postavljen i Beogradu, - ali su pregovori posle toga dobili odmah mnogo sporiji tok. Sem sa Crnom Gorom, Srbija je ula u to vreme u blie pregovore o savezu i sa Bugarskom. I u Sofiji se, posle izvesnog lutanja i neuspelih kombinacija s jednostranim iskoriavanjem zapleta u Turskoj, poelo uviati, da se razvijanjem tuih politikih uticaja povodom reformne akcije u vilajetima Maedonije i Stare Srbije balkansko pitanje sve vie komplikuje i upuuje tako, da njegovo reavanje moe, u krajnjoj liniji, ispasti sasvim nepovoljno po tenje i interese balkanskih drava. Imperijalistiki prohtevi Dunavske Monarhije mogli su biti zadovoljeni vrlo lako na raun balkanskih naroda i drava. Inicijativa za sklapanje jednog politikog sporazuma izmeu Srbije i Bugarske potekla je poetkom 1904. god. iz Sofije, iako je ranije sugestija za blii sporazum bilo s obadve strane. Glavni pretstavnici bugarskih refolucionarnih organizacija, general Conev i za njim Boris Sarafov, dolazili su poetkom decembra 1903. godine lino u Beograd, na pregovore. Od poetka 1904. god. naroito je Italija ivo preporuivala bliu zajednicu izmeu balkanskih drava Srbije, Bugarske i Crne Gore kao neophodnog uslova da se moe pred Evropom uspeno braniti naelo "Balkan balkanskim narodima" i da se tom zajednicom stvori ako ne jo opasna, ali svakako ozbiljna brana protiv onih sila, koje bi imale svojih osvajakih planova na tom poluostrvu. Neposredan povod za Bugare da to pitanje sami poure bilo je njihovo strahovanje od mogueg ratnog zapleta s Turcima, neizvesnost opteg poloaja usled rusko-japanskog rata i zebnje od austriskih planova na Balkanu. Sam nemaki poslanik iz Sofije izvetavao je u to vreme svoju vladu o bugarskom zaziranju od Austro-Ugarske. Rezultat srpsko-bugarskih pregovora voenih od februara do aprila u Beogradu bio je sporazum u ovim takama: da se uzajamno otvore granice za sve njihove proizvode; da se obe drave staraju da im carinska politika prema drugim dravama bude voena jednako; i da tee da se takvim radom doe do carinskog saveza. Sem toga bilo je jo nekih odluka o sporazumu ekonomskoadministrativne prirode. U tajnom delu ugovora, potpisanog 30. marta 1904. u Beogradu, od veeg i naelnog znaaja bile su prve tri take, koje su govorile: 1) da e Srbija i Bugarska pomagati, da se predloene reforme u pomenuta tri vilajeta izvedu, teei da se iste reforme uvedu i u Jedrenskom Vilajetu; 2) da e se braniti "zajedniki i svima silama i sredstvima, kojima raspolau, protiv svakog pokuaja - ma od kuda ovaj dolazio - bio naperen protiv sadanje teritorijalne celine i nezavisnosti njihovih drava bio protiv sigurnosti i neprikosnovenosti njihovih vladajuih danas dinastija"; 3) isto tako e se usprotiviti "svima silama i sredstvima, kojima raspolau svakoj neprijateljskoj akciji ili izoliranoj okupaciji u pomenuta gore etiri vilajeta, ma od koje drave one dolazile." Oseajui se isto tako ugroenom od Austro-Ugarske i Turska je, sa svoje strane, nudila savez Srbiji i Crnoj Gori dva puta tokom 1904. godine. Inicijativu je za to uzimao sam sultan lino. Od 1902. god. Bugari su bili razvili vrlo ivu etniku akciju u Maedoniji, hotei da terorom zaplae Turke i probude Evropu, a i da hriansko stanovnitvo te zemlje, ako ne ide drukije, i silom pridobiju na svoju stranu. Danas vie nije nikakva tajna, da je sama bugarska vlada pomagala tu akciju, stavljajui joj na raspoloenje dravne organe i dravne magacine. Kao odgovor na tu akciju, koja je 1903. god. bila uzela velikog maha, dola je i etnika akcija Srba i Grka. Od 1904. god. po klancima i selima Stare Srbije i Maedonije klale su se nemilosrdno izmeu sebe te hrianske ete, skoro ne manje nego sa Turcima i Arnautima. U tim etama bilo je meu hrianima bivih oficira, studenata i mnogo lokalnih odmetnika. Naelno sporazumevanje izmeu vlada samo je ponekad ublaavalo protivnosti, ali ih nije prekidalo. Mi danas znamo pouzdano, iz sasvim sigurnih izvora, da su austriski konzularni inovnici i andarmeriski oficiri ivo radili na terenu da to ljue zakrve Srbe i Bugare. Oni su Bugarima vrili kurirske i obavetake usluge i po potrebi prikrivali bugarske etnike i njihove jatake. Cilj im je bio jasan. Trebalo je s jedne strane onemoguiti prijateljsku saradnju Srba i Bugara, a s druge tim zavadama i borbama stvoriti takvo stanje na Balkanu, da bi ceo svet naao kao prirodan spas zemlje i naroda u njezinoj okupaciji.

Kad je austro-ugarska diplomatija saznala, da je izmeu Srbije i Bugarske dolo do nekog sporazuma, i kad je krajem 1905. bilo objavljeno postojanje srpsko-bugarskog carinskog saveza, sklopljenog 22. juna te godine, prekinula je beka vlada trgovake pregovore sa Srbijom. Ona je traila u prvi mah ni manje ni vie, nego da se taj ugovor otkae. Kad Srbi na to nisu pristali Austrija je pokuala da natera Srbiju na poputanje privrednim represalijama, koje su se pretvorile u pravi carinski rat. Beka vlada bila je uverena, da Srbi taj privredni rat nee moi izdrati, jer je glavni izvoz njihove stoke bio dotle upuivan skoro iskljuivo na austriska i ugarska trita. Na veliko svoje iznenaenje ona je videla, da je to predvianje obmanulo. Srbi su, oseajui opasnost, ublaili svoje politike borbe i pregli da nau nova trita i da izvoz stoke donekle izmene u toliko, to su je na stranu poeli slati ne samo u ivom, nego i u zaklanom stanju. Tad se u zemlji podiu prve velike moderne klanice. U toku tog carinskog rata austriska vlada je postavljala kao uslov Srbiji za obnovu trgovakog ugovora jo i to, da mora u njenim fabrikama oruja nabaviti izvestan broj topovskih baterija, koje je ona nameravala kupiti za svoje naoruanje tamo, gde joj to iz svih razloga bude najpovoljnije. Takvo njezino dranje nailo je na osudu kod svih velikih sila i opredelilo je, meu ostalim, Englesku da obnovi diplomatske veze sa Srbijom. Srpska vlada nije htela popustiti, nalazei s razlogom da bi to samo dalo povoda Beu da u svom ponaanju nastavi taj metod, koji oevidno nije vodio dobru. Krajem 1906. god. otstupio je grof A. Goluhovski sa poloaja austro-ugarskog ministra Inostranih Dela i mesto njega je doao poslanik iz Petrograda baron A. Erental. Erental je imao dovoljno prilike da izbliza prati teku krizu koju je proivljavala Rusija i zbog poraza sa Japanom i zbog unutranje revolucije, koja je trajala od 1905. god. pa skoro sve do njegova odlaska. On se vratio u Be sa jasnim uverenjem da Rusija nije sposobna ni za kakvu veu spoljanju akciju, pa je s toga hteo da politici svoje drave dade vie dinamike. Oslanjao se pri tom na Nemaku, koja je zbog Maroka dola bila u otvoren sukob sa Francuskom i Engleskom i pokazivala isto tako aktivistike tendencije. Prvi njegov korak bilo je traenje od Porte koncesija za gradnju eleznice, koja bi ila kroz Novopazarski Sandak, od bosanske granice do Mitrovice, gde bi se nastavila na prugu koja je ve postojala. Tako bi Austro-Ugarska dobila preko Bosne i Sandaka neposredni elezniki spoj sa Solunom. Sam Erental je poverljivo pisao, kako ta pruga "pre svega ima podmiriti nae politike i vojnike interese, dok e nae privredne interese zadovoljiti samo u ogranienoj meri, a one balkanskih drava ba nikako". Turska vlada dala je traenu dozvolu 18. (31.) januara 1908. Taj akt izazvao je ogorenje na mnogo strana, u Rusiji, Italiji, a naroito u Srbiji. Ruska diplomatija nala se uvreena posebno s toga, to je beka vlada nije o tom prethodno obavestila, kako je, prema duhu Mirctekog Ugovora bilo odreeno. Italija je videla u tom izigravanje njenih interesa u Albaniji. Sve sile nalazile su podjednako, da austriski korak nije bio lojalan. One su sve, s bekom vladom zajedno, traile od Turaka s dosta pritisaka da izvruju zahteve u pogledu reforama, a sad Be, sebino, samo za svoj raun, trai koncesije od Porte, nesumnjivo ne bez izvesnih obeanja sa svoje strane. Kao reakcija na to dolo je traenje srpske vlade, da se njoj odobri eleznika linija, koja bi s Dunava, preko Srbije i turskog podruja, vodila na Jadransko More. Taj srpski zahtev pomagale su sve sile sem Austrije, a naroito Rusija i Italija. U isto vreme beka vlada je traila od Crne Gore potpuno slobodan promet za svoju eleznicu, koju bi ona gradila preko crnogorskog podruja za Albaniju. Crnogorska vlada odbila je to traenje. Dalji rad na polju reforama presekla je Mladoturska Revolucija, koja je izbila u leto, 20. juna, u Resnu i Bitolju. Turski rodoljubi bojali su se daljeg proirivanja reforama, koje je bilo u izgledu, i stalnog meanja tuih sila u njihove unutranje poslove, i traenja raznih koncesija na raun njihovih dravnih interesa, jednom reju svega to je Tursku poniavalo i pravilo je dravom, kojoj je potrebno tue tutorstvo. Mladoturski pokret prihvatila je vojska; njegovi glavni voi i bili su mlai oficiri. Iz Soluna, gde je bio tab mladih reformatora, poelo je brzo dirigovanje svih dravnih poslova. Stari reakcionar Abdul Hamid, oseajui da bi novi pokret mogao olakati poloaj Carevine, primio je Mladoturke u vladu, iako im nije verovao.

Kad je Austro-Ugarska monarhija na Berlinskom Kongresu dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu svi njeni merodavni krugovi, i vojniki i diplomatski, bili su naisto s tim, da taj mandat nije privremenog karaktera. Austro-Ugarska diplomatija pripremala je od prvih dana teren, da moe okupaciju pretvoriti u aneksiju. Ve u junu 1881. dobila je naelni pristanak ruske vlade da "u oportunom asu" moe proglasiti aneksiju. to to beki krugovi nisu izveli odmah bilo je najpre zbog izvesnih unutranjih tekoa, a onda, jo vie, zbog turskog otpora. Imajui svoje dalje planove na Balkanu beka diplomatija nije htela u ovo vreme da izaziva Turke protiv sebe i da ponovo nainje Istono Pitanje, koje je nedavno, s mukom, bilo kako-tako zatvoreno. Ali je zato uspela da u svoj krug privue kralja Milana, da sklopi savez sa Rumunijom, i da domalo ne samo pridobije i Bugarsku, nego ak da na njen presto dovede svog kandidata i svog nesumnjivog privrenika, kneza Ferdinanda. Ali ovo austrisko uplitanje u bugarsko pitanje umalo nije 1886/7. godine dovelo do rata izmeu nje i Rusije i toliko je pokvarilo njihove odnose, da beka vlada nije mogla vie raunati na rusku trpeljivost u izmenama postojeeg stanja. Pokvarivi odnose sa Rusijom beka vlada je morala da pravi ustupke svom talijanskom savezniku, koji nije pristajao da Austro-Ugarska dobije ma kakvu novu korist na Balkanskom Poluostrvu bez izvesne ottete za sebe. Kao novu korist talijanska vlada je smatrala i proglaavanje aneksije, koja bi imala da konano utvrdi austro-ugarsku vlast na Balkanu. Pitanje aneksije postalo je tako mnogo sloenije nego to se u Beu oekivalo i moralo je s toga biti odloeno do pogodnih vremena. U prolee 1897, za vreme grko-turskog rata, pokuali su austriski dravnici, za vreme posete Franca Josifa caru Nikoli u Petrogradu, da ponovo dobiju ruski pristanak za taj korak. Bili su skoro sigurni da e ga dobiti i pripremali su ve i sve mere za to. Aneksija je imala da bude kao neka nagrada caru, koji se 1898. godine spremao da proslavi pedesetogodinjicu svoje vladavine. Ali u Petrogradu nisu hteli da pristanu i traili su kategorino da se potuje postojee stanje. Misao o aneksiji javila se ponovo kod mnogih austro-ugarskih aktivista za vreme rusko-japanskog rata i ruske revolucije. Ali grof Goluhovski, koji je tada vodio spoljanju politiku Dunavske Monarhije, nije ipak poao tim putem. Zato? Oevidno ne s toga, to bi hteo biti lojalan u obavezama prema Rusiji jer to nije bilo u tradiciji beke politike, niti je on sam bio prijatelj Rusa. On je to uinio samo zato, to se bojao novih zapleta. Kad je prilikom uvoenja reforama u Turskoj dobio za austriske andarmeriske oficire ceo Kosovski Vilajet on je naiao na veliku opoziciju Italije, koju su podravale Francuska i Engleska. Nemakoj, koja je radi Maroka dola u sukob sa Francuskom, nije moglo biti nimalo u interesu da odnosi izmeu dve njene saveznice dou do nepopravljive otrine i ona se trudila i u Beu i u Rimu da deluje umirujui. Beki vojniki krugovi bili su veoma nezadovoljni i traili su ak, da se Italija silom uutka; tada je nastala ona krilatica, koja se posle ee puta ponavljala, da put na Balkan vodi preko Rima. Goluhovski i sam, i pod uticajem Berlina, nije bio za preke mere. Unutranja situacija Monarhije, u kojoj je maarska nezavisna stranka od 1903. godine vodila vrlo otru i, kako se inilo, skoro nepomirljivu politiku, i u kojoj su i drugi narodi pokazivali i suvie nezadovoljstva, nije bila takva da uliva mnogo poverenja. Po shvatanjima Goluhovskog Austrija treba da dela oprezno, postepeno, i prividno mirno, ne izlaui se potresima, koji bi mogli biti opasni za njen ne mnogo zdravi i stabilni organizam. U to vreme pokuavano je, da bar stanovnitvo Bosne i Hercegovine koje je dotad ivelo bez ikakvih politikih prava, "izrazi elju" za aneksijom. U leto 1906. imale su se drati u okolini Dubrovnika kombinovane manevre austriske flote i kopnene snage. Na te manevre trebalo je da doe sam car, i da se posle njih navrati u Trebinje. Iz bekih vojnikih i klerikalnih krugova poruivalo se, kako bi to bila veoma zgodna prilika, da narod, u kom bilo obliku, "podastre" te svoje elje. Ideju su prihvatila samo lica iz kruga sarajevskog nadbiskupa tadlera, kojima je stavljano u izgled da bi to bio prvi korak u ostvarivanju trializma. Pravoslavni i muslimani ustali su odluno protiv toga. U mostarskoj gradskoj optini dali su izjave Petar anti i Mujaga Komadina, uz jednoglasan pristanak svojih drugova, lanova Optinskog vea, da oni nee prisustvovati carevu doeku, kao pretstavnici glavnog grada Hercegovine, ako se njihov dolazak bude dovodio u ma

kakvu vezu sa aneksijom i ako tom prilikom bude uopte podnoena ma kakava molba za nju, ili ako bude traena, ili ak proglaavana aneksija. Ta istoriska sednica bila je 14. avgusta 1906. i ona je, sasvim prirodno, izazvala pravo zaprepaenje u slubenim krugovima. U maarskoj javnosti tvrdilo se da je car odustao od nameravanog puta po njihovoj elji, jer se nije toboe, prethodno utvrdio odnos bosanske aneksije u okviru Dunavske Monarhije. Maarski zahtev bio je da se aneksija ima izvesti u ime istoriskog prava krune sv. Stevana, a ne i u ime austriske pole. Slubeno gledite bilo je, meutim, da je mandat za okupaciju dat Austro-Ugarskoj Monarhiji kao celini i da ona kao celina, ima provesti i aneksiju. Mladoturska revolucija pospeila je i proglas aneksije. Bekoj vladi uinilo se, da je sad doao pogodan as da to ostvari. Svoje namere ona je tumaila ovako: Austro-Ugarska je htela da Bosnu i Hercegovinu postepeno vaspita za politiki ivot. Dogaaji u Turskoj poremetili su tamo tempo i rad. Austrija ne moe na dugo odlagati pitanje politikih prava za Bosnu, kad ih je Turska dala svima svojim podanicima. ta e biti ako Bosanci ree, da potrae, kao jo uvek nominalni podanici sultanovi, da odu u carigradski parlament? Bosni i Hercegovini mora se, dakle, dati ustav. Ali pre toga mora se izvesti na isto dravno-pravni poloaj tih zemalja. Ovakva je obavetenja dao beki kabinet engleskoj vladi. Drugima, i za iroku javnost, on je spremao drugo objanjenje. Beka vlada nije smela da dade stav pre proglasa aneksije prosto zato, to je dobro znala da bi se sabor izjasnio protiv njene uprave i protiv aneksije. O tom nije bilo nikakve sumnje. Znajui to, a ne elei doiveti da se takvo glasanje sasvim pravilno protumai kao osuda njenog tridesetogodinjeg rada u tim oblastima beka vlada i njeni eksponenti u Sarajevu, hotei da pravdaju sebe, pretstavljali su takva raspoloenja u narodu kao plod velikosrpske propagande, koja da u Bosni nije bila samonikla, nego unoena iz Srbije. Radi toga je upotrebila svoga agenta provokatora ora Nastia, da pomou njegovih otkria dokae postojanje ne samo idejne nego i stvarne revolucionarne propagande iz Srbije u austro-ugarskim zemljama i da na osnovu njih pone sa veleizdajnikim procesima. Radi toga su njeni organi u austriskom poslanstvu u Beogradu pomagali falsifikovati lane dokumente u istom duhu, da bi mogli kompromitovati ugledne politike linosti u Hrvatskoj i Bosni. U Bosni i Hercegovini je odavno postojala istinska elja, da se ujedine sa Srbijom i Crnom Gorom. Ko je god pratio nau istoriju mogao je to utvrditi u stotinama primera. Ono to je ista neistina u protivnikim tvrdnjama to je naglaavanje, da je to bila tua propaganda. Zar nije Vinji, vie od pola veka pre okupacije i pre pomisli o austriskoj upravi u tim zemljama, sam roeni Bosanac, kazivao, s puno saoseanja celog naroda, one proroke rei kroz Vodova usta? "Drino vodo, plemenita meo, Izme Bosne i izme Srbije! naskoro e i to vreme doi, Kada u ja i tebeka prei, I estitu Bosnu polaziti!" Zar nije Koiev David, da sve ostale i ne pominjemo, jasan izraz svih koji su kao i on oseali i pitali: "Bi li se, ikako, ikako mogo od tog naeg kralja i knjaza istesati makar jedan osrednji car, jer smo se mi, Srbovi, odavno zaeljeli careva?" Beka vlada, iako je znala narodna raspoloenja, inila je, ipak, ponovne pokuaje, da bi se narod u Bosni i Hercegovini izjasnio za aneksiju. Ona je uputila tamo advokata dr Krasu, koji je ranije imao kancelariju u Sarajevu i odravao veze s izvesnim ljudima iz Bosne. Ovaj je doao s puno obeanja svima glavnijim voama pravoslavnih i muslimana preporuujui im da upute u Be jednu deputaciju, koja bi kao molila da se s ustavnim pitanjem rei i dravnopravno. Bosni se obeavao autonoman poloaj sa starim kraljevskim rangom. Odgovor naih ljudi bio je iz reda negativan. U pismenoj pretstavci, koju su 7. septembra 1908., podneli na Ilidi ministru Stevanu Burijanu, oni su traili donoenje ustava ali bez dravnopravnog reenja, naglaavajui da ne ele nikakvih odluka bez narodnog pristanka.

Prva sednica zajednikih ministara Austro-Ugarske Monarhije o aneksiji, na kojoj su prisustvovali i austriski i maarski ministri pretsednici, odrana je bila 18. novembra (1. decembra) 1907. Na njoj je bilo reeno, da se aneksija ostvari "kad je prilike zatrae i dopuste". Odmah potom poelo se raditi, da se te povoljne prilike ne samo poure nego i izazovu. U Hrvatskoj je 24. decembra 1907. postavljen za bana zakleti neprijatelj Srba, Baron Pavle Rauh. Iz Bea i Sarajeva injeno je sve to se moglo, da se to vie zatruju odnosi izmeu Srbije i Crne Gore, kako bi se slobodne srpske drave u odlunom asu nale neaktivne i uzajamno kompromitovane. U Bosni poinju premetaine, zatvaranja i zastraivanja. Izdata je poznata parola "saviti ili skriti". Pa ipak nisu uspeli. Stav Srba bio je miran, ali odluan. Kad su videli da iz naroda ne mogu dobiti ono to trae beki merodavni krugovi su reili da aneksiju izvre oktroisanjem. Dogaaji u Turskoj ubrzali su reenje. Na elu ruskog Ministarstva Inostranih Dela nalazio se u ovo vreme A. Izvoljski, dravnik ne bez darovitosti, ali suvie tat i sangvinian, a u dobroj meri ne i bez izvesne brzopletosti. On je, iz pobuda koje jo nisu sasvim objanjene i dovoljno shvatljive, uputio 2. jula 1908. Erentalu jedan memoar, u kom mu je ponudio izvestan sporazum. U tom memoaru on je, meu ostalim, naeo i pitanje aneksije. Ono, kao i pitanje Dardanela, na koje su Rusi polagali odavno veliku i opravdanu vanost, imalo je, istina, po njegovom izrinom naglaavanju, evropski karakter, ali je moglo da se pripremi za reavanje u duhu prijateljskog reciprociteta. To je ponuda na koju je beka diplomatija odavno ekala i koja je obeavala veliko olakanje s te strane. Ruska ponuda bila je jo u toliko povoljnija, to je uz Bosnu i Hercegovinu obuhvatala i Novopazarski Sandak. Ponuda Izvoljskoga dola je u isto vreme kad i vesti o mladoturskoj revoluciji, ali nezavisno od njih. Oba dogaaja izazvala su u Beu ivu aktivnost i, povezana, odluila su nov obrt u istoriji. Kad se reio da pristupi aneksiji posle ruske ponude i dogaaja u Turskoj Erental je evropsku situaciju smatrao kao vrlo povoljnu. S Rusijom se mislio nagoditi obeavajui joj prijateljsko dranje u pitanju Dardanela; nemaki pristanak je ve imao; Francuska je bila neratoborna i zauzeta u Maroku, Italiju je mislio paralisati tim, to e napustiti Sandak i tim dati dokaza da ne misli na dalje prodiranje i da aneksija ne znai za Austriju nikakvu novu dobit, nego s tim naputanjem ak i jednu vrstu rtve. Tim aktom nadao se dobiti i poverenje nove Turske, koja u stvari ima da dobije kao istu jednu svoju oblast, dotle u pola zakaparisanu s njihove strane. Za Englesku, koja je Austriju i uvela u Bosnu, verovao je da nee, povodom aneksije, preduzimati nita ozbiljnije. Verujui u to, i oslanjajui se na apsolutnu pomo Nemake, on se reio da za svoj postupak ne trai unapred saglasnost sila potpisnica Berlinskog Kongresa, koje su joj dale mandat, nego da ih stavi pred gotov in. Izuzetak je uinio samo sa Rusijom i Italijom, ali ni njima nije hteo da otkrije svoje prave namere i da ih obavesti u punoj meri. Sa Izvoljskim sastao se u Buhlau na imanju grofa Berhtolda, tada austriskog poslanika u Petrogradu, 2. septembra. On mu je tom prilikom stavio do znanja da namerava proglasiti aneksiju, ali mu nije hteo kazati rok. Oevidno zato, da ovaj ne bi imao dovoljno vremena da pokua moda kakve druge diplomatske poteze, koji bi komplikovali stvar. Obeao mu je samo da e ga o datumu obavestiti naknadno. Izvoljskom je i pre toga, posle prepiske s Erentalom, bilo jasno da je aneksija na pragu i on je o tom, u Karlsbadu obavestio 22. avgusta i srpskog ministra inostranih dela, dr Milovana Milovanovia. Rusija nije mogla spreiti taj akt, govorio je on obilazei istinu o celoj stvari, niti zbog aneksije moe ui u rat. Jedino to moe uiniti za Srbiju to je da pomae njene zahteve za izvesne teritorijalne kompenzacije i preporuio mu je da ih trai. Prema talijanskom kolegi Titoniju Erental je bio jo vie uzdran. Njegov govor s njim o aneksiji imao je preteno akademski karakter i Titoni iz njega nije mogao zakljuiti ni kad e se aneksija izvriti ni u kom obliku. Upalo je posle naroito u oi ovo: dok je Erental bio toliko zakopan prema svom savezniku on je, u isto vreme, bugarskom knezu Ferdinandu saoptio jasno da misli proglasiti aneksiju i pozvao ga je, u nedvosmislenoj formi, iako diplomatski, da i Bugarska postupi prema svojim interesima. Knez je 10. septembra doao u Petu i imao je s Erentalom due razgovore. Iako su posle i jedna i druga strana sporile, da je tad bila ugovorena paralelna akcija iznenaenja za Tursku ipak su neki, i to daleki poslanici na strani, kao grof Kevenhiler u Parizu, znali, da e biti proglaena

u bliskom vremenskom roku bugarska nezavisnost i aneksija Bosne. Diplomatski, taj potez je bio vrlo dobar. Iznenaena Turska nee moi u isto vreme da reaguje na obe strane, pa e pod pritiskom dogaaja popustiti i snai se u novim prilikama. Akt o aneksiji upuen je stranim dvorovima 20. septembra, a javno je proglaen etiri dana docnije. Bugarska nezavisnost proglaena je jedan dan ranije. Erental nije saekao ruski slubeni odgovor, a sve je stavio pred svrenu stvar. On je tako, jednostrano i bez mnogo obzira, pocepao jedan meunarodni ugovor i zaprepastio sav svet. Sam je car Vilhelm bio veoma raljuen i napisao je o Erentalu, u svojoj impulzivnosti, nekoliko vrlo oporih rei. Engleski ministri izjavili su odmah, u ime vlade, da oni ne mogu priznati pravo ni jednoj sili da samovlasno menja meunarodne ugovore. Biograf engleskog kralja Edvarda VII pie, da nikad nije video svog kralja tako uzbuena kao onog dana kada je primio tu vest. U odgovoru caru Francu Josifu on je izneo jasnu kritiku takvog postupka. Jednostrani taj akt osudio je u svom odgovoru i car Nikola II. Izvoljskom je stigla vest o aneksiji kad je doao u Pariz. Bio je iznenaen i u dobroj meri ponien. U Srbiji je proglas aneksije izazvao najvee uzbuenje. Cela zemlja oseala se teko pogoena. Udarac je bio namenjen ne toliko Bosni i Srbiji koliko srpskoj ideji i celoj srpskoj budunosti. Austriska okupacija imala je privremen karakter, bar teoriski, i postojala je nada da e njenoj vladavini tu doi kraj kad narod Bosne i Hercegovine doe do izraza. Sad je ta vladavina postala definitivna; aneksija je napravila od Austrije trajnu balkansku silu. Dok bude te sile nema srpskog ujedinjenja; a budunost Srbije, stenjene u uske granice, zavisie stalno od udi i interesa velikog i netrpeljivog suseda. Mimo sva oekivanja u Beu, aneksija je uzbudila isto tako i Crnu Goru. Iako su zategnutosti izmeu vladajuih krugova Beograda i Cetinja bile velike, u asu opte narodne ugroenosti obe su se zemlje nale brzo na istoj liniji. Trideset godina ranije, 1876. Srbija i Crna Gora ule su u rat s Turcima zbog Bosne i Hercegovine; i u ovom asu one su bile ponovo spremne za to. Javno miljenje trailo je borbu. Mada se dobro i znao i video nesrazmer snaga svet je, kao zapaljen, kliktao na uzbunu. Vlada je bila u ne maloj neprilici. Dr Milovan Milovanovi, kao odgovorni ministar Inostranih Dela, nije bio za krajnje mere znajui da Rusija nije sposobna za borbu, da Francuska daje jasno razumeti kako rat, zbog srpskog pitanja, u tom obliku, ne bi bio dovoljno shvaen u njihovim redovima, i da nas i druge sile ne bi pomogle u onoj meri koju mi elimo. Opozicija je verovala, da bi rusko javno miljenje moglo ipak uticati na vladu da bude energinija, mislei da u Rusiji prostranoj i beskonanoj, ima ipak vie snage nego to maloduni pretstavljaju. Verovalo se dalje, da e i Turska ustati na odbranu svojih prava i da bi se mogao stvoriti vojniki savez i s njom. U Petrograd je s toga poslato vie javnih radnika, da "obrauju" javno miljenje i upuen je i sam Nikola Pai; a u Carigrad je poslat Stojan Novakovi. Nije trebalo mnogo vremena pa da se vidi da od saveza s Turskom nee biti nita. Ona nije bila spremna za veliku borbu i misao o nekom ratu s Austrijom tamo niko nije uzimao u ozbiljnu kombinaciju. Pretnje, bojkot robe i pregovaranje sa Srbijom sluili su samo za to, da se pravi pritisak na Be kako bi se otud dobili to vei materijalni ustupci. U Petrogradu javno miljenje osuivalo je Izvoljskog i imalo puno slovenskog i bratskog saoseanja, ali su svi odgovorni krugovi, u svakoj prilici, jasno naglaavali da oni ne mogu ui u rat. To je naglaavanje bilo iskreno, sasvim iskreno, ali i naivno. Ono je znailo bacanje oruja unapred i inilo je da protivnik ostane do kraja uporan i nepomirljiv. Rusija je ipak pokuala da uini sve to se moe. U sporazumu sa Engleskom i Francuskom ona je predloila saziv jedne konferencije velikih sila, koja bi diskutovala promene odluka Berlinskog Kongresa i koja bi, meu ostalim, nala neku ottetu i za Srbiju. Austrija je odbijala svako uee na konferenciji, ako unapred ne dobije jemstvo da njen postupak nee biti podvrgnut kritici i ako se unapred ne da pristanak na nj. Za teritorijalne ustupke Srbije nije htela ni da uje. Nemaka, branila je naelno presti Austrije kao velike sile i primala, sa tog gledita, bezuslovno sve ono to je Be traio. Erental je odbijao evropsku konferenciju i s tim razlogom, to je pitanje Bosne i Hercegovine stvar samo Turske i Austro-Ugarske. Taj razlog je bio pravno sasvim pogrean. Mandat za okupaciju nije

dobila Austrija od Turske nego od velikih sila; prema tome i odluka o promeni toga mandata treba da doe sa iste strane. Erental je to dobro znao i sam, ali kad je ve jednom poao putem gaenja meunarodnih ugovora trebalo je njim ii i dalje. Turska je bila naisto s tim, da od evropske konferencije ne moe dobiti nita i da Bosnu i Hercegovinu ne moe povratiti. Bilo je meutim, izvesnog straha da bi se traene koncesije Srbiji mogle dati na njen raun, u Sandaku, ili na kom drugom mestu. I s toga je ona kad je videla da je Be voljan na materijalne ustupke, prihvatila rado pregovore na toj bazi i zavrila ih 13. februara 1909. Kad je svrila pitanje s Turskom Austrija se spremala na obraun sa Srbijom. U bekim krugovima sve je vie sazrevala misao, koju su naroito razvijali vojni krugovi sa efom Generaltaba na elu, Konradom Hecendorfom, da Srbiju, kao opasno nacionalnistiko revolucionarno gnezdo, treba unititi. Tu misao prihvatio je i sam Erental. U jesen i zimu 1908/9. injeno je vie predloga ta treba uiniti s tom zemljom i kako je treba razdeliti. Posle sporazuma s Turskom Erental je iziao sa formalnom optubom, da Srbija radi protiv integriteta Dunavske Monarhije i da je s toga treba urazumiti i upozoriti na posledice. Sem toga on je izjavio, da u srpsko-austriskom sporu ne eli tuih posredovanja. Kako bi imao da se vodi taj spor u dvoje, izmeu jedne velike sile od pedeset miliona stanovnika i njenog suseda koji je bio dvadeset puta slabiji, nije bilo teko predvideti. Re "kanjavanje" nije silazila s usta, a s nemake strane u evropskim prestonicama se ozbiljno upozoravalo na mogunost rata. Sa svih strana poele su stizati prijateljske opomene u Beograd da Srbija popusti i da se, osamljena, ne izlae strahovitom udarcu. Rusija je, meutim, ipak pokuala, i to sa uspehom, da sprei prisiljavanje Srbije na neposredne pregovore s Beom, koje bi vodila sama. Njezinoj akciji pridruila se i Engleska pozivajui se na Haki sporazum, prema kome se ponuda neke sile za posredovanje, u interesu mira, ne moe smatrati kao uvreda. Srpska vlada dala je 18. februara izjavu, da ona od Austro-Ugarske ne trai nita ni u politikom ni u privrednom pogledu; u bosansko-hercegovakom pitanju ona je digla svoj glas u toliko, u koliko je ono imalo evropski karakter. I u budunosti za nju e u toj stvari biti merodavan samo stav evropskih sila; ako ne priznaju otvoreno stanje primie takvu odluku i ona. Ta izjava srpske vlade, s izvesnim ruskim izmenama, nije zadovoljavala u Beu, jer je ovaj traio izreno priznavanje aneksije. Od Srbije je traen jasan i bezuslovan odgovor. Da bi prisilio Izvoljskog na poputanje Erental mu je poruio, da e objaviti celu prepisku oko aneksije i tim njega lino dovesti u najnerijatniji poloaj. Izvoljski se bio veoma uplaio. Objavljivanje te prepiske pokazalo bi belodano koliko je bio nesmotren i brzoplet i lien pravog diplomatskog oseanja i koliko je sam doprineo do stvaranja celog zapleta. Nezadovoljan odgovorom Srbije i tim to je on predat svima silama a ne samo Austriji, Erental je preao na otvorenu pretnju. Po saoptenju samog efa austriskog Generaltaba na granicu Srbije i Crne Gore upuena je ogromna vojska od 1,041.000 ljudi. Kad je Srbija, na beki poziv na nove trgovake pregovore, odgovorila da bi trebalo ve sklopljeni ugovor podneti na nadleno odobrenje, a nove pregovore voditi samo na bazi reciprociteta, shvatio je to Erental kao drzak stav malog suseda i naao je u tom odgovoru dovoljno razloga da, uz ranije pretnje, uputi novu, i jo odluniju. U tom opasnom asu, ponudio se ser E. Grej da on posreduje izmeu Bea i Beograda, uputivi u Be nacrt jedne izjave, koju bi srpska vlada imala dati austrijskoj. Uinio je to na dan pre zakljuka ruskog ratnog saveta u Carevom Selu, da e Rusija, u sluaju austriskog napada na Srbiju, morati ostati neutralna. U Berlinu i Beu doznalo se odmah za taj zakljuak. I s toga su zahtevi Erentalovi postali, prirodno, vei. Pretnjom rata protiv Srbije on je sad hteo iznuditi priznanje aneksije ne samo od nje, nego i od velikih sila. U tom smislu je i govorio otvoreno engleskom poslaniku odbijajui predloeni nacrt. U taj mah dolo je nenadano nemako posredovanje u Petrogradu. Po naredbi dravnog sekretara Kiderlen Vehtera zatraio je nemaki poslanik 10. marta jasnu naelnu izjavu, da Rusija prizna aneksiju, inae e Nemaka ostaviti bekoj vladi slobodne ruke. Po reima kancelara, kneza Bilova, "na terazije evropske odluke bio je baen nemaki ma". Taj korak, koji je imao sadrajno karakter ultimatuma, doneo je odluku. Izvoljski je popustio i, da spase Srbiju, dao pristanak.

Engleska je odbila da uini slinu izjavu, nego je traila da se prethodno rei pitanje sa Srbijom i Crnom Gorom, ili, bolje reeno, traila je garantiju da ih Austro-Ugarska nee napasti. Erental se kolebao dan-dva. Iako je postigao priznanje aneksije ili imao sigurne izglede da e ga postii on je, pod pritiskom vojnih krugova, hteo i da kazni Srbiju. Prevladao je, ipak, bar za ovu priliku, zdrav razum. Erental je najzad pristao, da od strane Srbije primi izjavu koju je sastavio Grej, a koju je on, posle izvesnih ispravaka, usvojio. Engleska, Francuska, Rusija i Italija uinile su 17. marta zajedniki demar kod srpske vlade, da joj olakaju odluku, koja nije bila laka. Srpska vlada je popustila i uinila ono to se od nje, u interesu mira, trailo. Aneksiona kriza tim je bila prividno mirno zavrena, ali je ostavila duboke tragove u Evropi. Sile su se bile jasno podelile u dva tabora: jedne koje su branile potovanje meunarodnih ugovora, i druge koje su ih, oslanjajui se na silu, svesno povredile. Srbija je bila, istina poniena, ali je iz ove krize izila vra i bolje povezana, svesna i opasnosti koju je prola i novih zadataka u budunosti. S njom zajedno bila je duboko poniena i Rusija, koja posle ovog, sve do Svetskog Rata, nije ula sa Austro-Ugarskom ni u kakve blie veze, a kamo li saradnju. Jugoslovensko pitanje aktom aneksije nije bilo zatvoreno; naprotiv, ono se tad tek javilo i pred nama i pred Evropom u punoj ozbiljnosti. Za to vreme u celom naem narodu oseala se neka vedra stvaralaka snaga. Umni privrednik Vladimir Matijevi osnovao je 1897. god. sa jo nekim Srbima drutvo Privrednik za plansko smetanje malih egrta, od kojih se imao obrazovati na srednji, trgovaki i zanatliski, graanski stale, koga nismo imali u dovoljnoj meri. Privrednik je preporuivao i organizacije zemljoradnikih zadruga, a iz njegova kruga je stvorena i Srpska banka u Zagrebu. U Bosni i Hercegovini Srbi su 1902. god. osnovali drutvo Prosvetu, koje je uzelo na sebe dunost da obrazuje kolovani srpski podmladak, koga je u tim zemljama bilo oajno malo, i da iri prosvetu u narodu na sve naine. Prosveta je postala matica za sva ostala drutva u Bosni, nacionalna i privredna, pomaui stvorena i podiui nova. Ona je, s poetka, organizovala i prve zemljoradnike zadruge. Velik polet uzelo je od 1904. god. sokolstvo, u kom su meu Slovenima prednjaili esi. S poetka su sokolska drutva nosila razna imena (Duan Silni, Obili i dr.), ali je od 1910. usvojeno zajedniko ime sokola. U privrednom ivotu izvesna naa mesta pokazivala su oevidan polet, koji se prenosio i na politika i na kulturna pitanja. Skoro sva glavnija mesta imala su svoje lokalne listove, meu kojima je bilo vrlo dobrih, a u nekima ih je bilo i povie. Vodee uloge imali su Srbobran u Zagrebu, koji je od 1902. god. prozvao Novi Srbobran, Zastava u Novom Sadu, Srpska rije od 1905. u Sarajevu, Narod od 1907. u Mostaru, Otadbina od 1907. god. u Banjoj Luci. Smru Antona Fabrisa (1904.) izgubili su Srbi u Dalmaciji mudrog i odlinog novinara, iji je list Dubrovnik bio veoma cenjen i vrio znatan uticaj. Nekoliko dobrih i dobronamernih knjievnih listova stvorilo je u svojim mestima prava mala kulturna sredita. U Karlovcima je Brankovo kolo bilo bolje i aktivnije od Matiinog Letopisa, naroito za vreme dok mu je urednik bio P. Markovi Adamov, t. j. od 1895-1907. god. iv knjievni centar bio je stvoren u Mostaru oko njegove Zore (1896-1901.). Bosanska Vila u Sarajevu, od 1885. god., ima lepih nacionalnih zasluga, mada knjievno nije bila uvek na visini, isto kao i dubrovaki Sr (od 1902. god.). Na Cetinju je dugo postojao Glas Crnogorca (od 1873. god.) kao slubeni list. Pokretano je i nekoliko knjievnih listova (Crnogorka, Nova Zeta,Lua, Dan, Knjievni list), ali nijedan od njih nije stekao veeg ugleda, mada je u njima saraivalo i nekoliko lica nesumnjive vrednosti. Neprijatno je, meutim, delovalo na ceo srpski narod, to odnosi izmeu Srbije i Crne Gore nisu postali bolji ni iza nestanka dinastije Obrenovia. Nije bila nikakva tajna, da se kralj Petar i knez Nikola nisu trpeli. Poslednjih godina XIX i na poetku XX veka crnogorski knez nije vie uivao u narodu onaj glas koji je imao posle sjajnih pobeda i osamdesetih godina. On je bio darovit ovek, s puno poleta, s izvesnim knjievnim nastojanjima, ali autokrata, tat i podloan uticajima. Kao na svima dvorovima i oko njega je bilo ulizica i spletkara, koji su bili u toliko opasniji, to je cetinjski krug kneev bio mali i ogranien. Svi bolji ljudi iz Crne Gore, kneevi saradnici i junaci, kao Marko Miljanov, Jole Pileti, Peko Pavlovi, Lazar Soica, arko Ljeevi, Mao Vrbica i dr., pali su u nemilost ili se morali povlaiti. U zemlji nisu mogli da se zadre ni mnogi Srbi sa strane, koji su dolazili da tu rade. Simpatina iz daleka, romantiarski idealisana, Crna Gora je bila uboga mala

zemlja gde se teko ivelo i gde se s toga na svaki zavidniji poloaj gledalo i eljno i prekorno. Pisma o Crnogorcima Ljub. Nenadovia, pisana s puno zasluene hvale i ljubavi, samo su jedna strana medalje. Od prekora nije nikad bio teen ni sam dvor. U poslednje vreme protiv kneeva reima ustajala je naroito omladina, koja se kolovala na strani, a posebno u Srbiji. Bilo je u njezinoj kritici dosta linog, ali i dosta naelnog. Sudarala su se nova gledita sa osvetanim patriarhalnim navikama; sukobljavala su se ambicije mladih i kolovanih sa nasleenim tradicijama plemena i kuia. Knez sam nije rado ulazio u saradnju s mladima, jer mu je njihov metod izgledao mnogo nasrtljiv. Njihovo dranje on je tumaio kao neukusnu imitaciju srbijanske partiske borbe i osuivao ga je. Verovao je ak, da ljudi iz Srbije namerno guraju omladinu protiv njega. Znajui to, bosanska vlada je smislila pakleni plan. Da bi pred aneksiju napravila jaz izmeu slubene Crne Gore i Srbije to dubljim ona je uputila jednog svog poverenika, ora Nastia, u Srbiju. On se imao tamo pretstaviti kao narodni muenik koji je morao da bei iz Sarajeva i stupiti kao agent izaziva u veze s crnogorskom omladinom i nagovarati je na teroristika dela protiv cetinjskog dvora. On je doista uspeo da bude primljen s poverenjem i da mu izvesni crnogorski omladinci priu iskreno, ogoreni na kneevo gonjenje opozicije i rasputanje Narodne Skuptine. U tim krugovima spremile su se nekolike bombe za teroristika dela. Kad su one bile upuene u Crnu Goru cetinjske vlasti bile su unapred obavetene i uspele su da ih pronau i pohvataju donosioce pre ikakve tete. Ta bombaka afera bila je, prirodno, silno naduvana od austriske tampe, ali njoj su, na alost, naseli i cetinjski vlastodrci, iako im je, za vremena, bila skrenuta panja s najestitije strane o Nastievoj ulozi. Sreom, u odlunom asu, za vreme aneksione krize, cetinjski dvor se trgao i priao Srbiji, da zajedno prihvate borbu, i tako je ta austriska spletka ostala bez eljenog dejstva. Skandal sa lanim dokumentima, koja je, po isporuci Ministarstva Inostranih Dela u Beu, publikovao s optubama na srpsku vladu istoriar, profesor bekog Univerziteta, dr H. Fridjung, bio je dalji dokaz neskrupuloznosti austro-ugarske diplomatije u borbi protiv Srba. Za to vreme veoma se zaotrila borba izmeu Bea i Pete. Maarska nezavisna stranka, na elu sa Koutovim sinom, traila je stvarnu emancipaciju Maarske od Austrije, i u tom duhu zahtevala je maarsku dravnu banku, maarsku vojsku ili bar maarski jezik u vojsci i druge stvari, koje bi imale da im donesu potpuno samostalne ustanove. Beki dvorski krugovi ustali su energino protiv toga. Od 1903. god. poela je otra parlamentarna borba s raznovrsnim krizama. Na izborima 1905. god. ujedinjena maarska opozicija odnela je odlunu pobedu. Be je tad morao da uvede jednu vrstu komesarijata. U toj borbi i Be i Peta paljivo su pratili dranje Srba i Hrvata; obe strane mamile su ih raznim obeanjima. Maari su ak traili i veze sa Srbijom i pravili demonstrativne izlete u Beograd. Beki klerikalni krugovi uticali su na Hrvate. Ali kod Srba i dobrog dela Hrvata delovalo je ovog puta iskustvo iz 1848. god. Nisu vie hteli da rade za raun Bea, koji im se onako lepo oduio. Srpski politiari polazili su sem toga sa gledita, da je u naem interesu svako slabljenje kompaktne mase Dunavske Monarhije i da radi toga treba pomagati nastojanja Pete. Na Rijeci se 19. septembra (2. oktobra) 1905. sastalo 40 hrvatskih narodnih poslanika iz Hrvatske, Dalmacije i Istre i izjasnilo svoje simpatije za ciljeve maarske borbe za narodno samoopredeljenje i za ustavna prava i slobode. U istom smislu izjasnilo se i 26 narodnih poslanika srpskih iz istih zemalja, skupljenih u Zadru, 3. (16.) oktobra. Naskoro potom, kao Maari, i srpskohrvatske opozicione stranke obrazovale su svoju koaliciju 29. novembra (12. decembra) 1905. god. Za svoju saradnju one su traile, uz prisajedinjenje Dalmacije Hrvatskoj, radikalnu izmenu uprave u Hrvatskoj i ustavne garantije za punu slobodu politikog rada i uverenja. To tim opravdanije, to su same maarske voe priznavale, da je prema hrvatskom narodu postupano nasilniki i nepravedno. Na izborima 1906. god. Srpskohrvatska Koalicija dobila je jaku relativnu veinu i zadrala je, pored svih smetnja od strane bekih krugova i dravnih komesara u Hrvatskoj, sve do 1918. god. Zbog takvog svog dranja Srpskohrvatska Koalicija se zamerila Beu i naroito vojnim krugovima, ali se domalo razoarala i u maarskoj koaliciji. Uplaena pretnjom Fejervarijeva "komesarskog" kabineta, odnosno predlogom Josifa Kritofija, ministra Unutranjih Dela, da e se u Ugarskoj uvesti opte pravo glasa, maarska koalicija se tokom 1906. god. pokazala sklonom za poputanje i primila je 25. marta vladu pod pretsednitvom dvorskog kandidata d-ra A. Vekerla. S vladom

zajedno, ona je primila i itav niz bekih dvorskih shvatanja, naroito u pitanju odnosa prema Srbima i Hrvatima. Davana obeanja o popravci reima bila su brzo zaboravljena; ta vie, s njene strane dola su nova nasilja. Sam knez Bilov, u svojim Memoarima kazuje, kako je, dok je bio sa slubom u Bukuretu, i "suvie esto" posmatrao, koliko je "Rumune i Srbe bezgranino ogoravalo meanje ludila veliine i psiholoke kratkovidosti, fanatine netrpeljivosti i advokatske rabulistike, koje je karakterizovalo maarsku politiku prema narodnostima". Stvaranje Srpskohrvatske Koalicije, na kom su s hrvatske strane ivo radili Franjo Supilo i dr Ante Trumbi, a sa srpske Svetozar Pribievi, bio je jedan od najsrenijih poteza nae narodne politike. Mesto srpsko-hrvatske borbe, koja je mogla biti samo na korist neprijateljima, dola je razumna saradnja, koja je sve nae probleme imala da posmatra sa jednog vieg gledita nacionalne budunosti. Srbi i Hrvati imali su da slue ne kao orue tuim koncepcijama, nego da delaju onako kako zahtevaju njihovi ivotni interesi. Prirodna je stvar, da su se na stvarnu koaliciju oborili svi beki krugovi i oni kod nas koji su bili s njima u vezi ili koji u svojoj ovinistikoj kratkovidosti nisu mogli da sagledaju sutinu stvari. Hrvatima u Koaliciji se prebacivala ne samo veza sa Maarima, nego jo vie to, da su se upregli u srpska kola. I to zato, to su izvesne voe koalicije (kao, na pr., ugledni knjievnik Ksavar andor aleski) bili otvoreni pobornici jugoslovenske ideologije i traili dodira sa Beogradom.

20 Balkanski ratovi
Nade koje su se polagale u mladoturski reim nisu se pokazale kao opravdane. Zlo od koga je patila Turska bilo je mnogo dublje, nego to su zamiljali mladi reformatori i ono se nije moglo otkloniti ni brzo, ni lako, ni obinim administrativnim merama. Uz mladoturke pristali su, u glavnom, samo mlai oficiri i neto inteligencije; ostalo stanovnitvo bilo je pasivno i nastavljalo je ivot i rad onako kako je bilo sviklo. Pokuaj reakcije u prolee 1909., istina, nije uspeo i stao je prestola autokratskog i podozrivog i do neverovatnosti perfidnog sultana Abdul Hamida, mesto koga je doao bezvoljni i piu odani Mehmed V, ali to nije nimalo znailo da Turska u stvari ozdravlja. Naprotiv. Mladoturci su izvesnim svojim prekim merama izazvali otpor na vie strana. Voeni liberalnim duhom oni nisu hteli, kao stari reim, da islam smatraju kao glavnu osnovu dravne politike. Verovali su, da je taj sistem bio glavna smetnja priljubljivanju hriana turskoj dravi i da je to u Evropi bio glavni razlog to su u svima sporovima hrianske simpatije bile manje-vie na strani turskih protivnika. Kao neravnopravni hriani nisu mogli nikad postati pravi prijatelji Turske. S toga su mladoturci mesto verske kohezije istakli dravnu, otomansku, u nadi da e s njima imati vie uspeha. Ali su se strano razoarali. Svi neturci, a naroito Arapi u Aziji i Arbanasi u Evropi, ustali su protiv otomanizacije. Protiv nje su se digle i hrianske nacionalne grupe, koje su bile svesne svoje narodnosti i koje su, prirodno, traile veze i dodir sa svojim sunarodnicima u susednim slobodnim dravama. Hriani su, u opte, bili na muci. Novi reim traio je od njih saradnju, ali im za nju nije davao nita sem naelne ravnopravnosti, koju lokalne vlasti i konzervativne mase, uivele u starim navikama, nisu htele da provode. Ljute na njih zbog privremenog pomaganja mladoturaka one su im ak pravile i pakosti i svu osvetu su, u glavnom, iskaljivali na njima. To se naroito dogaalo za vreme arbanakih ustanaka. Arbanasi, koji su bili s planom povlaivani u vreme Abdul Hamidovo, nisu mogli da se pomire s reimom mladoturaka, koji nisu trpeli nikakvih izuzetnih plemenskih povlastica i koji su i od Arbanasa hteli napraviti poslune podanike, kakvi su imali biti i svi drugi. Ve prolea 1910. izbio je njihov prvi ustanak. Taj ustanak pomagale su donekle Bugarska i Crna Gora, hotei da ga iskoriste, ali ga one nisu izazvale. Stanje duhova bilo je takvo, da se na mnogo strana raunalo sa raspadom i slomom Turske. Balkanske drave bile su na oprezu. U jesen, sredinom oktobra, 1909. sastali su se u Rakoniiju ruski car Nikola II i talijanski kralj Viktor Emanuil. Na tom sastanku osnovna stvar je bila u tom, to je Rusija napustila svoju tradicionalnu politiku, da balkanska pitanja raspravlja prvenstveno s Beom, nego to je ula u saradnju s Rimom. Ta saradnja iako nije bila

otvoreno uperena protiv Austro-Ugarske bila je uperena posredno. Ona je vezala ruke bekoj vladi ne dajui joj da otad, bez obzira na interese suseda, sprema svoje agresivne planove; a to je jo vanije, dizala je samopouzdanje balkanskih naroda, kojima je porueno da se bez straha razvijaju. U Rakoniiju je priznato naelo "Balkan balkanskim narodima" i odatle je dola poruka o stvaranju bliih veza meu balkanskim narodima, to je ruska vlada svesrdno preporuivala od zavretka aneksione krize. Ruska misao je bila, da se stvori jedan balkanski savez, u koji bi ula i Turska, a kome bi bio glavni cilj da uva Balkan za balkanske narode. Taj plan je prihvatila i Srbija. Ali su protiv njega odluno bile Bugarska i Grka, jer je Turska bila jedino podruje, na kom su oni mogli ostvariti svoje nacionalne ideale. Srbiji je Turska bila potrebna naroito zbog Soluna, koji je bio postao njena glavna izvozna luka i preko koga je ona jedino dobijala vojne potrebe iz Francuske. Ali je i ona postepeno prihvatala gledita Sofije i Atine. Tome su u velikoj meri doprineli mladoturci, koji su, kao oficiri, bili mahom nemaki aci, pa s toga prihvatali politiku orientaciju prema Berlinu i posredno prema Beu. Sem toga, Turci su dobro znali da taj savez ne bi bio iskren za budunost, i da i Srbi, i Bugari, i Grci spremaju jednog dana akciju za uklanjanje njezine vlasti iz Evrope i za osloboenje svojih sunarodnika iz njihova ropstva. Radi toga su Turci ve krajem 1909. god. ponudili savez Austriji kao glavnom protivniku saradnje balkanskih naroda i njihovih ofanzivnih planova. Austro-Ugarska vlada pokuala je za to vreme da u svojim zemljama smiri donekle narodno nezadovoljstvo. U Hrvatskoj je bio smenjen baron Rauh poetkom 1910. god. i postavljen je novi ban, ueni pravnik dr Nikola Tomai. On je, sporazumno sa sudom, likvidirao veleizdajniku parnicu protiv Srba. U Bosni i Hercegovini proglaen je 4. (17.) februara 1910. ustav, sa vrlo ogranienim parlamentarnim reimom. Izborni sistem je bio sloen: sa verskom podelom u tri kurije (inteligencije i velikih posrednika, graana i teaka); na elu uprave ostao je vojnik; vlada je bila neodgovorna. Sabor je mogao raspravljati samo o lokalnim pitanjima i nije imao nikakva uea u ustavnim telima cele monarhije. Krajem maja iste godine doao je u Sarajevo i Mostar car Franc Josif I, da sankcionie delo aneksije. Ali sve te mere nisu nita pomogle. Srpski element Bosne i Hercegovine bio se potpuno obrnuo prema Srbiji i eleo je samo jedno: da svoju sudbinu vee za njegovu. Na dan otvaranja bosanskog sabora 2. (15.) juna 1910., u znak protesta, mladi student Bogdan eraji izvrio je neuspeli atentat na poglavara zemlje Marijana Vareanina, a potom je ubio samog sebe. Ranije, u Hercegovini, oekivalo se ujedinjenje sa Crnom Gorom, ali prilike u toj zemlji, posle gonjenja opozicije i bombake afere, uticale su veoma ivo da ohladni ranije oduevljenje. Knez Nikola, koji se posle pedeset godina vladavine, na Veliku Gospojinu 1910., proglasio za kralja imao je jo dosta potovatelja, ali se od njegove uprave nije vie mnogo nadalo. Uboga Crna Gora privlaila je srpski svet svojom slobodarskom tradicijom, a kad se ta poela guiti gubilo se s njom i sve drugo. Jer ogoljeli suri kr katunske i njoj susednih nahija nije imao nikakve druge privlane snage. U Srbiji, meutim, za vlade kralja Petra, carevala je puna sloboda i narod je, nikim nespreavan, odluivao suvereno o svojoj sudbini. Crnoj Gori smetalo je dalje i to, to se njene spoljanje politika kolebala, i to su od 1909. god. poela neka saaptavanja sa Beom, koja su publici izgledala sumnjiva, dok se politika Srbije orientisala sva prema Rusiji. Maarska vlada udruene opozicije, poto je Monarhiji uinila dragocenu uslugu prilikom aneksije, pala je 1910. god. i za efa maarske nove vlade doao je bivi hrvatski ban grof Kuen Hedervari. Da bi skrenuo panju maarskog politikog sveta od unutranjih pitanja, i kao dvorski ovek, on je domalo otvorio krizu u Hrvatskoj, meu Srbima i Hrvatima. Posle neuspeha Nikole Tomaia da na izborima dobije vladinu veinu i njegova otstupanja, za bana je doveden poetkom 1912. god. Slavko Cuvaj, koji 21. marta (3. aprila) ukinu ustav i postade komesar. Malo potom, 28. juna, bi ukinuta i srpska crkvena autonomija. Taj pritisak izazvao je razumljivu reakciju, i to u asu kad su se na Balkanu spremali sudbonosni dogaaji.

Albanski ustanak, i pored energinih mera mladoturske vlade, nije se dao uguiti i nastavio se i 1911. godine. On je uneo nemir i nesigurnost u celom susedstvu. Ali glavni plamen na Balkan bacila je Italija u jesen te godine. 16. (29.) septembra, kad je objavila rat Turskoj, da bi posela Tripolis. Ona se, istina, na zahtev Austro-Ugarske i po savetu drugih sila, trudila da sukob ogranii na podruja van Balkanskog Podruja, ali je trud ostao uzaludan. Rat objavljen Turskoj morao je uneti posebnu psihozu u celu tu dravu, u toliko vie, to je napada bila jedna velika sila, koja je dotle zastupala naelo status quo u Turskoj i koja je na Balkanu imala mnogo veza i uticaja. Prva posledica tog rata bilo je ubrzavanje rada na sklapanju saveza balkanskih drava. Dotle, pregovori su ili sporo i teko; posle objave tog rata, u opasnosti da velike sile ne ponu kakvu akciju i na Balkanu, balkanske drave su same osetile potrebu da se priblie i sporazumeju. Ve 29. februara 1912. sklopili su dr Milovan Milovanovi i Ivan Geov srpsko-bugarski savez; iza toga je doao bugarsko-grki savez 16. maja, a 19. juna bila je potpisana srpsko-bugarska vojna konvencija. Savez izmeu Srbije i Crne Gore uglavljen je 14. septembra. Srpsko-bugarski ugovor imao je cilj, da te dve drave garantuju uzajamno "dravnu nezavisnost i nepovrednost dravne teritorije", i to punom vojnikom saradnjom u sluaju napadaja jedne ili vie sila. lan 2. tog ugovora imao je ovu odredbu: "Obe ugovorne strane obvezuju se da priteknu jedna drugoj u pomo celokupnom svojom snagom u sluaju, da ma koja velika sila anektira, okupira ili vojniki zauzme, ma i privremeno, ma koji deo balkanske teritorije koja se sada nalazi pod turskom vlau, ako jedna od njih smatra to kao protivno njenim ivotnim interesima i kao casus belli". U tajnom dodatku tom ugovoru, u l. 1, predviena je mogunost zajednike akcije protiv Turske, ako u njoj nastupi stanje koje bi ugroavalo nacionalne i dravne interese obeju drava ili jedne od njih, ili ako bi uopte dola u pitanje teritorialna likvidacija Turske Carevine. U l. 2 Bugarska je priznavala Srbiji oblast severno i zapadno od ar-planine, a Srbija Bugarskoj oblast istono od Rodopa i reke Strume. Za podruje izmeu tih oblasti odreena je, u krajnjem sluaju, ako ne bi dolo do sporazuma, arbitraa ruskog cara, koja bi bila obavezna za obe ugovarake strane. Ruska vlada imala je biti unapred obavetena u sluaju da se balkanske drave ree na vojniku akciju protiv Turske. Prirodno je potom, da je carska vlada dobila sva obavetenja o savezu, pri ijem je sklapanju njena diplomatija imala i inae ivog uea; ali su saveznici eleli da njihov ugovor ostane u tajnosti. U vojnoj konvenciji izmeu Srbije i Bugarske bila je podrobno predviena vojnika saradnja izmeu te dve drave. Ona je u l. 3. dolazila u obzir prema Austro-Ugarskoj samo onda, ako nastupi situacija predviena u pomenutom l. 2. ugovora, ili ako Austro-Ugarska neposredno napadne Srbiju. Ugovor i konvencija nemaju nijedne take, koja bi nosila ofanzivan karakter protiv Dunavske Monarhije. Isti je sluaj i sa srbijansko-crnogorskim ugovorom u tom pogledu. l. 3. vojne konvencije glasio je doslovce ovako: "Ako Austro-Ugarska napadne Srbiju, Bugarska se obavezuje da odmah objavi rat Austriji i da polje u Srbiju vojsku, koja ne moe biti manja od 200.000 vojnika, a koja e udruena sa srpskom vojskom dejstovati defanzivno ili ofanzivno protiv Austro-Ugarske. Bugarska je u istoj obavezi prema Srbiji, ako Austro-Ugarska, pod ma kakvim izgovorom, sa pristankom ili bez pristanka Turske, polje svoju vojsku u Novo-Pazarski Sandak i Srbija bude prinuena da joj objavi rat ili da, radi zatite svojih interesa, uputi svoju vojsku u Sandak i time izazove oruani konflikt sa Austro-Ugarskom". Pod uticajem talijanskog rata javili su se u Turskoj pokreti i prave pobune inovnika i vojnika, koji nisu hteli da protiv Arnauta upotrebljavaju preke mere i oruje. Arnauti su bili dobri podanici ranije i uvek za Tursku pouzdaniji od sumnjivih hriana. Kako je u ustanku uestvovalo i dosta muslimanskih Arbanasa uli su se i protesti: zato da pravoverni diu svoje ruke na jednovernu brau. Na tom pitanju pao je poetkom jula 1912. ceo turski kabinet, a u novu vladu uao je, kao ministar unutranjih dela, Arbanas Ferid-paa. Antihriansko raspoloenje uzelo je maha u celoj Turskoj: kao pobednici, u ogromnim masama, s orujem u ruci, Albanci su uli u sva glavna mesta Kosovskog Vilajeta. Da deluje na njih sam je sultan Mehmed bio doao na Kosovo. I AustroUgarska je dola na misao, da deluje u korist Albanije. Jedno, da jaanjem Albanaca slabi srpske pozicije, a drugo da tim potisne suparniki talijanski uticaj meu Albancima. Albancima se imala

dati iroka autonomija, i to oevidno na raun svih ostalih hrianskih podanika. I to je bilo jo nepravednije, to je tvrda odluka da se autonomija dade u prvom redu samo njima, i nikom drugom. Austriski predlozi u tom pogledu, iznoeni tokom avgusta te godine, naili su na protivnost kod velikih sila, a jo vie kod balkanskih hrianskih naroda. Po njihovoj elji Rusija je traila, da se povlastice dane Albancima proire i na ostale hriane i otvoreno je prihvatila njihovu stvar. Balkanski saveznici delovali su u tom pravcu i kod Porte. Albanci i razdraene muslimanske mase vrile su za to vreme razna nasilja, a u Koanima i Beranama i prave pokolje hriana. Kralj Nikola obratio se zbog toga za posredovanje velikim silama, a svoje balkanske prijatelje molio je za podrku. Turska, pouzdavajui se u Austro-Ugarsku i Nemaku, ostala je nepopustljiva. ta vie, 11. septembra ona nareuje mobilizaciju deset evropskih divizija i odreuje etiri dana potom demonstrativne manevre na bugarskoj granici. Balkanski saveznici, poto su se uzalud obratili velikim silama da spree turske vojne pripreme, objavili su 17. septembra svoju mobilizaciju. Velike sile, s puno meusobnog nepoverenja, izjavile su, da one "uzimaju u svoje ruke" pitanje izvoenja reforama u Turskoj, a balkanskim dravama saoptile su, da njihova vojna akcija, ma kako ispala, nee izmeniti teritorialno stanje na Balkanu. Rusija je ozbiljno opominjala i u Beogradu i u Sofiji, da se ne gazi u rat. Iz Londona i Pariza, kao i iz Petrograda, savetovalo se Srbiji da ostane mirna, jer je skoro izvesno austrisko posredovanje na srpsku tetu. Da je bio iv dr Milovan Milovanovi, koji je do leta 1912. vodio srpsku spoljanju politiku, moda bi se Beograd malo i uzdravao, jer je Milovanovi, inae ovek ree vrednosti, mnogo polagao na strane savete. Ali se u taj mah na elu srpske vlade nalazio Nikola Pai, koga, i pored starosti, nije naputao stari zavereniki zamah i duh reskiranja. Sem toga, u rat je energino gurala Bugarska, a pomagala je i Grka. Da prekrati dalja pregovaranja, koja nisu obeavala ono to se elelo, rat je objavio prvi crnogorski kralj Nikola 25. septembra. Austro-Ugarska, na iznenaenje mnogih, nije preduzela nita energino da sprei rat. U Beu se tvrdo verovalo, da e Bugarska imati nekih uspeha, ali da e Turska tui Srbiju. I to im ne bi bilo neprijatno. Turska bi utedela Austriji nezahvalne mere, da obuzdava srpske pretenzije. Sem toga, u Beu se verovalo da e borbe trajati dugo i da e iscrpeti sve neprijatelje. A oni sami spremali su se od prvog asa da bi mogli posredovati i iveli su u uverenju, da svi konci ostaju i dalje u njihovim rukama. Crna Gora objavila je prva rat po bugarskom predlogu. Saveznici su hteli videti kako e ta objava rata delovati na velike sile, a posebno na Austro-Ugarsku. Ako one rat energino spree, onda e se ostali saveznici uzdrati od dalje akcije. Crna Gora nije se izlagala velikoj opasnosti, jer, ako bi je sile zaustavile, one bi se i zauzele za nju, a ako je puste da ratuje priskoie joj i drugi saveznici. Pai je zazirao od Bea i gledao je, da na svaki nain osigura bugarsku saradnju u sluaju austriskog napada. Bugarski dravnici dali su srpskoj vladi izjavu, da e, ako Austrija napadne Srbiju zbog ovog rata, napustiti borbu s Turcima "i okrenuti se svi protiv Austrije". Za balkanske saveznike bilo je od sree, to je Nemaka bila u taj mah protivnik svakog njihova spreavanja i to to svoje gledite nije krila ni prema Beu. Jer to je u velikoj meri obuzdavalo sve one elemente u dunavskoj prestonici, koji bi hteli da u spoljanjoj politici Dvojna Monarhija postane aktivnija. Nemaka je u taj mah iskreno elela lokalizaciju rata na Balkanu i u tom je pravcu saraivala sa silama Trojnog Sporazuma. A bez potpore Berlina Austro-Ugarska nije mogla pomiljati ni na kakvu avanturu. Rat Turskoj objavljen je 4. oktobra 1912. To je bio jedan od najpopularnijih ratova u naoj istoriji. Nekoliko vekova od XIV-XIX, sve epsko doba naeg naroda ispunjeno je samo predanjem o borbama krsta s polumescom, "za krst asni i slobodu zlatnu". itavi narataji naeg naroda vaspitavani su etikom kosovske epopeje. Najvei deo mesta nae nemanjiske prolosti, kao Ras, Prizren, Pe, Skoplje, Prilep i klasino Kosovo; najslavniji spomenici nae kulture, kao Graanica, Sopoani, Deani, Lesnovo, Nagoriino, Kratovo i drugi manastiri, nalazili su se pod Turcima. "Onamo, namo" bio je stari pokli nekolika naa narataja, i sa knezom pesnikom iskreno se zaklinjalo:

Onamo!... Pokoj dobiu dui Kad Srbin vie ne bude rob! Turci su iskoristili nae rastrojstvo i slabost i nainili su nas robljem. Nikad, za pet vekova, nisu uspeli da nas naine kao iskrene prijatelje; izmeu raje i gospodara nije bilo ni pravog izmirenja. Od kraja XVII veka proces srpskog oslobaanja sve je vie uzimao maha i duhovno i stvarno. Poela je Crna Gora, a od poetka XIX veka prihvatila je to delo Srbija. God. 1876-8. pokuaj osloboenja nije uspeo. Snage Srbije i Crne Gore nisu bile dovoljne, da nateraju Stambol da tone u more, kako su eleli nai pesnici. Ovog puta taj zadatak imale su da izvre ujedinjene snage balkanskih saveznika. Prvi put u istoriji Balkana istupili su zajedno Srbi, Bugari i Grci protiv jednog neprijatelja. I sama ta pojava bila je simpatina, obeavala je mnogo za budunost i dizala duh. To nije bio nikakav osvajaki rat, nego isto delo osloboenja svojih sunarodnika. U evropskoj Turskoj Turci su uvek bili i ostali manjina, a ni islamski i islamizirani element nije bio u veini prema hrianima. Srbija se za ovaj rat bila odluno spremila. Imala je novo i solidno oruje, naroito dobru artiljeriju, dovoljno municije i ureen teren. Vojniki ljudski material bio je odlian. To je na seljak, izdrljiv, smotren, zadovoljan s malim, dobro opremljen i s razumevanjem i ljubavlju upuen u znaaj cele akcije, koju je i sam, od materine sise, znao i razumeo. Odziv u vojsku bio je neoekivan. Srbija je digla 402.200 ljudi za rat. Naroito je sjajan bio oficirski kor; pun oduevljenja, eljan velikih podviga, spreman za najvea portvovanja. Srpska vojska, otkad postoji, nije sigurno nikad bila u boljem stanju. S njom zajedno i celo nae drutvo bilo je eljno velikog pregnua. Duhovne i moralne krize poslednjih godina behu od aneksione krize, zamenjene periodom nacionalne vere i dubokim uverenjem da se naa narodna sudbina mora popraviti. Politika narodne slobode dala je sjajne rezultate pod vostvom voa koji su znali ta hoe i kuda vode; i vladina veina i opozicija bile su u osnovi voene istim idealima. Naa narodna nauka, na elu sa umnim i vidovitim Jovanom Cvijiem, dizala je duh; knjievnost je tada dala najbolje rodoljubive stvari i u prozi i u stihu. Ceo svet je bio na isto da se u rat ulazi s najteom dilemom: ili neuspeti, pa tim sahraniti celu budunost osoboditeljke Srbije, ili uspeti, pa tim stvoriti nove uslove za dalji rad i okajati sve ranije pogreke. Pre rata, 1. oktobra balkanski saveznici, sem Crne Gore, zatraili su od Porte administrativnu oblasnu autonomiju po naelu etnike podele, s guvernerima iz neutralnih drava, Belgije i vajcarske. Nadzor nad reformama vrili bi pretstavnici velikih sila i balkanskih drava. Turska je na taj zahtev odgovorila prekidom diplomatskih odnosa s balkanskim dravama, poto je idueg dana sa saveznike strane dola objava rata. Rat je doneo srpskom oruju sjajne uspehe. Iz obzira prema Austro-Ugarskoj ni Crna Gora ni Srbija nisu uputile vee vojnike odrede prema Novopazarskom Sandaku. Crnogorska vojska je poela glavne operacije prema Tuzima i Skadru, a slabija vojska krenula je prema Bijelom Polju, Pei i Deanima. Crnogorsko prodiranje ilo je s poetka dosta lako i brzo, jer Turci prema njima nisu imali dovoljno vojske, ali su im naskoro zapele operacije pred Skadrom. Crnogorci nisu imali spreme za osvajanje tvrdih gradova; naroito im je nedostajala teka artiljerija. Njihovi odredi vrili su nekoliko puta jurie na dobro utvreni Tarabo i Bardanjolt, ali ih nisu mogli savladati i pored tekih gubitaka. S toga se moralo prei na dugu opsadu. Grad je junaki branio Albanac Esad-paa, koji je znao, i pored crnogorske opsade, da nae puta za svoje snabdevanje na dve-tri strane. Borbe na srpskoj granici poele su kod Merdara i pre objave rata, a glavne operacije od 6. oktobra. Glavnina srpske vojske, s prestolonaslednikom Aleksandrom na elu, bi upuena prema Skoplju, dok je jedna armija operisala preko Kosova, a druga bila upuena na saradnju s Bugarima. Glavna borba oekivala se na Ovem Polju. Ali su Turci, da bi preduhitrili Srbe, poli nenadano u akciju i presreli su iznenaenu srpsku vojsku kod Kumanova. U tekoj dvodnevnoj bitci, 10. i 11. oktobra, Srbi su potukli tursku vardarsku armiju Zeki-pae, i to tako snano i odluno, da se ona nije mogla pribrati sve do Bitolja. Pobedonosna srpska vojska ula je ve 13. oktobra u Skoplje i nastavila odmah dalje prodiranje prema jugu. I ostale srpske armije napredovale su s uspehom. U isto vreme

odneli su i Bugari svoju prvu pobedu kod Lozengrada i posle kod Lile-Burgasa. Turci su bili odbaeni na celoj liniji, nemajui nigde ni jedne pobede. Taj neoekivano brzi poraz Turaka izmenio je odmah i politiku situaciju. Opti glas javnog miljenja u Evropi bio je, da balkanske narode ne treba liavati plodova njihovih pobeda. To miljenje vladalo je i kod glavnih evropskih dvorova; njega je ak otvoreno zastupao i car Vilhelm. Pod tim uticajima morala je da poputa i beka vlada, u kojoj se inae nije krilo uverenje, da je slom turske vojske u isti mah i posredni poraz Austrije. U Beu se videlo jasno, da zbog dranja Rusije, pa i Nemake, nee biti mogue vratiti Srbe iz Stare Srbije i da se hteli-nehteli moraju pomiriti sa jaanjem Srbije uopte. Ali se zato poelo odmah smiljati kako da se srpski dobitak to vie umanji i kako da se oslabi presti Srbije koji je neobino porastao. Jer srpske pobede nizale su se brzo i bile su nesumnjive. Kosovska vojska zavladala je bez muke celim Kosovom i Starom Srbijom i njeni odredi izbili su ve 5. novembra preko Albanije na more. Ujedinjenje srbijanske i crnogorske vojske izvreno je 15. oktobra, posle toliko vekova, kao ostvarenje davnog sna. Glavna srpska vojska, kumanovska pobednica, imala je krvavih borbi na Prisatu kod Prilepa i kod Alinaca na Bakarnom Gumnu, gde su Turci hteli da je zadre dok se ne utvrde u Bitolju. U etverodnevnoj tekoj borbi oko toga grada, od 2.-5. novembra Srbi su i opet ostali pobednici, dotukavi do kraja neto pojaanu tursku vardarsku vojsku. U tim borbama poginuo je Feti-paa, raniji turski poslanik u Beogradu. Ovom pobedom Srbi su zavrili svoj zadatak u ovom ratu. Oni su unitili tursku vojsku upuenu protiv njih i za mesec dana raistili su celo podruje od srpske do blizu grke granice. Odmah posle Kumanova Srbi su, na molbu Bugara, da bi im olakali posao, uputili za opsadu Jedrena dve svoje divizije. Za ove velike uspehe, ef srpskog General-taba, Radomir Putnik, dobio je najvei vojniki in, rang vojvode. Pod saveznikim udarcima Turska je zatraila primirje i dobila ga je 21. novembra. Pregovori za mir voeni su u Londonu, uz uee pretstavnika velikih sila. Austriska diplomatija postavila je Srbiji energian zahtev, da se njezina vojska mora povui sa jadranske obale. Popustila bi donekle jedino, ako bi Srbija s Austro-Ugarskom sklopila carinski savez. U tom pravcu injene su jasne ponude. Kad ih Srbija nije primila austro-ugarska je vlada odluno zahtevala srpsko povlaenje s Jadrana i bila je gotova da na tom pitanju izazove rat. Isto tako je postupala i s Crnom Gorom. Pristajala je, da ona uzme Skadar, ali samo pod cenu da njoj ustupi Loven ili njegov zapadni deo. Kad je crnogorska vlada odbila slubenu beku ponudu u tom pravcu otpoela je diplomatija Dvojne Monarhije da joj pravi tekoe na vie strana, a u skadarskom pitanju naroito. Protiv Srbije i srpskih pretenzija upuen je iz Bea albanski voa Ismail Kemal, da organizuje otpor i stvori samostalnu albansku dravu. Ova je doista i proglaena u Valoni, 15. (28.) novembra 1912. Pod austriskim pritiskom, kome se pridruila s mnogo manje energije Italija, Srbija se morala povui s primorja i Albanije, koju su velike sile priznale kao novu nezavisnu dravu. U staroj tenji, da protiv Srbije stvori to veu Albaniju austro-ugarska diplomatija se ivo opirala, da Srbija dobije pod svoju vlast Prizren, Deane, akovicu, Ohrid i Debar, ali je u tom pitanju morala najzad popustiti jer se Rusija zauzela za Srbiju sa odlunou, koja je u Beu zadavala brige. Sem toga, u lokalnim pitanjima austro-ugarski konzuli pravili su srpskim vlastima puno svakojakih neprilika. Nezadovoljstvo Bea sa srpskim pobedama bilo je toliko, da su najmerodavnija lica Monarhije javno traila napadaj na Srbiju i njezino uvlaenje u svoj privredni i politiki krug. Misao o preventivnom ratu zahvatala je i nevojnike krugove. Srbija postaje opasna i treba je slomiti pre nego se pone dalje razvijati, da ne bi delovala na jugoslovenske podanike njihove drave. Danas se zna pouzdano, da bi Austro-Ugarska krajem 1912. god. doista pokuala izazvati rat sa Srbijom, da joj izmahnutu ruku nije zadrala nemaka diplomatija, koja je u pitanju likvidacije Turske htela sporazuman rad sa ostalim silama. Meutim, postojala je jo jedna mogunost da se Srbija osakati. Nju je Be rano uoio i poeo brzo pripremati. To je bilo da se protiv Srbije razdrai Bugarska, koja je u pitanjima Maedonije i Stare Srbije imala ogromnih prohteva na srpski raun. Bugarski kralj, Ferdinand Koburg, nije bio nikad prijatelj Srba. On je na bugarski presto doao austriskom pomou i sa Beom je stalno bio u poverljivim odnosima. Preko njega nije bilo teko stvoriti antisrpska raspoloenja kod bugarskih

ovinista i maksimalista, kojima je bio pred oima ideal svetostefanske Bugarske. Austriska spletkarenja poela su ve od ranije, a uzela su maha naroito od poetka 1913. god., kad su pregovori o razgraniavanju novog srpskog podruja bili stavljeni na dnevni red. Za to vreme razbili su se pregovori s Turcima u Londonu. Porta je nalazila, da se od nje trae ustupci, koje ona ne moe dati. Posle prvih poraza ona se bila malo pribrala i verovala je da moe odoleti. Bugarski zalet bio je na ataldi konano zaustavljen i svi pokuaji da se probije ta linija ostali su bezuspeni. Turci naroito nisu hteli da ustupe Jedrene sa starim sultanskim grobovima, koje se junaki branilo, ne samo kao vaan pogranini grad, koliko kao i suvie vanu tradiciju otomanske vlasti na Balkanu. Rat s Turcima obnovljen je 21. januara 1913. Srbija ga je nastavila kao lojalan saveznik. Bugarima je pod Jedrene uputila svu svoju teku artiljeriju, a Crnogorcima je pod Skadar poslala i oruja i vojske, 24.000 ljudi. Meutim, austro-ugarska vlada je pretila ratom, ako se Skadar ustupi Crnoj Gori. U Bosni i Hercegovini ona je bila izvrila delominu mobilizaciju, dovukla je mnogo vojske, pripremila flotu i bila gotova da otpone neprijateljstva. Pod tim pritiskom velike sile su reile da Skadar pripadne novoj albanskoj dravi i savetovali su Srbiji i Crnoj Gori da popuste. Po tim savetima srbijanska vojska prekinula je 29. marta svoju akciju pod Skadrom, ali je kralj Nikola nastavio operacije ne elei da, ustupivi, izgubi i od linog i od vojnikog prestia Crne Gore. Skadar se predao Crnogorcima 10. aprila, ali ga ovi nisu mogli zadrati. Austrija je otvoreno prihvatila ma. Velike sile su posredovale na Cetinju i kralj Nikola je, posle nedelju dana, ustupio grad njima. Na to su trupe velikih sila posele grad 18. aprila. Austrougarske trupe posele su za to vreme malo istorisko ostrvo Adakale na Dunavu. To je bilo njezin jedini teritorialni dobitak iz Balkanskog Rata. Kad sve nije uspelo, da se stvori opravdan povod za rat, pojaana je s austriske strane antisrpska propaganda u Bugarskoj. Austro-ugarski poslanik u Sofiji, grof Tarnovski, delao je skoro javno. Pregovarao je lino ne samo sa Dvorom i vladom, nego i sa svima politikim ljudima, iz vladine veine i opozicije. Nimalo uvijeno on je potstrekivao Bugare na rat i obeavao im austrisku pomo. Rusija pomae Srbiju, govorio je on, pa s toga Bugarska treba da se vee uz Austro-Ugarsku. Bugari su od saveznika traili lavovski deo. Od 130.000 kvadratnih kilometara zemljita, koliko se dobilo od Turske, oni su traili za sebe 85.000. Traili su, da Srbi bezuslovno ispune savezni ugovor, iako su ga oni sami u mnogim takama napustili. Oni prema Srbima nisu ispunili sve primljene obaveze, a neke su menjali, dok su Srbi dali njima vie nego je bilo predvieno. Srpska pomo za Jedrene nije bila ranije ugovorena, a zahvaljujui samo toj pomoi grad je pao. Srbi su s toga s pravom traili reviziju ugovora. Kad Bugari, pod austriskim pritiskom, nisu na to pristali pozvao je ruski car, kao vrhovni arbitar, obe strane, da prepuste presudu Rusiji i njemu. Bugarski pretsednik vlade i tvorac saveza, I. Geov, posle sastanka sa Paiem, bio je voljan da pristane na rusko posredovanje i da pokua jo jednom da se nae sporazum. Ali je kralj Ferdinand bio ve reen na rat i smenio ga je 2. juna, a na vladu je doveo dra St. Daneva. Austriska diplomatija upela je bila sve snage da osujeti sporazum. Ona je ak otvoreno govorila, da ne eli pogodbu koja bi zadovoljila sve strane. S toga se nisu nimalo ustruavali da javno, pred celim svetom, ustanu protiv poziva ruskog cara, smatrajui da on toboe ograniava nezavisnost balkanskih drava. U stvari, ona je imala da ohrabri Bugare i kralja Ferdinanda da ne prima rusku arbitrau, nego da odluku donesu sami. Srbija se kolebala izvesno vreme, jer se u Beogradu pretpostavljalo da bi arbitraa mogla doneti izvesne ustupke na tetu njenih elja i momentanih poseda, ali je na kraju ipak pristala i kralj Petar uputio je caru pozitivan odgovor. Bugari su, meutim, pristajali na rusko posredovanje samo uslovno, to jest da Rusija unapred prihvati njihovo gledite. Mir s Turcima bio je potpisan 18. maja 1913. Posle njega imalo se prii podeli osvojenog zemljita, odnosno obraunavanju zbog njega. Videi opasnost koja preti od Bugara, Srbija i Grka ugovorile su savez, kome se pridruila i Crna Gora. Protiv Bugarske spremala se i Rumunija, koja je traila jedan deo Dobrue kao ottetu za bugarska osvajanja na jugu. Stav Rumunije nije bio moralan i poticao je samo iz elje, da i ona, prilikom podele, turskog plena, ne ostane bez svog dela. Za Srbiju

je saradnja Grke i Rumunije bila od koristi manje vojniki nego politiki. Vojniki Bugarska prema Rumuniji nije preduzimala apsolutno nita, u nadi da e Austrija zadrati tog svoga saveznika. Prema Grkoj uputila je jednu malu armiju od 30.000 ljudi. Svu je ostalu vojsku okrenula prema Srbiji. Ali diplomatski i politiki ta je saradnja spasla Srbiju od austriskog napada. Nemaki car Vilhelm II nije nimalo mario kralja Ferdinanda. Grki kralj Konstantin, koji je u jesen 1912. nasledio svog oca kralja ora, bio je Vilehmov zet, a rumunski kralj Karol bio je Hoencolern i nesumnjiv prijatelj Nemaca. Zbog njih car Vilhelm nije hteo da pravi smetnja ni Srbiji i bio je ak spreman da u Beu posreduje za nju. Po linoj naredbi kralja Ferdinanda Bugari su nou izmeu 16. i 17. jula izvrili muki napad na srbe i Grke na celoj liniji novih junih poloaja. Htelo se, da oni, izvrivi prepad, vojniki posednu sva ona mesta koja su traili. S toga nisu objavili rat i s toga nisu hteli da napadnu muki i otvoreno, branei svoje pravo. U svom prvom naletu Bugari behu uzeli na srpskim krilima dva-tri vanija poloaja i kod Krivolaka ozbiljno zagrozili jednu srpsku armiju, ali su Srbi ipak odoleli. Kad su se sjutra dan pribrali izvrili su kontraofanzivu i odmah su, ve iduih dana, postigli lepe uspehe. Glavne, strahovito krvave, borbe vodile su se na liniji Bregalnice i Zletovske Reke. Vojni strunjaci podvlae neobinu silinu udara u tom ratu; jurii i protivjurii ponavljali su se svaki as, uskakalo se u neprijateljske rovove, hvatalo se za guu i go no. Seljaki vojniki material bio je pun strasti, sirov, snaan kao zemlja. Ve 23. juna Srbi su kao pobednici uli u Koane, a 25. u tip. S juga su Grci kod Kukua razbili bugarsku vojsku i doli sa Srbima u dodir. Bugari su se, razoarani i razbijeni, povlaili na svoju tranicu. Za Bugare cela ova avantura imala je smisla samo da je brzo i potpuno uspela; ovako, i bez vojnikog neuspeha, oni su bili izoblieni i pretrpeli su moralni poraz. S vojnikim porazom njihov je poloaj postao oajan. U Evropi sem Austro-Ugarske niko drugi nije bio za njih, ne ak ni njihovi oprobani prijatelji. Nedelju dana posle srpskog udarca doao je i rumunski. Rumunija je 27. juna objavila Bugarskoj rat, a odmah za njom poli su i Turci da povrate Jedrene i izvesne poloaje u Trakiji. Bugari su odmah, posle neuspelog prepada, nudili bivim saveznicima mir. Traili su posredovanje Rusije i Rumunije. Kad to nije pomoglo kralj Ferdinand je doveo na vladu isto austrofilski kabinet dra V. Radoslavova. Austro-Ugarska se doista spremala da posreduje u korist Bugarske, ali ne da napadne sve njezine protivnike, nego samo Srbiju. Svoju nameru saoptila je i silama Trojnog Saveza, Nemakoj i Italiji, ali su joj obe odgovorile negativno. ak su je i opominjale, da u svom dranju prema Srbiji ide predaleko. Austro-Ugarska nije uspela ni da Rumuniju odvoji od ostalih saveznika, ni da je nagovori da uzme stav protiv Srbije. I pored svega, beka vlada je izjavila 12. jula u Beogradu, da ne bi mogla ostati ravnoduna prema daljem agresivnom prodiranju Srba protiv Bugara. Primirje s Bugarima sklopljeno je, po njihovoj molbi, 17. jula u Niu, a pregovori o miru voeni su u Bukuretu i zavreni 28. jula (10. avgusta). Car Franc Josif uputio je, pred zavretak pregovora, naroitu depeu kralju Ferdinandu, u kojoj je kazao kako Austro-Ugarska nee dozvoliti, da "budunost Bugarske zavisi jedino od ratne sree". Austriska diplomatija trudila se, u isto vreme, da objasni Berlinu, kako njoj preti opasnost od uveane Srbije, kako joj je Bugarska prirodni saveznik, i kako je i u nemakom interesu da je, kao saveznika, podri u toj politici. Ali Berlin nije poputao. Sem srodnikih obzira prema rumunskom i grkom dvoru, tamo se vodilo rauna i o tom, da se neprijateljskim dranjem i zalaganjem za Bugarsku ne oteraju Rumunija, njihov dotadanji saveznik, i Grka u protivniki tabor. I s toga berlinska vlada nije prihvatila beki predlog, da se izvri revizija mirovnog ugovora u Bukuretu. Naprotiv. Car Vilhelm je estitao kralju Karolu i kralju Konstantinu za sklopljeni mir i postignute uspehe. Tim je beka politika bila skoro demonstrativno odbijena i njezin stav osamljen i onemoguen. kripei zubima i tuei se na Nemaku, Be je morao popustiti, isto kao i Sofija, ali ga to ipak nije urazumilo. Mirom u Bukuretu Srbiji je priznato celo podruje june Srbije koje danas dri sem strumike oblasti, koja je tada pripala Bugarima. Na tom podruju Srbi su s puno dobre volje bili poeli da uvode red, eljni da to pre osposobe te krajeve za novi kulturniji ivot. Ali to nije ilo bez tekoa. Podbadani i pomagani od Austrije i naroito od Bugarske Albanci su u septembru 1913. izvrili

upad u Srbiju i zauzeli Debar, Ohrid i Strugu i uzbunili Arnaute sa srpskog podruja. Kad je srpska vojska na taj upad odgovorila odmazdom i, prebacivi napadae, prekoraila albansku granicu uputila je beka vlada Srbiji, posle ranijih opomena, verbalnu notu ultimativnog karaktera 4. oktobra, traei da se vojska povue u roku od osam dana. Mi danas, iz samih bekih akata, znamo pouzdano, da je ovaj sluaj uzet samo kao dobrodoao povod da se Srbiji nametne preventivni rat, koji se od ranije eleo, i da se ona unizi i onesposobi za dui niz godina. Beogradska vlada, eljna spokojstva posle tolikih napora, popustila je odmah, ne hotei da stvara nove krize.

21 Nova omladina
Oduevljenje povodom srpskih pobeda bilo je meu Jugoslovenima u Austro-Ugarskoj veoma veliko. Aleksa anti i Ante Tresi Pavai objavili su itave zbirke pesama tim povodom, a Ivo Vojnovi je dao nov epilog Majci Jugovia. Sva tampa pratila je skoro bez daha kretanje vojske, a publika, ne mogui po manjim mestima da saeka novine, sama se pretplaivala na ratne depee. Srbi u bosanskom saboru dali su protesnu izjavu protiv antisrpskog stava beke vlade, a omladina je, izazivaki, poruivala pesmom u Beogradu i na Cetinje "Ovamo vamo". Stotine mladih ljudi otilo je u dobrovoljce i trailo da bude primljeno u komitske odrede. ene su ile rublje za ranjenike i obilato kupile priloge za srbijanski i crnogorski Crveni Krst. U Splitu i ibeniku vlast je raspustila gradske optine zbog manifestacija za balkanske saveznike. Svi narodni poslanici i pretsednici optina iz Dalmacije odrali su potom u Zadru skuptinu slavei pobede saveznika. Vlasti su na te izjave odgovarale samo progonstvima i policiskim merama, kao da se jedna ideologija takvog zamaha moe suzbijati samim naredbama. I mesto straha izazvale su samo mrnju i udnju za osvetom. Ta je jo pojaana meu Slovenima uopte, kad je nemaki kancelar Betman Holveg, javno, u parlamentu, 25. marta 1914. govorio o mogunosti evropskog sukoba, u kom bi Germani bili na jednoj a Sloveni na drugoj strani. Takve su se rei poele javljati sve ee; sam car Vilhelm nalazio je, da bi za budunost Habzburke monarhije bilo najbolje jemstvo kad bi se stvorio sistem, u kom bi "kao dva vrsta stuba Dvojne Monarhije bili germanska Austrija i ugarska Ugarska". Srpske pobede istakle su doista jugoslovensko pitanje jo vie na dnevni red nego to je to ranije bio sluaj. "Prije Kosova", pisao je tada mladi hrvatski revolucionar Vladimir erina, "mi smo prosto ivotarili kojekako, krpali nae stranke, vodili politiku dravopravnu, onu jalovu i partijsku, onu najprokletiju, parlamentarnu, onu najbesmisleniju i najbeskorisniju u jednoj neparlamentarnoj dravi pogotovo". Od Kosova, od 1912. godine, on vidi novi duh. "U onim nevienim napadima tamo, u onim juriima, klanjima i okrajima, bilo je i onog naeg najgordijeg hrvatskog duha, to nam je sauvano ostalo. Ono je u stvari bilo osloboenje Stare Hrvatske pod imenom Stare Srbije." Austrija od 1908-1912., otkad je sama dala jugoslovenskom pitanju aktuelan karakter, ne samo da nije uinila nita da ga pomakne napred, nego je, naprotiv, svojom politikom reakcije otuila mnoge i od onih elemenata, koji su dotle sve svoje politike kombinacije pravili samo u okviru Habzburke Drave. Od nekadanje namere da austriske jugoslovenske oblasti postanu atrakcija za Srbiju i Crnu Goru nije bilo vie ni pomena. U prolee 1914. god. vojni krugovi su u poslednji as spreili parlamentarizaciju vlade u Hrvatskoj ne krijui svoje sumnje u lanove veine, koju je pretstavljala Srpskohrvatska Koalicija. "Znaaj jugoslovenskog pitanja ne shvataju ni sada jo, posle dogaaja na Balkanu!" zavruje jednu beleku u svom Dnevniku ministar J. Bernrajter. Francuski poslanik u Beu, Dimen, imao je potpuno pravo, kad je tih dana pisao, da se protiv Jugoslovena upotrebljavaju isti metodi kao nekad u Lombardiji i Veneciji; ti metodi "produavaju vlast ali ine i potpuno neizbenim revolt." Polet Srbije, pokazan snano u Balkanskom Ratu, dao je dovoljno dokaza o njenoj vitalnoj snazi, razvijanoj dotle pod vrlo tekim uslovima. Razumljivo je s toga to su se sad u ojaalu Srbiju poele upirati oi njihovih sunarodnika iz ropstva sa jo vie poverenja nego pre i to joj se poela sa mnogo strana dodeljivati uloga Piemonta. I Srbija sama osetila se, posle ovih uspeha, vie svesna

svoje snage i svog poziva. U njenu vrednost kao voe za delo narodnog ujedinjenja verovali su dotle samo pojedinci; od tada u nju je poeo verovati skoro ceo narod. U tom oiglednom jaanju Srbije i dizanju njenog prestia gledala je Austrija od 1912. god. neposrednu opasnost za sebe samu. Srbija tad nije ugroavala neposredno posed Dunavske Monarhije, ali se u austriskim vodeim krugovima nalazilo da ga ugroava posredno svojim razvijanjem, i da ga moe ugroziti kasnije, u blioj ili daljoj budunosti. Misao o preventivnom ratu, propovedana pre i oko Aneksione Krize, dobija sad jo vie pristalica i postaje predmet javne diskusije. Protivnost izmeu Austro-Ugarske i Srbije izgledala je doista sve vie kao nepremostiva. Za spoljanju austrisku politiku stvaranje velike srpske drave znailo je zakrivanje puta austrogermanskom prodiranju na Balkan i oslobaanje Balkana od austriskog diplomatskog i privrednog pritiska. U unutranjoj politici Austro-Ugarske Srbija je postajala sve vie privlana taka za njene jugoslovenske podanike, koji su imali pred sobom oigledan primer koliko snage i poleta pokazuje jedan njihov deo u punoj nacionalnoj slobodi, a koliko se njihove energije troi samo u radu na suzbijanju tuih prohteva i u borbi da se ouvaju osnovna narodna prava. Protivnosti izmeu Dunavske Monarhije i Srbije mogle bi se ukloniti samo tako, da se Srbija konano odree aktivne nacionalne politike i ue i sama, u kakvom bilo okviru, u sastav Austro-Ugarske ili u zavisni poloaj prema njoj; svako drugo reenje bilo bi polovno i ne bi moglo do kraja umiriti merodavne krugove Bea i Pete. Od Srbije se to nije moglo traiti kao ni od Nemake i kao ni od Italije pre 1866. i 1870. godine. U toj protivnosti videlo se jasno ocrtavanje izvesnog neminovnog istoriskog sukoba. Srbija je postojala kao slobodan organizam i razvijala se i teila da se razvija prema svojoj ivotnoj potrebi a na osnovu svoje etnike snage. U njoj se, otkako je obnovljena, od poetka XIX veka, mislilo stalno o tom, da ona postane matica za ujedinjenje srpskog naroda, a posle se, vremenom, razvijala misao i o potrebi ujedinjenja svih Jugoslovena. To je bila ivotna misao i ivotni uslov male Srbije; bez njih, bez duboke vere u njih, ona bi se uopte teko mogla odrati kroz sve teke krize, kroz koje je prolazila, a i samo njeno odravanje kad bi ostalo trajno u tim zbijenim i ugroenim granicama bilo bi jedva vredno pravog dravnog ivota. Austrija, koja je dinastiki konglomerat sa nacionalno heterogenim i nezadovoljnim elementima, nije se opet zadovoljavala samo tim da uva svoj posed, nego je, jo uvek u staroj tradiciji, vodila aktivistiku politiku jedne velike sile. Njena politika na Balkanu bila je sva u znaku ekspanzije, politike i ekonomske; njeno dranje 1878., 1904., 1908. i 1912. god. davalo je i suvie dokaza koliko je njen aktivistiki duh ujedno i agresivan. Ona je u to vreme vie ugroavala druge, nego to je sama bila ugroena. I izazvala je, prirodno, takvom politikom opte sumnje reakciju srpskih nacionalista, i zaotrila situacije do najozbiljnijih mogunosti rata. U vodeim krugovima Dunavske Monarhije osealo se dobro, da se njihova drava poinje raspadati i traio se lek. Mesto da se pokua izvesti neka unutranja reorganizacija koja bi mogla da donese i izvesnu regeneraciju, inilo se kao lake skrhati najpre Srbiju, kao da je ona kriva svem zlu od koga je patila Dunavska Carevina i kao da bi slom Srbije znaio ozdravljenje Austrije i prestanak svih njenih tekoa. U Austriji se celo vreme govorilo, da je ovakvo i ovoliko raspoloenje njihovih jugoslovenskih podanika ne toliko izraz vlastitog i spontanog uverenja, koliko sistematske agitacije koja se vodila od strane Srbije. U tom pravcu oni su naroito ukazivali na aktivnost Narodne Odbrane. Ovo drutvo bilo je osnovano 10. oktobra 1908. za vreme onog velikog uzbuenja, koje je u srpskom drutvu izazvala aneksija Bosne i Hercegovine. U nj su uli pretstavnici svih stranaka s namerom, da radi viih nacionalnih interesa utole partiske strasti i stvore koncentraciju svih narodnih snaga. Drugi cilj je bio, s obzirom na tadanju mogunost rata izmeu Srbije i Austro-Ugarske, da Narodna Odbrana postane matica za prikupljanje i organizaciju dobrovoljakih odreda. U Srbiji obnovljena Narodna Odbrana radila je ivo na jaanju vitekog duha i fizike regeneracije pomaganjem gimnastikih organizacija i streljakih druina, a u krajevima van Srbije nameravala je, pomou predavanja i raznih patriotskih manifestacija, razvijati svest o narodnom jedinstvu. ivo je elela da se drutvo preporodi i stvori novi, bolji tip naeg oveka, "novi Srbin", kako je govorio Vasa Staji, dajui takvo ime jednom svom listu. Misao o ujedinjenju svih Srba bila je ideja vodilja

u celom radu. Da je u toj propagandi bilo agitacije protiv Austrije to je bila prirodna posledica ve iz samih motiva postanka ovog drutva, a i iz njegovih optih shvatanja. "Kao to su nekada sa juga ili Turci na nas, tako ide danas sa severa Austrija", pisalo je u njihovom programu, "Srbija mora da primi borbu s monim susedom, jer je to potreba njene slobode, samoodranja i opteg napretka." Aktivnost Narodne Odbrane bila je vrlo iva, ali ipak ograniena i u pogledu na uesnike, a prilino i na podruje. U Srbiji samoj ona je od 1912. god. osetno gubila teren. Iz njenog vostva povlaili su se postepeno graanski intelektualci, naroito ugledniji javni radnici, nezadovoljni izvesnim licima u njemu. Oni su osnovali novu organizaciju, Kulturnu ligu. U samoj Narodnoj Odbrani poelo je sve manje bivati pune saglasnosti u radu. Jedan deo njenih voa bio je za to, da se ceo rad podesi prema duhu novih pravila i da bude vie kulturan i defanzivan, kako je, u ostalom, glasilo i ime drutva; dok je drugi, borbeniji, traio da se pokae jo vie aktivnosti. Ovaj se domalo izdovojio i osnovao posebnu organizaciju pod imenom Ujedinjenje ili smrt. Ova druga organizacija sluila se imenom Narodne Odbrane, iako se sa njom nije slagala, i to, po kazivanju ede Popovia, jednog od najaktivnijih lanova ove druge, s toga to je rad Narodne Odbrane stekao izvesnu popularnost preko granica i to se bojalo, da ne bi na ljude ravo delovalo kad bi videli da izmeu te dve organizacije nema saglasnosti. O neslaganju u vostvu Narodne Odbrane izbile su prve vesti u iroku javnost jo u leto 1911., kad se poelo govoriti, da se odvojila grupa aktivnistiki raspoloenih, preteno mlaih, ljudi, koja je 13. maja 1911. osnovala posebno udruenje. Stvarni voa njihov postao je generaltabni major Dragutin Dimitrijevi zvani Apis, koji je bio i jedan od glavnih zaverenika protiv poginulog kralja Aleksandra Obrenovia. Zaverenikim krugovima pripadao je i najvei broj njegovih prvih saradnika. Od nezaverenika glavna linost bio je buntovni novinar Ljubomir Jovanovi zvani upa, koga su prijatelji nazivali Macinijem Mlade Srbije... Novo udruenje zvalo se Ujedinjenje ili smrt i njegovo ime bilo je dovoljno da oznai program; u publici njemu je dato tajanstveno imeCrna Ruka. Drutvo je, po svojim statutima, revolucionarni rad pretpostavljalo duhovnom, a od Srbije je htelo da stvori pravi Piemont. Tim imenom se zvao i organ toga drutva, koji je pokrenut u jesen te godine. Njegova je namera bila da, uz ivu nacionalnu propagandu, izvede revolucionarnu organizaciju u svima oblastima gde Srbi ive, da bi pospeio proces narodnog ujedinjenja s jedne i pad srpskih protivnika s druge strane. Rad drutva, koje je bilo puno osuda protiv partiskih strasti i grupa u Srbiji, nije bio nimalo u saglasnosti s vladom. Naroito su njegove voe iz starih liberalskih porodica, bili protivnici radikala, koji su s Nikolom Paiem na elu, drali vlast. Otvoreni sukob izmeu njih izbio je u januaru 1914., kad je bio smenjen ministar rata, M. Boanovi, i domalo u Skoplju, kad je dolo do raspre o prvenstvu izmeu vojnih i graanskih vlasti. lanovi udruenja Ujedinjenje ili smrt, sami mladi ljudi, delovali su najvie meu omladinom. "Smatrali smo", pie eda Popovi, "da je samo omladina sposobna da krene novim, odlunim putem, budui da su stariji narataji, ak i oni meu njima koji su se eksponirali u nacionalnoj borbi, zamoreni i izgubili veru u sebe, da su postali manje otporni, pa su preli na rad putevima kompromisa i raznih pogaanja." Oni su imali najvie veza meu mladim studentima, njihovim starijim i mlaim drugovima, koji su imali "svete vatre" oduevljavanja i koji su u svojoj mladoj mati sve stvari gledali bez mnogo saznanja o relativnosti i bili uvek manje-vie apsolutnih shvatanja. Kult Srbije bio je kod njih bezgranian. U prolee 1912. god., kad je jedna grupa bosanskih aka iz Tuzle prela u Zvornik, mladii su, im su stupili na srpsko tle, pali na kolena i poeli da ljube slobodnu zemlju kao svetinju. Posle pobednikih ratova 1912/3. god. taj je kult postao jo vei i zahvatio je ne samo omladinu nego i druge, starije krugove. Aktivnost omladine bila je, za sve to vreme, veoma iva. Agitovalo se na sve naine: preko javnosti, tampom i predavanjima, i neposredno u samom narodu. Izvesni stariji listovi, kao splitska Sloboda i ibeniki Naprednjak dolaze od jeseni 1912. u ruke omladinaca O. Tartalje i M. Bartulice, a u isto vreme pokreu se i novi omladinski listovi Preporod u Ljubljani, Srpska Omladina u Sarajevu, Novi Srbin u Somboru. Ti listovi su kratkog daha jer nemaju dovoljno

materialnih sretstava, jer su njihovi urednici i saradnici veinom studenti, koji su tice-selice i koji se, zbog raznih ambicija, ne slau uvek meusobno, i jer ih dobar deo za svoje lanke mora da izdrava sutske progone. Ali mada listovi niu i propadaju, njihova se aktivnost ipak osea u svakoj sredini gde su se javili. Njihove ideje se ire i dobijaju sve vie pristalica. U izvesnim mestima, naroito u Dalmaciji, ta omladina ima moan uticaj u celom drutvu. U Splitu za vreme najtee krize u Skadarskom Pitanju sastaju se 16. marta tajno delegati Ujedinjene Nacionalistike Omladine, koji zakljuuju da na austro-ugarski pritisak protiv srpskih kraljevina odgovore revolucionarnom propagandom u narodu i vojsci. Mobilizirani omladinci razvijaju, doista, u vojsci ivu delatnost. "Openita je parola bila: doe li do rata, uskratiti poslunost i prebei Srbima". Od 8. maja 1913. u Splitu se pokree i nov listUjedinjenje, ali ga vlasti uguuju ve s drugim brojem. U zatvor su doli ne samo njegovi urednici, nego ak i njegovi itaoci. Od 1913. god. krenut je ak u enevi slian omladinski list pod naslovom Union. Kad je mesto Cuvaja kao komesar za Hrvatsku doao baron Skerlec, u julu 1913., omladina reava, da i njega doeka kao neprijatelja zato to je pristao da se primi komesarske dunosti. Iz Amerike ak stie omladinac Stjepan Doji, koji 18. avgusta vri atentat na nj i ranjava ga u ruku. lanovi Srpsko-hrvatske Koalicije osuivali su taj atentat i izjavili su svoje aljenje Skerlecu, jer su bili obaveteni, da je on doao s namerom da likvidira komesarijat. Omladina, za razliku od starijih, glorifikuje borbu pojedinaca. Ona se potsmeva ranije mnogo hvaljenom "sitnom radu", jer nalazi da on donosi i sitne rezultate. Ona hoe velika dela i podvige. Uspesi koje je Srbija postigla u dva poslednja rata govorili su joj, po njihovom verovanju, samo to, da se veliko postie samo onda kad se veliko i trai. Oni su nalazili, da je bilo dosta trpljenja pod Austrijom i da je dolo vreme, da se u njoj uine radikalne izmene. Ako nee da ih izvri Austrija sama, izvrie ih omladina, ija vera u svoju misiju prelazi u jednu vrstu nacionalnog mitskog fanatizma. Jedan mladi ak, Milo Pjani, pisao je svom drugu Borivoju Jevtiu ove za tu omladinu veoma karakteristine rei: "Ja vjerujem isto tako kao ti u osloboenje nacije i bez nae saradnje, ali to nee biti danas, a mi hoemo ili u ivotu da umremo ili u smrti da ivimo." Meu omladinom Bosne i Hercegovine odavno je bilo uobiajeno osnivanje tajnih akih drutava. God. 1896. aci sarajevske gimnazije osnovali su drutvo "Srpska svijest". Sednice tog drutva "poinjale su se i vravale himnom "Boe pravde". Tajno nacionalistiko ako drutvo osnovalo se i u Mostaru 1898. god., koje je posle, 1905., obnovljeno sa imenom Sloboda i imalo preteno politiki karakter. Pokret se iza toga irio sve jae, a organizaciju su vrili ponajvie velikokolci, koji su 1905. god. u Beu osnovali svoje drutvo Rad i ve 1906. spremali veliki omladinski zbor u Sarajevu. Taj zbor, videi jasan antiaustriski smer njegovih pokretaa, vlasti su zabranile pre nego je i bio javno sazvan. U novije doba, otkako je poela borba za graanske slobode, i pisanje tampe u Bosni i Hercegovini bilo je puno duha nezadovoljstva i buntovnosti. A. anti, popularni pesnik Hercegovine, pevao je ve 1907. god. na adresu austriskih vlastodraca: Mi znamo sudbu i sve to nas eka No strah nam nee zalediti grudi, Volovi jaram trpe a ne ljudi, Bog je slobodu dao za ovjeka. Naa je snaga planinska rijeka, Nju nee nikad ustaviti niko, Narod je ovaj umirati sviko, U krvi svojoj da nae lijeka... ----------------------------------------I kad nam muke uzmete ivote Grobovi nai borie se s vama! Te muke, snane rei imale su odjeka u itavoj zemlji i ponavljale su se kao molitva. Buntovni spisi Petra Koia, odlinog knjievnika, koji je nesumnjivo najvie uticao u Bosni i na seljaka i na

omladinu, davali su izraza revolucionarnom raspoloenju od koga je teko moglo biti intenzivnijeg. Jo 15. aprila 1898. pisao je taj nacionalni borac svom ocu, da je njegova "svetinja na prvom mjestu osloboenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog Srpstva". Pisanje Riste Radulovia u Narodu, pokrenutom 1907. god., bilo je sve samo u "crvenom" raspoloenju, nacionalnom i socialnom. Vladimir Gainovi, jedan od glavnih revolucionara omladinaca, upravo njihov vo, koga izvesni ljudi ele da pretstave kao duhovni proizvod organizacije Ujedinjenje ili smrt, poeo je svoj rad ba u Narodovoj redakciji, u Mostaru 1907. god., i tu je dobio svoje revolucionarno krtenje. On je otiao odatle u Beograd za vreme Aneksione Krize, u dobrovoljce, da trai drugove za borbu, kao to je Boidar Zeevi, omladinac iz Nevesinja, iz istih razloga otiao u Rusiju, iz Bea, u kom je 1908. organizovana prva omladinska tajna revolucionarna organizacija po ruskom sistemu trojki. Nekoliko omladinaca, sami od sebe, spremali su se na akciju. Iz Gacka i Bilee prebeglo je u Crnu Goru tokom 1908./9. god. nekoliko stotina mladia, sa dva svetenika, da uestvuju u eventualnoj borbi protiv Austrije. Tano kae dr. Branko ubrilovi, sam aktivni omladinac, iz jedne borbene nacionalne porodice, da je na bosansku omladinu najvie delovao primer atentata Bogdana erajia, izvedenog iz sopstvene iniciative, kao delo dubokog linog revolta i kao najreitiji protest protiv aneksije. eraji je bio intimni drug Gainoviev i njegov primer delovao je silno na ovog drugog i skrenuo ga konano na put aktivnosti jednog nacionalnog revolucionara. "Na sve strane, posle erajieva atentata, niu kolone buntovnih kruoka. Sarajevo, Mostar, Tuzla, Banja Luka, daju ton, obeleje u toj borbi. itaju se ruske nihilistike broure, studira se nacionalni pokret na celom svetu - Macini, Fihte; ide se u Srbiju, da se i tamo hvataju kakvegod veze, neko u komite, neko u novinare, neko u kruoke, reju, sve se inspirisalo, oeliavalo za borbu." To potvruje i P. Slijepevi, drugi aktivni omladinac, koji naroito istie duhovni uticaj jugoslovenske ideologije. Omladinci su "itali Skerlia, obasjavali se verom i hrabrou pri pogledu na junaka dela Srbije. Ali onaj neposredni, intimni uticaj imali su u svojoj vlastitoj akoj sredini. Ukus atentata dao im je eraji, iji grob kite". Od jeseni 1912. god. poinje jo intenzivnija sistematska organizacija omladine. Njeni lanovi se organizuju u klubove Narodnog Ujedinjenja, kojima je "temeljna i centralna zadaa propaganda filozofije nacionalizma u opte, uz naroitu propagandu radikalno-demokratskih doktrina". Narodno Ujedinjenje smatralo je, po svojim statutima, "da je ujedinjenje srpskohrvatskog naroda, zajedno sa narodom slovenakim, iznad svih dispozicija internacionalnih i istorijskih, uslovljeno naroito dispozicijama samo nacionalne due, vjerom naroda u svoju snagu, prije svega i njegovom svjesnou svoga nacionalnoga zadatka. Zato e klub stvarati neoborivi kult srpsko-hrvatske nacionalne energije, nacionalne religije i nacionalnog optimizma". "Redovi nacionalistike omladine", pie O. Tartalja, "postaju dan na dan sve vei i gui. Uz akademiare prilaze u masama srednjokolci, radnici i seljaci, osobito u Dalmaciji. Split je prvi meu prvima, on nosi barjak". Njihova je deviza "Ujedinjenjem Osloboenju". Isto je tako vrlo iva organizacija i u Bosni i Hercegovini. Sva glavnija mesta, u kojima su se nalazile srednje kole, Sarajevo, Mostar, Tuzla, Banja Luka, Trebinje, imala su svoje ake organizacije na programuNarodnog Ujedinjenja. Posle Splita i Sarajeva vrlo vano sredite pretstavljao je Prag. Tamo su se poetkom 1914. g. ujedinila sva omladinska udruenja Srba, Hrvata i Slovenaca u nacionalistiko drutvo Jugoslaviju, koje pokree i svoj organ istog imena. U Zagrebu od marta 1914. poinju da izlaze borbeni Vihor, knjievni list omladine, i politiki list Narodno Jedinstvo, pod urednitvom Milana Marjanovia. Njima se, u isto vreme, pridruuje u Ljubljani meseni Glas Juga, koji trai "stvaranje slobodne i potpuno nezavisne i ujedinjene jugoslovenske nacije". Svi Srbi i najvei deo ostalih Jugoslovena hteli su svoje osloboenje od Austro-Ugarske. Otkako postoji istorija ti primeri borbe za slobodu bili su uvek najsimpatiniji. Borbe naroda i drava protiv pritiska Habzburke dinastije ispunjavale su ponajvanije stranice istorije od Srednjeg Veka do danas. Osloboenje vajcarske, Holandije, Belgije u ranija vremena, i ujedinjenje Nemake i Italije, vreno je samo na njihov raun i pretstavlja ponajlepe stranice u njihovim istorijama. Srbi su prihvatili njihov primer i ne malo se oduevljavali njim. Habzburka dinastija, koju istorija nije

niem nauila, vladala je i u XX veku sublizu onako kao i u ranijima. Njena dravna tvorevina, meutim, sastavljena iz naroda raznorodnih rasa, oseanja, i tenja, nije vie odgovarala onom testu, koje je ona navikla da modeluje i sukob je, usled toga, bio neizbean, kad Be nije imao ni volje, ni sposobnosti, ni snage, da izvede, za vremena, potrebno delo svoje reorganizacije. Slom AustroUgarske povukao je za sobom teku krizu Evrope, ali to se dogodilo samo s toga, to oni, koji su hteli da odravaju njeno stanje nisu ocenili koliko je za njih same bilo od opasnosti da svoju snagu veu i troe za jedan takav skroz bolesni organizam. Nemakoj je trebao slobodan put na istok i ona ga je htela da obezbedi preko Austrije, neuviajui da je put iz Evrope u Aziju vodio preko jednog velikog mosta, iji su stubovi bili odavno istruleli. Opte je uverenje bilo i kod prijatelja, i kod neprijatelja, da se Austro-Ugarska nalazi pred raspadom. U njoj je nekoliko narodnosti, i to glavnih, vodilo meusobnu borbu: esi i Slovenci sa Nemcima, Srbi, Hrvati, Rumuni i Slovaci s Maarima, Poljaci s Rutenima, Talijani s Nemcima i Hrvatima i Slovencima. Unutra je sve vrilo. Nekoliko pokrajinskih sabora moralo je obustaviti rad, a Parlamenat je bio ee odgaan zbog eke opstrukcije. Meu samim Maarima vodila se ogorena borba izmeu vlade Stevana Tise i njene opozicije i novoosnovana parlamentarna garda imala je da izbacuje poslanike iz Parlamenta, meu njima ak i efove stranaka. Grof ernin pisao je 22. juna 1914. tano, kako u Rumuniji i po ostaloj Evropi osvaja uverenje, da je Austrija telo koje se raspada i da pri podeli Turske nije od nje nasledila nita drugo nego njezinu sudbinu. Mesec dana pre toga, 22. maja, pisao je beki nemaki poslanik irki u Berlin, pod utiskom svega to je zapaao u Austro-Ugarskoj: "esto puta stavljam sebi u mislima pitanje, da li se doista jo isplati, da se mi tako vrsto veemo za ovu dravnu tvorevinu, koja puca na sve strane i da nastavljamo dalje naporni rad da je vuemo sa sobom". Pomiljao je ak i na podelu Austrije i na to, da Nemaka pridrui sebi njene nemake oblasti. Nemaki poslanik iz Rima, Flotov, pisao je 3. avgusta 1914. svojoj vladi, kako mu je sam San ulijano, talijanski ministar Spoljanjih Poslova, bez ustruavanja govorio, da je Austrija, "leina, koja vie nije sposobna za ivot". Neprijateljsko raspoloenje oficirskih krugova i omladine, pa i cela naroda, protiv Dunavske Monarhije, u kojoj su pod pritiskom iveli njihovi sunarodnici, nije postojalo samo u Srbiji, nego i u Austriji saveznim dravama, Italiji i Rumuniji. San ulijano je u aprilu 1914. govorio nemakom poslaniku otvoreno ovako: "Austrija, tj. austriska vlada je tvorevina iz ranijeg vremena, koja ne razume da u dravama kao u Rumuniji i Italiji nijedna vlada ne moe trajno orientisati svoju politiku protiv narodnih raspoloenja". A ta su sve vie postajala neprijateljska. Za Rumuniju, ije je dranje od 1913. zadavalo sve vie brige Beu i znatno, ako ne i najvie, doprinelo da se Austrija 1914. god. reila na rat, pisao je 1913. savetnik poslanstva u Bukuretu baron F. Hajmerle, da se u njoj oficiri sve vie istiu protiv Austrije i govore o buduem oslobodilakom ratu protiv nje. "Neskriveno se ovde govori u vojnikim krugovima o tom buduem ratu i on se ak odobrava... Velika animoznost protiv nas, a naroito protiv Maara, koja drema u svakom Rumunu... izbila je sad u najplahovitijem obliku". Sam kralj Karol govorio je austriskom poslaniku, da maarsko postupanje prema Rumunima izaziva "u irokim masama Rumunije jako oseanje solidarnosti" sa njihovim sunarodnicima, koje se obre protiv same Austro-Ugarske. Nemakom poslaniku govorio je jo iskrenije, da je antiaustrisko raspoloenje zahvatilo celu zemlju, da je prodrlo ak i u vojsku. Grof ernin je sam 5. decembra 1913., u jednom vanredno mudrom i dravnikom memoaru, pisao u Be, da takvo raspoloenje smatra sasvim "prirodnim i oveanskim", "ta mi ivimo u vreme nacionalnog bratimljenja i kroz ceo na politiki ivot provejava nacionalni duh... to se danas sprema na rumunskoj granici isti je prizor koji se ve stvorio na srpskoj granici..."

22 Sarajevski atentat
U borbi nai mladi ljudi ili su potpuno za primerima ljudi Italije u njenoj borbi za narodno osloboenje i ujedinjenje, o kojima su itali i sluali. Macini i njegova "Mlada Italija" postaju ideal nae omladine. Njegovi spisi prevode se, itaju i objanjavaju i javno i na privatnim skupovima. "Naa najomiljenija literatura bili su ruski revolucionarni pisci i apostoli talijanskog risorimenta", pie jedan omladinac toga vremena. I u Italiji su pripremani razni atentati, stvarala se tajna drutva, organizovali se zaverenici. Atentatoru na Franca Josifa, Oberdanku, koji je 1882. god. kanjen smru, podignut je 1912. spomenik u Veneciji i pravljen mu je itav kult. Po njemu su nazvane ulice i spevana mu je ak i himna. Kad je Mario Sterle objavio jedan spis veliajui Oberdanka, pa ga sud u Beu aprila 1913. osudio na pet godina, prireene su po svoj Italiji bune demonstracije protiv Austrije. U Rimu je zbog toga morao biti zatvoren univerzitet, a u parlamentu je jedan poslanik uvredio samog austriskog cara. Tim talijanskim primerima pridruili su se i ruski. Svi mladi aci u Bosni itali su tada ruske revolucionarne pisce i oduevljavali se njihovim portvovanjem. Jedan od njih je pisao, da im je Rahmetov iz romana ernievskog ta da se radi? "postao primer za ugled". List Zvonopokrenut u Sarajevu 1913. uzeo je svoje ime po Hercenovu Kolokolu; Gainoviev "Krik oajnika" isto tako. U Stepnjakovoj knjiziPodzemna Rusija "velia se individualistika akcija, muenitvo, karakter, i prolazi cela galerija primera za ugled. U pripovetkama Gorkoga i Andrejeva to isto... Tamo su i motivi o sejanju "crvenih zrna slobode", i o apostolima osoboenja oveanstva. U Lozani je Gainovi doao u vezu s poznatim ruskim revolucionarom Lavom Trockim i pisao mu je: "Mi poznajemo istoriju vaih ideja i volemo je, u mnogom je na novo izvodimo nad sobom. ernievskog, Hercena, Lavrova i Bakunina mi ubrajamo meu nae najblie uitelje". "Stojei pod neposrednim uticajem ruske socialno-revolucionarne literature", pie tadanji omladinac, B. Jevti, "prirodno je da je orijentacija "Mlade Bosne" ila, sledei cilj narodnog osloboenja, kolosekom ruske revolucionarne misli, vie nego putem koji su davali primeri iz talijanske i nemake istorije osloboenja... "Mlada Bosna" je dolazila posle Marksa i Engelsa, posle ruske revolucije iz 1906; neki njeni lanovi su proli kolu Masarikovog socijalizma, mnogi su videli krvave radnike nemire u Sarajevu, 1906." Najposle, atmosferu za preka razraunavanja putem atentata stvarali su i drugi krugovi. U maarskom parlamentu, 1912., izvrio je atentat na grofa Tisu ak narodni poslanik Julije Kova, a 11. februara 1913. izveli su svoj atentat s bombom rumunski nacionalisti u Debrecinu. Nekoliko meseci potom, pokuao je Stevan Doji u Zagrebu atentat na komesara Skerleca, a u maju 1914. pokuao je da ubije tog istog gospodina Jakov efer u zagrebakom pozoritu. Od tada se meu mladim ljudima govorilo na sve strane, skoro javno. Verovalo se, da e oni biti ne samo opomena, nego i poticaj za neposrednu promenu kursa. Atentati treba da oive duh borbenosti u samom narodu, a da budu strah vlastodrcu. U diskusijama i uzajamnim podjarivanjima stvar se razbuktavala dalje. Trailo se, da se pogode glavne linosti reima, banovi, namesnici, ministri. U takvom raspoloenju pala je u martu vest, da u Bosnu dolazi Franc Ferdinand, naslednik prestola i vrhovni ef vojske. Franc Ferdinand nije imao dobar glas. Bio je klerikalno nastrojen i vrlo uzak; lino je bio nepoverljiv i veoma naprasit. Vaio je, naroito u vojnim i klerikalnim krugovima kao budui stvaralac Velike Austrije, koja e ukrotiti Maare i "utui rogove" Srbima. Za nj se tvrdilo, da sprema reorganizaciju Carevine na trialistikoj bazi. Pored Austrije i Ugarske trea jedinica imala bi biti jugoslovenska oblast, sa slovenakim zemljama, Hrvatskom, Slavonijom, Dalmacijom, Bosnom i Hercegovinom. Danas se zna, da su to kod njega bile samo trenutne kombinacije, koje se ne bi dale ostvariti bez tekog graanskog rata. Jer protiv njih su bili ne samo Maari nego i austriski Nemci, koji su grevito uvali prevlast u austriskim zemljama. Za Franca Ferdinanda se, dalje, znalo da nije mario Srbe i da se u poslednje vreme, u ovim raznim krizama, pokazivao kao njihov

neprijatelj. Vojnika stranka pozivala se na nj i nalazila je u njemu jak oslonac. To je bilo dovoljno, da mladi ljudi izaberu kao svoju metu ba njega. U njemu su hteli pogoditi ceo reim Austrije. U toliko pre, to je prestolonaslednik dolazio ba u Bosnu, da tu, na bosanskom podruju, rukovodi manevrima, koji su imali nesumnjiv antisrpski karakter. Odluka je posle pojaana jo vie, kad se ulo za reenje, da se on kroz Sarajevo proveze triumfalno i demonstrativno licem na Vidov-dan. Odluku da izvre atentat na Franca Ferdinanda donelo je nekoliko omladinaca iz Bosne i Hercegovine, koji su se, kao aci i radnici, nalazili u Beogradu. Njihova odluka bila je, po optem uveravanju iz njihovih krugova, spontana. Samo su za oruje uli u vezu sa dva-tri lica iz Crne Gore. Danas se zna, da ni u samom vostvu Crne Ruke nije bilo sve poznato ta se sprema i da su Apis i Voja Tankosi radili na svoju ruku. Odgovornoj vladi, s kojom su bili u neprijateljstvu, nisu dali apsolutno nikakvo obavetenje; ak su, pomaui mladim ljudima da se prebace preko granice, naroito pazili da oni ne bi doli u kakvu bilo vezu s organima vlade. Znali su dobro, da bi vlada bila odluno protiv toga, svesna moguih opasnosti, i eljna da zemlji, posle dva teka rata, sauva mir. I sam Apis predomislio se docnije i poruivao je u Bosnu svojim mladim prijateljima da odustanu od atentata, ali se oni vie nisu dali odvratiti. U Tuzli i Sarajevu omladinci zaverenici Gavrilo Princip i Trifko Grabe gimnazisti i tipografski radnik Nedeljko abrinovi uveli su u svoj krug nekoliko svojih drugova, a posvetili su u stvar i nekoliko nacionalnih radnika, koji su im imali izvriti izvesne usluge. Tajna je uvana dosta briljivo, ali se ipak poneto nasluivalo. Ve u maju govorili su neki proterani aci iz Hrvatske o mogunosti atentata i o tom su u Be stizali izvetaji policiskih vlasti. I srpski poslanik u Beu, Jovan Jovanovi, priao je, da je na diskretan nain skrenuo panju na opasnost ministru za Bosnu i Hercegovinu L. Bilinskom, ne znajui inae da kae ita konkretnije. Policija u Sarajevu upozoravala je oficirske krugove na opasnosti, ali su ovi samouvereno odbijali sve primedbe. Oni su organizaciju prestolonaslednikova puta uzeli u svoje ruke. Atentat je izvren licem na Vidov-dan, pred podne. Prvi atentat, koji je izveo abrinovi, nije uspeo. Kad se prestolonaslednik vraao iz gradske venice i poao da otvori novi muzej izvrio je drugi atentat Gavrilo Princip. Njegovi meci, ispaljeni iz neposredne blizine, smrtno su ranili nadvojvodu i njegovu enu, koja je bila sluajno pogoena. Sa austriske strane prikazivala se srpska opasnost za njeno podruje kao neposredna. Srbija tek to nije potpalila njene jugoslovenske oblasti i izazvala revoluciju. Meutim, srpska vlada je u ovo vreme najmanje mislila na to. Danas se pouzdano zna i iz srpske i iz ruske diplomatske prepiske, da se Srbija, samo zbog Austro-Ugarske, ustruavala da izvri finansisko i diplomatsko ujedinjenje s Crnom Gorom, koje je ponudio sam Kralj Nikola, 2. marta 1914., u linom pismu Kralju Petru i da se, isto tako, ustruavala da u Crnu Goru poalje svoje vojnike instruktore. Kad se ona ustezala zbog austriske opasnosti da izvri to to joj se nudi pod veoma povoljnim uslovima, zar bi ta ista Srbija, u to isto vreme, ila za tim da izaziva Austriju na drugom pitanju koje je za ovu bilo jo osetljivije? U jednom izvetaju ruskog poslanika iz Beograda, N. Hartviga od 7. aprila 1914. imamo i neposredne potvrde za to: "Pai dri u daljem kao poeljno, da se sad ostave po strani sve brige "o jo neosloboenoj srpskoj brai i celom Jugoslovenstvu" i da se misli na mere, koje bi stvarno mogle uvrstiti veze naroda iste krvi" izmeu Srbije i Crne Gore. Beki krugovi reili su se od prvog dana da iskoriste ovaj atentat za svoje stare planove. Trebalo je Srbiju optuiti kao vinovnika za taj sluaj, koji se osuivao i naelno kao sredstvo politike borbe i posebno kao ubistvo oveka, koji je mislio preurediti Dunavsku Monarhiju i reiti jugoslovensko pitanje. Prvom optubom mislilo se delovati naroito u monarhiskim dravama, a posebno u Rusiji; a drugim se htelo kod ostalih Jugoslovena raspaliti mrnja protiv Srba. Oboje je bilo u vezi s namerom da se Srbiji objavi rat i da se, sad bar, unite plodovi njezinih pobeda. Sem toga, u Beu se jasno videlo, da se od njega odbija i Rumunija, koja je, nezadovoljna stanjem svojih sunarodnika u Ugarskoj, poela da se pribliuje Rusiji. Na Rumune su delovali uspesi Srbije i Grke i u njoj se osealo jaanje nacionalnih struja, koje su bile sve raspoloene antiaustriski. Sukob izmeu Bugarske, koju je beka vlada otvoreno pomagala, i Srbije pribliilo je Srbe i Rumune. Opasnost da

se Srbi i Rumuni sa Grkom i Crnom Gorom nau moda na jednoj liniji pod vostvom Rusije zabrinjavala je beku vladu u veliko i car Franc Josif spremao je, jo pre atentata, jedno lino pismo za cara Vilhelma. Tim pismom on je hteo da odvrati Nemce od dotadanje politike i da pridobije cara za austrisko gledite. Atentat je doista promenio raspoloenja u Berlinu i car Vilhelm je bio vrsto reio, da ovog puta pomogne energino svog saveznika. Kad je u Beu bila osigurana saradnja Nemake reilo se bez kolebanja, da se Srbiji postavi ultimatum, koji bi unapred bio udeen kao neprihvatljiv, i da joj se objavi rat. Ta je odluka donesena pre zavrene istrage u Beogradu i bez obzira na to, to krivica zvanine Srbije nije mogla biti utvrena. S predajom ultimatuma otezalo se samo dok proe poseta pretsednika Francuske Republike ruskom caru u Petrogradu, i to samo s toga da se ne bi dravnici te dve velike sile neposredno dogovorili o svom dranju prema sudbini Srbije. Ultimatum je predan 10. jula. Rusija, Engleska, Francuska i Italija preduzimale su mnoge korake da se rat predupredi. Naroito je bila aktivna Rusija, koja je odmah izjavila, da joj sudbina Srbije ne moe biti ravnoduna. Iako je bilo jasno, da napad na Srbiju moe izazvati svetski stav Austrija nije htela odustati od svoje namere. Sva posredovanja ostala su uzaludna. nije pomoglo ni to, to je Srbija primila ultimatum, a za jednu spornu tanu ponudila da se raspravi u Hagu, pred nepristrasnim meunarodnim forumom. Izmislivi vest, da su Srbi otvorili vatru na austro-ugarsku vojsku kod Kovina austro-ugarski ministar Inostranih Dela, grof Berhtold, uzeo je to kao povod za rat i objavio ga je 15. (28.) jula 1914. Neposredno iza toga objavila je Nemaka rat Rusiji motiviui ga optom mobilizacijom ruske vojske, a odmah potom objavila ga je i Francuskoj kao saveznici Rusije. Da bi postigla bre uspehe nemaka vojska je povredila neutralnost Belgije i pola je preko njezinog podruja na severnu Francusku. Potvrda belgiske neutralnosti uvela je u rat Veliku Britaniju. Crna Gora stala je odmah na stranu bratske Srbije. Tako se jo tokom jula meseca zapalilo vie od dve treine Evrope. Evropski rat poeo je u svoj svojoj estini.

23 Svetski rat
Pre nego to je objavila rat Srbiji Austro-Ugarska monarhija je povela pravu hajku protiv svojih jugoslovenskih podanika, za koje je verovala da joj nisu dovoljno odani, da simpatiu sa Srbima, ili da svoju budunost zamiljaju u drugom okviru, a ne u onom Habzburke dinastije. Na celom podruju Bosne i Hercegovine, u Vojvodini, Dalmaciji i u Hrvatskoj i Sloveniji poela su zatvaranja, internacije, konfiniranja i svi mogui oblici liavanja slobode i slobodnog kretanja. Sve je srpsko oglaeno za sumnjivo i bilo izloeno napadima i poruzi. Skrnavljene su ak i crkve; kole su bile demolirane, sokolske dvorane razbijene. Od prvog dana Srbi su uzeti za taoce, da osiguravaju transporte vojske i ratnog materijala. Austro-ugarski poslanik napustio je Beograd pred vee 12. jula, a tri dana potom objavila je AustroUgarska Srbiji rat. Mobilizacija se vrila relativno brzo. Glavni zapovednik austro-ugarske vojske prema Srbiji i Crnoj Gori bio je vojniki poglavar Bosne i Hercegovine, feldcajgmajster Oskar Potjorek, ponemeni Slovenac, ovek koji je dugo radio u Glavnom Generaltabu i koji je, pored Konrada Hercendorfa, efa tog taba, vaio kao najbolji vojni strunjak. On je bio jedan od stubova ratne stranke, Srbe je mrzeo iz dna due, i stalno je govorio da Austro-Ugarska sve dotle nee imati mira dok Srbiju ne baci na kolena. Austrija je pola na Srbiju sa tri armije, sa nekih 220.000 vojnika, sveih, vrlo dobro opremljenih i sa nesumnjivom tehnikom nadmonou. Srpska vojska jo se nije bila odmorila od prola dva rata. Material joj je bio istroen, pohaban i dobrim delom jedva upotrebljiv. Nije bilo ak ni dovoljno odela za vojsku. Naroito su se oseali manjci u artiljeriskoj municiji. Jedino u em su Srbi imali nesumnjivu prednost pred austriskom vojskom to je njihov duh svesnosti emu slue i zato se bore i njihovo dragoceno ratno iskustvo. Sem toga srpska Vrhovna Komanda, kojoj se nalazio na elu daroviti i odluni vojvoda Radomir Putnik, imala je bolju manevarsku taktiku i smiljeniju inicijativu.

Ve prva velika borba pokazala je srpsku duhovnu i junaku nadmo. Mimo svako oekivanje, Austrijanci nisu uputili svoj napad preko Beograda i dolinom Morave, nego su krenuli u uglu to ga ine Sava i Drina, imajui kao glavne baze Tuzlu i Mitrovicu. Raunali su da e taj put ofanzive izazvati iznenaenje i brzo reiti stvar. Ali su se prevarili. U krvavoj Cerskoj bitci, koja je trajala od 2-6. avgusta i u kojoj je srpske divizije vodio general Stepa Stepanovi, Srbi su ne samo slomili austrisku ofanzivu, nego su celu njihovu vojsku naterali na povlaenje. Gubitci su na obe strane bili vrlo teki. Srpska kombinovana divizija, na koju je pao glavni teret borbe, imala je 22% gubitaka; izbaeno je iz stroja 66 oficira i 4.084 vojnika. Austrijanci su ostavili na 5.000 samih zarobljenika. Moral srpske vojske bio je sjajan. Osealo se duboko, da su u pitanju najvea dobra naroda i otadbine. Glas o ovoj pobedi silno je digao duh i samopoverenje kod nas samih, a na strani, i kod prijatelja i kod neprijatelja, doneo nam je izuzetno potovanje. Dotad Srbi su se istakli samo kao borci na Balkanu protiv Turaka i Bugara; sada oni su tukli prvorazredne armije jedne velike sile sa vojnikim tradicijama od nekoliko vekova. Austriski vojni plan pao je u vodu. U Beu se htelo, po reima jednog kompetentnog vojnog strunjaka, "da se Srbija pregazi pre no to bi se Rusija, kojoj je za izvrenje mobilizacije trebalo vie nedelja, mogla da pojavi na popritu s nadmonijim snagama". Posle ovog poraza stvari su uzele drugi obrt. Ruska vrhovna komanda, elei da olaka poloaj svojim armijama, protiv kojih su operisale glavne snage Austrije i nekoliko nemakih divizija, traila je da Srbi preu u ofanzivu. Oni su to i uinili, mada za ofanzivne pothvate nisu bili spremni. Ofanziva u Bosni poela je 21. avgusta, a tri dana docnije i u Sremu. Sremska je obustavljena vrlo brzo. Poela je nesreno. Nemajui dovoljno pontonskog materiala itava jedna divizija stradala je na evrntiji, prilikom prelaska preko Save. Druge srpske snage, koje su imale bolju sreu, morale su se posle tog neuspeha i austriskih protivnapada povui. U Bosni austriska vojska je poela jaku ofanzivu preko Drine tako da se i u tu poeta ofanziva morala prekinuti. Sa srpskom vojskom povuklo se iz Bosne i Srema dosta naeg ivlja, a ostatak je bio teko gonjen i kanjavan radi pokazanih simpatija prema Srbima. Pojedine srpske ete bile su tad prodrle do blizu Pala kod Sarajeva, a u Sremu do Nove Pazove i Vojke. Zapovednik austriske vojske u Sremu i pobednik timoke divizije, general Alfred Kraus pisao je o nama s puno priznanja. "Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojniki najjae od svih naih neprijatelja... Oni su naim trupama zadavali mnogo vie tekoa no Rusi, Rumuni i Italijani." Druga austriska ofanziva izvoena je sa sveim snagama i na poetku sa vie obazrivosti. Srbi su, izmoreni, patili od nestaice municije i jesenjeg i zimskog odela. Ali su se ipak borili herojski. Guevo, Crni Vrh, avii, Makov Kamen, Bobija, Mali Roanj i druga mesta branjeni su stopu po stopu i zaliveni su krvlju na svakom kvadratnom metru. Austrijanci, svesni svoje fizike i materialne nadmonosti, hteli su da iskoriste srpsku zamorenost i urili su da poto poto iznude odluku. Napadali su bez prestanka. Srbima nisu dali da predahnu i da se, ogoleli, prihvate. Naroito se pojaao njihov pritisak od sredine oktobra. Srbi su morali da se povlae s osetnim gubicima. U jedan mah poeo je da se koleba i njihov moral. U najteem asu imenovan je ivojin Mii za zapovednika prve i najugroenije srpske armije. Taj rii seljaki sin, koji je ranije, iz politikih razloga, bio uklonjen iz vojske, imao je samopouzdanja i vere u svoje ljude i znao je da tom verom zadahne i druge. Tada je cvet nae omladine, 1.300 mladih kaplara iz ake formacije, baeno na front da svojom mladou i oduevljenjem digne duh. Kad je prva srpska armija, u povlaenju, stigla ispred Milanovca, u poslednji as, prispela je i davno eljena municija. To sve, i borba na kunjem pragu umadije dala je vojsci novog pokreta. I sam stari kralj Petar, reumatian i teko pokretan, uao je tad u bojne redove, da osokoli i da primer. I kao to esto biva, u asu najvee opasnosti razvija se i najvea energija. Srpska ofanziva poela je 20. novembra. U stalnom gonjenju, preko ravih i blatnjavih puteva, sa komorom koja je kasnila, i neprijatelj je bio osetno malaksao. Sem toga, u najnezgodnijem asu po sebe, poeo je da vri rokadu trupa. Uzevi Beograd spremao se da krene na Mladenovac i Topolu. Ali sve bi preseeno u kratkom roku. Srpska ofanziva imala je nenadan uspeh. Austriski front bio je probijen i rastrojen. Poraena vojska nae u panino begstvo, nemajui vie ni gde ni asa vremena da se spremi i odupre. Ova rudnika ili kolubarska

bitka najsjajnija je srpska pobeda u Svetskom Ratu. Srbi su zarobili 323 oficira i 42.215 vojnika i ogroman ratni material i svu su zemlju, do poslednje stope, oistili od neprijatelja. Ona je poremetila sve planove centralnih sila na Balkanu, a naim neprijateljima zadrala je izmahnute ruke. Austro-Ugarska, potuena i osramoena, smenila je vrhovnog zapovednika vojske na junom ratitu i odustala je za due vremena od svih pokuaja za nove ofanzive. Njezin poloaj te jeseni i zime postao je vrlo kritian i na severnom bojitu, gde su Rusi drali vei deo Galicije i pokuavali da prodru kroz Karpate. Ali Srbima nije bilo sueno da poinu. Higijenske prilike, koje ni pre rata nisu bile mnogo povoljne, postale su za vreme ovog tekog ratovanja, s rasturenim kuama, sa unitenim imanjima, sa gomilama leeva i ranjenika, upravo strane. Izbie epidemije. Naroito je bila teka zaraza pegavog tifusa, koja je uzela ogromne razmere i pokosila na hiljade ivota, moda vie nego sama borba. To je uinilo da Srbi nisu mogli iskoristiti potpuno svoju pobedu i da nisu mogli prei u napadaj i pridruiti se sa svoje strane Italiji, kad je ova, u prolee 1915., objavila rat AustroUgarskoj, i kad je ruska vojska, pred ujedinjenom snagom Nemake i Austro-Ugarske s velikim gubitcima poela da uzmie iz Galicije i Poljske. Balkansko Poluostrvo dobilo je tokom 1915. godine izuzetan znaaj za sve evropske sile. Krajem oktobra 1914. bila se Turska pridruila centralnim silama, Nemakoj i Austro-Ugarskoj. Nemaka, koja je pridobila Tursku za saradnju, nameravala je da uspostavi neposrednu vezu s njom i da ratite prenese u Aziju, kako bi Englesku ugrozila na njenim osetljivim takama u Indiji i Egiptu. Rusija, koja je ve u jesen 1914. poela sve vie oseati nedostatak ratnog materiala, elela je da sa svojim saveznicima dobije blii i sigurniji dodir, nego to je bio onaj preko Severnog, esto zaleenog i dalekog, Mora. Njezina elja podudarala se sa interesima Engleza, koji su hteli da onemogue uvrivanje Nemaca u Carigradu i izvoenje njihovog plana. Tako je u prolee 1915. dolo do zajednike akcije engleske i francuske flote, koja je u vie uzaludnih navrata pokuavala da prodre kroz Dardanele, i do velike, isto tako uzaludne, njihove kopnene ekspedicije na Galipolju. Da bi presekla ta njihova nastojanja nemaka vlada je, sporazumno sa austro-ugarskom, bila reila da obezbedi i raisti kopneni put za Carigrad. Na tom putu trebalo je slomiti srpski otpor, milom ili silom. Kad izvesne sugestije za separatni mir nisu uspele reilo se na borbu. Za savez protiv Srba pridobili su i Bugarsku, iako su joj Rusija i ostale saveznice jamile, da e, u sluaju lojalne neutralnosti, dobiti jedan deo srpske Maedonije. Kralj Ferdinand, austriski prijatelj, i dobar deo Bugara s njim, obrnuo se tad ne samo protiv Srba, nego i protiv svoje osloboditeljke Rusije. Drugi deo Bugara, s nekoliko uglednih dravnika na elu, nije se slagao s takvom politikom, ali je bio nemoan da je sprei. Ali je samo voa bugarskih zemljoradnika Aleksandar Stamboliski energino dizao svoj glas protiv tog rata i zbog toga bio zatvoren. S Bugarima je bio sklopljen ugovor, po kome je Srbija imala da se podeli izmeu nje i Austrije. Granica bi ila dolinom Morave u severnoj Srbiji, dok se o granicama u junoj Srbiji imalo naknadno odluiti. Rumunija, saveznik Nemake i Austro-Ugarske, nije htela da ue u borbu na njihovoj strani, jer je svoje nacionalno ujedinjenje morala ostvariti samo slomom Austro-Ugarske Monarhije. Grci su, po saveznom ugovoru s nama, imali da uu u rat, ako bi mi bili napadnuti od Bugarske. Sem toga, sve do prolea 1915. Rusija je na bojnom polju stajala bolje od Austrije. To je sve zadravalo Bugarsku da ostane mirna. Ali kad je ruska vojska tokom 1915. godine bila odbaena daleko natrag i oslabljena u osetnoj meri i kad je grki kralj Konstantin, zet cara Vilhelma, dao razumeti, da on ne misli izvriti saveznike obaveze prema Srbima, Bugari su digli glavu i verovali su da je doao as njihova obrauna. Ne verujui u austrisko vojno vostvo oni su traili da vrhovni zapovednik bude jedan istaknuti nemaki general. To im je ispunjeno. Za glavnokomandujueg postavljen je niko manji nego pobedilac Rusa iz ofanzive od prolea te godine, general Makenzen. Ugovori izmeu Bugarske i centralnih sila potpisani su 24. avgusta 1915. Brzo potom Bugari su proglasili mobilizaciju. Znajui da je ta mobilizacija uperena protiv Srbije, srpska vlada je htela da je sprei posredovanjem vojske, ali su je saveznike vlade odvratile od toga verujui bugarskim slubenim izjavama, da oni ne misle napasti svog suseda.

Dobro pripremljena nemako-austriska ofanziva poela je 22. septembra 1915. U isto vreme i Bugarska je objavila Srbiji rat. Glavna ofanziva krenula je ovog puta s Dunava i preko Beograda, a sporedne armije operisale su od Bosne i Hercegovine prema zapadnoj Srbiji i Crnoj Gori. Put moravskom dolinom vodio je najbre i najkrae u srce Srbije. Na severoistoku Nemci su doli u vezu sa izvesnim odredima Bugara, ija je glavna snaga bila upuena na liniju od Nia do Velesa. Srbi su imali prema sebi ogromnu nadmo. Bilo im je obeano da e im priskoiti u pomo vea armija Francuza i Engleza, koji su sa Galipolja ba u to vreme bili prebacivani u Solun, u novu savezniku bazu. Ali od te pomoi nije bilo skoro nita. Izvesni francuski odredi, mali po snazi, nisu doprli dalje od evelije i Gradskog, a bila je i mala pomo u artiljeriji i tehnikim trupama. Srbi su oekivali bar ovo drugo. Jer prema tekim nemakim topovima naa istroena artiljerija bila je i suvie slaba i nije se mogla odrati. Pa ipak otpor Srba bio je zadivljavajui. Borilo se sa epskim portvovanjem. Beograd je branjen nekoliko dana, i sa poloaja iznad grada, i na obali, i po samim ulicama. Sam Makenzen je u svom delu Pisma i beleke pisao o nama s puno pohvale. "U Srbima sam poznao najbolje vojnike Balkana" kazao je na jednom mestu izrino. Kad su Bugari poeli zalaziti s lea i nadirati sila sa tri strane Srbi su morali poputati i povlaiti se sve hitnije prema jugu. Kako su eleznica i put prema Solunu bili preseeni jedini pravac povlaenja mogao je biti kroz albanske vrleti. Za mesec dana borbe neprijatelj je ve bio prodro do Nia i Kraljeva. Jedno vreme pomiljalo se da se vojska pribere i prui poslednji otpor na klasinom Kosovu. Pa tu ili da se odri ili probije. Borba bi nesumnjivo bila silna i velianstvena, ali uzaludna. Neprijatelj je bio i mnogobrojniji i jai. Prevladala je s toga odluka da se vojska spase, s au i s obrazom, i da se uz saveznike, oporavljena i reorganizovana, vrati na nove podvige. Reilo se, da se u Pei i Prizrenu spali i polomi sve od materiala to bi neprijatelju moglo biti od koristi, pa da se preko Crne Gore i Albanije izbije na more. Bolje to, nego moda biti zarobljen ili nateran na sramotnu kapitulaciju. S vojskom je iao i velik broj izbeglica koji su taj muni i jezivi pohod, u kasnu jesen, preko snegom pokrivenih klanaca, po bespuu i po kozjim stazama, pretvarali skoro u povorku oajnika. Padalo se od umora, od gladi, od mraza, od arnautske zasede. Spasavao se samo go ivot. Ali i vera i nada. U naoj prolosti nema alosnije scene od te, ali u sutini ni velianstvenije. Naputati otadbinu, pregaenu od neprijatelja, pod ovakvim uslovima, a ipak duboko verovati u njezinu pobedu i vaskrs, to, doista, nisu obini primeri u istoriji, niti su takvi narataji bili od mekunog tkiva! Na tom putu bilo je tekoa ne samo od neprijatelja, nego i od saveznika. Pre nego to je stupila u rat Italija je u Londonu sa Engleskom, Rusijom i Francuskom sklopila ugovor, po kom je obezbeivala za sebe, meu drugim, ne samo Istru nego i vei deo Dalmacije sa skoro svima glavnijim ostrvima, a za ostatak traila punu neutralizaciju. Srpska vlada nije pristajala na taj ugovor, jer je on osetno pogaao Hrvate i buduu srpsku obalu. Italija je sad upotrebila priliku da pravi pritisak na srpsku vladu. ak su se prema bolesnom kralju Petru ponaali u Valoni bez dunih obzira. Otezali su sa odailjanjem laa i hrane za izbeglice. Tek na energino posredovanje cara Nikole ubrzana je akcija spasavanja i stizale su u veem broju talijanske i francuske lae. Najvei deo vojske prevezen je na ostrvo Krf. Na oblinjem malom ostrvu Vidu ostajali su oni nevoljnici, koji su, iscrpljeni naporima, umirali kao snoplje, grevito steui komade hleba i drage uspomene iz otadbine. Na Krf je preao i prestolonaslednik regent sa vladom. Iza Srbije nije se mogla odrati ni Crna Gora. U prvoj godini rata njezina vojska nije imala nekih veih podviga. U Bosni je operisala zajedno sa Srbijancima u jesen 1914., pa se povukla, a u Hercegovini i Boki nije uspela da savlada nijedno od veih graninih mesta sem Budve. Crnogorski slubeni krugovi tuili su se opravdano na veliku oskudicu u municiji i drugom ratnom priboru. to se imalo istroilo se u ratovima 1912-3. godine, a za obnovu nije bilo ni vremena ni sredstava. Najznaajnije delo crnogorske vojske u ovom ratu bila je bitka na Mojkovcu. Da zadri austrisko nadiranje i omogui povlaenje delovima srbijanske vojske preko akora, severna crnogorska vojska Janka Vukotia dala je dug i ilav otpor na liniji Javor - Roaj - Bijelo Polje. Glavna borba vodila se na Badnji dan i sam Boi. U njoj se naroito istakao Milo Medenica, zapovednik kolainske brigade. Odbrana idealisanog Lovena nije, meutim, bila ni priblino tako slavna. Ljudi su patili od oskudice svega, ali je bilo i izvesne pometenosti meu ljudima. Crnogorska vlada, da bi

spasla zemlju, bila je ponudila separatni mir, ali joj je beki dvor stavio tako poniavajue uslove (crnogorska vojska imala je biti razoruana i delom internirana; Austrija e preko crnogorskog podruja voditi dalje rat; upravu u zemlji vrie Austrijanci, koji e posesti pristanita, eleznicu i tvrave) da bi Crna Gora, i da se sklopi mir pod takvim nagodbama postala austriska pokrajina isto onako kao da je i pokorena. Sam car Franc Josif traio je, da se Crnoj Gori ouva samo "prividni suverenitet". Kralj Nikola nije mogao da primi te uslove i napustio je Crnu Goru. U zemlji je ostao njegov sin, teko bolesni knez Mirko, koji je izvrio austriske uslove i doskoro umro. Naslednik prestola, knez Danilo, koji je bio oenjen nemakom princezom iz porodice Meklenburg Strelic i koji je bio uveren germanofil, napustio je zemlju ranije i nije pokazivao nikakvog dubljeg interesa za njezinu sudbinu. Veliki deo crnogorske vojske nije mogao da izbegne. Dobar deo voa bio je interniran u Austriju zajedno sa nekoliko stotina mlaih intelektualaca i istaknutijih ljudi iz naroda. Broj srpskih vojnih lica, koja su uspela da se spasu, cenio se na 120.000. Ona su, posle kraeg odmora, ponovo stavljena u vojne redove. Potrebni material i oruje dobila su od saveznika, a prvenstveno od Francuza. Za to vreme saveznici su u Solunu stvorili monu operacionu bazu i obrazovali novi solunski front. Nemci, da ne bi oteavali ve i inae munu situaciju kralja Konstantina, nisu hteli iz poetka da prelaze grku granicu i napadaju Solun, a poto su se saveznici tu uvrstili taj bi napadaj stajao velikih rtava. Verovali su, sem toga, da taj front nema velikog vojnikog znaaja i da e sami Bugari, s neto njihovih i austriskih jedinica, moi da ga dre u ahu. I sami saveznici nisu tom frontu pridavali velike vanosti i hteli su ak jedno vreme da ga napuste. Odran je ivim nastojanjem srpske vlade i na zauzimanje nekih francuskih vojnih i politikih lica. Naroito se zalagao za nj ministar Aristid Brian. Sam kraljevi regent iao je u Englesku, Francusku i Italiju, da uverava tamonje krugove o potrebi odravanja toga fronta. Dok je toga fronta bilo je i nade da e poeti i neposredna akcija za spas Srbije; sa tim frontom, na domaku otadbine, bile su i veze sa njom blie i neposrednije. Ali, da bi se taj front odrao, Srbija je morala prineti novu rtvu i u toku 1916. god. uputiti na nj i poslednje ostatke svoje vojske. U Americi se tokom 1915. i 1916. god. bila razvila iva agitacija, da se meu jugoslovenskim iseljenicima prikupi to vie dobrovoljaca za smenu i popunu izmorenih srbijanskih boraca. Odziv je bio vrlo lep, naroito meu Srbima iz Hercegovine i Like. Hrvata i Slovenaca bilo je sa te strane vrlo malo. U isto vreme javio se pokret i meu Jugoslovenima u Rusiji, koji su tamo dospeli kao voljni ili sluajni zarobljenici iz austriske vojske, da se stave u slubu svom narodu. Ruski car odobrio je organizovanje jugoslovenskih vojnih jedinica i naredio je, da im se oprema vri iz ruskih sredstava. U leto 1916. obrazovana je ve prva divizija sa 458 oficira i 15.535 vojnika. Broj bi bio svakako vei, da velik deo ljudi nije ranije preao u Srbiju, a ovo formiranje nove jedinice u Rusiji poelo je tek posle sloma Srbije. Posle se i taj broj poveao. Kad je u avgustu 1916. i Rumunija ula u rat protiv centralnih sila dodeljena je jugoslovenska divizija ruskoj vojsci i otila je na front u Dobruu. Ve 24. avgusta uli su izvesni delovi te divizije kod Dobrue u borbu s Bugarima, koja je bila veoma krvava. Jugoslovenski dobrovoljci izgubili su tu i u kasnijim vojevanjima po Dobrui 42 mrtva oficira i 718 ljudi, a ranjenih 203 oficira i 6.017 vojnika. Posle ruske revolucije, koja je izbila 1917. godine vei deo tih dobrovoljaca, preteno Srba, krenuo je dalekim i zaobilaznim putem na solunski front i uestvovao je u kasnijim borbama. Njihov broj iznosio je 12.694. Ostali su se rasuli po Rusiji, pa su u veim i manjim transportima, ponajvie preko Sibirije, stizali u otadbinu posle svretka rata. Srbi su poseli nove poloaje na solunskom frontu u leto 1916. god. I brzo su, jo tog istog leta, uli u novu vatru. Bugari i Nemci, obaveteni o verovatnosti rata sa Rumunijom, hteli su da jednim prepadom raiste situaciju na jugu i onesposobe tamonje protivnike snage, da im ne bi postale opasne za vreme borbi sa Rumunima. S toga su 4. avgusta napali na srpske poloaje kod Kenalia, u uverenju da nee imati teka posla. Ali su se prevarili. Napad je brzo zadran, i to bez naroito velikih rtava. Naskoro potom srpske i francuske jedinice preduzele su kontraofanzivu, da poprave poloaje i olakaju Rumunima. U ovoj ofanzivi srpska vojska posvedoila je svoju staru vrednost. Naroito se odlikovala u strahovito krvavim borbama oko Kajmakalana, iji vrh ima 2.525 metara. Borbe su trajale od 12. do 30. septembra i odnele su mnogo rtava. Rezultati ove ofanzive nisu bili

veliki. Od veih mesta osvojen je bio samo Bitolj, 6. novembra, i s njim je i njegovom okolicom bio povraen i osloboen prvi komad drage otadbine. Vesti o tom uspehu digle su malo duh i u okupiranoj Srbiji. Tamo je pritisak neprijatelja bio vrlo teak. Bugari su bezobzirno ubijali narodnu inteligenciju, naroito svetenike i uitelje. Surdulica je postala uvena po gomilama tu i u okolini poklanih srpskih prvaka. Skopskog mitropolita Vientija ak su iva spalili. Nemci su bili vie ljudi i ak su zatiavali pojedince od bugarskih zverstava. Austrijanci su velik deo uglednijih ljudi odveli u internaciju, a ostale su drali pod stalnom prismotrom. I oni i Nemci iznosili su iz zemlje sve to se moglo, ne samo hranu, nego i stvari iz privatnih kua i dravnih nadletava. Pojedinci su vrili i sadistika muenja, i silovanja, i svirepe zloine. U narodu je s toga bilo mnogo ogorenja. Kad su Bugari poeli da regrutuju nae mladie za svoju vojsku aa se prepunila. U februaru 1917. izbio je ustanak u toplikom kraju, kome se stavljaju na elo Kosta Peanac, Kosta Vojnovi i Rade Vlahovi. Prvi meu njima stigao je aeroplanom sa solunskoga fronta u taj kraj; drugi su uspevali da se prokradu izmeu neprijateljskih redova i da se vrate s pouzdanim izvetajima. Ustanici su uspeli osvojiti Kurumliju i Prokuplje, pa su proirili akciju kroz celu Toplicu i u Kruevaku upu. Neprijatelj je digao protiv njih veliku snagu i uguio je ustanak u krvi. Palo je na 15.000 rtava ne samo ljudi, nego i ena i dece. Isto je tako bio krenuo etniku akciju i u Crnoj Gori general R. Veovi, ali nije mogao da uzme veeg maha i da istraje do kraja. U srpskoj vojsci bilo je u to doba, meu viim i niim oficirima, izvesne mune krize. Takozvana Crna Ruka, u kojoj se ulanilo nekoliko oficira nesumnjive vrednosti i nesumnjivog patriotizma, dobila je bila ambicije da izie iz svog isto vojnikog kruga i da utie neposredno na sve dravne poslove. Kao sve organizacije iji su lanovi uli u blie veze linim dodirom i sa istom ideologijom, i lanovi Crne Ruke poeli su prema drugima pretstavljati jednu uu zajednicu i teiti da uzmu sve vanije poloaje u ruke bilo svojih ljudi bilo ljudi u koje su oni imali poverenja. To je, prirodno, dovelo do neprijateljstva izmeu crnorukaca i onih koji su se oseali od njih potisnuti i ugroeni. To je, jo pre izbijanja Svetskog Rata, dovelo pripadnike Crne Ruke i do sukoba sa radikalskom vladom. Od izbijanja rata taj se sukob zaotrio jo vie. U izbeglitvu, daleko od otadbine, lako razdraljivi, ljudi su postajali lake pristupani svakoj dostavi i svakoj spletci. Crnorukci su bili optuivani ne samo da rade protiv vlade, nego ak i da su spremali atentat na prestolonaslednika. Jedan incident na frontu dao je povoda za veliki proces protiv njih, koji se vodio u Solunu. Na tom procesu osuen je na smrt, sa jo dvojicom lanova, pretsednik organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijevi, a drugi lanovi osueni su na vie godina robije. Oni su kasnije bili pomilovani, dok je nad Dimitrijeviem i onom drugom dvojicom izvrena smrtna kazna. Ta kriza imala je odjeka i u politikom ivotu. Koaliciona vlada, u kojoj su uestvovali pretstavnici radikalne, samostalske i naprednjake stranke, rasturila se i vladu su posle toga obrazovali sami radikali. Godina 1918. donela je odluku na bojitima. Revolucija u Rusiji dovela je do rasula vojsku i onemoguila dalji otpor. Boljevika vlada morala je sa velikim rtvama da primi mir u BrestLitovsku i da svu panju obrati uvrivanju svoje vlasti. osloboena od ruske opasnosti, Nemaka je napregla svu svoju snagu da iznudi reenje na zapadnom frontu. Od marta do jula preduzela je tri velike ofanzive, ali je njima postigla samo delimine uspehe. Dok je Rusija za tri godine vezala na svom frontu velike snage nemake vojske mogle su Engleska i Francuska, kojima se od 1917. god. pridruila i Amerika, razviti ratnu industriju do nesluene mere, izgraditi odbranbeni sistem, i prikupiti nesluen broj vojnika. Kad je od jula 1918. god. poela dugo pripremana kontraofanziva saveznika Nemaka joj nije mogla odoleti. Poela je poputati i otstupati, i to u sve brem tempu. Sa ofanzivom na zapadu pripremana je i velika ofanziva na solunskom frontu. Vrhovnu komandu nad celom saveznikom vojskom imao je francuski general Frane d Epere, a nad srpskom, pored prestolonaslednika Aleksandra, proslavljeni vojvoda ivojin Mii. Od 29 na tom frontu pribranih divizija bilo je sedam srpskih, est peakih i jedna konjika. U svom delu Srpska vojska i solunska ofanziva general Milan Nedi kae: "Pred ofanzivu 1918. obe strane raspolagale su skoro jednakim snagama: svaka sa po 600.000 ljudi. Neprijatelj je bio nadmoniji u peadiji, a saveznici u konjici,

avijaciji i oruima, naroito velikog kalibra". U zoru, 1. septembra, poela je saveznika ofanziva na liniji Soko - Dobro Polje - Veternik sa strahovitom vatrom iz 580 topova. Dan potom, poto je artiljerija prokrila put, krenula je na juri srpska i francuska peadija. Njihov nalet bio je neodoljiv. Bugarski front bio je probijen i posle etiri dana ogorene borbe bugarska vojska bila je rastrojena i razbijena. Kako stvari na istonom krilu, na frontu koji su drali Englezi i Grci, nisu ile dobro, kolebala se saveznika komanda, da li da se ofanziva nastavi ili da se pree u odbranu. Tada je kraljevi Aleksandar izdao onu energinu istorisku zapovest: "Napred, u slavu ili smrt!" Srpsko napredovanje nastavljeno je potom sa istim poletom, pomagano od francuskih peakih i konjikih jedinica. Bugarska, videi rastrojstvo svoje vojske, a inae nezadovoljna ponaanjem svojih saveznika, reila se brzo na separatan mir. Ve 13. septembra javili su se njihovi emisari traei mir. Kad je potom stiglo njihovo izaslanstvo u Solun bugarski pretstavnici ponudili su generalu Epereu da, kao saveznici, preu na njihovu stranu. Epere je odgovorio vojniki otseno i kratko: "Nikako. Vi ste pobeeni i podnosite zakon pobedioev." Uslovi za mir ipak nisu bili mnogo teki. Vodilo se izvesnih obzira. Uinjeno je mudro da nijedan srpski puk ne bude upuen u Bugarsku, da ne bi dolo do tekih scena osvete. Glavni krivac za rat, kralj Ferdinand, odrekao se prestola i 21. septembra napustio je Bugarsku zauvek. Slom bugarske vojske i prodiranje saveznika s juga ubrzali su i slom Austro-Ugarske. Ona je ve pucala na svima stranama. Srbi i jedan deo Hrvata i Slovenaca, Rumuni, Talijani, koji su bili njezini podanici, simpatisali su sa svojim sunarodnicima u protivnikom taboru i gledali su da im budu na pomoi gdegod su mogli. esi su se kao vojnici predavali na svima frontovima, a u unutranjosti su dali razumeti, da nisu vie, kao nekad, stubovi Habzburke Monarhije. Sa starim carem Francom Josifom, koji je umro 8. novembra 1916., sahranjena je i stara Dunavska Carevina, pravi anahronizam naega vremena. Njegov naslednik, car Karlo, bio je ovek slabe volje. Primio je vlast, kad je drava, posle nekoliko tekih poraza, bila iskrvavljena, duboko nezadovoljna, i kad se u njoj oseala oskudica na svima stranama i u svaem. Careva ena Zita, iz porodice Burbon Parma, mnogo energinija od njega, gledala je da spase dinastiju i ono to se jo moglo spasti. Preko svog brata Siksta, koji je bio oficir u francuskoj vojsci, pokuala je sondirati teren za separatan mir. Kad se doznalo za te pregovore dvor je bio kompromitovan u velikoj meri prema Nemakoj, a u sopstvenoj zemlji to je samo pojaalo raspoloenja malodunosti. Da bi ublaio opoziciju car je pomilovao mnoge politike krivce i hteo je da otstrani preke mere pritiska, ali je sve to dolo dockan, kad je svet ve bio naisto s tim da se slom pribliuje. Osealo se, da su to iz Bea vie znaci slabosti nego istinske dobre volje. Slom Bugarske poveao je broj defetista i izazvao paniku. Rat se ponovo primicao junim granicama Carevine. Tad su postale skoro krilate one rei: "Bolje i kraj sa strahotama, nego strahote bez kraja". I u Nemakoj, sjutri dan po bugarskoj kapitulaciji, smenjen je dravni kancelar, a sam ef Generaltaba, maral Hindenburg, opravdavao je bugarskim slomom potrebu, da se as pre ponu pregovori za mir. Saveznika vojska prodirala je za to vreme dalje. Nemci su uzalud pokuavali, da hitnim pojaanjima, dovedenim iz Rusije i Rumunije, zaustave napredovanje saveznika s juga. Moral njihovih trupa nije vie bio onaj stari, a nije se sve moglo ni izvesti onako kako se zamiljalo. Srbi im nisu dali vremena da se reorganizuju. Pred Niem 47 nemakih bataljona, na utvrenim poloajima, nije moglo zaustaviti 27 srpskih. Posle Nia, nai su odbacili neprijatelja i kod Paraina i kod Kruevca i u drugim manjim okrajima, pa su ve 19. oktobra stigli u Beograd. Srbija je bila osloboena u jednom sjajnom vojnikom zamahu. Neprijatelj nije mogao da se odri ni na liniji Save i Dunava. Njegova je snaga bila slomljena i demoralisana, i to bez izuzetka. Pobedonosna srpska vojska nije se zadrala na svom domu, da se posle tolikog zamora odmori i da okupi svoje rasturene ukuane, nego je nastavila svoj pohod. Htela je, eljno oekivana, da donese osloboenje i ostaloj brai preko Save, Dunava i Drine.

24 Ujedinjenje
Austrija je sama stavila jugoslovensko pitanje na dnevni red od dana proglasa aneksije Bosne i Hercegovine, a naroito od objave rata. Pred celim svetom ona je svoje postupke objanjavala tim, da Srbija sa svojom nacionalnom aktivnou ugroava njene june oblasti, da eli stvoriti Veliku Srbiju, ili izvriti ujedinjenje Jugoslovena pod svojim okriljem. Uloga Srbije kao Piemonta znaila je od samog zaetka neprijateljstvo prema Beu. S druge strane, sami austriski krugovi, naroito vojniki i klerikalni, isticali su potrebu stvaranja jedne jae jugoslovenske zajednice. Oni su to traili prvenstveno iz ova tri razloga: 1) da tim onemogue reenje, koje bi bilo u korist Beogradu i tezi, da se ujedinjenje vri van granica Habzburke Monarhije; 2) da se ujedinjavanjem katolikih Hrvata i Slovenaca novoj zajednici da preteno katoliki karakter, sa sreditem u Zagrebu, koji je vaio kao iskreno odan dinastiji; i 3) da se jaanjem Jugoslovena, odanih dinastiji, suzbije suvie veliki uticaj Maara i njihovih prohteva za to veom samostalnou. To novo preureenje AustroUgarske Monarhije imalo bi se izvesti tako, da se austro-maarski dualizam zameni trializmom Austrije, Ugarske i Jugoslavije. O ovom programu se mnogo govorilo. Na njemu su ivo radili hrvatski politiari oko dra Josifa Franka u Zagrebu i nadbiskupa Josipa tadlera u Sarajevu. Taj program prihvatao je i voa slovenakih klerikalaca dr Ivan usteri. Meutim, niko od odgovornih inilaca u Dunavskoj Monarhiji nije ni hteo ni smeo da pristupi ozbiljnom reavanju toga pitanja. Danas prijatelji biveg prestolonaslednika Franca Ferdinanda uveravaju, da je i on bio napustio taj plan, iako se na mnogo strana tvrdilo i verovalo, da mu je on bio nosilac. Neosporna je injenica, da sve do svretka rata nije uinjen ni jedan jedini korak da se to pitanje preisti. Nije se ak dalo ni da se Dalmacija ujedini s Hrvatskom, iako se to trailo preko pedeset godina. Znalo se dobro, da bi se Maari protiv toga borili svima sredstvima i da ne bi bio iskljuen ni graanski rat zbog toga. I Nemci, koji su radi ponemavanja alpskih oblasti bili osnovali svoju "Junu Marku" (Sudmark), ne bi lako upustili tajersku i Kranjsku i svoj prilaz na more, kao ni svoje velike trgovake i ratne luke u Trstu i Pulju. A pitanje je meutim bilo sazrelo. Jugosloveni u Austro-Ugarskoj bili su pocepani u etiri upravna podruja. Svi Slovenci i Hrvati i Srbi iz Dalmacije i Istre nalazili su se u sastavu Austrije i ili su u beki parlamenat, a imali su i svoje pokrajinske sabore u Zadru, Trstu i Ljubljani. Srbi i Hrvati Bake, Banata, Baranje i Meimurja stali su pod neposrednom vlau Maara; Hrvati i Srbi u Hrvatskoj i Slavoniji imali su kakvu-takvu samoupravu; dok su Srbi i Hrvati Bosne i Hercegovine iveli kao odvojena celina, zavisni i od Austrije i od Ugarske. est miliona Jugoslovena, tako rascepkanih, nije mogao doi do svog pravog izraza ni u Beu ni u Peti; oni su i u bekom i u petanskom parlamentu, kao i u zajednikim delegacijama, pretstavljali samo neznatne manjine. Takva podela omoguavala je Nemcima i Maarima da ih majoriziraju i iskoriavaju i da esto prelaze preko njihovih najosnovnijih prava i zahteva. Da se takvo stanje nee moi trajno odrati bilo je nesumnjivo. Instikt samoodranja traio je, da se jugoslovenska snaga ujedini. Nije bilo u narodu nijedne stranke koja to nije elela. Razilaenja je bilo samo u pitanju ko e i kako e izvesti to ujedinjenje i koje bi sve oblasti ono imalo da obuhvati. U prvo vreme, od Ilirizma i trosmajerova Jugoslovenstva, inilo se, da e to izvesti Habzburka dinastija, koja je od XVIII veka pokazivala tenje, da postane osloboditelj balkanskih Srba od Turaka i da ih spoji sa svojim podanicima. U habzburki okvir verovala je sve do sloma 1918. godine jo uvek veina Hrvata i Slovenaca. Na Srbiju nisu uvek pomiljali ni svi Srbi, iako je vera u nju postepeno rasla. Mislilo se, u ostalom ne bez razloga, da je njena uloga u tom pravcu neostvarljiva. Ni poneki kraljevi u Srbiji nisu u to verovali. Snaga Srbije u odnosu prema Dunavskoj Monarhiji bila je toliko nesravljeno mala, da je doista svaka nada u tom pravcu mogla izgledati kao matanije. A meutim svet je ipak verovao. I to od dolaska kralja Petra sve vie. Sa nekom dubokom samouverenou, sa nekom mistinom snagom, sa neim to je bilo i naivno i velianstveno u isti mah. Za vreme ovog rata protiv Austro-Ugarske Monarhije bio je ogroman deo njezinih podanika. Sloveni svi. ak i Poljaci, koji su se u njoj oseali bolje nego u Nemakoj i Rusiji, nisu krili da ele

izai iz njene zajednice. Pobeda Nemaca i Maara znaila bi nesumnjivo novi i osioni pritisak na sve one koji nisu bili s njima i poveala bi njihovu prevlast. Tamnice i koncentracioni logori bili su puni ljudi koji su bekim organima bili sumnjivi i koje su njihove vlasti optuivale radi smetanja javnoga poretka i veleizdaje. Najbolji ljudi iz Dalmacije, Hrvati i Srbi, vueni su od tamnice do tamnice; a u Bosni i Hercegovini stradali su Srbi, pravoslavni i muslimani. aci iz svih bosanskih dravnih gimnazija izvoeni su pred sud to su ulazili u nacionalistike organizacije, a u Banjoj Luci i Sarajevu tuena je radi veleizdaje veina tadanje srpske inteligencije u Bosni i Hercegovini. Sueni su lanovi uprave drutva "Prosvete", sokoli, pobratimi; sve to je nacionalno osealo i radilo. Razumljivo je s toga, to je tada sazrela na mnogo strana misao i odluka, da se kidaju sve veze sa Austro-Ugarskom dravom i da se ue pod krilo Beloga Orla, koji je s au vodio glavnu i pravu borbu. Srpska Narodna Skuptina, kao i ceo narod Srbije, svesno su postavili svoj program. Ve u zimu 1914. god., posle sloma austriske ofanzive, Narodna Skuptina odobrila je jednoglasno izjavu vladinu, da ona smatra "kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspean svretak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenucima kada je zapoeto, postalo ujedno borbom za osloboenje i ujedinjenje sve nae neslobodne brae Srba, Hrvata i Slovenaca". Malo potom obrazovan je u Rimu i jedan odbor od hrvatskih izbeglica iz Austro-Ugarske Monarhije, koji se, popunjen posle i Srbima i Slovencima i drugim Hrvatima iz te drave, pretvorio u Londonu u Jugoslovenski Odbor. Austro-Ugarski Jugosloveni naglaavali su jedinstvo naeg naroda i elju, da se jugoslovensko pitanje rei u celini, ne odvajajui stvar ni jednog plemena od drugoga. U tim tenjama vodeih linosti Jugoslovenskog Odbora bilo je iskrenog uverenja, da je bolja budunost celog naeg naroda samo u njegovoj vrstoj zajednici. Ideologija celog jednog stolea najboljih i najvidovitijih ljudi nae rase dolazila je u tim nastojanjima jasno do svog izraaja. Narodno jedinstvo, koje se osnivalo na istoj rasi i istom jeziku i biolokoj izmeanosti na balkanskom terenu, bilo je osnova celoga rada. Ono je tada bilo u mnogim ustima, i naglaavano je na sve strane, i u zemlji i u inostranstvu. Kod jednih ono je nesumnjivo bilo stvar iskrenog uverenja i oni su mu ostali verni do kraja. Kod drugih to je bila potreba praktine politike. Evo zato. Saveznicima je bilo mnogo stalo do toga da dobiju Italiju kao novog ratnog druga, naroito otkad se videlo da u Rusiji stvari ne idu onako kako se elelo. Za ulazak u rat Italija je postavljala teke uslove. Saveznici su joj ugovorom u Londonu od 13. aprila 1915. priznali unapred velike ustupke, dobrim delom na raun Srba i Hrvata. Italija je imala da dobije severnu Dalmaciju s mnogim ostrvima i da se uketi, razdvajajui, severno hrvatsko od junog srpskog primorja. Taj Londonski Ugovor, koji je bio diplomatska tajna, veoma je zaplaio Hrvate. Nije se znalo ta on sve sadri i kakav uopte stav moe Italija zauzeti prema njima. Talijani su pred Evropom optuivali Hrvate kao Austriji odanu eljad i njihov otpor na Soi i po istarskom i gorikom kru tumaili su kao neprijateljstvo ne samo prema Talijanima, nego prema saveznicima uopte. Hrvati se nigde nisu pojavili kao samostalan faktor u borbi protiv centralnih sila, a neka njihova vojnika i politika lica sluila su im verno. ta moe snai Hrvate same ako i kad pobede saveznici? S toga su izvesni hrvatski politiari smatrali za potrebno da svoju stvar veu sa srpskom, da poistovete svoje interese, jer su Srbi u saveznikim zemljama uivali i glas i poverenje. Jugoslovenski Odbor uzeo je kao svoj zadatak, da pojaa interes Evrope za jugoslovensko pitanje, koje je u njoj bilo malo poznato, da ga obavesti o naim zajednikim tenjama u prolosti i sadanjosti, i da suzbija ne samo austrisko gledite na to pitanje, nego i talijansko. Na elo Jugoslovenskog Odbora doao je pretsednik splitske optine, advokat dr Ante Trumbi, jedan od najuglednijih hrvatskih politiara, koji je aktivno sudelovao i kod stvaranja Rijeke Rezolucije. Od Srba tu su bili iz Bosne i Hercegovine Duan Vasiljevi, dr Nikola Stojanovi i dr Milan Srki i posle od Vojvoana Veljko Petrovi. Od Srbijanaca bio je jedini Pavle Popovi, profesor jugoslovenske knjievnosti sa beogradskog Univerziteta, koji je od ranije imao mnogo veza sa ljudima van Srbije. Prvi proglas Jugoslovenskog Odbora objavljen je na urev-dan 1915. i govorio je: "itav jugoslovenski narod, Srbi, Hrvati i Slovenci, svi mi oekujemo od ovoga rata ujedinjenje sviju narodnih udova i itavog svog teritorija

u jednu nezavisnu dravu". "Borba Srbije i Crne Gore nije borba osvajalaka za proirenjem granica, ove su dvije srpske drave protagonisti u oslobaanju svih Jugoslovena, i njihova je zadaa sviju nas: zajamiti nau narodnu egzistenciju na naem ujedinjenom zemljitu." Kada je nastupio slom Srba - uputio je Jugoslovenski Odbor 11. februara 1916. depeu regentu Aleksandru izraavajui u njoj svoju nadu da "ona domovina koja e uskrsnuti iz stranoga metea, kojemu smo svedoci, nee vie biti obnovljena Srbija, pa ne ni poveana, nego ona treba da zahvati itav jugoslovenski narod i itavo njegovo narodno zemljite, ujedinjeno u jednu dravu, pod slavnom dinastijom Vaega uzvienoga oca." Kralj Aleksandar, iskreno oduevljen jugoslovenskom ideologijom, posle povratka sa svog puta po saveznikim zemljama, uputio je 7. aprila 1916. proglas preporoenoj srpskoj vojsci, kazujui u njemu kako su nai saveznici voljni "da nas u ovoj velikoj borbi snano pomognu da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je uinimo silnom i monom Jugoslavijom, koja e opravdati dosada prinete rtve i odgovoriti zahtevima novoga doba." Kod Hrvata nije bilo jedinstva u pogledima. Kad je umro car Franjo Josif Jugoslovenski Odbor je naglaavao, da kida sve veze sa Habzubrkom dinastijom, ali je veina Hrvatskog sabora u svojoj adresi novom vladaru obnavljala "starostavni zavjet vjernosti" i molila da joj Presto pomogne doi do narodnog ujedinjenja u okviru habsburke drave. Taj okvir traila je i takozvana Majska Deklaracija slovenakih i hrvatskih lanova bekoga parlamenta, donesena 17/30. maja 1917., u kojoj se zahtevalo "na temelju narodnoga naela i hrvatskoga dravnoga prava ujedinjenje svih zemalja u monarhiji, u kojima ive Slovenci, Hrvati i Srbi". Srbi na tu izjavu nisu pristajali. Oni su, u irokim masama Austro-Ugarske, najvie eleli Veliku Srbiju; a oni krugovi koji su se oduevljavali irim jugoslovenskim shvatanjima nisu mogli, makar i prividno, odobriti taj okvirni program kao ni bazu hrvatskog dravnog prava. Odluan obrt u dranju mnogih Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj Monarhiji doneo je Krfski pakt. Taj pakt, sklopljen 7/20 jula 1917. izmeu srpske vlade i Jugoslovenskog Odbora na Krfu, predviao je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao nezavisne ustavne i parlamentarne monarhije pod dinastijom Karaorevia, sa jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim dravljanstvom. I tu je polazna taka bila, da je "na troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom, po oseanjima svoga jedinstva, po kontinuitetu i celini teritorije, na kojoj nepodvojeno ivi, i po zajednikim ivotnim interesima svoga nacionalnoga opstanka i svestranoga razvitka svoga moralnoga i materijalnog ivota." Novi ustav za celu dravu imala je doneti Ustavotvorna skuptina. Ovaj program, na koji je pristala srpska kruna i srpska vlada i koji su prihvatali hrvatski rodoljubi, istina bez formalnog mandata od svog naroda, bio je doista osnova koja je mogla nai odziva u narodu. Najvei deo intelektualaca pozdravio je s radou i u zemljama Austro-Ugarske Monarhije, kao i van nje. I od nje je oekivao, s puno iskrenog radovanja, bolju budunost za ceo na narod. Kada je krajem 1917. godine, drugi dan Boia, Vudrov Vilson, pretsednik Severnoamerike Unije, izneo etrnaest taaka, koje je smatrao kao osnovu mira meu narodima, on se u dve take dotakao i naeg pitanja. U desetoj izraavala se elja, da se narodima Austro-Ugarske dade mogunost za autonoman razvitak, a u jedanaestoj kazivalo se, da treba vaspostaviti Srbiju i Crnu Goru i dati Srbiji slobodan izlaz na more. Dan pre toga pretsednik engleske vlade, Lojd Dord, u elji da odvoji Austriju od Nemake, izneo je neku vrstu sugestije, da se austro-ugarsko pitanje rei na taj nain, to bi se dala autonomija tamonjim "potlaenim" narodima. Lojd Dord je naroito bio pod uticajem talijanskog poraza kod Kaporeta u jesen 1917. god. i ruskog poputanja za vreme revolucije i u Brest Litovsku. "Saveznici su se ve nalazili u gorem poloaju u poreenju s centralnim silama. Poraz Italije poveao je tu razliku u opasnoj meri." Tako kae on sam u svojim Ratnim memoarima. Ti govori izazvali su kod Jugoslovena vrlo neprijatno iznenaenje i veliku zabrinutost. Po njima, cela dotadanja borba, sa tolikim rtvama, mogla je ostati uzaludna. Prisiljena da momentalno primi te uslove Austrija ih je kasnije mogla odbaciti; a ako se sad izvue itava iz ovog strahovitog loma veliko je pitanje da li e se i kad e se dati opet prilika, da se nai ljudi otresu njezinih veza. Jugoslovenski Odbor protestovao je s toga 29. decembra protiv

Dordova govora traei ne autonomiju nego potpuno osloboenje. U Zagrebu je povodom toga 17. februara 1918. sazvan zbor svih vienih i nezatvorenih jugoslovenskih politiara. Na nj tad nisu doli pretstavnici Srpskohrvatske Koalicije, koja je drala vlast u zemlji i koja se bojala da ne izazove reakciju vojnikih elemenata, dolazak na vlast frankovaca i novo gonjenje Srba. Policija je prvi dan rasturila sastanak, ali ga je posle, na posredovanje uglednih lanova Koalicije, dozvolila, ali kao privatan sastanak u stanu lekara dra Ante Pavelia, tada pretsednika Starevieve stranke prava. Tada je donesena odluka, da se izvede koncentracija svih narodnih snaga, "koje, stojei na stanovitu narodnoga jedinstva i oslanjajui se na naelo narodnoga samoopredeljenja, zahtevaju da se stvori nacionalna, nezavisna i na demokratskim principima sagraena drava Slovenaca, Hrvata i Srba." U to doba, pod habzburkom vlau, vie se doista nije moglo rei. I takva izjava bila je zaplenjena. U njoj je jasna razlika prema onom to je sadravala Majska Deklaracija: u njoj se ni jednom reju ne pominje okvir ni odnos prema dinastiji, a, iako je donesena u Zagrebu, u njoj nema pomena ni o hrvatskom dravnom pravu. Na tom sastanku bilo je reeno, da se pristupi i osnivanju Narodnog Vea. Odmah potom pristupilo se osnivanju organizacija na osnovu Krfskoga pakta i ove februarske rezolucije. Ulo se i u blie veze sa esima, koji su bili odlino obaveteni i koji su imali kanala na svima stranama. U maju, prilikom proslave Narodnog Divadla, dolo je u Pragu do neopisivih slovenskih manifestacija, to je dalo razloga policiji da uesnike natera na naputanje eke prestonice. Na sve su strane stvarane tajne organizacije, pa ak i meu vojnicima i mornarima. U Boki, u mornarici, izbi prava pobuna, koju su morali silom uguiti. Poee se buniti i razni garnizoni, kao u Kragujevcu i ibeniku. Naroito se sistematski pomagalo beanje iz vojske. "Zeleni kadar", to jest vojnici koji su se odmetli u goru, brojao je vie stotina, a neki su tvrdili da ih je bilo i na hiljade. U Zagrebu su lekari veto i dogovorno spasavali od vojne slube tuinu svakog narodnog oveka koji je uspeo da tamo doe. Pomagali su i oficiri, Srbi i Hrvati. Zagreb je tad postao neka vrsta zbega i bratski je pomagao. Kad je krajem 1917. krenut Knjievni Jug, da okupi sve jugoslovenske estite pisce, sva etiri njegova urednika bili su vojni begunci (N. Bartulovi, I. Andri, V. orovi i B. Mai), a prva trojica tek su bila izila iz tamnica. Sem malih izuzetaka sva je tampa bila orientisana jugoslovenski. Mlai pisci demonstrativno su pisali ekavski, a u Knjievnom Jugu pojavila se davno neviena i zabranjena irilica. Pisalo se u jasnim aluzijama, i skoro otvoreno. U pesmi Petru Preradoviu, u martu 1918., za vreme nemake ofanzive na zapadu pevao je Danko Anelinovi: Morao nas silnik sputati ko roba, Da se tvoje slovo outi i shvati I sad rje je tvoja - snaga naeg doba: "Za tuinca nema nita tua mati." Mjesto cvjea primi naih boli znake: Krvav grumen zemlje nae otadbine, Tanane konopce, teke lisiine. Primi vjeni zalog vjere nae jake: Zajedno smo proli niz Kosovo novo, Skupa emo poi i na Kumanovo! U decembru 1917. pokrenut je u idejama Krfskog pakta novi dnevnik Glas Slovenaca, Hrvata i Srba. To sve nije moglo ostati nezapaeno od vlasti i od neprijateljske tampe. Be je pokuao da taj polet paralie akcijom svojih ljudi u narodu, ali njihov glas nije bio od uticaja. Protiv nadbiskupa tadlera otvoreno ustaju franjevci, koji prihvataju jugoslovensku ideju, mada je i meu njima bilo vrlo neiskrenih ljudi (na pr. fra Didak Bunti). Maari su pokuavali preko jednog dela muslimana da oive misao o autonomiji Bosne, ali nisu ni tu naili na povoljan odziv. Svet je predoseao kakav e biti zavretak rata i nije hteo da se zalee. U Beu i Peti ni u poslednji as nisu mogli da se ree i da nau kakvu bilo formulu za jugoslovensko pitanje. Car Karlo je, pred sam kraj rata, uputio grofa Stevana Tisu da obie jugoslovenske zemlje i naroito da ode u Bosnu, da bi mu podneo izvetaj o stanju. Tisa je bio iznenaen raspoloenjem duhova. U Sarajevu, gde se nadao da bi mogao nai

razumevanja za blie veze sa Petom, kakve su postojale ranije, kad su pravoslavni i muslimani vodili borbu za versko-prosvetnu autonomiju, on je naiao na zbijen front Srba i Hrvata. Oni ak nisu hteli ni pregovarati s njim drukije nego zajedniki. Razdraen, Tisa je bio izgubio prisebnost, poeo udarati rukom o sto, i vikati: "Dobro, mi moemo propasti, ali emo jo uvek imati toliko snage da vas smrvimo". "Vi se nadate neem od Srbije?" govorio je, ne preduujui. "A znate li, da e ta Srbija biti upravo tolika, da je Bugarska uvek mogne pojesti za doruak!" Prisutni su mu na to okrenuli lea i izali iz sobe. Iznurena, sa napregnutom snagom preko svoje moi, dobrim delom izgladnela i ogolela, Austrija nije ni mogla ni smela ui i u petu zimu rata. Svet je gunao glasno. Primer ruske revolucije delovao je u narodu i plaio vlastodrce. Beka vlada uputila je javni poziv za mir ve 1. septembra. Povodom toga poziva odgovorili su pretstavnici organizacija Srba, Hrvata i Slovenaca, da Be nema vie prava govoriti u njihovo ime. Oni su traili da o svojoj sudbini odluuju sami. Posle proboja solunskog fronta njihov glas je postajao odluniji. Videlo se da centralne sile posru. Dizali su glave ve i oni koji su bili maloduni; poeli su prilaziti narodnim borcima i oni, koji su im na poetku rata bili neprijatelji. Ve 22. septembra stvoreno je u Zagrebu Narodno Vee, u koje su uli pretstavnici svih stranaka sem frankovaca, kao i pretstavnici svih narodnih politikih organizacija. Osnovna taka programa Narodnog Vea bila je: ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca u svoju slobodnu dravu. Za pretsednika Vea bio je izabran dr Anton Koroec, a za potpredsednika Svetozar Pribievi i dr Ante Paveli. Od Srba u Austro-Ugarskoj Monarhiji Pribievi je tada bio nesumnjivo najaa i najpopularnija politika linost. On je bio jedan od tvoraca i voa Srpskohrvatske Koalicije; njegov nacionalni program bio je jasan i uvek ist. Dva mu brata, Valerijan i Adam, stradala su u Zagrebu 1908. god., kada je ban Rauh poeo hajku na Srbe i kad je otvorio veliki veleizdajniki proces protiv njih; a trei njegov brat, Milan, jedan od tvoraca Narodne Odbrane, nalazio se kao aktivni potpukovnik i borac u srpskoj vojsci. Pribievi je vodio stvari tako, da svi Srbi iz bive Austro-Ugarske pomognu stav jugoslovenski orientisanih Hrvata i Slovenaca, pa da, tako zdrueni, sa velikom moralnom snagom izvedu delo narodnog ujedinjenja i stvore monu Jugoslaviju. Takvu politiku eleo je lino i regent Aleksandar i slao je u tom smislu i poruke Pribieviu. S tom misijom doao je u Zagreb i Milan Pribievi i dva srpska generaltabna potpukovnika. Ali je protiv te politike bilo i opozicije. Jedan deo Srba nije hteo ujedinjenje sa Srbijom preko Zagreba, nego neposredno. Srbi iz Vojvodine tako su i uinili 12. novembra, a isto tako i narodni zbor Bosanske Krajine u Banjoj Luci. U tom smislu delovali su u narodu i izvesni izaslanici radikalne stranke pozivajui se na poruke Nikole Paia. Pai je doista eleo da se najpre izvri ujedinjenje Srba i da se tano obelei ta pripada Srbima, pa da toj srpskoj dravi pristupe i Hrvati i Slovenci. On nije bio protivnik ujedinjenja, ali je hteo da osigura srpski posed. U narodu se ve od ranije neto znalo, da izmeu Paia i Jugoslovenskog Odbora nema pune saglasnosti, a u ovo vreme o tom su se irili tendenciozni glasovi sa obe strane. Za to vreme Austro-Ugarska je pucala. Car Karlo uputio je 3/16. oktobra manifest narodu kazujui da se njegova carevina pretvara u saveznu dravu. Hteo je da u poslednji as ispuni stare elje Slovena i spase dravu na taj nain. Ali, vezan prema Maarima, i slab, on je naglaavao u isti mah, da e celokupnost zemalja ugarske krune ostati netaknuta. To znai, da Hrvatska ostaje i dalje u vezi s Ugarskom i da od reavanja jugoslovenskog pitanja nema nita. Narodno Vee odgovorilo je na taj carev manifest 6. oktobra da ga ne prima i da ono preuzima voenje narodne politike. A vodie je tako, da se stvori slobodna drava Srba i Hrvata "bez obzira na ma koje pokrajinske ili dravne granice, u kojima danas ive." Po svakom shvatanju to je bila ista "veleizdaja" prema habzburkoj kruni, kidanje svih veza i okova. Za mnogo nevinije stvari plaalo se ranije glavom. Ali ovog puta oerupani crni orao nije mogao ni da zalepra krilima, a kamo li da klikne i poe po plen. Iz njegovih kandi ispao je najpre ma, a za njim i kruna. Zagrebako Narodno Vee, koje je bez ikakva potresa uzelo vlast u svoje ruke, htelo je da as pre doe u neposrednu vezu sa srpskom vladom. S toga je uputilo u vajcarsku svog pretsednika A. Koroeca, dra Melka ingriju i dra Gregora erjava. Novi austro-ugarski ministar Inostranih Dela, grof J. Andrai, sin starog Andraija sa Berlinskog Kongresa, obratio se 15. oktobra Americi sa

molbom za separatni mir. Pristao je izrino, da se sa esima i Jugoslovenima vode naroiti pregovori. Meutim, ve sjutra dan hrvatski sabor je i formalno reio, i to jednoglasno, da kida sve veze sa Austrijom i Ugarskom i da eli ui u jednu potpuno suverenu narodnu dravu. Odmah potom obrazovane su narodne vlade u Slovenakoj, Istri, Rijeci, Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, koje je potvrdilo Narodno Vee kao vrhovna vlast na tom podruju. Svaka vlada odredila je po jednog svog tajnika pri pretsednitvu Narodnog Vea, da bude veza izmeu njih. Centralisti su u ovom poslednjem aktu gledali usredsreivanje vlasti u glavnom sreditu, a federalisti su opet bili zadovoljni stvaranjem pokrajinskih vlada. Te dve struje javile su se od prvog dana i izraavale su se, ne bez otrine, od samog poetka. Prvi dani novih vlada bili su veoma teki. One su imale puno poverenja u narodu, ali malo snage i skoro nikakvih sredstava. Srea je ipak bila, da je svet, ponesen veliinom momenta, srean zbog ostvarenja svojih ideala, i svestan odgovornosti, bio spreman na velika pregaranja i nove rtve. Naroito se u tim vremenima na srpski deo pokazao kao istinski velik. On je plemenito oprostio sva zla i uvrede, bratski je rairio ruke, i nigde nije pobedu i slobodu okaljao pokoljem osvete. Tekoa je bilo i inae. Tri velike rasute austriske armije, bez hrane, bez discipline, obezglavljene, ostrvljene krvlju i pljakom, povlaile su se na tri strane preko naeg podruja; preko Istre i Slovenije sa talijanskog ratita, preko Vojvodine sa srbijanskog i rumunskog, i preko Crne Gore i Dalmacije sa albansko-maarskog. Sve je to trebalo da pree preko naih i inae nasilnim rekvizicijama opustoenih i izgladnelih krajeva! Kako to spreiti bez vojske, i to pouzdane? Briga je bila velika. Ali se sreno prebrodila. Sva ta vojska bila je potpuno demoralisana, zaplaena, kao izgubljena i gledala je samo as pre da pobegne od nas i da se doepa svoje kue. Bile su ponegde dovoljne same nae graanske strae da ih razoruaju ili upute na rad. Mnogo vie muke bilo je u Sloveniji sa zelenim kadrom, u koji su uli i po neki pravi razbojnici sa eljom da pljakaju, a bilo je i sluajeva iste obesti i prave anarhije. Sve je to manje-vie bilo brzo preseeno, kada je dola srpska vojska i s njom vojniki red. Bile su od prvog dana velike i politike tekoe. Na dosta strana nije bilo pravog poverenja. Srbi su hteli as pre, bez ikakvih formalnosti, sjedinjenje sa Srbijom. Srpske vojnike pozdravljali su i pozivali kao brau i oslobodioce. Meutim, u Zagrebu se otezalo. Htelo se, da se Narodno Vee i njegovo podruje smatra kao posebna drava, koja e kao takva voditi pregovore. Pretsednitvo Vea objavilo je, da ono pretstavlja "vrhovnu vladu jugoslovenskih zemalja", da ima svoju vlastitu vojsku i mornaricu i "notificiralo" je saveznikim vladama "postanak nezavisne i suverene drave Slovenaca, Hrvata i Srba". Ovlastilo je 1. novembra Jugoslovenski Odbor, a ne srpsku vladu, da kod drugih drava zastupa interese te nove drave. Od stranih sila nijedna nije priznala te nove drave; jedina koja je to uinila bila je srpska vlada. Ovo naglaavanje stvaranja drave Srba, Hrvata i Slovenaca pravdalo se tim, kako treba naglasiti da Jugosloveni nemaju vie nita zajednikog sa Habzburkom Monarhijom i da ih valja smatrati kao neto zasebno. To je, govorilo se, bilo potrebno zbog Talijana, koji su, u poslednji as, kad je skoro sve ve bilo prslo, poeli svoju ofanzivu i koji su prodirali u Istru, Dalmaciju i Sloveniju tvrdei da ne ulaze u savezniko nego u neprijateljsko podruje. U Hrvatima i Slovencima oni su gledali Austrijance i tvrdili su, da se oni nisu otresli starih veza spontano, nego pod utiskom talijanske pobede i sa namerom da je izigraju. Samo Narodno Vee imalo je i breg i neposrednijeg naina, da pokae Talijanima svoj nacionalni stav. Ali pored gornjeg razloga postojao je i drugi, prikriveniji, i opasniji. Izvesni ljudi u Zagrebu hteli su, da se prilikom ujedinjenja sve jugoslovenske zemlje bive Austro-Ugarske istave prema Srbiji kao celina, samo, u taj mah, nisu smeli javno objasniti i zato to ele; jedno, da tim ne bi odbili Srbe, i drugo zbog spoljanje opasnosti. Nikom od Srba ne bi palo na um da prihvati ma kakav plan, kojim bi se tada, u onim svetlim danima, stvarao u ma kom bilo obliku ma kakav front protiv Srbije. Ovo dualistiko shvatanje naih odnosa dolo je do izraza u takozvanom enevskom sporazumu. Izaslanici Narodnog Vea uli su u enevi u pregovore sa N. Paiem, srbijanskom opozicijom i Jugoslovenskim Odborom i sklopili su sporazum: 1) da se "kao jedna nedeljiva dravna celina" obrazuje drava Srba, Hrvata i Slovenaca, i 2) da do saziva Konstituante postoje srpska vlada i vlada Narodnog Vea, a za zajednike poslove da se obrazuje nova vlada sa polovinom lanova

odreenih od srpske vlade i polovinom od Vea. Polovina lanova te vlade zaklinjala bi se srpskom kralju, a druga polovina pretsednitvu Narodnog Vea. Takvom sporazumu nije se niko nadao i izazvao je optu osudu. Srpska vlada odbacila ga je odmah. N. Pai branio se posle, da mu je taj akt "iznuen", poto se naao osamljen pred zastupnicima Narodnog Vea, Jugoslovenskog Odbora i srbijanske opozicije, koja je, da bi ga sruila, pristala i na takvo reenje. Odbrana je ta slaba i teko razumljiva. Na takvom naelnom pitanju dravnik ili pobeuje ili pada, naroito dravnik Paieve dotadanje linije. Moda je on poverovao, zbog slabe obavetenosti, da je takvo raspoloenje u narodu bive Austro-Ugarske. U stvari, takvo reenje eleli su tamo samo Nesrbi i nejugoslovenski orientisani elementi. Pribievi je energino ustao protiv njega i pozvao je Koroeca u zemlju, jer ovaj nije imao mandata za konane pregovore, a najmanje za pregovore takve vrste. Verovatno bi ve tada dolo do vrlo krupnih objanjavanja, da nije bilo spoljanjeg pritiska. Italija se sve vie ispoljavala kao neprijatelj budue jugoslovenske drave. Ona je okupirala nae podruje, proterala vlasti Narodnog Vea s Rijeke, internirala mnoge nae nacionalne ljude, spreavala izvesna lica da preko njezinog podruja prelaze za Francusku i inila mnoge druge pakosti. Unitila je ak i izvesne jedinice flote, koje su posle raspada Austro-Ugarske Monarhije bile pripale naoj dravi. U Dalmaciji je s toga nastala opta elja da se im pre preisti poloaj nae drave, jer se inae moglo oekivati od Italije jo vie zla. Ve 1. novembra traila je dalmatinska vlada da se sazove Narodno Vee za reavanje dravno-pravnog problema. Tom traenju pridruila se 3. novembra i vlada za Bosnu i Hercegovinu. Traena sednica, posle izvesnog oklevanja, zakazana je 10. novembra. Bila je prilino burna. Na njoj su se jasno uvrstila dva gledita, odnosno dve ideologije. Bilo je predloga raznih vrsta. Zagreb se kolebao. ak je 6 lanova glasalo, mimo Krfski pakt, za republikanski oblik drave, a nijedan od tih nije bio Srbin. Izvesni hrvatski politiari hteli su diktirati uslove ujedinjenja. U odlunom asu reili su stvar dalmatinski Hrvati, dr Josip Smodlaka i dr Mate Drinkovi. Smodlaka je bio vrlo reit, i sugestivan, i opor. "Vi hoete da pravite ortakluk sa jednom slavnom firmom", govorio je on na adresu izvesnih Zagrepana, "i ulazei u ortakluk vi hoete da postavljate uslove, vi koji niste ni propala firma". I bacao je odgovornost na njih za sudbinu Dalmacije i nae budunosti uopte. Prevladalo je gledite njegovo i pristalica Srpskohrvatske Koalicije i narodnog jedinstva. Reeno je, da se ide u Beograd i da se izvri ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Izabran je potom odbor od 28 lanova, koji e imati da svri pregovore, i dati su mu izvesni "naputci" kao osnovne linije za pregovore. Za ovo vreme proglasila je Vojvodina, 12. novembra, svoje neposredno ujedinjenje sa Srbijom. Sjutra dan uinila je to i velika crnogorska skuptina, sazvana u Podgorici. Pre toga ta skuptina svrgnula je sa prestola otsutnu dinastiju Petrovia. Pokuaj pristalica te stare kue, pomagan od Italije, izveden s naroitom otrinom na Badnji dan 1918. god., da vaspostavi njihovu vlast, zavren je krvavim porazom na cetinjskom polju. U borbi se naroito istakla crnogorska omladina, zadahnuta idejom narodnog jedinstva. Ostali pokuaji bili su brzo ugueni. U tim borbama istakao se naroito Marko Dakovi, retko estiti nacionalni borac i voa omladine. On je bio dua crnogorskog Izvrnog Odbora, kome je bio pretsednik vojvoda Stevo Vukoti, brat kraljice Milene, i nepomirljivi prijatelj stare dinastije. Vredi zabeleiti, da je prvi predlog za svrgavanje Petrovia u podgorikoj skuptini podneo ondanji mitropolit a sadanji patriarh Gavrilo Doi. Sporazumevanje u Beogradu svreno je dosta brzo. Ugovorilo se ovo: da konano ureenje drave ima odluiti Konstituenta, koja e se sastati najdalje est meseci posle sklopljenog mira; vladarsku vlast imae regent Aleksandar; zakonodavnu vlast vrie privremeno Dravno Vee, koje se posle prozvalo Privremeno narodno pretstavnitvo, a u koje su uli svi lanovi Narodnog Vea, delegati Narodnih Skuptina iz Srbije i Crne Gore, i pet lanova Jugoslovenskog Odbora. Vlada je bila jedna, i to zajednika. Poto je postignut sporazum, a pre obrazovanja zajednike vlade, proglaeno je sveano 1. decembra (18. novembra) ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Proglasio ga je regent Aleksandar, u Beogradu, na Terazijama, u staroj gospodskoj kui Kuzmanovia, gde se nalazio njegov stan. Tu je sasluao pozdravni govor efa delegacije Narodnog Vea, dra Ante Pavelia, i u prisustvu lanova srpske vlade dao mu svoj istoriski odgovor. Prestonica zajednike drave postao je Beograd, na ponosni grad sa starom i neobino bogatom prolou.

Posle toliko vekova borbe, iskuenja svih vrsta, i napora dostojnih divljenja, na narod je toga dana doekao svoju davnu elju. On se skoro sav oslobodio tuinske vlasti i ujedinio je svoje snage, da bi nove stranice svoje istorije mogao pisati pod boljim uslovima, posveen sam sebi, nespreavan nikakvim tuim pritiskom. Imao je da pokae koliko stvarno vredi i ta moe da dade sebi samom i oveanstvu.

25 Vlada kralja Aleksandra

Kraljevi-regent Aleksandar, sa ijim je imenom vezano nerazdvojno nae narodno ujedinjenje, bio je tada mlad ovek, u naponu snage, u pravom smislu rei "ovenan slavom". Imao je tek trideset godina (roen na Cetinju 17. decembra 1888.). Bio je malog rasta i nena zdravlja, ali neobino iv, pun pokreta, sav od nerva. God. 1910. jedva se spasao od trbunog tifusa u Niu i itava je ivota patio od stomaka. To je osetno delovalo i na njegova raspoloenja, ali se on trudio da uvek vlada sobom. kolovanje u paevskom korpusu u Rusiji nije zavrio kad se, radi zdravlja, vratio u Beograd, ali je svoju linu kulturu dopunjavao intenzivnim itanjem. Naroito ga je zanimala istorija i naa stara umetnost. Bio je nesumnjivo darovit i znao je da prozre i ljude i stvari. Oi su mu imale redak sjaj, bile su prodorne, i neobino tople. Malo je ljudi iji je pogled imao tako neeg sugestivnog i privlanog i koji je ostavljao tako duboka traga u dui. Imao je velikih ambicija, razumljivih u tim godinama i posle tolikih uspeha; dolo je vreme, mislio je on, da se izie iz uskih okvira i da se stvaraju velika dela na svima podrujima. Kao svi ljudi, imao je i svojih nedostataka, manjih i veih, koji se kod lica koja su na vlasti pojaavaju u veoj meri zato to vrlo esto i mogu ono to hoe. Bio je lian i ponekad iskljuiv bez potrebe; u izvesnim postupcima prek i svojevoljan. Imao je puno razloga da bude ponosit na sve ono to se uinilo i postiglo za vreme njegove vlade i njegovom saradnjom, ali je u velikom uspehu bilo vrlo krupnih zasluga i udela i drugih inilaca, s kojima se on nije rastavio u ljubavi. Usled te crte on je u svojoj vladavini sve vie skretao ka autokratizmu i morao da prima odgovornost i za stvari, koje su po prirodi njegova poloaja a i inae imale ostati van njegova domaaja. Odmah, na poetku ivota nove drave, bilo je izvesnog kripanja. Zajednika vlada Srba, Hrvata i Slovenaca obrazovana je tek tri nedelje iza proglasa ujedinjenja, posle dugog natezanja oko podele mandata. Vlada je bila koncentraciona; u nju su uli pretstavnici svih stranaka, svih plemena i sve tri glavne vere u zemlji. S toga je ona ispala vrlo velika; u vladi je bilo 20 ministara, od kojih 18 resornih. Tako je od prvog dana, pristankom svih, proiren krug zajednikih poslova i udaren temelj centralizaciji vlasti, mada su zadrane sve dotle postojee pokrajinske vlade sa njihovim uim lokalnim kompetencijama. Ali je kod izbora pretsednika nove vlade dolo do prve nezgode. Za pretsednika je, po formalnom dogovoru svih stranaka, imao doi Nikola Pai. Ali su se protiv njega, sporednim putevima, javile spletke i on je u poslednji as bio odbijen i zamenjen Stojanom Protiem. Kad je taj akt izazvao izvesno negodovanje, Pai je imenovan za efa nae delegacije za mirovne pregovore u Parizu. Prve odluke nove vlade donesene su, radi izjednaenja najvidnijih razlika, a prema odredbama Krfskoga pakta, u ovim stvarima: uvedena je nova, zajednika, dravna zastava (plavo-belocrvena); zajedniki grb, sklopljen iz srbijanskog, hrvatskog i toboe slovenakog; i uveden je novi kalendar. S toga se i u ovoj knjizi, od ove glave, svi datumi oznaavaju po novom kalendaru. Novo stanje primljeno je u ogromnoj veini zemlje bez pogovora. Sem pomenutih pokuaja prevrata pristalica kralja Nikole u Crnoj Gori, nered je izazvan jo samo u Zagrebu 5. decembra. Tamo su izvesne ete iz dva biva austriska puka, u sve oko 1.200 ljudi, bile izile na Jelaia trg da proglase republiku, ali su ih tu razbili odredi dalmatinskih mornara i hrvatski sokoli. To je bilo delo frankovakih elemenata, ije su se voe bile razbegle ili povukle u pozadinu. Nadbiskup tadler umro je u Sarajevu onog dana kad je tamo ulazila srpska vojska, general Sarkoti otiao je u Be, a Ivan Frank, sin Josifa Franka, bio je jedno vreme u Peti. Frankovic nisu smeli posle toga da istupaju javno, nego su radili podzemno.

Kao voa Hrvata istakao se tad Stjepan Radi. To je bio darovit ovek, sa lepim znanjem stranih jezika, i sa izvesnim irim idejama. Kao eki ak, oenjen ehinjom, on je voleo Slovenstvo i slovenske narode, bio je uveren i o naem narodnom jedinstvu i o potrebi ue veze meu junim Slovenima, a zastupao je napredne ideje i u politikom i u socialnom ivotu. Zagrebako vie drutvo nije ga primilo u svoj krug. Nije mogao da doe ni na Univerzitet, iako je to ivo eleo. Ogoren na gospodu i "kaputae" on je sa energijom i istrajnou prihvatio ideje svog brata Antuna, koji je traio novu politiku i drutvenu obnovu od hrvatskog radnog seljakog naroda i njegove vrednosti. Hrvatski sabor nije bio pretstavnik naroda, nego se sastojao iz virilnih lanova po poloaju i od poslanika, koje su birali samo inovnici i graani i seljaci sa dosta visokim poreskim cenzusom. Hrvatski seljak nije imao politikog uticaja i s toga mu se politiki ljudi nisu ni obraali. Braa Radii osetili su dobro i na vreme taj krupni nedostatak hrvatskog politikog ivota, uli su u narod i stali ga obraivati. Uspeh s poetka nije bio veliki, ali je zato bio stalan. Posle Antunove smrti Stjepan je nastavio rad sam. Iao je stalno u narod, sa zbora na zbor. Bio je vrlo aktivan i prilino bezobziran. Govorio je teno i mnogo, ali besednik nije bio. Nije ak ni pazio na to ta ba govori, i kako govori. U politikom ivotu nije imao nikakve stalnosti, a ni hrabrost mu nije bila vrlina. Za vreme rata saraivao je s frankovcima, pevao himne Habzburzima, grdio Srbe. Bistar i lako pokretan on se trgao na vreme iz tog drutva, predoseajui slom Austrije, i priao je Narodnom Veu. U Veu je bio organ onih, koji nisu smeli otvoreno da izau "s bojom na sredu". Tu je pokuavao da se odredi granica dokle sme ui srpska vojska u samu Hrvatsku; izjanjavao se za republiku; odbijao da ide u Beograd. Kad je proglaeno narodno ujedinjenje i poeo rad vlade stao je kupiti potpise protiv stvorenog stanja s tim, da ih uputi konferenciji mira. U praktinoj politici to nije moglo imati nikakva znaaja, jer se Hrvati na mirovnoj konferenciji nisu mogli pojaviti ni u kakvom svojstvu kao neki inilac, ali mu je to trebalo u unutranjoj politici, da oko sebe okupi sve protivnike Srpskohrvatske Koalicije i nove dravne tvorevine. Prema postignutom sporazumu, Privremeno Narodno Pretstavnitvo sastalo se u Beogradu 1. marta 1919. Sastavljali su ga: polovina lanova srbijanske Narodne Skuptine, delegati podgorike i vojvoanske narodne skuptine i poveani broj lanova Narodnog Vea. U tom Pretstavnitvu ogromnu veinu pretstavljale su pristalice narodnog jedinstva; u naem politikom ivotu malo je koja skuptina bila na veem intelektualnom nivou. Ali je i u njoj brzo dolo do otrih kriza. Evo zato. Svetozar Pribievi uao je odmah u tenje veze sa srbijanskom opozicijom, koju su sainjavali samostalci, nacionaliste i naprednjaci, i stvorio je s njima Demokratsku Zajednicu. O Vaskrsu 1919. to je ve bilo svreno delo. On je to uinio iz dva razloga: 1) da Hrvatima iz Srpskohrvatske Koalicije omogui spoj sa srbijanskim politiarima, da bi se u novoj jedinstvenoj dravi stvorila i jedinstvena snana stranka, koja bi prihvatila dravne poslove. Hrvati nisu hteli da se spajaju sa radikalima, jer su ovi, s Paiem na elu, bili oglaeni kao nosioci ne jugoslovenske nego velikosrpske ideologije, 2) bila je elja krune, da se kod srbijanske opozicije preisti pitanje oblika drave. Kod izvesnih srbijanskih stranaka bilo je to vreme, zbog solunskog procesa i inae, otvorenih republikanskih strujanja. U Hrvatskoj ceo Radiev pokret iao je s tom firmom. Republikanske ideje donosili su i komunisti koji su dolazili iz Rusije. Moglo se, prema tom, dogoditi da republikanci uu u Konstituantu sa vrlo velikim brojem, naroito ako srbijanska opozicija otvoreno izie s republikanskim programom. Spajanjem srbijanske opozicije sa Srpskohrvatskom Koalicijom i njezinim prijateljima iz ostalih oblasti to se preseklo. Demokratska zajednica postala je odjednom najvea politika grupacija u parlamentu i glavni nosilac vlasti s nadom da to ostane i u budue. Njezine glavne voe, sem malih izuzetaka, napustile su republikanske tenje i tako osigurale za buduu zajednicu oblik monarhije. Ovo republikansko pitanje bila je prva proba snaga i prva stvar na kojoj je javno poeo spor izmeu Srba i Hrvata. Srbi van Srbije, prisiljeni da slave tue vladare kao svoje, a inae vaspitani u tradiciji naeg epskog monarhizma, gledali su u srpskom kralju ili crnogorskom knezu pretstavnike srpske dravne misli i nosioce Duanova i Lazareva duhovnog naslea. Naroito je bio postao popularan kralj Petar, "beli kralj", pod kojim je Srbija procvala, postala slobodnija, i pretstavljala privlanu

taku za sve potitene i porobljene. Napadan, ruen, obasipan mrnjom za vreme rata on je u narodnim oima postojao sve vei, i drai, i skoro sa nekim svetiteljskim nimbusom. I zar napustiti njega, ili pustiti da ga grde drugi, sad, posle svega to je bilo, poto je doneo osloboenje? U srpske glave to nije ilo. U ostalom, s puno razumevanja. Kod Hrvata pokret je meutim uzimao maha. Srbi su na to gledali s puno nepoverenja. Dotle, Hrvati su bili najodaniji elemenat habzburke kue, bili im istinski verni, ponosili se kad su mogli rei "Dvor je za nas". Njihovo republikanstvo tumaeno je s toga ne kao uverenje, nego kao otpor protiv dinastije koja je srpska. I s toga su mnogi nai ljudi odbijali i pomisao o ujedinjenju pod uslovom da se u tom pitanju popusti. Nalazili su ak, da na protivnoj strani nema ni dovoljno lojalnosti. Krfski pakt bio je preistio tu stvar i potrzati je nanovo znai otvarati sva pitanja. Stojan Proti, koji je u otsustvu Nikole Paia vodio radikalsku partiju, doao je brzo u sukob s Pribieviem. On mu nije mogao oprostiti savez sa srbijanskom opozicijom. Nije ak primao ni njegovu politiku liniju uopte. I dok su glavni radikalski agitatori ustajali protiv demokrata to nisu vodili srpsku nego jugoslovensku politiku, dotle je Proti sam uao u veze sa glavnim vostvom hrvatskih federalista i primio izvesne njihove sugestije za izradu programa budueg dravnog ureenja. I pismeno i usmeno Proti je osuivao Pribievievu politiku integralnog narodnog jedinstva i dosta krute metode kojim je privodio u delo, i na tom pitanju je domalo izazvao i krizu vlade. Pai nije prihvatio Protiev stav i otstranio ga je iz vostva stranke, ali stvoreni rascep izmeu demokrata i radikala nije se vie dao lako premostiti. Osnovno razilaenje izmeu Srba i Hrvata u pitanju ureenja zajednike drave bilo je u ovom: hoe li ta drava biti jedinstvena ili federativna. Veina Srba, i to ogromna, htela je jedinstvenu dravu. Polazila je sa gledita, da jedan narod treba da ima i jednu dravu. A u ono vreme svi su odgovorni inioci tvrdili da smo jedan narod, troimen istina ali jedan. To onda nisu poricali ni Hrvati. To je bila polazna taka Jugoslovenskog Odbora, Narodnog Vea i Hrvatskog sabora u istoriskoj sednici od 29. oktobra; na tom osnovu stvorena je i zajednika drava. Hrvati su bili u velikoj veini za federaciju. eleli su da ouvaju svoju plemensku individualnost, kako se onda govorilo; i nalazili su, da ne treba i da je vrlo opasno jednim potezom izjednaivati sve, gde su razni istoriski faktori stoleima delovali, stvorili jednu posebnu vrstu kulturnog naslea i uneli i u ljude i u stvari izvestan svoj duh. U onaj mah Hrvati nisu traili federaciju na plemenskoj bazi, nego su predlagali da se podela zemlje izvri na nekoliko veih istoriskih oblasti. Mada su ta dva gledita veoma suprotna o njima se ipak moglo raspravljati i teoriski i stvarno, i da je bilo pravog uzajamnog poverenja moglo je proi bez veih potresa da se primilo bilo jedno bilo drugo gledite. Ali je nedostajalo ba toga poverenja. Srbi su, povodom Radieve akcije i hrvatskog republikanskog pokreta, verovali, da Hrvati ne misle iskreno i u federativnom ureenju gledali su perpetuiranje posebnog mentaliteta, koji bi iao protiv dravne celine i narodne budunosti, i koji je u stvari negacija narodnog jedinstva. Hrvati, opet, mislili su i tvrdili, da je Srbima narodno jedinstvo samo firma i organ da nature svoju vlast i da ak postepeno zatru hrvatsku individualnost. Netaktini ispadi pojedinaca i na jednoj i na drugoj strani uoptavani su zlonamerno, a ponekad i preuveliavani. Srbi i Hrvati, i pored ilirske i jugoslovenske ideologije, nisu jo bili dovoljno pripremljeni za veliko delo, pred koje su bili stavljeni. Dugo se i sistematski, istorijom i tuim delovanjem, radilo na tom da se oni razdvoje i pocepaju. Retko su i malo oboji radili solidarno i sa istim konanim ciljem. Misao o narodnom jedinstvu kao o politikoj tvorevini izraivala se samo teoriski, istina od najboljih ljudi, ali na delu je praktino provoena tek veoma kratko, jedva kojih desetak godina. Srpskohrvatska Koalicija nije mogla da za jedan decenij utre zle posledice dugogodinjeg rada ranijih narataja. U svojoj borbi protiv tuina, kada su i radili ponekad zajedno, Srbi i Hrvati znali su dobro ta nee, ali nisu bili uvek naisto s tim ta hoe, jer nisu bili podjednako stavljeni u poloaj da o tome reavaju sami sa punom odgovornou pred svojom nacionalnom saveu. Sem godine 1848. oni nisu istupali zajedniki, svojom odlukom, kao svestan politiki inilac, iako im za to nije nedostajalo prilike. Njihova politika ila je ak dosta puta u raskorak. Srbi su iveli od svoje epske tradicije, stvorili etniku ideologiju hajdukovanja i uskakanja, bili uvek spremni na borbene

akcije, stalno u udnji da jednog dana okaju i povrate ono to su izgubili. Radili su s papinim emisarima, s Austrijom, s Rusijom s kim se god moglo, samo da se doe do cilja, koji je blistao u daljini. Nedisciplinovani hajduk i buntovnik koji peva o Kosovu i Lazaru i mata o svojoj dravi. Hrvati su rano, u zoru istorije, izgubili svoju samostalnu dravu, ali su, s potovanja dostojnom istrajnou ouvali svoje mesto i svoju narodnost. U dugoj borbi za svoja prava i opstanak, u borbi s Maarima, Mleanima i Turcima, oni su se usko vezali za dinastiju Habzburga i u toj vezanosti izgubili su politiku inicijativu. Njihova borba bila je stalno u defanzivi, i to i na granici i u sastavu Dunavske Monarhije. Branei svoje pozicije u unutranjosti oni su razvili oseanje za forme i pravice, ali su zato bili lieni pravog slobodarskog i revolucionarnog zamaha. Uredni, disciplinovani, iskoriavani, oni su izgledali kao podstanari u sopstvenoj kui; imali su svoju zemlju, ali nisu mogli da stvore svoju dravu. I najradikalniji hrvatski politiari nisu mogli da se oslobode misli da svoju politiku budunost, ak i kao jugoslovenski misionari, posmatraju samo u sastavu i duhu politike Habzburke dinastije. Slom Austro-Ugarske Monarhije, mada se predviao, nije se ipak oekivao u ovakvom obliku. Niko nije mislio da e se cela njezina zgrada, kao crvotoina, sruiti onako potpuno, bez temelja, i da e se nae pobednike zastave samo u jednom zaletu pobiti iza Maribora i Subotice. Reenje naeg nacionalnog pitanja i najvee optimiste zamiljale su samo u etapama, ma koliko da se programski govorilo o potpunom ujedinjenju. Zatim treba pomenuti i ove injenice. Hrvatska inteligencija, koja je bila uverena o stvarnom narodnom jedinstvu i o potrebi njegova politikog izraza, nije imala mnogo dodira sa irokim narodom, niti je uticala na nj. Hrvatska inteligencija dolazila je u nesrazmerno veem broju iz gradova nego iz sela i libila se od seljaka. Kako smo ve napred istakli, mase hrvatskog seljakog naroda nisu uticale na politiki ivot i s toga im gradski kortei i kandidati nisu ni prilazili. U Hrvatskoj je, isto kao i u celoj dravi, tek 1920. god. uvedeno opte pravo glasa. Hrvatske mase ostale su s toga politiki neizraene, a kad im se dala prilika da i one postanu politiki inilac one su, kao to esto biva, pole za najradikalnijim sugestijama. Prihvatile su Stjepana Radia, koji im je ranije jedini obratio panju i koji im je bio najblii. U stavu tih masa bilo je ponekad dosta neobavetenosti i naivnosti, a u agitaciji dosta raznorodnih uticaja. Mase su, iza rata, s Radiem zajedno, naglaavale svoje mirotvorstvo i za svoju dravu predviali su da bude "neutralna republika Hrvatska u meunarodnim granicama junih Slovena", ne oseajui koliko je to politiki nerealno i ak maglovito. Krajem avgusta 1920. izbila je gotovo mala pobuna u nekim zagorskim srezovima povodom naredbe o igosanju konja i popisivanju komore za vojsku. Slovenci su uli u novu dravu bez ikakva dravnopravnog balasta. Posleni, svikli na organizovan rad, pozitivni, oni su se brzo snali i svoju "deelu" razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadraj; oseali su dobro da je nova narodna zajednica za njih jedini uslov da se odre prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga. I oni su, u veini, eleli da ouvaju svoju nacionalnu individualnost u okviru autonomije, ali od tog nisu nikad pravili kriza. Prihvatali su postepeno, bez glasnih izjava, sve to se moglo; dobili su svoje kole, svoj univerzitet, svoju upravu; otstranili su iz Slovenije skoro sve neslovenako inovnitvo, a celu su zemlju poplavili svojim ljudima; razvili su saobraaj do idealne mere; svakom mestu dali po neku ustanovu. Dok su se Srbi i Hrvati trgli oni su radili; za svaku vladu i za svaki reim oni su imali po jednog svog pretstavnika. U jedno vreme, njihov glavni pretstavnik, dr Anton Koroec, ovek nesumnjivo mudar i zasluan ali bez ikakve politike naelnosti i doktrinarizma, pravi izdanak stare jezuitske kole, najpouzdaniji politiki vetromer, vrio je ak najmoniji uticaj u dravi. Kao to je bilo predvieno, ureenje nove drave imala je da donese velika narodna Konstituanta. Ona je izabrana 28. novembra 1920. Iako se nameravalo s izvesnih strana da ona bude potpuno suverena, ona to od samog poetka nije bila, i to po pristanku vlade i glavnih stranka u zemlji. Ta ogranienost njezine suverenosti odnosila se samo na oblik drave. Ona je odmah i bez prethodne diskusije smatrana kao monarhija. Izabrani poslanici mogli su poeti rad tek poto poklone zakletvu kralju. Glavna diskusija u Konstituanti vodila se oko pitanja: hoe li drava biti jedinstvena, unitaristika, ili federativna. Pobedilo je prvo gledite, i to u glavnom srpskim glasovima. Novi

ustav proglaen je na Vidov-dan 1921. god. Za nj je glasalo: 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. Uzdralo se od glasanja: 83 Hrvata i 26 Slovenaca, a neto je bilo otsutnih i jo pasivnih. Hrvati su odbijali da priznaju Vidovdanski Ustav ne samo s toga to nije bio donesen po njihovoj elji, nego i to je bio izglasan prostom, a ne kvalifikovanom veinom, kako je pridviao Krfski pakt. Srbi su s pravom naglaavali dvoje: 1) da je Konstituanta bila u tom pogledu nevezana, i 2) da sami Hrvati u mnogo pitanja nisu potovali odredbe tog sporazuma. Radi se nije oseao obaveznim da izvruje ono, to je ugovorio Jugoslovenski Odbor sa A. Trumbiem. Zato bi se onda samo Srbi drali doslovno svega? Po Vidovdanskom ustavu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca imala je biti jednostavna nacionalna drava, sa tri plemena ali jednom dravnom idejom, parlamentarna i ustavna monarhija, sa irokim oblasnim samoupravama. Na sam dan proglasa Vidovdanskog Ustava pokuao je jedan komunista da izvri atentat na regenta Aleksandra. Atentat nije uspeo. To je dalo povoda novoj otroj kampanji protiv komunista, koja je bila poela i ranije. Ruski primer imao je, kao u ostaloj Evropi, svojih sledbenika i u naoj dravi, i to u dosta velikoj meri. Prilikom izbora za Konstituantu oni su dobili 198.736 glasova i 58 mandata. Istina, to sve nisu bili glasovi uverenih pristalica pokreta, nego je meu njima bilo i mnogo onih, koji su hteli tim da protestuju ne samo protiv drutvenog poretka nego i protiv nove drave uopte. Komunistika aktivnost bila je vrlo iva i nalazila je nesumnjivo mnogo odziva. Smatralo se kod vodee inteligencije da je period nacionalistikog rada zavren i da treba prei na nove socialne probleme, ali se, u psihozi ruske revolucije, nije htelo prii socialnim reformama putem evolucije nego radikalno i nasiljem. Komunistike ideje prihvatila je, pored proletera svih vrsta, naroito, kao svuda, radnika klasa i studentska omladina. Seljak je bio uzdran i drao se u glavnom starih stranaka. Jedino je u Bosni uhvatila maha staleka zemljoradnika stranka, leviarska ali nacionalna. Tamo je davno eljeno reenje agrarnog pitanja dalo zemljoradniku realan sadraj oslobodilakog dela i priljubilo ga za nj. Graanske stranke bile su tad u snanom poletu i u velikoj borbi, a nosili su se, kao ozbiljni takmaci, jedino radikali i demokrati. Protiv komunista izdala je vlada 29. decembra 1920. obznanu, kojom je zabranjivala svaki njihov javni rad sa motivacijom da je opasan po dravu. To je unelo ogorenje u njihove redove i izazvalo pokuaje teroristike reakcije. Na dan 21. jula 1921. pao je kao rtva njihova atentata Milorad Drakovi, bivi ministar Unutranjih Dela, za ijeg je vremena objavljena obznana. Drakovi je bio jedan od najumnijih dravnika Srbije i velika nada njezine demokratije. Posle atentata na regenta i ovog atentata na Drakovia reila je Narodna Skuptina da poniti sve mandate komunistikih poslanika i da osudi njihovu stranku. Komunisti se vie nisu mogli pojavljivati na izborima sa svojim listama, ali su postojali i dalje. Godine 1921. umrla su dva naa kralja. U Francuskoj, u Antibu kraj Nice, zavrio je 2. marta svoj ivot kralj Nikola onako kako nije eleo i kako sigurno ne bi nikad zamislio nijedan od naih romantiara Omladinskog pokreta. On je bio ovek reeg kova, sposoban, darovit, s pesnikim poletom, ali suvie zauzet sobom. U prolosti je imao svetlih momenata, a Crnu Goru je utrostruio teritorialno i unapredio u mnogom pogledu. U poslednje vreme bio je izgubio politiki kompas, ali je ipak drao do kraja nacionalnu liniju i korisno je posluio optoj srpskoj stvari. Nekoliko meseci posle kralja Nikole umro je u Beogradu, 16. avgusta, kralj Petar, odavno bolestan i oronuo i odavno povuen ispred oiju sveta, ali visoko potovan u celom narodu. Njegova vladavina znaila je procvat Srbije kakav se samo mogao poeleti. On lino nije bio ovek od izuzetnih vrednosti, ali je s bogatim iskustvom ivota i jasnim demokratskim i slobodarskim naelima pustio narod, da dade puna maha svojim raspoloenjima i svojim vrednostima. Ni njegova vladavina nije bila bez kriza, ali su te krize bile bolesti organizma koji se oporavljao i koji je, na kraju, naao svoj put. Od Duanova vremena na narod nije imao veih uspeha; tek pod Petrom ispunjeno je ono, to je nekad Tvrtko zapoeo. Podugo je trajalo nezadovoljstvo i u Crnoj Gori, koje je sistematski pomagala Italija. Pristalice kralja Nikole (jer njegove sinove nije niko mario) nisu bile toliko protiv samog ina narodnog ujedinjenja, nego vie protiv naina kako je ono izvedeno. Podgoriku skuptinu smatrali su kao nezakonitu i tuili se protiv nje Konferenciji ambasadora velikih sila. Ali su bili u leto 1922.

odbijeni, poto su izbori za Konstituantu pokazali da narod prima stvoreno stanje. Posle smrti kralja Nikole nezadovoljstvo je poputalo i samo od sebe. Nestajalo je i etovanja, koje je jedno vreme bilo nemalo domae zlo. Dok se crnogorsko pitanje postepeno smirivalo hrvatsko je sve vie raslo. Na njemu su padale nekolike vlade. S njim u vezi bile su manje-vie sve politike krize u dravi; ono je, moe se mirno rei, bilo glavni uzrok to se najvei deo snage troio na prilino besplodno traenje nekih novih puteva i metoda i to su bila potisnuta u drugi i trei red mnoga vana privredna i socialna pitanja. Jedno vreme ceo na politiki ivot dobijao je karakter plemenske borbe. Bilo je ak pokuaja, da se u naa unutranja pitanja uvedu strani inioci. Te pokuaje izvodilo je ne neko neodgovorno lice, nego sam voa Hrvata Stjepan Radi; i to u tom nije uspeo nije zavisilo od njega, nego od prilika i jaeg i autoritativnijeg stava nae drave. On je, na pr., naroitim memoarom traio u martu 1922. od meunarodne konferencije u enovi, da pozove pretstavnike Hrvata kao posebnu grupu, mimo delegata nae drave, i, naravno, nije uspeo. Posle je, 1923. god., krenuo u svet, u Austriju, Englesku i Rusiju, da tamo nae podrke za svoj stav protiv Beograda. Ali i taj je put bio uzalud. U Austriji bi mu moda i hteli neto pomoi, ali nisu mogli i nisu smeli; u Engleskoj mu je savetovano da se vrati u otadbinu i da tamo legalnim sredstvima vodi borbu za svoje ciljeve; u boljevikoj Rusiji bilo je interesa za seljaki pokret, ali nimalo sklonosti da se jaa hrvatski centralizam. Nekoliko dobronamernih srpskohrvatskih intelektualaca gledalo je tada, da na sve naine nae izlaza iz te mune situacije i da ublai protivnosti koje su postajale sve vee. Srpski Knjievni Glasnik, najugledniji na asopis, otvorio je 1922. god. anketu o srpskohrvatskim odnosima; a izvestan broj istaknutih javnih radnika odrao je 10. septembra 1922. kongres u Zagrebu s tim programom. Sam kongres nije nita doprineo sreivanju tih odnosa, jer su njegovi sazivai bili ljudi bez politikog uticaja; nije ak ublaio ni otrine. Njegov zakljuak, da se dotadanje ime Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca zameni jugoslovenskim i da se obrazuje Jugoslovenska zajednica "bratskoga sporazuma i prave demokratije" nije u taj mah prihvatio niko. Sve politike stranke bile su mu protivne. Jedino su kod demokrata bila podeljena miljenja. Ljubomir Davidovi, po svojoj prirodi dobriina i sklon da prihvati svaki dobronameran pokuaj, otiao je lino na taj kongres i bio voljan da pomogne njegovim sazivaima. Tim je, kao lan vladine veine i jedan od saradnika na Vidovdanskom Ustavu, doao u sukob s vladom i reimom, koja je kongres osuivao traei reviziju Ustava. Drugi voa demokrata, Svetozar Pribievi, bio je odlian protivnik toga Kongresa, koji je, u glavnom, bio i uperen protiv N. Paia i njega i njihovih otrih metoda. Pribievi je tada nepokolebivo zastupao unitaristiko gledite i govorio da izmeu Srba i Hrvata kao jednog naroda ne moe biti onakvog nagaanja kao izmeu Hrvata i Maara. Rascep izmeu demokrata tad je privremeno izravnat, ali se oseao. Njim i Davidovievim sudelovanjem na kongresu obrazloio je N. Pai 4. decembra 1922. ostavku svoje vlade, nalazei da dve glavne vladine grupe nemaju ista gledita na dravna pitanja. U stvari, Pai je hteo da dobije mandat za homogenu radikalsku vladu i da preduhitri opoziciju. Jer blok hrvatskih opozicionih stranaka bio je doneo 25. novembra reenje, da e se vratiti u skuptinu i pojaati opoziciju, u koju bi preli i Davidovievi demokrati. Pai je 16. decembra uspeo i dobio izborni mandat. Iz izborne borbe demokrati su izali skoro prepolovljeni (od 95 na 52 mandata), jer su ih radikali meu Srbima suzbijali optubom da su izdali naelo dravnog i narodnog jedinstva. Izborni rezultati pokazali su, da svet nije voleo srednje linije; nije ak pokazao velik interes ni za klasne stranke. Zemljoradnici su izgubili mnogo u svima krajevima. Pobedu su odnele plemenske i verske stranke. Kod Srba radikali, kod Hrvata Radievci, kod Slovenaca klerikali. Meutim, mada je Vidovdanski Ustav naelno, kao ustav drave osnovane na narodnom jedinstvu, teoriski i dobar i dosta elastian, on je ipak sticao sve vie neprijatelja. Njegova kruta primena sa preteranim centralizmom kompromitovala je u njemu sve to je bilo dobro. Za dobro funkcionisanje centralizma aparat je morao biti prvorazredan, a on je u stvari bio preteno nedorastao, bez dovoljnih strunih kvalifikacija i dosta puta nesavestan. Izvesni ljudi sluili su ponekad vie svojim partijama nego dravi i ove su ih titile ak i onda kad su bila u pitanju i prljava, a pokatkad i kriminalna dela. Korupcija je bila zahvatila dobar deo inovnitva, a njom su bili zaraeni ak i

izvesni lanovi vlade. To je sve podrivalo poverenje i autoritet vlasti i odgovornost je za sve prebacivana na Beograd i na vladu u njemu. U tom pogledu kritika na reim bila je opravdana, mada su za ovakvo stanje imali krivice svi, podjednako i Hrvati i Slovenci kao i Srbi. Od toga stanja patili su isto tako podjednako svi, i svi krajevi. Iako se to zlo davno uoilo centralizam nije poputao, niti je za vremena hteo da izvestan deo rada i odgovornosti podeli sa organima unutranjosti. Ministri su zadravali za sebe reavanje i najsitnijih pitanja; organi u unutranjosti nisu mogli samostalno da postave ak ni posluitelje. A ta revnost nije dolazila od ljubavi za posao i od elje da se o svemu istinski vodi rauna, nego da se pojaa lini uticaj i osigura vlast. U udnji za vlau izvesni beogradski politiari smatrali su ponekad nove oblasti kao neku vrstu kolonija; tamo su upuivali svoje ljude na poloaje, tamo im davali sinekure i povlastice, tamo su ak i sami jurili da dobiju bez muke poslanike mandate. U tom pravcu naroito se greilo prema Junoj Srbiji, ali je bilo velike jagme i u Vojvodini i u Bosni i Hercegovini. Vidovdanski Ustav predviao je decentralizaciju uprave i stvaranje veih samoupravnih jedinica, ali se s tim pitanjima otezalo bez ikakve potrebe godinama. U centralnoj vladi verovalo se, da je dovoljno dati zakon i doneti za neko pitanje odluku, pa da stvar ide sama od sebe. Malo se traila iniciativa odozdo. Svima pitanjima i pokretima traila se politika pozadina, a i u sve stvari unoen je politiki momenat. Nije se vodilo uvek dovoljno rauna o tom, da proces jugoslovenskoga ujedinjenja nije ipak prosta hemiska radnja, koja se moe izvoditi po utvrenoj formuli. Nije se raunalo sa izvesnim psiholokim i moralnim iniocima u narodu; bre se reavalo nego to se pripremalo. Najupadljivija greka, i ak oevidna nepravda, uinjena je svakako pri podeli zemlje na oblasti. Ako se nisu htele zadrati stare istoriske oblasti zbog elje, da se zaboravi ono to nas je delilo i to je u geopolitikom pogledu bilo doista neprirodno, onda se s pravom moglo oekivati da e nova podela biti bolja, naelna, izvedena po jasno utvrenim principima, i strunjaki. Mislilo se i predlagalo, da se stvore oblasti koje e biti geografske celine sa najprirodnijim gravitacijama i vezama, koje e se dopunjavati privredno i kulturno, i koje bi sa, od prilike, 800.000 stanovnika bile sposobne za samoupravni ivot. Meutim, sve je to bilo naputeno. Podelu su vrili samo politiki ljudi po svojim eljama i po svojim potrebama. Najbolji strunjak za ta pitanja i jedna od najboljih glava celog naroda, Jovan Cviji, nije bio ni pozvan na saradnju, a kamo li da je u tom poslu uestvovao. Da bi se zadobili bosanski muslimani odredilo se ak jednom takom ustava, da u Bosni i Hercegovini ostanu oblasti u starim granicama tih pokrajina, i tim se donekle priznao njihov autonomni stav. Prema Hrvatima se nisu pokazali ti obziri i oni su se s pravom bunili. U Srbiji su izvesne oblasti ispale jedva neto vee nego stari okruzi, dok je sva Hrvatska sa Slavonijom bila podeljena u etiri dela. Od 17 okrunih mesta u Srbiji 13 ih je ostalo kao sredita oblasti. Usled te nenaelnosti i partiskih ustupaka doteralo se dotle da je zemlja, mesto u 12-15 jedinica, bila podeljena u 33 oblasti. Radi toga se poveao aparat visokog, mahom beskorisnog, inovnitva, administracija se komplikovala, a stvarnog rezultata nije bilo. upani, koji su doli na elo novih oblasnih jedinica, nisu imali ni vie prava ni vie ugleda od starih okrunih naelnika. Kod Hrvata je tokom vremena sazrevala odluka, da se putem saradnje u parlamentu pokuaju izmeniti izvesne stvari na bolje. Radi je sam davao savete u tom smislu, poto se uverio da od inozemstva nema nikakvih izgleda za neko aktivnije posredovanje. Da privoli Hrvate na politiku saradnju delovala je naroito demokratska stranka, ili, bolje reeno, njezino krilo pod vostvom Ljubomira Davidovia. Prva grupa hrvatskih poslanika dola je u skuptinu 23. marta 1924. Pridruila se tu opozicionom bloku, koji su sainjavali demokrati, muslimani i pretstavnici slovenake narodne stranke. Njihovim dolaskom radikalska vlada ostala je u manjini i podnela je ostavku. Na tom pitanju pocepala se i demokratska stranka. Pribievi je bio odluan protivnik saradnje sa Radiem, pa je zbog toga napustio dotadanje politike drugove i osnovao samostalnu demokratsku stranku. Priao je potom radikalima, da s njima zajedno brani osnove Vidovdanskog Ustava i spreava njegovu reviziju. Prva vlada Pai-Pribievia, obrazovana je 27. marta, nije imala veine. Kad su u Skuptinu doli svi radievski poslanici morala je naskoro otstupiti. Vlada Ljubomira Davidovia, u koju nisu uli Hrvati, ali koji su bili obeali da e je pomagati, obrazovana

u leto 1924., nije se mogla odrati. Nju je onemoguio svojim neodmerenim i netaktinim govorima na raznim javnim skupovima Stjepan Radi, koji se vratio iz inozemstva. Kad su posle Davidovia vladu ponovo obrazovali Pai i Pribievi sa izbornim mandatom (6. novembra 1924.), Radieva stranka je bila rasturena, a Radi sam, sa vostvom stranke, bio je zatvoren i optuen po zakonu o zatiti drave zbog ulaska u Treu internacionalu. Ali to nije nimalo slomilo njegovu snagu u narodu. Naprotiv. On je sve vie sticao pristalica i jaao svoj pokret, i postao je nesumnjivo glavni voa i pretstavnik Hrvata. Hrvatski pokret razvijao se tako, da u Radiu nije vie gledan samo voa jedne stranke, sa svojim manama i vrlinama, nego prosto idealisani pretstavnik nacije kao takve. Na izborima od 8. februara 1925. njegova stranka odnela je ponovo pobedu u Hrvatskoj i meu Hrvatima. Posle ove pobede Radieve stranke javila se kod radikala elja, da oni nau dodirne take sa Hrvatima i da ih odvoje od saradnje sa demokratama. Slina tenja javila se i kod Hrvata. Bilo je, u ostalom, i razumljivo, da najvea srpska stranka potrai kakvu bazu za saradnju sa najveom strankom kod Hrvata. Posle nekoliko konferencija i protokola, i poto je Pavle Radi u Skuptini dao sveanu izjavu, da njegova stranka prima Vidovdanski Ustav, obrazovana je 18. jula 1925. prva vlada radikala i radievaca pod pretsednitvom N. Paia. Obustavljeni su posle toga svi politiki progoni i bilo je puno nade, da e stvari osetno krenuti nabolje. Kad je i sam Radi te jeseni uao u vladu kao ministar prosvete politika sporazuma imala je za sebe dva najautoritativnija narodna pretstavnika, njega i N. Paia. Ali se nade nisu ispunile. Na obe strane bilo je jo mnogo nepoverenja, koje se nije dalo lako prebroditi. Bilo je i mnogo spletkarenja. Ve 4. aprila 1926. Pai je iziao iz vlade nezadovoljan stvorenom situacijom i uvreen kampanjom koja je zbog izvesnih nezgodnih afera njegova sina bila krenuta posredno i protiv njega. Radikali su nastavili izvesno vreme saradnju sa Radievcima, ali sa stalnim kripanjem. Kad su se razili sa vostvom stranke oni su nekoliko meseci nastavljali rad sa malim brojem desidenata iz Radieve stranke, no ti nisu imali nikakva politikog uticaja ni autoriteta. Krajem 1926. godine, 10. decembra, umro je Nikola Pai. Sa njim je nestalo najkrupnije politike linosti Srbije na kraju XIX i na poetku XX veka. Nijedan od naih politikih ljudi nije bio toliko godina na vrhovima stranke i dravne uprave koliko on, niti je ijedan do kraja, pored svih obrta politike sree, odrao toliko snage, autoriteta i uticaja. Od 1880-1925. god., okruglo uzevi, skoro posla stolea, on se nalazio u sreditu politikog ivota, kao agitator, kao vo, kao izgnanik, kao zatvorenik, kao ministar i ef vlade, uvek aktivan i uvek sa jasnom milju i programom. Ako stvaranje Radikalne stranke nije prvenstveno njegovo delo, ta stranka je, ipak, vezana najvie za njegovo ime i upravljala se po njegovom taktu. On je vodio skoro pola veka, u svima fazama, od buntovnikih zavera do ministarskih stolica, od revolucije do reakcije. U sebi je imao i buntovnitva i opreznosti. Sa nekim jermenskim nepoverenjem i konspiratorstvom u prirodi on se vaspitavao u ruskim revolucionarnim kruocima, ali je u isto vreme, mudro uvao svoju glavu, ak i pod cenu poniavanja, i bio sklon na privremene kompromise sa saveu. Upotrebljavao je revolucionarne metode u mladosti, ali nikad nije bio revolucionar ni po svojoj prirodi ni po svojim ciljevima. Naprotiv. Bio je sav za utvren graanski pravni poredak, ali strogo demokratski. Borio se s uverenjem za slobodu, graansku i nacionalnu, i tome cilju posvetio je ceo ivot, iskreno, dosledno, i hrabro. Obrenovii mu nisu verovali od poetka i kralj Milan mu je bio zakleti neprijatelj. Njegova prava dravnika aktivnost dolazi do izraza tek za vlade kralja Petra, kad je kao ef radikalne stranke, najvee u Srbiji, davao pravac celoj naoj spoljanjoj i unutranjoj politici. U spoljanjoj politici dosledno se drao Rusije sve do 1917. god., kroz sve krize od Tajne konvencije do Svetskog Rata. U unutranjoj politici parlamentarni reim sa punim graanskim slobodama dao je sjajne rezultate u politikom vaspitanju naroda. Uspesi Srbije nerazdvojno su vezani za njegovo ime bez obzira na to da li je njegov lini udeo vie relativan nego apsolutan. Ueni i ugledni talijanski diplomata Karlo Sforca ima nesumnjivo pravo, kad ga, u svoj velikoj studiji o njemu, meri sa velikim dravnicima Evrope. Paiu je za ivota mnogo smetalo, to nije bio besprekornih linih kvaliteta; i to se nije uvek sluio samo istim sredstvima; i to je bio nesumnjivo odvie

samoljubiv i bezobziran prema svojim glavnim saradnicima; ali on zato sve vie dobija to se dublje posmatra u istoriskoj perspektivi. Posle njegove smrti radikalska stranka oevidno opada i poinje sve vie da se cepa. Pai nije spremio svog zamenika, a bez njega i bez njegova autoriteta nisu se vie dale lako obuzdavati ambicije pojedinaca i drati potrebni partiski zapt. Paiev naslednik u vladi, Nikola Uzunovi, nije bio jak ovek i nije imao svoje linije. Punih est godina po izglasavanju Vidovdanskog Ustava prelo se na biranje samoupravnih skuptina i njihovih organa. Izbori su izvreni 23. januara 1927. Neposredno iza tih izbora, a s njima u vezi, dolo je do raskida radikalsko-radievske vlade, koja je zamenjena kombinacijom izmeu radikala i slovenake narodne stranke. No ni ta kombinacija nije bila duga veka. Bila je suvie slaba i kvalitativno i brojno da dri situaciju u parlamentu. S toga se 17. aprila obrazovala nova vlada radikala i demokrata. Tu vladu sastavio je Velimir Vukievi, ranije disident radikalske stranke, ovek koji u njoj nije nikad imao velika uticaja i koji je bio skromnih sposobnosti. On je mandat za sastav vlade dobio poverenjem drugog ustavnog inioca, sa eljom da vlada radikala i demokrata donese vie stabilnosti. Meutim, demokrati tu saradnju nisu primili u poetku s puno poverenja. U vladu je najpre ulo konzervativno krilo pod vostvom dra Vojislava Marinkovia, a Davidovi je dao pristanak preko srca i tek kasnije sa uverenjem o potrebi te saradnje, koju e jednog dana oglasiti za "tvrdi grad" naeg parlamentarizma. Protiv te vlade stvorio se od prvog dana moan blok. Vukievi nije bio ovek koji bi znao lino stvoriti sebi vie autoriteta, a napravio je i nekoliko tekih pogreaka. U svoju prvu vladu on nije uveo nikod od Hrvata; posle, prilikom rekonstrukcije, iz vlade su se povukli svi radikalski prvaci od izvesnog znaaja. Istina, pored demokrata, nalazili su se u vladi i slovenaki klerikalci i bosanski muslimani, i to sa svojim glavnim ljudima A. Koroecom i Mehmedom Spahom. Izbori, koje je izvrio 11. septembra 1927., stvorili su Vukieviu ogorene protivnike na vie strana, a naroito meu Hrvatima. Dolo se ak dotle, da su se Pribievi i Radi nali na jednoj liniji i obrazovali Seljako-demokratsku koaliciju. Taj korak objanjavao je Pribievi tim, da su izmeu njega i Radia pale naelne ograde od onog dana, kada je Radieva stranka priznala Vidovdanski Ustav, ula u parlamenat i saraivala u vladi zajednike drave, a sad da se naao s tom strankom zajedno u odbrani ustavnosti uopte. Radi i Pribievi ponudili su bili saradnju i demokratama, ali je ovi nisu hteli da prime. Mislilo se, da ta Seljakodemokratska koalicija nije izraz dublje ideoloke povezanosti i da nee biti duga veka. U parlamentu Vukievieva vlada imala je kod radikala samo polovnu podrku, a kod nove koalicije naila je na otpor koji je liio na opstrukciju. U skuptini su padale grdnje i uvrede kakve su se retko gde mogle uti; mune scene ponavljale su se iz dana u dan. Pravljene su greke, i sluajne i namerne, na sve strane. Pretsednik vlade nije se vie ni pojavljivao u skuptini, a pretsednik parlamenta, dr Ninko Peri, nije znao da se snae u situaciji koja je bila zatrovana. I jednog dana dogodila se nesrea. U razdraenju, zbog jedne line uvrede, poslanik Punia Rai, 20. juna 1928., pucao je u Skuptini iz revolvera, pa je teko ranio Stjepana Radia, a smrtno je pogodio druga dva hrvatska pretstavnika, Pavla Radia i dra uru Basarieka. Stjepan Radi preiveo je tu nesreu samo nekoliko nedelja i umro je u Zagrebu 8. avgusta. Ovaj sluaj imao je teke posledice za srpsko-hrvatske odnose i za razvoj prilika u celoj dravi. Razdraenje kod Hrvata bilo je veliko i zahvatilo je najire krugove. Pretstavnici Seljakodemokratske koalicije napustili su Beograd i dalju saradnju u toj tako sastavljenoj skuptini. Muni i naporni rad od deset godina bio je izgubljen; od tog dogaaja jaz izmeu Srba i Hrvata postao je dublji. Bilo je jasno, da se on nee moi lako premostiti i da e se morati utroiti mnogo nove snage da se sprei proces razjedinjavanja, koji se poeo oseati. Velimira Vukievia zamenio je kao pretsednik vlade Anton Koroec; ali on nije mogao mnogo da pomogne. Seljako-demokratska koalicija traila je nove izbore, ali vladina veina to nije primila iz bojazni, da izbori, u takvoj atmosferi, ne izazovu nove i tee sukobe. Kad je Ljubomir Davidovi sa demokratama krajem te godine izazvao krizu vlade, da se krene s mrtve take, pokazalo se da izmeu stranaka vlade i opozicije nije moglo doi do saradnje. Prilikom konsultovanja kod kralja pretstavnici Koalicije traili su, pored novih izbora, i reviziju ustava. U taj mah revizija jo nije traena s otvorenom

namerom, da se izvede federativna podela drave na plemenskoj bazi, nego se htela provesti podela na vee i za ivot sposobnije aministrativne, preteno istoriske, oblasti. U tenji da spase narodno i dravno jedinstvo kralj Aleksandar je 6. januara 1929. ukinuo ustav, raspustio skuptinu i uzeo svu vlast u svoje ruke. Novu vladu obrazovao je general Petar ivkovi, tada komandant Kraljeve garde. Ali ta mera nije donela eljene rezultate. Osnovna greka bila je u tom, to su depolitizaciju zemlje imali da vre politiki ljudi, pripadnici dotadanjih stranaka. ivkovi nije sastavio svoju vladu iz neutralnih ili stranaki neistaknutih novih, strunih, ljudi, nego je u nju uveo nekoliko ranijih aktivnih politiara. Ti stranaki ljudi samo su u pola primili novo stanje, a u stvari su se trudili da osiguraju svoje poloaje i za budue partiske kombinacije i pomagali su svoje partiske prijatelje. Mali je broj ljudi iskreno prihvatio novo stanje. Stare partije imale su, po zakonu, biti rasturene, ali su one u stvari postojale i dalje radei manje-vie skriveno. Nova vlada, i one koje su dole posle nje, radile su starim metodama. I s toga nisu imale uspeha u narodu, kome ni inae nije bilo simpatian sistem neodgovorne vladavine. Da ojaa jugoslovensku ideologiju i narodno jedinstvo, na kom je bila osnovana zajednika drava, kralj je 3. oktobra 1929., u mesto dotadanjeg imena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odredio kao slubeni naziv Kraljevina Jugoslavija. Ukazom od istoga dana izmenjene su i granice starih istoriskih oblasti i ukinuta administrativno njihova imena, a mesto njih uvedeno je devet novih banovina, obrazovanih kao velike stare upe, po veim renim slivovima. Nove banovine bile su ove: dunavska, moravska, vardarska, zetska, drinska, vrbaska, savska, primorska i dravska. Beograd sa Panevom i Zemunom izdvojen je kao posebno upravno podruje. Potom su u vojsci stare vojnike srpske zastave zamenjene novim jugoslovenskim. Sokolstvo, kao optenarodna viteka organizacija, sa jugoslovenskom ideologijom, dobilo je od drave i moralnu i materialnu potporu, a na njegovo elo stavljen je mladi prestolonaslednik Petar. Pokuano je, da se organizuje i jedna velika politika jugoslovenska stranka, ali su voi tih stranaka gubili pristalice onoga dana, kad bi sili sa vlasti. Dve godine posle te nove administrativne podele 3. septembra 1931., proglaen je novi ustav. Po tom ustavu Jugoslavija je nasledna i ustavna monarhija sa dvodomnim sistemom. Kralj je "zatonik narodnog jedinstva i dravne celine". Izborno pravo je bilo opte, a glasanje javno. Izborni zakon je iskljuivao obrazovanje plemenskih, verskih i pokrajinskih stranaka i traio je kao uslov za mogunost podnoenja kandidatskih lista da se organizacija politikih stranaka mora rasprostirati kroz svu zemlju. Vlada nije morala biti parlamentarna. Izbori za banovinske skuptine nisu postojali; banske venike imenovali su banovi. Ti banski venici, narodni poslanici i pretsednici optina birali su polovinu lanova Senata, a drugu polovinu imenovala je kruna. Kralj Aleksandar se sav zalagao, da se politike strasti smire i da se prie pozitivnom konstruktivnom radu. Ali je bilo i suvie mnogo tekoa. Privredna kriza, koja je tih godina dostigla svoj vrhunac, sputavala je dravna sredstva. U politikom pogledu Hrvati su zauzeli sasvim negativan stav, a pomagao ih je i jedan deo srpske opozicije, sastavljen iz delova svih politikih stranaka. Jedan deo hrvatskih politiara i ekstremista otiao je iz zemlje, a neki od njih nisu se ustruavali da stupe u veze sa otvorenim neprijateljima nae drave. U Italiji i Maarskoj stvoreni su logori za spremanja terorista; pokuan je ak i jedan ustanak u Lici, ispod Velebita; izvoena su svirepa zloinaka dela. I sam kralj Aleksandar pao je kao rtva te kombinovane tuinskoodmetnike akcije. Na svom slubenom putu u Pariz, on je u Marselju, 9. oktobra 1934., bio u automobilu ubijen od jednog najmljenog ubice. Malo je ko bio tako iskreno oaljen. Svet je oseao i video jasno, da su revolverski meci ispaljeni u njegove grudi bili namenjeni samoj Jugoslaviji i njezinom opstanku. Aleksandar se smatrao ne samo kao pretstavnik, nego i kao stvaralac i glavni zatonik te nove drave. I u istinu on je dovrio to je Karaore zapoeo. U Jugoslaviju uzidao je celu mladost, uestvovao u svim njezinim podvizima od Kumanova do Soluna, izveo delo njezinog ujedinjenja, pao kao njen simbol. Njegovo naslee prihvatio je njegov sin prvenac, kralj Petar II. Mladi kralj roen 6. septembra 1923. Bio je jo maloletan kad se desila marseljska katastrofa, pa je, s toga, prema ustavu i prema

kraljevom testamentu, obrazovano Namesnitvo od tri lana i tri njihova zamenika. Prvi lan Namesnitva je knez Pavle Karaorevi, sin kneza Arsena, brata kralja Petra I, engleski ak, ovek lepe umetnike kulture i mirne politike linije. On je samo pet godina mlai od kralja Aleksandra (roen 28. aprila 1893.) i uivao je njegovo izuzetno poverenje. Drugi namesnik postao je dr Radenko Stankovi, ranije profesor na Medicinskom fakultetu beogradskog Univerziteta i ministar prosvete, i dr Ivo Perovi, bivi ban savske banovine. Namesnitvo je poelo da naputa stari kurs, trudei se da se to izvede bez velikih potresa. Vlada Bogoljuba Jevtia, koja je nastavljala kurs integralnog jugoslovenstva, pretrpela je neuspeh na urevdanskim izborima 1936. god., jer je imala protiv sebe sve stare stranke Srba, Hrvata i Slovenaca. Jevtia je zamenio dr Milan Stojadinovi, lan Radikalne stranke, koji se pojavio sa novom politikom kombinacijom. Stojadinovi je obrazovao Jugoslovensku radikalnu zajednicu, u koju su uli radikali, slovenaka narodna stranka i muslimani. Njegova osionost i tenja da postane na "voa", po primeru voa iz Nemake i Italije, sa metodama i elementima koji su samo odbijali, dovele su brzo do raskida veza izmeu njega i glavnog vostva Radikalne stranke. Veina srpskog naroda ogorila se protiv njega kad je bez ikakvih obzira, zloupotrebljujui vlast, hteo da sprovede Konkordat, koji je na tetu dravnog autoriteta imao da favorizuje uticaj rimske crkve. U osionosti on jedno vreme nije hteo da obavesti o sadraju Konkordata ne samo iru javnost, nego i glavu pravoslavne crkve, patriarha Varnavu, koji je, ogoren, poeo, sa Sinodom zajedno otru borbu protiv vlade i tog ugovora. Policiski organi i andarmi kundacima su razjurili jednu crkvenu litiju u Beogradu, kojoj su na elu bila nekolika episkopa; a iste noi, 23. jula 1937., kad je izdisao patriarh Varnava, izglasan je Konkordat u Skuptini i prireen paradni banket za lanove vladine veine. U celoj zemlji nastale su demonstracije i protesti, na mnogo mesta pala je krv, a crkva je bacila anatemu na sve one ljude, koji su dali svoj glas za Konkordat. Pod pritiskom javnog miljenja vlada je morala popustiti, ali je to teko pogodilo njezin autoritet. Posle toga i u samoj vladi nastale su nesuglasice i razlazi. Opoziciju je u samoj vladi vodio A. Koroec, ministar Unutranjih Dela, onaj isti koji je, za vreme konkordatske borbe, prvi javno nazvao Stojadinovia voom. Uinio je to onda, kad mu je postalo jasno, da je Stojadinoviev poloaj u srpskom delu naroda osnovan samo na vlasti. Opozicioni pokret u narodu rastao je oevidno. Radikali, demokrate i zemljoradnika stranka uspeli su da vaspostave veze sa Zagrebom i da uu u pregovore sa Seljako-demokratskom koalicijom. Prilikom izbora za skuptinu 1935. i 1938. god. srpske opozicione stranke, ak i jugoslovenska nacionalna stranka ile su zajedno sa Hrvatima i nosilac zajednike liste bio je dr Vlatko Maek, tada nesumnjivi voa hrvatskog naroda. I pored svega pritiska vlasti opozicija je na decembarskim izborima 1938., iznela preko milion glasova i onemoguila je dalji opstanak Stojadinovieve vlade. Nova vlada Dragie Cvetkovia, obrazovana u februaru 1939., pomagana od Jugoslovenske radikalne zajednice, uzela je kao svoj glavni program sporazum sa Hrvatima. Srpske opozicione stranke nisu dale svog pristanka da Maek pregovara i u ime njihovo, nego samo u ime Hrvata. Napustivi bazu sporazuma, koju je utvrdio sa svojim dotadanjim saveznicima, Maek je stupio u pregovore sa vladom i 26. avgusta 1939., pred sam novi svetski rat, sklopio je s njom sporazum. Po tom sporazumu prelo se na nove principe dravnog ureenja. Mesto narodnog jedinstva stvarno su priznata tri naroda, srpski, hrvatski i slovenaki, ali je zajedniko ime dravi ostalo Jugoslavija. Dosledno tome i centralizam je zamenjen federacijom, koja jo nije sasvim sprovedena, ali kojoj se nesumnjivo ide. S tim tenjama osnovana je banovina Hrvatska, u koju su ule u celini banovine savska i primorska i neki srezovi iz banovine zetske, drinske i dunavske. Izvesni poslovi, naroito vojska, inostrani poslovi, saobraaj, trgovina, pote, ostali su zajedniki, a u ostalim resorima najvei deo kompetencija prenesen je na banovinu Hrvatsku. Srpsko i slovenako pitanje tim sporazumom nije reeno, nego je ostavljeno da se uredi docnije. Odmah posle sporazuma obrazovana je zajednika vlada, u koju su uli i Hrvati sa Maekom na elu. Od Srba sporazum su prihvatili, sem Jugoslovenske radikalne zajednice, samo pristalice zemljoradnike stranke i ostaci samostalnih demokrata.

Inae, u srpskom delu naroda sporazum je, sklopljen na toj osnovi, primljen sasvim negativno. Ideja integralnog jugoslovenstva bila je stvarno naputena ve poodavno. Priznanje posebnih "nacionalnih individualnosti", odnosno triju naroda, uinile su ve i pre sporazuma sve stranke u narodu, i one iz opozicije i vladine, sem jugoslovenske narodne stranke. Centralizam i reim diktature kompromitovali su jugoslovensku ideju, koja je jedina mogla da izvede sintezu svega pozitivnog od tri naa plemena ili naroda i koja nam je davala iri okvir i politiki, i kulturni, i privredni, pa i nacionalni. Ta ideologija bila je i ostala u stvari samo ideal. Ona nije nikad bila izraz irokog puka, pravog naroda, nego samo jednog tankog sloja inteligencije, dobronamerne i vidovite, ali neuticajne u masama. Idealistika gledita i uverenja o narodnom jedinstvu (u koliko nisu bila samo to), koja su vladala kad je stvorena ova zajednika drava, ustupila su sada, u ovom periodu, novima, i mi vidimo kako se, naroito na hrvatskoj strani, kao u doba punog romantiarstva, stvaraju ili obnavljaju ili istiu ustanove i javna glasila sa iskljuivim nacionalnim obelejem. To je, sasvim prirodno, imalo svog odjeka i kod Srba. Srpska savest u tom pogledu sasvim je mirna. Za narodnu zajednicu oni su nesumnjivo rtvovali mnogo, vie nego iko drugi u njoj. Da su bili sebini i uskogrudi 1918. god., kada su ulazili u zajednicu sa svojim ogromnim moralnim kapitalom, i da su tada hteli diktirati, oni bi nesumnjivo bolje proli nego posle dvadeset godina zajednike drave. Srbi bi, dobrim delom prihvatili verovatno i primenu federaciji. Nije toliko vano ureenje drave, koliko duh koji vlada u njoj. Meutim taj duh je ravo nastrojen i on je izazvao otru kritiku. Razgranienje banovine Hrvatske izvoeno je ne na osnovu jednog naela, nego na osnovu svih koji su Hrvatima mogli biti od koristi. Osnova je imala biti etnika. Hrvati su van primorske i savske banovine traili za sebe svaki srez, gde su oni bili u veini, ali u tim banovinama nisu davali ni jednog sreza gde su veinu imali Srbi. Tako se dogodilo, da je 847.000 Srba ostalo u granicama Hrvatske, a svega 421.000 Hrvata u celoj ostaloj dravi, kad se svi katolici uraunaju u Hrvate. Kad je trebalo braniti te srpske srezove onda su se pozivali na svoje istoriske granice i uzeli su u pomo taj princip. Meutim, taj princip energino odbijaju kad je u pitanju Dubrovnik, koji nije nikad ulazio u sastav njihove istoriske drave i koji je po svojoj tradiciji sav "slovinski", a po svojoj prolosti u stalnoj gravitaciji prema srpskom podruju. Kad su Hrvati traili i dobili srezove id i Ilok, koji su u veini srpski, a po istoriskom pravu nebranjivi, oni su napustili i etniko i istorijsko naelo, pa su zahtevali ta mesta kao svoj ivotni prostor. Takva nedoslednost i nepravinost izazvala je s pravom proteste, koji su se pojaavali tim vie, to je u novim oblastima uveden otvoren antisrpski reim. Pobijeni su i progonjeni mnogi ljudi, razbijene ili onemoguene njihove ustanove, stvoreno raspoloenje za njihovo potiskivanje i uklanjanje. S hrvatske se strane i naglaavalo, da je to granica nacionalnog poseda i nacionalne drave. I to je jo gore, s najodgovornije njihove strane podvlailo se, da je ovo samo etapa i da oni imaju novih pretenzija. Stavljaju u pokret akciju, da dobiju Baranju i severnu Baku, a svim sredstvima dokazuju da su bosanski muslimani samo Hrvati i da banovina Hrvatska ima prava na nove srezove u Bosni. To sve stvara munu atmosferu. Jedina je nada, da e teke pouke iz najnovije svetske krize otvoriti oi svima malim narodima da vide, da njihovi interesi nisu u cepanju i izdvajanju, nego u pribiranju svih srodnih i zajednikih potrebama povezanih naroda. I drugo, razvoj drutvenih odnosa stavlja pred sve narode mnogo krupnije, sloenije i tee probleme, nego to su sitniarske zaevice oko plotova, koji jednoga dana, ako ne budemo svesni, mogu postati ni nai ni njihovi.

26 Izmeu dva svetska rata

Veliki svetski rat likvidiran je pregovorima o miru, koji su 1919. i 1920. god. voeni u Parizu i njegovoj okolini. Glavni je bio Versaljski Mir potpisan u starom kraljevskom dvoru 28. juna te godine izmeu saveznika i Nemake. Nas je on interesovao u drugom redu; imao je da uredi, u koliko se ticalo nae drave, samo materialne stvari u pitanju reparacija. Savezniki cilj je bio, da se u Nemakoj "uniti za svagda militaristiki duh", ali on, kao to se zna, nije ostvaren. Ugovor sa malom Austriskom Republikom, koja je preostala iza sloma Habzburke Monarhije, sklopljen je 10.

septembra 1919. u Sen-ermenu; sa Maarskom u Trianonu 4. juna 1920.; i sa Bugarskom u Nejiu 27. novembra iste godine. Poslednji je, i za Jugoslovene vie formalno, sklopljen mir sa Turskom u Sevru 10. avgusta 1920. Povlaenje granice izmeu Austrije i nae drave prolo je bez velikih tekoa na severu, a na zapadu, u Korukoj, morao je za izvesnu zonu biti sproveden plebiscit. On je ispao na tetu u tom kraju nedovoljno nacionalno svesnih Slovenaca. Maari su se dugo opirali "komadanju" podruja krune sv. Stevana, ali su na kraju morali popustiti. Bugari su nam u Nejiu ustupili strumiku oblast i u starim granicama strateki vane srezove caribrodski i bosiljgradski. Tim ugovorima sa Austrijom, Maarskom i Bugarskom naa drava je dobila svoje sadanje granice, dosada najvee u istoriji Srba, i Hrvata, i Slovenaca. Ona obuhvata 247.542 km2, i prema tom je najvea drava na Balkanskom Poluostrvu. Mnogo je lake ilo sa nekadanjim protivnicima, nego sa talijanskim saveznikom. U Italiji su izvesni elementi bili od prvog dana protivni stvaranju velike Jugoslavije, jer nisu hteli da na istonoj obali Jadranskog Mora, koje su oni eleli gledati kao svoje jezero, dobiju jakog i konsolidovanog suseda, za koga su verovali da bi im mogao postati takmac ili protivnik. Sem toga u Italiji su se ve tada javljali prohtevi da zakorae na Balkan i ponu tamo svoje ekonomsko irenje i politiku dominaciju. Posle boljevike revolucije u Rusiji i sloma Austro-Ugarske verovali su, da mogu bez opasnosti sukoba s nekom velikom silom poeti taj posao, a srpsko-bugarsko neprijateljstvo i meusobno nepoverenje olakavali bi im rad. Polazne take imale su im biti Albanija i Dalmacija. S toga su odmah, posle primirja u jesen 1918., poeli sa progonjenjem i interniranjem naih ljudi i sa znacima neskrivenog neprijateljstva prema nama. Na konferenciji mira njihovi zahtevi ili su mimo Londonski Ugovor. Kako su Engleska i Francuska bile vezane tim paktom u Londonu mi bi verovatno proli ravo u pitanju zapadne obale, da se za nae opravdane elje nije toplo zaloio ameriki pretsednik V. Vilson. On je branio etniki princip i pravo samoopredeljenja naroda, a odbijao isto imperialistike zahteve. Pregovori s Italijom trajali su dugo i bili su puni kriza. Prijateljske sile bile su, meu ostalim, predvidele i malu dravu Rijeku pod suverenitetom Lige Naroda, i na to reenje pristale su bile i Jugoslavija i Italija. Ali je taj pristanak bio neiskren. Pomagan od talijanske flote upao je iznenada, 12. septembra 1919., pesnik Gabrielo Danuncio, inae voa talijanskih nacista, u Rijeku i poseo je taj grad, da bi ga "spasao" za Italiju. Jugoslovenska vlada oslanjala se na svoje moralno pravo i saveznike obzire, ali je najposle, pod pritiskom Engleske i Francuske, morala popustiti i 20. novembra 1920. potpisala je sa Italijom ugovor u Rapalu. Granice su u njemu odreene onako kako ih danas imamo, samo je za Rijeku bilo reeno da e postati, sa svojim uim podrujem, zasebna drava. Rapalski ugovor sastavljao je sa talijanske strane grof K. Sforca, prijatelj sporazuma, a jugoslovensku vladu zastupali su kao glavna lica Milenko Vesni i A. Trumbi. Sforca pie, da se posle toga iskreno nadao boljim odnosima, ali do njih nije dolo. Italijani sami nisu potovali stvorene ugovore. Ve 3. marta 1922. zaposela je talijanska vojska Rijeku i uvela talijansku vlast. Skoro jo neosueni ugovor bio je pogaen na nain, koji je vreao svako pravno oseanje. Drutvo Naroda, koje je bilo stvoreno posle rata da posreduje meu narodima i dravama, da meunarodno pravo uzme kao osnovu cele svoje delatnosti i da celo drutvo vaspitava u potovanju zakona i ugovora, bilo je nemono da popravi stvar. Ono uopte nije imalo dovoljno mogunosti za stvarne sankcije protiv onih koji se ogree o pravo. U izvesnim sluajevima moglo je samo delovati protiv malih, ali protiv velikih bilo je nemono. Takav sluaj bio je i sada, u pitanju Rijeke. Kad se videlo da ne moe izmeniti stvar jugoslovenska vlada nagodila se 27. januara 1924. sa talijanskom. Priznala je aneksiju Rijeke Italiji i sklopila pakt o prijateljstvu i uzajamnom pomaganju da se ouva mirovnim ugovorima stvoreni poredak. Neptunskim konvencijama od 20. juna 1925. ureena su glavna saobraajna i pravna pitanja u vezi sa Rijekom. Moglo se s pravom oekivati da novih potresa nee biti. Od svretka rata vlade su se u Italiji esto menjale i nisu imale dovoljno autoriteta. Radniki nemiri uzimali su ponekad opasne razmere; 1920. god. bilo je u zemlji nita manje od 1880 trajkova. Protiv radnikih buntovnika organizovao je Benito Musolini, bivi socijalista, aktivan novinar i odlian agitator, faistiku stranku sa idejama

antiboljevikog nacionalistikog socijalizma. Njega je s poetka pomagala talijanska industrija i sama vlada, dok nije nou 27. oktobra 1922. izvren uveni pohod na Rim njegovih pristalica u crnim kouljama i dok nije, dan potom, Musolini, kao novi ef vlade, uzeo vlast u svoje ruke. Musoliniju je trebalo izvesnog vremena da uvrsti svoj poloaj, a kad ga je uvrstio on se otkrio jasno kao na bezuslovni protivnik. Njegova je ideja bila, da Italija primi na se ulogu starog Rimskog Carstva, da postane prava imperija, i da bude vodea sila u Sredozemnom Moru. Pravci njegove ekspanzije bili su, u prvom redu, Balkan i severna Afrika. Kad je reio pitanje Rijeke on je poeo akciju u Albaniji, nastavljajui stare normanske, anujske i mletake tradicije. Iz Albanije je hteo po svaku cenu da potisne na i grki uticaj i da tu zemlju smatra kao iskljuivu oblast svoga protektorata. Naa vlada meala se u albanske stvari i uticala je znatno na tamonji razvoj dogaaja. Svojim nesmotrenim meanjem u severnoj Albaniji, kad je pomagala stvaranje Miriditske Republike i kad je ak prebacila neto vojske preko granice, izazvala je u jesen 1921. protest engleske vlade i Lige Naroda. U Rimu na to se meanje krivo gledalo i pre Musolinijeva dolaska na vlast i posle njega. Kad je 1924. god. dola u Albaniji na vlast takozvana nacionalna grupa Fan Nolijeva i kad je poela, u sporazumu s Bugarima, opremati kaake ete protiv nae drave, naa vlada je posredno pomogla da se srui Fan Noli. Bivi ef vlade, inae ne mnogo skrupulozni Ahmed beg Zogu, ovek koji se sluio svim i svakim, naao je sklonita na naem podruju i tu je uspeo da organizuje grupu svojih pristalica, i da krajem te godine srui Nolijev reim. Brzo potom on je postao pretsednik Albanske Republike, stvorene po primeru Kemal-paine Turske. Za njegova vremena likvidirano je pitanje razgranienja izmeu Jugoslavije i Albanije i Jugoslaviji je konano ostao manastir Sv. Nauma i kraj oko Vrmoa. Veze izmeu Ahmed-bega i Jugoslavije kvarile su sve planove Italije i ona je pregla da ih pokvari. Kod Ahmed-bega to je ilo dosta lako. Njegovo prijateljstvo odavno se kotiralo na politikoj berzi. Ve 27. novembra 1926. sklopio je on savez sa Italijom, koji se vrlo brzo pretvorio u talijanski protektorat. Potom se 1. septembra 1928. proglasio kraljem. Ugovor o prijateljstvu iz 1924. god. pocepan je u Rimu jo iste godine. Neprijateljstvo protiv Jugoslovena iskazivalo se javno i u svakoj prilici. Slovenci i Hrvati u Istri i Gorici bili su gonjeni sistematski; njihove kole i ustanove ne samo da su zatvarane, nego su i ruene. Bugarska i Maarska dobile su u Rimu pouzdanog pomagaa za svoju antijugoslovensku i revizionistiku politiku; protiv nas se s planom radilo i u Grkoj. Crnogorska emigracija naputala je postepeno Italiju, ali su za to iz Rima s planom pomagali hrvatski separatizam, a kasnije i prihvatali hrvatske odmetnike. Poetkom prolea 1927. dolo je bilo do opasne krize. Italija nas je tad optuila da spremamo upad u Albaniju, a 19. marta dala je izjavu, da to ona ne bi mogla ravnoduno podneti. Jugoslovenska vlada, potpuno svesna da je neduna, suzbila je energino tu optubu i ponudila neposrednu kontrolu javnosti u kom bilo obliku. Videi oigledno talijansko neprijateljstvo i oseajui talijansko podrivanje svog poloaja u celom susedstvu i na svima granicama, jugoslovenska vlada je 11. septembra 1927. potpisala ve ranije ugovoreni pakt prijateljstva sa Francuskom. Italija, koja je ve poodavna poela voditi s Francuskom manje-vie otvorenu borbu za prevlast u Sredozemnom Moru, primila je taj pakt s neskrivenim negodovanjem. Jo istog meseca odgovorila je na nj tim, to je 22. novembra sklopila vojni savez sa Albanijom na dvadeset godina. Jugoslovenski pakt prijateljstva s Italijom, koji je u Rimu bio tako malo potovan i iji je rok isticao 27. jula 1928., nije vie obnavljan. Od balkanskih drava mi smo svakako imali najvie tekoa s Bugarima. Mada je posle rata vlast tamo uzela u ruke zemljodelska stranka sa Aleksandrom Stamboliskim, koji je bio protivnik rata sa Srbijom i koji je eleo iskreno bolje odnose, stvari ipak nisu mogle da krenu na bolje. U zemlji su postojali mnogi inioci, javni i tajni, koji nisu hteli da se pomire sa stvorenim stanjem. Maedonski emigranti i njihovi prijatelji, takozvani "makedonistvujui", bili su najaktivniji agitatori, koji su na sve strane, u zemlji i na strani, radili na tom da se maedonsko pitanje dri stalno otvoreno. Da bi Evropa obraala stalno panju na nj oni su organizovali sistematsku etniku akciju, koja je u Jugoslaviji i Grkoj vrila teroristika dela i poticala narod na otpor. To je dovelo u leto 1922. do ozbiljnog protesta grke i jugoslovenske vlade u Sofiji. Stamboliski sam nije mario

makedonistvujue, a video je i da oni ometaju i konsolidaciju same Bugarske i njezine odnose sa susedima. U novembru 1922. on je doao u Beograd, iskreno voljan da se nae neki izlaz. Posle toga, 23. marta 1923., dolo je do pregovora i sporazuma u Niu o zajednikim merama za uvanje granice i suzbijanje etnike akcije. Taj dogovor stao je Stamboliskog glave. Makedonstvujui, vojska i graanska opozicija izvrili su 9. juna 1923. prevrat u zemlji, trebei zemljodelske voe. Sam Stamboliski bio je muen i ubijen 14. juna. Nova vlada, sa Aleksandrom Cankovom na elu, ponikla iz takve grupacije i takve situacije, nije mogla biti prijateljska prema Jugoslaviji. Kako nisu smeli uzeti otvoren stav Bugari su tada poeli organizovati takozvane trojke na jugoslovenskom podruju i vriti muke prepade i ubistva. To je u Jugoslaviji izazvalo energine represivne mere i skoro hermetiko zatvaranje granice. Diplomatski odnosi odravali su se samo formalno i pretili su svaki as da se prekinu. Sofiska vlada trai otvoreno naslon na Rim, odrava veze s njim, i istupa na svima javnim forumima protiv Jugoslavije. Jugoslovenska vlada mogla je ranije u svojoj politici prema Bugarskoj da rauna na izvesnu saradnju Grke. Ali kako se Grka za vlade kralja Konstantina pokazala kao nepouzdan saveznik to su odnosi posle rata prilino ohladneli. Sem toga, do poraza u leto 1922. god., kad je likvidiran i taj reim, grki glavni interes bio je upuen prema Maloj Aziji, gde je bilo s poetka mnogo izgleda da se tamo proiri njihova oblast i uticaj. Posle tog poraza i unutranjih kriza Grka je izvesno vreme bila kao paralizovana. Menjali su se ljudi, reimi i oblici uprava. Tek 1923. god. dolo je do sporazuma o jugoslovenskoj slobodnoj zoni u Solunu, preko koje je imao da ide sav juni uvoz i izvoz iz nae drave u Sredozemni bazen, ali su Jugosloveni taj ugovor otkazali. Novi ugovor o savezu sklopljen je tek 17. avgusta 1926., za vlade diktatora generala Pangalosa. Ali est dana posle tog ugovora Pangalos je bio oboren, u dobroj meri po talijanskim sugestijama i iz straha od Italije. Grka nije elela da zbog Jugoslavije sama doe u sukob sa monim susedom, koji bi joj mogao doneti mnogostruke opasnosti. Tek posle sporazuma s Italijom dolo je u martu 1928. do novog ugovora o solunskoj zoni i do novog pakta o prijateljstvu. Prva drava sa kojom je Jugoslavija sklopila savezni ugovor, 14. avgusta 1920., bila je ehoslovaka Republika. Taj savez sa bratskom slovenskom dravom bio je i najprirodniji. Izmeu ehoslovaka i Jugoslovena postojala su kroz ceo XIX vek vrlo ive kulturne i politike veze. Mnogi esi delovali su kao kulturni radnici meu Jugoslovenima. Pavle afarik, ueni slavista, vodio je due godina srpsku gimnaziju u Novom Sadu i prvi je poeo nauno ispitivati i izdavati nae stare spomenike. Njegov unuk, savesni i studiozni Konstantin Jiriek dao je najbolju Istoriju Srba i mnogo prvorazrednih studija i knjiga iz prolosti svih balkanskih naroda. Najbolji deo srpske i hrvatske omladine prve polovine XIX veka vaspitavao se u krugu Jana Kolara i Ljudevita tura i dobio tu iroka shvatanja o slovenskoj uzajamnosti i misiji. Tako e u drugoj polovini toga veka duboko delovati svojim realistikim rodoljubljem Toma Masarik i praka kola. ehoslovaki politiki ljudi, Masarik, K. Kramar, V. Klofa, Milan Hoda i dr., odavno su saraivali s naim ljudima, zalagali se za nae stvari i propovedali potrebu praktine slovenske solidarnosti. Za vreme Svetskog Rata Masarik i njegov glavni pomaga Eduard Bene saraivali su neposredno s Jugoslovenima i po Masarikovim reima stalno su preporuivali "najpotpunije ujedinjenje Jugoslovena". Oni su raistili sa starom devizom Palackoga, da bi Austriju trebalo stvoriti kad je ne bi bilo, i preduzimali su sve to su mogli, s nama zajedno, da se srui Austro-Ugarska Monarhija. S njenim slomom dolo je njihovo osloboenje i ujedinjenje, isto kao i nae. Posle sloma i naa i ehoslovaka drava, u kojoj je Masarik postao pretsednik republike, imale su nekoliko zajednikih politikih gledita, ali su od njih dva bila najbitnija: 1) da se odri stanje stvoreno ugovorima o miru, i 2) da se onemogui restauracija Habzburke dinastije, koja bi opet poela sa svojim spletkama. ehoslovaka je u to vreme naroito zazirala od Maarske. Maarska, koja je bila ugovorom o miru prepolovljena, preivljavala je teke krize. Jedno vreme je u njoj vladala i boljevika diktatura, koju su silom uguili susedi i narodna garda dananjeg dravnog guvernera Nikole Hortija, biveg austriskog admirala. U prolee 1921., 23. marta, stigao je iz vajcarske u Maarsku bivi car i kralj Karlo, da primi vlast u toj dravi. Ali se nije mogao odrati. Jugoslavija i ostali susedi bili s tom odluno protivni, isto kao i velike sile, sem izvesnih

krugova u Francuskoj. Savet ambasadora u Parizu doneo je odluku, koja je otseno kazivala naelno gledite, "da bi restauracija Habzburga poremetila osnove mira." Karlo se posle toga morao vratiti. Jugoslavija, ehoslovaka i Rumunija bile su u tom pitanju potpuno solidarne. Na inicijativu ehoslovake dolo je potom do odluke, da se njihova solidarnost potvrdi i formalnim savezom. U pregovorima od 7-10. juna 1921. stvorena je takozvana Mala Antanta, koja nije imala nieg agresivnog i koja je samo htela ouvati steene poloaje. Izmeu Rumunije i Jugoslavije postojao je savezni ugovor od 7. juna, koji se odnosio i na uvanje mira na Balkanu, u glavnom u odnosu prema Bugarskoj. Taj savez je uvren i rodbinskom vezom izmeu oba vladarska dvora, kada se kralj Aleksandar, 8. juna 1922., venao s Marijom, erkom kralja Ferdinanda. Jo te godine ovaj savez imao je da izdri prvu probu. Pozivan od izvesnih avanturista, guran od svoje ambiciozne ene, ohrabren od Francuske sam naivan i slobodovoljan, car Karlo je u jesen 1921., 20 oktobra, ponovo stigao u Maarsku. Jugoslavija i ehoslovaka naredile su odmah tim povodom deliminu mobilizaciju. Velike sile, bojei se veih zapleta, uzele su stvar u svoje ruke. One su uzele na sebe, da uklone cara iz Maarske i da ga prebace ak na Madeiru, kako ne bi mogao biti vie opasan. Tamo je naskoro i umro ostavljajui pretendentske ambicije svom najstarijem sinu Otonu. Odnosi Jugoslavije sa Poljskom bili su manje srdani nego sa ehoslovakom, ali su stalno prijateljski. Od 17. septembra 1926. postojao je izmeu njih i formalni pakt prijateljstva. Od slovenskih drava jedina je bila Rusija ili, slubeno, Savez Sovjetskih Republika, s kojom sve do 1940. god. nije bilo nikakvog zvaninog dodira. Poslednje godine svoga ivota kralj Aleksandar je posvetio sreivanju odnosa na Balkanu. Suparnitvo velikih sila bacalo je i jugoistonu Evropu u nemir i izazivalo na tom opasnom podruju rastrojstvo i nepoverenje. Kralj Aleksandar se trudio, da se politika balkanskih naroda vrati na jedino moguu zdravu osnovu "Balkan balkanskim narodima". Velike sile nisu nikad nesebino prilazile balkanskim problemima i balkanski narodi, kad su primali njihove sugestije, toboe u svom interesu, bivale su esto puta samo orue. I pre, kao i posle rata, bilo je sila, koje su htele da iskoriavaju balkanske antagonizme za svoje ekspanzije. Prema njima i njihovim ciljevima mogao se suprotstaviti samo jak bedem balkanske solidarnosti. Privatnom iniciativom, koju je vlada s panjom pratila i pomagala poeli su pregovori o stvaranju jednog balkanskog pakta. Posle je sam kralj Aleksandar uzeo na sebe lino da radi na tom delu. Godine 1933. on je otiao u Bugarsku, na Crno More, gde se sastao sa kraljem Borisom, a u Carigradu utvrdio prijateljstvo sa glavnim junakom i preporoditeljem nove Turske, Kemalom Ataturkom. Potom je poeo pregovore na Krfu sa grkom vladom. Nastavio ih je i sa Bugarima ako i ne da ih sasvim pridobije za saradnju, a ono da bar ublai stare otrine. Krajem 1933. godine stigao je kralj Boris sa suprugom prvi put u zvaninu posetu Beogradu, a kralj Aleksandar, neposredno pred svoj put u Marselj, iao je u Sofiju. Ali Bugarska, isto kao ni Albanija, nije htela prii balkanskom paktu. Ona, sa stalnim revizionistikim stavom, nije htela priznati osnove toga pakta, koji je traio uzajamno potovanje stvorenog stanja. Albanija, zavisna od Italije, nije imala slobodne volje. Ostale etiri drave Balkana Jugoslavija, Turska, Rumunija i Grka nastavile su pregovore i 9. juna 1934. sveano je u Atini potpisan balkanski pakt "u elji da se doprinese uvrivanju mira na Balkanu". "vrsto odluni da osiguraju potovanje ve postojeih obaveza i odranje teritorijalnog reda, ustanovljenog danas na Balkanu" potpisnici tog pakta prili su poslu i zavrili ga sa uspehom. Uplaena, da je taj pakt ne uvue u nezgode sa Italijom, atinska vlada dala je posle naknadnu izjavu, da taj pakt vai samo za odnose na Balkanu i za balkanske drave, koje bi htele remetiti stvoreno stanje. Za to vreme u Nemakoj se spremaju sudbonosni dogaaji. Versaljski nepovoljni mir, reparacije, teka privredna kriza, uvreeno samoljublje izazvali su u zemlji sve vee jaanje nacionalistikih i osvetnikih elemenata i posle raznih buna i "pueva" doao je u januaru 1933. na vlast Adolf Hitler. To je bio bojadiski radnik vieg reda, strastan agitator i vatren govornik. U ratu se borio sa uverenjem, a posle rata, kao voa nacionalsocialista u Bavarskoj, ustao je energino protiv vladinih poputanja Francuskoj i protiv poniavanja i diktata Versajskog Mira. Njegova prva pobuna u Minhenu 1923. god. nije uspela, ali je on od tada sve vie dobijao dok 30. januara 1933. nije postao

kancelar, potom diktator i na kraju, 19. avgusta 1934., pretsednik Nemake Republike. Uzevi svu vlast u svoje ruke on je, od prvog dana, svu aktivnu snagu Nemake upregao da se spremi za nove velike vojnike podvige. Protivnike je sve uutkao bezobzirnom silom. Sva je sredstva upotrebio za naoruanja, a svu je zemlju pretvorio u vojniki logor. Disciplinovana, pokorna, voena s planom, Nemaka je za etiri-pet godina postala prva vojnika sila Evrope, sva u eliku, motorizovana vie od svih, sa najmnogobrojnijom avijacijom, spremna na sve. Hitler je hteo monu ujedinjenu Nemaku i ivotni prostor za nju i u kolonijama, koje su joj bile uzete, i u Evropi. Njegova elja imala je biti pravo, a njegovo sredstvo gruba primena sile. U Nemakoj je uklonio sve pokrajinske vlade i separatistike tradicije, a potom se reio da izvede ujedinjenje svih Nemaca. Od evropskih sila dobio je kao prijatelja samo Italiju, koja mu se pribliila zbog svog suparnitva sa Francuskom; zbog svoje faistike ideologije, koja je bila antidemokratska, i slina nacionalsocijalizmu; i najposle zbog protivnosti prema Engleskoj, koja se sve vie zaotravala posle talijanskih pretenzija u Abisiniji i severnoj Africi uopte. Kad je Italija 1935. god. ula u rat s Abisinijom engleskotalijansko razilaenje postalo je oigledno za ceo svet. Kad se dovoljno spremila, gotova na sve eventualnosti, Nemaka je od 1936. god. poela svoju aktivistiku politiku. U martu 1936. nemaka vojska je posela demilitarizovanu rajnsku oblast; u istom mesecu 1938. god. Nemci su poseli Austriju. Na red je potom dola ehoslovaka. Predoseajui opasnost ehoslovaka je, pored ranijeg ugovora sa Francuskom, jo 16. maja 1935. sklopila savez sa Rusijom. Ali kad je u septembru 1938. nemaka vlada energino zahtevala predaju Sudeta njoj, u ime nacionalne pravednosti, ehoslovakoj je savetovano sa svih strana da popusti. Ona je to i uinila, da spase mir Evrope i svoje ostalo nacionalno podruje. Hitler je sveano izjavljivao, 12. septembra te godine, da Nemaka ima granice koje su "nepromenljive i konane" i koje mogu Evropi "dati oseanje sigurnosti i mira". Meutim, brzo posle toga spremane su druge odluke. Ve u prolee idue godine ehoslovaka je bila raskomadana. eku je oglasila Nemaka kao svoj protektorat, a Slovakoj je dala prividnu samostalnost, ali je uzela kao svoju saveznicu i uvela u nju svoje vojnike pretstavnike. Za primerom Nemake pola je i Italija, koja je velike nedelje 1939. god. uinila kraj samostalnosti Albanije. Ti postupci izazvali su, prirodno, veliko iznenaenje i ogorenje svega slobodoljubivog sveta. Evropska ravnotea bila je pomerena iz osnova, a u ceo svet je unesen elemenat nepoverenja, neizvesnosti i straha pred daljim komplikacijama. Nemaka i Italija gazile su bezobzirno sve meunarodne ugovore, i svoje sopstvene obaveze, i svoje rei, i traei novi poredak u svetu naturale su svoju volju i svoju vlast sa cinizmom kome je retko bilo ravna. Odmah posle ehoslovake Nemaka se javila sa svojim zahtevima i prema Poljskoj. Engleska i Francuska, da spree novu nasrtljivost i prema Poljskoj i prema drugom dravama, ponudile su svoje garantije ugroenim zemljama Poljskoj, Rumuniji, Turskoj i Grkoj i sklopile su saveze sa njima. Nemaka i Italija sklopile su 22. maja 1939. i formalni savez smatrajui sebe kao osovinu budue Evrope. Spremna na sve, i ne poputajui, berlinska vlada je ostala uporna i napadajui Poljsku 1. septembra 1939. izazvala je novi svetski rat. Naa drava ostala je van ratnog sukoba. Njezini odnosi sa Francuskom posle marseljskog atentata i posle procesa koji je bio s njim u vezi osetno su ohladneli. Ali Jugoslavija nije mogla prii ni drugoj strani, jer je talijansko dranje prema njoj bilo stalno neprijateljsko. I posle sklopljenog sporazuma od 25. marta 1937., odnosi nisu postali mnogo iskreniji. Rim je i dalje ostao izvor svih smutnja protiv nas. Od Nemake je ogromnu veinu naeg naroda odbijao grubi metod sile u odnosu prema esima i Poljacima, koji nije obeavao mnogo dobra ni ostalima. S toga politika Milana Stojadinovia sa naslonom na sile osovine nije imala nikakva odjeka u narodu, iako nam je donosila izvesne praktine rezultate. U novom svetskom poaru Jugoslavija se trudi da ostane neutralna. Ne moe se rei da i njezini interesi nisu ugroeni u izvesnoj meri, ali bi ulazak u rat, neizazvan neposredno, mogao imati daleko teih posledica nego to je zasad to ugroavanje. Knez namesnik Pavle, koji lavira, govorio je 1. decembra 1940. iz srca celog naroda, kad je naglasio da je naa ljubav za mir velika, ali da su naa nezavisnost i celokupnost naeg dravnog podruja iznad te

ljubavi. Srpski narod dobro zna, ta u celoj prolosti duguje svojoj slobodoljubivosti i da je, po reima velikog dubrovakog pesnika, sloboda "dar, u kom sva blaga vinji nam Bog je df".

Vladimir orovi i njegovo delo

Istorija srpskoga naroda Vladimira orovia (1885-1941) zauzima osobeno mesto u srpskoj istoriografiji. Ona jedina obuhvata, kako je sam orovi napomenuo, "celokupan prikaz prolosti srpskoga naroda od najstarijih vremena, pa sve do danas". orovi je delo zavrio neposredno pred svoju pogibiju (17. aprila 1941.), a zavrni redovi Istorije predstavljaju kritiki osvrt na profaistiku politiku Milana Stojadinovia i na napore kneza Pavla da Jugoslaviji obezbedi kakvutakvu neutralnost u upravo zapoetom Drugom svetskom ratu. Poslednji dogaaj koji se datumom pominje u orovievom delu jeste govor kneza Pavla odran na godinjicu ujedinjenja, 1. decembra 1940. godine. Studije slovenske i germanske filologije Vladimir orovi je zavrio u Beu 1908. godine, kod svetski uglednih profesora i naunika: Vatroslava Jagia, Konstantina Jireeka, Milana Reetara. Kao najbolji student bekog univerziteta, stekao je pravo na posebno odlije - na zlatan prsten cara Franje Josifa. Odbio ga je u znak protesta zbog aneksije Bosne i Hercegovine. Naporedo sa zavravanjem studija radio je i doktorsku tezu o Lukijanu Muickom. Doktorirao je u Beu iste, 1908. godine. Specijalistike studije nastavio je u Minhenu kod glasovitog vizantologa Karla Krumbahera, a produio u Parizu i Bolonji. Najvei deo radnog vremena uvek je provodio u arhivima i u rukopisnim odeljenjima biblioteka. Godine 1909. postavljen je za kustosa Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Dobivi izgledna obeanja iz Beograda, sistematski se pripremao za fakultetska predavanja iz oblasti stare i narodne knjievnosti, ne zapostavljajui rad na istoriografiji, niti praenje novijih knjievnih dogaanja (Pokreti i dela, 1920). Planove je poremetilo izbijanje Prvog balkanskog rata. Ubrzo nakon poetka Prvoga svetskog rata uhapen je zbog aktivne saradnje sa ilegalnom revolucionarnom organizacijom "Mlada Bosna" i usled sumnje da je bio umean u organizovanje sarajevskog atentata. Osuen je na veleizdajnikom procesu u Banja Luci na osam godina teke tamnice. Pomilovan je, sa veinom ostalih zatoenika na incijativu panskog kralja, nakon tri godine robovanja, krajem 1917. godine. Iznova se politiki aktivira. U zajednici sa Nikom Bartuloviem, Brankom Maiem i Ivom Andriem (kasnije i Crnjanskim) pokree i ureuje u Zagrebu projugoslovenski orijentisan asopis - "Knjievni Jug" (1918-1919). Godine 1918. uestvuje u radu Narodnoga vijea u Sarajevu, a prisustvuje i proglasu ujedinjenja 1. decembra 1918. Na predlog poznatog naunika i enciklopediste, istoriara Stanoja Stanojevia, orovi je 1919. godine izabran za vanrednog profesora narodne istorije, a 1921. za redovnog. Dopisni lan Srpske kraljevske akademije postao je u trideset sedmoj (1922), a redovni u etrdeset estoj godini ivota (1931). U razdoblju izmeu 1933. i 1935. bio je dekan Filozofskog fakulteta, a u periodu 1935-1936. i rektor Univerziteta u Beogradu. Od strane ogorenog politikog protivnika, zloglasnog ministra unutranjih poslova Koroeca, nazvan je, zbog studentskih demonstracija, imenom "krvavi rektor", sintagmom koju je posle Drugoga svetskog rata, u znanju ili neznanju porekla, decenijama koristila komunistika vlast u Jugoslaviji. U politikom pogledu bio je aktivan itavog ivota. Osvedoeni je protivnik austrougarske i nemake politike na Balkanu, kasnije beskompromisni protivnik faizma. Zbog politikih stavova, zbog nauno-istorijskog rada kojim je dokazivao odgovornost Austrougarske i Nemake za Prvi svetski rat, kao i usled injenice da je bio istaknuti elnik meunarodne masonerije - Trei Rajh ga je osudio na smrt. Namah po ulasku nemakih trupa u Beograd, Gestapo je doao da ga hapsi i pleni njegovu imovinu: rukopise, prepisku, biblioteku. Velika orovieva biblioteka zavrila je u Nemakom znanstvenom institutu u Beogradu. Prihvatio ju je tadanji direktor instituta, srpski zet i

veliki prijatelj srpskoga naroda, izuzetni poznavalac srpske knjievnosti - Alojz maus. Po njegovom nareenju, orovieve knjige su posebno inventarisane i uvane kao zasebni fond u Institutu u, kako je govorio maus, "iekivanju boljih vremena". orovievi rukopisi i obimna prepiska odneti su u Berlin na detaljnu pretragu. Neposredno po osloboenju Beograda, deo orovieve biblioteke je razvuen, jer su u poetku oslobodioci mislili da je re o svojini okupatorovog instituta. Nakon zavretka Drugoga svetskog rata povraen je u Beograd veliki deo orovieve rukopisne ostavtine: veina rukopisa i znatan deo prepiske. Pre nego to su rukopisi i korespondencija bili vraeni porodici, vei broj rukopisa bio je uzapen. Nekoji orovievi radovi, poput studije Srebrnica u srednjem veku, tampani su pod tuim imenom. Na sudskom procesu koji je voen, "autor" je osuen na robiju i povraaj rukopisa. Meutim, svi rukopisi tada oigledno nisu vraeni. Isti "autor" natampao je znatno kasnije Etnogenezu Jugoslovena. Prvih stoosamdesetak stranica te knjige jesu gotovo ist prepis odgovarajuih delova orovieve Istorije Srba. Nainjeni su na osnovu rukopisne studije kojom je orovi obavljao pripremne radove za pisanje velike sinteze o istorijskoj prolosti srpskog naroda. Budui da je za ovo tuno otkrie zasluan jedan ugledni univerzitetski profesor, o svemu tome bie vie rei drugom prilikom i na drugom mestu. Vladimira orovia Gestapo nije uhapsio. Znajui dobro da se nalazi na crnoj listi, orovi je napustio Beograd zajedno sa jugoslovenskom vladom. Planirano je da se sa aerodroma u Nikiu prebaci prvo u Grku, a potom u Englesku. Poginuo je, meutim, u avionskoj nesrei 17. aprila 1941. godine. Izvanredan poznavalac istorijskih izvora, predan arhivski radnik, orovi je jednovremeno bio i vrstan poznavalac srodnih naunih grana: istorijske geografije, arheologije, filologije, etnologije, folklora, istorije knjievnosti, istorije umetnosti, filozofije. U mladosti je, sledei starijega brata Svetozara, priznatog knjievnika, pisao pesme i krae prie. Prvu priicu za decu (Zlo drutvo), kao i prvu pesmu (Kiselo groe) obelodanio je sa trinaest godina u "Spomenku" 1898. Okuavao se kasnije uspeno i u prevoenju, posebno sa nemakog jezika. Izmeu ostalog, preveo je i Nieovo znamenito delo "Tako je govorio Zaratustra". Sjajno opte obrazovanje, znanje svetskih jezika (nemakog, francuskog, italijanskog, engleskog, ruskog), minuciozno poznavanje grkog, latinskog i staroslovenskog jezika, omoguili su mu ostvarivanje odlinih studija iz razlinih naunih oblasti. Nesporno, Vladimir orovi je bio pre svega i iznad svega - radoznao istoriar. Zavidno znanje klasinih jezika i staroslovenskog upuivalo ga je na prouavanje starije srpske, jugoslovenske i balkanske istorije i kulture. Znanje svetskih jezika, ljubav prema arhivima, usmeravali su ga jednako i put prouavanja novije istorije i kulture. Tokom nedugog ivota, poginuo je u pedeset estoj godini, napisao je brojne knjige, mnoinu obimnih studija i rasprava. Taan popis njegovih manjih radova rasturenih po periodici, ne samo onoj strunoj gde se prirodno oekuju, kao i po dnevnim listovima - ne moe se jo uvek pouzdano nainiti. Svakako ih je znatno vie, nego li to to iskazuje njegova bibliografija (Jeremija Mitrovi: Bibliografija Vladimira orovia, Istorijski glasnik, 1-2, Beograd, 1976, 205-313). Posedovao je vrlinu inae retku u istoriara - spremnost da se smelo suoi sa istorijskim trenutkom kome sam svedoi, tavie u kome je zapaen, aktivan uesnik. Uspeo je, to je jo ree, da savremena istorijska dogaanja i pojave podvrgne naunoj analizi, proceni i oceni u onoj meri objektivnoj, koliko je to mogue ljudskoj kratkovekosti i prirodnoj zasenjenosti vremenom u kome se upravo ivi. Gledani u sledu, radovi ukazuju na tri znaajne orovieve odlike: a. sluh za odbir "pravih" tema; b. postupnost i sistematinost u razmatranju problema; v. naglaena sklonost sintetikom sagledavanju zbivanja. Prve znaajne radove, posebno tampane monografije, objavio je ve tokom studija: Istorija srpskog akademskog drutva "Zora" u Beu. Prilog istoriji omladinskog pokreta (Ruma, 1905), Vojislav Ili (1862-1894). Knjievna studija (Mostar, 1906), Mostar i njegovi knjievnici u drugoj polovini XIX stolea (Mostar, 1907). U "Prijegledu Male biblioteke" u Mostaru 1905.

natampae zanimljiv tekst povodom smrti glasovitog istoriara - Ilariona Ruvarca. U svojoj dvadeset prvoj godini ivota (1906), malom studijom o narodnim pesmama koje opevaju odlazak Svetoga Save u kaluere, postae saradnik znamenitog Jagievog asopisa "Archiv fur slavische Philologie". U meuratnom razdoblju orovia privlae, pored niza manjih, nekolike obimne teme: ivot i rad Svetog Save, istorija Bosne, odgovornost kraljevine Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata, ideja jugoslovenstva, istorija kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potonje Jugoslavije i napokon istorija srpskog naroda. O Svetom Savi napisao je niz odlinih rasprava i manjih lanaka. Pripremio je za tampu izdanje spisa Svetog Save. Objavio je i izuzetno zanimljivu, graom bogatu knjigu, Sveti Sava u narodnom predanju (1927). Istorija (odnosno historija) Bosne bila je, tokom vaskolikog orovievog radnog veka - velika ljubav i preokupacija. Napisao je mnotvo studija i rasprava iz te problematike. Pisao je iscrpno, izmeu ostalog, o banu Kulinu (1921), o banu Boriu i njegovim potomcima (1940), o poreklu Kotromania i kralju Tvrtku I. (1925), o hercegovakim manastirima (1912, 1922), o voljenom Mostaru i srpskoj pravoslavnoj optini u njemu (1933). Nimalo sluajno, pristupnu akademsku besedu posvetio je problemu teritorijalnog razvoja bosanske drave u srednjem veku (1935). Jednako se bavio i problemima vezanim za noviju istoriju bosanskohercegovakih prostora, Rezultat takvih interesovanja i prouavanja jesu studije o Mehmed begu Kapetanoviu (1911), odlina monografija o Luki Vukaloviu i hercegovakim ustancima 18521862 (1923). Zajedno sa Seifudinom efendi Kemurom objavio je pesme bosanskih Muslimana iz XVII., XVIII. i XIX. veka (1912). Rano se odluio da napie i vlastito vienje politike i kulturne istorije Bosne i Hercegovine (1925), izloivi pritom sloena dogaanja, pokrete i pojave na najjednostavniji, najrazumljiviji mogui nain. Zanimljivo je i ubedljivo njegovo poznije razmatranje politikih prilika u Bosni i Hercegovini (1939). Krunu orovievog rada na istoriji Bosne predstavlja monografija Historija Bosne, koja obuhvata razdoblje od poetaka do pod kraj petnaestoga veka (1940). U asu objavljivanja prve knjige, izvesno je bio priveden blizu kraja rad na politikoj istoriji od petnaestog veka do naih dana, kao i izvanredno znaajan rad na kulturnoj istoriji Bosne. Naalost, rukopis je nestao u ratnim smutnjama. orovi je sistematski prouavao politika zbivanja i zakulisne politike igre velikih sila, koje su prethodile izbijanju Prvoga svetskog rata. U tu svrhu zapoeo je sa izdavanjem diplomatske prepiske kraljevine Jugoslavije. Godine 1933. tampana je prva knjiga. Obuhvata razdoblje od 1. januara 1902. do 1. juna 1903. Knjiga se, nakon zavrenog tampanja, nije pojavila u prodaji, u bibliotekama. Tira je zadran u magacinima sve do 1936. godine kada je orovi objavio svoju daleko najbolju monografiju: Odnosi izmeu Srbije i Austrougarske u XX veku. Tada je konano i neopozivo odlueno da se knjige ne smeju rasturati (putati u slobodnu prodaju i promet) zbog "viih dravnih interesa". U pitanju, uistinu, jesu bili "dravni interesi", ali Treeg Rajha. Prema kazivanjima koja su doprla do porodice, tirai su bili od strane Nemake otkupljeni i uniteni. Izuzetak predstavlja dvadesetak primeraka "Odnosa" koji su bili namah po tampanju poslati nekojim bibliotekama i koje je sam autor uzeo iz tamparije. Jo je gori sluaj sa Diplomatskom prepiskom kraljevine Srbije. Prema neproverenim svedoenjima, sauvano je svega desetak primeraka knjige. Nedavno, nastojanjem Biblioteke Grada Beograda, ponovo je tampano (naalost, ne reprint) kapitalno orovievo delo Odnosi izmeu Srbije i Austrougarske u XX veku. Od svih orovievih velikih monografija, ovo delo u najveoj moguoj meri govori i o dananjem politikom i istorijskom trenutku. tavie, ono jeste najbolja, najtemeljnija i najsloenija analiza vaskolikog jugoslovenskog, junoslovenskog i balkanskog problema. U politikom pogledu orovi je bio nacionalista-Jugosloven. Prouavajui tokom radnog veka istoriju junoslovenskih i balkanskih naroda bio je ubeeni zagovornik ideje vrstog, nezavisnog Balkana i snane jugoslovenske dravne zajednice u njegovom sreditu. Znatno vreme posvetio je prouavanju obnavljanju srpske dravnosti u novom veku. O tome najbolje svedoe monografije: Karaore i Prvi srpski ustanak (1937), Srbija od 1858-1913 (1937), Nae pobede (1929), Velika Srbija (1924). Budui da je poslednje pomenuto delo (Velika Srbija) naglaeno zagovaralo ideju jugoslovenstva, ono je u Zagrebu 1928. pretampano, uz oroviev

pristanak, pod drugim naslovom - Ujedinjenje. Vlastito vienje politikog poloaja, uloge, ali i mogue budunosti Balkana izneo je u izvrsnoj monografiji: Borba za nezavisnost Balkana (1937). Ideja jugoslovenstva dosledno je sprovedena u najdravotvornijoj orovievoj monografiji kapitalnojIstoriji Jugoslavije. Uzgred budi reeno, u svojim poslednjim odeljcima, ona sadri i najznasnovaniju, pa i najotriju kritiku i ocenu vladavine Karaorevia, posebno kralja Aleksandra. Mnogo otriju, a svakojako dokumentovaniju od onih koje su pisali socijalisti i komunisti izmeu dva rata, od tekstova koje je, na primer, pisao "Zatarac" (Milovan ilas). Zanimljivo i dragoceno svedoanstvo o orovievom dubokom ubeenju da ideji jugoslovenstva treba sve podrediti i u njeno ime mnogo ta spremno i svesno zaboraviti - vidno dolazi do izraaja u knjizi o patnjama Srbije, Bosne i Hercegovine tokom Prvog svetskog rata (Crna knjiga, 1920). Piui, izmeu ostalog, o zloinima austrijskih divizija u Mavi, orovi je svesno, u ime jugoslovenstva i zajednitva, preutao nacionalni sastav tih divizija. Tu injeninu nedoreenost, izgovaranje tek polovine istorijske istine, zamerili su mu i najblii prijatelji. Istorija srpskoga naroda, zajedno sa Istorijom Jugoslavije (Beograd, 1933), predstavlja vrhunac orovievih napora da sintetiki sagleda sudbinu jugoslovenskih naroda, koji su se 1. decembra 1918. godine ujedinili u zajedniku dravu. Istorija Jugoslavije osmiljena je i ostvarena u duhu nepokolebljivog jugoslovenstva. Izbor opisanih, tumaenih istorijskih dogaaja, a pogotovu njihova ocena, u slubi su sistematskog graenja jugoslovenskog jedinstva, jugoslovenske dravne zajednice. U strunoj literaturi je isticano od strane istoriara koji nisu bili srpske nacionalnosti, kako se oroviu nikako ne moe prebaciti da ijedan narod meu jugoslovenskima posebno velia, jo manje da nekoji u bilo emu osporava. orovi je u susretljivosti iao i dalje! Odreene konstrukcije istorijskih zbivanja, pa kadkad i njihovo tumaenje preuzimao je iz zvanine nacionalne istorije drugih jugoslovenskih naroda, iako je kao istoriar z n a o da nekoji poput, primerice, glasovitog sporazuma "Pakta konventa", ili tobonjeg kneza Iljka i njegovih pomorskih pobeda - nisu ni istorijske injenice, niti istorijske istine. Istorija srpskoga naroda jeste pisana u jugoslovenskom duhu, ali u znatno manjoj meri. Nastala je u vremenima krize jugoslovenstva, u predveerje Drugoga svetskog rata i u godinama razbuktavanja ratnog poara. Hrvatski i slovenaki nacionalisti postepeno se organizuju u borbi protiv Jugoslavije i jugoslovenstva, a Srbi odgovaraju osnivanjem Srpskog kulturnog kluba. Istorija srpskoga naroda, ne samo imenom, jeste i odraz zamora orovievog bezrezervnog oduevljenja jugoslovenstvom. Rukopis orovievog kapitalnog dela Istorija srpskog naroda imao je neobinu sudbinu. Uoi nemakog napada na Jugoslaviju naao se, veim delom, u posedu izdavaa, knjigoljupca i vrsnog urednika - Petra Petrovia. Manji deo rukopisa ostao je u orovievoj iroj porodici. Svestan da traganje Gestapoa za oroviem znai jednovremeno i veliku opasnost po sam rukopis - delo je sklonio na sigurno mesto, van Beograda. Izloivi sebe i porodicu mogunosti da ivot okonaju u logoru - rukopis je sauvao. uvao ga je kao najveu dragocenost i u posleratnim godinama sve do trenutka kada je procenio da nastaju druga, po orovievo delo bolja vremena. Istorija srpskoga naroda nainjena je tako da uporedo upuuje i u politiku i u kulturnu istoriju Srba. Pisana je uzornim stilom, lepim knjievnim jezikom. Sloena dogaanja i pojave prikazani su na jednostavan, uverljiv nain. orovievo delo lako se ita, a italac jeste obilato nagraen. Istorija srpskoga naroda prua odgovore na pitanja koja se tiu prolosti, ali i sadanjeg istorijskog trenutka. Paljiviji italac uoie i implicitne poruke koje se odnose na moguu budunost. Delo Vladimira orovia uzvraa itaocu u meri koja je srazmerna uloenom trudu. Istorija srpskoga naroda tampana je prvi put 1989. godine u izdanju Beogradskog izdavakog grafikog zavoda pod naslovom Istorija Srba. Knjigu su, prema orovievom rukopisu, priredili za tampu dr Rade Mihalji i dr Rado Ljui. Izdanje koje je sada pred itaocima razlikuje se od BIGZ-ovog u toliko to je u njemu dosledno, do kraja potovan oroviev rukopis. Nisu vrene nikakve materijalne ispravke, dopune, niti lektorske intervencije. Pravopis je usklaen sa dananjim koliko je to bilo neophodno. Prireivai ovoga izdanja opredelili su se za naslov koji je orovi kao

prvi predloio svome izdavau, Petru Petroviu (izdavau Istorije Jugoslavije, izdavau i uredniku glasovite biblioteke "Narodno delo"). Naime, orovi je predloio da se njegova Istorija nazove Istorija srpskoga naroda, ili, pak, Srbi (politika i kulturna istorija). Sudbina orovievih radova nakon njegove smrti i posle zavretka Drugoga svetskog rata bila je neobina. ovek iju je glavu Trei Rajh traio i po koju je i doao istoga dana kada je okupiran Beograd - proglaen je za narodnog izdajnika i dravnog neprijatelja. Decenijama, svakog etvrtog aprila, na Dan studenata, tampa, radio (kasnije i televizija) napadali su mrtvoga orovia nazivajui ga sintagmom "krvavi rektor", sintagmom koju je osmislio zakleti neprijatelj ideje jugoslovenstva - pop Koroec. orovievi rukopisi se nisu mogli tampati. Svojevremeno je i Srpska knjievna zadruga odbila da tampa autorovu nedovrenu monografiju o Svetoj Gori i Hilandaru. Monografije, studije, lanci Vladimira orovia nisu, po pravilu, citirani u strunoj literaturi. Meutim, zduno su prepisivani. Dogaalo se , ne jednom, da ovek koji je upravo zavrio prekucavanje orovievog teksta u sledeem pasusu napadne nemilosrdno pogrene polazine stavove buroaskih istoriara "tipa jednog Vladimira orovia". Politiari nisu dozvolili ni tampanje Istorije srpskog naroda. Jedan izdava (Interpres) bio je krajem sedme decenije spreman da delo tampa. Izvrio je neophodne pripreme, ali zabranu je izrekao Veljko Vlahovi. Isto se ponovilo desetak godina kasnije sa jednom izdavakom kuom na Rijeci. Nastupila su drugaija vremena i orovi se nanovo mogao tampati. Otilo se u drugu krajnost. Izdavai su se nadmetali ko e vie orovievih knjiga objaviti. Neto je ipak ostalo zajedniko i vremenima kada se orovi nije smeo tampati i ovima sadanjim kada je objavljivanje njegovih dela poeljno. Zabranjivan je i osporavan, a nije bio itan. Danas je hvaljen, velian. Iznova su u tome najglasniji oni koji ga ne itaju. Meutim, delo Vladimira orovia, posebno knjige Odnosi Srbije i Austrougarske u XX veku i Istoriju srpskoga naroda danas treba itati s velikom panjom. One ne govore o samo prolosti, ve i o sadanjosti, a pomalo i o budunosti Srba.