Pravo i regulativa Evropske unije

1. Međunarodne organizacije

Međunarodne organizacije su institucionalni oblici međunarodnih odnosa

koji se formiraju na dobrovoljnoj osnovi, odnosno na bazi saglasnosti volja
suverenih država.

Međunarodne organizacije su trajni oblici saradnje koje putem mehanizama i

stalnih organa ostvaruju zajedničke ciljeve više država. Imaju poseban status
i stalne organe, u okviru kojih se, na način predviđen statutima i drugim
osnovnim dokumentima organizacija, odvijaju procesi multilateralnog
pregovaranja i zajedničkog odlučivanja država - članica u odgovarajućim
oblastima međunarodne saradnje.

Međunarodne organizacije imaju određene konstitutivne elemente – članice

(države, druge međunarodne organizacije ili nesamoupravne teritorije),
međunarodni ugovor (koji se najčešće naziva statutom, ali može nositi i
naziv povelja, ustav..), stalne organe, oblast delatnosti, poseban status
(pravno lice u međunarodnom i unutrašnjem pravu).

Raspoznajemo dve osnovne vrste ovih organizacija, a to su:

• međunarodne međudržavne organizacije, čije članice su suverene

države, i
• međunarodne nevladine organizacije, koje su formalno privatne
organizacije.

Pojam međunarodna organizacija pre svega se odnosi na međudržavne

organizacije.

Formalno-pravno govoreći, međunarodna organizacija mora biti osnovana

sporazumom koji joj daje pravosnažnost. Ovako osnovane međunarodne
organizacije predmet su međunarodnog prava i mogu da ulaze u sporazume i
sporove međusobno ili sa pojedinim državama. Na ovaj način, međunarodne
organizacije razlikujemo od drugih međudržavnih grupa, kao što su na
primer G8 i G77, a koje nisu osnovane međunarodnim sporazumom. S druge
strane, treba uočiti razliku između međunarodnih organizacija i sporazuma;

1
iako se međunarodne organizacije utemeljuju sporazumima, neki sporazumi,
npr. Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini NAFTA nije
međunarodna organizacija pošto nema sopstvenu administraciju već se
oslanja isključivo na administracije zemalja članica sporazuma.

Kategorizacija međunarodnih organizacija

Imajući pravni i administrativni status u vidu, međunarodne organizacije

možemo svrstati u dve kategorije, i to:

• po članstvu,
• po funkciji

Međunarodne organizacije možemo da razlikujemo na osnovu država

članica i da li je članstvo slobodno ili ograničeno. Članstvo u nekim
međunarodnim organizacijama (globalne organizacije) otvoreno je za sve
države sveta. U ovu kategoriju svrstavamo UN (Ujedinjene nacije), njene
posebne agencije i STO (Svetsku trgovinsku organizaciju).

Najčešći primer međunarodnih organizacija sa ograničenim članstvom su

regionalne organizacije, na primer Evropska unija ili Afrička unija.
Ograničenje može biti i po drugim kriterijumima, kao na primer Komonvelt
ili Frankofonija, koje su utemeljene na istorijsko-kulturološkim vezama,
OPEK (organizacija zemalja izvoznika nafte), koja se temelji na specifičnoj
ekonomskoj aktivnosti i interesu, ili pak religiozne.

Globalne organizacije su:

Ujedinjene nacije, i njene specijalizovane agencije i pridružene

organizacije

• Svetska trgovinska organizacija

• Međunarodna hidrografska organizacija
• Svetski poštanski savez

2
Regionalne organizacije Evrope: Evropska unija (EU/EU), Savet
Evrope, Evropska svemirska agencija, Evropska asocijacija za slobodnu
trgovinu, Evropska patentna organizacija

• Amerika: Organizacija američkih država (OAS/OAS), Južnoamerička

zajednica država, Merkosur (Južno zajedničko tržište), Andska
zajednica, Karipska zajednica (KARIKOM/CARICOM), Organizacija
istočno karipskih zemalja (OECS/OECS), Rio grupa, Centralno
američki parlament
• Afrika: Afrička unija (ranije Organizacija za afričko jedinstvo), Savet
za poravnanje (Conseil de l'Entente), Ekonomska zajednica zapadno
afričkih zemalja (EKOVAS/ECOWAS), Južnoafrička zajednica za
razvoj (SADK/SADC), Međudržavno nadleštvo za
razvoj(IGAD/IGAD)
• Azija: Azijski kooperativni dijalog (AKD/ACD), Asocijacija jugo
istočnih azijskih nacija(ASEAN/ASEAN), Južnoazijska asocijacija za
regionalnu saradnju (SAARC/SAARC), Zalivski savet za kooperaciju
• Trans-atlantske: Organizacija severnoatlantskog sporazuma (NATO),
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS/OSCE)
• Evro-azijske: Zajednica nezavisnih država (ZND), Šangajska
organizacija za kooperaciju (SCO/SCO), Evro-azijska ekonomska
zajednica
• Pacifik: Azijsko-pacifički ekonomski forum (APEK/APEC), Forum
pacifičkih ostrva

Organizacije osnovane po drugim kriterijumima

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD/OECD)

• Organizacija zemalja izvoznika nafte (OPEK/OPEC)

• Komonvelt nacija (Velika Britanija i većina njenih nekadašnjih
kolonija)
• Frankofonija (Francuska i većina njenih nekadašnjih kolonija)
• Zajednica zemalja u kojima se govori portugalski jezik (Comunidade
dos Países de Língua Portuguesa)
• Organizacija iberijsko-američkih država (Španija, Portugalija i
Latinska Amerika)
• Latinska unija (Unión Latina) (Okuplja sve zemlje u kojima se govori
Romanski jezik)
• Pokret nesvrstanih

3
 • Arapska liga
• Organizacija islamske konferencije
• Međunarodna organizacija bratskih gradova (Sister Cities
International)

Evropska unija ima sve elemente tipične međunarodne organizacije, ali je

razlika u odnosu na njih, nepostojanje jednog statuta koji bi definisao prava i
obaveze u međunarodnoj organizaciji. Nasuprot takvom jednom aktu postoji
više osnivačkih ugovora koji po svom karakteru jesu međunarodni. Kao i u
drugim međunarodnim organizacijama, pravo da tumači te ugovore ima sud
te organizacije odnosno Sud pravde evropskih zajednica.1

1.1. Društvo naroda

Društvo naroda je osnovano 1919. godine i predstavljalo je prvu opšte-

političku organizaciju u svetu. Društvo naroda je bilo sastavni deo mirovnih
ugovora zaključenih posle I svetskog rata.

Društvo naroda nije uspelo da tokom svog postojanja dostigne status

univerzalne svetske organizacije. SAD nikada nisu pristupile Društvu
naroda, a SSSR je primljen u članstvo 1934. da bi istupio već 1939. godine.

Nemogućnost adekvatnog delovanja Društva u sprečavanju ratnih sukoba

tog perioda (napad Japana na Mandžuriju 1931, rat Bolivije i Paragvaja
1933) dovodi do pada autoriteta Društva koje faktički prestaje da deluje uoči
II svetskog rata, iako zvanično prestaje sa radom 1946. godine.

Ideja o prvom međunarodnom udruživanju država doživela je poraz u oblasti

kolektivne bezbednosti, u mirnom rešavanju sporova i razoružanju zemalja
agresora koje su se pripremale za rat.

1
Najkraće rečeno, komunitarno pravo je pravo evropskih zajednica, specifičan pravni poredak koji
jeste međunarodni, jer je stvoren između više država, ali nije univerzalnog karaktera, već je sa
ograničenim dejstvom. Izvori komunitarnog prava su: primarnog karaktera (osnivački ugovori)
sekundarnog karaktera i sudska praksa. Komunitarno pravo se sastoji od privrednog prava sa
elementima ekološkog i socijalnog prava. Opseg oblasti koje obuhvata komunitarno pravo je veoma
značajan, jer to ograničava de jure mogućnosti Suda da tumači pravo. Međutim, de facto, Sud
tumačenjem postojećih slučajeva i sam stvara pravo (bez obzira na činjenicu da su sudske presude
pomoćni izvor prava), jer su presude obično jedna sa drugom u vezi. Sem toga, presude Suda su
obavezujuće za nacionalne sudove (imaju karakter izvršnosti), a protiv njih nije moguće uložiti
prigovor višoj instanci. U nizu presuda Sud je izveo zaključak da je komunitarno pravo iznad
nacionalnog.

4
Društvo naroda je uspešno delovalo samo prvih 10 godina i to uglavnom u
oblasti rešavanja humanitarnih pitanja.

1.2.Ujedinjene nacije

Na konferenciji održanoj februara 1945. godine na Jalti u čijem radu su

učestvovali Ruzvelt, Čerčil i Staljin, postavljeni su osnovni okviri Povelje
UN.

Na konferenciji u San Francisku koja je trajala od 25. aprila do 26. juna

1945. godine 50 država učesnica konferencije potpisuje Povelju Ujedinjenih
nacija, koja stupa na snagu 24. oktobra iste godine.

Okupljanje država zagovornika različitih ideologija u jednu međunarodnu

organizaciju predstavlja najveći zaokret u novijoj istoriji.

Član 1 Povelje UN povezuje održivost svetskog mira i bezbednosti sa

razvijanjem prijateljskih odnosa zasnovanih na načelima ravnopravnosti i
zajedničkom rešavanju problema ekonomske, socijalne, kulturne ili
humanitarne prirode.
Organizacija ujedinjenih nacija je od početka bila suočena sa ozbiljnim
iskušenjima univerzalnosti, kao sasvim novom kategorijom u međunarodnim
odnosima.

1.3. Međunarodna organizacija rada

Ideja o potrebi međunarodne zaštite radnika javlja se krajem 18. veka. Prva
internacionala na kongresu u Ženevi 1867. godine postavlja pitanje
donošenja jedinstvenog zakona o zaštiti radnika koji bi važio za sve države.

Pokušaji da se pristupi rešavanju na nacionalnom nivou, pitanja nelojalne

konkurencije i nekontrolisane migracije radne snage do čega je došlo zbog
nagle industrijalizacije, koji su posebno činjeni u Nemačkoj i Švajcarskoj,
nisu mogli da reše narastajuću problematiku. Nemogućnost saniranja
problema na nacionalnom nivou, nametnula je potrebu da se problem rešava
širim međunarodnim povezivanjem.

5
Na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, posebna komisija
sastavljena od 15 članova u cilju uspostavljanja ravnoteže u antagonističkim
interesima poslodavaca sa jedne i radnika sa druge strane, predložila je
formiranje Međunarodne organizacije rada. XIII deo Versajskog ugovora o
miru, nazvan „Rad“ ili „Magna carta laboris“, kojim se proklamuje da je
fizičko, moralno i duhovno blagostanje radnika od značaja i sa
međunarodnog stanovišta, postaje ustav nove organizacije.

Osnovni zadatak MOR-a je rad na poboljšanju socijalnih i ekonomskih

uslova radnika kroz odredbe kojima se reguliše dužina radnog vremena,
puno zaposlenje i unapređenje životnog standarda, sprečavanje
nezaposlenosti, stručno usavršavanje radnika, socijalna zaštita, zaštita života
i zdravlja radnika.

MOR prihvata načelo da rad nije roba, da je ljudski napredak moguć samo
primenom slobode izražavanja i udruživanja, da jednak rad treba da ima
jednaku naknadu, jer beda i diskriminacija po osnovu pola, rase ili jezika, su
potencijalna opasnost za opšti napredak čovečanstva. MOR predstavlja
pravnu ličnost u oblasti regulisanja radnih odnosa. Konferencija MOR-a
donosi nacrte međunarodnih konvencija i preporuke ako se radi o pitanjima
za koje u tom trenutku još uvek ne postoji mogućnost za međunarodno
regulisanje.

Konvencije koje usvoji konferencija, su u domenu ugovornog prava, jer tek

ratifikacijom od strane država članica dobijaju punovažnost. U slučaju da
država članica ne ratifikuje usvojenu konvenciju koja predstavlja višestrani
pravni akt, mora da obavesti generalnog direktora MOR-a o razlozima i
teškoćama zbog kojih to nije učinila. Preporuke, iako su jednostrani akti, se
takođe dostavljaju nadležnim organima države, na razmatranje i eventualno
usvajanje. Ovo je svojevrstan oblik pravne tehnike kojim MOR vrši uticaj na
nacionalno zakonodavstvo pojedinačnih država.

„MOR ima veoma razvijen mehanizam kontrole, pretežno kroz sistem

informisanja. Države članice su dužne da dostavljaju godišnje, a po potrebi i
povremene izveštaje MOR-u preko Međunarodnog biroa o primeni
konvencija i preporuka, o teškoćama na putu njihove realizacije pa i o tome
do koje su mere na unutrašnjem planu zastupljeni i poštovani standardi i
pravila iz konvencija koje ta država nije ratifikovala. Kopije ovih izveštaja

6
država je dužna da dostavi nacionalnoj organizaciji radnika i poslodavaca,
čime se uspostavlja kontrola po dvostrukom koloseku“. 2

Zamisao osnivača UN o univerzalnom poretku nije dostignuta, jer vrlo brzo

dolazi do stvaranja regionalnih organizacija, naročito na tlu Evrope.

1.4. Univerzalna deklaracija UN o ljudskim pravima

Ovaj dokument koji je usvojila generalna skupština UN 1948. godine, koji

se sreće i pod nazivom „Opšta deklaracija o pravima čoveka“, smatra se
osnovnim dokumentom za utemeljivanje ljudskih prava i najvažnijim
međunarodnim dokumentom 20. veka. Dan kada je doneta Deklaracija - 10.
decembar je proglašen Međunarodnim danom ljudskih prava. Deklaracija
počiva na prirodnim pravima, koja su nastala pre građanskih i političkih
prava.

Član 1 Deklaracije glasi: “Svi ljudi se rađaju slobodni i jednaki u

dostojanstvu i pravima. Obdareni su razumom i svešću i trebaju postupati
jedni prema drugima u duhu bratstva“. Prema odredbama Deklaracije, svako
ima pravo na život, slobodu i ličnu sigurnost, bez obzira na rasu, boju kože,
pol, jezik, veru, političko ili neko drugo uverenje.

1.5. Međunarodni pakti o građanskim i političkim pravima

Ova dokumenta su doneta tek posle 20 godina intenzivnog rada u UN.

Generalna skupština je na 20. zasedanju 1966. godine usvojila Međunarodni
pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, zatim Međunarodni
pakt o građanskim i političkim pravima i fakultativni protokol koji se odnosi
na Pakt o građanskim i političkim pravima. Ovi dokumenti podležu
ratifikaciji i obavezujući su za države koje ih usvoje.

Jugoslavija je ratifikovala oba Pakta, ali ne i Fakultativni protokol. Značaj

ovih međunarodnih dokumenata je u tome što su stvorili zajednički svetski
standard za unapređenje i zaštitu ljudske ličnosti, jer se rukovode time da
sloboda, pravda i mir u svetu ne mogu da se ostvare bez priznavanja
urođenog dostojanstva ljudskoj ličnosti, zbog čega se u tekstu ovih

2
Dušan Babić, Zoran Udovičić, Zija Dizdarević: Ljudska prava-Priručnik za novinare, Sarajevo, 2000.

7
dokumenata potencira da: “pojedinac ima dužnost prema drugim
pojedincima i prema zajednici kojoj pripada“.

Ljudska prava, prema ovim dokumentima, podeljena su na ekonomska,

socijalna, kulturna i politička.

Pakt o ekonomskim i kulturnim pravima polazi od prava na rad kao

osnovnog prava koje se ustvari sadrži u garantovanoj mogućnosti svakog
lica da obezbedi sebi sredstva za život slobodno izabranim ili prihvaćenim
radom.

Pakt ne garantuje nikome momentalnu primenu ovih prava, jer ostvarenje

navedenih prava zavisi od ekonomskog potencijala zemlje, društveno -
političkih uslova i političkog sistema. Pakt zbog toga obavezuje države na
preduzimanje maksimalnih sopstvenih napora i angažovanje međunarodne
pomoći i saradnje, da bi se obezbedili uslovi za postepenu primenu ovih
prava.

1.6. Evropska konvencija o ljudskim pravima

Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda je usvojena

u Rimu 1950. godine. Predstavlja regionalni ugovor iz oblasti zaštite
ljudskih prava, koji je donet pod okriljem Saveta Evrope, ali se bazira na
univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima. Ono po čemu se razlikuje,
kao regionalni ugovor, je naglašavanje zajedničkog duhovnog i kulturnog
nasleđa i političke tradicije na polju uvažavanja sloboda i dominacije prava.
Tvorci konvencije su prihvatili stanovište da će afirmacija ljudskih prava
dovesti do tešnje saradnje i jedinstva članica. Konvencija je koristeći
iskustvo Evropskog suda za ljudska prava, ustanovila efikasan mehanizam
zaštite ovih prava. Tako je Sud za ljudska prava promovisan u organ koji je
neposredno zadužen za primenu Konvencije.

„Konvencija je prvi međunarodni instrument o ljudskim pravima koji ima

snagu ugovora, koji pravno obavezuje ugovorne strane i to ustanovljenjem
sistema nadzora nad zaštitom ljudskih prava u zemljama potpisnicima
Konvencije.

Univerzalnost Konvencije ogleda se i u činjenici da ona ne štiti isključivo

prava građana određene zemlje, već i prava stranaca, lica bez državljanstva

8
(apatrida), izbeglica i sličnih kategorija, uključujući i mentalno retardirane
osobe, ili lica sa teškim fizičkim oštećenjima“.3

Međutim, da bi načela sadržana u Konvenciji mogla da se primene

neophodan preduslov je da postoji efikasna pravna država.

Da bi se obezbedilo poštovanje Konvencije o ljudskim pravima obrazovani

su Evropska komisija za ljudska prava i Evropski sud za ljudska prava.
Evropska komisija za ljudska prava održava zatvorene sednice radi
ispitivanja žalbi uloženih protiv država optuženih za nepoštovanje prava i
sloboda ustanovljenih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Žalbu
protiv države mogu podneti pojedinac, grupa ljudi ili druga država. Da bi
Komisija prihvatila podnetu žalbu osoba koja je podnosi mora da dokaže da
je iscrpla sva raspoloživa pravna sredstva u svojoj zemlji. Ako se žalba
prihvati, Komisija pokušava da prijateljski reši problem. U slučaju neuspeha,
iznosi nepristrasan i objektivan sud o slučaju. Evropski sud za ljudska prava
(ustanovljen 1959. godine) sastoji se od sudija čiji je broj jednak broju
država članica Saveta Evrope. Sud ispituje slučajeve koje mu podnosi
Evropska komisija za ljudska prava, poziva na javno saslušanje advokate
obe strane i delegata komisije. Po okončanju saslušanja sudije tajno većaju i
donose presudu većinom glasova. U mehanizmu zaštite ljudskih prava
postoji telo Saveta Evrope - Komitet ministara koje čine ministri spoljnih
poslova država članica ili njihovi zamenici. Komitet ministara odlučuje i o
slučajevima koji nisu podneti sudu, a takođe odgovara i za nadzor nad
izvršenjem presuda Evropskog suda za ljudska prava.

2. Evropska unija

3
Dušan Babić, Zoran Udovički, Zija Dizdarević: Ljudska prava, Sarajevo, 2000.

9
2.1. EU država ili međunarodna organizacija

Budući da je Evropska Unija nešto potpuno novo, često se u literaturi navodi

da je ona upravo jedna organizacija sui generis, različita od svega što je do
sada postojalo.

Unija nije ni država ni međunarodna organizacija, ali ima elemente i jednog

i drugog. U nekim delovima Unije preovlađuju obeležja države, a u drugima
preovlađuju obeležja međunarodne ogranizacije. Da bi se bliže odredila
priroda Unije neophodno je prethodno se upoznati sa klasičnim definicijama
i elementima države i međunarodne organizacije, a potom ih uporediti sa
obeležjima Unije.

Prema opšte prihvaćenom shvatanju država jeste skup lica koja se nalaze na
određenoj teritoriji, pod jedinstvenom suverenom vlašću. Dakle
konstitutivna obeležja države su:

1.utvrđena teritorija, 2. postojano stanovništvo, 3. suverena vlast.

Sa druge strane, definiciju međunarodne organizacije nije toliko lako izvesti,

budući da su one mnogobrojne, različite i u stalnoj promeni, što otežava
njihovo precizno definisanje.

Ali, moguće je navesti elemente koje svaka međunarodna organizacija mora

imati:
1. nastaju na osnovu međunarodnog višestranog ugovora,
2. predstavljaju zasebne pravne ličnosti,
3. poseduju sopstvenu volju, različitu od zbira volja država
članica i volje svake pojedine od njih,
4. poseduju stalne organe,
5. finansiraju se na bazi udela država članica.

Sada je potrebno videti da li Unija i u kojoj meri poseduje navedene

elemente.

Teritorija: Unija nesumnjivo poseduje ovaj element, i njena je teritorija

jednaka zbiru teritorija država članica.
Stanovništvo: Slično kao i kod prethodnog elementa može se reći da Unija
poseduje svoje stanovništvo i da je ono jednako zbiru stanovnika država
članica. Međutim, istovremeno je potrebno primetiti da državljani pojedinih

10
država članica nisu istovremeno i državljani Unije, budući da ona ne poznaje
institut državljanstva, ali su zato svi oni građani Unije. Pravo građanstva
obuhvata skup prava: slobodno kretanje lica na teritoriji Unije, pravo
osnivanja preduzeća na teritoriji bilo koje države članice, pravo boravka na
teritoriji svih država članica, pravo na diplomatsku i konzularnu zaštitu i od
strane drugih država članica, pravo na žalbu Evropskom parlamentu i
Ombudsmanu...

Srž prava građanstva Unije jeste aktivno i pasivno biračko pravo koje
se ostvaruje prema mestu prebivališta.

Suverena vlast: Dok mnoge organizacije poseduju teritoriju i stanovništvo,

one ipak ne predstavljaju države jer im nedostaje treći, konstitutivni element,
a to je suverenost. Suverenosti, kao najviša, apsolutna, nedeljiva vlast države
u odnosu na druge organizacije. Unija nije država jer joj nedostaje ovaj
element, iako ona poseduje određene ingerencije koje podsećaju na začetak
neke nove vrhovne vlasti na evropskom tlu.
Međunarodni ugovor: U osnovi Unije nalaze se osnivački ugovori: Pariski
ugovor od 1951. godine kojim je osnovana Evropska zajednica za ugalj i
čelik, Rimski ugovori od 1957. kojim je osnovana Evropska zajednica za
atomsku energiju i Evropska ekonomska zajednica, Mastrihtski ugovor od
1992. godine kojim je stvorena Evropska Unija i još neki.
Pravni subjektivitet: Iako Unija ne poseduje pravni subjektivitet, ona ga
ipak pozajmljuje od evropskih zajednica, tako da se može reći da poseduje i
ovaj element.
Sopstvena volja: Unija nesumnjivo poseduje sopstvenu volju koja dolazi do
izražaja prilikom odlučivanja. Ta volja se stvara i izražava kroz organe
Unije.

Predstavnici Evropskog parlamenta se biraju na nezavisnim izborima i ne

predstavljaju svoje vlade već birače. Članovi komisije su takođe nezavisni,
kao i sudije Evropskog suda pravde, i rade u najboljem interesu zajednice.
Pa čak i Savet (ministara) EU i Evropski savet, koji su sastavljeni od
predstavnika nacionalnih egzekutiva imaju svoju volju, nezavisnu od volja
država članica, budući da se o velikom broju pitanja odlučuje većinom
(običnom ili kvalifikovanom) glasova, mada je za određeni broj (veoma
značajnih) pitanja rezervisana jednoglasnost.

Stalni organi: Unija poseduje stalne organe, a to su: Evropski parlament,

Evropska komisija, Evropski savet, Savet EU, Evropski sud pravde.

11
Finansiranje: Do 70-ih glavni izvor prihodne strane budžeta Evropskih
zajednica su bili doprinosi država članica, a nakon toga tzv "sopstvena
sredstva", kao što su prelevmani na agrarne proizvode i carine, porez na
višak vrednosti, i tzv BNP sopstvena sredstva (zapravo doprinos država
članica, koji se utvrđuje kada ostale vrste sopstvenih sredstava nisu dovoljne
da pokriju finansijske izdatke).

PRELEVMAN - dažbina koja se ubira prilikom uvoza robe ako postoji

razlika između više domaće i niže uvozne cene. Za razliku od carine,
prelevman nije izražen u fiksnom iznosu nego se utvrđuje prema promenama
spoljnih i unutrašnjih cena. Ova razlika u ceni se utvrđuje od slučaja do
slučaja i u kraćim ili dužim vremenskim razmacima. Prelevman je bolje
sredstvo zaštite od carine, jer automatski deluje na izjednačavanje razlika
između jeftinije inostrane i skuplje domaće cene, a uvoznik ne može da
računa s većom maržom.

Prelevman je novi oblik zaštite domaće proizvodnje i instrument savremenog

agrarnog protekcionizma razvijenih zapadnih zemalja. Evropska unija ga
primenjuje s ciljem da poljoprivrednom stanovništvu unutar integracije
obezbedi učešće u raspodeli nacionalnog dohotka, veštačkim održavanjem
visokog nivoa cena poljoprivrednih proizvoda, suprotno interesima ostalog
dela stanovništva i principima međunarodne podele rada.

Kao što se može primetiti, po ovome elementu se Unija udaljava od

klasičnih međunarodnih organizacija i polako dobija ono što predstava tzv.
subjektivno poresko pravo u nacionalnim državama.

Ako se zanemari poslednji element (finansiranje), moglo bi se reći da Unija

predstavlja međunarodnu organizaciju, jer poseduje sve konstitutivne
elemente iste. To, međutim nije slučaj, jer su, kao što je ranije pomenuto,
pojedine ingerencije Unije otišle daleko, i predstavljaju obrise nečega što bi
u budućnosti moglo biti okvalifikovano kao suverena vlast.

Unija poseduje zakonodavnu vlast u određenom obimu. Organi Unije mogu

da donose pravne akte koji obavezuju ne samo države članice već
neposredno pravna i fizička lica koja se nalaze na teritoriji Unije. To je
izuzetno značajno, budući da je to upravo karakteristika kojom se
Unija izdiže iznad klasičnih međunarodnih organizacija i približava

12
državi. Naime, i druge međunarodne ogranizacije mogu da donose
odgovarajuće akte (npr. rezolucije i deklaracije Generalne skupštine OUN-a,
konvencije i preporuke Međunarodne organizacije rada...), koji obavezuju
samo države članice (a ne i stanovništvo na njihovim teritorijama) i to sa
stanovišta opšteg međunarodnog prava (U smislu da države postajući članice
međunarodne organizacije prihvataju i obaveze koje proizlaze iz tog
članstva).

Jedna od osnovnih obaveza jeste obaveza postupanja u dobroj veri, a ta

obaveza svakako podrazumeva i poštovanje akata donetih u okviru jedne
međunarodne organizacije, jer bi svako drugo ponašanje, tj. ne poštovanje i
ne uzimanje u obzir akata organizacije bilo opasno po sam njen opstanak.
Pored toga, kao što je rečeno, u osnovi svake međunarodne organizacije se
nalazi međunarodni ugovor, koji predviđa pomenutu obavezu, a osnovno
načelo međunarodnog ugovornog prava, i ugovornog prava uopšte jeste
pacta sunt servanda-(ugovori moraju da se poštuju).

Ranije je suverenost smatrana kao apsolutno najviša vlast, suprema potestas,

summa potestas, koja je po prirodi nedeljiva. Međutim, danas je takav
pristup napušten. Danas se smatra da je suverenost jedna deljiva kategorija.

Takav zaokret u teoriji je posledica realnih događaja koji su se dogodili

posle Drugog svetskog rata. Bivše kolonije su stekle političku suverenost, ali
su ekonomski zavisile, i dalje zavise, od metropola. Njihov ekonomski
suverenitet ne postoji, a bez ekonomskog suvereniteta politički suverenitet je
čista fikcija.

Slična je situacija sa međunarodnim organizacijama koje su u ovom periodu

nastale, a u novije vreme značajno proširile polje svoga delovanja, a
pogotovu onim univerzalnog karaktera, koje ograničavaju suverenitet države
(shvaćen u smislu neograničene vlasti) svojim delovanjem i onim
regionalnog karaktera koje se bave zaštitom ljudskih prava.

Ugovori se poštuju i izvršavaju u dobroj veri. Nije isključeno da se takvi akti

na posredan način odnose na stanovništvo država članica, ali je potrebno da
takav akt bude prethodno prihvaćen (npr. ratifikovan) od strane nadležnih
organa država članica. Sa druge strane, organi Unije mogu donositi
neposredno obavezujuće akte- to su, pre svega, uredbe, direktive i odluke.

13
Uredbe imaju opšte važenje, obavezujuće su u svim svojim elementima, i u
svakoj državi članici važe neposredno. Direktive obavezuju one države
članice kojima su upućene, i to samo u pogledu cilja koji treba ostvariti, a
samim državama članicama se prepušta izbor načina sprovođenja.

Odluka je u svim elementima obavezujuća za one na koje se odnosi.

Takođe ne treba zaboraviti da je sastav organa Unije bitno različit od organa

klasičnih međunarodnih organizacija.

U Uniji postoji Evropski parlament koji nije sastavljen od predstavnika

država članica, već od nezavisnih poslanika koji se biraju na
neposrednim izborima - što je takođe jedan od elemenata koji razlikuju
Uniju od klasične međunarodne organizacije i približavaju je državi (pre
Unije samo je Parlamentarna skupština Saveta Evrope prihvatila ovakvo
rešenje). Dalje, članovi Evropske komisije su takođe nezavisna lica, koja
delaju u najboljem interesu Unije, a nezavisno od vlada država čiji su
državljani. Naravno i sudije Evropskog suda pravde se biraju na isključivo
stručnoj, a ne političkoj osnovi.

Karakteristike koje Uniju odaljavaju od klasičnih međunarodnih organizacija

su brojne (npr. mogućnost Parlamenta da izglasa nepoverenje Komisiji
potseća na klasičan odnos parlament-vlada u nacionalnim državama, pravo
pojedinaca da se obrate Evropskom sudu pravde u određenim situacijama...).

Dakle, Unija u ovom trenutku nije ni klasična međunarodna

organizacija, niti država. Ona je negde na pola puta. Čini se da je dalji
razvoj Unije usmeren ka širenju delokruga i nadležnosti.

Evropska Unija donosi novi Ustav. Implikacije ovoga akta se mogu samo
naslutiti.

Nesumnjivo je da evropska integracija ide u pravcu veće kohezije i

jedinstva. Da li je to istovremeno i put stvaranja nove države?

Poznato slikovito predstavljanje Unije kroz tri stuba- prvi stub

predstavljaju Evropske zajednice, a drugi i treći stub saradnja u oblasti
bezbednosti i spoljašnje politike i saradnja u oblasti pravosuđa i
unutrašnjih poslova.

14
Prvi stub se odnosi na mehanizme odlučivanja koji su specifikum Unije, dok
odlučivanje u oblasti trećeg stuba korespondira onom koji postoji u okviru
klasičnih međunarodnih organizacija.

2.2. Proces stabilizacije na prostoru bivše Jugoslavije i međunarodne

organizacije

U Evropi se danas rešavaju važni zadaci transformisanja zapadnoevropske

integracije u evropsku. 2004. g. deset novih država postale su punopravne
članice EU. Osam od ovih država je — iz Istočne Evrope. 2007. još dve
istočnoevropske države su se priključile EU: Bugarska i Rumunija.
Međutim, Evropa sprovodi integracione procese u uslovima nestabilnosti
niza evropskih regiona, uključujući i Balkan.

Mogu li na evropske procese da utiču događaji na Balkanu? I obrnuto? Jer,

niz balkanskih zemalja (Rumunija, Bugarska) je nedavno primljen u EU, kao
i jedna od republika bivše SFRJ-Slovenija..

Glavni rezultat razvoja post-kriznog prostora na teritoriji bivše Jugoslavije je

— usitnjavanje nekada federativnog prostora na mini-države, u većini kojih
ne postoji stabilnost političkih institucija vlasti.

Savremena balkanska kriza je pokazala, da je diplomatija većine zemalja

vrlo često bila neprofesionalna, a međunarodne organizacije — nemoćne, te
da se nije tražilo međunarodno pravo. Suštinsku, bitnu ulogu su igrali jedino
— interes i snaga. Do smirivanja situacije i rešavanja svih međunacionalnih
pitanja nije ni došlo.

Ima mnogo posledica krize na Balkanu, ali je veoma važno istaći jednu od
posledica, koja se tiče međunarodnih organizacija. Evropa se susrela sa time,
da:

1. su OUN, OEBS, EU, NATO upravo na Balkanu ispoljili neefikasnost

mirovne delatnosti,
2. ni jedna međunarodna organizacija nije mogla da predvodi regulisanje
međuetničkih problema na Balkanu,
3. u svetu ne postoji efikasna metoda za regulisanje međuetničkih i
secesionističkih problema.

15
Kao primer se može navesti NATO, koji je hteo da stvori novi sistem
evropske bezbednosti i da se nađe na njegovom čelu. U novom
Vašingtonskom strateškom konceptu NATO, koji je usvojen meseca aprila
1999. g., mada je projektovan mnogo ranije, glavna je teza o naročitoj
odgovornosti bloka pred svetskom zajednicom za sprečavanje pretnje
bezbednosti i stabilnosti u Evropi. „Bezbednost” za Severoatlantski savez je
— višeslojni, višeplanski pojam, koji se sastoji od političkih, ekonomskih,
socijalnih, ekoloških, humanitarnih tačaka gledišta. Upravo to ovom bloku
omogućuje da deluje u bilo kom regionu i iskoristi bilo koji povod za vojnu
intervenciju. Međutim, delatnost NATO u BiH, i na Kosovu i Metohiji se ne
može nazvati uspešnom.

Iz balkanskog iskustva su pokušale da izvedu zaključke Ujedinjene nacije.

Prema uputstvu generalnog sekretara OUN Kofi Anana je bio objavljen
izveštaj komisije, koja je proučila probleme, vezane za operacije u cilju
očuvanja mira, koje je sprovodila Organizacija Ujedinjenih Nacija.
Generalüni sekretar dolazi do sledećih zaključaka: pokazalo se, da je
neuspešan bio čitav niz operacija, koje je u poslednjih deset godina
sprovodila OUN, „NATO, koji je na početku preuzeo na sebe inokosnu
ogromnu odgovornost za operaciju na Kosovu, u krajnjem rezultatu je bio
prinuđen da zove u pomoć Organizaciju Ujedinjenih Nacija, da bi se
poduhvat doveo do kraja. Reformisanje sistema operacija za očuvanje
mira je — najvažniji problem, koji stoji pred OUN”.

Danas se Evropa na Balkanu susreće sa nizom problema, koji, ako se ne

reše, mogu da pomrače radost zbog proširenja EU za četvrtinu teritorije i za
75 mln. stanovnika. Neki od problema su:

• neregulisani status takvih država kao Makedonija, Bosna i

Hercegovina, Srbija, Crna Gora, kao i autonomne pokrajine Kosovo i
Metohija;
• politička nestabilnost u nizu država; u svojstvu primera se mogu
navesti Makedonija, Bosna i Hercegovina, Srbija;
• postojanje nerešenih međunacionalnih (međuetničkih) problema
(praktično u svim zemljama, sem Slovenije);
• usporeno sprovođenje ekonomskih reformi; zavisnost ekonomiskog
razvoja od donacija (nesamostalni dotacioni region);
• humanitarni, socijalni problemi, od kojih su najteži problemi izbeglica
i nezaposlenost.

16
Umesto nalaženja rešenja za međunacionalne probleme, koje bi odgovaralo
svim narodima, vojna komponenta mirotvoraca, u kojoj glavnu ulogu igra
NATO, je odabrala varijantu prisilne prinude na mir. Neefikasnost ove
varijante potvrđuje činjenica, da je NATO prinuđen, da stabilnost u
regionu čuva pomoću sistema protektorata na većini teritorija bivše
Jugoslavije. Osnovna karakteristika svih vidova protektorata je „ograničenje
teritorijalnog i političkog suvereniteta”, mada postoje i razlike u obliku i
sadržaju protektorata. Danas možemo da govorimo o četiri vrste protektorata
na Balkanu.

Prvi je stvoren protektorat u Bosni i Hercegovini — kao protektorat sa

neograničenim ovlašćenjima, koja imaju i koriste Visoki predstavnici, i
čvrstom strukturom za održavanje mira. Stanovništvo i međunarodna
nadgradnja postoje paralelno. Visoki predstavnici smenjuju izabrane na
izborima, čak i predsednika, nameću politička rešenja, u potpunosti
kontrolišu medije, sistem obrazovanja, armiju, aktivno se mešaju u izbore,
kontrolišu izborne zakone. Uskoro će Evropa preuzeti na sebe
komandovanje vojnim snagama, koje će ostati u BiH. Policijska misija EU,
koja je zamenila Specijalne međunarodne policijske snage OUN, će imati za
cilj završetak reforme pravobranilačkih organa na bazi evropskih standarda.
Ali, ostaje pitanje, postoji li plan povlačenja međunarodnih snaga iz ovog
regiona?

Druga vrsta protektorata — Makedonija. U ovoj državi imamo „uslovni

protektorat”, kada je država formalno nezavisna, ali je ograničena u
donošenju samostalnih odluka. Ovo se naročito ispoljilo prilikom
rešavanja unutrašnjeg političkog međunacionalnog albansko-makedonskog
konflikta. „Albanski problem”, koji je nastao u zemlji se rešava uz pomoć
međunarodnih organizacija i NATO na način, koji može da dovede do
podele teritorije.

Kosovo je treća varijanta protektorata. Ono je primer uvođenja

nezavisnog pravnog uređenja na zasebno uzetoj teritoriji federacije bez
saglasnosti rukovodstva zemlje uz upotrebu sile, posle čega do
nezavisnosti ove teritorije ostaje samo jedan korak. Na Kosovu to izgleda
kao „privremena kontrola” nad delom teritorije suverene države i prestanak
važenja na njoj zakona centralne vlasti. Naprimer, Bernar Kušner je još
1999. g. doneo oko 20 odluka, koje su u suprotnosti sa rezolucijom 1244 SB,
a usmerene su ka istiskivanju federalnih vlasti iz zakonodavnog polja
autonomne pokrajine. Nezavisno od donetih odluka i uprkos svim

17
uveravanjima međunarodnih organizacija Kosovo se približava
samostalnosti.

Srbija je primer za to, kako se slomljena zemlja u potpunosti lišava svog

suvereniteta, čak i po pitanju razvoja državnosti. Havijer Solana je jednim
potezom pera, naterao rukovodioce dveju republika da priznaju činjenicu
prestanka postojanja takve države, kao što je Jugoslavija. Uzajamni odnosi
između centra (Srbija) i njenom autonomnom pokrajinom (KiM) čak i delom
njenih oblasti (jug Srbije) se ne rešavaju u korist centra.

Zajednički rezultat aktivnosti međunarodnih organizacija, naročito NATO,

na post-kriznim teritorijama, je nemogućnost rešavanja glavnih pitanja —
povratak izbeglica, regulisanje demokratskih procesa, poboljšanje
privrednog života, pomirenje strana, koje su bile u sukobu, samostalni izbor
puta. Ovo poslednje se na Balkanu skoro u potpunosti izuzima. Aktivnost
NATO u BiH i na Kosovu nas uverava u to, da inostrano prisutstvo ne
može da reši problem međunacionalne razdvojenosti, ne može da
dovede do političkog i ekonomskog poboljšanja u zemlji, niti može da
postane snaga napretka, jednostavno, nije u stanju zbog svojih zadataka
i ciljeva..

Kriza na Balkanu nije završena. Sada se ona koncentriše na tzv.

„albanskom pitanju” na teritoriji bivše Jugoslavije. Secesionistički albanski
pokret, koji se nastavlja, vodi u dalje usitnjavanje Balkana na mini
monoetničke države, što ne samo da koči, već zaustavlja proces integracije,
nastavlja proces revizije granica, koji su započeli sepratisti, uprkos
Helsinškoj Povelji.

Da bi se shvatila specifika spomenutih događaja na Balkanu, treba znati dve

stvari.

Prva — sprovodi se naredna faza borbe albanskog naroda za tzv.

„nacionalno osvlobođenje”, koja pretpostavlja uključenje u taj proces,
albanaca, koji žive i na teritoriji KiM, i u Makedoniji, i u Crnoj Gori, a zatim
ujedinjenje svih ovih zemalja sa Albanijom. Separatistička delatnost
radikalno raspoloženog dela albanaca u Autonomnoj pokrajini Kosovo u
okviru FNRJ (SFRJ) je otpočela odmah posle drugog svetskog rata i nije
prestajala ni jedan dan. Ujedinjenje sa Albanijom je ostajalo njihov glavni
cilj. Oni su išli ka ovom cilju svih godina od Prve Prizrenske Lige, išli su
uporno i istrajno. Menjala su se sredstva i taktika, ali je cilj bio

18
nepromenljiv, i nije bio u zavisnosti od statusa pokrajine u republici, od
količine novca, koji se ulaže u razvoj pokrajine, od nivoa međunacionalnih
odnosa u federaciji. Delovalo se u fazama: propaganda nacionalizma —
pedesetih godina, demonstracije i provokacije — šezdesetih godina, oružana
borba — sedamdesetih, ustanak — početkom osamdesetih. Do početka 90-ih
godina su albanski ekstremistű sopstvenim snagama postigli mnogo toga —
sveli su srpsko stanovništvo na svega 9%, stvorili su paralelni, nezavisan od
Srbije, sistem pokrajinskog upravljanja i obrazovanja; uspostavili su bliske
kontakte sa Albanijom; organizovali su rad na kupovini, transportu i
skladištenju oružja, kako na Kosovu, tako i u reonima sa pretežno albanskim
stanovništvom na teritoriji Makedonije, Crne Gore i Jugu Srbije, za obuku
dobrovoljaca i uspostavljanje kanala veze, za stvaranje paravojnih formacija.
Takođe je bilo veoma važno, da se skrene pažnja svetske javnosti i
međunarodnih organizacija na „problem Kosova”. Ovaj zadatak su uspešno
izvršili. Krajem devedesetih albanci Kosova već kreću u rat za nezavisnost.

Druga — prisutstvo natovaca na Kosovu posle juna 1999. g. stvara idealne

uslove, staklenu baštu za gajenje i procvat albanskog ekstremizma, pošto
natovci ne mogu sprečiti ubijanje Srba, rušenje i razaranje spomenika
pravoslavne kulture, faktički stimulišući stvaranje etnički čiste albanske
pokrajine.

Odabravši povoljan politički trenutak, ekstremisti proširuju, po kosovskom

scenariju, pobunu i na teritoriju Makedonije, gde živi većina albanaca. I
pogrešno je smatrati, da je ovo delo ruku grupe albanaca sa Kosova, koja se
probila na susednu teritoriju. Ekstremističko krilo albanskog političkog
spektra se odavno pripremalo za ovakav obrt događaja — osnovali su
političke partije, proglasili republiku „Ilirida”, stvorili sistem ilegalnog
obrazovanja, pripremali naoružane odrede, ušuškavali nacionalističkom
propagandom sve albance republike. Treba istaći i to, da je albansko društvo
u Makedoniji heterogeno. Veliki deo čine — mirni i lojalni vlasti stanovnici,
koji ne žele da uzmu oružje u ruke. Ali, protiv njih se koristila, pa se i sada
još uvek koristi metodologija zaplašivanja, pretnji i nasilja od strane
ekstremista (kao i na Kosovu). Albanska omladina se lako odaziva na
nacionalističke pozive, jer nema socijalnu zaštitu, po pravilu, nema posla,
živi u siromaštvu. Ona izlazi na mitinge, dopunjuje naoružane grupacije.

Za godinu dana prisutstva mirotvoraca na Kosovu je izvršeno 5 hiljada.

terorističkih akcija, više od hiljadu ljudi je ubijeno, a preko 960 je
kidnapovano i uzeto za taoce, srušeno je preko 85 srednjevekovnih

19
religioznih objekata i spomenika istorije i kulture, 230 (350) hiljada
nealbanskog stanovništva se odselilo iz pokrajine; državnu granicu SRJ je
prešlo i doselilo se u pokrajinu više od 250 hiljada stranih državljana,
uglavnom stanovnika Albanije i Makedonije.

Svi oni, koji su boravili na Kosovu, nikada neće zaboraviti spaljena srpska
sela, ruševine pravoslavnih crkava, istinski geto za preostale Srbe i
manastire, koji još uvek odolevaju. Za Srbe, koji žive u okruženju, koje
sačinjava albansko stanovništvo i koji ne žele da napuste svoja ognjišta,
nema slobode kretanja. U mnogim enklavama nema struje i vode, nisu
obnovljene škole i društvene zgrade. Posle NATO agresije su albanci,
uključujući pomoć međunarodnih organizacija, sagradili ukupno 40 hiljada
kuća, a Srbi — samo 40. U crkve, prodavnice prehrambene robe i osnovnih
namirnica za život, u škole su Srbi prinuđeni da odlaze u pratnji vojnika
međunarodnih snaga. Ovakvih malih srpskih ognjišta na Kosovu nema
mnogo— ukupno ih je oko 17.

Prema zvaničnoj statistici Komisije za zaštitu spomenika Srbije, na teritoriji

Kosova i Metohije je više od 200 pravoslavnih istorijskih i kulturnih
objekata veoma oštećeno ili u potpunosti razoreno, a većina ovih objekata
ima svetski kulturni značaj.

Posle definitivnog raspada Jugoslavije na Srbiju i Crnu Goru (februar 2003.

g.) za albance je nastupio povoljan trenutak da obnove odlučne akcije za
izdvajanje Kosova iz Srbije. I sada je počela da „radi” formulacija,
utemeljena u rezoluciji 1244, prema kojoj je Kosovo — autonomija u
sastavu Jugoslavije: Jugoslavije više nema, vreme je da se definiše status
pokrajine. Albanci su — za potpunu nezavisnost. Glasovi Srba, koji istupaju
za autonomiju Kosova i Metohije u sklopu Srbije, se praktično i ne čuju.
Rukovodioci međunarodnog civilnog prisutstva na Kosovu donose niz
odluka, koje su u suštini, usmerene ka stvaranju i davanju državnosti ovoj
autonomnoj teritoriji, ka istiskivanju federalnih vlasti iz zakonodavnog
delokruga pokrajine. Nije bilo obezbeđeno ni obnavljanje aktivnosti na
Kosovu srpskih vojnih lica i policije, kako je bilo predviđeno rezolucijom
1244 Saveta Bezbednosti OUN.

Pokrajina je već odavno poznata kao centar za vrbovanje terorista, baza

organizovanog međunarodnog kriminaliteta, šverca droge, oružja, trgovine
robljem i pranja novca. Prema informacijama iz štampe, albanski narko-
kartel „Kamila”, koji se specijalizovao za heroin, ulazi u grupu od pet

20
najjačih mafija na svetu. Godišnji profit od prljavih mafijaških poslova
iznosi oko 500 miliona evra.

Ako se pokret ekstremizma ne zaustavi, Makedonci, a posle njih i Crnogorci

će morati da se oproste od dela svoje teritorije, a Evropa će morati da
razmišlja o tome, kako da postavi pitanje o reviziji granica i kako da prizna
novu uvećanu državu Albaniju, ili uvećano samostalno Kosovo.

Ko može da zaustavi naredno žarište, koje se razbuktava? Kao i uvek, mi

smo mnogo propustili, o mnogome nismo ni razmišljali udubljujući se,
mnogo smo prevideli i propustili. Zato će usamljene, pojedinačne i
neusklađene, nepovezane radnje danas apriori biti bezuspešne i uzaludne.
Samo ujedinjeni napori svih evropskih i balkanskih struktura i država će
moći da obuzdaju sve ekspanzivnije metastaze albanskog ekstremizma, a
samo nepostojanje bilo kakve podrške spolja će naterati albance da obustave
borbu.

Opasnost za Evropu se sastoji u tome, što „ograničavanje teritorijalnog

suvereniteta” može postati međunarodno priznati pojam, a
„humanitarna intervencija” — nasilna mera sa upotrebom „mirovnih
snaga”, prisutstvo inostranog predstavništva i „privremenih” organa
upravljanja.

Ako pak govorimo o tome, šta može Evropa da uradi u sadašnjim uslovima,
onda je očigledno, da su mnoge šanse propuštene. Međutim, potrebno je
kreirati niz principa, koji moraju da daju svoj doprines stabilnosti Evrope.
Na primer:

• sva evropska politika se mora sprovoditi u interesu Evrope, a to znači:

težiti stabilizaciji u svim delovima Evrope, ujedinjavanju i saradnji.
Stvoriti jedinstvene kriterijume za rešavanje nacionalnih pitanja, u
okviru kojih ne smeju da postoje „dobri” i „loši” narodi; ne sprovoditi
čvrste linije regionalnog razgraničenja, ili odvajanja zemalja „druge
klase” od ujedinjene Evrope;
• strogo se pridržavati principa nerazorivosti granica;
• ne stavrati presedane, koji su u stanju da razore jedinstvo Evrope;
• integracija Evrope iz svojih motiva mora da izbaci političke razloge i
da koristi isključivo ekonomske;
• prioritetna mora da postane podrška balkanske saradnje sa ciljem
stabilizacije balkanskog prostora;

21
 • dijalog mora da postane jedini uslov rešavanja protivurečnosti i
konflikata, koji nastupe;
• treba se suprotstavljati formiranju prakse rušenja suvereniteta silom,
pomoću, ili uz podršku međunarodnih organizacija;
• treba se suprotstavljati praksi pružanja podrške separatističkim
tendencijama.

Treba nastaviti sa radom na aktiviranju evropskog mehanizma (EU, OEBS, i

t. d.) u rešavanju evropskih kriznih žarišta.

Što se tiče direktno Balkana, trebalo bi:

1. Oslanjati se na odluke OUN i sistem međunarodnog prava — Dejton i

Rezoluciju 1244.
2. Ne dozvoliti dalje raščlanjivanje Srbije, Crne Gore i Makedonije
prilikom rešavanja „albanskih” problema.
3. Razmisliti o osnivanju Međnarodne Konferencije za analizu faktora
destabilizacije situacije na jugu Evrope. Mnogi evropski političari su
govorili o potrebi održavanja Međunarodne konferencije za bivšu
Jugoslaviju pod okriljem EU uz učešće garanta — najvećih evropskih
država u vezi sa potrebom za rešavanjem svih teških problema, te da
se postavi niz pitanja, čime bi se zabranilo dalje urušavanje, manje
više stabilne situacije, koja postoji u ovom trenutku. Nedovoljno je
samo prisutstvo vojske. Potrebna su politička rešenja. Pitanje
održavanja ove konferencije se postavlja već dugo i stalno, ali se za
sada rezultati ne vide.
4. Prebaciti razmatranje problema Kosova i Metohije u domen
međunarodnog prava, na primer, formirati međunarodnu pravnu
ekspertizu za status i pravno stanje Kosova u Srbiji, albanaca u
Makedoniji, kao i državotvorno oblikovanje Srbije i Crne Gore.

Ideja ima mnogo. Tako se, na sastanku lidera OEBS — EU u aprilu 2001. g.
u Bukureštu razmatrala ideja osnivanja „balkanskog parlamenta” u oviru
Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, kao „značajan korak prema
stabilnosti, bezbednosti i razvoju” u jugoistočnoj Evropi. Slična inicijativa
pripada predsedniku Parlamentarne skupštine OEBS Adrianu Severinu. U
stvaranju ovakve parlamentarne strukture on vidi „značajan korak prema
stabilnosti, bezbednosti i razvoju” u jugoistočnoj Evropi. Po njegovom
mišljenju, „opštebalkanski parlamentarni dijalog” će doprinositi pozitivnom
razrešavanju međunacionalnih i konfesionalnih protivurečnosti, zaštiti

22
ljudskih prava, razvoju demokratskih institucija u zemljama regiona. Severin
takođe smatra, da će nova struktura omogućiti da se efikasnije rešavaju
problemi likvidacije ekonomske zaostalosti, da će obezbediti realizaciju
investicionih programa u okviru Pakta za stabilnost i rešiti goruće socijalne
probleme balkanskih država.

Grčki ministar inostranih poslova Georgios Papandreu je obelodanio ideju o

osnivanju „federacije balkanskih zemalja” (balkanske zemlje plus Albanija,
minus Slovenija), koja ima podršku od strane rukovodećih krugova
Evrounije.

Naravno, već postoje primeri regionalne saradnje, a naročito, u okviru Pakta

stabilnosti za jugoistočnu Evropu, potpisanom 10. juna 1999. g. na
inicijativu EU (Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Jugoslavija i
Makedonija). Međutim, osim dobre namere (povećanje ekonomske,
političke i socijalne saradnje između EU i zemalja, koje imaju zajednički cilj
— ulazak u EU)(3) ovi napori su vidljivo nedovoljni za to, da Evropa može
sa sigurnošću da govori od tome, da je stabilnost na Balkanu nerazrušiva.

Balkan mora da rešava sve svoje probleme samostalno, bez intervencije i

mešanja spolja. Na primer, moguće je održavati godišnje, ili češće,
Balkanske forume (balkanska sedmorica, osmorica...), u toku kojih bi se
obrađivala i strateška pitanja, i rešavali gorući tekući problemi, razrađivala
taktika od strane snaga rukovodilaca balkanskih država. Mnogo se ovakvih
problema nataložilo. Samo se zajedničkim snagama može sprečiti i
rasturanje droge, i problem kriminaliteta, i mafije, i ekspanzije separatizma i
ekstremizma. Upravo balkanske zemlje same mogu da reše probleme carina,
granica, trgovinskih taksi, investicija i t. d., da stvore uslove za svestranu i
sveobuhvatnu trgovinu.

Često se postavlja pitanje o balkanskoj integraciji. Mnoge zemlje je se plaše,

neke su sumnjičave, dok treće ne vide nikakvu korist za sebe. Ako
teoretišemo, onda je integracija moguća. Ona mora imati više nivoa.
Problem treba podeliti na nivo same zemlje, nivo regiona i evropski nivo.
Pre prelaska na nivo Balkana se moraju stvoriti određeni uslovi u samim
zemljama — moraju se ostvariti programi ekonomske stabilizacije u svim
zemljama, političke stabilizacije — u Bosni i Hercegovini i Jugoslaviji,
zaveršena integracija u Jugoslavii, sprovedena demokratska transformacija u
Hrvatskoj. U Makedoniji se mora sve uraditi u cilju političke stabilnosti.

23
Uspostavljanje dobrih odnosa sa susedima i integracija zemlje, koja izlazi iz
konflikta, u postojeće političke i ekonomske regionalne strukture je —
sledeća faza integracije. To je takozvani „regionalni pristup” političkoj i
ekonomskoj saradnji republika bivše Jugoslavije.

Tek posle ovoga će prirodno postati stvaranje regionalnih organizacija

ekonomskog karaktera, koje neće imati političke ciljeve.

Evropa, integraciji sa kojom danas teže sve zemlje regiona, je dostupna za

balkanske zemlje samo i jedino preko EU. Ali, evropska težnja mora imati
obostrano kretanje. Od strane Evrope se očekuje — da ne čeka dotle, dok se
ove zemlje izvuku iz svojih ekonomskih i političkih problema, već da im na
sve moguće načine pomaže, tako što će stvarati integracione stepene, koje će
ove zemlje osvajati i na taj način se u etapama podizati ka vrhu. Osim ovoga
se moraju poštovati kriterijumi ravnopravnosti, ravnomerne podele pomoći,
nedeljivosti Evrope na sektore ili zone. A zemlje bi morale — da ulože
maksimum napora za ostvarenje pred-evropske integracije. Određene
mogućnosti predstavlja oglašavanje od strane Svetske banke Regionalne
strategije na Balkanu.

Znači, samo ujedinjenje napora ljudi dobre volje, njihovi aktivni stavovi —
su uslovi, da ćemo živeti u mirnoj i stabilnoj Evropi.

2. 3. Nastanak i razvoj EU

Ideja o formiranju EU potiče još od sredine 17. veka kada se među

utopistima javljaju različite ideje i koncepcije o uspostavljanju
međunarodnih odnosa na novim osnovama organizovanja. Objedinjavanjem
tri zajednice nastala je EEZ (Evropska ekonomska zajenica), a
potpisivanjem ugovora u Mastrihtu u Nemačkoj 1992. god. usvojen je
današnji naziv EU.

Osnovni motiv za stvaranje navedenih integracija bila je ekonomska

saradnja i to kroz integrisanje ekonomije i stvaranje zajedničkog tržišta.
Evropske članice Saveza preuzele su veću odgovornost za zajedničku
odbranu i bezbednost, razvijanjem onoga sto je postalo poznato kao
EVROPSKI BEZBEDNOSNI I ODBRANBENI IDENTITET (ESDI).

24
Tokom 1997. EU je održala međuvladinu konferenciju na kojoj je analizirala
ostvarenje Ugovora iz Mastrihta. To je rezultiralo revizijom Ugovora i
novim ugovorom kojeg su evropski lideri potpisali u Amsterdamu, u junu
1997. god.. Ovim ugovorom je predviđena izrada i primena odluka i akcija
EU u vezi sa odbranom. Tako je na samitu u Petersburgu donet sporazum
o odbrani, tzv. Petersburški zadaci.

1) Petersburški zadaci predstavljaju sporazum za klasično upravljanje

krizama, gde NATO kao celina nije uključen, i obuhvataju: humanitarne
operacije, spasilačke operacije, zadatke održavanja mira (mirovne
operacije), angažovanje borbenih jedinica prilikom upravljanja krizama,
uključujući i nametanje mira (borbene operacije). NATO i Evropska Unija
grade strateško partnerstvo kako bi svojim udruženim snagama izneli mir i
bili nosilac višeg stepena mira i stabilnosti.

2) Eventualni vojni zadaci koji se tiču tradicionalne zaštite teritorije od

spoljne agresije ili namerne upotrebe vojne sile protiv zemalja članica, što je
pretnja kojom je svaka od zemalja izložena u različitom stepenu. Na samitu
u Helsinkiju, decembra 1999. god, Evropski savet (osnovni organ EU)
postavio je svojim članicama konkretan vojni cilj da do kraja 2003. god.
putem dobrovoljne saradnje, budu u stanju da u roku od 60 dana angažuju, a
zatim i podrže snage za izvršavanje Petersburških zadataka, uključujući i
onaj najzahtevniji - za operacije do Korpusnog nivoa (do 15 brigada sa 50-
60 hiljada ljudi). Ove snage treba da daju EU kapacitete za autonomnu
(političku) akciju i bile bi podržane sa oko 400 borbenih aviona i 100 ratnih
brodova.

2.4. Karakteristike EU

EU je danas jedna od tri ekonomske sile sveta, a vodeća trgovinska sila.

Pristup u njeno članstvo je veoma težak i ograničen za male države i ide od
ekonomije, preko politike do odricanja od dela državnog suvereniteta. EU je
jedan od centara moći u svetu. Interesi u stvaranju evropskih integracija,
odnosno današnje EU, bili su ekonomske prirode, a danas su znatno
prošireni na političke, vojne, pravne i druge. Suština i vrsta današnjih
interesa odražava se u osnovnim ciljevima EU (definisani u Ugovoru iz
Mastrihta), a to su: Uravnoteženost privrednog i društvenog razvoja na
osnovama jedinstvenog tržišta, ekonomske i monetarne unije (jedinstvena
moneta euro stupila je na snagu 01.01.1999. god.), Zajednička spoljna i

25
bezbednosna politika, odnosno usmerenost ka zajedničkoj odbrambenoj
politici, Jačanje i zaštita prava čoveka.

Pored težnje za suzbijanje uticaja SAD u Evropi, ciljevi EU u narednom

periodu su sledeći: Potpuna kontrola nad procesima i zbivanjima u zemljama
i između zemalja Evrope do preduzimanja vojnih akcija, Kontrola i učešce u
širenju SAD ka Evroazijskom delu, Držati tehnološki korak za SAD - om i
Japanom, Posebno postupanje prema Rusiji u cilju smanjenja mogućnosti da
se probudi i previše utiče na zbivanja u EU.

3. Evropska unija i međunarodno pravo

Iz dana u dan intenziviraju se veze koje treba da dovedu do formalne

kandidature naše zemlje za prijem u Evropsku uniju (EU). Korisno je, stoga,
upoznati se sa pravnom prirodom EU. Ona je jedna od glavnih političkih i
ekonomskih svetskih sila. Ima 27 članova, i kandidate, među kojima je i
naša zemlja, zaključuje sporazume o stabilizaciji i pridruženju, a sa
zemljama bivšeg SSSR-a sporazume o partnerstvu i saradnji. EU predstavlja
najviši oblik institucionalne saradnje na naddržavnoj osnovi, do kojeg je
došlo u toku evolucije međunarodnog prava.

Stvorena je odmah posle Drugog svetskog rata od strane šest

zapadnoevropskih zemalja radi formiranja zajedničkog unutrašnjeg tržišta i
solidarnog delovanja u međunarodnim ekonomskim odnosima. Danas je to
međudržavna organizacija u čijoj je nadležnosti - uz puno učešće država
članica - donošenje obaveznih pravila, propisa i odluka kojima se utvrđuju
jedinstveni i usaglašeni unutrašnji pravni režimi praktično svih sektora
ekonomskog i opštedruštvenog značaja i kolektivno sprovode spoljna i
odbrambena politika. Može se nabrojati 21 sektor u čijem konkretnom
pravnom regulisanju učestvuju organi EU. Oni imaju tradicionalne državne
funkcije zasnovane na podeli vlasti na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku. To su:
Evropski parlament koji se neposredno bira, Savet ministara, Evropska
komisija koja predstavlja vladu (Brisel), Sud pravde, Evropska investiciona
vlada, Ekonomski i socijalni komitet i Komitet regiona.

Razume se, ovlašćenja EU ne pokrivaju sve sektore zakonodavne delatnosti,

ali se harmonizacija samostalnog regulisanja preostalih oblasti sa

26
komunitarnim pravom objektivno nameće po prirodi stvari. Mada su
predviđeni strogi uslovi za prijem, priznaje se pravo država na insistiranje na
njihovim posebnim državnim interesima. Najnoviji i najvažniji je primer
usvajanja zajedničke valute evra koju nisu prihvatile sve države članice.
Naime, postoji generalno pravilo koje dozvoljava državama članicama
da ne prihvate određene odluke većine uz obavezu ne preduzimanja, u
toku njihovog sprovođenja, koraka koji bi to otežavali.

Očevidno je da se u osnovi pravnog sistema EU nalazi spremnost država

članica na velika odricanja od prerogativa suvereniteta ograničavajući
njegovo dejstvo pristajanjem na zajedničko regulisanje i usaglašavanje
pravaca unutrašnjeg razvoja i delovanja u međunarodnoj zajednici.
Istovremeno, ne odričući se svoga međunarodnog subjektiviteta, države
članice, koje su sve i članice UN, svojim pristupom u EU ne ostaju ništa
manje obavezne da poštuju norme opšteg međunarodnog prava, što je
obaveza i EU kao organizacije u okviru koje deluju u međunarodnim
odnosima.

Prvi korak u ponovnom osnivanju evropske porodice mora biti partnerstvo

između Francuske i Nemačke. Samo na taj način Francuska može ponovo
preuzeti moralno vođstvo Evrope. Nema oživljavanja Evrope bez duhovno
snažne Francuske i duhovno snažne Nemačke. Struktura Sjedinjenih
evropskih država, ako će biti solidno i pravilno izgrađena, smanjiće važnost
materijalne snage pojedinih država. Manje države biće jednako vredne kao i
velike i gradiće svoje dostojanstvo na doprinosima zajedničkom cilju."
(Winston Churchill; Zuerich, 1946.; Poziv na osnivanje Sjedinjenih
evropskih država)

Ideju evropske integracije prvi je predložio ministar spoljnih poslova

Francuske Robert Šuman u svom govoru 9. maja 1950.godine. Ovaj datum
se proslavlja svake godine kao Dan Evrope. EU je formalno osnovana
Mastrihtškim ugovorom 1992. godine. Od 1.5.2004. godine EU ima 25
članica, a 4 države (Bugarska, Rumunija, Turska i Hrvatska) su aplicirale za
članstvo. 2007. Bugarska i Rumunija su postale članice.

Koncept organizacije zajedničkog života na kontinentu koji bi mogao da

nadživi nacionalne antagonizme, predstavlja ideju koja je bila u osnovi
nastanka današnje Evropske Unije.

27
Godine 1950. Šumanovim planom stvorena je Evropska zajednica za ugalj
i čelik, koja je podrazumevala zajedničko tržište najznačajnijih energenata u
posleratnom periodu za šest država osnivača (Belgija, Francuska, Nemačka,
Italija, Luksemburg i Holandija). Svrha zajednice je bilo očuvanje mira kroz
zajedničku kontrolu proizvodnje i prometa uglja i čelika, gde je ona okupila i
pobednike i gubitnike rata, kao ravnopravne članove jedne institucionalne
infrastrukture.

Od 1957. godine potpisuje se Ugovor o Evropskoj zajednici za atomsku

energiju EUROATOM kao i Ugovor o Evropskoj Ekonomskoj Zajednici,
kojoj se 1972. godine pridružuju Danska, Irska i Velika Britanija. Ovo
proširenje u broju zemalja članica imalo je uticaj i na proširenje oblasti
delovanja unije, tako da je ona sada uređivala i zajedničku socijalnu,
regionalnu i politiku zaštite životne sredine. Godine 1981. zajednici je
pristupila i Grčka, a 1986. Španija i Portugal. Ovo je uzrokovalo
neophodnost stvaranja strukturnih fondova s ciljem smanjenja razvojnih
razlika članica.

Komisija Evropske Zajednice je 1985. godine predstavila Belu knjigu kojom

su utvrđena načela uspostavljanja zajedničkog tržišta najkasnije do početka
1993. godine, potvrđena potpisivanjem Jedinstvenog evropskog akta
1987.godine. Nakon pada berlinskog zida i demokratizacije zemalja Srednje
i Istočne Evrope članice su odlučile da učvrste međusobne veze, tako da je
Evropski savet 1991. godine potvrdio novi ugovor. Ugovor o Evropskoj
Uniji je potpisan 1992. godine u gradu Mastrihtu.

Godine 1997. u Amsterdamu zemlje članice su unele izmene u osnivačke

ugovore kojim prihvataju i učvršćuju saradnju i nadležnosti Evropske unije
na polju pravosuđa, slobodnog kretanja ljudi, spoljne politike i zdravstva.
Novo proširenje je nastupilo 1995. godine kada su Austrija, Finska i Švedska
postale članice unije. Pristupanjem ovih zemalja, granice koje su razdvajale
evropski kontinent sve više su počinjale da gube na značaju i tada su počele
da se ocrtavaju prve naznake onoga kako ujedninjena Evropa treba da
izgleda. Proces proširivanja je nastavljen tako što su 2004. godine uniji
pristupile Češka, Slovačka, Estonija, Litvanija, Latvija, Slovenija, Mađarska,
Poljska, Kipar i Malta. Ovo je predstavljalo najveće proširenje unije.
Trenutni kandidati za pristupanje uniji su Hrvatska, Makedonija, i Turska,
dok se ostale zemlje zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina i
Srbija i Crna Gora) približavaju kroz Proces stabilizacije i pridruživanja.

28
3.1. Ciljevi Evropske Unije

U osnovi definisanih ciljeva Evropske Unije leži početna orijentacija koja

podrazumeva težnju za okončanjem ratova među evropskim državama.
Najvažniji ciljevi definisani u Osnivačkim ugovorima su: utvrditi i zadržati
mir, stvoriti privrednu uniju kroz evropsko unutrašnje tržište, za dobrobit
svih građana koji žive u Evropskoj Uniji, stvoriti političko jedinstvo i jačati i
promovisati socijalnu jednakost unutar Unije.

Ugovor o Evropskoj Uniji je međunarodni ugovor koji sadrži preambulu u

kojoj se navode ciljevi Evropske Unije usklađeni sa istorijsko-političkim
značenjem (motivima nastanka): premostiti granice evropskog kontinenta i
utvrditi demokratiju, poštovanje ljudskih prava i vladavinu prava; zaštititi
osnovna socijalna prava; jačati solidarnost među narodima; podsticati
demokratičnost i efikasnost evropskih institucija i tela; podsticati
ujednačavanje privrednih prilika u zemljama članicama i utvrditi jedinstvenu
i stabilnu valutu; ostvariti unutrašnje tržište; zagovarati koheziju i zaštitu
okoline, promovisati privredni i socijalni razvoj, uz poštovanje načela
održivog razvoja; uvesti zajedničko državljanstvo za sve građane; sprovesti
zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku; postepeno oblikovati zajedničku
odbrambenu politiku; podsticati slobodno kretanje ljudi, uz zaštitu njihove
sigurnosti i pravde i nastaviti proces stvaranja sve čvršće unije među
narodima Evrope.

3.2. Bazni ugovori

Evropska unija je osnovana na bazi 4 Ugovora) i to :

I UGOVOR, kojim je osnovana Evropska Zajednica za ugalj i čelik

(European Coal and Steel Community - ECSC), potpisan je u Parizu 23 jula
1952. godine. Istekao je 23.jula 2002.godine
II UGOVOR, kojim je osnovana Evropska Ekonomska Zajednica
(European Economic Community - EEC), potpisan je u Rimu 1 januara
1958.godine.

III UGOVOR, kojim je osnovana Evropska Zajednica za atomsku

energiju (European Atomic Energy Community-EURATOM), potpisan u
Rimu zajedno sa Ugovorom o Evropskoj Zajednici. Ta dva Ugovora se često

29
nazivaju » Rimski Ugovori », ali kada se koristi taj izraz obično se misli na
Ugovor o Evropskoj Zajednici.

IV UGOVOR o Evropskoj Uniji (The European Union), potpisan je

Mastrihtu 1992.godine. Prva tri Ugovora formirala su zajednički sistem
odlučivanja u vezi uglja, čelika i nuklearne energije i o drugim važnim
sektorima ekonomije zemalja članica zajednice. Ugovori (Treaties) su baza
svega što radi EU.

3.3. Struktura EU

Za EU se kaže da podseća na prednji deo grčkog hrama koji leži na tri stuba.
Ta slika je poćela da se koristi kako bi se opisala struktura Unije.

Prvi stub, (First pillar) obuhvata tri zajednice (Evropsku zajednicu za

ugalj i čelik, Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku zajednicu za
atomsku energiju) i uključuje: Carinsku uniju i jedinstveno tržište,
Zajedničku poljoprivrednu politiku, Trgovinsku politiku, Strukturalnu
politika, EU državljanstvo, Obrazovanje i kulturu, Trans-Evropsku mrežu,
Zaštitu potrošača, Zdravlje, Istraživanje i životnu sredinu, Socijalnu politiku,
Politiku azila, Spoljne granice, Imigracionu politiku.

Drugi stub (Second Pillar), obuhvata zajedničku spoljnu i bezbednosnu

politiku i to: Spoljna politika obuhvata: Koordinaciju zajedničkih stavova i
mera, Održavanje mira, Ljudska prava, Demokratiju, Pomoć zemljama –
nečlanicama.
Politika bezbednosti obuhvata: Razoružanje, Finansijski aspekt odbrane,
Dugoročni okvir evropske sigurnosti.

Treći stub (Third Pillar) obuhvata saradnju u pravosuđu i unutrašnjim

poslovima, kao što su Saradnja među pravnim institucijama u vezi
građanskog i krivičnog prava, Kooperaciju policije, Borbu protiv rasizma i
ksenofobije, Borbu protiv trgovine drogama i oružjem, Borbu protiv
organizovanog kriminala, Borbu protiv terorizma, Kriminalne radnje protiv
dece i trgovine ljudima.

Osnovna razlika između prvog i druga dva stuba jeste u tome što jedino prvi
stub koristi pravno obavezujuće instrumente i procedure zasnovane na
Rimskim ugovorima. Druga dva stuba pretežno su u nadležnosti Evropskog

30
Veća i Veća Evropske unije, pa su kao takvi međuvladinog karaktera
(Evropski savet, Jedinstveno tržište-Unutrašnje tržište, Rimski ugovori o
EU, Mastrihtski ugovor, Savet Evropske unije).

3.4. Osnovne vrednosti EU

EU je garant mira, što dokazuje preko 40 godina mira u Evropi. Jedinstvo i

jednakost, jer bez evropskih integracija, i evropskih zajednica ne bi bilo
moguće obezbediti mir, demokratiju, zakon i pravdu, ekonomski prosperitet
i društvenu bezbednost. Princip solidarnosti.

Poštovanje nacionalnih identiteta su osnovni principi zajednice. Iz

celokupne regulative EZ mogu se izdvojiti određeni principi na kojima
počivaju njen rad i postojanje. Reč je o principima koji izražavaju suštinu
onoga što se naziva acquis communautaire. Ti principi su sledeći :

Princip ograničenih ovlašćenja - Osnivanjem EU ustanovljena je jedna

nadnacionalna organizacija koja ima ovlašćenja da svojim odlukama
obaveže države članice i njihove organe. Unija nema svojstvo države, ali
ima određene elemente državnosti koji su joj, odgovarajućim aktima, pre
svega osnivačkim ugovorima, preneti u nadležnost.

Ograničena nadležnost i implicitna ovlašćenja (implied powers) Zbog

nemogućnosti da se osnivačkim ugovorom unapred predvide sve situacije,
ugovor predviđa i generalno ovlašćenje Saveta da donese akte i kada za to ne
postoji konkretno ovlašćenje, ukoliko je to nužno za delatnost Zajednice, a u
granicama je ciljeva koji su u okviru zajedničkog tržišta postavljeni.

Supsidijarnost i primerenost Princip supsidijarnosti koji je predložila

Nemačka, a podržala ga Velika Britanija, znači da Zajednica, u oblastima
koje nisu u njenoj direktnoj nadležnosti, može da postupa ako ciljevi koje
treba ostvariti ne mogu biti dovoljno dobro postignuti od strane određene
države, ali mogu od strane Zajednice. Ovaj princip je ograničen principom
primerenosti, tako da prenos nadležnosti ne može ići izvan ciljeva koji su
utvrđeni kao područje delatnosti Zajednice.

Ravnopravnost organa Princip ravnopravnosti organa odgovara principu

podele vlasti na nivou države (zakonodavna, upravna i sudska). Podela nije
dosledno sprovedena na taj način jer pojedini organi imaju delove ovih

31
vlasti. Npr. Parlament funkcioniše kao kontrolni organ i organ s pravom
veta, ali nema funkciju glavnog zakonodavnog organa. Smatra se da se time
ostvaruje uzajamna kontrola i ravnopravnost organa. Tako postoji
horizontalna podela nadležnosti između organa Unije, i vertikalna, između
organa Unije i organa država članica. Princip ravnopravnosti organa u praksi
znači da se organi Zajednice ne pojavljuju jedan u odnosu na drugog u
nadređenom ili podređenom položaju.

Zaštita osnovnih prava Smatra se da osnovna prava služe da bi se građanin

odbranio od države, tj.da bi se zaštilila sfera slobode pojedinca od zahvata
države. Iako EU nije država, po osnovu prenetih ovlašćenja ona ima prava
da donosi propise kojima se konstituišu prava i obaveze građana. Krajem
2000.godine usvojena je Povelja osnovnih prava Evropske unije. Povelju
su usvojili Savet EU, Evropski parlament i Komisija, čime je ovaj akt postao
izvor normi sekundarnog prava Zajednice.

4. Izvori prava EZ

Kako EZ nije država, uglavnom se smatra da je osnov za njeno pravno

funkcionisanje ugovorno prenošenje određenih suverenih prava na organe
Zajednice. Nosioci suverenih ovlašćenja i dalje ostaju države članice, ali one
određena ovlašćenja, svojom voljom, tj. ugovorom, prenose na organe
Zajednice, odnosno Unije. Garancija sprovođenja pravnih normi je u
neograničenoj nadležnosti Evropskog suda pravde (ESP) koji tumači pravo
EU i obezbeđuje njegovu primenu. ESP je organ preko koga se ostvaruje
mogućnost prinudnog sprovođenja normi EU, što je neophodno da bi se ove
norme mogle smatrati pravnim normama.

4.1. Pravna priroda prava Evropske zajednice

Osnovna dilema koja postoji kod određenja pravne prirode EZ jeste da li je

reč o pravnim normama koje su po svojoj prirodi međunarodnog (pre svega
javnog) karaktera, ili je reč o normama ustavnopravnog karaktera. Dilema se
javlja zbog toga što su ove norme prvenstveno nastale iz međunarodnih
ugovora (ugovora o osnivanju evropskih zajednica), ali se sa druge strane
ove norme pojavljuju kao norme kojima se usklađuju nacionalni pravni
sistemi. Po ovoj drugoj karakteristici, one se pojavljuju kao norme
ustavnopravnog karaktera. Radi primene, obezbeđena je i sudska zaštita od
strane ESP.

32
4.2. Primarno pravo EU

Celokupno pravo Zajednice deli se na primarno i sekundarno. Pod

primarnim, podrazumeva se pravo koje su kreirale same države članice
neposredno, pre svega zaključivanjem odgovarajućih ugovora, a nekada
uz pomoć organa Zajednice. Pored primarnog i sekundarnog prava
Zajednice, prihvatljivi su i ostali izvori međunarodnog prava, kao što su
običaji i opšti pravni principi. Između ovih izvora postoji odnos
ravnopravnosti tj. ni jedan od njih nema veću pravnu snagu od drugog. Ova
podela je značajna zbog toga što postoji primat primarnog prava nad
sekundarnim.

4.2. Sekundarno pravo

Sekundarno pravo mora biti u skladu sa primarnim pravom Zajednice i

u tom smislu podleže oceni od strane ESP. Kako izvor primarnog prava nisu
samo osnivački ugovori, već i svi ostali akti koje su kreirale države članice,
ali i običaji i opšti pravni principi, moguća je nesaglasnost između njih.
Sukobi normi rešavaju se klasičnim sredstvima tumačenja. Smatra se da
primarno pravo ima prednost nad nacionalnim pravom određene
države članice i kao takvo primenjuje neposredno.

Sekundarno pravo kreirali su organi Zajednice. Ovo pravo nastaje

prvenstveno kao rezultat normiranja tj. donošenja odgovarajućih akata od
strane organa Zajednice, pri čemu se države članice ne pojavljuju kao
subjekti koji donose određeni akt. Smatra se da i sekundarno pravo može
imati svoj izvor i u običajnom pravu ali, samo kao izuzetak. Sekundarno
pravo mora biti u skladu s primarnim pravom. Nesaglasnost sekundarnog
prava s primarnim predstavlja razlog za pokretanje postupka pred ESP i
dovoljan je osnov za ukidanje takvih normi.

4.3. Evropsko običajno pravo

Pojam običajnog prava oslanja se na klasično shvatanje običaja, tako da se

običajno pravo shvata kao ponašanje u skladu s običajem, u uverenju da
postoji obaveza takvog ponašanja na osnovu pravne norme. Samo ponašanje
nije dovoljno za zasnivanje običajnog prava, već se zahteva i uverenje o
obaveznosti, odnosno da se ponašanje vrši u skladu sa pravnim normama.

33
Subjekti koji kreiraju evropsko običajno pravo jesu države članice, Evropska
zajednica, ali i njeni organi. Države kao subjekti u pravu utiču na
određivanje sadržine evropskog običajnog prava, ali to čini i sama
Zajednica, jer joj je priznat pravni subjektivitet. Kada same države članice
svojim ponašanjem kreiraju određeni običaj, govori se o nastajanju
primarnog evropskog prava iz običaja, jer države članice zaključivanjem
međunarodnih ugovora u okviru EU takođe kreiraju primarno pravo
Zajednice.

4.4. Opšti pravni principi

Opšti pravni principi se kreiraju samo u okviru Unije. Ovi principi nisu
izraženi aktima Unije, već se posredno izvlače iz postojeće regulative.
Države članice imaju pravo da odrede šta će smatrati normama, odnosno
opštim pravnim principima u okviru svoje nadležnosti, na svojoj teritoriji.

4.5. Opšte međunarodno pravo

Evropska zajednica nastala je na osnovu ugovora koji po vrsti predstavlja

ugovor međunarodnog prava. Iz toga se, sa sigurnošću, izvodi zaključak da i
za EU važe opšte norme međunarodnog prava, naročito one koje se odnose
na međunarodne organizacije.

4.6. Međunarodni ugovori

Međunarodni ugovori smatraju se izvorom pravnih normi prava EU. Smatra

se da oni važe po opštim principima obaveznosti, bez potrebe da budu
transformisani kroz nacionalne pravne akte. Subjekti koji ih zaključuju
mogu biti i države članice, ali i sama Zajednica. Međunarodni ugovori koje
su zaključile države članice ne obavezuju Zajednicu, bez obzira da li su ih
potpisale i sve države članice. Međutim, to ipak može da se dogodi ako
ovlašćenja država u određenoj materiji budu preneta na Zajednicu.

5. Pravni akti zajednice

Pravni akti Zajednice su: naredba, koja se često prevodi i kao

«regulativa», smernice, za koje se u našem jeziku koristi i izraz »
direktiva » odluke, preporuke, stavovi.

5.1. Naredba (Regulation)

34
Naredba je pravni akt koji (kao i zakon), sadrži opšte pravne norme i
obavezna je na teritoriji čitave Unije. Reč je o aktu s najvišim stepenom
obaveznosti.

5.2. Smernice (Directives

Za smernice važi princip da su one obavezne u odnosu na državu na koju se

odnose u pogledu cilja koji treba postići, ali je država u principu slobodna da
izabere formu i sredstva za njihovo sprovođenje.

5.3.Odluka (Decision)

Odluka je pojedinačan akt i obavezuje samo one koji su u njoj izričito

označeni.

5.4. Preporuke i mišljenja (Recommendations and Opinions)

Preporuke i mišljenja nisu obavezni akti. I pored neobaveznosti, smatra se da

nisu potpuno pravno irelevantni. Očekivanje da ovakvi akti budu poštovani
zasniva se na principu savesnosti i poštenja.

6. Međunarodno pravo

Međunarodno pravo je pravo koje se primjenjuje bez obzira na državne

granice (ius gentium). Ono što ga čini specifičnim u odnosu na unutrašnje
pravo je specifičnost njegove sankcije i sprecifičnost vršenja prinude. U
bliskoj prošlosti ovo pravo nije imalo sankciju, a prinuda, koja je trebalo da
se primeni prema određenim međunarodnim subjektima, vršena je posredno
ili je izostavljana. To su i razlozi zašto su mu određeni teoretičari odricali
pravni karakter i nisu ga smatrali posebnom vrstom prava.

6.1. Izvori međunarodnog prava

Izvori međunanarodnog prava su: - običaji - ugovori - opšta pravna načela -

sudske odluke - pravna nauka- jednostrani akti država - odluke
međunarodnih organizacija

35
Međunarodni običaji
Međunarodni običaji primjenjuju se na sve subjekte međunarodnog prava
bez obzira da li su oni prihvatili običaje svojim unutrašnjim pravom ili ne. S
druge strane, ugovori obavezuju samo one međunarodne subjekte koji su
pristupili međunarodnim ugovorima.

Ugovori
Ugovori mogu biti bilateralni i multilateralni (konvencije). Svima im je
zajedničko da se ugovorni subjekti moraju pridržavati načela pacta sun
servanta (ugovori se moraju poštovati), jer poštovanjem ovog načela
osigurava se, na još jedan efikasan način, provodivost međunarodnih normi.

Sudske odluke
Sudske odluke, nastale od Međunarodnog suda pravde, proizvodile su
pravno delovanje prema subjektima koji su bili stranke u sporu. U poslednje
vreme njihova važnost se proteže i na druge subjekte. Ovaj izvor prava
smatra se precedentom, i kao takav on nastaje kao samostalan izvor prava.
Osim navedenih izvora prava, kao dopunski smatraju se pravičnost kao i
moralnost. Pravičnost se koristi kao poseban izvor prava u slučaju kada
suprotstavljene strane ovlaste arbitra da pravično presudi stvar bez obzira na
postojeće pravo.

6.2. Podela

Međunarodno pravo delimo na međunarodno javno pravo i međunarodno

privatno pravo. Za međunarodno privatno pravo neki teoretičari tvrde da nije
međunarodno u punom smislu reči, već njegove norme ulaze u sistem
unutrašnjeg prava. Međunarodno javno pravo, kao grana prava, ima
nekoliko svojih podgrana od kojih su najvažnije: - diplomatsko pravo - ratno
i humanitarno pravo - pravo mora - ugovorno pravo i sl. Doskorašnje dileme
da li je međunarodno pravo uopšte pravo ili ne sve više se gube, jer
stvaranjem normi međunarodnog prava, te osnivanjem i funkcioniranjem
međunarodnih organizacija za provođenje tih međunarodnopravnih normi i
akata, ono se sve više afirmiše kao pravo. Tome ide u prilog činjenica da
OUN, u nedostatku nekog posebnog svetskog zakonodavnog organa, razvija
i provodi aktivnost na kodificiranju postojećeg i nastajanju novog
međunarodnog prava.

36
6.3. Komunitarni pravni sistem i harmonizacija

Pravo koje se stvara u okvirima Evropske zajednice, Evropske zajednice za

ugalj i čelik i Evropske zajednice za atomsku energiju, uobičajeno se naziva
pravo Evropskih zajednica, ili komunitarno pravo. Ovaj pravni sistem čine
četiri celine:

1. Osnivački ugovori i pravni instrumenti koji predstavljaju njihove

anekse ili izmene - originarno komunitarno pravo i u hronološkom, i u
tehničkom smislu;
2. Derivativno koje predstavlja skup unilateralnih akata institucija EU;
3. Komplementarno - konvencije koje zaključuje Unija sa trećim
zemljama i
4. Praksa Suda pravde Evropskih zajednica.

Na stvaranje ovakvog sistema uticala su nacionalna prava država članica

koje pripadaju različitim pravnim tradicijama - kontinentalnim i common
law sistemima, što je naročito prepoznatljivo u radu Suda pravde. U
poređenju sa unutrašnjim pravnim sistemima, komunitarni sistem je sistem
pravnih normi kojima se regulišu međusobni odnosi u koje stupaju subjekti
komunitarnog prava, a to su fizička lica - državljani članica EU, pravna lica,
koja imaju sedište u nekoj od država članica, same članice i njihovi organi i
organi i institucije Evropskih zajednica.

Prema predmetu regulisanja, sistem komunitarnog prava čine dve grupe

propisa: oni kojima se regulišu organizaciona i ustavno-pravna pitanja:
sastav, način rada i nadležnost zajedničkih organa zajednica, njihov
međusobni odnos i odnos prema državama članicama. Po svojoj prirodi i
poreklu ove norme se mogu uporediti sa normama ustavnog i upravnog
prava u unutrašnjim pravima i čine tzv. institucionalno pravo Evropske
unije.

Drugom grupom normi reguliše se uspostavljanje i funkcionisanje

unutrašnjeg tržišta, odn. ostvarivanje četiri osnovne slobode, i one čine
pravo unutrašnjeg tržišta, odn. trgovačko pravo EU. Ove norme su
organizovane prema složenoj i strogoj hijerarhiji u kojoj najveću snagu
imaju one sadržane u Osnivačkim ugovorima i opšta pravna načela. Po
unutrašnjoj strukturi i sadržini normi, komunitarni pravni sistem predstavlja
koherentan i organizovan sistem sa sopstvenim izvorima, organima,

37
postupkom stvaranja, tumačenja i primene. Pravna priroda ovog sistema u
teoriji je sporna.

Prema internacionalnom shvatanju ovaj sistem predstavlja deo

međunarodnog prava, a prema nadnacionalm, između EU i drugih
međunarodnih organizacija postoji razlika, jer države članice prenose na
organe Unije deo svoje nadležnosti. Reč je, dakle, o pravnom sistemu sui
generis koji pokazuje određene nadnacionalne karakteristike.

Osnovna uloga ovakvog pravnog sistema je da posluži kao instrument

integracije. On to čini metodom negativne integracije, kojom se državama
članicama zabranjuju ponašanja suprotna zajednički postavljenim ciljevima i
slobodama, sadržanom u odredbama Osnivačkih ugovora. Drugi metod je
metod pozitivne integracije, sadržan u derivativnom pravu po kome države
članice, u odnosu na pravnu snagu pojedinih akata EU, imaju obavezu da, na
specifičan način, intervenišu u svojim unutrašnjim pravnim sistemima.
Naročito su značajne uredbe koje se neposredno primenjuju u državama
članicama, što znači da su one obavezne da u potpunosti, bez izmena i
bezuslovno primene ovaj propis kao svoj unutrašnji akt, direktive koje
obavezuju države članice u pogledu cilja, ali ne u pogledu implementacije u
unutrašnje zakonodavstvo, te su one slobodne da izaberu najprimereniju
formu i odluke koje se donose u pojedinačnim slučajevima i obavezuju
isključivo donosioca i adresata.

6.4. Pojam harmonizacije

Harmonizacija, odn. približavanje ne teži identičnosti, već konvergentnosti

različitih pravnih sistema čime se smanjuju značajnija odstupanja u
pojedinim rešenjima.

U EU se pod harmonizacijom podrazumeva proces usklađivanja rešenja

nacionalnih prava država članica sa komunitarnim propisima i to
isključivo onima koji su sadržani u Direktivama EU. Obavezu
harmonizacije unutrašnjih propisa države članice su preuzele potpisivanjem
Ugovora o osnivanju u meri u kojoj je to potrebno za ostvarivanje
komunitarnih ciljeva. Osnovni ciljevi Evropskih zajednica bili su dugo
ograničeni na pretežno ekonomske ciljeve. Međutim, usklađivanje u oblasti
trgovačkog prava, čijim normama treba obezbediti ostvarivanje
funkcionisanja unutrašnjeg tržišta, jednakost komunitarnih subjekata,

38
slobodan protok roba, kretanje lica, usluga i kapitala, kao pravni cilj, postalo
je prioritetno i paralelno ekonomskim ciljevima. U skladu sa tim, znatno su
proširene oblasti u kojima je dalja harmonizacija neophodna i čini se da EU
prerasta iz "saveza država" u "saveznu državu" sa unifikovanim pravnim
sistemom. U pogledu tehnike harmonizaciju je moguće sprovesti tzv.
metodom odozdo koja se ne zasniva na aktivnostima zakonodavnih organa,
već npr. pravnih teoretičara i praktičara i podrazumeva slobodnu opciju
ugovornih strana i sudova da primene komunitarni sistem kao izabrano
pravo. Drugi metod je tzv. metod odozgo i podrazumeva obavezu stranaka i
sudova da primenjuju usvojena pravila jer su nametnuta od vlasti EU ili od
zakonodavne vlasti država članica.

U odnosu na države koje nisu članice EU, bilo da je reč o kandidatima za

prijem ili o trećim zemljama koje ne žele članstvo, harmonizacija je
jednostrani proces i to obavezan ili dobrovoljan. Država koja želi da postane
član EU obavezna je da prilagodi svoj pravni sistem komunitarnom. Važno
je napomenuti da se radi o dinamičkom procesu jer usklađivanje mora da
sledi razvoj pravnog sistema EU. Ovo se prema iskustvu pridruženih članica
pokazalo kao vrlo složen zadatak, jer je reč o pravu koje pokazuje donekle
precedentnu prirodu i stvara se prevashodno donošenjem Uredbi i Direktiva,
pri čemu značajan uticaj ima tumačenje odredbi Ugovora sadržano u praksi
Suda pravde. U to su se pogotovo uverile države Centralne i Istočne Evrope,
kao i Kipar, Malta i Turska, kandidati za tzv. Veliki prasak (proširenje EU za
10 novih članica) planiran za 2004. godinu. Ove države su po zaključivanju
Evropskih sporazuma, a posle uspešne provere obaveza iz pridruženog
članstva, započele sa harmonizacijom u oblastima predviđenim Belom
knjigom, a prioritetno naznačenih u samim Ugovorima. Dobrovoljnom
usklađivanju unutrašnjih propisa pristupile su neke druge evropske države
iako nemaju institucionalne veze sa EU niti su preuzele obavezu
harmonizacije, što se sprovodi kao deo strategije za uspostavljanje čvršćih
privrednih odnosa sa EU. Otuda je ovaj proces u svakom pogledu poželjan.
Najinteresantniji primer predstavlja Švajcarska, koja je nakon sprovedenog
referenduma odlučila da ne pristupi EU. Bez obzira na tu činjenicu, u njoj se
već 10 godina svi unutrašnji propisi donose nakon analize usklađenosti sa
odgovarajućim propisima komunitarnog prava.

6.5. Harmonizacija u praksi

39
Na osnovu iskustava iz ranijih proširenja i svesna složenosti postupka
harmonizacije, EU je, 1995. godine, donela Belu knjigu za pripremu
pridruženih država Centralne i Istočne Evrope za integraciju na
unutrašnje tržište. U ovom dokumentu predviđen je mogući model
harmonizacije propisa, tako što su navedene oblasti u kojima je poželjna
harmonizacija domaćih propisa, redosled i dinamika njihovog usklađivanja.
Bela knjiga je model u pravno zanatskom (tehničkom) smislu, ali se za
svaku državu kandidata formira "zajednička konsultativna radna grupa"
sastavljena od domaćih i stručnjaka EU, koja prilikom pripremanja
Sporazuma o stabilnosti i pridruživanju, određuje, shodno prioritetima, a na
osnovu specifičnosti svake pojedine države, oblasti prava koje su nužne i
pogodne za harmonizaciju. U slučaju SRJ, dok smo bili savezna država,
posebnu poteškoću predstavljalo je moguće redefinisanje odnosa unutar
federacije.. Medutim, SRJ je prerasla u dve odvojene države, zatim u
Republiku Srbiju, tako da nam sada predstoji donošenje velikog broja
pravnih propisa, što je prešlo u nadležnost republičkih zakonodavnih organa.
Najveći problem nije nepostojanje odgovarajućih zakonskih rešenja već
njihovo sprovođenje u praksi od strane nadležnih organa, što je i latentna
manjkavost našeg pravnog sistema. Najveći problem predstavljaće, bez
sumnje, usaglašavanje podzakonskih akata sa derivativnim pravom EU u
kome su sadržane pojedine tehničke norme i standardi u različitim
privrednim oblastima. Naročite prepreke pojaviće se u oblasti poljoprivrede,
koja je, prema procenama, najkonkurentnija za izlazak Srbije na jedinstveno
tržište, a u kojoj je EU donela veliki broj direktiva, odluka i preporuka.
Stoga je u ovom postupku nužna saradnja stručnjaka različitih profila
(pravnici i stručnjaci iz oblasti u pitanju) kao i sprovođenje odgovarajuće
obuke.

7. Pravne tekovine EU kao model usklađivanja

7.1. Pravo Evropske unije ili pravo Evropskih zajednica

Pravo koje se stvara u okvirima Evropskih zajednica (ranije Evropske

ekonomske zajednice, Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske

40
zajednice za atomsku energiju) je dugo vremena nazivano »pravo Evropskih
zajednica« (eng. European Community Law). U poslednje vreme, a naročito
posle stupanja na snagu Ugovora iz Mastrihta 1992. godine kojim je
osnovana Evropska unija, ovo pravo se naziva i „pravo Evropske unije“ ili
„evropsko pravo“, odnosno „pravne tekovine Evropske unije“.

Pitanje nije samo jezičke prirode, jer ni u teorijsko-pravnom smislu nije

dosledno napravljena razlika između Evropskih zajednica i Evropske unije.
Naime, Ugovorom o Evropskoj uniji predviđeno je postojanje Evropske
unije kao »krovne strukture« koja počiva na tri stuba. Prvi ili osnovni stub
čine postojeće Evropske zajednice. Pod Evropskim zajednicama se
podrazumijevaju: Evropska zajednica za ugalj i čelik, osnovana Pariskim
ugovorom iz 1951. godine, koja je nakon 50 godina prestala da postoji 2002.
godine, Evropska ekonomska zajednica, osnovana Rimskim ugovorom,
1957. godine, koja je Ugovorom iz Mastrihta promijenila naziv u Evropska
zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju, takođe osnovana
Rimskim ugovorom, 1957.godine. Drugi stub čini saradnja u oblasti spoljne
i bezbednosne politike, dok treći stub čine policijska i pravosudna saradnja u
krivičnim stvarima.

U svakodnevnom govoru, međutim, Evropska unija se shvata kao politička

realnost, tako da je, bez obzira na navedene teorijske nedoumice, postepeno
zauzela mesto Evropskih zajednica, ne samo poistovjećujući se sa njima već
i potiskujući ih. Otuda se stekao pogrešan utisak da su nakon Ugovora iz
Mastrihta prestale da postoje Evropske zajednice, ili da su se utopile u
Evropsku uniju. U stvarnosti, i Evropske zajednice i Evropska unija
istovremeno postoje i kao pravne i kao političke institucije. Predviđa se
vremensko utapanje prava Evropskih zajednica u pravo Evropske unije,
naročito po donošenju novog Ustava Evropske unije.

Međutim, proces uskladjivanja nije ograničen samo na donošenje novih ili

izmenu postojećih domaćih propisa u skladu sa propisima Evropskih
zajednica / Evropske unije, nego i u skladu sa svim onim što se zove pravne
tekovine Evropske unije ili acquis communautaire. To je širi pojam koji
obuhvata:
• Načela i političke ciljeve Ugovora o osnivanju;
• Zakonodavstvo koje je doneto radi primene Ugovora i praksu Suda pravde;
• Deklaracije i rezolucije EU;
• Mere koje se odnose na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku;
• Mere koje se odnose na pravosuđe i unutrašnje poslove;

41
• Međunarodne sporazume koji su zaključile Zajednica i države članice
između sebe u nadležnosti Evropske unije.

7.2. Pravna politika za priključenje EU

Za delotvoran proces pravnog usklađivanja je potrebno utvrditi pravnu

politiku, odnosno strategiju i instrumente usklađivanja za priključenje EU.
Pravna politika predstavlja deo celokupne pravne reforme koja je u toku i
koja će trajati godinama, čak i decenijama. Zapravo, ona se nikad ne
završava, jer je pravo EU jedna dinamična kategorija koja zahteva stalno
usklađivanje.
Pravna politika uključuje:
1. prikupljanje, analizu i raspodelu informacija koja se tiču EU;
2. usklađivanje zakonodavstva Srbije sa pravom EU;
3. osnivanje ili reformu institucija neophodnih za primenu usklađenog
zakonodavstva;
4. prevod evropskog zakonodavstva i razvoj terminologije;
5. analizu prava EU i slučajeva Evropskog suda pravde, kao i uključivanje
državnih službenika i sudija u njihovo sprovođenje;
6. pripremu stručnjaka za pravo EU;
7. obuku u oblasti prava i politika EU, kao i domaćeg prava;
8. komunikaciju sa koordinatorima evropskih integracija u okviru EU i
zemalja koje pristupaju EU;
9. saradnja u oblasti pravosudja i unutrašnjih poslova (tačnije, policijska i
sudska saradnja u krivičnim stvarima);
10. stranu pravnu pomoć;
11. pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, a potom i o
članstvu.

7.3. Izvori prava Evropske unije

Pravo Evropske unije sastoji se iz skupa propisa, koji se obično deli u dve
grupe: primarne i sekundarne.

Primarni izvori prava

42
Primarne izvore stvaraju države članice EU i sama Evropska unija. Države
članice to čine prilikom uređivanja međusobnih odnosa, a EU (na osnovu
sopstvenog ugovornog kapaciteta kao subjekat međunarodnog prava) te kao
subjekat međunarodnog prava) zaključivanjem sporazuma sa trećim
državama i međunarodnim organizacijama. U odnosu na sekundarne izvore,
primarno pravo ima prednost.

Primarne izvore ili primarno pravo čine:

• Osnivački ugovori;
• Opšta pravna načela;
• Međunarodni sporazumi Evropskih zajednica i
• Sporazumi (konvencije) između država članica EU.
Primarnim izvorima se uređuje tzv. vertikalna i horizontalna podela vlasti.
Može se reći da primarni izvori čine ustavno pravo EU. Prema prirodi
pravnih normi, u pitanju su uglavnom propsi ustavnog i upravnog prava.

a. Osnivački ugovori
Evropske zajednice i Evropska unija su, bez obzira na svoje osobenosti,
osnovane kao i ostale međunarodne organizacije – posebnim međunarodnim
ugovorima, koji se uobičajeno nazivaju Osnivački ugovori. Osnivačkim
ugovorima su uređena osnovna pitanja nastanka i rada ovih zajednica i u tom
smislu, uspostavljen je svojevrstan ustavni okvir njihovog postojanja.
• Ugovor o osnivanju Evropske unije (Ugovor iz Mastrihta), potpisan 1992.
godine u Mastrihtu; stupio na snagu 1993. godine, kojim je stvorena
Evropska unija.
• Ugovor iz Amsterdama, kojim su izmenjeni i dopunjeni Ugovori o trima
zajednicama i Ugovor o Evropskoj uniji, potpisan 1997. godine u
Amsterdamu, stupio na snagu 1999. godine;
• Ugovor iz Nice, kojim su izmijenjeni i dopunjeni Ugovori o trima
zajednicama i Ugovor o Evropskoj uniji, potpisan 2000. godine u Nici i
stupio na snagu 2003.godine;
• Ugovori o pristupanju novih zemalja članica iz 1972, 1979, 1985 i 1994.
godine, kojima nije mijenjana sadržina Osnivačkih ugovora.

b. Opšta pravna načela

Pod opštim pravnim načelima se podrazumevaju pravila koja održavaju
osnovne pojmove prava i pravde koje mora imati i poštovati svaki pravni
sistem. Glavnu polaznu tačku pri određivanju opštih pravnih načela
predstavljaju načela koja su zajednička za pravne poretke država članica.
Načela se primjenjuju prilikom primene prava EU u popunjavanju pravnih

43
praznina i prilikom utvrđivanja pravog značenja nejasnih odredbi pozitivnog
prava EU.
Sud pravde EU je upravo koristeći ova načela ne samo tumačio pozitivno
pravo EU, već ga je i stvarao ili usmeravao njegov razvoj.
Pored opštih načela iz međunarodnog prava, kao što je načelo garantovanja
osnovnih prava, u pravu EU se primjenjuju zahvaljući, pre svega,
stvaralačkom radu Suda pravde EU, i neka posebna načela: načelo
autonomije, načelo nadređenosti prava EU, načelo neposredne primene,
načelo neposrednog dejstva, načelo proporcionalnosti, zaštita opravdanih
očekivaja, načelo odgovornosti države članice zbog povrede prava EU,
načelo fleksibilnosti i načelo subsidijarnosti.
b. Međunarodni sporazumi Evropskih zajednica
U Ovu grupu spadaju sporazumi (konvencije ili ugovori) koje Evropska
zajednica zaključuje sa trećim državama i međunarodnim organizacijama.
Prema predmetu i prema stepenu preuzetih prava i obaveza, međunarodni
sporazumi mogu biti vrlo različiti, od trgovinskih od sporazuma o
pridruživanju i sporazuma o punopravnom članstvu.
Najznačajnije su sledeće vrste sporazuma:
• Trgovinski sporazumi,
• Sporazumi o saradnji i
• Sporazumi o pridruživanju.

7.4. Sekundarni izvori prava EU

Sekundarni izvori prava EU su zakonski propisi opšte primene koje su

razvile institucije EU u okviru ovlašćenja koja su im poverena Osnivačkim
ugovorima. Sekundarno zakonodavstvo je ništavno ako je u suprotnosti sa
osnivačkim ugovorima.
Sekundarne izvore prava čine:
• Pravilnici / uredbe,
• Uputstva / direktive,
• Odluke,
• Preporuke, i
• Mišljenja Evropske zajednice.
a. Pravilnici / uredbe
Od celokupnog zakonodavstva EU, pravilnici / uredbe najviše prodiru u
pravni sistem država članica i automatski postaju njegov sastavni deo.
Prema članu 249 Ugovora o osnivanju EZ, Evropski parlament zajedno sa
Savetom Evropske unije, sam savet EU i Evropska komisija donose
pravilnike u određenim slučajevima.

44
Pravilnik ima opštu primenu, obezbeđujući je u svojoj celosti i neposredno
se primenjuje u državama članicama, poput zakona koji donosi Narodna
skupština.
Pravilnici važe na teritoriji svih država članica nezavisno od činjenice da li
su sve glasale »za« dati pravilnik. Države članice nisu ovlašćene da
primenjuju pravilnike samo delimično ili da biraju koji će deo pravilnika
primjenjivati a koji ne. Članicama je takođe zabranjeno da potvrđuju
pravilnike ili njihovo važenje. One ne smeju donosti nova pravila, niti
dozvoliti neprimenjivanje pravilnika.
Sudska praksa Evropske unije je došla do stanoviša da član 249 (2) Ugovora
o osnivanju EZ zabranjuje državi članici upotrebu domaćeg pravnog
postupka prilikom uvođenja pravilnika EZ, kao i njegovo objavljivanje
zajedno sa domaćim propisima. Kada bi se pravilnici uvodili u pravni sistem
države članice unutrašnjim pravnim aktima, države članice bi mogle uvesti
samo određene odredbe datog pravilnika. Ovo bi moglo izmeniti smiso i
ugroziti svrhu pravilnika tako da bi domaći pravni sistem bio u suprotnosti
sa pravom EU.

Budući da pravilnik može urediti neku materiju na opšti način, može se

javiti potreba za dodatnim, domaćim pravnim merama radi njegovog
sprovođenja, npr. propisivanje kazne za nepoštovanje pravilnika.
Postoje dve vrste pravilnika u odnosu na njihovu primenu u državama
članicama:
• Pravnilnik koji automatski postaje deo pravnog sistema države članice, bez
potrebe uvođenja dodatnih mera;
• Pravilnik koji detaljno postavlja ciljeve koje treba postići, ali nalaže
članicama da donesu svoje pravne akte kako bi se osigurala potpuna primena
pravilnika. Ovakvi pravilnici su u suštini uputstva.
Faze primene pravilnika EU su:
1. određivanje tela nadležnih za primenu pravilnika;
2. određivanje prioriteta u donošenju novih zakona, ako ih ima (npr.
uvođenje kazni, određivanje nadležne ustanove);
3. sastavljanje rasporeda donošenja zakona;
4. izrada administrativnih upustava i postupaka za nadležne ustanove;
5. konsultovanje drugih Vladinih agencija i interesnih grupa (npr. uvoznika i
izvoznika, velikih industrijalaca, udruženja za zaštitu životne sredine) kojih
se tiče dotični pravilnik;
6. priprema odgovarajućeg zakonodavstva, s tim da može da bude usvojeno i
kasnije (kada Srbija postane članica EU);
7. obezbeđivanje potrebnog ljudstva i kapaciteta;

45
8. organizacija obuke za zaposlene;
9. obaveštavanje privrednika i preduzeća o tome šta se od njih traži;
10. priprema odgovarajućih dokumenata, obrazaca i potvrda;
11. nadgledanje sprovođenja zakona i drugih propisa nakon pristupanja Uniji
i, po potrebi, obaveštavanje drugih država članica i Evropske komisije.

Pravilnici EU će imati neposrednu primenu u Srbiji kada ona postane

punopravni član EU. Iz tog razloga, iako države članice ne moraju i čak ne
smeju da uvode pravilnike EU u svoj pravni sistem, države koje teže
članstvu u EU kao što je naša jedino imaju mogućnost da pravilnike uvedu u
svoj pravni sistem donošenjem propisa sa sličnom ili istom sadržinom.

U toku procesa pridruživaja, pravilnici koji su trenutno na snazi u EU,

moraju biti prevedeni. Zvanično objavljivanje je nepotrebno pre pristupanja
Uniji. Kada Srbija postane član EU i srpski jezik postane zvanični jezik EU,
pravilnici će biti dostupni u verziji na srpskom jeziku. Takođe, predlagač
zakona mora da izbegava bukvalno prepsivanju pravilnka u domaći pravni
sistem. Potrebno je obezbediti da obaveze i norme koje određeni pravilnik
nosi, budu verodostojno unete u domaći pravni sistem. Tekst propisa mora
biti što bliži tekstu pravilnika EU. U suprotnom, ako nakon priključenja
Evropskoj uniji domaći zakon i pravilnik EU budu u suprotnosti, može doći
do problema prilikom primene i pokretanja tužbe pred Evropskim sudom
pravde. Nejasnoće se mogu pojaviti u pogledu izbora odredbi koje treba
primeniti u pojedinačnom slučaju, naročito ako se odredbe mogu tumačiti na
različite načine ili ako je pravilnik izmenjen, a domaće zakonodavstvo koje
se odnosi na istu materiju, stoji u suprotnosti sa tim promjenama.

b. Uputstva / direktive Prema članu 249 Ugovora o osnivanju EZ uputstvo /

direktiva opisuje cilj koji je obavezan za države članice i rok za njegovo
postizanje (uvođenje određene zabrane, promena standarda i sl.), ali je
u nadležnosti država da odaberu oblik i način postizanja tog cilja.
Države članice imaju slobodu izbora najpovoljnijeg načina primene
(proceduralna diskrecija) i slobodu izbora sadržine (materijalna diskrecija).

Za razliku od pravilnika, uputstva u pravni sistem mora uvesti domaći

nadležni organ (sprovode se kroz domaće propise).
Uputstvo je, uz pravilnik, najvažniji pravi instrument EU. Ono predstavlja
kompromis između potrebe za ujednačenim zakonodavstvom unutar
zajednice i potrebe da se zadrži što veća moguća raznolikost pravnih sistema
država članica. Cilj uputstva je približavanje zakonodavstava, a ne

46
izjednačavanje zakona, kao što je to slučaj sa pravilnicima. Po svojoj
apstraktivnoj prirodi, uputstva podsećaju na zakone u materijalno-pravnom
smislu reči, a po tome kome su upućena, s obzirom da to mogu biti samo
države članice, podsećaju na propise međunarodnog prava. Međutim, kako
za njihovo sprovođenje nije potrebna potvrda (ratifikacija), uputstva, kao i
pravilnici, predstavljaju posebne, sui generis akte prava EU.
Sa stanovišta procesa usklađivanja, uputstva predstavljaju najznačajniji
instrument prava EU. Za ovo postoje dva razloga. Prvi je sama priroda
uputstava a drugi je činjenica da je najveći broj sekundarnih izvora prava EU
donet u obliku uputstava. Otuda se može pretpostaviti da će najveći deo
domaćih propisa biti usklađivan upravo sa rešenjima iz uputstava.
U slučaju nesprovođenja uputstava mogu biti povređena ne samo prava
pravnih i fizičkih lica, već se može dovesti u pitanje i osnovna svrha
njihovog donošenja: ostvarivanje zajedničkih ciljeva. Stoga je bilo potrebno
stvoriti ili omogućiti poseban sistem zaštite tako povređenih subjektivnih
prava i obezbediti delotvoran način njihovog sprovođenja. Sud pravde je, sa
tim ciljem, osmislio dva načela: načelo neposrednog vertikalnog dejstva
uputstava i načelo odgovornosti države zbog nesprovođenja uputstava.
Uputstva po pravilu nemaju neposrednu primenu (potrebno ih je preneti u
domaći pravni sistem), ali pod određenim uslovima imaju neposredno
dejstvo (pojedinac se može pozvati na njih pred domaćim sudovima). Ti
uslovi su sledeći:
• Država članica nije uvela uputstvo u propisanom roku,
• Odredbe uputstva su dovoljno jasne, neuslovljene i precizne,
• Uputstvo daje prava državljanima države članice.
Evropski sud pravde je doneo presudu po kojoj uputstva imaju neposredno
dejstvo ako je istekao rok za njihovo sprovođenje od strane države i ako
odredba može da bude neposredno primjenjiva. To znači da fizička i pravna
lica mogu da se pozivaju na prava koja potiču iz uputstva u odnosu na
državu i tuže je za naknadu štete ako uputstvo nije uvedeno u pravni sistem
na vreme ili je uvedeno neprecizno. Neposredno dejstvo ne prestaje kada se
uputstvo uvede u domaći pravni sistem. Neposredno dejstvo može biti samo
vertikalno, odnosno između države i fizičkih i pravnih lica. Fizička i pravna
lica se mogu pozivati na prava koja su im data uputstvom i pokrenuti spor
samo protiv države ili protiv javnih preduzeća, tj. preduzeća čiji je vlasnik
država, ili koja imaju ovlašćenja od javnog značaja. Država rizikuje
pokretanje tužbe za naknadu štete usled propusta uprave da sprovede
uputstvo. Horizontalno dejstvo, između drugih pravnih i fizičkih lica, po
ovom osnovu nije moguće.

47
Propis kojim se uvodi uputstvo ne mora doslovce da ponavlja odredbe
uputstva, niti da prati njegovu strukturu. Međutim, on mora jasno
odrediti koja su to prava i obaveze koja se licima daju i da stvori okvir
za poštovanje ovih prava i obaveza. Što je uputstvo neodređenije to je
ostavljena veća sloboda vlastima država članica prilikom njegovog
sprovođenja.
Najvažnije za usklađivanje zakona sa uputstvom je detaljno proučavanje
teksta uputstva, jer on sadrži različite odredbe od kojih neke uvode obaveze
za države članice, a neke su tehničkog karaktera i ne moraju se unositi u
domaći pravni sistem. Operativne odredbe koje opisuju zadatak koji se
državi postavlja se moraju što preciznije preneti u domaće propise. Ove
odredbe se moraju proučiti da bi se utvrdilo da li zahtevaju potpuno
usklađivanje ili samo približavanje.
Odredbe koje ne određuju precizno zadatak koji se državi postavlja ne
moraju biti uvedene u domaće zakonodavstvo, već služe kao vodič državama
članicama u procesu sprovođenja. Takve odredbe određuju vremenski period
i daju uputstva za sprovođenje.

c. Odluke
Odluke su pojedinačni administrativni akti koji obavezuju samo one kojima
su upućene, nakon što su im saopštene. Mogu biti upućeni državama,
pravnim i fizičkim licima.
Budući da u potpunosti obavezuju, odluke mogu imati neposredno dejstvo
na one kojima su upućene. Odluke Komisije i saveta u kojima se utvrđuje
novčana obaveza licima, osim državama, predstavljaju izvršne odluke.
Jedino u državama, pravna i fizička lica se na njih mogu pozivati tek kada ih
države uvedu u svoje zakonodavstvo. Međutim, čak i tada postupak
sprovođenja odluka ne daje pravo državama članicama da donese usklađene
propise, već pojedinačne pravne akte jednoobrazne pravne sadržine koji u
svemu moraju odgovarati odlukama.
Prema pravnom dejstvu, odluke se mogu podeliti na izvršne, upravne i kvazi
sudske.

g. Preporuke i mišljenja
Preporuke i mišljenja spadaju u grupu pravno neobavezujućih akata i po
tome se suštinski razlikuju od prethodnih akata. Preporuke i mišljenja ne
predstavljaju pravne aktu u užem smislu riječi, već »korisne smernice«.
Međutim, domaći sudovi ih moraju uzeti u obzir u postupku tumačenja i

48
primene domaćeg prava. Osim toga, u postupku donošenja obaveznih akata
sekundarnog zakonodavstva, propisana je obaveza nadležnog tela EU da
pribavi mišljenje i da ga navede u samom aktu. Isto tako. Mišljenja i
preporuke Komisije i Saveta vrše, zavisno od predmeta, i određeni politički
uticaj na one kojima su upućeni.

d. Presude Suda pravde Evropske unije

Presude Suda pravde EU imaju veliki značaj za tumačenje prava EU i
njegovo preciziranje, kao i za uspostavljanje pravnih principa.
Značaj pojedinih sudskih presuda je veliki u toj meri da je odredio smer
razvoja pravnog sistema Evropske unije.
Sud ima najvišu vlast u svim pitanjima koja se tiču evropskog prava.
Presude Suda detaljnije razrađuju ideje zakonodavca i pomažu u određivanju
delokruga i načina primene propisa. Svakodnevni rad Suda uključuje
popunjavanje pravnih praznina u skladu sa prirodom i ciljem pitanja koje se
uređuje. Presuda objašnjava kako se odredbe primjenjuju i kako ih domaće
zakonodavstvo mora tumačiti.
Sud se ne ustručava da tumači pravne odredbe drugačije od onoga što prima
facie izgleda kao logično rešenje, vodeći pri tom računa šta je svrsishodnije
u konkretnom slučaju.
Način tumačenja koji primjenjuje Sud pravde uključuje istorijsko,
gramatičko, sistemsko i teleološko tumačenje. Preambula i istorija
određenog akta se često ispituju da bi se bliže odredio njegov cilj. Evropski
sud koristi kako svoje metode tumačenja tako i metode država članica,
dajući prednost sistemskom i teleološkom metodu, u odnosu na gramatički i
istorijski. Sve presude Evropskog suda pravde mogu se naći na internet
strani Suda.

dj. Ostali sekundarni pravni akti

Iako osim pomenutih izvora sekundarnog prava drugi akti nisu izričito
pomenuti odredbama člana 249 Ugovora o osnivanju EZ, istim članom nije
ni isključeno njihovo postojanje. Tako su organi Zajednice u dosadašnjoj
praksi donosili brojne akte, od kojih neke sa istim nazivom kao što su
navedeni u članu 249. Ugovora o osnivanju EZ. To su: pravila kojima se
uređuje način rada organa Zajednice; uputstva, preporuke i mišljenja jednog
organa koje su upućene drugom organu Zajednice, sui generis odluke
Saveta; odluke o osnivanju odbora i pomoćnih tela i statuti tih tela;
rezolucije, deklaracije itd.

49
PREDAVANJA II DEO

Institucionalna infrastruktura Evropske Unije

50
Institucionalna infrastruktura definiše načine operacionalizacije ciljeva i
zadataka Evropske Unije. Tela Evropske Unije i njihove osnovne funkcije
(prema odredbama Osnivačkih ugovora, čl.7. UEZ) su:

Evropski parlament (EP) sa sedištem u Strazburu, predstavlja građane

zemalja članica Evropske Unije. Nadležnosti parlamenta se ogledaju u
kontroli Saveta i Komisije, učestvovanju u zakonodavnim postupcima i
imenovanju Komisije. Funkcije parlamenta su: usvajanje zakonodavstva,
izbori, obrazovanje i kontrola rada izvršne vlasti i obaveštavanje i
obrazovanje građana koje parlament zastupa.

Savet ministara sa sedištem u Briselu, čini po jedan predstavnik zemalja

članica na ministarskom nivou u zavisnosti od tema koje se obrađuju.
Zasedanja Saveta se održavaju u avgustu, septembru i oktobru u
Luksemburgu. Savet predstavlja zakonodavno telo, ima pravo donošenja
odluka, koordinacije nacionalnih politika, pravo međusobnog obaveštavanja
i pravo izvršne nadležnosti. U okviru Saveta se usklađuju nacionalni interesi
zemalja članica sa interesima drugih država EU, nadređenih evropskih
ciljeva i predloga Komisije. Savet ministara se sastaje u devet različitih
konfiguracija u zavisnosti od predmeta ispitivanja:

- GAERC – General Affairs and External Relations Council – Savet opštih

poslova i spoljnih odnosa - ECOFIN - Economic and Financial Affairs
Council – Savet za ekonomske i finansijske poslove - JHA - Justice and
Home Affairs Council – Savet za oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova
- PSCO - Employment, Social Policy, Health and Consumer Affairs Council
– Savet za oblati zapošljavanja, socijalne politike, zdravstva i pitanja
zaštite potrošača - Competitiveness Council – Savet za oblast
konkurencije - TTE - Transport, Telecommunications and Energy Council –
Savet za oblasti transporta, telekomunikacije i energije - Agriculture and
Fisheries Council – Savet za oblasti poljoprivrede i ribolova -
Environment Council – Savet za oblast zaštite životne sredine - EYC -
Education, Youth and Culture Council – Savet za oblasti obrazovanja,
omladine i kulture

Evropski savet - čine šefovi država i vlada zemalja članica, predsednik

Evropske komisije, ministar spoljnih poslova i jedan komesar Evropske
komisije. Na zasedanjima Evropskog saveta donose se najvažnije političke
odluke u vezi sa smernicama razvoja Evropske unije.

51
Evropska komisija sa sedištem u Briselu predstavlja nadnacionalno telo
čiji su osnovni ciljevi: obezbeđenje uspešnog funkcionisanja zajedničkog
tržišta, zaštita interesa Zajednice i predstavljanje Zajednice na međunarodnoj
sceni. Njena osnovna uloga je zaštita interesa Zajednice. Komisija ima pravo
inicijative unutar zakonodavnih postupaka, pravo sudelovanja u pripremi,
izradi, primeni i nadzoru primene propisa i zakonskih akata, nadzor nad
primenom propisa, pravo ugovoranja međunarodnih sporazuma, pravo
zastupanja pred trećim zemljama i međunarodnim organizacijama, kao i
pravo predlaganja budžeta i vršenja raspodele odobrenih sredstava od strane
Saveta i Evropskog parlamenta.

Evropski sud pravde sa sedištem u Luksemburgu, ima ulogu da osigura

tumačenje i primenu propisa EU i Osnivačkih ugovora u skladu sa zakonom;
poseduje i ograničenu nadležnost tumačenja u području pravosuđa i
unutrašnje politike.

Evropski revizorski sud sa sedištem u Luksemburgu. Osnovni zadaci

Evropskog revizorskog suda su: revizija računovodstva i provera zakonitosti
i pravilnosti svih transakcija u EU i njenim institucijama, kao i provera da li
je finansijsko upravljanje EU ekonomično. On nema mogućnost donošenja
presuda, ali njegovi izveštaji i mišljenja o institucijama EU mogu biti osnov
za pokretanje postupka pred Evropskim sudom pravde.

Evropska centralna banka – sa sedištem u Frankfurtu. Odgovorna je za

primenu monetarne politike EU i za pokretanje zajedničke monete - Euro.
Deluje zajedno sa Centralnim bankama zemalja članica, sa kojima čini
Evropski sistem centralnih banaka.

KAKO FUNKCIONIŠE EVROPSKA UNIJA

Institucije Evropske unije

52
Da bi smo razumeli način na koji funkcioniše EU neophodno je da
poznajemo njen institucionalni sistem.

Važno je na samom početku napomenuti da ovaj sistem i, uopšte, podela

vlasti unutar Evropske unije odstupaju od klasičnog koncepta podele vlasti.
Institucije kojima su povereni zadaci kreiranja zakonodavnog sistema i
politike EU su sledeće:

EVROPSKI SAVET - U složenom spletu institucija Evropske unije ovo je

telo koje na najbolji način predstavlja međuvladinu formu saradnje u
procesu donošenja odluka i kreiranja politike ove organizacije. Evropski
savet čine šefovi država i vlada zemallja članica EU, kao i predsednik
Evropske komisije. Njima u radu pomažu ministri inostranih poslova i jedan
član Komisije (najčešće je to u pitanju potpredsednik). Sastaje se najmanje
dva puta godišnje pod predsedništvom šefa države ili vlade zemlje članice
koja predsedava Savetom ministara EU. Posle svakog ovakvog zasedanja
Evropski savet podnosi Evropskom parlamentu izveštaj, kao i godišnji
izveštaj o ostvarenom napretku Unije.

Može se sa sigurnošću tvrditi da je ovo "institucija" koja je izazvala veliki

broj polemika, naročito među naučnicima, oko svoje uloge i značaja koje je
imala i ima za EU. Dijapazon aktivnosti i funkcija Evropskog saveta je u
mnogome diferenciraniji i značajniji u odnosu na zadatke koji su utvrđeni
Ugovorom. Zanimljivo je da je Evropski savet od trenutka svog

53
ustanovljavnaja (samit zemalja članica Evropskoh Zajednica (EZ) u Parizu
1974. godine) pa sve do donošenja Jedinstvenog evropskog akta (JEA) 1987.
godine bio van institucionalnog okvira EZ. Ovim aktom, kao i onima koji će
nastati nakon njega, Evropski savet je stekao svoj ugovorni okvir, ali ne i
institucionalno utemeljenje.

Strogo pravno gledano, tumačeći odredbe Ugovora, Evropski savet nije

organ Evropske unije. Ova "institucija" se ne pominje u odredbama Ugovora
koje utvrđuju organe kojima je povereno ostvarivanje zadataka Zajednice,
odredbama koje na svojevrstan način "definišu" institucionalni okvir
Evropske unije. Logičan zaključak koji iz ovoga sledi jeste da Evropski
savet nema zakonskih ovlašćenja da donosi odluke i preduzima mere u
pravcu ostvarenja ciljeva Zajednice. Kako se onda u literaturi tvrdi da je u
pitanju "institucija" koja je suštinski obeležila i omogućila uspeh evropskog
integracionog procesa?

Evropski savet daje neopodan podsticaj za razvoj Unije i utvrđuje opšte

političke smernice. Snaga i značaj Evropskog saveta leži upravo u
neformalnosti ali istovremeno i u velikoj političkoj težini odluka koje on
donosi. Istina je da Evropski savet ne preuzima inicijativu kod najvećeg
broja situacija u kojima se ostvaruju ciljevi EU, međutim u trenutku kada se
jave ozbiljne nesuglasice među državama članicama, kada se jave problemi
koji su od suštinskog, strateškog značaja za dalji integracioni proces,
njegova uloga dolazi do punog izražaja.

Evropski savet u procesu izgradnje Evrope kakvu dans poznajemo daje

"opšti politički impuls", igra ulogu konstituconalnog graditelja. Međuvladina
konferencija o jedinstvenim evropskim aktima iz 1985. godine, inicijativa o
Evropskoj monetarnoj uniji i političkoj uniji, rezultirale potpisivanjem
Ugovora iz Mastrihta 1992. godine, revizije ovog ugovora sporazumima iz
Amsterdama (1997. godina) i Nice (2000. godina), sve su ovo inicijative
Evropskog saveta kojima su oblikovane odluke od fundamentalnog značaja
za Evroopsku uniju. Evropski savet je, takođe, zaslužan za donošenje nekih
suštinskih odluka o proširenju EU (Kopenhaški kriterijumi za pristupanje
1993, izbor kandidata za pristupanje, Luksemburg 1997, Helsinki 1999).

Tvorci JEA i Ugovora iz Mastihta su ostavili širok manevarski prostor

Evropskom savetu želeći da, izostavljanjem ovog tela iz striktne ugovorne
regulacije, smanje njegovu preteranu proceduralizaciju, obezbede što veću
efikasnost i rukovodeći uticaj na dalji razvoj EU.

54
SAVET MINISTARA - Kao i u Evropskom savetu, u Savetu ministara
Evropske unije države su neposredno zastupljlenne (međuvladina saradnja).
Savet sačinjavaju predstavnici svake države članice u rangu ministra.
Odluke koje se donose u Savetu, dakle, potiču od resornih ministrara koji su
samim tim ovlašćeni da obavežu vladu zemlje iz koje dolaze. Radom Saveta
predsedava svaka zemlja članica u vremenskom periodu od šest meseci.
Sastav Saveta se menja u zavisnosti od oblasti koja se razmatra. Ako je u
pitanju poljoprivreda Savet će činiti ministri poljoprivrede, ako je u pitanju
spoljna politika - ministri spoljnih poslova. Savet ministara spoljnih poslova,
poznatiji kao Savet za opšte poslove ima zadatak da koordinira rad ostalih
resornih zasedanja Saveta i da usklađuje države članice u oblasti spoljne
politike. Sektorski Saveti se sastaju, po pravilu, dva puta u toku
šestomesečnog mandata predsedavajuće države članice (Savet ministara
ekonmije i finansija - Ecofin se, na primer, sastaje češće - po jednom
mesečno). Podršku savetu pružaju Generalni sekretarijat, mnogobrojne radne
grupe, kao i Komitet stalnih predstavnika (COREPER). COREPER, koji
sačinavaju diplomate visokong ranga (najčešće su u pitanju ambasadori), je
veoma zaslužan za uspešno funkcionisanje Saveta budući da priprema
njegov rad i izvršava zadatke koje mu Savet poveri.

Savet i Evropski parlament su centralni zakonodavni organi u Evropskoj

uniji. Savet ima značajnu ulogu u usvajanju budžeta EU, takođe sklapa

55
međunarodne ugovore u kojima je kao pregovarač učestvovala Evropska
komisija. Savet donosi odluke jednoglasno, prostom većinom ili
kvalifikovanom većinom. Ukoliko savet donosi odluke o važnim pitanjima
(npr. izmene i dopune osnivačkih ugovora, kreranje nove zajedničke
politike, primanje zemlje kandidata u EU) primenjivaće se princip
jednoglasnosti - konsenzus. U ovom slučaju, kao i u donošenju odluke
prostom većinom, glas svake države ima podjednaku težinu. U slučaju
donošenja odluka tzv. kvalifikovanom većinom dolazi do odmeravanja
(ponderacije) glasova u Savetu.

Savet ministara, kao što smo već napomenuli, je jedan od centralnih

zakonodavnih organa Evropske unije. Drugi takav organ neposredno
reprezentuje izbornu volju građana Evropske unije i u tom svojstvu, za
razliku od Saveta, predstavlja instituciju sa izraženim nadnacionalnim
karakterom. Reč je, naravno, o Evropskom parlamentu.

EVROPSKI PARLAMENT - Budući da ga čine neposredno izabrani

predstavnici građana zemalja EU, Evropski parlament daje Uniji pečat
demokratskog legitimiteta, otklanjajući u izvesnoj meri demokratski deficit
koji se često ističe kao jedan od velikih nedostataka ove organiuzacije.
Poslanici Evropskog parlamenta (EP) se biraju na osnovnu izbornih sistema
svake od država članica EU, počevši od 1979. godine, a njihov mandat traje
pet godina. Poslednji neposredni izbori za Parlament održani su 2004.
godine. Parlamentarci su grupisani po političkoj, a ne nacionalnoj
pripadnosti, što Evropski parlament čini, kao što smo napomenuli,

56
komunitarnom institucijom izraženog nadnacionalnog karaktera. Sedište
Evropskog parlamenta se nalazi u Strazburu. Efikasan rad Parlamenta
potpomažu Biro, Generalni sekretarijat, Komiteti (stalni i privremeni) i
radne grupe.

Evropski parlament predstavlja izuzetno važan organ u institucionalnoj

strukturi Evroposke unije. Njegov značaj proizilazi iz njegovih ovlašćenja
koja se mogu sistematizovati u nekoliko grupa:

a) Zakonodavna ovlašćenja - Zajedno sa Evropskim savetom Evropski

parlament predstavja zakonodavnu polugu Evropske unije. Parlament i Savet
sudeluju u zakonodavnoj vlasti sprovodeći je kroz četiri osnovna postupka:

• postupak konsultacije
• postupak saradnje
• postupak odobravanja
• postupak saodlučivanja

b) Budžetska ovlašćenja - Parlament i Savet su ključne institucije i u

procesu usvajanja budžeta EU. Nacrt budžeta potiče od Komisije da bi zatim
o njemu raspravljali gore pomenuti organi. Ukoliko Parlament odbije
predloženi proračun (što se već dešavalo u nekoliko navrata), ceo postupak
se vraća na početak. Evropski parlament u potpunsti koristi svoja ovlašćenja
u ovoj oblasti da bi intenzivirao svoj uticaj na kreiranja politike unutar
Evropske unije.

c) Kontrolna ovlašćenja - Imajući u vidu specifičan institucionalni karakter i

podelu vlasti unutar EU, na osnovu usaglašenosti i efikasnosti kontrolnih
funkcija centralnih organa Unije se najbolje ogleda stepen demokratičnost i
otklanjanje demokratskog deficita unutar institucionalnog okvira Evropske
unije. Odnosi EP i Saveta su prošli kroz različite stadijume uporedo sa
razvojem EZ/EU. Od veoma ograničene komunikacije njihov odnos je, pre
svega, uvođenjem postupaka saradnje, odobravanja i saodlučivanja,
evuluirao u tesnu međuzavisnost koja se ogleda i u drugim oblastima kao što
su, na primer, budžetska ovlašćenja i politički dijalog unutar Evropske unije.
Intenzivan politički dijalog koji se odvija na relaciji ove dve institucije se
najbolje ogleda u obavezi budućeg predsedavajućeg Savetom da svoj plan
zadataka i mera za narednih šest meseci predstavi EP i njegovim relevantnim
komitetima. Sa druge strane, EP vrši kontrolu rada Evropske komisije,
naročito u izvršavanju njenih osnovnih zadataka (čuvar Ugovora,

57
ostvarivanje zajedničkih ciljeva Unije). Parlament daje saglasnost na izbor
predsednika i članova Komisije, a takođe može joj izglasati nepoverenje.

Evropski parlament predstavlja pogonsku snagu evropske politike. To je

centralno mesto za raspravu u Evropskoj uniji, mesto gde se susreću,
prepliću i promovišu nacionalni stavovi zemalja članica u pogledu kreiranja
politika unutar Unije. Dok evropske partije i Evropski parlament unutar koga
one funkcionišu "doprinose stvaranju evropske svesti i izražavanju političke
volje građana Unije", jedna druga institucija se stara da pravila igre,
ustanovljena Ugovorima budu poštovana i da se proces produbljenja i
proširenja promoviše unutar, ali istovremeno i van granica Evropske unije.

EVROPSKA KOMISIJA - Iako su predsednik i članovi Komisije predloženi

i imenovani od strane vlada država članica EU, uz konsultacije i post festum
datu saglasnost Evropskog parlamenta, oni su u svom radu potpuno
nezavisni u odnosu na svoje matične države. Članovi Evropske komisije
(komesari) se biraju na period od pet godina i izvršavaju svoje dužnosti u
opštem interesu Unije. Zastupajući isključivo njene interese oni ne smeju
tražiti niti primati bilo kakva upustva od bilo koje vlade ili pak tela. Sa svoje
strane države članice se, takođe obavezuju da će poštovati načelo
nezavisnosti članova Komisije. Trenutno Evropska komisija broji 25 članova

58
(svaka država članica ima po jednog komesara), mada je predviđeno da u
budućnosti dođe do smanjenja broja članova ovog tela uz uvođenje principa
rotacije. Članovi Komisije se sastaju jednom nedeljno radi donošenja odluka
o pitajima iz njihove nadležnosti ili pokretanja inicijativa za donošenje
neophodnih komunitarnih akata. Svaki komesar je zadužen za jednu ili više
oblasti iz nadležnosti Komisije. Uspešno funkcionisanje ove institucije
omogućuju Generalni direktorati, opšte i unutrašnje službe.

"Čuvar tekovina Zajednice", "Čuvar Ugovora" su samo neki od naziva

kojima se pokušava oslikati veoma bitna funkcija Komisije koja se sastoji u
kontroli donošenja i ispravnosti primene komunitarnih akata (pravnih akata
koje donose organi Zajednica). Komisija prati izvršavanje Ugovora i ovih
propisa kako u zemljama članicama tako i u samim zakonodavnim organima
Unije - Savetu, Parlamentu i drugim pomoćnim telima. U slučaju suprotnog
ponašanja Komisija se, pored ostalih ovlašćenja koja su joj na raspolaganju,
može obratiti i Evropskom sudu pravde (Sudu pravde Evropskih zajednica)
kako bi obavezala državu/organ Unije da se ponaša u skladu sa pravnim
poretkom EU. Evropska komisija je zakonodavni inicijator, ima isključivo
pravo inicijative za donošenje komunitarnih akta. Prilikom formulisanja
ovakvih inicijativa, kao što smo napomenuli, Komisija se mora voditi
interesima Unije a ne partikularnim intersima država članica ili pojedinih
intersnih grupa. Ovakav položaj čini Komisiju mestom gde se preplicu
interesi najrazličitijih aktera, mesto gde se ispituju početne pozicije i
usaglašavaju stavovi. Komisija ima značajna izvršna ovlašćenja u odnosu na
odluke koje donosi Savet. Komisija predstavlja Uniju u međunarodnim
ekonomskim odnosima i pregovara u ime Unije radi zaključivanja širokog
spektra međunarodnih ugovora.

Ovakva pozicija Evropske komisije joj omogućuje da igra ulogu promotera

produbljivanja evropskih integracionih procesa, ulogu koju je ona u više
navrata tokom razvoja EZ/EU i preduzimala (stvaranje jedinstvenog tržišta,
stvaranje ekonomske i monetarne unije sa uvođenjem zajedničke valute u
Uniju).

59
EVROPSKI SUD PRAVDE - Ovo je institucija koja predstavlja temelj
efikasnog sistema pravosudne zaštite komunitarnog prava. Sud pravde brine
o poštovanju prava prilikom tumančenja i primene Ugovora; uloga suda je
od vitalnog značaja za nesmetano funkcionisanje Unije, budući da on
predstavalja vrhovnog tumača konstitutivnih Ugovora. U tom svojstvu on
rešava sporove između komunitarnnih organa, kao i sporove između tih
organa i država članica EU u oblasti primene komunitarnog prava. Sud
istovremeno, kao organ pravne zaštite, ima zadatak zaštite komunitarnog
prava od njegovog kršenja (kontrola zakonitosti akata komunitarnih organa,
sporovi o naknadi štete prouzrokovane od strane komunitarnih organa ili
službenika EU i sl.). Sud čine 25 sudija koji se biraju na šest godina. Njima
u radu pomaže osam pravobranilaca. Sud je jedina institucija koja na zahtev
nacionalnih sudova može dati presudom tumačenje Ugovora i zakona Unije.
Kada se pitanje ovakve prirode pojavi pred nacionalnim sudom on može (u
pojedinim slučajevima mora!) tražiti odliku Evropskog suda pravde. Treba
napomenuti da je od 1989. godine u institucionalni sistem EU uveden i
Prvostepeni sud (Sud pravde prve instance) radi rasterećivanja rada
Evropskog suda.

60
EVROPSKI OMBUDSMAN

Evropski ombudsman razmatra žalbe o lošoj upravi u institucijama i telima

Evropske unije (EU). Te institucije, između ostalih, uključuju i Evropsku
komisiju, Veće EU i Evropski parlament. Evropska farmaceutska agencija i
Evropska fondacija za bolje uslove života i bolje radne uslove predstavljaju
primere tela Unije o kojima on može da odlučuje. Samo Mirovni sud, Sud za
pojedinačne slučajeve i Sud javne službe koji imaju sudsku ulogu ne spadaju
u njegovu nadležnost.

Ombudsman obično sprovodi ispitivanja na osnovu žalbi ali takođe može i

da pokrene istragu na svoju sopstvenu inicijativu. Ombudsman razmatra
žalbe o lošoj upravi (slabo vođena uprava ili vlada koja ne ispunjava
očekivanja). Loša uprava se dešava kada se institucija ne ponaša u skladu sa
zakonom, ne poštuje principe dobre administracije, ili krši ljudska
pravaNeki od primera su:

61
 • administrativne nepravilnosti
• nepravda
• diskriminacija
• zloupotreba položaja
• nemogućnost odgovora
• odbijanje davanja informacija
• bespotrebno zadržavanje

Ombudsman ne može razmatrati:

• žalbe protiv nacionalnih, regionalnih ili lokalnih vlasti država članica,

čak i ako su žalbe o stvarima koje se tiču EU. Primeri ovih vlasti su
odeljenja vlada, državne agencije i lokalna veća; Evropskog
parlamenta i na vlasti je još od 1. aprila 2003. godine.
• Ombudsman obično sprovodi ispitivanja na osnovu žalbi ali takođe
može i da pokrene istragu na svoju sopstvenu inicijativu. Ombudsman
razmatra žalbe o lošoj upravi (slabo vođena uprava ili vlada koja ne
ispunjava očekivanja). Loša uprava se dešava kada se institucija ne
ponaša u skladu sa zakonom, ne poštuje principe dobre administracije,
ili krši ljudska prava. Neki od primera su:

Ombudsman može samo da ima zadatak da informiše instituciju koje se tiče

žalba da bi joj pomogao da reši problem. Ako slučaj nije zadovoljavajuće
rešen u toku njegovih ispitivanja, ombudsman će pokušati, ako je to moguće,
da pronađe prijateljsko rešenje koje ispravlja slučaj loše uprave i
zadovoljava žalbu. Ako pokušaj pomirenja ne uspe, ombudsman može
predložiti rešenja za slučaj. Ako institucija ne prihvati njegova rešenja, on
može da podnese specijalan izveštaj Evropskom parlamentu. Ako ste
državljanin države članice EU ili boravite u državi članici, možete da se
žalite evropskom ombudsmanu. Preduzeća, udruženja ili druga tela sa
registrovanom upravom u EU mogu se takođe žaliti ombudsmanu. Žalbe
mogu da se ulože putem pošte, faksa ili e-mail-a. Vodič za žalbe i formular
su dostupni u kancelariji ombudsmana i mogu da se pronađu na internet
sajtu ombudsmana

62
ANALIZA POLITIKE EU

Razmatranja EU, njene strukture i načina funkcionisanja ne mogu se ni

zamisliti bez analize njenih politika. Obzirom da je upravo put ka Uniji i
naša, verovatno jedina moguća budućnost, kompleksnost tih analiza ne treba
da nas zaustavi u naporu da saznamo što više. Politika konkurencije jedan je
od potpornih stubova cele EU izgrađen je na temeljima pozitivnog liberalno-
demokratskog iskustva zemalja članica. Njena dodatna važnost izvire iz
činjenice da je ona ta koja daje ekonomski impuls samoj Uniji.

Pravo konkurencije
Prva faza analize, reklo bi se ona pravna, polazi upravo od prava
konkurencije kao normativne osnove same politike. Ono je mahom sadržano
u članovima 84. i 85. Rimskog sporazuma i proizvod je poluvekovnih
napora Komisije, Saveta i Evropskog suda. Danas je ova grana prava dobila
evropske dimenzije. I ne samo to, priznaju ga i SAD, Kanada i Japan, a
preporučuju kao merodavno STO i OEBS.

Istovremeno konvergirajući cilj i prava i politike konkurencije sasvim jаsno

se može označiti kao postizanje blagostanja za potrošače posredstvom
mogućnosti širokog izbora između različitih proizvodnih ili uslužnih dobara
više ponuđača. Svaki tržišni odnos u svojoj biti nosi latentan sukob interesa,
sa jedne strane prodavaca, a sa druge kupaca tj. budućeg potrošača. Pravo
konkurencije je to koje ovaj sukob razrešava zadovoljavajući istovremeno
interese i jednih i drugih. Kada bi to bio kraj priče ovo stanje bi mogli
nazvati idealnim. Ali, na žalost ili sreću, tu se priča ne završava. Apsolutna
sloboda konkurencije dovela bi izvesno do bankrota slabijih i monopolskog
ustoličenja jačih ekonomskih subjekata, što bi se nesumnjivo loše odrazilo
na poziciju potrošača. Ne treba, pri tom, zaboraviti da su jaka i stabilna
preduzeća neophodnost svake države, te da upravo stoga politika
konkurencije teži postizanju jednog finog balansa između interesa i potreba
malih i velikih. Između ostalog, to je i razlog zbog koga Rimski ugovor
predviđa fleksibilnost u domenu ove vrste politike, ali i pravnih akata koji se
nje tiču.

Sam sporazum sastoji se iz dve sekcije, od kojih prva sadrži pravila koja će
se primeniti u slučaju da su preduzeća ta koja narušavaju slobodu
konkurencije, a druga pravila koja će se primeniti ukoliko su to države.

63
Nakon kratke analize normativne osnove neophodno je reći nešto i o
istorijatu politike konkurencije. Ona nastaje odmah nakon Drugog svetskog
rata kako bi omogućila rast i jačanje tržišne privrede i jedinstvenog tržišta. I
potreba posleratne rekonstrukcije zahtevala je ogromna sredstva. Već od
momenta svog nastanka politika konkurencije trpela je brojne kritike, pre
svega od strane onih koji su branili pozicije planske privrede, ili pak
relativno kontrolisane nacionalne ekonomije. Na drugom polu stajali su, i
danas stoje pobornici ekonomskog neoliberalizma odlučni u svojim
težnjama da spreče nelojalnu konkurenciju i stvore uslove za potpuno
neometano odvijanje ekonomske utakmice više aktera u pogledu cene,
asortimana, kvaliteta itd., a sve u cilju maksimilizacije profita kao suštine
kapitalizma kao društveno-ekonomske formacije. Kasnije je nedvosmisleno
dokazano da slobodno nadmetanje svih koji žele da učestvuju na tržištu
dovodi do uvećanja stepena efikasnosti alokacije kapitala i podsticanja na
tehnološke inovacije. I empirijska potvrda svega toga izuzetno je učvrstila
poziciju onih drugih. Potrebu za politikom konkurencije dodatno je iziskivao
prilično loš bilans trgovinke razmene evropskih zemalja sa SAD-om, te
veliki naftni šokovi iz 70-ih kao i ogromne razlike u pogledu ekonomskog
uređenja država na Starom kontinentu.

Nekoliko je oblasti primene politike konkurencije. Za poterbe teorijske

eksplikacije, iako među njima može biti i preklapanja, one se uslovno mogu
podeliti na sledeće :

1. Antitrustna i antikartelna politika-svodi se na zabranu udruživanja i

povezivanja više kompanija u cilju fiksiranja cena ili interne podele tržišta.
Isto tako, zabranjena je zloupotreba znatno lošije pregovaračke pozicije
slabijih subjekata u odnosu na one moćne. Komisija će izreći penale svima
koji se ne budu pridržavali ovih zahteva. Postoje i izuzeci i to u slučaju
udruživanja više malih kompanija kako bi postale konkurentne onoj većoj,
ili u slučaju kooperacije više ekonomskih subjekata u cilju stvaranja
jedinstvenog standarda za robe iste vrste koje plasiraju na tržište.

2. Kontrola merdžera Merdžovanje se može definisati kao spajanje dveju

kompanija u novi entitet koji započinje samostalno postojanje. Ovaj
postupak uvek je zasnovan na dobrovoljnoj bazi, a menadžment obeju
kompanija saglasan je da je zajedničko delovanje u najboljem interesu obeju
firmi. Sa aspekta poslovne strukture, postoji veliki broj različitih tipova
merdžera. U zavisnosti od veze između dve kompanije koje se spajaju
razlikujemo više tipova merdžera:

64
 • Horizontalni merdžer - dve kompanije se nalaze u direktnoj
konkurenciji sa istim proizvodnim linijama i/ili na istim tržištima
• Vertikalni merdžer - dve kompanije se nalaze u različitim fazama
proizvodno-prodajnog procesa (na primer, vertikalni merdžer
"unapred", kada se spajaju proizvođač i distributer, ili vertikalni
merdžer "unazad", kada se proizvođač spaja sa dobavljačem),
• Konglomeratski merdžer (dve kompanije koje nemaju dodirnih tačaka
na svojim poslovnim područjima).

Sa aspekta finansiranja merdžera, postoje dva tipa merdžovanja – merdžer

kupovine i konsolidacioni merdžer. Oba ova tipa imaju određene implikacije
za kompanije koje su uključene i za investitore:

• Merdžer kupovine - ova vrsta merdžera javlja se kada kada jedna

kompanija kupuje drugu. Kupovina se izvodi novčanim sredstvima ili
kroz emitovanje neke vrste dužničkih finansijskih instrumenata.
Kompanije često praktikuju ovu vrstu merdžera jer im omogućava
izvesne poreske olakšice.

Konsolidacioni merdžer - kod ove vrste merdžera, formira se nova

kompanija od postojećih i ona funkcioniše kao samostalni entitet.

Naravno, menadžment firme koja namerava da se sjedini sa drugom

kompanijom mora najpre oceniti da li je ta investicija isplativa po njih. U
tom smislu, oni moraju oceniti koliko kompanija target zaista i vredi.
Prirodno, obe strane ovog posla imaju različita shvatanja oko vrednosti
kompanije koja je "target": prodavac namerava vrednovati kompaniju što je
moguće skuplje, dok će kupac pokušati da maksimalno snizi moguću cenu.

Postoji veliki broj načina da se proceni vrednost kompanije "mete". Najbolji

metod da se izvrši vrednovanje je komparacija sa drugim kompanijama iz te
industrije. U većini slučajeva, firme inicijatori merdžovanja plaćaju značajnu
premiju na tržišnu cenu akcija kompanije koju kupuju. Opravdanje za
ovakav postupak gotovo uvek se svodi na pojam sinergije. Ipak, tu dodatnu
vrednost novog entiteta nije jednostavno stvoriti i u praksi stvari veoma
često mogu poći krivim putem. Često, menadžment pokreće merdžer po
ugledu na druge kompanije ili zbog čega rukovodilaca podstaknutog
uticajem bankara, pravnih savetnika i ostalih učesnika koji zarađuju velike
provizije na izvršenju tog posla; ili, pak, usled straha da će globalizacija i
rapidne tehnološke promene dovesti do preuzimanja njihove kompanije

65
ukoliko oni ne preduhitre konkurente. Sve ove stvari imaju veoma malo veze
sa elementima poslovne strategije i imaju negativan uticaj na rezultate
sprovedenog merdžovanja. Ponekad i na prvi pogled benigna pitanja, kao što
je korporativna kultura novog entiteta, može napraviti ozbiljne poteškoće u
funkcionisanju nove firme i ostvarivanju planirane produktivnosti.

Sproveden je veliki broj istraživanja koja su za predmet imala činioce koji

utiču na neuspeh merdžovanja kompanija. Većina rezultata govori da se
kompanije fokusiraju isuviše na smanjivanje troškova, dok, u krajnjoj liniji,
prihodi i profit bivaju zanemareni.

Menadžment kompanije koja je produkt merdžera može se fokusirati isuviše

na integrativna pitanja i rezanje troškova, dok zapostavlja operativno
delovanje što dovodi do postepenog gubljenja klijenata i, u krajnjoj liniji,
smanjivanja vrednosti kompanije.

Komisija je ta koja je zadužena za ovu kontrolu na nivou EU. Ona će neke

merdžere uslovno odobriti kako bi dala kompanijama vremena da reaguju.
Postoje tri osnovna kriterijuma za određivanje merdžera:
a) ukupan promet svih učesnika merdžera na svetskom tržištu od preko pet
milijardi eura,
b) promet svakog od učesnika u merdžeru na tržištu EU od preko 250
miliona eura,
c) kriterijum transnacionalnosti-članice merdžera ne smeju ostvarivati više
od 2/3 svog ukupnog prometa u EU u jednoj istoj državi.

3. Liberalizacija-odnosi se, pre svega, na antimonopolsku politiku kako bi

se podigao nivo kvaliteta roba i usluga, a smanjila visina cena. Opravdani su
jedino prirodni monopoli i to pod uslovom da obezbede korišćenje svojih
dobara (koja mogu biti robe i usluge), svima i to pod jednakim uslovima.

4. Pomoć država nacionalnim kompanijama-Komisija pažljivo nadgleda

pomoć koju države obezbeđuju svojoj privredi njenim akterima. Neće
tolerisati pomoć onima koji bez nje ne mogu stajati na nogama. Komisija
insistira i na tome da rezulatat pomoći bude istovremeno i ekonomski
prosperitet Unije u celini.

Politika konkurencije nije «apsolutni princip» već se mora dovoditi u vezu

sa drugim politikama EU, poput trgovinske ili kohezione politike. Centralna
institucija ove politike jeste, kao što smo videli, Evropska komisija koja tu

66
svoju ulogu obavlja uz pomoć savetodavnih komiteta. Posredstvom
podnošenja godišnjih izveštaja Komisija je odgovorna za svoj rad
Parlamentu koji nakon razmatranja tih izveštaja usvaja rezoucije. Savet
ministara je taj koji donosi odluke o primeni konkurentske politike, a
Evropski sud pravde ima odlučujuću ulogu u njenom oblikovanju i
sprovođenju. Na ovom mestu valja pomenuti i Evropsku mrežu za
konkurentnost (ECN) koju čine Komisija i organi država članica.Rad ove
institucije može se ukratko definisati kao briga o primeni pravnih akata iz
oblasti prava na konkurenciju.

Označena na samom početku kao stub potpore Evropskoj uniji, politika

konkurencije zaslužuje mnogo veću pažnju i dublju analizu.

Krivotvorena i piratska roba

Pravilnici EU o krivotvorenoj i piratskoj robi iz 1986. god. i 1994.god.

WTO (World Trade Organization) traži od država članica da u svojim

nacionalnim zakonodavstvima spreče pirateriju. Zato je usvojen TRIPs
(Trade Related Intellectual Property system) koji predviđa dva osnovna
načela: nacionalnog tretmana i najpovlašćenije nacije. Osnovna ideja TRIPs
je da odvrati privredne subjekte od nelojalne konkurencije, davanjem
sudskih naloga, izricanjem privremenih mera, uništavanjem robe, zaplenom
robe na granici, zabranom uvoza robe u zemlju, striktnom kontrolom
odobravanja prava intelektualne svojine, otklanjanjem nedozvoljenog žiga sa
robe, objavljivanjem izvršenih dela nelojalne konkurencije i objavljivanjem
privrednih subjekata počinilaca dela nelojalne konkurencije.

Suština TRIPs je da države članice MORAJU da preduzimaju sve mere i

pruže maksimalnu zaštitu savesnom nosiocu prava od svake povrede prava.

Pravilnik EU o krivotvorenoj i piratskoj robi

Države članice EU su, svesne zajedničke opasnosti od piraterije, našle

kompromisno rešenje kroz harmonizaciju nacionalnih zakonodavstava iz ove
oblasti. Prvi komunitarni propis Pravilnik od 18.XII 1986.godine odnosi se
pre svega na žigove, a cilj pravilnika je da obeshrabri međunarodnu trgovinu
falsifikovanim robama. Po prvi put se uvodi odgovornost nacionalnih
carinskih organa u borbi protiv falsifikovane robe. Pravilnik određuje

67
postupak zaustavljanja krivotvorene robe na granicama EU i uslove koje
treba da ispuni lice koje traži zaustavljanje. Pravilnik je sankcionisanje
piraterije prepustuo nacionalnim propisima. Budući da ovaj pravilnik nije
bio u skladu sa TRIPs koji je u međuvremenu donet, donet je novi Pravilnik
decembra 1994.godine. Ovaj Pravilnik proširuje polje primene na druga
prava intelektualne svojine (patent, autorska i srodna prava) i ispravlja
slabosti prethodnog .

Pravilnik predviđa:
-mere za zabranu stavljanja u promet, izvoza, reeksporta i plasmana
krivotrvorene i piratske robe; -šire mogućnosti zaštite u odnosu na Pravilnik
iz 1986.godine;
-određuje definicije krivotvorene i piratske robe i
-određuje šta je krivotvorena ambalaža.

Oštećeno lice podnosi zahtev carini da zaustavi krivotvorenu ili piratsku

robu i mora da navede vreme tj. koliko zadržavanje treba da traje. Kada
dostavi zahtev podnosilac treba najkasnije u roku od 10 dana da obavesti
carinu da je poveo spor protiv lica koje mu je povredilo pravo. Carina može i
sama da zaustavi robu koja je očigledno krivotvorena ili piratskog porekla.
Nosiocu prava se u ovom slučaju ostavlja rok od 3 dana da podnese zahtev.

Po donošenju meritorne odluke, sankcije mogu biti:

-uništenje robe;
-isključenje robe iz prometa bez naknade;
-skidanje krivotvorenog žiga i
-reeksport u zemlju iz koje je pokušan uvoz.

Ovim Pravilnikom je osnovan Komitet za krivotvorenu robu (organ

Evropske Komisije) koji predlaže mere za sprečavanje trgovine
krivotvorenom i piratskom robom.

Kako se boriti protiv piraterije

Direktno delovati na proizvodnju, nije lak zadatak jer treba identifikovati
proizvođače.

Treba delovati preventivno na sledeći način:

-učiniti da proizvodnja bude skupa, teška i komplikovana kroz zaštitu
proizvoda upotrebom novih tehnologija za zaštitu;

68
-stalnim obaveštavanjem javnosti i potrošača o rizicima i opasnostima koje
ona nosi (npr. kod lekova);
-odgovarajućim propisima koji će eliminisati proizvodnju i promet piratske
robe.

Ukoliko Srbija želi da se pridruži razvijenim državama, imperativ je da

pored donošenja zakona iz ove oblasti, predvidi i mehanizme za efikasno
sprovođenje zakona. Pored društvene opasnosti, posledice proizvodnje i
uvoza piratske robe se ne iskazuju samo u budžetu već i u smanjenju
investicija i smanjenju uvoza originalne robe. Ostaje da vidimo da li će naša
država shvatiti opasnost od ovog vida kriminala i preduzeti neophodne mere
kako bi problem svela na minimum ili će i dalje problem odlagati
ostavljajućiga “nekoj drugoj Vladi.

69
MEĐUNARODNOPRAVNO REGULISANJE PRAVA NA
ADEKVATNU ŽIVOTNU SREDINU

Sadržaj prava na adekvatnu životnu sredinu

Od samog početka intenzivnije akcije na međunarodom planu u domenu

zaštite životne sredine, nastojalo se da se ta zaštita poveže sa zaštitom
ljudskih prava. Tako je vremenom počelo da se kristališe i posebno ljudsko
pravo na zdravu, a kasnije i na adekvatnu životnu sredinu, koje se u novije
vreme svrstava u jedno od ljudskih prava treće generacije.
Iako se više uglavnom ne dovodi u pitanje postojanje ovog prava, kako na
međunarodnom tako ni na internom planu u većini savremenih država, još
uvek se vodi debata o samom njegovom sadržaju, o terminu koji treba
koristiti, o njegovoj antropocentričnosti itd. Neki autori, na primer, uporno i
dalje koriste samo izraz zdrava životna sredina, iako je on očito nepotpun i
danas već prevaziđen. Pored toga, nastoji se da se utvrdi veza sa nekim
drugim aspektima zaštite ljudskih prava, na primer sa etikom. Raspravlja se i
o tome da li je pravo na adekvatnu životnu sredinu samo ljudsko pravo,
odnosno da li treba zadržati tradicionalni antropocentrični pristup prema
prirodi uopšte, ili je to pravo svih živih bića (ekocentrični pristup).
U međunarodnopravnim dokumentima, kako ugovornog tako i deklarativnog
karaktera, sve češće se sreće koncept prava na adekvatnu životnu sredinu,
čime se želi naglasiti da životna sredina treba da ima puniji sadržaj od
prostih preduslova za zdrav život (zdrava životna sredina).

II. Evolucija shvatanja prava na adekvatnu životnu sredinu na

univerzalnom i vanevropskom planu
Prvobitno životna sredina nije uzimana u obzir prilikom formulisanja
pojedinih ljudskih prava. Zbog toga se u ranijim međunarodnopravnim
dokumentima iz oblasti zaštite ljudskih prava, životna sredina ili uopšte ne
sreće ili se samo površno spominje. Pojedini elementi prava na adekvatnu
životnu sredinu na primer, adekvatni životni standard, pravo na zdravlje, na
hranu itd. postojali su, doduše, još u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim
pravima (1948) i u oba međunarodna pakta o ljudskim pravima (1966). U to
vreme se, međutim, vezi između ljudskih prava i životne sredine nije
poklanjala ozbiljnija pažnja, pa ovaj nedostatak tada nije ni zapažan.
Kasnije su pobornici zaštite životne sredine uspeli da skrenu pažnju na vezu
između ljudskih prava i životne sredine, dokazujući tu vezu, pored ostalog, i
postojanjem pojedinih elemenata prava na adekvatnu životnu sredinu u
klasičnim ljudskim pravima. To su bila, pre svega, pravo na život, kao

70
najosnovnije ljudsko pravo i pravo na zdravlje, koje je nemoguće ostvariti
ako je životna sredina ozbiljnije poremećena, ali i niz drugih prava (na
primer, pravo na hranu, pravo na stan itd.).
Tako se u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim
pravima pored ostalog nalazi i odredba da svako ima pravo da uživa najviši
mogući standard fizičkog i mentalnog zdravlja, što je, po samoj prirodi
stvari, nemoguće bez adekvatne životne sredine.
Sa intenziviranjem rada na zaštiti životne sredine i sa porastom ekološke
svesti, u drugoj polovini šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX
veka, o vezi između zaštite ljudskih prava i zaštite životne sredine počelo je
da se govori na značajnim međunarodnim konferencijama. Tako je na
Konferenciji o ljudskim pravima održanoj u Teheranu 1968. godine
raspravljano o negativnim učincima naučno tehnoloskog razvoja na ljudska
prava, a u najnegativnije učinke pomenutog razvoja spada upravo remećenje
životne sredine.
Pravu prekretnicu u međunarodno pravnom regulisanju zaštite životne
sredine uopšte, pa i u formulisanju prava na adekvatnu životnu sredinu
predstavljala je Konferencija UN o životnoj sredini (Stokholm, 1972). Već
u pripremama za pomenutu konferenciju stalo se na stanovište da je
očuvanje životne sredine od najvećeg značaja za fizičku, mentalnu i
društvenu dobrobit čoveka, za njegovo dostojanstvo i za uživanje osnovnih
ljudskih prava.
U najznačajniji dokument usvojen na pomenutoj konferenciji Deklaraciju o
životnoj sredini (u daljem izlaganju-Stokholmska deklaracija), unet je
princip po kome čovek ima osnovno pravo na slobodu, jednakost i
adekvatne životne uslove, u sredini čiji kvalitet omogućava život u
dostojanstvu i blagostanju i svečanu obavezu da štiti i poboljšava tu sredinu
za sadašnje i buduće generacije. Odmah pada u oči da ova formulacija
pored zdravstvene komponente (zdrava životna sredina) sadrži i više drugih
elemenata koji svi skupa čine savremeni koncept prava na adekvatnu
životnu sredinu. Po njemu čovek ima pravo da pored zdrave životne sredine
uživa i u drugim preduslovima za život u dostojanstvu i blagostanju. Pored
prava, u formulaciju je uneta i odredba o obavezi da se životna sredina štiti
ne samo za sadašnje već i za buduće generacije.
Pravo na adekvatnu životnu sredinu se, posle usvajanja Stokholmske
deklaracije, unosi u druge dokumente ne samo deklarativnog već i
ugovornog karaktera. Tako se, da spomenemo samo neke značajnije, u članu
1. Rio deklaracije o životnoj sredini i razvoju (1992) nalazi odredba o pravu
na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom, odnosno o pravu
građana na životnu sredinu. Pravo na životnu sredinu se spominje i u

71
Okvirnoj konvenciji UN o promeni klime (1992) i u Konvenciji o pravu
deteta, iz 1989. godine itd. Valja dodati da se vezom između zaštite ljudskih
prava i zaštite životne sredine bavila u više navrata i Komisija UN za ljudska
prava.
Na univerzalnom planu pravo na adekvatnu životnu sredinu nesumnjivo je
povezano i sa humanitarnim pravom.
Kad je u pitanju razvoj na regionalnom planu van Evrope, posebnu pažnju
privlači međunarodnopravno regulisanje prava na adekvatnu životnu
sredinu u Americi i Africi. Na Američkom kontinentu je, tako, 1988. godine
usvojen dodatni Protokol uz Američku konvenciju o ljudskim pravima u
domenu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, u kome se pored više
prava usko povezanih sa životnom sredinom (prava na hranu,
zadovoljavajuće uslove života i sl.) izričito pominje i da svako ima pravo na
zdravu životnu sredinu.
Interesantno je da se u Afričkoj Povelji o ljudskim pravima i pravima
naroda, usvojenoj 1981. godine, pravo na adekvatnu životnu sredinu sreće
kao kolektivno pravo naroda. U njoj se, naime, konstatuje da svi narodi
imaju pravo na zadovoljavajuću životnu sredinu.
Treba istaći da su razvoju prava na adekvatnu životnu sredinu doprinele u
velikoj meri i međunarodne organizacije. Svoj doprinos ovom razvoju dale
su, naime, u manjoj ili većoj meri sve značajnije organizacije koje se bave
zaštitom životne sredine, zaštitom ljudskih prava i srodnim oblastima.

III. Regulisanje prava na adekvatnu životnu sredinu u Evropi

Da bi došlo do formulisanja prava na adekvatnu životnu sredinu, onako kako
se ono danas definiše u Evropi, bilo je potrebno da protekne dug period
evolucije u dve oblasti međunarodnopravnog regulisanja-u domenu zaštite
ljudskih prava i u domenu zaštite životne sredine. Pritom je na razvoj
regulisanja ove materije u Evropi uticao s jedne strane razvoj na
univerzalnom planu, u kome je vešina evropskih država od samog početka
intenzivno učestvovala, unoseći odredbe o pravu na adekvatnu životnu
sredinu u svoja zakonodavstva, pa i u svoje ustave.

Inicijator i osnovni pokretač sazivanja Stokholmske konferencije bila je

Švedska podržana od strane ostalih skandinavskih zemalja, koje su od
samog početka međunardone akcije u ovom domenu igrale pionirsku ulogu.

U Evropi su i ranije činjeni pokušaji da se reguliše zaštita pojedinih pitanja

povezanih sa pravom na adekvatnu životnu sredinu, a na prvom mestu pravo
na ekološko informisanje. Pritom, najviše zaslužuju da se pomenu napori, na

72
sveevropskom planu, pod okriljem Ekonomske komisije UN za Evropu
(UNECE). Pod okriljem UNECE usvojena je 1992.godine Konvencija o
prekograničnim efektima industrijskih udesa, koja je bila prvi međunarodni
ugovor u kome su skupa uneta tri značajna elementa prava na adekvatnu
životnu sredinu-pravo na informisanje, pravo javnosti na participaciju i
pravo na pristup pravosuđu.
Najveći napredak u nastojanju da se pravno reguliše pravo na adekvatnu
životnu sredinu postignut je 1998.godine usvajanjem Konvencije o pristupu
informacijama, participaciji javnosti u donošenju odluka i o pristupu
pravosuđu u vezi s pitanjima zaštite životne sredine (u daljem tekstu -
Arhuska konvencija).
U prvom članu pomenute konvencije govori se o zaštiti prava svakog
pojedinca sadašnjih i budućih generacija da žive u adekvatnoj životnoj
sredini.
Usvajanjem Arhuske konvencije učinjen je dosad najznačajniji korak u
pravcu konačnog povezivanja i potpunijeg regulisanja zaštite životne sredine
i zaštite ljudskih prava. Zbog toga je ovaj međunarodni ugovor od izuzetnog
značaja ne samo za zaštitu životne sredine već i za proces demokratizacije
društva i za izgradnju građanskih institucija. Pored toga, on u punoj meri
predstavlja i jedan od preduslova za sprovođenje tranzicije i dokaz je da
jedna zemlja u potpunosti participira u integracionim procesima u Evropi.
Prilagođavanje zakonodavstva i institucija jedne zemlje u tranziciji ovoj
Konvenciji umnogome je deo procesa harmonizacije zakonodavstva sa
zakonodavstvom i praksom EU, u nekoliko oblasti (na primer, u zaštiti
životne sredine, zaštiti ljudskih prava i u razvoju institucija civilnog
društva). Poznato je da EU postavlja određene uslove državama kandidatima
za članstvo i da u najvažnije od tih uslova spada harmonizacija
zakonodavstva upravo u pomenutim oblastima.

Prvi deo ili, kako su ga njeni tvorci nazvali, prvi stub Arhuske konvencije
posvećen je pravu na pristup ekološkoj informaciji, kao ključnom elementu
prava na adekvatnu životnu sredinu. Prema odredbama konvencije, svako
fizičko ili pravno lice ima pravo da traži ekološku informaciju bez potrebe
da dokazuje svoj interes i da dobije traženu informaciju u roku od trideset
dana, besplatno ili uz minimalne troškove, a samo u izuzetnim slučajevima,
najkasnije u roku od šezdeset dana.
Države ugovornice su se obavezale ne samo da omoguće prikupljanje i
pružanje ekoloških informacija, već da informišu svoju javnost o
mogućnostima koje postoje za ekološko informisanje, da podstiču rad
organizacija koje se bave zaštitom životne sredine uopšte a posebno

73
ekološkim informisanjem i da podstiču ekološku edukaciju stanovništva.
Države su se takođe obavezale i da će se zalagati za slična rešenja na širem
međunarodnom planu, da će preduzeti mere da nadležne institucije na vreme
obaveštavaju javnost o odlukama koje mogu da imaju uticaj na stanje
životne sredine i da će prilikom donošenja tih odluka omogućti da u tome
participira i javnost.
Ovde je posebno značajna odredba člana 5. u kome se, pored ostalog,
predviđa da se u slučaju neposredne opasnosti po zdravlje ljudi ili životnu
sredinu, bilo da je ta opasnost izazvana ljudskim aktivnostima ili prirodnim
uzrocima, sve informacije koje bi mogle da pomognu javnosti u cilju
predupređivanja ili ublažavanja šteta, a koje poseduju javne vlasti, odmah i
bez odlaganja objavljuju u onom delu javnosti koja bi mogla da bude
pogođena. Pored nesumnjivih vrednosti, Arhuska konvencija, na razočaranje
pobornika što veće slobode ekološkog informisanja, sadrži i određena
ograničenja. To su odredbe koje omogućavaju državnim organima da uskrate
ekološku informaciju. Razlozi za to su sledeći:
a) ustanova kojoj se lice obratilo ne raspolaže informacijom koja se traži,
b) zahtev je očigledno nerazuman ili formulisan na suviše uopšten način,
c) materijal koji se traži nije još kompletiran ili je reč o informaciji kojom,
prema važećim propisima ili praksi države, može da bude ugrožen javni
interes,
d) ako davanje informacije može da ugrozi: poverljivost postupka pred
vlastima, ako je takva poverljivost predviđena nacionalnim
zakonodavstvom; međunarodne odnose; nacionalnu odbranu; javnu
bezbednost; disciplinski ili sudski postupak; poverljivost poslovnih
informacija, ukoliko je predviđena zakonom, što se ne odnosi na informacije
o emisijama zagađujućih materija koje su relevantne za zaštitu životne
sredine; prava na intelektualnu svojinu, poverljivost ličnih podataka, koja je
predviđena zakonskim propisima, ukoliko se lice o kome je reč nije izričito
saglasilo sa davanjem informacija; interesi treće strane, koja je dala podatke,
ukoliko se nije saglasila da se podaci objavljuju, a koja nije zakonski
obavezna da da podatke u pitanju; ugrozi životnu sredinu o kojoj se podaci
daju, kao na primer otkrivanje mesta za razmnožavanje retkih vrsta
životinja.
Odredbe o pomenutim ograničenjima ublažene su, donekle, formulacijom da
će se navedeni razlozi tumačiti i primenjivati na restriktivan način posebno
uzimajući u obzir interes javnosti za objavljivanje informacija. Pored toga
nadležne vlasti su obavezne da ukoliko same ne raspolažu traženom
informacijom upute stranku na ustanovu koja bi takvu informaciju mogla da
ima, odnosno da, kad je reč o delimično poverljivoj informaciji daju stranci

74
onaj deo koji nije poverljiv. Arhuskom konvencijom je, pored prava na
ekološku informaciju, kome je posvećena najveća pažnja, regulisano i
učešće javnosti u aktivnostima koje se tiču zaštite životne sredine. Pomenuto
učešće je široko definisano tako da se odnosi kako na participaciju u
usvajanju odluka o posebnim aktivnostima tako i na učešće u izradi planova,
programa i politike u domenu životne sredine i na učešće u pripremi
zakonskih propisa. Vrlo važne su i odredbe Konvencije koje se odnose na
pristup pravosuđu.
Pored toga, države ugovornice su dužne da svakoj zainteresovanoj grupi
građana, a tu su posebno važne nevladine organizacije, omoguće
ostvarivanje prava na postupak u cilju osporavanja suštinskog i
proceduralnog legaliteta svake odluke, dela ili propuštanja koji se tiču
učešća javnosti u donošenju odluka.
Konvencija predviđa pristup građana administrativnim i sudskim
postupcima za osporavanje činjenja ili nečinjenja fizičkih lica ili javne vlasti
koji su u suprotnosti sa nacionalnim ekološkim pravom. Konvencijom su,
pored ostalog, predviđeni adekvatni pravni lekovi, sudska pomoć,
dostupnost odlukama sudova i drugih tela, kao i obaveza da oni budu
donešeni u pisanoj formi.
Da bi građani mogli efikasno da uživaju svoje pravo na adekvatnu životnu
sredinu i da pružaju svoj doprinos njenoj zaštiti, oni moraju da budu
ekološki obrazovani, odnosno moraju da imaju razvijenu ekološku svest.
Ekološko obrazovanje je važno iz više razloga i to kako za širu javnost tako i
za ona zanimanja koja imaju neposrednu vezu sa očuvanjem, odnosno
zagađivanjem, životne sredine.
Najzad, treba istaći da Arhuska konvencija ima de facto širi domašaj od
evropskog pošto prvo mogu da joj pristupe, i vanevropske države koje nisu
članice Ekonomske komisije UN za Evropu UNECE), a drugo UNECE, i
pored svog naziva, ima u članstvu i više neevropskih država.
Obrazovanje u oblasti životne sredine obuhvata opšte obrazovanje na svim
nivoima, dok je jačanje svesti o životnoj sredini orijentisano pre svega na
promenu stava prema životnoj sredini, uključujuci tu i ponašanje u
svakodnevnom životu.
Savet Evrope koji je osnovan 1949. godine ima za osnovni zadatak
unapređivanje ljudskih prava, odnosno zalaganje za vladavinu prava, pa je
samim tim i njegova aktivnost značajna i za pravo na adekvatnu životnu
sredinu. Koliki je značaj u ovoj organizaciji pridat zaštiti ljudskih prava vidi
se i iz činjenice da je jedan od prvih koraka učinjenih odmah posle njenog
osnivanja bilo usvajanje Evropske konvencije o ljudskim pravima, do čega
je doslo već 1950. godine. Pomenutom konvencijom je za države članice

75
uspostavljen sudski sistem kontrole poštovanja ljudskih prava, koju pruža
Evropski sud za ljudska prava.
Pod okriljem SE usvojen je, u međuvremenu, niz drugih dokumenata iz
domena ljudskih prava, od kojih je najveći broj otvoren za pristup i
državama nečlanicama. Veći broj ovih dokumenata sadrži odredbe koje se
direktno ili indirektno odnose i na pravo na adekvatnu životnu sredinu,
odnosno pojedine elemente tog prava, počev od prava na život, predviđenog
Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Pri tome valja imati na umu
činjenicu da praktično sva ljudska prava imaju i svoj ekološki aspekt
(građanska i politička prava, socijalna i ekonomska prava, prava nacionalnih
manjina, sloboda izražavanja i informisanja, prava deteta itd.).
Može se zaključiti da je koncept prava na adekvatnu životnu sredinu danas
prihvaćen kako na univerzalnom tako i na regionalnom planu. Pri tome je,
posebno značajan za našu zemlju razvoj u Evropi, u kojoj je taj koncept
inače dostigao najviši domet, pre svega zahvaljujući razvoju pod okriljem
UNECE i u EU.
Najznačajniji međunarodnopravni dokument u kome je detaljno regulisano
ovo pravo, na panevropskom planu, je Arhuska konvencija, koja predstavlja
podjednako značajan napredak kako u domenu zaštite životne sredine tako i
u oblasti zaštite ljudskih prava. Njome se konačno uvodi na regionalnom
evropskom planu koncept prava na adekvatnu životnu sredinu, pri čemu se
posebno detaljno regulišu tri ključna elementa tog prava - pravo na ekološku
informaciju, pravo na participaciju javnosti u domenu zaštite životne sredine
i pravo na pristup pravosuđu.
Ovaj međunarodni ugovor predstavlja i jedan od preduslova za sprovođenje
tranzicije i dokaz da jedna zemlja u potpunosti participira u integracionim
procesima u Evropi.
Poznato je da EU postavlja određene uslove državama kandidatima za
članstvo i da u najvažnije od tih uslova upravo spada harmonizacija
zakonodavstva.

76
 PREDAVANJA III DEO

ZAŠTITA POTROŠAČA

Primenom prvog sistematskog Zakona o zaštiti potrošača u Srbiji su stvoreni

uslovi za stvaranje institucionalnog i pravnog ambijenta za zaštitu potrošača.
Potrošači u Srbiji nisu dovoljno informisani o pravima zaštite, a prisutna je i
potreba za dodatnu harmonizaciju Zakona o zaštiti potrošača sa propisima
EU. Na nivou Srbije formirana je jedinstvena organizacija potrošača
(NOPS), sa ciljem da EU dobije jednog partnera, jednu organizaciju
potrošača. Strategija zaštite potrošača je neophodan činilac koji osigurava
pravilno funkcionisanje tržišne privrede. Potrošači moraju poznavati zakone
i svoje obaveze, a izreka „kupac je uvek u pravu“ ne sme biti doslovno
shvaćena. Cilj je razvijanje poverenja u institucije, uz tržišnu
transparentnost. Ocena Evropske komisije ukazuje na nezadovoljavajući
nivo zaštite potrošača u Srbiji. Zaštita prava potrošača je ključna politika
Evropske Unije i svaka zemlja kandidat mora da razume njen značaj. Zakon
koji se odnosi na prava potrošača mora da bude jasan, pre svega, onima
kojima je namenjen, što ne važi u celini za novi srpski zakon, jer su česta i
nedorečena upućivanja na druge propise. Na polju implementacije,
preporučuje se pojačavanje tržišne inspekcije, razvoj svesti građana o
njihovim pravima, definisanje svih tehnika za prekogranično rešavanje
sporova i prava putnika u železničkom i vazdušnom saobraćaju. Posebno je
važna zaštita potrošača i u službama javnog interesa i u oblasti elektronske
trgovine.

Tokom godina, Evropska Unija je uspela da ostvari visoke standarde u

oblasti zaštite potrošača za građane koji u njoj žive. U aprilu 2005. godine,
Komisija je usvojila dokument pod naslovom "Zdraviji i bezbedniji građani
koji imaju više poverenja – Strategija zaštite zdravlja i prava potrošača".
Ova strategija sadrži kombinovanu Strategiju za zaštitu zdravlja i
potrošača od 2007. do 2013. godine. Ovaj dokument zameniće dokument
Strategije politike zaštite potrošača od 2002. do 2006. godine koji je do
sada bio na snazi.

77
Zajednički ciljevi ove strategije su:

• zaštita potrošača od rizika koji bi mogli da budu izvan kontrole pojedinaca

i koji ne bi mogli da budu na efektivan način regulisani od strane
pojedinačnih zemalja članica;

• ohrabrivanje građana da prave bolji izbor kada su u pitanju njihovo

zdravlje i potrošački interesi;

• promovisanje ciljeva politike zaštite zdravlja i interesa potrošača u svim

strategijama i politikama Zajednice.

Prema postojećem dokumentu Strategije zaštite potrošača, EU poštuje deset

vodećih principa u ovoj oblasti:

1. Kupujte šta želite i to tamo gde to želite:(u bilo kojoj zemlji članici EU)
i ponesite tu robu nazad u svoju zemlju koja je takođe članica (članica EU)
bez plaćanja carine i dodatnih poreza na dodatu vrednost. Ovo važi bilo da
zaista idete u neku drugu zemlju članicu da biste kupovali i takođe i ako
samo poručite to što želite preko Interneta, poštom, ili telefonom.

2. Ukoliko ne radi, vratite kupljeni proizvod: Ovo se odnosi na period do

dve godine posle isporuke. Što se tiče prvih šest meseci posle isporuke, na
prodavcu je, a ne na potrošaču, da dokaže da su karakteristike datog
proizvoda u skladu sa onim što je navedeno u ugovoru o prodaji.

3. Budite sigurni u visoke standarde zdravstvene bezbednosti hrane i

druge vrste robe široke potrošnje: Opšti je zahtev u zakonskim aktima
zemalja Evropske Unije da svi proizvodi koji se prodaju u ovim zemljama
budu bezbedni po zdravlje potrošača. Ukoliko neka kompanija ustanovi da je
na tržište plasirala proizvod koji nije bezbedan po zdravlje, njena je
zakonska obaveza da o tome obavesti vlasti u zemljama Evropske Unije u
kojima se dati proizvod prodaje ili distribuira.

4. Budite sigurni da tačno znate šta jedete: Prema zakonima koji važe u
Evropskoj Uniji, kompanije moraju da navedu spisak svih sastojaka koji su
korišćeni za proizvodnju nekog proizvoda, i takođe da naznače da li je dati
proizvod genetički modifikovana hrana ,kao i to da li sadrži genetički
modifikovane sastojke.

78
5. Ugovor o poštenoj prodaji mora da vam bude zagarantovan:
Zakonske odredbe koje važe u EU naročito navode da kompanije koje
posluju u zemljama Evropske Unije ne smeju da uključuju takozvane 'nefer'
odredbe u svojim ugovorima. Kompanije su u obavezi da poštuju ono na šta
su se ugovorom obavezale, i ne smeju da traže nerazumne sume kao odštetu
od potrošača ukoliko on želi da raskine ovakav ugovor.

6. Imate pravo da se predomislite: Zakon Evropske Unije štiti potrošača

kada kupuje naručujući robu poštanskom narudžbenicom, preko Interneta ili
od kompanija koje svoju robu nude preko televizijskih kanala, kao i preko
drugih takozvanih "prodavaca na daljinu". Ovakav ugovor o kupovini se
može raskinuti bez navođenja razloga za raskid ugovora, u roku od sedam
radnih dana od sklapanja.

7. Cene možete lako uporediti: Regulativa Evropske Unije obavezuje

kompanije da daju informacije o cenama robe na standardizovan način. Na
primer, kompanije koje nude zajmove i one koje izdaju kreditne kartice
moraju da navedu godišnju kamatnu stopu koju će neko za njihovu robu i
usluge morati da plati, a ne samo iznos mesečnih rata.

8. Niko vas ne sme obmanuti: Reklame koje obmanjuju ili varaju potrošače
zabranjene su prema zakonima Evropske Unije. Kao i u slučaju televizijske
prodaje, poštanske narudžbenice ili kompanija koje robu prodaju na malo
preko Interneta, moraju da navedu sve detalje o tome ko su, šta prodaju,
koliko njihova roba košta (uključujući tu i poreze i troškove isporuke), kao i
to koliko će im vremena trebati da robu isporuče. Ovakva regulativa je
odnedavno usvojena i za oblast turističkih agencija koje prodaju putne
aranžmane.

9. Zaštita dok ste na odmoru: Zakoni Evropske Unije vas štite od

beskrupuloznih prodavaca dok ste na odmoru. Na primer, turističke agencije
koje prodaju aranžmane moraju da imaju unapred pripremljene aranžmane
da vas prebace do kuće u slučaju da bankrotiraju dok ste vi na odmoru.
Zakon Evropske Unije vas takođe štiti i od informacija koje bi mogle da vas
obmanu u vezi sa kvalitetom ponuđenih aranžmana i u vezi sa kupovinom
imovine po principu tajm šera.

10. Efektivni način naknade štete u slučaju prekograničnih sporova: EU

sponzoriše određeni broj mreža koje mogu da obezbede savete za potrošače,
kao i podršku u slučaju pokretanja sudskog spora protiv trgovaca iz drugih

79
zemalja Evropske Unije. Evropska Komisija ima kancelarije u glavnim
gradovima svih 25 zemalja članica Evropske Unije. Ove kancelarije vam
mogu pružiti savet i dokumentacije na jeziku zemlje u kojoj se nalaze.

Zdravstvena bezbednost hrane

U zemljama članicama Evropske Unije ustanovljeni su različiti zakoni u vezi

sa zdravstvenom bezbednošću hrane, pravima potrošača i zaštite zdravlja
ljudi. Generalna direkcija za zaštitu zdravlja i potrošača odgovorna je za
održavanje ovih zakona, kao i za to da obezbedi da oni uvek budu u skladu
da savremenim zbivanjima i tokovima.

Već je počela opsežna reforma zakonskih akata koji se tiču hrane u

Evropskoj Uniji. Ova reforma će učiniti da proizvođači hrane za ljude i
životinje budu odgovorni za to da isključivo bezbedni proizvodi budu
plasirani na tržište, i da se sve što nije bezbedno po zdravlje povuče sa
tržišta.

Ustanovljavanje Evropske Uprave za zdravstvenu bezbednost hrane bilo

je predloženo u okviru dokumenta "Bela lista zdravstveno bezbednih
namirnica" koga je izdala Evropska komisija 2000. godine. Ovo telo je
pravno osnovano u januaru 2002. godine od strane evropskog Parlamenta i
Regulatornog tela Saveta. EFSA je nezavisno savetodavno telo sastavljeno
od naučnih radnika koje izdaje jasna obaveštenja o postojećim rizicima u
vezi sa zdravstvenom bezbednošću hrane i rizicima ove vrste koji se tek
javljaju.

Dalje, zakonska regulativa Evropske Unije koja se odnosi na etiketiranje

hrane vam omogućava da tačno znate šta jedete. Na etiketi koja stoji na
namirnicama moraju se naznačiti svi detalji u vezi sa sastojcima koji su
korišćeni u proizvodnji date namirnice, zajedno sa svim detaljima u vezi sa
bilo kojom vrstom veštačke boje, konzervansa, zaslađivača i svih drugih
hemijskih aditiva koji se mogu naći u datoj namirnici. Ukoliko se radi o
sastojku na koga neki potrošači eventualno mogu da budu alergični – kao što
je to na primer koštunjavo voće – to se mora naznačiti na etiketi proizvoda,
čak i ako su korišćene količine datog sastojka veoma male. Zakoni Evropske
Unije koji se odnose na etikete koje se moraju naći na hrani uređuju do
detalja koji se proizvodi mogu nazvati "namirnicom organskog porekla" i
za njih se koriste nazivi koji se vezuju za visoko kvalitetne proizvode iz
određenih regiona Evrope – na primer, ukoliko proizvod nosi nalepnicu na

80
kojoj piše "Prosciutto di Parma" ("pršuta iz Parme") možete biti sigurni da je
ta šunka upravo iz Parme. Zakoni Evropske Unije vam takođe omogućavaju
da saznate da je neka hrana genetski modifikovana (GM) ili sadrži sastojke
koji su genetski modifikovani. Ukoliko je to slučaj, ta se namirnica mora
označiti kao genetski modifikovana.

Evropska Unija radikalno revidira sve svoje zakone i pravnu praksu koja se
tiče bezbednosti hrane. Međutim, ne zavisi sve samo od različih uprava i
vlasti. Upravo je na vama, da kao potrošači obezbedite da zakoni Evropske
unije budu primenjivani i u vašoj zemlji.

PRIVREDNO PRAVO EU

Organi EU, pre svega Komisija, činili su napore da za područje EU budu

doneti odgovarajući propisi kojima bi se izvršilo usklađivanje statusnih
oblika pravnih lica i to, kako u odnosu na javna društva, tako i u odnosu na
privatna. Statusni oblici preduzeća i drugih pravnih lica na teritoriji zemalja
članica EU su:

I Društvo kapitala (javna društva) * Evropsko akcionarsko društvo

(evropska kompanija) - Societas europeae (SE) Evropska kompanija
predviđena je i uređena naredbom Saveta i smernicom u pogledu ključnih
elemenata Statuta SE, dok je državama članicama, kao i kod drugih smernica
prepušteno da nacionalnim propisima urede određene detalje, kako bi ovaj
statusni oblik bio uklopljiv u nacionalno pravo. Evropska kompanija pripada
grupi javnih društava, odnosno društava kapitala. Njen osnivački kapital
podeljen je na akcije, tako da statusni oblik ove kompanije jeste akcionarsko
društvo. Osnivači SE mogu biti samo postojeća pravna lica, tako da se
fizička lica ne mogu pojaviti u ulozi osnivača. Naredba propisuje i načine
osnivanja SE, tako da osnivanje može biti učinjeno samo na jedan od
predviđenih načina : Fuzijom dva ili više postojećih akcionarskih društava,
Formiranjem SE kao holding kompanije od strane akcionarskog društva,
Osnivanjem SE kao društva kćeri od strane bilo kojih kompanija, odnosno
firmi. SE može biti osnovana i kao društvo kćer, takođe od strane postojećih
kompanija transformacijom postojećeg akcionarskog društva. Akcionarsko
društvo koje je osnovano po propisima neke od država članica EU može se,
pod određenim uslovom, transformisati u SE. Osnivanjem SE kao društva
kćeri od strane postojeće SE. Jednom osnovana SE može se pojaviti u ulozi
osnivača drugih SE. Upravljanje SE uređuje delimično Naredba, delom se

81
primenjuju i nacionalni propisi država u kojoj se SE osniva, a delom to
zavisi od osnivačkog akta, odnosno Statuta SE. Savet EU je posebnim aktom
uredio učešće zaposlenih u odnosu na SE. Učešće (participacija) zaposlenih
u SE obezbeđuje se u postupku pregovaranja između zaposlenih i osnivača.

*Društvo sa ograničenom odgovornošću. Za društvo sa ograničenom

odgovornošću ne postoji posebna regulativa na nivou EU, osim što se i
prema njemu primenjuju sve one pravne norme koje važe za preduzeća
uopšte. Usklađivanje pravnih normi koje se odnose na društvo sa
ograničenom odgovornošću nije bilo predmet predloga ili inicijativa u
organima EZ, tako da se u odnosu na ovaj oblik preduzeća primenjuju norme
nacionalnog prava, tj. prava države u kojoj je ono osnovano.

II Društva lica (privatna društva, udruženja i fondacije) Za društva lica

karakteristična je zatvorenost za prijem novih članova, ali i povišen stepen
lične odgovornosti za obaveze društva, mada se ove karakteristike mogu
sresti i kod društva kapitala. Najznačajnije razlike u odnosu na društva lica
pojavljuju se u pogledu njihovog statusa pravnog lica, a zatim i u pogledu
osnovne svrhe osnivanja koja vrlo često nije sticanje dobiti. Prema predlogu
naredbe o Evropskom udruženju ono predstavlja trajnu zajednicu fizičkih i
(ili) pravnih lica čiji su članovi povezani zajedničkom delatnošću, ciljevima
ili interesima, koji mogu biti i granski interesi u različitim oblastima.
Zajedno sa ovim predlogom dat je i predlog (Savetu) za donošenje propisa o
statusu Evropske zadruge (EUGEN) kao i predlog za donošenje propisa o
statutu »Evropskog uzajamnog udruženja » (EUGGES).

III Evropska ekonomska interesna grupacija – EEIG Evropska ekonomska

interesna grupacija predstavlja oblik udruživanja preduzeća ili drugih oblika
poslovanja (lica koja samostalno obavljaju određene delatnosti) koji u
statusnopravnom smislu predstavlja posebno pravno lice. Smatra se posebno
pogodnim oblikom saradnje za mala i srednja preduzeća koja žele da nastupe
na tako velikom tržištu kao što je EU.

Drugu kategoriju subjekata koji ovaj oblik koriste za udruživanje čine

profesije kao što su npr. privredni savetnici, advokati, notari, lica koja se
bave istraživanjem tržišta i sl. Prema EEIG se, pre svega, primenjuje
Naredba EEC br.213/85 kojom je uređen pravni okvir EEIG. Ova naredba je
po svom karakteru nadnacionalna, a po svojoj sadržini ona uređuje : uslove
za osnivanje, pojedine delove Statuta, zaštitu trećih lica i prava i obaveze
članova.

82
STEČAJ, kao način prestanka rada preduzeća, poznat je u svim zemljama
članicama EU. Međutim, kao i u slučajevima redovnog poslovanja, tako i
prilikom gašenja preduzeća usled stečaja, zbog postojanja jedinstvenog
tržišta, otvaraju se brojna pitanja i mogućnosti neželjenih dejstava.
Zahvaljujući jedinstvenom evropskom tržištu, kompanije obavljaju delatnost
na čitavoj teritoriji EU. Zbog svega toga, Savet EU doneo je naredbu o
postupku stečaja koja je imala za cilj da, na potrebnom nivou, harmonizuje
propise država članica EU, odnosno da reši otvorena pitanja koja nastaju
zbog potencijalnog sukoba zakona, odnosno sukoba jurisdikcija.

HARMONIZACIJA PROPISA O POSLOVANJU PRIVREDNIH

SUBJEKATA Na organe EZ preneta je nadležnost vođenja ekonomske
politike, formirano je jedinstveno tržište i stvorena monetarna unija, ali su
mnoge oblasti prava kojima se uređuje poslovanje subjekata na
jedinstvenom tržištu ostale u nadležnosti država članica. S jedne strane
postoji potreba usklađivanja pravnih normi, a sa druge strane zahtev da
države članice svojim normama i dalje uređuju mnoge od ovih odnosa.
Rezultat ovih protivrečnih zahteva mogao je da bude jedino delimično
usklađivanje (harmonizacija) pravnih normi kojima se uređuje poslovanje
subjekata na jedinstvenom tržištu EU. Usklađivanje je nužno moralo da
ostavi dovoljno prostora za usklađivanje sa nacionalnim pravom, zbog čega
je akt kojim je vršeno usklađivanje, morao da bude smernica.
STANDARDI Prema određenju Međunarodne organizacije za
standardizaciju (ISO) pojam standarda određuje se kao tehnička
specifikacija, odnosno drugi javno dostupan dokument kojim je sačinjena
osnova zajedničkog rada svih zainteresovanih struktura i na osnovu njihovog
konsenzusa ili opšte saglasnosti oslanja se na društvene rezultate nauke,
tehnike i iskustva, a koji ima značajne opšte koristi kao cilj i prihvaćen je od
strane kvalifikovanog tela na nacionalnom, regionalnom ili međunarodnom
planu. Ovu definiciju prihvatile su sve poznate organizacije za
standardizaciju. Standardi se u Evropi pojavljuju tek od pre stotinak godina.

Danas postoje tri evropske organizacije za standardizaciju: CENELEC

(Evropski komitet za elektrotehničke standarde), ETSI (Evropski
institut za telekomunikacione standarde) i CEN (Evropski komitet za
standardizaciju). Smisao postojanja standarda jeste da, osim usklađivanja
karakteristika proizvoda i usluga i povećanja stepena bezbednosti u samoj
proizvodnji ili korišćenju proizvoda, bude i garancija svojstava, odnosno
kvaliteta, što posebno interesuje potrošače. Postupak usvajanja evropskih

83
standarda teče u tri glavne faze i to su izrada programa, definisanje standarda
i stupanje na snagu. u nadležnosti različitih organa.

PRAVO INTELEKTUALNE SVOJINE

Pod sintagmom prava intelektualne svojine uobičajeno se podrazumeva skup
pravnih normi kojima se štite određene tvorevine ljudskog duha, kao što su
npr. patenti, žig (trgovački znak), dizajn (model, odnosno uzorak) i dr.
Slično pravima industrijske svojine jeste i autorsko pravo koje predstavlja
skup pravnih normi kojima se uređuje korišćenje i zaštita autorskih
dela iz oblasti književnosti, nauke i umetnosti. Usklađivanje pravnih
normi kojima je intelektualna svojina uređena u EU vrši se na dva načina.
Prvo je činjeno ujednačavanjem normi koje se primenjuju u državama
članicama EU, u skladu sa Ugovorom o osnivanju EZ. Drugi način je
donošenje propisa koji sadrže norme o intelektualnoj svojini koje važe na
nivou EZ.

PATENTI - Najznačajniji akt za harmonizaciju evropskog prava o

patentima je Konvencija o zaštiti evropskog patenta koja je stupila na snagu
7. oktobra 1977.

TRGOVAČKI ŽIG - Pojam trgovačkog žiga se uobičajeno određuje kao

pravo kojim se štiti znak upotrebljen u prometu roba ili usluga. Po definiciji,
pojam žiga se na isti način određuje i u drugim zemljama, uključujući zemlje
EU. Razlike postoje u načinu sticanja prava, njegovog trajanja i njegove
sadržine.

ANTIKARTELNO PRAVO Pod kartelom se podrazumeva sporazum

članova kartela o međusobnom regulisanju proizvodnje, nastupu na tržištu i
drugim zajedničkim privrednim ciljevima. Njegov cilj jeste stvaranje
izuzetno povoljne pozicije na tržištu. Postoji generalna zabrana stvaranja
kartela na području EZ. Ovom zabranom obuhvaćeni su ugovori između
kompanija, odluke udruženja preduzeća i usklađena praksa što može uticati
na trgovinu između država članica EZ, a ima za cilj, odnosno rezultat,
sprečavanje, ograničenje ili isključenje konkurencije na tržištu EZ.

ZAŠTITA POTROŠAČA Zaštita potrošača u savremenim pravnim

sistemima izdvaja se kao poseban sistem pravnih normi. Pod pojmom zaštite
potrošača podrazumeva se zaštita potrošača pravnim sredstvima koja su
specijalno ustanovljena radi njihove zaštite. Pre zaključenja ugovora o
osnivanju Evropske unije nije eksplicitno bila predviđena nadležnost EZ u

84
oblasti zaštite potrošača. Akti Unije kojima se usklađuju norme o zaštiti
potrošača tek su u pripremi. O tome postoji Rezolucija Saveta od 19. januara
1999. godine kojom su učinjene neke konstatacije i naglašena potreba za
donošenje propisa Zajednice u ovoj oblasti. Time se samo konstatuje potreba
ispitivanja svih normi koje se odnose na ovu oblast.

PRISTUPANJE EVROPSKOJ UNIJI Načelno, svaka evropska država

može pristupiti Evropskoj uniji, što predviđa i Ugovor iz Mastrihta, koji je
samo preuzeo dotadašnje odredbe Ugovora o osnivanju EZ. Kako EU nije
međunarodna organizacija, to i nije moguće klasično pristupanje. Pristupanje
EU znači pristupanje zajednicama, odnosno EZ i učešće u zajedničkoj
spoljnoj i bezbednosnoj politici i saradnji u oblasti pravosuđa i unutrašnjih
poslova. Pristup je moguć samo u kompletu, tj. isključen je pristup samo
nekoj od zajednica, odnosno delatnosti. Od svake države koja želi da
pristupi Uniji zahteva se da u svojoj praksi poštuje principe na kojima se
Unija zasniva: demokratija, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda i
principa pravne države koji su zajednički svim državama članicama (acquis
communautaire).

Država koja želi pristup, mora u praksi da pokaže da je njena vlada u stanju
da sprovede ove principe. Evropski savet na sednici od 21-22. juna 1993.
godine utvrdio je uslove koje bi kandidati trebalo da ispune da bi bili
primljeni u članstvo:
Geografski kriterijum - da je kandidat evropska država
Političko - pravni kriterijumi: vladavina prava demokratičnost poretka
zaštita ljudskih prava i osnovnih sloboda zaštita manjina.
Privredni kriterijumi: funkcionisanje tržišne privrede sposobnost da se
izdrži pritisak tržišta unutar Evropske Unije.
Ostali kriterijumi prihvatanje ciljeva političke unije, kao i privredne i
monetarne unije prihvatanje zajedničkih vrednosti (acquis communautaite)
sposobnost upravnih i pravosudnih struktura za ostvarivanje zajedničkih
vrednosti.
Rad Saveta Evropske Unije pripremaju ambasadori (stalni predstavnici)
država članica i njihovi zamenici u Komitetu stalnih predstavnika, koji se
nazivaju COREPERI – (skraćenica od francuske reči Comite des
representats permanent). Sve slučajeve koji se prezentiraju Savetu ministara
prvo pregledaju COREPERI. Na taj način oni pokušavaju da reše što više
pitanja, pre nego što ti slučajevi budu izneti pred Ministre za raspravu.
Postoje dve vrste COREPERA : COREPER I - koji se sastoje od zamenika
predstavnika COREPER II - koji se sastoje od ambasadora.

85
 COREPER I bave se temama kao što su jedinstveno tržište, ribarstvo,
industrija, istraživanje, obrazovanje, telekomunikacije, kultura i zdravstvo.
COREPER II bave se institucionalnim temama, politikom spoljnih poslova,
pravde, unutrašnjim poslovima, finansijama i generalno temama o EU.

PROŠIRENJE EVROPSKE UNIJE Proširenje EU: Evropski sporazum

(The Enlargement Process: The Europe Agreement)
Proces proširenja EU započet je 30. marta 1998.godine. Evropski sporazum
je poseban oblik sporazuma o pridruživanju između Evropske unije i
pojedinih zemalja Srednje i Istočne Evrope i baltičkih zemalja. Osnovni cilj
Sporazuma je priprema pridruženih zemalja za priključenje EU i zasnovan
je na načelima poštovanja ljudskih prava, demokratije, pravne države i
tržišne privrede. Evropski sporazum sklopljen je sa deset zemalja:
Bugarskom, Češkom, Estonijom, Mađarskom, Latvijom, Litvanijom,
Poljskom, Rumunijom, Slovačkom i Slovenijom. Evropski sporazum
zaključuje se na neodređeno vreme i sastoji se od sledećih elemenata -
politički aspekt (predviđa bilateralne i multilateralne konsultacije o svim
pitanjima od zajedničkog interesa) - trgovinski aspekt (stvaranje zone
slobodne trgovine- ekonomsku, kulturnu i finansijsku saradnju -
usklađivanje zakonodavstava (posebno u području intelektualnog
vlasništva i tržišne utakmice). Evropski sporazum stupa na snagu nakon što
potpisani sporazum ratifikuju zemlje članice EU, Evropski parlament i
odgovarajuća institucija zemalja kandidata predviđena ustavom te zemlje. U
periodu između potpisivanja evropskog sporazuma i njegovog stupanja na
snagu obično se sklap tzv. Interni sporazum koji uređuje unutrašnje tržište,
uključujući i tržišnu utakmicu.

Evolutivna klauzula (Evolutionary Clause) Formulacija iz sporazuma o

pridruživanju, kojom država koja pristupa pridruživanju izražava svoje
opredeljenje da stupi u EU, a EU da to opredeljenje uvažava. Uobičajena je
formulacija u tzv. evropskim sporazumima:" Uvažavajući činjenicu da je
konačni cilj države X da postane članica EU da pristupi EU i da će ovo
pridruživanje, prema mišljenju strana, pomoći ostvarivanju tog cilja..."

Kopenhagenski kriterijumi -The Copenhagen Criteria Na sastanku

Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993.godine, čelnici država članica EU
složili su se da će primiti u članstvo EU pridružene zemlje članice iz Srednje
i Istočne Evrope koje izraze želju za to. Te zemlje postaće punopravne
članice kada ispune sledeće ekonomske i političke uslove: stabilnost
institucija koje obezbeđuju demokratiju, pravnu državu, poštovanje ljudskih

86
prava i pojavu manjina, postojanje efikasne tržište ekonomije i sposobnost
preduzeća da izdrže pritisak snaga u EU, sposobnost pre uzimanja obaveza
koje proizilaze iz članstva uključujući praćenje ciljeva političke, ekonomske
i monetarne unije. Ti uslovi poznati su i pod nazivom Kopenhagenski
kriterijumi.

Kandidat za članstvo (The Candidate for EU Membership)

Evropskedržave koje su podnele zahtev za članstvo u EU formalno postaju
kandidati odlukom Saveta ministara. Evropski savet poziva Evropsko
veće da počne pregovore sa tom državom. Pregovori se vode o tzv. 31.
poglavlju acquis communautaire.

Proces pridruživanja (Association process) Proces izgradnje tesnih odnosa

EU sa zainteresovanim državama na osnovu Evropskih, odnosno
Mediteranskih sporazuma (za arapske države Sredozemlja i Izrael),
podrazumeva politički dijalog i uzajamno otvaranje tržišta, postupno
približavanje zakonodavstava, posebno u privredi, i nadzor nad
ispunjavanjem preuzetih obaveza.

Proces predpristupanja (Pre-accession process) Proces koji prethodi

pristupanju kandidata za članstvo i njihovog prihvatanja acquisa EU,
sprovodi se na osnovu tzv. Predpristupne strategije (Pre-accession strategy),
koja obuhvata pristupno partnerstvo (Accession partnership), povećanu
pretpristupnu pomoć (Pre-accession aid), otvaranje nekih programa
Zajednice i sl.

INSTRUMENTI POLITIKE EVROPSKE UNIJE

Zajednička spoljna i bezbednosna politika (The Common Foreign and
Security policy - CFSP) Zajednička politika ustanovljena je Ugovorom o
Evropskoj uniji kao nastavak prethodne evropske političke saradnje. Pruža
okvir zajedničke politike u sferi odbrane, koja bi u budućnosti mogla postati
zajednička odbrana (drugi stub EU). Odluke u sferi zajedničke spoljne i
bezbednosne politike (osim sprovođenja). Zajednički stavovi i Zajedničke
strategije donose se jednoglasno, tačnije bez glasa protiv u Savetu Evropske
unije, tj.Savetu ministara.
Saradnja u oblasti pravosuđa i pravosudnih poslova; Saradnja policije i
pravosudnih organa po krivičnim pitanjima (Cooperation in the field of
Justice and Home Affaris- JHA); Police and Judical Cooperation in
criminal Matters Ovi vidovi saradnje treći su stub EU i njihovo delovanje
zasniva se na međuvladinoj saradnji. Saradnja se ostvaruje u sledećim

87
oblastima: imigracija i azil, trgovina drogom, međunarodne pronevere,
građanski sporovi, carinska saradnja, saradnja policija zemalja članica, borba
protiv ilegalnog useljavanja, kao i odnosi država članica sa trećim zemljama.
Acquis communautaire - Acquis Ovaj francuski termin (za "nasleđe ili"
tekovinu Zajednice), unutar EU koristi se u izvornom obliku. Skup je prava i
obaveza koje obavezuju i povezuju unutar EU sve zemlje članice. Ono nije
samo pravo u užem smislu, jer obuhvata: sadržaj, načela i političke ciljeve
osnivačkih ugovora, zakonodavstvo usvojeno primenom osnivačkih ugovora
Suda Evropske zajednice, deklaracije i rezolucije koje je Unija usvojila,
mere koje se odnose na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, na
pravosuđe, unutrašnje poslove i međunarodne ugovore koje je Zajednica
sklopila kao i ugovore između zemalja članica u oblasti delovanja Unije.
Svaka država koja želi da postane članica Evropske unije mora prihvatiti
odluke iz osnivačkih ugovora i uskladiti svoje zakonodavstvo sa Acquis
communautarieom - acquisom Unije

Amsterdamski ugovor (Treaty of Amsterdam) Amsterdamski ugovor

rezultat je rada međuvladine konferencije započete u Torinu 1996., koji su
ministri spoljnih poslova zemalja članica potpisali u oktobru 1997. godine.
Pravno, Amsterdamski ugovor sadrži anekse Ugovora o Evropskoj uniji, i
kao takav ne zamenjuje druge ugovore, nego ulazi u pravne spise Unije. On
je poslednji u nizu ugovora o Evropskoj uniji

JEDINSTVENA TRGOVINSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE 01.

jula 1968. godine formirana je Carinska unija, od kada sve članice EU
moraju prilagoditi svoje carinske stope prema trećim zemljama. Poznavanje
trgovinske politike Unije je ključna stvar za uspešno poslovanje država
članica na tržištu trećih zemalja.

Instrumenti trgovinske politike EU su: Carinska unija - sa državama

članicama je utvrdila carine u međusobnom trgovanju i uvela carinske tarife
prema trećim zemljama
Protivdampinške uredbe - sprečavaju uvozni damping proizvođača iz EU.
To su podobne uredbe protiv subvencijalnog uvoza.
Monitoring trećih država. Komisija vodi aktivnosti prema trećim
državama radi zaštite domaće proizvodnje.

88
Trgovinski sporazum EU se može podeliti u 4 skupine:

Preferencijalni i nepreferencijalni trgovinski sporazumi koji uređuju

trgovinsku razmenu sa trećim zemljama.
Sporazumi o privrednoj saradnji koji pored trgovinske razmene, uključuju i
ostale sektore (finansije, transport, socijalni aspekt).
Sporazum o pridruženju uspostavljanjem intenzivne privredne saradnje sa
državama koje nameravaju da se uključe u EU.
Sporazum o pristupu koji je pravni instrument za članstvo u EU.
Uspostavljanje jedinstvenog evropskog privrednog prostora, zasnovanog na
jedinstvenom tržištu, bio je osnovni cilj Rimskog ugovora – dogovora.
Uspostavljanje zajedničkog tržišta vrši se postupnim usklađivanjem
privredne politike država članica, što je i osnovni zadatak zajednice.
Osnovni temelj zajedničkog tržišta je nesmetan protok roba, ljudi i kapitala.

Trgovinska politika EU na području Jugozapadne Evrope EU je za

države jugozapadne Evrope značajan strateški i privredni partner.
Trgovinska politika EU na području jugozapadne Evrope može se podeliti na
tri područja.

Regionalni pristup – temelji se na političkoj i ekonomskoj pogodnosti koja

je osnova za razvoj bilateralnih odnosa EU prema državama Jugoistočne
Evrope u oblasti trgovine (priznavanjem autonomnih trgovinskih preferenci),
finansijske i privredne pomoći (u okviru programa OBNOVA i PHARE)
Pakt stabilnosti- koordiniran i strateški dogovoren nacrt delovanja
međunarodne zajednice kako bi u jugozapadnoj Evropi uspostavili stabilno
stanje i uspostavili okvire za delovanje demokratskih institucija i tržišne
ekonomije. Namenjen je isključivo zemljama jugozapadne Evrope sa ciljem
dugoročnog uključenja u evropske i transatlanske operacije.
Stabilizaciono- asocijacijski sporazum (SAS) poštuje individualni položaj
svake države i predviđa obaveznost članstva na osnovu Amsterdamskog
dogovora, sa ciljem uspostavljanja novog procesa koji bi proširio i poboljšao
postojeći regionalni pristup prema tim državama. SAS unosi u dogovornu
razmenu između EU i trećih zemalja nov element, tj. nudi nove mogućnosti
onima koji nemaju kooperacijske sporazume. Sporazumi su tako pravljeni da
podstiču svaku državu da započne inicijativu.

89
JEDINSTVENO (UNUTRAŠNJE) TRŽIŠTE Unutrašnje tržište se u
Jedinstvenom evropskom aktu definiše kao «jedno područje bez unutrašnjih
granica, unutar koga je obezbeđeno slobodno kretanje robe, ljudi, usluga i
kapitala, u skladu sa odredbama Ugovora«. Na osnovu ove definicije, moglo
bi se reći da zajedničko tržište, kao elemenat unutrašnjeg tržišta, počiva
na četiri slobode ili načela: slobodan promet roba, usluga, kapitala i
slobodno kretanje ljudi; a da stepen efikasnosti funkcionisanja unutrašnjeg
tržišta zavisi od uspeha u otklanjanju svih zabrana i barijera (fizičkih,
poreskih i tehničkih) u međusobnoj trgovini između država-članica. Proces
uspostavljanja i evolucije unutrašnjeg tržišta može se posmatrati sa
političkog, pravnog i ekonomskog stanovišta.

Posmatrano sa političkog aspekta, uspostavljanje unutrašnjeg tržišta nije

samo sebi cilj, već sredstvo i prelazna faza ka ostvarivanju ekonomske,
monetarne i političke unije; tako da je dinamika njegovog ostvarivanja
opredeljena političkom voljom država- članica.

Sa pravnog aspekta, uspostavljanje unutrašnjeg tržišta podrazumeva

harmonizaciju pravnih i drugih propisa u okviru EU sa ciljem uklanjanja
postojećih i onemogućavanja uvođenja novih barijera međusobnoj trgovini
država- članica. Za ostvarivanje ovih ciljeva, potrebno je doneti i sprovesti
niz mera i propisa sekundarnog zakonodavstva, čime se obezbeđuje
funkcionisanje unutrašnjeg tržišta u pravno-tehničkom smislu.

Sa ekonomskog aspekta, zajedničko tržište predstavlja samo jedan od nivoa

međunarodne ekonomske integracije ka političkoj uniji kao krajnjem cilju
(zona slobodne trgovine, carinska unija, zajedničko tržište, ekonomska unija
i politička unija). Carinska unija je temelj Evropske unije i važan element
funkcionisanja jedinstvenog tržišta. Jedinstveno tržište može pravilno da
funkcioniše samo kada postoje zajednička pravila na njenim spoljnim
granicama. To upućuje na to da 27 carinskih administracija moraju da deluju
kao da su jedno administrativno područje. Ova zajednička pravila protežu se
iznad carinske unije kao što su njena zajednička tarifa i prostiru se na sve
aspekte trgovačke politike, kao što su preferencijalna trgovina, zdravstvena
kontrola i kontrola životne sredine, zajednička agrarna politika i politika
ribarstva, zaštita ekonomskih interesa EU putem netarifnih instrumenata,
kao i mere spoljne politike.

Danas se carine suočavaju sa novim izazovima jer moraju obezbediti

nesmetan protok trgovine, primenjujući neophodnu kontrolu sa jedne strane i

90
u isto vreme garantujući zaštitu zdravlja i bezbednost građana sa druge
strane. Kako bi postigli odgovarajući balans između ova dva zahteva,
metode kontrole za različite usluge moraju biti modernizovane, kooperativne
i pojačane.

Kompletiranje jedinstvenog tržišta dovelo je do ekspanzivnog rasta

unutrašnje trgovine EU i povečanja njene otvorenosti prema svetu.
Unutrašnja trgovina robom i uslugama svojom vrednošću značajno
prevazilazi spoljnu trgovinu, iako je EU od kompletiranja unutrašnjeg
tržišta preuzela od SAD ulogu prvog svetskog izvoznika robe. Otvorenost
privrede EU prema svetu se, mereno učešćem uvoza roba i usluga u GDP,
povećalo za 2 procentna poena, sa 10 na 12% dostižući SAD (13,5%) i
prestižući Japan (9%). Roba koja se plasira na unutrašnje tržište mora da
izdrži carinsko opterećenje i da zadovolji i sve ostale uslove konkurencije
(npr. Propise o standardizaciji). Za proces uspostavljanja i funkcionisanja
jedinstvenog tržišta zadužena je Komisija EU, koja svoje rezultate iznosi u
godišnjim izveštajima Evropskom parlamentu i Savetu. Poslednjih godina
Komisija se trudi da obezbedi harmonizaciju uslova poslovanja za
finansijske usluge, poresko zakonodavstvo i dr. Evropska komisija je
29.oktobra 2004.godine, dala predlog kojim se pojednostavljuju obaveze
aktuelnog Poreza na dodatu vrednost, kako bi se trgovcima koji snabdevaju
robom i uslugama druge EU države-članice pomoglo u preko-graničnim
aktivnostima. Predlog će sadržati «One-step-shop» sistem, kojim bi trgovac
mogao ispuniti sve svoje obaveze poreza na dodatu vrednost za sve
aktivnosti na teritiriji EU u državi članici u kojoj je osnovan. Ovaj sistem
dozvoljavao bi korišćenje jedinstvenog broja Poreza na dodatu vrednost za
sve isporuke koje se ostvare na celom prostoru EU sa deklaracijom Poreza
na dodatu vrednost u jednom elektronskom portalu, koji bi bio automatski
predat drugim državama-članicama, kojima je trgovac isporučio robu ili
uslugu. Ovoj predlog dat je na osnovu Izveštaja o evropskim porezima koji
je pokazao da su sadašnje obaveze Poreza na dodatu vrednost izuzetno
mučne i skupe za prekogranične aktivnosti. Tom prilikom su, takođe, uzeta u
obzir i mišljenja koja su izneta u javnim konsultacijama, koje su pre toga
održane. Komesar za unutrašnje tržište i poreze izjavio je da je « Evropski
Savet identifikovao, kao važan element ubrzanja ekonomskog rasta,
smanjenje administrativnog tereta pri poslovanju ». Ovaj predlog je vredan
doprinos toj tezi. Predlog sadrži 6 elemenata kreiranih da olakšaju obaveze
plaćanja poreza na dodatu vrednost trgovcima koji nisu osnovani u
državama- članicama kojima isporučuju robu i usluge.

91
Predlog će dati mogućnost trgovcima da koriste PDV broj po kome su
identifikovani u svojoj državi članici za sve isporuke koje budu izvršili
drugim državama članicama, kao i da naprave PDV deklaraciju na jednom
elektronskom portalu. Ova informacija biće automatski podneta drugim
državama - članicama, kojima trgovac isporučuje robu ili usluge. Trgovac će
platiti PDV obavezu direktno državi članici u kojoj je obveznik PDV-a.
Takođe, ovu opciju moći će da koriste i trgovci iz država koje nisu u EU.
Sličan «One-stop-shop» pristup biće uveden i kod zahteva za refundiranje
PDV od strane drugih država članica. Elektronski portal obezbeđivaće da se
zahtev za refundaciju upućuje u državu članicu gde su nastali troškovi, koji
će direktno biti upućeni potražiocu. Rok za refundiranje PDV biće smanjen
sa 6 meseci na 3 i države- članice koje budu probile taj rok, moraće da
plaćaju kamatu u visini od 1% mesečno, računato na iznos stedstava za
refundaciju.
Kategorije troškova za koje države članice mogu da izaberu da primene
restrikciju na pravo odbitka PDV, takođe će biti harmonizovane.
Biće proširena upotreba modela obrnute naplate, po kome je trgovac koji
prima robu odgovan za plaćanje PDV obaveze, a ne trgovac koji isporučuje
robu.
Prag ispod koga trgovci, naročito MSP ne bi bili izuzeti od PDV, mogao bi
se postaviti među državama članicama, na maksimum od 100.000 eura.
Pojednostavljuje se i daljinska trgovina robom na koji se plaća PDV, i to
uvođenjem globalnog praga koji je postavljen na 150.000 eura, računato na
sve isporuke drugim državama članicama

Malo je stvari oko kojih postoji tako široka saglasnost kao što postoji oko
potrebe da se pravo i procedure tri stuba Evropske unije učine efiksnijim,
transparentnijim i demokratskijim. Ova tri suštinska izazova naročito su
potcrtana povećanjem broja članica sa 15 na 25 i sve težim usaglašavanjem
u tako raznorodnoj Uniji. Međutim, saglasnost o vrsti odgovora na te
izazove ne postoji ni izbliza.
Među aktivnim učesnicima debate o budućnosti evropskih integracija, od
samih njenih institucionalnih početaka obično se uočavaju zagovornici tri
teorije – federalizma, međuvladine saradnje i (neo)funkcionalizma.(KAS,
2003, p.332)
Funkcionalizam je izbegavajući da ponudi jasan odgovor na pitanje finaliteta
zadobio kompromisni karakter i uglavnom je bio pokretačka snaga
produbljivanja integracije. Ideja da je moguće uspostaviti saradnju među
evropskim državama u nekontroverznim oblastima, pre svega u ekonomiji,
te da će tako započet proces pokazati tendenciju da se prelije (spill-over) i na

92
druge oblasti dala je rezultate najpre u stvaranju Evropske zajednice za ugalj
i čelik, kasnije u uspostavljanju Slobodne trgovinske zone, pa Carinske
unije, pa Jedinstvenog unutrašnjeg tržišta i na kraju u formiranju Ekonomske
i monetarne unije.(KAS, 2003, p.336)
Sledeći korak u funkcionalističkom planu jeste stvaranje političke
unije.(KAS, 2003, p.336) Prirodu ove političke unije teško je razlučiti od
prirode Sjedinjenih evropskih država koje su federalisti oduvek zastupali.
Bliskost ovih koncepcija može se videti i u pokušaju Joške Fišera da osmisli
nekakvu Evropsku federaciju nacionalnih država koja bi se navodno
suštinski razlikovala od obične Evropske federacije.(Fischer, 2000) Uistinu
je došlo do konvergiranja funkcionalizma i federalizma. Budući da je prvi
koncept iscrpeo sve svoje mogućnosti institucionalnog unapređenja EU,
prigrlio je cilj federalista.
Tako u današnjoj debati o ustavu EU imamo, suštinski, dve pozicije.
Koaliciju funkcionalista i federalista i sa druge strane zagovornike
međuvladine saradnje. Prvi žele da na pitanja efikasnosti, transparentnosti i
demokratije odgovore uspostavljanjem strukture zajedničkih institucija
slične tradicionalnoj podeli na izvršnu, sudsku i dvodomnu zakonodavnu
vlast. Ove bi institucije, po njima, dobile veća ovlašćenja i legitimitet bi
crpele iz neposrednijeg učešća evropskog naroda u njihovom izboru i radu.
Ovaj put naviše logično je i poželjno je da se odvija kroz usvajanje
dokumenta čiji bi naziv bio ustav.
Suprotstavljeno stanovište intergovernmentalista moglo bi se nazvati putem
naniže budući da njihov odgovor na ista ona pitanja efikasnosti,
transparentnosti i demokratije vodi spuštanju ovlašćenja sa zajedničkog
nivoa na nivo nacionalnih parlamenata i vlada, koji bi bili upućeni da
sarađuju na principu konsenzusa mnogo češće nego na principu
preglasavanja. Sistem bi legitimitet dobijao iz postojećih demokratskih
struktura evropskih naroda i bio bi uspostavljen, doduše jedinstvenim
dokumentom koji bi zamenio sve dosadašnje ugovore, ali koji bi bilo sasvim
logično ponovo nazvati ugovorom, a nikako ustavom.
Postojeći predlog Ugovora o uspostavljanju ustava za Evropu, ne samo
svojim nazivom, predstavlja kompromisno rešenje nastalo između
zagovornika ove, grubo rečeno, dve pozicije, koje dobijaju niz nijansiranih
obličja u zavisnosti od nacionalne i partijske pripadnosti članova Konventa,
pa i u zavisnosti od ličnih ambicija u budućoj institucionalnoj strukturi
Evropske unije. Tekst koji je Konvent ponudio nije uspeo da ponudi skoro
nijedan odgovor na glavne izazove sa kojima se EU suočava.
Uz to, odbijanje građana dve zemlje osnivača da na referendumu podrže
ustav dovelo je do toga da predloženi tekst bude praktično sahranjen. Ipak,

93
nedavno dodeljivanje nagrade najevropljanina Žanu-Klodu Junkeru zbog
toga što je progurao ustav u svom Luksemburgu nakon non i nee
(EUObserver[online]) i povremene najave ponavljanja referenduma dok ne
daju rezultat koji se priželjkuje, čine nužnim da se ukratko osvrnemo na
sadržaj nesuđenog ustava za Evropu, pre nego što se okrenemo pitanju treba
li Evropi bilo kakav ustav.
Gorući problem efikasnosti predloženi tekst ustava želi da reši smanjivanjem
broja evropskih komesara, novom raspodelom glasova u Evropskom savetu i
Evropskom parlamentu, kao i proširenjem oblasti u kojima se obavezujuće
odluke donose kvalifikovanim većinskim glasanjem. Poslednja inovacija,
međutim, ne dira u najvažnije oblasti kao što su spoljna politika (I-40-6)*,
vojska, bezbednost, mada postoji nejasno obećanje da se u budućnosti i to
može učiniti (I-41). Reforme glasanja su razblažene i uvođenjem dvostruke
većine u Savetu (I-25). Takođe, nova raspodela glasova usmerena je na
otežavanje preglasavanja, a nikako na njegovo olakšavanje.
Na pitanje demokratije i transparentnosti, ustav nudi još manje odgovora.
Povećava se uloga Evropskog parlamenta (EP) u usvajanju propisa,
predlaganju i usvajanju amandmana.(I-34 III-396) U nadi da će izbori za EP
privući više glasača, ovoj instituciji namenjuje se neka vrsta uloge donjeg
doma, a za Evropski savet (ES) predviđa se uloga nešto dominantnijeg
gornjeg doma. Komisija ostaje jedini ovlašćeni predlagač propisa (I-34, III-
396), nju i dalje bira ES na predlog nacionalnih vlada uz potvrdu EP koji bi
ubuduće mogao i da smeni Komisiju (I-27, III-340). Predsednik Komisije
može da smeni komesara (I-26, I-27). Uvode se funkcije Predsednika
Evropskog saveta (tzv. predsednik Evropske unije)(I-22) i ministra
inostranih poslova EU(I-28). Njih predlaže ES, a potvrđuje EP u istoj
proceduri kao i za izbor Komisije.
Evropska kampanja za potvrđivanje predloga ustava dugačkog u easy-to-
read verziji više od 200 stranica ovako je okarakterisala predložene reforme:
,,najveći deo Ustava ne predviđa ništa novo. On spaja u jedan tekst lak za
čitanje (SIC!) sve prethodne ugovore na kojima je utemeljena Evropska
unija.” (Yes[online]) Pa čemu onda sva ta fama oko Ustava?
Da bismo pronašli razlog za pompezno potpisivanje predloga evropskog
ustava na međuvladinoj konferenciji u Rimu, kao i za pretenciozno
poređenje konventa sa filadelfijskim Kontinentalnim kongresom, moramo
pronaći ono što ovaj predlog ustava ipak donosi novo. Ako u njemu nema
bitno više demokratije, transparentnosti i efikasnosti, onda je sigurno da
bitnih novosti ima u simboličkoj ravni. Jasno je da su zagovornici
jednokratnog ustavnog skoka ka federaciji u toku rada Konventa odustali od
*
Svi članovi navode se iz EuConst, 2005

94
suštinskih promena u praktičnom funkcionisanju Unije ostavivši ih za ,,bolja
vremena”, a da su zadržali formu koja je kroz ustav, predsednika Evropske
unije, ministra inostranih poslova EU, povelju osnovnih prava, vrednosti i
ciljeve unije trebalo da započne konstruisanje Evrope i Evropljana koji bi u
dogledno vreme mogli biti ispunjeni stvarnim, praktičnim sadržajem.
Tako nam se debata o ustavu pokazuje u svom pravom licu kao debata o
konstruisanju evropskog identiteta, evropskog građanina i jedinstvene
evropske federacije zasnovane na zajedničkim vrednostima. Ko god kaže
ustav misli država Evropa, jer samo tada ima smisla insistirati da institucije
EU budu uspostavljene dokumentom tako zvučnog naziva. Stoga odista, da
li je Evropi potreban ustav?
Ako se ne želi, kako je Hajdeger u drugom kontekstu govorio, zahvatati u
prazno onda se pod ustavom ne može smatrati puka deklaracija na parčetu
papira (ili gomili papira u slučaju ustava za Evropu), već se pod rečju ustav
mora misliti na celinu njegove socijalne interpretacije. Mora se misliti na
ono što reč konstitucija mnogo bolje opisuje, a što nije samo međusobno
ustavljanje različitih vlasti. Pod konstitucijom se podrazumeva sve ono od
čega je izgrađena jedna politička zajednica, njeno telo i njena struktura, njeni
politički običaji i njena politička kultura.
Ne bi trebalo biti sporno da je u principu moguće svesno uticati na stvaranje
političke zajednice, da zapisivanje konstitucije može prethoditi njenom
oživotvorenju. Neke nacije jesu nastale na taj način. Najpoznatiji primer su
Sjedinjene američke države. Ipak, ova analogija ne može biti od velike
koristi kada se razmatra konstitucionalizacija Evrope budući da su SAD
stvorene od mladih država čiji su građani govorili istim jezikom i baštinili
isti politički i pravni sistem engleske imperije. Nalazili su se u Novom svetu
u kome je um svakodnevnim aktivnostima bio naviknut da se prilagođava i
eksperimentiše. Uz to, bili su emocionalno ujedinjeni nedavnim zajedničkim
ratom za nezavisnost.(Borstin, 2004)
Postoje i primeri u kojima stvaranje nacije nije uspelo. Nama najpoznatiji je,
svakako, pokušaj stvaranja Jugoslovena. Srpska, hrvatska i slovenačka
nacija bile su prilično formirane kada se u ovaj proces krenulo. Čini se da je
upravo ta potreba da se nova nacija ne samo stvori, već da se istovremeno
stare nacije rastvore bila motiv da se od 1929. godine primenjuju isključivo
nedemokratska sredstva. Sredstva koja, jasno je, ne daju rezultate.
U školskom primeru nastanka apsolutne monarhije i moderne nacije,
francuski dvor je vekovima centralizovao zemlju ukidajući jedno po jedno
staro pravo aristokratije i lokalnih skupština. Pokazujući time da stari
poredak nije nepromenjivo od Boga dato stanje, dvor se nesvesno lišio i
sopstvenog najsigurnijeg oslonca, onog u srcima svojih podanika. Oni su

95
počeli da od kralja i njegovog saveta očekuju rezultate. Pošto je preuzeo
upravljanje i najneznatnijim lokalnim poslovima u najudaljenijim krajevima
kraljevstva, Pariz te rezultate nije mogao postići i dobio je revoluciju. Ali
strah od dezintegracije je preživeo revoluciju (Tokvil, 1994) pa se i do našeg
doba Francuska nije oslobodila ljubavi prema centralizmu i dirižizmu.
Uzimajući u obzir ova iskustva, može li se poverovati da će stvaranje
evropskog identiteta kao komplementarnog, a ne suprotnog nacionalnim
identitetima biti izvedeno postepeno, demokratskim putem i bežeći
centralizaciji pomoću principa supsidijarnosti? Očigledno je da je petljanje
sa konstitucijom veoma opasan teren na kome i najmanji pokret može
vekovima proizvoditi posledice koje niko nije želeo niti može da kontroliše.
Svako mora za sebe odgovoriti da li veruje da su današnji evropski lideri i
javnosti savladali kretanje tim mračnim terenom. Može li
konstitucionalizacija Evrope biti jedan od retkih originala u istoriji koja je
soba puna kopija.(Tokvil, 1994) No, ono oko čega se možemo složiti jeste da
nam je potreban jako dobar razlog da bismo se uopšte upuštali u tako
riskantne zahvate.
Upravo na pitanju motiva i najumešniji propagatori evropske konstitucije
zamuckuju. Obećanje da će ujedinjena Evropa postati značajniji globalni
igrač ostaje neodređeno. Naime, da bi Evropa bitno povećala svoju
diplomatsku težinu nije dovoljno da samo dobije broj telefona, već je
potrebno da postane ekonomski i vojno jača. Ali ekonomski prosperitet
zavisi od ekonomske integracije i nije jasno zašto bi nju morala da prati
politička integracija. Pogotovu kada se ima u vidu da je Brisel do sada bio
nespreman da sprovede i najneophodnije ekonomske reforme. Zajedničke
vojne snage otvaraju osetljivo pitanje transatlantskog partnerstva, pri čemu
je kod zagovornika ustava primetan postojani antiamerički sentiment. Ovaj
argument, dakle, počiva na nekoliko pretpostavki koje ne dele svi građani,
pa ni sve vlade zemalja EU. Drugi važan argument navodne istorijske
nužnosti stalnog produbljivanja integracije, izražen kroz poređenje sa
biciklom sa koga se pada ako se ne okreću pedale, jednostavno pati od
manjka racionalne proverljivosti. Potrebni su razložniji argumenti da
građane evropskih zemalja uvere da im je potreban evropski ustav.

96