SREDNJI VEK Najcesca podela evropske istorije jeste na antiku, srednji vek I novi vek.

Srednjevekovna knjizevnost je jedinstven period u istoriji knjizevnosti koji obuhvata vise od 1000 godina od priznavanja hriscanstva za drzavnu religiju Milanskim ediktom 313. godine, pa sve do kraja 13. veka na Zapadu, tj. do pada Carigrada 1453. god. na Istoku. U 15. veku dolazi do velikih promena: renesansa, reformacija, pad Carigrada 1453. , nastanak modernih drzava 1492. Srednji vek se u hronoloskom smislu uslovno deli na rani (pocetak hriscanstva), srednji i pozni (stvaranje drzava). Glavno obelezje srednjeg veka je hriscanstvo. Do podela u hriscanstvu dolazi vec u 8. i 9. v. a konacna podela Veliki raskol dogodice se 1054. godine. Podela crkve uslovila je i podelu literature: istocna tradicija grcki jezik i knjizevnost, uticaj helenizma zapadna tradicija latinski jezik i rimska knjizevnost Znatan je uticaj hebrejske tradicije koja je preneta u hriscanstvo zahvaljujuci helenizmu (osvajanja Aleksandra Velikog) i Starom zavetu. Srednji vek predstavlja spoj razlicitih tradicija. U srednjem veku postoje tri perioda u odnosu na poeticke tendencije i vladajuce doktrine: 1) patristicki 2) sholasticki 3) sekularni Cest je i naziv mracni srednji vek: gradovi su bili zatvoreni sami u sebe cesti su bili napadi osvajackih plemena (Vizigoti, Huni, Avari...) harale su zarazne bolesti (kuga, kolera, velike boginje...) nedostatak higijene Zbog toga su srednji vek obelezile krilatice memento mori (secaj se smrti) i carpe diem (uhvati dan). Problem pisane literature Nastajala je na grckom, latinskom i hebrejskom jeziku i dospevala je samo do malog broja citalaca. Uporedo nastaje i knjizevnost na narodnom jeziku, javlja se u 12. i 13. veku. Osnava pisane knjizevnosti i pismenosti bila je Biblija. Vizantija je bila zajednicki knjizevno-kulturni geo-politicki prostor. Pismenost se razvijala na zajednickom jeziku (latinski i staroslovenski). Postojala su dela sakralnog i svetovnog karaktera. Razvoj svetovne knjizevnosti vezan je za sekularni period i knjizevnost na narodnom jeziku. U okviru ljubavne poezije nastaju nove vrste: kancona (prosta ljubavna pesma), serenada, alba i tenciona (pesnicka rasprava izmedju dva trubadura). Cveta crkvena poezija crkvene himne u proznom obliku, sastavljene od veceg broja strofa koje se nazivaju tropari i kanoni koji su se sastojali od osam ili devet oda, a svaka oda od vise strofa tropara. U kanonima se cesto primenjivao akrostih. Ova poezija se ne oslanja na anticku. Razvija se i vizantijska profana poezija koja se oslanja na antiku. Pisali su je Georgije Pisida, Teodor Studit i Kasije. Nju karakterise nov metricki oblik politicki stih. Takodje, nastaju srednjivekovni narativni epovi (Pesma o Rolandu, Roman o Troji, Roman o Aleksandru Velikom, keltske legende o kralju Arturu i njegovim vitezovima, o Tristanu i Izoldi...) ili viteski romani, gde se epizode ne nizu uzrocno-posledicno

(preteca avanturistickog romana). Viteski romani nastali su pod uticajem crkve i feudalizma, kada su stvoreni hriscanski vojnicki redovi, i u njima je stvoren tip knjizevnog junaka koji je bio duzan da cuva crkvu, stiti slabe, bori se protiv nevernika i postuje kult svoje gospe. Krajem srednjeg veka akcenat se prebacuje na avanture junaka. U Francuskoj su bili popularni epovi Chansons de geste. Nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda, tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u dijalozima i pevanju. Takve predstave nazivaju se misterije ili mirakuli. Koristi se gradja iz Biblije, posebno iz Hristovog zivota, ali i nekih svetaca i mucenika. Sacuvana je jedna vizantijska drama, Stradanja Hristovo. Javljaju se i komicne vrste: vesele propovedi, moraliteti, farse... Razvija se i istoriografija (Prokopije, Konstantin VII Porfirogenit, Jovan VI Kantakuzin...). Dolazi do procvata poucnih zanrova alegoricni zanrovi (basne); razvija se didakticka knjizevnost. Pisu se hronike i hagiografije (pod uticajem martiroloske literature, sudskih spisa u oliku dijaloga koji opisuju mucenja hriscana koji su stradali za veru). Od stilskih figura najcesce su metafora i alegorija. Nastaju alegoreza i egzegeza nacini tumacenja tekstova, tako da se u njima nalazi dublji smisao. Postojala je i knjizevnost na narodnom jeziku spev Fiziolog, prica o Varlaamu i Joasafu... Vaznu ulogu i veliki uticaj na srednjovekovnu literaturu imala je sholastika naucna metoda, crkveno ucenje, koje se zasniva na metodi pamcenja bez ikakvog razumevanja i sumnje. Pesnistvo provansalskih trubadura nastajalo je u periodu od 11. do 13. veka. Oni su obicno pripadali riterskom stalezu, ali su ponekad bili iskromnog porekla. Svoju poeziju su obicno sami izvodili, ali su je ponekad davali i putujucim pevacima nizeg staleza zonglerima. Trubadurska lirika nije bila ljubavna poezija u uzem smislu, vec aristokratska drustvena umetnost sa erotskom tematikom. Oni su veliki uticaj izvrsili na truvere, lirske pesnike sa severa Francuske iz 12. i 13. veka. Uobicajene teme trubadurske poezije su kurtoazna ljubav, poboznost, slavljenje Bogorodice, verski zanos krstasa, ali i moralna, verska i drustvena satira. Istocna srednjevekovna tradicija - Istocna srednjevekovna tradicija (vizantijska knjizevnost) u najvecoj meri je podredjena vizantijskom uticaju, grckom jeziku i ostalim odgovarajucim elementima datog civilizacijskog kruga. Knjizevnosti i kulture koje su se razvijale u drzavama vizantijskog okrilja (vizantijskog komonvelta) nazivaju se Slavia Ortodoxa. Istocna (i zapadna) knjizevnost uglavnom se oslanja na Bibliju, ali i na antiku,. Tematski i zanrovski uzor najpre su nalazili u spisima Novog zaveta, pa se primecuje prevlast biografije, poslanica, parabola, epigrama, basni, poslovica, filozofskih spisa, itd. Prema klasifikaciji knjizevnih rodova i vrsta, srednjevekovnu knjizevnost delimo na srednjevekovnu poeziju i prozu. Vizantijsko pesnistvo (uglavnom bogosluzbenog karaktera) bilo je raznovrsno himne, kanoni, akaste, ikosi, stihire, tropari, kondaci, pohvale, molitve. Predstavnici (autori) bili su Roman Melod, Grigorije Pisida, Jovan Damaskin, Andrej Kritski, Vasilije Veliki, Teodor Studit, itd. Kada je rec o prozi , izdvajaju se

razliciti oblici teoloske literature koja okrenuta proslosti trazi uzore ponasanja I uspostavljaju kanone izrazavanja niz teolosko-naucnih spisa, pokusaj stvaranja enciklopedije, istoriografski spisi poput hronika, letopisa, rodoslova, hagiografija, zitija. Profana poezija i proza uglavnom se oslanjala na antiku. U Vizantijskoj kulturi dozvoljena je bila bogosluzba na narodnom jeziku. Zapadna srednjevekovna tradicija - Pisana je na latinskom jeziku. Predstavnici su Jeronim, Aurelije Avgustin, Toma Akvinski, Pseudo Dionisije Areopagit. U delima je prisutna hristijanizacija latinskih ostvarenja, pogotovo Vergilija i Ovidija, tumacenje tekstova pocivalo je na alegorezi i egzigezi, prisutni su oblici poput moraliteta, misterija, exempluma. Pored crkvene cveta i dvorska knjizevnost (viteski epovi i romani, chanson de geste), ljubavna lirika (lirika trubadura i truvera), dela saljive knjizevnosti (fablio, svanka). Dante Aligijeri, Bozanstvena komedija Pakao Dante Aligijeri ( 1265-1321) je najveci italijanski pisac i jedan od najvecih svetskih pisaca. Aktivno je ucestvovao u politickom zivotu Firence. Njegov zivot bitan je za razumevanje pogleda na svet u Bozanstvenoj komediji. Bio je clan partije koja se zalagala za samostalnost italijanskih gradova, nezavisnost od papske vlasti. U to vreme u Firenci su postojale dve zaracene strane Beli (oko kojih su se okupljali siromasniji gradjani) i Crni (oko njih su se okupljali bogatiji). Dante se prikljucio taboru Belih koji su se borili protiv pape Bonifacija VIII, zbog cega je 1302.god. usledilo njegovo progonstvo iz Toskane. Najveci broj svojih dela je napisao upravo u progonstvu, pisuci i na narodnom i na latinskom jeziku. Za njegov zivot bitno je poznanstvo sa Gvidom Kavalkantijem, pesnikom, kao i sa Beatricom. 1.Novi zivot (Vita Nuova) je ispovedni ljubavni roman, idealisticka prica o njegovoj ljubavi prema Beatrici. Ovo delo predstavlja zanrovsku sintezu (intimni dnevnik pisca i pesme ljubavnog karaktera prozete hriscanskom misli u obliku soneta i kancona, koji ce kod Petrarke dostici vrhunac)-Prozimed (proza i stih, novi stil). 2. Gozba (Convivio) je naucni traktat, delo napisano narodnim (vulgarnim) jezikom cime je Dante potvrdio da narodni jezik moze potpuno da zameni latinski, sto je i bila njegova namera. 3.O narodnom jeziku (De vulgari eloquentia) je delo napisano latinskim jezikom, a raspravlja o tome kakav narodni jezik treba da bude Dante izlaze svoju poetiku i estetiku. Podrzava teoriju da stil mora da odgovara temi. 4. Monarhija ovde izlaze svoju ideju o ravnopravnosti svetovne i carske vlasti (govori da se moraju odvojiti funkcije pape i cara koje nisu dobro razgranicene Konstantinovom poveljom) Dante se u trideset i petoj godini naao u mranoj umi (1300. godina). Lutao je itavu no, dok u zoru nije izaao iz nje i naiao na podnoje nekog brda. Ugledavi ga, pone se penjati, ali mu na put stanu tri zveri i to: panter, lav i vuica putenost, oholost i lakomost. Htele bi da se vrati odakle je i izaao. Od tih zveri spasi ga Vergilije, slavni rimski pesnik, autor Eneide, pozivajui ga da krene sa njim kroz pakao

i istilite, a da bi doao do raja trebae mu pratnja Beatrie (njegove ljubavi i u pravom ivotu koja je umrla mlada). Uostalom, ona je Vergilija i poslala da izbavi Dantea od velikih opasnosti u kojima se bio naao. Pakao, kojim e proi Dante sa Vergilijem, ima devet krugova. to su grehovi tei, to je krug nii i ui. Gresnici su kaznjeni duhovno I telesno, kazna se primenjuje po principu slicnosti ili razlike. Neucesnici u istoriji su izdvojeni i iz raja i iz pakla. Pakao je lisen svetlosti (u moralnom smislu svetlost bozanstva).

Limb - u njemu su nekrteni, oni koji su ziveli pre hriscanstva,

pagani, cak I neki muhamedanci (od dece do uvenih ljudi 1490 pretkrianskog doba). Tu je smeten i Vergilije (tu jo sree Horacija, Ovidija i druge). Due u limbu nisu podvrgnute muenju. Patnja im se sastoji u tome to ih mui enja bez nade. Pred drugim krugom je udovite Minos koje odreuje u koji e krug due ii.

Uasan vihor vitla duama koje su za ivota bile podvrgle razum

strastima (tu razgovara sa Franeskom koja mu pria o svojoj ljubavnoj aferi sa Paolom od Riminija, svojim deverom, u kojeg se zaljubila citajuci viteski roman) pohotnici. Ovo pevanje predstavlja neku vrstu negativne kritike knjizevnosti.

Kerber mui prodrljivce, kao i kisa I grad

Tvrdice i rasipnici moraju gurati veliko kamenje u suprotnim smerovima i medjusobno se vredjaju

Gnevni (besni) grenici se moraju tui u movarnoj reci Stiks dok se

lenjivci gue ispod vode. Tu Dante prepoznaje Filipa Argentije svoga politikog neprijatelja i uiva gledajui kako su ga drugi grenici raskomadali - jarosnici i lenjivci; grad Dis koji deli Pakao na gornji I donji

Tu su uareni grobovi, a u njima krivoverci jeretici (tu sree svoga

politikog protivnika Farianta). Ne mogu da vide sadasnjost, a samo su u nju verovali za zivota Tu su nasilnici. Ovaj krug je podeljen na okruge:

Nasilnici protiv bliznjih - u reci kljuale krvi

Nasilnici protiv sebe samih - samoubice i raspikuce pretvoreni u trnovito drvee koje komadaju psi Nasilnici protiv boga - grenici su u pustinji u kojoj vatra pada sa neba (U sedmom krugu Dante razgovara sa Pierom della Vigna) leze na ledjima ; nasilnici protiv bozje prirode sodomiti trce naokolo; nasilnici protiv zanata zelenasi sede pogureni na uzarenom pesku (ili) Malebolge (zle jaruge) sastoji se od deset jaruga (varalice): Svodnici I zavodnici zauvek hodaju u suprotnim smerovima Laskavci - lee u ljudskim fekalijama

Trgovci crkvenim stvarima, funkcijama i slubama sa glavama u rupama dok im tabani gore u vatri - simonijaci

Vraci - glave su im zavrnute tako da uvijek gledaju unazad Varalice zarobljeni u reci vrelog katrana Licemeri, naterani da nose na sebi zlatne platove teke kao Lopovi koje ujedaju otrovne zmije

olovo

Lani savetnici zarobljeni u plamenu. Meu njima Dante susree i Uliksa (Odiseja). S mnogo razumijevanja Dante slua prianje tog junaka iz trojanskog rata, koji se zbog udnje za znanjem i otkriima uputio sa svojim drugovima u mora iza Herkulskih (danas Gibraltarskih) vrata da u njima nae smrt

Sejaci nesloge i sizme - tela im bivaju raseena na pola, pa zacelena, pa raseena... Krivotvoritelji (alhemiari, osoba, novca i reci...). Svaki od njih je kanjen drugaije

Tu su izdajice koji su zaleeni u ledu. U zavisnosti od vrste oni mogu

biti zaleeni do pola pa i cijeli. Tu spadaju: Izdajice rodbine - pojas Kaina

Izdajice otadzbine ili stranke. Tu je Grof Ugolino. Pojas Antenora Izdajice gostiju - pojas Tolomea

Izdajice dobroinitelja, meu kojima je najvei Lucifer pojas Judeka. Od njegova pada sa neba, nakon pobune zlih anela protiv Boga, nastao je pakao. Lucifer ima tri glave i u svakoj vace po jednog od najveih svetskih grenika: Judu koji je izdao Isusa (duhovna vlast), Kasija i Bruta koji su izdali Julija Cezara (svetovna vlast). Lucifer zali sto je tako duboko pao. Dante - autor i protagonista u Boanstvenoj komediji. U poetku pakla ali grenike ali kasnije shvata da su to zasluili i da su dobili boiju pravdu. Pozicijom koju daje sebi u delu omogucuje sebi da pravi anahronizme (Bonifacija ViII smesta u Pakao). Vergilije - Danteov vodic kroz pakao, osuen je na limb poto se rodio pre Isusovog roenja. U delu je prikazan kao savetnik Danteu. Beatrice - jedna od blagoslovljenih u raju; alje Vergilija da pomogne Danteu. Kao Dante i Virgilije i Beatrie je istorijska linost. Beatrie ima manju ulogu u paklu za razliku od istilita i Raja. Simbol istine, otkrovenja, teologije, nauke uz ciju pomoc prema Danteu covek dostize vecnu srecu. Sa stanovista poetike i jezika Bozanstvena komedija predstavlja prekretnicu u evropskoj knjizevnosti. Pisana je na italijanskom narodnom jeziku, toskanskim dijalektom (koji je zahvaljujuci Danteu postao zajednicki jezik svih Italijana I pocelo je pisanje na narodnom jeziku) i predstavlja skup svih dotadasnjih znanja iz oblasti filozofije, religije, grcke mitologije, estetike i geografije. Rec komedija (sto je bio i prvobitan naziv) se odnosi na delo koje pocinje tuzno, ali ima srecan zavrsetak, a naziv bozanstvena joj je dao Bokaco. U svom delu on daje

svoju viziju zagrobnog zivota. Ova slika predstavalja spoj anticke i hriscanske tradicije. Dantea vode tri vodica na njegovom putu Vergilije, Beatrice, sveti Bernand. Likovi su istorijski, poticu iz anticke tradicije ili su izmisljeni (Semiramida, Kleopatra, Didona, Odisej, Bonifacije VIII, Danteovi savremenici...). Delo je alegoricno sto je osnovna karakteristika srednjovekovne knjizevnosti simbolika brojeva, alegoricni natpis na ulasku u Pakao Vi sto ulazite ostavite svaku nadu, susret sa Vergilijem (sa mudroscu I razumom), alegoricno pomenute tri zivotinje u sumi koje predstavljaju tri velika greha (leopard pohota, lav oholost, vucica pohlepa), Enciklopedijska koncepcija dela uticala je na knjizevnost 19. veka. Dogadjaji su dati sinhronijski, a Danteovo kretanje je vanvremensko. U Paklu vlada mrak, jedina svetlost dolazi od vatri u kojima gore gresnici. Silazak u podzemni svet predstavlja jedno od opstih mesta u svetskoj knjizevnosti (Odiseja, Eneida...). Pakao i Cistiliste su prikazani telesno, Raj nije; Beatrice je smestena odmah pored Boga. Ideja o Cistilistu javlja se u 12. veku. Bozanstvena komedija je ep podeljen na 100 pevanja (100 = savrsen broj). Sastoji se iz uvodnog pevanja, Pakla, Cistilista i Raja (1 + 33 + 33 + 33 =100). Simbolicni brojevi su 100, 10, 9 i 3 (sveto trojstvo). Pakao se sastoji iz predvorja i 9 koncentricnih krugova. Broj 3 kada se pomnozi sa samim sobom daje 9 (simbol Bogorodice, odnosno Beatrice), a 10x10=100. Dante u sumi srece 3 zveri. Suma u koju Dante pada je simbol greha, panter culnosti, lav oholosti, a vucica lakomosti. U ovoj alegorijskoj slici Dante je dusa (kolektivna dusa celokupnog covecanstva), Vergilije razum, a Beatrice ljubav. Poslednji stihovi Pakla, Cistilista i Raja sadrze rec zvezda. Zvezda se takodje pominje na kraju Eneide (Eneja silazi u podzemni svet, ima misiju, kao i Dante koji je predstavnik covecanstva i trazi spasenje...). U srednjem veku se hristijanizuje antika i Vergilije postize veliku popularnost. Dante nije poznavao grcku knjizevnost, vec samo rimsku. Strofa je Danteova tercina, rima je aba bcb cdc. Stih je endecasilabo, jampski intonirani jedanaesterac. Dante je zacetnik skole slatkog novog stila koja ce postati vodeca u lirici italijanske renesanse (15. i 16. vek) i ciji su glavni stavovi: koncept ljubavi i gospe se menja, ona vise nije telesna i culna, vec produhovljena, lepota je uvek apsolutna i prikazuje se posredno (Homerov prikaz Helenine lepote), ljubav ne postoji bez plemenitog srca. EP je jedna od najstarijih knjizevnih vrsta, osnovni oblik epike. Ep se javlja jos u sumersko vavilonskoj knjizevnosti gde nalazim sacuvan Ep o Gilgamesu. Najpoznatiji epovi su Ilijada I Odiseja koji spadaju u junacke epove. Prema temama koje obradjuju epovi se mogu podeliti na: 1 Junacke (herojske) epove epovi koji prikazuju borbe I junastva u prvom planu, ali pored toga I razlicite ljubavne, porodicne odnose, religijske obrede, narodna shvatanja, krace receno daju veran opis svakodnevice. Cesto se u njima nalze I elementi avanturistickih, ljubavnih, istorijskuh I dr. epova. Junacki epovi

2 Idilicni epovi 3 Religiozni epovi (Bozanstvena komedija) Ep se vremenom bogatio razlicitim lirskim elelementima, parodijama, satirom, pa se cesto kasnija dela ne mogu svrstati samo u jedan zanr. Ep je sada gotovo nestao. Osnovna osobina epa je glavni junak ciji se zivot prikazuje zajedno sa opisom njegovih porodicnih, ljubavnih, medjuljudskih I ratnickih odnosa. Karakterisika epa je I putovanje, tako da ep obiluje opisima razlicitih mesta, predela. Narator u epu je objektivni pripovedac, medjutim sa romantizmom, autor se gotovo izjednacava sa svojim junakom I gubi se objektivnost pripovedanja. Epovi su obimni, stil je uzviseni (osim u komicnim epovima). HIMNA je zanr koji se vezuje za anticku knjizevnost. Predsatvljala je pesmu koja se pevala u cast bogovima I mitskim junacima, a sa usponom lirske himne u V veku pre nove ere, teme himne postaju I slavljenje vladara, ratnih pobednika I uspeha I sl. Stil je uglavnom svecan I uzvisen, formalno gledano himna nastaje nizanjem osobina osobe kojoj se peva u cas, cime se ona velica, slavi I uzdize. Himna je cesto bila deo nekog obimnijeg dela, epa ili drame. Srednjovekovna knjizevnost razvija novu vrstu himnografije, u renesansi je himna slicna antickoj himni, s tim da ima slicnosti sa odom I ponekad se zbog elegijskog distiha spaja sa elegijom. Prava himna obnovljena je u romantizmu, a Lamartin prosiruje njenu tematiku. Himnografija je vrsta pesme koja se peva tokom bogosluzenja I zajednicki je naziv za crkvene, bogosluzbene pesme u srednjovekovnoj I vizantijskoj knjizevnosti. Korene vuce od herbejske I sirijske veeske tradicije. Stih je gradjen prema silabicko tonskoj versifikaciji, ton je melodican I pogodan za crkveno pevanje, namena je liturgijska. Koriste se utvrdjene figure: asonanca, aliteracija, anaphora, epifora, metafore, simboli, alegorije. ZITIJE je srednjovekovni knjizevni zanr cija tematika je opis zivota svetaca ili svetovnih lica, prikaz njihovog mucenja, asketskog zivota, prikaz dobara koja su pocinili, kao I opis njihovih posmrtnih cuda koja ih I cine svecima. Prikazan je njihov svakodnevni zivot, s tim sto je akcenat stavljen na religioznu stranu zivota. Cilj pisanja zitija je slavljenje I velicanje date licnosti, uzdizanje gotovo do kultnog nivoa, kao I propovedanje takvog nacina zivota. Zitije je kao zanr verzija vizantijske hagiografije. Prikaz zivota je dat istorijski, za razliku od vizantijske hagiograhije gde je akcenat na hagiografskom pripovedanju I u zitijima se opisuju I licnosti koje nisu sveci. Zitije moze biti: 1 Prostrano (retorsko) prikazuje zivot sveca 2 Kratko (prolosko, sinaksarsko) cita se na bogosluzenju, ova zitija se grupisu u vece zbornike prologe (chimineje) Pojava zitija pocinje sa Letopisom popa Dukljanina (12. vek) u kome se nalazi jedno zasebno zitije. Zitije kao srednjovekovni zanr postaje rasprostranjeno sa Svetim Savom. Kompoziciono, zitije se sastoji od:

1 Zaglavlje 2 Predgovor predmet pripovedanja, izvori 3 Glavni deo roditelji, domovina, ime svetoga, odluka da se posveti Bogu, skolovanje, askeza, istorijski deo, cudesa 4 Zakljucak HUMANIZAM I RENESANSA Humanizam i renesansa obelezili su period 15. i 16. veka u Evropi. Renesansa se koristi uz termin humanizam, medjutim humanizam se vise vezuje za naucne I duhovne tendencije, a renesansa za umetnicke. U Italiji su jos u vreme srednjeg veka pocele da se razvijaju drzave novog tipa, nezavisne od papske i carske vlasti. Tu su poceli da se stvaraju kapitalisticki odnosi i glavnu rec je dobila mlada burzoazija. Doslo je do procvata trgovine i industrije i u gradove je pristizala ogromna kolicina novca. Vladari su poceli da zidaju raskosne dvorce i postali mecene umetnicima. Njihovi predvodnici nazvani su humanistima jer su se njihove studije bavile covekom, za razliku od srednjovekovnih teoloskih. Raskidajuci sa tradicijom srednjeg veka, oni su potporu nasli u antici. Doslo je do velikog napretka u nauci i umetnosti (Kolumbo, Vasko de Gama, pronalazak stampe...). Knjizevnost te epohe nastajala je na latinskom jeziku zato sto su njeni tvorci verovali da joj on daje eleganciju. Tada su nastale Erazmova Pohvala ludosti i Morova Utopija. I na narodnom jeziku nastaju dela od neizmernog znacaja, pocev od Dantea, koji je na granici dve epohe, zatim Bokaca i Petrarke, Makijavelija preko Sekspira, Rablea i Servantesa. Ideje knjizevnih teoreticara ovog perioda nisu bile sasvim originalne, a ni mnogo uticajne. U pocetku su znacaj imale Horacijeva poetika i neke Kvintilijanove beleske o knjizevnosti, a od pocetka 16.v. Aristotelova poetika dobija vodecu ulogu. Uticaj je imala i Ciceronova retorika. Zanimalo ih je Aristotelovo ucenje o mimezisu, smatrali su da pesnik treba da podrazava prirodu, a prihvatili su i njegovu podelu knjizevnosti na rodove: drama prikazuje se bez ucesca pesnika, lirika pesnik licno prica o stvarima, epska poezija kombinacija oba. Vodecim knjizevnim rodom smatrali su epopeju, a ne tragediju. Uneli su odredjene izmene u Aristotelovu poetiku. Drama mora da ima pet cinova. Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje, italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. Cilj drame je ostao isti da izazove katarzu kao posledicu straha i sazaljenja (ali joj pridaju i pedagosko-moralisticke ciljeve), kao i to da likovi tragedije moraju da budu uzvisene licnosti. Uzor za komediju su Terencije i Plaut. Likovi poticu iz nizih slojeva, a radnja moze da bude izmisljena. Elizabetanska drama je engleska renesansna drama nastala u periodu vladavine kraljice Elizabete. Nastala je pod uticajem srednjovekovne dramske tradicije i pod klasicnim uticajima. Njen osnovni stih je blankvers koji je usavrsio Marlo i stvorio nekoliko likova koji su bili uzor za mnoge likove kasnije elizabetanske tragedije, a Kid je napisao Spansku tragediju, prototip jednog od najpopularnijih zanrova elizabetanske drame

tragedije osvete. Osnivanjem pozorista i glumackih druzina u Londonu pisci su dobili stalnu scenu i publiku.Krajem 16. veka javice se Vilijem Sekspir koji ce stvoriti najbolje primerke skoro svih zanrova elizabetanske drame: tragedije, dramske hronike i romanticne komedije. Glavne osobine su : sloboda u odnosu na klasicne kanone, mesavina tragicnog i komicnog, odsustvo jedinstva, drama u drami, pantomima, prerusavanje, hor, prolog, epilog, maska, muzika i igra. Odnos publike i glumaca je neposredniji. U renesansi se javlja i commedia dell arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji, a likovi imaju stalna imena i karakteristike. Eruditna komedija je vrsta renesansne komedije rafiniranog humora, stvarana prema antickim uzorima. Veliki znacaj imaju epovi kakve su pisali Ariosto i Taso. Glavni likovi su junaci i njihovi podvizi. Teorijskim radovima o epskoj poeziji bavio se Torkvato Taso. U renesansi nastaje i esej. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. Tvorac eseja je Misel de Montenj, francuski filozof i knjizevnik, ali se zaceci mogu naci kod antickih autora. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. Novela se afirmise u renesansi. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. I roman dobija svoje osnovne odlike u renesansi. Veliki znacaj dobija poezija, kojoj su jedni davali pedagosku i didakticku ulogu, drugi cisto umetnicku i zabavnu, a treci su je videli kao spoj lepog i korisnog, u skladu sa antickim poetikama. Najvaniji momenat u razvoju renesansne poezije u Francuskoj se zbio 1549. kada je objavljen manifest kole poezije pod imenom Plejade. Njihov najpoznatiji predstavnik bio je Pjer de Ronsar, jedan od velikana francuske poezije. Sonet dozivljava veliki uspon. Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto, a italijanski naziv je dobijen prema suono (zvuk, glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. Prva velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke u epohi renesanse. U 15. veku prodire u Spaniju, u 16. u Francusku, a zatim u Englesku i Nemacku. U 16. veku interesovanje za sonet pocinje da opada, da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. Sonet moze biti: 1 Italijanski ili petrarkisticki sastoji se od octave koja je sastavljena od dva katrena I sestina koja je sastavljena od dva terceta, nema zavrsnog kupleta; rima: abba abba cde cde (cdc dcd) 2 Spenserovski tri katrena I zavrsni kuplet; rima: abab bcbc cdcd ee 3 Engleski ili sekspirovski tri katrena I kuplet; rima: abab cdcd efef gg Sonetni venac je ciklus od 15 soneta, gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg, a poslednji sonet je napravljen od prvih stihova ostalih soneta. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. Utemeljuje se aleksandrinac. Po prvi put se, nakon antike, postavljaju pitanja o knjizevnosti. Od sredine 16. veka uticaj renesanse slabi, a crkva pokusava da povrati svoj izgubljeni ugled. Renesansa je, pored Italije, zahvatila i Englesku, Francusku, Nemacku, Spaniju, Portugaliju, Dalmaciju... Francesko Petrarka, Kanconijer

Francesko Petrarka, prvi predstavnik humanizma i renesanse, je veliki deo ivota proveo je u Avinjonu gde je upoznao provansalsku trubadursku liriku i prvi put ugledao Lauru. Sreo je u crkvi (kao i Dante Beatricu) 1327. godine. Njoj u ast napisao je Kanconijer, zbirku pesama koja se sastoji od: 317 soneta pesma od 14 stihova, tematika je u pocetku bila ljubavna, kasnije razlicita. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Raspored rima u katrenima je abba abba, a u tercetima ima vise kombinacija, najcesce cde cde. U tercete se ne prenose rime iz katrena. Elizabetanski ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Raspored rima je abab cdcd efef gg. 29 kancona 9 sestina 7 balata 4 madrigala Petrarkin uticaj na knjievnost bio je toliki da je ostavio trag jo za vreme pesnikovog ivota (14. vek), da bi se posle razvio u petrarkizam, koji je u 15. i 16. veku preplavio Europu. Zbirka o 366 pesama podeljena je na deo za Laurina zivota (In vita di madona Laura) i nakon njene smrti (In morte di madona Laura). Broj 366 ima visestruku simboliku: prestupna godina (kao kada je Laura umrla) 365 dana u godini + uvodna pesma 3+6+6=15=1+5=6 (Laurea) Kanconijer je u pocetku bila oznaka za zbirku pesama razlicitih pesnika vezanih za jednu temu. Petrarka je svoje delo pisao 40 godina u 9 verzija, sacuvana su dva autografa. Naziv Kanconijer su joj dali kasniji priredjivaci, sam Petrarka ga je nazivao razbacanim rimama i fragmentima na vulgarnom jeziku. To je prva organska zbirka pesama. Pored ljubavnih ima i politickih, religioznih i rodoljubivih pesama. Stil dela je srednji uzviseni. Za razliku od Danteove Beatrice koja je simbol bozanske lepote i duhovnog savrsenstva, Laura i Petrarkina ljubav prema njoj pripadaju ovozemaljskom. Njen lik je izgradjen od protivurecnosti, ona je istovremeno i olicenje vrline, ali i dusmanka (slatka muka). I osecanja koja ona izaziva u lirskom subjektu su slozena i promenljiva. Javljaju se motivi prolaznosti, vecnosti ljubavi, promenljivosti ljudske sudbine, egzistencijalne bezizlaznosti, unutrasnjeg raskola izmedju ovozemaljskog i duhovnog, onoga sto jeste i onoga sto bi trebalo da bude... U prikazu Laure, opisuje svaki deo tela pojedinacno. Stilske figure su brojne: kontrasti, oksimoroni, antiteze, figure dikcije i konstrukcije, epiteti i poredjenja, koristi viseznacnost reci, poigrava se sa recju Laura, uvodi opsta mesta u poeziju... Petrarka je prvi pesnik koji je ovencan lovorovim vencem (poeta laureatis). Pisao je na latinskom i 2 dela na narodnom jeziku (Kanconijer i Trijumfi). Napisao je spev Afrika, pisao je epistolarnu knjizevnost, refleksivnu prozu, religiozne spise, biografije, pastoralnu poeziju. U delu Secretum meum govori o svom unutrasnjem raskolu. Kancona italijanska lirska pesnicka forma koja se sastoji od vise strofa koje imaju neodredjeni broj razlicito rimovanih jedanaesteraca I sedmeraca I cesto se zavrsava kracom strofom koja je u vidu posvete.

Stil je tragicki, komicni I elegicni. Teme su raznovrsne. Poreklo vodi od balate. Nastala je u srednjem veku I bila popularna u italijanskoj knjizevnosti u 14. veku. Posebna vrsta kancone je petrarkisticka kancona koja se sastoji od nekoliko strofa sa 7 20 stihova I strofe u vidu posvete (commiato). Dante I Petrarka su utvrdili metricku shemu kancone. Sestina pesnicki oblik koji se satoji od sest strofa sa po sest stihova jedanaesterca I jednog zavrsnog terceta (trostiha) koji se naziva tornado. Sestina je obicno nerimovana, zasnovana je na ponavljanju reci prema odredjenom rasporedu: reci sa krajeva stihova se ponavljaju u sledecoj strofi, u tercetu se ponavljaju sve sest reci tako sto se u svakom stihu nalaze po dve abcdef faebdc cfdabe Tvorac sestina je arnaut Danijel. Balata pesnicka forma koja potice od italijanske narodne pesme, tematika je saljiva I ljubavna, pojavila se u 13. veku. Sastoji se iz izdvojenog dela riprese (ima od jednog do cetiri stiha) I strofe koja ima dva suprotstavljena dela (prednji I zadnji). Vroj strofa je od 1 4. Madrigal kratka lirska pesma, tematika je ljubavna ili pastoralna, nastaje u 14. veku u severnoj I srednjoj Italiji. Sastoji se od dva ili tri terceta I zavrsava kupletom. Petrarkizam je poetski stil proizasao iz Petrarkinog dela i imao je ogroman uticaj u ljubavnoj poeziji zapada, sve do baroka. Prosirivanjem i modifikovanjem Petrarkinih ostvarenja nastao je kanon formulacija i oblika. Zahteva se formalna lepota, milozvucje, duhovno poentiranje i stalan krug motiva: hvaljenje zene, opisivanje telesne lepote (ociju i lica), ljubavno jadanje, ceznja za smrcu, neodlucnost izmedju zemlje i neba... Glavni predstavnici su: Ariosto, Taso, Mikelandjelo, Lope de la Vega, Gongora, pesnici Plejade, Sekspir...

Djovani Bokaco, Dekameron U zbirci od sto novela, dok kuga vlada u Firenci, sedam devojaka i tri mladia provode vreme priajui naizmenicno deset novela u deset dana. Svojim delom Bokaco je otvorio nova tematska podruja iz linog i intimnog ivota, potvrdio nove renesansne poglede na ljudski ivot, a noveli postavio njene klasine izraajne okvire tako da e stil njegove novele vekovima biti i ostati uzor umetnike proze. Ostala dela: Rime, Epistole, Filostrato, Teseida, Elegija gospe po njoj enama zaljubljenim ispriana i Danteov ivot. Sto novela Dekamerona povezao je okvirnom novelom. Zato pripovedanje ima dva nivoa koja cine sveznajuci pripovedac i sami junaci dela. Tako je Bokaco sebi dao neku vrstu alibija kada je u pitanju kritika crkve. Bokaco afirmise novelu kao knjizevnu vrstu i njegova novela ce dugo ostati uzor drugim piscima. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. Vazna je karakterizacija junaka. Postoje krace i duze novele. Novela najcesce sadrzi jedan dogadjaj, mali broj karaktera, a zbivanje je ograniceno u vremenu i prostoru. Cesto se zavrsava nekim naglim obrtom. Naslov dela potice od grckih reci deca

(deset) i mera (dan) i znaci knjiga deset dana. Bokaco je koristio ziv narodni jezik koji je prilagodjavao razlicitim likovima i situacijama. Delo obiluje humorom, sarkazmom i ironijom, a ljubav o kojoj on govori cesto je telesna. Njegov pogled na svet je realisticki i objektivan, a ne moralisticki kao kod Dantea. On ne osudjuje moralni pad koji se dogadja vec ga razume. Njegov opis kuge koja hara Firencom skoro je naturalisticki, ali u samom delu ima i fantasticnih elemenata. Dekameron sjedinjuje italijansku, latinsku i srednjovekovnu tradiciju i sadrzi skup najrazlicitijih ljudskih karaktera. Kao gradju je koristioprice, bajke, anegdote, sicilijanske narodne price i tradiciju srednjeg veka (srednjovekovna moralisticka kratka prica posredno je uticala na razvoj novele kao knjizevne vrste). Dok u Firenci vlada kuga, sedam devojaka i tri mladia: Panfilo, Dioneo i Filostrato (simboli razliitih aspekata pieve licnosti), Pampinea, Filomena, Elissa, Neifile, Emilia, Lauretta i Fiammetta (Marija da Kvino, Bokacova najveca ljubav), naputaju grad da bi izbegli smrt, odlaze u oblinji Fijezole (idilicni pejzaz) i tamo provode deset dana u prianju najraznovrsnijih dogaaja, u prvom redu ljubavnih, karakteristinih za period 13. i 14. veka. Svakog dana su birali kralja ili kraljicu koja e odrediti temu tog dana. Tematika Dekamerona je raznovrsna: prevrtljivost srece, ljubavne zelje, tragicne novele o ljubavi i smrti, novele o zenama koje prave prevare na racun naivnih muzeva, nadmetanja, domisljatost,kritika crkve, rusenje predrasuda, velika i plemenita dela... DESETI DAN, NOVELA ETVRTA U Bolonji je ivio mladi ovek - entile de Karizendi. Zaljubio se u plemkinju Katalinu. Ona njemu nije uzvraala ljubav i nije ga volela, udala se za drugog coveka, a zatim i razbolela. Doktori nisu mogli nai znakove ivota, pa su je zakopali. Kada je entile doznao da je ona umrla, uputio se u najveoj tajnosti sa slugom do njenog groba. Doavi tamo ue u grobnicu i poljubi je, a zatim odlui da joj dotakne grudi. Primetio je da u njenim grudima ima jo malo ivota, pa je odnese u svoju kuu gde mu je njegova majka pomogla da je izlece. Kad je ona ozdravila zamolila je entila da joj dopusti da se vrati svojoj rodbini. On je rekao da svi misle da je ona mrtva da i da sve prepusti njemu. Ona je na to pristala. U meuvremenu je rodila sina. Kada se entile vratio s puta i video da je ozdravila, napravi gozbu i pozove plemie na ruak. Zapitao je da li bi bilo pravedno kada bi neki ovek bacio svog bolesnog slugu na ulicu, a drugi bi ga izleio da ga taj drugi zadri za sebe. Na to su se svi dogovorili, a Nikola je izrekao u ime svih da je to pravedno. Tada Djentile naredi slugama da uvedu Katalinu to i uine. Kad je dola on se udalji, a gosti su ispitivali Katalinu o tome ko je, to ona nije odgovarala. Zatim je entile predao Nikoli njegovu enu i sina, kojem je dao ime po sebi i svojim postupcima izazvao odusevljenje svih gostiju. Glavni motivi su motiv smrti i njemu suprotstavljeni motivi. Eros se javlja kao nacin da se pobedi tanatos (smrt). Knjizevnost i humor takodje predstavljaju neku vrstu borbe protiv smrti. Mladici i devojke se pricama odupiru smrti, poput Seherezade.

Fransoa Rable, Gargantua i Pantagruel Stvaralastvo Fransoa Rablea nastalo je kao odraz korenitih promena koje u su u 16.v. zahvatile evropsku nauku, filozofiju, umetnost i religiju. Gargantua i Pantagruel je roman u pet knjiga. To je satirina alegorija o dva dina Gargantui (otac) i Pantagruelu (sinu), njihovom ivotu, udesnom roenju, kolovanju i fantastinim dogodovtinama. Realni svet je prikazan na groteskan nacin. Knjige je Rable potpisao kao Alcofrybas Nasier to je anagram od Francoys Rabelais. Gargantua i Pantagruel je po formi pustolovno-satirini roman. Roman starog tipa ne poseduje kauzalnost izmedju dogadjaja i ne postoji ni logicka hronoloska povezanost karakterise ga kauzalnost. Struktura je odredjena prikazom zivotopisa jednog junaka (uticaj anticke tradicije). Delo se sastoji od 5 knjiga, od kojih je jedna o Gargantui, a 4 o Pantagruelu. Knjiga o Gargantui zapravo predstavlja neku vrstu rodoslova. Pocetak podseca na srednjovekovna zitija. Znamenje pre rodjenja predstavlja parodiju na Biblijske spise. Rableovo delo je satirina alegorija koja se sastoji od neverovatnih dogodovtina, grotesknih elemenata, kritike institucija, obiaja u koje je upleo pronicljive opservacije, enciklopedijsku erudiciju, antike reminiscencije, realne pojedinosti iz naravi i prilika ondanjeg drutva. Satira i kritika na raun teologa i skolastiara izraena je u prvim dvema knjigama. Rable je dublji smisao svog dela prikrio lascivnim priama, poalicama, eruditnim reminiscencijama, pukim sprdainama i jezikim kalamburima. U svom delu on se bavi problemima vere, politikog stanja, privrednog ivota, obrazovanjem. Jedna od prvih javnih rasprava u renesansi ticala se obrazovanja. Srednjovekovno obrazovanja bilo je vezano za crkvu i sholastiku, svetovno nije postojalo. U antickom obrazovnom sistemu glavne uloge su vrsile Akademija (Platon) i Licej (Aristotel). To obrazovanje bilo je i fizicko i duhovno (besednistvo, gimnastika, matematika...). Bavi se i pitanjem drzave, Francuska je u to vreme bila apsolutisticka monarhija, a znanje (prosveceni apsolutizam) je bilo neka vrsta odbrane protiv zla. Pored toga, Rable daje prikaz idealne drutvene zajednice u poslednjim poglavljima Gargantue o Telemskoj opatiji koja podsea Utopiju Tomasa Mora i na grad sunca Tomaza Kampanele i predstavlja potpunu suprotnost i parodiju na strogi manastirski zivot (ukida se celibat, muskarci i zene zive zajedno, zadatak im je da se doteruju i da rade sta zele). U manastirskom tipiku pise Cini sto ti se ushte. Renesansa veruje u ostvarenje utopije. Religioznost Fransoa Rablea pociva na moralnim i ljudskim, a ne bozanskim zakonima. Jezik dela je zivi narodni jezik i humor u romanu se velikim delom zasniva na jeziku. Delo istovremeno sadrzi naturalisticke i fantasticne elemente. Rableu je kao izvor za delo posluilo usmeno predanje o dinu Gargantui i knjiica nepoznatog autora o neverovatnim dogodovtinama dina Gargantue. Ime dzina Pantagruela je sinonim za zlog duha koji ima vlast nad vodom u srednjevekovnim misterijama, legendama i farsama. M. M. Bahtin uvodi pojam karnevalizacije, tvrdi da osnove Rableovog humora pocivaju na tzv. karnevalskoj kulturi, porodicnoj knjizevnosti i ulicnom govoru. Kalendar predstavlja ponavljanje odredjenih

dogadjaja, ciklus radjanja, sazrevanja i umiranja. Taj obnoviteljski princip pociva na afirmaciji (u 19.v. humor pociva na negaciji). Kalendarska godina je podeljena na praznike i dane koji to nisu. U vreme praznika dolazi do duhovnog i telesnog praznjenja. Nastaje opstenarodno veselje, nestaju razlike izmedju drustvenih slojeva. Karnevalska atmosfera predstavljala je nalicje zvanicne atmosfere i na verbalnom planu imala je specifican stil. Karnevalski svet je svet naopacke i za razliku od sluzbenog, on je prizeman, telesan i culan. Njegovo osnovno orudje je opstenarodni i univerzalni smeh, koji je propagirao jednakost medju ljudima. Jednakost medju ljudima omogucava da se ljudi prerusavaju za vreme karnevala, najcesce u suprotno od onoga sto jesu. Bahtin je posebno isticao da karneval nije knjizevna pojava, vec sinkreticna predstavljacka forma obrednog karaktera. Transportovanje karnevala na jezik literature nazivamo njenom karnevalizacijom. To je potreba da se u knjizevnom delu koristi jezik simbolickih konkretno culnih formi, odnosno, jedan sistem slika cije je izvoriste karneval. Karneval je na ovaj nacin omogucio knjizevnosti da koristi sve mogucnosti jednog suptilnog vida gradjenja slike sveta. Rableov roman je prepun slobodnih izraza i psovki, a cilj toga je okretanje ka telesnom i materijalnom. Bahtin je to nazvao grotesknim realizmom. Rable suprotstavlja culna zadovoljstva bozanskom i uzvisenom. Sve u romanu je zasnivano na suprotnostima i grotesknim elementima. Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog, sa komicnim, spoj gorko tragickog I smesnog, tragicno postaje smesno, ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. On slavi ljudsko telo i covekove nagone. Koristi hiperbolizaciju i simbolicnost, preuvelicava sve ono sto odudara od prirodnog i normalnog. Gargantua je sin kralja Nezejaza i Gargamele. Njega je, kao i svakog junaka, obelezilo cudesno rodjenje iskocio je iz majcinog uveta prilikom jedne gozbe kada se ona najela skembica, nakon 11 meseci trudnoce. Ovo je aluzija i parodija na Atinino rodjenje iz Zevsove glave u punoj ratnoj opremi. U detinjstvu je jeo, pio i spavao. Nezejaz Gargantuu daje u nauke i nakon nekoliko vaspitaca, njegov ucitelj postace Ponokrat, koji ga odvodi u Pariz. U to vreme se u Parizu i Bolonji osnivaju univerziteti. Tu Gargantuu prati niz dogodovstina, od kojih je jedna kradja crkvenih zvona. Zatim, zbog kradje pogaca izbija rat izmedju Nezejaza i Cemer - Ljutice i Gargantua je prinudjen da se vrati kuci i odbrani domovinu. Kaludjeru Jovanu od Mlivoseka, koji se posebno istakao u borbi, Nezejaz i Garagantua obezbedjuju sredstva za zidanje Telemske opatije. Karnevalizacija (Mihail Bahtin) - Izvori, teme I likovi Rableovog romana preuzeti su iz folklorne tradicije, ali ih je autor preradio na originalni nacin. Krnevalizacija I groteskni realizam su postupci kojima se najbolje opisuje nacin sagledavanja stvarnosti renesansne knjizevnosti. Karnvalizacija je termin koji upotrebljava Mihail Bahtin u svom delu o renesansi I Rableovom romanu Gargantua I Pantagruel. Karnevalizacija predstavlja knjizevno oblikovanu narodnu kulturu koja se ispoljava u karnevalima. Kraneval s epada izmedju bozicnog I uskrsnjeg posta I to je period kada je dozvoljeno telesno uzivanje, uzivanje u materijalnim

slastima zivota, u hrani, picu, veselju. Prema tome, karnevalizacija predstavlja dualizam sveta, postojanje dve stvarnosti, jedne javne I jedne narodne, realno postaje idealno. Karnevalski svet je svet naopacke, za razliku od sluzbenog, nizak je, telesan I culan. Glavnu ulogu u ovakvom prikazu ima smeh koji je oslobadjajuci, a u isto vreme I kriticki, sa didakticnom funkcijom. Karnevalizacija se ispoljava u vise sfera: u istoriji smeha, ulicnom govoru, u narodno praznicnim slikama, slikama gozbe, u grotesknim slikama tela. Groteskni realizam (Mihail Bahtin) specifican vid slikovnosti zasnovan na preuvelicavanju (hiperboli), spaja realno I groteskno vidjenje sveta. Prepoznaje se najvise u slikama telesnog I fizioloskog, u predstavama ljudskog tela I njegovih funkcija, gde je sve prenaglaseno, ili stvoreno od spoja suprotnosti. Cilj grotesknog realizma je svodjenje sveg idealnog, apstraktnog I duhovnog na telesno, materijalno I ovozemaljsko. Rable daje aluzije na delove tela (Gargantuino rodjenje) I na culna zadovoljstva (prozdrljivost), suprotstavljajuci ove pojave onome sto je boznasko I uzviseno. Sve je u romanu groteskno I izobliceno, zasnovano na spoju nespojivog, izokrenuto naopacke. Tu se spaja fantasticno I stvarno, smesno I ozbiljno, groteskno I prirodno. Vilijem Sekspir Druga polovina 16. veka u Engleskoj je vreme poznato kao elizabetanska epoha. Engleska je procvat renesanse dozivela kasnije nego druge zemlje. Pozorisna umetnost proistice iz srednjovekovne tradicije i postaje zabava za siroke narodne mase. Nastaje pucko pozoriste Glob teatar ciji je Sekspir bio suvlasnik i osnivaju se pozorisne trupe. Svi glumci su bili muskarci, a Sekspir je i sam glumio u svojim dramama. Gradju i motive za svoja dela preuzimao je od drugih pisaca i iz istorije i od toga je stvarao potpuno nova dela. Smatra se da je napisao 37 drama (tragedije, komedije, tragikomedije, istorijske drame, problemske drame, drame sa elementima engleskog folklora), a pisao je i sonete (154) i epske pesme. Karakteristike ranoga Sekspirovog stvaralatva su sledee: soan, "renesansni" humor esto protkan opscenostima nastalima na tlu srednjovjekovnih farsi, to je glavna karakteristika komedija; bujan jezik u kojem se meaju visoka retorika i vulgarni izrizi, usresredjenost na problematiku vlasti i politike (u istorijskim dramama dramama), i ljubavnih zapleta i raspleta u komedijama. Prevazisavsi svoje prvobitne uticaje, Chosera i Kristofera Marloua, Sekspir zatim stvara svoja najznacajnija dela. Tada nastaju dela koja karakterise sklonost prikazu stanja psihike disocijacije i raskola, opsesivnosti i neizmernosti u strastima, od ljubomore do vlastoljublja; usredotoenost na ljudski kosmos bez teolokih i spiritualnih asocijacija. Njegovo stvaralastvo cesto sadrzi neopaganske elemente, ali on je u sustini hriscanski pisac, a sta ukazuje njegov stav prema moralnim i etickim pitanjima, sakramentalnosti braka, duh Hamletovog oca u Cistilistu... Osim navedenih, Sekspirove su sredinje teme: razorna sila vremena; ambivalentni stav prema telesnosti i seksualnosti, koji se kree od proslavljanja do razjarenoga poricanja;

zaslepljenost i samoobmana kao bitna osobina ljudskog ivota; nepostojanost i varljivost kako sudbine, tako i ljudi - prema drugima i sebi samima. Zajedno s ovim tragikim vrhuncima supostoje tzv. mrane komedije ili problemske drame. Dominantni ton je cinizam i gnuanje nad ljudskom prevrtljivosti i podlosti, telesnim vidovima postojanja, politikim amicijama i kompromisnoj naravi drutvenoga ivota uopste. Kraj njegovog stvaralastva obelezile su drame sa bajkovitim elementima. Njegove najpoznatije tragedije su: Romeo i Julija, Julije Cezar, Tit Andronik, Hamlet, Otelo, Makbet, Kralj Lir..., a komedije: San letnje noci, Mletacki trgovac, Ukrocena goropad, Mnogo buke ni oko cega, Vesele zene vindzorske, Bogojavljenska noc, Sve je dobro sto se dobro svrsi, Kako vam je drago... Od istorijskih drama isticu se Henrik IV i Ricard III. U Sekspirovim dramama radnja junaka proistice iz njihovih karaktera, iz psihologizacije. On koristi govor kao sredstvo za karakterizaciju junaka (razliciti govori, oponasanje govora odredjenog podneblja, tipa ljudi ili njihove klasne pripadnosti), koristi noelogizme... Njegovi junaci se ponasaju u skladu sa svojim karakterom, obrazovanjem i klasnom pripadnoscu, a sve se to izrazava putem govora. Likovi pripadaju razlicitim drustvenim slojevima: kraljevi, plemici, vitezovi, sluge, robovi, grobari, dadilje, lude... Tragedije se uvek odnose na ljude visokog polozaja, teske nesrece proiticu iz radnje, a sama radnja iz junakovih postupaka. Likovi uvek sami odlucuju o svojoj sudbini, mada nijedan od njih nije zeleo nesrecu koja ga je zadesila. Svakog od njih muci savest (Makbeta podanicke, prijateljske i rodjacke obaveze, Lira savest autokrate koja mu dopusta da lisi nasledstva i progna kcer koja mu nije pokazala dovoljno odanosti...). Ta savest se menja sa daljim razvojem dogadjaja (Lira muci kajanje, Hamlet ubija strica, kod Makbeta se ona svodi na savest ratnika koja mu ne dopusta da podlegne bez borbe). Nijednom od ovih junaka savest ne donosi srecu. Svaki od junaka nosi neku tragicku krivicu: Hamletova je njegova kolebljivost nastala iz skrupuloznosti, Kordelijina je njen ponos, Lirova u tome sto je verovao starijim cerkama, umesto mladjoj. Smrt tragickog junaka je posledica covekove volje i nedostatka snage da se suprotstavi svojim slabostima i porocima. Protagonista je uvek neka izuzetna priroda, razlicita od svoje okoline, u potpunosti posvecena nekoj ideji. To je fatalna osobina, ali kadas se udruzi sa plemenitoscu, lik vise ne budi samo simpatiju i sazaljenje, vec i divljenje, strah i strahopostovanje. Taj, inace pozitivan junak, svojom slaboscu izaziva nesrecu i sam postaje uzrocnik svog tragicnog kraja. Cesti su likovi koji predstavljaju glas zdravog razuma (Horacije u Hamletu, luda u Kralju Liru... Oni su pasivni posmatraci i ne uticu na tok tragicke radnje, a cak i njihov govor odudara od jezika protagonista koji se odlikuje hiperbolama i retoricnoscu. Sekspir ponekad prikazuje poremecena stanja ljudskog duha (ludilo, mesecarenje, prividjenja...), kao i natprirodne pojave (duhove i vestice). Te pojave stoje u vezi sa ljudskim karakterom, daju obelezje unutrasnjim porivima i vrse ogroman uticaj na njihova psiholoska stanja. Sile koje deluju u ljudskom duhu pokrecu sukobe medju ljudima, ali i u ljudima. U novije vreme neki proucavaoci pokusavali su da Seksripove tragedije objasne pomocu antropoloskog pristupa

tragicni junak je osoba koja se prinosi na zrtvu, a sustina tog obreda je da se zlo u jednoj zajednici prenosi na pojedinca, a zatim se unistenjem junaka zlo iskorenjuje iz zajednice. U Sekspirovim delima cesto se preplice tragicno i komicno, pa je tesko razgraniciti tragedije i komedije. Na stvaranje komedija uticali su mnogi elementi, od folklornih do dvorskih i knjiskih. Sekspirove komedije uglavnom su povezane sa iskonskim proslavama pobede leta nada zimom i zivota nad smrcu. Prisutni su i elementi latinske komedije i italijanske comedie dell' arte. Komedija kod Sekspira nema drustveno - didakticku funkciju, likovi mogu da poticu iz razlicitih sredina, ne samo iz nizih slojeva.Veliki je i uticaj srednjovekovne tradicije i viteskih romana. U skladu sa tim, Sekspir veliki znacaj daje motivu ljubavi, koja se uvek desava na prvi pogled, uzajamna je i savladava sve prepreke. Ta ljubav nije samo strast i pozuda, vec i jedno uzviseno osecanje, sa elementima petrarkizma i platonizma. Uvek vodi istom ishodu ispunjenju u braku. Vecina komedija ima tri jasno naznacena dela: svakodnevni dvorski ili urbani svet u kojem se javlja neka kriza ili sukob radnja se premesta u svet prirode, gde dolazi do moralnh i duhovnih preobrazenja dolazi do pomirenja, uspostavlja se drustveni sklad, likovi se vracaju u svet svakodnevnih odnosa. Izdvajanje iz drustva nije beg u svet maste. Svet prirode nije ni potpuno idealizovan svet. Jer u njemu uvek ima likova koji gledaoca svojim prisustvom podsecaju na realni svet. To spajanje razlicitih svetova teoreticar drame Fransis Fergason nazvao je usaglasavanjem komplementarnih perspektiva. U Sekspirovim komedijama u prvom planu su obicno zene. One su ljupke, skromne, odane, iskrene, ali istovremeno odlucne, pronicljive i snalazljive. Muskarci su obicno uobrazeni i hvalisavi, medju likovima iz nizih slojeva znacajnu ulogu imaju lude. Dvorska luda smeh izaziva duhovitim i ostroumnim primedbama, a prosta ludapogresnom upotrebom reci i nespretnim izrazavanjem. Hamlet Sekspir je gradju za Hamleta preuzeo iz drevne skandinavske legende iz X veka koju je danski istoricar Sakso Gramatikus zabelezio u XII veku. Smatra se da je i pre Sekspirovog Hamleta postojala tragedija Pra Hamlet, koja je danas izgubljena, a ciji je autor bio Tomas Kid, engleski tragicar. Likovi u Hamletu su veoma raznovrsni i upecatljivi pripadnici kraljevske porodice, velikasi, studenti, mornari, glumci, dvorani, vojnici, grobari... Skoro svaki od njih ima neku individualnu crtu u skladu sa svojom ulogom i drustvenim polozajem. Sekspir se sluzi raznovrsnim sredstvima prilikom karakterizaciej likova: opisna karakterizacija (kada jedan lik prica o drugom_), stilska karakterizacija, odnosno variranje nacina izrazavanja prema liku (arhaicni Duh, uzdrzani Horacio, pripriosti grobari...). Dramski govor i stil postaju projekcija karaktera. Monolog (solilokvij) je najvise vezan za Hamletovu karakterizaciju i za iznosenje njegovog psihickog stanja.

Karakterne osobine isticu se i pomocu kontrasta sa drugim likovima (Hamlet Fortinbras, Hamlet Laert, Hamlet Horacio...). Sekspir koristi i neverbalna sredstva (hod, mimika, gestikulacija, kostimi...). Lik Hamleta je veoma slozen i protivrecan. On se nalazi pod teretom snaznih osecanja i pod velikim psiholoskim pritiskom. Ofelija daje njegov opis iz prethodnih vremena: odlican macevalac, mudar, vaspitan, ogledalo mode, obrazovan... Hamlet ima visoko razvijenu moralnu svest. ivot na danskom dvoru Elsinoru, kako ga doivljava i spoznaje Hamlet, bitno je drukiji od onoga kako ga doivljavaju dvorani. Oni vide sjaj, mo i bogatstvo dvora, i zabave na njemu, vide samo jedan vid zbilje, zapravo njen privid; Hamlet tu istu stvarnost, sjaj, mo i bogatstvo danskoga dvora, doivljava kao nesavren svet u kojem caruje lukavstvo, sila, spletke i ubistva. Veliko pitanje je zasto on odlaze svoju osvetu. Postoji veliki broj razlicitih objasnjenja (zbog svog morala, misaonosti, strah od pakla...). Najprostije objasnjenje je tehnicko dramatursko: kada bi se Hamlet odmah osvetio drama bi se zavrsila vec posle prvog cina. Hamlet nije neodlucan, kada je potrbno on je veoma efikasan (ubija Polonija skrivenog iza zavese, izaziva Laerta na dvoboj, izbavlja se od gusara...). Tek nakon sto je u sebi pobedio castoljublje, osvetoljubivost i licnu osvetu, Hamlet je bio u stanju da izvri svoj zadatak. Hamletova najveca borba jeste borba sa samim sobom. Prema reima engleskog pesnika i kriticara Kolridza, Hamlet neprestano stvara odluke da neto uini, a opet ne ini nita osim to stvara odluke. Pa ak i onda, kad na kraju tragedije Hamlet ubija kralja, ne ubija ga prema nekom planu, nego u nastupu gneva, otkrivi da je kralj nameravao da ga otruje. On je nemocan u svetu delanja, jer njegovu volju sputava misao. Problem predstavlja i pitanje Hamletovog ludila. Njegovo simulirano ludilo sa pocetka drame daje oduska njegovoj nervnoj napetosti i povremeno ga stvarno obuzima. Ali, Hamlet nije jedini koji glumi, vec u komadu svaki od likova glumi (Klaudije, Gertruda, Rozenkranc i Gildenstern...). Gluma ponesto skriva, a ponesto i otkriva, pa tako Hamlet, pomocu glumacke trupe koja dolazi u Elsinor, potvrdjuje svoje sumnje. Sekspir je cesto koristio postupak metadrame (drame u drami) kao jednu od odlika elizabetanske drame. Uloga duha Hamletovog oca je dvojaka: on pokrece zaplet otkrivajuci Hamletu tajnu i spaja dva sveta. Ova veza sa onostranim je mozda glavni uzrok Hamletovih cestih razmisljanja o smrti. Ta razmisljanja su jos jedan od uzroka Hamletovog oklevanja. Stil Hamleta je promenljiv i krece se od svakodnevnog, preko poeticnog do zestokog. Prozno se izrazavaju likovi iz nizih slojeva, likovi poremecenog uma, proza se koristi i u pismima,a stil se takodje menja u zavisnosti od konteksta. Danskom princu Hamletu javlja se Duh ubijenog oca koji trai osvetu. Hamletovog oca ubio je stric, Klaudije. Klaudije, ne saekavi ni mesec dana, oeni se Gertrudom, udovicom ubijenog danskog kralja. Hamlet odluuje da se osveti, ali samu akciju odlae. U meuvremenu Hamlet glumi ludilo. Razlog njegovog odlaganja osvete bio je predmet mnogih rasprava i tumaenja. Pored intriga, ubistava i osvete, u tragediji postoji i ljubavna pria izmeu Hamleta i Ofelije, koja se tragino

okonava njenim samoubistvom i ludilom, poto je Hamlet grekom ubio njenog oca Polonija. Tragedija ima pet inova. Makbet Smatra se da se tekst Makbeta izvodio u cast danskog kralja Kristijana i kralja Dzemsa. Predmet je uzet iz skotske istorije, verovatno zato sto je Dzems bio veoma ponosan na svoju rodnu zemlju, a na to upucuju likovi vestica koje je on progonio. Izvor je Holinshedova Hronika. Sekspir prilagodjava gradju, izdvajajuci Makbeta i njegovu zenu kao jedine zlocince, a oslobadjajuci ostale skotske velikase krivice za zaveru i povecavaju ci razmere Makbetovog zlocina predstavljajuci Dankana kao starog i postovanog vladara. U Sekspirovoj drami centralne uloge zauzimaju dva lika i jedno delo. Prikazuje se sazrevanje, izvrsenje i posledice ubistva kralja Dunkana. Sporedni likovi su prilicno povrsno skicirani. Makbet je tragicni protagonista, ali istovremeno i zlocinac i ubica. Prema Aristotelu tragicni junak ne moze biti negativni lik, je sazaljenje izaziva samo onaj koji nezasluzeno pati, a strah onaj ko je nama slican. Makbet ipak ima crte ljudskog bica. Na pocetku tragedije on je ugledan i castan velikas, vojskovodja koji svoju zemlju i kralja spasava od poraza. Odatle ce stici do zlocina, moralne pustosi i dusevnog pakla. Tragedija prikazuje moralno i dusevno propadanja jednog coveka. Situacje u koje Sekspir stavlja ovog junaka u citaocu/gledaocu pobudjuju razumevanje, strepnju, samilost, pa cak i osecanje saucesnistva. Makbet se, kao i svi normalni ljudi, gnusa ubistva, a ipak postaje ubica. Pripreme za izvrsenje prvog zlocina protezu se na vise pocetnih scena, prikazuje se nastanak zamisli o ubistvu, Makbetov uzas sto u sebi otkrva takve porive, snazne spoljasnje uticaje koji deluju na njega (vestice, ledi Makbet), slabljenje otpora i opredeljenje za zlocin. Odluku da pocini sledeci zlocin ubije Bankoa i njegovog sina donosi bez spoljasnjih podsticaja i unutrasnje borbe. Nakon ubistva Dunkana on ne pokazuje zelju da se vrati na put dobra. Pokolj Mekdufove zene i dece pokazuje Makbeta kao zver u ljudskom obliku. Vazan je i lik ledi Makbet. Makbetova priroda je previse blaga, pa ona na sebe preuzima duznost da u nju ulije zlobu, pakost i castoljublje. Podsmeva mu se, naziva ga kukavicom i uskracuje mu svoju ljubav sve dok se on ne dokaze time sto ce postupiti po njenoj volji. Nakon ubistva sama odnosi nozeve i maze krvlju zaspalje strazare. Ali, i ona se menja, vise nije simbol neustrasivosi, vec se saoseca sa Makbetom i progoni je savest. U pocetku je ona podstrekac, pomagac i uzor Makbetu, da bi zatim on postao sve samostalniji, a ona ostala u njegovoj senci. Zlocin neminovno vodi ka usamljenosti i otudjenju. U pocetku su Makbet i njegova zena dva vida jednog bica, ali ubistvo ih postepeno razdvaja. Makbet se povlaci u sebe, o planovima za drugo ubistvo ne govori zeni, a za trece se obraca vesticama. Makbet vest o njenoj smrti prima skoro ravnodusno. Skoro sve kljucne scene desavaju se nocu i to doprinosi atmosferi ovog komada. To je drama izuzetno brzog toka, a to je uslovljeno njenom kratkocom. Sekspir posebnu paznju poklanja Makbetovim monolozima koji su puni snaznih i asocijativnih stihova.

Makbet sadrzi fatumski element, ali njegove vestice nemaju karakter hora grcke tragedije, one su aktivni ucesnici u samoj tragediji. Na pocetku tragediji tri vestice proricu Makbetu da ce postati kralj Skotske, a Banku da ce iz njegove loze poteci citav niz kraljeva. Makbetu ova misao ne da mira i on, pod uticajem svoje zene, odlucuje da ubije kralja, a da za ubistvo optuzi cuvare. U strahu da se ne ispuni i ono sto su vestice rekle Banku, on odlucuje da ubije i njega i njegovog sina. Sin se spasava, a Makbet vidi Bankov duh na veceri. Zatim odlucuje da ubije i Makdufa, koji bezi u Englesku i tamo se srece sa maloletnnim Dunkanovim sinom, Malkomom. Nakon sto saznaje da mu je Makbet ubio porodicu, Makduf krece sa Malkomom da spase Skotsku od Makbetove tiranije. Ispunjava se jos jedno prorostvo i Makduf ubija Makbeta. Kralj Lir Gradju za svoju tragediju Sekspir preuzia iz mnogobrojnih legendi o kralju Liru. Prica o njemu javila se u Istoriji engleskih kraljeva, a zatim i u okviru Ogledala za vlastodrsca. Holinshedove Hronike, a lik Kordelije se javlja u Spenserovoj Vilinskoj kraljici. Glavni izvor bila je anonimna drama pod naslovom istinita istorija kralja Lira. Sekspir je izmenio mnoge elemente: njegov Lir nije samo star, vec veoma star, ima 80 godina, i samo kod njega Lir gubi razum i umire, a Kordeliju ubijaju. Religijski elementi u drami su drasticno redukovani. U pogledu strukture podseca na Sekspirove komedije. U sredisnjem delu drame junak se nalazi u svetu prirode, a pored postojanja glavnog zapleta (price o Liru i nezahvalnim kcerima), javlja se i sporedni (o Glosteru i njegovim sinovima). U oba zapleta razvijen je isti motiv starac koji pogresno procenjuje svoju decu i ukazuje poverenje onima koji ce ga izneveriti. I jednom i drugom u najtezim trenucima utehu pruza odbaceno dete i nakon velikih patnji uvidjaju istinu. Ove dve price predstavljaju obrazac, trajnu zakonitost ljudskog ponasanja, a ne samo tragicnu pricu o jednom kralju. Na pocetku tragedije Lir je vadar, naviknut da svaka njegova zelja bude zadovoljena i ne trpi protivljenje. On je autokrata, samovoljan i samouveren. On mora da preda drzavu onima u kojima najvise zivi, a to su oni koji ga najvise vole. Kordelija, odbijajuci da prizna apsolutnu odanost ocu sramoti ga javno i odbija njegovu milost, i zato je on progoni. Kada ga Gonerila i Regana odbace, on odbija da sagleda istinu i da poveruje sopstvenim ocima. Kordeliju ne spominje, stideci se svojih postupaka. Misao o kcerima koje su se ogresile o njega neminovno vodi ka misli na kcer o koju se on ogresio. Nezahvalnost kceri i sopstveno kajanje Lira dovode u stanje ludila. On shvata da nije bezgresan i nepogresiv, vec samo jedan od mnogih ljudi, na sta mu je i Kordelija ukazivala, govoreci mu da postoje i drugi ljudi koji se mogu isto tako voleti. Shvatio je da on nikada nije bio pravedan, premudar i svemoguc kralj, vec samo nistavni covek. Nakon susreta sa Kordelijom njegova unutrasnja borba nestaje. On postaje pokajnik koji priznaje svoju nemoc. On shvata da velicina, mudrost i moc coveka nisu u spoljnjem velicanstvu, vec u sposobnosti da herojski ustraje protiv necovestva. On se od velikog kralja

preobrazava u velikog coveka. U ovoj drami osetan je uticaj srednjovekovnih moraliteta. Kralj Lir vladar Britanije pre njenog potpadanja pod vlast Rimske imperije. On je tragina figura oca ija pogrena procena najmlae keri oznaava poetak njegovog sloma. Gonerila je Lirova najstarija ki i supruga vojvode od Olbanija. Regana je Lirova druga ki, i supruga vojvode od Konvala. Kordelija je Lirova najmlaa ki. Na poetku drame nju prose vojvoda od Burgundije i kralj Francuske. Vojvoda od Olbanija je Gonerilin suprug. Gonerila ga prezire i ruga se njegovoj mukosti kada je prekori zbog odnosa prema ocu. Kasnije u drami on se okree protiv svoje ene. Na kraju on preuzima vladavinu nad kraljevstvom. Vojvoda od Konvala je Reganin suprug. On je grofa Kenta stavio u kvrge, oslepeo Glostera. Pri tome ga je jedan od slugu smrtno ranio pokuavajui da odbrani Glostera. Grof od Glostera je Edgarov otac, i otac vanbranog sina, Edmunda. Edmund obmane oca da Edgar da kuje zaveru protiv njega. Pred oevim gnevom Edgar bei preruen u prosjaka Sirotog Tomu. Grof od Kenta veran Liru, ali proteran kada se suprotstavio kralju zbog odluke da lii Kordeliju nasledstva. Preruen on slui kralju skrivajui od njega svoj pravi identitet. Edmund je Glosterov vanbrani sin. On se udruuje sa Gonerilom i Reganom kako bi ostvario svoje ambicije. Njih troje ine ljubavni trougao. Edgar je zakoniti sin grofa Glostera. Preruen u Sirotog Toma pomae oslepljenom ocu. Osvald je Gonerilin sluga opisan kao lupe i ankoliz. Edgar ga ubija kada pokua da ubije Glostera. Luda je vazna za dramsku radnju i indirektno komentarise tekuca zbivanja, njegove primedbe oslikavaju Lirove misli i osecanja. San letnje noci Naslov komedije se odnosi na noc 23. juna, najkracu u godini, koja je u engleskom folkloru bila povezana sa odlascima u prirodu, zabavama na otvorenom i raznim praznoverjima, kao sto su vidoviti snovi (kada devojka sanja svog buduceg muza) i verovanje u natprirodna bica. Pisana je verovatno u cast nekih aristokratskih mladenaca kao sto se za Tezeja i Hipolitu prikazuje prica o Piramu i Tizbi, tako se za prave mladence prikazuje cela komedija. Sekspir koristi postupak metadrame. Ovo je jedno od retkih dela za koja sekspir nije preuzeo zaplet, ali pojedini motivi pozajmljeni su iz razlicitih tradicija anticke i engleske knjizevnosti i folklorne tradicije. Ova komedija cesto se naziva cudom kompozicije, zbog vestog povezivanja vise niti zapleta u jednu celinu. Prica ima cetiri toka koji se medjusobno preplicu: vencanje atinskog vladara Tezeja i amazonske kraljice Hipolite dozivljaji mladih atinskih ljubavnika Hermije, Helene, Demetra i Lisandra

 sukob vilinskog kralja Oberona i kraljice Titanije predstava o Piramu i Tizbi Komedija se moze podeliti na tri dela. Pocinje pricom o Tezeju i Hipoliti u Atini, a tu se i zavrsava. Ova prica predstavlja kompozicioni okvir. Hermija i Lisandar beze da bi mogli da ostvare svoju ljubav. Sredisnji deo se dogadja u sumi u okolini Atine i tu dolazi do nesporazuma i pometnji: ljubavni cetvorougao izmedju Helene, Hermije, Lisandra i Demetra, preobrazaj Vratila u magarca, Titanija se pod uticajem ljubavnog soka zaljubljuje u njega... Sve ove price povezuje zajednicki motiv motiv ljubavi. Ljubav mladih Atinjana je snazna i puna nepromisljenosti, a ljubav Tezeja i Hipolite zrela i stalozena. Njihova ljubav je osnov sklada u drzavi, a ljubav Oberona i Titanije je osnov sklada u prirodi (njihova svadja oko paza izaziva meteoroloske poremecaje). Dramska radnja se odvija na cetiri razlicita nivoa realnosti: mitoloska stvorenja romanticni ljubavnici zanatlije fiktivni likovi Pirama i Tizbe Karakterizacija likova je povrsna jer ih ima mnogo, ali ipak postoje odredjene razlike. Vladarski par se odlikuje dostojanstvom, a mladi parovi su medjusobno vrlo slicni, zaneseni ljubavlju. Zanatlije su realisticni, ovozemaljski likovi i cine protivtezu romanticnim ljubavnicima i vilinskom svetu. Lik Vratila komicno naglasava suprotnost izmedju realnog i irealnog, stvarnosti i privida kada se javlja dva puta u ulozi ljubavnika kao Titanijin magarac i Tizbin Piram. Piram i Tizba su parodirani likovi iz ranijih elizabetanskih drama, komentar na primitivno izvodjene drame u engleskim pozoristima. Piram i Tizba govore u naivno retorskom stilu junaka prasekspirovskog pozorista. Govor zanatlija je u prozi. Migel de Servantes, Veleumni plemic Don Kihot od Mance Roman je objavljen u 17. veku i sastoji se iz dva dela. Ovaj period (17. v.) se naziva i Zlatnim vekom spanske drzave, jer su ga obelezili Lope de Vega, Kalderon, Velaskez, Kolumbo, El Greko... Godine 1614., izmeu prvog i drugog dela, pisac sa pseudonimom Alonso Fernandez de Avellaneda je objavio lani nastavak. Zbog toga, drugi deo Don Kihota sadrzi nekoliko aluzija na krivotvoritelja, prema kojem Servantes i njegovi likovi imaju negativan stav. U prvom delu ima dosta digresija, a sam pisac (naravno pozivajuci se na ime Sida Ameta Benedjelija) govori u drugom delu kako je digresije pisao da bi sprecio monotonost, ali tako opsirnih digresija nema u drugom delu. Najopsirnije digresije u prvom delu su prica o radoznalom coveku i o Maurkinji i njenom slugi koji ju je doveo u hriscansku zemlju. Pored ovih digresija, u romanu se moze naci i jedna paralelna prica koja prati pricu o Don Kihotovim i Sancinim pustolovinama i na neki nacin se preplice sa njom, a to je ljubavna prica Kardenija i Luscinde i Doroteje i Fernanda. Servantes koristi i retrospekciju kao jedan od pripovedackih postupaka, price sporednih junaka su uglavnom price o minulim

dogadjaja, jedino prica o avanturama Don Kihota i Sance ima hronoloski tok. Negde u romanu se moze naci pozivanje na Bibliju gde se vidi srednjovekovni pecat u romanu. Drugi deo knjige zavrava se smrcu Don Kihota (tako da nijedan drugi lani pisac ne moe da zloupotrebi Servantesovo delo). Servantes pripoveda da su prva poglavlja knjige dola iz hronika La Mane, a da je ostatak knjige preveden sa rukopisa, koji je prvobitno bio na arapskom jeziku i koga je napisao izvesni Sid Amet Benendzelija. Prema kompoziciji i nacinu obrade teme, moze se svrstati u avanturisticki roman, sastoji se od niza pojedinacnih epizoda, avantura koje su okvirnom pricom povezane u jednu celinu. Prema tome roman kompozicijski izgleda kao skup novela povezanih okvirnom novelom, tako je kompozicija romana stepenasta, svaka avantura vodi u drugu. Ovi i drugi spisateljski izvori su parodija na viteki anr. Alonso Kihana je obini panac (idalgo, najnii red panskog plemstva) koji je opsednut priama o vitekim lutanjima. Viteski romani su govorili o plemicima, ratnicima, ucesnicima krstaskih ratova (osvajanje Svete zemlje, oslobadjanje Hristovog groba u Jerusalimu...). Njegovi prijatelji i porodica smatraju ga ludim kada on odlui da uzme ime Don Kihot od Mance i postane vitez lutalica (don je bila titula vieg plemstva, dok je quixote na panskom jeziku oznaavao dio oklopa). Onda odluuje da luta panijom na svom mravom konju Rosinantu, ispravljajui nepravde i branei ugnjetavane, pod pratnjom svog konjusara stitonose Sanca Panse. Kao i svaki lutajuci vitez, on mora da ima svoju gospu, kojoj ce posvetiti svoja dela. On tu ulogu dodeljuje seljnki iz susednog sela i daje joj ime Dulsineja od Tobosa. Posto ona nije tako lepa i mirise na beli luk, on zakljucuje da su je zacarali carobnjaci. Za njega su vetrenjace divovi, krcma je zacarani zamak, zarobljeni prestupnici vitezovi, berberinov tanjir Mambrinov slem, on nije mladi vitez, vec je u dubokoj starosti... On i Sanco prolaze kroz niz nevolja i avantura, a Sanco pristaje na sve u nadi da ce dobiti svoje ostrvo. U drugom delu romana ta zelja mu se i ostvaruje i on se pokazuje kao dobar i pravedan vladar. Pri kraju druge knjige, Don Kihot shvata da su njegove radnje bile ludost i odluuje da se vrati kui da umre. Sano ga moli da ne odustaje, predlaui mu da uzmu uloge pastira, koji su tada bili junaci pastoralnih poema i pria. Nakon sto su ideali za koje je on ziveo nestali, nestao je i Don Kihot sam. U drugom delu Servantes vodi polemiku sa savremenom epohom. Servantesova proza nije mimeticka I njegov roman predstavlja prvi moderan roman. Don Kihot je zamisljen kao parodija na viteske romane, ali je postao mnogo vise od toga. Paralelno sa viteskim nastaje I pikarski roman, takodje kao parodija. Glavni junak je antijunak (picaro = lopov, prevarant). To je roman koji kazuje zivotnu pricu nitkova ili lopova. Obicno je u prvom licu I epizodican. Pikarov odnos prema drustvu i svetu je satirican. Predmet ismevanja su gramzivost i licemerje, a nosioci ovih poroka su spanski svestenici tog vremena. Pored satire, glavna odlika pikarskog romana jeste putovanje. Glavna zasluga je u tome sto je omogucio udaljavanje od tada pomodnih viteskih i fantasticnih romana. Pikarski roman nastao je u 16. veku u Spaniji, a zatim je stigao do Francuske i Engleske. Servantesov roman nije pikarski. Don Kihot je idealista, on

odbija da se suoci sa svetom kakav jeste. Servantes govori o sukobu ideala i stvarnosti, Don Kihot zeli da cini dobro, a samo donosi nevolju. Idealan svet ne postoji, njegova borba sa vetrenjacam je u stvari njegova borba sa iluzijama iz koje on izlazi porazen. On vodi I polemiku sa dotadasnjom knjizevnoscu. Pokusava da razbije iluziju o pripovedanju, on pripoveda o pripovedanju (roman je pronasao na pijaci) -> pripovedanje je na granici izmedju iluzije i stvarnosti, kao i sam Don Kihot. Servantes uvodi metatekstualnost, paraliterarnost i autoreferencijalnost. Dinamiku romana ne cine samo dogadjaji, vec i razgovori izmedju Don Kihota i Sanca Panse. Na taj nacin nijedan dogadjaj nije stvarno zavrsen, vec se ponovo ozivljava u njihovim razgovorima. U ovim razgovorima njihove pozicije su razlicite, ali, mada Don Kihot gubi bitke u stvarnosti, on pobedjuje u razgovoru sa Sancom, Sanco se menja, prelazi na njegovu stranu. Njih dvojca su u pocetku potpuni antipodi i fizicki i duhovno, Don Kihot je idealista, a Sanco pragmaticar i materijalista. U skladu sa tim je i njihov portret, Don Kihot je visok, tezi ka nebesima, a Sanco nizak, odnosno zanimaju ga zemaljska zadovoljstva. Bahtin ih naziva karnevalskim parom (par suprotsnosti) dva lica jedne stvarnosti. Dzerald Brenan ih je uporedio sa bracnim parom koji se neprekidno prepire. Don Kihot igra ulogu muza, a Sanco je simbol pasivnog zenskog sveta, kojem su potrebni heroji i ljudi sa idejama da ga oplode. Njih dvojca vremenom poprimaju osobne jedan drugog. Sanco svog gospodara pocinje da ubedjuje u stvari u koje ni sam na pocetku nije verovao. Don Kihot postaje Sancov ucitelj, savetodavac, kriticar, zastitnik i, posle svega, njegov prijatelj. Servantes, pisuci roman, udaljava se od njega, pisuci o Don Kihotu kao o prevodu sa arapskog jezika i pozivajuci se stalno na Sida Ameta Benedjelija koji je navodno napisao to delo jer bi ovakvo parodiranje donelo njemu gomilu problema. Jedan od pripovedackih postupaka u romanu, kompozicijski gledano veoma bitan, jeste metafikcija sa autoreferencijalnim komentarima. Metafikcija je pripovedacki postupak kojim se otvoreno ukazuje na izmisljenu knjizevnu stvarnost i ujedno se komentarisu svi cinioci stvaranja, postupci, junaci, dogadjaji, autor. Pojavljuje se u svim prozxnim ili stihovanim narativnim oblicima. Ovaj pojam je prvi put upotrebio pisac Vilijam Gas 1970. godine. Ovde je metafikcija prisutna jer se o romanu govori kao o navodnom prevodu sa arapskog, dok se u drugom delu mesaju realna i knjizevna stvarnost, tj. svet romana i onaj koji je izvan njega to je posebno vidljivo u delu gde je Don Kihot na dvoru vojvode i vojvotkinje vojvodin dvor bi trebalo da bude izvan knjizevne stvarnosti, ali ovde su oni procitali roman o Don Kihotu i zele da upoznaju junaka romana i time mesaju fikciju i stvarnost. Autoreferencijalni komentari su piscevi komentari gde on govori o knjizevnoj formi, postupcima, tradiciji na koju se oslanjaju, kao i o samom cinu pisanja, a to je prisutno u Servantesovom romanu - on se poziva na Benedjelija, objasnjava kako je delo napisano, nagovestava sledecu epizodu, cesto objasnjava zasto je dogadjaj prekinut u odredjenom trenutku i nagovestava kada ce se nastaviti. Sve ovo, osim kompozicijske vaznosti, ima vaznost i u obradi teme jer je ovo roman - parodija. Servantes na taj nacin parodira semu viteskih

romana, nacin na koji su pisani, postupke, a samom tematikom Don Kihoa, parodira i teme ovih romana kojsi su postali najpopularnije stivo iako prilicno bezvredni lakrdijaski, naivno napisani. Tako nekada govori da prekida dogadjaj u kulminacijskom trenutku jer se tako cini u viteskim romanima. U romanu se moze naci par previda pisaca koji se mogu pripisati njegovoj zaboravnosti zbog pauza koje je pravio tokom pisanja dela. Npr. Sancovu zenu naziva i Marijom i Juanom, a u jednom delu zaboravlja da je Sanco izgubio magarca, pominje ga normalno, a kasnije se ponovo vraca na prethodnu cinjenicu i opisuje kako Sanco nalazi magarca. likovi i situacije docarani su na komican nacin, s tim da smeh ovde pored svoje osnovne funkcije razveseljavanja, ima i didakticku ulogu (kao kod Rablea) prikazivanja bolne stvarnosti na izvrnuti nacin, pa prilikom toga smeh cesto izaziva sazaljenje prema junacima romana. Koristeci se parodijom, kritikujuci odredjene knjizevne pojave svoga doba, Servantes zalazi i u drustvene i politicke okolnosti koje satiricno iznosi na videlo. Servantesovi stavovi o stvarnosti mogu se naci u Sancovim brbljanjima, u savetima koje daje gradjanima "ostrva", zato on postaje tako simpatican lik piscu i citaocima. Pisac cesto staje na stranu svojih glavnih likova i posredno kritikuje one koji njih kritikuju. To su nemastoviti i bezumni likovi umisljenih trgovaca, krcmara i bogatasa. Negde uvodi likove koji otvoreno kritikuju viteske romane i pokusavaju bda urazume Don Kihota umesto da se poigravaju sa njegovom ludoscu (svestenik na vojvodinom dvoru, Don Kihotovi prijatelji koji spaljuju viteske knjige, na kraju i sam Don Kihot kada postane svestan ludorija kojima se bavio). Avanturisticki roman roman koji tezi prikazivanju uzbudljivih dogadjaja, moze biti pikarski roman, robinzonada, simplicijada, vestern... Nastao je iz avanturistickih elemenata helenskog romana, viteskog romana, dvorskog epa... Tu spadaju pikarski roman nepoznatog autora Lasariljo de Tormes, Servantesov Don Kihot, Grimelhauzenov Simplicisimus, Robinzon Kruso Danijela Defoa... Parodija delo nastalo povodom nekog drugog dela i to protiv njega, komicno i podrugljivo. Osobine tog dela, pisca, knjizevne vrste ili stil epohe se hiperbolizuju i karikiraju da bi postale smesne. BAROK Barok se vezuje za poslednje decenije 16. i skoro celi 17. veki, mada je teze precizno ga odrediti jer se u razlicito vreme jaljao u razlicitim knjizevnostima, a postoji i sumnja da se barok nije javio u slovenskim zemljama. Barok predstavlja epohu izmedju renesanse i klasicizma, pokret pokrecu Nemci, ali se prosirio i na ostale zemlje. Termin se moze koristiti u knjizevnoistorijskom i tipoloskom smislu. Barok se najpre javlja u likovnoj umetnosti i termin barok prvi put pominje Hajnrih Velflin 1888. godine u delu "Renesanska i barok". Upotreba ovog termina je najpre imala negativno, pogrdno znacenje, odnosio se na nesto ruzno, iskrivljeno, groteskno i tek ga je Burkhart upotrebio u neutralnom znacenju kao oznaku za odredjeni period. Rec barok potice

od reci barocco, sto znaci biser nepravilnog oblika, sto se metaforicno moze odnositi na citavu knjizevnost baroka. Predstavnici i struje Tendencije baroka se javljaju pod razlicitim nazivima u razlicitim zemljama: marinizam u Italiji - oznacava stil italijanskog pesnika Marinija, kao i stil njegovih nastavljaca, podrazavalaca i sledbenika, kao i Marinijev uticaj na evropsku baroknu knjizevnost. Odlike marinizma srodne su odlikama baroka. Tezi se sokiranju, spajanju nespojivog, najveca paznja se posvecuje stilu i formalnom savrsenstvu. gongorizam u Spaniji - barokna struja u Spaniji, nazvana po Luisu de Gongori. Poezija se posmatra kao privilegija odabranih, pa je tako stvoren poseban pesnicki jezik koji se odlikuje neologizmima, latinizmima, cudnom upotrebom obicnih reci, originalnom upotrebom stilskih figura, cestim inverzijama, hiperbolama, melodicnoscu stiha. jufjuizam u Engleskoj precioznost u Francuskoj - stilska i drustvena pojava karakteritican za francuski klasicizam 17. veka. Odlikuje se potrebom za neobicnim iz neocekivanim izrazima, cestom upotrebom eufemizama, perifraza, zagonetnih metafora. Ubrzo poprima vid izvestacenosti i postaje predmet parodija (Molijer "Smesne precioze") I u baroku se kao u renesansi prvo javljaju italijanski pisci - Tokvato Taso, Dj. Marini, u nemackoj - Grimelshaucen, Grifijus, Angelus Silecijus. u Spaniji se naziva zlatnim dobom - Luis de Gonora, Keveda, Kalderon i uslovno neki pisci koji se vezuju i za renesansu, npr. Servantes i Lope de Vega. U Engleskoj se barok izjednacava sa renesansom, nema novih baroknih dela, i u Francuskoj je tesko izdvojiti barok od klasicizma, ali se kao barokni pisci pominju rani Malerb i Kornej, M. Rejmon. Odlike poetike Barok se nakon renesanse javlja kao jos jaci otpor knjizevnosti srednjeg veka, ali u izvesnoj meri i renesansoj knjizevnosti. Barok raskida sa normativnom poetikom i zalaze se za entuzijasticku poetiku. Djordano Bruno to cini u dijalogu koji je napisao po uzoru na Platona gde su akteri Tansilo i Chikada koji govore o tome da umetnik treba biti oslobodjen svih ogranicenja jer se poezija radja iz nadahnuca, medjutim i dalje ima cilj da zabavi i pouci. Barok unosi najvise novina u stil pisanja, stil postaje vazniji od sadrzaja, tako forma dela dobija znacaj, vazno je KAKO se pise, a ne STA se pise. Stil je prenaglasen, kitnjast, pun paradoksa, antiteza, groteske, metafora, sto je i osnovno obelezje barokne knjizevnosti. Zan Ruse govori o tome da je barokna knjizevnost sva u simbolima jer je jos uvek bilo nemoguce otvoreno govoriti i pojedinim temama, tako o culnom govori u aluzijama. SImbolikom se stvara veza izmedju materijalnog i metafizickog. Dominantni su jaki izrazi osecanja plahovitost, bujnost, jarke boje. Barokni pisci teze sikreticnosti, spajanju knjizevne i likovne komponente, sto se ogleda u cudnoj formi pojedinih dela (u obliku cveta, srca, krsta...) i u ukrasavanju dela ukrasnim inicijalnim slovima npr. Razvili su i tehniku ukrasavanja dela da bi pojacali likovnu komponentu - carmina figurata (ukrasavnje biljnim i zivotinjskim

orna,mentima). Velika je potreba za nejasnim, neobicnim izrazavanjem, za spajanjem nespojivog, za sto komplikovanijim izrazavanjem, metafora je glavna stilska figura, nziva se i "kraljicom figura", a javljaju se i antiteza, oksimoron, groteska, hiperbola, apsurd, smisao baroknog dela je tesko uhvatljiv. Karakteristicne pojave barokne knjizevnosti su konchetizam i manirizam Konchetizam je stilska pojava karakteristicna za barokne struje, oznacava vestinu pronalazaenja i stvaranja koncheta - stilske figure koja se zasniva na otkrivanju neotkrivenih i neobicnih analogija izmedju pojava i predmeta na prvi pogled potpuno udaljenih, nepovezanih, bez slicnosti. Javlja se u vidu oksimorona, paradoksa i antiteze. U Spaniji se koncetizam deli na dve grupe: konceptizam - Kevedo, Grasijan, Morales kultizam - karakteristicene us pozajmice iz grckog i latinskog jezika ("ucene reci") - Luis de Gongora i Argote Manirizam - stil u umetnostima 16. veka na prelazu iz renesanse u barok, najpre se javlja u slikarstvu. Zalaze se za oslobadjanje od pravila klasicne umetnosti uspostavljenih u renesansi i zalaze se za kreiranje posebnog stila sa prepoznatljivim autenticnostima odredjenog autora, za visok stepesn subjektivnosti. Teme se ticu kajanja, sukoba cula i razuma, prolaznosti, nestalnosti, neizvesnosti, zivot se posmatra kao varka, iluzija, nasuprot srednjovekovne svesti o vecnom zivotu posle smrti. Barokna dela odisu pesimizmom Knjizevne vrste Barok neguje sve tradicionalne knjizevne vrste, s tim da se menja nacin obrade, posebno u junackom epu, lirici i drami. Pored obimnih epova, javljaju se viteski i pikarski romani koji baroknom coveku predstavljaju beg od stvarnosti u idilu, iluziju, na udaljena, egzoticna mesta gde se moze biti srecan. Lirske forme menjaju izraz u skladu sa baroknom poetikom - forma je izrazajna, naglasene su slike, koristi se niz stilskih figura koje imaju cilj da unesu simboliku, nejasnost i prikriju pravo znacenje - metafora, oksimoron, paradoks, groteska, igre recima, hiperbole, epiteti - sve u cilju naglasavanja i isticanja. U dramskom stvaralastvu najzustuplejnija je tragikomedija i poseban oblik drame - jezuitska (isusovachka) drama. Je4zuitska drama nastaje radom isusovaca koji su se zalagali za kulturnu delatnost, jihove drame nisu morale imati posebnu umetnicku vrednost, ali su morale postovati odredjene kriterijume - pisane su na latinskom, pratile su odredjenu shemu, gradja je preuzimana iz Biblije i crkvene istorije, teme su se odnosile na iskusenja i prolaznost zivota, odnos stvarnog i zagrobnog sveta, imale su morlaizatorsku funkciju i didakticku (ucile su lepom govoru i pravilnom izgovoru latinskog). Iz jezuitske drame se razvila melodrama, opera i oratorijum jer je jezuitska drama bila kombinovana sa posebnim scenskim sredstvima da bi privukla paznju publike(baletom, muzikom, dekoracijom).

Glavni predstavnici baroka su Djanbatista Marini, Lope de Vega, Kalderon dela Barka, Grifijus, Grimelhauzen, dok neki proucavaoci barokne tendencije vide i kod Sekspira, Servantesa i Korneja.

Pedro Kalderon de la Barka, Zivot je san Poljskom kralju Baziliju rodi se sin Sigizmund, ali zbog losih predskazanja kralj ga zatvorio u tvravu u pustoj umi i dao mu samo jednog odgojitelja, Klotalda. Kako kralj nije imao naslednika u starosti ga poe progoniti savest i sumnja da su moda zvezde pogreile. Zato je odluio dovesti sina u dvor i sve mu rei, pa ako se ovaj pokae dobar dati mu vlast, a ako pak bude zao vratiti ga gde je bio, a vlast dati Astolfu i Steli, deci svojih sestara, nakon sto se vencaju. Astolfova verenica Rosaura dolazi da se osveti, noseci mac kao znamenje. Klotaldo prepoznaje mac, shvata da se njen otac i preuzima osvetu na sebe. Sigismunda su uspavali i doveli u dvor, a on kada je uo istinu razbesneo se, ubio jednog coveka i napao Klotalda, pa su ga ponovo vratili u tamnicu. Kada se probudio, Klotaldo ga je uverio da je to bio samo san, ali mu je rekao da i u snu valja initi dobro. Tada se u njemu javljaju sumnje i razmiljanja sa zakljukom da je ivot samo san i da e se tek nakon smrti probuditi. Rosaura se otkriva Astolfu i trazi od Klotalda osvetu. On ne moze to da joj pruzi jer ga je Astolfo zastitio od Sigizmunda. Ubrzo se u kraljevstvu digla pobuna i doli su ga vojnici osloboditi da im on bude kralj. Ali Sigizmund je sumnjao da je to samo novi san. Ipak je poao za vojskom s milju sve to samo san koji se mora raspriti. Rosaura mu se pridruzuje, jer joj je osveta vaznija od zivota. Tada se pomirio sa ocem i pokazao se velikodunim i plemenitim, i svima je rekao da se njegovim postupcima ne treba uditi jer mu je uitelj bio san i da se on i sada boji da e se ponovo nai u svojoj kuli, jer sve u ivotu nestaje poput sna. Astolfo se ozenio Rosaurom, a Sigizmund Stelom. ivot je san je najpoznatije Kalderanovo delo. To je drama u 3 ina. Ta je barokna drama i traenje odgovora na pitanje da li je ovek zaista nemoan pred onim to mu vie sile dosude. Kalderon nam na kraju daje dva odgovora: prvi je da svoju sudbinu ne moemo izbei, ma koliko beali od nje i drugi da se ovek svojom upornou i razboritou ipak moe suprostaviti viim silama. KLASICIZAM U drugoj polovini 17.v. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. Knjizevnost tog vremena francuski klasicizam predstavljala je uzor ostalim sredinama. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. Glavni uzor mu je bio Horacije, pa je 1674. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique, u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. Ipak, njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. Boalo je pretrpeo veliki uticaj entuzijastickih poetika i

smatrao je da je nemoguce stvoriti veliko delo ako pesnika ne pokrece neka srecna vatra. Taj entuzijazam nije svemocan i u umetnickom stvaranju ima razlicite vrednosti. Vatra koja pokrece lirskog pesnika nemocna je u oblasti epa, satire ili komedije. Bez znanja i truda, ta vatra se gasi i nestaje. Boalo istice neophodnost rada. Potrebno je naci idealnu ravnotezu izmedju prirodne obdarenosti i nadahnuca sa jedne, i znanja i rada sa sruge strane. Klasicizam pridaje presudni znacaj razumu u procesu umetnickog stvaranja, jer on mora da se odupre emocijama i masti da bi odrzao pomenutu ravnotezu. Medjutim, nijedno vredno delo francuskog klasicizma ne moze se smatrati iskljucivo racionalistickom tvorevinom. Klasicizam se u svojoj sustini samo oslanja na razum. Klasicizam karakterise i teznja ka univerzalnosti. Klasicara zanima mit i istorija, ali ne kao deo proslosti, vec kao deo venosti. Umetnik treba da stvara prema prirodi, ali ne puku kopiju, vec novu kreaciju, autonomno delo. Boalo pojam mimeze ne shvata kao prenosenje prirode u umetnicko delo. Cilj umetnosti je istina i lepota. Klasicizam je sinteza idealizma i realizma. U poetici klasicizma dolazi do pomirenja izmadju pojma originalnosti i podrazavanja antickih uzora. Klasicisticki stil se odlikuje pre svega jasnoscu i cistotom izraza. Klasicizam obnavlja Horacijevu ideju o lepom i korisnom kao svrsi umetnosti (dulce et utile). U poetici klasicizma knjizevni rodovi su strogo razdvojeni. Boalo II i III pevanje svoje poetike posvecuje problemu knjizevnih rodova. U II pevanju se bavi manjim knjizevnim vrstama: idila, elegija, oda, sonet, epigram, balada, rondo, satira, vodvilj i sansona. O nekim bitnim vrstama Boalo nije govorio - poslanica, basna, pripovetka i novela u stihu, didakticka poema. Najveci znacaj daje tragediji, epopeji i komediji. Roman u klasicizmu ima zanemarljivu ulogu. Za tragediju je bitno renesansno pravilo tri jedinstva u drami. Glavni predstavnici su: Kornej, Rasin, Molijer, La Fonten... Pjer Kornej, Sid Kornej je karijeru zapoceo kao barokni pisac i komediograf, da bi posle postao izraziti klasicista. Njegovo prvo delo je komedija Melita, a prva tragedija Medeja. Isticu se i drame Horacije, Sina i Polieukta. Kornejevo najznacajnije delo je tragedija Sid njom se on najvise udaljio od Aristotelove poetike. To su bili glavni argumenti Kornejevih protivnika koji su ga optuzivali za plagijat. Size za Sida Kornej je uzeo iz nekoliko godina ranije napisanog dela spanskog pisca Kastra. Anticko pozoriste je imalo religiozni karakter i ulogu da podseti coveka da je njegova sudbina u rukama bogova. U Kornejevim delima glavnu ulogu imaju slava, cast i moral. Kornejevim likovima vlada volja koja je jaca od strasti i nad njima ona odnosi pobedu. U njegovim delima se raspravlja o casti, moralnim normama, ulozi drzave, slavi pojedinca, odnosu izmedju kralja i plemstva... On je zasluzan za raskidanje sa antickom tradicijom i kanonima Aristotelove poetike i estetike. Izmestio je dramski sukob, koji je do tada bio vezan za bogove. Njegova dela karakterise odsustvo boga. Za razumevanje Sida kljucno je delo rasprava o metodi Rene Dekarta koje se pojavilo iste godine noseci u sebi iste ideje kao Kornejev Sid. Kljuc za razumevanje Sida lezi u

kartezijanstvu red, logicnost i vladanje strastima ljudskom snagom i ljudskim umom. Koristeci aleksandrinac, on jezik podvrgava strogoj metrickoj shemi i tako mu daje savrsenu jasnost. Gradju dela je preuzimao iz istorije (spanske i rimske). U Sidu Kornej nije dosledno sledio pravilo o tri jedinstva. Prihvatio je Horacijev savet da krvave scene ne treba prikazivati. Njegovi likovi su prikladni samo u odredjenoj meri. Tragicni junak kod Korneja ne izaziva strah i sazaljenje vec divljenje. Strah i sazaljenje osecamo prema onome ko nam je slican, a divljenje prema onome ko je bolji i uzviseniji od nas. Postupci junaka nisu motivisani samo eticki, vec i psiholoski. Junaci se po eticki cistim motivima koji ih pokrecu priblizavaju grckom mitu i pridrzavaju se jednog doslednog sistema vrednosti, ali su istovremeno i sebicni i bezobzirni pd maskom vrline. Njihova teznja ka slavi, cast, postovanje duznosti otkrivaju nam sirok spektar vrednosti ljudskog zivota i osnovnih pitanja egzistencije. To je postignuto time sto se junaci nalaze u savrsenom i zatvorenom sistemu etickih normi. On su izolovani od nas prostorno i vremenski (i od citalaca Kornejevog doba). Oni su tacke u kojima se ukrstaju delovanja dveju suprotnih sila, a njihovi postupci su formule ljudskog postojanja psiholoska geometrija. Kornejevim likovima vlada razum, a nedostatak volje i neodlucnost su vredni prezira. Ljubav je vazan pokretacki faktor, ali ona nije nezna i romanticna, vec je podredjena politickim zbivanjima u drami. Cast i duznost su vazniji od ljubavi (lik infantkinje). Junaci su simboli ponosa, ambicija i patriotizma. Glavni ideal je ideal casti. U Sidu se brane porodicna, drzavna i licna cast (Rodrigova, Himenina, kraljeva, herojska, ljubavna...). Nepostovanje casti dovodi do sukoba. Grof Gomez je povredio cast kralja, drzave i Rodrigove porodice. On je samovoljni, gordi plemic koji ne postuje kraljevu volju i to dovodi do njegove smrti. U Rodrigu se sukobljavaju razum I strast, ali njegovo licno ja je podredjeno kolektivnom ja, on mora da ispuni duznost prema porodici I drzavi. Licno ja prelazi na visi, nacionalni nivo. Sid spada u tragikomedije, ima srecan zavrsetak. Himena, cerka don Gomeza, donosi odluku da ce se udati za don Rodriga. Dolazi do sukoba izmedju njihovih roditelja don Gomeza i don Dijega, jer je din Dijego izabran za ucitelja princa od Kastilje. Ne mogavsi to da prihvati, don Gomez udara don Dijegu samar, i time nanosi sramotu njegovoj porodici. Rodrigo je prinudjen da se osveti, uprkos svojoj ljubavi prema Himeni. On u dvoboju ubija njenog oca. Kralj joj obecava da ce dobiti svoju osvetu. Don Sanco, Himenin udvarac, nudi da on osveti Himenu i njenu porodicu. Rodrigo odlazi u rat protiv Mavara i vraca se kao veliki junak. Dobija nadimak Sid gospodar. Kralj odbija da najveceg junaka kazni smrcu, a Himena i dalje trazi osvetu. Ona prihvata don Sancovu ponudu. Sanco dolazi kod nje noseci mac i ona misleci da je Rodrigo mrtav priznaje svoju ljubav prema njemu. Zatim saznaje da je Rodrigo ziv, a da je Sanco krenuo u rat, a kralj kao deus ex machina donosi odluku da ce se Himena udati za Rodriga cim se on vrati iz rata. Javlja se i lik infantkinje koja podrzava Himeninu i Rodrigovu ljubav iako je i sama zaljubljena u njega, ali njihov drustveni status nije jednak. Kornejevo delo istie sledee knjievno-filozofske ideje:

 Snagu volje i heroizma Snagu sila sudbine Veliinu due i moralni integritet Sukob izmeu emotivnog i moralno-religijskog shvatanja ljubavi Zan Rasin, Fedra Kada se govori o francuskom klasicizmu, najcesce se porede dva najveca tragicara te epohe- Kornej i Rasin. Razlike medju njima su brojne, pocev od toga da Kornej ne pripada iskljucivo klasicizmu. Kornejeva dela prozeta su verom i optimizmom u coveka, dok Rasina karakterise antropoloski pesimizam. Rasin je, za razliku od Korneja, postovao aristotelovska pravila koja je zahtevao klasicizam. Gradju je preuzimao iz istocnjacke i, pre svega, grcke tradicije (Andromaha, Ifigenija, Bajazit...). Likove i motive preuzimao je najcesce od Euripida, ali i od Sofokla. Njegove tragedije su jednostavne, nema slozenih zapleta, a zbivanja se koncentrisu oko jednog problema. Kornejevi junaci sami upravljaju svojim postupcima, pokrece ih snaga volje. Rasinovi junaci ne mogu nista protiv svoje sudbine koja je unapred odredjena i nalazi se u rukama bogova. Rasin je svojim tragedijama pisao predgovore koji su u mnogo cem olaksali njihovo tumacenje. U predgovoru za Fedru on kaze da je izabrao ovu junakinju jer ima sve osobine koje treba da izazovu strah i sazaljenje. Ona nije ni sasvim kriva, ni sasvim nevina, a visokog je roda. Njen zlocin je vise kazna bogova nego njena volja. Rasin se trudio da je prikaze manje odbojnom nego sto je to ucinio Euripid. Ona ne optuzuje Hipolita sama, vec to u njeno ime cini dojkinja Enona. Ovde se Rasin trudio da postuje pravilo prikladnosti likova, a Slegel mu je zamerio sto niskosti prebacuje na licnosti nizeg ranga. Fedra je zrtva nasledjenih strasti (Pasifaja, Sunce...) i radije bi umrla nego da im se prepusti. Takodje je i zrtva bozanskog gneva. Izvori iz kojih je Rasin preuzeo gradju za Fedru su Euripidov i Senekin Hipolit i Plutarhov Zivot Tezejev, ali i Vergilije i Ovidije. On nije izmenio samo lik Fedre, vec i Hipolita. Kod Euripida je njegova jedina mana to sto se ne klanja Afroditi, a Rasin mu dodaje jos jednu slabost ljubav prema Ariciji, potomku Tezejevih smrtnih neprijatelja (upravo zbog toga je i dodao ovaj lik, takodje preuzet iz grcke tradicije). On vise nije idealizovan, vec je predstavljen kao previse ponosit i pomalo tast mladic, koji ne postuje bogove i nije u stanju da se suoci ni sa jednom preprekom, vec bezi. U tome je njegova tragicka krivica. Rasin kaze da su u Fedri slabosti zbog ljubavi iznete kao prave slabosti, strasti su iznesene da bi pokazale nered koji su izazvale, a porok je naslikan svim bojama koje omogucavaju da se spozna i zamrzne izopacenost. Moralni zakon jaci je od ljudskih strasti. Motivacija likova je takodje drugacija nego kod Euripida. Sukob je premesten sa spoljasnjeg na unutrasnji plan, na sukob strasti i razuma. Rasin se bavi jos jednim sukobom sukobom izmedju oca i sina, ali se bavi i pitanjima religije, ideologije, politike, pitanjem ljudske slabosti, moralnim i etickim pitanjima i pitanjem egzistencijalnog pesimizma i determinizma. Rasin je bio pod velikim uticajem jansenizma i njihovog ucenja o predestinaciji. Jansenisti su verovali da je ljudska sudbina unapred odredjena i da za gresne nema izbavljenja, jer im Bozija milost

nije unapred data. Bili su veliki protivnici papstva i jezuita. Propagirali su princip licnog usavrsavanja, unutrasnjeg posmatranja i negovanja visokih osobina. Jezik Rasinovih dela dostize savrsnstvo jezickog izraza i sluzi kao srdstvo za iskazivanje neskalda izmedju recenog i ucinjenog; izmedju strasti i razuma. Fedra, kci Minoja i gresne Pasifaje, zena kralja Teseja, zaljubljena je u svog pastorka, Hipolita. Zbog te gresne ljubavi, koju joj je usadila Venera, ona zeli da umre. Tesej se ne vraca sa svog puta u Had i Hipolit polazi da ga trazi. Saznaje da je mrtav, a pravo na presto imaju on, Fedrin sin i Aricija, potomak tesejevih neprijatelja, u koju je Hipolit tajno zaljubljen. Dojkinja Enona uspeva da navede Fedru da prizna od cega boluje i savetuje je da svoju ljubav prizna Hipolitu. Hipolit vlast nudi Ariciji, a Fedra mu priznaje svoju ljubav koju on hladno odbija. Stize vest da je Tesej ziv i Enona savetuje Fedru da optuzi Hipolita pre nego sto on optuzi nju. Tesej vidi da se nesto dogadja, a dojkinja lazno optuzuje Hipolita. Tesej poziva Neptuna da osveti njegovu cast, a Hipolit se brani priznajuci svoju ljubav prema Ariciji. On odlazi k njoj i poziva je da pobegnu, a ona prihvata. Tesej razgovara sa Aricijom i to u njemu budi sumnju. Saznje da se dojkinja ubila i shvata da je pogresio. Saznaje da je Hipolit mrtav i Fedra dolazi da mu kaze istinu. Umire od otrova koji je popila, a Tesej prihvata Ariciju kao cerku. Zan Baptist Molijer, Tvrdica Molijerovo pozoriste predstavlja skup ljudskih naravi i istinitih slika coveka. Molijer slika zive ljude kojima vladaju pogubne strasti, ali oni su istovremeno i smesni. U njegovim delima cesta su preterivanja, pa se tako njegova komedija priblizava farsi. Na taj nacin on jos vise istice neku karakternu crtu. Jezik njegovih dela je zivi govorni jezik, obogacen metaforama. Govor svakog junaka je prilagodjen njegovom stalezu i karakteru, ali i situaciji u kojoj se u tom trenutku nalazi. To je narodni jezik koji tece prirodnim tokom, pun zivotopisnih slika. Veliki deo Molijerovog knjizevnog rada ne slaze se sa klasicnim pravilima, on se ne protivi mesanju knjizevnih rodova i ne postuje uvek pravilo tri jedinstva. Njegova glavna dela su: Tvrdica, Tartif, Smesne precioze, Uobrazeni bolesnik, Don Zuan, Ucene zene... Molijer je komediji pruzio status jednak tragediji i oslobodio je dotadasnje potcinjenosti. Smatrao je da stvaralac treba da pozajmljuje karakteristicne crte od svojih savremenika i da uoblicava tipove, a ne da pravi slike konkretnih pojedinaca. Treba istaci ono sto je smesno u coveku i obelodaniti ljudske mane, da bi one bile iskorenjene javnim prikazivanjem. Molijer ume da ukaze na trenutke kada ljudske mane i poroci postaju smesni. On to cini karikiranjem, antitezama, mimikom, suprotstavljanjem razlicitih karaktera, preuvelicavanjem... Covekovi postupci treba da budu vodjeni razumom, a razum zahteva umerenost u svemu. Ako se neka strast preterano razvije, onda ona postaje apsolutna i potiskuje sve ostalo u coveku, zavodi tiraniju i remeti ravnotezu. Harpagonovu nastranost cini njegov tvrdicluk koji ubija sva druga osecanja. On ne steti samo njemu, vec i njegovoj okolini drustvu i porodici. Zbog svog poroka on neprekidno dolazi u konflikte sa svojom decom. Molijer osudjuje sve sto izopacuje ljudsku prirodu: laz, licemerstvo, tvrdicluk...

Molijerovi karakteri su veoma slozeni i imaju veci znacaj nego radnja, npr. Harpagon je tvrdica, ali zaljubljen je u siromasnu devojku. On tu slozenost upotpunjuje slozenoscu okoline i time postize jos veci stepen slicnosti sa zivotom. On daje siroku i vernu sliku celokupnog drustva u 17. veku, slikajuci razlicite staleze i naravi. Gradju za Tvrdicu preuzeo je iz Plautove Aulularije, ali i nekih drugih dela. Molijerovi uzori bili su Plaut, Terencije, nova grcka komedija... On je cesto pozajmljivao od drugih stvaralaca, a cesto ih je i nadmasivao. Za razliku od Plautovog, Molijerov tvrdica nije covek koji se plasi bede jer je u njoj ziveo, jer to onda ne bi bilo ni komicno ni poucno. On takodje nije ni zadovoljan onim sto ima, vec zeli da stekne jos blaga. Molijer kritijuje ne samo strast, vec i drustvo Harpagon pripada sloju kapitalista koji su se obogatili zelenasenjem. Ali ni drustvo koje okruzuje Harpagona nije bolje: Valer igra dvostruku ulogu, Zak daje lazne optuzbe, La Fles je lukavi lopov, Frosina je podvodacica i spletkaros, Kleant je kockar... Delo je napisano u prozi, a ne u stihu. Simbolika Harpagonovog imena: covek koji grabi, covek dugih prstiju. Harpagonov sin Kleant zaljubljen je u siromasnu devojku Marijanu, a cerka Eliza u Valera, mladica koji je spasao od smrti i koji radi u sluzbi njenog oca ne bi li zadobio njegovu naklonost. Njih dvoje zele da to objave ocu, ali on ce ih preduhitriti izjavom da im je vec pronasao bubuce supruznike Kleantu imucnu udovicu, a Marijani Anselma, jer on ne trazi miraz. On sam ce se ozeniti Marijanom pod uslovom da uz nju dobije miraz. Kleant odlucuje da trazi zajam, ali ispostavlja se da je pozajmilac njegov otac i dolazi do konflikta izmedju njih. Frosina donosi Harpagonu vest da Marijana prihvata bracnu ponudu, ali za to ne dobija nikakvu nagradu. On odlucuje da napravi veceru na kojoj ce objaviti veridbu. Tu njegov tvrdicluk kroz niz komicnih situacija dolazi do izrazaja: njegov kocijas Zak je istovremeno i kuvar, konji su mu izgladneli do smrti, naredjuje da s prave masna jela koja brzo zasite, ne moze da se odrekne svog prstena koji Kleant daje Marijani... Kleantov lukavi sluga nalazi Harpagonov novac zakopan u basti. Komedija se zavrsava tako sto Harpagonu vracaju novac i saznaje se da je Anselm Marijanin i Valerov otac. Harpagon pristaje na vencanja svoje dece pod uslovom da Anselm plati sve troskove. Nikola Boalo, Pesnicka umetnost Boaloova poema u 4 pevanja, Pesnicka umetnost, najpoznatija je poetika epohe klasicizma. On ova nacela i pravila nije sam formulisao, jer su ona vec postojala.On je samo pokusao da otkrije njihov esteticki smisao i sastavio ih je u jedinstvenu celinu. Njegovi glavni uzori bili su Horacije i Aristotel. Glavna nacela njegove poetike su: nadahnuce za umetnicko stvaranje potrebna je idealna ravnoteza izmedju prirodne obdarenosti i nadahnuca sa jedne, i znanja i rada sa druge strane. razum to je sila koja treba da obuzdava i usmerava mastu i osecanja priroda u odnosu na prirodu, umetnost je potpuno autonomna kategorija, nije njena puka kopija, vec je nova kreacija, a glavni predmet podrazavanja je covek

 antika podrazavanje uzora je osnova za stvaranje originalnih dela korisnost korisno se podredjuje lepom i oplemenjuje ga,

umetnost koja je korisna u stanju je da uzbudi citaoca istinom i lepotom pravila ona sluze da usmeravaju stvaralacku energiju, ona su oslonac razuma stil odlikuje se istinitoscu, prirodnoscu, jasnoscu, cistotom, uzvisenoscu, jednostavnoscu, skladom, ugledanjem na antiku, pravilnoscu... Teorija knjizevnih rodova U I i IV pevanju Pesnicke umetnosti, Boalo se bavi opstim nacelima, a II i III pevanje posveceni su knjizevnim rodovima. Kada se u II pevanju bavi manjim lirskim vrstama, njega prevashodno zanimaju oblici i psiholoske i stilske karakteristike njihove sadrzine. Od lirskih vrsta njega zanima: Idila (ekloga) jednostavna, cisto lirska, pastirska pesma. Elegija intimna pesma u kojoj preovladjuju tuzna osecanja. Oda uzvisena, svecana pesma u slavu junaka. Sonet od njega zahteva apsolutnu pravilnost forme. Epigram to je smela, ostra, duhovita, kratka pesma, a Boalo insistira na duzini od dva stiha. Rondo, balada i madrigal ove srednjovekovne rodove gotovo da zanemaruje. Satira i sam je pisao moralne, knjizevne i drustvene satire. Bio je protivnik politickih satira. Vodvilj i sansona osudjuje vulgarne dosetke ovih saljivih vrsta. U III pevanju se bavi najvaznijim rodovima tragedijom, epopejom i komedijom. Govoreci o tragediji, on se bavi njenom sustinom, pravilima, istorijatom i unutrasnjim sklopom. Sustina tragedije je u prikazivanju bolnih dogadjaja i dusevnih stanja, a njen cilj je lepota i uzbudjenje. Katarza daje smisao tragickoj radnji, koja treba da izazove strah i sazaljenje. On zatim govori o pravilu tri jedinstva (jedno mesto, jedan dan, jedinstvena), ali i o pravilima verovatnosti i prikladnosti. Prednost nad mogucem daje verovatnom, a radi pristojnosti i prikladnosti sa pozornice su izbacene scene nasilja. On grcku tragediju smatra najuzvisenijom, a odbacuje rimsku i srednjovekovnu tragediju. Pri slikanju likova pesnik mora da uzme u obzir razlike izmedju podneblja i epoha. Likovi treba da budu dosledni, a stil raznovrstan. Iako je epopeja u renesansi imala ogroman uspeh, Boalo joj upucuje ostru kritiku. On vrednim smatra samo anticke epove. On kaze da je radnja epopeje dugotrajna, a osnovna karakteristika je fabuloznost. Metafore i simbole treba traziti u grcko-rimskoj mitologiji, a ne u hriscanstvu. Izbor junaka je veoma vazan to mora da bude neka znacajna licnost iz istorije ili mita. Mora da bude uzvisen i da cak i njegove mane budu herojske. Radnja mora da bude jedinstvena i jednostavna. Komedija ne sme da sadrzi elemente ostre drustvene, politicke satire. Predmet komike treba da bude ljudska priroda. Likovi treba da budu preuzeti iz naroda ili gradjanskog sloja, a sasvim retko to moze biti plemstvo. Ti likovi treba da budu inkarnacije tipova. Ne

treba mesati komicno sa tragicnim. Boalo je bio veliki protivnik elemenata lakrdije i farse u komediji. On stvaraoce neprekidno upozorava da svoja dela treba stalno da ispravljaju i istice vaznost kritike. PROSVECENOST I SENTIMENTALIZAM Prosvetiteljstvo je duhovni pokret nastao krajem 17. veka, ali se delovanje oseca i u 19. veku. Nosilac ovog pokreta je gradjanstvo i pojedini prosveceni vladari (Fridrih II, Josip II, carica Katarina...). U tom periodu formirale su se mnoge nauke. Prosvecenost se javila u Holandiji, Engleskoj, Francuskoj... Shvatanja i sanzanja prosvetiteljstva skupljena su na jednom mestu u Enciklopediji. Njen pokretac je Denis Didro, a u radu su ucestvovali i Volter, Ruso, DAlamber, Monteskje... Prosvetitelji veruju u ljudski um i nezavisni su u odnosu na crkvu, autoritete, vlast i tradiciju. Pored prosvetiteljskog kulta razuma, Ruso istice i osecajnost duse. Racionalizam zanemaruje ono sto je subjektivno i emotivno i tako se javlja potreba da se u knjizevnosti govori o onome sto je intimno i subjektivno. Ton ovih dela je sentimentalan, a zasnivaju se na moralnom principu da se zlo kaznjava, a vrlina nagradjuje. Idila dobija vaznu ulogu. Sentimentalizam daje produbljene prikaze emotivnih stanja i iracionalnih slojeva ljudske duse. Na prelazu izmedju 17. i 18. veka vaznu ulogu je imao sentimentalni roman. Pridev sentimentalni nije imao pezorativno znacenje, vec je upucivao na uzvisena osecanja, a oznacavao je ono sto je ne samo pateticno, vec i mudro. U ovim romanima preovladava osecajnost. Tezi da otkrije emocionalni zivot coveka, pa predstavlja pretecu psiholoskog romana. Predstavnici su Semjuel Ricardson, Stern i Goldsmit. Sentimentalizmu pripadaju Didroovi porodicni romani i Rusoove Ispovesti, Nova Eloiza... Rusoov zivotni stav se cesto naziva rusoizam, a pociva na principima unutrasnjeg osecanja i prirode. Sve sto je dobro potice od prirode, a sve sto je zlo od drustva. Rusoovo shvatanje uticalo je na predstavnike predromantizma. Volter, Kandid Kada se pojavilo ovo Volterovo najznacajnije delo, citaocima je predstavljeno kao francuski prevod nemackog romana sa dodacima koji su pronadjeni slucajno, nakon smrti pisca, dr Ralfa (= Servantes). Karakter francuskog prosvetiteljstva u ovom delu bio je ocigledan. Ovo delo je izvrglo ruglu vrednosti starog rezima iskazujuci ono sto je narod mislio, ali nije govorio. Svoj identitet Volter nije otkrivao, jer su filozofi koji su dali toliki doprinos znanju i slobodi imali negativan polozaj u ocima vlasti upravo zbog tog doprinosa. Njegova Filozofska pisma, u kojima uporedjuje Englesku sa Francuskom, dala su najostriju kritiku francuskog apsolutizma. Pisao je tragedije Zair i Meropa, istorijska dela, Raspravu o snosljivosti... Kandid se razlikuje od ostalih romana 18. veka, jer Volteru nije bilo stalo da prikazuje uverljive ljudske dileme i sukobe, vec je zeleo nesto da dokaze, da stvori roman a these Kandid je roman koji obiluje mastom, ironijom, humorom... Po ovom romanu cesto se i epoha prosvecenosti naziva epohom volterijanstva. Volter je

bio protivnik zatvorenih metafizickih filozofskih sistema. Upravo je te sisteme kritikovao u svom romanu, postavljajuci Galileja nasuprot Lajbnicu, Dekartu i Spinozi. Njegovo delo obogaceno je poznavanjem filozofije i knjizevnosti Rablea, Servantesa, Sekspira i Svifta. U nauci je na njega uticao Njutn, a u filozofiji Pjer Bejl i Dzon Lok. Njegov roman sjedinjuje ljubav prema ovozemaljskom, smisao za humor i kritiku i zelju za upoznavanjem stvarnosti. Njegova proza je jasna, prepuna brzih i kratkih poenti, varki i cikajuce ironije. Kandid je snazna satira, koja obiluje duhovitoscu, lucidnoscu i kritikom. Njegova satira je satira naravi licnosti personifikuju samo pojedina obelezja naravi. Kandid je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suocava sa brutalnom stvarnoscu (candide = naivko). Kod Voltera i stvarnost i naivnost su prikazane hiperbolicno. Kandid putuje celim svetom, on obilazi Nemacku, Holandiju, Francusku, Paragvaj, Meksiko, Veneciju, Englesku i Tursku, i u svakoj zemlji, izuzev Eldorada, nalazi samo okrutnost i bedu. To je Volter hteo da suprotstavi Lajbnicovoj ideji o predodredjenoj harmoniji sve je predodredjeno unapred postavljenim redom, tako da je ovaj svet bas onakav kakav mora da bude, najbolji od svih svetova. Volter kritikuje ovaj kosmoloski optimizam, ukazujuci njegovu udaljenost od stvarnosti. Nosilac ideje kosmoloskog optimizma je doktor Panglos, koji tvrdi da nema posledice bez uzroka i da je ovaj svet najbolji od svih svetova. Volter kritikuje i nauku tog doba kada govori o nagradi godine koja sledi onome ko otkrije zasto je vuna ovna iz Eldorada crvena. Kritikuje i ceo sistem i drustvo, ne stedeci nikoga. Doktor Panglos je dobio sifilis preko dugackog lanca svih onih koji taj sistem cine, pocev od crkvenog lica. Kada Kandid u Surinamu naidje na roba bez ruke i noge, ovaj mu govori da je to cena secera koji jedu Evropljani. Ali, Volterovo delo ipak ne odise pesimizmom. On pronalazi spas za ljudski rod, a taj spas je u radu koji je i stvorio coveka. Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu. Prostodusnog mladica Kandida proterao je baron iz zamka zato sto je poljubio ruku njegove kceri Kunigunde. On stize u prusku vojsku, gde ga propisno isibaju. Volterov stav prema ratu tu jasno dolazi do izrazaja. On daje preterane opise ratnih strahota, ali u naravi satire i jeste da bude preterana. Odlomak pocinje divljenjem vojsci, da bi posle postalo ocigledno da se radi o ironiji. Stize u Holandiju gde srece filozofa Panglosa sa baronovog dvora, obolelog od sifilisa. On ga obavestava da su svi sa dvora mrtvi. Dozivljavaju buru, zemljotres i stizu u Portugaliju, gde prilikom auto-da-fe Panglosa obese. Neka starica preuzima na sebe brigu o Kandidu i ispostavlja se da ona radi za Kunigundu koja nije mrtva, ali jeste silovana. Kandid ubija Jevrejina i inkvizitora pod cijom je vlascu ona bila i njih troje beze. U Paragvaju se rastaju, a Kandid bezi sa slugom Kakambom kod jezuita. Jedan od njih je Kunigundin brat i Kandid ga ubije u samoodbrani. On se zestoko protivi Kunigundinoj udaji za Kandida i njegova arogantna reakcija ukazuje na prepreke utemeljene na socijalnim razlikama. Zatim stizu u Eldorado, izmisljenu zemlju u kojoj je sve savrseno, a odatle krecu da traze Kunigundu, natovareni blagom. Izgubivsi veliki deo blaga, kandid salje Kakamba po Kunigundu i dogovaraju se da se nadju u Veneciji. Kandid pronalazi novog saputnika, Martina, krecu u Veneciju, ali ih put

prethodno odvede kroz Englesku i Francusku. Martin zastupa stavove suprotne Panglosovim i zna da ljudi nigde na svetu nisu srecni i da svet nije savrsen. Zatim odlazi po Kunigundu koja se nalazi u Carigradu i na putu do tamo srecu Panglosa i Kunigundinog brata. Barona salju u Rim, Kandid se zeni Kunigundom iako je ruzna (ironicno, ona toga uopste nije svesna) i nakon razgovora sa nekim starcem, Kandid shvata da jedino rad cini zivot podnosljivim i svako sebi pronalazi neki zanat. Satira knjizevno delo u kojem se na podrugljiv i duhovit nacin izrazava ostra osuda nekog drustva ili ljudskih mana. Osnovni cilj je da ukaze na drustvene i moralne slabosti, i da ih izvrne podsmehu da bi doprinela njihovom otklanjanju. Zan Zak Ruso, Nova Eloiza Najveci predstavnik francuskog sentimentalizma je u svojim delima govorio o razlici izmedju prirodno i drustveno odredjenog coveka, jer je smatrao da civilizovani covek nije sacuvao svoju ljudsku bit, vec je postao tasto bice kojem je stalo samo do uspeha u drustvu i povecanja imovine. On je govorio o gubitku ljudske srece u savremenom drustvu i potrazi za izgubljenim vrednostima u svojim najvaznijim delima: Nova Eloiza, Emil i Drustveni dogovor. On nije u potpunosti odbacivao razum, koji je bio karakteristican za prosvetiteljstvo i borio se protiv zloupotrebe razuma za stvaranje metafizickih sistema i tumacenja sveta od strane teologa. Protagonista romana Nova Eloiza je Sen Pre, privatni ucitelj lepe i mlade Julije, a mesto zbivanja je Zenevsko jezero. To jezero je sveprisutno u romanu i na kraju ce zapecatiti Julijinu sudbinu. Izmedju njih se javlja ljubav, kao i izmedju Abelarda i Eloize u prici iz 12. veka, pa odatle dolazi i naslov dela. Julijin otac se protivi udaji kceri za coveka skromnog gradjanskog porekla, jer joj je za supruga namenio starijeg plemica Volmara, koji mu je spasio zivot jednom prilikom. Sen Pre napusta zenevsku oblast. Odlazi u pokrajinu gde su ljudi iznenadjujuce gostoljubivi i gde je novac retka pojava, pa su ljudi zbog toga srecni. Oni zive u skladu sa prirodom. Za to vreme Julija trpi torturu svog oca koji ne trpi protivljenje. U romanu 18. veka cest je lik oca despota, predstavnika prisile, zakona i konvencije. Drugi deo se sastoji uglavnom iz njegovih pisama Juliji iz Pariza i njenih odgovora. Pariz je suprotnost idealnom zivotu u pokrajini Valais i kao glavna metropola simbol covecijih kobnih tendencija. Ruso kritikuje i pozoriste, cak i drame Korneja i Rasina, jer prikazuju najvise slojeve koji cine najmanji deo francuskog drustva. Njena majka pronalazi pisma i Julija je primorana da se uda za Volmara. Julija na kraju prihvata svoju obavezu. U Sen - Preu se sukobljavaju ocajanje i divljenje Juliji. On krece na put oko sveta. U drugom delu romana (od IV do VI dela) preovladavaju Rusoovi pogledi na porodicne odnose, idealan dom, medjuljudske odnose i zajednistvo u radu. Nakon nekoliko godina Sen Pre posecuje Juliju, koja je sada Volmarova supruga i majka dvoje dece. Dom Volmarovih je ostvarenje Rusoove ideje o idealnom drustvu. Izvestacenom zivotu pariskih salona on suprotstavlja miran, porodicni zivot u prirodi. U njihovom domu dekorativno je zamenjeno korisnim, a izmedju Volmarovih i posluge vlada potpuni sklad. Julija vodi brigu o svom vrtu koji predstavlja

alegoriju njene duse i skrivenih nemira. Na kraju umire spasavajuci svoje dete iz jezera. Smrt je za nju oslobodjenje od svih prepreka u ljubavi prema voljenom coveku, a rastanak obecanje apsolutnog sjedinjenja. Nova Eloiza je izraziti primer sentimentalnog romana u kojem su emocionalne reakcije junaka intenzivnije nego sto se cini primerenim. U toj sentimentalistickoj atmosferi dom Volmarovih predstavlja uzor racionalnosti i utilitarnosti. Ipak, u pojedinim delovima zagovara se i drugaciji nacin zivota vino i euforija, zivotna radost bez asketizma. Ovaj Rusoov epistolarni roman podeljen je na sest delova, a glavni korespodenti su Julija i Sen Pre. Ima i pisama drugih likova, kao sto su Julijina sestricina i Bromston, racionalni prijatelj emocionalnog Sen Prea. Epistolarni roman (roman u pismima) doziveo je najveci procvat u 18. veku, a pretece se nalaze jos u antickom dobu. Najcesce se spominje Publije Ovidije i njegova zbirka Heroide. Pocetkom procvata smatra se pojava Ricardsonovih dela, kao sto su Pamela i Klarisa. Pisma su tada bila idealno sredstvo za iskazivanje osecanja i ispovedanje, za razliku od romana u trecem licu koji je sklon objektivizaciji. Perspektiva je cesto iskrivljena, krajnje subjektivna, a mogu se menjati tacke gledista bez nametanja autorovog stava. Zato se moze govoriti o polifonijskom romanu.