P. 1
Časopis NUR br. 42.

Časopis NUR br. 42.

|Views: 516|Likes:
Published by matke28
Časopis za kulturu i
islamske teme
vol 12 • no. 42
jesen 2004.
Časopis za kulturu i
islamske teme
vol 12 • no. 42
jesen 2004.

More info:

Published by: matke28 on Apr 25, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
See more
See less

08/09/2013

42

SADRŽAJ
UVOD Časopis Nur - staza svetlosti KULTURA I DRUŠTVO 5 Kultura i religije u službi zbližavanja naroda Zoran Jevtović 16 Pravoslavlje i moderna racionalnost prof. dr Gordana Živković 22 Patronimik - rodovsko ime prezime Olga Zirojević 32 Islam, naš svakodnevni izazov Marko P. Đurić FILOZOFIJA I GNOZA 45 Ptičiji let u sjedinjenje S.H. Nasr 56 Govor ptica Feriduddin ‘A�ar KNJIŽEVNOST 63 O sličnostima persijskog i srpskohrvatskog jezika dr Mahmud Fotuhi Žana Akopdžanjan 73 Lejla i Madžnun Nizami 79 Priče iz Mesnevije 85 Tražeći Q-a Nikola Malović UMETNOST 93 Intervju: Madžid Madžidi VERSKE TEME 97 Fatima je Fatima Ali Šariati 107 Tračak tajni namaza Mohsen Ghera’ati 111 Čovek i njegova sudbina Morteza Motahari S ČITAOCIMA 117 Sa bošnjačkog horizonta Ljilja Ilić AKTIVNOSTI IKC/ VESTI 123 Iranska Nova godina obeležena na Filološkom fakultetu 124 Gran pri 51. beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma pripao iranskom filmu “Nojeva barka” 126 Madžidi u Beogradu NOVA IZDANJA KC IRANA Persija - Putovanje u istoriju ČASOPIS ZA KULTURU I ISLAMSKE TEME VOL 12 • NO. 42 JESEN 2004 UDC 008+297 ISSN 1450-555X www.nur.org.yu Glavni i odgovorni urednik Gholam Vafaei Urednik Aleksandar Dragović Lektura i korektura Mirjana Abdoli Dizajn i likovna oprema Aleksandar Dragović Časopis izlazi tromesečno u izdanju Kulturnog centra Islamske Republike Irana. Mišljenja i gledišta izneta u objavljenim člancima ovog časopisa ne moraju da predstavljaju gledišta Kulturnog centra Islamske Republike Irana. Objavljivanje članaka i ilustracija dozvoljeno je sa obaveznim navođenjem izvora. NUR toplo dočekuje mišljenja i gledišta svojih čitalaca. Adresa redakcije Časopis NUR Poštanski fah 431 11001 Beograd, Srbija i Crna Gora Tel: 011/367-1416 011/367-2564 Fax: 011/2666-980 E-mail: nur@eunet.yu

Iran sa pozicija orijentalizma

Verovanja, običaji i društvene norme

Periodizacija persijske književnosti

Ličnost i delo dr Jašara Redžepagića

U ime Boga, Milosnog, Samilosnog

Zapažena uloga kulture u širenju odnosa između Irana i Srbije
Proces unapređenja odnosa između Islamske Republike Irana i Državne Zajednice Srbija i Crna Gora ukazuje na sveobuhvatno širenje veza između ove dve države, a u tom procesu kultura igra veoma značajnu i istaknutu ulogu. U proteklom periodu, Beograd je posetio gospodin Muhamedi Araki, predsednik Organizacije za kulturu i islamske veze, koji je zadužen za sve kulturne aktivnosti izvan Irana. Tokom ove posete, g. Araki je obavio niz razgovora sa srpskim zvaničnicima. On se, između ostalih, susreo i sa gospodinom Kojadinovićem, ministrom za kulturu u Vladi Republike Srbije, koga je tom prilikom pozvao da dođe u I. R. Iran radi potpisivanja sporazuma o kulturnoj saradnji između dve zemlje, što je srpski ministar kulture sa zadovoljstvom prihvatio. Etnička mešovitost i kulturna raznolikost predstavlja jednu od karakteristika iranskog i srpskog društva. Dragoceno iskustvo Irana u donošenju široke kulturne politike u svrhu uspostavljanja mirnog suživota među pripadnicima različitih naroda je tema koja može poslužiti kao platforma zajedničkog delovanja. U odvojenim susretima sa ministrom za ljudska i manjinska prava, odnosno ministrom vera, predsednik Organizacije za kulturu i islamske veze je naglasio spremnost kulturnih zvaničnika I.R. Irana za produbljivanje saradnje u oblasti religije i visokog obrazovanja. Postojanje snažnih umetničkih korena u Srbiji je ovu zemlju oduvek činilo vrednom u očima drugih naroda. S druge strane, Iranci su kao narod oduvek cenili i cene vrednost umetnosti, prateći sa velikim interesovanjem i pažnjom istaknuta dela srpskih stvaralaca. Primera radi, poznati komad uglednog srpskog dramskog pisca, Dušana Kovačevića, “Profesionalac”, nakon prevoda na persijski jezik je uvršten na repertoar Teheranskog teatra i za mesec dana izvođenja ostvario odličan uspeh. Osim toga, kao odgovor na uvećano interesovanje ljudi u Srbiji za upoznavanje različitih aspekata iranske kulture, pored organizovanja kurseva za učenje persijskog jezika, za koji se prilikom poslednjeg upisa prijavilo preko 350 polaznika, Iranski kulturni centar će u u februaru ove godine u znak obeležavanja godišnjice trijumfa Islamske revolucije, u Narodnom muzeju prirediti skup pod nazivom “Umetnost kod Iranaca” i koncert iranske etno muzike. Nadamo se da će ove aktivnosti doprineti boljem upoznavanju dvaju naroda i obogatiti međusobnu saradnju u svim aspektima.

Gholam Vafaei ataše za kulturu I.R. Irana u Beogradu

42
ČASOPIS ZA KULTURU I ISLAMSKE TEME VOL 12 • NO. 42 JESEN 2004 UDC 008+297 ISSN 1450-555X www.nur.org.yu

KULTURA I DRUŠTVO

Iran sa pozicija orijentalizma
Mohamad Tagi Gezelsofla (Mohammad Taghi Ghezelsofla) »Svako želi da zna šta kritičari govore o njemu.« Predgovor Uvod Persija je ime knjige objavljene 1835. u izdanju Čarls Najt Ltd., izdavača za mlade u Londonu. Knjiga je pretendovala da zapadnjacima predstavi orijentalne zemlje. U knjizi, čiji je originalni naslov Zapisi ujka Olivera sa putovanja, Oliver, bezbrižan kućni učitelj, ispreda egzotične priče o neistraženom i legendarnom Iranu za tri deteta sa Zapda, Henrija, Frenka i Žana. Kada je Oliver opisivao vađenje bisera u Hormozganu, citirao je rimskog istoričara Plinija, koji je rekao: »Biseri su načinjeni od kapi kiše. Svakog jutra, kada ostrige izlaze na površinu iz dubina, otvaraju se kako bi progutale kapljice rose«. Henri je uzbuđeno uskliknuo: »Kakva predivna misao«. Čika Oliver je odgovorio: »To jeste upečatljiva misao, ali u prirodnim naukama uvažavao samo dokazane činjenice, a ne privlačna poetska zavaravanja!« (1) Ovaj članak nudi kritičko sagledavanje složenog pitanja orijentalizma, suočavajući se sa onim što je široko poznato kao orijentalizam. U svakom slučaju, ukoliko je naša namera bila da prikažemo zanosno iransko nasleđe, posežući za smislom orijentalizma, prednost bismo dali intersubjektivnom orijentalizmu. Pre toga, biće određen orijentalizam u uobičajenom smislu, i prokomentarisano njegovo gledanje na Iran.

P

regled stavova kritičara i neistomišljenika orijentalista kroz istoriju otkriva samo sagledavanje jedne civilizacije od strane druge. Te kritike iznose jednostrane stavove koji se u zapadnjačkim tekstovima smatraju nametanjem ideja jedne civilizacije drugoj. Govoreći sa pozicija metafizike, oni označavaju: »Znaci orobljavajućeg kolonijalizma su jasno vidljivi u tragovima orijentalizma«. Drugim rečima, orijentalizam je simbol političkog, kulturološkog i naučnog prisustva i nadmoćnosti Zapada u istočnjačkim zemljama. Ideja je bila da se jasno predoči imperijalistički stav da je Zapad nadmoćan u odnosu na Istok, sa gledišta mudrosti i znanja. Zato ukalupljavanje gledišta proizilazi iz takvog stava u slučaju suprotstavljenih civilizacija. Ne začuđuje što izučavanje zapadnjačkih ili istočnjačkih spisa ne ide za tim da ostvari pozitivne rezultate. Pisac ovog članka se u kratkim crtama osvrće na orijentalizam u njegovom uobičajenom značenju. On teži da sagleda Iran iz ugla novog intersubjektivnog orijentalizma i ispita njegov uticaj.

No 42 • JESEN 2004

5

Orijentalizam se po prvi put pojavio u Oksfordskom rečniku, 1769, a kasnije 1839. u Francuskoj naučnoj enciklopediji. U početku, definisan je kao skup svih nauka koje se bave istraživanjem i analizom jezika, religija, nauka i kultura orijentalnih zemalja. Na prekretnici 18. veka, ova akademska definicija se izmenila da bi označila sistematsko porobljavanje islamskih zemalja, od Egipta do Irana. Službenici informativnih službi ministarstava inostranih poslova Francuske i Britanije bili su, u stvari, maskirani u orijentaliste, a turisti, političari i pesnici su bili ili politički ili vojni atašei svojih vlada. Edvard V. Said (Edward W. Said), palestinsko-američki mislilac, koji se saglašava sa kritikama modernizma, poput Antonija Gramšija (Antonio Gramshi) i Mišela Fukoa (Michael Foucault), teži da ideje zapadnjaka o istočnjačkim narodima prikaže i oceni u svom delu Orijentalizam (1978). Opisuje orijentalizam kao različite napore u paradigmi zapadnjačke eksploatacije drugih svetova. Said ovo ponavlja i u svom drugom delu Kultura i imperijalizam (1993). Široka upotreba orijentalizma ukazuje da je čovek sa Zapada, izvan prikaza kojima teži, razvio istini okrenut logocentrizam u samom sebi. Sporedni proizvod takvog mišljenja, kao što to Fuko predstavlja, bio je kolonijalizam. Ono što je bilo označeno kao drugo, pripadalo je nestvarnom svetu koji je postojao daleko od Zapada i bio njegov oponent u svakom pogledu.(2) Said, u Kulturi i orijentalizmu (1993), piše: »Promišljanje o istočnjačkozapadnjačkoj dominaciji i kulturološkoj razmeni dovelo je do novog koncepta dominacije koja smatra da jedna strana

pobeđuje, a druga gubi, obzirom da pobednik poseduje kulturološku i moralnu nadmoćnost.« (3) Ono što je postalo poznato kao orijentalizam nakon 18. veka i sledilo poznatu Dekartovu izreku: »Mislim, dakle postojim«, može se otuda posmatrati kao zapadni metod hegemonije nad Istokom. Ta dominacija čini distinkciju poput Fukoove, koja mudre ljude odvaja od slaboumnih. U tako opširnom razgraničenju postoje različite klase radi svrstavanja pesnika, pisaca, filozofa, političkih analitičara, ekonomista, administratora i osoba kraljevskog porekla. U svom najširem značenju, ova vrsta orijentalizma je začeta sa Eshilom(4), a nastavljena sa Danteom(5), Igoom(6) i Marksom(7,8). Said smatra da istorijski odnosi Zapada sa zamršenim svetom Istoka, uključujući Iran, oličavaju složenu hegemoniju, kao što se jasno uočava i u klasičnom delu T. M. Panikara (T. M. Panikar), Azija i zapadna dominacija(9). U takvom odnosu, orijentalizam je akademski predstavljen kao izraz moći Evrope i Atlantika u odnosu na Istok(10), uz činjenje napora u orijentalizaciji Istoka. »Istok nije orijentalizovan samo kroz ono što je naslikano u glavi prosečnog Evropljanina kao tipično orijentalno, već što je imalo sposobnost da to i bude.« Said tumači stav Gistava Flobera (Gustav Flaubert)(11) (1821-1880) u odnosu na egipatsku kurtizanu, koja o sebi nikada ne govori, niti se izjašnjava u pogledu svoga porekla. Flober je taj koji o njoj govori i oslikava njen portret u svojoj knjizi.(12) Džejms Murije (James Murrieh) stavlja reči u usta iranskog travara i kaže: »Stranci se razlikuju od nas po delanju i ophođenju. Umesto da briju

6

KULTURA I DRUŠTVO

kosu sa vrha kao mi, vernici prave religije, oni briju svoja lica. Zato su golobradi. Umesto toga, puštaju kosu da im raste, kao da su položili svečani zavet. Stranci sede na drvetu, a mi na podu... Stranci jedu sa nožem i viljuškom, dok mi jedemo rukama.«(14) Orijentalizacija započinje u srednjem veku i nastavlja se do sredine 19. veka. Prvi likovi javljaju se u Danteovoj Božanstvenoj komediji, a kasnije u nepriličnim delima viktorijanske epohe, poput Bludnog Turčina Stivena Markosa (Steven Marcos), Male dame, Maksa Flobera (Max Flober), Pesmi Kubla Kana, Semjuela Koleridža (Samuel Coleridge)(15), Priči o Vateku

Persijskom carstvu i Kini. U ovoj fazi orijentalizam ne stvara rasnu ni jezičku diskriminaciju; Persijanci i Arapi su bili isto, kao i Turci i Tatari. Iran je prikazan tako enigmatski da je Denis Rajt (Dennis Right) napisao da čak i oni koji ga nisu posetili, počinju da ga opisuju. Na primer, Aizek (Isaac), koji nikada nije video Iran, u svojoj knjizi je naveo prikaze razuzdanog ponašanja pohotnih Persijanaca.(17) Ime Irana je u Evropi od srednjeg do sredine devetnaestog veka vezivano je za ljubav, luksuz, razuzdanost i legende; imao je značenje zbirke priča koje su mogle da ugase žeđ zapadnjaka.

Palata Četrdeset stubova (Čehel sotun), Isfahan.
od Bekforda (Beckford), Persijskim pismima, od Monteskjea(16), koja sadrže erotske i bestidne prikaze kako bi zadovoljila zapadne čitaoce. U poznatom Derboltovom (Dherbolt) delu, Orijentalna biblioteka, 1697, čitalac se suočava za nizom nadnaravnih bića tokom cele priče. Romantičarska beletristika, poput Hiljadu i jedne noći, postavlja se na scenu u Bagdadu, Basri, Severnoj Africi, Tajanstveni Istok bio je uglavnom, sa jedne strane, delo franjevačkih i dominikanskih misionara koji su hrišćanstvo doneli u Kinu i Zapadnu Indiju, a sa druge, putnika i istraživača poput Higdena (Higden) i sera Dž. Mendevila (J. Mandeville), koji su isključivo pisali o čudima istočne Persije. Mendevil u svojim zapisima sa putovanja, koji su se prvo pojavili na francuskom, a po-

No 42 • JESEN 2004

7

tom na latinskom i engleskom, koristi Orijent kao alternativu za izbegavanje problema na Zapadu. Iran je predstavljao kao Kataj (stari naziv za Kinu - prim. prev.), koji je ponekad smešten u Severnoj Africi, a ponekad uz samu Indiju. »Iran koji je Mendevil oslikao na Zapadu bio je raj na zemlji i kolevka nekolicine biblijskih priča; četiri rajske reke plovile su kroz ovu prosvećenu i otmenu zemlju, voćnjaka obasjanih suncem.«(18) Ne čudi što je godinama kasnije, gospodin Kokston (Cockstone) u svojoj knjizi Svetsko ogledalo pisao o maštanjima zapadnjaka o zemljama pod iranskim protektoratom. Sada je moguće razumeti da nije postojala jasna indikacija kakav bi Iran zaista mogao biti. Mohamad Dasugi (Mohammad Dasooghi) to potvrđuje, nazivajući orijentalizam poluakdemskom pojavom, koja je imala svog sopstvenog adresata i bila ostatak nadmoćnosti Zapada u odnosu na Istok. On orijentalizam deli na četiri faze. Prva započinje porazom Andola od strane muslimana u Španiji i procvatom nauke u toj zemlji, praćenim osvajanjem mediteranskih ostrva i delova južne Italije. Druga faza je obeležena krstaškim ratom i trajala je do sredine 18. veka, dok se treća i nova era orijentalizma pojavila sledeći Drugi svetski rat, nastavlja se i dalje, i možda će se nastaviti zauvek.(19) Takva podela prihvaćena je od strane jednog broja iranskih naučnika.(20) Orijentalizam kao takav ne može iznedriti velika dostignuća, do stvaranja zakletih neprijatelja među dve strane. Dasugi i drugi optužuju orijentalizam za iskrivljenu sliku o islamu i muslimanima na Zapadu. U svakom slučaju, prestali su da kao svoju grešku priznaju da »Mi prekrivamo islam sopstvenim

predrasudama i, otuda, stvaramo lažnu sliku koju koriste kolonijalistička i ateistička gledišta orijentalizma. To je nevezano za prosvetljavajuću istinu islama.«(21) U ovoj formi orijentalizma, čak ni jedan pojedinac ni tekst nisu ni pokušali da predstave kulturološko ili civilizacijsko nasleđe druge strane, kao da su svi bili glavni neprijatelji, uključujući Eshila, Herodota, Homera, velikog vojvodu Langleja (Langley)(22), Širlija (Sherley)(23), Monteskjea, Denisa Rajta (Dennis Wright), Luja Masinjona (Louis Massignon)(24), Kloda Anea (Claude Anet)(25), Viktoriju V. Skvilvest (Victoria V. Squilwest)(26), pa čak i Edvarda Brauna (Edward Brown). Ahil i Aleksandar Veliki su bili među onima koji su uspeli da obezbede zavidno mesto u političkoj literaturi Zapada. Otuda, Ernest Džozef Renan (Ernest Joseph Renan)(27) istoriju istočne civilizacije naziva mitom. Žak Beninj Bosije (Jacque Benigne Bossuet)(28) slika Veneru, grčku mitološku boginju ljubavi, strasti i lepote, okrenutu ka Istoku, a Junonu, boginju ponosa i braka, okrenutu ka Zapadu i Grčkoj. Jupiter je simbol političke logike, a Mars, bog neposlušnosti i nasilja, takođe, je okrenut Istoku. Ukratko, rezultat nekoliko vekova istočnjačko-zapadnjačkih odnosa, zasnovanih na orijentalizmu, nije drugo do »Preterivanje, prevara, pogrešno tumačenje, iskrivljenje, pozivanje na nepouzdane izvore, mitove, praznoverja, izmišljotine i glasine širene od strane mnogobožaca, rabina i crkvenih poglavara i drugih vekovima starih preterivanja i maštarija«.(29) Kada se odnosi na Iran, Farugi (Farooghi) piše: »...ukoliko zapisi sa

8

KULTURA I DRUŠTVO

putovanja daju detaljnu analizu, otkriće se da su sva putovanja u Iran sledila određene ciljeve poput propovedanja njihove vere, traganja za političkim ili ekonomskim koristima, i važnije, u želji za pogodnim tlom za izvoz njihove kulture.«(30) Intersubjektivni orijentalizam i iransko nasleđe »Iran je doprineo ljudskoj civilizaciji da napreduje sa svim svojim dostignućima i svim onim što nije uspeo da dostigne. Ideali koji su ostali nedostupni ostavljeni su Rimljanima i Makedoncima da ih slede.«(31) Ovakva upotreba izraza intersubjektivnosti, od Perikla do Filipa, u okviru domena orijentalizma može izgledati donekle irelevantna i neodgovarajuća. U svakom slučaju, pisac ovog članka smatra da se intersubjektivni koncept javlja kao recipročni odnos između istočne i zapadne civilizacije, iniciran u mračnoj i dubioznoj atmosferi, mitološka osnova koja se na kraju pretvorila u istinitost. Posledica početnog zatamnjenja jeste razumevanje drugih kultura i civilizacija stvaranjem novog koncepta »intersubjektivne civilizacije«. U okviru takvog mišljenja, Monteskje, Morie (Morier), Gobino (Gobineau), Vamberi (Vambery)(32) su zbunjeni iranskom kulturom koliko i njihovi iranski »duplikati«, poput Nadžd Ali Bejka (Naghd Ali Beyk)(33), Mirze Abolhasana Hana Ilčija (Mirza Abolhasan Khan Ilchi) ili čak Nasredin-šaha (Nasereddin)(34), kada su po prvi put boravili na Zapadu. Svi su započinjali sa naglašenim zamerkama i okončavali u verbalnom razmimoilaženju, a da bi stigli dotle, mogli su se susretati sa

izvesnim nevažnostima. U svakom slučaju, u intersubjektivnom orijentalizmu, dva kulture su neuporedive, udaljene, i nemaju zajednička polazišta za dijalog. Mogućnost jedne rezultira u nemogućnost druge. Said se osvrće na scenu iz Persijanaca, Eshilovu dramu, u kojoj se iranski vojnici osećaju jadno nakon poraz Kserksove vojske od strane Grka. Oplakivanje iranskih vojnika je shvaćeno kao znak jada istočnih civilizacija.(35) Od Eshila, ova slabost je ostajala kao jak utisak na Zapadu, ali u okviru podesnijeg konteksta, ranije objašnjenog kao intersubjektivnost. Druga scena u komadu prikazuje persijski kraljevski dvor, u trenutku kada kraljica majka Atusa i drugi članovi kraljevske porodice saznaju vest o porazu Iranaca. Lica Iranaca prekrivaju senke. Možda Eshil ne bi smeo biti optužen za preterivanje u vezi bola Persijanaca, obzirom da on, možda slučajno, iranske ratnike opisuje kao »hrabre ljude« u salaminskoj bici. Poraz nije bila večna sudbina Persijanaca u sukobljavanju sa Grcima, i u mnogo slučajeva, zapadnjaci su priznali sopstveno suočavanje sa porazima. Kada je u drevnoj Grčkoj, dramatičar Frunije stvorio tragičan osvrt na pad grčkog grada Melta, atinski gledaoci su bili toliko preplavljeni tugom, da su pisca kaznili na sudu. To što se desilo Frunijeu opomenulo je Eshila, koji je i sam bio prisutan u bici kod Salamine. Zato je opisao samo poraz Persijanaca i ništa više. Drugi grčki pisci su pokušali da pruže uravnoteženiju sliku Persijanaca, koja je obuhvatala i njihove slabe i jake strane. U svakom slučaju, u inersubjektivnom orijentalizmu, sva gledišta su jednostrana. Ne smemo zaboraviti da je Homer osvetlio pozitivnu stranu Persijanaca, ističući da oni svoju decu

No 42 • JESEN 2004

9

u uzrastu od pet do dvadeset godina podučavaju jahanju, streličarstvu i kazivanju istine. Herodot je tvrdio da su Iranci naklonjeniji drugim kulturama od drugih naroda. Istina je da orijentalizam prikazan od strane Saida, Dasugija i drugih ne dozvoljava bilo kakav dijalektički uticaj na međucivilizacijske odnose između Istoka i Zapada. Kritikujući Saidove stavove, B. S. Tarner (B. S. Turner) se osvrće na činjenicu vrednu pažnje. Upravo iste godine, 1978, kada je Said objavio svoj Orijentalizam, izašla je Tarnerova knjiga Marks i kraj orijentalizma. U svakom slučaju, Saidova knjiga je ocenjena više obavezujućom obzirom da su njen postmodernizam i Fukoove pretpostavke postavile njegove temelje.

Naslovna strana rukopisa „Maqamat hariri“, Narodna biblioteka u Beču
10

Tarner je tvrdio da je njegova namera bila otkrivanje jednostrane prirode opšteg orijentalizma. Tarner je primetio da Saidova knjiga ne sadrži ništa više od gledišta koje je ranije izneo V. Dž. Kiernen (V. G. Kiernen), Gospodari ljudske vrste.(36) Tarner, takođe, osvetljava skorije razvoje tokom ere globalizacije u svojoj knjizi Orijentalizam i problem civilnog društva u islamu. On nastoji da jasno predoči ideju da je era orijentalizma, zahvaljujući postojanju brojnih kultura i civilizacija, okončana, mada ne zaključuje opovrgavanjem orijentalizma. Suprotno, problem sagledava iz akademskog ugla koji uzima u obzir istorijske činjenice i naglašava pozitivne aspekte orijentalizma. Takvo stanovište je bilo od velike pomoći u prenošenju iranskog nasleđa. Istina je da se Iran, u toku svog kulturološkog i civilizacijskog trajanja, suočio sa mnogim »strancima« koji su njime bilo duboko opčinjeni i izabirali ga za svoju luku. Ovi nedržavljani su bili različitih životnih poziva i posmatrali su ovu drevnu zemlju sa različitim interesovanjima. Pojedini su mislili kao orijentalisti, nadajući se u ostvarenje korisnih trgovačkih veza; drugi su stizali kao misionari radi širenja katolicizma. Ipak, bilo je onih koji su Iran videli kao pogodnog neprijatelja protiv Otomanskog carstva. Postepeno su učinci intersubjektivnog orijentalizma izbili na površinu a istine o iranskoj civilizaciji i kulturi postale poznate, zahvaljujući naporima mnogih orijentalista iranologa, uključujući francuskog orijentalistu, Šardena (Chardin). On je učinio ogromne napore tokom 17. veka da napravi nepristrasno predstavljanje

KULTURA I DRUŠTVO

Irana na Zapadu. Šarden je stigao u Iran kao kalvinistički draguljar, ali se u zemlji zadržao deset godina kako bi je istražio. Uz pomoć podataka koje je već prikupio njegov prethodnik, Rafael(37), i zahvaljujući svojoj upornosti, Šardin je uspeo da prikupi vredne činjenice o svim vidovima života Iranaca. On piše o Isfahanu u vreme kada je ovaj iranski grad bio na svom vrhuncu. Prevod Šardenovih istraživanja u Iranu na nekoliko evropskih jezika uzdigao je razumevanje persijske kulture na Zapadu. On piše: »Iranci su lepi u telu i mišljenju, a njihove zamisli su žive i lako prenosive. Imaju dobro pamćenje, talenat za ovladavanje naukama i veštine vezane za mašine, industriju i naoružanje. Vole obraćanje koje iskazuje lažnu počast...«(38) Orijentalista Saiks (Sykes) je putovao mnogo po Iranu i napisao Deset hiljada milja kroz Iran.(39) Možda su izazovi sa kojima se susreo na svom putu stvorili osnovu za njegovu drugu knjigu, Ekspedicije lažnog derviša. U svakom slučaju, duhovna i finansijska slava Irana je toliko narasla da je naterala mnoge – uključujući Šardena, Tavernijea (Tavernier) i druge – da posete, a mnoge druge – uključujući Getea, Voltera i druge – da veličaju zemlju i deo svojih pisanja posvete Iranu. Henri Rolinsn (Henry Rawlinson)(40) je jedan od tih entuzijasta, čiji primerni napori su doveli do dešifrovanja Darijevih natpisa u Bistunu, što je pomoglo utoljavanju žeđi za kulturom i mudrošću Iranaca. Odgonetanjem i prevođenjem persijskog kunealnog sistema u pisanju natpisa i dostavljanjem rezultata Kraljevskom veću za azijske studije u Londonu, on je utro put odgonetanju drugih

drevnih jezika poput vavilonskog, hijeroglifskog, ilamistkog, etc. Tada, kada je lažnost tvrdnji poput »Laganje je iranski običaj«, raširena na osnovu opšteg orijentalizma, iz rukopisa se moglo razumeti da su Iranci na laž oduvek gledali kao na neprihvatljiv čin. U Darijevom natpisu je navedeno: »Bože, učini moj narod nesklon lažima«. Kasnije, islam opisuje laž kao nedostojan čin. Otuda su i persijska i islamska kultura odbranile iransku uspešnost. Dalje, preko poznatih orijentalista poput Ričarda Forda (Richard Ford), Vilsona (Wilson) i drugih, prikazani su istorijski dokazi o iranskoj kulturi. Vilson eksplicitno Iran naziva kolevkom civilizacije. On beleži: »Iran je bio kolevka civilizacije i kulture, a njegova veličanstvenost je stigla i do udaljenih zemalja. Kada su Iranci imali sjajnu kulturu i civilizaciju, Evropljani su bili daleko od nje i živeli su u varvarskim skupinama.«(41) Zbog toga shvatamo da slava iranske kulture i civilizacije nije ostala neprimećena. Pitanje je šta se u istoriji desilo što nas je udaljilo od naših slavnih dana. Možda naše vlastito oformljene ličnosti, drugim rečima, svaki pojedinačni Iranac je za to odgovoran. I od strane orijentalizma je potvrđeno da se, u slučaju istraživanja iranske zaostalosti, uzrok traži u Iranu. Kao što je Hedin (Hedin) rekao: »Iran je bio zemlja koja je samoj sebi bila neprijatelj«. Zato bi bilo prilično prihvatljivo da se prestane sa opovrgavanjima prilikom suočavanja sa kritikom. Pesnik Sa’di kaže: Znam da je dobronameran onaj ko kaže gde se na mom putu nalaze duboke jame

No 42 • JESEN 2004

11

Onaj koji nije svestan svojih loših postupaka Može smatrati svoje greške za izuzetna dela Poslušaj na šta tvoj protivnik ukazuje Pošto prijatelj govori samo o dobrim delima. Sada kada su milost i pobožnost Iranaca pomenuti, sasvim prikladno izgleda zaključiti ovaj članak podsećanjem na iranologa koji je ostao verni pristalica Saida, Edvarda Brauna. U odnosu na svoje prethodnike – Flandena (Flanden), Kurzena (Curzen), Džeksona (Jackson) i Gobinoa, on je relativno bolje prepoznao iranske vrednosti. Braun je stigao u Iran novembra 1887, da bi bio jedan od Engleza među Irancima, a kada je savladao persijski jezik, napisao je Godinu među Irancima. Edvard Denisn Ros (Edward Dennison Ross) je Braunovu knjigu nazvao najneverovatnijim, i sa najviše podataka, ikada napisanim putopisom. Iran je istinski opčinio i duhovno uzdigao Brauna. Na polju politike, Braun je održao mnoge govore i napisao brojne članke i komentare, neprestano podržavajući reformistički pokret Iranaca i legitimne zahteve konstitucionalista. On je objavio kolonijalistički ugovor nametnut Iranu od strane Rusije i Britanije 1907. Čak i u Londonu, Braun je imao konstruktivnu

ulogu u Iranskom odboru, u kome su, u cilju razvijanja razumevanja između dve zemlje, učestovali uvaženi članovi oba doma Parlamenta. U svojim knjigama on često spominje duhovno nadahnuće koje mu je pružio Iran. Kada stiže u Širaz, preplavljen je osećanjima poput zanesenog mladića u susretu sa voljenom. U predgovoru knjige Godina među Irancima, koji je napisao za iranske čitaoce, navodi: »Vredan je obožavanja Onaj Ko je stvorio zemlju i more i sposoban je da uništi univerzum. Bog Koji je učinio da napustim domovinu i Koji mi je, saglasno Svojoj Božanskoj zapovedi ‘Zato putujte zemljom’, pomogao da putujem po svetu.«(42) Izražavajući zahvalnost za sve što je on učinio, Vatan daily je 1964. napisao: «Hvala Vam na svemu što ste učinili za nas i našu zemlju. Bićemo Vam duboko zahvalni zauvek.«(43) Saglasno, ostajemo zahvalni svim orijentalistima koju su pokušali da naše kulturološke vrednosti prenesu na Zapad, stvarajući pravu sliku o Iranu, čak i ako su u ovu zemlju došli kao neprijatelji. Vita Skvilvest (Vita Squillwest) ističe: »Tako je u ovu zemlju stigao Aleksandar, kao i Marko Polo, Djlafoj, Gobino, čak i Gospod«.(44) Sada smo na pragu novog milenijuma, koji ističe dijalog i saradnju. Da bi se napustile ukalupljene reforme poput

12

KULTURA I DRUŠTVO

postkolonijalizma, opravdano se može tvrditi da je novi razvoj doneo bliskost u životu svih ljudi. Ono što se, otuda, zapaža u svim aspektima ljudskog života jeste univerzalnost koja ne može biti određena samo po pripadnosti jednom narodu ili kulturi. U suštini, ni jedan narod ne može da tvrdi da ima kulturu ili civilizaciju koje su apsolutne. Ljudski rod nastoji da pronađe zajednički jezik da bi opštio među sobom. Prirodne prepreke poput visokih planina, pustinja, dolina, reka, čak džungle, ne uspevaju više da razdvoje narode i nacije. Ne uspevaju ni da zadrže moćne nacije u osvajanju zemalja slabijih nacija, širenju i razvijanju svog civilnog i kulturološkog uticaja na poražene narode.(45) Fusnote
1. 2. 3. 4. Hezeltine, 1957, str. 516. Videti, Said, 1972. Said, 1993. Eshil (456-525 pre n.e.), jedan od tri najznačajnija dramatičara drevne Grčke. 5. Dante Aligijeri (1321-1265), italijanski pesnik koji je napisao Božanstvenu komediju. 6. Viktor Igo (1802-1855), francuski pesnik, dramski pisac i novelista. Said smatra da njegovi stavovi u Jadnicima i drugim delima prikazuju neku vrstu zapadnjačke nadmoćnosti u odnosu na istočnjake. 7. Karl Marks (1813-1883) se pominje u Saidovom Orijentalizmu, a prema navodu koji se odnosi na orijentalce i uzet je iz njegove knjige o Bonaparti: »Oni ne mogu da predstavljaju sebe, drugi bi morali da ih vode«. 8. Said, 1993, str.15-16. 9. Said, 1997, str. 262. 10. Navedeno delo, str.263. 11. Gistav Flober (1821-1880), francuski novelista poznat po remek-delima poput Madam De Bovari, Salambo, etc. 12. Said, 1993. 13. Džejms Morije, engleski pisac koji je u Iran stigao sa britanskim ambasadorom, i koji je, u svojoj knjizi Hadži Baba Isfahani, opisao život Mirze Firuza Ilčija, verovatno želeći da prikaže mentalitet Iranaca. Na dan 21. maja 1826, Ilči je odreagovao na ovu knjigu na svom lošem engleskom jeziku: »Zašto napisali Hadži Baba, gospodine? Svaki ljut. Vaša knjiga je vrlo loše. Sve laži...« (navedeno prema Rajtu, str.139).

14. Ensafpur (Ensafpoor), 1922, str. 137. 15. Semjuel Koleridž (1772-1843), engleski pesnik i kritičar. Napisao je Kubla Kan, fantaziju o orijentalnim privlačnostima radi zabavljanja zapadnih čitalaca. 16. Monteskje (1689-1755), francuski pisac i filozof, koji je napisao Persijska pisma, u kojima je opisao živote dva Iranca, Uzbaka i Rika, koji su bili zaneti onim što su videli u Parizu. Uzbak je bogataš, a Rika je njegov pratilac. Njihov cilj je sticanje većeg naučnog znanja. Nakon što su se susreli sa civilizacijom potpuno različitom od njihove, postaju kritični. Knjiga sadrži 160 pisama koja izražavaju njihove misli i osećanja. 17. Rajt, 1978, str.148. 18. Lorens Lokhart (Lawrence Lockheart), 1957, str. 518. 19. Videti Dasugi Šeta, 1997, str. 62. 20. Na primer, Davari, 1994, str 5. 21. E�ekharzare, Dasugi Šeta, 1997, str. 14. 22. Denis Rajt Lenglej je prvi britanski putnik koji je u Iran stigao po zapovesti Edvarda I da bi primio pomoć mongolskog vojskovođe, Arghu Kana, za napad na Siriju i Egipat (Rajt, 1978, str. 10). 23. Braća Širli su stigla u Iran tri stotine godina nakon Rajta. Robert Širli je bio primljen na iranski kraljevski dvor, oženio se Irankom i postavljen je za izaslanika šaha Abasa na Čarlsovom dvoru. 24. Luj Masinjon (!883-1962), znameniti francuski orijentalista, poznat po svojoj knjizi o životu Mansura Haladža (Mansoor Hallaj). 25. Klod Ane, francuski pisac i putnik sa početka dvadesetog veka. Njegova knjiga, Iranski spisi, sadrži zapise o njegovim putovanjima u Iran u 1909. i 1910. 26. Viktrorija Skilvest (1892-1962), engleski pisac i istraživač. Bila je supruga britanskog diplomate, sera Harda Nikolsona. Njena knjiga Teheranski putnik, 1926, bila je objavljena kratko nakon njenog povratka iz Irana (videti Silkvest, 1966). 27. Ernest Renan (1892.1923), poznati francuski istoričar i orijentalista. 28. Žak Bosije (1627-1704), francuski govornik i pisac Spisa o smrti, Govora o opštoj istoriji i zbirke religijskih elegija i beseda. 29. Dasugi Šeta, str. 46. 30. Fuad Farugi (Foad Farooghi) 1982, str.12. 31. T. R. Glover, Od Priklea do Pariza. 32. Arminius Vamberi je bio mađarski orijentalista. Knjiga Ekspedicije lažnog derviša je zbirka njegovih sećanja i pronalazaka. Bio je vrlo talentovan u ovladavanju azijskim i evropskim jezicima. Napisao je: »Proučavajući akcente i dijalekte mađarskog, turskog i tatarskog, zaključio sam da među tim jezicima mora postojati izvesna povezanost. Zato sam odlučio da naučno istražim ovaj fenomen i otkrijem stepen njihove povezanosti.« (Vamberi, 1995, str. 12) 33. Nadžd Ali Bejk se smatra prvim iranskim ambasadorom u Londonu. Stigao je u Portsmut u februaru 1626, po zapovedi šaha Abasa, u nameri trgovanja. U to vreme, Širli je bio carev izaslanik u Britaniji. Kada su se sreli, zabeleženo je da Nadžd Ali Bejk ošamario Širlija i pocepao njegovo akreditivno pismo. Priča o Englezu koji je predstavljao Iran ponovila se mnogo

No 42 • JESEN 2004

13

godina kasnije, 1798, kada je, ovoga puta Iranac, Mehdi Ali Kan Behador Džang (Mehdi Ali Khan Behador Jang) od strane britanske vlade određen da predstavlja tu zemlju (Rajt, 1989, str. 31). 34. Pojava orijentalnog vladara, Nasredina šaha, je u Evropi izazvala veliko interesovanje. Preko Irana, Evropljani su želeli da otkriju detalje o istočnjačkom ophođenju i naravima. Naravno, izvesni problemi u držanju šaha Nasredina doveli su problem do usijanja. Izraz: »Da li ste videli kralja?«, odnosio se na istočnjačkog vladara crne kose i tamnog tena, sa dijamantskom krunom. To je možda bio simbol istočnjaka. 35. Said, 1992, str. 106. 36. Tarner, 1996, str. 4. 37. Rafael de Man (1624-1696), Francuz koji je pristigao u Isfahan i tamo ostao do kraja svog života. On je ovladao persijskim jezikom i vrlo uporno pokušavao da iransku kulturu predstavi Zapadu. Kasniji putnici, Tavernije, Šarden i drugi, duguju mnoge informacije o Iranu ocu Rafaelu. 38. Orberi (Arburry), 1957, str. 506. 39. Saiks, 1957. 40. Prema Denisu Rajtu, od svih vojnih atašea koji su došli u Iran, Henri Rolinsn je uspeo da ostvari određene naučne zadatke. On je u Iran putovao mnogo puta, zahvaljujući svojim vojnim misijama. Proučavao je kunealne napise u blizini Hamadana i Kermašaha. Zajedno sa vojnicima, dvaput je proputovao zemlju i detaljno pisao o svom iskustvu. Za svoj prvi putopis, primio je zlatnu medalju. Njegov najveći doprinos je dešifrovanje jednog dela natpisa iz Bistuna, zbog čega je dobio titulu redovnika klinastog pisanja. Mnogo puta je rizikovao svoj život kako bi se popeo i izbliza pogledao natpise (Rajt, 1979, str. 149) 41. Ensafpur, 1992, str. 29. 42. Braun, 1992, str. 40. 43. Rajt, 1979, str. 157. 44. Skilvest, 1996, str. 70. 45. Denis Ros, 1932, str. 3-4.

Srebrni tanjir sa motivom iz Šahname, Sasanidska epoha, Narodni muzej u Teheranu.
_ Gezelsofla Mohamad Tagi, Sharghshenasi va go�egoo-ye tamaddonha (Orijentalizam i dijalog među civilizacijama), Sobh-e Emrooz Daily, 19.02.1998. _ Holingry, Vilijam (Hallingry, William) Zapisi sa putovanja sera Džona Malkoma, u prevodu Amira Hušanga Aminija (Amir Houshang Amini), Teheran, Ketab Sara, 1984. _Lord Kerzen (Lord Kerzen), Iran i pitanje Iran, u prevodu Golama Ali Vahida Mazandaranija (Gholam ‘Ali Vahid Mazandarani), Teheran, ‘Elmi va Farhangi, 1994. _ Ros, ser Denis, Iran i Iranci, u prevodu Šajgan Malajeri (Shaygan Malayeri), Teheran, Ferdosi, 1932. _ Said, Edvard V., Uvod u orijentalizam, Politička teorija dvadesetog veka, u redakciji Stefena Erika Bronera (Stephen Eric Bronner), London, Routledge, 1997. _ Said, Edvard. V., Orijentalizam, u prevodu Abdorahima Govahija (Abdorrahim Govahi), Datrar-e Nashr-e Farhang, 1992. _ Silvermen (Silverman), Hju (Hugh) T., Ispitivanje osnova, London, Routledge, 1993. _ Skvilvest, Vita, Teheranski putnik, u prevodu Mehrana Tavakolija (Mehran Tavakoli), Teheran, Farzan, 1996. _ Tarner, Brajan S., Orijentalizam, postmodernizam i globalizam, London, Routledge, 1994. _ Vamberi, Arminius, Ekspedicija lažnog derviša, u prevodu Fath ‘Ali Hadže Nurijana (Fath ‘Ali Khaje Nooriyan), Teheran, ‘Elmi Farhangi, 1995.

Izvori:
_ Orburi, a. h. Trinaest orijentalista, iransko nasleđe, prevedeno od strane grupe prevodilaca, Teheran, Bongah-e Tarjome va Nashr-e Ketab, 1957. _ Braun, Edvard Godina među Irancima, u prevodu Zabiholaha Mansurija (Zabihollah Mansoori), Teheran, Safar, 1992. _ Dasugi Šeta, Mohamad, Istorijski trendovi i ocena orijentalističkih stavova, u prevodu Mohamada Reze E�ekharzadea, Teheran, Hezaran, 1997. _ Davari, Reza, Sharanghshenasi az do Nazar (Dva stava o orijentalizmu«), Salam Daily, 12.04.1992. _ Ensafpur, Golamreza, Iran be ravayat-e safarnamehha (Iran u zapisima sa putovanja), Teheran, Zavar, 1984.

Sa persijskog preveo S.F. Salehpur (S.F. Salehpoor) Sa engleskog prevela Mirjana Abdoli

14

KULTURA I DRUŠTVO

Verovanja, običaji i društvene norme u preislamskoj Persiji – pojava zoroastrizma
Katarina Arsikin Umesto uvoda, mislim da bi bilo najbolje početi kratkim predočavanjem društvenih i političkih okolnosti u Persiji od trenutka kad se pojavila zaratustrijanska vera, pa sve do pojave islama. Nažalost, pokazalo se gotovo nemogućim doći do iole značajnijih podataka o (paganskoj) religiji, običajima i društvenom životu u Persiji do pojavljivanja zaratustrijanske vere. Priča počinje oko 900. godine pre nove ere, kada su se međanska plemena naselila na zapadu današnjeg Irana; Međani, koji su indo-evropski narod, najverovatnije su došli iz zapadne Azije, sa obala Kaspijskog mora. Sveta knjiga Persijanaca, Zend-Avesta, idealizovala je njihovu prapostojbinu, poredeći je sa rajem. Kao i sećanja na detinjstvo, slike prošlosti su nam uvek drage obzirom da više ne moramo da ih proživljavamo. Međani su se polako pomerali na jug, sve dok nisu naselili Persiju, kojoj su zauzvrat podarili svoj arijevski jezik sa pismom od 36 znakova, zamenivši glinu pergamentom i perom, uvođenjem stubova u arhitekturu, širenjem svoje zoroastrijanske religije, sa kojom su došle patrijarhalna porodica i poligamija, i moralne norme ovaploćene u vidu zakona... Ali, ispostavilo se da će njihov pad biti čak i brži od uspona; obilje i raskoš stečeni su suviše brzo da bi dovoljno potrajali i bili mudro iskorišćeni. Kada se Kir, tada izvanredni mladi vladar Anšana, persijske provincije, pobunio protiv narcisoidnog međanskog kralja, sami Međani su gotovo bez otpora prihvatili Kirovu pobedu, ustoličivši ga kao svog kralja. Tako je Medija jednim preokretom, umesto gospodara Persije, postala njenim sužnjem, što je ubrzo postao i ceo Bliski istok. Kir je ustanovio dinastiju Ahemenida, ‘velikih kraljeva’, koji su vladali Persijom tokom njenog najslavnijeg perioda. Pod Kirom, Persija je bila jedna od najorganizovanijih država u istoriji civilizacije, a što je još značajnije, i jedna od najjedinstvenijih; kao istinski ‘veliki kralj’, držao se principa da raznolikim narodima njegove imperije treba dozvoliti da zadrže svoju religiju, kulturu i običaje, znajući da je vera uvek jača od države. Kir nije poživeo da svoje veliko kraljevstvo i organizuje i vlada njime; njegova neutaživa ambicija uzela je danak - ubijen je u bici sa jednim od pljačkaških varvarskih plemena iz centralne Azije, koja je hteo da rastera i raseli što dalje od granica Persije. Kira su nasledili njegovi sinovi; prvo poludeli Kambis, koga je svrgao sa prestola njegov rođeni brat, za koga se ispostavilo da je verski fanatik, zaluđen ranom magijskom religijom, rešen da uništi zoroastrizam, zvaničnu veroispovest Persije. I drugi Kirov sin sišao je sa prestola prevratom, a na njegovo mesto došao je Darije, Histaspov (Vištaspin) sin. Ovako počinje vladavina najvećeg persijskog kralja. Darije se smatra jednim od najuspešnijih vladara u istoriji, koji je uspeo da svom kraljevstvu povrati uzdrmani sjaj i slavu, i čiji je model upravljanja državom praktikovan sve do

No 42 • JESEN 2004

15

pada Rimskog carstva. Pod Darijem, Persija je doživela svoj puni procvat, i dosegla svoju najveću površinu u istoriji, obuhvatajući 20 provincija («satrapija»), koje su se prostirale preko Egipta, Palestine, Sirije, Fenikije, Lidije, Frigije, Jonije, Kapadokije, Kilikije, Jermenije, Asirije, Kavkaza, Vavilona, Medije, Persije, današnjeg Avganistana i Balučistana, pa sve do Inda i centralne Azije, čineći najveću državu u istoriji civilizacije, sa 40 miliona duša. Ova Persija će potrajati dva veka... Trajanje Persije više je bilo obeleženo politikom i vojnim podvizima, nego ekonomijom; na čelu države bio je kralj, Khshathra (ratnik), a ovaj naziv opstaje i u današnjoj tituli vladara Persije-shah. Prava osnova kraljeve moći i podrška vladajućim krugovima bila je vojska, a njihova vladavina teoretski apsolutna. U stvarnosti, kraljevu moć je ograničavala aristokratija, koja je bila spona između naroda i prestola. Zakonodavna i sudska vlast su bile dosta razvijene, postojao je Visoki sud, a ispod njega su bili lokalni sudovi rasuti po kraljevstvu, u kojima su izricane i kazne i nagrade, takođe je postojala i kaucija, advokati, propisano trajanje svake parnice, kao i institucija pomiritelja. Međutim, kralj je mogao izmeniti svaku presudu po svojoj volji, pri čemu je trebalo da bude nadahnut božanskim principima Ahura Mazde, što je kraljevu volju kvalifikovalo kao božansku volju, i svako odstupanje od iste bilo bi atak na boga. Kraljevina kakvu je Darije stvorio jedva da je potrajala stotinu godina; nekoliko izgubljenih bitaka otupelo je moral slavne i nepobedive persijske vojske; nemoral i rasipnost zavladali su narodom kao i pakost i nemar tronom - pijanstvo se zahvatilo sve klase. Neprirodna unija prilično raznolikih

jezika, kultura, religija i istorija počela je da popušta. Za dvesta godina trajanja Persija nije ništa učinila da smanji sopstvenu heterogenost i ublaži centrifugalne sile unutar sebe. Kir i Darije su stvorili Persiju, Kserks ju je nasledio, a njegovi naslednici su je uništili. Kserks se nije razlikovao od svojih podanika po lakomosti na užitke, slavu i raskoš; smatran za najlepšeg muškarca svoje imperije, imao je bezbroj ljubavnica i kao takav predstavljao uzor svom narodu. Posle 20 godina na prestolu, na opšte zadovoljstvo, ubio ga je jedan od njegovih pravnih savetnika. Ovim počinju najkrvavije stranice persijskih kraljevskih anala, sa kojima se može meriti još samo povest Rima posle Tiberija. Kserksovog ubicu je ubio Artakserkse I, koga je, posle duge vladavine, nasledio Kserks II. Posle toga, smenjuju se brojni vladari, od kojih mnogi nisu proživeli ni pola godine na prestolu. Darije III je držao skiptar kada je Persija podlegla prvoj ozbiljnijoj vojsci koja se pojavila, koju je predvodio Aleksandar Veliki. Pre pojave Zaratustre, preci Međana i Persijanaca, obožavali su životinje, pretke, zemlju i Sunce, i u njihovoj mitologiji sreću se stara indoevropska božanstva, koja se u različitim epohama naizmenično pomaljaju u svim indoevropskim mitologijama. Mitra, bog Sunca i svetlosti (tragovi ovog kulta postoje i u našim krajevima), Anaita, boginja plodnosti i zemlje, i Haoma, bog u obličju bika, koji je posle smrti vaskrsao, i podario čovečanstvu svoju krv kao tečnost koja će mu dati besmrtnost; Persijanci su ga obožavali pijući opojni sok istoimene biljke, koja raste na tamošnjim planinama. Predanje kaže da se Zaratustra (grčki Zoroaster), veliki prorok, mnogo vekova pre Hristovog rođenja, pojavio

16

KULTURA I DRUŠTVO

u Airijani-vejo, iskonskoj postojbini Arijevaca (najverovatnije severoistočni deo današnjeg Irana). Njegovo začeće bilo je božansko delo: njegov anđeo-čuvar ušao je u haoma biljku, i preko njenog soka prešao u telo sveštenika, koji je, pijući ga, prinosio žrtvu bogovima; istovremeno, zrak rajske svetlosti ušao je u grudi devojke aristokratskog porekla. Sveštenik se oženio dotičnom devojkom, zarobljeni anđeo se spojio sa božanskom svetlošću, i tako je začet Zaratustra. Već na sam dan svog rođenja glasno se smejao, tako da su se zli duhovi koji se okupljaju oko svakog novorođenčeta, odmah razbežali. Usled velike naklonosti prema mudrosti i pravednosti, Zaratustra se povukao iz društva, i izabrao da živi u divljini, hraneći se plodovima prirode. Đavo ga je iskušavao, ali bezuspešno. Ahura Mazda (bog u Zoroastrizmu) se prikazao Zaratustri, i predao mu Avestu, Knjigu znanja i mudrosti, i zavetovao ga da je propoveda čovečanstvu. Zadugo su ga svi ismevali i progonili, dok nije sreo Histaspa, oca tadašnjeg persijskog vladara, koji ga je rado saslušao i obavezao se da će širiti Zaratustrino učenje među svojim narodom. Zaratustra je bio zgrožen paganskom religijom i njenim ritualima koje je sreo među svojim sunarodnicima, i borio se protiv magi-ja (sveštenika koji su molitvama i prinošenjem žrtvi održavali ovu veru). Sam Zaratustra je doživeo duboku starost, i apsorbovan svetlošću munje, otišao je u raj. Zorostrizam, kao ideologija, elegantno rešava sveprisutni problem sukoba dobra i zla. U periodu nastanka ove, kao i većine potonjih monoteističkih religija, kako pomiriti veru u svemogućeg i sveljubećeg boga sa stvarnošću nezaslužene patnje u životu? Ako je bog apsolutno dobar, onda očigledno nije

svemoguć; a ako pođemo od toga da je svemoguć, onda opet ne možemo reći da je sasvim dobar. Po zoroastrizmu, principi dobra i zla su potpuno odvojeni i oduvek postoje jedan nezavisno od drugog. Zoroasterski sledbenici su se podjednako suprotstavljali verovanju hrišćana da Bog dopušta slobodu delovanja đavolu, jer bi to u krajnjoj liniji značilo da je Bog odgovoran za zlo, kao i muslimanskom učenju o apsolutnoj vlasti Allaha i nužnosti čovekovog pokoravanja Njegovoj nedostižnoj volji. Princip dobra otelotvoren je u Ahura Mazdi (kasnije Ormuzd), gospodaru mudrosti, koji je u celosti dobar i koji je stvorio sve dobre stvari. Zaratustra je definisao Ormuzda preko njegovih sedam osobina: ispravna misao (Vohu Manah), pravednost (Aša Vahišta), suverenost (Kšatra Vairja), luča života (Farvašis), blagostanje (Haurvatat), blagodatna odanost (Spenta Armaiti) i besmrtnost (Ameretat), koje su kasnije personificirane kao ameša spenti, sveti besmrtnici, koje je stvorio Ormuzd i koji su pod njegovim vođstvom stvorili svet i upravljali njime. U nebeskoj hijerarhiji, ameša spenti se nalaze ispod Ahura Mazde, a ispod njih su jazadi («dostojni poštovanja»). Neki od Jazada su stari iranski bogovi povezani sa prirodom, kao što su Sunce i Mesec, koji su pripojeni zoroastrizmu, a među njima se nalazi samo jedan smrtnik, prorok Zaratustra, preko koga se religija objavila ljudima. Uz jazade, postoje i Atar (geniji vatre) i Anahita (‘besprekorna’) - duh vode, lik boginje plodnosti koji je usvojen iz stare paganske religije. Nebeskim snagama dobra suprotstavljene su demonske zle sile, predvođene Ahrimanom, razornim duhom. Kao što se vidi, Ahriman nije sekundarni ili podređeni lik, on nije pali anđeo; međutim, on je očigledno

No 42 • JESEN 2004

17

preteča Satane koga su Jevreji najverovatnije preuzeli iz persijske mitologije i kasnije preneli i u hrišćanstvo. Naspram svakog od Ormuzdovih dobročinećih pomoćnika, postojao je zli parnjak iz Ahrimanove vojske raznih demona: šest deva (bes, laž, beda, zavist, Nasu-ženski demon mrtve tvari, prikazan u obliku muve, i troglavo čudovište Azi Dahaka, koje se često pominje u mitovima, i koje je najsnažniji demon odgovoran za uništenje dobrih tvorevina); osim njih, Ahriman je tvorac svega lošeg što postoji, između ostalog i zmija, mrava, skakavaca, svih gamadi, zime, tame, zločina, greha, menstruacije, seksualnih izopačenosti, smrti i svih drugih pošasti i nedaća. Pomoću ovih stvorenja i pojava je Ahriman i uspeo da uništi raj u koji je Ahura Mazda smestio prvobitnog, savršenog čoveka-Gajomardu. Nasuprot mnogim učenjima koja (materijalni) svet smatraju zlom, koje zarobljava ljudsku pravednu i čistu dušu i nastoji da je iskvari, dok duša sve vreme pokušava da iz njega pobegne, zoroastrizam, iako zastupa strogi dualizam dobra i zla, odlučno odbacuje dualizam duha i tela. Zoroastrijanska duhovna

istorija obuhvata period od 12 000 godina, počev od nastanka idealnog duhovnog (menog) sveta, koji je stvorio Ormuzd, i u koji spadaju sva gore navedena mitska bića. Dok je Ahura Mazda stvarao svet, Ahriman nije bio ništa manje zauzet stvaranjem zloćudnih pandana Ormuzdovih dobročinitelja. Pošto je svet u menog obliku bio samo delimično stvaran, jer je bio nevidljiv i nepokretan, posle 3 000 godina, Ormuzd je stvorio i materijalni (getig) oblik savršenog sveta. Getig je fizički, opipljivi, čulni izraz menoga, iz koga proizilazi. Fizički svet je, tako, po prirodi jedinstven sa idealnim svetom. Nesreće koje pogađaju svet ne nastaju zbog njegovih slabosti, već usled delovanja Ahrimana. I tokom narednih 3 000 godina, svet je bio idealan, Sunce je mirovalo u zenitu, a Zemlja je bila ravna i nepokretna. Ormuzd je stvorio svemir kao klopku za hvatanje zla, u koji je Ahriman ušao vođen nagonom za uništavanjem Ormuzdovih dela; Ahriman je odmah razaslao svoje zle delatnike da napadnu sve što je Ormuzd stvorio. Međutim, kada su sile zla pokušale da napuste svemir, svi su im putevi bili zatvoreni, tako da više nisu mogli pobeći. Tako je zlo ostalo zarobljeno u svetu čije je glavno obeležje život. Posle Ahrimanovog napada, 6 000. godine, u narednih 3 000 godina neprekidno teče borba dobra i zla, sa promenljivim uspehom, sve do rođenja Zaratustre, čije će propovedanje nove religije i širenje

18

KULTURA I DRUŠTVO

vere u Ahura Mazdu, posle 3 000 godina dovesti do konačnog poraza zla, i do velike obnove idealnog sveta. Tada će od Zaratustrinog semena postati konačni spasitelj, Saošijant, koji će oživeti sve umrle i ustanoviti Poslednji sud, posle koga će svet ponovo biti savršen, nebo i zemlja će se spojiti, i svi ljudi će zauvek živeti u savršenstvu sa Ahura Mazdom, a zlo će potpuno nestati. Kao što se vidi, zoroastrizam ne govori o ‘smaku sveta’, kao hrišćani i muslimani; kaže se da će se nebo i zemlja spojiti - nijedno neće biti uklonjeno, već će se ostvariti ono najbolje od oba sveta. Prema zoroasterskom verovanju, svet pripada bogu, i njegov kraj bi značio pobedu zla. Mit kaže da je Ormuzd stvorio zvezde, vojsku spremnu da se bori protiv Ahrimanovih zlih duhova. Zvezde su bile podeljene u četiri grupe; Tištrija je bila na čelu istočnih zvezda, Haptok Reng na čelu severnih, Sataves zapadnih, i Vanand na čelu južnih zvezda. Ahriman je, zauzvrat, stvorio planete da bi izazvao nered u sazvežđu, i time nagrdio kosmos. Tištrija, koji je crpeo svoju snagu iz obožavanja svojih vernika, sukobio se sa Apaošom, demonom koji je izazvao sušu i veliku žegu, da bi ga na kraju pobedio, i isterao iz mora Vourukaša; zatim je Tištrija uzeo vodu iz mora, od nje stvorio kišu koja je natopila zemlju. Posle borbe koja je trajala tri meseca, ameša spenti i jazadi su pobedili Ahrimana i njegove pomoćnike. Zatim je Ahura Mazda stvorio Anahitu, boginju vode, vode koja pročišćava i vlaži obrađenu zemlju. Ameša spenta po imenu Ameretat, učinio je da izraste deset hiljada različitih biljaka, od kojih je jedna bila Drvo sveg semenja, koje je podsticalo sve druge biljke da rastu, a druga Drvo bivoljeg roga (Bela Haoma), čiji su plodovi činili

besmrtnim svakog ko ih pojede. Iza toga je stvoreno pet vrsta vatre: berezisavan, sveta vatra u hramovima, vohufrijana, vatra koja gori u telima ljudi i životinja, urvazišta, skrivena vatra u drveću, vazišta, munja, i speništa, vatra koja gori u prisustvu Ahura Mazde. Na kraju je Ormuzd počeo da stvara životinje; prvo je postao drevni bik, koji je bio samo jedno besno, beslovesno stvorenje, sve dok se nije pojavio Mitra (bog sunca iz paganske religije), koji ga je ukrotio. Gavran (inkarnacija Verethragne-pobede) preneo je Mitri poruku Sunca da treba da ubije bika; iz udova i krvi žrtvovanog bika odjednom su nastale sve vrste životinja. Poslednja su stvorena ljudska bića; duh prvog čoveka, Gajomarda, živeo je 300 godina sa duhom drevnog bika, sve dok od Ormuzdovog znoja nije nastalo njegovo telo. Gajomard je bio stvoren besmrtan, bezgrešan, srećan i bez potreba; četrdeset godina posle njegove smrti iz njegovog tela izrasla je biljka rivas, od čijih je listova nastao prvi ljudski par. Zanimljivo je da su Persijanci poštovali brojne mitske ptice, za koje se takođe verovalo da su postojale i pre stvaranja svekolikog biljnog i životinjskog sveta, počev od Verethragne-gavrana, preko Saene (simurga), koji je ličio na ogromnu pticu iz Hiljadu i jedne noći, koja je sletela na Drvo dobrih lekova u moru Vourukaša i stresla sa njega seme svih biljaka, i koja se spominje u kasnijim Ferdosijevim epovima, do Karšiptara, ptice koja je propovedala religiju Zaratustre u vari (pandanu Nojeve barke). Još jedna od mitskih ptica je i Kamroš, čija je dužnost bila da skuplja seme koje opada sa drveća i da se pobrine da ga Tištrija natopi vodom. Kao što je već rečeno, za sledbenike zoroastrizma telo i duša ne stoje u

No 42 • JESEN 2004

19

suprotnosti, i u tom smislu su zanimljive predstave o smrti i o zagrobnom životu. Nakon smrti, čovek dolazi pred pojedinačni sud; odmeravaju se njegove misli, reči i dela, i ako dobro prevagne nad zlim, njegova duša će se na mostu Kinvat (Most razdvajanja) susresti sa divnom, mirišljavom devojkom, oličenjem svesnog duha, koja će dušu prevesti preko mosta i na drugoj strani će se sresti sa ameša spentom Vahmanom, dobrim umom, koji će dušu odvesti u raj, gde će živeti sa Ahura Mazdom u večnoj sreći. U slučaju da pretegne zlo, duša će se na mostu sresti sa ružnom, smrdljivom starom vešticom, koja predstavlja oličenje njegove svesti; ako bezbožna duša pokuša da pređe preko mosta, most će postati uzan kao oštrica noža i propašće u ponor pakla. U zoroastrizmu pakao više nije samo podzemni svet gde odlaze duše umrlih, i vrle i grešne; pakao postaje ambis u kome vladaju tama i užas u kome se duše grešnika muče sve do kraja sveta. Kazne u paklu su primerene gresima, jer je svrha pakla da ispravi zlo; zaratustrijanci smatraju da je pojam večnog pakla neprimeren - po njihovom verovanju, svrha kažnjavanja je u prevaspitanju. Kad nastupi sudnji dan, sve će se duše vratiti iz raja i iz pakla, da bi se suočile sa sudom u vreme obnove sveta; tada će svo zlo biti zauvek uništeno, a sve iole pravedne duše, koje su do tada ispaštale u paklu za svoje grehe, vaskrsnuće, mrtvi će oživeti, i svi će zajedno sa Ahura Mazdom početi život iznova, u svetu bez zla, tame i patnje. Dakle, nakon što je osuđen i ‘popravljen’ u oba vida (menog i getig), čovek može sa Ormuzdom obitavati u celokupnosti svoga bića. Uskrsnuće tela u zoroasterskom učenju ima dvojaku osnovu: ono omogućava

suđenje i ‘popravljanje’ materijalnog tela i razobličuje prividnost Ahrimanove pobede, tj. smrti. Kao što se celom čoveku sudi i u telu i u duhu, tako i za svog života, čovek mora održavati u skladu ta dva vida svog bivstvovanja. Potpuno se posvetiti životu duha na račun tela, kao što to, na primer, čine isposnici, znači poricati važnost materijalnog stvaranja; za zoroastrijance to je jednako grešno kao i pohlepan život koji zanemaruje duhovnu dimenziju postojanja. Verska dužnost zoroastrijanaca je povećanje dobrog stvaranja. Kao što objašnjava mit o postanku, Ormuzd predstavlja rast, obilje i život; nasuprot njemu, Ahriman je propadanje, beda i smrt. Čovek živi svetim životom kada ga posvećuje Ahura Mazdi u čistoći, odanosti i plodnosti. Poljoprivreda i uzgoj stoke, brak i rađanje dece su sveta zanimanja i bogougodne dužnosti. Dok islam uči da je čovek Allahov sluga, a hinduizam da je ljudski život oblik niže egzistencije, prema zoroasterskom mišljenju, čovek je «načinjen boljim od zvezda i Meseca, boljim čak i od svetog ognja, a u otkrivenju se određuje kao bolji i veći od duhovnog stvaranja». Po zoroasterskoj mitologiji, Ahriman je proizveo suprotnost svakom Ormuzdovom delu: ameša spentima je suprotstavio deve, životu smrt, sreći bedu - ali nije mogao pronaći ništa što bi suprotstavio čoveku. Čoveku je njegova ljudskost «spas i ukras». Ljudska bića, po Zaratustrinom verovanju, nisu samo topovska hrana u kosmičkom ratu dobra i zla; ona imaju svoju slobodnu volju, pošto ih je Ahura Mazda zamislio kao nezavisne ličnosti, sposobne da same odlučuju da li će se prikloniti Svetlosti ili Laži. Ljudski um, kao i sam univerzum, je poprište bitke između dobra i zla, i

20

KULTURA I DRUŠTVO

svaki čovek je ratnik, sviđalo mu se to ili ne, na strani jedne ili druge sile. Svako delo i svaka misao doprinosili su jačanju Ormuzda ili Ahrimana. Iz ove uopštene predstave proizilazi jednostavna etika, sažeta u zlatnom pravilu: „Dobar je onaj koji ne čini drugome ono što za njega samog ne bi bilo dobro“. Dužnost čoveka je, prema Avesti, trostruka: „Učiniti neprijatelja prijateljem, učiniti grešnika pravednim, učiniti neznalicu mudrim“. Najveće vrline su pobožnost, čestitost i iskrenost reči i dela. Najveći greh, po Avesti, kao i u judaizmu, je neverništvo. Stranci su smatrani nižom rasom ljudi, koje je Ahura Mazda naveo da vole svoje otadžbine samo da ne bi napadali Persiju. Herodot je zabeležio da su Persijanci sebe smatrali najboljim izdankom ljudske vrste u svakom pogledu, i vrednovali druge narode prema njihovoj geografskoj udaljenosti od Persije, tako da su držali da su najgori oni koji žive najdalje od njih. Persijanci nikad nisu bili robovi u svojoj zemlji. Ipak, čovekov uzvišeni teološki položaj ne udaljava ga od prirode koja ga okružuje. Mit o postanju kaže da je prvi ljudski par nastao od lišća biljke, što je snažno poređenje ako čovek veruje da je jedno sa prirodnom okolinom. Ljudi i životinje su bližnji u božanski stvorenom svetu u kome žive. Kao što domaće životinje hrane, oblače, čuvaju ljude i prenose im terete, tako i čovek mora da štiti, hrani i gaji blagotvorne životinje, koje su njegovi saveznici u borbi protiv Ahrimana i njegovih demona. Različiti istoričari datiraju nastanak zoroastrizma između 1500. i 600. godine stare ere. Delovi Zaratustrinog učenja sačuvani su u Gatama, himnama sabranim u svetoj knjizi, Avesti (ime je verovatno poreklom od arijevskog

korena, vid=znati). Klasično objašnjenje Zaratustrinog učenja nalaži se u srednjevekovnim persijskim knjigama, koje u do danas sačuvanom obliku potiču iz razdoblja od 8. do 10. veka naše ere (Ferdosi). Zoroastrizam je bio zvanična religija Persije u vreme triju velikih carstava: Ahemenidskog, od 5. do 3. veka p.n.e., Parćanskog, od 3. veka p.n.e. do 3. veka naše ere i Sasanidskog, od 3. do 7. veka naše ere. U sedmom veku nove ere, islam osvaja Persiju, usled čega se deo zoroastrijanskih vernika iselio u severozapadnu Indiju u 10. veku naše ere, gde su i danas poznati kao Parsi (Persijanci). Njihov broj u Indiji je rastao sve dok nisu postali središte zoroastrizma, a Bombaj sedište teološkog autoriteta. Danas u Indiji živi oko 90 000 Parsa, a u Iranu ima 20 000 zoroastrijanaca (Jazd, Kerman i Teheran), dok su male zajednice od 30004000 članova rasute po Pakistanu, Velikoj Britaniji, SAD, Kanadi, Hong Kongu i istočnoj Africi. Dosadašnji prikaz zoroastrizma ograničen je na središnje ortodoksno učenje; kao i svakoj religiji, i ovde su se pojavila brojna tumačenja i skretanja od tog učenja. Jedno od njih je zurvanizam, koji je pre svega usredsređen na vreme (zurvan); ovo učenje je očigledno bilo dosta rašireno u predislamskom Iranu, ali nijedan originalni tekst nije sačuvan, tako da je naša predstava o zurvanizmu rekonstrukcija na osnovu arapskih i hrišćanskih tekstova i ortodoksne zoroastrijanske književnosti. Mit najverovatnije kazuje da je prvo postojao jedan veliki bog, Zurvan, koji je žarko želeo sina, i hiljadu godina podnosio žrtve nadajući mu se. Posle tolike istrajnosti on poče da sumnja u delotvornost žrtvovanja, i u trenutku sumnje uspe da začne blizance u sopstvenom hermafroditnom biću. Ahri-

No 42 • JESEN 2004

21

man je bio otelotvorenje njegove sumnje, a Ormuzd njegove mudrosti; Zurvan se zavetovao da će prvorođenom dodeliti kraljevstvo. Kako je Ahriman prvi iskočio iz njegovog boka, Zurvan je zažalio svoju zakletvu, i dade Ahrimanu vlast nad svetom, a Ormuzdu osigura visoko svešteničko mesto, vlast u duhovnom svetu i konačnu pobedu. Izgleda da mit o Zurvanu izražava nepomirljivost sa

Zoroastrijanski sveštenik
ortodoksnim učenjem o dve nezavisne i suprotstavljene sile univerzuma. Zurvanizam je težio da iznađe to nepodeljeno Jedno iz koga je deljenjem, nastalo dvoje; ovo nastojanje je verovatno podstakla grčka i indijska misao, a konačna prednost vremena povezuje se sa vavilonskom astrologijom. Ovakvo tumačenje zaratustrijanske mitologije izazvalo je

duboke verske promene-posledica je poimanje nemilosrdnog vremena koje upravlja svetom i određuje sudbinu ljudi, što se sve kosi sa osnovnim zoroasterskim učenjem o slobodnoj volji. Srž zoroastrizma je uverenje da je Ahura Mazda svemoguće, apsolutno i isključivo dobro, dok Zurvan sadrži u sebi i potencijalno zlo, što znači da zurvanisti smatraju da dobro i zlo nisu radikalno suprotni i na taj način zurvanizam dovodi u pitanje sam temelj zoroastrijskog mita o postanku i obnovi. Nadolaskom islama, zoroastrizam se povlačio u izolovane zajednice po selima gde su drevna predanja ostala intaktna. Kasnije su se ovi vernici velikim delom iselili u Indiju (Parsi); za razliku od verskih istomišljenika u domovini, Parsi su bili izloženi jakom uticaju Zapada i hindiuzma, što je dovelo do velikih duhovnih i društvenih promena. Pod hinduskom i muslimanskom upravom Parsi su živeli u miru i izdvojenosti; sa dolaskom britanske uprave, oni su ojačali, pogotovo u poslovnom i političkom smislu. To je podstaklo razvoj raznih tumačenja prvobitne mitologije i etike, pre svega pravdanje materijalnog razvoja verskom dužnošću ‘dobrog stvaranja’. U 18. i 19. veku iz originalne mitologije su nikla i razvila se razna tumačenja i ‘pravci’, od kojih su neki bili suprotni jedni drugima, ali posve izvitopereni u smislu bliskosti sa iskonskim učenjem Zaratustre. Početkom dvadesetog veka, kada je moć Parsa u Bombaju počela da opada, u zajednici se javilo nezadovoljstvo prozapadnom orijentacijom, uporedo sa snažnim talasom proiranske nostalgije. Osnovana je Iranska liga i usledili su pozivi Parsima da se vrate u otadžbinu. Religija većine Parsa iskazuje se obredima, od kojih se poseb-

22

KULTURA I DRUŠTVO

no neguju dva sveta obreda koji vuku poreklo iz drevnih mitova: inicijacija i pogrebni običaji; ovi drugi se i dan-danas tvrdoglavo praktikuju u Bombaju. Zoroastrizam je u vreme kada se pojavio u Persiji, bio veoma napredna religija, manje krvava i idolatrijska, sa mnogo manje sujeverja nego druge religije tog vremena. Zaratustrino učenje nije zaslužilo da tako brzo utihne. Za vreme Darija I, zoroastrizam je bio duhovni izraz nacije na svom vrhuncu; ali ljudi su oduvek više voleli bajke od logike. Ispod zvaničnog obožavanja Ahura Mazde, kultovi Mitre i Anahite su počeli da vaskrsavaju, da bi u vreme Artakserksa II njihova imena stidljivo počela da se ponovo javljaju u kraljevim proglasima. Kult Mitre je prerastao Ahura Mazdu, čiji je lik bledeo, i početkom naše ere predstava Mitre kao lepog mladića, sa svetlim oreolom oko glave, tragom njegovog ranijeg poistovećivanja sa suncem, raširio se celom Rimskom imperijom. Kako je zoroastrizam tonuo u zaborav, tako su jačali magi (‘mudraci’), sveštenici drevne paganske religije, prihvatajući i utapajući Zaratustrino učenje u svoju teologiju, dok je sam Zaratustra bio uvršten u red magija i zaboravljen. U zaratustrijanskoj Persiji nisu postojali ni hramovi niti bilo kakve predstave boga i mitskih bića. Verovalo se da je bilo koja ljudska građevina suviše mala da bi sadržavala simbol boga. Oltari su podizani na planinskim vrhovima, u palatama, ili na gradskim trgovima, a na njima je gorela vatra u čast Ahura Mazde ili nekog manjeg božanstva. Vatra, sama po sebi, bila je obožavana kao Atar, sin Ahura Mazde. Danas u svetu postoji devet Berezisavana: jedan u Iranu i osam u Indiji, od kojih je najsvetija vatra u Udvadi, u Indiji, koja neprestano gori

već jedanaest vekova. Svaka porodica se okupljala oko ognjišta, čija vatra nikad nije smela da se ugasi. Ahura Mazdi su prinošene žrtve u vidu cveća, hrane, životinja, mirisa; božanstva su primala samo mirise ponuđenog, jestivi deo su uzimali sveštenici i vernici. Običaj nuđenja haoma soka bogovima, iako se u Avesti nigde ne pominje, nastavio se i u zoroastrizmu. Kao što je već rečeno, Parsi u Indiji i danas neguju inicijaciju; u zoroastrizmu ne postoji ništa slično obredu krštenja dece. Dete se posvećuje u uzrastu od osam do trinaest godina; pre toga dete se ne smatra odgovornim za svoja dela, ali nakon inicijacije sve njegove misli, reči i dela određuju njegovu sudbinu nakon smrti. Jedan od principa zoroastrizma, verovanje da sva stvorena bića imaju potpunu slobodu izbora između dobra i zla, zahteva da se pojedinac ne posvećuje sve dok on sam nije sposoban da donese odluku kada će se podrvći naujote obredu (inicijaciji). U zoroastrizmu, kao što je slučaj i sa gotovo svim drugim religijama, najmanje se menjaju pogrebni obredi. Pošto je smrt delo Ahrimana, leš predstavlja pobedu zla, i smatra se prebivalištem demona i izvorom telesne i duhovne zagađenosti. Kako je smrt pravedne osobe za Ahrimana veća pobeda negoli smrt grešnika, mrtvo telo čestitog čoveka se smatra izuzetno nečistim. Čim nastupi smrt, poziva se sveštenik koji sa sobom vodi psa - shodno zoroastrijskom mitu, pas čuva Most odvajanja od demona, pa se veruje da njegov oštar pogled rasteruje demone od leša. Mrtvo telo se prenosi metalnim nosiljkama, a ne drvenim u koje bi se mogla uvući nečistoća, do mrtvačnice, gde se pere i odeveno u belo polaže na mermernu ploču (takođe

No 42 • JESEN 2004

23

neporozni materijal). U prostoriji treba da gori vatra, koja svojom svetlošću rasteruje zle sile, dok se sveštenik, ženska rodbina i prijatelji mole za dušu pokojnika. Pogreb je poželjno obaviti što pre, obično na dan smrti, kako bi se minimizirala mogućnost daljeg zagađivanja. Leš se prenosi na metalnoj nosiljci, a povorku predvode sveštenik i pas. Pre polaganja telo se poslednji put spušta na zemlju i otkriva se lice pokojnika kako bi se ožalošćeni oprostili od njega. Nakon toga, nosači leševa sami odnose mrtvaca na ‘toranj tišine’, dokmu, gde svlače pokojnika i ostavljaju njegovo telo lešinarima da ga pojedu i suncu da mu izbeli kosti. Dokme se najčešće grade na udaljenim, pustim mestima i na planinskim vrhovima. U blizini je zdanje u kome gori sveta vatra, i gde se ožalošćeni mole za vreme pogreba. Smatra se da je lešinarima potrebno pola sata da pojedu meso pokojnika; za to vreme rodbina i prijatelji se mole. Tokom naredna tri dana, kada se veruje da duša putuje do mesta gde će joj se suditi, rodbina upućuje molitve da joj olakša i pomogne. Od živih se očekuje da oplakuju mrtve tokom određenog perioda, ali ne i duže, jer se veruje da će njihove suze stvoriti reku koju pokojnik mora preći. Običaj izlaganja pokojnika lešinarima i grabljivicama verovatno datira još iz doba oko 3 000 godina pre nove ere, kada su Iranci bili nomadi, a versko pokriće dobio je zaratustrijanskim verovanjem da je smrt delo zlih sila, pa bi leš, ako bi ga pokopali, spalili ili bacili u more, ukaljao sveto stvaranje zemlje, vatre i vode. Danas postoje čak 3 zaratustrijanska kalendara koji se koriste za verske potrebe; kadimi i šensaj vode poreklo od starih kalendarskih sistema korišćenih u vreme drevne persijske države, a fasli je

skorašnji (neuspešni) pokušaj objedinjavanja kalendara. U doba nastanka persijske države, zapadnoiranska plemena su, po uzoru na vavilonski lunisolarni kalendar, praktikovala staropersijski kalendar, korišćen pre i u prvim godinama vlasti dinastije Ahemenida. Meseci su se poklapali sa vavilonskim kalendarom, samo su im imena bila promenjena, kao i datum Nove godine, koji je u vavilonskom bio blizu prolećne, a u staropersijskom blizu jesenje ravnodnevice. Na istoku Irana primenjivan je sasvim drugačiji staroavestinski kalendar, koji je imao znatnih sličnosti sa staroindijskim (vedskim) sistemom računanja vremena, i koji je verovatno nastao oko 1000. godine p.n.e.. Godina je počinjala u leto, sa heliaktičkim izlaskom zvezde Sirijus, i bila je podeljena na dva dela od po 180 dana; prvi deo je obuhvatao leto i jesen, a drugi zimu i proleće. Pretpostavlja se da je svaka šesta godina bila prestupna, sa 13. mesecom i ukupno 390 dana. Kada je Kambis osvojio Egipat 525. g.p.n.e., egipatski kalendar je počeo da se primenjuje i u Persiji, kao bolje rešenje od dotadašnjeg persijskog. Zatim je Darije, došavši na vlast, lično učestvovao u izradi mladoavestinskog kalendara, koji je i danas, donekle izmenjen, u upotrebi. Po novom kalendaru, godina je imala 12 meseci od po 30 dana, a na kraju godine sledio je epagomeni period od 5 dana, tako da je godina imala 365 dana; kalendar je bio verna kopija staroegipatskog, samo su zadržani avestinski nazivi meseca. Međutim, svake 4 godine Nova godina se pomerala jedan dan unazad, usled čega je pokušana reforma koja se nije pokazala praktičnom. Najsavremeniji i najtačniji je fasli kalendar, koji je vezan za gregorijanski kalendar, i koji jedini svake četvrte godine ima 6 gatha (epago-

24

KULTURA I DRUŠTVO

meni) dana. U staroj Persiji, krunisanjem svakog novog vladara, počinjalo je novo brojanje godina. Poslednji kralj dinastije Sasanida, Jazdegird III, krunisan je 632. godine naše ere; obzirom da posle njega nijedan kralj nije krunisan, Jazdegird era (je) i dalje teče, i sva tri zoroastrijska kalendara poštuju ovo brojanje godina. Egipatski običaj imenovanja meseca po božanstvima takođe se preneo u Persiju: farvašis je prvi mesec (danas farvardin), zatim aša vahišta (ordibehešt), haurvatat (hordad), tištrija (tir), ameretat (mordad), kšatra vairja (šahrivar), mitra (mehr), ap (aban), atra (azar), datva (dej), vohu manah (bahman) i spenta aramaiti (esfand). Pet gatha dana posvećeni su Ahura Mazdi. Svaki mesec ima 4 nedelje, od toga prve dve imaju po 7, a druge dve po 8 dana; dani se nisu obeležavali brojevima, već je svaki dan u mesecu imao svoje ime - prvih sedam dana u mesecu bili su nazvani po Ahura Mazdi i ameša spentima,

Bareljef iz Persepolisa, Narodni muzej u Teheranu

druge nedelje se slavi svetlost i priroda, treća nedelja je posvećena vrlinama i moralu, a četvrta religijskim pojmovima (pravda, nebo, svete reči i sl.). Običaji vezani za proslavu Nove godine (Noruz), koji i danas opstaju u Iranu, apsorbovani u islam, većinom su zoroastrijski. Početak proleća, sadašnja iranska Nova godina, slavi se u Iranu već oko 4000 godina; ranije je početak leta smatran početkom godine, ali se sa usvajanjem egipatskog kalendara prešlo na prolećnu ravnodnevicu. Pripreme za proslavu Nove godine počinju mesec ili dva unapred, sa velikim spremanjem i čišćenjem kuće, a za samu proslavu svi oblače novu odeću. Ovaj običaj vuče korene iz drevnog verovanja da duše umrlih početkom svake godine dolaze na ovaj svet da obiđu žive i njihove domove. Par nedelja pred Novu godinu, zaseje se jedna ili više vrsta žitarica u posude, da proklija i ozeleni; smatra se da vrsta koja se najbolje primi, u toj godini biće najuspešnija. Za doček Nove godine, postavlja se ha� sin (7s) trpeza, na kojoj se nalazi 7 namirnica čije ime počinje slovom ‘s’: sabze, novogodišnji zeleniš - zasejane žitarice, jabuka, samanu (posebna vrsta alve od proklijalog žita, simbol hleba), beli luk, sirće, sendžed - vrsta iranskog voća i somak, začin; broj sedam simbolizuje sedam ameša spenta. Prvih 12 dana nove godine, ne obavljaju se nikakvi poslovi, već se oni provode u posećivanju i darivanju, slaveći Ahura Mazdu. Trinaestog dana, svi odlaze u prirodu da se provesele, a novogodišnje zelenilo se baca u reku; prema zaratustrijanskom verovanju 13. farvardin je nesrećan i baksuzan dan, jer se tada Zemlja nalazi između Sunca i Meseca. Još su ahemenidski vladari prvog dana Nove godine u dvorani Apadanu u Persepolisu primali

No 42 • JESEN 2004

25

predstavnike stranih zemalja, satrape, predstavnike različitih društvenih klasa, kojima su davali i od kojih su primali poklone. Poslednje srede u godini, običaj je da se na otvorenom zapali sedam vatri, koje ljudi treba da preskoče, kako bi od sebe oterali svo zlo iz prošle godine; za drevne Irance vatra je imala moć da čisti i štiti od svih zala, i tokom preskakanja vatri, izgovara se rečenica «Moja žuta boja je tvoja, a tvoje crvenilo je moje»; žuto je simbol bolesti i nesreće, a crvena zdravlja i radosti. Takođe, nekoliko dana pred Novu godinu, jedna osoba se preruši u Hadži Firuza (pandan Deda Mrazu), nagaravi lice, obuče šarenu odeću, i pesmom obaveštava ljude da stiže Nova godina, i od njih dobija muštuluk. Ovaj ritual ima višestruku simboliku; pored toga što je oda božanstvu biljnog sveta, predstavlja i slavljenje mitskog junaka Sijavuša (‘vlasnik crnog konja’), od čije su krvi, kada se prolila po zemlji, nastale sve biljke. Novoj godini je, kao prazniku ponovnog rađanja prirode, odavno pripisivana neka kosmogonijska simbolika, najčešće u obliku pobede mitskog heroja nad nekim čudovištem; odgovarajući scenario je postojao i kod vedskih Indusa i u drevnom Iranu, mada danas poznati iranski mit potiče iz kasnijih vremena, tačnije od Ferdosija, koji pripoveda o borbi kralja Fretona (Fariduna) protiv zmaja Aždahaka, koji je oteo i uzeo za žene dve sestre zakonitog vladara Džamšida. Nakon što je pobedio i ubio Aždahaka, Faridun oslobađa Džamšidove sestre i on se ženi njima. Kasnija predanja jasno navode da je kralj pobedio Aždahaka baš na dan Nove godine. Praznik Noruz je zapravo jedina nesemitska svetkovina koja se obeležava i primenjuje u islamu; naravno, nova vera je u rituale uvela neke promene, npr. na novogodišnju so-

Epigraf iz Persepolisa na staropersijskom, Narodni muzej u Teheranu
fru se stavlja i Kur’an, otvoren, koji se čita u trenutku dolaska Nove godine, a okupljeni pojedinačno ljube Kur’an, unutar koga se stavlja novac koji stariji ukućani poklanjaju mlađima. U vezi sa svojom religijom, Persijanci su posebno prezirali laž, što se kasnije proširilo i na trgovinu. Ahriman je smatran otelotvorenjem laži, a svaki lažov je njegov sluga. Persijanci su trgovinu u krupnim razmerama prepuštali drugim narodima, a od pijaca su zazirali kao od mesta na kojima cvetaju laži i podvale i bilo je zabranjeno podizanje škola u blizini pijaca. Isplate, zajmovi i kamate su prvo bili u formi robne razmene; kamate Persijanci nisu međusobno naplaćivali, a zajmovi su bili svetinja. Darije je pravio zlatne i srebrne darike (ime je nastalo od persijske reči zariq=komad zlata) sa svojim likom, vrednujući ih odnosom u vrednosti zlata i srebra, što se i danas koristi. Persija se isticala izuzetno organizovanim transportom - fantastična mreža puteva sa odmorištima, pontonski mostovi omogućavali su brz i bezbedan prenos ljudi, informacija i dobara.

26

KULTURA I DRUŠTVO

Iako su vladari bili poznati po izuzetnoj surovosti, uopštene osobine koje su pripisivane Persijancima bile su iskrenost, privrženost, velikodušnost, gostoljubivost i srdačnost. Pri susretu sa sebi jednakima, sledio je zagrljaj i poljubac na usta; osobama višeg ranga se duboko klanjalo. Smatralo se nepristojnim jesti ili piti na ulici, još više pljuvati ili otresti nos. Takođe je bilo nedolično da odeća otkriva išta osim lica. U doba procvata imperije, i muškarci i žene su koristili kozmetiku: kreme, mirise i šminku; čak se veruje da su je Persijanci i izmislili. Čistoća je bila izuzetno cenjena, a stroge kazne su bile propisane za širenje zaraznih bolesti. Porodica je bila najsvetija i najcenjenija institucija; poligamija je bila dozvoljena, ali su nju mogli sebi priuštiti samo bogati. Životinje, pogotovo pas, smatrane su sastavnim delom porodice. Iako se u Avesti mogu naći kontradiktorna gledišta o ženi, od obespravljenosti do jednakosti muškarcu, ona je u doba Proroka mogla de se kreće otkrivena, da poseduje i raspolaže svojom imovinom. Posle Darija, njen položaj se srozava, pogotovo među aristokratijom. Međutim, kroz celu epohu praktikovao se običaj izolovanja žene za vreme menstruacije, kada je mogla da nosi samo određenu odeću i ništa nije smela da radi 9 dana i 9 noći. Nerotkinje su bile posebno žigosane u društvu koje je smatralo rađanje dece najsvetijim zadatkom. Muškoj deci se mnogo više radovalo, jer su se ćerke odgajale da bi posle doprinosile tuđem domaćinstvu. U punoletstvo se stupalo sa 21 godinom, a obrazovanje se svodilo na savladavanje jahanja, streljaštva i moralnih principa koji su vladali u društvu. Samo su dečaci iz viših slojeva mogli da se opismene i izuče npr. medicinu ili upravljanje javnim poslovima.

Persijanci su intenzivno uživali u muzici i pesmi, kao i u svim lepim stvarima. U arhitekturi su razvili jedan od najlepših stilova u istoriji. Na sudu i među aristokratijom se govorilo na staropersijskom jeziku, koji je bio jako blizak sanskritu; iz njega se sa jedne strane razvio zend (jezik na kome je pisana Avesta), a sa druge pahlavi, od koga je nastao savremeni persijski. Persijanci su pojednostavili vavilonsko pismo sa trista na 36 karaktera klinastog pisma, ali, nažalost, nikakva književnost na tom pismu nije sačuvana. Interakcije sa kulturama i religijama naroda koji su dolazili u dodir sa Persijom su bile višestruke. U Avesti se može naći predanje, očigledno preuzeto iz stare vavilonske mitologije, da je svet stvoren u 6 stupnjeva - nebesa, vode, zemlja, biljke, životinje, čovek; poreklo vascelog ljudskog roda od dvoje prvobitnih roditelja, naseljavanje zemaljskog raja, nezadovoljstvo Tvorca svojim delom, i njegova odluka da uništi sve osim šačice ljudi poplavom. Kasniji prodori iranskih religijskih i obrednih elemenata, početkom nove ere, snažno su uticali na dalje budističko tumačenje mitološke građe iz ranih budističkih tekstova. Tibetska mitologija je iz persijske preuzela ideju postanka sveta iz svetlosti. Uticaji koje je zoroastrizam ostvario na ostale indoevropske narode i njihove mitologije, kao i na susedne semitske, su nemerljivi. Iz persijske mitologije u jevrejsku, a zatim i u hrišćansku, prešle su predstave o anđelima i đavolu, mada ove ideje nisu izvorno persijske, već su došle iz Indije; takođe i predanje o Sudnjem danu. Institucija Božića u hrišćanstvu potiče od drevnog običaja proslavljanja zimske kratkodnevice, oko 22. decem-

No 42 • JESEN 2004

27

bra, posle koje dani postaju duži, što se činjenicom da su hrišćanske psalme i tumačilo kao trijumf Sunca nad svojim gregorijanske himne nastale na Istoku. neprijateljima; kao takav, ovaj datum Takođe je indikativno da su u skoro svim postao je prvo mitraistički praznik, i zoroastrijskim hramovima postojala po najzad hrišćanski. Heretička, odnosno jedno ili dva zvona, koja su se nekoliko bogumilska mitologija preuzela je du- puta oglašavala tokom različitih ceralizam principa dobra i zla, uglavnom emonija. iz učenja staropersijskog verskog reforNa staru pagansku religiju Slovena matora Manija. Panteon predhrišćanske znatno su uticali kulturni dodiri sa Jermenije većinom je iranskog porekla, različitim iranskim plemenima, koja ali su zoroastrijanska božanstva razvila su se naselila u južnoj Rusiji (današnja posebne nacionalne crte; kasnije su se Ukrajina), posebno Skitima i Sarmatima. jermenski bogovi poistovetili sa likovima Početkom naše ere, Sloveni su od Sarmata iz grčke mitologije. Tako je glavni preuzeli obožavanje Sunca - Sunce bog Aramazda, izveden iz , i vatra smatrani su decom Ahura Mazde, stopljen sa boga Svaroga, božanstva moćnim Zevsom; glavna koje daje toplotu i svetboginja Anahit, boginja lost, boginju Mokoš plodnosti, prešla je (persijsku Anahituu lik Afrodite, a Vabožanstvo plodnosti hagn (iranski Verethi vode), boga vetra ragna), bog pobede, Striboga, kao i mitsko jermenski je pandan čudovište Simargl Aresu. Gnosticizam (persijski Simurg). je iz Irana preuzeo Najzad, i slovenske reči sas 22 vezane za religijske pojani dualističku ideju dobra I( dsko a g vladara Ardešir suprotstavljenog zlu (svetlo move su persijskog porekla: protiv tame), zatim mit o prvobibogu (bog), raji (raj) i svjatu ili tnom čoveku i neka shvatanja u vezi sa sventu (svet); reč ‘magija’, danas prisutna u spasenjem, ali gnostičari su razne mitske svim evropskim jezicima, proizvedena je iz pojedinosti tumačili u duhu helenističke ‘magi’, svešteničke titule paganske Persije. Grčke, prema kojima je telo tamnica za čistu, svetu dušu. Takve gnostičke inter- Literatura: pretacije, koje su praktično zastranjenja 1. The History of Civilisation: Our Oriental Heritage, Will Durant, Simon & Schuster, 1954 od zoroasterskog učenja, širio je gore pomenuti Mani u Iranu u 3. veku naše ere, 2. Mitologija - ilustrirana enciklopedija, Richard Cavendish, Trevor O. Ling, Mladinska knjiga, 1990. pozivajući na isposnički život i celibat. 3. Mitovi i legende svih naroda, H. S. Robinson, K. Wilson, IP Rad, 1976 Međutim, takve ideje su bile tuđe persijs4. Žena u zoroastrizmu, Nur 27, Kulturni centar IR Irana, kom duhu, pa je Mani na kraju pogubljen 2000. zbog krivoverja. 5. Nova godina - praznik rođenja i spona između prirode i čoveka, Nur 28-29, Kulturni centar IR Irana, 2001. Smatra se da je zoroastrijska sakralna 6. Iranski kralj i nova godina, Nur 28-29, Kulturni centar muzika dala obrise za formiranje psalama IR Irana, 2001. u hrišćanstvu, naročito po pitanju struk- Drevni iranski kalendari, Nur 36, Kulturni centar IR Irana, ture vokala. Ovo uverenje podržano je 2002.

28

KULTURA I DRUŠTVO

4-

24

1n

. e. )

N ovac

sa l

iko

m

(iako je ovaj fenomen nad fenomenima svojevremeno oglašavan na sva zvona) Nikola Arežina

Volt Dizni ipak nije nasamario smrt
I

Većina političara probleme sa kojima se sučeljava sagledava „u snažnom prelomu dioptrije kojom raspolaže njihova vlastita tačka gledišta“ (U. Eko). Predsjednik Džordž Buš i njegovi najbliži saradnici, preduzimajući ratno-političku operaciju u Avganistanu, neizbježno su potisnuli u „zonu sumraka“ ogroman broj sadržaja vezanih i za islamsku i za zapadnu civilizaciju. Uprkos tome, ovi su sadržaji veoma aktivni i bitno utiču na tok zbivanja. Svjedoči o tome – izvan sistema čisto kauzalnih zakona – i diplomatski potez predsjednika Francuske, zemlje koja je u svojoj novijoj istoriji, kao kolonijalna sila, kreirala politički i privredni ambijent u više arapskih i afričkih muslimanskih država; Žak Širak je predložio da Ujedinjene nacije sazovu konferenciju na kojoj će biti ustanovljen mehanizam putem kojeg će se dostavljati humanitarna pomoć siromašnom narodu Avganistana. Cinični komentar ove ideje bio bi da je ona izraz nemoći nekada velesile. Ipak, bliže istini jeste mišljenje da se Francuska ovim prijedlogom vraća u društvo država koje pretenduju da zadobiju svoju sferu uticaja u centralnoazijskom regionu. Valja skrenuti pažnju na brojne nesporazume koje rađa najčešće površan pristup i nedovoljna obavještenost, ne tako rijetko posrijedi je i namjerno iskrivljavanje, prilikom preuzimanja jedinstvenih i neponovljivih značenja sadržanih u odrednicama koje se tiču svijeta narodnog života, te oblasti religije i umjetnosti

– kako kad se radi o prenošenju iz islamske kulture u zapadnu, tako i kad je na djelu proces koji se odvija u suprotnom pravcu. Gotovo bezazlen primjer koji potkrepljuje iznijetu tvrdnju registrovali smo proljetos (2001), poslije udesa egipatskog putničkog aviona; tonski zapis na traci iz crne kutije posvjedočio je da je posljednja riječ koju je izgovorio pilot bila riječ „šehada“. Neki zapadni novinari pružili su svojim čitaocima i slušaocima sljedeće objašnjenje: „Šehada je izraz koji muslimani koriste kad vjeruju da se približava smrt“. Kao što je šire poznato, šehada označava pristupanje ili pripadništvo islamskoj zajednici („Nema boga osim Alaha, Muhamed je Božji Prorok.“) U jednom nešto ranije objavljenom „Tajmovom“ članku prezentovan je psihološki portret islamskog teroristebombaša-samoubice, koji su američki psiholozi napravili oslanjajući se, pored bliskoistočnog iskustva opterećenog ovom pojavom, i na zabilješke pronađene u hotelskoj sobi, u kojoj su dvojica terorista provela noć uoči napada na Svjetski trgovinski centar. Zabilješke su se djelimice odnosile na tehničke detalje vezane za plan akcije, a sadržavale su i niz iskaza religijskog porijekla; i upravo su ovi iskazi, po riječima psihologa, korišćeni pri formiranju mišljenja o agresivno-osvetničkoj prirodi ličnosti tipičnog teroriste-samoubice islamske provenijencije. „Terorista-musliman”, čitamo dalje u pomenutom članku, fanatično je uvjeren da njegovo dejstvovanje uznosi Alla-

No 42 • JESEN 2004

29

ha i islam, štaviše, on je ubjeđen da to ne bi mogao ni da sprovede bez Allahove volje; po riječima francuskog islamologa, slovenačkog porijekla, Marijana Moléa, koje se odnose na bilo kojeg pravovjernog muslimana, „njegova vjera dolazi od Boga Koji čini ono što hoće, Čija je volja bezmjerna, Koji daje život i smrt, od Kojeg sve dolazi i Kojem se sve vraća“. Nije nam namjera da prenebregnemo činjenice koje govore da teroriste u akcijama – u kojima živote pretežno gube nedužni ljudi i djeca, što nije brana pred novim terorističkim napadima – vode brojni, višestrani i raznorodni motivi: nekad je u pitanju želja za osvetom podgrijana mržnjom i gnjevom, katkad su razlozi ideološke ili religijske prirode, ne tako rijetko iza svega stoji državno sponzorstvo... Terorističko nasilje je čisto pragmatička akcija i ne predstavlja derivaciju onog nasilja koje je „izražavanje“ esencije, onog unutarnjeg, prirode, stoga se ono tim sigurnije dokida u tranzitivnom cilju (podmetnuti bombu u avion, srušiti zgradu sa državnim nadleštvima, itd.). „Mi se možemo nadati da ćemo kontrolisati akte nasilja čije nadahnuće leži u pobožnosti i dužnosti samo ako u oblasti mnenja odustanemo od autoritarnog stava, ako uspostavimo stav davanja i uzimanja, spremnost da učimo od drugih.“ (K. R. Poper: „Utopija i nasilje“) Pisac „Otvorenog društva“ nas upozorava da ne smijemo dopuštati da se razlike između napada i odbrane učine nejasnim. „Moramo da insistiramo i da podržavamo i razvijamo društvene ustanove (nacionalne kao i internacionalne) čija je funkcija da povuku razliku između agresije i otpora agresiji“ (Poper). Usputno, povodom skorašnjeg biohemijskog i toksičkog terorizma očigled-

no je da su motivi njegove manifestacije namjerno zamagljeni. Dodao bih, da gajim rezervu prema Hantingtonovom izrazu „the clash of civilization“, po mom skromnom mišljenju, sintagma-simbol koja preciznije oslikava stanje odnosa između islamske i zapadne civilizacije jeste „jaz među civilizacijama“ (the abyss of civilization). Svakom je, nadamo se, razumljivo da se ova provalija ne može premostiti ratom, ratom se ona samo proširuje i produbljuje.

II
Suzan Zontag, autorka nekoliko, po mišljenju kritičara, nezaobilaznih knjiga eseja, napisala je za jedne njemačke novine, da je sadašnje američko društvo bremenito pojavama koje u svoju suprotnost preoblikuju idealizovanu sliku koja se o Americi, putem masovne kulture, širi diljem svijeta. Preispitujući sopstvenu upućenost, uvjerio sam se da je moje znanje o onoj „tamnoj strani“ Amerike zaista skučeno. Ponešto smo, putem štampe i filma, saznali, na primjer, o teksaškom separatizmu. Idući tim tragom, moju pažnju privukla su dva suđenja. O. Džej Simpson, nekada poznati profesionalni sportista, optužen je za ubivstvo bivše supruge. Kako se približavao dan suđenja tako je vrtoglavom brzinom rastao pritisak na sud. Afroamerikanci i drugi obojeni građani SAD, sa nezapamćenom jednodušnosti, zahtevali su da se donese oslobađajuća presuda. Tad se još jednom vidjelo da rasno pitanje potencijalno sadrži razarajuću energiju koja je, za Ameriku, opasnija od neprijateljevih raketa sa atomskim bojevim glavama. Nešto slično izneo je za sukobe izazvane međureligijskom netrpeljivošću izraelski rabin Forman; on je skrenuo pažnju da ubilačka energija

30

KULTURA I DRUŠTVO

otvoreno pitanje za neko kompetentno istraživanje. Timoti Mekvej, osuđen na smrt zbog terorističkog napada na državnu zgradu u Oklahoma Sitiju, zatražio je odlaganje izvršenja smrtne presude. Pogubljenje, prvobitno zakazano za 16. maj, odloženo je za 11. jun 2001. godine. FBI-ja je, u međuvremenu, saopštila da odbrani nije predala na hiljade stranica dokaza prikupljenih tokom istrage! Advokat Rob Naj i njegov kolega Ričard Bar iznose sumnju da „vlada krije još dokaza od kojih bi neki ukazali na širu zavjeru“ u napadu koji je do 11. septembra predstavljao „najgori teroristički akt ikad počinjen na američkoj teritoriji“ (19. aprila 1995. u Oklahoma SiHabibulah Sadeki, bez naslova tiju poginulo je 168 ljudi). Državni tužilac je rekoja će nastati u eventualnim svjetskim kao, poslije izvršenja presude, da se vlareligijskim sukobima potencijalno može da protivila bilo kakvom odlaganju popredstavljati veći izazov za mir u svijetu gubljenja Mekveja zakazanog za 11. jun. od onog koji nameće nuklearno oružje „Ni jedan dokument u ovom slučaju ne („Njuzvik“). stvara sumnju u Mekvejevu krivicu niti Po izricanju oslobađajuće presude ukazuje na njegovu nevinost. Mi znamo gospodinu Simpsonu, prema očevicu, da je on odgovoran za taj zločin“, rekao filmskom reditelju Dušanu Makavejevu, je državni tužilac Džon Aškro�. koji je u to vrijeme predavao u jednoj njuPogubljenje je izvršeno, pomoću jorškoj filmskoj školi, mase su zakrčile smrtonosne injekcije sa kalijum-hlorinajprometnije ulice izražavajući neobu- dom (zaustavlja rad srca), u zatvorskom zdano svoju radost zbog hepienda u do- kompleksu u mjestu Ter Ot. tičnom sudskom procesu. Koliko je ameOstalo je, poslije svega, „da je zloričko pravosuđe u svemu ovome ostalo čin izvršio usamljeni pojedinac ispunjen na, inače, zavidnoj stručnoj visini koju, patološkom mržnjom prema državi i po opštem mišljenju, posjeduje, – ostaje njenim institucijama“. Timoti Mekvej
No 42 • JESEN 2004

31

je priznao zločin i rekao da taj čin predstavlja osvetu za surovo postupanje federalne policije prema poklonicima Davidovog bratstva u mjestu Vako u Teksasu. Teksas je, uzgred budi rečeno, jedna od 18 američkih država u kojima nije ukinuta smrtna kazna. Filip K. Vilkoks u članku „Teror“ („Njujork rivju ov buks“, septembar 2001) primećuje da su antidržavne svjetovne i religijske terorističke grupe, u samoj Americi, praktično na izmaku snaga. Ali, ako pojedinac, i to ne kao pripadnik hrišćanske fundamentalističke sekte već kao njen simpatizer, može da napravi tako veliko zlo, onda je Vilkoksova konstatacija praktično slaba utjeha. Timoti Mekvej je bio učesnik Zalivskog rata i vratio se, po riječima njegovih poznanika, razočaran ponašanjem Sjedinjenih Država prema narodu Iraka, ocjenjujući ga kao „siledžijsko“. Neposredno poslije terorističkog napada od 11. septembra, svjetski eksperti za terorizam bili su jedinstveni u procjeni da su pripadnici Al Kaide, za tako složenu terorističku operaciju, morali imati pomagače u samoj Americi. Da li je postojala takva sprega i ako jeste kakva su njena obilježja? – do danas nije poznato. Uostalom, veze te vrste u svijetu terorista zaista su zagonetne i nepredvidljive, tako da ne bi bilo ništa čudno da se Bin Laden sklonio, na primjer, pod okrilje Abu Sajafa.

III
„Novi svjetski poredak“ očigledno ima potrebu za vojnim intervencijama kako bi došao do svojih ciljeva. Mekdonaldovi restorani, vladavina televizije i distributeri „svjetskog novca“, ipak, nisu dovoljni. Krupni kapital – političari su sastavni dio tih korporacijskih

struktura – teži da transformiše ljude, prirodu, istoriju, u svoje potčinjene pri pobjedonosnom globalnom pohodu planetom. Džon Espozito, jedan od najpoznatijih američkih eksperata za islam, na svoj način zastupa hegelijansku ideju, jer kod slavnog njemačkog filozofa, podsjećamo, za islam nema mjesta u „povijesti svjetskoga duha“ – tako što misli da je islam kao politička doktrina i praksa nespojiv s temeljnim načelima „novog svjetskog poretka“. Grandiozna naučna otkrića, uspjesi u istraživanju kosmosa, sofisticirana oružja – sve ovo pothranjuje američki kolektivistički ego, i vraća u opticaj drevnu priču o izabranoj zemlji i izabranom narodu. Ono što unosi nespokojstvo u američki „Eden“, pored drugog, a jeste saznanje da se iz tog samosvojnog raja na zemlji ne može protjerati Smrt. U tom smislu sagledavam famozni i ekscentrični zahtjev Volta Diznija da njegovo tijelo, neposredno pred smrt, bude podvrgnuto tretmanu duboke hiberancije i da se odmrzne tek kad nauka otkrije lijek protiv raka. Stavimo nasuprot Diznijevoj posljednjoj volji autentičnu sliku prenošenja Averoesovog pepela u Kordobu. Događaju je prisustvovao Ibn’ Arabi, slavni islamski filozof, mističar i pjesnik – i događaj ga je impresionirao. Anri Korben, znameniti orijentalista, opisao je ovaj događaj, posluživši se uspomenama filozofa: „S jedne strane, stajao je lijes, a s druge Averoesove knjige. ’Paket knjiga kao protuteža ljudskom lešu’! Da bismo shvatili potku misaonog i znanstvenog života tradicionalnog islamskog Istoka, treba sačuvati u sjećanju ovu sliku kao simbol njegovih težnji i opredeljenja: ’Božanska znanost’ odnosi pobjedu nad smrću.“

32

KULTURA I DRUŠTVO

FILOZOFIJA I GNOZA

Ibn Arabi
Vilijam Čitik

A

bu ‘Abdalah Muhamad ibn al’Arabi al-Ta’i al-Hatimi (Abu ‘Abdallah Muhammad ibn al-’Arabi al-Ta’i al-Hatimi) je poznatiji kao Muhji al-Din ‘Arabi (Muhyi al-Din ibn ‘Arabi). Rođen je u Mursiji u al-Andaluzu 17. ramazana 560/ 28. jula 1165, a umro u Damasku 22. rabija 638/ 10. novembra 1240.(1) Kod sufija poznat kao šejh al-Akbar, Najveći učitelj, on je pisao opširno, na izrazito visokom nivou raspravljanja, što ga je učinilo jednim od najtežih muslimanskih pisaca. Njegovo delo al-Futuhat al-makkiyyah, koje obuhvata trideset i sedam tomova od po pet stotina stranica, je samo jedno od nekoliko stotina knjiga i rasprava. Neuobičajeno detaljno Ibn ‘Arabi razmatra mnoga, ako ne sva, intelektualna pitanja koja su zaokupljala muslimanske naučnike u oblastima poput kur’anskog komentara, hadisa, jurisprudencije, kalama, sufizma i falsafaha. Bio je podjednako jako privržen tradiciji i prekomerno inovativan. Njegova dela nam pružaju značajnu riznicu bogatih stvaralačkih promišljanja svih intelektualnih dimenzija islama, pa zato nije neprikladno proglasiti ga najuticajnijim misliocem druge polovine islamske istorije. Kako je Franc Rozental (Franz Rosenthal)(2) uobičajavao da kaže »blistava pojava i misao« Ibn ‘Arabija, nastavljaju da očaravaju i nadahn-

juju muslimanske mislioce do danas. Po rečima Džejmsa Morisa (James Morris), »Parafrazirajući Vajthedovu slavnu izreku u vezi Platona – i sa pomalo istom dozom preterivanja – može se reći da istorija islamske misli nakon Ibn ‘Arabija (bar do 18. veka i radikalno novog susretanja sa Zapadom) u najvećoj meri može da bude konstruisana kao niz fusnota njegovom delu.«(3) U kojoj meri Ibn ‘Arabi može biti nazvan filozofom, zavisi, naravno, od našeg definisanja filozofije. Ukoliko reč falsafah uzimamo u značenju da se odnosi na specifičnu školu mišljenja u islamu koja je poznata pod tim nazivom, tada Ibn ‘Arabi ne bi ispravno mogao biti nazvan faylasuf. Međutim, ukoliko pod filozofijom smatramo mnogo širu tradiciju mudrosti, ukorenjenu podjednako u islamskim izvorima i u raznolikom preislamskim nasleđima, onda Ibn ‘Arabi zasigurno zaslužuje da bude nazvan faylasuf, ili, kako bi on najverovatnije više voleo, hakim. Sam on pravi razliku između dva značenja izraza falsafah, govoreći o onima koji istinski (bi’l-haqiqah) zaslužuju naziv hakim i onima koju su usvojili naziv (laqab); prvi su verovesnici, poslanici i Božiji prijatelji (awliya), dok su potonji istinski falsafah.(4) Kada Ibn ‘Arabi hvali »Božanskog Platona« kao faylasufa, on očigledno ima na umu šire značenje izraza falsafah.(5)

No 42 • JESEN 2004

33

Alimohamed Šejhi, bez naslova
Bez obzira da li filozofiju poimamo u užem ili širem značenju, potrebno je da postavimo tri pitanja: U kojoj meri je Ibn ‘Arabi bio upućen i bio pod uticajem prave falsafah škole? Kakva su bila njegova gledišta u odnosu na falsafah? Kakvi su bili njegovi doprinosi filozofskom mišljenju? Upoznavanje falsafaha Ideja izneta od strane Asina Palaciosa (Asin Palacios) i drugih, da bi poreklo filozofske teorije Ibn ‘Arabija moglo biti dokazano u izvesnom nizu

unazad do grčke tradicije, ne uzima se više ozbiljno u stručnim krugovima. Ono što je sigurno jeste da je većina onoga što on iznosi ukorenjena u njegovoj sopstvenoj mističkoj intuiciji, ili, da upotrebimo njegove izraze, njegovom otkrivanju (kashf) i otvaranju (fath, futuh). Kada se to kaže, onda je, takođe, jasno da je on bio upoznat sa fundamentalnim izvorima islamske tradicije kao i sa intelektualnim pravcima svoga doba, posebno sa tradicijom mudrosti. Većina onoga što on iznosi predstavljena je kao komentar na pojedine ajete Kur’ana ili odlomke iz hadisa. Koristi terminologiju raširenu u sufizmu, falsafahu, jurisprudenciji kalama, gramatici i drugim naukama. Prema Rozentalu, postoje slabi dokazi da je Ibn ‘Arabi zaista pročitao bilo koje delo falsafaha, sa izuzetkom pseudo-aristotelovskog Sirr al-asrar ili Secretum secretorum, čiji politički delovi su imali značaj za njega. Čini se da je bio bolje upoznat sa kalamom. Ponekad se poziva na dobro poznati mutakallimun, ali ni ovde nije jasno da li je on zaista pročitao njihova dela – koja posebno nigde ne navodi – ili se oslanjao na opšte znanje prisutno u intelektualnim krugovima u kojima se kretao. Iako ponekad Ibn ‘Arabi mudre izreke pripisuje određenim grčkim filozofima, on muslimanske filozofe nikada ne pominje po imenu. Najveći izuzetak

34

FILOZOFIJA I GNOZA

je učinjen u njegovom poznatom osvrtu na susret sa Ibn Rušdom (Ibn Rushd), koji se desio kada mu je bilo oko petnaest godina. Ali, nema dokaza da je pročitao bilo koje delo Ibn Rušda, koga opisuje kao naučnika šerijata, pre nego faylasufa.(6) Najveći broj najznačajnijih filozofskih pitanja je bar pomernut u delima Ibn –Arabija. Kao što Rozental primećuje: »Svi usvojeni delovi filozofije bili su živi u njegovom obrazovanju. Za njega je bilo skoro neizbežno da ih se u govoru dotakne.«(7) Možda bi bilo korektno reći da vrsta filozofskog gledanja koju je on koristio ima blisku povezanost sa onom koju je imao Ikhvan al-Safa (Ikhwan al-Safa), ali je preterano tvrditi, kao što je to činio Niberg (Nyberg), da mu je Ikhvanovo delo obezbeđivalo neposredan izvor.(8) Raspravljajući Ibn ‘Arabijevu upoznatost sa filozofskim pitanjima, Rozental ističe značaj koju on pridaje epistemologiji i logici, etici, politici, čoveku kao mikrokozmu, kosmologiji (posebno vremenu) i metafizici. On sumira svoja zapažanja o Ibn ‘Arabijevom filozofskom učenju rečima. »Bilo bi moguće nastavljati i straživati sve što Ibn ‘Arabi kaže, stranicu po stranicu, red po red, i pronaći da svuda postoji bliska povezanost sa idejema koje su ‘filozofskog’ porekla...Filozofija, bilo u islamskom ili klasičnom značenju izraza, stvara okvir na koji se oslanja Ibn ‘Arabijev pogled na svet.«(9) To je zacelo tačno sve dok imamo na umu da je za samog Ibn ‘Arabija »filozofija« u ovom širokom značenju podudarna sa mudrošću o kojoj Kur’an kaže: »...a onaj kome je znanje darovano – darovan je blagom neizmernim«. (s. II, a. 269)

Da bismo ukazali na prirodu Ibn ‘Arabijevog osobenog pozivanja na falsafah u njegovom užem značenju, možemo pomenuti nekoliko od njegovih mnogobrojnih osvrta na falsafah ili hukama’. Prema Ibn ‘Arabiju, filozofi mogu biti podeljeni na dve grupe, islamske, i na one koji sebe ne smatraju vezanim za objavljene religije (al-shara’i).(10) Filozofi greše u razumevanju čuvenog aforizma »Ništa ne nastaje iz Jednog do jednog«(11) i u ideji da Bog može biti »uzrokom« (illah) kosmosa.(12) Njihov stav o ustrojstvu nastajanja kosmosa (tartib takwin al-’alam) je različit od Ibn ‘Arabijevog.(13) Oni mogu biti podeljeni na dve grupe vezano za pitanja oživljenja, one koji ga u potpunosti opovrgavaju, i one koji osporavaju vraćanje fizičkih tela, ali potvrđuju duhovi povratak.(14) Ponekad, Ibn ‘Arabi pominje filozofe kao one koji razumeju da pročišćavanje duše vodi ljudska bića ka mestu gde spoznaja i moralna savršenost mogu biti pribavljene iz nebeskih sfera. U svakom slučaju, ono što stiču pripisuju duhovnim moćima i odvajaju od Božanskog uticaja, i do te mere su poznati kao kuffar, »skrivači istine« (ili »nevernici«, iako je prvi prevod bliži Ibn ‘Arabijevom razumevanju reči kufr).(15) Kada filozofi navode da je cilj filozofije sticanje sličnosti sa Bogom, ili teomorfizam (al-tashabbuh bi’l-ilah), oni misle isto ono što sufi podrazumevaju kada govore o umišljanju Božijih karakternih crta (al-takhalluq bi akhlaq Allah). U svakom slučaju, njihova ideja tashabbuha je neodrživa.(16) Iako je Ibn ‘Arabi često kritičan prema filozofima, uopšte, njima daje prednost nad mutakallimunima.(17) Jedna od slabosti kalama je da on nema

No 42 • JESEN 2004

35

pristupa kosmologiji ili psihologiji. Kao što Ibn ‘Arabi navodi, filozof je onaj »ko objedinjuje spoznaju Boga, prirodu, matematiku i logiku«. A teolog kao teolog ne poseduje spoznaju prirode.(18) U pojedinim pitanjima, Ibn ‘Arabi zaista daje prednost teološkom nad filozofskim gledištem. Tako on podržava ašaritsku doktrinu da poslanstvo može biti dostignuto na osnovu Božije zapovedi (ikhtisas), a ne na osnovu zalaganja (iktisab). Kako znanje prirode trajne sreće zavisi od spoznaje Samog Boga (nafs al-haqq), niko ne može steći to znanje dok mu ga Bog ne podari, a Bog ga daruje samo posredstvom poslanika.(19) Gledište falsafaha Uopšteno govoreći nemoguće je odvojiti Ibn ‘Arabijevo mišljenje o falsafahu od njegovih stavova o kalamu. On obično uzima zajedno autoritete obe tradicije i govori o njima koristeći izraze poput »ljudi od nauke« ili »razmišljanja« (ahl al-nazar), »racionalni mislioci« (al’uqala) i »ljudi mišljenja«, ili »reflektivni mislioci« (ashab al-fikr). Ponekad juriste svrstava u istu kategoriju, ali je sklon da koristi i kruće izraze ahl al-rusum, »ljudi određenja«, ili «egzoterični mislioci«. Da bismo shvatili gledišta Ibn ‘Arabija u vezi procesa razumskog promišljanja, tipičnog filozofiji i kalamu, moramo šire sagledati njegov celokupni intelektualni projekat. Zasigurno, on želi da potvrdi da je skidanje zastora, dostignuto od strane sufija, način superiornijeg saznanja u odnosu na razum (‘aql). U svakom slučaju, on, takođe, potvrđuje da je razum neophodan za sticanje pravog znanja o stvarima, a to tvrđenje je duboko ukorenjeno u

njegovo fundamentalno sagledavanje stvarnosti. U stvari, razum je sasvim neophodan u njegovom viđenju stvarnosti, da tawhid, sine qua non spasenja, zavisi od njega.(20) Ibn ‘Arabi smatra da ljudska bića duguju svoju jedinstvenost činjenici da su stvoreni po Božijoj zamisli i da su sposobni da u sebi samima ožive sve Božije atribute. To uključuje simultanu transformaciju postojanja i saznanja; savršeni ljudi mogu spoznati Boga Onakvim Kakav je On zaista i, istovremeno, manifestovati Božije odlike kroz njihov način postojanja u kosmosu. Modaliteti ljudske savršenosti su beskonačno različiti, ali najviši stupnjevi savršenstva zahtevaju da Božanske odlike budu tako harmonično uravnotežene u svojoj pojavnosti da čovek predstavlja savršenu sliku »Božanske prisutnosti« (al-hadrat al-ilahiyyah), drugim rečima Sveobuhvatno Biće Koje se označava rečju Bog. Ibn ‘Arabi ovo najuzvišenije stanje ljudske perfekcije naziva brojnim imenima. Na primer, »stanje bez stanja« (maqam la maqam), zato što ljudi koji ga dostignu, učestvujući u svakoj Božijoj odlici, ne mogu biti ograničeni ili definisani bilo kojom odlikom. Čoveka koji dostigne taj stepen on naziva »verifikatorom« (muhaqqiq), ili »posednikom dva oka« (dhu’l-aynayn). Takvi ljudi jednim okom vide svoju sopstvenu ljudsku jedinstvenost; sa drugim, vide svoju identičnost sa Bogom. Doživljavaju sebe i bliske Bogu, i daleko od Njega, podjednako realno i nerealno, i egzistentno i neegzistentno. Na jedan način, oni iskazuju sve Božanske odlike, a na drugi, oni ih skrivaju. Teološkim jezikom, Ibn ‘Arabi viziju, dostignutu na osnovu ljudske savršenosti, opisuje kao uravnoteženu

36

FILOZOFIJA I GNOZA

kombinaciju svedočenja o Božijoj neuporedivosti (tanzih) i o Njegovoj sličnosti (tashbih). Mutakallimuni su tanzih smatrali ispravnim, a osuđivali tashbih. Ibn ‘Arabi prihvata tashbih sve dok je u ravnoteži sa tanzihom. Ni jedan od izraza se ne može upotrebiti u odnosu na Boga u bilo kom isključivom značenju. Važno je razumeti kako Ibn ‘Arabi povezuje tanzih i tashbih sa dve široke kategorije Božanskih atributa o kojima su muslimanski mislioci često raspravljali. Oni se nazivaju atributima milosrđa (Rahmah) ili srdžbe (Ghadab), ili darežljivosti (Fadl) i pravednosti, ili lepote (Jamal) i veličanstvenosti (Jalal), ili nežnosti (Lutf) i strogosti (Qahr). Ku’ran i tradicija povezuju nežna i lepa odličja sa Božijom bliskošću sa bićima, dok stroge i veličanstvene atribute povezuju sa Njegovom udaljenošću od sveta stvorenog. Uopšteno govoreći, Ibn ‘Arabi smatra da je Boga moguće razumeti u značenju tanzih u meri u kojoj je Nedostupan, dok je u značenju tashbih Dostupan u meri u kojoj je: »...bliži od vratne žile kucavice« (Kur’an, s. L, a. 16). Kada Kur’an navodi da je Bog stvorio ljudska bića Svojim Sopstvenim rukama (Kur’an, s. XXXVIII, a. 75), Ibn ‘Arabi razume da to znači da je upotrebio atribute tashbih i tanzih da bi Svoju Sopstvenu sliku uveo u postojanje. Otuda je Bog, ujedno, sa Svojim bićima, i od njih Udaljen.(21) Stav Ibn ‘Arabija u vezi bliske veze između tanziha i tashbiha ima direktan uticaj na epistemologiju. Ukratko, razum je urođeno stvoren da pravi razliku i diferencijaciju i da na taj način razmišlja apstraktno. Po njegovom shvatanju, racionalni mislioci – bilo da su

mutakallimuni ili filozofi – raščlanjavaju stvarnost tako da gube iz vida jedinstvo svih stvari, postupajući tako na osnovu urođene prirode racionalnog načina razumevanja. Drugim rečima, razumsko poimanje Boga zadržava na odstojanju putem potvrđivanja tanziha, a opovrgavanja tashbiha. Kao rezultat, i falsafah i kalam se usredsređuju na Božiju uzvišenost, oštrinu i gnev, i skloni su da iz vida izgube Njegovu lepotu, nežnost i milost. Nasuprot, oni koji su prošli kroz skidanje zastora (ahl al-kashf, al-mukashifun) opažaju Božije prisustvo u svim stvarima i to na osnovu činjenice da je skidanje zastora prvenstveno ukorenjeno u imaginaciji (khayal), koja premošćuje provalije, stvara veze i razume na osnovu konkretnih slika. Kao rezultat toga, sufiiji pred kojima je skinut zastor vide Boga u svim stvarima i pažnju usmeravaju na Njegovu bliskost – Njegovu milost, nežnost i ljubav. Potvrđivanjem tanziha, ljudi otkrivaju različitost (ghayriyyah) svih stvari; afirmacijom tashbiha, oni potvrđuju Božije »svedočenje«, (ma’iyyah, izraz koji potiče iz kur’anskog ajeta »On je s vama gde god bili«, s. LVII, a. 4). Fokusiranje na tanzihu ili tashbihu, i neisticanje druge perspektive vodi iskrivljenju stvarne veze između Boga i sveta. Spoznaja zavisi od sagledavanja svih stvari i okom imaginacije i okom razuma. Sklad koji bi morao biti uspostavljen između razuma i imaginacije ne znači da tanzih i tashbih imaju ista prava u svim slučajevima. U poslednjim analizima, tashbih preovlađuje, čak iako tanzih ima određen prioritet u sadašnjem svetu. Teološki princip je ustanovljen u čuvenom hadisu »Milost

No 42 • JESEN 2004

37

moga Boga preovladava u odnosu na moj gnev«. Drugim rečima, bliskost Istini (al-haqq), koja je Potpuno Biće (alWujud al-Mahd) i Apsolutna Dobrota (al-Khayr al-Mutlaq), je bliža postojanju od udaljenosti od Njega, obzirom da bliskost obezbeđuje svetu stvorenog sve što poseduje. Udaljenost, iako nužna da bi svet stvorenog postojao, označava vezu sa nepostojanjem (‘adam), takođe, poznatim kao nestvarno (batil). Božije neprestano prisustvo među bićima mora iskazati svoj učinak. Odsustvo nema korene u Biću, ni temelje u Istini. Otuda Božije prisustvo – milost – preovladava u ovom i sledećem svetu. Gnev i kažnjavanje se odnose na slučajeve koji su slučajni u univerzalnoj ekonomiji Dobroga i Istine. Kur’anski dokazni tekst koji Ibn ‘Arabi često navodi (s. VII, a. 156) glasi: »’Kaznom Svojom Ja kažnjavam koga hoću’ – reče On – ‘a milost Moja obuhvata sve’». Ibn ‘Arabi se neprestano vraća na temu milosti kao podupirući, sveobuhvatni i temeljni kvalitet stvarnosti koji se konačno mora iskazati (bi’l-m’al). Poslanička revelacija se odnosi podjednako na razum i imaginaciju. Predstavljanje razuma činjenicom Božije udaljenosti dopušta ljudskim bićima da zasnuju tanzih i spoznaju svoju stvorenu prirodu kao Božijih stvorova. Do mere u kojoj ljudi ostvaruju ropstvo sledeći šerijat, steći će bliskost sa Bogom. Ibn ‘Arabi nam često govori da skidanje zastora zavisi od pažljive primene kur’anskih uputa ostvarenih u Poslanikovom sunetu. Dokazni tekst koji on najčešće citira je Kur’an, (s. II, a. 282): »I bojte se Allaha, - Allah vas uči...«, putem poduke bez posrednika. Ovo od Boga dato znanje omogućava ljudima da vide Božije prisustvo, kao

što će ga videti na drugom svetu. Tamo više neće promišljati, jednostavno, samo će videti. Umesto da budu udaljeni od razumu udaljenog objekta, vide Božije Samoobjavljivanje (tajalli).(22) Ali, oni kojima upravlja razum i odvajanje na ovom svetu, Boga će videti kao Udaljenog, u obliku atributa srdžbe i oštrine; suprotno, oni koji su skinuli zastor sa samosvesti uočiće Boga kao Bliskog, u obliku atributa milosti i nežnosti. Posmatrano u širem značenju, Ibn ‘Arabijev stav o tanzihu i tashbihu otkriva njegovu ideju o integrisanju svih islamskih učenja pod okrilje tevhida. Ali izgleda da sufijska perspektiva, koja u celosti ističe tashbih i ukazuje na Božiju milost i bliskost pre nego na Njegov gnev i udaljenost, dobija na prednosti. Racionalni napori filozofa i teologa, iako korisni i ponekad neophodni, moraju biti podređeni neposrednom saznanju koje je pristupačno kroz proročke poruke a ostvarivano putem skidanja zastora. Verifikatori poimaju savršeno znanje putem srca (qalb), koje »lebdi« između razuma i skidanja zastora i vidi Boga pomoću tashbiha i tanziha.(23) Ibn ‘Arabijevo pozivanje na racionalne mislioce najčešće je smeštano u kontekst u kome on objašnjava nepodobnosti razuma i refleksije (fikr) za potpunu spoznaju istine. Filozofi i teolozi varaju sebe smatrajući da mogu spoznati Božiju suštinu (Dhat) razmišljajući o njoj. Štaviše, usled nemogućnosti uma da spozna tashbih, oni istrajavaju na otklanjanju nesporazuma putem razjašnjavanja (ta’wil) onih kur’anskih ajeta koji o Bogu govore upotrebljavajući izraze koji se koriste za stvorenja. Ukoliko bi bili u stanju da gledaju očima razotkrivanja zastora, shvatili bi da Bog objašnjava prirodu

38

FILOZOFIJA I GNOZA

Samoobjavljivanja baš ajetima koje oni žele da obrazlože.(24) Doprinos filozofiji Mnogi od Ibn ‘Arabijevih spisa, posebno Fusus al-hikam, bili su široko rasprostranjeni u toku od jednog veka nakon njegove smrti.(25) Vrlo malo istraživanja je obavljeno u vezi sadržaja njegovih spisa ili u vezi načina na koji bi mogli uticati na kasnije mislioce. Ali, dovoljno je otvoriti bilo koje delo iz metafizike, kosmologije ili psihologije iz kasnijeg perioda da bi se našli tragovi njegovog izražavanja ili ideja, ako ne i naslanjanje na njegove teorije. Ta posebna pitanja kojima je Ibn ‘Arabi dao poseban doprinos puno su prisutna u kasnijim filozofskim radovima (podjednako u širem i užem značenju izraza filozofija): Jedinstvenost Bića (wahdat al-wujud), Svet filozofije (alam al-khayal), i Savršeni čovek (al-insan al-kamil). U sledećim redovima, ukratko ću izložiti te teorije, koje su blisko isprepletane. Sam Ibn ‘Arabi nikada ne upotrebljava izraz wahdat al-wujud, ali je on postepeno prihvaćen od strane njegovih pristalica da bi označio njegov stav.(26)

U svakom slučaju, ideja prožima njegovo promišljanje, a njegova filozofska relevantnost je očigledna već u rečima. Wujud je dominirao interesovanjima filozofa, a sam falsafah je ponekad definisan kao proučavanje wujuda kao wujuda. Do Ibn ‘Arabijevog doba izraz su koristili filozofi, teolozi i sufiji u odnosu na Boga. Koristeći izraz wujud, Ibn ‘Arabi najčešće na umu ima njegovo etimološko značenje. Za njega, wujud ne znači samo biti, ili postojati, već, takođe, i naći i biti pronađen. Korišćena u vezi Boga, reč znači i da Bog jeste i da ne može biti, kao i da On pronalazi Sebe i sve stvari, kao i da ih ne može naći. Drugim rečima, wujud ne označava samo postojanje, već i svest, samosvest i znanje. Kada se odnosi na bića, izraz wujud zahteva pitanje: »U kom značenju je pravilo upotrebiti izraz?« Falsafah obezbeđuje standardni odgovor: Božiji wujud je obavezan (wajib), dok je wujud bića moguć ili neizvestan (mumkin). Ibn ‘Arabi često koristi takvu terminologiju, ali on upotrebljava i mnogo drugih izraza i slika da bi izrazio dvosmislenu prirodu mogućih stvari, koje lebde između apsolutnog Božijeg

No 42 • JESEN 2004

39

wujuda i apsolutnog ništavila (al-’adam al-mutlaq). Ibn ‘Arabi nikako ne provodi toliko vremena na raspravljanje wujuda kao što bi se moglo pomisliti ukoliko bi se razmatrala kasnija literatura, koja uobičajeno njegovo ime vezuje za izraz wahdat al-wujud. Činjenica da je wujud izabran za predstavljanje njegovog primarnog interesovanja više je vezana za filozofsku orijentaciju kasnije sufijske tradicije nego za Ibn ‘Arabijeva konkretna dela. U svakom slučaju, ukoliko bi Ibn ‘Arabijeva razmatranja izraza bila objedinjena na jednom mestu, ona bi zasigurno predstavljala obimno delo. Kritičari Ibn ‘Arabija, posebno Ibn Tajmijah (Ibn Taymiyyah) (umro 728/1328), tvrdili su da on nije pravio razliku između Božijeg wujuda i wujuda kosmosa. U suštini, lako je odabrati odlomke iz Futuhata koji potvrđuju ovu tvrdnju. Ali, na osnovu onoga što je već rečeno o osnovnoj prirodi dijalektike između tanziha i tashbiha u Ibn ‘Arabijevim spisima, moralo bi biti jasno da odlomci koji poistovećuju Božiji wujud sa wujudom kosmosa čine perspektivu tashbiha. U spisima samog Ibn ‘Arabija, preko rasprava o tanzihu, u kojima je razgraničenje između Boga i sveta odlučno potvrđeno, one se izjednačavaju. U nekoliko odeljaka, Ibn ‘Arabi sažeto izlaže svoj stav tvrdeći: »On/ ne On« (huwa la huwa). Priroda svetovnog wujuda može se razumeti podjednako i kroz potvrđivanje i osporavanje njegovog identiteta sa Božijim wujudom. Stvari se moraju sagledavati sa oba oka. Ni jedan od razloga, ni onaj koji potvrđuje Božiju različitost, niti skidanje zastora, koje potvrđuje Božiju istovetnost, ne dozvoljavaju globalno razumevanje prirode stvari.

Mora se imati na umu da izraz wahdat al-wujud, u svom bukvalnom značenju, ne odgovara Ibn ‘Arabijevom stavu. Istina je da on često tvrdi da je wujud jedinstvena stvarnost. Ali, ta jedinstvena stvarnost je samosvesna _ ona »pronalazi« sebe – i pronalazeći sebe svesna je neograničenih mogućnosti sopstvenog prestrojavanja u svakom načinu na koji je pronađena. Univerzalne kategorije tih mogućih načina su određene Božanskim imenima, ali njihove osobenosti su poznate kao »stvari« (ashya’), ili »entiteti« (a’yan), a oni su nepromenljivo određeni (thabit) u Božijem znanju. Znajući Sebe, Bog poznaje sve mogućnosti wujuda, koji predstavlja sve stvari. Otuda je Bog Jedan/Mnoštvo (alWahid al-Kathir) – Jedan u Svom wujudu i Mnoštvo u Svom znanju. Ukoliko je wujud jedan, wujudovo jedinstveno znanje ipak obuhvata realnost mnoštva. Vrlo je značajno da je prvi direktni član Ibn ‘Arabijeve škole mišljenja, Sa’id al-Din Farhani (Sa’id al-Din Farghani) (umro 695/1296), koji je upotrebio izraz wahdat al-wujud u tehničkom smislu, isti postavio uz izraz kathrat al-’ilm (»mnoštvo znanja«).(27) Kosmos je nastao na temelju ta dva pola pozivanja – wujudu i spoznaji. Na temelju mnogostrukosti znanja, Bog svakoj stvari daje nezavistan ili moguć wujud, zavisno od zahteva osobene realnosti stvari. U meri u kojoj stvar poseduje wujud, ona je On, dok u meri u kojoj predstavlja determinisanu i određenu realnost koja ne dozvoljava da se wujud kao takav ispolji, ona nije On. Wujud je jedan u sebi, ali neograničeno različit po svojoj samoograničenosti. Raznolikost univerzuma predstavlja istinsku raznolikost realnosti, ali u kalupu jednostrukog wujuda.

40

FILOZOFIJA I GNOZA

Po Ibn ‘Arabijevom mišljenju, wujud je analogan svetlosti, dok je svaka stvar analogna određenoj i posebnoj boji. Realnost posebnih boja nije ugrožena činjenicom da svaka boja čini posebno manifestovanje svetlosti. Ni jedna boja ne poseduje bilo kakvo postojanje bez svetlosti. Svaka boja je istovetna sa svetlošću, ali svetlost ostaje izdvojena i neuporediva sa bilo kojom bojom, kao i sa ukupnošću boja. Svaka stvar »postoji« (mawjud), ali na osoben način, da ne oduzima neuporedivosti samoga wujuda. Tako je svaka stvar identčna wujudu i različita od njega u jednom i istom vremenu. Ibn ‘Arabijeva učenja o imaginaciji (khayal, mithal) odnose se na ontologiju On / ne On na svakom nivou postojanja. Upotrebljava reč imaginacija da bi se pozvao na sve što se odnosi na jedno međustanje, ne samo na sposobnost mišljenja koja upotpunjuje um. Standardni primer imaginalne realnosti jeste slika u ogledalu, koja nije ni ogledalo niti stvar koja je oslikana, već kombinacija dve strane. Imaginacija se u najširem značenju odnosi na sam kosmos i na sve u njemu, obzirom da kosmos nije ni wujud ni ‘adam, već nešto između. U užem značenju, univerzum je sačinjen od dva velika sveta, u Kur’anu i tradiciji opisana kao vidljivi (al-shahadah) i nevidljivi (al-ghayb), ili svet tela i svet duhova, ili svet značenja (ma’na) i svet čulnog opažanja (hiss). Između ta dva sveta leži svet imaginacije koji nije ni čisto telesni, ni čisto duhovni, niti opažljiv spoljašnjim čulima, niti bez čulnih odlika. U svetu imaginacije dolazi do podizanja zastora, anđeli se spuštaju do poslanika sa objavama, a sva događanja nakon smrti, opisana u Kur’anu i hadi-

sima, odigravaju se na način na koji su opisana. Na mikorokosmičkom nivou, imaginacija se odnosi na dušu, koja je posrednik između Duha (Božijeg daha) i tela (ilovače). Praktično, sva ljudska svest se javlja u okviru imaginacije. Imaginarna priroda ljudske svesti je posebno vidljiva u snu, gde je svaka slika sna ista i različita od duše. Značenje i opažanje čulima, ili telesno i duhovno, dejstvuje u duši na dva osnovna načina. Ili dolazi do materijalizacije, ili telesne stvari postaju spiritualizovane. Drugim rečima, čista svesnost o duhu postaje prisutna u duši putem reči i slikovitog prikazivanja, dok je spoljašnji svet telesnosti podignut do imaginarnog duhovnog nivoa postojanja uz pomoć čula. Psihologija Ibn ‘Arabija, koja obuhvata izrazito složene rasprave o mnogo nivoa savršenstva, koje vodi ka sposobnosti viđenja Boga sa oba oka, zavisi od svesne reprezentacije duševnog beskonačnog unutrašnjeg sveta, kao jednog od imaginarnih postojanja. Ideja o savršenom ljudskom biću obezbeđuje Ibn ‘Arabijevu viziju Boga i univerzuma, ili wujuda i imaginacije, teleologijom. Bog je stvorio univerzim da bi bio spoznat, kao što nam govori čuveni hadis o skrivenom blagu. Ali, ta spoznaja se može ostvariti samo preko ljudskih bića. Stvorena u Božijoj mašti, ona poseduju potencijal da znaju i da žive sve Njegove atribute. Oni ljudi koji to čine jesu savršena ljudska bića, nazvana poslanicima i Božijim prijateljima (awliya’). Ljudsko postojanje predstavlja veliku središnju tačku realnosti. Ono je obavijeno u dvosmislenosti, obzirom da je svaki atribut wujuda – osim nužnosti koja se isključivo odnosi na Nužno Biće

No 42 • JESEN 2004

41

– prisutan u njemu. U svakom datom slučaju, mogućnosti koje su ostvarene ostaju nepoznate svima sem Bogu. Kao mikrokozmi, ljudska bića obuhvataju tri sveta: duh, imaginaciju i telo. Jedna od ovih strana, ili srednja, može dominirati prilikom njihovog stvaranja, i, na svakoj tačci putanje njihovog postanka, odnos između tri nivoa se menja. Ukoliko su, po Ibn ‘Arabijevom shvatanju, sve stvari imaginacija, ljudsko biće predstavlja rezultat svakog modaliteta imaginacije. Ibn ‘Arabi nam saopštava da je svaka stvar u univerzumu barzakh, »prevlaka« ili prelazni stadijum postojanja, obzirom da »wujud nema ivice«.(28) Ljudska bića su – bar potencijalno – najviši barzakh, obuhvatajući svaku mogućnost postojanja. Ljudsko stvaranje predstavlja razotkrivanje onoga što ljudi jesu, ali, iz ljudske perspektive, tok razotkrivanja nije utvrđen. Sloboda igra važnu ulogu. Objava, i još posebnije, poslanički sunet dat kao u šerijatu, označava pravi put ljudskog razvoja. Oni koji savršeno slede Poslanika postaju njegovi naslednici (warith) u znanju, položajima (maqamat) i stanjima (ahwal). Ibn ‘Arabi se neprestano vraća temi da onaj ko želi da stekne savršenstvo mora praktikovati poslanički model u svim njegovim detaljima. Savršeno ljudsko biće, ostvarujući svaku mogućnost znanja i postojanja ugrađenu u Adama, »I pouči On Adama nazivima svih stvari« (Kur’an, s. II, a. 31), ostvaruje smisao stvaranja. Taj smisao je ukorenjen u prirodi samog wujuda, zahtevan od strane Jednog/ Mnoštva, iako Bog ostaje van dometa svake spoljašnje prisile, obzirom da »Allah nije ovisan ni o kome« (Kur’an s. III, a. 97). Kao beskonačno srednje stajalište

– najviši barzakh, ili neograničena imaginacija – savršeno ljudsko biće manifestuje unutar sebe sve atribute Boga i stvoriteljstva, bez da biva stegnuto ili zatočeno od bilo kojeg od njih. Ono je inkarnacija Njega/ ne Njega, zauzimajući položaj bez položaja.(29) Kao što Ibn ‘Arabi navodi: »Božansko prisustvo ima tri nivoa – očevidan, nevidljiv i između. Kroz ovaj zadnji, očevidan postaje izdvojen i razdvojen od nevidljivog. Ovaj zadnji je barzakh, jer je okrenut licem ka nevidljivom. Ili pre, on sam je lice, jer ne može da se deli. To je savršeno ljudsko biće. Istina je učinila da stoji kao barzakh između Istine i kosmosa. Otuda on očituje Božanska imena, zato je on Istina, i on iskazuje stvarnost mogućeg postojanja, zato je on biće. Zato ga je Bog stvorio u tri nivoa: intelekt i čulno opažanje, koji čine dve strane, i imaginacija, koja je barzakh između značenja i čulnog opažanja.«(30) Fusnote:
1. Daleko najbolji i najdokumentovaniji prikaz njegovog života je obezbeđen od strane Kloda Adasa (Claude Addas), Potraga za crvenim sumporom – život Ibn ‘Arabija, u prevodu P. Kingslija (P. Kingsley), (Kembridž, 1933). O Ibn ‘Arabijevim filozofskim idejama videti kod V. Čitika, Sufijski put spoznaje: Ibn ‘Arabijeva metafizika imaginacije (Olbeni, 1989); M.Čodkijevič (M. Chodkiewicz), Okean bez obale – Ibn ‘Arabi, Knjiga, Zakon, u prevodu D. Strejta (D. Streight), (Olbeni, 1993); Pečat poslanika – poslanstvo i svetaštvo u doktrini Ibn ‘Arabija, u prevodu L. Šerarda (L. Sherrard), (Kembridž, 1993); M. Čodkijevič... Mekanske iluminacije: Izabrani tekstovi (Pariz, 1988); A.Korben (H. Corbin) Stvaralačka imaginacija u sufizmu Ibn ‘Arabija, u prevodu R. Manhajma (R. Mannheim) (Prinston, 1969); T. Izacu (T. Izatsu) Sufizam i taoizam (Los Anđeles, 1983); i S. H. Nasr (S.H. Nasr), Tri muslimanska mudraca, poglavlje 3. 2. Franc Rozental, »Ibn ‘Arabi između filozofije i misticizma« Oriens, 31 (1988): 33. Ovo je dobra studija kojoj dugujem veliki broj detalja koji slede. 3. »Ibn ‘Arabi i njegovi tumači«, Žurnal Američkog orijentalnog društva, 106 (1986): 539-51, 733-56; 107

42

FILOZOFIJA I GNOZA

(1987): 101-19. Moris obezbeđuje veliki broj dokaza za ovo tvrđenje (koje se nalazi na strani 733) u tekstu članka. 4. Ibn ‘Arabi, al-Futuhat al-makkiyyah (Kairo, 1911; reprint Bejrut, bez datuma), 1: 240, 1, 32. 5. Videti, Rozental, u navedenom delu: 15; za ceo pasus videti Čitik, u navedenom delu: 202-4. 6. U vezi beležaka sa ovog sastanka, videti Adasa, u navedenom delu: 53-8, Korben , u navedenom delu: 38-44; Čitik, u navedenom delu: XIII-IV. Za obraćanje Ibn ‘Arabija Ibn Rušdu kao znalcu šerijata, videti Futuhat, 1: 325, 1. 16 razmatrano u Čitikovom navedenom delu: 384 n. 13. 7. Rozental, u navedenom delu.: 21. 8. H. S. Niberg, Kleinere Shri�en del Ibn al’Arabi (Lajden, 1919): 145; Rozental, u navedenom delu: 19. M. Takešita (M. Takeshita) je ilustrovao neke od prethodnika za neke od Ibn ‘Arabijevih ideja u Ibn ‘Arabijeva teorija o savršenom čoveku i njeno mesto u istoriji islamske misli (Tokio, 1987). 9. Rozental, u navedenom delu:33. 10. Ibn ‘Arabi, u navedenom delu, 2: 591, 1. 35; to pomaže objašnjenju njegovog pozivanja na faytasuf islami u ibid.-u 2: 124, 1. 23. 11. Ibid., 2: 434, 1. 22; 4: 231, 1. 31. 12. Ibid., 1: 261-2. 13. Ibid., 2: 469, 1. 23; 677, 1.8. 14. Ibid., 2: 599, 1. 20. 15. Ibid., 3: 84, 1. 30. Ibn ‘Arabi ponekad suprotstavlja mi’raj, ili duhovno uspinjanje, Poslanikovog sledbenika sa onim koji čini »promišljajući mislilac« (sahib al-nazar), pod kojim on zasigurno podrazumeva filozofa (od vrste koju prestavljaju čista braća), pre nego mutakallima. Videti, ibid., 2: 273-83. 16. Ibn ‘Arabi, u navedenom delu, 2: 126, 1. 8; 483, 1. 28; 3: 190, 1. 30; videti prevod drugog odeljka i iscrpnu raspravu o takhalluqu kod Čitika, u navedenom delu: 75-6, 283-8. 17. Ibn ‘Arabi, navedeno delo, 1: 240, 1. 32. 18. Ibid., 1: 261, 1.7. 19. Ibid., 2: 595, 1. 32; 3: 37, 1. 8; 1.28. 20. Videti, Čitik, navedeno delo, 235-5. 21. Videti ibid.: 277-8. U vezi velikog broja imlikacija ovog gledišta o komplementarnim Božanskim atributima, za islamsku misao, sa čestim pozivanjem na Ibn ‘Arabijevo gledište, videti Saćiko Murata (Sachiko Murata), Tao islama: priručnik o odnosima gramatičkog roda u islamskoj misli, (Olbeni, 1992). 22. Za Ibn ‘Arabijeva gledišta o posthumnim iskustvima i eshatologiji, koja su, takođe, uticala mnogo na kasniju islamsku filozofiju, videti Čitika, »Smrt i zagrobni život«, poglavlje 7 Imaginarni svetovi: Ibn ‘Arabi i problem religijske različitosti (Olbeni, 1994); Moris, »Manja i veća resurekcija«, Čodkijevič i drugi, u navedenom delu: 159-84. 23. O srcu, videti Čitika, Put sufija, 106-12.

24. O detaljima veze između tashbiha i tanziha, na jednoj strani, i razuma i skidanja zastora, na drugoj, videti Čitik, Put sufija, posebno delovi 4 i 5. 25. Fusus je prevođen na engleski nekoliko puta, a najznačajniji prevod je uradio R. V. Dž. Ostin (R. W. J. Austin), Ibn al-’Arabi: Dragulji mudrosti (Ramsey, N. Dž., 1981). U vezi prevoda drugih dela, videti bibliografije Čitika, Put sufija, i Adasa, u navedenom delu. 26. Za detaljniju raspravo o istorijatu izraza i značenjima koja su mu davana od strane raznih autora, videti, Čitik, »Rumi i wahdat al-wujud« u Rumijevoj zaostavštini, u ediciji A. Baninija (A. Banini) i Dž. Sabaga (G. Sabagh) (Kembridž, 1994). 27. Uporediti, Čitik, »Spekri islamske misli«: Sa’id al-Din Farhani o implikacijama Jedinstvenosti i Mnoštva«, u »Legatu srednjevekovnog persijskog sufizma«, prvo izdanje, Luisn (Lewison) (London, 1992): 203-17. Takođe, videti, Murata, navedeno delo: 67. 28. Ibn ‘Arabi, navedeno delo, 3: 156, 1. 27; Čitik, Put sufija: 14. 29. U vezi savršenog ljudskog bića i stanja bez stanja, videti, Čitik, Put sufija, poglavlje 20. 30. Ibn ‘Arabi, navedeno delo, 2: 391, 1. 20.

Odabrana bibliografija
Adas, S. (1993), u prevodu P. Kingslija, Potraga za crvenim sumporom (Kembridž). Čitik, V. (1989) Sufijski put spoznaje (Olbeni). _ (1994) Imaginarni svetovi (Olbeni). Čodkijevič, M. (edicija) (1988) Mekanske iluminacije (Pariz). _ (1993), prevod D. Strejt (D. Streight), Okean bez obale (Olbeni). _ (1993), prevod L. Šerarda, Pečat poslanika – poslanstvo i svetaštvo u doktrini Ibn ‘Arabija (Kembridž). Korben, A. (1969), u prevodu R. Manhajma Stvaralačka imaginacija u sufizmu Ibn ‘Arabija (Prinston). Nasr, S. (1979) Tri muslimanska mudraca, poglavlje 3 (Kembridž, Masačusec).

sa engleskog prevela Mirjana Abdoli

No 42 • JESEN 2004

43

Zekerija Razi

A

bu Bekr Muhammed bin Zekerija Razi (Abu Bakr Muhammad bin Zekerija Razi) rođen je meseca ramazana 251. g. u gradu Reju. Kao mlad bavio se zlatarstvom. Jedno vreme se posvetio hemiji pa je pri izvođenju raznovrsnih ogleda povredio oko. Nakon izlečenja kod Ali bin Rabin Tabrija završio je medicinske nauke, a filozofiju kod Balhija. Kao poznat lekar, Razi je privlačio pažnju velikana svog doba. Neko vreme je upravljao bolnicom u Reju. Za vreme Muktefijevog halifata preselio se u Bagdad gde je bio upravnik ondašnje bolnice. Nakon Muktefijeve smrti vratio se u Rej i podučavao. U isto vreme je i produbljivao sopstvena znanja na naučnoj osnovi što je na kraju kulminiralo pravom riznicom znanja. Preminuo je petog šabana 313. g. Razi je tokom svog života imao puno istomišljenika, ali i protivnika. Za kritičare njegovog dela i misli smatraju se Abulkasim Balhi (Abu’l Kasim Balhi), Šahid Balhi (Shahid Balhi), Ahmed bin Tadžib Sarhasi (Ahmad bin Tajjib Sarhasi), Abu Hatem Razi (Abu Hatem Razi), i Ibn’u Temar (Ibnu�emar). Za njim su ostala dela iz oblasti medicine, prirodnih nauka, filozofije i logike, matematike, astronomije i hemije. Neka od tih dela su i: Et-tibu-r-ruhanij, Et-tibu-l-mansurij, Es-siratu-l-felsefija, El-ilmu-l-lahi, El-gada, Maqalatun fi me ba’da-t-tabia’, El- šukuku a’la džalinus. O učenju Zekerije Razija razgovarao sam sa uvaženim profesorom doktorom

Mehdijem Mohaqqag).

Muhakakom

(Mahdi

Nasri: Prvo pitanje koje se nameće jeste kakav je Razijev stav prema folozofiji i da li se on u osnovi može smatrati filozofom ili ne? Muhakak: Muhamad bin Zekerija Razi u knjizi pod naslovom Es-siratu-l- felsefija (tokovi filozofije) razmatra definiciju filozofije i pitanje ko sve može postati istinskim filozofom. Ovaj traktat je ustvari napisan kao odgovor Razijevim neprijateljima koji ga nisu smatrali filozofom. Treba napomenuti da je u ono vreme filozof bio osoba, stručna u trima oblastima filozofije: metafizici, prirodnim naukama i matematici. Razijevi protivnici su smatrali da istinski filozof mora voditi život kakav je Sokrat vodio. Naime, Sokrat nije mario za svet, držao se podalje od ljudi, čak je i poznato da je smatrao da mu nije potreban dom, kuća, živeo je u nekom kućerku. Pošto je Razi drugovao sa velikanima, bogatašima i moćnicima, posećivao vladare i padišahe, odstupao je od Sokratovog filozofskog načina života pa samim tim se takva osoba ni ne može nazvati filozofom. Razi u spomenutoj poslanici objašnjava šta je to filozofija. Definicija koju je on dao podudara se sa onom koju su još drevni Grci dali: čovek se u granicama svojih mogućnosti teži poistovetiti sa Bogom. U islamskim kazivanjima spominje se ista stavka: »Stvarajte sa stvaranjem Allahovim!»

44

FILOZOFIJA I GNOZA

Upravo zbog ovoga u islamskom periodu filozofi su se nazivali teozofima. Teozof je onaj koji teži da bude blizak Bogu tj. da se onoliko koliko mu to sopstvena priroda dopušta, poistoveti sa Svevišnjim, to je onaj koji priznaje božanska dela. Zato su i Sadrudin Širazija (Sadruddin Shirazi) nazivali Sadrulmutelehin. Razi u svom traktatu tvrdi kako je istinski filozof ukras nauke i dela. Polazeći od ovog stava svojim protivnicima poručuje: »Šta vi kritikujete, nauku ili delo? Ja sam uložio krajnji napor da istražim razne nauke, svoj život sam potrošio na sticanje znanja tako da su mi sada ruke obolele, oči obnevidele. No ja jednako ne prestajem da se trudim. Rukom drugih pišem, okom drugih čitam. Istina, u svojoj delatnosti nisam bežao od puta umerenosti. Onaj ko beži od prosečnosti nije dostojan titule filozofa. Ja sam se uvek priklanjao umerenosti. A vi, ne možete porediti uzdržljivost jedne vrste sa uzdržljivošću bilo koje druge vrste. Prosečan život jednog seljaka se razlikuje od života jednog vezira «. I dalje objašnjava: »To što sam postao blizak sa vladarima je ili radi pronalaženja nekog izlaza, rešenja ili pak da bi ih postakao da prave škole i proširuju znanje i nauku. S druge strane, moram priznati da sam u praksi imao propusta i da samog sebe ne smatram lišenim grehova i nedostataka. Premda kritikujete moje delanje, po pitanju moje učenosti i znanja mogli biste biti barem malo skromni i umereni.» Ovo potvrđuju i sledeći stihovi: Bavim se naukom na uštrb praksi koristi ti naučno a ne pospešuje ti nedostatke.

Dakle, ako u svom delu i imam propusta, iako sam nešto skratio, ipak ti imaš koristi od moje nauke, ali isto tako, moje delo ti ne nanosi nikakvu štetu. «Polazeći od definicija koje je dao, Razi sebe doista smatra pravim filozofom, kako u nauci tako i u praksi. Zar ne mislite da je ova knjiga svojevrsna odbrana od protivnika; pokušaj da dokaže kako zaista u isto vreme i vodi život i primenjuje metode jednog filozofa? Razi na početku i sam kaže: «Da bi me uništili, moji protivnici posežu za Sokratovom biografijom, koja je zasnovana na bledoj pripovesti o Sokratu, dok je prava istina da je Sokrat u ono vreme bio učenik koji je svoje vreme posvetio sticanju znanja, ali u isto vreme uživao i u zemaljskim dražima, čak se i oženio i ostavio potomke za sobom.» Razijevi protivnici, međutim, želeći da ga unize, držali su do ove prve verzije smatrajući Sokrata vernikom koji ne pridaje važnost životu, koji je živeo u kućerku. Verovanje da je Sokrat živeo u nekoj straćari provlači se i kroz persijsku poeziju. Senaji, recimo, kaže da je Sokrat živeo u kućerku, a ponegde se to vezuje i za Platona. Dakle, Razi veruje kako je Sokratov život ovako opisan samo da bi njega obezvredili. Za to su se zalagali oni koji su hteli da nametnu ideju kako je svetovni život beznačajan. Iako postoji i druga povest prema kojoj je Sokrat živeo kao i svi drugi, u životu težio osrednjosti i izbegavao krajnosti.

No 42 • JESEN 2004

45

Po Vama, koja je pitanja najviše izlagao i razmatrao? Drugim rečima, kojim temama su najviše naginjale njegove filozofske sentencije? U knjizi Osnovi filizofije pominju se osobine koje bi trebale krasiti jednog filozofa ili naučnika. Razi je svoja moralna ubeđenja i načela izneo u knjizi Psihologija, a svoje kosmogonijske postulate u knjigama Metafizika i Vreme i mesto. Prema tvrdnjama naučnika Razi je napisao oko 200 dela iz raznih naučnih oblasti. Abu Rejhan Biruni (Abu Rejhan Biruni) je dao bibliografiju svojih i Razijevih dela i klasifikovao ih po oblastima - medicina, psihologija, matematika, astronomija i astrologija. Svakako da treba napomenuti kako je Razi ostavio za sobom i dela iz oblasti drugih naučnih disciplina, od kojih je, nažalost, vrlo malo ostalo sačuvano, naročito oni delovi vezani za neke oblasti medicine (Al-havi, Sorhak, Tebbe mansuri). Koji je Razijev naučni metod? Da li se oslanjao isključivo na racio ili je i iskustvo tu odigralo značajnu ulogu? Razi je, današnjom terminologijom rečeno, bio racionalist - umu je pridavao veliki značaj. U knjizi «Psihologija», u prvom poglavlju, piše samo o umu gde kaže: « Gospod je čoveku podario svoj najbolji deo, um i tako ga učinio nadmoćnim u odnosu na ostala bića. To je onaj um koji je ljudima dao sposobnost da se domognu velikih otkrića; da osvoje mora i nebesa; rečju, da ukrote neukrotivo. «Prema Razijevom mišljenju, mi možemo uz pomoć uma urediti svetovni život, a kreiranjem ovog života možemo usmeriti i potonji, zagrobni

život. U nastavku knjige Razi pokušava da odgovori na pitanje: može li nam taj isti um, koji ustvari treba da vlada nad nama, biti podređen; da li možemo um, koji treba da nam bude vođa, uzeti pod svoje? Razlog iz kog su se ismailije protivili i neprijateljski ophodili prema Raziju jeste upravo činjenica da su oni smatrali da racio nije potreban i da je obrazovanje koje pružaju učitelji - misli se na imame i fatimidske halife - samo za sebe dovoljno. Zbog ovog detalja se ismailije još nazivaju i ta’alimije. Ukratko, oni su poricali ulogu intelekta, dok je Razi isticao um i smatrao da je njegova primena neizbežna u svim životnim pitanjima. Kako se Razi odnosio prema naučnim pitanjima? Da li se više zadržavao na egzaktnim pitanjima ili ne? U rešavanju naučnih pitanja, naročito medicinskih, Razi je naginjao iskustvu. U staroj Grčkoj postojale su 3 medicinske škole čije su pristalice nazivali: empiristi, analitičari i medicinari. Empiristi su verovali da je u medicini primarno iskustvo; ono što se ispita i primeni na jednoj može se primeniti i na drugoj osobi. Analitičari su, pak, smatrali da bolesti treba klasifikovati i potom utvrditi kojoj vrsti izvesna bolest pripada. Ustvari, oni su se oslanjali na logiku, uz pomoć koje su poređali bolesti po vrstama i podvrstama i tako ih proučavali. Pripadnici jedne druge škole, poznati kao «ashabe hejel» verovali su da medicinu treba izbaviti iz onoga mnoštva i zbrke, i da je treba na sledeći način poimati: u telu postoje izvesne materije kojima tu nije mesto pa stoga trebaju biti izbačene iz istog, što su nazvali «povraćanje» (ovo se naravno ne

reči i složili se da ni iskustvo ni analitika sami po sebi nisu dovoljni i da je pravi lekar onaj koji primenjuje i jedno i drugo. Upravo zbog toga je Razi svoje zadatke najviše obavljao u bolnicama. U svojim knjigama je spomenuo i bolnice Bagdada i Reja. U svom radu je primenio metod koji podseća na klasifikaciju bolesnika i bolesti, a to je onaj isti metod u naše vreme nazvan «mutaleje moredi», a od strane Evropljana određen kao case studies. Doktor Mahmud Nadžm Abadi je preveo knjigu pod Muhamed ibn Zekerija Razi, H. Behzad, 1964. naslovom Razijeve odnosi na današnje značenje «mučnina priče u kojoj je Razi izneo priče o u stomaku»); ili pak, telo ima manjak izlečenju svojih pacijenata, ponaosob supstanci koje se moraju uneti u njega, je ukazao na svoje pacijente i metod što su nazvali «priliv» (i ovaj termin se njihovog izlečenja. Na jednom mestu razlikuje od značenja u kom se danas kaže: »Ja prvo utvrđujem uzroke i upotrebljava). simptome bolesti, a potom, rukovodeći Kasnije su ove škole i učenja se ovim simptomima pribegavam ušli u islam, naročito pošto je Galen adekvatnom lečenju». Dakle, Razi je napisao knjigu «Medicinske škole». očigledno koristio precizan naučni Abasidski halifa Al Vasek (Al Waseq) metod. Upravo zbog ovog naučnog je jednom okupio lekare i obratio im se: metoda koji je primenjivao, njegove «Mi moramo takav metod primeniti u knjige, nakon što su prevedene na medicini». Svi su prihvatili vladareve latinski jezik, postale su udžbenici na

evropskim univerzitetima, a naučnici su potpali pod uticaj njegovog naučnog metoda. Koje je Razijevo učenje o duši? Može li se ovo učenje prihvatiti kao platonovsko? Razi je smatrao da u čoveku postoje tri duše. Prva je svojstvena čoveku i ne postoji kod životinja, a druga je prisutna i kod ljudi i kod životinja. Prvu dušu naziva Božanska duša, a druge dve: gnevna i nagonska (požudna). Ako Božanska duša ne bi imala primat nad druge dve duše, one bi onda čoveka povukle u preterivanje. Razi veruje da je Bog čoveku udahnuo gnevnu dušu da bi uz pomoć nje odbranio svoju egzistenciju i da bi se sačuvao od opasnosti i nevolja. Međutim, ista ta duša mora biti pod nadzorom božanske duše kako ne bi odlutala u krajnost jer ako do toga dođe rezultiraće sasvim suprotnom situacijom. Na primer, da vas na ulici neko sasvim slučajno okrzne ramenom, a da vi tu osobu zbog toga usmrtite. Ekstremnost gnevne duše se manifestuje i u slučaju da čovek podlegne slabostima pa samim tim ne može ni svoju egzistenciju odbraniti. Dakle, ekstremnost gnevne duše izbacuje čoveka iz stvarnog toka. Gospod je stvorio i nagonsku, požudnu dušu kako bi se omogućilo rađanje novih pokoljenja. Ekstremnost ove duše takođe čoveka udaljava od ispravnog životnog puta. Razi u svojim delima naročito u Psihologiji (učenje o duši) spominje ove tri duše. U ovom učenju je bio pod uticajem Platona. Neki naučnici su pokušali da ove tri duše koje je Razi preuzeo od Platona, dovedu u vezu sa tri duše koje se pominju u Kur’anu. Iako postoje izvesne

podudarnosti, ovo poistovećivanje ne može se smatrati ispravnim. Duše, opisane u Kur’anu su: «nafse ammare», koja je slična nagonskoj duši; «nafse mutmaine», slična racionalnoj (božanskoj) duši i «nafse lavvame», koja se podudara sa gnevnom dušom. U svakom slučaju, Razi se u svom etičkom učenju prvenstveno oslanjao na navedene tri duše, ali je, isto tako, i pridavao veliku važnost principima uma i volje. Razi smatra da su sve vrline i lepi maniri podređeni umu, dok su sve mane i ružni maniri podređeni volji. Um i volja se u čoveku neprestano nadmeću. Dok um teži da čoveka vodi putem istine i ispravnosti, volja želi da čoveka, udaljivši ga od te istine i ispravnosti, odvede stranputicom. No, čovek je dovoljno mudar da može pobediti volju i omogućiti prevlast uma. Kako to arapski pesnik Ibn Darid kaže: «Volja je bolest uma, čovek se može spasiti tako što će omogućiti svom umu da nadvlada volju.» Reč (hui) volja ima isto značenje ko i reč (heves) želja i smatra se jednom od ključnih reči Kur’ana. Razi je sistem svoje etičke filozofije zasnovao na umu, volji, vrlinama i manama uz osvrt na tri duše. Naravno, i u persiskoj i u arapskoj književnosti se prepliću motivi ovog sistema. Po nekim pripovedanjima, Prorok je dodelio svakom čoveku dva đavola, a to su upravo požuda i gnevna duša. Upitan da li ova dva nečastiva važe i za njega samog, Prorok je odgovorio: »Svog šejtana predajem svojim rukama.« To znači: sopstvenog nečastivog predajem samom sebi. I u persiskoj poeziji na svakom mestu gde se reč šejtan pominje zajedno sa rečju musliman, prisutan je uticaj navedenog hadisa.

48

FILOZOFIJA I GNOZA

Znamo da je jedna od teorija, prisutna u Razijevim knjigama, teorija o pet pranačela. Kakvo je njegovo učenje o pet pranačela? Razijeva religijska, teološka i kosmogonijska ubeđenja ne možemo potkrepiti dokazima iz njegovog pera, već samo onim što su njegovi protivnici pisali. Najbolji izvor koji razmatra Razijev stav prema pet pranačela jeste knjiga «Zadulmusafirin» Naser Hasrua. On ističe dve osobe kao pripadnike materijalizma (ashabe havalej). Jedan je Abulabas Iranšahri, a drugi Muhammad bin Zekerija Razi. Reč ashabe havalej se koristi za one koji veruju da je pramaterija sveta tj. prva supstanca sveta (prapočetak) iskonska, zato što, ako se osvrnemo na stvorenja ovog sveta, shvatamo kako svaka materija proističe iz neke druge. Na primer, ovaj sto je ranije bio drvo, drvo stablo a stablo zrno nastalo od vode iz zemlje. Pitanje koje se nameće u vezi sa pramaterijom koju Afzalidin Kašani naziva majeje majeha, filozofi madatu-lmavadi, a zapadnjaci principle ma�ers, jeste: da li je pramaterija stvorena. Da li je nastala iz ništa ili je iskonska, oduvek postojala i nikada nije stvorena? Naser Hasru u knjizi «Zadulmusafirin» navodi kako Abulabas Iranšahri tvrdi da je Bog uvek bio stvoritelj, svojstvo stvaranja je oduvek Gospodu pripadalo. Naser ove reči nalazi prihvatljivim, «ali Muhammad bin Zekerija Razi je ovo izneo na neprikladan način i poricao stvaranje Gospodovo». Na ovom mestu napominje da je Razi verovao u postojanje pet pranačela od kojih su prvo Bog, drugo materija, a preostala tri, mesto, vreme i duša. Dakle, kada

se kaže qudemaje hamse misli se na ovih pet principa u koje je Razi verovao. Razi kaže da je Bog Bespočetan i Večan, Njegovo stvaranje neprestano, a stvar koja se zove materijom pripada Bogu. Na osnovu ovoga sledi da, ako je Gospod Apsolutan, onda je i materija koja mu pripada apsolutna. I dalje, pošto se materija mora nalaziti na nekom mestu onda je i mesto apsolutno, kako je materija izložena promenama koje se odvijaju u određenom vremenskom medijumu otuda je i vreme apsolutno, i na posletku, pošto neka stvorenja imaju život i moć življenja tako je i duša apsolutna. Problem prapočetka materije tj. apsolutnosti materije je razmatran i u antičkoj Grčkoj i među islamskim naučnicima i filozofima. Međutim, među filozofima postoje razmirice oko pitanja da li su i materija i forma apsolutni, ili je, pak, materija bespočetna a forma stvorena tj. akcident. Skolastici su ubeđenja da su materija i forma stvoreni. Svakako, i među njima je bilo onih koji su tvrdili da je materija apsolutna a forma stvorena. Dakle, pramaterija je bespočetna a potom su razne forme usvojene. Kao primer, oblik jednog stola je naknadno nastao, pošto je sto ranije imao formu drveta, a drvo takođe stvoreno pošto je bilo u formi debla. Hadžumula Hadi Sabzevari je u «Šarhe manzume» je ukazao na ovu ideju. Iako on materiju određuje kao suštinu a formu kao svojstvo. Da li su ova načela smatrali vremenskim ili suštinskim? Po njima pranačela su bivstvena, a ako pretpostavimo da je svet bivstveno načelo, onda se ono mora nalaziti u

No 42 • JESEN 2004

49

određenom vremenskom medijumu. Isti je slučaj i sa uzrokom koji se u pogledu vremena podudara sa posledicom, ali razum nalaže da uzrok predhodi posledici. Primer za ovo je kad mi svojim prstima okrećemo ključ: i jedno i drugo se ostvaruje u vremenskoj dimenziji ali razum sudi da kretanje prsta predhodi pokretanju ključa. Pitanje protivrečnosti vremenske i bivstvene kontigencije kao i materijalizma tj. ateizma koje je kasnije postalo rasprostranjeno zahvaljujući Mir Damadu, je vrlo bitno pitanje. Pošto je prema učenju nekih svet uzrok i u vremenskom medijumu podređen formama, i pošto je vreme izraz za meru kretanja planete a i sama planeta je deo sveta, onda kako možemo tvrditi da je svet uzrok u vremenskoj kontigenciji tj. da se nalazi u nekom vremenskom okviru s obzirom na to da je i samo vreme produkt sveta. Upravo iz ovog razloga tvrdnje su više usmerene ka bivstvenoj kontigenciji. Skolastici ešarije su verovali da je rešenje ovog pitanja pojmovno vreme. U pojmovnom vremenu mi istinski ne postojimo. Međutim, Mir Damad je za pojmovno vreme, koje je stvar uobrazilje, postavio novu koncepciju koja važi za kontigencije sveta a koja predstavlja materijalističke kontigencije. On kaže: «Kako god se sve transformacije odvijaju u vremenskoj odrednici tako se i nepromenljive stvari nalaze u određenom okviru koji je izražen kao večno.» On je mišljenja da se sve promenljive nalaze u određenom vremenskom medijumu, međutim, za Boga se ne može pretpostaviti nikakav okvir ili odrednica. Na osnovu ovoga, pitanje načela i kontigenciju sveta nazivaju džadalijatu tarafejn, znači dokaz zasnovan na komponentama

sveta isto tako se ostvaruje kao i dokazi pranačela sveta. U slučaju da kažemo da je Bog pranačelo, onda naspram Boga postavljamo neko drugo načelo i oduzimamo Mu svojstvo stvaranja, zato što ne postoji stvar koja uslovljava njegovu aluminaciju. Pored onih koji su govorili da je svet uzrok, postavljalo se i pitanje: zašto svet nije nastao pre onog trenutka u kom je nastao? Da li je stvaranje sveta bilo Božja volja ? Ako pretpostavimo da jeste, zašto ga onda Bog nije još ranije stvorio? Na ovaj način mi Bogu pripisujemo indiferentnost ili nesposobnost. Da rezimiramo, kao što je već rečeno, Razi je verovao u pet pranačela, iako neki pripadnici sunita i džemata smatraju da je on ovo učenje preuzeo od dualističkih učenja tj. zaratustrijanaca, neki opet tvrde da je bio pod uticajem Sabinjana, drugi da je bio pod uticajem grčkih ideja, ali prava istina je da u njegovim delima ne postoji mesto na kom je jasno izneo svoje ubeđenje. Čini se da Razi ima specifičan stav o pranačelima i kontigencijama. Čak je po ovom pitanju kritikovao i Galena. Njegova kritika Galena zasnovana je na činjenici da je Galen u svojim delima izneo dve protivrečne teorije. Razi tvrdi da Galen u jednoj od svojih knjiga kaže: »Ja, niti imam podatke, niti znam da li je svet akcidencija ili pranačelo». I u delima islamske skolastike poput Al arba’in fi usuli-d-din, gde Farhurazi iznosi različite ideje na temu kontigencije i pranačela sveta, zatim petu ideju koja je ustvari tawaqquf, tj. «ja ne znam da li je svet uzrok ili pranačelo», pripisuje Galenu. U jednoj drugoj svojoj knjizi Galen pokazuje da

50

FILOZOFIJA I GNOZA

veruje u pranačela sveta. On smatra da je dokaz ovih pranačela nepromenljivost sveta stvari. Razi na ovom mestu kritikuje Galena - ako već kaže da se svet nije promenio, koja je onda funkcija reči promena (ako se već ne odvija takav proces, otkud ime za isti proces). Ako se uzme da je funkcija promene gubljenje boje tj. izbleđivanje, u tom slučaju, sve komponente sveta blede s tom razlikom što se izbleđivanje jednog tela razlikuje od drugog. Ne možemo očekivati da povrće i voće blede istovetno kao i zlato, srebro, rubin. Jedna stvar može izbledeti, uvenuti za dva dana kao što je to slučaj sa povrćem i voćem, a opet, kod nekog drugog predmeta, ovaj proces može potrajati dve godine. Na isti način kritikuje Galena gde kaže da su, na kraju krajeva, sve stvari pojavnog sveta podložne čiljenju, bleđenju. Tako je i Galenov dokaz pranačela sveta bića neosnovan. Kao prvo, Metafizika se nije odnosila na teozofiju ili metafiziku u užem smislu tj. teologiju. Ova Razijeva knjiga nije u celosti sačuvana već su samo neke njene rasprave sačuvane zahvaljujući pojedinim naučnicima. Na primer Ibn Mejmun citira neke rečenice ovog dela u svojoj knjizi Dilalatu-l-hairin. I Naser Hasru i mnoštvo drugih naučnika je navodilo delove Razijeve Metafizike. Pitanja izložena u ovoj knjizi pripadaju ustvari Razijevom filozofskom učenju i kosmogoniji a dobar deo se poklapa sa opštom metafizikom. Na osnovu delova ove knjige do kojih smo uspeli da dođemo, može se zaključiti da ona sadrži ideje kao što su: pramaterija, forma, pet praprincipa, bespočetnost sveta, kao i učenje o duši.

Dakle, ne može se sa sigurnošću tvrditi da Razi nije govorio o metafizici u užem smislu? Oni sadržaji koje imamo pred sobom nisu u direktnoj vezi sa metafizikom u užem smislu. Da li to znači da nije raspravljao o teologiji? Navedeno Razijevo učenje o poslanstvu ne može se sresti u njegovoj metafizici već u jednoj drugoj knjizi pod naslovom Mahariqu-l- anbijai (Vrline Poslanika). Kako Razi tumači poslanstvo? Razijeve rasprave na temu poslanstva nisu direktno doprle do nas već su uglavnom prenošene posredstvom nekih protagonista ismailija: Naser Hasru, Abulhatem Razi i dr. Ismailije su po pitanju razuma opovrgavali Razija, doduše i po drugim pitanjima su iamli stav suprotan njegovom. I ranije smo istakli kako je Razi pridavao veliki značaj razumu, no njegovi protivnici su reči fatimidskih halifa i imama smatrali kompetentnim. Uostalom i ateističke ideje, pripisane Raziju su uglavnom kreirane od strane njegovih protivnika. Ibn Abi Asabije navodi kako se nameće zaključak da su ove ideje upravo Razijeve. I pokojni Motahari u knjizi Međusobne funkcije Irana i islama polemiše o istom pitanju i navodi kako se Razi vezuje za delo pod naslovom Hilu-l-mutenabin (Prevara lažnih proroka). Motahari je posebno naglasio da se reč mutenabin koristi u značenju lažni prorok i nikako je ne treba mešati sa rečju Prorok. Tako su se islamski naučnici zalagali da se povuče striktna granica između Proroka

No 42 • JESEN 2004

51

i lažnog proroka, pa su otuda i nastale knjige kao što je Naser Hasruova Alfarqu bejnu-n-nabi wa-l-mutenabi (Razlika između lažnog proroka i Proroka) u kojoj se kaže: «pošto se uvek nastojalo da se postavi razlika između magije i čuda tj. između znanja koje poseduje Prorok i onog koje poseduje lažni prorok.» I ja sam u jednom delu objavljenom 1964.g. napisao kako je Ibn Abi Asabije u knjizi Izvorišta proroka u redovima lekara naveo kako Razi nije napisao bilo kakvu knjigu u kojoj ne priznaje Proroka, već su takve knjige napisali njegovi neprijatelji i deklarisali ih kao njegove. Kasnije su ovo pitanje žustrije pokretali orijentalisti a najviše jevrejski orijentalisti. Na primer Pol Kraus, jevrejski naučnik koji je živeo u Kairu, a za vreme Drugog svetskog rata je izvršio samoubistvo. On je u jednom članku u Enciklopediji islama pisao o Raziju i pokrenuo pitanje da li je on doista bio nevernik. Od muslimanskih naučnika, Abdurrahman Bedui u svojoj knjizi Iz istorije ateizma u islamu pominje ličnosti koje nisu verovale u Boga i Proroka, među koje svrstava i Ibn Ravandija i Razija. Međutim, sejjid Morteza Ilmulhadi u delu Eš-šafi fi-l-imamati opravdao je Ibn Ravandija rečima da je on samo prenosio verovanja i učenja raznih sekti i bio stručnjak na polju proučavanja različitih verskih učenja. On se jeste bavio raznim verskim učenjima ali se ta činjenica ne može uzeti kao dokaz da je on uistinu verovao u ista. Isti sučaj je i sa Džahizom, arapskim književnikom, i on je prenosio ubeđenja raznih verskih sekti ali nikada nije izjavio: «Ja verujem u jedno od ovih učenja.» Njega, doduše, smatraju mutezalijom, ali on na početku svoje knjige Hajvanu kaže: »Ne možete me nazvati nasibijom samo zato što

citiram reči osmanija, jer me na isti način morate smatrati šiitom budući da citiram i reči alevija, sledbenika hazreti Alija». Na osnovu ovoga i Razi se može poistovetiti sa Ibn Ravandijem premda se obojica tretiraju kao nevernici. Ako mi dozvolite još nešto bih vam predočio. Za jednu Razijevu knjigu sam uradio recenziju i objavio je pod naslovom Sumnje u Galena, a koja sadrži Razijeve kritike na račun Galena. Dok sam radio korekturu ove knjige, jednom sam uradio reprodukciju, jednom interpukciju i dvatri puta korekturu, naivno sam prelazio preko jedne rečenice i nikako mi nije padalo na pamet da bi mi ova rečenica mogla koristiti, sve dok mi jednog dana izvesni profesor ne reče kako je na trgu Gomruk, Razijeva bista postavljena kao bista nekog duhovnika, ljudi su tuda prolazivši godinama bili ubeđeni da je Razi neki mula, nisu ni pomišljali da on poriče poslanstvo. Sasvim je jasno da je ovaj profesor hteo da pokaže kako Razi nije poricao poslanstvo. Ja sam preko ovih reči prešao na šaljiv način. Međutim, jednom mi je palo na pamet da ako se domognem nekog valjanog i čvrstog dokaza po ovu temu, pitanje će preći granice šale i pretpostavke. Pošto je ovo pitanje bilo aktuelno, ne znam kako mi je iznenada pala na pamet ona rečenica iz knjige Sumnje premda sam ovu knjigu pet-šest puta pročitao i uvek pomenutu rečenicu preskakao. Na trećoj strani mog izdanja ove knjige, Razi, želeći da se na Galenova dela osvrne istraživački i kritički, kaže: «Što se tiče Galenovih dela, počeo bih od Knjige dokaza zato što je ova knjiga od onih na koje sam naišao, i naravno, posle svetih knjiga, najkorisnija i najverodostojnija.» Na ovom mestu se postavlja pitanje kako može osoba koja poriče poslanstvo

52

FILOZOFIJA I GNOZA

da svete knjige izdvaja kao posebne? To je nemoguće, jer jedna takva osoba sigurno veruje u otkrovenje i svete knjige. Kada sam ovu rečenicu predočio spomenutom profesoru u njegovom izlaganju sam našao potvrdu i dokaz. Naime, taj profesor je izjavio kako on nikako ne može osporiti ovu rečenicu. Ukratko, ovim sam želeo da pokažem da ako bi sva Razijeva dela dospela do nas onda bismo mogli jasno uvideti kako su sve optužbe na njegov račun sasvim neosnovane. Kako Razi vidi uživanje? Da li je sledio Galena i Platona ili je imao sopstveno tumačenje ovog pitanja? Za uživanje i patnju dato je nekoliko definicija. Jedna je Aristotelova definicija pod čiji uticaj je potpao i Avicena, a druga je ona koju je izneo Muhammad Bin Zekerija Razi i neki drugi lekarifilozofi, Abu Sahl Mesihi, na primer. Avicena i neki drugi islamski skolastici su uživanje definisali kao percepciju umerenog. Naime, kada čovek spoznaje stvar čija je suština umerenost, to mu pruža zadovoljstvo. Na isti način definišu i patnju, kao razornu percepciju tj. percepciju stvari čija je suština negativna ili sadrži mržnju. Dakle, Avicenino definisanje patnje i uživanja oslanja se na percepciju umerenosti i percepcije preterivanja. Na ovaj način uviđamo da su po definiciji uživanje i patnja suprotni jedno drugom tj. da su nepovezive protivrečnosti. Međutim, neki naučnici su mišljenja da se ovo dvoje ponekad prepliće a kao primer navode bolest šugu. Ova bolest je razlog čovekove boli, izlaže ga patnji, ali s druge strane, svrab tj. češanje koje se javlja ovom prilikom, razlog je čovekovog

uživanja. Tako oni tvrde da se na ovaj način patnja i uživanje prepliću. Što znači da ova bolest i muči čoveka i čini mu se prijatnom u isto vreme. Muhammad bin Zekerija Razi uživanje definiše kao vraćanje prirodnom stanju. On je ovu definiciju potkrepio sledećim primerom: «Sedimo u jednoj sobi što nam ne donosi ni zadovoljstvo niti patnju. Ako se soba počne postepeno zagrevati, postajemo uznemireni sve dok izloženi uticaju teške vrućine ne postanemo slabi. Nakon toga temperatura u sobi se počne spuštati i kada je soba postala mlaka obuzima nas zadovoljstvo i tako sve do prirodnog stanja koje nastaje onda kada ne postižemo ni uživanje niti osećamo patnju. Ako ponovo napustimo prirodno stanje, ponovo počinje patnja.» Dakle, možemo zaključiti da se prema Razijevoj definiciji prirodno stanje nalazi u poziciji regulatora, jer u tom stanju mi ne osećamo ni zadovoljstvo ni patnju. Islamski naučnici su jednodušno smatrali da je pravo uživanje ono koje je duhovno, večno i nepromenljivo, a sva ostala su prolazna: Uživanje u nauci je ono koje posredstvom naučnika dopire do duše tvoje I zato telesno zadovoljstvo tvoje oči ne prihvataju kao užitak Oni nagonsko uživanje nisu smatrali istinskim zadovoljstvom i zato su verovali da je najpotpunije uživanje odricanje od samog uživanja: Ako napuštanje uživanja smatraš zadovoljstvom

No 42 • JESEN 2004

53

Onda više ni zadovoljstva nećeš smatrati zadovoljstvima

delove iz ovih dela i gde je god našao za shodno ubacivao svoje osvrte na njih. Na primer, knjiga Sumnja u Galena Međutim, Razijev specifičan stav ustvari predstavlja kritiku Galena. Na o uživanju i patnji potiče od njegovih početku ove knjige on kaže: «Pravo koje prethodnika. Pošto su i Galen i Platon Galen polaže nada mnom veće je od ova dva pojma definisali na isti način, prava koje gospodar polaže nad svojim može se tvrditi da Razi jeste bio pod slugom». Ali na drugom mestu kaže da uticajem ova dva filozofa. ne prihvata da medicina i filozofija imaju značenje veličine. Dakle filozofi i lekari Kako je Razi shvatao medicinu, da li je ne mogu očekivati da drugi prihvate u ovu oblast uneo neke novitete? njihove stavove bez jednog zašto? Ili kako? »Pošto je Galen posedovao znanje Jedan od principa kojima nas islam i bio naučnik u pravom smislu te reči, uči jeste taj da se znanje može usvojiti uticao je na moje stavove.» U nastavku od bilo koga i na bilo kom mestu. A izlaganja spominje poznatu Aristotelovu i Verovesnikove (s.a.v.s.) reči: Traži priču o Platonu i kaže: «Aristotel je znanje, makar ono bilo i u Kini, jasno ovako razmišljao - i Platon i Bog su u potvrđuju ovaj princip. I Razi je od onih mom srcu, ali ja više volim Boga od islamskih naučnika koji su uvažavali Platona». Iako je Razi umnogome reči prethodnika, tragali za znanjem, koristio dela grčkih velikana, naročito i prilikom usvajanja znanja nikada Galena, imao je i svoje dokaze i stavove. nisu marili za identitet onoga koji ga U svakom slučaju većina Galenovih izlaže. Onaj koji pruža znanje mogao dela je razmotrena ili rezimirana. Na je biti nevernik, pravovernik, jevrejin primer, Džahiz kaže: »Glupost je bolest ili hrišćanin, za Razija to nije nosilo koju ni Galen sa svom svojom veličinom nikakav značaj. Ono što je za njega ne može izlečiti». A Naser Hasru ovo bilo bitno je znanje i verodostojne reči. ilustruje stihovima: Sasvim jasno možemo uočiti da su islamski lekari preuzeli mnogo toga Ako u tvojoj duši kulja para neznanja iz iranske, indijske i grčke medicine. I Kako ja mogu da izlečim ovu bolest gluRazi je bio jedan od njih. Ali bin Tabri posti? u svojoj knjizi Vrt mudrosti ima poveći odeljak Iz antologije indijskih dela u I iz Rumijevih stihova možemo kom citira delove iz pojedinih indijskih saznati da je Platon bio filozof, a Galen knjiga. Međutim, većina naučnika, a lekar: među njima i Razi, su bili pod uticajem grčke medicine, naročito pod uticajem Poživi nam mila ljubavi naših dobrobiti dve vanredne ličnosti grčke medicine, Ej, lekaru svih naših uzroka Galena i Hipokrata. Hanin bin Isak je Ej, lekaru našeg ponosa i časti zajedno sa svojim saradnicima preveo Ej, ti Platone i Galene naš. Galenova dela sa grčkog i sirijskog na arapski jezik, pa se i Razi domogao ovih Ili pak, Mutenebbi, arapski pesnik prevoda. On je u svojim knjigama citirao kaže:

54

FILOZOFIJA I GNOZA

Razi je u istoriji poznat kao hemičar, koji je njegov doprinos ovoj naučnoj disciplini? Po pitanju hemije postoje protivrečni stavovi. Neki islamski naučnici su doista bili vrsni hemičari, među njima i Džaber bin Hajan, jedan od učenika imama Sadika, tu se još mogu ubrojiti i Džadalki i Tugraji. Naučnici tvrde da se hemija ne može poimati kao promena svojstva metala. Bili su mišljenja da krajnji cilj koji se može postići hemijom jeste promena boje, svakako, to nije boja koja se odmah gubi već ona koja prodire u metale. Meutim, pojava da se menja svojstvo metala, na primer da se srebro pretvori u zlato, spada u nemoguće stvari. Razijeve knjige iz hemije nose naslove: Knjiga tajni, Osnovne tajne obrazovanja, Knjiga primera. Abu Rejhan Biruni je deo Razijevih dela imenovao kao li-l-kimijajijat. No kako to navode naučnici, u oblasti hemije u nekom idealnom smislu nije bio uspešan.

Pošto sam pronašao lek kod njega postao sam njegov obožavalac I više za mene Galenove osobine ne nose nikakav značaj. Uprkos tvrdnjama zapadnih naučnika, islamski filozofi nisu bili puki podražavači Zapada, već su u većini filozofskih i medicinskih pitanja uneli sopstvene stavove i originalnost.

No 42 • JESEN 2004

55

Govorilo se da se Razi u početku bavio hemijom i pošto je dolazio u kontakt sa topljenjem i livenjem metala, isparavanjima i mirisima sumpora, arsenika i sličnih materija, oči su mu obolele pa je za izlečenje pošao kod nekog očnog lekara. Lekar mu je za izlečenje tražio 500 zlatnika koje je ovaj bio prinuđen da da. Nakon ove avanture, Razi se probudio i sebi rekao: «Prava hemija je ono što je ovaj čovek malopre postigao, pregledao mi je oči i za to uzeo 500 zlatnika.» Otada je Razi digao ruke od hemije i prionuo na medicinu. Poznato je da je on u poodmaklim godinama počeo da stiče obrazovanje iz medicine, ali, pokazao je takvu ozbiljnost i upornost da je uspeo za kratko vreme da dostigne sam vrh ove nauke. Na osnovu informacija kojima raspolažem Razijevo pitanje hemije se ovako odvilo. Jakup bin Isak Kendi ima delo pod nazivom Upozorenja na prevare hemičara. U ovoj knjizi on upozorava ljude na podvale i prevare koje hemičari čine, shodno tome i izvodi zaključak da je idealna hemija nemoguća stvar, a ono što je jedino moguće je hemija koja menja spoljni izgled metala. Ovakva komparacija može se zapaziti i u persijskoj književnosti. Naime, ovu komparaciju i metaforični izraz hemija koristili su osobe koje se uz pomoć nekog vođe spašavaju stranputice i stižu do pravog puta. Naser Hasru kaže: «U vreme dok sam bio na vladarevom dvoru osećao sam da nisam više kamen, ali sada osećam da sam rubin». Pa upravo ova transformacija kamena u rubin ima prizvuk komparacije i upotrebe metafore.

Čitanjem Razijeve biografije i ideja primećujemo kako je on u određenoj meri bio nezavistan u svojim raspravama i stavovima. Kako Vi vidite ovu njegovu nezavisnost? Političko-religiozne prilike tog vremena, do kraja trećeg i četvrtog veka, bile su takve da su naučnici mogli slobodno da razmišljaju i da pokazuju svoje znanje. Nasuprot tome bilo je razdoblja kada naučnici nisu mogli da izlažu svoje naučne rezultate. Abulaallaa Ma’ari ističe: Ako nameravam reći nešto prazno ili nemoguće vičem i nikom ne smeta Ali ako želim reći prave reči moram ih tako tiho izgovoriti da ih ni sam ne mogu čuti. No, kako je to i prethodno spomenuto, Razijevo doba je bilo doba slobode misli, doba u kome su naučnici svoje naučne rasprave sasvim slobodno izlagali, ali isto tako i njihovi neistomišljenici su imali priliku da slobodno iznose svoje kritike i zapažanja. Razi je ostavio za sobom i delo pod naslovom Dokazi medicine. Šta je to nateralo Razija da napiše jednu ovakvu knjigu, tj. zašto je uopšte bilo potrebno dokazivati medicinu i njene dobrobiti? Zatim, susreo sam se sa Ibn Hinduom, za čiju knjigu sam uradio recenziju i dao je u štampu. Ibn Hindu je bio učenik Ibn Himara koji je opet bio učenik Ibn Sine, a sam je držao časove medicine i filozofije. U prvom poglavlju svoje knjige, nazvanom Ključevi medicine i putokaz za učenike izneo je argumente u odbranu medicine i pobijanje onih koji se protive medicini i lekarima. Oni

56

FILOZOFIJA I GNOZA

tvrde da Bog može nekoga da učini bolesnim ili da mu, bez obzira na to da li je mlad ili star, oduzme život. I uopšte, sva ova pitanja su Božja volja, Bog ljudima određuje sudbinu. Ova škola je bila poznata kao El-firqatn-nafijati li-l-tibb. Dakle ova škola je smatrala da se medicina mešala u Božije delo i da je rad lekara u suprotnosti sa Božanskom predodređenošću. Razi je upravo napisao pomenutu knjigu, da bi opvrgao stavove ove škole. Na ovaj način sam shvatio Razijevu želju da napiše jednu ovakvu knjigu. Naravno, i Ibn Hindu spada u grupu onih koji su se protivili učenju ove sekte. On navodi jednu priču na ovu temu: «Jednog dana vođu sekte zadesi snažna glavobolja. Bol je bio tako jak da je na kraju bio prinuđen da pošalje po Abulhajra Himara, ne bi li ga ovaj izlečio. Njegov idejni protivnik, Abulhajr Himar posavetova ga da knjigu koju je sam (tj. vođa) napisao protiv medicine i lekara stavi pod jastuk, možda se na taj način izleči. Razlog zbog je Abulhajr odbio da ga izleči nije ništa drugo do činjenica da je ovaj vređao lekare i dovodio u pitanje dobrobiti medicine». U svakom slučaju, naučnici tog vremena mogli su slobodno da iznose svoje kritike na račun praznoverja i drugih nenaučnih pitanja i metoda, a da pritom ne budu izloženi poniženju ili proganjanju. Jedno od poznatih Razijevih dela je i Psihologija. Koja pitanja je najviše razmatrao u ovoj knjizi? U samom uvodu Razi navodi razloge iz kojih je napisao ovu knjigu: «Pošto sam za Mansur bin Isaka napisao knjigu iz oblasti anatomije Tibbu-l-mansuri,

odlučio sam da napišem i jednu knjigu o duševnoj nauci. Muslimanski naučnici su verovali da čovek poseduje dušu i telo, kako je god telu potreban lekar kada se razboli, tako je i duši potreban lekar u slučaju bolesti, jer i duša biva bolesna. I časni Kur’an o tome govori. Zato je i Razi napisao ovu knjigu i u njoj predočio mogućnost lečenja duševnih bolesti kao što su: ljubomora, pohlepa, tvrdičluk, sebičnost...i druge sramne osobine koje su ustvari čovekove slabe tačke. A ceo odeljak je odvojio za proučavanje duševnih nedostataka pod nazivom Er-radžalu ujubihi. Ovde on apeluje na ljude da postanu svesni sopstvenih mana, da treba da obrate pažnju na kritike i primedbe svojih neprijatelja, jer čoveka neprijatelj može valjano obavestiti o njegovim nedostacima. Treba slušati ljude koji čoveku ukazuju na njegove mane. Pretpostavlja se da je i Galen napisao knjigu na ovu temu pod naslovom Da bi spoznao sebe, koristi svoje neprijatelje. A Sa’adi o ovome kaže: Prijateljske reči što moje ružne manire čine prijatnim Moju sramnu stranu vide kao umetnost i savršenstvo Grehove čine ružom i jasminom A lukave oči neprijatelja vide moje mane Pa mi ih predočavaju. Priredila Danojla Barjaktarević

No 42 • JESEN 2004

57

Eliksir duševne sreće - o samospoznaji *
Abu Hamid el Gazali

Z

naj: ključ spoznavanja Boga je samospoznaja. Zato je rečeno: ”Ko je samog sebe spoznao, taj je spoznao i svog Gospoda”, i zato kaže reč Božja: ”Daćemo ti da vidiš naše znamenje na horizontima i u vama samima tako da vam bude otkriveno da je to istina”. Ne postoji ništa što ti je bliže od samog sebe. Ukoliko međutim, sebe ne poznaješ, kako onda misliš da poznaješ druge? Ako kažeš: ”Ta ja sebe poznajem!”, onda se varaš, jer takva spoznaja nije ključ za spoznaju Boga. I životinje poznaju sebe koliko i ti. To spoljašnje čelo, ta ruka i ta noga, to meso i ta koža, njih znaš i ništa više; a o svom unutrašnjem znaš taman toliko da jedeš kada si gladan, napadaš ljude kada si besan i da nastojiš da se pariš kada te obuzme požuda. Ali, u tome su sve životinje kao i ti. Zato bi trebalo da stremiš ka spoznaji svog istinskog bića, onoga što jesi, odakle si došao, kuda ideš i zašto si došao u ovaj karavan-seraj, zbog čega si stvoren, u čemu je tvoja sreća i kako do nje dolaziš, a u čemu je tvoj jad i šta ga izaziva. Osobine koje su u tebi sjedinjene delom su osobine stoke, delom zveri, delom đavolje, a delom anđeoske. Dakle, koje od ovih bića si ti? Koje od njih je tvoja istinska suština, a koja su ti strana i samo pozajmljena? Sve dok to ne budeš znao, ne možeš da tražiš svoju sreću, jer svako od ova

četiri bića nalazi u nečem drugom svoju hranu i sreću. Hrana i sreća stoke su jedenje, spavanje i parenje. Ako, dakle, spadaš među stoku, prepusti se delima stomaka i udova i danju i noću. Hrana i sreća zveri je: udarati, ubijati i besneti; hrana i sreća đavola je: izazivati zlo, varati i nadmudriti. Ukoliko, dakle, spadaš među njih, ti čini njihova dela kako bi dospeo do svog mira i sreće. Hrana i sreća anđela je, pak, gledanje Božanske lepote, a požuda i bes i nagoni stoke i zveri ne nalaze put do njih. Ako je, dakle, tvoja suština anđeoska, ti se potrudi da spoznaš Boga

Muhamed Ganu, Ljubav

*Izvod iz istoimenog dela objavljenog 2004, godineu izdanju Zlatnog Zmaja.

58

FILOZOFIJA I GNOZA

i pronađeš put ka gledanju Njegove lepote i oslobodiš se vladavine požude i besa i pokušaj da spoznaš zašto su nagoni zveri i stoke pohranjeni u tebi, da li su ti dati da bi te porobili i od tebe napravili svog roba tako da moraš da im služiš i danju i noću ili da bi ti od njih robove napravio na putovanju koje ti je zadato, pa da oni tebi služe. Jer jedno od njih bi trebalo da bude tvoje vozilo, a drugo oružje koje ćeš, to malo dana koje provodiš u ovom karavan-seraju, koristiti u svojoj službi, tako da uz njihovu pomoć zadobiješ seme duševne sreće. Zatim bi trebalo da ih zdrobiš nogama i usmeriš svoj pogled ka postojbini duševne sreće koje izabrani nazivaju prisustvo Božje, a običan narod raj. Sve ovo moraš da znaš da bi barem malo spoznao sebe. Ko ovo, pak, ne zna, taj će na putu vere naći sramotu i istinska njena suština će mu ostati sakrivena. *** Ako želiš da spoznaš sebe, znaj da si sačinjen od dve stvari. Jedna je ovaj spoljni ogrtač koji se naziva telo i koji se može videti spoljnim okom. Drugo je ono unutrašnje što se naziva čas duša, čas duh, čas srce, a koje se može prepoznati samo unutrašnjim okom. To unutrašnje je tvoje istinsko biće, sve ostalo je samo njegova pratnja, vojska i sluge. Nazovimo to istinsko biće srce. Kada, dakle, govorimo o srcu, znaj da se to odnosi na čovekovo istinsko biće koje se inače zove čas duh, čas duša, a ne na onaj komad mesa koji je sakriven na levoj strani tvojih grudi; jer on nema nikakvu vrednost, a poseduju ga i životinje i mrtvaci i može se videti spoljnim okom. Međutim, sve što se tim okom može videti pripada ovom svetu,

svetu privida. A istinsko ljudsko srce nije sa ovog sveta, već je kao tuđinac došlo na kratko putovanje u ovaj svet. Onaj spoljni komad mesa je njegova životinja za jahanje, a svi delovi tela su njegova vojska, dok je ono samo kralj celog tela. Spoznavanje Boga i gledanje Božanske lepote je predodređenost njegovog bića, njemu su upućene dužnosti i zapovesti i božanska obraćanja, nagrada i kazna, njegovi su blaženstvo i patnja. Telo je, pak, u svemu tome samo njegova pratnja. Spoznaja suštine i svojstava srca, ključ je spoznavanja Boga. Zato se potrudi da ga spoznaš, jer je to plemenita tvar iste vrste kao i ono od čega su sazdani anđeli, a mesto njegovog porekla je Bog, iz Koga je poteklo i Kome će se vratiti. Ovamo je, međutim, došlo kao tuđinac i to samo da bi trgovalo i seme sejalo. šta, doduše, znači to trgovanje i sejanje, to ćeš, ako Bog da, saznati kasnije. *** Znaj, da bi spoznao suštinu srca, moraš prvo da znaš za njegovo postojanje; zatim moraš znati šta je njegovo istinsko biće; potom, ko je njegova vojska i kakav je njegov odnos sa tom vojskom; i, na kraju, kako dolazi do spoznavanja Boga i duševne sreće. Što se tiče njegovog postojanja, ono je očigledno, jer čovek ne može sumnjati u njegovo postojanje. To postojanje, međutim, ne počiva na ovom spoljnom telu, jer ga poseduju i mrtvi a ipak ne žive, već se to srce odnosi na duh bez koga je telo mrtvo. Kada čovek zatvori svoje oči i zaboravi na svoje telo, uključujući i nebo i zemlju i sve što oko može videti, onda sasvim izvesno zna za njegovo posto-

No 42 • JESEN 2004

59

janje i svestan je sebe čak i ako nije svestan ni svog tela, ni zemlje i neba i svega što je u njima. Ako čovek to posmatra na pravi način, shvatiće i spoznati nešto o biti onostranog, naime, da bi, čak i kada bi mu telo oduzeli, on sam ipak ostao i da ni u kom slučaju ne bi postao ništa. Na pitanje o suštini i posebnom sastavu srca, Sveti zakon nije dozvolio odgovor. Zato je Prorok (neka ga Bog blagoslovi i daruje mu mir!) kada su ga pitali o tome dao ovo objašnjenje. U reči Božjoj stoji: ”Pitaju te o duhu. Reci: duh je po zapovesti moga Gospoda.” Nije mu bilo dozvoljeno da kaže više osim da je duh Božansko biće i da spada u svet zapovesti. ”Nisu li Njegovi i stvaranje i zapovest?” Svet zapovedi i svet stvaranja su dva odvojena sveta. Sve stvari koje se mogu pripisati pojmovima razmere, širenja i veličine spadaju u svet stvaranja, jer reč halq, ”stvaranje”, prvobitno znači ”određivanje mere”. Međutim, ljudsko srce se ne širi i nema veličinu, te se zato ne može ni deliti. Jer, kada bi se moglo deliti, onda bi isti predmet istovremeno znao jednim delom sebe, dok ga drugim delom ne bi poznavao, pa bi istovremeno mogao da bude i znajući i ne znajući. A to je nezamislivo. Ali iako se, dakle, duh ne može podeliti i iako se pojam širenja ne može primeniti na njega, on je ipak stvoren. Jer reč halq, pored značenja određivanja mere ima i značenje stvaranja, i duh u tom smislu spada u svet stvaranja, dok u onom drugom smislu spada u svet zapovedi, ali ne i u svet stvaranja jer se svet zapovedi sastoji od stvari na koje se pojmovi mere i širenja ne mogu primeniti. Zato su u zabludi oni koji su mislili da je duh iz večnosti. Isto tako su se prevarili i oni koji su govorili da je slučajnost, jer slučajnost ne postoji kroz

sebe samu, već je pratnja nečeg drugog. Duh je, doduše, ipak stvarno čovekovo biće, a celo telo je njegova pratnja. Kako onda može biti slučajnost? Na kraju su se prevarili i oni koji su tvrdili da je on neko telo. Jer telo se može deliti, a duh ne. Ipak, postoji još jedna druga stvar koju nazivamo duh i koja se može deliti, a to je duh života koji imaju i životinje. Ali, duh koji ovde nazivamo srce, organ je za spoznavanje Boga, a njega životinje nemaju, a on nije ni telo ni slučajnost, već je satkano od iste tvari kao anđeli. Shvatiti suštinu tog duha je teško, a objasniti je nije dozvoljeno. Za prve korake na putu vere to znanje i nije neophodno. Jer, ovaj put započinje svetom borbom, a ko dostojno bojuje ovu bitku, njemu sama od sebe pristiže svaka spoznaja i on ne mora da je čuje od bilo koga drugog. Jer, to znanje je deo milostivog vođstva o kome govori reč Božja: ”A oni koji se nas radi bore, njih ćemo uistinu voditi našim putevima.” Onome ko tu bitku nije izvojevao ne sme se govoriti o suštini duha. Pre početka borbe se ipak moraju poznavati vojske srca. Jer, ko se sa vojskama nije upoznao, ne može da bojuje. *** Znaj: telo je carstvo srca, a u tom carstvu, srcu su razne vojske podanici: ”Niko osim njega ne poznaje vojske tvoga Gospoda.” Srce je stvoreno za drugi svet, i njegov zadatak je traganje za duševnom srećom. A duševna sreća je u spoznavanju Boga. Spoznavanje Boga srce dostiže kroz spoznavanje dela Božjih. Ona pripadaju svetu čula i zato srce preko čula dospeva do spoznaje čuda sveta, a čula su neophodna za posto-

60

FILOZOFIJA I GNOZA

janje tela. Tako je spoznaja srcu divljač, čula su mu mreža kojom lovi, telo mu je vozilo i istovremeno nosač mreže. To je razlog zašto je srcu potrebno telo. Telo je sastavljeno od vode, zemlje, toplote i vlage i zato je slabo i nalazi se u neprestanoj opasnosti od propadanja, bilo iznutra od gladi i žeđi, bilo spolja poplavom ili požarom, zbog napada neprijatelja, besnih životinja i sličnog. Da bi utolio glad i žeđ, čoveku je potrebno jelo i piće. Za to su mu potrebne dve vojske: naime, spoljna, a to su ruka i noga, usta, zubi i stomak; i unutrašnja, a to je želja za jelom i pićem. I za odbranu od spoljnih neprijatelja potrebne su dve vojske, spoljašnja: ruka, noga i oružje, i unutrašnja: snaga gneva. Pošto je nemoguće tražiti hranu koja se ne vidi i odbraniti se od neprijatelja koga ne vidimo, potrebne su još i druge vrste opažanja od kojih su, opet, neka spoljna, naime, pet čula: vid, sluh, ukus, miris, dodir, i unutrašnja, kojih takođe ima pet, a čije je stanište u mozgu: to su moć stvaranja predstava, mišljenja, pamćenja, sećanja i zamišljanja. Svaka od ovih moći ima poseban zadatak, i kada jedna od njih posustane, celom čoveku naneta je šteta u večnoj i vremenskoj sreći. Sve te vojske, spoljne i unutrašnje, srcu su podanici i srce je svima njima vođa i kralj. Ako naredi jeziku, on govori; ako naredi ruci, ona hvata; ako naredi nozi, ona korača; ako naredi oku, ono gleda; ako naredi moći mišljenja da misli, ona misli. Svi oni su tako sačinjeni da prirodno dragovoljno slušaju njegova naređenja radi očuvanja i zaštite tela, tako da ono može da uzme svoj putohleb i ulovi svoju divljač, da zaključi trgovinu onostranog i poseje seme duševne sreće. Poslušnost tih vojski prema srcu je is-

tovetna poslušnosti anđela prema Bogu: ne mogu da se suprotstave nijednom njegovom naređenju, već ga drage volje i marljivo ispunjavaju. *** Poznavanje pojedinačnih vojski srca dugotrajna je stvar. Neka ti zato ovo poređenje kaže o čemu je reč: telo čovekovo je poput nekog grada. Ruka i noga i ostali udovi su zanatlije ovog grada, požuda je čuvar poreskih prihoda, gnev je policija, srce je kralj, a razum je njegov vezir. Kralju su potrebne sve sluge da bi valjano vladao svojim carstvom. Jedino požuda, čuvar poreskih prihoda, lažljiva je, bezobrazna i izaziva pometnju; gadi se svega što govori vezir, dakle razum, i sve njeno stremljenje cilja samo ka tome da prisvoji ceo imetak zemlje pod izgovorom povišenja poreza. A gnev, policija, zlobna je, tvrda, nasilna i žestoka i voli ubijanje, uništavanje i prolivanje krvi. Kao što se kralj jednog takvog grada o svim pitanjima savetuje sa vezirom, držeći u granicama lažljivog i pohlepnog poreskog upravnika i ne slušajući ga kada protivreči veziru, već nad njim postavlja policiju kako bi sprečila njegove bezobrazne zahvate, kao što, s druge strane, i policiju drži na kratkom lancu i poniznu, tako da nijednim korakom ne prekorači svoja ovlašćenja dok održava red u svom carstvu, tako i kralj, srce, mora slediti savet vezira, razuma, i podrediti požudu i gnev njegovom nadzoru, a ne da razum bude njima sluga; tada će carstvo tela cvetati i put ka duševnoj sreći, ka Božijem prisustvu, neće mu biti uskraćen. Ako, međutim, dopusti da razum postane rob požude i gneva, carstvo propada, a kralj pada u bedu i strada.

No 42 • JESEN 2004

61

Čudesa sveta srca su bezbrojna. Međutim, na jednom od njih počiva plemenitost srca, a ono je pre svega divno, iako se većina ljudi ne obazire na njega. Na dve stvari počiva plemenitost srca: na znanju i moći. Plemenitost koja se zasniva na znanju takođe je dvostruka. Jednu može razumeti svako, dok je druga tajanstvenija od prve, nije svakome poznata i vrlo je retka. Prva, svima otkrivena, je da srce poseduje moć spoznaje svih nauka i umetnosti, kroz koju čovek sve umetnosti razume i ono što u knjigama piše čita i pojmi, kao što je geometrija, računica, medicina, znanost o zvezdama i pravne nauke. Iako je srce jedinstvo koje se ne može podeliti, ipak sve te znanosti u njemu imaju mesta, da, čak ceo svet za njega nije veći nego što je jedan atom u odnosu na more. Trenutnim pokretom se uzdiže preko misli sa zemlje do najviših nebeskih visina, mereći svet od izlaska do zalaska. Vezan za svet zemaljske prašine, čovek meri celu nebesku sferu, saznaje meru svake zvezde i kroz umeće merenja navodi broj svojih aršina. Lukavo mami ribu na površinu sa dna mora, a pticu na dole iz carstva visina, i najsnažnije životinje: kamilu, slona i konja u svoju službu stavlja, i od svega što na svetu još od krasnih nauka postoji, on sebi zanat pravi. Međutim, sve to znanje on dobija putem pet čula. Zato je to spoljno znanje i svakome je put ka njemu znan. Ali, od svega toga divniji je onaj prozor koji je u unutrašnjosti srca ot-

voren ka nebeskom natčulnom svetu, iako je izvan srca pet kapija otvoreno ka čulnom svetu. Taj čulni svet naziva se svet tela, a natčulni je svet duha. Većina ljudi zna samo svet tela koji se može opaziti čulima, ali to je površno i neosnovano; a kao put spoznaje poznat im je samo svet čula, a i on samo površno. Dokaz za to da u unutrašnjosti srca postoji prozor spoznaje, zasniva se na dve stvari. Jedna je san; jer kada se u snu zatvori kapija čula, otvara se unutrašnji prozor i iz natčulnog sveta i nebeske table počinje da se očituje skriveni svet, tako da snevač ono što će se u budućnosti dogoditi vidi i prepoznaje, čas u punoj jasnoći, onako kako će uistinu biti, čas u slikama kojima je potrebno tumačenje. Sudeći prema spoljnom, pak, narod misli da je čovek kada je budan sposobniji za spoznaju, s obzirom da jedino tada može da vidi. Naravno, kada je budan on ne vidi nikakav natčulni svet, a ono što vidi u snu to ne vidi posredstvom čula. Ali ovo nije mesto da se objašnjava bit sna. Samo ovoliko se mora znati: srce je poput ogledala, a i nebeska tabla je kao ogledalo u kome su sadržane praslike svih postojećih stvari. Kao što se slike sa jednog ogledala ogledaju na drugom kada se ona stave jedno preko puta drugog, tako se i slike sa tablice sveta pojavljuju u srcu ako je čisto i oslobođeno svih čulnih utisaka i sa tim natčulnim svetom se poveže. Međutim,

62

FILOZOFIJA I GNOZA

sve dok je pod uticajem čulnih utisaka, presečena je veza sa natčulnim svetom. U snu je srce oslobođeno svih čulnih utisaka, tako da se tada pojavljuje njegovoj prirodi svojstvena moć da vidi natčulni svet. Naravno da je, ako se u snu čula zadrže, na delu uobražavanje koje čini da stvari koje opaža, srce vidi prerušene u fantastične slike i da mu se ne pojavljuju bistre i jasne i oslobođene svih velova i zastora. Tek sa smrću nestaju uobražavanje i čula, i tada srce vidi stvari bez zastora i fantazija i tada mu biva rečeno: ‘Skidamo sa tebe zastor i tvoj je pogled danas oštar.’ I dalje: ‘O Gospode, videli smo i čuli smo, o pošalji nas nazad, želimo delati ispravno jer sada izvesnost imamo.’ A drugi dokaz je to da ne postoji nijedan čovek koji nije doživeo istinska naslućivanja i domišljanja koja su nadahnućem ušla u njegovu dušu. Jer, takve stvari ne dolaze preko čula, već se javljaju u srcu, i ne zna se odakle dolaze. Ovo je dovoljno da bi se uvidelo da ne potiče sve znanje iz sveta čula i iz toga možeš da prepoznaš da srce nije od ovoga sveta, već da potiče iz natčulnog sveta. A čula koja su mu za ovaj svet data, prepreke su za gledanje onog sveta i sve dok ih se ne oslobodi, ne može pronaći put ka onom svetu. *** Nemoj misliti da se prozor srca ka natčulnom svetu otvara samo u snu ili smrti. Jer tako nije. Nego, ako čovek, dok je budan, kroti svoje strasti i svoje srce od gneva i požude i sveg zla ovog sveta i svih loših stvari očisti, čula umiri i srce svoje sa višim svetom poveže, govoreći u duhu a ne jezikom: ‘Bože! Bože!’, sve dok ne izgubi svest ne

znajući više ni za sebe ni za ceo svet ili bilo šta sem Boga, onda mu se otvara, iako je budan, taj prozor, tako da on ono što drugi vide samo u snu, vidi i kada je budan. Duhovi anđela mu se pojavljuju u divnom obličju i on vidi poslanike i od njih prima učenje i pomoć i biva mu pokazano carstvo zemlje i nebesa. Kome se ovaj put otkrije, taj vidi neopisive i moćne stvari. Kada Božji Poslanik (neka ga Bog blagoslovi i daruje mu mir!) kaže: ‘Zemlja mi je postala vidljiva i pokazane su mi zemlje uspona i padova’, ili kada piše u reči Božjoj: ‘I tako smo pokazali Avramu carstvo neba i zemlje’, onda se to dogodilo u takvom stanju. Da, sve znanje Božjih proroka na takav način je došlo do njih, a ne preko čula, učenja i studiranja. A, početak toga uvek je sveti rat, kao što stoji u reči Božjoj: ‘Posveti mu se posvećeno’, što znači: odvoji se od i odreci se svih stvari, samo mu se potpuno prepusti i ne brini se za poslove ovog sveta, jer njima će sam Bog već kako treba upravljati. ‘On je Gospodar uspona i pada, nema Boga osim Njega, zato Njega izaberi da ti bude Zastupnik!’ A kada ga budeš izabrao za svog Zastupnika, budi slobodan i ne mešaj se među ljude, već ‘podnosi ono što govore i odvoji se od njih u prijateljstvu’. Ove reči su poduka za otklanjanje strasti i svetu borbu kroz koju bi srce trebalo da se oslobodi neprijateljstva prema ljudima, zemaljske požude i obuzetosti čulnim stvarima. Ovo je put sufija, a takođe je i put proroštva. A sticati znanje učenjem i proučavanjem, to je put učenjaka. I on je dragocen, ali je nizak u poređenju sa putem proroštva i znanjem proroka i svetaca, koje njima stiže bez ljudskog poučavanja neposredno od Boga u njihova srca.

No 42 • JESEN 2004

63

Istinitost ovog puta spoznaje se otkrila mnogim ljudima kroz sopstveno iskustvo ili preko dokaza zasnovanih na razumu. Međutim, ako ovo ne možeš da shvatiš ni kroz sopstveni doživljaj, ni kroz učenje, ni preko dokaza zasnovanog na razumu, onda barem veruj u to i smatraj istinitim, tako da ne budeš isključen iz sva tri stepena i ne postaneš nevernik. Jer to je jedno od čuda svetova srca kroz koje se ispoljava plemenitost ljudskog srca. *** Samo nemoj misliti da je to namenjeno samo prorocima. Ne, suština svakog čoveka u sebi nosi prirodni potencijal za to, isto kao što je i svaki čelik prirodno podoban da se preoblikuje u ogledalo u kome se odražava slika celog sveta. Ali, kao što čelik, kada ga nagrize rđa i kada se iskvari, gubi to svojstvo, tako se prepušta i svako srce, kada ga nadvladaju zemaljska strast, požuda i gresi i kada se u njemu ukorene, rđi i zastorima, gubeći svoju prvobitnu sposobnost. ‘’Svako se novorođenče rađa sa pravim potencijalom, tek njegovi roditelji od njega prave Jevrejina, hrišćanina ili čarobnjaka.’’ To da je taj potencijal svim ljudima zajednički dokazano je i rečju Božjom: ‘Pustio sam ih da sami potvrde: Nisam li ja vaš Gospod? A oni rekoše: Da.’ Svaki razuman čovek koji je upitan: ‘Da li je dva više nego jedan?’ odgovara: ‘Da.’ Čak i ako svi razumni ljudi to nisu čuli svojim uhom i izgovorili jezikom, ipak priznavanje te istine svima njima je u mesu i krvi. Isto kao što je potencijal za tu spoznaju urođen svakom čoveku, tako je i spoznavanje Boga svakom čoveku urođeno, kao što stoji u reči Božjoj: ‘Ako

ih pitaš ko ih je stvorio, zasigurno će odgovoriti: Bog!’, i dalje: ‘Božanski potencijal kojim je čoveka stvorio’. Tako kroz dokaz razuma i iskustvo proističe da ta sposobnost nije data samo prorocima. Ta i prorok je samo čovek, kao što kaže reč Božja: ‘Reci: Ja sam samo čovek kao i vi.’ Kada se, pak, čoveku otvori ovaj put u kome je prikazano sve što služi spasenju čovečanstva, a on na to poziva, onda se ono što mu je pokazano naziva ‘sveti zakon’ (šerijat), dok je on sam ‘prorok’, a njegova posebna doživljavanja ‘proročka čuda’. A ako ne poziva, onda se on naziva ‘svetac’, a njegova posebna doživljavanja ‘svetačka čuda’. Jer, ne mora svako kome je to dato da se bavi pozivanjem čovečanstva, već Bog nekom može da zapovedi da se ne bavi pozivanjem, bilo zato što je sveti zakon još uvek svež i novi poziv nije neophodan, bilo zato što za službu pozivanja postoje posebni uslovi koji u ličnosti sveca nisu ispunjeni. Zato moraš istinski verovati u svece i njihova čuda i naoružati se, pošto je početak ovih stvari vezan za svetu borbu i zato što se one ne mogu samovoljno izazvati. Ali, ne žanje svako ko seje; ne stiže svako ko putuje na cilj; i ne nalazi svako ko traži; već, što je neka stvar dragocenija, utoliko je više uslova vezano za nju i ona se ređe pronalazi. Ovo je najuzvišeniji stupanj čovekove spoznaje. Ali, bez svete borbe i nekog iskusnog Majstora koji je već išao putem, potraga je uzaludna. Čak i kada su ova dva uslova ispunjena, ali pomoć milosti Božje nedostaje i ta duševna sreća za njega iz večnosti nije predodređena, ipak neće stići na cilj. Ovo se odnosi i na dosezanje stupnja imama u spoljašnjem znanju i na sve ljudske voljne radnje.

64

FILOZOFIJA I GNOZA

KNJIŽEVNOST

Objašnjenje promena u persijskoj postrevolucionarnoj poeziji
Hosejn ‘Ali Gobadi (Hoseyn ‘Ali Ghobadi) Uvod

I

ako su pojedini izuzetni književni radovi imali veliki uticaj na utiranje puteva revolucijama, revolucija u narodnim književnostima se uopšteno dešava nakon promena u mentalitetu mislilaca, ili nakon izbijanja socijalnih, političkih ili ideoloških pobuna ili revolucija, obzirom da je književnost sredstvo koje prenosi ljudsku misao i jezik duše. Taj jezik može biti tako uticajan i trajan da uspe da poseje seme novih misli. Na drugoj strani, može se upotrebiti kao najjače i najubitačnije oružje protiv neprijatelja slobode i nezavisnosti naroda, u zaštiti tekovina velikih oslobodilačkih revolucija. Ukoliko bacimo letimičan pogled na najveće promene u svetu, jasno ćemo uočiti važnu i veliku ulogu koju je knjižvenost odigrala tokom svih revolucija na Istoku i Zapadu, od indijskog oslobodilačkog pokreta do bitaka za pravednost i demokratiju u Latinskoj Americi. U daljoj prošlosti je bilo isto. Ne može se poreći uticaj književnosti tokom veličanstvene Poslanikove revolucije, tokom svetih islamskih pokreta nakon nje, a pogotovo tokom Ašure. Takođe, tokom revolucija u drugom svetu, u savremeno doba Evrope, poput Francuske revolucije, uočava se kristalno jasno odlučujuća uloga književnosti.

Ukoliko pažljivo ispitamo persijsku književnost, lako ćemo uočiti prekrasnu i svojevrsnu perspektivu uloge i primene književnsoti. Briljantna pojavnost ovog fenomena jeste orijentacija persijske književnosti ka veličanstvenoj mističkoj privrženosti i vrednim delima mističara koja su, u suštini, velika baština, obzirom da su sadašnji persijski jezik i književnost spoj ideologije, literature i umetnosti. Srećom, nakon pobede Islamske revolucije, bolje smo razumeli njene vrednosti, a persijska mistična književnost je povratila svoju slavu. Stepen uticaja književnih dela zavisi od opsega promena u njenoj suštini; koliko može da se prilagodi dobu i koliko je u stanju da stvori prikladan jezik doba i razume njegovu publiku. Promena stilova, od horasanskog do arghanskog, do indijskog, do stila iz perioda povratka i savremenih stilova, pokazuje da su ovaj uticaj i trajanje svakog stila zavisili od stepena njihovog podudaranja sa svojim osobenim vremenom. Promena i nastavljanje književnih škola od klasicizma do romantizma, a potom do simbolizma, realizma, naturalizma, nadrealizma, etc. pokazuju stepen snage ili slabosti društvenih razvitaka koji su sledili izmene u idejama i ponašanjima i odražavali svoja sopstvena doba.

No 42 • JESEN 2004

65

Rene Velek (Rene Wellek) i Ostin Voren (Austin Warren) u Teoriji književnosti govore o uticaju koji na književnost vrši društvo, ili katkada, o uticaju koji društvo vrši na književnost: »Književnost je društvena institucija...k njiževnost prikazuje život...a čovekova priroda, unutrašnji i mentalni sklop se, na neki način, oponašaju u književnosti. Pesnik je član zajednice koji uživa poseban društveni status...on ima svoju sopstvenu publiku čak i kada je ona zamišljena. Naime, književnost je proizvod posebnih društvenih institucija. Takođe, književnost ima posebnu društvenu ulogu ili vrednost, koja ne može biti lična...prihvatljivo je Tomasovo gledište da su estetske institucije neka vrsta društvene institucije, koja je tesno isprepletana sa drugim institucijama.« (Velek, 1194, str. 99). Takođe, u svojim Metodama književne kritike, Dejvid Dičis (David Ditches), razvoj literature smatra prirodnim i neophodnim (Dičis, 1987, str. 292-295). Tokom iranske Islamske revolucije desila se velika promena unutar i u formi iranske literature. Ova revolucija, koja je bila rezultat borbe Iranaca da očuvaju svoja prava, nezavisnost, kao i antikolonijalne stavove, u tesnoj je vezi sa velikim idealima istočnjačkih naroda na Srednjem istoku, u muslimanskom svetu uopšte, i posebno u Palestini i na potkontinentu.(1) Poreklo savremene književnosti može se pratiti do dve decenije unazad od pobede Islamske revolucije, drugim rečima, do 1961. Mlado drvo ove književnosti zasađeno je od strane imama Homeinija, velikog baštovana cveća umetnosti i mudrosti, a potom je redovno zalivano. Sadnica je iznikla i rascvetala se upijajući reči pokojnog Džalala Al-e Ahmada

(Jalal Al-e Ahmad), dr Ali Šari’jatija (‘Ali Shari’ati), Mohamada Reze Hakimija (Mohammad Reza Hakimi) i Morteze Motaharija (Morteza Motahari)(2), a zatim ih prenela generaciji Revolucije. Prema opštoj podeli, književna dela stvorena od strane ove generacije dele se na dve vrste, prozu i poeziju. Proza je stvarana u raznolikim oblicima, odi, elegiji, mesneviji, kvatrenu, etc., dok je proza obuhvatila pripovetke, kratke priče, novele i dramska dela. U naše vreme, te forme, posebno kratke priče, razvile su se i proširile u vreme od strane neprijatelja nametnutog sveobuhvatnog rata protiv Irana, što je dovelo do razvoja literature otpora koja se retko može naći u istoriji ratova u svetu. Duh, nadahnuće i žar za svenarodnom odbranom pobudili su osećanja i maštu rodoljubivih iranskih pisaca i pesnika. Osvrnućemo se na promene i uticaje nastale u formi i temama ovih dela. Pozadina i faktori koji su doveli do promene u poeziji Raspravljanje o pozadini i faktorima koji su doveli do promene u islamskoj revolucionarnoj književnosti zahteva podužu i posebnu raspravu. Mnogi istraživači su govorili o ovoj važnoj temi.(3) U ovom članku pokušavamo da se osvrnemo na neke od teoretskih uporišta i faktora kroz letimičan i skraćen pregled. Povećani entuzijazam u poeziji i u drugim oblastima Naraslo oduševljenje vezano je najviše za socijalni prevrat potaknut Revolucijom i nastup društvenih

66

KNJIŽEVNOST

Farah Usuli, Jusuf i Zulejha
događanja, uzdizanje javne svesti, politički žar i povećane javne tenzije. Naravno, u prirodi je svake duboko socijalno ukorenjene revolucije da na početku i tokom uzavrelih uznemirenja i društvenih preokreta, pribegne poeziji pre nego drugim granama umetnosti i književnosti i da udahne svoje ideale u poetskoj formi. Zatim se, u godinama mira, revolucija vraća kratkoj priči, noveli i dramskim formama. To je usled toga što poezija može poruku da prenese brže i uverljivije. Značajna uloga žena u stvaranju književnih dela Ako seješ krv na mojoj zemlji, dušmanine moj! U mojoj će bašti cveće iz cveća niknuti.

No 42 • JESEN 2004

67

Ako me satreš, ako me pokosiš, Nikada moje srce ne možeš otrgnuti, Ljubav koja me veže za moju domovinu, dušmanine! Iranka sam, mučeništvo je moj cilj, Moja bolna smrt je izraz postojanja. Znamenite žene, poput pokojne Sefide Kašani (Sephide Kashani), koja je autor navedene poznate epske, mističke, religijske i patriotske ode, Sedidže Vasmaghi (Seddighe Vasmaghi), Tahere Safarzade, Simindoht Vahidi (Simindokht Vahidi), Fateme Rakei (Fateme Rake’i), Šahla Ahanj (Shahla Ahanj) i pisaca literarnih eseja poput dr Zahre Rahnavardi (Zahra Rahnavardi), Nardžes Gandži (Narges Ganji), Fateme Amiri (Fateme Amiri), dr Hakime Dabiran (Hakime Dabiran), Zibe Kazemi (Ziba Kazemi), Mir Salimi (Mir Salimi), Manize Armini (Manizhe Armin), Razije Todžar (Raziye Tojjar), Samire Aslanpur (Samira Aslanpoor), Marijam Džamšidi (Maryam Jamshidi), Zahre Zavarijan (Zahra Zavvariyan), Fateme Haraman (Fateme Kharaman) i drugih, spevale su pesme ili stvorile priče o Islamskoj revoluciji, a njihovi radovi su propagirali nove i raznolike teme u književnosti revolucionarnog doba.(5) Autor članka veruje da buduće prisustvo pesnikinja, čak samo i prisustvo žena u drugim oblastima književnosti izaziva čista i nežna poetska osećanja, što je isto ono što smo videli u Islamskoj revoluciji. Avangardno gledište Sem poezije generacije iz Islamske revolucije, susrećemo se sa vrlo prefinjenom poezijom pesnika iz prethodne generacije. Nadahnuti pristup velikih pesnika i literata generacije koja je prethodila revolucionarnoj književnosti

i stvaranje poezije i književnosti bilo u slavu svete odbrane ili slavu žrtava koje su činili borci, ili ideoloških ili religijskih aspiracija Revolucije, iskazuju neograničenost Islamske revolucije i otklanjaju svaku osudu ili predrasudu od ove svete Revolucije. Takve literarne ličnosti mogu se svrstati u sledeće grupe: a) Veliki pesnici poput Šahrijara (Shahriyar), Reze Šahrokija (Reza Shahrokhi), Mošfeh Kašanija (Moshfegh Kashani), Mehrdada Avesta (Mehrdad Avesta), Tahere Safarzade, ‘Ali Mo’alema (‘Ali Mo’alem), Amirija Firuzkuhija (Amiri Firoozkoohi), etc. koji su uspeli da se uklope u briljantnu književnost Islamske revolucije. b) Pesnici ili romanopisci, poput Akhvana Salesa (Akhvan Sales), Ahmada Mahmuda (Ahmad Mahmood), Nadera Ebrahimija (Nader Ebrahimi) i pojedinih drugih istaknutih ličnosti koje su, manje ili više, podržale Revoluciju ili iskazale svoju odanost Revoluciji tokom važnih revolucionarnih događaja, poput svete odbrane iranskog naroda za vreme nametnutog rata. c) Pesnici i pisci iz generacije iz doba pre Revolucije, koji su doprineli stvaranju i rastu islamske revolucionarne književnosti, ili posredno pružali pomoć boreći se protiv Pahlavijevog režima, stvarajući vredna dela, prosvetljavajući narod i utirući ljudima put za svrgavanje prethodnog režima, doprinoseći na taj način pobedi Islamske revolucije. Među tim piscima mogu se pomenuti: Džalal Al-e Ahmad (Jalal Al-e Ahmad), mučenik dr ‘Ali Šari’ati (‘Ali Shari’ati), Mohamad Reza Hakimi (Mohammad Reza Hakimi), mučenik Morteza Motahari (Morteza Motahhari), Tahere Safarzade, ‘Ali Musavi

68

KNJIŽEVNOST

Garmarudi (‘Ali Moosavi Garmaroodi), Hamid Sabzevari (Hamid Sabzevari), Zahra Rahnavard (Zahra Rahnavard), Šamsolahmad (Shamsolahmad), etc, čije uzvišene misli i poduke su bile važan činilac širenja i jačanja poezije za vreme Islamske revolucije. Nastojanje da se književna kritika stabilizuje Nažalost, književna kritika je u Iranu bila slaba. Atmosfera koja je vladala u socijalnoj kritici, porast različitih književnih škola, kao i pojava većeg broja naučnika na polju književnosti, utrli su put stvarnom rastu kritike. Značaj kritike je ohrabrio veliku promenu u književnosti i širenje kritike, što je važan činilac u promociji književnosti. Potreba za naprednim i inventivnim kriticizmom raste i postaje sve očiglednije prisutna u islamskoj revolucionarnoj književnosti, što uzrokuje njeno utemeljenje na književnim poljima, usled čega se kritika može uvrstiti u one činioce koji revolucionišu, unapređuju i osnažuju poeziju. Promene poetskih stilova i škola: Promena u odama Promene u odama tokom Islamske revolucije mogu se analizirati kvantitativno, tematski i obzirom na stil. Zahvaljujući javnom interesu i porastu broja pesnika i pesama, broj lirskih pesama (oda) dostigao je tako veliki broj nakon Islamske revolucije da je ova forma postala najpopularniji poetski oblik. Salman Harati (Salman Harati), Sa’id Bageri (Sa’id Bagheri), Alireza Gazve (Alireza Ghazve), Hosejn Esrafili (Hoseyn Esrafili), Mošfeh Kašani, Par-

viz Bejgi (Parviz Beygi), ‘Abdoldžabar Kaka’i (‘Abdoljabbar Kaka’i), Jusef ‘Ali Miršakak (Yoosef ‘Ali Mirshakkak), Parviz Abasi (Parviz ‘Abbassi), Iradž Ghanbari (Iraj Ghanbari), Sohejl Mahmudi (Spheyl Mahmoodi), Širin ‘Ali Golmoradi (Shirin), Golamhosejn ‘Omrani (Gholamhoseyn ‘Omrani), Hamid Karami (Hamid Karami), ‘Abas Koš’amal) ‘Abbas Khosh’amal, etc. su najpoznatiji lirski pesnici iz postrevolucionarne ere. Od žena, Fatema Rake’i (Fatema Rake’i), Zohre Narendži i druge, oobjavile su svoje ode u zbirkama ili u književnim časopisima. Inovacije i promene u terminologiji i stilu 1. Pojava indijskog stila u pojedinim lirskim pesmama Sa oživljavanjem islamske revolucionarne ode, naginjanje ka indijskom stilu postalo je očiglednije i prihvatljivije. Aluzije, metafore ili simboli, posebno inovativne i figurativne kombinacije, kao plod mentalnog preporoda pesnika i spoja njegovih osećanja i savremenih društvenih i filozofskih elemenata, povećavaju se u takvim lirskim pesmama. Primerno, mogu se navesti neke od oda Ahmada ‘Azizija (Ahmad ‘Azizi). 2. Izotropija i savremena poezija Pojedine revolucionarne ode su ponekad slične slobodnim stihovima, što pomaže pojednostavljenju terminologije. Takođe, sklonost ka konceptualnom kontinuitetu strofa iste pesme zamenjuje horizontalno jedinstvo i razdvajanje strofa vrstom vertikalnog povezivanja u konceptu predstavljenom u odi kao celini(7); poput elegije u mesn-

No 42 • JESEN 2004

69

eviji, strofe slede jedna drugu konceptualno. U međuvremenu, broj strofa raste više nego što je uobičajeno.(8) 3. Sjedinjenje epske i mitološke terminologije u odi U odu je ugrađeno toliko složenih mitoloških i epskih kombinacija da bi se moglo zaključiti da je izrazita karakteristika revolucionarne ode spoj epskog i lirskog, mešanje slave i lepote(9), posebno na vrhuncu svete odbrane kada je oda sagorevala na vatri epskih pesama i kada su epske pesme nosile lirsko odelo. Među takvim odama, osvrćemo se na sledeću: Kako je slatko puštati glas, goreti večno, Poput neumorne reke koja se odvaja od ove obale! Kako je slatko odvojiti se od sebe, srećan usled ekstaze krvi, Srećan uz crveni duhovni oratorij, ka duhovnom plesu! Poput ranjenog konjanika, tela ukrašenog strelama, Kako je slatko skliznuti sa sedla u polje! Tajna svih leptira, ponosnih! Misterija svih čudesa, poniznost! U žudnji za Njim, o srce, to je sve što si steklo, Da kišiš poput suznog oka, da drhtiš poput ramena koje podrhtava.
(Aminpur /Aminpoor/ 1966, str.72-92)

Ti mistični putnici nose čistotu u svojim dušama, Teku poput izvora, prekrasni poput vodopada. Kaži kukavicama, iz naših grla teče zvonki usklik ljubavi za uši epohe.(11) U delu druge ode srećemo sledeće stihove: Volja onih koji su prosvećivali neumorno bukti da bi odagnala tamu. Plamteći nestvaran dah onih koji slamaju neprijateljske redove Slama tamu noći sloj po sloj.
(Šahroki, ibid, str.118)

Promene u temama ode 1. Naginjanje ka društvenim verovanjima Jedna od temeljnih promena tema u odi nakon Islamske revolucije odnosi se na pesničku zaokupljenost društvenim duhom i verovanjem. Nasuprot prošlosti, kada su individualizam i romanticizam, poput pokrivača razvalina obrušenog zida, skrivali lepotu ode, Revolucija je pesnicima omogućila da oslikaju lepotu ode u ogledalu društvenog sjaja. 2. Vraćanje mističkim i religioznim temama Religijski karakter Revolucuje i mističke doktrine njenog velikog vođe i vodiča oživeli su mističke, etičke i religijske teme u klasičnoj iranskoj književnosti, posebno u odi, koja je prilagodljivija mističkoj literaturi. Najbolji primeri ovakvih radova su ode rahmetli imama Homeinija.

Povremeno je spoj epskog i ode toliko očigledan da rađa vrstu mističnog epa(10), koji se mora računati kao rađanje nove vrste književnosti savremenog doba: Neumorni monoteisti stoje čvrsto kao planine, Bore se muški protiv tatarske vojske;

70

KNJIŽEVNOST

3. Spoj žalovanja i ponosa Svetost kulture mučeništva i ciljeva ustanka Karbale nagnali su revolucionarnog pesnika da neprestano prepliće scene žrtovanja i smrti revolucionarnih likova i boraca sa motivima Ašure. Inspirisani logikom na kojoj se zasnivala pobuna Ašure, revolucionarni pesnik slavi pogibiju dece Revolucije, smatrajući da su sledili ciljeve ratnika iz osvita islama, naročito pratilaca imama Hoseina (a.s.) Pesnik je ponosan do bola u stvaranju epova hrabrosti naših prvaka koji su težili ka smrti u mučeništvu. Njegovo žalovanje nije prizemno, niti prihvatanje poraza. Naprotiv, kako mučeništvo poima kao spasenje, ponosan je zbog mučenika. Drugim rečima, on komponuje veličanstvene tužbalice, što predstavlja ozbiljnu i novu temu u revolucionarnoj odi. 4. Promišljanje u nivou natčulnog i odbrana naroda koji teže sa slobodom, posebno Palestinaca Ova tema je tako snažno prisutna u našoj revolucionarnoj poeziji da zahteva posebnu knjigu. 5. Uzdizanje radi pada i setna čežnja za dostizanjem veličanstvenog položaja mučenika (vrsta nostalgije (12) , ali pozitivne i mistične) Veličanstvenost mučeništva i očuvanje prisebnosti. On svedoči: »Oni koji su nestali sledili su ono što je Hosein (a.s.) uradio.« Otuda, sumnja u svoja dela i svoj opstanak smatra indikativnim za lišenost sreće, zato se buni. Gejsar Aminpur (Gheysar Aminpoor) stvara stihove poput:

Ceo život smo proveli u dokolici; Ne verujući u vreme po kalendaru; Hiljade obećanja je potonulo u doba procvata, Ali mi, u naše glave nismo ulili ništa do pepela. Srce je jako udaralo da bismo ih sledili, ali mi nismo čak ni usne otvorili da iskažemo našu žudnju; Nismo dozvolili ni poimanje Samuilovog grla da bismo približili sliku bodeža; Nismo susreli ništa nepouzdanije od naših srca; Jer mi nismo plesali sa telima bez glava, Stotinama puta, kiša kajanja lila je po našim glavama, Ali, nismo pokvasili ništa sem naše odeće.
(Aminpur, 1994, 72-92)

Sa’ed Bageri (Sa’ed Bagheri), takođe, stvara sledeće stihove: Došao sam da vidim tvoje sagorelo telo, Neka umrem dok još ima snage u mome telu; Ni ti ne možeš izbeći krvavu trag te rane, Niti ja mogu izbeći ovaj neprestani plač; Zašto se dičimo prijateljstvom? Moja tuga ne sliči tvojoj, A ja ne osećam vrelinu srca koja tvoju rasplamsava. Neka tuga sagori moj trud ... Već tako dugo nemam ništa do tuge; Vlaga mojih očiju natopila je moja osećanja, Nije mi dopušteno da zbog tvog ubijenog plačem drugačije.
(Bageri, 1977, str.44)

Promene u mesneviji Mesnevija teži ka obnavljanju svog drevnog značaja

No 42 • JESEN 2004

71

Sa pojačavanjem iranske odbrane tokom potpune agresije od strane neprijatelja, oda je prestigla druge stilove kao načine davanja oduška osećanjima; međutim, duboko ukorenjena u persijsku književnost, ni mesnevija nije ostala pasivna. Pesnici poput Hasana Hosejna (Hasan Hoseyn), Jusuf ‘Ali Miršakaka (Yoosef ‘Ali Mirshakkak), Sediđe Vasmagi (Seddighe Vasmaghi), Parviza Bejgija Habibabadija (Parviz Beygi Habibabadi), etc. su, obzirom da je forma to zahtevala, mesnevije obojili narativnim ili diskurzivnim tonovima, i u njima odrazili postrevolucionarne, istorijsko-beletrističke i intelektualne teme. Pojedine od tih mesnevija su se približile epskoj i mitološkoj strukturi. Sledeći stihovi su primer mesnevije Hasana Hosejna: Dozvoli da ti ispričam priču o čudnoj vrsti Koja je razorila grudobran; Osvrni se na kolibe mučenika ljubavi, Uoči redove mistika koji pevaju za ljubav; Kako jako i ludo se oni njišu! Udaraju u def krvavim dlanovima, Vođa mistika razume njihovo žrtvovanje, Darujući ih plaštovima od krvi srca; Onaj koji pleše bez stopala i glave, peva pesmu ljubavi; Udarite po rani, to je lek odanima; Umreti bez rane je mrsko za odanog; Kako je dobro biti sa voljenim na ovom polju, pevati kao mučenik, hajde da izgubimo sebe u Bogu, hajde da zborimo kao mučenici. Ne reci da mi telo nije izgorelo od prekomerne ljubavi, Zaista, tišina je prvi uslov da bi bio odan.
(Hosejn, 1984, str. 40-41)

i religijske teme sve više stapale jedne sa drugima. Stvaranje novih spojeva i izraza, posebno u poeziji ‘Abdolmalekijana (‘Abdolmalekiyan) i pokojnog Salmana Haratija je očigledno. Deo ‘Abdolmalekijanove mesnevije glasi: Usred žeđi, skromna svetkovina, Zeleni sto koji nam je dalo naše srce; U zelenoj svetkovini ovog srca i proleća, Vrč napunjen vodom života; sa ovim ukorenjenim kišnim srcem šta je ovaj grad učinio, nikada nećeš saznati! Stihovi koji slede pripadaju Salmanu Haratiju: On, koji je živeo sa impulsom smrti, On, koji je bio brižan prema svima sem prema sebi; On, koji je imao žalostivu vezu sa našim srcem Imao je na hiljade prozora sa sjajnim temama. Stvaranje bogatog doživljaja i davanje oduška jakim i neobičnim imaginacijama je plod ‘Azizijeve (‘Azizi) bujne mašte, što je očitovano u njegovoj mesneviji. Može se smatrati da je ‘Azizi stvorio posebnu pesničku dikciju, ali, ponekad ne uspeva da upotrebi pravu reč na njenom pravom mestu: Vraćali smo se po noći punoj mesečine, Sa kućom smeha na našim licima; Brežuljci su bili zeleni, doline pitome, Vode su bujale sa Sahand planine; Tajna rose se videla na verandi, Svetlost je slikala po ogledalima, U tihoj zemlji, satkanoj od svesti grana, Šapat cveta ispod grana. Noću, podigli smo naše stajalište uz tulipan, Ujutro, pričvrstili smo konjica za našu kosu;

Što su Iranci više zbijali svoje redove i odupirali se okupaciji, to su se mistične

72

KNJIŽEVNOST

Iznad naših glava, crvene grane duda, Ispod, zelena muzika tišine, U podne, razrešili smo tajnu, U podne, klicali smo svetlosti.
(Azizi, 1980, str. 139)

Iako Mo’alem upražnjava indijski stil, njegova poezija odiše njegovim posebnim mirisom, i suprotno indijskom stilu, koji podrazumeva sažetost, on širi rečitost i objašnjava reči. (Ibid, str.66) Osvrt na katren Ovaj drevni stil, koji je uporno iskazivao snagu da izrazi kratke književne teme u persijskoj literaturi, doživljava novu renesansu i privlačnost počev od 1978. do 1990. Hasan Hosejn i Gejsar Aminpur su bili među prvima koji su, udahnuvši mistične i liberalne koncepte u svoje katrene, obnovili ovu formu nakon Revolucije. Salman Harati, Soheil Mahmudi (Soheil Mahmoodi), ‘Alireza Gazve i Abas Baratipur (Abbas Baratipoor) su, takođe, koračali istom stazom, a katren je postepeno stekao mnoge pristalice, uključujući Hosejna Esrafilija, Nasrolaha Mardanija (Nasrollah Mardani), Iradža Ganbarija (Iraj Ghanbari) i Homajuna ‘Alidustija (Homayoon ‘Alidoosti).(17) Deo najpoznatijih i najznačajnijih katrena je objavljen 1987. u izdanju pod naslovom Roba’iye emrooz, (Današnji kvatren), od strane Mohamada Reze Abdolmalekijana (Mohammad Reza ‘Abdolmalekiyan). Počev od 1990. katren je doživeo stagnaciju, ali još uvek ima svoje poštovaoce. Promene u elegiji Zbog osobene strukture elegije, ovaj okvir se nije najbolje prilagodio uslovima koji su preovladavali u Revoluciji do Mehrdada Avesta (Mehrdad Avesta), uspešnog savremenog pesnika, koji je uspeo da učini veliki pomak i

Mesnevije ‘Ali Mo’alema izražavaju posebnu snagu i motivaciju. On spaja epsku strukturu i temu i »Istočnjački gnev«(13) i to čini osnovne elemente njegovih mesnevija. Uvodeći nove spojeve u staru mesneviju, Mo’alem oživljava neku vrstu novog indijskog stila: Neka kiši i ne, kakva prevara, kakva prevara! Sablja koja ne seče, kakva sramota, kakva sramota! Seti se mučenika koji su poginuli kod Badra(14), Onemogućite nitkove, neka se hrabrost rodi; Seti se Ohuda(15), hrabrosti koju smo ispoljili. Tih herojskih dela, hrabrosti koju smo ispoljili. Seti se našeg noćnog uzdaha kod klanca na Hajbaru(16), seti se, Seti se Božijeg gneva iskazanog u ‘Alijevom gnevu! Mi smo ti koji glasno uzvikuju, pobede, Poput sunca i meseca koji se bore protiv mraka; Gde su Abazari Božanske pobune, ili poslanici pobožnosti i slobode? Gde su Amari, Zejdi i Mehdadi? Pravednici koji su živeli u noći nepravde? Gde je Mejsam, prodavac datulja u nasadu palmi Taha? Gde je Aštar, ‘Alijev pomoćnik na dan Hidže? Ko sada zaleže za veru i ovaj dug? Čija ruka pomaže Hosejna?
(Sure, 1986, str. 134-5)

No 42 • JESEN 2004

73

revolucioniše elegiju. On je u elegiji(18) predstavio temu mistične ljubavi i herojskih osećanja i prilagodio je odlikama horasanskog stila. Uvodeći nacionalne i društvene teme u elegiju, Mehdi Akhavan Sales (Mehdi Akhavan Sales) se koncentrisao na elegiju, međutim, on uglavnom podržava nerimovani jampski stih. Mošfeh Kašani i ‘Ali Musavi Garmarudi su, takođe, bili pristalice elegije, iako su se fokusirali na druge oblasti.

Proučavanje drugih stilova: Neonimatski i nerimovani jampski stih Nimatska poezija i jampski nerimovani stih imaju osobenu sudbinu u okviru islamske revolucionarne poezije. Prvo što bi u ovom smislu moralo da se kaže jeste da je krajem prošlog poročnog režima (sa izuzetkom retkih slučajeva, poput Seferijeve poezije, koja je bila dosledna misticizmu i etici)(19) savremena

74

KNJIŽEVNOST

poezija doživela nazadovanje u pogledu jezika i tema.(20) Pojedine pesme su ličile na deklamaciju, ili proglase, dok su druge bile neka vrsta zbrkane poezije. To je uzrokovalo da se moderna poezija suoči sa negativnim prijemom kod čitalaca uoči Islamske revolucije; u godinama nakon Revolucije, pesnici mlađe generacije su prihvatili stare stilove poput ode, katrena, mesnevija ili su, tu i tamo, birali elegiju. Nekoliko godina nakon pobede Revolucije, sa povećanjem broja pesama o svetoj odbrani i nastankom pesama sa više značenja, nevezano za činjenicu da su stari oblici i posebno ode bili značajno ojačani, pojedini ratni pesnici su se okušali u nerimovanom jampskom stihu, otkrivajući da on ima sposobnost da izrazi nove teme. Mnogi uspešni revolucionarni pesnici i prvoklasni rapsodisti svete odbrane, uključujući Hasana Hosejna,(21) ‘Abdolmalekijana, Salmana Haratija i Musavija Garamarudija, stvarali su podjednako novim i starim stilom. Isto su činili i stari pesnici koji su bili poznati pre Revolucije, stvarali pesme u čast svete odbrane i klasifikovani, takođe, kao pesnici svete odbrane. Musavi Garmarudi ili Mehdi Akhavan Sales su bili među onim pesnicima koji su s vremena na vreme stvarali pesme sa temom rata. Među njih je moguće uvrstiti i Sabzevarija i ‘Alija Mo’alema Damghanija koji su se uporno suprotstavljali jampskom nerimovanom stihu. Nimatska poezija i jampski stih su se tako snažno razvijali, ukorenjeni u poeziji najboljih pesnika iz postrevolucionarne ere, da predstavljaju znatan deo njihovog stvaralaštva.(22) Među drugim stilovima, kvartet(23) je zaslužio da mu se posveti pažnja. To

je, zapravo, nastavak drevnih persijskih kvarteta. Vrlo sličan mesnevijama, kvartet je u stanju da izrazi društvene i epske teme. Među postrevolucionarnim pesnicima, Sa’ed Bageri, Ahmad ‘Azizi, Jufus ‘Ali Miršakak i Hosejn Esrafili su najviše upotrebljavali kvartet. Druge forme, poput fragmentarnih, nisu odigrale značajniju ulogu u revolucionarnoj poeziji. Zaključak Uopšteno govoreći, proučavanje promena u temama i posebnim slikovnim karakteristikama poezije nakon pobede Islamske revolucije navodi nas na sledeće zaključke: 1. Postojanje gajenja nade u budućnost, unošenja osećanja, veselja,(24) a otklanjanje očaja i potištenosti. 2. Oživljavanje mitoloških tema i slika uporednih religiji, prilagođavanje narodnih i iranskih verovanja religijskim učenjima,(25), približavanje religijske i islamske domovine. 3. Prisutnost harmonije epskih i mističkih simbola.(26) 4. Duboki uticaj proistekao iz tragedije Ašure i ustanka u Karbali. 5. Izmešanost žalovanja sa slavom i korišćenje mučeništva kao utvrđenog principa. 6. Raznolikost imaginarnih interpretacija mistične ljubavi i njeno mešanje sa epskim momentima i animacijom. 7. Stvaranje mnogih prikaza pesnikovog žaljenja zbog neuspeha u dostizanju spasenja ili pada radi priključenju karavanu mučenika, oplakivanja gubitka voljenih, najavljivanja vrste novog identiteta i novog određenja sebe, kao i svaljivanja krivice na sebe radi raskida

No 42 • JESEN 2004

75

sa veličanstvenom tradicionalnom persijskom književnošću, ili njenog zanemarivanja.(27) 8. Širenje duha pobune i nepristajanje na kompromis sa manifestacijama tiranije, podrška potlačenima i borba protiv neukosti.(28) 9. Satira, koja je igrala ulogu u kritici negativnih društvenih pojava, u procesu društvenog regulatora, i koja se bunila protiv nemoći pojedinca, nakon Revolucije je, uglavnom, izmešana sa ljutnjom, a vremenom, i sa gorkim sarkazmom.(29) 10. Iako se revolucionarna književnost približava narodnom jeziku, nasuprot književnostima pojedinih drugih revolucija, ne oponaša auditorijum na polju stvaranja prikaza. Naravno, značajna uloga rahmetli imama Homeinija u obogaćivanju i ovekovečavanju savremene književnosti bogatom persijskom književnom riznicom i njenom povezivanju sa prošlim epskim i mističnim delom, kao i u stvaranju različitih prikaza, pomogla je postrevolucionarnoj književnosti da izbegne površnost i ponavljanje. Zahvaljujući primeni raznih govornih i duhovnih tehnika, i njihovom kombinovanju sa vrlo drevnom literaturom, iranska književnost se razvila značajnije nego u prethodnom periodu. Fusnote:
1. U pogledu njegove opšte vrste, može se slediti izvor islamske revolucionarne književnosti od poezije iz vremena iransko-ruskih ratova (videti: Abdolhadi Hajeri /’Abdolhadi Hayeri/ Nokhostin rooyarooyihaye andishegaran-e Iran ba do rooye-ye tanaddon-e boorjooazi-ye gharb/ Prvi sukob između iranskih mislilaca i dvostrukih odlika zapadnjačke buržoaske vivilizacije/ prvo izdanje, Teheran: Amir Kabir /Amir Kabir/ 1988, od 374. str. pa nadalje), poput dela sejeda Džamaloldina Asadabadija (Jamaloldin

2.

3.

4.

5.

6.

Asadabadi), poezije i doktrine Ikbala Lahorija (Eghbal Lahoori) i sudara između religijske i socijalne književnosti u vreme konstitucionalnog pokreta. Među druge važne ličnosti, koje slede i mogu se smatrati promoterima i stabilizatorima islamske revolucionarne književnosti, mogu se navesti alim Tabataba’i (Tabataba’i), Mohamad Taghi Dža’fari (Mohammad Taghi Ja’fari), Mohamad Taghi Šari’ati (Mohammad Taghi Shari’ati), Mehdi Bazargan (Mehdi Bazargan) ajatolah Talegani (Taleghani) i mnogi drugi posvećeni seminarski i akademski mislioci, pesnici i pisci. Videti: Majmoo’e maghalat avvalin seminar-e adabiyat-e enghelab Eslami (Zbirka izlaganja sa Prvog seminara islamske revolucionarne književnosti), Teheran, SAMT, 1994; Majmoo’e maghalat kongere-ye barressi-ye ta’sir-e Emam Khomeini va enghelab-e Eslami bar adabiyat-e mo’aser (Zbirka članaka sa Kongresa o proučavanju uticaja imama Homeinija i Islamske revolucije na savremenu poeziju), tom 1. i 2, prvo izdanje, Teheran, Institut za kompilaciju i publikaciju radova imama Homeinija, 1999; različite intervjue i eseje u Soore zbirci, kao i pedeset i jedno izdanje magazina Adabiyat-e, u izdanju Umetničkog biroa Islamske organizacije za propagandu; Manoochehr Akbari, Naghad va Tahlil-e adabiyat-e enghelab-e Eslami (Komentar i analiza islamske revolucionarne književnosti), poglavlje 1, »Poezija«, prvo izdanje, Teheran: Organizacija za kulturološke dokumente Islamske revolucije, 1992, str. 6 i dalje. Faktori na koje se ovde pozivamo inkorporisani su u opšte elemente mimo književnih škola, frakcija i imaginarne građe, i nisu ograničeni u pogledu tema, značenja ni forme. Na primer, najzuvišenije odlike žene kao pesnika ili objekta poezije izražene su kroz majku koja se žrtvuje, hrabru i učenu suprugu, milostivu i žrtvujuću sestru, obrazovanu profesorku, prosvetiteljku ili simbol pojavnosti Fateme ili Zejnab, što automatski čini izmene u poeziji, podjednako u pogledu tema i stvaranja slika, i sasvim se razlikuje od uloge žene za vreme prerevolucionarne ere. Stvarajući vredna dela, ovi pesnici su, umesto feminizma koji je preovladavao pre Revolucije, povratili duh viteštva, žara i opšte svesti. Ibid, str. 6 i dalje. Počev od četrdeset i jedne godine unazad, kada je Abdolhosejn Zarinkub (Abdolihoseyn Zarrinkoob) književni kriticizam proglasio bolesnim, (videti: uvod u prvo izdanje, 1959. »Naghd-e adabi«, ili Književni kriticizam, uvod, str. 9 i treće izdanje, Teheran, Amir Kabir, 1982, str. 9) pa do pobede Islamske Revolucije u 1979, niko nažalost nije ni tvrdio da je ta bolest izlečena, a da su se podloga i temelji za kriticizam razvili u zemlji. Šesnaest godina nakon predstavljanja, sam Zarinkub je izrazio nadu da će književna kritika prebroditi tu društvenu i psihološku bolest koja je ovladala zemljom (videti: Uvod, drugo izdanje, do str. 7). U svakom slučaju, na-

76

KNJIŽEVNOST

kon drugog verdikta i sve do pada prethodnog režima nije objavljena ni jedna knjiga književne kritike, niti je napravljen dobar prevod. Iako je praktičan i naučni kriticizam dolazio od poznatih imena poput Foruzanfara, Homa’ija, Zarinkuba, Khanlarija i drugih, potican raznolikim sklonostima, često uporediv sa istraživanjima preživelih predmeta, poput Anvarija i drugih, u prerevolucionarnoj eri takav kriticizam je bio udaljen od progresivnog, životnog i objektivnog kriticizma, ne ispunjavajući osnovnu misiju kritike da usmerava, vodi i rađa ustrojstvo književnosti doba, ili odgovori zahtevima doba. Ali, u postrevolucionarnom dobu, suočeni smo sa bogatim izvorom kriticizma i komentara. Iako su kritike ishitrene, ponekad nepravedne, a ponekad površne, broj dela i istraživanja Iranaca o principima i pravilima kriticizma i praktičnih komentara u vezi savremenih pisaca uvećao se deset puta, a broj prevoda o načelima kritike je narastao možda i više od deset puta u poređenju sa vremenom pre Revolucije. Žeđ za komentarima ne gubi na intezitetu i ona će kriticizam svrstati u ustanovljenu nauku. 7. Prema starim iranskim poetskim načelima, horizontalna povezanost i razdvajanje između strofa se smatraju osnovnim za duhovitu pesmu. (urednik) 8. Zvanično, broj kupleta u (persijskoj) odi bi se morao kretati između 8 i 17. (urednik) 9. Videti autorov esej pod naslovom »Hamase va ‘erfan dar adabiyate enghelah-e Uslami« (Epika i misticizam u islamskoj revolucionarnoj književnosti) sa naglaskom na delima imama Homeinija, koji je objavljen u Zbirci eseja Seminara o islamskoj revolucionarnoj književnosti, prvo izdanje, Teheran: SAMT, 1992, str. 203-245. 10. Videti autorovu doktorsku disertaciju. 11. Videti: Mahmud Šaroki i Mošfeg Kašani, Majmoo’e-ye she’re jang (Zbirka ratne poezije), prvo izdanje, Teheran: Amir Kabir, 1988, str. 118. 12. Oksfordski rečnik, 1988, Nostalgija. 13. To je tumačenje samog pesnika. Videti: Soore, prvo izdanje, Teheran: Umetnički biro Islamske organizacije za propagandu, 1986, str. 61 (intervju sa ‘Ali Mo’alemom). 14. Ime mesta na kojima su se vođe islama (s.a.v.s.) borile protiv neprijatelja u zoru islama. 15. Ime mesta na kojima su se vođe islama (s.a.v.s.) borile protiv neprijatelja u zoru islama. 16. Ime mesta na kojima su se vođe islama (s.a.v.s.) borile protiv neprijatelja u zoru islama. 17. Videti: Hasan Hosejni, Hamseda ba halgh-e Esma’eel (Skladnost sa Samuilovim...), str. 102175. 18. Videti: Mehrdad Avesta, Emam, Hamase’i digar (Imam, drugi ep), treće izdanje, Teheran, 1990, str. 97-158. 19. Kao primer, videti: Fo’ad Farugi (Fo’ad Farooghi), Karname-ye adabi-ye Iran (Iranski književni

podsetnik), prvo izdanje, Teheran: ‘Atayi, str. 19. (Skladnost sa Samuelovim grlom). 20. Suprotno preovlađujućem jampskom stihu, poezija Sohraba Seferija je blisko isprepletana sa indijskim stilom i njegovim pokretom različitim od jampskog stiha. Može se sa sigurnošću reći da su značajne teme i mističke doktrine Seferijeve poezije iz vremena pre Revolucije, načinile razliku između njegove poezije i poezije drugih. Naravno, njegov kratki život nakon Revolucije nije mu omogućio da iznese sve što je bilo neophodno da se kaže (vezano za Revoluciju). 21. Na primer, videti: Hasan Hosejn, Hamseda ba halgh-e Esma’eel (Skladnost sa Samuelovim grlom). Do 42. stranice ova knjiga sadrži ode od broja 43 do 88, a pojedine od njegovih završnih pesama date su u slobodnom stihu. 22. Videti: Sa’ed Bageri i Mohamad Reza Mahamadi Niku (Mohammad Reza Mahammadi Nikoo) She’r-e emrooz (Današnja poezija), prvo izdanje, Teheran, Alhoda, str. 389-590. 23. Kvartet se sastoji od povezanih stihovanih katrena, ili je to mesnevija sastavljena u dugim metrima u narativnom ili obraćajućem tonu. 24. Videti pesme Reze Šarokija, Keyhan Newspaper, 1978; i pesme Golamreze Rahmdela Šarafšahija, Jamhoori Eslami Newspaper, broj 37, decembar 1980. 25. Videti: Kolekcija eseja sa Prvog seminara o islamskoj revolucionarnoj književnosti, prvo izdanje, Teheran: SAMT, 1994. 26. Videti: Ali Musavi Garmarudi, Dastchin (Probrane sakupljene pesme), prvo izdanje, Teheran: Biro za islamsku kulturološku propagandu, 1989, str. 197; Sa’ed Bageri, Cheragh-e zemzeme (Lampa koja šapuće), prvo izdanje, Teheran, Amir Kabir, 1988, str. 44-47; Mahmud Šaroki i Mošfeg Kašani, Majmoo’e-ye she’r-e jang (Zbirka ratne poezije), prvo izdanje, Teheran: Amir Kabir, 1988, str. 293-294: ‘Azizi, Ahmad, Jamhoori Eslami Daily, 22 novembar 1980, broj 424; i Hosejn ‘Ali Gobadi, Hamase va ‘erfan dar adabiyat-e enghelB-E Eslami (Epika i misticizam u islamskoj revolucionarnoj književnosti), Zbirka eseja sa Seminara o islamskoj revolucionarnoj književnosti, str. 230-245. 27. Videti: Gejsar Aminpur, Tanaffos-e Sobh (Udisanje jutra), str. 25. 28. Videti: Saer Leile Kuhi (Saher Leile Kuhi), Salam Daily 21 (septembar, 1955); i ‘Alireza Gazve, Az nakhlestan ta khiyaban (Od nasada palmi do ulice); Hamid Reza Šekarsari, Jamhoori Eslami Daily (7 oktobar, 1992); i Sa’ed Bageri, Najva-ye jonoon (Šaputanje besa), str.10. 29. Videti: ‘Alireza Gazve, Az nakhlestan ta khiyaban va mola vila nadasht (Od nasada palmi do ulice Mula nije imao vilu); i Tehere Safarzade (Tahere Saffarzade) Mah va nakhl (Mesec i palmino stablo), str. 92.93.

prevela Mirjana Abdoli

No 42 • JESEN 2004

77

Periodizacija persijske književnosti *
Dr Ahmed Tamimdari

N

ije čudno što je persijska književnost u procesu svog sazrevanja od samog začetka pa sve do danas, razvijala, srazmerno različitim vremenskim razdobljima koja su posebna zbog svojevrsnih političkih okolnosti u određenim istorijskim presecima, mnogostruke fenomene na temelju svoje jedinstvene osobnosti. Ovakvi vremenski preseci se, u istoriji persijske književnosti, nazivaju «književnim razdobljima». U okviru tih razdoblja se prizivaju različiti obrasci političkih vlasti i zatim istaknuti književnici i velikani koji su živeli u tim krugovima. Najčešće se govori, kada je reč o persijskoj književnosti, o pet takvih razdoblja, premda je, pri stvaranju prve periodizacije persijske proze, Muhamed Taki Bahar spominjao četiri; prvo razdoblje korespondira početku vladavine Samanida, počinje u prvoj polovini četvrtog/desetog veka i traje do kraja petog/jedanaestog. Drugo razdoblje je od početka šestog/ dvanaestog veka do početka osmog/ četrnaestog. Treće razdoblje se proteže od osmog/četrnaestog do trinaestog/ devetnaestog veka, a četvrto razdoblje označava period književnog povratka i obuhvata razmak između druge polovine dvanaestog/osamnaestog veka pa sve do polovine četrnaestog/dvadesetog veka.1 Ukoliko pomenutim četiri razdobljima pridodamo još i naše doba, onda će se persijska književnost, od početka obrazovanja dari književnosti pa sve

do danas, pojavljivati u pet različitih razdoblja. 1. Prvo razdoblje (začetak persijske pesme do kraja petog/jedanaestog i početka šestog/dvanaestog veka) Ovo razdoblje se, na političkom planu, razvija za vreme nadmoćnosti samanidskih suverena u Horasanu i završava se kada Seldžuci zaposedaju Bagdad. Međutim, ono što je posebno važno pre pomenutog razdoblja jeste vezano za prve pisce persijske pesme. Da kažemo jasnije, ko je stvorio prvu persijsku pesmu u ovoj poznatoj formi? Dr Safa je u svojoj Istoriji književnosti naveo nekoliko citata u vezi sa tim i naposletku prihvatio od autora Tarih-e Sistan (Istorija Sistana) da je Muhamed ibn Vasif, sekretar Jakuba Lejsa Safarija, bio prvi pesnik koji je napisao dari pesmu: «Onda je Muhamed Vasifov uzeo da komponuje persijske pesme i on tako sastavi prvu pesmu u nearapskom / iranskom narodu».2 Trebalo bi da je, prema Tarih-e Sistanu, Muhamed ibn Vasif, 251/865. godine, bio uz Jakuba kada je ovaj udario na strane neprijatelje. Muhamed Avfi u svojoj knjizi Lubab al-albab, čije pisanje je završio 625/1227. godine, smatra da je prvi pesnik bio Bahram Gur.3 Za istoga Bahrama Gura govori da je napisao prvu pesmu i Šems Kajs Razi u Al-mu’džamu4, premda on, na drugom mestu, kaže: «Neki tvrde da je prvu persijsku pesmu sastavio Abu Hafs Hakim

* Izvod iz „Istorija persijske književnosti“ Beograd, 2004.

78

KNJIŽEVNOST

ibn Ahvas Sagdi5». Alaudin Dede smatra da je Abul Abas Marvazi prvi persijski pesnik6. Devletšah Samarkandi u Tazkirat aš-šu’arau piše da je Bahram Gur bio prvi pesnik7. Rezakoli Han Hedajat u Madžma’ al-fusahau iskazuje da su Hušang, padišah u starom Iranu, i Bahram Gur bili prvi pesnici pre islama, a u posleislamskom Iranu spominje Abul Abasa Marvazija koji je, 173/789. godine, sastavio jedan panegirik Mamunu

Gizla Varga Sinaji, Gazel
abasidskom8. U svakom slučaju, u prve persijske pesnike spadaju, pored spomenutih, i one osobe kao što su Hanzale Badgisi, Mahmud Varak Heravi, Firuz Mašreki i iz njegovog vremena još i Abu Salik Gorgani. Dr Safa veruje da je ono što je citirano od autora Tarih-e Sistana, ipak, ispravnije od drugih iskazivanja, iako će takva izvesnost biti relativna9 i onda zaključuje da je Muhamed ibn Vasif, najverovatnije, prvi pesnik koji je

govorio persijski jezik. No, premda su, u vezi početne tačke persijske pesme, stvari donekle zamršene, prvo književno razdoblje je, dobro se zna, kulminiralo u Horasanu. U početku ovog razdoblja, tačnije u drugoj polovini trećeg/ devetog i početkom četvrtog/desetog veka živeo je sjajni pesnik Rudaki Samarkandi (umro 325/936). Jedna od najzapaženijih književnih karakteristika ovoga razdoblja jeste prisustvo mnogih pesnika, glavni razlog čemu je, možda, veliko zanimanje za pesmu i pesništvo na dvorovima. Naime, suvereni su, u ono vreme, sa dvorova slali pesnicima ogromne i skupocene poklone, u vezi kojih su pribeleženi mnogi primeri u tezkirama / biografskim memoarima10. Značaj samanidskog dvora je u razvijanju i širenju persijske književnosti, morao prevazići ulogu ostalih država. Samanidski suvereni, budući da su odvažno insistirali na svom izvornom iranskom poreklu, poklanjali su veliku pažnju persijskom jeziku i književnosti. Oni su, na tom planu, izdavali naredbe da se epske iranske priče, spisi iz egzegeze i istorijske knjige prevode sa arapskog na persijski jezik i te poslove bi nadzirali takvi emiri kakvi su bili Nasr ibn Ahmed i Nuh ibn Mensur. Njihovi veziri su, poput porodice Bal’amija, svi bili učeni, vrsni moralisti i dobri književnici. Osim Rudakija, u ovom veku su živeli i drugi slavni pesnici, kao što su Šehid Balhi, Dakiki

No 42 • JESEN 2004

79

i Kasai. Nadalje, nije tu blistala samo Buhara, već su se i u Sistanu, Gaznejnu, Gorganu, Nišapuru, Reju i Samarkandi negovali značajni književni centri, što, uzgred, pokazuje da je književnost bila uveliko vitalnija u istočnom krugu i u Horasanu, nego u drugim krajevima. Neki pesnici poput Muhaladija od Gorgana, Dejlamija Kazvinija i Husrevija od Sarahsa odlazili bi na dvor Al-i Zijara. Najpoznatiji padišah u ovoj dinastiji, Šemsul ma’ali Kabus ibn Vošmgir je i sam pisao pesme na persijskom jeziku, a izgleda, kako to knjiga Kabus-nama pokazuje, da je bio upućen i u osnovne principe kritike11. U centralnom književnom krugu i na dvoru Al-i Bujea pesnici su bili prisutni u malom broju; tu su npr. Bahtijari od Ahvaza, Manteki od Reja, Badiuzaman od Hamedana, te Bondar od Reja. U četvrtom/desetom veku, pored onih pesnika koji su bili povezani sa dvorom, onde žive i rade i pesnici i pisci koji nisu u vezi sa dvorom, među kojima izdvajamo: Abu Nasra Farabija, Abu Abdulaha Hafifa od Širaza (umro 371/981), Abu Saida Abulhajra, Abul Kasima Bišra Jasina, Baba Tahira od Hamedana (umro 410/1019)... U ovim trenucima se u četvrtom/ desetom veku postepeno nameće prisustvo sufijskih pesnika, prisustvo čijom snagom će ovo razdoblje, na književnoj razini, biti okarakterisano razvijanjem sufijskih naučavanja u formi rubaija. Ipak, u ovom razdoblju su, uglavnom, kasida i mesnevija bile šire korišćene od drugih poetskih formi, dočim je, sa pojavom Ferdosija u četvrtom/desetom veku, epska književnost dostigla svoj najviši vrhunac. Zajedno sa ustoličenjem gaznevidske dinastije, koja je uspela da bude naslednik samanidske dinastije

bez premca, i persijska književnost se, u istočnom krugu i u Horasanu, znatno proširila. Zbog nepreglednog bogatstva koje su gaznevidski suvereni donosili iz Indije, prekomerno su se povećavali i dvorski darovi pesnicima i piscima, što je bilo uzrok da se, u petom/jedanaestom veku, masovno prilazi panegiričnim spisima i pesmama. Međutim, zanimanje Gaznevida za pesmu i pesnike nije bilo toliko presudno u sazrevanju književnosti u petom/jedanaestom veku, koliko je to bilo pregnuće Samanida u četvrtom/desetom veku da postave književnost na čvrstim temeljima; zapravo, pozornost Samanida, na polju persijske književnosti, podstakla je književnost u petom/jedanaestom veku, za vreme Gaznevida.12 Pošto su osvojili zapadne krajeve Indije i povezali se sa njima, Gaznevidi su persijsku književnost uveli u jedan novi krug, poznati «indijsko-potkontinentalni književni krug». Onde su živeli takvi pesnici kakav je Mesud Sa’d i pisali pesme o Lahoreu i Indiji. Među poznatim pesnicima iz petog/jedanaestog veka možemo navesti Bahramija Sarahsija, Zejnabija Alavija, Asdžodija, Gazajerija, Labibija, Mandžika Tirmizija, Asadija, Onsorija, Ferdosija, Manučehrija, Abul faradža Runija, Mesuda Sa’da, Ebu Hanifu Askanija (ili Iskafija), Ajukija i druge. Bitno književno obeležje svih ovih pesnika jeste osetilna / opipljiva priroda poređenja koje oni razvijaju u pesmama, kao i njihov objektivan pogled na spoljašnje fenomene. U istom veku, vladari u Azerbejdžanu, Aranu i Šervanu, takođe, pokazuju ljubav prema persijskoj književnosti i to je dovoljan razlog da se persijski jezik i književnost, malo po malo, nađu u novom krugu na

80

KNJIŽEVNOST

severozapadu, u Azerbejdžanu. Persijska književnost je onamo otišla preko Gilana i Dejlama i u nadolazećem veku obrazovala jedan od najaktivnijih krugova na polju razvijanja književnog persijskog bogatstva. U tom književnom krugu su, u petom/jedanaestom veku živeli pesnici Abu Nasr Ali ibn Ahmed ibn Mensur Asadi – ša’ir, Kataran Tabrizi i Dibadži Samarkandi.13 Politička istorija Irana 429/1037. godine beleži dolazak nove vlade na čelu koje se nalaze Turci «Seldžuci». Togrul Seldžučki je, ustao protiv Mesuda od Gazne i zauzevši neke krajeve u Horasanu, sebe proglasio nezavisnim padišahom. Seldžuci, koji su već živeli pod uticajem Gaznevida, nastavili su da duboko respektuju pesnike i umetnike, te su čak štovanje iranske civilizacije i književnosti definisali u okviru vladarskog obreda14. I u ovoj dinastiji su veziri, kao što je bio slučaj i sa pređašnjim vladama, bili produhovljeni i učeni ljudi, između kojih možemo izdvojiti sjajnog Nizamul mulka. U razdoblju od 429/ 1037. do 498/1104. godine vlast su držali u svojim rukama četiri seldžučka suverena po imenima Togrul, Alb Arsalan, Melikšah i Barakijarok i na njihovom dvoru su bili prisutni mnogi pesnici. Pesnici iz seldžučkog doba su koristili isti govornički metod onih pesnika iz gaznevidskog doba i prizivali u svojim pesmama iste onakve pojmove. Najznačajniji pesnici iz ovog razdoblja jesu Lamei od Gorgana, Fahrudin As’ad od Gorgana, Imad Zuzani, Baharzi, Ajazi, Azraki, Adib Zuzani, Loukari, Hajam i Abu Said. U ovom veku je Fahrudin As’ad od Gorgana, poetizovanjem priče Vejs i Ramin, uveo lirsku priču u novu fazu njena razvoja, a isto se desilo i sa religijsko-teološkom književnošću

na kraju petog/jedanaestog veka, kada se tog posla prihvaća slavni Nasir Husrev. On se umnogome razlikuje od ostalih pesnika iz tog vremena zato što je uspeo da pretoči u kasidu i druge poetske forme svog religijskog i političkog učenja. Posle smrti hadže Nizamul mulka, 485/1092. godine, moć centralne seldžučke vlasti počinje da opada. Izbijaju dugotrajni ratovi između članova njihove široke porodice, nakon kojih će seldžučki emiri međusobno podeliti sve krajeve koji su bili pod centralnom vlašću. Tako se prvo razdoblje persijske književnosti završava u petom/ jedanaestom veku, kada su još Seldžuci vladali zemljom i onda otpočinje drugo razdoblje. 2. Drugo razdoblje (početak šestog/dvanaestog veka do osmog/ četrnaestog veka) Ovo razdoblje spada u najburnija i najnestabilnija politička razdoblja u Iranu i propraćeno je međuprovincijskim ratovima Seldžuka, dolaženjem na vlast Sandžara, njegovim porazom od Turaka Oguza i odlaženjem u ropstvo, zatim dominacijom Harazmšahida, te nemilosrdnom invazijom Mongola na Iran u sedmom/trinaestom veku. U takvom ambijentu, književnost u šestom/ dvanaestom veku doživljava malu dekadenciju, jer Horasan, pravi centar negovanja i podržavanja književnika i pesnika, beše uzdrman i bučan, premda su, i pored svega toga, u tom šestom/ dvanaestom veku zablistali neki krupni predstavnici persijske književnosti. Sultan Sandžar je bio guverner Horasana do 511/1117. godine, nakon koje je uspeo da pobedi sve svoje rivale i njegova

No 42 • JESEN 2004

81

Omer Hajam, rad Sedigija
82
KNJIŽEVNOST

propoved sa ceremonije ustoličenja je, kako stoji u Rahat as-suduru, pročitana u Kašgaru, Jemenu, Taifu, Omanu, Azerbejdžanu i u Siriji15. No, sultan Sandžarova moć je sužavana posle 536/1139. godine i tada su, već, jačali Harazmšahidi. Sandžar beše oslabio do te mere da su ga 548/1153. godine savladala i zarobila plemena Oguza. Oguzi su, u periodu svoje dominacije nad Horasanom, počinili najužasnija zlodela u celoj istoriji. Iako je Sandžar uspeo da pobegne iz zatvora, nije imao snage da izdrži više od 552/1157. godine kada je i umro16. Ovakav haos u šestom/dvanaestom veku morao je da pomete i situaciju u Horasanu, gde više nije bilo bezbednog skloništa za razvoj književnih znamenja. Svi dosadašnji istoričari su o ovim godinama govorili kao o izuzetno burnim godinama. Posle Sandžarove smrti, seldžučke krajeve su međusobno podelili njihovi poglavari, pa su tako, posle 552/1157. godine, nastajale različite seldžučke države, poput onih: Seldžuka iz Kermana, Seldžuka iz Horasana, Seldžuka iz srednje Azije, Seldžuka iz Sirije i Seldžuka iz Iraka. Pored tih raznoraznih Seldžuka, bile su se razgranale iz velikih Seldžuka još neke provincijske vlade, zvane «atabegani». Atabegani su, ustvari, bili zaduženi da odgajaju i obučavaju seldžučke prinčeve, no, postepeno su se domogli moći i rukovodstva, a njihovi dvorovi postaju posebno važni iz razloga što se na njima odgajala visoka persijska književnost. Najznačajniji atabegani su atabegani iz Farsa, Azerbejdžana, Jazda i iz Lorestana. Književnost se u šestom/ dvanaestom veku prošririla ne samo u istočnom krugu u Horasanu, nego i u drugim krajevima. Seid Nafisi smatra

da pesnici u ovom veku mogu pripadati dvojakim krugovima, iračkom ili horasanskom i naglašava da se pesnici u horasanskom krugu nisu baš obazirali na književne figure izvodljive u pesmi i u rečima, nego da su komponovali jednostavne i lucidne pesme. On će takav metod pesnika u istočnom krugu u Horasanu objasniti kao kontinuitet onog realizma iz samanidskog i gaznevidskog doba. U ovu grupu pesnika spadaju: Suzani, ‘Am’ak, Anvari, Sabir Tirmizi, Mo’ezi, sejid Hasan Gaznevi, Muhtari, Azraki, Rešidudin Vatvat, Džibli i Sana’i od Gazne, koje, takođe, nazivaju «pesnicima iz Horasana ili iz Turkistana».17 Posebno su, kada je reč o poetskim formama i sadržajima, ovim pesnicima bile značajne kaside i panegirici. Iz političkih razloga i zbog dominacije turskih naroda, epska književnost izgubila je veliki broj svojih ljubitelja, međutim, u ovom veku blesak gnostičke književnosti je uspeo da ozari široka područja. Sana’i od Gazne je, kombinovanjem gnoze i književnosti u drugom periodu svoga života, utisnuo u srž persijske književnosti jednu novu aromu. Naravno, ovakav preokret u književnosti je dobrim delom morao biti posledica blagonaklonosti manjih dvorova i kasnih predstavnika Gaznevida, među kojima je najpoznatiji Bahram šah od Gazne (512/1118-548/1153), za vreme koga su napisana ili prepisana / reprodukovana mnoga književna dela. Na njegovom dvoru su, osim Sana’ija, bili prisutni još i Sejid Hasan od Gazne i Abul ma’ali Nasrulah Monši, prevodilac Kelile i Dimne.18 Pored horasanskog kruga, dinastija Gavrida je, takođe, na indijskom potkontinentu, mogla privijati onakve pesnike kakvi su Tartari, Džemaludin Dakani

No 42 • JESEN 2004

83

i Tadžudin Ziri Farsi.19 U centralnom književnom krugu, persijska književnost je malo razvijena i tu nailazimo na pesnike Bedrudina Kavamija Razija, Mandžika Tirmizija, Deh-hodu Abul ma’alija Razija i na Abu Tahira Hatunija. No, situacija je u azerbejdžanskom krugu bila umnogome različita, u krugu koji se u ovom periodu uzdigao do samog vrha svog književnog procvata. Pesnici iz ovog kruga su, u šestom/dvanaestom veku, uglavnom, uživali u zamršenim književnim šemama i dvosmislenim figurama, te se, zato, u njihovim pesmama nazire neka vrsta ambigviteta i stilske zapetljanosti. Ovom krugu pripadaju Hakani sa svojim možda najistaknutijim persijskim kasidama, pa Modžir Bejlakani, Falaki Šervani i Asirudin Ahsikati. Ipak, azerbejdžanski krug je ponajviše briljantan zbog svoje stihovane narativne književnosti. Nezami je, zasigurno, ispisivanjem stihovanih priča poput Husrev i Širin te Lejla i Medžnun, podigao krupne iznimke persijskih stihovanih priča. U ovom krugu je još široko korišćena i forma mesnevije i razvijali su je takvi pesnici kao što su Nezami i Hakani. I u ispahanskom krugu je bilo pesnika između kojih možemo izdvojiti Džemaludina Abdurazaka Ispahanija i Šerefudina Abdulmumina Ispahanija. Pesnici iz ovog kruga su, poput onih u azerebejdžanskom, bili skloni zamršenom izražavanju, te se, na neki način, njihov stil mora nazvati «stilom iranskog naturalizma».20 Pored svega toga, pesnici-gnostici, odnosno sufije su, u ovom razdoblju, daleko značajniji od drugih pesnika. Naime, poseban društveni ambijent koji je vladao Iranom u šestom/dvanaestom veku i ondašnja politička dominantna struktura, samo

su neki razlozi zbog kojih je gnoza, naširoko, obojena umetnošću, a usled čega su se sufije i gnostici, okoristivši se jezikom pesme, okrenuli stvaranju neprikosnovene gnostičke poezije. Daleko od toga da su ova dešavanja bila samo uzrok uskrsavanju sufizma, smerala su da, na poseban način, obogate persijski jezik i književnost, jasnije, da, utiskivanjem u persijsku pesmu i književnost krupne kolekcije gnostičkih pojmova, tema i sadržaja, razviju persijsku književnost, nakon što će je lišiti isključivog oblika dvorske književnosti, u jednom novom obzorju. Feridudin Atar od Nišapura pripada onom redu autoriteta koji su negovali vrhunske paradigme sufijske poezije i proze. Atar je rođen u drugoj deceniji šestog/dvanaestog veka (513/1119) u Nišapuru i napravio je, ispisivanjem gnostičkih gazela i mesnevija, kakve na primer, isčitavamo u njegovom Mantik at-tajru (Govor ptica), pravi preokret u celokupnoj književnosti, preokret koga su, u sledećim vekovima, morale jedva dočekati osobe poput Mevlane. Ništa manje nije briljantna ni njegova gnostička proza u Tazkirat al-avlijau (Hagiologija). Može se reći da je persijska proza u šestom/dvanaestom veku, što se stila i umetničkih tehnika tiče, zapravo, nastavak one proze iz petog/jedanaestog veka, premda će se tu uočiti samo tolika razlika da je u prozi šestog/dvanaestog veka prisutno više kur’anskih stavaka, predaja i arapskih poslovica. Verovatno, nijedno napisano delo ne može biti, poput Kelile i Dimne, savršen i potpuni predstavnik proze iz šestog/dvanaestog veka. Nasrulah Monši, rekosmo da je bio na dvoru Gaznevida, poklonio je 539/1144. godine prevod Kelile i Dimne

84

KNJIŽEVNOST

Bahramšahu Gaznevidskom, što je i bio razlog da delo postane poznato kao Bahramšahova Kelila. Još jedan poznati pisac iz šestog/dvanaestog veka jeste Nezami Aruzi od Samarkanda, autor knjige Čahar makale (Četiri rasprave) koja se bavi raznim naučnim disciplinama. Njegovo delo je, ne kao Kelila i Dimna, ispisano u prostom i konciznom stilu, što nam nagoveštava nekakav srednji stil, budući da su, tu, u manjoj meri prisutni kur’anski stavci, predaje i arapski elementi. Na polju sufizma, Atara nisu ostavljali samog još mnogi slavni pisci, među kojima treba ukazati na potomke markantne sufijske ličnosti, Abu Saida Abulhajra, autore nekoliko naučnih dela.21 Pored njih, uživali su veliku slavu i pisci Ibn Fandok, Abulfutuh od Nišapura, Šahrestani, Abu Šaraf Džorfadekani, Ibn Esfandijar Katib i Šems Kajs Razi, od kojih su neki živeli krajem šestog/dvanaestog i početkom sedmog/trinaestog veka. Haos i panika u sedmom/ trinaestom veku u Iranu dostižu do svog vrhunca; Harazmšahidi su, usled slabljenja Seldžuka, jačali od polovine šestog/dvanaestog veka i sada su već osnovali nezavisnu državu koja se, postepeno, nametnula narodima u skoro svim krajevima zemlje. Na njihovu nesreću, desilo se da budu najmoćniji u Iranu baš kada je Džingis kan iz Mongolije krenuo u pohod na one istočne države. Džingis je 616/1219. godine, zbog pogreške vladara pograničnog grada Atrara, ili pak po tajnom nagovoru evropskih kršćana, napao na Iran i iste godine je porušio važan centar književnosti i nauke u istočnom – horasanskom krugu, grad Buharu. Dželaludin Harazmšahidsi mu se ni u kom slučaju nije mogao suprostaviti i bio je prinuđen

na bekstvo. Džingisova vojska je, zauzvrat, pretvorila u paklenu arenu sva mesta od Buhare do Hamedana, počinivši u Iranu takve zločine kakve ne pamti istorija nijednog naroda. Rat i prebegavanja su potrajali sve do 632/1234. godine i za to vreme su uništeni svi centri umetnosti i nauke. Samo je nešto malo manje ubistava i uzurpiranja bilo za vreme Hulagua kome su bili potrebni iranski veziri. Ova dešavanja su navodila pesnike, pisce i učenjake da odlaze iz istočnih književnih krugova i iz Horasana ka Indijskom potkontinentu, na zapad i u Malu Aziju i da za sobom krugove, kakvi su horasanski i centralni, ostavljaju pustima. U novim krugovima, pak, persijski jezik i književnost su dobro napredovali. Na Indijskom potkontinentu, baberidski kraljevi i muslimanski sultani iz tih krajeva, pripremili su bezbedan smeštaj iranskim velikanima. U zapadnom krugu, u Maloj Aziji, ondašnji Seldžuci su, takođe, izašli u susret izbeglim pesnicima i naučnicima, a upravo će tu, tačnije u Konji, živeti i najistaknutiji pesnik ovoga veka, Mevlana Dželaludin Rumi. Nakon što su zaposeli Iran, Mongoli su, zbog velikog značaja koji su poklanjali istoriji, razvili u persijskoj književnosti istoriografiju i takve osobe poput Ibn Esfandijara, Atamulka Džuvejnija, Abu Šarafa Džorfadekanija, hadže Rešidudina Fazlulaha, Hamdulaha Mustavfija ... okrenule su se ispisivanju hronika. No persijska proza nije, do tada neviđeno, zablistala isključivo u istorijskim knjigama, nego i na polju gnoze, sa proznim delima Mevlane, Nadžma Razija i Ahmeda Aflakija, kao i u domenu književnosti, sa Sa’dudin Varavinijevom Marzban-namom.

No 42 • JESEN 2004

85

Ajdin Akdašlu, bez naslova
Politička nestabilnost u istočnim, centralnim i zapadnim krajevima Irana u sedmom/trinaestom veku pomogli su jednom novom krugu u persijskoj književnosti da se razvije i da, svojevremeno, postane jedan od najvažnijih književnih centara, a to je širaski krug, odnosno krug Farsa. Najznačajniji predstavnik ovog kruga u sedmom/trinaestom veku jeste šejh Muslihudin Abdulah poznat kao Sa’di. On ne samo da je podigao zdanje savršene prozne krasnorečivosti, nego je bio i pravi maestro u komponovanju pesama, napose gazela. Onda, kada je prozni stil bio tehnički i naginjao formalizmu, on je, u svojoj knjizi Đulistan / Golestan, doveo do vrhunca ritamsko i prosto pisanje. Sa’di u Đulistanu ilustruje realističku književnost, dok nam u

Bustanu prikazuje, po njemu idealno društvo snagom neke vrste didaktične književnosti. Sa’dijevo majstorstvo se ne pokazuje tako briljantno - samo u ove dve knjige, nego se još i više nameće u njegovim gazelima, zbog kojih ga baš svi uzdižu na ravan maestra par ekselans. Njegove persijske kaside su, uglavnom, prožete etičkim sadržajima i nagoveštavaju, kada je sadržaj kasida po sredi, preokret u okrilju kojeg je on uspeo da ih približi fragmentarnim pesmama (qet’e). U ispahanskom krugu je živeo pesnik Kemaludin Džemaludinov Ispahani i u njegovim pesmama se odražavaju oni društveni i politički fenomeni posle mongolske dominacije nad tim gradom, pa onda i verske netrpeljivosti tamošnjih hanefija i šafi’ija. Izuzetna veština ovog pesnika u sastavljanju gazela i kasida, te u izlaganju suptilnih i zamršenih sadržaja bili su uzrok da mu pripadne titula «Halak al-ma’ani» (stvaralac prefinjenih značenja). U hamedanskom krugu nailazimo na Asirudina Oumanija, učenika hadže Nasirudina Tusija. Napokon, u maloazijskom krugu, u Rumu, živeo je najmarkantniji persijski pesnik-gnostik, Dželaludin Muhamed od Balha, poznat kao Mevlana, u gradu Konji. Gnostička književnost je kulminirala u njegovoj Mesneviji i u Divanu njegovih gazela, delima bez premca u ekstatičnom stilu. Ovaj velikodostojni gnostik, zbog širine misli, prefinjenosti uma, prostog i utančanog govora, sigurno jeste svetska paradigma humane osobnosti.22 Među ostalim pesnicima iz književnog kruga Male Azije, treba navesti Ahmeda Kaneija Tusija i Irakija. Verovatno će se lako nazreti da najza-

86

KNJIŽEVNOST

stupljeniji stil u ovom krugu umnogome sliči stilu onih pesnika iz istočnih krajeva i iz Horasana, sličnost koja je ozbiljno prisutna u Mevlaninim pesmama. Što se tiče samog horasanskog kruga, u njemu je bio bezbedan mali broj pesnika koji su zbog svojih administrativnih službi ostajali tamo zajedno sa svojim porodicama, poput Farsija Hodžandija (umro 622/1225) i Sejfudina Esfaranga (umro 672/1273), od kojih je poslednji u svojim kasidama, najverovatnije, sledio Hakanijev stil.23 U azerbejdžanskom krugu na zapadu, blistali su poznati pesnici, kao što je hadže Homam od Tabriza. Hadže Homam je bio povezan sa čuvenom porodicom Džuvejnija. Njegovi gazeli, uglavnom, podsećaju na Sa’dijev stil u ispisivanju gazela. Tu je živeo i slavni Sa’dudin Abdulkerim Šabestari, autor izvrsne gnostičke poeme po imenu Golšan-e raz (Cvećnjak tajni). Umro je u Tabrizu 720/1320. godine. Jedini ostali pesnik u centralnom krugu bio je Nazāri Kohestani koji izgleda da bijaše prišao ismailijskom redu. Rekli smo da su neki pesnici, zabrinuti zbog dominacije Mongola, već bili otišli za Indiju i tamo se smestiše; posle njih, isto je učinilo i nekoliko poznatih pesnika iz drugih krugova i to je pomoglo književnom krugu da se razvije do te mere da će neke njegove pesnike porediti čak sa Sa’dijem i Hafizom. Možemo izdvojiti Amir Husreva Dehlavija (umro 725/1324) koji se odselio za Indiju iz horasanskog Balha, a koga su zbog sastavljanja krasnih gazela, nazvali Sa’dijem Indije.24 On je, na jedinstven način, uspeo da imitira, odnosno da sledi Nezamijev stil stihovanja priči u poemama kakve su Matla’ al-anvar (Obasjavanje svetlôsti), Širin i Husrev,

Medžnun i Lejla, Ajine-je Eskandari (Aleksandrovo ogledalo), Hašt behešt (Osam rajskih bašti) i Kiran as-sa’dejn (Zbliženje dveju blaženstava). Moraćemo da, među ostalim pesnicima iz indijskog kruga, navedemo i Hasana od Delhija (umro 727/1326. ili 731/1330) za kojeg se kaže da je, zbog svojih ljubavnih gazela, prethodnik iranskom Hafizu.25 Premda su u ovom krugu, što se tiče stilističkih osobenosti, dominantni pesnici koji su privrženi iračkom stilu, bilo je tu i pesnika, poput Siradžudina Sakezija, koji su stvarali pesme u stilu onih pesnika iz prvog razdoblja. preveo Seid Halilović Fusnote
1 2

Bahar, Sabk-šenasi, tom 1, str. 283-289. Safa, Tarih-e adabijat dar Iran, tom 1, str. 166. 3 Avfi, Lubab al-albab, str.19. 4 Šems Kajs, Al-mu’džam, str.19. 5 Ibid., str.191. 6 Safa, Tarih-e adabijat dar Iran, tom 1, str. 173. 7 Ibid. 8 Hedajat, Madžma’ al-fusaha, tom 1, uvod. 9 Safa, Tarih-e adabijat dar Iran, tom 1, str. 179. 10 Nizami Aruzi, Čahar makale, str. 54. 11 Kikavus ibn Iskander, Kabus-name, str. 189. 12 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr dar Iran, tom 1., str. 32. 13 Ibid., str. 48. 14 Ibid., str. 49. Safa, Tarih-e adabijat dar Iran, tom 2, str.14. 16 Ibid., str. 15. 17 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1, str. 74. 18 Ibid., str. 78 – 79. 19 Ibid., str. 79. 20 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1., str. 101. 21 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1., str. 121. 22 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1, str. 159. 23 Safa, Mohtasari dar tarih-e tahavol-e nazm va nasr-e farsi, str. 58. 24 Nafisi, Tarih-e nazm va nasr-e farsi, tom 1., str. 170. 25 Ibid., str. 172. .

No 42 • JESEN 2004

87

Priče iz Mesnevije

Hvalisavac

J

edan hvalisavi čovek imao je u kući kožu ovčijeg repa sa lojem i svakog dana svoje usne mastio i na skupove uglednih ljudi odlazio, pretvarajući se da se bogato i obilno hrani. Rukom je gladio brkove da bi potvrdio istinitost sopstvenih reči. Međutim, stomak je od gladi krčao: - Hej,lažljivče! Bog će tvoje hvalisanje otkriti i tvoje laži će nas sagoreti, zakopaće Bog te tvoje masne brkove, ako prestaneš da se hvališ, bar će se jedan čovek na nas smilovati i dati nam da jedemo. O, bezumniče, hvalisanje i samoisticanje postepeno oduzima Božije darove od čoveka! Njegov stomak beše neprijatelj njegovih brkova, i potpuno se predade molitvi ne bi li lažljivi brkovi postali osramoćeni, a da bi se neko od milostivih ljudi na njih sažalio i stomak napunio. Konačno molitva mu beše uslišena! Jednog dana dođe mačka i zgrabi kožu ovčijeg repa sa lojem. Sustanar pojuri za njom, ali mačka pobeže s repom. Sin toga čoveka, uplašivši se očeve kazne, preblede od straha i odjurivši na skup pred uglednicima glasno viknu: - Oče!, Oče! Mačka odnese rep, onaj rep kojim ti svakoga jutra mastiš brkove i usne! Nisam uspeo da ga od nje otmem.” Uglednici skupštinski se nasmejaše, sažališe se na ovog čoveka i dadoše mu hranu.

Čovek uvide da je govoriti istinu korisnije od hvalisanja i laži. preveo Miroslav Miladinović Bagdadski lovac na zmije

L

ovac na zmije ode u planinu kako bi uhvatio koju zmiju. U snegu ugleda ogromnu, mrtvu aždaju. Silno se uplasi ali ipak odluci da je odnese u veliki grad Bagdad kako bi iznenadio ljude i da kaze kako je veliki trud ulozio ne bi li adždaju ulovio i kako je time veliku opasnost uklonio te da od ljudi za to uzme novac. I tako, polako, vukući aždaju, donese je do Bagdada. Svi su mislili da je aždaja mrtva. Međutim, aždaja je bila živa samo se na hladnoći zaledila i bila nepokretna, te je delovala mrtvo. Tako i svet kao aždaja na površini deluje zaleđeno i beživotno, dok je iznutra živ i pun duha. Lovac na zmije dovuče aždaju među bagdadske kuće, ljudi se stadoše skupljati sa svih strana, a on odluči da još čeka kako bi gužva bila veća da bi vise novca dobio. Aždaju je bio uvio u tepih i radi opreznosti, zavezao kanapom. Vreme postade veoma toplo i jako sunce Iraka ogreje aždaju. Otopi se led sa njenog tela, aždaja se protrese, ljudi se uplašiše i počeše da beže, aždaja pokretom razveza kanap i izmigolji se iz tepiha u koji je bila uvijena i napade ljude. Mnogi ljudi izgubiše život tako što bejahu pregaženi od drugih koji su bežali. Lovac na zmije, ukočen od straha poče da se kaje zbog svog postupka.

Videvši ga, aždaja ga zgrabi i pojede u jednom zalogaju. Zatim se aždaja udalji kako bi na miru svarila kosti ljudi. I naš seksualni nagon, ako mu dozvolimo, može da oživi kao aždaja, i proguta nas same. prevela Nataša Francis Slon u mračnoj kući

Deca i učitelj

D

B

io je jedan grad čiji stanovnici uopšte nisu videli slona. Iz indije je doveden slon i odveden u jednu mračnu kući i pozvani su ljudi da ga posmatraju. U tom mraku, ljudi nisu mogli slona videti očima. Nije bilo drugog načina do da svojim rukama opipaju. Osoba koja je rukama dodirnula surlu; reče: - Slon je kao velika lula. Drugi, koji je rukama napipao slonove uši, reče: - Slon je kao lepeza. Jedan je slona uhvatio za nogu i reče: Slon je kao stub, a drugi je dodirnuo slonova leđa i pomislio da je slon kao krevet. Kada su čuli da se zove slon svako je verovao da je slon isti onakav kako ga je zamislio. Shvatanja i zamisli njihove o slonu behu različite, pa i njihovi govori, takođe, behu različiti. Da je u kući bilo sunčane svetlosti, nestala bi razlika između njihovih govora. Opažanja čulima je kao opažanje uz pomoć dlana, iskrivljeno i nepouzdano. Ne mogu se sve stvari spoznati čulima i umom. preveo Miroslav Miladinović

eca su bila umorna od nastave i domaćih zadataka. Zato su se dogovorila kako da prekinu nastavu i da se, bar nekoliko dana, odmore od časova. Najpametniji od svih đaka je rekao: ”Sutra ćemo svi, kada stignemo u školu, jedan po jedan pitati učitelja zašto je toliko žut i da li je bolestan. Kada svi budemo rekli da mu nije dobro, on će sve više početi da veruje u to.” Svi učenici su prihvatili predlog pametnog dečaka i dogovorili se da budu složni i da niko ne sme ništa da kaže učitelju. Sutradan ujutru su deca došla u školu. Čas se, ipak, održavao u jednoj od soba u kući učitelja. Svi đaci su čekali pametnog dečaka da on prvi uđe i započne sa pitanjima. Došavši, prišao je učitelju, pozdravio ga i rekao:” Zašto je Vaše lice žuto? Neka Vas Bog čuva.” Učitelj je odgovorio:” ”Ne, ja sam dobro, nemam nikakvih problema. A sada idi, sedi i čitaj!” Međutim, ipak su crne misli obuzele učitelja. Zatim je drugi učenik prišao učitelju i rekao: ”Zašto ste tako žuti?” Tada se učitelj još više zamislio. Tako je 30 učenika izašlo i svi su mu postavili isto pitanje. Učitelj je sve više postajao siguran da mu zaista nije dobro. Noge su mu zadrhtale pa je otišao u drugu sobu, a učenici su ga dopratili. Učiteljeva supruga je upitala: ”Zašto si se tako brzo vratio? Šta se desilo?” Učitelj je nervozno odgovorio: ”Zar si slepa? Zar ne vidiš da sam žut? Žena je rekla: “Hej, čoveče, pa ti si dobro. Priviđa ti se.” Učitelj je odgovorio: ”Još si i tvrdoglava! Zar ne vidiš da sam bolestan, da mi nije dobro? Ako si ti slepa i gluva, šta je onda meni?” Žena je rekla:“ Sad ću da donesem ogledalo pa se pogledaj, sasvim normalno

izgledaš.” Učitelj je viknuo: ”I ti i tvoje ogledalo lažete. Ti si moj skriveni neprijatelj. Brzo mi spremi krevet, boli me glava.” Žena je, nešto kasnije, spremila krevet a učitelj je uzviknuo:” Ti si moj neprijatelj! Zašto stojiš?” Žena nije znala šta da kaže. U sebi je pomislila: ”Ako kažem suprugu da mu je dobro i da nije bolestan, on će me optužiti da sam mu neprijatelj i pomisliće da, kada on nije kući, smišljam šta ću učiniti protiv njega. Ako ništa ne kažem, situacija će postati veoma ozbiljna.” Žena je spremila krevet i učitelj je prilegao. Učenici su seli pored njega i tihim glasom i tužnog lica, počeli da čitaju knjigu. Pametni dečak je tada dao znak da učenici lagano povise ton. Zatim je rekao: ”Lagano čitajte, vaši glasovi će uznemiriti učitelja. Zar za malo novca koji ćete dati učitelju treba da mu stvorite glavobolju? Učitelj je rekao: ”Da, istinu govorite. Idite. Glavobolja mi je sve veća. Današnji čas je završen.” Rekavši zbogom, učenici su pozdravili učitelja i srećni otišli kući. Majke su začuđeno upitale decu: ”Zašto niste otišli u školu?” Učenici su odgovorili da se sasvim slučajno učitelj razboleo.” Majke nisu verovale deci i rekle su: ”Vi lažete. Sutra ćemo otići u školu da se uverimo u to”. Deca su rekla: ”Samo izvolite i vidite da li govorimo istinu.” Sutradan ujutru majke su došle u školu, a učitelj je, znojav i pokriven jorganom, zaplakao. Majke su upitale:” Šta se desilo? Od kada ste bolesni? Izvinite, mi nismo znale da imate glavobolju.” Učitelj je odgovorio:” Ni ja nisam znao, ali su mi deca ukazala na nju. Bio sam veoma zauzet poslom i ova teška bolest je bila skrivena u meni. Kada je čovek veoma opterećen poslom, ne može da shvati kad je bolestan.”

Dakukijeva molitva

D

akuki bješe znatan i savršen derviš. Većinu svoga vijeka provede putujući i rijetko na jednom mjestu provede dva dana za redom. Bješe veoma čist, vjeran i pun vrlina. Misli i nazori bijahu mu i ispravni i pravedni. Pored tolike savršenosti i veličine, on neprekidno tragaše za osobom svetom i od Boga i ni jednog trenutka ne prekide potragu. Bos i u ritama, iđaše dolinama punim trnja i planinama punim kamenja, ali želja ga ne napusti. Na kraju, poslije godina teškoća i muke, stiže na obalu mora i nađe se pred čudesnim prizorom. Tu priču, sam je opisao ovako: - Iznenada, iz daljine spazih na obali sedam beskrajno sjajnih svijeća. Njihova svjetlost dopiraše do neba. Rekoh sebi: Šta li su ove svijeće? Odakle li je ova čudesna svjetlost? Zašto je ljudi ne vide? U tom trenutku tih sedam svijeća se iznenada preobraziše u jednu, a svjetlost joj postade sedam puta jača. Od te jedne svijeće opet njih sedam posta, ali se one iznenada pretvoriše u sedam sjajnih ljudskih bića, čija svjetlost dopiraše do neba. Mom čuđenju nije bilo kraja. Primakoh se malo, da bolje pogledam. Ugledah čudesan prizor. Ugledah kako se svih onih sedam ljudi preda mnom pretvoriše u sedam velikih drveta, ogromnih grana, punih sočnog i slatkog voća. Zapitah se: Zašto hiljade ljudi svakodnevno prolaze pored ovih drveta, a ne vide ih? Ponovo priđoh bliže i vidjeh da sedam drveta ponovo postadoše jedno drvo. Bješe najčudnije što ta drveta čitahu molitve kao sedam ljudi. Dizahu se i klanjahu pred Bogom, a čelom dodirivahu prašinu. Zatim se tih sedam drveta preobraziše u sedam

90

KNJIŽEVNOST

ljudi i stadoše u krug. Zapanjih se. Protrljah oči da bolje vidim i uvjerim se ko su oni. Primakoh se još bliže i pozdravih ih. Uzvratiše mi pozdrav i nazvaše me imenom. Iznenadih se. Odakle znaju moje ime? Kako me poznaju? Dok

sam tako mislio, oni kao da mi te misli pročitaše i prije nego ih zapitah, rekoše: Zašto se čudiš? Zar ne znaš da mi, prosvijetljeni Bogu, a ti nam budi vođa. I ja se složih. Na obali mora, otpoče zajednička molitva. U sred molitve Dakukijev

pogled pade na podivljale talase. Usred njih bješe uhvaćen jedan brod. Oluja ga udaraše talasima velikim kao brda i duvaše vjetar u kom je bilo prizvuka smrti i propasti. Putnici vikahu od straha. Međutim, oluja prestade. Dakuki, koji u sred molitve spazi ovu nevolju, ražalosti se i cijelim srcem zamoli Boga za spasenje putnika. Sa uzdasima i suzama tražio je od Boga da pošalje spasenje. Bog usliši njegovu molitvu i brod sretno pristade uz obalu. Molitva dođe kraju. Sedam ljudi tiho pitahu jedan drugoga: - Ko se miješao u Božije poslove i mijenjao sudbinu? Svi odgovoriše: - Ja se nisam molio za putnike. Jedan od njih reče: - Dakuki se iz sažaljenja molio za putnike tog broda i Bog mu je ispunio molitvu. Dakuki reče: - Sjedio sam ispred njih i okrenuo se da vidim šta govore, ali iza mene ne bješe nikoga. Svi su otišli na nebo. Već godinama želim da ih vidim, ali im do sada ne nađoh ni traga. Ovo je jedna od dugih Mevlaninih priča, pisana u metafizičkom stilu. Nije

No 42 • JESEN 2004

91

poznato ko je Dakuki i kako je postao junak Mevlanine pripovijetke. prevela Nikolina Mustapić Lopov dobošar

U

sred noći jedan lopov motikom kopaše rupu u podnožju zida, da bi mogao da uđe u kuću. Neki čovek, koji beše bolestan i nikako ne mogaše da zaspi, čuvši zvuk motike koja udara o zid: tak, tak, tak, pope se na krov i pogledavši dole vide lopova kako kopa rupu. Upita ga: - Ej, čoveče, ko si ti? Lopov mu odgovori: - Ja sam dobošar. Čovek ga opet upita: - Pa šta radiš ovde, usred noći? - Sviram bubanj. Čovek se začudi: - Nešto ti se taj bubanj ne čuje? Lopov mu objasni: - Zvuk moga bubnja čućeš sutra, a dolaziće iz grla vlasnika ove kuće. preveo Dejan Spasojević Ples nad praznom sofrom

Neki čovek ih upita: - Šta to radite? Kakav smisao imaju igra i radost nad sofrom bez hleba i hrane? Sufija odgovori: - Čovek istine ne razmišlja o postojanju neke stvari. Zaljubljenima u istinu nije bitno postojanje ili nepostojanje. Oni imaju korist od stvari koje ne postoje (izvlače korist bez kapitala). Vole onu ljubav koju osećaju prema hlebu, a ne sam hleb. Oni su ljudi koji ceo svet bez krila oblete. U nepostojanju obitavaju i, kao nepostojanje, jednu boju i jedinstvenu dušu imaju. Mula i kamila

M

J

edan sufija, videvši stolnjak koji beše opran i visiše sa drveta, poče da igra i od silne ljubavi prema hlebu i ostaloj hrani toliko je radostan bio da je haljine svoje razderao i zapevao: - Beshlebni hleb, leči sve boli i trpljenja gladi i oskudice. Veoma radostan i ushićen bejaše. Pridružiše mu se i ostale sufije, počeše da igraju, hu hu, da pevaju, a nekolicina njih, opijeni tolikom radošću, popadaše, skoro bez svesti, na zemlju.

ula i kamila bili su prijatelji. Jednog dana mula reče kamili: - Hej, prijatelju, ja na svakoj nizbrdici i usponu, kao i na ravnom, suvom i vlažnom putu, uvek padnem na zemlju, dok ti sa lakoćom ideš i na zemlju ne padaš, šta je razlog tome? Kaži, šta treba da radim? Pokaži mi kako pravilno da hodam. Kamila reče: - Ima dva razloga tome: prvi je što moje oči vide dalje od tvojih, a drugi je što su moje noge duže, sa visine posmatram. Kad se na vrh brda popnem sa visine mudro osmotrim puteve i prolaze. Ja sa vrha vidim koje korake da načinim i iz tog razloga ne padam i lako se krećem. Ti samo dva-tri koraka vidiš ispred svojih nogu, i na putu nisi dalekovid i pronicljiv. preveo Miroslav Miladinović

92

KNJIŽEVNOST

VERSKE TEME

Fatima je Fatima
Ali Šariati Jednoga dana, on (a.s.) joj kaže sa sažaljenjem u glasu: „Fatima Zahra, ti si se zaokupila sa toliko teškoća da mi se srce kida zbog tebe. Bog je među muslimanima načinio mnogo radnika. Zamoli Poslanika (s.a.v.s.) da ti dodeli nekog od njih“. Fatima (s.a.) odlazi da potraži svoga oca (s.a.v.s.). „O čemu se radi, kćeri moja?“ „Došla sam da vidim kako si.“ Vraća se kući i govori ‘Aliju (a.s.) da se jako stidi da zatraži bilo šta od svog oca (s.a.v.s.). ‘Ali (a.s.), u čudu, poziva Fatimu (s.a.) i oni (a.s.) odlaze zajedno do Poslanika (s.a.v.s.) i on (a.s.) mu sam postavlja pitanje. Poslanik (s.a.v.s.) odgovara bez dvoumljenja: „Ne! Boga mi, neću vam dati čak ni ratnog zarobljenika. Stomaci ashaba su prazni i ukoliko ne nađem ništa što bih im dao, moram njih razmeniti, i nahraniti gladne ashabe“. ‘Ali (a.s.) i Fatima (s.a.) mu zahvaljuju i vraćaju se kući praznih ruku. To je zabeleženo. Suprug (a.s.) i supruga (s.a.) se vraćaju u dom, u jednu praznu kuću. Oboje su ćutljivi, razmišljaju o tome šta su tražili od Poslanika (s.a.v.s.). Poslanik (s.a.v.s.) je celog dana razmišljao o odgovoru koji je dao svojim voljenim. Iznenada, vrata se otvaraju i Poslanik (s.a.v.s.) se pojavljuje. Ne samo noćna tmina, već i njena hladnoća čine da ‘Ali (a.s.) i Fatima (s.a.) drhte. On (s.a.v.s.) vidi da su ispod sebe prostrli tanku prostirku. Ona je tako kratka da su, kada prekriju glavu, otkrivena njihova stopala, a kada prekriju stopala, nepokrivene su im glave. On (s.a.v.s.) im blago zapoveda: „Ne pomerajte se sa svojih mesta!“. Zatim dodaje: „Želite li da saznate o nečem što je bolje od onoga što ste tražili od mene?“. „Naravno, Božiji poslaniče!“ „To je nešto što je Džibrail doneo za mene i što ja sada delim sa vama. Nakon svakog namaza kažite: ‘Allahu akbar!’ (‘Bog je Veliki!’) deset puta. Kažite: ‘Al-hamdulilah’ (‘Neka je hvaljen Bog’) deset puta i ‘Subhana-’l-llah’ deset puta. Kada se tiho spuštate na ležaj kažite: ‘Allaho akbar’ trideset i pet puta, ‘Al-hamdulilah’ trideset i tri puta i ‘Subhana-’lllah’ trideset i tri puta.“ Još jednom, Fatima (s.a.) ovo uzima kao pouku. Još jednom, uz nežni uzdah, ona (s.a.) uči nešto što dopire do dubine njene duše: ona je Fatima (s.a.). To je pouka koja joj je poznata. Mada ih je učila od detinjstva, takve lekcije moraju slediti neprestano. One zahtevaju postepene poduke i usvajanje.

No 42 • JESEN 2004

93

To nije lekcija saznanja, već pre poduka o odrastanju. Postati Fatima (s.a.) nije lako. Ona (s.a.) je sveto pouzdanje. To zahteva da se uspe mnogo stopa i da uzleti uz više uzleta u više svetove, u korak sa ‘Alijem (a.s.), i krilom uz njegovo krilo. Mora da učestvuje sa ‘Alijem (a.s.) u njegovim tugama i tegobama. Ona (s.a.) ima najveću odgovornost u istoriji slobode, džihada i humanosti. Karika je u lancu koji se proteže od hazreti Ibrahima do Muhammeda (s.a.v.s.), od Huseina (a.s.) do dvanaestog imama (a.s.), opstalih do kraja istorije. Fatima (s.a.) ima odgovornost da bude veza između poslanstva i imamata. To su vrednosti same Fatime (s.a.). To, da bi ona (s.a.) „bila Fatima“ obavezuje Poslanika (s.a.v.s.) da bude strog sa ovim izuzetnim i posebnim saputnikom (s.a.). Ona (s.a.) ne sme da ima ni jedan trenutak odmora u životu, jer bi je to odvratilo od neprestanog „postajanja Fatimom“. Tuga i usamljenost su voda i zemlja ove devojke (s.a.) koja mora da odrasta pod svetlom objave i mora da podnosi terete slobode i pravde. Ona (s.a.) je početak „čistih korena“, gde je svakoj grani koja izrasta određeno da, kao Prometej, uzme „Božiju vatru“ sa nebesa i da je podeli ljudima na zemlji. Oni moraju da, poput Atlasa, nose tešku zemaljsku kuglu na svojim plećima i „podnose je“. Zbog toga Fatima (s.a.) mora uvek da uči. Učenje koje kao svetlost, vazduh i hrana nikada ne prestaje u odnosu na drvo, već pre, traje. Reč umesto sluge! Samo ova predivna nevesta (s.a.) i mladoženja (a.s.) mogu razumeti da čovek može da živi od reči. Bili su srećni, popili su je i obedovali i bili ispunjeni njom.

Ove reči, poput kiše, moraju da nastave da teku i samo su ova dva žedna stvora (a.s.), koja su iznikla iz najuzvišenijih izdanaka čovečanstva, obavezna da ih piju i rastu sa njima. Nenadani glas Muhammeda (s.a.v.s.) u toj tamnoj noći i tišina puna značenja nosili su poziv te kiše. Nije slučajno da ‘Ali (a.s.), čovek uključen u versku borbu, punu napora i rada, čovek koji se ne moli iz navike, i koji nije zaokupljen samo pokretanjem svog jezika i brade, dvadeset i pet godina nakon ove noći, kaže: „Moj Bože, budi mi svedok da je nisam, počev od noći u kojoj sam primio ovu poduku od Poslanika (s.a.v.s.), zaboravio ni u jednoj jedinoj noći“. U čudu ga pitaju: „Čak ni u noći Sifina?“. I ‘Ali (a.s.), naglašavajući još više, kaže ponovo: „Čak ni u noći Sifina“. Fatima (s.a.), takođe, živi uz ovu poduku do svoje smrti. Te molitve su zapisane u njeno ime. To su te nebeske reči koje stižu da joj pomognu u kući umesto sluge. One su venčani dar koji on sam (s.a.v.s.) daje svojoj kćeri (s.a.). Poslanik (s.a.v.s.) je vrlo strog prema svojoj voljenoj kćeri, Fatimi (s.a.). Tako je naučio od Boga. Nema poslanika u celom Kur’anu koji je toliko kažnjavan i ukoren kao Muhammed (s.a.v.s.). Zašto? Jer ni jedan drugi poslanik nije bio toliko drag Bogu i ni jedan nije imao toliku odgovornost pred ljudima. Jednoga dana, kao bilo kog drugog, Poslanik (s.a.v.s.) odlazi kod Fatime (s.a.) u kuću. Njegove oči se zaustavljaju na ukrašenim zastorima. Mršti se, ne kaže ništa i odlazi. Fatima (s.a.) to primećuje. Zna u čemu je pogrešila. Takođe, zna kako da se pokaje. Istog trenutka skida zastor sa zida i šalje ga

94

VERSKE TEME

svom ocu (s.a.v.s.) da bi ga mogao prodati, a novac dati siromasima u Medini. Zašto tako nemilosrdno i strogo? Zašto tako nemilosrdno i strogo? Njena sestra, Zejnab (s.a.), živi u luksuzu i sjaju u kući Abu’l Asa (Abu’l Aas). Njene druge dve sestre, Rakije (s.a.) i Ome Kalsum (s.a.), žive u bogatoj i udobnoj kući. Fatima (s.a.) nije nikada čula da su njene sestre (s.a.) ukorene zbog svog bogatstva i raskoši. Iz načina izražavanja i vrste discipline Poslanika (s.a.v.s.)) prema njoj, jasno je da je Fatima (s.a.).) nešto više, druga vrsta kćeri, tako da joj se Poslanik (s.a.v.s.) obraća: „Fatima, radi sada. Ja sutra ne mogu uraditi ništa za tebe“. Može se videti udaljenost između ovog islama i islama koji kaže: „Jedna suza za Huseina (a.s.) ugasiće vatru pakla“, ili: „Čak ako su nečiji gresi veći od pene u okeanima, brojniji od zrna peska i zvezda na nebu,

biće oprošteni“, ili: „Prijateljstvo sa ‘Alijem (a.s.) pretvoriće sve njegove grehe u korist na Sudnjem danu“. Ovo prvenstveno znači da je svako ko greši u ovom svetu, ili greši malo, budala, jer neće imati ništa što bi u Drugom svetu moglo biti pretvoreno u korist. Još više su zastrašujuće reči za koje se pretpostavlja da ih je Bog rekao: “Alijevi prijatelji su u dženetu, čak i ako me ne slušaju. Alijevi neprijatelji su u džehenemu, čak i ako mi se pokoravaju“. Posredovanje

Dve institucije ne postoje - one Božije i one ‘Alijeve (a.s.), dve verodostojne knjige i dva verovanja. Sistem je vrlo strog. Poslanik (s.a.v.s.) čak ne može pomoći Fatimi (s.a.) kad u prisustvu Stvoritelja stane pred Božiji sud na Drugom svetu. On (s.a.v.s.) je ne može zaštititi od zastranjenja. Fatima (s.a.) sama mora da postane Fatima (s.a.). Biti Poslanikova (s.a.v.s.) kćer tamo ne znači ništa. To može biti korisno ovde, kako bi postala Fatima (s.a.), a ukoliko ne postane Fatima (s.a.), ona (s.a.) je gubitnik. Značenje posredovanja je u tome, ne u varanju na ispitu, ili poznavanju „pravih“ ljudi, ili u tome da se bude u milosti kod nečije porodice, ili u Golamali Taheri, Molitva hodanju po zategnuNo 42 • JESEN 2004

95

tom užetu, ili u pozivanju na porodične veze u očekivanju Božije pravde i istine, ili u menjanju brojeva u svedočanstvu saglasno ljudskoj prirodi u ovom svetu i dovođenju u dženet rođaka preko zida, ili kroz tajna vrata. Saglasno Kur’anu, imami (a.s.) i Poslanik (s.a.v.s.) mogu posredovati samo sa Božijom saglasnošću, koja se daje samo onima koji su vrsni. Fatima (a.s.) to zna. Poslanik (s.a.) ju je podučio. On (s.a.) je, takođe, podučio i druge. Ovo je to posredovanje koje koristi knjige i odgovornosti koje religija uzima u obzir. Mnogo se razlikuje od posredovanja iz doba neukosti, kada su se obraćali idolima da posreduju za njih. Činili bi ubistva i hiljade drugih zlih dela, a zatim prinosili kravu ili kamilu za Laat (Laat), Eezaa (Eeza), ili druge male ili velike idole i kricima kajanja, ili snishodljivim molbama tražili posredovanje za njih. Ne prihvatam samo posredovanje Poslanika (s.a.v.s.), već i imama (a.s.), Fatime (s.a.), pa čak i posredovanje pratilaca i velikih mučenika. Šta mi govorimo? Takođe, ja verujem da poseta grobu imama Huseina (a.s.) otklanja grehe, i da ona utiče na duh i misli ljudskog bića, koje razmišlja o ovim veličanstvenim primerima ljudskih bića, i njihova vera čini revolucionarne promene u njima. To menja ljude. Ubija slabost, strahote, strepnje, idolopoklonstvo, divljenje nečijoj ili sopstvenoj ličnosti. Sa tog izvora stiže nadahnuće ljudskoj mudrosti, verovanjima i čistoti. To inspiriše utemeljenje duha džihada, stalnosti, odanosti i procvat duhovnih značenja. To uzrokuje niz novih vrednosti. To osnažuje ljudske vrednosti. Otklanja slabost duha i običaja i ubija grešne

i pogrešne misli iz dubine čovekove svesti. Gradi velikog čoveka i prirodno je i logično da prošle zablude pripadaju prošlosti, da više ne postoje i da nikad i neće. Hor (Horr), veliki junak iz Karbale, otrgnuo se iz pakla sužanjstva uz Huseinovo (a.s.) posredovanje i bio je spašen od greha i ubijanja, i samo je sa nekoliko koraka dostigao vrhunac slobode, istine i čovečnosti. A Fatima (s.a.) je, Muhammedovim (s.a.v.s.) posredovanjem postala Fatima (s.a.). U islamu, posredovanje je sredstvo stizanja do „najvrednijih spašavanja“, a ne sredstvo „spašavanja nedostojnih“. Pojedinac je taj koji može primiti posredovanje od posrednika i uz pomoć ovog sredstva promeniti njen, ili njegov život, drugim rečima, promeniti njihov karakter i ponašanje tako da postanu vredni menjanja njihove sudbine. Da, pojedinac to uzima od posrednika. Ali, posrednik to ne daje pojedincu. Okaljan i bezvredan čovek ne može proći ispit Sudnjeg dana sem ako na ovom svetu nije naučio kako do stigne do tog sveta koristeći tehnike života, borbu, rad i ibadet. Posrednik je jedan od takvih učitelja, ne podrška nedozvoljenom. Imam Husein (a.s.) postupa kao posrednik za one ljude koji ga vole, veruju mu, sećaju se njega i njegovog života, pominju ga kao ratnika koji je mučenički pogubljen i oživljavaju ga kroz sećanje. On (a.s.) upućuje one koji lutaju putevima neukosti. „Fatima, radi danas, jer sutra ne mogu učiniti bilo šta za tebe.“ Fatima (s.a.) je bila kao Muhammed (s.a.). Za nju nije načinjen izuzetak u Božijem sistemu pravednosti i islamskim zakonima. Ona (s.a.) je, takođe, odgovorna

96

VERSKE TEME

na svom položaju. Mora da odgovara za svaki korak koji preduzme. Jednoga dana je žena iz plemena Kurejšija, koja je postala muslimanka, nešto ukrala. Poslanik (s.a.) je čuo za to. „Njeni prsti moraju biti odsečeni“, rekao je. Srce velikog broja ljudi je zadrhtalo zbog nje. Velike porodice Kurejšija, koje su bile najbogatije među arapskim plemenima, uzele su to kao uvredu, mrlju koja će ostati na njihovom plemenu. Krenuli su da zatraže posredovanje. Tražili su od Fatime (s.a.) da posreduje kod Boga za tu ženu. Ona (s.a.) nije prihvatila. Otišli su Osami ibn Zeidu (Osameh ibn Zeid). Osama je bio Zeidov sin, koji je bio Poslanikov (s.a.v.s.) pastorak. Poslanik (s.a.v.s.) je puno voleo Zeida i njegovog sina, Osamu. Njegova posebna ljubaznost prema mladom Osami je poznata u istoriji. Osama je sa svojim ličnim blagom, dobrotom, posebnom bliskošću koju je imao sa Poslanikom (s.a.v.s.), svojim ugledom poštenog i požrtvovanog čoveka, i ugledom svoga oca, koji je bio Hatidžin (s.a.) sluga i blizak Poslaniku (s.a.v.s.), došao da u ime Kurejšija zamoli da greh ove jadne žene bude oprošten. Zamolio je Poslanika (s.a.v.s.) da joj oprosti. Poslanik (s.a.v.s.) je nedvosmisleno odgovorio: „Nemoj mi govoriti, Osama. Kad god je zakon u mojim rukama, nema načina da bude izbegnut. Čak kad bi se radilo o Poslanikovoj kćeri, Fatimi, njeni prsti bi bili odsečeni“. Zašto je izabrao najbližu od svojih voljenih, Muhammedovu (s.a.v.s.) kćer (s.a.)? I zašto ime Fatima (s.a.)? Odgovor na ovo pitanje je jasan. Kada je govorio o svojoj misiji, odabrao je svoju najmlađu kćer, Fatimu (s.a.), među celom svojom najbližom rodbinom. Samo je njoj govorio o islamu.

Uz njegovu jasnu objavu, Fatima (s.a.) je morala da postane jedan od četiri najuzvišenija ženska lika u istoriji čovečanstva: Merjema (s.a.), Asije (s.a.), Hatidža (s.a.) i konačno, Fatima (s.a.). Zašto zadnja? Zato što je ona (s.a.) zadnja karika u lancu evolucije, između svih ljudi, za svo vreme i sve istorijske cikluse, zadnja, i među sveticama, zadnja. Fatima (s.a.), idealni lik Sudnjeg dana. Merjemina (s.a.) veličina je vezana za Isusa Hrista (a.s.), koga je donela na svet i podigla. Vrednost Asije (s.a.), faraonove žene, vezana je za Musu (a.s.), koga je othranila i pomagala. Hatidžina (s.a.) vrednost je vezana za Muhammeda (s.a.v.s.), kome je pomagla, i Fatimu (s.a.), koju je rodila i othranila. A Fatimina (s.a.) vrednost? Šta mogu reći? Za koga je vezana njena vrednost? Za Hatidžu (s.a.)? Za Muhammeda (s.a.v.s.)? Za ‘Alija (a.s.)? Za Huseina (a.s.)? Za Zejnab (s.a.)? Za nju samu (s.a.)! Zašto Fatima (s.a.)? ‘Ali (a.s.) i Fatima (s.a.) su sada u svom domu izvan grada. Oni (a.s.) žive daleko od svakodnevne gradske vreve, u blizini sela Gobe, osam kilometara južno od Medine, pored džamije Gobe. Tu je Poslanik (s.a.v.s.), nakon svog iseljenja, pre ulaska u grad, proveo nedelju dana i ‘Ali (a.s.), koji je napustio Meku tri dana nakon njega, sastao se sa Poslanikom (s.a.v.s.) Nakon toga je Poslanik (s.a.v.s.) po prvi put otišao u Medinu i u tom gradu slobodno utemeljio islam. Tu je postavio temelje za svoju novu džamiju i istorija je započela.

No 42 • JESEN 2004

97

Kasnije su se odavde vratili u Medinu, u Poslanikovo (s.a.v.s.) susedstvo, pored Poslanikove (s.a.v.s.) džamije. Sličnost između ta dva početka - pokraj džamije Gobe i džamije u Medini _ i poređenje između ove dve realnosti je najzanimljivije za svakog poznavaoca šiitskog islama i onoga ko zna priču o Poslanikovoj (s.a.v.s.) džamiji i Poslanikovoj (s.a.v.s.) kući. Ukoliko je ne sagledavaju logikom, spoznaće je emocionalno. Muhammedov (s.a.v.s.) duh Dok su Fatima (s.a.) i ‘Ali (a.s.) u Gobeu, daleko od Poslanika (s.a.), najteže je Poslaniku (s.a.v.s.). Ovo dvoje, duše Muhammedovog (s.a.v.s.) doma, žive daleko od njega, izvan grada, u kući punoj tegoba i siromaštva, ali sa puno ljubavi i vere. ‘Ali (a.s.) je, počev od ranog detinjstva, živeo u siromaštvu, samoći, teškoćama, mržnji, zalaganju za veru i asketizmu. Svoj težak i gorak život u Meki podnosio je strpljivo. Njegovo rano detinjstvo i mladost nisu bili ništa drugo do zadubljenost u veru i religijsku borbu. Njegova duhovnost je duboka, bez misli o kući, životu, zadovoljstvima, bogatstvu i udobnosti. Njegovu žeđ utoljuje samo gorčina. Satkan je od ibadeta, asketizma, misli i rada. Fatima (s.a.) je, takođe, jezgro žalosti, pobožnosti i siromaštva. Podnosi mučenja koja su njen otac (s.a.v.s.), majka (s.a.), sestre (s.a.) i njen brat ‘Ali (a.s.) podnosili godinama u Meki. One ostavljaju duboke tragove na njenom telu i duši. Slabašno telo sa dubokim osećanjima. Ima najosetljivije srce. Sada, u ‘Alijevom (a.s.) domu, ona (s.a.) je još jednom spremna da živi sa teškoćama,

u radu, siromaštvu i isposništvu. Niti je ‘Ali (a.s.) taj koji donosi sreću i zaborav u njihov dom, niti je Fatima (s.a.) žena koja donosi uobičajene želje i uzbuđenje u njihov novi dom i privlači ‘Alija (a.s.) sa nebesa ka zemlji, oslobađajući iz njega unutrašnju snagu, dubinu i ozbiljnost. Samo je Poslanik (s.a.v.s.) i jedino Poslanik (s.a.v.s.) taj koji može da učini da krene talas, i kroz dobrotu, dobra osećanja i reči, od kojih svaka sadrži okean značenja, slasti i snage za dušu, nadu i ljubav, donese sreću njegovim voljenim. Sam Poslanik (s.a.v.s.) je svestan ovoga. On (s.a.v.s.) zna potrebe svojih voljenih, koji žive zahvaljujući tome što vole. On (s.a.v.s.) zna: „Ko god voli Njega, nema život, i onome, ko god Ga voli, to je sam život“. On (s.a.v.s.) svoju Fatimu (s.a.) i svog ‘Alija (a.s.) dovodi blizu sebe. Njihova je kuća sazidana do njegove. Napravljena je upravo kao i njegova, od granja i lišća palme. Njena vrata izlaze na džamiju, zid do zida - dva prozora gledaju jedan na drugi, jedan sa ‘Alijeve (a.s.), a drugi sa Muhammedove (s.a.v.s.) kuće. Ova dva prozora okrenuta jedan prema drugome, zaista govore o dva srca koja se otvaraju jedno prema drugome: očevom (s.a.v.s.) srcu i srcu kćeri (s.a.). Svako jutro se otvaraju jedan prema drugom. Svakog jutra pozdravi: „Kako si?“ i smeh. Svake večeri obećanje kćeri (s.a.) da će je videti sledećeg dana. Njegov prozor je taj o kome je rečeno: „Poslanik (s.a.v.s.) je svakog dana, bez izuzetka, sem ako nije bio na putovanju, tražio Fatimu (s.a.) i pozdravljao je“. Zašto je pored svih ashaba, od svih članova najbliže porodice, od svih njegovih kćeri, samo Fatima (s.a.) mogla biti u džamiji i zid uz zid njegove

98

VERSKE TEME

kuće? Muhammedova (s.a.v.s.) kuća je Fatimina (s.a.). Porodica u kojoj je ‘Ali (a.s.) otac, Fatima (s.a.) majka, Hasan (a.s.) i Husein (a.s.) sinovi, i konačno, Zejnab (s.a.) i Ome Kolsum (s.a.), kćeri, jeste Poslanikova (s.a.v.s.) porodica. Poslanikova (s.a.v.s.) porodica je jedinstvena porodica, taj izuzetni dom koji je toliko naglašen u Kur’anu i hadisima, koji je očišćen od svih nečistoća, koji je pročišćen, čuva ih za sva pokolenja i doba koja će doći. Ko god poznaje ovu porodicu (a.s.) nema potrebu za dugim raspravama i promišljanjima, jer čak i da nije bilo ni jedne reči opisa, sam razum bi potvrdio njihovu posebnost.

Sada u Medini, zid do zida sa Ajšinom kućom, izrasta ovaj dom sagrađen u džamiji, plod veličanstvene i neuporedive mladice. Hasan (a.s.), Husein (a.s.), Zejnab (s.a.) i Ome Kolsum (s.a.). Započela je nova istorija. Sa zorom ovih zvezda su otkriveni novi horizonti: za Muhammeda (s.a.v.s.) - životni smisao, za islam - dokaz verovanja, a za čovečanstvo - svedok svih stvari. Muhammedov (s.a.v.s.) nastavak Treće godine nakon preseljenja, godinu dana i nekoliko meseci nakon venčanja, rodio se Hasan (a.s.). Medina je proslavljala kraj njegovog očekivanja od strane svog P o s l a n i k a (s.a.v.s.). Poslanika (s.a.v.s.), koji po prvi put za ovih šesnaest dugih i otegnutih godina teškoća, punih mučenja, mržnje, ružnoće, izdajstva, u kojima su do njega dopirale vesti o zlostavljanju njegovih prijatelja i smrti njegovih voljenih, sada kuša novu i slatku vest o rođenju Hasana (a.s.), koja leči njegovu umornu dušu. Pun sreće, ulazi u Fatiminu (s.a.) kuću. Drži prvi plod (a.s.) ‘Alijeve (a.s.) i

No 42 • JESEN 2004

99

Fatimine (s.a.) zajednice u svom naručju. Govori ezan u bebino (a.s.) uho i deli onoliko srebrenjaka siromasima koliko je kose na bebinoj glavi. Prolazi godina. Rodio se Husein (a.s.). Sada Poslanik (s.a.v.s.) ima dva sina (a.s.). Sudbina je htela da njegova dva sina, Kasem i ‘Abdulah, ne požive, već da Poslanikovi (s.a.v.s.) sinovi budu preko Fatime (s.a.). Kao što je Poslanik (s.a.v.s.) rekao : „Potomstvo svih poslanika poticalo je od njihovog sopstvenog tela, a moje je od ‘Alijevog (a.s.)“. I ‘Ali (a.s.), takođe. On (a.s.) ne sme ostati po strani od potomstva koje započinje sa Muhammedom (s.a.v.s.). Nije li istinito značenje da je ‘Ali (a.s.) u duši Muhammedov (s.a.v.s.) nastavak, njegov naslednik? Muhammedovo (s.a.v.s.) potomstvo je to koje je moralo da nastavi. Ove dve duše se ujedinjuju da stvore uspešne potomke. ‘Ali (a.s.) je prisutan u Poslanikovoj (s.a.v.s.) misiji, a Muhammed (s.a.v.s.) je prisutan u ‘Alijevom (a.s.) nastavljanju. Sada se prisustvo njih obojice (a.s.) može videti u čistim licima ova dva deteta (a.s.), i Muhammed (s.a.v.s.) u ova dva vidi tri lica: ‘Alijevo (a.s.), Fatimino (s.a.) i svoje sopstveno. Sudbina propisuje da ova dvojica (a.s.) zauzmu mesto njegovih sinova. Ta dvojica su plodovi ‘Alijeve (a.s.) i Fatimine (s.a.) zajednice. Fatima (s.a.), majka svoga oca (s.a.v.s.). Svi ashabi znaju i ponavljaju „njegova najmanja i najvoljenija kći“. A ‘Ali (a.s.)? Njegov zaštitnik, njegov brat, a od Fatime (s.a.), njegovi najvoljeniji sinovi (a.s.). Korene koji ‘Alija (a.s.) i Muhammeda (s.a.v.s.) spajaju jednog sa drugim nemoguće je pobrojati. Obojica potiču

od ‘Abdul Mutaliba. ‘Alijeva (a.s.) majka je odgajila Muhammeda (s.a.v.s.) od njegove osme godine. I njegov otac, Abu Talib, bio je kao Muhammedov (s.a.v.s.) otac. Muhammed (s.a.v.s.) je rastao u ‘Alijevoj (a.s.) kući u uzrastu od osme do dvadeset i pete godine, a ‘Ali (a.s.) je rastao u Muhammedovoj (s.a.v.s.) kući od ranog detinjstva pa sve do dvadeset i pete godine. Hatidža (s.a.) je ‘Aliju (a.s.) bila kao majka, a Poslanik (s.a.v.s.) kao otac. Ne bi mogla postojati srodnija ni čvršća zajednica. Njihovi svi odnosi su uporedivi. Dva ljudska bića su simetrična jedno drugom. Dvojica istih. ‘Ali (a.s.) je prva osoba koja je od Poslanika (s.a.v.s.) prihvatila islam. On (a.s.) prvi pruža ruku Poslaniku (s.a.v.s.) kada je skriven i sam. Oni (a.s.) se udružuju i od tada stupaju zajedno kroz sve opasnosti i središta svih teškoća, do njegove smrti. Pre poslanstva, ‘Ali (a.s.) je mali dečak, šest ili sedam godina star. Sam ga vodi u planinu Hira. On (a.s.) učestvuje u krajnjem isposništvu i prelepim namazima, praveći mu društvo danju i noću. Moguće je videti čoveka kako stoji usamljen na mesečini, u tišini šapata i reči ramazanske noći, u vreme blisko započinjanju poslanstva, pri vrhu planine Hira. On (s.a.v.s.) ili sedi, ili polako ide gore dole. Ponekad, pod kišom nadahnuća, njegova glava klone pred težinom „došapnutih“ osećanja. Ponekad, podigne svoju glavu ka nebesima i, potpuno nesvestan toga, rida dok mu se ne ukaže pravi put. On (s.a.v.s.) čeka. Vidi nešto njemu još uvek nepoznato. Svo ovo vreme, malo dete (a.s.) je sa njim kao njegova

100

VERSKE TEME

senka. Ponekad na njegovim ramenima, ponekad pored njega. ‘Ali (a.s.) je dete staro devet ili deset godina. Jedne noći, u Poslanikovom (s.a.v.s.) domu, on (a.s.) ulazi u sobu svoje majke i oca, Hatidže (s.a.) i Muhammeda (s.a.v.s.). Vidi ih kako kleče na zemlji, sedajući na trenutak, a zatim ustaju i izgovaraju nešto šapatom. Njih dvoje (s.a.) zajedno. Niko ga ne primećuje. Ostaje začuđen. Konačno, pita : „Šta to radite?“. Poslanik (s.a.v.s.) odgovara: „Mi činimo namaz. Poslan sam kao pejgamber, da širim reč pokornosti (islama) i da pozovem ljude na ibadet Jedinom Bogu i poslušnost mom poslanstvu. ‘Ali, pozivam i tebe, takođe!“. A ‘Ali (a.s.), još uvek dete sa ne više od nekoliko godina starosti, živeći u Muhammedovoj (s.a.v.s.) kući, uljuljkan njegovom dobrotom i ljubaznošću, jeste ‘Ali (a.s.)! On (a.s.) ne govori “da” bez razmišljanja. Vera mora da se probije kroz njegov um da bi našla put do njegovog srca. U isto vreme, njegov jezik govori glasom svojih godina i uzrasta kada kaže : „Dopustite mi da govorim sa mojim ocem, Abu Talibom, da bih potom doneo odluku“. Odmah nakon toga, on (a.s.) trči uz stepenice u svoju sobu, da spava. Ali, ovaj poziv nije uobičajen poziv koji ‘Ali (a.s.), iako tek osam ili deset godina star, može prihvatiti smireno. On (a.s.) ostaje budan, razmišljajući do zore. Niko ne zna kakav su utisak unčinile sinoćne reči na misli tog dečaka (a.s.), ali ujutro, oni (s.a.) čuju njegove korake, lake, ali odlučne i spokojne. Oni se zaustavljaju pred Poslanikovim (s.a.v.s.) vratima, i sladak glas, pun ‘Alijeve (a.s.) lepote i istrajnosti, kaže: „Prošle noći sam razmišljao. Stvarajući me, Bog nije

tražio savet od Abu Taliba. Zašto bih ga sada ja pitao za mišljenje u vezi ibadeta Njemu? Kažite mi o islamu“. Poslanik (s.a.v.s.) govori sa njim i on (a.s.) kaže: „Prihvatam“. Od tada se on (a.s.) nalazi na tom putu i u središtu takvog jedinstva. Troši svaku sekundu svog života krećući se ka tom cilju. Postaje prekrasan simbol čoveka koji čini ibadet Bogu, odan je Muhammedu (s.a.v.s.), prijatelj je ljudskog roda i privržen je duhu. Udružuje sa Muhammedovim (s.a.v.s.) srcem i mislima na hiljade načina, skrivenih i očiglednih. Svako to zna. Muhammed (s.a.v.s.) to zna bolje od drugih. On (s.a.) oseća na hiljade svetlosnih zraka koji se odvajaju od njegove duše ka Aliju (a.s.). Zato on (a.s.), jednom, kada je njegova duša ispunjena svetlošću koja je od Poslanika (s.a.v.s.) dopirala do njega, postaje uznemiren, njegovo srce žudi da čuje o Poslanikovim (s.a.) osećanjima prema njemu, tako da pita: „Među ovo dvoje, ko je Poslaniku najvoljeniji, njegova kći, Fatima Zahra, ili njen suprug, ‘Ali?“. Poslanik (s.a.v.s.) je bio pred teškim pitanjem. Istovremeno kada je od njega zatražen odgovor na „nemoguće“ pitanje, smešeći se ljubazno i nežno, pronašao je odgovor za koji je osećao da će biti pravi za one kojima je sve u srcu. Odgovorio je sa pobedonosnim prizvukom zadovoljstva: „Fatimu volim više od tebe, a ti si mi draži od nje“. On (s.a.v.s.) nikada ne pokušava da sebe prikaže različitim od drugih. Pre, bilo je suprotno. Govorio bi: „Ja sam ljudsko biće kao vi. Jedina razlika je u objavi koju primam“. Uvek je priznavao da mu nije poznat skriveni svet i da o drugom, sem o onome što mu je rečeno, ne zna ništa. Pokušavao je da se nikada ne ističe, niti da izgleda posebno

No 42 • JESEN 2004

101

i da, koliko je god to moguće, ne skreće pažnju na sebe. Jednoga dana mu je prišla neka starica da ga nešto upita. Sve što je čula o njemu i o veličini za koju je znala da poseduje, toliko su uticali na nju da se, kada se našla u njegovom prisustvu, tresla i zamuckivala. Poslanik (s.a.v.s.), koji je osetio da je ona pometena njegovim prisustvom i ličnošću, pomerio se jednostavno i tiho napred. Ljubazno je spustio ruku na njeno rame i prijatnim i poverljivim glasom rekao: „Majko, šta je sa Vama? Sin sam žene od Kurejšija koja je muzla ovcu“. Dubina njegove osećajnosti, razumevanje i blagost njegovog srca bili su začuđujući. Ponekad, u kući, on (s.a.v.s.) bi se spustio toliko da su ruke malene Ajše mogle lako da ga dohvate. Poljubio bi ruke Fatimi (s.a.). Njegova poređenja, koja su poticala od ljubaznosti, bila su sasvim osobena: „Amar je kao razmak između moja dva oka“. “Ali potiče od mene, a ja od ‘Alija.“ „Fatima je deo moga tela.“ Rođeni su Hasan (a.s.) i Husein (a.s.). Šta sve Poslanik (s.a.v.s.) nije radio sa ta dva voljena deteta (a.s.)! Voleo ih je, ogledalo i životni izdanak „najvoljenijih među njegovim najbližima“ i „najbližih među njegovim voljenim“. Uvek je iskazivao posebnu ljubaznost u odnosu na Fatimu (s.a.) i podario joj je duhovnu snagu do mere koja se među današnjim ljudima ne može naći. Sada, od njegove jedine žive kćeri (s.a.), rodila su se dva sina (a.s.), koja je on (s.a.v.s.) morao silno voleti. On (s.a.v.s.) im je bio toliko sklon da je svako bio začuđen. Jednoga dana, on (s.a.v.s.) ulazi u Fatiminu (s.a.) kuću, kao što je činio svakoga dana, a od trenutka rođenja dece (a.s.), svakog trena, svakog časa.

Vidi da ‘Ali (a.s.) i Fatima (s.a.) spavaju, a da je Hasan (a.s.) gladan i da plače. Ne može da nađe bilo šta za jelo. Poslanik (s.a.v.s.) ne može da probudi svoje najmilije i najdraže. Tiho i bos odlazi da pomuze ovcu i daje mleko detetu (a.s.) dok ne postane sito. Nekog drugog dana, kada žurno promiče pored Fatimine (s.a.) kuće, do njega iznenada dopire Huseinov (a.s.) glas. Vraća se, ulazi u kuću i tresući se celim telom viče na Fatimu (s.a.): “Zar ne razumeš da mi njegov plač stvara bol?“. Osama ibn Zejd, koga smo pomenuli ranije, kaže: „Imao sam posla sa Poslanikom (s.a.v.s.) Pokucao sam na njegova vrata. Izašao je napolje. Razgovarajući sa njim, primetio sam da ima nešto skriveno ispod odeće, što sa teškoćom zadržava, ali nisam znao šta je to. Kada sam završio rekavši ono zbog čega sam došao, upitao sam: ‘Božiji poslaniče, šta to držite?’ Poslanik (s.a.v.s.) je, dok mu je lice bilo preplavljeno zadovoljstvom i radošću, razgrnuo svoj kaput i ja sam video Hasana (a.s.) i Huseina (a.s.). Istovremeno, dok je želeo da mi objasni svoje neuobičajeno ponašanje, nije mogao skinuti oči sa njih. Glasom punim veselja i radosti, kao da je govorio sebi, on (s.a.v.s.) je rekao: ‘Ovo su moja dva sina i sinovi moje kćeri’. A zatim je, glasom punim zadivljenosti, tonom koji ne može biti objašnjen, nastavio: ‘O Bože, volim ovu dvojicu. Voli ih i voli one koji vole njih’ „. Po rečima Arapina, savremenika: „Ukoliko bi upitali Muhammeda (s.a.v.s.) koja bi od njegovih kćeri morala nastaviti njegovu lozu i koji zet bi to bio, on (s.a.v.s.) bi odabrao ono isto dvoje koje je Bog odabrao“.

102

VERSKE TEME

Zahrina (s.a.) i ‘Alijeva (a.s.) deca u liku Muhammeda (s.a.v.s.) vide dedu, oca prijatelja, rođaka, zaštitnika, pratioca i druga u igri. Bili su mu bliži, prisniji i slobodniji nego što su bili sa sopstvenom majkom (s.a.) i ocem (a.s.). Jednoga dana, u toku namaza, Poslanik (s.a.v.s.) je činio sedžde. Ostao je toliko dugo da su se ljudi, koji su činili namaz iza njega, počeli pitati šta se desilo. (U džuma namazima džemat čini namaz iza imama ili vođe, i svi se pokreću i klanjaju skladno.) Poslanik (s.a.v.s.) je uvek bio brz u svojim obrednim namazima. Saglasno njegovoj zapovedi, vodilo se računa o najslabijim ljudima. Mislili su da se ili nešto desilo, ili da mu je stigla objava. Nakon namaza su ga upitali. Rekao je: „Husein se popeo na moja leđa kada sam se sagnuo da načinim sedžde. Kako on to ima običaj u mojoj kući, nisam mogao da ga požurujem, tako da sam čekao dok ne siđe sam. Zato je sedžde toliko dugo trajalo.“ Istovremeno, Poslanik (s.a.v.s.) nastoji da svi ljudi, pogotovo ashabi, znaju i vide svojim sopstvenim očima kako on (s.a.v.s.) voli ta dva deteta, Hasana (a.s.) i Huseina (a.s.), i njihovu majku (s.a.) i oca (a.s.), ljubavlju većom nego što bilo čije srce može da podnese. U protivnom, zašto bi se prema Fatimi (s.a.) odnosio sa toliko poštovanja usred tolikog skupa? Zašto toliko i uporno ljubi njeno lice i ruku u džamiji? Kada govori sa minbera, on (s.a.v.s.) neprestano pokušava da svima iskaže svoju dušu i osećanja prema svojoj porodici. Nakon svojih namaza, on (s.a.v.s.) dodaje reči: „Bože, voli i njih, takođe“, misleći na Hasana (a.s.) i Huseina (a.s.), Fatimu (s.a.) i ‘Alija (a.s.). „Njihovo zadovoljstvo je moje zadovoljstvo, a

moje zadovoljstvo je Božije zadovoljstvo. Bože, ko god ih uznemirava, uznemirio je mene, a ko god mene uznemirava, uznemirio je Tebe.“ Ovakve reči? Zašto svo ovo iskazivanje osećanja i pokazivanje ljubavi, posebno prema njegovoj porodici? Skora budućnost će dati odgovore na svako „zašto?“. Sudbina ove porodice, sudbina svakog posebnog člana ove porodice daje odgovore na svako pojedinačno zašto. Oni započinju sa Poslanikom (s.a.v.s.). Prva žrtva je Fatima (s.a.), zatim ‘Ali (a.s.), potom Hasan (a.s.), zatim Husein (a.s.), i konačno, Zejnab (s.a.). U petoj godini ‘Alijevog (a.s.) i Fatiminog (s.a.) braka, godinu dana nakon Huseina (a.s.), ovoj porodici se rađa devojčica. Ona je morala da se rodi i morala je da dođe ubrzo posle Huseina (a.s.). Zejnab (s.a.). A sledeće godine, druga devojčica, Ome Kolsum (s.a.). One imaju ista imena kao i poslanikove (s.a.v.s.) kćeri. Da, Fatima (s.a.) postaje Poslaniku (s.a.v.s.) „sve“, i njegova „jedina“. Njegova Zejnab (s.a.) umire, Rakije (s.a.) i Ome Kolsum (s.a.) umiru, takođe. Osme godine nakon hidžre, Bog mu je podario sina, Ibrahima (a.s.) ali je on, takođe, umro. Tu su sada Muhammed (s.a.v.s.) i njegovo jedino preživelo dete, Fatima (s.a.). Fatima (s.a.) i njena deca (a.s.). To je Poslanikova (s.a.v.s.) porodica. Poslanikova (s.a.v.s.) ljubav prema Hasanu (a.s.) i Huseinu (a.s.) raste. Ta dva deteta (a.s.) su postala ceo njegov život, i on (s.a.v.s.) sve svoje slobodno vreme provodi sa njima. preveo Hosein Abdoli

No 42 • JESEN 2004

103

Tračak tajni namaza
Mohsen Ghera’ti „Konut“ Konut označava poslušnost, pokornost i obraćanje pažnje na Boga, kao i dovu upućenu Stvoritelju tokom namaza. Iako je rahmetli Saduk smatrao „konut“ kao vadžeb, ipak je „konut“ u namazu mostahabb; Obavlja se podizanjem dlanova ispred lica (u visini ramena) i čita se neka dova. Po revajatima, više se insistira da se „konut“ čini za džuma’e, sabah i akšam namaz. U konutu nije potrebna neka odrežđena dova, već po rečima imam Sadeka (a.s.) dobra je svaka dova koju čovek bude izgovorio.1 Ipak, pojedine dove imaju preimućstvo. Božiji poslanik (s.a.v.s.) je preporučio da tokom obavljanja namaza produžite „konut“ smatrajući da to „uzrokuje olakšanje kada čovek bude stajao na Sudnjem danu“.2 Takođe, u drugom revajatu se kaže da je najbolji namaz onaj što sadrži produženi „konut“.3 Isto tako, preporučuje se da se u „konutu“ koji predstavlja stanje molitve i traženje zadovoljavanje potreba od Milostivog Allaha, pominju što bolje dove i uzvišenija htenja. Jedan od ulema (hadž Mola Hadi Sabzevari) je u „konutu“ svog ponoćnog namaza čitao dovu „Džošane kabir“ koja je veoma dugačka i sadrži hiljadu Allahovih imena i osobina. Takav namaz je znak ljubavi prema Bogu i zainteresovanosti za Njegove molitve. Tašahhod „Tašahhod“ predstavlja jedan od osnovnih vadžebata tokom obavljanja namaza. Posle svaka dva rek’ata (i u

104

VERSKE TEME

akšam-namazu nakon trećeg rek’ata) trebalo bi sesti i učiniti tašahhod koji sadrži: svedočenje o Božijem jedinstvu, poslanstvu pejgambara i salavat tj. pozdravljanje hazreti Mohammda (s.a.v.s.) i njegove porodice (a.s.). Potrebno je sesti na kolena tako da prednji deo desnog stopala bude na tabanu leve noge. Takođe, bilo bi najbolje da se čovek oslanja težinom na levu stranu tela. Pošto u terminologiji Kur’ana desna strana predstavlja istinu a leva se označava kao neistinita, zapovednik vernih (a.s.) je na pitanje: „Zašto se desno stopalo stavlja na levo stopalo?“ tako odgovorio: „Može se protumačiti na sledeći način: Bože, ubij neistinu - a uspostavi istinitost!“4 Tašahhod je ponavljanje istog onog svedočanstva i gesla koji su već rečeni u azanu i ekametu na početku namaza. U stvari, to je zbog podsećanja na onaj ispravni put koji smo objasnili na početku.5 U tašahhodu je navedeno svedočenje o Božijoj jedinstvenosti i poslanstvu Mohammada (s.a.v.s.) jedno uz drugo što ukazuje na povezanost poslanstva i vožđstva sa jednoboštvom i pobožnošću. U suri Fatiha se potčinjenost Allahu i traženje pomoći izražava u pluralnom obliku (npr. „Uputi nas na pravi put!“), ali u „tašahhodu“ se govori jezikom jednine (npr. „Svedočim da je Mohammad njegov rob i Poslanik“). Možda razlog leži u tome da bi svako trebao da izražava ovo svedočenje svesno, odnosno sa dubokim uverenjem kako bi na taj način obnovio svoju odanost i vernost plemenitom Allahu i časnom pejgambaru (s.a.v.s.). U svedočenju o hazreti Mohammadovom (s.a.v.s.) poslanstvu i pokor-

nosti Allahu nalazi se skriveni značaj, i to kako veličanstvenosti položaja koji mu je Gospodar dodelio, i to stavivši svedočanstvo o njegovom poslanstvu pored tevhida, isto tako i vezanosti čoveka koji obavlja namaz za pute Božijeg zapovednika (s.a.v.s.) i njegovog uvažavanja. Isto tako, ovim svedočenjem se pokazuje da abduhu (Njegov rob) poseduje prednost u odnosu na rasuluhu (Njegov poslanik), jer je tajna njegovog poslanstva sadržana u njegovom „ropstvu“ (pokornosti prema Bogu), i zbog toga što je bio Božiji rob – odabran je za položaj poslanika. Salavat predstavlja drugi glavni deo tašahhoda. Pozdravljanje Poslanika (s.a.v.s.) i njegove porodice predstavlja osnovno geslo islama, naročito kod šije i namaz bez njega nije savršen. Iako braća suniti ne izgovaraju tu rečenicu u svom tašahhodu, ipak imam [afei - jedan od četvorice sunitskih imama - u jednoj pesmi kaže: „O porodico poslanikova! Vaša ljubav prema nama je ‘farz’ ... i Allah je objavio u Časnom Kur’anu. To dovoljno svedoči o veličanstvenosti vaših vrednosti! I svako ko vam ne uputi salavat, njegov namaz - ne može biti namaz“.6 O kakvoći salavata upućenog poslaniku (s.a.v.s.) i njegovoj porodici, kao i njegovoj pravilnosti, postoje brojni hadisi - kako u knjigama tafsira i fekha, tako i kod braće sunita. Čak postoji jedan revajat u knjizi „Sahihe Bohari“ o tome da su pitali pejgambara (s.a.v.s.): „Kako da uputimo salavat?“ - na što je odgovorio: „Bože, Ti učini osobitu milost Mohammadu (s.a.v.s.) i njegovom rodu“.7

No 42 • JESEN 2004

105

Nažalost, kada se prenosi ovaj hadis, izraz „ale Mohammad“ (porodica poslanika) se ne navodi uz salavat upućen Poslaniku (s.a.v.s.). I u drugim hadisima, takođe, reči „ale Mohammad“ se nalaze pored imena pejgambara (s.a.v.s.).8 Nasuprot tome, u nekim hadisima se kritikuju oni što za vreme pozdrava upućenog Mohammadu (s.a.v.s.) ne pominju i njegovu porodicu, kao u sledećem: „Ko god kaže: ‘Neka je Allahov mir na Mohammada’, a to isto ne pomene i za njegovu porodicu, neće pronaći miris raja“.9 Suprotno od toga, ohrabruju se oni koji upućuju pozdrav i Mohammadovoj porodici (s.a.v.s.), i njima je obećana nagrada, posredništvo, kao i bliskost poslanika (s.a.v.s.) o čemu govori i naredni hadis: „Ko se opredeli da se meni obrati, kao i da poseduje moje posredstvo na Sudnjem danu - neka uputi pozdrav mojoj porodici kako bi im ulio raspoloženje“.10 Postoji jedan revajat u kome se kaže da se imam Baker (a.s.) obratio jednom čoveku koji se nije odvajao od Ka’abe i samo pominjao salavat upućen Poslaniku (s.a.v.s.) (ali ne i njegovoj porodici): „To predstavlja tlačenje prema nama“,11 i u nekim revajatima se takav salavat smatra nepotpunim i nesavršenim.12 U svakom slučaju, spominjanje Poslanikove porodice (a.s.) u salavatu predstavlja znak zahvalnosti prema potomcima Poslanika (s.a.v.s.) i poslušnost prema preporuci samog pejgambara (s.a.v.s.).13 Na osnovu hadisa, sam salavat na Božijeg Poslanika (s.a.v.s.) i njegovu porodicu (a.s.) postaje nur (svetlost) koja osvetljava puteve kijamata, i na naš pozdrav – Poslanik (s.a.v.s.) odgovara

takožđe, pozdravom. Salavat predstavlja ispaštanje naših grehova i izaziva (duhovno) prečišćenje.14 U drugim hadisima se navodi da svi zajedno i glasno izgovarate salavat kako bi se izmežđu vas iskorenilo licemerstvo.15 Božiji poslanik (s.a.v.s.) je rekao: „Salavat koji mi upućujete uzrokuje da se ostvare vaše molitve, zadovoljstvo Stvoritelja, kao i očišćenje i napredak vaših dela”.16 „U revajatima se kaže da svako koji uputi Poslaniku (s.a.v.s.) salavat, isto tako će i njemu uputiti salavat Gospodar i anđeli i na Sudnjem danu će biti jedna od najbližih osoba do plemenitog poslanika (s.a.v.s.)”.17 preveo Janshid M. Gudri „Salam“ (pozdrav)
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 Sura Taha, ajet 130 Sura Taha, ajet 130 Sura al-Momenin, ajet 55 Sura at-Tur, ajet 48 Tauhid, sadug, str. 312 Sve što je navedeno u „konutu“: Džavaher, X knjiga, str. 352-362 Bahar, LXXXII knjiga, str. 119 i Džavaher, X knjiga, str. 367 Bahar, LXXXII knjiga, str. 206 (u pomenutoj knjizi se nalaze mnogi hadisi o „konutu“) Vasael, IV knjiga, str. 988 Bahar, LXXXII knjiga, str. 283 Bahar, LXXXII knjiga, str. 284, hadis od imama Reze (A.S.) Al-kadir, II knjiga,str. 303 prenosi od Masnad Ahmad ebn Hanbali, VI knjiga, str. 323 Sahih Bohari, VIII knjiga, babe salat a’la Mohammad Tafsire fahre razi, XXV knjiga, str. 227, Kenzol-umal, I knjiga, str. 495 Vasael, IV knjiga, str. 1219, Bahar, XCI knjiga, str. 48 Vasael, IV knjiga, str. 1221

106

VERSKE TEME

S ČITAOCIMA
putopis

Senke u noći
Nakon 70 minuta bili smo u Beču. Kraća pauza i našli smo se u avionu “Austria air line-a” koji leti put Teherana. Nakon 7 sati najavljeno je sletanje. Trinaesti septembar, rano jutro, 5 sati po lokalnom vremenu (vremenska razlika dva i po sata), mrak, nepoznata sredina i jezik. Došao je gospodin Opačić, ambasador SCG u Iranu. Stižemo u hotel “Ferdosi”, koji je dobio naziv po najčuvenijem iranskom pesniku, koji se, poput Vuka Karadzića, borio za očuvanje narodnog jezika. Nakon 4-5 sati, zazvonio je telefon. Došlo je do promene, festival će ipak početi tog dana i to našim “Senkama“. Imaćemo dve predstave, u 18:30 i 20:30. Skačemo svi na noge, spremamo se. Mi smo ipak profesionalci. Jedan deo ekipe je otišao u Centar za dramske umetnosti, na prijem koji su organizovali gospodin Behrouz, predsednik UNIME za Iran, i gospodin Nesan,

Pozorište lutaka iz Niša je od 13. do 18. septembra 2004 godine boravilo u Teheranu, gde je sa svojom predstavom «Senke u noći» imalo zapažen nastup na 10. međunarodnom lutkarskom festivalu “Mobarak 2004.” Časopis NUR objavljuje putopisni prilog o ovom putovanju. Autor teksta je Zorica Filipović, PR menadžer Pozorišta. Susret gospodina Behrouza, direktora UNIME za Iran i gospođe Vujović, direktora Pozorišta lutaka Niš, u junu, na kongresu UNIME u Opatiji, predstavljao je početak saradnje između ovog Pozorišta i iranskog Centra za dramske umetnosti. Usledio je zvaničan poziv za učešće na 10. međunarodnom lutkarskom festivalu u Teheranu. Slede prepiske, dogovori, razgovori, posete Kulturnom centru Irana u Beogradu. Skoro dva meseca priprema i organizacije: avionske karte, traženje najpogodnijeg itinerera (maršute), najpovoljnijeg avio-prevoznika, transport scenografije, finansije, vize, slanje materijala, priprema propagandnog materijala, prevođenje na farsi, kontakti sa našom ambasadom, pripremanje odgovarajuće garderobe. U nedelju, 12. septembra u 8: 30, četrnaest članova Pozorišta lutaka kreće na još jedno putovanje, u zemlju o kojoj znamo samo ponešto iz istorije i geografije.

No 41 • JESEN 2004

107

direktor festivala. Njihove ljubazne reči, učinile su da smo počeli da se osećamo prijatno. Gospođa Vujović, predaje domaćinima poklone gradonačelnika Niša, zlatnik sa likom cara Konstantina, knjige Arheološko blago grada Niša kao i poklone našeg Pozorišta. Vraćamo se do pozorišta da vidimo kako napreduju naše kolege. Kao što smo naše ponašanje i garderobu prilagodili običajima ove zemlje tako su nastale i izvesne izmene u samoj predstavi. Sve je spremno. Praznik je, pitamo se da li će biti publike. Ispred pozorišta ulični performans. Glumice u crnim čadorima, puno ljudi i dece. Svi pomno prate dešavanje. Posetioci su raspoloženi za razgovor, ljubazni su i nasmejani. Posebno žene. Sala se puni i ubrzo počinje predstava. Sedeći u publici, pitamo se da li će im se dopasti predstava, da li će je shvatiti, da li, da li? Osluškujemo. Publika reaguje, imamo utisak da im se dopada. Kraj i aplauz, dug i buran. Čuje se čak i “bravo”. Presrećni smo. Glumci su oduševljeni, raspituju se za reakciju publike. Druga predstava i još jači i duži aplauz. “Very good performance”, “Beautiful”, “Wonderful”, “Very powerful group... “ Za to vreme Nacionalna televizija Irana snima intervju sa gospođom Vujović, glavnom glumicom u predstavi. Žele da je snime u kostimu, na samoj sceni. Postavljaju mikrofone, reflektore i novinar se priprema za razgovor. Gospođa Vujović, na prvi pogled umorna nakon svih dešavanja u toku ovog dana, preobražava se ponovo u svoju junakinju i punim žarom odgovara na sva pitanja. Prezadovoljni smo. Naporan, ali divan dan. Utorak, 14. septembar u 12:00 konferencija za novinare. Autobus nas vozi ulicama Teherana. Grad sa 12 miliona

stanovnika, ulice široke sa 4 trake u jednom pravcu. Bezbroj automobila, motora i nosača. Stižemo u Artistic forum, lepu svetlu zgradu sa predivnim ukrasima duž celog hola. U sali za pres konferencije nas već čekaju novinari, samo jedan muškarac i desetak žena. Iznenađeni smo. Na glavama imaju tradicionalne marame i mantile sa dugim rukavima dužine do kolena, uglavnom tamnih boja. Pres konferencija traje dugo. Novinari su znatiželjni, upućeni, postavljaju pitanja o samoj predstavi, o stanju u našem lutkarstvu, o našem gradu, o saradnji naše dve zemlje. Poslužuju nas čajem i sitnim kolačima. Izlazimo puni utisaka. Nismo ni pretpostavljali da smo izazvali toliku pažnju javnosti. Te večeri su nas čekale još dve predstave. Oko 17:00 sati ispred pozorišta je bila velika gužva. Ulični performans, mnoštvo lutkara koji su predstavljali svoje radove, publika koja je želela da pogleda našu predstavu. Naime, pozorište “City hall” ima 7 pozorišnih sala. Mi smo nastupali u sali “Main hall”, glavnoj i najvećoj. Kao i prethodnog dana, ispred pozorišta masa sveta, predstava na trgu, ispred blagajne red. Dok sam u holu dočekivala posetioce i davala im propagandni materijal na farsiju ili engleskom (po želji), neki su već imali u rukama naše prospekte. Dobili su ih na jučerašnjoj predstavi. Toliko im se dopala da su došli da je pogledaju još jednom. Sjajno! Neki ljudi ulaze sa malom decom. Ali “Senke” su predstava za odrasle! Kako će oni reagovati? Opet strahujem. Ponavlja se jučerašnje poslepodne. Kraj predstave. Aplauz kao da nema kraja. Prilaze novinari, zakazuju intervjue i snimanja, prilaze gledaoci sami, više ne moram ja njih da zaustav-

108

S ČITAOCIMA

ljam. Neki čekaju sledeću predstavu, gledaće je još jedanput. Ne verujem. Sreda 15. septembar - sve do večeri slobodan dan. Dogovaramo se sa našim domaćinima kuda ćemo, šta sve treba videti u Teheranu. Razočarani smo, jer shvatamo da ne postoji ni teoretska mogućnost da se u dva, tri dana upozna ovoliki grad. Odlučili smo da tu sredu provedemo na čuvenom teheranskom bazaru. Rekli su nam da nije najlepši, ali je najveći u Iranu, prečnika 14 km. Dogovorili smo se da prvo obiđemo bazar (koliko je to moguće) da vidimo čega sve tu ima, razgledamo, upoznamo pa u povratku da ponešto i kupimo. Postoje tu neka pravila. Na jednom spratu je samo srebro, na drugom zlato, zatim matrijali, metalne rukotvorine, suveniri, ručni radovi. Skrećemo pažnju svih, dece, mladih, starih, žena, muškaraca. O bazaru i našim doživlajima prilikom tog obilaska bi se mogla napisati posebna priča ... Veče je takođe bilo neobično i prijatno. Svečana večera za sve goste festivala na krovnoj terasi Artistic foruma. Prelepo postavljeni stolovi, sveće, prijatna nacionalna muzika se čuje u pozadini, divno aranžiran švedski sto. Neverovatan prizor: Kinezi, Indijci, Turci, Englezi, Italijani, Nemci, uostalom, bilo je 20 zemalja učesnica i svi su svoje ponašanje i svoju nošnju prilagodili zemlji u kojoj se nalaze. Ženskom delu našeg ansambla su upućene sve pohvale i reči zahvalnosti zbog načina odevanja. Isticale su se još i Indijke u svojoj nacionalnoj nošnji - dugim haljinama i maramama predivnih boja. Nakon pozdravne reči gospodina Behrouza, koristimo priliku da mu predamo poklon našeg pozorišta, ručno rađenu knjigu u kojoj se nalaze umetničke

Iranska publika je inteligentna, negovana, na aplauzima beskrajno darežljiva. Imali smo divan dijalog, predstava je uspela, govorio je aplauz. Komunikacija savršena, bez ijedne izgovorene reči. Dve različite kulture, dva naroda različitih vera, a problemi isti, ljudski, razumljivi; most je uspostavljen i svaki čas jedni drugima prilazimo u zagrljaj (preskačući rukovanje). Biljana Vujović, direktor Pozorišta lutaka Niš i nosilac glavne uloge u predstavi «Senke u noći»
fotografije našeg grada i pozorišta (rad studenta primenjenih umetnosti, Marka Todorvića). On uzima knjigu, ljubi je i stavlja na srce. To je bio način na koji se on zahvalio. U toku večeri smo još par puta razgovarali sa njim. Želeo je, želeli su da odigramo petu predstavu, što smo prihvatili. Ubrzo je usledila nova molba: umetnička radionica na temu tehnika senki i pokreta. Sedeli smo, razgovarali sa nekim od gostiju, razgledali Teheran sa vrha te zgrade i uživali. U hotelu nas je čekao novinar časopisa Šarq (Istok). Bilo je već 11 sati, ali on je gospođu Vujović zamolio za intervju. Razgovarali su više od dva sata. Njegovoj znatiželji nije bilo kraja. Sledećeg dana idemo do planine Alborz, u čijem podnožju se i nalazi Teheran. Visoka je 5800 m i do vrha vozi žičara. Ima devet nivoa ili spratova, ali mi smo bili samo na prvom. Da bi stigli do devetog, treba poći ujutro oko 8 sati i biti opremljen za temperature oko 4-5 stepeni C. Na vrhovima planina je bilo snega. U stvari, sneg koji se topi sa tih

No 42 • JESEN 2004

109

planina puni one kanale vodom koja osvežava izuzetno suv vazduh u ovom gradu. Fantastičan prizor. Teheran pred našim očima, u nedogled. Nažalost, magla nije dozvolila da uočimo granice ovog grada ako je to uopšte moguće. Primetili smo da ima dosta domaćih posetilaca, čitave porodice dolaze na izlet. Mi se ne zadržavamo dugo, jer želimo da vidimo još mnogo toga. Palata Reze Pahlavija. Neopisiva raskoš. U šta god da se podgleda sve sija. Počev od tavanica, zavesa, tepiha, delova nameštaja, posuđa, slika. Ko zna koliko soba i koja im je namena, za rad, za spavanje, za ručavanje, za odmor, za prijeme, za slušanje muzike, svečanosti. Najinteresanitnija je bila ona u kojoj su šare na tepihu (persijskom, naravno) i na tavanici identične. Tu, okružena svim tim sjajem, doživela sam jednu od najlepših stvari u Teheranu. Prišla mi je jedna mlada devojka, možda još devojčica, tradicionalno obučena i na engleskom me upitala odakle smo, otkuda mi u Iranu, kako nam se dopada. Cela njena rodbina je stajala oko nje, majka, otac, baka, mlađa braća i sestre. Svi su se smešili, nisu razumeli šta govorimo, ali su bili ponosni što to uopšte činimo. Poželela nam je prijatan boravak i pozvala da dođemo opet da bi videli i

ostale delove njene interesantne zemlje. Dala sam joj svoju vizit kartu i rekla da mi pošalje mail. Bilo bi mi drago. Zadržali smo se dosta obilazeći samo dve od 17 palata ovog komleksa. Petak, 17. septembar. Poslednji dan našeg boravka, u ponoć napuštamo hotel. Odlazimo na oproštajni prijem u festivalski centar. Kao i prvog dana, očekuju nas gospodin Behrouz i gospodin Neshan. Pozivaju nas da produžimo boravak i prisustvujemo završnoj svečanost festivala. Gospođa Vujović zahvaljuje i objašnjava da imamo ugovorene poslovne obaveze. Umesto nas doći će gospodin Opačić, naš Ambasador. Razgovor se vodi o njihovom festivalu koji se održava februara, o festivalima i pozorištima u našoj zemlji, o kulturnoj saradnji, o dolasku njihovih umetnika kod nas. Domaćini predaju poklon gospođi Vujović, direktoru Pozorišta, komplet od 15 ukoričenih, predivno ukrašenih kutija, a u svakoj od njih se nalazi 10 audio kaseta sa nacionalnom muzikom Irana iz različitih oblasti. Takođe, poklon gradonačelniku Niša. Reči zahvalnosti sa obe strane i zajednička fotografija. Rastajemo se uz obostrano obećanje da ćemo se uskoro videti. Tokom dana obišli smo nekoliko pozorišta i pogledali par tradicionalnih iranskih predstava. Sreli smo i kolegu iz Slovenije koji je baš tog dana nastupao u Nacionalnom teatru. U međuvremenu, otišli smo do Arheološkog muzeja. Osećali smo se kao da smo zakoračili u vremeplov i izabrali period stare Persije. Prvi točak, grnčarija, vaze, alati, reljefi sa likovima vladara, kipovi raznih životinja. Bronza, kamen, staklo, keramika, zlato, srebro. Kopija Hamurabijevog zakonika na granitu (original u Parizu).

110

S ČITAOCIMA

Sledeće odredište bio je Muzej tepiha. Persijskih tepiha! Na samom ulazu je elektronska mapa sa obeleženim centrima za izradu tepiha u Iranu. Najpoznatiji su Tabriz, Kašan, Isfahan, Kerman, Herat. Tepisi su izuzetno tanki i mekani. Izrađuju se od prirodnih materijala i boje prirodnim bojama. Neki podsećaju na filmsku traku jer svaki kvadrat na tepihu predstavlja drugi prizor. Kao da je neko prvo istkao tepih, a onda slikao po njemu. Motivi su različiti: iz lova, iz borbi, cvetni, sa likovima životinja, sa likovima ljudi. Kolorit neverovatan. Zapitkivali smo, ko je pravio nacrte za ove kompozicije, kako su ti nacrti izgledali, kako su ih tkači čitali. Kvalitet tepiha određuje broj čvorova na kvadratnom centimetru. Napustili smo ovaj prostor - omađijani. Otišli smo da pogledamo slovenačku “Palčicu”. Predivna zgrada Nacionalnog pozorišta. Hol, grandiozan, svetao, sa desne strane sobe za molitvu, ženske i muške. Unutrašnjost podseća na većinu nacionalnih teatara, ali je dopunjena orijentalnim motivima. Počinje predstava, koja pripada tzv. kontakt predstavama. Robert Valt govori na engleskom, slovenačkom, srpskom, čak ponešto i na farsiju. Publika ne shvata njegov poziv. Tada se začulo: “Braćo

“Veoma smo zadovoljni što ste ovde gostovali, ali nam je i žao što Vaša pozorišna trupa nije mogla duže da ostane. Predstava „Senke u noći’ je pravi biser našeg festivala… Naš festival još nije takmičarski, ali je niško pozorište, sudeći po mojim razgovorima sa stručnjacima, kao i po reagovanju publike, može se reći, nezvanični pobednik“ dr Hosrou Neshan, direktor festivala

Srbi, pomozite! Nišlije, javite se!” Nije trebalo dva puta reći. Nakon naših reakcija publika se opustila i prepustila maštarijama Roberta Valta. Vratili smo se u hotel, ostalo nam je još par sati boravka u Teheranu. Odlazimo do svojih soba, pakujemo i ono što smo poneli i ono što smo kupili. Nešto što će nas podsećati na ovu čarobnu zemlju i što će nam stalno govriti da u njoj ima još toliko toga da se vidi, čuje, upozna. Biće to sećanje na sve one drage ljude koje smo videli ili upoznali. Nadam se da će se neka od tih poznanstava pretvoriti u prijateljstva. To je i jedna od svrha umetnosti, da spaja nepoznate i daleke predele, da spaja ljude, bez obzira na njihove različitosti. Na putu do aerodroma autobus prolazi pored Azadi kapije, jednog od novijih simbola Teherana. Izgrađena je 1971. godine povodom obeležavanja 2500 godišnjice Persijskog carstva. Nismo stigli da je obiđemo i vozač prolazi par puta oko nje da bi je bolje pogledali. Pitamo se čega sve ima unutra. Građevina je visoka 50 metara, ima tri sprata, 4 li�a ili po 285 stepenica ka svakoj strani sveta. A unutar toga - muzej. Ne možemo tačno ni znati šta smo propustili. Ubrzo stižemo na aerodrom i rastajemo se od naših novih prijatelja. Spremili smo im neke poklone. U avionu razmišljam o proteklim danima, o mnogim drugim gradovima o kojima sam čitala i čije sam fotografije videla u knjigama, Isfahan, Širaz, Kom, Kašan. Da li ću imati prilike da ih posetim? Počastvovana sam mogućnošću da zavirim u kolevku civilizacije, a tužna što sam videla samo njene malene delove. Želja za novim iskustvima i saznanjima postaje izraženija. Do sledećeg putovanja, prepuštam se uspomenama.

No 42 • JESEN 2004

111

poezija

Nadija Rebronja
Pahulja Iz oblaka tajna Dokaz da savršenstvo Čeka iskrene Put postade najčistiji Od vode kamen Od kamena voda U plućima tren života Pčele Kuće svoje prave U brdima U dubovima Sisaju život Iz plodova U svojoj utrobi Lijek za dušu stvaraju Od Gospodara nadahnute Stazama svojim Idu poslušno Ptice Nebeskim prostranstvom Lete ukrašene On ih drži Snagu im daje Lete Jer su zahvalne Krilima svojim Njegovo ime slave Cvijet Sokom se hrani zemljinim Znak Svemogućeg Za mudrog dovoljan Vjetrom miris šalje Do onih što srcem čuju Pitanje Kakva je ljepota Od ljepote veća *** Hvala Ti Uzvišeni Što stvorio si beskraj Jer samo u njega Uzdah Tvog roba Može stati I dovoljno suza Što veličaju Tebe I hvala Ti Što stvorio si beskraj U mom biću *** Misli moje Ogledaju mi dušu Crtaju je U dvije boje I kad ih nogom zgazim Da se ne vide Linije ostaju i boje

112

S ČITAOCIMA

Rijeka Iz kamena se rađa Milost Njegova Za stvorenja Život kroz nju Protiče Da nahrani Gladna usta Gladne oči Čisto srce Da zahvali Put ne griješi Žuborom Zikr čini *** Čekaju spas Mole za milost Vjekovima Nema odgovora Jer telad zlatna Što od vjetra muču Na repovima Istinu odnose Praiskonska Beše nebo i Beše Sunce i zeleno I beše voda i niče bilja da ugasi žeđ I beše čovek i doneše žezlo i osta prah

Olovka Kalem Što kalemi Riječ Samilosnog Na srca vjernih Njegovom voljom Strijela što leti Ko droplja Il’ šamar Što liniju Zauvjek ostavlja

No 42 • JESEN 2004

113

Suza Kap što čisti Kad čuje glas Iz bezglasa Kad svjetlom Upućuje Onaj što trči kad koračamo. Riječ Koren u zemlji Grane prema nebu Kad bude određeno Plod će dati Kad je presečena Mrtva je Čekajmo da Milošću olista Vjetar Prethodi milosti Što nosi voda S neba Što mrtvo oživljava I žedne poji Kad se puhne U rog Iskrenima će Donijeti san I mir Noć Pokrivač vjernima Nosi počinak I san Što podari Milostivi

Nadija Rebronja je rođena 1982. godine u Novom Pazaru. Student je četvrte godine turkog jezika i književnosti na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavljivala je pesme u listu »Glas islama«. Bavi se novinarstvom.

Žena Od rebra Stvorena Da bude milost Il’ kušnja Čovjeku Da pruža Da traži Stijena Što rađa Potomke Da Njegovo ime Kuca u žilama *** Testiju đul-jaga drhtavu čuvam Još uvijek prolila je nisam Zrno pijeska u duši nosim I san o biseru snijem Slavuje moje pretihe Neka niko ne čuje Dok snove ne dosanjam.

114

S ČITAOCIMA

IZLOG KNJIGA

Istorija Osmanskog carstva priredio Robert Mantran; prevela s francuskog Ema Miljković-Bojanić; [pogovor Aleksandar Fotić]. – Beograd: Clio, 2002. – 989 str.: ilustr.; 21 cm Obrada i predstavljanje ukupne istorije Osmanskog carstva na naučnom nivou veoma je teško zbog njegove geografske i vremenske rasprostranjenosti, brojnosti naroda u njemu i nekih drugih faktora. Otuda nije nikakvo čudo što je do danas bilo svega nekoliko pokušaja ozbiljno sintetičkog i celovitog pristupa istoriji Osmanskog carstva. Među njma, svojim obimom, pristupom građi, korišćenjem raznovrsnih izvora itd. posebno se izdvajaju dva takva kapitalna dela. To je najpre: Istorija Osmanskog carstva J. fon Hamera-Purgštala (Josef von Hammer Purgstall, Geschichte des osmanischen Reich, Vol. 11, Budapest, 1827-1835), pisana u “tradicionalnom istoriografskom stilu”, koja “više opisuje nego što objašnjava događanja”, a u prvi plan stavlja “pogreške i sve vrste ekscesa” (Pogovor, str. 5). Iako je autor koristio i turske i evropske izvore, ovo višetomno delo ipak daje nepotpunu, neobjektivnu i ličnu sliku o ogromnoj Osmanskoj imperiji. “Tokom XIX i početkom XX veka, nakon dela J. fon Hamera, objavljeno je još nekoliko opštih dela o Osman-

skom carstvu, ali uglavnom manjeg obima, koja nisu prodirala u suštinu materije i koja su najčešće bila obeležena evropocentričnom vizijom istorije. Većina tih dela, pisanih na osnovu izvora zapadnog, a ne istočnog porekla, činjenice predstavlja jednostrano u pogledu ekonomskih pitanja, ili suviše površno kada se radi o pitanjima državne administracije. Svakako, u to vreme, turski arhivi nisu bili dostupni, ali sve i da jesu, to ne bi izmenilo koncepciju političke i kulturne nadmoći Evrope” (Predgovor, str. 6). Olakšani pristup turskim arhivima pedesetih godina 20. veka, veće korišćenje

No 42 • JESEN 2004

115

izvora na orijentalnim jezicima, turskom, arapskom i persijskom, i obilje novih podataka, prvenstveno onih o unutrašnjim odnosima u Carstvu, omogućili su nastanak istorijskih dela novog profila, od kojih treba izdvojiti Istoriju Osmanskog carstva i moderne Turske Stanforda Šoa (S. J. Shaw, History of the Ottoman Empire and Modern Turky, Cambridge, 1976-1977), u kojoj se u prvi plan stavlja istorija osmanskih institucija, društvena i privredna istorija, kao i odnosi između Turaka, Arapa i Persijanaca s jedne strane i ostalih naroda u Carstvu, s druge. Nekoliko izuzetno značajnih knjiga vezanih za određena razdoblja istorije Osmanskog carstva, kao i za ekonomsku i socijalnu problematiku osmanskog perioda napisao je turski istoričar Halil Inaldžik (Halil Inalcik), sam ili u koautorstvu sa nekolicinom turskih istoričara: The Ottoman Empire. The Classical Age, 1300-1600 (London, 1973)1, The O�oman Empire: Conquest, Organization and Economy (London, 1978)2. Orijentalistika u Francuskoj ima veoma dugu tradiciju, a prve ozbiljnije orijentalističke institucije javljaju se u njoj još u 16. veku.3 Francuska turkologija i osmanistika i danas u svetu uživaju veliki ugled, pa otuda nije nikakvo čudo da se baš u Francuskoj pojavila celovita Istorija Osmanskog carstva koju je priredio R. Mantran (Histoire de l’Empire O�oman de Robert Mantran, Paris, 1989). Objašnjavajući koncepciju i ciljave dela, Mantran u predgovoru, pored ostalog, kaže i sledeće: “Podaci kojima danas raspolažemo omogućuju nam da se oslobodomo koncepta iz XIX veka, i da pokušamo da stvorimo prvo istoriografsko delo, oslobođeno političkih uticaja bilo koje vrste, bez pristrasnosti ili slabosti.

Procenili smo da bi bilo korisno posvetiti pažnju i književnosti (istorijskoj, ali i opštoj književnosti), kao i umetnosti, što su elementi koji su često izostavljeni iz ovakvih istorija ili su sasvim marginalizovani, a koji su odličan pokazatelj bilo političke moći, bilo duboke jedinstvenosti nekog naroda, bilo asimilacije drugih kultura; u tom smislu, osmanska unetnost je za sobom ostavila još uvek vidljiva svedočanstva. […]. Značajan deo posvećen je počecima Osmanlija, uspostavljanju države i njenom širenju, doskora malo poznatom periodu. Isto je učinjeno i sa balkanskim, a naročito sa arapskim državama pod osmanskom vlašću. […]. Na kraju, velika pažnja je posvećena poslednjem periodu Osmanskog carstva, ali taj period nije obrađen sa isključivo zapadnjačkog stanovišta, već je obrađen polazeći od unutrašnje situacije u Carstvu. […] Činilo se uputnijim da se što detaljnije opiše administracija osmanske države tokom XVI veka, što je manje poznato i o čemu su zapadni hroničari toga doba izveštavali povremeno i izmišljajući, ali što se dugo smatralo istorijskom istinom” (str. 10 i 11). Na projektu izrade istorije Osmanskog carstva R. Mantran je okupio veliki tim eminentnih stručnjaka za pojedine oblasti i periode osmanske istorije. Knjiga sadrži šesnaest poglavlja: Počeci: Osman i Orhan, Irene Beldičanu (str. 13-37), Uspon Osmanlija (13621451) i Uspon Osmanlija (1451-1512), čiji je autor Nikola Vaten (str. 38-92 i 93137), Organizacija Osmanskog carstva (XIV-XV vek), Nikoara Beldičanua (str. 138-164), Procvat Osmanskog carstva (1512-1606) Žan-Luj Bake Gramona (str. 165-188), Carstvo na vrhuncu moći (XVI vek) Žila Vejnstejna (str. 189-

116

IZLOG KNJIGA

271), Osmanska država u XVII veku: Stabilizacija ili slabljenje moći (str. 272-318) i Osmanska država u XVIII veku: Evropski pritisak (str. 319-345) R. Mantrana, Balkanske provincije (16061774), Ž. Vejnstejna (str. 346-410), Arapske provincije (XVI-XVIII vek) Andrea Remona (str. 411-508), Počeci Istočnog pitanja (1774-1839) R. Mantrana (str. 509-554), Period Tanzimata (1839-1878) Pola Dimona (str. 555-630), Poslednji trzaji (1878-1908) Fransoa Žoržona (str. 631-695), Umiranje jednog Carstva (1908-1923) P. Dimona i F. Žoržona (str. 696-780), Osmanska umetnost Žan-Pola Rua (str. 781-837), Intelektualni i kulturni život u Osmanskom carstvu, Luja Bazena (str. 838-873). Za našu nacinalnu istoriju osobito je značajno deveto poglavlje Balkanske provincije (1606-1774), u kome su obrađene sledeće teme: Evropsko područje početkom XVII veka: tri kruga, Klasičan režim: nacrt bilansa, 16061774: tranzicija, Ratovi i geopolitičke promene, Hrišćani Balkana u ratu: akteri i ulog, Demografski aspekti, Razvoj zemljoposedništva i problem čifluka, Od junačkog lopova – do žandarma pljačkaša, Fiskalne promene i jačanje lokalnih autonomija, Uzlet trgovine i rađanje “pravoslavnog trgovca” i Pregled kulturnih i verskih zbivanja. Inače Srbi i Srbija se pominju u gotovo svim poglavljima, mnogo više od svih ostalih balkanskih naroda. Istorija Osmanskog carstva je opremljena neophodnim naučnim aparatom i izuzetno korisnim dodacima kao što su: Hronološki okvir (str. 875-887), u kome su izdvojeni najvažniji događaji, Spisak sultana Osmanskog carstva (str. 882-883), vrlo bogata tematski organizovana Bibliografija (str. 884-906), os-

novni podaci o saradnicima (Saradnici, str. 907-908), Napomene o transkripciji (str. 915), Rečnik ključnih termina (str. 916-920) i Indeks imena i ličnosti (str. 921-983). Određena vrsta “vodiča” kroz ovo obimno delo jeste pogovor dr Aleksandra Fotića, Ka drugačijem razumevanju istorije Osmanskog carstva (str. 909914), u kome je autor ukazao na sve dobre i loše strane dela i timskog rada, kao i na probleme osmanske istoriografije, pre svega na periodizaciju, kojoj je, s obzirom na značaj, posvećeno dosta prostora (str. 911-913). Kao osnovnu manu dela Fotić ističe to što je u prvi plan stavljena “povest same države i turske muslimanske zajednice”, a zanemaren “razvoj drugih naroda i njihova dostignuća” (str. 910), A. Fotić je pomenuo i nove oblasti koje danas sve više zaokupljaju pažnju osmanista, kao što su: istorija osmanskog društva, privatni život, stanovanje, ishrana, položaj žene, položaj nemuslimana, društvena uloga raznih vidova umetnosti, intelektualni javni i tajni život, lokalne istorije, ekonomske teme, s tim što se “predmet istraživanja uvek postavlja u evropski i svetski ekonomski kontekst” (str. 913). Knjigu je s francuskog jezika prevela orijentalista, Ema Miljković-Bojanić, koja je, s obzirom na stručna osmanistička i turkološka znanja, svoj zadatak obavila vrlo uspešno i korektno. I pored nekih nedostataka, ova “u svakom pogledu najpotpunija istorija Osmanskog carstva […] ispunila je svoj cilj na najbolji mogući način. Savremenije, potpunije i skladnije urađene istorije dugoveke osmanske države danas nema. Način predstavljanja činjenica, njihova analiza i tumačenje, kao i postavljanje i

No 42 • JESEN 2004

117

rešavanje mnogih problema, ukazivali su na to da je reč o naučnom delu koje će imati odjeka i uticaja u stručnim krugovima širom sveta. Tako je i bilo. U srpskoj kulturnoj sredini odavno se čekalo na ovakvu knjigu, i nema nikakve sumnje da će ona izazvati veliku pažnju i van uskog kruga istoričara” (str. 914).
1 Ovo delo je prevedeno i na naš jezik: H. Inaldžik, Osmansko carstvo: Klasično doba 1300-1600, Beograd, SKZ, 1974 (drugo izd. Beograd, Utopija, 2003). U biblioteci »Šta znaš« izdavačke kuće Plato ojavilo se i Osmansko carstvo Dimitria Kicikisa (Beograd, 1999). 2 Više podataka o literaturi cf.: Bibliografija (str. 884906). 3 Na primer prva katedra za arapski jezik u Evropi otvorena je u Parizu 1539. godine na Koledž d’Fransu (Collčge de France), a na Nacionalnoj školi za žive orijentalne jezike (Ecole national des langues orientales vivantes), koja je osnovana u Parizu 1795, izučavali su se, a i danas se izučavaju gotovo svi najznačajniji i bliskoistočni i dalekoistočni orijentalni jezici, ali i neki evropski (književni arapski, turski, persijski, jermenski, grčki, govorni arapski dijalekti, hindu, kineski, malajski i javanski, japanski, ruski, rumunski, sijamski, berberski, srpskohrvatski, poljski, češki…).

Pojmovnik islama Rade Božović, Vojislav Simić. – Beograd: Narodna knjiga – Alfa, 2033. – 159 str.: ilustr. ; 24 cm. – (Biblioteka Arapski svet; knj. br. 2) Danas, kada se u svetu, osobito posle 11. septembra 2001. godine, sve više govori o brojnim naličjima islama, i kada se u nekim krugovima stavlja znak jednakosti između islama i različitih oblika globalnog svetskog terorizma i totalitarizma, dobrodošla je svaka knjiga koja predstavlja ovu religiju na pravi načina, pledira za uspostavljanje mostova i plodotvornog dijaloga između Istoka i Zapada, odnosno između evropske, hrišćanske s jedne i islamske civilizacije s druge strane. U našoj sredini koja je i

multietnička i multikonfesionalna osobito. Pojmovnik islama, čiji su autori beogradski arabisti dr Rade Božović i mr Vojislav Simić, u velikoj meri će doprineti tome. Pre svega, njegov značaj vidimo u tome što će širokoj publici pružiti dosta osnovnih informacija o islamu kao religiji. Pojmovnik sadrži objašnjenja velikog broja bitnih pojmova i tehničkih termina vezanih za islam, kao i osnovne biobibliografske podatke o značajnijim islamskim teolozima, pravnicima, reformatorima i slično. U pogledu informativnosti i u faktografskom smislu podaci u Pojmovniku su uglavnom pouzdani i objektivno prezentirani. Shodno značaju, pojmovima i ličnostima je poklonjen odgovarajući duži ili kraći prostor. Međutim, mora se primetiti da u pojedinim odrednicama tekst nije sasvim koherentan, kao i to da neke sadrže previše nerelevantnih podataka; npr. odrednice: “ISLAM” (str. 62-65) ili “al-GAZALI” (str. 40-41), u kojoj je

118

IZLOG KNJIGA

gotovo dve trećine teksta posvećeno biografskim podacima, a ostatak delu i teološko-filozofskom sistemu, “MUTAZILA” i “MUTAZILITI” (str. 93-94), “MUHAMED” (str. 94-96) itd.1 Sav materijal sređen je po enciklopedijskom principu, i mada je Pojmovnik štampan latinicom, verovatno zbog mogućnosti plasmana na širem tržištu, odrednice nisu poređane abecednim redom, već su “‘uazbučene’, odnosno poređane prema ćiriličnoj azbuci […] zbog poštovanja multikulturalnosti” [Predgovor, str. (5)]. Iz tih razloga je, valjda, i naziv religije, “islam”, suprotno našoj pravopisnoj normi, pisan velikim slovom. Ni jedno ni drugo ne smatramo baš najsrećnijim rešenjem. A isto tako ni primenjeni sistem transkripcije koji u velikoj meri otežava korišćenje Pojmovnika. Apsolutno se slažemo sa autorima da “arapsku ortografiju nije moguće bez teškoća preneti u indoevropske jezike” [Predgovor, str. (5)], ali nikako i sa stavom da je naučna transkripcija “vrlo složena, zastarela” i da “danas skoro svi u svetu, koji drže do sebe, imaju svoje, usaglašene sa sopstvenim fonetskim mogućnostima, transkripcione sisteme” [Predgovor, str. (5)]. Iznalaženje optimalnog i univerzalnog transkripcijskog sistema predstavlja veliki problem gotovo u svakom jeziku. Naučna transkripcija2 nije prihvatljiva za široku upotrebu ni u latiničnim ni u ćiriličnim tekstovima. U popularnoj literaturi i tekstovima koristi se praktična transkripcija za široku upotrebu3 ili široka fonetska transkripcija zasnovana na karakteristikama arapskog fonološkog sistema i originalnom izgovoru arapskih reči, kao i na opštim principima našeg važećeg pravopisa.4

“To znači da transkripciju arapskih imena posmatramo ovdje sa gledišta zahtjeva ortografije srpskohrvatskog jezika sa ciljem da se postigne podesna orijentacija pri preuzimanju izvornih imena u vidu što eksplicitnije definisanih uzusa (ili pravila) koji moraju biti podešeni prema pravopisnim načelima našeg jezika a ne nekih drugih ortografskih sistema. […] Prilikom transkripcije arapskih imena osnovna orijentacija je, samo se po sebi razumije, na k nj i ž e v n i arapski jezik, bolje rečeno na moderni standardni arapski, ne zanemarujući ni u kom slučaju ranije faze književnog arapskog jezika od klasične do moderne. Jer, književni arapski, kao jezik kulture koji poseduje gotovo sve atribute standardizacije, jeste onaj medij posredstvom koga su nam prvenstveno stizala i još uvijek stižu arapska imena”.5 U literaturi namenjenoj i širokoj publici, ali i stručnjacima, u kakvu spada i Pojmovnik islama, čiji je prevashodni zadatak pružanje objektivne, što iscrpnije i naučno utemeljene informacije, uobičajeno je, bez obzira o kom jeziku-izvorniku se radilo, da se kombinuju pomenuta dva sistema transkripcije: široka fonetska transkripcija za osnovnu odrednicu, a naučna za originalno ime, dato u zagradi. Takvo rešenje je višestruko svrsishodno budući da zadovoljava i naučne kriterijume, a pristupačno je gotovo svakom korisniku. Ono bi, svakako, doprinelo kvalitetu dela, olakšalo čitaocima korišćenje Pojmovnika, a autore poštedelo pisanja komplikovanog objašnjenja pod br. 1 u Predgovoru. Budući da kod glavnih odrednica ne postiji uniformna nomenklatura i da su one ponekad date kao izvorni termini, a ponekad u adaptiranom obliku

No 42 • JESEN 2004

119

ili i zajedno6, trebalo je više iskoristiti informativne mogućnosti sistema uputnih odrednica i kod dubleta/tripleta, ali i za upućivanje na određene pojmove koji nisu dati kao posebne odrednice već obrađeni u okviru drugih. No, uprkos svim pomenutim, više tehničkim nedostacima, smatramo da će Pojmovnik islama ispuniti svoju osnovnu namenu, a to je edukacija savremene čitalačke publike i pružanje osnovnih informacija o islamu kao religiji.
1 Uporedi iste odrednice u npr.: Nerkez Smailagić, Leksikon islama, Sarajevo, 1989, i Viljem Riz, Rečnik Filozofija i religija, Beograd, 2004. 2 Najfrekventniji sistem naučne transkripcije u Evropi, i pored izvesnih otpora, danas je ZDMG sistem (nazvan tako po glasilu Nemačkog orijentalističkog društva – Zeitschri� der Deutschen Morgenländischen Geselscha�), koji se “odlikuje monografskim riješenjima simbola sa upotrebom dijakritike” i “vjeran odraz” originalne arapske grafije (prema: S. Janković, Imena i nazivi iz arapskog / u: Pravopisne teme IV, Radovi Instituta za jezik i književnost VII, Sarajevo, 1980, str. 10). ZDMG sistem je uglavnom prihvaćen i kod nas u naučnoj literaturi. 3 S. Janković, Imena i nazivi iz arapskog…, str. 11. 4 Kod nas je ponuđeno više sistema široke fonetske transkripcije sa rešenjima zasnovanim na istim ili bliskim načelima. Cf.: Srđan Janković, Transkripcija arapskih reči i teksta / u: “Bibliotekarstvo” (Sarajevo). – VI, 3 (1960), str. 1-40 i ; Imena i nazivi iz arapskog / u: Pravopisne teme IV, Radovi Instituta za jezik i književnost VII, Sarajevo, 1980, str. 9-73; Darko Tanasković, Pisanje arapskih reči u srpskohrvatskom jeziku / u: “Naš jezik” (Beograd). – XXI, 4-5 (1975), str. 240-254 i Transkripcija arapskih imena u svetlu naše pravopisne i jezičke norme / u: “Naš jezik” (Beograd). – XXI, 4-5 (1975), str. 261-267. 5 S. Janković, Imena i nazivi iz arapskog…, str. 11 i 12. 6 Cf. npr.: DEVR, devar, dever… (str. 47); DURUZ (ar. Durūz), Druzi… i DRUZI v. DURUZ, umesto obrnuto (str. 50); ERĆAN, ERKAN (od ar. arkân)…(str. 53); KARIM, kerim…(str. 74); ĆUFUR, ćufurluk, kufurluk v. KUFR…(str. 121). Inače odrednice KUFR nema. KITAB, ćitab…(str. 77) i ČITAB ili ĆITAP… (str. 121); NUH (ar.) Noje… (str. 101); alSAATU…(str.107); TEKBIR, takbir...(str. 118). Ili ADL (ar. adl)…(str. 15); AJN (ar. ajn); AJETUl-KURSIJ (ar. âja al-kursij); al-AZHAR (ar. al-Azhâr)...(str. 16) itd.

Pravoslavni, katolički, islamski, jevrejski i protestantski pojmovnik Slobodan S. Karanović. – Beograd: Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore, 2003. – 198 str.; 23 cm

Posle višedecenijske “vladavine” ateizma i ignorisanja vere/vera na našim prostorima, religija je osobito u poslednje vreme ponovo počela da postaje sastavni deo života ljudi. Da vraćanje religiji, crkvi i Bogu ne bi postalo i ostalo samo puka moda, već istinsko verovanje i obavljanje verskih dužnosti, neophodna je kvalitetna verska edukacija širokih slojeva našeg društva, kroz veronauku u školama, ali i pri crkvama/džamijama/ sinagogama i verskim opštinama (hrišćanski, muslimanskim,…), zatim preko adekvatnih radio i TV programa, kroz štampu, odgovarajuću literaturu… Kod nas su se u poslednje vreme pojavile dve knjige za “versku obuku”, namenjene, prvenstveno, širokoj publici, koje pružaju sažeta objašnjenja i

120

IZLOG KNJIGA

tumačenja osnovnih verskih pojmova triju velikih monoteističkih religija: judaizma, hrišćanstva i islama. Pravoslavni, katolički, islamski, jevrejski i protestantski pojmovnik Slobodana S. Karanovića izdalo je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore sa željom da se u jednoj multietničkoj i multikonfesionalnoj zajednici, kakva je naša, bolje upozna onaj Drugi i drugačiji, afirmiše tolerancija i ostvari bolja komunikacija, kao i da se “pokaže da se različite religije temelje na skoro identičnim principima, razumevanju, jednakosti i praštanju, te da, bez obzira na to kojoj religiji pripadamo, zapravo, poštujemo jednaka načela i borimo se za iste vrednosti. Ono što nas međusobno spaja mnogo je brojnije i jače od onog što nas čini drugačijim. Ako smo verujući, povezuje nas vera u zajedničkog Tvorca, a ako to nismo – pripadnost zajedničkoj porodici ljudskih bića” (Jelena Marković, Predgovor, str. 7). Knjiga sadrži četiri poglavlja: Pravoslavni pojmovnik (str. 2151), Katolički pojmovnik (str. 67-103), Islamski pojmovnik (str. 111-141) i Jevrejski pojmovnik (str. 173), u okviru kojih su sažeto definisani najbitniji verski pojmovi za svaki od pomenutih religijskih sistema. Uz to, svako od ova četiri poglavlja ima po dva dodatka o praznicima i činovima. Što se tiče pravoslavlja od praznika su obrađeni: Božić (str. 53-57), Vaskrs (str. 57-57), a uz njih su pomenuti i Postovi (str. 59-63), a potom je dat Pregled činova i oslovljavanja u sveštenstvu i monaštvu Srpske pravoslavne crkve (str. 65-66). Posle Katoličkog pojmovnika, u odeljku Praznici posebne celine su: Rođenje Hristovo (str. 105), Uskrsnuće Hris-

tovo (str. 105-106) i Kršćanski pogreb (str. 106-108), a iza toga sledi Pregled činova i oslovljavanja u sveštenstvu i monaštvu Rimokatoličke crkve (str. 109-110). I Islamski pojmovnik je propraćen sa dva dodatka: Praznici: Ramazanski post – »Štit vernikov« (str. 143-144), Kurbanski bajram (str. 145), Nova hidžretska godina (str. 145) i Preminuli musliman – muslimanka (str. 145-146), i kao poseban Dodatak: Organizacija i pregled činova u Islamskoj verskoj zajednici (str. 147-148). Jevrejski pojmovnik ima samo dodatak o praznicima (str. 175-189). Na kraju autor je dao osnovne podatke o protestantizmu u odeljcima: Pojam o protestantizmu (str. 191-192) i Protestantizam kod nas (str. 192-194). U knjizi su štampane i kratke recenzije prof. dr Radovana Bigovića, profesora Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogradu (str. 13), Loranda Kilbertusa, župskog vikara Crkve Svetog Petra u Beogradu (str. 15-16), prof. Mevluda ef. Dudića, direktra Medrese Gazi Isa-bega iz Novog Pazara (str. 17) i Isaka Asiela, rabina Srbije i Crne Gore (str. 19-20), u kojima je odgovarajućim citatima iz Biblije i Kur’ana još više istaknut danas toliko neophodan duh međureligijske i međunacionalne tolerancije. Kur’an: “O ljudi, mi smo vas stvorili od čovjeka i žene i učinili vas na različita plemena i narode da bi ste se upoznavali”. “i sa sljedbenicima Knjige raspravljaj na najbolji način”. “Naš Bog i vaš Bog jedan je Bog”. Biblija: “Blagosloven da si Ti, Gospode Bože naš, Kralju vaseljene, Koji stvaraš različita stvorenja”.

No 42 • JESEN 2004

121

Rubaije Omara Hajama Prevod: Nada Tomić-Drašković Žana Akopdžanjan Beograd, Društvo srpskocrnogorskoiranskog prijateljstva

Eliksir duševne sreće O samospoznaji Al-Gazali preveo Nebojša Barać Beograd, Zlatni zmaj, 2004.

Novi prevod Hajamovih rubaija, u izdanju Društva srpskocrnogorsko-iranskog prijateljstva pouzdan je pokazatelj da je Hajjamovo delo i dalje izazov, ali i da je zanimanje za persijski jezik u porastu. Tom trendu svakako doprinosi i ovaj, treći po redu stihovani prevod Hajamovih rubaija na srpski jezik, koji je, zahvaljujući prevodilačkom poduhvatu Nade Tomić-Drašković i Žane Akopdžanjan zazvučao na nov i podsticajan način i kao takav predstavlja značajan doprinos u odgovarajućem, validnom prepoznavanju klasične persijske književnosti.

Eliksir duševne sreće skraćena je verzija Oživljavanja verskih nauka, najpoznatijeg dela velikog islamskog teologa, filozofa i mistika, al Gazalija, napisanog u 12. veku. Sam Gazali je izdvojio tri dela: O samospoznaji, O prijateljstvu i bratstvu u Bogu i O ljubavi. Prvi deo – O samospoznaji govori o srcu kao središtu i organu samospoznaje, kao ključnom i jedinom putu spoznaje Boga i ljubavi prema Njemu. U srcu je skrivena Božanska iskra, a u njoj je čovekova plemenitost i prednost nad životinjama. Kod svakog čoveka srce je zatrpano u telu. Da bi zlato te supstance izašlo na videlo potreban je isceliteljski postupak – alhemijsko pročišćenje. To je, zapravo, zadatak svakog čoveka – vratiti se u zavičaj, pronaći spokoj i duševnu sreću u gledanju Božanske lepote.

122

IZLOG KNJIGA

Gurđijev - velika zagonetka J.G. Benne� preveo Nebojša Barać Beograd, Zlatni zmaj, 2004.

Teorija o večnom životu Rodni Kolin preveo Nebojša Barać Beograd, Zlatni zmaj, 2004.

Neobična ličnost G. I. Gurđijev, tragalac, za istinom, okupio je nekolicinu slično orijentisanih ljudi svoga vremena, da bi svi zajedno utrli put nečemu što bismo mogli nazvati novi način širenja znanja ili istine. Gurđijev je začetnik jedne nove vrste odnosa čovečanstva prema ezoteričnom znanju i povezivanja na globalnom planu grupa ljudi gonjenih istom čežnjom i istim ciljem u tzv. školu četvrtog puta. Gurđijev je bio glasnik, odnosno vesnik budućeg Dobra. O njemu u ovoj knjizi govori J. G. Benet, njegov dugogodišnji prijatelj, saputnik, saradnik i učenik. Tražeći odgovore na pitanja ko je bio Gurđijev, koji su izvori njegovog znanja, šta je pokušao da prenese i kaže svojim delima, rečima i samim postojanjem Benet pokušava da odgonotne »zagonetku Gurđijev«.

Rodni Kolin, učenik P. D. Uspenskog, razotkriva ljudsku stvarnost, život i smrt, toliko jasno i precizno da čak ni skeptičan intelekt modernog čoveka ne može da ostane nedodirnut. Koristeći analogije pred čijom očiglednošću možemo samo da zanemimo, potkrepljene i potvrđene drevnim tekstovima, i sve povezano i izrečeno naučnim jezikom dovoljno razumljivim za svakoga, proizvodi »šok« dovoljno snažan da probudi i »najuspavanije«.

No 42 • JESEN 2004

123

Istorija persijske književnosti
dr Ahmed Tamimdari preveo Seid Halilović Beograd, KC Irana, 2004.

I

storija persijske književnosti dr Ahmeda Tamimdarija, profesora na Fakultetu persijske književnosti i stranih jezika u Teheranu poslednji je u nizu naslova Iranskog kulturnog centra koji u svom izdavaštvu nastoji da promoviše jednu od najzanimljivijih i najstarijih književnosti ne samo na azijskom kontinentu, već i šire. Prvi deo knjige je namenjen pregledu filozofskih i teoloških škola koje su kao kulturna uporišta uzdigle književna dela. Sledeća poglavlja obrađuju književne stilove i to kako pojedinačni stil odgovara određenoj filozofskoj školi, književne vrste. Knjigu zatvara nadahnuti pogovor prevodioca Seida Halilovića, mladog magistra islamske filozofije i gnoze, koji je svoje obrazovanje stekao u iranskom gradu Komu.

U pozadini svih umetničkih i književnih ostvarenja u Iranu ostaje da bude sakrivena intenzivna snaga koja je, u svetlu posebnih znakova iranske duhovne tradicije, sve persijske pesnike i pisce usmeravala da se revnosno upute u proputovanja u svetu duše i da usred svojih neposrednih promišljanja posvuda prisutnog duha iranskog islama razviju svoja udubljivanja, u pesmi i prozi, u prostrane dubine Poslanikove Revelacije; skoro kroz čitavu persijsku književnost se orila zajednička himna nepopustljive sakralizacije koja onu civilizaciju i onu kulturu čini sasvim posebnima.
124
IZLOG KNJIGA

AKTIVNOSTI IKC/ VESTI
Tribina

Ličnost i delo dr Jašara Redžepagića
Pretposlednjeg dana ovogodišnjeg Sajma knjiga, u nedelju 24. oktobra 2004. godine, održana je tribina na kojoj su predstavljeni ličnost i delo akademika Jašara Redžepagića, iranologa i orijentaliste. O ličnosti i naučnom radu prof. Redžepagića govorili su Gholam Vafaei, direktor Iranskog kulturnog centra, prof. dr Radivoje Kulić, dekan Učiteljskog fakulteta u Leposaviću, i prof. dr Anđelka Mitrović, arabista. Kulturni centar Irana je smatrao svojom obavezom da organizuje ovu tribinu u čast istaknutog orijentaliste i iranologa, dr Redžepagića, zbog njegove uloge u predstavljanju iranske kulture, književnosti i umetnosti ovdašnjoj javnosti – rekao je na početku svog izlaganja g. Gholam Vafaei. Delo ovog vrednog intelektualaca i neumornog istraživača, koje krase poverljivost, tačnost i iskrenost, je izuzetno i značajno. Neka od njih Kulturni centar Irana je štampao ma srpskom a zatim ih preveo i na persijski, a poslednje »Sufizam na Balkanu« govori o islamskom misticizmu kao o neodvo-

No 42 •JESEN 2004

125

JAŠAR REDŽEPAGIĆ

Rođen je u Plavu 1929. gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Beranama i Peći. Studirao na pedagoškoj grupi predmeta na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Fakultet diplomirao 1953; doktorirao (takođe u Zagrebu) 1965. godine. Na Filozofskom fakultetu u Prištini bio u zvanju redovnog profesora. Redovni je član Akademije nauka i umetnosti Kosova i potpredsednik ANUK-a. U toku profesionalne delatnosti bavio sam se istorijom pedagogije (opštom i nacionalnom), problemima teorijske i komparativne pedagogije i metodologijom pedagoških i albanoloških istraživanja. Zanimala su ga i neka susedna područja, npr. fundamentalni problemi iz psihologije, književnosti za decu i slično, a poodavno i islamsko-persijska kultura. U novije vreme više se bavio iranološkim istraživanjima na ovom delu Balkana. Interesuje se za poeziju i književnu kritiku. Učestvovao je na brojnim naučnim i stručnim skupovima i na nekoliko međunarodnih naučnih konferencija (u Pragu, Moskvi, Sarajevu, Novom Sadu, u dva navrata u Teheranu i dr.) Neki radovi objavljeni su mu na albanskom, arapskom, francuskom, mađarskom, makedonskom, persijskom, slovenačkom i turskom jeziku. Živi u Prištini.

Autor je dvadesetak knjiga i više od 360 naučnih i stručnih radova. Najznačajnija dela (monografije i studije): • Savremene pedagoške teme (1966) • Razvoj prosvete i školstva albanske narodnosti na teritoriji današnje Jugoslavije do 1918. (1968) • Velika medresa u Skoplju 1925-1941 (1968, 1969-70) • Pedagogija radne škole (1972) • Školstvo i prosveta na Kosovu od kraja XVIII stoleća do 1918. godine (1974) • Uvod u metodologiju naučnoistraživačkog rada I (1975, na albanskom) • Pedagoška misao Svetozara Markovića (osnove, značenje i uticaj), (1979) • Pedagoški pogledi G.V. Hegela (1980) • Kriza škole i svetu i kod nas (1981) • Od građanske do marksističke pedagogije (1987) • Razvoj i obeležja turskih škola na teritoriji današnje Jugoslavije do 1912. godine (1987, na turskom) • Etika nastavnika danas (1989) • Sami Frashëri i pedagogija nacionalnog preporoda u nas (1996) • Pedagoške i psihološke ideje u delima Muhameda Abdagića i Ćamila Sijarića (1997) • Islamsko-persijska kultura i uticaj persijskog jezika u nas (1996) • Iranološka istraživanja i najistaknutiji iranolozi na teritoriji prethodne Jugoslavije (2001, knjiga objavljena i na persijskom) • Izabrane i savremene pedagoške teme (2001, na alb.) i dr. Pesme • Ruka na ruci (1985) • Rukosani (1991) • Svitanice (1994) • Boje u kapima kiše (1997)

jivom segmentu kulturne slike Balkana. Inače, sufizam danas poseduje posebno mesto, jer predstavlja utočište za savremenog čoveka koji traži mir i spokojstvo i umoran je od modernizacije i tehnokratije. G. Vafei je na kraju istakao moralne odlike dr Redžepagića kao sastavni deo njegove intelektualne ličnosti i poželeo mu zdravlje i dugovečnost. O životu i delu dr Jašara Redžepagića govorio je prof. Kulić kroz presek njegovih pedagoških, književnih, intelektualnih i drugih aktivnosti koje su započete još davne 1953. godine, kada je doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prof. dr Anđelka Mitrović sa Odseka za orijentalistiku Filološkog fakulteta je govorila o istorijatu orijentalistike kao naučne discipline u prethodnoj Jugoslaviji i najistaknutijim pregaocima na ovom polju, koji su delovali u to vreme najznačajnijim centrima, i počecima proučavanja persijskog jezika, kao trećeg, pored arapskog i turskog, orijentalnog, odnosno islamskog jezika. Zatim se osvrnula na doprinos dr Redžepagića iranistici. Poslednji je govorio sam autor i domaćin programa, dr Redžepagić. Zahvalivši se organizatoru, učesnicima i gostima, on se osvrnuo na svoja naučna interesovanja i motive za istraživanje oblasti poput iranologije i iranistike. Na kraju tribine dr Redžepagić je pročitao nekoliko svojih pesama iz ciklusa Persijski motivi.

Međunarodni sajam knjiga u Beogradu I ove godine Kulturni centar Irana je imao zapaženo učešće na Sajmu knjiga čiji je štand bio dobro posećen tokom svih sajamskih dana. Pažnju zainteresovanih privukla su dva nova naslova - knjiga putopisa »Persija putovanje kroz istoriju«, sastavljena od priloga putnika koji su posetili Iran u poslednjih nekoliko godina, i »Istorija persijske književnosti« dr Ahmeda Tamimdarija, prvo izdanje takve vrste na srpskom jeziku sa pregledom istorije ove književnosti.

Izdavaštvo Centra, čiju okosnicu čini prevodna literatura filozofsko-religijskog sadržaja, predstavljeno je kroz nova i stara izdanja, udžbenike za učenje persijskog jezika, časopis «Nur» i razne druge publikacije. Od izdanja koja nisu iz produkcije Centra izdvajamo priručnik persijskog kulinarstva »Tajne persijske kuhinje (Milena Rojai/Snežana Leskovar) i najnoviji prepev Hajjamovih rubaijja u prevodu Žane Akopdžanjan i Nade Tomić. Na štandu Centra bili su zastupljeni i umetnički predmeti i raznovrsni proizvodi domaće radinosti, ručni radovi, reprodukcije kaligrafskih radova i minijatura, monografije posvećene važnijim umetničkim centrima Irana, kao i bogato opremljena klasična dela persijske literature, ukrašena različitim umetničkim tehnikama. Obeležen početak novog kursa persijskog jezika Svečanim programom održanim 22. oktobra ove godine u velikoj sali Filološkog fakulteta počeo je novi ciklus učenja persijskog jezika za školsku 2004/ 2005. godinu. U ime Iranskog kulturnog

centra polaznike je pozdravio g. Gholam Vafaei poželevši im puno uspeha u učenju ovog jezika. On se zahvalio zvaničnicima Filološkog fakulteta na podršci u organizovanju kurseva i tom prilikom dr Anđelki Mitrović, prethodnom upravniku Katedre za orijentalistiku, u znak zahvalnosti uručio plaketu. Tokom prigodnog programa koji je za cilj imao da novoupisane polaznike upozna sa istorijatom i kursom persijskog jezika, govorili su dr Ratko Nešković, dekan Filološkog fakulteta, dr Mirjana Marinković, upravnik Katedre za orijentalistiku i dr Olga Zirojević, istoričar i osmanista. »Izuzev učenja jezika, važna je činjenica da se kroz učenje samog jezika upoznaje i celokupna persijska civilizacija, kultura, način mišljenja jednog naroda« - istakla je dr Marinković. Dr Olga Zirojević je govorila o značaju i ulozi persijskog jezika od početaka islamizacije klasičnog Orijenta do osmanske epohe. U to vreme, persijskim se pišu hronike, natpisi na građevinama, zadužbinama i nišanima, a još u 19. veku, poznavanje persijskog jezika bilo je uslov za svakog obrazovanog Osmanliju. Program je završen

128

AKTIVNOSTI IKC / VESTI

prikazivanjem dokumentarnog filma o Iranu. Svečanosti otvaranja persijskog jezika između ostalih, prisustvovali su i iranski ambasador u SR Jugoslaviji, Njegova ekselencija, Ali Abol-Hasani. Poseta hudžetu’l islama Mahmuda Mohamedija Arakija, predsednika Organizacije za kulturu i islamske veze Beogradu U Beogradu je 6. i 7. oktobra 2004. godine boravio predsednik Organizacije za kulturu i islamske veze, hudžetu’l islam Mahmud Mohamedi Araki koji je tokom dvodnevne posete obavio niz susreta sa zvaničnicina SCG. Po dolasku u Beograd, g. Arakija je u svom kabinetu primio ministar za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić. Tokom susreta bilo je reči o saradnji između SCG i Islamske Republike Irana, koja je ocenjena kao uspešna. U ime iranskih zvaničnika i naroda hudžetu’l islam Araki se zahvalio ministru Ljajiću, kako je rekao, »na doprinosu u uspostavljanju

i širenju odnosa između naših dveju zemalja i naroda«, kao i na upućivanju humanitarne pomoći u oblast koju je prošle godine pogodio katastrofalni zemljotres. On je ukazao na mogućnosti saradnje sa relevantnim organizacijama u SCG, rekavši da je Organizacija za kulturu i islamske veze na čijem se čelu nalazi, spremna da unapredi i proširi postojeće oblike saradnje, a jedan od njih je i saradnja sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava, koje, kako je rekao, ima značajnu ulogu u uspostavljanju atmosfere mira i suživota u regionu. Predsednika Organizacije za kulturu i islamske veze, hudžetul islama Arakija primio je g. Dragan Kojadinović, srpski ministar za kulturu. Zvaničnici su se složili da su stvoreni povoljni uslovi za međukulturnu razmenu, koja na različite oblasti poput filma i umetnosti. Ministar Kojadinović se založio za unapređenje inače dobrih kulturnih odnosa između Irana i Srbije putem povezivanja umetnika, pisaca i kulturnih poslenika dveju zemalja. Visoki iranski zvaničnik se sastao i sa srpskim ministrom vera, g. Milanom Radulovićem. On je srpskog ministra vera upoznao sa stanjem verskih sloboda u Iranu gde su manjine i pripadnici verskih zajednica zastupljeni i u najvišim državnim telima. Takođe, on je naveo moguće oblike zajedničke saradnje poput održavanja skupova na temu međuverskog di-

No 42 • JESEN 2004

129

jaloga. Do sada je održano 14 takvih skupova između predstavnika iranske strane i Ruske pravoslavne crkve, od kojih je poslednji održan prošle godine u Moskvi, i istakao da je iranska strana spremna da učestvuje na sličnim skupovima. Ministar Radulović je iranskog zvaničnika upoznao sa stanjem verskih prava i sloboda u Srbiji, odnosu između države i verskih zajednica, kao i o radu Ministarstva vera. Na kraju susreta sagovornici su se složili o značajnim potencijalima za saradnju na ovom polju. U četvrtak 7. oktobra, predsednik Organizacije za kulturu i islamske veze, hudžetu’l islam Araki u prostorijama Iranskog kulturnog centra u Beogradu održao je sastanak sa članovima Društva srpskocrnogorsko-iranskog prijateljstva. O dosadašnjim aktivnostima i postignutim rezultatima Društva govorili su njegov predsednik, prof. dr Rade Božović i članovi Upravnog odbora. Istog dana predsednika Organizacije za kulturu i islamske veze, hudžetu’l islama Arakija primio je dekan Filološkog fakulteta, prof. dr Ratko Nešković. Sastanku na kome je razgovarano o mogućnostima

unapređenja Lektorata i prerastanja u Grupu za persijski jezik i književnost u okviru Katedre za orijentalistiku, prisustvovala je prof. dr Mirjana Marinković, upravnik Katedre za orijentalistiku. Bilo je reči i o ostalim oblicima saradnje. Na kraju svoje posete Beogradu, predsednik Organizacije za kulturu i islamske veze je obišao i Bajrakli džamiju u Beogradu i tom prilikom se susreo sa beogradskim mu�ijom, Hamdijom ef. Jusufspahićem. Iranski film dobitnik prve nagrade na Međunarodnom TV festivalu Bar 2004 Kratki film »Hladni dah« reditelja Akbara Šahbazija, u produkciju Televizije Islamske Republike Iran – centar Kurdistan, dobitnik je »Zlatne masline«, najvišeg priznanja u kategoriji igranog programa na nedavno završenom Devetom međunarodnom TV festivalu Bar 2004. Ovu odluku je doneo petočlani žiri iz Crne Gore, Čilea, Švedske i Hrvatske, kome je predsedavao Gudrun Gejer iz Nemačke. Svečanost dodele nagrada održana je 29. oktobra u hotelu Topolica u Baru u prisustvu velikog broja filmskih stvaralaca i ličnosti iz crnogorske kulture. Radnja ovog filma (17 min) je u stvari priča o mladoj seoskoj učiteljici koja umesto domaćeg zadatka od dece traži da zabeleže priče i lokalna predanja. Jedna kaseta dolazi do učitelja...

130

AKTIVNOSTI IKC / VESTI

Predstavnik SiCG na 21. Međunarodnom takmičenju u učenju Kur’ana Na ovogodišnjem 21. Međunarodnom takmičenju u recitovanju, hifzu (pamćenju) i tefsiru (tumačenju) Kur’ana, koji se svake godine održava u Teheranu, Srbija i Crna Gora je imala svog predstavnika. Na takmičenju kojim se neguje učenje svete knjige isO kakvom se takmičenju radi? lama - Kur’ana, takmičar iz Srbije i Crne Gore, Amer Dautović, učenik novopazarske medrese takmičio se u kira’etu, disciplini recitovanja Kur’ana. Tim povodom razgovarali smo sa Amerom Dautovićem po njegovom dolasku u Beograd. Kakva su tvoja iskustva vezana za boravak u Iranu?

Takmičenje u učenju Kur’ana je svetskog karaktera. Učesnici su bili iz 40 zemalja, što dovoljno govori o veličini i važnosti ove manifestacije. Organizacija je bila na najvišem nivou.
Kakva je bila konkurencija?

Veoma jaka, došli su najbolji ka’rije (proučavaoci Kur’ana) iz svih delova sveta: Azije, Afrike, Evrope, Južne Amerike i Australije. Ja sam bio jedini, i inače prvi predstavnik naše zemlje.

Iranci su jako gostoljubiv narod, a Iran veoma lepa zemlja. Takmičenje je bilo u Teheranu. Imao sam više nego dobar prijem, stekao sam utisak da Iranci vole i poštuju one koji se na neki način bave Kur’anom. Kao što sam rekao, bio sam jedini takmičar iz SCG, a koliko znam i prvi koji je učestvovao na ovom takmičenju. Nadam se da će naši predstavnici svake godine učestvovati na ovom takmičenju, kojim se neguje naš odnos prema Svetoj knjizi.

No 42 • JESEN 2004

131

Trijumf iranskog filma na 11. Međunarodnom festivalu autorskog filma Iranski film »Duboko disanje« Parviza Šahbazija dobitnik je najvišeg priznanja »Aleksandar Saša Petrović« 11. međunarodnog festivala autorskog filma »Pogled u svet« održanog od 1925. novembra u Beogradu. Žiri Festivala, u sastavu Nenad Polimac, predsednik, Dragan Marinković i Miodrag Lekić, je u obrazloženju odluke naveo da su ostvarenja iranske kinema t og r a fi je na ovom Festivalu pokazala izuzetno visok nivo i da su se tri iranska filma posebno izdvojila i našla u najužem izboru za nagradu. »Slojevito profilisanim urbanim likovima koje se ne žele uklopiti u društvenu maticu reditelj Parviz Šahbazi daje apoteozu individualnosti koja je vrlo radikalna za njegovo podneblje, ali i vrlo univerzalna i moderna u svetskim filmskim okvirima« navodi se u saopštenju. U najužoj konkurenciji za glavnu nagradu Festivala našla su se i preostala dva iranska ostvarenja »Kornjače mogu da lete« Bahmana Gobadija (2004) i »Gorki san« Mohsena Anirjusefija (2004). Plaketa za najbolju kameru koja nosi ime poznatog snimatelja »Aleksandar Petković« takođe jednoglasno dodeljena je Šahrijaru Asadiju za film »Kornjače mogu da lete«.

Projekcije iranskih filmova za polaznike kursa persijskog jezika U periodu od 13. do 24. decembar 2004. godine u Iranskom kulturnom centru organizovane su projekcije iranskih filmova. U nameri da se polaznicima kursa persijskog jezika putem kinematografije približi savremeno iransko društva i kultura, a time i jezik koji uče, prikazano je ukupno osam filmova, a najveće interesovanje je izazvao film »Kiša« renomiranog reditelja Madžida Madžidija. Predavanje »Antička Persija« »Antička Persija« naslov je predavanja koje je u galeriji Gvarnerijus u petak 10. decembra 2004. godine održao g. Oliver Potežica, ambasador i publicista. Kao nekadašnji diplomata koji je boravio u u više islamskih zemalja, među njima i u Iranu, i poklonik i poznavalac persijske kulture i civilizacije, Potežica je u svom veoma zanimljivom izlaganju obuhvatio široki vremenski raspon i najznačajnije dinastije, vladare i događaje iz viševekovne istorije Persije. Organizator ovog programa bilo je Društvo srpskocrnogorskoiranskog prijateljstva.

132

AKTIVNOSTI IKC / VESTI

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->