P. 1
Istina o sultanu Sulejmanu-feljton Večernjih Novosti

Istina o sultanu Sulejmanu-feljton Večernjih Novosti

|Views: 3,906|Likes:
Published by Miodrag Ječmenić

More info:

Published by: Miodrag Ječmenić on Apr 26, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

02/01/2013

pdf

text

original

Sin Selima Groznog

Darko Tanasković i Ema Miljković | 12. april 2012.

Deseti osmanski sultan vladao drţavom čak 46 godina. Sklon poeziji i filozofiji, govorio i srpski jezik

Sultan Sulejman Veličanstveni KADA je 1520. godine, posle smrti sultana Selima I, na presto stupio njegov sin Sulejman, jedan savremenik je rekao "Lav umre, doĎe nam jagnje". Naredne decenije pokazaće koliko je pogrešio. Sulejman, sin Selima i Hafse, roĎen je 1494. godine u Trapezuntu, gde je njegov otac u to vreme bio namesnik. Sa sedam godina započinje školovanje u palati Top kapi u Istanbulu, gde uči jezike (smatra se da je pored osmanskog turskog, govorio arapski, persijski, čagatajski i srpski), filozofiju, matematiku, osnove vojne strategije, ali stiče i borbene veštine (mačevanje i slično). Prema nekim svedočanstvima, oduševljavao se delom Aleksandra Makedonskog, nadahnjujući se idejom da i on postane car "Istoka i Zapada". U ovom periodu se verovatno upoznaje i sa Ibrahimom, Grkom iz Parge, koji je dankom u krvi doveden u carsku palatu, gde je započeo proces njegovog obrazovanja kao paţa i "sultanovog roba". Ovo prijateljstvo će obeleţiti prve decenije Sulejmanove vladavine. O poreklu Sulejmanove majke postoje izvesne nedoumice. U istoriografiji preovladava mišljenje da je bila Tatarka sa Krima, kćerka hana Mengeli Giraja, mada se to u novije vreme osporava. Postoje čak i mišljenja da je bila srpskog porekla, ali to nije naučno dokazano. Sulejman je jedini osmanski vladar u periodu od Murata I (1362) do Ahmeda I (1603), koji je na presto stupio mirnim nasleĎivanjem, bez sukoba sa braćom. U trenutku smrti, Selim je, čini se, imao samo jednog sina. Ne zna se šta se dogodilo sa njegovim drugim muškim potomcima, ali se pretpostavlja da je odlučni i okrutni Selim to pitanje rešio još za ţivota, ostavljajući olakšan put odabranom nasledniku. Sulejman je imao sestre Hatidţu i Bejhan, udatu za Ferhad-pašu, jednog od visokih dostojanstvenika Porte. Kao mladić od 15 ili 16 godina, još za ţivota svoga dede Bajazita II, Sulejman je najpre dobio na upravu sandţak Bolu, ali je njegov stric Ahmed smatrao da je time učinjen

ustupak Sulejmanovom ocu, a Ahmedovom bratu Selimu, tj. da su otac i sin preblizu, te da to Selimu daje prednost u borbi za presto u odnosu na njegovu braću. Ahmed je uspeo da izdejstvuju da mladi Sulejman bude iz Bolua poslat u Kafu, na Krim. Ipak, to nije zaustavilo Selima da se odlučno razračuna s braćom, a na kraju i ocem, te da iz borbi oko prestola izaĎe kao pobednik.
PLAMEN IZ SABLJE U uvodu svojih zvaničnih akata Sulejman je pisao: "Ja, sultan i padišah Sredozemlja, Crnog mora, Rumelije i Anadolije, zemlje Ruma i Karamana, zemalja Zulkadra, Dijarbekira, Kurdistana i Azerbejdţana, Persije, Damaska i Alepa, Egipta, svetog Jerusalima, slavne Meke i svetle Medine, svih arapskih zemalja, Jemena i Dţede, tatarske teritorije, kao i brojnih drugih zemalja osvojenih nesavladivom silom mojih svetlih predaka i mojih velikih prethodnika, kao i velikog broja zemalja koje je osvojila moja sablja iz koje izbija plamen".

Selim stupa na osmanski presto 1512. godine, a mladi Sulejman, kao prestolonaslednik, odlazi kao namesnik u Manisu, što je u to vreme bila uobičajena praksa kod Osmanlija. Vest o smrti svoga oca Sulejman prima kao namesnik u Manisi. Kao što je to bio običaj, vest o smrti sultana Selima, koji je umro na putu izmeĎu Istanbula i Jedrena, drţana je u tajnosti dok prestolonaslednik stigne do prestonice i preuzme vlast. Preuzimajući kormilo, novi sultan pokazao se promišljeno izdašnim u darivanju janičara (tzv. poklon za stupanje na presto). TakoĎe, bio je dovoljno mudar da kao velikog vezira zadrţi starog Piri Mehmed-pašu, Selimovog poverenika od 1518. godine, koji je bio odlično upućen u sve drţavne poslove i na koga se novi vladar mogao apsolutno osloniti. Sulejman dolazi na čelo osmanske drţave 1520. godine, kao deseti osmanski sultan, čija je vladavina od 46 godina najduţa u šestovekovnoj istoriji Osmanskog carstva. Osmanska tradicija ga uvaţava ne samo kao ratnika, koji je proširio granice Carstva od Atlantskog do Indijskog okeana, već i kao vladara rešenog da izvrši kodifikaciju osmanskih svetovnih zakona (kanuna). Otuda i njegov turski nadimak Kanni - Zakonodavac. Nadimak Veličanstveni (Magnifiljue) stekao je, u prvom redu, zaslugom francuskih putopisaca, koji su bili oduševljeni savršenom disciplinom u osmanskoj vojsci, u čijim logorima, kako su tvrdili, nije bilo opijanja, kockanja, svaĎa i tuča, kao što je to bio slučaj u onovremenim vojnim logorima na Zapadu. Ne sme se izgubiti iz vida ni činjenica da upravo za vreme vladavine Sulejmana Zakonodavca Francuzi i Turci postaju čvrsti saveznici u borbi protiv cara Svetog Rimskog carstva, Karla V, a to će savezništvo opstati i u potonjim vekovima. Mladi Sulejman je ispravno procenio da svoj autoritet mora potvrditi na bojnom polju, te tako uveriti vojsku, vezire i narod da je dostojan osmanskog prestola. Odrastao je u senci oca Selima, kome je turska tradicija dodelila nadimak Grozni (Yavuz), čoveka koji je u jarosti svojeručno davio nepoćudne vezire i osvajača koji je pokorio istočnu Anadoliju i stavio tačku na postojanje Mamelučkog sultanata u Egiptu. Time je postao i zaštitnik muslimanskih svetih mesta Meke i Medine, kao i baštinik titule halife. Sulejman, prema svedočenjima savremenika, nije bio ratničke prirode. Sklon filozofiji i poeziji (ostao je poznat pod pesničkim pseudonimom Muhibi), stupivši na presto znao je da mora potisnuti taj deo svoje ličnosti, te iskazati odlučnost i hrabrost ratnika. Mletački izaslanik na Porti, Danijele Ludovizi, opisao je sultana Sulejmana sledećim rečima: "On je visok stasom, mršav, orlovskog nosa, zemljane boje koţe, zdrav, prgav, potišten, više sklon dokolici nego poslu, pravoveran kao musliman i u svojim navikama nepokvaren.

Njegov duh nema ţivosti, razboritosti, kreposti, koje bi odgovarale onolikom carstvu". I on je pogrešio.

Silom na ugarsku kapiju
Darko Tanasković i Ema Miljković | 13. april 2012

Samo nekolicina najodanijih sultanovih saradnika znala je za konačni cilj pohoda osvajanje Beograda, "kapije Ugarske"

Umetničko viĎenje opsade Beograda SVESTAN teškoća koje nosi pohod na Istok, usled teškog terena s jedne, i naročitih problema koje je sa sobom nosilo ratovanje protiv muslimana šiita, a ne sunita što su bili Osmanlije, Sulejman se, pri odabiru cilja za svoj prvi ratnički pohod, okreće onima koje su muslimanski vladari smatrali "prirodnim" neprijateljima - hrišćanima u Evropi. Moćna ordija napustila je prestonicu i zaputila se ka evropskim provincijama Carstva sredinom maja 1521. godine. Samo nekolicina najodanijih sultanovih saradnika znala je za konačni cilj pohoda - osvajanje Beograda, "kapije Ugarske". HroniČari su zabeleţili da se Sulejman, još kao mladić koji stiče znanja iz istorije sveta, zarekao da će povesti svoju vojsku na "Beograd, Rodos, Maltu i Jajce", što su mu njegovi preci ostavili u amanet. Prva osmanska opsada Beograda odvijala se 1440. godine, nakon prvog pada Despotovine Srbije (1439), dok je drugi put pod zidinama Beograda poklekla vojska moćnog vladara Mehmeda II Osvajača (1456). Sulejman je bio na putu da ostvari cilj nedostiţan njegovim prethodnicima.
KARAVAN OD 3.000 KAMILA FERHAD-PAŠA, jedan od vezira kupole i carski zet, uspešno ugušivši pobunu u Siriji, došao je na evropsko ratište vodeći karavan od 3.000 kamila. Na beogradsko ratište bio je doveden i najmanje jedan slon. Hroničar Sulejmanovog pohoda zabeleţio je da su pod noge ovog slona bacani zarobljenici, da ih izgazi.

Nije poznat tačan broj vojnika u osmanskoj vojsci koja se otisnula put Beograda. Neki izvori pominju 200.000, ali je taj broj svakako preteran. Čini se da su procene iz mletačkih izveštaja, koje govore o 30.000 vojnika i još 70.000 neregularnih jedinica (zaduţenih za pljačku, razaranja, pustošenja, ali i poslove poput teglenja i odrţavanja topova, čišćenje puteva i izgradnje mostova, potkopavanje bedema, brige oko provijanta, itd.), najpribliţniji stvarnom stanju. Ostalo je zabeleţeno i da je epidemija koja je zavladala u osmanskom logoru uzela svoj danak, te da je broj na kraju bio i nešto manji.

Kopnenu vojsku, regrutovanu iz svih provincija Carstva, pratilo je i 40 brodova koji su preko Bosfora i Crnog Mora uplovili u Dunav. SvedoČanstva savremenika govore da se činilo kako se sultanu nikud ne ţuri. Jahao je polako, sa čestim prekidima radi odmora i lova, kao da je u mislima bio negde daleko. Verovatno je u tim trenucima još smišljao odgovarajući plan napada. Briţljivo je voĎen i dnevnik, kao da sultan Sulejman nije ţeleo da prepusti zaboravu ni najsitniji detalj svog prvog pohoda. Pomenuti dnevnik je odoleo vekovima i danas predstavlja dragoceno svedočanstvo o padu Beograda. Bilo je potrebno gotovo mesec dana da moćna osmanska vojska stigne do Sofijskog polja. Tu su se već mogli nazreti prvi obrisi taktike kojoj je Sulejman rešio da pribegne radi ostvarenja svog glavnog cilja. Još ranije je upućena prethodnica od dva odreda akindţija, čiji je zadatak bio da svojim brzim upadima pripreme teren za osvajanje. Jedan odred je krenuo put Vlaške, odakle su upadali na teritoriju Erdelja, dok je drugi imao zadatak da pustoši po Sremu.
POKLON DESPOTU STEFANU PRIHVATIVŠI vazalne obaveze prema kralju Ţigmundu, despot Stefan Lazarević početkom 1404. od Ugara dobija na upravu Beograd. Posle smrti despota Stefana 1427, njegov naslednik, despot ĐuraĎ Branković, morao je da, prema prethodnom dogovoru, vrati Beograd ugarskom kralju. Despot ĐuraĎ posle toga započinje gradnju svoje nove prestonice, Smedereva.

UnutraŠnja situacija u Ugarskoj bila je tada veoma teška. Usled nesloge velikaša, gde je najţešću opoziciju mladom kralju Lajošu II predstavljao erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, kao i nedostatka finansijskih sredstava, odbrana juţnih granica bila je potpuno zapostavljena. Ni pomoći nije bilo niotkuda: car Svetog rimskog carstva Karlo V bio je zaokupljen protestantskim pokretom u Nemačkoj i ratom protiv Francuza u Italiji. Austrijski nadvojvoda Ferdinand bio je suviše slab da odbrani i sopstvenu zemlju, a papa Lav Dţ zaokupljen kako potresima u Crkvi, tako i Italijanskim ratovima. Mlečani nisu bili voljni da se upuste u skup i neizvestan rat sa Osmanlijama. Jedino je bilo realno očekivati da poljski kralj Ţigmund, stric Lajoša II, priskoči u pomoć Ugarskoj. Da bi tu nameru osujetio, Sulejman šalje protiv njega snaţan odred Tatara. Napredujući od Sofije prema Nišu, sultan je naredio rumelijskom beglerbegu Ahmed-paši da prvi krene sa svojom vojskom. Njegov cilj bio je grad Šabac (Zaslon), koji su Osmanlije osvojile u pohodu 1459, da bi ga ugarski kralj Matija Korvin preoteo 1476. godine. Ubrzo zatim, hiljadu janjičara, na čelu sa smederevskim begom Husrevom poslato je da zauzmu Zemun, radi lakšeg pristupa Beogradu. Još pet dana se nije znalo kuda će krenuti sam sultan s glavninom vojske. Početkom juna, u selu Ramaći, u Gruţi, naredio je velikom veziru Piri Mehmed-paši da sa 20.000 konjanika i 50 topova poĎe u opsadu Beograda, dok se on sam, s ostatkom trupa, uputio ka Šapcu. Nije putovao ni četiri dana, kad mu je 7. jula stigla vest: "Grad Bujirdelen (turski naziv za Šabac) je pao". "Po zauzeću grada", čitamo u dnevniku Sulejmanovog pohoda, "sto nevernika na broju bili su hrana sjajnom maču". Kako navode ugarske hronike, više branilaca nije ni bilo. Ostala su sačuvana svedočanstva o njihovoj rešenosti da se ne predaju do poslednjeg čoveka, te su pre sopstvene pogibije ubili sedam stotina osmanskih vojnika. Sultan je u šabačku tvrĎavu uveden kroz špalir glava poginulih branilaca, pobodenih na koplje.

Prvi cilj je tako ostvaren. Došao je red i na Beograd.

Pred zidinama Beograda
Darko Tanasković i Ema Miljković | 15. april 2012

Pomoć iz Ugarske nije stizala, a padom Zemuna branioci bez izlaza. Lukavstvo gospoĎe Jelene, gospodarice zemlje Srema

Sultan Sulejman sa pratnjom SULEJMAN se pod Šapcem zadrţao narednih deset dana. Odmah posle osvajanja tvrĎave, naredio je da se započne izgradnja mosta preko Save. Hroničar pohoda je zabeleţio kako je sultan od jutra do večeri sedeo u čardaku nad vodom i posmatrao radove. Na drugu obalu reke prebacili su se rumelijski beglerbeg Ahmed-paša sa spahijskom konjicom i hiljadu janičara, da obezbede gradnju mosta. Husrev-beg, koji će posle osvajanja Beograda biti poslat na duţnost bosanskog sandţak-bega, dobio je nareĎenje da zauzme Zemun. U dnevniku pohoda dalje piše da su 10. jula pred sultana stigli izaslanici gospoĎe Jelene, „gospodarice Srema“. Oni su mu preneli njenu poruku: „Srem zemlju, nad kojom gospodarim, sa svim njenim gradovima predajem sultanu. I moj sin neka doĎe da pred njegovim nogama padne licem u prašinu. I ja da doĎem da ga licem dotaknem. Gde god da mi odredi mesto, tamo da sedim. Zemlja je careva, a narod je njegovo roblje. Samo da se zemlja ne pustoši...“
SKRIVANJE NA FRUŠKOJ GORI POSLE pada Srpske despotovine pod osmansku vlast 20. juna 1459. godine, preţiveli potomci despota ĐurĎa Brankovića, kao i veliki broj krupnije srpske vlastele, prelaze na teritoriju juţne Ugarske, gde su se stvarali novi centri srpskog političkog ţivota, kao i duhovnosti. Oni naseljavaju prostore izmeĎu Zemuna, Kupinika, Mitrovice, Iriga, Kamenice i Slankamena. Skriveni meĎu fruškogorskim breţuljcima, nastaju novi manastiri, koji čuvaju kulturu i tradiciju prvih Nemanjića. Najistaknutije mesto meĎu njima pripadalo je manastiru Krušedolu, zaduţbini despota ĐorĎa Brankovića, u monaštvu nazvanog Maksim i njegove majke, despotice Angeline, izgraĎenom u periodu 1509-1512. godine.

Na ove reči, koje su ga morale obradovati, sultan uputi u Jelenin dvor u Kupiniku tumača sa fermanom, kojim joj obećava zaštitu. Ali nedugo potom primi vest: Kupinik je prazan, a gospodarica Jelena je pobegla sa pratnjom i dragocenostima. Protumačivši njen postupak kao lukavstvo da dobije na vremenu, kako bi se sklonila dublje u unutrašnjost Ugarske, sultan naredi svojim najljućim krajišnicima da odmah počnu pustošenje i pljačkanje. Gradovi su paljeni, a narod odvoĎen u roblje.

Jedan srpski letopisac je te dogaĎaje opisao sledećim rečima: „Turci prelaţahu reku Savu kao po suhu, to jest po mostu na onu polu Srema, a i drugi laĎama preplivaše, tako da nije bilo moguće ni tim silnim rekama zadrţati Izmailćane... I opkoliše odasvud slavni Beograd i druge susedne gradove i letijahu kao krilate zmije paleći sela i gradove.“ Vest o padu Zemuna u ruke Husrev-bega stigla je već 12. jula. UtvrĎeni Zemun se, posle očajničke i hrabre borbe, predao moćnijem neprijatelju. Branioci su pobijeni, a stanovništvo doţivljava istu tragičnu sudbinu kao i u drugim gradovima u Sremu. Beograd je opkoljen sa svih strana. Sultan Sulejman, koji stiţe pod Beograd sa zemunske strane poslednjeg dana jula, nareĎuje da napad počne jurišom na Donji grad, najslabije utvrĎen deo nekada moćne beogradske tvrĎave. Broj branilaca Beograda procenjuje se na svega nekoliko stotina (zajedno sa pomoćnim trupama). Nijedan od dva beogradska bana (Franjo Hedervari i Valentin Terek) nije bio tu da brani grad, pomoć iz Ugarske nije stigla, a šajkaši Petra Ovčarevića više od dve godine nisu primili platu. Posle prekida snabdevanja sa sremske strane, situacija za branioce postala je bezizlazna. Odlučujući napad na Donji grad, u kome su uglavnom bili Srbi, izvršen je 8. avgusta. Šajkaši su od prvog dana avgusta izloţeni artiljerijskoj paljbi sa 11 topovskih mesta. Sa savske strane osmanskom vojskom je komandovao stari veliki vezir Piri Mehmed-paša. Desna ruka sultanova, Husrev-beg, koji će upravo pod Beogradom steći svoj nadimak gazi (osvajač za veru Alahovu), prema vestima osmanskog hroničara Ibrahima Pečevije, čije delo nastaje sredinom 17. veka, zapovedao je vojskom od „deset hiljada odabranih anadolskih azapa, smederevskih vojnika, martolosa i hiljadu janičara“. S dunavske strane napadao je vezir Mustafa-paša sa svojim odredima carigradskih janičara. Ahmed-beg se, po sultanovom izričitom nareĎenju, prebacio na Veliko ratno ostrvo, drţeći Donji grad pod pritiskom topova dovučenih iz Smedereva. Uprkos tolikoj sili, branioci su se herojski drţali. U Sulejmanovom dnevniku je ostao zapis o tome kako se drugog dana bitke „gradski šanac napunio leševima“, a „od pet do šest stotina ljudi mučenički je izginulo za veru“. Četvrtog dana bitke počeo je ramazan, što je učinilo da turska vojska napada sa još većim ţarom i revnošću. Poslednjeg, osmog dana bitke za Donji grad, bespoštedna borba trajala je čitav dan. Sultanov hroničar zabeleţio je: „...Nekoliko odreda janičara stiglo je najzad u svom naletu do gradskih zidina i stalo prodirati kroz velike breše što su ih bili napravili topovi, bez straha izlaţući svoje grudi čitavim oblacima metaka i strela... I tako je ovde oborena zastava krive vere. Janičari neumorno zabadahu britke sablje u grudi nevernih, te u dugoj borbi otpraviše u pakao mnoge junake ovih protivnika prave vere. Oni, pak, koji preţiveše, videvši da se neće moći odrţati i da će najzad i sami poginuti od mača ratnika za pravu veru, umakoše u tvrĎavu... čija visina para oblake.“ Šajkaši, suočeni s opštom izgibijom, zapalili su svoj deo grada i sklonili se u teţe osvojivi Gornji grad. Iako je napadačka vojska bila mnogostruko brojnija i snaţnija, bitka za Beograd potrajaće još pune tri nedelje.

Milost umesto mača!
Darko Tanasković i Ema Miljković | 16. april 2012.

Stanovnici pokorenog Beograda i Srema pod straţom proterani u Carigrad. Izdaja "imućnog nevernika" ubrzala pad Beograda

Osmanska vojna muzika MLADI kralj Lajoš se sredinom jula uputio ka Beogradu, sa pratnjom od svega 200 ljudi. Ni posle mesec dana nije uspeo da okupi značajniju vojsku. Jovan Zapolja, kao najmoćniji ugarski feudalac u tom trenutku, nije poslao nijednog svog čoveka, dok je pomoć Austrije i Češke bila nedovoljna da bi se značajnije oduprlo Osmanlijama. Jedna ugarska laĎa, sa posadom preobučenom u tursku odeću, pokušala je da se probije Dunavom do Beograda, ali je otkrivena i posečena. Beograd je bio prepušten sam sebi. Osvojivši Donji grad, osvajači su pribliţili svoje topove tvrĎavi u Gornjem gradu. Bacane su zapaljive naprave od smole i sumpora, a lagumdţije su neprestano kopale podzemne kanale kako bi minirale bedeme. Jedna po jedna kula se rušila. Zamak Celjskog u Gornjem gradu obrušio se pre vremena, pa su stradali i vojnici koji su bili u njemu, a i oni koji su ga minirali. Trupe Ahmed-paše 16. avgusta pokušavaju direktan proboj. Vodile su se ţestoke borbe prsa u prsa. Branioci, meĎu kojima se naročito istakao zapovednik jedne od kula na severoistočnoj strani, Jakov Utješinović, ţestoko su odgovarali, ţeleći da veruju da će pomoć stići ako uspeju da odole još neko vreme. Posebnu paţnju privlači podatak da je Ahmed-paša motivisao svoje ratnike govoreći im da je tog dana Vidovdan. To navodi na zaključak da su Ahmed-paša, kao i ostali osmanski zapovednici, za glavne neprijatelje u tvrĎavi smatrali Srbe. Narednog dana je završen most preko Save, koji je olakšao turskim trupama prelazak na drugu stranu. U taboru branilaca počinje da se razmišlja o predaji. Nije prošlo ni nedelju dana, a prvi prebezi napuštaju opsednuti grad. Dok jedna grupa branilaca zagovara trenutnu predaju, još ima onih koji to odbijaju, radije prihvatajući mučeničku smrt. Grad potresaju eksplozije, poţari su na sve strane, nema više hrane... Tih poslednjih dana avgusta 1521. godine već je svim braniocima jasno da pomoć neće stići. Razgovori o predaji počinju 24. avgusta. Branioci traţe rok od nekoliko dana za predaju, što Osmanlije smatraju neprihvatljivim. Borbe se nastavljaju 25. avgusta, te narednog dana kreće sveopšti turski napad. Ključni dogaĎaj predstavlja bekstvo iz grada u noći 28.

avgusta jednog "imućnog nevernika", koji donosi u osmanski logor vesti o očajnom stanju branilaca. U tim uslovima, jedan od zapovednika odbrane Beograda, maĎarski podban Mihail More je, 29. avgusta 1521. godine, poslao poslanstvo sa ponudom da grad preda sultanu, uz samo jedan uslov: da se posada slobodno povuče. Sultanovim pristankom započinju vekovi istorije Beograda kao značajnog turskog uporišta za prodore u srednju Evropu. Uz zvuke zurli i veselje, janičari su prvi ušli u Beogradsku tvrĎavu. Sultan Sulejman ušao je u Beograd 30. avgusta 1521. godine, deleći borcima dukate kao nagradu. Beograd biva proglašen prestonicom Smederevskog sandţaka (ali mu se ne menja ime), a Crkva Uspenja Bogorodice biva pretvorena u dţamiju. Posle zauzimanja Beograda, u skladu sa zaključenim sporazumom, ugarska posada je napustila tvrĎavu u roku od jednog dana, a Srbi su ostali u Donjoj tvrĎavi. Osim toga, omogućen je odlazak ugarskom stanovništvu Beograda koje je ţelelo da se vrati u svoju zemlju. Oni koji su svojevoljno ostali i prihvatili plaćanje harača, kao izraza svoje pokornosti, nisu uznemiravani. Sasvim drugačije su, meĎutim, Osmanlije postupile sa zatečenim srpskim stanovištvom. Sultan je 9. septembra 1521. godine naredio da se "ratnici iz Beograda proteraju u Carigrad pod straţom". Beograd su tada napuštale čitave porodice. Tom prilikom, osim izgnanika iz beogradske tvrĎave, prognano je i pokoreno stanovništvo iz tvrĎava u Sremu: Kupinika, Bareša, Zemuna i Slankamena. Prilikom njihovog raseljavanja voĎeno je računa o ranijem statusu i zanimanjima prognanika, pa je gradsko stanovništvo naseljeno u samom Istanbulu. Seljaci-zemljoradnici naseljeni su u Beogradsko Selo (tur. Belgrad ky), dok je stanovništvo Srema naseljeno u unutrašnjosti, nedaleko od Istanbula. Čak i pred strahotama progonstva, srpski narod nije zaboravio svoju veru i svoje svetinje. Tako su prognanici, noseći sa sobom ono što se moglo poneti, poneli i svoje svetinje, tj. mošti Svete Petke, mošti carice Teofane i ikonu Bogorodice. Sultan svoju "milost" iskazuje dozvolom da stanovništvo iz naselja duţ puta sme da izaĎe na drum i celiva ikone, ali pod uslovom da za to plati. Ove svetinje su i u Carigradu svečano dočekane, uz veliko poštovanje. Koliko je centralna vlast u vreme Sulejmana Zakonodavca vodila računa o pravnoj utemeljenosti i izvesnoj vrsti legalizacije mera koje je sprovodila, govori i podatak da se nastojalo da se pronaĎe i šerijatsko tumačenje i utemeljenje ovog progona. Tako se u beogradskoj fethnami iz septembra 1521. godine, upućenoj svim kadijama u Osmanskom carstvu, iznosi stav da "svaka loša osoba moţe postati dobra". Naime, "iako su zasluţili mač", ukazuje im se milost, jer "istaknuti pravnici" ne odobravaju ubijanje onih koji traţe milost. Oni se stoga proteruju u "islamsku sredinu".

KRALj OKRIVIO BANOVE UGARSKI izvori iz 16. veka predaju Beograda uvek dovode u vezu sa Srbima, ističući njihovu brojnu premoć u gradu. Po njima su Srbi izdali hrišćansku stvar, dok su Ugri predstavljeni kao neustrašivi borci opsednutog grada. MeĎutim, istina je sasvim

drugačija, što dokazuje i sudbina srpskog stanovništva Beograda. I sam ugarski kralj je za pad Beograda okrivio beogradske banove, koji nisu ni bili u gradu tokom opsade. On je naročito zamerio Franji Hedervariju što je za svog zamenika postavio Mihaila Moru. Pretpostavlja se da je "imućni nevernik" koji je došao u osmanski logor u noći 28. avgusta bio sam Mihail More, podban Beograda.

Robinja postala carica
Darko Tanasković i Ema Miljković | 17. april 2012.

Protinu kći oteli Tatari i prodali je na pijaci robova u Istanbulu. Rodila petoricu sinova i stekla silan uticaj na sultana

Aleksandra Lisovska, nazvana Hurem sultanija ISTORIJA vladavine sultana Sulejmana Zakonodavca ne moţe se u potpunosti sagledati bez priče o njegovoj robinji i ţivotnoj saputnici, koja će mu, van ustaljenih osmanskih dinastičkih običaja, postati i zakonita supruga, Rusinki Aleksandri (ili Anastasiji po nekim izvorima). Ova ţena koju će Istok nazvati Hurem sultanijom (od persijske reči hurram, što znači vedra, vesela), a zapad Rokselanom, ostala je zapamćena kao jedna od moćnijih ţena 16. veka, te kao jedna od onih koje su svojim postupcima značajno uticale na tok istorijskih zbivanja. Aleksandra Lisovska, kći pravoslavnog sveštenika, roĎena je na samom početku 16. veka, u zapadnoj Ukrajini, koja je tada bila deo Poljske. U prepadu Tatara na njen rodni kraj, petnaestogodišnja Aleksandra je odvedena najpre u Kafu, na Krim, a odatle u Istanbul, na pijacu robova, gde je kupljena za carski harem. Moţe se samo naslućivati kakvu je unutrašnju dramu morala da preţivi devojka, dovedena u jedan potpuno strani svet, gde ne poznaje veru, jezik, ljude, običaje...
MAJKE U PRATNjI PRINČEVA ČIM bi rodila sina, konkubina bi sticala poseban poloţaj, ali više nije odlazila u sultanovu loţnicu. Ovo pravilo je uvedeno da bi se sprečilo da se oko prestola bori više sinova iste majke. Svaka majka princa bila je zaduţena za podizanje i vaspitavanje svog sina. Kad bi stekli punoletstvo (što se po odredbama šerijatskog prava poklapa sa sticanjem polne zrelosti), mladi prinčevi bi dobijali na upravu sandţak u anadolskom delu Carstva, gde su se učili veštini vladanja. U pratnji prinčeva koji su odlazili u te provincijske dvorove, obavezno su se nalazile i njihove majke.

Kada stupa na osmanski presto, Sulejman sa svojom konkubinom Mahidevran (poznatom pod nadimkom Gulbahar, Prolećna ruţa) ima tri sina i kćer. Kao pravi izdanak svoje loze, gde je višeţenstvo prvenstveno bilo u funkciji obezbeĎivanja potomstva i opstanka dinastije, a ne emotivnog ili seksualnog uţivanja, i on se prepuštao čarima najlepših

devojaka u njegovom haremu. Ipak, činjenica da je sa Mahidevran (koja je bila čerkeskog porekla) imao više sinova, suprotno pravilu "jedna konkubina-jedan sin", koje je od vladavine Mehmeda II Osvajača (1451-1481) vladalo u dinastiji Osmanlija, svedoči da je još u ranoj mladosti rešio da sledi sopstveni put. Iako malobrojni, izvori svedoče da je Sulejman bio veoma odan majci svoje dece. Voleo je da vreme provodi u krugu porodice, okruţen neţnošću, ljubavlju i paţnjom. MeĎutim, upravo kad se pobedonosno vraćao sa beogradskog ratišta, stizale su mu jedna po jedna vest da je epidemija u prestonici odnela ţivote njegovo troje dece u svega mesec dana. Preţiveo je samo jedan sin, Mustafa, u to vreme šestogodišnji dečak. Vrativši se u Istanbul, obuzet nesrećom koja se obrušila na njegovu porodicu, Sulejman zatiče Mahidevran slomljenu i neutešnu. I negde baš u tom trenutku, kako to samo ţivot moţe da izreţira, zapaţa robinju sitne graĎe, jarko crvene kose, čiji je osmeh, čim bi se pojavila, obasjavao sve prisutne. Savremenici svedoče da Aleksandra nije bila lepa, ali je sultanu u tim teškim trenucima prijala njena vedrina, njen zvonki glas i neţne reči koje mu je šaputala. Mahidevran je pala u zaborav, a nova miljenica dobija ime Hurem. Sa Hurem će započeti nova epoha osmanske istorije, koju će potonji istraţivači nazvati "sultanatom ţena". Malo po malo, reč po reč, korak po korak, Hurem je gradila svoj poloţaj i svoj uticaj, briţljivo i ţenski vešto.
MURAT I PRINCEZA MARA PRVI osmanski sultani sklapali su dinastičke brakove sa hrišćanskim i muslimanskim princezama iz drţava u njihovom okruţenju. Poslednji takav brak sklopljen je 1435. godine izmeĎu osmanskog sultana Murata II (1421-1451) i srpske princeze Mare, ćerke despota ĐurĎa Brankovića. Murat tada kao miraz uz Maru dobija oblasti Toplice i Dubočice.

U narednih deset godina, Hurem će Sulejmanu roditi petoricu sinova: Mehmeda (1522), Selima (1524), Abdulaha (1525), Bajazita (1526), i Dţihangira (1531), kao i kćer Mihrimah (1523). Pošto 1533. godine, sultanija Mahidevran odlazi u Manisu, kao pratnja svom sinu prestolonasledniku Mustafi, koji tamo postaje namesnik, Hurem uspeva da carski harem prebaci iz Stare palate, u kojoj se do tada nalazio, u Top Kapi Saraj, tj. Novu palatu. PoŠto je zauzeo Carigrad 1453. godine, sultan Mehmed Osvajač gradi palatu na mestu današnjeg Istanbulskog univerziteta (na trgu Bajazit), da bi se 1467. godine preselio u Novu palatu, izgraĎenu na obali Zlatnog roga, nazvanu Top Kapi saraj. Tom prilikom ţenski harem ostaje u Staroj palati, dok su u novu palatu dovoĎene samo odabrane miljenice. I u Sulejmanovo vreme, harem na čijem je čelu bila njegova majka Hafsa (koja prva nosi titulu valide sultanije, što bi u zapadnoj terminologiji odgovaralo tituli kraljice majke), ostaje u prvo vreme u Staroj palati. Verovatno je, u skladu sa ondašnjim običajima, u Staroj palati boravila i sultanija Mahidevran sa sinom Mustafom. Hurem uspeva da izbori svoje stalno mesto u palati Top Kapi, čime je svakako porastao i njen uticaj na sultana. Pošto 1534. godine umire sultanija Hafsa, Hurem postiţe još jedan uspeh, te postaje zvanična Sulejmanova supruga. Brak je sklopljen po svim šerijatskim propisima, uz veliko slavlje u prestonici. Savremenici su zabeleţili da je Hurem bila omraţena, kako u haremu i u carskoj palati, tako i meĎu stanovništvom prestonice. Zamerali su joj prevelik uticaj na sultana, te tvrdili da ga je omaĎijala seksualnim činima i ljubavnim napicima i da mu podriva autoritet.

Nema pouzdanih podataka o odnosu izmeĎu nje i valide sultanije, ali se na osnovu nekih posrednih vesti naslućuje da joj Hafsa nije bila sklona, ali isto tako ni dovoljno moćna da je ukloni iz ţivota svoga sina. Kada je Hafsa umrla, Hurem je imala potpuno otvoren put da postigne svoj cilj: apsolutnu dominaciju nad sultanom i Carstvom.

Carica prvi savetnik
Darko Tanasković i Ema Miljković | 18. april 2012.

Hurem nije pratila sinove u provinciju već je ostala pored muţa. Moj Stambole, moj Karamane, moja zemljo rimskih careva

Sultan Sulejman s ruţom HAREM osmanskog vladara, koji je imao strogu hijerarhiju i predstavljao vrstu škole za devojke koje su tamo dovedene, predviĎao je stroga pravila ponašanja, koja su sve konkubine, do Rokselaninog vremena, poštovale. MeĎutim, crvenokosa Hurem odlučila je da mnoga pravila izmeni. Ona je prva majka jednog princa koja ne odlazi sa svojim sinom kada on biva postavljen za namesnika u provinciji. Princ Mehmed je 1542. postavljen na sluţbu u Manisi, ali Hurem, za razliku od njenih prethodnica, a verovatno pod izgovorm da je njenom najmlaĎem sinu, princu Dţihangiru potrebna stalna lekarska nega, jer je roĎen grbav, ostaje u prestonici, pored Sulejmana. Ni kada su narednih godina u svoja mesta sluţbovanja poslati Selim i Bajazit, njihova majka ne odlazi sa svojim sinovima. Hurem je, meĎutim, često posećivala sinove u gradovima gde su bili na sluţbi. Tako je 1543. bila u poseti kod Mehmeda u Manisi, kao i kod Selima u Konji. Godinu dana kasnije, zajedno sa kćerkom Mihrimah i zetom Rustem-pašom odlazi u Bursu, gde je Selim pozvan na porodično okupljanje koje je trajalo četrdeset dana. U martu 1547. Hurem i Dţihangir provode mesec dana u Manisi, kod Selima, koji je tamo premešten na sluţbu posle smrti svoga brata. Verovatno je odlazila i u posetu kod Bajazita, u mesta njegovog sluţbovanja, Kutahju i Amasju.
OBNOVA ZEMALjA VERE U JEDNOM od svojih pisama upućenih Sultani, sestri safaviskog vladara, Hurem naglašava da raniji pohodi na safavidsku teritoriju nisu voĎeni da bi se "razorile zemlje islama", već da bi se "obnovile zemlje Vere, i da bi se okitila kuća Boţjeg zakona", što se odnosi na Sulejmanovo osvajanje Bagdada (1534), koji je bio prestonica sunitskog Abasidskog halifata, kao i na to da je on naredio

da se izvrši restauracija groba Abu Hanife, osnivača jedne od četiri kanonske versko-pravne škole u islamu, i to one koju je sledila dinastija Osmanlija.

Činjenica da je ostala u prestonici, omogućila je Hurem da svom suprugu bude ne samo oslonac i izvor ljubavi i neţnosti, već i njegov glavni savetodavac, kao i osoba od poverenja koja ga je izveštavala o svim značajnim dogaĎajima za vreme njegove odsutnosti sa dvora. Verovatno je prvobitno ulogu pouzdanog informatora imala sultanova majka, sultanija Hafsa, a Hurem je preuzima posle njene smrti (1534). Protoku vekova odolela su pisma koja su Sulejman i Hurem razmenjivali kada bi on odsustvovao iz prestonice. Prva Huremina pisma, iz treće decenije 16. veka, pisana su učenim, kićenim stilom, koji nije mogao odgovarati njenom znanju osmanskog turskog jezika u tom periodu. Izvesno je da ih je, po njenom nalogu, a svakako poštujući njene ţelje i pretvarajući njene misli u zvučne rečenice, pisala učena osoba, verovatno jedna od viših haremskih sluţbenica, koja je bila u sultanijinoj ličnoj sluţbi. Kako je vreme odmicalo, pisma postaju ličnija, te je očigledno da je sama Hurem u dovoljnoj meri savladala kako jezik, tako i arapski alfabet, kojim se osmanski jezik pisao. Prva sačuvana Huremina pisma potiču iz 1526. godine, iz perioda kada je Sulejman boravio na ugarskom ratištu, pre i posle Mohačke bitke. "Dušo moje duše, moj gospodaru", pisala je sultanija, "pozdravi onome koji daje slast usnama zaljubljenih; hvala njemu koji ispunjava ţarom glas voljenih; ţelje onome koji pali kao reči ţudnje; beskrajna vernost onome čija je prilika kao anĎeoski uvojci; ... slava onome koji pred vojskom drţi barjak pobede; onome čiji je poklič: 'Alah, Alah' prihvaćen na nebu; njegovom veličanstvu mome padišahu kome Bog pomaţe"...
ZABAVA DO MILE VOLjE JEDAN dobro obavešteni zapadni savremenik opisao je Sulejmanov harem sledećim rečima: "Tu on drţi veliki broj mladih robinja, hrišćanki koje su prevedene u islam ili su ostale u svojoj veri. One su neprekidno zatvorene, a nadgledaju ih naročite čuvarke od kojih se svaka brine za po deset devojaka. Sultan uzima onu koja mu se dopadne i dva meseca je drţi odvojenu, pa se s njome do mile volje zabavlja. Ako neka od njih ostane trudna, uzme je za ţenu, a onu kojoj se to ne desi uda za nekog od svojih ljudi na poloţaju i obdari je bogatom odećom. Robinje, pak, koje mu se ne svide car razuda ne obeščastivši ih. Gotovo svi prethodni sultani drţali su se ovog običaja. Sadašnji sultan, meĎutim, sve svoje robinje odreda udaje kao device da bi ostao veran svojoj ţeni".

U drugom pismu iz istog perioda, takoĎe se iskazuje njena ogromna ljubav i čeţnja prema sultanu, ali se iz poslednje rečenice pisma naslućuje da je ono pored ljubavnog, imalo i još poneki cilj. "Moje Jusufovo lice, moj šećerni govoru, milosrdni, osećajni sultanu, Ti koji znaš kako je to biti daleko od svoje ljubavi, treba da pročitaš suru o Jusufu (biblijskom Josifu). Kada je Tvoje časno pismo bilo pročitano, tvoji robovi Mir Mehmed, Tvoj sin i Mihrimah, Tvoja kći, počeli su da plaču. Njihove suze su me obuzele, kao da ima razloga za ţalost u porodici. Tvoj sin Mir Mehmed, Tvoja kći Mihrimah, Selim Han i Abdulah šalju Ti svoje pozdrave i ljube prašinu po kojoj hodaš. Ti me pitaš zašto sam ljuta na Ibrahim-pašu. Čućeš sve o tome kada nam dobri Bog omogući susret. Zasada isporuči paši naše pozdrave. Nadamo se da će ih prihvatiti". U jednom drugom pismu, napisala je: "Volela bih kad ne bi sledio ničije savete i kad ne bi zaboravio svoje odane sluge." U pojedinim pismima, Hurem bi dozvolila sebi i izlive strasnih emocija. "Kunem se Bogom", pisala je, "da dan i noć izgaram u vatri za Tobom".

Gotovo svi Sulejmanovi biografi se slaţu da je najbolji dokaz njegove ogromne ljubavi prema Hurem sadrţan u njegovoj poeziji, koju piše pod nadimkom Muhibi. "Moja intimna družbenice, moje sve na svetu, moja ljubavi, moj sjajni mesecu, Moja bliska, prisna prijateljice, moje sve na svetu, kraljice lepotica, moja gospodarice, Gospodarice mog Egipta, moj Josife, moje sve na svetu, kraljice moga srca Moj Stambole, moj Karamane (vilajet u Anadoliji), moja zemljo rimskih careva, Ako umrem, Ti si moj ubica, o bezdušna, neverna ženo...", pevao je Sulejman svojoj dragoj.

Džamija mudroj Hurem
Darko Tanasković i Ema Miljković | 19. april 2012.

Sultan svojoj supruzi podigao zaduţbinu na Ţenskom trgu. Za mir sa Poljskom zasluţna i sultanija

Hurem i Sulejman SULEJMAN je svoju ljubav prema Rokselani, osim ljubavnim stihovima, iskazao i kroz iznos apanaţe koja joj je bila odobrena. Sve ţene u haremu od valide sultanije do najniţe dţarije (robinje) primale su dnevne novčane iznose (mevadţib), namenjene za njihove lične potrebe. Sultanija Hafsa je tokom Sulejmanovog boravka kao namesnika u Manisi primala iznos od 200 akči dnevno. Taj iznos je, izvesno, povećan kada je Sulejman zauzeo osmanski tron, ali tačan iznos nije zabeleţen. Pedesetih godina 16. veka, Sulejman je svojoj voljenoj ţeni odobrio iznos apanaţe od 2.000 akči, što je do tada nezapamćena suma (sultani su primali iznos od 1.001 akče dnevno, a uobičajeni iznos koji su primale konkubine koje su rodile prinčeve bio je 30 do 40 akči). Ovaj visoki iznos je u narednom periodu, posle Sulejmanove smrti, bio rezervisan samo za pojedine valide sultanije, dok su supruge i konkubine potonjih sultana uglavnom primale iznos od 1.000 akči dnevno. To je samo još jedna u nizu potvrda Sulejmanovog posebnog odnosa prema Hurem i njegove ţelje da joj na sve načine udovolji.

Pored ličnog uticaja na sultana, Hurem je imala udela i u delu drţavnih poslova, i to u domenu diplomatije. Iako lično nije bila ni u jednoj diplomatskoj misiji, ona je vodila diplomatsku prepisku u sultanovo ime. Često je razmenjivala pisma sa poljskim kraljem Ţigmundom I, kao i sa njegovim sinom i naslednikom Ţigmundom II. Smatra se da je mir koji je vladao izmeĎu Osmanskog carstva i Poljske u Sulejmanovo vreme najvećim delom rezultat njenih diplomatskih napora, te da je sultan pregovore o miru, i to ne samo sa Poljacima, vodio uglavnom preko svoje supruge (i u ranijim periodima odreĎene uticajne ţene su sudelovale u mirovnim pregovorima).
SULTANIJE U DIPLOMATIJI HUREM nije jedina ţena iz dinastije Osmanovića koja se istakla u diplomatskim poslovima. Mara Branković je po nalogu svog posinka, sultana Mehmeda II Osvajača pregovarala o miru sa Mlečanima nakon osmanskog zauzimanja Skadra 1479. godine. Nurbanu sultanija, supruga Sulejmanovog i Hureminog sina i naslednika prestola Selima II, inače Venecijanka poreklom, bila je u diplomatskoj prepisci sa Katarinom Mediči, dok je sultanija Safija (pretpostavlja se arbanaškog porekla), majka Mehmeda III bila u prepisci sa engleskom kraljicom Elizabetom I, sa kojom je razmenjivala i poklone. Ostalo je zabeleţeno da je Elizabeta Safiji poslala svoju sliku optočenu dijamantima, dok je Safija uzvratila sa dve raskošne, svilene haljine. Osmanske sultanije su bile i u kontaktu sa stranim izaslanicima na Porti, preko svojih sluţbenica, koje su vršile posredničku sluţbu. Te sluţbenice su uglavnom bile jevrejskog porekla.

Hurem sultanija je vodila prepisku i sa sultanom, sestrom safavidskog vladara šaha Tahmaspa. Ta prepiska je naročito intenzivirana nakon sklapanja mira u Amasiji (1555. godine), koji su, kako se moţe zaključiti na osnovu pisama koje ove dve ţene razmenjuju, obe strane ţelele da odrţe. Hurem je igrala značajnu ulogu i u darivanju safavidskog princa, Elkas Mirze, brata šaha Tahmaspa, koji je 1547. godine potraţio utočište na osmanskom dvoru. Deo poklona je bio izraĎen sultanijinom rukom, čime se iskazivala naročita počast i velikodušnost Osmanlija prema "gostu". Elkas Mirza je Osmanlijama, koji su se u to vreme spremali u novi pohod protiv Safavida, bio veoma značajan, i kao izvor obaveštajnih podataka i kao potencijalna pretnja vlasti šaha Tahmaspa. Hurem sultanija je trag u istoriji Osmanskog carstva ostavila i svojim zaduţbinama. Ona je prva ţena u čije ime je izgraĎena jedna dţamija u prestonici (dţamija Haseki Sultan u Istanbulu), a za čiju je izgradnju bio zaduţen slavni osmanski arhitekta Sinan. Dţamija Haseki Sultan je prvo delo neimara Sinana posle njegovog postavljenja na poloţaj glavnog carskog arhitekte 1538. godine. Pored dţamije, kompleks izgraĎen u ime sultanije Hurem (završen 1551) obuhvata i mekteb, medresu, imaret, bolnicu i fontanu. Ovo je u svoje vreme bio najveći zaduţbinski kompleks u Istanbulu, posle zaduţbina Mehmeda II Osvajača i Sulejmanovog kompleksa (dţamija Sulejmanija sa pripadajućim objektima). Zanimljivo je da kompleks nije izgraĎen u centru prestonice, već u kraju koji se naziva "Ţenskim trgom" (verovatno je prva namena dţamije bila da u nju odlaze ţene iz tog dela grada), gde u blizini nije bilo nijedne carske dţamije. Smatra se da je ova lokacija paţljivo odabrana radi kreiranja njenog "imidţa" u javnosti, kao i slike koju je čitava dinastija ţelela da stvori o sebi. Ako se u prvim decenijama Sulejmanove vladavine mnogo polagalo na javne ceremonije i raskošan ţivot na dvoru, drugi deo njegove vladavine obeleţen je nastojanjima da se bogatstvo i moć dinastije iskaţu kroz bogougodna dela, kao što je izgradnja zaduţbina.

U prestonici je, u sultanijino ime, izgraĎen i hamam, koji se za razliku od dţamije nalazi u neposrednoj blizini Hipodroma, na liniji Carska palata, dţamija Aja Sofija (kao prva carska dţamije u Istanbulu) i Hipodrom (At Mejdani), gde su se, u Sulejmanovo vreme, odvijale sve značajnije ceremonije i proslave u prestonici. I ova graĎevina imala je cilj da pokaţe koliko je sultanija bila odana veri, s jedne strane, i koliko su ona sama, kao i drugi članovi carske porodice, vodili računa o svojim podanicima. Sultanijina posebna briga za podanice sultana iskazana je strukturom samog kupatila, koje se sastoji iz dva dela: ţenskog i muškog. Pored zaduţbina u prestonici, Sulejman je u Huremino ime izgradio i zaduţbine u Meki i Medini, dok je ona sama naloţila gradnju velikog zaduţbinskog kompleksa u Jerusalimu.

Ibrahim rob i gospodar
Darko Tanasković i Ema Miljković | 20. april 2012.

Sin ribara sa grčkog ostrva Parge postao veliki vezir. Ţenidba sa Hatidţom ojačala uticaj na Porti

Deca sakupljena dankom u krvi u dvorištu carske palate DVE ličnosti, ili dvoje miljenika, kako Sulejmanovi biografi vole da ih nazivaju, obeleţili su prve decenije vladavine sultana Zakonodavca. Pored njegove ţene Hurem, čiji će se uticaj osećati i u potonjim decenijama, značajna ličnost u sultanovom ţivotu, kao i u drţavi i na dvoru, bio je Ibrahim-paša, sin siromašnog ribara iz grčkog mesta Parga, na Jonskom moru, koji je postao carski zet, a dostigao i najviše poloţaje u osmanskoj drţavi. Osmanski hroničari su zabeleţili da je Ibrahim imao drugačiji razvojni put od većine dečaka dovedenih u osmansku drţavu dankom u krvi. Iako je iz rodnog mesta odveden na isti način kao i mladići koji će se kasnije obrazovati na sultanovom dvoru, dvorovima provincijskih namesnika ili, oni najmanje srećni ili sposobni, na seoskim imanjima u Anadoliji, Ibrahima, izloţenog na trţnici robova u Manisi, odmah je zapazila i kupila neka bogata udovica. Pruţila mu je dom i najbolje obrazovanje. Ibrahim se upoznao sa delima grčkih filozofa, arapskih astronoma, lekara i matematičara, naučio je strane jezike (govorio je persijski, grčki, italijanski i srpski jezik). Bio je izuzetno nadaren muzičar, koji je svojom violinom mamio oduševljenje, osmehe i uzdahe.

SVADBA DEVET DANA PREMA opisima Mlečana koji su u to vreme boravili u Istanbulu, svečanost kojom se proslavljala svadba Ibrahima i Hatidţe trajala je punih devet dana. To je bila prilika ne samo za veselje, koje je odisalo raskošom, pa čak i rasipnošću, već i da se pokaţe snaga i moć osmanske dinastije. Veselju je prisustvovalo i 8.000 janičara, koji su svi dobili novčane darove. Sulejman je naredio da mu se na Hipodromu podigne drveni čardak pokriven olovom kako bi mogao neprimećen da posmatra svadbeno veselje.

Legenda dalje navodi da je mladi Sulejman, pošto je došao na mesto namesnika u Manisi, jednom prilikom šetao gradom i ugledao mladića svojih godina, kako boţanstveno svira violinu. Princ je nadarenog muzičara odmah uzeo u sluţbu, i tako započinje prijateljstvo koje će potrajati naredne dve i po decenije. Sulejman svom novom štićeniku i prijatelju poverava sluţbu glavnog sokolara na dvoru u Manisi, a posle Sulejmanovog stupanja na presto Ibrahim postaje nadzornik Sulejmanove lične odaje (has oda baša), osoba od najvećeg poverenja i najbliţa sultanu. Istakao se prilikom zauzimanja Beograda i Rodosa, te se kasnije sultan za gotovo sve vaţne drţavne poslove prvo konsultovao sa Ibrahimom. Kada je posle povratka sa pobedonosnog, ali krvavog pohoda na Rodos u zimu 1522/23, Sulejman odlučio da je vreme da se, u zasluţenu penziju, povuče stari Piri Mehmed-paša, dotadašnji veliki vezir, Ahmed-paša, drugi vezir Porte i najglasniji meĎu članovima Divana, smatrao je da po svim pravilima i zaslugama to mesto pripada njemu. MeĎutim, sultan se rešio na neočekivani potez: mesto velikog vezira dodeljuje svom prijatelju, čoveku sa kojim je proveo mladalačke dane, u koga je imao puno poverenje i koga je nazivao svojim bratom: Pargaliji Ibrahim-paši. Svoje čvrsto uverenje da je Ibrahim najpouzdaniji od svih ljudi kojima je bio okruţen Sulejman iskazuje time što, pored titule velikog vezira, svom miljeniku dodeljuje i zvanje beglerbega Rumelije, koje je imalo poseban ne samo vojni, već i simbolički značaj. Titula gazije, islamskog borca za veru mogla se steći samo na evropskim ratištima protiv hrišćana, a u kojima je jedan od glavnih aktera bio upravo rumelijski beglerbeg.
SAFAVIDI TRN U OKU SAFAVIDI su dinastija turskog porekla koja je početkom 16. veka zavladala prostorima današnjeg Irana i Azerbejdţana. Ideološka osnova drţave Safavida bio je šiitski islam (za razliku od sunitske osmanske drţave). Dve drţave su u periodu 16-18. veka bile u gotovo neprestanim ratnim sukobima, promenljivog ishoda.

Svoje veze sa carskom porodicom Ibrahim će učvrstiti venčanjem sa Sulejmanovom sestrom, sultanijom Hatidţom 1523. godine. Iako ima istoričara koji smatraju da identitet njegove supruge nije poznat, kao i onih koji navode da je u trenutku dobijanja poloţaja velikog vezira, već bio oţenjen i to kćerkom baš defterdara (ministra finansija) Skenderčelebije, većina istraţivača smatra mletačke izveštaje o venčanju Ibrahima i Hatidţe apsolutno verodostojnim. Sultanova sestra je bila poznata po svojoj lepoti, obrazovanju, duhovitosti... Sem što je dobio za suprugu izuzetnu ţenu, Ibrahim-paša je ovim brakom dobio još uticajniju poziciju na Porti, a što je moţda probudilo u njemu neke nedosanjane ambicije. Posebno blizak odnos imao je sa Sulejmanovim najstarijim sinom, princom Mustafom, koji će se uz Ibrahima učiti i ratničkim veštinama i drţavničkim poslovima. Iako obojica izuzetne ličnosti, splet istorijskih okolnosti, ali verovatno i njihovi postupci, dovešće do toga da obojica tragično završe, po nareĎenju čoveka koji je bio gospodar njihovih ţivota i smrti.

Ibrahim-paša je bio poznat po svojim dobrim vezama i bliskim odnosima sa evropskim izaslanicima na Porti. Mletački poslanici nazivali su ga „Ibrahim Veličanstveni“. Istorija beleţi njegovo prisno prijateljstvo sa bogatim trgovcem Alvizom Gritijem, najuticajnijim članom mletačke zajednice u osmanskoj prestonici, vanbračnim sinom mletačkog duţda Andrea Gritija. Alvizo, kome je majka bila Turkinja, u vreme velikog vezira Ibrahimpaše postaće jedan od najuticajnijih ljudi na Porti. Alvizo Griti će krajem treće i početkom četvrte decenije 16. veka biti jedan od najistaknutijih osmanskih diplomata, da bi čak bio postavljen i za sultanovog namesnika u Ugarskoj. Njegovo ubistvo u močvarama Erdelja 1534. godine označiće i početak kraja „Ibrahimove ere“.

Svilen gajtan veziru
Darko Tanasković i Ema Miljković | 21. april 2012.

Sultan postao svestan velike ambicije svog štićenika i naredio ubistvo. Ibrahim-paša sahranjen u dvorištu tekije bez obeleţja

Sultan Sulejman i podanici IBRAHIM će u prvoj deceniji svog vezirovanja ugušiti pobunu u Egiptu, a zatim će pratiti sultana na Mohaču (1526), prilikom neuspele opsade Beča (1529), kao i u pohodu na „juţnu Nemačku“ (1532), okončanom neslavnom opsadom Kisega. Kada su, posle osmanskog pljačkanja i pustošenja po Austriji, izaslanci Karla V i Ferdinanda I Habzburškog došli na Portu da pregovaraju o miru, Ibrahim-paša ih je primio u punom sjaju, ističući svoj značaj u voĎenju drţavnih poslova, kao i svoj lični uticaj na sultana. Pišući o ulozi Ibrahim--paše u ovim pregovorima, akademik Radovan Samardţić prenosi, na osnovu sačuvanih mletačkih izvora, sledeće pašine reči: „Šta ja učinim, dobro je učinjeno. Običnog konjušara mogu postaviti za pašu. Mogu po miloj volji deliti zemlje i kraljevstva, a da se moj gospodar ne usprotivi. Ako on nešto zapovedi, a ja se s tim ne saglasim, to se neće ni ispuniti; ako, pak, ja nešto zapovedim, a on drugačije odredi, izvršiće se po mojoj, a ne njegovoj volji. Mir i rat su u mojoj ruci“.
PAŠINO BOGATSTVO KADA su poreznici plenili Ibrahim-pašino imanje u korist drţave, popisano je: „815 seoskih dobara i kuća; 476 vodenica; 2.000 dukata; 32 velika dijamanta; 5.000 bogato vezenih kabanica; 8.000 turbana; 1.100 kapa vezenih čistim zlatom; 2.000 pancir-košulja; 2.000 oklopa; 1.100 konjskih sedala optočenih zlatom i draguljima; 2.000 šlemova; 130 pari mamuza; 760 sabalja; 1.000 kopalja; 800 zlatom okovanih i draguljima ukrašenih Kurana; 1.700 robova i robinja; 2.000 konja i 1.100 kamila“. Ostavio je i brojne zaduţbine širom carstva.

Nije moguće precizno utvrditi u kojoj je meri Hurem-sultanija imala udela u smaknuću Ibrahim-paše. Izvesno je da je njihov odnos od početka bio obeleţen netrpeljivošću i rivalitetom. Oboje su se borili za padišahovu naklonost, oboje su ţeleli da njihova reč bude poslednja, da njihov savet bude poslušan, da njihovi ljudi budu postavljeni na visoke poloţaje. Hurem je, kao voljena sultanova ţena, svakako bila u boljem poloţaju. Mnogo toga se moglo rešiti „šaputanjem na jastuku“. Ibrahim-paša je sve do zlehudog pohoda na istok (1533) čvrsto drţao svoju poziciju. Ipak, savremenici beleţe da se i pre toga nešto promenilo u odnosima vladara i njegovog štićenika, da više nije bilo one topline i prisnosti koje su krasile njihovo višedecenijsko prijateljstvo. Na pohod protiv iranskih Safavida, prvi pohod na istok od Sulejmanovog stupanja na presto, Ibrahim-paša kreće u proleće 1533. godine. Sultan ga je naimenovao seraskerom, naloţivši vojsci da Ibrahimova nareĎenja izvršavaju kao da su njegova lično. Da li je to bilo preveliko iskušenje za velikog vezira, te je pomislio da je od roba postao gospodar? Čule su se i neke vesti da je spremao zaveru protiv sultana. Sultan mu se na pohodu pridruţio u proleće 1534. godine. Teški uslovi ratovanja, kao i neprijateljstvo defterdara Skender-čelebije, sa kojim je Ibrahim-paša bio u stalnom sukobu, uzeli su svoj danak. Iako je taj pohod doneo osvajanje Bagdada, najveći uspeh Sulejmanove vladavine nakon osvajanja Beograda, sudbina miljenika bila je zapečaćena. Ibrahimovom rukom je napisano pismo u kom se on potpisuje kao „serasker (vrhovni vojni zapovednik) - sultan“... Sulejman, postavši svestan štićenikovih prevelikih ambicija, na Huremim nagovor, ili bez njega, nije imao mnogo izbora. Naredio je, sigurno teška srca, Ibrahim-pašino ubistvo, obezbedivši prethodno fetvu kojom se za to delo iskupljuje podizanjem dţamije u Carigradu. Fetva mu je bila potrebna da bi osigurao svoj unutrašnji mir: u jednoj ranijoj prilici, bio je, naime, obećao svom „bratu“, prijatelju i robu Ibrahimu da nikada neće stradati od njegove ruke. Sulejmanovi biografi navode da je nekoliko večeri pre ubistva provodio sa svojim nekadašnjim štićenikom, ostavljajući mu mogućnost da pobegne ili da čak prvi digne ruku na sultana. Iako Ibrahimova pisma svedoče da je bio potpuno svestan sudbine koja ga čeka, nije ni pokušao da izbegne neminovno. Ubijen je jedne večeri, sredinom marta 1536. godine, kada je po običaju došao u saraj da večera sa sultanom i da prespava sa njim u istoj sobi. Ujutru su ga našli zadavljenog. Ibrahim je sahranjen u dvorištu jedne tekije u Galati, bez ikakvog obeleţja. Makbul (miljenik) postao je maktul (pogubljenik).

MUZEJ U PALATI Palata Ibrahim-paše na Hipodromu (At mejdani), koja je jedan od najlepših primera osmanske civilne arhitekture 16. veka, jedina je palata nekog visokog dostojanstvenika carstva koja je bila u rangu carskih rezidencija. Posle ubistva Ibrahim-paše sluţila je

najpre kao škola za janičare, a zatim i kao rezidencija drugih visokih sluţbenika Porte. Danas je u njoj smešten Muzej turske i islamske umetnosti.

Konjušaru careva kći
Darko Tanasković i Ema Miljković | 22. april 2012.

Sulejman je imao petoricu sinova koji su preţiveli rano detinjstvo Jednog sa Čerkeskinjom Mahidevran i četvoricu koje je rodila Hurem

Osmanlije opsedaju Rodos SULEJMAN je imao petoricu sinova koji su preţiveli rano detinjstvo: najstarijeg Mustafu, roĎenog u Manisi, iz veze sa Čerkeskinjom Mahidevran, dok je sultan Zakonodavac tamo boravio kao namesnik, kao i četvoricu koje je rodila Hurem-sultanija - Mehmeda, Selima, Bajazita i Dţihangira. Peti Huremin sin, princ Abdulah umro je kao dečak. Princ Mustafa je po uhodanom dinastičkom običaju, čim je stekao godine za to, poslat kao namesnik u Manisu. Manisa je u osmanskoj tradiciji bila RELImesto koje su na upravu dobijali potencijalni prestolonaslednici, jer je bila najbliţa prestonici. Princ Mustafa je bio obrazovan, inteligentan, vešt ratnik, omiljen meĎu janičarima. Činilo se da je novi vladar Osmanlija izabran. Ne moţe se pouzdano utvrditi kakvi su zaista bili Sulejmanovi planovi za budućnost njegovih sinova. Pojedini savremenici smatraju da je sultan bio naklonjeniji Mehmedu nego Mustafi, dok su drugi mišljenja da je Mustafa bio njegov miljenik. Izvesno je da je Hurem-sultaniji bilo od prvorazrednog značaja da njen sin bude naslednik prestola. Njena netrpeljivost prema Ibrahim-paši najčešće se objašnjava podrškom koju je ovaj uvek pruţao princu Mustafi.
DžAMIJE ZA POKOJ DUŠE Pored kompleksa dţamije Sulejmanije, Sulejman Zakonodavac je gradio dţamije za dušu svojih voljenih pokojnika, oca Selima, sinova Mehmeda i Dţihanigira, ali i, još za njihova ţivota, za ţenu Hurem i kćerku Mihrimah. Njegov dvorski arhitekta, mimar Sinan, tvorac najreprezentativnijih graĎevina iz ovog perioda, sahranjen je u neposrednoj blizini svog dela, Sulejmanije.

Od Ibrahim-pašinog dolaska na mesto velikog vezira (1523), car je pored njega drţao još dvojicu vezira. U jesen 1539. na Porti se ponovo pojavio četvrti vezir. Bio je to Rustempaša Opuković koji je po narodnosti bio Srbin iz sela Butmira kraj Sarajeva. Najpre je bio carski konjušar, a zatim je zadobio naklonost dvorskih krugova. Jedno vreme je bio

namesnik u Dijarbekiru, da bi se u prestonicu vratio kao četvrti vezir. Istovremeno kad i vezir, paša je postao i carski zet, jer mu je sultan dao za ţenu svoju jedinu ćerku, mezimicu Mihrimah (Sunčani mesec). Venčanje je objavljeno za vreme velike svetkovine koja je prireĎena u Carigradu povodom sunećenja prinčeva Bajazita i Dţihangira. Rustem je poznat i po tome što je bio omrznut i kao čovek i kao drţavnik. Kada je za sluţbu u provinciji stasao i prestolonaslednik Mehmed, on dobija na upravu Manisu, dok Mustafa biva poslat u Amasiju, što se smatralo sigurnim znakom da je Mehmed predodreĎen za prestolonaslednika. MeĎutim, Mehmed ubrzo umire (1543), čime se zaoštrava, u početku tiha i zakulisna, borba za presto. Od te turobne jeseni Sulejman se sve više povlačio i dugo samovao, a kad bi se pojavio meĎu vezirima najčešće je ćutao. Na ratišta nije izlazio pet godina, mirovne pregovore je pratio preko volje, kako ne bi nastala kakva veća šteta. Hurem-sultanija se prva pribrala, jer je imala još tri sina (Selima, Bajazita i Dţihangira), a njena najveća nada postao je Rustem-paša, pogrdno nazvan Damad (zet). I pored svih ruţnih stvari koje su o njemu izrečene i s kojima je dočekan, paša je ipak pokazivao izvesne drţavničke sposobnosti, ali sve što je znao i umeo on je stavljao u sluţbu sultanije Rokselane i njenih intriga. Za Rustem-pašino vreme se obično vezivalo bujanje korupcije i rast uticaja haremskih ţena na javne poslove u osmanskoj drţavi. Rustem-paša postaje veliki vezir carstva u martu 1544. godine. Rokselana je počela da smišlja plan. Navela je Sulejmana da 1547. godine ponovo zarati sa Safavidima, kako bi njen zet Rustem pokazao svoje vojničke sposobnosti, a najstariji sin Selim vladarska svojstva dok bude zamenjivao oca u Carigradu. Car je dve godine uspešno ratovao, osvojivši trideset i jedan grad, razorio trinaest naseobina i sagradio dvadeset i osam tvrĎava. Kada se decembra 1548. vratio, Rokselana se našla pred novom nevoljom, jer mu se nije mogla čuvstveno pribliţiti, kao što je to ranije činila. Preostalo joj je jedino da pokrene vrtlog dogaĎaja i pokuša da predodredi njihov ishod. Da bi uništila princa Mustafu i oslobodila mesto sultana jednom od svojih sinova, sultanija je pripremala i čekala zgodnu priliku. Od svog stupanja na presto 1521, pa do 1548. godine, Sulejman je jedanaest puta vodio ratne pohode, ali je sada sve češće popuštao pred sultanijinim molbama da ostane kod kuće i voĎenje vojnih i drţavnih poslova prepusti zetu Rustemu.

PISMA HUREM SULTANIJE

DOK je Sulejman 1547-1548 godine boravio na istočnom ratištu, Hurem-sultanija mu stalno šalje pisma, u kojima se brine za njegovo zdravlje i moli ga da se što pre vrati u prestonicu. Na poleĎini jednog od pisama, napisala je: "A posle, moja srećo, kojoj sam ţrtvovala oba oka moja, vaš rob Rustem-paša je vaš rob, ne odbacujte ga od svog časnog pogleda. Moja srećo, ne radite ni po čijim rečima radi one vaše robinje Mihrimah, moja srećo, moj padišahu, radi vaše svete glave, za hatar meni, Tvojoj robinji, moj srećni padišahu".

GRAMZIVI PAŠA Rustem-paŠa Opuković ostao je zapamćen kao omraţen i gramziv čovek. Nakon njegove smrti, u zaostavištini je bilo: 1.700 robova, 2.900 konja, 1.106 kamila, 700.000 zlatnika, 5.000 kaftana, kao i bezbroj predmeta od zlata i srebra, kao i drago kamenje.

Presuda surovog oca!
Darko Tanasković i Ema Miljković | 23. april 2012.

Pogubio sinove Mustafu i Bajazita da bi Selim nasledio presto. Sultan teško podneo gubitak voljene Hurem 1558. godine

Scene iz ţivota na sultanovom dvoru CARSKA ordija 1552. ponovo kreće na Iran. Iz logora u severnoj Anadoliji, sultanu je upućen poverljivi izaslanik Rustem-paše koji ga izveštava da njegov najstariji sin Mustafa kuje zaveru protiv svoga oca, a da ga vojska u tome ohrabruje i podrţava. On čak sultanu prenosi reči koje se, navodno, čuju meĎu trupama: "Sultan je prestar i nesposoban da predvodi vojsku, presto treba da preuzme njegov zakoniti baštinik, čemu se protivi jedino Rustem-paša. Zbog toga bi valjalo skinuti veziru glavu, a starog sultana poslati u Dimotiku da se odmara". Sultan potom kreće na Persiju, u svoj dvanaesti pohod, okruţen velikom svitom, i u pratnji svojih sinova Selima, Bajazita i Dţihangira, da na krvavoj pozornici do kraja izuče nauk vladanja. Sulejman se ulogorio u blizini grada Ergeli, stare Arhelaide, gde mu se pridruţio i princ Mustafa. Princ je na očev poziv 6. oktobra 1553. došao pod njegov šator, praćen vezirima i uz glasno klicanja janičara. Kad je bez pratnje stupio u sultanski šator, mutavci su ga zgrabili i zadavili. Princ je uzalud prizivao očevu milost. Pobijeno je i nekoliko vojnih starešina odanih Mustafi. Kako bi se sprečila pobuna janičara, za prinčevu smrt okrivljen je Rustem-paša. On pada u sultanovu nemilost, pa mu je oduzet carski pečat. Svrgnuti Rustem, ogorčen i zaprepašćen, nije razumeo igru koja mu je nameštena. MeĎutim, vešta i moćna Rokselana, uspela je 1555. da svoga zeta vrati na poloţaj velikog vezira koji je on zadrţao sve do smrti, 1561. godine.

SVI SULTANOVI POHODI TOKOM svoje četrdesetšestogodišnje vladavine, sultan Sulejman Zakonodavac predvodio je trinaest pohoda, od toga osam u srednjoj Evropi, dva na Sredozemlju i tri na Istoku, protiv Safavida. Turski istoričari su izračunali da je 2.745 dana svoje vladavine (oko 7,5 godina) proveo izvan prestonice na pohodima, te da je prešao 43.000 kilometara. Osmanska teritorija je sa 6.557.000 kvadratnih kilometara, koliko je iznosila u vreme njegovog oca Selima I (1512-1560) uvećana na 14.839.000 u Sulejmanovo vreme. Sredinom 16. veka, Osmansko carstvo bilo je podeljeno na 21 pašaluk i 250 sandţaka.

U surovom nadgornjavanju za presto sad su ostali samo Huremini sinovi, Selim i Bajazit. Bolešljiv i osetljiv, Dţihanigir je odmah posle Mustafinog ubistva pao u postelju i više nije ustao. Umro je krajem 1553. godine. Od dvojice potencijalnih prestolonaslednika, Bajazit je bio sposobniji, obrazovaniji, veštiji u vojnim stvarima i ophoĎenju sa ljudima. Selimu je na upravu bila poverena Manisa, a Bajazitu Kutahija. Oba grada se nalaze na jednakoj udaljenosti od prestonice, što znači da u prvo vreme posle Mustafinog ubistva, Sulejman ne daje prednost nijednom od dvojice sinova. Hurem-sultanija, pak, svu svoju umešnost i veštinu usmerava ka novom cilju: da Bajazita ustoliči kao naslednika osmanskog trona. U tom cilju je i izdejstvovala povratak Rustem-paše Opukovića na mesto velikog vezira. Dok je Rokselana bila ţiva, dva princa nisu, makar otvoreno, ulazila u sukobe. MeĎutim, ona umire 1558. godine, najverovatnije od vodene bolesti, i ostavlja Sulejmana skrhanog od bola, a sinove u bespoštednoj borbi za prevlast. Otvoreni sukob izmeĎu pretendenata započeo je 1559. godine. Oko njih su se odmah okupile grupe visokih dostojanstvenika i begova, koji su sebi stvarali pozicije, nadajući se pobedi jednog ili drugog kandidata za presto. Selimovi ljudi su, čini se, bili veštiji u plasiranju pogrešnih informacija, koje su neprestano stizale do Bajazita. Ovaj, pak, verujući u svoju premoć, upustio se u otvoreni sukob sa bratom, a kada je video da gubi na bojnom polju, utočište traţi na safavidskoj teritoriji. Šah Tahmasp, večiti rival Osmanlija, jedva je dočekao ovakav razvoj dogaĎaja. Nesrećnog princa, u prosjačkom ruhu, za nekoliko tovara blaga vraća kući. Bajazit je u očima svoga oca i čitave vojske postao izdajnik, a sa izdajnicima se postupalo na jedini mogući način. Tako, sultan Sulejman u novembru 1561. godine nareĎuje pogubljenje ne samo Bajazita, nego i sve petorice njegovih sinova, od kojih je najmlaĎi imao svega tri godine. Selim ostaje jedini naslednik loze Osmanovića. Sultan Sulejman na Zapadu poznat kao Veličanstveni, na Istoku kao Zakonodavac, preminuo je na svom trinaestom "uzvišenom pohodu", tokom opsade Sigeta, na ugarskom ratištu u jesen 1566. godine. Za sobom je na prestolu ostavio sina Selima (1566-1574), u osmanskoj tradiciji nazvanog Sarhoš (Pijanica), čije je vladavinu snaţnim pečatom svoje moćne ličnosti obeleţio poslednji Sulejmanov veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović. Sulejman je sahranjen u svojoj velelepnoj zaduţbini, dţamiji Sulejmaniji, istoj onoj u kojoj je u za nju sagraĎenom posebnom turbetu sahranjena i njegova voljena Hurem sultanija. Za sobom je ostavio Carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta, ali u kome već u tom trenutku, u drugoj polovini 16. veka, počinju da se primećuju prvi znaci krize i opadanja.

Na prestolu se smenjuju nesposobni sultani, zavisni od svojih ţena, majki ili vezira. Osmansko carstvo nikada više neće doseći snagu iz vremena Mehmeda Osvajača (14511481) i Sulejmana Zakonodavca. "Veličanstveno stoleće" bilo je završeno.

Sva vlast Mehmed-paši
Darko Tanasković i Ema Miljković | 24. april 2012.

Veliki vezir iz Sokolovića bio stvarni vladar posle smrti sultana Sulejmana. Planirao gradnju vodenog puta od Dona do Volge i Sueckog kanala

Mehmed-paša Sokolović SULTAN Sulejman Zakonodavac umire samo jedan dan pre zauzimanja Sigeta, u noći izmeĎu 5. i 6. septembra 1566. godine. Veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović čuvaće vest o smrti sultana u tajnosti narednih nekoliko dana, obmanjujući i najviše dostojanstvenike Carstva kako sultan, "nateklih nogu i bolestan", sedi kraj prozora u čadoru i posmatra sve šta se dešava. Čak su ispred čadora i vojna banda, mehteri, svirali svom padišahu u čast pobede pod Sigetom. U vojsku se polako uvlačio nemir, osmanskim logorom počele su da se šire glasine. Moralo se brzo delovati. Objavivši da će "njegovo veličanstvo padišah" prisustvovati dţumi (grupna muslimanska molitva petkom), ako do petka 13. septembra bude preureĎena dţamija, Sokolović je dobio još nekoliko dana da dobro pripremi teren za stupanje na presto novog sultana. Pošto se Sulejman nije pojavio ni na dţumi, stvari su počele da bivaju jasnije. Mehmedpaša je poverio tajnu nekolicini najbliţih saradnika iz redova vezira, dok je glasnik upućen Selimu za neverovatnih osam dana stigao u Kutahiju, u daleku Anadoliju. Veziri su bili svesni da bi objavljivanje vesti o smrti sultana moglo da izazove janičarsku pobunu u stranoj zemlji. Stoga Sokolović uzima na sebe da "u ime sultana" razdeli janičarima bakšiš i poklone i umiri ih, da bi mesec i po dana posle osvajanja Sigeta 21. oktobra 1566, sa glavninom vojske krenuo prema Beogradu, kome se pribliţavao i princ Selim. On će početkom novembra te godine upravo u Beogradu postati sultan Selim II. Dešavanje pod Sigetom predstavlja samo uvod u blistavih 14 godina suštinske vladavine Mehmed-paše Sokolovića kao velikog vezira Osmanskog carstva, što je i najduţi period koji je neki pojedinac proveo na toj funkciji. Mehmed-paša je bio stvarni vladar

Osmanlija, čovek čije će ideje i umešnost obeleţiti čitavu vladavinu Selima II, kao i prve godine vladavine njegovog sina i naslednika Murata III. Mehmed-paŠa Sokolović, roĎen kao Bajica (Bajo), potomak je sitne srpske vlasteoske porodice iz istočne Bosne (sela Sokolovići kraj Ruda). Obrazovan je u manastiru Mileševi, gde je, neposredno pred odvoĎenja u janičare, sluţio kao čatac. Njegov najpouzdaniji biograf, akademik Radovan Samardţić, navodi da je Bajo odveden u jedrenski saraj sa punih 18 godina, upravo negde na početku vladavine sultana Sulejmana Zakonodavca. Učestvovao je u Mohačkoj bici (1526), osmanskoj opsadi Beča (1529), da bi 1546. godine došao na čelo osmanske flote. Na mesto begler-bega Rumelije postavljen je 1551, gde se istakao osvajanjem Banata. Njegove uspehe zapazio je sam sultan, te se od tog trenutka brzo uspinjao ka samom vrhu hijerarhijske lestvice Carstva (1561. drugi vezir Porte, 1565. veliki vezir). U zaslugu mu se pripisuje obnova Pećke patrijaršije (1557), na čije čelo sultanskim beratom biva postavljen njegov roĎak Makarije. Svoj poloţaj na Porti učvrstio je i ţenidbom sa Ismihan (Esmom), ćerkom, u to vreme prestolonaslednika Selima.
BATINE OD STRICA U NARODU je ostala zapamćena priča da je Sokolović, kao veliki vezir, posetio manastir Mileševu, u kome je kao kaluĎer sluţio njegov stric. Tom prilikom upitao je strica da li se seća kako ga je tukao u detinjstvu, na šta mu stric odgovori: "Da te nisam tukao, ne bi sedeo tu gde sediš".

Porodične veze visokih dostojanstvenika Carstva i ţenskih potomaka Osmanlija stvorile su moćnu mreţu uticaja, u kojoj su centralne ličnosti bile, kao što je već ukazano na primeru Hurem sultanije i velikog vezira Rustem-paše Opukovića, valide sultanije i njenog zeta (damad). Pojedine princeze, poput Mihrimah, i same su učestvovale u drţavnim poslovima, dok su se ostale samo povinovale odlukama svoje braće, majki i supruţnika. Mihrimah je, uostalom, ta koja je birala saradnike svome bratu, prestolonasledniku Selimu, pošto je, najvećim delom zahvaljujući vojsci kojom je komandovao Mehmed-paša Sokolović, poraţen carević Bajazit. Veliko svadbeno veselje, povodom svadbe princeze Ismihan i Mehmed-paše, odrţano je u osmanskoj prestonici 1561. godine. Sokolović je bio četrdeset godina stariji od svoje mlade. U vreme kada se oţenio, imao je dvojicu sinova koji su već bili zakoračili u drţavne sluţbe u Carstvu, ali se ne zna ko su im bile majke. Izvori beleţe da se vremenom mlada sultanija iskreno zaljubila u svog muţa, te da mu je često prireĎivala ljubomorne scene. Znajući da je pozicija carskog zeta najava poloţaja velikog vezira, Mehmed-paša je trpeo hirove svoje supruge, smatrajući to cenom koju je morao da plati da bi bio deo kuće Osmanovića. Sultanija Esma ţelela je poput svoje tetke Mihrimah da se otvoreno meša u drţavne poslove, ali izgleda da odlučni Mehmed-paša to nije bio spreman da dopusti. Dobro obavešteni Mlečani izveštavali su da paša radije podnosi nezadovoljstvo svoje ţene, nego da joj prepusti poslove "koje je ţensko moglo samo da pokvari". Ipak, Esma je uspevala da preko svoje majke, Venecijanke Nurbanu, kao i preko Mihrimah, nametne svoju volju po pojedinim pitanjima. Tokom sluţbe velikog vezira, Sokolović je zauzeo Kipar (1571). Imao je u planu izgradnju kanala Don-Volga, kao i probijanje Sueckog kanala. Smrt ga je preduhitrila u ostvarenju tih dalekoseţnih nauma. Za vreme njegove vladavine uveden je namet na srpske crkve i manastire, poznat kao "prodaja crkava i manastira". Naime, sve srpske

crkve i manastiri bili su duţni da se "otkupe" ili su njihova imanja, kao i blaga iz riznica, davana onima koju su tu taksu mogli da plate. Od materijala sa dve beogradske crkve koje nisu mogle da se "otkupe", Mehmed-paša Sokolović izgradio je svoju beogradsku poboţnu zaduţbinu (dţamiju, bezistan i karavan-saraj). Mehmed-pašu Sokolovića ubio je 1579. godine jedan fanatični derviš.

Večna robija u haremu
Darko Tanasković i Ema Miljković | 25. april 2012.

Uvedeno pravilo da novi sultan zatvara braću u harem do kraja njihovog ţivota. Pogubljeno 19 prinčeva u strahu od konkurencije

Scena iz turskog harema HUREM sultanija je otvorila novu stranicu osmanske istorije, koju će karakterisati sultani bez snage i volje, a ponajmanje sposobnosti da vode carstvo na tri kontinenta. Umesto njih će kroz čitavu drugu polovinu 16. i prvu polovinu 17. veka vladati njihove majke, ţene i konkubine. Ovaj period obeleţile su četiri ţene, različitog porekla, koje je spojila ista zla sudbina - postale su zatočenice sultanovog harema, ali su uspele da se nametnu kao istinske vladarke, uprkos uvreţenom mišljenju da su ţene u osmanskom društvu imale isključivo ulogu ljubavnice i majke. Selim II (1566-1574), sin Sulejmana Zakonodavca i Hurem sultanije, došao je na presto kao četrdesetogodišnjak. Njegova majka, koja je sve učinila da jedan od njenih sinova doĎe na čelo drţave Osmanlija, nije poţivela dovoljno da zauzme uticajnu poziciju valide sultanije. Po ugledu na svoga oca, Selim se po svim šerijatskim propisima ţeni konkubinom, Nurbanu sultanijom, majkom svoga sina i naslednika Murata III. Sultanija Nurbanu, roĎena Sesilija Venije Bafo, bila je vanbračni izdanak članova dveju mletačkih plemićkih porodica. Za vreme Sulejmanovog ratovanja s Venecijom u Sredozemlju (1537-1540), osmanski admiral Hajrudin Barbarosa oteo je Sesiliju, koja je tada imala 12 godina, s jednog broda u mediteranskim vodama i odveo je u sultanov harem. Selim i Nurbanu imali su sina Murata, koji će 1574. naslediti osmanski presto, kao i ćerke Ismihan, Šah i Gevherhan, koje su bile udate za visoke dostojanstvenike carstva. Tokom sluţbovanja u Konji, Selim je bio veran Nurbanu. Sama činjenica da je ona najpre rodila tri kćeri, a tek 1553. i sina, svedoči da je Selim ţeleo da dobije muškog potomka baš sa njom. Posle stupanja na presto, Selim je odrţavao veze i sa drugim konkubinama,

koje su mu rodile još petoricu sinova (poštujući princip jedna konkubina - jedan sin), ali je on za ţivota odredio Murata, Nurbaninog sina, kao svog naslednika. Selim II je prvi osmanski sultan koji je umro u prestonici. Ostalo je zabeleţeno da je Nurbanu naredila da se njegovo telo stavi na led, dok u Istanbul ne stigne Murat, koji je u to vreme bio namesnik u Manisi. Istovremeno, po drevnom dinastičkom običaju, ubijena su četvorica maloletnih Selimovih sinova (peti je umro pre oca).
DIVAN NAJVIŠI ORGAN DIVAN je predstavljao najviši organ izvršne vlasti u Osmanskom carstvu. Ovo ministarsko veće činili su veliki vezir, 2-5 kube vezira, defterdar (ministar finansija), dvojica vrhovnih vojnih sudija (jedan za Rumeliju, drugi za Anadoliju), kao i nišandţija (carski sekretar). Član divana bio je i beglerbeg Rumelije, kada je boravio u prestonici. Do vremena Mehmeda Osvajača, sultan je redovno predsedavao sednicama Divana, da bi od sedamdesetih godina 15. veka bila uvedena praksa da sednice vodi veliki vezir, dok je sultan mogao da prati šta se dešava kroz prozor na sali. Pored izvršne, Divan je imao i sudsku, kao i protokolarnu ulogu.

Uticajnija kao valide sultanija nego kao sultanova supruga, Nurbanu je bila veoma aktivna tokom vladavine svog sina Murata III (1574-1595). Iako se nije otvoreno mešala u drţavne poslove, ostala je sačuvana njena korespondencija sa francuskom regentkinjom Katarinom Mediči. Razumljivo je, s obzirom na poreklo, da je imala odlične veze sa mletačkim izaslanicima na Porti. TakoĎe, Nurbanu je kao valide sultanija vodila brigu o dobrobiti i odrţanju dinastije, te je bila ozbiljno zabrinuta što se njen sin vezao za jednu konkubinu, izvesnu Albanku iz dukaĎinskih planina, zvanu Safije, sa kojom je imao samo jednog sina. Izgleda da sultana Murata III ţene nisu zanimale, čak se govorkalo da je imao problema s muškošću. Majka mu je dovodila najveće lepotice iz harema, ali uzalud. Opstanak dinastije neočekivano je spasla njegova sestra Ismihan, koja mu je poklonila dve ruske robinje, od kojih je jedna uspela da zainteresuje vladara. Od tada, on se prepuštao haremskim uţivanjima, te je posle stupanja na presto dobio čak 19 muških i neutvrĎen broj ţenskih potomaka. Ipak, Safije (sa kojom nikada nije sklopio šerijatski brak) je i dalje je zauzimala izuzetno značajno mesto na dvoru. Slično kao što je to bio slučaj sa Nurbanu, Safijin uticaj će porasti kada njen sin Mehmed stupi na osmanski presto kao sultan Mehmed III (1595-1603). Prva naredba novog sultana Mehmeda bila je da se ubiju devetnaestorica njegove maloletne braće, koja su predstavljala potencijalnu opasnost za njegovu vladavinu. Njihovi tabuti bili su izloţeni ispred palate Top kapi, da bi mogla da ih vidi čitava prestonica. Taj čin je izazvao oštru reakciju stanovništva, te je jedan hroničar zabeleţio da se tog dana „nebo nad Istanbulom otvorilo, usled ţalosti za mladim prinčevima“. To je ujedno bio i kraj primene zakona o bratoubistvu, da bi se prešlo na sistem „kafesa“. Naime, po stupanju na presto, novi sultan bi svoju braću zatvorio u haremske odaje, koje neki, „ţivi sahranjeni“, nisu napuštali sve do smrti. Oni su tu ţiveli okruţeni paţnjom svojih majki, kao i robinja u haremu, ali pod strogim nadzorom sultanove garde. Neki od njih su usled takvog načina odrastanja stekli ozbiljna psihička oštećenja, koja bi izbijala na videlo u slučaju njihovog stupanja na presto. (Kraj)

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->