P. 1
Palavestra

Palavestra

|Views: 129|Likes:
Published by Cika Mika

More info:

Categories:Types, School Work
Published by: Cika Mika on May 02, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/09/2014

pdf

text

original

Predrag Palavestra

Osam vekova srpske književnosti
Obeleţavanjem 800 godina od osnivanja srpskog manastira Hilandara u Svetoj Gori 1998, zaokruţiće se i punih osam vekova postojanja i zraĉenja srpske knjiţevnosti. Od kraja XII veka, kada su nastala njena prva pisana dela, srpska knjiţevnost ostvarila je raskošnu riznicu duha koja sadrţi mnoge temeljne vrednosti celokupne juţnoslovenske kulture i civilizacije. MeĊu glavnim snagama koje su uticale na karakter juţnoslovenske (jugoslovenske) civilizacije, znatnim svojim delom uĉestvovala je i srpska knjiţevnost. Pokretaĉke snage srpske knjiţevnosti, koja je krajem XIX i poĉetkom XX veka brzo stasala na patrijarhalnoj kulturi i sazrela u Vukovom jeziku, na najvišem stupnju ideja bile su usmerene ka promenama kulturnih modela. Bile su vezane za širenje i osmišljavanje postignutih sloboda, za preobraţaj nasleĊenog patrijarhalnog morala i za zdrava raslojavanja u graĊanskom društvu, za raznovrsnost i pretapanje stilova i za, tada još neprikosnoveno uzvišenu, ideju jugoslovenskog ujedinjenja u slobodnu drţavu. Dva velika carstva – tursko i austrijsko – koja su se u to doba raspadala, naĉeta, izmeĊu ostalog, i srpskom obnovom, zastupala su dva suprotna civilizacijska sistema: dinamiĉki industrijski kapitalizam u usponu i statiĉki istoĉnjaĉki feudalizam u opadanju. Jugoslovenska inicijativa, za koju su tada bili naĊeni nauĉni i politiĉki motivi, bila je rešenje izabrano u tamnom vilajetu. VoĊene idejama srpske revolucije iz 1804. godine, idejama slobode, prosvećenosti i demokratije, srpska kultura i knjiţevnost postigle su u XIX veku zavidan, u evropskoj istoriji dotad nezabeleţen duhovni preobraţaj, silovit i dalekoseţan civilizacijski skok. Nepismena seljaĉka drţava ustanika i hajduka za samo pedesetak godina, od Hatišerifa do Ustava iz 1888, vratila je srpskom narodu njegov istorijski identitet, iznela pred Evropu njegovu junaĉku epiku i bogatu duhovnu tradiciju, obnovila svetosavski kult srednjovekovne drţave i srpskog pravoslavlja, oĉistila, sredila i preporodila knjiţevni jezik na narodnim osnovama i širom otvorila svoje vidike prema svetu. Kroz srpsku kulturu duvali su svi moćni vetrovi modernoga doba, od jetkog jakobinstva i tvrdog kartezijanstva, do otmenog salonskog artizma, slovenskog svetskog bola i neodluĉne filosofije beznaĊa i ništavila. Za kratko vreme, srpska kultura modernoga doba navikla se na ravnopravno postojanje opreĉnih teţnji i ideologija. U njoj su u istom ĉasu cvetale i herderovske postavke o duhu probuĊenog naroda i karbonarske zavere anarhista; dinastiĉke svaĊe i korumptivna birokratija uporedo s ideologijom liberalizma i socijalistiĉkim programom marksista i bakunjinista, s trezvenim racionalizmom pozitivista i kritiĉke nauĉne svesti što je stajala na suprotnoj strani od sumornog idealizma romantiĉara i sanjara. Krajem XIX i poĉetkom XX veka, Srbija je bila jedina zemlja na svetu u kojoj je sam monarh bio tumaĉ liberalnih ideja Dţona Stjuarta Mila o slobodi. U jugoslovensku civilizaciju, o kojoj se i tada sanjalo, srpska knjiţevnost poĉela je da prilaţe sve veće i svetlije doprinose, izrasle iz srpskog preporoda. Iako se nije mogla osloboditi nedaća što će je i kasnije koĉiti u napretku – kao što su nesigurnost i neverica, neprosvećenost i nesloga, neistrajnost i nemaština – srpska kultura je preko knjiţevnosti unela u jugoslovenski kulturni krug nekoliko znaĉajnih oslonaca. Neke od tih ideja bile su opšte ideje modernoga doba, ali je, pored njih, bilo i nešto izvornih tekovina, kao i nekoliko inicijativa koje su pokazale ţivost, gipkost i

otvorenost srpske duhovne kulture ĉak i za najneobiĉnije pokrete u svetu ideja i stvaralaĉkih nastojanja. Prodor radikalne urbane svesti u srpsku sredinu krajem XIX veka, kada je zapoĉelo zlatno doba moderne srpske knjiţevnosti, stvorio je raskol izmeĊu nasleĊene patrijarhalne i tek zaĉete graĊanske kulture, ali to odvajanje u srpskim dušama nije izazvalo krizu. Bila je to samo prva moralna katarza jedne obnovljene kulture, koja se upravo kroz pribliţavanje Evropi uspravljala na noge i koja je realistiĉko iskustvo i nauĉne tekovine pozitivizma znala da iskoristi za preporoĊaj tradicionalne kulture, za obnovu nacionalne svesti i za izgradnju nove filosofije pregalaštva, sluţbe i odricanja. Neka zraĉenja tadašnje srpske kulture prenela su se i izvan granica Srbije. U svim krajevima naseljenim srpskim ţivljem upaljene su nove vatre nacionalnog samospoznanja. Time je srpski kulturni prostor dobio u širini i postao izvor opštih jugoslovenskih teţnji i oĉekivanja. Novi Sad i Mostar, iako još u sklopu tuĊe i neprijateljske drţave, takmiĉili su se za naziv "srpske Atine". Sarajevo, Cetinje, Zagreb, Dubrovnik, Banja Luka, Zadar, Split i Šibenik bili su vaţni srpski kulturni centri, ţiva središta knjiţevnoga rada u kojima su delovali najbolji srpski pisci i izdavane znamenite srpske knjige i ĉasopisi. Jedinstvena srpska knjiţevnost imala je otvorena vrata za sve preduzimljive, uporne i dobrohotne kulturne poslenike, uĉitelje i novinare, pisce i sveštenike iz svih pokrajina gde su ţiveli Srbi. Ni u kritici ni u istoriji knjiţevnosti nisu postojale nikakve razlike izmeĊu regionalne i matiĉne srpske knjiţevnosti. Srpski kulturni prostor, koji je uokviren u preporodno doba srpske knjiţevnosti, obuhvatao je i velike centre i zabaĉenu periferiju. Iz njega su na svim stranama zraĉile iste ideje nacionalnog samopouzdanja, kulturne obnove, prosvećenog realizma i upornog kulturnog rada. Objedinjujuća misao većine srpskih pisaca bila je misao o slobodi. Srpska knjiţevnost je tu ideju od ranije imala u samom jezgru svoga izraza i svoje imaginacije, jer je vizija slobode bila glavna pokretaĉka snaga svekolike srpske duhovnosti nakon propasti carstva i Despotovine. U romantizmu, posle srpske revolucije, ideja slobode postala je vodeći motiv okupljanja i buĊenja nacije, ali je tek u moderno doba slobodarska misao dobila svoju punoću i širinu, postavši neka vrsta zajedniĉkog nazivnika za celokupnu srpsku knjiţevnost. Misao o slobodi je glavni znak raspoznavanja koliko je neko delo uraslo u tkivo srpske duhovne kulture. Sam jezik te kulture bio je najosetljiviji na zvuk slobode. Kroz knjiţevnost, lišenu osvetniĉke mrţnje i odmazde, sloboda se uzdizala, slavila i branila kao svetla i sveobjedinjavajuća misao-vodilja, kao prkosno naĉelo otpora protiv svake nepravde. Iz srpske knjiţevnosti moţe se nauĉiti sta u srpskom narodu vredi sloboda – sloboda malog ĉoveka pred moćnikom i golemašem, sloboda iskonskog ljudskog nagona za srećom, sloboda ţudnje za idealnim i boţanskim pravom ĉoveka na malo slobodna daha. U svim tragiĉnim trenucima velikih iskušenja, srpski pisci i kritiĉari bili su po pravilu veliki duhovni predvodnici nacije. Jedni su smatrani uĉiteljima energije, drugi uĉiteljima stila i vaspitaĉima ukusa. Mnogi su prednjaĉili u politiĉkim, društvenim i nacionalnim poduhvatima i bili stvarni ideolozi gotovo svih velikih pokreta na slovenskom jugu. Borbenost, dinamizam, odanost ideji i spremnost na liĉnu ţrtvu bili su odlike velikog broja srpskih pisaca i intelektualaca, koji su nauĉili da ţive od prkosa, pod prismotrom, sa zabranama, pretnjama i progonima, na društvenoj ivici, ponekad van zakona, naviknuti na tamnice, stratišta, ratove, bolesti, siromaštvo, zaborav i neprekidna odricanja. Kad bi se u nasem veku naĉinio neki popis smrti srpskih pisaca, dobila bi se jedna neverovatna enciklopedija ljudske patnje. Te gorke smrti srpskih knjiţevnika na vešalima, od noţa, pred streljaĉkim strojem, u tamnicama, pod mukama, u

mreţama za ludake, u bitkama, zasedama, jamama, istragama i zaverama, i same su tragiĉan doprinos srpske knjiţevnosti jugoslovenskoj civilizaciji. Tragizam srpske knjiţevnosti, ĉiji pravi koreni seţu duboko u mitsko nasleĊe Balkana, do helenskih i vizantijskih temelja, u izvesnom smislu razliĉit je od tragiĉne misli u novijoj evropskoj knjiţevnosti. Tamo prevladava ideja otuĊenja izmeĊu prometejskog prkosa i sizifovskog oĉajanja, a ovde tragiĉna svest ima ontološko znaĉenje: misao o smrti ne vodi u beznadeţnost i ništavilo, nego nadvladava prolaznost, uĉi istrajavanju i u krajnjem ishodu pruţa utehu u nekoj drugoj, nadistorijskoj stvarnosti. Tragiĉni herojski optimizam, preuzet iz narodne epike i kosovskog zaveta, u modernoj srpskoj knjiţevnosti prilagoĊen je moralnom naĉelu volje da se istraje i na strasnom mestu. Upravo zato, srpska knjiţevnost u juţnoslovenskoj civilizaciji sluţi kao uzor za oţivotvorenje delatnih ideja istorije, kao primer za podizanje i odrţavanje duhovne i moralne energije nacije. * Uprkos velikim i ĉestim istorijskim potresima na Balkanu, mnogim ratovima i promenama vlasti, pa ĉak i dalekoseţnim sudarima moćnih civilizacija koji su se odigravali na tome prostoru, u toku punih osam vekova srpska knjiţevnost odrţala je stalan rast i neprekinut stvaralaĉki kontinuitet. U svome dugom trajanju doţivela je nekoliko snaţnih i plodnih stvaralaĉkih uzleta. Oni su za kratko vreme mnoštvom vrednih dela nadoknadili povremene zastoje izazvane ratovima, istorijskim nedaćama i raznovrsnim stradanjima naroda izloţenog brojnim patnjama a ĉesto i uništenju. Prvi svoj procvat srpska knjiţevnost imala je već u srednjem veku, kada se ceo jugoistok Evrope nalazio pod zraĉenjem Vizantije i bogate istoĉno-mediteranske pravoslavne civilizacije. Prvi izvorni knjiţevni spomenici, napisani na tlu srpskih zemalja, oslanjali su se na dve snaţne i oĉuvane balkanske knjiţevne tradicije – na nasleĊe grĉke hrišćanske pismenosti, verskih spisa, teoloških, pravnih i istorijskih dela vizantijskih sveštenika i pisaca, a – sa druge strane – na raskošnu i u narodu ţivu i prisutnu folklornu tradiciju, ĉiji su stvaralaĉki, duhovni i umetniĉki koreni zadirali duboko u mitsko nasleĊe drevnih balkanskih naroda. Sava Nemanjić (1175-1235), prvi srpski arhiepiskop i knjiţevnik, kao mlad isposnik u Svetoj Gori 1199. godine napisao je znameniti Hilandarski tipik po uzoru na sliĉne duhovne propise grĉkih manastira, ali je u njega ugradio kratko Žitije sv. Simeuna zasnivajući jednovremeno i svetaĉki i drţavniĉki kult svoga oca, raškog velikog ţupana Stevana Nemanje. Letopis popa Dukljanina, pisan na latinskom jeziku u Baru kao sedištu nadbiskupije u drugoj polovini XII veka, proţet je ţivom slovenskom tradicijom usmenih narodnih legendi i predanja koja su u nekom starijem, izgubljenom spisu bila zabeleţena u XI veku. MeĊu njima se nalazi i tuţna legenda o Vladimiru i Kosari, o ljubavi dukljanskog kneza Jovana Vladimira (997-1016) i navodne kćeri "bugarskog" cara Samuila. Najznaĉajniji spomenik stare srpske pismenosti Miroslavljevo jevanđelje, pisan lepo srezanim ćirilskim slovima oko 1185. godine za Nemanjinog brata, humskog kneza Miroslava, potekao je najverovatnije iz neke dobro uhodane i razvijene kaligrafske prepisivaĉke skole sa vidnim odlikama posebne srpske ortografije i jasnim tragovima sveţeg narodnog govora. Tokom trajanja srednjovekovne srpske drţave XII-XV veka, knjiţevni rad bio je u stalnom usponu. Pored crkvenih i verskih knjiga, pouĉnih i kanonskih uputa, ţitija svetaca, biografija, povelja, sluţbi, molitava i pohvala – kakva je znamenita, reĉita i raskošno uraĊena Pohvala knezu Lazaru monahinje Jefimije iz 1402. godine – meĊu Srbima se prevode i ĉitaju podjednako i hagiografske i svetovne knjige iz vizantijske i zapadne knjiţevnosti: Roman o Aleksandru

Velikom (Srpska Aleksandrida), Roman o Troji, Povest o Tristanu i Izoldi, legende o Lanselotu i Bovu od Antone kao i druga popularna dela. Tragovi te oĉigledno dobro poznate lektire ušli su i u narodna predanja i saĉuvali se sve do Vukovih zapisa u XIX veku. Najbolji primer takvog produţenog ţivota pisane reĉi i njenog dugog trajanja u narodnim umotvorinama nalazi se u narodnim priĉama i pesmama gde su ostali vidljivi tragovi starih srednjovekovnih apokrifa i jeretiĉkih knjiga poput Obilaženja Bogorodice po mukama u pesmi "Ognjena Marija u paklu". U proznim delima monaha Teodosija Hilandarca iz XIII veka (Žitije sv. Save i Žitije Petra Koriškog) mogu se naći izvanredni primeri visokog pripovedaĉkog stila stare srpske knjiţevnosti sa ţivim odlikama razvijenog biografskog romana. Teodosijevi opisi i kazivaĉko majstorstvo po slikovitosti, maštovitosti, lakoći pripovedanja i ţivotnoj uverljivosti nimalo ne zaostaju za najboljim stranicama evropske proze onoga doba. Sliĉnu sveţinu i privlaĉnost imalo je, takoĊe, i Žitije despota Stefana Lazarevića iz pera Konstantina Filosofa iz XIV veka sa ţivim odlikama romansirane hronike u koju se mogu ukljuĉiti i Janičareve uspomene Konstantina Mihailovića iz Ostrovice kod Novog Brda. Kao ratnik despota ĐurĊa Brankovića, Mihailović je 1455. godine pao u tursko ropstvo, postao janiĉar i u vojsci Mehmeda II Osvajaĉa ratovao po Bosni i Ugarskoj, dok potkraj XVI veka nije umro kao prebeg pod zaštitom ugarskih i poljskih vladara, kojima je, kao svedoĉanstvo o Turcima, namenio svoje uspomene. U sliĉnim spisima drugih srpskih pisaca srednjega veka nalazi se takoĊe mnoštvo podataka o stalnom prisustvu i trajanju jake usmene narodne knjiţevnosti meĊu Srbima. Ta usmena tradicija ţivela je naporedo sa pisanom, crkvenom i svetovnom knjigom, da bi u vreme ropstva pod Turcima odrţala neugašenom stvaralaĉku snagu umetniĉke reĉi u narodu. U prostoru izmeĊu stare i nove srpske knjiţevnosti narodno usmeno stvaralaštvo izraslo je na raznovrsnom, široko rasutom, drevnom mitskom i folklornom nasleĊu, na kome se najvećim delom odrţala svekolika duhovnost izvorne patrijarhalne kulture srpskog naroda. Iskonski i veĉiti pratilac uspona i kretanja ljudskog roda, najsadrţajniji i najpresudniji ĉinilac u razvoju duhovnog sveta ĉoveka, narodno stvaralaštvo upilo je u sebe ogromno misaono i tvoraĉko iskustvo sveta, sve ono što se u kolektivnoj svesti i podsvesti naroda taloţilo duţe od pamtiveka. Neutvrdive i neuhvatljive starosti, usmeno narodno stvaralaštvo bilo je prvi oblik iskustvenog dijaloga ĉoveka sa njegovim prirodnim okruţenjem i najbliţim sabesednicima. Bio je to korak od igre i obreda ka tananoj duhovnoj komunikaciji na najvišem nivou svesti, stvaranje i oblikovanje nove, nestvarne stvarnosti koja pored postojećeg pojavnog sveta stvara i novi, nepostojeći a ipak stvarni svet apstrakcije, maste, ideja, izmišljenih slika i neverovatnih zbivanja gde je sve mogućno i sve istinito jer je sve stvoreno po ljudskoj meri iz ĉistog ĉoveĉijeg uma. Obuhvatajući u sebi nanose prastarih vremena i kultura, i to sa prostora mnogo sirih od svoje uţe balkanske postojbine, srpska narodna knjiţevnost kao deo slovenskog i balkanskog folklora postojala je zasigurno još pre prvih pomena u srednjem veku. Sa dosta osnova pretpostavlja se da je deo starog Barskog rodoslova (Letopisa popa Dukljanina) iz XII veka, u stvari mlaĊa prerada jednog još starijeg latinskog spisa nastalog u Zeti ili na juţnom Primorju još u XI veku pod naslovom Kraljevstvo Slovena (Regnum Sclavorum). Sluti se da je taj spis mogao nastati prema modelu evropskih srednjovekovnih viteških spevova o Rolandu, Nibelunzima ili ruskom Slovu o polku Igorovom i da se poslednji trag toga epa zadrţao u već pomenutoj legendi o Vladimiru i Kosari. Posredna svedoĉenja o starini i prisustvu narodnih pesama razbacana su uzgredno po mnogim delima srpskih srednjovekovnih knjiţevnika, kao i u zapisima raznih putopisaca onoga doba. Najstariji siguran zapis potiĉe iz 1497. godine. PronaĊen je u jednom italijanskom spevu i sadrţi deo srpske narodne pesme dugoga stiha (bugarštice) o stvarnom dogaĊaju vezanom za Smederevo 1448. godine. Nešto kasnije, lirske narodne pesme beleţili su dubrovaĉki i dalmatinski pisci. Prvu izvornu narodnu pesmu o Marko Kraljeviću zapisao je i 1568. godine

objavio Hvaranin Petar Hektorović u svome znamenitom spevu Ribanje i ribarsko prigovaranje. Bogatu graĊu sadrţi i obimni Erlangenski rukopis s poĉetka XVIII veka. Pravu svetsku slavu stekao je zapis Alberta Fortisa iz dela Putovanje po Dalmaciji (1774), odakle su poznatu baladu o Hasanaginici preuzeli i preveli najveći evropski pesnici onoga doba, meĊu njima prvi Johan Volfgang Gete. Duhovno bogatstvo i stvaralaĉka raznovrsnost usmene knjiţevnosti ogledaju se podjednako i u prozi i u poeziji. U bajkama, koje ĉine preteţniji deo proznog usmenog stvaralaštva, rascvetala se bujna narodna mašta, folklorna fantastika, svet natprirodnih sila i ĉudesnih zbivanja kroz kakav se uvek prelama zamršeni i neuhvatljivi odnos ĉoveka prema njegovom spoljašnjem okruţenju. Pored pouĉnih priĉa, legendi, predanja, novela, šaljivih pripovedaka, skaski, anegdota i priĉa o ţivotinjama, posebnu vrstu proznog narodnog kazivanja ĉine poslovice, zagonetke i pitalice gde je, najĉešće u svega nekoliko skladnih reĉi, saţeto veliko ţivotno iskustvo, britka narodna mudrost i trezveno moralno osećanje pravde, istine i greha. U narodnoj poeziji podela se vrsi na ţenske (lirske) i junaĉke (epske) pesme. One se u mnogim svojim odlikama neposredno vezuju za prozno usmeno stvaralaštvo, gde se takoĊe neki ţanrovi smatraju vise "ţenskim" a drugi vise pripisuju "muškom" naĉinu mišljenja i poimanja sveta. Lirske pesme, vezane za obredne radnje i obiĉaje (svatovske, ljubavne, ţetelaĉke, koledarske, dodolske i kraljiĉke pesme, uspavanke, tuţbalice i druge, po pravilu sa tragovima starih paganskih rituala), oĉuvale su obilje etnografske graĊe izvanredno znaĉajne za upoznavanje duhovne kulture i narodne tradicije. Lirsko-epske pesme i balade, ĉesto sa naglašenom moralistiĉkom i pouĉnom sadrţinom i tragiĉnim raspletom, ĉine prelaz od ţenske narodne poezije ka junaĉkoj epici. One otkrivaju i neke od najdubljih slojeva potisnutog narodnog pamćenja i zapretanog pesniĉkog govora. Epske narodne pesme, po kojima se srpska usmena knjiţevnost nasla u samim vrhovima svetske poezije, uporedo sa najvećim spevovima svih vremena, saĉuvane su ponajviše iz doba robovanja pod Turcima, mada se u narodu neguju od starine i po ustaljenom obiĉaju prenose od jednog naraštaja na drugi. Starije pesme bile su "pesme dugog stiha" (bugarštice), koje je kasnije potisnula deseteraĉka guslarska narodna epika proţeta jakim istorijskim pamćenjem i izrazitim nacionalnim osećanjem, ĉvrstim moralnim merilima i visokim ĉoveĉanskim idealima. Zapisana uglavnom u XIX veku od dobrih guslara-pevaĉa – meĊu kojima su neki bili pravi majstori epskog kazivanja i sjajni knjiţevni talenti velike izraţajne moći i razvijenog smisla za doĉaravanje i oblikovanje sadrţine – srpska narodna junaĉka epika u najteţim danima neizvesnosti dopunjavala je, a ponekad i nadoknaĊivala, posustali i zaustavljeni knjiţevni rad i tako, u dobroj meri, oĉuvala duhovnu i umetniĉku tradiciju narodnog govora. Izloţen velikim ţivotnim nevoljama i tragiĉnim iskušenjima istorije, narod je kroz svoju epiku odnegovao, podigao i razvio misaonu i tvoraĉku snagu svoga jezika, produhovio ga, odrţao i osposobio za velike stvaralaĉke poduhvate. Obezbedio mu je gipkost, lepotu, širinu znaĉenja i raskos oblika, zvuĉnost, ritam i neiscrpne mogućnosti preobraţavanja. Podstaknuo mu je ţivotodavnu i gotovo ĉudesnu sposobnost samoproĉišćavanja i obnavljanja kako bi jezik svagda bio i ostao glavna odlika nacionalne kulture. U narodnoj pesmi srpski jezik je sazreo, uobliĉio se i otvorio za najviše duhovne poduhvate i tako postao osnovni nosilac i izraz kulturnog identiteta. Prema istorijskom sadrţaju, srpska narodna epika grupisana je u veće celine. One nisu povezane spoljašnjim okvirom po uzoru na klasiĉne epove drugih naroda, poput Ilijade, Odiseje ili Mahabharate. Jedinstvo srpske junaĉke epike odrţava se iznutra, kroz duhovne, moralne i istorijske sadrţaje, a tek uzgred kroz spoljašnju formu i tematsku srodnost raznih ciklusa – kao

što su kosovski ciklus, pesme o Kraljeviću Marku, pesme o ratovanju s Turcima, o hajducima i uskocima, ili o vojevanju za slobodu u srpskom ustanku. Neki od tih ciklusa, na primer kosovski ili ciklus Kraljevića Marka, tematski su ĉvršće vezani, bilo idejom poraza i ţrtve, bilo liĉnošću glavnog junaka, mada se i u njima prave vrednosti ipak izoštravaju izvan tematskih okvira, u jedinstvenoj poetici, pesniĉkom izrazu i umetniĉkom postupku – tj. u onome što se kroz mreţu stihova naslućuje i oseća iza teksta, kao duhovno jedinstvo i celovit moralni stav prema ţivotu i istoriji. To svojstvo vidi se i u nekim pesniĉkim delima koja su nastala na temeljima epske tradicije i usmenog pesništva, kao što su Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša ili, u novije vreme, poeme Matije Bećkovića. Sistematsko beleţenje srpskih narodnih umotvorina zapoĉeo je na poĉetku XIX veka Vuk Stefanović Karadţić (1787-1864), zaĉetnik nove srpske knjiţevnosti i zakonodavac srpskog knjiţevnog jezika. Na podsticaj prijatelja iz Beĉa, Vuk je 1814. godine izdao prvu Malu prostonarodnu slaveno-serbsku pjesnaricu i uz nju, iste 1814. godine, prvu srpsku gramatiku Pismenicu serbskoga jezika. Ohrabren uspehom i povoljnim prijemom prve Pjesnarice, već naredne 1815. godine on je objavio i drugu Narodnu srbsku pjesnaricu, da bi nešto kasnije u Lajpcigu (1823/24) štampao novo prošireno izdanje, kasnije dopunjavano mnogim pesmama što ih je do kraja ţivota skupljao putujući ĉesto po Srbiji, Vojvodini, Crnoj Gori i Dalmaciji. Pored nekoliko knjiga pesama i mnoštva neobjavljenih zapisa koji su ostali u rukopisu, Vuk je objavio i Narodne srpske pripovijetke (1821), Srpske narodne poslovice (1836), Kovčeţić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona (1849), obimnu etnografsku graĊu Život i običaji naroda srpskoga (1867) i O Crnoj Gori, kao i nekoliko svezaka knjiţevnog kalendara Danica, te istorijske radove o Milošu Obrenoviću, o KaraĊorĊevom Praviteljstvujušĉem Sovjetu i o voĊama Prvog srpskog ustanka. Trajan i neprocenjiv doprinos srpskoj kulturi i pismenosti, Vuk Karadţić je dao svojom reformom knjiţevnoga jezika. Prihvatajući napore što su ih na negovanju narodnog jezika u knjiţevnosti još pre njega ĉinili drugi srpski prosvetitelji – posebno osnivaĉ beogradske Velike skole Dositej Obradović (1739-1811) – Vuk je srpski jezik vratio izvorima narodnog govora, uveo fonetsku ortografiju i ustanovio kljuĉno naĉelo srpske jeziĉke kulture: "Piši kao što govoriš, a ĉitaj kao što je napisano". Pored gramatike i uvoĊenja nove azbuke, Vuk je 1818. godine saĉinio prvi Srpski rječnik, ĉije je drugo izdanje iz 1852. godine umesto prvobitnih 26000 već imalo blizu 50000 reĉi sa osnovom preuzetom iz štokavskog hercegovaĉkog dijalekta. Narodni govor Vuk je najbolje primenio u svome prevodu Novog zavjeta (1847). Uprkos otporima crkvenih vlasti i nekih knjiţevnih krugova, Vukova jeziĉka reforma bila je najpre prihvaćena od Vukovih pomagaĉa i saradnika, a potom i u narodu. MeĊu Vukovim saradnicima najznaĉajniji lingvistiĉki doprinos jeziĉkoj reformi dao je Đura Daniĉić (1825-1882), pisac Rata za srpski jezik i pravopis (1847), prevodilac Starog zavjeta u Svetom pismu, jedan od osnivaĉa "Društva srpske slovesnosti" i zaĉetnik velikog Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU. Kao izrazit kulturni pregalac XIX veka i sledbenik romantiĉnih herderovskih uĉenja o izvornoj snazi narodnog duha, Vuk Karadţić nije bio samo knjiţevni radnik i reformator jezika. Bio je takoĊe i tvorac srpske demokratske tradicije, ideolog i uĉitelj mlade srpske graĊanske inteligencije. Ta inteligencija uĉinila je odluĉujući korak u modernoj srpskoj istoriji i srpsko duhovno nasleĊe vratila Evropi. Glavni plodovi Vukove knjiţevne reforme dozreli su tek u modernizmu, u novoj kulturi koja je izrasla na spasenom i osloboĊenom jeziku, sposobnom da izrazi i iznese nove sadrţaje misli, novu formu kulture i novu ideologiju društvenog preporoda.

Tek kada su se slegle i ohladile vatre srpske romantiĉarske omladine, i kada je nova graĊanska svest shvatila vaţnost nacionalnog okupljanja, kulturnog identiteta i moralnog samopouzdanja, tek tada su u srpskoj knjiţevnosti, nauci i umetnosti zavladali vodeći principi Vukove kulturne ideologije. To su bili: duh nacionalne obnove, zasnovan na narodnom jeziku i narodnoj tradiciji; istorijski kontinuitet moralne svesti, saĉuvane u filosofiji epskog predanja; naĉelo demokratizma, oslonjenog na iskustvo odricanja i samopomoći, na smisao i potrebu zajedniĉkog rada za opštu stvar. Ma koliko, dakle, izgledalo paradoksalno, Vukova jeziĉka revolucija unapredila je meĊu Srbima ne samo svest o sopstvenom poreklu i duhovnom identitetu, nego i odnos prema demokratskoj instituciji javnosti, u kojoj se ta samosvest najbolje i najpotpunije ostvaruje. Slobodan jezik je forma slobodnog duha. Slobodan duh se u jeziku ne iskazuje kroz mutne i nejasne, zakuĉaste fraze, kroz uvrnute reĉi i razlivene reĉenice, kroz redukovan reĉnik i ogoljena znaĉenja, kroz dvosmislen mandarinski govor, kome je svrha da skriva a ne da objašnjava, i koji zapravo narušava i remeti komunikaciju umesto da je olakšava i unapreĊuje. U osnovi jasan i jednostavan, pouzdan, savitljiv i prilagodljiv, Vukov jezik ţivi i razvija se jedino u kretanju i dejstvu, u dijalogu koji otkriva nov jeziĉki kôd i uvek iznova aktivira sve skrivene slojeve znaĉenja, sve zvuĉne prelive i svu neverovatnu leksiĉku, morfološku i sintaksiĉku skalu jeziĉkih mogućnosti. Vukova borba za narodni jezik bila je oblik borbe za dostojanstvo naroda koji tim jezikom govori, za slobodan duh koji se u tom jeziku ostvaruje. Kao svi pravi pregaoci u srpskoj kulturi i istoriji, Vuk Karadţić je bio ĉovek velikoga huka i zamaha, nosilac duhovnog naĉela suprotnog tradicionalnoj svesti mirenja sa datim stanjem stvari, nepomeranja, trpljenja, promućurne pritvornosti i rajinske pokornosti. Statiĉkom naĉelu mirovanja Vuk je, kao ĉovek prosvećenosti, suprotstavio dinamiĉko naĉelo pokreta. Veliki sledbenik epohe prosvećenosti, Vuk je bio pisac koji je reformu kulture shvatao i ostvarivao kao povratak u Evropu. Kao osnov moralne filosofije srpskog naroda i njegov nagonski otpor nasilju istorije, Vuk je istakao patrijarhalnu kulturu etiĉkog kontinuiteta i tragiĉnog epskog optimizma, oĉuvanog u guslarskom predanju i zavetnim zakonima otaca. Tragizam srpske i balkanske istorije on se trudio da prevlada ĉinom a ne trpljenjem, kulturnom akcijom i knjiţevnom reformom izvedenom po uzoru prosvećene Evrope. Sve tri kobne nedaće u srpskom narodu – neprosvećenost, nesigurnost i nemaštinu – on je nameravao da ukloni otvaranjem prema Evropi i ukljuĉivanjem folklornog blaga balkanske kulture u evropski duhovni prostor. Kao što su, pre Vukove knjiţevne reforme, istanjenu vezu sa srednjovekovnim nasleĊem i pomalo klonuli kontinuitet srpske knjiţevnosti odrţavali pisci srpskoga baroka i klasicizma prelazeći sve smelije sa veštaĉkog slavenosrpskog jezika na obiĉan i razumljivi govor naroda (Gavril Stefanović Venclović, Jovan Rajić, Zaharija Orfelin, Lukijan Mušicki), tako su i u Vukovo vreme ţivo delovali pisci kratkotrajnog srpskog sentimentalizma i predromantizma. Najznaĉajnija pojava meĊu njima bio je Jovan Sterija Popović (1806-1856), rani preteĉa srpskih realista i prvi istinski zaĉetnik srpskog pozorišta i srpske komediografije. Iako je napisao vise istorijskih drama i jedan podsmešljivi roman, Sterija se najbolje ostvario kao pisac komedija (Laža i paralaža, Pokondirena tikva, Tvrdica ili Kir Janja, Rodoljupci), ĉiji su jetki i vedri satiriĉki i kritiĉki tonovi sasvim odudarali od Sterijinih kasnih, sumornih i gorkih pesimistiĉkih stihova iz zbirke Davorje.

Posle Vukove knjiţevne i jeziĉke revolucije, srpska duhovna kultura nikada se vise nije odvojila od potrebe da se otvori prema Evropi i ukljuĉi u tokove civilizovanog sveta. Sa Vukom je zapoĉela druga duhovna obnova srpske knjiţevnosti praćena silovitim oslobaĊanjem stvaralaĉke energije koja se u gotovo svim oblastima duhovne kulture višestruko preporodila na tek otkrivenim izvorima narodnoga jezika i narodnog stvaralaštva. Najbolji dokazi toga preporoda u duhovima pisaca vide se po naglom usponu srpske knjiţevnosti Vukovoga doba, poĉev od lirske obnove srpskog stiha u Pesmama Branka Radiĉevića (1847) i misaonog tragizma Njegoševog Gorskog vijenca (1847), pa do razbuktavanja knjiţevnih stilova i ideja kod Vukovih bliţih ili daljih duhovnih potomaka. Najpre kod trezvenih srpskih realista, okrenutih istinskom ţivotu i narodu, a potom i kod onih pisaca koji su, poput Laze Kostića, na vukovskom iskustvu ustanovili novu duhovnu vertikalu, podigli i preporodili tradicionalnu knjiţevnu misao i srpsku kulturu saobrazili merilima modernoga doba. Petar II Petrović Njegoš (1813-1851) i Laza Kostić (1841-1910) osnaţili su uzlete srpske knjiţevnosti ohrabrene Vukovom kulturnom reformom. Mada meĊusobno razliĉiti, drukĉijega porekla i vaspitanja i nejednakog duhovnog sklopa, oni su obojica utvrdili najviše standarde srpske knjiţevnosti XIX veka i, zajedno sa Vukom, promenili smer, izraz i karakter u jeziku tadašnje srpske kulture. Njegoš je bio otelovljenje i najviša misaona i pesniĉka sublimacija epskog morala i mudrosti srpske deseteraĉke knjiţevne tradicije. Po reĉima Ive Andrića – koji je u XX veku za srpsku knjiţevnost bio i znaĉio isto što i Njegoš u XIX stoleću – pesnik Gorskog vijenca i Luče mikrokozma bio je izraz tragiĉne svesti o zloj sreći i istorijskom prokletstvu srpskog naroda na Balkanu, razdvojenog "krvavim zidom" civilizacija i baĉenog u neprekidnu meĊusobnu "borbu stihija". Veliki pesnik srpskog romantizma, Laza Kostić je povezao dva stoleća srpske poezije – doba romantiĉarskog zanosa i moderno vreme prkosnog individualizma. Gestom velikih modernih pesnika XX veka, on je ĉovekovu misiju uzdigao do apsolutnog naĉela kosmiĉke harmonije. Kao da je ĉarolijom donesena na poĉetak XX stoleća, njegova pesma "Santa Maria della Salute" stoji na razmeĊu dve velike epohe srpskog pesništva i spaja nasleĊe prošlosti sa oĉekivanjima budućnosti. * Treći veliki procvat srpske knjiţevnosti – posle poĉetnog uspona u srednjem veku i plodnog podsticaja dobijenog kroz otkriće narodnih umotvorina i kroz Vukovu kulturnu i jeziĉku reformu – ostvario se u tzv. "zlatno doba" na kraju XIX i na poĉetku XX veka. Iz prethodnog stoleća u novu epohu srpskog modernizma ušli su pisci razliĉitih skola i stilskih opredeljenja, realisti i kasni romantiĉari, prvi simbolisti i rani zaĉetnici srpske avangarde. Mnogi od njih imali su veliki ugled meĊu ĉitaocima, na primer pripovedaĉi Milovan Glišić, Stevan Sremac, Radoje Domanović, Simo Matavulj, Petar Koĉić, Borisav Stanković; pesnici Laza Kostić, Jovan Duĉić, Aleksa Šantić, Milan Rakić, Vladislav Petković Dis, Svetislav Stefanović, Sima Pandurović, Veljko Petrović; dramski pisac i komediograf Branislav Nušić; uticajni knjiţevni kritiĉari Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Pavle Popović. NJima su se ubrzo, još u godinama pre Prvog svetskog rata, jedan za drugim prikljuĉili i pisci novog naraštaja: Isidora Sekulić, Dimitrije Mitrinović, Stanislav Vinaver, Milutin Bojić, Veljko Milićević, Milutin Uskoković, Ivo Andrić. Krajem XIX i poĉetkom XX veka, glavne pokretaĉke ideje izmešale su se sa novim oĉekivanjima jednog mladog društva u usponu, naroĉito s potrebama ojaĉane srpske graĊanske klase koja se stvarala i popunjavala bez postupnosti, brţim preobraţavanjem iz seoske u gradsku i varošku

kulturu, bez prekidanja stalne ţivotodavne veze s narodnom masom. Umesto zaostale, tvrde i duhovno skuĉene kulture, proţete statiĉnom filosofijom trpljenja i odricanja, raĊala se nova društvena etika dinamiĉnog pregalaštva, vere i nacionalnog optimizma. Od njenog zamaha gasila su se kandila mitske utehe u carstvu nebeskome i brisali tragovi orijentalnog fatalizma, neprimetno nataloţenog u duhu i mentalitetu naroda koji se nasao na nemirnom prostoru susretanja i proţimanja nekoliko razliĉitih kultura, nesklada istoĉne i zapadne civilizacije, opreĉnih verskih uĉenja i neprijateljskih društvenih sistema i klasa. Obnova nacionalne svesti bila je ideološki odgovor mlaĊe, radikalno nastrojene graĊanske inteligencije na teške i nezdrave prilike, koje su pred kraj XIX veka vladale u Srbiji i stvarale sve dublji jaz izmeĊu teţnji istorijskog procesa emancipacije i konkretnog poloţaja nacionalne kulture, punog protivreĉnosti, golemih razlika i gotovo tragiĉnih nesaglasnosti. Pokretanje Srpskog književnog glasnika na samom poĉetku XX veka, oko kojeg se okupila opoziciona grupa preduzimljivih mladih intelektualaca, mahom školovanih u Francuskoj na demokratskoj tradiciji prosvećenosti, liberalizma i društvenog rada, oznaĉilo je zaĉetak plodne stvaralaĉke katarze duhovne svesti srpskog naroda i trenutak sudbonosnog prekida u kontinuitetu patrijarhalne i palanaĉke kulture. Bio je to raskid modernog vremena sa prošlošću kao opterećenjem, poĉetak razdoblja velikih inovacija, na gotovo svim poljima. Osnovni smisao oĉekivanih promena nije bio u tome da se stara mitska tradicija ospori i da se izbrišu nacionalne osobenosti duhovne kulture, već u tome da se zdrave tekovine patrijarhalnog društva i morala integrišu u novu, modernu kulturu naroda, dovoljno pripremljenog i sposobnog da prihvati izazov novoga vremena. Kao jedan od glavnih duhovnih voĊa i "uĉitelja energije" onoga doba, ĉovek velikog društvenog ugleda i znatnog knjiţevnog autoriteta, Jovan Skerlić (1877-1914) je s ponosom ukazivao na zdrav narodni duh, koji je u ĉasovima pregnuća sposoban za veliki polet i koji, kad savlada nesocijalnost i moralni nehat, "oskudicu osećanja celine", neistrajnost i primitivnu zlobu, pokazuje visoke etiĉke i duhovne vrednosti, visu meru "trezvenosti, inteligentnoga netradicionalizma, širine vidika, liberalizma u idejama, ostroga duha i pravilnoga suda, toliko razumnoga kriticizma i plodne pozitivnosti". Njegova vitalistiĉka filosofija, koja je ostavila neizbrisiv trag na ĉitavoj epohi modernizma i, uprkos mnogim idejnim neslaganjima, okupila oko sebe nekoliko intelektualnih i knjiţevnih naraštaja, zasnivala se na toj veri u izvornu snagu narodnoga duha. Celokupan tok modernizacije srpske kulture, koji je zapoĉeo poĉetkom XX veka, imao je izrazito nacionalno obeleţje i u svojoj osnovi nosio nešto od nacionalnog romantizma minuloga stoleća. Opsta evropska merila u društvenim odnosima, graĊanskoj kulturi, nauci, knjiţevnosti i umetnosti davala su novome vremenu crte kosmopolitizma i odlike univerzalnosti modernoga stila, ali nigde nisu ni prigušivale ni vodile odnaroĊavanju moderne kulture, za sta su nosioci modernizma u srpskoj knjiţevnosti ponekad bili ţestoko optuţivani. Nove ideje koje su donele nov odnos prema kulturi i knjiţevnosti uslovile su proširenje tematskog kruga a s tim u vezi i mnoge formalno-stilske inovacije, preobraţaj tradicionalnih i uvoĊenje novih, ponekad izrazito hibridnih knjiţevnih ţanrova. Silovit uspon kritike, suvereno vladanje zakonima pesniĉke forme i sve oĉiglednija diskurzivna artikulacija pesniĉkog jezika, urbanizacija proze i sve dublji zahvati u psihiĉka stanja i unutrašnji svet ĉoveka, ĉiji se socijalni poloţaj menjao saglasno promenama kulture i senzibiliteta epohe, promenili su seizmiĉku situaciju srpske knjiţevnosti i naznaĉili nove, ranije moţda samo ovlaš ocrtane prostore i mogućnosti stvaralaĉkog previranja i sazrevanja. Do juĉe odvojena od ĉitalaca teškom zavesom

nerazumljive uĉenosti i aristokratskog estetizma, kritika se u doba modernizma i idejno i stilski demokratizovala, izasla u javnost i postala najpresudniji ĉinilac nove kulture, usavršen, modernizovan i retoriĉki nadmoćno razvijen instrumenat proĉišćene i preobraţene istorijske svesti. Tipološki razuĊenija no ikada dotad, ona je kao uhodan i ĉvrst mehanizam dejstvovala na svim stranama i u svim slojevima kulture, od najviših akademskih krugova do amorfnih subkulturnih formi, postiţući neosporne vrednosti i kao teorija i kao praksa: kao univerzitetska kritika filološkog i estetiĉko-komparativistiĉkog smera, i kao istorijska kritika nauĉne pouzdanosti; kao ţiva i reĉita dnevna kritika ţurnalistiĉkog tipa, i kao studiozni sintetiĉki ogled; kao slobodna esejistiĉka forma komentara, i kao ţustra i plahovita ideološko-politiĉka i polemiĉka publicistika. Samopouzdanje pesniĉkog jezika koje je postignuto u doba modernizma oĉuvalo se kao jedna od najdragocenijih tekovina knjiţevnog razvitka u kome su se, uprkos spoljašnjoj dominaciji strogih formi soneta i vezanog aleksandrinca, sinhroniĉno oslobaĊali gotovo svi ekspresivni oblici, pogodni da iznesu i izraze nove sadrţine. Taj proces modernizacije srpskog stiha, koji je bio u vezi sa tvoraĉkom sposobnošću modernog senzibiliteta da oslobaĊa i objedinjuje sve stilske elemente i da ih preraĊuje po svojoj meri bez obzira na njihovo istorijsko i duhovno poreklo, omogućio je pretapanje razliĉitih vidova pesništva. Tako je u modernoj srpskoj poeziji došlo do spajanja intimistiĉke ispovedne lirike, ljubavne poezije, misaonog pesništva, metafiziĉkog kosmizma i duhovne ekstaze sa objektivizovanim deskriptivnim tkivom retoriĉkog poetskog realizma, sa patetiĉnim tonom rodoljubive i socijalne poezije i sve glasnijom razbarušenom polifonijom pesniĉke avangarde za koju je pitanje slobodnog stiha bilo vise pitanje duhovnog naĉela nego pitanje izraza. Ona je svoju poetiku gradila na sokovima i razaranju formi, na paradoksima i nasilnom spajanju protivreĉnosti. Školovani pesnici, koji su došli posle Vojislava Ilića i pod njegovim poĉetnim uticajem izvršili preobraţaj jezika srpskog pesništva, dali su novoj knjiţevnosti gotovo sve što je bilo potrebno da bi se ona usavršila, modernizovala i podigla – i to bez prekidanja kontinuiteta u pesniĉkom razvoju. To se naroĉito odnosi na Jovana Duĉića (1872-1943) i Milana Rakića (1876-1938), dvojicu najistaknutijih pesnika epohe modernizma koji su kao odliĉni Ċaci prošli kroz objektivnu školu parnasovskog realizma i bezliĉne lirske deskripcije, ali koji su znali i umeli da dekorativnim retoriĉkim formama i realistiĉkim slikama, pored doteranosti daju i dovoljno subjektivnosti, pa ĉak i intimne topline, kako bi lakše prevazišli hladne, klasicistiĉki harmoniĉne, emocionalno sterilne stihove izveštaĉenih pesnika, s kojima nezadovoljni ĉovek moderne epohe nije mogao uspostaviti neposredniji psihološki i moralni odnos. Parnasovski racionalistiĉki princip realistiĉke forme odgovarao je jednom taĉno odreĊenom stepenu graĊanske kulture, niţim intelektualnim slojevima graĊanskog društva, zadovoljnog praznim skladom, spoljašnjim sjajem, pozitivnim, opipljivim vrednostima i materijalnom sigurnošću. U svakoj modernoj knjiţevnosti civilizovanog sveta parnasizam je morao biti prevaziĊen najkasnije pred poĉetak Prvog svetskog rata, kada je simbolizam već bio dao plodove poetskog individualizma i u neskladima modernog doba – ĉak i u zonama izvan kulturnih metropola Evrope, kao na Balkanu – osvetlio put budućoj avangardi. Ono što se kao udaljavanje od parnasovskog larpurlartizma primećivalo još kod Vojislava Ilića, da bi kod Vladislava Petkovića Disa (1880-1917) dobilo znaĉenje tragiĉnog poetskog naĉela srpskog simbolizma, pomoglo je da se pesniĉki duh u modernoj srpskoj knjiţevnosti demokratizuje, da se pribliţi unutrašnjem svetu probuĊenog ĉoveka koji je trijumf pozitivizma

kapitalistiĉkog i burţoaskog sveta ubrzo shvatio kao razoĉaranje, dehumanizovano otuĊenje i bezizlaz. Ĉista slika, ĉija je oštrina tek na rubovima bila pomućena izmaglicom poetskog impresionizma, poremećena je crnim slutnjama konaĉnog nestanka, gašenja i smrti. Kriza stvarnosti postala je kriza pozitivne svesti i kriza oĉekivanja. Talas pesimizma koji je oko granice i smene vekova provalio u srpsku knjiţevnost da bi pre balkanskih ratova, što znaĉi uoĉi pojave avangardnog pesniĉkog naraštaja, bio doveden do pune artikulacije simbolistiĉke metafizike i poetskog tajanstva iracionalnosti, ispunio je modernim smislovima i znaĉenjima proĉišćeni jezik i usavršenu formu novog srpskog pesništva. Iako se zvuk parnasovske lire još dugo ĉuo u predelima srpske poezije XX veka, stvarajući jaku realistiĉku tradiciju ĉija se snaga zasnivala na estetiĉkom pozitivizmu Antologije novije srpske lirike (1911) Bogdana Popovića, odstupanje od pesniĉkog naturalizma zapoĉelo je sasvim rano. Metafiziĉka komponenta u lirici simbolista, za koju se Duĉić opredelio da bi je do kraja ostvario tek u kasno zrelo doba, bila je naĉelno suprotstavljena estetiĉkome pozitivizmu realistiĉkih pesnika. To je na odreĊen naĉin predstavljalo pokusaj da se već na samom poĉetku glavni tokovi moderne srpske poezije usmere ka najizrazitijim pesniĉkim strujama vremena i usaglase sa njihovim duhovnim i stilskim odlikama. Iako se do tog metafiziĉkog lirizma u prvim godinama XX veka još teško i sporo dolazilo, put za prodor i komunikaciju modernistiĉkih ideja bio je otvoren. Posle lepo primljenih prvih Pjesama (1901), Jovan Duĉić menja stil i iz svoje poezije uklanja nevine ostatke romantiĉarske prostodušnosti; lirski pejzaţ prepravlja po zakonima spiritualne lepote, dajući metafori i simbolu dublje znaĉenje, kakvo su im davali i pesnici koji su kao i on prošli kroz parnasovsko i simbolistiĉko iskustvo i ostvarili modernu poeziju pune misaone napregnutosti, snaţnog individualnog tona, uzvišene imaginacije i ĉvrste forme. Posle Duĉića i Rakića došla je ustreptala impresionistiĉka lirika, a ubrzo zatim sonorna i mraĉna slutnja raspadanja koja je visu poetsku projekciju dobila u tragizmu i mistiĉnom vizionarstvu Vladislava Petkovića Disa. Preko njega, moderna srpska poezija upotpunila je u poĉetku dosta jednostavnu gamu simbolistiĉkog stila, razradila zakone forme i melodiju stiha, te prodiranjem ka tamnoj i tajanstvenoj suštini duše postigla sinhroniĉnost svoje rane avangarde sa avangardnim pokretima u evropskim knjiţevnostima. Opšte knjiţevno-estetske promene imale su, takoĊe, odgovarajuće stilske odjeke u prozi i drami – pre svega u razvoju pripovedaĉkih ţanrova, u ne suviše naglom ali osetnom usponu romana i u sve izrazitijem prodiranju psiholoških i socijalnih sadrţaja u glavne tipove pripovedanja. Doduše, folklorna svojstva klasiĉne srpske realistiĉke pripovetke još zadugo se neće izgubiti iz mimetiĉki opterećene i dosta konzervativno vaspitane proze, proţete izrazitom sklonošću ka epskoj fabulaciji, regionalizmu i zatvaranju u male oaze pitoresknog ţivota sa izuzetnim karakterima. Od poĉetka XX veka, i tu se, meĊutim, postepeno primećuju promene u pripovedaĉevom glasu i poloţaju, a samim tim i prateće izmene u sadrţaju i formi. Pripovetka i roman postaju intelektualniji, bliţi poeziji, sa komplikovanijom psihološkom i moralnom strukturom i jaĉe naglašenim dramskim svojstvima. Individualna sfera postaje glavna oblast istraţivanja modernih pisaca u ĉijim se rukama lagano menja stari realistiĉki stil mehaniĉkog i pojednostavljenog podraţavanja objektivnom svetu. Umesto hronološkog opisa dogaĊaja u linearnoj i horizontalnoj perspektivi, daju se u diskontinuitetu sama stanja koja predstavljaju oblike sasvim novog, zasebnog sveta, ostvarenog u knjiţevnom delu kao u nedefinitivnom totalitetu, prema meri bezmernosti ĉovekove duše. Kao u melanholiĉnim pesmama tragiĉnih pesnika, u prozi prevladavaju introvertna stanja mutnih polusnova i samoposmatraĉkog egoizma. Glasovi postaju sonorni i mukli, slike pomerene i udvojene, osobito u gradskom romanu i intelektualno-poetskoj

prozi, gde se na katkada usiljenu impresionistiĉku stilizaciju dodaju oštriji i grublji rezovi naturalistiĉkog kontrastiranja. Ĉak i onda kada zadrţava lokalna obeleţja stare realistiĉke pripovetke, roman ne skriva da je u duhu modernog vremena prvenstveno uslovljen i ispunjen modalitetima odnosa izmeĊu pojedinca i društva i, najĉešće, njihovim sukobljavanjem koje se, na odreĊen naĉin, odraţava i u samoj formi pripovedne proze i na preobraţajima realistiĉkog stila. Uz realistiĉki i socijalni roman, seosku pripovetku, psihološko-naturalistiĉki roman, lirsku prozu toka svesti, gradsku i urbanu priĉu, putopisni zapis, crticu, razmišljanje, pesmu u prozi i intimnu zabelešku, javljaju se i hibridni oblici neuhvatljivog karaktera. Njihova je komunikacija predviĊena za difuzno delovanje i spolja i iznutra; njihove su pripovedaĉke forme izmešane, ali na nesreću nedovoljno razvijene, bez samokontrole. To je jednim delom i uslovilo da, i pored idejne i stilske usaglašenosti moderne srpske proze s glavnim tokovima modernistiĉke naracije, njene umetniĉke vrednosti ne dosegnu do višeg estetiĉkog nivoa glavnih predstavnika moderne prozne knjiţevnosti. Tematska proširenja i ulazak u grad, pred ĉijim su vratima ostajali neprilagoĊeni i iskorenjeni junaci novije srpske proze, uticali su na promene u jeziku moderne srpske pripovetke. Seoska problematika se dezintegriše i usitnjava, dobija lokalnu boju i izrazitije naglašen pokrajinski karakter. To se posebno odraţava u jeziku proze, preplavljenom dijalekatskim oblicima, provincijalizmima i ponekad potpuno iznuĊenom leksikom. Na drugoj strani, u graĊanskom romanu i gradskoj pripoveci sve jasnije se uobliĉavaju odlike novog, takozvanog "beogradskog stila" ĉije je jaĉanje najneposrednije vezano za razvoj socijalnog i psihološkog romana u doba modernizma. * Zlatno doba srpske knjiţevnosti sa poĉetka XX veka rasulo se posle Prvog svetskog rata na mnoštvo novih umetniĉkih pokreta i neskladno šarenilo kratkotrajnih knjiţevnih skola pesniĉke avangarde. Ekspresionizam, dadaizam, zenitizam, hipnizam, sumatraizam, nadrealizam, kao i leviĉarski pokret socijalne knjiţevnosti, svojim stalnim meĊusobnim sukobima odraţavali su dubok stilski, moralni i ideološki raskol graĊanske kulture. Takav raskol nije bio zahvatio samo srpsku i jugoslovensku sredinu, nego i mnoge svetske kulturne zajednice modernoga doba. Vodeći srpski pisci toga razdoblja, kakvi su bili Rastko Petrović (1898-1949) ili Momĉilo Nastasijević (1894-1938), iz avangardnog košmara traţili su izlaz u pesniĉkom iskustvu stare knjiţevnosti i tragali za novim izrazom u neotkrivenim i nepoznatim slojevima folklornog i mitskog nasleĊa u jeziku. Drugi, poput Veljka Petrovića (1884-1967) i Desanke Maksimović (1898-1993), drţali su se zdrave i ustaljene srpske knjiţevne tradicije nastavljajući neistrošenu struju realistiĉkog iskaza i mekog ispovednog lirizma. Najznaĉajniji srpski pisci XX veka, Ivo Andrić i Miloš Crnjanski – obojica po struci istoriĉari – okrenuli su se istoriji i glavne korene srpske i balkanske sudbine potraţili u epskoj istorijskoj viziji. Nezavisno jedan od drugog, oni su izvršili obnovu istorijske svesti i udarili temelje modernom istorijskom romanu u srpskoj knjiţevnosti. Ivo Andrić (1892-1975) je najbolje od svih srpskih pisaca izrazio civilizacijski raskorak u dusi balkanskog ĉoveka. Duboko je proniknuo u odnos tradicijske kulture, narodnih legendi i epskog nasleĊa prema tokovima i vidovima moderne svesti. Dok je Vuk Stefanović Karadţić, kao tvorac savremenog knjiţevnog jezika i kulturni reformator romantiĉarske epohe, pre nešto manje od

dvesta godina otvorio proces ponovnog ukljuĉivanja srpske duhovnosti u kulturnu zajednicu prosvećenog sveta, Andrić je delovao kao izraziti intelektualac modernoga doba. On je drukĉije ocrtao kulturnu dvostrukost Balkana. Istorijsko prokletstvo prelama se u sudbinama i dušama svakog pojedinca; svi, bilo veliki, bilo mali, izloţeni su istom, razornom nasilju istorije. Tursko u njegovim pripovetkama i romanima nije puki dekor za univerzalnu dramu egzistencije, već sama ta drama, osvetljena iznutra. Tursko je izvor svekolikog oĉajanja hrišćanskog Balkana, kao što je praroditeljski greh bio poĉetak biblijskog mita o izgubljenom raju. Tu je saţeto jezgro tragiĉnog balkanskog arhetipa o tamnom vilajetu, gde je svaka odluka pogrešna: ako uzmeš, pokajaćeš se; ako ne uzmeš, pokajaćeš se. Andrić je tako ušao u tajnu srpskog narodnog predanja, pretresao legende i znaĉenja mitova, razumeo epska zaveštanja i preneo u knjiţevnost središnje vrednosti tradicionalne kulture i moralnosti. Duhovno iskustvo nacije pretvorio je u razumljiv ljudski govor priĉe. On poštuje istorijski okvir hronike i pripoveda o istorijskoj nesreći jednog naroda sa granice, koji je ostavljen pred kapijom civilizacije i za sva vremena osuĊen da nosi na sebi peĉat izgnanstva. U kazivanju o tome trećem svetu istoĉnog, levantinskog hrišćanstva, koji je smešten izmeĊu Istoka i Zapada (sto ga u Travničkoj hronici priĉa lekar austrijskog konzulata Mario Kolonja), sadrţana je srţ egzistencijalne drame jedne civilizacije koju Evropa nikad nije umela da shvati. "Niko ne zna sta znaĉi roditi se i ţiveti na ivici izmeĊu dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, a ne moći uĉiniti ništa da se oni objasne meĊu sobom i zbliţe, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celoga veka, biti kod dva zaviĉaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac. /.../ To su ljudi sa granice, duhovne i fiziĉke, sa crne i krvave linije koja je usled nekog teškog i apsurdnog nesporazuma protegnuta izmeĊu ljudi, boţjih stvorenja, izmeĊu kojih ne treba i ne sme da bude granice. To je ona ivica izmeĊu mora i kopna, osuĊena na veĉiti pokret i nemir. To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo usled podeljenosti zemlje na dva sveta." Ĉitavo Andrićevo delo tumaĉi Evropi i svetu taj košmar, to "junaštvo bez slave, muĉeništvo bez nagrade". U tom jezgru nesreće i zle kobi krije se razlog zbog kojeg se svi balkanski narodi osećaju ostavljenim ("Vi ćete se probuditi iz ovog košmara i osloboditi, ali mi nikad, jer za nas je on jedini ţivot"). Zato takvo "junaštvo bez slave, muĉeništvo bez nagrade" pristaje i svetu Miloša Crnjanskog podjednako koliko i Andrićevom. Njega je Evropa tek nedavno poĉela da ĉita, da bi ga prepoznala kao nepoznatog velikog pisca slovenskog Balkana. Junaci njegovog romana Seobe su hrišćanski graniĉari iz predgraĊa prosvećenog Zapada, koji su se iz istorije izgubili kao bezimeni pukovi najamnika u izgnanstvu i dijaspori. Utopijska vizija drugog sveta, prema kome se okreću junaci Seoba, moţe se protumaĉiti kao refleks moderne avangardne imaginacije, koja je kroz otpor, prkos i nezadovoljstvo traţila izlaz iz sopstvenog oĉajanja i stvarni svet zamenjivala oĉekivanim, imaginarnim "prostorima sreće". Pesnik neostvarene ĉeţnje, koji se u neoromantiĉnom maniru zvuĉne kantilene prepušta priviĊenjima i pod toplim mediteranskim nebom sanja hladnu i ĉistu belinu nordijskog pejzaţa, Miloš Crnjanski (1893-1977) izrazit je tumaĉ duhovnog raskola i dvojstva u dušama nezadovoljnika. Ţrtva sudbine, njegov lirski junak je umorni ratnik i razoĉarani sanjar, pojedinac i ĉitav nacion, pokrenut sa svoje postojbine u potrazi za srećom. S druge strane, pesniĉka vizija drugog sveta, velike pravoslavne Rusije, u koju bi srpski graniĉari hteli da se isele kada im istekne sluţba u austrijskoj vojsci, moţe se razumeti i kao oblik istorijskog apsurda jednog naroda bez otadţbine, kome i Istok i Zapad priznaju samo ono što mu uzimaju: junaštvo, krv i postojanost. Sudbine i duše, kao i sama sudbina duše tog trećeg sveta, što je iznikao izmeĊu

velikih civilizacija, ne zanimaju nikog, jer nisu ušli ni u kakvu pogodbu, pa su i ostavljeni samim tim ljudima sa granice. Seobe su izraz tipiĉne balkanske nostalgije za drugim, koja se mesa sa strahom od tuĊeg; lude spremnosti da se lako krene na put, a posle dugo pati u tuĊini. I kod Andrića i kod Crnjanskog prevladava istorijska svest. Ona je glavni pokretaĉ i regulator njihove imaginacije, jer je smisao za istorijsko bitna odlika duhovne kulture srpskog naroda. Istorijska svest ne utiĉe samo na tradicionalnu kulturu i epsko predanje, koje poĉiva na kultu predaka, nego i na modernu misao. Ta misao nigde u Evropi nije toliko uslovljena istorijom kao na Balkanu, gde je istorija bila nekad ĉak i vaţnija od crkve i religije za duhovni preobraţaj naroda. Dok se u drugim delovima Evrope kultura raĊala u duhovima koji su mogli da menjaju istoriju, na Balkanu je istorija bila jaĉa od razuma. Teror istorije odreĊivao je smerove duhovne kulture, koja u susretanju i proţimanju razliĉitih modela nije mogla biti ništa drugo nego mešavina bez jedinstva, košmar što se smiruje samo kroz dijalog i opuštanje. Andrić i Crnjanski izraţavaju tragiĉnu filosofiju ţrtve, po kojoj se moţe prepoznati svaka misao što dolazi sa Balkana. Pojam ţrtve središnji je pojam svekolike balkanske imaginacije, zajedniĉki antropološki, teološki i kosmološki arhetip svih balkanskih knjiţevnosti. Svi balkanski narodi najĉešće govore o svojoj ţrtvi i svojoj nesreći; svaki doţivljava sebe kao najtragiĉniji narod na jugoistoku Evrope. Kroz tu sliku tragiĉnosti svakog balkanskog naroda ponaosob izraţava se svest o tragizmu ĉitavog balkanskog prostora, kome je istorija podarila ulogu ţrtve velikog civilizacijskog raskola: da bude granica izmeĊu svetova i da zauvek ostane izvan zidina obeju civilizacija, svagda pred vratima naizgled srećnijega sveta. Istorija je ona snaga koja je balkanske narode lišila zajedniĉke svesti i osećanja da pripadaju jednom i jedinstvenom svetu. Istorija ih je nauĉila mrţnji i netrpeljivosti, ali ih je mrţnja uputila i na sporazumevanje, ne toliko na trpeljivost dogmi, koliko na proţimanje stilova. Andrić i Crnjanski uneli su u evropsku knjiţevnost taj civilizacijski kompleks graniĉnih kultura i sudbina, ideologiju susretanja, proţimanja i dijaloga, bez kojeg nema ţivota na granici. U epohi nanovo probuĊenog individualizma, kad grĉevita potraga za identitetom i obnova samosvesti modernoga ĉoveka predstavljaju srţ otpora svakom vidu totalitarnog nasilja (bilo koje politike, crkve, partije, trţišta ili ideologije), oni su ideju opstanka vezali za prekoraĉenje istorijskog i civilizacijskog jaza, za iskorak iz istorije, za negaciju i rušenje istorijskog terora. Novom i drukĉijom poetikom vremena i prostora – koju kod Andrića simbolizuju mostovi, zvona i satovi, a kod Crnjanskog daljine, ĉeţnje i kretanja – oni su evropskoj knjiţevnosti preneli dah mistiĉnog balkanskog istorizma. Izvršili su obnovu istorijskog romana, za koji se verovalo da je izumro sa realistiĉkom epohom. Kao vodeći pisci moderne srpske knjiţevnosti, koja je od istorijskog romana naĉinila jednu od glavnih odlika ovoga stila, Crnjanski i Andrić su pokazali da ni tradicionalni ţanrovi ne izumiru sve dok moţe da ih zagreje mašta ljudske potrebe. Pronalaţenje i otkrivanje sebe i svoga identiteta u istoriji za male i ugroţene narode predstavlja uslov njihovog duhovnog opstanka, novo i spasonosno odreĊenje u vremenu i prostoru, stvaralaĉko objedinjavanje mitskog nasleĊa i istorijskog predanja kao kulturne ideologije sopstvenoga jezika. Savremeni istorijski roman, kako su ga uobliĉili Andrić i Crnjanski, i njihovi drugi sledbenici meĊu današnjim srpskim piscima, zbog toga vise liĉi na pesniĉki mit nego na vitešku hroniku; vise na fresku nego na letopis; pre na moralistiĉki ep nego na socijalnu ili politiĉku raspravu. Po mnogim osobinama, današnji istorijski

roman je aistorijski; njemu je mit o identitetu vaţniji od nauĉne hronologije dogaĊaja, u ĉiju istoriĉnost danas i tako vise niko ne veruje, jer je moderna istorija pretrpana laţima. Tu sudbinsku dimenziju istorijskog romana u novoj srpskoj knjiţevnosti postigao je i Dobrica Ćosić (1921), pisac jakog epskog zamaha, u poĉetku vezan za tematiku partizanskog rata, a kasnije zaokupljen idejom raspadanja duhovnih i idejnih osnova kako patrijarhalne tako i graĊanske kulture. Njegovi glavni romani proţeti su vodećim politiĉkim idejama XX veka i ĉine jedinstven epski ciklus moderne srpske tragedije – mit o srpskim herojima (Vreme smrti), mit o srpskim porazima (Deobe) i mit o srpskim zabludama (Vreme zla). Od neposredne istorijske teme o dejstvu islamske kulture u bosanskom balkanskom okruţenju, Mesa Selimović (1910-1982) naĉinio je modernu alegorijsku priĉu (Derviš i smrt) sa izrazitim moralistiĉko-psihološkim znaĉenjem univerzalnog dejstva. Istorijski okvir vaţan je i za razumevanje poetskog realizma Branka Ćopića (1915-1984). Njegove najbolje pripovetke nastale su u tradiciji srpskog regionalnog folklorizma gde vedri humoristiĉko-satiriĉki tonovi ublaţavaju setnu viziju tragiĉne ljudske nesreće. U krugu nasleĊa Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, posle kraćeg zastoja pod pritiskom ideološke doktrine socijalistiĉkog realizma, došlo je do novog zapaţenog procvata srpske knjiţevnosti. Pored starijih pisaca meĊuratnog naraštaja javila se nova generacija posleratnih pesnika i pripovedaĉa koji su znatno unapredili stil i podigli opšte vrednosti nove srpske knjiţevnosti. Oni su duhovno i civilizacijski izjednaĉili njena merila sa evropskim i svetskim standardima i zateĉenom modelu srpske kulture uspeli da daju nov oblik i novi sadrţaj. Jezgro nove srpske poezije uobliĉili su najpre Vasko Popa (1922-1991) i Miodrag Pavlović (1928), obojica prekretniĉke pesniĉke liĉnosti posle kojih u srpskoj poeziji ništa nije moglo biti kao što je bilo ranije. Svojom modernom transpozicijom usmenog nasleĊa, bajanja, igara i zagonetki, Popa je stvorio osoben pesniĉki jezik moderne srpske poezije. Otvorio je njene duhovne prostore prema misaonoj apstrakciji, metafiziĉkom doţivljaju sveta i pesniĉkoj sublimaciji istorijskog iskustva. Kao jedan od zaĉetnika posleratne obnove u srpskoj knjiţevnosti, Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvuĉju balkanske tradicije i ţivog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. U gustoj koncentraciji diskurzivnog iskaza on je postigao redak podvig pesniĉke trezvenosti, ĉvrst amalgam poetskog i mitskog mišljenja. Popinom i Pavlovićevom prodoru prikljuĉili su se i drugi vodeći pesnici novog naraštaja, zastupnici potpuno razliĉitih poetskih opredeljenja, svi izraziti majstori pesniĉke reĉi i autentiĉni predstavnici novog senzibiliteta. Prvi od njih, Branko Miljković (1934-1961), vratio je srpsko pesništvo misaonom lirizmu i zvuĉnoj slikovitosti zrelog simbolizma, dok je Ivan V. Lalić (19311996) u spoju srpsko-vizantijske i mediteransko-evropske kulture uspeo da vrline gipkog pesniĉkog jezika podigne do najviših vrednosti modernog srpskog stiha. Matija Bećković (1939) vratio se nepresušnim izvorima ĉistog narodnog govora. U njegoševskom iskustvu primene deseteraĉkog stiha i guslarske melodije, on je kroz obnovu epske naracije (Međa Vuka manitoga, Ćeraćemo se još) u kontrolisanu formu dijalekatske poezije ugradio duhovno iskustvo jezika i dao podsticaja kritiĉkoj misli s naglašenim moralistiĉkim znaĉenjem. Pesnik širokog zamaha i jasnog pesniĉkog mišljenja, a istovremeno i dramski pisac retke privlaĉnosti, Ljubomir Simović (1935) uĉvrstio je skladnost i dubinu modernog srpskog stiha. Metafiziĉka komponenta u njegovom pesništvu ispunjenom mnoštvom naizgled profanih pojava i slika, uklonila je iz njegovog pesniĉkog sveta laţnu masku privida i u malim stvarima osvetlila nadzemaljsku snagu trpljenja i istrajnosti. Kritiĉki postupak Simovićevih pozorišnih komada dopunio je obnovu

posleratne srpske drame, koju su praskavim vatrometima duha, podsmeha, jeziĉke igre i velikog komediografskog umeća unapredili Aleksandar Popović (1929-1996) i Dušan Kovaĉević (1948), obojica najbolji komediografi srpske knjiţevnosti posle Sterije i Nušića. MeĊu novijim proznim delima zapaţeno je nekoliko jasno izraţenih opredeljenja. Na jednoj strani vidljiva je teţnja ka grubom naturalizmu koji je u jednom trenutku bio svojevrsni oblik nezadovoljstva svetom, svetom kakav se nije mogao osporavati spolja nego jedino iznutra – kroz oslobaĊanje jezika umesto kroz osloboĊenje ideja. Taj postupak, saţet u iskustvu tzv. "stvarnosne proze", bio je poseban oblik tihe realistiĉke pobune koja se zaustavila na pola puta, mada je omogućila pojavu grupe darovitih pisaca vaspitanih na iskustvu pripovedaĉkog artizma, društvene mimikrije i moralnog prilagoĊavanja. Otresitiji i smeliji pripovedaĉi iz kruga novih realista, poput Antonija Isakovića (1923) i Dragoslava Mihailovića (1930), nisu, meĊutim, ustuknuli pred izazovima i dramatiĉnim društvenim protivreĉnostima totalitarne epohe. Oni su im ĉak posli ususret i u oštroj kritiĉkoj demistifikaciji istorijskih obmana obradili tragiĉnu temu neĉoveštva u zatvoreniĉkim logorima za politiĉke protivnike kakav je bio zatvor na Golom otoku. S druge strane, u sazvuĉju srpske proze javila se i snaţna potreba za osporavanjem naturalizma. Ona je poĉivala na pobuni liĉnosti i otporu individualizma pred razliĉitim oblicima nasilja. Ta pobuna u prvi mah bila je ostvarena iskljuĉivo kroz temu, a potom kroz usavršavanje i nijansiranje pripovedaĉkog stila i izraza. U takvom nastojanju najdalje je dospeo Danilo Kiš (1935-1989), pisac visokog artizma i budne moralne svesti, pokretaĉ i nosilac borbe protiv banalnosti, primitivizma i varvarskog nasleĊa u novijoj srpskoj knjiţevnosti. Unutrašnju kritiĉku snagu otpora u svojim knjigama (Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih) Kiš je odvojio od dokumentarnosti i istorijskog fakticiteta podiţući ga ĉesto na nivo ĉudesnog. Time je ĉovekovu nesreću u eri sveopšteg nasilja i bešĉašća totalitarnih ideologija osvetlio kao oblik metafiziĉkog prokletstva: nezadovoljstvo istorijom pretvorio je u filosofiju prkosa, u estetiku izazova lošem ukusu, u pobunu protiv terora istorije. Kiš je prvi posleratni pisac srpske knjiţevnosti koji se u potpunosti izjednaĉio sa Evropom zato što je Evropu shvatio kao alternativu balkanskoj uskogrudosti i prevlasti bezakonja. On je najĉistiji izdanak tragiĉnog epskog optimizma ostvarenog u srpskom jeziku, primer podviţnika bez nade, ţrtve zbog sopstvene odluke da i u vihoru bezumlja "peva u pustinji". Nasuprot Kisu, Miodrag Bulatović (1930-1991) stekao je zapaţen ugled u evropskim knjiţevnim krugovima idući upravo suprotnim smerom – kroz usijanu, posuvraćenu i sumanutu egzotiku balkanskog podzemlja gde se košmari i vizije ĉesto javljaju kao iskrivljene fantastiĉne slike u ogledalu nakazne stvarnosti. Mirniji i prirodniji prodor u svet ostvario je Aleksandar Tišma (1924), pisac smirenog i postojanog stila obuzet peĉalnim sudbinama i teskobom samotnika u svetu sivila i otuĊenja. Svojim strogim iskazom i ĉvrstom pripovedaĉkom formom, Danilo Kiš je kroz borbenu estetiku individualizma na izvestan naĉin bio u sprezi sa poetikom kritiĉke knjiţevnosti koju su, meĊu srpskim piscima poslednjih decenija XX veka, pokrenuli mahom pripovedaĉi njegovog naraštaja. Kao oblik osporavanja ideološkog mišljenja i otpora prevlasti ideologije u sferi duha i ljudskih sloboda, kritiĉka knjiţevnost nikla je prvenstveno u delima onih srpskih pisaca koji su pratili poremećaje i raspad graĊanske kulture i dramatiĉni tok urbanizacije srpskih gradova. Nosilac te ideje u srpskoj knjiţevnosti bio je Borislav Pekić (1930-1992), pisac velikog romana-reke Zlatno runo o sudbini srpskog graĊanskog staleţa. Pekića je posebno zanimala i privlaĉila tema modernizacije srpskog nacionalnog mentaliteta i tokovi preobraţavanja patrijarhalne seljaĉke kulture, folklorne tradicije i epskoga morala. Pekić je iz svoje proze izbrisao tragove seljaĉke sare

na kojoj je izrastao klasiĉni realizam srpske pripovetke. Kod njega se umesto deskripcije daje sam tok urbanizacije, kao što se iznutra ispituje mehanizam delovanja graĊanske psihologije. Sve se to odvija u ţivom sudaranju i meĊusobnom uslovljavanju protivreĉnosti, pojedinaĉnog i opšteg, privatnog i društvenog, snoviĊenja i realnosti, mitskog i istorijskog, iracionalnog i logiĉkog. Sliĉnu temu razvio je i Slobodan Selenić (1933-1995), jedan od najboljih predstavnika moderne srpske urbane proze, pisac sa visoko razvijenom kritiĉkom, istorijskom i društvenom svešću. U nekoliko svojih romana (Pismo/glava, Očevi i oci, Timor mortis, Ubistvo s predumišljajem), on prati tokove duhovnog samospoznanja i civilizacijskog opstanka jedne kulture koja je ţrtvovana Istoku radi bezbednosti Zapada. Od zatvorene i teskobne drame opstanka na periferiji velikog sveta, on pravi veliku dramu savesti današnje civilizacije. Njegovi romani idu u red najvaţnijih ĉinilaca u raĊanju poetike razobliĉavanja kojoj su srpski pisci na kraju XX stoleća dali izrazite doprinose i znaĉajne vrednosti. U istom krugu kritiĉke knjiţevnosti ostvaren je i Lagum Svetlane Velmar Janković, roman o drami graĊanskih intelektualaca u iskušenjima rata i revolucije, izdaje i ţrtvovanja, saradnje sa neprijateljem i ispaštanja nevinih za tuĊe krivice koje im je nametnula istorija. Pojava kritiĉke knjiţevnosti bila je originalan doprinos srpske knjiţevnosti oblicima moderne duhovnosti na kraju XX veka. To je autentiĉna, knjiţevno ostvarena i umetniĉki uobliĉena forma kulture koja na idejnom i tematskom planu oznaĉava oštru negaciju leve i desne ideologije. Taj stil se razvio u borbi protiv estetskog i ideološkog dogmatizma, u borbi za pluralizam stilova. U toj knjiţevnosti saĉuvana je jasna svest o realnom, ali se pojam realizma izmenio: postao je siri i bogatiji, istovremeno realizam ĉovekovog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, a ne samo mimetiĉko ogledalo stvarnosti. U taj realizam ukljuĉila se i fantastika koju su naroĉito iskoristili pisci tzv. "magijskog realizma". Najznaĉajniji meĊu njima svakako je Milorad Pavić (1929) koji je iz srpske knjiţevnosti na svetsku knjiţevnu scenu ušao kao neka vrsta paradigme postmodernistiĉkog stila i postupka gde je sve moguće i sve izokrenuto, sve drukĉije nego u realnom svetu sa kojim se ta knjiţevnost obraĉunava kroz rasturanje i dekonstrukciju (Hazarski rečnik). Postmodernizam se zasniva upravo na onome od ĉega svoju poetiku gradi Pavić: tu se odustaje od logike, sve se dovodi u pitanje; svi uglovi gledanja su ravnopravni, jer se na kraju XX veka pokazalo da ne postoji samo jedna istina nego da su sve istine podjednako laţne i prividne. * Zapoĉet pre osam vekova izradom jednog tvrdog crkvenog kanona, stvaralaĉki krug srpske knjiţevnosti na kraju XX stoleća obuhvata, tako, i jednu od najprotivreĉnijih knjiţevnih skola svoga vremena – postmodernistiĉku poetiku razgraĊenosti. Već sama po sebi ta okolnost dovoljno govori o stalnoj otvorenosti srpske kulture prema najraznovrsnijim stilovima epoha. Na taj naĉin srpska knjiţevnost i dalje potvrĊuje svoju vekovnu konstantu – da se lako ukljuĉuje u nove pokrete i da brzo apsorbuje ideje svoga doba, da oblikuje i odrţava duhovni ţivot u jeziku kulture i da sluţi kao jedan od glavnih nosećih stubova juţnoslovenske civilizacije.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->