P. 1
68536559-Mirča-Elijade-Istorija-verovanja-i-religijskih-ideja-tom-2

68536559-Mirča-Elijade-Istorija-verovanja-i-religijskih-ideja-tom-2

|Views: 70|Likes:
Published by Nermina Makic

More info:

Published by: Nermina Makic on May 20, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/26/2012

pdf

text

original

BIBLIOTEKA

KARIJATIDE
Osnivač SVETOMIR LAZAREVIĆ 1900—1939

Urednik MILUTIN STANISAVAC

Beograd, 1991.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA
2
Od Gautame Bude do trijumfa hrišćanstva

Mirča Elijade

Napisao

PROSVETA

Naslov originala

Mircea Eliade HISTOIRE DES CROYANCES ET DES IDÉES RELIGIEUSES
2. De Gantama Bouddha au triomphe du christianisme © Payot, Paris 1980

Prevela MIRJANA PERIC Recenzenti MILAN KOMNENIC MILUTIN STANISAVAC

Za

Kristinela

PREDGOVOR
Nepredviđene okolnosti su usporile izlazak iz štampe drugog toma Istorije verovanjâ i religijskih ideja. Iskoristio sam ovo zakašnjenje da upotpunim bibliografiju za pojedina poglavlja tako što sam naveo i radove objavljene 1977. i početkom 1978. godine. Bibliografije su nejednakog obima jer sam nastojao da nestručnjacima, običnom čitaocu, obezbedim što veći broj informacija koje se odnose na manje poznata pitanja (religije drevne Kine, Kelta, Germana, Tračana; alhemija; apokaliptika; gnosticizam itd.). Da ne bili opteretio veličinu knjige, preneo sam u naredni tom odeljke o religijama Tibeta, Japana i severne i srednje Azije. Prema tome, morao sam da podelim treći tom u dve knjige, od kojih će svaka imati oko 350 stranica: prva, od uspona islama i širenja tantrizma do Joakima iz Flore i milenarističkih pokreta u XII i XIII veku; druga, od otkrića srednjoameričkih religija do savremenih ateističkih teologija. Ne propuštam da se zahvalim mojim prijateljima i kolegama, profesorima Polu Rikeru (Paul Ricoeur) i Andreu Lakoku (André Lacocque), kao i g. Žan-Liku Pidu-Pejou (Jean-Luc Pidoux-Payot), koji su pristali da pročitaju i ponešto poprave u nekolikim poglavljima ovog drugog toma. Naravno, ni ovoga puta delo ne bi bilo dovršeno na vreme da nije bilo prisustva, ljubavi i požrtvovanosti moje žene. Čikaški univerzitet, maj 1978.

Mirča

Elijade

XVI POGLAVLJE

RELIGIJA STARE KINE

126. Verovanja u neolitu Kina predstavlja izuzetno privlačno područje za istraživanje, kako za istoričara religije tako i za istoričara kulture. To je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da njeni najstariji arheološki dokumenti potiču iz VI i V milenijuma; neki od njih omogućavaju da se različite preistorijske kulture prate u kontinuitetu, pa čak i da se tačno odredi njihov doprinos stvaranju klasične kineske civilizacije. Uostalom, kao što je kineski narod plod mnogostrukih etničkih kombinacija, tako i njegova kultura predstavlja složenu i originalnu sintezu u kojoj se ipak može utvrditi nekoliko izvora. Prva neolitska kultura otkrivena je u blizini mesta Jang-šao, po kojem je i dobila ime, gde su 1921. godine pronađene oslikane vaze od gline. Druga kultura, karakteristična po crnoj grnčariji, otkrivena je 1928. u blizini Lung-šaoa. Međutim, opšta klasifikacija svih faza i profila neolitskih kultura mogla je biti izvršena tek posle 1950, zahvaljujući brojnim iskopavanjima obavljenim za poslednjih trideset godina. Datovanjem pomoću radioaktivnog ugljenika hronologija je iz osnova izmenjena. Najstarije naselje kulture Jang-šao pronađeno je u mestu Pan-po (pokrajina Šansi). Datovanje radioaktivnim ugljenikom upućuje na —4115. ili ~4365. godinu, dakle, na V milenijum i otkriva da se život u naselju odvijao u periodu od 600 godina. Ali period Pan-po ne predstavlja prvi stadijum kulture .Tang-šao.1 Prema autoru najnovije sinteze kineske preistorije, Ping-ti Hou, zemljoradnja kojom se kinesko stanovništvo u VI milenijumu bavilo lokalno je otkriće, isto kao i pripitomljavanje nekih životinja, keramika i obrada bronze. 2 A sve donedavno razvoj neolitskih kultura i bronzanog doba u Kini objašnjavao se širenjem zemljoradnje iz jednog ili pak većeg broja centara antičkog Istoka. Nije naše da rešavamo ovaj spor. Sigurno je da su neke tehnologije otkrivene ili iz osnova izmenjene u Kini, ali je isto tako verovatno da je preistorijska Kina brojne elemente kulture primila sa Zapada, preko Sibira i stepa Centralne Azije.
1 1

Ping-ti Ho, The Cradle of the East, str. 16 i dalje. Ho, nav. delo, str. 43 i dalje, 91, 121, 177 i dalje.

Dakle. Moguće je da raspored četiri figure upućuje na kosmološku predstavu. Hanna Rydh. Zajednička kuća po selima bila je smeštena u samom centru i okružena kućicama dopola ukopanim u zemlju. karakteristična isključivo za vaze s pogrebnom namenom — vezuju se za dosta složen simbolizam koji objedinjuje pojmove polnog sjedinjavanja.. ukazuju na kosmologiju. svuda. Posuđe i hrana. § 12). svedoče o verovanju u zagrobni život. koja one na sebi nose — trougao. koji je iz jednog crteža falusa izveo piktogram cu što označava pretka. Ping-ti Ho smatra da izvesne predmete od kamena i njihove reprodukcije na vazama treba smatrati falusnim simbolima. Crveno obojene glinene vaze. ali i značenje vezano za kalendar (sezona ribolova odgovara određenom periodu godišnjeg ciklusa).10 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Arheološki dokumenti mogu nas upoznati s nekim verovanjim?. Tako. »Symbolism in mortuary ceramics«. si. posebno su zanimljive. vrača ili sveštenika. The Archaeology of Ancient China. 154. 279 i dalje. delo. str. 4 J. 315. Mitologija. Ribe svakako imaju seksualno značenje. struktura i morfologija obreda teško će se dokučiti samo na osnovu arheološkog materijala. posmrtna urna je predstavljala »obitavalište« umrloga.3 Drugim recima. 103. teologija. Kwang-Chih Chang. oslikane pogrebnim temama (death pattern). Andersson. Prihvatajući mišljenje još nekih istraživača. 5 Ali njegovo tumačenje i danas je nepouzdano. u velikim urnama otvorenim pri vrhu. Poput Karlgrena. Crtež s dvema ribama i dvema antropomorfnim figurama verovatno predstavlja neko natprirodno biće ili pak »vršioca svetih obreda«. svedočanstva o religiji koja nam je pružilo otkrivanje neolitske kulture Jang-šao gotovo se sva odnose na ideje i verovanja vezana za osvećeni prostor. 275 i dalje). 5 Dobra reprodukcija u Novoj knjizi. nav. pronađeni u grobnicama. društvene zajednice epohe Jang-šao bile su matrilinearne. str. str. dok su zajednice sledećeg perioda Lung-šao predstavljale prelaz ka patrilinearnom društvu za koje je bio karakterističan veliki uticaj kulta predaka. rađanja. a ta ideja je bila široko rasprostranjena u kultu predaka bronzanog doba (epoha Šang). Prema Ping-ti Hou (str. str. 9. plodnost i smrt. 3 . up. obnavljanja i ponovnog rađanja. 4 Tri ikonografska motiva. kako bi duši bilo omogućeno da iz urne izlazi i u n j u se vraća. ali na osnovu njih neosnovano je zaključivati o celokupnom religijskom sistemu preistorijskih populacija. Na sličnu praksu i verovanja nailazimo u nekim preistorijskim kulturama Bliskog istoka i istočne Evrope. G. Deca su sahranjivana pored naselja. sasvim je moguće da ovi ukrasi izražavaju nadu u zagrobni život i »ponovno rađanje« na drugom svetu. zajedno sa centralnim blatištem i otvorom za dim. na primer. šahovsko polje i školjka kori. Položaj sela i struktura naselja. Children of the Yellow Earth. tipičnu za mnoge neolitske i tradicionalne društvene zajednice (up. Ho u umHo.

6 Upravo pomenuti »death pattern« svakako sadrži seksualnu simboliku. Karl Hence (Carl Hentze) sve te »falusne« predmete i crteže tumači kao »obitavališta« duša. B. Religion im altesten China der Shangzeit. kao izvora magijsko-religijske moći. najčešće ilustrovanom divnim obrednim vazama od bronze. dakle na koncepciju kosmičkog ciklusa. 8 Osim toga. na »misteriju« jedinstva suprotnosti (potvrđenu i »death patternom«). 282. U ovim delima naći će se veliki broj paralela.RELIGIJA STARE KINE 11 nožavanju falusnih amblema vidi veći značaj kulta predaka. zatim su pored pukotina ispisivali postavljeno pitanje i odgovor. zatim kraljevskim grobnicama koje pružaju obavešten j a o vršenju izvesnih religijskih obreda. institucija kraljevstva i počeci pisma. 18 i dalje. Međutim. na značaj predaka. 88 i dalje. brojnim i osobito dragocenim proročanskim natpisima. Što se tiče religijskog života. izvesni keramički p*redmeti u obliku malih koliba — koji su istovremeno služili i kao posmrtne urne — mogu se porediti sa sličnim primercima evropske preistorije i sa mongolskom kolibom. delo. Na k r a j u kao značajno treba dodati i to da sc veliki deo neolitskog nasleđa. 127. nav.9 6 Ho. bilo istorijski bilo morfološki. urezanim na živo tin i skoj kosti ili oklopu kornjača. Religija u bronzano doba: Nebeski bog i preci Mnogo smo bolje obavešteni o sledećem periodu koji počinje dinastijom Šang (~1751—1028) i najvećim svojim delom zahvata protoistoriju. predstavljala su preteču »ploče predaka« u istorijskim epohama. a jednim manjim zalazi u staru istoriju Kine. . ilustrovanog kalendarom i aktuelizovanog obredima. Karlgren. Bronzeger'dt. 8 Reč je o metodi proricanja prilično rasprostranjenoj u severnoj Aziji: dok se zagrevala kost ili oklop. kulture Jang-šao i Lung-šao ukazuju na verovan j a svojstvena i drugim neolitskim civilizacijama: na povezanost života. i najzad. »Legends and Cults in Ancient China«. poklapaju s kineskom arhajskom civilizacijom. koja Karlgren naziva »free Chou texts«. Na prvom mestu bogatom ikonografijom. koje u neku ruku anticipira ideju jedinstva/totaliteta Kosmičkog života koja će preovladati u kasnijim epohama. str. široko rasprostranjena u preistorijskoj Kini. 23 ! dalje. Kultbautcn. prisustvo vojne aristokratije. i najzad. isti. sačuvao sve do danas u tradiciji i verskim obredima sela. str. str. raspolažemo dosta obimnom dokumentacijom. »Some fecundity symbols in Ancient China«. • Bernard Karlgren. 7 Sve u svemu. uzetih iz kultura koje se. 49 i dalje. smrti i zagrobnog života. Knjiga oda). postavljalo se pitanje. Das Haus als Weltort der Seele. To je epoha koju odlikuju obrada bronze. verovanja. str. plodnosti. pojava urbanih centara i prestonica. Ta »mala prebiva lišta duša«. na koje su vrači odgovarali tumačeći oblike pukotina. s neizbežnim modifikacijama. i slike 10—12. up. 314. str. 7 Hentze. neka dela iz poznijih perioda (npr.

U tom pogledu značajan je i simbolizam cvrčka i maske. str. prvenstveno o verovanjima i obredima kraljevskog klana. koji se i danas javljaju u ikonografiji i narodnoj umetnosti Kine. Pa ipak. 32. The Beginnings of Chinese Civilisation. Up. tigar. plodnost useva (kiša) i rat. međutim. Ti se prikazuje kao dalek i m a n j e uticajan od predaka kraljevske loze i prinosi mu se manje žrtava. potvrđenim na bojenoj keramici epohe Jang-šao.. odnosno dijalektika suprotnosti i coincidentia oppositorum — tema koje će kasnije biti u centru interesovanja taoističkih filozofa i mistika. 14 i dalje. Bronzegerät. 10 . str. mitologija i teologija te epohe. Sva ostala božanstva. on kralju pomaže da pobedi u ratu i obezbeđuje mu plodne žetve. § 14 i dalje]. priziva se samo on. Veoma je uočljivo i povezivanje antagonističkih predstava (zmija s perjem. itd.. tao-tjeh. Ti gospodari kosmičkim ritmovima i prirodnim pojavama (kišom. str. Prinose mu se dve vrste žrtava: u svetilištu predaka i pod vedrim nebom. 11 Njihovi oblici su izvedeni ili iz keramičkih oblika. ili iz odgovarajućih prototipova od drveta. 12 a zadivljujuće predstave životinju kojima su ukrašene nastale su verovatno po ugledu na gravire u drvetu. Prihvaćeno je da oni pokazuju izvesnu sličnost s motivima. Ti (Vladar) ili Šang-Ti (Vladar u visinama). itd. kao što je to slučaj i s drugim prastarim bogovima [up.). njegov kult označava izvesno opadanje apsolutne predanosti Bogu.. 55 i dalje. 10 kao i s religijskom simbolikom kasnijih epoha. 12 Li Chi. koji sugeriše ciklus rađanja i ponovnog rađanja: svetlost i život koji izranjaju iz tame i smrti. Napomenimo. str. 35. kao i kraljevi preci. pre svega apsolutnu nadmoćnost vrhovnog nebeskog boga. našu Raspravu o istoriji religija (Traité d' histoire des religions). 11 Hentze. 13 Isto. šalje bolesti i smrt.). 132 i dalje. Hence (isto. da nas ti izvori obaveštavaju samo o izvesnim religijskim aspektima perioda Šang. Ali kada su u pitan j u dve glavne vladareve preokupacije. a sa njima može Salamander. isto kao i mitologija i teologija neolitskog doba. itd. potvrđeni već krajem neolita. ili pak izaziva nesreće. ' Ikonografski dokumenti se ne mogu uvek sa sigurnošću protumačiti. sušom. Ali.12 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sadrže mnogo drevnog materijala. Ti zauzima vrhovni položaj među bogovima. njemu su potčinjeni. 165 i dalje. Bronzane vaze predstavljaju urne-prebivališta duša. 215 i dalje) smatra da konjunkcija polarnih simbola ilustruje religijske ideje u vezi sa obnavljanjem vremena i duhovnom regeneracijom. vetrom. Das Haus als Weltort der Seele. zmaj. ostaju nam dobrim delom nepoznate. kosmološki su simboli. Carl Hentze. str. der Shangzeit. Kraljevi preci jedini su kadri da posreduju kod Tija. i svuda. orao i zmija. 40 i dalje. 13 Proročanski natpisi nam otkrivaju jednu religijsku koncepciju koje nema (ili ju je nemoguće otkriti?) u neolitskim dokumentima.

Reč »žrtva« u tom slučaju označava »godinu«. 213. 33). i kosturi ljudi. »Shang Theology and the Genesis of Chinese political Culture«. Slično verovanje moglo bi da objasni žrtvovanje ljudi prilikom podizan j a nekog zdanja. najčešće hrama ili dvorca. obično smatrana novinom dinastije Ču.RELIGIJA STARE KINE 13 da komunicira jedino kralj. vršenje obreda traje 300 ili 360 dana. samo je dala ovom prastarom kultu političku funkciju. A milost predaka zavisila je od žrtava u žitaricama. str. David N. delo. Prvi čovek«) otkriven je na proročanskim natpisima. za čijeg se prvog pretka verovalo da potiče od boga Ti. psi i konji) ukazuje na veliki značaj koji je za vojnu aristokratiju i kraljevski klan imao lov (obredni?). sačuvana u proročanskim zapisima. zahvaljujući kultu predaka kraljevska loza je sticala religijsku i političku moć. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Ho. Autor skreće pažnju na životinjske motive (tigra. Moglo bi se reći da je podizani spomenik služio duši žrtve kao »novo telo«. 6. Prema tome. Keightley. činio je sastavni deo religijskog sistema (uklapajući se u pojam antropo-kosmološkog ciklusa) najstarijih zemljoradnika. A svomoćnost koju je stekao kralj. Izbor žrtava (dvorani.14 Vladar učvršćuje vlast uz pomoć svojih predaka. krvi i mesu 15 koje su im prinošene. The Cradle of the East. 14 . Jedini čovek« (ili možda »Ja. up. verovanje u njihovu religijsko-magijsku moć služilo je kao opravdanje za dominaciju dinastije Šang. 18 Up. str. žrtvovani verovatno zato da bi vladara otpratili na drugi svet. 182 i dalje. pored životinjskih skeleta. Neopravdana je pretpostavka nekih naučnika 18 da su kult predaka. Kralj prinosi dve vrste žrtava: precima i Tiju. kao i ostalim bogovima. jer on je »jedini čovek«. Grobovi su izražavali isti kosmološki simbolizam i vršili istu funkciju kao naselja: predstavljali su domove mrtvih. Izraz: »Ja. U velikim kraljevskim grobnicama u blizini mesta Anjang pronađeni su. 17 Brojna pitanja. 18 Na primer. nap. Napomenimo da je reč o amblemskim životinjama koje izražavaju dosta složen kosmološki i inicijacijski simbolizam. To potvrđuje religijski značaj kalendara. 10). Duše žrtvovanih obezbeđivale su građevini trajnost. jer se period potreban za ispunjenje svih žrtvenih obaveza poklapa s godišnjim ciklusom. imala je svoje korene još u teologiji Šanga. 214 i dalje). 21 i dalje. On je još u neolitskom dobu bio duboko usađen i široko rasprostranjen. postepeno prihvatili i drugi društveni slojevi. Eliade. 15 Kao što primećuje Kitli (Keightley) (str. doktrina »Ovlašćenja s neba«. str. koji garantuje normalan povratak godišnjih doba. Ponekad. jelena) kojima su ukrašavane bronzane vaze (str. str. 18 Ali ljudske žrtve su prinošene i iz drugih razloga o kojima nismo baš najbolje obavešteni. 320. navode pogodnosti i dobre izglede na uspeh kraljevih pohoda. Moguće je da je njihov cilj bio obnavljanje vremena ili regeneracija dinastije. nav. 17 Li Chi. Kao što smo već videli (str. sluge. tek onda kada je postao tako značajan za vladajuću aristokratiju.

Izvornici ističu njegovu nebesku strukturu: on vidi. Čuvenom proklamacijom 1 9 objavio je da se pobunio protiv kralja. Prvobitna funkcija pisma — da uredi odnose Nebo—Zemlja i Bog—Ljudi — zamenjena je genealoškim i istoriografskim preokupacijama. vračeva. ili Šang-ti (Vladar u visinama). pripadnika svih škola. a filozofska misao dostigla svoj vrhunac. kadar je da u sve pronikne i sve sazna.. Najzad. i pored ratova i opšte nesigurnosti. Složenost sistema žrtvovanja (vezanog za religijski kalendar) i tehnike proricanja navode na pomisao da je postojala klasa »vršilaca svetih obreda«. On boravi u sazvežđu Velikog medveda. sveštenika ili šamana. krizama i padovima. ali koji izgleda da anticipira glavne religijske koncepcije klasične Kine. Kasnije su takvu moć Neba slavili Konfucije i niz drugih filozofa. još nedovoljno osvetljenog. str. njegova volja je neopoziva. u isti mah kosmološkog i soteriološkog. str. začetnik dinastije Ču koja je najduže vladala Kinom (~1028—256). .14 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I pored nekih praznina ipak smo u stanju da protumačimo glavne religijske pravce epohe Šang. Period od ~400 do ~200 obeležen je neprekidnim ratovima i zbog toga nazvan »Zaraćene Kra Ijevine«. kineska tradicionalna civilizacija doživela najveći procvat. U stvari. pismo postaje sredstvo političke propagande. Ali za njih je Nebeski bog postepeno gubio religijsku prirodu. ikonografija nam otkriva artikulacije jednog simbolizma. 128. Dinastija-uzor: Ču Godine ~ 1028. 222) primećuje da u toku vladavine dinastije Ču dolazi do postepene desakralizacije pisma. Tjen i Šang-ti prizivaju se pri sklapanju saveza i zaključivanju svakog sporazuma. 21 Upravo u ovoj eposi napisane su ili izdate »Klasične knjige«. postajao je prin19 Tekst je sačuvan u Še-Kingu. 21 Već na početku vladavine dinastije Ču nebeski bog Tjen (Nebo). zato što mu je sam Vladar nebeski naredio da učini k r a j jednoj tako korumpiranoj i omrznutoj vladavini. vojvoda Ču je svrgnuo s vlasti poslednjeg vladara dinastije Šang. Nećemo govoriti o njenim usponima. Napominjemo samo da je u periodu od VIII do III veka pre Hr. The Book of Documents. zapaža i čuje sve. kada su vlasti preuzeli Istočni Čui ( — 771—256). 55. Vojvoda pobednik postao je kralj. Tu se prvi put pominje doktrina »Ovlašćenja s neba«. Hentze (Funde in Alt-China. u samom središtu Neba. on je završen ujedinjenjem Kine pod carem Huang-tijem. prevod Karlgren. moralista i teologa. 20 jer za ono što mi proučavamo to nije od bitne važnosti. uzdiže se iznad antropomorfnog i personalizovanog boga. Značaj Nebeskog boga i kulta predaka je nesumnjiv. 20 Podsetimo na nekoliko značajnih datuma: Zapadni Cui su vladali do ~771.

22 Zbog toga. pića i pri tom se prizivala duša pretka. Brahman. Obred polaganja na zemlju podrazumevao je ideju suštinskog identifi kovanja Rase i Zemlje« (isto. Hentze. 192—93. samo on može da mu prinosi žrtve. 197—98). zbog toga što im je »po naredbi Boga darovao žito i ječam«. 244. si. nekog neočekivanog velikog zla ili opšte bede — kralj se podvrgava pokajničkim obredima. »Kada se novorođenče ili samrtnik polagao na zemlju od nje se očekivalo da prosudi da li su rođenje ili smrt valjani. a i nekim drugim krajevima. Nešto kasnije. Stoga kralj treba da ga predstavi u najvažnijim trenucima agrarnog ciklusa (up. 29 i 30). urezanim na glinenim vazama. tab. po svemu sudeći predstavljaju pretke ili sveštenike kulta predaka (up. 23 Htonska božanstva i njihovi kultovi imaju dugu istoriju o kojoj smo osrednje obavešteni. Bog filozofá u helenističkoj epohi. potvrđene u kraljevskim grobnicama Šanga. 23 Predstave ljudi. u naivnom naturalističkom stilu. vrlo verovatno je vršen već u vreme Šanga. Četiri puta godišnje odigravale su se dosta složene ceremonije: prinosilo se pečeno meso. tabela XL). str. 24 Prema Marselu Graneu (Marcel Granet) predstava Zemlje-Majke pojavljuje se najpre u »neutralnom vidu Svetog mesta«. Kralj je »sin boga Tjen« i »namesnik boga Šang-tija«. hrišćanstvu i islamu). str. bila shvatana kao stvaralačka kosmička sila. Njega je personifikovao jedan od članova porodice. Eliade. Dodajmo još da su ljudske žrtve. predstavljeni su čovek i žena kako sede jedno naspram drugog. str. U Aziji. na poklopcu. ako ne i u preistoriji. »Le dépôt de l'enfant sur le sol« (u: Études sociologiques sur la Chine). Za vladare Ču verovalo se da potiču od mitskog pretka. Zevs. »domaće tlo postaje moćna m a j k a hranitelj ka« 25 U davna vremena mrtvaci 22 Up. poplave. pre nego što se počela predstavljati kao Majka. Hu-cija (Heou-tsi) (Princ Millet). jemac moralnih zakona. Legge. Funde in Alt-China. najčešće unuk pokojnika.RELIGIJA STARE KINE 15 cip kosmičkog reda. Taj proces apstrahovanja i racionalizo van ja vrhovnog Boga čest je u istoriji religija (up. 201. kome su prinošeni darovi. Kult predaka uglavnom zadržava strukture kakve je imao u epohi Šang. Pošto svaki nebeski bog vlada godišnjim dobima. isto. u judaizmu. po pravilu. žitarice. slavljenog u Se Kingu (poema 153). str.) Urna-prebivalište duše zamenjena je pločom koju je sin postavljao u hramu predaka. Izvrstan primer »folklorizacije« teme predaka ilustruje jedna bronzana . Chou King.škrinja iz srednjeg perioda vladavine Čua. Granet. aseksualna ili biseksualna. . potpuno nestale u vreme dinastije Ču. prev. On je odgovoran za normalan tok kosmičkih ritmova i u slučaju neke nesreće — suše. na reljefima. a obred u kojem je pokojnik personifikovan. Ali Nebo (Tjen) ostaje zaštitnik dinastije. 428. Zna se da je Zemlja. str. 225. 25 M. 24 Up. ovakve ceremonije su dosta uobičajene. (Ali podaci kojima raspolažemo odnose se samo na obrede aristokrati je. s podignutim rukama. rêves et mystères). »La Terre-Mère et les hiérogamies cosmiques« (u: Mythes. Tjen ima izvesnu ulogu i u zemljoradničkim kultovima. Taj ikonografski motiv potvrđen je i u neolitu i u epohi Šang (isto. XLIII i 228. § 130).

Čui. Kineski istoriografi su bili svesni koliko je njihova klasična civilizacija bila daleko od običaja i verovanja »varvara«. Kao što je to slučaj s mnogim drugim narodima. Doprinos koji su periferni etnički elementi — Tai. između ostalog. verovatno predstavljaju prve oblike ove kosmičke religije. Pomenimo samo jedan primer. pa samim tim ni njegov jezik. Sigurno da je veliki b r o j njiho28 Vid. posvećenog Zemlji. Međutim. kultura i religija nisu mogli biti jedinstveni. Oltar je bio pod vedrim nebom i sastojao se od kamene ploče i drveta — relikvija prvobitnog kulta. naročito str. uništilo njihovu kulturu. Za istoričara religija ti doprinosi su od posebne važnosti: oni mu. kao i poreklo izvesnih taoističkih običaja. ono je u dobroj meri olakšalo rasprostiranje njihovih verovanja i religijskih obreda širom cele zemlje. čija je kultura na k r a j u postala sastavni deo kineske civilizacije. 200). . Njihovo kraljevstvo bilo je uspostavljeno već ~ 1100. U doba Cua postojao je veliki b r o j božanstava. 231 i dalje. Seljački kultovi. bili su mongolskog porekla i za njihovu religiju bili su karakteristični šamanizam i tehnike ekstaze. tibetanska i druga plemena — dali kineskoj sintezi 26 osvetlio je Volfram Eberhard (Wolfram Eberhard). tursko-mongolska. izlaganje ćemo dopuniti s nekoliko kosmogonijskih mitova i osvrtom na osnovne metafizičke ideje. Malo kasnije. nije bilo čuvano u odaji Nebeskog sina nego u kraljičinim odajama« (isto. već je. kao sila komplementarna Nebu. A među tim »varvarima« često se sreću delimično ili potpuno asimilovani narodi. Major. činila sastavni deo kosmičkog totaliteta. na kinesku religioznost. pomažu da shvati uticaj šamanizma. primer Čua. koji je u Kinu došao sa severa. kao kosmičkoj sili. Jer. vezanih za Zemlju. Kultur und Siedlung der Randvölker Chinas i dva toma Lokalkulturen im alten China. božanstva sela. godine. Za sada napomenimo da svi noviji istraživači ističu kulturnu i religijsku složenost stare Kine. A čuvar semena dugo je ostala žena. koja su bila hijerarhijski organizovana: božanstva porodične zemlje. Tek kasnije. reći i to da se pomenutim religijskim strukturama ne iscrpljuje bogata dokumentacija epohe Ču (arheološki materijali i pre svega brojni tekstovi). ni kineski etnos u početku nije bio homogen. koji su asimilovali kulturu Šang.16 su sahranjivani u prostoru koji je pripadao domaćinstvu i to na mestu gde se čuvalo seme. s pojavom agnatske porodice i vlastelinske moći. izvršeno za vladavine dinastije Han. str. 27 I pored toga što je ujedinjenje Kine. seme kojim je trebalo zasejati kraljeve njive. Zemlja nije bila shvatana samo kao izvor agrarne plodnosti. Tunguzi. 27 Up. vezani za krizne sezonske periode. međutim. John S. i Zemlja je postala božanstvo. kao što ćemo videti (§ 130). »Za vladavine dinastije Ču. Važno je. božanstva kraljevske i vlastelinske zemlje. »Research priorities in the Study of Ch'u religion«.

a što se tiče njihovih tehnika ekstaze. »La naissance du monde en Chine«. Kada je on umro. Jedna aluzija iz Še-kinga dokazuje da je starim Kinezima bila poznata i druga kosmogonijska tema. Međutim. Les religions chinoises. str. str. up. neko drvo ili lestve. vladari — i dalje su zadržali moć da se u ekstazi penju na Nebo uspostavljajući tako prekinutu komunikaciju in illo tempore. »The Problem of Creation Mythology«. bilo prepuštajući da ih ptice uznesu na nebeske visine. mistici. str. str. 389 i dalje.« 29 Kinesko tumačenje mita — posebno to da bogovi i duhovi silaze na zemlju da bi tlačili ljude — drugorazredno je. neka izuzetna bića — šamani. Tako. taikođe Norman Girardot. od njegovog masnog tkiva reke i mora. od očiju sunce i mesec. a isto objašnjenje sreli smo kada je bila reč o Tijamat (up.RELIGIJA STARE K I N E 17 vih kosmoloških mitova i religijskih obreda kineska kultura usvojila. 215 i dalje. 456—57.30 Kroz celu kinesku is tori ju provejava nešto što bi se moglo nazvati nostalgijom za Rajem. 186—87. str. junaci. 28 Suština mita. Poreklo i uređenje Sveta Nijedan kosmogonijski mit stricto sensu nije sačuvan. potvrđena kod mnogih naroda i na različitim nivoima kulture: »Presvetli Vladar Huang-ti naredio je Čong-liju da raskine vezu Zemlje s Nebom kako bi onemogućio silaske (bogova). a ljudima da se nenju na Nebo. 29 Henri Maspero. a od kose i malja drveće i druge biljke«. 129. Mythes. Vid. objašnjava Stvaranje kao žrtvovanje jednog praiskonskog bića. »Myths of Ancient China«. bilo verući se uz planinu. u stvari. Le Chamanisme. str. odnosno želja da se kroz ekstazu povrati »prvobitno stanje«: stanje predstavljeno prastarim jedin88 Tekstovi u prevodu Maksa Kaltenmarka. § 21). rođenom »u vreme kada su Nebo i Zemlja bili u haosu koji je ličio na jaje«. jedna od njih govori o antropomorfnom praocu Pan-Kuu. Kasnije se ova epizoda tumačila neslogom. »od njegove glave postalo je sveto brdo. 298 i dalje. Eliade. ili je planina koja je dodirivala Nebo sravnjena sa Zemljom. suprotno tome. Ali se u istoriografskoj tradiciji i brojnim kineskim legendama mogu prepoznati euhemerizovani i posvetovljeni bogovi stvoritelji. možemo ih prepoznati u nekim taoističkim sredinama. većina varijanata ističe rajski karakter praiskonskog doba kada je prevelika blizina Zemlje i Neba omogućavala bogovima da silaze i mešaju se s ljudima. 80 i dalje. čiji je uzrok bilo to što su ljudima potpuno »zavladali« duhovi. 30 Up. Puruši (§ 75) i Imiru (§ 173). Derek Bodde. . rêves et mystères. Potom se Nebo nakon jednog mitskog događaja (»greške u vršenju obreda«) naglo razdvojilo od Zemlje i to tako što su drvo ili lijana bili posečeni.

između brojnih i različitih osnovnih koncepcija. 459. delo. isto. Ali problem porekla i uređenja sveta zanimao je i Lao Cea i taoiste. a zmije i zmajeve oterao u močvare«. koji je vode krotio podizanjem brana. prevod Kaltenmark. kao što ćemo videti (up. Nebo pokriva Zemlju kao kugla. Univerzum je odvajkada bio zamišljen kao središte koje preseca vertikalna osa zenit—nadir i okružuju četiri orijenta. u trećem mitu pojavljuje se jedan par. »Niu-kua je plavetnilo Neba prebojila kamenčićima u pet boja. počev od epohe Šang pa do revolucije 1911. samo metafizičkim jezikom. str. prognavši sile zla na sve četiri strane. prema Lao Ceu. 33 Svi ti motivi — poplavljena Zemlja. posle stvaranja Neba i Zemlje. jang i jin — javljaju i kod predstavnika drugih škola dokazuje njihov prastari i pankineski karakter. Ju ima ulogu demijurga i prosvetiteliskoe iunaka. 31 32 33 34 . koja su u ikonografiji dosta često predstavljana sa isprepletanim repovima. 458. i to od žute zemlje (ljude plemenita roda) i blata (običan svet i sirotinju).). da bi spasla svet. str. 31 Drugi tekst saopštava da je Niu-kua. J.18 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom/totalitetom huen-tuen. mnoštvo zmija i zmajeva — imaju kosmogoniisku strukturu. postoji savršena ujednačenost i kontinuitet. Mencius. N. objašnjenje porekla sveta. Vid. pustio da oteku u more. brat Fu-hi i sestra Niu-kua. što znači da su razmišljanja o kosmogonijskim temama bila veoma stara. tao. dva zmajolika bića. nav. str. ubila crnog zmaja (Kong-kong) i od pepela trske napravila brane da bi zaustavila pomahnitale vode«. »iskopavši kanale. Dakle. srnestio u »Središte« i dovršio organizaciju društva. ponavlja. prastaru kosmogonijsku temu haosa (huen-tuen) kao totaliteta koji je ličio na jaje. »Myth and Meaning in the Teo Te Ching«. Nebo je ovalno (u obliku jajeta).). on ih je. 34 Što se tiče strukture i ritmova Vasione. 461. 32 Istorijsko predanje o Velikom J u u otkriva nam još jednu kosmogonijsku temu. Svet je »stvoren« onda kada se Vladar. prevod: Kaltenmark. Kada je Zemlja predstavljena kao četvrtasti Lie Tseu (III vek pre Hr. Prilikom jednog potopa. Nasuprot svome ocu. prevod: Kaltenmark. Za kineske učene ljude uređenje Sveta i osnivanje humanih institucija predstavlja ekvivalent kosmologiji. »svet je bio u haotičnom stanju i pomahnitale vode razlivale su se i plavile sve unaokolo«. Najzad. oblikovala ljude. Lao Ce i njegovi učenici crpli su svoje ideje iz najstarije mitološke tradicije i činjenica da se suštinski taoistički termini — huen-tuen. 299 i dalje. Houai-non tseu (III vek pre Hr. kada su se ljudi licem u lice mogli sretati s bogovima. 18). od odsečenih šapa velike kornjače načinila je četiri stuba i postavila ih na četiri pola. Girairdot. Pod (mitskim) vladaocem Jao. str. zatim je. str. a Zemlja četvrtasta.

prestonica u središtu kraljevine. Na k r a j u trećeg letnjeg meseca on zauzima mesto u samom središtu Ming tanga predstavljajući na t a j način stožer godine. a kraljevska palata u središnjem delu prestonice. Boje njegovog odela. ova drevna koncepcija potvrđena je i na Bliskom istoku a i u nekim drugim krajevima. »u podne ništa što pored njega čak i savršeno uspravno stoji ne može da baca senku« . poseban zvuk i poseban simbol. podupire baldahin ovalnog oblika koji predstavlja Nebo. na neki način ovaploćuje axis mundi i ostvaruje vezu između Zemlje i Neba. Svakom od pet kosmoloških brojeva — 4 orijenta i 1 središte — odgovara posebna boja. Izgleda da ovo obredno zadržavanje u središtu Min g tanga odgovara »periodu u toku kojeg su se nekadašnji vladari povlačili u najdublji deo svog obitavališta«. poput prestonice i kraljeve palate. premeštajući se s jednog orijenta na drugi. 411 i . itd. kao i u drugim urbanim civilizacijama. 67 i dalje. potvrđenih na Bliskom istoku. 116 i dalje. Ovaj prostorno-vremenski simbolizam »Središta sveta« široko je rasprostranjen. 36 Drugim recima. Eliade. čija je svrha bila prognoziranje i utvrđivanje prinosa od žetvi i uzgajanja stoke. 102 i dalje. grad je u pravom smislu reči »Središte sveta«. koje spaja delove podzemnog sveta s najvišim nebeskim sferama. koja je u isto vreme imago mundi i kalendar. poseban ukus. str. 30 i dalje. Le mythe de l'éternel retour. 324. Ming tang je podignut na četvrtastoj osnovi (Zemlja) i prekriven je okruglim slamenim krovom (Nebo). 38 Vladar. kao i ostali simboli Središta sveta (Drvo. Sveta planina. Zamišljanje prestonice i nekog drugog grada kao »Središta sveta« nimalo se ne razlikuje od uobičajenih koncepcija. Kina se nalazi u središtu sveta. str. gradovi su u početku imali ulogu ceremonijalnog centra. jedan stub. Le Mythe de l'éternel retour. The Pivot of the four quarters. na mestu gde se uzdiže čudotvorno drvo. Tokom cele godine vladar kruži pod njegovim krovom. up. obrednu palatu. Eliade. up. Paul Wheatly. zavisno od kalendara. nav. postavljen u sredini. Iranu.RELIGIJA STARE KINE 19 deo kola. svaka prestonica mora da poseduje Ming tang. kula s devet spratova. str. Danses et légendes de la Chine ancienne.). La pensée chinoise. 23 i dalje. potvrđen je u mnogim drevnim kulturama i u svim urbanim sredinama. 35 U Kini. str. jer omogućuje komunikaciju i s Nebom i s podzemnim svetom. savršeno odgovaraju različitim periodima godišnjeg ciklusa. itd. 39 Up. zvano Uspravno drvo (Kjen-mu). u Indiji. Savršena prestonica bi trebalo da se nalazi u Središtu vasione.37 Prema tradiciji.37 Up. Grane. delo. trajali su šest do dvanaest dana (La pensée chinoise. 39 Dodajmo da su. hrana koju jede. pokreti koje čini. »Centre du Monde. Ti obredi i posmatraiija. Maison«. isti kosmološki simbo35 38 Marcel Granet. str. 107). str. on svečano najavl j u j e početak svakog godišnjeg doba i svakog meseca. Dvanaest dana simbolizovalo je dvanaest meseci sledećeg godišnjeg ciklusa. 78 i dalje. str. Temple. 38 dalje. str.

R. naäu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités (u: La nostalgie des origines. Kultbauten. 99 i dalje. jang i jin označavaju konkretne i antitetičke aspekte vremena. 192 i dalje. str. str. 249—338). str. ili neka druga figura koja simboliše tamu. Sistemi-paradigme. 42 Up. dakle. 44 La pensée chinoise. ona su u pravom smislu imago mundi. a termin jang ideju sunčanog i toplog vremena. simbolizam jang-jin potvrđuju i najstariji obredni predmeti. npr. Religion im ältesten China der Shangzeit. pet kosmoloških brojeva — t j . obrazovani od različitih tipova biparticije i polariteta. 42 Prema Karlu Henceu. Das Haus als Weltort der Seele. Pred nama je. podstakla na još određenije i sistematizovanije filozofske spekulacije. 43 Up. sova. 14). Samosvojnost kineske misli sastoji se u tome što je shemu makrokosmos-mikrokosmos uključila u jedan još širi sistem klasifikovanja. »Architecture et pensée religieuse en Extrême Orient«. Hentze. ima osobine svojstvene realitetima grupisanim u toj vrsti. odnosno opšta teorija analogija. pa. smela razrada sistema podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa. ali i komplementarnih principa poznatih pod imenom jang i jin. dok su amblemi svetlosti obeleženi nekim »noćnim« znakom. 41 Par suprotnosti jang i jin nije značajan samo zato što je poslužio kao model opštoj klasifikaciji. str. Bronzegerät. kao što smo videli (§ 127). Polariteti. Drugim recima. četiri horizonta i Središte — predstavljaju u isto vreme i uzor klasifikacije i uzor univerzalne homologacije. koja je odigrala važnu ulogu u svim tradicionalnim religijama. 43 Marsel Grane podseća da u Še-kingu reč jin evocira ideju hladnog i oblačnog vremena i da se primenjuje na nešto unutrašnje. jednom tačno određenom odeljku. pre svega u sistem ciklusa antagonističkih. Polarni simboli su tako raspoređeni da ističu svoju konjunkciju. dualiteta i alternacije. 44 44 Up. nastali mnogo pre prvih pisanih tekstova. bogato je ilustrovan ikonografijom bronzanih vaza iz perioda dinastije Šang. Carl Hentze. A.40 130. Simbolizam polariteta i alternacije.20 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA lizam izražavala i najsiromašnija i najprimitivnija naselja. sreću se svuda u svetu i na svim nivoima kulture. već i zato što se razvijao unutar jedne kosmologije koja je s jedne strane sistematizovala i opravdala brojne tehnike tela i discipline duha. prema tome. antitetičkih dijada i coincidentia oppositorum. 117 i dalje. . a s druge. Sve što postoji pripada jednoj vrsti. ima »solarne oči«. 41 Up. alternacija i reintegracija Kao što smo već zapazili (str. Stein.

46 Neprekidna transformacija Univerzuma. str. 43. Prilikom održavanja prolećnih i jesenjih skupnih svetkovina. str. izražavajući ono isto što će kasnije izreći i Čuang Ce: »[vreme] punoće. poništava se ili prevazilazi sjedinjavanjem suprotnosti. str. da tako kažemo. To je najstarija naučna definicija Taoa. . koji važi kao životno pravilo tokom ostalog delà godine. spoljašnji aspekt Taoa. u toku zime »jang_. . na dnu podzemnih izvora. i svetlost. dakle. dva protivnička hora. [vreme] života. La pensée chinoise. Granet. nastao konjugacijom dveju alternativnih i komplementarnih manifestacija« (isto. 132). 135). str. Ali već pri prvom pokušaju da shvatimo njegovu ontološku strukturu. delo. devojke odgovaraju«. izdržava neku vrstu godišnje probe iz koje izlazi još puniji života: led se onda sam topi i izvori oživljavaju« (isto. Tao »pre svega evocira predstavu puta koji treba slediti« i »ideju pravca u kojem treba usmeriti 45 Up. pjen tong). 325.RELIGIJA STARE KINE 21 Jedan priručnik za proricanje govori o »vremenu svetlosti« i »vremenu tame«. Na kraju. Svet je. str. Danses et légendes de la Chine ancienne. 45 Antagonistički horovi su međusobno suprotstavljeni. ali i »reći. Polje na kojem se okupljaju predstavlja totalitet prostora. str. janga i jina. »jedan totalitet cikličnog reda (tao. tema hij ero šamije otkriva jednu dimenziju koja je isto toliko kosmička koliko i religijska. a u onome što je jang muška. nav. staza«. jer istovremeno označavaju i kosmički i društveni ritam. La pensée chinoise. navedeno kod Granet. 46 Hi ts'eu. »momci zovu. pesmom se izazivaju. Napomenimo da je doslovno značenje ove reči »put. [vreme] pročišćavanja. Univerzum se. nadmudren od jina. svetkovinu kruniše hijerogamija — ritual dosta rasprostranjen u ćelom svetu. 143). a njihovo prisustvo totalitet ljudske vrste i svega što postoji u prirodi (Grane. [vreme] smrti« (Granet. Ideja alternacije čini se da nadjačava ideju opozicije. Između kosmičkih ritmova kojima upravlja interakcija janga i jina i komplementarne alternacije aktivnosti dvaju polova postoji savršena simetrija. postavljena jedan naspram drugog. dakle. koje su predstavljale krunu drevnih seljačkih obreda. jin odgovara«. »Jedan (aspekt) jin. [vreme] s m i r i v a n j a . Obredna opozicija između dvaju polova doista izražava u isti mah komplementarni antagonizam dveju formula života i alternaciju dva kosmička principa. str. Ove dve formule su međusobno zamenljive. jedan (aspekt) jang. . eto to je Tao«. sukobljavamo se s bezbrojnim teškoćama. stoji napisano u jednoj maloj raspravi. pod zaleđenom korom. kao tam?. Pošto se u svemu što je jin prepoznaje ženska priroda. kazati« iz čega sledi značenje »doktrina«. La pensée chinoise. [vreme] n e m o ć i . To pokazuje struktura kalendara. uzrokovana alternacijom janga i jina. Polaritet. . Prema filozofskom tumačenju. prikazuje kao niz antitetičkih oblika koji ciklično alterniraju. »Jang zove. . 141. 127). manifestuje.

tj. sedmoga dana. Spekulacije Lao Cea o poreklu sveta poklapaju se s kosmogonijskim mitom o Stvaranju.Onaj kome se u zoru oglasi Tao. str. poglavlju Tao-te Kinga stoji: »Tao je stvorio Jedno. I za Čuang Cea prvobitno stanje savršenog jedinstva bilo je izgubljeno onog trenutka kada je car Huen-Tuen. str. str. XXXIX). str. dakle. može mirno umreti uveče'« (isto). 307. Jedno je stvorilo Dva. sv. čarobnjaka i kraljeva. ideju moralnog obrasca«. i to prema mitološkom scenariju koji je takođe dobro poznat. kao i svi ljudi. The Texts of Taoism. 51 Tao je. La pensée chinoise. str. od kosmogonijske koncepcije. 25) Tao je predstavljen kao »neodređeno i savršeno biće. »La naissance du monde en Chine«. str. drugim recima. 267. 51 Houai-nan-tseu. koje po haotičnom stanju (huen-tuen) u kojem se nalazi podseća na gromadu neobrađenog kamena«. ali i »sposobnost povezivanja Neba i Zemlje. Tao. kralju omogućuju da vrši posredničku funkciju između Neba i Zemlje). The Way of Lao Tzu. ali njegovo ime ne znam. str. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. 49 Prevod: Kaltenmark. 48 Kaltenmark. str. a grle Jang. po kojem je svet nastao iz totaliteta koji je ličio na jaje. Wing-Tsit Chan. Komentar objašnjava da je jedinstvo Neba i Zemlje (tj. »Jedno« je ekvivalent »totalnoga«. ono se odnosi na prvobitni totalitet a to je veoma česta tema mnogih mitologija. I. Ali za Lao Cea već i to »jedno« predstavlja jednu etapu »stvaranja«. Misleći na njega rekao je: . delo. biće to: Beskraj (ta)«. (SBE. tumači kao »misteriozno jedinstvo Neba i Zemlje. 463. . 48 Neka od ovih značenja potiču od drevnog poimanja prvobitnog jedinstva/totaliteta. navedeno u Girardot. Možemo ga smatrati Majkom ovoga sveta. prvobitni tota47 Max Kaltenmark. svetih sila i ljudi«.50 To »neodređeno i savršeno biće« jedan komentator iz II veka pre Hr. up. 176. up. Deset hiljada bića na svojim leđima nose teret Una. . Lao Tseu. 30. 47 Za filozofsku i religijsku misao Tao je princip reda koji zrači u svim oblastima realnog. na primer. magijsko-religijsku moć vračeva. »Taj Tao je bio Konfucijev ideal. Dva je stvorilo Tri. 33. tako postoji nebeski i zemaljski Tao (koji se međusobno suprotstavl j a j u pomalo kao jang i jin) i ljudski Tao (tj. Norman Girardot. dobio lice sa sedam otvora. up. Lao tseu et le taoïsme. zvaću ga Tao. Granet. 50 Prevod: Kaltenmark. a Tri desetinu hiljada bića. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. . str. U drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. James Legge. jer ga je stvorio tajanstveni i nedokučivi princip. Tu shemu prokreacija u nizu koristile su skoro sve filozofske škole počev od Ji-Kinga pa do neokonfucijanaca. U 42. posle bušenja sedmog otvora »Haos« je umro. međutim.«*9 Jasno je u kom smislu je Lao Ce koristio tradicionalni kosmogonijski mit. nav. 300 i dalje. Dva) stvorilo sve što postoji. tj. iako mu je dodao novu metafizičku dimenziju. principi ponašanja koji. rođeno pre Neba i Z e m l j e . 39. 311 i dalje. a ako bude bilo potrebno da mu nadenem ime.22 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ponašanje. da bi. Haos izbušen.

»Ono što je bezimeno. na drugom mestu označava sam Tao. Suštinski element. 50. pre svega njegovo prvobitno savršenstvo i spontanost. Girardot. kao i pustinjaci i svi drugi koji su tragali za dugovečnošću i besmrtnošću. životan i stvaralački. U toj nostalgiji za praiskonskim stanjem stvari mogli bismo prepoznati novi izraz starog agrarnog scenarija koji je obredom kolektivnog (»haotičnog«) sjedinjavanja momaka i devojaka. »Božanstvo Val ne umire: to je Tajanstvena ženka. A protiv tog »povratka prirodi« dizali su se svi oni koji su želeli da uspostave pravedno i prosvećeno društvo kojim vladaju norme i koje je inspirisano primerom legendarnih kraljeva iz bajki i junaka prosvetitelja. odnosno Haos (huen-tuen). fiziologiju. dovodio do »totalizacije«. zatim ideja alternacije kojom upravlja ritam janga i jina. str. »Ništavilo« (vu). stoji zapisano u jednom drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. namenske prostore (grad. Pomenimo samo najvažnije: »Praznina« (hsu). predstavnika janga i jina. drugi su bili 52 55 Gl. Majka je Neba i Zemlje. nastojali da povrate to rajsko stanje. bio je veličanje prvobitnog stanja čovečanstva. Ali. Konfucije: moć obreda Moglo bi se reći da su sve tendencije religijske misli u antičkoj Kini imale izvestan b r o j zajedničkih osnovnih ideja. kao principa i izvora svega realnog. Tu gde se ona otvara nastali su Nebo i Zemlja.RELIGIJA STARE KINE 23 litet. 6. dvorac.53 Na neke od njih vratićemo se kada budemo analizovali Lao Ceovu doktrinu. koja u ovom odlomku predstavlja početak kosmogonije. to je Majka deset hiljada bića«. kuću). hram. »Beskraj« (ta). razvijana pod znakom taoa i savršeno usklađena s kosmičkim ritmovima. odnosno situacije kakva je postojala pre pobede civilizacije. Na prvom mestu to je pojam taoa. Ono što je imenovano. naselja. Up. bila moguća samo u prapočetku (odnosno u stadijumu koji je prethodio organizaciji društva i razvoju kulture). psihologiju pojedinca. Kaltenmark. dok su pojedinci (u prvom redu taoisti) smatrali da je egzistencija. i najzad teorija analogije između makrokosmosa i mikrokosmosa. 3—7). Ova poslednja teorija bila je primenjena na sve planove ljudske egzistencije i organizacije: anatomiju. društvene institucije. zajednički svim taoističkim školama. oltar. ali bezobličan i bezimen. 1. Ali »Majku«. 131. . Ali valja već sada istaći da su taoistički filozofi. koji i pored brojnih nijansi takođe izražavaju prvobitnu kosmogonijsku predstavu. str. »Jedno« (i).« 52 Nemogućnost definisanja Taoa izražena je i drugim epitetima i pojmovima. 304. prev.

Pred samu smrt. bio je svakako Konfucije (~551—479). sam izvor njegove moralne i političke reforme je religijski. 38). Dvesta pedeset godina posle Konfucijeve smrti vladari dinastije Han (~206—220) odlučili su da konfucijancima povere upravljanje carstvom. ali voli i ponašanje u skladu s moralom. 55 Njegove ideje. 55 Ali ubrzo Konfuciju su pripisane vrline i atributi koji odgovaraju prosvetiteljskom junaku. Konfucije je govorio da treba prinositi žrtve i vršiti ostale tradicionalne obrede. i pored uspeha koje je imao kod brojnih učenika. i od tog vremena Učiteljeva doktrina vodila je carstvo tokom više od dve hiljade godina. U stvari. On uostalom ne odbacuje nijednu od značajnih tradicionalnih ideja. Vena i Vua (VIII. Bio je prvi koji se bavio privatnim podučavanjem. odnosno »plemića«. a sprovedu oni koji vladaju. proučavane su u svim istorijama filozofije. 4). a naročito one neokonfucijanaca. 12. onaj čiji se uticaj najviše osetio. vidi nekoliko primera kod Granet. štaviše. zato što oni čine deo života »superiornog čoveka« (šin-cu). VII.24 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA mišljenja da se takav tip postojanja mogao ostvariti upravo u jednom pravednom i prosvećenom društvu. 20). »U pedesetoj godini shvatio sam volju Nebesku« (II. Metafizičke i teološke spekulacije u vezi s Nebom i zagrobnim životom su beskorisne (V. 20. 477 i dalje. 22). direktno ili indirektno. izjavljuje on. učenici su uspeli da suštinu njegovog učenja prenesu na potonje generacije. 54 Njegovo porodično ime bilo je Kung. On lično nije uspeo da dobije neko značajnije mesto u upravi i čitav život je posvetio poučavanju drugih. tao je postavljen dekretom Neba: »Tao postoji zato što je Nebo odlučilo da tako bude« (Luen ju = Analekta XIV. veliča i potvrđuje značaj verskih obreda i ustaljenih običaja. Ponašati se onako kako to tao zahteva. XI. Konfucije nije bio verski vođa u pravom smislu te reči. . Učitelj je doista verovao da mu je Nebo poverilo misiju. Konfucije je izvršio dubok uticaj na kinesku religiju. Konfucije je shvatio da jedino rešenje leži u temeljnoj reformi vlasti koju treba da učine prosvećeni. Kao i mnogi drugi njegovi savremenici. Konfucije priznaje vrhovnu vlast Neba (Tjen). Najslavniji među ovim poslednjima. str. 54 Živeći u vremenu anarhije i nepravdi i osetivši svu bedu i napaćenost ljudskog roda. »Nebo je stvorilo vrlinu (te) u meni« (V. »Učitelj Kung«. Ali. ni kult predaka. njegov Tjen nije neki deus otiosus. no iznad svega ceni dobru vladavinu. Konfucije je bio ubeđen u potpuni neuspeh svoje misije. ni Nebeskog boga. znači prilagoditi se volji Nebeskoj. ni tao. Nebo voli da prima žrtve. Ža Konfucija. kao i primeri kraljeva dinastije Ću. već božanstvo koje vodi brigu o svakom pojedincu i pomaže mu da postane bolji. Ali. »Confucius« je latinizirana verzija Kung-fu-ce. Ali. La pensée chinoise. smatrao je da Nebeski put ilustruju primeri Junaka presvetitelj a Jaoa i Šuna.

RELIGIJA STARE KINE 25 11). itd. jer obrede ne treba vršiti čisto formalno niti se pak predavati zadovoljstvu zbog toga što su oni izvršeni. 5. Konfucije ne poriče njihovo postojanje. nije više obična osoba. 5 7 S tog stanovišta Konfucijeva metoda se može porediti sa učenjem i tehnikama pomoću kojih su Lao Ce i taoisti verovali da mogu povratiti prvobitnu spontanost. 4).). Međutim. Dobrota. a to znači da pravilno vrši obrede i pridržava se običaja (li). A na pitanje da li im treba služiti. 1). odajući joj počast. 57 Sličan napor oseća se i iu tantrizmu. »Plemenit čovek može to postati obučavanjem i zahvaljujući izvesnim prirodnim sklonostima« (IV. Tako se ponaša mudar čovek« (VI. njegov način postojanja iz osnova je izmenjen. XV. plemenitost i otmenost nisu urođene. Učenje kojem je cilj »transmutacija« gestova i ponašanja u rituale. Konfucije navodi ponašanje čuvenog vladara Mudrog Šuna: »Držao se sasvim jednostavno. Svako ispravno obredno ponašanje pokreće i opasnu magijsko-religijsku silu. ozbiljno i smerno. lica okrenuta jugu (položaj vladara pri vršenju obreda) — i to je bilo sve« (tj. 6). o životu koji živi ovde i sada. ali im osporava značaj. »Superiorni čovek« treba pre svega da vodi brigu o svojoj konkretnoj egzistenciji. Jer Kosmosom i društvom upravljaju magijsko-religijske sile koje vladaju i čovekom. Poštujte ih. VI. kakva je bio dok to nije naučio. Očigledno je da onaj koji ume tako da se ponaša. 56 Kao primer kako se treba ponašati. Konfucije odgovara: »Ako niste kadri da služite ljudima. Confucius — the Secular as Sacred. »Ako se čovek ispravno ponaša. bez narušavanja njihove spontanosti. »ali na odstojanju. nema potrebe da izdaje naređenja« (XIII. »Vladati u skladu s vrlinom (te) isto je što i biti Polarna zvezda: dok ona stoji u mestu. 5. ostale zvezde. to nije lako savladati. Što se tiče duhova. Konfucijeva originalnost je u tome što je tu »transmutaciju« gestova i ponašanja u rituale želeo da ostvari u jednom složenom i visoko hijerarhizovanom društvu kome je to bilo zaista neophodno. kako biste onda mogli služiti duhovima?« (XI. on je »savršen čovek«. svakako ima religijsku intenciju i strukturu. okreću se oko nje« (II. »Onaj 58 Ovaj aspekt je sasvim dobro istakao Herbert Fingarette. Kabali i nekim praksama zena.: sve se u kraljevini odvijalo normalno. . odnosno od metode kojom se obična osoba pretvara u »superiornog čoveka« (šin-cu). Svako može postati »pravi čovek« pod uslovom da nauči obredno ponašanje u skladu sa tao. Pravilno učinjeni gest predstavlja novu epifaniju kosmičke harmonije. mudrost i hrabrost su vrline svojstvene aristokratiji. već se stiču obučavanjem. Vrhunsko zadovoljstvo leži u razvijanju sopstvenih vrlina. 11) Konfucijeva moralna i politička reforma sastoji se od »potpunog prevaspitavanja«. 18). Za Konfucija. savetuje on.

1) Neki su ovakve njegove izjave protumačili kao nostalgiju za nepovratno prohujalim vremenima. rezultat je obrazovanja religijskog tipa. napisanom oko ~ 100. izvesno vreme je proveo kao arhivar na dvoru Čua. 32). Bio sam veran starima i voleo sam ih!« (VII. dodaje istoričar. Lao Ce i iaoizam U svome delu Še-Ki (Istorijske beleške). ali na jednostavan i duhovit način izražava neslaganje između ova dva velika religijska mislioca. ribe. kao i za Platona. napustio je to mesto i krenuo na Zapad. 28). kakva su uostalom i druga predan ja. str.000 reči i u njemu izložio 5S Mémoires Historiques Lao Tseu. Lao Ceu) da ga pita šta misli o obredima. on je kao zmaj!« 58 Ovaj susret je svakako neautentičan. otišavši jednom prilikom Lao Tanu (ti. napisao je. t a j zadovoljni izraz i tu svoju preteranu revnost. ponašanje ili značajan čin. Međutim. Priznao je svojim učenicima da poznaje mnoge životinje — ptice. Konfucije je otvorio novi put: pokazao je potrebu i mogućnost da se svetovnom radu i društvenoj aktivnosti vrati religijska dimenzija. Međutim. veliki kineski istoričar Seu-ma Cjen priča kako je Konfucije. četvoronošce — i da shvata njihovo ponašanje. Lao Ceova »skrivena i anonimna« egzistencija objašnjava odsustvo bilo kakve autentične biografske informacije o njemu. »Lao Ce je usavršavao Tao i Te. jer nikakve koristi od toga nemaš. ne unoseći u to ničeg svog. prema njegovoj doktrini. nikad nije nesrećan« (IX. »delo u dva poglavlja koje je sadržavalo više od 5. Ali. Pre nego što će preći Hjen-ku. preneražen. Max Kaltenmark. Prema predanju. A žive ti po strani od javnog života i prezirati ljude bilo je potpuno suprotno Konfucijevom idealu »superiornog čoveka«. . Za Konfucija. Duboko je poštovao Junake prosvetitelje i velike kraljeve dinastije Ču. na molbu čuvara. Danas sam video Lao Cea. zapisana kod Seu-ma Cjena. 132. kao i svako drugo umeće. to su bili njegovi uzori: »Prenosio sam ono čemu su me oni naučili. čovek ie trebalo da nauči da živi skriveno i anonimno«. vraćajući staru vrednost obrednoj funkciji javnog ponašanja. To je sve što ti mogu reći. »ali zmaja nikada nisam mogao da razumem: on leti po kiši i vetru. 17. kao što smo videli. razočaran dekadencijom kraljevske kuće.26 koji je zaista dobar. veština vladanja. Chavannes). pravi poziv plemića je vladanje (VII. up. ali. godine. (prev. veština vladanja predstavlja jedini način da se obezbedi spokoj stvo i sreća većine ljudi. od njega između ostalog čuo i ovo: »Obuzdaj tu svoju nadmenost i sve te svoje želje.« Konfucije se povukao. Jer.

60 Up. »Tao nikada ništa ne čini. metodu »nedelanja«. The Way of Lao tzu. ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da je napisao Tao-te king. a verzija. .RELIGIJA STARE KINE 26 svoje ideje o Tao i To. »najbolji (među kneževima) je onaj koji ostaje nepoznat« (17 : 1). Lao Ce tvrdi da državne poslove može uspešno da vodi jedino vladar koji sledi put Taoa. pripisano nekom mudracu ili misliocu. svakako je učitelj 'čiji je uticaj bio presudan na početku. prema tome. 3) živeo je u periodu »Zaraćene kraljevine« (~ 404—221). Kao pravi taoista. samo onaj koji primenjuje metodu vu-vei. Engleska verzija. Jan Ytin-Hu.000 reči jeste čuveni Tao-te King. 2) Lao Ce je živeo u periodu zvanom »Proleća i jeseni« (~774—481). Jer. str. nastavljaju i proširuju njegovi učenici. moguće je da je Lao Ce primio Konfucija. Wing-tsit Chan.®2 Zbog toga taoista nikada ne utiče na tok stvari. zbog svoje posebne književne vrednosti. Isto kao Konfucije.«6t Paradoksalno je da Tao-te King sadrži veliki broj saveta vladarima i političkim i vojnim starešinama. 61 Isto. Tao-te King izražava koherentnu i originalnu misao. mišljenja su različita i kontradiktorna. Ispričavši sve što je mogao saznati o Lao Ceu. Seu-ma Cjen je zaključio: »Niko na svetu ne bi umeo da kaže da li je sve ovo istina ili nije: Lao Ce je bio skriveni mudrac. dragocena je zbog napomena i komentara. dakle. onakav kakav je nama došao do ruku. str. Što se tiče njegovog autora i vremena nastanka. 60 Međutim. drugim recima. Up. str. Wing-tsit Chan. str. za kratko vreme bi deset hiljada bića sledilo njihov primer« (37 : 2). str. 209 (autor izlaže najnovije poglede Fung Ju-Lana na Lao Cea i stari taoizam. 5 9 Ipak se svi slažu da tekst. 19 i dalje. taiko da proslavljeni autor u izvesnom smislu postaje »anoniman«. On sadrži sentencije koje pripadaju različitim prototaoističkim školama i izvestan b r o j aforizama u stihovima koji potiču iz VI veka. 22. ako već nije direktan autor. 4) on nije istorijska ličnost. The Way and its Power. metodu »nepreduzimanja ničega«. 62 Navodimo prevod Maksa Kaltenmarka. najdublji i najzagonetniji tekst kineske književnosti. ali on nije autor Tao-te kinga. Na istu situaciju nailazimo i u drugim tradicionalnim književnostima: delo. i pored svog nesistematičnog karaktera. zatim je otišao i niko više nije znao šta se s njim dogodilo«. već da potiče verovatno iz III veka. The Way of Lao tzu. »Problems of Tao and Tao Te Ching«. koji. Ništa ne smeta da ga i dalje zovemo Lao Ce. nije mogao napisati Konfucijev savremenik. »Kada bi kneževi i kraljevi bili sposobni da. podražavajući Tao. najefikasniji načini da se stekne moć jesu vu-vei i 59 Postoje bar četiri različita tumačenja: 1) Lao Ce i Lao Tan iz VI veka su ista ličnost. prihvatiti Dostojanje jednog filozofa. »Treba.« Knjiga koja sadrži više od 5. Arthur Walley. 35 i dalje. a učini sve što je potrebno« (37 : l). prihvate stav neintervenisanja. 211 i dalje). Max Kaltenmark. Lao tseu. Pošto »nebeski Tao pobeđuje bez borbe« (73 : 36).

tajanstvenu i nedokučivu realnost. 94 »U ovome svetu svako tvrdi da je lepo ono što je lepo i u odnosu na to stvara pojam ružnog. ona razara jedinstvo bića i stvara konfuziju pridajući apsolutnu vrednost relativnim pojmovima. i nedokučiv. Analizujući njegovu kosmogonijsku funkciju. prevazilazi modelitete bića. ni Čuang Ce ne pokušavaju da dokažu njegovo postojanje.28 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nenasilje. 7). Lao Ce kritikuje i odbacuje konfucijanski sistem. . osnov svakog postojanja. kada se napusti dobročinstvo. znači da onaj Tao o kojem govori Lao Ce. Lao Ce ih. koji je vladarima. poštovanje društvenih vrednosti i racionalizam. I : 1). pribegava se dobročinstvu.65 Taj Tao. prema tome. Verovatno da se »mrak dublji od samog mraka« odnosi na specifično taoističko iskustvo ekstaze na koje ćemo se kasnije vratiti. odnosno značaj obreda. pribegava se obredima. visoko i nisko isto tako (2 :1—2. a kada se i ona napusti. A što se tiče diskurzivne nauke. 40 : 2. ovo je jedina sličnost između dva Učitelja. i svako tvrdi da je dobro ono što je dobro i iz toga izvodi pojam nedobrog. a poznato je da isti stav imaju i mnogi drugi mistici. »Dobar vojskovođa nije ratoboran. pribegava se pravednosti. pa je. 63 »Blagost i slabost odnose pobedu nad grubošću i silom« (36 : 10. niti je dobar borac srčan. Ni Lao Ce. odnosno da slede uzor. nije Čang Tao (Večni ili Vrhunski Tao). jer ne postoji termin kojim bi se bolje izrazila njegova tajanstvenost« (Kaltenmark. smatra za veštačke. Za konfucijance su dobročinstvo i pravednost najveće vrline. To nazivam vrlinom nenasilja i na taj način smatram da se čovek može izjednačiti s Nebom. Dugačko i kratko postoje samo kao međusobne suprotnosti. A Tao izražava najvišu. Ali. 64 »Zato se svetac ograničava na neaktivnost (vu-vei) i zalaže za obučavanje bez reči« (2 : 10). »Kada se napusti Tao. jer su iluzorne i u k r a j n j o j liniji štetne. »Odrecimo se dobročinstva i odbacimo pravednost. što je bio najviši ideal starih« (68 : 1—2. Poput Konfucija. predviđam neuspeh« (29: 1). up. Tao. »slabost je način delovanja Taoa«). 25). odnosno uzor taoiste. ukazali smo na njegov karakter koji se ne može iskazati recima (up. Sem toga. 65 »Ili tačnije Tajanstveni (Hjuang). pa prema tome i za nekorisne i opasne. Lao Ce osuđuje i društvene vrednosti. fons et origo svakog Stvaranja. 45). . . U prvom redu Tao-te kinga stoji tvrdnja: Tao o kojem možemo govoriti (tao) nije večni Tao (čang tao. tako je i Lao Ce državnicima i vojskovođama savetovao da se ponašaju kao taoisti. u stvari. predlagao ideal »savršenog čoveka«. U k r a j n j o j liniji taoista uvek sledi jedan jedini uzor: Tao. Neprijatelja najbolje pobeđuje onaj koji nikada ne prelazi u n a p a d . A to. 5—6). str. 63 »Onome koji teži za moći i misli da je može steći akcijom. ili još tačnije Mrak dublji od samog mraka. str. koji čini sveukupnost realnog sveta. Obredi su samo tanak sloj lojalnosti i vere i početak anarhije« (38 : 9—14). kao i svim drugim ljudima željnim znanja. pa će ljudi naći svoje istinske vrednosti« (19 : 1). međutim.

»Upoznaj muškost. 17) da je kolektivna hijerogamija mladića i devojaka. kojem se ne bi moglo dati nikakvo ime« (pogl. 26). odnosno očišćen od strasti i želja. vrhunski Te neće te mimoići. 68 Sjedinjavanje dvaju polova olakšava povratak detinjstvu. vezuje za pojam plodnosti i materinstva. Slušam i ništa ne čujem . poniznost i neopiranje. ali joj pretpostavi ženskost: bićeš dolina sveta. 87 Izraz Tajanstvena ženka »odnosi se na tajanstvenu plodnost Taoa. no isto tako nedokučivom. Jer za njega vitalna punoća. 25 i 52). 0 tom aspektu Taoa vidi članke Elen Meri. »Tajanstvena' ženka« koja ne umire. predstavnika janga i jina. A videli smo već (str. moći ćeš da se vratiš u stanje detinjstva« (28 : 1—2). . svakako. Njegov simbol je »božanstvo Val«. još od protoistorijskih vremena periodično obnavljala kosmičko i društveno jedinstvo/totalitet. nerazaznatljivo biće« koje »u sebi skriva« Predstave. postaje potpuno ispunjen Taom« (Kaltenmark. . . drevni ideal ljudskog savršenstva. Sa izvesnog stanovišta taoista nastoji da postigne androgini modalitet. str. str. s jedne strane. I u ovom 66 U drugom jednom odlomku Tao je prikazan kao »nevidljivo. nerazaznatljivo. Čen (Ellen Marie Chen) u prvom redu »Nothingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. ali ništa ne v i d i m .RELIGIJA STARE KINE 29 Lao Ce govori. Eliade. 68 Vid. Nailazim samo na ravnodušno Jedinstvo . t j . Praznina se. A ako to postaneš. ali upućuje i na taoistu koji »kada je prazan. . takav povratak čini mogućom i periodičnu regeneraciju života. usmerenih prema praznini žumanca. odnosno stanje koje je postojalo »na prapočetku«. dakle plodnosti. znači. a istovremeno i mesta gde se skupljaju vode. . Sada nam postaje jasnija taoistina želja da se vrati u prvobitno stanje. dakle. 14). 69 Model sjedinjenih suprotnosti uvek je Tao. u njegovom jedinstvu/totalitetu koegzistiraju jang i jin. . 21). . s druge. za odsustvo kvaliteta osećajnosti (specifičan modalitet Taoa). o »drugom« Tao. na vrlinu vladarskog Jedinstva koje dovodi u red mnoštvo oko sebe«. Prilagodivši se modelu »drugog« Taoa. a istovremeno je u vezi i sa idejom doline i planinske kotline« (Kaltenmark. Kao što smo već pomenuli (str.66 Ali neke slike i metafore otkrivaju strukture koje ipak imaju izvesno značenje. 55). »drugi« tao nazvan je »Majkom sveta« (pogl. str. Mephistopheles et I'androgyne. «• Reč je. o dobro poznatoj ideji koju izražavaju sva tradicionalna društva: savršenstvo pripada početku ciklusa (kosmičkog ili »istorijskog«). 67 Predstava doline sugeriše ideju praznine. do čije »dekadencije« dolazi dosta rano. Predstava trideset zrakova. vraćanje »na početak« individualne egzistencije. 51). spontanost i sreća postoje jedino na početku stvaranja ili u novoj epifaniji života. u prvom redu »slabost«. Bića. 128 i dalje. posvećenik budi i podstiče u sebi ženske osobine. upućuje na posebno bogat simbolizam: upućuje na »vrlinu vođe koji privlači sva bića. Plodne suštine i Duhovne suštine (pogl. »Pažljivo posmatram. mogućnom.

Prema jednoj anegdoti koju nam je preneo Čuang Ce. van područja realnosti. Le Chamanisme. niti u život čoveka na onome svetu. »U njemu (u svecu). Tao »neprekidno kruži svemirom« (pogl. uspevajući da u sopstvenom biću ostvari prazninu. U pitanju je revalorizacija i produbljivanje šamanske ekstaze. str. Ali. »Is there a doctrine od physical immortality in the Tao te Ching?« 71 Up. ili je to bilo stvarno? Ali u jednom trenutku. rekao je. koja istovremeno prevazilazi i život i smrt. treba podvući i to da se taoistički stav prema ženama potpuno razlikovao od vladajuće ideologije u feudalnoj Kini. on sebe stavlja van kruga.30 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA slučaju taoizam se inspiriše arhajskim religijskim običajima. 70 Da bismo ovaj problem smestili u njegov pravi kontekst. otplovili u one nedostižne predele koje niko ne obitava. napustivši svet i ljude. Učitelju. vaše telo mi je zaličilo na komad sasušenog drveta i učinilo mi se da ste. delo. 70 Kaltenmark. up. . Ali svetac veruje da može izbeći opštem ritmu života i smrti. pa u skladu s tim u potpunosti modifikuje njegov ontološki način postojanja. koji karakterišu položaj čoveka u svetu. Taoisti poznaju više tehnika kojima se beskonačno može produžiti život. nav. La Pensée chinoise. putovanje Lao Cea do praizvora svih stvari predstavlja mističko iskustvo drugog reda.« »Da. Granet. i Konfucije je jednom zatekao Lao Cea »u stanju takve obamrlosti« da mu više nije ličio na živo biće. odlutao sam da malo uživam na praizvoru svih stvari« (pogl. odgovorio je Lao Tan. mada se Tao-te king o tome nigde izričito ne izjašnjava. To ekstatičko putovanje predstavlja povratak »prapočetku« svega što postoji. 501 i dalje. Ellen Marie Chen. »putovanje do praizvora svih stvari« rezimira suštinu taoističkog mističkog iskustva. kako kaže Lao Ce. 25). I šaman se u toku ekstaze oslobađa vremena i prostora i uspeva da se vine u »Središte sveta« i vrati u rajsko doba. 82. 2ivot i smrt bića objašnjavaju se takođe alternacijom janga i jina: prvi stimuliše vitalne energije. obratio mu se ovim recima: »Ne znam da li su me oči prevarile. duh ponovo pronalazi večnu sadašnjost. str. 82). Kao tšo primećuje Kaltenmark (str. Eliade. Pankineska ideja kosmičkog kružnog ciklusa ima značajnu ulogu u Tao-te kingu. a drugi ih smiruje. Traganje za dugovečnošću čini deo traganja za Taom. jer ono prenosi uslove. moramo se podsetiti da taoistička tehnika ekstaze ima šamansko poreklo i strukturu. Osim toga. str. Međutim. pa čak i steći »fizička besmrtnost«. doba pre »pada« kada su ljudi mogli da uzleću na nebo i opšte s bogovima. 21). 350 i dalje. »Onaj kojim potpuno ovlada Te ravan je novorođenčetu« (55 : 1). Lao Ce izgleda da ipak nije verovao u fizičku besmrtnost. sačekavši koji trenutak. 7 1 Poznato je da u toku transa šamanova duša napušta telo i p u t u j e kosmičkim prostorima. nema mesta za smrt« (50 : 13). oslobađajući se vremena i prostora.

On krstari i van četiri mora. prev. Zbog toga Čuang Ce poistovećuje život i smrt: to su za njega dva modaliteta. stanja svesti su doista međusobno zamenljiva. str. M. 76 »Unutrašnjom kontemplacijom postižemo samozadovoljstvo« (Lie tscu. kao i život nekih jogina. Henri Maspero. On ne oseća ni vrelinu šume koja gori u plamenu. prev. Svetac. 74 Prevod Maspero. glava 2. »taoistička škola« i religijskog taoizma ili »taoističke religije« (TaTo-Kjao. Iznenada sam se probudio i postao ja. »Jednom sam ja. Kaltenmark. doslovno. oblaci su njegova zaprega. Kaltenmark. 177 i dalje (tatarska epska poezija šamanističke strukture). »taoistička U 18. prema smenjivanju života i smrti ravnodušan je. Taoisme. jer ono nije isto što i dualnost realnog sveta. u tom trenutku nisam bio svestan da sam Ču.«74 Unutar kruga Taoa. ni bura koja podiže okeane ne mogu ga zaplašiti. ali mi nije bilo jasno da li sam Čuang koji sanja da je leptir. str. ni studen razlivenih voda.RELIGIJA STARE KINE 31 O životu Čuang Cea. »znamo da nema ni istinskog života ni istinske smrti. Eliade. tursko-mongolskim — iskustva i pustolovine šamana za vreme njihovih ekstatičkih putovanja inspirisali su pesnike i ušli u epsku poeziju. Jedino savršeno saznanje po njemu je saznanje ekstatičkog reda.« »Smrt i život su samo odlazak i povratak: biti mrtav ovde. str. str. 4. usnio da sam leptir koji leti i osetio sam se srećnim. a za dobro i zlo i ne haje. a sunce i mesec su mu konji. Kaltenmark. str. 7 6 Kao što je to slučaj i s nekim drugim narodima. u stvari. 75 Tchouang-tseu. unutrašnja putovanja. 240. ko zna da 1' ne znači biti živ tamo'« Prev. Ovaj paradoksalni način življenja. ni grom koji para planine. kaže Lao Ce jednom ođ svojih učenika. Po svoj prilici živeo je u V veku pre Hrista. ili dva aspekta vrhunske realnosti.« 75 Prema nekim taoistima ove ekstatičke šetnje su. zna se veoma malo. Čuang Ču. 120. »Ja i ova lobanja«. Le Chamanisme. ili leptir koji sanja da je Ču. 72 Ta tema jedinstva Života i Smrti javlja se kod svih taoista. Tehnike dugovečnosti Kineska terminologija obično pravi razliku između filozofskog taoizma (Tao-Kia. pogl. delo. koji onome ko tako živi pripisuju božansku svemoć. Kao Lao Ce. nav. i on odbacuje vladajuća mišljenja i diskurzivnu nauku. zahvaćenim šamanizmom — npr. živi u neprekidnoj ekstazi. koji je svoj duh ispraznio od svih stanja uslovljenosti i kročio u svet jedinstva/totaliteta Taoa. može se naći nekoliko veoma zanimljivih primera. doslovno. 325 i dalje (folklor i šamanska književnost u Kini). Ču je njegovo vlastito ime. »Savršen čovek je čisti duh. U tom slučaju neki njegovi aforizmi stariji su od pojave Tao-te kinga. 118). 77 Up. 77 133. opisuje se ponekad suviše zvučnim terminima. stvarni Ču. 73 Sledeća poznata anegdota najbolje ilustruje Čuang Ceovu koncepciju o relativnosti stanja svesti. 72 73 . isto. 117—118. drugog velikog predstavnika taoizma.

C. The Boole of Lieh tzu. str. Druga kategorija vernika obuhvatala je one koji su vekovima živeli u nekoj vrsti zemaljskog r a j a : na čarobnim ostrvima. ovo razlikovanje je tvorevina moderne istoriografije. I najzad. raspravu. 83 Vid. 79 Druga grupa naučnika zastupa temeljno jedinstvo svih istorijskih formi taoizma. Norman Girardot.32 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sekta«). 84—85. 1—24. 304 i dalje. 78 Neki autori ovo razgraničavanje smatraju opravdanim i neophodnim. Le Chamanisme s. život i smrt). str. što predstavlja glavni cilj »taoističke religije«. razlikovanje »filozofskog taoizma« od »taoističke religije« korisno je i nije na odmet zadržati ga. Le Taoïsme. mač i sandale. ali njegovi najstariji oblici predstavljali su čoveka kako igra mašući rukama poput ptice. upućuje na pustinjaka. »Part81 of the Way«. treću kategoriju činili su oni koji su u zemaljski r a j stupali posle smrti. Graham. 82 Reč je o predstavi koja se uzimala kao uzor vanvremenskih rajskih oblasti. K r a j n j i cilj poklonika taoističke religije bio je ostvarivanje fizičke besmrtnosti. Kaltenmark. str. Creel. 80 Tačno je da su »metafizičari« i »mistici«. nekoliko kraljeva je slalo ekspedicije u potragu za tim natprirodnim ostrvima (Mémoires. u periodu između IV i III veka. up. Le Lie sien tchouan. Eliade. 436—37). Međutim. nekoliko primera kod Maspero. Kaltenmark i Sipet (Schipper). U vezi s pomenutim stavovima vid.. »magični let«. vernik je mogao koristiti nekoliko tehnika. Prema istoričaru Seu-ma Cjenu. 10 i dalje. str. str. »On the world 'taoist'«. Osnovno za sve njih bilo je ishranjivanje »vitalnih energija« (jang-hsing). predstavljajući čoveka i planinu. . dostupnih jedino posvećenima. Grane. 79 Vid. ili na svetoj planini Kuen-Luen. perja. imali istovetnu paradoksalnu koncepciju Taoa i težili istovetnom cilju: da u svom biću sjedine dve epifanije vrhunske realnosti (jang i jin. O vezi između krila. vid. 83 Ponekad su besmrtnici predstavljani s preterano razvijenom lobanjom što je trebalo da znači da su u svome mozgu nagomilali velike količine energije jang. posvećena završnoj apoteozi Učitelja. v. 82 Oni su se samo povremeno vraćali u svet da bi formule fizičke besmrtnosti preneli novoobraćenicima koji su to zasluživali. ss. magičnog leta i taoizma. 12 i dalje. Ideogram »besmrtnika« (hsjen). No ta je smrt bila samo prividna: u svoj kovčeg stavljali su štap. To se nazivalo »oslobađanjem mrtvaca«. M. Adept je u toku dobijanja besmrtnosti bio pokriven ptičjim perjem i krila su mu polazila od ramena. između ostalog A. 80 Najznačajniji među njima su Maspero. Za ostvarivanje dugovečnosti. raspoređujući ih tako kao da stoje pored tela. Poznato je da je ptičje perje jedan od najčešćih simbola »šamanskog leta«. duh i materiju. 81 »A popeti se na nebo u punom s j a j u dana (u podne)« bila je formula. kao i svi oni koji su neumorno tragali za fizičkom besmrtnošću. up. III. A pošto je između makrokosmosa i ljud78 Prema Sivinu (Sivin). za njih je taoizam Lao Cea i Ćuang Cea »čista filozofija koja se u potpunosti razlikuje od traganja za fizičkom besmrtnOšću. What is Taoism? str. 320—24. Heerlie G.

postiže se besmrtnost. svakom od njih potrebne. Maspero... u stvari. i donje — deo ispod pupka. prev. str. 98 i dalje. vina i sličnog) i da se hrani lekovitim biljem i mineralnim materijama. koji n a s t a n j u j u tri Cinober polja. Taoisti su na telu razlikovali tri dela koja su nazivali Cinober poljima:84 gornje »polje« obuhvatalo je mozak. najvažnije od svega je zadržati dah. 3 6 Postoji i jedan poseban postupak koji se zove »embrionalno disanje« (tai-si). Eliade. stoga je bilo osobito važno o njima voditi računa. Međutim. vernik počinje da se hrani rosom ili kosmičkim »zracima««. »Le procédés .000 udisaja. predstavljale najbolji model života. Da bi ih se oslobodio. To su. Pa ipak njeno primenjivanje omogućuje izvestan ekstatički doživljaj. vraćajući se na početak. kadrim da unište demone. za Kineze. unutrašnjom vizijom se može postići razlikovanje božanstava koja žive u pet organa. Ako se dah zadrži u vremenu koje je potrebno za 1. uništavaju vitalne snage vernika. str. savršeno usklađenog s kosmosom. Le Yoga. 71 i dalje. Meseca i zvezda. str.). Primena dijeta imala je tačno određen cilj: da svaki organ ishrani materijama i lekovitim travama koje sadrže »energije«. a poznato je da su spontanost i punoća životinjskog života. str. str.«. »Les procédés. 84 Maspero. 198.. 88 Predgovor raspravi Formules orales de la respiration embryonnaire. str. 198 i dalje. »Les procédés de 'nourrir le principe vital' dans la religion taoïste ancienne«.. ista božanstva koja žive i u 84 Napomenimo da je cinober (živin sulfid) bio osnovni element za spravljanje »eliksira besmrtnosti«. Dodajmo da je »duboko i nečujno disanje« u toku ekstaze ličilo na disanje životinja u toku kibernacije. vežba koja prethodi meditaciji. već i zračenja Sunca. Podsetimo se da u unutrašnjim delovima tela ne žive samo zaštitnički duhovi i dobra božanstva već i zla bića: Tri crva. on više ne udiše samo atmosferski vazduh. 85 Oslobodivši se tri unutrašnja demona. Le Taoïsme. Neki recepti iz III veka posle Hr. vitalne energije su ulazile i izlazile kroz devet telesnih otvora. . reč je o unutrašnjem disanju koje teče u zatvorenom krugu i koje je slično disanju fetusa u majčinoj utrobi. Prema Tai-ping šingu (III vek n.«. Maspero. isti. 85 Up. 107 i d. on mora da se odrekne uobičajene hrane (žitarica. 203 i d. e. sledeće — predeo oko srca. Maspero. a Mesečeva (koja sadrže jin) u ponoć.. mesa.« 88 »Embrionalno disanje« nije isto što i jogistička pranajama (up. 87 »Vraćajući se u prvobitno stanje. 87 Up. § 143). preporučuju da Sunčeva zračenja treba udisati u podne (kada je jang najjači). vernik tera starost i vraća se u stanje fetusa. Le Taoïsme. unutrašnjom vizijom i koncentracijom misli postiže se vizuelizacija daha i njegovo sprovođenje kroz tri Cinober polja.RELIGIJA STARE KINE 33 skog tela postojala savršena podudarnost.

njen cilj je bio da se ojačaju vitalne snage. reprodukovan na str. 92 Kaltenmark. 341.. 116 i d. Vid. koji boravi u ljudskom telu. Primena tehnike zvane »spavaća soba« (fang-šung) poznata je bila od najstarijih vremena. on. 67).. Primenjivao je isto što i Lao Će.. nap. Posredstvom meditacije. 8 9 Druga metoda produžavanja života sastojala se u seksualnoj tehnici koja je u isti mah bila i obred i jedan od načina meditacije. pomešanog s dahom. Strickmann. jer oni održavaju život i ishranjuju dah. . Maspero. e. str. . 91 Max Kaltenmark. 386—87. Podrazumevalo se da su oba partnera imala koristi od ovog rituala. 90 Up. i obrazovanje »misterioznog zametka« novog besmrtnog tela. kroz telo adepta i njegovo uspinjanje od donjeg Cinober polja do gornjeg. smeštenog u glavi. a neki smatraju da je veliki učitelj Lao Ce bio. Njegova posedela kosa postala je ponovo crna.«. Le Lie-sien tchouan. u stvari. t j .« 91 Postojali su i adepti koji su primenjivali metodu zvanu »vampirizam« (Kaltenmark). str. »U tome je metoda neumiranja.« 9 0 Besmrtnik Jong Ceng Kong bio je savršeni poznavalac metode »obnavljanja i sprovođenja«. 137 i d. precizira da »savršena m e d i t a c i j a .. navedeno delo. up. t a j zametak se razvijao u »čistom telu« koje se posle adeptove prividne smrti odvajalo od leša i priključivalo drugim besmrtnicima. omogućuje i muškarcima i ženama pristup metodi Večnog života«. držao se principa da vitalni duhovi iz doline Val nikad ne umiru. a poispadali zubi ponovo su izrasli. Ona se sastojala u apsorbovanju vitalnih energija od žena kojima bi se čovek samo približio: smatralo se da »ta energija. odnosno u predelu ispod pupka. adept može stupiti u vezu s njima i uvesti ih u svoje telo da ga ojačaju. obezbedi dug život i rađanje muške dece.34 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA makrokosmosu. Le Taoïsme. Zadržavanje je omogućavalo protok semena. Maspero. ali je ona bila odbačena jer je protumačena kao neortodoksna. 55—56. da bi se na t a j način ostvarila revitalizacija mozga. Hranjen isključivo »dahom«. koja potiče od samih izvora života. »Nadahnjivao se Tajanstvenom ženkom (up.) sastojala se u »vraćanju semena u cilju obnavljanja mozga«. str. u stvari. »The longest taoist scripture«. »Les procédés. 57. Ali taoistička tehnika »put jina« besmrtnika Jang Cenga (I vek n. a onda muškarac treba da se usredsredi na bubrege. Adept je morao obaviti seksualni čin ne izlivajući seme. o sprečavanju rasipanja vitalne energije. str. odlomak ovog teksta. e. 388. Da bi O taoističkom panteonu. a žena na srce. M. reč o specifično taoističkom idealu ataraksije. 80 . str. zatim treba da izgovore molitve. Jedan tekst iz V veka n. I tu je.. U toku meditacije oba partnera treba da »izgube svest o svome telu i o spoljašnjem svetu«. vid. u znatnoj meri produžava život«.92 Jedan od glavnih ciljeva taoističke seksualne tehnike bio je mešanje semena s dahom u donjem Cinober polju.

V: 2. Međutim. kao i u tantrizmu. mitovi i tehnike — pripadaju protoistorijskom nasleđu i stoga je pogrešno njihovu starost meriti starošću prvih dokumenata koji ih pominju. 12. Veze Vid. »Beginnings of Alchemy«. livaca i kovača preuzela je i usvojila i kineska alhemija. a i neki drugi autori. 77. a još se raspravlja i o vremenu nastanka prvih tekstova koji pominju alhemijske postupke. Pouzdano je utvrđeno da su oba pomenuta verovanja u ovoj zemlji postojala već u IV veku pre Hr. 94 U II veku pre Hr. str. u stvari. 95 Needham. navedeno delo. Le Yoga. § 130). str. našle su svoje mesto i u učenju alhemičara. str. III tom ove knjige (glava XXXII). Liu An. alhemija se. Cu Jena. ceremonija mnogo kritikovana. mističnom vrednošću zlata. 253 i dalje. 134. U taoističkoj seksualnoj metodi može se otkriti izvestan indijski uticaj. zasnivala na dva verovanja: 1) na verovanju u pretvaranje metala u zlato i 2) na verovanju u »soteriološku« vrednost postupaka kojima se ta operacija izvodila. zapazili su da između proizvođenja zlata i napora da se produži život i stigne do besmrtnosti ima neke veze. up. na mentalne operacije i na mistična iskustva. nastavak protoistorijskih agrarnih ceremonija (up. 93 Taoistička seksualna terminologija odnosila se. naročito od strane budista. 94 93 . Ova tri elementa — principi. u stvari. kao i obrednim kompleksom »kovači-inicijacijska bratstva-tajne zanata«. t. U Kini. kineska alhemija se obrazovala koristeći: 1) tradicionalno kosmološke principe. 2) mitove koji govore o eliksiru besmrtnosti i svecima besmrtnicima. str. Joseph Needham. Što se tiče porekla kineske alhemije. Dubs. up. Vid. te »orgije« imale su isključivo ritualni karakter i predstavljale su. H. Iz te prakse izrodilo se kasnije kolektivno »sjedinjavanje dahova«. blaženstvo i duhovnu neposrednost. prirodnim preobražajem drugih metala u zlato. Prastare koncepcije u vezi s rašćenjem ruda u »utrobi« Zemlje. Taoisti i alhemija Neke obrede i mitove kineskih metalurga. Science and Civilisation in China. 3) tehnike koje nastoje da ostvare dug život.95 Kao autonomna disciplina. osobito uticaj tantrizma »levog usmerenja« u kojem je primena jogističke metode imala dvostruki cilj: istovremeno zaustavljanje disanja i izlivanja semena. 13.RELIGIJA STARE KINE 35 »obnovio mozak«. kao i u drugim zemljama. adept je morao apsorbovati veliku količinu jina i zbog toga je menjao više partnerki. među stručnjacima postoje neslaganja. i svi se naučnici slažu da »začetnikom« kineske alhemije treba smatrati Mencijevog savremenika.

1977). Les Mémoires historiques de Sse-ma Ts'ien. žutom živom i budućim životom (»2uti izvori«). 96 i dalje.100 Prema jednom predanju. Forgerons et Alchimistes (drugo izdanje. Science et Civilisation. koji su naseljavali udaljena ostrva. u vezi s traganjem za dalekim i tajanstvenim ostrvima gde su živeli »besmrtni«. II. nećete umreti. god. 479. ali mu ništa ne polazi za rukom osim da »materijalizuje« besmrtnike. Zlato je posedovalo kraljevske osobine: nalazilo se u središtu Zemlje i bilo je u mističnim vezama sa šie (realgarom ili sumporom). III. otuda se smatralo da i posuđe od alhemijskog zlata beskonačno produžava život. Vuu: »Prinesite žrtvu peći (cao) i uspećete da prizovete bića (natprirodna). III. prah cinobera će moći da se pretvori u žuto zlato. 141. značilo je izdići se iznad ljudske uslovljenosti i priključiti se atemporalnoj egzistenciji blaženih. o tome najviše obaveštenja pruža Joseph Needham. pošto ih prizovete. 96 Čudotvorac Li Šao-kjun savetuje caru dinastije Han. pomaže prirodi u njenom radu. Moguće je da tekst pripada školi Cu Jena (Tsou Yen). 98 Traganje za zlatom podrazumevalo je i izvesno traganje za suštinom duhovne prirode. str. Tako stoji u tekstu Huai-nan-cu iz ~ 122. 99 Taj odlomak preveo je Dabs (Dubs). kineski alhemičar. 499. Sen-ma Cjen. 465. str. 100 vid.. str. alhemičaru Vei Po-jangu pošlo je za rukom da napravi »pilule besmrtnosti«. u kome nailazimo i na verovanje u mogućnost ubrzane metamorfoze metala. str. 66). dakle. dobijanja »droge besmrtnosti« i »evokacije« besmrtnika očigledne su: Luan Tai izlazi pred cara Vua i uverava ga da je kadar učiniti ova tri čuda. i prineli žrtve fong i šan. da samo ubrzava rašćenje metala. delo. str. godine. 152. moći ćete da od njega pravite posude iz kojih ćete piti i jesti i na t a j način produžiti sebi život. dakle. prema tome. Pošto su on. ubrzavajući ritam vremena. bilo je. Pošto se i zlato i žad uključuju u princip jang. Kinesko verovanje u prirodnu metamorfozu metala dosta je staro. a kada proizvedete zlato. 74). . jedan od njegovih učenika i njegov pas progutali nekoliko takvih 96 Edouard Chavannes. a možda je i delo samog učitelja.36 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA između »spravljanja zlata«. 71—72. sačuvanom u Lie Hsjen Šuan Šuan (Biografije svetaca besmrtnika). nav. kad postanete dugovečni. 99 Alhemičarev zadatak je. III. zaokupljalo je prve careve dinastije Ćin (219. biće vam omogućeno da vidite blažene (hsjen) sa ostrva Pong-lai koje se uzdiže usred mora. Mémoires.« 97 Traženje eliksira besmrtnosti. str. III. 636 i dalje. Kao i n j e m u odgovarajući znalac sa Zapada. str. pre Hr. tekstove navedene u: Mircea Eliade. a sresti besmrtnike. Dabs. str. 97 Isto. koji je živeo u IV veku i bio Mencijev savremenik (isto. oni čuvaju telo od propadanja. 98 Traganje za besmrtnicima. A kada ih budete videli. str.

102 Tekst. 357 i dalje. 101 . slično prvobitnom rajskom nesvesnom stanju još nestvorenog sveta. Univerzuma u minijaturi. str. Ware. u stvari ljudsko telo. itd. voda bubrega crna kao olovo«. V. 104 Roef Stein. pre svega destilacijom sperme u »Cinober poljima« (up. str. str. Chinese Immortals. str. Lie-sjen čuan (Lie-sien tchouan). a stomak zemlji. Iz istog razloga cinober se ne ceni toliko zbog svoje crvene boje (boja krvi. str. pominje se već u I veku pre n. boravište besmrtnih. koje. bubrezi vodi. jeste Kuen-luen. pomešanog s medom. up. Iz toga sledi da cinober može da obezbedi neprekidno obnavljanje ljudskog tela i u k r a j n j o j liniji besmrtnost. Le Lie-sien tchouan. pluća vazduhu. Veliki alhemičar Ko Hung (283—343) piše da ako se u toku jedne godine gornje 10 pilula cinobera. str.. str. naveden u Forgerons et alchimistes. Lionel Giles. čovek u sopstvenom telu poseduje sve elemente koji sačinjavaju kosmos i sve vitalne snage koje obezbeđuju periodično obnavljanje. izvesni Učitelj je »ponovo dobio dečački izgled«. u sebi skriva misteriju obnavljanja putem smrti (jer sagorevanje simbolizuje smrt). 93 i dalje. drvo. Needham. 103 James R. daje živu. Max Kaltenmark. princip života) koliko zbog osobine što. tumačen je alhemijskim terminima: »vatra srca je crvena kao cinober. Planina Kuen-luen ima dva sprata: prvi je u obliku uspravne. u Zbirci legendarnih biografija taoističkih besmrtnika. 54. str. omogućuje pristup »Cinober poljima« i čini mogućim alhemijsko stvaranje embriona besmrtnosti. i Granet. Da bi se putem mistične meditacije kročilo u ovo područje. a ako se s tom kurom nastavi i duže od godinu dana. Te snage treba samo ojačati. 74 i dalje. 271. seda kosa ponovo postaje crna. 146—47. Pošto je tokom nekoliko godina uzimao cinober. kao droga besmrtnosti. 102 Prema tome. 104 Obratimo pažnju na ova dva elementa: 1) homologaciju mitske planine Kuen-luen s tajnim područjima mozga i stomaka i 2) ulogu koja se pridaje »haotičnom« stanju. »Jardins en miniature d'Extrême Orient«.RELIGIJA STARE KINE 37 pilula. 33). 67 i dalje. up. a jedan drugi »stekao je sposobnost da leti«. ako se putem meditacije jednom postigne. On. Mikrokosmos. stiče se besmrtnost. A Kuen-luen je zamišljena planina u Zapadnom moru gde žive besmrtnici. spravljenih u laboratoriji. 99. pet kosmoloških elemenata (voda. Vid. 103 No cinober se takođe može stvarati i u samom ljudskom telu. The Nei P'ien of Ko Hung. 2. itd. La pensée chinoise. tajno područje mozga. jetra drvetu. dakle. stavljen u vatru. vazduh i zemlja) prenose se na organe čovečijeg tela: srce odgovara vatri. 101 U skladu s tradicionalnom homologacijom mikrokosmosa s makrokosmosom. »Telesna besmrtnost« obično se sticala uzimanjem eliksira. treba najpre doći u »haotično« stanje (huen). e. zdravi i čitavi napustili su zemlju i pridružili se drugim besmrtnicima. vatra. delo. Planina u Zapadnom moru. a izgubljeni zubi ponovo narastu. nav. Cinober. itd. tradicionalna je i veoma stara predstava »sveta u malom«. snabdeveno »komorom sličnom pećini«. Drugo ime za Cinober polja.

Ovo vraćanje u matericu samo je viši stepen u razvoju jedne starije i rasprostranjenije koncepcije. 108 Veliki broj ideja i njihovih praktičnih primena. primenili su je kao lek protiv zuba vremena. ali alhemičar ovaj povratak u embrionalni stadijum ostvar u j e i topljenjem izvesnih sastojaka u svojoj peći. 102. 105 Drugim recima. odnosno reaktiviranje kosmogonije (vid. »Žuti cvet«). str. potvrđene već u prastarim stadijumima kulture: izlećenja vraćanjem na početak Sveta. odvijaju se u telu i svesti adepta. Aspects du mythe. odnosno besmrtno biće koje će na kraju. Disanje postaje homologno seksualnom činu i alhemijskom postupku. van Gulik.ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA a drugi u obliku prevrnute kupe. . Što se tiče »haotičnog« stanja koje se ostvaruje meditacijom i koje je neophodno za alhemijski postupak. e. str. srećemo i u tekstovima iz perioda dinastija Čin i Han (221—220. Auferstehung. Svođenje materije na prvobitno stanje apsolutne neizdiferenciranosti odgovara — na planu unutrašnjeg iskustva — povratku na embrionalni stadijum. odnosno počeli su da je koriste protiv starenja i smrti. R. analognom »embrionalnom disanju«. Kombinovanjem sila janga i jina stvara se »misteriozni embrion« (»eliksir života«. 130 i dalje. A videli smo već da tema podmlađivanja i dugovečnosti putem regressus ad uterum predstavlja jedan od prvih ciljeva taoizma. 108 Vid. Telo postaje sud u kome na isti način. tekst naveden u Forgerons et alchimistes. 33). kroz potiljak. Forgerons et alchimistes. Tod. Nei-tan postaje ezoterična jer se eliksir spravlja u samom alhemičarevom telu. 106 Materia prima ne treba tu da bude shvaćena samo kao prvobitna struktura materije. kruže i stapaju se »čista« živa i »čisto« olovo. na stadijum pre rođenja. ono se može porediti s materia prima. massa confusa kod zapadnih alhemičara. str. Erotic color prints. str. 37 i dalje). i III tom ovog delà. Carl Hentze. str. 115 i dalje. Nei-tan se može smatrati tehnikom. umesto da se vrše u laboratoriji. 33 i dalje. H. metodama »nedokučive fiziologije« i bez učešća biljnih i mineralnih supstanci. Ovu metodu kineski taoisti i alhemičari preuzeli su i usavršili: umesto da njome isceljuju samo bolesti.). prikazanih u poslednja dva odeljka. »Čisti« metali (ili njihove »duše«) identifik u j u se s raznim delovima tela i alhemijski procesi. 107 Vremenom se eksterna alhemija (vai-tan) počela smatrati »egzoteričkom« nasuprot internoj alhemiji jogističkog tipa (nei-tan) koja je sama sebe proglasila za »ezoteričnu«. str. Najčešće korišćena metoda pri ostvarivanju tog cilja je »embrionalno disanje« (tai-si). n. a žena se izjednačuje sa sudom. ima isti oblik kao i alhemičarska peć i tajno područje mozga. što ne znači da možda los o ovom simbolizmu u protoistoriji up. napustiti telo i vinuti se u nebo (up. Weltordnung. već i kao jedno unutrašnje iskustvo alhemičara. s tom razlikom što se procesi njenog odvijanja opisuju terminima ezoterične alhemije. 160 i dalje. 107 Up. 108 Up. kojim njime kruže i stapaju se semen virile i dah.

« (tekst je preveo Maspero. Ali. Knjiga. o čudotvorstvu psihosomatskog tipa u toku zajedničkog obeda kad su se delile moći Taoa. Godine 184. Ova sekta je postigla veliki uspeh zahvaljujući vidarskom daru njenog osnivača.. glava — planina Kuen-luen. godine Lao Ce bio smatran emanacijom prvobitnog Haosa i izjednačen sa antropomorfnim bićem. tu je bila reč. str. e. treba dodati i to da je u periodu dinastije Han. otkrivala je načine kojima se može postići obnova dinastije Han.109 Što se tiče »taoističke religije« (tao-kjao) n j u je krajem II veka n. Pobuna koju je izazvao umalo nije srušila dinastiju. pošto je dobio eliksir besmrtnosti. a u izvesnoj meri i alhemija. Lao Ce već bio divinizovan i da je taoizam. Le taoïsme. XXXV pogl. koju su diktirali duhovi. Pan-Kuom (§ 129). XXXV pogl. stomak — more. utroba — zmije. str. ali je njegov duh nastavio da živi među vernicima. O ovim. sektu »Veliki mir« (Tai-ping). 33). Kao što ćemo imati prilike da vidimo (up. Čang se uzneo u nebo i bio prozvan »Nebeskim učiteljem« (tjen ših). osnivač ovog pokreta izneo je pred cara jedno delo eshatološkog smera. vršio mesijansku misiju i inspirisao revolucionarne pokrete. Učinilo nam se umesnim da ih nrikažemo u ovom poglavlju zato što tehnike dugovečnosti. meso — četvoronošci. kao nezavisno organizovana verska institucija. manje-više neočekivanim razvojnim linijama taoizma govorićemo kasnije (up. Mesečno jednom održavana ceremonija »sjedinjavanja dahova« težila je istom cilju (up. brada — planete i njihove pratilje. A slično verovanje u podmlađivanje putem Taoa karakteriše i jedan drugi taoistički pokret. U provinciji Sečuan uspostavio je »teokratiju« u kojoj su vremenske i duhovne sile bile sjedinjene. Za sada je dovoljno da pomenemo da je već u jednom tekstu iz 165. čine sastavni deo starog taoizma. Već u I veku n.RELIGIJA STARE KINE 39 nisu postojale i ranije. godine. vođa sekte Šang Šueh proglasio je renovatio neizbežnim i najavio da »Žuto nebo« (zato su vernici nosili žute turbane) treba da zameni »Plavo nebo«. ali se mesijanska groznica nastavila kroz ceo srednji vek. pre svega. osnovao Čang Tao-ling.). 1W »Lao Ceovo telo je potpuno preobraženo: njegovo levo oko postalo je mesec. Poslednji vođa »Žutih turbana« pogubljen je 1112. itd. . Ovaj reformator zanesenjak bio je osuđen na smrt. tom III). kosti — zmajevi. Carska vojska je pobunu ipak ugušila. 108). e.

. de L'Inde. str. simbioza. marginalnih i autohtonih elemenata. kako društvenu strukturu. Međutim. . nekih specifično »hinduističkih« elemenata bilo je i u vedskom društvu (§ 64).XVII POGLAVLJE BRAHMANIZAM I HINDUIZAM: PRVE FILOZOFIJE I TEHNIKE SPASENJA 135. Iako je Indra još 1 2 3 Up. u asimilovan j u velikog broja narodnih. i VI veka n. da tako kažemo. isto. 263. Javu i Bali hinduizam je prodro u periodu između II veka pre n. nebrahmanska religijska područja bila su. asimilacija i sinkretizam odigrali su važnu ulogu i u pokrštavanju centralne i južne Indije. Po svoj prilici. Up. Gonda. Zahvaljujući homologizaciji koja je izvršena u više nivoa (mitologija. 3 Prelaz s brahmanizma na hinduizam odigrao se neosetno. e. Eliade. Početkom hrišćanske ere ti »misionari« uspeli su da arijskom i lokalnom nearijskom stanovništvu nametnu. a u Indokinu i na Sumatru.. (sa bibliografijom). Ali. § 66) nastaviće se sve do srednjeg veka. teologija itd. brahmani su do Cejlona stigli već u VI veku pre Hrista. pošto nisu bili zanimljivi za autore himni i Brahmana. 377 i d. morao da objedini mnogobrojne lokalne elemente.. Gonda. Kao što smo već ukazali. tako i sistem kulture i viziju sveta. I. str. obredi. 1 Uostalom. str. e.). 2 oni su istovremeno pokazali i toleranciju i oportunizam. a hinduizam nekoliko vekova kasnije. Le Yoga. Asimilacija autohtonih i »popularnih« božanstava hinduizmom t r a j e i danas. razume se da je. svojstvenu Vedama i Brahmanama. osvojivši ove oblasti jugoistočne Azije. 268 i d. Rel. »Sve je patnja .« Brahmanizam je osvojio potkontinent neposredno posle arijanizacije. ovi. svedena na zajednički imenilac i na k r a j u apsorbovana ortodoksijom. proces do kojeg dolazi već u vedskoj epohi. Svojim hodočasničkim i drugim pohodima u udaljene krajeve brahmani su mnogo doprineli religijskoj i kulturnoj unifikaciji potkontinenta. naročito devalvacija nekih velikih božanstava i njihovo zamenjivanje drugim (up. Ali. manje-više »popularni« elementi nisu ni ostali zabeleženi u tekstovima.

str. Već sama činjenica da postojimo u vremenu i da nam je t r a j a n j e ograničeno podrazumeva patnju. Arijanizacija i hinduizacija potkontinenta odvijale su se u vreme najžešćih kriza. Sve doktrine i spekulacije. p a t n j a je kosmička nužnost. »Telo je bolno. ali ako čovek zna šta mu valja činiti da bi je se oslobodio. 271. da se potpuno izoluje. poistovećuje se s Kalom. Naprotiv. tvrdi da u osnovi te filozofije postoji čovekova želja da izbegne muke koje mu nanose tri vrste bola: nebeski (čiji su uzrok bogovi). a to je put koji od čoveka zahteva da se povuče iz sveta. »Sve je bolno. 1. čovek nije jedino biće osuđeno da pati. percepcije takođe su bolni jer nam donose patnju. sve je prolazno«. str. autor najstarije rasprave o sankhji (samkhya). zemaljski (koji čoveku nanosi priroda) i unutrašnji ili organski bol. Eliade. izjavljuje Buda i to postaje lajtmotiv čitave postupanišadske religijske misli. o čemu svedoče askete i mistici Upanišada i. * Särpkhya-Kärikä. Išvara Krišna (Išvara Krishna). 5 Anirudha (XV vek) u komentaru SämkhyaSutra. str. Ali za razliku od bogova i životinja. ni religijska poruka ne izražavaju očajanje. Jama. nalaze svoj razlog postojanja u toj sveopštoj patnji. jer za njim sledi patnja«. a neki kasniji tekstovi predstavljaju ga čak i kao podlaca. II. propovedi Gautame Bude. Up. one imaju neku vrednost samo ukoliko čoveka oslobađaju od »patnje«. . stimulativnu vrednost. 273). ona nije beskonačna. čula. Patnja je doista sveopšta. 5 izjavljuje jedan od kasnijih autora. kao i metode meditacije i soteriološke tehnike. bolno je. str.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 41 uvek slavljen u Epu. objekti (čula). 6 Ali spoznaja te sveopšte patnje ne vodi u pesimizam. Le Yoga. 23. up. Nijedna indijska filozofija. Patanjđali. 4 Videti reference kod Gonde. Horizont religijske etike posle Upanišada bio je iz osnova izmenjen. kao uslov sine qua non oslobođenja. u svojoj biti pozitivnu. jer je ono mesto bola. čovek ima mogućnost da stvarno prevaziđe svoju uslovljenost. 23. Le Yoga. Višnu i Šiva stiču sve veći ugled. da se odrekne dobara i ambicija. I. Ta sigurnost da postoji način da se stigne do slobode — sigurnost. jer. Uostalom. sveopšta patnja sadrži. ma kakve prirode bilo. Mudraca i asketu ona neprestano podseća da postoji samo jedan put kojim se može stići do slobode i blaženstva. a i neka ženska božanstva otpočinju svoju spektakularnu karijeru. otkrivanje »patnje« kao zakona postojanja može se smatrati. dakle. Vremenom (isto. Ljudsko iskustvo. čak i samo zadovoljstvo je bolno. 15). 4 Nasuprot njemu. dobija veći značaj. II. Vladar podzemnog carstva. on više ne uživa neprikosnovenost vrhovnog boga: moćnija od njega je dharma. naročito. zajednička svim indijskim filozofima i misticima — ne može voditi u očajanje i pesimizam. između ostalog. piše: »Za mudraca sve je patnja« (Yoga-Sütra. autor prvog dela o jogi.

Kakav bi život trebalo da vodim? Kojim putem da krenem? U čemu je moj spas?« Tako on razmišlja. on je sputan osećanjima koja ga vezuju za ženu. pametan sam ili glup. sve do trenutka dok ne sretne onoga. koji predstavljaju ukidanje (tj. ništa nije vredno saznanja« [švetašvatara (Svetašvatara) Up. dodaje se ü tekstu. uklanjanja koprene ili poveza s očiju. ?788—880) će dati briljantan komentar ovog odlomka iz Ćhandogje. učmalosti. pobožan. Metode koje vode konačnom »buđenju« »Osloboditi se patnje cilj je svih indijskih filozofija i tehnika meditacije.spasenje'. 1—2). koje dočaravaju ljudsku uslovljenost. Ćhandogja (Chándogya) Up. str. do tada zarobljenik sopstvenih iluzija. vezanih očiju!« Neko mu onda skida povez i pokazuje put ka gradu. i. za čoveka može imati neku vrednost. piše Šankara. zarobljavanja. 12]. događaju čoveku koga su varalice odvukle daleko od Bića (daleko od atman-Brahman) i uhvatile ga u tu zamku. Takve se stvari.]. nasuprot tome. Spoznaje svoje pravo biće. ali njegovo tumačen j e samo razrađuje i precizira izvorni smisao priče. prisećanja itd. itd. Varalice su. on uspeva da na k r a j u stigne do kuće. neupućenosti. srećan sam ili pak nesrećan. 24 i d. koji je svestan istinskog Bića (Brahman-«/man). (VI. Tako se njegove oči oslobađaju koprene iluzija.. srećan i uz to pun ljubavi prema drugima. u stvari. ili zaborava. prevazilaženje) te uslovljenosti ili oslobođenje [mokša (moksha) mukti. na primer. Indijska književnost često se služi slikama vezivanja. stada itd. a čovekove oči pokrivene su koprenom ilubzije. Večnosti koja počiva u Sopstvu). Rasüituiuci se od sela do sela. navedene u Le Yoga. pogrešne ideje (o »onome što vredi« ili »ne vredi«. sina. Na t a j način se čovek. pijanstva. Samo ono znanje čiji je cilj . On viče: »Doveli su me ovde.). i on postaje čovek koji 7 Videli i druge tekstove. i onaj koji ima pravog učitelja može da se oslobodi neznanja i dostigne savršenstvo. Van toga (tj.42 136. itd. Razumljivo je da će vedantinski metafizičar tumačiti pouku u skladu sa sopstvenim sistemom. I. što je dotada verovao da jeste i da je Biće ono što je i on sam. shvata da nije zavedeni lutalica. opisima raskidanja stega. uhvaćen u čudovišnu mrežu. prijatelja. i ostavili sama. Od njega saznaje za put saznanja i za taštinu ovoga sveta. »Sin sam toga i toga. oslobođen robovanja. Petnaest vekova kasnije Šankara (Šankara. oslobađa zavisnosti od svetovnih stvari. buđenja.. okivanja. 14. priča 0 čoveku kojeg su vezanih očiju odveli daleko od njegovog grada 1 ostavili na pustom mestu.7 Spasenje podrazumeva prevazilaženje ljudske uslovIjenosti. itd. nirvana. vezanih očiju. . stvorenih neznanjem [ a v i d j a (avidyá)]. Isto tako. apsolutnim monizmom.

To je razlog zbog koga se takva osoba ne seća »višeg stanja«. ali koju čovek nije uspevao da realizuje. hronologiji ne treba pridavati suviše veliki značaj. Za označavanje nekog posebnog filozofskog sistema postoji reč daršana čije je značenje »stanovište. ali nemali broj tekstova. shvatati«). o analogijama između ovog indijskog simbolizma zarobljavanja i raskidanja stega i izvesnih aspekata gnostičke mitologije (videti takođe § 229). izuzev starih Upanišada. Istorija ideja i kronologija tekstova Svi religijski i filozofski tekstovi. str. 137. Za sankhju i jogu takođe. Neki od njih otkrivaju uticaj izvesnih specifično budističkih ideja. strasti. vidyá)] omogućuje oslobođenje: to istinsko »saznanje« ravno je »buđenju«. napisani su posle Budinih propovedi. nepoznavanje samog sebe može se uporediti sa »zaboravom« istinskog Sopstva (atman. vid ja (jñána. Moglo bi se reći da indijska postupanišadska religijska misao izjednačava oslobođenje s »buđenjem« ili s poimanjem jedne situacije koja je postojala od samog početka. koju komentariše Šankara. »okovanom lancima shvatanja dobra i zla«. 8 U Maitri Upanišadi (IV. ili pak žrtvom opsena i fantazmagoričnih snova. shvatanje. 9 Napominjemo da sanskrit ne poseduje reč koja tačno odgovara evropskom terminu »filozofija«. dosta približno i tek počev od prvih vekova nove ere. koja definiše ljudsku uslovljenost. napisanih u prvim vekovima hrišćanske ere. ogrezlom u ponoru. čovek pati zbog posledica tog neznanja sve dok ns otkrije da je u ovom svetu samo prividno zarobljen. puruša). opijenom zabludama. Gotovo svaka indijska filozofska rasprava 9 sadrži shvatanja koja su prethodila datumu njenog sastavljanja i često su veoma stara. to ne znači da ona nije bila razmatrana i ranije. doktrina. način posmatranja« (potiče od korena driš. što znači »videti. pun radosti i vedrine.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 43 može da posluži za primer. Kada se u nekom tekstu naiđe na novu interpretaciju. kritikuje budizam. a najbolji primer »probuđenog« je Buda. Aspects du mythe. Etiade. kronologiju 8 Up. rezultat je neznanja (avidja). vizija. u stvari. dok se vraća kući. kao što pokazuje pouka. I. 2) čovek. Time što uklanja neznanje i skida veo maje (maya) saznanje [đnjana. Neznanje koje je. ili zatočenom u tamnici. Čak ako se datum sastavljanja nekog spisa koji put i može odrediti. Međutim. § 139). »Patnja«. odnosno dok pronalazi atman. još neoslobođen uslovljenosti. 145 i d. kontemplirati. Sopstvo nema nikakve veze sa ovim svetom (up. razume se. poredi se sa osobom. .

o odnosima između individualnih atmana i Brahmana. suprotstavljen drugim daršanama. pripisano rišiju (rishi) Badarajani (Badarayana) napisano je verovatno početkom naše ere. 11 Pod vedantom se u početku podrazumevao skup doktrina. izjavljuje se u Šatapatha (Šatapatha) Brahmani (VI. jednačina egzistencija = bol. (VI. pre svega klasičnim sistemima sankhje i joge. Ali. ne znači i da odražavaju koncepcije formulisane u budističkoj epohi. 27). Tek s vremenom i to dosta kasno (u prvim vekovima naše ere) tim terminom se počeo nazivati poseban filozofski »sistem«. tumačenje neukosti kao dremeža. 2. moglo bi se reći da su sve tri brahmanističke daršane (daršanas) — vedanta. među kojima možemo prepoznati embrionalne forme vedante (tj. 20 i d. Le Yoga. doktrine Upanišada). zarobljenosti.44 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA filozofskih ideja gotovo je nemoguće ustanoviti. sankhje i joge (§ 148). 138. Ali ono sigurno nije bilo i prvo. Raspravljajući. ne treba zaboraviti da su sve metode i soteriologije posle upanišadske epohe imale zajedničku okosnicu. Za vreme svoga naukovanja Gautama je sretao predstavnike različitih filozofskih »škola«. nije nam poznata. Analizujući upanišadske doktrene ujedno smo izložili i glavne ideje presistematske vedante. Niz avidja-karman-samsara. Vedanta pre sistematizacije Termin vedanta (doslovno »kraj Veda«) označavao je Upanišade. činjenica da su religijski i filozofski spisi u vezi s brahmanističkom tradicijom bili sastavljeni nekoliko vekova posle Gautame Bude. 10 11 . Dovoljno će biti da ukažemo na najvažnije transformacije i da istaknemo modifikacije koje su iz osnova izmenile početnu orijentaciju. simbola i slika. jer Badarajana u svom delu navodi imena i ideje mnogih ranijih autora. izloženih u Upanišadama. predstavljaju opšteprihvaćenu konstelaciju pojmova. 22). Nema potrebe da ovde podrobno opisujemo po čemu se ti prvi nagoveštaji — potvrđeni u Upanišadama i u budističkim i đainističkim tekstovima — razlikuju od njihovih sistematizovanih formi u klasičnoj epohi. u k r a j n j o j liniji nastojale da objasne ovu aksiomu i rasvetle njene posledice. njima su se doista i završavali vedski tekstovi. u pravom smislu reči. sankhja i joga — isto kao i budizam. »Čovek se rađa u svetu kakav je sam stvorio«. str. Najstarije sačuvano delo Brahma-sutre. opijenosti. na primer. Dakle. 6) i u Svetäsvatara Up. 2. Badarajana pominje tri različite teorije i navodi imena njihovih najpoznatijih predstavnika. sna. 2. 10 Jednom reči. Ovaj termin se pojavljuje već u Mundaka Upanishad (III. Najranija istorija vedantinskog »filozofskog sistema«. Prema Up. pri tom.

Postoji. međutim. Međutim. dve generacije stariji od Šankare. Izložena razmišljanja pre svega se tiču odnosa između Brahmana. Nažalost. de Glasenapp. kreacije i maje. Vedantinski učitelj Gaudapada. Doktrina maje je u prvom planu. prema drugoj. pre svega pripisuje joj se uloga zaslepljenosti. godine n. H. Ako je Biće večno Jedinstvo/Totalitet. Težnja (koju srećemo već u Rigvedi. Na čudan način sažete i zagonetne. 129) da se ono realno ostvaruje u Bogu. oni su čak i u pogledu oslobađanja potpuno različiti i nemaju nikakve veze jedan s drugim. mnoštvo objekata. str. Od njih su nam ostala poznata jedino imena nekih autora i nekoliko njihovih citata. atmani su u svojoj biti božanski. kao što smo videli. zbog toga što \maja počinje da igra značajnu ulogu u iskustvu svakog pojedinca. U k r a j n j o j liniji ona se izjednačava s neznanjem (avidja) i poredi sa snom. razumevanje 555 aforizama koji sačinjavauj Brahma-sutre dosta je teško bez komentara. u švetašvatari i Maitri TJpanišadi kao i u Bhagavad-giti i Mokšadharmi (Mokshadharma) (XII knjizi Mahabharate) nailazimo na priličan broj podataka koji se u osnovnim crtama tiču vedantinske misli pre Šankare. 145 i d. tj. on se »budi« u svetlosti i blaženstvu večne sadašnjosti. i kada mudrac nakon joga-meditacije. samo jedno jedino Biće. vedantinski učitelji su bili primorani da sistematizuju i na određeniji način definišu 12 Vid. no ipak se ne mogu poistovetiti s Brahmanom (Brahma-sutra. X. te sutre su više imale namenu podsetnika i zahtevale objašnjenja nekog znalca. Ali posle kritika koje su im uputili visoki budistički znalci. 19). 3. odnosno u Jedinstvu/Totalitetu. već je isto tako iluzija i mnoštvo duhova. zapravo. menja se. La philosophie indienne. I. doktrinu koja je. iskustvom postane svestan sopstvenog atmana. II. prvi komentari su zaboravljeni i izgubljeni u senci nenadmašne Šankarine interpretacije koju je dao oko 800. iluzija (maja). Raznoliki obiici »realnosti« spoljašnjeg sveta nisu ništa manje iluzorni od sadržine snova. Raspravljajući o dotad izloženim teorijama. 12. po trećoj. po kojoj je kosmička kreacija ispoljavanje magične moći (maja) Brahmana. najzad. atman i Brahman su identični. prihvatala da oslobođeni nastavljaju svoju večnu egzistenciju kao autonomna duhovna bića. Brahman. zastupa mišljenje da je maja razlog verovanja u pluralitet individualnih atmana (up. 12 Međutim. Mandukja-karika. Badarajana je vrlo verovatno nastojao da postavi doktrinu koja će Brahmana istovremeno proglasiti i za materijalni uzrok koji deluje na sve što postoji i za osnovu individualnih atmana. . formuliše se na sve smeliji način. e. Nekadašnja koncepcija. najznačajnije otkriće Upanišada (§ 81). Identifikacija Brahman-atman predstavlja. 21). izlazi da je ne samo Kosmos. ujedno i najvažnijoj vedantinskoj teoriji.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 45 prvoj od njih.

14 odnosno u IV veku pre Hr. itd.). na primer. Pa ipak i pored izuzetne vrednosti njegovog dela i znatnog uticaja koji je njegova misao izvršila na istoriju indijske duhovnosti. Ukratko. dok se za suštinu »filozofskih sistema« sankhje i joge može reći da je bila izložena između IV i VIII veka. a zatim i u. švetašvatari. Šank ara ostaje bez premca. uostalom. 11 Up. ona nastavlja Upanišade. analizu kojoj treba priključiti i istrajne napore da se ograniči modalitet sui generis duha [puruše (purusha)]. do pojave prve sistematske rasprave Išvara Krišne (verovatno u V veku n. U vezi s našim izlaganjem dovoljno je da primetimo da je i ta presistematska sankhja — onakva kakvu je možemo rekonstruisati. Tako. ukratko njihova soteriologija. Originalnost njenih prvih učitelja leži u njihovoj uverenosti da »istinsko« saznanje pretpostavlja strogu analizu struktura i pokretačkih sila Prirode. i to n a j p r e u Katha upanišadi. Išvara-Krišninih Sankhja-karika i Patanjđalijevih (Patanjali) Joga-sutri. Vedanta se. III. odnosno u vreme sastavljanja prvih sistematskih rasprava. koja između ostalog. verovatno nešto mlađoj.46 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA svoju ontologiju koja je u isti mah bila i teologija i kosmologija. 13 139. e. Vekovima posle njega filozofi će izgrađivati paralelne sisteme. U nastojanju da prouči upanišadsko nasleđe i formuliše ga shodno potrebama svoga vremena. 10—11. 13 Upravo smo iz tog razloga izlaganje o različitim sistemima klasične vedante i ostavili za III tom ove knjige.. pored joge. No to je problem koji treba više da zanima istoričare indijske filozofije. slabo nam je poznata. teorijski okviri ovih dveju daršana bili su međusobno dosta bliski. 7—8. sadrži veliki broj referenci u vezi s principima sankhja-joge. Među njima su postojale samo dve suštinske razlike: 1) klasična sankhja je bila ateistička. istorija doktrina sankhja. svojstven ovim daršanama. II. ističući odlučujuću ulogu znanja na putu ka oslobođenju. Međutim. a koristi i rečnik. života i psihomentalnih aktivnosti. a joga. 18—19. Duh prema sankhja-jogi Na terminologiju kojom se služi »filozofija« sankhja nailazimo mnogo pre sistematizovanja njenih ideja. Čak i u klasično doba. 3—4. vedanta je dostigla svoj najveći uspon za vreme i posle Šankare. . 22—23. koja je izrazito praktična disciplina. VI. on nije iscrpeo sve mističke i filozofske mogućnosti vedante. str. na osnovu nekih odlomaka Mokšadharme bila smatrana spasonosnom gnosom bez premca. i razlikuje od ostalih daršana baš po tome što nije iscrpla sve svoje kreativne mogućnosti LI doba sutri i njihovih komentara.

ne poznaje sebe. Autonomija i ravnodušnost duha su njegovi tradicionalni epiteti koje ponavljaju svi tekstovi. Larson. 21 i d. dok je joga veliki značaj pridavala i tehnikama meditacije. U onom času kada se i poslednje Sopstvo bude oslobodilo. Le Yoga. pa. ali će nam ono postati jasnije kada budemo više saznali o odnosima koji mogu postojati između Sopstva i Prirode. Za sada recimo samo toliko da ni poreklo ni uzrok ove paradoksalne situacije. strani. Ostale razlike se mogu zanemariti. Uzrok kao i poreklo paradoksalne veze Sopstva i Života (odnosno materije) mogao 15 Videti M. Njegovi »atributi« su negativni. odnosno jedan »fenomen«. budi. Uzrok i poreklo ove povezanosti duha i iskustva su u slučaju. prema tome. i 2) sankhja je kao jedini put ka oslobođenju isticala. ispoljavaju se i razvijaju samo zato što duh. . budući da je i sam proizvod prirode. tok psihomentalnog života. neodređen. tog neobičnog »odnosa« između puruše i prakriti u sankhja-jogi nije bio predmet neke sistematske rasprave. ne pripadaju duhu. metafizičko saznanje. Stoga.. kako može dopustiti da se pomeša s psihomentalnim iskustvom? I kako je uopšte jedna takva veza moguća? Sankhja i joga daju rešenje tog problema. Classical Sämkhya. Gerald J. str. koji učitelji sankhja-joge smatraju nerešivim. Bezbrojni oblici Kosmosa postoje. koji razmatramo. 16 Međutim. Sopstvo je »ono koje vidi [sakšin (sak§in) doslovno: »svedok«]. ravnodušno. tj. str. pa zbog tog neznanja pati i robuje.15 Za sankhju i jogu svet je realan (nije iluzoran kao. puruša je neobjašnjiv. Ali. ali je i taj »intelekt« proizvod — doduše k r a j n j e prefinjen — prvobitne supstance (prakriti). takav svet postoji i traje samo zahvaljujući »neupućenosti« duha (puruše). Čovek zaista saznaje i shvata posredstvom »intelekta«. Eliade. Videti tekstove navedene u Le Yoga. 28 i d. doktrine sankhje. Isto kao i atman iz Upanišada. 19].BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 47 postulirajući postojanje Boga (Išvare). ono je izdvojeno. takva koncepcija puruše već pri prvom koraku stvara teškoće. dva aspekta jednog istog problema. on nije kadar da spozna ništa osim drugih fenomena. Budući da je neosetljiv. jer prevazilazi trenutne mogućnosti ljudskog razumevanja. puruša nema ni »inteligencije«. Prema tome. Duh je večno slobodan pošto su mu »stanja svesti«. za vedantu). 166 i d. sve što je dotad stvoreno. vratiće se u prvobitnu supstancu [prakriti (prakfti)]. možemo smatrati i teorijskim okvirima Patanjđalijevih Joga-sutri. ono je jednostavno pasivan posmatrač« [(Sankhja-karika). Ako je duh doista večno čist. autonoman i nesvodljiv. u svakom slučaju ne može spoznati Sopstvo jer nije sposoban da ostvari bilo kakve odnose a transcendentalnom realnošću. jer on je lišen želja. str. Sopstveno Ja. na primer. Zelje nisu večne. teistička. neizmenljiv. koje ćemo sada ukratko izložiti.

tri »načina postojanja« koji j o j omogućuju da se ispoljava u tri različita vida. nazvane mahat. 140. Sankhja-joga zna da je uzrok patnje »neznanje«. nazvana gune: 1) satva (sattva) (modalitet svetlosti i inteligencije. dvostrukim razvojnim procesom. i s druge. »veliki«. ali kada se tačno to neznanje metafizičkog reda pojavilo nemoguće je utvrditi. a drugi u svet subjektivnih (čulnih i psihomentalnih). i dalje lišene »vlastitog« iskustva. Mada savršeno homogena. takvo saznanje je nemoguće. Vedanta-sutra. subjektivan.48 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bi shvatiti jedino neki instrument saznanja koji ne uključuje nikakvu materiju. kao i njegove fiziološke funkcije. proces »razvoja« odvija se dalje u dva suprotna pravca. Po tome čovekovo telo. Ahankara je. na loše postavljen problem odgovara se ćutanjem. ova prvobitna supstanca poseduje. Od trenutka kada prakriti izađe iz svog početnog stanja savršene ravnoteže i poprimi specifične osobine. da tako kažemo. u stanju sadašnje ljudske uslovljenosti. uslovljene njenim »teleološkim instinktom« (o kojem ćemo govoriti kasnije). za razliku od njega. 2. objektivan. Smisao Stvaranja: pomoći oslobođenju duha Supstanca (prakriti) je isto toliko stvarna i večna koliko i duh (puruša). ona je dinamična i stvaralačka. 3) tamas (modalitet statičke inercije i psihomentalne pomračenosti). Univerzum — kako subjektivan tako i objektivan — samo je preobražaj početnog razvojnog stadijuma Prirode. Polazeći od te apercipirajuće mase. 17) koji je i sam Buda u više mahova primenio. njegova čula. pa čak i njegova »inteligencija« . kao što se ne može tačno odrediti ni sam datum stvaran j a (kreacije). prakriti prelazi iz stanja mahat u stanje ahankare. njegova »stanja svesti«. 2) rađaš (rajas) (modalitet pokretačke energije i mentalne aktivnosti). ahankare. Dakle. kao što vidimo. a prema jednom starom brahmanskom običaju (up. ali koja poseduje izvesnu nejasnu svest o sebi kao egu (otuda i izraz ahankara. Gonjena nagonom za »razvijanjem« (parinama). stvorila dvostruki svet: spoljašnji i unutrašnji. n a p a j a j u i uslovljavaju psihomentalni život. Traganje za rešenjem tog problema uzaludno je. aham = ego). ona se ispoljava u obliku energetske mase. dakle. jer je reč o loše postavljenom problemu. drukčije rečeno mešanje duha s psihomentalnom aktivnošću. ali. III. Prema tome. stadijuma kada je iz energetske mase prvi put ponikla maglovita svest o egu. odnosno u stanje jedinstvene apercipirajuće mase. jer predstavljaju fenomene spoljašnjeg sveta. od kojih jedan vodi u svet objektivnih fenomena. dvostruki karakter: s jedne strane. jer održavaju. Gune imaju.

4 . životinjska (up. 4. Sankhja smatra da jedna takva ogromna tvorevina. IV. Na taj način sankhja-joga uvodi teleološki karakter Kreacije. dok fenomene materijalnog sveta (atome. predstavljene svešću. nasuprot njoj. već kao »pročišćenost« »tanane materije«. Zbog toga. Geneza sveta je kvazipsihički čin. vedra. 15. itd. ne tumači kao duhovni kvalitet.). u psihofiziološkim (strasti. blagonaklona. građevina sačinjena od tolikog broja složenih oblika i organizama mora da ima razlog i smisao postojanja van sebe same. Sankhja je stoga morfološku složenost Kosmosa izdigla na nivo metafizike. kada Kreacija ne bi imala zadatak da služi duhu. uzburkana. razumljivo je zašto sankhja-joga čitavo psihičko iskustvo posmatra kao jednostavni »materijalni« proces. niti pak »stanja svesti« (budući da su i sama k r a j n j e složeni produkti prakriti).BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 49 tvorevina su jedne iste i jedine supstance koja je stvorila fizički svet i njegove strukture (up. Tako. Brihadaranjaka Up. 18 Sdmkhya-Sutra. svest je smirena. koja postoji za drugog. Sve što postoji u Prirodi »složeno« je. krevet predstavlja celinu sastavljenu od više delova. up. a kada njome prevlada tamas. sve. biljne i životinjske organizme. 11. § 75). ona je uznemirena. Prvobitna prakriti. Gune prožimaju čitav Univerzum i stvaraju organske simpatije između čoveka i Kosmosa. nekoga koji će moći da se služi tim složenim celinama. 5. I. čine sve zgusnutiji i inertniji produkti tamasaPolazeći od takvog fiziološkog tumačenja. Ali. 24.) rađaš. kao i gotovo svi indijski sistemi. bezoblična 1 večno nepokretna. Zahvaljujući svom neprekidnom »razvoju« (parinama). To je. materija je stvorila bezbrojne oblike koji su s vremenom postajali sve složeniji i raznovrsniji. ali su ti delovi sastavljeni baš na način na koji jesu. Yoga-Sutra. tj. Yoga-Sutra. predstavljen je znatnim brojem struktura i raznovrsnih oblika. 19). može se nekako shvatiti. Taj »neko iznad« ne bi mogla biti mentalna aktivnost. Treba uočiti ogroman značaj koji sankhja-joga. takva kakva je. Vaćaspatimišra (Vacaspati Mišra) uz Samkhya-Karika. takav kakvim ga vidimo. čulne aktivnosti. na primer. 17). na primer. II. puna razumevanja. itd. Objektivni i psihofiziološki fenomeni imaju zajedničku matricu i razlikuju se samo po formuli guna: u psihomentalnim fenomenima preovladava satva. zbog čoveka (Sankhja-karika. 66. nepostojana. postaje mračna. ona bi bila apsurdna. puna strasti. razlika između čoveka i Kosmosa nije u suštini već u stepenu. dakle. nesigurna. mora imati »nekoga iznad sebe«. 17. svet. Kada preovladava satva. prvi dokaz postojanja duha: »saznanje o njegovom postojanju kroz pojam složenosti. lišena smisla. pridaje principu individuacije putem »svesti 0 samom sebi«.« 18 Mada je Sopstvo 17 Sankhja-joga ima i subjektivno tumačenje triju guna kada posmatra njihove psihičke »aspekte«. To se proteže i na shvatanje morala: dobrota se. kada dominira rađaš. Jer zdrav razum nas uči da svaka složenost postoji zarad neke druge složenosti. u stvari.

Kao što cvet može da se ogleda u kristalu. u stvari. oslobođenje Iako filozofija sankhja-joga ne objašnjava ni razlog ni poreklo neobične veze između duha i »stanja svesti«. Šta je. lišenom vrednosti i smisla (budući da su svaka »vrednost« i svaki »smisao« tvorevina inteligencije). 47). ne utiče na menjanje Sopstva. dimenzije. međutim.). stranom duhu. Neznanje se sastoji u b r k a n j u nepokretnog i večnog puruše sa tokom psihomentalnog života. transsubjektivan. Ali samo neznalica može da poveruje da kristal pri tom dobija osobine cveta (oblik. 24) i dok god bude bilo avidje postojaće. kakve. na primer. smatrati je objektivnom činjenicom. postoji samo jedan put koji vodi spasenju: odgovarajuća spoznaja duha. pokreće materiju. »ja znam« i pri tom misliti da se to »ja« odnosi na duh. 141. Prema sankhji. To odražavanje. ukoliko se iskustvo . znači živeti u iluziji i produžavati je. dok se predmet kreće. neizmenljivost. »od Brahmana pa do poslednje vlati trave Kreacija postoji radi dobrobiti duha. Tome je razlog neznanje (Joga-sutra. najprozračniji deo mentalnog života. što znači da ono ne gubi svoje ontološke moduse (večnost. Od najstarijih vremena duh se upliće u tu iluzornu vezu sa psihomentalnim iskustvom. Reći: »ja patim«. kretaće se i njegova slika u kristalu. ima jedan poseban kvalitet: da odražava duh. A iz toga proizlazi da svaki čin koji se započinje u iluziji jeste ili realizovanje mogućnosti. U tome je zakon egzistencije: on je. stvorenih nekim prethodnim činom. sve dok on ne dostigne vrhunsku spoznaju« (Sankhja-sutra. taj »teleološki instinkt«. ili projektovanje neke druge sile koja zahteva svoje aktuelizovanje i realizovanje u ovom ili nekom budućem životu. II. prakriti. ali će kristal ostati nepomičan. »ja mrzim«. postoje između spoljašnjih objekata i percepcije. odnosno sa životom i materijom. Već — i u tome je po sankhja-jogi i ključ ove paradoksalne situacije — najtananiji. što. itd. odnosno inteligencija (budhi) i to u stanju svoje nepomućene »svetlosti« (satva). kao i svaki drugi zakon. Jer. kao i prema doktrini Upanišada. zapravo. I. a njegova univerzalna valjanost izvor je patnje koja definiše egzistenciju. »ja hoću«. III. potpuno usmeren ka oslobađanju puruše. Joga-sutra. boju). znači negirati da se patnja tiče nas. Patnja postoji samo utoliko. a s njom i patnja. 41). Tu nije reč ni o kakvim realnim vezama u pravom smislu reči. po zakonu karmana. ona ipak nastoji da na neki način objasni prirodu njihove veze. tako i inteligencija reflektuje purušu (up.50 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA (puruša) prekriveno velom iluzija i konfuzija kosmičke Kreacije. i ovakva egzistencija. A prva etapa u sticanju tog spasonosnog saznanja sastoji se u ovome: negirati da duh poseduje atribute.

82). olakšava proces oslobađanja služeći kao prethodni stupanj otkrovenju. ona samu sebe ukida. 19 Ne postoji ništa osetljivije od prakriti. ali kada u samrtnom času napusti telo. i mudrac nastavlja da živi. up. Ali budući da je ta veza iluzorna. Od trenutka kada shvatimo da je patnja izvan duha i da se tiče samo čovekove »ličnosti« (asmita). već jednostavna činjenica. slobodno. zbog toga što mu ostaje da istroši karmički ostatak (San. »Njegov način postojanja je takav da isključuje kako jednu tako i drugu od ovih mogućnosti« (Sankhja-sutra. U stvari. iako je ćup već uveliko dovršen. Duh je. već nekom vrstom »otkrovenja«: ono nam u jednom trenu otkriva vrhunsku realnost. 67. slično »igračici koja odlazi pošto je zadovoljila želje svoga gospodara«. 160). večno neaktivno. 59. povlače se i odvajaju od duha da bi se ponovo priključili Supstanci. To saznanje se ne stiče iskustvom.. SamkhyaSutra. Oslobođenje nam liči na dramu zato što problem posmatramo isključivo s ljudskog stanovišta. duh se ne može ni roditi. ne učestvuje aktivno u svom oslobođenju). A inteligencija (budhi). ni uništiti. I. Sopstvo je čisto. jer ne može imati veze ni sa čim drugim osim sa samim sobom. 61). a ni »slobodan« (Gaudapada. kar.. prema sankhja-jogi. San. Kako je onda moguće da u oslobođenju učestvuje prakriti? Na to pitanje sankhja odgovara teleološkim . Takvo je stanje »oslobođenog za života« [divanmukta (jivanmukta)]: poput grnčarskog vitla. nije ni željan slobode. lako se može i ukinuti. ne bi moglo biti potčinjeno. više ne pripada nama. sve što nam život može doneti: bol. U tome je iluzija našeg psihomentalnog života. 68). čovek veruje da je puruša zarobljen i misli da se može osloboditi. materiju (prakriti) i iz jedne matrice izvodi i Ovo poređenje se isto tako veoma često ponavlja u Mahabharati. Samkhya-Karika. kar. bol više nije ni bol ni nebol. 4* 19 . kao najfiniji vid ispoljavanja prakriti. 69. ni aktivan (tj. više se ne prikazuje duhu (San. Sankhja-joga svodi beskrajnu raznolikost fenomena na jedan jedini princip. večno. koje se usled zadobijene brzine i dalje okreće. sa svoje strane. neopravdano pripisivani puruši. Od trenutka kada pomisli: »Prepoznali su me«. III. kar.. 32). osećanja. njegov duh je potpuno »oslobođen« (San. a »oslobođenje« (mukti) spoznaja njegove večne slobode.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 51 odnosi na čovekovu ličnost koja se izjednačuje sa Sopstvom. kao i u raspravama Sankhje. Spoznaja je jednostavno »buđenje« koje otkriva suštinu Sopstva. on nije ni potčinjen. samo »posmatrač«. Mandukhja-karika. II. II. materijalni). u stvari. želje.dokazom: materija instinktivno teži oslobođenju puruše. Od trenutka kada je samootkrovenje ostvareno. Međutim. Kada je duh spoznat i dosegnut. inteligencija kao i ostali psihomentalni elementi (dakle. sutra. Od trenutka kada shvatimo da je Sopstvo slobodno. misli. vrednosti se poništavaju.

odnosno »klasična« joga. samo priprema teren za sticanje slobode. između kojih nije moguća nikakva komunikacija. onakva kakvu je kasnije formulisao Patanjđali u svojim Joga-sutrama.52 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA fizički Univerzum i Život i Svest. pa možda čak i V veku n. reč je o jednoj tragičnoj i paradoksalnoj koncepciji duha. jer Patanjđali ne veruje da samo metafizičko saznanje može čoveka dovesti do oslobođenja. međutim. 142. Pošto se termin joga počeo upotrebljavati dosta davno da označi bilo kakvu vrstu askeze i svaku metodu meditacije. ili u III. e. po njemu. I sam ovaj autor priznaje (Joga-sutra. postulira pluralitet duhova mada su oni po svojoj suštinskoj prirodi identični. 2). Klasična joga u glavnim crtama preuzima doktrinu sankhje. Broj tih »stan j a svesti« [ćitavriti (cittavrtti) ] je neograničen. naročito u Indiji. na primenu ove tehnike nailazimo gotovo širom Indije. Svaki puruša je doista potpuno izolovan. slobodnim. Na t a j način sankhja ujedinjuje ono što je naizgled različito — fizičko. Joga: koncentracija na jedan jedini predmet Na prve sasvim određene reference u vezi s tehnikama joge nailazimo u Brahmanama i naročito u Upanišadama. koncepciji koju su. 0 njemu kao ličnosti ne znamo ništa. vitalno i mentalno — a izoluje ono što se. Čitav Kosmos je ispunjen ovim večnim. kako u brahmanističkim. čini jedinstvenim i univerzalnim: duh. askete i ekstatičari koji su vladali brojnim parajogističkim tehnikama i uživali ugled »čudotvoraca« pominju se već u Vedama (up. tako i u budističkim i đainističkim sredinama. oštro napadali i budistički i vedantinski učitelji. od kojih svaka odgovara po jednom od tri moguća iskustva. Patanjđali definiše jogu kao »ukidanje stanja svesti« (Joga-sutra. s tom razlikom što je podvodi pod jedan dosta površan teizam. a ona se može osvojiti primenom asketske tehnike i metode meditacije. pored te nesistematizovane panindijske joge. njegov lični doprinos je minimalan. nepokretnim purušama-monadama. uostalom. 1) da nije učinio ništa drugo do sakupio i izdao tradicionalne doktrine i tehnike joge. Od tradicijom sačuvanih tehničkih uputstava on je zadržao samo ona koja je vekovno iskustvo dovoljno proverilo. Međutim. § 78). ali se sva mogu svrstati u tri kategorije. Ukratko. Klasična joga počinje tamo gde se sankhja završava. To saznanje. Međutim. jer Sopstvo ne može imati nikakvog dodira ni sa svetom ni s drugim duhovima. Prvu kategoriju čine: zablude i iluzije . I. Ne znamo čak ni to da li je živeo u II veku pre Hr. s vremenom se uspostavila i joga daršana. a što se tiče teorijskih okvira i metafizičke osnove. Ta ista doktrina. I.

neki osvetljeni predmet. taj beskonačni niz ćitavriti ja. . ne upoznaju struktura. opaža i misli onaj koji ne upražnjava jogu). Cilj ekagrate je da kontroliše dva izvora mentalnog toka: čulnu i podsvesnu aktivnost. I. Druga i treća knjiga Joga-sutri najvećim delom posvećene su baš toj jogističkoj aktivnosti (očišćenju. tehnici disanja. »Iskustvena spoznaja« ovde označava: metodu. sve ono što oseća. na primer). vasane neprekidno hrane psihomentalni tok. sasvim razumljivo. itd. Da bi se postiglo uklanjanje ćitavritija neophodno je da kolo podsvest-svest bude prekinuto. budući da nemaju ni telo — imaju inferiorniji položaj od ljudskog i ne mogu da dostignu potpuno oslobođenje. vasane.20 Razume se da je uzrok tih vriti (vftti)\ koji sačinjavaju psihomentalni tok. varljive percepcije. itd. poreklo i intenzitet onoga što treba ukloniti. halucinacije. aktivnu primenu. i nadracionalnim »iskustvom«. a to uklanjanje se ne može ostvariti ako se prethodno. vrste i oblike »stanja svesti« (ćitavriti).). Za razliku od sankhje. neznanje (Joga-sutra. Ali otklanjanje metafizičkog neznanja u cilju uništenja stanja svesti za jogu nije dovoljno. kao takve. tehniku.). »dezinkarnirani«) — koji ne mogu steći iskustvo. Polazna tačka joga-meditacije je koncentracija na jedan jedini predmet. Prepreke koje ove podsvesne snage postavljaju na putu ka oslobođenju dvojake su: s jedne strane. Taj predmet može biti neki fizički objekt (tačka između obrva. ili Bog (Išvara). što takođe proizlazi iz njihovog specifičnog (podsvesnog) načina postojanja. ekagrata. Jer. čak i veoma iskusnom joginu preti opasnost da zaluta. Cilj Patanjđalijeve joge je da ukine prve dve kategorije iskustava (od kojih je jedna rezultat pogrešnog logičkog. 8). a s druge. kada bi se trenutno postojeći »vrtlozi« i uništili. da tako kažemo. ubrzo bi ih zamenili drugi. Bez aktivnosti i bez askeze ništa se ne može postići: to je ono što jogistička literatura neprekidno ponavlja. natčulnim. čiji su uzrok vasane.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 53 (snovi. vrh nosa. zabune. koji bi izbili iz ogromnih »latentnih« rezervi (vasana). joga sebi postavlja zadatak da postepeno ukloni različite grupe. Tako. neka misao (metafizička istina. drugu: sveukupnost normalnih psiholoških iskustava (tj. skrivenih u podsvesti. Ćitavriti (doslovno: »vrtlozi svesti«) ne mogu biti kontrolisani i konačno uklonjeni ako nisu prethodno bili »iskustvom provereni«. položajima tela. a druga pogrešnog metafizičkog shvatanja) i da ih zameni enstatičkim. usled neukrotivog naleta psihomentalnih »vrtloga«.). teško je kontrolisati i ukrotiti. i treću: parapsihološka iskustva koja pruža jogistička tehnika i koja su. Pojam vasane od velike je važnosti u psihologiji joge. Do slobode se može stići jedino »iskustvom« . itd. pristupačna samo upućenima. Podrazumeva se da se koncentracija na 20 Stoga bogovi (videha.

Ti »članovi« joge bi se istovremeno mogli smatrati i sastavnim delovima skupa tehnika i etapama asketskog i duhovnog puta čiji je k r a j n j i cilj oslobođenje. piše Vjasa (Jogasutra. brahmaćarija (brahmacariya) (»obuzdaj svoje seksualne nagone«). ili pak. 8) enstasis (samadhi). pa čak i u vedskoj književnosti. U Joga-sutrama (II. 32). a tapas se sastoji u postizanju sposobnosti da se podnose suprotnosti. to su pravila kojih jogin treba da se pridržava«. 7) jogistička meditacija [dhjana (dhyana)]. Asana označava dobro poznati jogistički položaj koji Joga-sutra. npr. predstavljaju neophodan uvod u bilo kakvu askezu. II. Zbog toga tehnika joge sadrži nekoliko kategorija psihofizioloških vežbi i vežbi duha. 3) položaji tela (asana). sa kojom se srećemo već u Upanišadama. održati telo u istom položaju. II. piše Patanjđali {Joga-sutra.54 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedan predmet može postići samo uz pomoć mnogobrojnih vežbi i tehnika u kojima fiziologija igra prevashodnu ulogu.21 Tek sa vežbom asana počinje jogistička tehnika u pravom smislu reči. »Čistota« podrazumeva i očišćenje unutrašnjih organa (na čemu naročito insistira hathajoga). ne bi mogla ostvariti ako bi se telo nalazilo u nekom zamornom. Tehnike joge Prve dve grupe vežbi. aritmično. već samo stanje »pročišćenosti« koje je superiorno stanju profanih ljudi. isto). samo pod tim uslovom asana olakšava koncentraciju. . kada bi disanje bilo neujednačeno. »Onaj koji primenjuje asanu mora da uloži takav napor koji će ukinuti svaki drugi prirodni telesni napor« (Vaćaspati. 46. 5) oslobođenje čulne aktivnosti od spoljašnjih nadražaja [pratjahara (pratyahara) ]. Ekagrata se. asteja (asteya) (»ne kradi«). »Položaj dostiže savršenstvo kad više ne iziskuje nikakav napor«. 6) koncentracija (dharana). askeza (tapas). bez napora. »Čistota. 2) discipline [ n i j a m a (niyama)]. 47). II. up. definiše kao »stabilan i prijatan«. na primer. Reč je o jednoj od karakterističnih vežbi indijske askeze. 143. Joga-sutra. neudobnom položaju. 4) kontrola disanja [pranajama (pranayama) ]. odnosno niz telesnih i psihičkih »disciplina«. jama i nijama. »Obuzdavanja« ne obezbeđuju nikakvo jogističko stanje. Ima pet »obuzdavanja« (jama): ahimsa (»ne ubij«). vedrina. aparigraha (»ne budi sebičan«. 30). nazvanih anga (»članovi«). satja (satya) (»ne laži«). II. Važno je. itd. vrelo i hladno. »vedrina« implicira »odsustvo želje za uvećanjem životnih potreba«. 29) nailazimo na sledeći spisak ovih »članova« koji će kasnije postati klasični: 1) obuzdavanja [ j a m a (yama)]. proučavanje jogističke metafizike i nastojanje da mu Bog (Išvara) postane motiv za bilo kakvo delanje. Uporedo sa obuzdavanjem jogin treba da upražnjava i ni jamu.

Kao što ekagrata okončava nestalnost i disperziju »stanja svesti«. jogin može da »prodre« do — odnosno da ih u punoj lucidnosti doživi — izvesnih stanja koja su mu u budnom stanju nepristupačna. 5 minuta i tako sve više. Njihov cilj je prevazilaženje (ili ukidanje) ljudske uslovljenosti putem čovekovog odbijanja da se povinuje svojim prirodnim sklonostima.. tj. Pošto je. Ovo zapažanje je značajno. bilo prema okolnostima. nepomičan. učinjen u cilju ukidanja modaliteta. 68—75. Up.Ritam disanja se ostvaruje usklađivanjem tri »momenta«. Dok asana ilustruje čovekovo odbijanje da se pokreće. primećuje da je »disanje uvek u vezi s mentalnim stanjima« (Joga-sutra. koncentraciji na jednu tačku: telo je »usredsređeno« na jedan jedini položaj. hijeratičan. Na nivou tela. tako asana okončava pokretljivost i spremnost tela da zauzme bilo koji drugi položaj. ona je ravna ekagrati. kod muslimanskih mistika i u molitvama monaha isihasta. postepeno produžavajući svoje izdisaje i udisaje — budući da cilj vežbe jeste da se stvori što je moguće duži interval između ova dva momenta disanja 2 2 . Svakom od ovih modaliteta odgovara specifičan ritam disanja. Primenjujući pranajamu. bilo prema psihomentalnoj tenziji. ostvario t a j ritam sna. tj. 419—20. ujednačeni ritam disanja treba da postane nešto automatsko. 34). str. Pošto je cilj pranajame što je moguće duže obustavljanje disanja. Bhođa (Bhoja). udisaja. Jedan pozniji komentator. Ujednačavanje ritma i zaustavljanje disanja igraju isto tako značajnu ulogu kod taoista.55 Asana je prvi korak. Ali. ipa 3 minuta. pranajama. svodeći bezbroj mogućih položaja na jedan jedini. i »kataleptičku svest« [ t u r i j a (turiya)]. Čovek može postati pažljiv ako u to uloži izvestan napor. Disanje običnog čoveka menja se. pa za 35. Ta neujednačenost stvara opasne psihičke tokove koji dovode do nepostojanosti i rasipanja pažnje. ne odrekavši se lucidnosti. . napor za jogu predstavlja »eksteriorizaciju«. tendencija ka »unifikaciji« i »totalizaciji« svojstvena je i svim drugim vežbama joge. predstavlja njegovo »odbijanje« da diše kao što čine obični ljudi. na aritmičan način. Vezu između ritma disanja i stanja svesti jogini su bez sumnje putem svog iskustva već odavno uočili i ona im je vrlo verovatno poslužila kao instrument za »objedinjavanje« svesti. Eliade. Ujednačavajući i postepeno usporavajući ritam svog disanja. Vežbanjem jogin uspeva da dovoljno dugo produži svaki od ovih momenata. zahvaljujući pranajami. Pranajama je pokušaj da se izbegne disajni napor: da bi ga jogin mogao zaboraviti. Le Yoga. svest onoga koji spava ali ne sanja. Uostalom. I. Indijska psihologija poznaje četiri modaliteta svesti: dnevnu svest (svest budna čoveka). Ritam disanja čoveka koji spava sporiji je od ritma disanja budnog čoveka. izdisaja i zadržavanja daha. pre svega do stanja koja karakterišu san.5 sekundi. da prodre u »stanja svesti« svojstvena snu. počinje se tako što se dah zaustavlja za 16. svest čoveka koji spava i sanja. jogin može. svojstvenih čovekovoj egzistenciji. zatim za 50. disciplinovanje daha.

oslobođen svakog drugog napora za asimilovanjem bilo kog drugog objekta«. joginu. »objedinjen«. Dhjana omogućuje »prodiranje« u suštinu objekata i njihovo magijsko »asimilovanje«. nije plod »želje«. Mentalni »kontinuum« joginu nikad ne izmiče. niti kao intuiciju bergsonovskog tipa. više je bog jogina. ukinu ljudsku uslovljenost. Sam čin »prodiranja« u suštinu predmeta posebno je teško objasniti i ne treba ga shvatiti ni kao neku vrstu poetske imaginacije. Taj bog. Ono što jogističku »meditaciju« karakteriše to je njena koherentnost i stanje lucidnosti koje je prati i neprestano usmerava. »tok objedinjene misli« (Joga-sutra. čula »ostaju u njima samima« (Bhođa. Može. mislima. II. usredsređivanje misli na jedan jedini predmet u cilju razumevanja. Asana. na primer. pomoći da dobije samadhi. Išvare (doslovno: Vrhovnog vladara). bez diskontinuiteta da iz budnog stanja pređe u ostala tri modaliteta. simpatije koju može . a jogistička meditacija dhjana (dhyana). što mi radije shvatamo kao »mogućnost da se čulna aktivnost oslobodi dominacije spoljašnjih objekata«. jogin postaje »koncentrisan«. koji je njega izabrao za predmet koncentracije. u stvari. Nije potrebno podvlačiti da se ova jogistička »meditacija« potpuno razlikuje od profane. Dharana (od korena dhr. ili kako Vjasa (Vyasa) u svom komentaru dodaje: »Kontinualni napor da se asimiluje predmet meditacije. razume se. prema Patanjđaliju (Joga-sutra. On može pružiti pomoć jedino onome koji se predao jogi. II. »držati stisnutim«) jeste. 54). Umesto da se usmeravaju prema objektima. pranajama i ekagrata uspevaju da. joga dokazuje postojanje Boga. Joga-sutra. Uloga Boga Za razliku od sankhje.56 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA — jogin može. ali kod nekih ljudi može da ubrza oslobođenje. a ni nekog »osećanja« — jer Bog ne može imati ni želja ni emocija — već ona proizlazi iz »metafizičke simpatije« između Išvare i puruše. Ta božanska pomoć. prema Patanđalijevoj definiciji. Pratjahara se može smatrati poslednjom etapom psihofiziološke askeze. kojeg pominje Patanjđali. Bog. 144. Posle ove etape jogin više neće biti »remećen« i »uznemiravan« Čulnim nadražajima. Kvalitet svoje koncentracije može da proveri pratjaharom koja se najčešće tumači kao »povlačenje čula« ili »apstrahovanje«. Autonomija u odnosu na stimulanse spoljašnjeg sveta i na dinamiku podsvesti omogućuje mu da pređe na »koncentraciju« i »meditaciju«. itd. Nepomičan. nije stvoritelj. ujednačivši ritam svog disanja i usredsredivši pogled i pažnju na jednu tačku. III 2). dakle. bar dok traje vežba. 45).

instinktivno sarađuje sa Sopstvom koje uz pomoć joge želi da se oslobodi. Nameće se utisak da je on u joga daršanu ušao. ni obožavanja. Išvara. Vaćaspatimišre (oko 850. a onima koje želi da uništi. za njega kaže da je odvajkada bio guru mudraca. neki jogini su dobijali samadhi. ni vera u njegovu »milost«. I. svojstvenog dinamičnom i strogom bogu raznih mistika.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 57 objasniti podudarnost njihovih struktura. bio van vremena (Joga-sutra. zapravo. u neku ruku. tvrdi da Bog. odnosno joge koja se pozivala samo na volju i snagu samog askete. lišen je veličine svemoćnog Boga stvoritelja i patosa. Uostalom. Prihvativši se posla da sakupi i klasifikuje sve jogističke tehnike. osim tradicije »magijske« joge. Išvara je jedan od puruša. međutim. Jer njegova uloga u oslobađanju gubi svoj značaj. dok je Išvara oduvek bio slobodan. str. god. Tek kod poznijih komentatora. onima koje želi da uzdigne. Patanjđali. Sve u svemu. Drukčije rečeno. čije su poslednje etape bile olakšavane obožavanjem — i to veoma prefinjenim i »intelektualnim« — boga Išvare. proverene »klasičnom tradicijom«. Koliko je to daleko od skromne uloge koju Išvari pridaje Patanjđali! 23 . Na njega nemaju nikakvog uticaja ni rituali. budući da zadatak oslobođenja mnogobrojnih Sopstava. 26). On Išvari pripisuje »sposobnost« predodređivanja ljudskih života: naime. Nilakantha. pomaže da čine niska (navedeno prema Dasgupta. ipak osetio potrebu da u dijalektiku oslobođenja uvuče Boga. II. a oni žive u vreme kada čitava Indija postaje prožeta verskim i mističkim strujama. zahvaljujući svojoj »predanosti« Išvari (Joga-sutra. jer je. I. zarobljenih mrežom iluzija egzistencije. slobodan otkako je sveta i veka. 88—89). koju pokazuje prema nekim joginima. mada neaktivan. kako dalje dodaje. Reklo bi se da je ta mistička simpatija. do kojeg nikada nije doprla »patnja« i »nečist« egzistencije (Joga-sutra. 24). Kao što smo maločas pomenuli. 2 3 Jedan od kasnijih komentatora. bar u svetlu u kakvom ga prikazuju Patanjđali i njegov prvi komentator Vjasa. 45). Patanjđali nije mogao da zanemari čitav niz iskustava koja je jedino koncentracija na Išvaru omogućavala. U svom komentaru ovoga teksta Vjasa kaže da se razlika između »oslobođenog duha« i Išvare sastoji u ovome: prvi se nekada nalazio u vezi (makar i iluzornoj) s psihomentalnom egzistencijom. pripada prakriti. Patanjđali je. već njegova »bit«. kao nakalemljen.) i Viđnjanabhikšua (XVI vek) Išvara dobija veći značaj. da tako kažemo. postojala je i jedna druga »mistička« tradicija. zbog toga što Išvara odgovara jednoj realnosti iskustvenog reda. ono jedino što Išvaru vezuje za ljudsku sudbinu. Išvara daje snagu da čine dobra dela. Yoga as Philosophy and Religion. pomaže joginima poput magneta. Išvara je arhetip jogina: makrojogin i vrlo verovatno zaštitnik nekih jogističkih sekta.

jer se doživljava a da nije bio izazvan. U tim fazama »sa osloncem« samadhi se otkriva kao »stanje«. on se zove »enstasis sa osloncem« ili »diferencirani« [sampradnjata (samprajnata) samadhi]. stase. odlučili smo se da ga prevedemo sa enstasis. Isto tako ni ostvarivanje samadhija ne iziskuje nikakvu dodatnu vežbu. Međutim. 3). Tek kada je stigao do tog stadijuma. jednu »otetost«. 24 Ovaj termin pre svega ima gnoseološki smisao: samadhi je ono kontemplativno stanje u kojem misao u jednom jedinom trenu poima oblik predmeta bez pomoći kategorija i imaginacije. Samadhi. dobijeno zahvaljujući izvesnoj »spoznaji«. potpuna koncentracija duha. bilo koji samadhi ne može otkriti Sopstvo ni jogina dovesti do konačnog oslobođenja. jer je to karakteristična crta sveukupne indijske »meditacije«. omogućuje samootkrovenje Sopstva. ili na neku ideju. 24 . pokrenute ranijom joginovom aktivnošću. III. samadhi je jedno »stanje«. stanje u kojem se predmet otkriva »samom sebi« (svarupa) u svojoj biti. poniranje u nešto. zahvaljujući činu koji ne pripada »iskustvu«. konjunkcija. Očevidno da »diferencirani enstasis« podrazumeva više etapa. No. odnosno. taj predmet se više ne prikazuje svesti u relacijama koje ga ograničavaju i definišu kao fenomen. pre nego »spoznavanje«. jogistički »enstasis«. Samadhi i »čudotvorne moći« Prelaz s »koncentracije« na »meditaciju« ne zahteva primenu neke nove tehnike. Kada je samadhi postignut usredsređivanjem misli na neku tačku u prostoru. U samadhiju dolazi do »probijanja nivoa«. jeste k r a j n j i rezultat i kruna svih napora i duhovnih vežbi jednog askete. kao da je »ispražnjen od sebe sama« (Joga-sutra. Prevodi se najčešće kao »koncentracija«. jedan jogi svojstven enstatički modalitet. To »stanje«. Ali drugi način enstasisa (asamprađnjata) uništava »tragove (samskara) svih dotadanjih mentalnih funkcija« [Viđnjanabhikšu (Vijnana Bhikshu)]. Nastaje istinska koincidencija između spoznaje predmeta i predmeta spoznaje. Taj enstatis predstavlja. jogin stiče »čudotvorne moći« (sidhi) kojima je posvećena III knjiga Joga-sutri. to je »nediferencirani« enstasis [asamprađnjata (asamprajnata)]. a kada je ostvaren nezavisno od bilo kakve »relacije«. sjedinjavanje. pa čak uspeva da zaustavi i karmičke sile. ali pošto takav prevod stvara opasnost da se pobrka s dharanom.58 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 145. koji Indija teži da ostvari i koji predstavlja paradoksalni prelaz od spoznati ka biti. Treba neprestano da imamo na umu taj prelaz sa »spoznaje« na »stanje«. totalitet. Prvo »stanje« je način oslobađanja samo utoliko što omogućuje razumevanje istine i k r a j patnje. u stvari. ako jednostavno predstavlja potpuno razumevanje bića. već u stanju »kao da je sam sebe ispraznio«. počev Značenja termina samadhi jesu: jedinstvo. jer se može usavršavati.

ali za samadhi one su prepreke. Jogin mora da odagna od sebe sva ta »magična priviđenja«. ovaj eliksir te može spasti od starosti i smrti« itd. zbog istovetne prirode. jogin se služi mnogobrojnim sidhijima da bi stekao vrhunsku slobodu. . demoni ili bogovi mogu postati toliko moćni da postanu pretnja čitavom Univerzumu. uveliko prevazilaz'i to zadovoljstvo kojeg se odrekao. devojke su ovde čarobne. bila je neprekidna opsesija jogina i asketa. III. oni nisu dostigli potpuno oslobođenje. »koja samo neznalice mogu da požele« i da istraje u svom poduhvatu: osvajan j u konačnog oslobođenja. a Vjasa ih ovako opisuje: kada jogin stigne do poslednjeg diferenciranog enstasisa. itd. prilaze mu bogovi i kažu: »Dođi ovde na nebo i uživaj u nasladama kojima bi malo ko odoleo. Nakon »koncentracije«. jednom reči. položaj svake od četiri klase bogova brahmaloke. Ta nebeska iskušenja pominje i sam Patanjđali (Joga-sutra. askezi (tapas). u onom času kada asketa počne da koristi stečene magične moći. A pošto su se bogovi zaustavili na tom stadijumu. »meditacije« i samadhija. ima pozitivnu vrednost. ostvarenog u odnosu na neki predmet. usvojeno. jogin stiče neke okultne »moći« u vezi s predmetima koje je iskustveno spoznao. Prema sveukupnoj tradiciji klasične joge. gubi sposobnost sticanja novih snaga. Sve što je prošlo kroz »meditaciju« jeste — zahvaljujući njenoj magičnoj moći — asimilovano. 51). Tako. odgovarao je po jednoj od četiri klase koliko ih je sadržavao samprađnjata samadhi. 25 25 Pa ipak. Jer. pa ma kakvo ono bilo. bogovi »navode asketu na iskušenja«. 37). ako se »koncentriše« na ostatke podsvesti (samskara) kadar je da sazna svoje prethodne egzistencije (Joga-sutra. kako kaže Patanjđali (III. za stanje budnosti te moći predstavljaju »savršenstva« (što je doslovno značenje termina sidhi). na primer. asamprađnjata samadhi. U stvari. između bogova koji su živeli u nebeskim predelima (brahmaloke) i jogina u stadijumu sidhija postojala velika sličnost. III. Snaga koju asketa dobij a. Odricanje. onako kako ga Indija shvata. Joga-sutra. 26). nude mu da živi božanskim životom (Vjasa.). ili klasu predmeta. Naime. prema kojem je put otvarala moćna magijska snaga. Nju je pojačavalo to što je. 51). 18). nostalgija za »božanskim načinom postojanja«. Uz pomoć drugih »koncentracija«. Ali božanski život je još daleko od apsolutne slobode. Zahvaljujući odricanju. prema Vjasi (u Yoga-Sutra III. neprirodnim prizorima i zvucima. a nikako zato da bi ovladao samo pojedinim elementima. ljudi. da postaje nevidljiv. Da bi otklonili toliko uvećanje svete snage. on stiče neke druge izuzetne sposobnosti (da leti. III. I tako ga neprestano mame božanskim ženama. lišavajući se zadovoljstva. obećanjima da će mu telo postati »dijamantsko«.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 59 od šesnaeste sutre.

Njegova situacija je očevidno paradoksalna: jer. »Stanje« i »spoznaja« koje pomenuti termin istovremeno izražava. kako je večnost definisao Boetije. već pre kao oslonac jednog posebnog položaja Duha«. i ponovo se spaja s prakriti. vraćanje na prvobitnu ne-dualnost preko samadhija donosi novi element u odnosu na stanje kakvo je postojalo pre podvajanja na subjekt-objekt: spoznaju jedinstva i blaženstva.60 146. »nirodhu [konačno zaustavljanje svakog psihomentalnog iskustva] ne treba zamišljati kao nepostojanje. Pogrešno bi bilo misliti da je ovaj način postojanja duha običan trans u kojem će se svest potpuno isprazniti. Tu postoji »vraćanje na početak«. Jogistički enstasis ulazi u red istoriji dobro poznatih religija i mistika: u red onih koje izražavaju koincidenciju suprotnosti. neizdiferenciranu punoću kakva je postojala pre podvajanja stvarnosti na subjekt-objekt. a ne u pravcu nekog manje ili više dubokog »transa«. biće i ne-biće. Madhava. koje više nije iskustvo (jer u njemu više ne postoji veza između svesti i sveta). on i dalje živi. pošto je izvršio svoju misiju. To je enstasis u totalnu ispražnjenost. Jer. Drugim recima. Samadhi je po samoj svojoj prirodi paradoksalno stanje. odnose se na totalno odsustvo predmeta u svesti. Konačno oslobođenje Prelaz sa samprađnjata na asamprađnjata samadhi Vjasa rezimira sledećim recima: iluminacijom [ p r a đ n j a (prajna). već je reč o »otkrovenju«. život i smrt. Oslobođenje se ne bi moglo poistovetiti s »dubokim snom« prenatalnog perioda. odvajajući se od puruše. svest je u tom trenutku upravo zasićena direktnom i sveobuhvatnom intuicijom bića. Nije više rob Vremena. Značaj koji svi autori pridaju jogističkim stanjima nad-svesti ukazuje nam da se finalna reintegracija vrši u tom pravcu. a nikako na apsolutno ispražnjenu svest. nunc stans. a oslobođen je. odnosno oslobađanje puruše iz carstva prakriti. a spoznao je sebe i samim tim postao puruša. ali s tom razlikom što se »oslobođeni u životu« vraća u prvobitno stanje koje je obogaćeno dimenzijama slobode i prevaziđene svesti. Samadhijem jogin prevazilazi suprotnosti i ujedinjuje prazno i prepuno. realizuje se »apsolutno izolovanje« (kaivalja). povlači se. već počinje da živi u večnoj sadašnjosti. Jogin stiže do oslobođenja: on je jedan đivanmukta. Kao što piše jedan od kasnijih autora. Veoma bi bilo pogrešno ovu vrhunsku reintegraciju smatrati jednostavnim vraćanjem na prvobitnu neizdiferenciranost. Intelekt (budhi). jer istovremeno prazni i do zasićenja ispunjava kako biće tako i misao. živi u konačnosti. a istovremeno učestvuje u besmrtnosti. jedan »oslobođenik u životu«. On ponovo . Enstasis je ravan reintegraciji različitih modaliteta stvarnosti u jedan jedini modalitet: prvobitnu ne-dualnost. to je neuslovljeno stanje. ima telo. »mudrost«] do koje dolazi spontano kada jogin stigne u poslednji stadijum samprađnjata samadhija.

Međutim. ali koja ne zahteva tolika odricanja (§ § 193—194). ta apsolutna sloboda osvaja se po cenu potpunog odricanja od života i ljudske ličnosti. poput ovih. da svet postoji. Jer. Kao što ćemo videti. Isto takvo temeljno odricanje zahtevao je i Buda od onoga koji je želeo da dosegne nirvanu. odnosno u te slepe i bolom ispunjene.načine postojanja. . oslobodivši se. ekstremna i isključiva rešenja. nisu mogla iscrpsti izvore indijskog religijskog genija. čovek uspostavlja duhovnu dimenziju slobode i »uvodi« je u Kosmos i Život. U tom idealu — svesnom osvajanju slobode — lako bi se moglo videti opravdanje koje indijska misao daje za činjenicu. ni na nivou života. da čovek postoji i da je njegovo postojanje u tom svetu neprekidan niz iluzija i patnji. već koju poseduje samo apsolutno Biće (Brahman). na prvi pogled besmislenu i k r a j n j e beskorisnu. Ali.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 61 osvaja prvobitnu punoću pošto je prethodno uspostavio taj nepostojeći i paradoksalni način postojanja: spoznaju slobode koja ne postoji nigde u Kosmosu. i Bhagavad-gita predstavlja metodu koja stremi oslobođenju. ni na nivou »mitoloških božanstava« (bogova).

Ali. ni za božjeg izaslanika. poprimivši mitološke dimenzije. Većina istraživača slaže se da se budući Buda najverovatnije rodio u aprilu ili m a j u 558. Princ Sidharta Budizam je jedina religija čiji se osnivač ne izdaje ni za proroka. njegov život je. za veoma kratko vreme. Jer. Taj proces mitologizacije. a istorijska ličnost Sidharte (Siddhartha). njegova soteriološka poruka postaće »religija«. zapravo bodhisatva (»biće koje će se probuditi«). preobraziće se u božansko biće. kralja jedne male države i njegove prve žene Maje (Maya). provevši ostatak života u molitvi. s vremenom je uzimao sve veće razmere. neosnovano je poricati njegovo istorijsko postojanje. specifične velikim Spasiteljima. tih nekoliko datuma i još neki događaji koje ćemo kasnije ispričati uopšte ne iscrpljuju Budinu biografiju. umro novembra ~478 (ili ~487) u osamdesetoj godini života. napustio dvor u dvadeset devetoj. tako i verskoj literaturi i plastičnim umetnostima. Ali. on sebe smatra »Probuđenim« (budhom) i na osnovu toga vođom i duhovnim učiteljem. započet još za Učiteljeva života. I upravo zahvaljujući tom stečenom ugledu »Spasitelja«. Kažu da je budući Buda.XVIII POGLAVLJE BUDA I NJEGOVI SAVREMENIĆI 147. ~567) u Kapilavastuu. od trenutka kada je sebe javno proglasio Probuđenim i kada su ga kao takvog prihvatili njegovi učenici. potpuno izmenjen. da se oženio u šesnaestoj godini. prema drugom predanju. i pored teoloških spekulacija i izmišljenih priča velikih propovednika budizma. kako budističkoj teologiji i mitologiji. gledanu očima njegovih vernika. pre Hrista (ili. Međutim. i pored nekih evropskih interpretacija koje su u Budi videle mitsku ličnost ili sunčev simbol. i koji čak odbacuje ideju o Bogu-Vrhovnom biću. jer je upravo ona poslužila kao osnov. o toj izmišljenoj Budinoj biografiji veoma je važno voditi računa. za vreme svog boravka na nebu Tušita sam . kao sin Šudhodane (Šuddhodana). Cilj njegove propovedi je spasenje ljudskog roda. doživeo vrhunsko i potpuno buđenje aprila ili m a j a ~523 (ili ~532) i da je. Jer.

Začet je bezgrešno. Sedam dana nakon SidJiartina rođenja Maja je umrla da bi se. da poništava prostor i vreme (u stvari. Mnogobrojna čuda najavila su ovaj događaj. . Oko tog njegovog »Velikog odlaska« satkan je čitav scenario. na njemu otkrili 32 osnovna i 80 manje važnih znakova »Velikog čoveka« [mahapuruša (mahapuruša)] i izjavili da će postati Vladar sveta [ćakravartin (cakravartin)] ili Buda. u skladu s indijskim običajem po kojem se niko nije mogao odreći sveta dok ne dobije sina ili unuka. potom kao boginja. 2 Otac je detetu dao ime Sidharta (»Postignuti cilj«). ubuduće za mene neće biti novog života. dakle. postaje »prvi« i »najstariji na svetu«). 149 i dalje. 55 i dalje. Uostalom. La vie du Bouddha. ovo je moje poslednje rođenje. str. načinio sedam koraka i poput lava »zarikao«: »Ja sam najviši. i pošto ga je uzeo u ruke i shvatio da će postati Buda. Upozoren predskazanjem vračeva. prodrevši u obličju slona ili deteta od šest meseci kroz desnu slabinu svoje majke (po starim verzijama mati je samo usnila kako je slon ušao u njeno telo). i za kratko vreme zablistalo kako u naukama tako i u fizičkim disciplinama. Sedam sledećih godina dete je odgajala tetka. dostojno pravog indijskog princa. 2 Lalita-vistara. a onda je dobilo obrazovanje. pregledavši novorođenčetovo telo. rasplakao se pri pomisli da on. I njena trudnoća je bila bezgrešna. Kada se pojavio u jednom brahmanističkom hramu. predstave bogova »pokrenuvši se sa svojih mesta. najbolji i najstariji na svetu. Asita. starosti i smrti izgubio želju da živi i rešio da čovečanstvo spase od ta tri zla. neće doživeti da ga sledi. Jedan stari riši. Eliade. događaj predstavlja na dramatičniji način. rêves et mystères. ubrzo posle Rahulovog rođenja Sidharta napušta dvor. Asita. mati se priljubila uz drvo i dete je izišlo kroz njenu desnu slabinu.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 63 izabrao svoje roditelje. str. preleteo je od Himalaja do Kapilavastua da bi video novorođenče. Legenda. Prema najstarijim tekstovima. 123. str. pale su ničice pred njim« i »otpevale himnu (u njegovu čast)«. Šudhodana se pobrinuo da svoga sina 1 Majjhimanikâya. objavljuje da budući Buda od samog svog rođenja prevazilazi Kosmos (dostiže »vrhunac sveta«). Rođen je u vrtu. Gopom (Gopa) i Jašodharom (Yašodhara). str. U šesnaestoj godini Sidharta se oženio dvema princezama iz susednih zemalja. Mythes. Vrači su. Buda je svojim učenicima izjavio da je posle razmišljanja o bolesti. 118 i dalje. Svi ovi detalji. međutim. koji se ne poklapaju sa budističkom asketskom tradicijom. III.« 1 Mit o rođenju. O simbolizmu Sedam koraka. Čim je ugledao svet. A. budući da je bodhisatva boravio u kovčegu od dragog kamenja a ne u materici. Foucher. i nakon trinaest godina druga od njih rodila mu je sina Rahula (Rahul). ponovo rodila na nebu Tušita. bodhisatva se okrenuo severu. verovatno su autentični. up.

napušta Kapilavastu. no Gautama odoleva iskušenju i postaje učenik učitelja Rudrake. budući Buda je mogao da izjavi kako . ali nezadovoljan njime. modrog i sasušenog groznicom« i najzad mrtvaca koga odvoze na groblje. Od tog trenutka oni više neće igrati nikakvu ulogu u Budinom izmišljenom životopisu. napušta ga i zajedno sa svojih pet učenika odlazi u Gaju (Gaya). ali. Izdržavši i to. zajedno s konjem. kralj Bimbisara mu nudi polovinu svog kraljevstva. U mirnoj okolini Gaje provodi šest godina izlažući se najsurovijim mučenjima. s hiljaditim delom još preostale životne snage. Doktrinu savladava veoma brzo.64 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i izoluje od sveta zadržavši ga u dvoru i svojim raskošnim vrtovima. princ poziva konjušara Ćhandaku. Veliki odlazak Da bi ga učvrstili u njegovoj rešenosti da se odrekne sveta. dobija ime Sakjamuni (Sakyamuni) (»asketa među Sakjima«). Nakon toga. a Ćhandaku. penje se na konja i. smirenog i vedrog i ta ga slika uteši. Sa istom lakoćom s kojom je izučio doktrinu sankhje. međutim. princ ugleda jednog monaha-prosjaka. počinje da liči na pravo priviđenje. prestonicu Magadhe. Njegovo filozofsko i jogističko obučavanje ukupno je trajalo godinu dana. pretvorivši se u skelet. pod imenom Gautama (porodično ime klana Sakja) upućuje se u Vaišali (Vaišali) (na paliju: Vesáli) brahmanskom učitelju Arada Kalami koji u to vreme predaje neku vrstu pretklasične sankhje. a potom se odlučuje i na potpuno gladovanje. odeću razmenjuje s nekim lovcem. Tu raspušta i družinu bogova koja ga je dotle pratila. odseca kosu. starosti i smrti niko ne može pobeći. Prilikom svoja tri uzastopna izlaska u vrt. uviđa svu beskorisnost askeze kao načina oslobađanja i odlučuje da prekine s gladovanjem. ispijenog. šalje natrag u dvor. savladava i jogističke tehnike. koji su bogovi prethodno uspavali. dospevši do k r a j n j i h granica svoje izdržljivosti. 148. zatim »bolesnika. s obzirom na to koliki je ugled lapas uživao širom Indije. ocenivši je nedovoljnom. Sidharta sreće najpre oronulog starca sa štapom. pri poslednjem izlasku. Kočijaš mu tom prilikom otkriva da od bolesti. koje uči Rudraka. sopstvenim sredstvima. Ipak. ovo njegovo iskustvo nije se pokazalo uzaludnim. Nakon svih tih muka. jer u istom času shvati da religija može ublažiti ljudske patnje. bogovi bude Sidhartu usred noći i odvode ga da posmatra naga i ružna tela usnulih konkubina. prošavši kroz jugoistočne dveri grada. napušta Aradu i odlazi u Rađagrihu (Rajagfha). Postavši lutajući asketa. Očaran mladim asketom. Ali bogovi osujećuju očev plan. Domoći će se postavljenog cilja bez ikakve natprirodne pomoći. nepomičan. Konačno. S jednim jedinim zrnom prosa izdržava po ceo dan. Na desetak milja od grada zastaje.

kojim Bodhisatva namerava da obdari svet. ispunjenom najgorim asketskim mučenjima. koji je kasnije postao klasičan u budističkoj ikonografiji. kao što je. tako da odoleva napadu. Mara započinje napad zastrašujućom armijom demona. istovremeno je i Kama. ugrožen i sam život. ali prethodne Sakjamunijeve zasluge i njegova »plemenitost« (maitri) stvaraju oko njega zaštitnu zonu. Pri prvom bdenju on prolazi kroz četiri stadijuma meditacije. savladao i askezu. Ficus religiosa] i čvrsto odlučio da odatle ne ustane dok ne postigne »buđenje«. samo mnogo kasnije. okončati i njegovu vladavinu. pozivajući se na svoje prethodno stečene zasluge. 5 . koji mu omogućuju da. desnom rukom dodiruje zemlju. Međutim. njegovi učenici bili su zgranuti. zahteva mesto pod drvetom. i njihov pokušaj ostaje bez uspeha i poraženi Mara se povlači pre smir a j a dana. »Smrti«. priziva »nepristrasnu m a j k u svih bića« i pokretom. pošto zaustavi večni ciklus rađanja. pre napuštanja sveta. Posle toga on može da sve svoje duhovne snage usredsredi na glavni problem: oslobođenje od patnje. pre no što se predao meditaciji. koji takođe poseduje dosta zasluga. 3 149. odabrao mesto pod jednim smokvinim drvetom [ašvatha (ašvattha). zahvaljujući svom 3 Mara ipak nije nepovratno izgubljen. stečenih u prethodnim egzistencijama. Ništa mu više od beskrajno raznovrsnih oblika ljudskog iskustva nije ostalo strano — od blagostanja i razočaranja u kulturu. a on. Zemlja se pomalja s telom do polovine i jemči za Sakjamunijeve reči. i on preobratiti i tako izbaviti. jer će se. Mara. Propoved zakona Ova mitologija Maraovog napada i iskušavanja potvrđuje Sakjamunijevu apsolutnu moralnu čistotu. ljubav i moć do krajnjeg odricanja verilika lutalice. Zato se tog trenutka oko askete okuplja mnoštvo žena koje svojom golotinjom i drugim čarima pokušavaju da ga navedu na iskušenje.BUDA 1 NJEGOVI SAVREMENICI 65 je nakon sankhje i joge. Ali. uputio se u šumu. jogističkim »transovima« i isposničkom životu. Smrt. Sakjamuni. Kada je Gautama od jedne pobožne žene primio na poklon skuvani pirinač. na čudotvoran način povraćen hranom. Mara onda. Eros. svih pet ga je istog trena napustilo i krenulo u Benares. u k r a j n j o j liniji Duh života. što znači da je spasenjem. samo nema svedoka koji bi ih potvrdio. No. utvara i čudovišta. Buđenje. jer je ovaj veliki bog naslutio da će predstojeće neizbežno otkriće spasenja. Sakjamuni je morao da izdrži i napad Maraa. nredanog kontemplaciji. smrti i ponovnog rađanja. iskusio i sve slasti prinčevskog života.

nazvan kasnije zakonom dvanaest »međusobno zavisnih« »uzroka« (§ 157). uspeva da nađe onih pet učenika koji su ga bili napustili. pre nego što svetu objavi doktrinu spasenja do koje je upravo došao. o poreklu patnje. Šariputru (Šariputra) i Maudgalajanu (Maudgalayana). Pri drugom bdenju rekapitulira svoje bezbrojne prethodne živote i kratko vreme kontemplira i beskonačni niz tuđih egzistencija. odnosno. obuhvati totalitet svetova i njihovo večno postajanje. Malo kasnije koleba se i pita da li je uopšte vredno truda nekoga podučavati tako teškoj doktrini. Treće bdenje predstavlja bodhi. Buda mu na to odgovara da će u parinirvanu ući tek kada bude obrazovao učenu i dobro organizovanu zajednicu. odnosno zastrašujući ciklus rađanja. Buđenje. vatrenih poklonika boga Agnija. »U stanju Probuđenosti« Buda ostaje sedam nedelja. Od toga vremena. Potom se obraća hiljadi učenika Kašjapa dokazujući im da je čitav Kosmos u ognju strasti i svi oni prihvataju njegovu doktrinu i postaju arhati. Odmah potom odlazi u Benares gde. preobraćanja se nižu jedna za drugim. Da se na k r a j u ipak na to odluči.66 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i »božanskom oku« (§ 158). Zatiče ih u jednoj pustari. t j . na poziv svoga oca. Za vrlo kratko vreme zajednica (samgha) počinje da broji oko 60 monaha (bhikhu). zahvaljujući svom »božanskom oku«.svanuo. a zatim i drugih članova njegove porodice. Mladi kralj Magadhe. Bimbisara. Sva petorica se preobraćaju i postaju »sveti« (arhati). ukidanju patnje i putu koji ka tom ukidanju vodi (§ 156). jer tom prilikom shvata zakon. koji taj pakleni ciklus rađanja i ponovnog rađanja čini mogućim. pokušaj da Blaženog natera da odmah uđe u parinirvanu. posle niza počinjenih čuda. umiranja i ponovnog rađanja kojim upravlja karma. U istom gradu Buda preobraćuje dva značajna verska poglavara. Posle izvesnog vremena. To prvo njegovo izlaganje predstavlja »pokretanje točka Zakona«. Budi i zajednici poklanja jedno pusto mesto za monahe u Rađagrihi. zapamtimo poslednje Maraovo kušanje. i asketu Mahakašjapu (Mahakašyapa). koji će kasnije svi odigrati značajne uloge u razvoju budizma. brahmana. današnjem Sarnathu i objavljuje im da je postao Buda. uspeva da preobrati tri brata Kašjapa. Izlaže im četiri »Plemenite istine« — o patnji. a istovremeno otkriva i uslove koji su neophodni da bi se dalje nastajanje tih »uzroka« obustavilo. navodi ga intervencija Brahme i pre svega uverenost da postoji izvestan broj ljudi koji mogu biti spaseni. Ta poseta bila je prilika za mnogobrojne dramatične događaje i . Blaženi pristaje da sa velikom grupom monaha ode u Kapilavastu. Malo kasnije dolazi do pokrštavanja sina nekog bankara iz Benaresa. koje Buda razašilje na razne strane da propovedaju doktrinu. Stekao je četiri »Plemenite istine«: postao je »Probuđen« i to u istom trenu kada je dan. a on sam odlazi u Uruvilvu gde. koje je sačuvala tradicija. Od legendarnih događaja.

pešice prati do Vaišalija. sa uključivanjem žena u zajednicu. ili da po tri meseca provodi na Indrinom nebu podučavajući svoju majku. ali monahinjama postavlja strože propise od monaških. ljubomorni na uspehe Blaženog. ona ga s čitavom svitom dvorskih dama. i Devadatu (Devadatta) koji će mu ubrzo postati suparnik. lično je bio primoran da počini mnogo veća čuda od svih prethodnih: da iščupa iz zemlje veliko drvo mango. Filliozat. da se prikazuje u bezbroj obličja. na Anandino zauzimanje. Međutim. budući da je tu odluku doneo protiv volje. Pošto su i neki od njegovih učenika počeli da čine čuda. I pored njegovog odbijanja. manje ili više značajna. učiteljevi suparnici. 5* . vraća se u Kapilavastu i uvodi ga među svece. obilazi Šravasti i Vaišali. ali pošto je bio zamoljen da se u takve stvari ne meša. Posle kraćeg boravka u Kapilavastuu. odbili su da im d a j u milostinju. što ide u prilog zaključku da zabrane sidhija i pridavanje velikog značaja »mudrosti« (prađnja). nastojali su da ga gnusnim klevetama omalovaže. tup. Za vreme svog boravka u Kapilavastuu Buda uspeva da preobrati oca kao i veći b r o j rođaka. Anandu. str. vraća se u Rađagrihu. Pri tom izjavljuje da će se. upravo u to vreme. Saznavši da mu je otac teško bolestan. 485. Obudovela kraljica moli svog pastorka da i n j u primi u zajednicu. neprestano govore o njegovim prikaziva- Sukob nije beznačajan. da šeta po dugi od istoka do zapada. svojih suparnika. jer ukazuje na to da pojedinosti monaškog ponašanja nije propisivao isključivo Buda. mada nam brojni primeri govore suprotno. napustio je Kaušambi.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 67 neverovatna čuda. Laici. koje je uzrokovalo odlazak Blaženog. ozlojeđeni ovakvim ponašanjem monaha. a preobraćanja. kao načinima preobraćanja. Buda udovoljava njenoj molbi. Međutim. L'Inde classique. 4 njima. izbila u Kaušambiju 5 povodom jednog beznačajnog monaškog propisa (u pitanju je bilo da li treba ponovo napuniti sud za p r a n j e nužnika kada se isprazni). II. među kojima svog budućeg glavnog i »najvernijeg učenika«. 5 Budini biografi. 4 Kao što se moglo i očekivati. čine deo Budinog izvornog učenja. postaju sve brojnija. pa su onda i tvrdoglavi monasi bili prinuđeni da popuste. t r a j a n j e Zakona skratiti od 1. međutim. da bi se razračunao sa »šestoricom učitelja«. J. Buda ustaje protiv ispoljavanja »čudotvornih moći« (§ 159). poput one koja je. Na kraju. devet godina nakon Buđenja. najstarija tradicija ne pominje ovakve priče. Još opasnijim su se pokazale sitne zađevice među monasima. Učitelj je pokušao da izmiri protivnike. željnih da postanu monahinje.000 na 500 godina.

Neki izvori.« I odriče se svojih preostalih Divydvadana. pominju još jednu značajnu epizodu: po povratku iz Vaišalija.). i to najpre uz pomoć plaćenih ubica. takođe. Uspeo je da prebrodi krizu i Ananda se tome radovao »jer Blaženi neće otići sa ovoga sveta dok Zajednici ne ostavi potrebna uputstva«. str. str. pred Anandom. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Otcepljenje Devadate. Istog trenutka pojavljuje se Mara podsećajući ga na obećanje da će ući u parinirvanu kada bude dovoljno učvrstio sanghu (sarpgha). Poslednje svoje godine. Tome su razlog bile velike nesreće koje su ga zadesile. pre Hr. u Selu bambusa (Venugrama) i tu dobio tešku dizenteriju. Buda ulazi u parinirvanu Izvori nas veoma maglovito obaveštavaju o srednjem periodu Budinog životnog puta. Devadata je pokušao da ga ubije. 303 i dalje. Blaženi u tri maha. U toku kišnih sezona propovedi je držao po viharama (manastirima) u blizini gradova. sada je on »izlapeli starac« čiji se život primakao kraju i učenicima ostaje jedino da se uzdaju u Zakon. pre svega propadanje klana Sakja i Šariputrina i Maudgalajanina smrt. obilazeći razne krajeve i propovedajući Dobri Zakon. počinje da hvali lepote toga kraja i raznolike čari »indijskog kontinenta« i pri tom kaže da bi. str. Kada je Buda već imao 72 godine (486. Na to mu je Buda odgovorio da je o Zakonu već sve rekao. Ali Ananda sva tri puta ostaje bez reči i Učitelj mu onda kaže da se ukloni. odgovara mu Blaženi. mogao poživeti još jedan kosmički period ili bar onoliko koliko je do kraja ovoga preostalo. odmarajući se u svetoj šumi Ćapala. 200 i dalje (preveo već E. str. Blaženi je proveo sumorno. o. što dokazuje da se Učiteljev ugled rasprostirao mnogo dalje od oblasti u kojima je držao propovedi.68 150. po drugim verzijama.6 međutim. 33 i dalje up. Iz tog perioda biografi pominju još neka značajnija preobraćanja: preobraćanje nekog Jakše. 6 . ne prećutavši nijednu istinu. »Ne brini. S jednom grupom monaha koji su propovedali strožu askezu Devadata se onda otcepio od zajednice — ali su Šariputra i Maudgalajana uspeli da zavedene odmetnike uhvate i vratć i. ako bi ga neko za to zamolio. zlobnice«. pustivši opasnog slona. Pošto je on to odbio. ostatak godine provodio je. Devadatu je živog progLitao pakao. prema većem broju izvora. Kišni period ~478. 74 i dalje) i drugi tekstovi koje je proučavao Windisch. bacivši na njega stenu. kao što to možda neki čine. a zatim. Mara und Buddha. Buda je proveo zajedno sa Anandom. Burnouf. ljubomorni rođak Devadata zatražio je da mu prepusti upravljanje zajednicom. postavljača zagonetki. Godine ~509. »nećeš još dugo čekati. Foucher. zatim jednog čuvenog razbojnika i jednog bogatog bengalskog trgovca. sa dvadeset godina definitivno mu se zamonašio sin Rahul. Poslednja preobraćanja. zajedno sa svojim najbližim učenicima. Introduction. ili.

Da si zamolio Sudbinu. Ali. odnosno nekih gljiva koje svinje neobično vole da jedu.« 8 Zatim pred svima hvali Anandinu odanost i uverava ga da će postati svetac. gomile Mala pohrlile su Blaženom. 303. prema drugom predan ju.kosmičkog perioda. 14. Buda mora da ispuni. prev. ni budistička zajedninca nisu žigosale Anandu. Preobrativši nekog Subhadru. Ananda počinje da plače. Buda saziva vernike i pita ih da li još s u m n j a j u u Zakon i Disciplinu. između dva drveta. novembra 478. pre Hrista (odnosno. o. Onda im on upućuje ove poslednje reči: »Vama govorim. ćakravartina. bila je izmišljena da bi se na neki način objasnila Budina smrt. leve noge ispružene udesno. str. preklinje Blaženog da ne odlazi pre završetka . a lomača se nije mogla potpaliti pre dolaska učenika Mahakašjape koji je putovao istim putem kojim i Učitelj. nošeno je s kraja na k r a j Kušinagare.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 69 dana. . 8 Maha-parinibbana-sutta. ali ga samrtnik teši: »Prestani. Bilo je to u noći punog meseca kartika. V. Kao da se želela postići neka ravnoteža u odnosu na Budinu toliko ljudsku smrt. oko njegovog pogreba isplelo se bezbroj legendi. istrajte u svojim naporima!« Potom. samo u razmaku od osam dana. očito povratak bolesti od koje jedva da se bio oporavio. dostojan pravog kralja. glavom ka severu. I tako bolestan ipak nastavlja putovanje prema Kušinagari. prestonici Mala. 40. Ananda pita Učitelja za razlog ove neobične pojave i kada shvati šta se dogodilo. Za sve si samo ti kriv. Jer. III. moj Ananda!« 7 Zatim od svoga učenika traži da sakupi monahe iz Vaišalija. ona bi prvu i drugu tvoju molbu možda odbila. leže u jedan šumarak. a njih dvojica odlaze u Papu gde ih kovač Ćunda poziva na večeru koja se sastojala od zgotovljenog svinjskog mesa. . Epizoda sudbonosne Anandine rasejanosti. Svi do jednoga ostaju nemi. umotanom u bezbroj plahti i potopljenom u korito sa uljem. na svoj desni bok. Fuše. U želji da mu prirede pogreb. »Tvoja je to greška. Istoga časa zemlja se zatrese. Kako je trebalo da 7 Maha-parinibbana-sutta. Njegovo telo. ni legenda. Ali. Mali su tokom čitavih sedam dana muzikom i igrom odavali počast umrlome. no iscrpen od napornog pešačenja. ali bi treću uslišila. lica okrenuta zapadu. Ananda. o. To jelo izaziva kod Blaženog krvavu dijareju. nije mogla biti njegova greška. monasi. pre nego što će biti kremirano na lomači od sandalovog drveta. ono što je Marau obećao. prolazi kroz četiri stadijuma meditacije i gasi se. . Ananda. pri trećem i poslednjem noćnom bdenju. Na Anandinu vest. mogao je beskonačno produžiti i svoj život. prosjaci: prolaznost je zakon stvari. što ide u prilog tumačenju da je epizoda iz apologetskih razloga umetnuta u tekst. kao što je izabrao okolnosti u kojima će se roditi. prestani da plačeš i jadikuješ . 487). po svoj prilici. To što ipak nije tako učinio. Kako je moguće da ono što se rodi jednom i ne umre? To nije moguće.

istovremeno razočarani koliko ništavnošću ljudske egzistencije toliko i doktrinom koju je implicirao brahmanski ritualizam. Nad tim relikvijama. u stvari. nad urnom i pepelom lomače podignute su stupe. bio je to isti problem koji su postavile i prve Upanišade (§ 80) i koji će zauvek ostati u središtu indijske misli. 151. Da bi to postigli. ali. lomača se upalila sama od sebe. Neki tipovi lutajućih asketa poticali su još iz vedskih i postvedskih vremena. Budina stopala su izvirivala iz kovčega sve dotle dok im veliki učenik nije odao počast dodirnuvši ih svojim čelom. Ono što su nastojali da shvate i nadvladaju bio je mehanizam transmigracija i ono misteriozno što taj mehanizam pokreće (karman).70 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stupi na čelo zajednice. dijalektičari (»sofisti«). na primer. za koja su se opredeljivali. sledbenika brahmanske tradicije. međutim. Brahmađalasuta (Brahmajalasutta) donosi poduži katalog dok- . ne znamo gotovo ništa. pa čak i materijalisti i nihilisti. Na njihove doktrine nailazimo u budističkim i đainističkim tekstovima. Verska sredina: lutajuće askete Početkom VI veka religija i filozofija Indije u slivu reke Ganga doživljavaju period izuzetno plodnog razvoja. delimično su zavisila od vrednosti pridavane agensu. Posle tog čina. koji se sasvim opravdano poredi sa istovremenim duhovnim procvatom u Grčkoj. neophodno je bilo da prisustvuje bar kremiranju Blaženog. koji je prema karmanu trebalo da transmigrira: da li se radilo o nepostojanom psihičkom organizmu ili o neuništivom i besmrtnom »Sopstvu«? U suštini. pali: samana). Pored vernika i mistika. izuzev imena. orgija. Prema legendi. preteče Ćarvaka i Lokajata. Tako. među kojima su se mogli sresti jogini. O većini njih. i susedni narodi su zatražili svoj deo posmrtnih ostataka da bi na njima mogli podići stupe (stupas). U prvom trenutku Mali su im se suprotstavili. da su svi ti šramani napuštali svet. Mali su pokupili i odneli sve njegove kosti. Ponekad budistički i đainistički tekstovi navode samo doktrine ne pominjući imena njihovih autora. Pošto je Blaženi umro na njihovom području. zaplašeni njihovim savezom. na k r a j u su pristali da kosti podele na osam delova. odnosno do jednog preteranog nihilizma ili vulgarnog materijalizma. ali samo u fragmentima. Vrlo je verovatno. one su najčešće namerno deformisane i izvrgnute ruglu. vračevi. parajogičkih ekstaza ili empirijskih analiza materije do najnerazumljivije metafizike. Sredstva. lutajućih asketa [parivrađaka (parivrajaka)]. Međutim. postojale su bezbrojne grupe šramana (šramanas) (»pregalaca«. i budući da su ih budisti i đaine nadjačali. počev od najstrože askeze. koristili su mnogostruka i raznovrsna sredstva.

47 i dalje) navodi još šest učitelja. Sledeća dva su Maskarin Gosala i Nigantha Nataputa (Nàtaputta). U mnogim šutama opisani su Budini susreti sa paribađakama (paribbâjaka). odnosno Mahavirinim vernicima. . kako u inteligenciji. Agnostici zaobilaze sva pitanja. Neke doktrine sude o sopstvu i svetu kao o produktima lišenim uzroka. O najvažnijim od njih. čiji je glavni vođa bio Maskarin Gosala kao i o nigranthama (»Oslobođenim spona«). vetra. Filliozat. On im. obožavan od mnoštva ljudi i da je već poodmaklih godina. znači strano domenu oblika. Arada Kalame i Rudrake. Što se tiče Gautaminih učitelja. čudnotvornih moći. Samanjnjaphalasuta (Sâmannaphalasutta) (Digha. Purana Kasapa (Purana Kassapa) je izgleda negirao vrednost svakog delanja. osuđeno da pati.« (rezime: J. ili ni svesno ni nesvesno. ono je nesvesno. »slavan osnivač sekte«. ovog poslednjeg budistički izvori jedva i da pominju iako je među Budinim savremenicima bio najznačajnija verska ličnost. Jedna grupa asketa bavi se razmatranjem budućih ciklusa predviđajući postajanje sopstva posle rastapanja tela. odnosno »tela«. a Sanjđaja (Sanjaya) verovatno skepticizam. prevazišao. Kakuda Katjajana (Kâtyâyana). itd. L'Inde classique. odnosno Mahavira. pa čak i uobličeno. ] . str. druge njegovu konačnost [ . zadovoljstva. ili ni uobličeno ni bezoblično. jer je izbegavao bilo kakvu diskusiju.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 71 trina: »Neke od njih predstavljaju spekulacije o prethodnim ciklusima t r a j a n j a dokazujući večnost sopstva [ata (ata). čas nevečnost. O svakom od njih se kaže da je bio »vođa zajednice«. đainama. I. što veruju da su postigli cilj i zadovo- . . vode. Neke dokazuju čas večnost. Jedne prihvataju beskonačnost sveta. večnost sedam »tela« [kaja (kàya). tako i u moći koncentracije. Budinih savremenika. biće govora u sledećim glavama. ađivikama. Ili pak. vatre. zemlje. zamera što su suviše zaslepljeni sopstvenom askezom i s nipodaštavanjem gledaju na ostale. i pored toga što ih je. patnje i života]. treba podvući da je njihov uticaj na njegovu metodu meditacije bio veoma veliki. na primer. 512). blizak materijalizmu Ćarvaka. poštovan kao svetac. To sopstvo može biti svesno. večni Brahman njegovim nepostojanim kreacijama. Osim doktrina nepoznatih autora. na primer. konačno ili beskonačno. Ovaj katalog nam je posebno dragocen zbog toga što će kasnije neke od tih inkriminisanih doktrina prihvatiti i razvijati razne budističke škole. izvori su nam sačuvali i imena nekoliko sekta. Osim već pomenutih. kao sećan j a na prethodne egzistencije. Ađita Kešakambala (Ajita Kešakambala) je propovedao materijalizam. ali tekstovi više ističu odgovore Blaženog nego doktrine i običaje njegovih savremenika. i negira se u potpunosti. Neke opet identifikuju sopstvo s telom i polazeći od te postavke smatraju ga nepostojanim. suprotstavljajući. sanskrit: atman] i sveta sticanjem. uz pomoć psihičke discipline (kakvu predstavlja već joga sa samadhijem). II.

»prvobitnog učitelja«. Paršve (Paršva). Obojica su pripadala kasti vojničke aristokratije [kšatrijama (ksatriya)] i ispoljavala antibrahmanističku tendenciju. đainizam ne počinje Mahavirinim propovedima.rika Sihanadasutta (Digha. Dialogues of the Buddha. Dialogues. Obojica su se pokazala kao prvorazredni »jeretici«. prihvaćeno je da mu treba priznati izvesnu istoričnost. 11 Za prvog iz niza. Rhvs Davids. Ali. U đainističkom kultu i mitologiji Paršva i danas zauzima izuzetno značajno mesto. već unutarnja disciplina. vladanje sobom i oslobođenost duha od sujeverja i automatizama. transformisan u paradigmu. napustio je svet u tridesetoj i. Mahavira i »Izbavitelji sveta« Iako je Mahavira bio Budin savremenik. pre nego što će dostići nirvanu. 43 i dalje. izraženu već i u prvim Upanišadama. po svojim doktrinama koje ostaju međusobno nepomirljive.TA I RELIGIJSKIH IDEJA ljavaju se njime. 9 Pri tom izjavljuje da ono čime se odlikuje pravi samana ili brahman nije uopšte njegov spoljašnji izgled. odrekli su se sveta i osnovali versku zajednicu. legenda kaže da je živeo milijarde godina. III. razlikovali su se po temperamentima i. jedinog koji je uspeo da organizuje versku zajednicu koja se održala do naših dana. i to najpre kao princ. 10 152. 8 Ud. Mahavira je samo bio poslednji iz izmišljenog niza tirthankara (Tirthamkara). a takav isti. bio je i Mahavirin život: svi su oni bili prinčevskog porekla. odnosno. Nije nam poznato zbog čega je zaobišao ovog svog najmoćnijeg i najoriginalnijeg suparnika. na planini Kailasa. kao asketa. Rišabhu (IJsabha) il Adišvaru (Adišvara). jer su poricali postojanje vrhovnog božanstva i karakter otkrovenja Vedama i izjašnjavala se protiv uzaludnog i okrutnog žrtvovanja. doslovno »onih koji pripremaju prelaz na drugu stranu reke«. pohodio iste krajeve i dolazio u dodir sa istim svetom. I. Buda ga nikad nije sreo. Legendarne biografije ostalih tirthankara. 234 i dalje) 11 Ali. a zatim. Što se tiče dvadeset trećeg tirthankare. 10 Kassapa-Sihanadasutta (Digha. 169 i dalje. zaključno s dvadeset drugih slede približno isti model. Za razliku od budizma. njegovo ispaštanje i fizičko mučenje. itd. najavljuju spasenje«. 39 i dalje). III. pošto je ovladao svim znanjima i osnovao osam zajednica. Razvojni putevi i duhovne orijentacije dvojice učitelja imaju izvesnih sličnosti. I.72 ISTORIJA VEROVAN. »pregalaca koji krče put. konačno. i budisti su veoma rano objavili poduži niz Buda. Rođen kao sin nekog kralja iz Benaresa.umba. u m r o je na jednoj planini kao stogodišnjak. s . što preteranu važnost pridaju svojim podvizima. milosrđe. 250 godina pre Mahavire.

Niz proročanskih snova najavljuje dvema m a j k a m a rođenje spasitelja — ćakravartina. .. posle smrti roditelja. Ange i Videhe. Po nekima je to bilo 468. na obali reke pod drvetom sala postiže »sveznanje« i dobija ime dina (jina) (»pobednik«) po kojem će se kasnije njegovi vernici prozvati đainama. Datum njegovog »ulaska u nirvanu« i danas je sporan. Dele dobije ime Vardhamana (»Prosper«) i. a trinaest meseci kasnije odbacuje i tu odeću. blesak svetlosti obasjava tu noć. a po Jakobiju (Jacobi) i Šubrigu (Schubrig) 477. uz dozvolu starijeg brata. ali su neki njegovi delovi mnogo stariji i moguće je da čuvaju izvorne učiteljeve reči. to je prva novina koja ga odvaja od tradicije. kao ličnosti. Kao i ostali vernici. po krajevima Magadhe. Đainistički kanon utvrđen je između IV i III veka pre Hr. periode monsuna provodiće u okolini nekog grada. po kojem dvadeset četvrti i poslednji predodređeni tirthankara odlučuje da siđe na zemlju da bi obnovio doktrinu i popravio moral zajednica koje je osnovao Paršva. u stvari je. supruge jednog brahmana. Inkarnira se u utrobi Devanande. kao pri rođenju Bude i Zaratustre. I. Mitologija. Njega će najčešće i dalje nazivati Mahavirom. Nag. Umreće u Pavi (Pava). koja uzdiže njegovo rođenje.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 73 Mahavira je bio sin Sidharte. 153. Ali legenda njegovo rođenje smešta u tradicionalni okvir rođenja svih »Izbavitelja sveta«. nedaleko od današnje Patne. i Trišale. ne znamo gotovo ništa. pre Hr. sa trideset godina. Ono što izgleda da karakteriše Mahavirino učenje jeste njegovo posebno interesovanje za strukturu prirode i strast prema klasifikacijama i brojevima. trinaest meseci provodi u najstrožoj askezi i meditaciji i konačno. »Velikim junakom«. živi najpre prinčevskim životom. — u svakom slučaju u nirvanu je ušao nekoliko godina pre Bude. tradicionalna indijska mitologija. »odeven u vazduh«. Ali. zatim se ženi devojkom plemenita roda i ona mu rađa sina. Moglo bi se reći da broj određuje njegov sistem (Subrig). pet vrsta ispravnog saznanja. kao i neke epizode iz njegovog razvojnog puta. napušta svet i oblači odeću lutajućeg askete. vođe jednog plemenitog klana. propovedajući svoju doktrinu dolinom reke Ganga. u sedamdeset drugoj godini života. jedne letnje noći. posle dugotrajnog samomučenja i dva i po dana usredsređivanja. tradicije koju mu je predao Paršva.. kao i Budina. koja je pripadala vladarskoj porodici iz Magadhe. no voljom bogova njegov embrion se prenosi u utrobu princeze od Magadhe. U njemu se zapravo pominju tri vrste svesti. Sledećih trideset godina nastaviće da živi kao lutajući asketa. Đainističke doktrine i prakse 0 Mahaviri. poput Bude. Vardhamana razdeljuje sva svoja dobra.

Na primer. oslobođena »karmičke materije«. jeste panpsihizam: sve što na svetu postoji. osam vrsta »karmičke materije«. Karman igra odlučujuću ulogu. Ni Kosmos ni život nemaju ni početka ni kraja. da čisti ispred sebe. ne samo životinje. već i biljke. šest tonova ili boja [ l e š j a (lešya)]. dok hoda. Mahavira se. Osim toga. Razume se da su 12 Izvesne tehnike savršeno odgovaraju tradicionalnoj klasičnoj jogi koju je kasnije fiksirao Patanjđali (§ 143). u stvari. po njemu. to verovanje u panpsihizam povlačilo je za sobom mnogobrojne tegobe. đainizam priznaje samo duhovno i transkosmičko blaženstvo (videti. kapi vode. četrnaest stadijuma duhovnih vrednosti. odnosno svega što postoji unutar tri carstva na svetu. ne uspeva da posveti ljudsku egzistenciju. nalazeći sebi slične. Svim postojećim stvarima upravlja karman.. Karakteristična odlika đainizma. »poput strele« uzleće u vrhunske sfere Univerzuma i da tamo. Oslobođenje (mokša) postiže se prekidanjem svakog kontakta s materijom. ono se. s njima komunicira obrazujući čisto duhovnu. razlikuje strogim asketizmom koji je njegovim vernicima između ostalog nametao da idu nagi i mnoge druge zabrane. .74 sedam principa ili kategorija. Mahavira negira postojanje Boga. Taj pesimizam i akosmički »spiritualizam« podsećaju na izvesne gnostičke škole (§228). Paradoksalno je da doktrina koja postulira panpsihizam i objavljuje apsolutno poštovanje života. a. kao i obustavljanjem svakog njegovog novog priliva. koncentracija (dhjana) sastoji se od usredsređivanja psihomentalne aktivnosti »na jednu jedinu tačku«. dalje § 190): naime. tako i od Bude. Izražavajući istovetni pesimizam i omalovažavanje života. koje su izrazile i Upanišade. ali ne i bogova: oni. da duša. ima dušu. odnosno odstranjivanjem već apsorbovanog karmana. k r a j n j e potcenjuje ljudski život i smatra najuzvišenijim primerom samoubistvo glađu. u nekoj vrsti Empireja. Poštovanje života. osim oslobođenima duhom. kamenje.). itd. koja ističe njegovu arhaičnu strukturu. neku vrstu psihotelesnog organizma koji se vezuje za duh i nagoni ga da transmigrira. ali nisu besmrtni. kako od Paršve. a isto tako beskonačan je i b r o j duša. žive u izvesnom blagostanju. Kosmički ciklusi beskonačno se ponavljaju. pa čak ni da j o j prida i n a j m a n j i religijski značaj. S tog razloga monah je morao. koje zaslužuju da ih duša smatra vrednim ili bezvrednim. postiže nizom meditacija i koncentracija jogističkog tipa 12 koje čine oslonac askeze i predavanja. pet vrsta tela. štaviše božansku zajednicu. A budući da je poštovanje života u đainizmu bila prva i najvažnija zapovest. jer on stvara karmičku materiju. međutim. i na pretklasičnu sankhju i jogu (139 i d. Kao što bi se moglo i nredvideti. a zabranjeno mu je bilo i da izlazi pre zalaska sunca — da se ne bi izložio opasnosti da usmrti neku životinjicu. uz veća odstupanja. itd.

predanje kaže. već od osme godine. Ali je monaški život bio dostupan svakom detetu. metlicu da čisti ispred sebe i komadić muslina kojim će pokrivati usta dok bude govorio (verovatno zato da ne bi progutao nekog insekta). Tokom čitave godine. potvrđuje i najstarija tradicija. Tada je dobijao čanak za milostinju. pre Hr. a potom. Zna se ipak pouzdano da je reč o dosta starom pokretu koji je nekoliko generacija prethodio i budizmu i đainizmu. naime da su otkrivale religijski put koji im je uskraćivala brahmanska ortodoksija. koji je verovatno ipak nešto uvećan. U vreme Mahavirine smrti. kako među adeptima. taj podatak je utoliko neobičniji što. tako i među laicima.000 a monahinja 36. Gosala je najpre. podražavajući u svemu Mahavirin život. što među monahinjama. doktrine i prakse ađivika teško se mogu rekonstruisati. monahinje nisu mogle dostići oslobođenje zbog toga što im se nije dozvoljavalo da. Međutim. od njihovog kanona ništa nam nije sačuvano. idu nage. bio je moćan čudotvorac. prema nekim učiteljima. plemenitoj i vojnoj aristokratiji. Etimologija termina ađivike još nam je nejasna. ovladavši čudotvornim moćima. b r o j monaha je. izuzimajući četiri monsunska meseca. što među laicima. . Međutim. još više iznenađuje podatak da su ubedljivu većinu.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 75 oslobođenje mogli očekivati samo monasi i monahinje. pod uslovom da je bilo dobrog zdravlja. da će govoriti istinu. sačuvanim u budističkim i đainističkim tekstovima. Stoga se može pretpostaviti da su i žene iz tih krugova u Mahavirinoj doktrini nalazile učenje koje je poniralo u najdrevniju indijsku duhovnost. postao voda ađivika. Svojim magijskim plamenom ubio je jednog od svojih učenika. Posle nekoliko godina učenja. pored brojne zajednice laika. kao monasi. veliki b r o j žena. iznosio 14. Ađivike i svemoć »sudbine« Buda je Maskarina (Makhalija) Gosalu smatrao svojim najopasnijim suparnikom. nekoliko godina upražnjavao askezu. Smatra se da se Mahavira pre svega obraćao sredini iz koje je i sam potekao. sačuvanih u knjigama protivnika. da neće ništa posedovati ni sticati i da će ostati čedan. 154. Sudeći po nekim biografskim aluzijama. kao Mahavirin učenik i sledbenik. iskušenika je posvećivao učitelj i tom prilikom novi vernik je morao da položi sledećih pet zaveta: da će čitav život provesti u odricanju.) posle jednog nadmetanja s Mahavirom i od njegove kletve. činile žene.000. Osim nekoliko citata. umro je (verovatno negde između 485—84. Napadane i od budista i od đainista. monasi i monahinje su živeli lutalačkim životom. Osim ovako velikog broja monaha.

« (Samanjnjaphalasuta. ili je pak bio do vrata ukopavan u zemlju. History and Doctrines of Ajivikas. sva stvorenja. 280 i dalje. Sigurno je da su imali svoje asketske tradicije i svoje recepte meditacije. ađivike su išle potpuno nage. . A. »Čovekov napor je uzaludan«. ni prinuda [ . Prema jednom budističkom tekstu Gosala je smatrao da »nema ni uzroka ni motiva iskvarenosti bića. . ništa nam nije sačuvano. ne postoji ni ljudski čin. »sudbina«. 13 Prema jednom običaju. osnovna je njegova poruka. hranu su prosile i podvrgavale se veoma strogim propisima u pogledu ishrane. bez energije. ona su pročišćena bez uzroka i bez motiva. samim stanjem s t v a r i . ađivike. L. . Drugim recima. ] . Po njemu svako biće treba da prođe svoj ciklus od 8. bića su iskvarena bez uzroka i bez motiva. . e. Od duhovnih tehnika ađivika. Mnoge su sebi gladovanjem oduzele život. Sam čin inicijacije bio je arhaičnog karaktera: iskušenik je morao ili da ispeče ruke stisnuvši neki vreli predmet. usvajaju bhakti i stapaju se s višnuitskom sektom Panjćaratra. . 14 Oko X veka n. . bez prinude.400. »fatalnost«. Ne postoji ni čin po sebi. slučajnostima. Bachain. ni energija [ . niti čin po drugima. ] . kao i čitava Indija. prev. Buda je takav fatalistički determinizam smatrao zločinom i zato Makhali Gosalu napadao više od bilo kog drugog među svojim savremenicima: doktrinu fatalnosti smatrao je najopasnijom. Gosala je odbacivao panindijsku doktrinu karmana. vlas po vlas. str. Sva bića. međutim. ni ljudska snaga [ . bez napora. sve što živi postoji bez ičije volje. bila čupana iz glave.000 eona (mahakalpa) i nakon tog ciklusa oslobođenje nastupa spontano. . pri čemu mu je kosa. ] niti ljudska hrabrost. L. podstakla ga je da proučava prirodne pojave i zakonitosti života. . Kao i sve lutajuće askete. Ne postoji ni uzrok zbog kojeg su bića pročišćena. to sudimo po izvesnim aluzijama na neku vrstu nirvane koja se može porediti s najvišim Nebom drugih mističnih škola. oslanjajući se na precizne informacije koje je dobio proučavajući periodičnost biljnog života. starijem i od Mahavire i od Gosale. 14 13 Predložio je klasifikaciju bića prema broju njihovih čula i dao je osnovne konture jednoj doktrini transformacija u Prirodi (parinamavada). up. Makhali Gosala zauzima posebno mesto na horizontu indijske misli: deterministička koncepcija koju je zastupao. sve individue. Čitav njegov sistem sadržan je u jednoj jedinoj reči: nijati (niyati). . 54.76 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Ono po čemu se Gosala razlikovao od svojih protivnika bio je strogi fatalizam. sve evoluira snagom sudbine. Renu).

Još za života Blaženog. Svojim verovanjem u Budu i nesebičnim ponašanjem prema zajednici sticali su »zasluge« kojima su sebi. nisu odricali svetovnog života.XIX POGLAVLJE BUDINA PORUKA: OD UŽASA VEČNOG POVRATKA DO BLAŽENSTVA NEIZRECIVOG 155. obezbeđivali srećniju egzistenciju sa boljom reinkarnacijom. u jednom od krajeva. niti pak zao duh (kao što s m a t r a j u gnostici i manihejci. monasi su delili neke osnovne ideje. rituala i književnih i umetničkih dela koja je inspirisao. pri tom.. Čovek pogođen otrovnom strelom . u vezi s transmigracijom. čiji je značaj u istoriji azijskih religija neobično veliki zbog mitologija. a potom izazvalo i pojavu raznih škola i sekti. odnosno da se neprestano stvara . moglo bi se reći da se Buda suprotstavljao kako kosmološkim i filozofskim spekulacijama brahmana i šramana. već se nije izjašnjavao ni o mnogim bitnim pitanjima svoje doktrine. postojao je i veliki b r o j laika. I upravo zato što se rekonstruisanje Budine »autentične poruke« u celini čini nemogućim. U suštini. već da on neprekidno postoji. ali se. nagradom za učinjena dela. Što se tiče kosmologije i antropogonije. preterano je o najstarijim tekstovima suditi kao o njegovoj iz osnova modifikovanoj doktrini spasenja. tako i raznim metodama i tehnikama pretklasične sankhje i joge. Buda nikada nije želeo da svom učenju daje odlike sistema. Takav tip pobožnosti karakierisao je »popularni budizam«. u vezi s tehnikom meditacije koje vode nirvani i sa »oponašamjem Bude« (što se nazivalo budologijom). Ne samo da je odbijao da raspravlja o filozofskim problemima. simpatizera. nije stvorio nikakav bog. očigledno je da svet. pored monaha. koji su prihvatali Budino učenje. To njegovo ćutanje dosta rano je omogućilo različite interpretacije. po njemu. up. Budistička zajednica (sangha) je od samog svog nastanka bila organizovana na izvesnim monaškim propisima (vinaja) koji su joj osiguravali jedinstvo. U pogledu doktrine. § § 229 i dalje). Usmeno prenošenje učenja Blaženog i sastavljanje Kanona postavili su brojne probleme i uzaludno je nadati se da će oni ikada biti rešeni na zadovoljavajući način. nikakav demijurg. na primer. o životu sveca po ulasku u nirvanu..

kakvo je pero bilo na streli [ . već i čitav Univerzum propada. znači patiti. je li visok. . 156. nirvani!« Na kraju Buda podseća Malunkjaputu da je on učio ljude samo jednoj stvari. kao na primer: da li je Univerzum večan ili nije? konačan ili beskonačan? da li je duša isto što i telo ili je nešto drugo? da li Tathagata postoji posle smrti ili pak ne postoji? itd. ] . ne dam da mi je izvade sve dok ne budem znao iz kakvog je luka odapeta [ . pre svega. ideju o Sopstvu (puruši). a to su četiri plemenite istine [Madđhimanikaja (Majjhimanikaya) I. mali ili srednjeg rasta. a od jogina kontemplativne tehnike. što nije vezano za svetački i duhovni život i zato što ne doprinosi stvaranju građenja prema svetu. (To je panindijska ideja. niti odricanju od njega. smirivanju. a ako ne zna. da to i prizna. iz kog je sela ili grada. . »rođenje je bol. starost je patnja. . ali čovek uzvikuje: »Ne dam da mi strelu izvade pre nego što saznam ko me je ustrelio. prosvetljenosti. 426]. Izrekao ih je neposredno posle »Buđenja«. ] .78 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i dobrim i rđavim delima ljudi. To izvrsno ilustruje čuveni dijalog s Malunkjaputom (Malunkyaputta). Prijatelji i rođaci mu dovode lekara. ] . . smrt je patnja. Prva istina govori o patnji ili bolu (pali: dukha). od čega joj je bio šiljak. Njegovo odbijanje da se prepusti spekulacijama bilo kog reda — kategorično je. a njeno poreklo treba tražiti u drevnim koncepcijama o postepenoj dekadenciji sveta koja dovodi do njegove periodične rekreacije. što ne doprinosi obustavljanju želja. u svom prvom govoru u Benaresu pred petoricom svojih učenika (§ 149). nemati ono što se želi. znači patiti. . Za Budu.« I čovek umire ne saznavši ništa od onog što je želeo da sazna. Biti razdvojen od onoga što se voli [ . . iz kakve je porodice. od kakve je niti luk bio [ . Malunkjaputa moli učitelja da mu tačno odgovori šta misli o svemu tome. dubokom poniranju. a tako će umreti i svaki onaj koji odbija da pođe svetim putem pre nego što reši ovaj ili onaj filozofski problem. . Zapravo. . Prihvatiti ono što se ne voli. ] . bolest je patnja. Buda od učitelja prve preuzima i razvija njihovu analizu. .) Što se tiče sankhje i joge. sve je patnja. Zašto je Buda odbijao da raspravlja o ovim stvarima? »Zato što to nije korisno. kao i za većinu indijskih postupanišadskih mislilaca i vernika. ali odbacuje teorijske postavke i jednih i drugih. . Malunkjaputa je zamerao Blaženom što ne daje odgovore na neka pitanja. ] . Kada se neznanje i gresi nagomilaju. ne samo da se ljudski vek skraćuje. . Četiri »Plemenite istine« i »Srednji put« Te četiri »Plemenite istine« čine srž njegovog učenja. Buda mu na to odgovara pričom o čoveku pogođenom otrovnom strelom. da li je to neki kšatrija ili brahman [ .

2) pravilnog mišljenja. četvrta istina otkriva puteve koji vode otklanjanju patnje. najčešće prevođen sa »bol« ili »patnja«. Zapravo. podrazumeva patnju« (Mađđhima. I. 3) pravilnog govorenja. L'Enseignement du Bouddha. Pošto je najpre odao hvalu duhovnom blaženstvu takvih jogističkih stanja. pa čak i izvesna stanja duha. 5) pravilnog življenja. ni ta želja. 90). ne predstavlja rešenje. Rahula. 8) pravilne koncentracije. izbegava dve krajnosti: traganje za srećom putem čulnih zadovoljstava i. 141). Različiti oblici sreće. zapravo. ono što je suprotno tome. kontakt s bilo kojom od pet skandha. tanhakhaja (tanhakkhaya). . str. Formulišući četiri istine. Buda i za njih kaže da su »nepostojana. potom odlučuje da ih otkloni i na k r a j u nudi pogodna sredstva kojima se ona može otkloniti. 6) ispravnog nastojanja. 40). 4) pravilnog delanja. 499. »Srednji put« se drukčije naziva i »putem od osam članova«. zatim otkriva njene uzroke. sačinjava. Buda se neumorno vraća na osam pravila »Puta«. Napomenimo da termin dukha (dukkha). objašnjavajući ih na različite načine. mnogo šire značenje. jedan tekst Mađđhimanikaje (I. četvrta istina. 1 Kao što ćemo kasnije videti. s tekstovima koje navodi Rahula. traganje za duhovnim blaženstvom kroz preterano strogi asketizam. u k r a j n j o j liniji. na primer.Up. 7) pravilno usmerene pažnje. jer se sastoji od: 1) pravilnog (ili ispravnog) stava ili pogleda. jedno od imena za nirvanu je i »gašenje žeđi«. Ono je ravno nirvani. budući i sama jedan »apetit«. sve je i dukha. Budinu terapiju. str. budući da se obraćao različitim sredinama. koja može voditi samoubistvu. Buda svodi »ja« na kombinaciju od pet agregata (skandha) fizičkih i psihičkih sila i navodi da su tih pet agregata. str. ima. jer ne zaustavlja večni krug transmigracija.3 Druga plemenita istina otkriva poreklo patnje (dukha). u stvari. 301) 1 Budistička sholastika je razlikovala dukha u smislu obične patnje. 41. U stvari. apetitu ili »žeđi« (tanha) koja determiniše reinkarnacije. u stvari. Dukha su upravo zbog svoje nepostojanosti. up. i u smislu uslovljenog stanja (Visuddhimagga. dukha. Zapazimo da se i želja za samoponištenjem osuđuje zajedno sa ostalim oblicima ispoljavan j a »žeđi«. Ali. Ponekad ih i razvrstava prema onima kojima su upućena. Treća plemenita istina obznanjuje da se oslobođenje od boli (dukha) sastoji u otklanjanju apetita (tanha). u smislu patnje uzrokovane promenom. želja za obnavljanjem i želja za ugasnućem (ili samoponištenjem). ostvarena meditacijom. ona prepisuje recepte kojima se leči bolest egzistencije i ta metoda je poznata pod imenom »Srednji put«. Tako. kako je sve u krajnjoj liniji »uslovljeno«. Ona. opisana su kao dukha. I najzad. I. podložna promeni.BUDINA PORUKA 79 Ukratko. . odnosno dukha« (Mađđhima. Ta »žeđ« ili želja neprestano traži nova zadovoljenja: postoji želja za čulnim uživanjima. Buda primenjuje jednu metodu indijske medicine koja n a j p r e utvrđuje bolest. Otkriva ga u želji.

»skupina« ili »agregata« (skandha): 1) skup »privida« ili svega onog što se opaža (koji sadrži sveukupnost materijalnih stvari. Ti »agregati« ili »skupine« ukratko predstavljaju materijalni svet i ljudsku uslovljenost. kognitivne fenomene). Bespoštednom analizom Buda je pokazao da se sve što postoji na svetu može svrstati u pet kategorija. u ovom slučaju podrazumeva upražnjavanje triju pravila (br. ružne i zlonamerne reči. Etičko ponašanje. Pravilo ispravnog delanja zabranjuje budisti uništavanje života. svesnu i nesvesnu. zasnovano na ljubavi i saosećanju prema svim bićima. Moglo bi se nabrojati mnogo tekstova koji objašnjavaju šta se pod ovim formulama 3 podrazumeva. krađu. ispravno govorenje označava uzdržavanje od laži. naime pravilnog govorenja. 3 . 6—8): ispravnog nastojanja. proizvedena sposobnostima čula. kleveta i uopšte od bilo kakve grube. 3) percepcije i pojmove koji proističu iz oseta (tj. On ne saznaje. 5) misli (viđnjana). »Osmočlanog puta«. itd. da je zalutao među stvari. 3—5). dakle. na kojima ćemo se kasnije više zadržati. prema tome. jer predstavljaju suštinu budističke poruke. a pre svega duha (manas) čije je sedište u srcu i koji organizuje čulna iskustva. Mentalna disciplina (samadhi) se. poznat pod imenom međuNa primer. 2) mentalnu disciplinu (samadhi). itd.80 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i definiše budističko učenje kao: 1) etičko ponašanje (sila). na još dinamičniji način od prethodnog. Ispravno življenje isključuje zanimanja koja su škodljiva za druge. 3) mudrost [ p a n j n j a (panna). ogovaranja. »nesastavljena«. Taj obrazac. jer kosmički totalitet i psihomentalna aktivnost sačinjavaju jedan jedini i isti Univerzum. pravilnog delanja i pravilnog življenja. sanskrit: pradnjaj. Reč je o asketskim vežbama jogističkog tipa. nezakonite seksualne odnose. Nepostojanost stvari i doktrina anate Meditirajući o prvim dvema plemenitim istinama — bolu i poreklu bola — monah otkriva nepostojanost. 157. Jedan drugi čuveni obrazac. sažima i ilustruje niz međusobno povezanih uzroka i posledica koji upravljaju ciklusom života i ponovnog rađanja. pa se. već da u potpunosti deli njihov način postojanja. pravilno usmerene pažnje i pravilne koncentracije. bezličnost (pali: anata) stvari i u isti mah bezličnost sopstvenog bića. ne može svrstati u »agregate«. sastoji od upražnjavanja triju poslednjih pravila »Osmočlanog puta« (br. čula i njihove objekte). 2) osete (koji se stvaraju u kontaktu s čulima). Jedino je nirvana neuslovljena. na primer. ona je rezultat prva dva pravila: pravilnog stava ili pogleda i ispravnog mišljenja. odnosno saznanja. poput vedantinca. aktivnost. orfičara ili gnostika. Što se mudrosti (prađnja) tiče. kao i od praznog brbljanja. koje sadrže psihičkti. 4) psihičke tvorevine (sanskara).

razdvojile i razvrstale kosmički totalitet i psihomentalnu aktivnost u izvestan broj elemenata ili kategorija. poput tolikih drugih). stvaralo je probleme. A da je odgovorio da »Sopstva« nema. negiranje »Sopstva«. 138. vitalnog principa (diva). posle smrti biću to što je stalno. Nirvana. subjekta transmigracija. I. Neznanje proizvodi želje. znači pasti u jeres potpunog predavanja smrti. U jednom od svojih govora Učitelj izjavljuje da je »potpuno bezumna« svaka doktrina koja tvrdi: »ovaj Univerzum je ovaj atman.BUDINA PORUKA 81 sobno uslovljenog nastajanja [pratitjasamutpada (pratityasamutpada). Ova metoda analize i klasifikacije nije Budino otkriće. želja i egzistencija su međusobno zavisni i dovoljni da objasne neprekidan lanac rađanja. kasnije je Anandi objasnio zašto je tako učinio: da je odgovorio da »Sopstvo« postoji. Već su spekulacije Brahmana i Upanišada. one proizvode »psihičke« tvorevine (sanskara). III. priznaju i postojanje jednog autonomnog duhovnog principa. Navedeno prema L. a potom i analize pretklasične joge i sankhje. 400). tačnije do seksualne želje. Komentarišući ovu čuvenu epizodu. reklo bi se. što opstaje. pali: patiććasamuppada (paticcasamuppáda)]. kao i sankhja i joga.Sopstva' znači pasti u jeres neprekidnog t r a j a n j a . proglasio bi ga pristalicom »anihilističke teorije«.« 5 4 8 Majjhimanikâya. Buda bi još više povećao njegovu zbunjenost: »jer bi pomislio: ranije sam imao atman. U stvari. što se ne menja i kao takav postojaću večito«. ali sposobnog da se oslobodi i dostigne nirvanu. A Buda. S druge strane. de la Vallée-Poussin. 4 Jasna nam je asketska intencija i funkcija ove negacije: meditirajući o irealnosti ličnosti. veliki broj tekstova za koje se smatra da gdražavaju izvorno Učiteljevo učenje poriče realnost ljudskog bića (pudgala). Međutim. Vaććhagota bi ga svrstao među pobornike »eternalističke teorije« (odnosno načinio bi od njega filozofa. negirati ga. Osim toga. Ali Upanišade. a sada ga više nemam« (Samjuta-nikaja. neznanje. ili atmana. 108. i što je još gore. uništava se egoizam u samim svojim korenima. koja stvara novi život. Zbog toga je Buda u više mahova odbio da odgovori na pitanja u vezi s postojanjem ili nepostojanjem atmana. a ove pak uslovljavaju psihičke i mentalne fenomene i tako redom — ponovo do želje. Jer. 6 . Tako je jednom prilikom i lutajućeg vernika Vaććhagotu ostavio bez odgovora kada mu je postavio takvo pitanje. atmana ili puruše. sadrži dvanaest faktora (»članova«) od kojih je prvi neznanje. Vasubandhu (V vek n. što traje. već od postvedskih vremena želja i neznanje su bili proglašeni glavnim uzrocima patnje i transmigrad je. osuđen takođe da se završi starošću i smrću. str. umiranja i transmigracija. negira ili bar prećutkuje postojanje takvog principa. slagao bi: osim toga.) zaključuje: »verovati u postojanje . e.

nagrade za učinjena delu. III. oseti. Mnogobrojne đatake pričaju o prethodnim Budinim životima. zbog kojeg je negirao postojanje nesvodljivog i neuništivog Sopstva. iz te i te porodice. čije jedinstvo. materija. i to ne samo u narodu. a pogrešno je i razlikovati je od njih«. propovedao otklanjanje patnje i sredstava kojima se to otklanjanje postiže. kako shvatiti reči koje izgovara tek rođeni Sidharta: »Ovo je moje poslednje rođenje« (§ 147). on nije želeo da učestvuje u polemici između »pobornika ličnosti« (pudgalavadin) i »pobornika agregata« (skandhavadin): ostao je »na sredini«. nije onaj koji ga je počinio u nekoj od ranijih egzistencija. ali će. str. Uostalom. Ali. propovedaju nairatmju (nairàtmya). kao što kaže jedan od kasnijih čuvenih učitelja. što čini da liči na »dušu«. Pa ipak bi se reklo da je Buda prihvatao izvesno jedinstvo i kontinuitet »ličnosti« (pudgala). Kasnije škole će dalje razvijati ove interpretacije.« (Samjuta. tog i tog imena. nije i diskontinuirano. Međutim. ako se negira kontinuitet »stvarne ličnosti« (čak i ako postoji kolebanje da se ona nazove «Sopstvo« ili pudgala)? Navedeno prema Vallée-Poussin. oni su pak na kraju »personalnost« transformisali u jedan »tok« [santana (sa^tana)] uzroka i posledica. Nirvana. »onoga koji plodove jede«. ali nema onoga koji ih čini« (Visudhimaga. 22). I u drugim tekstovima nailazimo na isto. Dela su tu. str. 66 i si. u istoriji budističke misli.«6 Takva kolebanja i dvosmislenost odražavaju zbunjenost koju je Buda stvorio odbijajući da otvoreno odgovori na neka sporna pitanja. U jednoj propovedi o teretu i nosaču tereta on tvrdi: »Teret. recimo t a j poštovani vernik. ali nije ni neko drugi. neprestano podsećajući na to. o njegovoj porodici i njegovim sledbenicima. želje. samo rečeno s više nijansi: »Onaj koji jede plodove čina u jednoj egzistenciji. podstiče intelektualnu oholost i konačno sprečava postizanje Buđenja. i sami pudgalavàdini su se približili svojim protivnicima. itd.82 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Negiranjem realnosti »Sopstva« [nairatmja (nairatmya) ]. Nirvana. Vallée-Poussin. svojom paradoksalnom definicijom ličnosti: »Pudgalu je pogrešno izjednačavati sa skandha. verovanje u kontinuitet ličnosti zadržalo se. 46. 7 Međutim. str. budućnost pripasti pobornicima duša-tok. Budhaghoša (Buddhagho§a): »Postoji samo patnja. Rešenja bezbrojnih polemika oko »Sopstva« i »prirode nirvane« nalazila su se u iskustvu Buđenja: polemike te vrste nisu se mogle rešavati misaonim i verbalnim putem. spoznaja — nosač tereta je pudgala. Drugim recima. dolazi se do sledećeg paradoksa: doktrina koja veliča značaj čina i njegovih »plodova«. ideje. A razlog. ali nema nikoga da pati. A što se tiče »pobornika agregata«. negira agens. tačno je da jedine škole čije Rukopise posedujemo i o kojima nešto više znamo. Osim toga. i identitet njihovih ličnosti je uvek prepoznatljiv. to je pet skandha. up. On je. 513). ležao je u tome što je znao da verovanie u atman za sobom povlači beskrajne metafizičke rasprave. mada nepostojano. 7 8 .

odnosno da je »od ovoga sveta«. »već u ovom životu isključen iz njega. A zatim se utvrđuje da su putevi koji vode obustavljanju bola izrečeni u »Osmočlanom putu«. ni na jug. ali razrađenih i interpretiranih onako kako ih je shvatao religijski genije Blaženog. nirvanizovan. koji podseća na Bhagavad-Gttu V. bilo kakva rasprava u vezi s prirodom nirvane i načinom života »nirvanizovanog« nema nikakvog smisla. to znači da. za onoga koji još nije stigao do praga tog neiskazivog stanja. identifikovan s Brahmanom (brahmibhuta)«. (Pod on treba podrazumevati ne samo njega. 73. »dostigao besmrtnost« i da je i drugi monasi mogu dostići: »Možete je se domaći u ovom životu i živeti u njoj« (Mađđhima. naime »udaljavanjem. str. na čije paralele nailazimo i u starom Iranu. ni na zapad [ . Sve u svemu. sigurno je da j o j se može pristupiti jedino metodom koju je Buda učio. 8 Za nirvanu Buda. odnosno sa nirvanom omogućuje »vizija«. odnosno nirvane dostupne u ovom životu i parinibane. Majjhima. u ovom životu on je već odvojen od njega. ne vezivanjem za nju« (Mađđhima. nap. Buda ne daje nikakvu »definiciju« nirvane. već i sve druge koji slede njegov put. nirvanizovan (nibuta). 341. Put koji vodi ka nirvani Poslednje dve istine treba da budu meditirane zajedno. I. * Treba ipak praviti razliku između »vidljive« nirvane. ostvarljirve nakon smrti. odbacivanjem i oslobađanjem od nje.) Kontakt sa neuslovljenim. 141). 72—73. njegovu »metodu«. osećajući sreću u sebi samom. Najpre se utvrđuje da se ukidanje bola postiže potpunim obustavljanjem žeđi (tanha). 206. A drugi jedan budistički tekst ovako opisuje oslobođenog sveca: »O takvom monahu kažem da neće ići ni na istok. 10). primenjivanim još od vedskih vremena. »ostvarljiva«. da bi postao svestan svih činova 8 Anguttara. IV. odnosno jogin identifikovan s Brahmanom. Ove dve poslednje istine izričito tvrde da: 1) nirvana postoji. sadrži niz meditacija i koncentracija. Blaženi. kaže da je »vidljiva još u ovom životu«. VIII. u kanonu nazvana »okom svetaca« [arija ćakhu (ariya cakkhu)]. poznatih već od pre dosta vekova. II. . sa nesastavljenim. Ali podvlači da je među joginima jedino on može »videti« i posedovati. da je on. da je nirvana »blaženstvo« (Angutara. On tvrdi da su arhati (oslobođeni sveci) »dostigli sreću koju više ništa ne može pomutiti« (Udana. 24: »Onaj koji nalazi sreću. u stvari. radost i svetlost samo unutar sebe. Monah se najpre vežba da neprestano razmišlja o svom fiziološkom životu. dostiže nirvanu koja je Brahman«. navedeno prema Vale-Pusenu. ] . 172). navedeni prema Vale-Pusenu. Tekstovi. . dakle.BUDINA PORUKA 83 158. 6* . 414). itd. ali se neprestano vraća na neke od njenih »atributa«. a implicitno. ali da 2) se može postići samo specijalnim tehnikama koncentracije i meditacije. odricanjem. provodi vreme s Brahmanom«. I. logistička struktura te metode je očigledna: ona. ohlađen. str. Arhat. 1. ma kakva bila »priroda« nirvane. I. prisutna. 9 A ta »transcendentalna« »vizija« postiže se izvesnim kontemplativnim tehnikama.

Isto tako. objedinjuje svoje misli i oseća »radost i sreću« zbog te koncentracije. učinio je sve što se dalo učiniti«. kad diže ruku. 173. i da uspori udisaej [ . Up. izdahnuvši kratko. Ispražnjena od svih sadržaja. 174—75. sa izvesnim poverenjem. sanskrit: dhyana). tekst navedeen u Le Yoga. . pa na »ništavnost«. Bez obzira u kojoj meri kasnije napredovao. u procesu duhovnog pročišćenja. to su 10 Komentar Sumangala Viläsina o meditaciji u vezi s pokretima tela izvlači sledeći zaključak: »Kažu da je to što hoda i što se odmara živi entitet. pre svega. postaje potpuno svestan svog dubokog udisaja. bhikhu treba da ode još dalje. . u četvrtom stadij umu. doprinosi preobražavanju profanog iskustva. monah nastoji da »postane savršeno svestan« onoga što radi kad hoda. da pristupi tehnikama u pravom smislu reći. »udahnuvši duboko.84 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i koje je do tada vršio automatski i nesvesno. »usredsređivanja« (samapati) i »koncentracije« (samadhi). 11 Digha. itd. . . str. . 11 Proces »pročišćenja« misli nastavljaju četiri samapatija (»usredsređivanja« ili »osvajanja«). U fiziološkom smislu. i Majjhima. Ta neprekidno prisutna lucidnost potvrđuje mu krhkost pojavnog sveta i irealnost »duše«: 10 ona. I najzad. itd. str. odagnavši svako osećanje i radosti i bola. on postiže stanje apsolutne pročišćenosti. 12 Što se tiče »koncentracija« (samadhija). ] i izdisaje« (Digha. da bi na kraju. postaje potpuno s v e s t a n . zatim na beskonačnost svesti. dostigla stanje koje »nije ni svesnost ni nesvesnost«. on kao da je u kataleptičkom stanju. II. Le Yoga. Na primer.«. 177. On ne postoji«. Up. pokušaćemo da objasnimo šta monah njima postiže. . misao se n a j p r e koncentriše na beskonačnost prostora. . prema recima jednog od poznijih autora. (jhana). 291 i dalje). Te tehnike budistička tradicija svrstava u 3 kategorije: »meditacije« [đhana. itd. ] svih svojih udisaja. Monah tada može. " Šantideva (VII vek pre Hr. međutim. Ali. U trećoj đhani odvaja se od radosti. oslobodivši se želja. Zapravo. jede. Pošto ih ukratko budemo opisali. I. monah oseća »radost i sreću« koje su praćene intelektualnom aktivnošću (rasuđivanjem i razmišljanjem). Eliade. postaje ravnodušan. U drugoj đhani nestaje intelektualne aktivnosti. »bhikhu. govori ili pak ćuti. ravnodušnosti i pribranosti svesti. navedeno u Le Yoga. bhikhu već i samim savladavanjem četiri đhane obezbeđuje sebi ponovno rođenje među »bogovima«. to su četiri elementa. ali savršeno svestan i u telu oseća blaženstvo. . 276. koji je uspeo tog stanja da se domogne. neprekidno predanim takvim meditacijama. pitanje je da li živi entitet koji hoda i koji se odmara stvarno postoji. tako što će ostvariti prestanak svakog percipiranja i svakog poimanja (nirodhasamapati). Bhikhu otkriva da su »izdisaji i udisaji zasnovani na materiji. monah spoznaje unutrašnju smirenost. 182 i dalje. a materija je materijalno telo.). kaže da »svojim telom dodiruje nirvanu«. u četvrtom stadijumu. U prvoj meditaciji (đhani). Tako se vežba da postane svestan svih svojih izdisaja [ . I. str.

oslobađa zabluda koje su sastavni deo strukture neprosvetljene svesti (npr. hoda. 13 bhikhu napreduje na svom putu ka oslobođenju i može dostići četiri stadijuma: 1) »ulazak u tok« je etapa koju dostiže monah. Tehnike meditacije i njihovo »mudrošću« prosvetljenje Naivno bi bilo verovati da možemo do k r a j a »shvatiti« jogističke tehnike samo na osnovu proučavanja originalnih tekstova i njihovih komentara. . pa ma koliki broj takvih tekstova proučili. zahvaljujući svojim nadnormalnim iskustvima. a s druge. stadijum monaha koji se konačno i potpuno oslobodio zabluda. Međutim. Misao se usredsređuje na neki predmet ili neki pojam da bi se postiglo objedinjavanje svesti i obustavljanje racionalne aktivnosti. Monah se. savršeno razumevanje psihičkih i parapsihičkih stanja koja bhikhu iskušava. koji je van svakog pojmovnog sistema i koji se nikakvim recima ne može opisati. oslobođen zabluda i sumnji. t j . tim jogističkim vežbama upravlja »mudrost« (pradnja). koji će se na Zemlji roditi samo sedam puta. na kojima se ne možemo zadržavati. spremnog da posle smrti uđe u nirvanu. Upražnjavanjem i savladavanjem pomenutih jogističkih vežbi i nekih drugih.). 2) »Razumevanjem« jogističkih iskustava. Istovetni napor koji je ulagao u to da »postane svestan« svojih najintimnijih fizioloških aktivnosti (disanja. takav će se ponovo roditi u »božanskom« telu i posle toga dostići oslobođenje. itd. 3) »bez povratka«. 2) »jedan jedini povratak« je stadijum onoga koji je odagnao strasti. mržnju i glupost i koji će imati samo još jedno ponovno rođenje. on doseže nivo poimanja.) jogin mora da nastavi da ulaže vežbajući se u otkrivanju stanja. obična svest se preobražava. Tako je bilo u vreme Upanišada i tako je i danas. verovanja u realnost »ličnosti« ili pak u jedinstvo materije. imaju svrhu psihomentalnih vežbi. gurua. 13 nja« Setimo se osam »prevazilaženja« (vimokša) i osam »etapa ovladava(abhibhajatana). 159. nedostižnih profanoj svesti. Poznate su različite vrste samadhija od kojih svaka ima tačno određeni cilj. zapamtimo ipak nekoliko bitnih tačaka: 1) pre svega. sumnji i želja. pre svega. pokreta ruku. 4) »stadijum« »zaslužnog« (arhat). monaha očišćenog od svih nečistoća i strasti. Njihovu strukturu i funkciju kadra je otkriti jedino praksa i to pod vodstvom učitelja. s jedne strane.BUDINA PORUKA 84 jogističke vežbe ograničenijeg t r a j a n j a od đhani i samapatija i one. itd. obdarenog natprirodnim znanjima i čudotvornim moćima (sidhijama).

15 Anguttara. ] jesu predmet s p o z n a j e [ . mir. obojica poseduju podjednako znanje. pristupačne neprosvetljenoj svesti. Jedan od kasnijih istaknutih učitelja veoma lepo rezimira iskustveno (tj. str. Jer retki su ljudi koji sve vreme ostvaruju telesni kontakt (odnosno postižu ga iskustvom) s besmrtnim elementom (tj. Već i u najstarijim tekstovima nailazimo na pokušaje da se oni međusobno izmire. što će reći meditacijom i »iskustvom«. o kojoj se pak ništa drugo ne može reci osim da postoji. posredstvom svoga delovanja. blaženstvo. koji ne vide ni plavo ni žuto.. »Monasi koji se odaju jogističkoj meditaciji (đhaini). Kada iziđe iz kontemplacije. njena priroda i njeni e f e k t i [ . nirvana. kao što se otkrivaju boje. ali Narada sebe ne smatra arhatom zbog toga 14 Samghabhadra. navedeno u Le Yoga. uništenje.« 14 Verovatno da je Budin najveći doprinos u tome što je razradio takvu metodu meditacije u kojoj je uspeo da ujedini asketsku praksu i jogističke tehnike sa specifičnim postupcima njihovog razumevanja. Iz tog razloga je Ananda. A trebalo bi jedni druge da poštuju. Ali. otkriva očevidnu realnost »Besnirtnosti« (ili nirvane). Tačno je da se ona ne spoznaje na direktan način.0. isto. 73—74. inače najomiljeniji Učiteljev učenik i bez premca u poznavanju doktrine. navedeno prema Vale-Pusenu. Up. že izvesnim stepenom budističkog savršenstva. . . str. Jogin koji je ušao u stanje usredsređenosti postaje svestan njene prirode i njenih efekata. retko je mogla savladati jedna ista osoba. osuđuju monahe koji se vezuju za doktrinu (dhamajogini) i obrnuto. Visuddhimagga: »Ne može se reći da nešto ne postoji zato što ga budale ne opažaju«. Međutim. kao što su retki i oni koji mogu da uoče suštinsku realnost prosvetlivši je prađnjom (mudrošću). To potvrđuje i činjenica da je asketskoj meditaciji jogističkog tipa i razumevanju doktrine pridavao podjednaku vrednost. kako je valjalo i očekivati. spasenje!' Slepci. uzaludno je. itd. on uzvikuje: .86 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i 3) Napredovanjem u praksi monah dolazi do novih potvrda svoje doktrine. otkriva očevidnost »Apsolutnog«. . nirvanom). Jedan čuveni tekst iz Sanjute (Samyutta. odnosno što nije posedovao savršeno »jogističko iskustvo«. n e m a j u pravo da kažu za one koji vide da ne vide boje i da boje ne postoje. . oseti. jogističko) poreklo verovanja u realnost nirvane. »ne-sastavljenog«. ] . III. 115) suočava Musilu i Naradu od kojih svaki raspola. »Tvrditi da nirvana ne postoji zbog toga što nije predmet nečije spoznaje. 178. 355. pre svega. dva puta. koje prevazilazi sve modalitete.« 15 Sve istine koje je Buda otkrio morale su biti »proverene« na jogistički način. koja po svojoj prirodi odgovaraju dvema različitim tendencijama duha. kako se spoznaju čula. bio isključen iz Koncila (§ 185): isključen je zato što nije bio arhat. II. . tačno je i to da se ne spoznaje ni indirektno.

180. naslućuje se »antimistička tendencija«. postaju nam shvatljivija kolebanja. osvajanja nirvane. 16 Ova dihotomija se kroz istoriju budizma sve više pooštravala. str. oslobođenog prađnjom. Ali ne zaboravlja da doda da posedovanje takvih »moći« krije u sebi opasnost koja monaha može odvući s pravog cilja. može da osigura postizanje nirvane. bez pomoći jogističkog iskustva. Osim toga. 160. Neki istaknuti učitelji su čak tvrdili i to da i sama pradnja. postaje sposoban da se prikazuje u više obličja. Paradoks \ neuslovljenog Ako imamo u vidu potpuno preobraženje profane svesti koje bhikhu postiže i sva jogistička i parapsihološka iskustvena preterivanja kojima se izlaže. pali: idhi). Pomenimo još i to da je put ka nirvani — kao i put ka samadhiju u klasičnoj jogi — vodio sticanju »čudotvornih moći« (sidhi. I što je još opasnije od toga. i drugo. predstavljale su pokazatelje njegovog duhovnog napredovanja: za onoga koji je bio na putu »dekondicioniranja« (»otkidanja od uslovljenosti«) predstavljale su dokaz da je u mehanizmu. leti po nebu. Videti i druge tekstove. »Čudotvorne moći« su činile jednu od pet klasa Visokih znan j a (abhidnja). Le Yoga. tj. koji ga je do tada mrvio. 2) božansko oko. U ovoj apologiji »suvog sveca«. 16 . »Musïla et Naräda«. da prolazi kroz čvrstu zemlju. Međutim. zbog toga što su bhikhua zavodile stvarajući mu iluzorni utisak »magičnog vladan j a svetom«. otpor »metafizičara« jogističkim preterivanjima. str. 191 i dalje. da bude nevidljiv. ispoljavanje takvih moći nimalo ne služi propagandi spasenja. a to je Budu (kao kasnije i Patanjđalija) suočilo s jednim novim problemom. 4) spoznavanje misli drugih i 5) sećanje na prethodne živote.BUDINA PORUKA 87 što nije iskustvom ostvario »kontakt s nirvanom«. kada se preda meditaciji. hoda po vodi. do kojih je monah u toku svoje prakse neizbežno dolazio. Mnogo je bilo rasprava o tome da li se način postojanja »nirvanizovanog« može izjednačiti Up. u koja su spadala: 1) sidhi. budući da i drugi jogini i ekstatičari mogu da čine istovetna čuda. profani mogu poverovati da je reč o običnoj magiji. zaustavio zakonitosti prirode. one su se istovremeno pokazivale i dvostruko opasnim: prvo. odnosno kontradikcije kanonskih tekstova u vezi s »prirodom« nirvane i »statusom« oslobođenog. de la Vallée-Poussin. Stoga je Buda izričito zabranio ispoljavanje »čudotvornih moći« pred laicima. 3) božanski sluh. Zapravo te moći. U Digha-nikaji (I. što su stvarale zabune među profanima. navedene u L. da čuje nebeske zvuke ili da spoznaje misli drugih i da se seća svojih prethodnih egzistencija. 78 i dalje) Buda tvrdi da bhikhu.

88

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

s potpunim ugasnućem, ili s jednom potonjom egzistencijom čije se blaženstvo ne može opisati. Buda je postizanje nirvane poredio s gašenjem plamena. A poznato je da za indijsku misao gašenje plamena ne predstavlja nestajanje, već povlačenje u jedno potencijalno stanje. 17 S druge strane, ako nirvanu shvatimo kao prvorazrednu neuslovljenost, Apsolut, ona ne samo da prevazilazi kosmičke strukture, već i sve postojeće kategorije spoznaje. U tom slučaju moguće je tvrditi da »nirvanizovan« više ne postoji (shvatajući egzistenciju kao način postojanja u našem svetu), ali je isto tako moguće tvrditi i da »postoji«, da postoji u nirvani, u neuslovljenom, odnosno u jednom načinu egzistiranja koji mi nismo kadri da zamislimo. To je bio razlog zbog kojeg je Buda ovaj problem ostavio otvorenim. Jer, jedino oni koji slede Put i koji p r i m e n j u j u bar izvesna jogistička iskustva, prosvetlivši ih, razume se, prađnjom, shvataju da su, s preobražavanjem svesti i verbalne konstrukcije, i misaone strukture uništene. Tako se stiže do jednog paradoksalnog i naizgled kontradiktornog plana, gde biće koincidira s nebićem pa se, prema tome, može tvrditi da »Sopstvo« istovremeno i postoji i ne postoji i da je oslobođenje u isti mah i ugasnuće i blaženstvo. U izvesnom smislu, i pored toga što između sankhja-joge i budizma postoje znatne razlike, »nirvanizovan« se može porediti sa »oslobođenim za života«, s đivanmuktom (§ 146). Značajno je, međutim, podvući da je izjednačavanje nirvane sa apsolutnim prevazilaženjem Kosmosa, tj. njegovim razaranjem, takođe ilustrovano brojnim slikama i simbolima. Pomenuli smo već kosmološku i temporalnu simboliku »Sedam Budinih koraka« (§ 147). Tome treba dodati parabolu »razbijenog jajeta« kojom se Buda koristio da bi objavio kako je uništio večni krug egzistencija (sansara), drugim recima kako je prevazišao Kosmos i ciklično vreme. Ne m a n j e izražajne su i slike »kuće koju ruši Buda« ili »krova koji slamaju arhati«; to su slike koje dočaravaju razaranje čitavog sveta uslovljenosti. 18 Ako se podsetimo koji značaj za indijsku (i uopšte arhajsku tradicionalnu) misao ima homologija »Kosmos-kuća-ljudsko telo« možemo proceniti koliku je revolucionarnu novinu predstavljao cilj koji je Buda postavio. Prastarom idealu čoveka da »nađe sigurno utočište« (odnosno da sebi obezbedi sigurnu egzistenciju u jednom svršenom Kosmosu) Buda suprotstavlja ideal duhovne elite svoga vremena: uništenje sveta i prevazilaženje svake uslovljene »situacije«.
A. B. Kit (Keith) je istovetnu predstavu otkrio u Upanišadama, a Senar (Sénart) u Epu; up. Vallée-Poussin, Nirvana, str. 146. 18 Vid. tekstove navedene u Images et Symboles, str. 100 i dalje i u »Briser le toit de la maison«, svuda.
17

BUDINA

PORUKA

88

Međutim, on nikada nije tvrdio da je propovedao originalnu doktrinu. Više puta je ponovio da je samo sledio »stari put«, vanvremensku doktrinu (akaliko) »svetaca« i »do k r a j a probuđenih« iz prošlih vremena. 19 Na taj način je podvukao večnu istinitost i univerzalnost svoje poruke.

" »Video sam prastari put, put koji su utrli svi nekadanji do kraja probuđeni i to je staza koju hoću da sledim« (Sartiyutta-nikaya), II, 106). A to zbog toga »što su i oni nekadanji sveci, do kraja probuđeni, sva ta uzvišena bića, vodili svoje učenike takvom cilju kakvom ja danas vodim moje, a siguran sam da će i sveci i oni do kraja probuđeni, uzvišena bića koja dođu posle mene, takođe voditi svoje učenike tako kako ja danas vodim moje« (Majj. II, 3—4; up. II, 112; III, 134).

XX POGLAVLJE

RIMSKA RELIGIJA: OD POČETAKA DO BAHANTSKIH SVETKOVINA 186)

161. Romul i žrtva Prema starim istoričarima, Rim je osnovan 754. godine pre Hr.; to potvrđuju i arheološki nalazi prema kojima Urbs počinje da se naseljava od sredine VIII veka. Mit o osnivanju Rima i legende o prvim kraljevima od izuzetnog su značaja za razumevanje rimske religije, no svi ti mitovi značajni su i zbog toga što odslikavaju izvesne etnografske i društvene realnosti. Među najznačajnije događaje u priči o nastanku Rima spadaju: 1) okupljanje izbeglica različitog porekla na jednom mestu i 2) spajanje dve sasvim različite etničke grupacije; dakle, latinski etnos iz kojeg je nastao rimski narod rezultat je mešanja autohtonih neolitskih populacija i indoevropskih osvajača koji su se spustili iz prekoalpskih zemalja. Ta prva sinteza predstavlja uzorni model rimske nacije i njene kulture. U stvari, proces asimilacije, praćen etničkom, kulturnom i religijskom integracijom, nastaviće se sve do k r a j a Imperije. Po predanju koje prenose istoričari, Numitora, kralja Albe, zbacio je s prestola njegov brat Amulije. Da bi učvrstio svoju vladavinu, Amulije je pobio Numitorove sinove, a njihovu sestru Reu Silviju primorao da postane vestalka. Međutim, Silvija zatrudni s bogom Marsom i rodi dva dečaka, Romula i Rema. Ostavljene na obali Tibra, blizance je čudom podojila vučica, a malo potom uzeo ih je jedan čobanin i poverio svojoj ženi da ih odgaja. Kada su odrasli, Romula i Rema je prepoznao njihov deda Numitor, koga su ovi, svrgnuvši uzurpatora, ponovo doveli na presto. Međutim, oni napustiše Albu sa namerom da osnuju grad baš na onome mestu gde su proveli detinjstvo. Da bi saznali volju bogova, Romul je izabrao Palatin, dok se Rem smestio na brdu Aventin. Rem je prvi primetio proročko znamenje: ugledao je šest kraguja u letu. Ali Romul ih je video dvanaest, pa je njemu pripala čast da bude osnivač grada. On je plugom uzorao brazdu oko Palatina: iskopana zemlja je predstavljala zidove, a brazda rov, a na jednome mestu je podigao plug da bi obeležio buduća

RIMSKA RELIGIJA

91

vrata. Da bi se narugao ekstravagantnoj terminologiji svog brata, Rem je u jednom skoku preskočio »zid« i »rov«. Romul se tada bacio na njega i ubio ga vičući: »Tako će ubuduće proći svako ko preskoči moje zidine!« 1 Mitološki karakter ovog predanja je očigledan. Legende o Sargonu, Mojsiju, Kiru i drugim slavnim ličnostima takođe sadrže temu o napuštanju novorođenčeta (up. §§ 58, 105). Vučica, koju je Mars poslao da podoji blizance, predskazuje ratničke sklonosti Rimljana. To što je bio napušten i što ga je dojila ženka divlje zveri bilo je prvo inicijacijsko iskušenje koje je trebalo da savlada budući junak. Potom je usledilo sazrevanje mladića koji ne zna svoj identitet među prostim i siromašnim ljudima (npr. Kir). Tema »braće (blizanaca) neprijatelja«, kao i ona o svrgavanju strica (ili dede), takođe je veoma rasprostranjena. Što se tiče rituala osnivanja grada pomoću jedne brazde (sulcus primigenius), slični su otkriveni u mnogim kulturama. (Recipročno, neprijateljski grad se ritualno uništava kada mu se sruše zidovi i kada se oko ruševina uzore brazda. 2 ) Kao i u mnogim drugim predanjima, osnivanje grada predstavlja, u stvari, ponavljanje kosmogonije. Žrtvovanje Rema odražava kosmogonijsku pražrtvu tipa Puruše, Imira i Pan-Kua (up. § 75). Rem, koji je žrtvovan tamo gde će nastati Rim, obezbeđuje Gradu srećnu budućnost, rađanje rimske nacije i Romulu kraljevski presto. 3 Teško je tačno utvrditi hronologiju, a naročito modifikacije ove mitološke legende pre nego što su je zabeležili prvi istoričari. Neosporna je njena arhaičnost i utvrđene su izvesne analogije sa indoevropskim kosmogonijama. 4 Za našu svrhu znatno je instruktivniji odjek koji ovo predanje ima u svesti Rimljana. »Narod će zauvek sačuvati strašnu uspomenu na tu krvavu žrtvu, prvu koja je prineta božanstvu Rima. Više od sedam stotina godina posle osnivanja, Horacije će je smatrati nekom vrstom praghera čija će neizbežna posledica biti pad grada i međusobni pokolj njegovih sinova. U svakom kritičnom trenutku njegove istorije Rimu će se činiti da na sebi oseća težinu nekog prokletstva. Već na samom rođenju je bio u zavadi i s ljudima i s bogovima. Taj sujeverni strah ostaće bitno obeležje njegove sudbine.« 5
1 Up. Tit Livije, I, 3 i dalje; Ovidije, Fasti, II, 381 i dalje; Denys d'Halicamasse, Antiquit. Rom., I, 76 i dalje; Plutarh, Romulus, III—XI; itd. 2 Servius, Aeneis IV, 212. 3 Up. Floras, Rerum Romanorum epitome, I, 1, 8; Propertius, IV, 1, 31; vid. takođe Jaan Puhvel, »Remus et frater«, str. 154 i dalje. 4 Up. Puhvel, nav. delo, 153 i dalje; Bruce Lincoln, »The Indo-European Myth of Creation«, str. 137 i dalje. 5 Pierre Grimai, La Civilisation Romaine, str. 27. U svojoj Epodi VII, 17—20, Horacije podseća na posledice prvog bratoubistva.

92 162.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

»Istorizacija«

indoevropskih

mitova

Predanje kazuje da su Grad najpre naselili okolni pastiri, a potom izgnanici i skitnice iz Lacija. Da bi došli do žena, Romul se poslužio sledećom strategijom: za vreme svetkovine koja je privukla porodice iz susednih gradova, njegovi drugovi su oteli mlade Sabinjanke i odvukli ih u svoje kuće. Rat Sabinjana i Rimljana koji je zbog toga izbio trajao je dugo, bez izgleda na pobedu jedne ili druge strane, sve dok se žene nisu postavile između svojih roditelja i svojih otmičara. Posle pomirenja, mnogi Sabinjani su se nastanili u Rimu. Pošto je formirao senat i narodnu skupštinu i tako ustanovio politički sistem, Romul je nestao za vreme jedne snažne nepogode. Narod ga je proglasio za boga. Uprkos počinjenog bratoubistva, lik Romula će zauvek ostati uzor u svesti Rimljana: bio je istovremeno osnivač i zakonodavac, ratnik i sveštenik. Što se tiče njegovog naslednika, tradicija je jednodušna. Prvi od njih, Sabinjanin Numa, posvetio se organizaciji verskih institucija; istakao se, pre svega, obožavanjem Fides Publicae, boginje dobre volje, koja upravlja odnosima između ljudi i odnosima između naroda. Među kraljevima koji ga slede najznačajniji je šesti, Servije Tulije; njegovo ime se vezuje za reorganizaciju rimskog društva, administrativne reforme i širenje Grada. Dugo se raspravljalo o istinitosti ovog predanja, od osnivanja Rima do svrgavanja poslednjeg kralja, Etrurca Tarkvinija Oholog i proglašenja Republike, s obzirom na toliko neverovatnih događaja koje ono u sebi sadrži. Vrlo je verovatno da su sećanja na izvestan broj istorijskih događaja i ličnosti, koja su već bila modifikovana nagonima kolektivne memorije, bila organizovana i interpretirana u skladu sa određenom istoriografskom koncepcijom. žorž Dimezil (Georges Dumézil) je pokazao na koji način su Rimljani »istorizovali« velike teme indoevropske mitologije (up. §63); moglo bi se reći da se najstarija rimska mitologija, ona u koju još nisu počeli da prodiru etrurski i grčki uticaji, nalazi prikrivena u prve dve knjige Tita Livija. Tako, u vezi s ratom Rimljana i Sabinjana, Dimezil uočava začuđujuću simetriju s centralnom epizodom skandinavske mitologije, tj. sa sukobom između Azâ i Vanâ, dva naroda bogova. Prvi su grupisani oko Odina i Tora. Njegov poglavar Odin je istovremeno bog, kralj i čarobnjak; Tor je bog s topuzom, veliki nebeski borac. Nasuprot njima, Vani su bogovi obilja i plodnosti. Napadnuti od Aza, Vani se odupiru, no, kao što kaže Snori Stirlison (Snorri Sturlusson) »pobeda pripada čas jednima, čas drugima«. Umorni od tih preskupih polovičnih uspeha, Azi i Vani sklapaju mir: vrhovna božanstva Vanâ nastanjuju se kod Azâ i tako obiljem i plodnošću koje predstavljaju, u p o t p u n j u j u klasu bogova okupljenih oko Odina. Na t a j način je obavljeno

RIMSKA RELIGIJA

93

spajanje dva naroda bogova i nikada više neće doći do sukoba između Aza i Vana (§ 174). žorž Dimezil podvlači analogiju s ratom Rimljana i Sabinjana. Na jednoj strani Romul, sin Marsa i štićenik Jupitera, sa svojim drugovima, hrabrim ratnicima, ali siromašnim i bez žena; na drugoj strani Tacije i Sabinjani, koje karakteriše bogatstvo i plodnost (jer poseduju žene). Ove dve strane su doista komplementarne. Rat se ne okončava pobedom već zahvaljujući inicijativi supruga. Posle izmirenja, Sabinjani odlučuju da pristupe Romulovim drugovima i na t a j način ovima donose i obilje. Postavši savladaoci, dva kralja uvode kultove: Romul samo kult Jupitera, a Tacije kultove bogova povezanih s plodnošću i zemljom, među kojima i kult boga Kvirina. »Nikada više u Rimu, ni za vreme ovog dvovlašća, a ni kasnije, nije bilo pomena 0 neslozi između građana sabinjanskog i građana latinskog i albanskog* porekla. Stvorena je zajednica.« 6 Moguće je, u stvari, kao što smatra znatan broj istoričara, da t a j rat, praćen izmirenjem, odražava izvesnu istorijsku realnost, a posebno sjedinjavanje »autohtonih« sa indoevropskim osvajačima. 7 No, značajno je to da su »istorijski događaji« cenzurisani 1 organizovani u skladu sa mitološkom shemom koja odgovara indoevropskim društvima. Kada se ispituje ukupno indoevropsko nasleđe u Rimu, naročit značaj ima zapanjujuća simetrija jedne epizode skandinavske mitologije i jedne rimske istorijske legende. Podsetimo se pre svega da najstarija rimska trijada — Jupiter, Mars, Kvirin — izražava ideološko trojstvo uočeno i kod drugih indoevropskih naroda, to jest: funkcija vrhovnog maga i sudije (Jupiter; Varana i Mitra; Odin), funkcija bogova ratničke moći (Mars; Indra; Tor) i najzad, božanstva plodnosti i ekonomskog uspona (Kvirin; blizanci Nasatja; Freja). Ova funkcionalna trijada predstavlja idealni model podele indoevropskih društava u tri klase: sveštenici, ratnici i zemljoradnici-stočari (brahmani, kšatrije i vajšje, da navedemo samo primer Indije; up. § 63). U Rimu je raslojavanje društva u tri sloja obavljeno dosta rano; no, sećanje na t a j proces može se otkriti u predanju o tri plemena. Međutim, ono što je od indoevropskog nasleđa najvažnije, sačuvano je u izrazito istorizovanoj formi. Komplementarne nadležnosti prve funkcije — vrhovna magijska i sudska vlast, koje ilustruje par Varana—Mitra — nalaze se kod dva osnivača Rima: Romula i Tacija. Prvi, siloviti polubog, štićenik je Jupitera
* Albanci — doseljenici iz Albe, prim. prev. 0 Georges Dumézil, L'héritage indo-européen à Rome, str. 127—142; La religion romaine archaïque, str. 82—88. 7 No, bilo bi neoprezno identifikovati etničke sastavne delove društva prema njihovim pogrebnim obredima, pripisujući Sabinjanima ukopavanje mrtvih, a Latinima spaljivanje; up. H. Miler-Karpea (H. Miiller-Karpe) koga navodi Dumézil, Rel. Rom. arch., str. 10.

94

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Feretrija; drugi, odmeren i mudar, utemeljivač je sacra i leges i poklonik je Fides Publicae. Posle njih dolaze Tul Hostilije, kralj-ratnik, a zatim Ank Marcije, pod čijom se vladavinom Grad obogatio i počeo trgovati s dalekim zemljama. 8 Sve u svemu, božanski predstavnici triju funkcija pretvoreni su u »istorijske ličnosti«, to jest, u niz prvih rimskih kraljeva. Prvobitna hijerarhijska formula — sveto trojstvo — bila je izražena svetovnim jezikom, kao hronološki niz. Zorž Dimezil navodi i druge primere istorizacije indoevropskih mitova u Rimu. Setimo se pobede trećeg Horacija nad trojicom Kurijacija koja preslikava pobedu Indre i Trita nad Troglavom. Ili legende o dva bogalja, Koklea i Scevole (»Kiklopa« i »Levaka«) i odgovarajuće skandinavske legende o dva boga, Ćoravog i Sakatog, odnosno Odina i Tora. 9 Rezultati ovih uporednih istraživanja veoma su značajni. Oni pokazuju, pre svega, da izvore rimske religije ne treba tražiti u verovanjima »primitivnog« 10 tipa, jer je u vreme nastanka rimske nacije uticaj indoevropske religijske ideologije još bio vrlo veliki. To nasleđe ne sadrži samo mitologiju i specifičnu ritualnu tehniku, već takođe i koherentnu, jasno formulisanu teologiju: treba samo pročitati Dimezilove analize izraza maiestas, gravitas, mos, augur, augustus itd. 11 »Istorizacija« mitoloških tema, kao i mitsko-ritualnih scenarija indoevropskog porekla, značajna je i zbog nečeg drugog. Taj proces ukazuje na jednu od karakterističnih osobina rimskog religijskog duha, posebno na njegove nemetafizičke tendencije i njegovu »realističku« vokaciju. U stvari, zapanjujući su strasno, religiozno interesovanje Rimljana za neposrednu realnost kosmičkog života i istorije, kao i izuzetna važnost koju su pripisivali neobičnim fenomenima (koje su smatrali predskazanjima), a naročito njihovo duboko poverenje u moć obreda. Sve u svemu, opstanak indoevropskog mitološkog nasleđa prikrivenog u najstarijoj istoriji Grada predstavlja sam po sebi religijsku kreaciju koja može da nam ukaže na specifičnu strukturu rimske religioznosti.
8 Videti na primer, G. Dumézil, Mythe et épopée, I, str. 271 i dalje; III, str. 211 i dalje. 9 Dumézil, La religion romaine archaïque, str. 90, s pozivanjem na njegove ranije radove. 10 Ovo se naročito odnosi na H. J. Rouza (Rose), koji je izjednačavao numen i nana,_ zanemarujući činjenicu »da je numen vekovima značilo numen dei, to jest, volju koju je izražavao jedan određeni bog« (Dumézil, La rel. rom. arch., str. 47). 11 Up. Idées romaines, str. 31—152. Uistinu, pored tog opšteg sistema teorijskog objašnjavanja, a istovremeno i empirijskog ovladavanja svetom, postojao je čitav niz verovanja i božanskih likova stranog porekla; no, u vreme etnogeneze rimskog naroda, to alogeno religijsko nasleđe bilo je od značaja uglavnom kod seoskog stanovništva.

RIMSKA RELIGIJA

95 religioznosti

163.

Glavne

odlike

rimske

Nemetafizičke sklonosti i veoma živo zanimanje (religiozne prirode!) za neposrednu realnost, kako kosmičku tako i istorijsku, mogu se otkriti veoma rano u stavu Rimljana prema odstupanjima, slučajnostima i novotarijama. Za Rimljane, kao i za seoska društva uopšte, idealna pravilnost ogledala se u urednosti godišnjeg ciklusa, kao i u redovnom nizanju godišnjih doba. Svaka temeljna promena predstavljala je povredu pravila; u k r a j n j e m slučaju, ona je nosila opasnost da ponovo nastane haos (up. slična stanovišta u starom Egiptu, §25). U skladu s tim, svako odstupanje — čuda, neobjašnjivi fenomeni (rađanje čudovišta, kiša u vidu kamenja itd.) — nagoveštavalo je krizu u odnosima između bogova i ljudi. Čuda su ukazivala na nezadovoljstvo, pa čak i na gnev bogova. Prirodne pojave koje odstupaju od pravila izjednačavane su sa enigmatičnim izražavanjem bogova; moglo bi se reći da su one predstavljale »negativne teofanije«. Jehova je takođe najavljivao svoje namere uz pomoć kosmičkih pojava i istorijskih događaja: proroci su ih neprestano komentarisali, podvlačeći strašne pretnje koje su oni predskazivali (up. § § 1 1 6 i dalje). Tačno značenje čuda Rimljanima nije bilo baš sasvim jasno; odgonetanje su morali obaviti profesionalci kulta. To objašnjava veliku važnost koja je pridavana tehnici proricanja i strahopoštovanje koje su Rimljani gajili prema etrurskim haruspicima, a kasnije prema Sibilskim knjigama i drugim proročanskim zbirkama. Proricanje se sastojalo u odgonetanju predznaka primljenih posredstvom čula vida (auspicia) ili sluha (omina). To su smeli da čine samo državni službenici i vojne starešine. No, Rimljani su bili zadržali pravo i da proročanstvo odbace (up., između ostalog, Ciceron, De divinatione, I, 29). Jedan konzul koji je istovremeno bio i prorok, putovao je samo u zatvorenoj nosiljci da ne bi viđao predznake koji bi mogli biti u suprotntosti s njegovim planovima (De div., II, 77). Pošto bi značenje predskazanja jednom bilo odgonetnuto, pristupalo se lustracijama i drugim obredima očišćenja; jer ove »negativne teofanije« su ukazivale na to da je u pitanju neko sagrešenje i bilo je veoma važno pomno ga suzbijati. Na prvi pogled, neumereni strah od čuda i grehova mogao bi se pripisati sujeverju. Reč je, međutim, o jednom posebnom tipu religioznosti. Jer, posredstvom tih neobičnih manifestacija odvija se dijalog između bogova i ljudi. Takav stav prema svetinji jeste direktna posledica religijskog vrednovanja prirodnih pojava ljudskih aktivnosti i istorijskih događaja, ukratko — konkretnog, posebnog i neposrednog. Drugi vid ovakvog ponašanja predstavlja povećavanje broja obreda. Pošto se volja bogova manifestuje hic i nunc u neograničenom nizu znakova i neobičnih događaja, važno je znati koji će ritual biti najefikasniji. Neophodnost da se do detalja upoznaju specifičnosti pojavljivanja svih

96

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

božanskih entiteta podstakla je dosta složen proces personifikacije. Potreba za razlikovanjem mnogobrojnih epifanija nekog božanstva, kao i njegovih raznovrsnih funkcija, dovodi do težnje da joj se pripišu karakteristike »osobe«. U izvesnim slučajevima, ove personifikacije ne uspevaju da stvore božanstvo u pravom smislu reči. Prizivaju se jedno za drugim, ali uvek zajedno. Tako se, na primer, poljoprivredna aktivnost odvija pod znakom određenog b r o j a entiteta od kojih svaki dela onda kad na njega dođe red, od ugara i dubokog oranja, pa do žetve, prevoženja i smeštanja letine u koševe. Isto tako, kao što zajedljivo podseća sveti Avgustin (Raj, VII, 3), prizivani su Vatikan i Fabulin da bi pomogli novorođenčetu da zaplače i progovori, Edulika i Polina, da ga nateraju da jede i pije, Abeona, da ga nauči hodanju i tako dalje. No, ovi natprirodni entiteti su prizivani samo u vezi s poljoprivrednim radovima ili kada su bili u pitanju domaći obredi. Nedostajala im je stvarna personalnost, a njihova »moć« nije prevazilazila ograničeni delokrug. 12 Morfološki, ti entiteti ne spadaju među bogove. Svoju osrednju mitološku maštu i nezainteresovanost za metafiziku Rimljani, kao što smo videli, nadoknađuju strasnim interesovanjem za konkretno, posebno i neposredno. Rimski religijski duh se odlikuje pragmatizmom, traganjem za efikasnošću, a naročito »sakralizacijom« organskih zajednica: porodice, gens — a i otadžbine. Slavna rimska disciplina, držanje reči i postojanost (fides13), odanost Državi, pobožna vera u Pravo, sve se to izražavalo potiskivanjem ljudske ličnosti: pojedinac je bio važan samo u meri u kojoj je pripadao svojoj grupi. Tek kasnije, pod uticajem grčke filozofije i kultova spasenja koji su došli sa istoka, Rimljani su otkrili religijski značaj ljudske ličnosti; no, to otkriće s veoma ozbiljnim posledicama (up. § 206), našlo je svoj odraz pre svega u urbanim sredinama. Društveni karakter rimske religioznosti, 14 na prvom mestu važnost odnosa s bližnjima, jasno se vidi kod reči pietas. Uprkos vezi s glagolom piare (umiriti, otkloniti greh, neku slutnju itd.), pietas znači savesno obavljanje obreda, ali i poštovanje prirodnih (to jest, utvrđenih) odnosa među ljudskim bićima. Za jednog sina, pietas predstavlja poslušnost prema ocu; neposlušnost je isto što i zločin, nešto što je u suprotnosti s prirodnim poretkom, i krivac se može iskupiti samo sopstvenom smrću. Pored pietas prema bogovima, postoji pietas prema članovima grupe kojoj
12 štaviše, ni u tim ograničenim zonama, ovi entiteti nisu značajni; up. Dumézil. Rel. rom., str. 52 i dalje. 13 O reči fides, vid. Dumézil, Rel. rom. arch., str. 156, nap. 3 (najnovija bibliografija). 14 Slično nastojanje otkriva se u naporu nekih hrišćanskih crkava da ponovo postanu »aktuelne« za desakralizovano društvo XX veka (vidi III tom).

RIMSKA RELIGIJA

97

se pripada, prema gradu i, najzad, prema svim ljudskim bićima. »Međunarodno pravo« (jus gentium) propisivalo je čak i obaveze prema strancima. Ovakvo shvatanje se potpuno razvija »pod uticajem helenske filozofije kada je jasno formulisana koncepcija o humanitasu, ideji da sama pripadnost ljudskoj vrsti predstavlja istinsko srodstvo, analogno onom koje je povezivalo članove istog gensa ili istog grada, uslovlj avaj ući obaveze za solidarnošću, prijateljstvom ili bar poštovanjem«. 15 »Humanitarističke« ideologije XVIII i XIX veka samo su preuzele i razradile, odvajajući je od religije, koncepciju pietas starih Rimljana.

164. Domaći kult: penati, lari, mani Sve do k r a j a paganizma, domaći kult — kojim je rukovodio pater familias — održao je svoju autonomiju j svoj značaj uporedo sa zajedničkim kultom, čiji su prvosvešteiJci bili profesionalci zavisni od Države. Za razliku od zajedničkog kulta koji se neprestano menjao, izgleda da se domaći kult koji se obavljao oko ognjišta nije osetnije promenio tokom dvanaest vekova rimske istorije. U pitanju je zaista jedan drevni obredni sistem, jer je on uočen i kod drugih indoevropskih naroda. Baš kao i u arijskoj Indiji, centar kulta je bilo domaće ognjište: njemu su prinošene žrtve u obliku svakodnevne hrane, cveće triput mesečno, itd. Kult je bio namenjen penatima i larima, mitsko-obrednim personifikacijama predaka, kao i genijima, nekim vrstama »dvojnika« i zaštitnicima ljudskih bića kao pojedinaca. Krizne situacije prilikom rođenja, venčanja i smrti nametale su potrebu za specifičnim kratkim obredima koje su zahtevali izvesni duhovi i m a n j a božanstva. Napred su pomenuti (str. 96) božanski entiteti koji su prizivani oko novorođenčeta. Religijska ceremonija venčanja obavljala se pod pokroviteljstvom htonskih i domaćih božanstava (boginje Telus, kasnije Cerere, itd.), kao i Junone, zaštitnice bračne zakletve, a sastojala se u prinošenju žrtava i igranju u kolu oko vatre. Pogrebni obredi, koji su se završavali devetog dana posle sahranjivanja pokojnika, po pravilu su se produžavali kultom »preminulih predaka« (divi parentes) ili mana. Ovim božanstvima su bile posvećivane dve svetkovine: Parentalije, u februaru, i Lemurije, u maju. Za vreme prve, državni službenici su prestajali da nose svoja znamenja, hramovi su bili zatvarani, vatre na oltarima gašene i nisu se sklapali brakovi (Ovidije, Fasti, II, 533, 557—67). Mrtvi su se vraćali na zemlju i gostili hranom na
15 P. Grimai, nav. delo, str. 89. Protiv »političke« hipoteze Lata (Latte) o Pietas (Romische Religionsgeschichte, str. 236—39), vidi P. Boyancé, La religion de Virgile (1963), str. 58, i Dumézil, Rel. rom. arch., str. 400.

7

98

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

grobovima (isto, II, 565—76). Ali, pretke je najviše umirivao pietas (animas placere paternas: isto, II, 533). Pošto je po starom rimskom kalendaru februar bio poslednji mesec u godini, on je bio pun izvesnog previranja i »haotičnosti« koji karakterišu intervale između dva vremenska ciklusa. Pošto su pravila prestajala da važe, mrtvi su se mogli vraćati na zemlju. Obred Luperkalije (§ 165) uvek se obavljao u februaru: on je predstavljao kolektivno čišćenje od grehova koje je pripremalo univerzalno obnavljanje simbolizovano »Novom godinom« (tj. ritualnim ponovnim stvaranjem sveta). 16 Tokom tri dana svetkovanja Lemurija (9, 11. i 13. maja), mrtvi (lemures; etimologija nepoznata) ponovo su se vraćali i posećivali domove svojih potomaka. Da bi ih umirio i sprečio da sa sobom povedu nekog od živih, domaćin bi napunio usta zrnima crnog boba, a zatim ih bacao, devet puta ponavljajući: »Ovim bodom iskupljujem sebe i sve svoje.« Najzad bi, praveći buku nekim bronzanim predmetom, kako bi uplašio duhove, devet puta izgovorio: »Mani mojih otaca, odlazite odavde!« (isto, V, 429—444). Ritualno isterivanje mrtvih, posle njihovih periodičnih poseta zemlji, široko je rasprostranjen običaj (up. Antesterije, § 123). U vezi s manima treba se podsetiti i obreda devotio. l i t Livije (VIII, 9—10) ga, prikazujući jednu bitku sa Samnićanima, detaljno opisuje. Videći da njegovim legijama preti poraz, konzul Decije »žrtvuje« svoj život za pobedu. U p r a t n j i jednog pontifeksa, on recituje ritualnu formulu, prizivajući veliki broj bogova, počev od Janusa, Jupitera, Marsa i Kvirina, pa do mana i boginje Telus. Zajedno sa svojim životom, Decije manima i Zemlji nudi i neprijateljsku vojsku. Ritual devotio ilustruje drevnu koncepciju ljudske žrtve u smislu »kreativnog ubijanja«. Sve u svemu, reč je o obrednom predavanju žrtvovanog života u korist preduzetog poduhvata; u Decijevom slučaju, vojne pobede. Priziva se skoro ceo panteon, ali baš žrtva prineta manima — to jest, Decijev sopstveni život, kao i masovni pokolj Samnićana — spasava rimsku vojsku. Nije poznato kakve su predstave o kraljevstvu mrtvih imali stari stanovnici Lacija; ono što nam je preneto sadrži u sebi uticaje grčkih i etrurskih shvatanja. Vrlo je verovatno da stara pogrebna mitologija Latina sledi tradicije evropskih neolitskih kultura. Uostalom, docniji grčki, etrurski i helenistički uticaji veoma su malo izmenili predstave o zagrobnom životu koje je delio seoski živalj u Italiji. Nasuprot tome, podzemni svet koji opisuje Vergilije u VI pevanju Enejide, pogrebni simbolizam sarkofaga iz vremena carstva, kao i shvatanja istočnjačkog i pitagorejskog porekla o nebeskoj besmrtnosti, postaće neobično
16

mena«.

Up. Eliade, Le Mythe de l'éternel retour, gl. 11: »Obnavljanje Vre-

RIMSKA RELIGIJA

99

popularne počev od I veka pre Hr., kako u Rimu, tako i u ostalim gradovima Imperije.

165.

Sveštenstvo, auguri i verska bratstva

Javni kult koji je kontrolisala država bio je u nadležnosti izvesnog b r o j a sveštenika-vršitelja obreda i religijskih bratstava. Za vreme monarhije kralj je zauzimao prvo mesto u svešteničkoj hijerarhiji: on je bio Rex sacrorum (»kralj svetinja«). Načini obavljanja verskih obreda danas su, na žalost, nepoznati. Ipak se, međutim, zna da su u palati Regia, »kraljevoj kući«, obavljane tri vrste obreda, posvećenih Jupiteru (ili Junoni i Janusu), Marsu i boginji obilja i plodnosti zemlje Opi Konsini. Na t a j način su se, kao što ispravno primećuje Dimezil,17 kroz kraljevu ličnost i u njegovoj kući, objedinjavale tri osnovne funkcije, koje su inače, videćemo to malo dalje, flamines maiores (prvosveštenici kulta, prim, prev.) obavljali posebno. Može se pretpostaviti da je već u predrimskom periodu, rex bio okružen svešteničkom svitom, baš kao što je vedski radan (räjan) imao svog mlađeg sveštenika (purohita) a irski ri svoje druide. No, rimska religija se odlikuje težnjom ka komadanju i specijalizaciji. Za razliku od vedske Indije ili Kelta, kod kojih su sveštenici razmenjivali funkcije, pa su, prema tome, svi mogli obavljati sve vrste obreda, u Rimu je svaki sveštenik, svako versko udruženje ili bratstvo, imalo svoju specifičnu kompetenciju. 18 Rex je, dakle, bio na vrhu svešteničke hijerarhijske lestvice, a potom je dolazilo 15 flamina na čelu s tri vrhovna flamina: Jupiterovim (Flamines Dialis), Marsovim i Kvirinovim. Njihovo ime može se porediti sa sanskritskim nazivom brahman, no flamini nisu predstavljali kastu; štaviše, ni versko udruženje; svaki flamin je bio samostalan i povezan jedino s božanstvom od kojeg mu je poticalo ime. Institucija je, bez sumnje, arhaična; flamini su se razlikovali po obrednim odorama, kao i po velikom b r o j u različitih zabrana. Zahvaljujući pasiji starinara Aula Gela (Aullus Gellus), danas je nešto bolje poznat statut flamen Dialis: flamin se nije smeo udaljavati iz Rima, a na sebi nije smeo imati nikakav čvor (ako bi vezan čovek ušao u njegovu kuću, morao je biti oslobođen); nije se smeo obnažiti pod nebom, ni videti vojsku, ni uzjahati konja; morao je izbegavati dodir s prljavštinom, s mrtvima, kao i svim onim što je bilo u vezi sa smrću itd. (Noctes Atticae, X, 15; up. Plutarh, Quest. Rom. III). Manje su stroge bile prinude i zabrane za flamine Marsa i Kvirina. Nemamo neposredne podatke o načinu obavljanja
17 18

Rel. rom. archaïque, str. 576; vidi takode isto, str. 184—85. Isto, str. 571.

7*

100

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

obreda, koji su vršili flamen Martialis, ali je verovatno da se on sastojao u žrtvovanju konja bogu Marsu 15. oktobra. Što se tiče flamen Quirinalis, oni su obavljali tri ceremonije: prve dve (Konsualije u leto, 21. avgusta, i Robigahje, 25. aprila) bile su, bez sumnje, u vezi sa žitom! 18 Malo je poznato poreklo kolegijuma prvosveštenika. Prema jednoj informaciji koja potiče od Cicerona. (De domo 135 i Har. resp. 12), može se zaključiti da su kolegijum, osim pontífices, sačinjavali i rex sacrorum i vrhovni flamini. Dimezil je, nasuprot mišljenju Kurta Latea (Kurt Latte), 20 uspeo da dokaže da je ova institucija veoma stara. U sviti posvećenih koja je okruživala kralja, pontifex je, pored flamen dialis, imao jednu komplementarnu funkciju. Zaduženja flamina bila su u neku ruku »van istorije«; oni su redovno obavljali propisane ceremonije, no tumačenje i rešavanje nepredviđenih situacija bili su van njihove moći. Uprkos svojim prisnim vezama s nebeskim bogovima, flamen dialis nije tumačio njihovu volju; za to su bili zaduženi auguri. Nasuprot tome, collegium pontifex ili preciznije pontifex maximus, jer su ostali predstavljali samo njegove produžene ruke, raspolagao je i slobodom i inicijativom. Prisustvovao je svim skupovima na kojima se odlučivalo o verskim pitanjima, obezbeđivao je vršenje onih obreda za koje niko posebno nije bio zadužen i nadgledao je svetkovine. Za vreme Republike, pontifex maximus je »davao zvanja vrhovnih flamina i vestalki i nad n j i m a je imao nadzornu vlast, pri čemu je drugima bio savetnik, a ponekad i predstavnik«. 21 Prema tome vrlo je verovatno da institucije vrhovni flamini i pontifex nisu tvorevine kraljevskog Rima; »da se strogi statut prvih i sloboda drugog ne mogu objasniti postepenim stvaranjem i evolucijom, već time što i jedni i drugi odgovaraju različitim predrimskim definicijama, na šta ukazuju i njihova imena; i da je, najzad, bilo prirodno što je najveći deo religijskog nasleđa s kraljevske nadležnosti prešao na pontifeksa«.22 Šest vestalki bilo je povezano s kolegijumom prvosvestenikâ. Veliki prvosveštenik ih je birao pri uzrastu između šest i deset godina, da bi potom bile posvećene na 30 godina. One su čuvale rimski narod održavajući vatru Grada kojoj nisu smele nikada dopustiti da se ugasi. Njihova religijska moć je bila povezana s njihovom nevinošću: vestalka koja izgubi čednost bila bi živa
Dumézil, Reí. rom., str. 166 i dalje, 225—239; 168 i dalje, 277—280. Dvanaest flamines minores bili su povezani s božanstvima koja su u klasičnoj epohi pala u zaborav: Vulkan, Volturno, Palatua, Karmenta, Flora, Pomona, itd. 80 Ovaj autor pretpostavlja revoluciju »koja je na čelo religijske organizacije Rima dovela velikog prvosveštenika i njemu podređeni kolegijum« (Römische Religionsgeschichte, str. 195). Vidi kritiku Dimezila, nav. délo, str. 116 i dalje. 21 Dumézil, nav. delo, str. 574. ** Isto, str. 576.
19

RIMSKA RELIGIJA

101

zakopana u grobnicu, a njen partner bio bi pogubljen. Kao što primećuje Dimezil, u pitanju je dosta neobičan tip svešteničkog reda »kojem etnografija nije otkrila mnogo sličnih« (str. 576). Kolegijum augura je takođe stara institucija i isto tako nezavisna kao i kolegijum prvosveštenika. Međutim, tajne njihove nauke bile su dobro čuvane. Zna se samo da augur nije bio pozivan da otkriva budućnost. Njegova uloga se svodila na to da utvrdi da li je određeni poduhvat (izbor mesta za obavljanje obreda ili, pak, izbor nekog verskog funkcionera, itd.) bio fas (dopušten, po volji bogova, prim. prev.). On bi, dakle, pitao boga: »Si fas e s t . . . , pošalji mi takav i takav znak!« Međutim, već pred k r a j kraljevstva Rimljani počinju da konsultuju i druge, autohtone ili strane specijaliste (§ 167). S vremenom u Rim prodiru i neke grčke i etrurske tehnike proricanja budućnosti. Metoda prorican j a haruspika (koji su predskazivali budućnost ispitujući utrobu žrtvovane životinje) bila je u potpunosti preuzeta od Etruraca. 2 3 Pored ovih kolegijuma, u javnom kultu su učestvovale i brojne zatvorene grupe ili »sodalicije« (od reči sodalis = drug) od kojih je svaka imala određenu, usko specijalizovanu religijsku tehniku. Dvadesetorica fecijala (Fetiales) sakralizovalo je objave rata i mirovne ugovore. Dve grupe od po 12 članova, zvane salijci (Salii), »igrači« Marsa i Kvirina, stupale su na scenu u oktobru, svake godine u kojoj je dolazilo do objave rata ili zaključenja mira. Sodalicija Fratres Arvales štitila je obrađena polja. Bratstvo Luperci organizovalo je svetkovine o prazniku Luperkalija, 15. februara. Obred se obavljao u okviru ceremonija održavanih u vreme kriznih perioda nastalih zbog približavanja k r a j a godine (up. § § 12, 22).24 Pošto bi žrtvovali jarca u pećini Lupanar, Luperkovi sveštenici, svi goli sem jednog koji je bio opasan kozjom kožom, otpočinjali su svoju t r k u oko Palatina, čiji je cilj bio očišćenje od grehova. Trčeći, oni su udarali prolaznike kaiševima isečenim od kože žrtvenog jarca. Žene su se izlagale ovim udarcima da bi postale plodne (Plutarh, Romulus, 21, 11—12; itd.). Obredi su istovremeno bili namenjeni očišćenju od grehova i sticanju plodnosti, kao i mnoge druge ceremonije koje su svetkovane uoči Nove godine. Neosporno, reč je o skupu drevnih obreda koji sadrže i tragove posvećenja tipa Mannerbund; no, izgleda da je značenje celokupnog scenarija bilo zaboravljeno p r e nastanka Republike.
Što se tiče predskazivanja budućnosti, delatnosti koja implicira direktnu inspiraciju od strane nekog boga, ono je bilo sumnjivo iz jednostavnog razloga što je izmicalo kontroli Države. Zbornik proročanstava poznat pod imenom Libri Sibyllini morao je biti prihvaćen jer se smatralo da u sebi sadrži tajne budućnosti Rima. No, sveštenici su ga dobro čuvali i korišćen je samo u slučajevima izuzetne opasnosti. 84 Reč februum, od koje je nastao naziv meseca februarius, Varon (Varron) (De lingua latina, VI, 13) prevodi s »purgamentuim«; glagol februare znači »očistiti«.
83

102

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Na žrtvu su se, kako u javnom, tako i u porodičnom kultu prinosile životne namirnice: prve žitarice, grožđe, slatko vino, a ponajviše životinje (goveda, ovce, svinje i, za vreme ida u oktobru, konj). Žrtvovanje životinja, sa izuzetkom žrtvovanja konja u oktobru, uvek se obavljalo prema istom scenariju. Pokretno ognjište (foculus), koje je predstavljalo ognjište prinosioca žrtve, prethodno je zalivano žrtvenim vinom, a zatim po stavljano ispred hrama, pored žrtvenika. Potom bi onaj što prinosi žrtvu simbolično zaklao životinju prelazeći žrtvenim nožem po njenom telu, od glave do repa. Prvobitno, prinosilac je i ubijao žrtvu, ali su se u klasičnom obredu time bavili posebni sveštenici (victimarii) kojima je to bila dužnost. Delovi namenjeni bogovima — jetra, pluća, srce itd. — potom su spaljivani na žrtveniku. Što se tiče mesa žrtvene životinje, ono je u privatnom kultu pripadalo prinosiocu žrtve i njegovima, a ako je bio u pitanju javni kult — sveštenicima.

166. Jupiter, Mars, Kvirin i kapitolska trijada Za razliku od Grka koji su vrlo rano stvorili dobro organizovan panteon, Rimljani su na početku istorijske epohe imali samo jednu hijerarhijski uređenu grupu božanstava, drevnu trijadu, Jupiter, Mars, Kvirin, dopunjenu Janusom i Vestom. Kao bog-otac »početaka«, Janus se nalazio na čelu liste, a Vesta, zaštitnica Grada, na začelju. Književni izvori, međutim, govore 0 velikom broju božanstava nasleđenih od starosedelaca ili, pak, preuzetih od Grka i Etruraca. No ti bogovi i boginje niti su bili klasifikovani, niti je među njima postojala nekakva hijerarhija. 2 5 Neki stari autori razlikuju di indigetes i di novensiles. Prva božanstva su bila nacionalna (patrii), dok su druga prihvaćena kasnije (Varon, De lingua latina, V, 74; Vergilije, Georg. I, 498). Dragoceniji je poredak koji uz formulu za čin devotio prenosi Tit Livije: posle četiri velika boga (Janus, Jupiter, Mars, Kvirin) slede Belona i lari (boginja rata i zaštitnici zemlje), potom divi novensiles i di indigetes i na k r a j u dolaze mani 1 Telus (§ 164). U svakom slučaju, ne može se sumnjati u drevni karakter trijade Jupiter, Mars, Kvirin. Status i funkcije trojice vrhovnih flamina dovoljno jasno ukazuju na strukturu božanstva za čije su kultove oni bili zaduženi. Jupiter 26 je bez sumnje vrhovni bog,
_ 25 Varon ih deli na one koji su certi (= sigurni, određeni) i one koji su incerti, među kojima je razlikovao dvadeset najvažnijih bogova koji su bili selecti; up. Augustin, Ctv. dei, VII, 2. M Njegovo ime nalazi se u jeziku Oska, Umbrijaca, kao i u latinskim narečjima.

RIMSKA RELIGIJA

103

nebeski gromovnik, izvor svetinja i vršilac pravde, garant sveopšte plodnosti i kosmokrata, mada rat nije u njegovoj nadležnosti. Za to je zadužen Mars (Mavors, Mamers), koji je za sve Italike bog-ratnik. Ponekad se Mars povezuje i s mirovnim obredima; reč je o fenomenu dosta poznatom u istoriji religija koji predstavlja totalitarističke, odnosno »imperijalističke« težnje nekih bogova da prekorače područja svoje aktivnosti. To, pre svega, važi za Kvirina. 27 Međutim, videli smo (§ 165) da flamen Quirinalis obavlja obrede samo tokom tri ceremonije povezane sa žitom, štaviše, posmatrano etimološki, Kvirin je zadužen za zajednicu viri, to jest, za zajednicu (covirites) rimskog naroda; sve u svemu, on predstavlja »treću funkciju« u trojnoj indoevropskoj podeli. S druge strane, u Rimu, kao i drugde, veoma je izražena podeljenost treće funkcije, što se može objasniti njenom polivalentnošću i njenim dinamizmom. Što se tiče Janusa i Veste, njihova veza^sa drevnom trijadom verovatno samo produžava indoevropsku tradiciju. Prema Varanu, Janusu pripadaju prima, a Jupiteru summa. Jupiter je, dakle, rex, jer su summa, u pogledu dignitas,28 superiornije od prima, čija je prednost jedino u vremenskom poretku. Prostorno, Janus se nalazi na pragovima domova i kod vrata. U vremenskom ciklusu on vlada »počecima godine«. U skladu s tim, Janus je i u istorijskom vremenu smešten na početak: on je bio prvi kralj Lacija, vladalac u zlatnom dobu, kada su ljudi i bogovi živeli zajedno (Ovidije, Fasti, I, 247—48).29 Zamišljan je bijrons (s dva lica, prim, prev.), jer »sve što počinje pretpostavlja dva mesta, dva stanja, ono koje se napušta i ono u koje se ulazi« (Dimezil, str. 337). Njegova arhaičnost je van svake sumnje, jer su Indoiranci i Skandinavci takođe znali za »prve bogove«. Ime Vesta je indoevropskog porekla i izvedeno je iz korena koji znači »goreti«; večna vatra ignis Vestae predstavlja ognjište Rima. Činjenica da su svi ostali hramovi četvorougaonog, a jedino Vestin kružnog oblika, može se objasniti, kao što je pokazao Dimezil, indijskom doktrinom o simbolizmu Zemlje i Neba. Posvećivanje hramova i njihove orijentacije morali su slediti četiri nebeska pravca; no Vestino obitavalište ne treba posvećivati jer je sva moć ove boginje na zemlji; njeno svetilište je aedes sacra, a ne templum.30 Vestu nisu prikazivali na slikama jer
Ovaj bog se ponegde priključuje Marsu Gradivusu: oba poseduju svete štitove (ancilia, Tit Livije, V, 52); Romul, sin Marsa koji predstavlja magično kraljevstvo i ratnika, pripojen je posle smrti Kvirinu. 28 Varon, prema citatu svetog Avgustina, Civ. dei, VII, 9, 1; vidi komentar kod Dimezila, Rel. rom., str. 333. 29 štaviše, Janus upravlja i nekim prirodnim »počecima«: on obezbeđuje začeće deteta, za njega se smatra da je osnivač religije, da je izgradio prve hramove, uveo svetkovanje Saturnalija, itd.; vid. izvore koje citira Dumézil, nav. delo, str. 337. 30 Up. kod Dimezila, str. 323; na sličan je način Vatra u Iranu, Atar, bila smeštena na kraj liste Ameša Spenta (isto, str. 329).
27

a zatim i počecima meseci. Na Kapitolu je nazivana Reginom. Plutarh. Ali to je gotovo sve što znamo. unosi i izvesne grčke elemente. Ime j o j je izvedeno iz korena Juno što znači »životna snaga«. 32 Što se tiče Minerve. 31 Servius. koji. VI. s predstavom boginje koja u sebi objedinjuje tri funkcije i kao takva predstavlja model žene u društvu. Još jedan dokaz arhaičnosti i konzervativizma. IV. 27. 31 Uprkos prisustvu Junone i Minerve u njegovom hramu. Sada božanstva imaju statue. ona je bila zaštitnica umetnosti i zanatlija. Očigledan je etrursko-latinski uticaj. Aemilius Paulus. 32—34. nav. vezivala se za tri funkcije indoevropske ideologije: sveto kraljevstvo. str. uvedeno za vreme Tarkvinija. 299). trijumf koji Senat priređuje generalima pobednicima odvija se pod Jupiterovim znakom. kako primećuje Dimezil. pored toga. Servius. stara trijada Jupiter. Kvirin gubi svoju aktuelnost. ad Aen. ratničku moć i plodnost U toj njenoj polivalentnosti Dimezil vidi sličnost s predstavom koju otkrivamo i u vedskoj Indiji i Iranu. n j u zamenjuje trojstvo Jupiter. jer je bila prihvaćena i u doba Republike. trijumfator je postajao Jupiterov dvojnik: vozio se u kočiji krunisan lovorovim vencem. Jupiter Optimus Maksimus. . 307 i dalje. detaljno opisuje slavni triumf Pavla Emilija posle pobede kod Pidna (~168). Mars. Junonu i Minervu pridodali su mu Etrurci. Minerva. Međutim.104 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i n j u dovoljno dobro predstavlja vatra (Fasti. I sam Jupiter predstavlja indoevropsko nasleđe. no Rimljani su ga preuzeli od Etruraca. da je osnivanje hramova bilo pod njegovim nadzorom (up. up. jedini gospodar je Jupiter. 18 Up. već kod Etruraca Menrva (Minerva) je predstavljala jednu varijantu Atene Palade. komentar Dimezila. »ponovnim rađanjem« lune. Za vreme ceremonije. U k r a j n j o j liniji kapitolska trijada nije uopšte produžetak nekakve rimske tradicije. štaviše. 422). I. delo. kako će se ubuduće nazivati. Ona upravlja većim brojem svetkovina koje su u vezi s plodnošću žena (kao Lucina prizivana je pri porođajima). no istovremeno ona najviše zbunjuje raznovrsnošću svojih funkcija« (str. str. Sve u svemu. analiza funkcije Sarasvati i Anahita. Ime j o j je verovatno italičkog porekla (izvedeno od indoevropskog korena *men. Znamo. Njegov kult je pretrpeo izmene. Junona. što ukazuje na veoma jaku tradiciju. 299). »Junona je«. »najznačajnija među rimskim boginjama. što označava svaku duhovnu aktivnost). na primer. tj. Pod etrurskom dominacijom. prikazan je Rimljanima u etrurskoj varijanti grčkog Zevsa. 296—98. njemu su upućeni zavet i posveta. u odori boga. Ecl. itd. I kod njih je božansko trojstvo igralo važnu ulogu u hijerarhiji panteona. pošto rimska božanstva u početku nisu likovno predstavljana.

Izvesna je samo veoma rana simbioza prekomorskih osvajača i starosedelaca koji su naseljavali oblast između reka Poa i Tibra.RIMSKA RELIGIJA 105 167. kako u umetnosti. izvestan broj autentičnih etrurskih božanstava ima latinska ili falijska imena: Uni (Junona). Althajm (Altheim) primećuje da se azijatsko i mediteransko nasleđe mogu bolje uočiti na kraju nego na početku etrurske istorije. predstavljala Etruriju. str. a posebno religiju. stanovništvo ovih gradova bilo je samo delom etrursko. Etrurska civilizacija je u svakom slučaju bila na visokom nivou: Etrurci su raspolagali moćnom flotom. Arheološki podaci (grobovi. nijedan antički istoričar nije prikazao religiju. La Religion romaine antique. oponašajući etrurske Uni. pored boginja Semle (Semele) i Areathe (Arijadne). No. . Atena i Posejdon. oblici kulture koji se razvijaju u Etruriji nisu odraz azijatske realnosti. trgovali su. Etrurski bog Fufluns bio je prikazivan kao Dionis. Veneti. Grčki uticaji su se osetili dosta rano. 33 Sigurno je da se radi o jednoj originalnoj sintezi.. etrursku kulturu. Ime mitološkog heroja Mastarna (etr. Mariš (Mars). e. Satres (Saturn).: maestrna) izvedeno je iz latinske reči magister. kao što je to učinjeno za Tračane. Ali nama su nepoznate etrurska mitologija i teologija. Po predanju koje prenosi Herodot (I. Međutim. Međutim. Kelte ili Germane. različiti objekti) svedoče o tome da je u pitanju jedna visoko razvijena civilizacija. kulturu i istoriju Etruraca. 42. Etrurci su potomci Lidijaca. U stvari. up. Mogu se naći takođe Artumes (Artemida) i Aplu (Apolon). A History of Roman Religion. kada je prvobitno nasleđe već bilo pretrpelo helenističke uticaje. teško je tačno utvrditi recipročne uticaje ovih dveju kultura. metropola ih je brojala dvanaest. Pri tome se čak ne bismo usudili da izuz83 F. Osnovna politička organizacija im je bila federacija gradova. freske. elementarne informacije o etrurskoj religiji latinski autori počinju da iznose tek od I veka pre Hr. oblast koja je u VI veku pre n. 50. izgleda da nekoliko natpisa otkrivenih na Lemnu potvrđuju njihovo azijatsko poreklo. Menrva i Nethuns. tj. Etrurci: enigme i hipoteze Rim se veoma rano suočio sa etrurskim svetom. karakteriše prerana asimilacija italskih i grčkih elemenata. Dakle. koristili gvožđe i gradili utvrđene gradove. i samo poreklo etrurskog naroda ostalo je sporno. statue. Povrh toga. Nethuns (Neptun). str. S druge strane. tako i u religiji. što takođe smanjuje vrednost uporednih zaključaka. S druge strane. jer etrurski duh razvija pozajmljene ideje u skladu sa sopstvenom vokacijom. Asimilacija rimskih božanstava s grčkim imala je za model prethodnu asimilaciju etrurskih božanstava: Junona. Minerva i Neptun postali su Hera. ostatak su sačinjavali Umbrijci. Liguri i drugi italski narodi. 94). Najzad. ali etrurski jezik nam je nepoznat.

. on ih je poučavao. str. Nekropole. a pogrebne freske ih prikazuju u providnoj odeći. str. Žene su zajedno s muškarcima učestvovale na gozbama. rom. U stvari. Prema legendi. Bayet. str. 31 Što se tiče teologije. kasnije. a oni su se potrudili da njegovo učenje zabeleže i tako je nastala haruspicinae disciplina. étude critique des principaux moments relatifs à l'Hercule étrusque (1926). La rel. sadržavala elemente orijentalnog porekla (Melkart). antique. podizane su pored naselja. 35 Bahofen (Bachofen) je govorio o »matrijarhatu«. a u većoj kao na člana njenog roda« (Altheim. De div. str. 37 Ciceron. nimfe Vego i dečaka Tageta. 36 Altheim. Dok su grobovi muškaraca obeležavani falusom. 61 i dalje. nastale gladijatorske borbe. Pogrebni natpisi ukazuju samo na poreklo po majci umrlog.. § 34).. Oko Tageta su se brzo okupili ljudi. II. one pred muškarcima ne kriju lice velom. 48.. 51. a iz tog običaja su. kako uzvicima i gestovima podstiču borbe golih atleta. naučnici su se koncentrisali na detaljno proučavanje arheološkog materijala. ovaj drugi je iziša. bilo bi uzaludno verovati da bi se ona mogla rekonstruisati na osnovu nekoliko informacija iz poznijeg vremena o etrurskim »knjigama«. Žena je bila inkarnacija doma. izgleda da je jedino nesporno to da je žena u etrurskom društvu zauzimala istaknuto mesto. pak.. ponajviše oružjem. pravi gradovi mrtvih.. up. 1926. La rel.o iz jedne uzorane brazde. A History of Rom. Etrurci beleže ime oca i ime imajčine porodice: »na majku se u manjoj meri gledalo kao na ličnost za sebe. štaviše. 85 Falusi na grobovima počinju da se pojavljuju od IV veka. isti. te informacije se skoro isključivo odnose na različite tehnike proricanja budućnosti.106 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i memo ni Herakla (Herkula). up. pa. U nedostatku tekstova. A History. uprkos naporima Žana Bajea (Jean Bayet). Sicilije i Egejide (up. 51 i dalje). Prinošene su bile ljudske žrtve. sadržaj neke tajne doktrine) može se naći još u Egiptu i Mesopotamiji. prema tome. Rimljani su znali da u etrurskoj religiji postoje »knjige« koje su dospele do njih posredovanjem natprirodnih bića. »Héraclès-Herclé dans le domaine étrusque« (u delu: Les origines de l'Hercule romain. imao je izgled deteta. Kao što će se videti. jer. Grčki autori s čuđenjem primećuju da etrurske supruge uživaju slobodu kakva se u Grčkoj dopušta samo heterama. Arhaična struktura kulta mrtvih i htonskih boginja podseća na grobove i statue Malte. 79—120). 34 J. Rel.3'' Mitski motiv u kojem neko natprirodno biće otkriva »svetu knjigu« (ili. 46. o njemu znamo jedino to da je bio neobično popularan u Etruriji i da je imao originalnu mitologiju koja se razlikovala od grčkog predanja i koja je. i porodice. dok je običaj postavljanja kipusa u obliku kuće znatno stariji. Lidos precizira da Grci asimiluju dečaka Tageta u htonskog Hermesa.. rom. Herclé. Grobovi muškaraca bili su bogato snabdeveni. na grobovima žena su bili kipusi u obliku kuće. str. a grobovi žena nakitom. 38 Pred k r a j Republike. ali mudrost starca.

Svojstva različitih delova organa služila su kao indikacija odluke bogova i samim tim proricala odvijanje predstojećih istorijskih događaja. Učenje o gromovima. Na bronzanom modelu ovčije jetre. »Les Étrusques. čovek »napušta svoj duh« 38 Naturales quaestiones. kosmičkog i ljudskog. 31—41 i 47—51. Weinstock. Poruka je. verovatno datira iz III ili II v. »proučavali« etrursko predanje. objašnjenja značenja udara gromova. 41 Starost modela je još predmet rasprave. Za nas je ovde značajna činjenica da se početkom I veka pre Hr. 40 No ipak. str. smatralo da su Etrurci u svojim »knjigama« sačuvali izvesna otkrića natprirodnog porekla. Taj scenario je postao naročito popularan u helenističkoj eposi. pretpostavljala je da postoji veza između tri referentna nivoa: božanskog. Naturalis Historia. libri rituales (kojima treba priključiti i acherontici) i libri haruspicini (koje dopunjavaju libri fatales). pa do koncepcija »haldejskih maga«. »Libri Fulgurales«. Epifanija Tageta u obliku puer aeternusa podseća na hermetizam (up. jeste arhajska. teorija gromova odaje izvesne uticaje helenističke nauke. naročito homologija makrokosmos-mikrokosmos. II.RIMSKA RELIGIJA 107 pa sve do srednjovekovne Indije i Tibeta. Piganiol. docniji uticaji su te veze samo još pojačali. znatno kasnije. Ti tekstovi se uglavnom mogu klasifikovati u libri fulgurales (teorija gromova). Učenje o homologiji makro-mikrokosmos pruža informaciju i o onome što bi se moglo nazvati etrurskom koncepcijom istorije. 340—342. godine u Plezansu. 38 sadržalo je. Na sličan način. Očigledne su veze s mesopotamskom hepatoskopijom. kada se sve uzme u obzir. 41 Model jednovremeno predstavlja strukturu sveta i podelu panteona. prema onome što nam prenose Seneka i Plinije. A. Razni bogovi slali su jedanaest različitih tipova munja. počev od pseudo-Aristotelovih spisa Meteorologica. ovi uticaji su uglavnom preinačili jezik prilagođavajući ga stilu savremenog Zeitgeista. §209). t j . Sasvim opravdano isticane su analogije s haldejskom doktrinom. 39 Nedavno izišlo iz štampe. 39 Međutim. u obliku koji je dospeo do nas. str. 137—146. II. Osnovna ideja. kao i imena četrdesetak božanstava. peuple d' Orient«. podelom neba na 16 delova ustanovljen je jedan mogući jezik. jedan ljudski život odvijao se kroz dvanaest hebdomada. haruspicina. za svaki dan u godini. bila božanskog porekla. nauka koja interpretira znake upisane u utrobi žrtvovane životinje. nalazi se urezan izvestan broj strelica. koji je svoju aktuelizaciju nalazio u meteorološkim pojavama. iako je prenošena »tajnim jezikom« koji su razumevali samo specijalizovani sveštenici. haruspici. 126 i dalje. pre Hr. posle dvanaeste. 40 Vidi pre svega S. Prema libri fatales. . Drugim recima. dakle. to ne implicira kao obavezno da su alhemičari. Na značenje m u n j e ukazivali su delovi neba na kojima se ona pojavljivala i završavala. otkrivenom 1877.

Charun. prema prizorima na slikama koje su nađene na zidovima grobnica. podseća na hijenu. te će na t a j način izbeći sudbinu smrtnika« (Adversus Nationes. § 217). Servije dodaje jednu važnu informaciju: posle prinošenja izvesnih žrtava. a zbog šiljatih ušiju na konja. démon étrusque de la mort. narodima i državama. učiniti njihove duše božanskim. Etrurcima se obećava da će krv određenih životinja. 87 i dalje. Glavna ličnost. »Ako zbog kukastog nosa liči na pticu grabljivicu. Dumézil. uprkos grčkom imenu. de Ruyt. Govorilo se o pesimizmu Etruraca. Prema hrišćanskom piscu Arnobiju (IV vek): »U njihovim Libri Acherontici. III. jer svi načini postojanja — kosmički. to jest. Etruriji. koje na spomenicima otkriva surova grimasa njegovih usana. nav. 42 Na sličan način. kod Etruraca Eita i Phersipnai«. 168). naročito u vezi s njihovim verovanjem u snažan kosmički i egzistencijalni determinizam. ali je inspirisan njime: umrli putuje. predstavlja originalnu tvorevinu etrurske mitologije. délo. U svakom slučaju.. uzor koji im otkriva ciklična pitanja Života.108 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i bogovi mu više ne šalju nikakve znake. 62). 676—77. 42 Varon. arch. priređuje mu se gozba kojom rukovode Had i Persefona. Međutim. Šarun. Teško je rekonstruisati etrurska verovanja o smrti i zagrobnom životu. na svom specifičnom referentnom nivou. IV. duše se preobražavaju u božanstva. Reí. . tačno je utvrđen k r a j u skladu sa istim normama koje važe za čitav kosmos. zbog snažnih. Šarun bi je potom otpratio u Donji svet. ljudski — slede. nepravilnih zuba. 44 F. str. Nekoliko fragmenata Libri Acherontici ne omogućavaju nikakvo poređenje sa egipatskom Knjigom mrtvih. II. »divinizacija duša« dodaje jednu novu dimenziju etrurskoj eshatologiji. na drugome svetu ga dočekuje grupa ljudi. ali i kao žrtveni sakrament koji bi se mogao uporediti s posvećivanjem u Mitrine misterije (up. dakle. na konju ili u kolima. str. možda njegovi preci. rom. spremnu da raskomada svoj plen.« 44 Pošto bi n a j p r e dokrajčio svoju žrtvu. razume se. umrlog očekuje novi život pun zadovoljstava. Bila bi. istorijski. 146—147.4S S druge strane. Počev od IV veka na slikama u grobovima počinje da se prikazuje Donji svet »koji se razlikuje od grčkog. str. No reč je o drevnoj koncepciji uočenoj kod mnogih tradicionalnih društava: čovek je usklađen s velikim ritmovima Stvaranja sveta. na ulazu u drugi svet njegova funkcija prestaje i tamo. žrtvovanih određenim bogovima. reč o deifikaciji koja je ostvarena uz pomoć krvavih žrtava. koja se nazivaju animales da bi se naznačilo njihovo poreklo (Aen. 653 i dalje. što bi se moglo protumačiti kao znak arhaizma. prema tekstu koji je naveo i komentarisao Buše-Leklerk (Bouché-Leclerc) u Histoire de la divination. str. kao i Rimu. 43 Dumézil. slike prikazuju jednu kompletnu demonologiju koja nije grčkog porekla.

46 Prema svetom Avgustinu (Civ. kratko vreme posle proterivanja poslednjeg etrurskog kralja i proglašenja Republike. dok je bio pod etrurskom prevlašću. Krize i katastrofe: od galskog sizerenstva do Drugog punskog rata Godine —496. itd. aei. ukazuje na arhaičnost boginje. delo str. odmah posle proglašenja Republike. Ali. Ugled koji su uživali u Rimu. VII. čije je značenje »onaj koji osigurava klijanje i obezbeđuje rod i žetvu«. Venera. sve to ukazuje na kosmološku strukturu teologije Etruraca i izgleda da objašnjava njihove napore da proniknu u enigmu istorijskog vremena. no reč je o anahronizmu. Bayet. »oslobađajući« seme za vreme seksualnog čina (isto. Liberalije (17. u podnožju Aventina. To što je postojao flamen Cerialis. građenja gradova i svetilišta. koje je već duže vremena bilo namenjeno poljoprivrednim kultovima. izmiče nam ono najvažnije u etrurskoj religijskoj misli. hram je nastao kao rezultat prvog konsultovanja Sibilskih knjiga. 47 Sa širenjem Dionisovog kulta. Liberu i Liberi. od njegovog osnivanja. 3). J. »Liber et liberi«. među prvima je. čije je ime 45 Prema predanju. Što se tiče imena Liber. Rimu su bili poznati grčki bogovi. Liber i Libera asimilovana je (interpretatio graeca!) trojstvom Demetra. 21). Apolona 431 (za vreme kuge. 9). posebno str. 45 Etimološki. Moguće je da je politika odigrala važnu ulogu u osnivanju kulta namenjenog trima božanstvima. hram posvećen jednoj novoj trijadi: Cereri. 109 i dalje. Benveniste. Svetilište. kao i specifičan karakter obreda prilikom svetkovanja Cerealija (19. marta). 383. VII. Vrlo je verovatno da su ova shvatanja doprinela sazrevanju rimske religije. 48 E.Céralia'. zaštitnicima plodnosti. dolazi do brzog asimilovanja grčkih božanstava: Dioskura 499. trijada Cerera. sadržavalo je izvesne elemente razuzdanosti: u procesiji su nošeni falusi i najčestitije gospe morale su ih javno kititi vencima. izgleda da je ono izvedeno iz indoevropskog korena *leudh. U nekim mestima Italije svetkovanje ovih božanstava. »Les . aprila). altération d' un culte latin par le mythe grec« (= Croyances et rites dans la Rome antique).RIMSKA RELIGIJA 109 Sve u svemu. Još u VI veku. uveden »bog-lekar«). godine. str. (Civ. pripadalo je predstavnicima plebsa. Cerera označava personifikaciju »napretka«. postaje izuzetno veliki (vidi dalje. koji se sada naziva Bah. veština orijentisanja. . prestiž Libera. podignut je. VII. Dionis (Bah) i Persefona (Prozerpina). Dumézil. njihovi metodi proricanja budućnosti. dakle. dei. mesto. Merkura 495. 47 Up. Međutim. 168. 112). veoma brzo. par Liber—Libera podsticao je rađanje i sveopštu plodnost. nav. držani su bestidni govori.

. a kasnije i osvojio grad Vej (prim. uz pomoć čarolija napadača.). Pred k r a j III veka. prev.« Invazija Kelta u prvoj četvrtini IV veka prekinula je veze s helenizmom. Diktator Kamil** obratio se boginji opsednutih: »A tebe. Kada je.). Otada pa nadalje. njihova sopstvena božanstva već bila napustila. boginja zaštitnica Veja. U Rimu. molim da pođeš za nama. Kao i Egipćani. 3—22) Tit Livije opisuje t a j ritualni evocatio. a Rimljani su nastavili sa svojom osvajačkom politikom. pobednicima. Senat je preduzeo spasonosne mere: otpočelo se sa prinošenjem žrtava. nakon upada Hiksa (up. U skladu sa uputstvima iz Sibilskih knjiga. U čuvenom odeljku svoje knjige (V. a da su ostali. Dijana je preuzeta od Albanjana i docnije pripojena Artemidi. naterao je Senat da pošalje Fabija Piktora da potraži savet od proročišta u Delfima. u naš grad koji će uskoro biti tvoj i koji će ti posvetiti hram dostojan tvoje veličine. Slični procesi karakterišu i asimilaciju latinskih i italskih božanstava. bez obzira na njihovo poreklo. neznatno kasnije.* bila je ceremonijalno pozvana da se nastani u Rimu. uticajem političkih promena. bila je identifikovana s grčkom Afroditom. . Galskog sizerenstva Rim i Italija su se oslobodili tek posle pobede kod Sentinuma (~295). religija je pretrpela duboke promene. Junona Regina. Rim je bio najmoćnija država u Italiji. vojne pobede ili porazi bili su puni religijskih značenja. lustracijama. zavetima prizvani iz njihovog grada.« Vejani »nisu ni znali da su ih. Haruspici i Sibilske knjige otkrili su da uzroci vojnih poraza leže u grehovima ritualnog reda.110 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i prvobitno označavalo magičnu lepotu. § 30). tradicionalne verske institucije će biti pod. koja si danas naklonjena Veju. neuobičajenim procesijama i ceremonijama. Junona Regina. da su bogovi već bili pozvani da i sami učestvuju u pljački. ** Opsedao. ponekad dosta izrazitim. ali struktura boginje je kasnije izmenjena pod uticajem legende o Troji. Katastrofalni poraz kod Kana (~216). Godine ~396. 21. kao i incest što su počinile dve vestalke. nisu ni znali da žive svoj poslednji dan . koji je pao još teže jer su ga pratile mnogobrojne čudne pojave. Rim je (oko ~390. već počeli da bacaju poglede ka hramovima i novim boravištima koja su ih očekivala kod neprijatelja: ukratko. prev. Drugi punski rat ugrozio i sam opstanak rimske države.. Rim je pozvao u pomoć sve bogove. pa čak i sa žrtvovanjem ljudi. Sibilske knjige su prepisale kao lek ljudske žrtve: dva Grka i dva Gala bili su živi * Stari etrurski grad (prim. Za jedan narod koji je bio svikao da u svakom istorijskom događaju pronalazi božansku epifaniju. Veze s grčkim svetom opet su uspostavljene. godine) bio u tolikoj meri opustošen da su mnogi pomišljali kako bi trebalo napustiti ruševine i preći u Vej. Rimljani su posle spaljivanja grada potpuno izgubili veru u svoju istorijsku sudbinu.

uoči pobede nad Hanibalom. poznato je da je Temistokle. U k r a j n j o j liniji.RIMSKA RELIGIJA 111 zakopani (Tit Livije. Quest. 51 Up. 4). de la religion romaine. bez oklevanja. Senat je stoga. 50 Ne treba zaboraviti da. No. a sledeći jednu sugestiju iz Sibilskih knjiga. Histoire. 49 Najzad. Patriciji su smatrali da je Rim pozvan da odigra značajnu ulogu na istoku. . prisustvo sveštenika evnuha. Jedna rimska eskadra prenela je iz Pergama slavni crni kamen koji je simbolično predstavljao boginju. S jedne strane.48 Vrlo je verovatno da je posredi jedan obred arhaične strukture: bilo je to »kreativno ubijanje«. godine ~205—204. sledeći proročanstvo. nikako nisu odgovarali rimskoj strogosti. De Zalmoxis a Gengis-Khan. 6). Kibela je potom ostavljena u svome hramu na Palatinu. još više. Veliku m a j k u iz Pesinunta (Tit Livije. Kibela više nije bila strana boginja. Vita. 154. O ovoj mitsko-ritualnoj temi vid. jednu sveštenicu i njihove pomoćnike. posledice ova dva rata. naredio da se devet dečaka i devet devojčica živi sahrane. Osoblje u hramu svedeno je na jednog sveštenika. Jean Bayet.9 7 . potreban da se strani kultovi drže pod kontrolom i strah da se ne izgubi korist od njih. Ali ovde se opet nailazi na specifičnu rimsku ambivalentnost: istovremeno. posle konsultovanja Sibilskih knjiga. 50 Međutim. za Rim su azijska božanstva postala dvaput privlačnija. Svečano dočekana u Ostiji. Pored toga. godine ~204. orgijastički karakter kulta i. njega je kontrolisao jedan gradski sveštenik. u Rimu su se koncentrisali strani robovi. uvođenje prvog azijskog božanstva u rimsku religiju bilo je delo aristokrata. Rom. zahvaljujući legendi o Eneju. da bi se otklonila opasnost od galske invazije. posle velikih patnji i strahota Drugog punskog rata. nisu se mogle izbeći. XXIX 10 i dalje). kada je ukrcao vojsku na brodove i pošao na Grčku. njihova glavna funkcija se svodila na priređivanje gozbi u slavu Kibele.. živi pokopani par Grka i jedan Gal (Plutarh. kao i mnogobrojni 48 Godine ~ 226. Marcellus. U svakom slučaju. Do invazije istočnjačkih kultova dolazi tek posle više od jednog veka. Ipak. Them. Senat je dao saglasnost za formiranje sodalicija koje su okupljale isključivo pripadnike aristokratije. Kserks je.. ali te funkcije nisu mogli obavljati ni Rimljani ni njihovi robovi. 49 Da bi sebi osigurao pobedu. III. još dugo je Kibela predstavljala izuzetak.. Eliade. Slične žrtve prinošene su i krajem II veka (Plutarh. uoči bitke kod Salamine. XXII. opet su. 83). 178 i dalje. 57. str. Kibelu. kao i sjajne konačne pobede.. Rimljani uvode prvo azijsko božanstvo. a procesija je obavljana samo jedanput godišnje kada je sveti kamen (betil) nošen na kupanje. Što se tiče rimskog državnog kulta. prineo na žrtvu tri mlada zarobljenika (Plutarh. Žrtve su se mogle prinositi isključivo unutar hrama. 51 Međutim. god. str. brižljivo propisao pravila obrednih manifestacija. Senat je zabranio prinošenje ljudi na žrtvu . XIII). Rimskim građanima je bilo zabranjeno da prinose žrtve Kibeli prema anadolskom ritualu.

naročito u helenističkoj epohi (§206). kao i njegov orgijastički karakter. 62 . vlasti su. 39. a potom ih izvlačile sve u plamenu.112 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i begunci iz svih krajeva Italije. jedino je rimskim građanima bilo zabranjeno da u njemu učestvuju. Pristalice. Dionisov kult se veoma raširio po mediteranskim zemljama. u vezi sa bahanalijama. 13). noćnih »orgijastičkih misterija«. u Rimu. trčale su ka Tibru »mašući užarenim bakljama« koje su potapale u vodu. kao bahantkinje«. Vlasti su proglasile tajna društva opasnim. 82—116. istraga je otkrila razmere kulta. poreklom iz Kampanje. Počev od IV veka. Jasno je da ovim Bahov kult nije bio u potpunosti ukinut.000. izgovarali su reči predskazanja. Prema Titu Liviju (XXXIX. Posle jedne prijave koju je konzul odmah obnarodovao. »raspuštenih kosa. koji je u sebi sadržavao izvesne obrede slične onim u Misterijama. preko tajnih udruženja koja su izmicala kontroli države. uvela je u Rimu jedan tajni kult. unezvereni ljudi. Adrien Brühl. Do takvog verskog iskustva moglo se doći pre svega posredstvom konventikula i zatvorenih društava tipa »posvećenih u Misterije«. smatrajući da su ona u stanju da organizuju zaveru i pokušaju da izvrše državni udar. str. kao i surovost represije (nekoliko hiljada pogubljenja širom zemlje). 52 Neke od optužbi podsećaju na obrasce koji su docnije korišćeni u procesima protiv jeretika i veštica. Za iscrpniju analizu teksta Tita Livija i Senata i Konzulata iz 186. otkrile u samom Rimu svetkovanje bahanalija. to jest. 12). žene. 13. Liber Pater. Godine ~186. sa iznenađenjem i gnušanjem. morala se dobiti Ćak su ih optuživali da su na stravičan način uklanjali sve one koji su odbijali da im se pridruže u njihovim zločinačkim i gnusnim delima (ibid. To je bio razlog zbog kojeg je Senat zabranio učešće rimskih građana. Posledica rimske dominacije nad Velikom Grčkom bilo je formiran j e brojnih ezoteričnih društava na poluostrvu. štaviše. koja je ograničena na svega pet učesnika. za svaku Bahovu svetkovinu. pojedini delovi stanovništva postepeno su napuštali tradicionalnu religiju. Svetkovanje kulta obavljalo se u najstrožoj tajnosti. pa čak i njihovih robova. uređen prema njenim sopstvenim pravilima. sve više dolazi do izražaja potreba za jednim ličnim religijskim iskustvom. S druge strane. drugim recima. pre svega u Kampanji. čineći nekontrolisane pokrete. 13.. Zapravo. već su upražnjavali i pederastiju i uz to organizovali ubistva da bi se dokopali bogatstva. vid. u anadolskom svetkovanju Kibele. neka vidovita sveštenica. kao i u drugim mediteranskim zemljama. njih preko 7. ukazuju na politički karakter procesa. bili su optuženi za brojne zločine: ne samo da su polagali zakletvu da nikome ništa neće reći. »jer se živi sumpor mešao s krečom«. Brzina i strogost s kojima je istraga sprovedena.

poslužila je tri veka kasnije kao uzor za proganjanje hrišćana. 7 . koja je ovom prilikom primenjena. Sva zdanja i svi kultni predmeti bili su uništeni. sem onih koji su sadržali »neku svetinju«.RIMSKA RELIGIJA 113 dozvola od Senata. Bahanalije nisu nikada smele da nadjačaju Senat i Konzulat. Sve ove panične mere pokazuju koliko je Senat bio podozriv prema verskim udruženjima koja su izmicala njegovoj kontroli. represija.

koje su prenosili Kimeri (poreklom s Crnog mora). godine. to je tzv. TRAČANI I GETI 169. kulture »polja urni« (Urnfield). godine). godine. oni su sve više slabili. Između ~700. Međutim. Veoma je verovatno da su najstariji Kelti tvorci tzv. Stoga su. godine. * Prema arheološkom lokalitetu Laten u Švajcarskoj (prim. Španiju i Veliku Britaniju. Halštatska kultura koju karakteriše izrazito socijalno raslojavanje. Posle toga. Oko ~500. Moguće je da su te promene bile rezultat iranskih kulturnih uticaja. Oni su stanovali po selima. arheološki podaci od izuzetnog značaja za razumevanje keltske religije.XXI POGLAVLJE KELTI. nad kojom je potom bila podignuta humka. umetnička kreativnost keltskog duha dostiže svoj vrhunac. Prilikom prvih seoba (između X i IX veka). godine. U tom periodu je nastala keltska vojna aristokrati]a. već su zajedno s oružjem i drugim dragocenostima polagana u kočije s četiri točka i tako sahranjivana u grobnicu. istorijska sudbina Kelta je zapečaćena: našavši se izloženi nadiranju germanskih plemena s jedne strane i pritisku Rima s druge strane. Kelti su nasledili jednu izuzetno bogatu i kreativnu protoistoriju. bavili se poljoprivredom. Postojanost preistorijskih elemenata Uticaj Kelta u staroj istoriji Evrope t r a j a o je m a n j e od dva veka: od osvajanja severne Italije u V veku (Rim je napadnut ~ 390. a potom njihove urne pokopavali na grobljima. za vreme drugog gvozdenog doba. prev. i ~700. dospeli su u Francusku. Ocenjeno je da iskopan zlatni nakit i mnogobrojni metalni predmeti »služe na čast varvarskom svetu 1 Nazvana tako zato što su mrtve najpre spaljivali. Tela mrtvih (bar tela starešina) nisu više spaljivana. pa do pljačke Apolonovog svetilišta u Delfima ~279. kao što ćemo videti docnije. u centralnoj Evropi počinje da se širi upotreba gvožđa.) . poznatog kao Latensko* doba.1 koja se razvijala u centralnoj Evropi između ~1300. koristili su bronzu i spaljivali svoje mrtve. na šta dovoljno ukazuju razlike u nogrebnim obredima. GERMANI. i ~600.

danas se zna da su Kelti neobično poštovali sakralni prostor. nav. J. čija je starost varirala od XVIII veka pre Hrista pa sve do srednjeg veka. Hatt. Otkrivene su lobanje poredane u niše ili ugrađene u zidove svetilišta. TRACANI I GETI 115 i predstavljaju značajan. str. to jest. Baš kao grčki brothros ili rimski mundus.) Iskopavanja takođe pokazuju. 3 (Sećanje na te bunare koji su povezani s drugim svetom i na zakopano blago može se naći u srednjovekovnim legendama. Vid. str. koja je vlasnika štitila od svakog zla i obezbeđivala mu zdravlje. str. Sve u svemu. 5 Prvobitnu magijsko-religijsku vrednost »odsečene glave« docnije su još uvećala verovanja koja su u lobanji lokalizovala prvi izvor semen virile. delo. str. e. kako u srednjovekovnim legendama.) Podjednako je važan i doprinos koji daje arheologija u pogledu rasprostranjenosti i kontinualnosti kulta lobanja. a s druge. 35. iako po obimu mali doprinos Kelta evropskoj kulturi«. glave isklesane od kamena. 4 U svakom slučaju. od protoistorije. lobanje i prikazi »odsečenih glava« pronađeni su na svim područjima koje su naseljavala keltska plemena. 215 i dalje. 8* . 3 Stuart Piggot. na arhaičnost keltske kulture. 2 S obzirom na nedostatak pisanih izvora. Neki od ovih bunara potiču iz drugog milenijuma pre n. pa do srednjeg veka. još su stari autori pisali o ritualnom obeležavanju svetih mesta i o simbolizmu »Središta sveta«. str. 401—402. Ancient Europe. kao i bezbroj duboreza sa ovim motivom. reč je o kultu čiji koren zadire u preistoriju. ponekad su bili ispunjeni zlatnim i srebrnim predmetima polaganim u bogato ukrašene obredne posude. The Druids. si. 97—164. Pagan Celtic Britain. bogatstvo i pobedu u isti mah. veličanje »odsečene glave« igra značajnu ulogu. 4 Vid. nepoznatog porekla. str. kao i sedište »duha«. arheološki dokumenti koji svedoče o religiji ovog naroda dobijaju neocenjivu vrednost. isti. A na religijski značaj lobanja ukazuju još klasični autori. Za Kelte je lobanja predstavljala savršeno stecište svete snage božanskog porekla. Anne Ross. 101 i dalje. da su u obredne bunare. 2 Anne Ross. str. Zahvaljujući iskopavanjima. s jedne strane.KELTI. 62 i dalje. tako i u britanskom i irskom folkloru. na dubini od dva do tri metra. a na istu temu nailazimo i u irskoj mitologiji. 5 Up. (Kao što ćemo videti. Le Yoga. kao i u keltskom folkloru. GERMANI. Le Chamanisme. uprkos zabrani crkve.. Les Celtes et les Gallo-Romains. a koji je u više azijskih kultura preživeo sve do XIX veka. 299. 25—86 i bakroreze 1—23. 339 i dalje. Otkako su u Jorkširu otkriveni cilindri od krečnjaka ukrašeni stilizovanim ljudskim glavama. na kontinuitet izvesnih centralnih religijskih ideja. sveta mesta koja su se u skladu sa strogo određenim pravilima nalazila oko oltara na kojem su prinošene žrtve. arheološka otkrića ukazuju. postavljane raznovrsne žrtve. izbor reprodukcija u knjizi J. ove obredne jame su obezbeđivale vezu s božanstvima podzemnog sveta.

H. . i svuda. 9 G. str. U Irskoj se i danas mogu naći mnoge ideje i običaji stare Indije. A. Prema Majlsu Dilonu (Myles Dillon). J. Vid. str. takođe. takođe Celt and Aryan. pre svega u dijaloge. 247. Ističemo da se isto tako mogu naći analogije i sa sumero-akadskim svetom i da se te analogije mogu objasniti vezama Indoevropljana s antičkim narodima na Bliskom istoku. od istog autora. i svuda. većim delom iz galsko-rimske epohe. str. str. 8 Vid. ostrvski Kelti. reference kod Dilona. Paralelizam između irskih i indijskih sudskih ugovora ne ogleda se samo u njihovoj formi i tehnici. up. Indoevropsko nasleđe Na arhaičnost keltske kulture ukazuju i drugi tekstovi. »The Archaism of Irish Tradition«. Celt and Aryan. str. 247. ali isto tako i epskih predanja i folklora koji su se u Irskoj sačuvali sve do kraja XIX veka. Proučavajući irske i indijske pogrebne običaje. Binchy. Nasuprot tome. 7 D. E. Servius et la Fortune. 6 Baš kao i brahmani. koncentrisani u 6 The Druids. Začuđujuća kontinualnost kulture koju obelod a n j u j e arheologija omogućuje istoričaru keltske religije korišćenje poznijih izvora. a u Indiji sve do danas.116 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Mnoge od tih ideja i običaja predstavljaju staru religijsku zaostavštinu neolita. druidi i brahmani su sačuvali indoevropske običaje koji su se u galskom svetu održali do XVIII veka. 170. koji navodi Dillon. »The Archaism«. up. 253 i dalje. 8 umetanje delova u stihovima u epsku narativnu prozu. kao što kaže Stjuart Pigot (Stuart Piggot). 99 i dalje. str. 52 i dalje. Dumézil. »The Archaism«. magijsko-religijske vrednosti istine. 9 Zbog ritualne zabrane pisanja. već katkad i u načinu izražavanja. 88. str. kako bi se lakše upamtili. 6 i dalje. 7 Setimo se i drugih primera indo-keltskog paralelizma: posta kao načina da se sudskom zahtevu prida veći značaj. ali njih su Kelti veoma rano asimilovali i delom pripojili teološkom sistemu koji su nasledili od svojih indoevropskih predaka. »Studies in the Origins of Early Celtic Tradition«. 221 i dalje. Vid. Der Totenkult in Irland. str. str. Wagner. važnosti barda i njihovih veza s Vladaocima. reč je. up. Stari irski zakoni su bili izraženi u stihovima. Caerwyn Williams. »o fragmentima zajedničkog nasleđa iz II milenijuma«. na prvom mestu irskih tekstova nastalih između VI i VIII veka. »The Court Poet in Medieval Ireland«. Naši jedini izvori su nekoliko opisa grčko-latinskih pisaca i brojni spomenici u obliku ljudskih figura. »The Linguistic and Historical Value of the Irish Law Tracts«. ne raspolažemo nijednim tekstom o religiji kontinentalnih Kelta u redakciji nekog od autohtonih. 207. Hans Hartman (Hans Hartmann) procenjuje da je struktura irskog mentaliteta bliža staroj Indiji nego mentalitetu Engleske ili Nemačke. a prozodija je slična sanskritskoj i hititskoj. 246. § 172). druidi su memoriji pridavali izuzetno veliki značaj (np.

. Vandrijeova (Vendryes) razmatranja. 11. pošto nam je mitologija kontinentalnih Kelta nepoznata. 12 Cezar prikazuje keltski panteon u stilu intervretatio romana. smatran starosedeocima ostrva. »bo-airig. Minerva uči radu i zanatima. koji se definišu kao vlasnici krava (bo)«. mi znamo veoma malo o G. što doslovno znači »vlast« i predstavlja tačno fonetski ekvivalent sanskritskog kšatra) i stočare. E. otkriva se u Irskoj odmah po prelasku u hrišćanstvo: društvo kojim vlada rig (fonetski ekvivalent sanskritskog rad. dok je treću predstavljao narod Fomore. II. predstavljali bogove koji objedinjuju prve dve funkcije. smatraju ga vodičem putnika i onim koji najviše može da pomogne u sticanju novca i u trgovini. Irski dokumenti često potvrđuju podatke koje d a j u klasični autori. Pored njega. Jupiterovo carstvo je na nebesima. »Bog kojeg oni najviše poštuju«. str. deli se na klasu druida. Mythe et Épopée. Njegovih kipova ima najviše. GERMANI. L'idéologie tripartie des Indo-Européens. »jeste Merkur. Mnogo se raspravljalo o autentičnosti. ona je opstala u irskoj tradiciji. 12 Up. U svome delu De bello Gallico (VI. Benveniste. Međutim.10 Kasnije ćemo imati prilike da ukažemo i na druge ostatke indoevropskog religijskog sistema kod Kelta. des Celtes. a Mars upravlja ratom« (De bello Gallico. zemlji Gala i naročito u Irskoj. str.KELTI. 157 i dalje. ona se može uočiti i na listi bogova koju prenosi Cezar. 13). koju predstavlja »narod«. 11 10 Dumézil. koja odražava dobro poznatu indoevropsku ideologiju (§ 63). Pre nego što je otpočeo svoj pohod na Transalpinsku Galiju. No. VI. vojnu aristokratiju (flaith. U n j e m u oni vide pronalazača svih veština. str. lat. u Što se tiče trojne indoevropske ideologije. Jan de Vries. Dumézil. Cezar tvrdi da Gali imaju dve privilegovane klase — druide i plemiće — i treću. ova literatura dobrim delom predstavlja nastavak prehrišćanske mitske tradicije. u stvari. obožavaju Apolona. n. zajedničko indo-iranskim i italo-keltskim društvima« može objasniti »postojanjem moćnih svešteničkih bratstava koja su čuvala i negovaia svete tradicije s formalističkom strogošću« . slobodne ljude (airig). 38. O tim božanstvima imaju gotovo istu predstavu kao i ostali narodi. istorizovana. TRAČANI I GETI 117 Kaledoniji (Škotskoj). stvorili su veoma obimnu epsku literaturu. potlačenu. 17). La religion str. radikalno. Marsa. Ista takva trojna podela društva. žorž Dimezil i Jan de Vris (Jan de Vries) su pokazali da su vladari legendarnog naroda Tuata De Danan (Tuatha De Dannan). pa samim tim i o vrednosti ove rimske interpretacije galskog panteona. Le vocabulaire des institutions indo-européennes. on je već bio prokonzul Cisalpinskoj Galiji. Apolon progoni bolesti. 289. Uprkos činjenici da je pisana posle prelaska u hrišćanstvo. Jupitera i Minervu. 10. isto to važi i za bogati irski folklor. to jest. Za sada ističemo samo to da se »ovo nasleđe. Up. Cezar je prilično dobro poznavao keltske običaje i verovanja. pisao je konzul. I. reg). idalje.

Irski tekstovi prikazuju Luga kao vojnog zapovednika koji na bojnom polju koristi svoju magijsku moć. str. Iz toga se može zaključiti da Lug predstavlja magijski i vojni aspekt vrhovne vlasti: on je žestok i neustrašiv. na antičkom Bliskom istoku (up. Verovatno da je veliki keltski nebeski bog izgubio svoj primat kod gradskog stanovništva izloženog. kao i kod starih Germana (§ 176). doista. 46 i dalje.118 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i bogovima koje pominje Cezar. taj fenomen se može uočiti svuda. indikacije Venera Milera u: Die Jupitergigantensäulen und ihre Verwandten. 18 J. 51. Lugdunom=Lion). str. nav. u keltskom jeziku se za »godinu« i »točak« koristi ista reč. to jest. da t a j keltski Jupiter. nebeski bog i kosmokrata. zvani »džinovski Jupiter«. Karakterišu ga. Veoma je čudno da on ne postavlja »Jupitera« na čelo svoje liste. igrao važnu ulogu kod Kelta. kao obelisci Trajana i Marka Aurelija. irski tekstovi govore o »dobrome bogu« Dagdi i smatra se da njega treba identifikovati s galskim bogom kojeg Cezar opisuje teonimom »Jupiter«. vid. kao što dobro zaključuje Verner Miler (Werner Miiller). str. n a j m a n j e četiri veka. 16 13 Vid. 62. nav. ali i kao izvanrednog pesnika i mitskog pretka jednog značajnog plemena. str. Naime. mediteranskim uticajima. pre svega simbolizma Vrhovnog nebeskog bića. S druge strane. Točak s četiri žbice predstavljao je godinu. delo. ciklus od četiri godišnja doba. isto kao i barde i čarobnjake. 14 Up. predstavljaju nastavak arhajskog simbolizma. §§ 48 i dalje). što zajedno s činjenicom da je svetkovan u Irskoj ukazuje na to da je ovaj bog bio poznat u svim keltskim zemljama. Ali mnogobrojni obelisci. kojih je pronađeno najviše na prostoru između Rajne. a da obelisk simbolizuje axis mundi. 13 točak je. Mozela i Saone. 14 Iz svega toga sledi. 45 i dalje. a koje su podizala i neka germanska plemena. Te osobine ga čine sličnim Vodan-Odinu kojeg Tacit takođe poistovećuje s Merkurom. ovaj keltski Jupiter se dosta često prikazuje s točkom. baš kao i Odin-Vodana (§ 175). Oni nisu podignuti u forumu ili na ulicama. gospodari godinom. ali verovatno je Lug. str. ovaj bog igra važnu ulogu kod ostrvskih Kelta. u vedskoj Indiji (§ 62). magijsko-spiritualne sposobnosti i u tome leži objašnjenje činjenice da je izjednačavan s Merkurom-Hermesom. ali štiti ratnike. 15 Arheologija potvrđuje konzulov iskaz u vezi s popularnošću »Merkura«: pronađeno je preko 200 njegovih kipova i bareljefa. već daleko od grada. nav. delo. Njegovo galsko ime nam je nepoznato. 52 i dalje. U srednjem veku. delo. U istoriji religija. de Vries. štaviše. 15 Jan de Vries.« . Njegovo ime nose mnogi gradovi (npr. dodaje: »No ne treba zaboraviti da se prilikom ove asimilacije vodilo računa samo o jednom aspektu njegove izuzetno složene ličnosti. annus je takođe prikazivana kao točak s četiri ili dvanaest žbica koji nosi neko božansko biće. reprodukcije nekih od crteža koje daje Miler. kao i skoro 500 natpisa. primere koje navodi Miler. Odmah se može primetiti da oni ne slave vojnu pobedu.

ali ni oni koji su prevedeni ne obogaćuju mnogo naše znanje. Segomo. Cezar prikazuje »Apolona« kao boga-lekara. (Videćemo u § 175 da je kod Germana. Gali »pred bitku zavetovali sve što u borbi steknu: posle bitke. Njegovo galsko ime je nepoznato. Ogmiosu odgovara bog Ogma. Nije poznato keltsko ime galskog boga rata. zasipajući ga hvalama«. dobij a se dosta složena struktura ovog boga. keltsko ime Herkula bilo je Ogmios. Njega.KELTI. Njegovo ime se pominje zajedno sa imenom Grobniua (Grobniu). irski tekstovi govore o Dijankeht (Diancecht) koji je oživeo i iziečio Tauta De Danana. No. a l'Ogmios de Dürer«. de Vris. »jer je Herkul mnogo jači« (Discours. »Kralj bitke«. Odin delimično istisnuo boga rata. »Kralj sveta«. boga kovača. no epiteti u natpisima uglavnom d a j u potvrdu isceliteljskog karaktera ovog boga. 17 . Hercule. »Le Dieu celtique aux liens: de l'Ogmios de Lucien. baš kao i natpisi posvećeni Marsu. nav. 17 Ljudi vezani nitima poređeni su s Marutima koji su pratili Indru. Verovatno je keltski »Mars« prisvojio neke specifične atribute boga Vladaoca i čarobnjaka. pominju se nazivi: Albioris. Lucije je video jednu sliku ovog boga: bio je to ćelavi starac. njemu se takođe pripisuje i pronalazak pisma zvanog »ogamika«. već su ga pratili »veseli i razdragani. već Herkulu. U mnogobrojnim zavetnim natpisima upućenim Marsu. str. str. prema Cezarovom pisanju (De bello Gallico. Mada su bili tako slabo vezani. 73 i dalje. proširivši tako svoju funkciju pratioca duša u podzemni svet. »Vrlo kraljevski«. VI. dakle. 1—7). smežurane kože. GERMANI. Isto se može reći i za preko stotinu natpisa posvećenih Herkulu. »Moćni«. Prema grčkom istoričaru Lukijanu iz Samosate (II vek posle Hr. a sve ostalo bacali su na jednu gomilu«. štaviše.) U irskoj epici. Kamulus. borac bez straha i mane. oni su mu prinosili na žrtvu živi plen.). 17). on se priziva i u jednoj staroj formuli egzorcizma. »majstora vezivanja« [F. Rigisamos. Neki nadimci su nerazumljivi. Katuriks. oni jedino pokazuju da je bog rata postojao. vezanih za njegov jezik zlatnim i ćilibarskim nitima. kao i s družinom Einherjar koja je išla za Odin-Vodanom (J. Kada se uzmu u obzir i druge informacije. le Ru (Le Roux)]. možemo smatrati predstavnikom onih bogova kojima Dimezil pripisuje »treću funkciju«. delo. de Vris). 216 i dalje. Ovaj tekst je izazvao protivurečne interpretacije. Neki čovek iz tog k r a j a objasnio mu je sliku: oni. moglo bi se reći da on objedinjuje ratničku snagu s »naukom« odinskog tipa. ne pripisuju govorničku veštinu Hermesu. S druge strane. naprotiv. čije je galsko ime takođe nepoznato. Kelti. S druge strane pronađena je sličnost između Ogmiosa i Varune. Što se tiče »Minerve«. kao Grci. »Pobednički« itd. koji je za sobom vukao veliki b r o j ljudi i žena. TRAČANI I GETI 119 Marsu su. J. oni nisu pokušavali da pobegnu. ali koju Cezar definiše kao boginju veština i zanata (prema tome Neke od tih interpretacija razmatrala je Françoise Le Roux.

kao i Taranisov oltar koji je podjednako surov kao i oltar skitske Dijane« (Pharsalia. za Taranisa — »koji upravlja bitkama i predstavlja najvećeg boga na nebu« — ljudi su spaljivani u lutkama načinjenim od drveta. prikriva jednu religijsku realnost do koje se može dopreti. up. pridavane bogovima koji su sačinjavali panteon: pojedini naučnici su pogrešno smatrali da oni označavaju autonomna božanstva. iznad njih. jedan čovek bi bio udavljen u buretu. n j u su izjednačavali s boginjom Brigancijom (Brigantia). w M. žrtva bi bila obešena o drvo. koji se u užarenoj kući davi u kaci u koju je bio skočio da bi izbegao požar. I. »La morte sacrificielle du Roi«. omogućavale su regeneraciju proteklog vremena (u stvari. Ramnua (C. Dieux et Héros des Celtes (str. za Ezusa. Taranuknusa (Taranucnuš) (ili Jupitera Taranukusa) i Marsa Tutatisa (Toutatis). str. On pominje one »koji strašnom žrtvom umiruju okrutnog Teutatesa i strašnog Ezusa (Esus) na žrtvenicima divljaka. Što se tiče teonima otkrivenih na spomenicima. Autor jednog srednjovekovnog komentara 1 8 pokušao je da ih rastumači. 19 ) Od XVIII veka ime Teutates je prevođeno sa »Otac 18 Commenta Bernensia. u I v.120 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i n j o j pripada treća funkcija). str. najvećim delom predstavljaju opisane ili topografske epitete. žrtvovanje se poklapalo s određenim kalendarskim datumima). delo. Da li je moguće rekonstruisati keltski panteon? Panteon. Jedna od slika na kotlu iz Gundestrupa prikazuje osobu sa ogrtačem kako gura ljudsku žrtvu okrenutu naglavačke u neki sud. no njegove glose su kontradiktorne. ili jednog ciklusa vladavina. 75). poređenje s predanjima ostrvskih Kelta. Zwicker. Više ratnika korača ka sudu. kao i natpisa iz galsko-rimskog perioda. Komentar ipak daje precizne informacije o vrsti žrtve koja je prinošena svakome od ovih bogova: za Teutatesa. koji nema veze s Teutatesom. I. 55) misli da je možda u pitanju obred posvećenja. prerušen Cezarovom interpretatio romana. koje je reprodukovao J. Autentičnost ovih imena potvrđuju galsko-rimski natpisi koji pominju Ezusa. 171. Reč je svakako o jednom ritualu koji u sebi sadrži ljudsku žrtvu. pa onda zaklana. (Irska epska poezija u više navrata obrađuje temu kralja. oni. Jedinu informaciju o galskim nazivima bogova. vide se konjanici koji se udaljavaju. Za K. prinete na kraju jedne vladavine. . Sjested (Sjoestedt) navodi neke odgovarajuće primere s kontinenta. ćerkom Dagde i zaštitnicom pesnika. ove žrtve. ali samo delimično. 217. kovača i lekara. Jan de Vris (nav. L. 51 i dalje. prenosi nam pesnik Lukan. 444—46). str. posle Hrista. Fontes historiae religionis Celticae. Ramnoux).

koji. možda ćelavog čoveka. 97 i dalje (ne mnogo ubedljiv). Kasniji oblik njegovog imena. 183. 24 A. str. 106). strast« (nav. 104 i dalje. 22 J. bilo je moguće utvrditi njihovu strukturu i otkriti njihovu religijsku funkciju. »Teutates. 29 i dalje (bog rata). 50. nav. Jan de Vris smatra da bi se galski bog Ezus mogao uporediti sa skandinavskim Odinom. takođe je imao glavu jelena s velikim rogovima. držeći jednom rukom ogrlicu. 51 i dalje. Hat (Hatt) mu pripisuje »dvostruko lice. Zato je verovatno da su obelisci »džinovskog Jupitera« bili posvećeni Taranisu »Gromovniku«. to navodi na pomisao o prinošenju žrtve vešanjem.. 21 Up. 23 U stvari. »grmljavina«. »Teutates. up.«. Kernunos bi se mogao uvrstiti u onu grupu bogova koji predstavljaju »Gospodare divljih životinja«.«. 25 Vid. 90. 108. de Vrisa »on je mogao biti koliko neki Merkur. za J. str. značenje njegovog imena je jasno: koren mu je *taran. upravljao je ratovima. legende koje navodi A. delo. Reljefi. I.. . str. »Essai sur l'evolution de la religion gauloise«. up. str. prirodno. rezultati takvih analiza su često nejasni. str. Taranis«. Podsetimo se jednog veoma poznatog primera: bareljefa koji se zove Kernunos (Cernunnos) i koji prikazuje vremešnog. str. takođe Hatt. Germanen und Kelten.KELTI. Prema tome. Bog je sigurno imao važnu ulogu u životu plemena. baš zbog konzervativnog smera kojim se odlikuje religijski duh Kelta. de Vris mu pripisuje koren *eis. Međutim. H. 21 Poput Donara i on je bio izjednačen s Jupiterom. znači »energija. 310 i dalje. Teonim Ezus može se naći u vlastitim imenima. a drugom. itd. Les Dieux de la Gaule. Les dieux de la Gaule. 20 Što se tiče Taranisa.. 34—35. Birkhan. delo. 22 Bareljefi na dva oltara prikazuju Ezusa kako udara po drvetu. starome bogu keltskog neba. On se odmah. 53). otprilike. Slične slike su pronađene i u Velikoj Britaniji. 23 Nav. ali je obavljao još mnoge dužnosti. ako ništa drugo. u istom smislu Duval. str. 25 20 Duval. Ross. povezuje sa scenom prikazanom na kotlu iz Gandestrupa: osoba s jelenskim rogovima sedi na način koji je brzopleto nazvan »Budina poza«. J. ne znamo ništa određeno. blizak je germanskom bogu Donaru. str. No. zahvaljujući mitologiji koja se krije u predanjima ostrvskih Kelta. Tanaros. oko n j e su divlje životinje i jedan veoma lep jelen. str. sa ušima i rogovima jelena. »Veliki mag« ili »Gospodar životinja« iz pećine Tri brata. Esus. koji prikazuje boga s jelenskim rogovima i rogatu zmiju. J. ikonografija i natpisi otkrili su imena i likove i drugih galsko-rimskih božanstava. toliko i neki Mars« (str. U izvesnim slučajevima. 313 i dalje. ratnika i mirotvorca«. zmiju s glavom ovna. str. kao što smo videli (§ 5). GERMANI. 24 Poznato je da su ikonografija i religijski simbolizam jelena arhajski. Ros. str. delo. ali mu je etimologija neodređena. TRAČANI I GETI 121 plemena«. »Essai. U Val Kamoniki je pronađen reljef iz IV veka pre Hr.

jelen je. str. Taj hieros gamos je tokom M Up. Povrh toga. nap. Rachel Bromwich. »Aspects of the Theme of King and Goddess in Irish Literature«. str. . ona se zvala Dôn. personifikovanih u ličnostima vladara i jedne boginjine sveštenice. 57. 29 Histoire de la Gaule. »Celtic dynastic themes and the Breton Law«. 27 Up. on je najprivlačnija divljač koju love kraljevi i heroji: ubijanje jelena u lovu simbolično je odgovaralo tragičnoj smrti heroja. VI. povrh svega. 2. u oblastima u kojima se javlja tokom protoistorijskog perioda. De Zàlmoxis. U njihovoj literaturi t a j mitsko-ritualni scenario predstavlja jednu od najpostojanijih i najviše korišćenih tema. 28 Üp. zbog periodičnog obnavljanja svojih rogova. 42. od Kine pa sve do zapadne Evrope. Les dieux. 454 i dalje. morao se najpre oženiti boginjom koja je nosila to ime. treba se samo setiti duge i teške borbe koju je vodila Crkva protiv ritualnog prerušavanja u jelena (cervulo facere). to je bila Danu. drugim recima.122 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Međutim. 27 pored toga. Otto Höfler. deca na grudima ili u krilu itd. M Vid. Primer Kernunosa pokazuje koliko je teško tačno protumačiti jedan multivalentni religijski kompleks u nedostatku njegovog specifičnog mitsko-ritualnog konteksta. str. 146 i dalje. napomene 66—94. Kao što piše Kamij Žiiijan (Camille Jullian). str. H.. suverenitet se mogao ostvariti jedino putem hieros gamosa sa boginjom Zemlje. str. Proinsias Mac Cana. str. S druge strane. jedini zaključak koji se može izvući jeste da veliki broj pronađenih statua i ex voto potvrđuje njihov značaj. »Siegfried. O religijskoj ulozi jelena. 26 jedan od simbola neprekidnog stvaranja i obnavljanja (renovatio). a u Galiji. 146 i dalje. Da bi se shvatio verski značaj jelena (najomiljenije divljači vojne aristokratije!) u narodu. Plastika koja prikazuje Maires et matronae ističe njihove kvalitete boginja plodnosti i materinstva (korpa s voćem. Na sličnu teškoću se nailazi u pokušaju da se ispitaju arheološki podaci u vezi sa ženskim božanstvima.). 30 Verovatno je reč o staroj varijanti mitsko-ritualnog scenarija Bliskog istoka. ali uz to i pogrebna životinja i vodič mrtvih. »one su možda bile istovremeno anonimna i mirionimna (mnogoznačna) božanstva kojima se ne daje ime i koja imaju stotine epiteta«. rog obilja. tekstovi ostrvskih Kelta d a j u neke značajne pojedinosti. religijski simbolizam jelena je izuzetno složen. Jedna od boginja bila je majka svih bogova: u Irskoj. vid. koji u sebi sadrži obred venčanja boga neba (oluje ili sunca) i Majke Zemlje. Arminius und der Symbolik«. 28 Zbog svega toga je verovatno da je Kernunos imao i druge funkcije sem funkcije »Gospodara divljih životinja«.. 29 No. Birkhan. 32 i dalje. 216. da bi neko postao irski kralj (Eriu). S jedne strane. str. prema navodu Divala (Duval). Images et Symboles. De Zàlmoxis à Gengis Khan.. jelen je smatran mitskim pretkom Kelta i Germana. on je i jedan od najizrazitijih simbola plodnosti.

3 3 Baš kao i u britanskoj ikonografiji za vreme rimskog perioda. Ponekad se boginja pojavljivala kao grozna starica. 32 Up. koja bi tražila da spava s mladim herojem. nav. Braun (Brown). str. Što se tiče višestrukih funkcija nekih boginja. 25 i dalje.KELTI. GERMANI. čim bi on legao k r a j nje. 393 i dalje. TRAČANI I GETI 123 određenog perioda obezbeđivao plodnost zemlji i sreću vladavini. ratom. ukazuje na veze Maše i konja. Najpoznatije su tri Maše (Macha). a bila je poznata još u Indiji iz vremena Brahmana?6 U epu. A galska boginja Epona (Regina) prikazivana je na spomenicima kako sedi na konju ili stoji ispred njega.) i »kuvad« je jedan od elemenata zadržan iz preindoevropske epohe. zabeležen u XII veku: kralj se. izuzetno lepu devojku. Ostatak drevnog nasleđa u Irskoj ilustruje obred posvećenja kralja. sparivao s jednom belom kobilom. Hubert. a to znači da je pripadala svim kraljevima Irske. str. 31 Drugim recima. »kraljica«) takođe je hipomorfna. Pošto bi je uzeo za ženu. delo. 36 Up. do vlasti se dolazilo uz pomoć hieros gamosa između kralja i hipomorfne Terra Mater. Topographia Hibernica. »On the loathly Bride«. u domaćoj literaturi preovlađuju boginje-majke grupisane u trijade. Šreder (Schroder) je prvi skrenuo pažnju na tu ritualnu vedsku epizodu asvamedhe. Međutim. . 35 Izvore je analizirao A. »Le mythe d'Epona«. F. L. mitologija smrti. Ritual »kuvad«. heroj je dobijao vlast. * »Couvade«. 32 njen irski pandan Rijanon (Rhiannun) (<*Rigantona. sudbinom i bogat31 Geraldus Cambriensis. koje su personifikovale boginju zaštitnicu grada Ulstera. 26 i dalje. A. Gricourt. R.* koji je u Evropi uočen samo kod Kelta i Baska (preindoevropska populacija) jasno ukazuje na magijsko-religijsku važnost žene. prev. kraljica Mab (Medb) je prikazana s velikim brojem ljubavnika. K. pred svojim podanicima. 35 Mitsko-obredna tema starice koju jedan poljubac pretvara u devojku. uočena je u britanskim romanima o Gralu. koja bi potom bila ubijena i ispečena. Pored drugih arhajskih običaja (kao što su izvesni pogrebni rituali. 33 J. a i sprovodnika duša u Donji svet. The Origin of the Grail Legend. meso su dobijali kralj i njegova svita. starica bi se pretvorila u mladu. pogl. str. up. koji je verovatno baština autohtonog neolitskog stanovništva. za koje se smatralo da upravljaju plodnošću. »Epona — Rhiannon — Macha«. Coomaraswamy. No. C. »Ein altirischer Kronungsritus und das indogermanische Rossopfer«. ili je pak između dva ili više konja. H.). 34 Gricourt. običaj da otac prilikom rođenja deteta obavi neke obredne radnje u vezi s rođenjem (prim. 34 Da bi se dospelo do trona moralo se spavati s jednom od Maša. itd. Tumačeno je da Epona predstavlja Boginju Majku. VII: »The Hateful Fée who represents Sovereignity«. treba dodati i to da je žena u keltskim društvima uživala veliku slobodu kao i značajan religijski i društveni prestiž.

Druidi »rešavaju sve javne i privatne sporove«. Za procenu keltskog religijskog duha neophodno je da se istovremeno ima u vidu i postojanost s kojom su očuvani izvesni arhajski elementi — pre svega običaji i verovanja u vezi s »misterij ama« žene. Oni su uvereni »da duše ne umiru. Germanen und Kelten. jedan jedini starešina ima vrhovnu vlast. Oni takođe mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim " Up. Druidi i njihovo ezoterično učenje Stranice koje je Julije Cezar posvetio druidima (De bello Gallico. već da posle smrti prelaze iz jednog tela u drugo: to im je naročito korisno kada treba da podstaknu hrabrost i potisnu strah od smrti. »Priča se da oni tamo uče napamet veliki broj stihova: zbog toga neki ostaju u toj školi i po dvadeset godina. str. 172. upućuje na indoevropsko nasleđe. ne citirajući ga. Posejdonijeve (II v. Birkhan. raspolagao i drugim informacijama. Veliki broj mladih ljudi dolazi da uči od njih i oni uživaju veliko poštovanje«. 13) predstavljaju najvažnije izvore kojim raspolažemo o keltskoj religiji. nasledi ga najdostojniji među njima. ako je više jednakih kandidata. Prokonzul koristi. što svakako. oni se okupljaju na jednom svetom mestu u zemlji Karnuta (Carnutes). Druidi. sudbine. U određeno doba godine. onima koji njihovu presudu ne prihvate.124 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom. uzdavši se u pisanje. ali je on. Po njima. može se beležiti. vera ne dozvoljava da se ta učenja zapišu. mogli zapostaviti svoju memoriju. VI. ako takav postoji. rimski (tačnije sinkretizam helenističke epohe) i hrišćanski. »vode računa o božanskim stvarima. Privučeni ovim značajnim povlasticama. smrti i zagrobnog života — a i neprestana revalorizacija tih elemenata od antičke pa sve do premoderne epohe. piše Cezar. kao što su javni i privatni računi. 37 Tom religijskom kompleksu koji vuče poreklo iz evropske preistorije i keltske protoistorije postepeno su se priključivali razni spoljni uticaji: mediteranski.« Cezar tvrdi da su druidi ustanovili tu praksu »jer ne žele da se njihovo učenje širi u narodu«. bave se prinošenjem javnih i pojedinačnih žrtava i upravljaju svime što je u vezi s verom. bar delimično. druidi se o prvenstvu izjašnjavaju glasanjem. zabranjuje se prinošenje žrtava. . mnogi hrle da slušaju njihova učenja. pri tom. a katkad se potegne i oružje. druidi-učenici. pri čemu koriste grčko pismo. a to praktično predstavlja građansku smrt. 542. a i zato što bi. pre Hr.« Druidi su oslobođeni vojne službe. koje se smatra centrom Galije. kao i obaveze da plaćaju poreze. one su uočene i u nekim germanskim verovanjima. »Kada on umre. a sve ostalo.) podatke.

kao što smo videli (up. 109 i dalje. uprkos neizbežnoj raznolikosti kada su u pitanju imena bogova. primere koje navodi Françoise Le Roux. Cezarov podatak o jednom jedinom »starešini« koji ima »vrhovnu vlast« među druidima ne potvrđuju ostali klasični autori. Cezar (De bello Gallico. 39 Vid. za sva tradicionalna društva. Za neke erudite ove činjenice su bile dokaz keltskog »varvarstva«. koji su stvorili jednu od najkoherent88 Vandrije (Vendryès) je ukazao na jedinstvenost religijskog rečnika (pre svega izraza koji označavaju apstraktne pojmove) vedskih Indijaca. strelama i nabijanjem na kolac. 16) iznosi da su »teški bolesnici ili. GERMANI. Reč je. napred. pri čemu su. J. . de Vries. 40 Up.KELTI. na koji se nailazi gotovo po ćelom svetu (up. ima izuzetan značaj. što objašnjava njen opstanak kod starih Germana. Les druides. kao i specifična verovanja različitih plemena. . Očigledno je da su godišnja okupl j a n j a druida pretpostavljala jedinstvenost njihovih religijskih ideja. kosmološki i eshatoioški simbolizam. § 137). prema podacima koje daje Posejdonije. . Geto-Dačana. ali u isto vreme i učitelji. Ta činjenica ukazuje na spekulativne sposobnosti »specijalista za sakralno« kod ove tri ariofonske grupe. koje se smatra centrom Galije«. 39 Taj simbolizam. o veličini sveta i zemlje. 11. TRAČANI I GETI 125 kretanjima. uostalom. žrtve ubijane na različite načine: mačem (pa je onda prema grčenju i načinu pada žrtve proricana budućnost). prinosili ljudske žrtve ili su se zavetovali da će ih prineti i da su se u vezi s tim obraćali savetu druida«. 140 i nap. 0 jednom obrednom centru koji treba da predstavlja »Središte sveta«. 40 Kelti su takođe žrtvovali ljude. i u isto vreme divljačkog i nezrelog karaktera druidske teologije. Latina i Kelta. Kelta i Rimljana (koji su je. Verovatno je model za javne žrtve koje su obavljali druidi na teritoriji Galije bilo bogosluženje prilikom velike žrtve svetkovane na locus consecratus. o prirodi stvari. a koriste ih Diodor sa Sicilije (V. § 12). No. Taj krvavi ritual nikako ne ukazuje na intelektualnu inferiornost. str. 31) 1 Strabon (IV. delo. ljudska žrtva je sadržala jedan izuzetno moćan i složen. Kao i brahmani. str. naučnici i filozofi. nav. u »centru« zemlje Karnuta. kao i »primitivnog«. niti na duhovno siromaštvo naroda koji su ga upražnjavali. oni kojima prete velike opasnosti u bitkama. svakako. kao i u tehnike posvećivanja takvih mesta: a Kelti su. zabranili tek ~97). o snazi i moći besmrtnih bogova i ta svoja razmišljanja prenose mladima«. 4). Navedimo samo jedan primer: Ngadju Dajake (Ngadju Dayak) s Bornea. pak. VI. praktikovali formiranje sakralnog prostora još od protoistorije. 38 Njihovo godišnje okupljanje na jednom »svetom m e s t u . uklapa se u religijski koncept sakralnog prostora. još u protoistorijsko vreme: vid. 218. druidi su sveštenici (oni obavljaju prinošenje žrtava). str.

da su oni »izmislili« verovanje za koje Kelti nisu ni znali. »duše besmrtne«. grčki istoričar i ne odbacuje (§ 179). Diodor sa Sicilije (V. 42 Vid. Međutim. koji su pripremani za druidski poziv i koji su morali temeljno da izuče teologiju i nauke. Le Roux. 41 Svi izvori naglašavaju veliku ulogu d r u i d i u obrazovanju omladine. školovali su se kod svojih učitelja dvadeset godina. samo beskrajno »preživljavanje«. 159 i dalje. koje. ili. Cezarovo objašnjenje da je to doktrina — »naročito korisna kada treba da se podstakne hrabrost i potisne strah od smrti« — nije ništa drugo do racionalistička interpretacija jednog verovanja u besmrtnost duše. 362). piše Lukan (Pharsalia. u irskoj literaturi. nepristupačna onima koji nisu posvećeni. Pomponije Mela (III. 130. priimećuje da je u Irskoj metempsihoza rezervisana za nekoliko mitskih ili božanskih bića. pak. brojni savremeni naučnici su zaključili da su grčko-latinski pisci izlagali keltska verovanja Pitagorinim jezikom. str. XV. Što se tiče verovanja u metempsihozu. jer je nauka bila ezoterična. gde se komentariše delo Hansa Šerera (Hans Schàrer). 1946). up.126 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijih i najrazrađenijih teologija poznatih u istoriji religija. 3) i Timagen (kojeg navodi Amijan Markelin. Po svoj prilici. La nostalgie des origines. Posumnjalo se i u Cezarovu informaciju o interesovanju druida za nauke: »takođe. Die Gottesidee der Ngadju Dajak in Siid-Borneo (Lajden. 28. Herodot objašnjava na isti način — to jest uticajem Pitagore — verovanje Geta u »besmrtnost« duše. uostalom. Poučavanje je bilo tajno. Zabrana pisanja (zbog koje nam je druidska doktrina i ostala nepoznata) i značaj koji je pridavan pamćenju i usmenom prenošenju učenja. 8) tvrde da su. reč je o koncepciji koja podseća na ezoterizam Upanišada (§§ 80 i dalje) i tantrike. takođe. Autor. fragment kalendara koji je pronađen u Kolinjiju ukazuje na 41 Up. predstavlja produžetak indoevropske tradicije (up. Međutim. 6) prenosi da su »duše ljudi besmrtne i da se posle određenog broja godina vraćaju u drugom telu«. u V veku pre Hrista. U stvari. »isti duh vlada telom i u jednom drugom svetu«. to jest. tom I. Verovanje u metempsihozu sreće se. 9. stari autori su se setili Pitagore baš zato što su koncepcije Geta i Kelta podsećale na orfičko-pitagorejsku doktrinu. samo oni učenici. str. o veličini sveta i zemlje« itd. Les druides. 128—29. a u isto vreme i psihosomatozu (kao kod Upanišada). I. Pošto su se. Prema Keltima. . u vezi s Keltima. oni mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim kretanjima. teško je utvrditi da li je opstanak duše posle smrti za druide značio »besmrtnost«. međutim. str. bili su lovci na glave (baš kao i Kelti) i prinosili su ijudske žrtve. 42 U nedostatku bilo kakvog direktnog podatka. neki stari autori podsetili orfičko-pitagorejske doktrine o metempsihozi. prema učenju druida. str. drugim recima. 450 i dalje). neke primere u knjizi F.

dolazi do iznenadnog obnavljanja keltske religije. No. Germani usvojili nedelju od .KELTI. eshatologija). kao i osnovne religijske strukture. pre svega. opisi hrišćanskih misionara i naročito pesme islandskih skalda. čime se postizalo uklapanje dva kalendarska sistema (solarnog i lunarnog). Kažnjavanje druida pod carevima Avgustom. međutim. u predanjima većine plemena još se mogu naći brojni elementi specifični za indoevropsko nasleđe (tu spadaju. GERMANI. TRAC ANI 1 GET1 127 dosta visok stepen astronomskih znanja. Igdrasil i kosmogonija starih Germana Mada raspolažu mnogo bogatijim fondom informacija od keltista. Zatim. kao što ćemo dalje videti (§ 179) u Sarmizecetuzi i Kostešti (Sarmizecetuza. Pre svega. pri čemu druidi ponovo stiču ugled. Mnogi autori su sa sličnom rezervom primali Strabonove tvrdnje u vezi s astronomskim znanjima Geto-Dačana. severnoazijskih. godine) primio hrišćanstvo. koji je dosta kasno (tek 1000. Ipak. istoričari germanske religije ističu da je poduhvat koji su preduzeli veoma složen. Izvori su različite prirode i nejednake vrednosti: arheološki dokumenti. odnosno. što je posledica različitih uticaja (keltskih. baš u ceremonijalnim centrima Geto-Dačana. koje dopunjuje osobito dragocen kompilatorski priručnik Snorija Sturiusona iz XIII veka. ne može se sumnjati u izvesno fundamentalno jedinstvo germanske religije. rimskih. uprkos ozbiljnim prazninama (o Gotima i Burgunđanima ne raspolažemo nikakvim podacima) i uprkos heterogenosti verovanja. zapisi iz rimske epohe (pre svega Tacitova Germanija). antagonistički i komplementaran par vrhovnih bogova. druidi. hrišćanskih) kojima su bila izložena razna plemena tokom njihovog širenja preko polovine Evrope. 173. sveto trojstvo. U Irskoj su se. III t. oni su stvorili ciklus od 19 solarnih godina kojem je odgovaralo 235 lunarnih meseci. Coste§ta). bez dodatnih dokaza. Osim toga kreativnost keltskog religijskog duha dostići će novi uspon u literaturi o herojima koji su se posvetili traganju za Gralom. orijentalnih. kada je rimski pritisak bitno oslabio. obaveštenja u vezi s verovanjima norveških naseljenika na Islandu ne možemo smatrati važećim za sva germanska plemena. Naime. Kada su. Pa ipak. sačuvalo dovoljno koherentno usmeno predanje koje nam omogućuje da bar u najgrubljim crtama rekonstruišemo mitologiju i kult. Međutim. u IV veku.). imalo je za cilj uništenje galskog nacionalizma. Tiberijem i Klaudijem. U stvari. jedino se na Islandu. i nazivi dana ukazuju na to da su sva germanska plemena poštovala istovetne velike bogove. zadržali sve do srednjeg veka. čije pisanje počinje od XII veka (vid. u III veku. iskopani su ostaci dva »kalendarska hrama«.

magija«. Niflhejm (Niflheimr). Iz otopljenog leda nastala je krava Audhumbla. pod njegovim pazuhom su se. Tri b r a t a odluče da u b i j u I m i r a . od krvi more. To dokazuje da je Merkur bio identifikovan s jednim bogom koji je u ćelom germanskom svetu bio poznat pod istim imenom: Odin-Vodan. od kostiju stene. napravili su Svet: od njegovog mesa oblikovali su zemlju. 44 Prema »Molitvi Vesobruna«. tako je nastao Buri koji se oženio ćerkom jednog diva i s n j o m imao t r o j e dece: Odina. sem jednog koji se na misteriozan način spasao sa svojom ženom. odnosno kao »čarolija. Audhumbla mu je dala oblik čoveka. od kose oblake. na Mediteranu i. Primećeno je da je tokom poslednje faze u germanskoj religiji preovlađivalo veoma veliko interesovanje za mit o propasti sveta.43 Ta slika. No. poznata još iz orijentalnih komogonija. ni drveta ni planine. rodili čovek i žena. za germansku religiju je karakteristično to što je propast sveta najavljena već u kosmogoniji. Ginungagap.. u Drelaznoj zoni rodilo se a n t r o p o m o r f n o biće Imir (Ymir). Dok je Imir spavao. na primer. U stvari. reč ginnunga treba prevesti kao magična varka. Tako je. ni svoda nebeskog. »Vidovite«) k o j a je napisana pred k r a j paganske epohe. koji se od II veka p r e Hrista može uočiti na Bliskom istoku. sunce nije sijalo. 4—9). dies Mercuri (francuski — mercredi) zamenjen »danom Odin-Vodana«: na starom gornjenemačkom jeziku Wuotanestac. ona je I m i r a hranila svojim mlekom. 41 i dalje. »Ginnungagap«. poemi hrišćanskog porekla napisanoj u IX veku. na holandskom woensdag i na staroskandinavskom Odhinsdagr. a od lobanje nebo. već samo jedan »džinovski ponor«. na engleskom Wednesday. »nije bilo ni zemlje. Kao posledica sudara vatre i leda. u Iranu. 44 Snori u tančine izlaže kako se na severu pruža zemlja leda i izmaglice. a njegova dva stopala začela su sina. Potom su braća odnela Imira nasred velike provalije i od njegovog tela. stvaranje Sveta 43 Prema Janu de Vrisu. Najkompletniju priču o S t v a r a n j u preneo je Snori (Gylfaginning. u velikom talasu njegove krvi podavili su se svi divovi. Ližući slani led. o Puruši (§ 73) i o Pan-kuu (§ 129). koje su isekli na komade. t j . Kosmogonija koja se zasniva na u b i j a n j u i k o m a d a n j u jednog antropomorfnog Bića podseća na mitove o Tijamat (§ 21). jedan vek kasnije. P r e m a tome. u južnoj Nemačkoj. oni su imena rimskih božanstava zamenili imenima sopstvenih. niti je mesec svetleo. na početku nisu postojali »ni zemlja ni nebeski svod«. nalazi se i u drugim tekstovima. u Palestini. Veličanstveno more nije postojalo«. k o j a je identifikovana sa svetom mrtvih i u k o j o j jedanaest reka i m a j u zajedničko izvorište. up.128 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sedam dana. iz znoja. njegov glavni izvor bila je zadivljujuća poema Voluspa (»Proročanstvo Volpe«.. dok se na jugu nalazi žarka zemlja Muspel (Muspell) k o j u čuva džin S u r t r (»Crni«). u Rimskom carstvu. Vilija i Vea. str. reč je o jednom veoma r a s p r o s t r a n j e n o m fenomenu. Prema tim »Proročanstvima« (strofa 3). .

što označava.harbru. Prema Snoriju. utvrdivši tako dnevni ciklus (dan i noć). 47 Prema Snoriju. Henir im je dao razum. 1 i dalje. Imir je bio biseksualan: 45 on je potpuno sam rodio par ljudi. Vrh drveta dodiruje Nebo. u centru Sveta. Zemlja. postaviti svoje oko (§ 174). Zapravo. Antropogonija koja vodi poreklo od drveća predstavlja dosta rasprostranjenu temu u drevnim mitovima. drugi do staništa divova. »Microcosmo e macrocosmo nel mito indoeuropeo«. TRACANI I GETI 129 je rezultat krvave žrtve. Mimira. regeneraciju života i koheziju društva. Embla je možda isto što i reč elmla. Jedan od njegovih korenova probija se do zemlje mrtvih (Hel). bila je opasana velikim okeanom. a zmija Nidhog (Niddhog) grize mu 10 45 Ime Imir odgovara sanskritskom Jima. u koji će Odin.nnr). rodio i divove demone (koji će ugrožavati Kosmos sve do konačne katastrofe). ideju o prvobitnoj potpunosti izražavaju i druga mitološka predanja. prema kojima je Imir. ćutljivog boga i Lodura (Lodhur). 47 Otkako je drvo Igdrasil niklo (što će reći otkako su bogovi stvorili svet). načinio prvi par ljudi: on ih je oživeo. preživeće propast sveta i naseliće jednu novu zemlju koja će se docnije pojaviti. jedno androgino biće. ta drevna i široko rasprostranjena religijska ideja je kod Germana. Drvo Igdrasil. svaki od tri korena prodire u jedan bunar. tri brata su stvorila zvezde i nebeska tela od varnica koje su vrcale iz Muspela. kao i Imir. oni će se sakriti u duplji Igdrasila i hraniti rosom s njegovih grana. Igdrasilu (Yggdrasill). Nastavivši svoje kosmogonijsko delo. Aske i Embla. a Lodur čula i antropomorfni oblik. stablo mu truli. Odin je od dva drveta. 46 koja je našao na obali. kao zalogu. Kod starih Germana. opet. a u isto vreme i predstavlja. kao i smenjivanje godišnjih doba. »brest«. mitski predak Germana je bio Tuisto. opravdavala ljudsku žrtvu. Jedan drugi mit govori o dva ljudska bića koja su nikla na Kosmičkom drvetu. i naselila svet. kao i kod drugih naroda. up. a potom uredila njihova kretanja. str. U unutrašnjosti su načinili Midgard (Midhgardh) (dosl. 41 Aska podseća na kosmički jasen. 2). A kao što je poznato. kao i bunar sudbine (Urd. Za vreme Velike zime ragnaroka (§ 177). verovatno je u originalnom predanju postojao samo jedan podzemni izvor. kružnog oblika.KELTI. obale su bogovi naselili divovima. nalazimo je i kod Indoevropljana. jedna takva žrtva. Prema Tacitu CGermania. preti mu propast: jedan orao mu kida lišće. predak bogova. No. to ime se. obezbeđivala je obnavljanje Sveta. dvopolnost je smatrana najsavršenijim izrazom potpunosti. o kojem ne znamo skoro ništa. Univerzum. ovaj par. od kojih su najpoznatiji bunar najmudrijeg boga. Uz pomoć Henira (Hoenir). »srednje boravište«. koji će se spasti u Kosmičkom drvetu. što znači »dvopolan«. a treći do sveta koji naseljavaju ljudi. povezuje sa švedskim tvistra. GERMANI. a njegove grane obavijaju svet. svet ljudi koji su zaštitili ogradivši ga Imirovim trepavicama. koja nije ništa drugo do ponavljanje prvobitnog božanskog čina. »razdvojen«. . simbolizuje. Bonfante.

boginja sudbine određuje živote svih bića. zastupnika različitih verovanja: autohtonih zemljorad48 Isti simbolizam predstavlja i stub Irminsul. Najpoznatiji među Azima su Tir (Tyr). Zemlju i Donji svet. drugim rečima.130 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA korenje. dok bog s maljem. da će se jednom. obnoviti. Jednoga dana Igdrasil će se srušiti i to će biti smak sveta (ragnarok). važno je istaći ono što je u tom mitu specifično germansko: Drvo. koji. ali na velikim visinama. Asgard (Asgardh). 49 Panteon je podeljen između dve grupe bogova: Aza i Vana. U proročanstvu Voluspa (strofa 20).48 Više puta smo ukazali na arhaičnost i veliku rasprostranjenost ovog kosmičkog simbola. Azi i Vani. ljudi — izloženo je propadanju. o dobro poznatoj slici Kosmičkog drveta u Središtu sveta koje povezuje tri kosmička nivoa: Nebo. Verovatno je da su na sliku i init o Igdrasilu uticale izvesne orijentalne i severnoazijske koncepcije. t j . magiju i vojnu moć. opet u središtu sveta. bogovi. bogovi su izgradili i svoje boravište. . prema verovanjima Saksonaca. S druge strane. već smo pomenuli spor koji je doveo do sukoba Aza i Vana. prva dva odgovaraju binomu vrhovnih bogova (u vedskoj Indiji to su Mitra i Varana). podupire nebo. Taj dugi i teški rat u kojem nije bilo pobednika završen je potpunim izmirenjem. Kosmos. No. sve što postoji — Svet. Moglo bi se reći da je Igdrasil egzemplarna i univerzalna inkarnacija sudbine bivanja. 174. 4 » Kao što je poznato. zadovoljstvima i mirom. sudbina. ne samo ljudi nego i bogova i divova. najveći neprijatelj divova. u samom centru Univerzuma. krije se u podzemnim izvorima u koje prodiru korenovi Igdrasila. Najvažnija božanstva Vana nastaniše se kod Aza i tako plodnošću i bogatstvima kojim su vladala doprineše uticaju koji su ovi drugi imali posedujući vrhovnu sudsku vlast. Tor. Odin i Tor (Thorr). zasnovanu na imaginarnoj geometriji. kao i veze s plodnošću. Reč je. od samog svog nastanka najavl j u j e propadanje i konačan kraj. Urda. svojim ratničkim karakterom podseća na Indru. Odin i njegove izuzetne »šamanske« sposobnosti Pošto su Midgard naselili parom predaka. Freja (Freyr) i Freju (Freya) — karakteriše njihovo bogatstvo. pa ipak se može očekivati. Brojni autori su se trudili da ovu drevnu legendu objasne kao sećanje na istorijski sukob predstavnika dveju raznorodnih kultura. Analizujući mitsku strukturu rata između Rimljana i Sabinjana (§ 162). najreprezentativnije među Vanima — Njordra (Njordhr). očigledno. topografske indikacije Središta sveta odražavaju jednu mitsku geografiju. na početku novog kosmičkog ciklusa. život.

22 i dalje. No. naime. GERMANI. Odin-Vodan je najznačajniji među bogovima. »ranjen kopljem i žrtvovan Odinu. na k r a j u krajeva. 52 Igdrasil. bibliografija). s jedne strane. Odin visi obešen o kosmičko drvo. Ranivši sam sebe kopljem i uzdržavajući se od vode i hrane. s druge. str. 17 i dalje (str. specifični fenomeni evropske protoistorije koji se. Odin i Tor — zadržavaju neke specifične crte bogova prvih dveju funkcija. a drasil je konj). na m o j poziv. 51 Up. videćemo malo dalje da se ni ono što ih razlikuje ne može zanemariti. simbola mudrosti i magijske moći. 9* . bez hrane i pića i evo. uputi kuda želi. u obliku neke životinje. uostalom. veoma istorizovao. Dodajmo ipak da. dva različita etnosa. kao i dva gavrana koji ga obaveštavaju o svemu što se događa u svetu. a zna se da su žrtve Odinu bile vešane o drveće. kod mrtvih on traži i pronalazi m Ako ništa drugo. Les Dieux des Germains. njihovi likovi trpe znatne promene. ja sam žrtvovan samome sebi. Žorž Dimezil je pokazao da je reč o jednoj indoevropskoj mitološkoj temi koju je Snori. 145 i dalje.KELTI. pojaviše se rane«. jer ona čini sastavni deo indoevropskog predanja. 163 i dalje. dok su. Obešen devet noći o drvo Igdrasil. Za vešala se kaže da su »konj« obešenog. Ali mitološka tema rata između Aza i Vana dopire iz vremena koje je prethodilo germanizaciji. str. Tako je on došao do okultne nauke i do pesničkog dara. to su. ako glavni Azi -— Tir. 39. U jednom delu poeme Havamal (»Reči s najvećih visina«. Du mythe au roman. str. praćeno simbiozom dva tipa društva. u izvesnim krajevima. Šamanski aspekt Odina potvrđuju njegov osmonogi k o n j Sleipnir. videti našu knjigu Chamanisme. Ovde se svakako radi o obredu posvećenja parašamanske strukture. u skladu s germanskim religijskim duhom. 52 O ulozi Kosmičkog drveta prilikom inicijacije severnoazijskih šamana. Jasno se uočavaju njegove sličnosti s Varunom: obojica su vrhovni vladari bez premca i gospodari magije. Les Dieux des Germains. u svom pripovedanju. oni »vezuju« i paralizuju svoje protivnike. Dumézil. lakomi su na ljudske žrtve. bog se izložio ritualnoj smrti i tako stekao t a j n u mudrosti inicijacijskog tipa. predstavljaju činjenice koje potvrđuje arheologija. strofe 139—142). njihov otac i vrhovni vladar. 51 No. Verovatno je t a j mit služio kao uzor i opravdanje za mnoge lokalne ratove koji su se završavali mirenjem protivnika i njihovim spajanjem u jednu zajednicu. oni su uobličeni. str. 49 i dalje. TRACANI I GETI 131 nika (neki su ih nazvali »Megalithenvolker«) i njihovih osvajača (»Streitaxtvolker« ili ariofonski osvajači). ponavljaju sve do srednjeg veka. Baš kao i šamani. Odin opisuje kako je došao do runa. 62 i dalje. 50 Tačno je da invazije teritorija nastanjenih neolitskim zemljoradničkim stanovništvom i potčinjavanje starosedelaca vojno superiornijim osvajačima. vrhovne vlasti i rata. prilagođeni mediteranskim i severnoazijskim uticajima. Odin može da m e n j a lik i u stanju je da svoj duh. vid. znači »Igov konj« (jer je Ig — jedno od Odinovih imena.

u poemi Hcivamcil (strofa 158). svi bogovi su pljunuli u jedan sud. sakrivši ga u izvor (up. Rat. važnost koja je pridavana ekstatičkim tehnikama. »Igova medovina«.. u svakom slučaju. 56 Da zaključimo: posle posvećenja (koje mu je omogućilo da dođe do runa). Mvth and Religion of the North. ekstaza i smrt Za razliku od Varune. up. Les dieux des Germains. 175.. pomešaše njegovu krv s medom i tako napraviše medovinu. Dimezil je otkrio indijsku paralelu: Loki. ali isto tako i »medovina patuljaka«. Međutim. rat je važniji od svega i svemu daje boju« (Dieux. 65). 102 i dalje. Up. kao i verovanjima šamanske strukture. bio je slavan kao poznavalac okultnih nauka. Međutim. Onaj koji je pije postaje pesnik ili učen čovek. Odin-Vodan je bog rata: jer. 34 Prema Snoriju (Gylfaginning. . povezuje germansku religiju s azijskim šamaniamom. on je ekspert u veštini seidhr. »Kvazirova krv« itd. okultnoj tehnici šamanskog tipa. 54 Šamani Jukagirâ pitaju za savet lobanje svojih predaka—šamana. On je istovremeno bog pesnika i mudraca. ali je Odinu pošlo za rukom da ga se dokopa i otada je ono dostupno svim bogovima. Neki naučnici ukazuju na indoevropsko nasleđe iako ne treba isključiti ni severnoazijske uticaje. a naročito u mitologiji i kultu Odina-Vodana. Le Chamanisme. on izjavljuje da raspolaže čarolijom pomoću koje može da natera obešenog da siđe s vešala i s njim porazgovara. iz te ceremonijalne pljuvačke rodilo se biće izuzetne mudrosti po imenu Kvažir.132 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA tajna saznanja. Odin je stekao pravo da se na njemu napije tek pošto je žrtvovao oko. strofa 25). Ovaj ju je konzervirao pomoću različitog bilja i od tada se on savetuje s glavom diva svaki put kad želi da sazna neke tajne.. Poetsku inspiraciju skaldi nazivaju »Igov pehar«. Mimir. str. str. kao što piše Dimezil. Jedan značajan mit govori o poreklu »napitka poezije i mudrosti«: u trenutku kada je sklapan mir između Vana i Aza. zanesenjaka i ratnika. str. u tradi53 Teško je tačno utvrditi »poreklo« šamanskih elemenata u verovanjima starih Germana. znanja i poetske inspiracije. kao i o ceni koju je spreman da plati kako bi došao do mudrosti. Odin je postao neosporni gospodar mudrosti i svih okultnih nauka. Voluspa. »u ideologiji i praksi Germana. str. žrtvovanja oka (čime je stekao pravo da pije na Mimirovom izvoru) i krađe medovine. Bogovi mu odrubiše glavu i poslaše je Odinu. 55 Dva patuljka ga ubiše. 201. str. 8). 53 Reč je o personifikaciji jednog opojnog pića koje obezbeđuje slogu dve socijalne grupe. 56 Na izvore ukazuje Tirvil-Petr (Tuirville-Petre). Mimir je bio čuvar izvora mudrosti u podnožju Igdrasila. 31 i dalje. 38. Orfejevu glavu (§ 180). 53 I drugi mitovi govore o strategijama koje Odin koristi. Jedan od divova. Piće je bilo sakriveno na drugom svetu. na mestu do kojeg je bilo teško dospeti.

GERMANI. kao i svaki ekstatični i ratnički društveni sloj. snažni kao medvedi ili bikovi. postalo je naročito popularno u srednjem veku. Kod Tefalija (Taifali). Odinovi pratioci su »išli bez oklopa. Bog rata Odin-Vodan je u isto vreme i bog mrtvih. Izgleda da objašnjenje za to neobično i protivurečno ponašanje boga leži u njegovoj potrebi da. piše Tacit (Germanija. a ni vatra ni čelik im nisu mogli nauditi. terorisao sela. 31). uoči eshatološke bitke prilikom ragnaroka. oko sebe okupi najhrabrije borce. agresivne jarosti. Njegov kult. U stvari. Naissances mystiques. Odin-Vodan nikako nije mogao postati omiljeni bog seoskog stanovništva. gnev«. oni bi prosto gubili ljudska obeležja i postajali pobesnele zveri. Verovanje u likantropiju koja se ostvarivala ritualnim oblačenjem u vučju kožu. pripremajući se za odlučnu bitku. »dvorana poginulih«. posebno. kao divlji psi ili vuci. »ljudi u vučjoj koži«. To je nazivano bes bersekirä« (dosl. str. medvedä«). odvodile su Valkire u nebeski dvorac Valhalu. pre svega. str. Staviše. on štiti velike junake. ali isto tako i šamanu. VI). Ime Vodan (Wodan) izvodi se iz reči wut koja doslovno znači »bes. Nazivani su i imenom ülfhedhnar. 4.KELTI. serkr. »Les Daccs et les Loups« (u knjizi De Zalmoxis à Gengis-Khan. 59 Valhala. Mladić je postajao berserkr posle bitke posvećenja. Tacit opisuje Harije (koji šu naseljavali okolinu gornjih tokova Odre i Visle). 17 i dalje). 57 Vid. kao »armiju fantoma« (exercitus feralis) čiji je izgled u svakom neprijatelju izazivao paničan strah (Germania. Ljude su masakrirali. . kandidat nije sebi sekao ni kosu ni bradu sve dok ne ubije jednog neprijatelja. pale u borbi. koji je. mladić je morao da ubije divljeg vepra ili medveda. istaknute ratnike. ekstazom i smrću leži specifičnost karaktera Odina-Vodina. 58 Dočekivao ih je Odin. njegova neustrašivost je postajala utoliko veća ukoliko se on više ponaša kao zver. s njihovim crnim štitovima i telima obojenim a crno. a naročito kod starih Germana. Eliade. rat predstavlja jedan ritual koji teologija opravdava. 57 Kroz te probe kandidat bi upoznavao dušu divlje životinje. Prema tome. a u nordijskim zemljama ono se održalo sve do XIX veka. Zaštitnik Männerbünda. 43). proroku i vidovitom mudracu. TRAC ANI 1 GET1 133 cionalnim društvima. ali na kraju izdaje i ubija svoje štićenike. ekstatička priroda smrti približava ratnika nadahnutom pesniku. Valkire (čije ime označava »one koji odabiraju mrtve na bojištu«) u početku su bile duhovi koji prate mrtve u podzemni svet. grizući svoje štitove. dok je kod Herilija (Heruli) morao da se bori bez oružja. vojni sukob poistovećuje sa žrtvenim obredom: i pobednik i poraženi prinose bogu krvavu žrtvu. »ratnici u košuljici. a zatim su provodili svoje dane na borilištu. herojska smrt postaje religijsko iskustvo privilegovanih. 175 i nap. Pomoću čarolija. Prema Inglinga-sagi (pogl. U njemu se. Baš u toj egzaltaciji ratom. Tako kod Šatija (Chatti). Reč je o specifičnom iskustvu mladih ratnika: dovedeni do zastrašujuće.

Njegove ratničke osobine su zaista prilično izražene. Tira (Tyr) (*Tiwaz. Ubedivši ga da je u pitanju igra. nisu u suprotnosti (Altgermanische Religionsgeschichte. porodice kraljeva.bog rata' i . pre svega. III). pak. str. kojeg je jedna div-žena rodila s Lokijem. već njegov »imperijalistički« karakter«. Zevs. da su takvi skupovi u doba mira bili slični onima iz doba rata. pojmovi . 80 Kao što primećuje Jan de Vris. 59 jer jedan od naziva bogova. to ne dokazuje Odinovu »agrarnu« strukturu. Tor i Balder Lik prvog od Aza. t j . Značajna uloga Odina-Vodana u verskom životu Germana objašnjava se ogromnim ugledom koji mu je donosila njegova magijska vrhovna vlast. Azi: Tir. pa čak i u složenicama s recima koje označavaju »polja« i »livade«. međutim. njegovu težnju da se dokopa funkcija i atributa drugih božanstava.134 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u kome su ljudi žrtvovani vešanjem. i za razumevanje Tirovog lika najznačajnija mitska epizoda odigrala se još na prapočetku. predstavlja množinu imena Tir. 60 Karakteristična. Njegovi atributi boga — vrhovnog vladara. bogova i čoveka. ali je ipak neosporno da je njegova prvobitna vokacija »bog sudija« (sličan Mitri). a u isto vreme boga rata i boga smrti. II. Podozrivi Fenrir je prihvatio igru pod Njegovo ime *Tiwaz srodno je drugim indoevropskim imenima Neba (bogova Neba): Diaus. Ziu).) Pored toga. najbleđi je. Odin je najvažniji stvaralac Sveta. koncepcije koje karakterišu germansku kulturu ranog srednjeg veka (up. Bogovi saznadoše da treba da ih proguta vuk Fenrir. udaranjem mačem po štitu. »s germanskog stanovišta. u kolektivnom pamćenju ostala su samo njihova imena. 59 . Pošto ga interpretatio romana identifikuje kao Marsa. a odluke odobravali mahanjem mačevima i sekirama ili. tako i verske valorizacije smrti na bojnom polju. (Od ostalih božanskih ličnosti koje su delovale u mitska vremena početaka. bogovi su uspeli da vežu mladog vuka čarobnim remenom koji je bio toliko tanak da se nije mogao videti. on je bio vrhovni bog. Ipak su pronađeni brojni toponimi koji u sebi sadrže reč Odin. vojnih starešina i onih koji su ih okruživali. On je organski povezan s thingom. slavile su. njemu je namenjena glavna uloga u odsudnom boju ragnaroka. vid. 13). Istina je. kako svetog karaktera institucije kraljevstva. tiwar.bog prava'«. Verovatno su bar neka germanska plemena nastavila da slave nebeskog boga pod imenom Irmin-Hermin. 176. dalje. No. odnosno sa skupom ljudi koji donose presudu u nekom procesu. jer su ljudi na njih dolazili naoružani. Jupiter. obično ga svrstavaju među bogove rata. predstavljaju objašnjenje. t. Prvobitno.

prerušavanje Tora u mladu da bi prevario diva koji mu je ukrao čekić. U stvari. 62 Teško je utvrditi kakve veze postoje između Tora i lika koji maše sekiram. . . »najbolji i svi ea vole. 11). Više tekstova i nekoliko crteža prikazuju ga kako izvlači zmaja iz mora. Kao gospodar nepogoda. on je obezbeđivao žetvu i štitio sela od demona. a osim toga je i najmilosrdniji od svih Aza« (Gylfaginning. 75: »ono što je božansko društvo tako dobilo u efikasnosti. § 68). 62 Njegov najveći neprijatelj je kosmička zmija Jornungen (Jornungan) koja obavija svet i koja će ugroziti bogove kad nastupi ragnarok. U mnogim pričama je prikazan kako se suprotstavlja divovima i uništava ih svojim čekićem. GERMANI.KELTI. a samim tim i degradaciju Vrhovnog boga — sudije. Tor je bio popularan mada nije bio bog poljoprivrede. U mnogobrojnim hramovima nalazile su se njegove slike na kojima je uvek prikazivan s čekićem. kao i po svojoj tragičnoj sudbini. Najmudriji je. . Osim toga. mogu se možda otkriti u ritualnoj ulozi čekića za vreme venčanja. 21). Erotske sklonosti. on je. ili Fides. a naoružan je čekićem Mjolnirom (Mjollnir) (»razbijačem«). Ime mu znači »grmljavina«. pogl. ali je očigledno da je bio veoma omiljen. predstavlja kršenje zakletve. Lepota koja ga krasi tolika je da se oko njeea širi s v e t l o s t . Malo se zna o njegovom kultu. sav Balderov značaj u drami sveta otkriva baš njegova 61 Up. TRAC ANI 1 GET1 135 uslovom da jedan od bogova stavi ruku u njegovu čeljust kao zalogu i garanciju da mu neće biti naneto zlo. Kao boga ratnika potisnuo ga je Odin. analogom Indrinog vađra (up. bdi nad zadatom reči. Istina. prikazanim na skandinavskim pećinskim crtežima iz bronzanog doba. Uočena je »folklorizacija« nekih mitoloških priča u kojima glavne uloge imaju Tor. 13. gde takođe nije sve savršeno. str. kako piše Snori. na primer. Postoji znatno više svedočanstava o tim slikama nego o slikama drugih bogova. postalo je samo verna projekcija zemaljskih država i družina čiji je jedini cilj dobitak i pobeda. najzanimljiviji od svih bogova je Balder. izgubilo je na božanskoj i mističnoj moći. mitskim simbolom groma. ove mitološke priče su se održale samo zahvaljujući svojim narativnim kvalitetima. karakteristične za Indru. ali u kojem Mitra. život svih ljudskih zajednica pun je nasilja i lukavstava. najbolje ume da govori. Tor je zaštitnik Aza i njihovog božanskog boravišta. kao što primećuje žorž Dimezil. Međutim. Jedino se Tir usudio da to učini i čim je vuk osetio da ne može da se oslobodi. Mjolnir i divovi. Sin Odinov i boginje Frige (Frigg). Kako su značenja napuštenih obreda zaboravljena. mada neophodan da bi se spasao panteon. Po svojoj čestitosti i plemenitosti. Les Dieux des Germains. 61 Tor (Donar) je bio jedan od najpopularnijih bogova. ali bar teologija opisuje jedan božanski Poredak. pružajući blistav božanski primer«. Slični procesi objašnjavaju »poreklo« brojnih literarnih tema. odgrizao mu je ruku (Gylfaginning. pogl. takav jedan gest. Zbog crvene brade i neverovatnog apetita još je sličniji vedskom ratniku.

. pokazaću ti gde je. Međutim. koji je bio slep. mirom i bogatstvom. današnjoj osrednjosti nema leka. naljuti se. no Loki mu dade grančicu i reče: »Učini kao i ostali. I zaista. ona ga prazni. ljudi i životinje. Saznavši to od bogova.136 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA smrt. »»Kad to vide Loki. Toru polazi za rukom da uhvati Lokija i bogovi ga vezuju lancem za stenu. »Struktura Voluspe jasno pokazuje da ova drama predstavlja osnov za razumevanje istorije sveta. Iznad njega vešaju jednu otrovnicu koja lagano ispušta otrov na Lokijevo lice. Balderov brat Hoder (Hodhr). kada nastupi ragnarok. već u predeo kojim je vladala Hela (Hel). Bogovi Vani. više ili manje.« Uza sve to.nijedan od njegovih sudova nije ni održao. Odin j o j pošalje glasnika s molbom da oslobodi Baldera. oženio se svojom sestrom i s n j o m izrodio blizance Freja i Freju. udarajući ga mačevima i bacajući na njega razne predmete da bi se zabavili. Loki će uspeti da se oslobodi. Hoder baci granu imele na brata. Kad se sud napuni. a zemlja se trese.« Prema Lokijevom uputstvu. Balderova dobrota i milosrđe ostali su dosad bez rezultata jer se zbog nekakve zle sreće. »a to je verovatno bio Loki«. njegova žena koja skuplja otrovnu tečnost u jedan sud. uoči smaka sveta. a Hela odgovori da će ga pustiti ako za njim zaplače »sve na svetu«. 177. Loki. Prema njoj. no ipak je i to što je postojao pružalo nadu i utehu. . Smak sveta Svi Vani su. ode do Frige i upita je da li su se baš sva bića zaklela da će poštedeti Baldera. svi zaridaše. mit koji opisuje taj događaj je najdirljiviji u celokupnoj germanskoj mitologiji. učinio mi se suviše mlad da bih od njega tražila zakletvu. K r a j njega je. tada se on grči. 95—96. Uostalom.« 63 Pošto nije pao na bojnom polju. Njordr. Les Dieux des Germains. »Grana preseče Baldera i on pade mrtav. piše Snori. Potom se Azi okupiše oko Baldera na trgu thinga. kamenje i drveće. Prema Snorijevoj verziji. To je bila najveća nesreća koja se mogla dogoditi bogovima i ljudima. Samo jedna veštica ne htede da zaplače za Balderom. Njegova m a j k a je primila zakletvu od svih stvari na svetu da mu neće naneti zlo.« Prerušen u ženu. Balder nije pošao u Valhalu. ni ostvario'. pa bogovi odlučiše da ga učine nepovredivim. Najstariji od njih. direktno povezani s plodnošću. 33—35). Najzad.« Loki ga ubra i ode s njim na thing. Friga mu odgovori: »Ima u šumi jedan izdanak imele mistilteinn. Balder je imao zloslutne snove. Lokija niko nije mogao kazniti (Gylfaginning pogl. pošto su se nalazili na svetom mestu. ali u međuvremenu na njegovo lice pada otrov. stajao je po strani. udari ga ovom grančicom. Pošto su se stari 83 Dumézil. str.

Njegovo ponašanje je nepredvidljivo: s jedne strane. a kada nastupi smak sveta. Prema Snoriju. S druge strane. a sadrži i ljudsku žrtvu. No njegova mitologija nije zanimljiva. nije imao kulta i nisu mu posvećivani hramovi. čekić za Tora itd. u stvari. ćerka mu je Hela. isto značenje ima i ime Njordr. a mnogobrojni toponimi koji u sebi sadrže ime Freje to potvrđuju. 64 ili potrebom da se istakne orgijastički karakter bogova plodnosti. tera patuljke da kuju neke magične predmete koji predstavljaju prave atribute bogova (prsten Dropnir za Odina. •• Ona je asimilovana u Veneru: dies Veneris. str. Njordra istiskuje Frej. Gods and Myths of Northern Europe.KELTI. ali oni često liče na narodne bajke i šale. pre svega. prvobitno bila sveštenica Vana. Boginja je vožena od plemena do plemena u kolima koje je vukla jedna krava. jedna priča koja je sačuvana u sagi o kralju Olafu potvrđuje postojanje kulta ove vrste. gospodarica tužne zemlje u koju odlaze oni mrtvi koji nemaju prava da idu u Valhalu. divovima. Freitag. Tacit (Germania. itd. a robovi koji su obavljali obred bivali su udavljeni u istoj vodi. 63 U poslednjoj fazi skandinavskog paganizma. on se druži s bogovima 67 i rado se bori s njihovim neprijateljima. Ona je bila u stanju da komunicira s drugim svetom i da se pretvori u pticu. ona je bila jedino božanstvo koje je narod još slavio u vreme kada je on pisao svoje delo. TRAC ANI 1 GET1 137 Germani gnušali incesta. Snori tvrdi da je brak između brata i sestre bio uobičajen kod Ukratko izložio Dejvidson (Davidson). njegov kult ima mnoge orgijastičke osobine. to mitološko predanje se može tumačiti ili kao odraz običaja preindoevropskih starosedelaca. friday. on će ubiti Hejmdala. Njegova slika u hramu u Upsali je falusnog izgleda. njen kult je slavljen u svetoj šumi na jednom ostrvu u »Okeanu« — i. 93 i dalje. Postoji obilje mitova o Lokiju. ona je kao i Friga (*Frija) 66 — što je možda samo nadimak — bila. koja je prva naučila Aze tehnici proricanja budućnosti zvanoj seidhr. boreći se protiv njih. Majci-Zemlji«. 40) govori o boginji Nertus. Što se tiče Freje. Snori dodaje da je Freja. 17 Zajedno s Torom kreće u zemlju demona i divova. prati Odina i Henira i pomaže im da skinu kožu s patuljka Andvarija.). On se hvali svojim ljubavnim uspesima: napravio je M Vana. Potom su kola i statua boginje kupani u jednom jezeru. GERMANI. dodaje rimski istoričar. amoralni zločinac: on je prouzrokovao Balderovu smrt i time se hvališe. on se trudi da im nanese zlo. a naročito poljoprivrednog obilja. »to jest. Neizvesna je etimologija njegovog imena. Loki je zagonetan i prevrtljiv bog. Na Tacitov opis je verovatno uticalo i ono što je znao o kultu Kibele u Rimu. I njegovi potomci predstavljaju potvrdu demonske prirode ovog boga: sinovi su mu vuk Fenrir i Velika zmija. on je zao. boginja ljubavi i razmnožavanja. Iako je i sam jedan od Aza.5 . međutim. 1. »to je jedini period u kojem je vladao mir i kada se mogao osetiti spokoj«.

godine. njegova zloba. str. 10—22 i Dumézil. kao i propašću sveta. str. to što su Mahabharata i Edda u tolikoj meri i tako harmonično usklađene govori u prilog postojanju velikog eshatološkog mita koji se bavio odnosima Dobra i Zla. 238 i dalje. oslobođena lanaca počinju da napadaju zemlju. na veoma drzak način. •• Up. boravište bogova. Zorž Dimezil je ponudio jednu prihvatljiviju interpretaciju. str. ali će zatim i sam poginuti. pod komandom Surtra nadirati kopnom. penjući se po duginom luku. jer povezuje Lokija. 109 i dalje. napasti i uništiti Asgard. čudovišta. baš kao i u Indiji. Velika zmija izlazi iz okeana izazivajući katastrofalne poplave. Svaki od bogova će napasti po jednog od protivnika. . § 101). pak. spavao je s Torovom ženom itd. zvezde počin j u da p a d a j u s neba. zlokobnoj ličnosti iz Mahabharate. opisuje ga kako je ušao u dvoranu u kojoj su se bogovi gostili da bi. sunce tamni. smrti. The problem of Loki. kao i svrstavanje među neprijatelje bogova za vreme eshatološke bitke. I. Mythe et Épopée. u poslednjem periodu paganizma Germani su bili veoma opsednuti eshatologijom. redom. koji predstavlja izvanrednu inkarnaciju demona našeg doba (up. Odi88 Najvažnije teorije. ali će odmah potom umreti od njenog otrova. drugi će. Les Dieux des Germains. Najzad će se vojska bogova i heroja i vojska čudovišta i divova naći na jednom velikom polju i otpočeće odlučujuća bitka. kao odraz hrišćanskog đavola ili. Tor će krenuti na Kosmičku zmiju i ubiti je. Ima svoju ulogu u skoro svim šalama i pripovetkama o bogovima i divovima. čine ga sličnim Durjodhani. Smak sveta je bio sastavni deo kosmologije. 1933. pokušavaju da objasne Lokija kao boga vatre. 6 8 Jan de Vris ga. Najpotpuniji i najdramatičniji opis dat je u poemi Voluspa. 97 i dalje. predložene do 1932. prikazali su Jan de Vries. No ima i nekih specifičnih detalja trogodišnja zima (fimbulvetr). Hejmdal će napasti Lokija i oni će se međusobno poubijati. Več više od jednog stoleča naučnici. zemlja drhti. str. Tek je pojava Tora prekinula ove njegove bezobrazluke. Hodera i Baldera sa smakom sveta. heroja-prosvetitelja. Iranu ili Izraelu.138 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sina Tirovoj ženi. Loki. grmljavine. ambivalentnom ličnošću karakterističnom za severnoameričku mitologiju. povezuje s tricksterom. mita koji je bio raširen među indoevropskim narodima još pre nego što su se oni razišli po svetu. njegov mladi sin Vidar će ubiti Vuka. horda divova koja će stići brodom načinjenim od noktiju mrtvih. Odina će pojesti Fenrir. unapred su bili poznati scenario i glavni učesnici apokalipse. Jedna slavna i strašna poema. Lokijev prevrtljivi karakter. kao i u Snorijevoj parafrazi. Lokasenna. Prema Dimezilu. počeo da ih vređa. a zatim. godine. Tu se nalaze svi dobro poznati klišei apokaliptičke literature: ljudi potpuno gube moral i počinju da se ubijaju među sobom. koji se može uporediti s Prometejem. Dumézil. 69 Kao što smo napomenuli (§ 173).

t. S druge strane. 165. I. Pojaviće se nova zemlja. Jedna od najlepših epskih poema. »The Heroic Pattern«. mediteranskih. Margaret Arent. kod Germana i posle prelaska u hrišćanstvo nije došlo do paralize religijske kreativnosti. str. kao i kod stvaranja rimske religije (§ 161). na drugoj strani spomenika prikazano je raspeće. izlečena od svih patnji. to neće biti kraj. na k r a j u će Okean progutati Zemlju. obogaćuje i revalorizuje u instituciji viteštva. Sudeći po delovima koji su sačuvani. 27 i dalje. Berg. ona se nastavlja. ovaj jedini preživeli izazvaće kosmički požar i tako će iščeznuti svaki trag života. baš zahvaljujući uticaju hrišćanskih ideja. Pa ipak. engleski spev Beovulf. hrišćanske. onakav kakav je prikazan u Heldensagen. str. manihejske itd. lepa. zelena. Religijski prestiž kraljevske vlasti u k r a j n j o j liniji vodi poreklo od stare koncepcije Germana prema kojoj je kralj predstavnik božanskog Praoca: vladareva »moć« zavisi od osvete nadzemaljske sile koja je istovremeno i osnov i garancija univerzalnog poretka. Davidson. 164 i dalje. . nastao u VIII veku. kao i svi njihovi napadači. 350 i dalje. str. izuzev Surtra. »The Gosforth Cross«. može se reći da je germanska religija jedna od najkompleksnijih i najoriginalnijih u Evropi. ser Galahadu i Parsifalu (up. kao rezultat simbioze ili u opoziciji s hrišćanstvom. izvesne germanske religijske tvorevine razvijaju se tokom ranog srednjeg veka. 207 i dalje. Upadljiva je njena spremnost da obogati i obnovi indoevropsko nasleđe asimilovanjem brojnih religijskih ideja i tehnika drugih. kao što je pokazao Dimezil. 72 K. A par ljudi koje je spasao Igdrasil izrodiće jedno novo čovečanstvo. XII i dalje. Sinovi bogova će se vratiti u Asgard. Nebom će početi da kruži jedno novo. Balder i Hoder će izmireni izići iz pakla. TRAC ANI 1 GET1 139 sta. istočnjačkih ili severnoazijskih rasa. III). u toj eshatološkoj bici će pasti svi bogovi. Međutim. str. GERMANI. sjajnije sunce. Slični procesi se primećuju u sintezi hinduizma (135). A. 71 Jedan od najupečatljivijih prikaza ragnaroka izvajan je na kamenom krstu u Gosfortu (Kumberland). potpunije i dublje predstavlja herojsku mitologiju nego ijedno odgovarajuće književno delo s kontinenta. kao i u legendama o svetom Đorđu. U istoj crkvi je pronađen kamen (verovatno deo nekog krsta) na kojem je prikazan Tor kako lovi Veliku zmiju. 71 Up. 71 Up. 149. Germanische Sakralkdningtum. 73 Što se tiče herojske mitologije. 72 U stvari. reč je o skandinavskoj verziji indoevropskog eshatološkog mita. eventualni docniji uticaji samo su dodali neke živopisne slike i patetične detalje.KELTI. a Nebo će se srušiti. Otto Hofler.). isto. plodnija no ikada. 70 Poslednji detalj je u suprotnosti sa eshatološkim scenarijem koji smo izneli: smak sveta se završava rušenjem Igdrasila. hagiografska literatura oponaša model života heroja. Gods and Myths. 70 Neki autori su poverovali da su u mitu o ragnaroku uspeli da otkriju različite istočnjačke uticaje (iranske. str. Međutim.

dovoljno snažna da napadne Makedoniju ~429. Uz to. Istina je da postoji veliki broj religijskih spomenika. analiza evropskih folklornih tradicija u perspektivi opšte istorije religija još je u povoju. teologiji i obredima ovih naroda preneli su nam grčki i latinski autori. kao i snagu uticaja tračanske religioznosti. u svome delu Harmid (156 b). starim Germanima i Keltima. Ono malo što znamo o mitologiji. Grci su dosta rano upoznali originalnost. Sokrat sa divljenjem govori o lekarima »tračanskog kralja Zalmoksisa«. njihovi kraljevi su slavili »Hermesa«. no. naročito iz perioda Rimske imperije. Prema Herodotu (V. prešao je Dunac da bi pobedio i potčinio Geto-Dačane. severnih delova Karpata i Balkana. izgubila je svoju samostalnost nepunih sto godina kasnije. kojeg su . »veliki neznanci« istorije Najstarija tračanska kultura pojavila se kao sinteza jednog važnog supstrata iz bronzanog doba i onoga što su sobom doneli polunomadski narodi prispeli iz Ukrajine. kao što je to bio slučaj sa Slovenima. posle Indijaca.140 178. o njihovoj ulozi u političkoj istoriji sveta danas se ne zna gotovo ništa. mitsko-ritualni scenario Zalmoksisa. Aleksandar Veliki je nastavio osvajačku politiku svog oca: godine ~335. Da Herodot nije zabeležio neke razgovore s helespontskim Grcima. e. Izgleda da je slična zlosrećna sudbina pratila i religijsko stvaralaštvo Tračana i Geto-Dačana. Međutim. baltičkim narodima. koji su znanjem i praksom nadmašivali grčke lekare. Međutim. Tračani najbrojniji narod na svetu. Etnogeneza Tračana se obavila na dosta širokom prostoru između Dnjestra. U V veku Herodot tvrdi da su. zajedno s velikim delom mitologije o Orfeju (§ 180). njihove interpretacije ostaju neubedljive i provizorne. n. Poput keltskih. lokalizovani su u Trakiji (ili Frigiji). s neizbežnim izmenama održalo u narodnim običajima i folkloru Rumuna i balkanskih naroda. godine. u skladu sa svojom interpretatio graeca et latina. tračanski i geto-dačanski sveštenici su prezirali pisanje. Svakako da se i tračansko religijsko nasleđe. Upadi Kimerijaca pred k r a j VIII veka unose izvesne kavkaske elemente u naoružanje i umetnost. izuzev nekoliko dragocenih podataka koje prenosi Herodot u vezi s mitsko-ritualnim scenarijem Zalmoksisa. Neuspeh ratnog pohoda omogućiće ovim tračanskim plemenima da ostanu nezavisna i da unaprede organizovanje svoje nacije. No. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Tračani. Dok su južni Tračani konačno integrisani ušli u orbitu helenizma. ali u nedostatku pisanih svedočanstava. pa čak i ime Gebeleizisa ostali bi nepoznati. počeci dionisijskog pokreta (§ 122). Dionisa i Artemidu«. 7). Dakija će postati rimska provincija tek 107. Tračani su obožavali »Areja. Kraljevina Odrizi (u dolini reke Marice). razume se. Prema nekim predanjima. za vreme Filipa II. god. podaci o tračanskoj i tračansko-getskoj religiji malobrojni su i samo približno tačni.

GERMANI. moguće je da je tračanski »Arej« najpre bio nebeski bog. a na glavi su verovatno nosile rogove. pri tome bi plod ovog sjedinjavanja bio »Dionis«. otadžbina Areja. 58 i nap. čiji je dragi deo imena.« 76 U rukama su držale zmije posvećene Sabaziosu. zvuči cimbala i frula) izazivala je kod vernika radosnu vrisku i pomamnu igru u uskovitlanom kolu. 357). on je. str. nap.77 Sigurno je da se radi. moglo bi se prihvatiti da je na čelu njihovog panteona bio bog »Arejevog« kova. Na osnovu ovog oskudnog obaveštenja kojeg je interpretatio graeca učinila još zagonetnijim. 301. nosile su bessares. u planinama. delo. Međutim. str. ekstatični doživljaj je bio u stanju da Uostalom. Herodot je izabrao da je nazove »Artemida« (umesto. izvore koje navodi E. po tradiciji se smešta u Trakiju. 87. »Artemida« je prvobitno bila neko htonsko božanstvo. O »entuzijazmu« s kojim se obavljalo ekstatično sjedinjavanje s bogom. 275. 1. nav. tutnjati«. izveden iz korena *suer. one bi grabile životinje namenjene žrtvovanju i komadajući ih i kidajući. str. učesnici su počinjali da se nazivaju Sabos ili Sabazios. XIII. duge lepršave haljine od tkanina koje su podsećale na lisičje kože. Ritualna omofagija se završavala identifikacijom s bogom. Ako se tumačenje prihvati. zna se da je postojao i bog Zbelsundos. Grci su znali i tračanska imena Dionisa: najviše su upotrebljavana Sabos i Sabazios. str. str. 76 Rohde. nap. t. videti Histoire des croyances. »Uglavnom su se žene predavale ovim razuzdanim i iscrpljujućim igrama. na primer. 381. divlja muzika (udaranje u tucane kotlove. »rikati. 269. Rode (Rohde). videli smo (§ 176) da su starog germanskog boga neba Tivaza Rimljani prisvojili kao Marsa. Prema tome. Ceremonije su se odvijale noću. Od Homera (Ilijada. -surdos. M. TRAC ANI 1 GET1 141 smatrali svojim pretkom.). uz svetlost baklji. podudarno tračanskim boginjama Bendis ili Koti ti (Kotys). boga rata. Eliade. itd. III. izvore koje navodi Rode. proždirale njihovo sirovo meso. 1—5.7"1 Tračanski kult »Dionisa« podseća na obrede koje Euripid prikazuje u Bahantkinjama (up. onda se takođe može pretpostaviti da je kod najstarijih Tračana postojao uzorni mit o hijerogamiji između boga oluje i Majke-Zemlje. o privremenoj »divinizaciji«. De Zalmoxis à Gengis-Khan. pa sve do Vergilija (Enejida. 74 U tom slučaju. 1. dakle. Tračani su bili poznati kao dobri ratnici koji se nisu bojali smrti. No. pa je zatim postao bog oluje i rata.. I. preko njih su prebacivale jareće kože. Osim toga. Psyché. 0 obredima Sabaziosa u Atini. pokušalo se sa rekonstrukcijom izvornog tračanskog panteona. do stanja »božanske ludosti«. Drugi teonim je bio Basareus.. kao kod grčkih bahantkinja. § 124). 77 Vid. Up. noževe ili tirse. prema tome. 74 . videti reference kod Rodea. bio bog oluje i Grci su ga ispravno nazivali Zevs Keraunos.KELTI. čije je značenje »odeven u dugu lisičiju kožu«. 279. odeća im je bila neobična. 75 Vid. 274. Dospevši do vrhunca. str. nap. »Demetra«) zbog divljih šuma i planina Trakije.

orgijastičkog tipa. 80 Up. Odvajanje duše od tela. proročica je bila u »ekstazi«. prema Posejdoniju. 3). pak. 3) prenosi da. kao i uverenje koje je vladalo o večnom blaženstvu dezinkarnirane duše.) prikazuju ih. 4). str. 3. Mnogi antički autori objašnjavaju izuzetnu hrabrost Tračana u borbi. 3. što je ispravnije. počela razvijati verska shvatanja poznata pod imenom orfizam (up. tračanska mantika je bila povezana s »Dionisovim« kultom. 79 U takvim sredinama su se. 281 i dalje. dovodile su. Nejasna i aproksimativna drevna verovanja u preživljavanje duše postepeno su se menjala. Misijani uopšte ne jedu meso. Vera u besmrtnost. IV. De Zalmoxis a Gengis-Khan. II. Do ekstaze se moglo dospeti i korišćenjem nekih trava ili. mogućnost čisto duhovne egzistencije posle smrti. 656) im je pripisao »pravu glad za smrću« (appetitus maximus mortis). Martijan Kapela (Martianus Capella) (VI. 202). Strabon (VII. jer se »njima čini da je lepo umreti«. to jest vojna aristokratija. nav. Kapnobatani bi mogli biti igrači i »šamani« koji koriste dim od konoplje da bi izazvali ekstatični trans (up. elementarnu dvojnost čoveka. već i da je u stanju da obavi unio mystica s božanstvom. njihovim eshatološkim ubeđenjima. do kojeg je dolazilo tokom ekstaze.) i molitvom. Strabon. Ekstatični doživljaj pojačavalo je uverenje ne samo u to da je duša autonomna. post itd. vegetarijanska dijeta. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Plinije itd. prema Herodotu. Strabon dodaje da kod Tračana ima pobožnih ljudi zvanih ktistai koji izbegavaju žene. 21) i Skita (Herodot. a s druge. da bi na k r a j u krajeva prerasla u ideju o metempsihozi ili. kao posledice »divinizacije«. kao i nekih naroda jugoistočne Evrope. str. V i VIII. 50—67). vid. I. u različite koncepcije o besmrtnosti duše. pogl. đelo. »Dionisovim« proročištem upravljalo je pleme Besa. kao nezavisan narod. otkrivalo je. do skoro morbidne egzaltacije smrću i potcenjivanja života. Za razliku od grčkog dionisizma. mlekom i sirom i da ih zato nazivaju »onima koji se boje boga« (theosebeis). kod nekih tračanskih plemena. 111). kao i »onima koji kroče kroz dim« (kapnobatai). V. askezom (usamljenost. slavili isključivo »kraljevi«. Ovakva verska valorizacija smrti može se uočiti u izvesnim folklornim kreacijama Rumuna. 78 a prilikom proricanja budućnosti. posvećuju se bogu i žive »oslobođeni svakog straha« (VIII. miris nekog »voća« kod Masageta (Herodot. Verovatno da ekstatični doživljaji koji su utrli put takvim shvatanjima nisu uvek bili »dionisijskog«. u Grčkoj. Rohde. U vezi s tračanskom mantikom.142 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA podstakne i specifične verske vokacije. to jest. 79 Zrna konoplje kod Tračana (Pomponije Mela. Članovi plemena Trauza oplakivali su rođenje deteta. već se zadovoljavaju medom. ali su zato svoje mrtve ukopavali radosni i veseli (Herodot. hram se nalazio na jednoj visokoj planini. pre svega sposobnost proricanja budućnosti. §§ 180 i dalje). kao Pitija iz Delfa. pak. njega je teško 78 Herodot smatra da su Besi jedna familija plemena Šatra (VII. s jedne strane. 73). . 80 Što se tiče »Hermesa« kojeg su. ali drugi autori (Polibije. Ovi izrazi verovatno označavaju izvesne poznate verske ličnosti a ne ceo narod.

dakle. Gebeleizis bi bio bog oluje ili. Njihove strukture su potpuno različite. Zalmoksisu. u pitanju je bio jedan pozitivan kultni čin: odapinjanjem Vid. 82 Međutim. 62. a evo u kom smislu: »Oni misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine samo pridružiti jednom božanskom biću (daimon). prev.KELTI. već demonskim silama koje su se pojavljivale u oblacima. neki od njih to isto božanstvo nazivaju Gebeleizis« (IV. 84 i dalje. 83 »Die alten Thrakern«. nastavlja Herodot. 94. br. Poghirc. 93). »Considérations philologiques et linguistiques sur Gebeleizis«. neki stari bog neba. Dečev. Legran). »Oni veruju da su besmrtni«. Što se tiče odapinjanja strela u vazduh. Vergleichendes Wörterbuch der indogermanischen Sprachen. Herodot ne pravi nikakvu aluziju na boga sunca. Nekoliko vekova kasnije. po ćelom Balkanu počinju da se umnožavaju spomenici nazvani »Heroji-konjanici«. kada grmi i sevaju munje. prev. Zalmoksis nema ničeg zajedničkog s jednim bogom oluje. 81 Tračanski »Hermes« bi. Pokorny. Već je Tomašek (Tomaschek) u ovom teonimu prepoznao paralelu s tračanskim bogom Zbelsurdosom. koji njegovo ime izvode iz korena guer. odnosno. 83 Poput Zbelsurdosa. I. Charakteristik der Thrakischen Sprache. str. »The Religion of ancient Thrace«. 84 A. Zbelsiurdosom (Zbeltiurdos). a ni njihovi kultovi ne liče.. Drugim recima. teško je uzeti zdravo za gotovo da su Zalmoksis i Gebeleizis jedan isti bog. str. s neobičnom stilskom i gramatičkom nemarnošću). str. Up. Walde — J. 81. 73. nav. mada se u mnogobrojnim izvorima navodi postojanje jednog takvog boga. jer misle da ne postoji drugi bog nego samo njihov« (IV. Gavril Kazarow. 179. Kao što ćemo videti dalje. I. 359. pitanje je da li je Herodot dobro shvatio smisao tog rituala. mogao biti neko solarno božanstvo. ti isti Tračani odapinju strele prema nebu preteći ovom bogu. 835 itd. 94. str. Legran). Uprkos Herodotovom svedočanstvu (izraženom. 528. 81 82 . 84 Pošto je naveo da je jedan glasnik žrtvovan Zalmoksisu (o tom obredu ćemo govoriti kasnije). delo. str. Herodot dodaje: »A opet. Međutim. Pettazzoni. Vrlo je verovatno da pretnja nije bila upućena bogu (Gebeleizisu). još pre. II. 87 i dalje. 643. treba takođe videti C. Pettazzoni. na franc. GERMANI. mora se reći. prema Valdeu — Pokornom (Walde — Pokorny) i Dečevu. D. »blistati«. TRAC ANI 1 GET1 143 identifikovati. reč je o jednoj poznijoj koncepciji koja uopšte ne razjašnjava »kraljevsku« teologiju koju pominje Herodot. a Heroj-konjanik je identifikovan s Apolonom. Die Denkmaeler des Thrakischen Reitergottes in Bulgarien. To je prvi i poslednji put da se u literaturi pojavljuje ime Gebeleizis. Zalmoksis i »imortalizacija« Isti istoričar tvrdi da su Geti »najhrabriji i najpravedniji od svih Tračana« (IV. E.

pak. Tračani su oponašali i indirektno pomagali boga munja. pa se tako. prev. gde je »sišao i živeo čitave tri godine. No. Herodot priznaje da 85 88 . Četvrte godine. bez obzira kako se on u to vreme nazivao. Zalmoksis je odlučio da ih civilizuje. Iz toga. moramo se pomiriti sa sudbinom: na osnovu jednog jedinog podatka. na kraju sjedinio Zalmoksisa i Gebeleizisa u istog boga (vid. dalje. Geti »veruju da su besUp. Pošto su Tračani živeli bedno i. pak. Zalmoksis je bio stari Pitagorin rob koji je: »postavši slobodan. uz podršku sveštenstva na čelu s velikim sveštenikom. 95—96. mi nismo u stanju da rekonstruišemo »priču« o Gebeleizisu. od Herodotovih savremenika pa sve do poslednjih neopitagorejaca i neoplatonista.144 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA strela na sile mraka. Ovaj tekst je. njegovom učenju i njegovom kultu u duhovni horizont pitagorejske strukture. De Zalmoxis a Gengis-Khan. nikada neće umreti. bogat. vratio u svoj zavičaj. U međuvremenu. . prirodno. za vreme gozbi. »ja niti odbijam da poverujem u ono što se priča o podzemnom boravištu. besmrtni. gde je kao u nekoj krčmi gostio svoje najuglednije sunarodnike. . došao do velikog bogatstva. sledi zaključak da je kult geto-dačanskog boga sadržao verovanje u besmrtnost duše. 87 To je možda razlog zbog kojeg Herodot okleva da iznese detalje (ako ih je — što nije baš sigurno — dobio od svojih obaveštača): dobro je poznata njegova diskrecija kada su u pitanju Misterije. Takođe bi se moglo prihvatiti da je verski sinkretizam. »Dao je da mu sagrade dvoranu za prijeme. ili sam Herodot. bili neprosvećeni«. nego će otići na jedno mesto gde će. str. Prema onome što je ovaj istoričar saznao od Grka s Helesponta i Crnog mora. Nemojmo se sada upuštati u to da li je on bio čovek ili. Činjenica da rumunska narodna mitologija o proroku Iliji sadrži brojne elemente koji odgovaraju bogu oluje pokazuje u najmanju ruku da je Gebeleizis bio poštovan u vreme pokrštavanja Dakije. kao i neke obrede posvećenja. integrisali su ono što su saznali o Zalmoksisu. uživati u savršenoj sreći«. uglavnom. niti u to mnogo verujem. no ipak mislim da se ovaj Zalmoksis pojavio mnogo pre Pitagore. naslućuje se misterijski karakter kulta. 87 U stvari. ni njihovi potomci. str. učio ih je da ni on. »on je sebi načinio jedno boravište pod zemljom«. najdragoceniji su oni koji su u vezi s mitom i kultom Zalmoksisa. Legran). ostavio snažan utisak na antički svet. Tračani su žalili za njim oplakujući ga kao da je mrtav. njihove oči ga ponovo ugledaše: i tako oni poverovaše u sve ono što im je Zalmoksis govorio [ . Činjenica da Gebeleizis posle Herodota više nije pominjan ne predstavlja dokaz da se njegov kult ugasio. dodaje Herodot. ni njegovi saplemenici. Uprkos racionalizmu i euhemerizmu Herodota ili njegovih obaveštača. Zabeležena priča je koherentna: Grci s Helesponta. ] Što se mene tiče«. opstanak pod nekim drugim imenom. 8 5 Kako god bilo. kao ni njegovu funkciju. 59 i dalje. dakle. Moguća objašnjenja su utapanje u neko drugo božanstvo ili. 175). neko božansko biće iz zemlje Geta« (IV. piše Herodot. 86 Od podataka koje prenosi Herodot.

simbolično (jer je bilo ritualno) ponovno osnivanje kulta. najkarakterističniji elementi njegovog kulta (andreon i ceremonijalne gozbe. uveren u to da je getski daimon bio stariji — a taj detalj je veoma značajan. ali podaci koje je preneo Herodot ukazuju na mitsko-ritualni scenario »smrti« (okultacije) i »povratka na zemlju« (epifanije). M Početkom hrišćanske ere. 93). onakvog kakvo je postojalo u početku. 93—94« (Classical Philology. Naprotiv. I. Neki stari autori. silasci u Podzemlje. TRACANI I GETI 145 mrtni« (IV. 23—33). što kult koji je ustanovio Zalmoksis približava grčkim i helenističkim Misterij ama (up. Linforth. koristeći pre svega podatke koje je sakupio Posejdonije (oko 135 — oko 50. a ni šamanskih ili šamanizovanih postupaka. u pravom smislu reči. pak. str. povezuju Zalmoksisa s Dionisom i Orfejem s jedne strane. padajući. Eipimenid s Krita. 189 i dalje. Herodotus IV. bio bi proboden vrhovima kopalja. Žrtvovanje i slanje glasnika predstavljalo je. 3. glagol athanatizein (up. a pre svega obezbeđivanjem besmrtnosti i blaženstva duše. verovanja. U tom smislu. mantika ili. Hermotim iz Klazomene. reaktualizaciju neposrednog komuniciranja Geta s njihovim bogom. 93. to jest. »jer misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine pridružiti Zalmoksisu« (IV. pre Hr. Zalmoksis je bio Pitagorin rob. § 205). 89 Abarid. s mitskim ili izrazito mitologizovanim ličnostima 89 koje karakterišu šamanska tehnika. u neku ruku. No. reaktualizovana je Zalmoksisova epifanija posle trogodišnje okultacije sa svim njenim implikacijama. 4) ne znači »verovati u sopstvenu besmrtnost«. a onaj kojeg je sudbina odredila bio bi bačen uvis. str. Pitagora itd. okultacija u »podzemnom boravištu« i epifanija posle četiri godine. Same ceremonije. 10 . već »načiniti sebe besmrtnim«. 94). ostaće nam nepoznate. videćemo to dalje. 1918. M. »katabaze«. Grčki istoričar takođe navodi (IV. ono što nam Herodot prenosi o Zalmoksisu ne uklapa se u sistem mitologija. »imortalizacija« duše i učenje o životu i blaženstvu na drugom svetu) približavaju Zalmoksisa Misterijama. preko Dionisijskih misterija. on se uvek može upoređivati s Dionisom.). a s druge.. naprotiv. Nekoliko ljudi držalo je tri koplja. 5) daje jednu novu verziju mita o Zalmoksisu. Međutim. up. V. ali isto tako i brojni savremeni naučnici. nije on od svog gospodara prene veruje u priču o tome kako je Zalmoksis bio Piftagorin rob. dok se Zalmoksis nalazio među njima. no.KELTI. Žrtva je omogućavala prenošenje poruke ili. Aristej sa Prokonesa. već da je. »Oi athanatizontes. VII. up. § 206. drugim recima. Strabon (Geografija. 88 Up. GERMANI. 94) ritual koji je specifičan za Zalmoksisa: svake pete godine bogu su slali glasnika zaduženog da mu prenese »ono što su u određenim okolnostima želeli«. 88 Do te »imortalizacije« se dolazilo posredstvom jednog obreda posvećenja.

već je uz to dobro izučio neke znake pomoću kojih je. nauku koja omogućava proricanje budućih događaja prema nebeskim znacima. 67 i dalje. hramovi u Sarmizegetuzi i u Kostešti čiji je urano-solarni simbolizam očigledan. oslanjajući se na stare izvore. II stvari.. što će reći. star. nema više nikakvih aluzija na neki kult misterijske strukture o kojem je govorio Herodot. e. pitagorejsko pravilo uzdržavanja od hrane poreklom od živih bića. XI. . izgleda da imaju funkciju kalendara. pa su ljudi stoga za kratko vreme i njega samog počeli smatrati bogom«. prema Zalmoksisovom učenju i dalje održava«. Zalmoksis se povukao u jednu pećinu na vrhu svete planine Kogenon (Kogainon). Ukratko. Strabon tu dodaje i putovanje u Egipat. pa je sasvim moguće da su ovi »specijalisti za svete stvari« bili nastavljači »misterijskih« tradicija Zalmoksisovog kulta. dok dužnost prvosveštenika obavlja Dekaenej i da se. De Zalmoxis a Gengis-Khan. 92 61 U jednom drugom odeljku (VII. 62 Up. »II Tempio — Calendario dacico di Sarmizegetuza«. već »neka znanja u vezi s nebeskim telima«. Baš zahvaljujući svom astronomskom znanju i ugledu koji je uživao kao čarobnjak i prorok. njegov kult je »pitagorejski«. Hadrian Daicoviciu.146 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA uzeo doktrinu o besmrtnosti. gde je primao samo kralja i svoje sluge. isti. čoveka koji ne samo da je putovao u Egipat. n. 210 i dalje. a koji je istovremeno i savladar i kraljev savetnik. Došlo je. bio u stanju da sazna božiju volju. koji je potom divinizovan pod istim imenom. prema sopstvenom tvrđenju. pa su kasnije »počeli da mu se obraćaju kao bogu«. Za Strabona još jedan detalj izgleda isto toliko važan: to što je Zalmoksis — baš kao docnije Dekaenej — postigao uspeh u životu zahvaljujući svojim astronomskim i mantičkim znanjima. Zalmoksis je uspeo da postigne to da ga kralj prihvati i podeli vlast s njim. do identifikacije boga Zalmoksisa i njegovog prvosveštenika. Vid. Strabon dodaje da »Getima vlada Berebista. Mi ne znamo u kolikoj je meri inicijacijska i eshatološka struktura Zalmoksisove »misterije« opstala u Strabonovo vreme. Zalmoksisovim kultom upravlja prvosveštenik koji živi usamljenički na vrhu planine. Povrh toga. 194 i dalje. No. zemlju koja ima vodeće mesto kada je u pitanju magija. Insistiranje na njihovom dobrom poznavanju nebeskih tela možda odražava tačne informacije. str. u ovom ili onom obliku. 11) gde daje život Berebiste (70—44). 91 U novoj etapi religije Geto-Dačana o kojoj nas obaveštavaju Posejdonije i Strabon. Dacii. pre svega. osobine Zalmoksisa su bitno izmenjene. negdašnji autori govore o nekim pobožnim ljudima i iskušenicima. Jordan (Jordanes) je s dosta preterivanja opisao zanimanje dačanskih sveštenika za astronomiju i prirodne nauke (Getica. 69—71). Postavši vrhovni sveštenik i prorok »najpoštovanijeg boga u njihovoj zeirilji«. U VI v. Strabon opisuje Dekaeneja kao »čarobnjaka (goes). jer isključuje meso iz ishrane. 3..

vernim Tračanima. 177). čije je ime slavno«. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 180. otac melodičnih pesama« (Pyth. divljim životinjama ili. prikazan je. 10» . 1830). C. verovanja i običaje koji se smatraju »orfičkim«. ali i obožavaoci i »entuzijasti« koji ovom pokretu pridaju veliki značaj. str. moguće doći do osnovne poruke orfizma. Pevača i harfistu prvi put pominje u VI veku pesnik Ibik (Ibykos) iz Regija. 2 Izvore su analizovali W. Linforth. IV. Orpheus and Greek Religion. The Arts of Orpheus. 357 i dalje). i Ivan M. Eshil za njega kaže da je »onaj što očarava prirodu svojim čarima« (Agamemnon. 1 Analiza različitih izvora dopušta nam da religijske realnosti razdvojimo na dve grupe: 1) mitove i legende u vezi s Orfejem. »Orfej« i »orfizam« predstavljaju jednu od tema koje skoro automatski podstiču polemičke strasti.XXII POGLAVLJE ORFEJ. koji govori o »Orfeju. 29 i dalje. ako se svakom vrednijem svedočanstvu ispravno priđe. on je »svirač citre (phorminx). koja je uočena u Grčkoj još u VI veku. pak. Guthrie. Od V veka Orfejeva ikonografija se neprekidno obogaćuje: možemo ga videti kako svira na harfi okružen pticama. kako plovi u barci s harfom u ruci. K. a ne naljutiti određenu kategoriju naučnika: tu spadaju skeptici i »racionalisti« koji uticaj orfizma na istoriju grčke duhovnosti svode na minimum. Nije uspeo jer se prerano osvrnuo 2 ili zato što su se podzemne sile 1 Cak i valorizacija izvora razdvaja jednu kategoriju od druge: skeptici podvlače siromaštvo dokumenata. Iz V veka datiraju i prve aluzije na njegov silazak u podzemlje po suprugu Euridiku (Euripid. drugi smatraju da ne treba mešati datum redakcije nekog dokumenta sa starošću onog što taj dokument sadrži i da je. 2) ideje. a može se osetiti i danas. Alkesta. Rastržu ga menade ili je u Hadu pored drugih božanstava. koja pripada riznici Sikionaca u Delfima. prema tome. To nadvlačenje oko dve metodologije odgovara jednoj dubljoj filozofskoj opoziciji. kao i pozni datum njihovog nastanka. Na jednoj metopi iz VI veka. pevač i »osnivač inicijacija« Izgleda da je nemoguće pisati o Orfeju i orfizmu. Mitovi o Orfeju: harfista. s jasno upisanim imenom. Za Pindara.

čak u XIX veku. 7 U trenutku kada su nešto bolje upoznati »varvarski« narodi u Trakiji. Kao i šamani. prev. Primetimo za sada da Orfejev ugled. 8 potvrđuje »primordijalnu« strukturu njegove ličnosti. Le Chamanisme et les techniques archaiques de l'extase (drugo izd. Od važnosti je i to da je 3 »On se nije usudio da (umre od ljubavi kao ALkesta. 8 Svi su ti elementi arhaični i u suprotnosti s grčkom duhovnošću od VI—V veka. kao i onim što ponavlja orfička propaganda. 16. 114. to jest. spisak lokalizacija Orfejevog kulta u Trakiji kod R. str. 5 Njegova glava. 5 O. Muze su sakupile udove i sahranile ih na Leibetirji. Malo je važno što je. 4 Smrt ga je zadesila u Trakiji. kao i njegova tragična smrt u Trakiji. možda. razljućen. * Up. on začarava i potčinjava divlje zveri. (U stvari. str.protoistoriju u staroj Grčkoj. Prema izgubljenom Eshilovom komadu Basaride. Tamo je pobožno prihvaćena i potom korišćena za proricanja. Orfej je bio u vezi s nizom mitskih ličnosti — kao što su Abarid. tabla 6. * M. str. neobično podsećaju na šamane i njihova delà. Pettazzoni. baš kao i glave jukagirskih šamana. ali je uspeo da živ prodre u Had. »jednu generaciju pre Homera«. što je u skladu s predanjem. Sympos. La religion dans la Grèce antique. 3 Prema legendi.148 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA suprotstavile njegovom poduhvatu. propovedi. a njegove udove pobacale na razne strane. Sve bi to bilo dovoljno da se legendarni pevač smesti u »prehomerovsko« vreme. 8 Up. nap. da se smesti na sam »prapočetak« i tako proglasi »Homerovim pretkom«. kao i najvažnije epizode iz njegovog životopisa. u masivu Olimpa. str. njihovu eventualnu mitsko-religijsku funkciju pre nego što su postali deo orfičke legende. 9. str. 179 d).). 1968). silazi u Podzemlje da bi vratio Euridiku. njegova odsečena glava je sačuvana da bi proricala budućnost. ta arhaizovana mitologija delom nastala i kao izraz izvesne pristrasnosti. svuda je prikazivan u grčkoj odeći kako svojom muzikom očarava divlje životinje ili varvare. 40 i dalje. čime bi postao stariji i vredniji poštovanja no što je to kao predstavnik. Kern. to jest Apolonu. * Rêka Marica (prim. Guthrie. štaviše. on je vidar i muzičar. Biće prilike da podsetimo i na druge aluzije na Orfeja u literaturi VI i V veka. mi ne znamo njihovu . službene religije. Orpheus. 33. 113. Aristej itd. — koje takođe karakterišu ekstatična iskustva šamanškog ili parašamanskog tipa. no.* otplovila je pevajući do Lezba. Dionis je na njega poslao menade. 307—308. up. Eliade. one su harfistu rastrgle. ali na keramici iz V veka. pa čak i simbol. Zbog toga je morao biti kažnjen i bogovi su odlučili da umre od ženskih ruku« (Platon. Orfej se svakog jutra peo na brdo Pangej da bi se divio suncu. pa čak i Skiti koji su živeli nomadski na severnim obalama Crnog mora. Orphicorum fragmenta. 7 Insistiranje s kojim se evociraju njegov boravak. sva ta mitologija ne uspeva da prikrije želju da se Orfeju dâ ugledno mesto u vremenu. 66 i si. . on živi u Trakiji.) Značajna je činjenica da su brižljivo odabrani najarhaičniji elementi koji su bili dostupni Grcima u VI veku.. br. bačena u Hebar.

str. 11 Apolon osuđuje Orfejeva proročanstva na Lezbu (Filostrat. 14). poznato je da je Orfej bio verni pristalica Apolona. Prema Euripidu. fr. on je »pokazao s j a j neopisivih misterija« (Rhesos. 11 Trebalo bi zapamtiti sledeće činjenice: 1) mada se njegovo ime i prve aluzije na njegov mit javljaju tek u VI veku. s jedne strane. on među varvarima ponaša kao Grk. bilo geografski (što će reći. 10 Konačno. magijsko-religijski ugled koji on uživa prehelenski (vladanje životinjama.. a katarza je bila specifično apolonska tehnika. jer su to jedini grčki bogovi čiji su kultovi sadržavali posvećenje i »ekstazu« (razume se. ali je očigledno da Orfej ne pripada ni homerovskom predan ju ni mediteranskom nasleđu.. Katabaza u Odiseji (XI. uzimajući t a j izraz bilo hronološki. do koje još nisu bile doprle duhovne vrednosti svojstvene homerovskoj civilizaciji). 4. u nekoj »varvarskoj« oblasti. kao i košutom koja je »igrala uz zvuke njegove lire«. Orph. Po jednoj legendi on je čak bio sin ovoga boga i nimfe Kaliope. Ljubomora boga ili inkompatibilnost dve tehnike proricanja. stih 578. 304 i dalje). 2) Njegovo »poreklo« i njegova preistorija su nam nepoznati. 293 i dalje. fr. § 124). Nije teško prihvatiti da je živeo »pre Homera«. str. i njegov odnos prema Dionisu i Apolonu potvrđuje njegovu reputaciju »osnivača Misterija«. dakle. No. Vita Apoll. Orfej jeste religijska ličnost arhajskog tipa. sparagmos boga u obliku životinje (up. 943). tin Tračana »koji su verovali da su besmrtni«. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 149 među retkim silascima u Podzemlje koje pominju grčka predanja. još od antičkih vremena. U tome što Dionis izvlači iz Hada svoju m a j k u Semelu. dok je. pored toga što je bio »osnivač inicijacija«. s druge.ORFEJ. Orfejev muzički instrument bila je apolonska lira. predmet polemika. Isto tako. 3) Orfej je prikazan kao neosporni osnivač inicijacija. 10 Gatri (Guthrie) ukazuje na jedan odeljak Alkeste. bio poznat i kao »osnivač inicijacija« i Misterija. Ti odnosi su. Autor dela Protiv Aristogitona A (§ 11) tvrdi da je Orfej taj »koji nam je pokazao najsvetije obrede posvećenja«. 315. Njegove veze s Tračanima su dosta zagonetne. u kojem je prikazan Apolon okružen risovima i lavovima. ekstaze različitih. Orfejev postao najpopularniji. »Homerovim pretkom« je proglašen isključivo zato da bi se istakla važnost njegove religij9 Katabasis eis Hadou (Kern. »šamanske« i pitijske? . on se približava Zalmoksisu (§ 179) koji je takođe osnivač Misterija (prema tumačenju jedne katabaze) i najveći civilizator Geta. šamanska katabaza). jer se. komadanje ovog od strane menada može se interpretirati kao dionisijski ritual. pa čak i antagonističkih tipova). Orfej je pridavao veliki značaj očišćenju od grehova. 25. Morfološki. The Greeks and their Gods. Naš pevač je. naročito stihovi 566—631) verovatno sadrži »orfičku« interpolaciju. Zbog svoje predanosti Apolonu kažnjen je nasilnom smrću. imajući verovatno u vidu Eleusinske misterije. 4) uočava analogiju s Orfejevim silaskom po Euridiku. Najzad. Diodor (IV. 9 Katabaza spada u obrede posvećenja.

49). Stoga izgleda prihvatljivo da su ljudi u VI i V veku u mitskoj figuri Orfeja videli osnivača Misterija koji je. on je na k r a j u sklopio mir s Dionisom koji je primljen na Olimp. ali to je bilo privremeno i postizalo se snižavanjem praga svesti. 132. Apolon je imao izvesne veze s Hadom. takođe od istog autora.150 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ske poruke. Prihvativši bahantsku pouku o tome da čovek može da učestvuje u božanskom. iako »miljenik Apolona«. Ovo zbližavanje dva antagonistička boga nije nevažno. osnovni cilj eleusinskih inicijacija. knjige). Orfička teogonija i antropologija: duše transmigracija i besmrtnost Religijsku i filozofsku misao Grčke u VI veku pretežno je zaokupljao problem Jednog i Mnoštva. koje religija nije mnogo privlačila. To nije jedini primer. Sudbina duše posle smrti predstavljala je. Poznato je samo ono što je inicijaciji prethodilo: vegetarijanstvo. str. U tim inicijacijama za nas će ostati t a j n a ono najvažnije što se može uzeti da je »osnovao« Orfej. pokazao im kako se ovom bogu prinose žrtve i kako se obavljaju procesije falosa« (Herodot. Od samog početka. Religijski duhovi tog vremena postavljali su sebi pitanje: »Kakva veza postoji između pojedinca i božanstva kojem ovaj oseća da pripada? Kako ostvariti potencijalno jedinstvo koje isto tako postoji u čoveku kao i u bogu?« 12 Neka vrsta sjedinjavanja božanskog i ljudskog ostvarivana je za vreme dionisijskih orgija. »Orfizam« će se razvijati u istom smeru. bio je takođe i »onaj koji je Grcima objasnio Dionisovo ime. Melampod. 316 i dalje. II. Jonjani. predlagao jednu prihvatljivu inicijacijsku disciplinu koja je imala u vidu transmigraciju i besmrtnost duše. The Greeks and their Gods. Orfej eva figura deluje pod združenim znamenjima Apolona i Dionisa. str. Možda je na t a j način grčki duh izražavao nadu da će kroz koegzistenciju ova dva boga pronaći izlaz iz kriza nastalih rušenjem homerovskih religijskih vrednosti? 181. Poruke koja predstavlja temeljni raskid s olimpskom religijom. »orfičari« su iz nje izvukli logičan zaključak o besmrtnosti i. no Dionisov i Apolonov kult takođe su u vezi sa sudbinom duše. Pored toga. u Guthrie. vrač iz Pila. pročišćenje i versko obrazovanje (hieroi logoi. I. Uostalom. S druge strane. prema tome. 12 . inspirišući se tradicionalnim posvećenjima. A History of Greek Philosophy. asketizam. i besmrtnost duše. poznati su i teološki postulati: transmigracija pa. postavljali su sebi filozofsko pitanje: »Kakav je odnos između višestruke raznovrsnosti sveta u kojem živimo i jedinstvene prasupstance iz koje je sve nastalo?« Vid. kao što smo videli (§ 90). kao što smo videli (§ 97).

ORFEJ. pak. br. Hipp. S jedne strane. mnogi od tih 13 Platon. na sve strane izazivaju paklene nerede« (Rep. 223). vračevi i nadrilekari postojali su uvek. to jest »knjigama«. Druga karakteristika orfizma je izrazita raznolikost samozvanih »orfičara«. De an. S druge strane. 13 Izgleda prihvatljivo da je Platon neke od tih tekstova poznavao (mogli su se kupiti kod knjižara). takvi ekstatici. Suidas daje dugu listu delà pripisanih Orfeju (Kem. »misterije Ruže i Krsta«. Fr. purifikatore i vračare koje opisuje Platon u jednom poznatom odeljku. Orph. A zatim su orgije zamenili katarzom. kritičku analizu kod L. 364 e. donose gomile knjiga koje su sastavili Muzaj i Orfej.. 364 b—365 a). jer oni ih tako nazivaju. koji je bio jednovremeno »inicijacijski« i »narodni«. kao i o životu posle smrti. Rep.. str. Teofrast nazvati orfeotelestima (»orfički inicijatori«). pak. pre svega. bio je upoznat s teorijama o duši koje sadrže »takozvani orfički stihovi«. a Aristotel. kao i očišćenje od grehova [. grotesknih imitatora joge i tantrizma. učenik). U to mnoštvo ne u b r a j a m o obične čudotvorce.]. Prinosioci žrtava i vračevi koji opsedaju vrata bogatih moljakajući i ubeđujući ih da su žrtvama i udvaranjima dobili od bogova moć da im obezbede oproštaje od grehova koji su možda počinili oni ili njihovi preci [ . Imitatora je bilo najviše onda kada se insistiralo na otkrovenju i inicijaciji neke soteriološke gnose. još od nastarijih vremena: oni predstavljaju jednu od karakteristika »narodnih religija«. koji nije verovao da je Orfej istorijska ličnost. Phileb. Platon se poziva na veliki broj knjiga koje se pripisuju Orfeju i Muzaju (za kojeg su smatrali da je pevačev sin ili. Aristotel. već i čitave Države. Crat. Euripid. o božanskoj prirodi duše. up. 74 i dalje.. Orpheé et l'Orphisme à l'époque classique. sin Lune i Muza. .. činjenica da su se. da je ?a žive i mrtve moguće pribaviti oproštaj.. Treba se samo setiti lažnih asketa kojima vrvi Indija još od vremena Upanišada ili. kao i »tajna društva« koji niču širom zapadne Evrope u vezi s pojavom slobodnog zidarstva ili. Stoga bi bilo naivno podleći utisku da su nosioci pokreta bili orfeotelesti i čudotvorci i posumnjati u stvarno postojanje orfičkih ideja i rituala.. Moulinier. 14 To je dobro poznat fenomen u istoriji religija: svaki asketski. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 151 skladu s tim. Koristeći autoritet ove dvojice. 410 b 28.. počev od VI veka. gnostički i soteriološki pokret izaziva bezbrojne pseudomorfoze i katkad detinjaste inicijacije. Pored autora teogonija ili asketa i vizionara. važnost koja je pridavana pisanim tekstovima. 402 b. . 14 ».. On takođe navodi neke heksametre teogonijske prirode kao »Orfejeve«. pak. tu su 1 oni koje će kasnije.. tehnikom očišćenja prema Apolonovom učenju. a ta posvećenja. u klasičnoj epohi. u kojima je bilo govora 0 očišćenju od grehova. . poznat pod imenom orfizam. Ono što već dovoljno izdvaja ovaj verski pokret od ostalih jeste. ] Da bi ih uverili u vrednost svojih obreda. 66 c. I Euripid govori o orfičkim »tekstovima«.. 954. oni uspevaju da ubede ne samo pojedinca. Za ilustraciju mogu poslužiti bezbrojni pokreti »posvećenja«. Pevač i harfista postao je simbol i rodonačelnik celog jednog pokreta.

reč je o verovanju u neuništivost duše. a smrt tela predstavlja početak novog života. »odricanje od sveta«. objašnjavao svoje vegetarijanstvo (životinja koju ubijamo mogla bi u sebi imati dušu nekog našeg bliskog pretka). Empedokla. štaviše. posebno interpretaciju Sabatučija (Sabbatucci). uslovio razvoj događaja koji je označio k r a j »rajske« epohe u kojoj su ljudi živeli u zajednici s bogovima. 782 c) sadržavalo je očišćenje od grehova. inkarnirana egzistencija više liči na smrt. dostigne prvobitno blaženstvo. putem »inicijacije«. da prisvoje slavu imena te legendarne ličnosti. odevena »u čudnu tuniku načinjenu od mesa« (fr. Već za Empedokla. str. Travaux. na k r a j u krajeva. 197 i dalje. istovremeno. to jest. a bogovima namenivši kosti žrtve. osuđene na transmigraciju do konačnog oslobođenja. orfičari (i pitagorejci) uzdržavali su se od krvavih žrtvi obaveznih u zvaničnom kultu. kao i poznije datiranih dokumenata. Platona. ali do spasenja se dolazilo. otkrovenjem kosmološkog i teozofskog reda. Rezervišući meso za ljude.15 U skladu s tim. . Ti odeljci su bili povod beskrajnih rasprava. Ono što se nazivalo »orfički život« (Zakoni. moguće je u glavnim crtama rekonstruisati ono što bi se moglo u nedostatku boljeg imena nazvati »orfička dok15 Cratyle. O mističkim i eshatološkim vrednostima vegetarijanstva. makar delimično. koji je vodio »orfički život«. 148 i dalje. uostalom. 62 b. ako ništa drugo. vračeva i purifikatora pozivali na Orfeja. »La cuisine de Pythagore«. Međutim. duša je zatvorena u telo (soma) kao u grob (sema). 115 i 126).152 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čudotvoraca. pre svega. Odbijajući da jedu meso. ono je pre svega proklamovalo odbacivanje grčkog verskog sistema u celini. 14 Hésiode. Pindara. Kao u Indiji posle Upanišada. B. o »tamnici« ili »zatvoru« duše. Prometej je navukao Zevsov gnev. proterana daleko od Blaženih. odluku da se ispravi greh predaka i nadu da se. Upoređivanjem nekih svedočanstava i aluzija starih autora (Eshila. Up. Orpheus. Da bi bila kažnjena za prvobitni greh. str. sistema koji je bio zasnovan na prvoj žrtvi koju je uspostavio Prometej (§ 86). vegetarijanska praksa imala je dublje i složenije religijsko opravdanje. 400 c. up. To odbijanje je svakako značilo odvajanje od građanskog života i. no. itd. Phedon. aksetizam i brojna specifična pravila. 18 Povratak vegetarijanstvu označavao je. efikasnije i uticajnije. do tog »pravog života« ne dolazi se automatski. 110 i dalje. I za Empedokla je besmrtnost podrazumevala metempsihozu. Nekoliko Platonovih aluzija omogućuje nam da nazremo kontekst orfičke koncepcije besmrtnosti. str. i koje su se oni trudili da oponašaju. Aristofana. vid. Saggio sul misticismo greco. takođe Detienne. tekstove koje navodi Gatri. duša je bila zatvorenik u telu. ili. Međutim.). VI. duši se sudi prema njenim gresima ili zaslugama i posle izvesnog vremena ona se ponovo inkarnira. 69 i dalje. time je. dokazuje postojanje izvesnih gnosa i soterioloških tehnika koje su izgledale superiornije. time je. 90 i dalje.

2 0 Autor objavljuje jedinstvo postojanja. zvana »Rapsodije«. mit je zadržao svoju arhajsku strukturu.). Hesiod navodi da je gospodar Olimpa. Okean je samo jedna od Zevsovih hipostaza. bez sumnje. oni tada podrazumevaju da je Zevsova misao odredila ono što jeste. Nedavno je papirus iz Dervenija 19 otkrio još jednu orfičku teogoniju u čijem je središtu Zevs. 10 Taj tip kosmogonije podseća na memfisku teologiju (§ 26). kraj grada Dervenija. fr. S pravom se ukazuje na analogije s egipatskom i feničanskom kosmogonijom. Ali tekst ne pominje partnerku. Pored toga. koje je izrodilo Nered tokom kojeg se Zemlja odvojila od Vode i Neba. »Kad ljudi kažu: . PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 153 trina«. Druga predanja postuliraju kao prvobitni princip Noć (Niks) koja je rodila Urana i Geju. koji se zvao i Fanes. a i što će prestati da bude« (st. str.ORFEJ. kao i dosta neobična antropologija. Reč je o komentaru jednog orfičkog teksta. Tekst sačuvan na papirusu iz Dervenija važan je iz više razloga. 5—7). Reja i Hera samo različita imena iste boginje (st. Orfej kaže da je Mojra (sudbina) Zevsova misao. progutao svoju ženu Metidu. Vreme (Hron) načinilo je u Eteru (Aither) p r a j a j e iz koga je izišao prvi bog Eros. a potom Eter (vazduh) i Haos. davnašnji (VI vek pre Hr. 19 Otkriven 1962. Orpheus. Guthrie. B 1. Neki odlomci su. pak. Ali. kao princip stvaranja. kao što su Geja (Demetra). 18 Guthrie. pored Soluna. 13. 12). 17 zadržava samo neke detalje genealogije koju je preneo Hesiod. potom stvorio druge bogove i svet. Jedan stih pripisan Orfeju tvrdi da je »Zevs početak. str. sredina i k r a j svih stvari« (st. Uočava se teogonija koja se proširuje na kosmogoniju. B 32). Iz toga sledi da ime »Zevs« označava »svet« (up. 7—11). The Greeks and their Gods. Orfičku eshatologiju pre svega čini antropogonijski mit koji je istovremeno u suprotnosti i sa homerovskim i sa eleusinskim. i vremenski smešten u IV vek pre Hr. 15. ili. Majka. što predstavlja ješ jednu potvrdu starosti i visokih spekulativnih kvaliteta tih spisa. 137—142. iz kojeg je nastalo Vreme (Hron). Heraklit. Jedno. pre čudesnog rođenja Atene (§ 84). čitao delo koje se zvalo Orfejeve rapsodije. što će biti. dobro je poznata mitska tema. up. To da Zevs proguta neko božanstvo. na sistem Ferekida i na autogenu kreaciju Prađapatija (§ 76). Teogonija. on s jedne strane pokazuje da su 17 Damaskije je još u V veku pre Hr. Kosmogonija istovremeno ima seksualnu i monističku strukturu: Zevs je stvorio svet vodeći ljubav »u vazduhu« (ili »odozgo«). 18. 15. ili Okean. 1—3). pomenuta epizoda je odraz filozofske spekulacije o stvaranju višestrukog Univerzuma od jednog jedinstvenog. 319. 77 i dalje. u orfičkoj teogoniji ovaj mit ima suptilnije značenje: u njemu se uočava napor da se od boga kosmokrate načini stvoritelj sveta kojim on vlada. 18 Uprkos obradi. Eros je.Mojra je tkala'. No Zevs proguta Fanesa s ćelom njegovom tvorevinom da bi stvorio jedan novi svet. tvrdeći da je logos sveta isto što i logos Zevsa (st. .

mesopotamske: Marduk je stvorio čoveka od zemlje (to jest. 84. 210). izvesno je da se u antičko vreme mit o titanima smatrao »orfičkim«. ponašanja i inicijacija koja omogućuje izdvajanje »orfičara« od njemu sličnih i konačno vodi odvajanju duše od Kosmosa. dopušteno je videti reference na ono što je titansko u čoveku. XXX. verovanja. on se u jasnom obliku pojavljuje tek kod nekih kasnijih autora (I—II vek posle Hr. I. VII (Kern.. u Pkidarovom izrazu: »ispaštanje zbog starog poraza« (fr. čak »monoteističku« tendenciju jedne od orfičkih teogonija. Međutim. kao što smo pokušali da pokažemo u vezi s mitsko-obrednom temom Dionisa-Zagreja (§ 125).). II. 2. 18. Ne treba podvlačiti novinu i originalnost ove koncepcije.154 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u ranoj epohi postojale prave orfičke konventikule. Podsetimo se one prethodne. odgovarajuće aluzije se nalaze u znatno starijim izvorima.). ni u homerovskoj koncepciji. od tela pračudovišta Tijamat) i od krvi arhidemona Kingua (up. skupina mitova. a s druge strane. može se smatrati da je Platonov učenik Ksenokrat povezivao pojam tela. sumorna i tragična kakva izgleda. uz pomoć purfikacija (katharmoi).. De esu carn. koji je veoma blizak Platonovom. Uprkos skepticizmu nekih naučnika. On je čak u stanju da se oslobodi »demonskog« elementa koji se javlja u svakoj profanoj egzistenciji (neznanje. Fr. on ilustruje monističku. Or. Jer čovek. kao i u odeljku Zakona (701 c) o onima koji »pokazuju staru titansku prirodu«. 133. Prema tom mitu. 17. zahvaljujući sopstvenom načinu postojanja. S jedne strane.. može se razlikovati dualizam (telo—duh). § 21). 55. uprkos svom titanskom poreklu. s Dionisom i titanima. pogl.). kao »zatvora«. kao i »orfičkog načina« življenja. In Phaed. 21 No. 22. dionisijsko u čoveku. Prema jednom podatku Olimpiodora. Sve to podseća na brojne indijske tehnike i soteriologije (§ 195) i anticipira razne gnostičke sisteme (§§ 229 i dalje). Ali. drugim recima. orfička antropogonija sadrži u sebi element nade. . Što se tiče mita o nastanku čoveka iz pepela titana. itd. obreda posvećenja (teletai). Schr. učestvuje u božanskom. Protrept. na t a j način se izdvajalo i ostvarivalo ono božansko. s druge strane. 22 Bez obzira na to kako se interpretiraju neke neodređene aluzije. « Plutarh. bilo je moguće eliminisati titanski element i postati bakhos.. paradoksalno. Dion Hrisostom. a Olimpiodor. kojeg nema ni u mesopotamskom Weltanschauungu. mesožderstvo. Najpotpunija verzija se može naći kod Klementa Aleksandrijskog. br. jer se u pepelu titana nalazilo i telo deteta-Dionisa. čovekova priroda je istovremeno sadržala i titansko i božansko. 2.

Posle smrti duša odlazi u Had. Orpheus. nav.Ja sam dete Zemlje i zvezdanog Neba. U Državi (614 c—d) precizira se da je pravedniku dozvoljeno da krene desnim putem. a moguće je da su i starije. Običan smrtnik. Međutim. . dušama »orfičara« je bilo zabranjeno reinkarniran je. str. pođi desnim putem ka svetim livadama i šumama Persefone« (nav. I stražari će ti dopustiti da piješ vodu sa svetog izvora. »Preskočio sam ciklus teških muka i bolova i kročio hitrom nogom prema željenoj nagradi. Jer je meni čast da pripadam vašoj blaženoj rasi. »Pozdrav tebi koji putuješ desnim putem prema svetim pašnjacima i šumama Persefone. . pa se potom. od kojih neke potiču čak iz V veka. Empedokle i Pindar. nemoj mu se suviše približavati. Guthrie. Eukleju. a potom ćeš vladati sa ostalim junacima. 171 i dalje.ORFEJ. u svojoj dobroti. delo. .« Boginja ga prima blagonaklono: »Pozdrav tebi koji si izdržao patnje kakve nikada ranije n i s i . Posle smrti duši se sudi. Pozdravljam te. str. dok su grešnici upućeni da idu levim. str. n j u je moguće u grubim crtama rekonstruisati na osnovu nekih podataka koje d a j u Platon.« A boginja odgovara: »O srećni. da bi se posle 1. 364 i dalje. Reci im: . a n j u čuvaju budni stražari.. str. No. 40). kraljice Podzemlja. 23 Tablice iz Petelije i Eleuterne. privremeno šalje na mesto gde ispašta grehe ili živi u blaženstvu. 24 Početak teksta je veoma značajan. o bezgrešni vladaoče Podzemnog sveta. blaženi! Bio si čovek. Up. Posvećeni se obraća bogovima Podzemlja: »Dolazim iz zajednice bezgrešnih. put »nije ni jedinstven.« (videti ipak i tumačenje Cunca. Analogne indikacije su otkrivene u stihovima koji su upisani na zlatnim tablicama. na njemu je mnogo zavijutaka i prepreka«.«24 »Ciklus teških muka« sadrži izvestan b r o j reinkarnacija. Prema Fedonu (108 a) i Gorgiji (524 a). nađenim u grobovima južne Italije i Krita. mora deset puta da prođe kroz t a j ciklus. Nova eshatologija Što se tiče »orfičke« eshatologije. zbog toga su one morale izbegavati vodu sa izvora Lete. o. Dajte mi brzo sveže vode koja ističe iz jezera Pamćenja'. naići ćeš na jedan izvor k r a j kojeg raste beli čempres. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 155 182. i novu interpretaciju Cunca (Zuntz). . . ali gorim i umirem od žeđi.. Jedna druga tablica otkriva važne detalje: »Izdržao sam kaznu koju sam zaslužio svojim nepravednim d e l i m a . Našao sam utočište u naručju Gospe.« Tekst sadrži precizna uputstva: »Levo od Hadovog boravišta. 318). pre konačnog spasenja. Sada pristupam veličanstvenoj Persefoni s molbom da me. delo. Ali sudbina i drugi besmrtni bogovi nisu mi bili naklonjeni. vi to znate. naći ćeš tamo i drugi izvor: iz jezera Pamćenja (Mnemosina) ističe sveža voda.000 godina ponovo vratila na zemlju. ni prost. a postao si bog. pozdravljam te. Euboleju i vi ostali besmrtni bogovi. Persephone.« 23 U mitu o Eru Platon kaže da sve duše koje su određene za reinkarnaciju obavezno piju vodu na izvoru reke Lete da bi zaboravile sve što su iskusile na onom svetu. uputi tamo gde borave sveti. zavisno od presude.

vizijama i zanosima. 245). n j o j u Mesopotamiji odgovara vrt sa svetim drvetom i izvorom koji čuva Kralj-Baštovan. 493 b. Moguće je da se radi o arhajskim mediteranskim i orijentalnim mitologijama i verovanjima koja su do tada bila čuvana u »narodnim« ili ekscentričnim sredinama i koja su od nekog vremena stekla izvestan ugled među »orfičarima«. orfizam je prvi stvorio Podzemlje..156 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »Orfičari« su detaljno opisali sva mučenja kojima su izloženi grešnici. Eliade. ali uzaludno. I. sve će to. Ne treba isključivati izvesne istočnjačke uticaje. Lux perpetua. po svoj prilici je reč o zajedničkom nasleđu iz prastarih vremena. nasleđu koje je. 27 Up. »beskrajna ispaštanja koja čekaju proklete«. put koji vodi udesno — kao i »žeđ umrlog«. mogu se naći u mnogim drugim mitologijama i pogrebnim geografijama. ispaštati zasluženu kaznu za svoju moralnu nečistotu (Država.* prinošene da bi se ugasila žeđ mrtvih. 26 U stvari. rezultatu hiljadugodišnjih razmišljanja o ekstazama. u stvari. str. Plotin. razradili i popularisali opširnu i spektakularnu geografiju podzemlja. poput svinja koje vole da se valjaju u blatu (up. 2 8 Verovanje da »Voda života« obezbeđuje uskrsnuće heroja podjednako je rašireno u mitovima kao i u folkloru. uočene su u mnogobrojnim kulturama. Kimon (Cumont) je sklon da u orfizmu vidi početak sve »te halucinantne literature« koja. * Žrtve u vinu (prim. razume se. Le Chamanisme. 395 i dalje. Drvo k r a j izvora ili česme predstavlja uzornu sliku »raja«. zastupnik Boga (§ 22). uopšte. delo. 6. kao što su 25 »Bačeni u kaljugu. prema Platonu. pa sada moraju u Hadu neprestano. 25 Prema Kernu. No. Za Grke. u činjenici da se koncepcija zagrobnog života duše koju one d a j u bitno razlikuje od one iz homerovskog predanja. da donose vodu za svoje pročišćenje« (F. v. da prenose vodu u rešetu (Gorgija. o oniričkim avanturama i zamišljenim putovanjima.. Cummont. Realencyklopädie. preo vladu juću crtu Orfejevog mita: poznato je da su u celoj centralnoj i severnoj Aziji šamani ti koji su. nav. mrtvi su ti koji sve zaboravljaju. 6). »Locum refrigerii.). Ponovo nailazimo na »šamanski« element. str. vodi sve do Dantea. Pogrebne libacije. pak. to je možda kazna za one koji se nisu čistili od grehova. oni će. prepričavajući s beskrajno mnogo detalja svoje ekstatičke silaske u Donji svet. među svima onima koji su bili opsednuti eshatološkim enigmama. u različitim predanjima različito vrednovano. 28 Vid. 246. 27 Pejzaž i maršruta opisani na tablicama — izvor i čempres.«. Pevačeva katabaza u potrazi za Euridikom opravdavala je sve tadašnje opise podzemnog sveta. 363 e). međutim. dakle. prev. Dri. str. Samo neki privilegovani. 363 d. Eliade. 1287. Pauly-Wissowa. pitagorejcima i. zadesiti one bezumnike koji se neprestano predaju nezajažljivim strastima. »Mysterien«. ili će se uzalud truditi da napune probušeno bure ili. Značajnija je. smrt je izjednačena sa zaboravom. s. Fedon. Religijski značaj tablica leži. str. 69 c). preko Plutarhovih mitova i Petrove Apokalipse. nova interpretacija »žeđi duše«. .

i bez obzira gde se nalazio. . Funkcija Lete je izmenjena: njene vode više ne primaju dušu koja je upravo napustila telo zato da bi iz n j e izbrisale sećanje na zemaljski život već. drugim rečima. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 157 Tiresija i Amfijaraj.) I Pitagorina katabaza 58 »čak i kada je prešao Aheront. Duša koja je bila toliko neoprezna da pije vodu na izvorištu Lete (»koja se prepila zlobe i zaborava«. pa bio on i znatan. Aspects du mythe. Problem je ipak daleko složeniji da bi se mogao rasvetliti na nekoliko stranica. Eliade. Neki naučnici su osporavali njihov »orfički« karakter. smatrajući da je njihovo poreklo pitagorejsko. ali i smele revalorizacije asketskih i kontemplativnih tehnika. Vežbanje i usavršavanje pamćenja imalo je važnu ulogu u pitagorejskim bratstvima (Diodor. na njegovo vladanje životinjama i na njegovu sposobnost da se istovremeno pojavljuje na više mesta. on zauvek čuva sećanje na ono što je video«. u boravištu seni ili pod svetlošću sunca. za potrebe uvođenja doktrine o transmigraciji. Platon. i Pitagoru. Apolonije Rođanin. Sigurno je da su analogije između legendi o Orfeju i Pitagori očigledne. 50 Up. kao i to da se neosporno mogu povući paralele između ugleda ovih dveju ličnosti. 248 c). Tema »zaborava« i ponovnog sećanja. »Zaborav« više nije simbol smrti.ORFEJ. Baš kao i drevnog osnivača inicijacija. koji je bio istorijska ličnost. 29 No. Čak su podvlačili da je većina pojmova i rituala s »orfičkom« reputacijom. zaborav nije obuzeo njegovu dušu. ne menja naše shvatanje »orfičkog« fenomena. uspeli su da sačuvaju sećanje posle smrti. karakterišu grandiozna sinteza arhajskih elemenata (od kojih su neki »šamanskog« tipa). da su tokom boravka na onome svetu uspeli da sačuvaju pamćenje. Empedokle i drugi koji su zastupali doktrinu metempsihoze tvrdili su da se sećaju svojih ranijih života. Precizirajmo ipak da eventualni doprinos Pitagore i pitagorejaca. X. 463. nju će ponovo uvesti gnosticizam (§ 130). igrala je značajnu ulogu u indijskim kontemplativnim i spekulativnim tehnikama. 150 i dalje. već povratka u život. Da bi svog sina Etalida učinio besmrtnim. Jamblique. nanovo se inkarnira i opet uključuje u ciklus postojanja. Leta briše sećanje na nebeski svet u duši koja se vraća na zemlju da bi se reinkarnirala. pitagorejska tvorevina ili njena obrada. Fedar. čija se prva svedočanstva vezuju za neke poznate grčke ličnosti iz VI veka. I. 5. da se smatralo kako se tokom obreda posvećenja sibirskih šamana njihovi organi obnavljaju. str. 30 Izgleda da odlomci ispisani na zlatnim tablicama predstavljaju deo kanonskog teksta. 78 i dalje). a ipak »božanski čovek« u pravom smislu te reči. Pitagora. a njihove kosti ponekad spajaju gvožđem. Burkert (Burkert) objašnjava čuvenu Pitagorinu »butnu kost od zlata« poredeći je s jednom inicijacijom šamanskog tipa. legende o Pitagori aludir a j u na njegove veze s bogovima i duhovima. zapravo. (Poznato je. mitologija Pamćenja i Zaborava je modifikovana. u stvari. U stvari. Hermes mu je podario »neuništivo pamćenje«. nasuprot tome. Argonauti. koji se može upoređivati s egipatskim ili tibetskim »knjigama mrtvih«. neku vrstu vodiča za onaj svet. Vita Pyth.

kao što je poznato. str. U stvari. 45 — 46. Moguće je da je određeni b r o j »orfičkih« spisa delo pitagorejaca. jer i on »diše«). Eliade. str. znanje je istovremeno imalo gnoseološku. No. samo legende o Orfeju i Pitagori. 82 Vid. Aristej sa Prokonesa bio je slavan zbog svoje ekstaze koja je ličila na smrt. 32 Pored sličnosti legendarnih biografija. bio je u stanju da dugo vremena boravi van svog tela. De. 133 i dalje. 141 i dalje. ako je »sve broj« i »sve jedna harmonija suprotnosti«. To je »sveobuhvatna nauka« tradiSI Eliade. ispaštanje u Hadu i konačno vraćan j e duše na nebo. verovanja i obrede izmislio Pitagora ili njegovi učenici. neko vreme oni su čak držali vlast u brojnim gradovima južne Italije. Ali. pitagorejska »sekta« ne samo organizovala u zatvoreno društvo ezoteričnog tipa. leteo je na streli (§ 91). isto. važnost koja se pridaje očišćen j u od grehova i asketizam. zbog bilokacija. 33 Staviše. krajnji cilj ovih disciplina bio je mističnog reda. . Dva verska pokreta razvila su se paralelno. Up. 31 Takvi »šamanski« detalji ne karakterišu. kao izraz jednog istog Zeitgeista. Lista legendi o čudima. 166 i dalje). sa izvorima i najnovijom literaturom. S tom razlikom što se. Hiperborejac Abarid. 163 i dalje (= Love and Science in Ancient Pythagoreanism. postoje i analogije između doktrina i prakse »orfičara« i pitagorejaca: verovanje u besmrtnost i metempsihozu. matematike i astronomije. već je razradila i jedan sistem »kompletnog obrazovanja«. 45. str. nije bio autonoman. vegetarijanstvo.158 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u k r a j n j o j liniji predstavlja šamanski element. kojeg su neki stari autori smatrali jednom od prethodnih inkarnacija Pitagore. Među tim legendama ipak nedostaju opisi ekstatičkih putovanja šamanskog tipa. u vezi s Pitagorom. Hijeronim sa Roda priča da je Pitagora silazio u Had i da je tamo video duše Homera i Hesioda kako ispaštaju za sve ono ružno što su rekli o bogovima. Hermotim iz Klazomene. 15 Dopunjavajući svoje asketske i moralne propise proučavanjem muzike. no. 117. pitogorejci nisu prezirali ni aktivnu politiku. egzistencijalnu i soteriološku funkciju. može se naći kod Walter Burkert. Zalmoxis ä Gengis-Khan. 44—45. Ali sve te sličnosti i analogije ne predstavljaju dokaz da »orfizam«. prema direktivama svog osnivača. onda su sva živa bića (uključujući i Kosmos. str. De Zalmoxis ä Gengis-Khan. Jednom reči. nap. velika Pitagorina zasluga leži u tome što je postavio temelje jednoj »sveobuhvatnoj nauci« holističke strukture u kojoj su naučna znanja bila integrisana u skup etičkih. 120 i dalje. ü međusobnom srodstvu. kao i zbog metamorfoze u gavrana. bilo bi naivno verovati da je »orfičke« eshatološke mitove. uostalom. i druge slične primere. Apolonov sveštenik. metafizičkih i verskih principa kojima su bile priključene razne »tehnike tela«. 118 i dalje. str. Weisheit und Wissenschaft. kao pokret.

da bi potom. neoplatonistima i neopitagorejcima. grupa čiji su članovi ljubomorno čuvali neke »poslovne tajne« (oni su bili topioničari i kovači. u helenističkoj epohi. kod Paracelzusa ili. čiji je cilj bio drukčiji od onog koji sebi postavlja hernija. vračevi. ali isto tako i kod humanista italijanske renesanse. Opstala je takođe i verska s t r u j a na svom »popularnom« nivou (»orfeotelesti«). dati prve spektakularne rezultate u XVI i XVII veku. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 159 cionalnog tipa. Ipak je. što. Neki autori su skloni da orfički pokret smatraju vrstom »crkve« ili. pre svega. Iako je posle medskih ratova prestiž orfizma opao. nisu prestajale da zaokupljaju grčku misao. uticaji nekih orfičkih koncepcija mogu se identifikovati u religijama Misterija. jednostavno.). eshatologija — naročito u Platonovoj interpretaciji. početkom hrišćanske ere. pak. 35 I. Baš ta sposobnost da se razvija i obnavlja. ali i »knjige« — ovaj pokret povezuje s neotaoizmom i indijskim tantrizmom. uvek nanovo i nezavisno od »orfizma«. Ni ti verski pokreti nisu predstavljali »crkve«. uopšte ne implicira slabost holističkog pristupa. može biti tačno. ali i privlačnost za elitu. ukazuje na to koliki je domet »orfičkog« iskustva. i da se na kreativan način uklapa u brojne verske sinkretizme. . jevrejski i hrišćanski teolozi. neki docniji orfički tekstovi se pojavljuju u obliku revelacija jedne stare doktrine. njega su nastavili da tumače. telhini. indijska i kineska medicina i alhemija. pak. pa prema tome i ideja o božanskom elementu u čoveku. »poslovne tajne« u vezi s ovladavanjem raznim oblastima delatnosti zamenile su »tajne« povezane sa sudbinom duše posle smrti. u Evropi. međutim. bar u izvesnim slučajevima. Alhemija nije predstavljala začetak hernije. učitelji inicijacija itd. njegove glavne ideje — dualizam. hermetisti i filozofi renesanse. nova perspektiva i drugi telos. malo verovatno da se orfizam bio konstituisao u »crkvu« ili neku tajnu organizaciju koja bi bila slična verskim pokretima Misterija. »inicijacije«. sekte koja bi se mogla uporediti s pitagorejskom. ali su obuhvatali »škole« koje su na sličan način raspolagale obimnom literaturom 3 5 i koje je proslavio niz ponekad legendarnih učitelja. Pre bi se moglo reći da ono što ga karakteriše — »popularnost«. kureti. orfizam ponovo ušao u modu. koribanti i daktili. već disciplinu koja je odgovarala jednom drugom sistemu značenja. besmrtnost. Što se tiče Orfejevog lika. Orfej je jedna 34 činjenica da posle Aristotela ovaj tip »sveobuhvatne nauke« počinje da gubi svoj prestiž i da se naučno istraživanje orijentiše ka metodologiji koja će. Jednostavno. uostalom. pesnici od Policijana do Poupa i od Novalisa pa sve do Rilkea i Pjera Emanuela. baš kao i u slučaju tantrizma. među »orfičarima« se mogu naći i sledbenici inicijacijskih grupa koje su u drevnim vremenima obavljale različite funkcije pod imenima kabiri.ORFEJ. a zahvaljujući. »Totalna nauka« kakvu su ostvarile. U pitanju je. ali i vidari. pre svega. kod alhemičara XVI veka. 34 onakva kakva se može naći u Platonovoj misli. S druge strane. Kasnije.

sofisti su prećutno osporavali mogućnost objektivne spoznaje. Činjenica je utoliko značajnija što Platonova najizrazitija vokacija uopšte nije bila religijska. organizovan u skladu sa zakonima i osnovan na pravdi i harmoniji. 44). 10 i dalje). Platon je težio da stvori idealan grad. 987 b. naročito počev od IV veka. već politička. moguća. Opčinjavala ga je pitagorejska koncepcija nepromenljivog i univerzalnog jedinstva Kosmosa. metodu koja dovodi do upoznavanja samog sebe. obeležila Platonova religijska vizija. bila ona hriščanska ili iluminatska. sve u svemu. Atinu i druge grčke gradove u to vreme su već poduže nagrizale političke. Da bi ukazao na greške u njihovom razmišljanju. kako s pravom primećuje Burkert (Lore and Science. dakle. Platon je istovremeno davao odgovor i sofistima i skepticima: pošto se oslanja na večne modele iz vremena pre nego što je postojanje i počelo. romantična ili moderna. italijansku renesansu. N. 36 Razrađujući teoriju ideja koje predstavljaju nepromenljive i vanzemaljske uzore zemaljskih realnosti. U stvari. samo niz infrapaginalnih opaski u Platonovoj filozofiji. za Pitagoru stvari predstavljaju brojeve. Sokrat je osnovne uzroke dezintegracije video u relativizmu sofista. 183. kao i u uopštenom skepticizmu. Ali. koliko je to u njihovoj moći — i ponekad tvrdi da svet realnosti koje se čulima mogu osetiti »učestvuje« u ** Aristotel zlobno piše da je jedina razlika između Platona i Pitagore u terminologiji (Metafizika. i da bi vrednost spoznaje zasnovao na nauci. hrišćansku teologiju. Za našu svrhu nije od značaja to što Platon katkad govori o svetu ideja kao o modelu našeg sveta — u kojem materijalni objekti »oponašaju« ideje. Istraživanje sveta prirode nije ga zanimalo. ismaelitsku gnosu. Pitagora i orfizam Prema slavnoj definiciji A. Vajtheda (Whitehead). No. Sokrat se koncentrisao na majeutiku. istorija zapadne filozofije predstavlja. str. grad čiji će svaki stanovnik imati preciznu i specifičnu funkciju. Platon se potrudio da upotpuni svog učitelja. Platon. mada na različite načine. nije htela da zaboravi (videti III tom). kao i do ovladavanja sopstvenom dušom. Platon je isto tako značajan i za istoriju verskih ideja: poznu antiku. kao i harmonija koja reguliše i kretanja planeta i muzičku lestvicu. Negirajući postojanje apsolutnog i nepromenljivog principa. Sve je njih duboko. proučavao je matematiku.160 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA od retkih mitskih ličnosti stare Grčke koju Evropa. objektivna spoznaja je. verske i moralne krize koje su ugrožavale same temelje društvenog uređenja. .

takođe Le Mythe de l'Éternel retour. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 161 svetu ideja. 377). Međutim. str. Za Platona se spoznaja. ali ne povezujući je s teorijom spoznaje i uopšte ne pominjući politiku (§ 80). neprekidno zadrži u svetu Ideja i na t a j način izbegne novu reinkarnaciju. Jednom reči. d). Aspects du mythe. Da bi razrešio t a j problem. na neki način. U VI veku. Platon se poslužio nekim »orfičkim« i pitagorejskim doktrinama o sudbini duše. isti. jednom kada bude odvojena od tela. 329 i dalje. 81. Ferekid sa Sira je prvi ustvrdio da je duša besmrtna i da se ona sukcesivno vraća na 87 Up. The Greeks and their Gods. Vid. U stvari. a posebno tome da je duša »kao dim«. jer je jedino ona izvor spoznaje. Fizički objekti pomažu duši da se povuče u sebe i da se. u . svodi na sećanje (videti pre svega Menon. trebalo je objasniti kada i kako su ljudi uspeli da spoznaju te ideje. pravovaljana spoznaja i jedina politika koja je bila kadra da spase grčke gradove od propasti osnivale su se na filozofiji koja je postulirala idealni i večni Univerzum. pa tako ponovo dođe do prvobitne spoznaje kojom je raspolagala u vanzemaljskim uslovima. 48 i dalje). On. Ta spoznaja ipak postoji u latentnom stanju u inkarniranom čoveku i ako se ovaj bavi filozofijom. A History of Greek Philosophy. IV. Sokrat je isticao da »treba negovati svoju dušu«. kada je jednom t a j univerzum večnih modela bio propisno postuliran. Između dve zemaljske egzistencije. str. 345 (= Les Grecs et leurs Dieux. 39 Eshatološke spekulacije su bile u velikoj modi. Guthrie. prema tome. može je aktuelizovati. 88 Eliade. Suprotstavljajući se tradicionalnom načinu mišljenja koji je uspostavio Homer. 153—54. isto. prilagođavajući je sopstvenom sistemu. t. 154 i dalje neke napomene o analogiji između Platonove teorije o Idejama i anamnesisu i ponašanja čoveka u arhajskim društvima (up. Platon ide mnogo dalje: za njega je najdragocenija duša — a ne život! — jer ona pripada idealnom i večnom svetu. s » Podsetimo se da_ je indijska metafizika detaljno razvila doktrinu o transmigraciji (samsara). prilikom reinkarnacije. dakle.ORFEJ. 38 Filozofija je »pripremanje za smrt« s obzirom na to da ona uči dušu kako da se. duša pije na izvorištu Lete i tako zaboravi spoznaju koju je stekla direktnom kontemplacijom Ideja. na k r a j u krajeva. str. Smrt je. duša proučava Ideje: na t a j način ona učestvuje u čistoj i savršenoj spoznaji. transmigraciji i metempsihozi nisu predstavljale nikakve novine. Svakako da doktrine o besmrtnosti duše. kao i transmigraciju duše. str. c. str. »vrati unazad«. već je Sokrat insistirao na neprocenjivoj vrednosti duše. koje se periodično gubi reinkarnacijom duše. str. 37 No. iz »orfičko«-pitagorejskog predanja pozajmljuje doktrinu o transmigraciji duše i ponovnom sećanju (anamnesis). povratak u primarno i savršeno stanje.

str.42 Postepeno se nametnula nova eshatologija i nova pogrebna geografija: drugi svet je sada lokalizovan među zvezdama. u stvari. Vid. njegovi učenici i njegov savremenik Empedokle. pa samim tim i strukture drugog sveta. kao i neke orijentalne izvore. Ferekidova eshatologija nije imala odjeka u grčkom svetu. nap. Tuscul. nisu više mogli biti lokalizovani u mitskoj geografiji Zemlje. Jedna pitagorejska maksima proglašava da su »Ostrva blaženih«. ni njegov oblik. 23). 1—2. kao Sunce i Mesec) i na k r a j u se ponovo vraća na nebo. nav. kosmološke spekulacije Leukipa i Demokrita. S druge strane i sam Platon je. ali objedinjujući sve te elemente u jednu ličnu viziju. (Up. 43 Uostalom. Na k r a j u je dugotrajni proces erozije lišio homerovske mitove i bogove njihovih prvobitnih značenja. ni »Ostrva blaženih«. ni Homerov podzemni Had. str. Međutim. U Ferekidovo vreme ono je bilo jasno formulisano samo u Indiji. Ferekid je koristio »tajne knjige Feničanat. već u svom remek40 Ciceron. L. Najznačajniji doprinos toj eshatologiji dao je Platon. Prema jednom predanju. a naročito antropomorfizam bogova. o klišeu bez dokumentarne vrednosti (West. suprotstavljao mythos i logos. iako izgleda da su orijentalni uticaji na Ferekidovu misao bili veoma veliki (West. jedno drugo predanje koje opisuje Pitagorinu katabazu uključuje i verovanje u podzemni Had. nova astronomska otkrića i. str. Geti su takođe verovali u mogućnost »da se postane besmrtan«. 93 i dalje. »mitologija duše« ne bi mogla pronaći nikakvog oslonca u homerovskom predanju. 43 Već je Ksenofon (rođen oko ~ 565. B. koja se osniva na Homeru i Hesiodu. 25. mit je mešavina fikcije i istine. koristeći »orfičko«-pitagorejsko predanje. Međutim. Tek su »orfizam«. godine) otvoreno i bez ustezanja napao homerovski panteon. u najboljem slučaju. »Sunce i Mesec«. . I. 42 Pa ipak. druge reference kod M. Pri tome. a naročito Pitagora. 28 i dalje). za koja se smatralo da leže na k r a j n j e m zapadu. 3). § 179). ni njegova misao nemaju ničeg zajedničkog sa smrtnicima« (fr. međutim. Vesta (West). obznanjeno je da duša vodi poreklo s neba (prema Leukipu i Demokritu. 4 1 Bilo kako bilo. Pitagorina učenja. On podržava postojanje »jednog boga nad svim bogovima i ljudima. Early Greek Philosophy and the Orient. posebno. ali kod njih nema ni traga o nekoj opštoj teoriji transmigracije.162 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zemlju da bi se ponovo inkarnirala. 41 Herodot. Pošto se sada znalo da je zemlja sfera. popularisali i u isto vreme sistematizovali doktrinu o transmigraciji i metempsihozi. Čak i jedan tako duboko religiozni autor kao što je Pindar odbacuje »neverovatne« mitove (Prva olimpika. 34 i dalje). delo. 40 Teško je utvrditi odakle potiče to verovanje. on zanemaruje »klasičnu« mitologiju. ni za transmigraciju. ona je načinjena »od vatre«. Egipćani su smatrali da je duša besmrtna i da je u stanju da poprimi oblike različitih životinja. IV. u svojim dijalozima iz mladosti. On je razradio novu i koherentniju »mitologiju duše«. reč je. 38 (= Diels. no oni nisu znali ni za metempsihozu. iz temelja su izmenili koncepcije o opstanku duše. A 5).

121 i dalje. naročito. Te predstave će preuzeti i razviti neoplatonisti. Eliade. No. isparljive supstance. Izriče se tvrdnja da je osnovni princip kosmosa identičan s osnovnim principom duše. 3. »Onaj koji razume ima krila« (Panćavišma Brahmana. počev od neoplatonizma i hrišćanske gnose pa sve do nemačkog romantizma. 48 »Inteligencija (manas) je najbrža od svih ptica«. Najvažnije je bilo objasniti nebesko poreklo čoveka. 1. Transmigracija se tu samo podrazumeva. . Sokrat brani tu eshatologiju pozivajući se na Euripida i na »orfičko«-pitagorejska predanja. ona »počin j u da rastu« kada čovek »razmišlja o lepoti toga sveta. 3—6). Što se tiče »krila duše«. Platon tome dodaje jedno novo značenje: sferni oblik i kretanja antropomorfnog bića slični su nebeskim telima. v. Mćphistophšles45 et l'Androgyne. Platon »nanovo otkriva« i razvija ono što bi se moglo nazvati arhajskom ontologijom: teorija Ideja pred44 Ta koncepcija će biti uporno preuzimana. Platon se ne usteže da opširno raspravlja o dva mitska motiva. »Let« simbolizuje inteligenciju i razumevanje tajni ili metafizičkih istina. ukazujući na homologiju između duše. 136 i dalje. kao i onaj o »krilima duše«. jer je ono bilo osnova za »mitologiju duše«. Eshatološka vizija dostiže svoj vrhunac u Fedru: tu se prvi put sudbina duše dovodi u vezu s kretanjima nebeskih tela (246 b i dalje). 44 Poruka mita o androginom biću jasna je: ljudsko savršenstvo je shvaćeno kao jedinstvo bez pukotine. kod Indoevropljana). Eliade. No. o Platonovoj moćnoj mitologijskoj kreativnosti ponajviše svedoči tema pećine (Država. Taoisti veruju da kada čovek stekne tao. crkveni oci i gnostici. str. kaze Rigveda (VI 9. zamišljenom kao biseksualno biće sfernog oblika (Symp. ali se ta. reč je o mitovima arhajske strukture. Na eshatološki mit se prvi put nailazi u delu Gorgija (493). ali s tom razlikom što kod Platona kočijaševe teškoće leže u antagonizmu između dva konja. Androginija Prvog čoveka može se pronaći u mnogim starim predanjima (na primer. kod taoista. telo je grob duše. a i u predanjima australijskih vračeva-vidara. 13). PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 163 -delu Gozba.. vid. u* . Les religions australiennes. Države i Kosmosa. Međutim. koja bi se mogla uporediti s pticom ili leptirom. s kojih je to prvobitno biće i sišlo. M. Rašćenje krila posle inicijacije može se naći u Kini. o prvobitnom čoveku. VII). O australijskim vračevima-vidarima. 45 Slika je usklađena s koncepcijom duše kao bestelesne. za platonističku eshatologiju najvažnija tema.ORFEJ. str. Država preuzima arhajski simbolizam »makrokosmos—mikrokosmos« i razvija ga u specifičnom platonističkom smislu. Up. (i) počne da misli o lepom u sebi« (249 e). o kosmogonijskom Erosu i. U Fedonu (107 e) se precizira da se duša vraća na zemlju posle dugog perioda vremena. na njegovom telu pocmje da raste perje. 5). analizuje u Menonu (81 a—e). Na prvi se nailazi u Katha Upanišadi (I. Značajno je da se u istom dijalogu upotrebljavaju dva egzotična simbolizma: mitska predstava duše upoređene s kočijašem koji upravlja kolima. 46 Ne bi trebalo da čudi korišćenje ovog prastarog simbolizma. IV. 189 e i 193 d).

Tokom dvanaest godina i osam meseci svoje vladavine. grčki gradovi-države raspali su se pod snažnim naletima Aleksandra Velikog. Važna je činjenica da Orfej. 360. Bio je to jedan od retkih trenutaka svetske istorije kada se propast jednog sveta skoro poklopila s početkom jedne civilizacije novog tipa. Jednu generaciju posle njegove smrti. njegova kraljevina se prostirala od Egipta od Pendžaba. str. 41 d i dalje). preovladaće s početkom helenističke epohe. Međutim. Kosmogonijski mit razvijan u Time ju razrađuje neke indikacije iz Protagore i Gozbe. Platonovi učenici potom dovršavaju doktrinu o »astralnoj besmrtnosti«. Sigurno su još od vremena Anaksagore i Heraklita jonski filozofi verovali da je duša povezana s nebom i zvezdama. Burkert. 362. Pitagora i Platon spadaju u izvorišta inspiracije nove religioznosti. ubuduće. Aleksandar Veliki i helenistička kultura Kada je Aleksandar. Značajno je što je u toj poslednjoj Platonovoj kosmogonijskoj viziji baš pitagorejac Timej t a j koji tvrdi da je Demijurg stvorio onoliko duša koliko ima zvezda (Timej. To je bio najveći poraz i slom njegovog grandioznog plana o osvajanju Azije sve do »spoljnog Okeana«. dolazi do najvećeg širenja integrisanih »orfičkih« i pitagorejskih elemenata. male Azije i Fenikije. pa čak i to da ona dolazi s neba i da se na njega ponovo vraća. V. no u pitanju je ipak jedna nova tvorevina. kada je Aleksandar izdao naredbu da otpočne povlačenje. Tarna (W. on je pokorio gradove-države Grčke. preminuo u Vavilonu. Pa ipak. komunikacije između Istoka i Zapada više nikada neće biti potpuno prekinute. Lore and Science. Burkert. G. bila je već trasirana: Azija je postala »otvorena« za mediteranske uticaje. Ta doktrina. Tarn) (1926). juna ~323. neposredna budućnost Indije. »gospodar sveta« je morao da popusti. odbijajući da pređe reku i nastavi s pohodom na Indiju. str. u kojoj se takođe može uočiti i jasno izražen vavilonski uticaj (božansko poreklo zvezda). brojni isto47 Up. 47 Politička reforma o kojoj je sanjao Platon nikada nije ostvarena. on je smatran sinom Zevsa-Amona — kod Beasa je došao do spoznaje gde se nalaze granice njegove moći. civilizacijom koja će se razvijati tokom helenističke epohe. a naročito posle pojave knjige V. svojstvene tradicionalnoj spiritualnosti. Vojska se pobunila. zahvaljujući toj grandioznoj platonističkoj sintezi. ne napunivši ni 33 godine. 13. srušio je carstvo Ahemenida i pobedio je Pora (Porus. W. Paurava). . Međutim. a takođe i budućnost istorijskog sveta u celini. 184. Drojzena (Droysen) (1833). uprkos svom geniju i oreolu polubožanstva — jer. Posle biografije J.164 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA stavlja nastavak doktrine uzornih modela.

»univerzalističke« tendencije. Na k r a j u je Aleksandar izgovorio molitvu za mir i poželeo da svi narodi njegovog carstva postanu saradnici u upravljanju zajednicom. postoji saglasje o tome da su njihove posledice bile duboke i sudbonosne. uporediti monografije koje su napisali: A. pozvano 3. D. F. Dri 470 C-471 A. Bern (Burn). jer. Pobednici i osvajači su u »varvarima« videli samo pobeđeni narod. uveo je iranski ceremonijal »po48 Dovoljno je. odnosno. Aristotelov suparnik Isokrat smatra da je došlo vreme da se pod nazivom »helen« podrazumeva neko ko raspolaže određenim obrazovanjem.000 zvanica. Međutim. Njihovo mesto su postepeno preuzeli pojam ekumene (oikumene) i »kosmopolitske«. koristeći različite. 50). . devedeset svojih najbližih prijatelja devojkama iz plemenitih iranskih porodica. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 165 ričari su. Alexander the Great.ORFEJ. Milns. Uskoro su Persijanci dobili prva mesta u vojsci i tako bili uključeni u falangu. 117. antropologija razrađena na osnovi uverenja o nepremostivoj razlici koja postoji između Grka i »varvara« — sve te strukture su se srušile. R.« 50 Alekandar se nikada nije proglasio Zevsovim sinom: međutim. Piter Grin (Peter Green) i R. Nasuprot tome. prema predanju. slavljeno venčanje deset hiljada makedonskih vojnika. na primer. Poželeo je. bez obzira na perspektivu kroz koju se gleda na Aleksandrove pohode. Političke i verske strukture koje su ranije postojale — gradovi-države i njihove kulturne institucije. Foks (Fox). Aleksandrov učitelj. 658 Rose. Aleksandar se venčao s dve ahemenidske princeze. Posle Aleksandra. Althajm (Altheim). kako reče jedan od njih: »Orodio si se s Persijancima« — Aleksandar je povikao: »Orodio sam se s vama svimal« Pobuna je završena gozbom izmirenja na koju je. a ne čovek sa specifičnim etničkim poreklom (Panegirik. Platon. str. prihvatio je tu titulu kada su mu je drugi ponudili. 50 Tarn. oženivši pri tom. kao »središte sveta« i izvor egzemplarnih modela. Da bi obezbedio mešanje Grka i Persijanaca. otkriće fundamentalnog jedinstva ljudskog roda bilo je neizbežno. Aristotel. prema persijskom obredu. L. pa čak i kontradiktorne perspektive. 4 » Aristotel. Kada su se kod Opija Makedonci pobunili. »Pre toga je rekao da su svi ljudi sinovi jednog Oca i da je ta molitva izraz njegove vere da mu je Bog poverio misiju da postane Izmiritelj Sveta. Up. da svi narodi sveta mogu da žive u harmoniji i u jedinstvu srca i duha (homonoia). Šahermajer (Schachermeyr).48 Bilo bi naivno i pokušati s analizom ove polemike koja traje već jedno i po stoleće. Jednovremeno je. Makedonci su bili daleko od toga da prihvate političku koncepciju svog suverena. 49 Međutim. u Suzi. tvrdio je da su robovi to što jesu zato što im je priroda takva. tumačili cilj koji je Aleksandar želeo da ostvari osvajanjem Azije. a da su »varvari« naturaliter robovi. istorijski profil sveta iz osnova se izmenio. R. Uprkos otporima. štaviše. F. prema istom obredu. fr. polis.

166 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA služnosti« (proskynesis) prema kralju. No. 1284 a). 5 2 5 | da taj zaveru Grina. kada je nastalo slično oduševljenje. O »proskynesis-plami«. bio je kasnije umešan u jednu i pogubljen. godine. Kada je ~ 30. po svemu sudeći. pogledati bar knjigu Pitera Alexander of Macedon. 80. Međutim. proskjnesis je varirala zavisno od društvenog položaja onog ko ju je obavljao. Grci su dizali hramove. S k r a j a na k r a j helenističkog sveta ljudi su bili egzaltirani vrednošću i značajem »znanja« i »mudrosti«. iznenađen otporom svojih drugova. 52 U zapadnoj i centralnoj Evropi trebalo je sačekati XVII vek. ovog puta »novom naukom«. da bi na k r a j u apsorbovao sav mediteranski svet. 372 i dalje. Znanje — uvek zasnovano na određenoj filozofiji — uživalo je tako reći religijski ugled. Posle dvadeset godina ratova između diadoka. U svakom slučaju. to jest. Aleksandrovi naslednici u Aziji i Egiptu prihvataće deifikaciju bez ustezanja. u stvari. str. Na jednom bareljefu iz Persepolisa prikazan je Darije I kako sedi na prestolu dok mu jedan plemeniti Persijanac ljubi ruku. nova oikumene se pružala od Egipta i Makedonije do Anadolije i Mesopotamije. Rim počinje da se meša u poslove helenističkih kraljevina. isto. Herodot tvrdi da su podanici nižeg ranga pred suverenom klečali. Egipat Lagidima (Ptolemejima). istovremeno kao sredstvo za napredovanje u društvu. od ~ 212. ali i kao instrument duhovnog usavršavanja. gradili pozorišta i osnivali svoje gimnazije. Navedimo samo jedan primer: Aristotel je pisao — imajući. Nikada više u istoriji znanje nije bilo toliko traženo. Filozof Kalisten. godine. Oktavi jan osvojio Egipat. 13. Zajedničkim grčkim jezikom (koine) govorilo se i pisalo od Indije i Irana do Sirije. kao i širenjem grčkog jezika i helenističke kulture. Aleksandar ukida proskjnesis. Postepeno je grčki sistem obrazovanja prihvaćen od strane bogatih i privilegovanih slojeva svih azijskih zemalja. na umu Aleksandra — da kada dođe Vrhovni vladar.) Za Irance. a Makedonija Antigonidima. u prvo vreme se obavljala posredstvom masovnih migracija Helena prema istoku. bili oni stari ili novi. on će postati bog među ljudima (Politika. Ipak. Unifikacija istorijskog sveta. novim . Palestine. No. koji je Aleksandru savetovao običaj ostavi isključivo Azijatima. U gradovima. koju je započeo Aleksandar. 51 Moguće je da su ga na tu ideju naveli primeri faraona. ono što je ostalo od Carstva bilo je podeljeno između tri makedonske dinastije: Azija je pripala Seleukidima. . Italije i E g i p t a . duboko pognuti. on istovremeno odustaje od zamisli da postane bog svoje Imperije. uspostavljanje Rimskog carstva istovremeno je označilo i k r a j helenističke civilizacije. . Tarn. (Već je bio usvojio odeću i dvorske običaje ahemenidskih vladara. str. ali treba uzeti u obzir i neke tendencije koje su se u to vreme počele javljati u Grčkoj. III.

str. Isto tako iz jedne božanske varnice stvorena je i ljudska egzistenmetodama učenja i naučnih istraživanja. to jest. ti bogovi nisu imali nikakve veze s Kosmosom. rođen na Samu. Zenon iz Kitiona. zaokupljeni isključivo srećom pojedinaca. Već je Diogen. u kojem će vladati jedan jedini božanski Zakon. prihvaćene su po svim gradovima oikumene. Međutim. 6:22. Prihvatao je postojanje bogova. kinici se nisu interesovali za društvo. Hellenistic Culture. Up. izjavio za sebe da je »kosmopolita«. on je sanjao o svetu koji više neće biti izdeljen na države. Sistem osnivača stoicizma stajao je u opoziciji sa Epikurovom doktrinom. poučavao u Atini od ~306. godine otvorio svoju školu u atinskom »Šarenom portiku« (stoa poikile). Prema Zenonu i njegovim učenicima. Kosmosa — bez obzira na njihovo socijalno poreklo i na to u kom k r a j u sveta žive. bez tvorca i bez plana. str.ORFEJ. »From Nationalism to Cosmopolitism«. Epikurova filozofija se trudila da pokaže da spokojstvo i mir ostvareni uz pomoć ataraksije predstavljaju najbolji mogući naćin življenja. W. str. svet je nastao posle prve epifanije Boga u obliku vatrene klice iz koje se rodilo »seme razuma« (logos spermatikos). Međutim. No. t. god. čovek raspolaže punom slobodom da izabere egzistenciju koja mu najviše odgovara. Ljubav. III. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 167 Filozofije u modi. ni s ljudima. 107 i dalje. po njemu. univerzalni Zakon.« 56 I Epikur je propagirao »kosmopolitizam«. ali je njegov glavni cilj bio sreća čoveka kao jedinke. 54 Diogen Laertije. ~300. 59 w. koji je uveo jedan Semit s Kipra. 53 Došao u Atinu oko ~315. nasuprot tome. Hellenistic Civilisation. 16 i dalje.55 »U svojoj Idealnoj državi. Prema tome. Epikur. Životi i mišljenja istaknutih filozofa. od oca Atinjanina. »građanin sveta« 54 (drugim recima. Diogen sebe nije smatrao građaninom nijednog grada. bio mašina koja je nastala potpuno mehanički. Propadanje polisa oslobodilo je pojedinca nekadašnje solidarnosti građanskog i religijskog reda. nijedne zemlje). kako se izražavao Zenon. Ono što je nazvano »helenističkim iluminizmom« jednovremeno je podsticalo i individualizam i kosmopolitizam. stoici su bili ti koji su popularisali ideju da su svi ljudi kosmopolite — građani jednog grada. 53 ali isto tako i doktrine Epikura i kinika. Svet je. Hadas. na prvom mestu stoicizam. koja ga otada više nije napuštala. već će predstavljati jedan jedini veliki Grad. Aleksandrov savremenik. . to oslobađanje ga je otuđilo i osamilo u jednom Kosmosu koji ga je zastrašivao svojom tajanstvenošću i beskrajem. grad čije podanike neće sjedinjavati ljudski zakoni već njihova dobra volja ili. 55 M. Tarn. 79. Stoici su se trudili da pomognu pojedincu ukazujući mu na homologiju između grada i Vasione. pomoću kojih se verovalo da je moguće izlečiti i reformisati hrišćanski svet. isti. Zenon je pružio čoveku opsenjujuću nadu. godine.

Pošto je prožet Razumom. 869 i dalje. on je inkarnacija »živog zakona« (nomus empsyhos). Kibele. . potrebno je osloboditi se emocija i odbaciti sve — »telo. Spoljni svet nije u stanju da povredi dušu. str. Istok se veliča kao postojbina prvih i najznačajnijih »mudraca«. 838 i dalje. što u potpunosti ispunjava božansku volju. slavu. Istina je da se svet i ljudski život odvijaju prema jednom tačno utvrđenom planu. pogl. Carl Schneider. no. Kulturgeschichte des Hellenismus. Takva božanstva su bila bliža čoveku. 4.57 Ćak i divinizovani kraljevi su izgledali efikasniji od tradicionalnih bogova: kralj je »spasitelj« (sdter). Međutim. zanimala su se za njegov duhovni napredak i obezbeđivala su njegovo spasenje. nap. kao i soteriologija mediteranskog sveta i Indije. 16. I. Slično tome. Docnije ćemo se ponovo vratiti na značenje tog duhovnog fenomena. inovacije helenističkih religija imale su za cilj spasenje individue. usklik Epikteta koji se obraća Bogu: »Delimo isti Razum. 171 i dalje. U veku pre i veku posle Hrista analogije između metafizika. dakle. II. ljudi jednaki. čovek je »rob drugih« (Epiktet. još više će se namnožiti. Pored bogova i boginja helenističkih Misterija — Dionisa. U tom monističkom panteizmu koji postulira jedinstveni Razum. Stvaraju se mnogobrojne zatvorene organizacije koje impliciraju inicijaciju i eshatološke revelacije. usredsređenih oko božanstava koja su imala reputaciju da su spoznala i pobedila smrt (§ 205). up. 441—444 i dalje). jedino sam sebi čovek može naneti zlo. nap. svojinu. Kosmos je »živo biće puno mudrosti« (Stoicorum veterum fragmenta. Ozirisa. Jednačina: svojina i želje = ropstvo podseća na indijske doktrine. Herakle i Asklepije štitili su i pomagali individuu. 156 i dalje). Sloboda (autarkes) odgovara otkrivanju nepovredivosti duše. Mudrac. IV. Atisa i Mitre — iz istih razloga su postala popularna i druga božanstva: Helios. Ravan sam tebi!« (II. II. Preuzima se inicijacijska tradicija Eleusinskih misterija (up. XII) da bi se proširila putem raznih misteriozofija. 42) podseća na brojne indijske paralele. 800 i dalje. Baš kao i nove filozofije. Grčko-orijentalni sinkretizam koji karakteriše nove religije Misterija jednovremeno ilustruje snažnu duhovnu reakciju Istoka pobeđenog od strane Aleksandra.168 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA cija. 33). u osnovi. Iziđe. samim tim što neguje vrline i obavlja dužnosti. kao zemlja u kojoj su učitelji mudrosti najbolje sačuvali ezoterične doktrine i metode 67 Up. Ta egzaltacija dušom istovremeno potvrđuje da su. a posebno na jogu i budizam (§§ 143 i dalje. moć« — jer čovek je »rob svega što želi«. knjige. pristupačan i shvatljiv. Ćovek se mudrošću identifikuje s božanskim i tako oslobođen prihvata sopstvenu sudbinu. § 81). znači. Kosmos je. otkriva na dnu svoje duše da je njegov logos identičan onom koji daje život i vlada Kosmosom (koncepcija koja podseća na najstarije Upanišade. mudrac dokazuje svoju slobodu i prevazilazi determinizam. da bi se ostvarila sloboda.

kao i nove magijske formule i angelologije.) No. Sa Istoka se šire neke apokalipse (koje odgovaraju specifičnim konceptima istorije). (Treba samo uporediti verske strukture nekih istočnjačkih. koja se održala milenijumima. u prvom milenijumu pre Hrista. za vreme helenističke epohe. bez obzira na uticaje koje su dolazili iz urbanih centara. religijske razlike urbanih društava. Legenda o Aleksandrovim raspravama s indijskim brahmanima i asketama. legenda koja će postati naročito popularna u hrišćanskoj epohi. može uporediti sa sjedinjavanjem neolitskog sveta obavljenim putem širenja zemljoradnje. . tradicija nasleđena iz neolita obezbeđivala je njihovu uniformnost. uz brojne »revelacije« ostvarene ekstatičkim putovanjima na nebo i u drugi svet (up. ujedinjavanje istorijskog sveta koje je otpočeo Aleksandar. u perspektivi istorija religija. religioznost oikumene je na kraju našla zajednički jezik. Na nivou seoskih društava. postaju još uočljivije. Dodajmo na ovome mestu da se. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 169 spasenja. § 202). predstavlja odraz skoro religioznog divljenja prema indijskoj »mudrosti«. Kasnije ćemo analizovati važnost verskih tvorevina helenističke epohe (§ 205). U poređenju s tom očiglednom fundamentalnom ujednačenošću seoskih populacija Evrope i Azije. grčkih i rimskih gradova.ORFEJ. a dovršila Rimska imperija.

1 Ananda. uostalom. Vinaja. § 150). Ubrzo potom. Većina izvora pominje da je između Mahakašjape i Anande vladala velika netrpeljivost. jer nije uspeo da savlada tehnike meditacije. zbog toga što nije bio arhat. za razliku od blagog Anande. kako u »mudrosti«. Mahakašjapa je optužio Anandu za nekoliko grehova (pet do šest). prema drugim verzijama. koji je umro samo šest meseci pre Blaženog. Ananda je morao 1 Šariputra. Anandi je. ali se on povukao u samoću i za kratko vreme postao svetac. Sva predanja se slažu u tome da je koncil održan u jednoj velikoj pećini pored Rađagrihe. Odgovarajući na Mahakašjapina pitanja. nije stigao do arhata. Koncil. izložio drugi Budin učenik. dosta k r u t i netolerantan. Posle toga je primljen u pećinu. On je otkrivao Zakon (dharmu) i osnovao zajednicu (sanghu): posle njegove smrti trebalo je kodifikovati zakon. on je kazivao Budine besede i ti njegovi odgovori sačinjavaju celinu Sutri.XXIII POGLAVLJE ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185. na čudotvoran način se obreo u n j o j i tako svima dokazao da je ovladao logističkim sposobnostima. i neophodno jer je jedini čuo i zapamtio sve Učiteljeve govore. bilo zabranjeno da prisustvuje koncilu. tako i u erudiciji. Najteži među njima su bili to što se svojevremeno zauzeo za uključivanje monahinja u sanghu i što nije zamolio Blaženog da poživi do k r a j a kosmičkog perioda (up. kojem je prisustvovalo 500 arhata. bili su već mrtvi. takođe visoko cenjen od strane Blaženog. odnosno. Njegovo prisustvo koncilu bilo je. Veliki učenici. po imenu Upali. u toku kišnog perioda koji je usledio posle Učiteljeve smrti i potrajao čitavih sedam meseci. izvršio je veliki uticaj na bhikhue: prevazilazio ih je sve. Neke škole ga smatraju najznačajnijim svecem posle Blaženog. dok je tekstove koji čine »kotaricu« (pitaka) propisa. ali. sazvao je Mahakašjapa. odnosno sakupiti sve govore i utvrditi kanon. Šariputra i Maudgaljajana. Budizam do prve šizme Buda nije mogao imati naslednika. počinjenih u vreme dok je služio Blaženog. i pored toga što je dvadeset pet godina verno služio Blaženog. .

E . a možda i 40 posle ulaska u parinirvanu) proživeo je sledeći primer svoga Učitelja. Reklo bi se takođe da su različita tumačenja doktrine i propisa postala brojnija. u Pataliputri. Jedinstvo sanghe bilo je nepopravljivo narušeno. 186. Za kratko vreme zajednice su se podelile na Mahadevine pristalice i protivnike. Indiju su zadesila dva događaja čiji se uticaj na njen budući razvoj ne može Taj drugi koncil je poslednji istorijski događaj o kojem govore knjige o disciplini (Vinayapitaka). Samo nekoliko godina posle koncila u Vaišaliju. ogorčilo je ponašanje monaha iz Vaišalija. Istorija budizma posle koncila u Rađagrihi slabo nam je poznata. koji su se. jer su ubrzo za n j o m usledile i druge. Preostali deo života (25 godina. Tvrdio je naime da: 1) arhat može biti zaveden u snu (odnosno da Maraove lepotice mogu kod njega izazvati izlivanje semena). 2) da može i on posedovati neznanje. pretendujući na to da čine većinu. Jašasa. 2 Ali nesuglasice su postajale sve ozbiljnije i izgleda da su se već polovinom IV veka pre Hrista počele pojavljivati i različite »sekte«. smatrajući da zastupaju mišljenje doajena (sthavira). Ono što bismo sa sigurnošću mogli zaključiti to je da se budizam širio prema Zapadu i da je prodro na Dekan. Mahadeva je javno izložio pet dosta neobičnih teza u vezi s ponašanjem arhata. Sto ili sto deset godina posle parinirvane došlo je do ozbiljnije krize koja je stvorila potrebu za sazivanjem novog koncila. ali je na k r a j u odneo pobedu i postao prva ličnost u sanghi. nije mogao da spreči cepanje sanghe na pobornike »pet tačaka« — koji su. odnosno putujući i propovedajući Put. Koncil. O kasnijem razvoju budizma biće govora u delima iz poznijeg perioda. 3) i sumnje. Od Aleksandra Velikog do Ašoke Ta prva šizma bila je presudna i poslužila je kao primer. U periodu od 250 godina. prozvali sebe Mahasamghikama — i njihove protivnike. Takvo umanjivanje vrednosti arhata tumači se reakcijom protiv preteranog samouvažavanja onih koji su se smatrali »oslobođenim za života«. Uspeo je da okupi 700 monaha u samom Vaišaliju. prozvali Sthavirama. koji je usledio za šizmom. ali samo fragmentarno. 4) da može napredovati na Putu uz tuđu pomoć i da 5) koncentraciju može postići i putem izgovaranja određenih reči. ali to nije omelo dalje širenje budizma.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 171 javno da prizna svoje grehe. Jednog od Anandinih učenika. pre svega to što su počeli da p r i m a j u zlato i novac. Koncil je osudio nedolične postupke optuženih i oni su bili primorani da priznaju svoje greške. sazvan u Pataliputri. Različiti izveštaji onih koji su tokom sledećeg veka vodili sanghu ne pružaju nam neka značajnija obaveštenja.

Veliki događaj u istoriji budizma bilo je Ašokino preobraćenje. naredio je da mu se ubije rođeni brat ne bi li se tako dočepao vlasti. uskoro umreti. Ali. i pored svoje duboke odanosti Budi. kao i buduće (sarvam as ti). želi da poštuje sve sekte. koji. on će »postati najplemenitiji među vladarima Indije i jedna od najvećih figura u istoriji uopšte« (Filliozat). razlog je bio t a j što su neki od njih počeli da zastupaju teoriju da »sve postoji«. Jedino je njen folklor. pobedio Nande i postao kralj Magadhe. Kada je video da će mu otac.172 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA meriti ni s jednim do tada. Ašoka je duboko bio potresen svojom pobedom nad Kalingama. Ali trinaest godina pre toga.000 zarobljenika. pak. Tri godine posle pobede nad Kalingama prihvatio je budizam. neosetljiva za istoriju. Početkom trećeg veka jedan brahman. dharma koju je propovedao bila je u isto vreme budistička i brahmanistička. Ašoka se pokazao kao veoma tolerantan i plemenit i prema drugim religijama svoga carstva. koliko u njenoj kulturi. princ Ćandragupta (? 320—296). Sarvastivadini. prijatelj bogova. ali značajan primer. urezanom u steni. preobraćen u Sthavire. čije su posledice za Indiju bile od odlučujuće važnosti jer su je otvorile helenističkim uticajima. kralj Bindusara. nije dao nikakve rezultate. Međutim. koja je neprijatelja koštala 100. novatori. do 236. Međutim. Tim povodom Ašoka je sazvao koncil. Prema sopstvenom priznanju (zapisanom u XIII ediktu. godine. jer predstavlja prvo prikazivanje Bude u antropomorfnom obliku. od 268. posledice tog prvog istinskog susreta Indije sa Zapadom uskoro su se osetile. zadržao nešto od ovog najneobičnijeg događaja stare istorije. čiji je rodonačelnik. među Sthavirama je došlo do novog razilaženja. sadašnje. Zbog netrpeljivosti koju je prema njima pokazivao vladar. toliko i u politici. on je počinio jedno još gnusnije zlodelo. prema drugom računanju. Indija nije sačuvala nikakvu uspomenu ni na Aleksandra. u svojoj mladosti upoznao Aleksandra.000 mrtvih i 150. po imenu Vatsiputra. još za Ašokine vladavine. ni na njegova velika osvajanja. posle tog bratoubistva i nemilosrdnog osvajanja. čineći im . šamane kao i laike. prošlo. lišena istoriografske svesti. Objavio je svoje preobraćenje i potom nekoliko godina proveo kao hodočasnik obilazeći sveta mesta. povukli su se u Kašmir i tako proširili budizam i na ove oblasti Himalaja. On je vladao od 274. do 234. Drugi događaj od izuzetne važnosti bio je ustoličenje dinastije Maurja. zastupao je doktrinu kontinuiteta ličnosti (pudgala) kroz transmigracije (up. ili. Prvi je bio osvajanje Aleksandra Velikog. on kaže: »Kralj. § 157) i uspeo da osnuje dosta moćnu sektu. Međutim. a samo malo kasnije. Tako je postavio temelje prvog indijskog »Carstva« koje će njegov unuk Ašoka kasnije proširiti i učvrstiti. kroz legende (takozvani Roman o Aleksandru) koje su kružile. U dvanaestom ediktu. On je osvojio nekoliko severozapadnih oblasti. Grčko-budistička statua Gandhare samo je jedan.

»Šizme« i »sekte« predstavljaju. ili mlađi brat. a preko centralne Azije dospeo je do Kine (I vek posle Hr. Cejlon je preobratio njegov sin. vladar gotovo čitave Indije. zatim neslaganja. odnosno teorijske kontradikcije kanonskih tekstova. Po svim krajevima širio je budizam upućujući svoje misionare sve do Baktrijane. osnovnim principima Učiteljeve nauke. jedinu univerzalnu religiju spasenja koju je Azija prihvatila. to je stara ideja kosmičkog poretka čiji je uzorni predstavnik bio kosmokratski vladar. koje su učenike primoravale da se neprestano vraćaju izvoru. »Svi ljudi su moja deca. I kao mojoj deci. jer je posle njegove smrti carstvo Mau r j a naglo počelo da slabi. . Zamah koji je Ašoka dao misionarskom širenju budizma nastavio se i u sledećim vekovima. Ali je stvaralački polet budističke misli imao svoje izvore na drugoj strani. Eto. Ali su njegova mesijanska vera i energija u širenju Zakona omogućile transformaciju budizma u univerzalnu religiju. J. uprkos proganjanjima od strane kasnijih Maurja i invazije skitskih plemena. ni počasti prijatelj bogova ne ceni toliko koliko ceni suštinski napredak svake sekte« (prev. t a j poslednji od velikih Maurja. Ali ni dobročinstva. U k r a j n j o j liniji. Po predanju. Bloch). jer je smatrao da on najbolje odgovara ljudskoj prirodi. 4 Tačno je da se svaka škola i svaka sekta smatrala obaveznom da izgradi sopstvenu sholastiku. Tu najpre treba pomenuti trvenja između »spekulativaca« i »jogističara« koja su i kod jednih i kod drugih podstakla veliki broj tumačenja i u znatnoj meri doprinela produbljivanju naučne misli. želim i n j i m a da imaju sva dobra i budu srećni kako na ovom tako i na drugom svetu. i t a j događaj je imao dalekosežne posledice. Od Bengala i Cejlona prodro je u toku prvih vekova naše ere u Indokinu i Insulind. Trvenja oko doktrina i nove sinteze Svojom mesijanskom politikom Ašoka je obezbedio opšti trijumf budizma. Ali je taj proces sistematizacije polazio od autentičnih filozofskih kreacija i njima se hranio.) i Japana (VI vek). 3 Međutim. bio je i vatreni propagator Zakona. niti pak obuhvatiti krutim okvirima jedne sholastike. Njegov san o Carstvu — odnosno Svetu. Sogdiane i Cejlona. na fr. to je još jedan dokaz da je budizam veliki broj osnovnih ideja prihvatio od tradicionalne indijske misli. ujedinjenom religijom. 4 3 Indirektno.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 173 dobročinstva i ukazujući im sve vrste počasti. iščezao je zajedno s njim. to je ono što želim svim ljudima«. govorio je Ašoka. u stvari. 187. Posledica tog hermeneutičkog napora bio je razvoj misli. jer je ovo ostrvo sve do danas ostalo budističko. tj. Od Kašmira budizam se proširio na istočni Iran. dokaz da se Učiteljevo učenje nije moglo iscrpsti »ortodoksijom«.

ali je on svoje korene imao u vremenu koje je prethodilo budizmu. Tako je sasvim moguće da je tradicionalna kosmologija sa bezb r o j neba i paklova i njihovim žiteljima bila prihvaćena već u Budino vreme. simbole i mitološke teme da bi ih zatim nanovo interpretirao u skladu sa sopstvenim pogledom na svet. U vezi sa stupama rođen je jedan kosmološki simbolizam. . dharme. suncobrana. hronologije su aproksimativne. tumače se istom dijalektikom: različiti predmeti ili aktivnosti samsare 5 Ne treba ga smatrati »popularnim« jer su ga pre svega inspirisali predstavnici tradicionalne indijske kulture. mirisa. i to ne samo doktrinu karmana i sansare. predstavljali su ekvivalente asimilovanja njegove doktrine. sa izvesnim brojem stubova. Ćaitja (caitya) je bila svetilište. već i mnoge panindijske predstave. Kult se sastojao od metanisanja. na sredini zaravnjenog uzvišen ja podizana je kupola. kojem se ne bi mogla poreći izvesna originalnost. ali isto tako stvaralački proces. naročito karakterističan za laičke mase. mada nešto sporije. ili njegovom »arhitektoničkom telu«. Sarnath. uspostavljen neposredno posle parinirvane. što je pak simbolizovala struktura hrama. sigurno je imao svoje preteče u obožavanju nekih čuvenih jogina. odnosno upijanja njegovog »teoretičkog tela«. ritualnog kruženja i prinošenja darova u vidu cveća. 5 Stupa. bio »sinkretistički« u tom smislu što je neprekidno asimilovao i objedinjavao i nebudističke vrednosti. ukazivan Budinim statuama. Ali. i jedan drugi. Ona se postepeno zamenjivala hramom i na k r a j u iščezla. proces »sinkretizacije« i objedinjavanja. razvijao.174 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I najzad. itd. verovatno je imala svog pretka u tumulusu u koji je polagan pepeo posle kremiranja. ilustrovanom novim »školama«. ritualnog pozdravljanja. a u maloj ozidanoj prostoriji čuvalo tekstove ispisane na raznim materijalima. samo je prividan. opasana hodnikom koji je služio za ritualno kružno kretanje. Paradoks obožavanja jednog bića. kao i svaki drugi indijski religijski pokret.). jogističke tehnike i analize tipa Brahmana i sankhje. Jer. Zbog toga što je veliki broj arhitektonskih i umetničkih dela iščezao i znatan deo stare budističke literature izgubljen. koje više nije imalo nikakve veze s ovim svetom. Tako se uporedo s filozofskom aktivnošću. podignuta s namenom da čuva Budine relikvije. što je predstavljala stupa. ili hodočasnički pohodi u mesta osvećena njegovim prisustvom (Bodh-Gaja. približavanje ostacima Budinog »fizičkog tela«. koje je obuhvatalo predvorje i deambulatorijum. ne treba ispustiti iz vida ni to da je budizam. ideje i rituali ponekad i nekoliko vekova stariji i od najstarijih dokumenata koji ih potvrđuju. itd. relikvije nekog drugog sveca ili pak izvesne posvećene predmete. Kasniji kult. nema nikakve sumnje da su brojni simboli. Primer za to dao je sam Buda prihvativši veliki deo indijskog nasleđa. Kult relikvija.

drvo pod kojim je doživeo buđen j e ili »pokretanje točka Zakona«. oživljavajući Budinu misionarsku aktivnost.) U slučaju budističke ikonografije. Blaženi je predstavljan — i obožavan — u anikoničnom obliku: obliku otiska njegova stopala. zahvaljujući veličanstvenom i neponovljivom soteriološkom delovanju Probuđenog. Ti simboli. Vasubandhu. bilo je i onih koji su tvrdili da se arhatom može postati još u stadijumu embriona ili u snu. Sa podizanjem manastira (vihara) monaški život se dosta izmenio. put (marga) i pratit jasamutpadu. I pored mnoštva izgubljenih knjiga.® Vekovima. svetlost je još od Rigvede bila smatrana najpogodnijim načinom da se slikovito predstavi »duh«. str. zračnog oreola Ahura Mazde. A što se tiče arhata. Abhidharmakoša. kao i počasti koje će mu vernici vekovima ukazivati. IV. takođe. Abhidharma-pitaku. pomenuti simbolizam pre svega podvlači identičnost Budine prirode i svetlosti. 236—246. čiji stil prilično odudara od Sutri. zbog čega o mnogim školama i sektama ne znamo gotovo ništa. Buda je pre parinirvane odobrio darove. pre Hr. budistička literatura na paliju i sanskritu 7 zadivljuje svojom obimnošću. god. Budina poruka je reinterpretirana i predstavljena u vidu jednog filozofskog sistema.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 175 mogli su da olakšaju spasenje vernika. s malim brojem izuzetaka. no takva učenja su bila oštro kritikovana. Očigledno je svaka sekta posedovala sopstvenu Abhidharma-košu i te razlike u interpretiranju »vrhunske doktrine« postale su uzrok novih polemika. (A t a j prototip bio je opet nastavak starih mesopotamskih koncepcija. na nivo »nesastavljenog« uzdigle. prostor i Četiri Istine. dok su druge i samo njegovo telo smatrale vrhunski čistim. Međutim. A kao što smo imali prilike da vidimo (§ 81). ljudska figura nije umanjila njihovu osnovnu simboliku. za nas je ovde jedino zanimljiv osetan porast dela o doktrini i erudiciji. treću »kotaricu«. pa čak i neke jogističke »koncentracije«. . § 20. up. S druge strane. Evo samo jednog primera: prvobitno »nesastavljena [asanskrita (asarpskfta)] bila je samo nirvana. god. 7 Sačuvan je samo jedan deo i to u kineskim i tibetanskim prevodima. Ali autori se trude da razjasne kontradikcije kojima obiluju Sutre. I—V vek. drveta ili točka. od svih promena koje su ga zadesile. budući da je nova predstava Bude [kako je to dokazao Pol Mis (Paul Mus)] nasledila religijske vrednosti vedskog oltara. didaktička. posle Hr. dočaravali su Zakon. zračni oreol oko Budine glave (poput oreola oko Hristove u hrišćanskoj umetnosti istog perioda. a verovatno i neposredno posle smrti. i 100. Tekstovi koji sačinjavaju »vrhunsku doktrinu«. potiče od jednog prototipa iz ahemenidske epohe. neke škole su ga počele potpuno omalovažavati. 8 Po najstarijem predanju. To je racionalistička. Kada su početkom hrišćanske ere izvajane prve Budine statue (grčko-indijska statua Gandhare). up. suvoparna i bezlična književnost. dok su nove škole. Novine su katkada bile i veoma velike. napisani su između 300.

koji je postao Buda. 188. Digha-nikaya. Ono što treba podvući kao značajno to je da su upravo one uzrokovale. nikada nije napuštao nebo. već puta lične pobožnosti. a potom na toliko da bi b r o j bilo potpuno iluzorno navoditi. proglasila da Sakjamuni. Za druge učitelje. Prema Mađđhimanikaji (I. već Bodhisatva. podsetiti da je za takav tip pobožnosti znao i stari budizam. Za Sthaviravadine. 40.. Pristalice novog puta nazivale su ga »putem Bodhisatvi«. jer 8 Mogli bismo navesti i druge tekstove. Podelile su se najpre na tri sekte. ne zahteva od vernika da se drže starog monaškog puta. Taj religijski junak. tradicionalno usvojeno shvatanje da je od Sakjamunija postao Buda smatrano je ponižavajućim: s jedne strane. kako bi na t a j način olakšao spasenje drugih. 142). Opšte je prihvaćeno da te novine predstavljaju uticaj laičkog kulta. međutim. to su Prađnjaparamitasutre. koji se molio i umro. pridnižiće se bogovima«). koji u nedogled odlaže svoje oslobođenje. Poput njihovih protivnika Sthavira. laička ličnost. 8 Sada.. koji podseća na Ramu i Krišnu. Sakjamuni je bio čovek koji je ličnim naporom postao Buda. odnosno omogućile radikalnu obnovu budizma.176 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Još ozbiljnije posledice imala je nova interpretacija budologije.. a da je onaj. koja uvode potpuno novi stil kako u budističku misao tako i u književnost. dela nejednake dužine i teško razumljiva. bilo je nemoguće zamisliti da je jedan već veliki bog mogao postati bogom. Ideal više nije bio usamljeni arhat u traganju za sopstvenom nirvanom. međutim. Dharnmapada.. odnosno »bog«. . theravada) verovatno su kasnijeg datuma. doslovno Veliki put. rođen u Kapilavastuu. up. Lokotara. Tako se došlo do toga da je jedna od škola. sam Buda je izjavio da će svaki onaj koji prema n j e m u ispoljava »jednostavno osećanje vere i privrženosti otići u raj«. Treba. II. bio samo fantazma (nirmita) istinskog Sakjamunija. poznatu pod imenom Mahajana. tipa bhakti. a s druge. »Put Bodhisatvi« Najstariji dokumenti iz kojih saznajemo nešto o Mahajani potiču s kraja I veka pre Hr. uzor samilosti i saosećajnosti. i Mahasanghike su se delile. ali su podele i umnožavanja škola naročito pogađali kontinent i postajali sve češći. nije se mogao prihvatiti Spasitelj koji se izgubio u sopstvenoj nirvani. postaje dovoljno samo doneti odluku o postajanju Budom »za dobro drugih«. Tu iz mudrovanu budologiju prihvatiće i dalje je razvijati Mahajana. Ni Thervadini s Cejlona nisu bili pošteđeni šizmatičkih razdora. One su se odlikovale većom tolerancijom u pogledu discipline i budologijom mističnije strukture. 288 (»Onaj koji svoje utočište nalazi u Budi. Termini Mahajana i Hinajana (doslovno »Mali put« kojim se označava stari budizam.

Vajracchedikà. Prema onima koji ga kritikuju. kako to često ponavljaju Prađnjaparamitasutre. sve stvari prazne. Ali. on je razvio mudrost. sredstva njegovog spasenja. S ovim problemom srešćemo se ponovo kada budemo govorili o filozofiji šunjate. njegova ostrva. već oponašanje Bude. prev. a željan vrhunskog prosvetljenja. Međutim. s jedne strane. 11 Kao što je to katkad slučaj s Hinajanom. Sve budističke škole priznaju značaj Bodhisatvi. a s druge je to neobična vizionarska i. karakteriše Veliki put to je neograničeni polet laičke pobožnosti i soteriološke mitologije koju ona podrazumeva. E. u suštini. Bodhisatva Maitreja (od maitri. navedeno prema Conze. i pored toga što su upoznale svet. Bodhisatvi i njegovoj mudrosti potrebne su zapravo dve stvari: »Nikada ne napustiti drilga bića i ostati svestan da su. isto. Za sada razmotrimo samo ono specifično što je u religiji stvorila Mahajana.ISTORIJA BUDIZMA OD MAIIAKASJAPE DO NAGARĐUNE 177 je Mahajana potpuno izmenila ideal adepta: cilj više nije bio nirvana. 128. proklamuje irealnost. 10 9 12 . 293. međusobno se d o p u n j u j u i jedna na drugu utiču. zavetovali da će Buđenje postići zarad spasenja drugih. XV. Irealnost duše [nairatmja (nairatmya)] podvlačio je i stari budizam.« 9 Ova doktrina spasenja utoliko je smelija što je Mahajana razradila novu i još radikalniju filozofiju »sveopšte praznine« [šunjata (šunyata)]. Najznačajnije među njima su Maitreja. kada bhikhui izgledaju zbunjeni preteranostima laičkog kulta. njegovi vodiči. proklamuje nepostojanje dharmi (dharma šunjata). 126. Avalokitešvara i Manjđušri. unesrećen egzistencijom. nepostojanje »stvari« u samoj njihovoj biti. k r a j n j e stroga metafizika njenih učitelja. proterujući Univerzum iz »realnosti«. Conre. Postoje brojne Bodhisatve. već i prema izmišljenim. Prema mahajanskom učenju. one ne drhte pred rođenjem-i-smrću. istovremeno. jer su se sažalile na njega i njihova odluka je: hoćemo da postanemo zaklon i utočište sveta. njegovo odmorište i mesto njegovog vrhunskog spokojstva.«10 Izgleda paradoksalno da u trenutku samilosti prema svim bićima — ne samo ljudskim. dok Bodhisatve. stavile su se u službu toga sveta. Jer ono što. str. »ne teže ostvarivanju sopstvene nirvane. ali ne i saosećajnost. olakšava odvajanje od sveta i vodi brisanju sebe — što je prvi cilj Bude Sakjamunija i starog budizma. i pored sveg veličanja životnog puta Bodhisatvi. Ova dva nastojanja nisu ni u kakvom konfliktu 11 već. jer doktrina sveopšte ništavosti. Le Bouddhisme. paradoks je samo prividan. jer su odvajkada postojali Spasitelji koji su se. postajući Bude. »doAshtasâkasrikâ. 3. naprotiv. no Mahajana u tome ide dalje i objavljuje njegovu superiornost nad arhatom: jer arhat se još nije potpuno oslobodio svoga »ja« i stoga traga za sopstvenom nirvanom. str. njegova prosvetljenost. Mahajana. prema životinjama i biljkama — čitav svet bude »ispražnjen« od realnosti.

13 Svakako da r a j Sukhavati nije nirvana. Paul Demieville. naslađuju se i Amitabhinim besedama. koji su propovedali Buda i stari budizam. ono što je Sukhavati razlikovalo od prethodnih bila je krajnja lakoća s kojom su vernici u nju mogli ući. Verzija na paliju je prerađena pod uticajem sinhaleskog monaštva i sadrži interpolacije. Za takve rajeve Indija je znala i ranije. Amitabha se zavetovao da će postati Buda i da će osvojiti »Čudesnu zemlju«. čiji će žitelji. ali. cveća i ptica.178 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA brota«) jeste budući Buda. Avalokitešvara štiti od svih mogućih opasnosti. oni koji u njega stignu. Međutim. No. Manjđušri (»Ljupka Fortuna«). predodređeni su da kasnije. str. Kini i Japanu. Ako se setimo ekstremne strogosti Puta. možemo sagledati koliko je bila velika 12 Postoje neslaganja u vezi sa značenjem njegovog imena: »Vladar (išvara) koji posmatra s visina« (Burnouf) ili »koji samilosno gleda svet« (Conze). uživati u neizmernoj sreći. Smatramo da ga treba predstaviti već sada. sve do svog ulaska u nirvanu. bez ikakvog napora. 12 On je sigurno poznija kreacija. Bodhisatva Avalokitešvara je u mističnim vezama s Budom Amitabhom koji će u Indiji postati poznat mnogo docnije. on »drži svet u ruci«. sledbenik Sakjamunija. na njegovo doktrinarno opravdanje nailazimo već u najstarijem budizmu. nalazi se daleko na zapadu: okupana svetlošću i prepuna dragulja. pa čak ni molitvu nerotkinja da im d a r u j e decu. iz njegovih očiju nastali su Sunce i Mesec. tek u VII veku. To je apsolutni trijumf religioznosti. Sukhavati (»Srećna«). uz sve ostale divote u kojima uživaju. zato što njegova mitologija i kult označavaju iznenađujuću novinu. Dovoljno je bilo da neko čuje za Amitabhu i misli na njega. 18 Prev. ako u samrtnom času pomisle na Budu. do tog vremena biće poštovan jedino zbog svojih veza sa Avalokitešvarom. 166. zajedno s Budom Akšobhjem (Ak§obhya). zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj misli ili reči. Posebno uvaženo mesto zauzimaće u kineskom budizmu. pa da u smrtnom času sam bog siđe po njega i povede ga u r a j Sukhavati. u kontekstu mahajanske religioznosti. . Još kao običan monah. iz nogu Zemlja. liči na rajsku. Njeni žitelji zapravo su besmrtni. a od VIII veka uživaće izuzetan ugled i u Tibetu. Ta zemlja. što izgleda uverljivije. On je vladar Univerzuma. postignu i vrhunsko oslobođenje. »svaka pora njegove kože zatvara jedan sistem sveta« — a to su sve obrasci koje srećemo u vezi sa Šivom i Višnuom. zahvaljujući njegovim zaslugama. personifikacija je mudrosti i zaštitnik erudicije. Najčuveniji je Avalokitešvara. a iz usta vetar. specifična za religioznost (ne samo budističku) prvih vekova naše ere. Avalokitešvara predstavlja sintezu tri velika hinduistička boga. U kineskoj verziji Milinda-panjha rečeno je da »će se svi oni koji su grešili čak i do svoje stote godine. vinuti u nebeske visine«. Version chinoise du Milinda-panha. ne odbija da usliši ničiju molitvu.

pomaže laicima i nadahnjuje ih. Boddh. svim zaslugama koje sam stekao ili ću steći.icaryavata. međutim. da budem vidar. Moj život sa svim svojim ponovnim rođenjima. odnosno namene prosvetljenju svih bića. Sve te Budine zemlje »proizvod su mašte i njihovi oblici su bezbrojni«. Kao što ima bezbroj Buda. očigledno. Ona takođe odgovara i jednoj drugoj originalnoj interpretaciji prirode Budd: doktrini triju Budinih tela [trikaja (trikaya)]. prev. ne oklevajući. navedeno prema Conze. pa čak i svaka čestica peska. 14 15 Avatarpsaka-sutra. Ovom teorijom Mahajana će se dosta baviti i razvijati je naročito u čuvenoj teoriji o »embrionu Tathagate« (tathagatagarbha). dok god ih bude b i l o . kako bih doprineo spasenju svih bića. III. stvoreni zaslugama ili mislima Spasitelja. Prva od njih je doktrina transfera zasluga (parinama). Finot. Avatamsaka ih ovako opisuje: »bezbroj poput atoma prašine«. postaje i sam božanstvo.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKASJAPE DO NAGARĐUNE 179 ta teološka novina. 6 i dalje. Mahajana tu teoriju interpretira u skladu sa specifičnim težn j a m a svoga vremena. Tako je indijski duh i ovoga puta uspeo da stvaralačku imaginaciju uzdigne do sredstva spasenja. ponikle takođe iz brige da se unište egocentrični nagoni. Na prvi pogled bi se reklo da protivureči zakonu karmana. 14 Tekstovi često podvlače njihov imaginarni karakter. 12* . To su transcendentalni univerzumi. svim onim što poseduje. ona produžava uverenje starog budizma da primer bhikhua. Sukhavati je samo jedna od bezbrojnih. Nagarđuna i doktrina sveopšte praznine Uporedo s pomenutim mitološkim teologijama javljaju se i nove teorije. telo Zakona (dharmakaja). dvorilja svih bolnih. sve to ostavljam. tako postoji i bezbroj »Budinih zemalja« ili »Budinih polja« lb uda kšetra (buddha k$etra)]. Ali. iscelitelj. primenjivala metafizička otkrića velikih učitelja Mahajane. Od vernika se zahteva da svoje zasluge prenesu. 189. koji nastoji da postane arhatom. str. obožavajući božanstvo. . »Budina polja« su mentalne konstrukcije. reč je bila o mističkoj i obrednoj teologiji koja je u svakodnevnoj praksi. kao što kaže Šantideva (VII vek) u svom čuvenom delu. oni se rađaju »iz misli. nastale u mislima preobraćenih ljudi. 154. Bodhićarjavatara: »Zaslugama. hoću da ublažim patnje svih stvorenja. Prvo telo.ra. ne očekujući nikakvu naknadu za sebe sama. To je ideja koja odgovara upanišadskom otkriću (identifikacija atman-Brahman) i hinduističkoj aksiomi da čovek. drage Bodhisatvinom duhu. nav.« 15 Druga nova teorija otkriva da »Budinu prirodu« poseduje svako ljudsko biće. koje zrače iz svih mojih plemenitih dela. . delo. što znači da Bude postajemo zato što nas na to nagoni sopstveno »budinstvo«. No. iz samilosti«.

koju je razradio veliki Nagarđuna (II vek posle Hr. »telo majijske kreacije« (nirmanakaja) je fantazma duhovnog tela koju judi suprotstavljaju na Zemlji i koja na njih liči. (Misli se na telo Prađapatija.180 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i transcendentalno je. i Vrhunska istina. paradoksalnu dijalektiku. u stvari. apsolutno. duhovno telo Dharme. Sigurno zbog toga da bi poslužila kao protivteža tendenciji ka očevidnoj »lakoći« u mahajanskoj religioznosti. Kao što smo već videli. ili »skrivene u svetu« [lokasanvritisatja (lokasaqnjtisatya)]. dokazujući da je Vrhunsku istinu nemoguće izraziti recima. jer su ljudi jedino njenim posredstvom kadri da prime Zakon i dosegnu spasenje. jer je predstavljala repliku »srednjem putu« koji je propovedao Sakjamuni. ono je. jer je materijalna i efemerna. beskonačno. a i neki zapadni naučnici izjavljivali su za šunjavadu da je nihilistička filozofija zato što im se činilo da negira osnovne postavke budizma. zavisnih od jezika: šunjavada koristi. karakterističnih za Mahajanu. A to su. a da ga pri tom nije izneveravala. sanbhogakaja (saqibhogakäya). »srednja«. cilj svih ovih doktrina i mitoloških konstrukcija.). . ili što se može osetiti. ali ta fantazma igra presudnu ulogu. jeste čuvena epifanija Bude. bhakti. barata konvencionalnim saznanjima i. zapravo. Prihvatajući i objedinjujući izvestan b r o j hinduističkih elemenata. Dokazujući prazninu. jeste da olakšaju spasenje laika. misliti i zamisliti. Magarđunini protivnici u Indiji. odnosno ne-realnost svega što izgleda da postoji. koje u suštini nisu ništa drugo do proizvodi mašte. i donekle na Hegela i Vitgenštajna (Wittgenstein). § 77. Prvo: da se sve čuvene postavke starog budizma. ili »telo blaženstva«. sačinjeno — u izvesnim slučajevima — od svetih slogova i magijskih formula. večno. koja ide do coincidentia oppositorum. zamagljuje put ka oslobođenju. koje imaju praktičnu vrednost. čisto biće.). koja pretenduje na to da saopštava »vrhunsku nauku«.). bila je takođe poznata i pod imenom Madhjamika. dakle. Zapravo.) Drugo telo. svojim bezbrojnim definicijama i egzistencijalnim kategorijama (kao što su skandhe. Mahajana je obnavljala i bogatila budističko nasleđe. što znači istovremeno i Zakon koji je propovedao Buda i apsolutna realnost. doktrina sveopšte praznine [šunjatavada (sünyatävadaJ]. up. bilo »popularnih« (kultovi. I najzad. Nagarđuna postavlja sebi zadatak da mentalne energije zarobljene u mreži jezika oslobodi i povede pravim putem. dhatu. Abhidharma. udružene ontologija i soteriologija koje nastoje da se oslobode iluzornih struktura. što u neku ruku podseća na Nikolu de Kuesa (Nicolas de Cues). itd. pristupačna jedino Bodhisatvama. itd. bilo učenih. što je još gore. doktrina praznine (šunjavada) odlikovala se izuzetnom filozofskom dubinom i složenošću. On najpre podseća da postoje dve vrste »istina«: konvencionalne. Nagarđuna kritikuje i odbacuje svaki filozofski sistem. koja je jedina kadra da dovede do oslobođenja. on dolazi do sledećih zaključaka.

treći zaključak sveopšte praznine zasniva jednu od najoriginalnijih ontologija u istoriji razvoja duha. i kada se tako kaže. Prema tome. tri stadijuma produkcije stvari — »postajanje«. Što se tiče čuvenog zakona međusobno uslovljenog nastajanja (pratit jasamudpada). to ne znači da postoji neka apsolutna suština« na koju se šunja (ili nirvana) odnosi. niti pak situacija onoga koji želi. 74 i dalje. Kada se izjavljuje da je praznina. nemaju sopstvenu prirodu. ni nesvodljivi elementi (dhatu). pokazuju pogrešnim. 14). odnosno između sansare i nirvane. »Sa stanovišta Vrhunske istine. kao što ne postoje ni ska. neshvatljiva. 19). upotrebljive jedino na planu jezika. XXIII. uključujući tu i spasenje. koji adeptu omogućuje da. već da su neizdiferencirani. već predstavljaju konvencionalne istine. delo. 13. U suštini. str. ni želja ni subjekt želje. šunja. Vrhunsku istinu otkriva mudrost (prađnja) služeći se »istinom skrivenom u svetu«: ova poslednja nije odbačena. Nirvana je »tvorevina duha«. koje je propovedao Buda. i njega zovemo šunjom (sunya). »Ne postoji ništa što razlikuje sansaru od nirvane« (isto. Oni ne postoje zato što su lišeni vlastite prirode. sa stanovišta Vrhunske istine. Tako. »prazninom« (isto. XXV. 96. jer praznina u isto vreme prevazilazi i biće i nebiće. lišeno »vlastite prirode«.he. ni Četiri svete istine. Drukčije rečeno. I najzad. »Realizovanje« mišlju sveopšte praznine odgovara. Sve je »prazno«. . »trajanje« i »prestajanje« — ne postoje. oslobođenju. XXIV. neopisiva. ni sam Tathagata ne uživa autonomni i stvarni način postojanja. time se ne želi implicitno reći da postoji jedna »transcendentalna realnost« koju karakterišu ovi atributi. Nagarđuna isto tako negira i razliku između sveta sastavljenog (samskrita) i ne-sastavljenog (asamskrita). on je koristan samo sa praktičnog stanovišta. jer niti postoji »akt« u pravom smislu reči. Ali onaj koji je dosegao nirvanu ne može to »znati«. Vid. zapravo. Drugi zaključak je još radikalniji: Nagarđuna negira razliku između »sputanog« i »oslobođenog«. str. pojam nepostojanosti (anilya) ne može biti smatran istinitijim od pojma postojanosti« (Mulamadhajamakakarika. na primer.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 181 kao i kasnije sistematske definicije autora abhidharme. Streng. neobjašnjiva. Streng. 18).18 To ne znači da su svet (sansara) i oslobođenje (nirvana) »isto«. Mentalna konstrukcija je i sam karman. Vrhunska istina ne skriva »Apsolut« vedantinskog tipa. niti njegov »počinilac«. nav. u isto vreme dijalektički i kontemplativni. ona je način postojanja koji je otkrio adept kada je postao potpuno ravnodušan prema »stvarima« i njihovom prestajanju. 17 Up. 17 Nagarđuna ne smatra šunjatavadu nikakvom »filozofijom«: za njega je ona jedan postupak. dosegne 16 Glava XXV Mulamadhymakakarika čitava je posvećena analizi nirvane.nd. već transformisana u »istinu koja ne postoji«. Frederich J. Emptiness. pošto se oslobodio svake teoretske konstrukcije sveta.

Kroz nekoliko godina sazvan je Koncil u Pataliputri da bi se sakupili sveti tekstovi. . Osim toga. i dalje ostaje uzvišen i t a j ideal je nastavio da inspiriše milosrđe i altruizam. prema tome. navedeno prema E. u telima bezbrojnih živih bića. za kojeg se smatra da je učiteljeve reči preneo učeniku Đambuu. kao ni njegove. dotad prenošeni usmeno. i pored činjenice da je »sve prazno«. 36. ispoljavao u sansari. Za šunju se ne može reći ni da postoji. XIV.182 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nepomućeno spokojstvo i slobodu. Budizam. bio je i svedok. a verovatno i jedan od vinovnika krize koja je dovela do podele đainske crkve. soteriologija kosmologija i Direktni Mahavirin sledbenik bio je sthavira (»stari«) Sudarman. mada se. bili poslednji sveznajući (kevalin). Njih dvojica su. itd. ali se ispoljavao na svakom mestu. koji je umro 170 (ili 162) godina posle Mahavire. kako kaže Avatansaka. Nagarđuna odlučno odbacuje ideju da su njegovi ili bilo koji drugi filozofski argumenti važeći iz nekog ontološkog razloga koji postoji izvan ili s druge strane jezika. Nagarđuna odgovara da ni tvrdnje njegovih protivnika. Đambuovih naslednika. ali je nastojao da ih preobrati. Postao je definitivno spokojan [kleša (kleša)~\. Živeo je u telu Zakona (dharmakaja). među kojima se kao najznačajniji izdvaja Ćandraguptin savremenik. On je utvrdio đainski kanon pa čak i redigovao nekoliko drugih dela. što znači u III veku pre Hr. ni da ne postoji. mada u prvo vreme one nisu bile naročito vidljive. Bhadrabahu se s jednim delom zajednice povukao na Dekan. L'Enseignement de Vimalaklrti. kao i celokupna indijska misao posle Nagarđune. Đainizam posle Mahavire: erudicija. kako predanje kaže. Urođenu težnju indijskog duha prema coincidentia oppositorum Nagarđuna je doveo do k r a j n j i h granica. Na prigovore da je i njegovo negiranje prazna postavka ako je sve prazno. Znao je da bića ne postoje. Bhadrabahu. Bio je neprekidno u dubokoj ekstazi [dhjana (dhyana)~\. str. Pošto je. a svoga učenika Sthulabhadru ovlastio da u vreme njegovog odsustvovanja brine o preostalom delu zajednice. predvideo glad od 12 godina. niti da istovremeno i postoji i ne postoji. Lamotte. Kako je Bharabahu jedini znao neke od 18 Kineski prevod šikšanande. Poznata su nam imena i drugih sthavira.is »ostajući u nirvani. nem a j u autonomnu egzistenciju: postoje jedino na nivou konvencionalne istine (Mulamadh. ali je pri tom uspeo da pokaže da životni put Bodhisatve. 29). 190. jer su jedini znali celokupne svete tekstove. pretrpeli su duboke promene. ali je uživao i u onome za čim je žudeo«.

U drugoj polovini V veka. ne predstavlja neku negativnu odliku.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 183 starih tekstova. Isto tako. odbacivale su i neke elemente iz Mahavirine biografije (npr. rascep je postao neminovan. M Takav tip »konzervativizma« odlikuje tradicionalnu Indiju i. Kundakundina Pravaćanasara (I vek naše ere) i Umasvatina Tatvartha (čiji datum nastanka nije utvrđen. 19 Za razliku od budizma. U njegovoj bogatoj filozofskoj i obrednoj literaturi nalazimo malo novih i kreativnih ideja. ovi monasi. Ova. »u belo odevene« i Digambare. kao ni o postkanonskim tekstovima čiji je b r o j isto tako zamašan. jedini je Sthulabhadra upamtio deset od ukupno četrnaest tekstova. u suštini su samo sholastičke sistematizacije koncepcija koje je formulisao ili sam Mahavira. koji su zadržali običaj da idu nagi. đainistički tekstovi se ipak izdvajaju svojom nerazumljivošću i suvoparnošću. u Valabhiju je sazvan drugi koncil. na legendarne biografije Tirthamkara. netrpeljivost se među sledećim generacijama još više zaoštrila i 77. od kojih je prva čisto vizuelna a poslednja predstavlja neograničenu transcendentalnu percepciju. romane i drame. ili neki od njegovih neposrednih sledbenika. izmišljena epizoda poslužiće kasnije kao opravdanje za razlike između dva kanona. ne računajući didaktičku i naučnu literaturu. Dovoljno će biti da podsetimo na dve specifične teze 19 Pored filozofskih rasprava. pravilno saznanje i pravilno ponašanje. Čak i najčuveniji traktati. »u vazduh odevene«. oni ga nisu pažljivo slušali i od izvornih tekstova zapamtili su samo neke delove. No. organizovale su ga Švetambare da bi utvrdile konačnu redakciju svetih tekstova. No. bili su zaprepaščeni raspuštenošču monaha zatečenih na starom tlu. poslali su mu izaslanike. Usled neslaganja u vezi s nekim ritualnim pojedinostima i razmimoilaženjima u pogledu doktrine. obimno đainsko stvaralaštvo je monotono i suvoparno. Kada su se iseljenici. Ona je koncentrisana u »Tri đainistička dragulja«: pravilan pogled. a pošto su stare tekstove smatrali izgubljenim. po svoj prilici. pre Hr. Digambare su osporavale oslobođenje svima koji su se odrekli potpune nagosti (znači osporavale su ga i ženama). Izuzev narativne književnosti (u kojoj takođe ima dosadne didaktike). nećemo analizovati ni svih pet vrsta »pravilnog saznanja«. Osim toga. a u to vreme se nalazio na putu za Nepal. vratili u Magadhu. sam po sebi. . »odeveni u vazduh«. 20 Doktrina o kojoj je reč istovremeno je i soteriologija. Nećemo raspravljati o različitim kategorijama koje sačinjavaju obimnu đainističku kanonsku literaturu. nailazimo i na epove (adaptirane prema hinduističkim epskim poemama i Puranama). đainizam je sačuvao prvobitne strukture. Zajednica se podelila na Švetambare. ali se zna da je mlađi od Kundakundinog dela). pa i na priče. Ovo poslednje obuhvaćeno je isključivo primenom monaških propisa. to da je bio ženjen). Što se tiče »pravilnog pogleda«. razlikuju se četiri vrste. sumnjali su i u autentičnost kanona koji su utvrdile Švetambare.

Ali. I. Ista tvrdnja. stisnutih pesnica. nazvan je takođe i »prvim belim usredsređivanjem«. Tako. postavljenih jedan iznad drugog i obo21 Verovatno je Buda mislio na sjad-vadu kada je napadao vernike koji izbegavaju odgovor na bilo koje pitanje (Digha.184 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA đainske logike: »doktrinu gledišta [naja-vada (naya-vada)~\ i »doktrinu mogućeg« [sjad-vada (syad-vada)]. koje je Mahavira možda pozajmio od Makhali Gosale. ružičasto i belo zemaljska bića. istinita s jednog stanovišta. tamnoplavo i sivo karakterišu stanovnike podzemnog sveta. Jedno karakteristično zapažanje. zanemarene u budističkoj i hinduističkoj kosmologiji. oslobođenje samo po sebi ne znači i konačno napuštanje Kosmosa. tela mogu biti obeležena sa šest boja: crno. Ona je tradicionalne indijske koncepcije.. i u kojoj meri. Univerzum postoji zato da bi duše mogle da se oslobode svojih struktura. jeste verovanje da nam činovi različitim bojama \lešja (lešya)~\ obeležavaju dušu i da nam te iste boje prožimaju i tela. itd. 3) ovo može i biti i ne biti takvo. Kosmos (loka) predstavljen je u obliku čoveka. žuto. . dok čisto i bleštavo belo pripada isključivo onima koji dosežu do samih vrhova Univerzuma. zaslužna ili grešna. sačuvala i dala im novu vrednost. Mada bez početka i kraja. 39—42). osmi stadij um. materija se organizuje sama od sebe i nesvesno. da bi služila duši. Taj makrantrop je sastavljen od podzemnog sveta (donji udovi). u zavisnosti od toga da li je duša. srednjeg (delovi oko pasa) i višeg (grudi i glava). te dve logičke metode ostaju jedna od najoriginalnijih tvorevina đainističke misli. Kategorije materije. Naime. Originalnost đainske kosmologije sadržana je upravo u njenoj arhaičnosti. u kojem se vrši »prvo usredsređivanje duše na svoju čistu suštinu«. u klasifikaciji bića prema njihovim duhovnim kvalitetima. jer sadrži sedam različitih oblika tvrdnji: 1) ovo može biti takvo. Ekvivalentnost boja-stadijum duha može se sresti i u drugim indijskim kao i vanindijskim tradicijama. Reč je svakako o jednoj drevnoj koncepciji koja odgovara izvesnim jogističkim praksama. prostora i vremena (poslednje dve uzimane su kao »supstance«). analizovane su i sistematizovane putem brojnih klasifikacija i nabrajanja. Doktrina »mogućeg« (sjad) podrazumeva relativnost i dvosmislenost realnog. Podzemni svet sadrži sedam »delova« (bhumi). podbočen. »karmičke materije«. ali ostaje kompatibilna s celinom iskaza. 2) ovo može ne biti takvo. poput axis mundi. 21 No. Pomenutu doktrinu osuđivale su mnoge indijske filozofske škole. Kao i Priroda (prakriti) u koncepciji sankhja-joge. i pored toga. Prva od njih tvrdi da se u vezi sa svakom stvari može izraziti više komplementarnih sudova. prolazi kroz sve tri kosmičke zone. koji stoji. itd. duše. kao što ćemo malo kasnije videti. prestaje to da bude ako je posmatramo iz druge perspektive. Drukčije se još naziva »pravilom od sedam delova«. Jedna vertikalna osa.

rezervisana je za duše oslobođenih. u vidu koncentričnih krugova. Za razliku od budizma. Peta zona. pekući se na vatri ili smrzavajući se na najgoroj studeni. delu lica koji obuhvata pet otvora i njegovoj punđi. niti je uspeo da pređe granice potkontinenta. dok je budizam iz svoje postojbine potpuno iščezao.000 članova i. nastanjenih različitim vrstama božanstava. arhaična je. Na njima takođe borave i zvezdana božanstva.500. zatvoreni su za večna vremena u najstrašnijem ponoru. zagasitoplave i crne boje. razaranja hramova. pored toga. čije različite zone — identifikovane sa organima kosmičkog čoveka — n a s t a n j u j u različito obojena bića. đainska zajednica i danas broji 1. Bharatavarša (Indija). a Švetambare zapadne oblasti. kojih je ukupno 8. Središnji kontinent. sidha-kšetra. zabrane nagosti). naročito Guđerat. čija osnova uronjava u podzemni svet. između kojih se prostiru okeani. dvipa). Šest ostalih »delova« sačinjavaju pravi paklovi. koji se nalazi ispod makrantropovih nogu. Oslobođena duša uživa u neizrecivom i večnom blaženstvu obitavajući. tako da je od XII veka počeo nepovratno da slabi. opasuje petnaest kontinenata (nazvanih »ostrva«. smešten iznad planine Meru. što znači da oslobođeni ne prevazilaze Kosmos (što je. a. koje su osuđeni da trpe. Predanja obeju crkava među svojim preobraćenicima i simpatizerima s velikim ponosom pominju nemali b r o j kraljeva i prinčeva. Još za vreme Bhadrabahua. deli se na pet superpoziranih zona. slučaj s budističkom »nirvanom«). đainizam je prodro u Bengal i Orisu. Potom su Digambare naselile Dekan. Nigde u Indiji ona nije bolje sačuvana i bolje spojena sa iskustvima »mističnih svetlosti« nego u đainizmu. Takva antropomorfna predstava Univerzuma.000. njen uticaj je veoma veliki. Zločinci.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185 jenih različitim bojama. Njihova izobličena tela i muke. Tu kosmičku planinu. Poput svih drugih indijskih religija i đainizam je tokom svoje istorije pretrpeo brojna muslimanska nasilja (pljačkanja. Ostala ostrva-kontinenti predstavljaju »zemlje uživanja« (bhogabhumi) jer njihovi stanovnici ne moraju da rade da bi živeli. u kojima žive različite klase prokletih. sive. planinskim lancima je izdeljen na sedam transverzalnih zona. 22 A viši svet. nigroda. bradi. podsećaju na tradicionalne klišee. od najzagasitije crne do svetle koja nastaje usled odsjaja 16 vrsta gema.400. bio je i meta hinduističke kontraofanzive. za koje nema oproštaja. »polja savršenih«. već samo njegove mnogobrojne nivoe. u društvu sebi sličnih. Đambudvipa. Srednji svet uglavnom odgovara svetu opisanom u hinduističkoj ili budističkoj kosmologiji. zahvaljujući njihovom društvenom položaju i visokoj kulturi. . pak. Najviše zone prvog »dela« nast a n j u j e 18 kategorija božanstava. koje odgovaraju makrantropovim rebrima. 22 Ima oblik diska s planinom Meru u sredini. on u Indiji nikad nije postao široko prihvaćena ni pretežna religija. vrh Univerzuma. vratu. no ona i dalje ostaje unutar makrantropovog Univerzuma. Ljudi žive samo u srednjoj zoni. Svaka od zona sadrži nekoliko »rajeva«. Ali. odnosno makrantropova punđa.

Onakav kakav je do nas stigao. Među brojnim zamkama koje postavlja svojim rođacima. »to za ep nije od bitne važnosti« [L. Pretpostavlja se da je bio završen već između VII i VI veka pre Hr.« I tako princeza postaje zajednička supruga sve petorice. nagriza demonska mržnja prama rođacima. inkarnacija demona Kali. Vajua. krišom se povlače u šumu. sve dok Judhišthira ne stasa da preuzme vlast. Međutim. Durjodhanu. Posle Panduove smrti. Osnovna tema speva je sukob između dve loze plemena Bharata. ovaploćenja praiskonskog zla. Prerušen u brahmana. Arđuna uspeva da osvoji ruku princeze Draupadi (inkarnacija boginje Šri) koju dovodi u njihovo usamljeno šumsko prebivalište. Durjodhana poziva Judhišthira da se . Arđuna. zapravo. Renou)]. Bhima. Indre i dva Ašvina.XXIV POGLAVLJE HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191. on je. Slede njihovi brojni neobični doživljaji. Nakula i Sahadeva — sinovi su mlađeg Dhritaraštrinog brata Pandua. najopasnija je požar.000 stihova Mahabharata je najduži ep u svetskoj književnosti. vođa klana Jadava. Kada je saznao da Pandave nisu nastradale u požaru. Pet Pandava — Judhišthira. potomaka Kurua (100 Kaurava) i potomaka Pandua (5 Pandava). a docnije ćemo videti značenje tog njihovog božanskog porekla. sina slepog kralja Dhritaraštre. m a j k a uzvikuje: »Uživajte svi u njoj. a da je današnji oblik dobio između IV veka pre i IV veka posle Hrista [Vinternic (Winternitz)]. Ali se Durjodhana ne miri s tim. provukavši se kroz podzemni prolaz. zapravo. Pandave uspevaju da se spasu i. ovih poslednjih naročito u »enciklopedijskim« delovima (XII i XIII pevanje). Bitka od osamnaest dana Sa svojih 90. zajedno s majkom. oni su sinovi bogova Dharme. iluzorno je verovati da bi se »prvobitna forma« speva mogla rekonstruisati. Najstarijeg Kauravu. kraljevinom treba da vlada Dhritaraštra. Renu (L. Oni podižu prestonicu Indraprasthu i tu im se pridružuje rođak Krišna. izazvan u kući u koju ih je nagovorio da se usele. No. slepi kralj Dhritaraštra odlučuje da im ustupi polovinu kraljevstva.. Što se tiče njenog vremena nastanka. sadrži dosta prerada i interpolacija. Ne primetivši da je to devojka i poverovavši da Arđuna donosi hranu dobijenu kao milostinju.

U sledećim pevanjima razni trenuci bitke koja besni čitavih osamnaest dana. Pošto je vladao još petnaest godina zajedno sa svojim nećakom. Osetivši da je ostario. na čudotvoran način pretvorenim u buzdovane. Pandave šalju Krišnu kao ambasadora: zahtevaju da im se vrati kraljevstvo. braća uspevaju da ga nagovore da istraje i on svečano žrtvuje konja (ašvamedha. 192. kraljevstvo. posle kojeg uzleće u Nebo. izuzev petorice braće koji su u tom trenutku bili odsutni. Pogođen tolikim ubistvima. Zemlja je pokrivena mrtvima i ranjenima. Kralj poništava partiju i vraća Pandavama njihova dobra. Judhišthira predaje vlast svome unuku Parikšitu (kojeg je Krišna svojevremeno oživeo pošto je na svet došao kao mrtvorođenče). Vanaparvan (»šumska knjiga«). § 73). koje je. Brahma je od nekih bogova . najduže pevanje. No. braću i zajedničku suprugu. a trinaestu provesti u tajnosti. Svi njegovi saputnici jedan za drugim umiru na putu. Ep se završava opisom kratkog Judhišthirinog silaska u Pakao. ali Durjodhana to ne prihvata.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-G1TA 187 kockaju i pošto je jedna od kocki bila obeležena. sa svojih 17. Da bi takav stravičan rat započeo. Treće pevanje. i sa braćom. up. izazvanom sopstvenim svetim vatrama. Rami i Siti. Prestonica se ruši i nestaje u okeanu. Spašavaju se jedino tri Kaurave i među njima Ašvathaman u koga je ušao Šiva. Dhritaraštra se s malobrojnom p r a t n j o m povlači u šumu i tu ubrzo svi gube život u požaru. Judhišthira hoće da se odrekne prestola i ode u pustinjake. Durjodhana poslednji. Eshatološki rat i kraj sveta Taj k r a j n j e surovi istrebljivački rat izazvao je Brahma da bi proredio stanovništvo na zemlji koje se preterano namnožilo. U petom pevanju (»knjizi priprema«) vidi se da je rat neizbežan. uz pomoć Krišne i nekoliko mudraca. Šesto pevanje sadrži najčuveniju epizodu epa: to je Bhagavad-gita o kojoj ćemo govoriti kasnije. Pevanje koje sledi opisuje doživljaje izgnanika dok žive kao nepoznati. Judhišthira ponovo gubi i povlači se u šumu zajedno s braćom i Draupadi. ili bar pet sela. Judhišthira u toj igri gubi sve — svoja dobra. ujedno je i najbogatije književnim epizodama: tu pustinjaci pripovedaju Pandavama uzbudljive priče o Nalu i Damajanti. ispričani su sa puno pojedinosti. Draupadi i jednim psom kreće ka Himalajima. Ašvathaman ulazi u logor zaspalih Pandava i uspeva sve da ih poubija. Vođe Kurua ginu jedan za drugim. Judhišthira i pas (koji je u stvari njegov otac Dharma) jedini izdržavaju do kraja. Krišna i njegovi ljudi ginu na čudan način: međusobno se poubijaju trskama. Ogromne vojske pritiču i jednoj i drugoj strani i rat otpočinje. Savitri. S hordom svojih demona. Trideset šest godina posle velike bitke.500 distiha. ali uskoro daje pristanak za novu: dogovor je da će pobeđeni dvanaest godina živeti u šumi.

Izvrsne analize strukturalnih analogija ova tri eshatološka rata dali su Stig Vikander i 2orž Dimezil. Ta lista ne odražava ni religijsku situaciju vremena u kojem je ep bio završen (kada su dominirali Višnu i Šiva). Iz njihovih analiza proizlazi da je mit o svršetku sveta indoevropskog porekla. simbolizovanog čudotvornim vaskrsavanjem Parikšita. Ormuzd će na k r a j u uhvatiti Ahrimana. zemlja će biti spaljena. Ona. Po zaratustrijskom predanju. 42 i dalje.188 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i demona zatražio da se pretvore u ljude. Mahabharata opisuje k r a j jednog sveta [pralaja (pralaya)] i rađanje novog pod vladavinom Judhišthire ili Parikšita. § 216). Eshatologiju sličnog tipa (§ 177) sreli smo i kod starih Germana: u završnom boju (ragnarok) svaki će se bog uhvatiti ukoštac s po jednim demonskim bićem ili čudovištem (razlika je samo u tome što će se oni na k r a j u međusobno do poslednjeg poubijati). 2 »Misao vedskih pevača koncentrisana je na dati trenutak. sadrži izvesne vedske. 3 i stoga bi se mit o svršetku 1 žorž Dimezil vidi obnovu sveta u Judhišthirinoj vladavini: up. 1 Struktura epa je eshatološka: divovska borba između snaga »dobra« i »zla« (analogna borba između deve i asure). U izvesnom smislu moglo bi se govoriti i o veličanstvenoj revalorizaciji starog mitsko-obrednog scenarija Nove godine. prihvatajući tradicionalno indijsko tumačenje. smatra da »novo doba« počinje vladavinom Parikšita. ali to ne znači da eshatološki mit treba smatrati isključivo hinduističkom tvorevinom. 218 i dalje). a ni vedskam vremenu kada . * Stig Vikander je primetio da očevi petorice Pandava — Dharma. str. Mythe et Épopée. specifične za tri indoevropske religije. na trenutno služenje bogovima. a šest Ameša Spenta ščepaće svako po jednog arhidemona i tako će inkarnacije zla biti zauvek potisnute u tamu (up. razaranje kosmičkih proporcija vatrom i vodom. 2 Prema onome što kaže Dimezil (Mythe et Épopée. Mythe et Épopée. pa čak i prevedske elemente. »The Mahabharata and Hindu Eschatology«. str. 102. Mahabharata je »epska transpozicija jedne eshatološke krize«. s tim što u ovom slučaju nije reč o svršetku jedne »godine«. ali to ne predstavlja dokaz da nije ni postojao. Indra (= Vaju i Indra) i dva Ašvina. str. I. naime onoga što hinduistička mitologija naziva krajem jedne jugge (yuga). Vaju. a zatim potopljena. I. prema tome. ali će iz vodene mase izroniti novo čovečanstvo koje će živeti srećno pod mladim bogom Balderom. str. Indra i Blizanci — odgovaraju trofunkcionalnoj listi vedskih bogova: Mitra-Varuna (= Dharma). Njegova koncepcija je prastara i široko rasprostranjena. Analogni mitovi potvrđeni su takođe u Iranu i Skandinaviji. a Alf Hiltebajtel (Hiltebaitel). Tačno je da eshatološki mit nije potvrđen u vedsko vreme. čiji su im mitski podvizi iz prošlosti garancija« Dumézil. rađanje novog i pročišćenog sveta. Ciklična teorija je postala popularna s Puranama. Divergencije između tri analizovana rata su svakako osetne. I. 152 i dalje. već o svršetku čitavog kosmičkog perioda. no to je i sasvim razumljivo kada se imaju u vidu različite orijentacije. up.

Jer. Još značajnije su njene teološke razvojne linije i novine. Iz toga sledi da Mahabharata odslikava pravedsko i prevedsko stanje stvari. a od Mahabharate — tačnije. U stvari. Shvatiti tu strukturu božanstva ravno je otkrovenju i predstavlja model postizanja oslobođenja. up. nasuprot tome. treba odmah dodati da spev predstavlja izvanrednu i znatno bogatiju sintezu od indoevropske eshatološke tradicije koju nastavlja. samo među ljudima« (XII. opasan. Kralju. Uostalom. drugi je odsutan. « U vezi s različitim aspektima ove komplementarnosti. tim pre što je bio poznat i Irancima. Biardeau. Kada je jedan od njih — ili njihovih predstavnika — u razvojnom toku događaja epa prisutan. Uz sve veličanje Višnua. U opisima uništenja ljudstva. Vismdsme and Sivaism. str. Revelacija (Krišne-) Višnua. Dumézil.).HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 189 jednog doba mogao u b r a j a t i u drevne arijske tradicije. opisan u poslednjim pevanjima epa. izvan je i dobra i zla. »lud«. neodgovoran. III. Višnu je obično predstavljen kao neukrotiv. 176 i dalje. kao vrhunskog bića. Joginima i misliocima ta ideja je bila bliska još od vremena Upanišada. itd. od Bhagavad-gite — ona postaje dostupna i široko prihvaćena u svim slojevima indijskog društva. Mahabharata opisuje i veliča borbu između Dobra i Zla. pre svega. Up. Kao što je već primećeno. No i sam Višnu (-Krišna) vinovnik je »razaranja« i »ponovnog stvaranja«. Durga) dominiraju hinduizmom. on upravlja koliko stvaranjem toliko i uništavanjem sveta. i potom zemaljskih katastrofa. S jedne strane. iza dramatičnih događaja koji čine potku Mahabharate. Mahabharata pozajmljuje b u j n u slikovitost iz Puranâ. 42 i dalje. kao takav. pridavanih velikim bogovima (stvaranje—uništavanje. U čuvenoj teofaniji Bhagavad-gite (XI. 4 Up. I. str. Komplementarnost Šiva—Višnu u neku ruku odgovara komplementarnosti antagonističkih funkcija uopšte. Mythe et Épopée. 28). up. 54.' To znači da je Višnu. i ep i Purane ističu negativan aspekt ovog boga. Šiva često opisivan kao onaj koji uspeva da ga obuzda. M. kao vrhunsko biće. vrhunska realnost. dok je. »Mesijanska« ideja o avataru izložena je ubedljivo i dosledno. tekstove koje navodi David Kinsley. . teološkim i metafizičkim konsekvencama. str. i drugi bogovi. Ali. Kali. bremenita je. dakle. J. 5 U Puranama. 87 i dalje. »Études de mythologie hindoue«. 12 i dalje) Krišna se Arđuni prikazuje kao inkarnacija Višnua.6 U tom pogledu Mahabharata se može smatrati kamenom temeljcem hinduizma. »vrlina i greh postoje. kao što su to. jer od prvih vekova naše ere pa sve do danas ta dva boga zajedno s Velikom boginjom (Šakti. koja u neku ruku anticipira »kraj sveta«. borbe koja dobija težinu su Soma i Agni igrali najznačajnije uloge. o. dharme i adharme. ep ističe komplementarnost između njega i Šive. str. u svojstvu Vladara pralaje. i. »Through fhe looking glass«. 4 i ova teofanija sadrži jednu pralaju. 238. može se naslutiti opozicija i komplementarnost između Višnua (-Krišne) i Šive. uostalom. koje prima neograničene razmere. Gonda.

str. 193. društvenom i egzistencijom pojedinca. 157 i dalje. a s druge strane. katkad »moć«. sankhje i joge. up.). a istovremeno daruje i brojne »moći«. reafirmiše upanišadski monizam. . Sankhju i jogu poema uzima u njihovim presistematskim stadijumima. . 8 Te dve daršane smat r a j u se ekvivalentnim. Ta čuvena epizoda počinje Arđuninom »egzistencijalnom krizom«. mudri (pandita) to ne čine. Najčešće se ta aktivnost izjednačuje sa askezom. Sankhja i joga su jedno« (V. . Upravo u Bhagavad-giti dokazana je i homologija tri soteriološka »puta«. i one vrhunske. Upanišadski monizam je negirao valjanost neposredne realnosti. Prema Bhagavad-giti. karakteristična za indijsku misao već od brahmanä. u isto vreme predstavlja uzor hinduističke duhovne sinteze. Drugim recima. pokazuje svoje rezultate tek u Mahabharati. Videvši da uoči bitke pati što će morati 7 Posebno u »pseudoepskim« i didaktičkim odeljcima (XII i XIII knjiga itd. da valorizuje istoričnost ljudske uslovljenosti. Sam termin joga katkad označuje »metodu«. odnosno istorijski uslovljene. Težnja ka izmirenju suprotnosti. Eliade. oslobođenje podrazumeva shvatanje odnosa između dva »modusa« realnosti: one neposredne. Suštinski gledano. a završava se otkrovenjem ljudske uslovljenosti i »puteva« oslobođenja. izraženih ritualizmom.190 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedne univerzalne norme. 8 Ova raznovrsnost značenja odgovara i stvarnoj morfološkoj raznovrsnosti. Ko je doista ovladao jednom od njih. ona podseća da je vrhunska realnost — upanišadski Brahman—atman — izvan tog para dharma—adharma. budući da upravlja kosmičkim životom. Prva označava »istinsku spoznaju« [tatva đnjana (tattva jnäna)~\. Mahabharata. ubraće plodove o b e j u . Druga označava svaku aktivnost koja Sopstvo vodi Brahmanu. 4) objavljuje superiornost četvrtog soteriološkog »puta«: odanosti Višnuu (-Krišni). Krišnino otkrovenje Na prvi pogled izgleda paradoksalno da književno delo koje opisuje strahote istrebljivačkog rata i k r a j jedne fuge. doktrine Upanišada). obojen teističkim (višnuističkim) iskustvima. može se reći da spev: 7 1) postavlja ekvivalentnost između vedante (tj. i u tom pogledu ona nastavlja upanišadsku spekulaciju. drugim recima. predlaže jednu širu doktrinu: s jedne strane. 2) ustanovljava paritet tri »puta« (marga). 4—5). 3) nastoji da opravda izvestan način postojanja u vremenu. a s druge. Le Yoga. »samo ograničeni duhovi suprotstavljaju sankhju jogi. a koji put »meditaciju«. metafizičkom spoznajom i jogističkom praksom. naročito u svojim didaktičkim delovima. kao i izvan bilo kog drugog para suprotnosti. ili »spoznaju Sopstva« [atmabodha (ätmaboddha)~\. prihvata svako soteriološko rešenje koje nije eksplicitno suprotstavljeno pisanoj tradiciji.

. ako se Bhagavad-gita. ne treba da zaboravimo da s indijskog stanovišta istorijski kontekst jednog »otkrovenja« ima ograničen domet. Ali Krišna dodaje i to da »antička joga« (IV. već samo otkrivaju trenutno prihvaćene obrasce vanvremenske poruke. čitav svet sledi« (III. Ali da bi mogao da deluje »na Krišnin način«. kšatra (kshatra). i sam Krišna ističe primer i soteriološku vrednost božanskog modela: »ono što Vrhovni vladar čini. a da se pri tom ne oseti sputanim karmom. 2). 2) modalitete postojanja. njihove razvojne tokove i sukcesivne modifikacije. Krišna se pojavljuje lično (IV. . Uostalom. »Na isti način n j u su saznali kraljevi-rišiji. Krišna Arđuni otkriva kako može da izvrši svoju dužnost. str. sadrži u ovom sažetom obrascu: Shvati-Me i Podražavaj-Me. I dodaje. odnosno na način prilagođen datom »istorijskom trenutku« i otkriva tu vanvremensku mudrost. 9 Moglo bi se reći da se suština doktrine. koju otkriva Krišna. svi ljudi podražavaju.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191 da ubija prijatelje i rođake. ona se takvom pokazuje samo u našim očima. 21). ne odričem se akcije« (III. U svojim glavnim linijama Krišnino otkrovenje se odnosi na: 1) strukturu Univerzuma. Upravo iz tog razloga Krišna se i • Ovo je svakako uticalo na sveukupnu zapadnu interpretaciju indijske duhovnosti. Svaki put kada sveopšti poredak (dharma) dolazi u pitanje. no s vremenom je ta joga iz našeg sveta iščezla« (IV. 23—24. Arđuna. ono što on postavlja kao pravilo. ukoliko imamo pravo da rekonstruišemo istoriju indijskih doktrina i tehnika. 161 i dalje. ] . gledano sa istorijskog stanovišta. »Pojavljivanje« ili »iščezavanje« jednog soteriološkog obrasca na planu istorije. Le Yoga. ne može nam ništa reći o njegovom »poreklu«. 3) puteve koje treba slediti da bi se postiglo konačno oslobođenje. nastojeći da tačno odredimo šta su novo donele. E. svetovi bi prestali da postoje i ja bih postao uzrok opšte pometnje i nestajanja svih stvorenja« (III. »istorijski momenti« — koji su istovremeno i momenti kosmičkog razvoja — ne stvaraju doktrinu. Up. svi ljudi bi pošli mojim primerom. Jer. treba da oponaša Krišnu: a to pre svega znači da nastavi da dela. n j u je već učio Vivasvat. Ukoliko bih prestao da delam. nije nikakva novina. govoreći o sebi: »U ova tri sveta ne postoji ništa što sam prinuđen da radim [ .) Drugim recima. on ju je otkrio Manuu. jer. prema tome. 23). treba isto tako dobro da shvati i suštinu božanstva kao i njegove načine ispoljavanja. 7). . koju Krišna bez sumnje zastupa. pa ipak. a Manu ju je preneo Ikšvakuu (IV. sve što on otkriva o svom sopstvenom biću i o svom »ponašanju« u Kosmosu i Istoriji treba da posluži kao uzor koji će slediti Arđuna: ovaj treba da nađe smisao svoje egzistencije i ujedno postigne izbavljenje shvativši šta je Krišna i šta on čini. prev. da ne bi svojom pasivnošću doprineo »sveopštoj pometnji«. (To je doktrina akvatara. Prema indijskoj tradiciji. »ta vrhunska misterija«. I odmah zatim otkriva duboko značenje svog delanja: »Kada ne bih bio u neprestanoj akciji. u očima bića uslovljenih Vremenom i Istorijom. 1). Eliade. Senart). prikazuje kao »nova« duhovna sinteza. 3).

). ne sputavaju (III. On neprekidno stvara svet iz svoje prakriti ali ta neumorna aktivnost ne sputava ga: on je samo posmatrač svog sopstvenog stvaranja (IX. 4—5. nije dovoljno odreći se akcije: neaktivnost sama ne vodi savršenstvu« jer »svako je osuđen na akciju« (III. IX. dužnost koja nekom drugom pripada« (paradharma: III. 8 i dalje. 4—5). »Odreći se plodova svojih činova« U tom smislu. Krišna n a j p r e otkriva da se u n j e m u nalaze i Biće i Nebiće i da svaka Tvorevina — od bogova pa sve do minerala — potiče od njega (VII. može se reći da Bhagavad-gita nastoji da »spase« sveukupnu ljudsku aktivnost i da »opravda« svako profano delanje: jer samim tim što ne uživa u njihovim »plodovima« čovek transformiše svoje činove u žrtve. 8) — čovek mora da izvrši propisane činove. 9).192 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA pojavljuje: spoznajući Boga. čovek istovremeno spoznaje i uzor koji treba da sledi. izvršiti sopstvenu dužnost (svadharma). vrednovanje aktivnosti (karmana) čini glavnu pouku Krišninog otkrovenja: po uzoru na Boga koji stvara i održava svet ne učestvujući u njemu. naime. prema tome. naizgled paradoksalno. ma kakve prirode on bio. i to ne samo žrtvama u pravom smislu reči (onima koje sačinjavaju verski kult). Ali Krišna otkriva da usavršavanju božanskog dela može doprineti i čovek. Pouka koja se iz toga može izvući jeste sledeća: i pored toga što prihvata »istorijsku situaciju« stvorenu gunama (a n j u mora da prihvati jer i same gune proizlaze iz Krišne) i deluje onako kako data »situacija« zahteva. 10 i dalje). Čak i ako se odrekne čina. odnosno u transpersonalnu dinamiku koja doprinosi održanju kosmičkog poretka. 12). jer mu te činove propisuje situacija u kojoj se nalazi. odnosno »dužnosti«. pa. 194. itd. ističe da samo činovi. 23 i dalje). nastavlja da ga vezuje za svet i da ga uključuje u karmički ciklus. već svakim svojim činom. čovek će naučiti da isto tako postupa: »Da bi se čovek oslobodio čina. u odricanju od plodova svojih činova. XIII. makar i nesavršeno. ni da pridaje apsolutnu vrednost sopstvenom položaju. Krišna u više navrata ponavlja da gune proizlaze iz njega. izazvana gunama (IH» 5). već one u meni« (VII. 35). ali da ga ne sputavaju: »nisam ja u njima. dakle. Te specifične aktivnosti uslovljene su gunama (XII. u pravom smislu reči. Kada razne askete i jogini »prinose na žrtvenik« svo- . Bolje je. svaka nesvesna aktivnost. čiji je cilj žrtva. čak i savršeno. 8—10). Prađapati je ustanovio žrtvu da bi Kosmos mogao da se manifestuje i da bi ljudski rod mogao da živi i da se razmnožava (II. 4—6. Osuđen na to da bude aktivan — jer »je aktivnost iznad neaktivnosti« (III. Krišna. To. nego izvršiti. čovek ne treba da vrednuje svoje činove.

odnosno: »da se mora odreći plodova svoje aktivnosti« [phalatrišnavairagja (phalat r$navairagya)~\. 20). a da pri tom nastavi da dela. Bhagavad-gita ukratko izlaže i jogističku tehniku u pravom smislu te reči. pridaju im trans personalnu vrednost (IV. (IV. oslobođen svih veza. Onaj koji se čvrsto sjedinio sa Mnom i koji Me obožava. znači postići vladanje sobom i vedrinu koju je jedino joga kadra da podari. zahvaljujući phalatrišnavairagji.. mistička i ona posvećena svetovnoj aktivnosti. iznad žrtve« (IV. drugim rečima. da ima porodicu. »svi znaju šta žrtva znači i njome brišu sopstvenu nečistotu« (IV. delati impersonalno. lišen strasti i želja. ili mističkim kultom. Jedina stvar koju treba da ima u vidu jeste to da se mora odvojiti od svojih činova i njihovih rezultata. niti će on napustiti Mene. 30). intelekta usredsređena. . takvo tumačenje jogističke tehnike karakteristično je za grandiozni pokušaj sinteze. Krišna izričito kaže: »Joga je iznad askeze (tapas). . čiji je cilj bio da se izmire sve vokacije: asketska. 14). iz različitih razloga.. neprestano misleći o Meni i imajući Mene kao svoj vrhunski cilj« (VI. on ostaje veran jogi. Tu transmutaciju profane aktivnosti u ritual omogućila je joga. »Ravnodušan prema plodovima svog delanja. oni se od njih odvajaju. askezom. Velika originalnost Bhagavad-gite leži u insistiranju na »jogi akcije« koja se ostvaruje »odricanjem od plodova sopstvenih činova«. Osim te joge. Mene 10 »Covek od akcije«.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 193 je psihofiziološke aktivnosti. odnosno onaj koji ne može da se povuče iz društvenog života da bi postigao spasenje spoznajom. dostupne svim ljudima. da može izbeći posledicama učestvovanja u svetovnom životu. II i dalje). i čineći to. . pa čak i da čini »nemoralna« dela (poput Arđune koji mora u boju da ubija svoje protivnike). koji se ne može meriti ni s jednim prethodnim u Indiji. namenjenu kontemplativcima (VI. Delovati mirno. svaki čovek moći da se nada izbavljenju. neuznemiravan »željom za plodovima«. koja se sastojala u odricanju od »plodova sopstvenih aktivnosti«. Kao što kaže Krišna: »Samo ako deluje nesputano. Krišna otkriva Arđuni da se »čovek od akcije« 10 može spasti. niti će njega više potčinjavati karmičkom ciklusu. u stvari. »Onoga koji Me vidi svuda i sve stvari vidi u Meni nikada neću napustiti. Ako se strogo pridržava tog pravila. kao da radi po nalogu nekog drugog i umesto nekog drugog. bude bio primoran da i dalje živi društvenim životom. koliko god bio aktivan. pa čak i iznad nauke (đnjana). on. Ali jogističkom meditacijom postiže se konačni cilj jedino onda kada je učenik koncentrisan na Boga: »On treba da upražnjava jogu duše nepomućene i oslobođene s t r a h a . 25 i dalje). brige i da vrši funkcije. njihovi činovi neće stvarati nove karmičke potencijale.« Eto. ne dela«. U tome je i glavni razlog njenog uspeha. Jer će ubuduće. izvršene u Bhagavad-giti. 46). uvek zadovoljan. čak i onda kada.

11 . čak epifanija Krišne (-Višnua). No. Vrednost ovog jedinstvenog dela. odnosno verovati da izvan toga sveta i temporalnosti ne postoji ništa drugo. živeti u svetu i činiti deo njegovih struktura ne predstavlja »rđavo delo«. Ali njihove karakteristične tendencije — pre svega metode koje se tiču odvajanja duha od psihomentalnog iskustva — potvrđene su već u vreme Upanišada. zna da će biti »proklet« ako se potpuno prepusti temporalnosti i svojoj vlastitoj istoričnosti. prema tome. problem sa kojim se Gita suočava je sledeći: kako rešiti paradoksalnu situaciju čoveka. To je. što je takođe značajno. Pošto je čitav Univerzum tvorevina. prevedeno terminima zapadnjačkih teoretičara. 30—31. stavljajući akcenat na istoričnost čoveka. joga i budizam. može se proceniti u odnosu na brojne kontekste. 195. Rešenje koje ona nudi. pa. ovo smo mi podvukli). Osim toga. no u Bhagavad-giti ona je dobila svoj n a j koherentni j i izraz. treba se podsetiti rešenja koja predlažu sankhja. Ideja je svakako panindijska. 12 Napomenimo da je fatalnost transmigracija činila uzaludnim samoubistvo. s jedne strane. istovremeno. pri tom. sigurno da je bilo najrazumljivije. u Bhagavad-giti rađa se i koncept milosti (božje) najavljujući svoj bogat razvoj u srednjovekovnoj višnuističkoj književnosti. takav jogin boravi u Meni ma kakav bio život koji on vodi« (VI. vreme i istorija raspolažu nezavisnom i vlastitom realnošću. trijumf jogističke prakse i uzdizanje mističkog kulta (bhakti) na nivo vrhunskog »puta«. ali ne dopustiti. »Razdvajanje« i »spajanje u jedno« Da bi se procenio značaj Bhagavad-gite u religijskoj istoriji Indije. »Rđavo delo« je verovati da svet. oslonca čitave indijske duhovnosti. stvorenu dvostrukom činjenicom da se. i. Jer. nalazi u vremenu i učestvuje u Istoriji. n a j adekvatni je za modernu Indiju. presudna uloga koju je Bhagavad-gita odigrala u razvoju teizma ne iscrpljuje sav njen značaj. čak negiranje ljudskog života kao načina postojanja u Istoriji. a. da nas ometa želja za ubiranjem plodova tog delanja (phalatrišnavairagja). 11 Otkrivanje »sveopšte patnje« i beskonačnog ciklusa reinkarnacija 1 2 orijentisali su traženje spasenja u tačno određenom pravcu: ono je obavezno impli»Klasična« etapa darsana sankhje i joge svakako je nekoliko vekova mlađa od redakcije Bhagavad-gite.194 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koji obitavam u svim bićima. s druge. Prema svim tim školama oslobođenje je zahtevalo kao uslov sine qua non odvajanje od sveta. već uključenu u »ciklus istorije«. mora po svaku cenu u svetu da pronađe put koji izlazi na jedan transistorijski i vanvremenski plan? Videli smo rešenje koje predlaže Krišna: izvršavati svoje svetovne dužnosti (svadharma).

(up. život/smrt. 14 18 n* . spasenje je pretpostavljalo jedan čin raskidanja: odvajanje od sveta. I za samog Budu. 18 i dalje. Nasuprot tome. vršeći na ispravan način žrtvovanje. prvobitno je bila samo jedna među brojnim formulama koje su izražavale antitetičke i komplementarne aspekte realnosti: dan/noć. I Zaratustra je posmatrao svet kao »mešavinu« duhovnog i materijalnog. Eliade. Povlačenje u usamljenost i askeza činili su njegove neophodne preliminarne korake. Religijsko obezvređivanje sveta bilo je olakšano iščeznućem Boga stvoritelja. je u svakom slučaju. jedan od brojnih primera dijada i polariteta — kosmičkih. Pratimo interpretaciju Đ. prema tome. S druge strane. razdvajao njegovu nebesku suštinu (menok) od materijalnog ispoljavanja (gete). muško/žensko. Light and Seed«. te. Progresivno jačanje dualizma Duh—Materija podseća na razvoj religijskog dualizma čiji je k r a j n j i ishod izražen iranskim obrascem dva suprotstavljena principa. itd. mada je atman kao autonomnu nesvodljivu monadu odbacivao. nagoveštena u Upanišadama. stecišta patnje i tamnice krcate robovima. u toku dugog perioda svog postojanja. kobnih i zločinačkih aktivnosti Vid. društvenih. Kao što smo već u nekoliko navrata primetili. Sve u svemu. dobija svoj najpotpuniji izraz u »dualističkim« ontologijama i metodama razdvajanja sankhja-joge i budizma. str. religijskih — koji su obezbeđivali ritmičku alternaciju u životu i svetu. »Špirit. La Nostalgie des origines. A što se tiče Bude. puruša). koji je kineska misao formulisala alternacijom dva principa: janga i jina (§ 130). Za njih su svet. i ljudskog. § 136). tip. zdravlje/bolest. ono što se izdvojilo kao posebno u dva antagonistička principa. 332 i dalje. str. on to pitanje čak nije ni postavljao: ali.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 195 ciralo odbijanje da se prihvati uobičajeni tok života i društvene norme. 13 Drugim recima. principa Dobra i Zla. Devalorizacija Kosmosa i života. život i sam čovek bili proizvod niza dramatičnih. Za sankhja-jogu Univerzum je nastao zahvaljujući »teleološkom instinktu« prvobitne materije (prakriti). Njolija. spasenje gnosom poređeno je s »buđenjem«. opozicija između Dobra i Zla bila je. postojanje Boga poricao. odnosno Sopstva (atman. u stvari. Svet je kasnije iskvario Ahriman. oslobođenje se moglo postići jednim naporom »duhovne« prirode. Ukratko. »skidanjem koprene s očiju«. Up. Eliade. »oslobađanjem od stega«. § 104. Proces krutog razdvajanja koji karakteriše te etape indijske religijske misli može se porediti sa istim takvim razvojem iranskog dualizma počev od Zaratustre pa do manihejstva. manihejstvo i brojne gnostičke sekte smatrale su svet tvorevinom demonskih sila.14 Za Zaratustru i mazdaizam Univerzum je bio delo Ahura Mazde. principa Dobra i Zla. plodnost/jalovost. Religijsko obezvređivanje sveta išlo je uporedo sa uzdizanjem duha. Vernik je. itd. Dobro i Zlo činili su deo istog kosmičkog ritma.

Drugim rečima. pa čak i periodičnim sveopštim razaranjima Univerzuma. Sa izvesnog stanovišta moglo bi se reći da Bhagavad-gita krije arhajsku koncepciju sveukupne realnosti. Sigurno je da su razne indijske metode i tehnike. Ćovek nije više talac Kosmosa-tamnice koji je nastao sam od sebe. U prvim vekovima naše ere tantrizam će pokušati da učini nešto slično. već nastavlja da bude u njemu. onakvom kakvim su ga shvatali proroci (up. uništava Univerzum. Opštim kosmičkim i istorijskim katastrofama. najznačajnije posledice u religijskoj istoriji Indije imala je ponovna sakralizacija života i ljudske egzistencije. I što je još važnije: jednog boga koji nije napustio svet kada ga je stvorio. Ali najvažnije od svega je to što je ona izvršila ponovnu sakralizaciju Kosmosa i života uopšte. tako su i propovedi jevrejskih proroka nastale u vreme najvećih »istorijskih strahota« kada je njihovom narodu pretilo neizbežno istrebljenje. izdaja ili ubistvo. Izvršena u uslovima koje je pružao jedan personalizovani bog. Kao što smo upravo imali prilike da vidimo. one su. pa čak i čovekove istorijske egzistencije. upravlja Višnu (-Krišna). kao što su rat. i »negativni aspekti« kosmičkog života. 15 No ipak. S druge strane. Težnja ka totalizaciji realnog. To je ono što Boga iz Bhagavad-gite približava Jehovi. 15 . Prema tome. seksualnost. dakle. ta totalizacija dala je religijsku vrednost čak i manifestacijama »zla« i »nesreće«. teofanije. pošto je svet delo jednog personalizovanog i svemoćnog Boga. uslovljene društveno-političkim strukturama i istorijom. odnosno svetlost od tame koja je ovu držala u ropstvu. § 121). Međutim. Uostalom. Bhagavad-gita je uspela da u jednu smelu sintezu uključi sve indijske religijske orijentacije.196 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i ta čudovišna i besmislena kreacija bila je osuđena na propast. postalo je posle Upanišada jedno čudotvorno soteriološko rešenje. pre svega od egzistencije. Oslobođenje je trebalo da bude rezultat dugotrajnih i teških napora da se duh odvoji od materije. koje su nastojale da oslobode duh nizom sve radikalnijih »separacija«. Stvoritelju sveta i Vladaru istorije. aktivan na svim nivoima. zanimljivo je primetiti da. kao što je do otkrovenja u Giti došlo u vreme najvećih užasa jednog istrebljivačkog rata. Bog stvara sve i upravlja svim stvarima. Jer odricanje od života. već on svojim prisustvom osvećuje čitavu prirodu. Višnu (-Krišna) nije samo Tvorac i Vladar sveta. krajem svakog cikličnog perioda. što znači i asketske prakse koje su podrazumevale napuštanje zajednice i društvenih obaveza. individualne egzistencije i Istorije dobijaju religijsko značenje. našla je u Bhagavad-giti jedan od svojih najubedljivijih izraza. t a j isti Višnu periodično. tako karakteristična za indijsku misao. počev od njegovih materijalnih kosmičkih struktura pa do ljudske svesti. shvaćene kao alternacija suprotnih ali komplementarnih principa. imale svoje pristalice još dugo vremena posle pojave Bhagavad-gite. nastojeći da neke organske funkcije (uzimanje hrane.

. Stoga je ostao rezervisan samo za elitu. inkarniranom i transcendentnom. t a j tip sakralizacije tela i života mogao se ostvariti jednom k r a j n j e složenom i teškom jogističkom tehnikom.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 97 itd. dok se poruka Bhagavad-gite obraćala svim kategorijama ljudi i podsticala sve religijske vokacije. kreativnom i destruktivnom. Bila je to privilegija kulta. Međutim. istovremeno ličnom i bezličnom.) preobrazi u sakralne. posvećenog jednom Bogu.

isto kao i Izgnanstvo i Oslobođenje. Is. nema drugih bogova osim mene« (44: 6.). takođe 45 : 18—22). »Nisi li ti onaj koji je rasporio Rahaba i proburazio zmaja? Nisi li ti onaj koji je isušio more. po svoj prilici pogubljen posle jednog suđenja (up. jer ja sam bog nad bogovima« (45 : 22. itd. Ali. dakle. poznato pod nazivom Deuteroisaija (»Drugi Isaija«). 54:11—14). 11. . putanje kroz bespuća« (43 : 19). Oslobođenje prognanika objašnjeno je kao novi Egzodus. Knjige Isaije predstavljaju posebno delo.« Reč je o najradikalnijoj potvrdi jednog sistematskog monoteizma. 52 : 13—53 : 12). u stvari. ići Jehova i vaša zaštitnica biće bog Izrailja« (52—12). up. . »Okrenite se meni da biste bili spaseni. up. Tekst je napisao u poslednjim godinama vavilonskog Izgnanstva nepoznati autor. da bi u dubini mora načinio put kojim će iskupljeni proći?« (51 : 9—10). delo su Jehove. jer se negira čak i postojanje drugih bogova. priprema uništenje Vavilona. Propast Jerusalima. bili su. do 55. »Planine i brda klicaće pred vama od r a d o s t i . Njegova poruka se veoma razlikuje od drugih proročanstava. nećete bežati. božje kazne koje su najavljivali veliki proroci. Počeci eshatologije Poglavlja od 40. Namesto t r n j a izrašće čempresi. vode velikog ponora. I drugi narodi biće uključeni u spasenje koje se priprema. a zatim i smelim tumačenjem onovremene istorije. Izrael će uvek imati privilegovan položaj nacije koja dominira. 44 : 12—20. Veliki kralj Kir. 56 : 1—7 o preobraćenicima Jehove). kome nema slična. svi prognani na svetu. Samo je Jehova bog: »Ja sam prvi i poslednji. jer su ti bogovi nepokretni i nemoćni idoli (40 : 19 ss. Novi Egzodus neće se obaviti u žurbi: »Nećete izlaziti u žurbi. umesto kopriva nići će mirta« (55:12—13. . Oni koji su mogli da veruju u nadmoć vavilonskih bogova ubrzo će biti pokolebani. oruđe Jehove (41 :42). 4 0 : 9 . ovoga puta reč je o trijumfalnom povratku: »Obeležiću put u pustinji.XXV POGLAVLJE ISKUŠENJA JUDAIZMA: OD APOKALIPSE DO VELIČANJA TORE 196. nestanak Judinog carstva i Izgnanstvo. u stvari. Stvaranje i istorija. pre svega svojim optimizmom. Uz sve to. Pred vama će. »Ja sam bog kome nema ravna.

savršenog i srećnog doba. 53 : 12). Novi zavet i hrišćanska egzegeza videli su u »Slugi Jehove« anticipaciju Mesije. Nisam sklanjao svoje lice od uvreda i pljuvanja« (50 : 6). prelaz preko pustinje (55 : 12—13). Između dveju epoha — one koja je upravo okončana i nove koja je nastajala — postoji značajna razlika. 5) okretanje drugih naroda Jehovi i odbacivanje njihovih bogova (51 :4—5). veli Jehova.. Jer. Četiri poeme. Ali. Jeremija i Jezekilj proklamuju svoju veru u spasenje Jerusalima. 52 : 13. dolazak u Jerusalim (40 : 9—11) i okupljanje svih onih koji su se bili razišli po svetu (41 : 8—9). Vrlo je verovatno da naziv »Sluga Jehove« (ebhed yahveh) personifikuje elitu judejskih izgnanika. U stvari. 50 : 49. Fohrer. Ovoga puta savez će biti večit (55—3) i iskupljenje neopozivo (45 : 17. nego k r a j nemoralnog vladanja Izraela i njegovu regeneraciju putem iskrenog vraćanja Bogu. . autor Deuteroisaije prvi je prorok koji razrađuje jednu eshatologiju. a žalost i bol nestati« (51 : 11). ] 1 Up. 8). itd. Oze. Drugi proroci nisu propovedali k r a j jednog tragičnog i pojavu drugog. Iskušenje progonstva je žrtva. tištali su ga naši zločini. ali nijedan neće uspeti da dostigne vizionarsku snagu i duhovnu dubinu Drugog Isaije. U ranijoj literaturi nema sličnog entuzijazma. 49 : 1—6. 2) iskupljenje Izraela. nametnutih voljom Božjom: 1) Jehovino rušenje Vavilona (43 : 14—15.ISKUŠENJA JUDAIZMA 199 Sada. blagodareći kojoj su zaboravljeni gresi Izraela. 1 Ovaj eshatološki scenario prihvatiće i razvijati potonji proroci (§ 197). Brojni odeljci navodili su na ovo mišljenje. pošto je kazna izvršena.) ili Izrailja (41 : 14—16). ] Razdirali su ga naši gresi.) uz pomoć njegovog oruđa Kira (41 : 24. Nasuprot njima. »Jehova je učinio da se na njega svale gresi sviju nas [ . . . »Naše patnje on je podnosio i naše bolove on je t r p e o [ . Prognani koje je oslobodio Jehova vratiće se u Sion »kličući od radosti. str. »Sluga Jehove« je prihvatio sve muke: »Podmetnuo sam leđa onima koji su me udarali. odnosno oslobođenje prognanih (49 : 25—26). Jehova je obnavljao savez. na originalan i dramatičan način izražavaju stradanja jevrejskog naroda. veselje i sreća će ih pratiti. 51 : 6. Njene patn j e su uzete kao ispaštanje grehova celog naroda. 4) preobražaj zemlje obnovama (44 : 26) i umnožavanjem zajednice (44: 1—5) pa čak i promenama edenskog tipa (51 : 37). . 328 i dalje. . . nazvane Pesme Sluge (42 : 1—4. Večito blaženstvo nadviće se iznad njihovih glava. Drugi Isaija prikazuje početak nove epohe kao dramu u kojoj će se odigrati niz neobičnih događaja. zanosa i vizija izazvanih uverenjem o predstojećem spasenju. on najavljuje početak nove ere. itd. »u večnoj ljubavi smilovao sam se na tebe. Ispaštanje koje nam vraća mir je njegovo ispaštanje i blagodareći njegovim ranama mi smo ozdravili« (53 : 5). Jer. 3) povratak Jehove na Sion (40 : 9 —11). Njihovo tumačenje dalo je povoda brojnim polemikama. tvoj Spasitelj« (54 : 8). History of Israelite Religion.

. ali je Zorovavelj. 197. . »Sluga«. godine. ] i s moćnima on će podeliti pobede« (52 : 11—12). . nakon jedne političke promene. Pošto je božanska kazna izvršena. Proklamovanje opšteg spasenja kroz iskušenja »Sluge Jehove« najavljuje hrišćanstvo. odlaganje opšteg preobražaja. Za one ponesene. međutim. godine. starog i novog. Prema Zahariju. i prvosveštenik Jošua. Jehova će od svoga »Sluge« načiniti »svetlost naroda da bi moje spasenje doseglo do krajeva zemlje« (49 : 6). pored ostalih hitnih problema. ] za naše grehe. nova era je počela u trenutku kada je Zorovavelj postavio kamen temeljac (2 : 15—19). Godine ~515. Malo kasnije procenićemo posledice ovog razočaranja na potonju istoriju Izraela. . pred prognanike se.). koji je naimenovan za velikog namesnika. prvo doba kas Slične ideje mogu se naći kod Zaharija (8 : 9—13. Kriza koja je potresala Persijsko carstvo podstakla je novi talas eshatološkog zanosa. Eshatološki proroci Agej i Zaharija Još od njihovog povratka. Ovi tekstovi se svrstavaju u vrhunske domete jevrejske religijske misli. ne može se potceniti značaj ovog eshatološkog proročanstva. Agej i Zaharija ističu bitnu razliku između dva doba. Jedan od odgovora koji se najlakše mogao prihvatiti objašnjavao je kašnjenje korupcijom zajednice. pošto je hram najzad bio posvećen. uložili su sve svoje snage u obnovu svetilišta. kao nedovoljno pouzdan za persijski režim. pad »careva naroda«. građenje je nastavljeno. Kamen temeljac postavljen je ~ 537. on je stradao« (53 : 6—8). Međutim. bio je to početak novog niza razočaranja. Tek ~ 520. uništenje njihovih vojski i ustoličenje Zorovavelja za mesijanskog kralja (2 : 20—23). . postavljalo se pitanje zašto eshaton pušta da ga čekaju.200 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kao jagnje privedeno na klanje [ . Ali posle »iskušenja njegove duše. Za Ageja. modifikovalo je koncepciju spasenja i eshatološka nada se polako gasila. hram je osvećen. ~538. postavljalo se pitanje kada će nastati eshatološko doba koje najavljuje Deuteroisaija. štaviše. ubrajana je »među žrtve grešnika. ] i ne otvarajući usta [ . koji je prorokovao Drugi Isaija. jer je primila na sebe grehe mnogih i zauzimala se za grešnike« (52 : 12). I za dan dovršenja radova on je najavljivao zemljotres. Novo svetilište nije više pripadalo dinastiji već narodu koji je na sebe preuzeo troškove gradnje. postavio i problem obnove hrama.2 Ali. Dobrovoljna žrtva. opijene novim proročanstvima. Zorovavelj. I kao što se to dešavalo bezbroj puta u istoriji. . itd. podržani od strane proroka Ageja i Zaharija. . ubrzo potom radovi su obustavljeni. on će ugledati svetlost i biće ushićen [ . već bio otišao.

služiti istog gospodara. Bog će istrebiti Judine grešnike (5 : 1—4). s Fohrer. oslobađanje Izraela. up.ISKUŠENJA JUDAIZMA 201 rakteriše volja Jehove da uništi. oteraće iz zemlje nepravične (5 : 5—11) i okupiti prognanike (6 : 1—8. a drugo njegova želja da spase (1 : 1—6. 24 — 27).). 4 Eshatološki scenario. 12. ipak se smatralo da će biti dostupno samo u Jerusalimu. Ponekad se prorok usuđuje da podseti Jehovu kako on kasni sa obnovom Jerusalima (Is.3 Iste teme u IV veku preuzimanju Deuterozaharija (9 : 11—17.6 Za Drugog Isaiju. rajski preobražaj zemlje. njihove prestonice će razoriti. 4: 2—3. 2 : 15). sadrži ove motive: uništenje naroda. 10 : 3—12) i prorok Joel. a oni koji budu preživeli učestvovaće zajedno s Jehovom u mesijanskom slavlju na Sionskoj gori (24 : 21—25. upregnuti u ista kola. jer »su vaše nepravde iskopale jaz između vas i vašega Boga« (59 : 2). napad nacija na Jerusalim. govori o svome »spasenju« koje će »doći kao svetlost«. 340. 62 : 7). U Deuteroisaiji (Is. Is. § 12) u vezi s 8 Bog će kazniti sve neprijatelje Izraela. 4 Posle eshatološkog boja protiv naroda. nav. U tim edenskim predstavama može se uočiti eshatološka modifikacija poruke »proroka-optimista« pre Izgnanstva.. konačno. bilo u potpunosti bilo delimično. 61 : 2). »Toga dana čovek će upraviti pogled prema Tvorcu i potom će okrenuti oči prema Svetinji Izraela« (17:7). Širenje eshatološkog iskupljenja na druge narode ima veoma značajne posledice za dalji razvoj religije Izraela. religijskom i nacionalnom središtu Izraela (Is.). 3 : 17. praćen njihovim uništenjem). 56 : 7. uspostavljanju nove ere prethodiće veliki istorijski potresi (propast Vavilona. . Sveopšte spasenje još jasnije proglašava Sofonija (3 : 9): »Da. 25 : 6 i dalje.. grešnih prema Jehovi i Izraelu. Najpre će biti uništeni narodi. Konačno će u Jerusalimu biti uspostavljeno mesijansko kraljevstvo i narodi će dolaziti »da traže Jehovu Savaota u Jerusalimu i da se mole Jehovi« (8 : 20—22. jer »dan njegova prispeća« (3 : 2) može nastupiti bilo kada. Slična proročanstva nalaze se u zapisu nazvanom Apokalipsa Izraela (Is. a zatim će nastupiti »obilje dobroga« kojim će Jehova obasuti Jerusalim (1: 17. itd. mogu se naći i predviđanja arhaičnijeg tipa (up. od interesa samo za istoričare. on zna da je krivica do grešnika. okupljanje izgnanika u Jerusalimu. Osnovno je da svako sebe pripremi. 4:18—21). pogl. 51 : 4—6) Jehova. Pored sličnih proročanstava. obraćajući se svim narodima.. kao i za kasnije proroke posle Izgnanstva.« I pored toga što je spasenje bilo obećavano svima. odgovorni za tragediju Izraela (1 : 15). 2 : 2—4. 5 Posle Deuteroisaije smatralo se da početak eshatona neposredno predstoji (up. 8 : 14—15).. preobraćanje naroda. ja ću tada narodima načiniti usta čistim da mogu svi prizivati ime Jehove i da mogu. • Prorok Malahija (V vek) odbija da precizira datum »dana Jehove-'. 56 : 1—2. 8 : 20 i dalje). uspostavljanje božanske vladavine ili mesijanskog kraljevstva i. Jer. 12). 2 : 5—9. nastaće rajsko doba blagostanja i mira (Joel.. Zah. delo. itd. str. Međutim.

Ali stožer Univerzuma. dakle.. Iskupljenje je isključivo delo Jehove. Kao i u tolikim drugim eshatološkim scenarijima. Jehova će stvoriti »nova nebesa i novu zemlju i niko se više neće sećati prošlosti« (Is. panter leže pored jareta. dugovečnost. 51 : 6). obnovljenim svetom će vladati Jehova. stvarni »Centar sveta«. dok ih čuva dete« (11 : 6). Agej (2 : 6) najavljuje da će Jehova »potresti nebo i zemlju. međutim. Strašni sud će biti praćen kosmičkim katastrofama koje će uništiti svet (Is. Mesija je smrtnik. potomak loze Davidove. 34 : 4. 65 : 17). potomak Davida. 8 Biti »miropomazan« od strane Jehove ukazivalo je na veću prisnost s Bogom.. S. 4 :7). Ori7 Is. koji će sesti na Davidov presto i pravično vladati.202 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kosmosom u celini. Isaija govori o »detetu«. a koji su. 44 : 6. složeniji. proroka i rodozačetnika.. 56 i dalje. ostali verni davidovskoj monarhiji. pri tom. . upoređivana s kraljem. Neki istoričari su zaključivali da je iščekivanje Mesije nastalo u krugovima koje je zahvatio eshatološki entuzijazam. 62 : 2). 7 ili kralj naimenovan od Boga koji će upravljati u njegovo ime. 24 : 23. str. obnovljenog na najsavršeniji način. Iščekivanje mesijanskog kralja Prema eshatološkim proročanstvima. 10 : 6—14). 43 :15. 33 : 22. Zaharija deli mesijansko dostojanstvo na svetovnu vlast i duhovnu moć. 9 Problem je. o »jednom izdanku Jesejeve loze« (11 : 1) koji će pravedno vladati u rajskom svetu gde »vuk živi s jagnjetom. o »sinu za božji presto« (9 : 1—6). nestanak boleština. Smatralo se da je ovaj kralj. večni mir između ljudi i životinja. obično nazivan »Miropomazani« (masiah). Kasnije se govorilo o miropomazanju sveštenika. biće Jerusalim. He That Cometh. 350. U jednom drugom predskazanju on opisuje ulazak mesijanskog kralja u Jerusalim predstavljajući ga kako »pravedan i pobedonosan skromno jaše na magarcu« (9 : 9—10). »Tada će Jehova zavladati nad njima sa gore Siona« (Michee. tele i lavić zajedno pasu. 2 : 5—9) i nosiće »jedan novi naziv koji budu izgovorile Jehovine usne« (Is. nav. plodnost kojoj nema ravne. Mowinckel. 198. itd. itd. Ali takve grupe su predstavljale manjinu i zato mesijansko iščekivanje nije imalo neki značajniji uticaj. Novo delo će biti neuništivo (66 : 22) i Jehova će biti »večita svetlost« (60 : 20). Ali. Zaharija 9:1—8. 8 Vid. delo. Fohrer. Eshatološka ličnost je. ponovno Stvaranje sadržaće u sebi izvesne rajske elemente: neizmerna bogatstva. more i kopno«. ® Up. Ali u Starom zavetu eshatološki »Mesija« nije natprirodno biće. str. Treba precizirati da se izraz: »Miropomazanik Jehove« u početku primenjivao na kralja. sišlo s neba da spase svet. uklanjanje svake nečisti. Zorobabela i sveštenika Jošuu (4 : 1—6). Čak će i Jerusalim biti obnovljen (Zdh.

»König und Messias«. najzad se konsolidovala. 58 : 13— 14). ritualnog i legalističkog tipa. pripisivan Mojsiju. 280 i dalje i svuda. Svakako da je eshatološko iščekivanje posle izgnanstva poteklo iz jednog drukčijeg religijskog iskustva nego što je bilo iskustvo velikih proroka. pa. Eshatološka proročanstva su. 11 Up. Njegov cilj je da se sačuva čistota Izrailja. 17—26). Mowinckel. str. započeta pre izgnanstva i nastavljena u ropstvu. Na k r a j u krajeva. ali kraljevska ideologija koju je ona razrađivala sadržala je i analogije sa ulogom kralja »spasitelja« u velikim istočnim monarhijama. a u isti mah o učvršćivanju svemoći Boga i njegova obećanja spasa. str. He That Cometh. »Zakon Svetlosti« ritualizuje životne funkcije i društvena ponašanja. skrivala izvesno neslaganje između poruke velikih proroka i optimističke iluzije u pogledu volje Boga da spase Izrael. produžava i revalorizuje ideju da je stvaranje najveće božansko delo i da je samo ono u stanju da obnovi i osvešta ljudsko postojanje. 11 Treba. . itd. Kao i Brahmane (up. Opstanak naroda će biti moguć samo u onoj meri 10 Up. §§ 12 i dalje). § 203). Ali. 199. 1 0 Upoređivana su eshatološka proročanstva s porukom velikih proroka pre Izgnanstva: prvi nisu očekivali neki koreniti preobražaj čoveka i novi kvalitet postojanja. 56 : 1—8. eshatološke nade nikada nisu konačno iščezle (up. Svetkovanje Sabata postalo je dokaz vernosti Savezu (Is. prema tome. radilo se o odricanju od nade u duhovno savršenstvo ostvarljivo ličnim naporima. U Vavilonu je obrezivanje ponovo uzimano kao najvažniji znak pripadnosti narodu Jehove. i stvaranje novog sveta. ali zato nije bilo manje značajno. Svaka eshatologija prihvata. naročito religioznosti paleozemljoradnika (up. čovek će biti preobražen posredno i u neku ruku automatski uz pomoć Jehovinih čuda. već jedno novo doba.. Nazvan »Zakonom Svetosti«. dakle. Sakrales Königtum. Zbornik obrednih propisa. str. osnovna koncepcija arhajske religioznosti. Napredovanje legalizma Tokom dva stoleća mira pod persijskim sizerenstvom. koja će obuhvatiti vraćanje čoveka njegovom prvobitnom jedinstvu. kako bi se ostvarilo novo osvajanje zemlje koje je obećao Jehova. međutim. 30 i dalje. 352. Istina je da je odlaganje eshatona na k r a j u ojačalo suprotne orijentacije. inter alia G.ISKUŠENJA JUDAIZMA 203 ginalnost jevrejske misli je van sumnje. sadržanih u Levitskom zakonu (pogl. detalje kulta uz insistiranje na čistoti i nečistoti obreda. dobija svoj konačan oblik tokom izgnanstva. kalendar svetkovina. Ringgren. podvući da je nada u kosmičku obnovu. seksualne odnose i zabrane. Fohrer. legalistička reforma. 76). on propisuje žrtvovanje životinja. Widengren.

Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. sačuva njegov etnički i duhovni identitet. str. Nehemija će nastaviti reformu koju je započeo Jezdra. Ali. Izrael raspolaže svim ustanovama potrebnim za njegovo spasenje i opstanak kroz vekove«. samo o nekom odeljku tog dela. nego od efikasne organizacije društva pod apsolutnim autoritetom Zakona (tdrdh). Jevrejin koji je živeo na dvoru kralja Artakserksa I. Ali. On je takođe pridavao veliku važnost »ritualnoj čistoti« Izrailja i propisivao je raskidanje mešovitih brakova. Preobražaj života nacije nije se više očekivao. 208.) Ali. religija Izraela »službeno« raspolaže Svetim knjigama. posle ovog svečanog čitanja. Svakako da nije bila reč o jednoj rasnoj meri. Veoma rano Zakon (tora) je pomešan s knjigama Petoknjizja. Caquot. Jezdra je organizovao skupove »ljudi i žena zrelih godina« na kojima im je čitao »knjigu Mojsijevih Zakona«. 8). neprestano ugrožavane gresima. što će reći na veličanje ritualne čistote. od unutrašnjeg duhovnog preobražaja. Manje je poznata povest o jednom drugom verskom starešini Jezdri koji je nastavio 13 — po svoj prilici u prvim godinama V veka — Nehemijinu misiju. Nehemija. Za njih. Nemoguće je tačno utvrditi da li se radilo o Petoknjizju ili. »Institucija p o k a j a n j a tako je dobro organizovana da gotovo ne ostavlja mesta nadi u jedan nov i bolji poredak. malo-pomalo rodila se nova ideja. 126 i dalje. 12 13 .204 u kojoj se. Kult se koncentriše manje na slavljenje Boga. Jezdra je smatran prvim »tumačem« ili »doktorom Zakona«. 12 Sveštenstvo je smatrano jedinim autoritetom sposobnim da nadgleda primenu Zakona. isto. Tumač je postao pravi uzor religijskog ponašanja. postaje ~430. pak. a više na veličanje »svetosti« Izraela. (Videti dalje. No ipak je Jezdrina reforma vodila etničkoj segregaciji i konsolidaciji legalizma koji će ubuduće dominirati religijom Izraela. usred jednog stranog i nečistog sveta. prema Mortonu Smitu (koji je prihvatio Kelermanove zaključke). Mojsije je morao od Boga primiti i dopunska objašnjenja koja su od tada predavana usmeno. Pored pisanog Zakona. On je takođe sproveo i verske reforme (između ostalog zahtevao je isključenje sveštenika oženjenih neizraelskim ženama). Ovaj A. Ben Širinu pohvalu tumača. U propovedima sveštenstva nema ni traga o eshatologiji ili mesijanizmu. Opasnost je bila religijskog reda jer su mešoviti brakovi ugrožavali jedinstvo jehovizma. Hijerokratija koja je dominirala u verskom životu za vreme persijskog perioda izgradila je svoju strukturu još u izgnanstvu. Javno pokajanje dobija veliki značaj što potvrđuje uvođenje Velikog oproštaja (yom kippurim). str. »Le judaïsme depuis la captivité de Babylone«. godine guverner Judeje i dobija odobrenje da podigne zidove Jerusalima. up. kao kod velikih proroka. analiza dela koju je preduzeo Nehemija. str. Usmeno prenošenje predanja zamenjeno je proučavanjem i tumačenjem pisanih tekstova. ideja o usmenoj Tori. Prema predan ju (Nehemija. 143. 120 i dalje Vid. str.

ne samo u dijaspori. izvestan broj Psalama i proročkih knjiga 1 5 i prerađeni brojni. str. istovremeno su mogli da predstave važne trenutke u istoriji spasenja. 17 E. § 201). koji su oblikovali i menjali političku sudbinu Izraela. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. Bickermann. Međutim. kojom su posle Aleksandrove smrti (~323) vladali Seleukidi (egipatski vladari). sukob je bio složeniji i iznijansiraniji. str. istorijski događaji. 10 Up. Za Jevreje se nacionalna politika nije razlikovala od religijske aktivnosti: ritualna čisto ta. mnogo stariji. priznajući ga kao jedinog Boga. Slična egzegeza opravdavala je valjanost mahajanskih doktrina i tantrističkih tehnika. 18 njihov priliv se stalno povećavao. pa čak i za vreme persijskog sizerenstva.) širili su se svuda.ISKUŠENJA JUDAIZMA 205 zbornik egzegeze sačinjavao je Misnu (Misna — »ponavljanje«). izdavana u stolećima koja su usledila posle Jezdrine reforme. bila je bremenita verskim značenjima. u osnovi. Tokom prvog milenijuma. str. Morton Smith. 15 Podsetimo da su Knjigu o Jovu mnogi istoričari datovali u vreme posle izgnanstva. Der Goth der Makkabaer. Jezik. odbrana Izraela. puna razrada i prepravki. a teto tako i henmetičkih. 59 i dalje. 58 i dalje. str. I. Personifikacija božanske Mudrosti Najvažniji događaj koji je uz to imao i znatne posledice u istoriji judaizma bilo je suočenje s helenizmom. Prva je produžavala nade eshatoloških proroka da će dočekati dan kada će »narodi« obožavati Jehovu. tekstovi. U tom istom periodu došao je do izražaja antagonizam između dveju suprotnih religijskih tendencija koje bi se mogle nazvati »univerzalističkom« i »nacionalističkom«. kultura i grčke ustanove (škole. 14 S vremenom delo »doktora« steklo je skoro isto toliki ugled koliki je imala i Tora (up. Martin Hengel. Judaism and Hellenism. nego i u Palestini. Nasuprot njima. Tcherikover. Hellenistic Civilization and Jews. gimnazije. naročito posle Aleksandrovih pobeda. Drugim recima. naročito u periodu posle proroka. 200. V. nacionalisti su proklamovali ekskluzivni karakter otkrovenja i usredsredili su svoje napore na odbranu etničkog integriteta Izraela. istorija. U stvari. dakle. jedan oblik ozakonjenja onoga što bi se moglo označiti kao »ezoterizam«. Već od početka kasnog bronzanog doba Grci su neprekidno održavali veze s Palestinom. Za našu svrhu bilo bi nekorisno navoditi mnogobrojna dela. inicijacijsko prenošenje tajnih doktrina. Bio je to. uticaj helenističke kulture je poprimao značajne razmere. 17 Baš kao i za Rimljane. 65 i dalje. itd. U tom periodu sastavljeni su Knjiga kronika. t j . 14 . 228 i dalje. apokaliptičkih i gnostičkih »otkrovenja«. 90 i dalje.

pak. Devet prvih poglavlja Poslovica (knjiga napisana verovatno sredinom III veka pre Hr. I. Olbrajta (W. 20 Neke škole mudrosti unapredile su hokmu na stepen vrhunskog autoriteta. 99. kod Plutarha i neoplatonista. kao božanski i personifikovani entitet. studije V. « (8 : 22—24). K. . Judaism and Hellenism. koje je analizirao Hengel. Gressmann. 98. ali Mudrost nije nikakva saputnica Boga. na n j u se najčešće nailazi u hermetičkim spisima. delo. . 342 i dalje. u Palestini. delile jevrejski narod. ja sam se r o d i l a . 19 Prethodnice hokme takođe su tražene u kultu Boginje-Majke (Iziđe ili Astarte). Neki autori su u ovom shvatanju videli uticaj grčke filozofije. Ovu »liberalnu« i kosmopolitsku politiku. Judaism and Hellenism. . Međutim. nav. Stvorena sam od kada svet postoji. Donera (Donner). Ali. II.206 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bila je u skladu s političkom autonomijom. Mudrost je »izmislila znan j e i inteligenciju«. ] . Storija (Story) i H. odbacivale su druge socijalne sredine. up. Personifikovanje Mudrosti (hokmä) u b r a j a se u najoriginalnija religijska ostvarenja tog perioda. Razne ideološke i religijske orijentacije koje su. str. 319. nap. ostavile su traga u brojnim delima sačinjenim u Jerusalimu ili u dijaspori. u raznim političkim. Albright). str. 154.). Buse i Gresman (Bousset i Gressmann) su s punim pravom podvukli važnost »bića posrednika« između čoveka i Boga u jevrejskom religijskom shvatanju. kao posrednika u Otkrovenju. str. »Jehova me je stvorio kada je odlučio da započne sa Stvaranjem. još od Aleksandrovog osvajanja (~332) pa sve do pretvaranja Palestine u rimsku provinciju (~69). pre pojave Zemlje. 18 Drugi naučnici su. A. i II str. 129. naročito u helenističkoj eposi. kao što ćemo malo 18 Hengel. pre svega sredine verskih konzervativaca i seoskog stanovništva. str. A. Up. 154 i dalje. Kada bezdana još nije bilo. na samom početku. C. koristeći se n j o m e »kraljevi vladaju [ . I. Sve veći uticaj helenizma osećao se. . treba istaći da je moć Zeitgeista bila tolika da se na tragove helenističkih koncepcija nailazi čak i u tekstovima redigovanim s namerom da bi se one kritikovale ili odbacile. ona izlazi iz njegovih usta. Međutim. verskim i kulturnim orijentacijama. Zategnuti odnosi među dvema suprotnim tendencijama dovešće do pobune Makabejaca (§ 202). .) veličaju božansko poreklo Mudrosti i n a b r a j a j u njene kvalitete. Bossuet—H. izd. Die Religion des Judentums im späthellenistischen Zeitalter (3. I. javila se relativno kasno. isticali semitske paralele koje su prethodile grčkim uticajima. starešine upravljaju i veliki sude na celoj zemlji« (8 : 12 i dalje). posebno »Mudrost Ahikara« Elefantinskog. Aristokrati ja i neki građanski krugovi nastojali su da uvedu neke ideje i institucije koje je isticao helenistički Aufklärung. 80 W. koja je ugrožavala nacionalni identitet. str. Hengel. sofija. I. 298 (stari19 izvori i bibliografija). pre svih drugih svojih dela. n j u Gospod rađa.

ni mudrosti u šeolu u koji ideš« (8 : 7—10). Judaism and Hellenism. nemoguće je »do kraja shvatiti ono što Bog čini« (3 : 11). . Ovaj pesimistički racionalizam upoređivan je s nekim grčkim filozofskim školama. Osećaj krivice. . čoveka i životinju (»prvi umire. I. Suprotno teologiji koju zastupaju knjige mudrosti. Počev od Voltera.). 3 : 19). Autor smatra »srećnijim mrtve no žive«. Eklezijast (ili Kohelet21). različite i protivurečne interpretacije i revalorizacije Mudrosti odražavaju jednu duboku krizu koja je mogla radikalno izmeniti profil judaizma. 9 : 2 ) . 201. Autor sudi po sopstvenom iskustvu: on je video i jedno i drugo. up. 9 : 11). Naprotiv. I sama mudrost je taština (1 : 16—17. 129. ni znanja. Živi sa ženom koju voliš . nego »na mestu pravde je zločin. i nada u oproštaj podjednako su uzaludni.ISKUŠENJA JUDAIZMA 207 dalje videti. štaviše. Bog se udaljio od ljudi. 2 : 15. itd. postaju nerazumljivi i značenje Stvaranja i smisao života: »Ne može se otkriti šta se dešava pod suncem i ko bi objasnio zašto se čovek muči tragajući za nečim što nikada ne može dostići« (8 : 17). Jedina »sreća koja pripada čoveku« hedonističke je prirode. na mestti pravednika. nalazi svoje opravdanje u otkriću nepostojanosti i grešnosti čovekove egzistencije. a ni milosrđe. 21 . učini onako kako možeš. njega više njihova sudbina ne zanima. zločinac« (3 : 16). Kohelet insistira na neobjašnjivosti Božjih dela. str. predstavlja neku vrstu patetičnog svedočanstva o razočaranju izazvanom slomom doktrine o nagradi. Eklezijast. . On više ne šalje ni izlive svoga gneva. međutim. . jer nema ni dela. ne ustaje protiv Boga. Od beznađa do nove teodiceje: Kohelet i Eklezijastika Uopšteno posmatrano. Hengel. više se ne može govoriti o Božjoj »pravdi« (5 : 7. ni nagrade. Sve što smisliš da uradiš. jer to je njegovo« (5 : 17). Imajući sve to u vidu. on se neprestano vraća toj temi: »ima pravednika koje stiže ono što zaslužuju grešnici« (8 : 14. . »sve je taština i gonjenje vetra!«. kako je sudbina ljudi »u Božjoj ruci« (9 : 1) čovek treba da koristi »dane koje mu Bog daje. Ne samo da ista sudbina očekuje ludog i pametnog (2 : 15 i dalje). Refren koji je postao slavan. »kako pravednik strada zbog svoje pravičnosti. up. Kohelet može da se odnosi na »učitelja skupa« ili na »govornika«. rezervisan gotovo kao filozof. . a naročito »onoga ko još ne živi« (4 :2—3). a bezbožnik živi u svom bezbožništvu« (7 : 15). jer to je tvoje . Miran. Jer. brojni istoričari i egZnačenje termina je nesigurno. zajedno s Knjigom o Jovu. jedi svoj hleb u veselju i pij svoje vino u dobrom raspoloženju . »Hajde. drugi takođe«.

Ben Sira je patriota. jer su oni najaktivnije pristalice kosmopolitizma i univerzalizma. izazvano spoznajom da je Bog ravnodušan. str. Mudrost bi bila dostupna svim ljudima.. ipak bolje otkriva krizu koja muči Izrael. poznato pod nazivom Eklezijastika (ili Siracida). daleko od negiran j a Boga. 124. ali i politički) čistote Zakona. dakle nije u pitanju ateizam. a svaka mudrost sadrži primenu Zakona« (19 : 20). 77. opčinjenim helenističkim Aufklarungom. nav. 22 Uticaji helenističke kulture na judaizam. Kohelet ne odbacuje ni kultne obrede ni pobožnost. »sva mudrost leži u strahu od Gospoda. Mudrost u isti mah proklamuje i svoju uzvišenost (»Ja potičem iz usta Svevišnjeg. bez obzira na njihovu religiju. tražeći skriveni smisao izreka. Taj poziv na uživanje u životu sasvim je opravdano poređen s egipatskom pesmom harfiste (§ 30) i sa savetom koji Siduri daje Gilgamešu (§ 23). već jedno duhovno stanje između beznađa i rezignacije. bibliografske reference kod Hengela.«) i silazak u Jerusalim (»Tako sam se smestila na Sionu [ . i iz pera jednog pisca (sOper). ] da u Jerusalimu vladam«: 24 : 11). On napada bogate (13 : 3. Ben Sira odbacuje takvo »univerzalističko« tumačenje poistovećujući mudrost s pobožnošću i kultom. posebno u poslovicama i nekim Psalmima. Međutim. . Suprotno mišljenju koje su branili »kosmopoliti«. međutim. Hengel. I. Epikura ili hedonista iz Kirene. uveren u nepobitni značaj (verski. . Grčki filozofi i pisci oštro su napadali tradicionalne mitologije i teologije. njih u Koheletu nema. m a n j e patetično od Koheleta. predstavnici »Svetlosti«. on proklamuje njegovu realnost i njegovu svemoć 23 i neprestano ponavlja da treba koristiti njegove darove. Velika himna u 24. Tora »nije ništa drugo nego zakon koji je obznanio Mojsije« 22 Vid. naprotiv. Već na početku svoje knjige Ben Sira ustaje protiv svetovne ideologije helenizma: »Sva mudrost dolazi od Gospoda«. ono je namenjeno mladim Jevrejima. sastavljeno po svoj prilici između —190—175. str. Jedno drugo delo. On istražuje mudrost starih i sve slobodno vreme koristi proučavajući proroke. Sudeći po tome. poglavlju.208 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zegete isticali su uticaj stoicizma. itd. No. 18 : 23). bili su jaki i dugotrajni (up. .. U knjigama mudrosti. (39 : 1). Autor Koheleta je. učitelja škole mudrosti. II. Sira opisuje i veliča učitelja mudrosti kao vrhunskog tumača Zakona i naučnika koji se usredsredio na proučavanje Knjiga: »svu svoju dušu i misao on posvećuje studiranju Zakona Svevišnjeg. Ovde. § 202). » Up. god. delo. Staviše. Jer. uzvikuje on (1 : 1). predstavlja vrhunac u njegovoj knjizi. odnosno pohvala mudrosti. interesujući se za tajne parabola«. To mu dopušta da identifikuje Mudrost (koja je najpre postojala u Bogu) sa Torom. čiji je autor Ben Sira. posle izgnanstva. istinski »pravednik« je mudrac koji prihvata božansko poreklo kosmičkog poretka i moralnog života.

ne sme se potceniti« . Drugim rečima. I. 22—25). ja sam prošla kroz ponore. Avrama. uništi n e p r i j a t e l j a . Pa ipak. M J. »ali Izrael je deo Gospoda« (17 : 17). 127. VII. 25 W. jer »dobri su od početka stvoreni za dobro. 160) podseća na Logos stoičkih filozofa. Ben Sira se vraća na tradicionalne pozicije. I na k r a j u »samo će Gospod biti proglašen pravednikom« (18 :2). isto je što i Zevs« (Zenon. Sira moli za oslobođenje Izraela od »stranih naroda«: »razbudi svoj gnev. u čuvenoj 24. Ovu smelu obnovu tradicionalne teodiceje pratila je stroga kritika »protivnika mudrosti«. . on u isti mah odbacuje i Koheleta i grčku filozofiju koja je bila u modi u kosmopolitskim sredinama Jerusalima. glavi Mudrost podseća: »Samo sam ja obišla nebesa. Noja. str. Važnost hokme u formiranju jevrejske religije. ne postoji sličan u biblijskoj literaturi. Die Chokma (Sophia) in der jüdischen Hypostasenspekulation. up. Posebno se trudi da opravda doktrinu o nagradi: veliča savršenstvo božanskog dela (39 : 16. itd. Ali autor gubi dah i »pohvala« postaje didaktična. Jer. Mudrost je prikazana kao »moć koja ispunjava svet. koji prožima i daje oblik Kosmosu: »Univerzalni Zakon (logos). U prepirci s helenizmom i njegovom Sofijom »Mudrost se mogla primeniti na judaizam samo uz pomoć faktora koji je imao odlučujuću ulogu u toj borbi: (uz pomoć) Z a k o n a . 42 : 15. 136). U oblasti teologije. Hengel (I. 29. Die altorientalische Weisheit in ihrer israelitischjüdischen Ausprägung. Posle dugog »razmišljanja« on zaključuje: »sva dela Gospodnja su dobra« (39 : 33). To je jedinstven tekst. . Hengel. navedeno prema Diogenu Laertiju. u ovom sukobu s helenizmom i njegovom Sofijom. po celoj zemlji. On kritikuje mišljenje da je Bog ravnodušan prema ljudskoj sudbini. Mojsija. podseća da pobožni imaju drukčiju sudbinu od bogohulnih. delo. str. str. 88).ISKUŠENJA JUDAIZMA 209 (24:23). Schencke. 25 Ali Ben Sira je bio primoran da ograniči i na k r a j u krajeva zanemari univerzalističke dimenzije Mudrosti. de viriš illustribus. . a tako isto i nevaljalci za zlo« (39:25). Neka ugnjetači tvoga naroda budu osuđeni na propast« (36. a na kraju i monotona. nav. Fichtner. str. izlij svoju srdžbu. drukčije rečeno. I. koji je istinska Mudrost što prodire svuda. . Mudrost je dar koji je Bog dao isključivo Izraelu. a4 Drugim rečima. prirodu i čovečanstvo (ne samo Jevreje)«. Isaka. U valima mora. 14 . 8). 162. poistovećenih s otpadnicima i »razularenim« helenofilima. Bog je svakom narodu postavio vladaoca. (Hengel ga upoređuje s glorifikovanjem heroja u helenističkoj literaturi. Jakova. 6. kod svih naroda i nacija ja sam vladala« (24 : 5). pobedi protivnika.s0 24 U »pohvali praotaca« (44:1—49: 16) Ben Sira veliča velike ličnosti biblijske istorije: Henoha.

obrezivanje i posedovanje biblijskih knjiga. 92 i dalje. §§ 113 i dalje). takva filozofska intepretacija nije dopirala do većine Izraelaca: oni su u Zevsu videli samo jednog od mnogih bogova koje su slavili Gentili. Simon. Juda Makabejac. nav. Izraelci su upoznali iskušenja i opasnosti koje su im pretile od religijskog sinkretizma (up. str. I. 51. Tvorci ukaza o progonu bili su upravo Tobijanci. str. M. Smatralo se da će ova pobeda religijskog reda zadovoljiti haside. delo. »pobožnih« [hasidi (hassidim)]. Dekret je pod pretnjom smrti zabranjivao praznovanje Sabata i drugih praznika. up. Već duže vremena suprotnosti između dveju stranaka — Tobijada i Oni jada — pretile su da pređu u nasilje. već da Bogu nađene ime koje je neznabošcima bilo nepoznato. opčinjene grandioznom religijskom i filozofskom vizijom stoicizma. on nije hteo da Jehovu zameni Zevsom Olimpskim. 289. njihovi protivnici su posavetovali Antioha da jednim kraljevskim dekretom ukine Toru. Helenofili su tražili radikalnu reformu koja bi biblijski judaizam preobratila u religiju »modernog« tipa sličnu drugim onovremenim sinkretističkim tvorevinama. Uz to. dao je znak za oružani ustanak. Prve apokalipse: Danilo i Henoh I Sukob s helenizmom dostigao je vrhunac pod vladavinom Antioha IV Epifana (—175—164). st. kraljevi su sada bili 27 Prema Bikermanu (Biokermarui) Antioha su na užasne represije naveli helenofilski ekstremisti u Jerusalimu. brojni grčki i rimski autori povezivali su Jehovu i Zevsa. Simon. skrnavljenje za tradicionaliste. vođenje rata je preuzeo jedan od njegovih sinova. Jud. str. str. poistovećenog s feničanskim Baalom. 120 i dalje. a naročito za vreme kraljevstva. 80 Up. 28 Bickermann. Ali. Der Gott der Makkabder. str. I. Posle više stoleća. 49. . on je zauzeo hram i obnovio kult.29 Slično poređenje. Međutim. Hengel. Ali su Makabejci nastavili borbu i za političko oslobođenje koje su uspeli da ostvare ~ 128. godine. 29 Up. Svuda po Palestini podizani su žrtvenici bogovima Gentila i stanovništvo je bilo primoravano da im prinosi žrtve. delo. Antioh je bio odgovoran za mnoga svetogrđa (u prvom redu politeistički karakter kulta zavedenog u Jerusalimu). i svuda. up. koristeći jedan neuspeli pokušaj pobune stranke Onijada. I. 30 Sveštenik Matatija. Godine ~ 164. 261 i dalje. Već od osvajanja Kanaana. pljačke. 12. Od samog početka podržavala ga je jedna grupa zelota.210 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 202. U suštini. kako to kasnije priznaje istoričar Josif Flavije (Ant. nasilje Antioha Epifana bilo je mnogo teže. 28 Pored toga. mogao je prihvatiti veliki deo helenofilske inteligencije. 87 Hram u Jerusalimu bio je pretvoren u sinkretističko svetilište Zevsa Olimpskog. 320 i 253). »Jupiter—Jahve«. nav. iz porodice Hasmonejaca. Posle Matatijeve smrti. M. netrpeljivost i naročito za proganjanje Jevreja. Hengel. Godine 167.

pokušaj nasilne paganizacije izazvao je takav potres koji Jevreji iz Palestine nisu uspevali da zaborave: više nisu mogli da veruju u nevinost mnogobožaca i ubuduće će ih čitav jaz deliti od helenističke kulture. istorijski događaji toga vremena su preobraženi. Harizmatični lik Jude Makabejca podstakao je docnije i druge vojne pobune. str. 32 Ali sinkretističke tendencije razvijale su se i dalje u Samariji i Transjordaniji. 213—256. pečena zemlja. itd. Prvi apokaliptični spisi. koju je predvodio Bar Kohba od 132—135. 14* . Ali. Danilova knjiga priča o jednom Nabukodonosorovom snu (~605—562). ovoga puta protiv Rimljana. Up. I. godine narod je s olakšanjem prihvatio rimsko sizerenstvo.ISKU3ENJA JUDAIZMA 211 jevrejskog roda. Eddy. »pobožni« se moraju pripremiti za Božji sud koji predstoji. S jedne strane. Taj postupak (vaticinia ex eventu) karakterističan je za apokaliptičke spise. 175—234. Hellenistic Civilization and Jews. Strah od istorije dostigao je dotad neviđene razmere. No nas u ovoj knjizi pre svega zanimaju religijska ostvarenja te epohe. a pobunu. 31 Makabejske progone i rat analizovali su Bickermann. vojni uspeh Makabejaca imao je za posledicu začuđujuće jačanje političkog uticaja jevrejskog kraljevstva. 3 1 Njihova vladavina bila je stravična i ~63. Kao što se moglo i očekivati. delo. Proročanstva Histapa i Sibile. str. Veliki značaj pridavan p o k a j a n j u bio je direktna posledica apokaliptičnog shvatanja istorije. bio je presudan za istoriju i religiju jevrejskog naroda. noge od gvožđa i pečene zemlje. Tako. ustanak od 66—70. Svoj sadašnji oblik Danilova knjiga je dobila ~164. surovo je ugušio Hadrijan. nastali su u sredini »pobožnih« (hasida). te ćemo se stoga na njima najviše i zadržati. 33 Up. 33 S druge strane. 177 i dalje. »Pobožni« su sačinjavali jednu veoma zatvorenu sredinu: oni su insistirali na bespogovornom poštovanju Zakona i brzom pokajanju. posle Pompejevog osvajanja. Danilo i Henoh I predskazivali su da se svet približavao svome kraju. grudi i ruke su mu bili od srebra. Tada se iznenada odvojio jedan kamen i udario u kip: »u istom trenutku sve se razbilo. birani iz porodice Hasmonejaca. V. K. Hengel. Vek koji je protekao između nasilja Antioha Epifana i pretvaranja Palestine u rimsku provinciju. 33 on snaži veru u proročanstva i time pomaže vernima da podnesu svakodnevna iskušenja. I. Autor opisuje događaje svoga vremena ili zbivanja koja su im neposredno prethodila u obliku proročanstava datih nekoliko vekova ranije. Tcherikover. 308. prepuni su šifrovanih poruka i integrisani u jednu specifičnu viziju univerzalne istorije. godine. godine okončan je razaranjem drugog hrama kao i Jerusalima od strane Titovih legija. Kralj je video nekakav kip: glava mu je bila od zlata. The King is dead. Danilo i najstariji deo knjige Henoha I. gvožđe. Sledstveno tome. str. up. stomak i bedra od bronze. takođe Hengel. str. nav. a posebno u grekofonskoj dijaspori. S. egipatsko »Lončarevo proročanstvo«.

Hengel. spasom odvajkada određenim od strane Boga i upisanim u plan Istorije. 133 i dalje. Četvrto.26 Po tom unapred utvrđenom planu. I. A. »čvrsto kao gvožđe«. 34 Takođe i »veliki eon« o kojem govori Henoh I (16 : 1) može se uporediti s doktrinom o »velikoj godini«. koja se nižu jedno za drugim. Ali. dramatično n a b r a j a n j e sudbina četiri kraljevstva izražava u isto vreme i jedinstvenu koncepciju univerzalne istorije. a zatim treće. Lacoque. U nizu predstavljenih kraljevstava. Eliade. podsećajući na prelomne događaje prošlosti. Izrael ima centralnu ulogu. autor Danila je imao sasvim određen cilj: ohrabriti i osnažiti svoje suvernike. Sve u svemu. 36 U toku svog ekstatičkog putovanja na nebo Henoh je video tablice na kojima je bila ispisana celokupna istorija (Henoh. osobito na niz katastrofa koje su uništile vojne imperije. posle njega nastaće drugo. Ali je opstanak izraelskog naroda ipak najviše bio ugrožen u vreme četvrtog kraljevstva (tj. O istom motivu up. ali će na k r a j u i samo biti uništeno. Aleksandrovog kraljevstva. međutim. feničanske. Persijanaca i. u stvari. Danilo tumači san: glava od zlata — to je sam Nabukodonosor. W. 57—67. str. Tada će »Nebeski bog osnovati jedno kraljevstvo koje nikada neće biti razoreno. neohaldejskog). Baumgartner. 35 Pa ipak Danilo i jevrejske apokalipse donose jedan element nepoznat drugim tradicijama: događaji koji čine univerzalnu istoriju ne odražavaju više večni ritam kosmičkog ciklusa i ne zavise od zvezda. Danilo. Tema o četiri kraljevstva. posebno str. oni se odvijaju po Božjem planu. . str. tvrdi da se bliži k r a j grešnog sveta i da je došlo vreme kada će Bog stvoriti večno kraljevstvo. str. njihovi prethodnici su dosta brojni. za vreme Antioha Epifana). i to kraljevstvo neće pripasti nijednom drugom narodu« (2:55). I. Le Mythe de l'éternel retour. 34 Up. drugim recima konačni trijumf Izraela je neminovan. str. 214—222. Pored pomenutog. Tačno je da se u mitološkim predstavama uočava orijentalno poreklo. Životinje predstavljaju četiri kraljevstva kojima je suđeno da propadnu: posle toga. sreće se kod Hesioda i u Iranu. bronzano. uništiće ostale. koje će vladati ćelom zemljom. 8i : 1 i dalje). Taj trijumf neće biti samo političkog reda. uprkos gresima njegovog naroda. okončanje istorije poistovećuje se sa spasom Izraela. Medejaca. str. The Ascension of the Apostle. pomenimo: haldejske. Widenggren. 35 Up. 291 i dalje. simbolizovana metalima. Asiraca (tj. 49 i dalje. iranske. Danilo prepričava još jedan od svojih snova u kome je video četiri ogromne životinje kako izlaze iz mora. A. vladavina nad svim carstvima biće podarena »svetom narodu Svevišnjeg« (7 : 27). Što se tiče četiri životinje. »Danielforschung«. 27 i dalje. uočljiv je proces sve bržeg propadanja. slabije kraljevstvo. istorija ide ubrzano ka svome kraju.212 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bronza. Le Livre de Daniel. najzad. Bentzen. srebro i zlato postadoše slični plevi na gumnu u leto: vetar ih raznese ne ostavljajući traga« (2 : 32—36). Daniel.

vode poreklo od prastarog mitsko-ritualnog scenarija: kraj jednog sveta praćen je Stvaranjem novog (§ 12. Eshatološko shvatanje suđenja vatrom verovatno je iranskog porekla (up. IV. str. 583). dostojanstvo i kraljevstvo (7 : 13—14). Doktrinu uskrsnuća objavljuje čitava apokaliptička literatura (Jezdra. Prvo neosporno pominjanje uskrsnuća nalazimo kod Danila 12 : 13: »kada bude došao kraj. II. osuđenim da budu gurnuti u užarenu provaliju (90 : 20 i dalje. Od Isusove propovedi. njega će. 38 Iz iste epohe je Henoh I. up. n j u su prihvatili svi osim saduceja. uostalom. § 104). 576—77). Aspects du Mythe. Le Mythe de l'éternel retour.38 U pitanju je verovatno iranski uticaj. I. Henoh. IV—V). preuzeti i Isus. II. I. P. str. sa drveća će kapati krv. i Henoh je. Godina će postati kraća. iz izvora će poteći krv. U istoj viziji Starca i suđenja Danilo prisustvuje silasku s neba jednog bića koje se prikazuje »kao Čovekov sin«: njega dovode pred Starca i njemu se poveravaju vlast. pokvarenost će biti pobeđena i svuda će zavladati istina (Jezdra. »Čoveku«) Danilo u sudnjem času eshatološkog t r i j u m f a simbolično prikazuje narod Izraela. ali isto tako treba imati u vidu i paleoorijentalnu koncepciju bogova vegetacije (up. 259—60). kamenje će propištati. itd. a mesec danju. 90 : 33 i delo Jasona iz Kirene. str. itd. 149 i dalje. Hengel.ISKUŠENJA JUDAIZMA 213 203. 62 : 14 i dalje. Radi se o jednoj mitološ37 Up. Taj naziv će imati velikog uspeha u prvom veku pre naše ere. nastaće suša i glad. Apocripha. IV. redigovano ubrzo posle smrti Jude Makabejca. (IV. § 118). kao i u drugim tradicijama. 51 : 1—3. I. IV: grešnici su namenjeni »peći Gehenea«. video Gospoda na tronu i »zapečaćene knjige« i prisustvovao je suđenju palim anđelima i apostatima. njihova tela će uskrsnuti«). 37 I baš kao u iranskoj tradiciji. ljudi će se međusobno poubijati. Eschatologie str. Charles. knjige su bile otvorene«. Ti klišei. 196. Charles. vatra će izbijati iz utrobe zemlje. svojstveni apokaliptičkoj literaturi. najavljuju brojne kataklizme i pojave kosmičkih nepravilnosti: sunce će svetleti noću. pa prema tome i do uskrsnuća mrtvih. no t a j odeljak je teško datovati. Charles. U »Čovekovom sinu« (tj. a čestiti su nagrađeni da borave u »raju blaženih« (7 : 33—37. Jedina nada: kraj sveta K r a j sveta u jevrejskim apokalipsama. up. . Volz. Što se tiče Poslednjeg suda. ti ćeš ustati po svoje«. 5 : 4—12). 150 i dalje. na k r a j u sveta doći će do sveopšteg suđenja. Slika »Svevišnjeg« na »prestolu Suda ponovo se pojavljuje kod Jezdre. koji sedi na ognjenom prestolu: »sudilo se. U svom ekstatičnom snu. Danilo (7 : 9—14) ga opisuje kako se odvija u prisustvu jednog »Starca« »obučenog u kao sneg belo odelo«. Posle Suđenja zlo će zauvek nestati. str. gl. zvezde će napustiti svoje putanje. Već je i knjiga Isaije (26: 19) pravila aluziju na uskrsnuće (»mrtvi će oživeti. str. L'Apocalipse syriaque de Baruch) a isto tako i fariseji. Jezdra. slično tome. 61 : 5. 6 : 26—28.

283 i dalje. Tek će se u poznom judaizmu govoriti o Adamu koji je postojao pre Stvaranja. uništiti ili savladati sve demone i potom osnovati svoje Kraljevstvo. 8 : 52—54). 3 9 Koncepcija jedinstva opšte istorije mogla je da dešifruje onovremeno značenje eshatologije. 257). 98 : 4 i dalje) i pobune palih anđela. U apokaliptičnoj literaturi Sotona inkarnira princip Zla: on postaje protivnik Boga. izgubila je snagu mladosti« (Jezdra IV. Njegova će moć dostići vrhunac kada se približi mesijanska era. Borš (F. Za svet i istoriju smatra se da su pod vlašću sila Zla. Jezdra II. radost i večni mir. Jevrejska apokaliptika veliča eshatološku ulogu Čovekovog sina. Ali u eshatološkom boju. između ostalog. 14 : 11. Daniel. 2. str. Prve napomene o Sotoni (Jov. Međutim. Eschatologie. 7 : 55). 1 : 3 i dalje) prikazuju ga kao pripadnika Jehovinog nebeskog dvora. šireći život. 90. 89 i dalje. Gajomard) ali neposredne prethodnike »Čovekovog sina« (»Čoveka«) treba tražiti u irano-»Radejskom« religijskom sinkretizmu (up. 7 : 50). U knjigama Danila i Henoha I. Volz.40 U ovom dobu trijumf je namenjen »Kraljevstvu Sotone«. Henoh I. W. Sveti Pavle označava Sotonu kao »Boga ovoga sveta« (Korinćanima poslanica druga. The Son of Mati in Myth and History. ali ne pravi nikakvu aluziju na njegovu prethodnu egzistenciju. He That Cometh.. up. Puruša. Bog ostaje centralna ličnost: zlo je još uvek nejasno personifikovano u Protivniku Jehove. itd. izd. u apokaliptičnoj literaturi osnovna slika se znatno menja. § 216). § 115). Jehova će pobediti Sotonu. judaizam nije znao da je Čovekov sin predstavljao varijantu mita o Prvobitnom čoveku. Štavile. str. up. Suprotno starim kosmologijama koje su objašnjavale progresivno i neizbežno propadanje sveta teorijom cikličnog tipa (najdoslednije izraženoj kroz indijsku doktrinu o četiri fuge) Hasidi su proglasili Jehovu za jedinog vladara Istorije. 2 : 1 i dalje. 141 i dalje. Smatran je »neprijateljem« zato što je predstavljao nebesku ličnost neprijateljski raspoloženu prema čoveku (up. 89. 41 Datum eshatona mogu da izračunaju »mudraci«: vid. o Antroposu ili Prvobitnom čoveku. . 17. 38 U stvari. Odista.. 9 : 22 i dalje. Borsch) je dobro ukazao na orijentalni mitologem Kralja kao Sina prvobitnog čoveka. Ideja o Prvom čoveku kojem je data eshatološka nadležnost nije biblijska. izd. Religion des Judentums. Up. 2. 1 : 6 i dalje. str. 4 : 5. 41 Neki tekstovi govore o povratku u r a j pa prema tome i ukidanju smrti (Jezdra IV. 48 U istom delu nalazi se prastara ideja o neminovnom propadanju sveta: »Kreacija je već stara. u n j o j se precizira i jedna nova ideja: ideja o dva doba (ili o dva Kraljevstva): »ova vladavina« i »druga vladavina«. str. Zaharija. Bousset. odnosno kada nastupe brojne katastrofe i dođe do već pomenutih aberacija (str. zapisano je: »Svevišnji nije stvorio jedno doba već dva« (Jezdra IV. Mit je indoiranskog porekla (up. ono se tu rađa iz ljudske nepokornosti (Henoh I. P. A. 420 i dalje. 10 : 12. 4 : 4). što će reći demonskih sila kojima zapoveda Sotona. Mowinckel.214 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koj ličnosti prilično odomačenoj u helenističkom svetu.

Pomenimo samo čuveni primer Samuila: »Duh Jehove se bio povukao iz Samuila i jedan zao duh. 45 Up. između ostalog.). Ono što se do tada smatralo kao trenutak u univerzalnom procesu (zasnovanom na alternaciji suprotnosti: dan/noć. str. posebno ovaj mile42 Kumranski rukopisi ukazuju na postojanje dva duha koje je stvorio Bog. Ličnost Sotone se po svoj prilici razvila pod uticajem iranskog dualizma. . realnosti i božanstva. pre svega funkcija Zla (up. tj. dovodi i do personifikovanja negativnih vidova života. jer će svi biti posvećeni i njihov kralj biće Mesija« (17: 26 i dalje. U svakom slučaju. He That Cometh. dolazeći od Jehove. i pored sveg svog savršenstva i večnog trajanja. »dualizam« se očituje kao posledica duhovne krize koja jednovremeno dovodi u pitanje i jezik i tradicionalne teološke postulate i koja. prema tome. što podseća na zervanizam (§ 213). Mesija je uvek smatran ljudskim bićem. treba voditi računa i o jednoj starijoj tradiciji koja je Jehovu shvatila kao apsolutni totalitet realnog. . S druge strane. dobro/zlo. Što se tiče eshatona i novog Stvaranja. lik sotone. kao coincidentia oppositorum u kojoj koegzistiraju sve suprotnosti pa. jer one prethode dolasku Mesije i najavljuju ga. Mowinckel. pre nego što postane čuvena ličnost u evropskoj literaturi XVIII i XIX veka. jednog dobrog i jednog rđavog (up. Solomonovih Psalama (delo redigovano u I veku pre Hr. 29. koji prenose jednu molitvu za brži dolazak Mesije. o tome apokaliptična literatura nema neku jedinstvenu koncepciju. ] i u njegovoj vladavini neće biti nepravde.ISKUŠENJA JUDAIZMA 215 Međutim. itd. 280 i dalje. odigraće značajnu ulogu u formiranju i daljem razvoju hrišćanstva. taj ponovo stvoreni svet ostaje fizički svet. jer Sotona ne koegzistira od samog početka s Bogom i on nije večit. Kraljevstvo Mesije treba da se ostvari još u sadašnjem eonu. Kao kod Isaije i drugih proroka posle izgnanstva. personifikovano i daje mu se specifična i isključiva funkcija. 223). § 195). Za neke. Kao i u drugim religijama. on je upravo kralj božjeg naroda. . život/smrt. 16:14). 43 Setimo se samo jednog primera. 42 U svakom slučaju reč je o umerenom dualizmu.). sina Davidova. Svi sastavljači tekstova onovremene velike nesreće i nevolje opisuju kao »stvaralačke muke« ili »Mesijanske muke«. koji treba da uništi »nepravedne vladare i očisti Jerusalim od prisustva neznabožaca« (17: 22—24). »On je pravedan kralj [ . što predstavlja posledicu razmišljanja o misteriji božanstva i upliva iranskih dualističkih doktrina. ono je u neku ruku privremeno. § 59). sa bogatom bibliografijom. u njemu izazva užase« (Samuilo I. kao inkarnacije Zla. 30). ubuduće postaje izolovano. Verovatno da je Sotona istovremeno rezultat »cepanja« drevne predstave o Jehovi. i Zlo (up.

apokaliptičke vizije su podsticale na snažniji otpor protiv nasilja istorije. str. 46 Strack i Billerbeck. II. . takođe Moore. str. 340. 345 i dalje). ili pak zajedno sa Elijem.4* Toj mesijanskoj kraljevini je namenjeno da traje 400. kao i u drugim tradicijama. Reakcija jariseja: veličanje Tore U judaizmu. nav. 350. Ukratko rečeno. sve je više rasla uverenost da se sadašnji eon približavao svom kraju. delo. Judaisme. Sve dotle vernici se moraju kajati. izvore koje navodi Moore. 500. da će on lično otvoriti vrata R a j a [ . II. ] i Posvećenima dati da jedu sa Drveta života« (18 : 9— 12). U njima se neprestano ponavljaju isti motivi: uništenje bezbožnika. Neki tekstovi dodaju da će se toga dana svi narodi preobratiti i početi da obožavaju jednog jedinog Boga. 371). povećanje terora najavljivalo je spas. jednog sveštenika i jednog kralja. uništiće posledice greha. La Religion d'Israël.000 godina. str. Zavet Levija jasno kaže da će pod Mesijom sveštenikom »iščeznuti svaki g r e h .216 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijum. Do sličnih revalorizacija patnji. 375 i dalje. § 224). pored Henoha. ispaštati i pokoravati Zakonu (isto. i to ne samo kod Jevreja i hrišćana. gde su navedena različita rabinska mišljenja. »Ali posle sedam dana usnuli eon će se probuditi« (Jezdra IV. itd. karakterističnom za mesijanske nade i jevrejske duhovne spekulacije ponikle između pobune Makabejaca i razaranja drugog hrama (up. II. trijumf Jevreja. II. II. Onovremene katastrofe su odgonetane kao podsticajni predznaci. 44 Tu ideju će razrađivati rabinske spekulacije. Mesija će doći u trenutku koji Bog odabere. Za n j o m će uslediti sveopšti sud i uništenje sveta. str. ili 1. Judaism. pri čemu prvenstvo d a j u svešteničkom Mesiji. uskrsnuća i večnog blaženstva. blaženstvo koje će Bog darovati vernicima. 375 i dalje. Judaism. 45 Sanhédrin 99a. t j . Elije i drugih ličnosti koje je Bog uzdigao na Nebo. up. Kommentar zum Neuen Testament aus Talmud und Midrasch. Haosu. Što se više pogoršavao položaj jevrejskog naroda. Moore. II. drugim rečima doći će do novog Stvaranja. Prema nekim rabinskim izvorima. . da se datum eshatona može izračunati. 47 Dodajmo da Isusove propovedi i uspon hrišćanstva u potpunosti odgovaraju duhovnom zametku. str. Sam Mesija će umreti i sve će se vratiti prvobitnom »miru«. bilo je napušteno. . na Nebu. 7 : 28 i dalje. Spekulacije u vezi s dolaskom Mesije nastavljene su u rabinskim krugovima u toku prvih vekova posle Hr. str. 46 Zavet dvanaest rodozačetnika i Kumranski rukopisi pominju dvojicu Mesija. str. 47 Ringgren. . Mesija je neposredno po svom rođenju sakriven u Raju. Charles. str. 204. Jehovu (Moore. dolaziće mnogo puta i docnije. Ali uverenje koje su autori Apokalipsa tako revnosno zastupali. izazvanih istorijskim događajima. Ukratko. up. str. . 582). 382. Mowinckel. II. 350 i dalje). 45 Više tekstova svrstava Mesiju među večna bića. (vid.

str. samo jednoj ograničenoj grupi posvećenih.ISKUŠENJA JUDAIZMA 217 Nije reč o bekstvu od pritiska istorije. U Henohu I ( 1 : 6 ) Čovekov sin je opisan kao uzor posvećenog. obuhvatali ceo vidljiv i nevidljiv svet: zemaljsku i nebesku geografiju. Slavni Henoh. dok su tekstovi. 375 i dalje. Apokaliptička literatura je predstavljala jednu svetu nauku. Vizije i ekstaze potvrđivale su autentičnost istinskog »proroka i mudraca«. delo. 206 ii dalje. »sve tajne mudrosti poteći će iz njegovih usta« (isto. Ono što sledi.«» Tu koncepciju o Mudrosti. čuvenim po svojoj pobožnosti i vizionarskim sposobnostima. 61 autori apokalipsa su detaljno razradili. 630. str. 83 : 1 i dalje. 204 i dalje. U praskozorje sveta Bog je nekim ličnostima. II. Njegove n a j karakteristični je osobine su mudrost i inteligencija. 51 : 3). str. " Druge primere vid. Knjiga Danila je otkrivala samo opštu istoriju. učenje o tajnoj gnosi. nav. Henoh dolazi do svetlih saznan j a kroz svoje snove i vizije (Henoh /. Ali. »Onaj koji otkriva dubine i tajne i koji zna šta je (skriveno) u tami«. Sada on objavljuje novo otkrovenje i traži pokajanje. 49 Dodajmo da je tema o »skrivenom (spasonosnom) učenju« bila veoma popularna u helenističkoj epohi (§ 209) i da je opravdavala postojanje svih gnostičkih škola (§ 229). 51 Up. Kada on bude došao na presto. božanskog porekla i sadržaja. »zapečaćena«. a zatim je nestao. »učitelj svih tajni«. Vizije i ekstatička iskustva odigrali su kapitalnu ulogu u apokaliptičnoj literaturi (kao i u drugim domenima helenističkog sveta). pošto se prvobitna epoha približila svome k r a j u (eshaton). nazvani »Henohovim predanjem«. u velikoj meri se oslanja na Hengelove analize. niti o optimizmu pothranjivanom priviđenjima. 137 nap. sada se sveta nauka ponovo otkriva i to. kod Mowinckel. Ta poruka je bila ezoterična. kao i uvek. 93 : 1 i dalje). 14: 1. I. Bog je onaj »koji mudrima daje mudrost«. 385 i dalje. III). postoji do upainišadsike epohe. ali je najviše razrađeno u tantričkoj literaturi (up. Hengel. Anđeli ga uvode u nebeske misterije i on preduzima ekstatička putovanja na Nebo (gl. astronomiju i astrolo18 Prema predanju Henoh je bio jedan od Rodozačetniika pre Potopa: on je »išao uz Boga. t. ona je potom prenesena nekim izuzetnim bićima. 13 : 8. one su postepeno bogatile i nauku otkrovenja u celini. 5« U Indiji. . jer ga je Bog uzdigao na nebo« (Postanje. 12—36) gde mu Bog dopušta da vidi tablice na kojima je ispisana celokupna istorija od početka do kraja. Kao što piše autor Danila (2 : 20—22). 5 :24). skrivenoj na nebu i nedostupnoj ljudima. prenošenoj putem inicijacija. Kao i Danilo. 48 sada postaje veoma popularan: on je predvideo neminovno suđenje pokolenju pre Potopa i palim anđelima. delo. nav. otkrio t a j n a saznan j a . jer se približava drugo Suđenje. drugim rečima. nedostupna profanima. Pored toga. legendarni mudrac i prorok prvobitne epohe.

54 Tora je uzdignuta na stepen jedne apsolutne i večne realnosti. sačinjen od 248 delova i 365 vena. Istoriju i nebeski svet. I. 55 Svaka od 248 zapovesti i 365 zabrana koje čine Toru ima kosmičko značenje. isto. Nijedan drugi tok jevrejske misli nije pozajmio toliko mnogo helenističko-orijentalnih ideja kao apokaliptički. Kao što primećuje Hengel (I.) poznat je po tome što je rekao: »Da nije bilo Tore. ali te ideje su obogatile judaizam i ojačale nadu jevrejskog naroda u jednom izuzetno teškom periodu. Čovek. hasidi. apokaliptička osnova ostaje starozavetno shvatanje istorije spasa. str. pre svega religijska kreativnost izazvana sinkretizmom. str. saznanja običnom razumu nedostupna. potpunoj i spasonosnoj nauci koja se može steći kroz ekstatičke vizije ili preneti putem inicijacija. »Nepomirljivi otpor prema Tori« koji su tako revnosno zastupale pristalice Antioha. nego Ben Sira. Jer. str. U stvari. Pod vodstvom »Učitelja Pravde«. Pa i pored toga. otpočeli su još oštriju raspravu s helenizmom. e. Nebo i Zemlja "ne bi postojali. predstavljala je jedinu snagu koja je bila u stanju da ograniči sveprisutnost Tore. meteorologiju i medicinu. oni su raspolagali naukom koja je bila superiornija od grčke. I. I. str. učitelji mudrosti. da nije bilo tako. str.53 U pitanju je veoma važan duhovni fenomen. Prema Simonu ben Lakišu (Simon ben Laquisch) (III vek n. intenzivniji razvoj verovanja i ideja koje su Jevreji preuzeli iz orijentalno-helenističke baštine. Hengel. Eshatologija. Juđaisme. a deliće je i antičko hrišćanstvo.).« Tekst naveden prema Hengelu. uvrstili brojne helenističke ideje u svoje učenje o Zakonu. 34 Hengel. 266 i dalje. str. prihvatili su i asimilovali ideje izvedene iz više sinkretističkih sistema. potpomognuti »apokaliptičnim revelacijama«. i druge izvore kod Moore. 208). Hyrcanus (oko 100. n. Vid. Hengel. potvrđena je takođe i u drugim religijskim tradicijama. Tora će na kraju zavladati i onovremenom istorijom i kosmičkim ritmovima (isto. izdvojila se od ostalog dela zajednice i odlučila da živi u pustinji monaškim životom (§ 223). Eliezer B. 240 i dalje. tvorci prvih apokalipsa. druga grupa potekla od hasida. uzorni model Stvaranja.218 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA giju. 292 i dalje. svet je opstao zahvaljujući tome što je Izrael prihvatio Toru. str. e. odnosno »drugi front« u konfrontaciji s helenizmom. 53 U k r a j n j o j liniji bezbožničko nasilje Antioha Epifana i pobedonosna pobuna Makabejaca bili su odlučujući za orijentaciju i buduću strukturu judaizma. podstakao je »oduševljenje za Toru« i konačno doveo do konsolidovanja ontologije Zakona. Prema »Henohovom predanju« kosmološke misterije su u isti mah i otkrivale i uzdizale Božje delo. god. »eseni«. Uostalom analogni proces se može otkriti i u drugim verskim strujama. a uz to i sudbinu čoveka u trenutku eshatona. a najbliža analogija senobitske organizacije esena jeste zatvorena konventikula grčkog tipa. 172. 312. vratio bi se Haosu. I. U stvari. njihova nauka je obuhvatala Kosmos. 53 R. Vid. Up. 312). 52 53 . Hasidi. Ta koncepcija o jednoj ezoteričnoj. u stvari. 251. hasidska grupa. I. Ćak su i fariseji.

7). Izraelci su bili njegov narod. kao izraz slobodnog i spasonosnog otkrovenja Boga. oni su bili istorijska realnost. 58 Hengel. kao i trijumf legalizma takođe su doprineli okončanju eshatoloških nada. 175). »onde gde ima puno Tore. 56 Dva veka kasnije tantrizam će dati jedan sličan antropo-kosmički sistem i ritual. »Hristologija. koje nije priznavalo nacionalne i istorijske granice. Uzrok ove snažne i stvaralačke opozicije bio je pre svega paradoksalni karakter Otkrovenja. U drugoj polovini II veka pre Hrista. pri tom. Tora je izvor života. judaizam je bio na putu da postane univerzalna religija. t. Hengel. 57 a takvo »usredsređivanje« sputavalo je razvoj jedne religije koja je pretendovala na to da postane univerzalna. 8 : 4 i dalje). odnosno ograničeno na jevrejski narod. Ali. da sve do k r a j a istorije očuva svoj identitet netaknutim. nadahnute duhom jevrejskih proročanstava. blagodareći izuzetnom razvoju dijaspore. Od vremena Proroka jevrejska religioznost je bila stimulisana sukobom »univerzalističkih« i »partikularističkih« tendencija. U stvari. Otuđenje od naroda izjednačavano je sa otpadništvom. a malo vremena zatim i u nejevrejsku Antiohiju (Delà. da pošlje misionare Samarićanima koje su Izraelci toliko mrzeli (Delà. Zakon je svakako imao odlučujuću ulogu u odbrani nacionalnog identiteta. već pre svega teologija zasnovana na pojmu »izabranog naroda«. Treba međutim dodati da je. Alegorično tumačenje nije poništavalo doslovni smisao svetih knjiga i Filon je priihvatalo i zakone i propisane zabrane. proglašeno je univerzalno važećim. Prema tome. puno je i života« (Pirkê Abbot.ISKUŠENJA JUDAIZMA 219 i samom svojom strukturom istovremeno je odraz Božanskog delà (Kosmosa) i Njegovog otkrovenja (Zakona). I. drugim recima. i delimično misionarskoj propagandi. »Cak je i apokaliptička literatura postepeno iščezla i bila zamenjena jevrejskom mistikom« (Hengel. To uostalom objašnjava odluku prvobitne hrišćanske crkve. i dalje smatralo isključivo namenjenim Izraelcima. 314.« 58 Napor. u perspektivi judaizma. 11 : 19 i dalje). ali svest o univerzalnoj misiji nije se mogla nesmetano razvijati ukorak sa snažnim nacionalističkim i narodnim strujama. str. . str. 56 Kao apsolutna realnost. koji je zahtevalo usredsređivanje na Toru. I. III. Kao što piše Hilel (Hillel). odnosno obesvečenjem jedne etničke strukture posvećene samim svojim poreklom. dakle. sanktifikovana Božjom voljom. napuštanje univerzalne misije bilo cena koja se morala platiti da bi se očuvala izraelska zajednica. da večito ostane na raspolaganju Bogu. Ali. veličanje Tore korenito je modifikovalo sudbinu judaizma. U k r a j n j o j liniji najvažniji je bio istorijski opstanak jevrejskog naroda. zamenila je ontologiju Tore. 312. reakcija na Antiohovo bezbožništvo dovela je do onoga što se naziva »usredsređivanjem na Toru«. Nije posredi bio samo »nacionalizam«. III. a da se. 57 Up. Božje otkrovenje u istorijskom kontekstu. I. up. Prvi zadatak jevrejskog naroda bio je. Jehova je izabrao Izrael. Čak i u dijaspori primat Tore nije bio osporavan.

posle koje je novi vernik priman u zajednicu. ali i kultovi dinastija usmereni su ka analognom cilju. Pripadanje jednoj zajednici nimalo nije sprečavalo uključivanje vernika u druga t a j n a bratstva. reč je u prvom redu o individualnom spasenju. to su njegove široke razmere i iznenađujuća kreativnost. kao i u religiji Izraela. grčke i rimske religije. ono po čemu se sinkretizam helenističke i rimske epohe izdvaja od ostalih. budizmu Mahajane i taoizmu. Ali. Divinizacija suverena i sinkretistički državni kultovi — npr. on se pojavljuje kao neophodan uslov stvaralačkog razvoja bilo koje religije. lat. 1 Ugledni svetitelji. obrede. Njihov kult sadržavao je jednu više ili m a n j e razrađenu inicijaciju (katihizis. Fortuna). Daleko od toga da bude neplodan. eshatološke i apokaliptične teorije. . Serapisa u Egiptu u doba Ptolemeja — imali su isti cilj. Istina je da je u doba koje mi razmatramo jedino bog Serapis bio rezultat sklad nog sjedinjavanja dveju božanskih figura. Ta prastara i široko rasprostranjena pojava odigrala je važnu ulogu u obrazovanju hititske. Kao i svi onovremeni duhovni tokovi. grčko-istočnjačke Misterije. obećanje spasa čini novinu i glavnu karakteristiku helenističkih religija. bliži su čoveku od tradicionalnih bogova. Moglo bi se reći da obećanja spasa nastoje da odstrane opasni uticaj boginje Tihe (»Sreća«. Ćudljiva i ne1 Na primer. religijski sinkretizam je glavno obeležje helenističkog vremena. Zevsa kod Lagida.XXVI POGLAVLJE SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA: OBEĆANJE SPASA 205. Atene kod Atalida. nada u spasenje razvijala se pod znakom sinkretizma. U stvari. Svakako. upućivanje u »tajne«). koji su došli do saznanja o smrti i vaskrsu. kult vladalaca — da navedemo samo neke primere — takođe ilustruju značaj i snagu sinkretističke misli. a kasnije ćemo videti da su sličnim procesom nastale i neke tvorevine iranske religioznosti (§ 212). Videli smo već koliki je značaj imao u judaizmu posle izgnanstva (§ 202). Religije Misterija Kao što smo već napomenuli (§ 184). Ali. I prvobitno hrišćanstvo razvijalo se u sinkretističkoj sredini. uzdizanje nekog tradicionalnog boga na stepen zaštitnika dinastije: Apolona kod Seleukida.

treba reći da je na osnovu vavilonskog astronomskog računanja i buduća istorija sveta bila podeljena na periode blagostanja i kriza kojima vladaju planete. Međutim. no. sve te religije spasenja ponovo su oživljavale izvesne elemente drevnih religija. 5 Up. boginja izjavljuje: »Ja sam Sudbinu pobedila i ona me sluša. 3 Ta pesimistička koncepcija mogla se opovrći jedino uverenjem da su izvesna božanska bića izvan Sudbine. Tiha (ili Fortuna) postaje jedan od Izidinih atributa. Herm. 39 i dalje. đelo. Svi ti kultovi posvećivanja upućivali su na drevnu prošlost.® Sudbina se na k r a j u povezuje s astralnim fatalizmom. Ova doktrina i astrologija — tehnika koja primenjuje n j e n a načela — razvile su se pod uticajem opservacija Vavilonaca. u stvari. Život pojedinica. već je otkrivao i to da mu sudbinu određuje kretanje zvezda. određen je zvezdama. ® Stoici su se trudili da isprave amoralnost astrologije. kao što ćemo kasnije videti. A. Radilo se svakako o jednom specifičnom klišeu Zeitgeista helenističke i rimske epohe. oni su tumačili Sudbinu kao Proviđenje koje vodi računa o moralu. Zlatno doba za vreme Avgusta posle građanskih ratova. J. teorija o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa bila je u Mesopotamiji. feničanskog (Adonis). jer duh (nous) je gospodar sudbine (heimarmene) isto kao i zakona (Corp. da su čak iznad nje. U Hvalospevima Iziđe i Ozirisa. Ta nova kosmo-istorijska vizija dovela je do stvaranja izvesnih eshatoloških teorija (npr. isto kao i vek gradova i država. u helenističkoj epohi. 15). sve Misterije su istočnjačkog porekla: frigijskog (Kibela i Atis). 4 § 202. str. Svakako. S druge strane. kao i u nekim drugim azijskim zemljama.. 16). »I Overcome Fate.« štaviše. itd). 340. 12. Bel je proglašen Gospodarem sreće. pa čak i onda kada su se redovno počeli upražnjavati pre m a n j e od jednog veka. nav. str. 4 Brojni misteriozofski i hermetički tekstovi tvrde da za posvećene prestaju da važe sudbinska određenja. Tarn. Conversion. U misterijama Iziđe boginja uverava posvećenika da mu može produžiti život preko granice koju mu je sudbina predodredila. Gnostici nisu više robovi fatuma (Lactantius. Bergman. 288—89. ti istočnjački kultovi gube svoj etnički karakter. njihove strukture Up. II. str. D. Fortuna rector. Nock. kakav je Aleksandar. čovek ne samo da se osećao vezanim za kosmičke ritmove. Met. str. u ovom slučaju.. posvećenja u druge religije spasenja mogla su se ostvariti bilo gde i bilo kada. § 97). Fate Harkens to Me«. Tiha donosi i sreću i nesreću. Sreća (casus infestus) ne može više biti protiv onih koji služe i slave Iziđu (Apuleius. 101. egipatskog (Izida i Oziris). Institutiones. Up. primenjenih na kruženje zvezda. jevrejska apokalipsa. Nock. koje se moglo obaviti isključivo na ielesterionu i određenog dana (up. ispoljava se kao ananke (»nužnost«) ili kao heimarmene (»sudbina«) i pokazuje svoju moć naročito u životima najvećih. Ali. to Proviđenje je stvorilo planete. naročito u vreme Carstva. iranskog (Mitra). već odavno poznata (§ 24). 102. 1 . XI. 9).SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 221 predvidljiva. Sa izuzetkom dionisizma.® Za razliku od posvećivanja u Eleusinske misterije. Hellenistic Civilisation.

24). među njih bezbroj. . junak Apulejevih Metamorfoza. Cumont. 256. navedeno u Naissances Mystiques. Potom mu je prenošena sveta mitska povest (hieros logos) o poreklu kulta. na putu ka smrti. nap. Dieterich. 236. Na još neobjašnjen način novi vernik je učestvovao u ritualu liturgijskog scenarija. Poznato je da se posvećenik zaklinjao da će čuvati tajnu o svemu što bude video ili čuo u toku ceremonije. Lucije. duhovno rađanje.. koja je n j e m u verovatno već bila poznata. U određenom momentu svog posvećivanja. novi vernik je smatran kao moniturus. Sve u svemu. ali mu se tom prilikom saopštavala nova ezoterična interpretacija. što se tiče tajnih rituala. u Eliade. 18. str. Posvećenju je prethodio period posta i mučenja posle kojeg je budući vernik izlagan purifikacijama i lus traci jama. str. odnosno posvećenja u pravom smislu reči. 236.222 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i soteriologije proklamuju univerzalistički cilj.7 Tokom ceremonije novi vernik je posmatrao ili se služio nekim svetim predmetima. U frigijskom ritualu. Religions orientales. može se pročitati: »Danas se preko Bebe. Druge primere vid. ali koji je prožet hermetičkom gnosom. A u tekstu. nove vernike su »hranili mlekom kao da su ponovo rođeni« (De diis et mundo. što je bilo ravno otkrovenju suštinskog smisla božanske drame. str. Većina delimičnih podataka kojima raspolažemo odnosi se na simboličnu smrt ili vaskrsenje mista. 4). U Misterijama Kibele. 21. str. izlaže se »dobrovoljnoj smrti« i »približava carstvu smrti« kako bi nastupio »dan njegovog duhovnog rođenja« (XI. dokumenta koja navodi F. Ono što je sačinjavalo suštinu njihovih javnih kultova poznato nam je. vezanog za smrt i vaskrsenje (ili ponovno rađanje) božanstva. mist je uzimao učešća u ritualnoj gozbi. ponovo rodi i postade besmrtan.« ili »Rođen ponovo da bi se njegovim rođenjem obnovilo stvaranje života. Tokom svog posvećivanja u Misterije Iziđe. 10. 43. U Misterij ama Mitre i Atisa na žrtvu su prinošeni bikovi i ovnovi i to iznad jame prekrivene rešetkom: krv je kapala na mista koji se nalazio ispod rešetke. str. Naissances Mystiques. piše Salustije. poznatom pod imenom Mitrina liturgija. Ova drevna praksa u to doba imala je pre svega eshatološko značenje. 8 Vid. De errore profanorum. . 7 A. reč je bila verovatno o nekom ezoteričkom tumačenju koje je u eksplicitnoj formi objašnjavalo i potvrđivalo njihovu spasonosnu vrednost.«. tu raspolažemo samo nekim uopštenim i zagonetnim podacima. 219. U isto vreme saopštavali su mu ili objašnjavali njihovu simboliku. 52.6 Toj mističnoj smrti sledilo je novo. posvećivanje se obavljalo kao neka vrsta imitatio dei. nap. međutim. Eine Mithrasliturgie. 8 U Mitrinim misterijama hleb i vino su posvećenom davali snagu i mudrost u ovom životu a slavu i besmrtnost • Firmicus Maternus.. .

Dionysos. na prvom mestu njegovim detinjstvom (čudesno rođenje. The Mystery Religions and Christianity. udruženja koja su postojala u Atini već oko ~300. tajna posvećenja je bila dobro čuvana. Sve u svemu. inspirisan je čuvenim događajima iz njegova života. II. On je uspeo da svoju m a j k u dovede do Olimpa i da Arijadnu vrati iz Podzemlja i oženi se njome. delo. str. A u helenističko doba figura Arijadne bila je simbol ljudske duše. 10 206. Podsećamo da u Bakanalijama Dionis proklamuje misterioznu strukturu svog kulta i objašnjava neophodnost tajne posvećivanja: »Njihova tajna štiti od mešanja sa onima koji nisu bahanti. sve je to u velikoj meri podsećalo na dvojaku prirodu Dionisa. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. Arheološki nalazi helenističke i rimske epohe su dosta brojni. ne uspeva da osvetli inicijaciju u pravom smislu reči. 801. prema tome. a naročito ukrasa na sarkofazima. ubijenog i vaskrslog. 802). 29 i dalje. čak i u slučaju kada ga prihvata većina naučnika. spomenici. str. U Delfima je prikazivana njegova grobnica. Popularnost Dionisa se takođe širila i preko društava Tehnita ili dionizijskih Artista. gonjenog a ipak pobednika. ali objašnjenje njihove simbolike. kultna mesta. Angus. H.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 223 u drugom. novi vernik je postajao ravan bogovima. 10 Up.« — »Kakvu korist od toga imaju oni koji ih slave?« — pitao je Pantej. Die Hellenistische Mysterienreligionen. I. rođenog od Zevsa i jedne smrtnice. 11 Njegova mitologija bila je najbliža životu. godine. nav. ali to su stvari koje vredi upoznati« (redovi 470—74). tekstovi koji se odnose na liturgiju gotovo su sasvim nestali. a pri tom su brojni spomenici predstavljali njegovo uskrsnuće. str. str. Reč je o parareligioznzim bratstvima 1 2 koja nisu imala karakter misterija. 320 i dalje. Up. Mitologija. Eliminisanjem ekstaze (koja se u dionizijskim misterij a m a i dalje zadržala) njegov javni kult je postao »očišćen« i oduhovljen. Apoteoza. " F.11 S. Izuzev nekih orfičkih himni iz poznijeg vremena. 9 Blagodareći posvećenju. 452 i dalje. Veliki b r o j skulptura. Dionis nije samo oslobađao dušu smrti nego se s n j o m i združivao u mističnim svadbama (Schneider. deifikacija. II. već smo prikazali jezgro njihovih problema (§ 125). demortalizacija (apathanismos) zajedničke su koncepcije svih Misterija. str. R. * . Reitzenstein. Cumont. kotarica) i izbavljenjem Arijadne koje prati hieros gamos. te. str. — »Nije ti dopušteno da to saznaš. Što se tiče dionizijskih misterija stricto senso. Mistični Dionis U helenističko i rimsko doba najpoznatiji grčki bog bio je Dionis. Carl Schneider. Jeanmaire. 12 Up. 106 i dalje. Kulturgeschichte des Hellenismus.

str. 252. str. str. si. nije moglo biti samo viđenje jednog takvog predmeta« (str. 15 Sudeći po spomenicima. 16. Dionysiake télété. o zatvorenoj. str. 14 F. koji je bio uvijen u mrežu (liknon). odnosno ritualnoj inicijacijskoj strukturi dionizijskih tijada. ali je on bio poznat i dvojici posvećenih u Misterije — Plutarhu i Apuleju — kao i orfičkim bratstvima helenističkog Egipta. Cumont. V veka) dokazuje da su bratstva imala sopstvena groblja na koja nisu primani drugi. S druge strane na jednom gipsanom reljefu. U svome eseju o predstavljenim scenama Fridrih Mac (Friedrich Matz). bez sumnje. Up. »Du nouveau sur l'initiation dionysiaque«. 197. up. 2. gde su Dionis i tri druge ličnosti označene poimence. »Dionysîaka«. Histoire des croyances et des idées religieuses. tu raspolažemo jedino hipotezama. »Dionysiaca«. Matz. Mac). Ovaj mit su nam preneli samo neki hrišćanski pisci. zaključuje da se glavni čin posvećenja svodio na odmotavanje falusa. jedna kotarica nosi oznaku: Mysteria. 6. S tim igračkama su titani uspeli da namame dete. A kotarica sadrži crepundia ili signa. 15 Boyancé. § 125). kako bi se obezbedila tajnost. Lux perpetua. 12. koji pominju liknon. 4 0 5 ^ 0 6 . Up. sigurnost u božansku podršku. isto. u vezi sa svim oblicima inicijacija. Što se tiče rituala posvećenja. koščice i ogledalo) koje se pominju još u III veku pre Hr. nap. str.u Verovatno da je ova često ilustrovana scena imala ritualni značaj. si. prikazuju Dionisa kako spava u pećini ili bahantkinju (menadu) kako igra pred velikom maskom boga. str. 55. izražavajući uverenje i nekih drugih naučnika. koja vode poreklo iz VI veka. oni preciziraju da se ceremonije održavaju noću. ne samo s dionizijskim. A tekstovi aludiraju na svete igre i ritualne gozbe ispred dionizijskih pećina. Dionisa-Zagreja. str. 35. 407 i dalje. kadru da mu obezbedi povlašćenu sudbinu na onome svetu.224 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Reč je. str. ali Boajanse (Boyance) je umesno ukazao na to da su tekstovi. 16 Boajanse smatra da »ono što je u mistu moglo roditi veru. sačuvanom u muzeju Ostije (tabla XXV. Les Religions orientales. smeštenom u unutrašnjosti pećine. t j . koje su posle ubili i isekli na komade (up. 16 Boyancé. Jedan natpis iz Kume (poč. 45). str. u papirusu Goruba. 384 i dalje. takođe R. Boyancé. odnosno »mistične igračke« (čigra. 108. . Glavni čin inicijacije bio je ostvarivanje božan" Vid. Turcan. Turcan. s druge strane. 13 Moglo se dokazati (suprotno mišljenju nekih naučnika koji su u njima videli samo povoljna mesta za gozbe i profana veselja) da su dionizijske pećine bile obredna mesta. str. Najstarija ikonografska svedočanstva. Les sarcophages romains à représentation dionysiaque. Eliade. O crepundia vid. hvalisavo prikazivanje falusa izgleda da je činilo deo »tih pomalo zastrašujućih rituala koji su prethodili pristupanju bogu«. čegrtaljka. I. 45. osim vernika Bahovih misterija.

dakle. Druge scene posvećivanja analizovao je Turcan. str. za razliku od Misterija. ostvarenu s bogom«. To je ono što objašnjava popularnost naziva Novi Dionis koji se davao nekim ličnostima (ili su ga one samo usvajale) početkom naše ere. 15 . takođe Turcan. Čuvene freske vile Item ( »Villa dei Misteri«) u Pompejima po svoj prilici takođe se oclnose na dionizijski kult. Mada je bio dete. 19 (Dete. ono je anticipiralo obećano blaženstvo posvećenima u Dionisove misterije. 405 i dalje. 416) navodi Ptolemeja XI. Dovoljno je setiti se sakralnosti pridavane lingamu Šive pa da shvatimo da u kontekstima nekih religija organ oplođavanja jednog boga ne simbolizuje samo njegovu stvaralačku moć već i njegovo prisustvo. 19 »Koncept polingeneze i ideja da se novi bog pojavljuje periodično nisu bili samo koncepti na očigledan način usklađeni sa shvatanjem koje je impliciralo smenjivanje epifanija i nestajanja (aphanismoï) boga koji se manifestuje kroz svoje godišnje ili dvogodišnje parusije (trietèrides). Lux perpétua.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 225 skog prisustva putem muzike i igre. 18 Pozniji tekstovi. up. str. 372. Na planu kosmičkog trajanja ovaj koncept se lako može transponovati u obliku kružnog ciklusa takođe kosmičkih razmera« (Jeanmaire. jer je bila reč o organu koji je rodio Dionisa. trijumvira Antonija i. Jer. 394 i dalje. insistir a j u na ulozi Dionisa kao Vladara novog doba. tako. okićeni cvećem. 18 Up. Zuntz. str. Nama je teško da razumemo čega ima svetog u takvom uživanju. kada su se posvećeni. neki autori smatraju dia se one ne odnose na Misterije i ne prikazuju mit boga a ni etape posvećivanja. O dionizijskom simbolizmu Deteta vid. Les sarcophages. Ali. Religions orientales. Hadrijana i Antoniusa. sasvim opravdana zapažanja. prepuštali radosnom pijanstvu. kasnije. 275 i dalje. u isti mah i boga i smrtnika koji je pobedio smrt. hrišćanstvo ne zna za svetu vrednost seksualnosti. međutim. koje su smatrali božanskim. vezane za trijumf Dionisa. implicirale su verovanje u neizbežni povratak Zlatnog doba. 203. 20 " Boyancé. odražavajući orfičku eshatologiju.. 180—181... . Isto zapažanje moglo bi se primeniti i na ritualne dionizijske gozbe. kosmičku palingenezu. F. no ona ne doprinose našem boljem poznavanju rituala posvećenja. 433 i dalje. kao simbol ponovnog rađanja i obnavljanja produžava religijski simbolizam falusa. U savremenom zapadnom svetu takav religiozni doživljaj verovatno nije moguć. str.. G. 207). 44.) Nade. isti. 20 Žanmer (Jeanmaire) (str. Les sarcophages. Cumont. str. 413—14). nade u periodičnu regeneraciju sveta. isti. Zevs mu je dao da vlada nad svim bogovima Univerzuma (fr. str. orph. Trajana. Symbolisme Funéraire. Dionysos. 402 i dalje. str. suprotno mišljenju onih koji smatraju da freske prikazuju epizode posvećivanja. Epifanija božanskog Deteta najavljuje novu mladost Univerzuma.. »On the Dionysiac Fresco in the Villa dei Misteri«. koje su budile »veru u prisnu vezu. 17 To su. U svakom slučaju mora se prihvatiti da je prikazivanje falusa predstavljalo religiozni obred. svakako. str.

34 i dalje) prepričava u euhemerizovanom obliku. odbojnost prema krvavim ritualima kastracije i sveštenicima evnusima potiskivala je Atisa u drugi plan. Sasvim je sigurno da mitsko-ritualni scenario ilustruje »misteriju« vegetacije (up. koji ga je voleo. krv i polni organi. Pošto je pojela jedan od njegovih plodova. Attis. up. »Otac bogova«. str. gde je verovatno pretrpeo izvesne modifikacije. Prema jednoj drugoj varijanti iz hermafroditove krvi nikao je badem. . Verovatno da je soteriološka uloga kulta bila poznata već od ranije. rečnog boga Sangarija. Graillot. Atis i Kibela Kult Kibele i »Misterije« vezane za Atisa još bolje od drugih onovremenih religijskih formi ilustruju strukturalnu raznovrsnost sinkretističkih tvorevina. isprosi kraljevu kćer i dok je proslavljao svadbu. 81 Ova epizoda podseća na jedan hurito-hititski mit: Kumarbi. Prisutne zahvati ludilo. Le culte de Cybele. koje ćemo malo dalje pomenuti. predstavljaju poreklo jedne religije spasenja koja će postati veoma rasprostranjena u prvim stolećima hrišćanske ere po ćelom Rimskom carstvu. Kada je ovaj odrastao. Atis je u isti mah i sin i ljubavnik i žrtva Kibele. ozbiljno ugrožene vojnom silom Kartaginjana (§ 168). 23 Kako Agditis nije ništa drugo do epifanija androgine Velike Majke. Agditis. 46. Očajni Agditis pokuša da ga oživi. a Atis pobegne. kao i u Rimu. M Up. 17 : 10—12). Nana. 28 Nana je druga epifanija Majke (dakle Agditisa). prihvaćene u Rimu ~ 205—204. kult Atisa i Kibele širio se po Grčkoj. svedoči o arhaičnosti njenog kulta: stena je jedan od najstarijih simbola Zemlje-Majke. U Grčkoj. Istorija frigijske boginje. str. drugim recima od Velike Majke Kibele. njegovi krvavi rituali postali su sredstva iskupljenja. 24 Daleko ranije no što je uveden u Rimu. osakati sebe pod jednim borom i umre. kaje se i oplakuje ljubljenog.21 Bogovi su odlučili da ga uškope i preobraze u Kibelu. ali se Zevs tome usprotivi. to je veoma staro predanje pošto ga Herodot (I. § 12). bila je stara više hiljada godina. radi spasa Republike. U Pesinuntu je postojalo t a j n o bratstvo tipa Misterija. 22 kći reke. rođeno je iz stene koju je oplodio Zevs. uđe u svečanu dvoranu. oplodio je stenu. H. hermafroditsko čudovište. zatrudni i rodi dete Atisa. Hepding. Ova drevna mitologija i krvavi rituali. 396 i dalje. Agditis. žrtvovani Kibeli. Uz to Atis i njegov kult takođe vode poreklo od stene. obezbeđuju plodnost Zemlje-Majke.226 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 207. 13 Prema drugoj varijanti Atisa je usmrtio divlji vepar. Crni kamen kojim je Kibela ritualno prikazivana. kralj sebi odseče genitalije. on jedino dopusti da telo Atisa ostane nepokvarljivo i da mu kao jedini znak života ostane kosa koja raste i pokretan mali prst. Ali tokom vremena ovaj prastari kult se uklopio u nove religijske simbole. 202 i dalje. Boginja žali zbog svoje ljubomore. Prema mitu koji prenosi Pausanija (VII.

Međutim. up. Ove žrtve su prinošene i za zdravlje imperatora. Attis.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 227 Dugo vremena ovaj bog u Rimu nije imao nikakav javni kult. Praznici su svetkovani o prolećnoj ravnodnevici 25 od 15. ali njegov opis izgleda da pre odgovara Ozirisu. 27 25 Podaci koji se odnose na kalendar svetkovina potiču iz poznijeg perioda (III i IV vek posle Hr. Tek pod Klaudijem i njegovim sledbenicima Atis i obredi vezani za njega dospeli su u prvi plan. 117—118. premda brojne statuete od pečene gline iz II veka pre Hr. 106. Cybele and Attis. nav. marta. mart je bio dan velike procesije na reku gde je kupana statua Kibele (lavatio). bog je spasen. Les mystères paiens et le mystère chrétien. 15* . sveštenici (gali) i neofiti su se uz zvuke frula. cimbala i talambasa predavali jednoj mahnitoj igri. J. silazeći u nju. up. Na dan 24. Ali za nas je bitna struktura kulta dok je on bio na vrhuncu. Atisa. Hepding. Posle jednodnevnog »odmora« (requietio). pantos (doslovno: »boginjina soba«) bila je pećina ili podzemna odaja u samoj crkvi ili u neposrednoj blizini. 102. »prispeće trske«) bratstvo kanofora donosilo je u hram posečenu trsku. važnost tog događaja nećemo propustiti da pomenemo. prema legendi. kada se u j u t r u najavljivalo »vaskrsenje« boga. str. up. 116. Firmik Materno se ne izjašnjava jasno o kom kultu se radi. ostavljeno na obali reke Sangarije. 22). potvrđuju da se za njega znalo. nav. str. vernik je ostvarivao jedan descensus ad inferos. ne treba zaboraviti da između ta dva kulta postoji strukturalna analogija. Priman je u »svadbenu sobu« (pantos cubiculum) ili »pod baldahin« u svojstvu mističnog supruga Kibele baš kao što gal ulazi u svetilište da Majci ponudi na žrtvu ostatke svog sakaćenja. do 23. vid. 27. Loisy.). marta sledila je nagla eksplozija radosti. a i vašim inuikama doći će kraj« (De errore profanorum religionum. delo. Prema nekim piscima. Iznenada. Posle sedam dana. jer je ovaj boginji prikazivao genitalne organe žrtava. šibajući se do krvi i ranjavajući ruke noževima: na vrhuncu ludila novi vernici su odsecali svoje polne udove i prinosili ih kao žrtvu boginji. bratstvo dendrofora donosilo je iz šume jedan posečen bor (arbor intrat). dolazi jedan sveštenik koji teši vernike: »Hrabro. M. marta. Verovatno je ovo žrtvovanje zamenjivalo samosakaćenje posvećivanog. 26 To je bio dan »veselja«. 27 Up. situacija se razvedrava. Etat des questions (§ 207). marta. Drvo je predstavljalo mrtvog boga. Prvog dana (canna intrat. novi vernici su posvećivani krvlju žrtvovanog bika ili ovna (taurobolium i criobolium). 190 i dalje. Vermaseren. 28 Više autora uz ovu scenu navodi odlomak hrišćanskog pisca Firmika Materna (IV vek) koji opisuje noćne jadikovke oko jedne božanske statue stavljene na nosila. vernici. str. Stablo je bilo prekriveno zavojima kao kakva lešina. str. Kibela je našla dete. »dana krvi« (dies sanguinis). Vermaseren. a u sredini je bila obešena slika Atisa. posvećivanje pojedinaca slavilo se 28. Prema jednom drugom tumačenju. do 25. Hepding. delo. str. Hilaria. Treba dodati da se u vreme carstva taurobolium i criobolium mogu obavljati u bilo koje doba. Očajničkom jadikovanju u toku noći od 24.

228 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Što se tiče samog posvećivanja u pravom smislu reči. Omofagija. a koja je posvećenima služila kao lozinka: »jeo sam uz zvuke talambasa. one su omogućavale vraćanje nekim arhajskim svetim običajima. ili uloge čegrtaljke (bull-roarer) u orfičkoj mitologiji i inicijaciji. može se reći da obredi inicijacijske strukture ponovo otkrivaju neke arhajske postupke i revalorizuju veliki b r o j zaboravljenih ritualnih objekata. Reč je. nav. zapravo Firmik Materno (Firmicus Maternus) (De errore. Sličnost sa Eleusinskom sintemom je očigledna (up. II. ili religijske uloge »tajne« (§ 99). Za sada je važno da bliže ispitamo značenje njihovih glavnih obreda. nav. korišćenog za obrezivanje posvećenih. 28 Kao što ćemo videti. neke zabrane u vezi sa ishranom i samokastraciju gala (sveštenika). bar u poznije vreme. . 4. 18) tumači ga kao demonski i kobni ekvivalent hrišćanskog pričešća. nego za prinošenje polnih organa bika ili ovna Majci »pod baldahin«. bila je kadra da oživi specifični religijski doživljaj primitivnih lovaca (§ 124). ili kao derivacija jedne opšte formule. Helenističke Misterije koriste arhajske rituale — divlju muziku. odnosno ostvarila unio mystica. ad Lactam). takođe Vermaseren. s jedne ili druge strane. t j . korišćene u mnogim misterijama helenističke eDohe. delo. V. post. Prvi M Sledimo tumačenje Hepdinga. nosio sam kernos. počeće posvećenima da obećavaju »besmrtnost«.. Talambas i cimbalo su omiljeni Kibelini instrumenti. udisanje halucinogenog bilja — da bi se privuklo božanstvo. i tumačenje Loazija (Loisy). A što se tiče inicijacija u Eleusinske misterije. »gurmansko uzdržavanje«. o jednoj karakteristici religijskih pokreta koji su zahtevali individualnu inicijaciju. tetoviranje. Up. U Atisovim Misterijama. jedan od glavnih dionizijskih obreda. frenetičnu igru. Pošto su Atisa nazivali »požnjeveni zeieni klas« (Philosophoumena. Helenističke misterije su i pored svoje »produhovljenosti« sačuvale brojne arhajske elemente. ušao sam pod baldahin« (Protrept. nametnut neofitu. str. verovatno je da se ritualni obed uglavnom sastojao od hleba i vina. Ta formula je svakako u vezi sa inicijacijskim obredima. kako ga je nazvao sveti Jeronim (Êp. požnjeven zelen«. str. u prvom redu. verovatno da i u kultu posvećenja Atisu ovaj vrč od pečene gline nije bio korišćen kao sud za prinošenje žrtve u hrani. 190 i dalje. 8). nap. Misterije Atisa i Kibele. navedeno prema Loisy. pridavanju sakralne vrednosti žitu i hlebu (§ 99). sastojao se uglavnom u uzdržavanju od hleba 29 jer je bog »klas. CVII. Uopšte uzev. str. pio uz zvuke cimbala. 109 i dalje. uostalom. Setimo se samo noža načinjenog od kremena. delo. delo. nav. 89. 118. § 98): može se objasniti ili kao pozajmica. Što se tiče kernosa. Les mysteres païens. 15). jedini podatak kojim raspolažemo jeste formula navedena kod Klementa Aleksandrijskog. " Što nije povlačilo za sobom uzdržavanje od fazana. str.

đelo. Alegorična interpretacija. identifikovala je Atisa sa samim principima stvaranja i dijalektičkim procesom život—smrt—novo rađanje. omogućavalo im je potpuno predavanje božanstvu. treba imati u vidu i nostalgiju za ritualnom androginijom. drugim recima. i u izvesnom smislu on je predstavljao otkrivanje slobode. 30 Vid. Loisy. 31 Taurobolio criobolioque in aeternum renatus. pokazuje se napor da se božanski par Atis — Kibela »sublimira« i da se njihovi kultovi interpretiraju na nov način. str. Što se tiče samosakaćenja gala i nekih vernika tokom njihovog ekstatičkog transa. Precizirajmo da apsolutno predavanje božanstvu nije impliciralo. Ali obećanje »uskrsnuća« ili »ponovnog rađanja« bilo je sadržano u mitsko-ritualnom scenariju Hilaria. str. Nasuprot tendenciji ka vraćanju prastarim iskustvima. Ali se katkad taurobolija ponavljala posle 20 godina. 297. Paradoksalno. 30 Takav jedan doživljaj je teško analizovati. fizičke patnje i krvi. Prvo značenje inicijacije — mistično sjedinjavanje s bogom — obogaćeno je novim vrednostima. veoma rasprostranjene pred k r a j paganizma. đelo. naročito poslednji Antonini. natpis navodi Hepding. 106. Jedan rimski natpis iz 376. up. uz m a n j e ili više nesvesne porive koji vladaju novim vernikom.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 229 obed posvećivanja svodio se uglavnom na upoznavanje sa sakralnim vrednostima hleba i vina. Sve u svemu. 302—303. svojstvena onovremenom religijskom sinkretizmu: želja da se istovremeno povrate vrednosti iz najstarije prošlosti i ispolje najnovije duhovne tvorevine. Drugi stepen posvećenja bogu Mitri nazivan je Nymphus. kult Atisa i Kibele je omogućavao da se ponovo otkrije religijsko značenje seksualnosti. nav. a možda čak i vernikovu težnju da kroz jednu totalnu imitatio dei oseti kako se našao van svih tradicionalnih struktura. veoma često korišćena od strane teologa i filozofa iz prvih stoleća hrišćanske ere. str. Kako god bilo. ono ih je oslobađalo svih grehova. godine proklamuje da će onaj ko ispuni žrtvovanje bika ili ovna biti »ponovo rođen i to za večnost«. »Réalités psychiques et valeurs religieuses dans les cultes orientaux«. 31 Radi se verovatno o hrišćanskom uticaju. str. Atis je na k r a j u pripojen suncu da bi postao centar solarne teologije. seksualno samosakaćenje. ali obred je bio čisto duhovni. što je bilo iskustvo retko dostupno žiteljima gradova. Zanos je oslobađao vernike autoriteta normi i konvencija. đelo. mist je postajao božja supruga. suočeni sa uspehom hrišćanstva. up. sigurno je da su rimski imperatori. 89. nav. Meslen. . 119 i dalje. i teolozi misterija počeli da ističu ideju o besmrtnosti kao posledicu spasenja koje nudi Atis. Verovatno da su. nav. snažno podržavali frigijski kult u nadi da će zaustaviti uspon hrišćanstva. I ovoga p u t a pred nama je jedna pojava. dobra zapažanja Mišela Meslena (Michel Meslin). Čednost se u toku svetkovine mogla ostvariti simboličnim venčanjem. str. Vermaseren. zatim želju da se putem neobične i spektakularne nemoći uvećaju »svete moći«. kao obavezno.

up. str. dobro je poznavao grčku kulturu. vršene u cilju »spasenja« žive individue. M Istoričar je pokazao istu uzdržanost u vezi sa Samotračkim (II. Uspeh novog kulta bio je obezbeđen blagodareći velikom ugledu koji su uživali Izida i Oziris.32 Što se tiče njegovog kulta. član slavne porodice Eumolpida iz Eleusine. Cumont. da bi na k r a j u ta dva velika boga postala istovetna. U Abidosu i drugim mestima ispred hramova. 243—44. kao što ćemo kasnije videti. »The 'Misteries' of Osiris in Ancient Egypt«. Les Mystères païens. Kao što smo videli (§ 33). drugi. da aretalogije Iziđe ne predstavljaju nešto novo: već da. Njegovo ime obično se izvodi iz Oserapis.3S Nema sumnje da su se izvesni ritualni oziriski obredi. Les religions orientales. Ozirisova popularnost nije prestajala da raste. 124 i dalje (tekstovi hrama u Abidosu). kao i kako su se širile po Aziji i Evropi. Ptolemej je video kip boga u snu. preuzimaju formule starih rituala u vezi s kraljevskom ideologijom. 121—240. . M Vid. 61). 96—101. 171)) misterijama. 35 Osim toga. odnosili na budući život. što znači »Oziris-Apis«. Misterije » Ali vid. Početkom II veka pre Hrista. izvođeni su obredni scenariji koji su prikazivali razne epizode iz legendi o njemu. Prvi. u početku su ih smatrali kao komplementarne. t r i j u m f u j e nad smrću i biva »oživljen« uz pomoć Iziđe i Horusa. obavljani unutar hramova. neke bibliografske indikacije kod F. G. Dokazano je. teolozi Novog Carstva razradili su grandioznu religijsku sintezu spojivši Ozirisa i Raa. 136 i dalje. prihvatiti i Egipćani i Grci. nap.230 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 208. str. Nagel. str. str. ubijen. 34 Ali bilo bi rizično objašnjavati ove tajne obrede kao prave ceremonije posvećenja. autor više dela od kojih je jedno Istorija Egipta. 123). jer je on bio jedini egipatski bog koji. teško je poverovati da jedan teolog kao što je Maneton nije uključio u Izidine misterije i starije verske tradicije. na primer. on ih je izjednačavao s grčkim Misterijama i to je razlog što se uzdržavao da ih opisuje (II. Prema predanju koje prenosi Plutarh (de Iziđe. takođe A. naprotiv. Herodot je prisustvovao sličnim ceremonijama u Saisu. 51) i Eleusinskim (II. »The Origin of the Cult of Serapis«. Izida i egipatske Misterije Egipatske misterije se razlikuju od drugih sličnih verskih društava po tome što nam je poznato »kako su nastale«. Ptolemej Soter zadužuje dvojicu učenih teologa da ustanove njegovu strukturu: egipatskog sveštenika Manetona i Grka Timoteja. Godine ~286 (ili ~278) kip je preneo Sinop da bi bio postavljen u h r a m u koji je upravo podignut u Aleksandriji. Etimologija Serapisa i njegova postojbina još su kontroverzne. Ruth Stiehl. Ich bin Isis. kao i u vezi s orfizmom (II. kao najviše. Ptolemej Soter donosi odluku da učvrsti svoju vlast uz pomoć jednog božanstva koje će. Loisy. bio je posvećen u više misterija. S druge strane. >5 Jan Bergman. Tako je on uzdigao Serapisa kao velikog narodnog boga. 28).

»Sigurno ćeš me. ali. vraćen sam nazad kroz četiri elementa. dakle.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 231 Iziđe su produžavale i neke druge ceremonije. . Reč je očito o doživljaju smrti i uskrsnuća. . Prva dva sistema ceremonija u glavnim crtama su nam poznata. kojima je trebalo predstaviti traganje za masakriranim i raskomadanim Ozirisom i Izidine pogrebne obrede (up. Mogao sam da gledam podzemne i nebeske bogove i da im se divim izbliza« (Met. a što se tiče inicijacije imamo Apulejevo svedočanstvo iz XI knjige Metamorfoza koje se sasvim opravdano smatra najdragocenijim dokumentom celokupne stare literature o Misterijama. Rekao bih ti. egipatski kult u II stoleću prodire u Italiju. prvosveštenik škropi vodom neofita i saopštava mu »tajno neka uputstva koja nisu stvorena za nedostojni ljudski glas«. Neofit se spušta u Podzemni svet i vraća prolazeći kroz četiri kosmička elementa. Za naše razmatranje nije od značaja utvrđivanje hronologije niti pak raznih nepredviđenih okolnosti koje su pratile širenje kulta van granica Egipta. . ] Pa ipak. možda te tvoja pobožnost čini radoznalim. Navigium ili »Izidin brod«. počev od XII dinastije. svakodnevni kult i tajne rituale koji su činili pravu inicijaciju. Prema Apuleju. ostaje nepoznat njegov specifični sadržaj.. Misterije Iziđe i Serapisa sadržavale su javne svetkovine. 36 Svakodnevne službe vršene su zorom i po podne. praktikovane u starom Egiptu. sledili su radost i veselje vernika kada im je saopštavano da je telo boga pronađeno. ali mi veruj. U ponoć sam video sunce kako blista. održavala se od 29. a na početku I veka i u Rim. Inventio Ozirisa. pažljivi čitaoče. oktobra do 1. obučenog u lanenu tuniku. odvodi u najskrovitiju kapelu svetilišta. Iste večeri brojni vernici mu uručuju razne darove. označavala je početak plovidbe u proleće. iz radoznalosti upitati šta je potom rečeno i učinjeno. On postaje toliko popularan da se narod u više navrata ogorčeno suprotstavlja odlukama Senata o rušenju hramova. pošto sam stao na Prozerpinin prag. jer govorim istinu. nanovo sastavljeno i oživljeno. pri tome. XI. Dve velike narodne svetkovine obnavljale su izvesne epizode mita Ozirisa i Iziđe. Slušaj. Druga. Kao i druge Misterije helenističke i imperijalne epohe. Prva. 23). Od ranog jutra otvarana su vrata svetilišta i posmatrači su mogli gledati kipove bogova i prisustvovati obredu koji su obavljali sveštenici. stoga te neću dugo držati u neizvesnosti. novembra. a potom ga sveštenik. da je to moguće. Zatim mu pred svima preporučuje da se tokom deset dana uzdržava od mesa i vina. Šireći se na samom početku po Maloj Aziji i Grčkoj. 58 Slične svetkovine vode poreklo od sakralnih predstava prikazivanih u Abidosu. na dan koji je boginja unapred odredila. saznao bi kada bi to bilo dopušteno saznati [ . Dosegao sam samu smrt. jadikovanja i pantomime. Posle tri dana posta. § 29).

nastavlja tendenciju. što se tiče inicijacija u pravom smislu reči. sasvim je sigurno da nijedan od posvećenih nije sumnjao u svoj privilegovan status kod bogova. primorani da činimo pretpostavke. i rituale posvećivanja. omogućuju nam da shvatimo sinkretističku strukturu novog kulta. posle smrti. obučen u dvanaest ritualnih odora koje simbolišu dvanaest zodijaka. podaci. uzdizanje Iziđe na stepen univerzalne. on se pojavljuje pred očima gomile. Na isti način kao što je Oziris bio »oživljen« uz pomoć Iziđe. to je po svoj prilici bila ceremonija vezana za Inventio Ozirisa. zatim se približava bogovima. međutim. Velika popularnost egipatskih Misterija u prvim stolećima hrišćanske ere i činjenica da su izvesni ikonografski i mitološki elementi Device Marije pozajmljeni od Iziđe ukazuju na to da je posredi jedno autentično religijsko stvaralaštvo. koje pruža Apulej. ispred statue Iziđe. Za heroja Metamorfoza.232 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA on vidi sunce gde svetli u mrkloj noći. pa čak i jedine boginje. Egipatski elementi imaju vrlo važnu ulogu: mitsko-ritualni scenario Iziđe i Ozirisa inspirisao je dve javne svetkovine. Međutim. Bogove misterija treba smatrati novim epifani- . t a j dan je postajao »dan godišnjice njegova ponovna rađanja u okrilju Misterija«. uočenu još u arhajskoj eposi (up. Drugi naučnici pominjali su parapsihološka stanja i hipnozu. a ne samo njen duh posle smrti. neofit je bio uvođen u »noćne misterije vrhovnog boga« (XI. Posvećivanje se okončavalo trećeg dana ritualnom gozbom. drugim recima »divinizovana« je i živa individua. bar delimično. da podražava sunce. S druge strane. silazak mista u Podzemni svet i njegovo uspin j a n j e kroz kosmičke elemente odaje jednu specifično helenističku koncepciju. boginja mu preporučuje još jedno posvećenje. ukrašene kipovima bogova koji prikazuju Podzemni svet. o uzdizanju raznih božanstava na viši nivo. a verovatno. i Ozirisa na nivo vrhovnog Boga. i potom njegov iznenadni ulazak u jednu jako osvetljenu odaju. posle godinu dana. Najzad. sve što se može utvrditi to je da mist na k r a j u stiče osećaj da se poistovetio sa Ozirisom-Ra i Horusom. Ali posvećivanju u Misterije. Nije nam poznato kakav je bio mistov »ovozemaljski život«. posmatra ih i divi im se izbliza. pojavivši se i po treći put. on se penje na podijum u samom središtu hrama glave ovenčane palminom krunom. § 33). Jer ujutro. a ne veštački i zastareli revival. u starom Egiptu je postojala nada u posthumnu identifikaciju sa Ozirisom. »Tako ukrašen. slika koja bi se mogla odnositi na Ozirisa-Ra dok plove tokom noći Podzemnim svetom. Kao što smo videli (§ 33). 28). Ako smo. opet na zahtev boginje. »divinizacija« neofita je bila u suštini boginjino delo. Bilo je pokušaja da se u ovoj enigmatičnoj rečenici otkrije aluzija na prolaz neofita kroz razne dvorane. neofit je već tu dole sticao mističnu identifikaciju s bogom. no o tom poslednjem inicijacijskom doživljaju Apulej nam ne saoDŠtava ništa. U stvari. postavljen tamo kao kakav kip«.

prenesenih u hermetičku literaturu. oslanja se na poznavanje Ptolemejskog ili rimskog Egipta. bar u nekim starim tekstovima. »Sudeći po protagonistima. Među njima se razlikuju dve kategorije: spisi koji pripadaju narodnom hermetizmu (astrologija. . Corpus hermeticum. Ta njena pretenzija. magija. poslednje njihove interpretacije i revalorizacije. Oziris je savršeno ilustrovao neoorfičku teologiju: kosmogoniju.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 233 jama Iziđe i Ozirisa. 37 Međusobnim poistovećivanjem svih bogova na k r a j u se dolazi do jednog »monoteizma« sinkretističkog tipa. on se naročito razvio u II veku hrišćanske ere. ova literatura se predstavlja kao egipatska. Otkrovenje Hermesa Trismegista Pod nazivom hermetizam podrazumeva se sveukupnost verovanja. za kojim sledi »vaskrsenje«. " Osim toga. a tridesetak izvoda iz približno 500. e. ova literatura uglavnom odražava judejsko-egipatski sinkretizam (znači i izvesne iranske elemente). Izjednačen s Dionisom (takođe ubijenim. štaviše. " Up. znanja " Up. Što se tiče naučnog hermetizma. 12. shvaćenu kao samožrtvovanje božanstva.39 I pored razlika u nameni. a od II veka n. raskomadanim i ponovo oživljenim). I. stapanje Mnoštva u prvobitno Jedinstvo. ideja i praksa. kao rastapanje Jednog u Mnoštvo. In Somnium Scipionis. Macrobe. tj. Značajno je da takav »monoteistički« univerzalizam posebno uzdiže izrazito patetične bogove. koje su dali teolozi misterija i neoplatonski filozofi. kakvi su Dionis i Oziris. okultna znanja. dekoru i mitovima. godina sačuvano je u Anthologiumu u Stobima. alhemija) i naučna hermetička literatura koja pre svega podrazumeva sedamnaest rasprava na grčkom. postoji još jedan latinski prevod. biće vekovima smatrane za najvernije i najdublje ilustracije egipatskog religijskog duha. A što se tiče Iziđe i Ozirisa. u n j o j postepeno preovlađuje gnostički dualizam. Reč je o jednom zborniku tekstova. jedna »Savršena rasprava« (Logos téleios). sadržaju i stilu. 38 209. neoorfički i neoolatonski teolozi razvijaće upravo te helenističke interpretacije. ono podseća na odnose koji postoje između narodnog (§ 133) i filozofskog taoizma i na kontinuitet između »klasične« i »barokne« joge. čiji je original izgubljen. zatim pomalo uticaj platonizma. Kao što se može pretpostaviti. sastavljenih između III veka pre i III veka posle Isusa Hrista. nejednake vrednosti. među ovim dvema grupama ipak postoji izvesno jedinstvo. tom III. omiljenog teozofima poznije antike. tekstovi narodnog hermetizma su stariji. neki od njih potiču čak iz III veka pre Hrista. poznat pod nazivom Asclepius. Hronološki.

I. Liber Hermetis. magijskom silom. Ona je nadahnjivala i pothranjivala Plinijevu Istoriju prirode i čuveno srednjovekovno delo Fiziolog. Hermétisme et mystique paienne. npr. ovi tekstovi su otkrivali »tajne Prirode« (doktrina analogije. La Révélation d'Hermes Trismegiste. 44 Festugière. saznanje. Poistovećivanje Tota s Hermesom bilo je poznato već Herodotu (II. ono što je važno to je kako da se srećno proživi na Zemlji. U jednom od astroloških spisa. gde Tot Hermes igra izvesnu ulogu. kako ući u tu tajnu ako je kakav bog ne otkrije?« 44 Sledstveno tome. 45 Isto. i stoici su identifikovali Hermesa i logos. str. nav. U Kore Kosmou (14 —18) stvaranje duša je opisano kao kakva alhemijska operacija. 45 U ovom amorfnom corpusu magijskih recepata i rasprava koje razmatraju magiju prirode i okultne nauke. a za njim njegov sin Agatodemon i njegov unuk Tat. Asuan. kojom se završava Asklepije nalazi se. Za pisce helenističke epohe Tot je bio zaštitnik svih nauka. str. 152). Sve ove ličnosti su navedene u raspravi Kore Kosmou. Važnost ove »popularne« hermetičke književnosti ne bi trebalo potcenjivati. 42 J. odnosno ovladavanje prirodom. str. upoznavanje suštine postiže se molitvom i kultom. Trismegist. str. odnosi »simpatije« između raznih kosmičkih nivoa). Sais.. U stvari. 41 40 . karakteristične za naučnu literaturu. Festugière. u jednom magijskom receptu. pronalazač hijeroglifa i opasan čudotvorac. drugi Hermes. ili na nižem nivou.234 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čiju vrednost ne treba potcenjivati. naročito zbog svog »podsticajnog karaktera«: u vreme kada se smatralo da je sve u rukama Sudbine. pre Hr. Molitva. Čak se mogao koristiti 1 astralni fatalizam. Doresse. na grčkom. »L'hermetisme égyptianisant«. Međutim. A. Genealogija je autentično egipatska. up. Amon itd. njene kosmologije i njene osnovne ideje (doktrina o simpatijama i podudarnostima. blagodareći kojima je magus sebi prisvajao njihove tajne moći. 71 i dalje. živeo »pre potopa«.43 nema nikakve aluzije na problem smrti i budućeg života. str.) i izvesni motivi faraonske teologije (na primer. I. mita o Tefnut. delo. On je bio stvorio svet pomoću reči. pojava prvobitnih nadgrobnih humki u Tebi ili Hermopolisu) 41 indikacije su 0 kojima se mora voditi računa. omogućavalo je božanstvo. došao je iza njega. 44. Agatodemon. Teba. nauka hermetičkog tipa predstavlja u isti mah i misteriju i inicijatičko prenošenje te misterije. Jedno predanje koje vodi poreklo od prvih Ptolemeja navodi da je Tot. Festugière. up. »Pošto je reč o otkrivanju čitavog spleta simpatija i antipatija koje priroda drži u tajnosti. 43. str.) ambijent (Memfis. 122 i dalje. 449. na papirusima se nalaze obnovljene verodostojne helenske verzije nekih mitova. na prvom mestu Jean Doresse. itd. neki put se naiđe na koncepcije. " Grčki original potiče iz III v. Hermopolis.i2 Spisi narodnog hermetizma odigrali su značajnu ulogu u doba imperije. prvi Hermes.« 40 Ličnosti (Tot. 442.

up. 48 Da pomenemo. 1977). XI. »on nije delo Boga. nebeskog čoveka: ovaj se spušta u niže sfere. V. uz pomoć saznanja. one se mogu naći ne samo kod italijanskih platonista i Paracelzusa nego i kod tako različitih naučnika kao što su Džon Di (John Dee). 37. čovečija duša (nus) se ispoljava kroz život i kroz znanje. za sada Forgerons et Alchimistes (2. baš kao i božanstvo. 41 Svet je jedan »živi besmrtnik« (Corpus Hermeticum. IV. itd. on je »živo smrtno biće. 2). koji je u isti mah i Jedno (C. 181 i dalje. kao primer. čovek je neophodna dopuna Kreacije. spisi koji čine naučnu literaturu smatrani su otkrovenjem Hermesa Trismegista. ili »veliki bog«. iza Boga i Kosmosa. Kako je svet »sveukupnost Zla« (C. ukras živog besmrtnog Bića« (C. a njegova svetlost u nus. ni u kom slučaju Prvog boga. H. svet je u osnovi rđav. androginog Intelekta nus (notis) rađa se u početku jedan Demijurg koji uobličava svet. Čovek zauzima treće mesto u trijadi. H. koji u m a n j u j e vrednost sveta i tela. naprotiv. tom III. Međutim. čovek u isti mah i smrtan i besmrtan. Ašmol (Ashmole).SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 235 o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa) imale su puno uspeha počev od ranog srednjeg pa do XVIII veka. zatim Antroposa. ovde dole treba se ponašati kao stranac«. Zbog toga je. a naročito po doktrini koju izražavaju. Révélation. H. 22). Njegov zadatak je »da se divi i da obožava nebeske stvari. VI. 4 6 Baš kao i kategorije narodnih tekstova. 147 i dalje. 84 i dalje. jedini s Prirodom (Physis) i rađa zemaljskog čoveka. jer se Prvi bog drži beskrajno iznad svake materije. Od tada božanski Antropos prestaje da postoji kao posebna ličnost jer svoj život daje čoveku: njegov život se pretvara u dušu čovečju. Bog. 2). čovek može »postati bog«. II. u njemu se treba osećati " Vid. 48 Festugière. godine Buse (Bousset) zapazio da Corpus Hermeticum prikazuje dve nepomirljive religije: jednu optimističku (monističko-panteističkog tipa) i drugu pesimističku koju karakteriše veoma izraženi dualizam. Sve u svemu. 1). »nevidljivi bog« ispoljava se kroz svet (C. Za prvu je Kosmos lep i dobar. Ovaj dualizam. I. Već je 1914. gde se. jer je prožet Bogom. Ove rasprave međusobno se razlikuju po književnom rodu. on je skriven u misteriji svoga postojanja: Bogu se nikako ne može prići ako se ne beži od sveta. Poimandres: iz superiornog. . str. genezu sveta i patetičnu dramu čoveka prema prvoj raspravi Corpusa. on je nazvan »bog«. da se brine i da upravlja stvarima zemaljskim« (Asklepije. VIII. podvlači istovetnost između onog što je božansko i duhovnog elementa u čoveku. str. H. prerađeno i prošireno izdanje. 47 Posmatranjem lepote Kosmosa dospeva se do božanstva. up. U pesimističkoj doktrini. § 8). Flad (Fludd) i Njutn. Hermétisme et mystique païenne. 4). jedini među zemaljskim bićima. »zaveden ljubavlju«. str.) i Sve (XII. jeste stvoritelj i naziva se »Ocem«.

ako je hipoteza o tajnom. smatrali su hermetizam pravim bratstvom koje. ni ispovedanja. u hermetičkoj literaturi nema pomena o »bilo kakvim posebnim ceremonijama Hermesovih vernika. R. niti bilo kakvih inicijacijskih stupnjeva. 210. H. podseća na indijsku tradiciju (Upanišade. poseduje dogme. 2). povezana sa specifičnom kosmogonijom i soteriologijom. Inicijacijski aspekti hermetizma Naučnici Rajcenštajn (Reitzenstein) i Gefken (Geffcken). A ta razlika među njima postala je beznačajna. isto kao što »besmrtno telo« preporođenog čoveka ukazuje na sličnosti sa hatha-jogom. značajne naučne rasprave hermetizma navode na zaključak da su ipak postojale zatvorene grupe čiji bi se način posvećivanja mogao porediti sa onim koji je primenjivan kod alhemičara i tantrika. . formiranog od »skupa ljudi koji se dobrovoljno opredeljuju za jedan sistem mišljenja i življenja«. Révélation. jer se u literaturi pominje već od vremena Parmenida. Sve u Svakoj stvari« (XIII. Pre svega. I. 38. koje se putem inicijacije prenosi izvesnom b r o j u učenika.236 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »strancem« (XIII. P. ima izrazito »gnostičku« strukturu (up. taoizmom i indijskom i kineskom alhemijom.40 Međutim. ni pričesti. prihvatanje dveju nepomirljivih doktrina nikako se ne slaže s pojmom bratstva. poput svih ostalih. bilo bi nesmotreno gnosticizmu u pravom smislu reči pripisati i hermetičke rasprave koje izražavaju dualizam i pesimizam. a Ćorpus Hermeticum njegovim Svetim rukopisom. niti o bilo čemu što bi podsećalo na svetinje gnostičkih sekti: ni krštenja. Nema ni sveštenstva. u stvari. sankhja. preziranje sveta. jedna koja prihvata reč. 3). 7). str. zatim. 1). složivši se sa Buseom. druga koja je odbacuje. 81 i dalje. niti rukopoloženja verskih vođa. up. kao tajnu. rituale i liturgiju. on je »sin Božji. ni hijerarhijske organizacije. Međutim. I. vedanta). otkriva neki Bog ili Natčovečansko biće. str. § 229). Hermétisme. Postoje samo dve klase ljudi. Krolom (W. Ali. Dodajmo da pridavanje presudnog značaja znanju. Kroll) i Kimonom (Cumont). ako ne i ranije« . spasonosna vrednost prvobitne spoznaje koju. Trebalo je ponoviti reči iz Asklepija (§ 25) u vezi sa religio tnentis: Bog »prima čiste duhovne žrtve« (C. da bi se postiglo »rođenje božanskog« (XIII. Otkrivaju se ipak izvesna specifična religiozna atmosfera i izvesna ritualna ponašanja: učenici se " Festugière. preporođeni čovek stiče božansko telo. hijerarhijski organizovanom bratstvu neodrživa. lzvesni mitološki i filozofski elementi »gnostičkog« tipa čine Zeitgeist epohe: na primer. Festižijer (Festugiere) je odbacio ovu pretpostavku. Ova teologija.

SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 237 okupljaju u jedno svetilište. 50 Može se takođe pretpostaviti da su im bili poznati načini kako se dolazi do ekstaze. implicira jedino izvestan b r o j tekstova otkrovenja. up. . već sama činjenica da je shvaćeno i prihvaćeno predstavlja »inicijaciju«. 13). 108. Za razliku od zatvorenih bratstava s hijerarhijskom organizacijom. 50 Prema IV raspravi Corpusa Hermeticuma bog je duhom (noûs) ispunio jedan krater. 3. U perspektivi ovog novog modela inicijacije prenošenje ezoteričnih doktrina nije više uključivalo »inicijacijski lanac«. iščezavanja Misterija. koji su se u islamu održali sve do XI * Kod starih Grka: sud sa dve drške u kome su mešali vino s vodom (prim. kao i alhemija. dovoljno je da ga ponovo otkrije kakav kompetentni čitalac. Festižijer je dokazao da je reč o kombinaciji dva rituala. a posebno ezoteričko učenje koje je obezbeđivalo spasenje. sadržano u velikim raspravama Corpusa Hermeticuma. prev. meditacije i određenih kultnih običaja). razvio se u doba Imperije a naročito posle trijumfa hrišćanstva. oni koji u njega zarone postaju »savršeni ljudi«. XIII. Prenošenje hermetizma predstavlja jedno uzbudljivo poglavlje u istoriji ezoterizma: ono je ostvareno kroz sirijsku i arapsku literaturu. 51 Ovaj tip individualne i čisto duhovne inicijacije. kao i gašenja drugih tajnih organizacija. Moglo bi se reći da smo se sreli s jednim novim modelom prenošenja ezoterične mudrosti. s inicij arijskim ritualima 1 postupnim revelacijama tajne doktrine. »pročišćenih« putem askeze. prenošenih i interpretiranih od strane jednog »učitelja« nekolicini brižljivo pripremljenih učenika (a p o d tim se podrazumevalo. Mit 0 krštenju u krateru* upućuje na srodnost s ritualima Misterija. Bila je to s jedne strane posledica znatnog uticaja Svetih rukopisa. str. hermetizam. i u slučaju da sveti tekst bude tokom nekoliko vekova zaboravljen. pa da njegova poruka postane razumljiva i aktuelna. do kojeg je došlo posle V veka. 100—112). koja su oba bila primenjivana u Misterijama: 1)) ispijanja svetog napitka iz kratera i 2) kupanja u cilju očišćenja i posvećivanja. str.). »Le Baptême dans le Cratère« (ponovo objavljeno u Hermétisme et mystique paienne. Hermes otkriva svom učeniku Tatu jedan svoj ekstatički doživljaj koji mu omogućuje da svoje »telo učini besmrtnim« i ovaj uspeva da ga oponaša (C. 81 Festižijer je sasvim dobro analizovao jedan karakterističan kliše helenističke epohe: transpoziciju jednog rituala kultnih Misterija. Ali takva transpozicija uvek skriva i određenu religijsku vrednost: ona podstiče maštovitost čitaoca i otkriva mu duboki smisao Misterije. za koje se smatralo da su božanskog porekla. u svojstvu metafore. a s druge strane. predstavlja vrhunsku gnosu. koji se mogao ostvariti putem pažljivog čitanja i razmišljanja o jednom ezoteričnom tekstu. oni poštuju pravilo ćutanja i čuvaju tajnu otkrovenja. Ne treba izgubiti iz vida da otkrovenje. H. odnosi između učitelja i učenika imaju religiozan karakter. u ono što autor naziva »Literarna Misterija«. a tome su posebno doprineli Sabinjani iz Harana u Mesopotamiji. kateheza se završava ceremonijalnom ozbiljnošću.

238 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA veka. karakteriše sve veće interesovanje za tehnike i znanja u vezi sa supstancama. bojenje i podražavanje zlata (na primer. kao što smo imali prilike da vidimo (§ 209). isti. Iako problem istorijskog porekla alhemije aleksandrijske epohe još nije rešen.). str. Eliade. u stvari. rodila iz pokušaja da se dođe 82 Sabinjani su imali kao »proroke« Hermesa i Agatodemona i poznavali su dosta dobro IV raspravu Corpusa Hermeticuma. najzad. Ali.. s latinskog preveo Corpus Hermeticum. 123 i dalje.). U mediteranskom svetu te »narodne« tradicije podsticale su i održale duhovno ponašanje arhaične strukture sve do helenističke epohe. kao i u Indiji u vezi s tantrizmom i hathajogom. »Hermetism in the Alfonsine Tradition«. i H. apokrifnoj raspravi. 1463. astrologijom. 53 Međutim. " R. Helenistička alhemija Istoričari nauke razlikuju tri epohe u razvoju grčko-egipatske alhemije: 54 1) epohu tehničkih recepata koji se odnose na spravljanje. III t. kao što ćemo videti (up. jednu novu. nikada nećemo saznati. to ponovno otkrivanje Corpusa Hermeticuma predstavlja. itd. epohu alkemijske literature u pravom smislu reči. prava »renesansa« hermetizma u zapadnoj Evropi postala je kada je Marsilio Fičino na zahtev Kozima Medičija. neopitagorizmom. papirusi iz Lajdena i Stokholma koji datiraju iz III veka pre Hr. kao samostalna disciplina. Ali. nagla pojava alkemijskih tekstova negde početkom hrišćanske ere mogla bi se objasniti kao rezultat susretanja ezoteričkog toka. M. odnosno ezoteričke struje koja je pre svega bila delo obrazovanih ljudi. smelu i kreativnu interpretaciju hermetizma. 54 Vid. »istočnjačkim mudrostima otkrovenja«. The Krater and the Grail: Hermetic Sources of the Parzifal. izd. 211. koja je nosila naslov »Krater«.. predstavljenog Misterijama. magije i odgovarajućih tehnika. dragim kamenjem i biljkama. gnosticizmom. Kahane. pripisanoj Demokritu. neoorfizmom. epohu Zosima (III—IV vek) i njegovih komentatora (IV—VI vek). . 3) i. malo je verovatno da se alhemija. 1977). čuvara prastarih tajnih zanata. 2) filozofsku epohu koja po svoj prilici počinje s Bolos de Mendesom (II vek pre Hr.) i svoj najpotpuniji izraz nalazi u delu Physika kai Mystika. bez sumnje. Prema Henri ju i Rene Kaanu »krater« je isto što i Gral. Analognu pojavu otkrivamo u vezi s taoizmom i neotaoizmom u Kini. inteligencije — i s druge strane »narodnih« tradicija. Ovu epohu starog veka. Koji su istorijski uslovi doveli do nastanka alhemije? To. Forgerons et Alchimistes (2. 52 Novija istraživanja otkrila su izvesne elemente hermetizma u Parsifalu Volframa fon Ešenbaha (Wolfram von Eschenbach) kao i u više španskih tekstova iz XIII veka.

str. nema nikakve aluzije na neko drugo njegovo svojstvo. ] U alhemiji se neće naići ni na kakav začetak n a u k e [ . Kao što kaže Šervud Tejlor (Sherwood Taylor): »Svi oni koji su koristili sumpor nisu mogli da ne primete zanimljive pojave koje nastaju posle njegova topljenja i potom. Hemičar koji bi ispitivao ova dela došao bi do istog utiska koji bi stekao zidar tražeći praktična uputstva u delu nekog od slobodnih zidara« (Sherwood Taylor. t j . prilikom zagrevanja tečnosti. u stvari. to je upravo nedostatak interesovanja za fizičko-hemijske pojave. . osim na to kako deluje na metale. Daleko pre nego filozofske teorije. iako se sumpor pominje na stotinu mesta. . dovede u vezu s naporima da se proizvede lažno zlato. osim onih koje su služile njihovim ciljevima. teško je poverovati da je alhemija proizišla iz pokušaja da se potvrdi ova dogma i da se ogledima dokaže jedinstvo materije. značilo bi zaboraviti da su stari izvanredno poznavali metale i legure. odsustvo naučnog duha. veru u veštačku transmutaciju. takode od istog autora »Origins of Greek Alchemy«. 110. jer je jedinstvo materije već duže vremena predstavljalo dogmu grčke filozofije. e. Nastojanje da se disciplina. koja je 2.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 239 do veštačkog zlata ili njegove imitacije. nije bila za ondašnju nauku nikakav apsurd. nije u naročitom skladu sa duhom nekoga koji traga za b o g a t s t v o m [ . bilo bi pogrešno u njima videti samo tragače za zlatom. jer pobožni i mistični ton koji se oseća. a isto tako i potceniti njihove intelektualne i duhovne sposobnosti. bili usavršili metodu spravljanja zlata. dakle. .« 55 Tekstovi starih alhemičara pokazuju »da ovi ljudi nisu bili zainteresovani da prave zlato i da. 168). Ako se. grčki duh u službi nauke pokazuje izuzetan smisao za zapažanje i rasuđivanje. Transmutacija. A ono što nas zapanjuje kad čitamo grčke alhemičarske tekstove. ] Alhemičar nikada ne primenjuje naučne postupke. S druge strane. a poznato je da su Mesopotamci još u XIV veku pre n. nisu govorili o pravom zlatu. osnovni cilj helenističke alhemije. Međutim. . odnosno u transmutaciju obavljenu u labo55 F. Međutim. str. A Survey. Svu svoju metaluršku tehniku helenistički Istok je nasledio od Mesopotamije i Egipta. posebno u njihovim delima iz poznijeg perioda. Sherwood Taylor. To je u tolikoj suprotnosti sa klasičnim grčkim naučnim duhom da nam ne ostaje drugo do da zaključimo kako alhemičare nisu zanimale druge prirodne pojave. primorani smo da »poreklo« ove discipline sui generis potražimo na drugoj strani. A Survey of Greek Alchemy. alhemija nije mogla roditi iz želje da se dođe do veštačkog zlata (jer se za takve pokušaje znalo bar dvanaest vekova ranije) niti pak iz grčke naučne tehnike (upravo smo videli da alhemičare nisu zanimale fizičko-hemijske pojave). 42 i aalje.000 godina zaokupljala zapadni svet. str. . Up. Ne prolaze dobro duhovna tehnika i soteriologija koje se osnivaju na filozofskoj teoriji. Pa ipak.

njegovo stradanje. albedo. s kakvim su došle u dodir zanatlije. mada doživljavana u »drugom stanju«. iskustveno otkrivanje žive materije. a da je sve to podnela zato »da bi mogla svoje telo da preobrazi u duh«. Kao što je pokazao Jung. rubedo.56 Zapazićemo da ono što opisuje Zosim ne samo da podseća na komadanje Dionisa i drugih »bogova« Misterija »koji su iskusili smrt« (čije bi stradanje na izvesnom planu bilo homologno nekim momentima ciklusa vegetacije. »umiru« i »ponovo se rađaju« za jedan drugi svet. oderana. dakle. »smrti« i »uskrsnuća« nailazi se već u prvim delima grčke alhemičarske literature.). odnosno da li Ion ne predstavlja savršeni model vode. mora da je odigralo presudnu ulogu. Zosim se pita da li se sve to što je video u snu ne odnosi na vodu. Taj susret sa simbolizmima. »Die Visionen des Zosimus«. Osim toga: na Materiju. da joj je bila odsečena glava i da je bila spaljena na vatri. Jung. raskomadana. izazvane vatrom. smrti i vaskrsu »Duha žita«). § 15). leükosis (bela). Probudivši se. Na scenario »patnji«. smrt i vaskrsenje. ta voda je aqua permanens alhemičara. . Sasvim je moguće pretpostaviti da je doživljaj dramatičnog života Materije omogućilo upoznavanje s grčko-istočnjačkim Misterijama. Ali treba napomenuti: četiri faze opusa spominju se već u Pseudo-Demokritovom delu Physika kai Mystika. a njene »torture«. nosilji minerala-embriona (up. 1. postiže se provođenjem materije kroz četiri faze. što znači da se preobražavaju. U stvari. alhemičar tretira Materiju isto onako kako je u Misterijama bilo tretirano božanstvo: mineralne supstance »pate«. pre svega mučenju. 153 i dalje. katkad su k r a j n j e " C. nazvane po bojama koje dobijaju sastojci melansis (crna). Transmutacija. već da neverovatno podseća i na inicijacijske vizije šamana i uopšte na osnovnu shemu svih arhajskih inicijacija. »Crna« (nigredo kod srednjovekovnih pisaca) simboliše »smrt«. str. nekad cauda pavonis) održavaju se kroz celu arapsku i zapadnjačku alhemijsku istoriju. citronitas. U svemu tome. opus magnum. odgovaraju postupku separatio. mitologijama i tehnikama starih rudara. projektuje se mistična drama boga. po imenu Ion. mogla je stvoriti stara koncepcija o Zemlji-Majci. Iskustva kroz koja prolazi budući šaman u toku inicijacije. 2—3) Zosim govori o viziji koju je doživeo u snu: neka osoba. livaca i kovača doveo je po svoj prilici do prvih alhemičarskih operacija. U svom Traktatu o veštini (III. prvom čisto alhemijskom spisu (II vek pre Hr. U bezbrojnim varijantama četiri (ili pet) faze postupka (nigredo. otkriva mu kako je bila probodena mačem. koja dovodi do »kamena mudrosti«. ksantosis (xanthosis) (žuta) i iosis (crvena). G. nekad viriditas. pomenuta koncepcija složenog i dramatičnog života Materije i čini alhemiju originalnom u odnosu na grčku klasičnu nauku.240 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ratoriji. Ukratko. koju treba preobraziti.

zarobljene u Materiji putem alhemije. govori o spasenju anima mundi. poprimivši inicijatičko značenje drame i patnje. str. gnostičkog porekla i strukture. kovača i šamana vrlo verovatno imala sopstvene misterije. A zlato je. 416 i dalje. 1» 57 58 . bar u najranijem stadijumu svog razvoja. do Kamena mudrosti. to što su na Materiju projektovali inicijacijsku funkciju patnje. Blagodareći alhemijskim operacijama. već dobija i »duhovnu« dimenziju. Za alhemijsko mešanje sumpora i žive gotovo se uvek upotrebljavao termin »venčanje«. str 52 i dalje i svuda. odnosno stiče transcendentalni način postojanja: ona postaje »zlatna«. označava da je Materija postigla svoje savršenstvo. osećala kao Terra Mater. 59 Up. C.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 241 surova: on u snu prisustvuje sopstvenom komadanju. ako se veruje da su i stara mediteranska bratstva metalurga. obezglavljivanju i svom umiranju. Alhemijska t r a n s m u t a d ja. rastu. svakako su delili i neki alhemičari: ono se inače uklapa u ceo tok eshatološke misli koja je morala dovesti do koncepcije apokatastaze Kosmosa. »smrću« i »vaskrsavanjem« mista. III t. Le chamanisme. 5 7 Ako se ima u vidu univerzalnost ove sheme posvećivanja i s druge strane međusobna povezanost livaca. G. pa čak i o njihovom venčanju (up. 58 a za alhemičara predstavlja ostvaren j e njegove »inicijacije«. mada se ova. na planu Materije dovode do njene transmutacije. U starodrevnim kulturama minerali i metali su smatrani živim bićima: govorilo se o njihovoj bremenitosti. supstanca se preobražava. kovača i šamana. rađanju. prosvetljenost i besmrtnost. koji zamenjujući Zemlju-Majku ubrzavaju i dovršavaju rašćenje minerala) mogla bi se porediti s »transmutacijom« starih agrarnih kultova u Misterije. još uvek nejasno. obezbeđuju slobodu. prema tome. M. Jung. poistovećenim sa »mučenjem«. Kakve je posledice imao ovaj napor da se Materija »oduhovi« i »preobrazi«. Ali. alhemija nije postulirala da je anima mundi zarobljena u Materiji. 59 Vid. Ali je taj brak istovremeno označavao i mistično jedinstvo između dva kosmološka principa. drugim rečima. § 15). dolazi se do toga da se Zosimova vizija može smestiti u duhovni svet tradicionalnih bratstava. na planu duha. a samim tim sagledava se i značajna novina koju su alhemičari ostvarili. Materija istovremeno preuzima i sudbinu duha. sagledaćemo kasnije. rudar i metalurg. Psychologie und Alchemie. kao što znamo. ovog dela. kao u perspektivi arhajskog čoveka. Eliade. Ta radikalna revalorizacija prastarog mitsko-ritualnog scenariju (sazrevanje i rašćenje minerala u utrobi Zemlje-Majke već poistovećena s novom zemnom matricom u kojoj minerali dovršavaju svoje dozrevanje. simbol besmrtnosti. »Inicijacijska iskušenja« koja. Sva ta prastara verovanja usvojili su i obnovili grčko-istočnjački alhemičari. označen terminima »hijerofanije«. I upravo u tome i jeste novina alhemijske perspektive: život Materije nije više. Ovo shvatanje.

D. s literaturom. ti stepski konjanici. proglasivši se ~247. karakterističan za helenističku epohu (up. Verski pravci pod Arsakidima (~ 247—220. Taj proces nije zaustavilo ni ponovno oslobađanje dela Irana koje je ostvario parćanski vođa Arsakes. § 205). La religion de l'Iran ancien. versku i kulturnu tradiciju.) Posle pada ahemenidskog carstva (~330). aleksandrijski helenizam. izvori iz tog vremena nam pokazuju sledeće: 1) Mitru obožavaju po celome Carstvu i t a j bog je posebno povezan s carevima. bio stil čitave epohe: posle bezb r o j konfrontacija i kulturnih razmena. zasnovao novu nacionalnu dinastiju Arsakida. Pokazalo se. koji je. iz starih koncepcija nicale su nove religijske forme. nasleđeni od onih neukrotivih plemena koja su vekovima lutala duž granica imperija. up. Parćani. Ali informacije koje nam oni pružaju o iranskim verovanjima i religijskim idejama u priličnoj meri su nepouzdane. 225. No. spomenicima. A. str. godine za cara. 1 2) Magi predstavljaju svešteničku kastu koja prinosi 1 Divinizacija živih vladara. njima svojstvenu. . To je. međutim. Duchesne-Guillemin. natpisima. J. Danas raspolažemo mnogobrojnim i veoma raznovrsnim dokumentima iz tog perioda: grčkim i latinskim rukopisima. Vrlo je verovatno da su neki elementi carske ideologije. Arsakidi su podsticali helenizaciju (na njihovom novcu su otiskivani likovi grčkih bogova). ranije već i sam apsorbovao brojne semitske i azijatske elemente. fenomen koji je karakterističan za helenističku epohu. koji su ustanovljeni s dolaskom Arsakida. bar do I veka posle Hrista. iranska religija je bila uvučena u širok i kompleksan sinkretistički pokret. da se privlačnosti helenizma nije moglo odoleti i.XXVII POGLAVLJE NOVE IRANSKE SINTEZE 212. novcem. Versko stvaralaštvo pod Arsakidima se mnogo bolje može razumeti uz pomoć poznijih dokumenata. uostalom. treba ipak imati na umu da je model koji su pokušavali oponašati. postojala je takođe i kod Arsakida. doneli su sobom jednu potpuno novu. Novija istraživanja su pokazala da tekstovi koji su nastali kasnije izražavaju verovanja i ideje koji su formulisani ili korišćeni tokom parćanske epohe. Istini za volju. poznata su bar tri primera. Uglavnom.

bez obzira na kontroverze. Važno je ne gubiti iz vida suštinski sklad između svih tih religijskih formi. Bog i Duh Zla bore se za prevlast. Strabon je pisao da su Magi slavili kult Anahita. ponekad prastarih koncepcija. nekoliko vekova kasnije. 7 metala. Les Mages hellénisés. J. pod Sasanidima. dobro poznati niz: 7 planeta. koji vlada u sedmom milenijumu. pak. 147 i dalje. da je mit o Spasitelju. u teološkim spekulacijama. nastao u vreme Arsakida. izgleda kao što je pokazao Videngren. Mitrine misterije počinju da se šire po mediteranskom svetu (prvi nađeni dokument je iz 67. 218 i dalje. str. Les Mages hellénisés. ona ostaju »otvorena«. Uzaludno bi. 3 3 J. »La Fin du monde selon les mages occidentaux«. tako da nastavljaju da se razvijaju u toku sledećih vekova. S druge strane. boga sunca (= Apolon. Ono što je zajedničko za sva ta ostvarenja je činjenica da. Helios). Comont. izgleda da Zlo pobeđuje. 217.). na k r a j u tog poslednjeg perioda. I. pre svega u Bahman Jaštu.) koji će biti razrađeni u pahlavijskim apokalipsama sasanidske epohe. »The Zoroastrian doctrine of salvation«. str. kao i ideje o apsolutnom dualizmu. str. Najzad. 3 F. 7 boja itd. Widengren. godine pre Hr. koncepcije koje će biti sistematizovane i ponekad uz veliki napor organizovane. velika verska ostvarenja iz parćanske epohe druge su vrste. u obliku u kojem se pojavljuje u gnostičkoj Himni o biseru. zatim ideje o tome da »duhovno« stvaranje prethodi fizičkom. s tim što svakim milenij umom gospodari jedna planeta. opšte uništenje. pre svega krvave žrtve (krave i konje). ali usklađena sa iranskom eshatološkom literaturom. bilo tražiti elemente carske ideologije u svakidašnjim manifestacijama narodne religije ili. 16" . 2 Ipak. U prvom veku pre Hrista. str. Les religions de l'Iran. 4) u II i I veku pre Hrista. 3) kult vatre je veoma popularan. Bidez — Cumont. planete gube svoju moć i nakon opšteg požara obnavlja se svet. 228 i dalje. str. kružila je jedna apokalipsa na grčkom jeziku pod nazivom Histapova proročanstva (Histap je grčki naziv Vištaspe) uperena protiv Rima (kome proriče propast). konačna bitka itd. Proročanstva osnivaju svoja predskazanja na eshatološkoj hronoiogiji od 7. iako predstavljaju nastavke starih. tokom te epohe razvija se takođe i zervanitska teologija. a razrađuju se i ideje u vezi s Vremenom i Večnošću. 93 i dalje. na primer. opet povezana s mitsko-ritualnim scenarijem razrađenim oko Mitre.000 godina. Cumont. no ima pokazatelja da su učestvovali i u kultu Mitre (imali su izvesnu ulogu u njegovim Misterijama). verovatno indoiranskog porekla (skraćenje godine. Hinnells. Bog šalje Mitru. Raznolikost u načinima izražavanja objašnjava se različitošću ciljeva koji se žele ostvariti. a to odaje vavilonski uticaj (up. G. Histapova proročanstva preuzimaju klasične eshatološke motive. I. Ali interpretacija ove hronološke sheme je iranska: tokom prvih šest milenijuma. može se zaključiti da se u to vreme oblikuje ideja o mesiji — Kralju.). Bidez — F.NOVE IRANSKE SINTEZE 243 žrtve. R.

Eshatološka nada se takođe može otkriti i u predanjima u vezi s rođenjem Kralja-Spasitelja. vaspitavanje budućeg kralja sastoji se iz dugog niza inicijacijskih iskušenja. str. Sigurno je da je Zervan veoma stari bog. 5 Videngren (Hochgottglaube im alten Iran. ocu Ormuzda i Ahrimana bio poznat još u epohi koja je znatno prethodila prvim pisanim svedočanstvima. Zervan i poreklo Zla Problemi koje postavljaju Zervan i zervanizam još su daleko od rešenja. 2. XVI. . što je jedno i shvatljivo. »Magi su . up. u epohi koja je obuzeta iščekivanjem Spasitelja. Artibus Asiae. II. smatralo da predstavlja inkarnaciju Mitre. za Mitridata se. nav. kao zajedničkom izvoru dva principa. postaće veoma popularne u zapadnom svetu na početku hrišćanske ere. 6 Ako je to tumačenje ispravno. Quaest. 37 i dalje. Dobra i Zla. što doslovno znači »svetac« ili »onaj što hita«. kao uostalom i za mnoge druge kraljeve. XXXVII. pred k r a j ahemenidske epohe. simboli tri čovekova doba. str. čiji su ciljevi eshatološki. * Ghirshman. str. 1936. posrednika između ljudi i bogova. Avestanski naziv za »vreme« je thwđša. str.Vreme'. I. 99. ali ona na n j e m u ostavlja samo ožiljak. a neki put . Les Mages htllénisês.244 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Te mito-hronologije. može se lako razumeti. 47—48. Prema zapisu Eudema s Roda (druga polovina IV veka pre Hrista). delo. u toku njegovog krunisanja. isti. 310) je verovao da je prepoznao njegovo ime na tablicama iz Nucija (XIII—XII vek). 1958. tri povorke. iz njega su rođeni Ormuzd i Ahriman ili Svetlost i Tama«. a to je naziv jedne huritske boginje. 7 Ova informacija je vrlo značajna: ona nas uverava da su Iranci. 7 Eudemov tekst objavio Bidez — Cumont. 213. »La légende royale de l'Iran antique«. nazivali neki put . inkarniranih u Ormuzdu i Ahrimanu. . 146. Widengren. Annual of the American Schools of Oriental Research. Ali je E. 266 i dalje. Plutarh. 5 Giršman (Girschman) smatra da je Zervana identifikovao na jednoj bronzanoj statui iz Luristana koja prikazuje krilatog i androginog boga kako rađa dva blizanca (koji mu izlaze iz ramena). 4 Analogni mesijanski scenario prenosi i hrišćanska legenda o Rođenju. 2. . Spajser (Speiser) pokazao da je to ime trebalo da se čita kao Zarva(n). nap. Conviv. delo. Tradicionalna koncepcija božanskog Kralja i kosmokratora. svuda. t a j proces. onda je mit o Zervanu. 62 i dalje. obogaćuje se novim soteriološkim značenjima. str. a Videngren smatra da je u početku 4 Justin. izjednačenom s Mitrom. Duchesne-Guillemin nav. prinose mu barsom u znak počasti. 6. up. 69—70. Tu eshatološku nadu na zadivljujući način ilustruje drevni životopis Mitridata Eupatora: jedna kometa najavljuje njegovo rođenje.Prostor'. I. A. str. Sve. str. razmišljali o pojmu Prostor-Vreme. tek rođeno dete pogađa munja.

pre nego što stignu na most Ćinvat (?) (§ 103) »koji je načinio Mazda«. • Pošto je Zervan. Zervan se pominje retko. pa možda čak i odsustvo tog boga Vremena i Sudbine iz Prorokove sredine. Hochggottglaube. 89 i dalje. Eshatološka funkcija pojma vreme-sudbina. str. »Vreme odavno nezavisno« ističe iz »Vremena bez kraja«. rukopisi zervanista obiluju razmišljanjima o Vremenu i Sudbini: oni su istovremeno korišćeni i za objašnjenje porekla Zla i njegove prevlasti u savremenom svetu. podeljenih u tri jednaka perioda (vladavinu Ormuzda smen j u j e dominacija Ahrimana. U jednom drugom odeljku. delilac sreće i nesreće i. U svojoj raspravi I zida i Oziris (46—47). gospodar sudbine. vladaju po 3. Teorija ciklusa koji t r a j u određeni b r o j milenijuma je prastara. Jedan tekst (Videvdat 19 :29) precizira da. kao i najraznovrsniji antagonizmi. str. teško je odlučiti da li Zaratustrino ćutanje treba objašnjavati polemičkim razlozima ili ono jednostavno ukazuje na skroman značaj. 1 : 20. rođen iz najčistije svetlosti« i »Aremanos. a Zoroastrian Dilemma. Denkart. ali uvek u vezi sa sudbinom i vremenom. prema izvorima iz IV veka pre Hrista. Iranu i Mesopotamiji bile različite. vremenskog t r a j a n j a dodeljenog svakoj individui ponaosob. na k r a j u krajeva. U novijim tekstovima Aveste (redigovanim verovatno u IV veku pre Hr. a potom r a t u j u još 3. 9 U svakom slučaju. bio obožavan od Maga. duše pravednika i bezbožnika stupaju »putem koji je napravio Zervan«. Zurvan. Zaehner. prvobitno u zemlji Međana. 282).). Iako je postala popularna već pred k r a j antičkog perioda i potom su je koristile bezbrojne apokalipse i proročanstva. a zatim nastupa 3.000 godina. Sve to ukazuje na postojanje jedne teorije o izviranju vremenskog t r a j a n j a iz nedara večnosti. da bi se. 19 : 13 i 16). Menok i Khrat ( V I I : 11). U pahlavijskim delima. a i za dobijanje preciznijeg rešenja problema dualizma. što je epitet nebeskog boga koji gospodari sudbinama. »Vremena bez kraja« i Zervan darego hvadhata. to jest. . Na verovanje da će t r a j a n j e sveta iznositi 9. posle t r a j a n j a od 12. jasno je podvučena. 232 i dalje. »Vremena odavno nezavisnog«. koga je rodila tama«. Plutarh prenosi doktrinu »Zaratustrijskih Maga«: »Oromazdes. ponovo ulilo u njega (Bundahišn.NOVE IRANSKE SINTEZE 245 t a j termin označavao nebeski svod. u jednom tekstu (yašt 72 : 10) pravi se razlika između Zervan akarana. prema Eudemu.000 godina. izvorište Vremena. posebno u sredinama zervanista. U stvari.000 godina borbe). bogatom zervanitskim elementima.000 godina. ali su njene formulacije u Indiji.000 godina. drugim recima. Zervan je predstavljen kao Vreme bez k r a j a (Videvdat. 8 Stoga je verovatno da je Zervan prvobitno bio nebeski bog. teorija milenijuma doživljava naročiti uspon u Iranu. nailazi se u jednom poznijem rukopisu. struktura Zervana je arhajska: on podseća na neka primitivna božanstva u kojima koegzistiraju kosmički polariteti. Pošto zaratustrizam isključu8 Widengren.

438—39. 63 i dalje 423. Međutim. 10 Plutarh ne pominje Zervana. 15 Vid. Zaehner. str. »što znači . 20). 244 i dalje.slava'«) je hiljadu godina prinosio žrtvu da bi dobio sina. Zurvan. u De Zalmoxis a Gengis-Khan. Ormuzd i Ahriman »otpočeše sa stvaranjem. Izvesno je da su ta koncepcija. 421 i dalje (up. knj. Da bi stekao sina. u vreme kada ništa nije postojalo. Plutarh piše da je Mitra. Rel. 54 i dalje). životinje štetočine i tako dalje) predstavlja najvažniji element brojnih popularnih kosmogonijskih mitova i legendi koji su širili od Istočne Evrope. glava 8. Pored toga. de l'Iran. a ti si mračan i smrdljiv. a sve što je napravio Ahriman bilo je zlo i podmuklo«. . delo. str. 13 gde god je neprijatelj Boga imao neku ulogu. str. kao i mit o Zervanu. pa sve do Sibira. isto. str. učio Persijance da ovim bogovima prinose posebne žrtve. njihovu diskusiju.000 godina. »za prinetu žrtvu«. moguće je da se izvori koje koristi Plutarh odnose na zervanističke koncepcije. 11 I samo što je posumnjao u efikasnost svoje žrtve (»Od kakve koristi mi je žrtva koju prinosim?«). 89—92 i kod Zehnera. »za izraženu sumnju«. tekstove Eznika i Teodora bar Konaija reprodukovane kod Bidez-Cumont. str. no mit o dvojici blizanaca i objašnjenje njihove naizmenične vladavine mnogi izvori iz kasnijeg perioda prikazuju kao specifično zervanističke. Contre les sectes. koji se nalazi između Ormuzda i Ahrimana (zbog čega je kvalifikovan kao »posrednik«). Kao što je rečeno u značajnoj pahlavijskoj raspravi. ovaj mu odgovori: »Moj sin je mirisan i svetao. Vid. Veliki Bundahišn (III. nav. mada Ahriman stvara samo zlo. up.« Tada se rodi »svetao i mirisan« Ormuzd i Zervan htede da ga posveti za kralja. zmije. Zervan odluči da prvorođenog učini kraljem. i Ahrimana. Zervan mu dade kraljevstvo za prvih 9. 19 O Plutarhovom tekstu je raspravljao Widengren. str. indoiranski. kada je Zervanu rekao da je on njegov sin. Prema jednom jermenskom crkvenom ocu. znači i jednu vrstu htonično infernalne žrtve namenjene »Zlom demonu« — što takođe predstavlja zaratustrijsku koncepciju. str. No. neki pozniji autori govore o »majci« ili o Zervanovoj »ženi«. delo. nav. 81—230. Vidimo da oba boga predstavljaju tvorce. C. Zaehner. Da ne bi pogazio reč. Ali ga tada Ahriman podseti na zavet koji je dao. Ovaj pocepa matericu 12 i iziđe. tekst preveo R. delo. 12 Eznik je dobro razumeo da je Zervan bio hermafrodit. našu studiju »Le Diable et Bon Dieu«. Ormuzd saznade za misao svoga oca i otkri je Ahrimanu. jer se takođe mogu naći i u Indiji.246 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA je ideju o periodu Ahrimanove vladavine. da će kraljem načiniti prvorođenog. posle čega će vladati Ormuzd. Ezniku de Kolbu. II.sudbina' ili . Zervan (Zrwan. nav. 428. »celokupno Stvaranje je stvoreno prinošenjem žrtve«. No t a j negativni doprinos kosmogonijskom stvaranju (planine. II. koji takođe navodi i noviju literaturu. 11 Eznik. I sve što je Ormuzd načinio bilo je dobro i ispravno. on zače dva sina: Ormuzda. Zatim. nastavlja Eznik.

de llran. up. ali se i u njemu. sam Veliki bog. nepažljivosti božanskog prinosioca žrtve. prilikom tog čina. Uočava se razlika između ove i starije koncepcije koju je delio i Zaratustra: Ahura Mazda rađa dva Duha. str. str. Postojanje Sotone nije ontološki čisto: bez sopstvene volje. Mudri Gospod nije direktno odgovoran za nastanak Zla. mada nevoljno. U svakom slučaju. s njenim kobnim posledicama. ali Zao duh slobodno bira svoj način postojanja (up. 320 i dalje. S. bar u predanju koje prenosi Eznik. I u mnogim drugim arhajskim religijama. 14 . Zervan ne igra nikakvu ulogu u kosmičkom stvaran j u : za njega samog on je deus otiosus jer svojim bliznacima nudi simbole suvereniteta (barsom Ormuzdu i. jer ono objedinjuje celokupnu realnost. prema pahlavijskoj knjizi Zatspram. Mitološka tema nesrećnih posledica sumnje ima mnogobrojne paralele u mitovima — ima ih skoro svuda po svetu — koji objašnjava poreklo Smrti ili Zla nedostatkom budnosti ili dalekovidosti Tvorca. na jedan ili drugi način. t a j vrhovni bog se uvek pominje zajedno sa Ormuzdom i Ahrimanom. 15 Videngren je istakao veze između zcrvanizma i međanskih Maga. Vrhovno biće sadrži u sebi coinciđentia oppositorum.000 godina tumači se u vezi sa samom Zervanovom ličnošću. Trajanje istorije sveta od 9. Ali u zervanitskom mitu. § 103). Ahrimanu). a uz to se takođe pojavljuje i u Godini. Rel. 138. Zlo stvara. Zervanu se uopšte ne prinose žrtve. »jednu spravu načinjenu od materije koja je svojstvena tami«. rezultat tehničke omaške. štaviše. A Prađapati je Veliki bog koji od sopstvenog tela stvara Univerzum. pojavljuje sumnja (»Treba li da prinosim žrtvu? Ne treba li da prinosim žrtvu?«). Up. kao i u drugim analognim mitovima. 214. Precizirajmo da učenje o milenijumima. Sumnja.NOVE IRANSKE SINTEZE 247 Prađapati prinosi žrtvu 14 dakšayana. uvek podrazumeva ili da je Zervan kosmički bog Vremena ili prosto simbol. vremenskom ciklusu (§ 76). U stvari. Zlo je. Eshatološka funkcija Vremena Koliko je moguće orijentisati se u slojevitim pahlavijskim tekstovima i njihovim prepravkama (koje su obavljene kada je mazdaizam postao zvanična religija Sasanidskog carstva [226— 635]. odnosno personifikacija Vremena. Levi. La doctrine du sacrifice dans les Brâhmanas (1898). koji se pri tome unapred stara da mu ograniči trajanje. pa čak i posle pobede muslimana) za zervanizam bi se pre moglo reći da predstavlja sinkretističku teologiju koju su razradili međanski Magi.15 nego nezavisnu religiju. on zavisi od svog tvorca. predstavlja grešku u ritualu. dakle.000 ili 12.

70. 232 i 283. nap. 54. 318 i dalje. up.000 godina. 325. jeste i biće uvek«. str. Ta »formula tri vremena« postoji takođe u Upanišadama i kod Homera. 1—5). 317 i dalje. str. 18 S druge strane. str. nav. dclo. »Questions de cosmogonie«. »bilo. str. koji su. onda izlazi da on prevazilazi Ormuzda i Ahrimana. jer se proklamuje: »Vreme je moćnije od dva stvaranja . 11 . delo. Nyberg. Ašokar.. nav. Taj ciklus ima svoju ulogu u zervanitskim razmišljanjima. Zaehner. a Denkart (M 829. delo. 16 Zervana okružuju tri boga. str. Widengren. 186 i dalje. 57. predstave i vremenski simbolizmi pronalaze se kako u zaratustrijskim. Duchesne-Guillemin. str. Zervan je prikazan kao bog s četiri lica. str. frašokara (»koji čini veličanstvenim«) i maršokara (koji čini starim«). tekstove koje je preveo Cener. Zurvan. 440 i dalje. up. u stvari. up. 11 Up. Up. 317 i dalje. 17 Nyberg. Ta imena se objašnjavaju avestinskim epitetima aršokara (»koji čini muškim«). str. Mflv. delo. Slično je i s ciklusom od 12. Sasvim je prirodno što je u jednom odeljku Denkarta osuđena ideja da su Ormuzd i Ahriman braća. 319. Widengren. zrelost i starost. delo. njegove hipostaze. Widengren.247 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Prema nekim sirijskim izvorima.000 godina. Homer. 439. na primer. prevod Videngrena. Zaehner. 4. Videngrena. nav. zaman i Ormuzd. 185 i dalje. E Fragment prve glave Bundahišna. nav. 278. str. 30 : 3). u vezi sa egzegezom gatičkog teksta o dva Duha (Yasna. delo. str. Zurvan. nav. tako i u zervanitskim kontekstima. 23 Zbog toga se u ortodoksnim pahlavijskim knjigama problem porekla dva protivnika ne postavlja. delo. str. a različite kosmološke tetrade služe zato da bi se njima obuhvatilo sve ono što pripada jednom drevnom nebeskom bogu vremena i sudbine. isto. . zaman i akanarak. nav. 81 Ako se prihvati da je Zervan u »Vremenu bez kraja«. Na kosmičkom planu. 17 Očigledno je da se radi o proživljenom vremenu. analogni obrazac se koristi i u pahlavijskim tekstovima. 221 i dalje. Ilijada I. str.«a2 Moguće je slediti polemike između mazdejske ortodoksije čiji se dualizam progresivno učvrstio i zervanitske teologije. komentare. Stoga je razumljivo zašto i za mazdejce Vreme i učenje o milenijumima imaju prvorazredni značaj. Frašokar i Zarokar. 20 Sve u svemu. 89 i dalje. bio je i biće« i kaže se da je »vreme Ormuzda«. »Question de cosmogonie et de cosmologie mazdeermes«. Tekstove je preveo Zehner. 97 i dalje. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek no Neprijatelj će jednom u budućnosti prestati da egzistira. Ormuzd »jeste. Duchesne-Guillemin. onakvom na kakvo se mogu svesti tri etape ljudskog postojanja: mladost. str. " Vid. " Vid. svaki od ta tri vremenska trenutka može se povezati s periodom od 3. 19 Ali Zervan (= Zaman) je takođe onaj »koji je bio i koji će biti svaka stvar«. 435. 38 Tekstovi kod Cenera. str.

str. Može se reći da na taj način Zlo. 6) kaže da su 3. dok je Ormuzd neograničen u vremenu. Dva stvaranja: menok i getik Prema prvoj glavi Bundahišna. Bog je u mazdejstvu prvobitno ograničen postojanjem njegove suprotnosti. 309—310. već i sama kosmogonija pretpostavlja postojanje jedne eshatologije i soteriologije. Ormuzd još uvek ima tri imena: Vreme. antropogoniju i predskazanje Zaratustre kao konstitutivne elemente jedne iste svete istorije. 54 . Četvorstvo je adaptirano iz zervanizma. Sveznajući Ormuzd predviđa napad i stvara jedno »idealno« ili »spirituelno« delo. Stvaranjem linearnog i ograničenog vremena kao intervala u kojem će se voditi borba protiv Zla.5 ) tvrdi da je Svet u početku bio besmrtan. Zaehner. već linearno: ono ima svoj početak i imaće kraj. ali ono je bilo neophodno da bi se objasnilo Stvaranje. menok. Ahriman doprinosi Ormuzdovom savršenstvu. i leži velika originalnost mazdejske misli koja interpretira kosmogoniju. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek. 15 Zaehner. već ono takođe omogućuje uništenje Ahrimana. Bundahišn (I. 35).NOVE IRANSKE SINTEZE 249 Prema mazdejskoj teologiji. Teachings of the Magi. Ormuzd mu je istovremeno dao smisao (eshatologiju) i jednu dramatičnu strukturu (neprekidna borba do konačne pobede). Drugim recima. što predstavlja koncepciju koja se dosta često sreće u ¡storiji i koja je zaokupljala i Getea. savršeno je. što mu omogućuje da postane neograničen i u prostoru. str.000 godina. teško se može prevesti. ono što je menok. dok nije dostignuto stanje meU Bunđahišnu (gl. no. Duchesne-Guillemin. pomaže pobedi Dobra. Na taj način. Ormuzd je i stvorio Svet da bi pobedio i uništio Zlo. jer će u određenom trenutku prestati da egzistira. Drugačije rečeno. U tome. Ormuzd odgovara na napad stvaranjem Sveta. str. Upotrebljeni izraz. S druge strane. ograničeno Vreme koje je on stvorio ima značenje svete istorije. Ahrimana. 1. koliko je trajalo Stvaranje. Dakle. uostalom. 1. a Denkart (9 : 37. kosmičko Vreme nije više cirkularno. Teachings of the Magi. nesvesno i nevoljno. a ograničen u prostoru od strane Ahrimana. jer istovremeno znači savršen svet i svet u zametku. 25 Takva situacija bi se produžila u večnost da Ahriman nije otpočeo napad. up. vreme ne samo da je neophodno za Stvaranje. Vremensko t r a j a n j e je indirektna posledica Ahrimanovog napada. 215. Prostor i Vera.84 U stvari. Prema knjizi Datastan i Denik (37 : 3 i dalje). Zbog toga. 30. kao i iskorenjivanje Zla. Ahriman je ograničen i u prostoru i u vremenu.

posebno se naglašava nebeski i duhovni karakter stanja menok. Ahriman će biti izbačen sa celog sveta«. zagađuje vode. što je specifična crta Zaratustrine poruke. »Zato. Manijev radikalni dualizam predstavljao je najizrazitiji primer jeresi. takođe Mary Boyce. 151. (Radi se o dualizmu akosmičkog tipa. str. za rad i. dovoljno mu je da uđe u njega i u njemu se nastani. upropastio. kada za njega više ne bude staništa u telima ljudi. »Došao sam sa sveta nebeskog (menok)«. truVid. U kosmičkoj drami i istoriji Sveta razlikuju se četiri etape. jer je prema učenju Zaratustre. Yasna. prodire u materijalni svet (getik). str. kako bi se borili protiv sila Zla23 i Fravaši pristaju. Tek ga je Ahrimanov napad kojim je uvedeno Zlo. 44 : 5). Shaked. 264. 58 Bundahishn. S. da nije u pitanju neko apstraktno postojanje. vid. prema nekim tekstovima. strofa 2. . »Le Temps cyclique dans le mazdeisme«. nav. protekle »bez misli. neosetno«. pre Ahrimanove agresije. 27 Pand Nâmak i Zartusht (= Le Livre de conseils de Zartusht). Cenerov prevod. 26 Međutim.®9 U stvari. 30 Ahrimanova agresija opisana je na patetičan način: on čepa k r a j Neba. A Historv of Zoroastranism. za materiju. ostale tekstove koje navodi i komentariše Dišan-Gijmen. prevod H. Očigledna je razlika između ovog učenja i gnostičkog i manihejskog pesimizma. prevod u delu. 29 Za mazdejstvo. materijalno stvaranje (getik) bilo je. u k r a j n j o j liniji. 229 i dalje. »nisam počeo da postojim na svetu zemaljskom (getik). a posebno time što se nastanjuju u telima ljudi. »Some notes on Ah roman«. str. Rezultat toga je »izmešano« stanje (gumecišn) u kojem se celokupno Stvaranje otada nalazi.250 i storija verovanja i religijskih ideja nok. 30 Denkart VI. dobro i savršeno. Pre transponovanja Stvaranja iz duhovnog (menok) u materijalno (getik) stanje. 1. Ahura Mazda tvorac i svetlosti i mraka. str. Najpre sam se pojavio u duhovnom stanju. ipak. moje prvobitno stanje nije zemaljsko«. U stvari. bez pokreta. Ahriman i njegove demonske čete kvare materijalni svet prodirući u njega i prljajući ga svojim štetnim delima. 230. Tokom prvog perioda dolazi do agresije Ahrimana i mraka protiv Ormuzdovog sveta svetlosti. samo po sebi. Ahriman ne odgovara na Ormuzdovo materijalno stvaranje tvorevinom getik negativnog reda: da bi upropašćavao svet. 310—311. piše u jednom tekstu iz IV veka. postojanje u svetu platonističkih ideja: stanje menok se može definisati kao način egzistiranja koji je istovremeno produhovljen i konkretan. glava 1. 336. Korbena (Corbin). 27 Precizirajmo. str. stanje koje će nestati tek posle konačnog očišćenja. Ormuzd pita Fravaše (duhovi koji su prvobitno boravili na Nebu) da li prihvataju telesno postojanje na zemlji. đclo. To je potvrda vezanosti za telesni život. Zurvan.

Platon. Nebo zarobilo na Tvorčevom Delu. nav. 270. to je bila druga laž koja je ojačala demone. str. vodu i biljke. Marv Boyce. ali ptica grabljivica odnosi taj deo. 32 216. 231. bogovima. Ahriman je zarobljenik materijalnog sveta. (Odmah potom. str.) Posle toga Ahriman se baca na svetu vatru koju prlja stvarajući dim. 352. (Međutim. kojeg potom kalja Prostitutka. Duchesne-Guillemin. Ovo podseća na mit tipa »Hainuvele«. ljudi će potpuno napustiti običaj da uzimaju hranu i piće. ali isto tako i da čovek ne treba da bude mesožder. str. u mnogim drevnim mitovima prvobitni par nema potrebe za hranom. 13 Bundahishn. sada brane »Nebesku tvrđavu«.nove iranske sinteze 251 je bilje i na t a j način izaziva smrt Prabika. a drugi. prvobitni par vodi poreklo od mitskog Pretka (Gayomarta) i Majke Zemlje i njihova prvobitna forma je vegetalna — što predstavlja u svetu dosta rasprostranjenu mitologemu. up. kao i drugi mitski makrantropi. na k r a j u Vremena. Ormuzd im naređuje da čine dobra dela. § 11. bacajući ga u vazduh. Drugim recima. O ubistvu Bika. 323—24. Zbog te »laži« par je proklet i njihove duše će ostati u paklu sve do Uskrsnuća. prema iranskom verovanju. . up. praveći se da im se ne dopada. 11 On napada Gajomarta. vid. 138 i dalje. Symp. sunčeva svetlost prečišćava njegovo seme od kojeg jedna trećina pada na zemlju. a potom sisaju mleko jedne koze. Teachings of the Magi. Tokom pedeset godina. a preko njega kalja i sve ljude. Mašje i Mašjane. 189d i dalje). str. 33 Posle još trideset dana. Cenerov prevod. isti. a njegova sperma daje korisne životinje. u stvari. I zaista. ali podležu Ahrimanovim iskušenjima i uzvikuju da je on t a j koji je načinio Zemlju. da bi nikla rabarbara iz koje će se roditi prvi par ljudi. na vrhuncu svoje moći. Zemlje. štaviše. od njegovog tela nastaju metali. 32 Ahriman viiše ne -može napasti Nebo jer fravaši. Međutim. Mašje i Mašjane ubijaju jedno grlo stoke i peku ga na vatri. To je moglo značiti da Bog nije prihvatio žrtvu. Kada on umre. Jedan deo žrtvuju vatri. jedan pas je prvi jeo meso). up. zatvorivši se. Mašje i 51 Iz njegove srži niče hranljivo i lekovito bilje. Gajomart je bio predodređen da posle napada živi još 30 godina. Zaehner. Trideset dana oni žive bez hrane. armije kopljanika. Od Gajomarta do Saošjanta Gajomart je sin Ormuzda i Spandarmate. Prvog čoveka. str. jer ga je. da ne obožavaju demone i da se uzdržavaju od hrane. delo. 145. Ta mitska epizoda se može objasniti dvojako: kao ilustracija 1) greha »laganja« ili 2) greha što su jeli i na taj način ustanovili stanje ljudske uslovljenosti. Mašje i Mašjane priznaju Ormuzda za Tvorca. kao u nekoj klopci. Zurvan. on je okruglog oblika i »blista kao sunce« (up. Dawn and Twilight of Zoroastrianism.

dakle. Od njegovog tela ne nastaje ceo Svet. Mit o Gajomartu (avestanski gaja maretan. nav. Tada Ormuzd oduzima deci svaki ukus da bi ih ubuduće njihovi roditelji ostavljali u životu. planete i. XIV. 35 A pošto je poživeo trideset godina posle Ahrimanovog napada. u početku. Smrt je u materijalni svet uveo Ahriman. 521. posle eshatološkog Sudnjeg dana. Ahriman nije uspeo da ubije Gajomartovu dušu. Gajomart predstavlja prvobitnog androginog makrantropa. Ali oni se sparuju i rađaju dva »tako divna« blizanca. 38 84 Greater Bundahishn. štaviše. str. ni dušu ljudi. telo je instrument ili »odelo« duše. 485 i dalje. 504. str. Međutim. nav. 36 U delima poznijih teologa. baš kao i Gajomart. 87 The Dawn and Twilight of Zoroastrinism. odeljke Denkarta koje je preveo i komentarisao Cener. a otac drugog. str. čovek je stvoren dobar i imao je besmrtnu dušu i telo. Ali duša je u stanju da deluje samo kroz telo u kojem je nastanjena. kao što primećuje Cener. posle greha praotaca. uzimajući da je Ahriman Tvorac. Baš kao što u kasnijim jevrejskim spekulacijama Adam istovremeno raspolaže i kosmološkim atributima i izuzetnim duhovnim vrlinama. jer u materijalnom svetu čovek jedini raspolaže slobodnom voljom. § 14. s tim što je njegovo ubijanje drukčije ocenjeno. str. Teachings. duša će ponovo naći jedno veličanstveno uskrslo telo. drugi prevod kod A. str. Le premier homme et le premier roi. telo je bilo sjajno i mirišljavo. Christensen. koja rađa prvi par ljudi. telo nije načinjeno od mraka (kao što tvrde gnostici). 4.37 za zaratustrizam prvi greh je manje akt neposlušnosti. pa. delo. No. M Vid.252 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Mašjane nisu uopšte imali nikakve seksualne želje. 7 : 1 . preveo Mole (Molé). samim tim. 84 Dënkart. tako je i Gajomartu dat veoma visok položaj. 267. »život smrtni«) veoma jasno ukazuje na trud koji su zaratustrijski teolozi uložili da bi tradicionalnu mitologiju interpretirali na svoj način. I. ravan Žaratustri i Saošjantu. Kao i Imir ili Puruša. U mazdejskoj svetoj istoriji. da m a j k a proždire jednog. najmoćniji Ormuzdov saveznik. već samo metali — drugim recima. 273 i dalje. Cenerov prevod. rabarbara. ali je zbog pohote počelo da zaudara. U stvari. tekstove koje navodi Mole i njegove komentare. već od iste supstance od koje je i duša. koji postaju praroditelji svih ljudskih rasa. od njegovog semena. egzaltacija Gajomartom dovodi do iskupljenja ljudske sudbine. . Mašje i Mašjane su mogli od njega primiti to otkrovenje. str. delo. Culte. 34 Zatim su Mašje i Mašjane izrodili druge parove blizanaca. Međutim. mythe et cosmologie dans l'Iran ancien. za vreme materijalnog Stvaranja (gete). on se svrstava pored Zaratustre i Saošjanta. 88 Vid. 19—20. a više greška u prosuđivanju: praoci su se prevarili. Gajomart prvi prima revelaciju o Dobroj veri. 73. Mazdejska teologija ističe da je Gajomart bio primer i savršenog Čoveka. da bi ga dalje preneli na svoje potomke. U stvari. Duša je.

40 Ogroman požar će topiti metale i s planina 38 Vid. Kao što smo videli (§ 104). Aždahaka i Fretona. U stvari. up §§ 177. nav. Prema Bundahišnu. mleka i biljne hrane i hraniće se samo vodom. Jer. eshatologija preuzima. Doktrina o uskrsnuću tela uistinu je proglašenje neocenjive vrednosti Kreacije. ljudi će se postepeno odreći mesa. 112). na jednakim rastojanjima od Gajomarta i budućeg Spasitelja. Poslednji će pasti Ahriman i Az. Najpre. str. Pahlavijske knjige još detaljnije opisuju epizodu tog eshatološkog scenarija. izmešanih s belim haoma. 350 i dalje. Bitke koje su vođene u početku. time što u sopstvenoj ličnosti uspostavlja čistotu koja je prethodila »mešavini« (gumecišn) nastaloj zbog Ahrimanovog napada. i 351. ponoviće se: pojaviće se zmaj Aždahak i to će usloviti uskrsnuće Fretona koji ga je pobedio in illo tempore. str. izgubivši moć nad ljudima. Zaratustra se pojavljuje u središtu istorije. Zaehner. *« Menok i Xrat. kako bi ih poništila. Saošjanta će roditi jedna devica koja će se kupati u jezeru Kasaoja.) Kao što smo videli (§§ 104. konačno Obnavljan j e (frašo-kereti) će nastati kao posledica žrtve koju prinosi Saošjant. Kao Prvi čovek. Tokom 3. 230 i dalje. U pitanju je najstrože i najsmelije religijsko vrednovanje Materije za koje se zna. Saošjanta. Widengren. str. od kojih su najvažnije vladavine Jima. nav. on je bačen u procep kroz koji se uvukao u svet i tamo je uništen. 13 : § 297. materijalna Kreacija — to jest. talasi tog jezera čuvaju u sebi. str. svaki prinosilac žrtve doprinosi »transfiguraciji« sveta. načiniće uskrsle ljude besmrtnim. najpre će uskrsnuti Gajomart. Ahriman zauvek ostaje nemoćan. Ahrimanovom ubistvu Prabika odgovara eshatološka žrtva bika Hathajosa koju su prineli Saošjant i Ormuzd. prema drugim. 351. za vreme poslednja tri milenijuma. III t. dela i postupke praotaca. pod udarcima Ormuzda i Sroza. na čudesan način. Zaratustrino seme. čovek ne samo da sebi obezbeđuje blaženstvo. ostale izvore koje navodi Dišan-Gijemen. Zaehner. u stvari. Bundahishn. koliko je prošlo od Gajomartove smrti i nastanka prvog para ljudi do Zaratustrinog dolaska na presto. za mazdaizam. 309 i dalje. up. delo. G. Dawn and Twilight. str. 8:11—15. de l'Iran. (Prema jednom predanju iz IV veka posle Hr.. biti primoran da proždire demone. Piće pripremljeno od njegove masti i njegove srži. delo. 34 : 23. Reč je. već je u stan j u da pomaže Ormuzdu koji radi na njegovom spasenju. odvija se niz legendarnih vladavina. Duchesne-Guillemin. Zbog toga će demon Az (Žudnja). Denkart XII. to je upravo ono što se dešava starim ljudima kada im se bliži kraj. 39 Prema nekim izvorima. materija i život — sama po sebi je dobra i zaslužuje da se očisti i obnovi.000 godina. .nove iranske sinteze 253 Sve u svemu. 192. pre zapadnih »filozofa — hemičara« XVII veka (up. 314 i dalje. o indoevropskom eshatološkom mitu koji je sačuvan do danas i u brahmanskoj Indiji i kod Germana. Rel. U konačnoj borbi. zahvaljujući svojoj slobodi izbora između Dobra i Zla.). sukobiće se dve vojske i svaki će borac imati tačno određenog protivnika.

6. god. Jedan od mitova govori o tome kako se Mitra rodio iz stene (de petra natus).254 istorija verovanja i religijskih ideja će poteći vatrena reka — usijana za grešnike. kako prvobitnog. pošto više neće biti izloženi opasnosti da greše. Posle Obnavljanja. Mihr. 41 Nepoznat je proces transformacije iranskog boga kojeg je veličao Mihrjašt (vid. tako i eshatološkog. 60. a kao mleko za pravedne — tela uskrslih će za tri dana biti očišćena. pre nego što bi stupio na presto. dopiru samo do prvih vekova hrišćanske ere. Gayômart. U stvari. druge primere kod S. predstavi rajskog sveta. baš kao i antropomorfni Ulikumi (§ 46). Gerševiča (Gershevitch) u delu Mithraic Studies. Vid. tačnije. (Ravna zemlja odgovara. epigrafski i arheološki izvori o ovom kultu i njegovom prodoru na Zapad. oni su proširili taj kult na Zapadu. To je prvo mesto na kojem se eksplicitno pominju Mitrine misterije. 85 i dalje. kao što je poznato. novi kralj je bio reinkarnirani. kao dete natprirodnog porekla. Les religions de l'Iran. Mitra je postao zaštitnik parćanskih vladara. takođe I. str. frigijski Agditis (§ 207) i jedan slavni junak osetske mitologije. 42 To je razlog zbog kojeg je pećina igrala najvažniju ulogu u Mitrinim misterijama. Njegov kult se verovatno razvio u sredini magoi. . 44 Na tu iransku temu se ponovo nailazi 41 Svi ostali literarni. 2. 169. II. pre svega. zahvaljujući skulpturama. Moćni bog bez premca. § 111) u Mitru iz Misterija. ponovo rođeni Mitra.) prikazuje boga kako se rukuje s kraljem. str. 356. Nadgrobni spomenik Antioha I iz Komagena (69 — 34. 44 G. a njegovi podanici su mu pristupali. Légendes sur les Nartes. ustanovljenoj u Mesopotamiji i Maloj Aziji. 217. uživajući i u telesnim blaženstvima (jer će se porodice ponovo okupiti) i u duhovnim. pre Hr. Do mitologije i teologije mitraičkih Misterija u stanju smo da dopremo. Widengren. Vid1. nap. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. India (prev. Međutim. 24. 180 i nap. Hartman. od kraja epohe Ahemenida. parćanski kralj se povlačio u jednu pećinu. 192 i dalje. doline se popunjavaju i otvori koji vode u pakao se začepljuju. str. Na kraju. Literarni dokumenti su malobrojni i uglavnom se odnose na obrede. Sachau). kao i na hijerarhiju inicijacijskih stupnjeva. str. pobeđeni od Pompeja i odvedeni u ropstvo. isti. 42 G. velike ceremonije Mithrakana javno su slavljene. u požaru nestaju planine. 43 Al-Bîrûni. 43 Jermenska predan ja govore o pećini u koju se zatvarao Meher (to jest. izgleda da kraljevski kult Mitre nije sadržavao nikakav tajni ritual. slaveći ga kao novorođenče.5). Mitra) i iz koje je izlazio jedanput godišnje. str. S druge strane. Dumézil. prema jednom predanju koje prenosi Al-Biruni. Mitrine misterije Prema Plutarhu (Pomp. str. 10. 65. str. gusari Kilikije »tajno su svetkovali Misterije« Mitre. ljudi će živeti večno. str.

305 i dalje. moglo bi se reći da posvećenje u Misterije anticipira konačno Obnavljanje. vinova loza koja daje sveti napitak za Misterije. brojni iranolozi uočavaju upadljivu sličnost između Mitre i Saošjanta. kao što smo videli (§ 216). čudesno rođenje Mitre je predstavljalo integralni deo jednog velikog iransko-sinkretističkog mita o Kosmokrati-Spasitelju. Na kosmičku strukturu žrtve ukazuje 12 zodijačkih znakova ili 7 planeta i simboli vetrova i četiri godišnja doba. 47 S druge strane. isti. Méphistophelés et l'Artdrogyne.« 46 U zaratustrijskom kontekstu. Dve ličnosti. str. svaki sa zapaljenom buktinjom u ruci pažljivo posmatraju šta bog radi. . Vid. J. u tom slučaju. a napitak. načiniće ljude besmrtnim. . obučeni kao Mitra. M. Jedan pozniji tekst (Bundahišn. Kotes i Kotopates (Cautes. 132 reference). 47 G. Mitrino žrtvovanje bika izgleda zagonetno. r a đ a j u se životinjske vrste. delo. Hinnels. . »Iz tela ubijene životinje nastaće sve trave i lekovito bilje [ . s druge strane. 113. 51 i dalje. Videngren podseća na jedan kasniji haldejski obred. 311 (nap. međutim. 7). Mitra se u natpisima naziva Sol 45 Up. blagotvorne posledice tog ubijanja: iz semena Prabika. Mitra bezvoljno obavlja svoju dužnost. glava mu je okrenuta na drugu stranu. a drugom joj zariva nož u slabinu. up. str. posle H. De Zalmoxis à Gengis-Khan. a iz njegovog tela niče bilje. 61 i dalje. Les Mystères de Mithra (II izd. Ubijanje bika je prikazano skoro na svakom mitraičkom bareljefu ili slici. Vindišmana (Windischmann) (1859). to »stvaralačko ubistvo« se može lakše objasniti u nekoj religiji zemljoradničkog tipa nego u jednom inicijacijskom kultu. Cumont. Odnosi između Sola i Mitre nameću problem koji još nije razrešen. koji sadrži žrtvovanje bika u cilju obezbeđivanja kosmičke plodnosti. 37 i dalje. Pseudo-Dionisije govori o »trostrukom Mitri«. Eliade. 45 Sve u svemu. ] Iz njegove kičmene moždine nići će žito koje daje hleb. VI. sudeći prema nekim izvorima. str. Mitra obavio po naređenju Sunca (Sol). R. 48 Ubijanje bika obavlja se u pećini. str.). iako je podređen Mitri. Pored toga. str. Kalu. str. dakle. Saošjant i Ormuzd će žrtvovati vola Hathajosa. spasenje mista. a iz njegove krvi. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. na k r a j u Vremena. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. spravljen od njegove masti i srži.nove iranske sinteze 255 u hrišćanskoj legendi o Rođenju u Vitlejemskoj pećini ispunjenoj svetlošću. bar Hinelsa. E. Osnovna mitološka epizoda sadrži krađu i žrtvovanje bika koje je. vid. S morfološkog stanovišta. Up. nav. 48 U vezi s analognom interpretacijom taurohtonije. Mitrino delo bi se. Epist. s jedne strane. ubistvo prvobitnog bika je delo Ahrimana. drugim recima. oni predstavljaju dve druge epifanije Mitre kao boga sunca (i zaista. Kao što smo videli (§ 215). dok jednom rukom drži životinju za nozdrve. Sol mu naređuje da žrtvuje bika. 186 i dalje. u prisustvu Sunca i Meseca. I. 4 « F. Cautopates). isti. 1—4) saopštava. 179 i dalje. moglo povezati s tom eshatološkom žrtvom. str. Mithraic Studies. koje je pročistila svetlost meseca.

str. ta scena je prikazana na više bareljefa. Gozba se odvija u kosmičkoj pećini. 16). ali je mist morao da je odbije. str. 107. supruga (nymphus). a drugi »učesnici«. str. (Setimo se da je gavran glasnik koji prenosi Mitri naređenje Sunca da ubije bika. 49 . Pre posvećivanja. vojnik (miles). i II. Persijanac (Perses). dijadema (aluzija na Veneru) i kandilo. 50). str.) Specifični amblemi za stupanj nymphus bili su plamen (plamen venčanih). 51). sunčev glasnik (heliodromus) i otac (pater). Cumont. De preascr. II.256 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja invictus. hrišćanski apologeti aludiraju na »krštenje« kojim je. simbol »nove svetlosti« koju će mist ubuduće moči da vidi. lav (leo). Mystères paiens et mystère chrétien. postulant se obavezivao zakletvom (sacramentum) da će čuvati tajnu Misterija. Zajednica mista bila je podeljena na dve grupe: jedni su bili »sluge«. Mitra i Sol potvrđuju svoje prijateljstvo gozbom na kojoj dele meso bika. Textes et Monuments. Nije poznat specifični inicijatički ispit za stupanj corax. 40 (up. De corona. Jedan tekst svetog Jeronima (Ep. 50 Tertulian. 52 Tertullien. U svakom slučaju. U svojim polemikama protiv mitraičkih »sakramenata« (koje je inspirisao Satana!). služe starešinu (patera) konventikule. ad Laetam) i brojni natpisi prenose nam nomenklaturu sedam inicijacijskih stupnjeva: gavran (corax). Textes et Monuments figurés. 16. na ruke Up. 42. I. Sol je prikazan kako kleči pred Mitrom. haeret. 7). ukrašeni maskama koje ukazuju na njihove inicijacijske stupnjeve. on trči za Sunčevim kolima. drugu grupu sačinjavali su posvećenici počev od stupnja leo. 173. govoreći da je Mitra »njegova jedina kruna. I Mitra se penje na nebo.50 Postoji mogućnost da je t a j obred bio namenjen neofitu koji se pripremao za zvanje miles. Prve stupnjeve inicijacija mogla su dostići čak i deca starija od sedam godina. na kojem misti. abst. str. II. »gavrani« su pomoćnici. Dva boga dvore osobe koje nose maske životinja. 51 Loisy. Pretpostavlja se da se malo potom Sol uspinje na nebo. De abstinentia IV. De preascr. neofit uvođen u novi život.M Nepoznati su nam detalji obreda posvećivanja u različite inicijacijske stupnjeve. Iz toga se može zaključiti da mitraički scenario inicijacija nije u sebi sadržao iskušenja koja su evocirala smrt i uskrsnuće. Mitra je jedini bog koji ne deli tragičnu sudbinu božanstava Misterija. na nekim slikama. haeret. 40) ili je bio izložen čišćenju od grehova pomoću upaljene baklje (Lukijan. prema Porfiriju (De. ona su verovatno dobijala određeno versko obrazovanje i učila da pevaju pesme i himne. Menippus. IV.« 52 Potom bi mu se na čelo nanosio beleg usijanim gvožđem (Tertulian. 15 (= Textes et Monuments. Kod posvećenja u inicijacijski stupanj leo. 317. a u nekima se bogovi rukuju. Taj banket predstavlja model ritualnog obeda. verovatno. U nekim scenama. gde je naveden jedan odlomak iz Porfirija.51 Poznato je da mu je tom prilikom nuđena kruna.

delo. 17 . str. dok je trebalo samo da se pretvara da ga je ubio. Jedan od najbolje sačuvanih prizora Kimon opisuje ovako: »Goli mist sedi. Origen (Contra Celsum VI. 21). a potom su medom premazivali i jezik. 12 (= Textes et Monuments. Na jezik navorođenčadi stavljan je med. I. 114. 72 i dalje. Scavi di Ostia. da je mist morao da učestvuje u jednom simuliranom ubistvu i da mu je potom pokazivan mač premazan krvlju žrtve. 15 (= Textes et Monuments. str. Druge crteže iz mithreuma u Kapui reprodukovao je Vermaseren. 54 Pseudo-Avgustin. kandidate vezanih očiju okružavala je frenetična gomila ljudi od kojih su jedni oponašali graktanje gavranova i lepršanje krila. delo. obavljajući posvećenje jednog miles u zvanje »oca«. 56 Cumont. nymphus Venere. II: I Mitrei (Rim. 54 Prizori posvećivanja na slikama u mithreumu u Kapui. Svaki od sedam inicijacijskih stupnjeva bio je pod zaštitom jedne planete: corax je bio pod zaštitom Merkura. G. leo Jupitera. navodi na pomisao da smisao simbolizma tog obreda on ili nije znao ili se nije potrudio da ga ponovi« {nav. Quaest. 53 Porphyre. str. nav. ruku vezanih kokošijim crevima. gvožđa. S leđa mu prilazi mistagog. str. Pojedini kandidati su morali. De antro nymph. kalaj s Afroditom. 53 Prema jednom hrišćanskom autoru iz IV veka. 108 i dalje. bronze. mačem presecao creva i proglašavao sebe oslobodiocem. povezanih očiju. s visokom frigijskom kapom na glavi. ruku verovatno vezanih na leđima. kao što kaže Loazi. Spreda mu se približava sveštenik u istočnjačkoj odori. pružajući prema mistu mač. Mithreum u Santa Priski. 132—133. str. et novi Test. str. U drugim scenama. Komod ubio kandidata. 22) govori o jednoj lestvici od sedam stepenika načinjenih od različitih metala (olova. Med je. Mithras. Vrlo je verovatno da je jedna takva lestvica igrala — nama nepoznatu — ritualnu ulogu i pri tome služila kao simbol mitraičke konventikule. verovatno predstavljaju neke od tih inicijacijskih proba. Les religions orientales. 135. dok su drugi rikali kao lavovi. str. 183).). da preskaču preko jame napunjene vodom.57 S druge strane. 1954). Potom bi došao neko. str. Bacatti. II. itd. ono što naš autor kaže. Pretpostavlja se da je. 51—53. Neki autori sumnjaju u autentičnost te informacije. 40).nove iranske sinteze 257 kandidata sipali su med. Up. Cumont. sadrži jasno ilustrovane astralne veze. Perses Meseca. legure. ali. med je došao sa Meseca. 9 = Textes et Monuments II. srebra i zlata) i povezanih s raznim božanstvima (olovo s Hronosom. 56 Vrlo je verovatno da su neki inicijacijski obredi obuhvatali i borbu kandidata sa nekim strašilom. 142. bakrorez XIII. si. Istoričar Lamprid piše da je imperator Komod ukaljao Mitrine misterije pravim ubistvom (Commodus. dakle. Prema iranskom predanju. Cumont. Les Mystères de Mithra. vet. kao i onaj u Ostiji. kao da hoće da ga gurne napred. 57 Ferrua. »njen surovi karakter svedoči o njenoj autentičnosti. goli mist kleči ili čak leži na zemlji. kalaja. 320). miles Marsa. 8). heliodromus Sunca i Pater Saturna. Il mitreo sotto la chiesa di Santa Prisca.« 55 Zna se. bio hrana blaženih i novorođenih. II. 35 F. takođe.

579). Widengren. i . I zaista. umerenošću i moralnošću njenih privrženika. njegovo širenje je pratilo kretanja legija. Jer. str.. sirijsko. broj vernika nije mogao biti veći od 10. Za razliku od drugih istočnjačkih religija spasenja kojima je rukovodilo strano sveštenstvo (egipatsko. »Da je hrišćanstvo bilo zaustavljeno. starešine Misterija. U njegovom panteonu. jedna takva zabrana ne samo da je otežavala već je činila i neverovatnim preobraćenje sveta u mitraizam. str. pak. Pored toga. »The Mithraic Mysteries«. čak i u Rimu. Uprkos iranskom nasleđu. Uz to. patres. Renan je verovatno bio opčinjen uticajem i popularnošću Mitrinih misterija u III i IV veku. Mitrine misterije su asimilovale i integrisale duhovne tokove specifične za epohu Imperije: astrologiju. u kojoj je učešće žena u kultovima spasenja dostiglo do tada neviđeni stupanj. najvažniji bogovi klasičnog sveta stajali su rame uz rame sa Zervanom i drugim istočnjačkim božanstvima. svet bi bio mitraizovan« (Mare Aurele. 453. začelo je bio iznenađen njihovom rasprostranjenošću po svim provincijama Rimske imperije.258 i storija verovanja i religijskih ideja 218. treba imati na umu da je jedna konventikula primala najviše 100 članova. ta nova vera u Misterije izazivala je divljenje svojom snagom i originalnošću. Najveći broj svetilišta otkriven je u starim rimskim provincijama kao što su Dalcija. Bila je to prava religija za vojnike. feničansko). regrutovane su iz italskih naroda ili. Severne Afrike i Španije. U epohi. jedini među tajnim kultovima. a obične ljude je impresionirala svojom disciplinom. . mitraizam se razlikovao od ostalih misterija i po tome što u sebe nije uključivao orgastičke i čudovišne rituale. Panonija i Germanija. nego na one iz egipatskih ili frigijskih Misterija. kao što smo rekli. I što se tiče širenja kulta. Mitra je bio jedini bog Misterija koji nije spoznao smrt. gde je u jednom trenutku postojalo stotinak svetilišta.) Međutim. vrlinama koje su podsećale na staru rimsku tradiciju. uspeh mitraizma je bio neobičan: zahvatio je oblasti od Ekosa u Mesopotamiji. A mitraizam. Ono malo što se zna o obredima posvećenja više podseća na inicijacije indoevropskih »udruženja ljudi« (§ 175). izgleda da je nemoguće ne navesti onu slavnu rečenicu Ernesta Renana: »Da je širenje hrišćanstva zaustavila neka smrtonosna bolest. (Izgleda da kult nije bio prodro u Grčku i Malu Aziju. Prema tome.« Kada se raspravlja o Mitrinim misterijama. kao i solarnu religiju (koju su filozofi interpretirali kao solarni monoteizam). iz naroda rimskih provincija. pa sve do centralne Evrope i Balkana. eshatološke spekulacije. liturgijski jezik je bio latinski. koji nije primao žene. 58 Up.58 Mitraizam je bio tajni kult skoro isključivo rezervisan za vojsku.000. Tajni kult Mitre uspeo je da ujedini iransko nasleđe i grčko-rimski sinkretizam.

»The Mithraic cult meal in its Greek and Roman environment«. t a j imperator-filozof se deklarisao kao mitrik. decembra) a pri tome su im i verovanja o k r a j u Sveta. ukida zvaničnu podršku mitraizmu. predstavljao je podsećanje na gozbu Mitre i Sola posle žrtvovanja bika. Kao sve religije spasenja i ezoterične konventikule. 363. 382. u svet koji je upravo prelazio u hrišćanstvo. dosta uobičajene u doba Carstva. nastupa period tolerancije. U stvari. Počev od III veka. zabranjen i proganjan. str. »dobrotvoru Imperije«. godine. Po svoj prilici se teolozi raznih sinkretističkih religija spasenja nisu ustručavali da pozajm l j u j u određene ideje i formule. 307. jer se njima sledio božanski uzor. P. dve religije su proslavljale rođenje svog boga istog dana (25. ili 308. 59 U svakom slučaju. uostalom. godine. Mitri. 343 i dalje. nanošenje belega na čelo usijanim gvožđem podsećalo ih je na signatio. godine. prestao je da postoji kao istorijska realnost. mitraičkim gozbama (kao. Kane. za hrišćanske teologe posle II i III veka sličnost sa mitraizmom je postala još nezgodnija. 60 Mnogi imperatori su podržavali mitraizam.nove iranske sinteze 259 Pa ipak. ritualni obed posvećenih. njega su praktikovali i drugi kultovi. Justin (Apol. Tertulijan (De praescr. Posle njegove smrti. ali Gracijanov edikt. tajni kult Mitre. »Christianity and the Mystery Cults«. 60 Up. i gozbama drugih kultova Misterija) ne može se odricati njihov verski značaj. I. Međutim. pobeda Konstantina kod mosta Milvija je. 40) je govorio o »žrtvovanju hleba«. kao i teološko tumačenje mitsko-ritualnog scenarija. otkrivani kroz preobraćenje i inicijacijska iskušenja (dovoljno je setiti se brojnih valorizacija svetinja kod nehrišćana i u istoriji hrišćanstva). 20. Dioklecijan i ostali Augusti. 17" . Što se tiče inicijacijskog krštenja. pre svega iz političkih razloga. U Karnutumu su. Hinnels. posvetili oltar. zapečatila sudbinu mitraizma.. § 207). ukazuje na njihov sveti karakter. Međutim. str. Teško je utvrditi da li su te svetkovine za posvećene predstavljale sakramentalni obed ili su više ličile na druge obredne gozbe. uspeh manihejstva potresa sve slojeve Crkve i uticaj manihejskog dualizma produžava 58 Up. Na kraju krajeva. godine. jer su u Misterijama videli dijabolično oponašanje euharistije. štaviše. I sama činjenica da su ih apologeti toliko napadali kao dijabolično oponašanje euharistije. John R. Kult je ponovo zadobio ugled tokom veoma kratke vladavine Julijana. hrišćanski apologeti su strahovali od eventualne »konkurencije« mitraizma. 66) je optuživao »zle demone« da propisuju sakramentalno korišćenje hleba i vode. važni su bili lični doživljaj. Ali ta verovanja i ti mitsko-ritualni scenariji pripadali su Zeitgeistu helenističke i rimske epohe. nastavile su da prodiru druge tvorevine iranskog religijskog duha. koje su im se činile vrednim i čiji su uspeh uočili (već smo naveli slučaj frigijskih Misterija. 312. obred kojim se okončavala svetinja krštenja. Međutim. strašnom sudu i uskrsnuću tela bila slična. počev od II veka..

III t. 81 " Vid. tema magusa. angelologija. . njihovi tragovi se. ovog delà. teologija Svetlosti i neki elementi gnostičke mitologije — na k r a j u bivaju preuzeti od strane hrišćanstva i islama. brojne iranske religijske ideje — a posebno nekoliko motiva iz Rođenja. mogu prepoznati.260 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja se kroz ceo srednji vek. od ranog srednjeg veka do renesanse i epohe prosvećenosti. u pojedinim slučajevima. S druge strane.

ili 33. »najzad grčki jezik izražava jedno gorljivo i živo duhovno iskustvo. 1 Dela apostola. vera u Hristovo uskrsnuće predstavlja osnovni element hrišćanstva. A oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. I bješe tri dana slep i ne jede. pa će ti se kazati šta ti treba činiti. kojega ti goniš. okrepi se. pa prema tome i u spasenje koje donosi Hristos. jer njegove Poslanice predstavljaju prve dokumente istorije hrišćanske zajednice. 9: 3 —5. 9 — 10. Bornkama (Bornkamm).Savle. jer čujahu glas. . nalazio se na putu iz Jerusalima u Damask. Sve su Poslanice. a najkasnije 36.XXVIII POGLAVLJE RAĐANJE HRIŠĆANSTVA 219.« 3 "* Za sve knjige Novog zaveta korišćen je prevod Vuka Stef. Gospode?'. ili 33. prema uputstvu Isusa koji mu je došao u obliku priviđenja. Savle. »Najzad«. (Nije poznat tačan datum pogubljenja Isusa: bila je to godina 30. »Ujedanput. obasja ga svjetlost s neba. koji se beše istakao revnošću u proganjanju hrišćana. jedan mladi farisej po imenu Savle. 18 — 19. u citatu G. Ananije. Autor Dela govori još u dva maha o susretu s uskrslim Hristom na putu za Damask. niti pi. No.). Karadžića osim u slučajevima kada se francuski prevod razlikuje od našeg (prim. str. a posebno hrišćanstva svetog Pavla. Jedan »beznačajni« Jevrejin: Isus iz Nazareta Godine 32. »*Najzad je jedan učenik.) Kao što ćemo videti. stavio ruke na Savia i ovaj je ponovo progledao. zašto me goniš' — A on reče: . pisao je veliki helenista Vilamovic-Melendorf (Willamowitz-Moelendorf). 22 :4 — 21. Prema tome. I padnuvši na zemlju ču glas gdje mu govori: . prev. A Gospod reče: . ispunjene neviđenim žarom: verom u uskrsnuće. dakle.Ko si ti. 26: 12 — 20. ! U Korinćanima poslanici prvoj (15 : 1 — 2) on veoma brižljivo navodi sve one kojima se uskrsli Hristos prikazao. 3 Willamowitz-Moelendorf. Paul.«1 To se dogodilo dve ili tri godine posle razapinjanja na krst. ustani i uđi u grad. i pošto pojede. naše ere. A Savle usta od zemlje i otvorenijim očima svojim nikoga ne viđaše.Ja sam Isus. 2 Ta činjenica je veoma značajna. »I odmah progleda i ustavši krsti se. a ne viđahu nikoga. godine. preobraćenje Pavla je obavljeno najranije 32.' A ljudi koji iđahu s njim stajahu i čuđahu se.

262

is t o r i j a v e r o v a n j a i religijskih ideja

Važno je da se istakne jedna druga činjenica, a to je kratko vreme — svega nekoliko godina — proteklo od događaja koji je otkrio Isusovu vokaciju do Pavlovog ekstatičkog doživljaja. U petnaestoj godini Tiberijevog carevanja (znači, leta Gospodnjeg 28—29), jedan isposnik zvani Jovan Krstitelj, počeo je da obilazi oblast Jordana »propovedajući krštenje i pokajanje za oproštaj grehova« (Jevanđelje po Luki,* 3 : 1 i dalje). Istoričar Josif Flavije opisuje ga kao »poštenog čoveka« koji zahteva od Jevreja da žive čestito, pravedno i pobožno (Ant. Jud. 18, st. 2, §§ 116—119). U stvari, on je bio istinski vizionar, plahovit i žestok prorok, u otvorenom sukobu s jevrejskim političkim i verskim hijerarhizmom. Vođa jedne sekte milenarista, Jovan Krstitelj je, ne tražeći za sebe zvanje Mesije, objavljivao neizbežnost nastanka Carstva. Njegov poziv je imao znatan uspeh. Među hiljadama osoba koje su dotrčale iz cele Palestine da bi bile pokrštene bio je i Isus, poreklom iz Nazareta u Galileji. Prema hrišćanskom predanju, Jovan Krstitelj je u njemu prepoznao Mesiju. Ne zna se razlog zbog kojeg je Isus kršten. Ali je izvesno da mu je prilikom krštenja otkriveno njegovo mesijanstvo. U jevanđeljima, misteriju te revelacije prikazuje slika Duha Gospodnjeg koji silazi u obliku golubice i glasa s neba koji govori: »Ovaj ovde je Sin m o j v o l j e n i . . . « (Matej 3 : 16; up. Marko, 1 : 16; Luka, 3 : 22). Odmah posle krštenja, Isus se povukao u pustinju. Jevanđelja navode da ga je »u pustinju odveo Duh« kako bi ga iskušavao Satana (Marko, 1 : 12; Matej, 4 : 1—10; Luka, 4 : 1—13). Mitološki karakter ovih iskušavanja je očevidan, ali njihov simbolizam otkriva specifičnu strukturu hrišćanske eshatologije. Morfološki, scenario se sastoji iz niza inicijacijskih proba, analognih onim kroz koje je prošao Gautama Buda (up. § 148). Isus posti četrdeset dana i četrdeset noći, a Satana ga »iskušava«: najpre traži od njega da čini čuda (»reci ovom kamenu da postane hleb«; potom ga odvodi na krov hrama u Jerusalimu i kaže mu: »Ako si sin božji, skoči odavde dole«), a zatim mu nudi apsolutnu moć: »svu vlast ovu i slavu njihovu«. Drugim recima, đavo mu nudi moć da sruši Rimsko carstvo (to jest, nudi mu vojnu pobedu Jevreja koju su najavljivale apokalipse), pod uslovom da mu se Isus potčini. 4 Izvesno vreme Isus obavlja pokrštavanje, kao Jovan Krstitelj i, verovatno, s više uspeha (up. Jovan, 3 : 22—24; 4 : 1—2). Međutim, saznavši da je Irod proroka bacio u tamnicu, Isus na* dalje: Luka i si. (prim. prev.). Svakako da je scenario »iskušavanja« bio docnije, posle propasti ustanka od 66 — 70 godine, to jest, posle rušenja Hrama od strane Rimljana, integrisan u legendama predanja uneta u jevanđelja. No, u simboličkom horizontu u kojem se Crkva razvijala, »iskušavanja« pripremaju I s u s o v * čuda (jer će ubrzo potom on pretvoriti vodu u vino i umnožiti hlebove i ribe), kao i trijumf hrišćanstva (jer, iako Rimsko carstvo nije srušila vojna pobuna, ona je ipak, na kraju, pobeđena, pošto je postala hrišćanska).
4

Rađanje

hriscanstva

263

pušta Judeju i odlazi u svoju rodnu zemlju. Josif Flavije objašnjava Irodov postupak strahom: strahovao je od Krstiteljevog uticaja na narodne mase i plašio se pobune. Bilo kako bilo, t a j događaj je bio povod da Isus izrekne svoju poruku. Čim je stigao u Galileju, Isus je proglasio Jevanđelje, odnosno Dobru vest: >Došlo je vreme, približi se carstvo Božje: pokajte se i verujte u jevanđelje.« 5 Poruka izražava eshatološku nadu koja je potom, s malo izuzetaka, dominirala jevrejskom religioznošću više od jednog veka. Posle proroka i posle Jovana Krstitelja, Isus je predviđao neminovan preobražaj sveta: to je suština njegovog proročanstva (up. § 220). Okružen svojim prvim učenicima, Isus je propovedao i poučavao po sinagogama, i pod vedrim nebom, obraćajući se pre svega ugnjetavanima i siromašnima. U skladu sa svetom istorijom i najpopularnijim biblijskim ličnostima, upotrebljavao je tradicionalna didaktička sredstva koristeći pri tom prastare slike i simbole i, naročito, figurativni jezik parabola. Kao i toliki drugi »božanski ljudi« helenističkog sveta, Isus je bio vidar i čudotvorac koji je lečio sve vrste bolesti i pomagao ljudima poremećenog duha. Zbog nekih od tih čuda osumnjičen je za čarobnjaštvo, zločin koji je povlačio smrtnu kaznu. »Pomoću Veelzevula kneza đavolskoga izgoni đavole«, govorili su jedni. »A drugi, kušajući ga, iskahu od njega znak s neba.« 8 Jevreji nisu zaboravili njegovu slavu egzorciste i čudotvorca; jedno predanje iz prvog ili drugog veka pominje Jevrejina koji se »bavio vradžbinama« i koji je »zaveo Izrael.« 7 Isusovo proročanstvo je odmah uznemirilo dve politički i verski uticajne grupe, fariseje i saduceje. Prvima je smetala sloboda s kojom se Nazarećanin odnosio prema Tori. š t o se tiče saduceja, oni su želeli da izbegnu nevolje do kojih bi mogla dovesti sva ta mesijanska propaganda. U stvari, Carstvo božije koje je propovedao Isus podsećalo je neke na verski fanatizam i političku netrpeljivost zelota. Ovi poslednji su odbijali da priznaju rimsku vlast, jer je za njih, »samo Bog bio vladar i gospodar« (Josif, Ant, Jud. 18, 1, 6, § 23). Bar jedan od dvanaest apostola. Simeon Revnosni, 8 bio je nekadašnji zelot (Marko, 3 : 18). A Luka iznosi da je, posle razapinjanja Hrista, jedan njegov
r ' Marko 1 : 15; Mateja, 4 : 17 govori o Kraljevstvu nebeskom, ali dve formule su sinonimi. 6 Luka, 11 : 15—16. Luka je dobro video da zahtev za davanje »znaka« i optužba za čarobnjaštvo čine narativno jedinstvo; ostali jevanđelisti to iznose odvojeno: ¡Marko, 3 : 22; 8 : 11; Matej, 12 : 28, 38; 16 : 1; up. Dodd, The Founder of Christianity, str. 179, nap. 11. 7 Up. B. Sanhedrin 43 a. Isti tekst daje i druge informacije čiji će značaj moći proceniti docnije, jer one nisu u zavisnosti od hrišćanskih izvora (up. str. 322, nap. 12). Rabinske izvore navodi i o njima raspravlja J. Klausner, Jesus of Nazareth, str. 17—47. * Up. Brandon, Jesus and the Zealotes, str. 44—47, 243—45.

264

i storija verovanja i religijskih ideja

učenik rekao: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailj« (24:21). Uostalom, jedna od najmisterioznijih i najspektakularnijih epizoda među onima koje navode jevanđelja osvetljava nesporazum nastao u vezi s Carstvom koje je najavio Isus. 9 Pošto je deo dana proveo propovedajući, Isus je saznao da 5.000 ljudi koji su došli za n j i m na obalu. Tiberijskog jezera nemaju šta da jedu. Tada im je on rekao da posedaju i, pošto je na čudesan način umnožio nekoliko hlebova i nekoliko riba, svi su zajedno jeli. Reč je o arhajskom obrednom činu kojim se utvrđuje ili obnavlja mistično jedinstvo grupe. U ovom slučaju zajednički ručak je mogao označavati simboličnu anticipaciju eshatona, jer Luka (9 : 11) navodi da im je Isus pre toga govorio o Carstvu Božijem. Međutim, oduševljena tim novim čudom, gomila nije razumela njegovo duboko značenje, već je u Isusu počela da gleda dugo očekivanog »proroka-cara«, onog koji će osloboditi Izrael. »Isus je razumeo da oni hoće da ga uhvate i učine carem« (Jovan, 6 : 15). Stoga je rasterao svetinu, ušao sa svojim učenicima u barku i prevezao se na drugu obalu Tiberijskog jezera. Nesporazum bi se mogao protumačiti kao neuspela pobuna. U svakom slučaju, posle tog događaja svetina je napustila Isusa. Prema Jovanu (6 : 66—77), samo njih dvanaestorica su mu ostali verni. S njima je Isus odlučio da, u proleće 30 (ili 33) godine, proslavi Pashu u Jerusalimu. Dugo se rasDravljalo — i još se raspravlja — o cilju tog pohoda. Verovatno je Isus hteo da objavi svoju poruku u verskom centru Izraela, kako bi iznudio konačan odgovor u jednom ili drugom smislu. 10 Kada je stigao blizu Jerusalima, ljudi »mišljahu da će se odmah javiti carstvo Božije« (Luka 19: 11). Isus je ušao u grad kao mesijanski car, rasterao prodavce i kupce iz Hrama i održao propoved narodu (11 : 15 i dalje). Sutradan je ponovo došao u Hram i ispričao parabolu o vinogradarima ubicama koji su, pobivši sluge koje im je poslao njihov gospodar, ubili i njegovog sina. »Šta će učiniti gospodar od vinograda? zaključio je Isus. Doći će, pogubiće vinogradare i daće vinograd drugima« (12 : 9). Za sveštenike i tumače Mojsijevih zakona značenje parabole je bilo providno: proroci su bili pobijeni, a i poslednjem koji je poslat, Jovanu Krstitelju, predstojalo je pogubljenje. Po Isusu, Izrael je oduvek bio vinograd Božji, ali je njegova verska hijerarhija osuđena na propast; novi Izrael će imati druge vođe. 11 štaviše, Isus je stavljao do znanja da je on, »voljeni sin« gospodara, naslednik vinograda, a to je bila mesijanska poruka koja je
• Epizoda je prepričana u četiri jevanđelja (Marko i Matej, je navode po dva puta); Marko, 6 : 30—44; 8 : 1—10; Matej, 14 : 13—21, 15 : 32—39; Luka, 9 : 10—17; Jovan, 6 : 1—15. Dodd, nav. delo, str. 139 i dalje; R. M. Grant, Augustus to Constantine, str. 43. 11 Up. Dodd, str. 150.

rađanje

hrišćanstva

265

mogla izazvati krvave represalije vlastodržaca. Stoga je, kao što reče prvosveštenik Kajafa, »bolje da jedan čovek umre za narod, nego da narod sav propadne« (Jovan 11 : 50). Trebalo je intervenisati brzo, pre nego što Isusove pristalice stignu da reaguju. Hapšenje je trebalo obaviti noću i to tajno. Proslavu poslednje večere uoči Pashe obavio je Isus u društvu svojih učenika. Taj poslednji zajednički obred postaće centralni hrišćanski obred: euharistija na čijem ćemo se značenju zadržati nešto docnije »I otpojavši hvalu iziđoše na goru Maslinsku« (Mate], 26 : 30). Iz te tužne noći predanje je sačuvalo sećanje na dva događaja koji još uvek more savest hrišćana. Isus saopštava Petru da će ga se ovaj, »noćas dok petao ne zapeva«, tri puta odreći (Matej, 26 : 34; up. Marko 14 : 26—31). A Isus je Petra smatrao svojim najodanijim učenikom koji je trebalo da bude najveća uzdanica zajednice vernih. Sigurno je da je njegovo odricanje samo ukazivalo na ljudsku nepostojanost. Taj čin nimalo ne u m a n j u j e Petrovo dostojanstvo, niti njegove harizmatične vrline. Značenje tog mučnog događaja je jasno: kada je u pitanju spasenje, ni vrline ljudi, ni njihovi grehovi se ne računaju; važno je pokajati se i ne gubiti nadu. Da nema Petra, teško bi bilo opravdati veliki deo istorije hrišćanstva; njegovo odricanje i pokajanje (Matej, 26 : 74) postali su, u neku ruku, model celog hrišćanskog života. Ništa manje ne služi kao uzor ni sledeća scena koja se događa na »mestu zvanom Getsemani«. Isus je sa sobom poveo Petra i još dva učenika i tamo im rekao: »Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovdje i stražite sa mnom« (Matej, 26 : 38). Potom se udalji nekoliko koraka i »pade na lice svoje moleći se i govoreći: ,Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti'« (26 : 39). No, kada se vratio, našao je svoje učenike kako spavaju. On reče Petru: »Zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom?« (26 : 40) »Stražite i molite se Bogu«, posavetovao im je ponovo. Uzalud; vrativši se »nađe ih opet gdje spavaju; jer im bijahu oči otežale« (26:43; up. Marko 14 : 32—42: Luka 22 : 40—46). Poznato je, međutim, još od priče o Gilgamešu (§ 23), da nadvladati san i ostati »budan« predstavlja najveću inicijacijsku probu, jer ona postavlja kao cilj preobraženje ljudske uslovljenosti i osvajanje »besmrtnosti«. U Getsemaniju se pokazalo da je »inicijacijsko bdenje« — mada ograničeno na samo nekoliko časova — iznad ljudske moći. Taj neuspeh će takođe postati uzorni model za većinu hrišćana. Malo vremena potom Isusa je lišila slobode Prvosveštenikova garda kojoj su se verovatno pridružili i rimski vojnici. Teško je tačno odrediti redosled događaja. Jevanđelja govore o dva odvojena suđenja. Sinedrion je našao da je Isus kriv za bogohuljenje. Jer, kada ga je Prvosveštenik upitao: »Jesi li ti Hristos [to jest, Mesija], sin Blagoslovenoga?«, ovaj je odgovorio: »Je(§ 220).

266

i storija verovanja i religijskih ideja

sam« (Marko 14:61—62; UD. Matcj, 26:57—68; Luka 2 2 : 5 4 , 66—71). Bogohuljenje se kažnjavalo kamenovanjem, ali je neizvesno da li je Sinedrion u to vreme imao pravo da dosudi s m r t n u kaznu. U svakom slučaju, Isusu je potom sudio namesnik Judeje, Pontije Pilat. Optužen za pobunu (»Jesi li ti car judejski?«), osuđen je na tipično rimsku kaznu — razapinjanje na krst. Izložen podsmehu (ogrnutog p u r p u r n o m togom i krunisanog vencem od t r n j a vojnici ga pozdravljahu: »Zdravo, care judejski!«), Isus je razapet na krst između dvojice »razbojnika«. Tim imenom — testes — Josif Flavije često naziva pobunjenike. »Iz toga jasno sledi da je kontekst Isusovog pogubljenja bio gušenje ustanka Jevreja protiv rimske vlasti i njenih kolaboracionista u Judeji. Za vlastodršce u Jerusalimu, svaka proklamacija n a s t u p a n j a carstva božijeg implicirala je restauraciju jevrejskog carstva.« 12 Zatvaranje, suđenje i pogubljenje Isusa rasteralo je vernike. Ubrzo pošto je lišen slobode, njegov najdraži učenik, Petar, odrekao ga se tri puta. Sigurno je da bi Isusove propovedi pa možda i samo njegovo ime iščezli u zaboravu da se nije dogodila neobična i, van domena vere, neshvatljiva epizoda: uskrsnuće pogubljenog. Predanje koje prenose Pavle i jevanđelja p r i d a j u presudan značaj praznom grobu, kao i b r o j n i m prikazanjima uskrslog Isusa. Bez obzira na to kakva je priroda tih dođivljaja, oni predstavljaju izvor i osvetu hrišćanstva. Vera u uskrslog Isusa pretvorila je šaku demoralisanih begunaca u grupu odlučnih ljudi sigurnih da ne mogu biti pobeđeni. Gotovo bi se moglo reći da su i sami apostoli prošli kroz inicijacijsku probu beznađa i duhovne smrti, da bi p o t o m stupili u novi život; postavši prvi misionari jevanđelja.

220.

Dobra

vest:

približilo

se

carstvo

Božije

Rudolf Bultman (Bultmann) je govorio o »nepodnošljivoj banalnosti« Isusovih biografija. I doista, svedočanstva su malobrojna i neuverljiva. N a j s t a r i j e — Pavlove Poslanice — skoro potpuno z a n e m a r u j u Isusov istorijski život. Sinoptička jevanđelja, redigovana između 70. i 90. godine, predstavljaju zbirku usmenih pred a n j a prvih hrišćanskih zajednica. No, ta n r e d a n j a se odnose koliko na Isusa, toliko i na uskrslog Hrista. To ne u m a n j u j e neminovno njihovu dokumentarnu vrednost; jer, najvažniji element hrišćanstva, kao, uostalom, i svake religije koja je zahtevala jednog osnivača, jeste baš memorija. Uzor svakog hrišćanina je sećanje na Isusa. Međutim, p r e d a n j e koje su nrenosili prvi svedoci bilo je »egzemplarno«, a ne isključivo »istorijsko«; ono je
15 Grant, Augustus to Constantine, str. 43. Rabinsko predanje prenosi da su Isusu sudile jevrejske vlasti i da je bio osuđen na vešanie na dan uoči pashe; Klausncr, Jesus of Nazareth, str. 18 i dalje.

rađanje

hrišćanstva

267

očuvalo značajne strukture događaja i pronovedi, ali ne i tačno sećanje na Isusovu aktivnost. To je dobro poznat fenomen i to ne samo u istoriji religija. S druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da su prvi hrišćani, Jevreji iz Jerusalima, predstavljali jednu apokaliptičku sektu unutar palestinskog judaizma. Oni su odmah počeli da iščekuju drugi dolazak Hrista, parusiju; njih je zaokupljao kraj istorije, a ne istoriografija eshatološkog očekivanja, štaviše, kako se moglo i očekivati, oko lika uskrslog Gospoda dosta se rano iskristalisala prava mitologija, koja podseća na mitologije bogova spasitelja i božanski inspirisanog čoveka (theios anthropos). Ta mitologija koju ćemo izložiti malo dalje (§ 222), naročito je značajna: ona nam pomaže da shvatimo specifičnu versku dimenziju hrišćanstva, a istovremeno i potonju istoriju ove religije. Mitovi koji su Isusa iz Nazareta uveli u univerzum arhetipova i transcendentalnih likova onoliko su »istiniti« koliko su istiniti i njegovi postupci i reči: u stvari, ti mitovi su potvrda moći i kreativnosti njegove originalne poruke. Uostalom, zahvaljujući toj mitologiji i univerzalnoj simbolici, verski jezik hrišćanstva postaje ekumenski i tako se, svima pristupačan, širi van svoje postojbine. Opšte je prihvaćeno da sinoptička jevanđelja prenose suštinu poruke, na prvom mestu najavu carstva Božijeg. Kao što smo naveli (str. 318), Isus otpočinje svoju službu u Galileji propovedajući dobru vest koju šalje Gospod: »Iziđe vrijeme i približi se carstvo Božije« (Marko 1 : 15).13 Predstoji eshaton: »imaju neki među ovima što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božije da dođe u sili« (Marko, 9 : 1 ; up. 13:30). »A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do otac« (Marko, 13 : 32). Međutim, druge Isusove formulacije dopuštaju da se shvati kako je Carstvo već zavladalo. Posle jednog egzorcizma, on kaže: »A ako li ja prstom Božijim izgonim đavole, dakle je došlo k vama carstvo Božije« (Luka 11 : 20). Drugom prilikom, Isus tvrdi da se »od vremena Jovana Krstitelja dosad carstvo nebesko na silu uzima i silnici dobijaju sa« (Mat., 11 : 12). Izgleda da je smisao tog stava sledeći: carstvo je već nastupilo, ali su sa silnici podjarmili. 14 Za razliku od sindroma apokalipse toliko često evociranog u literaturi tog vremena, Carstvo nastupa bez kataklizme, pa čak i bez nekih spoljnih znakova. »Carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazniti: evo ga ovdje ili ondje; jer sle, carstvo je Božije unutra u vama« (Luka, 17 : 20—21). U parabp'' Savremena egzegeza prihvata kao autentična četiri iskaza u vezi s carstvom Božijim: Marko, 1:15a; Luka, 11:20; 17:20—21; Mat. 11:12. Up. Perrin, Rediscovering the teachings of Jesus, str. 63 i dalje; isti, The New 14 Testament: An Introduction, str. 288 i dalje. Up. Ernst Kasemann, »The Problem of the Historical Jesus«, str. 42 i dalje; Perrin, Rediscovering, str. 76 i dalje.

268 lama Carstvo se upoređuje sa semenom koje postepeno sazreva, niče i raste samo od sebe (Marko 4 : 26—29), sa zrnom gorušice (30—32), s kvascem od kojeg narasta testo (Mat. 13 : 33). Moguće je da ove dve divergentne najave Carstva — u bliskoj budućnosti, a zatim u sadašnjosti — odgovaraju dvema uzastopnim fazama Isusovog učenja. 15 Takođe je prihvatljiva pretpostavka da su u pitanju dve interpretacije jedne iste poruke: 1) Carstvo, koje su najavili proroci, neizbežno će nastupiti, drugim recima, »kraj istorijskog sveta« je neminovan i 2) Carstvo je već zavladalo za one koji, zahvaljujući Isusovim molitvama, žive u vanvremenskoj sadašnjosti vere. 16 Posebno ova druga moguća interpretacija poruke ističe Isusovu mesijansku veličinu. Nema sumnje da su ga njegovi učenici priznali za Mesiju, jer na to ukazuje naziv »Hristos« (što na grčkom znači »Miropomazani« ili »Mesija«). Isus nikada ne upotrebljava to ime sam za sebe; on ga, međutim, prihvata kada ga drugi izgovore (Marko, 8 : 29; 14 : 61). Moguće je da Isus izbesava naziv Mesije zato da bi istakao razliku između Dobre vesti koju je on propovedao i nacionalističkih formi jevrejskog mesijanstva. Carstvo Božije nije predstavljalo teokratiju koju su zeloti oružjem hteli da uspostave. Isus je najčešće sebe definisao kao Čovekovog sina. Taj izraz koji je u početku predstavljao samo sinonim za »čoveka« (up. § 203) na k r a j u je — implicitno, preko Isusove propovedi, i eksplicitno, putem hrišćanske teologije — postao izraz za Sina Božijeg. No, u meri u kojoj je to bar u grubim crtama moguće, Isusova »ličnost« se može porediti sa Slugom mučenikom (Isaija 40—55; up. § 196). »Nema nikakvog razloga da se stihovi u kojima on govori o iskušenjima što ga očekuju odbace kao neautentični. Bez verovanja u to da je on predviđao i prihvatao mogućnost ispaštanja, ponižavanja, pa nesumnjivo i same smrti, celokupno njegovo učenje bi Dostalo neobjašnjivo. Ulazeći u Jerusalim, on je sigurno, ne isključujući potpuno eventualnu pobedonosnu intervenciju Boga, bio svestan rizičnosti svog poduhvata.« 17 »Ne mislite da sam ja, kaže Isus, došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim« (Mit., 5 : 17). Baš kao i proroci, on veliča čistotu srca na račun formalizma rituala; neumorno se vraća na ljubav prema Bogu i prema bližnjem. U svojoj Besedi na gori (Mat., 5 : 3—12; Luka. 6 :20—23), Isus navodi blaženstva koja očekuju one koji su milosrdni i čistog srca, one koji su krotki i grade mir, one koji
Marcel Simon, Le Judaisme et le Christianisme antique, str. 86. Sledeći Biltmana, Peren (Perrin) govori o »doživljaju egzistencijalne realnosti«; up AJew Testament, str. 290. 17 Simon, nav. delo, str. 87. O spajanju dva idealizovana lika Mesije i Sluge mučenika u Isusovu ličnost, up. Dodd, nav. delo, str. 103 i dalje.
15 16

rađanje

hrišćanstva

269

su ucveljeni, kao i one koji su nepravedno proganjani. To je najpopularniji jevanđelski tekst van hrišćanskog sveta. Pa ipak, za Isusa Jevreji uvek ostaju narod izabran od Boga. On je poslan »izgubljenijem ovcama doma Izrailjeva« (Mat., 15 : 24) i samo se u izuzetnim slučajevima obraća mnogobošcima: svojim učenicima savetuje da ih izbegavaju (Mat., 10 : 5—6). Međutim, izgleda da je on u uspostavljeno Carstvo prihvatao »sve narode« sveta (Marko 13:10; Mat., 8 : 1 1 ) . Posle proroka i Jovana Krstitelja, i Isusovo učenje imalo je za cilj temeljni preobražaj jevrejskog naroda, drugim recima, stvaranje novog Izraela, jednog novog Božjeg naroda. Očenaš (Luka 11 : 2—4; Mat., 6 : 9—13), na zadivljujući način sažima »metod« za ostvarenje tog cilja. Kao izraz hebrejske smernosti, molitva za prvo lice ne upotrebljava jedninu, već isključivo množinu: Oče naš, hleb naš notrebni daj nam danas, oprosti nam dugove naše, izbavi nas od Zla. Sadržaj potiče iz molitve kadiš (kaddish) stare Sinagoge; odraz je nostalgije za ponovnim otkrivanjem prvobitnog verskog doživljaja: epifanije Jehove kao Oca. Međutim, tekst koji je predložio Isus dirljiviji je i koncizniji. 18 No cela molitva mora biti prožeta istinskom verom, onakvom kakvu je pokazivao Avram (up. § 57). »Jer je sve moguće Bogu« (Marko 10:27). Isto tako, »sve je moguće onome koji veruje« (Marko, 9 : 23). Zahvaljujući misterioznoj vrlini avramovske vere, način života grešnog čoveka iz osnova se izmenio. »Sve što ištete u svojoj molitvi vjerujte da ćete primiti; i biće vam« (Marko, 11 : 24; up. Mat., 21 : 22). Drugim rečima, Novi Izrael nastaje misteriozno, snagom avramovske volje. To, uostalom, objašnjava uspeh hrišćanske misije koja je propovedala veru u uskrslog Isusa Hrista. Slaveći Poslednju večeru sa svojim učenicima, Isus »uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: 'Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje'. I uze čašu i davši hvalu, dade im; i piše iz nje svi. I reče im: 'Ovo je krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge'«. 19 Jedan savremeni egzegeta, napisao je bez ustezanja: »od Isusovih reči koje su sačuvane, ove su najsnažnije«. 20 Samo Luka prenosi Isusov nalog: »ovo činite za m o j spomen« (22 : 19). Iako Pavle potvrđuje autentičnost ovog predan ja Korinćanima poslanica prva, 11 : 24), nema nikakvog načina da se dokaže da je Isus izgovorio te reči. Obred, a posebno blagosiljanje hleba i vina, predstavlja produžetak domaće jevrejske
18 Egzegete taikođe insistiraju na razlici između najstarije formulacije teksta kadiša (»Neka Bog uspostavi svoje carstvo za tvog života i tvojih dana...«) i one koju koristi Isus: »Neka dođe carstvo tvoje...«; Perrin, Teachings, str. 57 i dalje, navedena literatura u istom delu. 19 Marko, 14 : 22—24; up. Mat., 26 : 26; Luka, 22 : 19; Korinćanima poslanica prva 11 : 24. Jovan (6 : 51) prenosi jednu paralelnu verziju koja je verovatno zasnovana na drukčijem prevodu aramejskog originala. 20 Dodd, nav. delo, str. 10.

270

i storija verovanja i religijskih ideja

liturgije. Isus ga je često obavljao; za prisutne sledbenike i grešnike, obed je verovatno trebalo da znači obznanu Carstva. 21 Za prve hrišćane, »lomljenje hleba« (Dela apostolska, 2 : 42) predstavljalo je najvažniji obredni čin. S jedne strane, t a j čin je reaktuelizovao prisustvo Hristosa, pa samim tim i Carstva koje je on bio ustanovio; s druge strane, ritual je anticipirao mesijansku gozbu i k r a j Vremena. No Isusove reči otkrivaju jedno dublje značenje: neophodnost njegove dobrovoljne žrtve kako bi se obezbedio »novi savez«,22 kao osnova Novog Izraela. To ukazuje na uverenje o tome da novi verski život može otpočeti samo preko žrtvene smrti; ova koncepcija je, kao što je poznato, arhajska i univerzalna. Teško je utvrditi da li je to ritualno pričešćivanje njegovim telom i njegovom krvlju Isus smatrao misterioznom identifikacijom s njegovom ličnošću. To navodi Pavle Korinćanima poslanica prva, 10 : 16; up. 12 : 27; Posl. Rimljanima, 12 : 5; Posl. Efešanima, 4: 12) i uprkos originalnosti njegove misli i njegovog teološkog jezika, moguće je da on prenosi autentično jerusalimsko predanje. 2 3 U svakom slučaju, zajednički obed prvih hrišćana oponaša poslednji Isusov čin; to je istovremeno bila svečanost u znak sećanja na Tajnu večeru, a i obredno ponavljanje dobrovoljne Spasiteljeve žrtve. Euharistija morfološki podseća na kultne obede koji su upražnjavani u mediteranskoj antici, posebno u okviru religija Misterija. 24 Njihov cilj je bio posvećenje, pa prema tome i spasenje učesnika, kroz pričest s nekim božanstvom misteriozofske strukture. Konvergencija s hrišćanskim obredom je značajna: ona ilustruje tada dosta rasprostranjenu veru u mogućnost mistične identifikacije s božanstvom. Neki autori su pokušali da objasne euharistiju uticajima orijentalnih religija spasenja, ali ta hipoteza je bez osnove (up. str. 332). Onoliko koliko im je cilj bio imitatio Christi, prvobitne agape* su praktično predstavljale sakrament. Recimo već ovde da je t a j centralni obred — uz krštenje, najznačajniji u hrišćanskom kultu — tokom vekova inspirisao brojne i divergentne teologije; sve do naših dana, interpretacija euharistije deli rimski katolicizam od reformisanih crkvi (up. III t.). 221. Rođenje Crkve

Na dan Duhova, godine 30, na okupu bejahu Isusovi učenici, kad »ujedanput postade huka s neba kao duhanje silnoga vjetra,
S1 Svakako da je prisustvo »nedodirljivih« vređalo preterano stroge Jevreje i izazivalo njihovo ogorčenje. 22 I Kumranska zajednica je sebe smatrala učesnicom Novog saveza; up. 223. 23 Pavle razrađuje i produbljuje tu ideju; on identifikuje hrišćansku zajednicu i Novi Izrael s »telom Hrista«, jer je svaki hrišćanin »u Hristu«, baš kao što je i Hrist »u njemu«; vid. str. 332.

rađanje hrišćanstva

271

i napuni svu kuću gdje seđahu; i pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni; i sjede po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha svetoga, i stadoše govoriti drugijem jezicima ...« (Dela apostolska, 2 : 1—4). Vatrene epifanije Svetog Duha predstavljaju dosta poznatu temu u istoriji religija: mogu se sresti u Mesopotamiji (§ 20), u Iranu (§ 104) i Indiji (Buda, Mahavira itd.; § 152). Ali kontekst Duhova je precizniji: silni vetar, ognjeni jezici i glosolalija, podsećaju na neka jevrejska predanja u vezi s teofanijom na Sinaju 2 5 (up. § 59). Drugim recima, silazak Svetog Duha se interpretira kao nova revelacija Boga, analogna onoj na Sinaju. Na dan Duhova rodila se hrišćanska Crkva. Tek kada je u njih ušao Sveti Duh, apostoli su počeli propovedati jevanđelje i »činiti mnoga čudesa i znake« (Dela, 2 : 43). Tog dana je Petar uputio prvi poziv narodu na preobraćenje. On i njegovi drugovi su svedoci uskrsnuća Isusa Hrista: »Ovoga Isusa vaskrse Bog« (2 : 24, 32 itd.). Čudo je predvideo još David (2 :31); uskrsnuće je, dakle, eshatološki događaj koji su najavili proroci (2 : 17—21). Petar zahteva od Jevreja: »pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijeha; i primičete dar svetoga Duha« (2 : 38). Te prve besede koje su postale prototip hrišćanske »proklamacije« zvane kerjgma, izazvale su brojna pokrštavanja (3.000, prema Delima, 2:41). Drugom prilikom (pošto je iscelio jednog od rođenja nemoćnog čoveka; 3 : 1—9), Petar savetuje Jevrejima da priznaju grešku koju su iz neznanja učinili osudivši Isusa i da se pokaju, prihvatajući krštenje (3 : 13—19). Dela apostolska nam omogućuju da naslutimo kako je živela prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu (za koju autor upotrebljava grčki naziv eklezija). Vernici očigledno još uvek slede tradicionalne verske propise (obrezivanje muške dece, obredna očišćenja od grehova, praznik odmora sabat, kao i molitve u Hramu). Međutim, često se okupljaju da slušaju propovedi, lome hleb, zajednički obeduju ili pevaju himne Bogu (2 : 42, 46). Ipak, Dela (koja navode brojne primere propovedi nevernicima) ne govore ništa o tim propovedima članovima zajednice. Što se tiče ekonomske organizacije, Dela preciziraju da »svi koji vjerovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno; i tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše« (2 :44—45). Čekali su drugi Hristov dolazak. Uprkos tome što su se hrišćani strogo pridržavali Mojsijevih propisa, raspoloženje Prvosveštenika i saduceja prema njima bilo
* Grč.: zajedničke večere kod prvih hrišćana kao znak opšteg bratstva i ljubavi (prim. prev.). 24 Vid. između ostalog A. D. Nock, Early Gentile Christianity and its Hellenistic Background, str. 73 i dalje, 138 i dalje. 25 Izvore navodi E. Trokme (Trocme), Le livre des Actes et l'histoire, str. 202 i dalje.

272

istorija verovanja i religijskih ideja

je neprijateljsko (4 : 1—3). Dok su držali propoved u Hramu, Petar i Jovan su uhapšeni, izvedeni na sud pred Sinedrion (Veliko veće), ali su ipak potom pušteni na slobodu (4 : 1—3). Drugom prilikom, Sinedrion je zatvorio sve apostole, a potom ih oslobodio (5 : 17—41). Kasnije, verovatno godine 43, jedan od apostola je pogubljen mačem po naređenju Irona Agripe I (12: 1 i dalje), koji je time sebi želeo da osigura podršku kuće Ana. U držanju fariseja bilo je više nijansi. Gamalil — Savlov gospodar — brani apostole pred Sinedrionom. Ali su se fariseji, naklonjeni pokrštenicima iz Jerusalima (»Hebrejima«), neprijateljski ponašali prema prozelitima, regrutovanim među Jevrejima iz dijaspore (»Helenistima«); prebacivali su im da su se odvojili od Crkve i Zakona (6 : 13—14). Zbog toga je 36—37. godine kamenovan Stefan, prvi hrišćanski mučenik (7 : 58—60); »Savle pak bješe pristao na njegovu smrt« (8 : 1). Istoga dana, prognani iz Jerusalima, »Helenisti« se raziđoše po selima Judeje i Samarije (8 : 1). Ubuduće će Crkvom u Jerusalimu upravljati apostoli sa svojim starešinom Jakovom, »bratom Gospodnjim«. Već u to vreme je dolazila do izražaja izvesna netrpeljivost između »Hebreja« i »Helenista«. Prvi su znatno konzervativniji i veći verski formalisti, uprkos tome što su iščekivali parusiju. Strogo se pridržavaju jevrejskih obrednih zakona i izraziti su predstavnici pokreta koji se naziva judeohrišćanstvo. 26 Baš to njihovo strogo poštovanje Zakona Pavle odbija da prihvati (vid. str. 441). U stvari, teško je razumeti to da baš oni, koji za sebe tvrde da su svedoci Hristovog uskrsnuća, upražnjavaju rabinski legalizam. »Helenisti« su predstavljali malu grupu pokrštenih Jevreja, nastanjenih u Jerusalimu. Oni nisu naročito marili za kult koji je slavljen u Hramu. U svojoj propovedi, Stefan uzvikuje: »Ali Najviši ne živi u rukotvorenim crkvama« (Dela, 7 :48). Odlazak »Helenista« ubrzava proces širenja vere među Jevrejima dijaspore, a naročito među mnogobošcima u Antiohiji (11 : 19). Upravo u dijaspori je počela da se razvija hristologija. Titula »Sin čovečiji« koja na grčkom gubi smisao, zamenjena je nazivom »Sin Božiji«, ili »Gospod« (Kirios); izraz »Mesija« je preveden na grčki, Hristos, da bi na k r a j u postao vlastito ime: Isus Hristos. Vrlo rano, misija se okreće mnogobošcima. U Antiohiji, u Siriji, formira se prva značajnija zajednica pokrštenih mnogobožačkog porekla; tu je prvi put počeo da se upotrebljava naziv
i
M Norman Peren im pripisuje Isusove priče i izreke sačuvane u jevanđeljima; pored toga, judeohrišćane karakteriše i njihovo interesovanje za proročanstva; up. The New Testament, str. 45 i dalje. Ali problem je složeniji; up. Jean Daniélou, Theologie du Judeo-Christianisme, str. 17 i dalje; M. Simon i A. Benoit, Le Judcäsme et le christianisme antique, str. 258 i dalje.

rađanje

hrišcanstva

273

»hrišćani« (Dela, 11:26). 27 Iz Antiohije je hrišćanska misija počela da se širi na sve strane po helenističkom svetu. Suočenje jednog jevrejskog mesijskog pokreta i grčke religioznosti i filozofije biće od presudne važnosti za razvoj hrišćanstva. Neocenjiva je zasluga svetog Pavla što je dobro shvatio suštinu problema i što je imao hrabrosti da mu se dosledno suprotstavi, kako bi izborio jedino rešenje koje je smatrao pravednim i koherentnim. Rođen verovatno početkom I veka u Tarsu, u Kilikiji, 28 učio je u Jerusalimu s Gamalijelom, koji je bio »veliki znalac Zakona 1 poštovan od svog naroda« (Dela, 5 : 34). Sam sebe opisuje kao »Jevrejina od Jevreja; po zakonu farisej; po revnosti gonih crkvu Božiju« (Filibljanima, 3 : 5; up. Galaćanima, 1 : 13—14). Dok je učestvovao u protivničkoj misiji, prikazao mu se Hristos na putu za Damask. On je jedini među apostolima koji nije poznavao živog Isusa. U stvari, njegovo pokrštenje je obavio uskrsli Hristos: do jevanđelja koje je propovedao nije došao posredstvom čoveka, »nego otkrivenjem Isusa Hrista« (Gal., 1 : 11—12, Kor., I 2 : 16). Postavši »apostol neznabožaca«, Pavle preduzima duga misionarska putovanja po Maloj Aziji, Kipru, Grčkoj i Makedoniji. Propoveda u mnogim gradovima, osniva crkve, dugo boravi u Korintu i u Rimu. Potkazan od Jevreja i lišen slobode u Jerusalimu, posle dve godine zatočenja izveden je pred imperatorov sud. Dve godine je živeo u Rimu na slobodi, ali pod prismotrom, no Dela se naglo prekidaju, pa k r a j apostola ostaje nepoznat. Umire kao mučenik u Rimu između 62. i 64. godine. Uprkos tome što mu je u Delima posvećeno petnaest (od dvadeset osam) glava i uprkos četrnaest Poslanica koje mu se pripisuju, 29 naše poznavanje života, apostolata i misli svetog Pavla ostaje fragmentarno. Svoje duboko i lično viđenje jevanđelja izlagao je usmeno i, verovatno, na jedan način vernicima a na drugi nevernicima. Poslanice uopšte ne predstavljaju niz poglavlja jedne sistematski vođene rasprave. One produžavaju, rasvetljavaju i utvrđuju određena pitanja doktrine i prakse; pitanja kojima on posvećuje puno pažnje u svom učenju, ali koja u zajednici nisu ispravno shvatana ili čija su, tipično pavlovska rešenja, kritikovali, pa često odbacivali ostali misionari. Stoga odmah treba dodati da Poslanice predstavljaju najstarije i naj27 E. Peterson je ukazao na politički odjek njihovog imena: »Les partisans de Chrestos«: up. Priihkirche, Judentum und Gnosis, str. 64 i dalje. Svetonije, prvi latinski autor koji pominje novu sektu, prenosi da je 49. godine imperator Klaudije proterao Jevreje iz Rima jer su se bunili »podsticani od strane hrišćana (Judaei impulsore Chresto tumultuantes). 88 On svom biblijskom imenu Savle dodaje rimski nadimak Pavle, jer mu je otac bio rimski građanin. 28 Prihvaćena je autentičnost 5 ili 6 poslanica, među kojima su najznačajnije: Poslanica Rimljanima, I i II Poslanica Korinćanima i Poslanica Galaćanima. Međutim i ostale Poslanice izražavaju ili produžavaju istovetnu pavlovsku misao.

18

274

is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja

značajnije dokumente prvobitne Crkve; one odražavaju najozbiljnije krize hrišćanstva u stadijumu njegovog rađanja, ali istovremeno i kreativnu smelost prvog hrišćanskog teologa.

222.

Apostol

neznabozaca

Teologija i kerigma svetog Pavla posledice su njegovog ekstratičkog doživljaja na putu za Damask. S jedne strane, on u uskrslom 30 Mesiji vidi Sina kojeg je Bog poslao radi spasenja ljudi od grehova i od smrti. S druge strane, pokrštenje uspostavlja neku mističnu vezu s Hristom. Prema Pavlu, njegov doživljaj ima sličnosti s razapinjanjem na krst (Galaćanima, 2 : 19); on sada »um Hristov« (Kor. I, 2 : 16), odnosno »duh Božiji« (7 : 40) ima. Bez ustezanja se poziva na »Hrista što u meni govori!« (Kor. II, 13 : 3; Rimljanima, 15 : 18). Pravi aluzije na mistično očaranje »do trećeg neba« i na »otkrovenja« koja mu je pružio Gospod (Kor. II, 12 : 1—4, 7). Te »znake i čudesa« mu je dao duh Božiji »za poslušanje neznabožaca rečju i delom« (Rim., 15 : 18). Uprkos tom privilegovanom doživljaju, Pavle uopšte ne traži neki povlašćen položaj koji bi ga izdvajao od drugih. Kroz sveto krštenje svaki vernik stupa u mističnu vezu s Hristom. Jer, »svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se«; »s n j i m se pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo« (Rim., 6 : 3—4). Uz pomoć krštenja, hrišćanin »u Hristu, nova je tvar« (Kor. II, 5 : 17); on je postao deo jednog mističnog tela. Kršteni jednim Duhom »mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji ili Grci, ili robovi ili sami svoji; svi se jednim Duhom napojismo« (Kor. I, 12 : 13). Smrt i uskrsnuće nakon potapanja u vodu predstavlja dobro poznat mitsko-ritualni scenario koji odgovara veoma rasprostranjenom akvatičkom simbolizmu.®1 No, sveti Pavle povezuje sakrament krštenja s jednim bliskim istorijskim događajem: sa smrću i uskrsnućem Isusa Hrista. štaviše, ne samo da krštenje obezbeđuje novi život vernika, već i njegovu transformaciju u deo mističnog Hristovog tela. Takva jedna koncepcija je bila nezamisliva za tradicionalni judaizam. S druge strane, ona se razlikovala od svih praksi krštenja koje su se u to vreme primenjivale, na primer, od prakse esena kod kojih su brojne ilustracije omogućavale očišćenje od grehova (vid. str. 448). Podjednako strana judaizmu je i sveta tajna euharistije. Baš kao i krštenje,
30 Pavle je bio poslednji čovek pred kojim se pojavio uskrsli Hristos (Kor. I. 15 : 8). 31 Up. Traité d'Histoire des Religions, §§ 64 i dalje; Images et Symboles, poglavlje V.

Oproštaj je »dar Božji«. Apostol neznabožaca je svakako ne bi prihvatio. Ogroman značaj koji Pavle pridaje milosti Božjoj (Rim.. čovek je tek kroz instituciju Zakona postao svestan greha. 7 : 7 i dalje). nasuprot tome. sveti Pavle je bio prinuđen da se suprotstavi i nekim opasnostima koje su ugrožavale njegove Crkve. II. od mesa udavljenog i od bluda« (Dela. od krvi. Što se tiče mnogobožaca. 3 : 24. 4 : 3). 15 : 29). 6 : 14. Ovi su zahtevali prethodno obrezivanje pokrštenih mnogobožaca i zabranjivali im prisustvovanje zajedničkim obedima i proslavama euharistije. dok nije poznavao Zakon. Međutim. Posle sukoba o kojem Pavle u Poslanici Galaćanima (2 : 7—10) i Delima (15) daje suprotne iskaze.) verovatno je rezultat njegovog sopstvenog iskustva: uprkos svemu što je mislio i činio — pa čak i za pristanak na kamenovanje Stefana — Bog mu je dao oproštaj. 3 : 10). poludeše«. Jedna od najznačajnijih savremenih teologija osniva se na slavnom komentaru Karla Barta (Barth) (videti III tom)..rađanje hriscanstva 275 euharistija integriše vernika u Crkvu koja predstavlja mistično telo Hristovo. 23 itd. oni »gradeći se mudri. 11 : 27—29). Drugim recima.. up. U svakom slučaju. život večni u Hristu Isusu Gospodu našem« (Rim. Uopšte.. 10 : 16—17. I. tonući u idolatriju koja je izvor svakog zla i pokvarenosti (Rim. Oni koji ueruju imaju Isusa Hrista u sebi (Kor. iako su mogli poznati Boga kroz dela njegova. dve strane su se sastale u Jerusalimu da bi došle do kompromisnog rešenja. 1 : 20—32). pod kletvom su« (Gal. 18* . Smela i enigmatična egzegeza tog dubokog teksta podstakla je mnoge na razmišljanje. Mnogi teolozi tu poslanicu smatraju najznačajnijom knjigom Novog zaveta. »svi koji se samo u Zakon uzdaju. izazivajući brojne krize koje su tokom petnaest vekova jednovremeno i razdirale i obnavljale hrišćanstvo. čovek ne može steći oproštaj... smrt i uskrsnuće Isusa Hrista. i Jevreji i mnogobošci do spasenja mogu doći samo uz pomoć vere i svetog pričešća. 13 : 5). Prema tome. Euharističkim pričešćivanjem on u stvari asimiluje telo i krv Gospoda (Kor. Biti podložan Zakonu isto je što i biti »pod stihijama sveta zarobljen« (Gal. to jest. Istinu govoreći. Verovatno je ta odluka doneta u Pavlovom odsustvu. sastanak u Jerusalimu je potvrdio neočekivani uspeh hrišćanske misije među neznabošcima. Spasen j e je za svetog Pavla ravno mističkoj identifikaciji s Hristom. Obraćeni mnogobošci su jedino imali da se uzdržavaju »od mesa žrtvovanog idolima. predstavljaju dar Božiji. Iskupljenje. misija u Palestini nije postigla bogzna šta. za82 Treba istaći da je Poslanica Rimljanima — u kojoj su razrađene teologija milosti Božije i soteriologija krsta — najznačajniji rukopis svetog Pavla. jer su u n j o j jednim delom očuvani jevrejski propisi. za jednog Jevrejina je uzaludno da sledi obredne i moralne propise Tore: sam od sebe. 6 : 23) 3 2 Takva jedna teologija morala je neizbežno suprotstaviti svetog Pavla judeo-hrišćanima iz Jerusalima. on nije mogao znati da li je grešnik ili nije (Rim. a posebno ovaploćenje.

mogu se uočiti dosta značajne novine. o verskoj praksi koja je bila dosta popularna u helenističkom svetu: traganje za verskim ushićenjem — entuzijazmom. potom slede duhovni darovi učitelja i iscelitelja (12 : 28. Međutim. to rešenje je. II. u potpunosti prihvata dualističku ideju. Sledi himna ljubavi prema bližnjem. misterion. on razrađuje hijerarhiju harizmi: najznačajnija je apostolska. pa time i slobodu. up. 5 : 8). uostalom. neki vernici su poverovali da su stekli Duh. prevodilački dar itd.33 Pavle ih podseća da su tela »Hristovi udovi« (6: 15). Bolje nego iko. ništa sam«. sve m a n j e govori o eshatološkom iščekivanju.276 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jednice koje je on osnovao. štaviše. kyrios. ili praporac koji zveči. Opijeni svojim ekstazama i svojim moćima. 1 : 23). život posle smrti nije u potpunosti bestelesan. na primer. Doktrina »duhovnog tela« se može pronaći i u nekim drugim religijskim tradicijama (Indija. o »fizičkom 33 Taj fenomen se može pronaći na mnogim mestima u istoriji indijske religije (up. a ljubavi nemam. soter). onda sam kao zvono koje zvoni. Originalnost svetog Pavla je u tome što je povezao besmrtnost i uskrsnuće. Reč je. štaviše. čak i prostitucija (6 : 15— 16). U »harizme« su spadale dar viđanja. grčkog porekla. smatrali su da im je ubuduće sve dopušteno (6 : 12). I. i ako imam svu vjeru da i gore premještam. 14 : 1—5). da upotrebimo njegov izraz: što »vaskrsava«. I. Jevrejima dakle sablazan. (13 : 1—13). Pavle ne odbacuje aspiracije za superiornom obdarenošću. međutim. 15 : 44 i dalje). dar proricanja. . I. glosolalija. 15 : 12 i dalje). blizak helenističkim sredinama. U Korintu. vernici priželjkuju da posredstvom svetog Duha dođu do duhovnih darova ili »harizmi«. 12 :4 i dalje). »duhovno telo« (pneumatikos) je ono što proživljava smrt (ili. što dublje zalazi u helenističku sredinu. 34 Uskrsnuće Spasitelja obezbeđuje uskrsnuće hrišćana (Kor. Grci su. Kor. Apostol pokušava da se prilagodi. sofia. stvorilo druge probleme. Pavle takođe prihvata i koncepciju. on je upoznao teškoće propovedanja »Hrista razapeta. I. Tibet itd. ali dodaje: »Ja ću vam još bolji put pokazati« (12 : 31). Kor. o besmrtnosti stečenoj neposredno posle smrti (Filibljanima. a ljubavi nemam. § 146) i gnosticizma (§ 230). čudotvorna moć. pa onda ona kojom raspolaže prorok. koja spada u vrhunce misli ovog apostola: »Ako jezike čovječije i anđelske govorim. naprotiv. u stvari. itd. Verovatno je sveti Pavle prihvatio traženje harizmi shvatajući neophodnost prevođenja poruke jevanđelja na jedan verski jezik.). Tako on. susreće se takođe i kod nekih hrišćanskih i islamskih mističkih struja (up. Pavle čak usvaja i neke koncepcije koje su potpuno strane judaizmu i ranom hrišćanstvu. up. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje. III tom). {Kor. tražili najsigurnije načine da se oslobode materije. Uskrsnuće tela u koje je verovala većina Jevreja činilo se besmislenim Grcima koje je zanimala isključivo besmrtnost duše. osnovnu u gnosticizmu. 1 : 23. a Grcima bezumlje« {Kor. 34 Podjednako teško je bilo razumeti i nadu u eshatološko obnavljanje sveta. Pored toga što često koristi helenistički religijski rečnik (gnosis. Sve u svemu.

Uprkos bezbrojnim rešenjima predloženim počev od k r a j a I veka. Kor.. 13 : 11—12). Pavlova hristologija se razvija oko uskrsnuća. Pavle unosi »besedu o Gospodu« 37 u vezi s parusijom: »Jer će sam Gospod sa zapoviješću. Međutim. demijurzi. Šest godina docnije. Noć prođe a dan se približi« (Rim.9).. godine u Korintu.) koja silaze na zemlju da bi poučila ili spasla ljude. I. heroji civilizatori. On odbacuje razliku.« 35 . Analogne koncepcije se mogu naći u teologijama hinduista (avatar) i budista (Bodhisatva). na koj o j insistiraju gnostici. i traži strogo poštovanje zakona. 66. Kosmosom vlada zlo zbog čovečjeg pada. Međutim. I. 37 Up. i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije. 15 : 5l: »Evo vam kazujem tajnu. 35 Hrišćanin se trudi da se oslobodi telesnog. I. malo posle njegove smrti. kako bi postao čisto duhovno biće (pneumatikos). Veliki ugled koji je sveti Pavle stekao u staroj Crkvi dobrim delom je posledica katastrofe koja je uzdrmala judaizam i sprečila razvoj judeo-hrišćanskih tendencija. 39 U arhajskim mitologijama postoji više tipova natprirodnih bića (sinovi Božji. Hristološka drama podseća na soteriološki scenario koji je tada bio dobro poznat ali čiji su prvi izrazi mnogo stariji: 3 6 Spasitelj silazi s neba na zemlju da pomogne ljudima i zatim se ponovo vraća na nebo pošto je obavio svoju misiju. 2 : 14—15. zemljan. Solunjanima poslanicu prvu. problem istorijske sadašnjosti i dalje opterećuje savremenu hrišćansku misao. ali spasenje je.. 3 : 8—10). s glasom aranđelovijem. rat je završen 70. u stvari. Posledice te ambivalentne valorizacije sadašnjosti (u očekivanju parusije istorijslco vreme protiče i mora se poštovati) veoma brzo su se osetile. U svoju najstariju poslanicu. pisanu 51. ili. Kor. t a j događaj otkriva ko je Hrist: on je sin Božji i Spasitelj. on podseća Rimljane da je »sad bliže spasenije negoli kad vjerovasmo. pokoravanje vlastima i plaćanje poreza (Rim. mesijanske i milenarističke ličnosti itd. a potom se vraćaju na nebo. 2 : 8). drugim recima »stihije« (Gal. 57. i s trubom Božijom sići s neba. Drugo dualističko obeležje je suprotstavljanje Boga svetu. iščekivanje parusije ne treba da ometa normalni život u hrišćanskim zajednicama. njegov uticaj je bio dosta skroman. godine.. Tokom života ovog apostola. između svemogućeg Boga snasitelja i zlog demijurga koji je stvorio svet. II. Jevreji su otpočeli rat protiv Rimljana. 4 : 3. a potom mi živi koji smo ostali zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo. i tako ćemo svagda s Gospodom biti« (4 : 16—17). godine razaranjem Jerusalima i rušenjem Hrama. Pa ipak.rađanje hrišćanstva 277 čoveku« koji je inferioran i suprotstavljen »duhovnom čoveku«. Pavlova teologija u osnovi ostaje biblijska. novo stvaranje posle kojeg će svet opet steći prvobitno savršenstvo. On insistira na tome da hleb koji se jede treba zaslužiti radom (Sol. »Prvi je čovek od zemlje. kojim sada vladaju »kneževi« (Kor. drugi je čovek Gospod s neba« (15 : 47). 13 : 1—7).

bacilo je novu svetlost na sve ono što znamo o jevrejskim apokaliptičkim pokretima i o korenima hrišćanstva. 38 Među dosad dešifrovanim i izdatim rukopisima nalazi se. osnivanjem eshatološke zajednice u Kumranu. Okolnosti pod kojima je umro »Učitelj pravde« ostale su nam nepoznate. str. Filon i Plinije Mlađi. M. 39 A. »Učitelj pravde« ga je obnovio. »Opaki sveštenik«. no. Kada je Simon (142—134) predložen za »večitog vođu i velikog sveštenika« i prvosvešteničko zvanje od zadokita zauvek prešlo Hasmonejcima. s jedne strane. Osnivač kumranske zajednice. i 1951. on je proganjao »Učitelja pravde« i u njegovom egzilu. na obali Mrtvog mora. str. pored komentara nekih od knjiga Starog zaveta. 39 Njegovi učenici i vernici slavili su ga kao glasnika Božijeg. Krosa (Cross). a s druge. »Učitelj pravde« je s grupom vernika napustio Jerusalim i sklonio se u Judejsku pustinju. 16 : 11 i dalje). a potom i neki drugi istraživači. 157—160. Dok je Mojsije omogućio stvaranje Starog saveza. Dipon-Somer (Dupont-Sommer). vid. prema tome. godine. up. pa čak i pripremao napad na Kumran. Branioci su verovatno pobijeni. 375 i dalje. do tada poznatu samo iz šturih informacija koje daju Josip Flavije. i nekoliko originalnih rasprava.278 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja 223. smešten u srcu pustinje. on je anticipirao sijansku eru. nedovoljnom informisanošću ovih poslednjih. Eseni iz Kumrana Za vreme rata. analizu tekstova F. Otkrivanje tih rukopisa između 1947. The ancient library of Qumran. početkom leta 68. poznati po svom verskom žaru. imali su dovoljno vremena da uoči poraza znatan deo svojih rukopisa sakriju u velike glinene ćupove. »Rasprava o disciplini«. složenošću te apokaliptičke sekte. optužuju »bezbožnog Sveštenika« da je podstakao njegovo ubistvo. 38 Protivurečnosti između dve kategorije dokumenata — kumranskih rukopisa i svedočanstava klasičnih autora — mogu se objasniti. . bio je jedan zadokit. kojeg su njegovi sledbenici nazivali »Učitelj pravde«. verovatno bi trebalo da bude Simon. § 202). U stvari. koji se s toliko mržnje pominje u kumranskim tekstovima. »Psalmi zahvalnosti« i »Komentar o Habakuku«. Međutim. Njene preteče su bili hasidi. Zajednica u Kumranu ne predstavlja esenizam u potpunosti. godine. Les écrits esséniens. jedan odred Vespazijanove vojske napao je i razrušio Kumranski »manastir«. Ti dokumenti omogućavaju da se u grubim crtama rekonstruiše istorija sekte. Navedimo najznačajnije: »Svitak o ratu između Sinova Svetlosti i Sinova Tame«. kao i ulozi koju su imali u ratu Makabejaca (up. pripadnik legitimnog i k r a j n j e ortodoksnog svešteničkog reda. ali ga je ubio guverner Jerihona (Prva knjiga o Makabejcima. čini se izvesnim da su i u drugim oblastima Palestine postojala esenistička jezgra. naučnici su identifikovali monašku zajednicu na obali Mrtvog mora kao misterioznu sektu esena. u dokumentima nema eksplicitnih podataka o tom zločinu.

Mesija će se pojaviti na k r a j u vremena i njemu će zauvek pripasti Carstvo. 41 Cross. . Obe su sekte. ¡145 i dalje. 42 Najznačajniji odeljak »Dokumenta iz Damaska«. Danas smo. Mesija još nije postao Spasitelj nebeski i dva mesijanska lika nisu sjedinjena. Kros u toj interpretaciji vidi napor prvobitne Crkve da hristologiju prilagodi esenima i njihovom očekivanju Mesije ili. Y. Yadin.rađanje hrišćanstva 279 Već posle objavljivanja prvih tekstova. 7 : 1—25. da kroz jednu ličnost ponudi ostvarenja svih mesijanskih nostalgija iz prošlosti (nav delo. Međutim. delo. 41 Kao eshatološka ličnost. itd. 40 I hrišćani su takođe očekivali drugi dolazak Hrista u sjaju i slavi. str. a potom će otpočeti rat koji će trajati 29 godina. jedan od stručnjaka. u stvari. no. kao i brojne izraze koje često koriste autori Novog zaveta. poseduje moć proricanja. oni nisu delili ideologiju Svetog rata. specijalisti su zapazili velike sličnosti između esenskih i ranohrišćanskih religijskih koncepcija i prakse. među njima postoje isto tako i velike razlike.000 pešadijskih vojnika i 6. Vojska Sinova svetlosti sastojaće se od 28. povrh toga. str. a ujedno i odeljak 0 kojem se najviše raspravljalo. smatrali narodom Novog saveza. delo. »Učitelj pravde« je zaveo Novo doba. 221). nav. oni su očekivali dolazak jednog eshatološkog proroka (koji se prema Novom zavetu već bio pojavio u liku Jovana Krstitelja) i dva Mesije: Mesije-sveštenika koji će ih posvetiti i Mesije-cara. Kros. 221 i dalje. kao i za hrišćane. bile i apokaliptičke i mesijanske: eseni su sebe. u literaturi iz Kumrana ne može se naći Mesija koji je već postojao (drugi Adam.). prvi hrišćani su živeli među svetom i predstavljali su jednu misionarsku zajednicu. 369 i dalje. prevode i analize kod Dipon—Somera. Mobilizacija će trajati 6 godina. tačnije. isto kao i hrišćani. »Svitak o ratu između Sinova svetlosti i Sinova tame« predstavlja. prema Isusovom učenju. smatra da »ako su eseni očekivali povratak 40 Vid. štaviše. jeste onaj koji komentariše Brojeve. ali Hrista kao sudije i spasitelja. str. str. No. Za esene. The Scroll of the War of the Sons of Light against the Sons of Darkness. u oba mesijanska učenja koegzistiraju sveštenički. nav. a biće ojačana velikim brojem anđela. Poslanica Jevrejima prikazuje Isusa kao Mesiju. 1 Krosa. prof. 42 No.000 konjanika. carski i proročki elementi. Kumranska zajednica je bila strogo monaška. nav. zahvaljujući tim novim dokumentima. istovremeno i kao cara i sveštenika »Melhisedekova reda« (6 : 20. ezoterični smisao Svetih rukopisa i koji. vid. u stanju da shvatimo istorijsku i duhovnu sredinu (Sitz im Leben) jedne jevrejske apokaliptičke sekte. Iz nekih tekstova se može zaključiti da će Učitelj na k r a j u vaskrsnuti. delo. str. podjednako. Sin čovečiji). rat koji će sam Bog trijumfalno okončati. Međutim. 226 i dalje. Esenske paralele osvetljavaju izvesne aspekte Isusovih propovedi. plan te eshatološke borbe. 21: 18. koji će povesti Izrael u rat protiv nevernika. Dipon—Somer. Njegovi učenici su mu pripisivali mesijanski rang: on je Učitelj koji otkriva pravi. kao što je to učinjeno u hristologiji prvobitne Crkve.

da će i oni koji imaju žene biti kao i oni koji nemaju.280 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja njihovog učitelja. 237—238. Grupa koja je upravljala zajednicom zvala se rabim (rabbim) (što doslovno znači »mnoštvo«). 15 : 12). laici su bili zaduženi za sticanje materijalnih dobara. bilo praćeno godišnjim obrednim ilustracijama. prva 7:29—31: » . Za esene. a t a j izraz se može naći i u Novom zavetu (»skupština« koja bira svoje predstavnike. koje je imalo za cilj uvođenje krštenog u zajednicu. to jest. Njegova funkcija podseća na funkciju »pastira« ili episkoposa kod hrišćana. Primenjujući specijalni postupak pešer (pesher). . Uostalom. Up.4® Članovi zajednice su se uzdržavali od ženidbe jer su sebe smatrali ratnicima u svetom ratu. 299) što je u suprotnosti sa upornošću s kojom Novi zavet razvija tu ideju. eseni su u proročanstvima Starog zaveta otkrivali precizne informacije o savremenoj istoriji i na t a j način predviđali događaje koji neposredno predstoje. j e r je ostalo vrame prekraćeno. predstavljala otkrovenje eshatološkog reda.44 Treba podvući još jednu činjenicu: sličnost hermeneutičkih metoda egzegeze esena i autora Novog zaveta. 235—236. U Kumranu je inicijacijsko krštenje. Baš kao »lomljenje hleba« za hrišćane. videli smo (§ 202) da sva jevrejska apokaliptička literatura veliča ezoterično znanje. . Jer ' Up. 85—91. kao i u jevanđeljima po Mateju i po Jovanu. smatrani su ezoteričnim. zajednički obed je za esene značio anticipaciju mesijanske gozbe. znali su da veliki rat upravo treba da otpočne. onda su oni svoju nadu izražavali na k r a j n j e indirektan način« (str. str. 13 : 7—9). kao svešteničkog Mesije.. up. Takve koncepcije mogu se naći i u Pavlovim Poslanicama. Taj unutrašnji krug bio je formiran od dvanaest laika i tri sveštenika. Tekstove je analizovao Kros. Oni koji su imali pristup »saznanju«. Nije se radilo o asketizmu u pravom smislu te reči. tekstove ikoje navodi i komentariše Kros. Dela. Kor. Najviši položaj imao je »starešina« [mbaken (mbaqqen)]. naročito počev od druge generacije. ni kod Filona. Organizacija i obredni sistemi dve aookaliptičke sekte začuđujuće su slični. vrhovni vođa morao se ponašati kao »pastir« (»Dokument iz Damaska«.. ali se među njima isto tako uočavaju i neke veoma značajne razlike. str. već o privremenoj askezi čiju je potrebu nametnuo neizbežni eshaton. pa čak i sakramenti zajednice. 96—99. kultom i egzegezom) rukovodili su sveštenici koji su to postajali po naslednom pravu. posl. posvećeni u apokaliptičku gnosu koju je otkrivao »Učitelj pravde«. pre svega. Isto tako.« 44 4 . Upućivanje u viši red. hrišćani su pridavali izuzetan značaj gnosi: nestrpljivo su tražili predznake parusije. metoda kakve se ne mogu naći ni u rabinskom judaizmu. Zajednica esena je bila istovremeno i sveštenička i laička. verska spoznaja je. Verskim aktivnostima (propovedima.

13—17. uprkos činjenici da borba još traje. nap. ne treba zaboraviti da se slične slikovite predstave mogu pronaći u Starom zavetu. Mephistophäles et l'Androgyne. kao i kod hrišćana. specifično Jovanovi izrazi. die iranische Religion«. jer je Isus Hrist već nadvladao Zlo. a posebno egzaltacija svetlošću kao najvišom epifanijom Duha. Davies. Satana. U vezi sa ezoteričkim svojstvom »spoznaje« (tj. kao npr. 15 : 26. a i u ostalim semitskim religijama. ali da Paraklet neće govoriti u svoje ime. str. Izgleda. Nötcher. videti F. Posle razaranja Kumrana i rasterivanja esena. neki od begunaca su se verovatno priključili hrišćanskim jezgrima u Palestini. 3 : 5: »ako se ko ne rodi vodom i Duhom. kod Jevreja. Deca pravde ponekad padaju u greh. U spisima iz Kumrana nalaze se mnogi. Kuhn. No.. tokom prva dva veka u hrišćanstvu su bile prisutne apokaliptičke i ezoteričke tradicije i one su podsticale gnostičke tendencije (up. Eshatološki scenario esena poređen je s nekim Jovanovim tekstovima. up. pod uticajem Anđela tame. uglavnom. str. svet je poprište borbe između dva duha koje je Bog u početku stvorio: Duha istine (koji se još zove i »Knez svetlosti« ili »Anđeo istine«) i Duha zla ili pokvarenosti. vodi se. »duh istine i duh prevare« (Prva poslanica Jovanova.) vodi poreklo iz jedne teologije koja je analogna onoj u Kumranu. »Knowledge' in the Dead Sea Scrolls and Mt. str. t a j n a gnosa i ezoteričnost čine sastavni deo apokaliptičke »metode«. »Die Sektenschrift u.46 Prema doktrini esena. Die Abendmahlworte Jesu. u Tipiku. U svakom slučaju. 58 i dalje. dok eseni očekuju eshatološki rat. istovremeno. 4 : 6). Slično tome. već samo »duh«. Zur theologische Terminologie der Qumranische Texte. Jev. »sinovi svetlosti« (12 : 36). 4 : 1—6). Hristos je obećao da će ga poslati da svedoči i posreduje u korist vernika. ukazuju na uticaj iranskih ideja. Borba između ta dva Duha i njihovih duhovnih armija. . 15 i dalje. u jovanovskoj literaturi je. G. W. posebno str. Jeremias. Prva poslanica Jovanova govori o »deci Božijoj« i »deci đavolovoj«. ovaj drugi je. »Knez tame«. Treba istaći još jednu razliku: u jovanovskoj literaturi pod Duhom se. itd. savetujući vernicima da ne dopuste da ih zavede đavo (31 : 7—10. Knez svetlosti ili Duh istine se iskazuje kao pomagač Sinova svetlosti. Analogije između teološkog jezika esena i jevanđelja po Jovanu takođe su veoma upadljive. koju pominje Jovan (14 : 17. po Jovanu. 299 i dalje. 207. odnosno. Tipik (3 : 17— 23) podseća da.rađanje hrišćanstva 281 »telo« ne može stupiti u carstvo Božije. međutim da ličnost parakleta. ne može ući u carstvo Božije«. Eliade. »ko uistinu čini ide k videlu« (3 :21). J. između ljudi. str. Ali. K. 4 : 13). sam Belial. u stvari. 45 Sve u svemu. 11 :25—30». podrazumeva Božiji ili Hristov duh (Prva poslanica Jovanova. Takva 45 Up. iako ih vodi Knez svetlosti. 16 : 13. kriza prošla. « Odgovarajuće pojmove u kumranskim tekstovima navodi Kros. D. § 228). Dualizam svetlost — tama. 64 i dalje. »svetlost života (8 : 12). ali i u srcu svakog »Sina svetlosti« [Priručnik o disciplini (Tipik) 4:23—26]. gnose) u kumranskoj literaturi i u Novom zavetu.

morfološki. 3). koji su bili pod jakim uticajem iranskog dualizma. Ovo odbijanje je za ustanike značilo da hrišćani 49 neće da se solidarišu s nacionalnom sudbinom Izraela (Eusebije. R. Jakov. str. 241 i dalje. istina/laž. nasuprot njima. Jokanan ben Zakai (Jochanan ben Zaccai). 48 Cross. predstavljaju centralni »događaj« koji razdvaja ta dva mesijanska društva. kao što su različiti i ciljevi koje ovi pokreti sebi postavljaju. umro je kao mučenik starešina judeo-hrišćanske zajednice u Jerusalimu. Eseni.282 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jedna funkcija. 40 četiri godine ranije. deo judeo-hrišćana je 66. za hrišćane je jedan od znakova da je nastupilo Carstvo baš ozdravljenje invalida (slepi koji progledaju. koji se snažno suprotstavljao oružanom ustanku. ostali su pobegli u sirijske i maloazijske gradove i u Aleksandriju. Taj događaj označava raskid Crkve i judaizma. Najveći verski vođa tog veka. podseća na prototip anđela — glasnika iz Kane. oduvek je mučila egzegete. Rušenje Hrama. nap. 214. 48 224. on odgovara jednoj ličnosti s Jehovinog nebeskog dvora. III. Jokanan. svetlost/tama. Eseni su isključivali iz svoje mesijanske gozbe sve nečiste i fizički ili duhovno deformisane. preobratili su dva anđela s Jehovinog dvora (up. godine proteran u Pelu u Transjardaniji. dele tu teologiju i eshatologiju palestinskih sinkretista. spasene su duhovne 47 Cross. 62. Eshatologija esena je stvorena iz tradicije koju je prenosilo sveštenstvo. . Najzad. 47 Međutim. delo. nav. i judaizam je opstao baš zahvaljujući jednom sličnom gestu. hrišćani se trude da dopru do svih društvenih slojeva. Tit mu ie dopustio da osnuje versku školu u Jabnehu. 82. Eklezijastička istorija. iranski uticaji. Eseni održavaju i učvršćuju sveštenički separatizam. nemi koji progovore itd. Uprkos brojnim sličnostima koje smo pomenuli. strukture esenizma i ranog hrišćanstva su različite. kao i autor jovanovskih spisa.. Kašnjenje parusije Pošto je odbio da učestvuje u mesijanskom ratu protiv Rimljana. bio je za vreme opsade Grada evakuisan u mrtvačkom kovčegu. duhovna sloboda koja je zamenila disciplinu koju je propisivao Zakon.) i uskrsnuće mrtvih. selu u blizini Jafe. koja se nije mogla očekivati od svetog Duha. Spisi iz Kumrana nam omogućuju da razumemo poreklo Parakleta. str. koreni hrišćanske eshatologije pružaju se do proročanstava Starog zaveta. uskrsnuće Isusa i dar Svetog Duha. Malo vremena potom. Zahvaljujući toj školi koju je osnovao R. pre svega religijski dualizam i angelologija. 5. 203) u inkarnaciju dva suprotna principa: dobro/zlo. anđelu ili božanskom glasniku. tj. Međutim.

3) parusija je već nastupila. ali »reformisan«. Posledice te odluke bile su. sir. Introduction. . 2) parusija se pomera u dalju budućnost. uostalom. 41. jer razapinjanje na krst i uskrsnuće Isusa predstavljaju. kao i veća valorizacija Misne i. jačanje Zakona i Sinagoge. smrti i uskrsnuću Isusa. kako Jevreja tako i hrišćana. Odgovor na tu neočekivanu i nerazumljivu katastrofu bio je dat u Jabnehu: judaizam će nastaviti da postoji. Jevanđelja po Mateju i po Luki). produžavaju paradoksi s kojim su se susretali prvi vernici: u suštini..rađanje hrišćanstva 283 vrednosti jevrejskog naroda. 52 Na k r a j u se nametnulo ovo treće objašnjenje. kada su proroci predskazivali katastrofu. u stvari. Isus—Mesija se uopšte ne razlikuje od ostalih ljudskih bića. u tri kategorije: 1) još odlučnije se tvrdi da u neposrednoj budućnosti predstoji parusija (npr.50 Za vreme rata je i među samim hrišćanima došlo do ponovnog izbijanja apokaliptičkog entuzijazma: nadali su se intervenciji boga. Nasuprot tome. Perrin. uglavnom. 290 i dalje. Jevanđelje po Marku predstavlja odraz i produžetak te apokaliptičke nade. Njime se. oni su istovremeno otkrivali i njen uzrok: Jehova se spremao da kazni svoj narod zbog njegovih bezbrojnih neverstava. godine. Jer. Jevanđelje po Jovanu). pretila opasnost da potpuno iščezne. pre svega. Prvima je rušenje Hrama postavilo još ozbiljniji problem od onog pred kojim su se bili našli njihovi preci šest vekova ranije. Pa ipak. Razaranje Svetog grada i rušenje Hrama naglo su izmenili versku orijentaciju. § 204). t a j nepobitni dokaz ne prihvataju svi. (Za većinu Jevreja je dolazak Mesije podrazumevao nacionalno oslobođenje so Judah Goldin. iako Božji sin. nadali su se da će on ubrzati druci Hristov dolazak. to su prva jevanđelja. str. ovog puta su apokalipse najavile kao potpuno izvesnu konačnu pobedu Boga u eshatološkoj bici protiv sila zla. hrišćani su počeli da prikupljaju i beleže jerusalimska predanja o životu. međutim. delovanju. to jest.. kojem je.. Poslanica Petrova). vernici su bili primorani da se ograniče na molitve i versko obrazovanje. to jest. najzad. Ali drugo rušenje Hrama ostavilo je duboku belegu u razvoju judaizma. istinski »poslednji čin« (eshaton) i hrišćani već mogu da stupe u »novi život« (npr. Talmuda. a za to odlaganje se nudi teološko opravdanje: potreban je određeni period vremena za misionarsko delovanje Crkve (npr. lišeni svetilišta. jedinog mesta na kome je bilo moguće upražnjavati kult. Odgovori koji su davani na njih mogu se svrstati. Uskrsnuće je. kašnjenje parusije izazivalo je neugodna pitanja. pošto je pobeđen na nacionalnom planu. potvrda njegovog božanskog porekla. 51 Posle katastrofe 70. 51 Međutim. »On change and adaptation in Judaism«. oslobođen praznih apokaliptičnih nada i mesijanizma i isključivo sledeći učenja fariseja (up. on je izložen poruzi i umire na krstu. 52 Up.

Ova nova interpretacija dijalektike svetog. Autor Jevanđelja po Jovanu i njegov krug vernika su na veoma smeo način objašnjavali odlaganje parusije. drugim recima. kao i društvenoj funkciji Crkve itd.). Carstvo će Dostati »vidljivo« pre svega za one koji veruju. Reč je. kao konkretnog ispoljavanja Božjeg trijumfa. Istina. Umesto poznatog scenarija — parusije. Carstvo Božije je već uspostavljeno. Ovog puta se svetinja. tj. carstvo Božije. ali ona se očituje. nije mogla da vidi većina Jevreja — i kao što božansko poreklo Hristovo ne mogu da shvate nevernici. kako u ispovedanju vere. potvrđenog uništenjem Zla i okončanjem Istorije — sve više preovladava uverenje da se duhovni život može unaprediti i usavršiti na ovome svetu i da se istorija može preobraziti. do koje se došlo kroz identifikaciju Carstva i Crkve. tako i u teološkim spekulacijama. izgleda paradoksalno. unrošćavanje sakramentalnog života. posvećivanje izuzetne pažnje etičkim vrednostima. njega ne mogu odmah i svi da vide. da istorijska egzistencija može dostići savršenstvo i blaženstvo carstva Božijeg. »obesvećenjima« koja se privode kraju u savremenom hrišćanskom svetu (videti III tom).284 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja i vidljivu promenu ustrojstva sveta. o onom istom dijalektičkom procesu. antimističke tendencije. pre svega. . isto kao što ni Mesiju. banalizacija liturgije. ali celokupna hrišćanska zajednica može postati primer svetiteljskog života i na taj način podsticati druge na preobraćenje. dobro poznatom u istoriji religija: epifanija svetog u nekom profanom objektu koji jednovremeno predstavlja i kamuflažu.) Od tog doba od parusije se očekivalo da će primorati nevernike da pristupe hrišćanstvu. na k r a j u krajeva. produžava se sve do naših dana. Ta revalorizacija parusije otvara mnogobrojne mogućnosti. jer ono što je sveto nije očigledno za svakog koji pristupi objektu u kojem se sveto objavljuje. inkarniranog u istorijskoj ličnosti Isusa. u brojnim »obesvećenjima« (demitizacija jevanđelja i tradicije. umanjivanje značaja verskog simbolizma. objavila u istorijski usko ograničenoj ljudskoj zajednici — Crkvi.

kasnije prihvaćenih orijentalnih religija učvrstio se uz pomoć gradskog proletarijata. Dok je rimska aristokratija negovala kult Velike Majke Kibele (up.XXIX POGLAVLJE PAGANSTVO. Jer. ta učenja. religioznost se ispoljavala u znaku boginje Fortune (Tihe) i astralnog fatalizma (§ 205). ne znače 120 godina njegovog istorijskog života. neopitagorejac Nigid Figul je najavio početak kosmičko-istorijske drame koja će označiti k r a j Rima. poznata pod nazivom Sibilska proročanstva. 157). javni kultovi — malo-pomalo gubila je svoj uticaj. po sto godina dugih meseci« ( Le Mythe de l'eternel retour. jednim sveopštim ekpyrosisom. Ali. uvažavali astrologiju). izgledalo je da je vaspostavila pax aeterna. 639. vladavina Avgusta. Po isteku 365 godina. 1 »U svim istorijskim krizama dva sumorna mita su opsedala rimski narod: 1) život Grada se gasi budući da je njegov vek ograničen na određeni broj godina (»mističan« broj koji je otkrilo dvanaest orlova koje je video Romul) i 2) »Velika godina« okončaće celokupnu istoriju. Pharsalia. str. 642—45). 134). koja je usledila posle mnogih drugih i užasnih građanskih ratova. kao i velikog b r o j a stranaca nastanjenih u Rimu. novo izdanje. Horacije nije krio svoje strahovanje za skoru sudbinu Grada (Epode XVI).. Pored toga stara opsesija o k r a j u Rima 1 kao da je tom prilikom dobila potvrdu u krvavim događajima onovremene istorije. najavljivala su skori pad rimske moći. Jam redit et Virgo. Izvesne svešteničke službe (na primer flamen Dialis) i b r o j n a bratstva potisnuti su kao zastareli. uspeh drugih. Magija i astrologija nisu privlačile samo svetinu već i neke filozofe (stoici su. . čega su se mnogi bojali. a i ljudskog roda (Lukan. 120 godina posle osnivanja Grada shvaćeno je da dvanaest orlova koje je video Romul.. pa i istoriju Rima. moglo se ustanoviti da se nije radilo o »Velikoj godini« u kojoj bi svaka godina Grada trebalo da odgovara jednom danu i uzelo se da je sudbina namenila Rimu jednu drugu vrstu »Velike godine« sastavljenu od dvanaest. Tokom dva poslednja veka Republike tradicionalna religija — tj. recimo. Kao i svuda u doba helenizma. Kada je Cezar prelazio Rubikon. Sama istorija Rima je opovrgavala ova strahovanja. Za vreme građanskih ratova širio se veliki b r o j apokalipsi orijentalnog porekla. HRIŠĆANSTVO I GNOSA U DOBA IMPERIJE 225. str.

Vladar ponavlja stvaranje Kosmosa. to je i pokušaj da se istorija uklopi u kosmički plan. pre konačne pobede Oktavijana). s jedne strane. a njen Vladar je Apolon (5—10). Virgile et le mystère de la IV éclogue.« Jedna »zlatna rasa« se širi svuda po svetu. Rim se može širiti. 159—160. Ratovi. razaranja. 798) sve do oblasti »koje leže iza putanja Sunca i godine« (extra anni solisque vias). a Avgust je proglašen drugim osnivačem Grada. a s druge prelaz sa gvozdenog na zlatno doba ostvario se bez kosmičke katastrofe.286 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Bojazan koju su inspirisala dva mita — »starost« Rima i Velika godina — pokazala se neosnovanom. Posle objavljivanja Enejide. Reč je o k r a j n j e m naporu da se istorija oslobodi astralne sudbine ili zakona kosmičkih ciklusa i da se preko mita o večnom obnavljanju Rima otkrije arhajski mit o godišnjoj regeneraciji Kosmosa putem njegove periodične rekreacije (uz pomoć onih koji prinose žrtve ili Vladara). Na taj način. Carcopino. Avgust je upravo ponovo osnovao Rim. kako najavljuje Vergilije (Enejida. Jupiter se obraća Veneri i uverava je da neće Rimljanima određivati nikakvo ni prostorno ni vremensko ograničenje: »Podario sam im Imperiju bez kraja« (imperium sine fine dedi). ali 2 J. Te tako. u k r a j n j o j liniji (kao što pokazuje mit stvoren oko Avgusta). što znači da se istorijske katastrofe prihvate kao stvarne posledice kosmičkih požara i sveopštih razaranja koji periodično nužno dovode do k r a j a Univerzuma kako bi se omogućila njegova regeneracija. * Le mythe de l'éternel retour. smatran je »polaznom tačkom Univerzuma kome je Avgust obezbedio opstanak i izmenio lice«. »To je rađanje novog ciklusa sto leća (magnus ab integro saeculorum nascitur or do). Rim je nazvan urbs aeterna. 23. 200. Vergilije je zamenio poslednji saeculum. U stvari. kada se činilo da je Avgustova vladavina zaista ostvarila zlatno doba. tj. Vergilije sve ove specifične znake povratka u Zlatno doba povezuje s rođenjem deteta čiji se identitet ne zna. već oni sami čine taj prelaz. str. Kasnije. Vergilije nastoji da uspokoji Rimljane u pogledu veka t r a j a n j a Grada. vek Sunca — koji je trebalo da izazove sveopšti požar — stolećem Apolona. U Enejidi (I. na taj način je izbegao ekpyrosis. Jer. VI. istorija se obnavlja i nastaje jedan novi svet. U isti mah. Evo gde se ponovo vraća Devica (iam redit et Virgo) i vraća vladavinu Saturna. u svako doba mira. Dakle.3 U svojoj IV Eklogi Vergilije najavljuje da će Zlatno doba otpočeti pod konzulatom Asinija Poliona (~ 40. ad infinitum. oslobođen mitova o dvanaest orlova i o ekpyrosisu.2 Rađa se nada da se Rim može periodično obnavljati. a same građanske ratove proglasio znakom prelaska sa gvozdenog na zlatno doba. septembar. pa stoga nije trebalo razmišljati o tome koliko će trajati. . str. 255 i dalje). Njegov rođendan. patn j e izazvane istorijom nisu više predznaci prelaženja iz jednog kosmičkog veka u drugi. tj.

287 za koje brojni naučnici pretpostavljaju da je Polionov sin. dugo vremena ukinute (napr. delo... Pa ipak. 5 Altheim. La religion romaine. flamen Dialis) a takođe obnavlja i poštovana bratstva. Rimljani su prihvatali posmrtnu apoteozu velikih vladara. nadahnuli su teološku literaturu i uopšte teološku kulturu srednjeg veka koja je opstala i u renesansi. U stvari. uvek je upravljala presudnim postupcima vladaoca. ali su odbijali njihovu divinizaciju za života. str. 226. 6 Avgust je dobijao božanske počasti samo u provincijama. Dugo se raspravljalo i još se raspravlja o značenju ove nadahnute i zagonetne poeme. Luperaka i Alvara. bratstva Titija. Vergilije. 238). A History of Roman Religion. 4 Zasluga je Franca Althajma (Franz Altheim) što je insistirao na religijskoj autentičnosti Avgustove reforme. nav. 90—92). Divi filius. Savremenici nisu sumnjali u autentičnost promena. kako u odnosu na bogove tako i na ljude. Iskušenja jedne religio illicita Julije Cezar je posle smrti proglašen bogom među bogovima i —29. a ne stoička teologija. prateći manifestacije bogova. str. Istorija se potrudila da opovrgne »zlatno doba« odmah posle Avgustove smrti i Rimljani su ponovo počeli da žive u očekivanju bliskih velikih nesreća. str. godine njemu je posvećen hram na Forumu. . 241. str. na primer. Za nas je ona zanimljiva po tome što ističe vizionarsku snagu Vergilija: kao pravi vates (prorok). Naredne stranice duguju mnogo ovim analizama. La religion romaine antique. 350 i dalje. godine on je i zvanično stekao titulu »Božanski Julije«. »Dolazak nove ere slavljen je pesmama pesnika i javnim manifestacijama« (Altheim. u Rimu je bio tek »božji sin«. 230 i dalje. imperijalni genius je bio obožavan prilikom službenih i privatnih gozbi. On nanovo uspostavlja svešteničke službe. vodeći računa 0 snovima i drugim upozorenjima. 4 Prema Svetoniju (Avg. up. I umetnička dela Avgustova veka očigledno izražavaju obnavljanje religijske tradicije i misli.« 5 Avgust ukazom restauriše porušena svetilišta i gradi brojne nove hramove. Kroz pietas i religio. Cezar je imao svoju statuu na Kapitolu i jednu drugu u Kvirinovom hramu s natpisom: Deo invicto. primenjujući pietas. Avgust se ponašao kao pravi nekadašnji Rimljanin. on je shvatio jednovremeni kosmički i religijski kontekst okončanja građanskih ratova i otkrio eshatološku ulogu mira učvršćenog pobedom Oktavijana Avgusta. Oko 44. vladavina Avgusta označava kreativnu renesansu tradicionalne rimske religije. Ali Avgustov vek je ostao uzor hrišćanskoj civilizaciji Zapada. 6 Međutim. »Ta religija. štaviše.. a delimično i Ciceron. religiozno ponašanje 1 ideali iz rimske prošlosti svesno su ponovo prihvaćeni i obnovljeni.

on je nastojao da postane deifikovan i pre smrti i njegov zahtev su senatori osudili. jedan Decijev edikt obavezuje sve građane na prinošenje žrtava bogovima Imperije. Sve do vladavine Decija. Kultovi Egipta i Male Azije stekli su neobičnu popularnost. oni su uživali i zaštitu Carstva. Ali. str. uvodi njegov kult u Rim. on je želeo da oživi stare rimske religijske tradicije i pre svega da obnovi predstavu o kvazibožanskom Imperatoru. nije bilo toliko neprijateljski raspoloženo prema hrišćanima. Tokom prva dva veka. god. Vespazijan i Tit su doživeli apoteozu. štaviše. hrišćani su bili proganjani jer su ispovedali tajnu veru. Augustus to Consiantine. Oton i Vitelije nisu. a nije ni Domicijan kao neprijatelj Senata.288 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Deifikacija »dobrih« imperatora i. . Poslednji progon. toga puta. Što se samog Kaligule tiče. II. 8 Izvore je naveo Robert Grant. godine prati dug period mira (260—303. prema tome. a Karakala (211—217) je podstakao kult sirijskog boga sunca. a sirijski bog prognan iz Grada. jer je Kaligula propustio da podnese zahtev Senatu. Komod (~ 185—192) se posvetio u Misterije Iziđe i Mitre. kada su se imperatori vrlo brzo smenjivali. Posledica pojave zagarantovanog nasleđa dovela je do toga da su svi veliki imperatori II stoleća proglašeni bogovima. onaj pod Dioklecijanom (303—305). odbijanje da se slavi kult imperatora postalo je osnovni povod za proganjanje hriščana. Maksimin napada crkvenu hijerarhiju. Nekoliko godina kasnije sirijski imperator Elagabal. sa izuzetkom pokolja po naredbi Nerona. javno mnenje. Na početku. godine 250. 321). kao što ćemo viaeti str. to se nije nastavilo u I I I stoleću. 8 Počev od II veka. 11. antihrišćanske mere su bile podsticane pre svega neprijateljstvom javnog mnenja. Međutim. godine. ali bez uspeha. Sol invictusa. Klaudije. bez zvaničnog odobrenja. 7 No. bio je najduži i najkrvaviji. 27). 17. Međutim. čime se mogu objasniti brojna odricanja od vere.) Hrišćanstvo uspeva da prodre u sve oblasti Imperije i u sve društvene slojeve (sve do imperatorove porodice). Septimije Sever je objavio prvi antihrišćanski dekret. Crkva se razvija u miru. Represiju po odluci Valerijana 257—58. Uprkos dramatičnom položaju Imperije. Već je i Ciceron pisao da su »duhovi dobrih i hrabrih ljudi u biti božanski« (De Zegg. blagodareći pre svega svojim vernicima i svojim stradanjima. Ali uticaj Avgustovih reformi se postepeno već izgubio. Crkva je iz ovih iskušenja izišla kao pobednica. ali Galba. Dioklecijan je doneo odluku da uništi tu stranu i antinacionalnu religiju baš u cilju učvršćenja ideje o Imperiji. Progon je bio kratkotrajan ali vrlo okrutan. Godine ~ 202. No. Tiberije nije bio deifikovan. Aurelijan (270— 7 Nije reč o uticaju helenističkog Orijenta. i sam sveštenik boga Emeze. Ubrzo potom. hrišćanstvo je smatrano kao religio illicita. stvaranje imperijalnog kulta posle Avgusta postaje uobičajeno. jer je nisu ni zaslužili. zabranjujući prozelitizam. Elagabal je ubijen 222.

Dela Petrova. njihovi pokušaji su bili osuđeni na propast. kao i usmenim predanjem. Poraz apologeta ipak se mogao predvideti. negde pred k r a j II stoleća. Za hrišćansku misiju najveću opasnost su predstavljali progoni. mnogi hrišćanski teolozi i polemičari pokušali su da ozakone i zaštite svoju veru pred vlastima i mnogobožačkom inteligencijom. U očima vlasti hrišćanstvo je bilo krivo ne samo za ateizam i vređanje veličanstva. Tertulijan) žestoko su napadali helenistički paganizam i kulturu. predstavljali su opasne protivnike. kult Sol invictusa i solarni monoteizam. no pri tom je podsećao da je ona inspirisana biblijskim otkrovenjem. 9 i drugi tekstovi su kružili kao apostolski: Jevanđelje po Tomi. U svakom slučaju. jedinom religijom koja je u to vreme imala izgleda da postane univerzalna. prihvaćenih od svih hrišćanskih zajednica. Uz to. Justin je tvrdio da su Platon i drugi grčki filozofi znali za propovedanu doktrinu mnogo pre njih preko »proroka« Mojsija. Ali.faganstvo. ali to nije bila i jedina opasnost koja je ugrožavala Crkvu. Jevanđelje Istine. već da bi osim toga trebalo spojiti tradicionalna rimska verovanja sa solarnom teologijom monoteističke strukture. Aurelijan je shvatio da je uzaludno slaviti jedino veliku religijsku prošlost Rima. Justin (pogubljen oko 165) nastojao je da dokaže kako hrišćanstvo ne prezire mnogobožačku kulturu. Jeresi i gnosticizam pojavili su se već na samom početku hrišćanstva. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 289 —275) uspeva da ponovo vrati kult Sol invictusa. U nedostatku Kanona. oba načina prenošenja apostolskih predanja — i pisani i usmeni — bili su podložni prihvatanju m a n j e ili više sumnjivih inovacija. jedini način da se verifikuju autentičnost verovanja i ritualnih obreda bila su apostolska predanja. Za mnogobožačku elitu. Pored četiri Jevanđelja i Dela apostolskih. Dela Jovanova i dr. njegove muke i njegovo vaskrsenje — bili su naprosto neshvatljivi. Od tada hrišćanstvo ima svoj kanon — Novi zavet — i postaje »religija Knjige«. tim pre što su uživali zvaničnu zaštitu. Još pre velikih progona. godine svi apostoli su bili mrtvi. neki od ovih apologeta (Tatijan. osnovno u hrišćanskoj teologiji — inkarnacija Spasitelja. ali prenošenje njihovih svedočenja bilo je obezbeđeno izvesnim brojem tekstova koje su oni redigovali ili inspirisali. 19 . ubijanje dece i antropofagija. orgije. Naivni i nevešti. mnogo skrivenija opasnost pretila je Crkvi iznutra: razne jeresi. u prvom redu gnosticizam. Prihvatajući argumente aleksandrijskog judejstva. Oko 150. Veći deo tih 9 Značajno je da su ove tekstove u dirugoj polovini II veka prihvatale sve ondašnje velike Crkve kao jedine spise koji predstavljaju apostolsku tradiciju. incest. Jevanđelje po Pseudo-Mateju. Međutim. fanatična nepomirljivost ove nove religije spasenja činila je iluzornom nadu da će moći u miru da koegzistira s politeističkim religijama. Najznačajniji među njima. nego su mu pripisivane i mnoge druge vrste zločina. hvalio je grčku filozofiju. Misterije Iziđe i Mitre.

poricali su postojanje ezoteričnog Isusovog učenja koje su potom prenosili njegovi učenici. No. »Les traditions secrètes des Apotres«. do tada čuvana kao »tajna«) odnosio se na ezoteričnu doktrinu.) može se naći u normativnom judejstvu. naročito i najpre tokom krize koju je izazvao gnosticizam. 16 i dalje. up. odabiranje vernika. To je bilo t a j n o učenje. 4 : 10 i dalje. kod esena (npr. 13—23). Ezoterizam. m o r a j u ostati tajna. 2). U većoj ili m a n j o j meri. Prema Origenu. Gospod je. Oslanjajući se na tvrdnje nekih ekstravagantnih gnostika. dovešće do izazivan j a brojnih kontroverzi. II. On se priseća svojih učitelja koji su očuvali »istinsko predanje blagoslovenih učenja poteklih neposredno od svetih apostola. izvore koje navodi i komentariše Morton Smith. . 3—4. str. koji saopštava Eusebije. 197—199. 2). 198). ovi su je preneli drugim apostolima. 10 Praksa izvesnog ezoteričnog učenja pominje se takođe i u Jevanđelju po Marku (up. koja. kvalifikovan kao »apokrifna (jer su sadržavala otkrovenja. Jakova. pa time i inicijacije. crkveni Oci. Mth. a potom i najveći broj starih i modernih istoričara. IV. 200. I. a ovi drugi su je predali njima sedamdesetorici među kojima je bio Varnava. XIV. 7 : 17 i dalje. 2). ova učenja čine gnostičku tradiciju (15. koju je apostolima poverio vaskrsli Hrist u vezi sa skrivenim smislom događaja iz njegovog života. I. kao tajnu. posle njegovog vaskrsenja. Tipik. 3). Petra. Jean Daniélou. U drugom delu Klement precizira: »Jakovu Pravednom. čuvano i prenošeno usmenim putem. kod Samarićana i fariseja. Od samog nastanka Crkve. prenošenih sa oca na sina [i koja] su dospela sve do nas blagodareći Bogu« (Stromates.290 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja dela. IX. »napredniji« i »savršeni«. 11 Fragment iz Hipostases. koje su prisvajali gnostici. drugim recima inicijacijsko prenošenje doktrine i prakse ograničenom broju posvećenih. Hist. predao gnosu. zakletva na ćutanje. Clement of Alexandria and Secret Gospel of Mark. Jovanu i Petru. kao i u judejskim sektama. ovakvo shvatanje protivreči činjenicama. Eccl. 1. tumačenja koja je Isus dao za veći broj parabola (apokryphan)« (Com. unutar zajednice se razlikuju tri inicijacijske kategorije: »početnici«. Jovana i Pavla. 11. Upravo iz te tradicije tajnih doktrina i praksi judaizma nastaće literatura Merkabah. Reč je o učenjima namenjenim izvesnom broju vernika. u prvom redu tekstovi Hekatat (isto. 227. itd. str.« 11 10 Vid. Još eksplicitniji od njega je Klement Aleksandrijski. 10: 10 i dalje). inicijacijski scenario (učenja i tajni rituali. »jevanđelisti su čuvali. prenesena usmeno (13. str. uočava se u svim religijama helenističke epohe i u svim epohama bliskim hrišćanskoj eri. Hrišćanska gnosa Problem ezoterizma.

19* . koji se razlikovao od niza episkopa i koji je prenosio apostolsku v e r u . nisu osporavali božansko poreklo Stvaranja. počev od izvesnog momenta. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 291 Nemoguće je utvrditi kriterijum koji je rukovodio izborom učenika dostojnih da budu posvećeni u učenje. Isto tako. delo. »jeres« — t j . Što se tiče tajni. npr. Ali u nizu slučajeva. 228. ali koji je nastavljao harizmatičnu tradiciju apostola i njihovih vremena. Štaviše. Pored drugih ideja i verovanja. »Tako saznajemo za postojanje jednog niza gnostičkih ili duhovnih učitelja. Ali te iste doktrine nalaze se i kod Mandejaca. a naročito okolnosti i etape posvećivanja. ezoterične tradicije apostola produžavaju jevrejski ezoterizam koji se odnosi na misteriju uspona duše i tajne nebeskog sveta. § 53) i iranskim eshatološkim shvatanjima. Nisu se toliko »ezoterizam« i »gnosticizam« činili opasnim. dok »Pismo« i dogme nisu bili utvrđeni. otkrivanih »savršenima« i onima koji su bili na putu da to postanu. njih susrećemo kod brojnih paganskih i heterohrišćanskih gnostičara. one se podudaraju s izvesnim egipatskim (up. euharistije i krsta. na tumačenje Apokalipse. Približavanje gnosticizmu Teško je precizirati poreklo duhovnog toka poznatog pod imenom »gnosticizam«. onih koje su obuhvaćene raznovrsnim 1: Danielou. Otud je razumljivo zašto. koliko »jeretici« infiltrirani pod okriljem »tajne posvećivanja«. Istina je da je čak i sv. 208 i dalje. Izvesno obrazovanje »ezoteričnog« tipa davalo se postepeno svim vernicima. pogrešno tumačenje jevanđeljske poruke — bila je očigledna.« 12 Međutim. Pavle smatrao da ovim svetom vlada Sotona i da jevrejske i hrišćanske apokalipse proriču neminovnu propast zemlje. kada se odbacivala istina Starog zaveta i Bog-Otac uzimao za zlonamernog i zatucanog demijurga. ni tvorci apokalipsa. moglo je izgledati neosnovano proglašavanje jeretičnim izvesnih smelih interpretacija Hristovog učenja. smrt i uskrsnuće Sina. Ephesiens. ili kada se poricali. kada se okrivljavao Svet i ocrnjivao život kao slučajne ili demonske kreacije. treba praviti razliku između brojnih ranijih i savremenih gnosa. A t a j se mistični put po Pseudo-Dionisiju povezuje sa usmenim predanjem apostola. što znači mistični put duše posle smrti. Svakako. one su se verovatno odnosile na misterije silaska i uspeća Hristova kroz sedam nebesa nastanjenih anđelima (up. ono se odnosilo na simboliku krštenja. Ali. ali ni on. izvesni gnostičari mogli su uneti u hrišćanstvo doktrine i obrede radikalno suprotne etici jevanđelja. 4 : 9) i na individualnu eshatologiju. različitih od onih koje su delili judejstvo i hrišćanstvo. Pozivajući se na usmena i t r a j n a apostolska predan ja. . nav. . str. na arhanđele.paganstvo. gnosticizam i ezoterizam postaju sumnjivi u očima crkvene hijerarhije.

sankhja-joge i budizma koji uporno izbegavaju rasprave o prvom uzroku ljudskog pada — spasonosno saznanje po učenju gnostika sastoji se pre svega u otkrovenju »tajne povesti« (tačnije rečeno one koja ostaje tajna za neposvećene): porekla i stvaranja Sveta. hrišćanstvo) i gnosa. Međutim. 2). Zadržimo se na osnovnim idejama: dualizam duh/materija. vrlo rasprostranjenih u to doba. duhovno) božanskog porekla i prirode iako se ono trenutno nalazi zarobljeno u telu. kao što smo videli. 13 Jedna od formula valentinskog gnosticizma. organsko uključivanje izvesnog b r o j a disparatnih elemenata. božanske čestice). veliki gnostici daju sasvim novo tumačenje mita Hristovog silaska u svet. njit o padu duše (= duha. pravoj inkarnaciji Zla). »ponovno rođenje« će biti čisto duhovne prirode. ako je njegovo rođenje bilo pad u materiju. porekla Zla. dokazujući njihovu međusobnu zavisnost i učvršćuje verovanje u eshaton. ili jednom demonskom Biću. Neke su otkrivene u starom Iranu i Indiji iz doba Upanišada. u orfizmu i platonizmu. kakvom cilju težimo i iz čega ćemo biti iskupljeni. judejstvo. Za razliku od Upanišada. drame božanskog Spasitelja koji je sišao na Zemlju da spase ljude i konačne pobede transcendentnog Boga. odvajajući ga od njegovog biblijskog koncepta — Mesiju je poslao Bog stvoritelj — i povezujući ga s jednom drugom »tajnom povešću« (Stvaranje predstavlja strašnu nesreću i zbog toga se mora pripisati jednom Demijurgu. konačno. šta je to rođenje. Misterije. ali da je potom bačen u ovaj donji svet. mit koji je obradio Mani (§ 233). . ono što definiše gnosticizam stricto sensu nije. na primer. više ili manje. U daljem izlaganju pomenućemo neke od njih. a šta regeneracija« (Teodotovi odlomci. od početka sveta do današnjih dana. pobede koja će dovesti do okončanja Istorije i uništenja Kosmosa. Taj sveobuhvatni mit poznat nam je iz brojnih verzija. Ostale karakterišu sinkretizam helenističkog tipa. Dodajmo da su gotovo sve mitološke i eshatološke teme. koje su autori gnosa koristili. a ponekad i pesimistička interpretacija izvesnih mitova. biblijsko i intertestamentalno judejstvo ili početke hrišćanstva. ističući naročito onaj najgrandiozniji.292 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a religijama tog vremena (zaratustrizam. Reč je o jednom sveobuhvatnom mitu: on iznosi sve presudne događaje. on isto tako uči da je živeo u jednoj transcendentalnoj sferi. prethodnice gnosticizma stricto sensu. obznanjuje da se oproštaj od grehova postiže spoznajom onoga »što smo bili i šta smo postali. ideja i teologumena. odnosno inkarnacija u telu 13 Tako. sadrže u sebi ezoterično učenje. 78. Da se vratimo valentinskoj formuli: po n j o j gnostik uči da je njegovo stvarno biće (tj. koju prenosi Klement Aleksandrijski. da brzo napreduje ka spasenju i da će na k r a j u biti oslobođen svog telesnog zatvora. gde smo bili i kamo smo bačeni. koje. on otkriva da. nego smela. božanski (uzvišen)Zantibožanski.

Ali gnostici idu još dalje. 8. ili kao posledica prvobitnog napada Tame na Svetlost (up. Puech. § 181 i dalje. već prikazuje i potvrđuje pad duše. itd. očigledno je Isus Hrist. Enneades. svedoče o judeohrišćanskom poreklu izvesnih značajnih gnostičkih škola. neposredni uzor Spasitelja. . dakle. Svakako da je u poznom paganizmu kosmogonija izgubila svaki pozitivni religijski značaj. za gnostike Istinski Bog nije Bog Stvoritelj. Ovo transcendentno biće podleže svim ponižavajućim posledicama inkarnacije. manihejski mit § 233). Ne samo da Stvaranje sveta ne predstavlja dokaz o svemoći Božijoj. 15 Pa ipak. a Kosmos više ili m a n j e demonska kopija jednog savršenijeg sveta. 65 i svuda. Za Piotina. »pad« čoveka. u Nag Hamadiju. na zadivljujući način ispričan u Himni o biseru. bilo kao kazna za greh učinjen prema nebu. takvo shvatanje podjednako je neprihvatljivo i za Jevreje i za hrišćane. i sigurnost u oslobađanje (»spasenje«). Zapisi otkriveni 1945. čak dijaboličnih sila. str. 14 U stvari. predstavlja kompletnu verziju Logia. pre konačnog povratka na nebo. zvezde su bogovi čije posmatranje olakšava približavanje inteligentnim bićima. antikosmičkom i pesimističkom. II. Bog šalje glasnika koji »ga budi« i pomaže mu da ponovo spozna sebe (to je mit o »spasenom Spasitelju«. fenomen je složeniji. Svet je jedan »Kosmos«. poznatim od 1897. H. ali uspeva da. tj. zaboravlja sopstveni identitet. 8. savršen i harmoničan. IV. koje se postiže blagodareći gnosi. 5. nekim izabranicima otkrije gnosu spasenja. Kao što smo videli (§ 181 i dalje). 1). hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 293 (poistovećenom sa zatvorom). u Gornjem Egiptu. koje se pripisuju Isusu u papirusima Okyrhyncha. jer duša gubi svoju duhovnu punoću i samostalnost (IV. § 230). inkarnacija duše. Bog šalje u svet Prvobitno biće ili sopstvenog Sina da bi spasao ljude. Što se tiče ovaploćenja duše. božjeg glasnika.—-Ch. kako su zamišljali Jevreji i hrišćani. up. 8. up. nije Jehova. utopivši se potpuno u materiju. orfičko-platoničkom dualizmu. nastalom u višim sferama. Jevanđelje po Tomi. Podsetimo se da za Platona Demijurg nije oličenje zla. ona ne samo da ne čini deo »svete istorije«. već se ono objašnjava jednom nesrećom. up. Za gnostika jedini cilj kojem vredi stremiti jeste oslobađanje te božanske čestice i njeno uzdizanje prema nebeskim sferama. njihove teologije i njihova učenja veoma se razlikuju od onih koja ispovedaju judejstvo i hrišćanstvo. ali je isto tako slobodno odabrani silazak da bi se pomoglo životu u donjem svetu (IV. zaokupljao je već orfičke i pitagorejske teologe: objašnjavao se. 9. isto kao i za stoike. Drama čovečanstva — naročito pad i izbavljenje — odraz je božanske drame. bilo 14 Up. 7. Na prvi pogled reklo bi se da je reč o jednom preteranom. ono je za Piotina »pad«. 15 Tako. 33 i dalje. Pojedine varijante na još dramatičniji način prikazuju silazak Sina ili transcendentnog Bića: njega hvat a j u demonske sile i on. Stvaranje je delo podzemnih. 16). En quête de la-Gnose. na primer. A što se tiče inkarnacije. Pre svega.paganstvo. otkriveno u Nag Hamadiju. Pored nekih iranskih paralela. II.

. egzistencije. Gnostik čini deo elite koja nastaje kao rezultat Božje selekcije. stečena gnosom. svaka stvar. revolutio. podrazumeva one koji imaju dušu (psyché) i kao takvi pogodni su da budu uzdignuti u nebeske sfere. 16 Pošto je svet posledica nesrećnog slučaja ili katastrofe i pošto u njemu gospodari neznanje i vladaju sile Zla. kako gnostički. 11 Druga jedna klasa. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. R. do nihilizma: nihilizma »slobodoumnih gnostičara« koji. i verovatno Origen. treća klasa. 18 Više od kakve kritike ili osporavanja. kod Plotina. Simon nije neki gnostik stricto sensu. U prvim stolećima hrišćanske ere ova dva mita su dopunili i modifikovali mnogi autori. protiv samoga Boga. ovda je reč o jednom revoltu. On pripada klasi pneumatičara ili »Duhovnika« — »savršenih«. Mani. što se tiče dobrovoljnog silaska duše. En quête de la Gnose. gnostik postaje potpuno otuđen od sopstvene kulture i odbacuje sve njene norme i institucije. ali njegovi učenici su to postali 16 Orfičko-pitagorejskiu ideju o inkarnaciji kao kazni. 23—24. porekli i uništili. koriste i zloupotrebljavaju svoja tela i svet da bi ih omalovažili. pomenimo i to da su seksualnim tehnikama i orgijastičkim ritualima tantrističkih škola »levog usmerenja« (up. 17 Baš kao i rišiji. tako i oni drugi. gnostik se oseća oslobođenim od zakona koji štite društvo: on se stavlja s one strane Dobra i Zla. ono je izazvano narcisoidnošću — duša se zaljubila u sopstvenu sliku reflektovanu na materijalni svet — ili zbog slavoljublja. Kada smo već kod poređenja s onim što se dešavalo u Indiji. Markion. kambinovanu sa biblijskim mitom o padu Anđela. Ch. donjeg i gornjeg. u miru »nepostojanja«. sanjasi i jogini. potpuno su utopljeni u materiju i osuđeni da nestanu. Dodds. širokog raspona i s teškim posledicama: protiv ljudske uslovljenosti. Unutrašnja oslobođenost. sveta. up. H. Od Simona Čudotvorca do Valentina Hrišćanski apologeti prikazuju Simona Čudotvorca kao prvog jeretika i preteču svih jeresi.. upornom. tom III. »iscrpli«. pozajmili su izvesni hrišćanski i poluhrišćanski gnostici (Valentin. Njima bi bilo uzaludno prenositi tajno. Ovo shvatanje je potvrđeno kod Numenija iz Apameje. . ali su lišeni duha (pneuma). »Carskim sinovima« — jedinima koji će biti spaseni. snažnom. XXXVIII poglavlje) u potpunosti odgovarale orgije nekih slobodoumnih gnostičkih sekta (u prvom redu fabionista 18 ). dopušta mu potpunu slobodu u ponašanju i delovanju. t. On se isto tako može tumačiti kao zamišljanje jednog krajnjeg ishoda koji će biti eversio. svoje konačno ispunjenje«. ezoterično učenje. recipročna supstitucija levog i desnog. XXII. psihičari. Prema nekim istoričarima. kod pisca Poimandresa.istorija verovanja x religijskih ideja kao posledica nesrećnog izbora koji je izvršila sama duša.. zatim Kore Kosmou. Bardesan). povratak i rušenje sadašnje situacije. spoljašnjeg i unutrašnjeg. kosmos uzet u celini osuđeni su da nađu u noći »Velikog neznanja«. str. oslobođeni svakog prirodnog i moralnog zakona. 229. sakupljene reference kod E. str. Puech. I. »telesni« (somatični ili hilični). Najzad. nihilizma jednog Bazilida za koga sve što postoji.

on razrađuje svoju doktrinu koja i dalje ostaje radikalna i osniva pravu crkvu. koju je Simon pronašao u jednoj javnoj kući u Tiru. ali pri tome ne uključuje apokaliptičke implikacije. The Gnostic Religion. Štaviše. 19 Apostol Petar se sukobio s pokretom simonjana u Samariji. ali je zbog molitve. godine u Pontu. . Veza između čarobnjaka i prostitutke obezbeđuje sveopšte spasenje. iako je bio sin episkopa iz Sinope. Ovaj drugi je poslao ljudima svog sina Isusa Hrista da bi ih oslobodio robovanja Zakonu. On se sveti 19 Up. ljubavi i jevanđelju. arhetipu čarobnjaka. Simon je u Rimu najavio da će se pred velikom gomilom gledalaca uspeti na nebo. sjedinjavanje Boga i božanske Mudrosti. na tužan način ponovo pao na zemlju. smatrana je za poslednju i najgrešniju inkarnaciju božje »Misli« (Ennoia). Tome je dodao jedan priručnik. koje je ljudima otkrio dobri Bog. No. R. Godine 144. godine. nije sigurno da su Čudotvorac i Simon iz Delà jedno isto lice. 20 U stvari. Jelena-Ennoia postala je sredstvo sveopšteg spasenja. Kao izvanredan organizator. Nouvelle histoire de l'Église. u kojem je izložio principe svoje teologije. Grant. Jehova iz Isusovog učen j a saznaje za postojanje jednog uzvišenijeg boga. 103. Simon Čudotvorac interesuje istoričare religija naročito zbog uzdizanja Jelene i zbog mitologije koju je ona inspirisala. Antiteze. up. U svom učenju Isus veliča dobrog Boga. Daniélou. on uspeva da preobrati veliki b r o j članova hrišćanske zajednice mediteranske oblasti. ali u tome nije uspeo. koje je ustanovio bog stvoritelj. 87. Iako nije materijalan. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 295 posle katastrofe 70. Ekskomuniciran. koju je izgovorio apostol. str. Markion deli ono osnovno iz gnostičkog dualizma. u prvim vekovima hrišćanske ere najviše je pominjano oštro suočavanje apostola Petra i Čudotvorca. pokušao je da u Rimu pridobije prezbiterijum. str. Primer Markiona može nam mnogo šta otkriti. 70 i dalje J. u stvari. Međutim. od sredine III veka markionizam sve više gubi uticaj da bi se na Zapadu potpuno ugasio za manje od sto godina. isticao se kao vatreni pristalica pavlovskog antijudaizma. Prema legendi. pošto ju je Simon izbavio. Isus uzima telo koje je u stanju da oseća i da pati. M. 20 Delà. Simon je u Rimu bio poznat kao Faustus (»Obdareni«). Njegov dualistički sistem suprotstavlja Zakon i Pravdu. ali se dobro čuva da ne precizira kako nije reč o bogu iz Starog zaveta. U stvari. on je i slavljen kao »prvi Bog«. gde je Simon sebe proglasio »Svemoćnim Bogom prozvanim Veliki«. 8—10. On je rođen otprilike 85. a njegova pratilja. str. Spomen na ovaj ekscentrični par je po svoj prilici stvorio legendu o Faustu. Jones. Jelena.paganstvo. jer je ta veza. a njegova žena je u prethodnom životu bila Jelena iz Troje. Gnosticism and Early Christianity. Ta nova teologija je imala znatnog uspeha i zbog toga je bila neprestano napadana od strane ortodoksnih pisaca. iz Starog zaveta. Odbacio je Stari zavet i ustanovio sopstveni kanon sveden na Jevanđelje po Luki i deset Pavlovih poslanica. Međutim.

Isusova smrt na krstu donosi ljudima spasenje. Međutim. koji je bio samo zapovednik anđela stvoritelja. Haer. Specifično obeležje Karpokratovog gnosticizma je njegov radikalni amoralizam »koji izgleda da otkriva revolt gnostika. ali ga je »viša sila« posvetila (Irinej. 8). Lajzegang (Leisegang). I. 21 Jedan drugi Aleksandrijac i Karpokratov savremenik. Jovanov savremenik (Irinej. Njegovom teologijom dominira dualizam. 22 21 . 24. Cerint. Tek tada će se dobri Bog pojaviti i primiti vernike u svoje Carstvo. 28). suprotstavljao je skrivenog Boga jevrejskom Bogu. On je razradio široku i kompleksnu kosmologiju gnostičkog tipa. Judeohrišćanski gnosticizam. tekstove koje navodi i komentariše H. a isto tako materija i stvoritelj. 142 i dalje. str. Bazilid. 23. Jean Daniélou. a zatim se. I. Prema Cerintu. prilikom krštenja deteta Hrist je sišao na njega u obliku golubice i pokazao mu nepoznatog Oca. umnožavajući na spektakularan način broj nebesa i anđela koji njima vladaju: nabrojao ih je 365!22 Bazilid u potpunosti odbacuje jevrejski Zakon: Jehova je samo jedan od anđela stvoritelja sveta. Satornil je prvi podelio ljude u dve kategorije. Njegov sledbenik Satornil (koji je bio aktivan u Antiohiji otprilike između 100. uveo je gnosticizam u Antiohiju. 4). 4). Karpokrat objavio jednu analognu doktrinu: Isus je Josifov sin. daje prvu sintezu doktrina koje su propovedali učenici Simona Čudotvorca. Prema Irineju. judeo-hrišćanin. 1). ponovo uspeo do Boga-Oca (Irinej. koji se širio po Aziji i Siriji. jer on svojom žrtvom iskupljuje čovečanstvo od boga stvoritelja. Vid. I. Up. učio je da je svet stvorio jedan demijurg koji nije znao za postojanje pravog Boga: to je prvi izraz gnosticizma stricto sensu. takođe umesne Grantove (Grant) primedbe. dok će svi ostali ljudi. Gnosticism and early Christianity. Onaj koji je izložen toj sili postaje ravan Isusu i sposoban da počini jednako čudesna dela. La Gnose. već i protiv zakona«. one na koje pada i one na koje ne pada svetlost nebeska. 143 i dalje. Nouvelle histoire de l'Eglise. pred početak njegovih muka. Oni koje je on krstio postajali su dostojniji od anđela. str. oko 120. 3. Cerint je za svoje boravište izabrao Aleksandriju u kojoj je. godine.296 i storija verovanja i religijskih ideja izručujući Isusa njegovim progoniteljima.. i 130. Isus je sin Josifa i Marije. I. On se predstavljao kao Izbavitelj koji je sišao s neba da bi spasao ljude (Irinej. 96. prodro je takođe i u Egipat. Adversus haereses. 2). Svetom ipak i dalje vlada Jehova i sve dok takav svet traje vernici će biti proganjani. godine). Menandar. III. Jedan drugi Samarićanin. str. biti definitivno uništeni. 23. 24. On je osuđivao instituciju braka kao izrazitu tvorevinu Satane (Irinej. mada on neprekidno nastoji da potčini sve ostale i njima zavlada (Adv. I. I. ne samo protiv jevrejskog Boga.

Tendencija da se umnožava broj prelaznih etapa.paganstvo. otkriveno u Nag Hamadiju. kod Plotina). a oni su se oslanjali pre svega na dela njegovih učenika. Hristos i njegov ženski partner. kao apsolutni i uzvišeni prvi Princip. u dah Demijurga i izazivaju rađanje »pneumatika«. iako nije Valentinovo delo. obnovljen u prvobitnom savršenstvu. 24 Prema Valentinu. »hilike« i »psihike«. izbačeni su iz Pleroma i predstavljaju razum nižih sfera. zaslepljena željom da upozna Oca. Spasitelj od hiličkih (materijalnih) elemenata Razuma nižih sfera stvara »nevidljivu materiju«. oživljavajući ih svojim dahom. ali kod gnostičkih autora — naročito kod Bazilida. up. »emanacije« i »projekcije« koje se iznose s patetičnom monotonijom da bi se objasnilo porekio i ostvarila veza u drami između svih vitalnih kosmičkih. a isto tako i broj posrednika između Apsolutnog i različitih klasa realnosti. dve kategorije ljudi. Jevanđelje Istine. On stvara materijalni svet i pravi. 356. Klement Aleksandrijski i Hipolit. on raskida s Crkvom i napušta grad. Ostali tekstovi iz Nag Hamadija (npr. Valentin. psihičkih i spiritualnih realnosti. Sofija. bez sumnje. otprilike. Međutim. i 160. Nikakav rezime nije u stanju da prikaže svu veličinu i smelost valentinske sinteze. 1950. svakako predstavlja njegovu misao. prednost rezimea je u tome što se u njemu mogu izostaviti bezbrojne genealogije. Sveti Duh. stvoren je novi par. koji spada među najveće teologe i mistike svog vremena. Boga Geneze. on je propovedao u Rimu između 135. 21 To je objašnjenje postojanja tri klase ljudi. koji se takođe naziva Isus. kao i nizovima uzastopnih manifestacija. uvlače se. nevidljiv i nepojmljiv. 25 Poslednji od eona. kako nije uspeo dobiti zvanje episkopa. Rođen u Egiptu i obrazovan u Aleksandriji. 26 Da bi spasao te duhovne čestice koje su zarobljene u 29 Sve do. . Rasprava o tri prirode i Pismo Regiusu o uskrsnuću) nadovezuju se na valentinsku školu. Silazeći u niže regione. No i duhovni elementi superiorne Sofije. a od psihičkih elemenata stvara Demijurga. bez njegovog znanja. Sofija. Valentin nije ponudio objašnjenje postojan j a Zla i pada duše kroz dualističku perspektivu — to jest. godine. Međutim. »mnoštvo«) označava duhovni svet koji okružuje prvobitno božanstvo. On i njegova žena Misao (Ennoia) rađaju 15 parova eona koji svi zajedno predstavljaju Plerom. kroz intervenciju jednog anti-Boga — već uz pomoć drame nastale unutar samog božanstva. Valentina i Manija — ona predstavlja jednovremeno opsesiju i kliše. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 297 Najznačajniji gnostički učitelj je. njega sačinjavaju svi eoni zajedno. predstavlja jednu od specifičnosti te epohe. može se naći kod filozofa (npr. Plerom rađa Spasitelja. to jest. Tamo gore. Otac je. Ovaj ne zna da postoji jedan superioran svet i sebe smatra jedinim bogom. 23 U razradi svog veličanstvenog sistema. Najzad. -r> Izraz Plerom (= pleroma. str. kao i druga stvorenja koja su pod njenim uticajem zastranila. što predstavlja verovanje koje dele svi gnostičari. izaziva krizu posle koje su se prvi put pojavili zlo i strast. No. 24 Opsednutost takvim genealogijama. godine. naši jedini izvori o Valentinovoj teologiji bili su izvodi i rezimei koje su sačuvali Irinej.

Međutim. Neznanje (»zaslepljenost« Sofije) glavni je uzrok nastanka Sveta 07 — to je ideja koja podseća na indijske koncepcije (dele ih neke vedantinske škole. Jonas. pročitah [. Na t a j način. i to samo oni. 174. san. »Ona zaboravlja svoje prvobitno boravište. haranita. zaboravih biser po koji me roditelji poslaše i pod teretom njihove hrane padoh u dubok san. up. Podigoh ga. str. 63. Iskupljenje poslednjeg »pneumatika« biće propraćeno uništenjem Sveta.«38 Najdramatičnija i najpotresnija predstava gnostičkog mita nalazi se u Himni o biseru. karakteristike dvaju tipova ontologija jesu neznanje i spoznaja. baš kao i u Indiji. Kao što primećuje Hans Jonas (Hans Jonas). slike i metafore Amnezija (drugim recima. Seti se da si kraljev sin. Jonas. »spoljna očvrsla manifestacija« tog stanja. . . . »Čuvši njegov glas i njegovo šuštanje. u tom Valentinovom sistemu materija ima duhovno poreklo i objašnjava se božanskom istorijom. kao i sankhja-joga). ja se probudili i napustili svoj san. zaboravljanje sopstvenog identiteta). pneumatici. nav. neznanje je posledica nereda nastalog unutar samog Apsolutnog. probuđeni gnosom. The Gnostic Religion. mada ne predstavljaju tvorevine učitelja gnose. Vidi u kakvo si ropstvo pao. Sa istoka u Egipat stiže princ u potrazi za »jedinstvenim biserom koji se nalazi usred mora i oko kojeg je obmotana zmija što veoma glasno šišti«. Spoznaja predstavlja prvobitno stanje Apsolutnog. pad.« Pismo je poletelo kao orao i sletevši na njega postalo reč. materija je stanje ili »bolest« apsolutnog Bića. nostalgija. »Probudi se iz sna. poljubih. Seti se bisera zbog kojeg si poslan u Egipat. 230. »Zaboravih da sam bio kraljev sin i služih njihovog kralja. 175). str. ropstvo. pijanstvo. spadaju u specifične gnostičke simbole i slike. duša zaboravlja sopstveni identitet. obamrlost. Egipćani ga zarobe.] Setih se da sam kraljevski sin [ . Opčinivši Hans Jonas. -1 28 . Oni mu daju da jede njihovu hranu i princ zaboravlja svoj identitet. svoje večno biće. ustani i slušaj reči našeg pisma. tačnije. . polomih njegov pečat. U stvari. Okrećući se materiji i želeći da upozna telesna zadovoljstva. str. otkriva spasonosnu istinu. ne inkarnirajući se u pravom smislu te reči. ] Setih se bisera zbog kojeg sam bio poslat u Egipat i počeh da opčinjavam zmiju koja glasno šišti.istorija verovanja x religijskih ideja materiji.« Ali prinčevi roditelji saznadoše šta se ovome desilo i napisaše mu jedno pismo. Gnostički mitovi. Hrist silazi na zemlju i. spasenje koje omogućuje spoznaja odgovara jednom kosmičkom zbivanju (up. sačuvanoj u Delima Tome. uzdižu se do Oca. I. delo. Doktrina jedne poznije gnostičke sekte. svoje pravo središte.

nav. II. zarobile su ga žene »u zemlji Kadali«. izazvala boginja Durga. up.«E9 To je mit o »spasenom Spasitelju« Salvadoru savatusu u njegovoj najuspelijoj verziji. str.. str. 116 i dalje. otkriće tog transcendentalnog principa unutar sebe samog predstavlja centralni element gnostičke religije. tekst su preveli i komentarisali H. pismu i uspenju na nebo. ja je uspavah. str. More i Egipat predstavljaju zajedničke simbole materijalnog sveta u kojima bivaju zarobljeni čovečija duša i Spasitelj koji je poslan da je izbavi. Isus kaže svojim učenicima: »Zamislite samo kako ćete se osećati kada pred sobom ugledate svoje besmrtne slike koje se inače ne mogu videti!« (prev. Malo-pomalo. o zmiji. »Slika« (eikon). R. 30 Nije teško razumeti značenja pojedinih slika. 1962—63). Piješ). delo. II. Saznavši da je Matsjendranath pao u ropstvo. heroj se oslobađa svoje »odore slave« i oblači »prljavu odeću«. njegov učenik Goreknath. da se ne bi razlikovao od stanovnika Zemlje. a zatim izgovorih nad n j o m ime svog oca. La Gnose. str. uzeh biser i dadoh se na put da nađem dvor svoga oca. 31 Tema amnezije uzrokovane utapanjem u »život« (— materiju) i anamneze ostvarene getsovima. delo. Silazeći s nebeskih visina. takođe H. delo. tokom uspenja dočekuje ga njegova sjajna odora slave »slična njemu« i on shvata da je taj »dvojnik« njegovo pravo Ja. to jest sopstveno biće (transcendentno Ja). up. Jedna od najpopularnijih legendi govori o amneziji Matsjendranatha. A source book. pesmama ili recima nekog glasnika. Jonas. Susret s transcendentnim »dvojnikom« podseća na iransku koncepciju nebeske slike duše-dana. Puech. 130 i dalje. to je »telesni omotač« u koji se on inkarnira. da je njegov »zaborav« u suštini predstavljao zaboravljanje sopstvene besmrtne prirode i da su »čari zemlje Kadali« bile obmane profanog života. str. 31 Nav. Ta čarobnica. koja izlazi pred umrlog trećeg dana posle njegove smrti (up. Ch. 30 Jonas ukazuje na izvestan broj primera u kojima se takođe govori o »odeći ovog sveta« i »nebeskoj odori«. Grant. M.299 je. Gnosticism. str. Goraknath mu objašnjava da je »zaborav«. U Jevanđelju po Tomi (logion 84). može se takođe pronaći u religijskom folkloru srednjovekovne Indije. Matsjendranath se priseća svog stvarnog identiteta: on shvata da »telesni put« vodi u smrt. Taj učitelj joge zaljubio se u kraljicu i nastanio se u njenom dvorcu potpuno zaboravivši svoj identitet. 472). Dodajmo da svaki mitski motiv ima svog dvojnika u raznim gnostičkim tekstovima. str. En quête de la Gnose. nav. str. 247—48. prema drugoj varijanti. dodaje Goraknath. 343 i dalje. 124. simbo29 Pored drugih. 118 i dalje (= Annuaire du Collège de rance. Kao što primećuje Jonas. Susret transcendentnog ja i »anđela« može se uporediti s neopisivim doživljajem jedinstva atman — Brahman. zbog kojeg umalo nije izgubio besmrtnost. delo. Vid. 112—124. 142 i dalje. nav. takođe se opisuje i kao »anđeo«. U određenom trenutku. se pojavljuje pred svojim učiteljem u obličju igračice koja počinje da igra pred njim pevajući zagonetne pesme. . Puech. 116 i dalje. Leisegang. I tom.

*5 Eliade. Treba se setiti priče iz Ćhandogja Upanišade (o čoveku kojeg su zarobili lopovi i odveli ga. pita GinzaP »Neka se onaj koji čuje probudi iz dubokog sna«. kao i u helenističkom svetu. lopovi i prevez na očima predstavljaju neznanje i iluziju. »Ja sam glas koji budi iz sna u noćnom Eonu«. Brahmanom (videti napred. str. nego i vole da spavaju. u Iranu. str.Si Kao što ćemo videti. zapisano je u Apokalipsi po Jovanu. str. njegova kuća u koju uspeva da se vrati simbolizuje njegov atman. kandidati za inicijacije ne smeju spavati tri dana. delo. u Grčkoj. 1). Ginza govori o tome kako se Adam »probudio iz svog sna i podigao oči ka svetlosti«. 74. daleko od njegovog grada) i Šankarinog komentara. U jednom drugom kontekstu. »Zašto ćete uvek voleti san i zašto ćete posrtati sa onima koji posrću?«.« Pošto je San (Hipnos) brat blizanac Tanatosa (Smrti). a takođe i u gnosticizmu. Doresse. Nisu isključeni uticaji u jednom ili drugom smeru. I. Baš kao i za gnostike. pneuma) »je izolovan. str. V. tako počinje jedan gnostički odlomak koji je sačuvao Hipolit (Refut. ono i Svet (prakriti) nemaju ničeg zajedničkog. Sankhja-joga zauzima sličan stav: Sopstvo (puruša) je »stranac« u pravom smislu reči. indiferentan. Jonas. čin »buđenja« je imao »soteriološko« značenje (u širokom smislu te reči: Sokrat »budi« svoje sagovornike. Mnoge od slika i metafora koje koriste gnostički autori bile su veoma rasprostranjene i imale su drevne istorije. Le Yoga. § § 136 i dalje). M Up. str. 311 i dalje. zabranjuje da legnu pre zore. u Indiji. vezanih očiju. ponekad i protiv njihove volje). U nekim australijskim plemenima. te formule nisu monopol gnostičkih autora. Međutim. onaj što mu skida prevez je Učitelj koji mu otkriva pravu spoznaju. Gnostici ističu da ljudi ne samo što spavaju. Poslanica Efešanima sadrži ovaj anonimni citat (5 : 14): »Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvijeh. Naissances mystiques. 50). str. u Grčkoj i na istočnom Mediteranu (orfizam i pitagorejstvo). identično sa apsolutnim Bićem. 70. ili im se. up. Durga) bacila na ljudsko biće. 32 »Poreklo« ove folklorne teme može se smestiti čak u epohu Upanišada. 14. 35 Setimo se inicijacijskog ispita na kojem je onako tužno posrnuo slavni heroj Gilgameš: nije uspeo da ostane Up. nav. Eliade. 44. isti motiv postoji i u manihejstvu. Pobeda nad snom i produženo bdenje predstavljaju dosta tipičnu inicijacijsku probu. i obasjaće te Hristos. J. Reč je o arhajskom i po ćelom svetu raširenom simbolizmu.300 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a lizuje večno prokletstvo neznanja koje je »priroda« (to jest. 227. ali pre će biti da su u pitanju paralelni duhovni tokovi prouzrokovani krizama nastalim nekoliko vekova ranije u Indiji (Upanišade). pak. njegovo Sopstvo. Les livres secrets des gnostiques d'Êgypte. ö M . Jonasov navod. jednostavno neaktivni posmatrač« u drami života i istorije (up. Jedna od omiljenih slika bio je san izjednačen s neznanjem i smrću. pa čak i predistorije. Sopstvo (Duh.

pijanstvo — postaju u gnostičkom učenju metafore čije je značenje duhovna smrt. ropstvo. u zemlji Parćana od strane Elvaja. ne zaboravljaj ono što ti je Gospod naložio da učiniš. elkasaitima. str. 159 i dalje. iz sna i pijanstva u koje si zapala [ . Mac Rae). str. nalik na mit o Orfeju i Euridici. delo. Jevanđelje Istine. Isus neprestano nalaže svojim učenicima da bdiju (up. 37 »Buđenje« podrazumeva anamnezu. str. U gnostičkoj literaturi se za neznanje i san upotrebljava i izraz »pijanstvo«. spasenje i besmrtnost. neki glas je tri dana uzastopce nalagao da ne jede meso. 38 Up. takođe Eliade. otkriće stvarnog identiteta duše. jedan čovek uspeva da siđe u Pakao gde nalazi svoju tek umrlu ženu. . 281 i dalje. dakle. »Probudi se. Le Chamanisme. Puech. str. došla k sebi. nav. The Nag Hammadi Library. II. iako je prespavao dan da bi ostao odmoran. Gospodar Pakla mu obećava da će moći povesti svoju ženu na zemlju ako je u stanju da probdi celu noć. delo. 40 (tekst preveo Džordž Mak Re (George W. već pre svega predstavlja dokaz duhovne snage. Patek pristupi jednoj baptističkoj gnostičkoj sekti.. njegovom ocu. nebeski glasnik kaže Adamu. u Haldeji u Seleuciji — Ktesifonu. bilo je hromo). 210—211. gde si na početku boravila. Kada je dečak napunio četiri godine. 265). Jonas. otac ga uze sebi. amnezija. godine. veličanstvena dušo. Aspects du mythe. 22 : 18—20. osnovana 100. čovek ne uspeva da budan dočeka zoru. M Heterodoksna judeo-hrišćanska sekta. »pođi za mnom na divotno mesto. piše u jednom manihejskom tekstu. npr. prepoznavanje sopstvenog nebeskog porekla. godine. 39 Dete se rodi kao bogalj (u stvari. str. 83—84. Paraklet mučenik Mani se rodio 14. ] « .« U mandejskom predanju. Up. u dva navrata. 38 47 .paganstvo. da bi opet ispoljavala svoju pravu ličnost«. većina ovih slika — neznanje. Uznemiren. nav. Pateku. biti potpuno svestan znači: biti prisutan u duhovnom svetu.« 38 Sve u svemu. 36 Očigledno je. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 301 budan i time je propustio priliku da postane besmrtan (up. da »ne spavati« ne znači samo pobedu nad fizičkim umorom. 24 : 42). san. aprila 216. ne pije vino i da izbegava žene. James Robinson. odnosno. str. vid. . U jednom severnoameričkom mitu. 231. § 23). Posebno je noć u Getsemaniju dobila tragično obeležje zbog nesposobnosti učenika da ostanu budni sa Isusom (vidi napred. Međutim. Jevanđelje po Mateju. Jevanđelje istine upoređuje onog »koji poseduje Gnosu« sa »osobom koja se posle pijanstva otreznila. Gnosa pruža istinski život. pošto ga je probudio iz njegovog dubokog sna: »Ne dremaj više i ne spavaj. Ostati »budan«. to jest. Po predanju.

pomogla su mu da shvati kakva je njegova misija i osnažila ga da raskine sa sektom elkasaita. Dvanaest godina kasnije (240. Prema tome. godini. ne treba potcenjivati udeo hrišćanskih elemenata u manihejskoj sintezi. prema drugačijem računu. str. uznemirene manihejskom propagandom.302 i storija verovanja i religijskih ideja da bi ga odgajao u elkasaitskoj zajednici. on je odašiljao brojne misije. zajedno sa svojim misionarima. do 273. Baktriju itd. kako u unutrašnjost zemlje. godine) Mani je rastao i formirao se u jednoj veoma revnosnoj judeo-hrišćanskoj sredini.« 40 Ne znamo gotovo ništa o duhovnom radu koji je ovog kržljavog mladića preobratio u neumornog apostola jedne nove religije spasenja. propoveda po celoj carevini. Ne znamo mnogo o Manijevoj biografiji u toku vladavine Šapura I. tako i na stranu (u Egipat. jedno kada je imao 12. april 243). Le manichéisme. Pored toga. Novi vladalac mu obnavlja zaštitne povelje i dopušta mu da ode u Haldeju. ne znamo gotovo ništa o životu proroka. Takođe su nam nepoznati razlozi zbog kojih se odlučio da preduzme svoj prvi apostolski put u Indiju. godine. Prorok je napustio baptističku sektu svojevoljno. njegovi kontakti s nekim predstavnicima indijske duhovnosti odrazili su se ne samo na Manija. Sam Mani nam je preneo sadržaj tih otkrovenja. Na taj način je nova religija zvanično priznata i datum je pobožno sačuvan: 21. Prorok je ostavio snažan utisak na Šapura i on mu je dopustio da. Mani se obreo u Belapatu (Gundešahpur). 41 U svakom slučaju. prestonici Sasanida. pošao putevima apostola Tome kako bi svojim propovedanjem pridobio već formirane hrišćanske zajednice u toj zemlji0-. Dva otkrovenja koja je doživeo. izuzev njegovog početka (dva otkrovenja. Puech. Aprila 272. ili 243. mart 242 (ili. od 242. jeste da je održavao dosta dobre odnose s carem i da je preduzimao duga propovednička putovanja po celome carstvu. Pa ipak. preduzele protiv njega? Ili zato da bi upoznao budistička verovanja ili je baš naprotiv. Mani hita da se sretne s njim. godine. a na presto dolazi njegov sin Hermizd. Jedan anđeo mu je preneo poruku »Kralja Raja svetlosti« (vrhovnog i dobrog Boga manihejstva). smrt). godine Šapur umire. Međutim. U prvoj poruci od njega je zahtevano da napusti zajednicu svog oca. Ch. verovatnije je da su ga iz sekte isključili crkveni velikodostojnici. Pošto ga je pozvao novi car Šapur I.). Manijeva verska vokacija stoji u opoziciji s teologijom. godine do početka 242. Prema manihejskom predanju. od 240—241. str. do 240. 50. godine) stigla je druga poruka koja mu je naređivala da pređe u akciju: »Sada je došlo vreme da se javno pokažeš i glasno obznaniš svoje učenje. . a drugo u svojoj 24. Ono što izgleda sigurno. (Puech. 43. već i na Indiju. Među40 Fihrist. str. prevod H. Zapravo. dospevajući tako sve do njegovih istočnih granica. 9. 44). eshatologijom i obredima hrišćana. »preobraćenje« Šapura) i k r a j a (nemilost. 41 »Da li je to bilo zato da bi izbegao neke mere koje su vlasti. Više od dvadeset godina (od 219—220.

Međutim. svima pristupačnu religiju. Podari mi. glava izložena na kapiji grada. deco moja. tri na nogama i jedan na vratu) onemogućavaju mu da učini i n a j m a n j i pokret. delo. veliku krunu pobede« (F. posle nepunih godinu dana Hormizd umire i presto pripada njegovom bratu Bahramu. februara 277. str. predstavlja deo gnostičke struje koju smo prikazali. Kada je Mani obznanio božanski karakter svoje misije. Decret. a ne Nama. da bi se proširila do Iberijskog poluostrva na zapadu i do Kine na istoku. u nešto izmenjenom obliku. jer će ono što čini moje telo otići od vas« (up. upornog mobeda Kartera: učenja Manija idu na ruku mazdejskoj netoleranciji i odvraćaju podanike od zvanične religije. Mani se trudio da stvori univerzalnu. Odmah posle prorokove smrti. Međutim. 67). godine. up. 42 .« 43 Osuđen. da ne vidim više lice neprijatelja i da ne čujem više njihov moćni glas. On je priznavao vrednosti nekih prethodnih religija. čim je stigao bio je izložen optužbama vrhovnog maga. Bahram je prasnuo: »A zašto bi to otkrovenje bilo učinjeno tebi. Razgovor s carem odvija se u burnoj atmosferi. brojne poučne epizode. 50. u svojoj šezdesetoj godini. gospodarima zemlje?« Na to je Mani jedino mogao da odgovori: »Takva je volja Božja. 44 U jednoj dirljivoj molitvi. 51. ona je nastavila da napreduje tokom vekova. Dopusti mi sada da nađem mir u oslobođenju. ovoga puta. zbog koje sam poslan na ovaj svet. Ispunio sam tvoju zapovest. III. 232. Manihejska gnosa Manihejstvo je pre svega gnosa i. a njihova težina (otprilike dvadeset kilograma) stvara mu užasne patnje. 12 U stvari. 43 Puech. 863). nav. Po predanju. Mani je izdahnuo 26. kao takva. C. Le manichéisme. Andréas. a ostaci bačeni psima. ali je smatrao da su one bile nepotpune. Telo mu je isečeno na komade. ne ograničavajući se na ezoterično učenje namenjeno isključivo posvećenima. François Decret. 68.303 tim. Mani stiže u Gundešahpur posle puta za koji bi se moglo reći da je bio »njegov najveći pastirski pohod« i »oproštajna poseta apostola mestima u kojima je proveo mladost i crkvama koje je osnovao«. str. 44 Proroku je ipak dozvoljeno da prima svoje jednovernike i u predanju su sačuvane. on je okovan u lance i bačen u tamnicu. za razliku od drugih osnivača sekti. on je obnarodovao da njegova Crkva obuhvata ono Puech. Lanci (tri na rukama. Manijevo stradanje — za koje su manihejci upotrebljavali hrišćanski izraz »raspeće« — trajalo je 26 dana. Mani se obratio svojim pratiocima: »Gledajte me i nagledajte me se. str. Bahram je naredio nemilosrdno suzbijanje pokreta. Mani moli svog Boga: »Pokazao sam put sinovima neba. Mani et la tradition manichéenne. str. I Pozvan da iziđe pred cara. str. Mitteliranische Manichaica aus Chinesisch-Turkestan. S druge strane. Izgledalo je da će manihejska Crkva konačno prestati da postoji.

delo. Oslobođenje se može postići samo kroz gnosu. no brojnost i raznolikost jezika na kojima su ti fragmenti stigli do nas (sogdijski. str. bio primoran da koristi religijski jezik koji je bio pristupačan i istočnim i zapadnim oblastima. kao budizam i hrišćanstvo. uprkos očigledno heterogenih elemenata. kao i tri trenutka: prethodni. srednji ili prelazni. Svetlost i Tama. ostale su pisane na sirijskom ili istočnoaramejskom jeziku. Prema Maniju. str. nav. U skladu s gnostičkom doktrinom. 46 45 . onu koja spasava. tako su se u mojim Knjigama sakupile stare knjige. koju je napisao na srednjepersijskom jeziku. manihejstvo je »religija knjige«. str. onaj koji je hteo da »pristupi veri« morao je znati da postoje dva potpuno različita principa. 64. Kao u svim gnosama. potonji. Sabuhragan (Shabuhragan). prevod Pijek. kakve nije bilo među ljudima koji su do sada živeli« (Kephalia. dakle. Kosmos kojim vlada Zlo ne može biti delo transcendentnog i dobrog Boga. turski. str. Stoga je. u najvećoj meri preuzima centralne iranske ideje. Zbog proste činjenice da živi na ovoj zemlji. put ka oslobođenju vodi kroz dosledno ispitivanje ljudske uslovljenosti. misionarska religija. a posebno ideju o dualizmu Svetlost — Tama. koptski. što će reći da je on žrtva Zla. On je želeo da se njegova Crkva raširi s k r a j a na k r a j Persijskog carstva. CLIV. kineski itd.304 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a što je osnovno u svim svetim Knjigama i u svim mudrostima: »Kao što se reka spaja s drugom rekom da načini jedan moćni tok. Pošto je bilo univerzalna religija. kada svet još nije bio stvoren. ali. 69). Mani pridaje Isusu veliki značaj i usvaja njegovu ideju o parakletu. Al-Beruni. Da bi izbegao nesuglasice i jeresi koje su potresale zaratustrizam. Veoma malo je sačuvano iz tog ogromnog opusa i to jedino u obliku prevoda.*6 Međutim. Izuzev prve. propovedajući učenje i vodeći ljude Istini«. Prema jednom tekstu Turfana (Tourfan). to jest da egzistira inkarniran. 190. I pored svega. jedno prethodno.) ukazuju na to da je manihejsko učenje imalo uspeha kao nijedno pre njega. Postojanje sveta podrazumeva. manihejstvo ima unutrašnje jedinstvo jedne moćne i originalne tvorevine. Sinkretizam je bio karakterističan sindrom te epohe. a isto tako je i u sankhja-jogi i budizmu. manihejstvo je moralo biti. U slučaju Manija. propovednik je dužan da »neprestano luta svetom. Ono što je najvažnije u manihejskoj doktrini moguće je rezimirati u dve formule: dva principa i tri trenutka. Puech. koji će nastati kada se dva principa budu ponovo razdvojila. čovek pati. kao i eshatološki mit. 45 Najzad. Chronology. budizam i hrišćanstvo. i ovde u skladu s Zeitgeistom. koji je preveo Pelio (Pelliot) (JA. iz Indije pozajmljuje teoriju o transmigraciji duša. u njima se sakupila velika Mudrost. jedinu pravu nauku. dakle. koji je nastao kada je Tama napala carstvo Svetlosti. on je uz to bio i taktička neophodnost. i najzad. baš kao što patetična i grešna ljudska uslovljenost podrazumeva prvobitno stanje blaženstva. 1913. 110 i dalje). kao i te dve Crkve. prekosmičko stanje. već njegovog protivnika. Mani je sam redigovao sedam rasprava koje predstavljaju kanon.

koegzistiraju razdvojene granicom dve »Prirode« ili »Supstance«. rađa »Majku Života«. No. Veliki mit: pad i iskupljenje božanske duše U početku. jedno novo biće. dakle. kao i za druge gnostičke učitelje. on je u svoj sistem integrisao brojne elemente raznovrsnog porekla (indijske. »komešanje« Materije primorava Vladara Tame da priđe gornjim granicama svog carstva. ali biva pobeđen. . jedan »oklop« načinjen od pet svetiljki. Neznanje je rezultat mešanja duha i tela. u metode koje koristi Vladar Tame. Jer sada Tama (materija) sadrži i deo Svetlosti. S jedne strane. Videvši Svetlost u svom njenom sjaju. a ova opet. za hrišćane. Spasenje je neminovna posledica gnose. starajući se o njenom oslobođenju. Suprotstavlja se Tami. On priziva. u uzrok zbog kojeg je čovek stvoren. u stvari njegova »duša«. u »Vremenu prethodnom«. kao i u kontrametode koje je razradio Otac Svetlosti. Bog i Materija. to jest. Sa svojih pet sinova. s druge. Spoznaja je isto što i anamneza: posvećeni vidi sebe kao česticu svetlosti. Svetlost i Tama. pored toga i pre svega. već je ono. Otac tada odlučuje da sam. ali u isto vreme i obezbeđuje konačni trijumf Boga. Vernicima manihejstvo nije pružalo samo pouke i soteriološke metode.faganstvo. judeo-hrišćanske i gnostičke). deo božanske duše. svoju božansku prirodu. vidi. on počinje da gori od želje da je pokori. »Naučno objašnjenje« nekih kosmičkih fenomena. U stvari. to jest. Đavo). Posvećeni će biti izbavljen jer je on upućen u poreklo Univerzuma. a njegove sinove proždiru demoni (arhonti). u velikom kosmogonijskom i eshatološkom mitu koji je razradio Mani. za Manija. koji su. Mani je nanovo interpretirao neke tradicionalne iranske koncepcije. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 305 te dve formule predstavljaju takođe i osnov iranske postgatičke religioznosti. na jugu — »Vladar Tame« (Ahriman. Na severu vlada »Uzvišeni Otac« (koji je kod hrišćana izjednačen s Bogom Ocem. 19 233. za njih predstavljalo totalnu i apsolutnu nauku. jer između Boga i duša postoji jedinstvo. i Otac. a posebno mesečnih mena. odbije protivnika. u iranskim transpozicijama). Stoga bi se moglo reći da manihejstvo predstavlja iransko izražavanje gnose u sinkretističkoj epohi. ili. a u iranskim zemljama sa Zervanom). ostavljalo je snažan utisak na savremenike. duha i materije (što je preovlađujuća koncepcija u Indiji i drugde. Međutim. Dobro i Zlo. Taj poraz obeležava početak kosmičkog »mešanja«. »Prvog Čoveka« (Ormuzda. Priroda i Život igraju značajnu ulogu: drama duše se odražava na morfologiju i sudbinu života u celini. spasonosna gnosa je sadržala i znanje tajne (ili zaboravljene istorije kosmosa. počev od V veka pre Hrista). istovremeno priprema i svoju pobedu nad Tamom. Prvobitni čovek silazi na granicu. lično.

Najzad. (Ovde se prepoznaje stari mit o stvaranju kroz žrtvovanje prvobitnog Diva ili Čudovišta. spasenje je namenjeno. Otac »priziva« Živog Duha. Što se tiče demonki. personifikovana u »požudi«. na k r a j u krajeva. Materija. Kao što piše Anri-Šarl Pijek (Henri-Charles Puech). za vreme drugih petnaest dana. Uznemirena taktikom Trećeg glasnika. »Nous«). to jest. stvarajući emanacijom »Trećeg glasnika«. ostale su bile još one čestice koje su demoni progutali. rađaju nedonoščad koja.306 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja U jednom drugom Stvaranju. požudu. . Ovaj organizuje Kosmos u vidu neke vrste mašine koja crpi i. rađa iz niza odvratnih činova kanibalizma i seksualnosti. iz tela u telo« (nav. zadrži zauvek zarobljenu svoju svetlu dušu. najzad. str. koji čoveka nagoni da se i sam sparuje i reprodukuje. tipa Tiamat. bačena na zemlju. . oslobađa one čestice Svetlosti koje su još ostale zarobljene. da u skladu s planom Materije. pošto je najveći deo svetlosti sada sakupljen u Adamu. Imira i Puruše). Tako su se rodili Adam i Eva. Raspaljeni požudom. koja se rađanjem prenosi. koje predstavlja animalni oblik jednog arhonta i libido. donosi odluku da načini sigurniji zatvor za one čestice svetlosti koje je još držala zarobljene. Eshatološki scenario se ponavlja: baš kao što Prvobitnog čoveka spasava Živi Duh. dok ga ženski demoni vide kao lepog golog mladića (pojednostavljena. Uništivši demonske arhonte. No. Iz semena prosutog po zemlji nastaju sve biljne vrste. Dva demona. »Sin Božji«. a drugi ženski. Tokom prvih petnaest dana u mesecu te čestice se uzdižu do meseca. Otac pristupa poslednjoj evokaciji. jedu pupoljke drveća i na t a j način asimiluju svetlost koju ovi sadrže. Mesec i zvezde od onih čestica koje nisu mnogo propatile od dodira s Mrakom. jedan muški. str.preliva'. koji tako postaje pun. »naša vrsta se. posrnulog. njemu i njegovom potomstvu. usnulog Adama budi Spasitelj. proždiru svu tu nedonoščad kako bi apsorbovali svu svetlost i potom se sparuju. Živi Duh oblikuje nebo od njihovih koža. pre svega. delo. oslobađanje 47 Rukovanje će postati najvažniji manihejski ritual. u Raj Svetlosti. muževni arhonti prosipaju svoje seme i s n j i m svetlost koju su progutali. koji silazi u mrak. planine od njihovih kostiju. a od njihovog mesa i njihovog izmeta zemlju. hvata Prvobitnog čoveka za ruku 47 i podiže ga u nebesku postojbinu. Kao i u drugim gnostičkim sistemima. Međutim. Stoga se Glasnik prikazuje muškim demonima u obličju zanosne gole devojke. »demonska« interpretacija androgine prirode nebeskog Glasnika). on dovršava prvo oslobađanje Svetlosti stvarajući Sunce. ugledavši lepog mladića. u svoju nebesku postojbinu. Ona zadržava obeležje tog dijaboličnog porekla: telo. On je inkarnacija Spasonosnog Razuma (»boga Nousa«. Svetlost se prenosi s meseca na sunce i. dakle. Povrh toga. koji se naziva još Ormuzd ili »Isus Svetlost«. 82). 81). koje su već bile trudne one. koji dolazi da u Adamu spase njegovu zabludelu i Mrakom okovanu dušu (Pijek.

koja će potom biti zatvorena jednom stenom. 50 Materija. njihovim žrtvama. Posle kratkotrajne vladavine. s druge strane. božanske duše. a preveo Pijek str. Naročito se u drveću. Hristos. Poslednje čestice Svetlosti biće sakupljene u jednom »kipu« koji će se uspeti na Nebo. Apsolutni dualizam kao mysterium tremendum U toj veličanstvenoj mitologiji prepoznaju se osnovne teme iranske duhovnosti. 47: odlomak o Turfanu S 9. 19* 48 . str. svojim demonima. I. duše blaženih pokojnika neprekidno prenose u nebeski Raj. na k r a j u krajeva. Istina je da se čestice Svetlosti. 2. kao i helenističke gnose. za eshatološki finale. duša blaženog uskrsnu. konačno spasenje odlažu svi oni koji ne slede put na koji ukazuje Mani. Godine 1468. objavio Hening. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 307 ima tri stadijuma: buđenje. Kao što kaže manihejac Faustus. sa svim svojim personifikacijama. drugim recima. oslobodi drugi deo koji je utamničen na svetu. Međutim. kada će duše izići pred Hristov sud (bemu). Jer. jer Tama nikada više neće moći da zavlada Carstvom Svetlosti. trudiće se da »probudi« i. Mani pribegava pozajmicama iz apokaliptičke slikovnice poznate po celoj zapadnoj Aziji i u helenističkom svetu. izvestan broj duša će večno ostati zarobljen u Materiji. Contra Faustum. S velikim trudom i s mnogo detalja Mani »objašnjava« uzroke čovekovog neuspeha Teodor bar Konai (Théodore bar Kônai) u delu Fr.. 4 * Misao koju prenosi sveti Avgustin. Drama otpočinje nizom strahovitih iskušenja (manihejci ih zovu »Veliki Rat«).paganstvo. »brodovima« Meseca i Sunca.« 48 Tada i ubuduće. deo Svetlosti. 50 Međutim. Život i Spasenje ljudi«. prema učenjima nekih manihejskih škola. neće sve čestice Svetlosti biti spasene. Pri opisivanju »Trećeg doba«. to jest. 49 Razapinjanje i agonija istorijskog Isusa produžavaju postojanje sveta. Recherches sur le Manichéisme. izbice požar koji će očistiti svet i ovaj će potom biti uništen. s obzirom na to da je Svetlost koncentrisana u spermi. nalazi velika količina božanske duše. Dokle god t r a j e svet. kao i u svim vrstama bilja. odnosno oni koji ne izbegavaju prokreaciju. drveću koje je upotrebljeno za krst Hrista mučenika.« »Postavši razumna. Kimona (Cu mont). biće zatvorena u nekoj vrsti »lopte« (bolos) i bačena na dno džinovske jame. »na Svakome drvetu su obešeni Isus. u telima ljudi i životinja. što će reći. »Adam pogleda samog sebe i shvati ko je. 234. Jesus Patibilis. ovaj soteriološki scenario postaće model svakog spasenja uz pomoć gnose. 82. koja prethode t r i j u m f u Pravedne crkve i Strašnom sudu. XX. Odabrani. Razdvajanje dve supstance će ovog puta biti konačno. svako dete koje dospe na svet samo produžava ropstvo jedne božanske čestice. kao i sve personifikacije Dobra uzdići će se na Nebo.. otkrovenje spasonosne nauke i anamnesis. sa svima onima koji su prokleti.

smeštena u spermi. U stvari. pa čak i s ćutanjem indijskih gnosa (sankhja-joge i budizma) izgleda da su manihejska teologija. Čak je i sukob između dva Principa izbio slučajno: Vladar Tame se našao u blizini Svetlosti zbog. Jednom reči. jer je inače inicijativa uvek na strani Vladara Tame. život i čovek. spada među najdirljivije tvorevine ljudske pobožnosti. nastali su slučajno. sva »stvaranja«. baš kao i sveopšti život. Razumljivo je zbog čega su manihejci smatrali da je njihova doktrina »istinitija«. između manihejstva i starog i novog naučnog materijalizma postoji izvesna sličnost: i za jednog i za drugog. Čovek je takođe tvorevina demonskih sila i to u njihovoj najodvratnijoj inkarnaciji. svet. jer Boga ne zanima čovek takav kakav je. Neki manihejski Psalmi su izvanredne lepote. čovek postaje središte i predmet drame. jedini trenutak u kojem je božanstvo aktivno. jer on u sebi nosi česticu božanske duše. uostalom. baš kao što je i stvaranje čoveka očajnički pokušaj Materije da zadrži utamničene čestice svetlosti. kako je to Aleksandar Likofron nazvao. o nesporazumu. već duša čije je poreklo božansko i koja prethodi pojavi ljudske vrste. i ovde se može govoriti o »spasenom Spasitelju«. kao što smo videli. a u isto vreme i uvredljiviji antropogonijski mit. 51 Reč je. ni čovek ne bi postojali. ni život.) Ljudsko postojanje. . kao lik.308 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a opisujući različite epizode pada božanske duše u ropstvo materije. počev od nastanka sveta. uvek je u pitanju napor Boga da spase sebe samog. paradoksalno. samo su beleg božanskog poraza. I. Uprkos nedostojnom poreklu. čini toliko patetičnim. a posebno himne koje opisuju pad i pitanje duše. za Frojda su. ljudožderstvo i incest u velikoj meri doprineli da čovek postane ovakav kakav je. s lakonizmom. 51 Ta božanska čestica je. a Jesus Patibilis. To je ono što manihejsku literaturu. (I u tome se može uočiti analogija sa savremenom naukom. Mani preuzima arhajsku indoiransku ideju o identičnosti Duh — Svetlost — semen virile. U stvari. Kosmogonija predstavlja očajničko delo Boga čiji je cilj bio da spase deo Sebe samog. To je. međutim. na primer. predstavljaju u stvari samo odbrambene gestove jednog ili drugog protagoniste. pa do pojave čoveka. od tela arhonata (mada je kosmogonijsko delo obavilo božansko Biće). na primer. što će reći »naučnija« od ostalih religija: zbog toga što je ona celokupnu realnost objašnjavala lancem uzroka i posledica. Upoređene. Retko će kad docnije neka akosmička filozofija ili gnosa dostići tragični pesimizam kojem uči Manijev sistem. Malo je verovatno da postoji tragičniji. »komešanja« Materije. kosmogonija i antropogonija u stanju da odgovore na bilo koje pitanje u vezi s »poreklom«. Svet je stvoren od jedne demonske supstance. da je na početku Prvobitni čovek pobedio. ni kosmos.

širenje gnose spasenja. Jevreji i muslimani. U V veku dolazi do izvesnog uzmicanja. XXXVI poglavlje). veliča Apostolovu »propovedaonicu«. a »religija Svetlosti« je na marginama taoizma i budizma ostala aktivna sve do XIV veka (Puech. sem nekih simboličnih gestova (poljubac mira. III tom). i na elitu. novi i snažni podsticaji dovode do širenja ovog učenja po Centralnoj Aziji i Kini. U stvari. 64—67 i nap. kao što su Mandejci ili filozofi poput jednog Plotina. U III veku. . u VII veku. to jest. »Prosvetljenje« koje pruža gnosa dovoljno je za spasenje jer podstiče određeno ponašanje koje vernika odvaja od sveta. direktno ili indirektno. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 309 Pošto telo ima demonsku prirodu. str.paganstvo. već i gnostičari. a verovatno je da su i pavlisti u Armeniji. gde se manihejstvo održalo do XIV veka. bar za »Odabrane«. preuzeli neke manihejske teme (up. »Prava vera« se sastoji u težnji da se izbavi iz tamnice koju su izgradile demonske sile i u tome da se doprinese definitivnom uništenju sveta. izvesna »manihejska tendencija« i dalje predstavlja sastavni deo evropske duhovnosti. manihejske misije se množe po celoj Evropi. Ne može se i ne treba religijski vrednovati ono što pripada protivniku Boga: priroda. 53 Dodajmo da su. Ako se prihvate premise — dva Principa i prvobitna agresija Zla — konstrukcija celokupnog sistema izgleda vrlo solidna. 52 propisuje najstrožu askezu. manihejstvo deli vernike na nižu klasu. tokom VIII veka u Africi). života i čoveka. 64 Baš kao i druge gnostičke sekte. ne samo hrišćani. »Odabrane«. molitvi i pesama. S druge strane. istinska manihejska verska aktivnost sastoji se u propovedima i »učenju«. U Kini su manihejski »hramovi« podizani u VII veku. u X veku. sve dok ga nisu srušili Kirgizi 840. 257). krajem VII veka. Najvažnija svečanost. mada predstavlja spomen na Manijeve muke. Slušaoce ili Katekumene. život i ljudsko postojanje. Štaviše. Severnoj Africi i Maloj Aziji. manihejske kosmologijske ideje imale određeni uticaj u Indiji i u Tibetu (up. rukovanje). godine. Magi. u Sasanidskom carstvu manihejstvo inspiriše pokret Mazdaka. a u IV čini se da je manihejstvu u Evropi zapretilo potpuno iščezavanje. kagan Ujgura je prihvatio novu veru i manihejstvo je postalo državna religija u ćelom Ujgurskom carstvu. pri čemu zabranjuje samoubistvo. Mani. 53 Godine 763. a naročito u IV. Zbog svih tih uspeha ovog učenja ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je manihejstvo smatrano izrazitim primerom jeresi i da su ga silovito napadali i kritikovali. kao i bogumili u Bugarskoj. bema. bratski pozdrav. štaviše. no ono ipak i dalje opstaje u nekim centrima (npr. Obredi su nepotrebni.

već. a dovršio ga je stvarajući čoveka. »novi čovek« (Posl. nema ni govora o vraćanju našoj prethodnoj. Kor. Najveći jeretici su bili gnostici. La métaphysique du christianisme. nova je tvar« (Druga posl. str. Stvaranje. prema slici i prilici Tvorca. smrti i uskrsnuća Isusa — Oci su postepeno razradili ortodoksnu doktrinu. 1 Jer posvećeno čovečanstvo predstavlja cilj Stvaranja. Ef. I — II. Ortodoksija se. 53 i dalje i njegov Essai sur la pensée hébraïque. 5 : 17). vreme posvećivanja. ne pomaže ni obrezivanje. »Istorija« je vreme tokom kojeg čovek uči da koristi svoju slobodu. seksualnog i slobodnog.. Sveti Pavle veliča ponovno rođenje koje će obezbediti Hrist: »Ako je ko u Hristu. postojala je inkompatibilnost. kao posledica slučaja. drugim recima. gl. to je period izučavanja božjeg zanata za koji je čovek predodređen. Drugim recima. vid.. ni neobrezivanje »nego nova tvar« (Posl. Gal. 6 : 15). baš zato što su delom ili u potpunosti odbacivali osnovne principe hebrejske misli. . tokom II veka opasno potresale Veliku Crkvu. između gnostičkih ideja — prethodni život duše u prvobitnom Jednom. U stvari. primitivnoj uslovljenosti. o stremljenju 1 Držimo se interpretacije izvanrednog egzegete hebrejske misli Kloda Tremontana. pre svega. 2 : 15). jer čovek se ne može učiniti bogom protiv svoje volje. čovek je stvoren s mogućnostima boga.XXX POGLAVLJE SUMRAK BOGOVA 235.. U tome je značaj privremenog t r a j a n j a istorije i odlučujuće uloge ljudske slobode. Kritikujući »jeresi« gnostičkih sekti — na prvom mestu antikosmički dualizam. — i biblijske teologije. kao u gnostičkom mitu. kao i odbacivanje inkarnacije. Hrišćanstvo je usvojilo ove koncepcije. telesnog. sastojala u privrženosti teologiji Starog zaveta. pad duše u materiju itd. Niko za sebe nije mogao reći da je hrišćanin ako nije prihvatao doktrine Starog zaveta u vezi s nastankom sveta i prirodom čoveka: Bog je otpočeo kosmogonijsko delo stvarajući materiju. Kao što piše Klod Tremontan. Jeres i ortodoksija Prva sistematska teologija nastaje kao posledica kriza koje su. naprotiv. »u toj perspektivi. kosmogonije i antropologije.

Dodds. koji će u svojoj školi u Jabni obezbediti kontinuitet judaizma. ni markionista pre Markiona«. videćemo malo dalje. 2 Paradoksalno. 4. Bazilida. a ponekad i veličani u različitim Crkvama. up. str. str. 4 Jeretici su se takođe pozivali na jednog apostola (tj. 3). 297 i dalje.). Međutim. Crkva takođe gleda u budućnost s poverenjem i nadom. ortodoksija je uvedena kasnije. ali pregledni prikaz u André Benoit. Jedini ortodoksni centar od samog početka bio je Rim. 3 Podsećamo na taj paradoks koji su istoričari često prećutkivali: najznačajniji gnostički učitelj. Baš kao R. Za Oce je ortodoksija bila nastavljanje apostolskog nasleđa: apostoli su primili učenje direktno od Hrista. nego doktrina stvaranja«. razradili su svoje tragione i izrazito pesimistične filozofije u epohi mira i prosperiteta. 4 Što se tiče uzroka pojave jeresi. ništa m a n j e antikosmičke i pesimističke 3 od gnostičke. 71. pohvale očuvanja nevinosti itd. prevedeno je na engleski: Ortodoxy and Heresy in Earliest Christianity (1971). Istini za volju. Aleksandrija i Mala Azija — tokom prva dva veka bila jeretička. Petrovog tumača. Teologija razrađena protiv gnostika veliča Stvaranje. 4. 2 . ukazuje na to da je do opozicije ortodoksija-jeres došlo prilično kasno. Valter Bauer dolazi do zaključka da su tri velika hrišćanska centra — Edesa. teologija i praksa Crkve izdvajale su se svojom uravnoteženošću. blagosilja Život i prihvata istoriju čak i onda kada se ova svodi isključivo na teror. Drugo izdanje. i neki suprotni stavovi koji podrazumevaju odbacivanje života (askeza. Videti kratak. monaštvo. u jednoj epohi u kojoj je preovladavalo beznađe i koju su karakterisale filozofije. 3.sumrak bogova 311 bez osvrtanja ka onome što je napred koje se stvara i koje dolazi. Kao što je pisao Irinej (Adv. da bi ga preneli episkopima i njihovim sledbenicima. »nije bilo valentinista pre Valentina. hrišćanstvo se prikazuje kao »optimistička religija«. godine. Rano hrišćanstvo je bilo dosta složeno i izražavalo se na mnogobrojne i različite načine.-Hzer. ignorišući jevrejske spekulacije gnostičkog tipa. takođe su prihvatani. jer je bilo tajno i nije se moglo proveriti. godine kritikovao Valter Bauer (Walter Bauer). U stvari. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. u »zlatnom veku« Antonina. pobeda ortodoksije u antičko Up. Tu tezu je 1934. uprkos kašnjenju parusije i sve žešćim progonima. Hrišćanstvo nije doktrina vraćanja. Prema tome. Jokanan ben Zakai. Irinej i Hipolit ih nalaze u kontaminaciji Svetih tekstova grčkom filozofijom. pa time i na samog Petra). no Oci su odbacivali to tobožnje nasleđe. kao gnosa ili neoplatonizam. iz 1964. 5 Nemački naučnik pre svega. Le Judäisme et le Christianisme antique. Značajno je da su Oci uglavnom sledili principe normativnog judaizma. prve hrišćanske forme su bile bliže onima koje su kasnije smatrane jeretičkim. kao i Markion i neki klasični autori (Epiktet.. str. na početku II veka. La métaphysique du christianisme. 5 Rechtglaubigkeit und Ketzerei im ältesten Christentum. Plutarh).

krivljenja. . . str. što je kategorija specifična za rimski duh. str. »pobeda ortodoksije. predstavlja pobedu koherentnog nad nekoherentnim. 307). ] U svom nastupanju. »Tako je. u većoj ili m a n j o j meri. delo. Benoa navodi u svojoj raspravi. s jedne strane po tome što odbacuje doktrine koje je Crkva eksplicitno definisala. s jednom doktrinom. grčke filozofije). str. ona predstavlja devijaciju u odnosu na tradicionalnu veru« (A. dok je jeres.« 6 Međutim. kao što primećuje André Benoa (André Benoit). zajedno s raznim arhaizmima. ono ne uzima u obzir specifične doktrinalne sadržaje ortodoksije i jeresi. Sa stanovišta hrišćanske misli. 7 Prema Tarneru. »Ortodoksija se pojavljivala kao sistem koherentnog i dobro koordinisanog mišljenja. Benoa. pobedu naučno razrađene teologije nad neorganizovanim doktrinama [ . E. Benoit. 2) odbijanje preterano mitologizovane imaginacije. Ona u isti mah ima karakteristike i zakonske institucije i teologije« (isto. različitih i često suprotnih struja. delo koje A. Ali je isto tako svaki od ovih elemenata doprineo osiromašenju prvobitne tradicije i ne tako retko u određenim trenucima istorije hrišćanstva izazivao veoma ozbiljne krize. nedovršenih i. normativnom načinu mišljenja. A. 300. trijumfu Velike Crkve. ukratko. sakaćenja. jednom reči. str. pred kojom će sva ostala nastojanja biti kvalifikovana kao jeretička. 303). 7 6 . Sve u svemu. ona je takođe ispoljavala i povezanost s jednim sistemom mišljenja. str. 302 i dalje. a s druge. ortodoksiju definiše: 1) vernost Starom zavetu i određenoj apostolskoj tradiciji. nekoherentnih teorija« (isto. 306). jeres »se razlikuje od ortodoksije. na kraju. u ranom hrišćanstvu brojnih i promenljivih formi. Zasluga je H. nav. pobedu istinske logike nad buncanjima zanesenjaka. H. Turner. predstavljala skup fragmentarnih. 3) poštovanje sistematskog načina mišljenja (prema tome. E.312 istorija verovanja i religijskih ideja doba predstavljala je pobedu rimskog hrišćanstva. W. po razornom delovanju na specifični sadržaj hrišćanske vere. koja se poziva na dokumente. ortodoksija se pojavljivala povezana s jednom zakonskom institucijom. Svaki od ovih elemenata podstakao je stvaranje značajnih teoloških delà i pridoneo je. Međutim. Tarnera (Turner) što se prihvatio teološke analize ovih dveju suprotnih pozicija. Bauerovo objašnjenje ostaje čisto istorijsko. s jednim društvom koje ima svoju istoriju i svoju politiku. 4) važnost koja se pridaje društvenim i političkim institucijama. Rim uspeo da učvrsti jednu specifičnu formu. udaljavajući se progresivno od prvobitnih doktrinalnih osnova i uvodeći faktore razvodnjavanja. The Pattern of the Christian Truth. koja je uspela da se nametne i prisvoji naziv ortodoksija.

Ubuduće. orijentalnog i mnogobožačkog porekla. up. Čudovište iz ponora sreće se u mnogim predanjima.). kao i tradicije hrišćanske gnose. str. III tom). je kao novi Noje. uočljivi su. za sada. Nagost pri krštenju istovremeno sadrži i obredno i metafizičko značenje: u pitanju je odbacivanje stare odeće pokvarenosti i greha. Hrist. Krst i Drvo Zbog antignostičke polemike. Već je sveti Pavle uneo u svetinju krštenja simbolizam arhaične strukture: smrt i ritualno uskrsnuće. za hrišćanina krštenje . Prva i starija tendencija se manifestuje u asimilaciji i revalorizaciji simbolizama i mitoloških scenarija biblijskog. sve te teme mogu se naći i na drugim mestima: »Vode smrti« su lajtmotiv paleoorijentalnih. tim problemom ćemo se pozabaviti malo dalje. Prema Justinu. na primer. da se mogu razlučiti dve paralelne tendencije čiji je zajednički cilj integrisanje prehrišćanskog religijskog nasleđa. Napomenimo. odeće koju je obukao Adam posle svog pada.sumrak bogova 313 života 236. novo rođenje u Hristu. silazak na dno ponora je inicijacijsko iskušenje junaka. Druga valorizacija je krštenje kao antitypos potopa. Međutim. ali uporedo s mitovima i legendama izvedenim iz sistema jeretičkih gnosa. a naročito uz pomoć neoplatonske metafizike. reklo bi se. Neka ezoterična predanja (na prvome mestu ona koja su sačuvana u apokalipsama i apokrifima) ipak će se širiti u narodnim sredinama. (Kasnije će crkvena hijerarhija ispoljiti sličnu sumnjičavost i u vezi s mističnim iskustvima. hrišćanska gnosa i ezoterično učenje jedva da će egzistirati u prikrivenom obliku na marginama zvaničnih institucija. Za ovo poglavlje nije od interesa insistiranje na nekim od teškoća na koje je nailazila ranohrišćanska Crkva. u Velikoj Crkvi je došlo skoro do potpunog gušenja ezoteričnog učenja. azijatskih i okeanijskih mitologija. na kontroverzama u pogledu uskrsa (pred k r a j II veka) ili na pitanjima discipline (tj. koja je postala poznata naročito po teološkim spekulacijama počev od III veka. različiti i uzastopni napori da se Hristovoj poruci obezbedi univerzalna dimenzija. na oproštaju vernicima krivim za ozbiljne grehe nakon njihovog krštenja itd. izišao iz vode kao pobednik i postao poglavar jedne nove rase. pa samim tim i »habanja« (arhetipska slika Vremena). 385). uzor je Hristov silazak u Jordan. To je možda najviša cena koju je hrišćanstvo moralo platiti da bi očuvalo jedinstvo Crkve. a naročito iz manihejstva (up. Ritualna nagost odgovara integritetu i potpunosti: »raj« podrazumeva odsustvo »odeće«. Ozbiljnije i značajnije za opštu istoriju religija jesu protivrečnosti i krize izazvane dogmatičnim formulacijama hristologije. Svakako. Prvi teolozi razrađuju scenario: krštenje je silazak u ponor s vodom zbog duela s morskim čudovištem. Druga tendencija. trudi se da »univerzalizuje« hrišćanstvo uz pomoć grčke filozofije.

samo preuzima i u p o t p u n j u j e pojmove večnog obnavljanja i kosmičke plodnosti i sakralnosti. univerzalne i. 199—212. 8 Krštenjem se. M. 65. 213 i dalje. Images et Symboles. besmrtnosti. apsolutne realnosti da se slika Središta prirodno nametala hrišćanskoj imaginaciji. nema muškog roda. ali to ne znači da se istovremeno ne smatra inicijacijskim obredom iskušavanja (= borba sa čudovištem). Ideja je jasno izražena u Jevanđelju po Tomi: »I kada vi. 11 Up. str. Drugim recima. Galaćanima.« 9 Nepotrebno je objašnjavati arhaizam i univerzalnu rasprostranjenost simbola androginije kao uzora ljudskog savršenstva. 3 : 28). Pošto je Isus Hrist razapet u Središtu sveta. Krst (= Središte) služi i za komunikacije s nebom i za »spasenje« celog univerzuma. I u ovom slučaju je u pitanju arhajski i širom sveta rasprostranjeni simbol. Eliade. . ni ženskog« (Posl. str. tako da muško ne bude muško. simboličnom smrću i uskrsnućem (= rađanje novog čoveka). logion 106. 11 I druge arhajske teme su se postepeno integrisale u scenario Razapinjanja na krst. takođe prema svetom Pavlu. ] tada ćete stupiti u Carstvo. Meeks. 9 Logion 22. §§ 99 i dalje. na k r a j u k r a j e v a . ¡prevod Puech. Međutim. svih onih pojmova koji koegzistiraju u simbolizmu Drveta sveta. da bi postala ponovo aktuelna u nekim savremenim teologijama. 10 Vid. Međutim. kao »drvo života posađeno na Golgoti«. posefcno str. 8 regeneracije. ni žensko žensko [ . Brojni patristički i liturgijski tekstovi upoređuju krst sa stepenicama. . Traité d'Histoire des Religions. slika Krsta kao Drveta dobra ili zla i Kosmičkog drveta vuče poreklo iz biblijskog predanja. a sve su to karakteristični načini predstavljanja »Središta sveta«. Krst načinjen od Drveta dobra ili zla predstavlja identifikaciju ili supstituciju Kosmičkog drveta. To je dokaz Istina. Méphistophèles et l'Androgyne. str. 10 Još je smelija asimilacija simbolizma Drveta sveta u hrišćanskim likovnim predstavama. sa stubom ili planinom. Baderom (Baader) i nemačkim romantizmom. »Kad od vas dvoje postane jedno. 180 i dalje. ni gospodara. budete jedna ista stvar. liturgiji i teologiji. Mitologija androginije se ponovo pojavljuje sa Skotom Erigenom (Scot Érigène). a nastavlja sa Jakovom Bemeom (Boehme). postaćete sin čovekov«. on nikada nije u potpunosti iščezao iz istorije hrišćanstva. Traité d'Histoire des Religions. Verovatno je sveti Pavle. »The Image of the Androgyne: Some uses of a Symbol in earliest Christinity«. muško i žensko. Images et Symboles. izmiruju suprotnosti: »nema roba. sve manje pominjao t a j simbolizam. krštenje obnavlja prvobitno stanje androginije. M. 129 i dalje.313is t o r i j a verovanja i r e l i g i j s k i h ideja predstavlja sveti čin u prvom redu zato što ga je ustanovio Hrist. kao besmrtna biljka »koja se diže u središtu neba i zemlje kao čvrst oslonac Univerzuma«. zbog velikog značaja koji su gnostici pridavali androginiji. §§ 64. Wayne A. up. Eliade. . opisuje se kao drvo koje »raste od zemlje do neba«. dakle. Pojam spasenja.

otkako su ih preuzeli hrišćanski autori. Pobeda. figure i Up. . st. . Međutim. 13 Te mitološke teme. No. čamac itd. 123 i dalje (korišćenje vina u verske svrhe). 12 18 . Vid. 53. kao i kroz neprekidni proces asimilacije nasleđa iz prehrišćanskog perioda. str. mnoge mitološke slike. I pade telo moje/tamo gde je palo/dobro žito niče. kao i lekovite trave). njegova krv je poškropila »glavu Adamovu«. str. 126 i dalje (Drvo života)./Krv i voda — loza. »La Mandragore et les mythes de la naissance miraculeuse«. » . Goodenough. koje hrišćanski autori naročito počinju da razrađ u j u počev od III veka. na primer. Krst (= Drvo života) postaje izvor svetinja (koje simbolizuju maslinovo ulje./Loza daje voće«/Voće daje vino:/krv Gospoda za hrišćane. . broj mnogobožačkih simbola koje je asimilovao judaizam znatno je veći: bik. Jewish Symbols in the Greco-Roman Period..). vinova loza. Podsetimo se n a j p r e da većina pomenutih simbola (krštenje. Bezbrojne legende i narodne pesme govore o cveću i lekovitim travama koje rastu pod Krstom ili na Isusovom grobu. . Kosmičko drvo. 15 Vid. VII. Drvo života) arhajski simboli koji su postojali još u neolitskoj epohi i koji su. Krst poistovećen s Drvetom života. str. 14 Tekstovi navedeni u »La Mandragore«.. The Book of the Cave of Treasures. 136 i dalje. orao. iz krvi Spasiteljeve raste žito. str. Klinove zabiše/krv mi prokapa'gde god krvca kanu/dobro vino teče. školjka. ovde je važno podvući da su ti scenariji i arhajske predstave. VI. Sa padina su/krv i voda tekli. 132—183. miro i vinova loza. 87 i dalje. XII. 23 i dalje. str. lav. imaju dugu i složenu predistoriju: iz krvi i tela pogubljenog boga ili nekog prvobitnog bića. Ponekad su posredi (npr. vid. Drvo života. No. 24—26.« 14 237...sumrak bogova 3^5 tamo gde je stvoren a potom pokopan Adam. 12 A kako je krv Spasiteljeva iskupila prvobitni greh. U rumunskoj narodnoj poeziji. XII. XII—XI u knj. žito. U drugim slučajevima. u pitanju je religijska praksa mnogobožačkog porekla koju su Jevreji pozajmili iz grčko-rimske epohe (npr. korišćenje vina u odredbama. Ka »kosmičkom hrišćanstvu« Značenje hrišćanskog folklora i njegovu važnost za opštu istoriju religija proučićemo u poslednjim poglavljima III toma. jasno valorizovani na Bliskom istoku. svete supstance — ulje. stekli neobičnu popularnost u religijskom folkloru Evrope. rastu čudesne biljke. XII.« » . rezime pozajmica.« . žito — koje vode poreklo iz krvi Spasiteljeve) produžavaju i razvijaju neke simbole koji se mogu naći u normativnom judaizmu ili u intertestamentarnim apokrifima. vino. te je ovaj tako pokršten i iskupljen za njegov greh. već ovde treba istaći ono što mi zovemo »univerzalizacija« hrišćanske poruke kroz mitološke likovne predstave. . reference u našoj studiji. 15 Najzad.. . od vremena sumerske kulture. E... str. miro. ptica. str. simbol Drveta života u jevrejskoj umetnosti itd.

XXXII poglavlje). 17 Up. zbog ratova i njihovih užasa. koji svi do jednog postaju isti svetac: sveti Đorđe. Analogni proces se uočava — već krajem antičkog perioda. Isusa. Dodajući svoju sopstvenu valorizaciju. a istorijski elementi hrišćanstva zanemaruju.316 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a teme. 18 O »Kosmičkom hrišćanstvu«. Taj fenomen je značajan jer karakteriše versku kreativnost folklornog tipa. hrišćanska mitološka imaginacija pozajmljuje i razvija motive i scenarije specifične za kosmičku religioznost. insistira se na liturgijskoj dimenziji egzistencije na svetu. 16 Međutim. Koncepcija kosmosa iskupljenog smrću i uskrsnućem Spasitelja i posvećenog postupcima Boga. vid. 241 i dalje. La crise de VEmpire romain (1970). 17 Posle raspada urbanih civilizacija. vode poreklo od jevrejskih apokrifa. pogl. Na teološkom jeziku moglo bi se reći da su brojna arhajska predanja integracijom u hrišćanski scenario i sama doživela svoja »iskupljenja«. O njemu bi se moglo govoriti kao o jednom »kosmičkom hrišćanstvu«. koja nije uspela da privuče pažnju istoričara religija. jer se hristološka misterija projektuje na Prirodu u celini. istorijski svet bio lišen. § 60). od Grčke do Irske i od Portugalije do Urala. Jednom reći. u stvari. Mi ćemo docnije analizovati značenje kulta svetaca i njihovih svetinja (up. Reč je 0 vokaciji svojstvenoj svakom verskom univerzalizmu: prevazilaženju provincijalizma. 322. 18 16 Slični procesi se mogu pronaći u Indiji (hinduizacija božanskih likova i obreda starosedelaca). mistika i umetnika. . proces usaglašavanja i unifikacije prehrišćanskih verskih tradicija postao je neobično važan. hrišćani su samo produžili proces koji je otpočeo sa osvajanjem Kanaana (up. teologiju i mitološku imaginaciju. našu knjigu De Zalmoxis a Gengis-Khan. str. Da navedemo samo primer bezbrojnih heroja i bogova. a naročito u ranom srednjem veku — u preobraćenju mitoloških bogova i heroja u hrišćanske svece. VII. Roger Remondon. već sada se treba podsetiti jedne od posledica tog kulta: »pokrštavanje« mnogobožačkih verskih tradicija — odnosno produžavanje njihovog života u okviru hrišćanskog iskustva i imaginacije — doprinosi ekumenskoj kulturnoj unifikaciji. Device 1 svetitelja. već u toku III veka širom Imperije se primećuju razne tendencije za autarhijom i autonomijom koje prete jedinstvu rimskog sveta. Ali. naročito str. omogućavala je da se. u Kini (naročito u narodnom taoizmu). i III tom ovog dela. koje koriste hrišćanski autori i koje će postati najomiljeniji motivi popularnih knjiga i religijskog folklora Evrope. ponovo otkrije jedan svet pun vrlina i lepota kojih je. u judaizmu (u epohi osvajanja Kanaana i u srednjem veku) i u islamskoj religiji. ali koji su već pretrpeli novu interpretaciju u biblijskom kontekstu. ubica zmajeva. U pitanju je kreativnost koja se razvija uporedo sa stvaralaštvom teologa. Reč je. makar sporadično i simbolično. o fenomenu usaglašavanja različitih i raznolikih religijskih svetova.

A činjenica da će tela pravednika blistati najbolje se objašnjava persijskom religijom svetlosti. Postojanost s kojom su se ove vrste arhajskih tradicija održale sve do XX veka ukazuje na to koliki su značaj imale u religijskom svetu seoskog stanovništva. anonimni autor dela Opus imperfectum in Mathaeum uvodi nove elemente u legendu. 265. na primer. Drugim recima. na poj a m unapređivanja kojim obiluje mazdejska teologija. w »narodna« k o s m o g o n i j a pozmit. dakle. str. Međutim. Duchesne-Guillemin. Iranska ideja o uskrsnuću tela primljena je s judejskim nasleđem.« 22 Predstava rođenja — zvezda ili stub svetlosti koji blista nad pećinom — pozajmljen je iz iranskog (parćanskog scenarija o rođenju Kosmokrate — Spasitelja. Mandejski i manihejski rukopisi govore o »carinama« na svakome od sedam neba i o »carinicima« koji pregled a j u »robu« koju duša nosi (to jest. 182. u evropskom folkloru (up. Neobično je značajno. Mesopotamian Elements in Manicheism. ima najvažniju ulogu u mitologiji smrti 1 pogrebnim obredima Rumuna. da jedan mitološki motiv. njena dela i verske zasluge) na tom nebeskom putovanju. 19 U evropskim predanjima gde ta kosmoDocnije ćemo se vratiti na problem opstanka likova i scenarija iz apokalipsi. više ili manje. Značajno je. str. Symbols of Church and Kingdom.sumrak bogova 3^5 Utvrdimo. s J. bez sumnje. 82 i dalje (»The Customers and the Merchandise«) i R. veoma čest u mandejstvu i manihejstvu. Murray. La religion de l'Iran ancien. mi smo ga proučili u knjizi De Zalmoxis a Gengis-Khan. up. Oni su bili upozRadi se o mitu koji neki naučnici opisuju kao: »uranjanje u kosmogoniju«. kao i iz jevrejskih. 21 Up. Folklore de France. 2 1 A u religijskom folkloru i pogrebnim običajima Rumuna. 80 Primer za to je Francuska. da je biblijska kosmogonija nestala iz evropskog folklora. dogmama i scenarijima koji imaju primarni značaj za teologiju. jeretički izvori. da hrišćanski folklor inspirišu i. pogl. Navedimo neke od iranskih simbola i scenarija koje su asimilovali i hrišćanski teolozi i hrišćanska mitologija. Protojevanđelje po Jakovu (18 : 1 i dalje) govori o zaslepljujućoj svetlosti koja je ispunjavala Vitlejemsku pećinu. na primer. no čije je poreklo verovatno sumersko. Kada je počela da se povlači.20 gonija nije nikakav kosmogonijski . III. Svetlost je bila konsupstancijalna sa Isusom ili je bila jedna od njegovih epifanija. str. Prema njemu. u pitanju je »put mrtvih« koji prolazi kroz sedam »carina u vazduhu« (vamile vazduhului). J e d i n a uočena. ne postoji nata u jugoistočnoj Evropi ima dualističku strukturu: ona pominje Boga i Đavola. 174 i dalje. str. pojavilo se Dete Isus. kao i kod nekih drugih istočnoevropskih naroda. 81—130. kao i to da on ponekad ne vodi računa 0 mitovima. str. Paul Sebillot. 247 i dalje. (1905). »Upoređivanje uskrslog tela s nebeskom odorom podseća. I I I tom). dvanaest kraljeva Maga živeli su u blizini »Planine pobeda«. tekstove koje navode Geo Widengren. hrišćanskih i jeretičkih apokrifa.

ali tu uvek postoji hristološki novum. Tamo su se tri dana molili Bogu čekajući da se pojavi Zvezda. t j . Justin opisuje nedelju kao »prvi dan«. Eliade. kvarna koja sjaji nad svetom Planinom najavljuje Saošjanta. 62—64. kraljevi Maga su zatražili da budu pokršteni. Irinej traži — i nalazi — antitetičke paralele između Adama i Hrista: prvi je stvoren od devičanske zemlje. definiše. napor da se biblijsko otkrovenje asimiluje kao celina. st. inkarnaciju Isusa Hrista. Irinej. Vođeni Zvezdom. Prve strukture svetog kalendara. dakle. pre svega. u »Središtu sveta« i na tom mestu će Zvezda najaviti rođenje Kosmokrate — Spasitelja. hrišćansku teologiju. Iz n j e se saznaje da je dvanaest »kraljeva-mudraca« došlo iz Šira. kao nastavak i dovršenje dela započetog stvaranjem Adama. . formulisanu tokom gnostičke krize u II veku. i s druge strane. dok je Adam prototip grešnog čovečanstva i osuđen na smrtnost. interpretira spasenje. I kada je apostol Toma stigao u njihovu zemlju. Méphistophélés et l'Androgyne. M. 24 238. kraljevi Maga putovali su dve godine. 61 i dalje. LVII. Setova knjiga s proročanstvom o dolasku Mesije krije se. Vrativši se domu. što je iskvareni naziv za Šiz. s bibliografijom. up. Ona se najzad pojavila u obličju malog deteta. odnosno. str. koja predstavlja Axis mundi što povezuje Nebo i Zemlju. pričali su o čudu koje su doživeli. Međutim. da se inkarnacija opravda kao dovršenje tog istog otkrovenja. Polet teologije Kao što smo već rekli. u Zukninovoj (Zuqnin) kronici. koje im naloži da idu u Judeju.318 i storija verovanja i religijskih ideja nati s tajnim otkrovenjem Seta o dolasku Mesije i peli su se svake godine na Planinu gde se nalazila pećina puna izvora i sva obrasla drvećem. vernost Starom zavetu. Méphistophélés et l'Androgyne. ta legenda se nalazi u jednom sirijskom delu. Hrist je stvoritelj i uzor jednog novog blagoslovenog čovečanstva kome je obećana besmrtnost. A prema iranskim predanjima. rodno mesto Zaratustre. »Planina pobeda« odgovara iranskoj Kosmičkoj planini. no otežanog padom. str. Hara Barzaiti. liturgijskog rasporeda predstavljaju produžetak jevrejskih institucija. Hrist je poslušao i izložio se mukama na drvetu Krsta itd. 24 Up. povezujući je istovremeno i sa uskrsnućem i sa stvaranjem 23 sveta. Spasitelja koji se na čudesan način rodio iz Zaratustrinog semena. Adam nije poslušao i jeo je plod zabranjenog drveta. jedan od prvih i najvažnijih hrišćanskih teologa. Hristos ponavlja Adamov životni put da bi oslobodio čovečanstvo posledica greha. 23 S nekim vrlo sugestivnim dodacima. Patrología Graeca. 637—638. Hrista je rodila devica. Doktrina ponavljanja životnog puta može se tumačiti kao dvostruki napor.

Spasitelj nije mogao prihvatiti poniženje inkarnacije i mučenja na Krstu. Od nastanka Crkve. drugim recima. Arije preuzima. jedan Aleksandrijski sveštenik. godine. Međutim. a s druge. neke Origenove teze prema kojima se Sin prikazuje kao drugorazredno božanstvo. Za doketiste (od glagola dokeo. Arije. Tvorac i Sudija. u teologiji Trojstva. imali razloga da po svaku cenu brane dogmu o inkarnaciji. Međutim. Teškoće koje je nametala dogma o inkarnaciji Logosa pojavl j u j u se ponovo. misterija njene inkarnacije. tačnije. »izgledati«. jedna od prvih jeresi gnostičkog porekla i strukture. priznaje se i nepobitnost univerzalne dijalektike svetog. Doketizam. međutim. Bog je jedini i on nije stvoren. Oci su. otvara razmišl j a n j u perspektive koje su bile nedostupne na nivou Starog zaveta. po njima. Teologija Logosa. o Hristu koji je identifikovan sa arhanđelom svetim Mihajlom (ova doktrina se pojavila u Rimu početkom II veka). oni njemu podređeni. prema tome. izvorište teoloških spekulacija je svakako bilo hrišćansko iskustvo. ali je negirao konsupstancijalnost tri božanske ličnosti. već u isto vreme i opravdanje. Moglo bi se čak reći da kenosis Isusa Hrista nije samo vrhunac svih hijerofanija od početaka vremena. početkom IV veka. Drukčije rečeno. koji je bio u stanju da obnovi život i da dovrši stvaranje Carstva. odnosno dokaz njihove valjanosti. u još ozbiljnijem obliku. Hristos je samo »izgledao« kao čovek jer se bio prerušio u ljudsko obličje. priznaje se da bezbrojne prehrišćanske generacije nisu bile u zabludi kada su objavile prisustvo svetog. u biće koje je bilo aktivno u jednom jasno određenom i ireverzibilnom istorijskom trenutku — ne zatvorivši se pri tom u svoje telo (jer je Sin konsupstancijalan s Ocem). Prema njemu. Uskrsli. na Saboru u Nikeji 325.sumrak bogova 3^5 Taj napor koji se čini da bi se podvukao univerzalni karakter hrišćanske poruke njenim povezivanjem sa svetom istorijom Izraela — s jedinom stvarno univerzalnom istorijom — obavlja se paralelno s naporima čiji je cilj asimilacija grčke filozofije. Istina. ta smela inovacija povlačila je za sobom i izvesne opasnosti. pa su. inkarnacija predstavlja poslednju i najsavršeniju hijerofaniju: Bog se u potpunosti inkarnirao u jedno konkretno i istorijsko ljudsko biće — to jest. 2) Gospod Isus-Hrist. to jest. predložio je koherentniju i filozofski osnovaniju interpretaciju Trojstva — Arije nije odbacivao Trojstvo. »pojaviti se«). 3) Sveti Duh. dakle. stradao je i u m r o neko drugi (čovek Isus ili Simon iz Kirene). usvojen kanon koji je odbacio ari- . Ako se prihvati mogućnost inkarnacije Apsolutnog u jednoj istorijskoj ličnosti. s jedne strane. Otac je kasnije stvorio Sina i Svetog Duha. ali je. Arijeva interpretacija je imala izvesnog uspeha čak i među episkopima. doktrinu o Hristu-Anđelu. Bog je za hrišćane imao tri obličja: 1) Otac. kakav je prikazan u Starom zavetu. božanskog u kosmičkim objektima i ritmovima. U perspektivi istorije religija. na dramatičan način ilustruje otpor koji je pružan ideji o inkarnaciji.

III tom). ] Potom reče učeniku: eto ti matere!« (Jev. Nasuprot tome. godine) je razradio doktrinu o konsupstancijalnosti (homousios) Oca i Sina. 25 S l . Pred k r a j I veka. U stvari. Deipara je zamenjen izrazom Theotokos. 28 Ali na Zapadu se tek negde oko 1000. Device-Majke. godine. na primer. eto ti sina [ . doktrinu koju je sveti Avgustin sažeo u formuli: una substantia — tres personae. s Kabalom i metodama učitelja Zena (up. Jer ako je Isus Hrist bio samo božanstvo drugog reda. pošto su ga monofiziti 27 koristili u jeretičkom smislu. mogla bi se porediti s metafizikom Nagairđune (§ 189). kako je onda bilo moguće verovati u njegovu moć da spase svet? Teologija Trojstva nikada nije prestala da stvara probleme: od vremena renesanse. Devica Marija će u zapadnjačkom hrišćanstvu biti identifikovana s predstavom božanske Mudrosti. 25 Atanas (umro 373. Razapet na krst. > S tog stanovišta. sličnu ulogu onoj koju je odigrao neotomizam prilikom obnavljanja katoličke filozofije. po Jovanu. III tom). god. Nije se radilo o kontraverzi među teolozima: dogma o Trojstvu uzbuđivala je mase.320 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a janizam. još od vremena preistorije. . za intelektualne elite istočnog hrišćanstva. u vreme nastanka Jevanđelja po Jovanu Crkva je već priznala verski značaj Marije. zasluga teologije Trojstva leži u tome što je podsticala na smelija razmišljanja primoravajući hrišćanina da iziđe iz okvira iskustva i logike svakodnevnog života. Arijanizam je konačno pobeđen 388. no. Međutim. »ona koja je rodila Boga«.2® Postepeno posvećivanje i konačna divinizacija Marije rezultat su u prvom redu pobožnosti narodnih masa. Značaj Marije posledica je' njenog materinstva: ona je Deipara. sofijanologija će odigrati. Marijinska teologija predstavlja preobražaj starijeg i značajnijeg poštovanja pridavanog. 19 : 26 i dalje). Isus kaže svojoj majci: »Ženo. verskoj misteriji žene. Mnogo vekova kasnije. teologija Marije. Ovaj izraz je prvi put upotrebljen početkom I I I veka. Međutim. može pronaći dogmi po kojoj je Devica začela bez greha. pa se tako polemika produžila još više od pola veka. 28 I ovde se odmah uočava rad na asimilaciji i revalorizaciji jedne arhajske i širom sveta raširene religijske ideje. Ali pri tome se uvek podrazumevala Majka-Devica i dogma o Marijinom večnom devičanstvu obznanjena je na Saboru u Efesu. racionalističke filozofije su se definisale pre svega svojim antitrinitarizmom (up. preuzima i dopunjuje prastare azijske i mediteranske koncepcije o partenogenezi (moći samooplođenja) Velikih boginja (vidi. Hera. § 93). 27 Jeretički pokret (početak V veka) čiji članovi smatraju da su u Hristu ljudsko i božansko stopljeni u jedan jedini entitet ( f i s i s ) . u kojoj se ispoljava ženski lik Svetog Duha. . Istočna crkva će uporedo s teologijom Theotokosa razvijati doktrinu nebeske Mudrosti Sofiju. što znači »Božija Majka«. Arijeva teologija je i dalje imala svoje dosta moćne zastupnike.

48). Međutim. Konstantin (306—337) je bio vernik solarnog kulta i video je u Sol invictusu osnovu svoje Imperije. Mnogobrojni verski sinkretizmi. u svom delu Vita Constantini (1. 28—29). La religion romaine antique. polet hrišćanske teologije Logosa. kome je Sol invictus bio vrhovni bog. 21 . kada mu se. 349). " Up. ] Konstantin se pitao šta može značiti to priviđenje. u kojoj je njegovog protivnika Maksentija zadesila smrt. sledeće noći. postaju preovlađujuće u IV veku. kada je sunce počelo da zalazi. prva konsekvenca njegovog preobraćan ja u hrišćanstvo. isti. sopstvenim očima je video — sam Konstantin je to potvrdio — znak krsta koji je sijao jače od sunca. Altheim.. solarni simbolizam primenjen istovremeno i na Imperatora i na Imperium. ilustruju opčinjenost pojmom Jednog i mitologijom Jedinstva. Univerzalistički karakter solarnog kulta i solarne teologije shvatili su ili predosetili već grčki i rimski vernici Apolona-Heliosa. brojni filozofi i teozofi bili su pristalice monoteizma solarne strukture. sv. . kao obožavaoci Mitre i sirijskog Baala. koji je predstavljao »dan rođenja« svih istočnjačkih solarnih božanstava. iznosi drugačiju priču: »Usred dana. . na javnim spomenicima. Deus Sol invictus je dobio svoju godišnjicu na dan 25. sa istim onim natpisom koji mu je pokazao na nebu. ali je pri tome iz osnova promenio njegovu strukturu i njegov kult. koje karakterišu k r a j III veka. Konstantin je smatrao da je sunce najsavršeniji simbol Boga. . pojavi u snu. međutim. vrlo verovatno. u natpisima. Kao što smo videli (str. sa ovim natpisom: uz njegovu pomoć ćeš pobediti.sumrak bogova 321 239. Prema Laktantiju. U stvari. na novcu. a služba bogu je bila poverena rimskim senatorima. Svuda se prikazuje sunce. decembra. za razliku od Aurelijana. biskup iz Cezareje. Povrh toga. Pre svog pokrštavanja. Podređivanje Sunca Vrhovnom bogu bila je. Sirijski elementi su bili pažljivo eliminisani. monoteističke i univerzalističke tendencije. Bog Hristos. V. str. on i njegovi vojnici koji su ga pratili preneraziše se od iznenađenja [ . Međutim. F. Konstantin je »u snu upozoren da štitove obeleži nebeskim znakom i da tako otpočne bitku: on je poslušao i naredio da se na štitovima ispiše Hristovo ime« (De mortibus persecutorum. On je ponovo uveo boga iz Emeze u Rim. Između Sol invictusa i in hoc signo vinces . Der unbesiegte Gott. tu ideju je ranije formulisao neoplatonista Porfir. Kada su to videli. Aurelijan (270—275) je dobro procenio značaj solarne teologije monoteističke strukture za obezbeđivanje jedinstva Imperije. 29 Svedočanstva se ne slažu u tome koji je znak video Konstantin pre odlučne bitke kod mosta Milijusa. nalažući mu da načini vojne oznake prema uzoru koji je video na nebu i da ih upotrebi u borbi kao pobedničko oružje«. Misterije. Eusebije. 323 i dalje.

Vrlo je verovatno. 31 Ovaj fenomen se ispoljio nezavisno. hrišćanstvo postaje državna religija i paganizam je definitivno zabranjen. Marka Aurelija.322 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Još uvek se raspravlja o autentičnosti ovih svedočanstava. Oko 300. Benoit. Hrišćani dobijaju čak i najviše položaje. a poslednje mnogobožačke slike iščezavaju 323. Le judaïsme et le christianisme antique. Galena i Kelsa. Poslednje apologete. ni posle — nije bilo takve jednakosti. rasnih ili intelektualnih prepreka. J. Pre svega. hrabrost koja je izazivala divljenje i njihovih najvećih neprijatelja. svojim bivšim robom. za mnoge koji su patili zbog usamljenosti. klečao pred episkopom. I—II. bila je isposništvo koje karakteriše odvajanje od sveta i veoma strogi asketizam. kao u hrišćanskim zajednicama tokom prva četiri veka. Lacarrière. Pošto nije bilo socijalnih. Crkva dobij a privilegovan pravni status. 31 A. zajednica je preuzimala na sebe staranje o udovicama. A. 308 i dalje. Laktantije (240 — oko 320) i Eusebije iz Cezareje (263 — oko 339). kao i hrabrost koju su ispoljavali prema mučenjima i pred smrću. Les Moines d'Orient. godine. hrišćani su predstavljali najveću i najbolje organizovanu versku zajednicu. Imperatorov komornik. solidarnost hrišćana bila je bez premca. Prvi hrišćanski simboli počinju da se pojavljuju na novcu od 315. 30 Bilo kako bilo. progonjeni su postali progonitelji. Les hommes ivres de Dieu. svako je mogao postati član te zajednice. History of ascetism in the Syrian Orient. da ni u jednom istorijskom društvu — ni pre. I. hrišćanstvo je pokazalo svoju snagu i vitalnost još i pre Konstantinovog preobraćenja. toliko milosrđa i bratske ljubavi. nepokolebljiva vera i moralna snaga hrišćana. S druge strane. u 30 Videti spisak pitanja kod A. . U stvari. Za sve one u Carstvu koji su bili otrgnuti od svojih ognjišta. a rasprava se vodi i oko toga da li je znak koji je Konstantin video bio hrišćanski ili mnogobožački. kulturnoj i društvenoj istoriji Evrope. siročadi i starima i otkup zarobljenika od gusara. Pod Teodosijem Velikim (379—395). u kojoj je moćni građanin. za one koji su bili žrtve kulturnog i socijalnog otuđenja. Crkva je predstavljala jedinu nadu za ostvarenje sopstvenog identiteta i nadu da će pronaći ili ponovo naći smisao života. što znači da Država priznaje presude episkopskog suda čak i u građanskim sporovima. Lukijana iz Samosate. a restriktivne mere protiv mnogobožaca postaju sve brojnije. str. Vôôbus. Inovacija koja se n a j m a n j e mogla očekivati i koja je imala značajne posledice u religijskoj. proklam u j u da u hrišćanstvu leži jedina nada za spas Imperije. godine. godine. J. Uz to se antagonizam između Crkve i Imperije progresivno smanjivao. Za vreme epidemija i opsada gradova. Festugière. Mnogobrojni su uzroci konačne pobede hrišćanskog učenja. Culture et Sainteté. konverzija Konstantinova obezbedila je zvanično pokrštavanje Imperije. hrišćani su jedini negovali ranjenike i sahranjivali mrtve. istovremeno optimističke i paradoksalne. u Antiohiji i Aleksandriji.

vid. III tom). s druge strane. 240. koje se njen učenik. već i Palestini. a njihove molitve su kadre da izmene Božju volju. Pred k r a j IV veka od Mesopotamije pa sve do Severne Afrike počinje da se širi talas nasilja počinjenih od strane monaha: godine 388. predskazivao budućnost. monasi ranog srednjeg veka (up. str. koje je izvršio 396. U stvari. Siriji i Mesopotamiji. dovoljno su moćni da zapovedaju đavolima. tražeći idole. »The Rise and Function of the Holy Man in Late Antiquity«. učiteljice i dobročiniteljke« (Ep.I sumrak bogova 323 III veku. jedino su monasi imali hrabrosti da se odupru nekim Imperatorovim odlukama. a s druge. Stojeći na svome stubu. njihovog gospodarenja divljim životinjama. sestre. Da bi učvrstili sopstveni položaj. delo. poziva ih aleksandrijski patrijarh Teofil da »očiste« grad Serapeum. lečio. A 415. sveti Simeon Stilit je sudio u sporovima. 21* . str. The World of Late Antiquity. M Peter Brown. ostvarili njihovi sledbenici. na Istoku. No. kralj Gota. oni spaljuju sinagogu u Kalinikumu k r a j Eufrata i terorišu sirijska sela u kojima postoje mnogobožanski hramovi. oni nasilno ulaze u domove mnogobožaca. kao što se doskora verovalo.. Kao što primećuje Piter Braun. jedna grupa fanatičnih monaha počinila je jedan od najgnusnijih zločina u istoriji: linčovanjem su usmrtili Hipatiju. 107). ne samo u Egiptu. godine 391. uzvišenu ženu-filozofa iz Aleksandrije. naročito na Zapadu. Razvilo se jedno novo uverenje: isposnici. ti pravi »sveci«. korio i savetovao visoke funkcionere. godine organizovao Pakom (oko 290—347)).000 monaha) monaški život je 320. Utoliko danas više zadivljuju dela koja su. monasi su dobrovoljno izabrali »antikulturu« — pustinju i pećine. njihove pobede nad demonima. štitili monahe. godine. »ti neobični ljudi su pretvorili hrišćanstvo u jednu narodnu religiju« (nav. 101 i dalje. godine Alarik. s jedne strane. Kao što primećuje Piter Braun (Peter Brown). episkopi i monasi su se zajedno postavljali na čelo naroda i nametali mu svoje mišljenje. nema boljeg primera za ilustraciju okultacije i kontinu52 Istina je da se egipatsko isposništvo brzo razvilo i. 33 Njihov veliki ugled je posledica. od istog autora. episkopi su. takođe. imalo velikog uticaja. 38 Egipatsko monaštvo osnovao je sveti Anton. ali u pustinji Tebaide (gde je krajem IV veka živelo nekih 7. Autobus koji staje u Eleusini. u kome se nalazio veliki Serapisov hram. episkop Sinesije seća kao »majke.. od spaljivanja svetilišta u Eleusini. Istovremeno. XVI). zahvaljujući literaturi koja ga je proslavila. i Nema istorijskog događaja koji bi mogao bolje poslužiti da označi »zvanični« k r a j paganstva.

bila je to baš stanica u Eleusini. 34 Međutim. E. neće čak biti ni Atinjanin. U V veku. str. ali s velikim i veoma živim očima«. Lenormand. što je još gore. 42 i dalje (izd. Demetra nije napustila mesto svoje najdramatičnije teofanije. Boissade. Kerényi. navodi proročanstvo poslednjeg legitimnog hijerofanta. D. 12. C. koji je tako postao zaštitnik poljoprivrede. str. a preveden je u knjizi Ch. nav. Ali vozač više nije mogao da pokrene autobus. str. Modem Greek Folkolore and Ancient Greek Religion. kao osušena. izišao u listu »Hestia«. godine uzeo E. str. Mylonas. ovog puta. kondukter ju je naterao da na sledećoj stanici siđe iz autobusa. str. o svetoj Demetri. iako je inicijacijski obred iščezao u Eleusini. a i danas se govori. str. G. jer je ona poljima davala plodnost. Lawson. 1822). str. neki sveštenik je ispričao arheologu F. 37 Na jednoj od stanica između Atine i Korinta. Eleusis. delo. istoričar Eunapije. 80 i dalje. 36 F. ali je jedan hrabri palikar uspeo da je oslobodi — a 1928. 102—103. Eleusis. C. delo. 37 Koristimo članak koji je 7. up. i sam upućen u Eleusinske misterije. Sve do početka XIX veka. On je bio poslednji hijerofant u Eleusini. Monographie de la voie sacrée éleusinienne. Zbog tog profanisanja. U prisustvu Eunapija. Klark (Clarke) i poklonio Univerzitetu u Kembridžu. neki »Turčin« joj je oteo ćerku. »Demeter. U stvari. nav. jer su ubrzo potom Alarikovi Goti prošli kroz Termopilski tesnac. hijerofant je prorekao da će njegov sledbenik biti nelegitiman i bezbožan. str. Pošto nije imala novca da plati kartu. zakletva će obavezivati »isključivo na rukovođenje njihovim ceremonijama«. 17—18. krenuo. 8. 35 Godine 1860. 36 Najuzbudljivija epizoda hrišćanske mitologije Demetre odigrala se početkom februara 1940. godine i o n j o j se veoma opširno pisalo i raspravljalo u atinskoj štampi. nastavlja Eunapije. Mylonas. statuu je 1820. Lenormanu (Lenormant) istoriju svete Demetre. Picard. a za njima »ljudi u crnom«. Tada im je starica rekla: »To je tre34 Eunapios. 81 i dalje. puissance oraculaire«. 399 i dalje. Međutim. hrišćanski monasi — i tako je najstariji i najznačajniji verski centar u Evropi bio konačno pretvoren u ruševine. tu ličnost. godine Milonas (Mylonas) je čuo istu priču od jednog devedesetogodišnjaka iz Eleusine. Bio i Sophiston. Lawson. bila je to jedna starica iz Atine. svetilište će biti uništeno i kult Dve Boginje će iščeznuti zauvek. Ali u Eleusini se govorilo. u selu je postojala statua boginje koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem. opet u Eleusini. Ona se opet popela u autobus koji je. na k r a j u su putnici odlučili da se udruže i plate staričinu kartu. Istina je da je u ostalim delovima Grčke njeno mesto zauzeo sveti Demetrije. februara 1940. uprkos oružanom otporu stanovništva. u autobus je ušla neka starica »mršava. 35 J. hijerofant je postao jedan visoki posvećenik u misterije Mitre (koji je imao rang Patera).324 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a iteta mnogobožačke religije. svetici za koju se ni na jednom drugom mestu ne zna i koja nikada nije bila kanonizovana. . »posvećenu drugim bogovima«.

ali ste vi sebični. uglavnom. navedimo mudru opasku Šarla Pikara (Charles Picard): »Verujem da će helenisti. proriče budućnost i — u jednom nastupu gneva. kad sam već među vama. nastavlja autor članka u listu »Hestija«. nećete imati čak ni trave. . reći ću vam još nešto: zbog načina na koji živite. prerušena u staricu. str.« Kao zaključak.sumrak bogova 3^5 a balo da učinite ranije. . [ . i. »starica je nestala. pregledali su karnet s kartama kako bi se uverili da je karta zaista izdata. Gledali su jedni druge. čak ni vode!« »Još pre nego što je dovršila svoju pretnju«. teško smoći snage da laka srca odbace ovu noviju pričicu koja izaziva sećanje na slavnu Homersku himnu u kojoj Korina majka. na dvoru eleusinskog kralja Keleja. prebacujući ljudima da su bezbožni — objavljuje još onda strašne katastrofe po celoj oblasti« (isto. . 103—104). ] Niko je nije video da izlazi. bićete kažnjeni.

.

Bombay Branch JIES = Journal of Indo-European Studies (Montana) JNES = Journal of Near Eastern Studies (Cikago) JRAS = Journal of the Royal Asiatic Society (London) JSS = Journal of Semitic Studies (Mancester) OLZ = Orientalistische Literaturzeitung (Berlin/Lajpcig) RB = Revue Biblique (Pariz) REG = Revue des Études Grecques (Pariz) RHPR = Revue d'Histoire et de Philosophie religieuses (Strazbur) RHR = Revue de l'Histoire des Religions (Pariz) SMSR = Studi e Materiali di Storia delle Religioni (Rim) VT = Vêtus Testamentum (Lajden) W. d. 1950. Pariz) BSOAS = Bulletin of the School of Oriental and African Studies (London) CA = Current Anthropology (Cikago) HJAS = Harvard Journal of Asiatic Studies HR = History of Religions (Cikago) IIJ = Indo-Iranian Journal (Hag) JA = Journal Asiatique (Pariz) JAOS = Journal of the American Oriental Society (Baltimor) JAS = Bombay Journal of the Asiatic Society.SKRAĆENICE ANET = J. B. = Wôrterbuch der Mythologie (Stutgart) . 1955) Ar Or = Archiv Orientdlni (Prag) ARW = Archiv fiir Religionswissenschaft (Frajburg/Lajpcig) BJRL = Bulletin of the John Rylands Library (Mancester) BEFEO = Bulletin de l'École Française de l'Extrême-Orient (Hanoj. drugo izdanje. Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament (Prinston. Pritchard. M.

.

Carl Hentze. Basin. str. b r . rezime autorovih gledišta iz nekoliko ranijih dela). Cultural Frontiers in Ancient East Asia (Edinburg. s druge strane. Ping-ti Ho. 1000 B. Children of the Yellow Earth (London. 1—54). severa i juga. str. Li Chi. mesopotamske) uticaje u ikonografiji Anjanga i(Anyang) (nav. Early Civilization in China. str. Videti. postepeno dosta ideja i tehnika primila sa zapada. »Neolithic frontiers in East Asia«. New Zealand and China«. Linguistik. Horn-Beč. Li öi (Li Chi). kao i kod izvesnih plemena sa severozapadniih obala Amerike. U svom nedavno objavljenom delu Ho podržava autohtono poreklo zemljoradnje. C. G. 1957. 188—214. nav. William Watson. str. metalurgije i kineskog pisma. Od obimne literature o praistoriji Kine izdvojićemo: William Watson. 1930. Monumenta Sérica. Anderson. Early Chinese Art and the Pacific Photographic exibition (Njujork. 1959). videti J. 1949—55. 279 i dalje. Uticaj njenog kosmološkog simbolizma i umetnosti može se prepoznati u religijskim umetnostima nekih naroda s Bornea. 9—37). kao što je to često isticano. 1966). izvrstan uvod). Two Studies of Art in the Pacific Area (I: Mino Badner. ukazuje na izvesne zapadne (tj. Das in ältesten ponovljeno izdanje 1968). 1975). 1934). ona je bila. (London. S t o k b o l m . Cheng Ték'un. 2. (Hongkong i Cikago. Archaelogy in China: I. »Zur Religion in der chinesischen Vorgeschichte«. 26 i dalje). ( S i j e t l i London. U svakom slučaju sigurno je da je kineska kultura. međutim. naročito China prvo poFunde in Alt-China. str. (Geringen.KRITIČKA BIBLIOGRAFIJA 126. kao uostalom i neke druge. Ping-ti Ho. »The Protruding Tongue and Related Motifs in the Art Style of the American North-westeim Coast. »A Note on relation between the Art Style of the Maori and of Ancient China«. između ostalog. A O religijskim koncepcijama up: Hermann Köster. pridružujući se nekim drugim arheolozima. Bernhard Karlgren. delo. . »Some fecundity Symbols in Andient China« (Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. Welterleben 1971. An Inquiry into the indigenous Origins of Techniques and Ideas of Neolithique and Early Historic China. Sumatre i Novog Zelanda. up. 1968). delo. II: Robert Heine-Geldern. 5000— 1967. »prozor ka Pacifiku«. glavlje. The Cradle of the East. 1966. O otkrivanju kineskog neolita (kulture Jang-čao). 14. Wiener Beiträge zur Kulturgeschichte und XV. The Beginnings of Chinese Civilisation Prehistoric China (Kembridž.

str. Cheng Te-k'un. među njima su najpoznatija Šang-ti (»Vladar s visina«) i Huang-ti (»Uzvišeni vladar«). 174—216. Annali del Pontificio Museo Missionario Etnologico. zbog toga je stavljen na usta umrloga. Kultbauten. Pošto njegova larva izlazi iz zemlje (dakle. Funde in Alt-China. i delà navedena u dva sledeća paragrafa. 128. W. Der kult der Shang-Dynastie im Spiegel der Orakelinschriften: Eine palëographische Studie zur Religion im archaischen China (Vizbaden. 27. 1937). str. 1958. O kulturama bronzanog doba videti: Cheng Tê-k'un. 283—475. Kwang-Chih Chang. str. 195 i dalje. str. M.). 218 i dalje. Serruys. nav. 322 i dalje. str. Ali u osnovi svih tih teonima ponavljaju se nazivi ti (Vladar) ili tjen (Nebo). 1974. str. Ping-ti Ho. Ping-ti Ho. Bronzegerät. Le Chamanisme (2. delo. O »death pattern«. delo. 1 (bibliografija). Stokholm. »The religious commitment: Shang Theology and the Genesiis of Chinese political Culture«. d d. 1960). nav. 23. 1963. 256 i dalje. . The Archaelogy of Ancient China. 20 i dalje. naročito Bronzegerät. Frühchinesische Bronzen und Kultdarstellungen (Anvers. str. 219. T'oung Pao. Stilizovani crteži cvrčka naslikani su na jeziku maske tao-t'ieh. David N. cvrčak je amblem vaskrsenja. 1961). O simbolizmu maske tao-tieh videti radove Karla Hencea. Hanna Rydh. M. O kulturi Čua vidi Ch'eng Tê-k'un. F. Hentze. der Shang-Zeit. str. Religion im ältesten China der Shang-Zeit {Anvers. str. »Studies in the Language of the Shang Oracle Inscriptions«. str. proročanski natpisi na kosti i na oklopu kornjače). I. 213 i dalje. up. isti. II. 12—120). 1970. »Zur Religion dim ältesten China«. Cultural Frontiers in Ancient East Asia. 33—53. »Symbolism in Mortuary Ceramics« (Bulletin . Hentze. str. Tiberi. simbola tame).330 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Carl Hentze. 127. br. 1963). Archaeology in China. nav. i »Antithetische T'ao-t'ieh-motive«. The Birth of China: A Study of the formative period of Chinese civilization (Njujork. O religiji epohe Čua up. »Der Ahnenkult in China«. 1937). Carl Hentze. str. 38 i dalje (posebno str.. 251 i dalje. 289 i dalje. 60. up. 1951). IPEK. 1978. demona tame koji je stvorio svetlost i život. 215 i dalje. 1968). William Watson. 1929. O religijskim idejama vidi: Herlee G. str. 37 i dalje. 211—225. The Archaeology of Ancient China. str. Eichhorn. Bronzegerät. Keinghtley. U »klasičnim knjigama« može se naići na desetak imena kojima je označen vrhovni bog. Religion im ältesten China der Shang-Zeit. 171 i dalje. 263 i dalje. Shang China (Kembridž. str. Kwang-Chih Chang. Nebeska . str. Wiener Zeitschrift für indische Philosophie. str. Christian Deydier. Les Jiaguwen. str. Funde in Alt-China. delo. str. 42 i d. 1976. 142. . Chang. Essai bibliographique et synthèse des études (Pariz. 17. isti. 1—20. III: Chou China (Kembridž. str. Archaeology in China: II. 71—121)... Archaeology in China. Kultbauten. HR. Funde in Alt-China. 66 i dalje. Ništa manje značajna je i simbolika cvrčka.. kritika Paul L. O skapulamciji videti Eliade. Das Haus als Weltort der Seele (Stutgart. str. izdanje. 1970/73. Creel. nap. 185—225. Tsung-tung Chang. up. 2.

Ti je bio vrhovni bog. Wolf (Stenford. Wieger. naročito str. Paris. Prema Džozefu Siju. 2. U doba dinastije Ču oba pomenuta teonima u podjednakoj su upotrebi i označavaju istog boga. 927—957. značajno delo. 1969. Fêtes et chansons anciennes de la Chine (1919). H. B. str. njegova volja je neopoziva (Chu-King. Jan J. str. str. 1216—1248. 1910. 6 t. »The development of Chinese conceptons of Supreme Beings«. 520—525). Prema Edouard Chavannes (Le T'ai Chan. 217—259. 1973. str. 3. La religion des Chinois (Pariz. odnosno u II veku pre Hr. Werner E i c h h o m . 1) i sve čuje (V. 1922). priv. 1964. 8. 3). 298—366. 1968. (Lajden. 497—577). Dobre analize kineskih verovanja i religijskih institucija mogu se naći u knjigama Marsela Granea (Marcel Granet). up. Velikom Boginjom-Zemljom navija je pojava: do nje je po svoj prilici došlo na početku vladavine dinastije Han. str. Pre toga vremena postojali su samo lokalni kultovi. 256—260). »The Archaic Royal Jou Religion«. itd. The Religious System of China. V. 11—12). novo izdanje 1955). 3. O kultu vrhovnog inebeskog boga videti: B. A Study of Chinese archaeology and religion (Field Museum. 7. Yang. 3. Pariz. H. HR. 1958. »II Dio Supremo« (»La Religione della Cina« u: Storia delle Religioni. Religion in Chinese Society i(Berkli. 1950). Pomenimo one najkorisnije: L. III. delo ne mnogo objektivno. Die Religionen Chinas (Štutgart. str. Schindler. Rites anciens et ordalies mythiques« (članak objavljen u Revue Archéologique. Danses et légendes de la Chine ancienne (1926). str. Laurence G. a Tjen lični bog. Arthur P. La pensée chinoise (1934). Za razliku od drugih religija. C. 14 i dalje). 7). Chinese Religions (Njujork. 2. »Tihe Notion of God in the Ancient Chinese Religion«. kadar je u sve da pronikne (Chi-Kirtg. Jade. ali videti saopštenje: Daniel Overmyer. prikazuje pre svega ideje i religijsku praksu posle dinastije Han). str. »Some fecundity symbols in ancient China«. La Chine antique (1927. personifikovanje Tla. Torino. 16. takođe Henri Maspero. 3). 1969. izvrstan prikaz). I des Mélanges posthumes. 9. 1912). Historié des Religions (izdatom pod rukovodstvom Anri-šarla Pijeka. O Zemlji-Majci videti Berthold Laufer. 9. Marcel Granet. 1. takođe od istog autora. 47. Chinese Religion: An Introduction (Belmont. Tajpej. T'oung Pao. i pored toga što ne daje opšti pregled kineske religije). 1969—70. 99—138. Numen. Asia Major: Introductory volume. IV. Shih. čikago. »Le dépôt de l'enfant sur le sol. str. 2. Les Religions Chinoises (t. Dubs. Histoire des croyances religieuses et des opinions philosophiques en Chine depuis l'origine jusqu'à nos jours (Hjen-thjen. 1967. J. I (1970). 3.). koje stoga treba koristiti oprezno). Religion and Ritual in Chinese Society. 1923. 1953. 539 i dalje. on vidi i čuje (III. Essai de monographie d'un culte chinois. T'jen bdi nad ljudima (Chu-King.kritička bibliografija 331 struktura Vrhovnog boga je očigledna: Čang-ti sve vidi (Chi-Kirtg. up. de Groot. Smith. 1892—1910. »La religion de la Chine antique« i »Le Taoïsme religieux«. kristalisani o k o božanstava tla . K. 1974. M. knjige o opštoj istoriji kineske religije malobrojne su. nezamenljivo zbog svoje dokumentacije). Henri Maspero. D. Thompson. str. 159—202). 16. Karlgren. Marcel Granet. 5. 1922. 5) on sve shvata i opaža (IV. Kratak ali briljantan prikaz dao je Max Kaltenmark. 1971. 1917. 144 i dalje (protiv njegovih gledišta up. H. ponovljeno izdanje. 14). 1. i zatim ponovo u knjizi Études sociologique de la Chine.

226—243. Bodde. Bodde. 1978. Lajden. HR. Les Religions Chinoises. »Research priority in the Study of Ch'u religion«. 442—443. Monografija br. Sinologika. 468 i dalje. nav. up. posebno o kosmogonijskim mitovima. O kineskom šamaniizmu videti Eberhardt. Najvažnije kosmogonijske tekstove preveo je Max Kal tenmark. 129. izd. 466 i dalje. rêves et mystères. str. »Légendes mythologiques«. U raspravama o kineskoj mitologiji. br. 369—408]. »The (Problem of Creation Mythology in the Study of Chinese Religion«. sr. str. 453—468. delo str. str. str. Joseph Thiel. 1971). O poreklu i ceremonijalnoj strukturi kineskih gradova videti Paul Wiheatley. 207—253). Ill—130. Eliade. The Local Cultures. Edouard Erkes. str. Kramer (prir. John S. 80 i dalje. str. 1943). 236 i dalje. Reč je o jednoj prilično opštoj pojavi. str. 18. »Légendes mythologiques«. 199—365 (nezamenljivo zbog bogate dokumentacije. The Local Cultures. 304 i dalje. 1943). 1942). delo. 37. »The problem of Creation Mythology«. 47 i dalje. Eberhard. 355—368. Prerađena i proširena verzija II toma Lokalkulturen objavljena je pod naslovom The Local Cultures of South and East China (Lajden 1968). 298 i dalje. Detaljnu analizu raznih provincijskih d marginalnih kultura koje su delimično ušle u sastav kineske kulture dao je Wolfram Eberhard. str. 289—318 (kritička analiza nekoliko novijih poduhvata). 349 i dalje. Studia Missionaria. »Schamanismus im alten China«. Bermhard Karlgren. The Pivot of the Four Quarters. Bodde. Mythes. str. T'oung Pao. 482 i dalje. str. 3. T'oung Pao. str. sr. 1924. J. [u: S. 1968. (2. 1931. posebno str. str. 149—204. 1—100. Grane je. W. 30 . 10. up. Major. Derk Bodde. koja su ova potom zamenila. str. 15. J. 186 i dalje. 1961. (Dodatak.) str. str. 1976. 204. izražena su različita gledišta: Henri Maspero. str. »La Naissance du monde en Chine« (u: La naissance du monde. up. A preliminary enquiry into the origins and character of ancient Chinese City (Cikago. 368 i dalje. O prekidanju veza između Zemlje i Neba videti Maspero. 95—96. HR. ukroti tel ju pomahnitalih voda. »Myth of ancient China«. str. O niitu o Pan Kuu videti Maspero. T'oung Pao. međutim. str. Peking. 382 i dalje. str. str. Eliade. I. 17. vidi ipak kritiku Karlgrenove metode u saopštenju W. 1946. str. Artibus Asiae. Girardot. »Legends and Cults of Ancient Chdna«. »La Terre-Mère et les Mérogamies cosmiques« (1953. »Myths of Ancient China«. O Niu-Kua up. 1969. 9. up. 77 i dalje. Eberhard. II (Monumenta Serica. JA. 437). N. Lajden. 355—64).) Mythologies of the Ancient World. 36. Sources Orientales. t. ponovo objavljeno u Mythes. N. Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. »Spuren ehinesisoher Weltschopfungsmythen«. 1959). »The Ancient Chinese Cosmogony«. Danses et légendes.332 istorija verovanja i religijskih ideja (nav. Shiih. Paris. t. str. 1946. Le Chamanisme. Gurardot. isti. rêves et Mystères 1957. Eliade. str. str. »Légendes mythologiques dans le Chou-king«. Marcel Granet. 389 i dalje. O m i t u koji govori o Velikom Juu (Yu). Kultur und Siedlung der Randvolker Chinas (Dodatak. Njujork. 18. 28. dokazao da su i pre tih božanstava tla postojala još m n o g o starija božanstva ženskog i »srednjeg« roda. I. Lokalkulturen im alten China.

Auferstehung. O p o j m u Tao videti Granet. str. »Types of Symols in Chinese Art« (u: Studies in Chinese Thought. »Architecture et pensée religieuse en Extrême-Orient«. 1960. Symbolik. Pariz. vezane za proslave svadbenih svečanosti: dve grupe mladića i devojaka iz različitih sela. str. II (1956). str. Symbolik. 342 d dalje. 16 i dalje. 192 i dalje. »The Magic Square of three in old Chinese philosophy and religion«. maison« (u: Le Symbolisme cosmique des monuments religieux. 300 i dalje. str. Carl Hentze. budući da je bio poštovan princip egzogamije. 245. ßronzegerät. s druge. Joseph Needham. čikago. str. oltarima bogova Tla i 2etvi. 164 i dalje:. La pensée chinoise. 37—74. 34 i dalje. 1957. predstavljali su. Arthur F. »Centre du monde. R. 149 i dalje. 48 i dalje. Weltordung (Cirih. 1957. 1961. up. 4. A. isti. JA. Köster. Analizujući ljubavne pesme. 57—82). Kada je nastupalo lepo vreme. 1971. Symbolik des chinesischen Universismus (Štutgart. 1955). Hermann Köster. 14. 250 i dalje. glavnim svetilištima feudalnog kulta. u stvari. str. trenucima kada su zemljoradnici menjali svoj način življenja. Tod. Köster. Ellen Marie Chen. str. le monde et le corps humain en Extrême-Orient et en Haute Asie«. 51 i dalje. Eliade. 17 i dalje. Köster. sačuvane u najstarijoj »klasičnoj knjizi«. »L'habitat. La pensée. 37—80. . O morfologiji različitih simbolizama polariteta i alternacije videti našu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités« (1957. a zimi su se vraćali u svoja stalna porodična naselja. isti. H. »Evolution of Magic Squares in China«. str. rasturali su se po poljima i nastanjivali u malim kolibama. Série Orientale Roma. »Bile su to. 86 i dalje. str. 14 i dalje. a to je obično bila obala reke ili neki planinski kutak i svaki i najsitniji detalj koji ga je činio. bio je smatran s v e t i m . Rim. »Architecture et pensée religieuse«. str. I. 0 kosmologiji i prostornom simbolizmu videti Granet. O polaritetu u kineskoj kosmologiji videti Granet. postojala je izvesna veza: budući da su i jedna i druga bila smatrana predačkim centrima. Wriïght. str. 1953. taikođe Weimer Müller. Fêtes et Chansons anciennes de la Chine). str. sr. 195—221). posebno str. Arts Asiatiques. str. 130. 150 i dalje. »Not- . . i posvećenih planina. isti. i mnogi kraljevski kultni običaji nisu bili ništa drugo do transpozieija seljačkih svetkovina« (Max Kaltenmark. Symbolik. 36 i dalje. Između tih posvećenih seljačkih boravišta. HR. str. ponovo objavljenu u La nostalgie des origines.kritička bibliografija 333 i dalje. Izd. 249—336). 411 i dalje. La pensée chinoise. 1958). Stein. Die Heilige Stadt (Štutgart. 102 i dalje. O ming t'angu videti Granet. 149 i dalje. str. 163—186. u stvari. 80. str. Schuyler Camman. 952). JAOS. 1957. i svuda. str. reka i šuma. La pensée chinoise. R. Ši Kingu (Che Kingu). Vreme (svetkovina) poklapalo se s presudnim trenucima u seljačkom životu. »Religion de la Chine antique«. Science and Civilisation in China. diversifikaciju prastarih svetilišta. str. Mairsel Grane je rasvetlio strukturu sezonskih seljačkih svetkovina koje su ovi slavili verovatno već od neolitskog doba (up. 116—24. Stein. temple. H. 48 i dalje. str. s jedne strane. okupljale su se i nadmetale u sastavljanju stihova čije su teme obavezno bile u vezi s pejzažom u kojem se odvijao ritual. A. hramom predaka. pre svega svetkovine mladeži. str. 1961). U skladu s tim. 178 i dalje.

Gilesa. The Way of Lao tzu (Njujork. His Life and Times (Njujork. ne izneverava tekst. The Way of Lao Tzu (Njujork. novo izdanje. Munro. 9. Leggea. Ware. »Myth and Meaning of tihe Tao te ching: Chapters 25 and 42« HR.334 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a hiingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. G. Confucius — the Secular as Sacred (Njujork. 1949. O kosmogonijskim delovima Tao-tô-kinga up. ali n a m ne omogućuje da ga razumemo« (La pensée chinoise. na engleski najčešće prevođeno p o d naslovom Analects) kasnije su sakupili i izdali njegovi učenici. Confucius (Pariz. 131. Herbert Fingarette. 1). Holmes Welch. 1958). 1967). 16. 1962) zbog bogatstva i preciznosti komentara. više od deset godina proveo je krstareći širom Kine. 1962). ali je vrlo malo verovatao da je te knjige on napisao. Zbirku njegovih beleški i razgovora. Njujork. Postoji veoma veliki broj prevoda Tao-te-kinga (samo na engleskom. 132. Entretiens de Conficius et de ses disciples (Pariz. International Philosophical Quarterly. 1972). Konfucije je bio prvi učitelj koji je svoje učenje koristio kao sredstvo za sprovođenje duhovne i poMtiičke reforme. 30 i dalje. 1966). Taoism. Lao tseu et le taoïsme (Pariz. The Sayings of Confucius (novo izdanje. a sumnja se čak i u to da ih je objavio. Couvreur. . 1934) zbog visokih književnih kvaliteta i Ving-cit Čana (Wing-tsit Chan). Soothilla. Wright. Confucius and Chinese Way (Njujork. Tradicija mu pripisuje veliki broj delà. 1938). Od obimne literature o Konfuciju navešćemo: H. The Sayings of Confucius (Njujork. pre svega »klasične knjige«. Daniel Leslie. The Wisdom of Confucius (Njujork. § 132. Wing-tsit Chan. Ali u odlomcima koje s m o navodili u tekstu. Vidi takođe F. James R. 50 ii dalje. 1963) str. »Misteiiozaioj ženki« up. Liu Wu-chd. The Way and its Power (London. L. Nije držao nikakve časove u pravom smislu reči. objavljeno ih je 35) i ne jednom setili s m o se reči Marsela Granea kojima je propratio prevod Stanislasa Žilijena (Stanislas Gilien) iz 1842: »savršeno savestan. zamoljen od starih učenika. Confucianism and Chinese Civilisation (Njujork. 294—328 i bibliografija navedena u § 129. str. Mi s m o koristili prevode J. Greel. 1955). gde je poživeo još pet godina. i izbor kritičkih studija koje je objavio Artbur F. pošto se uverio da mu ono ne pruža nikakvu mogućnost za delovanje. (»The Confucian Concept of Man«). The concept of man in Early China (Stenford. bez datuma). U pedesetoj godini dobio je mesto u kraljevskoj administraciji. Girardot. vratio se u svoj rodni Lu. 1955). p o d naslovom Lun ju (»Razgovori«. ali dragocemi knjigu. služili s m o se prevodom Maksa Kaltenmarka. O »božanstvu Val«. Norman J. Razočaran. ali ga je vrlo brzo napustio. 1969. The Analects of Confucius (novo izdanje. U šezdesetoj godini. E. J. Confucius. Etiemble. Mi s m o koristili prevode Artura Vejlija (Arthur Waley). S. ali se sastajao i razgovarao sa svojim učenicima. 31 i dalje. str. 391—405. str. 1956). 1965) str. Confucius (Pariz. Njujork. Lin Yutang. The Analects (London. 49—83. nap. obnovljeno izdanje 1965) str. 1969) str. 503. 1977. koristeći njegovu malu. u periodu od 1868 do 1955. The Parting of the Way (1957. Max Kaltenmark. ponovljeno izdanje 1960). 1961) i W.

Od opštili prikaza navešćemo: Henri Maspero. 1978. »A historian's reflections on the Taoist tradition«. 171. XIV. Le Taoïsme (Pariz. str. str. Pariz. »The Silk manuscripts on Taoism«. str. Fung Ju4anu] prvobitni veliki period filozofskog taoizma bio je degradiran invazijom predrasuda (magijom i popularnom religijom) kao i koncepcijama i praksama budista. History of Chinese Philosophy. 1950). 17. j o š je predmet rasprava. »The Philosophy of Wu-wei«. 63. Ho-shang-Kung's Commentary on Lao-tse. Rumen. str. 1975. 7—14 sept. Ana Zajdel (Anna Seidel). 1972. Max Kaltenmark. »Ling-Pao: Note sur un terme du taoisme religieux«. 288—292]. izraženog u Tao-te-kingu i delima Čuang Cea. 8. What is Taoism? (Čikago. 1957. H. T'oung Pao. Up. 248—255. Suprotno ovim gledištima. i »religijskog taoizma« ili traganja za besmrtnošću putem raznih prefinjemih fizioloških tehnika i alhemija. Asiatische Studien. 1977. 1960). 1952). str. 66—84 (o nedavno otkrivenim rukopisima u jednoj grobnici iz ~ 168). 1947. »On the . 1968) objavljen je u History of Religion. G. ponovljeno izdanje. Le Taoïsme (Mélanges poshumes. str. Neki autori insistiraju na razlikama između »filozofskog taoizma« i kulta besmrtnosti. I (Prinston. A. »Problems of Tao and Tao-Te Ching«. 1967. n. Navedimo i nekoliko nedavno objavljenih studija: Donald Munro. J. Walter Liebenthal. Lao Tseu et le taoïsme. s. str. Duyvendak. 1—8. 27. L. Up. francuski sinolozi i njihovi učenici [Grane. »En relisant Lao-Tseu«. u članku N. 1970). 208—234 (autor prikazuje najnovija istraživanja Fung Ju-lana (Fung Yu-lan o starom taoizmu). str. »Taoism and Chinese Thought« u: Acta Asiatica. 107—136. Monumenta Niponica. Rezultat te degradacije bio je »neo-taoizam« ili »taoistička religija«. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. str. 331—354. str. 11. Problem odnosa između »filozofskog taoizma«. 1965). 1974. 9. između ostalog. str. La Nouvelle Revue Française.] ističu strukturalnu povezanost dveju »taoističkih škola«. Wright. O trenutnim orijentacijama u proučavanju taoizma videti Norman J. translated and annotated (Askona. str. diskusiju o nekim novijim delima koja ¿ u s t r a j u pomenuta dva metodološka postupka u deki Normana Giirardota. Maspero. Kimura Elichi. str. 1963). 319—337. Girardot. Jedan deo saopštenja sa Kolokvijuma o taoizmu (Belađo. Welch. 37 i dalje. str. Michel Strickmann. A. Šiiperovu (Schilpper) kritiku ovog gledišta u njegovom saopštenju u T'oung Pao. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. H. Herrlee G. Prema njima [npr. »The Immortality of Soul in Chinese Thought«. 551—588. 1—24.kritička bibliografija 335 Lao tseu et le taoïsme (Pariz. 1950). 1960. Velču (Welch). 457—476. »The Taoist Concept of Man« u: The Concept of Man in Early China (Stenford.. Fung Yu-lan. delo. Videti pre svega: Holmes H. »The Bellagio Conference on Taoist Studies«. C. Komentar Ho Šang Kunga preveo je Edouard Erkes. Bibliothèque de l'Institut des Hautes Etudes Chinoises. I. str. str. II. The Parting of the Way (Boston. nav. Up. 51 1964. The Book of Leih-tzu (London. 1969). Maks Kaltenmark. takođe Jan Y un Hua. 10 i dalje [videti K. Creel. 1952. Pariz. pre svega. 117—139. HR. Arthur F. 327—397. i dr. Etiemble. 1965). C. 81—102. 320—324 i. str. šiper. J. Vejlijevo i č a n o v o delo sadrže opširne uvode koji tretiraju probleme u vezi sa istorijom teksta. Creel. 1969—70. Grejema (Graham). Sivin. 170 i dalje. Nicole Vandier-Nicolas. isti. »The longest Taoist Scriptures«. 22. Graham. HR. Taoism. str. 107— 255. Max Kaltenmark. Holmes Welch.

1947). str. str. Biographies légendaires des Immortels taoistes de l'antiquité (Peking. ponovljeno izdanje Njujork. isti. Three Ways of Thought in Ancient China (London. a dvored. »Life and Immortality in the Mind of Han China«. videti Sse-ma Ts'ien. Svetadvipa.336 i storija verovanja i religijskih ideja World 'Taaist' as a source of perplexity. Forgerons et alchimistes (novo izdanje 1977). str. up. str. Chuang tzu's essay on Seeing things as equal. Taoism. 303—330 (up. naučni. Si vin je osporio osnovanost takvih tvrdnji. The Spirit of Chinese Philosophy (London. A Gallery of Chinese Immortals (London. str. 1953. ikoje su iskristalisaila prastara ekstatička iskustva. London. izdanje) str. Buda i arhati su do njega stizali u jednom trenu. Taoism. Maspero. Lao tzu and Chuang tzu. Le Lie-sien Tchouan. ispitivanje novijih tumačenja nekih japanskih naučnika). srebrni i zlatni. Najpoznatiji je prevod Jamesa Leggea. str. O taoistima besmrtnicima videti: Lionel Giles. 17. dok ljudi do tih planina j o š ne behu stigli. str. str. 12. dostupna ljudima: tamo su blaženi i droga besmrtnosti. sva bića. prevod i komentar). H. 152—53). 1978. 1956. 25. HR. C. HR. 3—79. 1968). 98 i dalje. str. 231—239. str. videti Le Yoga. . to su bila mesta. survale su se u more i od tog dioba postale su nedostupne« (vidi t. one su se na horizontu pomaljale u vidu oblaka. str. O »oslobađanju leša« videti: H. Mémoires. 1956). Holmes Welch. 137—159. Reč je o zemljama mitske geografije. niko ne može dokazati antifeudalističku nastrojenost taoista. Max Kaltenmark. već i prema feudalnom sistemu uopšte. Međutim. HJAS. 133. »Is there a doctrine of physical Immortality in the Tao te Ching?«. vidi: Henri Maspero. 108 i dalje. III. sv. hinduističke legende o rišijima koji su leteli prema tajanstvenim severnim zemljama. taoisti su bili neprijateljski raspoloženi ne samo prema konfucijanizmu. 146 d dalje. 169—170. str. 1891). 436— 437: » N e k a d a . 35). O kineskim koncepcijama besmrtnosti videti Ying Shih Yu. 89—116. . Le Taoisme. str. Le Yoga. str. 1939. . O legendi koja govori o tri svete planine usred okeana kojim niko nije mogao prići. Prema Nidemu. 97 i dalje. With special reference to the relations of Science and Religion in traditional China«. The Writing of Kwanzze ( S B E . 313 i dalje. 80—92. 439 i dalje. A. Fung Yu-lan. Od novijih vidi Burton Watson. demokratski i političko-revoluoionarni« karakter taoizma (Science and Civilisation in China. Graham. HR. Le Chamanisme (2. Max Kaltenmark. 1964—65. II. Le Taoisme. A. istovetnim je smatrano i jezero Anavatapta do kojeg su mogli stići jedino oni koji su posedovali natprirodnu moć letenja. II. str. The Complete Works of Chuang Tzu (Njujork. O »magičnom letu« jogina i alhemičara videti Eliade. a kada su došli. Džozef Nidem (Joseph Needham) je podvukao »magijski. ptice i četvoronošci. str. str. Arthur Waley. 1969—70. 402 i dalje. O taoističkim tehnikama čiji je cilj bio ostvarivanje fizičke besmrtnosti. Elen Marie Chen. Welch. 9. 39 i 40. 1948). tamo su beli. Cuang Ceovi spisi bili su više puta prevođeni na glavne evropske jezike. O Ouasng Ceu up. niti pak njihovu pojavu identifikovata s p o č e t k o m inekog novog naučnog pokreta: up: »On the word 'Taoist'«. 397 i dalje. Lao tseu et le taoisme. str. 309 i dalje. 1973.

str. 232—33. Granet. 353—430. »Eine Chan-Inschrift über Atemtechnik«. videti talkođe Le Taoïsme. taoista. 1968. str. . hraneći se žitaricama. 1948. Science and Civilization in China. videti Maspero. 153). odnosno tehnikom kojom se disanje usporava i koju su se taoisti trudili da oponašaju« ((Kaltenmark. koji se hrani dahovima. 385—88. de Groot. se sastoji u tome da se najpre u cilju pokretanja suštine 22 . Prvi i najviši bogovi nastali su sjedinjavanjem dahova i oni su onda stvorili one niže. 177—252. str. 1937. 107—114. « . str. IV. kada je Haos iščezao. 1970. u stvari. isto.. 13. O igri ždrala up. Jedan tekst koji je preveo Maspero (»Les p r o c é d é s . 106—109. Da bi ljudsko telo postalo besmrtno. nav. Sa tim bogovima može se stupiti u vezu putem mistične meditacije i ekstaze. 71—78. napominjemo da analizovane tehnike nisu isključivo taoističke). O Cinober poljima i »Trima crvima«. 116—137. načinio i ljude. opis toga panteona videti kod Masperoa. »Embrionalnom disanju je pradavan poseban značaj zbog toga što je čovečje telo načinjeno od dahova. zamenjuje je sve čistijim materijama« (Maspero. pošto su ih dahovi dobro proželi. str. Huang-ti. O tome koliko je staro primenjivanje disajnih tehnika u Kini videti Hellmut Wilhelm. Nasuprot običnom čoveku koji. ali dah koji ga oživljava je onaj koji struji između neba i zemlje. Le Taoisme. 91 i dalje. naikon 300 godina. str. islamskih i hrišćanskih '(isihazam) disajnih tehnika videti Le Yoga. O komparativnoj analizi indijskih. str. Akira Ishihara i Howard S. str. . The Religious System of Chinese. u njemu treba nečiste dahove zameniti potpuno čistim. II (Kemhridž. 137—147. a nečisti i grubi spustili su se dole i postali zemlja. str. đelo. Le Taoïsme. Na prapočetku sveta Haos je činilo devet pomešanih dahova. statue su stekle moć govora i kretanja i izrodile su ljude različitih rasa. Levy. materiju svoga tela svakodnevno zamenjuje tim tako prostim materijama. up. a to je ono čemu. Verovalo se da živi više od hiljadu godina i da »ume da diše povijena vrata. Obratimo pažnju na paralelizam s orfičkom antropogon/ijom i eshatologijom. Le Taoisme. Danses et légendes. 216 i dalje. ljudsko telo je nastalo od nečistih dahova onih od kojih je stvorena i zemlja. Prema tome. O tehnioi čiji je cilj bio »ishranjivanje vitalnih snaga« rasprava Anrija Masperoa ¡i dalje ostaje najznačajnija: »Les procédés de 'nourir le principe vital' dans la religion taoiste ancienne«. 385) ovako opisuje tehniku »vraćanja semena i obnavljanja mozga«: »postupak. 121. JA. § 181. O seksualnim taoističkim tehnikama videti: Joseph Needham. ti dahovi su se razdvojili: čisti i fini ispeli su se gore ï od njih je postalo nebo. An annotated translation of the XXVIII section of the Essence of Medical Prescriptions (Tokio. 395. 146—152. Monumenta Sínica. The Tao of Sex. A potom je Žuti car. novo izdanje Njujork. str. Welch. 130—132.kritička bibliografija 337 2dral je bio smatran pre svega pticom besmrtnika. str. i to tako što je na četiri strane sveta postavio zemljane statue i izložio ih delovanju svih dahova. Lao Tseu. str. str. str. i teži embrionalno disanje. . Za taoistu je čitavo ljudsko telo ispunjeno božanstvima i transcendentalni bićima. 1956). 295. Videti takođe J. 114).

»Les procédés. za koju Maspero smatra da bi mogla poticati iz V veka. 1968. Up. već će se kroz Stabljiku od žada (penis) popeti i u ć i u mozak. Kad god se upražnjava (ovaj postupak) najpre se pristupa meditaciji: gubi se svest o sopstvenom telu i spoljašnjem svetu. 10. 1954. naglo i čvrsto stisne penis i da se istovremeno. Alchemy and Immortality (London. Ma&pero.TA. 1947. 167—168. ispusti sav vazduh. 1974) str. 257. u predelu između mošnice i čmara. Erotic colour prints. 253 i dalje.338 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja (tj. 1977) str. 381 i dalje. 6. uz škrgutanje zubima. str. žene će (svoj duh) usredsrediti na srce. Science and Civilization. Filliozat. nap. .. Sexual Life in Ancient China (Lajden. str. a potom. 1—24. metoda vraćanja semena ubrojana je m e đ u pet recepata besmrtnika Cijanga. to je ono što se naziva . Ako se tako postupa sto dana postiže se Transcendentnost. 78. Science and Civilization in China. Cinober polja smeštenog u glavi). Tako se suština koja je potekla neće izliti. odnosno kreće se u suprotnom smeru od normalnog toka. i da se potom u trenutku. kada seme treba da se izlije.«. 319. str. 1930. »No evidence of Taoist origin or particular association is given«. HR. koje će hraniti duhove. 62—86. s dva srednja prsta leve ruke. 3. str. to je ono što se naziva .. Science and Civilization. 1970. spermu) i destilujući dah koji se putem kičmenog stuba penje do Ni-huana (tj. p u t e m kičmenog stuba. 41—88. videti naše saopštenje u HR. Needham. »Taoisme et Yoga«. R. 108 i dalje. »The Begginings of Alchemy«. 2 i dalje. str. str. Waley. tek pošto to postignu. 404—406) i u Forgerons et Alchimistes (novo prerađeno i prošireno izdanje. 17. str. Needham. To je metoda ne-umiranja« (prev. Dubs. 38. str. 1969. II. str. 386—87). str. a pre svega u knjizi Joseph Needham. muškarci i žene m o g u primeniti m e t o d u Večnog života. Chinese Alchemy: Preliminary Studies (Kembridž Mas.vraćanjem na početak' huan-juan. 134. 178—182). BSOAS. J. Sivin. 339 i dalje. 425 i dalje. V.transformisanjem realnog'. Isis. novo izdanje 1972. »Notes of Chinese Alchemy«. O »misterioznom embrionu« novog besmrtnog tela videti: Welch.. O odnosima između taoistiokih tehnika d tantrističke joge videti Eliade.« Pošto izgovore molitve »muškarci (svoj duh) potpuno usredsređuju na bubrege. takođe do Ni-huana. Postupak o kojem je reč treba čuvati u apsolutnoj tajnosti i otkrivati ga samo mudrima! . str. Najvažnija bibliografija u vezi s kineskom alhemijom može se naći u našim knjigama Le Yoga (Pariz. Vidi takođe Lu K'uan Yu. Taj postupak besmrtnici prenose jedan drugome i uz obred ispijanja krvi zaklinju da ga neće odavati nepromišljeno«. čuvajući dobro suštinu (tj. Homer H. Taoist Yoga. . iNathan Sivin. destilovati žar i usmeriti dah i to najpre na dode iz dojki u bubrege. a ako se sa istim postupkom produži postaje se Pravi čovek i osvojivši besmrtnost prolazi kroz vekove. Pomenimo najznačajnija m e đ u tim delima: A. van Gulik. Le Yoga. 400 i dalje. U Biografiji Pravog čoveka čiste transcendentnosti. . J. 27). takođe van Gulik. 2 (Kembridž. . to je engleski prevod knjige jednog modernog autora. 120 i dalje. str. 1976 (o istoriji alhemije hice govora i u sledeća dva toma koja su trenutno u pripremi). semena) pristupi kopulaciji. H. V. Taoism. huan-čen. 1970. »Savršenom meditacijom treba odagnati (svaku) spoljašnju misao. 1961).

6. Science and Civilization. 71. 2. kultura stare Kine je bila jedino pogodno tlo na kojem se moglo iskristalisati verovanje u eliksir protiv smrti. F. 320: The Nei P'ien of Ko Hung (Kembridž Mas. str. mada iz sasvim drugih razloga. pak. Ware je dao kompletan prevod Nei P'ien Ko Hunga u: Alchemy. Laufer. D. Poslednje pomenuto delo sadrži prevod IV i VI glave rasprave Ko Hunga (Pao P'u Tzu). str. sv. 1929. sv.kritička bibliografija 339 Od prevoda alhemičarskih tekstova ističemo sledeće: Lu-Ch'iang Wu i Tenney L. str. H. str. 1966. pre Hr. Dabsu. Sajvenovo (Sivin) delo Chinese Alchemy. nav. H. 1932. 1944. naše opservacije u HR. sa novim Fajfelovim prevodom IV glave). 330—331). ne isključuje mogućnost da se ona u Kini javila p o d nekim uticajem sa strane (up. 287—325). alhemiju su na zapad preneli putnici iz Kine (nav. 1968. Davis i K. Prema o v o m autoru. The Alchemists. 145—214. što ukazuje na malu verovatnoou da poreklo alhemije može biti mediteransko (Dubs. sv. kako je to pokazao N e e d h a m (Science and Civilization. V. god. »iKo Hung on the Yellow and White« (Proceedings of the American Academy of Arts and Science.) Videti takođe. sv. te godine izdat je carski edikt koji je pod pretnjom smrtne kazne zabranjivao spravljanje veštačkog zlata (Dabs navodi taj tekst u »The Beginnings of Alchemy«. 82. 1953. Chinese Alchemy. međutim. Isis. »An ancient Chinese treatise on alchemy entitled Ts'an T'ung Ch'i. 18. str. O m o g u ć e m mesopotamskom poreklu kineske alhemijske ideologije. »The Divine Nine Turn Tan Sha Method. 235—242). 1941. str. Stapleton.. sv. Te dve koncepcije — koncepcija o eliksiru i o alhemijskom spravljanju zlata — prvi put su u istoriji 22* . 113—211 (vidi isto. Monumenta Serica. Needham. Dabs smatra da poreklo alhemije treba tražiti u Kini IV veka pre Hr. 74. 1947. str. delo. 84—:$5). 1—43). L. 47 i dalje) veštačko spravljanje zlata ne predstavlja alhemijsku »metodu« u pravom smislu reoi. U svojoj kratkoj raspravi u vezi s kineskim poreklom alhemije (str. str. alhemija se mogla roditi u civilizaciji u kojoj je zlato bilo malo poznato i u kojoj se nije znalo za metode doziranja količine čistog metala. V. a u Mesopotamiji se za te metode uveliko znalo već u XIV veku pre Hr. sadrži prevod i komentare Tan ching yao chuch {»Essential formulas f r o m the alohemical classics«). str. ne prihvata ju istoričari alhemije (vidi inter alia. 15 i dalje. 2. podržava mišljenje da je alhemija kineski pronalazak. a VII i XI glavu preveli su T. 63). isti. Međutim. str. str. V. writen by Wei Po-Yang about 142 A. L. 6. up. str. 75). 2. James R. Prema o v o m naučniku. Dejvisa i njegovih saradnika videti J. O prodoru mediteranskih ideja u Kinu videti Dubs. 22—23). Laufer. Njujork. 221—284). Roy C. 19—30) i Sajven odbacuje Dabsovu hipotezu (str. i Nathan Sivin. Spooner i C. Davis. 1949. D. str. str. F. 82—83. 38. Sherwood Taylor. delo. Chen. H. II i III glavu preveo je Eugen Feifel. k a o vrhunsko delo hemičara (str.« (Isis. Medicine and Religion in the China of A. 1940— 42. str.. I. O kvalitetu prevoda T. 9. str. H. To mišljenje. a Chinese Alchemical Recipe« (Isis. najoštriju kritiku uputio mu je Nidem (t. str. 44 i dalje) uprkos činjenici da i sam. 84).. Prema Dobsovom mišljenju. sv. Prema H. 8. »The Inner chapters of Pao-pu-tzu« (Procedings of American Academy of Arts and Science. H. 210—289). str. 114—115). 1935. up. Ali. beleške 122—123. V. 80 i dalje). najstariji dokument bi m o g a o poticati iz 144. Wang. str. 15. E. dela pripisanog Sun Cu-mou (VI vek posle iHr. »The Antiquity of Alchemy« (Ambix. 71.

9. str. Pariz. 355—386. Immortalité et liberté (1954) str. C. Chinese Alchemy. Erotic colour prints of Ming period with an essay on Chinese sex life from the Han to the Ch'ing dynasty. J. 1926. 214—227. L'Inde classique.). str. O hinduizaciji potkontinenta i objedinjavanja lokalnih elemenata. veliki jatrohemičar VII veka. istinski podvajali ove dve alhemije. Gonda. 1973). Nidem priznaje da se u Indiji zlato povezivalo s besmrtnošću još pre VI veka pre n. Anne-Marie Esnoul. J. 1978. 236 i dalje. 50. 2. I. Stein. 1. »L'Hindouissme« (u: Histoire des religions. naročito 361—374. odlomak. U stvari. Renou. R. 996—1104). a »internu« ili jogističku (nei-tan) »ezoteričkom«. str. »The Taoist body« HR. E. Sun Ou-mo. Iako su neki pozniji autori. 1962. nav. 377 i dalje (bibliografija). str. I. 257—421. 146—48. 15. 1—78. 115 i dalje. nap. up. H. str. 1644 (Tokio. 18). Lao tzu and Li Hung«. 268 (bibliografija). 381—667. pri tom. van Gulik. 216—247. Monumenta Serica. R. str. Renou et Jean Filliozat. str. delo dragoceno zbog dokumentacije). U jednom svom nedavno objavljenom članku N. Aspects . 1951) str. O divinizaciji Lao Cea videti Anna K. 1969). Peng Hsiao (IX—X v. »Description of the Rebellion of Sun En and earlier taoist rebellions«. e. Označimo najkorisniju: L. 118 i dalje). 135. J. Levy. 17. B. delo. kojeg većina naučnika smatra »najvećim alhemičarem u kineskoj istoriji« (Needham). Ne samo da je Lao Ceova smrt tumačena kosmogonijski. 47—127. L'Hindouisme (kolekcija »Que sais-je?«. 1956. isti L'Hindouisme (antologija. str. videti takođe od istog autora »The image of the Perfect Ruler in Early Taoist Messianisme.340 istorija verovanja i religijskih ideja objedinjene u Kini u IV veku pre Hr. »The Yellow Turbans«. 325—52. već je tako tumačeno i njegovo rođenje. 316 i dalje. (str. naveden u Forgerons et Alchimistes. Howard S. p o d rukovodstvom H. Ali. 1951). D. La divinisation de Lao tseu dans le Taoisme des Han (Paris. Sajven skreće pažnju na »pankineSki« karakter taoističkih tehnika i alhemije. I (1947). L. Les religions de l'Inde. 323 i dalje. Gonda. HR. str. 1963. O alhemijskoj simbolici disanja i seksualnog čina up. Postoji dosta obimna literatura o morfologiji i istoriji hinduizma. str. 76.«. Sve do pre k o j u godinu zapadni naučnici su »eksternu alhemiju« ili jatrohemiju (wai-tan) smatrali »egzoteričkom«. nav. 1970. Up. C.). 17. str. U istom članku on na zanimljiv način analizuje i Ko Hunga. itd. 120 i dalje. »Remarques sur les mouvements du Taoisme politico-religieux au II siecle ap. Werner Eichhorn. 1958. Videti takođe: J. Puecha. Gonda. 206 — A. (str. Mitteilungen des Instituts fiir Orientforschung. 1969—70. Ch. O taoističkim pokretima mesijanske strukture videti: Paul Michaud. Seidel. 98. J. takođe poglavlje X X X V (bibliografija). prema Sivinovom prevodu. 12 i dalje. A. wai-tan je u početku »bila isto toliko ezoterička koliko i njen jogistički pandan« (Sivin. 1954. »Yellow Turban Religion and Rebellion at the end of the Han«. Le Yoga. »On the word 'taoist' as source of per plexity«. predstavnik »eksterne alhemije« u potpunosti pripada taoističkoj tradiciji: up. delo. videti: Eliade. str. videti Kristofer Schipper. Theism in Mediaeval India (London. JAOS. up. str. Carpenter. Les religions de l'Inde. kao npr. T'oung Pao. str. str.

Patna. The Problem of Evil and Indian Thought (Delhi—Varanasi—Patna. La philosophie indienne (prevod A. i zlo je . J. up. 136. Heestermann. Agrawala. 1975). 100 i dalje. 235—265. 14. čudovišta. 27 i dalje. uopšte. 1929. nezavisan od istorijskih veza) karakter indijske metafizike. Benares. William Beidler. Šiva Mahàdeva. i kao njeno rešenje »teleološki instinkt« koji podstiče kosmičku sup s tancu (prakriti) da pomoene oslobođenju duha (puruša). takođe izražena u brojnim mitovima. H. u indijskoj religiji obrađivao je J. Problem kontinuiteta. Radhakrishnan. 315 i dalje). Prinston. na primer. 126 i dalje. M. »The Indian Great Goddess«. str. (III tom). Continuity and Change (videti naročito str. Dodajmo još da je coinc'dentia oppositorum. 1973). 137. Ritual and Renouncer«. Gonda. Change and Continuity in Indian Religion (Hag. Na analognu tendenciju prema coinciđentia onnositorum nailazimo i u filozofiji Samkhje. naročito u onima koji se odnose na ljudsku uslovljenost. 1977). Selected Papers. 97—121. Arthur L. Ostasien. and why«. 1954). 1977). S. i nekih aspekata gnostičke mitologije. 263 (Devi). Esnul. Up. drugim recima. I—II (izd. »Brahmin. Paradoks između »telesnog« (»smrtnog«) i »vantelesnog« (»besmrtnog«) Brahmana u srednjim Upanišadama razmatrali smo u § 82. Roger Lipsey. Wendell Charles Beane. II. 227 i dalje. Aspects du mythe (1963). 104 i dalje. 1970). 146 i dalje. itd. 38 i dalje. Prikaz različitih faza šivaizma i višnuizma daćemo u X X X I i X X X I I pogl. str. str. 138. Wendy Doniger O'Flaherty. The Great God (Benares. Wiener Zeitschrift zur Kunde des Siiđ — u. 1976). o s i m toga ukazali s m o i na mitološke začetke ove metafizičke spekulacije (§ 68). § 140. Asceticism and Eroticism in the Mythology of Šiva (London. Stella Kramrisch. naročito str. 1972). HR. Le Yoga. str. Tako. 72 i dalje. 1964. Herman.kritička bibliografija 341 of Early Visnuisme (Utreht. videti Eliade. Clefs pour la pensée hindou (Pariz. isti. N. Cult and Symbols in Šakta Hinduism. Edgerton. O presistematskoj Vedanti videti odgovarajuća poglavlja u istorijama indijske filozofije S. koja karakteriše Brahman (u smislu totaliteta realnog ili apsolutnog Bića). Ananda K. de Glasenapp. isti. 1966. 228 i dalje. naročito 258 i dalje (androgin i boginja). Myth. 1—37. O kontinuitetu vedskih ideja u Upanišadama. A Study of the Indian Mother Goddess (Lajden. C. Kumarasvami je više puta ukazao na »tradicionalan« (tj. videti Eliade. str. Visnuisme and šivaisme: A Comparison (London. Madeleine Biardeau. V. up. 1964). »The Upanishads: What do they seek. F. O lajtmotivu »osloboditi se patnje«. manifestacije zla (demoni. Dasgupta i S. The Vision of Self in Earlv Veddnta (Delhi. Videti takođe bibliografije X X I V glave. naročito. 1951) str. str. O analogijama između indijskog simbolizma zarobljavanja ii oslobađanja stega. 1975. p o s e b n o str.) izlaze iz tela samog Boga (pre svega iz njegovog izmeta). str. § § 191—194. 49. 142 i dalje (»Mythologie de la Mémoire et de l'Oubli«). JAOS.

81. str. str. Dok je prema jogi uzrok njegovog nastanka nepoznavanje stvarne strukture duha (up. 153—57. videti Le Yoga. str. 1976) str. str. . . delo. Kao što s m o videli. 139 i dalje. »Some Internai and Comparative Problems in the field of Indian Religions« (u: Problems and Methods of History of Religions. 30 i dalje. 114 i dalje. 181 i dalje. »Some Sâmkhya and Yoga Conceptions of the Svetâsvatara Upanishad«. 140. PuMnbihari Chakravarti. 100 i dalje. 1930. Larson. 1960). 1956. 88 i dalje. II. isti. videti: Eliade: Le Yoga. nav. 361—364. JRAS. 1957. str. 87 i dalje (bugarska legenda) 87 (miordvinska legenda) 101 (vogulski mit). O' Flaherty. 102—122) str. Early Sâmkhya (London. Les strophes de Sâmkhya (Sâmkhya-Kârikâ) sa Gaudapadinim komentarima. odnosno da prevaziđu ljudsku uslovljenost. Le Yoga. The Origins of Evil in Hindu Mythology (Berkli. van Buitenen »Studies in Sâmkhya«. đnjarui) bez prestanka je veličana u Upanišadama i(up. delo. str. 80. 1964). Strukturen yogischer Meditation (Beč. De Zalmoxis à Gen gis Khan. O ontološkoj strukturi puruše (»Sopstva«). str. O modalitetima i »razvoju materije (prakriti). 364. Anne Marie Esnoul (prev. 23—24). brahmanske i puranske mitove koje komentariše W. H. 1977). § 80). 855—78. Larson. O idejama sankhje u Upanišadama. str.). Origin and Development and the Sâmkhya Sistem of Thought (Kalkuta. 1969). 1937). up. A. koje se postižu askezom ili upražnjavanjem joge (up. posebno str. 1952). van Buitenen. Yoga-sûtra. Lajden. up. « . Išvara Krsna. 181 i dalje. Što se tiče tumačenja nastanka sveta. str. The Beginnings of Indian Philosophy (London 1965) str. 227 i dalje. 22 i dalje. Videti takođe Corrado Pensa. Tekst na sanskritu i prevod s objašnjenjima (Pariz. B. Johnston. skoro magična m o ć »gnose« (vidja. 7—76). Pored toga videti: Corrado Pensa (prev). B. JAOS. 88—107. autori sankhje smatraju da je do razvoja (parinama) materije (prakriti) . izmeta ili senke Tvorca. Classical Sâmkhya An Interpretation of its History and Meaning (Delhi—Varanasi—Patna. Gerald James Larson. 15—25. str. § § 76 i dalje). str. Larsonovo delo sadrži kritički pregled interpretacija sankhja filozofije od Riharda Garbea do Radakrišnana (str. Za najvažniju bibliografiju. videti Le Yoga. » S t u d i e s . nav. up. I još: J. 17—56. Bibliografija tekstova i komentara o Samfchji uneta je u našu knjigu Le Yoga. ili s »čudotvornim moćima«. E. Sâmkhya-Kârikâ con il commento di Gaudapada {Torino. treba istaći razliku između sankhje i joge. str. F. božanskog porekla: čini sastavni deo božanstva. str. Meditaciju tipa Sâmkhje analizovao je Gerhard Oberhammer. Treba reći i to da na isti motiv nailazimo i u drugim mitologijama: sotona ili smrt rađaju se iz ispljuvka. Immortalité et Liberté. Zapravo samo zahvaljujući metafizičkom (ezoteričkom) saznanju rišiji su mogli da pobede neznanje (avidja) i stignu do oslobođenja.342 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a kao i dobro. To je ono u čemu Samkhja produžava vedsku i upanišadsku tradiciju. Ta tako reći magična m o ć gnose može se porediti sa silama koje pokreću rituali. 1971. A. Egerton je sasvim opravdano podvukao »magijski« karakter saznanja u Upanišadama. Up. Eliade. 27 i dalje. J. D. 139.

god. 1949). 232—235). 42 i dalje. njihovom poreklu i is tori j i. str. 1914). usmerenog ka dobrobiti puruše« (Sämkhya Kärikä). 1930). Maitri) o dva modaliteta Brahmana. W. 141.. prevod Yoga-darshana Upanishad objavljen je u knjizi Le Yoga et la tradition hindoue (str. Pariz. 1953). Hauer. proverena mnogo vekova pre njega. Filliozat: La nature du yoga dans la tradition. P. isti. »apsolutnom« i »relativnom«. Ein indischer Weg zum Selbst (Štutgart. Videti tekstove i komentare. Mas. Žan Varen (Jean Varenne) je preveo Huit Upanishads du Yoga (Pariz. Woods. Masson Oursei. 1954). Dasgupta. itd. up. 142. Vidi isto. Uostalom. N. 100 i dalje. Jacques Masui. 1973). i ina kraju. isto. Die Anfange der Yoga-Praxis (Štutgart. science de l'homme integral (tekstovi i studije.1963). ima samo trideset četiri sutre i verovatno predstavlja dodatak iz poznijeg vremena. 364—366. a ni pronalasci njegovog vremena. T. nije isključeno da je originalni tekst Joga-sutri. navedene u Le Yoga. itd. isti. str. o n e nisu njegovi pronalasci. »duhovnom« i »materijalnom«. 1932). objavljeni pod rukovodstvom ž a k a Masija Pariz. 366. Le Yoga (Pariz. nama poznati. str. Yoga. J. doživeo i više prerada. 1922). A Study of Patañjali (Kalkuta.kritička bibliografija 343 došlo usled delovanja »teleološkog instinkta«. kaivatjapada (kaivalfa=izolovanje). Alain Daniélou. m e đ u kojima ističemo kao najznačajnija: S. 1924). up. »Some internal and comparative problems«. str. u njegovom delu Tatvavaisaradi. Le Yoga et la tradition hindoue (Pariz. Yoga. Yoga.) tehnike askeze i meditacije koje izlaže ovaj autor Joga-sutri veoma su stare. Der Yoga. O jogističkim praksama. naročito o n i h srednjih (Katha. 57—108 (tehnike autonomije). Taj napor sankhja filozofije da prevaziđe dualizam purušafprakriti može se porediti sa spekulacijama Upanišada. 149—167 (joga i hinduizam). isti. usled uklapanja u nove »filozofske tokove«. takođe od pedeset i pet sutri. O Patanjđaliju i tekstovima klasične joge. Joga-sutre s Vjasinim i Vaćaspatimišrinim komentarima preveo je J. treća. govori o »čudotvornim moćima« (vibhuti). 109—148 (joga i brahmanizam). 1958). već predstavljaju iskustva. Le Yoga. up.. švetašvatara. 34 i dalje.. str. Ta dva tekstva ubrajaju se u najznačajnije do- . objavljenih do 1954. Joga-sutre sastoje se od četiri glave ili četiri knjige (pada): prva sadrži pedeset jedan aforizam (pedeset jednu sutru) i »poglavlje o jogističkom enstazisu« ( samadhipada) . H. n. up. Eliade. četvrta i poslednja. takvi tekstovi su Vjasina Joga-bhašja (IV—VII vek) i Vaćaspatimišrin komentar iz 850. e. Videti takođe C. . The Method of Reintegration (London. Der Yoga als Heilweg (Štutgart. The Yoga-System of Patañjali (Kembridž. druga obuhvata pedeset i pet aforizama i nazvana je sadhanapada (»glava o realizaciji«). philosophy in relation to other Systems of Indian Thought (Kalkuta. 1920). Najstariji. Études experimentales du techniques du Yoga (s predgovorom J. 42. O njemu su meditirali i dali svoje komentare brojni autori. ili III. isti. 31. Jean Varenne. Pensa. pa možda i V v. spisak déla o jogi. str. Brosse. Le Yoga. Yoga as Philosophy and Religion (London. 1971). pre Hr. Ma koje bilo vreme u kome je živeo Paranjđali (II v. 109 i dalje. § 82.

Annali. 139 i dalje i(Išvara u Atharvavedi). Gonda. tom III. Taj jogistički sistem od »šest članova« odigrao je značajnu ulogu u poznom budizmu i tantrizmu. str. "posebno str. Varenne. 122 i dalje <niz poznatih učitelja koji s-u podučavali Sondan ga yogu). 126—133.. 10 i dalje. Oberhammer. Yoga as Philosophy and Religion. Paíañjali et le Yoga (Pa- 143. ali se pojavljuje jedan »novi« kojeg -nema u patanđalijskoj tradiciji: tarka (doslovno. Eliade. B. J. 11 i dalje. Le Yoga. nav.344 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a prinose razumevanju Joga-sutri. Der Yoga. str. 374. Varenne. 1963. C. str. äsana). str. Dasgupta. 85 i dalje. 121 i dalje. tu ima smisao »vrhunskog saznanja«). Corrado Pensa. str. 5—7. Lindquist. str. Samavedi i Jadurvedi. Pensa. Hauer. 316 i dalje. O »obuzdavanjima« (jama) i telesmm i psihičkim »ovladavanjima« (nijama) videti Eliade. . naročito str. 19. Change and Continuity of Indian Religion (Hag. Osim joge »od o s a m članova«. S. Le Yoga. 158 i dalje -(Išvara u filozofiji i klasičnoj jogi). 1969. Varenne. O jogističkim položajima {asana) i savladavanju tehnike disanja (promajama) videti Le Yoga. Sad-anga-yoga (Inaugural Dissertation. 19. Varenne. Išvara se u Atharvavedi. nav. C. Siddhi und Abhinna. Patanjali et le Yoga str. Varenne. J. 1935). str. 1—35). Le Yoga et la tradition hinđoue. Eine Studie über die klassischen Wunder des Yoga (Upsala. pominje šest puta. Akad. str. J. Janaček. 322. Up. Der Yoga. niyama. Le Yoga. up. riz. 1969. str. Eliade. delo. Strukturen yogischer Meditation. 169—182. O Išvarinoj ulozi u klasičnoj jogi. Le Yoga. up. delo. Phil-hist. O sidhijima ili »čudotvornim moćima« videti S. str. 521—528). Odsutan u Rigvedi. 144. koji. str. 169 i dalje. str. 94 i dalje. 58 i dalje. str. str. str. Beč. 375 (bibliografija). Oberhammer. up. 83 •i dalje. 114—150. str. A. 141 i dalje. »rasuđivanje«. str. međutim. 128—134. 374—75. isti. 16 i dalje. d. »On the Purification Concept in Indian Tradition w i t h special regard to Yoga« (East and West. str. Videti: A. O samadhiju. str. Klasse. 1969).. 62—75. str. 145. 1977). 100 i dalje. W. 19. str. meditacija i »obuzdavanja« koji dovode do samädhija) indijska tradicija zna i za »jogu od šest članova« (sadanga-voga). N. Le Yoga. str. 135 i dalje. »The Sandangayoga«. t.. Tom nizu nedostaju prva tri »člana« (vama. 71 i dalje. str. Die Methoden des Yoga (Lund. 514—567. up. »The Methodical Principle in Yoga according to Patanjali's Yoga-Sütra«. up. nav. 6 i dalje. »On the Purification Concept in Indian Tradition«. »Osservazzioni e riferimenti per 10 studio dello sadanga-yoga« (Istituto Orientale di Napoli. 326 i dalje. str. Vidi Gunter Gronbold. 75—82. 1951. Hauer. naročito str. 1965) str. Wiss. a u najstarijim Upanišadama i Bhagavad-Giti postaje glavni cilj svih onih koji tragaju za oslobođenjem. Ar Or. str. Minhen. 118 i dalje (Kalaćakra-Tantra). delo. O jogističkoj »koncentraciji« (dharana) i »meditaciji« (dhjana). kakvu opisuje atanjđali (odnosno niza vežbi. HR. 551 i dalje. Le Yoga. nav. Strukturen yogischer Meditation (österr. 57—108: Patañjali et le Yoga. Pensa. 70. Zigmund-Cerbu. 53—101. 135 i dalje. 1962). 1932).Giti). O jogističfeim tehnikama videti Eliade. delo. 144 i dalje {u Upanišadama i Bhagavad.

T. »La Légende du Bouddha«. Essai sur l'experience libératrice (Pariz. H. 1948). K. »La Légende de la jeunesse du Bouddha dans les Vinayapitaka ancien«. str. Klasse.živeli u svom raju' na zemlji. Thomas. Coomaraswamy) i »orijentisanih na istoriju« (H. 3. E. II: Les derniers mois. delo. str. The Life of Buddha as Legend and History (London. 64. up. po definiciji. Pošto je podsetio na karakteristična metodološka stanovišta druge polovine X I X i početka XX veka — »myth oriented« (orijcntisanih na mitove) (E. Buddha: Geschichte und Legende (Cirih. pretendujući na to (ili pak iskreno verujući) da su ostvarili samadhi. Od mnogobrojnih delà koja govore o Sakjamunijevoj biografiji pomenimo kao najznačajnija: E. Istorijsku vrednost tradicija analizovali su Ernst Valdšmit (Ernst Waldschmidt). der Wiss. »The Many Lives of Buddha.apsolutne izolovanosti« (Varenne. Reynolds et Donald Capps. »Die Ueberlieferung vom Lebensende des Buddha« (Abh. Senart. 1927). Metafizičko opravdanje za takvo njihovo po našanje leži u tome što su im svi činovi u isto vreme lišeni i uzroka i tposledica. 147. The Biographical Process (Hag. 1962. »Stigavši. Studies in Honor of Mircea Eliade (Čikago. W. Švarc (Benjamin I. Bendžamen I. as Prof. André Bareau. 1974. a lišen posledica zato što na oslobođeni duh karman više ne može imati uticaja. La vie de Bouddha d'après les textes et les monuments de l'Inde (Pariz.kritička bibliografija 345 146. 162). 9. 100 i dalje. ovi nadljudi ne moraju više da vode računa o svetovnirn vrednostima. Foucher. Poslednje interpretacije analizovao je Frenk E Rejnolds (Franck E. Recherches sur la biographie du Bouddha dans les Sutra-pitaka et les Vinayapitaka anciens. Kern. tako i izvan zla'. »Le Parinirvâna du Bouddha et la naissance de la religion bouddhique«. kao i svih drugih pokreta spasenja. RHR. Myths and Symbols. Reynolds). von Glasenapp. A. Roger Godel. Oriens Extremus. Thapar . nav. isti. »If Buddhisme did indeed emerge within an urban commercial environment. prema definiciji. O konačnom oslobođenju i položaju đivanmukte (»oslobođenog za života«). 1958). lišen želja (budući da su u njemu vasane potpuno uništene). . 1951). str. Akad. 16 i dalje. 1949). in Gôttingen. 1970: Publication de l'École Française d'Extrême Orient). J. sve im je dozvoljeno i pretpostavlja se da mnogi od njih postaju jogini koji. isti.). videti Le Yoga. Oldenberg. d. A. Schwartz) je sasvim umesno skrenuo pažnju na nepouzdan karakter socioloških tumačenja pojave budizma. 1963). str. serija. 275—99. Lišeni uzroka zbog toga što je đivanmukta. isti. »The Superhuman Personality of the Buddha and its Symbolisme in the Mahàparinirvàna-Sûtra of the Dharmaguptaka«. 37—61. Rhys-Davids) — Rejnolds je analizovao nekoliko novijih pokušaja.kako izvan dobra. usmereniih ka objedinjavanju dveju pomenutih perspektiva: »mitološke« i »istorijske«. isti. 29 i 30. Phil-hist. str. 1969) str. 6—33. Svaki čin u đivanmuktinom položaju postaje bezrazložan i zbog toga se za njega kaže da je u stanju . le parinirvâna et les Funérailles (Pariz. Histoire du Bouddhisme indien des origines à l'ère Saka (Luven. 1947. koriste taj položaj da bi . br. 9—21. 1976). str. str. str. i Caroline A. 1950). 37—71. F. 1944. A Studv of Sacred biography and Theravâda Tradition«. (prir. 134. 162—63. Lamotte. u: Franck E. Varanne. I: De la Qûete de l'Éveil à la Conversion de Sariputra et de Maudgâlayana '(Pariz. BEFEO. H.

A. 63—64. . Stella Krainrisch. . it hardly strikes us as a particularly 'bourgeois' philosophy. Coomaraswamy. 1927. Aspects du Bouddhisme (Pariz. 25—35). 358.346 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja suggests. Missionswissenschaft u. 1935. up. up. »Die buddhistische Asita — Erzählung als sog. 1895). str. Festschrift F. pošto je Hrist srušio kult lažnih bogova.. str. 5. La religion populaire dans le canon bouddhique pâli (Luven. 1959. Deadalus. Asiatische Studien. »Contributions regarding the thirty-two characteristics of the Great Person«. nap. Roy (Sino-Indian Studies. str. 55 i dalje. (prir. G. Buddhism and the mythology of evil (London. delo. W. Budističke izvore o Märau naveo je i komentarisao J. Weller (Lajpcig. JRAS. 4. Ling. 148—160. 1957). up. 55 i dalje. 1962) str. O Maraovom iskušavanju videti E. 132—34. 1962). str. 1954). 27. 1975. Lokäyata. str. Liebenthal Festschrift. hair and usnïça crown«. C. Wayman. Sa Asitinim predskazanjem poređena je epizoda u kojoj stari Simeon. Maisson. Videti takođe: J. str. 112—131. 312—325. and Doubt: Perspectives on the First Millenium B. 1—7) str. O simbolizmu »Velikog Čoveka« (mahapuruša) videti: A. one has the feeling that the heart of Buddhism does not lie there«. prevod tog odlomka kod Foucher. primajući u ruke malog Hrista. 366—67. str. La vie du Bouddha. M e đ u t i m . 112 i dalje. Ulazak Bodhisatve u hram poređen je s jednom epizodom iz Pseudo-Mateja (gl. de Yong. 1954. up. Luka. Christian and Buddhist Simbols of . Boyd. koji takođe navodi i odgovarajuću ikonografiju. Brinktrine. Le Protoévangile de Jacques. str. str. 101 i dalje. 204—205. 103—113 i E.) K. navedenu u Le Yoga. J. O. str. videti Fušeov komentar. »The Age of Transcendence« (u: Wisdom. 3. III. F. Lamotte. 8—20. »Emblems of the Universal Being«. Spring. O materijalistima (Lokajata) videti bibliografiju. komparativna analiza sa iskušenjem Isusa (Luka 4 : 1—13). 1942). A Study in Ancient Indian Materialism ( N j u Delhi. 126—127. « . 214 i dalje. Paralelle zum Darstellung Jesu im Tempel«. str. K. 44—73. A. II. Revelation. 1928. nav. »La place de Màra dans la mythologie bouddhique«. 815—840. str. 1951). Na temu »Sedam koraka« nailazimo i u Marijinom rođenju. koji je preveo veliki broj opisa (str. Religionswissenschaft. Windsch. str. Zeit. Fouoher. 148. VI i komentar Henri de Lubac. 87 i dalje). te dve epizode stoje u suprotnosti: dok su egipatski idoli pali zauvek. 121. dotle su brahmanska božanstva pala ničice u znak odavanja počasti budućem Spasitelju. L'Enseignement de Vimalakirti (Luven. str. Foucher. Videti takođe J. 1959). str.. While she stresses the political and social doctrine of early Boddhism. Epizoda o rišiju Asiti opširno je ispričana u Lalita-Vistara. Wayman. W. J. 115—123. 3. Satan and Mära. Mara and Buddha (Lajpcig. str. La Vie du Bouddha. pogl. 243—260. Przyluski. up. A. 38. »The Buddha's cüda. svi idoli su popadali ničice pred njom«. T. 1—34. »L'épisode d'Asita dans Lalitavistara«. Regamey. 210. Santiniketan. O traganju za prosvetljenjem videti: A. str. nav. Journal of Indian Society for Oriental Art (Kalkuta). 1973. Pored toga videti i: Debiprasad Chattopadhyaya. C. str. Asiatica. blagosilja Boga (»jer m o j e su oči videle spasenje koje n a m s p r e m a š . f. delo. »Studies in Yyma and Mära«. str. X X I I I ) : »Kada je Blažena Marija ušla u hram (egipatski) s malim detetom. isto. »Encore à propos du Lalitavistara et de l'épisode d'Asita«.

I. O prvim preobraćenjima videti A. Fussman) je nedavno dokazao da je Mara u davna vremena u nekim krajevima bio smatran vrhovnim bogom. 107—115. 1962. Valdšmita (E. 1. Lamotte. nav. IIJ. »Buddha and Devadatta«. 71—91. Indian Antiquary. 181 i dalje. Aubover. 1968). »The Concepts of Buddhahood in earlier and later Buddhism«. 200 i dalje. 1970. map. O Devadatinom otcepljenju videti A. Indian Art and Letters. 1925. 1977. K. Hocart. str. 1975). »Der Buddha preist die Verehrungswurdig- . C. delo. 57. Die Ueberlieferung von Devadatta. up. i 149. H. str. 267—272. up. Journal of Indian History. »Pour une problématique nouvelle des religions indiennes anciennes« (JA. O poslednjem Budinom obedu videti A. str. str. str. 61—71. Aspects du Bouddhisme. 241—250. O Budinom pogrebu videti: C. str. de Lubac. delo. 7. T. »La Légende de Sundara et les funérailles de Bouddha dans l'Avadanašataka«. Niz stanja o kojima priča legenda o Budi analizovao ie Lamotte. 54. 168—169. 1881). Ris Dejvids i Herman Oldenburg. »Reste von Devadatta-Episoden«. »Les controverses relatives à la nature de l'Arhant dans le bouddhisme ancien«. Foucher. isti. V. Mephistopheles et VAndrogyne. 52. 1—10. »Le Bouddha insulta-t-il Devadatta?«. str.. 52 i dalje. G. L'Enseignement de Vimalakirti. J. »The Symbolism of sovereignity in Indian according to iconographv«. up. Videti i studije E. 150.. Bareau. 552 i dalje. Istorija prve budističke zajednice (samgha) ispričana je u Mahâvagga. M. 1957. 1938. 21—70. BSOAS. BEFEO. 211—240. 265. Mukherjee. ZDMG. videti talkođe: A. nav. A. prev. »Le partage des reliques du Bouddha«. E. 12. O arhatima. 98—99. Fisman (G. EKade. Bareau. str. Histoire. Przylu&ki. 363—64. »The Chakravarti concept and the Chakra (wheel)«. u: Mélanges d'Indianisme. str. O Budinim relikvijama videti: J. str. str. B. Prince. str. O »rope-trick« koji je koristio Buda. 1964. E. str. O »božanskom oku« (divjaćakšu) videti reference u tekstovima palijskog kanona i poznije literature E. i infra 159. I '(Oksford. Histoire. 341—367. 30. Vaudeville. 1952. 1964. koji govore o prosvetljenju. str. str. 193—204. Izvore. 1935—36. B. 27. 123. Lamotte. up. 33. str. 368—371. 1966). E. »La nourriture offerte au Bouddha lors de son dernier repas«. O simbolizmu ćakravartina ( = Vladar sveta) videti: J. Mélanges Chinois et boudiques. »An account of the Six Hair Relies of the Buddha (Chakesadhatuvamsa)«. str. in den Kanonischen Schriften (Minhen. naveo je Foucher. V. Soundara Rajan. Law. 87—118. Waldschmidt. 85—90. 26—36. O simbolici drveta Buđenja. Waldschmidt) navedene supra 147.kritička bibliografija 347 Evil (Lajden. str. 4. 718—756. 1923. str. str. Journal of Oriental Research (Madras). O »čudotvor nim moćima« (siddhi) i Budinoj zabrani njihovog ispoljavanja vidi Le Yoga. Louis Renou (Pariz. der Widersacher des Buddha. posebno str. u: Journal of the Oriental Society of Australia. Vinava Texts. str. 55 i dalje. 1971). »La transformation miraculeuse de la nourriture offerte au Bouddha par le brahmane Kasibhâradvâja«. Waldschmidt. up. Palijske i sanskritske izvore o besedi u Benaresu naveo je Lamotte. str. u: Études tibetaines dédiées à Marcel Lalou (Pariz. 28. 1970. 53. nap.

T. Religionsgeschichtliches Lesebuch. Philosophies of India. À vanished Indian religion {London. O Makhaliju Gosâli i ađivikama videti bibliografiju. C. 252—253. L. Coomaraswamy. Buddha und Mahävira (Minhen. Les études jaina. Smithsonian Institution. 1934). navedenu u Le Yoga. 7. Berlin. L. H. 152—153. History and Doctrines of the Ajîvikas. II. str. XLV). I. Guériinot. Termin ađivika objašnjavan je korenom ađiva. X X I I . »Le Jinisme« (Histoire des religions. 1965). L'Inde classique. Kalkuta. Der Jainismus (Berlin. Alsdorf. Altertumskunde. str. 388—89. 1935. Schubrig. von Glasenapp. 7). Religionsgeschichte. ali bi isto tako mogao poticati od izraza a đivat. napisanih na paliju. XXII. Najznačajniji prevodi đainskih tekstova: H. 14). ponovo objavljeno u Turfan (Getingen. isti. Schubring. 15. Die Lehre der Jainas nach den alten Quellen dargestellt ( = Grundriss d. Bibliografija i opšte studije: C. Quellen z. Bashama. »Die Mythologie des Jinismus« u: Wörterbuch der Mythologie. sv. 270—273. 1884. II Gianismo (Torino. O mitologiji . str. up. A. Budinim savremenicima. O svetlosti koja je obasjala noć Mahavirinog rođenja. 1—18). 6 i dalje. C. str. Heinrich Zimmer. 207—284 (isto.. 1965). »dug kao život«. 1951). SBE.348 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja keit seines Reliquien«. Gaina Sütras (Oksford. isti. 1105—1145). 1887. prev. N. 1970. str. Le Canon jaina). Najpotpuniji izvor o Gosali je đainski spis Bhagavati. Oksford. Filliozat. videti bibliografiju. up. Government Press. 1935). 155. 181—234. III. Jacobi. Đainsku umetmost i ikonografiju naročito je inspinisalo dvostruko Mahavirino »rođenje«. Akaränea Sutra. »Die Mythologie des Jinismus«. Leumann. fasc. Jaina Bibliography (Kalkuta. SBF. Ananda K. 7 [ = Gat«a Sütras. videti i J. II. 154. 389. I. up. »The Conqueror's Life in Jaina Painting« (Journal of Indian Societv of Oriental Art. 191]. Jozef Deleu. može se koristiti u engleskim prevodima. 1967). Brown. E Lamotte. a najbolja monografija ù kojoj su karišćem i tamulski izvori jeste monografija autora A. 1962). II. indo-arischen Philologie u. Caillat. str. Tiruparuttikunram and its temples (Madras. str. N. str. knjizi Von Ceylon bis 151. Jacobi. W. Miniatures paintings of the Jaina Kalpasütra (Vašington. str. 1927. Veliki broj tekstova. str. La religion djaina. 417—427. W. navedenu vi Le Yoga. I. što znači »način življenja ili opredeljivanje jedne klase za određeni način života«. 1926. Histoire. među kojima možemo izdvojiti kao naj- . str. Videti takođe bibliografije § 190. Die Jainas (Tibingen. po kojoj treba proći kroz puno egzistencija pre nego što se stigne do oslobođenja. Pariz. 1925). Worte Mahaviras (Getingen. str. što predstavlja aluziju na osnovnu doktrinu. 1926). Ramachandran. sv. Pored toga. État présent et tâches futures (Pariz. L. E. Les expiations dans le rituel ancien des religieux jaina (Pariz. Jozef Deleu. 1934). pt. 212—213. 511—516. sv.i ikonografiji Paršvi i Tirthankara. 1926). délia Casa. W. Jain. Opšte studije: H. 1945). dec. O asketama i drugim vernioima.

1961). takođe L. str. 16). 1931. str. delo. Bouddhisme. W. 1915). F. prev. prev. Rahula. 1935). 1946). Thera Narada. 1952. 1965. prev. 11—69. C. L. 141—169.. prev. J. str. Conze. Rhys Davids (Oksford. Théorie des douze causes (Gent. T. 1913). Przyluski. 1959. »Pratityasamutpada«. 32. str. BEFEO. str. Law. 1954. 40 i dalje. nav. 1959). F. delo. 1904). Woodward (London. »Kamma. 79 i dalje. L'Enseignement du Bouddha d'après les textes les plus anciens (Pariz. Lamotte i J. III (Payot. izdanje 1921). Khuddakapatha. Die Philosophische Grundlage des alteren Buddhismus (Hajdelberg. Ed. M. W. Conze. 43—63. »On the Relationship between Early Buddhism a n d other Contemporary Systems«. BSOAS. Conze. 1977). 16 i dalje. 9—246) str. 1917—1930. 1937. 32. A. II (Puna. C. delo. Hermann Oldenberg. 8). Pali texts Society. C. Minor Anthologies I. 9. Warder. The Book of Kindred Sayings (Samyuttanikâya). prev. S. Translation Series. T. 2 toma (Oksford. E. Harper Torchbooks. Vidi isto str. 34 i dalje. T. Literatura o osnovnim načelima Budinog učenja dosta je obimna. Harper Torchibooks. L. Buddhist Thought in India (London. Up. 13—82. Banerjee. A Barreau. 157. 77 . 1966. Hare (London. Dhammapada. O doktrini anatte videti L. 1926—27. II. Die Lehre der Upanishaden und die Anfange des Buddhismus (Getingen. Le bouddhisme. 10. 5—6). 1896. 1925). Sacred Books of Buddhists. Thomas. str. 9—67). 1881. Mas. Lord Chalmers. Early Buddhist Scriptures (London. Indian Historical Quarterly (Kalkuta). L. isti. P. Buddhist Texts through the Ages (Oksford. Najbolji opšti pregledi su: Ed. 7). nekoliko izdanja). A. A. 287—292. str. Payot. J RSA. Nirvana (Pariz. de la Vallée Poussin. Law Volume. »l'Histoire de l'étude du bouddhisme indien«. E. Buddha sein Leben. Sacred Books of Buddhists. C. C. 156. A History of Indian Philosophy. 158—175. 240—243. 24—27). 1935. 261—264. de la Vallée Poussin.Lilian Silburn. Further Dialogues of Buddha (Majjhimanikâya) prev. V. Bibliografiju prevoda dao je André Bareau. str. i K. nav. B. Edward Conze. Translation Series 22. Walpola Rahula. Warren. Minor Anthologies. Buddhism in translation (Kembridž. Buddhist Scriptures (Harmondsvorth. »The Formulation of the Prattîtyasamutpâda«. 13—14. F. E. B. Rhys Davids i F. The Book of Gradual Saying (Anguttaranikâya. 7. » B o u d d h i s m e et Upanishad«. nav. str. franc. Le Bouddhisme dans son Essence et son Dévelopment. Woodward i E. I (Kembridž. 3 toma (Oksford. Etudes et matériaux. Rahula. 84 i dalje. 1932—36. 1956. 1964). Ris Dejvids. 1922) str. A. 227—234. »Le bouddhisme indien«. Walleser. u: Les Religions de I Inde«. isti. seine Lehre und seine Gemeinde (Berlin. W. str. str. Udana. prev. Woodward (Oksford. »Verses of uplift« and Itivuttaka »As it was said«. str. str. »Le bouddhisme indien«. str. A. K. or the Buddhist Law of Causation«. Videti takođe M. O obrascu dvanaest uzroka videti: Surendranath Dasgupta. Bareau. 1899—1921: Sacred Books of The Buddhists. 18. Le Bouddhisme (Pariz. 2—4). Njujoik. pt. Među antologijama izdvojmo kao najkorisnije: H. Sacred Books of Buddhists. Buddhisme: its essence and development (Oksford.kritička bibliografija 349 važnije: Dialogues of Buddha (Dïghanikâya). 1951. 1932. 1962).

O odnosima između Joge i budizma vidi L. Brisel. 1972. videti još Gerhard Oberhammer. 91 i dalje. Die Buddhistische Versenkung (Minhen. 1917). 0 »Vrhunskoj spoznaji« (abhiđnja) videti L. »Die drei Richtungen in der hilosophie des Buddhismus« (Rocznik Orjentalistyczny. str. Le Yoga. 60 1 dalje. The Buddhist Nirvana and its western Interpreters (Čikago i London. delà Vale Pusena i T. isto. 1968). str. str. Stciherbatsky. 1938. Stcherbatsky) (str. Buddhist Meditation (London. up. O đainama i dhamajogi videti L. Fridrih Hajler (Friedrich Heiler) je analizovao pojam nirvane kao religioznog iskustva: up. The Early buddhist Theory of Man Perfected: A Study of the Arhat (London. str. 169 i dalje. str. 1977). 429—464. 3. O budističkim tehnikama meditacije videti Le Yoga. »A bibliographical Essay on Works related to Early Theravada and Sinhalese Buddhism«.350 i storija verovanja i religijskih ideja i dalje. F. Eliade. 1954. i The Conception of Budhist Nirvana (Lenjingrad.. O »putu ka nirvani« i simbolizmu inicijacije videti M. Cambersburg. A gledišta ščerbackog videti u: The Central Conception of Buddhisme and Meaning of the World »Dharma« (London. de la Vallée Poussin. 1925) i u članku »Nirvana« u Indian Historical Quarterly. str. i C. 4. 223—252). str. Strukturen yogischer Méditation (Beč. W. Conze. 183 i dalje. Grace Constant Loimsberry. »The Two Wheels of Dhamma: A Study of Early Buddhism« (u: The two weels of Dhamma. Th. O arhatima videti Le Yoga. naročito poglavlja o Hermanu Oldeiibergu (str. 1950). de la Vallée Poussin. L. 107—121). bibliografija. isto. posle duge polemike svaki od ove dvojice naučnika prihvatio je tumačenje njegovog protagoniste. 160. Prva tumačenja de la Vallée Poussin videti u The way to Nirvâna: Six lectures on Ancient Buddhisme as a Discipline of Salvation (Kembridž. 178 i dalje. 10. M. 1918). 1923). 221—248) i polemike između L. Le Bouddhisme. Međutim. str. 1927). 123 i dalje. T. 382—83. »Buddhica«. 159. 6. up. »Le bouddhisme et le Yoga de Patanjali« (Mémoires chinois et Bouddhiques. A. Rhys Davids (str. »Le Bouddha et les Abhijnàs«. 1937. Izvrstan istorijski pregled zapadnih tumačenja nirvane dao je Guy Richard Welbon. de la Vallée Poussin. (HJAS. od istog autora. 189—222). 347—48. de la Vallée Poussin. Museon. Conze. 1928. »Nairatmya and Karman«. 248—296). 173 i dalje. str. takođe Maryla Falk. Le Yoga. str. O problemima koje postavlja najstariji budizam videti Frank Reynolds. E. Le Yoga. 1937. EMade. 273 i dalje. up. 383 a dalje. 194—220). takođe: Isaline Horner. 1956). Eïïade. 1975) str. 158. up. Bareau. Immortalité et Liberté (Pariz. izdanje. Pensilvanija. 1931. str. . A. str. u: Louis de la Vallée Poussin Mémorial Volume (Kalkuta. »Musila et Narada« (Mémoires chinois et bouddhiques. 1934. str. str. Up. 102 i dalje. Buddhist Meditation in the Southern School (London. Ščerbackog (Th. 1—37). 384 {bibliografija o »čudotvornim moćima«). bez datuma). »Le bouddhisme indien«. E. 1936). 335—342. up. str. Nirvana (Pariz. 44. str. 6—30. 5. str. isto. str. i navedenu bibliografiju. 137—160).

1959). Revue Belge de Philologie et d'Histoire. A History of Roman Religion (London. I—II: La Conquista del primato in Italia (II izdanje.kritička bibliografija 351 O mističnoj strukturi asamskrita videti André Bareau. 39. iako korisne zbog dokumentacije. Delo: Pietro de Francisci. Torino. Évolution de la notion d'asamskrta (doktorska teza 1951). II 'izdanje 1974). 402 i dalje. 161. 107—405). videti. koja je takav naziv dobila zbog bogatstva u organskim materijama. L. 67 i dalje. O slikama uništenja uslovljenog sveta (Budinog »razaranja kuće« i »rušenja krova« koje čine arhiati) videti Eliade. A. 100 i dalje. Rome et la Méditerranée occidentale jusqu'aux guerres puniques (1969) str. Franz Altheim. str. 1960. 1938. Dumézil. str. Images et symboles. L'Absolu en philosophie bouddhique. Études sur la religion romaine (Rim. SMSR. str. str. 1967. presented to Gershom G. 1961. 1962). Firenca. 1956—1960). fasc. sadrži nekoliko poglavlja o društvenim strukturama i arhajskim religijskim idejama (str. str. iz koje su seljaci. milenijuma Lacijem je vladala civilizacija vilanovijanskog tipa. Les religions étrusque et romaine (1948). Piganiol. Latte. str. The Archaic Community of the Romans (Kembridž. isti. 154). Palmer. Phases in the Religion of Ancient Rome (1932). Nicola Turchi. Die Religion der Rômer . . Pariz. G. I. de Sanctis. ali videti kritiku A. 1972). Posle objavljivanja delà G. Dumézil. Histoire psychologique et politique de la religion romaine (1957. Romische Religionsgeschichte (1960. pre svega. Kurt Latte. 32. Histoire de Rome (V izdanje. Wissowa. Cyril Bailey. La religion romaine archaique (1961. Izuzetno bogatu literaturu o prvobitnoj Italiji i poreklu Rima naveo je Jacques Heurgon. BreMch. Rome et la Méditerranée occidentale. 5: K. A. Grenier. Prvi talas ariofonskih populacija. Robert E. Minhen. 1951). nazvane »teramara« (»po terra mar(n)a. I (Torino. G. Primordia civitatis (Rim. 1970) — gde autor kritikuje Dimezila a da ga nije čitao (up. La Religione di Roma antica (1939). Jean Bayet. koje su znale za metalurgiju bakra i primenjivale spaljivanje. 311—354 i brojne Dimezilove primedbe koje s m o ovde naveli). izdato je još nekoliko opštih pregleda religija u doba carstva i republike. prema predanju. naselio je severnu Italiju u II milenijumu: ti narodi su bili tvorci civilizacije. koje je i danas pouzdano. II izdanje 1973). »Briser le toit de la maison: Symbolisme architectoniques et physiologique subtile« (u: Studies in Mysticism and Religion. crpli đubrivo«. JerusaMm. inter alia str. Storia di Roma. 64). isti. Scholem. Pareti. Početkom I. 131—139). Pierre Boyancé. La religion romaine antique (1955). 7—50. Drugi talas je stigao krajem II milenijuma i to su bili Vilanovijanci: oni su znali za upotrebu gvožđa i pepeo pokojnika polagali su u u m e od pečene zemlje koje su zakopavali na dnu bunara. Contribua alio studio del diritto auguróle. i zapažanja Pierangelo Catalano. Storia dei Romani. 1912). Jacques Heurgon. Od opštih istorija treba pomenuti: A. 542 i dalje.masnoj zemlji'. nemačko izdanje 1931). Religion und Kultus der Rômer (II izdanje. 1961. ove stranice se ipak moraju čitati veoma oprezno (videti kritiku G. Izbor prevedenih latinskih tekstova možemo naći u Religionsgeschichtliches Lesebuch.

137 i dalje. str. str. VI izdanje. Pivel ovu verziju poredi s komadanjem Puruše. up. O indoevropskom nasleđu vidi G. str. sadrži neiscrpan majdan informacija. O kosmogonijskom značenju osnivanja gradova up. Les grands mythes de Rome (1949). 1—26. G. The Fasti of Ovid. III izd. Le mythe de l'éternel retour (novo izd. Den y s d' Halicarnasse. Rom arch. archaique. Eliade. Dumézil. čiji tekst detaljno opisuje rituale jednog svešteničkog kolegijuma (očišćenje grada i lustracija stanovništva) videti J. 1959: tekst i komentar. str. str. antique. 259—437. Fasti. rom.. Bruce Lincoln. Kokles i Scevola Kiklop i Levak naizmenično spasavaju Rim. I—V (London. L'Héritage. rom. Romulus. str. Dva bogalja. 91 i dalje. u: Storia delle Religioni (fondata da P. Dumézil. O italskim. str. 1971). 2. 1969) str. rom. 1964). Ovide. II. A History of Roman Religion. str. 27. Dumézil. »The Indo-Europeain myth of creation« (isto. Devoto. The Bronze Tables of Iguvium (Baitimor. 290 i dalje. 1961). 121—145). A. 497. str. 1927) i u delu Fredericka C. 1957).. str. reprodukcija jednog članka objavljenog 1955). Prevod sa komentarima J. G. skrivene pod odećom. 90 (gde autor navodi i ranije svoje radove). 0 mitološkom modelu rata sa Sabinjanima up. O simbolizmu predskazanja (dvanaest orlova koje je video Romul) videti Jean Hubeaux. O indoevropskim mitološkim motivima. str. Jaan Puhvel. Le mythe de l'éternel retour. str. 82 i dalje. 155). 18—33 (Rel. Granta. Die Heilige Stadt (štutgart. 162. archaique. str. Pfiffig. d Gajomarta. 56. str. 16. L'héritage indo-europeen à Rome (1949) i naročito Mythe et Epopée.. Poultney. »Les trois grands dieux d'Iguvium« (u: Idées romaines. a drugi žrtvujući svoju desnu ruku pred etrurskim poglavarom u jednom heroj- . 157 i dalje. izneli. 1975. otkrivenim u Gubiju u Umbriji. 30 i dalje. Tabulae Iguvinae (Rim. Roman Myths (London i Njujork. str. O mitologiji Romula i Rema videti Michael Grant. gde su analizovana predanja o prva četiri kralja.352 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a u. opsednut Parćandma: »jedan zahvaljujući vidovitosti svoga oka. diretta da Giuseppe Castellani. mesapijskim. takođe F. Werner Müller. 1919). La rel. str. O Iguvinskim pločama. 1921) str. tekst i komentar 1962). »Reimus et Frater« (HR. 146—157). Horace et lès Curiaces (1942) i La rel. der Synkretismus der Kaiserzeit (Tibingen. naročito str. 673—724 (dobra bibliografija). takođe Les dieux souverains des Indo-Europeens (1977).. Ancient Roman Religion (Njujork. Religion romaine archaique. 127 1 dalje. Up. Altheim. Dumézil. 2. str. up. Torino. Frazer. u rimskom mitu ta epizoda je s Rema preneta na njegovog brata blizanca »zato što jedan čovek može biti ubijen samo jedanput« (nav. Tacchi Venturi. 9—51 (Roma quadrata). Philologische und Religionsgeschichtliche Studien zu den Tabulae Iguvinae (Beč. 499—500. Eliade. prikrivenim u »priči« o Horaciju i Kirijasima i u priči o Koklesu i Scevoli videti G. Plutarque. itd. 167—178.. J. Jmira. 7—33). delo. 158 i dalje. G. Mythe et Epopée. 1969. W. Religio Iguvina. I (1968). Osim najpoznatije verzije — da je nestao za vreme jedne oluje — jedno drugo predanje saopštava da su ga zbog tiranskog ponašanja ubili senatori koji su ga potom raskomadali i k o m a d e tela. kao i antičkim sicilijanskim religijama vidi opšti pregled Aldo Luigi Prosdocimi. I. »Le religioni dell' Italia antica«. paleovenetskim.

str. god. Bayet. arch. credo i fides. 1967—68. augur maiestas i gravitas. itd. Rel rom. 31—55. 172—206. str. archaïque. Promitor (za smeštanje letine u koševe). up. 51 i dalje. Ova legenda i m a svoju paralelu u skandinavskom paru bogova. takođe P. Fugier. »Les énumerations de prodiges dans 1' oeuvre de Tite-Live« (Revue de Philologie. Blooh. o d n o s n o Odina i Tora. Dumézil. stiče natprirodno saznanje. Zapitane šta da se radi. 91—101). ponovo objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. Annuaire de l'École Pratique des Hautes Etudes. La rel. O domaćem kultu videti A. str. Up. Subruncinator (za okopavanje). 184 (paginacija knjige). 1971. ] u hram Spes«. M essor (za žetvu). str. 141—55. I. Videti diskusiju o tezama H. a n a v e o ga je Varon u tekstu koji je sačuvao Servije (ad. a drugi. žorž Dimezil je dao briljantnu analizu izvesnog broja rimskih religijskih pojmova. 16. 21). 177—205). Spisak je uzet iz Libri iuris pontificii Fabiusa Pictora. Harvard Theol. up. Connecter (za prevoženje). str. rom.. spasava bogove (Dumézil... Grom je udario [ . str. 44—63). Review. 31—152. . 584 i dalje (str. 62) priča o čudima koja su se desila u toku jedne od najdramatičnijih zima u periodu punskih ratova. 164. rom. Cummont. de Marchi. str.: »Na Forumu boariumu jedan vo se sam u s p e o do trećeg sprata i odatle stropoštao«. Conditor (slaganje). takođe Dario Sabbatucchi. ~ 218. 1951. de Saint-Denis. 1951—52. La rel. Ćoravog i Sakatog. itd. a na Aventinu posvećena je njena bronzana statua. Oburator (za površinske radove). U Picenumu pljuštalo je kamenje. Jedan spisak koji n a m prenosi Varan nabraja božanske entitete koji upravljaju pojedinim trenucima zemljoradničke aktivnosti: Veruactor je bio zadužen (za ugar). O specifičnom karakteru rimske religioznosti videti Pierre Grimai.. La Civilisation romaine (1960) str. Grimai. R. 27—51. R. videti takođe Dimezilove primedbe. u nizu svojih studija koje su ponovo objavljene u Idées romaines (1969). 2 t. Dumézil. Imporcitur i(za duboko oranje) Institor (za setvu). 90). Dumézil. Junoraino koplje s â m o se premestilo. G. 1974. Sarritor (za plevljenje). 1950). J. žrtvujući desnu rubu čeljustima demona-vuka. str. »'Fides' et le secret«. R o s e (up. str. »Magie et religion à Rome«.kritička bibliografija 353 skom činu lažnog zaklinjanja«. »Les Feriae Sementinae« (RHR. 126—142). . arch. Georg. Ve section. 1896—1903. 163. str. 85 i dalje. rom. str. J. Bayet. Vidi E. 36 a dalje (sa ranijom bibliografijom). arch. ius. Schilling. G. p o t o m je Junoni bilo darovano zlato. 1950. II culto privato di Roma antico. H. str. »Sacer« (SMSR. »Préssages figuratifs déterminants dans l'antiquité gréco-latine« (Hommages à F. Sibilinske knjige su naredile devet žrtvenih dana. »Čitav grad predao se pokajničkim ceremonijama«: najpre lustracijama. arch. 23. žrtvujući oko. objavljeno ponovo u Croyances et rites dans la Rome antique. težine 40 Mvri i uneto u n j e n hram. Brisel. str. La Rel. nap. str. bibliografija). str. 590. 22 . Recherches sur l'expression du sacré dans la langue latine (1963). Wagenwoort (Roman Dynamisme. »od kojih prvi.. Tit Livije ( X X I . RHR. naročito »Numen and Mana«. Ljudi su po poljima u daljini videli utvare odevene u belo. u Rel. rom. »predstave brodova zablistale su na nebu. I. 109—130) i H. 1936. Les prodiges dans l'antiquité classique (1963). a zatim prinošenju žrtava. O religijskoj ulozi cudâ videti J. 1942. 1. Occator (za drljanje). str.

479—549. Mommse. Romulus. Grenier. str. J. Recherches sur quelques fêtes mobiles du calendrier romain (Lijež. 1959). 45. str. 111—123. 1958. delo. i bibliografija k o j u je naveo Latte. Fêtes romaines d'été et d'automne (1975). O sveštenstvu videti J. 94 i dalje. »Mundus patet«. Beiheft. vreme se obeležavalo svetkovinama. otvorene dveri tužnih podzemnih božanstava« (Varron. Death and Burial in the Roman world (1971). Histoire. K. Bayet. Rodhe. 18). ponovo objavljeno u Idées Romaines. Up.. I. 2. str. 821—824). str. Saturnalia. 33. nav. IV. nisu isto š t o i larve koji dolaze i uznemiravaju žive u bilo koje doba godine. 32. M. a takođe i malo zemlje poreklom iz postojbina njegovih drugova (Plutarque. Rel. Rel rom. Dumézil. Mrtvi se vraćaju još 24. 100. 89 i dalje: i 298 (bibliografija). 2. avgusta. arch. 9—10) reprodükovao je i komentarisao Dumézil. 305 i dalje (templum). F asti. 16—29. I. delo. 292 i dalje (pomerium. Videti takođe Giulia Piccaluga. 567—583. raka koja vodi u podzemni svet. O svetkovinama. 1876—1886). Die heilige Stadt. 118. O manima videti F. 188—200. Handbuch der römische Alterthümner (I—VII. nav. str. »Kada se otvori mundus. 339 i dalje. nap. SMSR. str. 24—27. 81—87. Formulu devotio (Tite-Liive. O rexu i njegovom odnosu prema vrhovnim flaminima up. str. 1957). 373. str. Henri de Bonniec. O rimskom kalendaru videti A. 16. Videti Stefan Weinstock. up. Elementi spettacolari nei rituali festivi romani (Rim. kao i u svim tradicionalnim društvima. Rheinische Museum. nav. J. str. »Penates e Lares«. Ahnenkult u. 234—415. 1938. takođe Gordon Williams. delo. Delatte. str. 407—17. »Le rex et les Flamines mairores« u: The Sacred Kingship (Lajden. str. Toynbee. 1930.. XI. Rel. nap. rom. 1961. kada se otvara mundus. Dumézil. str. arch. 1969. Marquart i Th. 1943). Dumézil. Latte. to upravo objašnjava poseban značaj pridavan kalendaru. 165. str. Videti takođe Dumézil. Müller. 177. 1—4. Dumézil. Journal of Roman Studies. VIII. Dumézil. G. delo. W. nav. str.. str. Römische Religionsgeschichte. C. Ovide. bibliografija). Lemuri koji pohode domove u vreme majskih svetkovina Lemurija. G. Die Kultsatzungen der romischen Pontifices (Religionsgeschich- . G. str. I. 248 i dalje. navedeno prema Macrobe. »Some aspects of roman marriage ceremonies and ideals«. delo. izd. »La préhistoire des flamines majeurs« (RHR.. str.354 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a 600—610. onda su. 195—212. 108 i dalje. 156—66). str. da tako kažemo. 356—58. up. str. novembra. 1965). nav. Wissowa. III. 5. Ali termin mundus je takođe označavao i jamu u koju je Romul bacio prve plodove »svega što se po običaju smatra dobrim. i po prirodi neophodnim«. Contributi allo studio del diritto augurale. U Rimu. 48. 175—184. vezanim za određene periode u godini i njihovim božanskim zaštitnicima. Dumézil. oktobra i 8. Börner. O kolegijumu prvosveštenika i pontifexu maximusu videti G. Le culte des Cérès à Rome (1958). Ahnenglaube im alten Rom (ARW. L. Piccalu