BIBLIOTEKA

KARIJATIDE
Osnivač SVETOMIR LAZAREVIĆ 1900—1939

Urednik MILUTIN STANISAVAC

Beograd, 1991.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA
2
Od Gautame Bude do trijumfa hrišćanstva

Mirča Elijade

Napisao

PROSVETA

Naslov originala

Mircea Eliade HISTOIRE DES CROYANCES ET DES IDÉES RELIGIEUSES
2. De Gantama Bouddha au triomphe du christianisme © Payot, Paris 1980

Prevela MIRJANA PERIC Recenzenti MILAN KOMNENIC MILUTIN STANISAVAC

Za

Kristinela

PREDGOVOR
Nepredviđene okolnosti su usporile izlazak iz štampe drugog toma Istorije verovanjâ i religijskih ideja. Iskoristio sam ovo zakašnjenje da upotpunim bibliografiju za pojedina poglavlja tako što sam naveo i radove objavljene 1977. i početkom 1978. godine. Bibliografije su nejednakog obima jer sam nastojao da nestručnjacima, običnom čitaocu, obezbedim što veći broj informacija koje se odnose na manje poznata pitanja (religije drevne Kine, Kelta, Germana, Tračana; alhemija; apokaliptika; gnosticizam itd.). Da ne bili opteretio veličinu knjige, preneo sam u naredni tom odeljke o religijama Tibeta, Japana i severne i srednje Azije. Prema tome, morao sam da podelim treći tom u dve knjige, od kojih će svaka imati oko 350 stranica: prva, od uspona islama i širenja tantrizma do Joakima iz Flore i milenarističkih pokreta u XII i XIII veku; druga, od otkrića srednjoameričkih religija do savremenih ateističkih teologija. Ne propuštam da se zahvalim mojim prijateljima i kolegama, profesorima Polu Rikeru (Paul Ricoeur) i Andreu Lakoku (André Lacocque), kao i g. Žan-Liku Pidu-Pejou (Jean-Luc Pidoux-Payot), koji su pristali da pročitaju i ponešto poprave u nekolikim poglavljima ovog drugog toma. Naravno, ni ovoga puta delo ne bi bilo dovršeno na vreme da nije bilo prisustva, ljubavi i požrtvovanosti moje žene. Čikaški univerzitet, maj 1978.

Mirča

Elijade

XVI POGLAVLJE

RELIGIJA STARE KINE

126. Verovanja u neolitu Kina predstavlja izuzetno privlačno područje za istraživanje, kako za istoričara religije tako i za istoričara kulture. To je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da njeni najstariji arheološki dokumenti potiču iz VI i V milenijuma; neki od njih omogućavaju da se različite preistorijske kulture prate u kontinuitetu, pa čak i da se tačno odredi njihov doprinos stvaranju klasične kineske civilizacije. Uostalom, kao što je kineski narod plod mnogostrukih etničkih kombinacija, tako i njegova kultura predstavlja složenu i originalnu sintezu u kojoj se ipak može utvrditi nekoliko izvora. Prva neolitska kultura otkrivena je u blizini mesta Jang-šao, po kojem je i dobila ime, gde su 1921. godine pronađene oslikane vaze od gline. Druga kultura, karakteristična po crnoj grnčariji, otkrivena je 1928. u blizini Lung-šaoa. Međutim, opšta klasifikacija svih faza i profila neolitskih kultura mogla je biti izvršena tek posle 1950, zahvaljujući brojnim iskopavanjima obavljenim za poslednjih trideset godina. Datovanjem pomoću radioaktivnog ugljenika hronologija je iz osnova izmenjena. Najstarije naselje kulture Jang-šao pronađeno je u mestu Pan-po (pokrajina Šansi). Datovanje radioaktivnim ugljenikom upućuje na —4115. ili ~4365. godinu, dakle, na V milenijum i otkriva da se život u naselju odvijao u periodu od 600 godina. Ali period Pan-po ne predstavlja prvi stadijum kulture .Tang-šao.1 Prema autoru najnovije sinteze kineske preistorije, Ping-ti Hou, zemljoradnja kojom se kinesko stanovništvo u VI milenijumu bavilo lokalno je otkriće, isto kao i pripitomljavanje nekih životinja, keramika i obrada bronze. 2 A sve donedavno razvoj neolitskih kultura i bronzanog doba u Kini objašnjavao se širenjem zemljoradnje iz jednog ili pak većeg broja centara antičkog Istoka. Nije naše da rešavamo ovaj spor. Sigurno je da su neke tehnologije otkrivene ili iz osnova izmenjene u Kini, ali je isto tako verovatno da je preistorijska Kina brojne elemente kulture primila sa Zapada, preko Sibira i stepa Centralne Azije.
1 1

Ping-ti Ho, The Cradle of the East, str. 16 i dalje. Ho, nav. delo, str. 43 i dalje, 91, 121, 177 i dalje.

Moguće je da raspored četiri figure upućuje na kosmološku predstavu. vrača ili sveštenika. Ribe svakako imaju seksualno značenje. Posuđe i hrana. ukazuju na kosmologiju.10 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Arheološki dokumenti mogu nas upoznati s nekim verovanjim?. str. rađanja.. koji je iz jednog crteža falusa izveo piktogram cu što označava pretka. 5 Dobra reprodukcija u Novoj knjizi. Andersson. 279 i dalje. 9. plodnost i smrt. sasvim je moguće da ovi ukrasi izražavaju nadu u zagrobni život i »ponovno rađanje« na drugom svetu. Hanna Rydh. str. teologija. Crtež s dvema ribama i dvema antropomorfnim figurama verovatno predstavlja neko natprirodno biće ili pak »vršioca svetih obreda«. pronađeni u grobnicama. 315. 275 i dalje). G. kako bi duši bilo omogućeno da iz urne izlazi i u n j u se vraća. ali na osnovu njih neosnovano je zaključivati o celokupnom religijskom sistemu preistorijskih populacija. obnavljanja i ponovnog rađanja. 4 J. Crveno obojene glinene vaze. 3 . 154. a ta ideja je bila široko rasprostranjena u kultu predaka bronzanog doba (epoha Šang). Ho u umHo. na primer. § 12). struktura i morfologija obreda teško će se dokučiti samo na osnovu arheološkog materijala. dok su zajednice sledećeg perioda Lung-šao predstavljale prelaz ka patrilinearnom društvu za koje je bio karakterističan veliki uticaj kulta predaka. koja one na sebi nose — trougao. »Symbolism in mortuary ceramics«. Tako. zajedno sa centralnim blatištem i otvorom za dim. Children of the Yellow Earth. delo. u velikim urnama otvorenim pri vrhu. Na sličnu praksu i verovanja nailazimo u nekim preistorijskim kulturama Bliskog istoka i istočne Evrope. 103. Dakle. Ping-ti Ho smatra da izvesne predmete od kamena i njihove reprodukcije na vazama treba smatrati falusnim simbolima. ali i značenje vezano za kalendar (sezona ribolova odgovara određenom periodu godišnjeg ciklusa). tipičnu za mnoge neolitske i tradicionalne društvene zajednice (up. 5 Ali njegovo tumačenje i danas je nepouzdano. svedočanstva o religiji koja nam je pružilo otkrivanje neolitske kulture Jang-šao gotovo se sva odnose na ideje i verovanja vezana za osvećeni prostor. The Archaeology of Ancient China. Prihvatajući mišljenje još nekih istraživača. Prema Ping-ti Hou (str. svuda. oslikane pogrebnim temama (death pattern). svedoče o verovanju u zagrobni život. posmrtna urna je predstavljala »obitavalište« umrloga. up. Poput Karlgrena. si. posebno su zanimljive. str. Položaj sela i struktura naselja. str. Kwang-Chih Chang. Deca su sahranjivana pored naselja. 4 Tri ikonografska motiva. Zajednička kuća po selima bila je smeštena u samom centru i okružena kućicama dopola ukopanim u zemlju. Mitologija. šahovsko polje i školjka kori. društvene zajednice epohe Jang-šao bile su matrilinearne. nav. karakteristična isključivo za vaze s pogrebnom namenom — vezuju se za dosta složen simbolizam koji objedinjuje pojmove polnog sjedinjavanja.3 Drugim recima.

plodnosti. 314. str. brojnim i osobito dragocenim proročanskim natpisima. s neizbežnim modifikacijama. bilo istorijski bilo morfološki. koje u neku ruku anticipira ideju jedinstva/totaliteta Kosmičkog života koja će preovladati u kasnijim epohama. delo. kao izvora magijsko-religijske moći. Das Haus als Weltort der Seele. izvesni keramički p*redmeti u obliku malih koliba — koji su istovremeno služili i kao posmrtne urne — mogu se porediti sa sličnim primercima evropske preistorije i sa mongolskom kolibom. neka dela iz poznijih perioda (npr. Što se tiče religijskog života. na značaj predaka. i najzad. verovanja. 8 Reč je o metodi proricanja prilično rasprostranjenoj u severnoj Aziji: dok se zagrevala kost ili oklop. 8 Osim toga. Karlgren. Na k r a j u kao značajno treba dodati i to da sc veliki deo neolitskog nasleđa. Međutim. kulture Jang-šao i Lung-šao ukazuju na verovan j a svojstvena i drugim neolitskim civilizacijama: na povezanost života. • Bernard Karlgren. isti. raspolažemo dosta obimnom dokumentacijom. a jednim manjim zalazi u staru istoriju Kine. »Some fecundity symbols in Ancient China«.RELIGIJA STARE KINE 11 nožavanju falusnih amblema vidi veći značaj kulta predaka. 18 i dalje. up. zatim su pored pukotina ispisivali postavljeno pitanje i odgovor. sačuvao sve do danas u tradiciji i verskim obredima sela. 49 i dalje. str. str. 7 Sve u svemu. 7 Hentze. dakle na koncepciju kosmičkog ciklusa. B. 282. pojava urbanih centara i prestonica. i slike 10—12.9 6 Ho. uzetih iz kultura koje se. koja Karlgren naziva »free Chou texts«. široko rasprostranjena u preistorijskoj Kini. urezanim na živo tin i skoj kosti ili oklopu kornjača. nav. poklapaju s kineskom arhajskom civilizacijom. 23 ! dalje. prisustvo vojne aristokratije. Knjiga oda). Ta »mala prebiva lišta duša«. Kultbautcn. Na prvom mestu bogatom ikonografijom. 88 i dalje. str. Religija u bronzano doba: Nebeski bog i preci Mnogo smo bolje obavešteni o sledećem periodu koji počinje dinastijom Šang (~1751—1028) i najvećim svojim delom zahvata protoistoriju. institucija kraljevstva i počeci pisma. postavljalo se pitanje. . U ovim delima naći će se veliki broj paralela. »Legends and Cults in Ancient China«. i najzad. predstavljala su preteču »ploče predaka« u istorijskim epohama. Bronzeger'dt. zatim kraljevskim grobnicama koje pružaju obavešten j a o vršenju izvesnih religijskih obreda. Karl Hence (Carl Hentze) sve te »falusne« predmete i crteže tumači kao »obitavališta« duša. str. ilustrovanog kalendarom i aktuelizovanog obredima. najčešće ilustrovanom divnim obrednim vazama od bronze. 6 Upravo pomenuti »death pattern« svakako sadrži seksualnu simboliku. na »misteriju« jedinstva suprotnosti (potvrđenu i »death patternom«). To je epoha koju odlikuju obrada bronze. Religion im altesten China der Shangzeit. 127. smrti i zagrobnog života. na koje su vrači odgovarali tumačeći oblike pukotina.

ili pak izaziva nesreće. Sva ostala božanstva. 32. da nas ti izvori obaveštavaju samo o izvesnim religijskim aspektima perioda Šang. kao i kraljevi preci. zmaj. itd. plodnost useva (kiša) i rat. potvrđeni već krajem neolita. ' Ikonografski dokumenti se ne mogu uvek sa sigurnošću protumačiti. 165 i dalje.. njegov kult označava izvesno opadanje apsolutne predanosti Bogu. kao što je to slučaj i s drugim prastarim bogovima [up. vetrom. 13 Isto. on kralju pomaže da pobedi u ratu i obezbeđuje mu plodne žetve. Bronzegerät. 12 a zadivljujuće predstave životinju kojima su ukrašene nastale su verovatno po ugledu na gravire u drvetu. pre svega apsolutnu nadmoćnost vrhovnog nebeskog boga. Veoma je uočljivo i povezivanje antagonističkih predstava (zmija s perjem. 14 i dalje. njemu su potčinjeni. Prihvaćeno je da oni pokazuju izvesnu sličnost s motivima. šalje bolesti i smrt. Pa ipak. Ti zauzima vrhovni položaj među bogovima. prvenstveno o verovanjima i obredima kraljevskog klana. Ti gospodari kosmičkim ritmovima i prirodnim pojavama (kišom. Up. našu Raspravu o istoriji religija (Traité d' histoire des religions). The Beginnings of Chinese Civilisation. Ali kada su u pitan j u dve glavne vladareve preokupacije. tigar. 215 i dalje) smatra da konjunkcija polarnih simbola ilustruje religijske ideje u vezi sa obnavljanjem vremena i duhovnom regeneracijom. koji se i danas javljaju u ikonografiji i narodnoj umetnosti Kine. tao-tjeh. a sa njima može Salamander.). Bronzane vaze predstavljaju urne-prebivališta duša.12 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sadrže mnogo drevnog materijala. der Shangzeit. Kraljevi preci jedini su kadri da posreduju kod Tija. str. Carl Hentze. priziva se samo on. str. str. Ti se prikazuje kao dalek i m a n j e uticajan od predaka kraljevske loze i prinosi mu se manje žrtava. § 14 i dalje]. itd. orao i zmija. odnosno dijalektika suprotnosti i coincidentia oppositorum — tema koje će kasnije biti u centru interesovanja taoističkih filozofa i mistika. str.). 11 Hentze. 12 Li Chi. Ti (Vladar) ili Šang-Ti (Vladar u visinama). ili iz odgovarajućih prototipova od drveta. 11 Njihovi oblici su izvedeni ili iz keramičkih oblika. Ali. mitologija i teologija te epohe.. 132 i dalje. sušom. 35. Das Haus als Weltort der Seele. ostaju nam dobrim delom nepoznate. Napomenimo. koji sugeriše ciklus rađanja i ponovnog rađanja: svetlost i život koji izranjaju iz tame i smrti. međutim. kosmološki su simboli. str. i svuda. 40 i dalje. potvrđenim na bojenoj keramici epohe Jang-šao. isto kao i mitologija i teologija neolitskog doba. 10 kao i s religijskom simbolikom kasnijih epoha. 55 i dalje. U tom pogledu značajan je i simbolizam cvrčka i maske. Hence (isto. itd. 10 . 13 Proročanski natpisi nam otkrivaju jednu religijsku koncepciju koje nema (ili ju je nemoguće otkriti?) u neolitskim dokumentima. Prinose mu se dve vrste žrtava: u svetilištu predaka i pod vedrim nebom..

17 Li Chi. To potvrđuje religijski značaj kalendara. 33). Moglo bi se reći da je podizani spomenik služio duši žrtve kao »novo telo«. »Shang Theology and the Genesis of Chinese political Culture«. i kosturi ljudi. 17 Brojna pitanja. navode pogodnosti i dobre izglede na uspeh kraljevih pohoda. The Cradle of the East. Izraz: »Ja. Izbor žrtava (dvorani. Moguće je da je njihov cilj bio obnavljanje vremena ili regeneracija dinastije. jelena) kojima su ukrašavane bronzane vaze (str. Prvi čovek«) otkriven je na proročanskim natpisima. Autor skreće pažnju na životinjske motive (tigra. 18 Up. A milost predaka zavisila je od žrtava u žitaricama. Prema tome. verovanje u njihovu religijsko-magijsku moć služilo je kao opravdanje za dominaciju dinastije Šang. vršenje obreda traje 300 ili 360 dana. jer se period potreban za ispunjenje svih žrtvenih obaveza poklapa s godišnjim ciklusom. 21 i dalje. Keightley. Reč »žrtva« u tom slučaju označava »godinu«. Ponekad. sluge. nav. 18 Na primer. On je još u neolitskom dobu bio duboko usađen i široko rasprostranjen. imala je svoje korene još u teologiji Šanga. David N. De Zalmoxis a Gengis-Khan.RELIGIJA STARE KINE 13 da komunicira jedino kralj. 6. 15 Kao što primećuje Kitli (Keightley) (str. 10). žrtvovani verovatno zato da bi vladara otpratili na drugi svet. Jedini čovek« (ili možda »Ja. za čijeg se prvog pretka verovalo da potiče od boga Ti. 18 Ali ljudske žrtve su prinošene i iz drugih razloga o kojima nismo baš najbolje obavešteni. delo. najčešće hrama ili dvorca. str. Slično verovanje moglo bi da objasni žrtvovanje ljudi prilikom podizan j a nekog zdanja. Grobovi su izražavali isti kosmološki simbolizam i vršili istu funkciju kao naselja: predstavljali su domove mrtvih. jer on je »jedini čovek«. Ho. postepeno prihvatili i drugi društveni slojevi. A svomoćnost koju je stekao kralj. U velikim kraljevskim grobnicama u blizini mesta Anjang pronađeni su. up. Kralj prinosi dve vrste žrtava: precima i Tiju. 214 i dalje). 182 i dalje. krvi i mesu 15 koje su im prinošene. Napomenimo da je reč o amblemskim životinjama koje izražavaju dosta složen kosmološki i inicijacijski simbolizam. 14 . obično smatrana novinom dinastije Ču. str. 320. tek onda kada je postao tako značajan za vladajuću aristokratiju. Kao što smo već videli (str. koji garantuje normalan povratak godišnjih doba. sačuvana u proročanskim zapisima. 213. str. činio je sastavni deo religijskog sistema (uklapajući se u pojam antropo-kosmološkog ciklusa) najstarijih zemljoradnika. Duše žrtvovanih obezbeđivale su građevini trajnost. psi i konji) ukazuje na veliki značaj koji je za vojnu aristokratiju i kraljevski klan imao lov (obredni?). pored životinjskih skeleta. Neopravdana je pretpostavka nekih naučnika 18 da su kult predaka. samo je dala ovom prastarom kultu političku funkciju. zahvaljujući kultu predaka kraljevska loza je sticala religijsku i političku moć.14 Vladar učvršćuje vlast uz pomoć svojih predaka. kao i ostalim bogovima. Eliade. nap. doktrina »Ovlašćenja s neba«. str.

on je završen ujedinjenjem Kine pod carem Huang-tijem. ili Šang-ti (Vladar u visinama). kineska tradicionalna civilizacija doživela najveći procvat. Dinastija-uzor: Ču Godine ~ 1028. sveštenika ili šamana. Složenost sistema žrtvovanja (vezanog za religijski kalendar) i tehnike proricanja navode na pomisao da je postojala klasa »vršilaca svetih obreda«. str. uzdiže se iznad antropomorfnog i personalizovanog boga. The Book of Documents. 21 Upravo u ovoj eposi napisane su ili izdate »Klasične knjige«. još nedovoljno osvetljenog. a filozofska misao dostigla svoj vrhunac. vojvoda Ču je svrgnuo s vlasti poslednjeg vladara dinastije Šang. . kada su vlasti preuzeli Istočni Čui ( — 771—256). 55. i pored ratova i opšte nesigurnosti. U stvari. pripadnika svih škola.14 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I pored nekih praznina ipak smo u stanju da protumačimo glavne religijske pravce epohe Šang. On boravi u sazvežđu Velikog medveda. u samom središtu Neba. Prvobitna funkcija pisma — da uredi odnose Nebo—Zemlja i Bog—Ljudi — zamenjena je genealoškim i istoriografskim preokupacijama. Tu se prvi put pominje doktrina »Ovlašćenja s neba«. prevod Karlgren. njegova volja je neopoziva. Kasnije su takvu moć Neba slavili Konfucije i niz drugih filozofa. zapaža i čuje sve. u isti mah kosmološkog i soteriološkog. krizama i padovima. 20 Podsetimo na nekoliko značajnih datuma: Zapadni Cui su vladali do ~771. začetnik dinastije Ču koja je najduže vladala Kinom (~1028—256). 222) primećuje da u toku vladavine dinastije Ču dolazi do postepene desakralizacije pisma. Najzad. pismo postaje sredstvo političke propagande. Izvornici ističu njegovu nebesku strukturu: on vidi. Tjen i Šang-ti prizivaju se pri sklapanju saveza i zaključivanju svakog sporazuma. zato što mu je sam Vladar nebeski naredio da učini k r a j jednoj tako korumpiranoj i omrznutoj vladavini. str. ikonografija nam otkriva artikulacije jednog simbolizma. postajao je prin19 Tekst je sačuvan u Še-Kingu. vračeva. Nećemo govoriti o njenim usponima. 20 jer za ono što mi proučavamo to nije od bitne važnosti. Hentze (Funde in Alt-China. Značaj Nebeskog boga i kulta predaka je nesumnjiv. moralista i teologa. 21 Već na početku vladavine dinastije Ču nebeski bog Tjen (Nebo). Vojvoda pobednik postao je kralj. Period od ~400 do ~200 obeležen je neprekidnim ratovima i zbog toga nazvan »Zaraćene Kra Ijevine«. ali koji izgleda da anticipira glavne religijske koncepcije klasične Kine. Čuvenom proklamacijom 1 9 objavio je da se pobunio protiv kralja. 128. kadar je da u sve pronikne i sve sazna. Ali za njih je Nebeski bog postepeno gubio religijsku prirodu. Napominjemo samo da je u periodu od VIII do III veka pre Hr..

u naivnom naturalističkom stilu. Taj ikonografski motiv potvrđen je i u neolitu i u epohi Šang (isto. Kult predaka uglavnom zadržava strukture kakve je imao u epohi Šang. 23 Htonska božanstva i njihovi kultovi imaju dugu istoriju o kojoj smo osrednje obavešteni. Obred polaganja na zemlju podrazumevao je ideju suštinskog identifi kovanja Rase i Zemlje« (isto. 197—98). 22 Zbog toga. Nešto kasnije. 225. Izvrstan primer »folklorizacije« teme predaka ilustruje jedna bronzana . si. samo on može da mu prinosi žrtve. Legge. tab. zbog toga što im je »po naredbi Boga darovao žito i ječam«. pre nego što se počela predstavljati kao Majka. tabela XL). 201. 244. aseksualna ili biseksualna. pića i pri tom se prizivala duša pretka. 23 Predstave ljudi. nekog neočekivanog velikog zla ili opšte bede — kralj se podvrgava pokajničkim obredima. U Aziji. Hu-cija (Heou-tsi) (Princ Millet). na poklopcu. 192—93. poplave. bila shvatana kao stvaralačka kosmička sila. Stoga kralj treba da ga predstavi u najvažnijim trenucima agrarnog ciklusa (up. Za vladare Ču verovalo se da potiču od mitskog pretka. na reljefima. str. Zna se da je Zemlja. žitarice. str. po svemu sudeći predstavljaju pretke ili sveštenike kulta predaka (up.škrinja iz srednjeg perioda vladavine Čua. Četiri puta godišnje odigravale su se dosta složene ceremonije: prinosilo se pečeno meso. kome su prinošeni darovi. ako ne i u preistoriji. (Ali podaci kojima raspolažemo odnose se samo na obrede aristokrati je. a i nekim drugim krajevima. § 130). 25 M. 428. Bog filozofá u helenističkoj epohi. slavljenog u Se Kingu (poema 153). str. str. rêves et mystères). Dodajmo još da su ljudske žrtve. Tjen ima izvesnu ulogu i u zemljoradničkim kultovima. jemac moralnih zakona. a obred u kojem je pokojnik personifikovan. Taj proces apstrahovanja i racionalizo van ja vrhovnog Boga čest je u istoriji religija (up. ovakve ceremonije su dosta uobičajene. »domaće tlo postaje moćna m a j k a hranitelj ka« 25 U davna vremena mrtvaci 22 Up. . 24 Prema Marselu Graneu (Marcel Granet) predstava Zemlje-Majke pojavljuje se najpre u »neutralnom vidu Svetog mesta«. predstavljeni su čovek i žena kako sede jedno naspram drugog. XLIII i 228. Chou King. prev.) Urna-prebivalište duše zamenjena je pločom koju je sin postavljao u hramu predaka. 29 i 30).RELIGIJA STARE KINE 15 cip kosmičkog reda. isto. u judaizmu. Zevs. vrlo verovatno je vršen već u vreme Šanga. Kralj je »sin boga Tjen« i »namesnik boga Šang-tija«. On je odgovoran za normalan tok kosmičkih ritmova i u slučaju neke nesreće — suše. »Kada se novorođenče ili samrtnik polagao na zemlju od nje se očekivalo da prosudi da li su rođenje ili smrt valjani. Njega je personifikovao jedan od članova porodice. s podignutim rukama. hrišćanstvu i islamu). »Le dépôt de l'enfant sur le sol« (u: Études sociologiques sur la Chine). »La Terre-Mère et les hiérogamies cosmiques« (u: Mythes. Hentze. Ali Nebo (Tjen) ostaje zaštitnik dinastije. najčešće unuk pokojnika. po pravilu. Brahman. Pošto svaki nebeski bog vlada godišnjim dobima. urezanim na glinenim vazama. 24 Up. potpuno nestale u vreme dinastije Ču. potvrđene u kraljevskim grobnicama Šanga. str. Eliade. Funde in Alt-China. Granet.

činila sastavni deo kosmičkog totaliteta. kao sila komplementarna Nebu. 27 Up. božanstva kraljevske i vlastelinske zemlje. Zemlja nije bila shvatana samo kao izvor agrarne plodnosti. tibetanska i druga plemena — dali kineskoj sintezi 26 osvetlio je Volfram Eberhard (Wolfram Eberhard). A među tim »varvarima« često se sreću delimično ili potpuno asimilovani narodi. na kinesku religioznost. verovatno predstavljaju prve oblike ove kosmičke religije. Za sada napomenimo da svi noviji istraživači ističu kulturnu i religijsku složenost stare Kine. već je. 27 I pored toga što je ujedinjenje Kine. U doba Cua postojao je veliki b r o j božanstava. Major. Njihovo kraljevstvo bilo je uspostavljeno već ~ 1100. ono je u dobroj meri olakšalo rasprostiranje njihovih verovanja i religijskih obreda širom cele zemlje. Kineski istoriografi su bili svesni koliko je njihova klasična civilizacija bila daleko od običaja i verovanja »varvara«. Kultur und Siedlung der Randvölker Chinas i dva toma Lokalkulturen im alten China. kao kosmičkoj sili. koji je u Kinu došao sa severa. Tunguzi. Pomenimo samo jedan primer. John S. i Zemlja je postala božanstvo. Oltar je bio pod vedrim nebom i sastojao se od kamene ploče i drveta — relikvija prvobitnog kulta. vezani za krizne sezonske periode. između ostalog. Sigurno da je veliki b r o j njiho28 Vid. tursko-mongolska. uništilo njihovu kulturu. Tek kasnije. Jer. Kao što je to slučaj s mnogim drugim narodima. 200). bili su mongolskog porekla i za njihovu religiju bili su karakteristični šamanizam i tehnike ekstaze. reći i to da se pomenutim religijskim strukturama ne iscrpljuje bogata dokumentacija epohe Ču (arheološki materijali i pre svega brojni tekstovi). koji su asimilovali kulturu Šang. A čuvar semena dugo je ostala žena. Za istoričara religija ti doprinosi su od posebne važnosti: oni mu. ni kineski etnos u početku nije bio homogen. str. božanstva sela. seme kojim je trebalo zasejati kraljeve njive. nije bilo čuvano u odaji Nebeskog sina nego u kraljičinim odajama« (isto. vezanih za Zemlju. međutim. »Research priorities in the Study of Ch'u religion«. kao i poreklo izvesnih taoističkih običaja. primer Čua. posvećenog Zemlji. . koja su bila hijerarhijski organizovana: božanstva porodične zemlje. izlaganje ćemo dopuniti s nekoliko kosmogonijskih mitova i osvrtom na osnovne metafizičke ideje. Čui. pomažu da shvati uticaj šamanizma. čija je kultura na k r a j u postala sastavni deo kineske civilizacije. Malo kasnije. Važno je. kultura i religija nisu mogli biti jedinstveni.16 su sahranjivani u prostoru koji je pripadao domaćinstvu i to na mestu gde se čuvalo seme. 231 i dalje. kao što ćemo videti (§ 130). s pojavom agnatske porodice i vlastelinske moći. »Za vladavine dinastije Ču. pa samim tim ni njegov jezik. izvršeno za vladavine dinastije Han. godine. Seljački kultovi. Međutim. naročito str. Doprinos koji su periferni etnički elementi — Tai.

od očiju sunce i mesec. . Kada je on umro. možemo ih prepoznati u nekim taoističkim sredinama. neko drvo ili lestve. bilo verući se uz planinu. junaci. str. 298 i dalje.« 29 Kinesko tumačenje mita — posebno to da bogovi i duhovi silaze na zemlju da bi tlačili ljude — drugorazredno je. a što se tiče njihovih tehnika ekstaze. rêves et mystères. 215 i dalje. odnosno želja da se kroz ekstazu povrati »prvobitno stanje«: stanje predstavljeno prastarim jedin88 Tekstovi u prevodu Maksa Kaltenmarka. Le Chamanisme. a ljudima da se nenju na Nebo. od njegovog masnog tkiva reke i mora. 30 Up. Eliade. Poreklo i uređenje Sveta Nijedan kosmogonijski mit stricto sensu nije sačuvan. vladari — i dalje su zadržali moć da se u ekstazi penju na Nebo uspostavljajući tako prekinutu komunikaciju in illo tempore. a od kose i malja drveće i druge biljke«. str. Mythes. Potom se Nebo nakon jednog mitskog događaja (»greške u vršenju obreda«) naglo razdvojilo od Zemlje i to tako što su drvo ili lijana bili posečeni. Međutim. ili je planina koja je dodirivala Nebo sravnjena sa Zemljom. jedna od njih govori o antropomorfnom praocu Pan-Kuu. str. str. »La naissance du monde en Chine«. a isto objašnjenje sreli smo kada je bila reč o Tijamat (up. 456—57. Derek Bodde. u stvari. neka izuzetna bića — šamani. »Myths of Ancient China«. rođenom »u vreme kada su Nebo i Zemlja bili u haosu koji je ličio na jaje«. 80 i dalje. 29 Henri Maspero. Tako. § 21). Kasnije se ova epizoda tumačila neslogom. Puruši (§ 75) i Imiru (§ 173). suprotno tome. str. 186—87. većina varijanata ističe rajski karakter praiskonskog doba kada je prevelika blizina Zemlje i Neba omogućavala bogovima da silaze i mešaju se s ljudima. objašnjava Stvaranje kao žrtvovanje jednog praiskonskog bića.RELIGIJA STARE K I N E 17 vih kosmoloških mitova i religijskih obreda kineska kultura usvojila. bilo prepuštajući da ih ptice uznesu na nebeske visine.30 Kroz celu kinesku is tori ju provejava nešto što bi se moglo nazvati nostalgijom za Rajem. »od njegove glave postalo je sveto brdo. Les religions chinoises. 389 i dalje. 129. up. taikođe Norman Girardot. Ali se u istoriografskoj tradiciji i brojnim kineskim legendama mogu prepoznati euhemerizovani i posvetovljeni bogovi stvoritelji. 28 Suština mita. »The Problem of Creation Mythology«. čiji je uzrok bilo to što su ljudima potpuno »zavladali« duhovi. str. mistici. Jedna aluzija iz Še-kinga dokazuje da je starim Kinezima bila poznata i druga kosmogonijska tema. potvrđena kod mnogih naroda i na različitim nivoima kulture: »Presvetli Vladar Huang-ti naredio je Čong-liju da raskine vezu Zemlje s Nebom kako bi onemogućio silaske (bogova). Vid.

dva zmajolika bića. 461. 34 Što se tiče strukture i ritmova Vasione. str. »svet je bio u haotičnom stanju i pomahnitale vode razlivale su se i plavile sve unaokolo«. Nebo pokriva Zemlju kao kugla. prevod: Kaltenmark. Kada je Zemlja predstavljena kao četvrtasti Lie Tseu (III vek pre Hr. ubila crnog zmaja (Kong-kong) i od pepela trske napravila brane da bi zaustavila pomahnitale vode«. isto. 459. zatim je. Ju ima ulogu demijurga i prosvetiteliskoe iunaka. koja su u ikonografiji dosta često predstavljana sa isprepletanim repovima. »Myth and Meaning in the Teo Te Ching«. Najzad. posle stvaranja Neba i Zemlje. Ali problem porekla i uređenja sveta zanimao je i Lao Cea i taoiste. prevod: Kaltenmark. i to od žute zemlje (ljude plemenita roda) i blata (običan svet i sirotinju). kao što ćemo videti (up. str. prastaru kosmogonijsku temu haosa (huen-tuen) kao totaliteta koji je ličio na jaje.18 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom/totalitetom huen-tuen. Houai-non tseu (III vek pre Hr. Za kineske učene ljude uređenje Sveta i osnivanje humanih institucija predstavlja ekvivalent kosmologiji. Nebo je ovalno (u obliku jajeta). što znači da su razmišljanja o kosmogonijskim temama bila veoma stara. kada su se ljudi licem u lice mogli sretati s bogovima. Prilikom jednog potopa. srnestio u »Središte« i dovršio organizaciju društva. Mencius. str. prognavši sile zla na sve četiri strane. prevod Kaltenmark. a zmije i zmajeve oterao u močvare«. pustio da oteku u more. između brojnih i različitih osnovnih koncepcija. Girairdot. koji je vode krotio podizanjem brana. od odsečenih šapa velike kornjače načinila je četiri stuba i postavila ih na četiri pola. delo. mnoštvo zmija i zmajeva — imaju kosmogoniisku strukturu. Dakle. 33 Svi ti motivi — poplavljena Zemlja. u trećem mitu pojavljuje se jedan par. str. 32 Istorijsko predanje o Velikom J u u otkriva nam još jednu kosmogonijsku temu. str. ponavlja. 31 Drugi tekst saopštava da je Niu-kua. postoji savršena ujednačenost i kontinuitet. objašnjenje porekla sveta. samo metafizičkim jezikom. 18). 458.). Nasuprot svome ocu. Vid. »Niu-kua je plavetnilo Neba prebojila kamenčićima u pet boja. Univerzum je odvajkada bio zamišljen kao središte koje preseca vertikalna osa zenit—nadir i okružuju četiri orijenta. N. jang i jin — javljaju i kod predstavnika drugih škola dokazuje njihov prastari i pankineski karakter. nav. Svet je »stvoren« onda kada se Vladar. da bi spasla svet. prema Lao Ceu. Lao Ce i njegovi učenici crpli su svoje ideje iz najstarije mitološke tradicije i činjenica da se suštinski taoistički termini — huen-tuen.). 299 i dalje. Pod (mitskim) vladaocem Jao. a Zemlja četvrtasta. brat Fu-hi i sestra Niu-kua. on ih je. J. oblikovala ljude. »iskopavši kanale. tao. počev od epohe Šang pa do revolucije 1911. 31 32 33 34 .

str. Ti obredi i posmatraiija. trajali su šest do dvanaest dana (La pensée chinoise. str. kao i u drugim urbanim civilizacijama. str. 411 i . 67 i dalje. 39 Up. Kina se nalazi u središtu sveta. 107). Ovaj prostorno-vremenski simbolizam »Središta sveta« široko je rasprostranjen. ova drevna koncepcija potvrđena je i na Bliskom istoku a i u nekim drugim krajevima. potvrđen je u mnogim drevnim kulturama i u svim urbanim sredinama. u Indiji. delo. 36 Drugim recima. Paul Wheatly. Temple. str. poput prestonice i kraljeve palate. Le Mythe de l'éternel retour. svaka prestonica mora da poseduje Ming tang. 35 U Kini. up. str. 78 i dalje. Danses et légendes de la Chine ancienne. na mestu gde se uzdiže čudotvorno drvo. Izgleda da ovo obredno zadržavanje u središtu Min g tanga odgovara »periodu u toku kojeg su se nekadašnji vladari povlačili u najdublji deo svog obitavališta«. čija je svrha bila prognoziranje i utvrđivanje prinosa od žetvi i uzgajanja stoke. 30 i dalje. »u podne ništa što pored njega čak i savršeno uspravno stoji ne može da baca senku« . potvrđenih na Bliskom istoku. Svakom od pet kosmoloških brojeva — 4 orijenta i 1 središte — odgovara posebna boja. on svečano najavl j u j e početak svakog godišnjeg doba i svakog meseca. poseban ukus. postavljen u sredini. 38 Vladar. itd. Grane. kao i ostali simboli Središta sveta (Drvo. koja je u isto vreme imago mundi i kalendar. jedan stub. koje spaja delove podzemnog sveta s najvišim nebeskim sferama. Na k r a j u trećeg letnjeg meseca on zauzima mesto u samom središtu Ming tanga predstavljajući na t a j način stožer godine. 38 dalje. Savršena prestonica bi trebalo da se nalazi u Središtu vasione. gradovi su u početku imali ulogu ceremonijalnog centra. La pensée chinoise. Eliade. grad je u pravom smislu reči »Središte sveta«. poseban zvuk i poseban simbol. str. a kraljevska palata u središnjem delu prestonice. Iranu. Tokom cele godine vladar kruži pod njegovim krovom. kula s devet spratova. 39 Dodajmo da su. nav. zvano Uspravno drvo (Kjen-mu). Boje njegovog odela.37 Up. 324.). up. hrana koju jede. premeštajući se s jednog orijenta na drugi. Eliade. isti kosmološki simbo35 38 Marcel Granet. Dvanaest dana simbolizovalo je dvanaest meseci sledećeg godišnjeg ciklusa. 116 i dalje. The Pivot of the four quarters. 102 i dalje. Zamišljanje prestonice i nekog drugog grada kao »Središta sveta« nimalo se ne razlikuje od uobičajenih koncepcija. Le mythe de l'éternel retour. podupire baldahin ovalnog oblika koji predstavlja Nebo. savršeno odgovaraju različitim periodima godišnjeg ciklusa. prestonica u središtu kraljevine. 23 i dalje. itd. jer omogućuje komunikaciju i s Nebom i s podzemnim svetom. obrednu palatu.RELIGIJA STARE KINE 19 deo kola. »Centre du Monde. na neki način ovaploćuje axis mundi i ostvaruje vezu između Zemlje i Neba. Maison«. pokreti koje čini.37 Prema tradiciji. Ming tang je podignut na četvrtastoj osnovi (Zemlja) i prekriven je okruglim slamenim krovom (Nebo). Sveta planina. str. zavisno od kalendara. str.

249—338). ona su u pravom smislu imago mundi. 42 Up. str. str. Hentze. simbolizam jang-jin potvrđuju i najstariji obredni predmeti. 44 La pensée chinoise. Drugim recima. ima osobine svojstvene realitetima grupisanim u toj vrsti. Kultbauten. A. podstakla na još određenije i sistematizovanije filozofske spekulacije. 99 i dalje. alternacija i reintegracija Kao što smo već zapazili (str. bogato je ilustrovan ikonografijom bronzanih vaza iz perioda dinastije Šang. antitetičkih dijada i coincidentia oppositorum. a termin jang ideju sunčanog i toplog vremena. već i zato što se razvijao unutar jedne kosmologije koja je s jedne strane sistematizovala i opravdala brojne tehnike tela i discipline duha. str. četiri horizonta i Središte — predstavljaju u isto vreme i uzor klasifikacije i uzor univerzalne homologacije. jang i jin označavaju konkretne i antitetičke aspekte vremena.20 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA lizam izražavala i najsiromašnija i najprimitivnija naselja. »Architecture et pensée religieuse en Extrême Orient«. 14). smela razrada sistema podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa. Carl Hentze. str. Stein. 43 Up. . ali i komplementarnih principa poznatih pod imenom jang i jin. pa. R. jednom tačno određenom odeljku. Polarni simboli su tako raspoređeni da ističu svoju konjunkciju. npr. dakle. sova. 42 Prema Karlu Henceu. nastali mnogo pre prvih pisanih tekstova. pet kosmoloških brojeva — t j . Religion im ältesten China der Shangzeit. naäu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités (u: La nostalgie des origines. ili neka druga figura koja simboliše tamu. koja je odigrala važnu ulogu u svim tradicionalnim religijama. prema tome. dualiteta i alternacije. Simbolizam polariteta i alternacije. pre svega u sistem ciklusa antagonističkih. Pred nama je. 192 i dalje. obrazovani od različitih tipova biparticije i polariteta. Polariteti. 41 Par suprotnosti jang i jin nije značajan samo zato što je poslužio kao model opštoj klasifikaciji. Sve što postoji pripada jednoj vrsti. Bronzegerät. ima »solarne oči«.40 130. 44 44 Up. 41 Up. 117 i dalje. Samosvojnost kineske misli sastoji se u tome što je shemu makrokosmos-mikrokosmos uključila u jedan još širi sistem klasifikovanja. Das Haus als Weltort der Seele. a s druge. odnosno opšta teorija analogija. 43 Marsel Grane podseća da u Še-kingu reč jin evocira ideju hladnog i oblačnog vremena i da se primenjuje na nešto unutrašnje. kao što smo videli (§ 127). dok su amblemi svetlosti obeleženi nekim »noćnim« znakom. Sistemi-paradigme. sreću se svuda u svetu i na svim nivoima kulture.

Ali već pri prvom pokušaju da shvatimo njegovu ontološku strukturu. str. [vreme] pročišćavanja. Ove dve formule su međusobno zamenljive. str. dva protivnička hora. postavljena jedan naspram drugog. [vreme] n e m o ć i . pesmom se izazivaju. »jedan totalitet cikličnog reda (tao. izražavajući ono isto što će kasnije izreći i Čuang Ce: »[vreme] punoće. pjen tong). Obredna opozicija između dvaju polova doista izražava u isti mah komplementarni antagonizam dveju formula života i alternaciju dva kosmička principa. izdržava neku vrstu godišnje probe iz koje izlazi još puniji života: led se onda sam topi i izvori oživljavaju« (isto. na dnu podzemnih izvora. uzrokovana alternacijom janga i jina. nadmudren od jina. Napomenimo da je doslovno značenje ove reči »put. da tako kažemo. »Jang zove. 135). nav. poništava se ili prevazilazi sjedinjavanjem suprotnosti. Između kosmičkih ritmova kojima upravlja interakcija janga i jina i komplementarne alternacije aktivnosti dvaju polova postoji savršena simetrija. 141. koje su predstavljale krunu drevnih seljačkih obreda. . To je najstarija naučna definicija Taoa. Prilikom održavanja prolećnih i jesenjih skupnih svetkovina. 127). Polje na kojem se okupljaju predstavlja totalitet prostora. 45 Antagonistički horovi su međusobno suprotstavljeni. 46 Neprekidna transformacija Univerzuma. svetkovinu kruniše hijerogamija — ritual dosta rasprostranjen u ćelom svetu. dakle. »momci zovu. kazati« iz čega sledi značenje »doktrina«. [vreme] smrti« (Granet. La pensée chinoise. 43. tema hij ero šamije otkriva jednu dimenziju koja je isto toliko kosmička koliko i religijska. 143). ali i »reći. spoljašnji aspekt Taoa. Granet. La pensée chinoise. a u onome što je jang muška. eto to je Tao«. navedeno kod Granet. Polaritet. Univerzum se. manifestuje. nastao konjugacijom dveju alternativnih i komplementarnih manifestacija« (isto. i svetlost. dakle. stoji napisano u jednoj maloj raspravi. . staza«. Pošto se u svemu što je jin prepoznaje ženska priroda. . . str. 132). a njihovo prisustvo totalitet ljudske vrste i svega što postoji u prirodi (Grane. Tao »pre svega evocira predstavu puta koji treba slediti« i »ideju pravca u kojem treba usmeriti 45 Up. delo. jin odgovara«. La pensée chinoise. str. To pokazuje struktura kalendara. prikazuje kao niz antitetičkih oblika koji ciklično alterniraju. kao tam?.RELIGIJA STARE KINE 21 Jedan priručnik za proricanje govori o »vremenu svetlosti« i »vremenu tame«. str. Prema filozofskom tumačenju. str. Ideja alternacije čini se da nadjačava ideju opozicije. sukobljavamo se s bezbrojnim teškoćama. »Jedan (aspekt) jin. koji važi kao životno pravilo tokom ostalog delà godine. [vreme] života. Svet je. Na kraju. devojke odgovaraju«. 46 Hi ts'eu. pod zaleđenom korom. 325. Danses et légendes de la Chine ancienne. janga i jina. str. . jer istovremeno označavaju i kosmički i društveni ritam. [vreme] s m i r i v a n j a . jedan (aspekt) jang. u toku zime »jang_.

up.22 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ponašanje. Lao Tseu. 51 Houai-nan-tseu. rođeno pre Neba i Z e m l j e . 51 Tao je. biće to: Beskraj (ta)«. . Norman Girardot. tumači kao »misteriozno jedinstvo Neba i Zemlje. svetih sila i ljudi«. 300 i dalje. XXXIX). drugim recima. od kosmogonijske koncepcije. tj. 50 Prevod: Kaltenmark. La pensée chinoise. a Tri desetinu hiljada bića. The Texts of Taoism. Deset hiljada bića na svojim leđima nose teret Una. str. 30. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. Tu shemu prokreacija u nizu koristile su skoro sve filozofske škole počev od Ji-Kinga pa do neokonfucijanaca. 39. »Taj Tao je bio Konfucijev ideal. poglavlju Tao-te Kinga stoji: »Tao je stvorio Jedno. I za Čuang Cea prvobitno stanje savršenog jedinstva bilo je izgubljeno onog trenutka kada je car Huen-Tuen.Onaj kome se u zoru oglasi Tao. str. Dva) stvorilo sve što postoji. (SBE.50 To »neodređeno i savršeno biće« jedan komentator iz II veka pre Hr. koje po haotičnom stanju (huen-tuen) u kojem se nalazi podseća na gromadu neobrađenog kamena«. 48 Neka od ovih značenja potiču od drevnog poimanja prvobitnog jedinstva/totaliteta. ideju moralnog obrasca«. a ako bude bilo potrebno da mu nadenem ime. 25) Tao je predstavljen kao »neodređeno i savršeno biće. nav. magijsko-religijsku moć vračeva. str. sv. na primer. str. Granet. može mirno umreti uveče'« (isto). Haos izbušen. 47 Za filozofsku i religijsku misao Tao je princip reda koji zrači u svim oblastima realnog. ono se odnosi na prvobitni totalitet a to je veoma česta tema mnogih mitologija. Ali za Lao Cea već i to »jedno« predstavlja jednu etapu »stvaranja«. ali njegovo ime ne znam. po kojem je svet nastao iz totaliteta koji je ličio na jaje. Komentar objašnjava da je jedinstvo Neba i Zemlje (tj. . međutim. ali i »sposobnost povezivanja Neba i Zemlje.«*9 Jasno je u kom smislu je Lao Ce koristio tradicionalni kosmogonijski mit. dobio lice sa sedam otvora. čarobnjaka i kraljeva. 176. Spekulacije Lao Cea o poreklu sveta poklapaju se s kosmogonijskim mitom o Stvaranju. 33. principi ponašanja koji. str. kao i svi ljudi. kralju omogućuju da vrši posredničku funkciju između Neba i Zemlje). Wing-Tsit Chan. I. 307. str. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. The Way of Lao Tzu. da bi. U 42. str. up. Jedno je stvorilo Dva. Dva je stvorilo Tri. dakle. navedeno u Girardot. a grle Jang. . 311 i dalje. jer ga je stvorio tajanstveni i nedokučivi princip. up. zvaću ga Tao. 48 Kaltenmark. iako mu je dodao novu metafizičku dimenziju. »Jedno« je ekvivalent »totalnoga«. posle bušenja sedmog otvora »Haos« je umro. U drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. delo. str. 49 Prevod: Kaltenmark. 267. James Legge. tako postoji nebeski i zemaljski Tao (koji se međusobno suprotstavl j a j u pomalo kao jang i jin) i ljudski Tao (tj. »La naissance du monde en Chine«. Tao. tj. str. 463. Misleći na njega rekao je: . Možemo ga smatrati Majkom ovoga sveta. i to prema mitološkom scenariju koji je takođe dobro poznat. Lao tseu et le taoïsme. prvobitni tota47 Max Kaltenmark. sedmoga dana.

Pomenimo samo najvažnije: »Praznina« (hsu). 1. naselja. Konfucije: moć obreda Moglo bi se reći da su sve tendencije religijske misli u antičkoj Kini imale izvestan b r o j zajedničkih osnovnih ideja. bila moguća samo u prapočetku (odnosno u stadijumu koji je prethodio organizaciji društva i razvoju kulture). »Ništavilo« (vu). U toj nostalgiji za praiskonskim stanjem stvari mogli bismo prepoznati novi izraz starog agrarnog scenarija koji je obredom kolektivnog (»haotičnog«) sjedinjavanja momaka i devojaka. Na prvom mestu to je pojam taoa. Tu gde se ona otvara nastali su Nebo i Zemlja. str. kao i pustinjaci i svi drugi koji su tragali za dugovečnošću i besmrtnošću. bio je veličanje prvobitnog stanja čovečanstva. odnosno situacije kakva je postojala pre pobede civilizacije. nastojali da povrate to rajsko stanje. Ali »Majku«. to je Majka deset hiljada bića«. namenske prostore (grad. dovodio do »totalizacije«. Up.RELIGIJA STARE KINE 23 litet. Kaltenmark. Majka je Neba i Zemlje. str. Ali valja već sada istaći da su taoistički filozofi. na drugom mestu označava sam Tao. Ova poslednja teorija bila je primenjena na sve planove ljudske egzistencije i organizacije: anatomiju. »Božanstvo Val ne umire: to je Tajanstvena ženka. društvene institucije. 3—7). Ali. . razvijana pod znakom taoa i savršeno usklađena s kosmičkim ritmovima. ali bezobličan i bezimen. fiziologiju. zatim ideja alternacije kojom upravlja ritam janga i jina. kao principa i izvora svega realnog. zajednički svim taoističkim školama. životan i stvaralački. hram.« 52 Nemogućnost definisanja Taoa izražena je i drugim epitetima i pojmovima. koja u ovom odlomku predstavlja početak kosmogonije. Girardot. Suštinski element. »Ono što je bezimeno. »Jedno« (i). koji i pored brojnih nijansi takođe izražavaju prvobitnu kosmogonijsku predstavu. pre svega njegovo prvobitno savršenstvo i spontanost. predstavnika janga i jina. 6. 131. »Beskraj« (ta). oltar. 50. drugi su bili 52 55 Gl. prev. stoji zapisano u jednom drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. i najzad teorija analogije između makrokosmosa i mikrokosmosa. Ono što je imenovano. dvorac. kuću).53 Na neke od njih vratićemo se kada budemo analizovali Lao Ceovu doktrinu. odnosno Haos (huen-tuen). 304. psihologiju pojedinca. dok su pojedinci (u prvom redu taoisti) smatrali da je egzistencija. A protiv tog »povratka prirodi« dizali su se svi oni koji su želeli da uspostave pravedno i prosvećeno društvo kojim vladaju norme i koje je inspirisano primerom legendarnih kraljeva iz bajki i junaka prosvetitelja.

Ža Konfucija. Konfucije je govorio da treba prinositi žrtve i vršiti ostale tradicionalne obrede. Vena i Vua (VIII. kao i primeri kraljeva dinastije Ću. La pensée chinoise. Konfucije je izvršio dubok uticaj na kinesku religiju. »Confucius« je latinizirana verzija Kung-fu-ce. Konfucije je bio ubeđen u potpuni neuspeh svoje misije. proučavane su u svim istorijama filozofije. smatrao je da Nebeski put ilustruju primeri Junaka presvetitelj a Jaoa i Šuna. VII. štaviše. direktno ili indirektno. učenici su uspeli da suštinu njegovog učenja prenesu na potonje generacije. znači prilagoditi se volji Nebeskoj. Konfucije je shvatio da jedino rešenje leži u temeljnoj reformi vlasti koju treba da učine prosvećeni. 38). a sprovedu oni koji vladaju. 20. veliča i potvrđuje značaj verskih obreda i ustaljenih običaja. odnosno »plemića«. sam izvor njegove moralne i političke reforme je religijski. XI. Konfucije nije bio verski vođa u pravom smislu te reči. no iznad svega ceni dobru vladavinu. izjavljuje on. i od tog vremena Učiteljeva doktrina vodila je carstvo tokom više od dve hiljade godina. On lično nije uspeo da dobije neko značajnije mesto u upravi i čitav život je posvetio poučavanju drugih. ni kult predaka. »U pedesetoj godini shvatio sam volju Nebesku« (II. 22). i pored uspeha koje je imao kod brojnih učenika. 12. ni Nebeskog boga. »Učitelj Kung«.24 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA mišljenja da se takav tip postojanja mogao ostvariti upravo u jednom pravednom i prosvećenom društvu. Bio je prvi koji se bavio privatnim podučavanjem. onaj čiji se uticaj najviše osetio. Ali. U stvari. Konfucije priznaje vrhovnu vlast Neba (Tjen). On uostalom ne odbacuje nijednu od značajnih tradicionalnih ideja. 4). str. 55 Ali ubrzo Konfuciju su pripisane vrline i atributi koji odgovaraju prosvetiteljskom junaku. ni tao. njegov Tjen nije neki deus otiosus. bio je svakako Konfucije (~551—479). Pred samu smrt. 477 i dalje. Učitelj je doista verovao da mu je Nebo poverilo misiju. zato što oni čine deo života »superiornog čoveka« (šin-cu). Ali. Nebo voli da prima žrtve. a naročito one neokonfucijanaca. Ali. 20). 54 Njegovo porodično ime bilo je Kung. već božanstvo koje vodi brigu o svakom pojedincu i pomaže mu da postane bolji. 55 Njegove ideje. ali voli i ponašanje u skladu s moralom. Ponašati se onako kako to tao zahteva. Najslavniji među ovim poslednjima. . Kao i mnogi drugi njegovi savremenici. Dvesta pedeset godina posle Konfucijeve smrti vladari dinastije Han (~206—220) odlučili su da konfucijancima povere upravljanje carstvom. vidi nekoliko primera kod Granet. tao je postavljen dekretom Neba: »Tao postoji zato što je Nebo odlučilo da tako bude« (Luen ju = Analekta XIV. 54 Živeći u vremenu anarhije i nepravdi i osetivši svu bedu i napaćenost ljudskog roda. Metafizičke i teološke spekulacije u vezi s Nebom i zagrobnim životom su beskorisne (V. »Nebo je stvorilo vrlinu (te) u meni« (V.

»Ako se čovek ispravno ponaša. »Plemenit čovek može to postati obučavanjem i zahvaljujući izvesnim prirodnim sklonostima« (IV. 5. odajući joj počast. mudrost i hrabrost su vrline svojstvene aristokratiji. o životu koji živi ovde i sada. Učenje kojem je cilj »transmutacija« gestova i ponašanja u rituale. »ali na odstojanju. već se stiču obučavanjem. 18). 4). nije više obična osoba. . 5. »Vladati u skladu s vrlinom (te) isto je što i biti Polarna zvezda: dok ona stoji u mestu. »Onaj 58 Ovaj aspekt je sasvim dobro istakao Herbert Fingarette. Za Konfucija. jer obrede ne treba vršiti čisto formalno niti se pak predavati zadovoljstvu zbog toga što su oni izvršeni. 11) Konfucijeva moralna i politička reforma sastoji se od »potpunog prevaspitavanja«. odnosno od metode kojom se obična osoba pretvara u »superiornog čoveka« (šin-cu). Konfucije navodi ponašanje čuvenog vladara Mudrog Šuna: »Držao se sasvim jednostavno. nema potrebe da izdaje naređenja« (XIII. 6). Konfucije odgovara: »Ako niste kadri da služite ljudima.). 57 Sličan napor oseća se i iu tantrizmu. Pravilno učinjeni gest predstavlja novu epifaniju kosmičke harmonije. Dobrota. VI. okreću se oko nje« (II. Vrhunsko zadovoljstvo leži u razvijanju sopstvenih vrlina. kako biste onda mogli služiti duhovima?« (XI. Kabali i nekim praksama zena. Svako ispravno obredno ponašanje pokreće i opasnu magijsko-religijsku silu. svakako ima religijsku intenciju i strukturu. a to znači da pravilno vrši obrede i pridržava se običaja (li).: sve se u kraljevini odvijalo normalno. Očigledno je da onaj koji ume tako da se ponaša. Jer Kosmosom i društvom upravljaju magijsko-religijske sile koje vladaju i čovekom. ozbiljno i smerno. ali im osporava značaj. Poštujte ih. to nije lako savladati. njegov način postojanja iz osnova je izmenjen. Confucius — the Secular as Sacred. Svako može postati »pravi čovek« pod uslovom da nauči obredno ponašanje u skladu sa tao. 1).RELIGIJA STARE KINE 25 11). plemenitost i otmenost nisu urođene. Što se tiče duhova. itd. Tako se ponaša mudar čovek« (VI. kakva je bio dok to nije naučio. Međutim. on je »savršen čovek«. savetuje on. Konfucijeva originalnost je u tome što je tu »transmutaciju« gestova i ponašanja u rituale želeo da ostvari u jednom složenom i visoko hijerarhizovanom društvu kome je to bilo zaista neophodno. ostale zvezde. lica okrenuta jugu (položaj vladara pri vršenju obreda) — i to je bilo sve« (tj. 56 Kao primer kako se treba ponašati. Konfucije ne poriče njihovo postojanje. bez narušavanja njihove spontanosti. A na pitanje da li im treba služiti. »Superiorni čovek« treba pre svega da vodi brigu o svojoj konkretnoj egzistenciji. XV. 5 7 S tog stanovišta Konfucijeva metoda se može porediti sa učenjem i tehnikama pomoću kojih su Lao Ce i taoisti verovali da mogu povratiti prvobitnu spontanost.

jer nikakve koristi od toga nemaš. 32). Prema predanju. ne unoseći u to ničeg svog. čovek ie trebalo da nauči da živi skriveno i anonimno«. zapisana kod Seu-ma Cjena. vraćajući staru vrednost obrednoj funkciji javnog ponašanja. godine. Međutim. nikad nije nesrećan« (IX.000 reči i u njemu izložio 5S Mémoires Historiques Lao Tseu. kakva su uostalom i druga predan ja. »Lao Ce je usavršavao Tao i Te. Priznao je svojim učenicima da poznaje mnoge životinje — ptice. t a j zadovoljni izraz i tu svoju preteranu revnost. dodaje istoričar. Max Kaltenmark. . Lao Ceova »skrivena i anonimna« egzistencija objašnjava odsustvo bilo kakve autentične biografske informacije o njemu. To je sve što ti mogu reći. kao i za Platona. napustio je to mesto i krenuo na Zapad. napisao je. ribe. 1) Neki su ovakve njegove izjave protumačili kao nostalgiju za nepovratno prohujalim vremenima. veliki kineski istoričar Seu-ma Cjen priča kako je Konfucije. izvesno vreme je proveo kao arhivar na dvoru Čua. A žive ti po strani od javnog života i prezirati ljude bilo je potpuno suprotno Konfucijevom idealu »superiornog čoveka«. veština vladanja. napisanom oko ~ 100. Duboko je poštovao Junake prosvetitelje i velike kraljeve dinastije Ču. 17. »delo u dva poglavlja koje je sadržavalo više od 5. (prev. Pre nego što će preći Hjen-ku. Lao Ce i iaoizam U svome delu Še-Ki (Istorijske beleške). 28). Lao Ceu) da ga pita šta misli o obredima. otišavši jednom prilikom Lao Tanu (ti. str. od njega između ostalog čuo i ovo: »Obuzdaj tu svoju nadmenost i sve te svoje želje. on je kao zmaj!« 58 Ovaj susret je svakako neautentičan. up. Bio sam veran starima i voleo sam ih!« (VII. Konfucije je otvorio novi put: pokazao je potrebu i mogućnost da se svetovnom radu i društvenoj aktivnosti vrati religijska dimenzija. Jer. Danas sam video Lao Cea. Za Konfucija. prema njegovoj doktrini. »ali zmaja nikada nisam mogao da razumem: on leti po kiši i vetru. ponašanje ili značajan čin. veština vladanja predstavlja jedini način da se obezbedi spokoj stvo i sreća većine ljudi. Ali. to su bili njegovi uzori: »Prenosio sam ono čemu su me oni naučili. rezultat je obrazovanja religijskog tipa.26 koji je zaista dobar. razočaran dekadencijom kraljevske kuće. pravi poziv plemića je vladanje (VII. na molbu čuvara. ali na jednostavan i duhovit način izražava neslaganje između ova dva velika religijska mislioca. preneražen. četvoronošce — i da shvata njihovo ponašanje. Međutim. ali. kao što smo videli. Chavannes). 132. kao i svako drugo umeće.« Konfucije se povukao.

Jer. 19 i dalje. ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da je napisao Tao-te king. dragocena je zbog napomena i komentara. 60 Međutim.«6t Paradoksalno je da Tao-te King sadrži veliki broj saveta vladarima i političkim i vojnim starešinama. Up. 22. podražavajući Tao. »Problems of Tao and Tao Te Ching«. 61 Isto. . Wing-tsit Chan. Lao Ce tvrdi da državne poslove može uspešno da vodi jedino vladar koji sledi put Taoa. »najbolji (među kneževima) je onaj koji ostaje nepoznat« (17 : 1). 4) on nije istorijska ličnost. koji. nije mogao napisati Konfucijev savremenik. Engleska verzija. Wing-tsit Chan. str. nastavljaju i proširuju njegovi učenici. već da potiče verovatno iz III veka. zbog svoje posebne književne vrednosti. str. The Way of Lao tzu. On sadrži sentencije koje pripadaju različitim prototaoističkim školama i izvestan b r o j aforizama u stihovima koji potiču iz VI veka. najefikasniji načini da se stekne moć jesu vu-vei i 59 Postoje bar četiri različita tumačenja: 1) Lao Ce i Lao Tan iz VI veka su ista ličnost.®2 Zbog toga taoista nikada ne utiče na tok stvari. prihvate stav neintervenisanja. Seu-ma Cjen je zaključio: »Niko na svetu ne bi umeo da kaže da li je sve ovo istina ili nije: Lao Ce je bio skriveni mudrac. i pored svog nesistematičnog karaktera. a učini sve što je potrebno« (37 : l). svakako je učitelj 'čiji je uticaj bio presudan na početku. str. onakav kakav je nama došao do ruku. 60 Up. prihvatiti Dostojanje jednog filozofa. ako već nije direktan autor. The Way and its Power. samo onaj koji primenjuje metodu vu-vei. 209 (autor izlaže najnovije poglede Fung Ju-Lana na Lao Cea i stari taoizam. metodu »nedelanja«. mišljenja su različita i kontradiktorna. str. The Way of Lao tzu. Isto kao Konfucije. 62 Navodimo prevod Maksa Kaltenmarka. prema tome. »Treba.« Knjiga koja sadrži više od 5. Max Kaltenmark. metodu »nepreduzimanja ničega«. drugim recima. za kratko vreme bi deset hiljada bića sledilo njihov primer« (37 : 2). a verzija. taiko da proslavljeni autor u izvesnom smislu postaje »anoniman«. 5 9 Ipak se svi slažu da tekst. pripisano nekom mudracu ili misliocu. Ispričavši sve što je mogao saznati o Lao Ceu. ali on nije autor Tao-te kinga.000 reči jeste čuveni Tao-te King. najdublji i najzagonetniji tekst kineske književnosti. »Tao nikada ništa ne čini. zatim je otišao i niko više nije znao šta se s njim dogodilo«. moguće je da je Lao Ce primio Konfucija. Što se tiče njegovog autora i vremena nastanka. Ništa ne smeta da ga i dalje zovemo Lao Ce. Jan Ytin-Hu. 211 i dalje). str. Arthur Walley. 2) Lao Ce je živeo u periodu zvanom »Proleća i jeseni« (~774—481). Kao pravi taoista. Na istu situaciju nailazimo i u drugim tradicionalnim književnostima: delo. 35 i dalje. dakle. Lao tseu. Tao-te King izražava koherentnu i originalnu misao. 3) živeo je u periodu »Zaraćene kraljevine« (~ 404—221). »Kada bi kneževi i kraljevi bili sposobni da. Pošto »nebeski Tao pobeđuje bez borbe« (73 : 36).RELIGIJA STARE KINE 26 svoje ideje o Tao i To.

prevazilazi modelitete bića. nije Čang Tao (Večni ili Vrhunski Tao). smatra za veštačke. ona razara jedinstvo bića i stvara konfuziju pridajući apsolutnu vrednost relativnim pojmovima. prema tome. odnosno da slede uzor. i svako tvrdi da je dobro ono što je dobro i iz toga izvodi pojam nedobrog. I : 1).28 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nenasilje. fons et origo svakog Stvaranja. ili još tačnije Mrak dublji od samog mraka. Lao Ce kritikuje i odbacuje konfucijanski sistem. Obredi su samo tanak sloj lojalnosti i vere i početak anarhije« (38 : 9—14). predlagao ideal »savršenog čoveka«. pa će ljudi naći svoje istinske vrednosti« (19 : 1). ukazali smo na njegov karakter koji se ne može iskazati recima (up. 7). odnosno uzor taoiste. u stvari. Za konfucijance su dobročinstvo i pravednost najveće vrline. U prvom redu Tao-te kinga stoji tvrdnja: Tao o kojem možemo govoriti (tao) nije večni Tao (čang tao. 63 »Onome koji teži za moći i misli da je može steći akcijom. pa prema tome i za nekorisne i opasne. pribegava se dobročinstvu. poštovanje društvenih vrednosti i racionalizam. pribegava se pravednosti. »slabost je način delovanja Taoa«). Lao Ce osuđuje i društvene vrednosti. ni Čuang Ce ne pokušavaju da dokažu njegovo postojanje. . koji čini sveukupnost realnog sveta. osnov svakog postojanja. 63 »Blagost i slabost odnose pobedu nad grubošću i silom« (36 : 10. U k r a j n j o j liniji taoista uvek sledi jedan jedini uzor: Tao. A što se tiče diskurzivne nauke. 94 »U ovome svetu svako tvrdi da je lepo ono što je lepo i u odnosu na to stvara pojam ružnog. A to. »Odrecimo se dobročinstva i odbacimo pravednost. Ali. . 25). tako je i Lao Ce državnicima i vojskovođama savetovao da se ponašaju kao taoisti. a kada se i ona napusti. koji je vladarima. To nazivam vrlinom nenasilja i na taj način smatram da se čovek može izjednačiti s Nebom. a poznato je da isti stav imaju i mnogi drugi mistici. Lao Ce ih. str. Dugačko i kratko postoje samo kao međusobne suprotnosti. i nedokučiv. predviđam neuspeh« (29: 1). znači da onaj Tao o kojem govori Lao Ce. A Tao izražava najvišu. Sem toga. što je bio najviši ideal starih« (68 : 1—2. 64 »Zato se svetac ograničava na neaktivnost (vu-vei) i zalaže za obučavanje bez reči« (2 : 10). kada se napusti dobročinstvo. Ni Lao Ce. Verovatno da se »mrak dublji od samog mraka« odnosi na specifično taoističko iskustvo ekstaze na koje ćemo se kasnije vratiti. str. kao i svim drugim ljudima željnim znanja. ovo je jedina sličnost između dva Učitelja. jer ne postoji termin kojim bi se bolje izrazila njegova tajanstvenost« (Kaltenmark. tajanstvenu i nedokučivu realnost. pribegava se obredima. 65 »Ili tačnije Tajanstveni (Hjuang). Analizujući njegovu kosmogonijsku funkciju. jer su iluzorne i u k r a j n j o j liniji štetne. Tao. up. »Dobar vojskovođa nije ratoboran. odnosno značaj obreda.65 Taj Tao. pa je. Neprijatelja najbolje pobeđuje onaj koji nikada ne prelazi u n a p a d . »Kada se napusti Tao. . 40 : 2. međutim. visoko i nisko isto tako (2 :1—2. Poput Konfucija. 45). niti je dobar borac srčan. 5—6).

mogućnom. ali upućuje i na taoistu koji »kada je prazan. nerazaznatljivo. o dobro poznatoj ideji koju izražavaju sva tradicionalna društva: savršenstvo pripada početku ciklusa (kosmičkog ili »istorijskog«). ali ništa ne v i d i m . »Pažljivo posmatram. Slušam i ništa ne čujem .66 Ali neke slike i metafore otkrivaju strukture koje ipak imaju izvesno značenje. 128 i dalje. predstavnika janga i jina. Čen (Ellen Marie Chen) u prvom redu »Nothingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. 69 Model sjedinjenih suprotnosti uvek je Tao. Jer za njega vitalna punoća. u prvom redu »slabost«. poniznost i neopiranje. 67 Predstava doline sugeriše ideju praznine. 17) da je kolektivna hijerogamija mladića i devojaka. A ako to postaneš. a istovremeno je u vezi i sa idejom doline i planinske kotline« (Kaltenmark. . odnosno stanje koje je postojalo »na prapočetku«. vezuje za pojam plodnosti i materinstva. postaje potpuno ispunjen Taom« (Kaltenmark. s jedne strane. t j . Bića. o »drugom« Tao. Eliade. znači. u njegovom jedinstvu/totalitetu koegzistiraju jang i jin. posvećenik budi i podstiče u sebi ženske osobine. . usmerenih prema praznini žumanca. . »Tajanstvena' ženka« koja ne umire. 25 i 52). . Sa izvesnog stanovišta taoista nastoji da postigne androgini modalitet. 87 Izraz Tajanstvena ženka »odnosi se na tajanstvenu plodnost Taoa. 26). Praznina se. na vrlinu vladarskog Jedinstva koje dovodi u red mnoštvo oko sebe«. dakle plodnosti. no isto tako nedokučivom. . . Mephistopheles et I'androgyne.RELIGIJA STARE KINE 29 Lao Ce govori. 68 Sjedinjavanje dvaju polova olakšava povratak detinjstvu. kojem se ne bi moglo dati nikakvo ime« (pogl. a istovremeno i mesta gde se skupljaju vode. A videli smo već (str. odnosno očišćen od strasti i želja. «• Reč je. 0 tom aspektu Taoa vidi članke Elen Meri. spontanost i sreća postoje jedino na početku stvaranja ili u novoj epifaniji života. svakako. 68 Vid. 14). 55). takav povratak čini mogućom i periodičnu regeneraciju života. . str. I u ovom 66 U drugom jednom odlomku Tao je prikazan kao »nevidljivo. Sada nam postaje jasnija taoistina želja da se vrati u prvobitno stanje. s druge. moći ćeš da se vratiš u stanje detinjstva« (28 : 1—2). Predstava trideset zrakova. str. vraćanje »na početak« individualne egzistencije. Kao što smo već pomenuli (str. Prilagodivši se modelu »drugog« Taoa. dakle. Njegov simbol je »božanstvo Val«. još od protoistorijskih vremena periodično obnavljala kosmičko i društveno jedinstvo/totalitet. do čije »dekadencije« dolazi dosta rano. »drugi« tao nazvan je »Majkom sveta« (pogl. Nailazim samo na ravnodušno Jedinstvo . 21). Plodne suštine i Duhovne suštine (pogl. 51). str. upućuje na posebno bogat simbolizam: upućuje na »vrlinu vođe koji privlači sva bića. »Upoznaj muškost. drevni ideal ljudskog savršenstva. za odsustvo kvaliteta osećajnosti (specifičan modalitet Taoa). ali joj pretpostavi ženskost: bićeš dolina sveta. nerazaznatljivo biće« koje »u sebi skriva« Predstave. vrhunski Te neće te mimoići.

Ali. Granet. oslobađajući se vremena i prostora. U pitanju je revalorizacija i produbljivanje šamanske ekstaze. van područja realnosti. nav. To ekstatičko putovanje predstavlja povratak »prapočetku« svega što postoji. pa čak i steći »fizička besmrtnost«. vaše telo mi je zaličilo na komad sasušenog drveta i učinilo mi se da ste. 82). niti u život čoveka na onome svetu. i Konfucije je jednom zatekao Lao Cea »u stanju takve obamrlosti« da mu više nije ličio na živo biće.30 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA slučaju taoizam se inspiriše arhajskim religijskim običajima. rekao je. uspevajući da u sopstvenom biću ostvari prazninu. 82. nema mesta za smrt« (50 : 13).« »Da. duh ponovo pronalazi večnu sadašnjost. . Tao »neprekidno kruži svemirom« (pogl. koja istovremeno prevazilazi i život i smrt. Osim toga. jer ono prenosi uslove. »U njemu (u svecu). Traganje za dugovečnošću čini deo traganja za Taom. Kao tšo primećuje Kaltenmark (str. str. odgovorio je Lao Tan. pa u skladu s tim u potpunosti modifikuje njegov ontološki način postojanja. »putovanje do praizvora svih stvari« rezimira suštinu taoističkog mističkog iskustva. »Is there a doctrine od physical immortality in the Tao te Ching?« 71 Up. Ali svetac veruje da može izbeći opštem ritmu života i smrti. koji karakterišu položaj čoveka u svetu. »Onaj kojim potpuno ovlada Te ravan je novorođenčetu« (55 : 1). Le Chamanisme. sačekavši koji trenutak. Taoisti poznaju više tehnika kojima se beskonačno može produžiti život. putovanje Lao Cea do praizvora svih stvari predstavlja mističko iskustvo drugog reda. 350 i dalje. Međutim. 25). 2ivot i smrt bića objašnjavaju se takođe alternacijom janga i jina: prvi stimuliše vitalne energije. up. I šaman se u toku ekstaze oslobađa vremena i prostora i uspeva da se vine u »Središte sveta« i vrati u rajsko doba. 70 Da bismo ovaj problem smestili u njegov pravi kontekst. Pankineska ideja kosmičkog kružnog ciklusa ima značajnu ulogu u Tao-te kingu. La Pensée chinoise. str. 21). odlutao sam da malo uživam na praizvoru svih stvari« (pogl. moramo se podsetiti da taoistička tehnika ekstaze ima šamansko poreklo i strukturu. Učitelju. delo. 7 1 Poznato je da u toku transa šamanova duša napušta telo i p u t u j e kosmičkim prostorima. Lao Ce izgleda da ipak nije verovao u fizičku besmrtnost. Eliade. mada se Tao-te king o tome nigde izričito ne izjašnjava. on sebe stavlja van kruga. doba pre »pada« kada su ljudi mogli da uzleću na nebo i opšte s bogovima. napustivši svet i ljude. a drugi ih smiruje. ili je to bilo stvarno? Ali u jednom trenutku. kako kaže Lao Ce. otplovili u one nedostižne predele koje niko ne obitava. 501 i dalje. obratio mu se ovim recima: »Ne znam da li su me oči prevarile. Prema jednoj anegdoti koju nam je preneo Čuang Ce. Ellen Marie Chen. treba podvući i to da se taoistički stav prema ženama potpuno razlikovao od vladajuće ideologije u feudalnoj Kini. 70 Kaltenmark. str.

opisuje se ponekad suviše zvučnim terminima.«74 Unutar kruga Taoa. »taoistička škola« i religijskog taoizma ili »taoističke religije« (TaTo-Kjao. unutrašnja putovanja. 117—118. tursko-mongolskim — iskustva i pustolovine šamana za vreme njihovih ekstatičkih putovanja inspirisali su pesnike i ušli u epsku poeziju. »Savršen čovek je čisti duh. Iznenada sam se probudio i postao ja. Jedino savršeno saznanje po njemu je saznanje ekstatičkog reda. Eliade. doslovno. Le Chamanisme. Kaltenmark. ko zna da 1' ne znači biti živ tamo'« Prev. str. 118). pogl. koji onome ko tako živi pripisuju božansku svemoć. str. 73 Sledeća poznata anegdota najbolje ilustruje Čuang Ceovu koncepciju o relativnosti stanja svesti. Tehnike dugovečnosti Kineska terminologija obično pravi razliku između filozofskog taoizma (Tao-Kia. »taoistička U 18. ni studen razlivenih voda. ni grom koji para planine. oblaci su njegova zaprega. 72 73 . ni bura koja podiže okeane ne mogu ga zaplašiti. a za dobro i zlo i ne haje. 75 Tchouang-tseu. a sunce i mesec su mu konji. živi u neprekidnoj ekstazi. stanja svesti su doista međusobno zamenljiva. 74 Prevod Maspero. nav. stvarni Ču.RELIGIJA STARE KINE 31 O životu Čuang Cea. Henri Maspero. »Ja i ova lobanja«. Kao Lao Ce. kao i život nekih jogina. Po svoj prilici živeo je u V veku pre Hrista. jer ono nije isto što i dualnost realnog sveta.« »Smrt i život su samo odlazak i povratak: biti mrtav ovde. On krstari i van četiri mora. str. doslovno. 4. glava 2. prev. 325 i dalje (folklor i šamanska književnost u Kini). zna se veoma malo.« 75 Prema nekim taoistima ove ekstatičke šetnje su. drugog velikog predstavnika taoizma. Taoisme. 177 i dalje (tatarska epska poezija šamanističke strukture). ali mi nije bilo jasno da li sam Čuang koji sanja da je leptir. 240. ili dva aspekta vrhunske realnosti. ili leptir koji sanja da je Ču. U tom slučaju neki njegovi aforizmi stariji su od pojave Tao-te kinga. 76 »Unutrašnjom kontemplacijom postižemo samozadovoljstvo« (Lie tscu. 7 6 Kao što je to slučaj i s nekim drugim narodima. str. koji je svoj duh ispraznio od svih stanja uslovljenosti i kročio u svet jedinstva/totaliteta Taoa. 77 Up. »Jednom sam ja. može se naći nekoliko veoma zanimljivih primera. Ovaj paradoksalni način življenja. i on odbacuje vladajuća mišljenja i diskurzivnu nauku. 77 133. prev. Ču je njegovo vlastito ime. u tom trenutku nisam bio svestan da sam Ču. Zbog toga Čuang Ce poistovećuje život i smrt: to su za njega dva modaliteta. 120. »znamo da nema ni istinskog života ni istinske smrti. 72 Ta tema jedinstva Života i Smrti javlja se kod svih taoista. Kaltenmark. On ne oseća ni vrelinu šume koja gori u plamenu. str. isto. Čuang Ču. zahvaćenim šamanizmom — npr. usnio da sam leptir koji leti i osetio sam se srećnim. u stvari. delo. kaže Lao Ce jednom ođ svojih učenika. Svetac. prema smenjivanju života i smrti ravnodušan je. Kaltenmark. M.

The Boole of Lieh tzu. u periodu između IV i III veka.. Ideogram »besmrtnika« (hsjen). 82 Reč je o predstavi koja se uzimala kao uzor vanvremenskih rajskih oblasti. 80 Najznačajniji među njima su Maspero. Eliade. str. 82 Oni su se samo povremeno vraćali u svet da bi formule fizičke besmrtnosti preneli novoobraćenicima koji su to zasluživali. 83 Ponekad su besmrtnici predstavljani s preterano razvijenom lobanjom što je trebalo da znači da su u svome mozgu nagomilali velike količine energije jang. posvećena završnoj apoteozi Učitelja. C. str. za njih je taoizam Lao Cea i Ćuang Cea »čista filozofija koja se u potpunosti razlikuje od traganja za fizičkom besmrtnOšću. 79 Vid. ali njegovi najstariji oblici predstavljali su čoveka kako igra mašući rukama poput ptice. »Part81 of the Way«. upućuje na pustinjaka. imali istovetnu paradoksalnu koncepciju Taoa i težili istovetnom cilju: da u svom biću sjedine dve epifanije vrhunske realnosti (jang i jin. dostupnih jedino posvećenima. što predstavlja glavni cilj »taoističke religije«. perja. M. Norman Girardot. između ostalog A. predstavljajući čoveka i planinu. 83 Vid. raspravu. »magični let«. nekoliko kraljeva je slalo ekspedicije u potragu za tim natprirodnim ostrvima (Mémoires. up. 304 i dalje. What is Taoism? str. Za ostvarivanje dugovečnosti. kao i svi oni koji su neumorno tragali za fizičkom besmrtnošću. 79 Druga grupa naučnika zastupa temeljno jedinstvo svih istorijskih formi taoizma. »On the world 'taoist'«. 320—24. mač i sandale. nekoliko primera kod Maspero. Heerlie G. No ta je smrt bila samo prividna: u svoj kovčeg stavljali su štap. Creel. treću kategoriju činili su oni koji su u zemaljski r a j stupali posle smrti. ss. raspoređujući ih tako kao da stoje pored tela. Graham. Poznato je da je ptičje perje jedan od najčešćih simbola »šamanskog leta«. Međutim. v. Le Chamanisme s. K r a j n j i cilj poklonika taoističke religije bio je ostvarivanje fizičke besmrtnosti. 10 i dalje. Grane. Adept je u toku dobijanja besmrtnosti bio pokriven ptičjim perjem i krila su mu polazila od ramena. up. Prema istoričaru Seu-ma Cjenu. O vezi između krila. vid. 80 Tačno je da su »metafizičari« i »mistici«. III. razlikovanje »filozofskog taoizma« od »taoističke religije« korisno je i nije na odmet zadržati ga. ili na svetoj planini Kuen-Luen. . str. Kaltenmark i Sipet (Schipper). 1—24. I najzad. život i smrt). Osnovno za sve njih bilo je ishranjivanje »vitalnih energija« (jang-hsing). A pošto je između makrokosmosa i ljud78 Prema Sivinu (Sivin). str. Le Lie sien tchouan. ovo razlikovanje je tvorevina moderne istoriografije. Le Taoïsme. 436—37). duh i materiju. str.32 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sekta«). vernik je mogao koristiti nekoliko tehnika. U vezi s pomenutim stavovima vid. To se nazivalo »oslobađanjem mrtvaca«. magičnog leta i taoizma. 12 i dalje. 84—85. 81 »A popeti se na nebo u punom s j a j u dana (u podne)« bila je formula. 78 Neki autori ovo razgraničavanje smatraju opravdanim i neophodnim. Druga kategorija vernika obuhvatala je one koji su vekovima živeli u nekoj vrsti zemaljskog r a j a : na čarobnim ostrvima. Kaltenmark.

koji n a s t a n j u j u tri Cinober polja. 88 Predgovor raspravi Formules orales de la respiration embryonnaire. str. isti. str. uništavaju vitalne snage vernika. on više ne udiše samo atmosferski vazduh.«.. a Mesečeva (koja sadrže jin) u ponoć. 84 Maspero.. Le Yoga. sledeće — predeo oko srca. Da bi ih se oslobodio. 203 i d. 87 »Vraćajući se u prvobitno stanje. Meseca i zvezda. 87 Up.). Le Taoïsme. Ako se dah zadrži u vremenu koje je potrebno za 1. str. svakom od njih potrebne. stoga je bilo osobito važno o njima voditi računa. Podsetimo se da u unutrašnjim delovima tela ne žive samo zaštitnički duhovi i dobra božanstva već i zla bića: Tri crva. reč je o unutrašnjem disanju koje teče u zatvorenom krugu i koje je slično disanju fetusa u majčinoj utrobi. »Les procédés de 'nourrir le principe vital' dans la religion taoïste ancienne«. Maspero. mesa. u stvari. a poznato je da su spontanost i punoća životinjskog života. Neki recepti iz III veka posle Hr.«.RELIGIJA STARE KINE 33 skog tela postojala savršena podudarnost. Prema Tai-ping šingu (III vek n. To su. 198 i dalje. već i zračenja Sunca. savršeno usklađenog s kosmosom. i donje — deo ispod pupka. . 3 6 Postoji i jedan poseban postupak koji se zove »embrionalno disanje« (tai-si). Međutim. vernik počinje da se hrani rosom ili kosmičkim »zracima««. vraćajući se na početak. vitalne energije su ulazile i izlazile kroz devet telesnih otvora. unutrašnjom vizijom se može postići razlikovanje božanstava koja žive u pet organa.. 71 i dalje. on mora da se odrekne uobičajene hrane (žitarica. Eliade. e. str. preporučuju da Sunčeva zračenja treba udisati u podne (kada je jang najjači). str. »Les procédés. Primena dijeta imala je tačno određen cilj: da svaki organ ishrani materijama i lekovitim travama koje sadrže »energije«. 198. § 143). »Le procédés . vernik tera starost i vraća se u stanje fetusa. Dodajmo da je »duboko i nečujno disanje« u toku ekstaze ličilo na disanje životinja u toku kibernacije.000 udisaja. postiže se besmrtnost. ista božanstva koja žive i u 84 Napomenimo da je cinober (živin sulfid) bio osnovni element za spravljanje »eliksira besmrtnosti«. Maspero.. 85 Up. Le Taoïsme. Maspero. str. 98 i dalje.« 88 »Embrionalno disanje« nije isto što i jogistička pranajama (up. kadrim da unište demone. unutrašnjom vizijom i koncentracijom misli postiže se vizuelizacija daha i njegovo sprovođenje kroz tri Cinober polja. vežba koja prethodi meditaciji. najvažnije od svega je zadržati dah. 107 i d. Taoisti su na telu razlikovali tri dela koja su nazivali Cinober poljima:84 gornje »polje« obuhvatalo je mozak. predstavljale najbolji model života. prev.. za Kineze. Pa ipak njeno primenjivanje omogućuje izvestan ekstatički doživljaj. 85 Oslobodivši se tri unutrašnja demona. vina i sličnog) i da se hrani lekovitim biljem i mineralnim materijama.

Zadržavanje je omogućavalo protok semena. str. . jer oni održavaju život i ishranjuju dah. Da bi O taoističkom panteonu.34 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA makrokosmosu.92 Jedan od glavnih ciljeva taoističke seksualne tehnike bio je mešanje semena s dahom u donjem Cinober polju. . 116 i d. navedeno delo. Adept je morao obaviti seksualni čin ne izlivajući seme. omogućuje i muškarcima i ženama pristup metodi Večnog života«. o sprečavanju rasipanja vitalne energije. precizira da »savršena m e d i t a c i j a . Posredstvom meditacije.. vid. kroz telo adepta i njegovo uspinjanje od donjeg Cinober polja do gornjeg. reprodukovan na str. Primena tehnike zvane »spavaća soba« (fang-šung) poznata je bila od najstarijih vremena. u stvari. Vid. adept može stupiti u vezu s njima i uvesti ih u svoje telo da ga ojačaju. nap. I tu je. »The longest taoist scripture«. a onda muškarac treba da se usredsredi na bubrege. t a j zametak se razvijao u »čistom telu« koje se posle adeptove prividne smrti odvajalo od leša i priključivalo drugim besmrtnicima. a žena na srce. 57. obezbedi dug život i rađanje muške dece. Podrazumevalo se da su oba partnera imala koristi od ovog rituala. str. 388. da bi se na t a j način ostvarila revitalizacija mozga. str. M. Njegova posedela kosa postala je ponovo crna. up. 386—87. Ona se sastojala u apsorbovanju vitalnih energija od žena kojima bi se čovek samo približio: smatralo se da »ta energija.. koja potiče od samih izvora života. on. reč o specifično taoističkom idealu ataraksije. Le Lie-sien tchouan. »Les procédés. koji boravi u ljudskom telu. njen cilj je bio da se ojačaju vitalne snage. zatim treba da izgovore molitve. Ali taoistička tehnika »put jina« besmrtnika Jang Cenga (I vek n. odnosno u predelu ispod pupka. Le Taoïsme. 8 9 Druga metoda produžavanja života sastojala se u seksualnoj tehnici koja je u isti mah bila i obred i jedan od načina meditacije. Maspero. a neki smatraju da je veliki učitelj Lao Ce bio.. Strickmann.. e. str. str. odlomak ovog teksta. e. 67). a poispadali zubi ponovo su izrasli. držao se principa da vitalni duhovi iz doline Val nikad ne umiru. t j . pomešanog s dahom. i obrazovanje »misterioznog zametka« novog besmrtnog tela. U toku meditacije oba partnera treba da »izgube svest o svome telu i o spoljašnjem svetu«. Hranjen isključivo »dahom«. Maspero. Jedan tekst iz V veka n. 137 i d. 90 Up.« 91 Postojali su i adepti koji su primenjivali metodu zvanu »vampirizam« (Kaltenmark). 341.«. u znatnoj meri produžava život«. 80 . smeštenog u glavi. »U tome je metoda neumiranja. ali je ona bila odbačena jer je protumačena kao neortodoksna. 55—56.) sastojala se u »vraćanju semena u cilju obnavljanja mozga«. u stvari.. Primenjivao je isto što i Lao Će. 91 Max Kaltenmark. »Nadahnjivao se Tajanstvenom ženkom (up.« 9 0 Besmrtnik Jong Ceng Kong bio je savršeni poznavalac metode »obnavljanja i sprovođenja«. 92 Kaltenmark.

13. a još se raspravlja i o vremenu nastanka prvih tekstova koji pominju alhemijske postupke. među stručnjacima postoje neslaganja. osobito uticaj tantrizma »levog usmerenja« u kojem je primena jogističke metode imala dvostruki cilj: istovremeno zaustavljanje disanja i izlivanja semena. Le Yoga. Taoisti i alhemija Neke obrede i mitove kineskih metalurga. Liu An. adept je morao apsorbovati veliku količinu jina i zbog toga je menjao više partnerki. našle su svoje mesto i u učenju alhemičara. 94 93 . Međutim. 3) tehnike koje nastoje da ostvare dug život.RELIGIJA STARE KINE 35 »obnovio mozak«. Veze Vid. mitovi i tehnike — pripadaju protoistorijskom nasleđu i stoga je pogrešno njihovu starost meriti starošću prvih dokumenata koji ih pominju. str. zasnivala na dva verovanja: 1) na verovanju u pretvaranje metala u zlato i 2) na verovanju u »soteriološku« vrednost postupaka kojima se ta operacija izvodila. kineska alhemija se obrazovala koristeći: 1) tradicionalno kosmološke principe. te »orgije« imale su isključivo ritualni karakter i predstavljale su. Dubs. zapazili su da između proizvođenja zlata i napora da se produži život i stigne do besmrtnosti ima neke veze. navedeno delo. mističnom vrednošću zlata. kao i u tantrizmu. str. Prastare koncepcije u vezi s rašćenjem ruda u »utrobi« Zemlje. up. u stvari. kao i u drugim zemljama. str. na mentalne operacije i na mistična iskustva. U Kini. H.95 Kao autonomna disciplina. 2) mitove koji govore o eliksiru besmrtnosti i svecima besmrtnicima. Vid. Iz te prakse izrodilo se kasnije kolektivno »sjedinjavanje dahova«. 134. livaca i kovača preuzela je i usvojila i kineska alhemija. Što se tiče porekla kineske alhemije. Ova tri elementa — principi. u stvari. naročito od strane budista. kao i obrednim kompleksom »kovači-inicijacijska bratstva-tajne zanata«. blaženstvo i duhovnu neposrednost. 253 i dalje. 12. Joseph Needham. a i neki drugi autori. t. 95 Needham. 77. V: 2. prirodnim preobražajem drugih metala u zlato. U taoističkoj seksualnoj metodi može se otkriti izvestan indijski uticaj. »Beginnings of Alchemy«. § 130). Pouzdano je utvrđeno da su oba pomenuta verovanja u ovoj zemlji postojala već u IV veku pre Hr. 93 Taoistička seksualna terminologija odnosila se. i svi se naučnici slažu da »začetnikom« kineske alhemije treba smatrati Mencijevog savremenika. ceremonija mnogo kritikovana. Cu Jena. Science and Civilisation in China. nastavak protoistorijskih agrarnih ceremonija (up. 94 U II veku pre Hr. III tom ove knjige (glava XXXII). str. alhemija se. up.

u vezi s traganjem za dalekim i tajanstvenim ostrvima gde su živeli »besmrtni«.100 Prema jednom predanju. Science et Civilisation. u kome nailazimo i na verovanje u mogućnost ubrzane metamorfoze metala. i prineli žrtve fong i šan. 100 vid. 499. oni čuvaju telo od propadanja. Tako stoji u tekstu Huai-nan-cu iz ~ 122. kineski alhemičar.. jedan od njegovih učenika i njegov pas progutali nekoliko takvih 96 Edouard Chavannes. 479. str. prema tome. 97 Isto. str. prah cinobera će moći da se pretvori u žuto zlato. str. pomaže prirodi u njenom radu. ali mu ništa ne polazi za rukom osim da »materijalizuje« besmrtnike. 98 Traganje za zlatom podrazumevalo je i izvesno traganje za suštinom duhovne prirode. III. god. pošto ih prizovete. III. 99 Taj odlomak preveo je Dabs (Dubs). tekstove navedene u: Mircea Eliade. koji su naseljavali udaljena ostrva. 1977). 465. delo. biće vam omogućeno da vidite blažene (hsjen) sa ostrva Pong-lai koje se uzdiže usred mora. A kada ih budete videli. Dabs. Zlato je posedovalo kraljevske osobine: nalazilo se u središtu Zemlje i bilo je u mističnim vezama sa šie (realgarom ili sumporom). kad postanete dugovečni. 74). a možda je i delo samog učitelja. pre Hr. godine. III. 71—72. Kinesko verovanje u prirodnu metamorfozu metala dosta je staro. da samo ubrzava rašćenje metala. koji je živeo u IV veku i bio Mencijev savremenik (isto. alhemičaru Vei Po-jangu pošlo je za rukom da napravi »pilule besmrtnosti«. III. nav.36 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA između »spravljanja zlata«. Kao i n j e m u odgovarajući znalac sa Zapada. moći ćete da od njega pravite posude iz kojih ćete piti i jesti i na t a j način produžiti sebi život. 636 i dalje. a kada proizvedete zlato. bilo je. Forgerons et Alchimistes (drugo izdanje. Vuu: »Prinesite žrtvu peći (cao) i uspećete da prizovete bića (natprirodna). dakle. 98 Traganje za besmrtnicima. str. Les Mémoires historiques de Sse-ma Ts'ien. str. dobijanja »droge besmrtnosti« i »evokacije« besmrtnika očigledne su: Luan Tai izlazi pred cara Vua i uverava ga da je kadar učiniti ova tri čuda. nećete umreti. 96 i dalje. Pošto se i zlato i žad uključuju u princip jang. Sen-ma Cjen. 96 Čudotvorac Li Šao-kjun savetuje caru dinastije Han. 152. 141. o tome najviše obaveštenja pruža Joseph Needham. II. . značilo je izdići se iznad ljudske uslovljenosti i priključiti se atemporalnoj egzistenciji blaženih. str. Pošto su on. zaokupljalo je prve careve dinastije Ćin (219. str. ubrzavajući ritam vremena. str. Mémoires. a sresti besmrtnike. dakle. žutom živom i budućim životom (»2uti izvori«). 66). sačuvanom u Lie Hsjen Šuan Šuan (Biografije svetaca besmrtnika). 99 Alhemičarev zadatak je. otuda se smatralo da i posuđe od alhemijskog zlata beskonačno produžava život.« 97 Traženje eliksira besmrtnosti. Moguće je da tekst pripada školi Cu Jena (Tsou Yen). str.

itd. nav. 103 No cinober se takođe može stvarati i u samom ljudskom telu. Veliki alhemičar Ko Hung (283—343) piše da ako se u toku jedne godine gornje 10 pilula cinobera. dakle. Planina Kuen-luen ima dva sprata: prvi je u obliku uspravne. treba najpre doći u »haotično« stanje (huen). a jedan drugi »stekao je sposobnost da leti«. delo. a izgubljeni zubi ponovo narastu. str. stavljen u vatru. snabdeveno »komorom sličnom pećini«. 357 i dalje. 104 Roef Stein. zdravi i čitavi napustili su zemlju i pridružili se drugim besmrtnicima. stiče se besmrtnost. jetra drvetu. On. izvesni Učitelj je »ponovo dobio dečački izgled«. str. up. str. 93 i dalje. str. A Kuen-luen je zamišljena planina u Zapadnom moru gde žive besmrtnici. u sebi skriva misteriju obnavljanja putem smrti (jer sagorevanje simbolizuje smrt). itd. a stomak zemlji. »Jardins en miniature d'Extrême Orient«. V. Cinober. The Nei P'ien of Ko Hung. vatra. tumačen je alhemijskim terminima: »vatra srca je crvena kao cinober. omogućuje pristup »Cinober poljima« i čini mogućim alhemijsko stvaranje embriona besmrtnosti. 99. i Granet. 271. 67 i dalje. Te snage treba samo ojačati. »Telesna besmrtnost« obično se sticala uzimanjem eliksira. Univerzuma u minijaturi. jeste Kuen-luen. 101 . Lie-sjen čuan (Lie-sien tchouan). La pensée chinoise. str. pominje se već u I veku pre n. 33). u Zbirci legendarnih biografija taoističkih besmrtnika. pomešanog s medom. Pošto je tokom nekoliko godina uzimao cinober. str. Ware. Drugo ime za Cinober polja. slično prvobitnom rajskom nesvesnom stanju još nestvorenog sveta. 102 Prema tome. Lionel Giles. pluća vazduhu. Chinese Immortals. drvo. itd. Planina u Zapadnom moru. a ako se s tom kurom nastavi i duže od godinu dana. tradicionalna je i veoma stara predstava »sveta u malom«. Iz toga sledi da cinober može da obezbedi neprekidno obnavljanje ljudskog tela i u k r a j n j o j liniji besmrtnost. 54. koje. tajno područje mozga. daje živu. čovek u sopstvenom telu poseduje sve elemente koji sačinjavaju kosmos i sve vitalne snage koje obezbeđuju periodično obnavljanje. 74 i dalje. princip života) koliko zbog osobine što. 101 U skladu s tradicionalnom homologacijom mikrokosmosa s makrokosmosom. Iz istog razloga cinober se ne ceni toliko zbog svoje crvene boje (boja krvi. seda kosa ponovo postaje crna. bubrezi vodi. spravljenih u laboratoriji. e.. up. Vid. Mikrokosmos. voda bubrega crna kao olovo«. boravište besmrtnih. kao droga besmrtnosti. Da bi se putem mistične meditacije kročilo u ovo područje. Le Lie-sien tchouan. ako se putem meditacije jednom postigne. naveden u Forgerons et alchimistes. 2. 146—47. 104 Obratimo pažnju na ova dva elementa: 1) homologaciju mitske planine Kuen-luen s tajnim područjima mozga i stomaka i 2) ulogu koja se pridaje »haotičnom« stanju. str.RELIGIJA STARE KINE 37 pilula. Max Kaltenmark. vazduh i zemlja) prenose se na organe čovečijeg tela: srce odgovara vatri. pet kosmoloških elemenata (voda. 102 Tekst. str. u stvari ljudsko telo. pre svega destilacijom sperme u »Cinober poljima« (up. 103 James R. Needham.

van Gulik. odnosno počeli su da je koriste protiv starenja i smrti. Carl Hentze. 108 Vid. i III tom ovog delà. str. str. H. 108 Veliki broj ideja i njihovih praktičnih primena. str. Tod. Erotic color prints.ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA a drugi u obliku prevrnute kupe. 115 i dalje. str. str. Aspects du mythe. Najčešće korišćena metoda pri ostvarivanju tog cilja je »embrionalno disanje« (tai-si). n. 108 Up. 107 Up. prikazanih u poslednja dva odeljka. 106 Materia prima ne treba tu da bude shvaćena samo kao prvobitna struktura materije. odvijaju se u telu i svesti adepta. Disanje postaje homologno seksualnom činu i alhemijskom postupku. umesto da se vrše u laboratoriji. Svođenje materije na prvobitno stanje apsolutne neizdiferenciranosti odgovara — na planu unutrašnjeg iskustva — povratku na embrionalni stadijum. napustiti telo i vinuti se u nebo (up. kojim njime kruže i stapaju se semen virile i dah. Nei-tan postaje ezoterična jer se eliksir spravlja u samom alhemičarevom telu. 37 i dalje). Forgerons et alchimistes. 33). ali alhemičar ovaj povratak u embrionalni stadijum ostvar u j e i topljenjem izvesnih sastojaka u svojoj peći. kruže i stapaju se »čista« živa i »čisto« olovo. već i kao jedno unutrašnje iskustvo alhemičara. potvrđene već u prastarim stadijumima kulture: izlećenja vraćanjem na početak Sveta. »Žuti cvet«). analognom »embrionalnom disanju«. Nei-tan se može smatrati tehnikom. Telo postaje sud u kome na isti način. 107 Vremenom se eksterna alhemija (vai-tan) počela smatrati »egzoteričkom« nasuprot internoj alhemiji jogističkog tipa (nei-tan) koja je sama sebe proglasila za »ezoteričnu«. . srećemo i u tekstovima iz perioda dinastija Čin i Han (221—220. 105 Drugim recima. e. ono se može porediti s materia prima. odnosno reaktiviranje kosmogonije (vid. 160 i dalje. primenili su je kao lek protiv zuba vremena. s tom razlikom što se procesi njenog odvijanja opisuju terminima ezoterične alhemije. massa confusa kod zapadnih alhemičara. Ovu metodu kineski taoisti i alhemičari preuzeli su i usavršili: umesto da njome isceljuju samo bolesti. Weltordnung. R. Ovo vraćanje u matericu samo je viši stepen u razvoju jedne starije i rasprostranjenije koncepcije. Što se tiče »haotičnog« stanja koje se ostvaruje meditacijom i koje je neophodno za alhemijski postupak. kroz potiljak. A videli smo već da tema podmlađivanja i dugovečnosti putem regressus ad uterum predstavlja jedan od prvih ciljeva taoizma. na stadijum pre rođenja. 33 i dalje. Auferstehung. što ne znači da možda los o ovom simbolizmu u protoistoriji up. »Čisti« metali (ili njihove »duše«) identifik u j u se s raznim delovima tela i alhemijski procesi. metodama »nedokučive fiziologije« i bez učešća biljnih i mineralnih supstanci. 102. str. ima isti oblik kao i alhemičarska peć i tajno područje mozga. tekst naveden u Forgerons et alchimistes. a žena se izjednačuje sa sudom. Kombinovanjem sila janga i jina stvara se »misteriozni embrion« (»eliksir života«. odnosno besmrtno biće koje će na kraju. 130 i dalje.).

kosti — zmajevi. 33). godine Lao Ce bio smatran emanacijom prvobitnog Haosa i izjednačen sa antropomorfnim bićem. ali je njegov duh nastavio da živi među vernicima. 1W »Lao Ceovo telo je potpuno preobraženo: njegovo levo oko postalo je mesec. Već u I veku n. sektu »Veliki mir« (Tai-ping). Godine 184. brada — planete i njihove pratilje. glava — planina Kuen-luen. vršio mesijansku misiju i inspirisao revolucionarne pokrete. O ovim. Pan-Kuom (§ 129). Ovaj reformator zanesenjak bio je osuđen na smrt. . manje-više neočekivanim razvojnim linijama taoizma govorićemo kasnije (up. e. čine sastavni deo starog taoizma. Ova sekta je postigla veliki uspeh zahvaljujući vidarskom daru njenog osnivača. osnovao Čang Tao-ling. otkrivala je načine kojima se može postići obnova dinastije Han. itd. tom III).109 Što se tiče »taoističke religije« (tao-kjao) n j u je krajem II veka n. Učinilo nam se umesnim da ih nrikažemo u ovom poglavlju zato što tehnike dugovečnosti. str. koju su diktirali duhovi. o čudotvorstvu psihosomatskog tipa u toku zajedničkog obeda kad su se delile moći Taoa. Lao Ce već bio divinizovan i da je taoizam. Čang se uzneo u nebo i bio prozvan »Nebeskim učiteljem« (tjen ših). pre svega. tu je bila reč. Mesečno jednom održavana ceremonija »sjedinjavanja dahova« težila je istom cilju (up.. str. kao nezavisno organizovana verska institucija. Pobuna koju je izazvao umalo nije srušila dinastiju. XXXV pogl. XXXV pogl. stomak — more. Carska vojska je pobunu ipak ugušila. Poslednji vođa »Žutih turbana« pogubljen je 1112. pošto je dobio eliksir besmrtnosti. osnivač ovog pokreta izneo je pred cara jedno delo eshatološkog smera. treba dodati i to da je u periodu dinastije Han. Ali. Kao što ćemo imati prilike da vidimo (up. 108). a u izvesnoj meri i alhemija. Le taoïsme. Za sada je dovoljno da pomenemo da je već u jednom tekstu iz 165.RELIGIJA STARE KINE 39 nisu postojale i ranije. godine. meso — četvoronošci. e.« (tekst je preveo Maspero. A slično verovanje u podmlađivanje putem Taoa karakteriše i jedan drugi taoistički pokret. U provinciji Sečuan uspostavio je »teokratiju« u kojoj su vremenske i duhovne sile bile sjedinjene. utroba — zmije. vođa sekte Šang Šueh proglasio je renovatio neizbežnim i najavio da »Žuto nebo« (zato su vernici nosili žute turbane) treba da zameni »Plavo nebo«.). Knjiga. ali se mesijanska groznica nastavila kroz ceo srednji vek.

da tako kažemo. svojstvenu Vedama i Brahmanama. marginalnih i autohtonih elemenata. i VI veka n.XVII POGLAVLJE BRAHMANIZAM I HINDUIZAM: PRVE FILOZOFIJE I TEHNIKE SPASENJA 135. tako i sistem kulture i viziju sveta. a u Indokinu i na Sumatru. 1 Uostalom. ovi. e. str. pošto nisu bili zanimljivi za autore himni i Brahmana.« Brahmanizam je osvojio potkontinent neposredno posle arijanizacije. Gonda. Ali. Zahvaljujući homologizaciji koja je izvršena u više nivoa (mitologija.. Asimilacija autohtonih i »popularnih« božanstava hinduizmom t r a j e i danas. 263. Po svoj prilici. obredi.). 3 Prelaz s brahmanizma na hinduizam odigrao se neosetno. str. nekih specifično »hinduističkih« elemenata bilo je i u vedskom društvu (§ 64). kako društvenu strukturu. Svojim hodočasničkim i drugim pohodima u udaljene krajeve brahmani su mnogo doprineli religijskoj i kulturnoj unifikaciji potkontinenta.. Kao što smo već ukazali. razume se da je. Međutim. brahmani su do Cejlona stigli već u VI veku pre Hrista. manje-više »popularni« elementi nisu ni ostali zabeleženi u tekstovima. a hinduizam nekoliko vekova kasnije. 377 i d. isto. . Eliade. Up. morao da objedini mnogobrojne lokalne elemente. naročito devalvacija nekih velikih božanstava i njihovo zamenjivanje drugim (up. asimilacija i sinkretizam odigrali su važnu ulogu i u pokrštavanju centralne i južne Indije. nebrahmanska religijska područja bila su. § 66) nastaviće se sve do srednjeg veka. Ali. 2 oni su istovremeno pokazali i toleranciju i oportunizam. Iako je Indra još 1 2 3 Up. Javu i Bali hinduizam je prodro u periodu između II veka pre n. simbioza. e. »Sve je patnja . proces do kojeg dolazi već u vedskoj epohi. I. osvojivši ove oblasti jugoistočne Azije. teologija itd. Početkom hrišćanske ere ti »misionari« uspeli su da arijskom i lokalnom nearijskom stanovništvu nametnu. de L'Inde. str. Gonda.. Rel. (sa bibliografijom). svedena na zajednički imenilac i na k r a j u apsorbovana ortodoksijom. 268 i d. Le Yoga. u asimilovan j u velikog broja narodnih.

Naprotiv. kao i metode meditacije i soteriološke tehnike. I. up. Jama. Le Yoga. Horizont religijske etike posle Upanišada bio je iz osnova izmenjen. on više ne uživa neprikosnovenost vrhovnog boga: moćnija od njega je dharma. kao uslov sine qua non oslobođenja. p a t n j a je kosmička nužnost. da se potpuno izoluje. izjavljuje Buda i to postaje lajtmotiv čitave postupanišadske religijske misli. čak i samo zadovoljstvo je bolno. Vladar podzemnog carstva. sveopšta patnja sadrži. naročito. Ljudsko iskustvo. a neki kasniji tekstovi predstavljaju ga čak i kao podlaca. Eliade. . Ali za razliku od bogova i životinja. »Telo je bolno. čovek ima mogućnost da stvarno prevaziđe svoju uslovljenost. 23. bolno je. ma kakve prirode bilo. između ostalog. percepcije takođe su bolni jer nam donose patnju. ali ako čovek zna šta mu valja činiti da bi je se oslobodio. Patanjđali. Sve doktrine i spekulacije. 1. zajednička svim indijskim filozofima i misticima — ne može voditi u očajanje i pesimizam. II. autor prvog dela o jogi. Patnja je doista sveopšta. 271. sve je prolazno«. 5 Anirudha (XV vek) u komentaru SämkhyaSutra. ni religijska poruka ne izražavaju očajanje. one imaju neku vrednost samo ukoliko čoveka oslobađaju od »patnje«. str. Išvara Krišna (Išvara Krishna). * Särpkhya-Kärikä. Up. nalaze svoj razlog postojanja u toj sveopštoj patnji. ona nije beskonačna. a i neka ženska božanstva otpočinju svoju spektakularnu karijeru. Ta sigurnost da postoji način da se stigne do slobode — sigurnost.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 41 uvek slavljen u Epu. II. jer. 15). Vremenom (isto. Mudraca i asketu ona neprestano podseća da postoji samo jedan put kojim se može stići do slobode i blaženstva. str. stimulativnu vrednost. Uostalom. 273). poistovećuje se s Kalom. piše: »Za mudraca sve je patnja« (Yoga-Sütra. otkrivanje »patnje« kao zakona postojanja može se smatrati. čovek nije jedino biće osuđeno da pati. autor najstarije rasprave o sankhji (samkhya). dakle. tvrdi da u osnovi te filozofije postoji čovekova želja da izbegne muke koje mu nanose tri vrste bola: nebeski (čiji su uzrok bogovi). propovedi Gautame Bude. »Sve je bolno. dobija veći značaj. Le Yoga. u svojoj biti pozitivnu. str. a to je put koji od čoveka zahteva da se povuče iz sveta. 4 Nasuprot njemu. Nijedna indijska filozofija. zemaljski (koji čoveku nanosi priroda) i unutrašnji ili organski bol. 23. Arijanizacija i hinduizacija potkontinenta odvijale su se u vreme najžešćih kriza. Već sama činjenica da postojimo u vremenu i da nam je t r a j a n j e ograničeno podrazumeva patnju. jer je ono mesto bola. Višnu i Šiva stiču sve veći ugled. str. 4 Videti reference kod Gonde. da se odrekne dobara i ambicija. o čemu svedoče askete i mistici Upanišada i. čula. 5 izjavljuje jedan od kasnijih autora. objekti (čula). 6 Ali spoznaja te sveopšte patnje ne vodi u pesimizam. jer za njim sledi patnja«.

a čovekove oči pokrivene su koprenom ilubzije. priča 0 čoveku kojeg su vezanih očiju odveli daleko od njegovog grada 1 ostavili na pustom mestu. 24 i d. sina. i on postaje čovek koji 7 Videli i druge tekstove. piše Šankara. nasuprot tome. koji predstavljaju ukidanje (tj. okivanja. učmalosti. »Sin sam toga i toga. pametan sam ili glup. ?788—880) će dati briljantan komentar ovog odlomka iz Ćhandogje. događaju čoveku koga su varalice odvukle daleko od Bića (daleko od atman-Brahman) i uhvatile ga u tu zamku. koje dočaravaju ljudsku uslovljenost. dodaje se ü tekstu. itd. za čoveka može imati neku vrednost. buđenja. Spoznaje svoje pravo biće. što je dotada verovao da jeste i da je Biće ono što je i on sam. Kakav bi život trebalo da vodim? Kojim putem da krenem? U čemu je moj spas?« Tako on razmišlja. 1—2). zarobljavanja. na primer. srećan sam ili pak nesrećan. Petnaest vekova kasnije Šankara (Šankara. stada itd. ali njegovo tumačen j e samo razrađuje i precizira izvorni smisao priče. stvorenih neznanjem [ a v i d j a (avidyá)]. i. i onaj koji ima pravog učitelja može da se oslobodi neznanja i dostigne savršenstvo. (VI.. Van toga (tj. apsolutnim monizmom. I. itd. Ćhandogja (Chándogya) Up. prijatelja. On viče: »Doveli su me ovde. Indijska književnost često se služi slikama vezivanja. Rasüituiuci se od sela do sela. koji je svestan istinskog Bića (Brahman-«/man). u stvari. on uspeva da na k r a j u stigne do kuće. .spasenje'. oslobođen robovanja. nirvana. Tako se njegove oči oslobađaju koprene iluzija. Isto tako.]. prevazilaženje) te uslovljenosti ili oslobođenje [mokša (moksha) mukti. vezanih očiju. 12]. i ostavili sama. prisećanja itd. pijanstva. neupućenosti. oslobađa zavisnosti od svetovnih stvari. Samo ono znanje čiji je cilj . Razumljivo je da će vedantinski metafizičar tumačiti pouku u skladu sa sopstvenim sistemom.).7 Spasenje podrazumeva prevazilaženje ljudske uslovIjenosti. opisima raskidanja stega. uklanjanja koprene ili poveza s očiju. str. sve do trenutka dok ne sretne onoga. Metode koje vode konačnom »buđenju« »Osloboditi se patnje cilj je svih indijskih filozofija i tehnika meditacije. on je sputan osećanjima koja ga vezuju za ženu. ništa nije vredno saznanja« [švetašvatara (Svetašvatara) Up. Od njega saznaje za put saznanja i za taštinu ovoga sveta. 14. Na t a j način se čovek. do tada zarobljenik sopstvenih iluzija.42 136. Večnosti koja počiva u Sopstvu). uhvaćen u čudovišnu mrežu. shvata da nije zavedeni lutalica. navedene u Le Yoga. Takve se stvari. pobožan.. Varalice su. srećan i uz to pun ljubavi prema drugima. ili zaborava. vezanih očiju!« Neko mu onda skida povez i pokazuje put ka gradu. pogrešne ideje (o »onome što vredi« ili »ne vredi«. itd.

dosta približno i tek počev od prvih vekova nove ere. shvatati«). način posmatranja« (potiče od korena driš. kronologiju 8 Up. Aspects du mythe. doktrina. a najbolji primer »probuđenog« je Buda. 8 U Maitri Upanišadi (IV. razume se. »Patnja«. 2) čovek. izuzev starih Upanišada. strasti. 145 i d. vizija. čovek pati zbog posledica tog neznanja sve dok ns otkrije da je u ovom svetu samo prividno zarobljen. ali nemali broj tekstova.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 43 može da posluži za primer. Međutim. o analogijama između ovog indijskog simbolizma zarobljavanja i raskidanja stega i izvesnih aspekata gnostičke mitologije (videti takođe § 229). Sopstvo nema nikakve veze sa ovim svetom (up. Kada se u nekom tekstu naiđe na novu interpretaciju. poredi se sa osobom. u stvari. što znači »videti. 137. ogrezlom u ponoru. Neki od njih otkrivaju uticaj izvesnih specifično budističkih ideja. Istorija ideja i kronologija tekstova Svi religijski i filozofski tekstovi. ali koju čovek nije uspevao da realizuje. 9 Napominjemo da sanskrit ne poseduje reč koja tačno odgovara evropskom terminu »filozofija«. rezultat je neznanja (avidja). Neznanje koje je. puruša). napisani su posle Budinih propovedi. to ne znači da ona nije bila razmatrana i ranije. odnosno dok pronalazi atman. kritikuje budizam. kontemplirati. vidyá)] omogućuje oslobođenje: to istinsko »saznanje« ravno je »buđenju«. str. § 139). I. dok se vraća kući. hronologiji ne treba pridavati suviše veliki značaj. koja definiše ljudsku uslovljenost. pun radosti i vedrine. napisanih u prvim vekovima hrišćanske ere. »okovanom lancima shvatanja dobra i zla«. još neoslobođen uslovljenosti. shvatanje. nepoznavanje samog sebe može se uporediti sa »zaboravom« istinskog Sopstva (atman. vid ja (jñána. kao što pokazuje pouka. Etiade. Gotovo svaka indijska filozofska rasprava 9 sadrži shvatanja koja su prethodila datumu njenog sastavljanja i često su veoma stara. To je razlog zbog koga se takva osoba ne seća »višeg stanja«. . Za označavanje nekog posebnog filozofskog sistema postoji reč daršana čije je značenje »stanovište. Za sankhju i jogu takođe. Time što uklanja neznanje i skida veo maje (maya) saznanje [đnjana. opijenom zabludama. Moglo bi se reći da indijska postupanišadska religijska misao izjednačava oslobođenje s »buđenjem« ili s poimanjem jedne situacije koja je postojala od samog početka. ili pak žrtvom opsena i fantazmagoričnih snova. Čak ako se datum sastavljanja nekog spisa koji put i može odrediti. ili zatočenom u tamnici. koju komentariše Šankara.

ne znači i da odražavaju koncepcije formulisane u budističkoj epohi. izloženih u Upanišadama. Analizujući upanišadske doktrene ujedno smo izložili i glavne ideje presistematske vedante. 2. Ali ono sigurno nije bilo i prvo. Ali. u k r a j n j o j liniji nastojale da objasne ovu aksiomu i rasvetle njene posledice. simbola i slika. Le Yoga. jer Badarajana u svom delu navodi imena i ideje mnogih ranijih autora. Prema Up. njima su se doista i završavali vedski tekstovi. nije nam poznata. Najstarije sačuvano delo Brahma-sutre. Tek s vremenom i to dosta kasno (u prvim vekovima naše ere) tim terminom se počeo nazivati poseban filozofski »sistem«. 6) i u Svetäsvatara Up. jednačina egzistencija = bol. 2. 10 11 . sankhje i joge (§ 148). Dovoljno će biti da ukažemo na najvažnije transformacije i da istaknemo modifikacije koje su iz osnova izmenile početnu orijentaciju. Badarajana pominje tri različite teorije i navodi imena njihovih najpoznatijih predstavnika. izjavljuje se u Šatapatha (Šatapatha) Brahmani (VI. opijenosti. (VI.44 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA filozofskih ideja gotovo je nemoguće ustanoviti. 11 Pod vedantom se u početku podrazumevao skup doktrina. 20 i d. zarobljenosti. o odnosima između individualnih atmana i Brahmana. pripisano rišiju (rishi) Badarajani (Badarayana) napisano je verovatno početkom naše ere. među kojima možemo prepoznati embrionalne forme vedante (tj. Najranija istorija vedantinskog »filozofskog sistema«. Raspravljajući. »Čovek se rađa u svetu kakav je sam stvorio«. moglo bi se reći da su sve tri brahmanističke daršane (daršanas) — vedanta. ne treba zaboraviti da su sve metode i soteriologije posle upanišadske epohe imale zajedničku okosnicu. tumačenje neukosti kao dremeža. Za vreme svoga naukovanja Gautama je sretao predstavnike različitih filozofskih »škola«. 138. Vedanta pre sistematizacije Termin vedanta (doslovno »kraj Veda«) označavao je Upanišade. pri tom. činjenica da su religijski i filozofski spisi u vezi s brahmanističkom tradicijom bili sastavljeni nekoliko vekova posle Gautame Bude. Niz avidja-karman-samsara. na primer. 2. u pravom smislu reči. predstavljaju opšteprihvaćenu konstelaciju pojmova. 22). suprotstavljen drugim daršanama. 27). sankhja i joga — isto kao i budizam. Ovaj termin se pojavljuje već u Mundaka Upanishad (III. Dakle. 10 Jednom reči. sna. doktrine Upanišada). str. pre svega klasičnim sistemima sankhje i joge. Nema potrebe da ovde podrobno opisujemo po čemu se ti prvi nagoveštaji — potvrđeni u Upanišadama i u budističkim i đainističkim tekstovima — razlikuju od njihovih sistematizovanih formi u klasičnoj epohi.

u švetašvatari i Maitri TJpanišadi kao i u Bhagavad-giti i Mokšadharmi (Mokshadharma) (XII knjizi Mahabharate) nailazimo na priličan broj podataka koji se u osnovnim crtama tiču vedantinske misli pre Šankare. Na čudan način sažete i zagonetne. po trećoj. Izložena razmišljanja pre svega se tiču odnosa između Brahmana. X. vedantinski učitelji su bili primorani da sistematizuju i na određeniji način definišu 12 Vid. prema drugoj. str. mnoštvo objekata. Nekadašnja koncepcija. iskustvom postane svestan sopstvenog atmana. 12. Raspravljajući o dotad izloženim teorijama. godine n. prvi komentari su zaboravljeni i izgubljeni u senci nenadmašne Šankarine interpretacije koju je dao oko 800. 145 i d. Postoji. Od njih su nam ostala poznata jedino imena nekih autora i nekoliko njihovih citata. e. on se »budi« u svetlosti i blaženstvu večne sadašnjosti. dve generacije stariji od Šankare. najznačajnije otkriće Upanišada (§ 81). Međutim. oni su čak i u pogledu oslobađanja potpuno različiti i nemaju nikakve veze jedan s drugim.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 45 prvoj od njih. atman i Brahman su identični. 12 Međutim. 3. I. formuliše se na sve smeliji način. Doktrina maje je u prvom planu. menja se. H. Raznoliki obiici »realnosti« spoljašnjeg sveta nisu ništa manje iluzorni od sadržine snova. ujedno i najvažnijoj vedantinskoj teoriji. no ipak se ne mogu poistovetiti s Brahmanom (Brahma-sutra. doktrinu koja je. samo jedno jedino Biće. Vedantinski učitelj Gaudapada. tj. Brahman. atmani su u svojoj biti božanski. kreacije i maje. Ali posle kritika koje su im uputili visoki budistički znalci. iluzija (maja). 19). izlazi da je ne samo Kosmos. Nažalost. zastupa mišljenje da je maja razlog verovanja u pluralitet individualnih atmana (up. razumevanje 555 aforizama koji sačinjavauj Brahma-sutre dosta je teško bez komentara. 129) da se ono realno ostvaruje u Bogu. 21). kao što smo videli. zbog toga što \maja počinje da igra značajnu ulogu u iskustvu svakog pojedinca. međutim. Identifikacija Brahman-atman predstavlja. Badarajana je vrlo verovatno nastojao da postavi doktrinu koja će Brahmana istovremeno proglasiti i za materijalni uzrok koji deluje na sve što postoji i za osnovu individualnih atmana. de Glasenapp. najzad. i kada mudrac nakon joga-meditacije. zapravo. . Ako je Biće večno Jedinstvo/Totalitet. II. pre svega pripisuje joj se uloga zaslepljenosti. La philosophie indienne. odnosno u Jedinstvu/Totalitetu. te sutre su više imale namenu podsetnika i zahtevale objašnjenja nekog znalca. već je isto tako iluzija i mnoštvo duhova. prihvatala da oslobođeni nastavljaju svoju večnu egzistenciju kao autonomna duhovna bića. Mandukja-karika. U k r a j n j o j liniji ona se izjednačava s neznanjem (avidja) i poredi sa snom. po kojoj je kosmička kreacija ispoljavanje magične moći (maja) Brahmana. Težnja (koju srećemo već u Rigvedi.

dok se za suštinu »filozofskih sistema« sankhje i joge može reći da je bila izložena između IV i VIII veka. on nije iscrpeo sve mističke i filozofske mogućnosti vedante. života i psihomentalnih aktivnosti. 18—19. istorija doktrina sankhja. a joga. U nastojanju da prouči upanišadsko nasleđe i formuliše ga shodno potrebama svoga vremena. . ističući odlučujuću ulogu znanja na putu ka oslobođenju. No to je problem koji treba više da zanima istoričare indijske filozofije. analizu kojoj treba priključiti i istrajne napore da se ograniči modalitet sui generis duha [puruše (purusha)]. do pojave prve sistematske rasprave Išvara Krišne (verovatno u V veku n. slabo nam je poznata.. švetašvatari. pored joge. Vekovima posle njega filozofi će izgrađivati paralelne sisteme. 10—11. itd. odnosno u vreme sastavljanja prvih sistematskih rasprava. a koristi i rečnik. ona nastavlja Upanišade. Šank ara ostaje bez premca. vedanta je dostigla svoj najveći uspon za vreme i posle Šankare. Originalnost njenih prvih učitelja leži u njihovoj uverenosti da »istinsko« saznanje pretpostavlja strogu analizu struktura i pokretačkih sila Prirode. verovatno nešto mlađoj. Duh prema sankhja-jogi Na terminologiju kojom se služi »filozofija« sankhja nailazimo mnogo pre sistematizovanja njenih ideja. teorijski okviri ovih dveju daršana bili su međusobno dosta bliski. 22—23. 7—8. 13 Upravo smo iz tog razloga izlaganje o različitim sistemima klasične vedante i ostavili za III tom ove knjige. koja između ostalog. 13 139. e. i razlikuje od ostalih daršana baš po tome što nije iscrpla sve svoje kreativne mogućnosti LI doba sutri i njihovih komentara. str.46 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA svoju ontologiju koja je u isti mah bila i teologija i kosmologija. na osnovu nekih odlomaka Mokšadharme bila smatrana spasonosnom gnosom bez premca. Pa ipak i pored izuzetne vrednosti njegovog dela i znatnog uticaja koji je njegova misao izvršila na istoriju indijske duhovnosti. Tako. II. U vezi s našim izlaganjem dovoljno je da primetimo da je i ta presistematska sankhja — onakva kakvu je možemo rekonstruisati. uostalom. i to n a j p r e u Katha upanišadi.14 odnosno u IV veku pre Hr. svojstven ovim daršanama. na primer. Išvara-Krišninih Sankhja-karika i Patanjđalijevih (Patanjali) Joga-sutri. Međutim.). Ukratko. koja je izrazito praktična disciplina. 11 Up. Vedanta se. sadrži veliki broj referenci u vezi s principima sankhja-joge. Čak i u klasično doba. 3—4. III. a zatim i u. VI. ukratko njihova soteriologija. Među njima su postojale samo dve suštinske razlike: 1) klasična sankhja je bila ateistička.

Classical Sämkhya. neodređen. sve što je dotad stvoreno.15 Za sankhju i jogu svet je realan (nije iluzoran kao. 16 Međutim. str. tok psihomentalnog života.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 47 postulirajući postojanje Boga (Išvare). budi. Duh je večno slobodan pošto su mu »stanja svesti«. Njegovi »atributi« su negativni. u svakom slučaju ne može spoznati Sopstvo jer nije sposoban da ostvari bilo kakve odnose a transcendentalnom realnošću. Ako je duh doista večno čist. budući da je i sam proizvod prirode. za vedantu). Zelje nisu večne. Prema tome. ne pripadaju duhu. Isto kao i atman iz Upanišada. str. doktrine sankhje. 19]. na primer. Videti tekstove navedene u Le Yoga. Ali. jer prevazilazi trenutne mogućnosti ljudskog razumevanja. Sopstvo je »ono koje vidi [sakšin (sak§in) doslovno: »svedok«]. ne poznaje sebe. takav svet postoji i traje samo zahvaljujući »neupućenosti« duha (puruše). str. prema tome. vratiće se u prvobitnu supstancu [prakriti (prakfti)]. puruša nema ni »inteligencije«. ono je jednostavno pasivan posmatrač« [(Sankhja-karika). ravnodušno. ono je izdvojeno. Stoga. koji razmatramo. 28 i d. takva koncepcija puruše već pri prvom koraku stvara teškoće. Le Yoga. pa zbog tog neznanja pati i robuje. koji učitelji sankhja-joge smatraju nerešivim. strani. Larson. ali je i taj »intelekt« proizvod — doduše k r a j n j e prefinjen — prvobitne supstance (prakriti). neizmenljiv. dva aspekta jednog istog problema. Bezbrojni oblici Kosmosa postoje. dok je joga veliki značaj pridavala i tehnikama meditacije. Gerald J. puruša je neobjašnjiv. on nije kadar da spozna ništa osim drugih fenomena. ispoljavaju se i razvijaju samo zato što duh. jer on je lišen želja. koje ćemo sada ukratko izložiti. 21 i d. tj. tog neobičnog »odnosa« između puruše i prakriti u sankhja-jogi nije bio predmet neke sistematske rasprave. Uzrok kao i poreklo paradoksalne veze Sopstva i Života (odnosno materije) mogao 15 Videti M. možemo smatrati i teorijskim okvirima Patanjđalijevih Joga-sutri. Eliade. Autonomija i ravnodušnost duha su njegovi tradicionalni epiteti koje ponavljaju svi tekstovi. teistička. metafizičko saznanje. Čovek zaista saznaje i shvata posredstvom »intelekta«. i 2) sankhja je kao jedini put ka oslobođenju isticala. autonoman i nesvodljiv. ali će nam ono postati jasnije kada budemo više saznali o odnosima koji mogu postojati između Sopstva i Prirode. odnosno jedan »fenomen«.. . U onom času kada se i poslednje Sopstvo bude oslobodilo. kako može dopustiti da se pomeša s psihomentalnim iskustvom? I kako je uopšte jedna takva veza moguća? Sankhja i joga daju rešenje tog problema. Za sada recimo samo toliko da ni poreklo ni uzrok ove paradoksalne situacije. Sopstveno Ja. pa. 166 i d. Budući da je neosetljiv. Uzrok i poreklo ove povezanosti duha i iskustva su u slučaju. Ostale razlike se mogu zanemariti.

kao što vidimo. jer održavaju. jer je reč o loše postavljenom problemu. drukčije rečeno mešanje duha s psihomentalnom aktivnošću. ahankare. a drugi u svet subjektivnih (čulnih i psihomentalnih). Smisao Stvaranja: pomoći oslobođenju duha Supstanca (prakriti) je isto toliko stvarna i večna koliko i duh (puruša). Gonjena nagonom za »razvijanjem« (parinama). 3) tamas (modalitet statičke inercije i psihomentalne pomračenosti). Ahankara je. Prema tome. Gune imaju. 17) koji je i sam Buda u više mahova primenio. aham = ego). Sankhja-joga zna da je uzrok patnje »neznanje«. dvostruki karakter: s jedne strane. n a p a j a j u i uslovljavaju psihomentalni život. 140. objektivan. Dakle. ali kada se tačno to neznanje metafizičkog reda pojavilo nemoguće je utvrditi. 2. tri »načina postojanja« koji j o j omogućuju da se ispoljava u tri različita vida. od kojih jedan vodi u svet objektivnih fenomena. jer predstavljaju fenomene spoljašnjeg sveta. a prema jednom starom brahmanskom običaju (up. nazvana gune: 1) satva (sattva) (modalitet svetlosti i inteligencije. stadijuma kada je iz energetske mase prvi put ponikla maglovita svest o egu. ova prvobitna supstanca poseduje. pa čak i njegova »inteligencija« . i dalje lišene »vlastitog« iskustva. Vedanta-sutra. za razliku od njega. Od trenutka kada prakriti izađe iz svog početnog stanja savršene ravnoteže i poprimi specifične osobine. na loše postavljen problem odgovara se ćutanjem. njegova »stanja svesti«. da tako kažemo. ali. prakriti prelazi iz stanja mahat u stanje ahankare. njegova čula. Po tome čovekovo telo. Polazeći od te apercipirajuće mase. kao i njegove fiziološke funkcije. 2) rađaš (rajas) (modalitet pokretačke energije i mentalne aktivnosti). dakle. stvorila dvostruki svet: spoljašnji i unutrašnji. ona se ispoljava u obliku energetske mase. uslovljene njenim »teleološkim instinktom« (o kojem ćemo govoriti kasnije). Traganje za rešenjem tog problema uzaludno je. dvostrukim razvojnim procesom. ali koja poseduje izvesnu nejasnu svest o sebi kao egu (otuda i izraz ahankara. III. kao što se ne može tačno odrediti ni sam datum stvaran j a (kreacije). proces »razvoja« odvija se dalje u dva suprotna pravca. ona je dinamična i stvaralačka. Univerzum — kako subjektivan tako i objektivan — samo je preobražaj početnog razvojnog stadijuma Prirode. »veliki«. u stanju sadašnje ljudske uslovljenosti. takvo saznanje je nemoguće. Mada savršeno homogena. nazvane mahat. subjektivan.48 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bi shvatiti jedino neki instrument saznanja koji ne uključuje nikakvu materiju. i s druge. odnosno u stanje jedinstvene apercipirajuće mase.

19). mora imati »nekoga iznad sebe«. krevet predstavlja celinu sastavljenu od više delova. up. uzburkana. razumljivo je zašto sankhja-joga čitavo psihičko iskustvo posmatra kao jednostavni »materijalni« proces. 15. II. Prvobitna prakriti. a kada njome prevlada tamas. svest je smirena. itd. 4. 18 Sdmkhya-Sutra. ona bi bila apsurdna. može se nekako shvatiti. 17). 66. 5. tj. To je. nesigurna. prvi dokaz postojanja duha: »saznanje o njegovom postojanju kroz pojam složenosti. 4 . Geneza sveta je kvazipsihički čin. kada Kreacija ne bi imala zadatak da služi duhu. I. Treba uočiti ogroman značaj koji sankhja-joga. Gune prožimaju čitav Univerzum i stvaraju organske simpatije između čoveka i Kosmosa. koja postoji za drugog. dok fenomene materijalnog sveta (atome.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 49 tvorevina su jedne iste i jedine supstance koja je stvorila fizički svet i njegove strukture (up. na primer. Tako. vedra. Sankhja je stoga morfološku složenost Kosmosa izdigla na nivo metafizike. nasuprot njoj. nepostojana. Taj »neko iznad« ne bi mogla biti mentalna aktivnost. 17. biljne i životinjske organizme. postaje mračna. ona je uznemirena. predstavljen je znatnim brojem struktura i raznovrsnih oblika. niti pak »stanja svesti« (budući da su i sama k r a j n j e složeni produkti prakriti). Na taj način sankhja-joga uvodi teleološki karakter Kreacije. građevina sačinjena od tolikog broja složenih oblika i organizama mora da ima razlog i smisao postojanja van sebe same. Yoga-Sutra. svet. kao i gotovo svi indijski sistemi. Zbog toga. Vaćaspatimišra (Vacaspati Mišra) uz Samkhya-Karika. Jer zdrav razum nas uči da svaka složenost postoji zarad neke druge složenosti. itd. Sankhja smatra da jedna takva ogromna tvorevina. zbog čoveka (Sankhja-karika. predstavljene svešću. Ali. Objektivni i psihofiziološki fenomeni imaju zajedničku matricu i razlikuju se samo po formuli guna: u psihomentalnim fenomenima preovladava satva. lišena smisla. u stvari. sve. čine sve zgusnutiji i inertniji produkti tamasaPolazeći od takvog fiziološkog tumačenja. pridaje principu individuacije putem »svesti 0 samom sebi«. § 75). dakle. Brihadaranjaka Up. Zahvaljujući svom neprekidnom »razvoju« (parinama). materija je stvorila bezbrojne oblike koji su s vremenom postajali sve složeniji i raznovrsniji. puna razumevanja. To se proteže i na shvatanje morala: dobrota se. Yoga-Sutra. bezoblična 1 večno nepokretna. Sve što postoji u Prirodi »složeno« je.) rađaš. puna strasti. 24. kada dominira rađaš. čulne aktivnosti.). 11. Kada preovladava satva. takva kakva je. blagonaklona. u psihofiziološkim (strasti. nekoga koji će moći da se služi tim složenim celinama. razlika između čoveka i Kosmosa nije u suštini već u stepenu. na primer. već kao »pročišćenost« »tanane materije«. ali su ti delovi sastavljeni baš na način na koji jesu. životinjska (up. ne tumači kao duhovni kvalitet. takav kakvim ga vidimo. IV.« 18 Mada je Sopstvo 17 Sankhja-joga ima i subjektivno tumačenje triju guna kada posmatra njihove psihičke »aspekte«.

postoje između spoljašnjih objekata i percepcije. I. Od najstarijih vremena duh se upliće u tu iluzornu vezu sa psihomentalnim iskustvom. lišenom vrednosti i smisla (budući da su svaka »vrednost« i svaki »smisao« tvorevina inteligencije). oslobođenje Iako filozofija sankhja-joga ne objašnjava ni razlog ni poreklo neobične veze između duha i »stanja svesti«. kao i svaki drugi zakon.50 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA (puruša) prekriveno velom iluzija i konfuzija kosmičke Kreacije. Reći: »ja patim«. stvorenih nekim prethodnim činom. najprozračniji deo mentalnog života. sve dok on ne dostigne vrhunsku spoznaju« (Sankhja-sutra. na primer. međutim. A iz toga proizlazi da svaki čin koji se započinje u iluziji jeste ili realizovanje mogućnosti. odnosno sa životom i materijom. »ja hoću«. ukoliko se iskustvo . boju). prakriti. taj »teleološki instinkt«. Šta je. itd. postoji samo jedan put koji vodi spasenju: odgovarajuća spoznaja duha. pokreće materiju. a njegova univerzalna valjanost izvor je patnje koja definiše egzistenciju. kretaće se i njegova slika u kristalu. Patnja postoji samo utoliko. Kao što cvet može da se ogleda u kristalu. Joga-sutra. ili projektovanje neke druge sile koja zahteva svoje aktuelizovanje i realizovanje u ovom ili nekom budućem životu. 41). znači negirati da se patnja tiče nas. odnosno inteligencija (budhi) i to u stanju svoje nepomućene »svetlosti« (satva). Jer. što. zapravo. To odražavanje. »ja znam« i pri tom misliti da se to »ja« odnosi na duh. 24) i dok god bude bilo avidje postojaće. stranom duhu. 47). »ja mrzim«.). znači živeti u iluziji i produžavati je. Već — i u tome je po sankhja-jogi i ključ ove paradoksalne situacije — najtananiji. kao i prema doktrini Upanišada. ali će kristal ostati nepomičan. ima jedan poseban kvalitet: da odražava duh. a s njom i patnja. smatrati je objektivnom činjenicom. po zakonu karmana. i ovakva egzistencija. II. dok se predmet kreće. transsubjektivan. kakve. ona ipak nastoji da na neki način objasni prirodu njihove veze. potpuno usmeren ka oslobađanju puruše. ne utiče na menjanje Sopstva. A prva etapa u sticanju tog spasonosnog saznanja sastoji se u ovome: negirati da duh poseduje atribute. dimenzije. Neznanje se sastoji u b r k a n j u nepokretnog i večnog puruše sa tokom psihomentalnog života. U tome je zakon egzistencije: on je. neizmenljivost. »od Brahmana pa do poslednje vlati trave Kreacija postoji radi dobrobiti duha. 141. Tome je razlog neznanje (Joga-sutra. što znači da ono ne gubi svoje ontološke moduse (večnost. III. tako i inteligencija reflektuje purušu (up. Tu nije reč ni o kakvim realnim vezama u pravom smislu reči. Ali samo neznalica može da poveruje da kristal pri tom dobija osobine cveta (oblik. u stvari. Prema sankhji.

prema sankhja-jogi. sve što nam život može doneti: bol. već nekom vrstom »otkrovenja«: ono nam u jednom trenu otkriva vrhunsku realnost.. olakšava proces oslobađanja služeći kao prethodni stupanj otkrovenju. večno. a ni »slobodan« (Gaudapada. Samkhya-Karika. Međutim. Mandukhja-karika.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 51 odnosi na čovekovu ličnost koja se izjednačuje sa Sopstvom. kao najfiniji vid ispoljavanja prakriti. 19 Ne postoji ništa osetljivije od prakriti. Takvo je stanje »oslobođenog za života« [divanmukta (jivanmukta)]: poput grnčarskog vitla. Kada je duh spoznat i dosegnut. SamkhyaSutra. 59. osećanja.. To saznanje se ne stiče iskustvom. ona samu sebe ukida. nije ni željan slobode. Duh je. San. koje se usled zadobijene brzine i dalje okreće. Sankhja-joga svodi beskrajnu raznolikost fenomena na jedan jedini princip. materijalni). III. ne bi moglo biti potčinjeno. up. iako je ćup već uveliko dovršen. sutra. Kako je onda moguće da u oslobođenju učestvuje prakriti? Na to pitanje sankhja odgovara teleološkim . »Njegov način postojanja je takav da isključuje kako jednu tako i drugu od ovih mogućnosti« (Sankhja-sutra. II. već jednostavna činjenica. inteligencija kao i ostali psihomentalni elementi (dakle. lako se može i ukinuti. Od trenutka kada shvatimo da je Sopstvo slobodno. Ali budući da je ta veza iluzorna. slično »igračici koja odlazi pošto je zadovoljila želje svoga gospodara«. Od trenutka kada je samootkrovenje ostvareno. ali kada u samrtnom času napusti telo. u stvari. on nije ni potčinjen. samo »posmatrač«. i mudrac nastavlja da živi. Od trenutka kada shvatimo da je patnja izvan duha i da se tiče samo čovekove »ličnosti« (asmita). Oslobođenje nam liči na dramu zato što problem posmatramo isključivo s ljudskog stanovišta. 69. Sopstvo je čisto. večno neaktivno. kar. kar. 67. sa svoje strane. jer ne može imati veze ni sa čim drugim osim sa samim sobom. kao i u raspravama Sankhje. ni aktivan (tj. ne učestvuje aktivno u svom oslobođenju). 82). 61). 4* 19 . povlače se i odvajaju od duha da bi se ponovo priključili Supstanci. U stvari. želje. duh se ne može ni roditi. Od trenutka kada pomisli: »Prepoznali su me«. kar. A inteligencija (budhi). a »oslobođenje« (mukti) spoznaja njegove večne slobode.dokazom: materija instinktivno teži oslobođenju puruše. materiju (prakriti) i iz jedne matrice izvodi i Ovo poređenje se isto tako veoma često ponavlja u Mahabharati. U tome je iluzija našeg psihomentalnog života. Spoznaja je jednostavno »buđenje« koje otkriva suštinu Sopstva.. njegov duh je potpuno »oslobođen« (San. 32). neopravdano pripisivani puruši. 160). čovek veruje da je puruša zarobljen i misli da se može osloboditi. II. bol više nije ni bol ni nebol. više se ne prikazuje duhu (San. I. slobodno. 68). zbog toga što mu ostaje da istroši karmički ostatak (San. misli. vrednosti se poništavaju. više ne pripada nama. ni uništiti.

e. između kojih nije moguća nikakva komunikacija. Patanjđali definiše jogu kao »ukidanje stanja svesti« (Joga-sutra. samo priprema teren za sticanje slobode. 2). askete i ekstatičari koji su vladali brojnim parajogističkim tehnikama i uživali ugled »čudotvoraca« pominju se već u Vedama (up. nepokretnim purušama-monadama. jer Patanjđali ne veruje da samo metafizičko saznanje može čoveka dovesti do oslobođenja. s tom razlikom što je podvodi pod jedan dosta površan teizam. koncepciji koju su. na primenu ove tehnike nailazimo gotovo širom Indije. slobodnim. postulira pluralitet duhova mada su oni po svojoj suštinskoj prirodi identični. čini jedinstvenim i univerzalnim: duh. njegov lični doprinos je minimalan. tako i u budističkim i đainističkim sredinama. I. Klasična joga u glavnim crtama preuzima doktrinu sankhje. kako u brahmanističkim. reč je o jednoj tragičnoj i paradoksalnoj koncepciji duha. Pošto se termin joga počeo upotrebljavati dosta davno da označi bilo kakvu vrstu askeze i svaku metodu meditacije. onakva kakvu je kasnije formulisao Patanjđali u svojim Joga-sutrama. Prvu kategoriju čine: zablude i iluzije . Međutim. ili u III. Broj tih »stan j a svesti« [ćitavriti (cittavrtti) ] je neograničen. s vremenom se uspostavila i joga daršana. a ona se može osvojiti primenom asketske tehnike i metode meditacije. 1) da nije učinio ništa drugo do sakupio i izdao tradicionalne doktrine i tehnike joge. Ukratko. Čitav Kosmos je ispunjen ovim večnim. oštro napadali i budistički i vedantinski učitelji. Međutim.52 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA fizički Univerzum i Život i Svest. međutim. uostalom. pa možda čak i V veku n. To saznanje. Na t a j način sankhja ujedinjuje ono što je naizgled različito — fizičko. Ne znamo čak ni to da li je živeo u II veku pre Hr. naročito u Indiji. od kojih svaka odgovara po jednom od tri moguća iskustva. Klasična joga počinje tamo gde se sankhja završava. a što se tiče teorijskih okvira i metafizičke osnove. Od tradicijom sačuvanih tehničkih uputstava on je zadržao samo ona koja je vekovno iskustvo dovoljno proverilo. Svaki puruša je doista potpuno izolovan. vitalno i mentalno — a izoluje ono što se. Ta ista doktrina. odnosno »klasična« joga. ali se sva mogu svrstati u tri kategorije. I sam ovaj autor priznaje (Joga-sutra. po njemu. Joga: koncentracija na jedan jedini predmet Na prve sasvim određene reference u vezi s tehnikama joge nailazimo u Brahmanama i naročito u Upanišadama. jer Sopstvo ne može imati nikakvog dodira ni sa svetom ni s drugim duhovima. § 78). 0 njemu kao ličnosti ne znamo ništa. I. 142. pored te nesistematizovane panindijske joge.

Cilj ekagrate je da kontroliše dva izvora mentalnog toka: čulnu i podsvesnu aktivnost. aktivnu primenu. Druga i treća knjiga Joga-sutri najvećim delom posvećene su baš toj jogističkoj aktivnosti (očišćenju. neka misao (metafizička istina. sasvim razumljivo. Prepreke koje ove podsvesne snage postavljaju na putu ka oslobođenju dvojake su: s jedne strane. a to uklanjanje se ne može ostvariti ako se prethodno. opaža i misli onaj koji ne upražnjava jogu). Pojam vasane od velike je važnosti u psihologiji joge. ubrzo bi ih zamenili drugi. Do slobode se može stići jedino »iskustvom« . skrivenih u podsvesti. itd. tehniku.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 53 (snovi. vrh nosa. poreklo i intenzitet onoga što treba ukloniti. vasane neprekidno hrane psihomentalni tok. sve ono što oseća. vasane. a s druge. položajima tela. Ćitavriti (doslovno: »vrtlozi svesti«) ne mogu biti kontrolisani i konačno uklonjeni ako nisu prethodno bili »iskustvom provereni«. itd. teško je kontrolisati i ukrotiti. Da bi se postiglo uklanjanje ćitavritija neophodno je da kolo podsvest-svest bude prekinuto. na primer). natčulnim. koji bi izbili iz ogromnih »latentnih« rezervi (vasana). čiji su uzrok vasane. Jer. halucinacije. Cilj Patanjđalijeve joge je da ukine prve dve kategorije iskustava (od kojih je jedna rezultat pogrešnog logičkog. Polazna tačka joga-meditacije je koncentracija na jedan jedini predmet. kao takve. zabune. Ali otklanjanje metafizičkog neznanja u cilju uništenja stanja svesti za jogu nije dovoljno. varljive percepcije. čak i veoma iskusnom joginu preti opasnost da zaluta. tehnici disanja. joga sebi postavlja zadatak da postepeno ukloni različite grupe. I. da tako kažemo.20 Razume se da je uzrok tih vriti (vftti)\ koji sačinjavaju psihomentalni tok. Bez aktivnosti i bez askeze ništa se ne može postići: to je ono što jogistička literatura neprekidno ponavlja. vrste i oblike »stanja svesti« (ćitavriti).). ne upoznaju struktura. budući da nemaju ni telo — imaju inferiorniji položaj od ljudskog i ne mogu da dostignu potpuno oslobođenje. neki osvetljeni predmet. a druga pogrešnog metafizičkog shvatanja) i da ih zameni enstatičkim. ekagrata. ili Bog (Išvara). i nadracionalnim »iskustvom«. što takođe proizlazi iz njihovog specifičnog (podsvesnog) načina postojanja.). Tako. »Iskustvena spoznaja« ovde označava: metodu. Taj predmet može biti neki fizički objekt (tačka između obrva. kada bi se trenutno postojeći »vrtlozi« i uništili. Za razliku od sankhje. »dezinkarnirani«) — koji ne mogu steći iskustvo. pristupačna samo upućenima. Podrazumeva se da se koncentracija na 20 Stoga bogovi (videha. itd. i treću: parapsihološka iskustva koja pruža jogistička tehnika i koja su. usled neukrotivog naleta psihomentalnih »vrtloga«. taj beskonačni niz ćitavriti ja.). . 8). drugu: sveukupnost normalnih psiholoških iskustava (tj. neznanje (Joga-sutra.

47). Joga-sutra. na primer. Reč je o jednoj od karakterističnih vežbi indijske askeze. predstavljaju neophodan uvod u bilo kakvu askezu. II. askeza (tapas). nazvanih anga (»članovi«). 143. Ima pet »obuzdavanja« (jama): ahimsa (»ne ubij«). to su pravila kojih jogin treba da se pridržava«. ne bi mogla ostvariti ako bi se telo nalazilo u nekom zamornom. kada bi disanje bilo neujednačeno. 46. 4) kontrola disanja [pranajama (pranayama) ]. asteja (asteya) (»ne kradi«). odnosno niz telesnih i psihičkih »disciplina«. bez napora. 6) koncentracija (dharana). »Čistota« podrazumeva i očišćenje unutrašnjih organa (na čemu naročito insistira hathajoga). »Onaj koji primenjuje asanu mora da uloži takav napor koji će ukinuti svaki drugi prirodni telesni napor« (Vaćaspati. isto). definiše kao »stabilan i prijatan«. već samo stanje »pročišćenosti« koje je superiorno stanju profanih ljudi. 3) položaji tela (asana). Važno je. . aparigraha (»ne budi sebičan«. 7) jogistička meditacija [dhjana (dhyana)]. jama i nijama. Uporedo sa obuzdavanjem jogin treba da upražnjava i ni jamu. Zbog toga tehnika joge sadrži nekoliko kategorija psihofizioloških vežbi i vežbi duha. II. pa čak i u vedskoj književnosti.54 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedan predmet može postići samo uz pomoć mnogobrojnih vežbi i tehnika u kojima fiziologija igra prevashodnu ulogu. Ti »članovi« joge bi se istovremeno mogli smatrati i sastavnim delovima skupa tehnika i etapama asketskog i duhovnog puta čiji je k r a j n j i cilj oslobođenje. a tapas se sastoji u postizanju sposobnosti da se podnose suprotnosti. Asana označava dobro poznati jogistički položaj koji Joga-sutra. Ekagrata se. satja (satya) (»ne laži«). »Čistota.21 Tek sa vežbom asana počinje jogistička tehnika u pravom smislu reči. 2) discipline [ n i j a m a (niyama)]. ili pak. aritmično. 8) enstasis (samadhi). II. brahmaćarija (brahmacariya) (»obuzdaj svoje seksualne nagone«). piše Vjasa (Jogasutra. proučavanje jogističke metafizike i nastojanje da mu Bog (Išvara) postane motiv za bilo kakvo delanje. npr. piše Patanjđali {Joga-sutra. 29) nailazimo na sledeći spisak ovih »članova« koji će kasnije postati klasični: 1) obuzdavanja [ j a m a (yama)]. itd. »vedrina« implicira »odsustvo želje za uvećanjem životnih potreba«. vrelo i hladno. vedrina. Tehnike joge Prve dve grupe vežbi. »Obuzdavanja« ne obezbeđuju nikakvo jogističko stanje. »Položaj dostiže savršenstvo kad više ne iziskuje nikakav napor«. up. II. neudobnom položaju. samo pod tim uslovom asana olakšava koncentraciju. održati telo u istom položaju. U Joga-sutrama (II. 5) oslobođenje čulne aktivnosti od spoljašnjih nadražaja [pratjahara (pratyahara) ]. 32). 30). sa kojom se srećemo već u Upanišadama.

ostvario t a j ritam sna. predstavlja njegovo »odbijanje« da diše kao što čine obični ljudi. Up. bilo prema psihomentalnoj tenziji. Čovek može postati pažljiv ako u to uloži izvestan napor. pranajama. Pranajama je pokušaj da se izbegne disajni napor: da bi ga jogin mogao zaboraviti.5 sekundi. jogin može da »prodre« do — odnosno da ih u punoj lucidnosti doživi — izvesnih stanja koja su mu u budnom stanju nepristupačna. Dok asana ilustruje čovekovo odbijanje da se pokreće. izdisaja i zadržavanja daha. I. Jedan pozniji komentator.. zahvaljujući pranajami. Uostalom.55 Asana je prvi korak. Ali. 34). na aritmičan način. Svakom od ovih modaliteta odgovara specifičan ritam disanja. Ritam disanja čoveka koji spava sporiji je od ritma disanja budnog čoveka.Ritam disanja se ostvaruje usklađivanjem tri »momenta«. kod muslimanskih mistika i u molitvama monaha isihasta. pa za 35. Vezu između ritma disanja i stanja svesti jogini su bez sumnje putem svog iskustva već odavno uočili i ona im je vrlo verovatno poslužila kao instrument za »objedinjavanje« svesti. napor za jogu predstavlja »eksteriorizaciju«. Pošto je. svodeći bezbroj mogućih položaja na jedan jedini. počinje se tako što se dah zaustavlja za 16. ne odrekavši se lucidnosti. Le Yoga. Ovo zapažanje je značajno. udisaja. Na nivou tela. disciplinovanje daha. tj. Bhođa (Bhoja). 68—75. Primenjujući pranajamu. tendencija ka »unifikaciji« i »totalizaciji« svojstvena je i svim drugim vežbama joge. ipa 3 minuta. str. Disanje običnog čoveka menja se. hijeratičan. ona je ravna ekagrati. Eliade. tj. svest čoveka koji spava i sanja. ujednačeni ritam disanja treba da postane nešto automatsko. zatim za 50. Ta neujednačenost stvara opasne psihičke tokove koji dovode do nepostojanosti i rasipanja pažnje. primećuje da je »disanje uvek u vezi s mentalnim stanjima« (Joga-sutra. 5 minuta i tako sve više. Vežbanjem jogin uspeva da dovoljno dugo produži svaki od ovih momenata. Pošto je cilj pranajame što je moguće duže obustavljanje disanja. svest onoga koji spava ali ne sanja. tako asana okončava pokretljivost i spremnost tela da zauzme bilo koji drugi položaj. jogin može. Ujednačavajući i postepeno usporavajući ritam svog disanja. postepeno produžavajući svoje izdisaje i udisaje — budući da cilj vežbe jeste da se stvori što je moguće duži interval između ova dva momenta disanja 2 2 . Ujednačavanje ritma i zaustavljanje disanja igraju isto tako značajnu ulogu kod taoista. i »kataleptičku svest« [ t u r i j a (turiya)]. pre svega do stanja koja karakterišu san. učinjen u cilju ukidanja modaliteta. nepomičan. . 419—20. da prodre u »stanja svesti« svojstvena snu. svojstvenih čovekovoj egzistenciji. koncentraciji na jednu tačku: telo je »usredsređeno« na jedan jedini položaj. Njihov cilj je prevazilaženje (ili ukidanje) ljudske uslovljenosti putem čovekovog odbijanja da se povinuje svojim prirodnim sklonostima. Indijska psihologija poznaje četiri modaliteta svesti: dnevnu svest (svest budna čoveka). Kao što ekagrata okončava nestalnost i disperziju »stanja svesti«. bilo prema okolnostima.

kojeg pominje Patanjđali. pranajama i ekagrata uspevaju da. Nepomičan. bar dok traje vežba. Bog. čula »ostaju u njima samima« (Bhođa. »tok objedinjene misli« (Joga-sutra. u stvari. nije stvoritelj. razume se. Ta božanska pomoć. mislima. Joga-sutra. dakle. niti kao intuiciju bergsonovskog tipa. joginu. bez diskontinuiteta da iz budnog stanja pređe u ostala tri modaliteta. oslobođen svakog drugog napora za asimilovanjem bilo kog drugog objekta«. prema Patanđalijevoj definiciji. joga dokazuje postojanje Boga. 45). ili kako Vjasa (Vyasa) u svom komentaru dodaje: »Kontinualni napor da se asimiluje predmet meditacije. itd. Asana. Nije potrebno podvlačiti da se ova jogistička »meditacija« potpuno razlikuje od profane. ujednačivši ritam svog disanja i usredsredivši pogled i pažnju na jednu tačku. više je bog jogina. što mi radije shvatamo kao »mogućnost da se čulna aktivnost oslobodi dominacije spoljašnjih objekata«. Ono što jogističku »meditaciju« karakteriše to je njena koherentnost i stanje lucidnosti koje je prati i neprestano usmerava. ukinu ljudsku uslovljenost. Autonomija u odnosu na stimulanse spoljašnjeg sveta i na dinamiku podsvesti omogućuje mu da pređe na »koncentraciju« i »meditaciju«. Dharana (od korena dhr. II. Pratjahara se može smatrati poslednjom etapom psihofiziološke askeze. a ni nekog »osećanja« — jer Bog ne može imati ni želja ni emocija — već ona proizlazi iz »metafizičke simpatije« između Išvare i puruše. nije plod »želje«. simpatije koju može .56 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA — jogin može. 144. On može pružiti pomoć jedino onome koji se predao jogi. III 2). »objedinjen«. »držati stisnutim«) jeste. Mentalni »kontinuum« joginu nikad ne izmiče. Kvalitet svoje koncentracije može da proveri pratjaharom koja se najčešće tumači kao »povlačenje čula« ili »apstrahovanje«. II. Išvare (doslovno: Vrhovnog vladara). ali kod nekih ljudi može da ubrza oslobođenje. Može. pomoći da dobije samadhi. jogin postaje »koncentrisan«. 54). koji je njega izabrao za predmet koncentracije. na primer. usredsređivanje misli na jedan jedini predmet u cilju razumevanja. Umesto da se usmeravaju prema objektima. Uloga Boga Za razliku od sankhje. Dhjana omogućuje »prodiranje« u suštinu objekata i njihovo magijsko »asimilovanje«. Sam čin »prodiranja« u suštinu predmeta posebno je teško objasniti i ne treba ga shvatiti ni kao neku vrstu poetske imaginacije. prema Patanjđaliju (Joga-sutra. Posle ove etape jogin više neće biti »remećen« i »uznemiravan« Čulnim nadražajima. a jogistička meditacija dhjana (dhyana). Taj bog.

u neku ruku.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 57 objasniti podudarnost njihovih struktura. U svom komentaru ovoga teksta Vjasa kaže da se razlika između »oslobođenog duha« i Išvare sastoji u ovome: prvi se nekada nalazio u vezi (makar i iluzornoj) s psihomentalnom egzistencijom. ono jedino što Išvaru vezuje za ljudsku sudbinu. a onima koje želi da uništi. Tek kod poznijih komentatora. pomaže da čine niska (navedeno prema Dasgupta. kao nakalemljen. slobodan otkako je sveta i veka. Patanjđali. Prihvativši se posla da sakupi i klasifikuje sve jogističke tehnike. koju pokazuje prema nekim joginima. do kojeg nikada nije doprla »patnja« i »nečist« egzistencije (Joga-sutra. 45). mada neaktivan. Nilakantha. Patanjđali nije mogao da zanemari čitav niz iskustava koja je jedino koncentracija na Išvaru omogućavala. 24). Uostalom. pripada prakriti. ipak osetio potrebu da u dijalektiku oslobođenja uvuče Boga. II. I. zahvaljujući svojoj »predanosti« Išvari (Joga-sutra. zapravo. ni vera u njegovu »milost«. za njega kaže da je odvajkada bio guru mudraca. Drukčije rečeno. a oni žive u vreme kada čitava Indija postaje prožeta verskim i mističkim strujama. postojala je i jedna druga »mistička« tradicija. bar u svetlu u kakvom ga prikazuju Patanjđali i njegov prvi komentator Vjasa. Išvara je jedan od puruša. lišen je veličine svemoćnog Boga stvoritelja i patosa. svojstvenog dinamičnom i strogom bogu raznih mistika. tvrdi da Bog. pomaže joginima poput magneta. jer je. On Išvari pripisuje »sposobnost« predodređivanja ljudskih života: naime. Kao što smo maločas pomenuli. zbog toga što Išvara odgovara jednoj realnosti iskustvenog reda. Nameće se utisak da je on u joga daršanu ušao. budući da zadatak oslobođenja mnogobrojnih Sopstava. proverene »klasičnom tradicijom«. god. osim tradicije »magijske« joge. Sve u svemu. 26). bio van vremena (Joga-sutra. Yoga as Philosophy and Religion. čije su poslednje etape bile olakšavane obožavanjem — i to veoma prefinjenim i »intelektualnim« — boga Išvare. Išvara daje snagu da čine dobra dela. da tako kažemo. onima koje želi da uzdigne. dok je Išvara oduvek bio slobodan. neki jogini su dobijali samadhi. Koliko je to daleko od skromne uloge koju Išvari pridaje Patanjđali! 23 .) i Viđnjanabhikšua (XVI vek) Išvara dobija veći značaj. 88—89). kako dalje dodaje. Išvara. Reklo bi se da je ta mistička simpatija. već njegova »bit«. ni obožavanja. Patanjđali je. instinktivno sarađuje sa Sopstvom koje uz pomoć joge želi da se oslobodi. Išvara je arhetip jogina: makrojogin i vrlo verovatno zaštitnik nekih jogističkih sekta. Jer njegova uloga u oslobađanju gubi svoj značaj. I. međutim. Na njega nemaju nikakvog uticaja ni rituali. Vaćaspatimišre (oko 850. str. 2 3 Jedan od kasnijih komentatora. odnosno joge koja se pozivala samo na volju i snagu samog askete. zarobljenih mrežom iluzija egzistencije.

Prvo »stanje« je način oslobađanja samo utoliko što omogućuje razumevanje istine i k r a j patnje. zahvaljujući činu koji ne pripada »iskustvu«. ili na neku ideju. jer se može usavršavati. omogućuje samootkrovenje Sopstva. 24 . konjunkcija. Samadhi. No. jedan jogi svojstven enstatički modalitet. U samadhiju dolazi do »probijanja nivoa«. samadhi je jedno »stanje«. taj predmet se više ne prikazuje svesti u relacijama koje ga ograničavaju i definišu kao fenomen.58 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 145. 3). kao da je »ispražnjen od sebe sama« (Joga-sutra. Treba neprestano da imamo na umu taj prelaz sa »spoznaje« na »stanje«. pa čak uspeva da zaustavi i karmičke sile. ali pošto takav prevod stvara opasnost da se pobrka s dharanom. jer je to karakteristična crta sveukupne indijske »meditacije«. poniranje u nešto. Taj enstatis predstavlja. jeste k r a j n j i rezultat i kruna svih napora i duhovnih vežbi jednog askete. počev Značenja termina samadhi jesu: jedinstvo. To »stanje«. to je »nediferencirani« enstasis [asamprađnjata (asamprajnata)]. Ali drugi način enstasisa (asamprađnjata) uništava »tragove (samskara) svih dotadanjih mentalnih funkcija« [Viđnjanabhikšu (Vijnana Bhikshu)]. stanje u kojem se predmet otkriva »samom sebi« (svarupa) u svojoj biti. jer se doživljava a da nije bio izazvan. pokrenute ranijom joginovom aktivnošću. Kada je samadhi postignut usredsređivanjem misli na neku tačku u prostoru. odlučili smo se da ga prevedemo sa enstasis. U tim fazama »sa osloncem« samadhi se otkriva kao »stanje«. Isto tako ni ostvarivanje samadhija ne iziskuje nikakvu dodatnu vežbu. Očevidno da »diferencirani enstasis« podrazumeva više etapa. Međutim. jogin stiče »čudotvorne moći« (sidhi) kojima je posvećena III knjiga Joga-sutri. jogistički »enstasis«. a kada je ostvaren nezavisno od bilo kakve »relacije«. Tek kada je stigao do tog stadijuma. pre nego »spoznavanje«. bilo koji samadhi ne može otkriti Sopstvo ni jogina dovesti do konačnog oslobođenja. on se zove »enstasis sa osloncem« ili »diferencirani« [sampradnjata (samprajnata) samadhi]. koji Indija teži da ostvari i koji predstavlja paradoksalni prelaz od spoznati ka biti. jednu »otetost«. stase. sjedinjavanje. Samadhi i »čudotvorne moći« Prelaz s »koncentracije« na »meditaciju« ne zahteva primenu neke nove tehnike. III. totalitet. već u stanju »kao da je sam sebe ispraznio«. potpuna koncentracija duha. dobijeno zahvaljujući izvesnoj »spoznaji«. 24 Ovaj termin pre svega ima gnoseološki smisao: samadhi je ono kontemplativno stanje u kojem misao u jednom jedinom trenu poima oblik predmeta bez pomoći kategorija i imaginacije. u stvari. Nastaje istinska koincidencija između spoznaje predmeta i predmeta spoznaje. odnosno. Prevodi se najčešće kao »koncentracija«. ako jednostavno predstavlja potpuno razumevanje bića.

»meditacije« i samadhija. nostalgija za »božanskim načinom postojanja«. gubi sposobnost sticanja novih snaga. demoni ili bogovi mogu postati toliko moćni da postanu pretnja čitavom Univerzumu. Ta nebeska iskušenja pominje i sam Patanjđali (Joga-sutra. Snaga koju asketa dobij a. 25 25 Pa ipak.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 59 od šesnaeste sutre. I tako ga neprestano mame božanskim ženama. jogin stiče neke okultne »moći« u vezi s predmetima koje je iskustveno spoznao. »koja samo neznalice mogu da požele« i da istraje u svom poduhvatu: osvajan j u konačnog oslobođenja. prema Vjasi (u Yoga-Sutra III. pa ma kakvo ono bilo. odgovarao je po jednoj od četiri klase koliko ih je sadržavao samprađnjata samadhi. neprirodnim prizorima i zvucima. nude mu da živi božanskim životom (Vjasa. U stvari. oni nisu dostigli potpuno oslobođenje. Odricanje. III. ili klasu predmeta. A pošto su se bogovi zaustavili na tom stadijumu.). 37). bogovi »navode asketu na iskušenja«. ima pozitivnu vrednost. Joga-sutra. ali za samadhi one su prepreke. Uz pomoć drugih »koncentracija«. bila je neprekidna opsesija jogina i asketa. Jogin mora da odagna od sebe sva ta »magična priviđenja«. III. a Vjasa ih ovako opisuje: kada jogin stigne do poslednjeg diferenciranog enstasisa. Nakon »koncentracije«. zbog istovetne prirode. Sve što je prošlo kroz »meditaciju« jeste — zahvaljujući njenoj magičnoj moći — asimilovano. 26). devojke su ovde čarobne. a nikako zato da bi ovladao samo pojedinim elementima. jogin se služi mnogobrojnim sidhijima da bi stekao vrhunsku slobodu. onako kako ga Indija shvata. ovaj eliksir te može spasti od starosti i smrti« itd. između bogova koji su živeli u nebeskim predelima (brahmaloke) i jogina u stadijumu sidhija postojala velika sličnost. on stiče neke druge izuzetne sposobnosti (da leti. da postaje nevidljiv. prema kojem je put otvarala moćna magijska snaga. ljudi. Ali božanski život je još daleko od apsolutne slobode. lišavajući se zadovoljstva. u onom času kada asketa počne da koristi stečene magične moći. ako se »koncentriše« na ostatke podsvesti (samskara) kadar je da sazna svoje prethodne egzistencije (Joga-sutra. kako kaže Patanjđali (III. 18). jednom reči. ostvarenog u odnosu na neki predmet. Tako. 51). Nju je pojačavalo to što je. 51). Zahvaljujući odricanju. Prema sveukupnoj tradiciji klasične joge. Naime. asamprađnjata samadhi. itd. obećanjima da će mu telo postati »dijamantsko«. askezi (tapas). prilaze mu bogovi i kažu: »Dođi ovde na nebo i uživaj u nasladama kojima bi malo ko odoleo. na primer. za stanje budnosti te moći predstavljaju »savršenstva« (što je doslovno značenje termina sidhi). položaj svake od četiri klase bogova brahmaloke. . Jer. uveliko prevazilaz'i to zadovoljstvo kojeg se odrekao. III. Da bi otklonili toliko uvećanje svete snage. usvojeno.

Nije više rob Vremena. odnose se na totalno odsustvo predmeta u svesti. svest je u tom trenutku upravo zasićena direktnom i sveobuhvatnom intuicijom bića. živi u konačnosti. Enstasis je ravan reintegraciji različitih modaliteta stvarnosti u jedan jedini modalitet: prvobitnu ne-dualnost. nunc stans. Veoma bi bilo pogrešno ovu vrhunsku reintegraciju smatrati jednostavnim vraćanjem na prvobitnu neizdiferenciranost. Samadhi je po samoj svojoj prirodi paradoksalno stanje. Drugim recima. a oslobođen je. već pre kao oslonac jednog posebnog položaja Duha«. Jogistički enstasis ulazi u red istoriji dobro poznatih religija i mistika: u red onih koje izražavaju koincidenciju suprotnosti. Intelekt (budhi). Samadhijem jogin prevazilazi suprotnosti i ujedinjuje prazno i prepuno. pošto je izvršio svoju misiju. on i dalje živi. »mudrost«] do koje dolazi spontano kada jogin stigne u poslednji stadijum samprađnjata samadhija. »Stanje« i »spoznaja« koje pomenuti termin istovremeno izražava. realizuje se »apsolutno izolovanje« (kaivalja). Kao što piše jedan od kasnijih autora. to je neuslovljeno stanje. koje više nije iskustvo (jer u njemu više ne postoji veza između svesti i sveta). a nikako na apsolutno ispražnjenu svest. i ponovo se spaja s prakriti. a spoznao je sebe i samim tim postao puruša. jedan »oslobođenik u životu«. Pogrešno bi bilo misliti da je ovaj način postojanja duha običan trans u kojem će se svest potpuno isprazniti. Jogin stiže do oslobođenja: on je jedan đivanmukta. On ponovo . odnosno oslobađanje puruše iz carstva prakriti.60 146. kako je večnost definisao Boetije. život i smrt. Tu postoji »vraćanje na početak«. povlači se. »nirodhu [konačno zaustavljanje svakog psihomentalnog iskustva] ne treba zamišljati kao nepostojanje. ima telo. već je reč o »otkrovenju«. Konačno oslobođenje Prelaz sa samprađnjata na asamprađnjata samadhi Vjasa rezimira sledećim recima: iluminacijom [ p r a đ n j a (prajna). jer istovremeno prazni i do zasićenja ispunjava kako biće tako i misao. ali s tom razlikom što se »oslobođeni u životu« vraća u prvobitno stanje koje je obogaćeno dimenzijama slobode i prevaziđene svesti. biće i ne-biće. Njegova situacija je očevidno paradoksalna: jer. Madhava. već počinje da živi u večnoj sadašnjosti. a istovremeno učestvuje u besmrtnosti. odvajajući se od puruše. Jer. To je enstasis u totalnu ispražnjenost. Značaj koji svi autori pridaju jogističkim stanjima nad-svesti ukazuje nam da se finalna reintegracija vrši u tom pravcu. neizdiferenciranu punoću kakva je postojala pre podvajanja stvarnosti na subjekt-objekt. a ne u pravcu nekog manje ili više dubokog »transa«. Oslobođenje se ne bi moglo poistovetiti s »dubokim snom« prenatalnog perioda. vraćanje na prvobitnu ne-dualnost preko samadhija donosi novi element u odnosu na stanje kakvo je postojalo pre podvajanja na subjekt-objekt: spoznaju jedinstva i blaženstva.

U tom idealu — svesnom osvajanju slobode — lako bi se moglo videti opravdanje koje indijska misao daje za činjenicu. ta apsolutna sloboda osvaja se po cenu potpunog odricanja od života i ljudske ličnosti. poput ovih. već koju poseduje samo apsolutno Biće (Brahman). ali koja ne zahteva tolika odricanja (§ § 193—194). čovek uspostavlja duhovnu dimenziju slobode i »uvodi« je u Kosmos i Život. oslobodivši se.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 61 osvaja prvobitnu punoću pošto je prethodno uspostavio taj nepostojeći i paradoksalni način postojanja: spoznaju slobode koja ne postoji nigde u Kosmosu. odnosno u te slepe i bolom ispunjene. Isto takvo temeljno odricanje zahtevao je i Buda od onoga koji je želeo da dosegne nirvanu. Ali. ni na nivou života. Kao što ćemo videti. i Bhagavad-gita predstavlja metodu koja stremi oslobođenju. nisu mogla iscrpsti izvore indijskog religijskog genija.načine postojanja. na prvi pogled besmislenu i k r a j n j e beskorisnu. da svet postoji. Jer. Međutim. ekstremna i isključiva rešenja. ni na nivou »mitoloških božanstava« (bogova). . da čovek postoji i da je njegovo postojanje u tom svetu neprekidan niz iluzija i patnji.

umro novembra ~478 (ili ~487) u osamdesetoj godini života. gledanu očima njegovih vernika. Ali. i pored nekih evropskih interpretacija koje su u Budi videle mitsku ličnost ili sunčev simbol. Taj proces mitologizacije. s vremenom je uzimao sve veće razmere. provevši ostatak života u molitvi. specifične velikim Spasiteljima. prema drugom predanju. Princ Sidharta Budizam je jedina religija čiji se osnivač ne izdaje ni za proroka. za veoma kratko vreme. neosnovano je poricati njegovo istorijsko postojanje. ni za božjeg izaslanika. pre Hrista (ili. jer je upravo ona poslužila kao osnov. kao sin Šudhodane (Šuddhodana). od trenutka kada je sebe javno proglasio Probuđenim i kada su ga kao takvog prihvatili njegovi učenici. njegova soteriološka poruka postaće »religija«. kralja jedne male države i njegove prve žene Maje (Maya). i koji čak odbacuje ideju o Bogu-Vrhovnom biću. Jer.XVIII POGLAVLJE BUDA I NJEGOVI SAVREMENIĆI 147. Većina istraživača slaže se da se budući Buda najverovatnije rodio u aprilu ili m a j u 558. Kažu da je budući Buda. Cilj njegove propovedi je spasenje ljudskog roda. a istorijska ličnost Sidharte (Siddhartha). Međutim. doživeo vrhunsko i potpuno buđenje aprila ili m a j a ~523 (ili ~532) i da je. I upravo zahvaljujući tom stečenom ugledu »Spasitelja«. za vreme svog boravka na nebu Tušita sam . on sebe smatra »Probuđenim« (budhom) i na osnovu toga vođom i duhovnim učiteljem. zapravo bodhisatva (»biće koje će se probuditi«). i pored teoloških spekulacija i izmišljenih priča velikih propovednika budizma. potpuno izmenjen. tako i verskoj literaturi i plastičnim umetnostima. da se oženio u šesnaestoj godini. poprimivši mitološke dimenzije. o toj izmišljenoj Budinoj biografiji veoma je važno voditi računa. Jer. preobraziće se u božansko biće. njegov život je. ~567) u Kapilavastuu. kako budističkoj teologiji i mitologiji. napustio dvor u dvadeset devetoj. započet još za Učiteljeva života. tih nekoliko datuma i još neki događaji koje ćemo kasnije ispričati uopšte ne iscrpljuju Budinu biografiju. Ali.

i nakon trinaest godina druga od njih rodila mu je sina Rahula (Rahul). Šudhodana se pobrinuo da svoga sina 1 Majjhimanikâya.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 63 izabrao svoje roditelje. verovatno su autentični. Eliade. ubuduće za mene neće biti novog života. koji se ne poklapaju sa budističkom asketskom tradicijom. postaje »prvi« i »najstariji na svetu«). rasplakao se pri pomisli da on. mati se priljubila uz drvo i dete je izišlo kroz njenu desnu slabinu. Svi ovi detalji. starosti i smrti izgubio želju da živi i rešio da čovečanstvo spase od ta tri zla. pale su ničice pred njim« i »otpevale himnu (u njegovu čast)«. prodrevši u obličju slona ili deteta od šest meseci kroz desnu slabinu svoje majke (po starim verzijama mati je samo usnila kako je slon ušao u njeno telo).« 1 Mit o rođenju. Upozoren predskazanjem vračeva. preleteo je od Himalaja do Kapilavastua da bi video novorođenče. str. I njena trudnoća je bila bezgrešna. Mythes. a onda je dobilo obrazovanje. načinio sedam koraka i poput lava »zarikao«: »Ja sam najviši. da poništava prostor i vreme (u stvari. Sedam dana nakon SidJiartina rođenja Maja je umrla da bi se. pregledavši novorođenčetovo telo. 55 i dalje. predstave bogova »pokrenuvši se sa svojih mesta. . Vrači su. U šesnaestoj godini Sidharta se oženio dvema princezama iz susednih zemalja. Mnogobrojna čuda najavila su ovaj događaj. Jedan stari riši. 149 i dalje. str. Asita. str. O simbolizmu Sedam koraka. budući da je bodhisatva boravio u kovčegu od dragog kamenja a ne u materici. III. La vie du Bouddha. Sedam sledećih godina dete je odgajala tetka. u skladu s indijskim običajem po kojem se niko nije mogao odreći sveta dok ne dobije sina ili unuka. Čim je ugledao svet. na njemu otkrili 32 osnovna i 80 manje važnih znakova »Velikog čoveka« [mahapuruša (mahapuruša)] i izjavili da će postati Vladar sveta [ćakravartin (cakravartin)] ili Buda. Začet je bezgrešno. neće doživeti da ga sledi. Kada se pojavio u jednom brahmanističkom hramu. i pošto ga je uzeo u ruke i shvatio da će postati Buda. 118 i dalje. A. Rođen je u vrtu. Oko tog njegovog »Velikog odlaska« satkan je čitav scenario. Asita. Foucher. Buda je svojim učenicima izjavio da je posle razmišljanja o bolesti. događaj predstavlja na dramatičniji način. Uostalom. 123. 2 Otac je detetu dao ime Sidharta (»Postignuti cilj«). ubrzo posle Rahulovog rođenja Sidharta napušta dvor. str. ponovo rodila na nebu Tušita. bodhisatva se okrenuo severu. Legenda. najbolji i najstariji na svetu. potom kao boginja. objavljuje da budući Buda od samog svog rođenja prevazilazi Kosmos (dostiže »vrhunac sveta«). up. i za kratko vreme zablistalo kako u naukama tako i u fizičkim disciplinama. Gopom (Gopa) i Jašodharom (Yašodhara). rêves et mystères. dostojno pravog indijskog princa. dakle. 2 Lalita-vistara. ovo je moje poslednje rođenje. Prema najstarijim tekstovima. međutim.

penje se na konja i. zatim »bolesnika. no Gautama odoleva iskušenju i postaje učenik učitelja Rudrake. napušta Kapilavastu. Njegovo filozofsko i jogističko obučavanje ukupno je trajalo godinu dana. ali nezadovoljan njime. pod imenom Gautama (porodično ime klana Sakja) upućuje se u Vaišali (Vaišali) (na paliju: Vesáli) brahmanskom učitelju Arada Kalami koji u to vreme predaje neku vrstu pretklasične sankhje. pretvorivši se u skelet. s hiljaditim delom još preostale životne snage. princ poziva konjušara Ćhandaku. odeću razmenjuje s nekim lovcem. savladava i jogističke tehnike. dobija ime Sakjamuni (Sakyamuni) (»asketa među Sakjima«). Sa istom lakoćom s kojom je izučio doktrinu sankhje. smirenog i vedrog i ta ga slika uteši. zajedno s konjem. Od tog trenutka oni više neće igrati nikakvu ulogu u Budinom izmišljenom životopisu. a potom se odlučuje i na potpuno gladovanje. s obzirom na to koliki je ugled lapas uživao širom Indije. ocenivši je nedovoljnom. Ipak. ali. Prilikom svoja tri uzastopna izlaska u vrt. starosti i smrti niko ne može pobeći. Na desetak milja od grada zastaje. Konačno. Veliki odlazak Da bi ga učvrstili u njegovoj rešenosti da se odrekne sveta. počinje da liči na pravo priviđenje. Sidharta sreće najpre oronulog starca sa štapom. modrog i sasušenog groznicom« i najzad mrtvaca koga odvoze na groblje. Tu raspušta i družinu bogova koja ga je dotle pratila. Nakon toga. Doktrinu savladava veoma brzo. ovo njegovo iskustvo nije se pokazalo uzaludnim. bogovi bude Sidhartu usred noći i odvode ga da posmatra naga i ružna tela usnulih konkubina. Nakon svih tih muka. 148. ispijenog. S jednim jedinim zrnom prosa izdržava po ceo dan. kralj Bimbisara mu nudi polovinu svog kraljevstva. Ali bogovi osujećuju očev plan. Očaran mladim asketom. a Ćhandaku. koje uči Rudraka. nepomičan. Kočijaš mu tom prilikom otkriva da od bolesti. pri poslednjem izlasku. odseca kosu. Postavši lutajući asketa. jer u istom času shvati da religija može ublažiti ljudske patnje. međutim. napušta ga i zajedno sa svojih pet učenika odlazi u Gaju (Gaya). uviđa svu beskorisnost askeze kao načina oslobađanja i odlučuje da prekine s gladovanjem. Izdržavši i to. budući Buda je mogao da izjavi kako . princ ugleda jednog monaha-prosjaka. prestonicu Magadhe. koji su bogovi prethodno uspavali. napušta Aradu i odlazi u Rađagrihu (Rajagfha). dospevši do k r a j n j i h granica svoje izdržljivosti. Domoći će se postavljenog cilja bez ikakve natprirodne pomoći. šalje natrag u dvor. sopstvenim sredstvima. U mirnoj okolini Gaje provodi šest godina izlažući se najsurovijim mučenjima.64 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i izoluje od sveta zadržavši ga u dvoru i svojim raskošnim vrtovima. prošavši kroz jugoistočne dveri grada.

Mara započinje napad zastrašujućom armijom demona. Propoved zakona Ova mitologija Maraovog napada i iskušavanja potvrđuje Sakjamunijevu apsolutnu moralnu čistotu. uputio se u šumu. ugrožen i sam život. zahteva mesto pod drvetom. što znači da je spasenjem. priziva »nepristrasnu m a j k u svih bića« i pokretom. okončati i njegovu vladavinu. kao što je. Sakjamuni je morao da izdrži i napad Maraa. i on preobratiti i tako izbaviti. samo nema svedoka koji bi ih potvrdio. 5 . koji takođe poseduje dosta zasluga. odabrao mesto pod jednim smokvinim drvetom [ašvatha (ašvattha). Smrt. na čudotvoran način povraćen hranom. a on. stečenih u prethodnim egzistencijama. jer će se. koji mu omogućuju da. pošto zaustavi večni ciklus rađanja. savladao i askezu. ljubav i moć do krajnjeg odricanja verilika lutalice. pre no što se predao meditaciji. »Smrti«. Sakjamuni. kojim Bodhisatva namerava da obdari svet. nredanog kontemplaciji. istovremeno je i Kama. ispunjenom najgorim asketskim mučenjima. u k r a j n j o j liniji Duh života. Ficus religiosa] i čvrsto odlučio da odatle ne ustane dok ne postigne »buđenje«. ali prethodne Sakjamunijeve zasluge i njegova »plemenitost« (maitri) stvaraju oko njega zaštitnu zonu. desnom rukom dodiruje zemlju. iskusio i sve slasti prinčevskog života. Ali. pre napuštanja sveta. Eros. pozivajući se na svoje prethodno stečene zasluge. 3 149. jogističkim »transovima« i isposničkom životu. Ništa mu više od beskrajno raznovrsnih oblika ljudskog iskustva nije ostalo strano — od blagostanja i razočaranja u kulturu. Zato se tog trenutka oko askete okuplja mnoštvo žena koje svojom golotinjom i drugim čarima pokušavaju da ga navedu na iskušenje. Međutim. Zemlja se pomalja s telom do polovine i jemči za Sakjamunijeve reči. koji je kasnije postao klasičan u budističkoj ikonografiji. No. Posle toga on može da sve svoje duhovne snage usredsredi na glavni problem: oslobođenje od patnje. Buđenje. njegovi učenici bili su zgranuti. zahvaljujući svom 3 Mara ipak nije nepovratno izgubljen. Kada je Gautama od jedne pobožne žene primio na poklon skuvani pirinač. samo mnogo kasnije. Mara. Pri prvom bdenju on prolazi kroz četiri stadijuma meditacije. Mara onda.BUDA 1 NJEGOVI SAVREMENICI 65 je nakon sankhje i joge. svih pet ga je istog trena napustilo i krenulo u Benares. smrti i ponovnog rađanja. tako da odoleva napadu. utvara i čudovišta. jer je ovaj veliki bog naslutio da će predstojeće neizbežno otkriće spasenja. i njihov pokušaj ostaje bez uspeha i poraženi Mara se povlači pre smir a j a dana.

jer tom prilikom shvata zakon. koji taj pakleni ciklus rađanja i ponovnog rađanja čini mogućim. U istom gradu Buda preobraćuje dva značajna verska poglavara. i asketu Mahakašjapu (Mahakašyapa). Od toga vremena. pokušaj da Blaženog natera da odmah uđe u parinirvanu. To prvo njegovo izlaganje predstavlja »pokretanje točka Zakona«. zahvaljujući svom »božanskom oku«. Od legendarnih događaja. današnjem Sarnathu i objavljuje im da je postao Buda. Izlaže im četiri »Plemenite istine« — o patnji. Buda mu na to odgovara da će u parinirvanu ući tek kada bude obrazovao učenu i dobro organizovanu zajednicu. Šariputru (Šariputra) i Maudgalajanu (Maudgalayana). Treće bdenje predstavlja bodhi. Malo kasnije koleba se i pita da li je uopšte vredno truda nekoga podučavati tako teškoj doktrini. t j . na poziv svoga oca. Budi i zajednici poklanja jedno pusto mesto za monahe u Rađagrihi. a istovremeno otkriva i uslove koji su neophodni da bi se dalje nastajanje tih »uzroka« obustavilo. o poreklu patnje. navodi ga intervencija Brahme i pre svega uverenost da postoji izvestan broj ljudi koji mogu biti spaseni. koje je sačuvala tradicija. Sva petorica se preobraćaju i postaju »sveti« (arhati). Stekao je četiri »Plemenite istine«: postao je »Probuđen« i to u istom trenu kada je dan. nazvan kasnije zakonom dvanaest »međusobno zavisnih« »uzroka« (§ 157). Zatiče ih u jednoj pustari. Da se na k r a j u ipak na to odluči. umiranja i ponovnog rađanja kojim upravlja karma. vatrenih poklonika boga Agnija. Mladi kralj Magadhe.svanuo. ukidanju patnje i putu koji ka tom ukidanju vodi (§ 156). Potom se obraća hiljadi učenika Kašjapa dokazujući im da je čitav Kosmos u ognju strasti i svi oni prihvataju njegovu doktrinu i postaju arhati. Posle izvesnog vremena. uspeva da nađe onih pet učenika koji su ga bili napustili. a on sam odlazi u Uruvilvu gde. Blaženi pristaje da sa velikom grupom monaha ode u Kapilavastu. Za vrlo kratko vreme zajednica (samgha) počinje da broji oko 60 monaha (bhikhu). posle niza počinjenih čuda. odnosno zastrašujući ciklus rađanja. pre nego što svetu objavi doktrinu spasenja do koje je upravo došao. Pri drugom bdenju rekapitulira svoje bezbrojne prethodne živote i kratko vreme kontemplira i beskonačni niz tuđih egzistencija. koje Buda razašilje na razne strane da propovedaju doktrinu. Bimbisara. koji će kasnije svi odigrati značajne uloge u razvoju budizma. preobraćanja se nižu jedna za drugim. Ta poseta bila je prilika za mnogobrojne dramatične događaje i . Malo kasnije dolazi do pokrštavanja sina nekog bankara iz Benaresa. zapamtimo poslednje Maraovo kušanje. odnosno. »U stanju Probuđenosti« Buda ostaje sedam nedelja. uspeva da preobrati tri brata Kašjapa. Buđenje. brahmana. obuhvati totalitet svetova i njihovo večno postajanje. a zatim i drugih članova njegove porodice. Odmah potom odlazi u Benares gde.66 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i »božanskom oku« (§ 158).

ali monahinjama postavlja strože propise od monaških. ona ga s čitavom svitom dvorskih dama. Buda ustaje protiv ispoljavanja »čudotvornih moći« (§ 159). vraća se u Rađagrihu. Pošto su i neki od njegovih učenika počeli da čine čuda. napustio je Kaušambi. Posle kraćeg boravka u Kapilavastuu. Buda udovoljava njenoj molbi. pa su onda i tvrdoglavi monasi bili prinuđeni da popuste. željnih da postanu monahinje. ili da po tri meseca provodi na Indrinom nebu podučavajući svoju majku. neprestano govore o njegovim prikaziva- Sukob nije beznačajan. odbili su da im d a j u milostinju.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 67 neverovatna čuda. jer ukazuje na to da pojedinosti monaškog ponašanja nije propisivao isključivo Buda. Anandu. da se prikazuje u bezbroj obličja. Laici. devet godina nakon Buđenja. kao načinima preobraćanja. da šeta po dugi od istoka do zapada. Međutim. t r a j a n j e Zakona skratiti od 1. postaju sve brojnija. obilazi Šravasti i Vaišali. I pored njegovog odbijanja. i Devadatu (Devadatta) koji će mu ubrzo postati suparnik. manje ili više značajna. lično je bio primoran da počini mnogo veća čuda od svih prethodnih: da iščupa iz zemlje veliko drvo mango. izbila u Kaušambiju 5 povodom jednog beznačajnog monaškog propisa (u pitanju je bilo da li treba ponovo napuniti sud za p r a n j e nužnika kada se isprazni). 4 njima. nastojali su da ga gnusnim klevetama omalovaže. na Anandino zauzimanje. među kojima svog budućeg glavnog i »najvernijeg učenika«.000 na 500 godina. 5* . Saznavši da mu je otac teško bolestan. najstarija tradicija ne pominje ovakve priče. str. međutim. L'Inde classique. Obudovela kraljica moli svog pastorka da i n j u primi u zajednicu. svojih suparnika. poput one koja je. J. Međutim. pešice prati do Vaišalija. 4 Kao što se moglo i očekivati. ali pošto je bio zamoljen da se u takve stvari ne meša. Za vreme svog boravka u Kapilavastuu Buda uspeva da preobrati oca kao i veći b r o j rođaka. što ide u prilog zaključku da zabrane sidhija i pridavanje velikog značaja »mudrosti« (prađnja). 5 Budini biografi. mada nam brojni primeri govore suprotno. ozlojeđeni ovakvim ponašanjem monaha. II. Na kraju. sa uključivanjem žena u zajednicu. da bi se razračunao sa »šestoricom učitelja«. Još opasnijim su se pokazale sitne zađevice među monasima. Učitelj je pokušao da izmiri protivnike. ljubomorni na uspehe Blaženog. 485. tup. budući da je tu odluku doneo protiv volje. čine deo Budinog izvornog učenja. koje je uzrokovalo odlazak Blaženog. učiteljevi suparnici. Filliozat. a preobraćanja. vraća se u Kapilavastu i uvodi ga među svece. Pri tom izjavljuje da će se. upravo u to vreme.

str. bacivši na njega stenu. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Otcepljenje Devadate. Iz tog perioda biografi pominju još neka značajnija preobraćanja: preobraćanje nekog Jakše. Uspeo je da prebrodi krizu i Ananda se tome radovao »jer Blaženi neće otići sa ovoga sveta dok Zajednici ne ostavi potrebna uputstva«. 200 i dalje (preveo već E. »Ne brini. u Selu bambusa (Venugrama) i tu dobio tešku dizenteriju. Kišni period ~478. mogao poživeti još jedan kosmički period ili bar onoliko koliko je do kraja ovoga preostalo. Kada je Buda već imao 72 godine (486. Godine ~509. 303 i dalje. Na to mu je Buda odgovorio da je o Zakonu već sve rekao. zatim jednog čuvenog razbojnika i jednog bogatog bengalskog trgovca. zajedno sa svojim najbližim učenicima. ili. pre Hr. o. kao što to možda neki čine. ako bi ga neko za to zamolio. Devadata je pokušao da ga ubije. pred Anandom. i to najpre uz pomoć plaćenih ubica. Pošto je on to odbio. Introduction. 33 i dalje up. Buda je proveo zajedno sa Anandom. a zatim. »nećeš još dugo čekati. str. 6 . takođe. prema većem broju izvora. počinje da hvali lepote toga kraja i raznolike čari »indijskog kontinenta« i pri tom kaže da bi. Ali Ananda sva tri puta ostaje bez reči i Učitelj mu onda kaže da se ukloni. Blaženi u tri maha. Tome su razlog bile velike nesreće koje su ga zadesile. ljubomorni rođak Devadata zatražio je da mu prepusti upravljanje zajednicom. Buda ulazi u parinirvanu Izvori nas veoma maglovito obaveštavaju o srednjem periodu Budinog životnog puta. Neki izvori. Istog trenutka pojavljuje se Mara podsećajući ga na obećanje da će ući u parinirvanu kada bude dovoljno učvrstio sanghu (sarpgha).6 međutim.68 150. Mara und Buddha. str. Poslednja preobraćanja. U toku kišnih sezona propovedi je držao po viharama (manastirima) u blizini gradova. po drugim verzijama. S jednom grupom monaha koji su propovedali strožu askezu Devadata se onda otcepio od zajednice — ali su Šariputra i Maudgalajana uspeli da zavedene odmetnike uhvate i vratć i. pominju još jednu značajnu epizodu: po povratku iz Vaišalija. pustivši opasnog slona. što dokazuje da se Učiteljev ugled rasprostirao mnogo dalje od oblasti u kojima je držao propovedi.« I odriče se svojih preostalih Divydvadana. postavljača zagonetki.). str. zlobnice«. ostatak godine provodio je. odmarajući se u svetoj šumi Ćapala. Foucher. Burnouf. Poslednje svoje godine. odgovara mu Blaženi. sada je on »izlapeli starac« čiji se život primakao kraju i učenicima ostaje jedino da se uzdaju u Zakon. ne prećutavši nijednu istinu. 74 i dalje) i drugi tekstovi koje je proučavao Windisch. sa dvadeset godina definitivno mu se zamonašio sin Rahul. pre svega propadanje klana Sakja i Šariputrina i Maudgalajanina smrt. obilazeći razne krajeve i propovedajući Dobri Zakon. Blaženi je proveo sumorno. Devadatu je živog progLitao pakao.

I tako bolestan ipak nastavlja putovanje prema Kušinagari. po svoj prilici. ono što je Marau obećao.kosmičkog perioda. no iscrpen od napornog pešačenja. Ali. između dva drveta. Na Anandinu vest.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 69 dana. a njih dvojica odlaze u Papu gde ih kovač Ćunda poziva na večeru koja se sastojala od zgotovljenog svinjskog mesa. Ananda pita Učitelja za razlog ove neobične pojave i kada shvati šta se dogodilo. bila je izmišljena da bi se na neki način objasnila Budina smrt. a lomača se nije mogla potpaliti pre dolaska učenika Mahakašjape koji je putovao istim putem kojim i Učitelj. ali ga samrtnik teši: »Prestani. str. . Mali su tokom čitavih sedam dana muzikom i igrom odavali počast umrlome. Za sve si samo ti kriv. Kao da se želela postići neka ravnoteža u odnosu na Budinu toliko ljudsku smrt. preklinje Blaženog da ne odlazi pre završetka . Ananda. očito povratak bolesti od koje jedva da se bio oporavio. prema drugom predan ju. o. . istrajte u svojim naporima!« Potom. U želji da mu prirede pogreb. monasi. Buda saziva vernike i pita ih da li još s u m n j a j u u Zakon i Disciplinu. odnosno nekih gljiva koje svinje neobično vole da jedu. III. što ide u prilog tumačenju da je epizoda iz apologetskih razloga umetnuta u tekst. 487). To što ipak nije tako učinio. ali bi treću uslišila. leže u jedan šumarak. To jelo izaziva kod Blaženog krvavu dijareju. prosjaci: prolaznost je zakon stvari. nošeno je s kraja na k r a j Kušinagare. Buda mora da ispuni. Fuše. ni budistička zajedninca nisu žigosale Anandu. Jer. Kako je moguće da ono što se rodi jednom i ne umre? To nije moguće. Da si zamolio Sudbinu. Njegovo telo. samo u razmaku od osam dana. umotanom u bezbroj plahti i potopljenom u korito sa uljem. ćakravartina. glavom ka severu. Svi do jednoga ostaju nemi. . prestonici Mala. Ali. gomile Mala pohrlile su Blaženom. pre Hrista (odnosno. prolazi kroz četiri stadijuma meditacije i gasi se. Ananda. Ananda počinje da plače. prev. pri trećem i poslednjem noćnom bdenju. Onda im on upućuje ove poslednje reči: »Vama govorim. V. moj Ananda!« 7 Zatim od svoga učenika traži da sakupi monahe iz Vaišalija. Kako je trebalo da 7 Maha-parinibbana-sutta. mogao je beskonačno produžiti i svoj život. leve noge ispružene udesno. 303. »Tvoja je to greška. Preobrativši nekog Subhadru. novembra 478. prestani da plačeš i jadikuješ . na svoj desni bok. Bilo je to u noći punog meseca kartika. oko njegovog pogreba isplelo se bezbroj legendi. dostojan pravog kralja. o. 14. nije mogla biti njegova greška. ni legenda. 40. 8 Maha-parinibbana-sutta.« 8 Zatim pred svima hvali Anandinu odanost i uverava ga da će postati svetac. Istoga časa zemlja se zatrese. ona bi prvu i drugu tvoju molbu možda odbila. kao što je izabrao okolnosti u kojima će se roditi. pre nego što će biti kremirano na lomači od sandalovog drveta. Epizoda sudbonosne Anandine rasejanosti. lica okrenuta zapadu.

Tako. na primer. počev od najstrože askeze. istovremeno razočarani koliko ništavnošću ljudske egzistencije toliko i doktrinom koju je implicirao brahmanski ritualizam. neophodno je bilo da prisustvuje bar kremiranju Blaženog. Nad tim relikvijama.70 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stupi na čelo zajednice. ne znamo gotovo ništa. Prema legendi. odnosno do jednog preteranog nihilizma ili vulgarnog materijalizma. one su najčešće namerno deformisane i izvrgnute ruglu. dijalektičari (»sofisti«). za koja su se opredeljivali. ali samo u fragmentima. koristili su mnogostruka i raznovrsna sredstva. da su svi ti šramani napuštali svet. nad urnom i pepelom lomače podignute su stupe. Verska sredina: lutajuće askete Početkom VI veka religija i filozofija Indije u slivu reke Ganga doživljavaju period izuzetno plodnog razvoja. vračevi. izuzev imena. delimično su zavisila od vrednosti pridavane agensu. Sredstva. i budući da su ih budisti i đaine nadjačali. lutajućih asketa [parivrađaka (parivrajaka)]. Ponekad budistički i đainistički tekstovi navode samo doktrine ne pominjući imena njihovih autora. Da bi to postigli. i susedni narodi su zatražili svoj deo posmrtnih ostataka da bi na njima mogli podići stupe (stupas). parajogičkih ekstaza ili empirijskih analiza materije do najnerazumljivije metafizike. Ono što su nastojali da shvate i nadvladaju bio je mehanizam transmigracija i ono misteriozno što taj mehanizam pokreće (karman). Međutim. Posle tog čina. lomača se upalila sama od sebe. bio je to isti problem koji su postavile i prve Upanišade (§ 80) i koji će zauvek ostati u središtu indijske misli. sledbenika brahmanske tradicije. koji se sasvim opravdano poredi sa istovremenim duhovnim procvatom u Grčkoj. orgija. među kojima su se mogli sresti jogini. Mali su pokupili i odneli sve njegove kosti. pali: samana). na k r a j u su pristali da kosti podele na osam delova. preteče Ćarvaka i Lokajata. u stvari. postojale su bezbrojne grupe šramana (šramanas) (»pregalaca«. Budina stopala su izvirivala iz kovčega sve dotle dok im veliki učenik nije odao počast dodirnuvši ih svojim čelom. pa čak i materijalisti i nihilisti. zaplašeni njihovim savezom. O većini njih. Na njihove doktrine nailazimo u budističkim i đainističkim tekstovima. međutim. 151. Neki tipovi lutajućih asketa poticali su još iz vedskih i postvedskih vremena. Brahmađalasuta (Brahmajalasutta) donosi poduži katalog dok- . ali. Pored vernika i mistika. Pošto je Blaženi umro na njihovom području. koji je prema karmanu trebalo da transmigrira: da li se radilo o nepostojanom psihičkom organizmu ili o neuništivom i besmrtnom »Sopstvu«? U suštini. U prvom trenutku Mali su im se suprotstavili. Vrlo je verovatno.

izvori su nam sačuvali i imena nekoliko sekta. i negira se u potpunosti. On im. večni Brahman njegovim nepostojanim kreacijama. patnje i života]. Jedna grupa asketa bavi se razmatranjem budućih ciklusa predviđajući postajanje sopstva posle rastapanja tela. ili ni uobličeno ni bezoblično. . jer je izbegavao bilo kakvu diskusiju. vode. Arada Kalame i Rudrake. vatre. Ađita Kešakambala (Ajita Kešakambala) je propovedao materijalizam. Filliozat. prevazišao. Samanjnjaphalasuta (Sâmannaphalasutta) (Digha. Neke dokazuju čas večnost. druge njegovu konačnost [ . Osim doktrina nepoznatih autora. poštovan kao svetac. kako u inteligenciji. pa čak i uobličeno. čiji je glavni vođa bio Maskarin Gosala kao i o nigranthama (»Oslobođenim spona«). večnost sedam »tela« [kaja (kàya). ađivikama. vetra. obožavan od mnoštva ljudi i da je već poodmaklih godina. str.« (rezime: J. Što se tiče Gautaminih učitelja. 512). Kakuda Katjajana (Kâtyâyana). i pored toga što ih je. ] . Agnostici zaobilaze sva pitanja. kao sećan j a na prethodne egzistencije. . Jedne prihvataju beskonačnost sveta. Neke doktrine sude o sopstvu i svetu kao o produktima lišenim uzroka. čudnotvornih moći. odnosno »tela«. Sledeća dva su Maskarin Gosala i Nigantha Nataputa (Nàtaputta).BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 71 trina: »Neke od njih predstavljaju spekulacije o prethodnim ciklusima t r a j a n j a dokazujući večnost sopstva [ata (ata). blizak materijalizmu Ćarvaka. a Sanjđaja (Sanjaya) verovatno skepticizam. ili ni svesno ni nesvesno. itd. II. U mnogim šutama opisani su Budini susreti sa paribađakama (paribbâjaka). zadovoljstva. zamera što su suviše zaslepljeni sopstvenom askezom i s nipodaštavanjem gledaju na ostale. O najvažnijim od njih. biće govora u sledećim glavama. Neke opet identifikuju sopstvo s telom i polazeći od te postavke smatraju ga nepostojanim. 47 i dalje) navodi još šest učitelja. L'Inde classique. na primer. tako i u moći koncentracije. sanskrit: atman] i sveta sticanjem. O svakom od njih se kaže da je bio »vođa zajednice«. treba podvući da je njihov uticaj na njegovu metodu meditacije bio veoma veliki. Ili pak. zemlje. Budinih savremenika. đainama. »slavan osnivač sekte«. osuđeno da pati. ovog poslednjeg budistički izvori jedva i da pominju iako je među Budinim savremenicima bio najznačajnija verska ličnost. konačno ili beskonačno. na primer. znači strano domenu oblika. čas nevečnost. Osim već pomenutih. odnosno Mahavira. Ovaj katalog nam je posebno dragocen zbog toga što će kasnije neke od tih inkriminisanih doktrina prihvatiti i razvijati razne budističke škole. što veruju da su postigli cilj i zadovo- . Purana Kasapa (Purana Kassapa) je izgleda negirao vrednost svakog delanja. suprotstavljajući. uz pomoć psihičke discipline (kakvu predstavlja već joga sa samadhijem). odnosno Mahavirinim vernicima. To sopstvo može biti svesno. I. ono je nesvesno. ali tekstovi više ističu odgovore Blaženog nego doktrine i običaje njegovih savremenika.

razlikovali su se po temperamentima i. 250 godina pre Mahavire. legenda kaže da je živeo milijarde godina. odrekli su se sveta i osnovali versku zajednicu. pošto je ovladao svim znanjima i osnovao osam zajednica. konačno. 10 152. a takav isti. milosrđe. 234 i dalje) 11 Ali. odnosno. 11 Za prvog iz niza. I. Razvojni putevi i duhovne orijentacije dvojice učitelja imaju izvesnih sličnosti. kao asketa. Paršve (Paršva). »prvobitnog učitelja«. jer su poricali postojanje vrhovnog božanstva i karakter otkrovenja Vedama i izjašnjavala se protiv uzaludnog i okrutnog žrtvovanja. Dialogues. 169 i dalje. Obojica su pripadala kasti vojničke aristokratije [kšatrijama (ksatriya)] i ispoljavala antibrahmanističku tendenciju. bio je i Mahavirin život: svi su oni bili prinčevskog porekla. I. najavljuju spasenje«. na planini Kailasa. Rođen kao sin nekog kralja iz Benaresa. i to najpre kao princ. transformisan u paradigmu. U đainističkom kultu i mitologiji Paršva i danas zauzima izuzetno značajno mesto. Rhvs Davids. a zatim. itd. Legendarne biografije ostalih tirthankara. Za razliku od budizma. po svojim doktrinama koje ostaju međusobno nepomirljive.rika Sihanadasutta (Digha. Rišabhu (IJsabha) il Adišvaru (Adišvara).72 ISTORIJA VEROVAN. s . zaključno s dvadeset drugih slede približno isti model. Dialogues of the Buddha. napustio je svet u tridesetoj i. Mahavira je samo bio poslednji iz izmišljenog niza tirthankara (Tirthamkara). 10 Kassapa-Sihanadasutta (Digha. već unutarnja disciplina. Obojica su se pokazala kao prvorazredni »jeretici«.TA I RELIGIJSKIH IDEJA ljavaju se njime. Mahavira i »Izbavitelji sveta« Iako je Mahavira bio Budin savremenik. što preteranu važnost pridaju svojim podvizima. pohodio iste krajeve i dolazio u dodir sa istim svetom. 43 i dalje. pre nego što će dostići nirvanu. III. »pregalaca koji krče put. 39 i dalje). u m r o je na jednoj planini kao stogodišnjak. Buda ga nikad nije sreo. đainizam ne počinje Mahavirinim propovedima. Što se tiče dvadeset trećeg tirthankare. i budisti su veoma rano objavili poduži niz Buda. 8 Ud. vladanje sobom i oslobođenost duha od sujeverja i automatizama. III. jedinog koji je uspeo da organizuje versku zajednicu koja se održala do naših dana. doslovno »onih koji pripremaju prelaz na drugu stranu reke«. Nije nam poznato zbog čega je zaobišao ovog svog najmoćnijeg i najoriginalnijeg suparnika. prihvaćeno je da mu treba priznati izvesnu istoričnost. 9 Pri tom izjavljuje da ono čime se odlikuje pravi samana ili brahman nije uopšte njegov spoljašnji izgled.umba. izraženu već i u prvim Upanišadama. Ali. njegovo ispaštanje i fizičko mučenje.

BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 73 Mahavira je bio sin Sidharte. Đainističke doktrine i prakse 0 Mahaviri. . poput Bude.. ne znamo gotovo ništa. kao ličnosti. blesak svetlosti obasjava tu noć. živi najpre prinčevskim životom. tradicionalna indijska mitologija. a trinaest meseci kasnije odbacuje i tu odeću. kao i neke epizode iz njegovog razvojnog puta. tradicije koju mu je predao Paršva. nedaleko od današnje Patne. Njega će najčešće i dalje nazivati Mahavirom. to je prva novina koja ga odvaja od tradicije. Đainistički kanon utvrđen je između IV i III veka pre Hr. kao pri rođenju Bude i Zaratustre. 153. trinaest meseci provodi u najstrožoj askezi i meditaciji i konačno. Po nekima je to bilo 468. po krajevima Magadhe. Datum njegovog »ulaska u nirvanu« i danas je sporan. jedne letnje noći. I. Ali.. zatim se ženi devojkom plemenita roda i ona mu rađa sina. propovedajući svoju doktrinu dolinom reke Ganga. U njemu se zapravo pominju tri vrste svesti. ali su neki njegovi delovi mnogo stariji i moguće je da čuvaju izvorne učiteljeve reči. u stvari je. posle dugotrajnog samomučenja i dva i po dana usredsređivanja. koja uzdiže njegovo rođenje. — u svakom slučaju u nirvanu je ušao nekoliko godina pre Bude. sa trideset godina. periode monsuna provodiće u okolini nekog grada. i Trišale. Kao i ostali vernici. a po Jakobiju (Jacobi) i Šubrigu (Schubrig) 477. Sledećih trideset godina nastaviće da živi kao lutajući asketa. Umreće u Pavi (Pava). Mitologija. posle smrti roditelja. Ange i Videhe. pet vrsta ispravnog saznanja. koja je pripadala vladarskoj porodici iz Magadhe. Nag. Ali legenda njegovo rođenje smešta u tradicionalni okvir rođenja svih »Izbavitelja sveta«. po kojem dvadeset četvrti i poslednji predodređeni tirthankara odlučuje da siđe na zemlju da bi obnovio doktrinu i popravio moral zajednica koje je osnovao Paršva. u sedamdeset drugoj godini života. »odeven u vazduh«. pre Hr. Vardhamana razdeljuje sva svoja dobra. vođe jednog plemenitog klana. na obali reke pod drvetom sala postiže »sveznanje« i dobija ime dina (jina) (»pobednik«) po kojem će se kasnije njegovi vernici prozvati đainama. Dele dobije ime Vardhamana (»Prosper«) i. no voljom bogova njegov embrion se prenosi u utrobu princeze od Magadhe. napušta svet i oblači odeću lutajućeg askete. Ono što izgleda da karakteriše Mahavirino učenje jeste njegovo posebno interesovanje za strukturu prirode i strast prema klasifikacijama i brojevima. Niz proročanskih snova najavljuje dvema m a j k a m a rođenje spasitelja — ćakravartina. »Velikim junakom«. supruge jednog brahmana. kao i Budina. uz dozvolu starijeg brata. Inkarnira se u utrobi Devanande. Moglo bi se reći da broj određuje njegov sistem (Subrig).

a isto tako beskonačan je i b r o j duša.). đainizam priznaje samo duhovno i transkosmičko blaženstvo (videti. osim oslobođenima duhom. ne uspeva da posveti ljudsku egzistenciju. postiže nizom meditacija i koncentracija jogističkog tipa 12 koje čine oslonac askeze i predavanja. ne samo životinje. koja ističe njegovu arhaičnu strukturu. da čisti ispred sebe. neku vrstu psihotelesnog organizma koji se vezuje za duh i nagoni ga da transmigrira. Svim postojećim stvarima upravlja karman. . Oslobođenje (mokša) postiže se prekidanjem svakog kontakta s materijom. u nekoj vrsti Empireja. Kosmički ciklusi beskonačno se ponavljaju. oslobođena »karmičke materije«. osam vrsta »karmičke materije«. a zabranjeno mu je bilo i da izlazi pre zalaska sunca — da se ne bi izložio opasnosti da usmrti neku životinjicu. odnosno odstranjivanjem već apsorbovanog karmana. A budući da je poštovanje života u đainizmu bila prva i najvažnija zapovest. četrnaest stadijuma duhovnih vrednosti. Karman igra odlučujuću ulogu. i na pretklasičnu sankhju i jogu (139 i d. kao i obustavljanjem svakog njegovog novog priliva. ono se. Na primer. kako od Paršve. Taj pesimizam i akosmički »spiritualizam« podsećaju na izvesne gnostičke škole (§228). pet vrsta tela. već i biljke. Poštovanje života. pa čak ni da j o j prida i n a j m a n j i religijski značaj. ali ne i bogova: oni.. itd. nalazeći sebi slične. S tog razloga monah je morao. Razume se da su 12 Izvesne tehnike savršeno odgovaraju tradicionalnoj klasičnoj jogi koju je kasnije fiksirao Patanjđali (§ 143). Kao što bi se moglo i nredvideti. Paradoksalno je da doktrina koja postulira panpsihizam i objavljuje apsolutno poštovanje života. Izražavajući istovetni pesimizam i omalovažavanje života. jeste panpsihizam: sve što na svetu postoji. odnosno svega što postoji unutar tri carstva na svetu. dok hoda. razlikuje strogim asketizmom koji je njegovim vernicima između ostalog nametao da idu nagi i mnoge druge zabrane. štaviše božansku zajednicu. a. s njima komunicira obrazujući čisto duhovnu. ima dušu. itd. Mahavira se. uz veća odstupanja. to verovanje u panpsihizam povlačilo je za sobom mnogobrojne tegobe. kamenje. k r a j n j e potcenjuje ljudski život i smatra najuzvišenijim primerom samoubistvo glađu. žive u izvesnom blagostanju. tako i od Bude. ali nisu besmrtni.74 sedam principa ili kategorija. Karakteristična odlika đainizma. koje su izrazile i Upanišade. šest tonova ili boja [ l e š j a (lešya)]. po njemu. međutim. koncentracija (dhjana) sastoji se od usredsređivanja psihomentalne aktivnosti »na jednu jedinu tačku«. u stvari. dalje § 190): naime. Mahavira negira postojanje Boga. Osim toga. jer on stvara karmičku materiju. Ni Kosmos ni život nemaju ni početka ni kraja. da duša. kapi vode. »poput strele« uzleće u vrhunske sfere Univerzuma i da tamo. koje zaslužuju da ih duša smatra vrednim ili bezvrednim.

da će govoriti istinu. Ali je monaški život bio dostupan svakom detetu. umro je (verovatno negde između 485—84. U vreme Mahavirine smrti. 154. što među monahinjama. veliki b r o j žena. kao Mahavirin učenik i sledbenik. naime da su otkrivale religijski put koji im je uskraćivala brahmanska ortodoksija. od njihovog kanona ništa nam nije sačuvano. Zna se ipak pouzdano da je reč o dosta starom pokretu koji je nekoliko generacija prethodio i budizmu i đainizmu. iskušenika je posvećivao učitelj i tom prilikom novi vernik je morao da položi sledećih pet zaveta: da će čitav život provesti u odricanju. Stoga se može pretpostaviti da su i žene iz tih krugova u Mahavirinoj doktrini nalazile učenje koje je poniralo u najdrevniju indijsku duhovnost. sačuvanim u budističkim i đainističkim tekstovima. pored brojne zajednice laika. što među laicima. Smatra se da se Mahavira pre svega obraćao sredini iz koje je i sam potekao. činile žene. taj podatak je utoliko neobičniji što. još više iznenađuje podatak da su ubedljivu većinu. Posle nekoliko godina učenja. pod uslovom da je bilo dobrog zdravlja. Gosala je najpre. b r o j monaha je. Tokom čitave godine. Međutim. izuzimajući četiri monsunska meseca.) posle jednog nadmetanja s Mahavirom i od njegove kletve. koji je verovatno ipak nešto uvećan. . tako i među laicima. idu nage. Etimologija termina ađivike još nam je nejasna. Ađivike i svemoć »sudbine« Buda je Maskarina (Makhalija) Gosalu smatrao svojim najopasnijim suparnikom. Osim ovako velikog broja monaha. pre Hr. doktrine i prakse ađivika teško se mogu rekonstruisati.000. da neće ništa posedovati ni sticati i da će ostati čedan. a potom. ovladavši čudotvornim moćima.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 75 oslobođenje mogli očekivati samo monasi i monahinje. bio je moćan čudotvorac. Međutim. plemenitoj i vojnoj aristokratiji. Osim nekoliko citata. nekoliko godina upražnjavao askezu. kao monasi. predanje kaže. Svojim magijskim plamenom ubio je jednog od svojih učenika. Napadane i od budista i od đainista. postao voda ađivika. prema nekim učiteljima. kako među adeptima. monahinje nisu mogle dostići oslobođenje zbog toga što im se nije dozvoljavalo da. potvrđuje i najstarija tradicija. podražavajući u svemu Mahavirin život. već od osme godine. sačuvanih u knjigama protivnika.000 a monahinja 36. iznosio 14. Tada je dobijao čanak za milostinju. Sudeći po nekim biografskim aluzijama. monasi i monahinje su živeli lutalačkim životom. metlicu da čisti ispred sebe i komadić muslina kojim će pokrivati usta dok bude govorio (verovatno zato da ne bi progutao nekog insekta).

up. »Čovekov napor je uzaludan«. ona su pročišćena bez uzroka i bez motiva. »fatalnost«. Kao i sve lutajuće askete. vlas po vlas. podstakla ga je da proučava prirodne pojave i zakonitosti života. starijem i od Mahavire i od Gosale. prev. Čitav njegov sistem sadržan je u jednoj jedinoj reči: nijati (niyati). to sudimo po izvesnim aluzijama na neku vrstu nirvane koja se može porediti s najvišim Nebom drugih mističnih škola. ništa nam nije sačuvano. . . « (Samanjnjaphalasuta. . ne postoji ni ljudski čin. . sve evoluira snagom sudbine. Prema jednom budističkom tekstu Gosala je smatrao da »nema ni uzroka ni motiva iskvarenosti bića. usvajaju bhakti i stapaju se s višnuitskom sektom Panjćaratra. niti čin po drugima. Bachain. bez energije. History and Doctrines of Ajivikas.400. osnovna je njegova poruka. međutim. sve što živi postoji bez ičije volje. samim stanjem s t v a r i . ni prinuda [ . bića su iskvarena bez uzroka i bez motiva. ađivike. bez prinude. Sva bića. slučajnostima. L. ] niti ljudska hrabrost. 54. ni ljudska snaga [ .000 eona (mahakalpa) i nakon tog ciklusa oslobođenje nastupa spontano. sva stvorenja. sve individue. ni energija [ . e. Mnoge su sebi gladovanjem oduzele život. ili je pak bio do vrata ukopavan u zemlju. Makhali Gosala zauzima posebno mesto na horizontu indijske misli: deterministička koncepcija koju je zastupao. . Renu). kao i čitava Indija. . ] . 14 13 Predložio je klasifikaciju bića prema broju njihovih čula i dao je osnovne konture jednoj doktrini transformacija u Prirodi (parinamavada). ađivike su išle potpuno nage. Od duhovnih tehnika ađivika. 13 Prema jednom običaju. pri čemu mu je kosa. str. 14 Oko X veka n. Gosala je odbacivao panindijsku doktrinu karmana. Sam čin inicijacije bio je arhaičnog karaktera: iskušenik je morao ili da ispeče ruke stisnuvši neki vreli predmet. . A.76 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Ono po čemu se Gosala razlikovao od svojih protivnika bio je strogi fatalizam. . bez napora. Ne postoji ni čin po sebi. Po njemu svako biće treba da prođe svoj ciklus od 8. Drugim recima. hranu su prosile i podvrgavale se veoma strogim propisima u pogledu ishrane. ] . 280 i dalje. L. bila čupana iz glave. . Buda je takav fatalistički determinizam smatrao zločinom i zato Makhali Gosalu napadao više od bilo kog drugog među svojim savremenicima: doktrinu fatalnosti smatrao je najopasnijom. Sigurno je da su imali svoje asketske tradicije i svoje recepte meditacije. »sudbina«. oslanjajući se na precizne informacije koje je dobio proučavajući periodičnost biljnog života. Ne postoji ni uzrok zbog kojeg su bića pročišćena.

očigledno je da svet. I upravo zato što se rekonstruisanje Budine »autentične poruke« u celini čini nemogućim. Još za života Blaženog. monasi su delili neke osnovne ideje. nikakav demijurg. up. To njegovo ćutanje dosta rano je omogućilo različite interpretacije. U suštini. već da on neprekidno postoji. Usmeno prenošenje učenja Blaženog i sastavljanje Kanona postavili su brojne probleme i uzaludno je nadati se da će oni ikada biti rešeni na zadovoljavajući način. Što se tiče kosmologije i antropogonije. Čovek pogođen otrovnom strelom . U pogledu doktrine..XIX POGLAVLJE BUDINA PORUKA: OD UŽASA VEČNOG POVRATKA DO BLAŽENSTVA NEIZRECIVOG 155. nagradom za učinjena dela. preterano je o najstarijim tekstovima suditi kao o njegovoj iz osnova modifikovanoj doktrini spasenja. Budistička zajednica (sangha) je od samog svog nastanka bila organizovana na izvesnim monaškim propisima (vinaja) koji su joj osiguravali jedinstvo. Svojim verovanjem u Budu i nesebičnim ponašanjem prema zajednici sticali su »zasluge« kojima su sebi. u jednom od krajeva. nije stvorio nikakav bog. po njemu. Buda nikada nije želeo da svom učenju daje odlike sistema. pri tom. nisu odricali svetovnog života. na primer. ali se. čiji je značaj u istoriji azijskih religija neobično veliki zbog mitologija. moglo bi se reći da se Buda suprotstavljao kako kosmološkim i filozofskim spekulacijama brahmana i šramana. tako i raznim metodama i tehnikama pretklasične sankhje i joge. rituala i književnih i umetničkih dela koja je inspirisao. Ne samo da je odbijao da raspravlja o filozofskim problemima. simpatizera. u vezi s tehnikom meditacije koje vode nirvani i sa »oponašamjem Bude« (što se nazivalo budologijom). obezbeđivali srećniju egzistenciju sa boljom reinkarnacijom. niti pak zao duh (kao što s m a t r a j u gnostici i manihejci. o životu sveca po ulasku u nirvanu. Takav tip pobožnosti karakierisao je »popularni budizam«. odnosno da se neprestano stvara . a potom izazvalo i pojavu raznih škola i sekti. već se nije izjašnjavao ni o mnogim bitnim pitanjima svoje doktrine.. postojao je i veliki b r o j laika. u vezi s transmigracijom. § § 229 i dalje). pored monaha. koji su prihvatali Budino učenje.

od čega joj je bio šiljak. ] . smrt je patnja. . od kakve je niti luk bio [ . Zašto je Buda odbijao da raspravlja o ovim stvarima? »Zato što to nije korisno. da to i prizna. smirivanju. (To je panindijska ideja. iz kakve je porodice. nemati ono što se želi. već i čitav Univerzum propada.« I čovek umire ne saznavši ništa od onog što je želeo da sazna. ] . . 426].) Što se tiče sankhje i joge. Prijatelji i rođaci mu dovode lekara. što ne doprinosi obustavljanju želja. a njeno poreklo treba tražiti u drevnim koncepcijama o postepenoj dekadenciji sveta koja dovodi do njegove periodične rekreacije. iz kog je sela ili grada. . kao i za većinu indijskih postupanišadskih mislilaca i vernika. pre svega. dubokom poniranju. sve je patnja. Buda od učitelja prve preuzima i razvija njihovu analizu. ali odbacuje teorijske postavke i jednih i drugih. Izrekao ih je neposredno posle »Buđenja«. Malunkjaputa moli učitelja da mu tačno odgovori šta misli o svemu tome. što nije vezano za svetački i duhovni život i zato što ne doprinosi stvaranju građenja prema svetu. . niti odricanju od njega. u svom prvom govoru u Benaresu pred petoricom svojih učenika (§ 149). . znači patiti. Prva istina govori o patnji ili bolu (pali: dukha). a tako će umreti i svaki onaj koji odbija da pođe svetim putem pre nego što reši ovaj ili onaj filozofski problem. kao na primer: da li je Univerzum večan ili nije? konačan ili beskonačan? da li je duša isto što i telo ili je nešto drugo? da li Tathagata postoji posle smrti ili pak ne postoji? itd. nirvani!« Na kraju Buda podseća Malunkjaputu da je on učio ljude samo jednoj stvari. »rođenje je bol. da li je to neki kšatrija ili brahman [ . . . mali ili srednjeg rasta. Za Budu. Njegovo odbijanje da se prepusti spekulacijama bilo kog reda — kategorično je. Četiri »Plemenite istine« i »Srednji put« Te četiri »Plemenite istine« čine srž njegovog učenja.78 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i dobrim i rđavim delima ljudi. Prihvatiti ono što se ne voli. . a to su četiri plemenite istine [Madđhimanikaja (Majjhimanikaya) I. Zapravo. . 156. ideju o Sopstvu (puruši). ne dam da mi je izvade sve dok ne budem znao iz kakvog je luka odapeta [ . ] . ] . . prosvetljenosti. ne samo da se ljudski vek skraćuje. . Biti razdvojen od onoga što se voli [ . Kada se neznanje i gresi nagomilaju. a ako ne zna. starost je patnja. Malunkjaputa je zamerao Blaženom što ne daje odgovore na neka pitanja. Buda mu na to odgovara pričom o čoveku pogođenom otrovnom strelom. znači patiti. bolest je patnja. je li visok. kakvo je pero bilo na streli [ . To izvrsno ilustruje čuveni dijalog s Malunkjaputom (Malunkyaputta). a od jogina kontemplativne tehnike. ali čovek uzvikuje: »Ne dam da mi strelu izvade pre nego što saznam ko me je ustrelio. ] .

Buda se neumorno vraća na osam pravila »Puta«. zatim otkriva njene uzroke. str. jedno od imena za nirvanu je i »gašenje žeđi«. dukha. 301) 1 Budistička sholastika je razlikovala dukha u smislu obične patnje. u stvari. . opisana su kao dukha.BUDINA PORUKA 79 Ukratko. 2) pravilnog mišljenja. s tekstovima koje navodi Rahula. 5) pravilnog življenja. kontakt s bilo kojom od pet skandha. .3 Druga plemenita istina otkriva poreklo patnje (dukha). ono što je suprotno tome. 4) pravilnog delanja. Zapazimo da se i želja za samoponištenjem osuđuje zajedno sa ostalim oblicima ispoljavan j a »žeđi«. ne predstavlja rešenje. podložna promeni. 90). Ta »žeđ« ili želja neprestano traži nova zadovoljenja: postoji želja za čulnim uživanjima. apetitu ili »žeđi« (tanha) koja determiniše reinkarnacije. tanhakhaja (tanhakkhaya). Ponekad ih i razvrstava prema onima kojima su upućena. podrazumeva patnju« (Mađđhima. zapravo. Ali. jer ne zaustavlja večni krug transmigracija. koja može voditi samoubistvu. mnogo šire značenje. jedan tekst Mađđhimanikaje (I. budući da se obraćao različitim sredinama. Budinu terapiju. L'Enseignement du Bouddha. u stvari. 499. Tako. kako je sve u krajnjoj liniji »uslovljeno«. Dukha su upravo zbog svoje nepostojanosti. sačinjava. str. up. izbegava dve krajnosti: traganje za srećom putem čulnih zadovoljstava i. Zapravo. traganje za duhovnim blaženstvom kroz preterano strogi asketizam. I. sve je i dukha. najčešće prevođen sa »bol« ili »patnja«. potom odlučuje da ih otkloni i na k r a j u nudi pogodna sredstva kojima se ona može otkloniti. 8) pravilne koncentracije. U stvari. Rahula. odnosno dukha« (Mađđhima. jer se sastoji od: 1) pravilnog (ili ispravnog) stava ili pogleda. 7) pravilno usmerene pažnje. Formulišući četiri istine. Buda i za njih kaže da su »nepostojana. Ono je ravno nirvani. na primer. u k r a j n j o j liniji. »Srednji put« se drukčije naziva i »putem od osam članova«. 41. u smislu patnje uzrokovane promenom. četvrta istina otkriva puteve koji vode otklanjanju patnje. 1 Kao što ćemo kasnije videti. budući i sama jedan »apetit«. ostvarena meditacijom. četvrta istina. Napomenimo da termin dukha (dukkha). objašnjavajući ih na različite načine.Up. ni ta želja. 3) pravilnog govorenja. I najzad. Treća plemenita istina obznanjuje da se oslobođenje od boli (dukha) sastoji u otklanjanju apetita (tanha). Različiti oblici sreće. Otkriva ga u želji. želja za obnavljanjem i želja za ugasnućem (ili samoponištenjem). ona prepisuje recepte kojima se leči bolest egzistencije i ta metoda je poznata pod imenom »Srednji put«. Buda primenjuje jednu metodu indijske medicine koja n a j p r e utvrđuje bolest. 141). pa čak i izvesna stanja duha. 40). str. Ona. I. Pošto je najpre odao hvalu duhovnom blaženstvu takvih jogističkih stanja. ima. 6) ispravnog nastojanja. Buda svodi »ja« na kombinaciju od pet agregata (skandha) fizičkih i psihičkih sila i navodi da su tih pet agregata. i u smislu uslovljenog stanja (Visuddhimagga.

itd. 3) mudrost [ p a n j n j a (panna). kleveta i uopšte od bilo kakve grube. na primer. »Osmočlanog puta«. 3) percepcije i pojmove koji proističu iz oseta (tj. krađu. jer kosmički totalitet i psihomentalna aktivnost sačinjavaju jedan jedini i isti Univerzum. odnosno saznanja. svesnu i nesvesnu. pravilnog delanja i pravilnog življenja. 2) osete (koji se stvaraju u kontaktu s čulima). Moglo bi se nabrojati mnogo tekstova koji objašnjavaju šta se pod ovim formulama 3 podrazumeva. već da u potpunosti deli njihov način postojanja. kao i od praznog brbljanja. na kojima ćemo se kasnije više zadržati. ogovaranja. na još dinamičniji način od prethodnog. ne može svrstati u »agregate«. Jedino je nirvana neuslovljena. prema tome.80 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i definiše budističko učenje kao: 1) etičko ponašanje (sila). sastoji od upražnjavanja triju poslednjih pravila »Osmočlanog puta« (br. Taj obrazac. Jedan drugi čuveni obrazac. Bespoštednom analizom Buda je pokazao da se sve što postoji na svetu može svrstati u pet kategorija. orfičara ili gnostika. poput vedantinca. itd. Pravilo ispravnog delanja zabranjuje budisti uništavanje života. 3—5). aktivnost. ružne i zlonamerne reči. 157. kognitivne fenomene). ispravno govorenje označava uzdržavanje od laži. Što se mudrosti (prađnja) tiče. Ti »agregati« ili »skupine« ukratko predstavljaju materijalni svet i ljudsku uslovljenost. Reč je o asketskim vežbama jogističkog tipa. Etičko ponašanje. Nepostojanost stvari i doktrina anate Meditirajući o prvim dvema plemenitim istinama — bolu i poreklu bola — monah otkriva nepostojanost. a pre svega duha (manas) čije je sedište u srcu i koji organizuje čulna iskustva. 3 . ona je rezultat prva dva pravila: pravilnog stava ili pogleda i ispravnog mišljenja. pravilno usmerene pažnje i pravilne koncentracije. koje sadrže psihičkti. sanskrit: pradnjaj. sažima i ilustruje niz međusobno povezanih uzroka i posledica koji upravljaju ciklusom života i ponovnog rađanja. u ovom slučaju podrazumeva upražnjavanje triju pravila (br. »skupina« ili »agregata« (skandha): 1) skup »privida« ili svega onog što se opaža (koji sadrži sveukupnost materijalnih stvari. zasnovano na ljubavi i saosećanju prema svim bićima. On ne saznaje. Ispravno življenje isključuje zanimanja koja su škodljiva za druge. 2) mentalnu disciplinu (samadhi). 5) misli (viđnjana). 6—8): ispravnog nastojanja. proizvedena sposobnostima čula. jer predstavljaju suštinu budističke poruke. dakle. 4) psihičke tvorevine (sanskara). da je zalutao među stvari. čula i njihove objekte). poznat pod imenom međuNa primer. naime pravilnog govorenja. pa se. »nesastavljena«. Mentalna disciplina (samadhi) se. bezličnost (pali: anata) stvari i u isti mah bezličnost sopstvenog bića. nezakonite seksualne odnose.

ili atmana. 400). Tako je jednom prilikom i lutajućeg vernika Vaććhagotu ostavio bez odgovora kada mu je postavio takvo pitanje. što opstaje. 108. koja stvara novi život. već od postvedskih vremena želja i neznanje su bili proglašeni glavnim uzrocima patnje i transmigrad je. razdvojile i razvrstale kosmički totalitet i psihomentalnu aktivnost u izvestan broj elemenata ili kategorija. negira ili bar prećutkuje postojanje takvog principa. S druge strane. 4 Jasna nam je asketska intencija i funkcija ove negacije: meditirajući o irealnosti ličnosti. proglasio bi ga pristalicom »anihilističke teorije«. veliki broj tekstova za koje se smatra da gdražavaju izvorno Učiteljevo učenje poriče realnost ljudskog bića (pudgala). što se ne menja i kao takav postojaću večito«.) zaključuje: »verovati u postojanje . negirati ga. III. posle smrti biću to što je stalno.BUDINA PORUKA 81 sobno uslovljenog nastajanja [pratitjasamutpada (pratityasamutpada). str. umiranja i transmigracija. U jednom od svojih govora Učitelj izjavljuje da je »potpuno bezumna« svaka doktrina koja tvrdi: »ovaj Univerzum je ovaj atman. a potom i analize pretklasične joge i sankhje.Sopstva' znači pasti u jeres neprekidnog t r a j a n j a . Nirvana. Osim toga. one proizvode »psihičke« tvorevine (sanskara). vitalnog principa (diva). U stvari. Buda bi još više povećao njegovu zbunjenost: »jer bi pomislio: ranije sam imao atman. Komentarišući ovu čuvenu epizodu. Vaććhagota bi ga svrstao među pobornike »eternalističke teorije« (odnosno načinio bi od njega filozofa. 138. A da je odgovorio da »Sopstva« nema. želja i egzistencija su međusobno zavisni i dovoljni da objasne neprekidan lanac rađanja. Međutim. e. sadrži dvanaest faktora (»članova«) od kojih je prvi neznanje. a sada ga više nemam« (Samjuta-nikaja. atmana ili puruše. uništava se egoizam u samim svojim korenima. Ali Upanišade. de la Vallée-Poussin. Već su spekulacije Brahmana i Upanišada. pali: patiććasamuppada (paticcasamuppáda)]. priznaju i postojanje jednog autonomnog duhovnog principa. Vasubandhu (V vek n. A Buda. ali sposobnog da se oslobodi i dostigne nirvanu. reklo bi se. Zbog toga je Buda u više mahova odbio da odgovori na pitanja u vezi s postojanjem ili nepostojanjem atmana. Navedeno prema L. neznanje.« 5 4 8 Majjhimanikâya. negiranje »Sopstva«. 6 . slagao bi: osim toga. subjekta transmigracija. što traje. stvaralo je probleme. poput tolikih drugih). osuđen takođe da se završi starošću i smrću. kasnije je Anandi objasnio zašto je tako učinio: da je odgovorio da »Sopstvo« postoji. I. Jer. Neznanje proizvodi želje. kao i sankhja i joga. a ove pak uslovljavaju psihičke i mentalne fenomene i tako redom — ponovo do želje. znači pasti u jeres potpunog predavanja smrti. tačnije do seksualne želje. Ova metoda analize i klasifikacije nije Budino otkriće. i što je još gore.

propovedaju nairatmju (nairàtmya). iz te i te porodice. ali nema onoga koji ih čini« (Visudhimaga. Ali. kako shvatiti reči koje izgovara tek rođeni Sidharta: »Ovo je moje poslednje rođenje« (§ 147). III. 22). ležao je u tome što je znao da verovanie u atman za sobom povlači beskrajne metafizičke rasprave. oseti. podstiče intelektualnu oholost i konačno sprečava postizanje Buđenja. ako se negira kontinuitet »stvarne ličnosti« (čak i ako postoji kolebanje da se ona nazove «Sopstvo« ili pudgala)? Navedeno prema Vallée-Poussin. up. tačno je da jedine škole čije Rukopise posedujemo i o kojima nešto više znamo. o njegovoj porodici i njegovim sledbenicima. u istoriji budističke misli. spoznaja — nosač tereta je pudgala. 7 Međutim. kao što kaže jedan od kasnijih čuvenih učitelja. Budhaghoša (Buddhagho§a): »Postoji samo patnja. želje. str. 66 i si. recimo t a j poštovani vernik. Drugim recima. i to ne samo u narodu. a pogrešno je i razlikovati je od njih«. Pa ipak bi se reklo da je Buda prihvatao izvesno jedinstvo i kontinuitet »ličnosti« (pudgala). ali nije ni neko drugi. neprestano podsećajući na to. ali nema nikoga da pati. i sami pudgalavàdini su se približili svojim protivnicima. tog i tog imena. I u drugim tekstovima nailazimo na isto. nagrade za učinjena delu. U jednoj propovedi o teretu i nosaču tereta on tvrdi: »Teret. ali će. Vallée-Poussin. čije jedinstvo. verovanje u kontinuitet ličnosti zadržalo se. oni su pak na kraju »personalnost« transformisali u jedan »tok« [santana (sa^tana)] uzroka i posledica. str. i identitet njihovih ličnosti je uvek prepoznatljiv. to je pet skandha.« (Samjuta. materija. što čini da liči na »dušu«. Osim toga. budućnost pripasti pobornicima duša-tok. 46. negira agens. samo rečeno s više nijansi: »Onaj koji jede plodove čina u jednoj egzistenciji. Rešenja bezbrojnih polemika oko »Sopstva« i »prirode nirvane« nalazila su se u iskustvu Buđenja: polemike te vrste nisu se mogle rešavati misaonim i verbalnim putem. zbog kojeg je negirao postojanje nesvodljivog i neuništivog Sopstva. ideje. nije onaj koji ga je počinio u nekoj od ranijih egzistencija. On je. »onoga koji plodove jede«.«6 Takva kolebanja i dvosmislenost odražavaju zbunjenost koju je Buda stvorio odbijajući da otvoreno odgovori na neka sporna pitanja. A što se tiče »pobornika agregata«. dolazi se do sledećeg paradoksa: doktrina koja veliča značaj čina i njegovih »plodova«. svojom paradoksalnom definicijom ličnosti: »Pudgalu je pogrešno izjednačavati sa skandha. propovedao otklanjanje patnje i sredstava kojima se to otklanjanje postiže.82 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Negiranjem realnosti »Sopstva« [nairatmja (nairatmya) ]. 7 8 . mada nepostojano. Međutim. Dela su tu. itd. Nirvana. Uostalom. on nije želeo da učestvuje u polemici između »pobornika ličnosti« (pudgalavadin) i »pobornika agregata« (skandhavadin): ostao je »na sredini«. Kasnije škole će dalje razvijati ove interpretacije. nije i diskontinuirano. Nirvana. 513). Mnogobrojne đatake pričaju o prethodnim Budinim životima. str. A razlog.

Ove dve poslednje istine izričito tvrde da: 1) nirvana postoji. koji podseća na Bhagavad-Gttu V. da bi postao svestan svih činova 8 Anguttara. logistička struktura te metode je očigledna: ona. A zatim se utvrđuje da su putevi koji vode obustavljanju bola izrečeni u »Osmočlanom putu«. prisutna. itd. u stvari. osećajući sreću u sebi samom. 72—73. radost i svetlost samo unutar sebe. dostiže nirvanu koja je Brahman«. nap. . primenjivanim još od vedskih vremena. I. dakle. ni na zapad [ . (Pod on treba podrazumevati ne samo njega. 172). 73. 9 A ta »transcendentalna« »vizija« postiže se izvesnim kontemplativnim tehnikama. str. ali se neprestano vraća na neke od njenih »atributa«. provodi vreme s Brahmanom«. Majjhima. za onoga koji još nije stigao do praga tog neiskazivog stanja. Buda ne daje nikakvu »definiciju« nirvane. * Treba ipak praviti razliku između »vidljive« nirvane. nirvanizovan. Blaženi. a implicitno. već i sve druge koji slede njegov put. da je on. na čije paralele nailazimo i u starom Iranu. njegovu »metodu«. 10). naime »udaljavanjem. ma kakva bila »priroda« nirvane. da je nirvana »blaženstvo« (Angutara. Tekstovi. Najpre se utvrđuje da se ukidanje bola postiže potpunim obustavljanjem žeđi (tanha). 206. ] . odricanjem. identifikovan s Brahmanom (brahmibhuta)«. odbacivanjem i oslobađanjem od nje. 341. sigurno je da j o j se može pristupiti jedino metodom koju je Buda učio. sadrži niz meditacija i koncentracija. odnosno nirvane dostupne u ovom životu i parinibane. ali razrađenih i interpretiranih onako kako ih je shvatao religijski genije Blaženog. ni na jug. 141). sa nesastavljenim. nirvanizovan (nibuta). ali da 2) se može postići samo specijalnim tehnikama koncentracije i meditacije. str. Put koji vodi ka nirvani Poslednje dve istine treba da budu meditirane zajedno. u ovom životu on je već odvojen od njega. 8 Za nirvanu Buda. I. 24: »Onaj koji nalazi sreću. . odnosno sa nirvanom omogućuje »vizija«. 414). navedeno prema Vale-Pusenu. I. ne vezivanjem za nju« (Mađđhima. to znači da. kaže da je »vidljiva još u ovom životu«. 1. On tvrdi da su arhati (oslobođeni sveci) »dostigli sreću koju više ništa ne može pomutiti« (Udana. navedeni prema Vale-Pusenu. »dostigao besmrtnost« i da je i drugi monasi mogu dostići: »Možete je se domaći u ovom životu i živeti u njoj« (Mađđhima.) Kontakt sa neuslovljenim. bilo kakva rasprava u vezi s prirodom nirvane i načinom života »nirvanizovanog« nema nikakvog smisla. VIII. ohlađen. Arhat. odnosno da je »od ovoga sveta«. poznatih već od pre dosta vekova. Monah se najpre vežba da neprestano razmišlja o svom fiziološkom životu.BUDINA PORUKA 83 158. Ali podvlači da je među joginima jedino on može »videti« i posedovati. IV. odnosno jogin identifikovan s Brahmanom. u kanonu nazvana »okom svetaca« [arija ćakhu (ariya cakkhu)]. 6* . ostvarljirve nakon smrti. Sve u svemu. II. »već u ovom životu isključen iz njega. A drugi jedan budistički tekst ovako opisuje oslobođenog sveca: »O takvom monahu kažem da neće ići ni na istok. »ostvarljiva«.

11 Proces »pročišćenja« misli nastavljaju četiri samapatija (»usredsređivanja« ili »osvajanja«). 177. U prvoj meditaciji (đhani). 12 Što se tiče »koncentracija« (samadhija). Ta neprekidno prisutna lucidnost potvrđuje mu krhkost pojavnog sveta i irealnost »duše«: 10 ona. misao se n a j p r e koncentriše na beskonačnost prostora. u procesu duhovnog pročišćenja. (jhana). jede.). 291 i dalje). U drugoj đhani nestaje intelektualne aktivnosti. itd. odagnavši svako osećanje i radosti i bola. monah nastoji da »postane savršeno svestan« onoga što radi kad hoda. Bhikhu otkriva da su »izdisaji i udisaji zasnovani na materiji. da pristupi tehnikama u pravom smislu reći. međutim. bhikhu treba da ode još dalje. . str. U fiziološkom smislu.84 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i koje je do tada vršio automatski i nesvesno. neprekidno predanim takvim meditacijama. 174—75. . »udahnuvši duboko. Bez obzira u kojoj meri kasnije napredovao. Pošto ih ukratko budemo opisali. Te tehnike budistička tradicija svrstava u 3 kategorije: »meditacije« [đhana. Up. tekst navedeen u Le Yoga. pokušaćemo da objasnimo šta monah njima postiže. i Majjhima. itd. monah oseća »radost i sreću« koje su praćene intelektualnom aktivnošću (rasuđivanjem i razmišljanjem). to su 10 Komentar Sumangala Viläsina o meditaciji u vezi s pokretima tela izvlači sledeći zaključak: »Kažu da je to što hoda i što se odmara živi entitet. I najzad. navedeno u Le Yoga. I. I. ali savršeno svestan i u telu oseća blaženstvo. II. U trećoj đhani odvaja se od radosti. ] svih svojih udisaja. pitanje je da li živi entitet koji hoda i koji se odmara stvarno postoji. 182 i dalje. . govori ili pak ćuti. učinio je sve što se dalo učiniti«. str. pre svega. itd. sanskrit: dhyana). Monah tada može. kaže da »svojim telom dodiruje nirvanu«. tako što će ostvariti prestanak svakog percipiranja i svakog poimanja (nirodhasamapati). Tako se vežba da postane svestan svih svojih izdisaja [ . doprinosi preobražavanju profanog iskustva. Le Yoga. " Šantideva (VII vek pre Hr. Isto tako. a materija je materijalno telo. on postiže stanje apsolutne pročišćenosti. on kao da je u kataleptičkom stanju. postaje potpuno s v e s t a n . postaje potpuno svestan svog dubokog udisaja. koji je uspeo tog stanja da se domogne. »usredsređivanja« (samapati) i »koncentracije« (samadhi). 173. objedinjuje svoje misli i oseća »radost i sreću« zbog te koncentracije. str. Eliade. . Zapravo. u četvrtom stadij umu. Na primer. pa na »ništavnost«. . bhikhu već i samim savladavanjem četiri đhane obezbeđuje sebi ponovno rođenje među »bogovima«. ] i izdisaje« (Digha. izdahnuvši kratko. prema recima jednog od poznijih autora. . oslobodivši se želja. Ali. Ispražnjena od svih sadržaja. . 11 Digha. ravnodušnosti i pribranosti svesti. On ne postoji«. da bi na kraju. Up.«. kad diže ruku. 276. postaje ravnodušan. u četvrtom stadijumu. to su četiri elementa. dostigla stanje koje »nije ni svesnost ni nesvesnost«. sa izvesnim poverenjem. zatim na beskonačnost svesti. i da uspori udisaej [ . »bhikhu. monah spoznaje unutrašnju smirenost. .

s jedne strane. oslobođen zabluda i sumnji.). koji je van svakog pojmovnog sistema i koji se nikakvim recima ne može opisati. oslobađa zabluda koje su sastavni deo strukture neprosvetljene svesti (npr. obdarenog natprirodnim znanjima i čudotvornim moćima (sidhijama). Međutim. tim jogističkim vežbama upravlja »mudrost« (pradnja). Upražnjavanjem i savladavanjem pomenutih jogističkih vežbi i nekih drugih. 13 bhikhu napreduje na svom putu ka oslobođenju i može dostići četiri stadijuma: 1) »ulazak u tok« je etapa koju dostiže monah. 2) »jedan jedini povratak« je stadijum onoga koji je odagnao strasti. na kojima se ne možemo zadržavati. itd. . verovanja u realnost »ličnosti« ili pak u jedinstvo materije. pokreta ruku.) jogin mora da nastavi da ulaže vežbajući se u otkrivanju stanja. savršeno razumevanje psihičkih i parapsihičkih stanja koja bhikhu iskušava. koji će se na Zemlji roditi samo sedam puta. pa ma koliki broj takvih tekstova proučili. t j . 4) »stadijum« »zaslužnog« (arhat). takav će se ponovo roditi u »božanskom« telu i posle toga dostići oslobođenje. on doseže nivo poimanja. Misao se usredsređuje na neki predmet ili neki pojam da bi se postiglo objedinjavanje svesti i obustavljanje racionalne aktivnosti. sumnji i želja. pre svega. 3) »bez povratka«. Monah se. obična svest se preobražava. Poznate su različite vrste samadhija od kojih svaka ima tačno određeni cilj. stadijum monaha koji se konačno i potpuno oslobodio zabluda. itd. nedostižnih profanoj svesti. spremnog da posle smrti uđe u nirvanu. 2) »Razumevanjem« jogističkih iskustava. Tehnike meditacije i njihovo »mudrošću« prosvetljenje Naivno bi bilo verovati da možemo do k r a j a »shvatiti« jogističke tehnike samo na osnovu proučavanja originalnih tekstova i njihovih komentara. monaha očišćenog od svih nečistoća i strasti. zahvaljujući svojim nadnormalnim iskustvima.BUDINA PORUKA 84 jogističke vežbe ograničenijeg t r a j a n j a od đhani i samapatija i one. imaju svrhu psihomentalnih vežbi. a s druge. mržnju i glupost i koji će imati samo još jedno ponovno rođenje. hoda. Istovetni napor koji je ulagao u to da »postane svestan« svojih najintimnijih fizioloških aktivnosti (disanja. 159. Tako je bilo u vreme Upanišada i tako je i danas. zapamtimo ipak nekoliko bitnih tačaka: 1) pre svega. Njihovu strukturu i funkciju kadra je otkriti jedino praksa i to pod vodstvom učitelja. 13 nja« Setimo se osam »prevazilaženja« (vimokša) i osam »etapa ovladava(abhibhajatana). gurua.

] . on uzvikuje: . kako je valjalo i očekivati. isto. ] jesu predmet s p o z n a j e [ . spasenje!' Slepci. koje prevazilazi sve modalitete. Jedan čuveni tekst iz Sanjute (Samyutta. Up. bio isključen iz Koncila (§ 185): isključen je zato što nije bio arhat. 15 Anguttara. Visuddhimagga: »Ne može se reći da nešto ne postoji zato što ga budale ne opažaju«. obojica poseduju podjednako znanje. mir. »Tvrditi da nirvana ne postoji zbog toga što nije predmet nečije spoznaje. oseti. »Monasi koji se odaju jogističkoj meditaciji (đhaini).. pristupačne neprosvetljenoj svesti. uništenje. posredstvom svoga delovanja. retko je mogla savladati jedna ista osoba.0. njena priroda i njeni e f e k t i [ . . . inače najomiljeniji Učiteljev učenik i bez premca u poznavanju doktrine. Tačno je da se ona ne spoznaje na direktan način. 73—74. što će reći meditacijom i »iskustvom«. kao što su retki i oni koji mogu da uoče suštinsku realnost prosvetlivši je prađnjom (mudrošću). n e m a j u pravo da kažu za one koji vide da ne vide boje i da boje ne postoje. Jedan od kasnijih istaknutih učitelja veoma lepo rezimira iskustveno (tj. 178. kao što se otkrivaju boje. Kada iziđe iz kontemplacije. osuđuju monahe koji se vezuju za doktrinu (dhamajogini) i obrnuto.86 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i 3) Napredovanjem u praksi monah dolazi do novih potvrda svoje doktrine. dva puta. jogističko) poreklo verovanja u realnost nirvane. »ne-sastavljenog«. To potvrđuje i činjenica da je asketskoj meditaciji jogističkog tipa i razumevanju doktrine pridavao podjednaku vrednost. 355. tačno je i to da se ne spoznaje ni indirektno. navedeno u Le Yoga. o kojoj se pak ništa drugo ne može reci osim da postoji. A trebalo bi jedni druge da poštuju. Međutim. otkriva očevidnost »Apsolutnog«. uzaludno je. str. koja po svojoj prirodi odgovaraju dvema različitim tendencijama duha. 115) suočava Musilu i Naradu od kojih svaki raspola.« 15 Sve istine koje je Buda otkrio morale su biti »proverene« na jogistički način. nirvana. koji ne vide ni plavo ni žuto. že izvesnim stepenom budističkog savršenstva. navedeno prema Vale-Pusenu. str. II. . blaženstvo. odnosno što nije posedovao savršeno »jogističko iskustvo«. nirvanom). kako se spoznaju čula. pre svega. . Već i u najstarijim tekstovima nailazimo na pokušaje da se oni međusobno izmire.« 14 Verovatno da je Budin najveći doprinos u tome što je razradio takvu metodu meditacije u kojoj je uspeo da ujedini asketsku praksu i jogističke tehnike sa specifičnim postupcima njihovog razumevanja. ali Narada sebe ne smatra arhatom zbog toga 14 Samghabhadra. Jogin koji je ušao u stanje usredsređenosti postaje svestan njene prirode i njenih efekata. itd. . Iz tog razloga je Ananda. Jer retki su ljudi koji sve vreme ostvaruju telesni kontakt (odnosno postižu ga iskustvom) s besmrtnim elementom (tj. Ali. III. otkriva očevidnu realnost »Besnirtnosti« (ili nirvane).

da čuje nebeske zvuke ili da spoznaje misli drugih i da se seća svojih prethodnih egzistencija. oslobođenog prađnjom. Paradoks \ neuslovljenog Ako imamo u vidu potpuno preobraženje profane svesti koje bhikhu postiže i sva jogistička i parapsihološka iskustvena preterivanja kojima se izlaže. zaustavio zakonitosti prirode. postaju nam shvatljivija kolebanja. može da osigura postizanje nirvane. str. Ali ne zaboravlja da doda da posedovanje takvih »moći« krije u sebi opasnost koja monaha može odvući s pravog cilja. 16 . da prolazi kroz čvrstu zemlju. 16 Ova dihotomija se kroz istoriju budizma sve više pooštravala. koji ga je do tada mrvio. Le Yoga. budući da i drugi jogini i ekstatičari mogu da čine istovetna čuda. 4) spoznavanje misli drugih i 5) sećanje na prethodne živote. odnosno kontradikcije kanonskih tekstova u vezi s »prirodom« nirvane i »statusom« oslobođenog. Međutim. profani mogu poverovati da je reč o običnoj magiji. 180. Videti i druge tekstove. 160. Mnogo je bilo rasprava o tome da li se način postojanja »nirvanizovanog« može izjednačiti Up. postaje sposoban da se prikazuje u više obličja. leti po nebu. zbog toga što su bhikhua zavodile stvarajući mu iluzorni utisak »magičnog vladan j a svetom«. navedene u L. da bude nevidljiv. str. Pomenimo još i to da je put ka nirvani — kao i put ka samadhiju u klasičnoj jogi — vodio sticanju »čudotvornih moći« (sidhi. »Musïla et Naräda«. pali: idhi). i drugo. »Čudotvorne moći« su činile jednu od pet klasa Visokih znan j a (abhidnja). do kojih je monah u toku svoje prakse neizbežno dolazio. bez pomoći jogističkog iskustva. one su se istovremeno pokazivale i dvostruko opasnim: prvo. a to je Budu (kao kasnije i Patanjđalija) suočilo s jednim novim problemom. U Digha-nikaji (I. naslućuje se »antimistička tendencija«. predstavljale su pokazatelje njegovog duhovnog napredovanja: za onoga koji je bio na putu »dekondicioniranja« (»otkidanja od uslovljenosti«) predstavljale su dokaz da je u mehanizmu. Zapravo te moći. kada se preda meditaciji. 78 i dalje) Buda tvrdi da bhikhu. što su stvarale zabune među profanima. 3) božanski sluh. I što je još opasnije od toga. 191 i dalje. ispoljavanje takvih moći nimalo ne služi propagandi spasenja. hoda po vodi. U ovoj apologiji »suvog sveca«. u koja su spadala: 1) sidhi.BUDINA PORUKA 87 što nije iskustvom ostvario »kontakt s nirvanom«. Stoga je Buda izričito zabranio ispoljavanje »čudotvornih moći« pred laicima. Osim toga. tj. osvajanja nirvane. 2) božansko oko. de la Vallée-Poussin. Neki istaknuti učitelji su čak tvrdili i to da i sama pradnja. otpor »metafizičara« jogističkim preterivanjima.

88

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

s potpunim ugasnućem, ili s jednom potonjom egzistencijom čije se blaženstvo ne može opisati. Buda je postizanje nirvane poredio s gašenjem plamena. A poznato je da za indijsku misao gašenje plamena ne predstavlja nestajanje, već povlačenje u jedno potencijalno stanje. 17 S druge strane, ako nirvanu shvatimo kao prvorazrednu neuslovljenost, Apsolut, ona ne samo da prevazilazi kosmičke strukture, već i sve postojeće kategorije spoznaje. U tom slučaju moguće je tvrditi da »nirvanizovan« više ne postoji (shvatajući egzistenciju kao način postojanja u našem svetu), ali je isto tako moguće tvrditi i da »postoji«, da postoji u nirvani, u neuslovljenom, odnosno u jednom načinu egzistiranja koji mi nismo kadri da zamislimo. To je bio razlog zbog kojeg je Buda ovaj problem ostavio otvorenim. Jer, jedino oni koji slede Put i koji p r i m e n j u j u bar izvesna jogistička iskustva, prosvetlivši ih, razume se, prađnjom, shvataju da su, s preobražavanjem svesti i verbalne konstrukcije, i misaone strukture uništene. Tako se stiže do jednog paradoksalnog i naizgled kontradiktornog plana, gde biće koincidira s nebićem pa se, prema tome, može tvrditi da »Sopstvo« istovremeno i postoji i ne postoji i da je oslobođenje u isti mah i ugasnuće i blaženstvo. U izvesnom smislu, i pored toga što između sankhja-joge i budizma postoje znatne razlike, »nirvanizovan« se može porediti sa »oslobođenim za života«, s đivanmuktom (§ 146). Značajno je, međutim, podvući da je izjednačavanje nirvane sa apsolutnim prevazilaženjem Kosmosa, tj. njegovim razaranjem, takođe ilustrovano brojnim slikama i simbolima. Pomenuli smo već kosmološku i temporalnu simboliku »Sedam Budinih koraka« (§ 147). Tome treba dodati parabolu »razbijenog jajeta« kojom se Buda koristio da bi objavio kako je uništio večni krug egzistencija (sansara), drugim recima kako je prevazišao Kosmos i ciklično vreme. Ne m a n j e izražajne su i slike »kuće koju ruši Buda« ili »krova koji slamaju arhati«; to su slike koje dočaravaju razaranje čitavog sveta uslovljenosti. 18 Ako se podsetimo koji značaj za indijsku (i uopšte arhajsku tradicionalnu) misao ima homologija »Kosmos-kuća-ljudsko telo« možemo proceniti koliku je revolucionarnu novinu predstavljao cilj koji je Buda postavio. Prastarom idealu čoveka da »nađe sigurno utočište« (odnosno da sebi obezbedi sigurnu egzistenciju u jednom svršenom Kosmosu) Buda suprotstavlja ideal duhovne elite svoga vremena: uništenje sveta i prevazilaženje svake uslovljene »situacije«.
A. B. Kit (Keith) je istovetnu predstavu otkrio u Upanišadama, a Senar (Sénart) u Epu; up. Vallée-Poussin, Nirvana, str. 146. 18 Vid. tekstove navedene u Images et Symboles, str. 100 i dalje i u »Briser le toit de la maison«, svuda.
17

BUDINA

PORUKA

88

Međutim, on nikada nije tvrdio da je propovedao originalnu doktrinu. Više puta je ponovio da je samo sledio »stari put«, vanvremensku doktrinu (akaliko) »svetaca« i »do k r a j a probuđenih« iz prošlih vremena. 19 Na taj način je podvukao večnu istinitost i univerzalnost svoje poruke.

" »Video sam prastari put, put koji su utrli svi nekadanji do kraja probuđeni i to je staza koju hoću da sledim« (Sartiyutta-nikaya), II, 106). A to zbog toga »što su i oni nekadanji sveci, do kraja probuđeni, sva ta uzvišena bića, vodili svoje učenike takvom cilju kakvom ja danas vodim moje, a siguran sam da će i sveci i oni do kraja probuđeni, uzvišena bića koja dođu posle mene, takođe voditi svoje učenike tako kako ja danas vodim moje« (Majj. II, 3—4; up. II, 112; III, 134).

XX POGLAVLJE

RIMSKA RELIGIJA: OD POČETAKA DO BAHANTSKIH SVETKOVINA 186)

161. Romul i žrtva Prema starim istoričarima, Rim je osnovan 754. godine pre Hr.; to potvrđuju i arheološki nalazi prema kojima Urbs počinje da se naseljava od sredine VIII veka. Mit o osnivanju Rima i legende o prvim kraljevima od izuzetnog su značaja za razumevanje rimske religije, no svi ti mitovi značajni su i zbog toga što odslikavaju izvesne etnografske i društvene realnosti. Među najznačajnije događaje u priči o nastanku Rima spadaju: 1) okupljanje izbeglica različitog porekla na jednom mestu i 2) spajanje dve sasvim različite etničke grupacije; dakle, latinski etnos iz kojeg je nastao rimski narod rezultat je mešanja autohtonih neolitskih populacija i indoevropskih osvajača koji su se spustili iz prekoalpskih zemalja. Ta prva sinteza predstavlja uzorni model rimske nacije i njene kulture. U stvari, proces asimilacije, praćen etničkom, kulturnom i religijskom integracijom, nastaviće se sve do k r a j a Imperije. Po predanju koje prenose istoričari, Numitora, kralja Albe, zbacio je s prestola njegov brat Amulije. Da bi učvrstio svoju vladavinu, Amulije je pobio Numitorove sinove, a njihovu sestru Reu Silviju primorao da postane vestalka. Međutim, Silvija zatrudni s bogom Marsom i rodi dva dečaka, Romula i Rema. Ostavljene na obali Tibra, blizance je čudom podojila vučica, a malo potom uzeo ih je jedan čobanin i poverio svojoj ženi da ih odgaja. Kada su odrasli, Romula i Rema je prepoznao njihov deda Numitor, koga su ovi, svrgnuvši uzurpatora, ponovo doveli na presto. Međutim, oni napustiše Albu sa namerom da osnuju grad baš na onome mestu gde su proveli detinjstvo. Da bi saznali volju bogova, Romul je izabrao Palatin, dok se Rem smestio na brdu Aventin. Rem je prvi primetio proročko znamenje: ugledao je šest kraguja u letu. Ali Romul ih je video dvanaest, pa je njemu pripala čast da bude osnivač grada. On je plugom uzorao brazdu oko Palatina: iskopana zemlja je predstavljala zidove, a brazda rov, a na jednome mestu je podigao plug da bi obeležio buduća

RIMSKA RELIGIJA

91

vrata. Da bi se narugao ekstravagantnoj terminologiji svog brata, Rem je u jednom skoku preskočio »zid« i »rov«. Romul se tada bacio na njega i ubio ga vičući: »Tako će ubuduće proći svako ko preskoči moje zidine!« 1 Mitološki karakter ovog predanja je očigledan. Legende o Sargonu, Mojsiju, Kiru i drugim slavnim ličnostima takođe sadrže temu o napuštanju novorođenčeta (up. §§ 58, 105). Vučica, koju je Mars poslao da podoji blizance, predskazuje ratničke sklonosti Rimljana. To što je bio napušten i što ga je dojila ženka divlje zveri bilo je prvo inicijacijsko iskušenje koje je trebalo da savlada budući junak. Potom je usledilo sazrevanje mladića koji ne zna svoj identitet među prostim i siromašnim ljudima (npr. Kir). Tema »braće (blizanaca) neprijatelja«, kao i ona o svrgavanju strica (ili dede), takođe je veoma rasprostranjena. Što se tiče rituala osnivanja grada pomoću jedne brazde (sulcus primigenius), slični su otkriveni u mnogim kulturama. (Recipročno, neprijateljski grad se ritualno uništava kada mu se sruše zidovi i kada se oko ruševina uzore brazda. 2 ) Kao i u mnogim drugim predanjima, osnivanje grada predstavlja, u stvari, ponavljanje kosmogonije. Žrtvovanje Rema odražava kosmogonijsku pražrtvu tipa Puruše, Imira i Pan-Kua (up. § 75). Rem, koji je žrtvovan tamo gde će nastati Rim, obezbeđuje Gradu srećnu budućnost, rađanje rimske nacije i Romulu kraljevski presto. 3 Teško je tačno utvrditi hronologiju, a naročito modifikacije ove mitološke legende pre nego što su je zabeležili prvi istoričari. Neosporna je njena arhaičnost i utvrđene su izvesne analogije sa indoevropskim kosmogonijama. 4 Za našu svrhu znatno je instruktivniji odjek koji ovo predanje ima u svesti Rimljana. »Narod će zauvek sačuvati strašnu uspomenu na tu krvavu žrtvu, prvu koja je prineta božanstvu Rima. Više od sedam stotina godina posle osnivanja, Horacije će je smatrati nekom vrstom praghera čija će neizbežna posledica biti pad grada i međusobni pokolj njegovih sinova. U svakom kritičnom trenutku njegove istorije Rimu će se činiti da na sebi oseća težinu nekog prokletstva. Već na samom rođenju je bio u zavadi i s ljudima i s bogovima. Taj sujeverni strah ostaće bitno obeležje njegove sudbine.« 5
1 Up. Tit Livije, I, 3 i dalje; Ovidije, Fasti, II, 381 i dalje; Denys d'Halicamasse, Antiquit. Rom., I, 76 i dalje; Plutarh, Romulus, III—XI; itd. 2 Servius, Aeneis IV, 212. 3 Up. Floras, Rerum Romanorum epitome, I, 1, 8; Propertius, IV, 1, 31; vid. takođe Jaan Puhvel, »Remus et frater«, str. 154 i dalje. 4 Up. Puhvel, nav. delo, 153 i dalje; Bruce Lincoln, »The Indo-European Myth of Creation«, str. 137 i dalje. 5 Pierre Grimai, La Civilisation Romaine, str. 27. U svojoj Epodi VII, 17—20, Horacije podseća na posledice prvog bratoubistva.

92 162.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

»Istorizacija«

indoevropskih

mitova

Predanje kazuje da su Grad najpre naselili okolni pastiri, a potom izgnanici i skitnice iz Lacija. Da bi došli do žena, Romul se poslužio sledećom strategijom: za vreme svetkovine koja je privukla porodice iz susednih gradova, njegovi drugovi su oteli mlade Sabinjanke i odvukli ih u svoje kuće. Rat Sabinjana i Rimljana koji je zbog toga izbio trajao je dugo, bez izgleda na pobedu jedne ili druge strane, sve dok se žene nisu postavile između svojih roditelja i svojih otmičara. Posle pomirenja, mnogi Sabinjani su se nastanili u Rimu. Pošto je formirao senat i narodnu skupštinu i tako ustanovio politički sistem, Romul je nestao za vreme jedne snažne nepogode. Narod ga je proglasio za boga. Uprkos počinjenog bratoubistva, lik Romula će zauvek ostati uzor u svesti Rimljana: bio je istovremeno osnivač i zakonodavac, ratnik i sveštenik. Što se tiče njegovog naslednika, tradicija je jednodušna. Prvi od njih, Sabinjanin Numa, posvetio se organizaciji verskih institucija; istakao se, pre svega, obožavanjem Fides Publicae, boginje dobre volje, koja upravlja odnosima između ljudi i odnosima između naroda. Među kraljevima koji ga slede najznačajniji je šesti, Servije Tulije; njegovo ime se vezuje za reorganizaciju rimskog društva, administrativne reforme i širenje Grada. Dugo se raspravljalo o istinitosti ovog predanja, od osnivanja Rima do svrgavanja poslednjeg kralja, Etrurca Tarkvinija Oholog i proglašenja Republike, s obzirom na toliko neverovatnih događaja koje ono u sebi sadrži. Vrlo je verovatno da su sećanja na izvestan broj istorijskih događaja i ličnosti, koja su već bila modifikovana nagonima kolektivne memorije, bila organizovana i interpretirana u skladu sa određenom istoriografskom koncepcijom. žorž Dimezil (Georges Dumézil) je pokazao na koji način su Rimljani »istorizovali« velike teme indoevropske mitologije (up. §63); moglo bi se reći da se najstarija rimska mitologija, ona u koju još nisu počeli da prodiru etrurski i grčki uticaji, nalazi prikrivena u prve dve knjige Tita Livija. Tako, u vezi s ratom Rimljana i Sabinjana, Dimezil uočava začuđujuću simetriju s centralnom epizodom skandinavske mitologije, tj. sa sukobom između Azâ i Vanâ, dva naroda bogova. Prvi su grupisani oko Odina i Tora. Njegov poglavar Odin je istovremeno bog, kralj i čarobnjak; Tor je bog s topuzom, veliki nebeski borac. Nasuprot njima, Vani su bogovi obilja i plodnosti. Napadnuti od Aza, Vani se odupiru, no, kao što kaže Snori Stirlison (Snorri Sturlusson) »pobeda pripada čas jednima, čas drugima«. Umorni od tih preskupih polovičnih uspeha, Azi i Vani sklapaju mir: vrhovna božanstva Vanâ nastanjuju se kod Azâ i tako obiljem i plodnošću koje predstavljaju, u p o t p u n j u j u klasu bogova okupljenih oko Odina. Na t a j način je obavljeno

RIMSKA RELIGIJA

93

spajanje dva naroda bogova i nikada više neće doći do sukoba između Aza i Vana (§ 174). žorž Dimezil podvlači analogiju s ratom Rimljana i Sabinjana. Na jednoj strani Romul, sin Marsa i štićenik Jupitera, sa svojim drugovima, hrabrim ratnicima, ali siromašnim i bez žena; na drugoj strani Tacije i Sabinjani, koje karakteriše bogatstvo i plodnost (jer poseduju žene). Ove dve strane su doista komplementarne. Rat se ne okončava pobedom već zahvaljujući inicijativi supruga. Posle izmirenja, Sabinjani odlučuju da pristupe Romulovim drugovima i na t a j način ovima donose i obilje. Postavši savladaoci, dva kralja uvode kultove: Romul samo kult Jupitera, a Tacije kultove bogova povezanih s plodnošću i zemljom, među kojima i kult boga Kvirina. »Nikada više u Rimu, ni za vreme ovog dvovlašća, a ni kasnije, nije bilo pomena 0 neslozi između građana sabinjanskog i građana latinskog i albanskog* porekla. Stvorena je zajednica.« 6 Moguće je, u stvari, kao što smatra znatan broj istoričara, da t a j rat, praćen izmirenjem, odražava izvesnu istorijsku realnost, a posebno sjedinjavanje »autohtonih« sa indoevropskim osvajačima. 7 No, značajno je to da su »istorijski događaji« cenzurisani 1 organizovani u skladu sa mitološkom shemom koja odgovara indoevropskim društvima. Kada se ispituje ukupno indoevropsko nasleđe u Rimu, naročit značaj ima zapanjujuća simetrija jedne epizode skandinavske mitologije i jedne rimske istorijske legende. Podsetimo se pre svega da najstarija rimska trijada — Jupiter, Mars, Kvirin — izražava ideološko trojstvo uočeno i kod drugih indoevropskih naroda, to jest: funkcija vrhovnog maga i sudije (Jupiter; Varana i Mitra; Odin), funkcija bogova ratničke moći (Mars; Indra; Tor) i najzad, božanstva plodnosti i ekonomskog uspona (Kvirin; blizanci Nasatja; Freja). Ova funkcionalna trijada predstavlja idealni model podele indoevropskih društava u tri klase: sveštenici, ratnici i zemljoradnici-stočari (brahmani, kšatrije i vajšje, da navedemo samo primer Indije; up. § 63). U Rimu je raslojavanje društva u tri sloja obavljeno dosta rano; no, sećanje na t a j proces može se otkriti u predanju o tri plemena. Međutim, ono što je od indoevropskog nasleđa najvažnije, sačuvano je u izrazito istorizovanoj formi. Komplementarne nadležnosti prve funkcije — vrhovna magijska i sudska vlast, koje ilustruje par Varana—Mitra — nalaze se kod dva osnivača Rima: Romula i Tacija. Prvi, siloviti polubog, štićenik je Jupitera
* Albanci — doseljenici iz Albe, prim. prev. 0 Georges Dumézil, L'héritage indo-européen à Rome, str. 127—142; La religion romaine archaïque, str. 82—88. 7 No, bilo bi neoprezno identifikovati etničke sastavne delove društva prema njihovim pogrebnim obredima, pripisujući Sabinjanima ukopavanje mrtvih, a Latinima spaljivanje; up. H. Miler-Karpea (H. Miiller-Karpe) koga navodi Dumézil, Rel. Rom. arch., str. 10.

94

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Feretrija; drugi, odmeren i mudar, utemeljivač je sacra i leges i poklonik je Fides Publicae. Posle njih dolaze Tul Hostilije, kralj-ratnik, a zatim Ank Marcije, pod čijom se vladavinom Grad obogatio i počeo trgovati s dalekim zemljama. 8 Sve u svemu, božanski predstavnici triju funkcija pretvoreni su u »istorijske ličnosti«, to jest, u niz prvih rimskih kraljeva. Prvobitna hijerarhijska formula — sveto trojstvo — bila je izražena svetovnim jezikom, kao hronološki niz. Zorž Dimezil navodi i druge primere istorizacije indoevropskih mitova u Rimu. Setimo se pobede trećeg Horacija nad trojicom Kurijacija koja preslikava pobedu Indre i Trita nad Troglavom. Ili legende o dva bogalja, Koklea i Scevole (»Kiklopa« i »Levaka«) i odgovarajuće skandinavske legende o dva boga, Ćoravog i Sakatog, odnosno Odina i Tora. 9 Rezultati ovih uporednih istraživanja veoma su značajni. Oni pokazuju, pre svega, da izvore rimske religije ne treba tražiti u verovanjima »primitivnog« 10 tipa, jer je u vreme nastanka rimske nacije uticaj indoevropske religijske ideologije još bio vrlo veliki. To nasleđe ne sadrži samo mitologiju i specifičnu ritualnu tehniku, već takođe i koherentnu, jasno formulisanu teologiju: treba samo pročitati Dimezilove analize izraza maiestas, gravitas, mos, augur, augustus itd. 11 »Istorizacija« mitoloških tema, kao i mitsko-ritualnih scenarija indoevropskog porekla, značajna je i zbog nečeg drugog. Taj proces ukazuje na jednu od karakterističnih osobina rimskog religijskog duha, posebno na njegove nemetafizičke tendencije i njegovu »realističku« vokaciju. U stvari, zapanjujući su strasno, religiozno interesovanje Rimljana za neposrednu realnost kosmičkog života i istorije, kao i izuzetna važnost koju su pripisivali neobičnim fenomenima (koje su smatrali predskazanjima), a naročito njihovo duboko poverenje u moć obreda. Sve u svemu, opstanak indoevropskog mitološkog nasleđa prikrivenog u najstarijoj istoriji Grada predstavlja sam po sebi religijsku kreaciju koja može da nam ukaže na specifičnu strukturu rimske religioznosti.
8 Videti na primer, G. Dumézil, Mythe et épopée, I, str. 271 i dalje; III, str. 211 i dalje. 9 Dumézil, La religion romaine archaïque, str. 90, s pozivanjem na njegove ranije radove. 10 Ovo se naročito odnosi na H. J. Rouza (Rose), koji je izjednačavao numen i nana,_ zanemarujući činjenicu »da je numen vekovima značilo numen dei, to jest, volju koju je izražavao jedan određeni bog« (Dumézil, La rel. rom. arch., str. 47). 11 Up. Idées romaines, str. 31—152. Uistinu, pored tog opšteg sistema teorijskog objašnjavanja, a istovremeno i empirijskog ovladavanja svetom, postojao je čitav niz verovanja i božanskih likova stranog porekla; no, u vreme etnogeneze rimskog naroda, to alogeno religijsko nasleđe bilo je od značaja uglavnom kod seoskog stanovništva.

RIMSKA RELIGIJA

95 religioznosti

163.

Glavne

odlike

rimske

Nemetafizičke sklonosti i veoma živo zanimanje (religiozne prirode!) za neposrednu realnost, kako kosmičku tako i istorijsku, mogu se otkriti veoma rano u stavu Rimljana prema odstupanjima, slučajnostima i novotarijama. Za Rimljane, kao i za seoska društva uopšte, idealna pravilnost ogledala se u urednosti godišnjeg ciklusa, kao i u redovnom nizanju godišnjih doba. Svaka temeljna promena predstavljala je povredu pravila; u k r a j n j e m slučaju, ona je nosila opasnost da ponovo nastane haos (up. slična stanovišta u starom Egiptu, §25). U skladu s tim, svako odstupanje — čuda, neobjašnjivi fenomeni (rađanje čudovišta, kiša u vidu kamenja itd.) — nagoveštavalo je krizu u odnosima između bogova i ljudi. Čuda su ukazivala na nezadovoljstvo, pa čak i na gnev bogova. Prirodne pojave koje odstupaju od pravila izjednačavane su sa enigmatičnim izražavanjem bogova; moglo bi se reći da su one predstavljale »negativne teofanije«. Jehova je takođe najavljivao svoje namere uz pomoć kosmičkih pojava i istorijskih događaja: proroci su ih neprestano komentarisali, podvlačeći strašne pretnje koje su oni predskazivali (up. § § 1 1 6 i dalje). Tačno značenje čuda Rimljanima nije bilo baš sasvim jasno; odgonetanje su morali obaviti profesionalci kulta. To objašnjava veliku važnost koja je pridavana tehnici proricanja i strahopoštovanje koje su Rimljani gajili prema etrurskim haruspicima, a kasnije prema Sibilskim knjigama i drugim proročanskim zbirkama. Proricanje se sastojalo u odgonetanju predznaka primljenih posredstvom čula vida (auspicia) ili sluha (omina). To su smeli da čine samo državni službenici i vojne starešine. No, Rimljani su bili zadržali pravo i da proročanstvo odbace (up., između ostalog, Ciceron, De divinatione, I, 29). Jedan konzul koji je istovremeno bio i prorok, putovao je samo u zatvorenoj nosiljci da ne bi viđao predznake koji bi mogli biti u suprotntosti s njegovim planovima (De div., II, 77). Pošto bi značenje predskazanja jednom bilo odgonetnuto, pristupalo se lustracijama i drugim obredima očišćenja; jer ove »negativne teofanije« su ukazivale na to da je u pitanju neko sagrešenje i bilo je veoma važno pomno ga suzbijati. Na prvi pogled, neumereni strah od čuda i grehova mogao bi se pripisati sujeverju. Reč je, međutim, o jednom posebnom tipu religioznosti. Jer, posredstvom tih neobičnih manifestacija odvija se dijalog između bogova i ljudi. Takav stav prema svetinji jeste direktna posledica religijskog vrednovanja prirodnih pojava ljudskih aktivnosti i istorijskih događaja, ukratko — konkretnog, posebnog i neposrednog. Drugi vid ovakvog ponašanja predstavlja povećavanje broja obreda. Pošto se volja bogova manifestuje hic i nunc u neograničenom nizu znakova i neobičnih događaja, važno je znati koji će ritual biti najefikasniji. Neophodnost da se do detalja upoznaju specifičnosti pojavljivanja svih

96

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

božanskih entiteta podstakla je dosta složen proces personifikacije. Potreba za razlikovanjem mnogobrojnih epifanija nekog božanstva, kao i njegovih raznovrsnih funkcija, dovodi do težnje da joj se pripišu karakteristike »osobe«. U izvesnim slučajevima, ove personifikacije ne uspevaju da stvore božanstvo u pravom smislu reči. Prizivaju se jedno za drugim, ali uvek zajedno. Tako se, na primer, poljoprivredna aktivnost odvija pod znakom određenog b r o j a entiteta od kojih svaki dela onda kad na njega dođe red, od ugara i dubokog oranja, pa do žetve, prevoženja i smeštanja letine u koševe. Isto tako, kao što zajedljivo podseća sveti Avgustin (Raj, VII, 3), prizivani su Vatikan i Fabulin da bi pomogli novorođenčetu da zaplače i progovori, Edulika i Polina, da ga nateraju da jede i pije, Abeona, da ga nauči hodanju i tako dalje. No, ovi natprirodni entiteti su prizivani samo u vezi s poljoprivrednim radovima ili kada su bili u pitanju domaći obredi. Nedostajala im je stvarna personalnost, a njihova »moć« nije prevazilazila ograničeni delokrug. 12 Morfološki, ti entiteti ne spadaju među bogove. Svoju osrednju mitološku maštu i nezainteresovanost za metafiziku Rimljani, kao što smo videli, nadoknađuju strasnim interesovanjem za konkretno, posebno i neposredno. Rimski religijski duh se odlikuje pragmatizmom, traganjem za efikasnošću, a naročito »sakralizacijom« organskih zajednica: porodice, gens — a i otadžbine. Slavna rimska disciplina, držanje reči i postojanost (fides13), odanost Državi, pobožna vera u Pravo, sve se to izražavalo potiskivanjem ljudske ličnosti: pojedinac je bio važan samo u meri u kojoj je pripadao svojoj grupi. Tek kasnije, pod uticajem grčke filozofije i kultova spasenja koji su došli sa istoka, Rimljani su otkrili religijski značaj ljudske ličnosti; no, to otkriće s veoma ozbiljnim posledicama (up. § 206), našlo je svoj odraz pre svega u urbanim sredinama. Društveni karakter rimske religioznosti, 14 na prvom mestu važnost odnosa s bližnjima, jasno se vidi kod reči pietas. Uprkos vezi s glagolom piare (umiriti, otkloniti greh, neku slutnju itd.), pietas znači savesno obavljanje obreda, ali i poštovanje prirodnih (to jest, utvrđenih) odnosa među ljudskim bićima. Za jednog sina, pietas predstavlja poslušnost prema ocu; neposlušnost je isto što i zločin, nešto što je u suprotnosti s prirodnim poretkom, i krivac se može iskupiti samo sopstvenom smrću. Pored pietas prema bogovima, postoji pietas prema članovima grupe kojoj
12 štaviše, ni u tim ograničenim zonama, ovi entiteti nisu značajni; up. Dumézil. Rel. rom., str. 52 i dalje. 13 O reči fides, vid. Dumézil, Rel. rom. arch., str. 156, nap. 3 (najnovija bibliografija). 14 Slično nastojanje otkriva se u naporu nekih hrišćanskih crkava da ponovo postanu »aktuelne« za desakralizovano društvo XX veka (vidi III tom).

RIMSKA RELIGIJA

97

se pripada, prema gradu i, najzad, prema svim ljudskim bićima. »Međunarodno pravo« (jus gentium) propisivalo je čak i obaveze prema strancima. Ovakvo shvatanje se potpuno razvija »pod uticajem helenske filozofije kada je jasno formulisana koncepcija o humanitasu, ideji da sama pripadnost ljudskoj vrsti predstavlja istinsko srodstvo, analogno onom koje je povezivalo članove istog gensa ili istog grada, uslovlj avaj ući obaveze za solidarnošću, prijateljstvom ili bar poštovanjem«. 15 »Humanitarističke« ideologije XVIII i XIX veka samo su preuzele i razradile, odvajajući je od religije, koncepciju pietas starih Rimljana.

164. Domaći kult: penati, lari, mani Sve do k r a j a paganizma, domaći kult — kojim je rukovodio pater familias — održao je svoju autonomiju j svoj značaj uporedo sa zajedničkim kultom, čiji su prvosvešteiJci bili profesionalci zavisni od Države. Za razliku od zajedničkog kulta koji se neprestano menjao, izgleda da se domaći kult koji se obavljao oko ognjišta nije osetnije promenio tokom dvanaest vekova rimske istorije. U pitanju je zaista jedan drevni obredni sistem, jer je on uočen i kod drugih indoevropskih naroda. Baš kao i u arijskoj Indiji, centar kulta je bilo domaće ognjište: njemu su prinošene žrtve u obliku svakodnevne hrane, cveće triput mesečno, itd. Kult je bio namenjen penatima i larima, mitsko-obrednim personifikacijama predaka, kao i genijima, nekim vrstama »dvojnika« i zaštitnicima ljudskih bića kao pojedinaca. Krizne situacije prilikom rođenja, venčanja i smrti nametale su potrebu za specifičnim kratkim obredima koje su zahtevali izvesni duhovi i m a n j a božanstva. Napred su pomenuti (str. 96) božanski entiteti koji su prizivani oko novorođenčeta. Religijska ceremonija venčanja obavljala se pod pokroviteljstvom htonskih i domaćih božanstava (boginje Telus, kasnije Cerere, itd.), kao i Junone, zaštitnice bračne zakletve, a sastojala se u prinošenju žrtava i igranju u kolu oko vatre. Pogrebni obredi, koji su se završavali devetog dana posle sahranjivanja pokojnika, po pravilu su se produžavali kultom »preminulih predaka« (divi parentes) ili mana. Ovim božanstvima su bile posvećivane dve svetkovine: Parentalije, u februaru, i Lemurije, u maju. Za vreme prve, državni službenici su prestajali da nose svoja znamenja, hramovi su bili zatvarani, vatre na oltarima gašene i nisu se sklapali brakovi (Ovidije, Fasti, II, 533, 557—67). Mrtvi su se vraćali na zemlju i gostili hranom na
15 P. Grimai, nav. delo, str. 89. Protiv »političke« hipoteze Lata (Latte) o Pietas (Romische Religionsgeschichte, str. 236—39), vidi P. Boyancé, La religion de Virgile (1963), str. 58, i Dumézil, Rel. rom. arch., str. 400.

7

98

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

grobovima (isto, II, 565—76). Ali, pretke je najviše umirivao pietas (animas placere paternas: isto, II, 533). Pošto je po starom rimskom kalendaru februar bio poslednji mesec u godini, on je bio pun izvesnog previranja i »haotičnosti« koji karakterišu intervale između dva vremenska ciklusa. Pošto su pravila prestajala da važe, mrtvi su se mogli vraćati na zemlju. Obred Luperkalije (§ 165) uvek se obavljao u februaru: on je predstavljao kolektivno čišćenje od grehova koje je pripremalo univerzalno obnavljanje simbolizovano »Novom godinom« (tj. ritualnim ponovnim stvaranjem sveta). 16 Tokom tri dana svetkovanja Lemurija (9, 11. i 13. maja), mrtvi (lemures; etimologija nepoznata) ponovo su se vraćali i posećivali domove svojih potomaka. Da bi ih umirio i sprečio da sa sobom povedu nekog od živih, domaćin bi napunio usta zrnima crnog boba, a zatim ih bacao, devet puta ponavljajući: »Ovim bodom iskupljujem sebe i sve svoje.« Najzad bi, praveći buku nekim bronzanim predmetom, kako bi uplašio duhove, devet puta izgovorio: »Mani mojih otaca, odlazite odavde!« (isto, V, 429—444). Ritualno isterivanje mrtvih, posle njihovih periodičnih poseta zemlji, široko je rasprostranjen običaj (up. Antesterije, § 123). U vezi s manima treba se podsetiti i obreda devotio. l i t Livije (VIII, 9—10) ga, prikazujući jednu bitku sa Samnićanima, detaljno opisuje. Videći da njegovim legijama preti poraz, konzul Decije »žrtvuje« svoj život za pobedu. U p r a t n j i jednog pontifeksa, on recituje ritualnu formulu, prizivajući veliki broj bogova, počev od Janusa, Jupitera, Marsa i Kvirina, pa do mana i boginje Telus. Zajedno sa svojim životom, Decije manima i Zemlji nudi i neprijateljsku vojsku. Ritual devotio ilustruje drevnu koncepciju ljudske žrtve u smislu »kreativnog ubijanja«. Sve u svemu, reč je o obrednom predavanju žrtvovanog života u korist preduzetog poduhvata; u Decijevom slučaju, vojne pobede. Priziva se skoro ceo panteon, ali baš žrtva prineta manima — to jest, Decijev sopstveni život, kao i masovni pokolj Samnićana — spasava rimsku vojsku. Nije poznato kakve su predstave o kraljevstvu mrtvih imali stari stanovnici Lacija; ono što nam je preneto sadrži u sebi uticaje grčkih i etrurskih shvatanja. Vrlo je verovatno da stara pogrebna mitologija Latina sledi tradicije evropskih neolitskih kultura. Uostalom, docniji grčki, etrurski i helenistički uticaji veoma su malo izmenili predstave o zagrobnom životu koje je delio seoski živalj u Italiji. Nasuprot tome, podzemni svet koji opisuje Vergilije u VI pevanju Enejide, pogrebni simbolizam sarkofaga iz vremena carstva, kao i shvatanja istočnjačkog i pitagorejskog porekla o nebeskoj besmrtnosti, postaće neobično
16

mena«.

Up. Eliade, Le Mythe de l'éternel retour, gl. 11: »Obnavljanje Vre-

RIMSKA RELIGIJA

99

popularne počev od I veka pre Hr., kako u Rimu, tako i u ostalim gradovima Imperije.

165.

Sveštenstvo, auguri i verska bratstva

Javni kult koji je kontrolisala država bio je u nadležnosti izvesnog b r o j a sveštenika-vršitelja obreda i religijskih bratstava. Za vreme monarhije kralj je zauzimao prvo mesto u svešteničkoj hijerarhiji: on je bio Rex sacrorum (»kralj svetinja«). Načini obavljanja verskih obreda danas su, na žalost, nepoznati. Ipak se, međutim, zna da su u palati Regia, »kraljevoj kući«, obavljane tri vrste obreda, posvećenih Jupiteru (ili Junoni i Janusu), Marsu i boginji obilja i plodnosti zemlje Opi Konsini. Na t a j način su se, kao što ispravno primećuje Dimezil,17 kroz kraljevu ličnost i u njegovoj kući, objedinjavale tri osnovne funkcije, koje su inače, videćemo to malo dalje, flamines maiores (prvosveštenici kulta, prim, prev.) obavljali posebno. Može se pretpostaviti da je već u predrimskom periodu, rex bio okružen svešteničkom svitom, baš kao što je vedski radan (räjan) imao svog mlađeg sveštenika (purohita) a irski ri svoje druide. No, rimska religija se odlikuje težnjom ka komadanju i specijalizaciji. Za razliku od vedske Indije ili Kelta, kod kojih su sveštenici razmenjivali funkcije, pa su, prema tome, svi mogli obavljati sve vrste obreda, u Rimu je svaki sveštenik, svako versko udruženje ili bratstvo, imalo svoju specifičnu kompetenciju. 18 Rex je, dakle, bio na vrhu svešteničke hijerarhijske lestvice, a potom je dolazilo 15 flamina na čelu s tri vrhovna flamina: Jupiterovim (Flamines Dialis), Marsovim i Kvirinovim. Njihovo ime može se porediti sa sanskritskim nazivom brahman, no flamini nisu predstavljali kastu; štaviše, ni versko udruženje; svaki flamin je bio samostalan i povezan jedino s božanstvom od kojeg mu je poticalo ime. Institucija je, bez sumnje, arhaična; flamini su se razlikovali po obrednim odorama, kao i po velikom b r o j u različitih zabrana. Zahvaljujući pasiji starinara Aula Gela (Aullus Gellus), danas je nešto bolje poznat statut flamen Dialis: flamin se nije smeo udaljavati iz Rima, a na sebi nije smeo imati nikakav čvor (ako bi vezan čovek ušao u njegovu kuću, morao je biti oslobođen); nije se smeo obnažiti pod nebom, ni videti vojsku, ni uzjahati konja; morao je izbegavati dodir s prljavštinom, s mrtvima, kao i svim onim što je bilo u vezi sa smrću itd. (Noctes Atticae, X, 15; up. Plutarh, Quest. Rom. III). Manje su stroge bile prinude i zabrane za flamine Marsa i Kvirina. Nemamo neposredne podatke o načinu obavljanja
17 18

Rel. rom. archaïque, str. 576; vidi takode isto, str. 184—85. Isto, str. 571.

7*

100

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

obreda, koji su vršili flamen Martialis, ali je verovatno da se on sastojao u žrtvovanju konja bogu Marsu 15. oktobra. Što se tiče flamen Quirinalis, oni su obavljali tri ceremonije: prve dve (Konsualije u leto, 21. avgusta, i Robigahje, 25. aprila) bile su, bez sumnje, u vezi sa žitom! 18 Malo je poznato poreklo kolegijuma prvosveštenika. Prema jednoj informaciji koja potiče od Cicerona. (De domo 135 i Har. resp. 12), može se zaključiti da su kolegijum, osim pontífices, sačinjavali i rex sacrorum i vrhovni flamini. Dimezil je, nasuprot mišljenju Kurta Latea (Kurt Latte), 20 uspeo da dokaže da je ova institucija veoma stara. U sviti posvećenih koja je okruživala kralja, pontifex je, pored flamen dialis, imao jednu komplementarnu funkciju. Zaduženja flamina bila su u neku ruku »van istorije«; oni su redovno obavljali propisane ceremonije, no tumačenje i rešavanje nepredviđenih situacija bili su van njihove moći. Uprkos svojim prisnim vezama s nebeskim bogovima, flamen dialis nije tumačio njihovu volju; za to su bili zaduženi auguri. Nasuprot tome, collegium pontifex ili preciznije pontifex maximus, jer su ostali predstavljali samo njegove produžene ruke, raspolagao je i slobodom i inicijativom. Prisustvovao je svim skupovima na kojima se odlučivalo o verskim pitanjima, obezbeđivao je vršenje onih obreda za koje niko posebno nije bio zadužen i nadgledao je svetkovine. Za vreme Republike, pontifex maximus je »davao zvanja vrhovnih flamina i vestalki i nad n j i m a je imao nadzornu vlast, pri čemu je drugima bio savetnik, a ponekad i predstavnik«. 21 Prema tome vrlo je verovatno da institucije vrhovni flamini i pontifex nisu tvorevine kraljevskog Rima; »da se strogi statut prvih i sloboda drugog ne mogu objasniti postepenim stvaranjem i evolucijom, već time što i jedni i drugi odgovaraju različitim predrimskim definicijama, na šta ukazuju i njihova imena; i da je, najzad, bilo prirodno što je najveći deo religijskog nasleđa s kraljevske nadležnosti prešao na pontifeksa«.22 Šest vestalki bilo je povezano s kolegijumom prvosvestenikâ. Veliki prvosveštenik ih je birao pri uzrastu između šest i deset godina, da bi potom bile posvećene na 30 godina. One su čuvale rimski narod održavajući vatru Grada kojoj nisu smele nikada dopustiti da se ugasi. Njihova religijska moć je bila povezana s njihovom nevinošću: vestalka koja izgubi čednost bila bi živa
Dumézil, Reí. rom., str. 166 i dalje, 225—239; 168 i dalje, 277—280. Dvanaest flamines minores bili su povezani s božanstvima koja su u klasičnoj epohi pala u zaborav: Vulkan, Volturno, Palatua, Karmenta, Flora, Pomona, itd. 80 Ovaj autor pretpostavlja revoluciju »koja je na čelo religijske organizacije Rima dovela velikog prvosveštenika i njemu podređeni kolegijum« (Römische Religionsgeschichte, str. 195). Vidi kritiku Dimezila, nav. délo, str. 116 i dalje. 21 Dumézil, nav. delo, str. 574. ** Isto, str. 576.
19

RIMSKA RELIGIJA

101

zakopana u grobnicu, a njen partner bio bi pogubljen. Kao što primećuje Dimezil, u pitanju je dosta neobičan tip svešteničkog reda »kojem etnografija nije otkrila mnogo sličnih« (str. 576). Kolegijum augura je takođe stara institucija i isto tako nezavisna kao i kolegijum prvosveštenika. Međutim, tajne njihove nauke bile su dobro čuvane. Zna se samo da augur nije bio pozivan da otkriva budućnost. Njegova uloga se svodila na to da utvrdi da li je određeni poduhvat (izbor mesta za obavljanje obreda ili, pak, izbor nekog verskog funkcionera, itd.) bio fas (dopušten, po volji bogova, prim. prev.). On bi, dakle, pitao boga: »Si fas e s t . . . , pošalji mi takav i takav znak!« Međutim, već pred k r a j kraljevstva Rimljani počinju da konsultuju i druge, autohtone ili strane specijaliste (§ 167). S vremenom u Rim prodiru i neke grčke i etrurske tehnike proricanja budućnosti. Metoda prorican j a haruspika (koji su predskazivali budućnost ispitujući utrobu žrtvovane životinje) bila je u potpunosti preuzeta od Etruraca. 2 3 Pored ovih kolegijuma, u javnom kultu su učestvovale i brojne zatvorene grupe ili »sodalicije« (od reči sodalis = drug) od kojih je svaka imala određenu, usko specijalizovanu religijsku tehniku. Dvadesetorica fecijala (Fetiales) sakralizovalo je objave rata i mirovne ugovore. Dve grupe od po 12 članova, zvane salijci (Salii), »igrači« Marsa i Kvirina, stupale su na scenu u oktobru, svake godine u kojoj je dolazilo do objave rata ili zaključenja mira. Sodalicija Fratres Arvales štitila je obrađena polja. Bratstvo Luperci organizovalo je svetkovine o prazniku Luperkalija, 15. februara. Obred se obavljao u okviru ceremonija održavanih u vreme kriznih perioda nastalih zbog približavanja k r a j a godine (up. § § 12, 22).24 Pošto bi žrtvovali jarca u pećini Lupanar, Luperkovi sveštenici, svi goli sem jednog koji je bio opasan kozjom kožom, otpočinjali su svoju t r k u oko Palatina, čiji je cilj bio očišćenje od grehova. Trčeći, oni su udarali prolaznike kaiševima isečenim od kože žrtvenog jarca. Žene su se izlagale ovim udarcima da bi postale plodne (Plutarh, Romulus, 21, 11—12; itd.). Obredi su istovremeno bili namenjeni očišćenju od grehova i sticanju plodnosti, kao i mnoge druge ceremonije koje su svetkovane uoči Nove godine. Neosporno, reč je o skupu drevnih obreda koji sadrže i tragove posvećenja tipa Mannerbund; no, izgleda da je značenje celokupnog scenarija bilo zaboravljeno p r e nastanka Republike.
Što se tiče predskazivanja budućnosti, delatnosti koja implicira direktnu inspiraciju od strane nekog boga, ono je bilo sumnjivo iz jednostavnog razloga što je izmicalo kontroli Države. Zbornik proročanstava poznat pod imenom Libri Sibyllini morao je biti prihvaćen jer se smatralo da u sebi sadrži tajne budućnosti Rima. No, sveštenici su ga dobro čuvali i korišćen je samo u slučajevima izuzetne opasnosti. 84 Reč februum, od koje je nastao naziv meseca februarius, Varon (Varron) (De lingua latina, VI, 13) prevodi s »purgamentuim«; glagol februare znači »očistiti«.
83

102

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Na žrtvu su se, kako u javnom, tako i u porodičnom kultu prinosile životne namirnice: prve žitarice, grožđe, slatko vino, a ponajviše životinje (goveda, ovce, svinje i, za vreme ida u oktobru, konj). Žrtvovanje životinja, sa izuzetkom žrtvovanja konja u oktobru, uvek se obavljalo prema istom scenariju. Pokretno ognjište (foculus), koje je predstavljalo ognjište prinosioca žrtve, prethodno je zalivano žrtvenim vinom, a zatim po stavljano ispred hrama, pored žrtvenika. Potom bi onaj što prinosi žrtvu simbolično zaklao životinju prelazeći žrtvenim nožem po njenom telu, od glave do repa. Prvobitno, prinosilac je i ubijao žrtvu, ali su se u klasičnom obredu time bavili posebni sveštenici (victimarii) kojima je to bila dužnost. Delovi namenjeni bogovima — jetra, pluća, srce itd. — potom su spaljivani na žrtveniku. Što se tiče mesa žrtvene životinje, ono je u privatnom kultu pripadalo prinosiocu žrtve i njegovima, a ako je bio u pitanju javni kult — sveštenicima.

166. Jupiter, Mars, Kvirin i kapitolska trijada Za razliku od Grka koji su vrlo rano stvorili dobro organizovan panteon, Rimljani su na početku istorijske epohe imali samo jednu hijerarhijski uređenu grupu božanstava, drevnu trijadu, Jupiter, Mars, Kvirin, dopunjenu Janusom i Vestom. Kao bog-otac »početaka«, Janus se nalazio na čelu liste, a Vesta, zaštitnica Grada, na začelju. Književni izvori, međutim, govore 0 velikom broju božanstava nasleđenih od starosedelaca ili, pak, preuzetih od Grka i Etruraca. No ti bogovi i boginje niti su bili klasifikovani, niti je među njima postojala nekakva hijerarhija. 2 5 Neki stari autori razlikuju di indigetes i di novensiles. Prva božanstva su bila nacionalna (patrii), dok su druga prihvaćena kasnije (Varon, De lingua latina, V, 74; Vergilije, Georg. I, 498). Dragoceniji je poredak koji uz formulu za čin devotio prenosi Tit Livije: posle četiri velika boga (Janus, Jupiter, Mars, Kvirin) slede Belona i lari (boginja rata i zaštitnici zemlje), potom divi novensiles i di indigetes i na k r a j u dolaze mani 1 Telus (§ 164). U svakom slučaju, ne može se sumnjati u drevni karakter trijade Jupiter, Mars, Kvirin. Status i funkcije trojice vrhovnih flamina dovoljno jasno ukazuju na strukturu božanstva za čije su kultove oni bili zaduženi. Jupiter 26 je bez sumnje vrhovni bog,
_ 25 Varon ih deli na one koji su certi (= sigurni, određeni) i one koji su incerti, među kojima je razlikovao dvadeset najvažnijih bogova koji su bili selecti; up. Augustin, Ctv. dei, VII, 2. M Njegovo ime nalazi se u jeziku Oska, Umbrijaca, kao i u latinskim narečjima.

RIMSKA RELIGIJA

103

nebeski gromovnik, izvor svetinja i vršilac pravde, garant sveopšte plodnosti i kosmokrata, mada rat nije u njegovoj nadležnosti. Za to je zadužen Mars (Mavors, Mamers), koji je za sve Italike bog-ratnik. Ponekad se Mars povezuje i s mirovnim obredima; reč je o fenomenu dosta poznatom u istoriji religija koji predstavlja totalitarističke, odnosno »imperijalističke« težnje nekih bogova da prekorače područja svoje aktivnosti. To, pre svega, važi za Kvirina. 27 Međutim, videli smo (§ 165) da flamen Quirinalis obavlja obrede samo tokom tri ceremonije povezane sa žitom, štaviše, posmatrano etimološki, Kvirin je zadužen za zajednicu viri, to jest, za zajednicu (covirites) rimskog naroda; sve u svemu, on predstavlja »treću funkciju« u trojnoj indoevropskoj podeli. S druge strane, u Rimu, kao i drugde, veoma je izražena podeljenost treće funkcije, što se može objasniti njenom polivalentnošću i njenim dinamizmom. Što se tiče Janusa i Veste, njihova veza^sa drevnom trijadom verovatno samo produžava indoevropsku tradiciju. Prema Varanu, Janusu pripadaju prima, a Jupiteru summa. Jupiter je, dakle, rex, jer su summa, u pogledu dignitas,28 superiornije od prima, čija je prednost jedino u vremenskom poretku. Prostorno, Janus se nalazi na pragovima domova i kod vrata. U vremenskom ciklusu on vlada »počecima godine«. U skladu s tim, Janus je i u istorijskom vremenu smešten na početak: on je bio prvi kralj Lacija, vladalac u zlatnom dobu, kada su ljudi i bogovi živeli zajedno (Ovidije, Fasti, I, 247—48).29 Zamišljan je bijrons (s dva lica, prim, prev.), jer »sve što počinje pretpostavlja dva mesta, dva stanja, ono koje se napušta i ono u koje se ulazi« (Dimezil, str. 337). Njegova arhaičnost je van svake sumnje, jer su Indoiranci i Skandinavci takođe znali za »prve bogove«. Ime Vesta je indoevropskog porekla i izvedeno je iz korena koji znači »goreti«; večna vatra ignis Vestae predstavlja ognjište Rima. Činjenica da su svi ostali hramovi četvorougaonog, a jedino Vestin kružnog oblika, može se objasniti, kao što je pokazao Dimezil, indijskom doktrinom o simbolizmu Zemlje i Neba. Posvećivanje hramova i njihove orijentacije morali su slediti četiri nebeska pravca; no Vestino obitavalište ne treba posvećivati jer je sva moć ove boginje na zemlji; njeno svetilište je aedes sacra, a ne templum.30 Vestu nisu prikazivali na slikama jer
Ovaj bog se ponegde priključuje Marsu Gradivusu: oba poseduju svete štitove (ancilia, Tit Livije, V, 52); Romul, sin Marsa koji predstavlja magično kraljevstvo i ratnika, pripojen je posle smrti Kvirinu. 28 Varon, prema citatu svetog Avgustina, Civ. dei, VII, 9, 1; vidi komentar kod Dimezila, Rel. rom., str. 333. 29 štaviše, Janus upravlja i nekim prirodnim »počecima«: on obezbeđuje začeće deteta, za njega se smatra da je osnivač religije, da je izgradio prve hramove, uveo svetkovanje Saturnalija, itd.; vid. izvore koje citira Dumézil, nav. delo, str. 337. 30 Up. kod Dimezila, str. 323; na sličan je način Vatra u Iranu, Atar, bila smeštena na kraj liste Ameša Spenta (isto, str. 329).
27

Jupiter Optimus Maksimus. Očigledan je etrursko-latinski uticaj. str. prikazan je Rimljanima u etrurskoj varijanti grčkog Zevsa. I sam Jupiter predstavlja indoevropsko nasleđe. no istovremeno ona najviše zbunjuje raznovrsnošću svojih funkcija« (str.104 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i n j u dovoljno dobro predstavlja vatra (Fasti. što označava svaku duhovnu aktivnost). Na Kapitolu je nazivana Reginom. 27. detaljno opisuje slavni triumf Pavla Emilija posle pobede kod Pidna (~168). 18 Up. analiza funkcije Sarasvati i Anahita. Aemilius Paulus. jer je bila prihvaćena i u doba Republike. Sve u svemu. Kvirin gubi svoju aktuelnost. kako primećuje Dimezil. vezivala se za tri funkcije indoevropske ideologije: sveto kraljevstvo. nav. Plutarh. 299). . jedini gospodar je Jupiter. Ecl. tj. I kod njih je božansko trojstvo igralo važnu ulogu u hijerarhiji panteona. da je osnivanje hramova bilo pod njegovim nadzorom (up. unosi i izvesne grčke elemente. Ime j o j je izvedeno iz korena Juno što znači »životna snaga«. trijumfator je postajao Jupiterov dvojnik: vozio se u kočiji krunisan lovorovim vencem. itd. Međutim. Znamo. »Junona je«. na primer. Ona upravlja većim brojem svetkovina koje su u vezi s plodnošću žena (kao Lucina prizivana je pri porođajima). 296—98. no Rimljani su ga preuzeli od Etruraca. 422). Mars. štaviše. Za vreme ceremonije. pored toga. 299). ratničku moć i plodnost U toj njenoj polivalentnosti Dimezil vidi sličnost s predstavom koju otkrivamo i u vedskoj Indiji i Iranu. trijumf koji Senat priređuje generalima pobednicima odvija se pod Jupiterovim znakom. up. 307 i dalje. pošto rimska božanstva u početku nisu likovno predstavljana. Ali to je gotovo sve što znamo. njemu su upućeni zavet i posveta. str. 32 Što se tiče Minerve. uvedeno za vreme Tarkvinija. Ime j o j je verovatno italičkog porekla (izvedeno od indoevropskog korena *men. »najznačajnija među rimskim boginjama. n j u zamenjuje trojstvo Jupiter. Još jedan dokaz arhaičnosti i konzervativizma. što ukazuje na veoma jaku tradiciju. komentar Dimezila. Njegov kult je pretrpeo izmene. stara trijada Jupiter. Sada božanstva imaju statue. 32—34. 31 Uprkos prisustvu Junone i Minerve u njegovom hramu. U k r a j n j o j liniji kapitolska trijada nije uopšte produžetak nekakve rimske tradicije. »ponovnim rađanjem« lune. Minerva. u odori boga. a zatim i počecima meseci. VI. 31 Servius. Junonu i Minervu pridodali su mu Etrurci. s predstavom boginje koja u sebi objedinjuje tri funkcije i kao takva predstavlja model žene u društvu. Servius. IV. delo. već kod Etruraca Menrva (Minerva) je predstavljala jednu varijantu Atene Palade. koji. I. Pod etrurskom dominacijom. ona je bila zaštitnica umetnosti i zanatlija. ad Aen. kako će se ubuduće nazivati. Junona.

Po predanju koje prenosi Herodot (I. elementarne informacije o etrurskoj religiji latinski autori počinju da iznose tek od I veka pre Hr. Etrurski bog Fufluns bio je prikazivan kao Dionis. A History of Roman Religion. statue. a posebno religiju. kada je prvobitno nasleđe već bilo pretrpelo helenističke uticaje. S druge strane. Mogu se naći takođe Artumes (Artemida) i Aplu (Apolon). str. izgleda da nekoliko natpisa otkrivenih na Lemnu potvrđuju njihovo azijatsko poreklo.RIMSKA RELIGIJA 105 167. freske. Althajm (Altheim) primećuje da se azijatsko i mediteransko nasleđe mogu bolje uočiti na kraju nego na početku etrurske istorije. 50. i samo poreklo etrurskog naroda ostalo je sporno. No. Kelte ili Germane. . Međutim. Menrva i Nethuns. ostatak su sačinjavali Umbrijci. e. La Religion romaine antique. Etrurci su potomci Lidijaca. predstavljala Etruriju. Minerva i Neptun postali su Hera. Najzad. Veneti. pored boginja Semle (Semele) i Areathe (Arijadne). U stvari. S druge strane. jer etrurski duh razvija pozajmljene ideje u skladu sa sopstvenom vokacijom. etrursku kulturu. što takođe smanjuje vrednost uporednih zaključaka. kulturu i istoriju Etruraca. Povrh toga. oblast koja je u VI veku pre n. koristili gvožđe i gradili utvrđene gradove. 94). 42. oponašajući etrurske Uni. nijedan antički istoričar nije prikazao religiju. Osnovna politička organizacija im je bila federacija gradova.. Mariš (Mars). 33 Sigurno je da se radi o jednoj originalnoj sintezi. Dakle. Etrurska civilizacija je u svakom slučaju bila na visokom nivou: Etrurci su raspolagali moćnom flotom. Međutim. metropola ih je brojala dvanaest. Nethuns (Neptun).: maestrna) izvedeno je iz latinske reči magister. Etrurci: enigme i hipoteze Rim se veoma rano suočio sa etrurskim svetom. str. Pri tome se čak ne bismo usudili da izuz83 F. Asimilacija rimskih božanstava s grčkim imala je za model prethodnu asimilaciju etrurskih božanstava: Junona. kao što je to učinjeno za Tračane. Satres (Saturn). kako u umetnosti. tako i u religiji. up. različiti objekti) svedoče o tome da je u pitanju jedna visoko razvijena civilizacija. Liguri i drugi italski narodi. Ali nama su nepoznate etrurska mitologija i teologija. Arheološki podaci (grobovi. karakteriše prerana asimilacija italskih i grčkih elemenata. trgovali su. tj. teško je tačno utvrditi recipročne uticaje ovih dveju kultura. stanovništvo ovih gradova bilo je samo delom etrursko. Atena i Posejdon. Izvesna je samo veoma rana simbioza prekomorskih osvajača i starosedelaca koji su naseljavali oblast između reka Poa i Tibra. Grčki uticaji su se osetili dosta rano. oblici kulture koji se razvijaju u Etruriji nisu odraz azijatske realnosti. Ime mitološkog heroja Mastarna (etr. izvestan broj autentičnih etrurskih božanstava ima latinska ili falijska imena: Uni (Junona). ali etrurski jezik nam je nepoznat.

dok je običaj postavljanja kipusa u obliku kuće znatno stariji. 51 i dalje). uprkos naporima Žana Bajea (Jean Bayet). 35 Bahofen (Bachofen) je govorio o »matrijarhatu«. isti. up. podizane su pored naselja. pak. Rimljani su znali da u etrurskoj religiji postoje »knjige« koje su dospele do njih posredovanjem natprirodnih bića. A History. II. 51. Pogrebni natpisi ukazuju samo na poreklo po majci umrlog. Etrurci beleže ime oca i ime imajčine porodice: »na majku se u manjoj meri gledalo kao na ličnost za sebe. naučnici su se koncentrisali na detaljno proučavanje arheološkog materijala. Žena je bila inkarnacija doma. ali mudrost starca. pravi gradovi mrtvih. Prinošene su bile ljudske žrtve. 46. 85 Falusi na grobovima počinju da se pojavljuju od IV veka. 34 J. La rel. ponajviše oružjem. str. str. Sicilije i Egejide (up. pa.. prema tome. »Héraclès-Herclé dans le domaine étrusque« (u delu: Les origines de l'Hercule romain. izgleda da je jedino nesporno to da je žena u etrurskom društvu zauzimala istaknuto mesto. kako uzvicima i gestovima podstiču borbe golih atleta. Lidos precizira da Grci asimiluju dečaka Tageta u htonskog Hermesa. rom. 61 i dalje.. a u većoj kao na člana njenog roda« (Altheim. up. Grobovi muškaraca bili su bogato snabdeveni. Bayet. a grobovi žena nakitom. jer. Arhaična struktura kulta mrtvih i htonskih boginja podseća na grobove i statue Malte. 31 Što se tiče teologije. Rel.. 79—120). 36 Altheim. nastale gladijatorske borbe. rom. étude critique des principaux moments relatifs à l'Hercule étrusque (1926). str. Prema legendi. . nimfe Vego i dečaka Tageta. Herclé. antique.106 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i memo ni Herakla (Herkula).3'' Mitski motiv u kojem neko natprirodno biće otkriva »svetu knjigu« (ili.. on ih je poučavao. o njemu znamo jedino to da je bio neobično popularan u Etruriji i da je imao originalnu mitologiju koja se razlikovala od grčkog predanja i koja je. La rel. štaviše. ovaj drugi je iziša. Nekropole. a pogrebne freske ih prikazuju u providnoj odeći. imao je izgled deteta. 37 Ciceron. sadržaj neke tajne doktrine) može se naći još u Egiptu i Mesopotamiji. str. 48. De div. kasnije.. Oko Tageta su se brzo okupili ljudi.o iz jedne uzorane brazde. Grčki autori s čuđenjem primećuju da etrurske supruge uživaju slobodu kakva se u Grčkoj dopušta samo heterama. one pred muškarcima ne kriju lice velom. Kao što će se videti. A History of Rom. U stvari. a oni su se potrudili da njegovo učenje zabeleže i tako je nastala haruspicinae disciplina. sadržavala elemente orijentalnog porekla (Melkart). Dok su grobovi muškaraca obeležavani falusom. Žene su zajedno s muškarcima učestvovale na gozbama. 1926. na grobovima žena su bili kipusi u obliku kuće. str. § 34).. a iz tog običaja su. te informacije se skoro isključivo odnose na različite tehnike proricanja budućnosti. bilo bi uzaludno verovati da bi se ona mogla rekonstruisati na osnovu nekoliko informacija iz poznijeg vremena o etrurskim »knjigama«. 38 Pred k r a j Republike. U nedostatku tekstova. i porodice.

pre Hr. Razni bogovi slali su jedanaest različitih tipova munja. str. Ti tekstovi se uglavnom mogu klasifikovati u libri fulgurales (teorija gromova). koji je svoju aktuelizaciju nalazio u meteorološkim pojavama. Naturalis Historia. počev od pseudo-Aristotelovih spisa Meteorologica. to ne implicira kao obavezno da su alhemičari. Za nas je ovde značajna činjenica da se početkom I veka pre Hr. »Libri Fulgurales«. Na značenje m u n j e ukazivali su delovi neba na kojima se ona pojavljivala i završavala. Prema libri fatales. Učenje o gromovima. Očigledne su veze s mesopotamskom hepatoskopijom. 40 No ipak.RIMSKA RELIGIJA 107 pa sve do srednjovekovne Indije i Tibeta. znatno kasnije. 41 Starost modela je još predmet rasprave. »proučavali« etrursko predanje. 137—146. 41 Model jednovremeno predstavlja strukturu sveta i podelu panteona. Drugim recima. u obliku koji je dospeo do nas. II. Svojstva različitih delova organa služila su kao indikacija odluke bogova i samim tim proricala odvijanje predstojećih istorijskih događaja. docniji uticaji su te veze samo još pojačali. 340—342. str. II. za svaki dan u godini. smatralo da su Etrurci u svojim »knjigama« sačuvali izvesna otkrića natprirodnog porekla. Učenje o homologiji makro-mikrokosmos pruža informaciju i o onome što bi se moglo nazvati etrurskom koncepcijom istorije. A. godine u Plezansu. Osnovna ideja. 126 i dalje. posle dvanaeste. iako je prenošena »tajnim jezikom« koji su razumevali samo specijalizovani sveštenici. teorija gromova odaje izvesne uticaje helenističke nauke. Poruka je. kada se sve uzme u obzir. ovi uticaji su uglavnom preinačili jezik prilagođavajući ga stilu savremenog Zeitgeista. prema onome što nam prenose Seneka i Plinije. Piganiol. verovatno datira iz III ili II v. nalazi se urezan izvestan broj strelica. jedan ljudski život odvijao se kroz dvanaest hebdomada. bila božanskog porekla. nauka koja interpretira znake upisane u utrobi žrtvovane životinje. Epifanija Tageta u obliku puer aeternusa podseća na hermetizam (up. haruspicina. libri rituales (kojima treba priključiti i acherontici) i libri haruspicini (koje dopunjavaju libri fatales). otkrivenom 1877. Na bronzanom modelu ovčije jetre. pa do koncepcija »haldejskih maga«. Sasvim opravdano isticane su analogije s haldejskom doktrinom. kosmičkog i ljudskog. »Les Étrusques. dakle. haruspici. Taj scenario je postao naročito popularan u helenističkoj eposi. §209). 39 Nedavno izišlo iz štampe. čovek »napušta svoj duh« 38 Naturales quaestiones. jeste arhajska. pretpostavljala je da postoji veza između tri referentna nivoa: božanskog. peuple d' Orient«. kao i imena četrdesetak božanstava. 39 Međutim. podelom neba na 16 delova ustanovljen je jedan mogući jezik. Weinstock. Na sličan način. 40 Vidi pre svega S. . objašnjenja značenja udara gromova. 38 sadržalo je. t j . 31—41 i 47—51. naročito homologija makrokosmos-mikrokosmos.

priređuje mu se gozba kojom rukovode Had i Persefona. dakle. 676—77. prema tekstu koji je naveo i komentarisao Buše-Leklerk (Bouché-Leclerc) u Histoire de la divination. tačno je utvrđen k r a j u skladu sa istim normama koje važe za čitav kosmos. Šarun. str. prema prizorima na slikama koje su nađene na zidovima grobnica. umrlog očekuje novi život pun zadovoljstava. jer svi načini postojanja — kosmički. 168). nav.. te će na t a j način izbeći sudbinu smrtnika« (Adversus Nationes. délo. str. Etruriji. 42 Na sličan način. ljudski — slede. 42 Varon. str. Reí.« 44 Pošto bi n a j p r e dokrajčio svoju žrtvu. 43 Dumézil. Bila bi. rom. II. ali i kao žrtveni sakrament koji bi se mogao uporediti s posvećivanjem u Mitrine misterije (up. reč o deifikaciji koja je ostvarena uz pomoć krvavih žrtava. što bi se moglo protumačiti kao znak arhaizma. Teško je rekonstruisati etrurska verovanja o smrti i zagrobnom životu. spremnu da raskomada svoj plen. razume se. Servije dodaje jednu važnu informaciju: posle prinošenja izvesnih žrtava. kod Etruraca Eita i Phersipnai«. na svom specifičnom referentnom nivou. 146—147. zbog snažnih. »Ako zbog kukastog nosa liči na pticu grabljivicu. Charun. na konju ili u kolima. Etrurcima se obećava da će krv određenih životinja. uzor koji im otkriva ciklična pitanja Života. naročito u vezi s njihovim verovanjem u snažan kosmički i egzistencijalni determinizam. No reč je o drevnoj koncepciji uočenoj kod mnogih tradicionalnih društava: čovek je usklađen s velikim ritmovima Stvaranja sveta. nepravilnih zuba. III. kao i Rimu. 87 i dalje.108 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i bogovi mu više ne šalju nikakve znake. duše se preobražavaju u božanstva. koje na spomenicima otkriva surova grimasa njegovih usana. Dumézil. na ulazu u drugi svet njegova funkcija prestaje i tamo. »divinizacija duša« dodaje jednu novu dimenziju etrurskoj eshatologiji. predstavlja originalnu tvorevinu etrurske mitologije. Nekoliko fragmenata Libri Acherontici ne omogućavaju nikakvo poređenje sa egipatskom Knjigom mrtvih. a zbog šiljatih ušiju na konja. 653 i dalje. žrtvovanih određenim bogovima. § 217). podseća na hijenu. arch. str. Počev od IV veka na slikama u grobovima počinje da se prikazuje Donji svet »koji se razlikuje od grčkog. Šarun bi je potom otpratio u Donji svet. slike prikazuju jednu kompletnu demonologiju koja nije grčkog porekla. Prema hrišćanskom piscu Arnobiju (IV vek): »U njihovim Libri Acherontici. de Ruyt. to jest. 62). Glavna ličnost. Međutim. .4S S druge strane. Govorilo se o pesimizmu Etruraca. na drugome svetu ga dočekuje grupa ljudi. možda njegovi preci. učiniti njihove duše božanskim. ali je inspirisan njime: umrli putuje. démon étrusque de la mort. istorijski. uprkos grčkom imenu. narodima i državama. IV. U svakom slučaju. 44 F. koja se nazivaju animales da bi se naznačilo njihovo poreklo (Aen.

kratko vreme posle proterivanja poslednjeg etrurskog kralja i proglašenja Republike. od njegovog osnivanja. Cerera označava personifikaciju »napretka«. njihovi metodi proricanja budućnosti. sadržavalo je izvesne elemente razuzdanosti: u procesiji su nošeni falusi i najčestitije gospe morale su ih javno kititi vencima. 9). Još u VI veku. kao i specifičan karakter obreda prilikom svetkovanja Cerealija (19. veština orijentisanja. čije je ime 45 Prema predanju. marta). Svetilište. Ali. dei. Rimu su bili poznati grčki bogovi. »Liber et liberi«. Dionis (Bah) i Persefona (Prozerpina). aprila).RIMSKA RELIGIJA 109 Sve u svemu. postaje izuzetno veliki (vidi dalje. Dumézil. Venera. trijada Cerera. prestiž Libera. dok je bio pod etrurskom prevlašću. par Liber—Libera podsticao je rađanje i sveopštu plodnost. godine. »oslobađajući« seme za vreme seksualnog čina (isto. ukazuje na arhaičnost boginje. Međutim. altération d' un culte latin par le mythe grec« (= Croyances et rites dans la Rome antique). Liber i Libera asimilovana je (interpretatio graeca!) trojstvom Demetra. aei. hram je nastao kao rezultat prvog konsultovanja Sibilskih knjiga. no reč je o anahronizmu. 48 E. 383. VII. VII. odmah posle proglašenja Republike. uveden »bog-lekar«). Bayet. držani su bestidni govori. koji se sada naziva Bah. u podnožju Aventina. sve to ukazuje na kosmološku strukturu teologije Etruraca i izgleda da objašnjava njihove napore da proniknu u enigmu istorijskog vremena. među prvima je. »Les . dakle. koje je već duže vremena bilo namenjeno poljoprivrednim kultovima. Ugled koji su uživali u Rimu. izmiče nam ono najvažnije u etrurskoj religijskoj misli. zaštitnicima plodnosti. dolazi do brzog asimilovanja grčkih božanstava: Dioskura 499. građenja gradova i svetilišta. itd. 109 i dalje. posebno str. izgleda da je ono izvedeno iz indoevropskog korena *leudh. podignut je. 45 Etimološki. Moguće je da je politika odigrala važnu ulogu u osnivanju kulta namenjenog trima božanstvima. 3). čije je značenje »onaj koji osigurava klijanje i obezbeđuje rod i žetvu«.Céralia'. . 21). Apolona 431 (za vreme kuge. Što se tiče imena Liber. 112). Merkura 495. U nekim mestima Italije svetkovanje ovih božanstava. pripadalo je predstavnicima plebsa. To što je postojao flamen Cerialis. 46 Prema svetom Avgustinu (Civ. J. VII. str. Liberu i Liberi. Vrlo je verovatno da su ova shvatanja doprinela sazrevanju rimske religije. nav. 47 Sa širenjem Dionisovog kulta. Liberalije (17. veoma brzo. hram posvećen jednoj novoj trijadi: Cereri. delo str. (Civ. 168. Krize i katastrofe: od galskog sizerenstva do Drugog punskog rata Godine —496. Benveniste. 47 Up. mesto.

. koji je pao još teže jer su ga pratile mnogobrojne čudne pojave. Junona Regina. da su bogovi već bili pozvani da i sami učestvuju u pljački. a kasnije i osvojio grad Vej (prim. molim da pođeš za nama. bez obzira na njihovo poreklo. u naš grad koji će uskoro biti tvoj i koji će ti posvetiti hram dostojan tvoje veličine. U Rimu. uticajem političkih promena. Sibilske knjige su prepisale kao lek ljudske žrtve: dva Grka i dva Gala bili su živi * Stari etrurski grad (prim. Diktator Kamil** obratio se boginji opsednutih: »A tebe. nisu ni znali da žive svoj poslednji dan . pa čak i sa žrtvovanjem ljudi. Veze s grčkim svetom opet su uspostavljene. neuobičajenim procesijama i ceremonijama. Kao i Egipćani. 21. Senat je preduzeo spasonosne mere: otpočelo se sa prinošenjem žrtava. § 30). njihova sopstvena božanstva već bila napustila. pobednicima. Slični procesi karakterišu i asimilaciju latinskih i italskih božanstava. Rim je pozvao u pomoć sve bogove. tradicionalne verske institucije će biti pod.« Invazija Kelta u prvoj četvrtini IV veka prekinula je veze s helenizmom. Pred k r a j III veka. Rim je bio najmoćnija država u Italiji. Drugi punski rat ugrozio i sam opstanak rimske države. ponekad dosta izrazitim. Galskog sizerenstva Rim i Italija su se oslobodili tek posle pobede kod Sentinuma (~295).« Vejani »nisu ni znali da su ih. Dijana je preuzeta od Albanjana i docnije pripojena Artemidi. Rimljani su posle spaljivanja grada potpuno izgubili veru u svoju istorijsku sudbinu.* bila je ceremonijalno pozvana da se nastani u Rimu. lustracijama. Za jedan narod koji je bio svikao da u svakom istorijskom događaju pronalazi božansku epifaniju. 3—22) Tit Livije opisuje t a j ritualni evocatio. nakon upada Hiksa (up. godine) bio u tolikoj meri opustošen da su mnogi pomišljali kako bi trebalo napustiti ruševine i preći u Vej. kao i incest što su počinile dve vestalke. U čuvenom odeljku svoje knjige (V. neznatno kasnije. Katastrofalni poraz kod Kana (~216). U skladu sa uputstvima iz Sibilskih knjiga. Kada je. Haruspici i Sibilske knjige otkrili su da uzroci vojnih poraza leže u grehovima ritualnog reda. uz pomoć čarolija napadača.). ** Opsedao. Godine ~396. boginja zaštitnica Veja. a da su ostali. ali struktura boginje je kasnije izmenjena pod uticajem legende o Troji.).110 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i prvobitno označavalo magičnu lepotu. Junona Regina. već počeli da bacaju poglede ka hramovima i novim boravištima koja su ih očekivala kod neprijatelja: ukratko. prev. . Rim je (oko ~390. religija je pretrpela duboke promene. a Rimljani su nastavili sa svojom osvajačkom politikom.. Otada pa nadalje. naterao je Senat da pošalje Fabija Piktora da potraži savet od proročišta u Delfima. bila je identifikovana s grčkom Afroditom. vojne pobede ili porazi bili su puni religijskih značenja. koja si danas naklonjena Veju. prev. zavetima prizvani iz njihovog grada.

brižljivo propisao pravila obrednih manifestacija. 178 i dalje. Veliku m a j k u iz Pesinunta (Tit Livije. No. Do invazije istočnjačkih kultova dolazi tek posle više od jednog veka. posledice ova dva rata. Kserks je. prisustvo sveštenika evnuha. Pored toga. 50 Ne treba zaboraviti da. Senat je stoga. Senat je dao saglasnost za formiranje sodalicija koje su okupljale isključivo pripadnike aristokratije. kao i mnogobrojni 48 Godine ~ 226.. 51 Up. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Rimskim građanima je bilo zabranjeno da prinose žrtve Kibeli prema anadolskom ritualu. 49 Da bi sebi osigurao pobedu. XXIX 10 i dalje). Ipak. Jedna rimska eskadra prenela je iz Pergama slavni crni kamen koji je simbolično predstavljao boginju.RIMSKA RELIGIJA 111 zakopani (Tit Livije. uvođenje prvog azijskog božanstva u rimsku religiju bilo je delo aristokrata. poznato je da je Temistokle. Rimljani uvode prvo azijsko božanstvo. Rom. kada je ukrcao vojsku na brodove i pošao na Grčku. 83). Žrtve su se mogle prinositi isključivo unutar hrama. O ovoj mitsko-ritualnoj temi vid. str. da bi se otklonila opasnost od galske invazije.48 Vrlo je verovatno da je posredi jedan obred arhaične strukture: bilo je to »kreativno ubijanje«. god.. posle konsultovanja Sibilskih knjiga. Kibela je potom ostavljena u svome hramu na Palatinu. a procesija je obavljana samo jedanput godišnje kada je sveti kamen (betil) nošen na kupanje. godine ~204. nisu se mogle izbeći. 50 Međutim. U svakom slučaju.. a sledeći jednu sugestiju iz Sibilskih knjiga. 49 Najzad. Osoblje u hramu svedeno je na jednog sveštenika. nikako nisu odgovarali rimskoj strogosti. njega je kontrolisao jedan gradski sveštenik. posle velikih patnji i strahota Drugog punskog rata. . de la religion romaine. uoči bitke kod Salamine. kao i sjajne konačne pobede. S jedne strane. Eliade. Svečano dočekana u Ostiji. Patriciji su smatrali da je Rim pozvan da odigra značajnu ulogu na istoku. 154. prineo na žrtvu tri mlada zarobljenika (Plutarh. bez oklevanja. Senat je zabranio prinošenje ljudi na žrtvu . 57. Kibela više nije bila strana boginja. godine ~205—204. zahvaljujući legendi o Eneju. Vita. naredio da se devet dečaka i devet devojčica živi sahrane. njihova glavna funkcija se svodila na priređivanje gozbi u slavu Kibele. Histoire. za Rim su azijska božanstva postala dvaput privlačnija. Quest. III. u Rimu su se koncentrisali strani robovi. Što se tiče rimskog državnog kulta.9 7 . živi pokopani par Grka i jedan Gal (Plutarh. još dugo je Kibela predstavljala izuzetak. uoči pobede nad Hanibalom. str. XIII). Jean Bayet. opet su.. 6). U k r a j n j o j liniji. 4). jednu sveštenicu i njihove pomoćnike. Them. Marcellus. orgijastički karakter kulta i. još više. sledeći proročanstvo. XXII. Slične žrtve prinošene su i krajem II veka (Plutarh. Ali ovde se opet nailazi na specifičnu rimsku ambivalentnost: istovremeno. Kibelu. ali te funkcije nisu mogli obavljati ni Rimljani ni njihovi robovi. 51 Međutim. potreban da se strani kultovi drže pod kontrolom i strah da se ne izgubi korist od njih.

neka vidovita sveštenica. izgovarali su reči predskazanja. a potom ih izvlačile sve u plamenu. preko tajnih udruženja koja su izmicala kontroli države.. Dionisov kult se veoma raširio po mediteranskim zemljama. uvela je u Rimu jedan tajni kult. u anadolskom svetkovanju Kibele. Pristalice. 13. str. žene. To je bio razlog zbog kojeg je Senat zabranio učešće rimskih građana. pojedini delovi stanovništva postepeno su napuštali tradicionalnu religiju. trčale su ka Tibru »mašući užarenim bakljama« koje su potapale u vodu. 13). »jer se živi sumpor mešao s krečom«. koja je ograničena na svega pet učesnika. kao i njegov orgijastički karakter. sve više dolazi do izražaja potreba za jednim ličnim religijskim iskustvom.000. bili su optuženi za brojne zločine: ne samo da su polagali zakletvu da nikome ništa neće reći. uređen prema njenim sopstvenim pravilima. ukazuju na politički karakter procesa. jedino je rimskim građanima bilo zabranjeno da u njemu učestvuju. vlasti su. Posle jedne prijave koju je konzul odmah obnarodovao. to jest. za svaku Bahovu svetkovinu. Svetkovanje kulta obavljalo se u najstrožoj tajnosti. Posledica rimske dominacije nad Velikom Grčkom bilo je formiran j e brojnih ezoteričnih društava na poluostrvu. koji je u sebi sadržavao izvesne obrede slične onim u Misterijama. istraga je otkrila razmere kulta. Adrien Brühl. smatrajući da su ona u stanju da organizuju zaveru i pokušaju da izvrše državni udar. Vlasti su proglasile tajna društva opasnim. Liber Pater.112 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i begunci iz svih krajeva Italije. S druge strane. »raspuštenih kosa. 52 Neke od optužbi podsećaju na obrasce koji su docnije korišćeni u procesima protiv jeretika i veštica. Jasno je da ovim Bahov kult nije bio u potpunosti ukinut. Počev od IV veka. u Rimu. Zapravo. čineći nekontrolisane pokrete. Prema Titu Liviju (XXXIX. sa iznenađenjem i gnušanjem. 12). Za iscrpniju analizu teksta Tita Livija i Senata i Konzulata iz 186. drugim recima. 62 . kao i surovost represije (nekoliko hiljada pogubljenja širom zemlje). već su upražnjavali i pederastiju i uz to organizovali ubistva da bi se dokopali bogatstva. njih preko 7. pa čak i njihovih robova. 82—116. pre svega u Kampanji. štaviše. 39. vid. 13. naročito u helenističkoj epohi (§206). kao i u drugim mediteranskim zemljama. kao bahantkinje«. Godine ~186. otkrile u samom Rimu svetkovanje bahanalija. poreklom iz Kampanje. Brzina i strogost s kojima je istraga sprovedena. morala se dobiti Ćak su ih optuživali da su na stravičan način uklanjali sve one koji su odbijali da im se pridruže u njihovim zločinačkim i gnusnim delima (ibid. u vezi sa bahanalijama. noćnih »orgijastičkih misterija«. unezvereni ljudi. Do takvog verskog iskustva moglo se doći pre svega posredstvom konventikula i zatvorenih društava tipa »posvećenih u Misterije«.

7 . represija. Sva zdanja i svi kultni predmeti bili su uništeni. sem onih koji su sadržali »neku svetinju«. Sve ove panične mere pokazuju koliko je Senat bio podozriv prema verskim udruženjima koja su izmicala njegovoj kontroli.RIMSKA RELIGIJA 113 dozvola od Senata. koja je ovom prilikom primenjena. Bahanalije nisu nikada smele da nadjačaju Senat i Konzulat. poslužila je tri veka kasnije kao uzor za proganjanje hrišćana.

Prilikom prvih seoba (između X i IX veka). godine. i ~600. pa do pljačke Apolonovog svetilišta u Delfima ~279. dospeli su u Francusku. koje su prenosili Kimeri (poreklom s Crnog mora). Moguće je da su te promene bile rezultat iranskih kulturnih uticaja.1 koja se razvijala u centralnoj Evropi između ~1300. kulture »polja urni« (Urnfield). kao što ćemo videti docnije. GERMANI. koristili su bronzu i spaljivali svoje mrtve. godine. Između ~700. nad kojom je potom bila podignuta humka. godine). poznatog kao Latensko* doba. * Prema arheološkom lokalitetu Laten u Švajcarskoj (prim. i ~700. umetnička kreativnost keltskog duha dostiže svoj vrhunac. Ocenjeno je da iskopan zlatni nakit i mnogobrojni metalni predmeti »služe na čast varvarskom svetu 1 Nazvana tako zato što su mrtve najpre spaljivali. na šta dovoljno ukazuju razlike u nogrebnim obredima. Kelti su nasledili jednu izuzetno bogatu i kreativnu protoistoriju. već su zajedno s oružjem i drugim dragocenostima polagana u kočije s četiri točka i tako sahranjivana u grobnicu. arheološki podaci od izuzetnog značaja za razumevanje keltske religije. godine. Španiju i Veliku Britaniju. Tela mrtvih (bar tela starešina) nisu više spaljivana. Međutim. prev. u centralnoj Evropi počinje da se širi upotreba gvožđa. Halštatska kultura koju karakteriše izrazito socijalno raslojavanje. oni su sve više slabili. Veoma je verovatno da su najstariji Kelti tvorci tzv. bavili se poljoprivredom.) . Oko ~500. to je tzv. TRAČANI I GETI 169. Postojanost preistorijskih elemenata Uticaj Kelta u staroj istoriji Evrope t r a j a o je m a n j e od dva veka: od osvajanja severne Italije u V veku (Rim je napadnut ~ 390.XXI POGLAVLJE KELTI. U tom periodu je nastala keltska vojna aristokrati]a. Oni su stanovali po selima. za vreme drugog gvozdenog doba. Posle toga. istorijska sudbina Kelta je zapečaćena: našavši se izloženi nadiranju germanskih plemena s jedne strane i pritisku Rima s druge strane. godine. a potom njihove urne pokopavali na grobljima. Stoga su.

s jedne strane. str. glave isklesane od kamena. nav. 62 i dalje. 3 Stuart Piggot. 101 i dalje. Hatt. 401—402. ponekad su bili ispunjeni zlatnim i srebrnim predmetima polaganim u bogato ukrašene obredne posude. 2 S obzirom na nedostatak pisanih izvora. e. a s druge. postavljane raznovrsne žrtve.. 339 i dalje. na kontinuitet izvesnih centralnih religijskih ideja. si. TRACANI I GETI 115 i predstavljaju značajan. str. arheološki dokumenti koji svedoče o religiji ovog naroda dobijaju neocenjivu vrednost. veličanje »odsečene glave« igra značajnu ulogu. str. 299. Anne Ross. arheološka otkrića ukazuju. Za Kelte je lobanja predstavljala savršeno stecište svete snage božanskog porekla. Zahvaljujući iskopavanjima. The Druids. nepoznatog porekla. Sve u svemu.KELTI. str. Le Yoga. Les Celtes et les Gallo-Romains. Ancient Europe. 8* . 5 Prvobitnu magijsko-religijsku vrednost »odsečene glave« docnije su još uvećala verovanja koja su u lobanji lokalizovala prvi izvor semen virile. a koji je u više azijskih kultura preživeo sve do XIX veka. još su stari autori pisali o ritualnom obeležavanju svetih mesta i o simbolizmu »Središta sveta«. pa do srednjeg veka. da su u obredne bunare.) Podjednako je važan i doprinos koji daje arheologija u pogledu rasprostranjenosti i kontinualnosti kulta lobanja. Pagan Celtic Britain. 25—86 i bakroreze 1—23. isti. kao i sedište »duha«. kao i u keltskom folkloru. na dubini od dva do tri metra. to jest. Le Chamanisme. a na istu temu nailazimo i u irskoj mitologiji. reč je o kultu čiji koren zadire u preistoriju. uprkos zabrani crkve. GERMANI. Otkako su u Jorkširu otkriveni cilindri od krečnjaka ukrašeni stilizovanim ljudskim glavama. Neki od ovih bunara potiču iz drugog milenijuma pre n. lobanje i prikazi »odsečenih glava« pronađeni su na svim područjima koje su naseljavala keltska plemena. od protoistorije. na arhaičnost keltske kulture. ove obredne jame su obezbeđivale vezu s božanstvima podzemnog sveta. str. iako po obimu mali doprinos Kelta evropskoj kulturi«. danas se zna da su Kelti neobično poštovali sakralni prostor. izbor reprodukcija u knjizi J. 3 (Sećanje na te bunare koji su povezani s drugim svetom i na zakopano blago može se naći u srednjovekovnim legendama.) Iskopavanja takođe pokazuju. A na religijski značaj lobanja ukazuju još klasični autori. Baš kao grčki brothros ili rimski mundus. (Kao što ćemo videti. 215 i dalje. Otkrivene su lobanje poredane u niše ili ugrađene u zidove svetilišta. tako i u britanskom i irskom folkloru. 35. čija je starost varirala od XVIII veka pre Hrista pa sve do srednjeg veka. str. delo. 4 Vid. kako u srednjovekovnim legendama. 4 U svakom slučaju. J. str. 2 Anne Ross. 5 Up. sveta mesta koja su se u skladu sa strogo određenim pravilima nalazila oko oltara na kojem su prinošene žrtve. bogatstvo i pobedu u isti mah. kao i bezbroj duboreza sa ovim motivom. Vid. 97—164. koja je vlasnika štitila od svakog zla i obezbeđivala mu zdravlje.

207. na prvom mestu irskih tekstova nastalih između VI i VIII veka. važnosti barda i njihovih veza s Vladaocima. a prozodija je slična sanskritskoj i hititskoj. većim delom iz galsko-rimske epohe. a u Indiji sve do danas. reference kod Dilona. . 8 Vid. 6 Baš kao i brahmani. 52 i dalje. str. str. druidi i brahmani su sačuvali indoevropske običaje koji su se u galskom svetu održali do XVIII veka. Celt and Aryan. Stari irski zakoni su bili izraženi u stihovima. Binchy. str. 221 i dalje. up. Wagner. ali isto tako i epskih predanja i folklora koji su se u Irskoj sačuvali sve do kraja XIX veka. i svuda. Indoevropsko nasleđe Na arhaičnost keltske kulture ukazuju i drugi tekstovi. 9 G. 170. § 172). 247. magijsko-religijske vrednosti istine. ne raspolažemo nijednim tekstom o religiji kontinentalnih Kelta u redakciji nekog od autohtonih. str. Proučavajući irske i indijske pogrebne običaje. ostrvski Kelti. »o fragmentima zajedničkog nasleđa iz II milenijuma«. reč je. Začuđujuća kontinualnost kulture koju obelod a n j u j e arheologija omogućuje istoričaru keltske religije korišćenje poznijih izvora. str. pre svega u dijaloge. 6 i dalje. »The Archaism of Irish Tradition«. str. »Studies in the Origins of Early Celtic Tradition«. 8 umetanje delova u stihovima u epsku narativnu prozu. E. »The Court Poet in Medieval Ireland«. up. 7 Setimo se i drugih primera indo-keltskog paralelizma: posta kao načina da se sudskom zahtevu prida veći značaj. str. 99 i dalje. Vid. »The Archaism«. koji navodi Dillon. Dumézil. 7 D. A. kako bi se lakše upamtili. J. već katkad i u načinu izražavanja. Servius et la Fortune. U Irskoj se i danas mogu naći mnoge ideje i običaji stare Indije. Caerwyn Williams.116 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Mnoge od tih ideja i običaja predstavljaju staru religijsku zaostavštinu neolita. 246. 88. takođe Celt and Aryan. Nasuprot tome. Der Totenkult in Irland. 9 Zbog ritualne zabrane pisanja. Ističemo da se isto tako mogu naći analogije i sa sumero-akadskim svetom i da se te analogije mogu objasniti vezama Indoevropljana s antičkim narodima na Bliskom istoku. str. »The Archaism«. H. Paralelizam između irskih i indijskih sudskih ugovora ne ogleda se samo u njihovoj formi i tehnici. Hans Hartman (Hans Hartmann) procenjuje da je struktura irskog mentaliteta bliža staroj Indiji nego mentalitetu Engleske ili Nemačke. i svuda. ali njih su Kelti veoma rano asimilovali i delom pripojili teološkom sistemu koji su nasledili od svojih indoevropskih predaka. up. druidi su memoriji pridavali izuzetno veliki značaj (np. Prema Majlsu Dilonu (Myles Dillon). kao što kaže Stjuart Pigot (Stuart Piggot). 247. str. takođe. »The Linguistic and Historical Value of the Irish Law Tracts«. od istog autora. Naši jedini izvori su nekoliko opisa grčko-latinskih pisaca i brojni spomenici u obliku ljudskih figura. 253 i dalje. koncentrisani u 6 The Druids. Vid.

koja odražava dobro poznatu indoevropsku ideologiju (§ 63). radikalno. 11. str. koju predstavlja »narod«. pošto nam je mitologija kontinentalnih Kelta nepoznata. slobodne ljude (airig). Apolon progoni bolesti. stvorili su veoma obimnu epsku literaturu. otkriva se u Irskoj odmah po prelasku u hrišćanstvo: društvo kojim vlada rig (fonetski ekvivalent sanskritskog rad. Međutim. Dumézil. E. Irski dokumenti često potvrđuju podatke koje d a j u klasični autori. koji se definišu kao vlasnici krava (bo)«. predstavljali bogove koji objedinjuju prve dve funkcije. No. vojnu aristokratiju (flaith. u Što se tiče trojne indoevropske ideologije. 157 i dalje. zajedničko indo-iranskim i italo-keltskim društvima« može objasniti »postojanjem moćnih svešteničkih bratstava koja su čuvala i negovaia svete tradicije s formalističkom strogošću« . a Mars upravlja ratom« (De bello Gallico. dok je treću predstavljao narod Fomore. Jupitera i Minervu. to jest. 17). Mnogo se raspravljalo o autentičnosti. smatraju ga vodičem putnika i onim koji najviše može da pomogne u sticanju novca i u trgovini. Up. str. Jupiterovo carstvo je na nebesima. La religion str. U n j e m u oni vide pronalazača svih veština. Ista takva trojna podela društva. Mythe et Épopée. lat. pisao je konzul. mi znamo veoma malo o G. »bo-airig. 12 Cezar prikazuje keltski panteon u stilu intervretatio romana. ona se može uočiti i na listi bogova koju prenosi Cezar. što doslovno znači »vlast« i predstavlja tačno fonetski ekvivalent sanskritskog kšatra) i stočare. Minerva uči radu i zanatima. L'idéologie tripartie des Indo-Européens. on je već bio prokonzul Cisalpinskoj Galiji. istorizovana. . u stvari. 11 10 Dumézil. Cezar je prilično dobro poznavao keltske običaje i verovanja. deli se na klasu druida. 289. obožavaju Apolona. reg). VI. smatran starosedeocima ostrva. Marsa. ova literatura dobrim delom predstavlja nastavak prehrišćanske mitske tradicije. »jeste Merkur. zemlji Gala i naročito u Irskoj. TRAČANI I GETI 117 Kaledoniji (Škotskoj). idalje. GERMANI. U svome delu De bello Gallico (VI. 10. ona je opstala u irskoj tradiciji. Benveniste. Pre nego što je otpočeo svoj pohod na Transalpinsku Galiju. Cezar tvrdi da Gali imaju dve privilegovane klase — druide i plemiće — i treću. Le vocabulaire des institutions indo-européennes. n. potlačenu. isto to važi i za bogati irski folklor. str. 13). Pored njega.10 Kasnije ćemo imati prilike da ukažemo i na druge ostatke indoevropskog religijskog sistema kod Kelta. 38. II. O tim božanstvima imaju gotovo istu predstavu kao i ostali narodi. Uprkos činjenici da je pisana posle prelaska u hrišćanstvo. pa samim tim i o vrednosti ove rimske interpretacije galskog panteona. »Bog kojeg oni najviše poštuju«. I. Vandrijeova (Vendryes) razmatranja. 12 Up. Za sada ističemo samo to da se »ovo nasleđe. žorž Dimezil i Jan de Vris (Jan de Vries) su pokazali da su vladari legendarnog naroda Tuata De Danan (Tuatha De Dannan). des Celtes. Njegovih kipova ima najviše. Jan de Vries.KELTI.

18 J. već daleko od grada. ali štiti ratnike. da t a j keltski Jupiter.118 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i bogovima koje pominje Cezar. 16 13 Vid. Veoma je čudno da on ne postavlja »Jupitera« na čelo svoje liste. Njegovo galsko ime nam je nepoznato. kojih je pronađeno najviše na prostoru između Rajne. magijsko-spiritualne sposobnosti i u tome leži objašnjenje činjenice da je izjednačavan s Merkurom-Hermesom.« . Njegovo ime nose mnogi gradovi (npr. to jest. delo. a da obelisk simbolizuje axis mundi. ciklus od četiri godišnja doba. Točak s četiri žbice predstavljao je godinu. S druge strane. ali i kao izvanrednog pesnika i mitskog pretka jednog značajnog plemena. Odmah se može primetiti da oni ne slave vojnu pobedu. delo. nav. gospodari godinom. 14 Up. ovaj keltski Jupiter se dosta često prikazuje s točkom. str. štaviše. vid. str. kao što dobro zaključuje Verner Miler (Werner Miiller). 46 i dalje. 45 i dalje. U istoriji religija. 62. §§ 48 i dalje). kao i skoro 500 natpisa. n a j m a n j e četiri veka. Ali mnogobrojni obelisci. taj fenomen se može uočiti svuda. Oni nisu podignuti u forumu ili na ulicama. Lugdunom=Lion). annus je takođe prikazivana kao točak s četiri ili dvanaest žbica koji nosi neko božansko biće. 15 Jan de Vries. delo. isto kao i barde i čarobnjake. reprodukcije nekih od crteža koje daje Miler. Mozela i Saone. U srednjem veku. na antičkom Bliskom istoku (up. Naime. kao obelisci Trajana i Marka Aurelija. Irski tekstovi prikazuju Luga kao vojnog zapovednika koji na bojnom polju koristi svoju magijsku moć. 52 i dalje. zvani »džinovski Jupiter«. doista. a koje su podizala i neka germanska plemena. str. ali verovatno je Lug. ovaj bog igra važnu ulogu kod ostrvskih Kelta. indikacije Venera Milera u: Die Jupitergigantensäulen und ihre Verwandten. u vedskoj Indiji (§ 62). pre svega simbolizma Vrhovnog nebeskog bića. mediteranskim uticajima. nebeski bog i kosmokrata. 15 Arheologija potvrđuje konzulov iskaz u vezi s popularnošću »Merkura«: pronađeno je preko 200 njegovih kipova i bareljefa. 13 točak je. Karakterišu ga. Iz toga se može zaključiti da Lug predstavlja magijski i vojni aspekt vrhovne vlasti: on je žestok i neustrašiv. kao i kod starih Germana (§ 176). 14 Iz svega toga sledi. irski tekstovi govore o »dobrome bogu« Dagdi i smatra se da njega treba identifikovati s galskim bogom kojeg Cezar opisuje teonimom »Jupiter«. Te osobine ga čine sličnim Vodan-Odinu kojeg Tacit takođe poistovećuje s Merkurom. Verovatno da je veliki keltski nebeski bog izgubio svoj primat kod gradskog stanovništva izloženog. de Vries. predstavljaju nastavak arhajskog simbolizma. str. primere koje navodi Miler. str. 51. igrao važnu ulogu kod Kelta. baš kao i Odin-Vodana (§ 175). dodaje: »No ne treba zaboraviti da se prilikom ove asimilacije vodilo računa samo o jednom aspektu njegove izuzetno složene ličnosti. nav. što zajedno s činjenicom da je svetkovan u Irskoj ukazuje na to da je ovaj bog bio poznat u svim keltskim zemljama. u keltskom jeziku se za »godinu« i »točak« koristi ista reč. nav.

zasipajući ga hvalama«. Mada su bili tako slabo vezani. a l'Ogmios de Dürer«. str. »jer je Herkul mnogo jači« (Discours. Prema grčkom istoričaru Lukijanu iz Samosate (II vek posle Hr. Ovaj tekst je izazvao protivurečne interpretacije. moglo bi se reći da on objedinjuje ratničku snagu s »naukom« odinskog tipa. »majstora vezivanja« [F. 17). Lucije je video jednu sliku ovog boga: bio je to ćelavi starac. J. Kada se uzmu u obzir i druge informacije. S druge strane. de Vris). već su ga pratili »veseli i razdragani. dobij a se dosta složena struktura ovog boga. Katuriks. VI. 17 . smežurane kože. čije je galsko ime takođe nepoznato. no epiteti u natpisima uglavnom d a j u potvrdu isceliteljskog karaktera ovog boga. str. borac bez straha i mane. de Vris. »Moćni«. proširivši tako svoju funkciju pratioca duša u podzemni svet. prema Cezarovom pisanju (De bello Gallico. Njegovo ime se pominje zajedno sa imenom Grobniua (Grobniu). 1—7). Verovatno je keltski »Mars« prisvojio neke specifične atribute boga Vladaoca i čarobnjaka. Isto se može reći i za preko stotinu natpisa posvećenih Herkulu. Neki čovek iz tog k r a j a objasnio mu je sliku: oni. 216 i dalje. a sve ostalo bacali su na jednu gomilu«. oni su mu prinosili na žrtvu živi plen.KELTI. Neki nadimci su nerazumljivi. ne pripisuju govorničku veštinu Hermesu. GERMANI. le Ru (Le Roux)]. nav. Cezar prikazuje »Apolona« kao boga-lekara. Kamulus. kao i s družinom Einherjar koja je išla za Odin-Vodanom (J. Gali »pred bitku zavetovali sve što u borbi steknu: posle bitke. delo. Njegovo galsko ime je nepoznato. kao Grci. »Kralj sveta«. Što se tiče »Minerve«.) U irskoj epici. Ogmiosu odgovara bog Ogma. oni jedino pokazuju da je bog rata postojao. Odin delimično istisnuo boga rata. naprotiv. Kelti. »Le Dieu celtique aux liens: de l'Ogmios de Lucien. (Videćemo u § 175 da je kod Germana. Njega. »Kralj bitke«. već Herkulu. pominju se nazivi: Albioris. dakle. irski tekstovi govore o Dijankeht (Diancecht) koji je oživeo i iziečio Tauta De Danana. štaviše. U mnogobrojnim zavetnim natpisima upućenim Marsu. baš kao i natpisi posvećeni Marsu. Segomo. koji je za sobom vukao veliki b r o j ljudi i žena. ali ni oni koji su prevedeni ne obogaćuju mnogo naše znanje. Rigisamos.). Nije poznato keltsko ime galskog boga rata. vezanih za njegov jezik zlatnim i ćilibarskim nitima. boga kovača. S druge strane pronađena je sličnost između Ogmiosa i Varune. 73 i dalje. možemo smatrati predstavnikom onih bogova kojima Dimezil pripisuje »treću funkciju«. oni nisu pokušavali da pobegnu. keltsko ime Herkula bilo je Ogmios. »Vrlo kraljevski«. »Pobednički« itd. njemu se takođe pripisuje i pronalazak pisma zvanog »ogamika«. ali koju Cezar definiše kao boginju veština i zanata (prema tome Neke od tih interpretacija razmatrala je Françoise Le Roux. No. 17 Ljudi vezani nitima poređeni su s Marutima koji su pratili Indru. TRAČANI I GETI 119 Marsu su. Hercule. on se priziva i u jednoj staroj formuli egzorcizma.

kovača i lekara. Za K. poređenje s predanjima ostrvskih Kelta. Ramnua (C. 171. 444—46). prenosi nam pesnik Lukan. koji nema veze s Teutatesom. Zwicker. ili jednog ciklusa vladavina. za Taranisa — »koji upravlja bitkama i predstavlja najvećeg boga na nebu« — ljudi su spaljivani u lutkama načinjenim od drveta. najvećim delom predstavljaju opisane ili topografske epitete. prerušen Cezarovom interpretatio romana. I. Ramnoux). 75). prinete na kraju jedne vladavine. Više ratnika korača ka sudu. Reč je svakako o jednom ritualu koji u sebi sadrži ljudsku žrtvu. Jan de Vris (nav. jedan čovek bi bio udavljen u buretu. 217. prikriva jednu religijsku realnost do koje se može dopreti. u I v. str. kao i natpisa iz galsko-rimskog perioda. str. koji se u užarenoj kući davi u kaci u koju je bio skočio da bi izbegao požar. ćerkom Dagde i zaštitnicom pesnika. Fontes historiae religionis Celticae. žrtva bi bila obešena o drvo. ali samo delimično. 19 ) Od XVIII veka ime Teutates je prevođeno sa »Otac 18 Commenta Bernensia. . pa onda zaklana. w M. up. Jedinu informaciju o galskim nazivima bogova. no njegove glose su kontradiktorne. 55) misli da je možda u pitanju obred posvećenja. Da li je moguće rekonstruisati keltski panteon? Panteon. L.120 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i n j o j pripada treća funkcija). pridavane bogovima koji su sačinjavali panteon: pojedini naučnici su pogrešno smatrali da oni označavaju autonomna božanstva. omogućavale su regeneraciju proteklog vremena (u stvari. žrtvovanje se poklapalo s određenim kalendarskim datumima). Što se tiče teonima otkrivenih na spomenicima. Komentar ipak daje precizne informacije o vrsti žrtve koja je prinošena svakome od ovih bogova: za Teutatesa. vide se konjanici koji se udaljavaju. Autentičnost ovih imena potvrđuju galsko-rimski natpisi koji pominju Ezusa. 51 i dalje. oni. Taranuknusa (Taranucnuš) (ili Jupitera Taranukusa) i Marsa Tutatisa (Toutatis). Autor jednog srednjovekovnog komentara 1 8 pokušao je da ih rastumači. I. Dieux et Héros des Celtes (str. kao i Taranisov oltar koji je podjednako surov kao i oltar skitske Dijane« (Pharsalia. za Ezusa. ove žrtve. Sjested (Sjoestedt) navodi neke odgovarajuće primere s kontinenta. »La morte sacrificielle du Roi«. koje je reprodukovao J. (Irska epska poezija u više navrata obrađuje temu kralja. str. iznad njih. delo. n j u su izjednačavali s boginjom Brigancijom (Brigantia). Jedna od slika na kotlu iz Gundestrupa prikazuje osobu sa ogrtačem kako gura ljudsku žrtvu okrenutu naglavačke u neki sud. On pominje one »koji strašnom žrtvom umiruju okrutnog Teutatesa i strašnog Ezusa (Esus) na žrtvenicima divljaka. posle Hrista.

a drugom. za J. kao što smo videli (§ 5). sa ušima i rogovima jelena. 24 Poznato je da su ikonografija i religijski simbolizam jelena arhajski. 90. koji. u istom smislu Duval. J. de Vris mu pripisuje koren *eis. »grmljavina«. Les Dieux de la Gaule. zahvaljujući mitologiji koja se krije u predanjima ostrvskih Kelta. Kasniji oblik njegovog imena. delo. Taranis«. str. strast« (nav. 22 Bareljefi na dva oltara prikazuju Ezusa kako udara po drvetu. U Val Kamoniki je pronađen reljef iz IV veka pre Hr. blizak je germanskom bogu Donaru. U izvesnim slučajevima. str. otprilike. 20 Što se tiče Taranisa.. baš zbog konzervativnog smera kojim se odlikuje religijski duh Kelta. up. . Ross. J. »Teutates. Bog je sigurno imao važnu ulogu u životu plemena. prirodno. oko n j e su divlje životinje i jedan veoma lep jelen. 51 i dalje. de Vrisa »on je mogao biti koliko neki Merkur. 29 i dalje (bog rata). str. to navodi na pomisao o prinošenju žrtve vešanjem. Zato je verovatno da su obelisci »džinovskog Jupitera« bili posvećeni Taranisu »Gromovniku«. str. Kernunos bi se mogao uvrstiti u onu grupu bogova koji predstavljaju »Gospodare divljih životinja«. 21 Poput Donara i on je bio izjednačen s Jupiterom. značenje njegovog imena je jasno: koren mu je *taran. Teonim Ezus može se naći u vlastitim imenima. »Veliki mag« ili »Gospodar životinja« iz pećine Tri brata. toliko i neki Mars« (str. 34—35. Ros.«.«. str. 24 A. Prema tome. povezuje sa scenom prikazanom na kotlu iz Gandestrupa: osoba s jelenskim rogovima sedi na način koji je brzopleto nazvan »Budina poza«. ne znamo ništa određeno. 97 i dalje (ne mnogo ubedljiv). 104 i dalje. takođe je imao glavu jelena s velikim rogovima. Reljefi. znači »energija. možda ćelavog čoveka. 23 U stvari. Jan de Vris smatra da bi se galski bog Ezus mogao uporediti sa skandinavskim Odinom.. ratnika i mirotvorca«. 183. GERMANI.. H. Birkhan. ali je obavljao još mnoge dužnosti. koji prikazuje boga s jelenskim rogovima i rogatu zmiju. Germanen und Kelten. Podsetimo se jednog veoma poznatog primera: bareljefa koji se zove Kernunos (Cernunnos) i koji prikazuje vremešnog. nav. rezultati takvih analiza su često nejasni. str. zmiju s glavom ovna. str. I. ali mu je etimologija neodređena. str. »Essai sur l'evolution de la religion gauloise«.KELTI. 21 Up. Esus. 22 J. Slične slike su pronađene i u Velikoj Britaniji. str. starome bogu keltskog neba. No. 50. takođe Hatt. držeći jednom rukom ogrlicu. Međutim. »Essai. up. 310 i dalje. 25 Vid. bilo je moguće utvrditi njihovu strukturu i otkriti njihovu religijsku funkciju. Les dieux de la Gaule. 23 Nav. 106). legende koje navodi A. 25 20 Duval. delo. Tanaros. On se odmah. 108. »Teutates. 313 i dalje. str. 53). Hat (Hatt) mu pripisuje »dvostruko lice. ikonografija i natpisi otkrili su imena i likove i drugih galsko-rimskih božanstava. upravljao je ratovima. str. TRAČANI I GETI 121 plemena«. delo. itd. ako ništa drugo.

povrh svega. a u Galiji. Plastika koja prikazuje Maires et matronae ističe njihove kvalitete boginja plodnosti i materinstva (korpa s voćem. 28 Üp. Na sličnu teškoću se nailazi u pokušaju da se ispitaju arheološki podaci u vezi sa ženskim božanstvima. da bi neko postao irski kralj (Eriu). ona se zvala Dôn.). personifikovanih u ličnostima vladara i jedne boginjine sveštenice. on je i jedan od najizrazitijih simbola plodnosti. religijski simbolizam jelena je izuzetno složen. 27 Up. str.. S jedne strane. tekstovi ostrvskih Kelta d a j u neke značajne pojedinosti. u oblastima u kojima se javlja tokom protoistorijskog perioda. str. »Aspects of the Theme of King and Goddess in Irish Literature«. U njihovoj literaturi t a j mitsko-ritualni scenario predstavlja jednu od najpostojanijih i najviše korišćenih tema. str. deca na grudima ili u krilu itd. Arminius und der Symbolik«. »Siegfried. M Vid. 32 i dalje. Taj hieros gamos je tokom M Up. 42. Jedna od boginja bila je majka svih bogova: u Irskoj. rog obilja. treba se samo setiti duge i teške borbe koju je vodila Crkva protiv ritualnog prerušavanja u jelena (cervulo facere). napomene 66—94. on je najprivlačnija divljač koju love kraljevi i heroji: ubijanje jelena u lovu simbolično je odgovaralo tragičnoj smrti heroja. S druge strane. morao se najpre oženiti boginjom koja je nosila to ime. str. Otto Höfler. Kao što piše Kamij Žiiijan (Camille Jullian). . str. Da bi se shvatio verski značaj jelena (najomiljenije divljači vojne aristokratije!) u narodu. VI. jedini zaključak koji se može izvući jeste da veliki broj pronađenih statua i ex voto potvrđuje njihov značaj. Primer Kernunosa pokazuje koliko je teško tačno protumačiti jedan multivalentni religijski kompleks u nedostatku njegovog specifičnog mitsko-ritualnog konteksta. 30 Verovatno je reč o staroj varijanti mitsko-ritualnog scenarija Bliskog istoka. 29 No. 146 i dalje. O religijskoj ulozi jelena. koji u sebi sadrži obred venčanja boga neba (oluje ili sunca) i Majke Zemlje. Images et Symboles. drugim recima. Birkhan.. 28 Zbog svega toga je verovatno da je Kernunos imao i druge funkcije sem funkcije »Gospodara divljih životinja«. 146 i dalje. Les dieux. 57. »one su možda bile istovremeno anonimna i mirionimna (mnogoznačna) božanstva kojima se ne daje ime i koja imaju stotine epiteta«. De Zàlmoxis à Gengis Khan. De Zàlmoxis. to je bila Danu. suverenitet se mogao ostvariti jedino putem hieros gamosa sa boginjom Zemlje. ali uz to i pogrebna životinja i vodič mrtvih. Proinsias Mac Cana.122 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Međutim. prema navodu Divala (Duval). 454 i dalje. jelen je. str. 2. »Celtic dynastic themes and the Breton Law«. str. zbog periodičnog obnavljanja svojih rogova. 27 pored toga.. vid. 216. H. nap. 26 jedan od simbola neprekidnog stvaranja i obnavljanja (renovatio). 29 Histoire de la Gaule. Rachel Bromwich. od Kine pa sve do zapadne Evrope. Povrh toga. jelen je smatran mitskim pretkom Kelta i Germana.

str. Šreder (Schroder) je prvi skrenuo pažnju na tu ritualnu vedsku epizodu asvamedhe. A. 32 Up. koje su personifikovale boginju zaštitnicu grada Ulstera. »Epona — Rhiannon — Macha«. prev. GERMANI. 3 3 Baš kao i u britanskoj ikonografiji za vreme rimskog perioda. sparivao s jednom belom kobilom. R. Braun (Brown). čim bi on legao k r a j nje. The Origin of the Grail Legend. 34 Da bi se dospelo do trona moralo se spavati s jednom od Maša. ratom. Hubert. »kraljica«) takođe je hipomorfna. mitologija smrti. C. F. Ponekad se boginja pojavljivala kao grozna starica. za koje se smatralo da upravljaju plodnošću. VII: »The Hateful Fée who represents Sovereignity«. do vlasti se dolazilo uz pomoć hieros gamosa između kralja i hipomorfne Terra Mater.). 393 i dalje. kraljica Mab (Medb) je prikazana s velikim brojem ljubavnika. Topographia Hibernica. a bila je poznata još u Indiji iz vremena Brahmana?6 U epu. sudbinom i bogat31 Geraldus Cambriensis. H. običaj da otac prilikom rođenja deteta obavi neke obredne radnje u vezi s rođenjem (prim. a i sprovodnika duša u Donji svet. u domaćoj literaturi preovlađuju boginje-majke grupisane u trijade. 36 Up. Coomaraswamy. ili je pak između dva ili više konja. a to znači da je pripadala svim kraljevima Irske. 34 Gricourt. str. delo. izuzetno lepu devojku. 31 Drugim recima. TRAČANI I GETI 123 određenog perioda obezbeđivao plodnost zemlji i sreću vladavini. Gricourt. 25 i dalje. »Le mythe d'Epona«. meso su dobijali kralj i njegova svita. 35 Mitsko-obredna tema starice koju jedan poljubac pretvara u devojku. A galska boginja Epona (Regina) prikazivana je na spomenicima kako sedi na konju ili stoji ispred njega. pred svojim podanicima. Međutim. itd.* koji je u Evropi uočen samo kod Kelta i Baska (preindoevropska populacija) jasno ukazuje na magijsko-religijsku važnost žene. K. koja bi potom bila ubijena i ispečena. Tumačeno je da Epona predstavlja Boginju Majku. »Ein altirischer Kronungsritus und das indogermanische Rossopfer«. * »Couvade«. 26 i dalje. . Najpoznatije su tri Maše (Macha). starica bi se pretvorila u mladu. 33 J. Ostatak drevnog nasleđa u Irskoj ilustruje obred posvećenja kralja. koji je verovatno baština autohtonog neolitskog stanovništva. up. 35 Izvore je analizirao A. treba dodati i to da je žena u keltskim društvima uživala veliku slobodu kao i značajan religijski i društveni prestiž. heroj je dobijao vlast. Pošto bi je uzeo za ženu. uočena je u britanskim romanima o Gralu. Pored drugih arhajskih običaja (kao što su izvesni pogrebni rituali. No. L. ukazuje na veze Maše i konja. koja bi tražila da spava s mladim herojem. nav. Što se tiče višestrukih funkcija nekih boginja. zabeležen u XII veku: kralj se. Ritual »kuvad«. str. 32 njen irski pandan Rijanon (Rhiannun) (<*Rigantona.) i »kuvad« je jedan od elemenata zadržan iz preindoevropske epohe. »On the loathly Bride«. pogl.KELTI.

druidi-učenici. Oni su uvereni »da duše ne umiru. ako je više jednakih kandidata. piše Cezar. pri tom. kao što su javni i privatni računi. Posejdonijeve (II v. Prokonzul koristi. nasledi ga najdostojniji među njima. sudbine. . a i zato što bi. Oni takođe mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim " Up. zabranjuje se prinošenje žrtava. Germanen und Kelten. 542. uzdavši se u pisanje. Po njima. druidi se o prvenstvu izjašnjavaju glasanjem. jedan jedini starešina ima vrhovnu vlast. smrti i zagrobnog života — a i neprestana revalorizacija tih elemenata od antičke pa sve do premoderne epohe. oni se okupljaju na jednom svetom mestu u zemlji Karnuta (Carnutes). koje se smatra centrom Galije. Druidi. Privučeni ovim značajnim povlasticama.« Druidi su oslobođeni vojne službe. mogli zapostaviti svoju memoriju. pri čemu koriste grčko pismo. a to praktično predstavlja građansku smrt. »Kada on umre. VI. str. Veliki broj mladih ljudi dolazi da uči od njih i oni uživaju veliko poštovanje«. već da posle smrti prelaze iz jednog tela u drugo: to im je naročito korisno kada treba da podstaknu hrabrost i potisnu strah od smrti. ali je on. mnogi hrle da slušaju njihova učenja. bar delimično. raspolagao i drugim informacijama. ako takav postoji. vera ne dozvoljava da se ta učenja zapišu. »Priča se da oni tamo uče napamet veliki broj stihova: zbog toga neki ostaju u toj školi i po dvadeset godina. onima koji njihovu presudu ne prihvate. pre Hr. Birkhan. a katkad se potegne i oružje. 172. rimski (tačnije sinkretizam helenističke epohe) i hrišćanski. ne citirajući ga. 37 Tom religijskom kompleksu koji vuče poreklo iz evropske preistorije i keltske protoistorije postepeno su se priključivali razni spoljni uticaji: mediteranski. bave se prinošenjem javnih i pojedinačnih žrtava i upravljaju svime što je u vezi s verom. Druidi »rešavaju sve javne i privatne sporove«. može se beležiti. U određeno doba godine.) podatke. upućuje na indoevropsko nasleđe. Druidi i njihovo ezoterično učenje Stranice koje je Julije Cezar posvetio druidima (De bello Gallico. 13) predstavljaju najvažnije izvore kojim raspolažemo o keltskoj religiji. one su uočene i u nekim germanskim verovanjima.« Cezar tvrdi da su druidi ustanovili tu praksu »jer ne žele da se njihovo učenje širi u narodu«. kao i obaveze da plaćaju poreze. »vode računa o božanskim stvarima.124 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom. Za procenu keltskog religijskog duha neophodno je da se istovremeno ima u vidu i postojanost s kojom su očuvani izvesni arhajski elementi — pre svega običaji i verovanja u vezi s »misterij ama« žene. što svakako. a sve ostalo.

Taj krvavi ritual nikako ne ukazuje na intelektualnu inferiornost. što objašnjava njen opstanak kod starih Germana. str. delo. 39 Taj simbolizam. uprkos neizbežnoj raznolikosti kada su u pitanju imena bogova. oni kojima prete velike opasnosti u bitkama. Cezarov podatak o jednom jedinom »starešini« koji ima »vrhovnu vlast« među druidima ne potvrđuju ostali klasični autori. Cezar (De bello Gallico. pak. o veličini sveta i zemlje. ima izuzetan značaj. 4). kosmološki i eshatoioški simbolizam. ali u isto vreme i učitelji. 38 Njihovo godišnje okupljanje na jednom »svetom m e s t u . svakako. str. Verovatno je model za javne žrtve koje su obavljali druidi na teritoriji Galije bilo bogosluženje prilikom velike žrtve svetkovane na locus consecratus. naučnici i filozofi. ljudska žrtva je sadržala jedan izuzetno moćan i složen. 40 Kelti su takođe žrtvovali ljude. u »centru« zemlje Karnuta. druidi su sveštenici (oni obavljaju prinošenje žrtava). 218. str. za sva tradicionalna društva. 0 jednom obrednom centru koji treba da predstavlja »Središte sveta«. . prema podacima koje daje Posejdonije. kao i specifična verovanja različitih plemena. Geto-Dačana. Navedimo samo jedan primer: Ngadju Dajake (Ngadju Dayak) s Bornea. No. Latina i Kelta. 31) 1 Strabon (IV. na koji se nailazi gotovo po ćelom svetu (up. de Vries. GERMANI. J. nav. praktikovali formiranje sakralnog prostora još od protoistorije. 140 i nap. koji su stvorili jednu od najkoherent88 Vandrije (Vendryès) je ukazao na jedinstvenost religijskog rečnika (pre svega izraza koji označavaju apstraktne pojmove) vedskih Indijaca. Ta činjenica ukazuje na spekulativne sposobnosti »specijalista za sakralno« kod ove tri ariofonske grupe. primere koje navodi Françoise Le Roux.KELTI. napred. kao što smo videli (up. 16) iznosi da su »teški bolesnici ili. 40 Up. TRAČANI I GETI 125 kretanjima. još u protoistorijsko vreme: vid. 39 Vid. Reč je. VI. niti na duhovno siromaštvo naroda koji su ga upražnjavali. i u isto vreme divljačkog i nezrelog karaktera druidske teologije. koje se smatra centrom Galije«. 11. . Za neke erudite ove činjenice su bile dokaz keltskog »varvarstva«. uostalom. kao i »primitivnog«. pri čemu su. strelama i nabijanjem na kolac. zabranili tek ~97). Očigledno je da su godišnja okupl j a n j a druida pretpostavljala jedinstvenost njihovih religijskih ideja. kao i u tehnike posvećivanja takvih mesta: a Kelti su. žrtve ubijane na različite načine: mačem (pa je onda prema grčenju i načinu pada žrtve proricana budućnost). § 137). o prirodi stvari. § 12). uklapa se u religijski koncept sakralnog prostora. Kao i brahmani. a koriste ih Diodor sa Sicilije (V. . Kelta i Rimljana (koji su je. prinosili ljudske žrtve ili su se zavetovali da će ih prineti i da su se u vezi s tim obraćali savetu druida«. Les druides. 109 i dalje. o snazi i moći besmrtnih bogova i ta svoja razmišljanja prenose mladima«.

9. Pomponije Mela (III. Verovanje u metempsihozu sreće se. ili. takođe. u irskoj literaturi. Što se tiče verovanja u metempsihozu. pak. uostalom. Poučavanje je bilo tajno. neki stari autori podsetili orfičko-pitagorejske doktrine o metempsihozi. up. 42 U nedostatku bilo kakvog direktnog podatka. Die Gottesidee der Ngadju Dajak in Siid-Borneo (Lajden. Međutim. 362). priimećuje da je u Irskoj metempsihoza rezervisana za nekoliko mitskih ili božanskih bića. 450 i dalje). brojni savremeni naučnici su zaključili da su grčko-latinski pisci izlagali keltska verovanja Pitagorinim jezikom. 3) i Timagen (kojeg navodi Amijan Markelin. Le Roux. 128—29.126 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijih i najrazrađenijih teologija poznatih u istoriji religija. koji su pripremani za druidski poziv i koji su morali temeljno da izuče teologiju i nauke. str. 6) prenosi da su »duše ljudi besmrtne i da se posle određenog broja godina vraćaju u drugom telu«. 41 Svi izvori naglašavaju veliku ulogu d r u i d i u obrazovanju omladine. Cezarovo objašnjenje da je to doktrina — »naročito korisna kada treba da se podstakne hrabrost i potisne strah od smrti« — nije ništa drugo do racionalistička interpretacija jednog verovanja u besmrtnost duše. teško je utvrditi da li je opstanak duše posle smrti za druide značio »besmrtnost«. str. međutim. tom I. Posumnjalo se i u Cezarovu informaciju o interesovanju druida za nauke: »takođe. oni mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim kretanjima. 130. 42 Vid. »duše besmrtne«. koje. »isti duh vlada telom i u jednom drugom svetu«. samo oni učenici. u vezi s Keltima. Međutim. Les druides. piše Lukan (Pharsalia. Zabrana pisanja (zbog koje nam je druidska doktrina i ostala nepoznata) i značaj koji je pridavan pamćenju i usmenom prenošenju učenja. predstavlja produžetak indoevropske tradicije (up. 1946). školovali su se kod svojih učitelja dvadeset godina. samo beskrajno »preživljavanje«. reč je o koncepciji koja podseća na ezoterizam Upanišada (§§ 80 i dalje) i tantrike. Po svoj prilici. da su oni »izmislili« verovanje za koje Kelti nisu ni znali. stari autori su se setili Pitagore baš zato što su koncepcije Geta i Kelta podsećale na orfičko-pitagorejsku doktrinu. U stvari. to jest. nepristupačna onima koji nisu posvećeni. prema učenju druida. str. o veličini sveta i zemlje« itd. Diodor sa Sicilije (V. str. grčki istoričar i ne odbacuje (§ 179). fragment kalendara koji je pronađen u Kolinjiju ukazuje na 41 Up. jer je nauka bila ezoterična. a u isto vreme i psihosomatozu (kao kod Upanišada). Prema Keltima. u V veku pre Hrista. . bili su lovci na glave (baš kao i Kelti) i prinosili su ijudske žrtve. La nostalgie des origines. gde se komentariše delo Hansa Šerera (Hans Schàrer). Autor. Pošto su se. XV. 8) tvrde da su. Herodot objašnjava na isti način — to jest uticajem Pitagore — verovanje Geta u »besmrtnost« duše. 28. neke primere u knjizi F. I. drugim recima. 159 i dalje.

jedino se na Islandu. Izvori su različite prirode i nejednake vrednosti: arheološki dokumenti. međutim. orijentalnih. U Irskoj su se. uprkos ozbiljnim prazninama (o Gotima i Burgunđanima ne raspolažemo nikakvim podacima) i uprkos heterogenosti verovanja. kao i osnovne religijske strukture. 173. GERMANI. TRAC ANI 1 GET1 127 dosta visok stepen astronomskih znanja. oni su stvorili ciklus od 19 solarnih godina kojem je odgovaralo 235 lunarnih meseci. u predanjima većine plemena još se mogu naći brojni elementi specifični za indoevropsko nasleđe (tu spadaju. koje dopunjuje osobito dragocen kompilatorski priručnik Snorija Sturiusona iz XIII veka. Kada su. koji je dosta kasno (tek 1000. bez dodatnih dokaza. ne može se sumnjati u izvesno fundamentalno jedinstvo germanske religije. Mnogi autori su sa sličnom rezervom primali Strabonove tvrdnje u vezi s astronomskim znanjima Geto-Dačana. pri čemu druidi ponovo stiču ugled. Međutim. i nazivi dana ukazuju na to da su sva germanska plemena poštovala istovetne velike bogove. istoričari germanske religije ističu da je poduhvat koji su preduzeli veoma složen.KELTI. sačuvalo dovoljno koherentno usmeno predanje koje nam omogućuje da bar u najgrubljim crtama rekonstruišemo mitologiju i kult. druidi. Zatim. čime se postizalo uklapanje dva kalendarska sistema (solarnog i lunarnog). dolazi do iznenadnog obnavljanja keltske religije. hrišćanskih) kojima su bila izložena razna plemena tokom njihovog širenja preko polovine Evrope. Naime. pre svega. odnosno. Ipak. kada je rimski pritisak bitno oslabio. Germani usvojili nedelju od . antagonistički i komplementaran par vrhovnih bogova. imalo je za cilj uništenje galskog nacionalizma. zapisi iz rimske epohe (pre svega Tacitova Germanija). severnoazijskih. Osim toga kreativnost keltskog religijskog duha dostići će novi uspon u literaturi o herojima koji su se posvetili traganju za Gralom. sveto trojstvo. Tiberijem i Klaudijem. Igdrasil i kosmogonija starih Germana Mada raspolažu mnogo bogatijim fondom informacija od keltista. Kažnjavanje druida pod carevima Avgustom. U stvari. opisi hrišćanskih misionara i naročito pesme islandskih skalda. Coste§ta). u III veku. iskopani su ostaci dva »kalendarska hrama«. Pre svega. III t. rimskih. baš u ceremonijalnim centrima Geto-Dačana. zadržali sve do srednjeg veka. godine) primio hrišćanstvo. obaveštenja u vezi s verovanjima norveških naseljenika na Islandu ne možemo smatrati važećim za sva germanska plemena. čije pisanje počinje od XII veka (vid. No. eshatologija). kao što ćemo dalje videti (§ 179) u Sarmizecetuzi i Kostešti (Sarmizecetuza. što je posledica različitih uticaja (keltskih.). Pa ipak. u IV veku.

u Palestini. Kosmogonija koja se zasniva na u b i j a n j u i k o m a d a n j u jednog antropomorfnog Bića podseća na mitove o Tijamat (§ 21). o Puruši (§ 73) i o Pan-kuu (§ 129). koje su isekli na komade. Prema tim »Proročanstvima« (strofa 3). reč je o jednom veoma r a s p r o s t r a n j e n o m fenomenu. 4—9). koji se od II veka p r e Hrista može uočiti na Bliskom istoku. poemi hrišćanskog porekla napisanoj u IX veku. od kostiju stene. Tri b r a t a odluče da u b i j u I m i r a . Vilija i Vea.128 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sedam dana. u Iranu.. reč ginnunga treba prevesti kao magična varka. odnosno kao »čarolija. U stvari. a od lobanje nebo. niti je mesec svetleo. jedan vek kasnije. rodili čovek i žena.43 Ta slika. Ližući slani led. Potom su braća odnela Imira nasred velike provalije i od njegovog tela. Dok je Imir spavao. u Rimskom carstvu. No. up. sunce nije sijalo. . sem jednog koji se na misteriozan način spasao sa svojom ženom. nalazi se i u drugim tekstovima. u velikom talasu njegove krvi podavili su se svi divovi. na Mediteranu i. na primer.. magija«. u južnoj Nemačkoj. ni svoda nebeskog. Najkompletniju priču o S t v a r a n j u preneo je Snori (Gylfaginning. na engleskom Wednesday. 41 i dalje. ni drveta ni planine. Niflhejm (Niflheimr). na početku nisu postojali »ni zemlja ni nebeski svod«. Ginungagap. »Ginnungagap«. iz znoja. u Drelaznoj zoni rodilo se a n t r o p o m o r f n o biće Imir (Ymir). »nije bilo ni zemlje. tako je nastao Buri koji se oženio ćerkom jednog diva i s n j o m imao t r o j e dece: Odina. Kao posledica sudara vatre i leda. od krvi more. Tako je. oni su imena rimskih božanstava zamenili imenima sopstvenih. njegov glavni izvor bila je zadivljujuća poema Voluspa (»Proročanstvo Volpe«. a njegova dva stopala začela su sina. za germansku religiju je karakteristično to što je propast sveta najavljena već u kosmogoniji. stvaranje Sveta 43 Prema Janu de Vrisu. To dokazuje da je Merkur bio identifikovan s jednim bogom koji je u ćelom germanskom svetu bio poznat pod istim imenom: Odin-Vodan. P r e m a tome. Audhumbla mu je dala oblik čoveka. napravili su Svet: od njegovog mesa oblikovali su zemlju. k o j a je identifikovana sa svetom mrtvih i u k o j o j jedanaest reka i m a j u zajedničko izvorište. »Vidovite«) k o j a je napisana pred k r a j paganske epohe. ona je I m i r a hranila svojim mlekom. Primećeno je da je tokom poslednje faze u germanskoj religiji preovlađivalo veoma veliko interesovanje za mit o propasti sveta. od kose oblake. t j . Veličanstveno more nije postojalo«. pod njegovim pazuhom su se. dok se na jugu nalazi žarka zemlja Muspel (Muspell) k o j u čuva džin S u r t r (»Crni«). na holandskom woensdag i na staroskandinavskom Odhinsdagr. dies Mercuri (francuski — mercredi) zamenjen »danom Odin-Vodana«: na starom gornjenemačkom jeziku Wuotanestac. Iz otopljenog leda nastala je krava Audhumbla. 44 Prema »Molitvi Vesobruna«. već samo jedan »džinovski ponor«. str. 44 Snori u tančine izlaže kako se na severu pruža zemlja leda i izmaglice. poznata još iz orijentalnih komogonija.

Kod starih Germana. kao zalogu. Prema Snoriju. kao i kod drugih naroda. Univerzum. što znači »dvopolan«. 1 i dalje. simbolizuje. rodio i divove demone (koji će ugrožavati Kosmos sve do konačne katastrofe). kao i Imir. predak bogova. Odin je od dva drveta. U unutrašnjosti su načinili Midgard (Midhgardh) (dosl. Embla je možda isto što i reč elmla. u koji će Odin. stablo mu truli. 2). »razdvojen«. dvopolnost je smatrana najsavršenijim izrazom potpunosti. . No. koji će se spasti u Kosmičkom drvetu. Nastavivši svoje kosmogonijsko delo. utvrdivši tako dnevni ciklus (dan i noć). A kao što je poznato. a treći do sveta koji naseljavaju ljudi. Za vreme Velike zime ragnaroka (§ 177). u centru Sveta. o kojem ne znamo skoro ništa. koja nije ništa drugo do ponavljanje prvobitnog božanskog čina. Aske i Embla. od kojih su najpoznatiji bunar najmudrijeg boga. »srednje boravište«. Zapravo. oni će se sakriti u duplji Igdrasila i hraniti rosom s njegovih grana. drugi do staništa divova. Antropogonija koja vodi poreklo od drveća predstavlja dosta rasprostranjenu temu u drevnim mitovima. 46 koja je našao na obali. ideju o prvobitnoj potpunosti izražavaju i druga mitološka predanja. svet ljudi koji su zaštitili ogradivši ga Imirovim trepavicama.harbru. preživeće propast sveta i naseliće jednu novu zemlju koja će se docnije pojaviti.nnr). prema kojima je Imir. regeneraciju života i koheziju društva. a potom uredila njihova kretanja. mitski predak Germana je bio Tuisto. povezuje sa švedskim tvistra. Jedan od njegovih korenova probija se do zemlje mrtvih (Hel). nalazimo je i kod Indoevropljana. ovaj par. Uz pomoć Henira (Hoenir). obezbeđivala je obnavljanje Sveta. jedna takva žrtva. TRACANI I GETI 129 je rezultat krvave žrtve. obale su bogovi naselili divovima. kao i bunar sudbine (Urd. svaki od tri korena prodire u jedan bunar. a zmija Nidhog (Niddhog) grize mu 10 45 Ime Imir odgovara sanskritskom Jima. 41 Aska podseća na kosmički jasen. Bonfante. 47 Prema Snoriju. ćutljivog boga i Lodura (Lodhur). preti mu propast: jedan orao mu kida lišće. up. Jedan drugi mit govori o dva ljudska bića koja su nikla na Kosmičkom drvetu.KELTI. opravdavala ljudsku žrtvu. Henir im je dao razum. str. a njegove grane obavijaju svet. a u isto vreme i predstavlja. »brest«. načinio prvi par ljudi: on ih je oživeo. to ime se. GERMANI. ta drevna i široko rasprostranjena religijska ideja je kod Germana. a Lodur čula i antropomorfni oblik. 47 Otkako je drvo Igdrasil niklo (što će reći otkako su bogovi stvorili svet). Vrh drveta dodiruje Nebo. Prema Tacitu CGermania. i naselila svet. Zemlja. verovatno je u originalnom predanju postojao samo jedan podzemni izvor. bila je opasana velikim okeanom. Imir je bio biseksualan: 45 on je potpuno sam rodio par ljudi. Drvo Igdrasil. kružnog oblika. postaviti svoje oko (§ 174). Igdrasilu (Yggdrasill). jedno androgino biće. »Microcosmo e macrocosmo nel mito indoeuropeo«. opet. tri brata su stvorila zvezde i nebeska tela od varnica koje su vrcale iz Muspela. Mimira. kao i smenjivanje godišnjih doba. što označava.

Odin i njegove izuzetne »šamanske« sposobnosti Pošto su Midgard naselili parom predaka. dok bog s maljem. Azi i Vani. Reč je. Jednoga dana Igdrasil će se srušiti i to će biti smak sveta (ragnarok). najreprezentativnije među Vanima — Njordra (Njordhr). opet u središtu sveta. Freja (Freyr) i Freju (Freya) — karakteriše njihovo bogatstvo. da će se jednom. Brojni autori su se trudili da ovu drevnu legendu objasne kao sećanje na istorijski sukob predstavnika dveju raznorodnih kultura. No. važno je istaći ono što je u tom mitu specifično germansko: Drvo. Tor. prema verovanjima Saksonaca. Zemlju i Donji svet. sudbina. na početku novog kosmičkog ciklusa. zastupnika različitih verovanja: autohtonih zemljorad48 Isti simbolizam predstavlja i stub Irminsul. ne samo ljudi nego i bogova i divova. svojim ratničkim karakterom podseća na Indru. Urda. magiju i vojnu moć. 4 » Kao što je poznato. od samog svog nastanka najavl j u j e propadanje i konačan kraj. Taj dugi i teški rat u kojem nije bilo pobednika završen je potpunim izmirenjem. 49 Panteon je podeljen između dve grupe bogova: Aza i Vana. život. Analizujući mitsku strukturu rata između Rimljana i Sabinjana (§ 162). boginja sudbine određuje živote svih bića. . bogovi. krije se u podzemnim izvorima u koje prodiru korenovi Igdrasila. Najvažnija božanstva Vana nastaniše se kod Aza i tako plodnošću i bogatstvima kojim su vladala doprineše uticaju koji su ovi drugi imali posedujući vrhovnu sudsku vlast. obnoviti. zasnovanu na imaginarnoj geometriji. o dobro poznatoj slici Kosmičkog drveta u Središtu sveta koje povezuje tri kosmička nivoa: Nebo. t j . Asgard (Asgardh).48 Više puta smo ukazali na arhaičnost i veliku rasprostranjenost ovog kosmičkog simbola.130 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA korenje. već smo pomenuli spor koji je doveo do sukoba Aza i Vana. S druge strane. kao i veze s plodnošću. u samom centru Univerzuma. Kosmos. koji. topografske indikacije Središta sveta odražavaju jednu mitsku geografiju. očigledno. Verovatno je da su na sliku i init o Igdrasilu uticale izvesne orijentalne i severnoazijske koncepcije. podupire nebo. 174. Odin i Tor (Thorr). Moglo bi se reći da je Igdrasil egzemplarna i univerzalna inkarnacija sudbine bivanja. drugim rečima. Najpoznatiji među Azima su Tir (Tyr). zadovoljstvima i mirom. najveći neprijatelj divova. ljudi — izloženo je propadanju. pa ipak se može očekivati. prva dva odgovaraju binomu vrhovnih bogova (u vedskoj Indiji to su Mitra i Varana). ali na velikim visinama. sve što postoji — Svet. bogovi su izgradili i svoje boravište. U proročanstvu Voluspa (strofa 20).

Odin može da m e n j a lik i u stanju je da svoj duh. str. Jasno se uočavaju njegove sličnosti s Varunom: obojica su vrhovni vladari bez premca i gospodari magije. Ovde se svakako radi o obredu posvećenja parašamanske strukture. na k r a j u krajeva. str. Žorž Dimezil je pokazao da je reč o jednoj indoevropskoj mitološkoj temi koju je Snori. a drasil je konj). 163 i dalje. 22 i dalje. bog se izložio ritualnoj smrti i tako stekao t a j n u mudrosti inicijacijskog tipa. ako glavni Azi -— Tir. 9* . 39. dok su. 50 Tačno je da invazije teritorija nastanjenih neolitskim zemljoradničkim stanovništvom i potčinjavanje starosedelaca vojno superiornijim osvajačima. GERMANI. Odin i Tor — zadržavaju neke specifične crte bogova prvih dveju funkcija. Odin-Vodan je najznačajniji među bogovima. u izvesnim krajevima. uostalom. Odin visi obešen o kosmičko drvo. Baš kao i šamani. Les Dieux des Germains. jer ona čini sastavni deo indoevropskog predanja. ponavljaju sve do srednjeg veka. 145 i dalje. specifični fenomeni evropske protoistorije koji se. 51 Up. lakomi su na ljudske žrtve. u skladu s germanskim religijskim duhom. bibliografija). bez hrane i pića i evo. znači »Igov konj« (jer je Ig — jedno od Odinovih imena. kao i dva gavrana koji ga obaveštavaju o svemu što se događa u svetu. pojaviše se rane«. 52 O ulozi Kosmičkog drveta prilikom inicijacije severnoazijskih šamana. 17 i dalje (str. vrhovne vlasti i rata. str. u svom pripovedanju. kod mrtvih on traži i pronalazi m Ako ništa drugo. Dodajmo ipak da. »ranjen kopljem i žrtvovan Odinu. s jedne strane. njihovi likovi trpe znatne promene. dva različita etnosa. njihov otac i vrhovni vladar. Za vešala se kaže da su »konj« obešenog. ja sam žrtvovan samome sebi. Obešen devet noći o drvo Igdrasil. vid.KELTI. videćemo malo dalje da se ni ono što ih razlikuje ne može zanemariti. uputi kuda želi. TRACANI I GETI 131 nika (neki su ih nazvali »Megalithenvolker«) i njihovih osvajača (»Streitaxtvolker« ili ariofonski osvajači). to su. Ranivši sam sebe kopljem i uzdržavajući se od vode i hrane. Verovatno je t a j mit služio kao uzor i opravdanje za mnoge lokalne ratove koji su se završavali mirenjem protivnika i njihovim spajanjem u jednu zajednicu. u obliku neke životinje. oni su uobličeni. str. naime. Tako je on došao do okultne nauke i do pesničkog dara. veoma istorizovao. Les Dieux des Germains. predstavljaju činjenice koje potvrđuje arheologija. s druge. No. Odin opisuje kako je došao do runa. 49 i dalje. Šamanski aspekt Odina potvrđuju njegov osmonogi k o n j Sleipnir. strofe 139—142). prilagođeni mediteranskim i severnoazijskim uticajima. na m o j poziv. 62 i dalje. Dumézil. simbola mudrosti i magijske moći. oni »vezuju« i paralizuju svoje protivnike. videti našu knjigu Chamanisme. 51 No. a zna se da su žrtve Odinu bile vešane o drveće. Du mythe au roman. praćeno simbiozom dva tipa društva. U jednom delu poeme Havamal (»Reči s najvećih visina«. Ali mitološka tema rata između Aza i Vana dopire iz vremena koje je prethodilo germanizaciji. 52 Igdrasil.

u tradi53 Teško je tačno utvrditi »poreklo« šamanskih elemenata u verovanjima starih Germana. str. Mimir je bio čuvar izvora mudrosti u podnožju Igdrasila. znanja i poetske inspiracije. 53 I drugi mitovi govore o strategijama koje Odin koristi. Međutim. . žrtvovanja oka (čime je stekao pravo da pije na Mimirovom izvoru) i krađe medovine. Orfejevu glavu (§ 180). on izjavljuje da raspolaže čarolijom pomoću koje može da natera obešenog da siđe s vešala i s njim porazgovara. Poetsku inspiraciju skaldi nazivaju »Igov pehar«. iz te ceremonijalne pljuvačke rodilo se biće izuzetne mudrosti po imenu Kvažir. bio je slavan kao poznavalac okultnih nauka. »u ideologiji i praksi Germana.. 8). Onaj koji je pije postaje pesnik ili učen čovek.. »Kvazirova krv« itd. kao i o ceni koju je spreman da plati kako bi došao do mudrosti. 54 Šamani Jukagirâ pitaju za savet lobanje svojih predaka—šamana. a naročito u mitologiji i kultu Odina-Vodana. kao i verovanjima šamanske strukture. Le Chamanisme. Odin-Vodan je bog rata: jer. ekstaza i smrt Za razliku od Varune. str. ali isto tako i »medovina patuljaka«. On je istovremeno bog pesnika i mudraca. 102 i dalje. Dimezil je otkrio indijsku paralelu: Loki. 53 Reč je o personifikaciji jednog opojnog pića koje obezbeđuje slogu dve socijalne grupe. on je ekspert u veštini seidhr. kao što piše Dimezil. »Igova medovina«. u poemi Hcivamcil (strofa 158). Jedan značajan mit govori o poreklu »napitka poezije i mudrosti«: u trenutku kada je sklapan mir između Vana i Aza. okultnoj tehnici šamanskog tipa. 201. važnost koja je pridavana ekstatičkim tehnikama. Voluspa. povezuje germansku religiju s azijskim šamaniamom. str. Neki naučnici ukazuju na indoevropsko nasleđe iako ne treba isključiti ni severnoazijske uticaje. 34 Prema Snoriju (Gylfaginning. Mimir.132 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA tajna saznanja. 55 Dva patuljka ga ubiše. Bogovi mu odrubiše glavu i poslaše je Odinu. Up. Mvth and Religion of the North. strofa 25). up. 56 Na izvore ukazuje Tirvil-Petr (Tuirville-Petre). 31 i dalje. 65). Ovaj ju je konzervirao pomoću različitog bilja i od tada se on savetuje s glavom diva svaki put kad želi da sazna neke tajne. na mestu do kojeg je bilo teško dospeti. 56 Da zaključimo: posle posvećenja (koje mu je omogućilo da dođe do runa). pomešaše njegovu krv s medom i tako napraviše medovinu. Odin je stekao pravo da se na njemu napije tek pošto je žrtvovao oko. Piće je bilo sakriveno na drugom svetu. 38. rat je važniji od svega i svemu daje boju« (Dieux. svi bogovi su pljunuli u jedan sud. u svakom slučaju. str. 175. ali je Odinu pošlo za rukom da ga se dokopa i otada je ono dostupno svim bogovima. Jedan od divova. sakrivši ga u izvor (up. Les dieux des Germains. Međutim.. Odin je postao neosporni gospodar mudrosti i svih okultnih nauka. zanesenjaka i ratnika. Rat. str.

U stvari. Naissances mystiques. Ime Vodan (Wodan) izvodi se iz reči wut koja doslovno znači »bes. oni bi prosto gubili ljudska obeležja i postajali pobesnele zveri. ekstazom i smrću leži specifičnost karaktera Odina-Vodina. Mladić je postajao berserkr posle bitke posvećenja. »dvorana poginulih«. uoči eshatološke bitke prilikom ragnaroka. posebno. oko sebe okupi najhrabrije borce. VI). »Les Daccs et les Loups« (u knjizi De Zalmoxis à Gengis-Khan. 58 Dočekivao ih je Odin. 4. Staviše. postalo je naročito popularno u srednjem veku. Njegov kult. a u nordijskim zemljama ono se održalo sve do XIX veka. 175 i nap. gnev«. agresivne jarosti. Bog rata Odin-Vodan je u isto vreme i bog mrtvih. U njemu se.KELTI. koji je. kao divlji psi ili vuci. odvodile su Valkire u nebeski dvorac Valhalu. str. Prema tome. Baš u toj egzaltaciji ratom. medvedä«). . To je nazivano bes bersekirä« (dosl. 31). »ratnici u košuljici. »ljudi u vučjoj koži«. pre svega. serkr. Odinovi pratioci su »išli bez oklopa. Verovanje u likantropiju koja se ostvarivala ritualnim oblačenjem u vučju kožu. Tacit opisuje Harije (koji šu naseljavali okolinu gornjih tokova Odre i Visle). Valkire (čije ime označava »one koji odabiraju mrtve na bojištu«) u početku su bile duhovi koji prate mrtve u podzemni svet. herojska smrt postaje religijsko iskustvo privilegovanih. pripremajući se za odlučnu bitku. str. Pomoću čarolija. Kod Tefalija (Taifali). njegova neustrašivost je postajala utoliko veća ukoliko se on više ponaša kao zver. a zatim su provodili svoje dane na borilištu. a ni vatra ni čelik im nisu mogli nauditi. ali isto tako i šamanu. dok je kod Herilija (Heruli) morao da se bori bez oružja. grizući svoje štitove. TRAC ANI 1 GET1 133 cionalnim društvima. Zaštitnik Männerbünda. Izgleda da objašnjenje za to neobično i protivurečno ponašanje boga leži u njegovoj potrebi da. 57 Kroz te probe kandidat bi upoznavao dušu divlje životinje. ekstatička priroda smrti približava ratnika nadahnutom pesniku. pale u borbi. istaknute ratnike. s njihovim crnim štitovima i telima obojenim a crno. Odin-Vodan nikako nije mogao postati omiljeni bog seoskog stanovništva. Nazivani su i imenom ülfhedhnar. GERMANI. ali na kraju izdaje i ubija svoje štićenike. 59 Valhala. rat predstavlja jedan ritual koji teologija opravdava. 17 i dalje). a naročito kod starih Germana. proroku i vidovitom mudracu. Tako kod Šatija (Chatti). 57 Vid. Reč je o specifičnom iskustvu mladih ratnika: dovedeni do zastrašujuće. snažni kao medvedi ili bikovi. Prema Inglinga-sagi (pogl. kandidat nije sebi sekao ni kosu ni bradu sve dok ne ubije jednog neprijatelja. 43). kao i svaki ekstatični i ratnički društveni sloj. piše Tacit (Germanija. on štiti velike junake. Eliade. kao »armiju fantoma« (exercitus feralis) čiji je izgled u svakom neprijatelju izazivao paničan strah (Germania. mladić je morao da ubije divljeg vepra ili medveda. Ljude su masakrirali. terorisao sela. vojni sukob poistovećuje sa žrtvenim obredom: i pobednik i poraženi prinose bogu krvavu žrtvu.

predstavljaju objašnjenje. Tira (Tyr) (*Tiwaz. t. pre svega. t j . u kolektivnom pamćenju ostala su samo njihova imena. tiwar. Njegove ratničke osobine su zaista prilično izražene. Ziu). 176. Odin je najvažniji stvaralac Sveta. on je bio vrhovni bog. 59 . predstavlja množinu imena Tir. porodice kraljeva. koncepcije koje karakterišu germansku kulturu ranog srednjeg veka (up. »s germanskog stanovišta. Jupiter. pa čak i u složenicama s recima koje označavaju »polja« i »livade«. Značajna uloga Odina-Vodana u verskom životu Germana objašnjava se ogromnim ugledom koji mu je donosila njegova magijska vrhovna vlast. a u isto vreme boga rata i boga smrti. vid. Ipak su pronađeni brojni toponimi koji u sebi sadrže reč Odin. Verovatno su bar neka germanska plemena nastavila da slave nebeskog boga pod imenom Irmin-Hermin. Bogovi saznadoše da treba da ih proguta vuk Fenrir. II. nisu u suprotnosti (Altgermanische Religionsgeschichte. dalje. obično ga svrstavaju među bogove rata. međutim.134 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u kome su ljudi žrtvovani vešanjem. On je organski povezan s thingom. njegovu težnju da se dokopa funkcija i atributa drugih božanstava. bogovi su uspeli da vežu mladog vuka čarobnim remenom koji je bio toliko tanak da se nije mogao videti. vojnih starešina i onih koji su ih okruživali. kako svetog karaktera institucije kraljevstva. 80 Kao što primećuje Jan de Vris. njemu je namenjena glavna uloga u odsudnom boju ragnaroka. kojeg je jedna div-žena rodila s Lokijem. tako i verske valorizacije smrti na bojnom polju. da su takvi skupovi u doba mira bili slični onima iz doba rata. III). (Od ostalih božanskih ličnosti koje su delovale u mitska vremena početaka. Pošto ga interpretatio romana identifikuje kao Marsa. 60 Karakteristična. str. ali je ipak neosporno da je njegova prvobitna vokacija »bog sudija« (sličan Mitri). a odluke odobravali mahanjem mačevima i sekirama ili. Azi: Tir.bog rata' i . odnosno sa skupom ljudi koji donose presudu u nekom procesu. najbleđi je. to ne dokazuje Odinovu »agrarnu« strukturu. pojmovi . već njegov »imperijalistički« karakter«. Ubedivši ga da je u pitanju igra. jer su ljudi na njih dolazili naoružani. slavile su.) Pored toga. Prvobitno. Njegovi atributi boga — vrhovnog vladara. udaranjem mačem po štitu.bog prava'«. No. 59 jer jedan od naziva bogova. Istina je. Zevs. i za razumevanje Tirovog lika najznačajnija mitska epizoda odigrala se još na prapočetku. bogova i čoveka. Podozrivi Fenrir je prihvatio igru pod Njegovo ime *Tiwaz srodno je drugim indoevropskim imenima Neba (bogova Neba): Diaus. pak. 13). Tor i Balder Lik prvog od Aza.

62 Teško je utvrditi kakve veze postoje između Tora i lika koji maše sekiram. 13. kao što primećuje žorž Dimezil. . 61 Tor (Donar) je bio jedan od najpopularnijih bogova. . mogu se možda otkriti u ritualnoj ulozi čekića za vreme venčanja. ali u kojem Mitra. ali je očigledno da je bio veoma omiljen. a naoružan je čekićem Mjolnirom (Mjollnir) (»razbijačem«). 11). Sin Odinov i boginje Frige (Frigg). Osim toga. Po svojoj čestitosti i plemenitosti. Međutim. Ime mu znači »grmljavina«. najzanimljiviji od svih bogova je Balder. 75: »ono što je božansko društvo tako dobilo u efikasnosti. Malo se zna o njegovom kultu. mada neophodan da bi se spasao panteon. Tor je zaštitnik Aza i njihovog božanskog boravišta. izgubilo je na božanskoj i mističnoj moći. Jedino se Tir usudio da to učini i čim je vuk osetio da ne može da se oslobodi. Istina. ali bar teologija opisuje jedan božanski Poredak. Erotske sklonosti. kao i po svojoj tragičnoj sudbini. predstavlja kršenje zakletve. 21). Slični procesi objašnjavaju »poreklo« brojnih literarnih tema. U mnogobrojnim hramovima nalazile su se njegove slike na kojima je uvek prikazivan s čekićem.KELTI. 62 Njegov najveći neprijatelj je kosmička zmija Jornungen (Jornungan) koja obavija svet i koja će ugroziti bogove kad nastupi ragnarok. TRAC ANI 1 GET1 135 uslovom da jedan od bogova stavi ruku u njegovu čeljust kao zalogu i garanciju da mu neće biti naneto zlo. najbolje ume da govori. Les Dieux des Germains. ove mitološke priče su se održale samo zahvaljujući svojim narativnim kvalitetima. takav jedan gest. »najbolji i svi ea vole. pružajući blistav božanski primer«. bdi nad zadatom reči. sav Balderov značaj u drami sveta otkriva baš njegova 61 Up. na primer. on je. a samim tim i degradaciju Vrhovnog boga — sudije. Najmudriji je. a osim toga je i najmilosrdniji od svih Aza« (Gylfaginning. prikazanim na skandinavskim pećinskim crtežima iz bronzanog doba. pogl. Uočena je »folklorizacija« nekih mitoloških priča u kojima glavne uloge imaju Tor. ili Fides. gde takođe nije sve savršeno. . U mnogim pričama je prikazan kako se suprotstavlja divovima i uništava ih svojim čekićem. prerušavanje Tora u mladu da bi prevario diva koji mu je ukrao čekić. Kao gospodar nepogoda. karakteristične za Indru. odgrizao mu je ruku (Gylfaginning. § 68). Postoji znatno više svedočanstava o tim slikama nego o slikama drugih bogova. Lepota koja ga krasi tolika je da se oko njeea širi s v e t l o s t . Kao boga ratnika potisnuo ga je Odin. pogl. kako piše Snori. Više tekstova i nekoliko crteža prikazuju ga kako izvlači zmaja iz mora. Mjolnir i divovi. str. Tor je bio popularan mada nije bio bog poljoprivrede. U stvari. on je obezbeđivao žetvu i štitio sela od demona. život svih ljudskih zajednica pun je nasilja i lukavstava. Zbog crvene brade i neverovatnog apetita još je sličniji vedskom ratniku. postalo je samo verna projekcija zemaljskih država i družina čiji je jedini cilj dobitak i pobeda. Kako su značenja napuštenih obreda zaboravljena. analogom Indrinog vađra (up. mitskim simbolom groma. GERMANI.

I zaista. Toru polazi za rukom da uhvati Lokija i bogovi ga vezuju lancem za stenu. Uostalom. direktno povezani s plodnošću. udari ga ovom grančicom. Iznad njega vešaju jednu otrovnicu koja lagano ispušta otrov na Lokijevo lice. ode do Frige i upita je da li su se baš sva bića zaklela da će poštedeti Baldera. To je bila najveća nesreća koja se mogla dogoditi bogovima i ljudima. pokazaću ti gde je. str. Njegova m a j k a je primila zakletvu od svih stvari na svetu da mu neće naneti zlo. ali u međuvremenu na njegovo lice pada otrov. Njordr. . naljuti se. koji je bio slep. Kad se sud napuni. Lokija niko nije mogao kazniti (Gylfaginning pogl. današnjoj osrednjosti nema leka. a zemlja se trese. Potom se Azi okupiše oko Baldera na trgu thinga. Pošto su se stari 83 Dumézil. Prema Snorijevoj verziji. pošto su se nalazili na svetom mestu.« Loki ga ubra i ode s njim na thing. »Grana preseče Baldera i on pade mrtav. Friga mu odgovori: »Ima u šumi jedan izdanak imele mistilteinn.« 63 Pošto nije pao na bojnom polju. više ili manje. Balderova dobrota i milosrđe ostali su dosad bez rezultata jer se zbog nekakve zle sreće. piše Snori. »a to je verovatno bio Loki«. . Bogovi Vani. uoči smaka sveta. Najstariji od njih. Prema njoj. tada se on grči. no Loki mu dade grančicu i reče: »Učini kao i ostali. oženio se svojom sestrom i s n j o m izrodio blizance Freja i Freju.136 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA smrt. mirom i bogatstvom. Loki. ljudi i životinje. Balderov brat Hoder (Hodhr). Balder nije pošao u Valhalu. 95—96. no ipak je i to što je postojao pružalo nadu i utehu. Smak sveta Svi Vani su. pa bogovi odlučiše da ga učine nepovredivim. već u predeo kojim je vladala Hela (Hel). svi zaridaše. stajao je po strani. Saznavši to od bogova. a Hela odgovori da će ga pustiti ako za njim zaplače »sve na svetu«. K r a j njega je.nijedan od njegovih sudova nije ni održao. njegova žena koja skuplja otrovnu tečnost u jedan sud. 177. »Struktura Voluspe jasno pokazuje da ova drama predstavlja osnov za razumevanje istorije sveta. »»Kad to vide Loki. Međutim. Hoder baci granu imele na brata. Najzad. udarajući ga mačevima i bacajući na njega razne predmete da bi se zabavili. Samo jedna veštica ne htede da zaplače za Balderom. Balder je imao zloslutne snove. kada nastupi ragnarok.« Prema Lokijevom uputstvu. ni ostvario'. mit koji opisuje taj događaj je najdirljiviji u celokupnoj germanskoj mitologiji. učinio mi se suviše mlad da bih od njega tražila zakletvu. ona ga prazni. Loki će uspeti da se oslobodi. kamenje i drveće. Les Dieux des Germains. 33—35).« Prerušen u ženu. Odin j o j pošalje glasnika s molbom da oslobodi Baldera.« Uza sve to.

). Loki je zagonetan i prevrtljiv bog. Postoji obilje mitova o Lokiju. GERMANI. tera patuljke da kuju neke magične predmete koji predstavljaju prave atribute bogova (prsten Dropnir za Odina. a kada nastupi smak sveta. prvobitno bila sveštenica Vana. boreći se protiv njih. ona je kao i Friga (*Frija) 66 — što je možda samo nadimak — bila. Tacit (Germania. čekić za Tora itd. 64 ili potrebom da se istakne orgijastički karakter bogova plodnosti. 63 U poslednjoj fazi skandinavskog paganizma. dodaje rimski istoričar. Na Tacitov opis je verovatno uticalo i ono što je znao o kultu Kibele u Rimu. 40) govori o boginji Nertus. a naročito poljoprivrednog obilja. Ona je bila u stanju da komunicira s drugim svetom i da se pretvori u pticu. on je zao. I njegovi potomci predstavljaju potvrdu demonske prirode ovog boga: sinovi su mu vuk Fenrir i Velika zmija. njegov kult ima mnoge orgijastičke osobine. amoralni zločinac: on je prouzrokovao Balderovu smrt i time se hvališe. Gods and Myths of Northern Europe.KELTI. Što se tiče Freje. 1. •• Ona je asimilovana u Veneru: dies Veneris. ćerka mu je Hela. friday. on se trudi da im nanese zlo. njen kult je slavljen u svetoj šumi na jednom ostrvu u »Okeanu« — i. u stvari. itd. Snori dodaje da je Freja. Neizvesna je etimologija njegovog imena. koja je prva naučila Aze tehnici proricanja budućnosti zvanoj seidhr. Potom su kola i statua boginje kupani u jednom jezeru. 93 i dalje. nije imao kulta i nisu mu posvećivani hramovi. ona je bila jedino božanstvo koje je narod još slavio u vreme kada je on pisao svoje delo. boginja ljubavi i razmnožavanja. No njegova mitologija nije zanimljiva. S druge strane. isto značenje ima i ime Njordr. Njordra istiskuje Frej. TRAC ANI 1 GET1 137 Germani gnušali incesta. međutim. Njegova slika u hramu u Upsali je falusnog izgleda. Freitag. a mnogobrojni toponimi koji u sebi sadrže ime Freje to potvrđuju. On se hvali svojim ljubavnim uspesima: napravio je M Vana. a robovi koji su obavljali obred bivali su udavljeni u istoj vodi. divovima. gospodarica tužne zemlje u koju odlaze oni mrtvi koji nemaju prava da idu u Valhalu.5 . to mitološko predanje se može tumačiti ili kao odraz običaja preindoevropskih starosedelaca. jedna priča koja je sačuvana u sagi o kralju Olafu potvrđuje postojanje kulta ove vrste. Boginja je vožena od plemena do plemena u kolima koje je vukla jedna krava. ali oni često liče na narodne bajke i šale. »to jest. 17 Zajedno s Torom kreće u zemlju demona i divova. a sadrži i ljudsku žrtvu. prati Odina i Henira i pomaže im da skinu kožu s patuljka Andvarija. Njegovo ponašanje je nepredvidljivo: s jedne strane. Snori tvrdi da je brak između brata i sestre bio uobičajen kod Ukratko izložio Dejvidson (Davidson). Iako je i sam jedan od Aza. on se druži s bogovima 67 i rado se bori s njihovim neprijateljima. on će ubiti Hejmdala. Majci-Zemlji«. Prema Snoriju. str. pre svega. »to je jedini period u kojem je vladao mir i kada se mogao osetiti spokoj«.

jer povezuje Lokija. . Mythe et Épopée. čudovišta. kao i svrstavanje među neprijatelje bogova za vreme eshatološke bitke. str. njegova zloba. na veoma drzak način. ambivalentnom ličnošću karakterističnom za severnoameričku mitologiju. baš kao i u Indiji. unapred su bili poznati scenario i glavni učesnici apokalipse. predložene do 1932. mita koji je bio raširen među indoevropskim narodima još pre nego što su se oni razišli po svetu. Več više od jednog stoleča naučnici. ali će odmah potom umreti od njenog otrova. •• Up. Najpotpuniji i najdramatičniji opis dat je u poemi Voluspa. redom. kao i propašću sveta. Zorž Dimezil je ponudio jednu prihvatljiviju interpretaciju. zvezde počin j u da p a d a j u s neba. koji se može uporediti s Prometejem. Dumézil. u poslednjem periodu paganizma Germani su bili veoma opsednuti eshatologijom. godine. Tu se nalaze svi dobro poznati klišei apokaliptičke literature: ljudi potpuno gube moral i počinju da se ubijaju među sobom. Hejmdal će napasti Lokija i oni će se međusobno poubijati. Jedna slavna i strašna poema. to što su Mahabharata i Edda u tolikoj meri i tako harmonično usklađene govori u prilog postojanju velikog eshatološkog mita koji se bavio odnosima Dobra i Zla. Tek je pojava Tora prekinula ove njegove bezobrazluke. pokušavaju da objasne Lokija kao boga vatre. oslobođena lanaca počinju da napadaju zemlju. str. I. njegov mladi sin Vidar će ubiti Vuka. koji predstavlja izvanrednu inkarnaciju demona našeg doba (up. ali će zatim i sam poginuti. kao i u Snorijevoj parafrazi. spavao je s Torovom ženom itd. Odi88 Najvažnije teorije. 6 8 Jan de Vris ga. pak. Iranu ili Izraelu. Smak sveta je bio sastavni deo kosmologije. opisuje ga kako je ušao u dvoranu u kojoj su se bogovi gostili da bi. kao odraz hrišćanskog đavola ili. prikazali su Jan de Vries.138 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sina Tirovoj ženi. 1933. penjući se po duginom luku. drugi će. No ima i nekih specifičnih detalja trogodišnja zima (fimbulvetr). 109 i dalje. Tor će krenuti na Kosmičku zmiju i ubiti je. 97 i dalje. godine. Odina će pojesti Fenrir. čine ga sličnim Durjodhani. § 101). napasti i uništiti Asgard. Prema Dimezilu. str. počeo da ih vređa. grmljavine. povezuje s tricksterom. Les Dieux des Germains. Hodera i Baldera sa smakom sveta. sunce tamni. zemlja drhti. a zatim. Svaki od bogova će napasti po jednog od protivnika. horda divova koja će stići brodom načinjenim od noktiju mrtvih. pod komandom Surtra nadirati kopnom. boravište bogova. Lokijev prevrtljivi karakter. Loki. heroja-prosvetitelja. The problem of Loki. 10—22 i Dumézil. 238 i dalje. Lokasenna. Velika zmija izlazi iz okeana izazivajući katastrofalne poplave. Najzad će se vojska bogova i heroja i vojska čudovišta i divova naći na jednom velikom polju i otpočeće odlučujuća bitka. Ima svoju ulogu u skoro svim šalama i pripovetkama o bogovima i divovima. zlokobnoj ličnosti iz Mahabharate. smrti. str. 69 Kao što smo napomenuli (§ 173).

GERMANI. Slični procesi se primećuju u sintezi hinduizma (135). hagiografska literatura oponaša model života heroja. kao i kod stvaranja rimske religije (§ 161). Međutim. reč je o skandinavskoj verziji indoevropskog eshatološkog mita. istočnjačkih ili severnoazijskih rasa. Pojaviće se nova zemlja. 149. 73 Što se tiče herojske mitologije. Berg. »The Gosforth Cross«. TRAC ANI 1 GET1 139 sta. na k r a j u će Okean progutati Zemlju. to neće biti kraj. plodnija no ikada. Gods and Myths. Margaret Arent. t. ser Galahadu i Parsifalu (up. . izlečena od svih patnji. Sudeći po delovima koji su sačuvani. sjajnije sunce. nastao u VIII veku. A par ljudi koje je spasao Igdrasil izrodiće jedno novo čovečanstvo. lepa. izvesne germanske religijske tvorevine razvijaju se tokom ranog srednjeg veka. S druge strane. str.). 72 U stvari. Religijski prestiž kraljevske vlasti u k r a j n j o j liniji vodi poreklo od stare koncepcije Germana prema kojoj je kralj predstavnik božanskog Praoca: vladareva »moć« zavisi od osvete nadzemaljske sile koja je istovremeno i osnov i garancija univerzalnog poretka. 70 Poslednji detalj je u suprotnosti sa eshatološkim scenarijem koji smo izneli: smak sveta se završava rušenjem Igdrasila. XII i dalje. I. Germanische Sakralkdningtum. 350 i dalje. na drugoj strani spomenika prikazano je raspeće. obogaćuje i revalorizuje u instituciji viteštva. baš zahvaljujući uticaju hrišćanskih ideja. Balder i Hoder će izmireni izići iz pakla. izuzev Surtra. engleski spev Beovulf. isto. 207 i dalje. eventualni docniji uticaji samo su dodali neke živopisne slike i patetične detalje. Pa ipak. kod Germana i posle prelaska u hrišćanstvo nije došlo do paralize religijske kreativnosti. str. može se reći da je germanska religija jedna od najkompleksnijih i najoriginalnijih u Evropi. u toj eshatološkoj bici će pasti svi bogovi. 72 K. ovaj jedini preživeli izazvaće kosmički požar i tako će iščeznuti svaki trag života. hrišćanske. 27 i dalje. a Nebo će se srušiti. str. »The Heroic Pattern«. U istoj crkvi je pronađen kamen (verovatno deo nekog krsta) na kojem je prikazan Tor kako lovi Veliku zmiju. Upadljiva je njena spremnost da obogati i obnovi indoevropsko nasleđe asimilovanjem brojnih religijskih ideja i tehnika drugih. 164 i dalje. ona se nastavlja. onakav kakav je prikazan u Heldensagen. Jedna od najlepših epskih poema. III). potpunije i dublje predstavlja herojsku mitologiju nego ijedno odgovarajuće književno delo s kontinenta. Nebom će početi da kruži jedno novo. Sinovi bogova će se vratiti u Asgard. str. 71 Up. kao i svi njihovi napadači. kao rezultat simbioze ili u opoziciji s hrišćanstvom. Otto Hofler. zelena. 71 Up. Davidson. A. Međutim. 71 Jedan od najupečatljivijih prikaza ragnaroka izvajan je na kamenom krstu u Gosfortu (Kumberland).KELTI. 70 Neki autori su poverovali da su u mitu o ragnaroku uspeli da otkriju različite istočnjačke uticaje (iranske. mediteranskih. 165. manihejske itd. kao i u legendama o svetom Đorđu. kao što je pokazao Dimezil. str.

njihove interpretacije ostaju neubedljive i provizorne. podaci o tračanskoj i tračansko-getskoj religiji malobrojni su i samo približno tačni. Dok su južni Tračani konačno integrisani ušli u orbitu helenizma. o njihovoj ulozi u političkoj istoriji sveta danas se ne zna gotovo ništa. kao što je to bio slučaj sa Slovenima. god. Prema nekim predanjima. Tračani su obožavali »Areja. Dionisa i Artemidu«. izuzev nekoliko dragocenih podataka koje prenosi Herodot u vezi s mitsko-ritualnim scenarijem Zalmoksisa. n. mitsko-ritualni scenario Zalmoksisa. ali u nedostatku pisanih svedočanstava. teologiji i obredima ovih naroda preneli su nam grčki i latinski autori. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Tračani. Sokrat sa divljenjem govori o lekarima »tračanskog kralja Zalmoksisa«. posle Indijaca. s neizbežnim izmenama održalo u narodnim običajima i folkloru Rumuna i balkanskih naroda. Aleksandar Veliki je nastavio osvajačku politiku svog oca: godine ~335. izgubila je svoju samostalnost nepunih sto godina kasnije. Istina je da postoji veliki broj religijskih spomenika. »veliki neznanci« istorije Najstarija tračanska kultura pojavila se kao sinteza jednog važnog supstrata iz bronzanog doba i onoga što su sobom doneli polunomadski narodi prispeli iz Ukrajine. godine. dovoljno snažna da napadne Makedoniju ~429. za vreme Filipa II. Kraljevina Odrizi (u dolini reke Marice). Dakija će postati rimska provincija tek 107. baltičkim narodima. prešao je Dunac da bi pobedio i potčinio Geto-Dačane. Međutim. analiza evropskih folklornih tradicija u perspektivi opšte istorije religija još je u povoju. Neuspeh ratnog pohoda omogućiće ovim tračanskim plemenima da ostanu nezavisna i da unaprede organizovanje svoje nacije. u svome delu Harmid (156 b). Izgleda da je slična zlosrećna sudbina pratila i religijsko stvaralaštvo Tračana i Geto-Dačana. Ono malo što znamo o mitologiji. severnih delova Karpata i Balkana. pa čak i ime Gebeleizisa ostali bi nepoznati. njihovi kraljevi su slavili »Hermesa«. Poput keltskih. Prema Herodotu (V. Uz to. Međutim. Grci su dosta rano upoznali originalnost. e. počeci dionisijskog pokreta (§ 122). Tračani najbrojniji narod na svetu. naročito iz perioda Rimske imperije. tračanski i geto-dačanski sveštenici su prezirali pisanje. no. lokalizovani su u Trakiji (ili Frigiji). U V veku Herodot tvrdi da su. u skladu sa svojom interpretatio graeca et latina. No. kojeg su . kao i snagu uticaja tračanske religioznosti. koji su znanjem i praksom nadmašivali grčke lekare. Etnogeneza Tračana se obavila na dosta širokom prostoru između Dnjestra. Svakako da se i tračansko religijsko nasleđe. starim Germanima i Keltima. zajedno s velikim delom mitologije o Orfeju (§ 180).140 178. razume se. Da Herodot nije zabeležio neke razgovore s helespontskim Grcima. 7). Upadi Kimerijaca pred k r a j VIII veka unose izvesne kavkaske elemente u naoružanje i umetnost.

boga rata. na primer. Prema tome. Up. »Artemida« je prvobitno bila neko htonsko božanstvo. divlja muzika (udaranje u tucane kotlove. Herodot je izabrao da je nazove »Artemida« (umesto. 301. Psyché. Tračani su bili poznati kao dobri ratnici koji se nisu bojali smrti. kao kod grčkih bahantkinja. 357). Drugi teonim je bio Basareus. izvore koje navodi Rode. bio bog oluje i Grci su ga ispravno nazivali Zevs Keraunos. prema tome. str. 74 . Ako se tumačenje prihvati. odeća im je bila neobična. zna se da je postojao i bog Zbelsundos. pa je zatim postao bog oluje i rata. videti reference kod Rodea. str. O »entuzijazmu« s kojim se obavljalo ekstatično sjedinjavanje s bogom.). moguće je da je tračanski »Arej« najpre bio nebeski bog.KELTI. 77 Vid. str. dakle. Dospevši do vrhunca. učesnici su počinjali da se nazivaju Sabos ili Sabazios. No. tutnjati«. 76 Rohde. Rode (Rohde). 75 Vid.. str. Grci su znali i tračanska imena Dionisa: najviše su upotrebljavana Sabos i Sabazios. podudarno tračanskim boginjama Bendis ili Koti ti (Kotys). otadžbina Areja. po tradiciji se smešta u Trakiju. 279. on je.7"1 Tračanski kult »Dionisa« podseća na obrede koje Euripid prikazuje u Bahantkinjama (up. noževe ili tirse. Međutim. 74 U tom slučaju. 275. duge lepršave haljine od tkanina koje su podsećale na lisičje kože. čije je značenje »odeven u dugu lisičiju kožu«. proždirale njihovo sirovo meso. 1. I. 1. uz svetlost baklji. o privremenoj »divinizaciji«. onda se takođe može pretpostaviti da je kod najstarijih Tračana postojao uzorni mit o hijerogamiji između boga oluje i Majke-Zemlje. nosile su bessares. a na glavi su verovatno nosile rogove. preko njih su prebacivale jareće kože. pri tome bi plod ovog sjedinjavanja bio »Dionis«. zvuči cimbala i frula) izazivala je kod vernika radosnu vrisku i pomamnu igru u uskovitlanom kolu. Na osnovu ovog oskudnog obaveštenja kojeg je interpretatio graeca učinila još zagonetnijim. III. izvore koje navodi E. pa sve do Vergilija (Enejida. nav. t. 1—5. »Uglavnom su se žene predavale ovim razuzdanim i iscrpljujućim igrama. 269. § 124). videli smo (§ 176) da su starog germanskog boga neba Tivaza Rimljani prisvojili kao Marsa. De Zalmoxis à Gengis-Khan. itd. -surdos. čiji je dragi deo imena. nap. 58 i nap.77 Sigurno je da se radi. do stanja »božanske ludosti«. 87. pokušalo se sa rekonstrukcijom izvornog tračanskog panteona. delo.. izveden iz korena *suer. M.« 76 U rukama su držale zmije posvećene Sabaziosu. Od Homera (Ilijada. str. »rikati. moglo bi se prihvatiti da je na čelu njihovog panteona bio bog »Arejevog« kova. videti Histoire des croyances. Osim toga. nap. 0 obredima Sabaziosa u Atini. 274. nap. GERMANI. TRAC ANI 1 GET1 141 smatrali svojim pretkom. Eliade. Ritualna omofagija se završavala identifikacijom s bogom. str. »Demetra«) zbog divljih šuma i planina Trakije. u planinama. Ceremonije su se odvijale noću. one bi grabile životinje namenjene žrtvovanju i komadajući ih i kidajući. 381. XIII. ekstatični doživljaj je bio u stanju da Uostalom.

otkrivalo je. 73). I. posvećuju se bogu i žive »oslobođeni svakog straha« (VIII. 79 Zrna konoplje kod Tračana (Pomponije Mela. 281 i dalje. 21) i Skita (Herodot. Odvajanje duše od tela. tračanska mantika je bila povezana s »Dionisovim« kultom. Ovi izrazi verovatno označavaju izvesne poznate verske ličnosti a ne ceo narod. pak. pogl. Ekstatični doživljaj pojačavalo je uverenje ne samo u to da je duša autonomna. Mnogi antički autori objašnjavaju izuzetnu hrabrost Tračana u borbi. kao i nekih naroda jugoistočne Evrope. V. U vezi s tračanskom mantikom. nav. 79 U takvim sredinama su se. Strabon (VII. Nejasna i aproksimativna drevna verovanja u preživljavanje duše postepeno su se menjala. u Grčkoj. . mlekom i sirom i da ih zato nazivaju »onima koji se boje boga« (theosebeis). mogućnost čisto duhovne egzistencije posle smrti.) prikazuju ih. Misijani uopšte ne jedu meso. do kojeg je dolazilo tokom ekstaze. vid. pre svega sposobnost proricanja budućnosti. slavili isključivo »kraljevi«. Strabon. elementarnu dvojnost čoveka. kao i »onima koji kroče kroz dim« (kapnobatai). vegetarijanska dijeta. askezom (usamljenost. već se zadovoljavaju medom.) i molitvom. IV. u različite koncepcije o besmrtnosti duše. De Zalmoxis a Gengis-Khan. 3. post itd. što je ispravnije. ali su zato svoje mrtve ukopavali radosni i veseli (Herodot. 3. pak. počela razvijati verska shvatanja poznata pod imenom orfizam (up. Do ekstaze se moglo dospeti i korišćenjem nekih trava ili. 78 a prilikom proricanja budućnosti. 50—67). str. njihovim eshatološkim ubeđenjima. Rohde. da bi na k r a j u krajeva prerasla u ideju o metempsihozi ili. proročica je bila u »ekstazi«. a s druge. De Zalmoxis a Gengis-Khan. kod nekih tračanskih plemena. s jedne strane. 202). §§ 180 i dalje). jer se »njima čini da je lepo umreti«. Vera u besmrtnost.142 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA podstakne i specifične verske vokacije. kao Pitija iz Delfa. kao posledice »divinizacije«. V i VIII. »Dionisovim« proročištem upravljalo je pleme Besa. Ovakva verska valorizacija smrti može se uočiti u izvesnim folklornim kreacijama Rumuna. miris nekog »voća« kod Masageta (Herodot. Martijan Kapela (Martianus Capella) (VI. Verovatno da ekstatični doživljaji koji su utrli put takvim shvatanjima nisu uvek bili »dionisijskog«. kao i uverenje koje je vladalo o večnom blaženstvu dezinkarnirane duše. 3). hram se nalazio na jednoj visokoj planini. str. 656) im je pripisao »pravu glad za smrću« (appetitus maximus mortis). ali drugi autori (Polibije. II. 3) prenosi da. Strabon dodaje da kod Tračana ima pobožnih ljudi zvanih ktistai koji izbegavaju žene. 80 Up. to jest vojna aristokratija. Plinije itd. Članovi plemena Trauza oplakivali su rođenje deteta. 111). prema Herodotu. Za razliku od grčkog dionisizma. Kapnobatani bi mogli biti igrači i »šamani« koji koriste dim od konoplje da bi izazvali ekstatični trans (up. orgijastičkog tipa. to jest. 80 Što se tiče »Hermesa« kojeg su. prema Posejdoniju. 4). njega je teško 78 Herodot smatra da su Besi jedna familija plemena Šatra (VII. već i da je u stanju da obavi unio mystica s božanstvom. đelo. dovodile su. do skoro morbidne egzaltacije smrću i potcenjivanja života. kao nezavisan narod.

Pokorny. nastavlja Herodot. Zalmoksis nema ničeg zajedničkog s jednim bogom oluje. Dečev. E. Kao što ćemo videti dalje. Gavril Kazarow. 82 Međutim. neki stari bog neba. 93). treba takođe videti C. odnosno. GERMANI. Njihove strukture su potpuno različite. Vrlo je verovatno da pretnja nije bila upućena bogu (Gebeleizisu). Nekoliko vekova kasnije. Pettazzoni. TRAC ANI 1 GET1 143 identifikovati. str. I. br. Što se tiče odapinjanja strela u vazduh. str. kada grmi i sevaju munje. mada se u mnogobrojnim izvorima navodi postojanje jednog takvog boga. pitanje je da li je Herodot dobro shvatio smisao tog rituala. 73. »blistati«.KELTI. str. ti isti Tračani odapinju strele prema nebu preteći ovom bogu. I. mora se reći. str. po ćelom Balkanu počinju da se umnožavaju spomenici nazvani »Heroji-konjanici«. Drugim recima. Gebeleizis bi bio bog oluje ili. 94. 84 i dalje. 84 A. Walde — J. Međutim. u pitanju je bio jedan pozitivan kultni čin: odapinjanjem Vid. Die Denkmaeler des Thrakischen Reitergottes in Bulgarien. prev. Charakteristik der Thrakischen Sprache. a evo u kom smislu: »Oni misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine samo pridružiti jednom božanskom biću (daimon). nav. a ni njihovi kultovi ne liče. D. Legran). 83 »Die alten Thrakern«. 81. na franc. već demonskim silama koje su se pojavljivale u oblacima. Uprkos Herodotovom svedočanstvu (izraženom. Zalmoksis i »imortalizacija« Isti istoričar tvrdi da su Geti »najhrabriji i najpravedniji od svih Tračana« (IV. prema Valdeu — Pokornom (Walde — Pokorny) i Dečevu. Pettazzoni. 83 Poput Zbelsurdosa. s neobičnom stilskom i gramatičkom nemarnošću). 835 itd. »Considérations philologiques et linguistiques sur Gebeleizis«. »Oni veruju da su besmrtni«. »The Religion of ancient Thrace«. 359. 528. Legran). Zalmoksisu. a Heroj-konjanik je identifikovan s Apolonom. prev. delo. neki od njih to isto božanstvo nazivaju Gebeleizis« (IV. mogao biti neko solarno božanstvo. str. 643.. Herodot dodaje: »A opet. Up. 179. Vergleichendes Wörterbuch der indogermanischen Sprachen. dakle. Herodot ne pravi nikakvu aluziju na boga sunca. II. 84 Pošto je naveo da je jedan glasnik žrtvovan Zalmoksisu (o tom obredu ćemo govoriti kasnije). koji njegovo ime izvode iz korena guer. 81 Tračanski »Hermes« bi. Već je Tomašek (Tomaschek) u ovom teonimu prepoznao paralelu s tračanskim bogom Zbelsurdosom. 94. reč je o jednoj poznijoj koncepciji koja uopšte ne razjašnjava »kraljevsku« teologiju koju pominje Herodot. Zbelsiurdosom (Zbeltiurdos). još pre. 87 i dalje. To je prvi i poslednji put da se u literaturi pojavljuje ime Gebeleizis. jer misle da ne postoji drugi bog nego samo njihov« (IV. teško je uzeti zdravo za gotovo da su Zalmoksis i Gebeleizis jedan isti bog. Poghirc. 81 82 . 62.

pak. kao i neke obrede posvećenja. De Zalmoxis a Gengis-Khan. U međuvremenu. dalje. učio ih je da ni on. moramo se pomiriti sa sudbinom: na osnovu jednog jedinog podatka. Prema onome što je ovaj istoričar saznao od Grka s Helesponta i Crnog mora. no ipak mislim da se ovaj Zalmoksis pojavio mnogo pre Pitagore. bili neprosvećeni«. Moguća objašnjenja su utapanje u neko drugo božanstvo ili. kao ni njegovu funkciju. str. nikada neće umreti. na kraju sjedinio Zalmoksisa i Gebeleizisa u istog boga (vid. No. za vreme gozbi. ni njegovi saplemenici. ili sam Herodot. od Herodotovih savremenika pa sve do poslednjih neopitagorejaca i neoplatonista. 95—96. bez obzira kako se on u to vreme nazivao. Četvrte godine. 8 5 Kako god bilo. gde je kao u nekoj krčmi gostio svoje najuglednije sunarodnike. neko božansko biće iz zemlje Geta« (IV. njihove oči ga ponovo ugledaše: i tako oni poverovaše u sve ono što im je Zalmoksis govorio [ . Činjenica da Gebeleizis posle Herodota više nije pominjan ne predstavlja dokaz da se njegov kult ugasio. dodaje Herodot. uz podršku sveštenstva na čelu s velikim sveštenikom. došao do velikog bogatstva. piše Herodot. Iz toga. pa se tako. Uprkos racionalizmu i euhemerizmu Herodota ili njegovih obaveštača. Geti »veruju da su besUp. str. 86 Od podataka koje prenosi Herodot. pak. nego će otići na jedno mesto gde će. ni njihovi potomci. . Tračani su oponašali i indirektno pomagali boga munja. »ja niti odbijam da poverujem u ono što se priča o podzemnom boravištu. Nemojmo se sada upuštati u to da li je on bio čovek ili. besmrtni. Zalmoksis je bio stari Pitagorin rob koji je: »postavši slobodan. »Dao je da mu sagrade dvoranu za prijeme. Pošto su Tračani živeli bedno i. najdragoceniji su oni koji su u vezi s mitom i kultom Zalmoksisa. Zabeležena priča je koherentna: Grci s Helesponta. Legran). 59 i dalje. 87 To je možda razlog zbog kojeg Herodot okleva da iznese detalje (ako ih je — što nije baš sigurno — dobio od svojih obaveštača): dobro je poznata njegova diskrecija kada su u pitanju Misterije. »on je sebi načinio jedno boravište pod zemljom«. Takođe bi se moglo prihvatiti da je verski sinkretizam. njegovom učenju i njegovom kultu u duhovni horizont pitagorejske strukture. mi nismo u stanju da rekonstruišemo »priču« o Gebeleizisu. .144 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA strela na sile mraka. opstanak pod nekim drugim imenom. prirodno. 175). Činjenica da rumunska narodna mitologija o proroku Iliji sadrži brojne elemente koji odgovaraju bogu oluje pokazuje u najmanju ruku da je Gebeleizis bio poštovan u vreme pokrštavanja Dakije. Ovaj tekst je. ostavio snažan utisak na antički svet. naslućuje se misterijski karakter kulta. dakle. uživati u savršenoj sreći«. vratio u svoj zavičaj. ] Što se mene tiče«. uglavnom. bogat. Herodot priznaje da 85 88 . niti u to mnogo verujem. 87 U stvari. sledi zaključak da je kult geto-dačanskog boga sadržao verovanje u besmrtnost duše. gde je »sišao i živeo čitave tri godine. prev. Zalmoksis je odlučio da ih civilizuje. integrisali su ono što su saznali o Zalmoksisu. Tračani su žalili za njim oplakujući ga kao da je mrtav.

pre Hr. ostaće nam nepoznate.KELTI. Neki stari autori. a pre svega obezbeđivanjem besmrtnosti i blaženstva duše. Same ceremonije. padajući. 4) ne znači »verovati u sopstvenu besmrtnost«. »imortalizacija« duše i učenje o životu i blaženstvu na drugom svetu) približavaju Zalmoksisa Misterijama. M. 10 . GERMANI. a ni šamanskih ili šamanizovanih postupaka. up. 94). ali isto tako i brojni savremeni naučnici. 89 Abarid. 23—33). 93). § 206. a onaj kojeg je sudbina odredila bio bi bačen uvis. V. a s druge. već »načiniti sebe besmrtnim«. § 205). drugim recima. 93. Eipimenid s Krita. Grčki istoričar takođe navodi (IV. 88 Do te »imortalizacije« se dolazilo posredstvom jednog obreda posvećenja. verovanja. ali podaci koje je preneo Herodot ukazuju na mitsko-ritualni scenario »smrti« (okultacije) i »povratka na zemlju« (epifanije). mantika ili. Naprotiv. s mitskim ili izrazito mitologizovanim ličnostima 89 koje karakterišu šamanska tehnika. 1918. glagol athanatizein (up. 88 Up. No. Međutim. nije on od svog gospodara prene veruje u priču o tome kako je Zalmoksis bio Piftagorin rob. str. to jest. najkarakterističniji elementi njegovog kulta (andreon i ceremonijalne gozbe. koristeći pre svega podatke koje je sakupio Posejdonije (oko 135 — oko 50. »katabaze«. dok se Zalmoksis nalazio među njima. Žrtva je omogućavala prenošenje poruke ili. Pitagora itd. simbolično (jer je bilo ritualno) ponovno osnivanje kulta. već da je. u pravom smislu reči. Nekoliko ljudi držalo je tri koplja. naprotiv. Linforth. Zalmoksis je bio Pitagorin rob. reaktualizovana je Zalmoksisova epifanija posle trogodišnje okultacije sa svim njenim implikacijama. Herodotus IV. 94) ritual koji je specifičan za Zalmoksisa: svake pete godine bogu su slali glasnika zaduženog da mu prenese »ono što su u određenim okolnostima želeli«. I. Žrtvovanje i slanje glasnika predstavljalo je. no. uveren u to da je getski daimon bio stariji — a taj detalj je veoma značajan. up. »Oi athanatizontes. M Početkom hrišćanske ere. »jer misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine pridružiti Zalmoksisu« (IV. 189 i dalje. Hermotim iz Klazomene. 5) daje jednu novu verziju mita o Zalmoksisu. videćemo to dalje.. 3. povezuju Zalmoksisa s Dionisom i Orfejem s jedne strane.). silasci u Podzemlje. pak. reaktualizaciju neposrednog komuniciranja Geta s njihovim bogom. TRACANI I GETI 145 mrtni« (IV. Aristej sa Prokonesa. 93—94« (Classical Philology. okultacija u »podzemnom boravištu« i epifanija posle četiri godine. u neku ruku. VII. bio bi proboden vrhovima kopalja. onakvog kakvo je postojalo u početku. on se uvek može upoređivati s Dionisom. ono što nam Herodot prenosi o Zalmoksisu ne uklapa se u sistem mitologija. Strabon (Geografija. str. što kult koji je ustanovio Zalmoksis približava grčkim i helenističkim Misterij ama (up. preko Dionisijskih misterija. U tom smislu.

e. do identifikacije boga Zalmoksisa i njegovog prvosveštenika. Strabon opisuje Dekaeneja kao »čarobnjaka (goes). 92 61 U jednom drugom odeljku (VII. »II Tempio — Calendario dacico di Sarmizegetuza«. Mi ne znamo u kolikoj je meri inicijacijska i eshatološka struktura Zalmoksisove »misterije« opstala u Strabonovo vreme. pitagorejsko pravilo uzdržavanja od hrane poreklom od živih bića. oslanjajući se na stare izvore. nema više nikakvih aluzija na neki kult misterijske strukture o kojem je govorio Herodot. što će reći. pa su kasnije »počeli da mu se obraćaju kao bogu«. isti. 11) gde daje život Berebiste (70—44). gde je primao samo kralja i svoje sluge. Zalmoksis se povukao u jednu pećinu na vrhu svete planine Kogenon (Kogainon). Insistiranje na njihovom dobrom poznavanju nebeskih tela možda odražava tačne informacije. 62 Up. a koji je istovremeno i savladar i kraljev savetnik. n. Strabon dodaje da »Getima vlada Berebista. njegov kult je »pitagorejski«. 67 i dalje. Povrh toga. osobine Zalmoksisa su bitno izmenjene. Zalmoksisovim kultom upravlja prvosveštenik koji živi usamljenički na vrhu planine. prema sopstvenom tvrđenju. Dacii.146 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA uzeo doktrinu o besmrtnosti. pa je sasvim moguće da su ovi »specijalisti za svete stvari« bili nastavljači »misterijskih« tradicija Zalmoksisovog kulta. Vid. No. hramovi u Sarmizegetuzi i u Kostešti čiji je urano-solarni simbolizam očigledan. prema Zalmoksisovom učenju i dalje održava«. Za Strabona još jedan detalj izgleda isto toliko važan: to što je Zalmoksis — baš kao docnije Dekaenej — postigao uspeh u životu zahvaljujući svojim astronomskim i mantičkim znanjima. Zalmoksis je uspeo da postigne to da ga kralj prihvati i podeli vlast s njim. star. 69—71). dok dužnost prvosveštenika obavlja Dekaenej i da se. 194 i dalje. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Hadrian Daicoviciu. pa su ljudi stoga za kratko vreme i njega samog počeli smatrati bogom«. pre svega. Baš zahvaljujući svom astronomskom znanju i ugledu koji je uživao kao čarobnjak i prorok. koji je potom divinizovan pod istim imenom. 210 i dalje. jer isključuje meso iz ishrane. Došlo je. već je uz to dobro izučio neke znake pomoću kojih je. nauku koja omogućava proricanje budućih događaja prema nebeskim znacima. čoveka koji ne samo da je putovao u Egipat. Postavši vrhovni sveštenik i prorok »najpoštovanijeg boga u njihovoj zeirilji«. izgleda da imaju funkciju kalendara. 3. II stvari. bio u stanju da sazna božiju volju. Ukratko. XI. U VI v. Jordan (Jordanes) je s dosta preterivanja opisao zanimanje dačanskih sveštenika za astronomiju i prirodne nauke (Getica.. u ovom ili onom obliku. str. zemlju koja ima vodeće mesto kada je u pitanju magija. negdašnji autori govore o nekim pobožnim ljudima i iskušenicima. 91 U novoj etapi religije Geto-Dačana o kojoj nas obaveštavaju Posejdonije i Strabon. već »neka znanja u vezi s nebeskim telima«.. Strabon tu dodaje i putovanje u Egipat. .

»Orfej« i »orfizam« predstavljaju jednu od tema koje skoro automatski podstiču polemičke strasti. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 180. Rastržu ga menade ili je u Hadu pored drugih božanstava. C. 357 i dalje). moguće doći do osnovne poruke orfizma. 10» . Alkesta. divljim životinjama ili. Guthrie. Orpheus and Greek Religion.XXII POGLAVLJE ORFEJ. pevač i »osnivač inicijacija« Izgleda da je nemoguće pisati o Orfeju i orfizmu. verovanja i običaje koji se smatraju »orfičkim«. Nije uspeo jer se prerano osvrnuo 2 ili zato što su se podzemne sile 1 Cak i valorizacija izvora razdvaja jednu kategoriju od druge: skeptici podvlače siromaštvo dokumenata. Iz V veka datiraju i prve aluzije na njegov silazak u podzemlje po suprugu Euridiku (Euripid. ali i obožavaoci i »entuzijasti« koji ovom pokretu pridaju veliki značaj. vernim Tračanima. koji govori o »Orfeju. prikazan je. 29 i dalje. kao i pozni datum njihovog nastanka. Pevača i harfistu prvi put pominje u VI veku pesnik Ibik (Ibykos) iz Regija. IV. drugi smatraju da ne treba mešati datum redakcije nekog dokumenta sa starošću onog što taj dokument sadrži i da je. Eshil za njega kaže da je »onaj što očarava prirodu svojim čarima« (Agamemnon. To nadvlačenje oko dve metodologije odgovara jednoj dubljoj filozofskoj opoziciji. koja je uočena u Grčkoj još u VI veku. Za Pindara. kako plovi u barci s harfom u ruci. Na jednoj metopi iz VI veka. a ne naljutiti određenu kategoriju naučnika: tu spadaju skeptici i »racionalisti« koji uticaj orfizma na istoriju grčke duhovnosti svode na minimum. čije je ime slavno«. Linforth. pak. The Arts of Orpheus. koja pripada riznici Sikionaca u Delfima. otac melodičnih pesama« (Pyth. ako se svakom vrednijem svedočanstvu ispravno priđe. Mitovi o Orfeju: harfista. on je »svirač citre (phorminx). 177). i Ivan M. Od V veka Orfejeva ikonografija se neprekidno obogaćuje: možemo ga videti kako svira na harfi okružen pticama. s jasno upisanim imenom. K. 2) ideje. str. 1830). 2 Izvore su analizovali W. 1 Analiza različitih izvora dopušta nam da religijske realnosti razdvojimo na dve grupe: 1) mitove i legende u vezi s Orfejem. prema tome. a može se osetiti i danas.

7 U trenutku kada su nešto bolje upoznati »varvarski« narodi u Trakiji. službene religije. kao i najvažnije epizode iz njegovog životopisa. Prema izgubljenom Eshilovom komadu Basaride. »jednu generaciju pre Homera«. možda. on je vidar i muzičar. Primetimo za sada da Orfejev ugled. no. pa čak i Skiti koji su živeli nomadski na severnim obalama Crnog mora. da se smesti na sam »prapočetak« i tako proglasi »Homerovim pretkom«. njihovu eventualnu mitsko-religijsku funkciju pre nego što su postali deo orfičke legende. * M. Le Chamanisme et les techniques archaiques de l'extase (drugo izd. La religion dans la Grèce antique. nap. Orfej se svakog jutra peo na brdo Pangej da bi se divio suncu. Aristej itd. silazi u Podzemlje da bi vratio Euridiku. Dionis je na njega poslao menade. Orfej je bio u vezi s nizom mitskih ličnosti — kao što su Abarid. 33. 66 i si. svuda je prikazivan u grčkoj odeći kako svojom muzikom očarava divlje životinje ili varvare. * Rêka Marica (prim. 1968). što je u skladu s predanjem.* otplovila je pevajući do Lezba. 8 potvrđuje »primordijalnu« strukturu njegove ličnosti. br. baš kao i glave jukagirskih šamana. 8 Up. 3 Prema legendi. Orphicorum fragmenta. 16. Pettazzoni. u masivu Olimpa.148 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA suprotstavile njegovom poduhvatu. razljućen. ta arhaizovana mitologija delom nastala i kao izraz izvesne pristrasnosti. Malo je važno što je. 5 O. on živi u Trakiji. čak u XIX veku. pa čak i simbol. str. Zbog toga je morao biti kažnjen i bogovi su odlučili da umre od ženskih ruku« (Platon. (U stvari. bačena u Hebar. str. mi ne znamo njihovu . one su harfistu rastrgle. sva ta mitologija ne uspeva da prikrije želju da se Orfeju dâ ugledno mesto u vremenu. to jest. 9. propovedi. Eliade.protoistoriju u staroj Grčkoj. Guthrie. to jest Apolonu. Biće prilike da podsetimo i na druge aluzije na Orfeja u literaturi VI i V veka. on začarava i potčinjava divlje zveri. Kao i šamani. 8 Svi su ti elementi arhaični i u suprotnosti s grčkom duhovnošću od VI—V veka. 5 Njegova glava. Kern. 179 d). 4 Smrt ga je zadesila u Trakiji. a njegove udove pobacale na razne strane. ali je uspeo da živ prodre u Had. 40 i dalje. spisak lokalizacija Orfejevog kulta u Trakiji kod R. 114.) Značajna je činjenica da su brižljivo odabrani najarhaičniji elementi koji su bili dostupni Grcima u VI veku. čime bi postao stariji i vredniji poštovanja no što je to kao predstavnik. kao i onim što ponavlja orfička propaganda. neobično podsećaju na šamane i njihova delà. ali na keramici iz V veka. tabla 6. str. 113. prev. * Up. 7 Insistiranje s kojim se evociraju njegov boravak. — koje takođe karakterišu ekstatična iskustva šamanškog ili parašamanskog tipa. štaviše. Sve bi to bilo dovoljno da se legendarni pevač smesti u »prehomerovsko« vreme. kao i njegova tragična smrt u Trakiji. Orpheus. str. . Muze su sakupile udove i sahranile ih na Leibetirji. Sympos. njegova odsečena glava je sačuvana da bi proricala budućnost. Od važnosti je i to da je 3 »On se nije usudio da (umre od ljubavi kao ALkesta.). up. 307—308.. str. Tamo je pobožno prihvaćena i potom korišćena za proricanja.

fr. sparagmos boga u obliku životinje (up. Orfejev muzički instrument bila je apolonska lira. on se približava Zalmoksisu (§ 179) koji je takođe osnivač Misterija (prema tumačenju jedne katabaze) i najveći civilizator Geta.. 2) Njegovo »poreklo« i njegova preistorija su nam nepoznati. Naš pevač je. »šamanske« i pitijske? . Zbog svoje predanosti Apolonu kažnjen je nasilnom smrću. naročito stihovi 566—631) verovatno sadrži »orfičku« interpolaciju. Po jednoj legendi on je čak bio sin ovoga boga i nimfe Kaliope. u nekoj »varvarskoj« oblasti. 11 Trebalo bi zapamtiti sledeće činjenice: 1) mada se njegovo ime i prve aluzije na njegov mit javljaju tek u VI veku. 25. Orfej jeste religijska ličnost arhajskog tipa. uzimajući t a j izraz bilo hronološki. 943). s druge. bilo geografski (što će reći. Isto tako. poznato je da je Orfej bio verni pristalica Apolona.ORFEJ. bio poznat i kao »osnivač inicijacija« i Misterija. Prema Euripidu. 10 Gatri (Guthrie) ukazuje na jedan odeljak Alkeste. Morfološki. Nije teško prihvatiti da je živeo »pre Homera«. Katabaza u Odiseji (XI. jer su to jedini grčki bogovi čiji su kultovi sadržavali posvećenje i »ekstazu« (razume se. 11 Apolon osuđuje Orfejeva proročanstva na Lezbu (Filostrat. str. 304 i dalje). s jedne strane. Ljubomora boga ili inkompatibilnost dve tehnike proricanja. 4) uočava analogiju s Orfejevim silaskom po Euridiku. »Homerovim pretkom« je proglašen isključivo zato da bi se istakla važnost njegove religij9 Katabasis eis Hadou (Kern. a katarza je bila specifično apolonska tehnika. predmet polemika. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 149 među retkim silascima u Podzemlje koje pominju grčka predanja. kao i košutom koja je »igrala uz zvuke njegove lire«. Njegove veze s Tračanima su dosta zagonetne. još od antičkih vremena. Ti odnosi su. Najzad. ekstaze različitih. The Greeks and their Gods. pored toga što je bio »osnivač inicijacija«. jer se. komadanje ovog od strane menada može se interpretirati kao dionisijski ritual. on među varvarima ponaša kao Grk. 293 i dalje. i njegov odnos prema Dionisu i Apolonu potvrđuje njegovu reputaciju »osnivača Misterija«. do koje još nisu bile doprle duhovne vrednosti svojstvene homerovskoj civilizaciji). pa čak i antagonističkih tipova). 3) Orfej je prikazan kao neosporni osnivač inicijacija. ali je očigledno da Orfej ne pripada ni homerovskom predan ju ni mediteranskom nasleđu. 315. dok je. on je »pokazao s j a j neopisivih misterija« (Rhesos. Diodor (IV. Orph. imajući verovatno u vidu Eleusinske misterije.. U tome što Dionis izvlači iz Hada svoju m a j k u Semelu. stih 578. šamanska katabaza). No. fr. magijsko-religijski ugled koji on uživa prehelenski (vladanje životinjama. Orfej je pridavao veliki značaj očišćenju od grehova. Orfejev postao najpopularniji. 9 Katabaza spada u obrede posvećenja. § 124). Vita Apoll. 14). Autor dela Protiv Aristogitona A (§ 11) tvrdi da je Orfej taj »koji nam je pokazao najsvetije obrede posvećenja«. 10 Konačno. dakle. tin Tračana »koji su verovali da su besmrtni«. str. 4. u kojem je prikazan Apolon okružen risovima i lavovima.

knjige). Ovo zbližavanje dva antagonistička boga nije nevažno. Uostalom. U tim inicijacijama za nas će ostati t a j n a ono najvažnije što se može uzeti da je »osnovao« Orfej. bio je takođe i »onaj koji je Grcima objasnio Dionisovo ime. 12 . Stoga izgleda prihvatljivo da su ljudi u VI i V veku u mitskoj figuri Orfeja videli osnivača Misterija koji je. S druge strane. Poznato je samo ono što je inicijaciji prethodilo: vegetarijanstvo. asketizam. »orfičari« su iz nje izvukli logičan zaključak o besmrtnosti i. str. 132. prema tome. II. kao što smo videli (§ 97). pokazao im kako se ovom bogu prinose žrtve i kako se obavljaju procesije falosa« (Herodot. »Orfizam« će se razvijati u istom smeru. koje religija nije mnogo privlačila. Orfička teogonija i antropologija: duše transmigracija i besmrtnost Religijsku i filozofsku misao Grčke u VI veku pretežno je zaokupljao problem Jednog i Mnoštva. i besmrtnost duše. Možda je na t a j način grčki duh izražavao nadu da će kroz koegzistenciju ova dva boga pronaći izlaz iz kriza nastalih rušenjem homerovskih religijskih vrednosti? 181. osnovni cilj eleusinskih inicijacija. Pored toga. pročišćenje i versko obrazovanje (hieroi logoi. no Dionisov i Apolonov kult takođe su u vezi sa sudbinom duše. To nije jedini primer. Apolon je imao izvesne veze s Hadom. predlagao jednu prihvatljivu inicijacijsku disciplinu koja je imala u vidu transmigraciju i besmrtnost duše. 49). Jonjani. Sudbina duše posle smrti predstavljala je. poznati su i teološki postulati: transmigracija pa. u Guthrie. ali to je bilo privremeno i postizalo se snižavanjem praga svesti. kao što smo videli (§ 90). inspirišući se tradicionalnim posvećenjima. Poruke koja predstavlja temeljni raskid s olimpskom religijom. Prihvativši bahantsku pouku o tome da čovek može da učestvuje u božanskom. Orfej eva figura deluje pod združenim znamenjima Apolona i Dionisa. Religijski duhovi tog vremena postavljali su sebi pitanje: »Kakva veza postoji između pojedinca i božanstva kojem ovaj oseća da pripada? Kako ostvariti potencijalno jedinstvo koje isto tako postoji u čoveku kao i u bogu?« 12 Neka vrsta sjedinjavanja božanskog i ljudskog ostvarivana je za vreme dionisijskih orgija. vrač iz Pila. Od samog početka. Melampod. on je na k r a j u sklopio mir s Dionisom koji je primljen na Olimp. str. The Greeks and their Gods.150 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ske poruke. takođe od istog autora. 316 i dalje. I. A History of Greek Philosophy. iako »miljenik Apolona«. postavljali su sebi filozofsko pitanje: »Kakav je odnos između višestruke raznovrsnosti sveta u kojem živimo i jedinstvene prasupstance iz koje je sve nastalo?« Vid.

str. . to jest »knjigama«. U to mnoštvo ne u b r a j a m o obične čudotvorce. donose gomile knjiga koje su sastavili Muzaj i Orfej... . Druga karakteristika orfizma je izrazita raznolikost samozvanih »orfičara«. Imitatora je bilo najviše onda kada se insistiralo na otkrovenju i inicijaciji neke soteriološke gnose. Fr. 14 To je dobro poznat fenomen u istoriji religija: svaki asketski. pak. u kojima je bilo govora 0 očišćenju od grehova. koji nije verovao da je Orfej istorijska ličnost. oni uspevaju da ubede ne samo pojedinca. učenik). važnost koja je pridavana pisanim tekstovima. De an.. 954. pak. 14 ». koji je bio jednovremeno »inicijacijski« i »narodni«. purifikatore i vračare koje opisuje Platon u jednom poznatom odeljku. 364 e. Hipp. počev od VI veka. br. Orpheé et l'Orphisme à l'époque classique. na sve strane izazivaju paklene nerede« (Rep. da je ?a žive i mrtve moguće pribaviti oproštaj. up. I Euripid govori o orfičkim »tekstovima«. pak. . činjenica da su se. kritičku analizu kod L. kao i o životu posle smrti. poznat pod imenom orfizam. Phileb... bio je upoznat s teorijama o duši koje sadrže »takozvani orfički stihovi«. Teofrast nazvati orfeotelestima (»orfički inicijatori«). Prinosioci žrtava i vračevi koji opsedaju vrata bogatih moljakajući i ubeđujući ih da su žrtvama i udvaranjima dobili od bogova moć da im obezbede oproštaje od grehova koji su možda počinili oni ili njihovi preci [ . Treba se samo setiti lažnih asketa kojima vrvi Indija još od vremena Upanišada ili. Moulinier. Pevač i harfista postao je simbol i rodonačelnik celog jednog pokreta. 223). Orph. pre svega. tu su 1 oni koje će kasnije. S jedne strane. 410 b 28. Koristeći autoritet ove dvojice. S druge strane. Stoga bi bilo naivno podleći utisku da su nosioci pokreta bili orfeotelesti i čudotvorci i posumnjati u stvarno postojanje orfičkih ideja i rituala. Suidas daje dugu listu delà pripisanih Orfeju (Kem. 364 b—365 a).ORFEJ. kao i »tajna društva« koji niču širom zapadne Evrope u vezi s pojavom slobodnog zidarstva ili. grotesknih imitatora joge i tantrizma. A zatim su orgije zamenili katarzom. 66 c. takvi ekstatici. Ono što već dovoljno izdvaja ovaj verski pokret od ostalih jeste.. Aristotel. Rep. a ta posvećenja. još od nastarijih vremena: oni predstavljaju jednu od karakteristika »narodnih religija«.. sin Lune i Muza. o božanskoj prirodi duše. Crat. 13 Izgleda prihvatljivo da je Platon neke od tih tekstova poznavao (mogli su se kupiti kod knjižara). Euripid. gnostički i soteriološki pokret izaziva bezbrojne pseudomorfoze i katkad detinjaste inicijacije. On takođe navodi neke heksametre teogonijske prirode kao »Orfejeve«.. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 151 skladu s tim. vračevi i nadrilekari postojali su uvek. a Aristotel. »misterije Ruže i Krsta«. 402 b. ] Da bi ih uverili u vrednost svojih obreda. u klasičnoj epohi. mnogi od tih 13 Platon. kao i očišćenje od grehova [.. Platon se poziva na veliki broj knjiga koje se pripisuju Orfeju i Muzaju (za kojeg su smatrali da je pevačev sin ili. jer oni ih tako nazivaju. Za ilustraciju mogu poslužiti bezbrojni pokreti »posvećenja«. tehnikom očišćenja prema Apolonovom učenju. 74 i dalje.].. već i čitave Države. Pored autora teogonija ili asketa i vizionara.

Platona. 18 Povratak vegetarijanstvu označavao je. uostalom. 62 b. Da bi bila kažnjena za prvobitni greh. Rezervišući meso za ljude. tekstove koje navodi Gatri. aksetizam i brojna specifična pravila. 400 c. a smrt tela predstavlja početak novog života. B. Kao u Indiji posle Upanišada. takođe Detienne. str. VI. objašnjavao svoje vegetarijanstvo (životinja koju ubijamo mogla bi u sebi imati dušu nekog našeg bliskog pretka). putem »inicijacije«. uslovio razvoj događaja koji je označio k r a j »rajske« epohe u kojoj su ljudi živeli u zajednici s bogovima. Ti odeljci su bili povod beskrajnih rasprava. ili. I za Empedokla je besmrtnost podrazumevala metempsihozu. i koje su se oni trudili da oponašaju. Travaux. o »tamnici« ili »zatvoru« duše. ali do spasenja se dolazilo. ono je pre svega proklamovalo odbacivanje grčkog verskog sistema u celini. da prisvoje slavu imena te legendarne ličnosti. 14 Hésiode. vračeva i purifikatora pozivali na Orfeja. Odbijajući da jedu meso. up. Prometej je navukao Zevsov gnev. 782 c) sadržavalo je očišćenje od grehova. inkarnirana egzistencija više liči na smrt. odevena »u čudnu tuniku načinjenu od mesa« (fr.152 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čudotvoraca. sistema koji je bio zasnovan na prvoj žrtvi koju je uspostavio Prometej (§ 86). time je. Saggio sul misticismo greco. osuđene na transmigraciju do konačnog oslobođenja. vegetarijanska praksa imala je dublje i složenije religijsko opravdanje. Međutim. duša je bila zatvorenik u telu. Nekoliko Platonovih aluzija omogućuje nam da nazremo kontekst orfičke koncepcije besmrtnosti. time je. 90 i dalje. 197 i dalje. 148 i dalje. Up. štaviše. Već za Empedokla. istovremeno. to jest. orfičari (i pitagorejci) uzdržavali su se od krvavih žrtvi obaveznih u zvaničnom kultu. kao i poznije datiranih dokumenata. 69 i dalje. str. a bogovima namenivši kosti žrtve. dokazuje postojanje izvesnih gnosa i soterioloških tehnika koje su izgledale superiornije. O mističkim i eshatološkim vrednostima vegetarijanstva. Upoređivanjem nekih svedočanstava i aluzija starih autora (Eshila. moguće je u glavnim crtama rekonstruisati ono što bi se moglo u nedostatku boljeg imena nazvati »orfička dok15 Cratyle. Orpheus. proterana daleko od Blaženih. odluku da se ispravi greh predaka i nadu da se. »La cuisine de Pythagore«. pre svega. do tog »pravog života« ne dolazi se automatski. koji je vodio »orfički život«. posebno interpretaciju Sabatučija (Sabbatucci). Empedokla. To odbijanje je svakako značilo odvajanje od građanskog života i. efikasnije i uticajnije. duša je zatvorena u telo (soma) kao u grob (sema). otkrovenjem kosmološkog i teozofskog reda. dostigne prvobitno blaženstvo. Ono što se nazivalo »orfički život« (Zakoni.). »odricanje od sveta«. . vid. itd. ako ništa drugo.15 U skladu s tim. no. Phedon. Aristofana. str. 110 i dalje. Međutim. Pindara. 115 i 126). makar delimično. na k r a j u krajeva. reč je o verovanju u neuništivost duše. duši se sudi prema njenim gresima ili zaslugama i posle izvesnog vremena ona se ponovo inkarnira.

Ali. B 1. S pravom se ukazuje na analogije s egipatskom i feničanskom kosmogonijom. iz kojeg je nastalo Vreme (Hron). koji se zvao i Fanes. Guthrie. što predstavlja ješ jednu potvrdu starosti i visokih spekulativnih kvaliteta tih spisa. To da Zevs proguta neko božanstvo. kraj grada Dervenija. oni tada podrazumevaju da je Zevsova misao odredila ono što jeste. fr. Reja i Hera samo različita imena iste boginje (st. up. Jedno. str. pre čudesnog rođenja Atene (§ 84). Kosmogonija istovremeno ima seksualnu i monističku strukturu: Zevs je stvorio svet vodeći ljubav »u vazduhu« (ili »odozgo«). 13. što će biti. Ali tekst ne pominje partnerku. No Zevs proguta Fanesa s ćelom njegovom tvorevinom da bi stvorio jedan novi svet. Vreme (Hron) načinilo je u Eteru (Aither) p r a j a j e iz koga je izišao prvi bog Eros. Pored toga. 18. Majka. Uočava se teogonija koja se proširuje na kosmogoniju. »Kad ljudi kažu: . 18 Uprkos obradi. on s jedne strane pokazuje da su 17 Damaskije je još u V veku pre Hr. 19 Otkriven 1962. 319. potom stvorio druge bogove i svet. Okean je samo jedna od Zevsovih hipostaza. . kao i dosta neobična antropologija. Teogonija. 1—3).). 18 Guthrie. Eros je. pomenuta epizoda je odraz filozofske spekulacije o stvaranju višestrukog Univerzuma od jednog jedinstvenog. i vremenski smešten u IV vek pre Hr. sredina i k r a j svih stvari« (st. Neki odlomci su. Orfičku eshatologiju pre svega čini antropogonijski mit koji je istovremeno u suprotnosti i sa homerovskim i sa eleusinskim. u orfičkoj teogoniji ovaj mit ima suptilnije značenje: u njemu se uočava napor da se od boga kosmokrate načini stvoritelj sveta kojim on vlada. a potom Eter (vazduh) i Haos. kao što su Geja (Demetra). mit je zadržao svoju arhajsku strukturu. zvana »Rapsodije«. 17 zadržava samo neke detalje genealogije koju je preneo Hesiod. bez sumnje. 5—7). pored Soluna. ili. Iz toga sledi da ime »Zevs« označava »svet« (up. str. 15. 12). čitao delo koje se zvalo Orfejeve rapsodije. B 32). Heraklit. ili Okean. 7—11). Hesiod navodi da je gospodar Olimpa. The Greeks and their Gods. tvrdeći da je logos sveta isto što i logos Zevsa (st. 2 0 Autor objavljuje jedinstvo postojanja. Nedavno je papirus iz Dervenija 19 otkrio još jednu orfičku teogoniju u čijem je središtu Zevs. Druga predanja postuliraju kao prvobitni princip Noć (Niks) koja je rodila Urana i Geju. koje je izrodilo Nered tokom kojeg se Zemlja odvojila od Vode i Neba. Tekst sačuvan na papirusu iz Dervenija važan je iz više razloga. kao princip stvaranja. Orpheus. Jedan stih pripisan Orfeju tvrdi da je »Zevs početak. pak. progutao svoju ženu Metidu. a i što će prestati da bude« (st. Reč je o komentaru jednog orfičkog teksta. Orfej kaže da je Mojra (sudbina) Zevsova misao. dobro je poznata mitska tema.Mojra je tkala'. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 153 trina«. davnašnji (VI vek pre Hr. 10 Taj tip kosmogonije podseća na memfisku teologiju (§ 26).ORFEJ. 137—142. 77 i dalje. na sistem Ferekida i na autogenu kreaciju Prađapatija (§ 76). 15.

Schr. br. 133. Uprkos skepticizmu nekih naučnika. XXX. s druge strane. De esu carn. Međutim. Or. itd. 2.).. kao što smo pokušali da pokažemo u vezi s mitsko-obrednom temom Dionisa-Zagreja (§ 125). Ali. koji je veoma blizak Platonovom. izvesno je da se u antičko vreme mit o titanima smatrao »orfičkim«. jer se u pepelu titana nalazilo i telo deteta-Dionisa. On je čak u stanju da se oslobodi »demonskog« elementa koji se javlja u svakoj profanoj egzistenciji (neznanje. Podsetimo se one prethodne. kao i u odeljku Zakona (701 c) o onima koji »pokazuju staru titansku prirodu«. Prema jednom podatku Olimpiodora. pogl. Sve to podseća na brojne indijske tehnike i soteriologije (§ 195) i anticipira razne gnostičke sisteme (§§ 229 i dalje). § 21). čovekova priroda je istovremeno sadržala i titansko i božansko. II. 210). 17. dopušteno je videti reference na ono što je titansko u čoveku. drugim recima. mesopotamske: Marduk je stvorio čoveka od zemlje (to jest. S jedne strane. 21 No. 22 Bez obzira na to kako se interpretiraju neke neodređene aluzije. on ilustruje monističku. 22. Dion Hrisostom. on se u jasnom obliku pojavljuje tek kod nekih kasnijih autora (I—II vek posle Hr. a s druge strane. Što se tiče mita o nastanku čoveka iz pepela titana. kao »zatvora«. učestvuje u božanskom. Fr. ponašanja i inicijacija koja omogućuje izdvajanje »orfičara« od njemu sličnih i konačno vodi odvajanju duše od Kosmosa. Jer čovek. 84. Najpotpunija verzija se može naći kod Klementa Aleksandrijskog. dionisijsko u čoveku. s Dionisom i titanima. 2. orfička antropogonija sadrži u sebi element nade. paradoksalno. bilo je moguće eliminisati titanski element i postati bakhos. VII (Kern.).154 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u ranoj epohi postojale prave orfičke konventikule. obreda posvećenja (teletai). 55. a Olimpiodor. od tela pračudovišta Tijamat) i od krvi arhidemona Kingua (up.. uz pomoć purfikacija (katharmoi). verovanja. . I. sumorna i tragična kakva izgleda.. skupina mitova. mesožderstvo. « Plutarh.). uprkos svom titanskom poreklu. Prema tom mitu.. ni u homerovskoj koncepciji. Protrept. zahvaljujući sopstvenom načinu postojanja. kao i »orfičkog načina« življenja. na t a j način se izdvajalo i ostvarivalo ono božansko. može se razlikovati dualizam (telo—duh). Ne treba podvlačiti novinu i originalnost ove koncepcije. kojeg nema ni u mesopotamskom Weltanschauungu. u Pkidarovom izrazu: »ispaštanje zbog starog poraza« (fr. 18. In Phaed. odgovarajuće aluzije se nalaze u znatno starijim izvorima. može se smatrati da je Platonov učenik Ksenokrat povezivao pojam tela. čak »monoteističku« tendenciju jedne od orfičkih teogonija.

Eukleju. Prema Fedonu (108 a) i Gorgiji (524 a). . U Državi (614 c—d) precizira se da je pravedniku dozvoljeno da krene desnim putem. str.ORFEJ. ni prost. ali gorim i umirem od žeđi. pa se potom. . i novu interpretaciju Cunca (Zuntz). a n j u čuvaju budni stražari. kraljice Podzemlja. zavisno od presude. str. uputi tamo gde borave sveti. . Reci im: . Jedna druga tablica otkriva važne detalje: »Izdržao sam kaznu koju sam zaslužio svojim nepravednim d e l i m a . »Preskočio sam ciklus teških muka i bolova i kročio hitrom nogom prema željenoj nagradi. No. u svojoj dobroti.« Boginja ga prima blagonaklono: »Pozdrav tebi koji si izdržao patnje kakve nikada ranije n i s i . o bezgrešni vladaoče Podzemnog sveta. mora deset puta da prođe kroz t a j ciklus. o.«24 »Ciklus teških muka« sadrži izvestan b r o j reinkarnacija. nađenim u grobovima južne Italije i Krita.. n j u je moguće u grubim crtama rekonstruisati na osnovu nekih podataka koje d a j u Platon. da bi se posle 1. Posvećeni se obraća bogovima Podzemlja: »Dolazim iz zajednice bezgrešnih. naići ćeš na jedan izvor k r a j kojeg raste beli čempres. Međutim.000 godina ponovo vratila na zemlju. delo. na njemu je mnogo zavijutaka i prepreka«. pozdravljam te. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 155 182.. Sada pristupam veličanstvenoj Persefoni s molbom da me. vi to znate. zbog toga su one morale izbegavati vodu sa izvora Lete. I stražari će ti dopustiti da piješ vodu sa svetog izvora. str. Posle smrti duša odlazi u Had. a potom ćeš vladati sa ostalim junacima. Običan smrtnik. Orpheus. Pozdravljam te. . blaženi! Bio si čovek. Jer je meni čast da pripadam vašoj blaženoj rasi.« A boginja odgovara: »O srećni. Posle smrti duši se sudi. a moguće je da su i starije. Analogne indikacije su otkrivene u stihovima koji su upisani na zlatnim tablicama.Ja sam dete Zemlje i zvezdanog Neba.« Tekst sadrži precizna uputstva: »Levo od Hadovog boravišta. dušama »orfičara« je bilo zabranjeno reinkarniran je. Guthrie. »Pozdrav tebi koji putuješ desnim putem prema svetim pašnjacima i šumama Persefone. put »nije ni jedinstven. Našao sam utočište u naručju Gospe. str. Up. 364 i dalje. 40). nemoj mu se suviše približavati. a postao si bog. 171 i dalje. Nova eshatologija Što se tiče »orfičke« eshatologije. 318). od kojih neke potiču čak iz V veka. Empedokle i Pindar. pođi desnim putem ka svetim livadama i šumama Persefone« (nav. dok su grešnici upućeni da idu levim. 24 Početak teksta je veoma značajan.« 23 U mitu o Eru Platon kaže da sve duše koje su određene za reinkarnaciju obavezno piju vodu na izvoru reke Lete da bi zaboravile sve što su iskusile na onom svetu. naći ćeš tamo i drugi izvor: iz jezera Pamćenja (Mnemosina) ističe sveža voda. Dajte mi brzo sveže vode koja ističe iz jezera Pamćenja'. pre konačnog spasenja. nav. privremeno šalje na mesto gde ispašta grehe ili živi u blaženstvu. Persephone. delo. Ali sudbina i drugi besmrtni bogovi nisu mi bili naklonjeni. Euboleju i vi ostali besmrtni bogovi.« (videti ipak i tumačenje Cunca. . 23 Tablice iz Petelije i Eleuterne.

Le Chamanisme. Plotin. . pak. 69 c). preo vladu juću crtu Orfejevog mita: poznato je da su u celoj centralnoj i severnoj Aziji šamani ti koji su. Lux perpetua. Eliade. str. delo. mrtvi su ti koji sve zaboravljaju. vodi sve do Dantea. Za Grke. razradili i popularisali opširnu i spektakularnu geografiju podzemlja. Ponovo nailazimo na »šamanski« element. Religijski značaj tablica leži. str. Pauly-Wissowa. nav. razume se. Eliade. prepričavajući s beskrajno mnogo detalja svoje ekstatičke silaske u Donji svet. s. Drvo k r a j izvora ili česme predstavlja uzornu sliku »raja«. zadesiti one bezumnike koji se neprestano predaju nezajažljivim strastima. oni će. str. po svoj prilici je reč o zajedničkom nasleđu iz prastarih vremena.. u činjenici da se koncepcija zagrobnog života duše koju one d a j u bitno razlikuje od one iz homerovskog predanja. Cummont. »Mysterien«. Ne treba isključivati izvesne istočnjačke uticaje. da prenose vodu u rešetu (Gorgija. sve će to. ili će se uzalud truditi da napune probušeno bure ili. rezultatu hiljadugodišnjih razmišljanja o ekstazama.). mogu se naći u mnogim drugim mitologijama i pogrebnim geografijama.«. prema Platonu. u stvari. Kimon (Cumont) je sklon da u orfizmu vidi početak sve »te halucinantne literature« koja. 246. 493 b. preko Plutarhovih mitova i Petrove Apokalipse. vizijama i zanosima. 1287. uopšte. Značajnija je. ali uzaludno.. 27 Pejzaž i maršruta opisani na tablicama — izvor i čempres. 2 8 Verovanje da »Voda života« obezbeđuje uskrsnuće heroja podjednako je rašireno u mitovima kao i u folkloru. u različitim predanjima različito vrednovano.156 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »Orfičari« su detaljno opisali sva mučenja kojima su izloženi grešnici. Moguće je da se radi o arhajskim mediteranskim i orijentalnim mitologijama i verovanjima koja su do tada bila čuvana u »narodnim« ili ekscentričnim sredinama i koja su od nekog vremena stekla izvestan ugled među »orfičarima«. 25 Prema Kernu. ispaštati zasluženu kaznu za svoju moralnu nečistotu (Država. 26 U stvari. 395 i dalje. 6. str. međutim. među svima onima koji su bili opsednuti eshatološkim enigmama. I. 6). zastupnik Boga (§ 22). »beskrajna ispaštanja koja čekaju proklete«. 363 e). nova interpretacija »žeđi duše«. 28 Vid. 245). v. Fedon. to je možda kazna za one koji se nisu čistili od grehova. 27 Up. put koji vodi udesno — kao i »žeđ umrlog«. nasleđu koje je. orfizam je prvi stvorio Podzemlje. Dri. n j o j u Mesopotamiji odgovara vrt sa svetim drvetom i izvorom koji čuva Kralj-Baštovan. poput svinja koje vole da se valjaju u blatu (up. »Locum refrigerii. smrt je izjednačena sa zaboravom.* prinošene da bi se ugasila žeđ mrtvih. Pevačeva katabaza u potrazi za Euridikom opravdavala je sve tadašnje opise podzemnog sveta. kao što su 25 »Bačeni u kaljugu. pitagorejcima i. Pogrebne libacije. da donose vodu za svoje pročišćenje« (F. o oniričkim avanturama i zamišljenim putovanjima. Realencyklopädie. uočene su u mnogobrojnim kulturama. No. 363 d. Samo neki privilegovani. dakle. pa sada moraju u Hadu neprestano. * Žrtve u vinu (prim. prev.

već povratka u život. kao i to da se neosporno mogu povući paralele između ugleda ovih dveju ličnosti. koji je bio istorijska ličnost. nasuprot tome. drugim rečima. čija se prva svedočanstva vezuju za neke poznate grčke ličnosti iz VI veka. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 157 Tiresija i Amfijaraj. Duša koja je bila toliko neoprezna da pije vodu na izvorištu Lete (»koja se prepila zlobe i zaborava«. i bez obzira gde se nalazio. u boravištu seni ili pod svetlošću sunca. da su tokom boravka na onome svetu uspeli da sačuvaju pamćenje. Funkcija Lete je izmenjena: njene vode više ne primaju dušu koja je upravo napustila telo zato da bi iz n j e izbrisale sećanje na zemaljski život već. Pitagora. Problem je ipak daleko složeniji da bi se mogao rasvetliti na nekoliko stranica. igrala je značajnu ulogu u indijskim kontemplativnim i spekulativnim tehnikama. legende o Pitagori aludir a j u na njegove veze s bogovima i duhovima. Platon. Jamblique. X. za potrebe uvođenja doktrine o transmigraciji. 463. neku vrstu vodiča za onaj svet. 78 i dalje). Empedokle i drugi koji su zastupali doktrinu metempsihoze tvrdili su da se sećaju svojih ranijih života. Neki naučnici su osporavali njihov »orfički« karakter. »Zaborav« više nije simbol smrti. i Pitagoru. da se smatralo kako se tokom obreda posvećenja sibirskih šamana njihovi organi obnavljaju. Tema »zaborava« i ponovnog sećanja. 29 No. Sigurno je da su analogije između legendi o Orfeju i Pitagori očigledne. Hermes mu je podario »neuništivo pamćenje«. Leta briše sećanje na nebeski svet u duši koja se vraća na zemlju da bi se reinkarnirala. na njegovo vladanje životinjama i na njegovu sposobnost da se istovremeno pojavljuje na više mesta. Čak su podvlačili da je većina pojmova i rituala s »orfičkom« reputacijom. uspeli su da sačuvaju sećanje posle smrti. a njihove kosti ponekad spajaju gvožđem. zapravo.) I Pitagorina katabaza 58 »čak i kada je prešao Aheront. a ipak »božanski čovek« u pravom smislu te reči. str. ne menja naše shvatanje »orfičkog« fenomena. 5. Da bi svog sina Etalida učinio besmrtnim. 150 i dalje. nanovo se inkarnira i opet uključuje u ciklus postojanja. I. nju će ponovo uvesti gnosticizam (§ 130). mitologija Pamćenja i Zaborava je modifikovana. koji se može upoređivati s egipatskim ili tibetskim »knjigama mrtvih«. Precizirajmo ipak da eventualni doprinos Pitagore i pitagorejaca. . Apolonije Rođanin. Baš kao i drevnog osnivača inicijacija. u stvari. Eliade.ORFEJ. 248 c). 30 Izgleda da odlomci ispisani na zlatnim tablicama predstavljaju deo kanonskog teksta. on zauvek čuva sećanje na ono što je video«. pitagorejska tvorevina ili njena obrada. 50 Up. karakterišu grandiozna sinteza arhajskih elemenata (od kojih su neki »šamanskog« tipa). ali i smele revalorizacije asketskih i kontemplativnih tehnika. U stvari. smatrajući da je njihovo poreklo pitagorejsko. Aspects du mythe. (Poznato je. Argonauti. zaborav nije obuzeo njegovu dušu. Vita Pyth. pa bio on i znatan. Vežbanje i usavršavanje pamćenja imalo je važnu ulogu u pitagorejskim bratstvima (Diodor. Fedar. Burkert (Burkert) objašnjava čuvenu Pitagorinu »butnu kost od zlata« poredeći je s jednom inicijacijom šamanskog tipa.

jer i on »diše«). neko vreme oni su čak držali vlast u brojnim gradovima južne Italije. samo legende o Orfeju i Pitagori. Među tim legendama ipak nedostaju opisi ekstatičkih putovanja šamanskog tipa. 32 Pored sličnosti legendarnih biografija. egzistencijalnu i soteriološku funkciju. To je »sveobuhvatna nauka« tradiSI Eliade.158 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u k r a j n j o j liniji predstavlja šamanski element. 163 i dalje (= Love and Science in Ancient Pythagoreanism. pitogorejci nisu prezirali ni aktivnu politiku. ü međusobnom srodstvu. verovanja i obrede izmislio Pitagora ili njegovi učenici. 133 i dalje. kao što je poznato. sa izvorima i najnovijom literaturom. isto. ispaštanje u Hadu i konačno vraćan j e duše na nebo. Hijeronim sa Roda priča da je Pitagora silazio u Had i da je tamo video duše Homera i Hesioda kako ispaštaju za sve ono ružno što su rekli o bogovima. metafizičkih i verskih principa kojima su bile priključene razne »tehnike tela«. važnost koja se pridaje očišćen j u od grehova i asketizam. str. 141 i dalje. no. . Eliade. Ali sve te sličnosti i analogije ne predstavljaju dokaz da »orfizam«. str. uostalom. može se naći kod Walter Burkert. No. bio je u stanju da dugo vremena boravi van svog tela. već je razradila i jedan sistem »kompletnog obrazovanja«. Jednom reči. kao izraz jednog istog Zeitgeista. U stvari. 45. Dva verska pokreta razvila su se paralelno. kao pokret. 118 i dalje. 82 Vid. kao i zbog metamorfoze u gavrana. leteo je na streli (§ 91). Lista legendi o čudima. znanje je istovremeno imalo gnoseološku. 44—45. 120 i dalje. bilo bi naivno verovati da je »orfičke« eshatološke mitove. str. 15 Dopunjavajući svoje asketske i moralne propise proučavanjem muzike. krajnji cilj ovih disciplina bio je mističnog reda. pitagorejska »sekta« ne samo organizovala u zatvoreno društvo ezoteričnog tipa. S tom razlikom što se. velika Pitagorina zasluga leži u tome što je postavio temelje jednoj »sveobuhvatnoj nauci« holističke strukture u kojoj su naučna znanja bila integrisana u skup etičkih. Ali. zbog bilokacija. Aristej sa Prokonesa bio je slavan zbog svoje ekstaze koja je ličila na smrt. matematike i astronomije. nije bio autonoman. 166 i dalje). Moguće je da je određeni b r o j »orfičkih« spisa delo pitagorejaca. 45 — 46. Apolonov sveštenik. De. Hiperborejac Abarid. str. i druge slične primere. De Zalmoxis ä Gengis-Khan. Up. postoje i analogije između doktrina i prakse »orfičara« i pitagorejaca: verovanje u besmrtnost i metempsihozu. str. 31 Takvi »šamanski« detalji ne karakterišu. ako je »sve broj« i »sve jedna harmonija suprotnosti«. kojeg su neki stari autori smatrali jednom od prethodnih inkarnacija Pitagore. Weisheit und Wissenschaft. 33 Staviše. prema direktivama svog osnivača. vegetarijanstvo. onda su sva živa bića (uključujući i Kosmos. Zalmoxis ä Gengis-Khan. Hermotim iz Klazomene. u vezi s Pitagorom. 117. nap.

pak. pak. orfizam ponovo ušao u modu. 35 I. Ipak je. uticaji nekih orfičkih koncepcija mogu se identifikovati u religijama Misterija. ali i vidari. sekte koja bi se mogla uporediti s pitagorejskom. vračevi. indijska i kineska medicina i alhemija. ali i »knjige« — ovaj pokret povezuje s neotaoizmom i indijskim tantrizmom. pre svega. početkom hrišćanske ere. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 159 cionalnog tipa. Jednostavno. Neki autori su skloni da orfički pokret smatraju vrstom »crkve« ili. Što se tiče Orfejevog lika. međutim. ali isto tako i kod humanista italijanske renesanse. hermetisti i filozofi renesanse. pre svega. kod alhemičara XVI veka. uopšte ne implicira slabost holističkog pristupa. neki docniji orfički tekstovi se pojavljuju u obliku revelacija jedne stare doktrine. U pitanju je. nova perspektiva i drugi telos. »Totalna nauka« kakvu su ostvarile. Orfej je jedna 34 činjenica da posle Aristotela ovaj tip »sveobuhvatne nauke« počinje da gubi svoj prestiž i da se naučno istraživanje orijentiše ka metodologiji koja će. dati prve spektakularne rezultate u XVI i XVII veku. Alhemija nije predstavljala začetak hernije. pa prema tome i ideja o božanskom elementu u čoveku.ORFEJ. . Ni ti verski pokreti nisu predstavljali »crkve«. u helenističkoj epohi. »inicijacije«. telhini. »poslovne tajne« u vezi s ovladavanjem raznim oblastima delatnosti zamenile su »tajne« povezane sa sudbinom duše posle smrti. uvek nanovo i nezavisno od »orfizma«. malo verovatno da se orfizam bio konstituisao u »crkvu« ili neku tajnu organizaciju koja bi bila slična verskim pokretima Misterija. jednostavno. kod Paracelzusa ili. eshatologija — naročito u Platonovoj interpretaciji. baš kao i u slučaju tantrizma. Opstala je takođe i verska s t r u j a na svom »popularnom« nivou (»orfeotelesti«). učitelji inicijacija itd. Iako je posle medskih ratova prestiž orfizma opao. već disciplinu koja je odgovarala jednom drugom sistemu značenja. koribanti i daktili. besmrtnost. S druge strane. pesnici od Policijana do Poupa i od Novalisa pa sve do Rilkea i Pjera Emanuela. u Evropi. a zahvaljujući. čiji je cilj bio drukčiji od onog koji sebi postavlja hernija. među »orfičarima« se mogu naći i sledbenici inicijacijskih grupa koje su u drevnim vremenima obavljale različite funkcije pod imenima kabiri. grupa čiji su članovi ljubomorno čuvali neke »poslovne tajne« (oni su bili topioničari i kovači. jevrejski i hrišćanski teolozi. 34 onakva kakva se može naći u Platonovoj misli. ali su obuhvatali »škole« koje su na sličan način raspolagale obimnom literaturom 3 5 i koje je proslavio niz ponekad legendarnih učitelja. što. ali i privlačnost za elitu. bar u izvesnim slučajevima. neoplatonistima i neopitagorejcima. njegove glavne ideje — dualizam. i da se na kreativan način uklapa u brojne verske sinkretizme. Baš ta sposobnost da se razvija i obnavlja. nisu prestajale da zaokupljaju grčku misao. da bi potom.). Kasnije. Pre bi se moglo reći da ono što ga karakteriše — »popularnost«. kureti. može biti tačno. ukazuje na to koliki je domet »orfičkog« iskustva. njega su nastavili da tumače. uostalom.

. Činjenica je utoliko značajnija što Platonova najizrazitija vokacija uopšte nije bila religijska. 10 i dalje).160 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA od retkih mitskih ličnosti stare Grčke koju Evropa. Za našu svrhu nije od značaja to što Platon katkad govori o svetu ideja kao o modelu našeg sveta — u kojem materijalni objekti »oponašaju« ideje. Negirajući postojanje apsolutnog i nepromenljivog principa. samo niz infrapaginalnih opaski u Platonovoj filozofiji. kao i do ovladavanja sopstvenom dušom. Sokrat je osnovne uzroke dezintegracije video u relativizmu sofista. 44). Platon. Opčinjavala ga je pitagorejska koncepcija nepromenljivog i univerzalnog jedinstva Kosmosa. 36 Razrađujući teoriju ideja koje predstavljaju nepromenljive i vanzemaljske uzore zemaljskih realnosti. N. već politička. Da bi ukazao na greške u njihovom razmišljanju. verske i moralne krize koje su ugrožavale same temelje društvenog uređenja. proučavao je matematiku. koliko je to u njihovoj moći — i ponekad tvrdi da svet realnosti koje se čulima mogu osetiti »učestvuje« u ** Aristotel zlobno piše da je jedina razlika između Platona i Pitagore u terminologiji (Metafizika. dakle. sofisti su prećutno osporavali mogućnost objektivne spoznaje. italijansku renesansu. istorija zapadne filozofije predstavlja. naročito počev od IV veka. za Pitagoru stvari predstavljaju brojeve. sve u svemu. kako s pravom primećuje Burkert (Lore and Science. kao i u uopštenom skepticizmu. nije htela da zaboravi (videti III tom). U stvari. grad čiji će svaki stanovnik imati preciznu i specifičnu funkciju. kao i harmonija koja reguliše i kretanja planeta i muzičku lestvicu. Platon je isto tako značajan i za istoriju verskih ideja: poznu antiku. bila ona hriščanska ili iluminatska. Platon je težio da stvori idealan grad. Sokrat se koncentrisao na majeutiku. Atinu i druge grčke gradove u to vreme su već poduže nagrizale političke. Istraživanje sveta prirode nije ga zanimalo. metodu koja dovodi do upoznavanja samog sebe. obeležila Platonova religijska vizija. hrišćansku teologiju. objektivna spoznaja je. Platon je istovremeno davao odgovor i sofistima i skepticima: pošto se oslanja na večne modele iz vremena pre nego što je postojanje i počelo. 987 b. i da bi vrednost spoznaje zasnovao na nauci. No. organizovan u skladu sa zakonima i osnovan na pravdi i harmoniji. str. Pitagora i orfizam Prema slavnoj definiciji A. ismaelitsku gnosu. romantična ili moderna. Sve je njih duboko. Ali. Platon se potrudio da upotpuni svog učitelja. Vajtheda (Whitehead). mada na različite načine. 183. moguća.

str. isti. trebalo je objasniti kada i kako su ljudi uspeli da spoznaju te ideje. 154 i dalje neke napomene o analogiji između Platonove teorije o Idejama i anamnesisu i ponašanja čoveka u arhajskim društvima (up. takođe Le Mythe de l'Éternel retour. Aspects du mythe. Smrt je. d). The Greeks and their Gods. t. kao i transmigraciju duše.ORFEJ. duša pije na izvorištu Lete i tako zaboravi spoznaju koju je stekla direktnom kontemplacijom Ideja. a posebno tome da je duša »kao dim«. 377). U VI veku. Za Platona se spoznaja. IV. pravovaljana spoznaja i jedina politika koja je bila kadra da spase grčke gradove od propasti osnivale su se na filozofiji koja je postulirala idealni i večni Univerzum. A History of Greek Philosophy. već je Sokrat insistirao na neprocenjivoj vrednosti duše. jer je jedino ona izvor spoznaje. može je aktuelizovati. Između dve zemaljske egzistencije. koje se periodično gubi reinkarnacijom duše. Platon se poslužio nekim »orfičkim« i pitagorejskim doktrinama o sudbini duše. 81. Da bi razrešio t a j problem. iz »orfičko«-pitagorejskog predanja pozajmljuje doktrinu o transmigraciji duše i ponovnom sećanju (anamnesis). Svakako da doktrine o besmrtnosti duše. Vid. Ferekid sa Sira je prvi ustvrdio da je duša besmrtna i da se ona sukcesivno vraća na 87 Up. povratak u primarno i savršeno stanje. transmigraciji i metempsihozi nisu predstavljale nikakve novine. prema tome. Platon ide mnogo dalje: za njega je najdragocenija duša — a ne život! — jer ona pripada idealnom i večnom svetu. 329 i dalje. Sokrat je isticao da »treba negovati svoju dušu«. »vrati unazad«. 39 Eshatološke spekulacije su bile u velikoj modi. s » Podsetimo se da_ je indijska metafizika detaljno razvila doktrinu o transmigraciji (samsara). Međutim. 48 i dalje). u . prilagođavajući je sopstvenom sistemu. jednom kada bude odvojena od tela. str. Suprotstavljajući se tradicionalnom načinu mišljenja koji je uspostavio Homer. Fizički objekti pomažu duši da se povuče u sebe i da se. duša proučava Ideje: na t a j način ona učestvuje u čistoj i savršenoj spoznaji. On. str. ali ne povezujući je s teorijom spoznaje i uopšte ne pominjući politiku (§ 80). kada je jednom t a j univerzum večnih modela bio propisno postuliran. str. 88 Eliade. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 161 svetu ideja. str. Ta spoznaja ipak postoji u latentnom stanju u inkarniranom čoveku i ako se ovaj bavi filozofijom. na k r a j u krajeva. pa tako ponovo dođe do prvobitne spoznaje kojom je raspolagala u vanzemaljskim uslovima. Jednom reči. neprekidno zadrži u svetu Ideja i na t a j način izbegne novu reinkarnaciju. str. svodi na sećanje (videti pre svega Menon. 345 (= Les Grecs et leurs Dieux. c. isto. Guthrie. U stvari. dakle. 153—54. na neki način. 38 Filozofija je »pripremanje za smrt« s obzirom na to da ona uči dušu kako da se. prilikom reinkarnacije. 37 No.

ni njegov oblik. Međutim. nav. posebno. str. međutim. ni za transmigraciju. delo. S druge strane i sam Platon je. ali kod njih nema ni traga o nekoj opštoj teoriji transmigracije. nap. (Up. 43 Uostalom. Pitagorina učenja. Jedna pitagorejska maksima proglašava da su »Ostrva blaženih«. Međutim. a naročito antropomorfizam bogova. I. suprotstavljao mythos i logos. njegovi učenici i njegov savremenik Empedokle. reč je. nova astronomska otkrića i. Prema jednom predanju. A 5). str. no oni nisu znali ni za metempsihozu. već u svom remek40 Ciceron. L. Pri tome. § 179). 23). godine) otvoreno i bez ustezanja napao homerovski panteon. 41 Herodot. 42 Pa ipak. Na k r a j u je dugotrajni proces erozije lišio homerovske mitove i bogove njihovih prvobitnih značenja. Tek su »orfizam«. 25. kao i neke orijentalne izvore. a naročito Pitagora. u najboljem slučaju. 1—2. on zanemaruje »klasičnu« mitologiju. ni njegova misao nemaju ničeg zajedničkog sa smrtnicima« (fr. kosmološke spekulacije Leukipa i Demokrita. 34 i dalje). jedno drugo predanje koje opisuje Pitagorinu katabazu uključuje i verovanje u podzemni Had. Egipćani su smatrali da je duša besmrtna i da je u stanju da poprimi oblike različitih životinja. iako izgleda da su orijentalni uticaji na Ferekidovu misao bili veoma veliki (West. u stvari. IV. Najznačajniji doprinos toj eshatologiji dao je Platon. Early Greek Philosophy and the Orient. Ferekidova eshatologija nije imala odjeka u grčkom svetu. iz temelja su izmenili koncepcije o opstanku duše. Vesta (West). B. o klišeu bez dokumentarne vrednosti (West. Čak i jedan tako duboko religiozni autor kao što je Pindar odbacuje »neverovatne« mitove (Prva olimpika. 3). ni Homerov podzemni Had. koja se osniva na Homeru i Hesiodu. koristeći »orfičko«-pitagorejsko predanje. druge reference kod M. ni »Ostrva blaženih«. 93 i dalje. obznanjeno je da duša vodi poreklo s neba (prema Leukipu i Demokritu.162 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zemlju da bi se ponovo inkarnirala. 38 (= Diels. pa samim tim i strukture drugog sveta. ali objedinjujući sve te elemente u jednu ličnu viziju.42 Postepeno se nametnula nova eshatologija i nova pogrebna geografija: drugi svet je sada lokalizovan među zvezdama. Pošto se sada znalo da je zemlja sfera. 4 1 Bilo kako bilo. za koja se smatralo da leže na k r a j n j e m zapadu. ona je načinjena »od vatre«. mit je mešavina fikcije i istine. 43 Već je Ksenofon (rođen oko ~ 565. On je razradio novu i koherentniju »mitologiju duše«. 28 i dalje). Vid. U Ferekidovo vreme ono je bilo jasno formulisano samo u Indiji. »mitologija duše« ne bi mogla pronaći nikakvog oslonca u homerovskom predanju. str. »Sunce i Mesec«. nisu više mogli biti lokalizovani u mitskoj geografiji Zemlje. . Tuscul. Geti su takođe verovali u mogućnost »da se postane besmrtan«. popularisali i u isto vreme sistematizovali doktrinu o transmigraciji i metempsihozi. Ferekid je koristio »tajne knjige Feničanat. On podržava postojanje »jednog boga nad svim bogovima i ljudima. kao Sunce i Mesec) i na k r a j u se ponovo vraća na nebo. u svojim dijalozima iz mladosti. 40 Teško je utvrditi odakle potiče to verovanje.

VII). naročito. IV. M. »Onaj koji razume ima krila« (Panćavišma Brahmana. Transmigracija se tu samo podrazumeva. Platon tome dodaje jedno novo značenje: sferni oblik i kretanja antropomorfnog bića slični su nebeskim telima. ukazujući na homologiju između duše. . v. 121 i dalje. reč je o mitovima arhajske strukture. Eliade. o kosmogonijskom Erosu i. (i) počne da misli o lepom u sebi« (249 e). 136 i dalje. 189 e i 193 d). koja bi se mogla uporediti s pticom ili leptirom. s kojih je to prvobitno biće i sišlo. kaze Rigveda (VI 9. Država preuzima arhajski simbolizam »makrokosmos—mikrokosmos« i razvija ga u specifičnom platonističkom smislu. Države i Kosmosa. Međutim. ali se ta. U Fedonu (107 e) se precizira da se duša vraća na zemlju posle dugog perioda vremena. ali s tom razlikom što kod Platona kočijaševe teškoće leže u antagonizmu između dva konja. Androginija Prvog čoveka može se pronaći u mnogim starim predanjima (na primer. No. kao i onaj o »krilima duše«. 3—6). o Platonovoj moćnoj mitologijskoj kreativnosti ponajviše svedoči tema pećine (Država. isparljive supstance. Izriče se tvrdnja da je osnovni princip kosmosa identičan s osnovnim principom duše. 45 Slika je usklađena s koncepcijom duše kao bestelesne. »Let« simbolizuje inteligenciju i razumevanje tajni ili metafizičkih istina. Eshatološka vizija dostiže svoj vrhunac u Fedru: tu se prvi put sudbina duše dovodi u vezu s kretanjima nebeskih tela (246 b i dalje). No. Te predstave će preuzeti i razviti neoplatonisti. analizuje u Menonu (81 a—e). crkveni oci i gnostici. na njegovom telu pocmje da raste perje. Značajno je da se u istom dijalogu upotrebljavaju dva egzotična simbolizma: mitska predstava duše upoređene s kočijašem koji upravlja kolima. o prvobitnom čoveku. O australijskim vračevima-vidarima. Up. 46 Ne bi trebalo da čudi korišćenje ovog prastarog simbolizma. jer je ono bilo osnova za »mitologiju duše«. Eliade. 3. Na eshatološki mit se prvi put nailazi u delu Gorgija (493). u* . 44 Poruka mita o androginom biću jasna je: ljudsko savršenstvo je shvaćeno kao jedinstvo bez pukotine. 48 »Inteligencija (manas) je najbrža od svih ptica«. Sokrat brani tu eshatologiju pozivajući se na Euripida i na »orfičko«-pitagorejska predanja. Rašćenje krila posle inicijacije može se naći u Kini. Les religions australiennes. kod Indoevropljana). Mćphistophšles45 et l'Androgyne. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 163 -delu Gozba. Najvažnije je bilo objasniti nebesko poreklo čoveka. a i u predanjima australijskih vračeva-vidara. Na prvi se nailazi u Katha Upanišadi (I. 5). Taoisti veruju da kada čovek stekne tao.ORFEJ. Što se tiče »krila duše«. 13). Platon »nanovo otkriva« i razvija ono što bi se moglo nazvati arhajskom ontologijom: teorija Ideja pred44 Ta koncepcija će biti uporno preuzimana. Platon se ne usteže da opširno raspravlja o dva mitska motiva. str. kod taoista. ona »počin j u da rastu« kada čovek »razmišlja o lepoti toga sveta. zamišljenom kao biseksualno biće sfernog oblika (Symp.. vid. 1. počev od neoplatonizma i hrišćanske gnose pa sve do nemačkog romantizma. za platonističku eshatologiju najvažnija tema. telo je grob duše. str.

360. kada je Aleksandar izdao naredbu da otpočne povlačenje. V. Vojska se pobunila. Tarna (W. civilizacijom koja će se razvijati tokom helenističke epohe. Aleksandar Veliki i helenistička kultura Kada je Aleksandar. »gospodar sveta« je morao da popusti. a naročito posle pojave knjige V. Paurava). Platonovi učenici potom dovršavaju doktrinu o »astralnoj besmrtnosti«. u kojoj se takođe može uočiti i jasno izražen vavilonski uticaj (božansko poreklo zvezda). juna ~323. Pa ipak. preminuo u Vavilonu. ubuduće. Posle biografije J. odbijajući da pređe reku i nastavi s pohodom na Indiju. 41 d i dalje). W. Jednu generaciju posle njegove smrti. 184. str. str. srušio je carstvo Ahemenida i pobedio je Pora (Porus. ne napunivši ni 33 godine. Tarn) (1926). a takođe i budućnost istorijskog sveta u celini. Tokom dvanaest godina i osam meseci svoje vladavine.164 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA stavlja nastavak doktrine uzornih modela. Važna je činjenica da Orfej. Lore and Science. Pitagora i Platon spadaju u izvorišta inspiracije nove religioznosti. 47 Politička reforma o kojoj je sanjao Platon nikada nije ostvarena. bila je već trasirana: Azija je postala »otvorena« za mediteranske uticaje. Kosmogonijski mit razvijan u Time ju razrađuje neke indikacije iz Protagore i Gozbe. 13. 362. uprkos svom geniju i oreolu polubožanstva — jer. Burkert. brojni isto47 Up. svojstvene tradicionalnoj spiritualnosti. Značajno je što je u toj poslednjoj Platonovoj kosmogonijskoj viziji baš pitagorejac Timej t a j koji tvrdi da je Demijurg stvorio onoliko duša koliko ima zvezda (Timej. Burkert. To je bio najveći poraz i slom njegovog grandioznog plana o osvajanju Azije sve do »spoljnog Okeana«. Bio je to jedan od retkih trenutaka svetske istorije kada se propast jednog sveta skoro poklopila s početkom jedne civilizacije novog tipa. Međutim. no u pitanju je ipak jedna nova tvorevina. on je smatran sinom Zevsa-Amona — kod Beasa je došao do spoznaje gde se nalaze granice njegove moći. pa čak i to da ona dolazi s neba i da se na njega ponovo vraća. neposredna budućnost Indije. dolazi do najvećeg širenja integrisanih »orfičkih« i pitagorejskih elemenata. zahvaljujući toj grandioznoj platonističkoj sintezi. Sigurno su još od vremena Anaksagore i Heraklita jonski filozofi verovali da je duša povezana s nebom i zvezdama. Ta doktrina. male Azije i Fenikije. Drojzena (Droysen) (1833). komunikacije između Istoka i Zapada više nikada neće biti potpuno prekinute. njegova kraljevina se prostirala od Egipta od Pendžaba. G. preovladaće s početkom helenističke epohe. . Međutim. on je pokorio gradove-države Grčke. grčki gradovi-države raspali su se pod snažnim naletima Aleksandra Velikog.

658 Rose. L. na primer. »Pre toga je rekao da su svi ljudi sinovi jednog Oca i da je ta molitva izraz njegove vere da mu je Bog poverio misiju da postane Izmiritelj Sveta. F. da svi narodi sveta mogu da žive u harmoniji i u jedinstvu srca i duha (homonoia). Aleksandar se venčao s dve ahemenidske princeze. Pobednici i osvajači su u »varvarima« videli samo pobeđeni narod. kao »središte sveta« i izvor egzemplarnih modela. 50). Jednovremeno je. Kada su se kod Opija Makedonci pobunili. 49 Međutim. 4 » Aristotel. štaviše. kako reče jedan od njih: »Orodio si se s Persijancima« — Aleksandar je povikao: »Orodio sam se s vama svimal« Pobuna je završena gozbom izmirenja na koju je.ORFEJ. prihvatio je tu titulu kada su mu je drugi ponudili. Dri 470 C-471 A. oženivši pri tom. F. jer. »univerzalističke« tendencije. Uskoro su Persijanci dobili prva mesta u vojsci i tako bili uključeni u falangu. u Suzi. Njihovo mesto su postepeno preuzeli pojam ekumene (oikumene) i »kosmopolitske«. Foks (Fox). Aristotelov suparnik Isokrat smatra da je došlo vreme da se pod nazivom »helen« podrazumeva neko ko raspolaže određenim obrazovanjem. prema istom obredu. Alexander the Great. Poželeo je. tumačili cilj koji je Aleksandar želeo da ostvari osvajanjem Azije. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 165 ričari su. prema persijskom obredu. Uprkos otporima. Bern (Burn).000 zvanica. Up. devedeset svojih najbližih prijatelja devojkama iz plemenitih iranskih porodica. a da su »varvari« naturaliter robovi. Platon. tvrdio je da su robovi to što jesu zato što im je priroda takva. a ne čovek sa specifičnim etničkim poreklom (Panegirik. Da bi obezbedio mešanje Grka i Persijanaca. Aristotel. uporediti monografije koje su napisali: A. slavljeno venčanje deset hiljada makedonskih vojnika. otkriće fundamentalnog jedinstva ljudskog roda bilo je neizbežno. 50 Tarn. pa čak i kontradiktorne perspektive. Althajm (Altheim).48 Bilo bi naivno i pokušati s analizom ove polemike koja traje već jedno i po stoleće. . Političke i verske strukture koje su ranije postojale — gradovi-države i njihove kulturne institucije. polis. Aleksandrov učitelj. uveo je iranski ceremonijal »po48 Dovoljno je. Šahermajer (Schachermeyr). Milns. str. koristeći različite.« 50 Alekandar se nikada nije proglasio Zevsovim sinom: međutim. prema predanju. istorijski profil sveta iz osnova se izmenio. bez obzira na perspektivu kroz koju se gleda na Aleksandrove pohode. fr. odnosno. Nasuprot tome. Piter Grin (Peter Green) i R. R. Makedonci su bili daleko od toga da prihvate političku koncepciju svog suverena. pozvano 3. R. Međutim. postoji saglasje o tome da su njihove posledice bile duboke i sudbonosne. Posle Aleksandra. 117. D. Na k r a j u je Aleksandar izgovorio molitvu za mir i poželeo da svi narodi njegovog carstva postanu saradnici u upravljanju zajednicom. antropologija razrađena na osnovi uverenja o nepremostivoj razlici koja postoji između Grka i »varvara« — sve te strukture su se srušile.

koju je započeo Aleksandar. nova oikumene se pružala od Egipta i Makedonije do Anadolije i Mesopotamije. Zajedničkim grčkim jezikom (koine) govorilo se i pisalo od Indije i Irana do Sirije.166 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA služnosti« (proskynesis) prema kralju. koji je Aleksandru savetovao običaj ostavi isključivo Azijatima. Aleksandar ukida proskjnesis. Filozof Kalisten. No. proskjnesis je varirala zavisno od društvenog položaja onog ko ju je obavljao. Tarn. od ~ 212. Međutim. O »proskynesis-plami«. uspostavljanje Rimskog carstva istovremeno je označilo i k r a j helenističke civilizacije. S k r a j a na k r a j helenističkog sveta ljudi su bili egzaltirani vrednošću i značajem »znanja« i »mudrosti«. bio je kasnije umešan u jednu i pogubljen. U svakom slučaju. Navedimo samo jedan primer: Aristotel je pisao — imajući. Palestine. III. on istovremeno odustaje od zamisli da postane bog svoje Imperije. No. ovog puta »novom naukom«. godine. Oktavi jan osvojio Egipat. isto.) Za Irance. 52 U zapadnoj i centralnoj Evropi trebalo je sačekati XVII vek. (Već je bio usvojio odeću i dvorske običaje ahemenidskih vladara. Grci su dizali hramove. kao i širenjem grčkog jezika i helenističke kulture. Posle dvadeset godina ratova između diadoka. Na jednom bareljefu iz Persepolisa prikazan je Darije I kako sedi na prestolu dok mu jedan plemeniti Persijanac ljubi ruku. kada je nastalo slično oduševljenje. Egipat Lagidima (Ptolemejima). na umu Aleksandra — da kada dođe Vrhovni vladar. str. Italije i E g i p t a . Kada je ~ 30. godine. 51 Moguće je da su ga na tu ideju naveli primeri faraona. 80. ali treba uzeti u obzir i neke tendencije koje su se u to vreme počele javljati u Grčkoj. u stvari. istovremeno kao sredstvo za napredovanje u društvu. a Makedonija Antigonidima. 13. Herodot tvrdi da su podanici nižeg ranga pred suverenom klečali. da bi na k r a j u apsorbovao sav mediteranski svet. pogledati bar knjigu Pitera Alexander of Macedon. Aleksandrovi naslednici u Aziji i Egiptu prihvataće deifikaciju bez ustezanja. po svemu sudeći. 372 i dalje. . ali i kao instrument duhovnog usavršavanja. str. Znanje — uvek zasnovano na određenoj filozofiji — uživalo je tako reći religijski ugled. ono što je ostalo od Carstva bilo je podeljeno između tri makedonske dinastije: Azija je pripala Seleukidima. gradili pozorišta i osnivali svoje gimnazije. 5 2 5 | da taj zaveru Grina. on će postati bog među ljudima (Politika. Rim počinje da se meša u poslove helenističkih kraljevina. duboko pognuti. U gradovima. novim . 1284 a). Unifikacija istorijskog sveta. iznenađen otporom svojih drugova. . Ipak. bili oni stari ili novi. u prvo vreme se obavljala posredstvom masovnih migracija Helena prema istoku. to jest. Postepeno je grčki sistem obrazovanja prihvaćen od strane bogatih i privilegovanih slojeva svih azijskih zemalja. Nikada više u istoriji znanje nije bilo toliko traženo.

Epikurova filozofija se trudila da pokaže da spokojstvo i mir ostvareni uz pomoć ataraksije predstavljaju najbolji mogući naćin življenja. prihvaćene su po svim gradovima oikumene. 55 M. W. isti. pomoću kojih se verovalo da je moguće izlečiti i reformisati hrišćanski svet. 54 Diogen Laertije. 107 i dalje. Već je Diogen. 6:22. koja ga otada više nije napuštala.« 56 I Epikur je propagirao »kosmopolitizam«. Diogen sebe nije smatrao građaninom nijednog grada. No. poučavao u Atini od ~306. Kosmosa — bez obzira na njihovo socijalno poreklo i na to u kom k r a j u sveta žive. Zenon iz Kitiona.ORFEJ. Isto tako iz jedne božanske varnice stvorena je i ljudska egzistenmetodama učenja i naučnih istraživanja.55 »U svojoj Idealnoj državi. Zenon je pružio čoveku opsenjujuću nadu. Sistem osnivača stoicizma stajao je u opoziciji sa Epikurovom doktrinom. . Životi i mišljenja istaknutih filozofa. Prema Zenonu i njegovim učenicima. 16 i dalje. 79. izjavio za sebe da je »kosmopolita«. godine otvorio svoju školu u atinskom »Šarenom portiku« (stoa poikile). bez tvorca i bez plana. stoici su bili ti koji su popularisali ideju da su svi ljudi kosmopolite — građani jednog grada. Tarn. ~300. Propadanje polisa oslobodilo je pojedinca nekadašnje solidarnosti građanskog i religijskog reda. Prema tome. to oslobađanje ga je otuđilo i osamilo u jednom Kosmosu koji ga je zastrašivao svojom tajanstvenošću i beskrajem. kako se izražavao Zenon. grad čije podanike neće sjedinjavati ljudski zakoni već njihova dobra volja ili. Ljubav. na prvom mestu stoicizam. on je sanjao o svetu koji više neće biti izdeljen na države. Međutim. ni s ljudima. 53 ali isto tako i doktrine Epikura i kinika. Hellenistic Culture. Svet je. Ono što je nazvano »helenističkim iluminizmom« jednovremeno je podsticalo i individualizam i kosmopolitizam. univerzalni Zakon. po njemu. čovek raspolaže punom slobodom da izabere egzistenciju koja mu najviše odgovara. str. godine. »građanin sveta« 54 (drugim recima. u kojem će vladati jedan jedini božanski Zakon. 53 Došao u Atinu oko ~315. str. Hellenistic Civilisation. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 167 Filozofije u modi. Prihvatao je postojanje bogova. koji je uveo jedan Semit s Kipra. III. Međutim. Hadas. već će predstavljati jedan jedini veliki Grad. svet je nastao posle prve epifanije Boga u obliku vatrene klice iz koje se rodilo »seme razuma« (logos spermatikos). ali je njegov glavni cilj bio sreća čoveka kao jedinke. to jest. od oca Atinjanina. god. t. zaokupljeni isključivo srećom pojedinaca. nasuprot tome. str. Up. nijedne zemlje). Epikur. Aleksandrov savremenik. bio mašina koja je nastala potpuno mehanički. kinici se nisu interesovali za društvo. Stoici su se trudili da pomognu pojedincu ukazujući mu na homologiju između grada i Vasione. 59 w. ti bogovi nisu imali nikakve veze s Kosmosom. rođen na Samu. »From Nationalism to Cosmopolitism«.

§ 81). jedino sam sebi čovek može naneti zlo. inovacije helenističkih religija imale su za cilj spasenje individue. kao i soteriologija mediteranskog sveta i Indije. pristupačan i shvatljiv. 156 i dalje). Ozirisa. potrebno je osloboditi se emocija i odbaciti sve — »telo. Kulturgeschichte des Hellenismus. samim tim što neguje vrline i obavlja dužnosti. a posebno na jogu i budizam (§§ 143 i dalje. nap. Pošto je prožet Razumom. usklik Epikteta koji se obraća Bogu: »Delimo isti Razum. Ćovek se mudrošću identifikuje s božanskim i tako oslobođen prihvata sopstvenu sudbinu. čovek je »rob drugih« (Epiktet. U veku pre i veku posle Hrista analogije između metafizika. zanimala su se za njegov duhovni napredak i obezbeđivala su njegovo spasenje. XII) da bi se proširila putem raznih misteriozofija. I. Međutim. Mudrac. Stvaraju se mnogobrojne zatvorene organizacije koje impliciraju inicijaciju i eshatološke revelacije. Sloboda (autarkes) odgovara otkrivanju nepovredivosti duše. svojinu. Kosmos je. da bi se ostvarila sloboda. znači. Herakle i Asklepije štitili su i pomagali individuu. Ta egzaltacija dušom istovremeno potvrđuje da su. str. što u potpunosti ispunjava božansku volju. Jednačina: svojina i želje = ropstvo podseća na indijske doktrine. Baš kao i nove filozofije. Pored bogova i boginja helenističkih Misterija — Dionisa. dakle. Istina je da se svet i ljudski život odvijaju prema jednom tačno utvrđenom planu. 838 i dalje. 16. on je inkarnacija »živog zakona« (nomus empsyhos). Kibele. Istok se veliča kao postojbina prvih i najznačajnijih »mudraca«.168 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA cija. kao zemlja u kojoj su učitelji mudrosti najbolje sačuvali ezoterične doktrine i metode 67 Up. Preuzima se inicijacijska tradicija Eleusinskih misterija (up. Spoljni svet nije u stanju da povredi dušu. . II. 869 i dalje. Takva božanstva su bila bliža čoveku. 4. up. pogl. no. moć« — jer čovek je »rob svega što želi«. slavu. knjige.57 Ćak i divinizovani kraljevi su izgledali efikasniji od tradicionalnih bogova: kralj je »spasitelj« (sdter). 42) podseća na brojne indijske paralele. usredsređenih oko božanstava koja su imala reputaciju da su spoznala i pobedila smrt (§ 205). Atisa i Mitre — iz istih razloga su postala popularna i druga božanstva: Helios. Grčko-orijentalni sinkretizam koji karakteriše nove religije Misterija jednovremeno ilustruje snažnu duhovnu reakciju Istoka pobeđenog od strane Aleksandra. Slično tome. II. IV. 441—444 i dalje). Docnije ćemo se ponovo vratiti na značenje tog duhovnog fenomena. ljudi jednaki. Ravan sam tebi!« (II. još više će se namnožiti. Iziđe. Carl Schneider. 800 i dalje. Kosmos je »živo biće puno mudrosti« (Stoicorum veterum fragmenta. nap. U tom monističkom panteizmu koji postulira jedinstveni Razum. 171 i dalje. otkriva na dnu svoje duše da je njegov logos identičan onom koji daje život i vlada Kosmosom (koncepcija koja podseća na najstarije Upanišade. u osnovi. 33). mudrac dokazuje svoju slobodu i prevazilazi determinizam.

za vreme helenističke epohe. Legenda o Aleksandrovim raspravama s indijskim brahmanima i asketama. a dovršila Rimska imperija. predstavlja odraz skoro religioznog divljenja prema indijskoj »mudrosti«. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 169 spasenja. tradicija nasleđena iz neolita obezbeđivala je njihovu uniformnost. može uporediti sa sjedinjavanjem neolitskog sveta obavljenim putem širenja zemljoradnje. (Treba samo uporediti verske strukture nekih istočnjačkih.ORFEJ. postaju još uočljivije. Na nivou seoskih društava. kao i nove magijske formule i angelologije. ujedinjavanje istorijskog sveta koje je otpočeo Aleksandar. koja se održala milenijumima. Kasnije ćemo analizovati važnost verskih tvorevina helenističke epohe (§ 205). . Sa Istoka se šire neke apokalipse (koje odgovaraju specifičnim konceptima istorije). bez obzira na uticaje koje su dolazili iz urbanih centara. religijske razlike urbanih društava. U poređenju s tom očiglednom fundamentalnom ujednačenošću seoskih populacija Evrope i Azije. uz brojne »revelacije« ostvarene ekstatičkim putovanjima na nebo i u drugi svet (up. § 202). Dodajmo na ovome mestu da se. legenda koja će postati naročito popularna u hrišćanskoj epohi. grčkih i rimskih gradova. u prvom milenijumu pre Hrista.) No. religioznost oikumene je na kraju našla zajednički jezik. u perspektivi istorija religija.

kako u »mudrosti«. tako i u erudiciji. § 150). Ubrzo potom. Najteži među njima su bili to što se svojevremeno zauzeo za uključivanje monahinja u sanghu i što nije zamolio Blaženog da poživi do k r a j a kosmičkog perioda (up. koji je umro samo šest meseci pre Blaženog.XXIII POGLAVLJE ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185. Odgovarajući na Mahakašjapina pitanja. zbog toga što nije bio arhat. Mahakašjapa je optužio Anandu za nekoliko grehova (pet do šest). on je kazivao Budine besede i ti njegovi odgovori sačinjavaju celinu Sutri. i pored toga što je dvadeset pet godina verno služio Blaženog. odnosno. na čudotvoran način se obreo u n j o j i tako svima dokazao da je ovladao logističkim sposobnostima. i neophodno jer je jedini čuo i zapamtio sve Učiteljeve govore. izložio drugi Budin učenik. sazvao je Mahakašjapa. Anandi je. takođe visoko cenjen od strane Blaženog. dosta k r u t i netolerantan. odnosno sakupiti sve govore i utvrditi kanon. kojem je prisustvovalo 500 arhata. Neke škole ga smatraju najznačajnijim svecem posle Blaženog. prema drugim verzijama. Šariputra i Maudgaljajana. Budizam do prve šizme Buda nije mogao imati naslednika. izvršio je veliki uticaj na bhikhue: prevazilazio ih je sve. 1 Ananda. uostalom. ali. nije stigao do arhata. Sva predanja se slažu u tome da je koncil održan u jednoj velikoj pećini pored Rađagrihe. Ananda je morao 1 Šariputra. . Koncil. Posle toga je primljen u pećinu. počinjenih u vreme dok je služio Blaženog. dok je tekstove koji čine »kotaricu« (pitaka) propisa. bilo zabranjeno da prisustvuje koncilu. po imenu Upali. jer nije uspeo da savlada tehnike meditacije. ali se on povukao u samoću i za kratko vreme postao svetac. On je otkrivao Zakon (dharmu) i osnovao zajednicu (sanghu): posle njegove smrti trebalo je kodifikovati zakon. Veliki učenici. bili su već mrtvi. Većina izvora pominje da je između Mahakašjape i Anande vladala velika netrpeljivost. u toku kišnog perioda koji je usledio posle Učiteljeve smrti i potrajao čitavih sedam meseci. Vinaja. Njegovo prisustvo koncilu bilo je. za razliku od blagog Anande.

2 Ali nesuglasice su postajale sve ozbiljnije i izgleda da su se već polovinom IV veka pre Hrista počele pojavljivati i različite »sekte«. Za kratko vreme zajednice su se podelile na Mahadevine pristalice i protivnike. 4) da može napredovati na Putu uz tuđu pomoć i da 5) koncentraciju može postići i putem izgovaranja određenih reči. jer su ubrzo za n j o m usledile i druge. Takvo umanjivanje vrednosti arhata tumači se reakcijom protiv preteranog samouvažavanja onih koji su se smatrali »oslobođenim za života«. Koncil. Uspeo je da okupi 700 monaha u samom Vaišaliju. nije mogao da spreči cepanje sanghe na pobornike »pet tačaka« — koji su. smatrajući da zastupaju mišljenje doajena (sthavira). u Pataliputri. Od Aleksandra Velikog do Ašoke Ta prva šizma bila je presudna i poslužila je kao primer. 2) da može i on posedovati neznanje. koji su se. U periodu od 250 godina. koji je usledio za šizmom. prozvali sebe Mahasamghikama — i njihove protivnike. Preostali deo života (25 godina. E . O kasnijem razvoju budizma biće govora u delima iz poznijeg perioda. ali je na k r a j u odneo pobedu i postao prva ličnost u sanghi. Reklo bi se takođe da su različita tumačenja doktrine i propisa postala brojnija. ali samo fragmentarno. 3) i sumnje. Jašasa. Koncil je osudio nedolične postupke optuženih i oni su bili primorani da priznaju svoje greške. Jedinstvo sanghe bilo je nepopravljivo narušeno. ogorčilo je ponašanje monaha iz Vaišalija. Mahadeva je javno izložio pet dosta neobičnih teza u vezi s ponašanjem arhata. Samo nekoliko godina posle koncila u Vaišaliju.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 171 javno da prizna svoje grehe. odnosno putujući i propovedajući Put. 186. Ono što bismo sa sigurnošću mogli zaključiti to je da se budizam širio prema Zapadu i da je prodro na Dekan. pretendujući na to da čine većinu. a možda i 40 posle ulaska u parinirvanu) proživeo je sledeći primer svoga Učitelja. Istorija budizma posle koncila u Rađagrihi slabo nam je poznata. sazvan u Pataliputri. Tvrdio je naime da: 1) arhat može biti zaveden u snu (odnosno da Maraove lepotice mogu kod njega izazvati izlivanje semena). Jednog od Anandinih učenika. pre svega to što su počeli da p r i m a j u zlato i novac. Sto ili sto deset godina posle parinirvane došlo je do ozbiljnije krize koja je stvorila potrebu za sazivanjem novog koncila. ali to nije omelo dalje širenje budizma. Indiju su zadesila dva događaja čiji se uticaj na njen budući razvoj ne može Taj drugi koncil je poslednji istorijski događaj o kojem govore knjige o disciplini (Vinayapitaka). Različiti izveštaji onih koji su tokom sledećeg veka vodili sanghu ne pružaju nam neka značajnija obaveštenja. prozvali Sthavirama.

On je vladao od 274. pobedio Nande i postao kralj Magadhe. Ašoka je duboko bio potresen svojom pobedom nad Kalingama. prošlo. zadržao nešto od ovog najneobičnijeg događaja stare istorije. toliko i u politici. novatori. nije dao nikakve rezultate. Objavio je svoje preobraćenje i potom nekoliko godina proveo kao hodočasnik obilazeći sveta mesta. šamane kao i laike. urezanom u steni. povukli su se u Kašmir i tako proširili budizam i na ove oblasti Himalaja. lišena istoriografske svesti. jer predstavlja prvo prikazivanje Bude u antropomorfnom obliku. Početkom trećeg veka jedan brahman. ali značajan primer. čije su posledice za Indiju bile od odlučujuće važnosti jer su je otvorile helenističkim uticajima. i pored svoje duboke odanosti Budi. koja je neprijatelja koštala 100. Kada je video da će mu otac. prema drugom računanju. Međutim. neosetljiva za istoriju. on je počinio jedno još gnusnije zlodelo. od 268.000 mrtvih i 150. među Sthavirama je došlo do novog razilaženja. kao i buduće (sarvam as ti). Indija nije sačuvala nikakvu uspomenu ni na Aleksandra. on će »postati najplemenitiji među vladarima Indije i jedna od najvećih figura u istoriji uopšte« (Filliozat). pak. naredio je da mu se ubije rođeni brat ne bi li se tako dočepao vlasti. Sarvastivadini. Veliki događaj u istoriji budizma bilo je Ašokino preobraćenje. do 236. čiji je rodonačelnik. uskoro umreti. po imenu Vatsiputra. koji. razlog je bio t a j što su neki od njih počeli da zastupaju teoriju da »sve postoji«. § 157) i uspeo da osnuje dosta moćnu sektu. prijatelj bogova. Ali trinaest godina pre toga. sadašnje. ni na njegova velika osvajanja. do 234. čineći im . U dvanaestom ediktu. Ašoka se pokazao kao veoma tolerantan i plemenit i prema drugim religijama svoga carstva. Međutim. Drugi događaj od izuzetne važnosti bio je ustoličenje dinastije Maurja. kroz legende (takozvani Roman o Aleksandru) koje su kružile. kralj Bindusara. Tako je postavio temelje prvog indijskog »Carstva« koje će njegov unuk Ašoka kasnije proširiti i učvrstiti. a samo malo kasnije. Ali. Tri godine posle pobede nad Kalingama prihvatio je budizam. On je osvojio nekoliko severozapadnih oblasti. Prema sopstvenom priznanju (zapisanom u XIII ediktu. posle tog bratoubistva i nemilosrdnog osvajanja. koliko u njenoj kulturi. Zbog netrpeljivosti koju je prema njima pokazivao vladar. dharma koju je propovedao bila je u isto vreme budistička i brahmanistička. princ Ćandragupta (? 320—296). preobraćen u Sthavire. Tim povodom Ašoka je sazvao koncil. zastupao je doktrinu kontinuiteta ličnosti (pudgala) kroz transmigracije (up. Prvi je bio osvajanje Aleksandra Velikog.172 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA meriti ni s jednim do tada. Jedino je njen folklor. posledice tog prvog istinskog susreta Indije sa Zapadom uskoro su se osetile. godine. želi da poštuje sve sekte. on kaže: »Kralj. ili. Međutim. u svojoj mladosti upoznao Aleksandra.000 zarobljenika. još za Ašokine vladavine. Grčko-budistička statua Gandhare samo je jedan.

uprkos proganjanjima od strane kasnijih Maurja i invazije skitskih plemena. zatim neslaganja. Sogdiane i Cejlona. Bloch). govorio je Ašoka. u stvari. Ali je taj proces sistematizacije polazio od autentičnih filozofskih kreacija i njima se hranio. to je ono što želim svim ljudima«. iščezao je zajedno s njim. ili mlađi brat. Posledica tog hermeneutičkog napora bio je razvoj misli. to je još jedan dokaz da je budizam veliki broj osnovnih ideja prihvatio od tradicionalne indijske misli. jer je ovo ostrvo sve do danas ostalo budističko. to je stara ideja kosmičkog poretka čiji je uzorni predstavnik bio kosmokratski vladar. vladar gotovo čitave Indije. Po svim krajevima širio je budizam upućujući svoje misionare sve do Baktrijane. Njegov san o Carstvu — odnosno Svetu. U k r a j n j o j liniji. na fr. . ujedinjenom religijom. Zamah koji je Ašoka dao misionarskom širenju budizma nastavio se i u sledećim vekovima. Ali su njegova mesijanska vera i energija u širenju Zakona omogućile transformaciju budizma u univerzalnu religiju. i t a j događaj je imao dalekosežne posledice. bio je i vatreni propagator Zakona. Od Kašmira budizam se proširio na istočni Iran. jedinu univerzalnu religiju spasenja koju je Azija prihvatila. Po predanju. t a j poslednji od velikih Maurja. 3 Međutim. jer je smatrao da on najbolje odgovara ljudskoj prirodi. a preko centralne Azije dospeo je do Kine (I vek posle Hr. Od Bengala i Cejlona prodro je u toku prvih vekova naše ere u Indokinu i Insulind. Ali je stvaralački polet budističke misli imao svoje izvore na drugoj strani. 4 Tačno je da se svaka škola i svaka sekta smatrala obaveznom da izgradi sopstvenu sholastiku. 4 3 Indirektno. Tu najpre treba pomenuti trvenja između »spekulativaca« i »jogističara« koja su i kod jednih i kod drugih podstakla veliki broj tumačenja i u znatnoj meri doprinela produbljivanju naučne misli. Trvenja oko doktrina i nove sinteze Svojom mesijanskom politikom Ašoka je obezbedio opšti trijumf budizma. »Šizme« i »sekte« predstavljaju. odnosno teorijske kontradikcije kanonskih tekstova. I kao mojoj deci. tj. »Svi ljudi su moja deca. Ali ni dobročinstva. osnovnim principima Učiteljeve nauke. jer je posle njegove smrti carstvo Mau r j a naglo počelo da slabi. J. ni počasti prijatelj bogova ne ceni toliko koliko ceni suštinski napredak svake sekte« (prev.) i Japana (VI vek). 187. niti pak obuhvatiti krutim okvirima jedne sholastike.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 173 dobročinstva i ukazujući im sve vrste počasti. dokaz da se Učiteljevo učenje nije moglo iscrpsti »ortodoksijom«. Eto. koje su učenike primoravale da se neprestano vraćaju izvoru. želim i n j i m a da imaju sva dobra i budu srećni kako na ovom tako i na drugom svetu. Cejlon je preobratio njegov sin.

proces »sinkretizacije« i objedinjavanja. razvijao. Kult se sastojao od metanisanja. Sarnath. ili hodočasnički pohodi u mesta osvećena njegovim prisustvom (Bodh-Gaja. itd. Tako je sasvim moguće da je tradicionalna kosmologija sa bezb r o j neba i paklova i njihovim žiteljima bila prihvaćena već u Budino vreme. ili njegovom »arhitektoničkom telu«. ukazivan Budinim statuama. naročito karakterističan za laičke mase.). opasana hodnikom koji je služio za ritualno kružno kretanje. što je pak simbolizovala struktura hrama. i to ne samo doktrinu karmana i sansare. Paradoks obožavanja jednog bića. kao i svaki drugi indijski religijski pokret. tumače se istom dijalektikom: različiti predmeti ili aktivnosti samsare 5 Ne treba ga smatrati »popularnim« jer su ga pre svega inspirisali predstavnici tradicionalne indijske kulture. U vezi sa stupama rođen je jedan kosmološki simbolizam. sa izvesnim brojem stubova. Ona se postepeno zamenjivala hramom i na k r a j u iščezla. ali isto tako stvaralački proces. Ćaitja (caitya) je bila svetilište. nema nikakve sumnje da su brojni simboli. ne treba ispustiti iz vida ni to da je budizam. koje više nije imalo nikakve veze s ovim svetom. koje je obuhvatalo predvorje i deambulatorijum. ritualnog pozdravljanja. uspostavljen neposredno posle parinirvane. mada nešto sporije. Kult relikvija. a u maloj ozidanoj prostoriji čuvalo tekstove ispisane na raznim materijalima. sigurno je imao svoje preteče u obožavanju nekih čuvenih jogina. podignuta s namenom da čuva Budine relikvije. dharme. kojem se ne bi mogla poreći izvesna originalnost. relikvije nekog drugog sveca ili pak izvesne posvećene predmete. jogističke tehnike i analize tipa Brahmana i sankhje. ritualnog kruženja i prinošenja darova u vidu cveća. Tako se uporedo s filozofskom aktivnošću. na sredini zaravnjenog uzvišen ja podizana je kupola. Primer za to dao je sam Buda prihvativši veliki deo indijskog nasleđa.174 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I najzad. već i mnoge panindijske predstave. ideje i rituali ponekad i nekoliko vekova stariji i od najstarijih dokumenata koji ih potvrđuju. bio »sinkretistički« u tom smislu što je neprekidno asimilovao i objedinjavao i nebudističke vrednosti. . ali je on svoje korene imao u vremenu koje je prethodilo budizmu. verovatno je imala svog pretka u tumulusu u koji je polagan pepeo posle kremiranja. predstavljali su ekvivalente asimilovanja njegove doktrine. približavanje ostacima Budinog »fizičkog tela«. odnosno upijanja njegovog »teoretičkog tela«. što je predstavljala stupa. mirisa. hronologije su aproksimativne. Jer. itd. suncobrana. Kasniji kult. 5 Stupa. simbole i mitološke teme da bi ih zatim nanovo interpretirao u skladu sa sopstvenim pogledom na svet. Ali. i jedan drugi. ilustrovanom novim »školama«. Zbog toga što je veliki broj arhitektonskih i umetničkih dela iščezao i znatan deo stare budističke literature izgubljen. samo je prividan.

didaktička. A kao što smo imali prilike da vidimo (§ 81). potiče od jednog prototipa iz ahemenidske epohe. A što se tiče arhata. 236—246. posle Hr. od svih promena koje su ga zadesile. 7 Sačuvan je samo jedan deo i to u kineskim i tibetanskim prevodima. dok su nove škole. budući da je nova predstava Bude [kako je to dokazao Pol Mis (Paul Mus)] nasledila religijske vrednosti vedskog oltara. bilo je i onih koji su tvrdili da se arhatom može postati još u stadijumu embriona ili u snu. I pored mnoštva izgubljenih knjiga. zbog čega o mnogim školama i sektama ne znamo gotovo ništa. drvo pod kojim je doživeo buđen j e ili »pokretanje točka Zakona«. svetlost je još od Rigvede bila smatrana najpogodnijim načinom da se slikovito predstavi »duh«. na nivo »nesastavljenog« uzdigle. up. suvoparna i bezlična književnost. zahvaljujući veličanstvenom i neponovljivom soteriološkom delovanju Probuđenog. napisani su između 300. I—V vek. zračni oreol oko Budine glave (poput oreola oko Hristove u hrišćanskoj umetnosti istog perioda. Tekstovi koji sačinjavaju »vrhunsku doktrinu«.) U slučaju budističke ikonografije. zračnog oreola Ahura Mazde. S druge strane. (A t a j prototip bio je opet nastavak starih mesopotamskih koncepcija. čiji stil prilično odudara od Sutri. treću »kotaricu«. i 100. . Kada su početkom hrišćanske ere izvajane prve Budine statue (grčko-indijska statua Gandhare). pomenuti simbolizam pre svega podvlači identičnost Budine prirode i svetlosti. s malim brojem izuzetaka. kao i počasti koje će mu vernici vekovima ukazivati. up. dočaravali su Zakon. neke škole su ga počele potpuno omalovažavati. takođe. § 20. Abhidharma-pitaku. ljudska figura nije umanjila njihovu osnovnu simboliku. Međutim. put (marga) i pratit jasamutpadu. prostor i Četiri Istine. Abhidharmakoša. Evo samo jednog primera: prvobitno »nesastavljena [asanskrita (asarpskfta)] bila je samo nirvana. Ti simboli. budistička literatura na paliju i sanskritu 7 zadivljuje svojom obimnošću. Blaženi je predstavljan — i obožavan — u anikoničnom obliku: obliku otiska njegova stopala. za nas je ovde jedino zanimljiv osetan porast dela o doktrini i erudiciji. Buda je pre parinirvane odobrio darove. To je racionalistička. IV. oživljavajući Budinu misionarsku aktivnost.® Vekovima. str.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 175 mogli su da olakšaju spasenje vernika. Ali autori se trude da razjasne kontradikcije kojima obiluju Sutre. pa čak i neke jogističke »koncentracije«. pre Hr. god. Sa podizanjem manastira (vihara) monaški život se dosta izmenio. drveta ili točka. 8 Po najstarijem predanju. no takva učenja su bila oštro kritikovana. Budina poruka je reinterpretirana i predstavljena u vidu jednog filozofskog sistema. Novine su katkada bile i veoma velike. dok su druge i samo njegovo telo smatrale vrhunski čistim. god. Očigledno je svaka sekta posedovala sopstvenu Abhidharma-košu i te razlike u interpretiranju »vrhunske doktrine« postale su uzrok novih polemika. Vasubandhu. a verovatno i neposredno posle smrti.

međutim. »Put Bodhisatvi« Najstariji dokumenti iz kojih saznajemo nešto o Mahajani potiču s kraja I veka pre Hr. postaje dovoljno samo doneti odluku o postajanju Budom »za dobro drugih«. laička ličnost. Ideal više nije bio usamljeni arhat u traganju za sopstvenom nirvanom. a da je onaj. ne zahteva od vernika da se drže starog monaškog puta.176 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Još ozbiljnije posledice imala je nova interpretacija budologije. tradicionalno usvojeno shvatanje da je od Sakjamunija postao Buda smatrano je ponižavajućim: s jedne strane.. Dharnmapada. Ni Thervadini s Cejlona nisu bili pošteđeni šizmatičkih razdora. Pristalice novog puta nazivale su ga »putem Bodhisatvi«. Treba.. koji u nedogled odlaže svoje oslobođenje. theravada) verovatno su kasnijeg datuma. Taj religijski junak. Opšte je prihvaćeno da te novine predstavljaju uticaj laičkog kulta. Digha-nikaya. Prema Mađđhimanikaji (I. 8 Sada. Podelile su se najpre na tri sekte. Ono što treba podvući kao značajno to je da su upravo one uzrokovale. uzor samilosti i saosećajnosti. Sakjamuni je bio čovek koji je ličnim naporom postao Buda. rođen u Kapilavastuu. sam Buda je izjavio da će svaki onaj koji prema n j e m u ispoljava »jednostavno osećanje vere i privrženosti otići u raj«. odnosno »bog«. a s druge. i Mahasanghike su se delile. proglasila da Sakjamuni. Za Sthaviravadine. nije se mogao prihvatiti Spasitelj koji se izgubio u sopstvenoj nirvani. nikada nije napuštao nebo. Lokotara. koja uvode potpuno novi stil kako u budističku misao tako i u književnost. međutim. odnosno omogućile radikalnu obnovu budizma. Poput njihovih protivnika Sthavira. tipa bhakti. II. bio samo fantazma (nirmita) istinskog Sakjamunija. podsetiti da je za takav tip pobožnosti znao i stari budizam. 40.. 288 (»Onaj koji svoje utočište nalazi u Budi. .. jer 8 Mogli bismo navesti i druge tekstove. Termini Mahajana i Hinajana (doslovno »Mali put« kojim se označava stari budizam. Tako se došlo do toga da je jedna od škola. Za druge učitelje. već puta lične pobožnosti. bilo je nemoguće zamisliti da je jedan već veliki bog mogao postati bogom. koji podseća na Ramu i Krišnu. poznatu pod imenom Mahajana. koji je postao Buda. to su Prađnjaparamitasutre. koji se molio i umro. 142). a potom na toliko da bi b r o j bilo potpuno iluzorno navoditi. doslovno Veliki put. ali su podele i umnožavanja škola naročito pogađali kontinent i postajali sve češći. pridnižiće se bogovima«). već Bodhisatva. dela nejednake dužine i teško razumljiva. up. kako bi na t a j način olakšao spasenje drugih. One su se odlikovale većom tolerancijom u pogledu discipline i budologijom mističnije strukture. Tu iz mudrovanu budologiju prihvatiće i dalje je razvijati Mahajana. 188.

i pored toga što su upoznale svet.«10 Izgleda paradoksalno da u trenutku samilosti prema svim bićima — ne samo ljudskim. njegovo odmorište i mesto njegovog vrhunskog spokojstva. Irealnost duše [nairatmja (nairatmya)] podvlačio je i stari budizam. jer doktrina sveopšte ništavosti. međusobno se d o p u n j u j u i jedna na drugu utiču. one ne drhte pred rođenjem-i-smrću. prev. Vajracchedikà. Sve budističke škole priznaju značaj Bodhisatvi. Mahajana. nepostojanje »stvari« u samoj njihovoj biti. 3. kada bhikhui izgledaju zbunjeni preteranostima laičkog kulta. 10 9 12 . Prema mahajanskom učenju. jer su se sažalile na njega i njihova odluka je: hoćemo da postanemo zaklon i utočište sveta. njegova ostrva. proklamuje irealnost. navedeno prema Conze. Jer ono što. »ne teže ostvarivanju sopstvene nirvane. Najznačajnije među njima su Maitreja. Međutim. isto. E. unesrećen egzistencijom. Prema onima koji ga kritikuju.ISTORIJA BUDIZMA OD MAIIAKASJAPE DO NAGARĐUNE 177 je Mahajana potpuno izmenila ideal adepta: cilj više nije bio nirvana. Avalokitešvara i Manjđušri. kako to često ponavljaju Prađnjaparamitasutre. proklamuje nepostojanje dharmi (dharma šunjata). u suštini. Conre. a željan vrhunskog prosvetljenja. XV. s jedne strane. Le Bouddhisme. postajući Bude. već i prema izmišljenim. Za sada razmotrimo samo ono specifično što je u religiji stvorila Mahajana. »doAshtasâkasrikâ.« 9 Ova doktrina spasenja utoliko je smelija što je Mahajana razradila novu i još radikalniju filozofiju »sveopšte praznine« [šunjata (šunyata)]. prema životinjama i biljkama — čitav svet bude »ispražnjen« od realnosti. 293. str. no Mahajana u tome ide dalje i objavljuje njegovu superiornost nad arhatom: jer arhat se još nije potpuno oslobodio svoga »ja« i stoga traga za sopstvenom nirvanom. a s druge je to neobična vizionarska i. njegova prosvetljenost. dok Bodhisatve. paradoks je samo prividan. stavile su se u službu toga sveta. 128. njegovi vodiči. proterujući Univerzum iz »realnosti«. ali ne i saosećajnost. naprotiv. S ovim problemom srešćemo se ponovo kada budemo govorili o filozofiji šunjate. već oponašanje Bude. olakšava odvajanje od sveta i vodi brisanju sebe — što je prvi cilj Bude Sakjamunija i starog budizma. zavetovali da će Buđenje postići zarad spasenja drugih. 11 Kao što je to katkad slučaj s Hinajanom. karakteriše Veliki put to je neograničeni polet laičke pobožnosti i soteriološke mitologije koju ona podrazumeva. Bodhisatva Maitreja (od maitri. istovremeno. sve stvari prazne. sredstva njegovog spasenja. Ali. Postoje brojne Bodhisatve. k r a j n j e stroga metafizika njenih učitelja. on je razvio mudrost. i pored sveg veličanja životnog puta Bodhisatvi. Bodhisatvi i njegovoj mudrosti potrebne su zapravo dve stvari: »Nikada ne napustiti drilga bića i ostati svestan da su. 126. str. Ova dva nastojanja nisu ni u kakvom konfliktu 11 već. jer su odvajkada postojali Spasitelji koji su se.

str. Amitabha se zavetovao da će postati Buda i da će osvojiti »Čudesnu zemlju«. Version chinoise du Milinda-panha. sve do svog ulaska u nirvanu. 13 Svakako da r a j Sukhavati nije nirvana. U kineskoj verziji Milinda-panjha rečeno je da »će se svi oni koji su grešili čak i do svoje stote godine. »svaka pora njegove kože zatvara jedan sistem sveta« — a to su sve obrasci koje srećemo u vezi sa Šivom i Višnuom. koji su propovedali Buda i stari budizam. zajedno s Budom Akšobhjem (Ak§obhya). Za takve rajeve Indija je znala i ranije. Avalokitešvara predstavlja sintezu tri velika hinduistička boga. zato što njegova mitologija i kult označavaju iznenađujuću novinu. a iz usta vetar. što izgleda uverljivije. Još kao običan monah. Kini i Japanu. Ta zemlja. Smatramo da ga treba predstaviti već sada. on »drži svet u ruci«. ono što je Sukhavati razlikovalo od prethodnih bila je krajnja lakoća s kojom su vernici u nju mogli ući. On je vladar Univerzuma. pa da u smrtnom času sam bog siđe po njega i povede ga u r a j Sukhavati. personifikacija je mudrosti i zaštitnik erudicije. Najčuveniji je Avalokitešvara. 18 Prev. Avalokitešvara štiti od svih mogućih opasnosti. Njeni žitelji zapravo su besmrtni. Međutim. ako u samrtnom času pomisle na Budu. uz sve ostale divote u kojima uživaju. To je apsolutni trijumf religioznosti. specifična za religioznost (ne samo budističku) prvih vekova naše ere. uživati u neizmernoj sreći. vinuti u nebeske visine«. zahvaljujući njegovim zaslugama. naslađuju se i Amitabhinim besedama. Verzija na paliju je prerađena pod uticajem sinhaleskog monaštva i sadrži interpolacije. Dovoljno je bilo da neko čuje za Amitabhu i misli na njega. predodređeni su da kasnije. bez ikakvog napora. pa čak ni molitvu nerotkinja da im d a r u j e decu. iz njegovih očiju nastali su Sunce i Mesec. tek u VII veku. u kontekstu mahajanske religioznosti. a od VIII veka uživaće izuzetan ugled i u Tibetu. Sukhavati (»Srećna«). zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj misli ili reči. sledbenik Sakjamunija. 166. postignu i vrhunsko oslobođenje. iz nogu Zemlja. ali. Manjđušri (»Ljupka Fortuna«). Posebno uvaženo mesto zauzimaće u kineskom budizmu. Bodhisatva Avalokitešvara je u mističnim vezama s Budom Amitabhom koji će u Indiji postati poznat mnogo docnije. na njegovo doktrinarno opravdanje nailazimo već u najstarijem budizmu. Ako se setimo ekstremne strogosti Puta. čiji će žitelji. No. cveća i ptica. do tog vremena biće poštovan jedino zbog svojih veza sa Avalokitešvarom. oni koji u njega stignu.178 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA brota«) jeste budući Buda. ne odbija da usliši ničiju molitvu. . 12 On je sigurno poznija kreacija. liči na rajsku. možemo sagledati koliko je bila velika 12 Postoje neslaganja u vezi sa značenjem njegovog imena: »Vladar (išvara) koji posmatra s visina« (Burnouf) ili »koji samilosno gleda svet« (Conze). nalazi se daleko na zapadu: okupana svetlošću i prepuna dragulja. Paul Demieville.

što znači da Bude postajemo zato što nas na to nagoni sopstveno »budinstvo«. Tako je indijski duh i ovoga puta uspeo da stvaralačku imaginaciju uzdigne do sredstva spasenja. . koji nastoji da postane arhatom. ne oklevajući.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKASJAPE DO NAGARĐUNE 179 ta teološka novina. svim onim što poseduje. Prva od njih je doktrina transfera zasluga (parinama). koje zrače iz svih mojih plemenitih dela. 189. iscelitelj. sve to ostavljam. reč je bila o mističkoj i obrednoj teologiji koja je u svakodnevnoj praksi. međutim. pomaže laicima i nadahnjuje ih.ra. da budem vidar. Avatamsaka ih ovako opisuje: »bezbroj poput atoma prašine«. navedeno prema Conze. oni se rađaju »iz misli. 6 i dalje.« 15 Druga nova teorija otkriva da »Budinu prirodu« poseduje svako ljudsko biće. »Budina polja« su mentalne konstrukcije. To je ideja koja odgovara upanišadskom otkriću (identifikacija atman-Brahman) i hinduističkoj aksiomi da čovek. primenjivala metafizička otkrića velikih učitelja Mahajane. dok god ih bude b i l o . Na prvi pogled bi se reklo da protivureči zakonu karmana. Od vernika se zahteva da svoje zasluge prenesu. ne očekujući nikakvu naknadu za sebe sama. 14 Tekstovi često podvlače njihov imaginarni karakter. kao što kaže Šantideva (VII vek) u svom čuvenom delu. III. . str. To su transcendentalni univerzumi. Sve te Budine zemlje »proizvod su mašte i njihovi oblici su bezbrojni«. ponikle takođe iz brige da se unište egocentrični nagoni. No.icaryavata. 12* . odnosno namene prosvetljenju svih bića. Sukhavati je samo jedna od bezbrojnih. Kao što ima bezbroj Buda. Moj život sa svim svojim ponovnim rođenjima. Finot. Nagarđuna i doktrina sveopšte praznine Uporedo s pomenutim mitološkim teologijama javljaju se i nove teorije. Ovom teorijom Mahajana će se dosta baviti i razvijati je naročito u čuvenoj teoriji o »embrionu Tathagate« (tathagatagarbha). obožavajući božanstvo. Ona takođe odgovara i jednoj drugoj originalnoj interpretaciji prirode Budd: doktrini triju Budinih tela [trikaja (trikaya)]. Bodhićarjavatara: »Zaslugama. očigledno. 154. Boddh. Ali. Prvo telo. 14 15 Avatarpsaka-sutra. Mahajana tu teoriju interpretira u skladu sa specifičnim težn j a m a svoga vremena. prev. tako postoji i bezbroj »Budinih zemalja« ili »Budinih polja« lb uda kšetra (buddha k$etra)]. stvoreni zaslugama ili mislima Spasitelja. kako bih doprineo spasenju svih bića. ona produžava uverenje starog budizma da primer bhikhua. postaje i sam božanstvo. nav. iz samilosti«. svim zaslugama koje sam stekao ili ću steći. drage Bodhisatvinom duhu. pa čak i svaka čestica peska. dvorilja svih bolnih. nastale u mislima preobraćenih ljudi. hoću da ublažim patnje svih stvorenja. telo Zakona (dharmakaja). delo.

Abhidharma. dakle. svojim bezbrojnim definicijama i egzistencijalnim kategorijama (kao što su skandhe. »srednja«. Prihvatajući i objedinjujući izvestan b r o j hinduističkih elemenata. što znači istovremeno i Zakon koji je propovedao Buda i apsolutna realnost. »telo majijske kreacije« (nirmanakaja) je fantazma duhovnog tela koju judi suprotstavljaju na Zemlji i koja na njih liči. barata konvencionalnim saznanjima i. ili što se može osetiti. ali ta fantazma igra presudnu ulogu. koja pretenduje na to da saopštava »vrhunsku nauku«. i Vrhunska istina. paradoksalnu dijalektiku. up. a da ga pri tom nije izneveravala. jeste čuvena epifanija Bude. čisto biće. Kao što smo već videli. karakterističnih za Mahajanu. Mahajana je obnavljala i bogatila budističko nasleđe. odnosno ne-realnost svega što izgleda da postoji.). zamagljuje put ka oslobođenju. Nagarđuna kritikuje i odbacuje svaki filozofski sistem. . dhatu. itd.) Drugo telo. koja je jedina kadra da dovede do oslobođenja. Prvo: da se sve čuvene postavke starog budizma. cilj svih ovih doktrina i mitoloških konstrukcija.).). A to su. Dokazujući prazninu. jer su ljudi jedino njenim posredstvom kadri da prime Zakon i dosegnu spasenje. itd. apsolutno. bila je takođe poznata i pod imenom Madhjamika. misliti i zamisliti. jeste da olakšaju spasenje laika. doktrina sveopšte praznine [šunjatavada (sünyatävadaJ]. ili »skrivene u svetu« [lokasanvritisatja (lokasaqnjtisatya)]. jer je predstavljala repliku »srednjem putu« koji je propovedao Sakjamuni. što je još gore. sačinjeno — u izvesnim slučajevima — od svetih slogova i magijskih formula. jer je materijalna i efemerna. zapravo. i donekle na Hegela i Vitgenštajna (Wittgenstein). a i neki zapadni naučnici izjavljivali su za šunjavadu da je nihilistička filozofija zato što im se činilo da negira osnovne postavke budizma. bilo učenih. koju je razradio veliki Nagarđuna (II vek posle Hr. Sigurno zbog toga da bi poslužila kao protivteža tendenciji ka očevidnoj »lakoći« u mahajanskoj religioznosti. duhovno telo Dharme. Magarđunini protivnici u Indiji. § 77. u stvari. bhakti. Nagarđuna postavlja sebi zadatak da mentalne energije zarobljene u mreži jezika oslobodi i povede pravim putem. koje u suštini nisu ništa drugo do proizvodi mašte. koja ide do coincidentia oppositorum. (Misli se na telo Prađapatija. udružene ontologija i soteriologija koje nastoje da se oslobode iluzornih struktura. ili »telo blaženstva«. On najpre podseća da postoje dve vrste »istina«: konvencionalne. zavisnih od jezika: šunjavada koristi. Zapravo. dokazujući da je Vrhunsku istinu nemoguće izraziti recima. sanbhogakaja (saqibhogakäya).180 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i transcendentalno je. bilo »popularnih« (kultovi. I najzad. što u neku ruku podseća na Nikolu de Kuesa (Nicolas de Cues). doktrina praznine (šunjavada) odlikovala se izuzetnom filozofskom dubinom i složenošću. koje imaju praktičnu vrednost. pristupačna jedino Bodhisatvama. večno. beskonačno. on dolazi do sledećih zaključaka. ono je.

Streng.nd. ni Četiri svete istine. lišeno »vlastite prirode«. već da su neizdiferencirani. koje je propovedao Buda. već transformisana u »istinu koja ne postoji«. Vrhunska istina ne skriva »Apsolut« vedantinskog tipa. 74 i dalje. »Sa stanovišta Vrhunske istine. Nirvana je »tvorevina duha«. ni sam Tathagata ne uživa autonomni i stvarni način postojanja. Sve je »prazno«. uključujući tu i spasenje.18 To ne znači da su svet (sansara) i oslobođenje (nirvana) »isto«. pojam nepostojanosti (anilya) ne može biti smatran istinitijim od pojma postojanosti« (Mulamadhajamakakarika. dosegne 16 Glava XXV Mulamadhymakakarika čitava je posvećena analizi nirvane. upotrebljive jedino na planu jezika. . šunja. 17 Nagarđuna ne smatra šunjatavadu nikakvom »filozofijom«: za njega je ona jedan postupak.he. time se ne želi implicitno reći da postoji jedna »transcendentalna realnost« koju karakterišu ovi atributi. niti njegov »počinilac«. Što se tiče čuvenog zakona međusobno uslovljenog nastajanja (pratit jasamudpada). jer niti postoji »akt« u pravom smislu reči. Tako. nemaju sopstvenu prirodu. XXIV. Vrhunsku istinu otkriva mudrost (prađnja) služeći se »istinom skrivenom u svetu«: ova poslednja nije odbačena. kao što ne postoje ni ska. jer praznina u isto vreme prevazilazi i biće i nebiće. »Ne postoji ništa što razlikuje sansaru od nirvane« (isto. koji adeptu omogućuje da. I najzad. Drukčije rečeno. i njega zovemo šunjom (sunya). Vid. XXIII. 14). već predstavljaju konvencionalne istine. Emptiness. na primer. Prema tome. str. Streng. 13. str. 17 Up. »Realizovanje« mišlju sveopšte praznine odgovara. Ali onaj koji je dosegao nirvanu ne može to »znati«. neobjašnjiva. Oni ne postoje zato što su lišeni vlastite prirode. Mentalna konstrukcija je i sam karman. »prazninom« (isto. XXV. i kada se tako kaže. treći zaključak sveopšte praznine zasniva jednu od najoriginalnijih ontologija u istoriji razvoja duha. oslobođenju. Drugi zaključak je još radikalniji: Nagarđuna negira razliku između »sputanog« i »oslobođenog«. 96. 19). odnosno između sansare i nirvane. Nagarđuna isto tako negira i razliku između sveta sastavljenog (samskrita) i ne-sastavljenog (asamskrita). Kada se izjavljuje da je praznina. neopisiva. ni želja ni subjekt želje. pošto se oslobodio svake teoretske konstrukcije sveta. u isto vreme dijalektički i kontemplativni.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 181 kao i kasnije sistematske definicije autora abhidharme. ona je način postojanja koji je otkrio adept kada je postao potpuno ravnodušan prema »stvarima« i njihovom prestajanju. Frederich J. zapravo. delo. tri stadijuma produkcije stvari — »postajanje«. niti pak situacija onoga koji želi. sa stanovišta Vrhunske istine. ni nesvodljivi elementi (dhatu). to ne znači da postoji neka apsolutna suština« na koju se šunja (ili nirvana) odnosi. neshvatljiva. U suštini. nav. on je koristan samo sa praktičnog stanovišta. 18). pokazuju pogrešnim. »trajanje« i »prestajanje« — ne postoje.

Osim toga. i dalje ostaje uzvišen i t a j ideal je nastavio da inspiriše milosrđe i altruizam. bio je i svedok. navedeno prema E. L'Enseignement de Vimalaklrti. bili poslednji sveznajući (kevalin). nem a j u autonomnu egzistenciju: postoje jedino na nivou konvencionalne istine (Mulamadh. Kroz nekoliko godina sazvan je Koncil u Pataliputri da bi se sakupili sveti tekstovi. 36. među kojima se kao najznačajniji izdvaja Ćandraguptin savremenik. Đainizam posle Mahavire: erudicija. dotad prenošeni usmeno. ali je uživao i u onome za čim je žudeo«. Lamotte. Znao je da bića ne postoje. niti da istovremeno i postoji i ne postoji. u telima bezbrojnih živih bića. jer su jedini znali celokupne svete tekstove. Poznata su nam imena i drugih sthavira. ali je pri tom uspeo da pokaže da životni put Bodhisatve. ispoljavao u sansari. predvideo glad od 12 godina. što znači u III veku pre Hr. soteriologija kosmologija i Direktni Mahavirin sledbenik bio je sthavira (»stari«) Sudarman. itd. Njih dvojica su. a verovatno i jedan od vinovnika krize koja je dovela do podele đainske crkve. kao ni njegove. str. kako kaže Avatansaka. Nagarđuna odlučno odbacuje ideju da su njegovi ili bilo koji drugi filozofski argumenti važeći iz nekog ontološkog razloga koji postoji izvan ili s druge strane jezika. On je utvrdio đainski kanon pa čak i redigovao nekoliko drugih dela. ali se ispoljavao na svakom mestu. Živeo je u telu Zakona (dharmakaja). mada se. 29). kako predanje kaže. Za šunju se ne može reći ni da postoji. a svoga učenika Sthulabhadru ovlastio da u vreme njegovog odsustvovanja brine o preostalom delu zajednice. Kako je Bharabahu jedini znao neke od 18 Kineski prevod šikšanande. Budizam. Urođenu težnju indijskog duha prema coincidentia oppositorum Nagarđuna je doveo do k r a j n j i h granica. ali je nastojao da ih preobrati.182 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nepomućeno spokojstvo i slobodu. Bhadrabahu. XIV. Postao je definitivno spokojan [kleša (kleša)~\. koji je umro 170 (ili 162) godina posle Mahavire. Na prigovore da je i njegovo negiranje prazna postavka ako je sve prazno. za kojeg se smatra da je učiteljeve reči preneo učeniku Đambuu.is »ostajući u nirvani. Nagarđuna odgovara da ni tvrdnje njegovih protivnika. mada u prvo vreme one nisu bile naročito vidljive. . Pošto je. 190. i pored činjenice da je »sve prazno«. prema tome. kao i celokupna indijska misao posle Nagarđune. Bhadrabahu se s jednim delom zajednice povukao na Dekan. ni da ne postoji. Đambuovih naslednika. Bio je neprekidno u dubokoj ekstazi [dhjana (dhyana)~\. pretrpeli su duboke promene.

nailazimo i na epove (adaptirane prema hinduističkim epskim poemama i Puranama). Kada su se iseljenici. jedini je Sthulabhadra upamtio deset od ukupno četrnaest tekstova. u suštini su samo sholastičke sistematizacije koncepcija koje je formulisao ili sam Mahavira. rascep je postao neminovan.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 183 starih tekstova. organizovale su ga Švetambare da bi utvrdile konačnu redakciju svetih tekstova. ili neki od njegovih neposrednih sledbenika. razlikuju se četiri vrste. »odeveni u vazduh«. Kundakundina Pravaćanasara (I vek naše ere) i Umasvatina Tatvartha (čiji datum nastanka nije utvrđen. U drugoj polovini V veka. Nećemo raspravljati o različitim kategorijama koje sačinjavaju obimnu đainističku kanonsku literaturu. Ova. to da je bio ženjen). Čak i najčuveniji traktati. na legendarne biografije Tirthamkara. Digambare su osporavale oslobođenje svima koji su se odrekli potpune nagosti (znači osporavale su ga i ženama). kao ni o postkanonskim tekstovima čiji je b r o j isto tako zamašan. nećemo analizovati ni svih pet vrsta »pravilnog saznanja«. . 19 Za razliku od budizma. No. »u belo odevene« i Digambare. Osim toga. Dovoljno će biti da podsetimo na dve specifične teze 19 Pored filozofskih rasprava. Zajednica se podelila na Švetambare. netrpeljivost se među sledećim generacijama još više zaoštrila i 77. bili su zaprepaščeni raspuštenošču monaha zatečenih na starom tlu. Što se tiče »pravilnog pogleda«. ovi monasi. M Takav tip »konzervativizma« odlikuje tradicionalnu Indiju i. oni ga nisu pažljivo slušali i od izvornih tekstova zapamtili su samo neke delove. No. ne predstavlja neku negativnu odliku. Usled neslaganja u vezi s nekim ritualnim pojedinostima i razmimoilaženjima u pogledu doktrine. obimno đainsko stvaralaštvo je monotono i suvoparno. Isto tako. pa i na priče. »u vazduh odevene«. od kojih je prva čisto vizuelna a poslednja predstavlja neograničenu transcendentalnu percepciju. a u to vreme se nalazio na putu za Nepal. sumnjali su i u autentičnost kanona koji su utvrdile Švetambare. ali se zna da je mlađi od Kundakundinog dela). a pošto su stare tekstove smatrali izgubljenim. pravilno saznanje i pravilno ponašanje. U njegovoj bogatoj filozofskoj i obrednoj literaturi nalazimo malo novih i kreativnih ideja. u Valabhiju je sazvan drugi koncil. Izuzev narativne književnosti (u kojoj takođe ima dosadne didaktike). koji su zadržali običaj da idu nagi. pre Hr. romane i drame. odbacivale su i neke elemente iz Mahavirine biografije (npr. Ona je koncentrisana u »Tri đainistička dragulja«: pravilan pogled. sam po sebi. po svoj prilici. đainizam je sačuvao prvobitne strukture. ne računajući didaktičku i naučnu literaturu. 20 Doktrina o kojoj je reč istovremeno je i soteriologija. poslali su mu izaslanike. vratili u Magadhu. đainistički tekstovi se ipak izdvajaju svojom nerazumljivošću i suvoparnošću. izmišljena epizoda poslužiće kasnije kao opravdanje za razlike između dva kanona. Ovo poslednje obuhvaćeno je isključivo primenom monaških propisa.

Reč je svakako o jednoj drevnoj koncepciji koja odgovara izvesnim jogističkim praksama. Kategorije materije. I. 2) ovo može ne biti takvo. Jedno karakteristično zapažanje. . u kojem se vrši »prvo usredsređivanje duše na svoju čistu suštinu«.. istinita s jednog stanovišta. Pomenutu doktrinu osuđivale su mnoge indijske filozofske škole. srednjeg (delovi oko pasa) i višeg (grudi i glava). duše. prolazi kroz sve tri kosmičke zone. Ekvivalentnost boja-stadijum duha može se sresti i u drugim indijskim kao i vanindijskim tradicijama. Jedna vertikalna osa. dok čisto i bleštavo belo pripada isključivo onima koji dosežu do samih vrhova Univerzuma. ružičasto i belo zemaljska bića. stisnutih pesnica. Mada bez početka i kraja. sačuvala i dala im novu vrednost. Ali. analizovane su i sistematizovane putem brojnih klasifikacija i nabrajanja. itd. Ona je tradicionalne indijske koncepcije. Naime. Originalnost đainske kosmologije sadržana je upravo u njenoj arhaičnosti. tela mogu biti obeležena sa šest boja: crno. nazvan je takođe i »prvim belim usredsređivanjem«. oslobođenje samo po sebi ne znači i konačno napuštanje Kosmosa.184 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA đainske logike: »doktrinu gledišta [naja-vada (naya-vada)~\ i »doktrinu mogućeg« [sjad-vada (syad-vada)]. Ista tvrdnja. i pored toga. ali ostaje kompatibilna s celinom iskaza. »karmičke materije«. zaslužna ili grešna. podbočen. Podzemni svet sadrži sedam »delova« (bhumi). osmi stadij um. postavljenih jedan iznad drugog i obo21 Verovatno je Buda mislio na sjad-vadu kada je napadao vernike koji izbegavaju odgovor na bilo koje pitanje (Digha. jeste verovanje da nam činovi različitim bojama \lešja (lešya)~\ obeležavaju dušu i da nam te iste boje prožimaju i tela. u klasifikaciji bića prema njihovim duhovnim kvalitetima. 21 No. prestaje to da bude ako je posmatramo iz druge perspektive. koji stoji. tamnoplavo i sivo karakterišu stanovnike podzemnog sveta. itd. jer sadrži sedam različitih oblika tvrdnji: 1) ovo može biti takvo. Kao i Priroda (prakriti) u koncepciji sankhja-joge. Drukčije se još naziva »pravilom od sedam delova«. prostora i vremena (poslednje dve uzimane su kao »supstance«). u zavisnosti od toga da li je duša. 3) ovo može i biti i ne biti takvo. zanemarene u budističkoj i hinduističkoj kosmologiji. i u kojoj meri. poput axis mundi. da bi služila duši. 39—42). Univerzum postoji zato da bi duše mogle da se oslobode svojih struktura. te dve logičke metode ostaju jedna od najoriginalnijih tvorevina đainističke misli. Kosmos (loka) predstavljen je u obliku čoveka. žuto. Taj makrantrop je sastavljen od podzemnog sveta (donji udovi). kao što ćemo malo kasnije videti. Doktrina »mogućeg« (sjad) podrazumeva relativnost i dvosmislenost realnog. materija se organizuje sama od sebe i nesvesno. Prva od njih tvrdi da se u vezi sa svakom stvari može izraziti više komplementarnih sudova. Tako. koje je Mahavira možda pozajmio od Makhali Gosale.

već samo njegove mnogobrojne nivoe. vrh Univerzuma. koje odgovaraju makrantropovim rebrima. Potom su Digambare naselile Dekan. Predanja obeju crkava među svojim preobraćenicima i simpatizerima s velikim ponosom pominju nemali b r o j kraljeva i prinčeva. koji se nalazi ispod makrantropovih nogu. pored toga. odnosno makrantropova punđa. planinskim lancima je izdeljen na sedam transverzalnih zona. a. vratu. Srednji svet uglavnom odgovara svetu opisanom u hinduističkoj ili budističkoj kosmologiji. između kojih se prostiru okeani. čije različite zone — identifikovane sa organima kosmičkog čoveka — n a s t a n j u j u različito obojena bića. slučaj s budističkom »nirvanom«). Šest ostalih »delova« sačinjavaju pravi paklovi. podsećaju na tradicionalne klišee. što znači da oslobođeni ne prevazilaze Kosmos (što je. sive. u društvu sebi sličnih. pak. niti je uspeo da pređe granice potkontinenta. Ljudi žive samo u srednjoj zoni. zatvoreni su za večna vremena u najstrašnijem ponoru. u vidu koncentričnih krugova. za koje nema oproštaja. no ona i dalje ostaje unutar makrantropovog Univerzuma. bio je i meta hinduističke kontraofanzive. Za razliku od budizma. naročito Guđerat. tako da je od XII veka počeo nepovratno da slabi. bradi. zabrane nagosti). »polja savršenih«. đainizam je prodro u Bengal i Orisu. njen uticaj je veoma veliki. nastanjenih različitim vrstama božanstava. pekući se na vatri ili smrzavajući se na najgoroj studeni. 22 Ima oblik diska s planinom Meru u sredini.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185 jenih različitim bojama. Njihova izobličena tela i muke. smešten iznad planine Meru.500. deli se na pet superpoziranih zona. Svaka od zona sadrži nekoliko »rajeva«. on u Indiji nikad nije postao široko prihvaćena ni pretežna religija.400. Ostala ostrva-kontinenti predstavljaju »zemlje uživanja« (bhogabhumi) jer njihovi stanovnici ne moraju da rade da bi živeli. Poput svih drugih indijskih religija i đainizam je tokom svoje istorije pretrpeo brojna muslimanska nasilja (pljačkanja. Takva antropomorfna predstava Univerzuma. Tu kosmičku planinu. dvipa). rezervisana je za duše oslobođenih.000. Najviše zone prvog »dela« nast a n j u j e 18 kategorija božanstava. Bharatavarša (Indija). Zločinci. od najzagasitije crne do svetle koja nastaje usled odsjaja 16 vrsta gema. delu lica koji obuhvata pet otvora i njegovoj punđi. đainska zajednica i danas broji 1. Oslobođena duša uživa u neizrecivom i večnom blaženstvu obitavajući. 22 A viši svet. zagasitoplave i crne boje. Peta zona. a Švetambare zapadne oblasti. kojih je ukupno 8. Ali. nigroda. razaranja hramova. dok je budizam iz svoje postojbine potpuno iščezao.000 članova i. opasuje petnaest kontinenata (nazvanih »ostrva«. Na njima takođe borave i zvezdana božanstva. Nigde u Indiji ona nije bolje sačuvana i bolje spojena sa iskustvima »mističnih svetlosti« nego u đainizmu. Đambudvipa. . Središnji kontinent. koje su osuđeni da trpe. arhaična je. sidha-kšetra. čija osnova uronjava u podzemni svet. Još za vreme Bhadrabahua. zahvaljujući njihovom društvenom položaju i visokoj kulturi. u kojima žive različite klase prokletih.

najopasnija je požar. zapravo. Nakula i Sahadeva — sinovi su mlađeg Dhritaraštrinog brata Pandua. inkarnacija demona Kali. »to za ep nije od bitne važnosti« [L. zapravo. krišom se povlače u šumu. Renou)]. sadrži dosta prerada i interpolacija. vođa klana Jadava. Oni podižu prestonicu Indraprasthu i tu im se pridružuje rođak Krišna. Arđuna uspeva da osvoji ruku princeze Draupadi (inkarnacija boginje Šri) koju dovodi u njihovo usamljeno šumsko prebivalište. izazvan u kući u koju ih je nagovorio da se usele. Prerušen u brahmana. Onakav kakav je do nas stigao. No. slepi kralj Dhritaraštra odlučuje da im ustupi polovinu kraljevstva. Pet Pandava — Judhišthira. m a j k a uzvikuje: »Uživajte svi u njoj. Pretpostavlja se da je bio završen već između VII i VI veka pre Hr. oni su sinovi bogova Dharme. on je. iluzorno je verovati da bi se »prvobitna forma« speva mogla rekonstruisati. zajedno s majkom. Renu (L. sve dok Judhišthira ne stasa da preuzme vlast. nagriza demonska mržnja prama rođacima. Kada je saznao da Pandave nisu nastradale u požaru. ovih poslednjih naročito u »enciklopedijskim« delovima (XII i XIII pevanje). potomaka Kurua (100 Kaurava) i potomaka Pandua (5 Pandava). Međutim. Bhima. Među brojnim zamkama koje postavlja svojim rođacima. Ne primetivši da je to devojka i poverovavši da Arđuna donosi hranu dobijenu kao milostinju. a docnije ćemo videti značenje tog njihovog božanskog porekla.XXIV POGLAVLJE HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191.« I tako princeza postaje zajednička supruga sve petorice. Durjodhanu. sina slepog kralja Dhritaraštre. Ali se Durjodhana ne miri s tim. a da je današnji oblik dobio između IV veka pre i IV veka posle Hrista [Vinternic (Winternitz)]. provukavši se kroz podzemni prolaz. ovaploćenja praiskonskog zla. kraljevinom treba da vlada Dhritaraštra. Bitka od osamnaest dana Sa svojih 90. Indre i dva Ašvina.. Posle Panduove smrti. Najstarijeg Kauravu. Slede njihovi brojni neobični doživljaji. Vajua. Što se tiče njenog vremena nastanka. Osnovna tema speva je sukob između dve loze plemena Bharata. Arđuna. Pandave uspevaju da se spasu i.000 stihova Mahabharata je najduži ep u svetskoj književnosti. Durjodhana poziva Judhišthira da se .

up. Svi njegovi saputnici jedan za drugim umiru na putu. Trideset šest godina posle velike bitke. na čudotvoran način pretvorenim u buzdovane. najduže pevanje. Judhišthira predaje vlast svome unuku Parikšitu (kojeg je Krišna svojevremeno oživeo pošto je na svet došao kao mrtvorođenče). Pandave šalju Krišnu kao ambasadora: zahtevaju da im se vrati kraljevstvo. ali Durjodhana to ne prihvata. Brahma je od nekih bogova . Eshatološki rat i kraj sveta Taj k r a j n j e surovi istrebljivački rat izazvao je Brahma da bi proredio stanovništvo na zemlji koje se preterano namnožilo. Draupadi i jednim psom kreće ka Himalajima. Dhritaraštra se s malobrojnom p r a t n j o m povlači u šumu i tu ubrzo svi gube život u požaru. a trinaestu provesti u tajnosti. No. kraljevstvo. Judhišthira hoće da se odrekne prestola i ode u pustinjake. Durjodhana poslednji. uz pomoć Krišne i nekoliko mudraca. 192. izuzev petorice braće koji su u tom trenutku bili odsutni. Kralj poništava partiju i vraća Pandavama njihova dobra. Zemlja je pokrivena mrtvima i ranjenima. sa svojih 17. Osetivši da je ostario. braća uspevaju da ga nagovore da istraje i on svečano žrtvuje konja (ašvamedha. Judhišthira u toj igri gubi sve — svoja dobra. posle kojeg uzleće u Nebo. Šesto pevanje sadrži najčuveniju epizodu epa: to je Bhagavad-gita o kojoj ćemo govoriti kasnije. Ašvathaman ulazi u logor zaspalih Pandava i uspeva sve da ih poubija. ispričani su sa puno pojedinosti. Spašavaju se jedino tri Kaurave i među njima Ašvathaman u koga je ušao Šiva. izazvanom sopstvenim svetim vatrama.500 distiha. Ogromne vojske pritiču i jednoj i drugoj strani i rat otpočinje. S hordom svojih demona. ali uskoro daje pristanak za novu: dogovor je da će pobeđeni dvanaest godina živeti u šumi. Treće pevanje. Judhišthira ponovo gubi i povlači se u šumu zajedno s braćom i Draupadi. i sa braćom. ujedno je i najbogatije književnim epizodama: tu pustinjaci pripovedaju Pandavama uzbudljive priče o Nalu i Damajanti. braću i zajedničku suprugu. Savitri. Pošto je vladao još petnaest godina zajedno sa svojim nećakom. Vanaparvan (»šumska knjiga«).HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-G1TA 187 kockaju i pošto je jedna od kocki bila obeležena. ili bar pet sela. § 73). Krišna i njegovi ljudi ginu na čudan način: međusobno se poubijaju trskama. U petom pevanju (»knjizi priprema«) vidi se da je rat neizbežan. Prestonica se ruši i nestaje u okeanu. Pevanje koje sledi opisuje doživljaje izgnanika dok žive kao nepoznati. Rami i Siti. Ep se završava opisom kratkog Judhišthirinog silaska u Pakao. Vođe Kurua ginu jedan za drugim. Judhišthira i pas (koji je u stvari njegov otac Dharma) jedini izdržavaju do kraja. Da bi takav stravičan rat započeo. U sledećim pevanjima razni trenuci bitke koja besni čitavih osamnaest dana. koje je. Pogođen tolikim ubistvima.

ali to ne znači da eshatološki mit treba smatrati isključivo hinduističkom tvorevinom. 1 Struktura epa je eshatološka: divovska borba između snaga »dobra« i »zla« (analogna borba između deve i asure). sadrži izvesne vedske. U izvesnom smislu moglo bi se govoriti i o veličanstvenoj revalorizaciji starog mitsko-obrednog scenarija Nove godine. Eshatologiju sličnog tipa (§ 177) sreli smo i kod starih Germana: u završnom boju (ragnarok) svaki će se bog uhvatiti ukoštac s po jednim demonskim bićem ili čudovištem (razlika je samo u tome što će se oni na k r a j u međusobno do poslednjeg poubijati). str. Ona. str. razaranje kosmičkih proporcija vatrom i vodom. I.188 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i demona zatražio da se pretvore u ljude. Analogni mitovi potvrđeni su takođe u Iranu i Skandinaviji. smatra da »novo doba« počinje vladavinom Parikšita. str. a zatim potopljena. * Stig Vikander je primetio da očevi petorice Pandava — Dharma. 2 »Misao vedskih pevača koncentrisana je na dati trenutak. 152 i dalje. simbolizovanog čudotvornim vaskrsavanjem Parikšita. a Alf Hiltebajtel (Hiltebaitel). 2 Prema onome što kaže Dimezil (Mythe et Épopée. Mahabharata opisuje k r a j jednog sveta [pralaja (pralaya)] i rađanje novog pod vladavinom Judhišthire ili Parikšita. 3 i stoga bi se mit o svršetku 1 žorž Dimezil vidi obnovu sveta u Judhišthirinoj vladavini: up. I. prihvatajući tradicionalno indijsko tumačenje. a šest Ameša Spenta ščepaće svako po jednog arhidemona i tako će inkarnacije zla biti zauvek potisnute u tamu (up. već o svršetku čitavog kosmičkog perioda. up. s tim što u ovom slučaju nije reč o svršetku jedne »godine«. na trenutno služenje bogovima. Mahabharata je »epska transpozicija jedne eshatološke krize«. ali to ne predstavlja dokaz da nije ni postojao. 218 i dalje). rađanje novog i pročišćenog sveta. Indra i Blizanci — odgovaraju trofunkcionalnoj listi vedskih bogova: Mitra-Varuna (= Dharma). specifične za tri indoevropske religije. Iz njihovih analiza proizlazi da je mit o svršetku sveta indoevropskog porekla. Ormuzd će na k r a j u uhvatiti Ahrimana. Izvrsne analize strukturalnih analogija ova tri eshatološka rata dali su Stig Vikander i 2orž Dimezil. a ni vedskam vremenu kada . str. zemlja će biti spaljena. čiji su im mitski podvizi iz prošlosti garancija« Dumézil. pa čak i prevedske elemente. Divergencije između tri analizovana rata su svakako osetne. Mythe et Épopée. Indra (= Vaju i Indra) i dva Ašvina. Njegova koncepcija je prastara i široko rasprostranjena. 42 i dalje. I. § 216). no to je i sasvim razumljivo kada se imaju u vidu različite orijentacije. ali će iz vodene mase izroniti novo čovečanstvo koje će živeti srećno pod mladim bogom Balderom. naime onoga što hinduistička mitologija naziva krajem jedne jugge (yuga). »The Mahabharata and Hindu Eschatology«. prema tome. Po zaratustrijskom predanju. Tačno je da eshatološki mit nije potvrđen u vedsko vreme. 102. Ciklična teorija je postala popularna s Puranama. Ta lista ne odražava ni religijsku situaciju vremena u kojem je ep bio završen (kada su dominirali Višnu i Šiva). Mythe et Épopée. Vaju.

uostalom. 4 Up. Mahabharata opisuje i veliča borbu između Dobra i Zla. treba odmah dodati da spev predstavlja izvanrednu i znatno bogatiju sintezu od indoevropske eshatološke tradicije koju nastavlja. Gonda. u svojstvu Vladara pralaje. 87 i dalje. kao takav. opisan u poslednjim pevanjima epa. i potom zemaljskih katastrofa. »lud«. 12 i dalje) Krišna se Arđuni prikazuje kao inkarnacija Višnua. opasan. III. Up.6 U tom pogledu Mahabharata se može smatrati kamenom temeljcem hinduizma. Kralju. S jedne strane. »Through fhe looking glass«. Mahabharata pozajmljuje b u j n u slikovitost iz Puranâ. J. Biardeau. pridavanih velikim bogovima (stvaranje—uništavanje. kao vrhunskog bića. Komplementarnost Šiva—Višnu u neku ruku odgovara komplementarnosti antagonističkih funkcija uopšte. U čuvenoj teofaniji Bhagavad-gite (XI. on upravlja koliko stvaranjem toliko i uništavanjem sveta. teološkim i metafizičkim konsekvencama. borbe koja dobija težinu su Soma i Agni igrali najznačajnije uloge. U stvari. up. Shvatiti tu strukturu božanstva ravno je otkrovenju i predstavlja model postizanja oslobođenja. ep ističe komplementarnost između njega i Šive. o. Šiva često opisivan kao onaj koji uspeva da ga obuzda. drugi je odsutan. kao što su to. neodgovoran. Još značajnije su njene teološke razvojne linije i novine. 42 i dalje. itd. Dumézil. Durga) dominiraju hinduizmom. koje prima neograničene razmere. No i sam Višnu (-Krišna) vinovnik je »razaranja« i »ponovnog stvaranja«. i ep i Purane ističu negativan aspekt ovog boga. a od Mahabharate — tačnije. vrhunska realnost. str. od Bhagavad-gite — ona postaje dostupna i široko prihvaćena u svim slojevima indijskog društva. Ali. dharme i adharme. i. 4 i ova teofanija sadrži jednu pralaju. Kao što je već primećeno. pre svega. tim pre što je bio poznat i Irancima. Uz sve veličanje Višnua. str. Revelacija (Krišne-) Višnua. može se naslutiti opozicija i komplementarnost između Višnua (-Krišne) i Šive. Višnu je obično predstavljen kao neukrotiv. Jer. »Études de mythologie hindoue«.). koja u neku ruku anticipira »kraj sveta«. Vismdsme and Sivaism. »vrlina i greh postoje. dakle. 28). « U vezi s različitim aspektima ove komplementarnosti. jer od prvih vekova naše ere pa sve do danas ta dva boga zajedno s Velikom boginjom (Šakti. i drugi bogovi. dok je. str. 176 i dalje. 5 U Puranama. Kada je jedan od njih — ili njihovih predstavnika — u razvojnom toku događaja epa prisutan. str. Kali. kao vrhunsko biće. »Mesijanska« ideja o avataru izložena je ubedljivo i dosledno. Uostalom. tekstove koje navodi David Kinsley. bremenita je. izvan je i dobra i zla. Iz toga sledi da Mahabharata odslikava pravedsko i prevedsko stanje stvari. I. M. samo među ljudima« (XII.' To znači da je Višnu. iza dramatičnih događaja koji čine potku Mahabharate. 238. Joginima i misliocima ta ideja je bila bliska još od vremena Upanišada. . 54.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 189 jednog doba mogao u b r a j a t i u drevne arijske tradicije. U opisima uništenja ljudstva. Mythe et Épopée. nasuprot tome. up.

Težnja ka izmirenju suprotnosti. Sankhju i jogu poema uzima u njihovim presistematskim stadijumima. Eliade. 193. u isto vreme predstavlja uzor hinduističke duhovne sinteze. Upravo u Bhagavad-giti dokazana je i homologija tri soteriološka »puta«. 3) nastoji da opravda izvestan način postojanja u vremenu. Sam termin joga katkad označuje »metodu«. 4—5). predlaže jednu širu doktrinu: s jedne strane.190 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedne univerzalne norme. 157 i dalje. Prema Bhagavad-giti. društvenom i egzistencijom pojedinca. Krišnino otkrovenje Na prvi pogled izgleda paradoksalno da književno delo koje opisuje strahote istrebljivačkog rata i k r a j jedne fuge. up. Najčešće se ta aktivnost izjednačuje sa askezom. Upanišadski monizam je negirao valjanost neposredne realnosti. da valorizuje istoričnost ljudske uslovljenosti. budući da upravlja kosmičkim životom. 8 Ova raznovrsnost značenja odgovara i stvarnoj morfološkoj raznovrsnosti. izraženih ritualizmom. . može se reći da spev: 7 1) postavlja ekvivalentnost između vedante (tj. a s druge.). . prihvata svako soteriološko rešenje koje nije eksplicitno suprotstavljeno pisanoj tradiciji. ili »spoznaju Sopstva« [atmabodha (ätmaboddha)~\. 8 Te dve daršane smat r a j u se ekvivalentnim. odnosno istorijski uslovljene. kao i izvan bilo kog drugog para suprotnosti. obojen teističkim (višnuističkim) iskustvima. Mahabharata. oslobođenje podrazumeva shvatanje odnosa između dva »modusa« realnosti: one neposredne. Ta čuvena epizoda počinje Arđuninom »egzistencijalnom krizom«. ona podseća da je vrhunska realnost — upanišadski Brahman—atman — izvan tog para dharma—adharma. metafizičkom spoznajom i jogističkom praksom. reafirmiše upanišadski monizam. Suštinski gledano. a koji put »meditaciju«. str. Ko je doista ovladao jednom od njih. a istovremeno daruje i brojne »moći«. Sankhja i joga su jedno« (V. drugim recima. »samo ograničeni duhovi suprotstavljaju sankhju jogi. doktrine Upanišada). 4) objavljuje superiornost četvrtog soteriološkog »puta«: odanosti Višnuu (-Krišni). pokazuje svoje rezultate tek u Mahabharati. katkad »moć«. Drugim recima. karakteristična za indijsku misao već od brahmanä. mudri (pandita) to ne čine. Le Yoga. . i u tom pogledu ona nastavlja upanišadsku spekulaciju. ubraće plodove o b e j u . Videvši da uoči bitke pati što će morati 7 Posebno u »pseudoepskim« i didaktičkim odeljcima (XII i XIII knjiga itd. a završava se otkrovenjem ljudske uslovljenosti i »puteva« oslobođenja. sankhje i joge. naročito u svojim didaktičkim delovima. Druga označava svaku aktivnost koja Sopstvo vodi Brahmanu. i one vrhunske. a s druge strane. 2) ustanovljava paritet tri »puta« (marga). Prva označava »istinsku spoznaju« [tatva đnjana (tattva jnäna)~\.

23). Up. ] . E. koju Krišna bez sumnje zastupa. no s vremenom je ta joga iz našeg sveta iščezla« (IV. Ukoliko bih prestao da delam. ne odričem se akcije« (III. jer. »Pojavljivanje« ili »iščezavanje« jednog soteriološkog obrasca na planu istorije.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191 da ubija prijatelje i rođake. prikazuje kao »nova« duhovna sinteza. prev. 3). a Manu ju je preneo Ikšvakuu (IV. »ta vrhunska misterija«. Krišna se pojavljuje lično (IV. sadrži u ovom sažetom obrascu: Shvati-Me i Podražavaj-Me. on ju je otkrio Manuu. Senart). I odmah zatim otkriva duboko značenje svog delanja: »Kada ne bih bio u neprestanoj akciji. »istorijski momenti« — koji su istovremeno i momenti kosmičkog razvoja — ne stvaraju doktrinu. svetovi bi prestali da postoje i ja bih postao uzrok opšte pometnje i nestajanja svih stvorenja« (III. ona se takvom pokazuje samo u našim očima. Upravo iz tog razloga Krišna se i • Ovo je svakako uticalo na sveukupnu zapadnu interpretaciju indijske duhovnosti. 23—24. koju otkriva Krišna. Uostalom. Prema indijskoj tradiciji. u očima bića uslovljenih Vremenom i Istorijom. U svojim glavnim linijama Krišnino otkrovenje se odnosi na: 1) strukturu Univerzuma. . već samo otkrivaju trenutno prihvaćene obrasce vanvremenske poruke. ukoliko imamo pravo da rekonstruišemo istoriju indijskih doktrina i tehnika. 21). 1). ne može nam ništa reći o njegovom »poreklu«. 161 i dalje. 2). Svaki put kada sveopšti poredak (dharma) dolazi u pitanje. sve što on otkriva o svom sopstvenom biću i o svom »ponašanju« u Kosmosu i Istoriji treba da posluži kao uzor koji će slediti Arđuna: ovaj treba da nađe smisao svoje egzistencije i ujedno postigne izbavljenje shvativši šta je Krišna i šta on čini. Arđuna. kšatra (kshatra). da ne bi svojom pasivnošću doprineo »sveopštoj pometnji«. . 9 Moglo bi se reći da se suština doktrine. čitav svet sledi« (III. str. Jer. I dodaje. govoreći o sebi: »U ova tri sveta ne postoji ništa što sam prinuđen da radim [ . Krišna Arđuni otkriva kako može da izvrši svoju dužnost. Ali da bi mogao da deluje »na Krišnin način«. Ali Krišna dodaje i to da »antička joga« (IV. i sam Krišna ističe primer i soteriološku vrednost božanskog modela: »ono što Vrhovni vladar čini. 2) modalitete postojanja. njihove razvojne tokove i sukcesivne modifikacije. a da se pri tom ne oseti sputanim karmom. nastojeći da tačno odredimo šta su novo donele. 3) puteve koje treba slediti da bi se postiglo konačno oslobođenje. treba isto tako dobro da shvati i suštinu božanstva kao i njegove načine ispoljavanja. ako se Bhagavad-gita. treba da oponaša Krišnu: a to pre svega znači da nastavi da dela. svi ljudi bi pošli mojim primerom. Le Yoga. prema tome. n j u je već učio Vivasvat. gledano sa istorijskog stanovišta. 7). »Na isti način n j u su saznali kraljevi-rišiji. ne treba da zaboravimo da s indijskog stanovišta istorijski kontekst jednog »otkrovenja« ima ograničen domet. ono što on postavlja kao pravilo. odnosno na način prilagođen datom »istorijskom trenutku« i otkriva tu vanvremensku mudrost. svi ljudi podražavaju. pa ipak.) Drugim recima. nije nikakva novina. . (To je doktrina akvatara. Eliade.

odnosno »dužnosti«. XIII. Krišna. 35). Bolje je. »Odreći se plodova svojih činova« U tom smislu. Krišna n a j p r e otkriva da se u n j e m u nalaze i Biće i Nebiće i da svaka Tvorevina — od bogova pa sve do minerala — potiče od njega (VII. IX. vrednovanje aktivnosti (karmana) čini glavnu pouku Krišninog otkrovenja: po uzoru na Boga koji stvara i održava svet ne učestvujući u njemu. 9). i to ne samo žrtvama u pravom smislu reči (onima koje sačinjavaju verski kult). Te specifične aktivnosti uslovljene su gunama (XII. On neprekidno stvara svet iz svoje prakriti ali ta neumorna aktivnost ne sputava ga: on je samo posmatrač svog sopstvenog stvaranja (IX. dakle. Ali Krišna otkriva da usavršavanju božanskog dela može doprineti i čovek. To. ma kakve prirode on bio. 4—5). u pravom smislu reči. 23 i dalje). Čak i ako se odrekne čina. prema tome. 8 i dalje. nastavlja da ga vezuje za svet i da ga uključuje u karmički ciklus. 10 i dalje). Pouka koja se iz toga može izvući jeste sledeća: i pored toga što prihvata »istorijsku situaciju« stvorenu gunama (a n j u mora da prihvati jer i same gune proizlaze iz Krišne) i deluje onako kako data »situacija« zahteva. naime. svaka nesvesna aktivnost. dužnost koja nekom drugom pripada« (paradharma: III. ali da ga ne sputavaju: »nisam ja u njima. izvršiti sopstvenu dužnost (svadharma). ni da pridaje apsolutnu vrednost sopstvenom položaju. Osuđen na to da bude aktivan — jer »je aktivnost iznad neaktivnosti« (III. čovek istovremeno spoznaje i uzor koji treba da sledi. čiji je cilj žrtva.). odnosno u transpersonalnu dinamiku koja doprinosi održanju kosmičkog poretka. Krišna u više navrata ponavlja da gune proizlaze iz njega. pa. već svakim svojim činom. u odricanju od plodova svojih činova. već one u meni« (VII. ne sputavaju (III. Prađapati je ustanovio žrtvu da bi Kosmos mogao da se manifestuje i da bi ljudski rod mogao da živi i da se razmnožava (II. 8—10). 4—6. može se reći da Bhagavad-gita nastoji da »spase« sveukupnu ljudsku aktivnost i da »opravda« svako profano delanje: jer samim tim što ne uživa u njihovim »plodovima« čovek transformiše svoje činove u žrtve. čovek će naučiti da isto tako postupa: »Da bi se čovek oslobodio čina. ističe da samo činovi. 194. nije dovoljno odreći se akcije: neaktivnost sama ne vodi savršenstvu« jer »svako je osuđen na akciju« (III. 12). čak i savršeno. makar i nesavršeno. čovek ne treba da vrednuje svoje činove. naizgled paradoksalno. Kada razne askete i jogini »prinose na žrtvenik« svo- . 8) — čovek mora da izvrši propisane činove. itd. 4—5. jer mu te činove propisuje situacija u kojoj se nalazi. nego izvršiti. izazvana gunama (IH» 5).192 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA pojavljuje: spoznajući Boga.

pa čak i da čini »nemoralna« dela (poput Arđune koji mora u boju da ubija svoje protivnike). 14). Mene 10 »Covek od akcije«. Jedina stvar koju treba da ima u vidu jeste to da se mora odvojiti od svojih činova i njihovih rezultata. bude bio primoran da i dalje živi društvenim životom. izvršene u Bhagavad-giti. pa čak i iznad nauke (đnjana).« Eto. uvek zadovoljan. 20). »svi znaju šta žrtva znači i njome brišu sopstvenu nečistotu« (IV. koji se ne može meriti ni s jednim prethodnim u Indiji.. odnosno: »da se mora odreći plodova svoje aktivnosti« [phalatrišnavairagja (phalat r$navairagya)~\. 25 i dalje). niti će on napustiti Mene. neuznemiravan »željom za plodovima«. kao da radi po nalogu nekog drugog i umesto nekog drugog. Osim te joge. Krišna otkriva Arđuni da se »čovek od akcije« 10 može spasti. Ali jogističkom meditacijom postiže se konačni cilj jedino onda kada je učenik koncentrisan na Boga: »On treba da upražnjava jogu duše nepomućene i oslobođene s t r a h a . iznad žrtve« (IV. i čineći to. on. Velika originalnost Bhagavad-gite leži u insistiranju na »jogi akcije« koja se ostvaruje »odricanjem od plodova sopstvenih činova«. iz različitih razloga. svaki čovek moći da se nada izbavljenju. . askezom. 46). niti će njega više potčinjavati karmičkom ciklusu. drugim rečima. Krišna izričito kaže: »Joga je iznad askeze (tapas). (IV. lišen strasti i želja. namenjenu kontemplativcima (VI. neprestano misleći o Meni i imajući Mene kao svoj vrhunski cilj« (VI. Onaj koji se čvrsto sjedinio sa Mnom i koji Me obožava. mistička i ona posvećena svetovnoj aktivnosti. brige i da vrši funkcije. intelekta usredsređena. »Onoga koji Me vidi svuda i sve stvari vidi u Meni nikada neću napustiti. zahvaljujući phalatrišnavairagji. ili mističkim kultom. Delovati mirno. njihovi činovi neće stvarati nove karmičke potencijale. U tome je i glavni razlog njenog uspeha. oni se od njih odvajaju. Tu transmutaciju profane aktivnosti u ritual omogućila je joga. . u stvari. on ostaje veran jogi. Jer će ubuduće. Bhagavad-gita ukratko izlaže i jogističku tehniku u pravom smislu te reči. II i dalje). znači postići vladanje sobom i vedrinu koju je jedino joga kadra da podari. takvo tumačenje jogističke tehnike karakteristično je za grandiozni pokušaj sinteze. čiji je cilj bio da se izmire sve vokacije: asketska. Ako se strogo pridržava tog pravila. Kao što kaže Krišna: »Samo ako deluje nesputano. oslobođen svih veza. da ima porodicu. koja se sastojala u odricanju od »plodova sopstvenih aktivnosti«. dostupne svim ljudima. pridaju im trans personalnu vrednost (IV. da može izbeći posledicama učestvovanja u svetovnom životu. odnosno onaj koji ne može da se povuče iz društvenog života da bi postigao spasenje spoznajom. 30). koliko god bio aktivan. . »Ravnodušan prema plodovima svog delanja. delati impersonalno. ne dela«.. čak i onda kada.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 193 je psihofiziološke aktivnosti. a da pri tom nastavi da dela.

sigurno da je bilo najrazumljivije. čak negiranje ljudskog života kao načina postojanja u Istoriji. s druge. trijumf jogističke prakse i uzdizanje mističkog kulta (bhakti) na nivo vrhunskog »puta«. takav jogin boravi u Meni ma kakav bio život koji on vodi« (VI. Prema svim tim školama oslobođenje je zahtevalo kao uslov sine qua non odvajanje od sveta. »Razdvajanje« i »spajanje u jedno« Da bi se procenio značaj Bhagavad-gite u religijskoj istoriji Indije. mora po svaku cenu u svetu da pronađe put koji izlazi na jedan transistorijski i vanvremenski plan? Videli smo rešenje koje predlaže Krišna: izvršavati svoje svetovne dužnosti (svadharma). odnosno verovati da izvan toga sveta i temporalnosti ne postoji ništa drugo. zna da će biti »proklet« ako se potpuno prepusti temporalnosti i svojoj vlastitoj istoričnosti. Jer. u Bhagavad-giti rađa se i koncept milosti (božje) najavljujući svoj bogat razvoj u srednjovekovnoj višnuističkoj književnosti. »Rđavo delo« je verovati da svet. 195. 11 . Osim toga. joga i budizam. Vrednost ovog jedinstvenog dela. presudna uloga koju je Bhagavad-gita odigrala u razvoju teizma ne iscrpljuje sav njen značaj. već uključenu u »ciklus istorije«. no u Bhagavad-giti ona je dobila svoj n a j koherentni j i izraz. da nas ometa želja za ubiranjem plodova tog delanja (phalatrišnavairagja). nalazi u vremenu i učestvuje u Istoriji. problem sa kojim se Gita suočava je sledeći: kako rešiti paradoksalnu situaciju čoveka. i. Ali njihove karakteristične tendencije — pre svega metode koje se tiču odvajanja duha od psihomentalnog iskustva — potvrđene su već u vreme Upanišada. 12 Napomenimo da je fatalnost transmigracija činila uzaludnim samoubistvo. Pošto je čitav Univerzum tvorevina. a. n a j adekvatni je za modernu Indiju. Rešenje koje ona nudi. pa. istovremeno. prema tome. treba se podsetiti rešenja koja predlažu sankhja. 30—31. 11 Otkrivanje »sveopšte patnje« i beskonačnog ciklusa reinkarnacija 1 2 orijentisali su traženje spasenja u tačno određenom pravcu: ono je obavezno impli»Klasična« etapa darsana sankhje i joge svakako je nekoliko vekova mlađa od redakcije Bhagavad-gite. može se proceniti u odnosu na brojne kontekste. Ideja je svakako panindijska. čak epifanija Krišne (-Višnua). prevedeno terminima zapadnjačkih teoretičara. stvorenu dvostrukom činjenicom da se. No. vreme i istorija raspolažu nezavisnom i vlastitom realnošću. oslonca čitave indijske duhovnosti. s jedne strane. To je. stavljajući akcenat na istoričnost čoveka. ali ne dopustiti. što je takođe značajno. ovo smo mi podvukli). pri tom. živeti u svetu i činiti deo njegovih struktura ne predstavlja »rđavo delo«.194 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koji obitavam u svim bićima.

I Zaratustra je posmatrao svet kao »mešavinu« duhovnog i materijalnog. A što se tiče Bude. »Špirit. Dobro i Zlo činili su deo istog kosmičkog ritma. nagoveštena u Upanišadama. 14 18 n* .HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 195 ciralo odbijanje da se prihvati uobičajeni tok života i društvene norme. on to pitanje čak nije ni postavljao: ali. 18 i dalje. Progresivno jačanje dualizma Duh—Materija podseća na razvoj religijskog dualizma čiji je k r a j n j i ishod izražen iranskim obrascem dva suprotstavljena principa. život i sam čovek bili proizvod niza dramatičnih. zdravlje/bolest. i ljudskog. kobnih i zločinačkih aktivnosti Vid. tip. spasenje gnosom poređeno je s »buđenjem«. jedan od brojnih primera dijada i polariteta — kosmičkih. str. principa Dobra i Zla. Povlačenje u usamljenost i askeza činili su njegove neophodne preliminarne korake. Religijsko obezvređivanje sveta išlo je uporedo sa uzdizanjem duha. itd. mada je atman kao autonomnu nesvodljivu monadu odbacivao. te. itd. koji je kineska misao formulisala alternacijom dva principa: janga i jina (§ 130). društvenih. 332 i dalje. Light and Seed«. Devalorizacija Kosmosa i života. I za samog Budu. § 104. je u svakom slučaju. »skidanjem koprene s očiju«. prvobitno je bila samo jedna među brojnim formulama koje su izražavale antitetičke i komplementarne aspekte realnosti: dan/noć. § 136).14 Za Zaratustru i mazdaizam Univerzum je bio delo Ahura Mazde. Up. Nasuprot tome. La Nostalgie des origines. (up. religijskih — koji su obezbeđivali ritmičku alternaciju u životu i svetu. S druge strane. ono što se izdvojilo kao posebno u dva antagonistička principa. Vernik je. opozicija između Dobra i Zla bila je. prema tome. Njolija. stecišta patnje i tamnice krcate robovima. dobija svoj najpotpuniji izraz u »dualističkim« ontologijama i metodama razdvajanja sankhja-joge i budizma. Religijsko obezvređivanje sveta bilo je olakšano iščeznućem Boga stvoritelja. Proces krutog razdvajanja koji karakteriše te etape indijske religijske misli može se porediti sa istim takvim razvojem iranskog dualizma počev od Zaratustre pa do manihejstva. vršeći na ispravan način žrtvovanje. principa Dobra i Zla. Eliade. 13 Drugim recima. Za njih su svet. puruša). postojanje Boga poricao. manihejstvo i brojne gnostičke sekte smatrale su svet tvorevinom demonskih sila. Za sankhja-jogu Univerzum je nastao zahvaljujući »teleološkom instinktu« prvobitne materije (prakriti). u stvari. str. oslobođenje se moglo postići jednim naporom »duhovne« prirode. muško/žensko. odnosno Sopstva (atman. Eliade. »oslobađanjem od stega«. Svet je kasnije iskvario Ahriman. Ukratko. plodnost/jalovost. razdvajao njegovu nebesku suštinu (menok) od materijalnog ispoljavanja (gete). Sve u svemu. Kao što smo već u nekoliko navrata primetili. u toku dugog perioda svog postojanja. život/smrt. spasenje je pretpostavljalo jedan čin raskidanja: odvajanje od sveta. Pratimo interpretaciju Đ.

teofanije. pre svega od egzistencije. Kao što smo upravo imali prilike da vidimo. krajem svakog cikličnog perioda. najznačajnije posledice u religijskoj istoriji Indije imala je ponovna sakralizacija života i ljudske egzistencije. I što je još važnije: jednog boga koji nije napustio svet kada ga je stvorio. Jer odricanje od života. uslovljene društveno-političkim strukturama i istorijom. t a j isti Višnu periodično. Međutim. postalo je posle Upanišada jedno čudotvorno soteriološko rešenje. Sa izvesnog stanovišta moglo bi se reći da Bhagavad-gita krije arhajsku koncepciju sveukupne realnosti. pošto je svet delo jednog personalizovanog i svemoćnog Boga. 15 . Prema tome. Višnu (-Krišna) nije samo Tvorac i Vladar sveta. tako su i propovedi jevrejskih proroka nastale u vreme najvećih »istorijskih strahota« kada je njihovom narodu pretilo neizbežno istrebljenje. Bog stvara sve i upravlja svim stvarima. koje su nastojale da oslobode duh nizom sve radikalnijih »separacija«. individualne egzistencije i Istorije dobijaju religijsko značenje. Bhagavad-gita je uspela da u jednu smelu sintezu uključi sve indijske religijske orijentacije. i »negativni aspekti« kosmičkog života. zanimljivo je primetiti da. aktivan na svim nivoima. U prvim vekovima naše ere tantrizam će pokušati da učini nešto slično. Težnja ka totalizaciji realnog. Uostalom. Oslobođenje je trebalo da bude rezultat dugotrajnih i teških napora da se duh odvoji od materije. što znači i asketske prakse koje su podrazumevale napuštanje zajednice i društvenih obaveza. nastojeći da neke organske funkcije (uzimanje hrane. već nastavlja da bude u njemu. odnosno svetlost od tame koja je ovu držala u ropstvu. Ćovek nije više talac Kosmosa-tamnice koji je nastao sam od sebe. § 121). Izvršena u uslovima koje je pružao jedan personalizovani bog. 15 No ipak. Opštim kosmičkim i istorijskim katastrofama.196 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i ta čudovišna i besmislena kreacija bila je osuđena na propast. one su. ta totalizacija dala je religijsku vrednost čak i manifestacijama »zla« i »nesreće«. shvaćene kao alternacija suprotnih ali komplementarnih principa. tako karakteristična za indijsku misao. Drugim rečima. S druge strane. kao što su rat. pa čak i periodičnim sveopštim razaranjima Univerzuma. dakle. onakvom kakvim su ga shvatali proroci (up. Stvoritelju sveta i Vladaru istorije. pa čak i čovekove istorijske egzistencije. kao što je do otkrovenja u Giti došlo u vreme najvećih užasa jednog istrebljivačkog rata. imale svoje pristalice još dugo vremena posle pojave Bhagavad-gite. To je ono što Boga iz Bhagavad-gite približava Jehovi. upravlja Višnu (-Krišna). izdaja ili ubistvo. Sigurno je da su razne indijske metode i tehnike. uništava Univerzum. Ali najvažnije od svega je to što je ona izvršila ponovnu sakralizaciju Kosmosa i života uopšte. našla je u Bhagavad-giti jedan od svojih najubedljivijih izraza. već on svojim prisustvom osvećuje čitavu prirodu. počev od njegovih materijalnih kosmičkih struktura pa do ljudske svesti. seksualnost.

Međutim.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 97 itd. t a j tip sakralizacije tela i života mogao se ostvariti jednom k r a j n j e složenom i teškom jogističkom tehnikom. . posvećenog jednom Bogu. kreativnom i destruktivnom. istovremeno ličnom i bezličnom.) preobrazi u sakralne. Bila je to privilegija kulta. inkarniranom i transcendentnom. dok se poruka Bhagavad-gite obraćala svim kategorijama ljudi i podsticala sve religijske vokacije. Stoga je ostao rezervisan samo za elitu.

Izrael će uvek imati privilegovan položaj nacije koja dominira. isto kao i Izgnanstvo i Oslobođenje. »Nisi li ti onaj koji je rasporio Rahaba i proburazio zmaja? Nisi li ti onaj koji je isušio more. »Ja sam bog kome nema ravna. vode velikog ponora. po svoj prilici pogubljen posle jednog suđenja (up. . Oni koji su mogli da veruju u nadmoć vavilonskih bogova ubrzo će biti pokolebani. ovoga puta reč je o trijumfalnom povratku: »Obeležiću put u pustinji. Njegova poruka se veoma razlikuje od drugih proročanstava. I drugi narodi biće uključeni u spasenje koje se priprema. up. 4 0 : 9 . a zatim i smelim tumačenjem onovremene istorije. Is. jer su ti bogovi nepokretni i nemoćni idoli (40 : 19 ss. oruđe Jehove (41 :42). delo su Jehove. 44 : 12—20.). Pred vama će. putanje kroz bespuća« (43 : 19). u stvari. Stvaranje i istorija. nema drugih bogova osim mene« (44: 6. nestanak Judinog carstva i Izgnanstvo. poznato pod nazivom Deuteroisaija (»Drugi Isaija«). dakle. ići Jehova i vaša zaštitnica biće bog Izrailja« (52—12).XXV POGLAVLJE ISKUŠENJA JUDAIZMA: OD APOKALIPSE DO VELIČANJA TORE 196. božje kazne koje su najavljivali veliki proroci. Veliki kralj Kir. da bi u dubini mora načinio put kojim će iskupljeni proći?« (51 : 9—10). Novi Egzodus neće se obaviti u žurbi: »Nećete izlaziti u žurbi. . Uz sve to. Tekst je napisao u poslednjim godinama vavilonskog Izgnanstva nepoznati autor. Propast Jerusalima. Počeci eshatologije Poglavlja od 40. umesto kopriva nići će mirta« (55:12—13. Samo je Jehova bog: »Ja sam prvi i poslednji. takođe 45 : 18—22). itd. Namesto t r n j a izrašće čempresi. »Planine i brda klicaće pred vama od r a d o s t i . 56 : 1—7 o preobraćenicima Jehove). kome nema slična. nećete bežati. 52 : 13—53 : 12). Oslobođenje prognanika objašnjeno je kao novi Egzodus. jer se negira čak i postojanje drugih bogova. up. jer ja sam bog nad bogovima« (45 : 22. svi prognani na svetu.« Reč je o najradikalnijoj potvrdi jednog sistematskog monoteizma. 54:11—14). bili su. Knjige Isaije predstavljaju posebno delo. . 11. priprema uništenje Vavilona. Ali. do 55. »Okrenite se meni da biste bili spaseni. pre svega svojim optimizmom. u stvari.

Ispaštanje koje nam vraća mir je njegovo ispaštanje i blagodareći njegovim ranama mi smo ozdravili« (53 : 5). 52 : 13. 53 : 12). . ali nijedan neće uspeti da dostigne vizionarsku snagu i duhovnu dubinu Drugog Isaije. . . 5) okretanje drugih naroda Jehovi i odbacivanje njihovih bogova (51 :4—5)..) uz pomoć njegovog oruđa Kira (41 : 24. prelaz preko pustinje (55 : 12—13). Jer. »Jehova je učinio da se na njega svale gresi sviju nas [ . Jehova je obnavljao savez. autor Deuteroisaije prvi je prorok koji razrađuje jednu eshatologiju. a žalost i bol nestati« (51 : 11). itd. U stvari. Četiri poeme. savršenog i srećnog doba. itd. 50 : 49. Iskušenje progonstva je žrtva. 2) iskupljenje Izraela. . 1 Ovaj eshatološki scenario prihvatiće i razvijati potonji proroci (§ 197). Prognani koje je oslobodio Jehova vratiće se u Sion »kličući od radosti. 4) preobražaj zemlje obnovama (44 : 26) i umnožavanjem zajednice (44: 1—5) pa čak i promenama edenskog tipa (51 : 37). »Sluga Jehove« je prihvatio sve muke: »Podmetnuo sam leđa onima koji su me udarali. History of Israelite Religion. tištali su ga naši zločini. 328 i dalje. Fohrer. 8). veli Jehova. Između dveju epoha — one koja je upravo okončana i nove koja je nastajala — postoji značajna razlika. Nisam sklanjao svoje lice od uvreda i pljuvanja« (50 : 6). ] 1 Up. 49 : 1—6. odnosno oslobođenje prognanih (49 : 25—26). Vrlo je verovatno da naziv »Sluga Jehove« (ebhed yahveh) personifikuje elitu judejskih izgnanika. Večito blaženstvo nadviće se iznad njihovih glava. Brojni odeljci navodili su na ovo mišljenje. str. »Naše patnje on je podnosio i naše bolove on je t r p e o [ . . blagodareći kojoj su zaboravljeni gresi Izraela. 51 : 6. U ranijoj literaturi nema sličnog entuzijazma. na originalan i dramatičan način izražavaju stradanja jevrejskog naroda. nego k r a j nemoralnog vladanja Izraela i njegovu regeneraciju putem iskrenog vraćanja Bogu. 3) povratak Jehove na Sion (40 : 9 —11). tvoj Spasitelj« (54 : 8). pošto je kazna izvršena. Drugi Isaija prikazuje početak nove epohe kao dramu u kojoj će se odigrati niz neobičnih događaja.ISKUŠENJA JUDAIZMA 199 Sada. Jer. Jeremija i Jezekilj proklamuju svoju veru u spasenje Jerusalima. Ovoga puta savez će biti večit (55—3) i iskupljenje neopozivo (45 : 17. . on najavljuje početak nove ere. nazvane Pesme Sluge (42 : 1—4. nametnutih voljom Božjom: 1) Jehovino rušenje Vavilona (43 : 14—15. »u večnoj ljubavi smilovao sam se na tebe. Ali. zanosa i vizija izazvanih uverenjem o predstojećem spasenju. Nasuprot njima. Novi zavet i hrišćanska egzegeza videli su u »Slugi Jehove« anticipaciju Mesije.) ili Izrailja (41 : 14—16). ] Razdirali su ga naši gresi. Drugi proroci nisu propovedali k r a j jednog tragičnog i pojavu drugog. Njene patn j e su uzete kao ispaštanje grehova celog naroda. Njihovo tumačenje dalo je povoda brojnim polemikama. veselje i sreća će ih pratiti. dolazak u Jerusalim (40 : 9—11) i okupljanje svih onih koji su se bili razišli po svetu (41 : 8—9). Oze.

. itd. postavio i problem obnove hrama. međutim. Godine ~515. i prvosveštenik Jošua. Ovi tekstovi se svrstavaju u vrhunske domete jevrejske religijske misli. Pošto je božanska kazna izvršena. 197. koji je prorokovao Drugi Isaija. on je stradao« (53 : 6—8). nakon jedne političke promene. jer je primila na sebe grehe mnogih i zauzimala se za grešnike« (52 : 12). uništenje njihovih vojski i ustoličenje Zorovavelja za mesijanskog kralja (2 : 20—23). I za dan dovršenja radova on je najavljivao zemljotres. ~538. Dobrovoljna žrtva. . bio je to početak novog niza razočaranja. Agej i Zaharija ističu bitnu razliku između dva doba. ] i s moćnima on će podeliti pobede« (52 : 11—12). on će ugledati svetlost i biće ushićen [ . . I kao što se to dešavalo bezbroj puta u istoriji. ali je Zorovavelj. podržani od strane proroka Ageja i Zaharija. modifikovalo je koncepciju spasenja i eshatološka nada se polako gasila. Novo svetilište nije više pripadalo dinastiji već narodu koji je na sebe preuzeo troškove gradnje. ubrzo potom radovi su obustavljeni. opijene novim proročanstvima. . ] za naše grehe. Tek ~ 520. Jedan od odgovora koji se najlakše mogao prihvatiti objašnjavao je kašnjenje korupcijom zajednice. pad »careva naroda«. Zorovavelj. štaviše. već bio otišao. Za one ponesene. hram je osvećen. Međutim. Prema Zahariju. . pored ostalih hitnih problema. »Sluga«. pred prognanike se.200 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kao jagnje privedeno na klanje [ . Malo kasnije procenićemo posledice ovog razočaranja na potonju istoriju Izraela. Za Ageja.). ] i ne otvarajući usta [ . prvo doba kas Slične ideje mogu se naći kod Zaharija (8 : 9—13. . nova era je počela u trenutku kada je Zorovavelj postavio kamen temeljac (2 : 15—19). starog i novog. Eshatološki proroci Agej i Zaharija Još od njihovog povratka. postavljalo se pitanje kada će nastati eshatološko doba koje najavljuje Deuteroisaija. Kamen temeljac postavljen je ~ 537.2 Ali. Ali posle »iskušenja njegove duše. Kriza koja je potresala Persijsko carstvo podstakla je novi talas eshatološkog zanosa. godine. postavljalo se pitanje zašto eshaton pušta da ga čekaju. građenje je nastavljeno. ne može se potceniti značaj ovog eshatološkog proročanstva. Proklamovanje opšteg spasenja kroz iskušenja »Sluge Jehove« najavljuje hrišćanstvo. godine. pošto je hram najzad bio posvećen. koji je naimenovan za velikog namesnika. odlaganje opšteg preobražaja. Jehova će od svoga »Sluge« načiniti »svetlost naroda da bi moje spasenje doseglo do krajeva zemlje« (49 : 6). kao nedovoljno pouzdan za persijski režim. uložili su sve svoje snage u obnovu svetilišta. ubrajana je »među žrtve grešnika. .

sadrži ove motive: uništenje naroda. 8 : 20 i dalje). 24 — 27). 56 : 1—2. Najpre će biti uništeni narodi. ipak se smatralo da će biti dostupno samo u Jerusalimu. . »Toga dana čovek će upraviti pogled prema Tvorcu i potom će okrenuti oči prema Svetinji Izraela« (17:7). pogl.. s Fohrer. praćen njihovim uništenjem). od interesa samo za istoričare. a oni koji budu preživeli učestvovaće zajedno s Jehovom u mesijanskom slavlju na Sionskoj gori (24 : 21—25. nav. jer »dan njegova prispeća« (3 : 2) može nastupiti bilo kada. bilo u potpunosti bilo delimično.). itd. 340. Slična proročanstva nalaze se u zapisu nazvanom Apokalipsa Izraela (Is. uspostavljanju nove ere prethodiće veliki istorijski potresi (propast Vavilona.. rajski preobražaj zemlje. on zna da je krivica do grešnika. 3 : 17. 4 Eshatološki scenario. njihove prestonice će razoriti. 2 : 15). Osnovno je da svako sebe pripremi. Sveopšte spasenje još jasnije proglašava Sofonija (3 : 9): »Da. napad nacija na Jerusalim.6 Za Drugog Isaiju. Is. religijskom i nacionalnom središtu Izraela (Is. 56 : 7. ja ću tada narodima načiniti usta čistim da mogu svi prizivati ime Jehove i da mogu. Širenje eshatološkog iskupljenja na druge narode ima veoma značajne posledice za dalji razvoj religije Izraela. jer »su vaše nepravde iskopale jaz između vas i vašega Boga« (59 : 2). uspostavljanje božanske vladavine ili mesijanskog kraljevstva i... up. delo. kao i za kasnije proroke posle Izgnanstva. govori o svome »spasenju« koje će »doći kao svetlost«. Zah. Konačno će u Jerusalimu biti uspostavljeno mesijansko kraljevstvo i narodi će dolaziti »da traže Jehovu Savaota u Jerusalimu i da se mole Jehovi« (8 : 20—22. a zatim će nastupiti »obilje dobroga« kojim će Jehova obasuti Jerusalim (1: 17. 4 Posle eshatološkog boja protiv naroda. 12. Pored sličnih proročanstava. 4:18—21). str. 8 : 14—15). U Deuteroisaiji (Is. obraćajući se svim narodima. služiti istog gospodara. upregnuti u ista kola. nastaće rajsko doba blagostanja i mira (Joel. itd. 5 Posle Deuteroisaije smatralo se da početak eshatona neposredno predstoji (up.3 Iste teme u IV veku preuzimanju Deuterozaharija (9 : 11—17. Jer. 51 : 4—6) Jehova..). 25 : 6 i dalje. Međutim. mogu se naći i predviđanja arhaičnijeg tipa (up. § 12) u vezi s 8 Bog će kazniti sve neprijatelje Izraela. Ponekad se prorok usuđuje da podseti Jehovu kako on kasni sa obnovom Jerusalima (Is. 61 : 2).« I pored toga što je spasenje bilo obećavano svima. U tim edenskim predstavama može se uočiti eshatološka modifikacija poruke »proroka-optimista« pre Izgnanstva. 10 : 3—12) i prorok Joel. 2 : 2—4. odgovorni za tragediju Izraela (1 : 15). a drugo njegova želja da spase (1 : 1—6. oslobađanje Izraela. 4: 2—3. 62 : 7).ISKUŠENJA JUDAIZMA 201 rakteriše volja Jehove da uništi. oteraće iz zemlje nepravične (5 : 5—11) i okupiti prognanike (6 : 1—8. Bog će istrebiti Judine grešnike (5 : 1—4). preobraćanje naroda. 12). • Prorok Malahija (V vek) odbija da precizira datum »dana Jehove-'. grešnih prema Jehovi i Izraelu. konačno. okupljanje izgnanika u Jerusalimu. 2 : 5—9.

itd. 56 i dalje. nestanak boleština. o »jednom izdanku Jesejeve loze« (11 : 1) koji će pravedno vladati u rajskom svetu gde »vuk živi s jagnjetom. 2 : 5—9) i nosiće »jedan novi naziv koji budu izgovorile Jehovine usne« (Is. Zorobabela i sveštenika Jošuu (4 : 1—6). Ali u Starom zavetu eshatološki »Mesija« nije natprirodno biće. 44 : 6. proroka i rodozačetnika. »Tada će Jehova zavladati nad njima sa gore Siona« (Michee. upoređivana s kraljem. sišlo s neba da spase svet. ostali verni davidovskoj monarhiji. Čak će i Jerusalim biti obnovljen (Zdh. ® Up. obnovljenim svetom će vladati Jehova. 9 Problem je. potomak loze Davidove. Ali. Ali stožer Univerzuma. 8 Biti »miropomazan« od strane Jehove ukazivalo je na veću prisnost s Bogom. dugovečnost. Novo delo će biti neuništivo (66 : 22) i Jehova će biti »večita svetlost« (60 : 20). a koji su. S. pri tom. 65 : 17). stvarni »Centar sveta«. o »sinu za božji presto« (9 : 1—6). 43 :15. .. Ali takve grupe su predstavljale manjinu i zato mesijansko iščekivanje nije imalo neki značajniji uticaj. He That Cometh. panter leže pored jareta. delo. 24 : 23. uklanjanje svake nečisti. obnovljenog na najsavršeniji način. Smatralo se da je ovaj kralj. tele i lavić zajedno pasu. Iskupljenje je isključivo delo Jehove.. složeniji. dakle. itd. 198. 33 : 22. Jehova će stvoriti »nova nebesa i novu zemlju i niko se više neće sećati prošlosti« (Is. Iščekivanje mesijanskog kralja Prema eshatološkim proročanstvima. plodnost kojoj nema ravne. večni mir između ljudi i životinja. Treba precizirati da se izraz: »Miropomazanik Jehove« u početku primenjivao na kralja. Kasnije se govorilo o miropomazanju sveštenika. str. Zaharija 9:1—8. dok ih čuva dete« (11 : 6). 51 : 6). 4 :7). Kao i u tolikim drugim eshatološkim scenarijima. ponovno Stvaranje sadržaće u sebi izvesne rajske elemente: neizmerna bogatstva. međutim. Zaharija deli mesijansko dostojanstvo na svetovnu vlast i duhovnu moć. 34 : 4. Eshatološka ličnost je. str. U jednom drugom predskazanju on opisuje ulazak mesijanskog kralja u Jerusalim predstavljajući ga kako »pravedan i pobedonosan skromno jaše na magarcu« (9 : 9—10). Mowinckel. Neki istoričari su zaključivali da je iščekivanje Mesije nastalo u krugovima koje je zahvatio eshatološki entuzijazam. 8 Vid. Strašni sud će biti praćen kosmičkim katastrofama koje će uništiti svet (Is. Fohrer. 10 : 6—14). nav. Agej (2 : 6) najavljuje da će Jehova »potresti nebo i zemlju. Mesija je smrtnik. 62 : 2). more i kopno«..202 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kosmosom u celini. biće Jerusalim. Ori7 Is. 7 ili kralj naimenovan od Boga koji će upravljati u njegovo ime. potomak Davida. Isaija govori o »detetu«. 350. koji će sesti na Davidov presto i pravično vladati. obično nazivan »Miropomazani« (masiah).

naročito religioznosti paleozemljoradnika (up. Sakrales Königtum. . itd. 280 i dalje i svuda. skrivala izvesno neslaganje između poruke velikih proroka i optimističke iluzije u pogledu volje Boga da spase Izrael. pa. radilo se o odricanju od nade u duhovno savršenstvo ostvarljivo ličnim naporima. 1 0 Upoređivana su eshatološka proročanstva s porukom velikih proroka pre Izgnanstva: prvi nisu očekivali neki koreniti preobražaj čoveka i novi kvalitet postojanja. seksualne odnose i zabrane. Kao i Brahmane (up. započeta pre izgnanstva i nastavljena u ropstvu. str. koja će obuhvatiti vraćanje čoveka njegovom prvobitnom jedinstvu. Istina je da je odlaganje eshatona na k r a j u ojačalo suprotne orijentacije. Opstanak naroda će biti moguć samo u onoj meri 10 Up. osnovna koncepcija arhajske religioznosti. a u isti mah o učvršćivanju svemoći Boga i njegova obećanja spasa. Njegov cilj je da se sačuva čistota Izrailja. Svetkovanje Sabata postalo je dokaz vernosti Savezu (Is. dobija svoj konačan oblik tokom izgnanstva. 30 i dalje. 11 Up. 56 : 1—8. Napredovanje legalizma Tokom dva stoleća mira pod persijskim sizerenstvom. §§ 12 i dalje). str. i stvaranje novog sveta. međutim. Zbornik obrednih propisa. 58 : 13— 14). Nazvan »Zakonom Svetosti«. str. prema tome. ali kraljevska ideologija koju je ona razrađivala sadržala je i analogije sa ulogom kralja »spasitelja« u velikim istočnim monarhijama. 352. U Vavilonu je obrezivanje ponovo uzimano kao najvažniji znak pripadnosti narodu Jehove. detalje kulta uz insistiranje na čistoti i nečistoti obreda. »König und Messias«. eshatološke nade nikada nisu konačno iščezle (up. ali zato nije bilo manje značajno. čovek će biti preobražen posredno i u neku ruku automatski uz pomoć Jehovinih čuda. Svaka eshatologija prihvata. kalendar svetkovina. 17—26). kako bi se ostvarilo novo osvajanje zemlje koje je obećao Jehova. podvući da je nada u kosmičku obnovu. Ali. legalistička reforma. najzad se konsolidovala. on propisuje žrtvovanje životinja. ritualnog i legalističkog tipa. 11 Treba. He That Cometh. Svakako da je eshatološko iščekivanje posle izgnanstva poteklo iz jednog drukčijeg religijskog iskustva nego što je bilo iskustvo velikih proroka. Na k r a j u krajeva. sadržanih u Levitskom zakonu (pogl. dakle. 199. produžava i revalorizuje ideju da je stvaranje najveće božansko delo i da je samo ono u stanju da obnovi i osvešta ljudsko postojanje. § 203). 76). »Zakon Svetlosti« ritualizuje životne funkcije i društvena ponašanja. pripisivan Mojsiju. Fohrer. već jedno novo doba. inter alia G. Mowinckel. Widengren. Ringgren.. Eshatološka proročanstva su.ISKUŠENJA JUDAIZMA 203 ginalnost jevrejske misli je van sumnje.

što će reći na veličanje ritualne čistote. Javno pokajanje dobija veliki značaj što potvrđuje uvođenje Velikog oproštaja (yom kippurim). Nehemija će nastaviti reformu koju je započeo Jezdra. malo-pomalo rodila se nova ideja. Jezdra je organizovao skupove »ljudi i žena zrelih godina« na kojima im je čitao »knjigu Mojsijevih Zakona«. 143. usred jednog stranog i nečistog sveta. ideja o usmenoj Tori. Mojsije je morao od Boga primiti i dopunska objašnjenja koja su od tada predavana usmeno. religija Izraela »službeno« raspolaže Svetim knjigama. pak. 8). U propovedima sveštenstva nema ni traga o eshatologiji ili mesijanizmu. »Le judaïsme depuis la captivité de Babylone«. Nehemija. posle ovog svečanog čitanja. analiza dela koju je preduzeo Nehemija. Jevrejin koji je živeo na dvoru kralja Artakserksa I. Ali. Nemoguće je tačno utvrditi da li se radilo o Petoknjizju ili.) Ali. 126 i dalje. Izrael raspolaže svim ustanovama potrebnim za njegovo spasenje i opstanak kroz vekove«. od unutrašnjeg duhovnog preobražaja. sačuva njegov etnički i duhovni identitet. Kult se koncentriše manje na slavljenje Boga. No ipak je Jezdrina reforma vodila etničkoj segregaciji i konsolidaciji legalizma koji će ubuduće dominirati religijom Izraela. Ovaj A.204 u kojoj se. nego od efikasne organizacije društva pod apsolutnim autoritetom Zakona (tdrdh). isto. str. Opasnost je bila religijskog reda jer su mešoviti brakovi ugrožavali jedinstvo jehovizma. str. 12 Sveštenstvo je smatrano jedinim autoritetom sposobnim da nadgleda primenu Zakona. On je takođe pridavao veliku važnost »ritualnoj čistoti« Izrailja i propisivao je raskidanje mešovitih brakova. Tumač je postao pravi uzor religijskog ponašanja. Preobražaj života nacije nije se više očekivao. a više na veličanje »svetosti« Izraela. Hijerokratija koja je dominirala u verskom životu za vreme persijskog perioda izgradila je svoju strukturu još u izgnanstvu. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. Manje je poznata povest o jednom drugom verskom starešini Jezdri koji je nastavio 13 — po svoj prilici u prvim godinama V veka — Nehemijinu misiju. up. Ali. Veoma rano Zakon (tora) je pomešan s knjigama Petoknjizja. neprestano ugrožavane gresima. Usmeno prenošenje predanja zamenjeno je proučavanjem i tumačenjem pisanih tekstova. Za njih. str. godine guverner Judeje i dobija odobrenje da podigne zidove Jerusalima. prema Mortonu Smitu (koji je prihvatio Kelermanove zaključke). Pored pisanog Zakona. samo o nekom odeljku tog dela. 120 i dalje Vid. 12 13 . On je takođe sproveo i verske reforme (između ostalog zahtevao je isključenje sveštenika oženjenih neizraelskim ženama). Svakako da nije bila reč o jednoj rasnoj meri. (Videti dalje. »Institucija p o k a j a n j a tako je dobro organizovana da gotovo ne ostavlja mesta nadi u jedan nov i bolji poredak. postaje ~430. str. kao kod velikih proroka. Jezdra je smatran prvim »tumačem« ili »doktorom Zakona«. Ben Širinu pohvalu tumača. Caquot. Prema predan ju (Nehemija. 208.

nacionalisti su proklamovali ekskluzivni karakter otkrovenja i usredsredili su svoje napore na odbranu etničkog integriteta Izraela. Judaism and Hellenism. str. § 201). uticaj helenističke kulture je poprimao značajne razmere. 58 i dalje. istorijski događaji. istorija. Hellenistic Civilization and Jews. Tcherikover. t j . U tom periodu sastavljeni su Knjiga kronika. 17 E. Za Jevreje se nacionalna politika nije razlikovala od religijske aktivnosti: ritualna čisto ta. u osnovi. inicijacijsko prenošenje tajnih doktrina. 18 njihov priliv se stalno povećavao. str. izvestan broj Psalama i proročkih knjiga 1 5 i prerađeni brojni. 228 i dalje. jedan oblik ozakonjenja onoga što bi se moglo označiti kao »ezoterizam«. Tokom prvog milenijuma. nego i u Palestini. a teto tako i henmetičkih. puna razrada i prepravki. Personifikacija božanske Mudrosti Najvažniji događaj koji je uz to imao i znatne posledice u istoriji judaizma bilo je suočenje s helenizmom. Jezik. apokaliptičkih i gnostičkih »otkrovenja«. mnogo stariji. Bio je to. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. istovremeno su mogli da predstave važne trenutke u istoriji spasenja. Slična egzegeza opravdavala je valjanost mahajanskih doktrina i tantrističkih tehnika. 14 . koji su oblikovali i menjali političku sudbinu Izraela.ISKUŠENJA JUDAIZMA 205 zbornik egzegeze sačinjavao je Misnu (Misna — »ponavljanje«).) širili su se svuda. 15 Podsetimo da su Knjigu o Jovu mnogi istoričari datovali u vreme posle izgnanstva. dakle. Martin Hengel. I. 90 i dalje. Der Goth der Makkabaer. bila je bremenita verskim značenjima. 14 S vremenom delo »doktora« steklo je skoro isto toliki ugled koliki je imala i Tora (up. izdavana u stolećima koja su usledila posle Jezdrine reforme. 17 Baš kao i za Rimljane. 200. str. gimnazije. Prva je produžavala nade eshatoloških proroka da će dočekati dan kada će »narodi« obožavati Jehovu. sukob je bio složeniji i iznijansiraniji. 10 Up. naročito posle Aleksandrovih pobeda. U stvari. U tom istom periodu došao je do izražaja antagonizam između dveju suprotnih religijskih tendencija koje bi se mogle nazvati »univerzalističkom« i »nacionalističkom«. 59 i dalje. Međutim. ne samo u dijaspori. 65 i dalje. Morton Smith. Drugim recima. Bickermann. Nasuprot njima. str. pa čak i za vreme persijskog sizerenstva. Za našu svrhu bilo bi nekorisno navoditi mnogobrojna dela. naročito u periodu posle proroka. itd. kojom su posle Aleksandrove smrti (~323) vladali Seleukidi (egipatski vladari). Već od početka kasnog bronzanog doba Grci su neprekidno održavali veze s Palestinom. kultura i grčke ustanove (škole. V. priznajući ga kao jedinog Boga. tekstovi. odbrana Izraela.

Devet prvih poglavlja Poslovica (knjiga napisana verovatno sredinom III veka pre Hr. izd. pre svega sredine verskih konzervativaca i seoskog stanovništva. 18 Drugi naučnici su. Personifikovanje Mudrosti (hokmä) u b r a j a se u najoriginalnija religijska ostvarenja tog perioda. 298 (stari19 izvori i bibliografija). Judaism and Hellenism. . « (8 : 22—24). kod Plutarha i neoplatonista. str. II. studije V.). 342 i dalje. naročito u helenističkoj eposi. I. str. sofija. str. Sve veći uticaj helenizma osećao se. kao što ćemo malo 18 Hengel. Up. I. str. ja sam se r o d i l a . Storija (Story) i H. delo. na samom početku. još od Aleksandrovog osvajanja (~332) pa sve do pretvaranja Palestine u rimsku provinciju (~69). nav. i II str. starešine upravljaju i veliki sude na celoj zemlji« (8 : 12 i dalje). »Jehova me je stvorio kada je odlučio da započne sa Stvaranjem. delile jevrejski narod. odbacivale su druge socijalne sredine. . posebno »Mudrost Ahikara« Elefantinskog. Zategnuti odnosi među dvema suprotnim tendencijama dovešće do pobune Makabejaca (§ 202). u raznim političkim. 80 W. Ovu »liberalnu« i kosmopolitsku politiku. Mudrost je »izmislila znan j e i inteligenciju«. Međutim. 129. kao božanski i personifikovani entitet. Neki autori su u ovom shvatanju videli uticaj grčke filozofije. I. ostavile su traga u brojnim delima sačinjenim u Jerusalimu ili u dijaspori. Međutim. na n j u se najčešće nailazi u hermetičkim spisima. pak. 154. 98. Razne ideološke i religijske orijentacije koje su. ona izlazi iz njegovih usta. . Donera (Donner). . Olbrajta (W. 20 Neke škole mudrosti unapredile su hokmu na stepen vrhunskog autoriteta. Buse i Gresman (Bousset i Gressmann) su s punim pravom podvukli važnost »bića posrednika« između čoveka i Boga u jevrejskom religijskom shvatanju. pre pojave Zemlje.) veličaju božansko poreklo Mudrosti i n a b r a j a j u njene kvalitete. Aristokrati ja i neki građanski krugovi nastojali su da uvedu neke ideje i institucije koje je isticao helenistički Aufklärung. treba istaći da je moć Zeitgeista bila tolika da se na tragove helenističkih koncepcija nailazi čak i u tekstovima redigovanim s namerom da bi se one kritikovale ili odbacile. ali Mudrost nije nikakva saputnica Boga.206 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bila je u skladu s političkom autonomijom. . n j u Gospod rađa. Die Religion des Judentums im späthellenistischen Zeitalter (3. K. kao posrednika u Otkrovenju. 19 Prethodnice hokme takođe su tražene u kultu Boginje-Majke (Iziđe ili Astarte). 319. javila se relativno kasno. A. ] . nap. 154 i dalje. I. Albright). Kada bezdana još nije bilo. str. 99. koristeći se n j o m e »kraljevi vladaju [ . Ali. Hengel. up. verskim i kulturnim orijentacijama. Gressmann. u Palestini. pre svih drugih svojih dela. isticali semitske paralele koje su prethodile grčkim uticajima. Judaism and Hellenism. Stvorena sam od kada svet postoji. C. Bossuet—H. A. koje je analizirao Hengel. koja je ugrožavala nacionalni identitet.

kako je sudbina ljudi »u Božjoj ruci« (9 : 1) čovek treba da koristi »dane koje mu Bog daje. nego »na mestu pravde je zločin. jer to je njegovo« (5 : 17). On više ne šalje ni izlive svoga gneva. brojni istoričari i egZnačenje termina je nesigurno. različite i protivurečne interpretacije i revalorizacije Mudrosti odražavaju jednu duboku krizu koja je mogla radikalno izmeniti profil judaizma. Imajući sve to u vidu. »Hajde. njega više njihova sudbina ne zanima. predstavlja neku vrstu patetičnog svedočanstva o razočaranju izazvanom slomom doktrine o nagradi. 3 : 19). više se ne može govoriti o Božjoj »pravdi« (5 : 7. itd. jer to je tvoje . Refren koji je postao slavan. Eklezijast (ili Kohelet21). jer nema ni dela. »sve je taština i gonjenje vetra!«. . čoveka i životinju (»prvi umire. učini onako kako možeš. Od beznađa do nove teodiceje: Kohelet i Eklezijastika Uopšteno posmatrano. Osećaj krivice. up. 201. i nada u oproštaj podjednako su uzaludni. I sama mudrost je taština (1 : 16—17. Eklezijast. . . Autor smatra »srećnijim mrtve no žive«. Kohelet insistira na neobjašnjivosti Božjih dela. a ni milosrđe. 2 : 15. . ni mudrosti u šeolu u koji ideš« (8 : 7—10). Sve što smisliš da uradiš. postaju nerazumljivi i značenje Stvaranja i smisao života: »Ne može se otkriti šta se dešava pod suncem i ko bi objasnio zašto se čovek muči tragajući za nečim što nikada ne može dostići« (8 : 17). jedi svoj hleb u veselju i pij svoje vino u dobrom raspoloženju . međutim. Jer. a bezbožnik živi u svom bezbožništvu« (7 : 15). 9 : 11). zajedno s Knjigom o Jovu. zločinac« (3 : 16). Živi sa ženom koju voliš . . 129. rezervisan gotovo kao filozof. štaviše. . Kohelet može da se odnosi na »učitelja skupa« ili na »govornika«. Judaism and Hellenism. 21 . na mestti pravednika. Hengel. 9 : 2 ) . Ovaj pesimistički racionalizam upoređivan je s nekim grčkim filozofskim školama. ni znanja. a naročito »onoga ko još ne živi« (4 :2—3). »kako pravednik strada zbog svoje pravičnosti. Miran.). ne ustaje protiv Boga. Počev od Voltera. str. Suprotno teologiji koju zastupaju knjige mudrosti. on se neprestano vraća toj temi: »ima pravednika koje stiže ono što zaslužuju grešnici« (8 : 14. drugi takođe«. nalazi svoje opravdanje u otkriću nepostojanosti i grešnosti čovekove egzistencije. Naprotiv. Bog se udaljio od ljudi. up. I. nemoguće je »do kraja shvatiti ono što Bog čini« (3 : 11). Autor sudi po sopstvenom iskustvu: on je video i jedno i drugo. Ne samo da ista sudbina očekuje ludog i pametnog (2 : 15 i dalje).ISKUŠENJA JUDAIZMA 207 dalje videti. Jedina »sreća koja pripada čoveku« hedonističke je prirode. ni nagrade.

ali i politički) čistote Zakona. opčinjenim helenističkim Aufklarungom. delo. str. poznato pod nazivom Eklezijastika (ili Siracida). on proklamuje njegovu realnost i njegovu svemoć 23 i neprestano ponavlja da treba koristiti njegove darove. Taj poziv na uživanje u životu sasvim je opravdano poređen s egipatskom pesmom harfiste (§ 30) i sa savetom koji Siduri daje Gilgamešu (§ 23). uzvikuje on (1 : 1). uveren u nepobitni značaj (verski. Već na početku svoje knjige Ben Sira ustaje protiv svetovne ideologije helenizma: »Sva mudrost dolazi od Gospoda«. No. .. Jer. njih u Koheletu nema. »sva mudrost leži u strahu od Gospoda. interesujući se za tajne parabola«. 22 Uticaji helenističke kulture na judaizam. dakle nije u pitanju ateizam. bez obzira na njihovu religiju. Mudrost u isti mah proklamuje i svoju uzvišenost (»Ja potičem iz usta Svevišnjeg. i iz pera jednog pisca (sOper). To mu dopušta da identifikuje Mudrost (koja je najpre postojala u Bogu) sa Torom. a svaka mudrost sadrži primenu Zakona« (19 : 20). izazvano spoznajom da je Bog ravnodušan. U knjigama mudrosti.. ono je namenjeno mladim Jevrejima. » Up. . Tora »nije ništa drugo nego zakon koji je obznanio Mojsije« 22 Vid. predstavlja vrhunac u njegovoj knjizi. Sira opisuje i veliča učitelja mudrosti kao vrhunskog tumača Zakona i naučnika koji se usredsredio na proučavanje Knjiga: »svu svoju dušu i misao on posvećuje studiranju Zakona Svevišnjeg. Mudrost bi bila dostupna svim ljudima. II. već jedno duhovno stanje između beznađa i rezignacije. Velika himna u 24. čiji je autor Ben Sira. On istražuje mudrost starih i sve slobodno vreme koristi proučavajući proroke. (39 : 1). naprotiv. tražeći skriveni smisao izreka. Staviše. 18 : 23). itd. Suprotno mišljenju koje su branili »kosmopoliti«. Kohelet ne odbacuje ni kultne obrede ni pobožnost. Autor Koheleta je. jer su oni najaktivnije pristalice kosmopolitizma i univerzalizma. Međutim. Jedno drugo delo.208 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zegete isticali su uticaj stoicizma. 124. sastavljeno po svoj prilici između —190—175. poglavlju. posle izgnanstva. međutim. bibliografske reference kod Hengela. Hengel. god. . bili su jaki i dugotrajni (up. Epikura ili hedonista iz Kirene.«) i silazak u Jerusalim (»Tako sam se smestila na Sionu [ . Ovde. str. Ben Sira je patriota. § 202). ipak bolje otkriva krizu koja muči Izrael. I. predstavnici »Svetlosti«. nav. Sudeći po tome. On napada bogate (13 : 3. daleko od negiran j a Boga. Ben Sira odbacuje takvo »univerzalističko« tumačenje poistovećujući mudrost s pobožnošću i kultom. ] da u Jerusalimu vladam«: 24 : 11). učitelja škole mudrosti. odnosno pohvala mudrosti. posebno u poslovicama i nekim Psalmima. Grčki filozofi i pisci oštro su napadali tradicionalne mitologije i teologije. m a n j e patetično od Koheleta. 77. istinski »pravednik« je mudrac koji prihvata božansko poreklo kosmičkog poretka i moralnog života.

on u isti mah odbacuje i Koheleta i grčku filozofiju koja je bila u modi u kosmopolitskim sredinama Jerusalima. jer »dobri su od početka stvoreni za dobro. u ovom sukobu s helenizmom i njegovom Sofijom. Ali autor gubi dah i »pohvala« postaje didaktična. nav. str. U oblasti teologije. pobedi protivnika. 127. Sira moli za oslobođenje Izraela od »stranih naroda«: »razbudi svoj gnev. a tako isto i nevaljalci za zlo« (39:25). Drugim rečima. Die altorientalische Weisheit in ihrer israelitischjüdischen Ausprägung. U valima mora. Pa ipak. 25 W. isto je što i Zevs« (Zenon. . U prepirci s helenizmom i njegovom Sofijom »Mudrost se mogla primeniti na judaizam samo uz pomoć faktora koji je imao odlučujuću ulogu u toj borbi: (uz pomoć) Z a k o n a . a na kraju i monotona. 42 : 15. koji je istinska Mudrost što prodire svuda. Hengel (I. str. Ovu smelu obnovu tradicionalne teodiceje pratila je stroga kritika »protivnika mudrosti«.ISKUŠENJA JUDAIZMA 209 (24:23). VII. prirodu i čovečanstvo (ne samo Jevreje)«. I. navedeno prema Diogenu Laertiju. 14 .s0 24 U »pohvali praotaca« (44:1—49: 16) Ben Sira veliča velike ličnosti biblijske istorije: Henoha. Mudrost je dar koji je Bog dao isključivo Izraelu. Isaka. Mudrost je prikazana kao »moć koja ispunjava svet. 25 Ali Ben Sira je bio primoran da ograniči i na k r a j u krajeva zanemari univerzalističke dimenzije Mudrosti. 29. izlij svoju srdžbu. Jakova. kod svih naroda i nacija ja sam vladala« (24 : 5). ne postoji sličan u biblijskoj literaturi. po celoj zemlji. Die Chokma (Sophia) in der jüdischen Hypostasenspekulation. I. M J. 8). glavi Mudrost podseća: »Samo sam ja obišla nebesa. . Noja. podseća da pobožni imaju drukčiju sudbinu od bogohulnih. drukčije rečeno. Neka ugnjetači tvoga naroda budu osuđeni na propast« (36. I na k r a j u »samo će Gospod biti proglašen pravednikom« (18 :2). Fichtner. poistovećenih s otpadnicima i »razularenim« helenofilima. Hengel. up. Schencke. de viriš illustribus. . Avrama. Ben Sira se vraća na tradicionalne pozicije. Jer. koji prožima i daje oblik Kosmosu: »Univerzalni Zakon (logos). delo. 88). Posebno se trudi da opravda doktrinu o nagradi: veliča savršenstvo božanskog dela (39 : 16. a4 Drugim rečima. str. 6. itd. uništi n e p r i j a t e l j a . Posle dugog »razmišljanja« on zaključuje: »sva dela Gospodnja su dobra« (39 : 33). u čuvenoj 24. 160) podseća na Logos stoičkih filozofa. 162. (Hengel ga upoređuje s glorifikovanjem heroja u helenističkoj literaturi. Važnost hokme u formiranju jevrejske religije. 22—25). Mojsija. »ali Izrael je deo Gospoda« (17 : 17). 136). . ja sam prošla kroz ponore. ne sme se potceniti« . To je jedinstven tekst. Bog je svakom narodu postavio vladaoca. str. On kritikuje mišljenje da je Bog ravnodušan prema ljudskoj sudbini.

a naročito za vreme kraljevstva. §§ 113 i dalje). Posle Matatijeve smrti. Smatralo se da će ova pobeda religijskog reda zadovoljiti haside. takva filozofska intepretacija nije dopirala do većine Izraelaca: oni su u Zevsu videli samo jednog od mnogih bogova koje su slavili Gentili. Međutim. iz porodice Hasmonejaca. poistovećenog s feničanskim Baalom. Simon. str. 12. 289. on je zauzeo hram i obnovio kult.210 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 202. U suštini. str. Tvorci ukaza o progonu bili su upravo Tobijanci. I. vođenje rata je preuzeo jedan od njegovih sinova. str.29 Slično poređenje. Već duže vremena suprotnosti između dveju stranaka — Tobijada i Oni jada — pretile su da pređu u nasilje. 320 i 253). str. opčinjene grandioznom religijskom i filozofskom vizijom stoicizma. Dekret je pod pretnjom smrti zabranjivao praznovanje Sabata i drugih praznika. »Jupiter—Jahve«. Ali su Makabejci nastavili borbu i za političko oslobođenje koje su uspeli da ostvare ~ 128. . Posle više stoleća. 28 Pored toga. 261 i dalje. Hengel. Helenofili su tražili radikalnu reformu koja bi biblijski judaizam preobratila u religiju »modernog« tipa sličnu drugim onovremenim sinkretističkim tvorevinama. 87 Hram u Jerusalimu bio je pretvoren u sinkretističko svetilište Zevsa Olimpskog. Svuda po Palestini podizani su žrtvenici bogovima Gentila i stanovništvo je bilo primoravano da im prinosi žrtve. up. njihovi protivnici su posavetovali Antioha da jednim kraljevskim dekretom ukine Toru. brojni grčki i rimski autori povezivali su Jehovu i Zevsa. kraljevi su sada bili 27 Prema Bikermanu (Biokermarui) Antioha su na užasne represije naveli helenofilski ekstremisti u Jerusalimu. obrezivanje i posedovanje biblijskih knjiga. Prve apokalipse: Danilo i Henoh I Sukob s helenizmom dostigao je vrhunac pod vladavinom Antioha IV Epifana (—175—164). 29 Up. kako to kasnije priznaje istoričar Josif Flavije (Ant. M. M. 80 Up. str. Juda Makabejac. st. pljačke. »pobožnih« [hasidi (hassidim)]. mogao je prihvatiti veliki deo helenofilske inteligencije. 120 i dalje. delo. koristeći jedan neuspeli pokušaj pobune stranke Onijada. delo. Jud. 49. 30 Sveštenik Matatija. I. Ali. Godine ~ 164. nav. skrnavljenje za tradicionaliste. I. on nije hteo da Jehovu zameni Zevsom Olimpskim. Antioh je bio odgovoran za mnoga svetogrđa (u prvom redu politeistički karakter kulta zavedenog u Jerusalimu). i svuda. Izraelci su upoznali iskušenja i opasnosti koje su im pretile od religijskog sinkretizma (up. 92 i dalje. već da Bogu nađene ime koje je neznabošcima bilo nepoznato. Uz to. Već od osvajanja Kanaana. dao je znak za oružani ustanak. up. Simon. 28 Bickermann. netrpeljivost i naročito za proganjanje Jevreja. godine. Hengel. nasilje Antioha Epifana bilo je mnogo teže. nav. Godine 167. 51. Der Gott der Makkabder. Od samog početka podržavala ga je jedna grupa zelota.

te ćemo se stoga na njima najviše i zadržati. 213—256. Autor opisuje događaje svoga vremena ili zbivanja koja su im neposredno prethodila u obliku proročanstava datih nekoliko vekova ranije. K. ovoga puta protiv Rimljana. Sledstveno tome. noge od gvožđa i pečene zemlje. delo. Eddy. Veliki značaj pridavan p o k a j a n j u bio je direktna posledica apokaliptičnog shvatanja istorije. Tada se iznenada odvojio jedan kamen i udario u kip: »u istom trenutku sve se razbilo. 33 S druge strane. Kao što se moglo i očekivati. I. posle Pompejevog osvajanja. up. The King is dead. Kralj je video nekakav kip: glava mu je bila od zlata. Danilo i Henoh I predskazivali su da se svet približavao svome kraju. egipatsko »Lončarevo proročanstvo«. 33 on snaži veru u proročanstva i time pomaže vernima da podnesu svakodnevna iskušenja. S. birani iz porodice Hasmonejaca.ISKU3ENJA JUDAIZMA 211 jevrejskog roda. 175—234. takođe Hengel. V. Svoj sadašnji oblik Danilova knjiga je dobila ~164. stomak i bedra od bronze. 33 Up. Taj postupak (vaticinia ex eventu) karakterističan je za apokaliptičke spise. ustanak od 66—70. Harizmatični lik Jude Makabejca podstakao je docnije i druge vojne pobune. No nas u ovoj knjizi pre svega zanimaju religijska ostvarenja te epohe. vojni uspeh Makabejaca imao je za posledicu začuđujuće jačanje političkog uticaja jevrejskog kraljevstva. godine. »Pobožni« su sačinjavali jednu veoma zatvorenu sredinu: oni su insistirali na bespogovornom poštovanju Zakona i brzom pokajanju. 177 i dalje. nav. Tcherikover. pečena zemlja. koju je predvodio Bar Kohba od 132—135. str. Hellenistic Civilization and Jews. I. grudi i ruke su mu bili od srebra. str. 308. 32 Ali sinkretističke tendencije razvijale su se i dalje u Samariji i Transjordaniji. S jedne strane. pokušaj nasilne paganizacije izazvao je takav potres koji Jevreji iz Palestine nisu uspevali da zaborave: više nisu mogli da veruju u nevinost mnogobožaca i ubuduće će ih čitav jaz deliti od helenističke kulture. 3 1 Njihova vladavina bila je stravična i ~63. Ali. str. Tako. godine okončan je razaranjem drugog hrama kao i Jerusalima od strane Titovih legija. gvožđe. Prvi apokaliptični spisi. »pobožni« se moraju pripremiti za Božji sud koji predstoji. Strah od istorije dostigao je dotad neviđene razmere. prepuni su šifrovanih poruka i integrisani u jednu specifičnu viziju univerzalne istorije. Up. a posebno u grekofonskoj dijaspori. nastali su u sredini »pobožnih« (hasida). Vek koji je protekao između nasilja Antioha Epifana i pretvaranja Palestine u rimsku provinciju. godine narod je s olakšanjem prihvatio rimsko sizerenstvo. itd. istorijski događaji toga vremena su preobraženi. 14* . Danilova knjiga priča o jednom Nabukodonosorovom snu (~605—562). surovo je ugušio Hadrijan. str. Hengel. Proročanstva Histapa i Sibile. a pobunu. Danilo i najstariji deo knjige Henoha I. 31 Makabejske progone i rat analizovali su Bickermann. bio je presudan za istoriju i religiju jevrejskog naroda.

Tačno je da se u mitološkim predstavama uočava orijentalno poreklo. 34 Up. Danilo prepričava još jedan od svojih snova u kome je video četiri ogromne životinje kako izlaze iz mora. slabije kraljevstvo. 36 U toku svog ekstatičkog putovanja na nebo Henoh je video tablice na kojima je bila ispisana celokupna istorija (Henoh. 214—222. 35 Up. Životinje predstavljaju četiri kraljevstva kojima je suđeno da propadnu: posle toga. autor Danila je imao sasvim određen cilj: ohrabriti i osnažiti svoje suvernike. A. Danilo tumači san: glava od zlata — to je sam Nabukodonosor. 57—67. uništiće ostale.212 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bronza. njihovi prethodnici su dosta brojni. Le Mythe de l'éternel retour. Baumgartner. koja se nižu jedno za drugim. Sve u svemu. 8i : 1 i dalje). iranske. Widenggren. A. Danilo. W. Ali je opstanak izraelskog naroda ipak najviše bio ugrožen u vreme četvrtog kraljevstva (tj. Što se tiče četiri životinje. 35 Pa ipak Danilo i jevrejske apokalipse donose jedan element nepoznat drugim tradicijama: događaji koji čine univerzalnu istoriju ne odražavaju više večni ritam kosmičkog ciklusa i ne zavise od zvezda. koje će vladati ćelom zemljom. međutim. Persijanaca i. posebno str. pomenimo: haldejske. Pored pomenutog. Lacoque. dramatično n a b r a j a n j e sudbina četiri kraljevstva izražava u isto vreme i jedinstvenu koncepciju univerzalne istorije. podsećajući na prelomne događaje prošlosti.26 Po tom unapred utvrđenom planu. Ali. Četvrto. istorija ide ubrzano ka svome kraju. Medejaca. vladavina nad svim carstvima biće podarena »svetom narodu Svevišnjeg« (7 : 27). I. Le Livre de Daniel. ali će na k r a j u i samo biti uništeno. spasom odvajkada određenim od strane Boga i upisanim u plan Istorije. 34 Takođe i »veliki eon« o kojem govori Henoh I (16 : 1) može se uporediti s doktrinom o »velikoj godini«. Tada će »Nebeski bog osnovati jedno kraljevstvo koje nikada neće biti razoreno. srebro i zlato postadoše slični plevi na gumnu u leto: vetar ih raznese ne ostavljajući traga« (2 : 32—36). uprkos gresima njegovog naroda. str. »Danielforschung«. The Ascension of the Apostle. a zatim treće. za vreme Antioha Epifana). Daniel. str. bronzano. Bentzen. Hengel. O istom motivu up. str. simbolizovana metalima. uočljiv je proces sve bržeg propadanja. str. 133 i dalje. . okončanje istorije poistovećuje se sa spasom Izraela. tvrdi da se bliži k r a j grešnog sveta i da je došlo vreme kada će Bog stvoriti večno kraljevstvo. najzad. posle njega nastaće drugo. osobito na niz katastrofa koje su uništile vojne imperije. Taj trijumf neće biti samo političkog reda. I. str. Izrael ima centralnu ulogu. drugim recima konačni trijumf Izraela je neminovan. u stvari. i to kraljevstvo neće pripasti nijednom drugom narodu« (2:55). 27 i dalje. sreće se kod Hesioda i u Iranu. Aleksandrovog kraljevstva. 49 i dalje. Tema o četiri kraljevstva. oni se odvijaju po Božjem planu. 291 i dalje. U nizu predstavljenih kraljevstava. »čvrsto kao gvožđe«. Eliade. neohaldejskog). Asiraca (tj. feničanske.

Aspects du Mythe. pokvarenost će biti pobeđena i svuda će zavladati istina (Jezdra. pa prema tome i do uskrsnuća mrtvih. preuzeti i Isus. knjige su bile otvorene«.ISKUŠENJA JUDAIZMA 213 203. vode poreklo od prastarog mitsko-ritualnog scenarija: kraj jednog sveta praćen je Stvaranjem novog (§ 12. Charles. njihova tela će uskrsnuti«). Hengel. video Gospoda na tronu i »zapečaćene knjige« i prisustvovao je suđenju palim anđelima i apostatima. IV: grešnici su namenjeni »peći Gehenea«. 61 : 5. str. dostojanstvo i kraljevstvo (7 : 13—14). Eschatologie str. n j u su prihvatili svi osim saduceja. Danilo (7 : 9—14) ga opisuje kako se odvija u prisustvu jednog »Starca« »obučenog u kao sneg belo odelo«. 90 : 33 i delo Jasona iz Kirene. U »Čovekovom sinu« (tj. II. Charles. I. Doktrinu uskrsnuća objavljuje čitava apokaliptička literatura (Jezdra. 5 : 4—12). a mesec danju. Radi se o jednoj mitološ37 Up. 6 : 26—28. na k r a j u sveta doći će do sveopšteg suđenja. U svom ekstatičnom snu. osuđenim da budu gurnuti u užarenu provaliju (90 : 20 i dalje. Eshatološko shvatanje suđenja vatrom verovatno je iranskog porekla (up. . no t a j odeljak je teško datovati. 576—77). zvezde će napustiti svoje putanje. 51 : 1—3. (IV. IV—V). § 104). redigovano ubrzo posle smrti Jude Makabejca. Apocripha. nastaće suša i glad. 259—60). kamenje će propištati. vatra će izbijati iz utrobe zemlje. svojstveni apokaliptičkoj literaturi. 38 Iz iste epohe je Henoh I. 150 i dalje. L'Apocalipse syriaque de Baruch) a isto tako i fariseji. up. ali isto tako treba imati u vidu i paleoorijentalnu koncepciju bogova vegetacije (up. i Henoh je. Posle Suđenja zlo će zauvek nestati. 62 : 14 i dalje. § 118). ljudi će se međusobno poubijati. itd. IV.38 U pitanju je verovatno iranski uticaj. Jedina nada: kraj sveta K r a j sveta u jevrejskim apokalipsama. I. a čestiti su nagrađeni da borave u »raju blaženih« (7 : 33—37. iz izvora će poteći krv. P. Henoh. kao i u drugim tradicijama. slično tome. sa drveća će kapati krv. str. II. Prvo neosporno pominjanje uskrsnuća nalazimo kod Danila 12 : 13: »kada bude došao kraj. str. Ti klišei. Već je i knjiga Isaije (26: 19) pravila aluziju na uskrsnuće (»mrtvi će oživeti. itd. U istoj viziji Starca i suđenja Danilo prisustvuje silasku s neba jednog bića koje se prikazuje »kao Čovekov sin«: njega dovode pred Starca i njemu se poveravaju vlast. Volz. gl. njega će. 196. str. uostalom. Slika »Svevišnjeg« na »prestolu Suda ponovo se pojavljuje kod Jezdre. str. I. najavljuju brojne kataklizme i pojave kosmičkih nepravilnosti: sunce će svetleti noću. 583). Godina će postati kraća. Charles. 37 I baš kao u iranskoj tradiciji. koji sedi na ognjenom prestolu: »sudilo se. »Čoveku«) Danilo u sudnjem času eshatološkog t r i j u m f a simbolično prikazuje narod Izraela. Od Isusove propovedi. up. Le Mythe de l'éternel retour. 149 i dalje. ti ćeš ustati po svoje«. IV. Što se tiče Poslednjeg suda. Jezdra. Taj naziv će imati velikog uspeha u prvom veku pre naše ere.

U knjigama Danila i Henoha I. Smatran je »neprijateljem« zato što je predstavljao nebesku ličnost neprijateljski raspoloženu prema čoveku (up. Henoh I. odnosno kada nastupe brojne katastrofe i dođe do već pomenutih aberacija (str. 38 U stvari. Borš (F. 41 Neki tekstovi govore o povratku u r a j pa prema tome i ukidanju smrti (Jezdra IV. itd. 2. izgubila je snagu mladosti« (Jezdra IV. Za svet i istoriju smatra se da su pod vlašću sila Zla. Up. 141 i dalje. § 115). 420 i dalje.40 U ovom dobu trijumf je namenjen »Kraljevstvu Sotone«. str. što će reći demonskih sila kojima zapoveda Sotona. 14 : 11. . str. uništiti ili savladati sve demone i potom osnovati svoje Kraljevstvo. 1 : 3 i dalje) prikazuju ga kao pripadnika Jehovinog nebeskog dvora. između ostalog. up. Štavile. Daniel. Odista. Bousset. U apokaliptičnoj literaturi Sotona inkarnira princip Zla: on postaje protivnik Boga. 17. o Antroposu ili Prvobitnom čoveku. 1 : 6 i dalje. § 216). zapisano je: »Svevišnji nije stvorio jedno doba već dva« (Jezdra IV. šireći život. 9 : 22 i dalje. ali ne pravi nikakvu aluziju na njegovu prethodnu egzistenciju. str. Jezdra II. 3 9 Koncepcija jedinstva opšte istorije mogla je da dešifruje onovremeno značenje eshatologije. 7 : 50). 283 i dalje. 4 : 4).214 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koj ličnosti prilično odomačenoj u helenističkom svetu. 48 U istom delu nalazi se prastara ideja o neminovnom propadanju sveta: »Kreacija je već stara. Religion des Judentums. Njegova će moć dostići vrhunac kada se približi mesijanska era. Bog ostaje centralna ličnost: zlo je još uvek nejasno personifikovano u Protivniku Jehove. Prve napomene o Sotoni (Jov. 89 i dalje. 7 : 55). Borsch) je dobro ukazao na orijentalni mitologem Kralja kao Sina prvobitnog čoveka. Ali u eshatološkom boju. W. Jehova će pobediti Sotonu. 8 : 52—54). 2. izd. Međutim. u apokaliptičnoj literaturi osnovna slika se znatno menja. Eschatologie. Mit je indoiranskog porekla (up. up. Sveti Pavle označava Sotonu kao »Boga ovoga sveta« (Korinćanima poslanica druga. 10 : 12. u n j o j se precizira i jedna nova ideja: ideja o dva doba (ili o dva Kraljevstva): »ova vladavina« i »druga vladavina«. Jevrejska apokaliptika veliča eshatološku ulogu Čovekovog sina. Zaharija. 4 : 5. radost i večni mir. Mowinckel. 89. izd. ono se tu rađa iz ljudske nepokornosti (Henoh I. Puruša. P. Tek će se u poznom judaizmu govoriti o Adamu koji je postojao pre Stvaranja. Suprotno starim kosmologijama koje su objašnjavale progresivno i neizbežno propadanje sveta teorijom cikličnog tipa (najdoslednije izraženoj kroz indijsku doktrinu o četiri fuge) Hasidi su proglasili Jehovu za jedinog vladara Istorije. 98 : 4 i dalje) i pobune palih anđela. 90. judaizam nije znao da je Čovekov sin predstavljao varijantu mita o Prvobitnom čoveku. Ideja o Prvom čoveku kojem je data eshatološka nadležnost nije biblijska. Volz. 41 Datum eshatona mogu da izračunaju »mudraci«: vid.. The Son of Mati in Myth and History. 2 : 1 i dalje.. str. He That Cometh. A. Gajomard) ali neposredne prethodnike »Čovekovog sina« (»Čoveka«) treba tražiti u irano-»Radejskom« religijskom sinkretizmu (up. 257).

u njemu izazva užase« (Samuilo I. dolazeći od Jehove. He That Cometh. između ostalog. . 280 i dalje. 30). odigraće značajnu ulogu u formiranju i daljem razvoju hrišćanstva. U svakom slučaju. Solomonovih Psalama (delo redigovano u I veku pre Hr. taj ponovo stvoreni svet ostaje fizički svet. dovodi i do personifikovanja negativnih vidova života. Ličnost Sotone se po svoj prilici razvila pod uticajem iranskog dualizma. Mowinckel. 42 U svakom slučaju reč je o umerenom dualizmu. . o tome apokaliptična literatura nema neku jedinstvenu koncepciju. Što se tiče eshatona i novog Stvaranja. jer one prethode dolasku Mesije i najavljuju ga. »dualizam« se očituje kao posledica duhovne krize koja jednovremeno dovodi u pitanje i jezik i tradicionalne teološke postulate i koja. tj. Kao i u drugim religijama. jednog dobrog i jednog rđavog (up. realnosti i božanstva.). što podseća na zervanizam (§ 213). dobro/zlo. što predstavlja posledicu razmišljanja o misteriji božanstva i upliva iranskih dualističkih doktrina. 29. posebno ovaj mile42 Kumranski rukopisi ukazuju na postojanje dva duha koje je stvorio Bog. kao inkarnacije Zla. pre nego što postane čuvena ličnost u evropskoj literaturi XVIII i XIX veka. ubuduće postaje izolovano. pre svega funkcija Zla (up. 43 Setimo se samo jednog primera. Verovatno da je Sotona istovremeno rezultat »cepanja« drevne predstave o Jehovi. Za neke. i pored sveg svog savršenstva i večnog trajanja. Pomenimo samo čuveni primer Samuila: »Duh Jehove se bio povukao iz Samuila i jedan zao duh. kao coincidentia oppositorum u kojoj koegzistiraju sve suprotnosti pa. personifikovano i daje mu se specifična i isključiva funkcija. i Zlo (up. Svi sastavljači tekstova onovremene velike nesreće i nevolje opisuju kao »stvaralačke muke« ili »Mesijanske muke«. sa bogatom bibliografijom. Mesija je uvek smatran ljudskim bićem.ISKUŠENJA JUDAIZMA 215 Međutim. »On je pravedan kralj [ . S druge strane. jer će svi biti posvećeni i njihov kralj biće Mesija« (17: 26 i dalje. § 59). ono je u neku ruku privremeno. Kao kod Isaije i drugih proroka posle izgnanstva. sina Davidova. Kraljevstvo Mesije treba da se ostvari još u sadašnjem eonu.). koji prenose jednu molitvu za brži dolazak Mesije. lik sotone. prema tome. str. . jer Sotona ne koegzistira od samog početka s Bogom i on nije večit. život/smrt. 45 Up. treba voditi računa i o jednoj starijoj tradiciji koja je Jehovu shvatila kao apsolutni totalitet realnog. Ono što se do tada smatralo kao trenutak u univerzalnom procesu (zasnovanom na alternaciji suprotnosti: dan/noć. on je upravo kralj božjeg naroda. § 195). 16:14). itd. 223). koji treba da uništi »nepravedne vladare i očisti Jerusalim od prisustva neznabožaca« (17: 22—24). ] i u njegovoj vladavini neće biti nepravde.

itd. dolaziće mnogo puta i docnije. str. 350 i dalje). jednog sveštenika i jednog kralja. II. izvore koje navodi Moore. Ali uverenje koje su autori Apokalipsa tako revnosno zastupali. II. ] i Posvećenima dati da jedu sa Drveta života« (18 : 9— 12). 7 : 28 i dalje. Do sličnih revalorizacija patnji. II. Ukratko rečeno. 340. 345 i dalje). uništiće posledice greha. 375 i dalje. takođe Moore. pored Henoha. Sve dotle vernici se moraju kajati. nav. § 224). da će on lično otvoriti vrata R a j a [ . Spekulacije u vezi s dolaskom Mesije nastavljene su u rabinskim krugovima u toku prvih vekova posle Hr. gde su navedena različita rabinska mišljenja. La Religion d'Israël. 45 Sanhédrin 99a. (vid. Mowinckel. Judaism. 46 Zavet dvanaest rodozačetnika i Kumranski rukopisi pominju dvojicu Mesija. U njima se neprestano ponavljaju isti motivi: uništenje bezbožnika. Jehovu (Moore. str. t j . 350. Onovremene katastrofe su odgonetane kao podsticajni predznaci. str. 46 Strack i Billerbeck. blaženstvo koje će Bog darovati vernicima. . Zavet Levija jasno kaže da će pod Mesijom sveštenikom »iščeznuti svaki g r e h . Sam Mesija će umreti i sve će se vratiti prvobitnom »miru«. 500. II. ispaštati i pokoravati Zakonu (isto. 375 i dalje. uskrsnuća i večnog blaženstva. 382. delo. II. i to ne samo kod Jevreja i hrišćana. izazvanih istorijskim događajima. 47 Ringgren. str. na Nebu. Judaism. ili pak zajedno sa Elijem.4* Toj mesijanskoj kraljevini je namenjeno da traje 400. Mesija će doći u trenutku koji Bog odabere. kao i u drugim tradicijama. 45 Više tekstova svrstava Mesiju među večna bića. str. pri čemu prvenstvo d a j u svešteničkom Mesiji. Ukratko. 44 Tu ideju će razrađivati rabinske spekulacije. . Za n j o m će uslediti sveopšti sud i uništenje sveta. str. 47 Dodajmo da Isusove propovedi i uspon hrišćanstva u potpunosti odgovaraju duhovnom zametku. Judaisme. 582). »Ali posle sedam dana usnuli eon će se probuditi« (Jezdra IV. bilo je napušteno. .216 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijum. . sve je više rasla uverenost da se sadašnji eon približavao svom kraju. Kommentar zum Neuen Testament aus Talmud und Midrasch. karakterističnom za mesijanske nade i jevrejske duhovne spekulacije ponikle između pobune Makabejaca i razaranja drugog hrama (up. povećanje terora najavljivalo je spas. Mesija je neposredno po svom rođenju sakriven u Raju. str.000 godina. Neki tekstovi dodaju da će se toga dana svi narodi preobratiti i početi da obožavaju jednog jedinog Boga. apokaliptičke vizije su podsticale na snažniji otpor protiv nasilja istorije. da se datum eshatona može izračunati. str. II. Što se više pogoršavao položaj jevrejskog naroda. str. Haosu. drugim rečima doći će do novog Stvaranja. Reakcija jariseja: veličanje Tore U judaizmu. trijumf Jevreja. Charles. Elije i drugih ličnosti koje je Bog uzdigao na Nebo. Moore. ili 1. . up. 204. II. Prema nekim rabinskim izvorima. 371). up.

" Druge primere vid. Kao i Danilo. »Onaj koji otkriva dubine i tajne i koji zna šta je (skriveno) u tami«. samo jednoj ograničenoj grupi posvećenih. 51 : 3). str. Ono što sledi. nav. 14: 1. drugim rečima. . jer se približava drugo Suđenje.«» Tu koncepciju o Mudrosti. a zatim je nestao. Slavni Henoh. str. I. u velikoj meri se oslanja na Hengelove analize. dok su tekstovi. astronomiju i astrolo18 Prema predanju Henoh je bio jedan od Rodozačetniika pre Potopa: on je »išao uz Boga. 630. delo. 61 autori apokalipsa su detaljno razradili. učenje o tajnoj gnosi. U Henohu I ( 1 : 6 ) Čovekov sin je opisan kao uzor posvećenog. U praskozorje sveta Bog je nekim ličnostima. II. 49 Dodajmo da je tema o »skrivenom (spasonosnom) učenju« bila veoma popularna u helenističkoj epohi (§ 209) i da je opravdavala postojanje svih gnostičkih škola (§ 229). 12—36) gde mu Bog dopušta da vidi tablice na kojima je ispisana celokupna istorija od početka do kraja. nav. 48 sada postaje veoma popularan: on je predvideo neminovno suđenje pokolenju pre Potopa i palim anđelima. str. III). legendarni mudrac i prorok prvobitne epohe. otkrio t a j n a saznan j a .ISKUŠENJA JUDAIZMA 217 Nije reč o bekstvu od pritiska istorije. postoji do upainišadsike epohe. sada se sveta nauka ponovo otkriva i to. nazvani »Henohovim predanjem«. jer ga je Bog uzdigao na nebo« (Postanje. »sve tajne mudrosti poteći će iz njegovih usta« (isto. skrivenoj na nebu i nedostupnoj ljudima. Vizije i ekstatička iskustva odigrali su kapitalnu ulogu u apokaliptičnoj literaturi (kao i u drugim domenima helenističkog sveta). Anđeli ga uvode u nebeske misterije i on preduzima ekstatička putovanja na Nebo (gl. čuvenim po svojoj pobožnosti i vizionarskim sposobnostima. kao i uvek. Pored toga. »učitelj svih tajni«. ali je najviše razrađeno u tantričkoj literaturi (up. Vizije i ekstaze potvrđivale su autentičnost istinskog »proroka i mudraca«. Njegove n a j karakteristični je osobine su mudrost i inteligencija. Kao što piše autor Danila (2 : 20—22). 13 : 8. 375 i dalje. kod Mowinckel. one su postepeno bogatile i nauku otkrovenja u celini. 137 nap. delo. Apokaliptička literatura je predstavljala jednu svetu nauku. 83 : 1 i dalje. božanskog porekla i sadržaja. prenošenoj putem inicijacija. »zapečaćena«. Ta poruka je bila ezoterična. pošto se prvobitna epoha približila svome k r a j u (eshaton). ona je potom prenesena nekim izuzetnim bićima. 93 : 1 i dalje). 5« U Indiji. 385 i dalje. 5 :24). nedostupna profanima. Bog je onaj »koji mudrima daje mudrost«. obuhvatali ceo vidljiv i nevidljiv svet: zemaljsku i nebesku geografiju. Knjiga Danila je otkrivala samo opštu istoriju. Ali. 204 i dalje. Hengel. 51 Up. 206 ii dalje. Henoh dolazi do svetlih saznan j a kroz svoje snove i vizije (Henoh /. niti o optimizmu pothranjivanom priviđenjima. Kada on bude došao na presto. t. Sada on objavljuje novo otkrovenje i traži pokajanje.

učitelji mudrosti. izdvojila se od ostalog dela zajednice i odlučila da živi u pustinji monaškim životom (§ 223). str. druga grupa potekla od hasida. u stvari. Hengel. sačinjen od 248 delova i 365 vena. str. odnosno »drugi front« u konfrontaciji s helenizmom. tvorci prvih apokalipsa. str. 251. hasidi. i druge izvore kod Moore. 312. a uz to i sudbinu čoveka u trenutku eshatona. Hasidi. hasidska grupa. Vid. e. 172. I. Istoriju i nebeski svet. oni su raspolagali naukom koja je bila superiornija od grčke. I. 208).218 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA giju. pre svega religijska kreativnost izazvana sinkretizmom. n. Hengel. uzorni model Stvaranja. 54 Tora je uzdignuta na stepen jedne apsolutne i večne realnosti. Eliezer B. Pod vodstvom »Učitelja Pravde«. 34 Hengel. str. intenzivniji razvoj verovanja i ideja koje su Jevreji preuzeli iz orijentalno-helenističke baštine.53 U pitanju je veoma važan duhovni fenomen.). meteorologiju i medicinu. Eshatologija. svet je opstao zahvaljujući tome što je Izrael prihvatio Toru. 52 53 . Čovek. potpunoj i spasonosnoj nauci koja se može steći kroz ekstatičke vizije ili preneti putem inicijacija. apokaliptička osnova ostaje starozavetno shvatanje istorije spasa. 55 Svaka od 248 zapovesti i 365 zabrana koje čine Toru ima kosmičko značenje. saznanja običnom razumu nedostupna. god. njihova nauka je obuhvatala Kosmos. otpočeli su još oštriju raspravu s helenizmom. I. »Nepomirljivi otpor prema Tori« koji su tako revnosno zastupale pristalice Antioha. nego Ben Sira. 266 i dalje. Prema Simonu ben Lakišu (Simon ben Laquisch) (III vek n. a najbliža analogija senobitske organizacije esena jeste zatvorena konventikula grčkog tipa. Vid. 53 U k r a j n j o j liniji bezbožničko nasilje Antioha Epifana i pobedonosna pobuna Makabejaca bili su odlučujući za orijentaciju i buduću strukturu judaizma. Up. prihvatili su i asimilovali ideje izvedene iz više sinkretističkih sistema. da nije bilo tako. Uostalom analogni proces se može otkriti i u drugim verskim strujama. predstavljala je jedinu snagu koja je bila u stanju da ograniči sveprisutnost Tore. Ta koncepcija o jednoj ezoteričnoj. str. Hyrcanus (oko 100. isto. 292 i dalje. Prema »Henohovom predanju« kosmološke misterije su u isti mah i otkrivale i uzdizale Božje delo. ali te ideje su obogatile judaizam i ojačale nadu jevrejskog naroda u jednom izuzetno teškom periodu. Jer. I. uvrstili brojne helenističke ideje u svoje učenje o Zakonu. str. str. Nebo i Zemlja "ne bi postojali.« Tekst naveden prema Hengelu. Pa i pored toga. Juđaisme.) poznat je po tome što je rekao: »Da nije bilo Tore. e. »eseni«. U stvari. I. 240 i dalje. a deliće je i antičko hrišćanstvo. Nijedan drugi tok jevrejske misli nije pozajmio toliko mnogo helenističko-orijentalnih ideja kao apokaliptički. Tora će na kraju zavladati i onovremenom istorijom i kosmičkim ritmovima (isto. Ćak su i fariseji. potvrđena je takođe i u drugim religijskim tradicijama. U stvari. vratio bi se Haosu. Kao što primećuje Hengel (I. potpomognuti »apokaliptičnim revelacijama«. 53 R. 312). podstakao je »oduševljenje za Toru« i konačno doveo do konsolidovanja ontologije Zakona.

Hengel. str. Od vremena Proroka jevrejska religioznost je bila stimulisana sukobom »univerzalističkih« i »partikularističkih« tendencija. ali svest o univerzalnoj misiji nije se mogla nesmetano razvijati ukorak sa snažnim nacionalističkim i narodnim strujama. pri tom. 57 a takvo »usredsređivanje« sputavalo je razvoj jedne religije koja je pretendovala na to da postane univerzalna. koje nije priznavalo nacionalne i istorijske granice. Božje otkrovenje u istorijskom kontekstu. koji je zahtevalo usredsređivanje na Toru. 8 : 4 i dalje). odnosno ograničeno na jevrejski narod. »Cak je i apokaliptička literatura postepeno iščezla i bila zamenjena jevrejskom mistikom« (Hengel. Tora je izvor života. kao izraz slobodnog i spasonosnog otkrovenja Boga. u perspektivi judaizma. Ali. Prema tome. U stvari. veličanje Tore korenito je modifikovalo sudbinu judaizma. već pre svega teologija zasnovana na pojmu »izabranog naroda«. Otuđenje od naroda izjednačavano je sa otpadništvom. da večito ostane na raspolaganju Bogu. i dalje smatralo isključivo namenjenim Izraelcima. reakcija na Antiohovo bezbožništvo dovela je do onoga što se naziva »usredsređivanjem na Toru«. sanktifikovana Božjom voljom. 314. Jehova je izabrao Izrael. up. . 56 Kao apsolutna realnost. da sve do k r a j a istorije očuva svoj identitet netaknutim. a da se. 175). drugim recima. puno je i života« (Pirkê Abbot. Zakon je svakako imao odlučujuću ulogu u odbrani nacionalnog identiteta. 312. odnosno obesvečenjem jedne etničke strukture posvećene samim svojim poreklom. a malo vremena zatim i u nejevrejsku Antiohiju (Delà. zamenila je ontologiju Tore. Kao što piše Hilel (Hillel). 7). I.« 58 Napor. napuštanje univerzalne misije bilo cena koja se morala platiti da bi se očuvala izraelska zajednica.ISKUŠENJA JUDAIZMA 219 i samom svojom strukturom istovremeno je odraz Božanskog delà (Kosmosa) i Njegovog otkrovenja (Zakona). I. U drugoj polovini II veka pre Hrista. 58 Hengel. 56 Dva veka kasnije tantrizam će dati jedan sličan antropo-kosmički sistem i ritual. Izraelci su bili njegov narod. U k r a j n j o j liniji najvažniji je bio istorijski opstanak jevrejskog naroda. Nije posredi bio samo »nacionalizam«. III. i delimično misionarskoj propagandi. To uostalom objašnjava odluku prvobitne hrišćanske crkve. Ali. Alegorično tumačenje nije poništavalo doslovni smisao svetih knjiga i Filon je priihvatalo i zakone i propisane zabrane. Uzrok ove snažne i stvaralačke opozicije bio je pre svega paradoksalni karakter Otkrovenja. blagodareći izuzetnom razvoju dijaspore. da pošlje misionare Samarićanima koje su Izraelci toliko mrzeli (Delà. dakle. judaizam je bio na putu da postane univerzalna religija. 11 : 19 i dalje). 57 Up. t. nadahnute duhom jevrejskih proročanstava. I. Prvi zadatak jevrejskog naroda bio je. III. Čak i u dijaspori primat Tore nije bio osporavan. »Hristologija. Treba međutim dodati da je. »onde gde ima puno Tore. kao i trijumf legalizma takođe su doprineli okončanju eshatoloških nada. oni su bili istorijska realnost. str. proglašeno je univerzalno važećim.

a kasnije ćemo videti da su sličnim procesom nastale i neke tvorevine iranske religioznosti (§ 212). religijski sinkretizam je glavno obeležje helenističkog vremena. Ta prastara i široko rasprostranjena pojava odigrala je važnu ulogu u obrazovanju hititske. ali i kultovi dinastija usmereni su ka analognom cilju. Divinizacija suverena i sinkretistički državni kultovi — npr. 1 Ugledni svetitelji. . lat.XXVI POGLAVLJE SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA: OBEĆANJE SPASA 205. Atene kod Atalida. Ali. Svakako. Njihov kult sadržavao je jednu više ili m a n j e razrađenu inicijaciju (katihizis. koji su došli do saznanja o smrti i vaskrsu. kult vladalaca — da navedemo samo neke primere — takođe ilustruju značaj i snagu sinkretističke misli. I prvobitno hrišćanstvo razvijalo se u sinkretističkoj sredini. Ćudljiva i ne1 Na primer. uzdizanje nekog tradicionalnog boga na stepen zaštitnika dinastije: Apolona kod Seleukida. Istina je da je u doba koje mi razmatramo jedino bog Serapis bio rezultat sklad nog sjedinjavanja dveju božanskih figura. obećanje spasa čini novinu i glavnu karakteristiku helenističkih religija. on se pojavljuje kao neophodan uslov stvaralačkog razvoja bilo koje religije. Moglo bi se reći da obećanja spasa nastoje da odstrane opasni uticaj boginje Tihe (»Sreća«. Serapisa u Egiptu u doba Ptolemeja — imali su isti cilj. obrede. ono po čemu se sinkretizam helenističke i rimske epohe izdvaja od ostalih. grčko-istočnjačke Misterije. U stvari. Daleko od toga da bude neplodan. bliži su čoveku od tradicionalnih bogova. eshatološke i apokaliptične teorije. upućivanje u »tajne«). Religije Misterija Kao što smo već napomenuli (§ 184). posle koje je novi vernik priman u zajednicu. to su njegove široke razmere i iznenađujuća kreativnost. grčke i rimske religije. nada u spasenje razvijala se pod znakom sinkretizma. Videli smo već koliki je značaj imao u judaizmu posle izgnanstva (§ 202). Pripadanje jednoj zajednici nimalo nije sprečavalo uključivanje vernika u druga t a j n a bratstva. budizmu Mahajane i taoizmu. Zevsa kod Lagida. Fortuna). Kao i svi onovremeni duhovni tokovi. Ali. kao i u religiji Izraela. reč je u prvom redu o individualnom spasenju.

5 Up. u stvari. XI. no. Nock. Ova doktrina i astrologija — tehnika koja primenjuje n j e n a načela — razvile su se pod uticajem opservacija Vavilonaca. Conversion.® Za razliku od posvećivanja u Eleusinske misterije. 39 i dalje. 12.. to Proviđenje je stvorilo planete. sve te religije spasenja ponovo su oživljavale izvesne elemente drevnih religija. II. Sa izuzetkom dionisizma. Bel je proglašen Gospodarem sreće. str. već je otkrivao i to da mu sudbinu određuje kretanje zvezda. 16). u helenističkoj epohi. treba reći da je na osnovu vavilonskog astronomskog računanja i buduća istorija sveta bila podeljena na periode blagostanja i kriza kojima vladaju planete. kao i u nekim drugim azijskim zemljama. jer duh (nous) je gospodar sudbine (heimarmene) isto kao i zakona (Corp. Tiha donosi i sreću i nesreću. posvećenja u druge religije spasenja mogla su se ostvariti bilo gde i bilo kada. Međutim. J. U Hvalospevima Iziđe i Ozirisa. 101. iranskog (Mitra). primenjenih na kruženje zvezda. Nock. teorija o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa bila je u Mesopotamiji. nav. 1 . 4 § 202. Život pojedinica. boginja izjavljuje: »Ja sam Sudbinu pobedila i ona me sluša. naročito u vreme Carstva. U misterijama Iziđe boginja uverava posvećenika da mu može produžiti život preko granice koju mu je sudbina predodredila.. njihove strukture Up. A. Herm. Ali. Bergman.« štaviše. 3 Ta pesimistička koncepcija mogla se opovrći jedino uverenjem da su izvesna božanska bića izvan Sudbine. ispoljava se kao ananke (»nužnost«) ili kao heimarmene (»sudbina«) i pokazuje svoju moć naročito u životima najvećih. 340. Radilo se svakako o jednom specifičnom klišeu Zeitgeista helenističke i rimske epohe. pa čak i onda kada su se redovno počeli upražnjavati pre m a n j e od jednog veka. 288—89. 102. Tarn. isto kao i vek gradova i država. sve Misterije su istočnjačkog porekla: frigijskog (Kibela i Atis). 15). Institutiones. koje se moglo obaviti isključivo na ielesterionu i određenog dana (up. Svakako. čovek ne samo da se osećao vezanim za kosmičke ritmove. feničanskog (Adonis). egipatskog (Izida i Oziris). S druge strane. Fortuna rector. Tiha (ili Fortuna) postaje jedan od Izidinih atributa. Gnostici nisu više robovi fatuma (Lactantius. »I Overcome Fate. Up. Hellenistic Civilisation.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 221 predvidljiva. u ovom slučaju. § 97). Ta nova kosmo-istorijska vizija dovela je do stvaranja izvesnih eshatoloških teorija (npr. Met. D. oni su tumačili Sudbinu kao Proviđenje koje vodi računa o moralu. đelo. jevrejska apokalipsa. str. određen je zvezdama. ® Stoici su se trudili da isprave amoralnost astrologije. itd). str. ti istočnjački kultovi gube svoj etnički karakter. kakav je Aleksandar. str.® Sudbina se na k r a j u povezuje s astralnim fatalizmom. da su čak iznad nje. kao što ćemo kasnije videti. Fate Harkens to Me«. već odavno poznata (§ 24). Zlatno doba za vreme Avgusta posle građanskih ratova. Svi ti kultovi posvećivanja upućivali su na drevnu prošlost. Sreća (casus infestus) ne može više biti protiv onih koji služe i slave Iziđu (Apuleius. 9). 4 Brojni misteriozofski i hermetički tekstovi tvrde da za posvećene prestaju da važe sudbinska određenja.

duhovno rađanje. U određenom momentu svog posvećivanja. U isto vreme saopštavali su mu ili objašnjavali njihovu simboliku. 7 A. piše Salustije. 18. koja je n j e m u verovatno već bila poznata. Lucije. De errore profanorum. posvećivanje se obavljalo kao neka vrsta imitatio dei. što je bilo ravno otkrovenju suštinskog smisla božanske drame. tu raspolažemo samo nekim uopštenim i zagonetnim podacima. Posvećenju je prethodio period posta i mučenja posle kojeg je budući vernik izlagan purifikacijama i lus traci jama. Na još neobjašnjen način novi vernik je učestvovao u ritualu liturgijskog scenarija. novi vernik je smatran kao moniturus. navedeno u Naissances Mystiques. .. str. 236. 219. Većina delimičnih podataka kojima raspolažemo odnosi se na simboličnu smrt ili vaskrsenje mista. 8 Vid. ponovo rodi i postade besmrtan. Eine Mithrasliturgie. 52. reč je bila verovatno o nekom ezoteričkom tumačenju koje je u eksplicitnoj formi objašnjavalo i potvrđivalo njihovu spasonosnu vrednost. nove vernike su »hranili mlekom kao da su ponovo rođeni« (De diis et mundo. U Misterijama Kibele. u Eliade. 236. Dieterich. mist je uzimao učešća u ritualnoj gozbi. 8 U Mitrinim misterijama hleb i vino su posvećenom davali snagu i mudrost u ovom životu a slavu i besmrtnost • Firmicus Maternus. str. Sve u svemu. str. Tokom svog posvećivanja u Misterije Iziđe.7 Tokom ceremonije novi vernik je posmatrao ili se služio nekim svetim predmetima. U Misterij ama Mitre i Atisa na žrtvu su prinošeni bikovi i ovnovi i to iznad jame prekrivene rešetkom: krv je kapala na mista koji se nalazio ispod rešetke. A u tekstu. izlaže se »dobrovoljnoj smrti« i »približava carstvu smrti« kako bi nastupio »dan njegovog duhovnog rođenja« (XI. na putu ka smrti. Potom mu je prenošena sveta mitska povest (hieros logos) o poreklu kulta. 24). Poznato je da se posvećenik zaklinjao da će čuvati tajnu o svemu što bude video ili čuo u toku ceremonije. 4). što se tiče tajnih rituala. 21. 43.« ili »Rođen ponovo da bi se njegovim rođenjem obnovilo stvaranje života. 256. vezanog za smrt i vaskrsenje (ili ponovno rađanje) božanstva. Cumont. Religions orientales..6 Toj mističnoj smrti sledilo je novo. Ono što je sačinjavalo suštinu njihovih javnih kultova poznato nam je.«.222 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i soteriologije proklamuju univerzalistički cilj. ali mu se tom prilikom saopštavala nova ezoterična interpretacija. nap. Naissances Mystiques. Druge primere vid. str. junak Apulejevih Metamorfoza. poznatom pod imenom Mitrina liturgija. . str. . odnosno posvećenja u pravom smislu reči. nap. 10. Ova drevna praksa u to doba imala je pre svega eshatološko značenje. među njih bezbroj. ali koji je prožet hermetičkom gnosom. međutim. može se pročitati: »Danas se preko Bebe. U frigijskom ritualu. dokumenta koja navodi F.

ubijenog i vaskrslog. ali to su stvari koje vredi upoznati« (redovi 470—74). On je uspeo da svoju m a j k u dovede do Olimpa i da Arijadnu vrati iz Podzemlja i oženi se njome. Apoteoza. udruženja koja su postojala u Atini već oko ~300. Podsećamo da u Bakanalijama Dionis proklamuje misterioznu strukturu svog kulta i objašnjava neophodnost tajne posvećivanja: »Njihova tajna štiti od mešanja sa onima koji nisu bahanti. str. str. Cumont. delo. čak i u slučaju kada ga prihvata većina naučnika. 10 Up. Kulturgeschichte des Hellenismus. 12 Up. 801. The Mystery Religions and Christianity. ne uspeva da osvetli inicijaciju u pravom smislu reči.11 S.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 223 u drugom. * . 452 i dalje. 106 i dalje. R. demortalizacija (apathanismos) zajedničke su koncepcije svih Misterija. A u helenističko doba figura Arijadne bila je simbol ljudske duše. novi vernik je postajao ravan bogovima. Izuzev nekih orfičkih himni iz poznijeg vremena. godine. spomenici.« — »Kakvu korist od toga imaju oni koji ih slave?« — pitao je Pantej. 320 i dalje. Što se tiče dionizijskih misterija stricto senso. Sve u svemu. str. kotarica) i izbavljenjem Arijadne koje prati hieros gamos. Arheološki nalazi helenističke i rimske epohe su dosta brojni. " F. već smo prikazali jezgro njihovih problema (§ 125). nav. Reitzenstein. a pri tom su brojni spomenici predstavljali njegovo uskrsnuće. Mitologija. str. I. Mistični Dionis U helenističko i rimsko doba najpoznatiji grčki bog bio je Dionis. sve je to u velikoj meri podsećalo na dvojaku prirodu Dionisa. Jeanmaire. tajna posvećenja je bila dobro čuvana. II. Reč je o parareligioznzim bratstvima 1 2 koja nisu imala karakter misterija. ali objašnjenje njihove simbolike. Dionis nije samo oslobađao dušu smrti nego se s n j o m i združivao u mističnim svadbama (Schneider. Angus. Popularnost Dionisa se takođe širila i preko društava Tehnita ili dionizijskih Artista. str. a naročito ukrasa na sarkofazima. prema tome. Carl Schneider. Dionysos. U Delfima je prikazivana njegova grobnica. str. tekstovi koji se odnose na liturgiju gotovo su sasvim nestali. deifikacija. — »Nije ti dopušteno da to saznaš. Eliminisanjem ekstaze (koja se u dionizijskim misterij a m a i dalje zadržala) njegov javni kult je postao »očišćen« i oduhovljen. gonjenog a ipak pobednika. kultna mesta. H. rođenog od Zevsa i jedne smrtnice. 10 206. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. na prvom mestu njegovim detinjstvom (čudesno rođenje. Veliki b r o j skulptura. 9 Blagodareći posvećenju. Up. 29 i dalje. inspirisan je čuvenim događajima iz njegova života. II. 11 Njegova mitologija bila je najbliža životu. Die Hellenistische Mysterienreligionen. te. 802).

u papirusu Goruba. 15 Boyancé. Mac). »Dionysiaca«. s druge strane. 45. Matz. bez sumnje. smeštenom u unutrašnjosti pećine. čegrtaljka. str. ali Boajanse (Boyance) je umesno ukazao na to da su tekstovi. ne samo s dionizijskim. 6. 55. 197. Jedan natpis iz Kume (poč. 35. A tekstovi aludiraju na svete igre i ritualne gozbe ispred dionizijskih pećina. Dionysiake télété. 252. str. Les sarcophages romains à représentation dionysiaque.u Verovatno da je ova često ilustrovana scena imala ritualni značaj. Dionisa-Zagreja. gde su Dionis i tri druge ličnosti označene poimence. Up. si. 13 Moglo se dokazati (suprotno mišljenju nekih naučnika koji su u njima videli samo povoljna mesta za gozbe i profana veselja) da su dionizijske pećine bile obredna mesta. o zatvorenoj. Histoire des croyances et des idées religieuses. Up. 15 Sudeći po spomenicima. hvalisavo prikazivanje falusa izgleda da je činilo deo »tih pomalo zastrašujućih rituala koji su prethodili pristupanju bogu«. Eliade. »Dionysîaka«. str. odnosno ritualnoj inicijacijskoj strukturi dionizijskih tijada. 4 0 5 ^ 0 6 . u vezi sa svim oblicima inicijacija. isto. A kotarica sadrži crepundia ili signa. str. oni preciziraju da se ceremonije održavaju noću. str. si. str. 12. Glavni čin inicijacije bio je ostvarivanje božan" Vid. t j . § 125). jedna kotarica nosi oznaku: Mysteria. U svome eseju o predstavljenim scenama Fridrih Mac (Friedrich Matz). koje su posle ubili i isekli na komade (up. koji pominju liknon. odnosno »mistične igračke« (čigra. sačuvanom u muzeju Ostije (tabla XXV. Boyancé. S tim igračkama su titani uspeli da namame dete. str. str. S druge strane na jednom gipsanom reljefu. takođe R. 16 Boyancé. 16 Boajanse smatra da »ono što je u mistu moglo roditi veru. Les Religions orientales. prikazuju Dionisa kako spava u pećini ili bahantkinju (menadu) kako igra pred velikom maskom boga. Što se tiče rituala posvećenja. . 16. 407 i dalje. zaključuje da se glavni čin posvećenja svodio na odmotavanje falusa. ali je on bio poznat i dvojici posvećenih u Misterije — Plutarhu i Apuleju — kao i orfičkim bratstvima helenističkog Egipta. V veka) dokazuje da su bratstva imala sopstvena groblja na koja nisu primani drugi. str. nap. Cumont. 384 i dalje. kako bi se obezbedila tajnost. 14 F. kadru da mu obezbedi povlašćenu sudbinu na onome svetu. koščice i ogledalo) koje se pominju još u III veku pre Hr. Turcan. 45). nije moglo biti samo viđenje jednog takvog predmeta« (str. koji je bio uvijen u mrežu (liknon). Ovaj mit su nam preneli samo neki hrišćanski pisci. str. up. izražavajući uverenje i nekih drugih naučnika. 108. 2. O crepundia vid. Najstarija ikonografska svedočanstva. sigurnost u božansku podršku. Turcan. Lux perpetua. tu raspolažemo jedino hipotezama.224 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Reč je. osim vernika Bahovih misterija. I. koja vode poreklo iz VI veka. »Du nouveau sur l'initiation dionysiaque«.

ono je anticipiralo obećano blaženstvo posvećenima u Dionisove misterije. Druge scene posvećivanja analizovao je Turcan. 20 " Boyancé. str. 372. trijumvira Antonija i. 18 Pozniji tekstovi. str. Nama je teško da razumemo čega ima svetog u takvom uživanju. Cumont. insistir a j u na ulozi Dionisa kao Vladara novog doba. Symbolisme Funéraire.. sasvim opravdana zapažanja. vezane za trijumf Dionisa. U svakom slučaju mora se prihvatiti da je prikazivanje falusa predstavljalo religiozni obred. prepuštali radosnom pijanstvu. 20 Žanmer (Jeanmaire) (str. . 44. dakle. no ona ne doprinose našem boljem poznavanju rituala posvećenja. O dionizijskom simbolizmu Deteta vid.. str. str. Lux perpétua. 15 . str. Na planu kosmičkog trajanja ovaj koncept se lako može transponovati u obliku kružnog ciklusa takođe kosmičkih razmera« (Jeanmaire.. Trajana. Religions orientales. Les sarcophages. Dovoljno je setiti se sakralnosti pridavane lingamu Šive pa da shvatimo da u kontekstima nekih religija organ oplođavanja jednog boga ne simbolizuje samo njegovu stvaralačku moć već i njegovo prisustvo. str. orph. neki autori smatraju dia se one ne odnose na Misterije i ne prikazuju mit boga a ni etape posvećivanja. u isti mah i boga i smrtnika koji je pobedio smrt. Zevs mu je dao da vlada nad svim bogovima Univerzuma (fr. 394 i dalje. Epifanija božanskog Deteta najavljuje novu mladost Univerzuma. Dionysos.. za razliku od Misterija. Jer. jer je bila reč o organu koji je rodio Dionisa. 19 »Koncept polingeneze i ideja da se novi bog pojavljuje periodično nisu bili samo koncepti na očigledan način usklađeni sa shvatanjem koje je impliciralo smenjivanje epifanija i nestajanja (aphanismoï) boga koji se manifestuje kroz svoje godišnje ili dvogodišnje parusije (trietèrides). 275 i dalje. F. 207). Čuvene freske vile Item ( »Villa dei Misteri«) u Pompejima po svoj prilici takođe se oclnose na dionizijski kult. 17 To su. Hadrijana i Antoniusa. Les sarcophages.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 225 skog prisustva putem muzike i igre. 416) navodi Ptolemeja XI. svakako. nade u periodičnu regeneraciju sveta. međutim. 413—14). kosmičku palingenezu. koje su smatrali božanskim. 402 i dalje. kasnije. str. 203. up. 19 (Dete. odražavajući orfičku eshatologiju. hrišćanstvo ne zna za svetu vrednost seksualnosti. str. tako. »On the Dionysiac Fresco in the Villa dei Misteri«.) Nade. 433 i dalje. 180—181. koje su budile »veru u prisnu vezu. ostvarenu s bogom«. Isto zapažanje moglo bi se primeniti i na ritualne dionizijske gozbe. kada su se posvećeni. 405 i dalje. takođe Turcan. To je ono što objašnjava popularnost naziva Novi Dionis koji se davao nekim ličnostima (ili su ga one samo usvajale) početkom naše ere. Ali. kao simbol ponovnog rađanja i obnavljanja produžava religijski simbolizam falusa. U savremenom zapadnom svetu takav religiozni doživljaj verovatno nije moguć. isti. isti. Zuntz. okićeni cvećem. Mada je bio dete. implicirale su verovanje u neizbežni povratak Zlatnog doba.. 18 Up. G. suprotno mišljenju onih koji smatraju da freske prikazuju epizode posvećivanja.

zatrudni i rodi dete Atisa. Prema jednoj drugoj varijanti iz hermafroditove krvi nikao je badem. gde je verovatno pretrpeo izvesne modifikacije. Pošto je pojela jedan od njegovih plodova. H. Atis i Kibela Kult Kibele i »Misterije« vezane za Atisa još bolje od drugih onovremenih religijskih formi ilustruju strukturalnu raznovrsnost sinkretističkih tvorevina. Ali tokom vremena ovaj prastari kult se uklopio u nove religijske simbole. Prema mitu koji prenosi Pausanija (VII. on jedino dopusti da telo Atisa ostane nepokvarljivo i da mu kao jedini znak života ostane kosa koja raste i pokretan mali prst. 23 Kako Agditis nije ništa drugo do epifanija androgine Velike Majke. predstavljaju poreklo jedne religije spasenja koja će postati veoma rasprostranjena u prvim stolećima hrišćanske ere po ćelom Rimskom carstvu. kralj sebi odseče genitalije. koje ćemo malo dalje pomenuti. 34 i dalje) prepričava u euhemerizovanom obliku. 396 i dalje. ali se Zevs tome usprotivi. str. M Up. Istorija frigijske boginje. Agditis. oplodio je stenu. U Pesinuntu je postojalo t a j n o bratstvo tipa Misterija. kaje se i oplakuje ljubljenog. kao i u Rimu. ozbiljno ugrožene vojnom silom Kartaginjana (§ 168). drugim recima od Velike Majke Kibele. 17 : 10—12). njegovi krvavi rituali postali su sredstva iskupljenja. Uz to Atis i njegov kult takođe vode poreklo od stene. 22 kći reke. Graillot. »Otac bogova«. krv i polni organi. Agditis. Verovatno da je soteriološka uloga kulta bila poznata već od ranije. odbojnost prema krvavim ritualima kastracije i sveštenicima evnusima potiskivala je Atisa u drugi plan. Očajni Agditis pokuša da ga oživi. Crni kamen kojim je Kibela ritualno prikazivana. uđe u svečanu dvoranu. prihvaćene u Rimu ~ 205—204. radi spasa Republike. 46. Sasvim je sigurno da mitsko-ritualni scenario ilustruje »misteriju« vegetacije (up. rođeno je iz stene koju je oplodio Zevs. Le culte de Cybele. 202 i dalje. Ova drevna mitologija i krvavi rituali. koji ga je voleo. svedoči o arhaičnosti njenog kulta: stena je jedan od najstarijih simbola Zemlje-Majke. bila je stara više hiljada godina. Attis. žrtvovani Kibeli. Hepding. osakati sebe pod jednim borom i umre. to je veoma staro predanje pošto ga Herodot (I. Nana. hermafroditsko čudovište. obezbeđuju plodnost Zemlje-Majke. Atis je u isti mah i sin i ljubavnik i žrtva Kibele. U Grčkoj. a Atis pobegne. . isprosi kraljevu kćer i dok je proslavljao svadbu.226 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 207. Prisutne zahvati ludilo. Kada je ovaj odrastao. § 12). 24 Daleko ranije no što je uveden u Rimu. Boginja žali zbog svoje ljubomore. up. 81 Ova epizoda podseća na jedan hurito-hititski mit: Kumarbi.21 Bogovi su odlučili da ga uškope i preobraze u Kibelu. str. 13 Prema drugoj varijanti Atisa je usmrtio divlji vepar. 28 Nana je druga epifanija Majke (dakle Agditisa). rečnog boga Sangarija. kult Atisa i Kibele širio se po Grčkoj.

190 i dalje. marta. bog je spasen. Tek pod Klaudijem i njegovim sledbenicima Atis i obredi vezani za njega dospeli su u prvi plan. Prvog dana (canna intrat. Posle sedam dana. Etat des questions (§ 207). marta sledila je nagla eksplozija radosti. Na dan 24. Drvo je predstavljalo mrtvog boga. Ali za nas je bitna struktura kulta dok je on bio na vrhuncu. a u sredini je bila obešena slika Atisa. J. up. ali njegov opis izgleda da pre odgovara Ozirisu. Les mystères paiens et le mystère chrétien. Treba dodati da se u vreme carstva taurobolium i criobolium mogu obavljati u bilo koje doba. vernik je ostvarivao jedan descensus ad inferos. ostavljeno na obali reke Sangarije. 27. 117—118. 102. bratstvo dendrofora donosilo je iz šume jedan posečen bor (arbor intrat). kada se u j u t r u najavljivalo »vaskrsenje« boga. Hepding. 106. marta. prema legendi. cimbala i talambasa predavali jednoj mahnitoj igri. str. situacija se razvedrava. Posle jednodnevnog »odmora« (requietio). vid. Loisy. pantos (doslovno: »boginjina soba«) bila je pećina ili podzemna odaja u samoj crkvi ili u neposrednoj blizini. silazeći u nju. Attis. Kibela je našla dete. Očajničkom jadikovanju u toku noći od 24. 27 Up. str. 22). »prispeće trske«) bratstvo kanofora donosilo je u hram posečenu trsku. važnost tog događaja nećemo propustiti da pomenemo. Prema jednom drugom tumačenju. marta.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 227 Dugo vremena ovaj bog u Rimu nije imao nikakav javni kult. nav. Iznenada. 15* . šibajući se do krvi i ranjavajući ruke noževima: na vrhuncu ludila novi vernici su odsecali svoje polne udove i prinosili ih kao žrtvu boginji. str. str. Ove žrtve su prinošene i za zdravlje imperatora. potvrđuju da se za njega znalo. 27 25 Podaci koji se odnose na kalendar svetkovina potiču iz poznijeg perioda (III i IV vek posle Hr. 26 To je bio dan »veselja«. Praznici su svetkovani o prolećnoj ravnodnevici 25 od 15. sveštenici (gali) i neofiti su se uz zvuke frula. do 25. up. delo. nav. Vermaseren. Stablo je bilo prekriveno zavojima kao kakva lešina. posvećivanje pojedinaca slavilo se 28. jer je ovaj boginji prikazivao genitalne organe žrtava. do 23. Vermaseren. 28 Više autora uz ovu scenu navodi odlomak hrišćanskog pisca Firmika Materna (IV vek) koji opisuje noćne jadikovke oko jedne božanske statue stavljene na nosila. Cybele and Attis. Međutim. novi vernici su posvećivani krvlju žrtvovanog bika ili ovna (taurobolium i criobolium). dolazi jedan sveštenik koji teši vernike: »Hrabro. Firmik Materno se ne izjašnjava jasno o kom kultu se radi. a i vašim inuikama doći će kraj« (De errore profanorum religionum. Prema nekim piscima. ne treba zaboraviti da između ta dva kulta postoji strukturalna analogija. delo. str. Hilaria. mart je bio dan velike procesije na reku gde je kupana statua Kibele (lavatio). Verovatno je ovo žrtvovanje zamenjivalo samosakaćenje posvećivanog. »dana krvi« (dies sanguinis).). 116. Atisa. M. vernici. up. Priman je u »svadbenu sobu« (pantos cubiculum) ili »pod baldahin« u svojstvu mističnog supruga Kibele baš kao što gal ulazi u svetilište da Majci ponudi na žrtvu ostatke svog sakaćenja. premda brojne statuete od pečene gline iz II veka pre Hr. Hepding.

Helenističke misterije su i pored svoje »produhovljenosti« sačuvale brojne arhajske elemente. one su omogućavale vraćanje nekim arhajskim svetim običajima. 89. delo.. Reč je. 28 Kao što ćemo videti. Up. sastojao se uglavnom u uzdržavanju od hleba 29 jer je bog »klas. nego za prinošenje polnih organa bika ili ovna Majci »pod baldahin«. . Sličnost sa Eleusinskom sintemom je očigledna (up. A što se tiče inicijacija u Eleusinske misterije. korišćene u mnogim misterijama helenističke eDohe. CVII. Za sada je važno da bliže ispitamo značenje njihovih glavnih obreda. nap. i tumačenje Loazija (Loisy). ad Lactam). korišćenog za obrezivanje posvećenih. tetoviranje. 109 i dalje. str. U Atisovim Misterijama. počeće posvećenima da obećavaju »besmrtnost«. zapravo Firmik Materno (Firmicus Maternus) (De errore. str. nav. jedini podatak kojim raspolažemo jeste formula navedena kod Klementa Aleksandrijskog. t j . pio uz zvuke cimbala. nosio sam kernos. s jedne ili druge strane. 4. »gurmansko uzdržavanje«. Helenističke Misterije koriste arhajske rituale — divlju muziku. ili religijske uloge »tajne« (§ 99). a koja je posvećenima služila kao lozinka: »jeo sam uz zvuke talambasa. navedeno prema Loisy. frenetičnu igru. delo. može se reći da obredi inicijacijske strukture ponovo otkrivaju neke arhajske postupke i revalorizuju veliki b r o j zaboravljenih ritualnih objekata. delo. verovatno da i u kultu posvećenja Atisu ovaj vrč od pečene gline nije bio korišćen kao sud za prinošenje žrtve u hrani. Misterije Atisa i Kibele. str. Što se tiče kernosa. V. nav. verovatno je da se ritualni obed uglavnom sastojao od hleba i vina. Prvi M Sledimo tumačenje Hepdinga. Ta formula je svakako u vezi sa inicijacijskim obredima. o jednoj karakteristici religijskih pokreta koji su zahtevali individualnu inicijaciju. udisanje halucinogenog bilja — da bi se privuklo božanstvo. Omofagija.228 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Što se tiče samog posvećivanja u pravom smislu reči. nav. Les mysteres païens. Uopšte uzev. neke zabrane u vezi sa ishranom i samokastraciju gala (sveštenika). 8). pridavanju sakralne vrednosti žitu i hlebu (§ 99). uostalom. bila je kadra da oživi specifični religijski doživljaj primitivnih lovaca (§ 124). u prvom redu. 18) tumači ga kao demonski i kobni ekvivalent hrišćanskog pričešća. takođe Vermaseren. nametnut neofitu. 15). str. § 98): može se objasniti ili kao pozajmica. bar u poznije vreme. " Što nije povlačilo za sobom uzdržavanje od fazana. jedan od glavnih dionizijskih obreda. ili uloge čegrtaljke (bull-roarer) u orfičkoj mitologiji i inicijaciji. požnjeven zelen«. 118. II. Setimo se samo noža načinjenog od kremena. odnosno ostvarila unio mystica. Talambas i cimbalo su omiljeni Kibelini instrumenti. ili kao derivacija jedne opšte formule. kako ga je nazvao sveti Jeronim (Êp. 190 i dalje. post. ušao sam pod baldahin« (Protrept. Pošto su Atisa nazivali »požnjeveni zeieni klas« (Philosophoumena.

Ali se katkad taurobolija ponavljala posle 20 godina. ono ih je oslobađalo svih grehova. identifikovala je Atisa sa samim principima stvaranja i dijalektičkim procesom život—smrt—novo rađanje. ali obred je bio čisto duhovni. uz m a n j e ili više nesvesne porive koji vladaju novim vernikom. Sve u svemu. dobra zapažanja Mišela Meslena (Michel Meslin). 297. up. str. . up. Ali obećanje »uskrsnuća« ili »ponovnog rađanja« bilo je sadržano u mitsko-ritualnom scenariju Hilaria. Drugi stepen posvećenja bogu Mitri nazivan je Nymphus. mist je postajao božja supruga. Meslen. 89. str. i teolozi misterija počeli da ističu ideju o besmrtnosti kao posledicu spasenja koje nudi Atis. Što se tiče samosakaćenja gala i nekih vernika tokom njihovog ekstatičkog transa. Alegorična interpretacija. Prvo značenje inicijacije — mistično sjedinjavanje s bogom — obogaćeno je novim vrednostima.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 229 obed posvećivanja svodio se uglavnom na upoznavanje sa sakralnim vrednostima hleba i vina. što je bilo iskustvo retko dostupno žiteljima gradova. natpis navodi Hepding. i u izvesnom smislu on je predstavljao otkrivanje slobode. Vermaseren. 31 Taurobolio criobolioque in aeternum renatus. str. đelo. naročito poslednji Antonini. Precizirajmo da apsolutno predavanje božanstvu nije impliciralo. Čednost se u toku svetkovine mogla ostvariti simboličnim venčanjem. zatim želju da se putem neobične i spektakularne nemoći uvećaju »svete moći«. Nasuprot tendenciji ka vraćanju prastarim iskustvima. Paradoksalno. 119 i dalje. pokazuje se napor da se božanski par Atis — Kibela »sublimira« i da se njihovi kultovi interpretiraju na nov način. veoma rasprostranjene pred k r a j paganizma. 302—303. sigurno je da su rimski imperatori. fizičke patnje i krvi. 30 Takav jedan doživljaj je teško analizovati. drugim recima. seksualno samosakaćenje. Verovatno da su. nav. str. godine proklamuje da će onaj ko ispuni žrtvovanje bika ili ovna biti »ponovo rođen i to za večnost«. »Réalités psychiques et valeurs religieuses dans les cultes orientaux«. đelo. nav. treba imati u vidu i nostalgiju za ritualnom androginijom. I ovoga p u t a pred nama je jedna pojava. snažno podržavali frigijski kult u nadi da će zaustaviti uspon hrišćanstva. svojstvena onovremenom religijskom sinkretizmu: želja da se istovremeno povrate vrednosti iz najstarije prošlosti i ispolje najnovije duhovne tvorevine. đelo. Loisy. Zanos je oslobađao vernike autoriteta normi i konvencija. 31 Radi se verovatno o hrišćanskom uticaju. kao obavezno. omogućavalo im je potpuno predavanje božanstvu. nav. suočeni sa uspehom hrišćanstva. a možda čak i vernikovu težnju da kroz jednu totalnu imitatio dei oseti kako se našao van svih tradicionalnih struktura. 106. Jedan rimski natpis iz 376. kult Atisa i Kibele je omogućavao da se ponovo otkrije religijsko značenje seksualnosti. str. 30 Vid. Kako god bilo. veoma često korišćena od strane teologa i filozofa iz prvih stoleća hrišćanske ere. Atis je na k r a j u pripojen suncu da bi postao centar solarne teologije.

kao najviše. Misterije » Ali vid. Ptolemej je video kip boga u snu. drugi. Prvi. kao što ćemo kasnije videti. »The 'Misteries' of Osiris in Ancient Egypt«. da bi na k r a j u ta dva velika boga postala istovetna. 243—44. u početku su ih smatrali kao komplementarne. G. str. 136 i dalje. teolozi Novog Carstva razradili su grandioznu religijsku sintezu spojivši Ozirisa i Raa. odnosili na budući život. Herodot je prisustvovao sličnim ceremonijama u Saisu. up. vršene u cilju »spasenja« žive individue. 96—101. str. nap. U Abidosu i drugim mestima ispred hramova. da aretalogije Iziđe ne predstavljaju nešto novo: već da.3S Nema sumnje da su se izvesni ritualni oziriski obredi. Ptolemej Soter donosi odluku da učvrsti svoju vlast uz pomoć jednog božanstva koje će. autor više dela od kojih je jedno Istorija Egipta. Dokazano je. Les religions orientales. Cumont. 51) i Eleusinskim (II. M Istoričar je pokazao istu uzdržanost u vezi sa Samotračkim (II. t r i j u m f u j e nad smrću i biva »oživljen« uz pomoć Iziđe i Horusa. 121—240. 124 i dalje (tekstovi hrama u Abidosu). 34 Ali bilo bi rizično objašnjavati ove tajne obrede kao prave ceremonije posvećenja. preuzimaju formule starih rituala u vezi s kraljevskom ideologijom. str. 171)) misterijama. bio je posvećen u više misterija. >5 Jan Bergman. takođe A. jer je on bio jedini egipatski bog koji. Izida i egipatske Misterije Egipatske misterije se razlikuju od drugih sličnih verskih društava po tome što nam je poznato »kako su nastale«. Kao što smo videli (§ 33). 35 Osim toga. 123). Prema predanju koje prenosi Plutarh (de Iziđe. Uspeh novog kulta bio je obezbeđen blagodareći velikom ugledu koji su uživali Izida i Oziris. prihvatiti i Egipćani i Grci. S druge strane. Ruth Stiehl. što znači »Oziris-Apis«. Tako je on uzdigao Serapisa kao velikog narodnog boga. Godine ~286 (ili ~278) kip je preneo Sinop da bi bio postavljen u h r a m u koji je upravo podignut u Aleksandriji. kao i u vezi s orfizmom (II. dobro je poznavao grčku kulturu. obavljani unutar hramova. naprotiv.32 Što se tiče njegovog kulta. 28). M Vid. Les Mystères païens. Ich bin Isis. na primer. Loisy. Početkom II veka pre Hrista. str. . neke bibliografske indikacije kod F. član slavne porodice Eumolpida iz Eleusine.230 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 208. Ozirisova popularnost nije prestajala da raste. Ptolemej Soter zadužuje dvojicu učenih teologa da ustanove njegovu strukturu: egipatskog sveštenika Manetona i Grka Timoteja. 61). Nagel. izvođeni su obredni scenariji koji su prikazivali razne epizode iz legendi o njemu. Etimologija Serapisa i njegova postojbina još su kontroverzne. teško je poverovati da jedan teolog kao što je Maneton nije uključio u Izidine misterije i starije verske tradicije. on ih je izjednačavao s grčkim Misterijama i to je razlog što se uzdržavao da ih opisuje (II. »The Origin of the Cult of Serapis«. kao i kako su se širile po Aziji i Evropi. ubijen. Njegovo ime obično se izvodi iz Oserapis.

Iste večeri brojni vernici mu uručuju razne darove. egipatski kult u II stoleću prodire u Italiju. da je to moguće. Prema Apuleju. možda te tvoja pobožnost čini radoznalim. svakodnevni kult i tajne rituale koji su činili pravu inicijaciju. pri tome. Misterije Iziđe i Serapisa sadržavale su javne svetkovine. pažljivi čitaoče. Posle tri dana posta. . Navigium ili »Izidin brod«. jer govorim istinu. Za naše razmatranje nije od značaja utvrđivanje hronologije niti pak raznih nepredviđenih okolnosti koje su pratile širenje kulta van granica Egipta. Prva dva sistema ceremonija u glavnim crtama su nam poznata. ostaje nepoznat njegov specifični sadržaj. vraćen sam nazad kroz četiri elementa. a što se tiče inicijacije imamo Apulejevo svedočanstvo iz XI knjige Metamorfoza koje se sasvim opravdano smatra najdragocenijim dokumentom celokupne stare literature o Misterijama. 58 Slične svetkovine vode poreklo od sakralnih predstava prikazivanih u Abidosu. Slušaj. praktikovane u starom Egiptu. »Sigurno ćeš me. iz radoznalosti upitati šta je potom rečeno i učinjeno. Neofit se spušta u Podzemni svet i vraća prolazeći kroz četiri kosmička elementa. 36 Svakodnevne službe vršene su zorom i po podne. stoga te neću dugo držati u neizvesnosti. Reč je očito o doživljaju smrti i uskrsnuća. On postaje toliko popularan da se narod u više navrata ogorčeno suprotstavlja odlukama Senata o rušenju hramova. U ponoć sam video sunce kako blista. Od ranog jutra otvarana su vrata svetilišta i posmatrači su mogli gledati kipove bogova i prisustvovati obredu koji su obavljali sveštenici. § 29). počev od XII dinastije. nanovo sastavljeno i oživljeno. Druga. Šireći se na samom početku po Maloj Aziji i Grčkoj. ] Pa ipak. odvodi u najskrovitiju kapelu svetilišta. saznao bi kada bi to bilo dopušteno saznati [ . kojima je trebalo predstaviti traganje za masakriranim i raskomadanim Ozirisom i Izidine pogrebne obrede (up.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 231 Iziđe su produžavale i neke druge ceremonije. oktobra do 1.. Dve velike narodne svetkovine obnavljale su izvesne epizode mita Ozirisa i Iziđe. Inventio Ozirisa. ali. označavala je početak plovidbe u proleće. Dosegao sam samu smrt. obučenog u lanenu tuniku. a na početku I veka i u Rim. novembra. 23). na dan koji je boginja unapred odredila. Mogao sam da gledam podzemne i nebeske bogove i da im se divim izbliza« (Met. . Zatim mu pred svima preporučuje da se tokom deset dana uzdržava od mesa i vina. sledili su radost i veselje vernika kada im je saopštavano da je telo boga pronađeno. a potom ga sveštenik. Prva. . ali mi veruj. Rekao bih ti. jadikovanja i pantomime. pošto sam stao na Prozerpinin prag. prvosveštenik škropi vodom neofita i saopštava mu »tajno neka uputstva koja nisu stvorena za nedostojni ljudski glas«. XI. Kao i druge Misterije helenističke i imperijalne epohe. dakle. održavala se od 29.

uočenu još u arhajskoj eposi (up. o uzdizanju raznih božanstava na viši nivo. ispred statue Iziđe. uzdizanje Iziđe na stepen univerzalne. Ako smo. a ne samo njen duh posle smrti. posle smrti. Drugi naučnici pominjali su parapsihološka stanja i hipnozu. u starom Egiptu je postojala nada u posthumnu identifikaciju sa Ozirisom. sve što se može utvrditi to je da mist na k r a j u stiče osećaj da se poistovetio sa Ozirisom-Ra i Horusom. »divinizacija« neofita je bila u suštini boginjino delo. U stvari. Velika popularnost egipatskih Misterija u prvim stolećima hrišćanske ere i činjenica da su izvesni ikonografski i mitološki elementi Device Marije pozajmljeni od Iziđe ukazuju na to da je posredi jedno autentično religijsko stvaralaštvo. posle godinu dana. omogućuju nam da shvatimo sinkretističku strukturu novog kulta. Bilo je pokušaja da se u ovoj enigmatičnoj rečenici otkrije aluzija na prolaz neofita kroz razne dvorane. što se tiče inicijacija u pravom smislu reči. sasvim je sigurno da nijedan od posvećenih nije sumnjao u svoj privilegovan status kod bogova. bar delimično. no o tom poslednjem inicijacijskom doživljaju Apulej nam ne saoDŠtava ništa. a ne veštački i zastareli revival. on se penje na podijum u samom središtu hrama glave ovenčane palminom krunom. ukrašene kipovima bogova koji prikazuju Podzemni svet. a verovatno. boginja mu preporučuje još jedno posvećenje. neofit je već tu dole sticao mističnu identifikaciju s bogom. to je po svoj prilici bila ceremonija vezana za Inventio Ozirisa. Egipatski elementi imaju vrlo važnu ulogu: mitsko-ritualni scenario Iziđe i Ozirisa inspirisao je dve javne svetkovine. Jer ujutro. Na isti način kao što je Oziris bio »oživljen« uz pomoć Iziđe. »Tako ukrašen. podaci. postavljen tamo kao kakav kip«. on se pojavljuje pred očima gomile. i potom njegov iznenadni ulazak u jednu jako osvetljenu odaju. međutim. da podražava sunce. obučen u dvanaest ritualnih odora koje simbolišu dvanaest zodijaka. Za heroja Metamorfoza. pojavivši se i po treći put. zatim se približava bogovima. pa čak i jedine boginje. § 33). neofit je bio uvođen u »noćne misterije vrhovnog boga« (XI. Posvećivanje se okončavalo trećeg dana ritualnom gozbom. Bogove misterija treba smatrati novim epifani- . silazak mista u Podzemni svet i njegovo uspin j a n j e kroz kosmičke elemente odaje jednu specifično helenističku koncepciju. Ali posvećivanju u Misterije. posmatra ih i divi im se izbliza. 28). koje pruža Apulej. Najzad. nastavlja tendenciju. Međutim. slika koja bi se mogla odnositi na Ozirisa-Ra dok plove tokom noći Podzemnim svetom. t a j dan je postajao »dan godišnjice njegova ponovna rađanja u okrilju Misterija«. i rituale posvećivanja. opet na zahtev boginje.232 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA on vidi sunce gde svetli u mrkloj noći. i Ozirisa na nivo vrhovnog Boga. Nije nam poznato kakav je bio mistov »ovozemaljski život«. primorani da činimo pretpostavke. S druge strane. drugim recima »divinizovana« je i živa individua. Kao što smo videli (§ 33).

raskomadanim i ponovo oživljenim). znanja " Up. " Osim toga. tj.39 I pored razlika u nameni. u n j o j postepeno preovlađuje gnostički dualizam. " Up. on se naročito razvio u II veku hrišćanske ere. koje su dali teolozi misterija i neoplatonski filozofi. magija. ova literatura se predstavlja kao egipatska. među ovim dvema grupama ipak postoji izvesno jedinstvo. »Sudeći po protagonistima. okultna znanja. Otkrovenje Hermesa Trismegista Pod nazivom hermetizam podrazumeva se sveukupnost verovanja. postoji još jedan latinski prevod. Macrobe.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 233 jama Iziđe i Ozirisa. kakvi su Dionis i Oziris. sadržaju i stilu. Kao što se može pretpostaviti. stapanje Mnoštva u prvobitno Jedinstvo. jedna »Savršena rasprava« (Logos téleios). alhemija) i naučna hermetička literatura koja pre svega podrazumeva sedamnaest rasprava na grčkom. I. zatim pomalo uticaj platonizma. Što se tiče naučnog hermetizma. Izjednačen s Dionisom (takođe ubijenim. e. biće vekovima smatrane za najvernije i najdublje ilustracije egipatskog religijskog duha. čiji je original izgubljen. tekstovi narodnog hermetizma su stariji. a tridesetak izvoda iz približno 500. omiljenog teozofima poznije antike. shvaćenu kao samožrtvovanje božanstva. 38 209. neoorfički i neoolatonski teolozi razvijaće upravo te helenističke interpretacije. za kojim sledi »vaskrsenje«. ideja i praksa. poslednje njihove interpretacije i revalorizacije. a od II veka n. Oziris je savršeno ilustrovao neoorfičku teologiju: kosmogoniju. štaviše. prenesenih u hermetičku literaturu. ova literatura uglavnom odražava judejsko-egipatski sinkretizam (znači i izvesne iranske elemente). 37 Međusobnim poistovećivanjem svih bogova na k r a j u se dolazi do jednog »monoteizma« sinkretističkog tipa. oslanja se na poznavanje Ptolemejskog ili rimskog Egipta. bar u nekim starim tekstovima. Hronološki. 12. neki od njih potiču čak iz III veka pre Hrista. . tom III. poznat pod nazivom Asclepius. Reč je o jednom zborniku tekstova. ono podseća na odnose koji postoje između narodnog (§ 133) i filozofskog taoizma i na kontinuitet između »klasične« i »barokne« joge. A što se tiče Iziđe i Ozirisa. godina sačuvano je u Anthologiumu u Stobima. sastavljenih između III veka pre i III veka posle Isusa Hrista. In Somnium Scipionis. kao rastapanje Jednog u Mnoštvo. Corpus hermeticum. Ta njena pretenzija. nejednake vrednosti. Među njima se razlikuju dve kategorije: spisi koji pripadaju narodnom hermetizmu (astrologija. dekoru i mitovima. Značajno je da takav »monoteistički« univerzalizam posebno uzdiže izrazito patetične bogove.

njene kosmologije i njene osnovne ideje (doktrina o simpatijama i podudarnostima. str.i2 Spisi narodnog hermetizma odigrali su značajnu ulogu u doba imperije. gde Tot Hermes igra izvesnu ulogu. Ona je nadahnjivala i pothranjivala Plinijevu Istoriju prirode i čuveno srednjovekovno delo Fiziolog. na prvom mestu Jean Doresse. Molitva. Agatodemon. Teba. 152). 43. naročito zbog svog »podsticajnog karaktera«: u vreme kada se smatralo da je sve u rukama Sudbine. omogućavalo je božanstvo. pojava prvobitnih nadgrobnih humki u Tebi ili Hermopolisu) 41 indikacije su 0 kojima se mora voditi računa. 449. Asuan. " Grčki original potiče iz III v. pronalazač hijeroglifa i opasan čudotvorac. Međutim. 45 Isto. »L'hermetisme égyptianisant«. a za njim njegov sin Agatodemon i njegov unuk Tat.) ambijent (Memfis. Festugière. nav. str. Važnost ove »popularne« hermetičke književnosti ne bi trebalo potcenjivati. blagodareći kojima je magus sebi prisvajao njihove tajne moći. A. Festugière. I. npr. prvi Hermes. 41 40 . karakteristične za naučnu literaturu.) i izvesni motivi faraonske teologije (na primer. 442. itd. Sve ove ličnosti su navedene u raspravi Kore Kosmou. La Révélation d'Hermes Trismegiste. U jednom od astroloških spisa.234 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čiju vrednost ne treba potcenjivati.. neki put se naiđe na koncepcije. ono što je važno to je kako da se srećno proživi na Zemlji. saznanje. i stoici su identifikovali Hermesa i logos. Za pisce helenističke epohe Tot je bio zaštitnik svih nauka. On je bio stvorio svet pomoću reči. na grčkom. upoznavanje suštine postiže se molitvom i kultom. Hermétisme et mystique paienne. str. ili na nižem nivou. kako ući u tu tajnu ako je kakav bog ne otkrije?« 44 Sledstveno tome.43 nema nikakve aluzije na problem smrti i budućeg života. ovi tekstovi su otkrivali »tajne Prirode« (doktrina analogije. odnosno ovladavanje prirodom. Hermopolis. U Kore Kosmou (14 —18) stvaranje duša je opisano kao kakva alhemijska operacija. Poistovećivanje Tota s Hermesom bilo je poznato već Herodotu (II. 71 i dalje. »Pošto je reč o otkrivanju čitavog spleta simpatija i antipatija koje priroda drži u tajnosti. mita o Tefnut. U stvari. pre Hr. delo. Genealogija je autentično egipatska. 44 Festugière. kojom se završava Asklepije nalazi se. up. živeo »pre potopa«. up. na papirusima se nalaze obnovljene verodostojne helenske verzije nekih mitova. str. Sais. I. Doresse. Trismegist. nauka hermetičkog tipa predstavlja u isti mah i misteriju i inicijatičko prenošenje te misterije. 122 i dalje. 44. magijskom silom. str. došao je iza njega. 42 J. u jednom magijskom receptu. drugi Hermes. Čak se mogao koristiti 1 astralni fatalizam. odnosi »simpatije« između raznih kosmičkih nivoa). Liber Hermetis. 45 U ovom amorfnom corpusu magijskih recepata i rasprava koje razmatraju magiju prirode i okultne nauke. Jedno predanje koje vodi poreklo od prvih Ptolemeja navodi da je Tot.« 40 Ličnosti (Tot. Amon itd. str.

svet je u osnovi rđav. Zbog toga je. Čovek zauzima treće mesto u trijadi. jedini među zemaljskim bićima. čovek u isti mah i smrtan i besmrtan. 48 Da pomenemo. baš kao i božanstvo. »nevidljivi bog« ispoljava se kroz svet (C. godine Buse (Bousset) zapazio da Corpus Hermeticum prikazuje dve nepomirljive religije: jednu optimističku (monističko-panteističkog tipa) i drugu pesimističku koju karakteriše veoma izraženi dualizam. on je nazvan »bog«. H. H. ukras živog besmrtnog Bića« (C. on je »živo smrtno biće. Ašmol (Ashmole). 47 Posmatranjem lepote Kosmosa dospeva se do božanstva. »zaveden ljubavlju«. V. koji u m a n j u j e vrednost sveta i tela. jedini s Prirodom (Physis) i rađa zemaljskog čoveka. Za prvu je Kosmos lep i dobar. Od tada božanski Antropos prestaje da postoji kao posebna ličnost jer svoj život daje čoveku: njegov život se pretvara u dušu čovečju. a naročito po doktrini koju izražavaju.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 235 o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa) imale su puno uspeha počev od ranog srednjeg pa do XVIII veka. 1977). iza Boga i Kosmosa. VIII. on je skriven u misteriji svoga postojanja: Bogu se nikako ne može prići ako se ne beži od sveta. 4 6 Baš kao i kategorije narodnih tekstova. jer je prožet Bogom. Bog. Međutim. str. 1). Njegov zadatak je »da se divi i da obožava nebeske stvari. spisi koji čine naučnu literaturu smatrani su otkrovenjem Hermesa Trismegista. 41 Svet je jedan »živi besmrtnik« (Corpus Hermeticum. one se mogu naći ne samo kod italijanskih platonista i Paracelzusa nego i kod tako različitih naučnika kao što su Džon Di (John Dee). 181 i dalje. androginog Intelekta nus (notis) rađa se u početku jedan Demijurg koji uobličava svet. genezu sveta i patetičnu dramu čoveka prema prvoj raspravi Corpusa. itd. jeste stvoritelj i naziva se »Ocem«. za sada Forgerons et Alchimistes (2. str. jer se Prvi bog drži beskrajno iznad svake materije. čovek je neophodna dopuna Kreacije. zatim Antroposa. § 8). ili »veliki bog«. Hermétisme et mystique païenne. Sve u svemu. ovde dole treba se ponašati kao stranac«. 84 i dalje. 2). a njegova svetlost u nus. Ovaj dualizam. 37. u njemu se treba osećati " Vid. VI. Flad (Fludd) i Njutn. Kako je svet »sveukupnost Zla« (C. 48 Festugière. H. čovečija duša (nus) se ispoljava kroz život i kroz znanje. up. XI. kao primer. koji je u isti mah i Jedno (C. tom III. 2). U pesimističkoj doktrini.) i Sve (XII. up. str. »on nije delo Boga. IV. gde se. II. prerađeno i prošireno izdanje. uz pomoć saznanja. Već je 1914. 4). . Poimandres: iz superiornog. 147 i dalje. Révélation. nebeskog čoveka: ovaj se spušta u niže sfere. I. naprotiv. podvlači istovetnost između onog što je božansko i duhovnog elementa u čoveku. da se brine i da upravlja stvarima zemaljskim« (Asklepije. ni u kom slučaju Prvog boga. Ove rasprave međusobno se razlikuju po književnom rodu. 22). H. čovek može »postati bog«.

Ali. niti bilo kakvih inicijacijskih stupnjeva. bilo bi nesmotreno gnosticizmu u pravom smislu reči pripisati i hermetičke rasprave koje izražavaju dualizam i pesimizam. jedna koja prihvata reč. Hermétisme. niti o bilo čemu što bi podsećalo na svetinje gnostičkih sekti: ni krštenja. Kroll) i Kimonom (Cumont). ima izrazito »gnostičku« strukturu (up. u stvari. P. niti rukopoloženja verskih vođa. spasonosna vrednost prvobitne spoznaje koju. da bi se postiglo »rođenje božanskog« (XIII. značajne naučne rasprave hermetizma navode na zaključak da su ipak postojale zatvorene grupe čiji bi se način posvećivanja mogao porediti sa onim koji je primenjivan kod alhemičara i tantrika. taoizmom i indijskom i kineskom alhemijom. ni hijerarhijske organizacije. zatim. 38. preziranje sveta.236 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »strancem« (XIII. smatrali su hermetizam pravim bratstvom koje. H. Révélation. vedanta). str. povezana sa specifičnom kosmogonijom i soteriologijom. I. ako je hipoteza o tajnom. Sve u Svakoj stvari« (XIII. Krolom (W. I. Ova teologija. Otkrivaju se ipak izvesna specifična religiozna atmosfera i izvesna ritualna ponašanja: učenici se " Festugière.40 Međutim. str. Dodajmo da pridavanje presudnog značaja znanju. poput svih ostalih. ako ne i ranije« . Postoje samo dve klase ljudi. § 229). up. 2). 3). hijerarhijski organizovanom bratstvu neodrživa. a Ćorpus Hermeticum njegovim Svetim rukopisom. koje se putem inicijacije prenosi izvesnom b r o j u učenika. rituale i liturgiju. složivši se sa Buseom. Nema ni sveštenstva. Festižijer (Festugiere) je odbacio ovu pretpostavku. 7). preporođeni čovek stiče božansko telo. sankhja. u hermetičkoj literaturi nema pomena o »bilo kakvim posebnim ceremonijama Hermesovih vernika. 81 i dalje. . 210. podseća na indijsku tradiciju (Upanišade. kao tajnu. A ta razlika među njima postala je beznačajna. prihvatanje dveju nepomirljivih doktrina nikako se ne slaže s pojmom bratstva. otkriva neki Bog ili Natčovečansko biće. ni pričesti. on je »sin Božji. druga koja je odbacuje. lzvesni mitološki i filozofski elementi »gnostičkog« tipa čine Zeitgeist epohe: na primer. R. Međutim. 1). Pre svega. ni ispovedanja. poseduje dogme. Trebalo je ponoviti reči iz Asklepija (§ 25) u vezi sa religio tnentis: Bog »prima čiste duhovne žrtve« (C. jer se u literaturi pominje već od vremena Parmenida. Inicijacijski aspekti hermetizma Naučnici Rajcenštajn (Reitzenstein) i Gefken (Geffcken). isto kao što »besmrtno telo« preporođenog čoveka ukazuje na sličnosti sa hatha-jogom. formiranog od »skupa ljudi koji se dobrovoljno opredeljuju za jedan sistem mišljenja i življenja«.

prenošenih i interpretiranih od strane jednog »učitelja« nekolicini brižljivo pripremljenih učenika (a p o d tim se podrazumevalo. 13). a tome su posebno doprineli Sabinjani iz Harana u Mesopotamiji. u svojstvu metafore. 108. Ne treba izgubiti iz vida da otkrovenje. predstavlja vrhunsku gnosu. kao i alhemija. meditacije i određenih kultnih običaja). dovoljno je da ga ponovo otkrije kakav kompetentni čitalac. koja su oba bila primenjivana u Misterijama: 1)) ispijanja svetog napitka iz kratera i 2) kupanja u cilju očišćenja i posvećivanja. odnosi između učitelja i učenika imaju religiozan karakter. Prenošenje hermetizma predstavlja jedno uzbudljivo poglavlje u istoriji ezoterizma: ono je ostvareno kroz sirijsku i arapsku literaturu. a posebno ezoteričko učenje koje je obezbeđivalo spasenje. hermetizam. Bila je to s jedne strane posledica znatnog uticaja Svetih rukopisa. Festižijer je dokazao da je reč o kombinaciji dva rituala.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 237 okupljaju u jedno svetilište. H. koji su se u islamu održali sve do XI * Kod starih Grka: sud sa dve drške u kome su mešali vino s vodom (prim. »Le Baptême dans le Cratère« (ponovo objavljeno u Hermétisme et mystique paienne. sadržano u velikim raspravama Corpusa Hermeticuma. 50 Može se takođe pretpostaviti da su im bili poznati načini kako se dolazi do ekstaze. up. i u slučaju da sveti tekst bude tokom nekoliko vekova zaboravljen. u ono što autor naziva »Literarna Misterija«. kateheza se završava ceremonijalnom ozbiljnošću. 3. oni poštuju pravilo ćutanja i čuvaju tajnu otkrovenja.). prev. str. Ali takva transpozicija uvek skriva i određenu religijsku vrednost: ona podstiče maštovitost čitaoca i otkriva mu duboki smisao Misterije. pa da njegova poruka postane razumljiva i aktuelna. . kao i gašenja drugih tajnih organizacija. koji se mogao ostvariti putem pažljivog čitanja i razmišljanja o jednom ezoteričnom tekstu. Mit 0 krštenju u krateru* upućuje na srodnost s ritualima Misterija. iščezavanja Misterija. str. 81 Festižijer je sasvim dobro analizovao jedan karakterističan kliše helenističke epohe: transpoziciju jednog rituala kultnih Misterija. a s druge strane. U perspektivi ovog novog modela inicijacije prenošenje ezoteričnih doktrina nije više uključivalo »inicijacijski lanac«. implicira jedino izvestan b r o j tekstova otkrovenja. Moglo bi se reći da smo se sreli s jednim novim modelom prenošenja ezoterične mudrosti. s inicij arijskim ritualima 1 postupnim revelacijama tajne doktrine. 100—112). 50 Prema IV raspravi Corpusa Hermeticuma bog je duhom (noûs) ispunio jedan krater. »pročišćenih« putem askeze. razvio se u doba Imperije a naročito posle trijumfa hrišćanstva. do kojeg je došlo posle V veka. Za razliku od zatvorenih bratstava s hijerarhijskom organizacijom. XIII. već sama činjenica da je shvaćeno i prihvaćeno predstavlja »inicijaciju«. 51 Ovaj tip individualne i čisto duhovne inicijacije. za koje se smatralo da su božanskog porekla. oni koji u njega zarone postaju »savršeni ljudi«. Hermes otkriva svom učeniku Tatu jedan svoj ekstatički doživljaj koji mu omogućuje da svoje »telo učini besmrtnim« i ovaj uspeva da ga oponaša (C.

Ali. Prema Henri ju i Rene Kaanu »krater« je isto što i Gral. odnosno ezoteričke struje koja je pre svega bila delo obrazovanih ljudi. M. papirusi iz Lajdena i Stokholma koji datiraju iz III veka pre Hr. . 123 i dalje. Kahane. 2) filozofsku epohu koja po svoj prilici počinje s Bolos de Mendesom (II vek pre Hr. to ponovno otkrivanje Corpusa Hermeticuma predstavlja. Koji su istorijski uslovi doveli do nastanka alhemije? To. dragim kamenjem i biljkama. 52 Novija istraživanja otkrila su izvesne elemente hermetizma u Parsifalu Volframa fon Ešenbaha (Wolfram von Eschenbach) kao i u više španskih tekstova iz XIII veka. astrologijom. i H. čuvara prastarih tajnih zanata. inteligencije — i s druge strane »narodnih« tradicija. itd..238 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA veka.) i svoj najpotpuniji izraz nalazi u delu Physika kai Mystika. III t. gnosticizmom. neopitagorizmom. 1463. 53 Međutim. najzad. nagla pojava alkemijskih tekstova negde početkom hrišćanske ere mogla bi se objasniti kao rezultat susretanja ezoteričkog toka. Forgerons et Alchimistes (2. izd.. 54 Vid. prava »renesansa« hermetizma u zapadnoj Evropi postala je kada je Marsilio Fičino na zahtev Kozima Medičija.). Ali. bez sumnje. neoorfizmom.). karakteriše sve veće interesovanje za tehnike i znanja u vezi sa supstancama. s latinskog preveo Corpus Hermeticum. Ovu epohu starog veka. malo je verovatno da se alhemija. u stvari. Eliade. koja je nosila naslov »Krater«. Helenistička alhemija Istoričari nauke razlikuju tri epohe u razvoju grčko-egipatske alhemije: 54 1) epohu tehničkih recepata koji se odnose na spravljanje. 211. kao i u Indiji u vezi s tantrizmom i hathajogom. kao samostalna disciplina. Analognu pojavu otkrivamo u vezi s taoizmom i neotaoizmom u Kini. Iako problem istorijskog porekla alhemije aleksandrijske epohe još nije rešen. pripisanoj Demokritu. bojenje i podražavanje zlata (na primer. isti. »istočnjačkim mudrostima otkrovenja«. 1977). " R. str. jednu novu. kao što ćemo videti (up. 3) i. kao što smo imali prilike da vidimo (§ 209). apokrifnoj raspravi. U mediteranskom svetu te »narodne« tradicije podsticale su i održale duhovno ponašanje arhaične strukture sve do helenističke epohe. epohu Zosima (III—IV vek) i njegovih komentatora (IV—VI vek). epohu alkemijske literature u pravom smislu reči. nikada nećemo saznati. rodila iz pokušaja da se dođe 82 Sabinjani su imali kao »proroke« Hermesa i Agatodemona i poznavali su dosta dobro IV raspravu Corpusa Hermeticuma. magije i odgovarajućih tehnika. The Krater and the Grail: Hermetic Sources of the Parzifal. predstavljenog Misterijama. »Hermetism in the Alfonsine Tradition«. smelu i kreativnu interpretaciju hermetizma.

bili usavršili metodu spravljanja zlata. značilo bi zaboraviti da su stari izvanredno poznavali metale i legure. primorani smo da »poreklo« ove discipline sui generis potražimo na drugoj strani. grčki duh u službi nauke pokazuje izuzetan smisao za zapažanje i rasuđivanje. teško je poverovati da je alhemija proizišla iz pokušaja da se potvrdi ova dogma i da se ogledima dokaže jedinstvo materije. takode od istog autora »Origins of Greek Alchemy«. Međutim. . A ono što nas zapanjuje kad čitamo grčke alhemičarske tekstove. u stvari. dakle. . S druge strane. str. nema nikakve aluzije na neko drugo njegovo svojstvo. alhemija nije mogla roditi iz želje da se dođe do veštačkog zlata (jer se za takve pokušaje znalo bar dvanaest vekova ranije) niti pak iz grčke naučne tehnike (upravo smo videli da alhemičare nisu zanimale fizičko-hemijske pojave). osim na to kako deluje na metale. A Survey. 42 i aalje. prilikom zagrevanja tečnosti. 110. odnosno u transmutaciju obavljenu u labo55 F. Ne prolaze dobro duhovna tehnika i soteriologija koje se osnivaju na filozofskoj teoriji. iako se sumpor pominje na stotinu mesta. koja je 2. jer pobožni i mistični ton koji se oseća. 168). nije bila za ondašnju nauku nikakav apsurd. A Survey of Greek Alchemy. odsustvo naučnog duha. ] Alhemičar nikada ne primenjuje naučne postupke.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 239 do veštačkog zlata ili njegove imitacije. Pa ipak. str. Hemičar koji bi ispitivao ova dela došao bi do istog utiska koji bi stekao zidar tražeći praktična uputstva u delu nekog od slobodnih zidara« (Sherwood Taylor. a poznato je da su Mesopotamci još u XIV veku pre n. dovede u vezu s naporima da se proizvede lažno zlato. Nastojanje da se disciplina. osnovni cilj helenističke alhemije. To je u tolikoj suprotnosti sa klasičnim grčkim naučnim duhom da nam ne ostaje drugo do da zaključimo kako alhemičare nisu zanimale druge prirodne pojave. veru u veštačku transmutaciju. bilo bi pogrešno u njima videti samo tragače za zlatom. Kao što kaže Šervud Tejlor (Sherwood Taylor): »Svi oni koji su koristili sumpor nisu mogli da ne primete zanimljive pojave koje nastaju posle njegova topljenja i potom. e. nije u naročitom skladu sa duhom nekoga koji traga za b o g a t s t v o m [ . Međutim. ] U alhemiji se neće naići ni na kakav začetak n a u k e [ . a isto tako i potceniti njihove intelektualne i duhovne sposobnosti. Transmutacija. t j . osim onih koje su služile njihovim ciljevima. Up. . . to je upravo nedostatak interesovanja za fizičko-hemijske pojave.« 55 Tekstovi starih alhemičara pokazuju »da ovi ljudi nisu bili zainteresovani da prave zlato i da. Sherwood Taylor. Daleko pre nego filozofske teorije. Svu svoju metaluršku tehniku helenistički Istok je nasledio od Mesopotamije i Egipta. . jer je jedinstvo materije već duže vremena predstavljalo dogmu grčke filozofije. posebno u njihovim delima iz poznijeg perioda.000 godina zaokupljala zapadni svet. nisu govorili o pravom zlatu. Ako se. str.

U bezbrojnim varijantama četiri (ili pet) faze postupka (nigredo. oderana. odnosno da li Ion ne predstavlja savršeni model vode. raskomadana. Na scenario »patnji«.). a njene »torture«. s kakvim su došle u dodir zanatlije. Taj susret sa simbolizmima. nekad cauda pavonis) održavaju se kroz celu arapsku i zapadnjačku alhemijsku istoriju. smrti i vaskrsu »Duha žita«). rubedo. G. pre svega mučenju. mora da je odigralo presudnu ulogu. livaca i kovača doveo je po svoj prilici do prvih alhemičarskih operacija. da joj je bila odsečena glava i da je bila spaljena na vatri. odgovaraju postupku separatio. Osim toga: na Materiju. nazvane po bojama koje dobijaju sastojci melansis (crna). ksantosis (xanthosis) (žuta) i iosis (crvena). citronitas. »Crna« (nigredo kod srednjovekovnih pisaca) simboliše »smrt«. »Die Visionen des Zosimus«. otkriva mu kako je bila probodena mačem. leükosis (bela). što znači da se preobražavaju. § 15). izazvane vatrom. ta voda je aqua permanens alhemičara.240 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ratoriji. mogla je stvoriti stara koncepcija o Zemlji-Majci. iskustveno otkrivanje žive materije. Transmutacija. U svom Traktatu o veštini (III. »smrti« i »uskrsnuća« nailazi se već u prvim delima grčke alhemičarske literature. »umiru« i »ponovo se rađaju« za jedan drugi svet. 2—3) Zosim govori o viziji koju je doživeo u snu: neka osoba. već da neverovatno podseća i na inicijacijske vizije šamana i uopšte na osnovnu shemu svih arhajskih inicijacija. mada doživljavana u »drugom stanju«. prvom čisto alhemijskom spisu (II vek pre Hr. koja dovodi do »kamena mudrosti«. Ali treba napomenuti: četiri faze opusa spominju se već u Pseudo-Demokritovom delu Physika kai Mystika.56 Zapazićemo da ono što opisuje Zosim ne samo da podseća na komadanje Dionisa i drugih »bogova« Misterija »koji su iskusili smrt« (čije bi stradanje na izvesnom planu bilo homologno nekim momentima ciklusa vegetacije. Iskustva kroz koja prolazi budući šaman u toku inicijacije. dakle. a da je sve to podnela zato »da bi mogla svoje telo da preobrazi u duh«. po imenu Ion. Ukratko. 153 i dalje. nosilji minerala-embriona (up. Probudivši se. Kao što je pokazao Jung. nekad viriditas. 1. Zosim se pita da li se sve to što je video u snu ne odnosi na vodu. U stvari. mitologijama i tehnikama starih rudara. alhemičar tretira Materiju isto onako kako je u Misterijama bilo tretirano božanstvo: mineralne supstance »pate«. str. Jung. . njegovo stradanje. opus magnum. pomenuta koncepcija složenog i dramatičnog života Materije i čini alhemiju originalnom u odnosu na grčku klasičnu nauku. koju treba preobraziti. postiže se provođenjem materije kroz četiri faze. katkad su k r a j n j e " C. U svemu tome. projektuje se mistična drama boga. albedo. smrt i vaskrsenje. Sasvim je moguće pretpostaviti da je doživljaj dramatičnog života Materije omogućilo upoznavanje s grčko-istočnjačkim Misterijama.

mada se ova. I upravo u tome i jeste novina alhemijske perspektive: život Materije nije više. na planu duha. C. svakako su delili i neki alhemičari: ono se inače uklapa u ceo tok eshatološke misli koja je morala dovesti do koncepcije apokatastaze Kosmosa. poistovećenim sa »mučenjem«. Le chamanisme. Za alhemijsko mešanje sumpora i žive gotovo se uvek upotrebljavao termin »venčanje«. rastu. govori o spasenju anima mundi. još uvek nejasno. 416 i dalje. obezbeđuju slobodu. 58 a za alhemičara predstavlja ostvaren j e njegove »inicijacije«. kao što znamo. kao u perspektivi arhajskog čoveka.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 241 surova: on u snu prisustvuje sopstvenom komadanju. simbol besmrtnosti. kovača i šamana. rađanju. Sva ta prastara verovanja usvojili su i obnovili grčko-istočnjački alhemičari. na planu Materije dovode do njene transmutacije. Materija istovremeno preuzima i sudbinu duha. supstanca se preobražava. sagledaćemo kasnije. a samim tim sagledava se i značajna novina koju su alhemičari ostvarili. već dobija i »duhovnu« dimenziju. Alhemijska t r a n s m u t a d ja. ako se veruje da su i stara mediteranska bratstva metalurga. M. »Inicijacijska iskušenja« koja. rudar i metalurg. Ali. Eliade. 1» 57 58 . 59 Up. Ta radikalna revalorizacija prastarog mitsko-ritualnog scenariju (sazrevanje i rašćenje minerala u utrobi Zemlje-Majke već poistovećena s novom zemnom matricom u kojoj minerali dovršavaju svoje dozrevanje. III t. do Kamena mudrosti. Kakve je posledice imao ovaj napor da se Materija »oduhovi« i »preobrazi«. G. Ovo shvatanje. Psychologie und Alchemie. obezglavljivanju i svom umiranju. kovača i šamana vrlo verovatno imala sopstvene misterije. alhemija nije postulirala da je anima mundi zarobljena u Materiji. »smrću« i »vaskrsavanjem« mista. prosvetljenost i besmrtnost. zarobljene u Materiji putem alhemije. U starodrevnim kulturama minerali i metali su smatrani živim bićima: govorilo se o njihovoj bremenitosti. gnostičkog porekla i strukture. označava da je Materija postigla svoje savršenstvo. A zlato je. 59 Vid. poprimivši inicijatičko značenje drame i patnje. pa čak i o njihovom venčanju (up. Jung. bar u najranijem stadijumu svog razvoja. ovog dela. koji zamenjujući Zemlju-Majku ubrzavaju i dovršavaju rašćenje minerala) mogla bi se porediti s »transmutacijom« starih agrarnih kultova u Misterije. dolazi se do toga da se Zosimova vizija može smestiti u duhovni svet tradicionalnih bratstava. Blagodareći alhemijskim operacijama. str. § 15). odnosno stiče transcendentalni način postojanja: ona postaje »zlatna«. označen terminima »hijerofanije«. str 52 i dalje i svuda. to što su na Materiju projektovali inicijacijsku funkciju patnje. 5 7 Ako se ima u vidu univerzalnost ove sheme posvećivanja i s druge strane međusobna povezanost livaca. osećala kao Terra Mater. prema tome. Ali je taj brak istovremeno označavao i mistično jedinstvo između dva kosmološka principa. drugim rečima.

koji je. godine za cara. To je. fenomen koji je karakterističan za helenističku epohu. bio stil čitave epohe: posle bezb r o j konfrontacija i kulturnih razmena. Arsakidi su podsticali helenizaciju (na njihovom novcu su otiskivani likovi grčkih bogova). 1 2) Magi predstavljaju svešteničku kastu koja prinosi 1 Divinizacija živih vladara. ranije već i sam apsorbovao brojne semitske i azijatske elemente. doneli su sobom jednu potpuno novu.XXVII POGLAVLJE NOVE IRANSKE SINTEZE 212. Parćani.) Posle pada ahemenidskog carstva (~330). Novija istraživanja su pokazala da tekstovi koji su nastali kasnije izražavaju verovanja i ideje koji su formulisani ili korišćeni tokom parćanske epohe. A. izvori iz tog vremena nam pokazuju sledeće: 1) Mitru obožavaju po celome Carstvu i t a j bog je posebno povezan s carevima. Danas raspolažemo mnogobrojnim i veoma raznovrsnim dokumentima iz tog perioda: grčkim i latinskim rukopisima. up. novcem. koji su ustanovljeni s dolaskom Arsakida. D. Uglavnom. . s literaturom. versku i kulturnu tradiciju. § 205). poznata su bar tri primera. No. međutim. str. karakterističan za helenističku epohu (up. J. bar do I veka posle Hrista. aleksandrijski helenizam. Verski pravci pod Arsakidima (~ 247—220. Pokazalo se. treba ipak imati na umu da je model koji su pokušavali oponašati. uostalom. njima svojstvenu. ti stepski konjanici. Ali informacije koje nam oni pružaju o iranskim verovanjima i religijskim idejama u priličnoj meri su nepouzdane. proglasivši se ~247. zasnovao novu nacionalnu dinastiju Arsakida. iranska religija je bila uvučena u širok i kompleksan sinkretistički pokret. 225. La religion de l'Iran ancien. postojala je takođe i kod Arsakida. nasleđeni od onih neukrotivih plemena koja su vekovima lutala duž granica imperija. natpisima. iz starih koncepcija nicale su nove religijske forme. spomenicima. Taj proces nije zaustavilo ni ponovno oslobađanje dela Irana koje je ostvario parćanski vođa Arsakes. Vrlo je verovatno da su neki elementi carske ideologije. Istini za volju. da se privlačnosti helenizma nije moglo odoleti i. Duchesne-Guillemin. Versko stvaralaštvo pod Arsakidima se mnogo bolje može razumeti uz pomoć poznijih dokumenata.

Bidez — Cumont. Najzad. planete gube svoju moć i nakon opšteg požara obnavlja se svet. J. koncepcije koje će biti sistematizovane i ponekad uz veliki napor organizovane. nekoliko vekova kasnije. kružila je jedna apokalipsa na grčkom jeziku pod nazivom Histapova proročanstva (Histap je grčki naziv Vištaspe) uperena protiv Rima (kome proriče propast). »The Zoroastrian doctrine of salvation«. 217. G. str. koji vlada u sedmom milenijumu. s tim što svakim milenij umom gospodari jedna planeta. pak. 93 i dalje. dobro poznati niz: 7 planeta. izgleda kao što je pokazao Videngren. S druge strane. pre svega u Bahman Jaštu. ali usklađena sa iranskom eshatološkom literaturom.) koji će biti razrađeni u pahlavijskim apokalipsama sasanidske epohe. opet povezana s mitsko-ritualnim scenarijem razrađenim oko Mitre. nastao u vreme Arsakida. Raznolikost u načinima izražavanja objašnjava se različitošću ciljeva koji se žele ostvariti. pod Sasanidima. Uzaludno bi. str. u obliku u kojem se pojavljuje u gnostičkoj Himni o biseru. verovatno indoiranskog porekla (skraćenje godine. Bog i Duh Zla bore se za prevlast. Les Mages hellénisés.). a to odaje vavilonski uticaj (up. 228 i dalje. I. kao i ideje o apsolutnom dualizmu. Les Mages hellénisés. pre svega krvave žrtve (krave i konje). U prvom veku pre Hrista. izgleda da Zlo pobeđuje. ponekad prastarih koncepcija. Helios). 2 Ipak. str. na primer. 147 i dalje. Mitrine misterije počinju da se šire po mediteranskom svetu (prvi nađeni dokument je iz 67. bez obzira na kontroverze. 218 i dalje. 7 metala. tokom te epohe razvija se takođe i zervanitska teologija. 4) u II i I veku pre Hrista. Ono što je zajedničko za sva ta ostvarenja je činjenica da.NOVE IRANSKE SINTEZE 243 žrtve. 3) kult vatre je veoma popularan. Bog šalje Mitru. opšte uništenje. može se zaključiti da se u to vreme oblikuje ideja o mesiji — Kralju. Histapova proročanstva preuzimaju klasične eshatološke motive. Ali interpretacija ove hronološke sheme je iranska: tokom prvih šest milenijuma. 3 3 J. Les religions de l'Iran. Comont. na k r a j u tog poslednjeg perioda. Strabon je pisao da su Magi slavili kult Anahita. ona ostaju »otvorena«. konačna bitka itd. godine pre Hr.000 godina.). R. iako predstavljaju nastavke starih. str. 16" . Cumont. »La Fin du monde selon les mages occidentaux«. Važno je ne gubiti iz vida suštinski sklad između svih tih religijskih formi. boga sunca (= Apolon. bilo tražiti elemente carske ideologije u svakidašnjim manifestacijama narodne religije ili. no ima pokazatelja da su učestvovali i u kultu Mitre (imali su izvesnu ulogu u njegovim Misterijama). u teološkim spekulacijama. I. Bidez — F. Widengren. velika verska ostvarenja iz parćanske epohe druge su vrste. tako da nastavljaju da se razvijaju u toku sledećih vekova. 3 F. str. Hinnells. Proročanstva osnivaju svoja predskazanja na eshatološkoj hronoiogiji od 7. zatim ideje o tome da »duhovno« stvaranje prethodi fizičkom. da je mit o Spasitelju. a razrađuju se i ideje u vezi s Vremenom i Večnošću. 7 boja itd.

Tu eshatološku nadu na zadivljujući način ilustruje drevni životopis Mitridata Eupatora: jedna kometa najavljuje njegovo rođenje.Prostor'. a to je naziv jedne huritske boginje. ocu Ormuzda i Ahrimana bio poznat još u epohi koja je znatno prethodila prvim pisanim svedočanstvima. ali ona na n j e m u ostavlja samo ožiljak. str. u epohi koja je obuzeta iščekivanjem Spasitelja. 5 Giršman (Girschman) smatra da je Zervana identifikovao na jednoj bronzanoj statui iz Luristana koja prikazuje krilatog i androginog boga kako rađa dva blizanca (koji mu izlaze iz ramena). 6. tri povorke. t a j proces. 7 Eudemov tekst objavio Bidez — Cumont. XXXVII. . Tradicionalna koncepcija božanskog Kralja i kosmokratora. Sve. 47—48. svuda. što doslovno znači »svetac« ili »onaj što hita«. str. Prema zapisu Eudema s Roda (druga polovina IV veka pre Hrista). I. str. inkarniranih u Ormuzdu i Ahrimanu. * Ghirshman. postaće veoma popularne u zapadnom svetu na početku hrišćanske ere. str. Artibus Asiae. pred k r a j ahemenidske epohe. onda je mit o Zervanu. Annual of the American Schools of Oriental Research. . str. Les Mages htllénisês. nav.244 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Te mito-hronologije. razmišljali o pojmu Prostor-Vreme. delo. up. za Mitridata se. čiji su ciljevi eshatološki. obogaćuje se novim soteriološkim značenjima. delo. može se lako razumeti. posrednika između ljudi i bogova. 1936. up. Avestanski naziv za »vreme« je thwđša. smatralo da predstavlja inkarnaciju Mitre. a neki put . 6 Ako je to tumačenje ispravno. prinose mu barsom u znak počasti. XVI. Eshatološka nada se takođe može otkriti i u predanjima u vezi s rođenjem Kralja-Spasitelja. Spajser (Speiser) pokazao da je to ime trebalo da se čita kao Zarva(n). što je jedno i shvatljivo. kao zajedničkom izvoru dva principa. kao uostalom i za mnoge druge kraljeve. nazivali neki put . II. 37 i dalje. tek rođeno dete pogađa munja. »Magi su . str. a Videngren smatra da je u početku 4 Justin. 5 Videngren (Hochgottglaube im alten Iran. 69—70. nap. izjednačenom s Mitrom. 213. 4 Analogni mesijanski scenario prenosi i hrišćanska legenda o Rođenju. Conviv. Widengren. u toku njegovog krunisanja. 146. Sigurno je da je Zervan veoma stari bog. Ali je E.Vreme'. simboli tri čovekova doba. iz njega su rođeni Ormuzd i Ahriman ili Svetlost i Tama«. 2. isti. 7 Ova informacija je vrlo značajna: ona nas uverava da su Iranci. 99. Dobra i Zla. 62 i dalje. Plutarh. Quaest. A. str. . 310) je verovao da je prepoznao njegovo ime na tablicama iz Nucija (XIII—XII vek). vaspitavanje budućeg kralja sastoji se iz dugog niza inicijacijskih iskušenja. 266 i dalje. 2. I. »La légende royale de l'Iran antique«. Zervan i poreklo Zla Problemi koje postavljaju Zervan i zervanizam još su daleko od rešenja. 1958. Duchesne-Guillemin nav.

282). »Vremena odavno nezavisnog«. .000 godina. Zervan je predstavljen kao Vreme bez k r a j a (Videvdat. Iranu i Mesopotamiji bile različite. vremenskog t r a j a n j a dodeljenog svakoj individui ponaosob. drugim recima. Zurvan.000 godina. bio obožavan od Maga. ali su njene formulacije u Indiji. Menok i Khrat ( V I I : 11). str. a potom r a t u j u još 3. str. ali uvek u vezi sa sudbinom i vremenom. Sve to ukazuje na postojanje jedne teorije o izviranju vremenskog t r a j a n j a iz nedara večnosti. 8 Stoga je verovatno da je Zervan prvobitno bio nebeski bog. prema Eudemu. 232 i dalje. 19 : 13 i 16). duše pravednika i bezbožnika stupaju »putem koji je napravio Zervan«. teorija milenijuma doživljava naročiti uspon u Iranu. na k r a j u krajeva. to jest. »Vremena bez kraja« i Zervan darego hvadhata. jasno je podvučena. Plutarh prenosi doktrinu »Zaratustrijskih Maga«: »Oromazdes. 1 : 20. kao i najraznovrsniji antagonizmi. Teorija ciklusa koji t r a j u određeni b r o j milenijuma je prastara. podeljenih u tri jednaka perioda (vladavinu Ormuzda smen j u j e dominacija Ahrimana.). U jednom drugom odeljku. delilac sreće i nesreće i. 89 i dalje. Jedan tekst (Videvdat 19 :29) precizira da. bogatom zervanitskim elementima. Pošto zaratustrizam isključu8 Widengren. Na verovanje da će t r a j a n j e sveta iznositi 9. Zaehner. pre nego što stignu na most Ćinvat (?) (§ 103) »koji je načinio Mazda«. u jednom tekstu (yašt 72 : 10) pravi se razlika između Zervan akarana. koga je rodila tama«.000 godina. 9 U svakom slučaju. što je epitet nebeskog boga koji gospodari sudbinama. teško je odlučiti da li Zaratustrino ćutanje treba objašnjavati polemičkim razlozima ili ono jednostavno ukazuje na skroman značaj. prvobitno u zemlji Međana.000 godina borbe). Zervan se pominje retko. rođen iz najčistije svetlosti« i »Aremanos. U svojoj raspravi I zida i Oziris (46—47). Eshatološka funkcija pojma vreme-sudbina. a i za dobijanje preciznijeg rešenja problema dualizma. »Vreme odavno nezavisno« ističe iz »Vremena bez kraja«. da bi se. ponovo ulilo u njega (Bundahišn. a Zoroastrian Dilemma. a zatim nastupa 3. • Pošto je Zervan. izvorište Vremena. vladaju po 3. U stvari. U pahlavijskim delima. Denkart. nailazi se u jednom poznijem rukopisu. rukopisi zervanista obiluju razmišljanjima o Vremenu i Sudbini: oni su istovremeno korišćeni i za objašnjenje porekla Zla i njegove prevlasti u savremenom svetu. gospodar sudbine. Hochggottglaube.000 godina. struktura Zervana je arhajska: on podseća na neka primitivna božanstva u kojima koegzistiraju kosmički polariteti. posle t r a j a n j a od 12. U novijim tekstovima Aveste (redigovanim verovatno u IV veku pre Hr. prema izvorima iz IV veka pre Hrista. Iako je postala popularna već pred k r a j antičkog perioda i potom su je koristile bezbrojne apokalipse i proročanstva. posebno u sredinama zervanista.NOVE IRANSKE SINTEZE 245 t a j termin označavao nebeski svod. pa možda čak i odsustvo tog boga Vremena i Sudbine iz Prorokove sredine.

str. Ovaj pocepa matericu 12 i iziđe. u vreme kada ništa nije postojalo. pa sve do Sibira. Contre les sectes. mada Ahriman stvara samo zlo. 81—230. delo. nastavlja Eznik. tekst preveo R. a ti si mračan i smrdljiv. no mit o dvojici blizanaca i objašnjenje njihove naizmenične vladavine mnogi izvori iz kasnijeg perioda prikazuju kao specifično zervanističke. 11 I samo što je posumnjao u efikasnost svoje žrtve (»Od kakve koristi mi je žrtva koju prinosim?«). 20). 19 O Plutarhovom tekstu je raspravljao Widengren. da će kraljem načiniti prvorođenog. Zaehner. Zervan mu dade kraljevstvo za prvih 9. glava 8. 54 i dalje). 428. životinje štetočine i tako dalje) predstavlja najvažniji element brojnih popularnih kosmogonijskih mitova i legendi koji su širili od Istočne Evrope. 421 i dalje (up. 63 i dalje 423. str. 11 Eznik. »za izraženu sumnju«. Međutim. Zaehner. 438—39. Vid. »što znači . II. kao i mit o Zervanu. Vidimo da oba boga predstavljaju tvorce. moguće je da se izvori koje koristi Plutarh odnose na zervanističke koncepcije. Ali ga tada Ahriman podseti na zavet koji je dao. I sve što je Ormuzd načinio bilo je dobro i ispravno. C. »celokupno Stvaranje je stvoreno prinošenjem žrtve«. No t a j negativni doprinos kosmogonijskom stvaranju (planine. on zače dva sina: Ormuzda. »za prinetu žrtvu«. nav. ovaj mu odgovori: »Moj sin je mirisan i svetao. Da ne bi pogazio reč. Ezniku de Kolbu. zmije. Izvesno je da su ta koncepcija. tekstove Eznika i Teodora bar Konaija reprodukovane kod Bidez-Cumont. .000 godina. str. koji se nalazi između Ormuzda i Ahrimana (zbog čega je kvalifikovan kao »posrednik«).sudbina' ili . str. Prema jednom jermenskom crkvenom ocu. up. No. Da bi stekao sina.246 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA je ideju o periodu Ahrimanove vladavine. 89—92 i kod Zehnera.« Tada se rodi »svetao i mirisan« Ormuzd i Zervan htede da ga posveti za kralja. neki pozniji autori govore o »majci« ili o Zervanovoj »ženi«. Rel. učio Persijance da ovim bogovima prinose posebne žrtve. Veliki Bundahišn (III. Zervan odluči da prvorođenog učini kraljem. 12 Eznik je dobro razumeo da je Zervan bio hermafrodit. knj. delo. isto. Zervan (Zrwan. Pored toga. nav. indoiranski. str. i Ahrimana. str. delo. II. znači i jednu vrstu htonično infernalne žrtve namenjene »Zlom demonu« — što takođe predstavlja zaratustrijsku koncepciju. jer se takođe mogu naći i u Indiji. Zatim. posle čega će vladati Ormuzd. 244 i dalje. nav. a sve što je napravio Ahriman bilo je zlo i podmuklo«. Kao što je rečeno u značajnoj pahlavijskoj raspravi. 15 Vid. de l'Iran. koji takođe navodi i noviju literaturu. str. Plutarh piše da je Mitra. 10 Plutarh ne pominje Zervana. Ormuzd i Ahriman »otpočeše sa stvaranjem. kada je Zervanu rekao da je on njegov sin. našu studiju »Le Diable et Bon Dieu«. Ormuzd saznade za misao svoga oca i otkri je Ahrimanu. Zurvan.slava'«) je hiljadu godina prinosio žrtvu da bi dobio sina. u De Zalmoxis a Gengis-Khan. njihovu diskusiju. 13 gde god je neprijatelj Boga imao neku ulogu.

Eshatološka funkcija Vremena Koliko je moguće orijentisati se u slojevitim pahlavijskim tekstovima i njihovim prepravkama (koje su obavljene kada je mazdaizam postao zvanična religija Sasanidskog carstva [226— 635]. S. str. ali se i u njemu. Mitološka tema nesrećnih posledica sumnje ima mnogobrojne paralele u mitovima — ima ih skoro svuda po svetu — koji objašnjava poreklo Smrti ili Zla nedostatkom budnosti ili dalekovidosti Tvorca. Zlo stvara. up. »jednu spravu načinjenu od materije koja je svojstvena tami«. Zlo je. Levi. Ahrimanu). I u mnogim drugim arhajskim religijama. ali Zao duh slobodno bira svoj način postojanja (up. Zervanu se uopšte ne prinose žrtve. s njenim kobnim posledicama. mada nevoljno. uvek podrazumeva ili da je Zervan kosmički bog Vremena ili prosto simbol. 14 . nepažljivosti božanskog prinosioca žrtve. Ali u zervanitskom mitu. t a j vrhovni bog se uvek pominje zajedno sa Ormuzdom i Ahrimanom. A Prađapati je Veliki bog koji od sopstvenog tela stvara Univerzum. La doctrine du sacrifice dans les Brâhmanas (1898). Up. on zavisi od svog tvorca. koji se pri tome unapred stara da mu ograniči trajanje. Postojanje Sotone nije ontološki čisto: bez sopstvene volje. Mudri Gospod nije direktno odgovoran za nastanak Zla.NOVE IRANSKE SINTEZE 247 Prađapati prinosi žrtvu 14 dakšayana. kao i u drugim analognim mitovima. Vrhovno biće sadrži u sebi coinciđentia oppositorum. § 103). odnosno personifikacija Vremena. a uz to se takođe pojavljuje i u Godini. 15 Videngren je istakao veze između zcrvanizma i međanskih Maga. prilikom tog čina. na jedan ili drugi način. 320 i dalje. str. predstavlja grešku u ritualu. dakle. štaviše. jer ono objedinjuje celokupnu realnost. vremenskom ciklusu (§ 76). sam Veliki bog. pojavljuje sumnja (»Treba li da prinosim žrtvu? Ne treba li da prinosim žrtvu?«). U stvari. 214. bar u predanju koje prenosi Eznik. Sumnja. de llran. pa čak i posle pobede muslimana) za zervanizam bi se pre moglo reći da predstavlja sinkretističku teologiju koju su razradili međanski Magi. rezultat tehničke omaške. Zervan ne igra nikakvu ulogu u kosmičkom stvaran j u : za njega samog on je deus otiosus jer svojim bliznacima nudi simbole suvereniteta (barsom Ormuzdu i. U svakom slučaju.15 nego nezavisnu religiju. Uočava se razlika između ove i starije koncepcije koju je delio i Zaratustra: Ahura Mazda rađa dva Duha.000 ili 12.000 godina tumači se u vezi sa samom Zervanovom ličnošću. prema pahlavijskoj knjizi Zatspram. 138. Rel. Precizirajmo da učenje o milenijumima. Trajanje istorije sveta od 9.

prevod Videngrena. str. nav. 19 Ali Zervan (= Zaman) je takođe onaj »koji je bio i koji će biti svaka stvar«. nav. Taj ciklus ima svoju ulogu u zervanitskim razmišljanjima.. 57. Widengren. Zaehner. Widengren. zaman i akanarak. 89 i dalje. 318 i dalje. svaki od ta tri vremenska trenutka može se povezati s periodom od 3. delo. onakvom na kakvo se mogu svesti tri etape ljudskog postojanja: mladost. Mflv. delo. 278. Duchesne-Guillemin. zrelost i starost. dclo. E Fragment prve glave Bundahišna. 11 Up. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek no Neprijatelj će jednom u budućnosti prestati da egzistira. " Vid. Ormuzd »jeste. 81 Ako se prihvati da je Zervan u »Vremenu bez kraja«. 17 Nyberg.247 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Prema nekim sirijskim izvorima. str. str. Zervan je prikazan kao bog s četiri lica. delo. a Denkart (M 829. komentare. " Vid. 4. Ta »formula tri vremena« postoji takođe u Upanišadama i kod Homera. Slično je i s ciklusom od 12. bio je i biće« i kaže se da je »vreme Ormuzda«. 18 S druge strane. up. tekstove koje je preveo Cener. nav. str. 186 i dalje. str. str. Homer. up. str. str.«a2 Moguće je slediti polemike između mazdejske ortodoksije čiji se dualizam progresivno učvrstio i zervanitske teologije. 1—5). 30 : 3). 435. 17 Očigledno je da se radi o proživljenom vremenu. nav. 20 Sve u svemu. 439. 185 i dalje. Frašokar i Zarokar. Stoga je razumljivo zašto i za mazdejce Vreme i učenje o milenijumima imaju prvorazredni značaj. str. delo. nav. . delo. Sasvim je prirodno što je u jednom odeljku Denkarta osuđena ideja da su Ormuzd i Ahriman braća. Duchesne-Guillemin. str. 16 Zervana okružuju tri boga. 317 i dalje. 325. a različite kosmološke tetrade služe zato da bi se njima obuhvatilo sve ono što pripada jednom drevnom nebeskom bogu vremena i sudbine. Nyberg. 11 . Ilijada I. frašokara (»koji čini veličanstvenim«) i maršokara (koji čini starim«). Videngrena. str. str. Widengren. u stvari. zaman i Ormuzd. 54. isto.000 godina. up. nav. tako i u zervanitskim kontekstima.000 godina. Tekstove je preveo Zehner. str. delo. 440 i dalje. Up. 70. predstave i vremenski simbolizmi pronalaze se kako u zaratustrijskim. jer se proklamuje: »Vreme je moćnije od dva stvaranja . Zaehner. 97 i dalje. Ta imena se objašnjavaju avestinskim epitetima aršokara (»koji čini muškim«). str. 38 Tekstovi kod Cenera. »bilo. jeste i biće uvek«. 319. u vezi sa egzegezom gatičkog teksta o dva Duha (Yasna. nap. Zurvan. 221 i dalje. njegove hipostaze. 317 i dalje. Na kosmičkom planu. onda izlazi da on prevazilazi Ormuzda i Ahrimana. analogni obrazac se koristi i u pahlavijskim tekstovima. 232 i 283. Zurvan. na primer. Ašokar. koji su. 23 Zbog toga se u ortodoksnim pahlavijskim knjigama problem porekla dva protivnika ne postavlja. »Question de cosmogonie et de cosmologie mazdeermes«. »Questions de cosmogonie«.

5 ) tvrdi da je Svet u početku bio besmrtan. što predstavlja koncepciju koja se dosta često sreće u ¡storiji i koja je zaokupljala i Getea. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek. Drugačije rečeno. Stvaranjem linearnog i ograničenog vremena kao intervala u kojem će se voditi borba protiv Zla. savršeno je. str. Ahrimana. Prema knjizi Datastan i Denik (37 : 3 i dalje). jer će u određenom trenutku prestati da egzistira. menok. kosmičko Vreme nije više cirkularno. Prostor i Vera. ali ono je bilo neophodno da bi se objasnilo Stvaranje. Zaehner. 309—310. dok je Ormuzd neograničen u vremenu. Teachings of the Magi. Na taj način. Vremensko t r a j a n j e je indirektna posledica Ahrimanovog napada. U tome. Bog je u mazdejstvu prvobitno ograničen postojanjem njegove suprotnosti. 25 Takva situacija bi se produžila u večnost da Ahriman nije otpočeo napad. a ograničen u prostoru od strane Ahrimana. Ahriman je ograničen i u prostoru i u vremenu. 54 . Ormuzd je i stvorio Svet da bi pobedio i uništio Zlo. a Denkart (9 : 37. 30. Upotrebljeni izraz. pomaže pobedi Dobra. ograničeno Vreme koje je on stvorio ima značenje svete istorije. nesvesno i nevoljno. ono što je menok. Ormuzd još uvek ima tri imena: Vreme.000 godina. no. Sveznajući Ormuzd predviđa napad i stvara jedno »idealno« ili »spirituelno« delo. već ono takođe omogućuje uništenje Ahrimana. 6) kaže da su 3. Četvorstvo je adaptirano iz zervanizma. 1. Dakle. vreme ne samo da je neophodno za Stvaranje. str. kao i iskorenjivanje Zla. Duchesne-Guillemin. 215. jer istovremeno znači savršen svet i svet u zametku. str. S druge strane. Zbog toga. uostalom.84 U stvari. već i sama kosmogonija pretpostavlja postojanje jedne eshatologije i soteriologije. Ormuzd odgovara na napad stvaranjem Sveta. antropogoniju i predskazanje Zaratustre kao konstitutivne elemente jedne iste svete istorije. 15 Zaehner. Drugim recima. Može se reći da na taj način Zlo. Ormuzd mu je istovremeno dao smisao (eshatologiju) i jednu dramatičnu strukturu (neprekidna borba do konačne pobede). 35). Dva stvaranja: menok i getik Prema prvoj glavi Bundahišna. Teachings of the Magi. koliko je trajalo Stvaranje.NOVE IRANSKE SINTEZE 249 Prema mazdejskoj teologiji. već linearno: ono ima svoj početak i imaće kraj. Bundahišn (I. što mu omogućuje da postane neograničen i u prostoru. Ahriman doprinosi Ormuzdovom savršenstvu. i leži velika originalnost mazdejske misli koja interpretira kosmogoniju. up. dok nije dostignuto stanje meU Bunđahišnu (gl. teško se može prevesti. 1.

1. Ormuzd pita Fravaše (duhovi koji su prvobitno boravili na Nebu) da li prihvataju telesno postojanje na zemlji. str. nav. 44 : 5). 27 Precizirajmo. str. Ahura Mazda tvorac i svetlosti i mraka. piše u jednom tekstu iz IV veka. vid. a posebno time što se nastanjuju u telima ljudi. posebno se naglašava nebeski i duhovni karakter stanja menok. postojanje u svetu platonističkih ideja: stanje menok se može definisati kao način egzistiranja koji je istovremeno produhovljen i konkretan. upropastio. Manijev radikalni dualizam predstavljao je najizrazitiji primer jeresi. »nisam počeo da postojim na svetu zemaljskom (getik). 58 Bundahishn. takođe Mary Boyce. 151. đclo. 264. Najpre sam se pojavio u duhovnom stanju. jer je prema učenju Zaratustre. za rad i. Rezultat toga je »izmešano« stanje (gumecišn) u kojem se celokupno Stvaranje otada nalazi. 336. neosetno«. što je specifična crta Zaratustrine poruke. da nije u pitanju neko apstraktno postojanje. Tokom prvog perioda dolazi do agresije Ahrimana i mraka protiv Ormuzdovog sveta svetlosti. Ahriman i njegove demonske čete kvare materijalni svet prodirući u njega i prljajući ga svojim štetnim delima. »Some notes on Ah roman«. kako bi se borili protiv sila Zla23 i Fravaši pristaju. ostale tekstove koje navodi i komentariše Dišan-Gijmen. Tek ga je Ahrimanov napad kojim je uvedeno Zlo. U kosmičkoj drami i istoriji Sveta razlikuju se četiri etape. str. Korbena (Corbin). Cenerov prevod. Ahriman će biti izbačen sa celog sveta«. str. Zurvan. samo po sebi.®9 U stvari. Ahriman ne odgovara na Ormuzdovo materijalno stvaranje tvorevinom getik negativnog reda: da bi upropašćavao svet. kada za njega više ne bude staništa u telima ljudi. »Došao sam sa sveta nebeskog (menok)«. ipak. »Zato. prevod H. 229 i dalje. U stvari. truVid. glava 1. protekle »bez misli. moje prvobitno stanje nije zemaljsko«. 230. pre Ahrimanove agresije. za materiju. 30 Denkart VI. dovoljno mu je da uđe u njega i u njemu se nastani. dobro i savršeno. A Historv of Zoroastranism. Yasna. bez pokreta. str. 27 Pand Nâmak i Zartusht (= Le Livre de conseils de Zartusht). Očigledna je razlika između ovog učenja i gnostičkog i manihejskog pesimizma. S. strofa 2. Pre transponovanja Stvaranja iz duhovnog (menok) u materijalno (getik) stanje.250 i storija verovanja i religijskih ideja nok. prema nekim tekstovima. prevod u delu. 29 Za mazdejstvo. (Radi se o dualizmu akosmičkog tipa. u k r a j n j o j liniji. materijalno stvaranje (getik) bilo je. Shaked. 30 Ahrimanova agresija opisana je na patetičan način: on čepa k r a j Neba. 26 Međutim. . To je potvrda vezanosti za telesni život. prodire u materijalni svet (getik). stanje koje će nestati tek posle konačnog očišćenja. »Le Temps cyclique dans le mazdeisme«. zagađuje vode. 310—311.

delo. str. 13 Bundahishn. a potom sisaju mleko jedne koze. Ahriman je zarobljenik materijalnog sveta.) Posle toga Ahriman se baca na svetu vatru koju prlja stvarajući dim. u stvari. da ne obožavaju demone i da se uzdržavaju od hrane. a njegova sperma daje korisne životinje. Kada on umre. Prvog čoveka. jedan pas je prvi jeo meso). Zaehner. prema iranskom verovanju. 32 216. Ovo podseća na mit tipa »Hainuvele«. na vrhuncu svoje moći. (Međutim. O ubistvu Bika. str. da bi nikla rabarbara iz koje će se roditi prvi par ljudi. Platon. Mašje i Mašjane ubijaju jedno grlo stoke i peku ga na vatri. Zemlje. Marv Boyce. Od Gajomarta do Saošjanta Gajomart je sin Ormuzda i Spandarmate. 270. Cenerov prevod. Zurvan. Teachings of the Magi. 11 On napada Gajomarta. str. ali isto tako i da čovek ne treba da bude mesožder. up. nav. Tokom pedeset godina. vid. armije kopljanika. 323—24. kao i drugi mitski makrantropi. 33 Posle još trideset dana. zatvorivši se. jer ga je. str. ali podležu Ahrimanovim iskušenjima i uzvikuju da je on t a j koji je načinio Zemlju. on je okruglog oblika i »blista kao sunce« (up. vodu i biljke. Duchesne-Guillemin. Nebo zarobilo na Tvorčevom Delu. Mašje i 51 Iz njegove srži niče hranljivo i lekovito bilje. bogovima. Trideset dana oni žive bez hrane. Ta mitska epizoda se može objasniti dvojako: kao ilustracija 1) greha »laganja« ili 2) greha što su jeli i na taj način ustanovili stanje ljudske uslovljenosti. up. bacajući ga u vazduh. .nove iranske sinteze 251 je bilje i na t a j način izaziva smrt Prabika. (Odmah potom. kao u nekoj klopci. 145. Jedan deo žrtvuju vatri. 352. Symp. to je bila druga laž koja je ojačala demone. 189d i dalje). isti. sada brane »Nebesku tvrđavu«. Gajomart je bio predodređen da posle napada živi još 30 godina. Drugim recima. od njegovog tela nastaju metali. Međutim. ljudi će potpuno napustiti običaj da uzimaju hranu i piće. Zbog te »laži« par je proklet i njihove duše će ostati u paklu sve do Uskrsnuća. sunčeva svetlost prečišćava njegovo seme od kojeg jedna trećina pada na zemlju. Dawn and Twilight of Zoroastrianism. na k r a j u Vremena. a preko njega kalja i sve ljude. 138 i dalje. up. str. ali ptica grabljivica odnosi taj deo. Mašje i Mašjane. § 11. kojeg potom kalja Prostitutka. Ormuzd im naređuje da čine dobra dela. Mašje i Mašjane priznaju Ormuzda za Tvorca. u mnogim drevnim mitovima prvobitni par nema potrebe za hranom. To je moglo značiti da Bog nije prihvatio žrtvu. štaviše. a drugi. I zaista. 32 Ahriman viiše ne -može napasti Nebo jer fravaši. 231. praveći se da im se ne dopada. prvobitni par vodi poreklo od mitskog Pretka (Gayomarta) i Majke Zemlje i njihova prvobitna forma je vegetalna — što predstavlja u svetu dosta rasprostranjenu mitologemu.

I. No. Baš kao što u kasnijim jevrejskim spekulacijama Adam istovremeno raspolaže i kosmološkim atributima i izuzetnim duhovnim vrlinama. 273 i dalje. tekstove koje navodi Mole i njegove komentare. ali je zbog pohote počelo da zaudara. delo. rabarbara. 88 Vid. nav. da m a j k a proždire jednog. Mašje i Mašjane su mogli od njega primiti to otkrovenje. planete i. 35 A pošto je poživeo trideset godina posle Ahrimanovog napada. štaviše. delo. U stvari. samim tim. Tada Ormuzd oduzima deci svaki ukus da bi ih ubuduće njihovi roditelji ostavljali u životu. ravan Žaratustri i Saošjantu. 521. tako je i Gajomartu dat veoma visok položaj. nav. Cenerov prevod. Ahriman nije uspeo da ubije Gajomartovu dušu. XIV. najmoćniji Ormuzdov saveznik. da bi ga dalje preneli na svoje potomke. 19—20. str. str. str. str. dakle. str. čovek je stvoren dobar i imao je besmrtnu dušu i telo. kao što primećuje Cener. drugi prevod kod A. Međutim. 267. Kao i Imir ili Puruša. Teachings. Mazdejska teologija ističe da je Gajomart bio primer i savršenog Čoveka. Međutim. u početku. Smrt je u materijalni svet uveo Ahriman. a otac drugog. 36 U delima poznijih teologa. ni dušu ljudi. Culte. koja rađa prvi par ljudi. str. U stvari. 84 Dënkart. 38 84 Greater Bundahishn. s tim što je njegovo ubijanje drukčije ocenjeno.252 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Mašjane nisu uopšte imali nikakve seksualne želje. »život smrtni«) veoma jasno ukazuje na trud koji su zaratustrijski teolozi uložili da bi tradicionalnu mitologiju interpretirali na svoj način. 34 Zatim su Mašje i Mašjane izrodili druge parove blizanaca. Gajomart predstavlja prvobitnog androginog makrantropa. 485 i dalje. M Vid. baš kao i Gajomart. Gajomart prvi prima revelaciju o Dobroj veri. U mazdejskoj svetoj istoriji. posle eshatološkog Sudnjeg dana. § 14. egzaltacija Gajomartom dovodi do iskupljenja ljudske sudbine. Ali duša je u stanju da deluje samo kroz telo u kojem je nastanjena. on se svrstava pored Zaratustre i Saošjanta. koji postaju praroditelji svih ljudskih rasa. telo je bilo sjajno i mirišljavo. uzimajući da je Ahriman Tvorac. pa. posle greha praotaca. 73. preveo Mole (Molé). Mit o Gajomartu (avestanski gaja maretan. odeljke Denkarta koje je preveo i komentarisao Cener. Ali oni se sparuju i rađaju dva »tako divna« blizanca. Christensen. 87 The Dawn and Twilight of Zoroastrinism. od njegovog semena. jer u materijalnom svetu čovek jedini raspolaže slobodnom voljom. već samo metali — drugim recima. 504. Duša je. duša će ponovo naći jedno veličanstveno uskrslo telo. telo nije načinjeno od mraka (kao što tvrde gnostici). a više greška u prosuđivanju: praoci su se prevarili. .37 za zaratustrizam prvi greh je manje akt neposlušnosti. Le premier homme et le premier roi. već od iste supstance od koje je i duša. telo je instrument ili »odelo« duše. Od njegovog tela ne nastaje ceo Svet. mythe et cosmologie dans l'Iran ancien. za vreme materijalnog Stvaranja (gete). 4. 7 : 1 .

350 i dalje. pre zapadnih »filozofa — hemičara« XVII veka (up. U pitanju je najstrože i najsmelije religijsko vrednovanje Materije za koje se zna. Aždahaka i Fretona. Saošjanta će roditi jedna devica koja će se kupati u jezeru Kasaoja. biti primoran da proždire demone. u stvari. načiniće uskrsle ljude besmrtnim. U stvari. 34 : 23. na čudesan način. Doktrina o uskrsnuću tela uistinu je proglašenje neocenjive vrednosti Kreacije. Piće pripremljeno od njegove masti i njegove srži. 309 i dalje. Dawn and Twilight. str. de l'Iran. delo. str. ljudi će se postepeno odreći mesa. svaki prinosilac žrtve doprinosi »transfiguraciji« sveta. Duchesne-Guillemin. Najpre. materijalna Kreacija — to jest. Ahriman zauvek ostaje nemoćan. Zaratustrino seme. Poslednji će pasti Ahriman i Az. 351.000 godina. 112). Saošjanta. G. Denkart XII. *« Menok i Xrat. Kao što smo videli (§ 104). izmešanih s belim haoma. koliko je prošlo od Gajomartove smrti i nastanka prvog para ljudi do Zaratustrinog dolaska na presto. za mazdaizam.. str.). Zaehner. str. 8:11—15. ostale izvore koje navodi Dišan-Gijemen. Ahrimanovom ubistvu Prabika odgovara eshatološka žrtva bika Hathajosa koju su prineli Saošjant i Ormuzd. Rel. za vreme poslednja tri milenijuma. III t. konačno Obnavljan j e (frašo-kereti) će nastati kao posledica žrtve koju prinosi Saošjant. izgubivši moć nad ljudima. Kao Prvi čovek. Zaehner. materija i život — sama po sebi je dobra i zaslužuje da se očisti i obnovi. Pahlavijske knjige još detaljnije opisuju epizodu tog eshatološkog scenarija. Zbog toga će demon Az (Žudnja). . 39 Prema nekim izvorima. o indoevropskom eshatološkom mitu koji je sačuvan do danas i u brahmanskoj Indiji i kod Germana. 230 i dalje. pod udarcima Ormuzda i Sroza. ponoviće se: pojaviće se zmaj Aždahak i to će usloviti uskrsnuće Fretona koji ga je pobedio in illo tempore. str.) Kao što smo videli (§§ 104. U konačnoj borbi. zahvaljujući svojoj slobodi izbora između Dobra i Zla. najpre će uskrsnuti Gajomart. na jednakim rastojanjima od Gajomarta i budućeg Spasitelja. prema drugim. Tokom 3. (Prema jednom predanju iz IV veka posle Hr. nav. 40 Ogroman požar će topiti metale i s planina 38 Vid. Widengren. mleka i biljne hrane i hraniće se samo vodom. to je upravo ono što se dešava starim ljudima kada im se bliži kraj. talasi tog jezera čuvaju u sebi. 314 i dalje. 192. up. Bundahishn. dela i postupke praotaca. time što u sopstvenoj ličnosti uspostavlja čistotu koja je prethodila »mešavini« (gumecišn) nastaloj zbog Ahrimanovog napada. Reč je. od kojih su najvažnije vladavine Jima. i 351. eshatologija preuzima.nove iranske sinteze 253 Sve u svemu. delo. odvija se niz legendarnih vladavina. on je bačen u procep kroz koji se uvukao u svet i tamo je uništen. Jer. Zaratustra se pojavljuje u središtu istorije. nav. Prema Bundahišnu. up §§ 177. sukobiće se dve vojske i svaki će borac imati tačno određenog protivnika. 13 : § 297. čovek ne samo da sebi obezbeđuje blaženstvo. već je u stan j u da pomaže Ormuzdu koji radi na njegovom spasenju. Bitke koje su vođene u početku. kako bi ih poništila.

Do mitologije i teologije mitraičkih Misterija u stanju smo da dopremo. a njegovi podanici su mu pristupali. 43 Al-Bîrûni.254 istorija verovanja i religijskih ideja će poteći vatrena reka — usijana za grešnike. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. 60. Njegov kult se verovatno razvio u sredini magoi. Les religions de l'Iran. gusari Kilikije »tajno su svetkovali Misterije« Mitre. Dumézil. Nadgrobni spomenik Antioha I iz Komagena (69 — 34. izgleda da kraljevski kult Mitre nije sadržavao nikakav tajni ritual. baš kao i antropomorfni Ulikumi (§ 46). Mitra je postao zaštitnik parćanskih vladara. 42 G. slaveći ga kao novorođenče. kao i na hijerarhiju inicijacijskih stupnjeva. India (prev. Gerševiča (Gershevitch) u delu Mithraic Studies. frigijski Agditis (§ 207) i jedan slavni junak osetske mitologije. 180 i nap. str. nap. pre svega. Mitrine misterije Prema Plutarhu (Pomp. II. predstavi rajskog sveta. u požaru nestaju planine. . 192 i dalje. str. 169. str.) prikazuje boga kako se rukuje s kraljem. Sachau). 44 Na tu iransku temu se ponovo nailazi 41 Svi ostali literarni. Hartman. doline se popunjavaju i otvori koji vode u pakao se začepljuju. Moćni bog bez premca. S druge strane. epigrafski i arheološki izvori o ovom kultu i njegovom prodoru na Zapad. pre Hr.5). 42 To je razlog zbog kojeg je pećina igrala najvažniju ulogu u Mitrinim misterijama. velike ceremonije Mithrakana javno su slavljene. 10. takođe I. 356. od kraja epohe Ahemenida. str. kao dete natprirodnog porekla. (Ravna zemlja odgovara. dopiru samo do prvih vekova hrišćanske ere. pobeđeni od Pompeja i odvedeni u ropstvo. pošto više neće biti izloženi opasnosti da greše. tako i eshatološkog. § 111) u Mitru iz Misterija. ustanovljenoj u Mesopotamiji i Maloj Aziji. str. Légendes sur les Nartes. isti. Međutim. 43 Jermenska predan ja govore o pećini u koju se zatvarao Meher (to jest. zahvaljujući skulpturama. Na kraju. Vid1. kao što je poznato. Posle Obnavljanja. druge primere kod S. Gayômart. Mihr. Vid. 24. uživajući i u telesnim blaženstvima (jer će se porodice ponovo okupiti) i u duhovnim. 2. str. 65. ponovo rođeni Mitra. Jedan od mitova govori o tome kako se Mitra rodio iz stene (de petra natus). a kao mleko za pravedne — tela uskrslih će za tri dana biti očišćena. U stvari. Literarni dokumenti su malobrojni i uglavnom se odnose na obrede. str. Mitra) i iz koje je izlazio jedanput godišnje. oni su proširili taj kult na Zapadu. 6. 217. 44 G. To je prvo mesto na kojem se eksplicitno pominju Mitrine misterije. 85 i dalje. novi kralj je bio reinkarnirani. 41 Nepoznat je proces transformacije iranskog boga kojeg je veličao Mihrjašt (vid. parćanski kralj se povlačio u jednu pećinu. ljudi će živeti večno. str. Widengren. pre nego što bi stupio na presto. prema jednom predanju koje prenosi Al-Biruni. kako prvobitnog. tačnije. god.

Eliade. obučeni kao Mitra. Jedan pozniji tekst (Bundahišn. Pseudo-Dionisije govori o »trostrukom Mitri«. 1—4) saopštava. De Zalmoxis à Gengis-Khan. načiniće ljude besmrtnim. 47 S druge strane. R. . Videngren podseća na jedan kasniji haldejski obred. bar Hinelsa. isti. Osnovna mitološka epizoda sadrži krađu i žrtvovanje bika koje je. a napitak. str. oni predstavljaju dve druge epifanije Mitre kao boga sunca (i zaista. blagotvorne posledice tog ubijanja: iz semena Prabika. sudeći prema nekim izvorima. »Iz tela ubijene životinje nastaće sve trave i lekovito bilje [ . u tom slučaju.). up.nove iranske sinteze 255 u hrišćanskoj legendi o Rođenju u Vitlejemskoj pećini ispunjenoj svetlošću. moglo povezati s tom eshatološkom žrtvom. 4 « F. S morfološkog stanovišta. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. Cumont. koji sadrži žrtvovanje bika u cilju obezbeđivanja kosmičke plodnosti. glava mu je okrenuta na drugu stranu. 37 i dalje. Mitrino žrtvovanje bika izgleda zagonetno. moglo bi se reći da posvećenje u Misterije anticipira konačno Obnavljanje. Hinnels. Epist. a drugom joj zariva nož u slabinu. 7). I. 179 i dalje. isti. u prisustvu Sunca i Meseca. 311 (nap. Cautopates). str. Na kosmičku strukturu žrtve ukazuje 12 zodijačkih znakova ili 7 planeta i simboli vetrova i četiri godišnja doba. str. Saošjant i Ormuzd će žrtvovati vola Hathajosa. na k r a j u Vremena. VI. Kotes i Kotopates (Cautes. Kalu. 132 reference). iako je podređen Mitri. 61 i dalje. svaki sa zapaljenom buktinjom u ruci pažljivo posmatraju šta bog radi. . dok jednom rukom drži životinju za nozdrve. Sol mu naređuje da žrtvuje bika. vinova loza koja daje sveti napitak za Misterije. Mitra bezvoljno obavlja svoju dužnost. brojni iranolozi uočavaju upadljivu sličnost između Mitre i Saošjanta. Méphistophelés et l'Artdrogyne. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. drugim recima. a iz njegove krvi. Pored toga. Kao što smo videli (§ 215). 51 i dalje. ] Iz njegove kičmene moždine nići će žito koje daje hleb.« 46 U zaratustrijskom kontekstu. 45 Sve u svemu. Odnosi između Sola i Mitre nameću problem koji još nije razrešen. 48 U vezi s analognom interpretacijom taurohtonije. E. međutim. nav. 47 G. kao što smo videli (§ 216). 305 i dalje. Dve ličnosti. str. s druge strane. Mitra se u natpisima naziva Sol 45 Up. str. koje je pročistila svetlost meseca. Les Mystères de Mithra (II izd. ubistvo prvobitnog bika je delo Ahrimana. a iz njegovog tela niče bilje. str. 186 i dalje. 48 Ubijanje bika obavlja se u pećini. vid. 113. čudesno rođenje Mitre je predstavljalo integralni deo jednog velikog iransko-sinkretističkog mita o Kosmokrati-Spasitelju. spravljen od njegove masti i srži. str. dakle. . posle H. J. Mithraic Studies. r a đ a j u se životinjske vrste. Up. spasenje mista. Ubijanje bika je prikazano skoro na svakom mitraičkom bareljefu ili slici. Vindišmana (Windischmann) (1859). Vid. delo. Mitra obavio po naređenju Sunca (Sol). M. s jedne strane. Mitrino delo bi se. to »stvaralačko ubistvo« se može lakše objasniti u nekoj religiji zemljoradničkog tipa nego u jednom inicijacijskom kultu.

42. 173. Mitra i Sol potvrđuju svoje prijateljstvo gozbom na kojoj dele meso bika. Menippus. na kojem misti. neofit uvođen u novi život. Dva boga dvore osobe koje nose maske životinja.M Nepoznati su nam detalji obreda posvećivanja u različite inicijacijske stupnjeve. De preascr. ukrašeni maskama koje ukazuju na njihove inicijacijske stupnjeve. supruga (nymphus). 40 (up. 16). Pre posvećivanja. služe starešinu (patera) konventikule. De preascr.256 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja invictus. De abstinentia IV. ta scena je prikazana na više bareljefa. I Mitra se penje na nebo. 51). haeret. Persijanac (Perses). 40) ili je bio izložen čišćenju od grehova pomoću upaljene baklje (Lukijan.51 Poznato je da mu je tom prilikom nuđena kruna. 50 Tertulian. str. Pretpostavlja se da se malo potom Sol uspinje na nebo. Nije poznat specifični inicijatički ispit za stupanj corax. Cumont. Mitra je jedini bog koji ne deli tragičnu sudbinu božanstava Misterija. hrišćanski apologeti aludiraju na »krštenje« kojim je. ad Laetam) i brojni natpisi prenose nam nomenklaturu sedam inicijacijskih stupnjeva: gavran (corax). Sol je prikazan kako kleči pred Mitrom. Textes et Monuments. haeret. De corona. na nekim slikama. ali je mist morao da je odbije. »gavrani« su pomoćnici. postulant se obavezivao zakletvom (sacramentum) da će čuvati tajnu Misterija. str. verovatno. a u nekima se bogovi rukuju. 52 Tertullien. govoreći da je Mitra »njegova jedina kruna. U nekim scenama. 15 (= Textes et Monuments. Kod posvećenja u inicijacijski stupanj leo. simbol »nove svetlosti« koju će mist ubuduće moči da vidi. lav (leo). Gozba se odvija u kosmičkoj pećini. str. 16. abst. prema Porfiriju (De. 107. U svakom slučaju. na ruke Up. i II. II. gde je naveden jedan odlomak iz Porfirija. drugu grupu sačinjavali su posvećenici počev od stupnja leo. 7).« 52 Potom bi mu se na čelo nanosio beleg usijanim gvožđem (Tertulian. 317. IV. (Setimo se da je gavran glasnik koji prenosi Mitri naređenje Sunca da ubije bika. 49 . Mystères paiens et mystère chrétien. sunčev glasnik (heliodromus) i otac (pater). Iz toga se može zaključiti da mitraički scenario inicijacija nije u sebi sadržao iskušenja koja su evocirala smrt i uskrsnuće. str. Prve stupnjeve inicijacija mogla su dostići čak i deca starija od sedam godina. Zajednica mista bila je podeljena na dve grupe: jedni su bili »sluge«. dijadema (aluzija na Veneru) i kandilo. Taj banket predstavlja model ritualnog obeda. Jedan tekst svetog Jeronima (Ep. I. Textes et Monuments figurés.50 Postoji mogućnost da je t a j obred bio namenjen neofitu koji se pripremao za zvanje miles. 50). on trči za Sunčevim kolima. II.) Specifični amblemi za stupanj nymphus bili su plamen (plamen venčanih). vojnik (miles). a drugi »učesnici«. str. 51 Loisy. U svojim polemikama protiv mitraičkih »sakramenata« (koje je inspirisao Satana!). ona su verovatno dobijala određeno versko obrazovanje i učila da pevaju pesme i himne.

bronze. Vrlo je verovatno da je jedna takva lestvica igrala — nama nepoznatu — ritualnu ulogu i pri tome služila kao simbol mitraičke konventikule. med je došao sa Meseca. Svaki od sedam inicijacijskih stupnjeva bio je pod zaštitom jedne planete: corax je bio pod zaštitom Merkura. Jedan od najbolje sačuvanih prizora Kimon opisuje ovako: »Goli mist sedi. dok su drugi rikali kao lavovi. Pretpostavlja se da je. 132—133. Med je. str. str. dakle. gvožđa. obavljajući posvećenje jednog miles u zvanje »oca«. »njen surovi karakter svedoči o njenoj autentičnosti. Perses Meseca. ono što naš autor kaže. II. Bacatti. 17 . Pojedini kandidati su morali. 54 Pseudo-Avgustin. 9 = Textes et Monuments II. Spreda mu se približava sveštenik u istočnjačkoj odori. Scavi di Ostia. goli mist kleči ili čak leži na zemlji. 114. 35 F. si.« 55 Zna se. sadrži jasno ilustrovane astralne veze. str. nymphus Venere. 15 (= Textes et Monuments.nove iranske sinteze 257 kandidata sipali su med. dok je trebalo samo da se pretvara da ga je ubio. delo. povezanih očiju. verovatno predstavljaju neke od tih inicijacijskih proba. heliodromus Sunca i Pater Saturna. kandidate vezanih očiju okružavala je frenetična gomila ljudi od kojih su jedni oponašali graktanje gavranova i lepršanje krila. Prema iranskom predanju. 57 Ferrua. str. II: I Mitrei (Rim. 142. nav. et novi Test. Cumont. pružajući prema mistu mač. Origen (Contra Celsum VI. Neki autori sumnjaju u autentičnost te informacije. 53 Prema jednom hrišćanskom autoru iz IV veka. G. legure. miles Marsa. 1954). 135.57 S druge strane. II. str. kao i onaj u Ostiji. 51—53. ruku verovatno vezanih na leđima. 40). srebra i zlata) i povezanih s raznim božanstvima (olovo s Hronosom. Les religions orientales. 183). navodi na pomisao da smisao simbolizma tog obreda on ili nije znao ili se nije potrudio da ga ponovi« {nav. s visokom frigijskom kapom na glavi. kalaja. delo. 72 i dalje. Potom bi došao neko. Quaest. De antro nymph. 53 Porphyre. str. 8). itd. ruku vezanih kokošijim crevima. Cumont. 56 Cumont. str. U drugim scenama. 22) govori o jednoj lestvici od sedam stepenika načinjenih od različitih metala (olova. Il mitreo sotto la chiesa di Santa Prisca. Mithras. a potom su medom premazivali i jezik. Up. da je mist morao da učestvuje u jednom simuliranom ubistvu i da mu je potom pokazivan mač premazan krvlju žrtve. Na jezik navorođenčadi stavljan je med. Istoričar Lamprid piše da je imperator Komod ukaljao Mitrine misterije pravim ubistvom (Commodus. Les Mystères de Mithra. bio hrana blaženih i novorođenih. 12 (= Textes et Monuments. 320). kao što kaže Loazi. vet. da preskaču preko jame napunjene vodom. Komod ubio kandidata. mačem presecao creva i proglašavao sebe oslobodiocem. I. 21). 54 Prizori posvećivanja na slikama u mithreumu u Kapui. 108 i dalje. Mithreum u Santa Priski. kao da hoće da ga gurne napred. ali. leo Jupitera. Druge crteže iz mithreuma u Kapui reprodukovao je Vermaseren.). str. S leđa mu prilazi mistagog. bakrorez XIII. takođe. 56 Vrlo je verovatno da su neki inicijacijski obredi obuhvatali i borbu kandidata sa nekim strašilom. kalaj s Afroditom.

i .58 Mitraizam je bio tajni kult skoro isključivo rezervisan za vojsku. treba imati na umu da je jedna konventikula primala najviše 100 članova. U njegovom panteonu. Panonija i Germanija. a obične ljude je impresionirala svojom disciplinom. regrutovane su iz italskih naroda ili. str. Bila je to prava religija za vojnike. nego na one iz egipatskih ili frigijskih Misterija. začelo je bio iznenađen njihovom rasprostranjenošću po svim provincijama Rimske imperije. I zaista. uspeh mitraizma je bio neobičan: zahvatio je oblasti od Ekosa u Mesopotamiji. Renan je verovatno bio opčinjen uticajem i popularnošću Mitrinih misterija u III i IV veku. pa sve do centralne Evrope i Balkana. »Da je hrišćanstvo bilo zaustavljeno. (Izgleda da kult nije bio prodro u Grčku i Malu Aziju.258 i storija verovanja i religijskih ideja 218. str. I što se tiče širenja kulta. svet bi bio mitraizovan« (Mare Aurele. sirijsko. Za razliku od drugih istočnjačkih religija spasenja kojima je rukovodilo strano sveštenstvo (egipatsko. Mitrine misterije su asimilovale i integrisale duhovne tokove specifične za epohu Imperije: astrologiju. u kojoj je učešće žena u kultovima spasenja dostiglo do tada neviđeni stupanj. koji nije primao žene. vrlinama koje su podsećale na staru rimsku tradiciju. mitraizam se razlikovao od ostalih misterija i po tome što u sebe nije uključivao orgastičke i čudovišne rituale. gde je u jednom trenutku postojalo stotinak svetilišta. pak. patres. 579). starešine Misterija. ta nova vera u Misterije izazivala je divljenje svojom snagom i originalnošću. kao i solarnu religiju (koju su filozofi interpretirali kao solarni monoteizam). Uz to. Uprkos iranskom nasleđu. Severne Afrike i Španije. Najveći broj svetilišta otkriven je u starim rimskim provincijama kao što su Dalcija.000. Prema tome. »The Mithraic Mysteries«.) Međutim. njegovo širenje je pratilo kretanja legija. kao što smo rekli.« Kada se raspravlja o Mitrinim misterijama. 58 Up. Mitra je bio jedini bog Misterija koji nije spoznao smrt. umerenošću i moralnošću njenih privrženika. Ono malo što se zna o obredima posvećenja više podseća na inicijacije indoevropskih »udruženja ljudi« (§ 175). 453. iz naroda rimskih provincija. broj vernika nije mogao biti veći od 10. . A mitraizam. Widengren. izgleda da je nemoguće ne navesti onu slavnu rečenicu Ernesta Renana: »Da je širenje hrišćanstva zaustavila neka smrtonosna bolest.. U epohi. jedini među tajnim kultovima. liturgijski jezik je bio latinski. Tajni kult Mitre uspeo je da ujedini iransko nasleđe i grčko-rimski sinkretizam. jedna takva zabrana ne samo da je otežavala već je činila i neverovatnim preobraćenje sveta u mitraizam. najvažniji bogovi klasičnog sveta stajali su rame uz rame sa Zervanom i drugim istočnjačkim božanstvima. eshatološke spekulacije. feničansko). čak i u Rimu. Jer. Pored toga.

Tertulijan (De praescr. Kult je ponovo zadobio ugled tokom veoma kratke vladavine Julijana. str. 343 i dalje. 60 Up.. nastupa period tolerancije. prestao je da postoji kao istorijska realnost. 363. uspeh manihejstva potresa sve slojeve Crkve i uticaj manihejskog dualizma produžava 58 Up. za hrišćanske teologe posle II i III veka sličnost sa mitraizmom je postala još nezgodnija. 40) je govorio o »žrtvovanju hleba«. Teško je utvrditi da li su te svetkovine za posvećene predstavljale sakramentalni obed ili su više ličile na druge obredne gozbe. nanošenje belega na čelo usijanim gvožđem podsećalo ih je na signatio. počev od II veka. Justin (Apol. predstavljao je podsećanje na gozbu Mitre i Sola posle žrtvovanja bika. 60 Mnogi imperatori su podržavali mitraizam. ukida zvaničnu podršku mitraizmu. Međutim. pre svega iz političkih razloga. zabranjen i proganjan. zapečatila sudbinu mitraizma. kao i teološko tumačenje mitsko-ritualnog scenarija. godine. jer se njima sledio božanski uzor. Kao sve religije spasenja i ezoterične konventikule.nove iranske sinteze 259 Pa ipak. važni su bili lični doživljaj. I sama činjenica da su ih apologeti toliko napadali kao dijabolično oponašanje euharistije. Međutim. 312. Na kraju krajeva. jer su u Misterijama videli dijabolično oponašanje euharistije. Posle njegove smrti. 382. t a j imperator-filozof se deklarisao kao mitrik. »Christianity and the Mystery Cults«. P. ili 308. Počev od III veka. u svet koji je upravo prelazio u hrišćanstvo. »The Mithraic cult meal in its Greek and Roman environment«. str. uostalom. nastavile su da prodiru druge tvorevine iranskog religijskog duha. 307. godine. ritualni obed posvećenih. koje su im se činile vrednim i čiji su uspeh uočili (već smo naveli slučaj frigijskih Misterija. Što se tiče inicijacijskog krštenja. 17" . godine. ali Gracijanov edikt. Hinnels. obred kojim se okončavala svetinja krštenja. tajni kult Mitre. Međutim. pobeda Konstantina kod mosta Milvija je. 20. i gozbama drugih kultova Misterija) ne može se odricati njihov verski značaj. njega su praktikovali i drugi kultovi. § 207). štaviše. Po svoj prilici se teolozi raznih sinkretističkih religija spasenja nisu ustručavali da pozajm l j u j u određene ideje i formule. posvetili oltar. godine. 59 U svakom slučaju.. John R. decembra) a pri tome su im i verovanja o k r a j u Sveta. 66) je optuživao »zle demone« da propisuju sakramentalno korišćenje hleba i vode. strašnom sudu i uskrsnuću tela bila slična. dosta uobičajene u doba Carstva. ukazuje na njihov sveti karakter. Mitri. Ali ta verovanja i ti mitsko-ritualni scenariji pripadali su Zeitgeistu helenističke i rimske epohe. »dobrotvoru Imperije«. otkrivani kroz preobraćenje i inicijacijska iskušenja (dovoljno je setiti se brojnih valorizacija svetinja kod nehrišćana i u istoriji hrišćanstva). U Karnutumu su. Kane. U stvari. mitraičkim gozbama (kao. hrišćanski apologeti su strahovali od eventualne »konkurencije« mitraizma. Dioklecijan i ostali Augusti. dve religije su proslavljale rođenje svog boga istog dana (25. I.

od ranog srednjeg veka do renesanse i epohe prosvećenosti.260 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja se kroz ceo srednji vek. njihovi tragovi se. mogu prepoznati. III t. S druge strane. teologija Svetlosti i neki elementi gnostičke mitologije — na k r a j u bivaju preuzeti od strane hrišćanstva i islama. . tema magusa. u pojedinim slučajevima. 81 " Vid. brojne iranske religijske ideje — a posebno nekoliko motiva iz Rođenja. ovog delà. angelologija.

ispunjene neviđenim žarom: verom u uskrsnuće. Savle. . jer čujahu glas. prev. okrepi se. vera u Hristovo uskrsnuće predstavlja osnovni element hrišćanstva.Ja sam Isus. 3 Willamowitz-Moelendorf. »najzad grčki jezik izražava jedno gorljivo i živo duhovno iskustvo. Gospode?'. Jedan »beznačajni« Jevrejin: Isus iz Nazareta Godine 32.XXVIII POGLAVLJE RAĐANJE HRIŠĆANSTVA 219. A Savle usta od zemlje i otvorenijim očima svojim nikoga ne viđaše. Paul. Bornkama (Bornkamm). str.«1 To se dogodilo dve ili tri godine posle razapinjanja na krst. ili 33.). nalazio se na putu iz Jerusalima u Damask. ili 33.Ko si ti. 26: 12 — 20. A Gospod reče: . Autor Dela govori još u dva maha o susretu s uskrslim Hristom na putu za Damask. koji se beše istakao revnošću u proganjanju hrišćana.« 3 "* Za sve knjige Novog zaveta korišćen je prevod Vuka Stef. (Nije poznat tačan datum pogubljenja Isusa: bila je to godina 30. jer njegove Poslanice predstavljaju prve dokumente istorije hrišćanske zajednice. a posebno hrišćanstva svetog Pavla. godine. stavio ruke na Savia i ovaj je ponovo progledao. 9 — 10. a najkasnije 36. obasja ga svjetlost s neba. »Najzad«. Ananije. 18 — 19.) Kao što ćemo videti. niti pi. A oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. Prema tome. I padnuvši na zemlju ču glas gdje mu govori: . 1 Dela apostola. No. 22 :4 — 21. Karadžića osim u slučajevima kada se francuski prevod razlikuje od našeg (prim. »*Najzad je jedan učenik. Sve su Poslanice. ustani i uđi u grad. »Ujedanput. u citatu G. pa će ti se kazati šta ti treba činiti. i pošto pojede. »I odmah progleda i ustavši krsti se.Savle. preobraćenje Pavla je obavljeno najranije 32. kojega ti goniš. ! U Korinćanima poslanici prvoj (15 : 1 — 2) on veoma brižljivo navodi sve one kojima se uskrsli Hristos prikazao. I bješe tri dana slep i ne jede. zašto me goniš' — A on reče: . a ne viđahu nikoga. 2 Ta činjenica je veoma značajna. naše ere. pa prema tome i u spasenje koje donosi Hristos.' A ljudi koji iđahu s njim stajahu i čuđahu se. dakle. prema uputstvu Isusa koji mu je došao u obliku priviđenja. jedan mladi farisej po imenu Savle. pisao je veliki helenista Vilamovic-Melendorf (Willamowitz-Moelendorf). 9: 3 —5.

262

is t o r i j a v e r o v a n j a i religijskih ideja

Važno je da se istakne jedna druga činjenica, a to je kratko vreme — svega nekoliko godina — proteklo od događaja koji je otkrio Isusovu vokaciju do Pavlovog ekstatičkog doživljaja. U petnaestoj godini Tiberijevog carevanja (znači, leta Gospodnjeg 28—29), jedan isposnik zvani Jovan Krstitelj, počeo je da obilazi oblast Jordana »propovedajući krštenje i pokajanje za oproštaj grehova« (Jevanđelje po Luki,* 3 : 1 i dalje). Istoričar Josif Flavije opisuje ga kao »poštenog čoveka« koji zahteva od Jevreja da žive čestito, pravedno i pobožno (Ant. Jud. 18, st. 2, §§ 116—119). U stvari, on je bio istinski vizionar, plahovit i žestok prorok, u otvorenom sukobu s jevrejskim političkim i verskim hijerarhizmom. Vođa jedne sekte milenarista, Jovan Krstitelj je, ne tražeći za sebe zvanje Mesije, objavljivao neizbežnost nastanka Carstva. Njegov poziv je imao znatan uspeh. Među hiljadama osoba koje su dotrčale iz cele Palestine da bi bile pokrštene bio je i Isus, poreklom iz Nazareta u Galileji. Prema hrišćanskom predanju, Jovan Krstitelj je u njemu prepoznao Mesiju. Ne zna se razlog zbog kojeg je Isus kršten. Ali je izvesno da mu je prilikom krštenja otkriveno njegovo mesijanstvo. U jevanđeljima, misteriju te revelacije prikazuje slika Duha Gospodnjeg koji silazi u obliku golubice i glasa s neba koji govori: »Ovaj ovde je Sin m o j v o l j e n i . . . « (Matej 3 : 16; up. Marko, 1 : 16; Luka, 3 : 22). Odmah posle krštenja, Isus se povukao u pustinju. Jevanđelja navode da ga je »u pustinju odveo Duh« kako bi ga iskušavao Satana (Marko, 1 : 12; Matej, 4 : 1—10; Luka, 4 : 1—13). Mitološki karakter ovih iskušavanja je očevidan, ali njihov simbolizam otkriva specifičnu strukturu hrišćanske eshatologije. Morfološki, scenario se sastoji iz niza inicijacijskih proba, analognih onim kroz koje je prošao Gautama Buda (up. § 148). Isus posti četrdeset dana i četrdeset noći, a Satana ga »iskušava«: najpre traži od njega da čini čuda (»reci ovom kamenu da postane hleb«; potom ga odvodi na krov hrama u Jerusalimu i kaže mu: »Ako si sin božji, skoči odavde dole«), a zatim mu nudi apsolutnu moć: »svu vlast ovu i slavu njihovu«. Drugim recima, đavo mu nudi moć da sruši Rimsko carstvo (to jest, nudi mu vojnu pobedu Jevreja koju su najavljivale apokalipse), pod uslovom da mu se Isus potčini. 4 Izvesno vreme Isus obavlja pokrštavanje, kao Jovan Krstitelj i, verovatno, s više uspeha (up. Jovan, 3 : 22—24; 4 : 1—2). Međutim, saznavši da je Irod proroka bacio u tamnicu, Isus na* dalje: Luka i si. (prim. prev.). Svakako da je scenario »iskušavanja« bio docnije, posle propasti ustanka od 66 — 70 godine, to jest, posle rušenja Hrama od strane Rimljana, integrisan u legendama predanja uneta u jevanđelja. No, u simboličkom horizontu u kojem se Crkva razvijala, »iskušavanja« pripremaju I s u s o v * čuda (jer će ubrzo potom on pretvoriti vodu u vino i umnožiti hlebove i ribe), kao i trijumf hrišćanstva (jer, iako Rimsko carstvo nije srušila vojna pobuna, ona je ipak, na kraju, pobeđena, pošto je postala hrišćanska).
4

Rađanje

hriscanstva

263

pušta Judeju i odlazi u svoju rodnu zemlju. Josif Flavije objašnjava Irodov postupak strahom: strahovao je od Krstiteljevog uticaja na narodne mase i plašio se pobune. Bilo kako bilo, t a j događaj je bio povod da Isus izrekne svoju poruku. Čim je stigao u Galileju, Isus je proglasio Jevanđelje, odnosno Dobru vest: >Došlo je vreme, približi se carstvo Božje: pokajte se i verujte u jevanđelje.« 5 Poruka izražava eshatološku nadu koja je potom, s malo izuzetaka, dominirala jevrejskom religioznošću više od jednog veka. Posle proroka i posle Jovana Krstitelja, Isus je predviđao neminovan preobražaj sveta: to je suština njegovog proročanstva (up. § 220). Okružen svojim prvim učenicima, Isus je propovedao i poučavao po sinagogama, i pod vedrim nebom, obraćajući se pre svega ugnjetavanima i siromašnima. U skladu sa svetom istorijom i najpopularnijim biblijskim ličnostima, upotrebljavao je tradicionalna didaktička sredstva koristeći pri tom prastare slike i simbole i, naročito, figurativni jezik parabola. Kao i toliki drugi »božanski ljudi« helenističkog sveta, Isus je bio vidar i čudotvorac koji je lečio sve vrste bolesti i pomagao ljudima poremećenog duha. Zbog nekih od tih čuda osumnjičen je za čarobnjaštvo, zločin koji je povlačio smrtnu kaznu. »Pomoću Veelzevula kneza đavolskoga izgoni đavole«, govorili su jedni. »A drugi, kušajući ga, iskahu od njega znak s neba.« 8 Jevreji nisu zaboravili njegovu slavu egzorciste i čudotvorca; jedno predanje iz prvog ili drugog veka pominje Jevrejina koji se »bavio vradžbinama« i koji je »zaveo Izrael.« 7 Isusovo proročanstvo je odmah uznemirilo dve politički i verski uticajne grupe, fariseje i saduceje. Prvima je smetala sloboda s kojom se Nazarećanin odnosio prema Tori. š t o se tiče saduceja, oni su želeli da izbegnu nevolje do kojih bi mogla dovesti sva ta mesijanska propaganda. U stvari, Carstvo božije koje je propovedao Isus podsećalo je neke na verski fanatizam i političku netrpeljivost zelota. Ovi poslednji su odbijali da priznaju rimsku vlast, jer je za njih, »samo Bog bio vladar i gospodar« (Josif, Ant, Jud. 18, 1, 6, § 23). Bar jedan od dvanaest apostola. Simeon Revnosni, 8 bio je nekadašnji zelot (Marko, 3 : 18). A Luka iznosi da je, posle razapinjanja Hrista, jedan njegov
r ' Marko 1 : 15; Mateja, 4 : 17 govori o Kraljevstvu nebeskom, ali dve formule su sinonimi. 6 Luka, 11 : 15—16. Luka je dobro video da zahtev za davanje »znaka« i optužba za čarobnjaštvo čine narativno jedinstvo; ostali jevanđelisti to iznose odvojeno: ¡Marko, 3 : 22; 8 : 11; Matej, 12 : 28, 38; 16 : 1; up. Dodd, The Founder of Christianity, str. 179, nap. 11. 7 Up. B. Sanhedrin 43 a. Isti tekst daje i druge informacije čiji će značaj moći proceniti docnije, jer one nisu u zavisnosti od hrišćanskih izvora (up. str. 322, nap. 12). Rabinske izvore navodi i o njima raspravlja J. Klausner, Jesus of Nazareth, str. 17—47. * Up. Brandon, Jesus and the Zealotes, str. 44—47, 243—45.

264

i storija verovanja i religijskih ideja

učenik rekao: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailj« (24:21). Uostalom, jedna od najmisterioznijih i najspektakularnijih epizoda među onima koje navode jevanđelja osvetljava nesporazum nastao u vezi s Carstvom koje je najavio Isus. 9 Pošto je deo dana proveo propovedajući, Isus je saznao da 5.000 ljudi koji su došli za n j i m na obalu. Tiberijskog jezera nemaju šta da jedu. Tada im je on rekao da posedaju i, pošto je na čudesan način umnožio nekoliko hlebova i nekoliko riba, svi su zajedno jeli. Reč je o arhajskom obrednom činu kojim se utvrđuje ili obnavlja mistično jedinstvo grupe. U ovom slučaju zajednički ručak je mogao označavati simboličnu anticipaciju eshatona, jer Luka (9 : 11) navodi da im je Isus pre toga govorio o Carstvu Božijem. Međutim, oduševljena tim novim čudom, gomila nije razumela njegovo duboko značenje, već je u Isusu počela da gleda dugo očekivanog »proroka-cara«, onog koji će osloboditi Izrael. »Isus je razumeo da oni hoće da ga uhvate i učine carem« (Jovan, 6 : 15). Stoga je rasterao svetinu, ušao sa svojim učenicima u barku i prevezao se na drugu obalu Tiberijskog jezera. Nesporazum bi se mogao protumačiti kao neuspela pobuna. U svakom slučaju, posle tog događaja svetina je napustila Isusa. Prema Jovanu (6 : 66—77), samo njih dvanaestorica su mu ostali verni. S njima je Isus odlučio da, u proleće 30 (ili 33) godine, proslavi Pashu u Jerusalimu. Dugo se rasDravljalo — i još se raspravlja — o cilju tog pohoda. Verovatno je Isus hteo da objavi svoju poruku u verskom centru Izraela, kako bi iznudio konačan odgovor u jednom ili drugom smislu. 10 Kada je stigao blizu Jerusalima, ljudi »mišljahu da će se odmah javiti carstvo Božije« (Luka 19: 11). Isus je ušao u grad kao mesijanski car, rasterao prodavce i kupce iz Hrama i održao propoved narodu (11 : 15 i dalje). Sutradan je ponovo došao u Hram i ispričao parabolu o vinogradarima ubicama koji su, pobivši sluge koje im je poslao njihov gospodar, ubili i njegovog sina. »Šta će učiniti gospodar od vinograda? zaključio je Isus. Doći će, pogubiće vinogradare i daće vinograd drugima« (12 : 9). Za sveštenike i tumače Mojsijevih zakona značenje parabole je bilo providno: proroci su bili pobijeni, a i poslednjem koji je poslat, Jovanu Krstitelju, predstojalo je pogubljenje. Po Isusu, Izrael je oduvek bio vinograd Božji, ali je njegova verska hijerarhija osuđena na propast; novi Izrael će imati druge vođe. 11 štaviše, Isus je stavljao do znanja da je on, »voljeni sin« gospodara, naslednik vinograda, a to je bila mesijanska poruka koja je
• Epizoda je prepričana u četiri jevanđelja (Marko i Matej, je navode po dva puta); Marko, 6 : 30—44; 8 : 1—10; Matej, 14 : 13—21, 15 : 32—39; Luka, 9 : 10—17; Jovan, 6 : 1—15. Dodd, nav. delo, str. 139 i dalje; R. M. Grant, Augustus to Constantine, str. 43. 11 Up. Dodd, str. 150.

rađanje

hrišćanstva

265

mogla izazvati krvave represalije vlastodržaca. Stoga je, kao što reče prvosveštenik Kajafa, »bolje da jedan čovek umre za narod, nego da narod sav propadne« (Jovan 11 : 50). Trebalo je intervenisati brzo, pre nego što Isusove pristalice stignu da reaguju. Hapšenje je trebalo obaviti noću i to tajno. Proslavu poslednje večere uoči Pashe obavio je Isus u društvu svojih učenika. Taj poslednji zajednički obred postaće centralni hrišćanski obred: euharistija na čijem ćemo se značenju zadržati nešto docnije »I otpojavši hvalu iziđoše na goru Maslinsku« (Mate], 26 : 30). Iz te tužne noći predanje je sačuvalo sećanje na dva događaja koji još uvek more savest hrišćana. Isus saopštava Petru da će ga se ovaj, »noćas dok petao ne zapeva«, tri puta odreći (Matej, 26 : 34; up. Marko 14 : 26—31). A Isus je Petra smatrao svojim najodanijim učenikom koji je trebalo da bude najveća uzdanica zajednice vernih. Sigurno je da je njegovo odricanje samo ukazivalo na ljudsku nepostojanost. Taj čin nimalo ne u m a n j u j e Petrovo dostojanstvo, niti njegove harizmatične vrline. Značenje tog mučnog događaja je jasno: kada je u pitanju spasenje, ni vrline ljudi, ni njihovi grehovi se ne računaju; važno je pokajati se i ne gubiti nadu. Da nema Petra, teško bi bilo opravdati veliki deo istorije hrišćanstva; njegovo odricanje i pokajanje (Matej, 26 : 74) postali su, u neku ruku, model celog hrišćanskog života. Ništa manje ne služi kao uzor ni sledeća scena koja se događa na »mestu zvanom Getsemani«. Isus je sa sobom poveo Petra i još dva učenika i tamo im rekao: »Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovdje i stražite sa mnom« (Matej, 26 : 38). Potom se udalji nekoliko koraka i »pade na lice svoje moleći se i govoreći: ,Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti'« (26 : 39). No, kada se vratio, našao je svoje učenike kako spavaju. On reče Petru: »Zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom?« (26 : 40) »Stražite i molite se Bogu«, posavetovao im je ponovo. Uzalud; vrativši se »nađe ih opet gdje spavaju; jer im bijahu oči otežale« (26:43; up. Marko 14 : 32—42: Luka 22 : 40—46). Poznato je, međutim, još od priče o Gilgamešu (§ 23), da nadvladati san i ostati »budan« predstavlja najveću inicijacijsku probu, jer ona postavlja kao cilj preobraženje ljudske uslovljenosti i osvajanje »besmrtnosti«. U Getsemaniju se pokazalo da je »inicijacijsko bdenje« — mada ograničeno na samo nekoliko časova — iznad ljudske moći. Taj neuspeh će takođe postati uzorni model za većinu hrišćana. Malo vremena potom Isusa je lišila slobode Prvosveštenikova garda kojoj su se verovatno pridružili i rimski vojnici. Teško je tačno odrediti redosled događaja. Jevanđelja govore o dva odvojena suđenja. Sinedrion je našao da je Isus kriv za bogohuljenje. Jer, kada ga je Prvosveštenik upitao: »Jesi li ti Hristos [to jest, Mesija], sin Blagoslovenoga?«, ovaj je odgovorio: »Je(§ 220).

266

i storija verovanja i religijskih ideja

sam« (Marko 14:61—62; UD. Matcj, 26:57—68; Luka 2 2 : 5 4 , 66—71). Bogohuljenje se kažnjavalo kamenovanjem, ali je neizvesno da li je Sinedrion u to vreme imao pravo da dosudi s m r t n u kaznu. U svakom slučaju, Isusu je potom sudio namesnik Judeje, Pontije Pilat. Optužen za pobunu (»Jesi li ti car judejski?«), osuđen je na tipično rimsku kaznu — razapinjanje na krst. Izložen podsmehu (ogrnutog p u r p u r n o m togom i krunisanog vencem od t r n j a vojnici ga pozdravljahu: »Zdravo, care judejski!«), Isus je razapet na krst između dvojice »razbojnika«. Tim imenom — testes — Josif Flavije često naziva pobunjenike. »Iz toga jasno sledi da je kontekst Isusovog pogubljenja bio gušenje ustanka Jevreja protiv rimske vlasti i njenih kolaboracionista u Judeji. Za vlastodršce u Jerusalimu, svaka proklamacija n a s t u p a n j a carstva božijeg implicirala je restauraciju jevrejskog carstva.« 12 Zatvaranje, suđenje i pogubljenje Isusa rasteralo je vernike. Ubrzo pošto je lišen slobode, njegov najdraži učenik, Petar, odrekao ga se tri puta. Sigurno je da bi Isusove propovedi pa možda i samo njegovo ime iščezli u zaboravu da se nije dogodila neobična i, van domena vere, neshvatljiva epizoda: uskrsnuće pogubljenog. Predanje koje prenose Pavle i jevanđelja p r i d a j u presudan značaj praznom grobu, kao i b r o j n i m prikazanjima uskrslog Isusa. Bez obzira na to kakva je priroda tih dođivljaja, oni predstavljaju izvor i osvetu hrišćanstva. Vera u uskrslog Isusa pretvorila je šaku demoralisanih begunaca u grupu odlučnih ljudi sigurnih da ne mogu biti pobeđeni. Gotovo bi se moglo reći da su i sami apostoli prošli kroz inicijacijsku probu beznađa i duhovne smrti, da bi p o t o m stupili u novi život; postavši prvi misionari jevanđelja.

220.

Dobra

vest:

približilo

se

carstvo

Božije

Rudolf Bultman (Bultmann) je govorio o »nepodnošljivoj banalnosti« Isusovih biografija. I doista, svedočanstva su malobrojna i neuverljiva. N a j s t a r i j e — Pavlove Poslanice — skoro potpuno z a n e m a r u j u Isusov istorijski život. Sinoptička jevanđelja, redigovana između 70. i 90. godine, predstavljaju zbirku usmenih pred a n j a prvih hrišćanskih zajednica. No, ta n r e d a n j a se odnose koliko na Isusa, toliko i na uskrslog Hrista. To ne u m a n j u j e neminovno njihovu dokumentarnu vrednost; jer, najvažniji element hrišćanstva, kao, uostalom, i svake religije koja je zahtevala jednog osnivača, jeste baš memorija. Uzor svakog hrišćanina je sećanje na Isusa. Međutim, p r e d a n j e koje su nrenosili prvi svedoci bilo je »egzemplarno«, a ne isključivo »istorijsko«; ono je
15 Grant, Augustus to Constantine, str. 43. Rabinsko predanje prenosi da su Isusu sudile jevrejske vlasti i da je bio osuđen na vešanie na dan uoči pashe; Klausncr, Jesus of Nazareth, str. 18 i dalje.

rađanje

hrišćanstva

267

očuvalo značajne strukture događaja i pronovedi, ali ne i tačno sećanje na Isusovu aktivnost. To je dobro poznat fenomen i to ne samo u istoriji religija. S druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da su prvi hrišćani, Jevreji iz Jerusalima, predstavljali jednu apokaliptičku sektu unutar palestinskog judaizma. Oni su odmah počeli da iščekuju drugi dolazak Hrista, parusiju; njih je zaokupljao kraj istorije, a ne istoriografija eshatološkog očekivanja, štaviše, kako se moglo i očekivati, oko lika uskrslog Gospoda dosta se rano iskristalisala prava mitologija, koja podseća na mitologije bogova spasitelja i božanski inspirisanog čoveka (theios anthropos). Ta mitologija koju ćemo izložiti malo dalje (§ 222), naročito je značajna: ona nam pomaže da shvatimo specifičnu versku dimenziju hrišćanstva, a istovremeno i potonju istoriju ove religije. Mitovi koji su Isusa iz Nazareta uveli u univerzum arhetipova i transcendentalnih likova onoliko su »istiniti« koliko su istiniti i njegovi postupci i reči: u stvari, ti mitovi su potvrda moći i kreativnosti njegove originalne poruke. Uostalom, zahvaljujući toj mitologiji i univerzalnoj simbolici, verski jezik hrišćanstva postaje ekumenski i tako se, svima pristupačan, širi van svoje postojbine. Opšte je prihvaćeno da sinoptička jevanđelja prenose suštinu poruke, na prvom mestu najavu carstva Božijeg. Kao što smo naveli (str. 318), Isus otpočinje svoju službu u Galileji propovedajući dobru vest koju šalje Gospod: »Iziđe vrijeme i približi se carstvo Božije« (Marko 1 : 15).13 Predstoji eshaton: »imaju neki među ovima što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božije da dođe u sili« (Marko, 9 : 1 ; up. 13:30). »A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do otac« (Marko, 13 : 32). Međutim, druge Isusove formulacije dopuštaju da se shvati kako je Carstvo već zavladalo. Posle jednog egzorcizma, on kaže: »A ako li ja prstom Božijim izgonim đavole, dakle je došlo k vama carstvo Božije« (Luka 11 : 20). Drugom prilikom, Isus tvrdi da se »od vremena Jovana Krstitelja dosad carstvo nebesko na silu uzima i silnici dobijaju sa« (Mat., 11 : 12). Izgleda da je smisao tog stava sledeći: carstvo je već nastupilo, ali su sa silnici podjarmili. 14 Za razliku od sindroma apokalipse toliko često evociranog u literaturi tog vremena, Carstvo nastupa bez kataklizme, pa čak i bez nekih spoljnih znakova. »Carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazniti: evo ga ovdje ili ondje; jer sle, carstvo je Božije unutra u vama« (Luka, 17 : 20—21). U parabp'' Savremena egzegeza prihvata kao autentična četiri iskaza u vezi s carstvom Božijim: Marko, 1:15a; Luka, 11:20; 17:20—21; Mat. 11:12. Up. Perrin, Rediscovering the teachings of Jesus, str. 63 i dalje; isti, The New 14 Testament: An Introduction, str. 288 i dalje. Up. Ernst Kasemann, »The Problem of the Historical Jesus«, str. 42 i dalje; Perrin, Rediscovering, str. 76 i dalje.

268 lama Carstvo se upoređuje sa semenom koje postepeno sazreva, niče i raste samo od sebe (Marko 4 : 26—29), sa zrnom gorušice (30—32), s kvascem od kojeg narasta testo (Mat. 13 : 33). Moguće je da ove dve divergentne najave Carstva — u bliskoj budućnosti, a zatim u sadašnjosti — odgovaraju dvema uzastopnim fazama Isusovog učenja. 15 Takođe je prihvatljiva pretpostavka da su u pitanju dve interpretacije jedne iste poruke: 1) Carstvo, koje su najavili proroci, neizbežno će nastupiti, drugim recima, »kraj istorijskog sveta« je neminovan i 2) Carstvo je već zavladalo za one koji, zahvaljujući Isusovim molitvama, žive u vanvremenskoj sadašnjosti vere. 16 Posebno ova druga moguća interpretacija poruke ističe Isusovu mesijansku veličinu. Nema sumnje da su ga njegovi učenici priznali za Mesiju, jer na to ukazuje naziv »Hristos« (što na grčkom znači »Miropomazani« ili »Mesija«). Isus nikada ne upotrebljava to ime sam za sebe; on ga, međutim, prihvata kada ga drugi izgovore (Marko, 8 : 29; 14 : 61). Moguće je da Isus izbesava naziv Mesije zato da bi istakao razliku između Dobre vesti koju je on propovedao i nacionalističkih formi jevrejskog mesijanstva. Carstvo Božije nije predstavljalo teokratiju koju su zeloti oružjem hteli da uspostave. Isus je najčešće sebe definisao kao Čovekovog sina. Taj izraz koji je u početku predstavljao samo sinonim za »čoveka« (up. § 203) na k r a j u je — implicitno, preko Isusove propovedi, i eksplicitno, putem hrišćanske teologije — postao izraz za Sina Božijeg. No, u meri u kojoj je to bar u grubim crtama moguće, Isusova »ličnost« se može porediti sa Slugom mučenikom (Isaija 40—55; up. § 196). »Nema nikakvog razloga da se stihovi u kojima on govori o iskušenjima što ga očekuju odbace kao neautentični. Bez verovanja u to da je on predviđao i prihvatao mogućnost ispaštanja, ponižavanja, pa nesumnjivo i same smrti, celokupno njegovo učenje bi Dostalo neobjašnjivo. Ulazeći u Jerusalim, on je sigurno, ne isključujući potpuno eventualnu pobedonosnu intervenciju Boga, bio svestan rizičnosti svog poduhvata.« 17 »Ne mislite da sam ja, kaže Isus, došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim« (Mit., 5 : 17). Baš kao i proroci, on veliča čistotu srca na račun formalizma rituala; neumorno se vraća na ljubav prema Bogu i prema bližnjem. U svojoj Besedi na gori (Mat., 5 : 3—12; Luka. 6 :20—23), Isus navodi blaženstva koja očekuju one koji su milosrdni i čistog srca, one koji su krotki i grade mir, one koji
Marcel Simon, Le Judaisme et le Christianisme antique, str. 86. Sledeći Biltmana, Peren (Perrin) govori o »doživljaju egzistencijalne realnosti«; up AJew Testament, str. 290. 17 Simon, nav. delo, str. 87. O spajanju dva idealizovana lika Mesije i Sluge mučenika u Isusovu ličnost, up. Dodd, nav. delo, str. 103 i dalje.
15 16

rađanje

hrišćanstva

269

su ucveljeni, kao i one koji su nepravedno proganjani. To je najpopularniji jevanđelski tekst van hrišćanskog sveta. Pa ipak, za Isusa Jevreji uvek ostaju narod izabran od Boga. On je poslan »izgubljenijem ovcama doma Izrailjeva« (Mat., 15 : 24) i samo se u izuzetnim slučajevima obraća mnogobošcima: svojim učenicima savetuje da ih izbegavaju (Mat., 10 : 5—6). Međutim, izgleda da je on u uspostavljeno Carstvo prihvatao »sve narode« sveta (Marko 13:10; Mat., 8 : 1 1 ) . Posle proroka i Jovana Krstitelja, i Isusovo učenje imalo je za cilj temeljni preobražaj jevrejskog naroda, drugim recima, stvaranje novog Izraela, jednog novog Božjeg naroda. Očenaš (Luka 11 : 2—4; Mat., 6 : 9—13), na zadivljujući način sažima »metod« za ostvarenje tog cilja. Kao izraz hebrejske smernosti, molitva za prvo lice ne upotrebljava jedninu, već isključivo množinu: Oče naš, hleb naš notrebni daj nam danas, oprosti nam dugove naše, izbavi nas od Zla. Sadržaj potiče iz molitve kadiš (kaddish) stare Sinagoge; odraz je nostalgije za ponovnim otkrivanjem prvobitnog verskog doživljaja: epifanije Jehove kao Oca. Međutim, tekst koji je predložio Isus dirljiviji je i koncizniji. 18 No cela molitva mora biti prožeta istinskom verom, onakvom kakvu je pokazivao Avram (up. § 57). »Jer je sve moguće Bogu« (Marko 10:27). Isto tako, »sve je moguće onome koji veruje« (Marko, 9 : 23). Zahvaljujući misterioznoj vrlini avramovske vere, način života grešnog čoveka iz osnova se izmenio. »Sve što ištete u svojoj molitvi vjerujte da ćete primiti; i biće vam« (Marko, 11 : 24; up. Mat., 21 : 22). Drugim rečima, Novi Izrael nastaje misteriozno, snagom avramovske volje. To, uostalom, objašnjava uspeh hrišćanske misije koja je propovedala veru u uskrslog Isusa Hrista. Slaveći Poslednju večeru sa svojim učenicima, Isus »uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: 'Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje'. I uze čašu i davši hvalu, dade im; i piše iz nje svi. I reče im: 'Ovo je krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge'«. 19 Jedan savremeni egzegeta, napisao je bez ustezanja: »od Isusovih reči koje su sačuvane, ove su najsnažnije«. 20 Samo Luka prenosi Isusov nalog: »ovo činite za m o j spomen« (22 : 19). Iako Pavle potvrđuje autentičnost ovog predan ja Korinćanima poslanica prva, 11 : 24), nema nikakvog načina da se dokaže da je Isus izgovorio te reči. Obred, a posebno blagosiljanje hleba i vina, predstavlja produžetak domaće jevrejske
18 Egzegete taikođe insistiraju na razlici između najstarije formulacije teksta kadiša (»Neka Bog uspostavi svoje carstvo za tvog života i tvojih dana...«) i one koju koristi Isus: »Neka dođe carstvo tvoje...«; Perrin, Teachings, str. 57 i dalje, navedena literatura u istom delu. 19 Marko, 14 : 22—24; up. Mat., 26 : 26; Luka, 22 : 19; Korinćanima poslanica prva 11 : 24. Jovan (6 : 51) prenosi jednu paralelnu verziju koja je verovatno zasnovana na drukčijem prevodu aramejskog originala. 20 Dodd, nav. delo, str. 10.

270

i storija verovanja i religijskih ideja

liturgije. Isus ga je često obavljao; za prisutne sledbenike i grešnike, obed je verovatno trebalo da znači obznanu Carstva. 21 Za prve hrišćane, »lomljenje hleba« (Dela apostolska, 2 : 42) predstavljalo je najvažniji obredni čin. S jedne strane, t a j čin je reaktuelizovao prisustvo Hristosa, pa samim tim i Carstva koje je on bio ustanovio; s druge strane, ritual je anticipirao mesijansku gozbu i k r a j Vremena. No Isusove reči otkrivaju jedno dublje značenje: neophodnost njegove dobrovoljne žrtve kako bi se obezbedio »novi savez«,22 kao osnova Novog Izraela. To ukazuje na uverenje o tome da novi verski život može otpočeti samo preko žrtvene smrti; ova koncepcija je, kao što je poznato, arhajska i univerzalna. Teško je utvrditi da li je to ritualno pričešćivanje njegovim telom i njegovom krvlju Isus smatrao misterioznom identifikacijom s njegovom ličnošću. To navodi Pavle Korinćanima poslanica prva, 10 : 16; up. 12 : 27; Posl. Rimljanima, 12 : 5; Posl. Efešanima, 4: 12) i uprkos originalnosti njegove misli i njegovog teološkog jezika, moguće je da on prenosi autentično jerusalimsko predanje. 2 3 U svakom slučaju, zajednički obed prvih hrišćana oponaša poslednji Isusov čin; to je istovremeno bila svečanost u znak sećanja na Tajnu večeru, a i obredno ponavljanje dobrovoljne Spasiteljeve žrtve. Euharistija morfološki podseća na kultne obede koji su upražnjavani u mediteranskoj antici, posebno u okviru religija Misterija. 24 Njihov cilj je bio posvećenje, pa prema tome i spasenje učesnika, kroz pričest s nekim božanstvom misteriozofske strukture. Konvergencija s hrišćanskim obredom je značajna: ona ilustruje tada dosta rasprostranjenu veru u mogućnost mistične identifikacije s božanstvom. Neki autori su pokušali da objasne euharistiju uticajima orijentalnih religija spasenja, ali ta hipoteza je bez osnove (up. str. 332). Onoliko koliko im je cilj bio imitatio Christi, prvobitne agape* su praktično predstavljale sakrament. Recimo već ovde da je t a j centralni obred — uz krštenje, najznačajniji u hrišćanskom kultu — tokom vekova inspirisao brojne i divergentne teologije; sve do naših dana, interpretacija euharistije deli rimski katolicizam od reformisanih crkvi (up. III t.). 221. Rođenje Crkve

Na dan Duhova, godine 30, na okupu bejahu Isusovi učenici, kad »ujedanput postade huka s neba kao duhanje silnoga vjetra,
S1 Svakako da je prisustvo »nedodirljivih« vređalo preterano stroge Jevreje i izazivalo njihovo ogorčenje. 22 I Kumranska zajednica je sebe smatrala učesnicom Novog saveza; up. 223. 23 Pavle razrađuje i produbljuje tu ideju; on identifikuje hrišćansku zajednicu i Novi Izrael s »telom Hrista«, jer je svaki hrišćanin »u Hristu«, baš kao što je i Hrist »u njemu«; vid. str. 332.

rađanje hrišćanstva

271

i napuni svu kuću gdje seđahu; i pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni; i sjede po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha svetoga, i stadoše govoriti drugijem jezicima ...« (Dela apostolska, 2 : 1—4). Vatrene epifanije Svetog Duha predstavljaju dosta poznatu temu u istoriji religija: mogu se sresti u Mesopotamiji (§ 20), u Iranu (§ 104) i Indiji (Buda, Mahavira itd.; § 152). Ali kontekst Duhova je precizniji: silni vetar, ognjeni jezici i glosolalija, podsećaju na neka jevrejska predanja u vezi s teofanijom na Sinaju 2 5 (up. § 59). Drugim recima, silazak Svetog Duha se interpretira kao nova revelacija Boga, analogna onoj na Sinaju. Na dan Duhova rodila se hrišćanska Crkva. Tek kada je u njih ušao Sveti Duh, apostoli su počeli propovedati jevanđelje i »činiti mnoga čudesa i znake« (Dela, 2 : 43). Tog dana je Petar uputio prvi poziv narodu na preobraćenje. On i njegovi drugovi su svedoci uskrsnuća Isusa Hrista: »Ovoga Isusa vaskrse Bog« (2 : 24, 32 itd.). Čudo je predvideo još David (2 :31); uskrsnuće je, dakle, eshatološki događaj koji su najavili proroci (2 : 17—21). Petar zahteva od Jevreja: »pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijeha; i primičete dar svetoga Duha« (2 : 38). Te prve besede koje su postale prototip hrišćanske »proklamacije« zvane kerjgma, izazvale su brojna pokrštavanja (3.000, prema Delima, 2:41). Drugom prilikom (pošto je iscelio jednog od rođenja nemoćnog čoveka; 3 : 1—9), Petar savetuje Jevrejima da priznaju grešku koju su iz neznanja učinili osudivši Isusa i da se pokaju, prihvatajući krštenje (3 : 13—19). Dela apostolska nam omogućuju da naslutimo kako je živela prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu (za koju autor upotrebljava grčki naziv eklezija). Vernici očigledno još uvek slede tradicionalne verske propise (obrezivanje muške dece, obredna očišćenja od grehova, praznik odmora sabat, kao i molitve u Hramu). Međutim, često se okupljaju da slušaju propovedi, lome hleb, zajednički obeduju ili pevaju himne Bogu (2 : 42, 46). Ipak, Dela (koja navode brojne primere propovedi nevernicima) ne govore ništa o tim propovedima članovima zajednice. Što se tiče ekonomske organizacije, Dela preciziraju da »svi koji vjerovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno; i tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše« (2 :44—45). Čekali su drugi Hristov dolazak. Uprkos tome što su se hrišćani strogo pridržavali Mojsijevih propisa, raspoloženje Prvosveštenika i saduceja prema njima bilo
* Grč.: zajedničke večere kod prvih hrišćana kao znak opšteg bratstva i ljubavi (prim. prev.). 24 Vid. između ostalog A. D. Nock, Early Gentile Christianity and its Hellenistic Background, str. 73 i dalje, 138 i dalje. 25 Izvore navodi E. Trokme (Trocme), Le livre des Actes et l'histoire, str. 202 i dalje.

272

istorija verovanja i religijskih ideja

je neprijateljsko (4 : 1—3). Dok su držali propoved u Hramu, Petar i Jovan su uhapšeni, izvedeni na sud pred Sinedrion (Veliko veće), ali su ipak potom pušteni na slobodu (4 : 1—3). Drugom prilikom, Sinedrion je zatvorio sve apostole, a potom ih oslobodio (5 : 17—41). Kasnije, verovatno godine 43, jedan od apostola je pogubljen mačem po naređenju Irona Agripe I (12: 1 i dalje), koji je time sebi želeo da osigura podršku kuće Ana. U držanju fariseja bilo je više nijansi. Gamalil — Savlov gospodar — brani apostole pred Sinedrionom. Ali su se fariseji, naklonjeni pokrštenicima iz Jerusalima (»Hebrejima«), neprijateljski ponašali prema prozelitima, regrutovanim među Jevrejima iz dijaspore (»Helenistima«); prebacivali su im da su se odvojili od Crkve i Zakona (6 : 13—14). Zbog toga je 36—37. godine kamenovan Stefan, prvi hrišćanski mučenik (7 : 58—60); »Savle pak bješe pristao na njegovu smrt« (8 : 1). Istoga dana, prognani iz Jerusalima, »Helenisti« se raziđoše po selima Judeje i Samarije (8 : 1). Ubuduće će Crkvom u Jerusalimu upravljati apostoli sa svojim starešinom Jakovom, »bratom Gospodnjim«. Već u to vreme je dolazila do izražaja izvesna netrpeljivost između »Hebreja« i »Helenista«. Prvi su znatno konzervativniji i veći verski formalisti, uprkos tome što su iščekivali parusiju. Strogo se pridržavaju jevrejskih obrednih zakona i izraziti su predstavnici pokreta koji se naziva judeohrišćanstvo. 26 Baš to njihovo strogo poštovanje Zakona Pavle odbija da prihvati (vid. str. 441). U stvari, teško je razumeti to da baš oni, koji za sebe tvrde da su svedoci Hristovog uskrsnuća, upražnjavaju rabinski legalizam. »Helenisti« su predstavljali malu grupu pokrštenih Jevreja, nastanjenih u Jerusalimu. Oni nisu naročito marili za kult koji je slavljen u Hramu. U svojoj propovedi, Stefan uzvikuje: »Ali Najviši ne živi u rukotvorenim crkvama« (Dela, 7 :48). Odlazak »Helenista« ubrzava proces širenja vere među Jevrejima dijaspore, a naročito među mnogobošcima u Antiohiji (11 : 19). Upravo u dijaspori je počela da se razvija hristologija. Titula »Sin čovečiji« koja na grčkom gubi smisao, zamenjena je nazivom »Sin Božiji«, ili »Gospod« (Kirios); izraz »Mesija« je preveden na grčki, Hristos, da bi na k r a j u postao vlastito ime: Isus Hristos. Vrlo rano, misija se okreće mnogobošcima. U Antiohiji, u Siriji, formira se prva značajnija zajednica pokrštenih mnogobožačkog porekla; tu je prvi put počeo da se upotrebljava naziv
i
M Norman Peren im pripisuje Isusove priče i izreke sačuvane u jevanđeljima; pored toga, judeohrišćane karakteriše i njihovo interesovanje za proročanstva; up. The New Testament, str. 45 i dalje. Ali problem je složeniji; up. Jean Daniélou, Theologie du Judeo-Christianisme, str. 17 i dalje; M. Simon i A. Benoit, Le Judcäsme et le christianisme antique, str. 258 i dalje.

rađanje

hrišcanstva

273

»hrišćani« (Dela, 11:26). 27 Iz Antiohije je hrišćanska misija počela da se širi na sve strane po helenističkom svetu. Suočenje jednog jevrejskog mesijskog pokreta i grčke religioznosti i filozofije biće od presudne važnosti za razvoj hrišćanstva. Neocenjiva je zasluga svetog Pavla što je dobro shvatio suštinu problema i što je imao hrabrosti da mu se dosledno suprotstavi, kako bi izborio jedino rešenje koje je smatrao pravednim i koherentnim. Rođen verovatno početkom I veka u Tarsu, u Kilikiji, 28 učio je u Jerusalimu s Gamalijelom, koji je bio »veliki znalac Zakona 1 poštovan od svog naroda« (Dela, 5 : 34). Sam sebe opisuje kao »Jevrejina od Jevreja; po zakonu farisej; po revnosti gonih crkvu Božiju« (Filibljanima, 3 : 5; up. Galaćanima, 1 : 13—14). Dok je učestvovao u protivničkoj misiji, prikazao mu se Hristos na putu za Damask. On je jedini među apostolima koji nije poznavao živog Isusa. U stvari, njegovo pokrštenje je obavio uskrsli Hristos: do jevanđelja koje je propovedao nije došao posredstvom čoveka, »nego otkrivenjem Isusa Hrista« (Gal., 1 : 11—12, Kor., I 2 : 16). Postavši »apostol neznabožaca«, Pavle preduzima duga misionarska putovanja po Maloj Aziji, Kipru, Grčkoj i Makedoniji. Propoveda u mnogim gradovima, osniva crkve, dugo boravi u Korintu i u Rimu. Potkazan od Jevreja i lišen slobode u Jerusalimu, posle dve godine zatočenja izveden je pred imperatorov sud. Dve godine je živeo u Rimu na slobodi, ali pod prismotrom, no Dela se naglo prekidaju, pa k r a j apostola ostaje nepoznat. Umire kao mučenik u Rimu između 62. i 64. godine. Uprkos tome što mu je u Delima posvećeno petnaest (od dvadeset osam) glava i uprkos četrnaest Poslanica koje mu se pripisuju, 29 naše poznavanje života, apostolata i misli svetog Pavla ostaje fragmentarno. Svoje duboko i lično viđenje jevanđelja izlagao je usmeno i, verovatno, na jedan način vernicima a na drugi nevernicima. Poslanice uopšte ne predstavljaju niz poglavlja jedne sistematski vođene rasprave. One produžavaju, rasvetljavaju i utvrđuju određena pitanja doktrine i prakse; pitanja kojima on posvećuje puno pažnje u svom učenju, ali koja u zajednici nisu ispravno shvatana ili čija su, tipično pavlovska rešenja, kritikovali, pa često odbacivali ostali misionari. Stoga odmah treba dodati da Poslanice predstavljaju najstarije i naj27 E. Peterson je ukazao na politički odjek njihovog imena: »Les partisans de Chrestos«: up. Priihkirche, Judentum und Gnosis, str. 64 i dalje. Svetonije, prvi latinski autor koji pominje novu sektu, prenosi da je 49. godine imperator Klaudije proterao Jevreje iz Rima jer su se bunili »podsticani od strane hrišćana (Judaei impulsore Chresto tumultuantes). 88 On svom biblijskom imenu Savle dodaje rimski nadimak Pavle, jer mu je otac bio rimski građanin. 28 Prihvaćena je autentičnost 5 ili 6 poslanica, među kojima su najznačajnije: Poslanica Rimljanima, I i II Poslanica Korinćanima i Poslanica Galaćanima. Međutim i ostale Poslanice izražavaju ili produžavaju istovetnu pavlovsku misao.

18

274

is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja

značajnije dokumente prvobitne Crkve; one odražavaju najozbiljnije krize hrišćanstva u stadijumu njegovog rađanja, ali istovremeno i kreativnu smelost prvog hrišćanskog teologa.

222.

Apostol

neznabozaca

Teologija i kerigma svetog Pavla posledice su njegovog ekstratičkog doživljaja na putu za Damask. S jedne strane, on u uskrslom 30 Mesiji vidi Sina kojeg je Bog poslao radi spasenja ljudi od grehova i od smrti. S druge strane, pokrštenje uspostavlja neku mističnu vezu s Hristom. Prema Pavlu, njegov doživljaj ima sličnosti s razapinjanjem na krst (Galaćanima, 2 : 19); on sada »um Hristov« (Kor. I, 2 : 16), odnosno »duh Božiji« (7 : 40) ima. Bez ustezanja se poziva na »Hrista što u meni govori!« (Kor. II, 13 : 3; Rimljanima, 15 : 18). Pravi aluzije na mistično očaranje »do trećeg neba« i na »otkrovenja« koja mu je pružio Gospod (Kor. II, 12 : 1—4, 7). Te »znake i čudesa« mu je dao duh Božiji »za poslušanje neznabožaca rečju i delom« (Rim., 15 : 18). Uprkos tom privilegovanom doživljaju, Pavle uopšte ne traži neki povlašćen položaj koji bi ga izdvajao od drugih. Kroz sveto krštenje svaki vernik stupa u mističnu vezu s Hristom. Jer, »svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se«; »s n j i m se pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo« (Rim., 6 : 3—4). Uz pomoć krštenja, hrišćanin »u Hristu, nova je tvar« (Kor. II, 5 : 17); on je postao deo jednog mističnog tela. Kršteni jednim Duhom »mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji ili Grci, ili robovi ili sami svoji; svi se jednim Duhom napojismo« (Kor. I, 12 : 13). Smrt i uskrsnuće nakon potapanja u vodu predstavlja dobro poznat mitsko-ritualni scenario koji odgovara veoma rasprostranjenom akvatičkom simbolizmu.®1 No, sveti Pavle povezuje sakrament krštenja s jednim bliskim istorijskim događajem: sa smrću i uskrsnućem Isusa Hrista. štaviše, ne samo da krštenje obezbeđuje novi život vernika, već i njegovu transformaciju u deo mističnog Hristovog tela. Takva jedna koncepcija je bila nezamisliva za tradicionalni judaizam. S druge strane, ona se razlikovala od svih praksi krštenja koje su se u to vreme primenjivale, na primer, od prakse esena kod kojih su brojne ilustracije omogućavale očišćenje od grehova (vid. str. 448). Podjednako strana judaizmu je i sveta tajna euharistije. Baš kao i krštenje,
30 Pavle je bio poslednji čovek pred kojim se pojavio uskrsli Hristos (Kor. I. 15 : 8). 31 Up. Traité d'Histoire des Religions, §§ 64 i dalje; Images et Symboles, poglavlje V.

on nije mogao znati da li je grešnik ili nije (Rim. čovek ne može steći oproštaj. 3 : 24. II. oni »gradeći se mudri. 23 itd. jer su u n j o j jednim delom očuvani jevrejski propisi. 18* . 3 : 10). Oni koji ueruju imaju Isusa Hrista u sebi (Kor. Oproštaj je »dar Božji«. 15 : 29). Smela i enigmatična egzegeza tog dubokog teksta podstakla je mnoge na razmišljanje. Spasen j e je za svetog Pavla ravno mističkoj identifikaciji s Hristom. Mnogi teolozi tu poslanicu smatraju najznačajnijom knjigom Novog zaveta. i Jevreji i mnogobošci do spasenja mogu doći samo uz pomoć vere i svetog pričešća. smrt i uskrsnuće Isusa Hrista. dok nije poznavao Zakon. Obraćeni mnogobošci su jedino imali da se uzdržavaju »od mesa žrtvovanog idolima. sastanak u Jerusalimu je potvrdio neočekivani uspeh hrišćanske misije među neznabošcima. I. Drugim recima. dve strane su se sastale u Jerusalimu da bi došle do kompromisnog rešenja. »svi koji se samo u Zakon uzdaju. od mesa udavljenog i od bluda« (Dela. život večni u Hristu Isusu Gospodu našem« (Rim. sveti Pavle je bio prinuđen da se suprotstavi i nekim opasnostima koje su ugrožavale njegove Crkve. misija u Palestini nije postigla bogzna šta. to jest. 7 : 7 i dalje). Što se tiče mnogobožaca. Apostol neznabožaca je svakako ne bi prihvatio. Prema tome. Iskupljenje. čovek je tek kroz instituciju Zakona postao svestan greha. 4 : 3). 6 : 14. U svakom slučaju. 11 : 27—29). 13 : 5).rađanje hriscanstva 275 euharistija integriše vernika u Crkvu koja predstavlja mistično telo Hristovo. Uopšte. izazivajući brojne krize koje su tokom petnaest vekova jednovremeno i razdirale i obnavljale hrišćanstvo... up. iako su mogli poznati Boga kroz dela njegova. 6 : 23) 3 2 Takva jedna teologija morala je neizbežno suprotstaviti svetog Pavla judeo-hrišćanima iz Jerusalima. Jedna od najznačajnijih savremenih teologija osniva se na slavnom komentaru Karla Barta (Barth) (videti III tom).) verovatno je rezultat njegovog sopstvenog iskustva: uprkos svemu što je mislio i činio — pa čak i za pristanak na kamenovanje Stefana — Bog mu je dao oproštaj. Biti podložan Zakonu isto je što i biti »pod stihijama sveta zarobljen« (Gal. Ovi su zahtevali prethodno obrezivanje pokrštenih mnogobožaca i zabranjivali im prisustvovanje zajedničkim obedima i proslavama euharistije. Ogroman značaj koji Pavle pridaje milosti Božjoj (Rim.. Međutim. Istinu govoreći. tonući u idolatriju koja je izvor svakog zla i pokvarenosti (Rim. od krvi. 1 : 20—32). za jednog Jevrejina je uzaludno da sledi obredne i moralne propise Tore: sam od sebe. predstavljaju dar Božiji.. Euharističkim pričešćivanjem on u stvari asimiluje telo i krv Gospoda (Kor. za82 Treba istaći da je Poslanica Rimljanima — u kojoj su razrađene teologija milosti Božije i soteriologija krsta — najznačajniji rukopis svetog Pavla. nasuprot tome. poludeše«. 10 : 16—17. Posle sukoba o kojem Pavle u Poslanici Galaćanima (2 : 7—10) i Delima (15) daje suprotne iskaze. a posebno ovaploćenje. Verovatno je ta odluka doneta u Pavlovom odsustvu. pod kletvom su« (Gal...

to rešenje je. o »fizičkom 33 Taj fenomen se može pronaći na mnogim mestima u istoriji indijske religije (up. potom slede duhovni darovi učitelja i iscelitelja (12 : 28. on razrađuje hijerarhiju harizmi: najznačajnija je apostolska. a Grcima bezumlje« {Kor. smatrali su da im je ubuduće sve dopušteno (6 : 12). 15 : 12 i dalje). čudotvorna moć. u stvari. Pavle takođe prihvata i koncepciju. štaviše. susreće se takođe i kod nekih hrišćanskih i islamskih mističkih struja (up. pa time i slobodu. I. uostalom. »duhovno telo« (pneumatikos) je ono što proživljava smrt (ili. sve m a n j e govori o eshatološkom iščekivanju. up. prevodilački dar itd. da upotrebimo njegov izraz: što »vaskrsava«. pa onda ona kojom raspolaže prorok. život posle smrti nije u potpunosti bestelesan. (13 : 1—13). onda sam kao zvono koje zvoni. Tibet itd.). U »harizme« su spadale dar viđanja. Međutim. Pored toga što često koristi helenistički religijski rečnik (gnosis. Opijeni svojim ekstazama i svojim moćima.33 Pavle ih podseća da su tela »Hristovi udovi« (6: 15). a ljubavi nemam. blizak helenističkim sredinama. dar proricanja. Tako on. glosolalija. Kor. naprotiv. stvorilo druge probleme. misterion. Bolje nego iko. štaviše. međutim. Uskrsnuće tela u koje je verovala većina Jevreja činilo se besmislenim Grcima koje je zanimala isključivo besmrtnost duše. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje. 15 : 44 i dalje). grčkog porekla. Sledi himna ljubavi prema bližnjem. {Kor. soter). II. što dublje zalazi u helenističku sredinu. sofia. I. ili praporac koji zveči. Jevrejima dakle sablazan. Originalnost svetog Pavla je u tome što je povezao besmrtnost i uskrsnuće. . Sve u svemu. I. Verovatno je sveti Pavle prihvatio traženje harizmi shvatajući neophodnost prevođenja poruke jevanđelja na jedan verski jezik. III tom). tražili najsigurnije načine da se oslobode materije. o besmrtnosti stečenoj neposredno posle smrti (Filibljanima. Doktrina »duhovnog tela« se može pronaći i u nekim drugim religijskim tradicijama (Indija. na primer. on je upoznao teškoće propovedanja »Hrista razapeta. 34 Uskrsnuće Spasitelja obezbeđuje uskrsnuće hrišćana (Kor. 34 Podjednako teško je bilo razumeti i nadu u eshatološko obnavljanje sveta. ništa sam«. vernici priželjkuju da posredstvom svetog Duha dođu do duhovnih darova ili »harizmi«. koja spada u vrhunce misli ovog apostola: »Ako jezike čovječije i anđelske govorim. Reč je. Kor. U Korintu. čak i prostitucija (6 : 15— 16). 12 :4 i dalje). Pavle čak usvaja i neke koncepcije koje su potpuno strane judaizmu i ranom hrišćanstvu. osnovnu u gnosticizmu. o verskoj praksi koja je bila dosta popularna u helenističkom svetu: traganje za verskim ushićenjem — entuzijazmom. ali dodaje: »Ja ću vam još bolji put pokazati« (12 : 31). a ljubavi nemam. 1 : 23. I. up. Apostol pokušava da se prilagodi.276 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jednice koje je on osnovao. mogu se uočiti dosta značajne novine. Grci su. Pavle ne odbacuje aspiracije za superiornom obdarenošću. u potpunosti prihvata dualističku ideju. 1 : 23). neki vernici su poverovali da su stekli Duh. kyrios. § 146) i gnosticizma (§ 230). 5 : 8). itd. i ako imam svu vjeru da i gore premještam. 14 : 1—5).

9). i tako ćemo svagda s Gospodom biti« (4 : 16—17). njegov uticaj je bio dosta skroman. iščekivanje parusije ne treba da ometa normalni život u hrišćanskim zajednicama. i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije. drugim recima »stihije« (Gal. on podseća Rimljane da je »sad bliže spasenije negoli kad vjerovasmo. I. zemljan. Kor. 35 Hrišćanin se trudi da se oslobodi telesnog. Pa ipak. između svemogućeg Boga snasitelja i zlog demijurga koji je stvorio svet. drugi je čovek Gospod s neba« (15 : 47).) koja silaze na zemlju da bi poučila ili spasla ljude. ali spasenje je. Jevreji su otpočeli rat protiv Rimljana. Uprkos bezbrojnim rešenjima predloženim počev od k r a j a I veka. Kosmosom vlada zlo zbog čovečjeg pada. s glasom aranđelovijem. pokoravanje vlastima i plaćanje poreza (Rim. Pavle unosi »besedu o Gospodu« 37 u vezi s parusijom: »Jer će sam Gospod sa zapoviješću. Pavlova teologija u osnovi ostaje biblijska. 4 : 3. Međutim. novo stvaranje posle kojeg će svet opet steći prvobitno savršenstvo. 13 : 11—12). godine. u stvari. On insistira na tome da hleb koji se jede treba zaslužiti radom (Sol. Međutim. Drugo dualističko obeležje je suprotstavljanje Boga svetu. Tokom života ovog apostola. pisanu 51.rađanje hrišćanstva 277 čoveku« koji je inferioran i suprotstavljen »duhovnom čoveku«. Solunjanima poslanicu prvu. 57. 15 : 5l: »Evo vam kazujem tajnu. i s trubom Božijom sići s neba.. Noć prođe a dan se približi« (Rim. 37 Up. »Prvi je čovek od zemlje. heroji civilizatori. t a j događaj otkriva ko je Hrist: on je sin Božji i Spasitelj. godine razaranjem Jerusalima i rušenjem Hrama. malo posle njegove smrti.. 3 : 8—10). na koj o j insistiraju gnostici. Pavlova hristologija se razvija oko uskrsnuća. problem istorijske sadašnjosti i dalje opterećuje savremenu hrišćansku misao. 13 : 1—7). Analogne koncepcije se mogu naći u teologijama hinduista (avatar) i budista (Bodhisatva). Posledice te ambivalentne valorizacije sadašnjosti (u očekivanju parusije istorijslco vreme protiče i mora se poštovati) veoma brzo su se osetile. kojim sada vladaju »kneževi« (Kor. Kor.. i traži strogo poštovanje zakona.« 35 . a potom mi živi koji smo ostali zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo.. 2 : 8). ili. 66. Šest godina docnije. a potom se vraćaju na nebo. U svoju najstariju poslanicu. Hristološka drama podseća na soteriološki scenario koji je tada bio dobro poznat ali čiji su prvi izrazi mnogo stariji: 3 6 Spasitelj silazi s neba na zemlju da pomogne ljudima i zatim se ponovo vraća na nebo pošto je obavio svoju misiju. 39 U arhajskim mitologijama postoji više tipova natprirodnih bića (sinovi Božji. rat je završen 70. mesijanske i milenarističke ličnosti itd. kako bi postao čisto duhovno biće (pneumatikos). 2 : 14—15. Veliki ugled koji je sveti Pavle stekao u staroj Crkvi dobrim delom je posledica katastrofe koja je uzdrmala judaizam i sprečila razvoj judeo-hrišćanskih tendencija. II. demijurzi. I. On odbacuje razliku. godine u Korintu. I.

Kada je Simon (142—134) predložen za »večitog vođu i velikog sveštenika« i prvosvešteničko zvanje od zadokita zauvek prešlo Hasmonejcima. čini se izvesnim da su i u drugim oblastima Palestine postojala esenistička jezgra. Filon i Plinije Mlađi. M.278 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja 223. The ancient library of Qumran. U stvari. 16 : 11 i dalje). Eseni iz Kumrana Za vreme rata. bio je jedan zadokit. bacilo je novu svetlost na sve ono što znamo o jevrejskim apokaliptičkim pokretima i o korenima hrišćanstva. Dipon-Somer (Dupont-Sommer). s jedne strane. vid. »Opaki sveštenik«. složenošću te apokaliptičke sekte. osnivanjem eshatološke zajednice u Kumranu. verovatno bi trebalo da bude Simon. u dokumentima nema eksplicitnih podataka o tom zločinu. do tada poznatu samo iz šturih informacija koje daju Josip Flavije. 38 Protivurečnosti između dve kategorije dokumenata — kumranskih rukopisa i svedočanstava klasičnih autora — mogu se objasniti. Osnivač kumranske zajednice. Njene preteče su bili hasidi. on je anticipirao sijansku eru. optužuju »bezbožnog Sveštenika« da je podstakao njegovo ubistvo. a potom i neki drugi istraživači. Navedimo najznačajnije: »Svitak o ratu između Sinova Svetlosti i Sinova Tame«. ali ga je ubio guverner Jerihona (Prva knjiga o Makabejcima. »Psalmi zahvalnosti« i »Komentar o Habakuku«. »Učitelj pravde« ga je obnovio. 39 Njegovi učenici i vernici slavili su ga kao glasnika Božijeg. i nekoliko originalnih rasprava. naučnici su identifikovali monašku zajednicu na obali Mrtvog mora kao misterioznu sektu esena. godine. koji se s toliko mržnje pominje u kumranskim tekstovima. Međutim. Zajednica u Kumranu ne predstavlja esenizam u potpunosti. »Rasprava o disciplini«. analizu tekstova F. i 1951. Dok je Mojsije omogućio stvaranje Starog saveza. 38 Među dosad dešifrovanim i izdatim rukopisima nalazi se. smešten u srcu pustinje. Krosa (Cross). str. godine. 375 i dalje. on je proganjao »Učitelja pravde« i u njegovom egzilu. 39 A. Les écrits esséniens. str. a s druge. Otkrivanje tih rukopisa između 1947. no. »Učitelj pravde« je s grupom vernika napustio Jerusalim i sklonio se u Judejsku pustinju. poznati po svom verskom žaru. kao i ulozi koju su imali u ratu Makabejaca (up. kojeg su njegovi sledbenici nazivali »Učitelj pravde«. imali su dovoljno vremena da uoči poraza znatan deo svojih rukopisa sakriju u velike glinene ćupove. up. pripadnik legitimnog i k r a j n j e ortodoksnog svešteničkog reda. prema tome. Branioci su verovatno pobijeni. pa čak i pripremao napad na Kumran. Ti dokumenti omogućavaju da se u grubim crtama rekonstruiše istorija sekte. 157—160. jedan odred Vespazijanove vojske napao je i razrušio Kumranski »manastir«. na obali Mrtvog mora. početkom leta 68. nedovoljnom informisanošću ovih poslednjih. § 202). . Okolnosti pod kojima je umro »Učitelj pravde« ostale su nam nepoznate. pored komentara nekih od knjiga Starog zaveta.

41 Cross.000 pešadijskih vojnika i 6. smatra da »ako su eseni očekivali povratak 40 Vid. prvi hrišćani su živeli među svetom i predstavljali su jednu misionarsku zajednicu. prema Isusovom učenju. carski i proročki elementi. Vojska Sinova svetlosti sastojaće se od 28.rađanje hrišćanstva 279 Već posle objavljivanja prvih tekstova. Mesija će se pojaviti na k r a j u vremena i njemu će zauvek pripasti Carstvo. 1 Krosa. vid. jedan od stručnjaka. Obe su sekte. str. Iz nekih tekstova se može zaključiti da će Učitelj na k r a j u vaskrsnuti. prevode i analize kod Dipon—Somera. jeste onaj koji komentariše Brojeve. nav. itd. rat koji će sam Bog trijumfalno okončati. . poseduje moć proricanja. podjednako. tačnije. istovremeno i kao cara i sveštenika »Melhisedekova reda« (6 : 20. 40 I hrišćani su takođe očekivali drugi dolazak Hrista u sjaju i slavi. »Učitelj pravde« je zaveo Novo doba. isto kao i hrišćani. 42 No. Kros. str. a biće ojačana velikim brojem anđela. u stanju da shvatimo istorijsku i duhovnu sredinu (Sitz im Leben) jedne jevrejske apokaliptičke sekte. kao i za hrišćane. 42 Najznačajniji odeljak »Dokumenta iz Damaska«. 226 i dalje. specijalisti su zapazili velike sličnosti između esenskih i ranohrišćanskih religijskih koncepcija i prakse. The Scroll of the War of the Sons of Light against the Sons of Darkness. Dipon—Somer. Međutim. oni nisu delili ideologiju Svetog rata. Y. Yadin. Poslanica Jevrejima prikazuje Isusa kao Mesiju.000 konjanika. štaviše. a potom će otpočeti rat koji će trajati 29 godina. 7 : 1—25. Danas smo. Međutim. Za esene. 369 i dalje. »Svitak o ratu između Sinova svetlosti i Sinova tame« predstavlja. bile i apokaliptičke i mesijanske: eseni su sebe. delo. smatrali narodom Novog saveza. kao što je to učinjeno u hristologiji prvobitne Crkve. delo. zahvaljujući tim novim dokumentima. ali Hrista kao sudije i spasitelja. u literaturi iz Kumrana ne može se naći Mesija koji je već postojao (drugi Adam. 221 i dalje. povrh toga. oni su očekivali dolazak jednog eshatološkog proroka (koji se prema Novom zavetu već bio pojavio u liku Jovana Krstitelja) i dva Mesije: Mesije-sveštenika koji će ih posvetiti i Mesije-cara. Esenske paralele osvetljavaju izvesne aspekte Isusovih propovedi. ezoterični smisao Svetih rukopisa i koji. Mesija još nije postao Spasitelj nebeski i dva mesijanska lika nisu sjedinjena. Sin čovečiji). a ujedno i odeljak 0 kojem se najviše raspravljalo. kao i brojne izraze koje često koriste autori Novog zaveta. da kroz jednu ličnost ponudi ostvarenja svih mesijanskih nostalgija iz prošlosti (nav delo. Mobilizacija će trajati 6 godina. str. 41 Kao eshatološka ličnost. u oba mesijanska učenja koegzistiraju sveštenički. 21: 18. nav. str. prof. No. 221).). među njima postoje isto tako i velike razlike. koji će povesti Izrael u rat protiv nevernika. Kumranska zajednica je bila strogo monaška. delo. Kros u toj interpretaciji vidi napor prvobitne Crkve da hristologiju prilagodi esenima i njihovom očekivanju Mesije ili. nav. Njegovi učenici su mu pripisivali mesijanski rang: on je Učitelj koji otkriva pravi. u stvari. ¡145 i dalje. plan te eshatološke borbe. no. str.

kao i u jevanđeljima po Mateju i po Jovanu. hrišćani su pridavali izuzetan značaj gnosi: nestrpljivo su tražili predznake parusije. tekstove ikoje navodi i komentariše Kros. smatrani su ezoteričnim.4® Članovi zajednice su se uzdržavali od ženidbe jer su sebe smatrali ratnicima u svetom ratu. Baš kao »lomljenje hleba« za hrišćane. zajednički obed je za esene značio anticipaciju mesijanske gozbe. Njegova funkcija podseća na funkciju »pastira« ili episkoposa kod hrišćana. 235—236. str. Nije se radilo o asketizmu u pravom smislu te reči. metoda kakve se ne mogu naći ni u rabinskom judaizmu. j e r je ostalo vrame prekraćeno. kultom i egzegezom) rukovodili su sveštenici koji su to postajali po naslednom pravu. Jer ' Up. vrhovni vođa morao se ponašati kao »pastir« (»Dokument iz Damaska«. Uostalom. Organizacija i obredni sistemi dve aookaliptičke sekte začuđujuće su slični. 13 : 7—9). Primenjujući specijalni postupak pešer (pesher). a t a j izraz se može naći i u Novom zavetu (»skupština« koja bira svoje predstavnike. Taj unutrašnji krug bio je formiran od dvanaest laika i tri sveštenika. Tekstove je analizovao Kros. Dela. naročito počev od druge generacije. ali se među njima isto tako uočavaju i neke veoma značajne razlike. Isto tako. U Kumranu je inicijacijsko krštenje.44 Treba podvući još jednu činjenicu: sličnost hermeneutičkih metoda egzegeze esena i autora Novog zaveta. 299) što je u suprotnosti sa upornošću s kojom Novi zavet razvija tu ideju. up. Upućivanje u viši red. 85—91.. Kor. da će i oni koji imaju žene biti kao i oni koji nemaju. verska spoznaja je.. Up. već o privremenoj askezi čiju je potrebu nametnuo neizbežni eshaton. . znali su da veliki rat upravo treba da otpočne. 237—238. . kao svešteničkog Mesije. str. Verskim aktivnostima (propovedima. videli smo (§ 202) da sva jevrejska apokaliptička literatura veliča ezoterično znanje. Za esene. ni kod Filona. eseni su u proročanstvima Starog zaveta otkrivali precizne informacije o savremenoj istoriji i na t a j način predviđali događaje koji neposredno predstoje. Zajednica esena je bila istovremeno i sveštenička i laička.« 44 4 . prva 7:29—31: » . Grupa koja je upravljala zajednicom zvala se rabim (rabbim) (što doslovno znači »mnoštvo«). posvećeni u apokaliptičku gnosu koju je otkrivao »Učitelj pravde«. koje je imalo za cilj uvođenje krštenog u zajednicu. bilo praćeno godišnjim obrednim ilustracijama.280 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja njihovog učitelja. Najviši položaj imao je »starešina« [mbaken (mbaqqen)]. pre svega. 15 : 12). Oni koji su imali pristup »saznanju«. laici su bili zaduženi za sticanje materijalnih dobara. Takve koncepcije mogu se naći i u Pavlovim Poslanicama. pa čak i sakramenti zajednice. predstavljala otkrovenje eshatološkog reda. posl. onda su oni svoju nadu izražavali na k r a j n j e indirektan način« (str. to jest. 96—99.

Kuhn. a i u ostalim semitskim religijama. »Die Sektenschrift u. 11 :25—30». No. Satana. G. 16 : 13. ali da Paraklet neće govoriti u svoje ime. između ljudi. međutim da ličnost parakleta. . posebno str. »sinovi svetlosti« (12 : 36). ali i u srcu svakog »Sina svetlosti« [Priručnik o disciplini (Tipik) 4:23—26]. u stvari. « Odgovarajuće pojmove u kumranskim tekstovima navodi Kros. ovaj drugi je. U svakom slučaju. savetujući vernicima da ne dopuste da ih zavede đavo (31 : 7—10. tokom prva dva veka u hrišćanstvu su bile prisutne apokaliptičke i ezoteričke tradicije i one su podsticale gnostičke tendencije (up. U spisima iz Kumrana nalaze se mnogi. Treba istaći još jednu razliku: u jovanovskoj literaturi pod Duhom se. itd.46 Prema doktrini esena. Ali. 207. neki od begunaca su se verovatno priključili hrišćanskim jezgrima u Palestini. str. 4 : 13). Jev. već samo »duh«. W. § 228). sam Belial. Borba između ta dva Duha i njihovih duhovnih armija. »Knowledge' in the Dead Sea Scrolls and Mt. 3 : 5: »ako se ko ne rodi vodom i Duhom. Zur theologische Terminologie der Qumranische Texte. 13—17. Analogije između teološkog jezika esena i jevanđelja po Jovanu takođe su veoma upadljive. a posebno egzaltacija svetlošću kao najvišom epifanijom Duha. podrazumeva Božiji ili Hristov duh (Prva poslanica Jovanova. Slično tome. Nötcher. po Jovanu. 45 Sve u svemu. iako ih vodi Knez svetlosti. u jovanovskoj literaturi je.. vodi se. U vezi sa ezoteričkim svojstvom »spoznaje« (tj. istovremeno. jer je Isus Hrist već nadvladao Zlo. svet je poprište borbe između dva duha koje je Bog u početku stvorio: Duha istine (koji se još zove i »Knez svetlosti« ili »Anđeo istine«) i Duha zla ili pokvarenosti. Tipik (3 : 17— 23) podseća da. kriza prošla.rađanje hrišćanstva 281 »telo« ne može stupiti u carstvo Božije. 58 i dalje. Posle razaranja Kumrana i rasterivanja esena. »svetlost života (8 : 12). kod Jevreja. uglavnom. die iranische Religion«. str. pod uticajem Anđela tame. K. nap. str. Prva poslanica Jovanova govori o »deci Božijoj« i »deci đavolovoj«. videti F. ne treba zaboraviti da se slične slikovite predstave mogu pronaći u Starom zavetu. D. 4 : 1—6). Knez svetlosti ili Duh istine se iskazuje kao pomagač Sinova svetlosti. Dualizam svetlost — tama. »ko uistinu čini ide k videlu« (3 :21). Jeremias. Izgleda. kao npr. up. »duh istine i duh prevare« (Prva poslanica Jovanova. Hristos je obećao da će ga poslati da svedoči i posreduje u korist vernika. Mephistophäles et l'Androgyne. str. 4 : 6). 15 : 26. uprkos činjenici da borba još traje. odnosno. Davies. dok eseni očekuju eshatološki rat. Eshatološki scenario esena poređen je s nekim Jovanovim tekstovima. Takva 45 Up. Die Abendmahlworte Jesu. kao i kod hrišćana. 299 i dalje. ukazuju na uticaj iranskih ideja. J. ne može ući u carstvo Božije«. gnose) u kumranskoj literaturi i u Novom zavetu. Deca pravde ponekad padaju u greh. t a j n a gnosa i ezoteričnost čine sastavni deo apokaliptičke »metode«. 15 i dalje. u Tipiku. Eliade.) vodi poreklo iz jedne teologije koja je analogna onoj u Kumranu. »Knez tame«. specifično Jovanovi izrazi. 64 i dalje. koju pominje Jovan (14 : 17.

Eklezijastička istorija. godine proteran u Pelu u Transjardaniji. svetlost/tama. Eseni održavaju i učvršćuju sveštenički separatizam. 5. strukture esenizma i ranog hrišćanstva su različite. Taj događaj označava raskid Crkve i judaizma. kao što su različiti i ciljevi koje ovi pokreti sebi postavljaju.) i uskrsnuće mrtvih. Eshatologija esena je stvorena iz tradicije koju je prenosilo sveštenstvo. str. anđelu ili božanskom glasniku. III. ostali su pobegli u sirijske i maloazijske gradove i u Aleksandriju. tj. 82. deo judeo-hrišćana je 66. dele tu teologiju i eshatologiju palestinskih sinkretista. Međutim. Malo vremena potom. Ovo odbijanje je za ustanike značilo da hrišćani 49 neće da se solidarišu s nacionalnom sudbinom Izraela (Eusebije. koja se nije mogla očekivati od svetog Duha.282 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jedna funkcija. Kašnjenje parusije Pošto je odbio da učestvuje u mesijanskom ratu protiv Rimljana. selu u blizini Jafe. 47 Međutim. R. nemi koji progovore itd. preobratili su dva anđela s Jehovinog dvora (up. nasuprot njima. podseća na prototip anđela — glasnika iz Kane. Tit mu ie dopustio da osnuje versku školu u Jabnehu. umro je kao mučenik starešina judeo-hrišćanske zajednice u Jerusalimu. . Jokanan. 40 četiri godine ranije. Uprkos brojnim sličnostima koje smo pomenuli.. za hrišćane je jedan od znakova da je nastupilo Carstvo baš ozdravljenje invalida (slepi koji progledaju. uskrsnuće Isusa i dar Svetog Duha. morfološki. i judaizam je opstao baš zahvaljujući jednom sličnom gestu. delo. bio je za vreme opsade Grada evakuisan u mrtvačkom kovčegu. iranski uticaji. koreni hrišćanske eshatologije pružaju se do proročanstava Starog zaveta. Zahvaljujući toj školi koju je osnovao R. predstavljaju centralni »događaj« koji razdvaja ta dva mesijanska društva. nav. nap. str. pre svega religijski dualizam i angelologija. on odgovara jednoj ličnosti s Jehovinog nebeskog dvora. istina/laž. Eseni. 48 Cross. 214. spasene su duhovne 47 Cross. 3). 62. 203) u inkarnaciju dva suprotna principa: dobro/zlo. Rušenje Hrama. Jakov. Jokanan ben Zakai (Jochanan ben Zaccai). Najveći verski vođa tog veka. koji su bili pod jakim uticajem iranskog dualizma. Spisi iz Kumrana nam omogućuju da razumemo poreklo Parakleta. Najzad. Eseni su isključivali iz svoje mesijanske gozbe sve nečiste i fizički ili duhovno deformisane. oduvek je mučila egzegete. 241 i dalje. kao i autor jovanovskih spisa. 48 224. duhovna sloboda koja je zamenila disciplinu koju je propisivao Zakon. hrišćani se trude da dopru do svih društvenih slojeva. koji se snažno suprotstavljao oružanom ustanku.

u stvari. Poslanica Petrova). Pa ipak. ali »reformisan«. međutim.. produžavaju paradoksi s kojim su se susretali prvi vernici: u suštini. 52 Up. hrišćani su počeli da prikupljaju i beleže jerusalimska predanja o životu. Nasuprot tome. kojem je. 3) parusija je već nastupila. Jevanđelja po Mateju i po Luki). u tri kategorije: 1) još odlučnije se tvrdi da u neposrednoj budućnosti predstoji parusija (npr. 51 Međutim. Odgovori koji su davani na njih mogu se svrstati. uglavnom.rađanje hrišćanstva 283 vrednosti jevrejskog naroda. istinski »poslednji čin« (eshaton) i hrišćani već mogu da stupe u »novi život« (npr. pretila opasnost da potpuno iščezne. 290 i dalje. on je izložen poruzi i umire na krstu. Introduction. delovanju. 2) parusija se pomera u dalju budućnost. Perrin. pošto je pobeđen na nacionalnom planu. oni su istovremeno otkrivali i njen uzrok: Jehova se spremao da kazni svoj narod zbog njegovih bezbrojnih neverstava. a za to odlaganje se nudi teološko opravdanje: potreban je određeni period vremena za misionarsko delovanje Crkve (npr. kašnjenje parusije izazivalo je neugodna pitanja. »On change and adaptation in Judaism«. najzad. nadali su se da će on ubrzati druci Hristov dolazak. t a j nepobitni dokaz ne prihvataju svi..50 Za vreme rata je i među samim hrišćanima došlo do ponovnog izbijanja apokaliptičkog entuzijazma: nadali su se intervenciji boga. Ali drugo rušenje Hrama ostavilo je duboku belegu u razvoju judaizma. uostalom. to su prva jevanđelja. § 204). Jevanđelje po Marku predstavlja odraz i produžetak te apokaliptičke nade. jer razapinjanje na krst i uskrsnuće Isusa predstavljaju. to jest. Uskrsnuće je. Jevanđelje po Jovanu). Isus—Mesija se uopšte ne razlikuje od ostalih ljudskih bića. 51 Posle katastrofe 70. lišeni svetilišta. potvrda njegovog božanskog porekla. iako Božji sin. to jest. kako Jevreja tako i hrišćana. kao i veća valorizacija Misne i. str.. Posledice te odluke bile su. kada su proroci predskazivali katastrofu. Jer. godine. jedinog mesta na kome je bilo moguće upražnjavati kult. 41. pre svega. ovog puta su apokalipse najavile kao potpuno izvesnu konačnu pobedu Boga u eshatološkoj bici protiv sila zla. Njime se. vernici su bili primorani da se ograniče na molitve i versko obrazovanje. (Za većinu Jevreja je dolazak Mesije podrazumevao nacionalno oslobođenje so Judah Goldin. 52 Na k r a j u se nametnulo ovo treće objašnjenje. Talmuda. . jačanje Zakona i Sinagoge. Odgovor na tu neočekivanu i nerazumljivu katastrofu bio je dat u Jabnehu: judaizam će nastaviti da postoji. smrti i uskrsnuću Isusa. Razaranje Svetog grada i rušenje Hrama naglo su izmenili versku orijentaciju. sir. Prvima je rušenje Hrama postavilo još ozbiljniji problem od onog pred kojim su se bili našli njihovi preci šest vekova ranije. oslobođen praznih apokaliptičnih nada i mesijanizma i isključivo sledeći učenja fariseja (up.

pre svega. na k r a j u krajeva. unrošćavanje sakramentalnog života. kao i društvenoj funkciji Crkve itd. jer ono što je sveto nije očigledno za svakog koji pristupi objektu u kojem se sveto objavljuje. banalizacija liturgije. Istina. Ovog puta se svetinja. produžava se sve do naših dana. inkarniranog u istorijskoj ličnosti Isusa. antimističke tendencije. . Umesto poznatog scenarija — parusije. Ta revalorizacija parusije otvara mnogobrojne mogućnosti. ali ona se očituje. isto kao što ni Mesiju. nije mogla da vidi većina Jevreja — i kao što božansko poreklo Hristovo ne mogu da shvate nevernici. »obesvećenjima« koja se privode kraju u savremenom hrišćanskom svetu (videti III tom). do koje se došlo kroz identifikaciju Carstva i Crkve. Reč je. Carstvo Božije je već uspostavljeno. umanjivanje značaja verskog simbolizma. posvećivanje izuzetne pažnje etičkim vrednostima. kako u ispovedanju vere. da istorijska egzistencija može dostići savršenstvo i blaženstvo carstva Božijeg. drugim recima. objavila u istorijski usko ograničenoj ljudskoj zajednici — Crkvi. potvrđenog uništenjem Zla i okončanjem Istorije — sve više preovladava uverenje da se duhovni život može unaprediti i usavršiti na ovome svetu i da se istorija može preobraziti. kao konkretnog ispoljavanja Božjeg trijumfa. Ova nova interpretacija dijalektike svetog. o onom istom dijalektičkom procesu.) Od tog doba od parusije se očekivalo da će primorati nevernike da pristupe hrišćanstvu. Autor Jevanđelja po Jovanu i njegov krug vernika su na veoma smeo način objašnjavali odlaganje parusije. tako i u teološkim spekulacijama. carstvo Božije.). njega ne mogu odmah i svi da vide. Carstvo će Dostati »vidljivo« pre svega za one koji veruju. tj. u brojnim »obesvećenjima« (demitizacija jevanđelja i tradicije. ali celokupna hrišćanska zajednica može postati primer svetiteljskog života i na taj način podsticati druge na preobraćenje. izgleda paradoksalno.284 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja i vidljivu promenu ustrojstva sveta. dobro poznatom u istoriji religija: epifanija svetog u nekom profanom objektu koji jednovremeno predstavlja i kamuflažu.

Kada je Cezar prelazio Rubikon.. kasnije prihvaćenih orijentalnih religija učvrstio se uz pomoć gradskog proletarijata.. 1 »U svim istorijskim krizama dva sumorna mita su opsedala rimski narod: 1) život Grada se gasi budući da je njegov vek ograničen na određeni broj godina (»mističan« broj koji je otkrilo dvanaest orlova koje je video Romul) i 2) »Velika godina« okončaće celokupnu istoriju. najavljivala su skori pad rimske moći. pa i istoriju Rima. 642—45). vladavina Avgusta. 639. ne znače 120 godina njegovog istorijskog života. Pharsalia. Po isteku 365 godina.XXIX POGLAVLJE PAGANSTVO. Magija i astrologija nisu privlačile samo svetinu već i neke filozofe (stoici su. Tokom dva poslednja veka Republike tradicionalna religija — tj. Sama istorija Rima je opovrgavala ova strahovanja. Dok je rimska aristokratija negovala kult Velike Majke Kibele (up. izgledalo je da je vaspostavila pax aeterna. uvažavali astrologiju). 134). jednim sveopštim ekpyrosisom. Izvesne svešteničke službe (na primer flamen Dialis) i b r o j n a bratstva potisnuti su kao zastareli. poznata pod nazivom Sibilska proročanstva. Horacije nije krio svoje strahovanje za skoru sudbinu Grada (Epode XVI). str. po sto godina dugih meseci« ( Le Mythe de l'eternel retour. a i ljudskog roda (Lukan. novo izdanje. Kao i svuda u doba helenizma. javni kultovi — malo-pomalo gubila je svoj uticaj. religioznost se ispoljavala u znaku boginje Fortune (Tihe) i astralnog fatalizma (§ 205). čega su se mnogi bojali. recimo. str. Pored toga stara opsesija o k r a j u Rima 1 kao da je tom prilikom dobila potvrdu u krvavim događajima onovremene istorije. HRIŠĆANSTVO I GNOSA U DOBA IMPERIJE 225. kao i velikog b r o j a stranaca nastanjenih u Rimu. Jam redit et Virgo. neopitagorejac Nigid Figul je najavio početak kosmičko-istorijske drame koja će označiti k r a j Rima. 120 godina posle osnivanja Grada shvaćeno je da dvanaest orlova koje je video Romul. ta učenja. koja je usledila posle mnogih drugih i užasnih građanskih ratova. Jer. . uspeh drugih. 157). Za vreme građanskih ratova širio se veliki b r o j apokalipsi orijentalnog porekla. Ali. moglo se ustanoviti da se nije radilo o »Velikoj godini« u kojoj bi svaka godina Grada trebalo da odgovara jednom danu i uzelo se da je sudbina namenila Rimu jednu drugu vrstu »Velike godine« sastavljenu od dvanaest.

2 Rađa se nada da se Rim može periodično obnavljati. kako najavljuje Vergilije (Enejida. * Le mythe de l'éternel retour. Ratovi. 798) sve do oblasti »koje leže iza putanja Sunca i godine« (extra anni solisque vias). što znači da se istorijske katastrofe prihvate kao stvarne posledice kosmičkih požara i sveopštih razaranja koji periodično nužno dovode do k r a j a Univerzuma kako bi se omogućila njegova regeneracija. s jedne strane. Virgile et le mystère de la IV éclogue.3 U svojoj IV Eklogi Vergilije najavljuje da će Zlatno doba otpočeti pod konzulatom Asinija Poliona (~ 40. Jer. već oni sami čine taj prelaz. tj. septembar. Rim je nazvan urbs aeterna. . str. Vergilije nastoji da uspokoji Rimljane u pogledu veka t r a j a n j a Grada. U stvari.« Jedna »zlatna rasa« se širi svuda po svetu. Rim se može širiti. »To je rađanje novog ciklusa sto leća (magnus ab integro saeculorum nascitur or do). Evo gde se ponovo vraća Devica (iam redit et Virgo) i vraća vladavinu Saturna. ad infinitum. oslobođen mitova o dvanaest orlova i o ekpyrosisu.286 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Bojazan koju su inspirisala dva mita — »starost« Rima i Velika godina — pokazala se neosnovanom. to je i pokušaj da se istorija uklopi u kosmički plan. a njen Vladar je Apolon (5—10). razaranja. Jupiter se obraća Veneri i uverava je da neće Rimljanima određivati nikakvo ni prostorno ni vremensko ograničenje: »Podario sam im Imperiju bez kraja« (imperium sine fine dedi). pa stoga nije trebalo razmišljati o tome koliko će trajati. str. 200. tj. vek Sunca — koji je trebalo da izazove sveopšti požar — stolećem Apolona. Njegov rođendan. ali 2 J. Vladar ponavlja stvaranje Kosmosa. a Avgust je proglašen drugim osnivačem Grada. smatran je »polaznom tačkom Univerzuma kome je Avgust obezbedio opstanak i izmenio lice«. Dakle. istorija se obnavlja i nastaje jedan novi svet. patn j e izazvane istorijom nisu više predznaci prelaženja iz jednog kosmičkog veka u drugi. VI. a s druge prelaz sa gvozdenog na zlatno doba ostvario se bez kosmičke katastrofe. Reč je o k r a j n j e m naporu da se istorija oslobodi astralne sudbine ili zakona kosmičkih ciklusa i da se preko mita o večnom obnavljanju Rima otkrije arhajski mit o godišnjoj regeneraciji Kosmosa putem njegove periodične rekreacije (uz pomoć onih koji prinose žrtve ili Vladara). u k r a j n j o j liniji (kao što pokazuje mit stvoren oko Avgusta). Kasnije. u svako doba mira. Na taj način. Vergilije je zamenio poslednji saeculum. U isti mah. Avgust je upravo ponovo osnovao Rim. Te tako. Posle objavljivanja Enejide. 159—160. Carcopino. 23. na taj način je izbegao ekpyrosis. 255 i dalje). a same građanske ratove proglasio znakom prelaska sa gvozdenog na zlatno doba. Vergilije sve ove specifične znake povratka u Zlatno doba povezuje s rođenjem deteta čiji se identitet ne zna. pre konačne pobede Oktavijana). U Enejidi (I. kada se činilo da je Avgustova vladavina zaista ostvarila zlatno doba.

Divi filius. 6 Avgust je dobijao božanske počasti samo u provincijama.. vodeći računa 0 snovima i drugim upozorenjima. Pa ipak. a delimično i Ciceron. On nanovo uspostavlja svešteničke službe. 90—92). Istorija se potrudila da opovrgne »zlatno doba« odmah posle Avgustove smrti i Rimljani su ponovo počeli da žive u očekivanju bliskih velikih nesreća. »Dolazak nove ere slavljen je pesmama pesnika i javnim manifestacijama« (Altheim. godine on je i zvanično stekao titulu »Božanski Julije«. Cezar je imao svoju statuu na Kapitolu i jednu drugu u Kvirinovom hramu s natpisom: Deo invicto. godine njemu je posvećen hram na Forumu. str. 241.287 za koje brojni naučnici pretpostavljaju da je Polionov sin. »Ta religija. religiozno ponašanje 1 ideali iz rimske prošlosti svesno su ponovo prihvaćeni i obnovljeni. kako u odnosu na bogove tako i na ljude. Za nas je ona zanimljiva po tome što ističe vizionarsku snagu Vergilija: kao pravi vates (prorok). ali su odbijali njihovu divinizaciju za života. str. 350 i dalje. U stvari. flamen Dialis) a takođe obnavlja i poštovana bratstva.. 226. str. Avgust se ponašao kao pravi nekadašnji Rimljanin. bratstva Titija. vladavina Avgusta označava kreativnu renesansu tradicionalne rimske religije. Oko 44. Vergilije. Dugo se raspravljalo i još se raspravlja o značenju ove nadahnute i zagonetne poeme. La religion romaine. nadahnuli su teološku literaturu i uopšte teološku kulturu srednjeg veka koja je opstala i u renesansi. dugo vremena ukinute (napr. up. 4 Prema Svetoniju (Avg.. . 238). 230 i dalje. 4 Zasluga je Franca Althajma (Franz Altheim) što je insistirao na religijskoj autentičnosti Avgustove reforme. primenjujući pietas.« 5 Avgust ukazom restauriše porušena svetilišta i gradi brojne nove hramove. 5 Altheim. I umetnička dela Avgustova veka očigledno izražavaju obnavljanje religijske tradicije i misli. u Rimu je bio tek »božji sin«. imperijalni genius je bio obožavan prilikom službenih i privatnih gozbi. Luperaka i Alvara. Savremenici nisu sumnjali u autentičnost promena. na primer. Ali Avgustov vek je ostao uzor hrišćanskoj civilizaciji Zapada. on je shvatio jednovremeni kosmički i religijski kontekst okončanja građanskih ratova i otkrio eshatološku ulogu mira učvršćenog pobedom Oktavijana Avgusta. štaviše. A History of Roman Religion. Rimljani su prihvatali posmrtnu apoteozu velikih vladara. prateći manifestacije bogova. La religion romaine antique. nav. Iskušenja jedne religio illicita Julije Cezar je posle smrti proglašen bogom među bogovima i —29. delo. uvek je upravljala presudnim postupcima vladaoca. 6 Međutim. str. Kroz pietas i religio. a ne stoička teologija. Naredne stranice duguju mnogo ovim analizama.

ali Galba. toga puta. Poslednji progon. antihrišćanske mere su bile podsticane pre svega neprijateljstvom javnog mnenja. Septimije Sever je objavio prvi antihrišćanski dekret. nije bilo toliko neprijateljski raspoloženo prema hrišćanima. oni su uživali i zaštitu Carstva. ali bez uspeha. bio je najduži i najkrvaviji. hrišćanstvo je smatrano kao religio illicita. kao što ćemo viaeti str. Komod (~ 185—192) se posvetio u Misterije Iziđe i Mitre. godine. II. Ali uticaj Avgustovih reformi se postepeno već izgubio. odbijanje da se slavi kult imperatora postalo je osnovni povod za proganjanje hriščana. godine prati dug period mira (260—303. Sol invictusa. 17. Posledica pojave zagarantovanog nasleđa dovela je do toga da su svi veliki imperatori II stoleća proglašeni bogovima. uvodi njegov kult u Rim. Oton i Vitelije nisu. stvaranje imperijalnog kulta posle Avgusta postaje uobičajeno. Crkva je iz ovih iskušenja izišla kao pobednica. onaj pod Dioklecijanom (303—305). štaviše. . Kultovi Egipta i Male Azije stekli su neobičnu popularnost. hrišćani su bili proganjani jer su ispovedali tajnu veru. Klaudije. 321).) Hrišćanstvo uspeva da prodre u sve oblasti Imperije i u sve društvene slojeve (sve do imperatorove porodice). Crkva se razvija u miru. No. Aurelijan (270— 7 Nije reč o uticaju helenističkog Orijenta. a sirijski bog prognan iz Grada. jer je Kaligula propustio da podnese zahtev Senatu. Ubrzo potom. Dioklecijan je doneo odluku da uništi tu stranu i antinacionalnu religiju baš u cilju učvršćenja ideje o Imperiji. Nekoliko godina kasnije sirijski imperator Elagabal. on je želeo da oživi stare rimske religijske tradicije i pre svega da obnovi predstavu o kvazibožanskom Imperatoru. godine 250. Elagabal je ubijen 222. 27). Tokom prva dva veka. Međutim. to se nije nastavilo u I I I stoleću. 11. on je nastojao da postane deifikovan i pre smrti i njegov zahtev su senatori osudili. Augustus to Consiantine. a nije ni Domicijan kao neprijatelj Senata. Međutim. bez zvaničnog odobrenja. Godine ~ 202. sa izuzetkom pokolja po naredbi Nerona.288 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Deifikacija »dobrih« imperatora i. 7 No. Maksimin napada crkvenu hijerarhiju. zabranjujući prozelitizam. 8 Počev od II veka. a Karakala (211—217) je podstakao kult sirijskog boga sunca. javno mnenje. Uprkos dramatičnom položaju Imperije. Tiberije nije bio deifikovan. Vespazijan i Tit su doživeli apoteozu. Na početku. Ali. Progon je bio kratkotrajan ali vrlo okrutan. jer je nisu ni zaslužili. Što se samog Kaligule tiče. i sam sveštenik boga Emeze. 8 Izvore je naveo Robert Grant. str. prema tome. čime se mogu objasniti brojna odricanja od vere. Već je i Ciceron pisao da su »duhovi dobrih i hrabrih ljudi u biti božanski« (De Zegg. Represiju po odluci Valerijana 257—58. blagodareći pre svega svojim vernicima i svojim stradanjima. Sve do vladavine Decija. god. kada su se imperatori vrlo brzo smenjivali. jedan Decijev edikt obavezuje sve građane na prinošenje žrtava bogovima Imperije.

Pored četiri Jevanđelja i Dela apostolskih. ubijanje dece i antropofagija. Još pre velikih progona. nego su mu pripisivane i mnoge druge vrste zločina. Prihvatajući argumente aleksandrijskog judejstva. Ali. Dela Jovanova i dr. Poraz apologeta ipak se mogao predvideti. hvalio je grčku filozofiju. Od tada hrišćanstvo ima svoj kanon — Novi zavet — i postaje »religija Knjige«. Za mnogobožačku elitu. no pri tom je podsećao da je ona inspirisana biblijskim otkrovenjem. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 289 —275) uspeva da ponovo vrati kult Sol invictusa. Misterije Iziđe i Mitre. prihvaćenih od svih hrišćanskih zajednica. U nedostatku Kanona. 9 i drugi tekstovi su kružili kao apostolski: Jevanđelje po Tomi. Jevanđelje po Pseudo-Mateju. jedinom religijom koja je u to vreme imala izgleda da postane univerzalna. tim pre što su uživali zvaničnu zaštitu. Za hrišćansku misiju najveću opasnost su predstavljali progoni. mnogi hrišćanski teolozi i polemičari pokušali su da ozakone i zaštite svoju veru pred vlastima i mnogobožačkom inteligencijom. Najznačajniji među njima. 19 . u prvom redu gnosticizam. Oko 150. orgije. negde pred k r a j II stoleća. Uz to. predstavljali su opasne protivnike. osnovno u hrišćanskoj teologiji — inkarnacija Spasitelja. Veći deo tih 9 Značajno je da su ove tekstove u dirugoj polovini II veka prihvatale sve ondašnje velike Crkve kao jedine spise koji predstavljaju apostolsku tradiciju. ali prenošenje njihovih svedočenja bilo je obezbeđeno izvesnim brojem tekstova koje su oni redigovali ili inspirisali. Međutim. U očima vlasti hrišćanstvo je bilo krivo ne samo za ateizam i vređanje veličanstva. jedini način da se verifikuju autentičnost verovanja i ritualnih obreda bila su apostolska predanja. Tertulijan) žestoko su napadali helenistički paganizam i kulturu. godine svi apostoli su bili mrtvi. kao i usmenim predanjem. oba načina prenošenja apostolskih predanja — i pisani i usmeni — bili su podložni prihvatanju m a n j e ili više sumnjivih inovacija. Justin je tvrdio da su Platon i drugi grčki filozofi znali za propovedanu doktrinu mnogo pre njih preko »proroka« Mojsija. U svakom slučaju.faganstvo. Aurelijan je shvatio da je uzaludno slaviti jedino veliku religijsku prošlost Rima. njegove muke i njegovo vaskrsenje — bili su naprosto neshvatljivi. mnogo skrivenija opasnost pretila je Crkvi iznutra: razne jeresi. Dela Petrova. ali to nije bila i jedina opasnost koja je ugrožavala Crkvu. njihovi pokušaji su bili osuđeni na propast. Jevanđelje Istine. kult Sol invictusa i solarni monoteizam. fanatična nepomirljivost ove nove religije spasenja činila je iluzornom nadu da će moći u miru da koegzistira s politeističkim religijama. Naivni i nevešti. Justin (pogubljen oko 165) nastojao je da dokaže kako hrišćanstvo ne prezire mnogobožačku kulturu. Jeresi i gnosticizam pojavili su se već na samom početku hrišćanstva. neki od ovih apologeta (Tatijan. već da bi osim toga trebalo spojiti tradicionalna rimska verovanja sa solarnom teologijom monoteističke strukture. incest.

Prema Origenu. m o r a j u ostati tajna.290 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja dela. Reč je o učenjima namenjenim izvesnom broju vernika. ovakvo shvatanje protivreči činjenicama. a potom i najveći broj starih i modernih istoričara. I. prenesena usmeno (13. čuvano i prenošeno usmenim putem. Oslanjajući se na tvrdnje nekih ekstravagantnih gnostika. up. naročito i najpre tokom krize koju je izazvao gnosticizam. 3—4. koji saopštava Eusebije. Petra. predao gnosu. »jevanđelisti su čuvali. unutar zajednice se razlikuju tri inicijacijske kategorije: »početnici«. 3). poricali su postojanje ezoteričnog Isusovog učenja koje su potom prenosili njegovi učenici. crkveni Oci. drugim recima inicijacijsko prenošenje doktrine i prakse ograničenom broju posvećenih. Ezoterizam. 2). II. Upravo iz te tradicije tajnih doktrina i praksi judaizma nastaće literatura Merkabah. kao i u judejskim sektama. 7 : 17 i dalje. koja. koje su prisvajali gnostici. u prvom redu tekstovi Hekatat (isto.) može se naći u normativnom judejstvu. Još eksplicitniji od njega je Klement Aleksandrijski. str. zakletva na ćutanje. 10: 10 i dalje). Tipik. 4 : 10 i dalje. 2). No. Gospod je. Clement of Alexandria and Secret Gospel of Mark. 1. str. 197—199. kod esena (npr. 227. 198). U drugom delu Klement precizira: »Jakovu Pravednom. U većoj ili m a n j o j meri. pa time i inicijacije. Jovana i Pavla. Eccl. »Les traditions secrètes des Apotres«. 16 i dalje. Jean Daniélou. kvalifikovan kao »apokrifna (jer su sadržavala otkrovenja. inicijacijski scenario (učenja i tajni rituali. dovešće do izazivan j a brojnih kontroverzi. 200. Hrišćanska gnosa Problem ezoterizma. ova učenja čine gnostičku tradiciju (15. »napredniji« i »savršeni«. Jakova. IX. ovi su je preneli drugim apostolima. XIV. posle njegovog vaskrsenja. tumačenja koja je Isus dao za veći broj parabola (apokryphan)« (Com. On se priseća svojih učitelja koji su očuvali »istinsko predanje blagoslovenih učenja poteklih neposredno od svetih apostola. Hist. 10 Praksa izvesnog ezoteričnog učenja pominje se takođe i u Jevanđelju po Marku (up. koju je apostolima poverio vaskrsli Hrist u vezi sa skrivenim smislom događaja iz njegovog života. izvore koje navodi i komentariše Morton Smith. uočava se u svim religijama helenističke epohe i u svim epohama bliskim hrišćanskoj eri. Od samog nastanka Crkve. str. 2). odabiranje vernika. 11. kao tajnu. To je bilo t a j n o učenje. 13—23). Jovanu i Petru. Mth. . IV. I. do tada čuvana kao »tajna«) odnosio se na ezoteričnu doktrinu.« 11 10 Vid. a ovi drugi su je predali njima sedamdesetorici među kojima je bio Varnava. kod Samarićana i fariseja. prenošenih sa oca na sina [i koja] su dospela sve do nas blagodareći Bogu« (Stromates. itd. 11 Fragment iz Hipostases.

kada se odbacivala istina Starog zaveta i Bog-Otac uzimao za zlonamernog i zatucanog demijurga. kada se okrivljavao Svet i ocrnjivao život kao slučajne ili demonske kreacije. koji se razlikovao od niza episkopa i koji je prenosio apostolsku v e r u . Nisu se toliko »ezoterizam« i »gnosticizam« činili opasnim. izvesni gnostičari mogli su uneti u hrišćanstvo doktrine i obrede radikalno suprotne etici jevanđelja. različitih od onih koje su delili judejstvo i hrišćanstvo. na tumačenje Apokalipse. Svakako. onih koje su obuhvaćene raznovrsnim 1: Danielou. nisu osporavali božansko poreklo Stvaranja. otkrivanih »savršenima« i onima koji su bili na putu da to postanu. ono se odnosilo na simboliku krštenja. »jeres« — t j . dok »Pismo« i dogme nisu bili utvrđeni. § 53) i iranskim eshatološkim shvatanjima. treba praviti razliku između brojnih ranijih i savremenih gnosa. Istina je da je čak i sv. one su se verovatno odnosile na misterije silaska i uspeća Hristova kroz sedam nebesa nastanjenih anđelima (up. Isto tako. Pavle smatrao da ovim svetom vlada Sotona i da jevrejske i hrišćanske apokalipse proriču neminovnu propast zemlje. ali ni on. Približavanje gnosticizmu Teško je precizirati poreklo duhovnog toka poznatog pod imenom »gnosticizam«. na arhanđele. a naročito okolnosti i etape posvećivanja. gnosticizam i ezoterizam postaju sumnjivi u očima crkvene hijerarhije. ezoterične tradicije apostola produžavaju jevrejski ezoterizam koji se odnosi na misteriju uspona duše i tajne nebeskog sveta. ili kada se poricali.« 12 Međutim. smrt i uskrsnuće Sina. Ali. . . Pored drugih ideja i verovanja. npr. ni tvorci apokalipsa. Ali u nizu slučajeva. delo. Ephesiens. A t a j se mistični put po Pseudo-Dionisiju povezuje sa usmenim predanjem apostola. Štaviše. 4 : 9) i na individualnu eshatologiju. njih susrećemo kod brojnih paganskih i heterohrišćanskih gnostičara. Što se tiče tajni.paganstvo. Izvesno obrazovanje »ezoteričnog« tipa davalo se postepeno svim vernicima. »Tako saznajemo za postojanje jednog niza gnostičkih ili duhovnih učitelja. euharistije i krsta. počev od izvesnog momenta. Otud je razumljivo zašto. Ali te iste doktrine nalaze se i kod Mandejaca. 228. 208 i dalje. ali koji je nastavljao harizmatičnu tradiciju apostola i njihovih vremena. što znači mistični put duše posle smrti. Pozivajući se na usmena i t r a j n a apostolska predan ja. moglo je izgledati neosnovano proglašavanje jeretičnim izvesnih smelih interpretacija Hristovog učenja. koliko »jeretici« infiltrirani pod okriljem »tajne posvećivanja«. 19* . pogrešno tumačenje jevanđeljske poruke — bila je očigledna. nav. one se podudaraju s izvesnim egipatskim (up. str. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 291 Nemoguće je utvrditi kriterijum koji je rukovodio izborom učenika dostojnih da budu posvećeni u učenje.

konačno. 78. od početka sveta do današnjih dana. on otkriva da. . 13 Jedna od formula valentinskog gnosticizma. koje su autori gnosa koristili. gde smo bili i kamo smo bačeni. biblijsko i intertestamentalno judejstvo ili početke hrišćanstva. koje. kao što smo videli. sankhja-joge i budizma koji uporno izbegavaju rasprave o prvom uzroku ljudskog pada — spasonosno saznanje po učenju gnostika sastoji se pre svega u otkrovenju »tajne povesti« (tačnije rečeno one koja ostaje tajna za neposvećene): porekla i stvaranja Sveta. božanske čestice). njit o padu duše (= duha. više ili manje. dokazujući njihovu međusobnu zavisnost i učvršćuje verovanje u eshaton. prethodnice gnosticizma stricto sensu. nego smela. pravoj inkarnaciji Zla). judejstvo. ako je njegovo rođenje bilo pad u materiju. odvajajući ga od njegovog biblijskog koncepta — Mesiju je poslao Bog stvoritelj — i povezujući ga s jednom drugom »tajnom povešću« (Stvaranje predstavlja strašnu nesreću i zbog toga se mora pripisati jednom Demijurgu. a šta regeneracija« (Teodotovi odlomci. sadrže u sebi ezoterično učenje. božanski (uzvišen)Zantibožanski. pobede koja će dovesti do okončanja Istorije i uništenja Kosmosa.292 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a religijama tog vremena (zaratustrizam. »ponovno rođenje« će biti čisto duhovne prirode. organsko uključivanje izvesnog b r o j a disparatnih elemenata. Misterije. šta je to rođenje. na primer. Međutim. odnosno inkarnacija u telu 13 Tako. Zadržimo se na osnovnim idejama: dualizam duh/materija. on isto tako uči da je živeo u jednoj transcendentalnoj sferi. u orfizmu i platonizmu. obznanjuje da se oproštaj od grehova postiže spoznajom onoga »što smo bili i šta smo postali. vrlo rasprostranjenih u to doba. Za razliku od Upanišada. hrišćanstvo) i gnosa. 2). kakvom cilju težimo i iz čega ćemo biti iskupljeni. Da se vratimo valentinskoj formuli: po n j o j gnostik uči da je njegovo stvarno biće (tj. U daljem izlaganju pomenućemo neke od njih. Neke su otkrivene u starom Iranu i Indiji iz doba Upanišada. Ostale karakterišu sinkretizam helenističkog tipa. a ponekad i pesimistička interpretacija izvesnih mitova. ali da je potom bačen u ovaj donji svet. porekla Zla. ili jednom demonskom Biću. drame božanskog Spasitelja koji je sišao na Zemlju da spase ljude i konačne pobede transcendentnog Boga. duhovno) božanskog porekla i prirode iako se ono trenutno nalazi zarobljeno u telu. Reč je o jednom sveobuhvatnom mitu: on iznosi sve presudne događaje. ideja i teologumena. Taj sveobuhvatni mit poznat nam je iz brojnih verzija. mit koji je obradio Mani (§ 233). da brzo napreduje ka spasenju i da će na k r a j u biti oslobođen svog telesnog zatvora. veliki gnostici daju sasvim novo tumačenje mita Hristovog silaska u svet. koju prenosi Klement Aleksandrijski. Dodajmo da su gotovo sve mitološke i eshatološke teme. ono što definiše gnosticizam stricto sensu nije. ističući naročito onaj najgrandiozniji.

ali uspeva da. na primer. 9. Ovo transcendentno biće podleže svim ponižavajućim posledicama inkarnacije. već se ono objašnjava jednom nesrećom. »pad« čoveka. bilo 14 Up. zvezde su bogovi čije posmatranje olakšava približavanje inteligentnim bićima. tj. zaokupljao je već orfičke i pitagorejske teologe: objašnjavao se. IV. Kao što smo videli (§ 181 i dalje). 8. Svet je jedan »Kosmos«. njihove teologije i njihova učenja veoma se razlikuju od onih koja ispovedaju judejstvo i hrišćanstvo. A što se tiče inkarnacije. En quête de la-Gnose. nije Jehova. dakle. takvo shvatanje podjednako je neprihvatljivo i za Jevreje i za hrišćane. manihejski mit § 233). savršen i harmoničan. koje se postiže blagodareći gnosi. Na prvi pogled reklo bi se da je reč o jednom preteranom. božjeg glasnika. 1). Drama čovečanstva — naročito pad i izbavljenje — odraz je božanske drame. Pojedine varijante na još dramatičniji način prikazuju silazak Sina ili transcendentnog Bića: njega hvat a j u demonske sile i on. u Nag Hamadiju. bilo kao kazna za greh učinjen prema nebu. § 181 i dalje. 15 Tako. Ne samo da Stvaranje sveta ne predstavlja dokaz o svemoći Božijoj. inkarnacija duše. ili kao posledica prvobitnog napada Tame na Svetlost (up. 8. Podsetimo se da za Platona Demijurg nije oličenje zla.paganstvo. 7. Svakako da je u poznom paganizmu kosmogonija izgubila svaki pozitivni religijski značaj. Pre svega. za gnostike Istinski Bog nije Bog Stvoritelj. ona ne samo da ne čini deo »svete istorije«. Enneades. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 293 (poistovećenom sa zatvorom). Bog šalje glasnika koji »ga budi« i pomaže mu da ponovo spozna sebe (to je mit o »spasenom Spasitelju«. čak dijaboličnih sila. Što se tiče ovaploćenja duše. isto kao i za stoike. već prikazuje i potvrđuje pad duše. Zapisi otkriveni 1945. ali je isto tako slobodno odabrani silazak da bi se pomoglo životu u donjem svetu (IV. i sigurnost u oslobađanje (»spasenje«). Za Piotina. up. 14 U stvari. up. H. itd. orfičko-platoničkom dualizmu. jer duša gubi svoju duhovnu punoću i samostalnost (IV. II. 65 i svuda. 16). kako su zamišljali Jevreji i hrišćani. nastalom u višim sferama. otkriveno u Nag Hamadiju. antikosmičkom i pesimističkom. na zadivljujući način ispričan u Himni o biseru. nekim izabranicima otkrije gnosu spasenja. up. očigledno je Isus Hrist. Ali gnostici idu još dalje. ono je za Piotina »pad«. Za gnostika jedini cilj kojem vredi stremiti jeste oslobađanje te božanske čestice i njeno uzdizanje prema nebeskim sferama. predstavlja kompletnu verziju Logia. II. svedoče o judeohrišćanskom poreklu izvesnih značajnih gnostičkih škola. Puech. Bog šalje u svet Prvobitno biće ili sopstvenog Sina da bi spasao ljude. utopivši se potpuno u materiju. 15 Pa ipak. fenomen je složeniji. Jevanđelje po Tomi. str. . 5. neposredni uzor Spasitelja. u Gornjem Egiptu. 33 i dalje. koje se pripisuju Isusu u papirusima Okyrhyncha. zaboravlja sopstveni identitet. Stvaranje je delo podzemnih. poznatim od 1897. a Kosmos više ili m a n j e demonska kopija jednog savršenijeg sveta. § 230). 8.—-Ch. pre konačnog povratka na nebo. Pored nekih iranskih paralela.

ali njegovi učenici su to postali 16 Orfičko-pitagorejskiu ideju o inkarnaciji kao kazni. zatim Kore Kosmou. pomenimo i to da su seksualnim tehnikama i orgijastičkim ritualima tantrističkih škola »levog usmerenja« (up. On pripada klasi pneumatičara ili »Duhovnika« — »savršenih«. U prvim stolećima hrišćanske ere ova dva mita su dopunili i modifikovali mnogi autori. snažnom. sveta. 17 Baš kao i rišiji. porekli i uništili. Ch. psihičari. kod pisca Poimandresa. sanjasi i jogini. upornom. što se tiče dobrovoljnog silaska duše. Njima bi bilo uzaludno prenositi tajno. egzistencije. kambinovanu sa biblijskim mitom o padu Anđela. Dodds. treća klasa.. kosmos uzet u celini osuđeni su da nađu u noći »Velikog neznanja«. spoljašnjeg i unutrašnjeg. ali su lišeni duha (pneuma). protiv samoga Boga. stečena gnosom. Najzad. potpuno su utopljeni u materiju i osuđeni da nestanu. tako i oni drugi. tom III. nihilizma jednog Bazilida za koga sve što postoji. revolutio.. širokog raspona i s teškim posledicama: protiv ljudske uslovljenosti. Kada smo već kod poređenja s onim što se dešavalo u Indiji. XXXVIII poglavlje) u potpunosti odgovarale orgije nekih slobodoumnih gnostičkih sekta (u prvom redu fabionista 18 ). gnostik postaje potpuno otuđen od sopstvene kulture i odbacuje sve njene norme i institucije. 23—24. Mani. gnostik se oseća oslobođenim od zakona koji štite društvo: on se stavlja s one strane Dobra i Zla. 18 Više od kakve kritike ili osporavanja. u miru »nepostojanja«. ezoterično učenje. ovda je reč o jednom revoltu. I. H. Bardesan). kod Plotina. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. Simon nije neki gnostik stricto sensu. ono je izazvano narcisoidnošću — duša se zaljubila u sopstvenu sliku reflektovanu na materijalni svet — ili zbog slavoljublja. Unutrašnja oslobođenost. dopušta mu potpunu slobodu u ponašanju i delovanju. oslobođeni svakog prirodnog i moralnog zakona.. . sakupljene reference kod E. donjeg i gornjeg. povratak i rušenje sadašnje situacije. Puech. Gnostik čini deo elite koja nastaje kao rezultat Božje selekcije. svaka stvar. XXII. svoje konačno ispunjenje«. t. Od Simona Čudotvorca do Valentina Hrišćanski apologeti prikazuju Simona Čudotvorca kao prvog jeretika i preteču svih jeresi. 11 Druga jedna klasa.istorija verovanja x religijskih ideja kao posledica nesrećnog izbora koji je izvršila sama duša. Ovo shvatanje je potvrđeno kod Numenija iz Apameje. podrazumeva one koji imaju dušu (psyché) i kao takvi pogodni su da budu uzdignuti u nebeske sfere. str. »Carskim sinovima« — jedinima koji će biti spaseni. On se isto tako može tumačiti kao zamišljanje jednog krajnjeg ishoda koji će biti eversio. 16 Pošto je svet posledica nesrećnog slučaja ili katastrofe i pošto u njemu gospodari neznanje i vladaju sile Zla. i verovatno Origen. kako gnostički. »telesni« (somatični ili hilični). Prema nekim istoričarima. koriste i zloupotrebljavaju svoja tela i svet da bi ih omalovažili. recipročna supstitucija levog i desnog. En quête de la Gnose. do nihilizma: nihilizma »slobodoumnih gnostičara« koji. 229. Markion. R. pozajmili su izvesni hrišćanski i poluhrišćanski gnostici (Valentin. »iscrpli«. str. up.

U svom učenju Isus veliča dobrog Boga. Štaviše. a njegova žena je u prethodnom životu bila Jelena iz Troje. Međutim. on uspeva da preobrati veliki b r o j članova hrišćanske zajednice mediteranske oblasti. 20 Delà. u stvari. str. godine. Simon je u Rimu bio poznat kao Faustus (»Obdareni«). godine u Pontu. Jehova iz Isusovog učen j a saznaje za postojanje jednog uzvišenijeg boga. R. No. . koje je ustanovio bog stvoritelj. Jones. str. Kao izvanredan organizator. 70 i dalje J. Ta nova teologija je imala znatnog uspeha i zbog toga je bila neprestano napadana od strane ortodoksnih pisaca. Spomen na ovaj ekscentrični par je po svoj prilici stvorio legendu o Faustu. iz Starog zaveta. Iako nije materijalan. pošto ju je Simon izbavio. Simon Čudotvorac interesuje istoričare religija naročito zbog uzdizanja Jelene i zbog mitologije koju je ona inspirisala. Njegov dualistički sistem suprotstavlja Zakon i Pravdu. u prvim vekovima hrišćanske ere najviše je pominjano oštro suočavanje apostola Petra i Čudotvorca. Jelena. Međutim. 87. Prema legendi. Gnosticism and Early Christianity. Isus uzima telo koje je u stanju da oseća i da pati. On je rođen otprilike 85. On se sveti 19 Up. Grant. 19 Apostol Petar se sukobio s pokretom simonjana u Samariji. 8—10.paganstvo. jer je ta veza. Antiteze. Ovaj drugi je poslao ljudima svog sina Isusa Hrista da bi ih oslobodio robovanja Zakonu. koju je izgovorio apostol. The Gnostic Religion. Godine 144. Daniélou. Ekskomuniciran. on je i slavljen kao »prvi Bog«. nije sigurno da su Čudotvorac i Simon iz Delà jedno isto lice. ali se dobro čuva da ne precizira kako nije reč o bogu iz Starog zaveta. Jelena-Ennoia postala je sredstvo sveopšteg spasenja. 103. up. ali u tome nije uspeo. Markion deli ono osnovno iz gnostičkog dualizma. a njegova pratilja. ljubavi i jevanđelju. od sredine III veka markionizam sve više gubi uticaj da bi se na Zapadu potpuno ugasio za manje od sto godina. Simon je u Rimu najavio da će se pred velikom gomilom gledalaca uspeti na nebo. isticao se kao vatreni pristalica pavlovskog antijudaizma. str. on razrađuje svoju doktrinu koja i dalje ostaje radikalna i osniva pravu crkvu. koje je ljudima otkrio dobri Bog. sjedinjavanje Boga i božanske Mudrosti. Veza između čarobnjaka i prostitutke obezbeđuje sveopšte spasenje. Odbacio je Stari zavet i ustanovio sopstveni kanon sveden na Jevanđelje po Luki i deset Pavlovih poslanica. na tužan način ponovo pao na zemlju. koju je Simon pronašao u jednoj javnoj kući u Tiru. U stvari. u kojem je izložio principe svoje teologije. pokušao je da u Rimu pridobije prezbiterijum. iako je bio sin episkopa iz Sinope. ali pri tome ne uključuje apokaliptičke implikacije. 20 U stvari. M. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 295 posle katastrofe 70. ali je zbog molitve. arhetipu čarobnjaka. Primer Markiona može nam mnogo šta otkriti. smatrana je za poslednju i najgrešniju inkarnaciju božje »Misli« (Ennoia). Nouvelle histoire de l'Église. gde je Simon sebe proglasio »Svemoćnim Bogom prozvanim Veliki«. Tome je dodao jedan priručnik.

La Gnose.. 24. Svetom ipak i dalje vlada Jehova i sve dok takav svet traje vernici će biti proganjani. 24. mada on neprekidno nastoji da potčini sve ostale i njima zavlada (Adv. koji je bio samo zapovednik anđela stvoritelja. ne samo protiv jevrejskog Boga. 3. Vid. 21 Jedan drugi Aleksandrijac i Karpokratov savremenik. On je osuđivao instituciju braka kao izrazitu tvorevinu Satane (Irinej. jer on svojom žrtvom iskupljuje čovečanstvo od boga stvoritelja. 23. 23. biti definitivno uništeni. I. 8). 2). Lajzegang (Leisegang). Specifično obeležje Karpokratovog gnosticizma je njegov radikalni amoralizam »koji izgleda da otkriva revolt gnostika. 4). I. On je razradio široku i kompleksnu kosmologiju gnostičkog tipa. prilikom krštenja deteta Hrist je sišao na njega u obliku golubice i pokazao mu nepoznatog Oca. Haer. str. ali ga je »viša sila« posvetila (Irinej. pred početak njegovih muka. Isusova smrt na krstu donosi ljudima spasenje. 1). godine. već i protiv zakona«. Gnosticism and early Christianity. Jovanov savremenik (Irinej. Menandar. Judeohrišćanski gnosticizam. prodro je takođe i u Egipat. I. I. godine). Isus je sin Josifa i Marije. suprotstavljao je skrivenog Boga jevrejskom Bogu. Prema Irineju. tekstove koje navodi i komentariše H. Up. Onaj koji je izložen toj sili postaje ravan Isusu i sposoban da počini jednako čudesna dela. I. umnožavajući na spektakularan način broj nebesa i anđela koji njima vladaju: nabrojao ih je 365!22 Bazilid u potpunosti odbacuje jevrejski Zakon: Jehova je samo jedan od anđela stvoritelja sveta. 4). koji se širio po Aziji i Siriji. Tek tada će se dobri Bog pojaviti i primiti vernike u svoje Carstvo. a zatim se. 22 21 . str. 28). 143 i dalje. takođe umesne Grantove (Grant) primedbe. Bazilid. Njegovom teologijom dominira dualizam. III. str. Prema Cerintu. On se predstavljao kao Izbavitelj koji je sišao s neba da bi spasao ljude (Irinej. i 130. one na koje pada i one na koje ne pada svetlost nebeska. Nouvelle histoire de l'Eglise. I. Jean Daniélou. Njegov sledbenik Satornil (koji je bio aktivan u Antiohiji otprilike između 100. Jedan drugi Samarićanin. Međutim. Cerint je za svoje boravište izabrao Aleksandriju u kojoj je. Karpokrat objavio jednu analognu doktrinu: Isus je Josifov sin. Satornil je prvi podelio ljude u dve kategorije. oko 120. Adversus haereses. uveo je gnosticizam u Antiohiju. daje prvu sintezu doktrina koje su propovedali učenici Simona Čudotvorca. dok će svi ostali ljudi. a isto tako materija i stvoritelj. ponovo uspeo do Boga-Oca (Irinej. 142 i dalje.296 i storija verovanja i religijskih ideja izručujući Isusa njegovim progoniteljima. Cerint. 96. judeo-hrišćanin. Oni koje je on krstio postajali su dostojniji od anđela. učio je da je svet stvorio jedan demijurg koji nije znao za postojanje pravog Boga: to je prvi izraz gnosticizma stricto sensu.

Nikakav rezime nije u stanju da prikaže svu veličinu i smelost valentinske sinteze. što predstavlja verovanje koje dele svi gnostičari. to jest. »emanacije« i »projekcije« koje se iznose s patetičnom monotonijom da bi se objasnilo porekio i ostvarila veza u drami između svih vitalnih kosmičkih. 24 Prema Valentinu. Jevanđelje Istine. izaziva krizu posle koje su se prvi put pojavili zlo i strast. On stvara materijalni svet i pravi. oživljavajući ih svojim dahom. a od psihičkih elemenata stvara Demijurga. »hilike« i »psihike«. dve kategorije ljudi. obnovljen u prvobitnom savršenstvu. 21 To je objašnjenje postojanja tri klase ljudi. on je propovedao u Rimu između 135. 25 Poslednji od eona. Silazeći u niže regione. njega sačinjavaju svi eoni zajedno. stvoren je novi par. On i njegova žena Misao (Ennoia) rađaju 15 parova eona koji svi zajedno predstavljaju Plerom. Boga Geneze. Klement Aleksandrijski i Hipolit. kao i druga stvorenja koja su pod njenim uticajem zastranila. kao apsolutni i uzvišeni prvi Princip. on raskida s Crkvom i napušta grad. kod Plotina). ali kod gnostičkih autora — naročito kod Bazilida. Ovaj ne zna da postoji jedan superioran svet i sebe smatra jedinim bogom. Međutim. Hristos i njegov ženski partner. 1950. i 160. 356. iako nije Valentinovo delo. Sofija. Tamo gore. 23 U razradi svog veličanstvenog sistema. Valentin. Sveti Duh. psihičkih i spiritualnih realnosti.paganstvo. Valentina i Manija — ona predstavlja jednovremeno opsesiju i kliše. 24 Opsednutost takvim genealogijama. kao i nizovima uzastopnih manifestacija. nevidljiv i nepojmljiv. Otac je. Tendencija da se umnožava broj prelaznih etapa. uvlače se. -r> Izraz Plerom (= pleroma. prednost rezimea je u tome što se u njemu mogu izostaviti bezbrojne genealogije. otprilike. bez sumnje. godine. koji spada među najveće teologe i mistike svog vremena. Spasitelj od hiličkih (materijalnih) elemenata Razuma nižih sfera stvara »nevidljivu materiju«. može se naći kod filozofa (npr. zaslepljena željom da upozna Oca. otkriveno u Nag Hamadiju. naši jedini izvori o Valentinovoj teologiji bili su izvodi i rezimei koje su sačuvali Irinej. Međutim. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 297 Najznačajniji gnostički učitelj je. kroz intervenciju jednog anti-Boga — već uz pomoć drame nastale unutar samog božanstva. . koji se takođe naziva Isus. No i duhovni elementi superiorne Sofije. Plerom rađa Spasitelja. godine. kako nije uspeo dobiti zvanje episkopa. Valentin nije ponudio objašnjenje postojan j a Zla i pada duše kroz dualističku perspektivu — to jest. Rasprava o tri prirode i Pismo Regiusu o uskrsnuću) nadovezuju se na valentinsku školu. u dah Demijurga i izazivaju rađanje »pneumatika«. bez njegovog znanja. a isto tako i broj posrednika između Apsolutnog i različitih klasa realnosti. a oni su se oslanjali pre svega na dela njegovih učenika. »mnoštvo«) označava duhovni svet koji okružuje prvobitno božanstvo. izbačeni su iz Pleroma i predstavljaju razum nižih sfera. svakako predstavlja njegovu misao. str. Sofija. 26 Da bi spasao te duhovne čestice koje su zarobljene u 29 Sve do. No. up. Ostali tekstovi iz Nag Hamadija (npr. Najzad. predstavlja jednu od specifičnosti te epohe. Rođen u Egiptu i obrazovan u Aleksandriji.

63. »Probudi se iz sna. slike i metafore Amnezija (drugim recima. zaboravljanje sopstvenog identiteta). duša zaboravlja sopstveni identitet. Egipćani ga zarobe. . str. tačnije. materija je stanje ili »bolest« apsolutnog Bića. kao i sankhja-joga).] Setih se da sam kraljevski sin [ . Seti se bisera zbog kojeg si poslan u Egipat. . 174. obamrlost. pad. U stvari. Iskupljenje poslednjeg »pneumatika« biće propraćeno uništenjem Sveta. Sa istoka u Egipat stiže princ u potrazi za »jedinstvenim biserom koji se nalazi usred mora i oko kojeg je obmotana zmija što veoma glasno šišti«. up. san. neznanje je posledica nereda nastalog unutar samog Apsolutnog. -1 28 . . »Čuvši njegov glas i njegovo šuštanje. ] Setih se bisera zbog kojeg sam bio poslat u Egipat i počeh da opčinjavam zmiju koja glasno šišti. polomih njegov pečat. Jonas. svoje pravo središte. svoje večno biće. Doktrina jedne poznije gnostičke sekte. poljubih. probuđeni gnosom. Oni mu daju da jede njihovu hranu i princ zaboravlja svoj identitet. Neznanje (»zaslepljenost« Sofije) glavni je uzrok nastanka Sveta 07 — to je ideja koja podseća na indijske koncepcije (dele ih neke vedantinske škole.« Pismo je poletelo kao orao i sletevši na njega postalo reč.istorija verovanja x religijskih ideja materiji. nav. ustani i slušaj reči našeg pisma. nostalgija. Vidi u kakvo si ropstvo pao. . baš kao i u Indiji. Hrist silazi na zemlju i. Podigoh ga. I. Na t a j način. pneumatici. The Gnostic Religion. Međutim. str. Seti se da si kraljev sin. sačuvanoj u Delima Tome. delo. karakteristike dvaju tipova ontologija jesu neznanje i spoznaja. ja se probudili i napustili svoj san. Jonas.«38 Najdramatičnija i najpotresnija predstava gnostičkog mita nalazi se u Himni o biseru. spadaju u specifične gnostičke simbole i slike. uzdižu se do Oca. ne inkarnirajući se u pravom smislu te reči. »Zaboravih da sam bio kraljev sin i služih njihovog kralja.« Ali prinčevi roditelji saznadoše šta se ovome desilo i napisaše mu jedno pismo. 175). pročitah [. ropstvo. u tom Valentinovom sistemu materija ima duhovno poreklo i objašnjava se božanskom istorijom. str. 230. Kao što primećuje Hans Jonas (Hans Jonas). »spoljna očvrsla manifestacija« tog stanja. pijanstvo. mada ne predstavljaju tvorevine učitelja gnose. Spoznaja predstavlja prvobitno stanje Apsolutnog. »Ona zaboravlja svoje prvobitno boravište. spasenje koje omogućuje spoznaja odgovara jednom kosmičkom zbivanju (up. zaboravih biser po koji me roditelji poslaše i pod teretom njihove hrane padoh u dubok san. Okrećući se materiji i želeći da upozna telesna zadovoljstva. i to samo oni. Gnostički mitovi. otkriva spasonosnu istinu. Opčinivši Hans Jonas. haranita.

up. tekst su preveli i komentarisali H. delo. Malo-pomalo. Jedna od najpopularnijih legendi govori o amneziji Matsjendranatha. Leisegang. str. up. da je njegov »zaborav« u suštini predstavljao zaboravljanje sopstvene besmrtne prirode i da su »čari zemlje Kadali« bile obmane profanog života. R. Puech. I tom. 31 Tema amnezije uzrokovane utapanjem u »život« (— materiju) i anamneze ostvarene getsovima. delo. Gnosticism. str. a zatim izgovorih nad n j o m ime svog oca. . dodaje Goraknath. Puech. »Slika« (eikon). 130 i dalje. Ch. zbog kojeg umalo nije izgubio besmrtnost. to jest sopstveno biće (transcendentno Ja). II. heroj se oslobađa svoje »odore slave« i oblači »prljavu odeću«. delo. Susret s transcendentnim »dvojnikom« podseća na iransku koncepciju nebeske slike duše-dana. o zmiji. nav. Taj učitelj joge zaljubio se u kraljicu i nastanio se u njenom dvorcu potpuno zaboravivši svoj identitet. može se takođe pronaći u religijskom folkloru srednjovekovne Indije. Kao što primećuje Jonas. tokom uspenja dočekuje ga njegova sjajna odora slave »slična njemu« i on shvata da je taj »dvojnik« njegovo pravo Ja.. U određenom trenutku. 112—124. str. Jonas. Susret transcendentnog ja i »anđela« može se uporediti s neopisivim doživljajem jedinstva atman — Brahman. 116 i dalje. simbo29 Pored drugih. str. Goraknath mu objašnjava da je »zaborav«. 31 Nav. 118 i dalje (= Annuaire du Collège de rance. str. 142 i dalje. 343 i dalje. 30 Nije teško razumeti značenja pojedinih slika. str. str. 124. Matsjendranath se priseća svog stvarnog identiteta: on shvata da »telesni put« vodi u smrt.299 je. Grant. koja izlazi pred umrlog trećeg dana posle njegove smrti (up. 116 i dalje. se pojavljuje pred svojim učiteljem u obličju igračice koja počinje da igra pred njim pevajući zagonetne pesme. More i Egipat predstavljaju zajedničke simbole materijalnog sveta u kojima bivaju zarobljeni čovečija duša i Spasitelj koji je poslan da je izbavi. A source book. delo. prema drugoj varijanti. otkriće tog transcendentalnog principa unutar sebe samog predstavlja centralni element gnostičke religije. nav. takođe se opisuje i kao »anđeo«.«E9 To je mit o »spasenom Spasitelju« Salvadoru savatusu u njegovoj najuspelijoj verziji. 30 Jonas ukazuje na izvestan broj primera u kojima se takođe govori o »odeći ovog sveta« i »nebeskoj odori«. 1962—63). str. Piješ). Silazeći s nebeskih visina. nav. pesmama ili recima nekog glasnika. pismu i uspenju na nebo. ja je uspavah. U Jevanđelju po Tomi (logion 84). takođe H. II. Isus kaže svojim učenicima: »Zamislite samo kako ćete se osećati kada pred sobom ugledate svoje besmrtne slike koje se inače ne mogu videti!« (prev. to je »telesni omotač« u koji se on inkarnira. 472). izazvala boginja Durga. Ta čarobnica. uzeh biser i dadoh se na put da nađem dvor svoga oca. da se ne bi razlikovao od stanovnika Zemlje. Vid. En quête de la Gnose. 247—48. njegov učenik Goreknath. Saznavši da je Matsjendranath pao u ropstvo. zarobile su ga žene »u zemlji Kadali«. Dodajmo da svaki mitski motiv ima svog dvojnika u raznim gnostičkim tekstovima. La Gnose. M.

Sopstvo (Duh. nav. u Grčkoj i na istočnom Mediteranu (orfizam i pitagorejstvo). njegova kuća u koju uspeva da se vrati simbolizuje njegov atman. str. Jonas. Poslanica Efešanima sadrži ovaj anonimni citat (5 : 14): »Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvijeh. pa čak i predistorije. ono i Svet (prakriti) nemaju ničeg zajedničkog. Reč je o arhajskom i po ćelom svetu raširenom simbolizmu. 1). 74. a takođe i u gnosticizmu. daleko od njegovog grada) i Šankarinog komentara. 14. M Up. te formule nisu monopol gnostičkih autora. 311 i dalje. 227. Le Yoga. Doresse. str.Si Kao što ćemo videti. 50). up. u Indiji. ö M . Ginza govori o tome kako se Adam »probudio iz svog sna i podigao oči ka svetlosti«. Jedna od omiljenih slika bio je san izjednačen s neznanjem i smrću. pita GinzaP »Neka se onaj koji čuje probudi iz dubokog sna«. identično sa apsolutnim Bićem. § § 136 i dalje). ponekad i protiv njihove volje). I. Pobeda nad snom i produženo bdenje predstavljaju dosta tipičnu inicijacijsku probu. njegovo Sopstvo. Brahmanom (videti napred. lopovi i prevez na očima predstavljaju neznanje i iluziju. Eliade. Sankhja-joga zauzima sličan stav: Sopstvo (puruša) je »stranac« u pravom smislu reči. str. U nekim australijskim plemenima. ili im se. isti motiv postoji i u manihejstvu. »Zašto ćete uvek voleti san i zašto ćete posrtati sa onima koji posrću?«. tako počinje jedan gnostički odlomak koji je sačuvao Hipolit (Refut.« Pošto je San (Hipnos) brat blizanac Tanatosa (Smrti). str. 35 Setimo se inicijacijskog ispita na kojem je onako tužno posrnuo slavni heroj Gilgameš: nije uspeo da ostane Up. str. pak. 70. indiferentan. kao i u helenističkom svetu. Treba se setiti priče iz Ćhandogja Upanišade (o čoveku kojeg su zarobili lopovi i odveli ga. pneuma) »je izolovan. u Iranu. Gnostici ističu da ljudi ne samo što spavaju. jednostavno neaktivni posmatrač« u drami života i istorije (up. i obasjaće te Hristos. zapisano je u Apokalipsi po Jovanu. V. U jednom drugom kontekstu. »Ja sam glas koji budi iz sna u noćnom Eonu«.300 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a lizuje večno prokletstvo neznanja koje je »priroda« (to jest. *5 Eliade. u Grčkoj. Mnoge od slika i metafora koje koriste gnostički autori bile su veoma rasprostranjene i imale su drevne istorije. 44. nego i vole da spavaju. kandidati za inicijacije ne smeju spavati tri dana. Jonasov navod. Les livres secrets des gnostiques d'Êgypte. Baš kao i za gnostike. Nisu isključeni uticaji u jednom ili drugom smeru. Međutim. ali pre će biti da su u pitanju paralelni duhovni tokovi prouzrokovani krizama nastalim nekoliko vekova ranije u Indiji (Upanišade). zabranjuje da legnu pre zore. Durga) bacila na ljudsko biće. 32 »Poreklo« ove folklorne teme može se smestiti čak u epohu Upanišada. Naissances mystiques. J. onaj što mu skida prevez je Učitelj koji mu otkriva pravu spoznaju. delo. str. čin »buđenja« je imao »soteriološko« značenje (u širokom smislu te reči: Sokrat »budi« svoje sagovornike. vezanih očiju.

delo. Uznemiren. . npr. § 23). većina ovih slika — neznanje. str. da bi opet ispoljavala svoju pravu ličnost«. M Heterodoksna judeo-hrišćanska sekta. godine. Posebno je noć u Getsemaniju dobila tragično obeležje zbog nesposobnosti učenika da ostanu budni sa Isusom (vidi napred. spasenje i besmrtnost. neki glas je tri dana uzastopce nalagao da ne jede meso. u Haldeji u Seleuciji — Ktesifonu. Međutim. da »ne spavati« ne znači samo pobedu nad fizičkim umorom. osnovana 100. U jednom severnoameričkom mitu. biti potpuno svestan znači: biti prisutan u duhovnom svetu. str. 83—84. 39 Dete se rodi kao bogalj (u stvari. nav. san. Aspects du mythe. Mac Rae). čovek ne uspeva da budan dočeka zoru. amnezija. 281 i dalje. 159 i dalje. nebeski glasnik kaže Adamu. str. 38 47 . nalik na mit o Orfeju i Euridici. Gospodar Pakla mu obećava da će moći povesti svoju ženu na zemlju ako je u stanju da probdi celu noć. Le Chamanisme. II. otac ga uze sebi. ne zaboravljaj ono što ti je Gospod naložio da učiniš. U gnostičkoj literaturi se za neznanje i san upotrebljava i izraz »pijanstvo«. takođe Eliade. nav. odnosno.paganstvo. Paraklet mučenik Mani se rodio 14. aprila 216. Puech. Jevanđelje Istine. došla k sebi. njegovom ocu. str. gde si na početku boravila. otkriće stvarnog identiteta duše. vid. Up. Kada je dečak napunio četiri godine. godine.« U mandejskom predanju. 24 : 42). str. bilo je hromo). u zemlji Parćana od strane Elvaja. Patek pristupi jednoj baptističkoj gnostičkoj sekti. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 301 budan i time je propustio priliku da postane besmrtan (up. 22 : 18—20. Po predanju. iz sna i pijanstva u koje si zapala [ . ne pije vino i da izbegava žene. Jonas. piše u jednom manihejskom tekstu. veličanstvena dušo. prepoznavanje sopstvenog nebeskog porekla. to jest. . iako je prespavao dan da bi ostao odmoran. »Probudi se. Jevanđelje po Mateju. već pre svega predstavlja dokaz duhovne snage. »pođi za mnom na divotno mesto. 265). 38 Up. 36 Očigledno je. 231. ropstvo. The Nag Hammadi Library. Gnosa pruža istinski život. Jevanđelje istine upoređuje onog »koji poseduje Gnosu« sa »osobom koja se posle pijanstva otreznila. 40 (tekst preveo Džordž Mak Re (George W. James Robinson.« 38 Sve u svemu. pošto ga je probudio iz njegovog dubokog sna: »Ne dremaj više i ne spavaj. dakle. Ostati »budan«. Isus neprestano nalaže svojim učenicima da bdiju (up. u dva navrata. ] « . delo. Pateku. pijanstvo — postaju u gnostičkom učenju metafore čije je značenje duhovna smrt. str. jedan čovek uspeva da siđe u Pakao gde nalazi svoju tek umrlu ženu.. 210—211. 37 »Buđenje« podrazumeva anamnezu. elkasaitima.

verovatnije je da su ga iz sekte isključili crkveni velikodostojnici. a drugo u svojoj 24. godine do početka 242. on je odašiljao brojne misije. prema drugačijem računu. Prorok je napustio baptističku sektu svojevoljno. Jedan anđeo mu je preneo poruku »Kralja Raja svetlosti« (vrhovnog i dobrog Boga manihejstva). od 242. preduzele protiv njega? Ili zato da bi upoznao budistička verovanja ili je baš naprotiv. Sam Mani nam je preneo sadržaj tih otkrovenja. godine. kako u unutrašnjost zemlje. ne znamo gotovo ništa o životu proroka. Među40 Fihrist. Prema tome. str. do 273. ne treba potcenjivati udeo hrišćanskih elemenata u manihejskoj sintezi. str. već i na Indiju. od 240—241. Dva otkrovenja koja je doživeo. Aprila 272.« 40 Ne znamo gotovo ništa o duhovnom radu koji je ovog kržljavog mladića preobratio u neumornog apostola jedne nove religije spasenja. Le manichéisme. Prema manihejskom predanju. Zapravo. a na presto dolazi njegov sin Hermizd. Pored toga. Takođe su nam nepoznati razlozi zbog kojih se odlučio da preduzme svoj prvi apostolski put u Indiju. 43. dospevajući tako sve do njegovih istočnih granica. str. jeste da je održavao dosta dobre odnose s carem i da je preduzimao duga propovednička putovanja po celome carstvu. godine. zajedno sa svojim misionarima. njegovi kontakti s nekim predstavnicima indijske duhovnosti odrazili su se ne samo na Manija. propoveda po celoj carevini. Ne znamo mnogo o Manijevoj biografiji u toku vladavine Šapura I. Novi vladalac mu obnavlja zaštitne povelje i dopušta mu da ode u Haldeju. april 243). Puech. pošao putevima apostola Tome kako bi svojim propovedanjem pridobio već formirane hrišćanske zajednice u toj zemlji0-. (Puech. Ch. Mani hita da se sretne s njim. 41 U svakom slučaju. godine Šapur umire. Mani se obreo u Belapatu (Gundešahpur). smrt). prestonici Sasanida. mart 242 (ili. godini. uznemirene manihejskom propagandom. Pošto ga je pozvao novi car Šapur I. Prorok je ostavio snažan utisak na Šapura i on mu je dopustio da. do 240. 41 »Da li je to bilo zato da bi izbegao neke mere koje su vlasti. Međutim. Dvanaest godina kasnije (240. . tako i na stranu (u Egipat. izuzev njegovog početka (dva otkrovenja.302 i storija verovanja i religijskih ideja da bi ga odgajao u elkasaitskoj zajednici. Baktriju itd. »preobraćenje« Šapura) i k r a j a (nemilost. Na taj način je nova religija zvanično priznata i datum je pobožno sačuvan: 21. prevod H. pomogla su mu da shvati kakva je njegova misija i osnažila ga da raskine sa sektom elkasaita. 9.). godine) Mani je rastao i formirao se u jednoj veoma revnosnoj judeo-hrišćanskoj sredini. 50. Pa ipak. Više od dvadeset godina (od 219—220. 44). Ono što izgleda sigurno. ili 243. godine) stigla je druga poruka koja mu je naređivala da pređe u akciju: »Sada je došlo vreme da se javno pokažeš i glasno obznaniš svoje učenje. jedno kada je imao 12. Manijeva verska vokacija stoji u opoziciji s teologijom. eshatologijom i obredima hrišćana. U prvoj poruci od njega je zahtevano da napusti zajednicu svog oca.

u svojoj šezdesetoj godini. glava izložena na kapiji grada. François Decret. Manijevo stradanje — za koje su manihejci upotrebljavali hrišćanski izraz »raspeće« — trajalo je 26 dana. Telo mu je isečeno na komade. za razliku od drugih osnivača sekti. deco moja. a ostaci bačeni psima. On je priznavao vrednosti nekih prethodnih religija. str. Mani stiže u Gundešahpur posle puta za koji bi se moglo reći da je bio »njegov najveći pastirski pohod« i »oproštajna poseta apostola mestima u kojima je proveo mladost i crkvama koje je osnovao«. 68. Odmah posle prorokove smrti. Mani je izdahnuo 26. Kada je Mani obznanio božanski karakter svoje misije. a njihova težina (otprilike dvadeset kilograma) stvara mu užasne patnje. Mani moli svog Boga: »Pokazao sam put sinovima neba. tri na nogama i jedan na vratu) onemogućavaju mu da učini i n a j m a n j i pokret. gospodarima zemlje?« Na to je Mani jedino mogao da odgovori: »Takva je volja Božja. kao takva. III. ne ograničavajući se na ezoterično učenje namenjeno isključivo posvećenima. posle nepunih godinu dana Hormizd umire i presto pripada njegovom bratu Bahramu. da ne vidim više lice neprijatelja i da ne čujem više njihov moćni glas. ali je smatrao da su one bile nepotpune. Le manichéisme. delo. on je obnarodovao da njegova Crkva obuhvata ono Puech. 44 Proroku je ipak dozvoljeno da prima svoje jednovernike i u predanju su sačuvane. Razgovor s carem odvija se u burnoj atmosferi. Bahram je prasnuo: »A zašto bi to otkrovenje bilo učinjeno tebi. Mani se trudio da stvori univerzalnu. upornog mobeda Kartera: učenja Manija idu na ruku mazdejskoj netoleranciji i odvraćaju podanike od zvanične religije. str. up. I Pozvan da iziđe pred cara. Lanci (tri na rukama. Mani se obratio svojim pratiocima: »Gledajte me i nagledajte me se. Ispunio sam tvoju zapovest. 67). 50. Međutim. C. 12 U stvari. jer će ono što čini moje telo otići od vas« (up. svima pristupačnu religiju. predstavlja deo gnostičke struje koju smo prikazali. zbog koje sam poslan na ovaj svet. da bi se proširila do Iberijskog poluostrva na zapadu i do Kine na istoku. brojne poučne epizode. čim je stigao bio je izložen optužbama vrhovnog maga. ovoga puta. 863). on je okovan u lance i bačen u tamnicu. a ne Nama. Dopusti mi sada da nađem mir u oslobođenju. Podari mi. ona je nastavila da napreduje tokom vekova. Manihejska gnosa Manihejstvo je pre svega gnosa i. 43 Puech. Izgledalo je da će manihejska Crkva konačno prestati da postoji. Bahram je naredio nemilosrdno suzbijanje pokreta. 232. 42 . Andréas. str. S druge strane. 51. veliku krunu pobede« (F. Međutim. str. u nešto izmenjenom obliku. nav. Mitteliranische Manichaica aus Chinesisch-Turkestan.« 43 Osuđen. Po predanju. godine. Mani et la tradition manichéenne. Decret. 44 U jednoj dirljivoj molitvi.303 tim. februara 277. str.

Svetlost i Tama. Prema Maniju. delo. Veoma malo je sačuvano iz tog ogromnog opusa i to jedino u obliku prevoda. srednji ili prelazni. koji je preveo Pelio (Pelliot) (JA. Zbog proste činjenice da živi na ovoj zemlji. str. u njima se sakupila velika Mudrost. 69). Postojanje sveta podrazumeva. kada svet još nije bio stvoren. jedno prethodno. 46 45 . Chronology. što će reći da je on žrtva Zla. kao budizam i hrišćanstvo. kakve nije bilo među ljudima koji su do sada živeli« (Kephalia. 1913. 190.*6 Međutim. tako su se u mojim Knjigama sakupile stare knjige. i ovde u skladu s Zeitgeistom. Stoga je. to jest da egzistira inkarniran. dakle.304 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a što je osnovno u svim svetim Knjigama i u svim mudrostima: »Kao što se reka spaja s drugom rekom da načini jedan moćni tok. put ka oslobođenju vodi kroz dosledno ispitivanje ljudske uslovljenosti. Mani pridaje Isusu veliki značaj i usvaja njegovu ideju o parakletu. kao i eshatološki mit. kao i tri trenutka: prethodni. ostale su pisane na sirijskom ili istočnoaramejskom jeziku. U slučaju Manija. Pošto je bilo univerzalna religija. misionarska religija. bio primoran da koristi religijski jezik koji je bio pristupačan i istočnim i zapadnim oblastima. prekosmičko stanje. iz Indije pozajmljuje teoriju o transmigraciji duša.) ukazuju na to da je manihejsko učenje imalo uspeha kao nijedno pre njega. Prema jednom tekstu Turfana (Tourfan). a isto tako je i u sankhja-jogi i budizmu. I pored svega. kao i te dve Crkve. str. 64. CLIV. koptski. dakle. prevod Pijek. Sinkretizam je bio karakterističan sindrom te epohe. manihejstvo je moralo biti. Kosmos kojim vlada Zlo ne može biti delo transcendentnog i dobrog Boga. i najzad. str. Puech. Kao u svim gnosama. koju je napisao na srednjepersijskom jeziku. propovednik je dužan da »neprestano luta svetom. Mani je sam redigovao sedam rasprava koje predstavljaju kanon. potonji. nav. budizam i hrišćanstvo. 110 i dalje). on je uz to bio i taktička neophodnost. turski. 45 Najzad. str. Da bi izbegao nesuglasice i jeresi koje su potresale zaratustrizam. već njegovog protivnika. propovedajući učenje i vodeći ljude Istini«. uprkos očigledno heterogenih elemenata. Ono što je najvažnije u manihejskoj doktrini moguće je rezimirati u dve formule: dva principa i tri trenutka. ali. u najvećoj meri preuzima centralne iranske ideje. Oslobođenje se može postići samo kroz gnosu. a posebno ideju o dualizmu Svetlost — Tama. koji je nastao kada je Tama napala carstvo Svetlosti. Izuzev prve. Al-Beruni. baš kao što patetična i grešna ljudska uslovljenost podrazumeva prvobitno stanje blaženstva. U skladu s gnostičkom doktrinom. Sabuhragan (Shabuhragan). no brojnost i raznolikost jezika na kojima su ti fragmenti stigli do nas (sogdijski. čovek pati. onaj koji je hteo da »pristupi veri« morao je znati da postoje dva potpuno različita principa. manihejstvo je »religija knjige«. kineski itd. koji će nastati kada se dva principa budu ponovo razdvojila. On je želeo da se njegova Crkva raširi s k r a j a na k r a j Persijskog carstva. jedinu pravu nauku. manihejstvo ima unutrašnje jedinstvo jedne moćne i originalne tvorevine. onu koja spasava.

rađa »Majku Života«. kao i za druge gnostičke učitelje. Mani je nanovo interpretirao neke tradicionalne iranske koncepcije. u metode koje koristi Vladar Tame. U stvari. istovremeno priprema i svoju pobedu nad Tamom. spasonosna gnosa je sadržala i znanje tajne (ili zaboravljene istorije kosmosa. Posvećeni će biti izbavljen jer je on upućen u poreklo Univerzuma. jer između Boga i duša postoji jedinstvo. u »Vremenu prethodnom«. na jugu — »Vladar Tame« (Ahriman. vidi. za njih predstavljalo totalnu i apsolutnu nauku. Vernicima manihejstvo nije pružalo samo pouke i soteriološke metode. a u iranskim zemljama sa Zervanom). Na severu vlada »Uzvišeni Otac« (koji je kod hrišćana izjednačen s Bogom Ocem. Videvši Svetlost u svom njenom sjaju. duha i materije (što je preovlađujuća koncepcija u Indiji i drugde.faganstvo. Spoznaja je isto što i anamneza: posvećeni vidi sebe kao česticu svetlosti. Neznanje je rezultat mešanja duha i tela. deo božanske duše. koegzistiraju razdvojene granicom dve »Prirode« ili »Supstance«. Otac tada odlučuje da sam. Priroda i Život igraju značajnu ulogu: drama duše se odražava na morfologiju i sudbinu života u celini. S jedne strane. Spasenje je neminovna posledica gnose. judeo-hrišćanske i gnostičke). 19 233. Suprotstavlja se Tami. Međutim. svoju božansku prirodu. pored toga i pre svega. ostavljalo je snažan utisak na savremenike. i Otac. on počinje da gori od želje da je pokori. dakle. odbije protivnika. koji su. Sa svojih pet sinova. Bog i Materija. a ova opet. s druge. Taj poraz obeležava početak kosmičkog »mešanja«. ali u isto vreme i obezbeđuje konačni trijumf Boga. a njegove sinove proždiru demoni (arhonti). već je ono. kao i u kontrametode koje je razradio Otac Svetlosti. . za Manija. jedno novo biće. »komešanje« Materije primorava Vladara Tame da priđe gornjim granicama svog carstva. to jest. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 305 te dve formule predstavljaju takođe i osnov iranske postgatičke religioznosti. lično. u stvari njegova »duša«. ili. Prvobitni čovek silazi na granicu. u iranskim transpozicijama). Svetlost i Tama. Veliki mit: pad i iskupljenje božanske duše U početku. počev od V veka pre Hrista). starajući se o njenom oslobođenju. No. »Naučno objašnjenje« nekih kosmičkih fenomena. to jest. On priziva. za hrišćane. Stoga bi se moglo reći da manihejstvo predstavlja iransko izražavanje gnose u sinkretističkoj epohi. Jer sada Tama (materija) sadrži i deo Svetlosti. »Prvog Čoveka« (Ormuzda. jedan »oklop« načinjen od pet svetiljki. u uzrok zbog kojeg je čovek stvoren. Dobro i Zlo. on je u svoj sistem integrisao brojne elemente raznovrsnog porekla (indijske. ali biva pobeđen. a posebno mesečnih mena. u velikom kosmogonijskom i eshatološkom mitu koji je razradio Mani. Đavo).

Mesec i zvezde od onih čestica koje nisu mnogo propatile od dodira s Mrakom. on dovršava prvo oslobađanje Svetlosti stvarajući Sunce. Povrh toga.preliva'. koji čoveka nagoni da se i sam sparuje i reprodukuje. donosi odluku da načini sigurniji zatvor za one čestice svetlosti koje je još držala zarobljene. 82). hvata Prvobitnog čoveka za ruku 47 i podiže ga u nebesku postojbinu. za vreme drugih petnaest dana. bačena na zemlju. jedan muški. 81). dok ga ženski demoni vide kao lepog golog mladića (pojednostavljena. Tokom prvih petnaest dana u mesecu te čestice se uzdižu do meseca. Ovaj organizuje Kosmos u vidu neke vrste mašine koja crpi i. spasenje je namenjeno. Kao što piše Anri-Šarl Pijek (Henri-Charles Puech). koji tako postaje pun. koji dolazi da u Adamu spase njegovu zabludelu i Mrakom okovanu dušu (Pijek. Dva demona. jedu pupoljke drveća i na t a j način asimiluju svetlost koju ovi sadrže. Uznemirena taktikom Trećeg glasnika. ugledavši lepog mladića. a drugi ženski.306 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja U jednom drugom Stvaranju. planine od njihovih kostiju. zadrži zauvek zarobljenu svoju svetlu dušu. požudu. delo. »naša vrsta se. Raspaljeni požudom. Uništivši demonske arhonte. u svoju nebesku postojbinu. Što se tiče demonki. Otac »priziva« Živog Duha. to jest. Iz semena prosutog po zemlji nastaju sve biljne vrste. ostale su bile još one čestice koje su demoni progutali. On je inkarnacija Spasonosnog Razuma (»boga Nousa«. muževni arhonti prosipaju svoje seme i s n j i m svetlost koju su progutali. Živi Duh oblikuje nebo od njihovih koža. usnulog Adama budi Spasitelj. da u skladu s planom Materije. pre svega. Materija. »Nous«). stvarajući emanacijom »Trećeg glasnika«. (Ovde se prepoznaje stari mit o stvaranju kroz žrtvovanje prvobitnog Diva ili Čudovišta. »Sin Božji«. rađaju nedonoščad koja. No. Kao i u drugim gnostičkim sistemima. personifikovana u »požudi«. najzad. koje su već bile trudne one. . Imira i Puruše). tipa Tiamat. Stoga se Glasnik prikazuje muškim demonima u obličju zanosne gole devojke. proždiru svu tu nedonoščad kako bi apsorbovali svu svetlost i potom se sparuju. oslobađanje 47 Rukovanje će postati najvažniji manihejski ritual. Svetlost se prenosi s meseca na sunce i. »demonska« interpretacija androgine prirode nebeskog Glasnika). Otac pristupa poslednjoj evokaciji. koja se rađanjem prenosi. njemu i njegovom potomstvu. rađa iz niza odvratnih činova kanibalizma i seksualnosti. Tako su se rodili Adam i Eva. koje predstavlja animalni oblik jednog arhonta i libido. Eshatološki scenario se ponavlja: baš kao što Prvobitnog čoveka spasava Živi Duh. pošto je najveći deo svetlosti sada sakupljen u Adamu. . Ona zadržava obeležje tog dijaboličnog porekla: telo. na k r a j u krajeva. str. koji se naziva još Ormuzd ili »Isus Svetlost«. u Raj Svetlosti. posrnulog. koji silazi u mrak. Međutim. Najzad. a od njihovog mesa i njihovog izmeta zemlju. iz tela u telo« (nav. dakle. str. oslobađa one čestice Svetlosti koje su još ostale zarobljene.

kao i sve personifikacije Dobra uzdići će se na Nebo. njihovim žrtvama. sa svim svojim personifikacijama. svako dete koje dospe na svet samo produžava ropstvo jedne božanske čestice. deo Svetlosti. 234. s druge strane. što će reći. Pri opisivanju »Trećeg doba«. odnosno oni koji ne izbegavaju prokreaciju. Kao što kaže manihejac Faustus. konačno spasenje odlažu svi oni koji ne slede put na koji ukazuje Mani. kada će duše izići pred Hristov sud (bemu). izvestan broj duša će večno ostati zarobljen u Materiji. Godine 1468. Recherches sur le Manichéisme. otkrovenje spasonosne nauke i anamnesis. izbice požar koji će očistiti svet i ovaj će potom biti uništen. koja će potom biti zatvorena jednom stenom.. Naročito se u drveću. božanske duše. za eshatološki finale. Poslednje čestice Svetlosti biće sakupljene u jednom »kipu« koji će se uspeti na Nebo. XX. Contra Faustum. duša blaženog uskrsnu. Apsolutni dualizam kao mysterium tremendum U toj veličanstvenoj mitologiji prepoznaju se osnovne teme iranske duhovnosti. Život i Spasenje ljudi«. a preveo Pijek str. koja prethode t r i j u m f u Pravedne crkve i Strašnom sudu. s obzirom na to da je Svetlost koncentrisana u spermi. Jer. Drama otpočinje nizom strahovitih iskušenja (manihejci ih zovu »Veliki Rat«). 82. 4 * Misao koju prenosi sveti Avgustin. 50 Materija. duše blaženih pokojnika neprekidno prenose u nebeski Raj. 50 Međutim. nalazi velika količina božanske duše. Odabrani. »brodovima« Meseca i Sunca. to jest. svojim demonima. trudiće se da »probudi« i. na k r a j u krajeva. neće sve čestice Svetlosti biti spasene. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 307 ima tri stadijuma: buđenje.« 48 Tada i ubuduće. Dokle god t r a j e svet. Jesus Patibilis. oslobodi drugi deo koji je utamničen na svetu. I. prema učenjima nekih manihejskih škola. Međutim. kao i u svim vrstama bilja. jer Tama nikada više neće moći da zavlada Carstvom Svetlosti. drugim recima. 47: odlomak o Turfanu S 9. drveću koje je upotrebljeno za krst Hrista mučenika. 49 Razapinjanje i agonija istorijskog Isusa produžavaju postojanje sveta. Mani pribegava pozajmicama iz apokaliptičke slikovnice poznate po celoj zapadnoj Aziji i u helenističkom svetu. 19* 48 . S velikim trudom i s mnogo detalja Mani »objašnjava« uzroke čovekovog neuspeha Teodor bar Konai (Théodore bar Kônai) u delu Fr. 2. sa svima onima koji su prokleti. »Adam pogleda samog sebe i shvati ko je. ovaj soteriološki scenario postaće model svakog spasenja uz pomoć gnose. Razdvajanje dve supstance će ovog puta biti konačno. biće zatvorena u nekoj vrsti »lopte« (bolos) i bačena na dno džinovske jame.paganstvo. str. »na Svakome drvetu su obešeni Isus. Kimona (Cu mont). kao i helenističke gnose.« »Postavši razumna. u telima ljudi i životinja. Istina je da se čestice Svetlosti. objavio Hening.. Posle kratkotrajne vladavine. Hristos.

što će reći »naučnija« od ostalih religija: zbog toga što je ona celokupnu realnost objašnjavala lancem uzroka i posledica. Čovek je takođe tvorevina demonskih sila i to u njihovoj najodvratnijoj inkarnaciji. jer Boga ne zanima čovek takav kakav je. uostalom. Svet je stvoren od jedne demonske supstance. da je na početku Prvobitni čovek pobedio. a Jesus Patibilis. baš kao što je i stvaranje čoveka očajnički pokušaj Materije da zadrži utamničene čestice svetlosti. samo su beleg božanskog poraza. baš kao i sveopšti život. sva »stvaranja«. 51 Ta božanska čestica je. ni kosmos. Kosmogonija predstavlja očajničko delo Boga čiji je cilj bio da spase deo Sebe samog. i ovde se može govoriti o »spasenom Spasitelju«. Razumljivo je zbog čega su manihejci smatrali da je njihova doktrina »istinitija«. Malo je verovatno da postoji tragičniji. na primer. U stvari. I. kao lik. kao što smo videli. na primer.308 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a opisujući različite epizode pada božanske duše u ropstvo materije. Čak je i sukob između dva Principa izbio slučajno: Vladar Tame se našao u blizini Svetlosti zbog. kosmogonija i antropogonija u stanju da odgovore na bilo koje pitanje u vezi s »poreklom«. o nesporazumu. . između manihejstva i starog i novog naučnog materijalizma postoji izvesna sličnost: i za jednog i za drugog. Neki manihejski Psalmi su izvanredne lepote. već duša čije je poreklo božansko i koja prethodi pojavi ljudske vrste. Upoređene. paradoksalno. Mani preuzima arhajsku indoiransku ideju o identičnosti Duh — Svetlost — semen virile. a u isto vreme i uvredljiviji antropogonijski mit. jer on u sebi nosi česticu božanske duše. ljudožderstvo i incest u velikoj meri doprineli da čovek postane ovakav kakav je. jedini trenutak u kojem je božanstvo aktivno. uvek je u pitanju napor Boga da spase sebe samog. svet. To je. pa čak i s ćutanjem indijskih gnosa (sankhja-joge i budizma) izgleda da su manihejska teologija. za Frojda su. ni čovek ne bi postojali.) Ljudsko postojanje. »komešanja« Materije. jer je inače inicijativa uvek na strani Vladara Tame. Jednom reči. spada među najdirljivije tvorevine ljudske pobožnosti. predstavljaju u stvari samo odbrambene gestove jednog ili drugog protagoniste. 51 Reč je. kako je to Aleksandar Likofron nazvao. počev od nastanka sveta. s lakonizmom. nastali su slučajno. smeštena u spermi. To je ono što manihejsku literaturu. život i čovek. čini toliko patetičnim. od tela arhonata (mada je kosmogonijsko delo obavilo božansko Biće). a posebno himne koje opisuju pad i pitanje duše. (I u tome se može uočiti analogija sa savremenom naukom. U stvari. Uprkos nedostojnom poreklu. Retko će kad docnije neka akosmička filozofija ili gnosa dostići tragični pesimizam kojem uči Manijev sistem. međutim. ni život. pa do pojave čoveka. čovek postaje središte i predmet drame.

direktno ili indirektno. Obredi su nepotrebni. a u IV čini se da je manihejstvu u Evropi zapretilo potpuno iščezavanje. u X veku. mada predstavlja spomen na Manijeve muke. a verovatno je da su i pavlisti u Armeniji. 53 Godine 763. izvesna »manihejska tendencija« i dalje predstavlja sastavni deo evropske duhovnosti. Mani. Jevreji i muslimani. preuzeli neke manihejske teme (up. molitvi i pesama. bema. III tom). život i ljudsko postojanje. a »religija Svetlosti« je na marginama taoizma i budizma ostala aktivna sve do XIV veka (Puech. 64—67 i nap. gde se manihejstvo održalo do XIV veka. Ako se prihvate premise — dva Principa i prvobitna agresija Zla — konstrukcija celokupnog sistema izgleda vrlo solidna. Štaviše. manihejstvo deli vernike na nižu klasu. istinska manihejska verska aktivnost sastoji se u propovedima i »učenju«. a naročito u IV. rukovanje). novi i snažni podsticaji dovode do širenja ovog učenja po Centralnoj Aziji i Kini. sem nekih simboličnih gestova (poljubac mira. širenje gnose spasenja. Najvažnija svečanost. XXXVI poglavlje). hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 309 Pošto telo ima demonsku prirodu. i na elitu. kao što su Mandejci ili filozofi poput jednog Plotina. već i gnostičari. kao i bogumili u Bugarskoj. života i čoveka. kagan Ujgura je prihvatio novu veru i manihejstvo je postalo državna religija u ćelom Ujgurskom carstvu. 64 Baš kao i druge gnostičke sekte. bar za »Odabrane«. U stvari. Magi. ne samo hrišćani. 52 propisuje najstrožu askezu. sve dok ga nisu srušili Kirgizi 840. U V veku dolazi do izvesnog uzmicanja. krajem VII veka.paganstvo. veliča Apostolovu »propovedaonicu«. str. »Prava vera« se sastoji u težnji da se izbavi iz tamnice koju su izgradile demonske sile i u tome da se doprinese definitivnom uništenju sveta. to jest. manihejske kosmologijske ideje imale određeni uticaj u Indiji i u Tibetu (up. U Kini su manihejski »hramovi« podizani u VII veku. manihejske misije se množe po celoj Evropi. »Prosvetljenje« koje pruža gnosa dovoljno je za spasenje jer podstiče određeno ponašanje koje vernika odvaja od sveta. tokom VIII veka u Africi). »Odabrane«. 53 Dodajmo da su. 257). Severnoj Africi i Maloj Aziji. u Sasanidskom carstvu manihejstvo inspiriše pokret Mazdaka. pri čemu zabranjuje samoubistvo. godine. bratski pozdrav. Slušaoce ili Katekumene. štaviše. Ne može se i ne treba religijski vrednovati ono što pripada protivniku Boga: priroda. u VII veku. U III veku. S druge strane. no ono ipak i dalje opstaje u nekim centrima (npr. . Zbog svih tih uspeha ovog učenja ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je manihejstvo smatrano izrazitim primerom jeresi i da su ga silovito napadali i kritikovali.

Kor. Drugim recima. U tome je značaj privremenog t r a j a n j a istorije i odlučujuće uloge ljudske slobode. pad duše u materiju itd.. Kritikujući »jeresi« gnostičkih sekti — na prvom mestu antikosmički dualizam. o stremljenju 1 Držimo se interpretacije izvanrednog egzegete hebrejske misli Kloda Tremontana. Najveći jeretici su bili gnostici. vid. seksualnog i slobodnog. vreme posvećivanja. Jeres i ortodoksija Prva sistematska teologija nastaje kao posledica kriza koje su. — i biblijske teologije. U stvari. kao posledica slučaja. prema slici i prilici Tvorca. 5 : 17). smrti i uskrsnuća Isusa — Oci su postepeno razradili ortodoksnu doktrinu. baš zato što su delom ili u potpunosti odbacivali osnovne principe hebrejske misli. telesnog. kosmogonije i antropologije.. »novi čovek« (Posl. pre svega. drugim recima. čovek je stvoren s mogućnostima boga. kao u gnostičkom mitu. Kao što piše Klod Tremontan. nova je tvar« (Druga posl. Ef. Stvaranje. naprotiv. tokom II veka opasno potresale Veliku Crkvu. 2 : 15). »u toj perspektivi. Sveti Pavle veliča ponovno rođenje koje će obezbediti Hrist: »Ako je ko u Hristu. 53 i dalje i njegov Essai sur la pensée hébraïque. Niko za sebe nije mogao reći da je hrišćanin ako nije prihvatao doktrine Starog zaveta u vezi s nastankom sveta i prirodom čoveka: Bog je otpočeo kosmogonijsko delo stvarajući materiju. str. I — II. . gl. ni neobrezivanje »nego nova tvar« (Posl. između gnostičkih ideja — prethodni život duše u prvobitnom Jednom.XXX POGLAVLJE SUMRAK BOGOVA 235. »Istorija« je vreme tokom kojeg čovek uči da koristi svoju slobodu. a dovršio ga je stvarajući čoveka. ne pomaže ni obrezivanje. jer čovek se ne može učiniti bogom protiv svoje volje. Ortodoksija se. primitivnoj uslovljenosti. nema ni govora o vraćanju našoj prethodnoj. Gal. La métaphysique du christianisme. Hrišćanstvo je usvojilo ove koncepcije. kao i odbacivanje inkarnacije. 6 : 15). 1 Jer posvećeno čovečanstvo predstavlja cilj Stvaranja.. već. postojala je inkompatibilnost. sastojala u privrženosti teologiji Starog zaveta. to je period izučavanja božjeg zanata za koji je čovek predodređen.

prevedeno je na engleski: Ortodoxy and Heresy in Earliest Christianity (1971). iz 1964. teologija i praksa Crkve izdvajale su se svojom uravnoteženošću. Crkva takođe gleda u budućnost s poverenjem i nadom. takođe su prihvatani. no Oci su odbacivali to tobožnje nasleđe. ni markionista pre Markiona«. da bi ga preneli episkopima i njihovim sledbenicima. Jokanan ben Zakai. Aleksandrija i Mala Azija — tokom prva dva veka bila jeretička. nego doktrina stvaranja«. »nije bilo valentinista pre Valentina. 4. 4 Jeretici su se takođe pozivali na jednog apostola (tj. kao gnosa ili neoplatonizam. pobeda ortodoksije u antičko Up.. Valter Bauer dolazi do zaključka da su tri velika hrišćanska centra — Edesa. Petrovog tumača. 4.-Hzer. ignorišući jevrejske spekulacije gnostičkog tipa. pa time i na samog Petra). monaštvo. Rano hrišćanstvo je bilo dosta složeno i izražavalo se na mnogobrojne i različite načine. 5 Rechtglaubigkeit und Ketzerei im ältesten Christentum. 3 Podsećamo na taj paradoks koji su istoričari često prećutkivali: najznačajniji gnostički učitelj. 2 . Prema tome. str. hrišćanstvo se prikazuje kao »optimistička religija«. u jednoj epohi u kojoj je preovladavalo beznađe i koju su karakterisale filozofije. Dodds. prve hrišćanske forme su bile bliže onima koje su kasnije smatrane jeretičkim. ali pregledni prikaz u André Benoit. La métaphysique du christianisme. godine. Le Judäisme et le Christianisme antique. Pagan and Christian in an Age of Anxiety.sumrak bogova 311 bez osvrtanja ka onome što je napred koje se stvara i koje dolazi. up. na početku II veka. a ponekad i veličani u različitim Crkvama. U stvari. Irinej i Hipolit ih nalaze u kontaminaciji Svetih tekstova grčkom filozofijom. u »zlatnom veku« Antonina. 5 Nemački naučnik pre svega. 3. Jedini ortodoksni centar od samog početka bio je Rim. Teologija razrađena protiv gnostika veliča Stvaranje. videćemo malo dalje. razradili su svoje tragione i izrazito pesimistične filozofije u epohi mira i prosperiteta. godine kritikovao Valter Bauer (Walter Bauer). blagosilja Život i prihvata istoriju čak i onda kada se ova svodi isključivo na teror. Drugo izdanje. 297 i dalje. Hrišćanstvo nije doktrina vraćanja. Bazilida. 2 Paradoksalno. Kao što je pisao Irinej (Adv. 71. str. 3). ortodoksija je uvedena kasnije. Plutarh).). str. jer je bilo tajno i nije se moglo proveriti. kao i Markion i neki klasični autori (Epiktet. ukazuje na to da je do opozicije ortodoksija-jeres došlo prilično kasno. koji će u svojoj školi u Jabni obezbediti kontinuitet judaizma. Baš kao R. Za Oce je ortodoksija bila nastavljanje apostolskog nasleđa: apostoli su primili učenje direktno od Hrista. pohvale očuvanja nevinosti itd. i neki suprotni stavovi koji podrazumevaju odbacivanje života (askeza. Značajno je da su Oci uglavnom sledili principe normativnog judaizma. 4 Što se tiče uzroka pojave jeresi. ništa m a n j e antikosmičke i pesimističke 3 od gnostičke. uprkos kašnjenju parusije i sve žešćim progonima. Međutim. Istini za volju. Tu tezu je 1934. Videti kratak.

zajedno s raznim arhaizmima. Benoa navodi u svojoj raspravi. jeres »se razlikuje od ortodoksije. ortodoksiju definiše: 1) vernost Starom zavetu i određenoj apostolskoj tradiciji. ukratko. trijumfu Velike Crkve. Bauerovo objašnjenje ostaje čisto istorijsko. dok je jeres. 306). Rim uspeo da učvrsti jednu specifičnu formu. koja je uspela da se nametne i prisvoji naziv ortodoksija. str. a s druge. pred kojom će sva ostala nastojanja biti kvalifikovana kao jeretička. 3) poštovanje sistematskog načina mišljenja (prema tome. Turner. nav. krivljenja. str. što je kategorija specifična za rimski duh. Benoa. Benoit. koja se poziva na dokumente. sakaćenja. . The Pattern of the Christian Truth. kao što primećuje André Benoa (André Benoit). str. Svaki od ovih elemenata podstakao je stvaranje značajnih teoloških delà i pridoneo je. Sa stanovišta hrišćanske misli. 307). ona je takođe ispoljavala i povezanost s jednim sistemom mišljenja. s jedne strane po tome što odbacuje doktrine koje je Crkva eksplicitno definisala. H. . udaljavajući se progresivno od prvobitnih doktrinalnih osnova i uvodeći faktore razvodnjavanja. nedovršenih i. pobedu naučno razrađene teologije nad neorganizovanim doktrinama [ . A. različitih i često suprotnih struja. u ranom hrišćanstvu brojnih i promenljivih formi. Ali je isto tako svaki od ovih elemenata doprineo osiromašenju prvobitne tradicije i ne tako retko u određenim trenucima istorije hrišćanstva izazivao veoma ozbiljne krize. 2) odbijanje preterano mitologizovane imaginacije. 303). Sve u svemu. na kraju. E. Međutim. 7 Prema Tarneru. »Tako je. normativnom načinu mišljenja. Zasluga je H. 300. ono ne uzima u obzir specifične doktrinalne sadržaje ortodoksije i jeresi. Ona u isti mah ima karakteristike i zakonske institucije i teologije« (isto. pobedu istinske logike nad buncanjima zanesenjaka. ona predstavlja devijaciju u odnosu na tradicionalnu veru« (A. jednom reči. predstavljala skup fragmentarnih.312 istorija verovanja i religijskih ideja doba predstavljala je pobedu rimskog hrišćanstva. str. s jednom doktrinom. ] U svom nastupanju. po razornom delovanju na specifični sadržaj hrišćanske vere. str.« 6 Međutim. 302 i dalje. predstavlja pobedu koherentnog nad nekoherentnim. s jednim društvom koje ima svoju istoriju i svoju politiku. delo. delo koje A. W. nekoherentnih teorija« (isto. »pobeda ortodoksije. ortodoksija se pojavljivala povezana s jednom zakonskom institucijom. 7 6 . »Ortodoksija se pojavljivala kao sistem koherentnog i dobro koordinisanog mišljenja. E. u većoj ili m a n j o j meri. grčke filozofije). 4) važnost koja se pridaje društvenim i političkim institucijama. Tarnera (Turner) što se prihvatio teološke analize ovih dveju suprotnih pozicija.

trudi se da »univerzalizuje« hrišćanstvo uz pomoć grčke filozofije. koja je postala poznata naročito po teološkim spekulacijama počev od III veka. u Velikoj Crkvi je došlo skoro do potpunog gušenja ezoteričnog učenja. Svakako.sumrak bogova 313 života 236. uzor je Hristov silazak u Jordan. Međutim. 385). To je možda najviša cena koju je hrišćanstvo moralo platiti da bi očuvalo jedinstvo Crkve. za sada. odeće koju je obukao Adam posle svog pada. silazak na dno ponora je inicijacijsko iskušenje junaka. različiti i uzastopni napori da se Hristovoj poruci obezbedi univerzalna dimenzija. Nagost pri krštenju istovremeno sadrži i obredno i metafizičko značenje: u pitanju je odbacivanje stare odeće pokvarenosti i greha. orijentalnog i mnogobožačkog porekla. Ritualna nagost odgovara integritetu i potpunosti: »raj« podrazumeva odsustvo »odeće«. III tom). Ubuduće. na oproštaju vernicima krivim za ozbiljne grehe nakon njihovog krštenja itd. hrišćanska gnosa i ezoterično učenje jedva da će egzistirati u prikrivenom obliku na marginama zvaničnih institucija. sve te teme mogu se naći i na drugim mestima: »Vode smrti« su lajtmotiv paleoorijentalnih. Već je sveti Pavle uneo u svetinju krštenja simbolizam arhaične strukture: smrt i ritualno uskrsnuće. a naročito uz pomoć neoplatonske metafizike. za hrišćanina krštenje . Druga tendencija. Krst i Drvo Zbog antignostičke polemike. kao i tradicije hrišćanske gnose. up. uočljivi su. azijatskih i okeanijskih mitologija. da se mogu razlučiti dve paralelne tendencije čiji je zajednički cilj integrisanje prehrišćanskog religijskog nasleđa. Prva i starija tendencija se manifestuje u asimilaciji i revalorizaciji simbolizama i mitoloških scenarija biblijskog. pa samim tim i »habanja« (arhetipska slika Vremena). reklo bi se. Prema Justinu. Hrist.). Za ovo poglavlje nije od interesa insistiranje na nekim od teškoća na koje je nailazila ranohrišćanska Crkva. je kao novi Noje. izišao iz vode kao pobednik i postao poglavar jedne nove rase. a naročito iz manihejstva (up. na primer. Napomenimo. Ozbiljnije i značajnije za opštu istoriju religija jesu protivrečnosti i krize izazvane dogmatičnim formulacijama hristologije. ali uporedo s mitovima i legendama izvedenim iz sistema jeretičkih gnosa. (Kasnije će crkvena hijerarhija ispoljiti sličnu sumnjičavost i u vezi s mističnim iskustvima. Druga valorizacija je krštenje kao antitypos potopa. tim problemom ćemo se pozabaviti malo dalje. na kontroverzama u pogledu uskrsa (pred k r a j II veka) ili na pitanjima discipline (tj. novo rođenje u Hristu. Čudovište iz ponora sreće se u mnogim predanjima. Neka ezoterična predanja (na prvome mestu ona koja su sačuvana u apokalipsama i apokrifima) ipak će se širiti u narodnim sredinama. str. Prvi teolozi razrađuju scenario: krštenje je silazak u ponor s vodom zbog duela s morskim čudovištem.

dakle. a sve su to karakteristični načini predstavljanja »Središta sveta«. svih onih pojmova koji koegzistiraju u simbolizmu Drveta sveta. str. . str. 3 : 28). kao »drvo života posađeno na Golgoti«. postaćete sin čovekov«. M. liturgiji i teologiji. »The Image of the Androgyne: Some uses of a Symbol in earliest Christinity«.313is t o r i j a verovanja i r e l i g i j s k i h ideja predstavlja sveti čin u prvom redu zato što ga je ustanovio Hrist. kao besmrtna biljka »koja se diže u središtu neba i zemlje kao čvrst oslonac Univerzuma«. posefcno str. Međutim. tako da muško ne bude muško. 11 I druge arhajske teme su se postepeno integrisale u scenario Razapinjanja na krst. 8 regeneracije. muško i žensko. izmiruju suprotnosti: »nema roba. sve manje pominjao t a j simbolizam. 180 i dalje. Drugim recima. 10 Vid. 8 Krštenjem se. Međutim. Traité d'Histoire des Religions. Brojni patristički i liturgijski tekstovi upoređuju krst sa stepenicama. budete jedna ista stvar. »Kad od vas dvoje postane jedno. simboličnom smrću i uskrsnućem (= rađanje novog čoveka). up. Krst (= Središte) služi i za komunikacije s nebom i za »spasenje« celog univerzuma. ni ženskog« (Posl. Traité d'Histoire des Religions. univerzalne i. 9 Logion 22. §§ 64.« 9 Nepotrebno je objašnjavati arhaizam i univerzalnu rasprostranjenost simbola androginije kao uzora ljudskog savršenstva. Eliade. To je dokaz Istina. opisuje se kao drvo koje »raste od zemlje do neba«. ] tada ćete stupiti u Carstvo. Galaćanima. I u ovom slučaju je u pitanju arhajski i širom sveta rasprostranjeni simbol. nema muškog roda. sa stubom ili planinom. a nastavlja sa Jakovom Bemeom (Boehme). zbog velikog značaja koji su gnostici pridavali androginiji. 199—212. str. besmrtnosti. Pojam spasenja. ni žensko žensko [ . Mitologija androginije se ponovo pojavljuje sa Skotom Erigenom (Scot Érigène). Meeks. Méphistophèles et l'Androgyne. samo preuzima i u p o t p u n j u j e pojmove večnog obnavljanja i kosmičke plodnosti i sakralnosti. krštenje obnavlja prvobitno stanje androginije. na k r a j u k r a j e v a . ni gospodara. Krst načinjen od Drveta dobra ili zla predstavlja identifikaciju ili supstituciju Kosmičkog drveta. 11 Up. Images et Symboles. ¡prevod Puech. on nikada nije u potpunosti iščezao iz istorije hrišćanstva. Pošto je Isus Hrist razapet u Središtu sveta. da bi postala ponovo aktuelna u nekim savremenim teologijama. Verovatno je sveti Pavle. Wayne A. . §§ 99 i dalje. Eliade. slika Krsta kao Drveta dobra ili zla i Kosmičkog drveta vuče poreklo iz biblijskog predanja. 10 Još je smelija asimilacija simbolizma Drveta sveta u hrišćanskim likovnim predstavama. Images et Symboles. 65. logion 106. takođe prema svetom Pavlu. M. 129 i dalje. apsolutne realnosti da se slika Središta prirodno nametala hrišćanskoj imaginaciji. Ideja je jasno izražena u Jevanđelju po Tomi: »I kada vi. . 213 i dalje. ali to ne znači da se istovremeno ne smatra inicijacijskim obredom iskušavanja (= borba sa čudovištem). Baderom (Baader) i nemačkim romantizmom.

VII. rezime pozajmica. Ponekad su posredi (npr. iz krvi Spasiteljeve raste žito. čamac itd. Goodenough. st. vino. str. te je ovaj tako pokršten i iskupljen za njegov greh. Sa padina su/krv i voda tekli. lav. na primer. str. . 123 i dalje (korišćenje vina u verske svrhe).. školjka. U rumunskoj narodnoj poeziji. . 15 Vid. str.« » . . Klinove zabiše/krv mi prokapa'gde god krvca kanu/dobro vino teče. imaju dugu i složenu predistoriju: iz krvi i tela pogubljenog boga ili nekog prvobitnog bića. žito — koje vode poreklo iz krvi Spasiteljeve) produžavaju i razvijaju neke simbole koji se mogu naći u normativnom judaizmu ili u intertestamentarnim apokrifima. broj mnogobožačkih simbola koje je asimilovao judaizam znatno je veći: bik. ovde je važno podvući da su ti scenariji i arhajske predstave. od vremena sumerske kulture. Pobeda. Drvo života.. XII.sumrak bogova 3^5 tamo gde je stvoren a potom pokopan Adam. rastu čudesne biljke. Međutim. figure i Up. mnoge mitološke slike.. u pitanju je religijska praksa mnogobožačkog porekla koju su Jevreji pozajmili iz grčko-rimske epohe (npr. orao. Bezbrojne legende i narodne pesme govore o cveću i lekovitim travama koje rastu pod Krstom ili na Isusovom grobu. VI. 126 i dalje (Drvo života). vinova loza. str. 24—26. Jewish Symbols in the Greco-Roman Period. » . kao i lekovite trave). str. XII. miro. str. Krst poistovećen s Drvetom života. E./Loza daje voće«/Voće daje vino:/krv Gospoda za hrišćane. jasno valorizovani na Bliskom istoku. 136 i dalje. simbol Drveta života u jevrejskoj umetnosti itd. 87 i dalje. 13 Te mitološke teme. 14 Tekstovi navedeni u »La Mandragore«. 15 Najzad./Krv i voda — loza. I pade telo moje/tamo gde je palo/dobro žito niče. miro i vinova loza. vid.« 14 237. Podsetimo se n a j p r e da većina pomenutih simbola (krštenje. . 12 A kako je krv Spasiteljeva iskupila prvobitni greh. 23 i dalje. već ovde treba istaći ono što mi zovemo »univerzalizacija« hrišćanske poruke kroz mitološke likovne predstave. korišćenje vina u odredbama. stekli neobičnu popularnost u religijskom folkloru Evrope. »La Mandragore et les mythes de la naissance miraculeuse«. No. žito. U drugim slučajevima.. str.). ptica. Vid.. kao i kroz neprekidni proces asimilacije nasleđa iz prehrišćanskog perioda. Krst (= Drvo života) postaje izvor svetinja (koje simbolizuju maslinovo ulje. otkako su ih preuzeli hrišćanski autori. The Book of the Cave of Treasures. 132—183. Drvo života) arhajski simboli koji su postojali još u neolitskoj epohi i koji su. Ka »kosmičkom hrišćanstvu« Značenje hrišćanskog folklora i njegovu važnost za opštu istoriju religija proučićemo u poslednjim poglavljima III toma. XII—XI u knj. svete supstance — ulje. Kosmičko drvo..« . .. . XII. 12 18 . No. 53. njegova krv je poškropila »glavu Adamovu«. reference u našoj studiji. koje hrišćanski autori naročito počinju da razrađ u j u počev od III veka.

17 Posle raspada urbanih civilizacija. i III tom ovog dela. pogl. 241 i dalje. hrišćani su samo produžili proces koji je otpočeo sa osvajanjem Kanaana (up. istorijski svet bio lišen. koji svi do jednog postaju isti svetac: sveti Đorđe. XXXII poglavlje). vid. u judaizmu (u epohi osvajanja Kanaana i u srednjem veku) i u islamskoj religiji. Na teološkom jeziku moglo bi se reći da su brojna arhajska predanja integracijom u hrišćanski scenario i sama doživela svoja »iskupljenja«. Reč je. Roger Remondon. naročito str. koja nije uspela da privuče pažnju istoričara religija. u Kini (naročito u narodnom taoizmu). proces usaglašavanja i unifikacije prehrišćanskih verskih tradicija postao je neobično važan. mistika i umetnika. Ali. o fenomenu usaglašavanja različitih i raznolikih religijskih svetova. O njemu bi se moglo govoriti kao o jednom »kosmičkom hrišćanstvu«. ubica zmajeva. § 60). insistira se na liturgijskoj dimenziji egzistencije na svetu. već u toku III veka širom Imperije se primećuju razne tendencije za autarhijom i autonomijom koje prete jedinstvu rimskog sveta. već sada se treba podsetiti jedne od posledica tog kulta: »pokrštavanje« mnogobožačkih verskih tradicija — odnosno produžavanje njihovog života u okviru hrišćanskog iskustva i imaginacije — doprinosi ekumenskoj kulturnoj unifikaciji. str. Mi ćemo docnije analizovati značenje kulta svetaca i njihovih svetinja (up. našu knjigu De Zalmoxis a Gengis-Khan. ponovo otkrije jedan svet pun vrlina i lepota kojih je. . hrišćanska mitološka imaginacija pozajmljuje i razvija motive i scenarije specifične za kosmičku religioznost. Taj fenomen je značajan jer karakteriše versku kreativnost folklornog tipa. Jednom reći. Dodajući svoju sopstvenu valorizaciju. 322.316 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a teme. 17 Up. u stvari. od Grčke do Irske i od Portugalije do Urala. omogućavala je da se. Device 1 svetitelja. U pitanju je kreativnost koja se razvija uporedo sa stvaralaštvom teologa. 16 Međutim. Reč je 0 vokaciji svojstvenoj svakom verskom univerzalizmu: prevazilaženju provincijalizma. La crise de VEmpire romain (1970). jer se hristološka misterija projektuje na Prirodu u celini. 18 O »Kosmičkom hrišćanstvu«. 18 16 Slični procesi se mogu pronaći u Indiji (hinduizacija božanskih likova i obreda starosedelaca). koje koriste hrišćanski autori i koje će postati najomiljeniji motivi popularnih knjiga i religijskog folklora Evrope. makar sporadično i simbolično. Koncepcija kosmosa iskupljenog smrću i uskrsnućem Spasitelja i posvećenog postupcima Boga. Isusa. ali koji su već pretrpeli novu interpretaciju u biblijskom kontekstu. teologiju i mitološku imaginaciju. Da navedemo samo primer bezbrojnih heroja i bogova. Analogni proces se uočava — već krajem antičkog perioda. VII. a naročito u ranom srednjem veku — u preobraćenju mitoloških bogova i heroja u hrišćanske svece. a istorijski elementi hrišćanstva zanemaruju. zbog ratova i njihovih užasa. vode poreklo od jevrejskih apokrifa.

veoma čest u mandejstvu i manihejstvu. Međutim. anonimni autor dela Opus imperfectum in Mathaeum uvodi nove elemente u legendu. kao i kod nekih drugih istočnoevropskih naroda. »Upoređivanje uskrslog tela s nebeskom odorom podseća. kao i iz jevrejskih. str. dakle. 80 Primer za to je Francuska. Iranska ideja o uskrsnuću tela primljena je s judejskim nasleđem. da hrišćanski folklor inspirišu i. pojavilo se Dete Isus. Svetlost je bila konsupstancijalna sa Isusom ili je bila jedna od njegovih epifanija. Mandejski i manihejski rukopisi govore o »carinama« na svakome od sedam neba i o »carinicima« koji pregled a j u »robu« koju duša nosi (to jest. Neobično je značajno. str. Postojanost s kojom su se ove vrste arhajskih tradicija održale sve do XX veka ukazuje na to koliki su značaj imale u religijskom svetu seoskog stanovništva. dvanaest kraljeva Maga živeli su u blizini »Planine pobeda«. 2 1 A u religijskom folkloru i pogrebnim običajima Rumuna. hrišćanskih i jeretičkih apokrifa. La religion de l'Iran ancien. Kada je počela da se povlači. 247 i dalje. Paul Sebillot. up. na primer. Folklore de France. 19 U evropskim predanjima gde ta kosmoDocnije ćemo se vratiti na problem opstanka likova i scenarija iz apokalipsi. s J. 21 Up. bez sumnje. mi smo ga proučili u knjizi De Zalmoxis a Gengis-Khan. da je biblijska kosmogonija nestala iz evropskog folklora. Značajno je. 174 i dalje. A činjenica da će tela pravednika blistati najbolje se objašnjava persijskom religijom svetlosti. kao i to da on ponekad ne vodi računa 0 mitovima. da jedan mitološki motiv. njena dela i verske zasluge) na tom nebeskom putovanju. u evropskom folkloru (up. 82 i dalje (»The Customers and the Merchandise«) i R. Murray. Drugim recima. Navedimo neke od iranskih simbola i scenarija koje su asimilovali i hrišćanski teolozi i hrišćanska mitologija.sumrak bogova 3^5 Utvrdimo. Oni su bili upozRadi se o mitu koji neki naučnici opisuju kao: »uranjanje u kosmogoniju«. u pitanju je »put mrtvih« koji prolazi kroz sedam »carina u vazduhu« (vamile vazduhului). J e d i n a uočena. na poj a m unapređivanja kojim obiluje mazdejska teologija. w »narodna« k o s m o g o n i j a pozmit. str. Duchesne-Guillemin. str. 182. na primer.« 22 Predstava rođenja — zvezda ili stub svetlosti koji blista nad pećinom — pozajmljen je iz iranskog (parćanskog scenarija o rođenju Kosmokrate — Spasitelja. III. Symbols of Church and Kingdom. 81—130. pogl. ima najvažniju ulogu u mitologiji smrti 1 pogrebnim obredima Rumuna. (1905). Protojevanđelje po Jakovu (18 : 1 i dalje) govori o zaslepljujućoj svetlosti koja je ispunjavala Vitlejemsku pećinu. Prema njemu. jeretički izvori. tekstove koje navode Geo Widengren. no čije je poreklo verovatno sumersko. dogmama i scenarijima koji imaju primarni značaj za teologiju. 265. ne postoji nata u jugoistočnoj Evropi ima dualističku strukturu: ona pominje Boga i Đavola. Mesopotamian Elements in Manicheism.20 gonija nije nikakav kosmogonijski . I I I tom). više ili manje. str.

povezujući je istovremeno i sa uskrsnućem i sa stvaranjem 23 sveta. Vođeni Zvezdom. pričali su o čudu koje su doživeli. Hrist je stvoritelj i uzor jednog novog blagoslovenog čovečanstva kome je obećana besmrtnost. 61 i dalje. formulisanu tokom gnostičke krize u II veku. Spasitelja koji se na čudesan način rodio iz Zaratustrinog semena. up. str. definiše. M. Hrist je poslušao i izložio se mukama na drvetu Krsta itd. Ona se najzad pojavila u obličju malog deteta. ta legenda se nalazi u jednom sirijskom delu. LVII. Tamo su se tri dana molili Bogu čekajući da se pojavi Zvezda. inkarnaciju Isusa Hrista. jedan od prvih i najvažnijih hrišćanskih teologa. interpretira spasenje. Doktrina ponavljanja životnog puta može se tumačiti kao dvostruki napor. napor da se biblijsko otkrovenje asimiluje kao celina. Međutim. koje im naloži da idu u Judeju. da se inkarnacija opravda kao dovršenje tog istog otkrovenja. 62—64. Iz n j e se saznaje da je dvanaest »kraljeva-mudraca« došlo iz Šira. što je iskvareni naziv za Šiz. Prve strukture svetog kalendara. pre svega. A prema iranskim predanjima. no otežanog padom. Méphistophélés et l'Androgyne. 637—638. Eliade. kraljevi Maga putovali su dve godine. Patrología Graeca. hrišćansku teologiju. Méphistophélés et l'Androgyne. st. Irinej. Adam nije poslušao i jeo je plod zabranjenog drveta. u Zukninovoj (Zuqnin) kronici. kao nastavak i dovršenje dela započetog stvaranjem Adama. t j . i s druge strane.318 i storija verovanja i religijskih ideja nati s tajnim otkrovenjem Seta o dolasku Mesije i peli su se svake godine na Planinu gde se nalazila pećina puna izvora i sva obrasla drvećem. Irinej traži — i nalazi — antitetičke paralele između Adama i Hrista: prvi je stvoren od devičanske zemlje. str. kraljevi Maga su zatražili da budu pokršteni. dakle. 24 238. Setova knjiga s proročanstvom o dolasku Mesije krije se. 23 S nekim vrlo sugestivnim dodacima. s bibliografijom. ali tu uvek postoji hristološki novum. vernost Starom zavetu. Hristos ponavlja Adamov životni put da bi oslobodio čovečanstvo posledica greha. koja predstavlja Axis mundi što povezuje Nebo i Zemlju. Hrista je rodila devica. 24 Up. »Planina pobeda« odgovara iranskoj Kosmičkoj planini. Hara Barzaiti. rodno mesto Zaratustre. dok je Adam prototip grešnog čovečanstva i osuđen na smrtnost. . liturgijskog rasporeda predstavljaju produžetak jevrejskih institucija. Polet teologije Kao što smo već rekli. u »Središtu sveta« i na tom mestu će Zvezda najaviti rođenje Kosmokrate — Spasitelja. odnosno. kvarna koja sjaji nad svetom Planinom najavljuje Saošjanta. I kada je apostol Toma stigao u njihovu zemlju. Vrativši se domu. Justin opisuje nedelju kao »prvi dan«.

Od nastanka Crkve. međutim. Uskrsli. Arije preuzima. dakle. pa su. Hristos je samo »izgledao« kao čovek jer se bio prerušio u ljudsko obličje. Spasitelj nije mogao prihvatiti poniženje inkarnacije i mučenja na Krstu. u biće koje je bilo aktivno u jednom jasno određenom i ireverzibilnom istorijskom trenutku — ne zatvorivši se pri tom u svoje telo (jer je Sin konsupstancijalan s Ocem). Bog je jedini i on nije stvoren. »izgledati«. predložio je koherentniju i filozofski osnovaniju interpretaciju Trojstva — Arije nije odbacivao Trojstvo. u još ozbiljnijem obliku. Bog je za hrišćane imao tri obličja: 1) Otac. Arijeva interpretacija je imala izvesnog uspeha čak i među episkopima. 3) Sveti Duh. »pojaviti se«). tačnije. već u isto vreme i opravdanje. ali je. inkarnacija predstavlja poslednju i najsavršeniju hijerofaniju: Bog se u potpunosti inkarnirao u jedno konkretno i istorijsko ljudsko biće — to jest. s jedne strane. Otac je kasnije stvorio Sina i Svetog Duha. ta smela inovacija povlačila je za sobom i izvesne opasnosti. koji je bio u stanju da obnovi život i da dovrši stvaranje Carstva. kakav je prikazan u Starom zavetu. drugim recima. Za doketiste (od glagola dokeo. Drukčije rečeno. priznaje se da bezbrojne prehrišćanske generacije nisu bile u zabludi kada su objavile prisustvo svetog. Tvorac i Sudija. po njima. božanskog u kosmičkim objektima i ritmovima. Međutim. Teškoće koje je nametala dogma o inkarnaciji Logosa pojavl j u j u se ponovo. Arije. Teologija Logosa. misterija njene inkarnacije. imali razloga da po svaku cenu brane dogmu o inkarnaciji. prema tome. Ako se prihvati mogućnost inkarnacije Apsolutnog u jednoj istorijskoj ličnosti. Istina. početkom IV veka. Prema njemu. o Hristu koji je identifikovan sa arhanđelom svetim Mihajlom (ova doktrina se pojavila u Rimu početkom II veka). usvojen kanon koji je odbacio ari- . na dramatičan način ilustruje otpor koji je pružan ideji o inkarnaciji. doktrinu o Hristu-Anđelu. 2) Gospod Isus-Hrist. na Saboru u Nikeji 325. U perspektivi istorije religija. priznaje se i nepobitnost univerzalne dijalektike svetog. Međutim.sumrak bogova 3^5 Taj napor koji se čini da bi se podvukao univerzalni karakter hrišćanske poruke njenim povezivanjem sa svetom istorijom Izraela — s jedinom stvarno univerzalnom istorijom — obavlja se paralelno s naporima čiji je cilj asimilacija grčke filozofije. izvorište teoloških spekulacija je svakako bilo hrišćansko iskustvo. jedan Aleksandrijski sveštenik. oni njemu podređeni. otvara razmišl j a n j u perspektive koje su bile nedostupne na nivou Starog zaveta. stradao je i u m r o neko drugi (čovek Isus ili Simon iz Kirene). odnosno dokaz njihove valjanosti. ali je negirao konsupstancijalnost tri božanske ličnosti. a s druge. neke Origenove teze prema kojima se Sin prikazuje kao drugorazredno božanstvo. Doketizam. Moglo bi se čak reći da kenosis Isusa Hrista nije samo vrhunac svih hijerofanija od početaka vremena. to jest. u teologiji Trojstva. godine. Oci su. jedna od prvih jeresi gnostičkog porekla i strukture.

Nasuprot tome. mogla bi se porediti s metafizikom Nagairđune (§ 189). Arijeva teologija je i dalje imala svoje dosta moćne zastupnike. no. 27 Jeretički pokret (početak V veka) čiji članovi smatraju da su u Hristu ljudsko i božansko stopljeni u jedan jedini entitet ( f i s i s ) . na primer.2® Postepeno posvećivanje i konačna divinizacija Marije rezultat su u prvom redu pobožnosti narodnih masa. »ona koja je rodila Boga«. 28 Ali na Zapadu se tek negde oko 1000. doktrinu koju je sveti Avgustin sažeo u formuli: una substantia — tres personae. u kojoj se ispoljava ženski lik Svetog Duha. pošto su ga monofiziti 27 koristili u jeretičkom smislu. U stvari. III tom). Device-Majke. Devica Marija će u zapadnjačkom hrišćanstvu biti identifikovana s predstavom božanske Mudrosti. > S tog stanovišta. sličnu ulogu onoj koju je odigrao neotomizam prilikom obnavljanja katoličke filozofije. Međutim. Deipara je zamenjen izrazom Theotokos. pa se tako polemika produžila još više od pola veka. sofijanologija će odigrati. kako je onda bilo moguće verovati u njegovu moć da spase svet? Teologija Trojstva nikada nije prestala da stvara probleme: od vremena renesanse. Značaj Marije posledica je' njenog materinstva: ona je Deipara. Mnogo vekova kasnije. god. s Kabalom i metodama učitelja Zena (up. zasluga teologije Trojstva leži u tome što je podsticala na smelija razmišljanja primoravajući hrišćanina da iziđe iz okvira iskustva i logike svakodnevnog života. racionalističke filozofije su se definisale pre svega svojim antitrinitarizmom (up. još od vremena preistorije. III tom). što znači »Božija Majka«.320 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a janizam. teologija Marije. po Jovanu. za intelektualne elite istočnog hrišćanstva. Istočna crkva će uporedo s teologijom Theotokosa razvijati doktrinu nebeske Mudrosti Sofiju. 25 Atanas (umro 373. 28 I ovde se odmah uočava rad na asimilaciji i revalorizaciji jedne arhajske i širom sveta raširene religijske ideje. Pred k r a j I veka. Marijinska teologija predstavlja preobražaj starijeg i značajnijeg poštovanja pridavanog. Jer ako je Isus Hrist bio samo božanstvo drugog reda. . 19 : 26 i dalje). § 93). Isus kaže svojoj majci: »Ženo. Ovaj izraz je prvi put upotrebljen početkom I I I veka. Razapet na krst. u vreme nastanka Jevanđelja po Jovanu Crkva je već priznala verski značaj Marije. ] Potom reče učeniku: eto ti matere!« (Jev. godine) je razradio doktrinu o konsupstancijalnosti (homousios) Oca i Sina. Ali pri tome se uvek podrazumevala Majka-Devica i dogma o Marijinom večnom devičanstvu obznanjena je na Saboru u Efesu. Hera. Arijanizam je konačno pobeđen 388. 25 S l . preuzima i dopunjuje prastare azijske i mediteranske koncepcije o partenogenezi (moći samooplođenja) Velikih boginja (vidi. eto ti sina [ . . može pronaći dogmi po kojoj je Devica začela bez greha. verskoj misteriji žene. Nije se radilo o kontraverzi među teolozima: dogma o Trojstvu uzbuđivala je mase. Međutim. godine.

Kada su to videli. isti. Bog Hristos. Svuda se prikazuje sunce. on i njegovi vojnici koji su ga pratili preneraziše se od iznenađenja [ . 28—29). V. tu ideju je ranije formulisao neoplatonista Porfir. na novcu. . 21 . . Prema Laktantiju. Aurelijan (270—275) je dobro procenio značaj solarne teologije monoteističke strukture za obezbeđivanje jedinstva Imperije. ali je pri tome iz osnova promenio njegovu strukturu i njegov kult. koji je predstavljao »dan rođenja« svih istočnjačkih solarnih božanstava. Međutim. decembra. sa istim onim natpisom koji mu je pokazao na nebu. Sirijski elementi su bili pažljivo eliminisani. Mnogobrojni verski sinkretizmi. u svom delu Vita Constantini (1. Pre svog pokrštavanja.. 349). kao obožavaoci Mitre i sirijskog Baala. monoteističke i univerzalističke tendencije. 48). kada je sunce počelo da zalazi. On je ponovo uveo boga iz Emeze u Rim. str. koje karakterišu k r a j III veka. . sopstvenim očima je video — sam Konstantin je to potvrdio — znak krsta koji je sijao jače od sunca. 29 Svedočanstva se ne slažu u tome koji je znak video Konstantin pre odlučne bitke kod mosta Milijusa. " Up. pojavi u snu. Konstantin je »u snu upozoren da štitove obeleži nebeskim znakom i da tako otpočne bitku: on je poslušao i naredio da se na štitovima ispiše Hristovo ime« (De mortibus persecutorum. ilustruju opčinjenost pojmom Jednog i mitologijom Jedinstva. Između Sol invictusa i in hoc signo vinces . međutim. Podređivanje Sunca Vrhovnom bogu bila je. U stvari. Konstantin (306—337) je bio vernik solarnog kulta i video je u Sol invictusu osnovu svoje Imperije. sa ovim natpisom: uz njegovu pomoć ćeš pobediti. Misterije. Kao što smo videli (str. kome je Sol invictus bio vrhovni bog. a služba bogu je bila poverena rimskim senatorima.sumrak bogova 321 239. La religion romaine antique. polet hrišćanske teologije Logosa. Univerzalistički karakter solarnog kulta i solarne teologije shvatili su ili predosetili već grčki i rimski vernici Apolona-Heliosa. 323 i dalje. postaju preovlađujuće u IV veku. u natpisima. Međutim. sv. sledeće noći. Deus Sol invictus je dobio svoju godišnjicu na dan 25. F. Eusebije. vrlo verovatno. Konstantin je smatrao da je sunce najsavršeniji simbol Boga. iznosi drugačiju priču: »Usred dana. nalažući mu da načini vojne oznake prema uzoru koji je video na nebu i da ih upotrebi u borbi kao pobedničko oružje«. Povrh toga. Der unbesiegte Gott. kada mu se. biskup iz Cezareje. brojni filozofi i teozofi bili su pristalice monoteizma solarne strukture. prva konsekvenca njegovog preobraćan ja u hrišćanstvo. ] Konstantin se pitao šta može značiti to priviđenje. za razliku od Aurelijana. solarni simbolizam primenjen istovremeno i na Imperatora i na Imperium. u kojoj je njegovog protivnika Maksentija zadesila smrt. na javnim spomenicima. Altheim.

31 Ovaj fenomen se ispoljio nezavisno. Marka Aurelija. I—II. Laktantije (240 — oko 320) i Eusebije iz Cezareje (263 — oko 339). Za sve one u Carstvu koji su bili otrgnuti od svojih ognjišta. u Antiohiji i Aleksandriji. godine. siročadi i starima i otkup zarobljenika od gusara. J. I. Vrlo je verovatno. godine. kao i hrabrost koju su ispoljavali prema mučenjima i pred smrću. Crkva je predstavljala jedinu nadu za ostvarenje sopstvenog identiteta i nadu da će pronaći ili ponovo naći smisao života. Festugière. Le judaïsme et le christianisme antique. rasnih ili intelektualnih prepreka. za one koji su bili žrtve kulturnog i socijalnog otuđenja. kao u hrišćanskim zajednicama tokom prva četiri veka. 31 A. hrišćanstvo postaje državna religija i paganizam je definitivno zabranjen. Culture et Sainteté. Galena i Kelsa. u 30 Videti spisak pitanja kod A.322 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Još uvek se raspravlja o autentičnosti ovih svedočanstava. proklam u j u da u hrišćanstvu leži jedina nada za spas Imperije. hrišćani su jedini negovali ranjenike i sahranjivali mrtve. . S druge strane. Prvi hrišćanski simboli počinju da se pojavljuju na novcu od 315. klečao pred episkopom. ni posle — nije bilo takve jednakosti. Za vreme epidemija i opsada gradova. konverzija Konstantinova obezbedila je zvanično pokrštavanje Imperije. kulturnoj i društvenoj istoriji Evrope. Inovacija koja se n a j m a n j e mogla očekivati i koja je imala značajne posledice u religijskoj. Lacarrière. 30 Bilo kako bilo. bila je isposništvo koje karakteriše odvajanje od sveta i veoma strogi asketizam. U stvari. u kojoj je moćni građanin. History of ascetism in the Syrian Orient. a restriktivne mere protiv mnogobožaca postaju sve brojnije. hrišćanstvo je pokazalo svoju snagu i vitalnost još i pre Konstantinovog preobraćenja. svako je mogao postati član te zajednice. A. Les Moines d'Orient. Vôôbus. J. Imperatorov komornik. str. 308 i dalje. Hrišćani dobijaju čak i najviše položaje. Pre svega. hrabrost koja je izazivala divljenje i njihovih najvećih neprijatelja. hrišćani su predstavljali najveću i najbolje organizovanu versku zajednicu. toliko milosrđa i bratske ljubavi. Oko 300. Lukijana iz Samosate. Les hommes ivres de Dieu. Pod Teodosijem Velikim (379—395). progonjeni su postali progonitelji. Pošto nije bilo socijalnih. solidarnost hrišćana bila je bez premca. Uz to se antagonizam između Crkve i Imperije progresivno smanjivao. Poslednje apologete. a rasprava se vodi i oko toga da li je znak koji je Konstantin video bio hrišćanski ili mnogobožački. a poslednje mnogobožačke slike iščezavaju 323. Crkva dobij a privilegovan pravni status. Mnogobrojni su uzroci konačne pobede hrišćanskog učenja. godine. Benoit. za mnoge koji su patili zbog usamljenosti. istovremeno optimističke i paradoksalne. zajednica je preuzimala na sebe staranje o udovicama. što znači da Država priznaje presude episkopskog suda čak i u građanskim sporovima. da ni u jednom istorijskom društvu — ni pre. svojim bivšim robom. nepokolebljiva vera i moralna snaga hrišćana.

Da bi učvrstili sopstveni položaj. koje se njen učenik. monasi ranog srednjeg veka (up. zahvaljujući literaturi koja ga je proslavila. ostvarili njihovi sledbenici. The World of Late Antiquity. Siriji i Mesopotamiji. Autobus koji staje u Eleusini. M Peter Brown.. sestre. s druge strane. imalo velikog uticaja. kralj Gota. njihove pobede nad demonima. poziva ih aleksandrijski patrijarh Teofil da »očiste« grad Serapeum. njihovog gospodarenja divljim životinjama. i Nema istorijskog događaja koji bi mogao bolje poslužiti da označi »zvanični« k r a j paganstva. uzvišenu ženu-filozofa iz Aleksandrije.. godine Alarik. godine 391. već i Palestini. štitili monahe. No. jedna grupa fanatičnih monaha počinila je jedan od najgnusnijih zločina u istoriji: linčovanjem su usmrtili Hipatiju. u kome se nalazio veliki Serapisov hram. Kao što primećuje Piter Braun. »The Rise and Function of the Holy Man in Late Antiquity«. 240. koje je izvršio 396. nema boljeg primera za ilustraciju okultacije i kontinu52 Istina je da se egipatsko isposništvo brzo razvilo i. dovoljno su moćni da zapovedaju đavolima. godine. Razvilo se jedno novo uverenje: isposnici. episkop Sinesije seća kao »majke. str. Utoliko danas više zadivljuju dela koja su. godine organizovao Pakom (oko 290—347)). od spaljivanja svetilišta u Eleusini. »ti neobični ljudi su pretvorili hrišćanstvo u jednu narodnu religiju« (nav. str. Kao što primećuje Piter Braun (Peter Brown). 33 Njihov veliki ugled je posledica. učiteljice i dobročiniteljke« (Ep. delo. XVI). Pred k r a j IV veka od Mesopotamije pa sve do Severne Afrike počinje da se širi talas nasilja počinjenih od strane monaha: godine 388. predskazivao budućnost. III tom). monasi su dobrovoljno izabrali »antikulturu« — pustinju i pećine. episkopi i monasi su se zajedno postavljali na čelo naroda i nametali mu svoje mišljenje. naročito na Zapadu. Istovremeno. kao što se doskora verovalo. vid. a njihove molitve su kadre da izmene Božju volju. 107). a s druge. U stvari.I sumrak bogova 323 III veku. s jedne strane. 101 i dalje. oni spaljuju sinagogu u Kalinikumu k r a j Eufrata i terorišu sirijska sela u kojima postoje mnogobožanski hramovi. 21* . oni nasilno ulaze u domove mnogobožaca. ali u pustinji Tebaide (gde je krajem IV veka živelo nekih 7. ne samo u Egiptu. tražeći idole. sveti Simeon Stilit je sudio u sporovima. na Istoku. od istog autora. 38 Egipatsko monaštvo osnovao je sveti Anton. ti pravi »sveci«. jedino su monasi imali hrabrosti da se odupru nekim Imperatorovim odlukama. A 415. lečio. korio i savetovao visoke funkcionere. episkopi su. takođe.000 monaha) monaški život je 320. Stojeći na svome stubu.

Ona se opet popela u autobus koji je. Picard. jer je ona poljima davala plodnost. hijerofant je postao jedan visoki posvećenik u misterije Mitre (koji je imao rang Patera). što je još gore. G. iako je inicijacijski obred iščezao u Eleusini. hijerofant je prorekao da će njegov sledbenik biti nelegitiman i bezbožan. godine i o n j o j se veoma opširno pisalo i raspravljalo u atinskoj štampi. hrišćanski monasi — i tako je najstariji i najznačajniji verski centar u Evropi bio konačno pretvoren u ruševine. u autobus je ušla neka starica »mršava. . »posvećenu drugim bogovima«. svetilište će biti uništeno i kult Dve Boginje će iščeznuti zauvek. Eleusis. 80 i dalje. U stvari. o svetoj Demetri. neki »Turčin« joj je oteo ćerku. tu ličnost. str. On je bio poslednji hijerofant u Eleusini. Bio i Sophiston. Lenormand. navodi proročanstvo poslednjeg legitimnog hijerofanta. str. puissance oraculaire«. Eleusis. str. 1822). 8. 34 Međutim. zakletva će obavezivati »isključivo na rukovođenje njihovim ceremonijama«. ovog puta. a za njima »ljudi u crnom«. Kerényi. Lawson. uprkos oružanom otporu stanovništva. godine Milonas (Mylonas) je čuo istu priču od jednog devedesetogodišnjaka iz Eleusine. D. 12. 35 J. str. C. statuu je 1820. str. str. neće čak biti ni Atinjanin. 399 i dalje. u selu je postojala statua boginje koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem. E. 81 i dalje. istoričar Eunapije. 35 Godine 1860. Ali vozač više nije mogao da pokrene autobus. bila je to baš stanica u Eleusini. 42 i dalje (izd. Istina je da je u ostalim delovima Grčke njeno mesto zauzeo sveti Demetrije. delo. delo. 17—18. str. 102—103. Mylonas.324 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a iteta mnogobožačke religije. opet u Eleusini. izišao u listu »Hestia«. C. 37 Na jednoj od stanica između Atine i Korinta. Međutim. krenuo. »Demeter. svetici za koju se ni na jednom drugom mestu ne zna i koja nikada nije bila kanonizovana. U V veku. str. ali je jedan hrabri palikar uspeo da je oslobodi — a 1928. a i danas se govori. februara 1940. up. Tada im je starica rekla: »To je tre34 Eunapios. 37 Koristimo članak koji je 7. Mylonas. Monographie de la voie sacrée éleusinienne. kondukter ju je naterao da na sledećoj stanici siđe iz autobusa. Demetra nije napustila mesto svoje najdramatičnije teofanije. koji je tako postao zaštitnik poljoprivrede. neki sveštenik je ispričao arheologu F. Modem Greek Folkolore and Ancient Greek Religion. Klark (Clarke) i poklonio Univerzitetu u Kembridžu. nav. ali s velikim i veoma živim očima«. U prisustvu Eunapija. a preveden je u knjizi Ch. Pošto nije imala novca da plati kartu. Lawson. kao osušena. jer su ubrzo potom Alarikovi Goti prošli kroz Termopilski tesnac. nav. Boissade. Zbog tog profanisanja. Lenormanu (Lenormant) istoriju svete Demetre. Sve do početka XIX veka. 36 Najuzbudljivija epizoda hrišćanske mitologije Demetre odigrala se početkom februara 1940. bila je to jedna starica iz Atine. Ali u Eleusini se govorilo. 36 F. godine uzeo E. i sam upućen u Eleusinske misterije. na k r a j u su putnici odlučili da se udruže i plate staričinu kartu. nastavlja Eunapije.

bićete kažnjeni. reći ću vam još nešto: zbog načina na koji živite. ] Niko je nije video da izlazi. .sumrak bogova 3^5 a balo da učinite ranije. prerušena u staricu. str. [ . čak ni vode!« »Još pre nego što je dovršila svoju pretnju«. na dvoru eleusinskog kralja Keleja. . prebacujući ljudima da su bezbožni — objavljuje još onda strašne katastrofe po celoj oblasti« (isto. Gledali su jedni druge. pregledali su karnet s kartama kako bi se uverili da je karta zaista izdata. proriče budućnost i — u jednom nastupu gneva. nećete imati čak ni trave. 103—104). navedimo mudru opasku Šarla Pikara (Charles Picard): »Verujem da će helenisti. teško smoći snage da laka srca odbace ovu noviju pričicu koja izaziva sećanje na slavnu Homersku himnu u kojoj Korina majka. i. . kad sam već među vama. nastavlja autor članka u listu »Hestija«. ali ste vi sebični.« Kao zaključak. uglavnom. »starica je nestala.

.

SKRAĆENICE ANET = J. d. 1950. B. Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament (Prinston. Bombay Branch JIES = Journal of Indo-European Studies (Montana) JNES = Journal of Near Eastern Studies (Cikago) JRAS = Journal of the Royal Asiatic Society (London) JSS = Journal of Semitic Studies (Mancester) OLZ = Orientalistische Literaturzeitung (Berlin/Lajpcig) RB = Revue Biblique (Pariz) REG = Revue des Études Grecques (Pariz) RHPR = Revue d'Histoire et de Philosophie religieuses (Strazbur) RHR = Revue de l'Histoire des Religions (Pariz) SMSR = Studi e Materiali di Storia delle Religioni (Rim) VT = Vêtus Testamentum (Lajden) W. drugo izdanje. Pritchard. Pariz) BSOAS = Bulletin of the School of Oriental and African Studies (London) CA = Current Anthropology (Cikago) HJAS = Harvard Journal of Asiatic Studies HR = History of Religions (Cikago) IIJ = Indo-Iranian Journal (Hag) JA = Journal Asiatique (Pariz) JAOS = Journal of the American Oriental Society (Baltimor) JAS = Bombay Journal of the Asiatic Society. M. 1955) Ar Or = Archiv Orientdlni (Prag) ARW = Archiv fiir Religionswissenschaft (Frajburg/Lajpcig) BJRL = Bulletin of the John Rylands Library (Mancester) BEFEO = Bulletin de l'École Française de l'Extrême-Orient (Hanoj. = Wôrterbuch der Mythologie (Stutgart) .

.

1959). 5000— 1967. up. William Watson. str. 14. glavlje. 1966. Anderson. 1975). 1949—55. postepeno dosta ideja i tehnika primila sa zapada. Horn-Beč. ( S i j e t l i London. Li Chi. pridružujući se nekim drugim arheolozima. Linguistik. (London. The Beginnings of Chinese Civilisation Prehistoric China (Kembridž. delo. 1968). S t o k b o l m . Li öi (Li Chi). . delo. Two Studies of Art in the Pacific Area (I: Mino Badner. »A Note on relation between the Art Style of the Maori and of Ancient China«. str. Wiener Beiträge zur Kulturgeschichte und XV. između ostalog. mesopotamske) uticaje u ikonografiji Anjanga i(Anyang) (nav. 9—37). »Zur Religion in der chinesischen Vorgeschichte«. b r . Archaelogy in China: I. Bernhard Karlgren. The Cradle of the East. izvrstan uvod). str. str. Ping-ti Ho. severa i juga. s druge strane. An Inquiry into the indigenous Origins of Techniques and Ideas of Neolithique and Early Historic China. »Some fecundity Symbols in Andient China« (Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. 279 i dalje. 2. ukazuje na izvesne zapadne (tj. Children of the Yellow Earth (London. Cultural Frontiers in Ancient East Asia (Edinburg. Sumatre i Novog Zelanda. 188—214. Videti. O otkrivanju kineskog neolita (kulture Jang-čao). ona je bila. metalurgije i kineskog pisma. Early Chinese Art and the Pacific Photographic exibition (Njujork. Ping-ti Ho. Od obimne literature o praistoriji Kine izdvojićemo: William Watson.KRITIČKA BIBLIOGRAFIJA 126. Monumenta Sérica. »prozor ka Pacifiku«. U svakom slučaju sigurno je da je kineska kultura. međutim. »The Protruding Tongue and Related Motifs in the Art Style of the American North-westeim Coast. kao što je to često isticano. kao uostalom i neke druge. (Geringen. Uticaj njenog kosmološkog simbolizma i umetnosti može se prepoznati u religijskim umetnostima nekih naroda s Bornea. A O religijskim koncepcijama up: Hermann Köster. 1966). (Hongkong i Cikago. 26 i dalje). Early Civilization in China. New Zealand and China«. 1930. »Neolithic frontiers in East Asia«. rezime autorovih gledišta iz nekoliko ranijih dela). 1—54). kao i kod izvesnih plemena sa severozapadniih obala Amerike. C. nav. naročito China prvo poFunde in Alt-China. G. Das in ältesten ponovljeno izdanje 1968). videti J. 1934). Welterleben 1971. U svom nedavno objavljenom delu Ho podržava autohtono poreklo zemljoradnje. Basin. 1000 B. Cheng Ték'un. II: Robert Heine-Geldern. str. 1957. Carl Hentze.

185—225. 33—53. 66 i dalje. Religion im ältesten China der Shang-Zeit {Anvers. Ping-ti Ho. 174—216. 1929. up. isti. IPEK. M. str. . 23. 215 i dalje. III: Chou China (Kembridž. delo. »Der Ahnenkult in China«. naročito Bronzegerät. 142. 127. 42 i d. Creel. Archaeology in China: II. str. Frühchinesische Bronzen und Kultdarstellungen (Anvers. Funde in Alt-China. str. 12—120). Christian Deydier. »Zur Religion dim ältesten China«. 1963). 2. br. Kultbauten. O skapulamciji videti Eliade. 38 i dalje (posebno str. Cultural Frontiers in Ancient East Asia. William Watson. str. zbog toga je stavljen na usta umrloga. der Shang-Zeit. »Symbolism in Mortuary Ceramics« (Bulletin . Archaeology in China.. str. Funde in Alt-China. str. 263 i dalje. Nebeska . među njima su najpoznatija Šang-ti (»Vladar s visina«) i Huang-ti (»Uzvišeni vladar«). 1974. II. Bronzegerät. nav. 1970. simbola tame). str. Kultbauten. U »klasičnim knjigama« može se naići na desetak imena kojima je označen vrhovni bog. nap. 1960). O kulturi Čua vidi Ch'eng Tê-k'un. The Archaelogy of Ancient China. str. nav. nav. O religijskim idejama vidi: Herlee G. Funde in Alt-China. 218 i dalje. str. d d. 71—121). str. Hanna Rydh. demona tame koji je stvorio svetlost i život. 1 (bibliografija). Carl Hentze. Kwang-Chih Chang. Les Jiaguwen. O »death pattern«. Stokholm. Wiener Zeitschrift für indische Philosophie. 17. up. cvrčak je amblem vaskrsenja. 1—20. proročanski natpisi na kosti i na oklopu kornjače). str.330 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Carl Hentze. str. 1970/73. 1958. 1961). 211—225. i delà navedena u dva sledeća paragrafa. O kulturama bronzanog doba videti: Cheng Tê-k'un. 60. Der kult der Shang-Dynastie im Spiegel der Orakelinschriften: Eine palëographische Studie zur Religion im archaischen China (Vizbaden. 1968). delo. 1951). The Archaeology of Ancient China. M. Annali del Pontificio Museo Missionario Etnologico. I.). 322 i dalje. »The religious commitment: Shang Theology and the Genesiis of Chinese political Culture«. 289 i dalje. izdanje. Archaeology in China. i »Antithetische T'ao-t'ieh-motive«. David N. 219. delo. W. 20 i dalje. Pošto njegova larva izlazi iz zemlje (dakle. Tsung-tung Chang. 195 i dalje.. str. 1978. 171 i dalje. 37 i dalje. Hentze. Eichhorn. 256 i dalje. Shang China (Kembridž. 1976. Chang. Cheng Te-k'un. 27. Ništa manje značajna je i simbolika cvrčka. O simbolizmu maske tao-tieh videti radove Karla Hencea. 1963. 1937). . T'oung Pao. Religion im ältesten China der Shang-Zeit. 1937).. str. HR. kritika Paul L. Ping-ti Ho. str. F. Das Haus als Weltort der Seele (Stutgart. str. Le Chamanisme (2. O religiji epohe Čua up. Serruys. Kwang-Chih Chang. 213 i dalje. str. isti. »Studies in the Language of the Shang Oracle Inscriptions«. Bronzegerät. str. Ali u osnovi svih tih teonima ponavljaju se nazivi ti (Vladar) ili tjen (Nebo). str. Keinghtley. Hentze. Stilizovani crteži cvrčka naslikani su na jeziku maske tao-t'ieh. up. Essai bibliographique et synthèse des études (Pariz. str. Tiberi. The Birth of China: A Study of the formative period of Chinese civilization (Njujork. str. 251 i dalje. 128.. 283—475.

1974. 7. 2. 159—202). D. str. novo izdanje 1955). »La religion de la Chine antique« i »Le Taoïsme religieux«. 7). Thompson. Tajpej. Historié des Religions (izdatom pod rukovodstvom Anri-šarla Pijeka. Numen. str. 1973. Fêtes et chansons anciennes de la Chine (1919). str. 1969. H. Religion in Chinese Society i(Berkli. U doba dinastije Ču oba pomenuta teonima u podjednakoj su upotrebi i označavaju istog boga. La Chine antique (1927. Chinese Religion: An Introduction (Belmont. de Groot. Kratak ali briljantan prikaz dao je Max Kaltenmark.kritička bibliografija 331 struktura Vrhovnog boga je očigledna: Čang-ti sve vidi (Chi-Kirtg. 144 i dalje (protiv njegovih gledišta up. »Tihe Notion of God in the Ancient Chinese Religion«. K. »Le dépôt de l'enfant sur le sol. O kultu vrhovnog inebeskog boga videti: B. Religion and Ritual in Chinese Society. 8. T'jen bdi nad ljudima (Chu-King. 3. A Study of Chinese archaeology and religion (Field Museum. Laurence G. izvrstan prikaz). str. V. 520—525). 497—577). 9. »The development of Chinese conceptons of Supreme Beings«. personifikovanje Tla. »II Dio Supremo« (»La Religione della Cina« u: Storia delle Religioni. H. kadar je u sve da pronikne (Chi-Kirtg. 11—12). C. koje stoga treba koristiti oprezno). Jan J. Henri Maspero. 9. (Lajden. 539 i dalje. Wieger. 1. 47. Pariz. 14 i dalje). Rites anciens et ordalies mythiques« (članak objavljen u Revue Archéologique. M. str. čikago. str. i zatim ponovo u knjizi Études sociologique de la Chine. »The Archaic Royal Jou Religion«.). 16. Dubs. Asia Major: Introductory volume. naročito str. Yang. 1950). 5) on sve shvata i opaža (IV. priv. 1892—1910. Paris. 3). 1. prikazuje pre svega ideje i religijsku praksu posle dinastije Han). str. 2. Essai de monographie d'un culte chinois. 2. 1958. Chinese Religions (Njujork. Die Religionen Chinas (Štutgart. B. knjige o opštoj istoriji kineske religije malobrojne su. La religion des Chinois (Pariz. takođe Henri Maspero. IV. Histoire des croyances religieuses et des opinions philosophiques en Chine depuis l'origine jusqu'à nos jours (Hjen-thjen. 1953. 1969—70. 1910. i pored toga što ne daje opšti pregled kineske religije). 217—259. nezamenljivo zbog svoje dokumentacije). 1922). Les Religions Chinoises (t. O Zemlji-Majci videti Berthold Laufer. 1964. odnosno u II veku pre Hr. 6 t. up. 3. 1968. 1) i sve čuje (V. Dobre analize kineskih verovanja i religijskih institucija mogu se naći u knjigama Marsela Granea (Marcel Granet). a Tjen lični bog. 256—260). Danses et légendes de la Chine ancienne (1926). 16. 3. 5. str. La pensée chinoise (1934). 3. 1922. Werner E i c h h o m . I des Mélanges posthumes. kristalisani o k o božanstava tla . značajno delo. J. Wolf (Stenford. Marcel Granet. Ti je bio vrhovni bog. Velikom Boginjom-Zemljom navija je pojava: do nje je po svoj prilici došlo na početku vladavine dinastije Han. 1917. Shih. HR. 99—138. ali videti saopštenje: Daniel Overmyer. Pre toga vremena postojali su samo lokalni kultovi. 14). delo ne mnogo objektivno. takođe od istog autora. H. Marcel Granet. Jade. ponovljeno izdanje. Arthur P. 1912). Prema Džozefu Siju. 1216—1248. 927—957. Smith. III. Pomenimo one najkorisnije: L. Schindler. on vidi i čuje (III. Torino. Za razliku od drugih religija. 1969. T'oung Pao. »Some fecundity symbols in ancient China«. Prema Edouard Chavannes (Le T'ai Chan. I (1970). str. 1971. 298—366. 1967. str. itd. The Religious System of China. njegova volja je neopoziva (Chu-King. up. 1923. Karlgren. 3).

J. izražena su različita gledišta: Henri Maspero. 9. »Myth of ancient China«. Gurardot. T'oung Pao. str. 1969. N. t. 482 i dalje. 199—365 (nezamenljivo zbog bogate dokumentacije. O prekidanju veza između Zemlje i Neba videti Maspero. Detaljnu analizu raznih provincijskih d marginalnih kultura koje su delimično ušle u sastav kineske kulture dao je Wolfram Eberhard. br. 47 i dalje. str. T'oung Pao. rêves et Mystères 1957. str. Le Chamanisme. Studia Missionaria. I. »La Terre-Mère et les Mérogamies cosmiques« (1953. 1924. ukroti tel ju pomahnitalih voda. str. 1968. up. Eberhard. 1942). 28. »Schamanismus im alten China«. Eliade. II (Monumenta Serica. HR. delo str. nav. 236 i dalje. Lajden. 1943).) Mythologies of the Ancient World. up. 369—408]. »The (Problem of Creation Mythology in the Study of Chinese Religion«. 204. 382 i dalje. Eliade. I. 10. 442—443. Bodde. 1946. The Pivot of the Four Quarters. [u: S. str. isti.332 istorija verovanja i religijskih ideja (nav. str. »Research priority in the Study of Ch'u religion«. O m i t u koji govori o Velikom Juu (Yu). Najvažnije kosmogonijske tekstove preveo je Max Kal tenmark. Major. 95—96. 1959). dokazao da su i pre tih božanstava tla postojala još m n o g o starija božanstva ženskog i »srednjeg« roda. 226—243. 355—368. Grane je. 18. N. 77 i dalje. Joseph Thiel. Lokalkulturen im alten China. Peking. 368 i dalje. t. Njujork. Shiih. 36. Lajden. posebno str. 1978. 389 i dalje. Marcel Granet. str. »La Naissance du monde en Chine« (u: La naissance du monde. »Myths of Ancient China«. Edouard Erkes. posebno o kosmogonijskim mitovima.) str. Les Religions Chinoises. 207—253). Sources Orientales. HR. Monografija br. 129. Reč je o jednoj prilično opštoj pojavi. 437). »The Ancient Chinese Cosmogony«. str. J. str. Paris. str. 298 i dalje. 289—318 (kritička analiza nekoliko novijih poduhvata). str. 37. koja su ova potom zamenila. str. JA. Kultur und Siedlung der Randvolker Chinas (Dodatak. John S. Ill—130. 149—204. »Legends and Cults of Ancient Chdna«. »Légendes mythologiques«. A preliminary enquiry into the origins and character of ancient Chinese City (Cikago. 466 i dalje. O poreklu i ceremonijalnoj strukturi kineskih gradova videti Paul Wiheatley. 80 i dalje. O niitu o Pan Kuu videti Maspero. ponovo objavljeno u Mythes. The Local Cultures. 17. up. rêves et mystères. Artibus Asiae. Danses et légendes. »Légendes mythologiques dans le Chou-king«. str. 30 . (2. str. 3. 1—100. str. 15. izd. Mythes. Bodde. O kineskom šamaniizmu videti Eberhardt. Derk Bodde. Sinologika. W. 186 i dalje. U raspravama o kineskoj mitologiji. »Légendes mythologiques«. Bermhard Karlgren. Kramer (prir. str. 468 i dalje. Bodde. T'oung Pao. str. »Spuren ehinesisoher Weltschopfungsmythen«. Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. Eliade. 1946. 355—64). delo. »The problem of Creation Mythology«. 453—468. 1943). 1931. Prerađena i proširena verzija II toma Lokalkulturen objavljena je pod naslovom The Local Cultures of South and East China (Lajden 1968). str. sr. The Local Cultures. 304 i dalje. 1961. (Dodatak. 1976. O Niu-Kua up. str. str. Eberhard. vidi ipak kritiku Karlgrenove metode u saopštenju W. up. str. sr. str. 349 i dalje. međutim. Girardot. str. 1971). 18.

diversifikaciju prastarih svetilišta. ßronzegerät. Analizujući ljubavne pesme. i posvećenih planina. »Types of Symols in Chinese Art« (u: Studies in Chinese Thought. str. 37—74. s druge. Rim. 80. Wriïght. isti. 411 i dalje. Symbolik. A. Ellen Marie Chen. rasturali su se po poljima i nastanjivali u malim kolibama. . u stvari. oltarima bogova Tla i 2etvi. Köster. Kada je nastupalo lepo vreme. Tod. str. 149 i dalje. A. La pensée chinoise. 952). Joseph Needham. str. glavnim svetilištima feudalnog kulta. Fêtes et Chansons anciennes de la Chine). 16 i dalje. 116—24. Mairsel Grane je rasvetlio strukturu sezonskih seljačkih svetkovina koje su ovi slavili verovatno već od neolitskog doba (up. hramom predaka. HR. 1958). up. »Not- . str. Série Orientale Roma. Carl Hentze. bio je smatran s v e t i m . 0 kosmologiji i prostornom simbolizmu videti Granet. predstavljali su. str. i svuda. 149 i dalje. La pensée chinoise. 36 i dalje. Köster. H. 300 i dalje. »Architecture et pensée religieuse en Extrême-Orient«. 51 i dalje. Između tih posvećenih seljačkih boravišta. »Centre du monde. Arts Asiatiques. ponovo objavljenu u La nostalgie des origines. R. maison« (u: Le Symbolisme cosmique des monuments religieux. 163—186. Hermann Köster. 1953. Vreme (svetkovina) poklapalo se s presudnim trenucima u seljačkom životu. R. O ming t'angu videti Granet. Symbolik. 1971.kritička bibliografija 333 i dalje. 249—336). . 192 i dalje. 1955). trenucima kada su zemljoradnici menjali svoj način življenja. 86 i dalje. okupljale su se i nadmetale u sastavljanju stihova čije su teme obavezno bile u vezi s pejzažom u kojem se odvijao ritual. sr. 1957. Ši Kingu (Che Kingu). 102 i dalje. »Evolution of Magic Squares in China«. 195—221). 37—80. str. La pensée. taikođe Weimer Müller. str. Pariz. str. »L'habitat. 250 i dalje. O p o j m u Tao videti Granet. 342 d dalje. 14 i dalje. str. 57—82). str. Weltordung (Cirih. 1957. temple. str. a to je obično bila obala reke ili neki planinski kutak i svaki i najsitniji detalj koji ga je činio. Auferstehung. pre svega svetkovine mladeži. vezane za proslave svadbenih svečanosti: dve grupe mladića i devojaka iz različitih sela. isti. str. I. 130. 1957. str. 14. budući da je bio poštovan princip egzogamije. 245. Stein. JAOS. 17 i dalje. str. Symbolik. 48 i dalje. Eliade. s jedne strane. »The Magic Square of three in old Chinese philosophy and religion«. 48 i dalje. »Religion de la Chine antique«. H. Köster. sačuvane u najstarijoj »klasičnoj knjizi«. Science and Civilisation in China. 164 i dalje:. Symbolik des chinesischen Universismus (Štutgart. Schuyler Camman. 1960. »Bile su to. 1961). 178 i dalje. reka i šuma. O morfologiji različitih simbolizama polariteta i alternacije videti našu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités« (1957. a zimi su se vraćali u svoja stalna porodična naselja. Izd. 1961. U skladu s tim. Arthur F. u stvari. postojala je izvesna veza: budući da su i jedna i druga bila smatrana predačkim centrima. str. str. 34 i dalje. Stein. str. čikago. str. posebno str. str. Die Heilige Stadt (Štutgart. O polaritetu u kineskoj kosmologiji videti Granet. La pensée chinoise. le monde et le corps humain en Extrême-Orient et en Haute Asie«. str. II (1956). 150 i dalje. 4. isti. »Architecture et pensée religieuse«. i mnogi kraljevski kultni običaji nisu bili ništa drugo do transpozieija seljačkih svetkovina« (Max Kaltenmark. JA.

1963) str. (»The Confucian Concept of Man«). Lin Yutang. gde je poživeo još pet godina. James R. Soothilla. Munro. ponovljeno izdanje 1960). bez datuma). Entretiens de Conficius et de ses disciples (Pariz. U pedesetoj godini dobio je mesto u kraljevskoj administraciji. § 132. Taoism. 391—405. His Life and Times (Njujork. 1972). The Way of Lao tzu (Njujork. 31 i dalje. 503. Confucius — the Secular as Sacred (Njujork. S. ali dragocemi knjigu. Mi s m o koristili prevode J. 1969) str. Liu Wu-chd. G. Herbert Fingarette. The Analects of Confucius (novo izdanje. Zbirku njegovih beleški i razgovora. The Parting of the Way (1957. Greel. »Myth and Meaning of tihe Tao te ching: Chapters 25 and 42« HR. Daniel Leslie. 1958). Etiemble. 30 i dalje. nap. na engleski najčešće prevođeno p o d naslovom Analects) kasnije su sakupili i izdali njegovi učenici. 16. zamoljen od starih učenika. O »božanstvu Val«. International Philosophical Quarterly. Confucius and Chinese Way (Njujork.334 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a hiingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. vratio se u svoj rodni Lu. 1967). Ware. O kosmogonijskim delovima Tao-tô-kinga up. Razočaran. 1962) zbog bogatstva i preciznosti komentara. . 1). The concept of man in Early China (Stenford. Tradicija mu pripisuje veliki broj delà. str. Konfucije je bio prvi učitelj koji je svoje učenje koristio kao sredstvo za sprovođenje duhovne i poMtiičke reforme. Vidi takođe F. pošto se uverio da mu ono ne pruža nikakvu mogućnost za delovanje. Confucius. 1969. Njujork. ali je vrlo malo verovatao da je te knjige on napisao. Couvreur. Njujork. 9. 1955). 1977. »Misteiiozaioj ženki« up. pre svega »klasične knjige«. The Way and its Power (London. str. The Wisdom of Confucius (Njujork. Confucius (Pariz. obnovljeno izdanje 1965) str. a sumnja se čak i u to da ih je objavio. The Way of Lao Tzu (Njujork. Nije držao nikakve časove u pravom smislu reči. 50 ii dalje. Postoji veoma veliki broj prevoda Tao-te-kinga (samo na engleskom. Od obimne literature o Konfuciju navešćemo: H. The Sayings of Confucius (novo izdanje. str. više od deset godina proveo je krstareći širom Kine. ali se sastajao i razgovarao sa svojim učenicima. Max Kaltenmark. Girardot. U šezdesetoj godini. 1961) i W. The Sayings of Confucius (Njujork. 49—83. 294—328 i bibliografija navedena u § 129. koristeći njegovu malu. 1966). 1934) zbog visokih književnih kvaliteta i Ving-cit Čana (Wing-tsit Chan). Ali u odlomcima koje s m o navodili u tekstu. Lao tseu et le taoïsme (Pariz. Holmes Welch. novo izdanje. 1938). E. Leggea. ali ga je vrlo brzo napustio. objavljeno ih je 35) i ne jednom setili s m o se reči Marsela Granea kojima je propratio prevod Stanislasa Žilijena (Stanislas Gilien) iz 1842: »savršeno savestan. 1956). 131. ali n a m ne omogućuje da ga razumemo« (La pensée chinoise. Wright. p o d naslovom Lun ju (»Razgovori«. služili s m o se prevodom Maksa Kaltenmarka. Gilesa. i izbor kritičkih studija koje je objavio Artbur F. 1962). Confucius (Pariz. 132. The Analects (London. 1949. J. Mi s m o koristili prevode Artura Vejlija (Arthur Waley). Norman J. Wing-tsit Chan. u periodu od 1868 do 1955. L. Confucianism and Chinese Civilisation (Njujork. ne izneverava tekst. 1965) str. 1955).

diskusiju o nekim novijim delima koja ¿ u s t r a j u pomenuta dva metodološka postupka u deki Normana Giirardota. L. 248—255. 171. šiper. 288—292]. 1960). 107—136. 22. 107— 255. 11. 1947. Komentar Ho Šang Kunga preveo je Edouard Erkes. Neki autori insistiraju na razlikama između »filozofskog taoizma« i kulta besmrtnosti. isti. 1969—70. str. Herrlee G. »The Bellagio Conference on Taoist Studies«. str. str. 1—24. Max Kaltenmark. 63. Ho-shang-Kung's Commentary on Lao-tse. 1952). 1975. 320—324 i. Creel. Lao Tseu et le taoïsme. 551—588. pre svega. 9. s. str. »En relisant Lao-Tseu«. 66—84 (o nedavno otkrivenim rukopisima u jednoj grobnici iz ~ 168). str. Creel. La Nouvelle Revue Française. 457—476. str. 1974. C. translated and annotated (Askona. Taoism. Vejlijevo i č a n o v o delo sadrže opširne uvode koji tretiraju probleme u vezi sa istorijom teksta. What is Taoism? (Čikago. 1965). 1972. »Taoism and Chinese Thought« u: Acta Asiatica. 319—337. H. HR. Jedan deo saopštenja sa Kolokvijuma o taoizmu (Belađo.kritička bibliografija 335 Lao tseu et le taoïsme (Pariz. Nicole Vandier-Nicolas. »The Silk manuscripts on Taoism«. Graham. izraženog u Tao-te-kingu i delima Čuang Cea. 1977. 27. 17. H. The Book of Leih-tzu (London. G. str. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. »The Immortality of Soul in Chinese Thought«. Welch. Wright. Šiiperovu (Schilpper) kritiku ovog gledišta u njegovom saopštenju u T'oung Pao. Up. Od opštili prikaza navešćemo: Henri Maspero. Max Kaltenmark. Videti pre svega: Holmes H. 208—234 (autor prikazuje najnovija istraživanja Fung Ju-lana (Fung Yu-lan o starom taoizmu). nav.. Asiatische Studien. Monumenta Niponica. 1960. u članku N. 8. delo. O trenutnim orijentacijama u proučavanju taoizma videti Norman J. 7—14 sept. 1978. 1952. između ostalog. Le Taoïsme (Pariz. HR. Fung Ju4anu] prvobitni veliki period filozofskog taoizma bio je degradiran invazijom predrasuda (magijom i popularnom religijom) kao i koncepcijama i praksama budista. Etiemble. 1—8. Pariz. Sivin. J. »The Taoist Concept of Man« u: The Concept of Man in Early China (Stenford. »A historian's reflections on the Taoist tradition«. Problem odnosa između »filozofskog taoizma«. i dr. str. Up. J. str. »The longest Taoist Scriptures«. The Parting of the Way (Boston. 51 1964. Arthur F. Kimura Elichi. Ana Zajdel (Anna Seidel). Maks Kaltenmark. Suprotno ovim gledištima. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«.] ističu strukturalnu povezanost dveju »taoističkih škola«. Navedimo i nekoliko nedavno objavljenih studija: Donald Munro. str. Bibliothèque de l'Institut des Hautes Etudes Chinoises. ponovljeno izdanje. Rezultat te degradacije bio je »neo-taoizam« ili »taoistička religija«. XIV. A. »On the . »Ling-Pao: Note sur un terme du taoisme religieux«. Grejema (Graham). j o š je predmet rasprava. 170 i dalje. 10 i dalje [videti K. i »religijskog taoizma« ili traganja za besmrtnošću putem raznih prefinjemih fizioloških tehnika i alhemija. str. »Problems of Tao and Tao-Te Ching«. 117—139. Velču (Welch). 1963). Maspero. Fung Yu-lan. 1970). 327—397. Girardot. Walter Liebenthal. 81—102. 1965). str. n. str. A. 37 i dalje. 1957. Prema njima [npr. C. Holmes Welch. Duyvendak. francuski sinolozi i njihovi učenici [Grane. str. II. 1969). I (Prinston. str. Michel Strickmann. str. 1967. »The Philosophy of Wu-wei«. Up. T'oung Pao. History of Chinese Philosophy. str. 1950). 1950). Pariz. Rumen. Le Taoïsme (Mélanges poshumes. takođe Jan Y un Hua. I. str. 331—354. 1968) objavljen je u History of Religion.

H. Taoism. »Life and Immortality in the Mind of Han China«. str. Taoism. Lao tzu and Chuang tzu. 39 i 40. 25. već i prema feudalnom sistemu uopšte. 1948). Graham. videti Sse-ma Ts'ien. O legendi koja govori o tri svete planine usred okeana kojim niko nije mogao prići. srebrni i zlatni. . Mémoires. 1968). 3—79. 436— 437: » N e k a d a . demokratski i političko-revoluoionarni« karakter taoizma (Science and Civilisation in China. videti Le Yoga. 439 i dalje. 397 i dalje. naučni. O taoističkim tehnikama čiji je cilj bio ostvarivanje fizičke besmrtnosti. Max Kaltenmark. Biographies légendaires des Immortels taoistes de l'antiquité (Peking. up. 1978. O Ouasng Ceu up. str. 80—92. II. 303—330 (up. str. 97 i dalje. str. 169—170. Max Kaltenmark. str. prevod i komentar). A. HJAS. With special reference to the relations of Science and Religion in traditional China«. sva bića. Three Ways of Thought in Ancient China (London. str. hinduističke legende o rišijima koji su leteli prema tajanstvenim severnim zemljama. »Is there a doctrine of physical Immortality in the Tao te Ching?«. 1947). str. Holmes Welch. Cuang Ceovi spisi bili su više puta prevođeni na glavne evropske jezike. . Welch. Reč je o zemljama mitske geografije. 108 i dalje. isti. str. sv. Si vin je osporio osnovanost takvih tvrdnji. niti pak njihovu pojavu identifikovata s p o č e t k o m inekog novog naučnog pokreta: up: »On the word 'Taoist'«. Le Taoisme. 133. a dvored. vidi: Henri Maspero. dok ljudi do tih planina j o š ne behu stigli. 137—159. A Gallery of Chinese Immortals (London. 1956). dostupna ljudima: tamo su blaženi i droga besmrtnosti. The Spirit of Chinese Philosophy (London. Elen Marie Chen. ptice i četvoronošci. str. 1939. HR.336 i storija verovanja i religijskih ideja World 'Taaist' as a source of perplexity. 17. 12. 1969—70. str. str. 313 i dalje. HR. str. Najpoznatiji je prevod Jamesa Leggea. str. ponovljeno izdanje Njujork. ispitivanje novijih tumačenja nekih japanskih naučnika). str. taoisti su bili neprijateljski raspoloženi ne samo prema konfucijanizmu. one su se na horizontu pomaljale u vidu oblaka. 146 d dalje. III. Le Yoga. Fung Yu-lan. O »magičnom letu« jogina i alhemičara videti Eliade. Le Taoisme. Chuang tzu's essay on Seeing things as equal. 1891). 98 i dalje. to su bila mesta. str. 402 i dalje. Buda i arhati su do njega stizali u jednom trenu. Arthur Waley. London. The Complete Works of Chuang Tzu (Njujork. 152—53). C. . O »oslobađanju leša« videti: H. The Writing of Kwanzze ( S B E . Forgerons et alchimistes (novo izdanje 1977). Le Lie-sien Tchouan. Le Chamanisme (2. 1956. 35). 1964—65. O taoistima besmrtnicima videti: Lionel Giles. ikoje su iskristalisaila prastara ekstatička iskustva. niko ne može dokazati antifeudalističku nastrojenost taoista. 231—239. tamo su beli. str. HR. Svetadvipa. str. survale su se u more i od tog dioba postale su nedostupne« (vidi t. a kada su došli. 1973. 89—116. Lao tseu et le taoisme. 309 i dalje. A. II. istovetnim je smatrano i jezero Anavatapta do kojeg su mogli stići jedino oni koji su posedovali natprirodnu moć letenja. Prema Nidemu. Maspero. Od novijih vidi Burton Watson. 1953. izdanje) str. Međutim. str. 9. O kineskim koncepcijama besmrtnosti videti Ying Shih Yu. Džozef Nidem (Joseph Needham) je podvukao »magijski.

Monumenta Sínica. O komparativnoj analizi indijskih. O igri ždrala up. 1937. Prvi i najviši bogovi nastali su sjedinjavanjem dahova i oni su onda stvorili one niže. The Tao of Sex. a to je ono čemu. str. 146—152. Nasuprot običnom čoveku koji. str. Le Taoisme. str. II (Kemhridž. 353—430. 130—132. str. O tome koliko je staro primenjivanje disajnih tehnika u Kini videti Hellmut Wilhelm. Na prapočetku sveta Haos je činilo devet pomešanih dahova. str. islamskih i hrišćanskih '(isihazam) disajnih tehnika videti Le Yoga. O tehnioi čiji je cilj bio »ishranjivanje vitalnih snaga« rasprava Anrija Masperoa ¡i dalje ostaje najznačajnija: »Les procédés de 'nourir le principe vital' dans la religion taoiste ancienne«. a nečisti i grubi spustili su se dole i postali zemlja. Huang-ti. 385—88. pošto su ih dahovi dobro proželi. 116—137. 153). . str. . Za taoistu je čitavo ljudsko telo ispunjeno božanstvima i transcendentalni bićima. novo izdanje Njujork. 121. načinio i ljude. Science and Civilization in China. The Religious System of Chinese. ljudsko telo je nastalo od nečistih dahova onih od kojih je stvorena i zemlja. An annotated translation of the XXVIII section of the Essence of Medical Prescriptions (Tokio. IV. koji se hrani dahovima. kada je Haos iščezao. naikon 300 godina. § 181. Da bi ljudsko telo postalo besmrtno. 107—114. ali dah koji ga oživljava je onaj koji struji između neba i zemlje. 295.kritička bibliografija 337 2dral je bio smatran pre svega pticom besmrtnika. Jedan tekst koji je preveo Maspero (»Les p r o c é d é s . 114). str. nav. Lao Tseu. statue su stekle moć govora i kretanja i izrodile su ljude različitih rasa. videti talkođe Le Taoïsme. Le Taoïsme. A potom je Žuti car. Videti takođe J. 106—109. hraneći se žitaricama. ti dahovi su se razdvojili: čisti i fini ispeli su se gore ï od njih je postalo nebo. 13. str. JA. str. Welch. 1948. »Eine Chan-Inschrift über Atemtechnik«. O Cinober poljima i »Trima crvima«. Akira Ishihara i Howard S. 91 i dalje. de Groot. i to tako što je na četiri strane sveta postavio zemljane statue i izložio ih delovanju svih dahova. opis toga panteona videti kod Masperoa. « . str. Le Taoisme. 71—78. 216 i dalje. 1956). »Embrionalnom disanju je pradavan poseban značaj zbog toga što je čovečje telo načinjeno od dahova. i teži embrionalno disanje. 395. Verovalo se da živi više od hiljadu godina i da »ume da diše povijena vrata. taoista. 385) ovako opisuje tehniku »vraćanja semena i obnavljanja mozga«: »postupak. 137—147. Levy. đelo. u stvari. 232—33. Prema tome. str.. Sa tim bogovima može se stupiti u vezu putem mistične meditacije i ekstaze. se sastoji u tome da se najpre u cilju pokretanja suštine 22 . O seksualnim taoističkim tehnikama videti: Joseph Needham. str. videti Maspero. 177—252. Obratimo pažnju na paralelizam s orfičkom antropogon/ijom i eshatologijom. Granet. materiju svoga tela svakodnevno zamenjuje tim tako prostim materijama. . isto. Danses et légendes. odnosno tehnikom kojom se disanje usporava i koju su se taoisti trudili da oponašaju« ((Kaltenmark. 1970. napominjemo da analizovane tehnike nisu isključivo taoističke). str. 1968. up. str. zamenjuje je sve čistijim materijama« (Maspero. u njemu treba nečiste dahove zameniti potpuno čistim.

II. Taj postupak besmrtnici prenose jedan drugome i uz obred ispijanja krvi zaklinju da ga neće odavati nepromišljeno«. »Taoisme et Yoga«. nap. Alchemy and Immortality (London. . destilovati žar i usmeriti dah i to najpre na dode iz dojki u bubrege. 386—87). Up. 178—182). Taoist Yoga.TA. str. 1—24. Taoism. . to je engleski prevod knjige jednog modernog autora. kada seme treba da se izlije. str. 1976 (o istoriji alhemije hice govora i u sledeća dva toma koja su trenutno u pripremi). R.338 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja (tj. 339 i dalje. Filliozat. 167—168. huan-čen. 78. »Notes of Chinese Alchemy«.. Science and Civilization in China. Needham. Sexual Life in Ancient China (Lajden. Erotic colour prints. »Savršenom meditacijom treba odagnati (svaku) spoljašnju misao. J. 1970. 257. 17. str. 400 i dalje. uz škrgutanje zubima. ispusti sav vazduh. 6. van Gulik. a ako se sa istim postupkom produži postaje se Pravi čovek i osvojivši besmrtnost prolazi kroz vekove. 425 i dalje. 2 i dalje. str.« Pošto izgovore molitve »muškarci (svoj duh) potpuno usredsređuju na bubrege. 1954. 1947. Pomenimo najznačajnija m e đ u tim delima: A. str. 134. Homer H. a potom... J. Kad god se upražnjava (ovaj postupak) najpre se pristupa meditaciji: gubi se svest o sopstvenom telu i spoljašnjem svetu. str. 27). semena) pristupi kopulaciji. »The Begginings of Alchemy«. O »misterioznom embrionu« novog besmrtnog tela videti: Welch. 1977) str. metoda vraćanja semena ubrojana je m e đ u pet recepata besmrtnika Cijanga. novo izdanje 1972. čuvajući dobro suštinu (tj. za koju Maspero smatra da bi mogla poticati iz V veka. V. To je metoda ne-umiranja« (prev. a pre svega u knjizi Joseph Needham. 1969. str. Cinober polja smeštenog u glavi). takođe do Ni-huana. . Vidi takođe Lu K'uan Yu. 3. takođe van Gulik. Isis. Chinese Alchemy: Preliminary Studies (Kembridž Mas. 404—406) i u Forgerons et Alchimistes (novo prerađeno i prošireno izdanje. O odnosima između taoistiokih tehnika d tantrističke joge videti Eliade. HR. 1961). spermu) i destilujući dah koji se putem kičmenog stuba penje do Ni-huana (tj. Dubs. Ma&pero. to je ono što se naziva . Le Yoga. videti naše saopštenje u HR. Postupak o kojem je reč treba čuvati u apsolutnoj tajnosti i otkrivati ga samo mudrima! . naglo i čvrsto stisne penis i da se istovremeno. 62—86. i da se potom u trenutku. str.vraćanjem na početak' huan-juan. »No evidence of Taoist origin or particular association is given«. odnosno kreće se u suprotnom smeru od normalnog toka. U Biografiji Pravog čoveka čiste transcendentnosti. str. 381 i dalje. s dva srednja prsta leve ruke. 1930. 253 i dalje. to je ono što se naziva . Najvažnija bibliografija u vezi s kineskom alhemijom može se naći u našim knjigama Le Yoga (Pariz. 1974) str. Sivin. iNathan Sivin. koje će hraniti duhove. 319. V. Tako se suština koja je potekla neće izliti. 120 i dalje. str. 2 (Kembridž. str. 1968. Science and Civilization. str. . 41—88. tek pošto to postignu. p u t e m kičmenog stuba. 1970. muškarci i žene m o g u primeniti m e t o d u Večnog života.«. već će se kroz Stabljiku od žada (penis) popeti i u ć i u mozak. 38. žene će (svoj duh) usredsrediti na srce. H. Science and Civilization. Needham.transformisanjem realnog'. Ako se tako postupa sto dana postiže se Transcendentnost. »Les procédés. 10. u predelu između mošnice i čmara. BSOAS. Waley. 108 i dalje.

str. 38. V.kritička bibliografija 339 Od prevoda alhemičarskih tekstova ističemo sledeće: Lu-Ch'iang Wu i Tenney L. Sajvenovo (Sivin) delo Chinese Alchemy. 1944. D. 113—211 (vidi isto. 84). 1949. up. H. sv. sv. 1929. F. 6. kako je to pokazao N e e d h a m (Science and Civilization. The Alchemists. I. »The Inner chapters of Pao-pu-tzu« (Procedings of American Academy of Arts and Science. Dabs smatra da poreklo alhemije treba tražiti u Kini IV veka pre Hr. U svojoj kratkoj raspravi u vezi s kineskim poreklom alhemije (str. Te dve koncepcije — koncepcija o eliksiru i o alhemijskom spravljanju zlata — prvi put su u istoriji 22* . podržava mišljenje da je alhemija kineski pronalazak. 1968. Prema o v o m autoru. Needham. str. 2. str. 47 i dalje) veštačko spravljanje zlata ne predstavlja alhemijsku »metodu« u pravom smislu reoi. str. Dabsu. delo. 75). 8. 1953. Stapleton. 82. dela pripisanog Sun Cu-mou (VI vek posle iHr. str. Davis i K. Prema Dobsovom mišljenju. nav. Medicine and Religion in the China of A. str.. 2. sadrži prevod i komentare Tan ching yao chuch {»Essential formulas f r o m the alohemical classics«). str. sv. Chen. 210—289). god. najstariji dokument bi m o g a o poticati iz 144. str.« (Isis. 6. II i III glavu preveo je Eugen Feifel.. k a o vrhunsko delo hemičara (str. Chinese Alchemy. 1—43). str. pre Hr. ne isključuje mogućnost da se ona u Kini javila p o d nekim uticajem sa strane (up. 80 i dalje). Wang. Ware je dao kompletan prevod Nei P'ien Ko Hunga u: Alchemy. alhemiju su na zapad preneli putnici iz Kine (nav. 1940— 42. L. 63). up. »An ancient Chinese treatise on alchemy entitled Ts'an T'ung Ch'i. 71. 2. Laufer. H. sv. 1947. Spooner i C. a Chinese Alchemical Recipe« (Isis. »The Antiquity of Alchemy« (Ambix. 235—242). 221—284). alhemija se mogla roditi u civilizaciji u kojoj je zlato bilo malo poznato i u kojoj se nije znalo za metode doziranja količine čistog metala. Sherwood Taylor. Isis. međutim. H. L. H. str. 320: The Nei P'ien of Ko Hung (Kembridž Mas. Dejvisa i njegovih saradnika videti J. Science and Civilization. 1941. 145—214. V. James R. te godine izdat je carski edikt koji je pod pretnjom smrtne kazne zabranjivao spravljanje veštačkog zlata (Dabs navodi taj tekst u »The Beginnings of Alchemy«. što ukazuje na malu verovatnoou da poreklo alhemije može biti mediteransko (Dubs. a u Mesopotamiji se za te metode uveliko znalo već u XIV veku pre Hr. Međutim. Poslednje pomenuto delo sadrži prevod IV i VI glave rasprave Ko Hunga (Pao P'u Tzu). writen by Wei Po-Yang about 142 A. »iKo Hung on the Yellow and White« (Proceedings of the American Academy of Arts and Science. Roy C. 74. str. 84—:$5). a VII i XI glavu preveli su T. sv. 71. 330—331). E. str. kultura stare Kine je bila jedino pogodno tlo na kojem se moglo iskristalisati verovanje u eliksir protiv smrti. mada iz sasvim drugih razloga. 1935. 22—23). sv. F. 19—30) i Sajven odbacuje Dabsovu hipotezu (str. O m o g u ć e m mesopotamskom poreklu kineske alhemijske ideologije. »The Divine Nine Turn Tan Sha Method. 9. str. 82—83. pak. 1932. H. D. str. beleške 122—123. naše opservacije u HR. str. delo. V. str. 15 i dalje. str. 15. O kvalitetu prevoda T. Monumenta Serica. Prema H. V. O prodoru mediteranskih ideja u Kinu videti Dubs. najoštriju kritiku uputio mu je Nidem (t. i Nathan Sivin. ne prihvata ju istoričari alhemije (vidi inter alia. Njujork. Davis. 18. Laufer. To mišljenje. 287—325).. 114—115). str. 44 i dalje) uprkos činjenici da i sam. isti. Ali. sa novim Fajfelovim prevodom IV glave). str.) Videti takođe. Prema o v o m naučniku. 1966.

C. wai-tan je u početku »bila isto toliko ezoterička koliko i njen jogistički pandan« (Sivin. videti takođe od istog autora »The image of the Perfect Ruler in Early Taoist Messianisme. Les religions de l'Inde. odlomak. R. La divinisation de Lao tseu dans le Taoisme des Han (Paris. Ali. nav. 118 i dalje). videti: Eliade. naročito 361—374. Nidem priznaje da se u Indiji zlato povezivalo s besmrtnošću još pre VI veka pre n. 1973). 1951). L'Hindouisme (kolekcija »Que sais-je?«.). 257—421. U stvari.). Videti takođe: J. Sajven skreće pažnju na »pankineSki« karakter taoističkih tehnika i alhemije. 115 i dalje. 98. predstavnik »eksterne alhemije« u potpunosti pripada taoističkoj tradiciji: up. »On the word 'taoist' as source of per plexity«. str. takođe poglavlje X X X V (bibliografija). 1963. U jednom svom nedavno objavljenom članku N. p o d rukovodstvom H. 9. 996—1104). str. str. 1969—70. Ne samo da je Lao Ceova smrt tumačena kosmogonijski. 146—48. 2. str. J. str. Carpenter. Pariz. Puecha. B. 216—247. nap. 236 i dalje. 325—52. Iako su neki pozniji autori. 1969). L'Inde classique. veliki jatrohemičar VII veka. A. Aspects . Lao tzu and Li Hung«. J. J. I (1947). (str. str. L. str. Sun Ou-mo. Postoji dosta obimna literatura o morfologiji i istoriji hinduizma. »Description of the Rebellion of Sun En and earlier taoist rebellions«. Ch. str. Anne-Marie Esnoul. Chinese Alchemy. str. 268 (bibliografija). delo dragoceno zbog dokumentacije). Erotic colour prints of Ming period with an essay on Chinese sex life from the Han to the Ch'ing dynasty. HR. Levy.«. C. Gonda. 50. 377 i dalje (bibliografija). J. naveden u Forgerons et Alchimistes. Stein. e. 381—667. 1—78. Gonda. 206 — A. 135. »The Yellow Turbans«. Theism in Mediaeval India (London. 214—227. O taoističkim pokretima mesijanske strukture videti: Paul Michaud. str. E. str. 76. nav. up. a »internu« ili jogističku (nei-tan) »ezoteričkom«. 1951) str. »The Taoist body« HR. O alhemijskoj simbolici disanja i seksualnog čina up. 1958. 120 i dalje. 1978. Peng Hsiao (IX—X v. str. 323 i dalje. već je tako tumačeno i njegovo rođenje. »Yellow Turban Religion and Rebellion at the end of the Han«. Označimo najkorisniju: L. up. str. delo. »L'Hindouissme« (u: Histoire des religions. Renou et Jean Filliozat. van Gulik. isti L'Hindouisme (antologija. 1956. 1954. 1644 (Tokio. kao npr. str. itd. 1970. Werner Eichhorn. U istom članku on na zanimljiv način analizuje i Ko Hunga. prema Sivinovom prevodu. Seidel. Le Yoga. kojeg većina naučnika smatra »najvećim alhemičarem u kineskoj istoriji« (Needham). I. videti Kristofer Schipper. 15. O hinduizaciji potkontinenta i objedinjavanja lokalnih elemenata. Monumenta Serica. istinski podvajali ove dve alhemije. Up. 355—386. 12 i dalje.340 istorija verovanja i religijskih ideja objedinjene u Kini u IV veku pre Hr. Howard S. JAOS. 316 i dalje. 1926. D. H. »Remarques sur les mouvements du Taoisme politico-religieux au II siecle ap. 1. Les religions de l'Inde. Sve do pre k o j u godinu zapadni naučnici su »eksternu alhemiju« ili jatrohemiju (wai-tan) smatrali »egzoteričkom«. I. pri tom. str. Immortalité et liberté (1954) str. R. Gonda. Renou. 18). Mitteilungen des Instituts fiir Orientforschung. 1962. O divinizaciji Lao Cea videti Anna K. delo. 17. 17. 47—127. T'oung Pao. (str.

1975). V. Aspects du mythe (1963). Wendell Charles Beane. II. Change and Continuity in Indian Religion (Hag. O kontinuitetu vedskih ideja u Upanišadama. 136. 1975. isti. takođe izražena u brojnim mitovima. Cult and Symbols in Šakta Hinduism. H. 1—37. 1964). i zlo je . Prikaz različitih faza šivaizma i višnuizma daćemo u X X X I i X X X I I pogl. O presistematskoj Vedanti videti odgovarajuća poglavlja u istorijama indijske filozofije S. 142 i dalje (»Mythologie de la Mémoire et de l'Oubli«). up. F. William Beidler. »Brahmin. nezavisan od istorijskih veza) karakter indijske metafizike. Clefs pour la pensée hindou (Pariz.kritička bibliografija 341 of Early Visnuisme (Utreht. Stella Kramrisch. i nekih aspekata gnostičke mitologije. I—II (izd. 27 i dalje. 235—265. 1972). 1977). Šiva Mahàdeva. u indijskoj religiji obrađivao je J. 49. Dasgupta i S. 97—121. § § 191—194. 38 i dalje. de Glasenapp. naročito. Radhakrishnan. Videti takođe bibliografije X X I V glave. Selected Papers. Arthur L. Continuity and Change (videti naročito str. Patna. Esnul. str. str. videti Eliade. str. S. and why«. C. Tako. str. 138. uopšte. Na analognu tendenciju prema coinciđentia onnositorum nailazimo i u filozofiji Samkhje. 100 i dalje. 1951) str. 137. § 140. J. Wendy Doniger O'Flaherty. Paradoks između »telesnog« (»smrtnog«) i »vantelesnog« (»besmrtnog«) Brahmana u srednjim Upanišadama razmatrali smo u § 82. The Problem of Evil and Indian Thought (Delhi—Varanasi—Patna. »The Upanishads: What do they seek. i kao njeno rešenje »teleološki instinkt« koji podstiče kosmičku sup s tancu (prakriti) da pomoene oslobođenju duha (puruša). 315 i dalje). 1929. The Great God (Benares. O analogijama između indijskog simbolizma zarobljavanja ii oslobađanja stega. Ostasien. Prinston. Madeleine Biardeau. JAOS. Heestermann. Kumarasvami je više puta ukazao na »tradicionalan« (tj. str. 104 i dalje. A Study of the Indian Mother Goddess (Lajden. The Vision of Self in Earlv Veddnta (Delhi. 228 i dalje. videti Eliade. N. 227 i dalje. Visnuisme and šivaisme: A Comparison (London. O lajtmotivu »osloboditi se patnje«. Agrawala. Up. čudovišta. o s i m toga ukazali s m o i na mitološke začetke ove metafizičke spekulacije (§ 68). naročito u onima koji se odnose na ljudsku uslovljenost. (III tom). naročito str. 1954). p o s e b n o str. Gonda. str. Wiener Zeitschrift zur Kunde des Siiđ — u. 126 i dalje. 14. 1966. 1977). Herman. Edgerton. Asceticism and Eroticism in the Mythology of Šiva (London. str. La philosophie indienne (prevod A. naročito 258 i dalje (androgin i boginja). manifestacije zla (demoni. Dodajmo još da je coinc'dentia oppositorum. up. koja karakteriše Brahman (u smislu totaliteta realnog ili apsolutnog Bića). Ananda K. HR. Benares.) izlaze iz tela samog Boga (pre svega iz njegovog izmeta). drugim recima. Ritual and Renouncer«. M. itd. 1964. isti. na primer. »The Indian Great Goddess«. Le Yoga. 263 (Devi). 1973). 1976). 72 i dalje. 146 i dalje. Problem kontinuiteta. Roger Lipsey. Myth. 1970).

§ 80). 102—122) str. O ontološkoj strukturi puruše (»Sopstva«). De Zalmoxis à Gen gis Khan. đnjarui) bez prestanka je veličana u Upanišadama i(up. Gerald James Larson. 100 i dalje. O idejama sankhje u Upanišadama. A. 1930. B. str. 364. van Buitenen. 87 i dalje (bugarska legenda) 87 (miordvinska legenda) 101 (vogulski mit). II. str. A. Up. Strukturen yogischer Meditation (Beč. koje se postižu askezom ili upražnjavanjem joge (up. Pored toga videti: Corrado Pensa (prev). Videti takođe Corrado Pensa. 1956. PuMnbihari Chakravarti. 1952). str. 27 i dalje. 139. 227 i dalje. The Beginnings of Indian Philosophy (London 1965) str. »Some Sâmkhya and Yoga Conceptions of the Svetâsvatara Upanishad«. str. Early Sâmkhya (London. izmeta ili senke Tvorca. Kao što s m o videli. brahmanske i puranske mitove koje komentariše W. 153—57. up. 1976) str. 139 i dalje. van Buitenen »Studies in Sâmkhya«. Dok je prema jogi uzrok njegovog nastanka nepoznavanje stvarne strukture duha (up. . .). 1977). To je ono u čemu Samkhja produžava vedsku i upanišadsku tradiciju. str. nav. str. Zapravo samo zahvaljujući metafizičkom (ezoteričkom) saznanju rišiji su mogli da pobede neznanje (avidja) i stignu do oslobođenja. E. Lajden. str. Ta tako reći magična m o ć gnose može se porediti sa silama koje pokreću rituali. I još: J. isti. 30 i dalje. nav. Egerton je sasvim opravdano podvukao »magijski« karakter saznanja u Upanišadama. D. « . Anne Marie Esnoul (prev. 1971. » S t u d i e s . treba istaći razliku između sankhje i joge. 15—25. F. 22 i dalje. JAOS. 140. Immortalité et Liberté. autori sankhje smatraju da je do razvoja (parinama) materije (prakriti) . str. up. Johnston. videti: Eliade: Le Yoga. Treba reći i to da na isti motiv nailazimo i u drugim mitologijama: sotona ili smrt rađaju se iz ispljuvka. O' Flaherty. str. Origin and Development and the Sâmkhya Sistem of Thought (Kalkuta. »Some Internai and Comparative Problems in the field of Indian Religions« (u: Problems and Methods of History of Religions. 1960). 1957. 88—107. božanskog porekla: čini sastavni deo božanstva. The Origins of Evil in Hindu Mythology (Berkli. 114 i dalje. 81. 7—76). str. Les strophes de Sâmkhya (Sâmkhya-Kârikâ) sa Gaudapadinim komentarima. delo. Što se tiče tumačenja nastanka sveta. B. H. skoro magična m o ć »gnose« (vidja. 181 i dalje. 23—24). ili s »čudotvornim moćima«. Bibliografija tekstova i komentara o Samfchji uneta je u našu knjigu Le Yoga. Le Yoga. Larson. 1937). str. 855—78. 80. O modalitetima i »razvoju materije (prakriti). JRAS.342 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a kao i dobro. 1969). 88 i dalje. videti Le Yoga. Eliade. up. Larson. Sâmkhya-Kârikâ con il commento di Gaudapada {Torino. Yoga-sûtra. J. Išvara Krsna. 361—364. Larsonovo delo sadrži kritički pregled interpretacija sankhja filozofije od Riharda Garbea do Radakrišnana (str. videti Le Yoga. Za najvažniju bibliografiju. odnosno da prevaziđu ljudsku uslovljenost. Tekst na sanskritu i prevod s objašnjenjima (Pariz. § § 76 i dalje). 17—56. 1964). posebno str. Classical Sâmkhya An Interpretation of its History and Meaning (Delhi—Varanasi—Patna. str. Meditaciju tipa Sâmkhje analizovao je Gerhard Oberhammer. 181 i dalje. delo. str.

itd. prevod Yoga-darshana Upanishad objavljen je u knjizi Le Yoga et la tradition hindoue (str. 1949). ili III. T. »duhovnom« i »materijalnom«. 109 i dalje. Woods.) tehnike askeze i meditacije koje izlaže ovaj autor Joga-sutri veoma su stare. The Yoga-System of Patañjali (Kembridž. »Some internal and comparative problems«. . Der Yoga als Heilweg (Štutgart. The Method of Reintegration (London. 364—366. 34 i dalje. njihovom poreklu i is tori j i. Yoga. 42. O njemu su meditirali i dali svoje komentare brojni autori. Le Yoga. Joga-sutre sastoje se od četiri glave ili četiri knjige (pada): prva sadrži pedeset jedan aforizam (pedeset jednu sutru) i »poglavlje o jogističkom enstazisu« ( samadhipada) . 1954). o n e nisu njegovi pronalasci. str. itd. 1924). Jean Varenne. 366. Alain Daniélou. takvi tekstovi su Vjasina Joga-bhašja (IV—VII vek) i Vaćaspatimišrin komentar iz 850. e. naročito o n i h srednjih (Katha. str. up. Videti tekstove i komentare. 1953). četvrta i poslednja. Ma koje bilo vreme u kome je živeo Paranjđali (II v.kritička bibliografija 343 došlo usled delovanja »teleološkog instinkta«. Najstariji. u njegovom delu Tatvavaisaradi. up. Yoga as Philosophy and Religion (London. švetašvatara. usmerenog ka dobrobiti puruše« (Sämkhya Kärikä). Le Yoga. Taj napor sankhja filozofije da prevaziđe dualizam purušafprakriti može se porediti sa spekulacijama Upanišada. Pensa. 232—235). Le Yoga (Pariz. up.. govori o »čudotvornim moćima« (vibhuti).. philosophy in relation to other Systems of Indian Thought (Kalkuta. isti. science de l'homme integral (tekstovi i studije. Dasgupta. Der Yoga. str. Videti takođe C. 1922). Uostalom. H. 31. Žan Varen (Jean Varenne) je preveo Huit Upanishads du Yoga (Pariz. O jogističkim praksama. isti. već predstavljaju iskustva. 142. Ta dva tekstva ubrajaju se u najznačajnije do- . Masson Oursei.1963). 1930). P. Filliozat: La nature du yoga dans la tradition. spisak déla o jogi. N. i ina kraju. Vidi isto. 1973).. god. pre Hr. Mas. kaivatjapada (kaivalfa=izolovanje). nama poznati. 42 i dalje. pa možda i V v. Yoga. Le Yoga et la tradition hindoue (Pariz. navedene u Le Yoga. 1971). ima samo trideset četiri sutre i verovatno predstavlja dodatak iz poznijeg vremena. isto. str. Ein indischer Weg zum Selbst (Štutgart. Études experimentales du techniques du Yoga (s predgovorom J. proverena mnogo vekova pre njega. m e đ u kojima ističemo kao najznačajnija: S. O Patanjđaliju i tekstovima klasične joge. Hauer. W. Maitri) o dva modaliteta Brahmana. up. isti. »apsolutnom« i »relativnom«. 141. doživeo i više prerada. 1920). str. str. 57—108 (tehnike autonomije). § 82. Joga-sutre s Vjasinim i Vaćaspatimišrinim komentarima preveo je J. Brosse. Die Anfange der Yoga-Praxis (Štutgart. 1914). 100 i dalje. isti. Pariz. objavljenih do 1954. n. takođe od pedeset i pet sutri. A Study of Patañjali (Kalkuta. 109—148 (joga i brahmanizam). 1932). J. Jacques Masui. druga obuhvata pedeset i pet aforizama i nazvana je sadhanapada (»glava o realizaciji«). treća. Eliade. usled uklapanja u nove »filozofske tokove«. 1958). objavljeni pod rukovodstvom ž a k a Masija Pariz. 149—167 (joga i hinduizam). nije isključeno da je originalni tekst Joga-sutri. Yoga. a ni pronalasci njegovog vremena.

Vidi Gunter Gronbold.344 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a prinose razumevanju Joga-sutri. niyama. str. 551 i dalje. Varenne. 135 i dalje. N. W. str. Annali. 118 i dalje (Kalaćakra-Tantra). str. 5—7. Gonda. Hauer. 139 i dalje i(Išvara u Atharvavedi). 62—75. str. Phil-hist. Osim joge »od o s a m članova«. Strukturen yogischer Meditation. 1969. HR. Klasse. 19. Der Yoga. str. »Osservazzioni e riferimenti per 10 studio dello sadanga-yoga« (Istituto Orientale di Napoli. str. Akad. 114—150. str. delo. nav. 94 i dalje. tom III. 126—133. 1962). Taj jogistički sistem od »šest članova« odigrao je značajnu ulogu u poznom budizmu i tantrizmu. »The Sandangayoga«. O jogističfeim tehnikama videti Eliade. J. d. 53—101. O jogističkoj »koncentraciji« (dharana) i »meditaciji« (dhjana). up. Eliade. Le Yoga. Up. S. C. Wiss. 19. "posebno str. Lindquist. 145. t. str. nav. str. str. Le Yoga. 169 i dalje. Videti: A. A. 19. meditacija i »obuzdavanja« koji dovode do samädhija) indijska tradicija zna i za »jogu od šest članova« (sadanga-voga). Dasgupta. delo. Sad-anga-yoga (Inaugural Dissertation. 57—108: Patañjali et le Yoga. Oberhammer. str. str. Varenne. Der Yoga. Eine Studie über die klassischen Wunder des Yoga (Upsala. Die Methoden des Yoga (Lund. ali se pojavljuje jedan »novi« kojeg -nema u patanđalijskoj tradiciji: tarka (doslovno. 1—35). 70. 10 i dalje. O Išvarinoj ulozi u klasičnoj jogi. Hauer.. delo. riz. Ar Or. 122 i dalje <niz poznatih učitelja koji s-u podučavali Sondan ga yogu). B. Zigmund-Cerbu. Varenne. str. 144 i dalje {u Upanišadama i Bhagavad. Beč. 71 i dalje. str. Pensa. Yoga as Philosophy and Religion. »rasuđivanje«.Giti). međutim. a u najstarijim Upanišadama i Bhagavad-Giti postaje glavni cilj svih onih koji tragaju za oslobođenjem. Le Yoga. 144. äsana). 514—567. J. kakvu opisuje atanjđali (odnosno niza vežbi. Le Yoga et la tradition hinđoue. 85 i dalje. 141 i dalje. pominje šest puta. Paíañjali et le Yoga (Pa- 143. 1963. 1977). 128—134. Išvara se u Atharvavedi. »On the Purification Concept in Indian Tradition«. 521—528). 158 i dalje -(Išvara u filozofiji i klasičnoj jogi). str. tu ima smisao »vrhunskog saznanja«). str. O »obuzdavanjima« (jama) i telesmm i psihičkim »ovladavanjima« (nijama) videti Eliade. . up. 83 •i dalje. Varenne. Pensa. J. naročito str. »On the Purification Concept in Indian Tradition w i t h special regard to Yoga« (East and West. Le Yoga. 374. 1969). Eliade.. O sidhijima ili »čudotvornim moćima« videti S. str.. nav. str. Oberhammer. Tom nizu nedostaju prva tri »člana« (vama. 169—182. str. Change and Continuity of Indian Religion (Hag. Le Yoga. O samadhiju. 135 i dalje. 374—75. Janaček. Patanjali et le Yoga str. 316 i dalje. 100 i dalje. Corrado Pensa. Siddhi und Abhinna. Odsutan u Rigvedi. up. 11 i dalje. 1969. str. 1935). 75—82. 6 i dalje. Minhen. 322. C. str. up. 16 i dalje. naročito str. str. »The Methodical Principle in Yoga according to Patanjali's Yoga-Sütra«. up. nav. str. Le Yoga. 326 i dalje. koji. delo. Samavedi i Jadurvedi. 1932). 1951. 58 i dalje. str. 121 i dalje. O jogističkim položajima {asana) i savladavanju tehnike disanja (promajama) videti Le Yoga. str. 1965) str. Varenne. 375 (bibliografija). isti. Strukturen yogischer Meditation (österr.

1958). »La Légende de la jeunesse du Bouddha dans les Vinayapitaka ancien«. H. 1950). »Die Ueberlieferung vom Lebensende des Buddha« (Abh. »La Légende du Bouddha«. u: Franck E. Histoire du Bouddhisme indien des origines à l'ère Saka (Luven. Švarc (Benjamin I. lišen želja (budući da su u njemu vasane potpuno uništene). pretendujući na to (ili pak iskreno verujući) da su ostvarili samadhi. A Studv of Sacred biography and Theravâda Tradition«. sve im je dozvoljeno i pretpostavlja se da mnogi od njih postaju jogini koji. 1949). 9—21. isti. 1974. 1962. 1951). T. A. 1948). Lišeni uzroka zbog toga što je đivanmukta. str. Phil-hist. 134. tako i izvan zla'. 16 i dalje. 1944. Thapar . Kern. The Life of Buddha as Legend and History (London. 3. Klasse. str. serija. I: De la Qûete de l'Éveil à la Conversion de Sariputra et de Maudgâlayana '(Pariz. usmereniih ka objedinjavanju dveju pomenutih perspektiva: »mitološke« i »istorijske«. kao i svih drugih pokreta spasenja. 162—63. 1970: Publication de l'École Française d'Extrême Orient). der Wiss. 29 i 30. Studies in Honor of Mircea Eliade (Čikago.živeli u svom raju' na zemlji.kritička bibliografija 345 146. Akad. 37—71. Roger Godel. 1976). Lamotte. Senart. 1947. Rhys-Davids) — Rejnolds je analizovao nekoliko novijih pokušaja. videti Le Yoga. Essai sur l'experience libératrice (Pariz. O konačnom oslobođenju i položaju đivanmukte (»oslobođenog za života«). delo. Myths and Symbols. W. »Le Parinirvâna du Bouddha et la naissance de la religion bouddhique«. ovi nadljudi ne moraju više da vode računa o svetovnirn vrednostima. 1963).apsolutne izolovanosti« (Varenne. str. F. Thomas. 64. Reynolds). Reynolds et Donald Capps. »Stigavši. in Gôttingen. 37—61. le parinirvâna et les Funérailles (Pariz. d. Buddha: Geschichte und Legende (Cirih. up. isti. Varanne. J. von Glasenapp. br. Oldenberg. str. Od mnogobrojnih delà koja govore o Sakjamunijevoj biografiji pomenimo kao najznačajnija: E. »If Buddhisme did indeed emerge within an urban commercial environment. Pošto je podsetio na karakteristična metodološka stanovišta druge polovine X I X i početka XX veka — »myth oriented« (orijcntisanih na mitove) (E. nav. a lišen posledica zato što na oslobođeni duh karman više ne može imati uticaja. La vie de Bouddha d'après les textes et les monuments de l'Inde (Pariz. Schwartz) je sasvim umesno skrenuo pažnju na nepouzdan karakter socioloških tumačenja pojave budizma. E. po definiciji. 147. isti. Istorijsku vrednost tradicija analizovali su Ernst Valdšmit (Ernst Waldschmidt). 100 i dalje. str. str. K.). Bendžamen I. »The Superhuman Personality of the Buddha and its Symbolisme in the Mahàparinirvàna-Sûtra of the Dharmaguptaka«. 6—33. 1927). Coomaraswamy) i »orijentisanih na istoriju« (H. str. A. H. »The Many Lives of Buddha. André Bareau. 1969) str. II: Les derniers mois. . 275—99. prema definiciji. Svaki čin u đivanmuktinom položaju postaje bezrazložan i zbog toga se za njega kaže da je u stanju . 162). Recherches sur la biographie du Bouddha dans les Sutra-pitaka et les Vinayapitaka anciens. 9. koriste taj položaj da bi . BEFEO. as Prof. str. RHR. isti. (prir. Foucher. Poslednje interpretacije analizovao je Frenk E Rejnolds (Franck E. Oriens Extremus. Metafizičko opravdanje za takvo njihovo po našanje leži u tome što su im svi činovi u isto vreme lišeni i uzroka i tposledica.kako izvan dobra. i Caroline A. The Biographical Process (Hag.

prevod tog odlomka kod Foucher. Ling. Windsch. str. 55 i dalje. Videti takođe: J. W. 25—35). videti Fušeov komentar. »Studies in Yyma and Mära«. 148—160. Missionswissenschaft u. 1927. Festschrift F. one has the feeling that the heart of Buddhism does not lie there«. Sa Asitinim predskazanjem poređena je epizoda u kojoj stari Simeon. 1895). blagosilja Boga (»jer m o j e su oči videle spasenje koje n a m s p r e m a š . Roy (Sino-Indian Studies. Buddhism and the mythology of evil (London. navedenu u Le Yoga. svi idoli su popadali ničice pred njom«. Religionswissenschaft. 1962). A. 366—67. 210. 112—131. Fouoher. nap. Maisson. Luka. Przyluski. 101 i dalje. 148. komparativna analiza sa iskušenjem Isusa (Luka 4 : 1—13). J. Pored toga videti i: Debiprasad Chattopadhyaya. VI i komentar Henri de Lubac. it hardly strikes us as a particularly 'bourgeois' philosophy.. 87 i dalje). Foucher. Budističke izvore o Märau naveo je i komentarisao J. nav. dotle su brahmanska božanstva pala ničice u znak odavanja počasti budućem Spasitelju. 103—113 i E. str. te dve epizode stoje u suprotnosti: dok su egipatski idoli pali zauvek. koji takođe navodi i odgovarajuću ikonografiju. F. str. delo. Liebenthal Festschrift. 815—840. 27. »The Buddha's cüda. 1—7) str. Brinktrine. str. 1954). O traganju za prosvetljenjem videti: A. up. T. Le Protoévangile de Jacques. str. Wayman. 38. Boyd. 132—34. (prir. 1973. 214 i dalje. Asiatische Studien. Epizoda o rišiju Asiti opširno je ispričana u Lalita-Vistara. Weller (Lajpcig. Wayman.. str. JRAS. str. up. »Contributions regarding the thirty-two characteristics of the Great Person«. 121. 1942).) K. 358. Regamey. O simbolizmu »Velikog Čoveka« (mahapuruša) videti: A. La religion populaire dans le canon bouddhique pâli (Luven. 204—205. str. 5. 3. O materijalistima (Lokajata) videti bibliografiju. C. str. 126—127. Paralelle zum Darstellung Jesu im Tempel«. Asiatica. 1962) str. str. A. 1954. La vie du Bouddha. koji je preveo veliki broj opisa (str. pošto je Hrist srušio kult lažnih bogova. str. 115—123. f. str. W. 44—73. str. La Vie du Bouddha. str. primajući u ruke malog Hrista. and Doubt: Perspectives on the First Millenium B. str. L'Enseignement de Vimalakirti (Luven. Deadalus. Spring. J. 243—260. 1935. pogl. Journal of Indian Society for Oriental Art (Kalkuta). Christian and Buddhist Simbols of . G. 8—20. 1975. »Emblems of the Universal Being«. 4. III. 312—325. »Die buddhistische Asita — Erzählung als sog. up. Stella Krainrisch. Aspects du Bouddhisme (Pariz. Lokäyata. Santiniketan. delo. 1959). isto. K. 1951). 112 i dalje. str. 1—34. »L'épisode d'Asita dans Lalitavistara«. Coomaraswamy. Zeit. up. 1957). »La place de Màra dans la mythologie bouddhique«. 63—64.346 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja suggests. nav. Satan and Mära. A. X X I I I ) : »Kada je Blažena Marija ušla u hram (egipatski) s malim detetom. de Yong. Videti takođe J. 1959. str. II. 1928. Mara and Buddha (Lajpcig. Revelation. A Study in Ancient Indian Materialism ( N j u Delhi. str. M e đ u t i m . . « . C. . str. O Maraovom iskušavanju videti E. 55 i dalje. Na temu »Sedam koraka« nailazimo i u Marijinom rođenju. »The Age of Transcendence« (u: Wisdom. hair and usnïça crown«. Lamotte. Ulazak Bodhisatve u hram poređen je s jednom epizodom iz Pseudo-Mateja (gl. up. O. »Encore à propos du Lalitavistara et de l'épisode d'Asita«. 3. While she stresses the political and social doctrine of early Boddhism.

nav. M. Videti i studije E. E. Journal of Indian History.. posebno str. 98—99. 52 i dalje. Izvore. B. 1968). prev. up. 87—118. O »božanskom oku« (divjaćakšu) videti reference u tekstovima palijskog kanona i poznije literature E. 168—169. Mélanges Chinois et boudiques. Histoire. map. V. C. 28. B. u: Journal of the Oriental Society of Australia. Lamotte. 193—204.. O simbolici drveta Buđenja. O poslednjem Budinom obedu videti A. 71—91. Waldschmidt. »La transformation miraculeuse de la nourriture offerte au Bouddha par le brahmane Kasibhâradvâja«. I '(Oksford. up. 61—71. str. 4. Fussman) je nedavno dokazao da je Mara u davna vremena u nekim krajevima bio smatran vrhovnim bogom. in den Kanonischen Schriften (Minhen. H. Indian Art and Letters. 26—36. koji govore o prosvetljenju. der Widersacher des Buddha. Hocart. 181 i dalje. 267—272. 211—240. Waldschmidt. Lamotte. 1923. Law. Przylu&ki. E. 57. str. Waldschmidt) navedene supra 147. Louis Renou (Pariz. »An account of the Six Hair Relies of the Buddha (Chakesadhatuvamsa)«. »La nourriture offerte au Bouddha lors de son dernier repas«. 55 i dalje. 27. BSOAS. nav. 265. i infra 159. Istorija prve budističke zajednice (samgha) ispričana je u Mahâvagga. Vaudeville. 1881). E. 1. 1935—36. 33. 107—115. Foucher. Bareau. str. Ris Dejvids i Herman Oldenburg. isti. i 149. 363—64. 1970. 1957. delo. Die Ueberlieferung von Devadatta. str. Aspects du Bouddhisme. Mephistopheles et VAndrogyne. up. 1952. »Der Buddha preist die Verehrungswurdig- . »The Concepts of Buddhahood in earlier and later Buddhism«. 7. str. O prvim preobraćenjima videti A. str. Prince. Journal of Oriental Research (Madras). 1975). O Budinom pogrebu videti: C. 1964. G. Fisman (G. 241—250. O Devadatinom otcepljenju videti A. K. str. O Budinim relikvijama videti: J. 30. str. I. Histoire. str. str.kritička bibliografija 347 Evil (Lajden. str. 12. nap. str. naveo je Foucher. V. 21—70. 52. Soundara Rajan. 1971). 718—756. u: Études tibetaines dédiées à Marcel Lalou (Pariz. Vinava Texts. BEFEO. Bareau. 1966). Mukherjee. de Lubac. »Le partage des reliques du Bouddha«. str. str. up. 1962. »Reste von Devadatta-Episoden«. EKade. str. L'Enseignement de Vimalakirti. O simbolizmu ćakravartina ( = Vladar sveta) videti: J. »The Chakravarti concept and the Chakra (wheel)«. 1925. Niz stanja o kojima priča legenda o Budi analizovao ie Lamotte. 1970. str. Indian Antiquary. str. IIJ. »Le Bouddha insulta-t-il Devadatta?«. O arhatima. O »čudotvor nim moćima« (siddhi) i Budinoj zabrani njihovog ispoljavanja vidi Le Yoga. 552 i dalje. J. 53. 85—90. 54. »Buddha and Devadatta«. Palijske i sanskritske izvore o besedi u Benaresu naveo je Lamotte. A. 150. »La Légende de Sundara et les funérailles de Bouddha dans l'Avadanašataka«. 1938. 341—367. str. u: Mélanges d'Indianisme. videti talkođe: A. Aubover. Valdšmita (E. 1—10. str. up. delo. 1964. str. str. str. ZDMG. 123. »The Symbolism of sovereignity in Indian according to iconographv«. 1977. »Pour une problématique nouvelle des religions indiennes anciennes« (JA. »Les controverses relatives à la nature de l'Arhant dans le bouddhisme ancien«. 368—371. O »rope-trick« koji je koristio Buda. T. 200 i dalje.

po kojoj treba proći kroz puno egzistencija pre nego što se stigne do oslobođenja. ali bi isto tako mogao poticati od izraza a đivat. »Die Mythologie des Jinismus« u: Wörterbuch der Mythologie. Le Canon jaina). up. Worte Mahaviras (Getingen. Coomaraswamy. »Die Mythologie des Jinismus«. videti i J. Jozef Deleu. navedenu u Le Yoga. isti. str. Budinim savremenicima. II. Die Jainas (Tibingen. navedenu vi Le Yoga. 207—284 (isto. délia Casa. I. E Lamotte. 1926). sv. 1884. O mitologiji . 154. Die Lehre der Jainas nach den alten Quellen dargestellt ( = Grundriss d. Berlin. Ramachandran. W. str. 191]. History and Doctrines of the Ajîvikas. SBE. I. Les études jaina. 1935). Religionsgeschichtliches Lesebuch. O svetlosti koja je obasjala noć Mahavirinog rođenja. isti. može se koristiti u engleskim prevodima. E. II. Schubrig. L'Inde classique. ponovo objavljeno u Turfan (Getingen. videti bibliografiju. XLV). Histoire. str. 1945). 417—427. up. N. Jacobi. Pored toga. 1926. Heinrich Zimmer. 7). Pariz. III. N. 15. Der Jainismus (Berlin. Caillat. sv. 1965). što predstavlja aluziju na osnovnu doktrinu. Tiruparuttikunram and its temples (Madras. 14). 270—273. 389. O asketama i drugim vernioima. str. T.. 6 i dalje. napisanih na paliju. sv. L. 1935. Videti takođe bibliografije § 190. Oksford. 152—153. str. Schubring. 1—18). Jozef Deleu. Altertumskunde. Bibliografija i opšte studije: C. II. W. L. 252—253. Ananda K. dec. II Gianismo (Torino. SBF. knjizi Von Ceylon bis 151. O Makhaliju Gosâli i ađivikama videti bibliografiju. 1951). 1967). La religion djaina. von Glasenapp. prev. I. 1962). 212—213. C. XXII. Government Press. Quellen z. pt. up. 388—89. H. 1926). 181—234. 1105—1145). Leumann. 155.348 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja keit seines Reliquien«. C. »The Conqueror's Life in Jaina Painting« (Journal of Indian Societv of Oriental Art. Bashama. 1934). Buddha und Mahävira (Minhen. 7. str. Kalkuta. Đainsku umetmost i ikonografiju naročito je inspinisalo dvostruko Mahavirino »rođenje«. W. str. »dug kao život«. 1965). Jaina Bibliography (Kalkuta. što znači »način življenja ili opredeljivanje jedne klase za određeni način života«. str. 511—516. Jacobi. Termin ađivika objašnjavan je korenom ađiva. fasc. 1925). X X I I . 1927. »Le Jinisme« (Histoire des religions. Filliozat. 1887. indo-arischen Philologie u. 1970. L. 1934). Opšte studije: H. Najznačajniji prevodi đainskih tekstova: H. Les expiations dans le rituel ancien des religieux jaina (Pariz. Gaina Sütras (Oksford. 7 [ = Gat«a Sütras. État présent et tâches futures (Pariz. À vanished Indian religion {London. Najpotpuniji izvor o Gosali je đainski spis Bhagavati. Guériinot. Miniatures paintings of the Jaina Kalpasütra (Vašington.i ikonografiji Paršvi i Tirthankara. A. Alsdorf. Smithsonian Institution. Philosophies of India. a najbolja monografija ù kojoj su karišćem i tamulski izvori jeste monografija autora A. Akaränea Sutra. str. str. Veliki broj tekstova. Brown. među kojima možemo izdvojiti kao naj- . Religionsgeschichte. str. str. Jain.

18. Théorie des douze causes (Gent. prev. Banerjee. or the Buddhist Law of Causation«. Warder. 24—27). A History of Indian Philosophy. B. nav. u: Les Religions de I Inde«. E. 1881. 1964). 1959. 43—63. 1966. Thera Narada. II (Puna. str. L. T. 9—246) str. O doktrini anatte videti L. Hare (London. nav. 141—169. i K. Lord Chalmers. 261—264. Buddhisme: its essence and development (Oksford. 287—292. Law. I (Kembridž. Minor Anthologies I. W. 1956. »Le bouddhisme indien«. F. Rhys Davids i F. J. str. Videti takođe M. izdanje 1921). Woodward i E. de la Vallée Poussin. C. Nirvana (Pariz. 7. C. 1899—1921: Sacred Books of The Buddhists.Lilian Silburn. 1925).. str. »Pratityasamutpada«. Translation Series 22. C. Khuddakapatha. 1913). Edward Conze. Die Lehre der Upanishaden und die Anfange des Buddhismus (Getingen. Rhys Davids (Oksford. »Kamma. 240—243. isti. delo. Sacred Books of Buddhists. Le Bouddhisme dans son Essence et son Dévelopment. 7). Przyluski. Minor Anthologies. Među antologijama izdvojmo kao najkorisnije: H. Bouddhisme. The Book of Gradual Saying (Anguttaranikâya. » B o u d d h i s m e et Upanishad«. Indian Historical Quarterly (Kalkuta). BEFEO. Etudes et matériaux. Rahula. P. Buddhist Texts through the Ages (Oksford. nav. Woodward (London. Pali texts Society. Conze. 32. F. 1965. str. E.kritička bibliografija 349 važnije: Dialogues of Buddha (Dïghanikâya). L. O obrascu dvanaest uzroka videti: Surendranath Dasgupta. Buddhist Scriptures (Harmondsvorth. 1946). 34 i dalje. A. 2—4). 158—175. Njujoik. J RSA. 1977). Translation Series. str. Buddhism in translation (Kembridž. »Verses of uplift« and Itivuttaka »As it was said«. 1954. prev. 156. 1922) str. 84 i dalje. Payot. 1904). 1962). delo. 1961). 157. 1915). Literatura o osnovnim načelima Budinog učenja dosta je obimna. E. 1937. Thomas. Early Buddhist Scriptures (London. 9—67). str. T. 5—6). 1951. Rahula. Bareau. Conze. 227—234. Lamotte i J. »On the Relationship between Early Buddhism a n d other Contemporary Systems«. de la Vallée Poussin. T. str. seine Lehre und seine Gemeinde (Berlin. Law Volume. 11—69. nekoliko izdanja). Harper Torchbooks. 10. A. 1926—27. A. Udana. 40 i dalje. Warren. B. Sacred Books of Buddhists. str. Up. »l'Histoire de l'étude du bouddhisme indien«. Vidi isto str. 1932—36. Conze. Walleser. 9. 16 i dalje. takođe L. Ed. prev. BSOAS. W. Further Dialogues of Buddha (Majjhimanikâya) prev. Hermann Oldenberg. M. 2 toma (Oksford. II. str. 3 toma (Oksford. 13—82. 1932. delo. prev. str. prev. V. 1935. 1959). 1935). 32. Buddhist Thought in India (London. 1896. str. Le bouddhisme. 13—14. str. Harper Torchibooks. Mas. Bibliografiju prevoda dao je André Bareau. A. Le Bouddhisme (Pariz. The Book of Kindred Sayings (Samyuttanikâya). L. C. 1931. Ris Dejvids. K. A Barreau. »The Formulation of the Prattîtyasamutpâda«. franc. III (Payot. Dhammapada. S. F. prev. Najbolji opšti pregledi su: Ed. 79 i dalje. A. str. str. Walpola Rahula. 77 . C. pt. isti. Buddha sein Leben. 1952. 1917—1930. Woodward (Oksford. 8). »Le bouddhisme indien«. Die Philosophische Grundlage des alteren Buddhismus (Hajdelberg. 16). L'Enseignement du Bouddha d'après les textes les plus anciens (Pariz. W. Sacred Books of Buddhists.

EMade. Bareau. Conze. 1927). str. bez datuma). Die Buddhistische Versenkung (Minhen. 5. 107—121). Conze. 3. delà Vale Pusena i T. bibliografija. up. izdanje. »A bibliographical Essay on Works related to Early Theravada and Sinhalese Buddhism«. str. Stcherbatsky) (str. Immortalité et Liberté (Pariz. Ščerbackog (Th. »Le bouddhisme indien«. 429—464. 1968). 1938. posle duge polemike svaki od ove dvojice naučnika prihvatio je tumačenje njegovog protagoniste. 221—248) i polemike između L. . Strukturen yogischer Méditation (Beč. 248—296). str. Le Yoga. 1954. 91 i dalje. i C. 123 i dalje. str. str. str. Up. str. 6—30. takođe Maryla Falk. E. 1928. takođe: Isaline Horner.. »Die drei Richtungen in der hilosophie des Buddhismus« (Rocznik Orjentalistyczny. 1950). 1934. up. Museon. Stciherbatsky. up. Fridrih Hajler (Friedrich Heiler) je analizovao pojam nirvane kao religioznog iskustva: up. str. (HJAS. 1936). O budističkim tehnikama meditacije videti Le Yoga. str. i navedenu bibliografiju. Izvrstan istorijski pregled zapadnih tumačenja nirvane dao je Guy Richard Welbon. 1917). L. Le Bouddhisme. Rhys Davids (str. Eïïade. Međutim. Grace Constant Loimsberry. naročito poglavlja o Hermanu Oldeiibergu (str. 223—252). 183 i dalje. Brisel. T. 194—220). »Musila et Narada« (Mémoires chinois et bouddhiques. 335—342. 178 i dalje. A. 1918). 347—48. str. 173 i dalje. E. 1923). A. isto. O đainama i dhamajogi videti L. 1975) str. Le Yoga. 273 i dalje. str. 1937. 382—83. »Nairatmya and Karman«. str. str. 384 {bibliografija o »čudotvornim moćima«). de la Vallée Poussin. 60 1 dalje. up. O arhatima videti Le Yoga. O problemima koje postavlja najstariji budizam videti Frank Reynolds. »The Two Wheels of Dhamma: A Study of Early Buddhism« (u: The two weels of Dhamma. A gledišta ščerbackog videti u: The Central Conception of Buddhisme and Meaning of the World »Dharma« (London. i The Conception of Budhist Nirvana (Lenjingrad. »Le Bouddha et les Abhijnàs«. M. 4. 1—37). isto. 159. 1977). 1972. »Le bouddhisme et le Yoga de Patanjali« (Mémoires chinois et Bouddhiques. 6. 1925) i u članku »Nirvana« u Indian Historical Quarterly. F. O odnosima između Joge i budizma vidi L. O »putu ka nirvani« i simbolizmu inicijacije videti M. str. 1956). Nirvana (Pariz. Buddhist Meditation (London. de la Vallée Poussin. 1931. 137—160). 189—222). 383 a dalje. 158. 169 i dalje. isto. Th. od istog autora. u: Louis de la Vallée Poussin Mémorial Volume (Kalkuta. 102 i dalje. videti još Gerhard Oberhammer. Cambersburg. W. str. The Early buddhist Theory of Man Perfected: A Study of the Arhat (London. 0 »Vrhunskoj spoznaji« (abhiđnja) videti L. »Buddhica«. 10. Le Yoga.350 i storija verovanja i religijskih ideja i dalje. str. up. 1937. de la Vallée Poussin. str. 160. The Buddhist Nirvana and its western Interpreters (Čikago i London. Eliade. str. Prva tumačenja de la Vallée Poussin videti u The way to Nirvâna: Six lectures on Ancient Buddhisme as a Discipline of Salvation (Kembridž. de la Vallée Poussin. 44. Buddhist Meditation in the Southern School (London. Pensilvanija.

inter alia str. str. de Sanctis. La Religione di Roma antica (1939). Phases in the Religion of Ancient Rome (1932). Contribua alio studio del diritto auguróle. Primordia civitatis (Rim. sadrži nekoliko poglavlja o društvenim strukturama i arhajskim religijskim idejama (str. Firenca. L'Absolu en philosophie bouddhique. str. Torino. Images et symboles. str. 100 i dalje. 161. izdato je još nekoliko opštih pregleda religija u doba carstva i republike. Études sur la religion romaine (Rim. Jacques Heurgon. 131—139). 1959). str. 1972). 1961. Pareti. 64). Grenier. nazvane »teramara« (»po terra mar(n)a. isti. 1961. nemačko izdanje 1931). Izuzetno bogatu literaturu o prvobitnoj Italiji i poreklu Rima naveo je Jacques Heurgon. A. G. 1912). Prvi talas ariofonskih populacija. crpli đubrivo«. Histoire psychologique et politique de la religion romaine (1957. Palmer. milenijuma Lacijem je vladala civilizacija vilanovijanskog tipa. I (Torino. Pariz. str. The Archaic Community of the Romans (Kembridž. Kurt Latte. Od opštih istorija treba pomenuti: A. str. Pierre Boyancé. iako korisne zbog dokumentacije. G.kritička bibliografija 351 O mističnoj strukturi asamskrita videti André Bareau. 1967. La religion romaine archaique (1961. I—II: La Conquista del primato in Italia (II izdanje. videti. Romische Religionsgeschichte (1960. . A History of Roman Religion (London. 7—50. Posle objavljivanja delà G. Storia dei Romani. Drugi talas je stigao krajem II milenijuma i to su bili Vilanovijanci: oni su znali za upotrebu gvožđa i pepeo pokojnika polagali su u u m e od pečene zemlje koje su zakopavali na dnu bunara. 1970) — gde autor kritikuje Dimezila a da ga nije čitao (up. I. 1951). Rome et la Méditerranée occidentale. SMSR. presented to Gershom G. II izdanje 1973). Religion und Kultus der Rômer (II izdanje. Latte. 32. Évolution de la notion d'asamskrta (doktorska teza 1951). prema predanju. Nicola Turchi. Robert E. isti. 402 i dalje. Histoire de Rome (V izdanje. O slikama uništenja uslovljenog sveta (Budinog »razaranja kuće« i »rušenja krova« koje čine arhiati) videti Eliade. naselio je severnu Italiju u II milenijumu: ti narodi su bili tvorci civilizacije. i zapažanja Pierangelo Catalano. koje su znale za metalurgiju bakra i primenjivale spaljivanje. Storia di Roma. Dumézil. 67 i dalje. Minhen. La religion romaine antique (1955). Dumézil. 1938. koje je i danas pouzdano. ove stranice se ipak moraju čitati veoma oprezno (videti kritiku G. 154). L. Die Religion der Rômer . Franz Altheim. ali videti kritiku A. fasc. Početkom I. Izbor prevedenih latinskih tekstova možemo naći u Religionsgeschichtliches Lesebuch. 311—354 i brojne Dimezilove primedbe koje s m o ovde naveli). Cyril Bailey. Piganiol. Les religions étrusque et romaine (1948). Scholem. 1962). JerusaMm. Delo: Pietro de Francisci. koja je takav naziv dobila zbog bogatstva u organskim materijama. 1960. 39. 107—405). pre svega. 542 i dalje. Rome et la Méditerranée occidentale jusqu'aux guerres puniques (1969) str. Jean Bayet. iz koje su seljaci. »Briser le toit de la maison: Symbolisme architectoniques et physiologique subtile« (u: Studies in Mysticism and Religion. 1956—1960). Wissowa. Revue Belge de Philologie et d'Histoire. 5: K. BreMch. A.masnoj zemlji'. II 'izdanje 1974).

I—V (London. O indoevropskom nasleđu vidi G. u rimskom mitu ta epizoda je s Rema preneta na njegovog brata blizanca »zato što jedan čovek može biti ubijen samo jedanput« (nav. 1975. Poultney. reprodukcija jednog članka objavljenog 1955). d Gajomarta. 0 mitološkom modelu rata sa Sabinjanima up. archaique. I (1968). G. Philologische und Religionsgeschichtliche Studien zu den Tabulae Iguvinae (Beč. str. Roman Myths (London i Njujork. Le mythe de l'éternel retour (novo izd. The Fasti of Ovid. 673—724 (dobra bibliografija). »The Indo-Europeain myth of creation« (isto. a drugi žrtvujući svoju desnu ruku pred etrurskim poglavarom u jednom heroj- . kao i antičkim sicilijanskim religijama vidi opšti pregled Aldo Luigi Prosdocimi. gde su analizovana predanja o prva četiri kralja. str. 1969. Tacchi Venturi.. 1964). rom. 90 (gde autor navodi i ranije svoje radove). sadrži neiscrpan majdan informacija. G. 1927) i u delu Fredericka C. Frazer. Tabulae Iguvinae (Rim. Dumézil. rom. Torino. The Bronze Tables of Iguvium (Baitimor. paleovenetskim. Osim najpoznatije verzije — da je nestao za vreme jedne oluje — jedno drugo predanje saopštava da su ga zbog tiranskog ponašanja ubili senatori koji su ga potom raskomadali i k o m a d e tela. Eliade. III izd. 497. tekst i komentar 1962). str.. u: Storia delle Religioni (fondata da P. Ovide. 91 i dalje. 1919). diretta da Giuseppe Castellani. 2. 137 i dalje. »Le religioni dell' Italia antica«. 157 i dalje. Prevod sa komentarima J. Religion romaine archaique. Horace et lès Curiaces (1942) i La rel. 499—500. Plutarque. O kosmogonijskom značenju osnivanja gradova up. Altheim. str. Den y s d' Halicarnasse. Kokles i Scevola Kiklop i Levak naizmenično spasavaju Rim. 167—178. J.. 158 i dalje. »Les trois grands dieux d'Iguvium« (u: Idées romaines. delo. 1969) str. 16. der Synkretismus der Kaiserzeit (Tibingen. str. rom. Granta. Dumézil. 82 i dalje. opsednut Parćandma: »jedan zahvaljujući vidovitosti svoga oka. skrivene pod odećom. 1921) str. Eliade. 146—157). »Reimus et Frater« (HR. Werner Müller. La rel. Pfiffig. Up. prikrivenim u »priči« o Horaciju i Kirijasima i u priči o Koklesu i Scevoli videti G. 1971). Dumézil. VI izdanje. 1959: tekst i komentar. izneli. O italskim. takođe Les dieux souverains des Indo-Europeens (1977). str. str. 9—51 (Roma quadrata). Dumézil. W. Mythe et Epopée. Romulus. antique. naročito str. 18—33 (Rel. 121—145). Dva bogalja. Le mythe de l'éternel retour. L'héritage indo-europeen à Rome (1949) i naročito Mythe et Epopée. 1957). 30 i dalje. O simbolizmu predskazanja (dvanaest orlova koje je video Romul) videti Jean Hubeaux. 259—437. str. Ancient Roman Religion (Njujork. 7—33). O Iguvinskim pločama. 290 i dalje. II. Devoto. L'Héritage. itd. čiji tekst detaljno opisuje rituale jednog svešteničkog kolegijuma (očišćenje grada i lustracija stanovništva) videti J. str. archaique. 162. str. mesapijskim. 155). Les grands mythes de Rome (1949). 1—26. str. A. up. Rom arch. up. str. otkrivenim u Gubiju u Umbriji. takođe F. O mitologiji Romula i Rema videti Michael Grant. str. 27. Fasti. G. 56. str. O indoevropskim mitološkim motivima. A History of Roman Religion. 127 1 dalje. str. Jmira. 1961).. I. Jaan Puhvel. 2.352 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a u. Die Heilige Stadt (štutgart. str. Pivel ovu verziju poredi s komadanjem Puruše. str.. Bruce Lincoln. Religio Iguvina.

naročito »Numen and Mana«. Jedan spisak koji n a m prenosi Varan nabraja božanske entitete koji upravljaju pojedinim trenucima zemljoradničke aktivnosti: Veruactor je bio zadužen (za ugar). Spisak je uzet iz Libri iuris pontificii Fabiusa Pictora. 16. 163. itd. str. p o t o m je Junoni bilo darovano zlato. La Civilisation romaine (1960) str. Subruncinator (za okopavanje). Cummont. arch. 27—51. R. bibliografija). str. 90). 23. J. Promitor (za smeštanje letine u koševe). Up. »Magie et religion à Rome«. objavljeno ponovo u Croyances et rites dans la Rome antique. 44—63). takođe P. Dumézil. R. 164. up. credo i fides. 91—101). 1950). 141—55. La rel. 1936. Connecter (za prevoženje). I. G. rom. 36 a dalje (sa ranijom bibliografijom). »Préssages figuratifs déterminants dans l'antiquité gréco-latine« (Hommages à F. Ćoravog i Sakatog. 1896—1903. RHR. 85 i dalje. ponovo objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. videti takođe Dimezilove primedbe. 1951. str. a na Aventinu posvećena je njena bronzana statua. 51 i dalje. arch.. 1974. 31—152. str. »Les Feriae Sementinae« (RHR. str. 1951—52. 62) priča o čudima koja su se desila u toku jedne od najdramatičnijih zima u periodu punskih ratova. 1971. I. La Rel. Review. str. rom. Grimai. str. str. arch. takođe Dario Sabbatucchi. arch. up. J. Sibilinske knjige su naredile devet žrtvenih dana.. 1950. u nizu svojih studija koje su ponovo objavljene u Idées romaines (1969). 21). žrtvujući oko. 590. Bayet. Junoraino koplje s â m o se premestilo. 184 (paginacija knjige). 1967—68. Videti diskusiju o tezama H. Ve section. str. god. 177—205). de Saint-Denis. Annuaire de l'École Pratique des Hautes Etudes. itd.kritička bibliografija 353 skom činu lažnog zaklinjanja«. 1. o d n o s n o Odina i Tora. Wagenwoort (Roman Dynamisme. Imporcitur i(za duboko oranje) Institor (za setvu). a drugi. »'Fides' et le secret«. archaïque. G. spasava bogove (Dumézil. str. str. O specifičnom karakteru rimske religioznosti videti Pierre Grimai. Tit Livije ( X X I . 22 . 2 t.. ] u hram Spes«.: »Na Forumu boariumu jedan vo se sam u s p e o do trećeg sprata i odatle stropoštao«. žrtvujući desnu rubu čeljustima demona-vuka. Schilling. O religijskoj ulozi cudâ videti J. Sarritor (za plevljenje). »od kojih prvi. 584 i dalje (str. M essor (za žetvu). nap. Harvard Theol. težine 40 Mvri i uneto u n j e n hram. augur maiestas i gravitas. str. ~ 218. U Picenumu pljuštalo je kamenje. »Čitav grad predao se pokajničkim ceremonijama«: najpre lustracijama. 126—142). str. stiče natprirodno saznanje. a zatim prinošenju žrtava. 1942. Conditor (slaganje). »predstave brodova zablistale su na nebu. Fugier. Dumézil. Zapitane šta da se radi. Recherches sur l'expression du sacré dans la langue latine (1963). Bayet. 31—55. Georg. str. »Les énumerations de prodiges dans 1' oeuvre de Tite-Live« (Revue de Philologie. Rel rom. Les prodiges dans l'antiquité classique (1963). Grom je udario [ . II culto privato di Roma antico.. 109—130) i H.. R o s e (up. . str. str. žorž Dimezil je dao briljantnu analizu izvesnog broja rimskih religijskih pojmova. Oburator (za površinske radove). Brisel. Ljudi su po poljima u daljini videli utvare odevene u belo. O domaćem kultu videti A. u Rel. Occator (za drljanje). . »Sacer« (SMSR. Blooh. Ova legenda i m a svoju paralelu u skandinavskom paru bogova. de Marchi. a n a v e o ga je Varon u tekstu koji je sačuvao Servije (ad. 172—206. rom. ius. rom. H. La rel. Vidi E. Dumézil.

1961. str. 188—200. Lemuri koji pohode domove u vreme majskih svetkovina Lemurija. ponovo objavljeno u Idées Romaines. str. navedeno prema Macrobe. »Penates e Lares«. »Some aspects of roman marriage ceremonies and ideals«. 108 i dalje. 94 i dalje. 5. Beiheft. »Mundus patet«. I. da tako kažemo. 407—17. 292 i dalje (pomerium. Dumézil. 339 i dalje. delo. J. 156—66). Marquart i Th. 567—583. Videti takođe Dumézil. Die heilige Stadt. Dumézil. 1965). 479—549. 9—10) reprodükovao je i komentarisao Dumézil. Recherches sur quelques fêtes mobiles du calendrier romain (Lijež. Müller.. 1943). 1969. Toynbee. Romulus. Death and Burial in the Roman world (1971). novembra. 2. to upravo objašnjava poseban značaj pridavan kalendaru. arch. nap. O rexu i njegovom odnosu prema vrhovnim flaminima up. O svetkovinama. str. C. J. IV. str. vezanim za određene periode u godini i njihovim božanskim zaštitnicima. arch. Ali termin mundus je takođe označavao i jamu u koju je Romul bacio prve plodove »svega što se po običaju smatra dobrim. delo. 373. 48. delo. 45. XI. 234—415. str. 32. 1938. 16. Bayet. vreme se obeležavalo svetkovinama. 356—58. Elementi spettacolari nei rituali festivi romani (Rim. 1957). Henri de Bonniec. Mommse. up. str. Piccaluga. Contributi allo studio del diritto augurale. Journal of Roman Studies. Römische Religionsgeschichte. K. nav. L. a takođe i malo zemlje poreklom iz postojbina njegovih drugova (Plutarque. 2. 165. SMSR. 397—411. nav. O sveštenstvu videti J. 81—87. Wissowa. Rel. str. delo. Handbuch der römische Alterthümner (I—VII. G. str. Dumézil. delo. Ahnenkult u. str. kada se otvara mundus. otvorene dveri tužnih podzemnih božanstava« (Varron. 1930. str. O rimskom kalendaru videti A. nap. Latte. str. str. Rodhe. 305 i dalje (templum). Videti takođe Giulia Piccaluga. 821—824). Dumézil. Saturnalia. Le culte des Cérès à Rome (1958). Grenier. F asti.354 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a 600—610. Rel. VIII. 1959).. i po prirodi neophodnim«. rom. nav. 89 i dalje: i 298 (bibliografija). 100. W. 24—27. oktobra i 8. onda su. I.. étrusque et romaine. str. Die Kultsatzungen der romischen Pontifices (Religionsgeschich- . str. raka koja vodi u podzemni svet. 118. kao i u svim tradicionalnim društvima. nav. takođe Gordon Williams. 1—4. Mrtvi se vraćaju još 24. Dumézil.. 1876—1886). str. 18). nisu isto š t o i larve koji dolaze i uznemiravaju žive u bilo koje doba godine. I. 111—123. G. 177. »La préhistoire des flamines majeurs« (RHR. Videti Stefan Weinstock. Rel rom. Börner. izd. G. bibliografija). Up. up. Fêtes romaines d'été et d'automne (1975). Rheinische Museum. III. M. 248 i dalje. str. O manima videti F. Histoire. Formulu devotio (Tite-Liive. str. O svetim mestima — pomerium (gde su se nalazile zidine) i templum (posvećenom inauguracijom) — vidi Pierangelo Catalano. Ahnenglaube im alten Rom (ARW. str. i bibliografija k o j u je naveo Latte. str. str. U Rimu. »Le rex et les Flamines mairores« u: The Sacred Kingship (Lajden. »Kada se otvori mundus. O kolegijumu prvosveštenika i pontifexu maximusu videti G. Delatte. Dumézil. 33. 1958. 195—212. 175—184. Ovide. avgusta. 16—29. nav.

pohađajući u neprijateljsku zemlju koplje ili drenov kolac (Tite Livđje. Svakoga dana po završenoj igri priređivali su gozbe. Valetona ii U. »Spaljene zajedno sa Kapitolom u vreme Sule. 550—564. str. Bouché-Leclercq. 559—574 o latinskim i sabinjanskim Reges augures i etrurskim kraljevima]. up. delo. Jean Bayet. 1934). Dumézil. Al. otvarali su 1. O saliima videti R. 25. nav. Vorarbedten. »Sveštenioi-igrači«. dodata im je i Carmina Marciana. Ukoliko fetijalov zahtev ne bi bio udovoljen. one su u vreme Drugog punskog rata. U sacerdozio di vesta (1968). str. 5—14. Hermes. 63—78. »Oberpontifes u. 32. Apollon Romain (Pariz. Gisen. 0 vestalkama videti T. 1940. 1933). II Sacerdozio delle Vestali romane (Firenca. delo. »Les origines étrusques des Livres Sibyllins« (Mélanges A. 584—589. Guizzi. itd. O augurima i kolegijumu augura videti A. »Zum Rituel der Arvalbruder«. 594). 52. 1955). Gagé. tekst i komentar). Ernout. J. str. I. Godine ~ 3 6 7 . G. »Le rite du fécial et le cornouailler magique« (1935. Aspetti juridici del sacerdozio Romano. Glavni obred fetijala je bio zahtevanje reparacija u i m e Rima. I str. Aus romischen Priesterbuchern (1939). konačno su spaljene početkom V veka za vreme Stiliha. Idées romaines (1969) istr. Godine ~ 213. rom. Rel. 0 poreklu Sibilinskih knjiga videti takođe J.. str. marta sezonu rata. 285—287. najvažnija pitanja diskusije u vezi s teorijama o razlikama između augurium i auspicium od Momsena (Mommsen) do M. pročišćene i prenete iz Jupiterovog u Apolonov hram. 1936). p o n o v o objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. The History of Vestal Virgins of Rome (2. 581—82.. sastavljen od pet patriaija i pet plebejaca. Dumézil. rom. koja je pred kraj Republike postala nerazumljiva) izvodili svoje igre u čast bogova. ali s a m o po naredbi i kada je trebalo rešavati državna pitanja. Dumézil. Išli su kroz Grad i na posvećenim mestima uz p e s m u (carmen. on je odmah potom obrazovao telo od dva člana koja su imala pravo da ih konsultuju. 160 i dalje. 85. 579 i dalje. nav. odnosno sa Kapitola na Palatin za vreme Augusta. 9—20. Contributi àllo studio del diritto augurale. saliji. str. Rel. C. IV (1882). 9—44). Pontifikal-Kollegium« (Hermes. rex i auguralno pravo. Pierangelo Catalano. on bi se vraćao i kroz trideset i tri dana svečano objavljivao rat. revidirane p o d Tiberijem. Poreklo i istorijat Sibilinskih knjiga dosta su nerazjašnjeni. R. str. Norden. G. 395—558.. Worsfold. 109—268. O ius fetiale up. 321—347. rom. Dumézil. u m e s t o kolegijuma od dva člana obrazovan je stalni kolegijum decemvira. Acta fratrum Arualium (1950. već bile p o d jakim grčkim uticajem. G. 23» .. 1917. O solidacijama videti Wissowa. zahvaljujući izaslanicima poslatim u Eritreju. 1957. O dvanaestorici Arvalske braće up. prestao da postoji. up. Pasoli. obnovljene i ponovo sastavljene. str. G. Rel. 1971. str. J. str. Giannelli. str. arch. 196—204. Wissowa. izd. str. tada je i kolegijum koji su imperatori toliko uvažavali.« (Dumézil. Kolija (Goli). Bloch. Bleicken. str. Histoire de la divination dans l'antiquité.). O fetijalima. Cirilli. F. Legenda kaže da ih je pribavio i postavio u Jupiterovam hramu imperator Tarkvinije.kritička bibliografija 355 tliche Versuche u. E. Les prêtres danseurs de Rome: Étude sur la corporation sacerdotale des Sàliens (1913). 21—28). str. 26—38. kada su često bile konsultovane. Ma koje bilo poreklo ovih Knjiga. 345—66). str.

»qui lupum sequitur« (Glotta. str. Dumézil. a drugog ( š t o je predstavljalo najvažniji deo obreda) na njihovom kultnom mestu. Svakako da i m e bratstva u sebi sadrži reč vuk. Rel. 54. sa bogatom bibliografijom). Njihove m a j s k e godišnje svetkovine trajale su tri dana: prvog i trećeg dama svetkovalo se u Rimu. O tome i m a već u F. »jedni su im preko čela prevlačili još ikrvavim nožem. ratnih truba. str