BIBLIOTEKA

KARIJATIDE
Osnivač SVETOMIR LAZAREVIĆ 1900—1939

Urednik MILUTIN STANISAVAC

Beograd, 1991.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA
2
Od Gautame Bude do trijumfa hrišćanstva

Mirča Elijade

Napisao

PROSVETA

Naslov originala

Mircea Eliade HISTOIRE DES CROYANCES ET DES IDÉES RELIGIEUSES
2. De Gantama Bouddha au triomphe du christianisme © Payot, Paris 1980

Prevela MIRJANA PERIC Recenzenti MILAN KOMNENIC MILUTIN STANISAVAC

Za

Kristinela

PREDGOVOR
Nepredviđene okolnosti su usporile izlazak iz štampe drugog toma Istorije verovanjâ i religijskih ideja. Iskoristio sam ovo zakašnjenje da upotpunim bibliografiju za pojedina poglavlja tako što sam naveo i radove objavljene 1977. i početkom 1978. godine. Bibliografije su nejednakog obima jer sam nastojao da nestručnjacima, običnom čitaocu, obezbedim što veći broj informacija koje se odnose na manje poznata pitanja (religije drevne Kine, Kelta, Germana, Tračana; alhemija; apokaliptika; gnosticizam itd.). Da ne bili opteretio veličinu knjige, preneo sam u naredni tom odeljke o religijama Tibeta, Japana i severne i srednje Azije. Prema tome, morao sam da podelim treći tom u dve knjige, od kojih će svaka imati oko 350 stranica: prva, od uspona islama i širenja tantrizma do Joakima iz Flore i milenarističkih pokreta u XII i XIII veku; druga, od otkrića srednjoameričkih religija do savremenih ateističkih teologija. Ne propuštam da se zahvalim mojim prijateljima i kolegama, profesorima Polu Rikeru (Paul Ricoeur) i Andreu Lakoku (André Lacocque), kao i g. Žan-Liku Pidu-Pejou (Jean-Luc Pidoux-Payot), koji su pristali da pročitaju i ponešto poprave u nekolikim poglavljima ovog drugog toma. Naravno, ni ovoga puta delo ne bi bilo dovršeno na vreme da nije bilo prisustva, ljubavi i požrtvovanosti moje žene. Čikaški univerzitet, maj 1978.

Mirča

Elijade

XVI POGLAVLJE

RELIGIJA STARE KINE

126. Verovanja u neolitu Kina predstavlja izuzetno privlačno područje za istraživanje, kako za istoričara religije tako i za istoričara kulture. To je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da njeni najstariji arheološki dokumenti potiču iz VI i V milenijuma; neki od njih omogućavaju da se različite preistorijske kulture prate u kontinuitetu, pa čak i da se tačno odredi njihov doprinos stvaranju klasične kineske civilizacije. Uostalom, kao što je kineski narod plod mnogostrukih etničkih kombinacija, tako i njegova kultura predstavlja složenu i originalnu sintezu u kojoj se ipak može utvrditi nekoliko izvora. Prva neolitska kultura otkrivena je u blizini mesta Jang-šao, po kojem je i dobila ime, gde su 1921. godine pronađene oslikane vaze od gline. Druga kultura, karakteristična po crnoj grnčariji, otkrivena je 1928. u blizini Lung-šaoa. Međutim, opšta klasifikacija svih faza i profila neolitskih kultura mogla je biti izvršena tek posle 1950, zahvaljujući brojnim iskopavanjima obavljenim za poslednjih trideset godina. Datovanjem pomoću radioaktivnog ugljenika hronologija je iz osnova izmenjena. Najstarije naselje kulture Jang-šao pronađeno je u mestu Pan-po (pokrajina Šansi). Datovanje radioaktivnim ugljenikom upućuje na —4115. ili ~4365. godinu, dakle, na V milenijum i otkriva da se život u naselju odvijao u periodu od 600 godina. Ali period Pan-po ne predstavlja prvi stadijum kulture .Tang-šao.1 Prema autoru najnovije sinteze kineske preistorije, Ping-ti Hou, zemljoradnja kojom se kinesko stanovništvo u VI milenijumu bavilo lokalno je otkriće, isto kao i pripitomljavanje nekih životinja, keramika i obrada bronze. 2 A sve donedavno razvoj neolitskih kultura i bronzanog doba u Kini objašnjavao se širenjem zemljoradnje iz jednog ili pak većeg broja centara antičkog Istoka. Nije naše da rešavamo ovaj spor. Sigurno je da su neke tehnologije otkrivene ili iz osnova izmenjene u Kini, ali je isto tako verovatno da je preistorijska Kina brojne elemente kulture primila sa Zapada, preko Sibira i stepa Centralne Azije.
1 1

Ping-ti Ho, The Cradle of the East, str. 16 i dalje. Ho, nav. delo, str. 43 i dalje, 91, 121, 177 i dalje.

Moguće je da raspored četiri figure upućuje na kosmološku predstavu. Crtež s dvema ribama i dvema antropomorfnim figurama verovatno predstavlja neko natprirodno biće ili pak »vršioca svetih obreda«. up. Prema Ping-ti Hou (str. sasvim je moguće da ovi ukrasi izražavaju nadu u zagrobni život i »ponovno rađanje« na drugom svetu. 4 J. u velikim urnama otvorenim pri vrhu. dok su zajednice sledećeg perioda Lung-šao predstavljale prelaz ka patrilinearnom društvu za koje je bio karakterističan veliki uticaj kulta predaka. Tako. pronađeni u grobnicama. The Archaeology of Ancient China. G. Crveno obojene glinene vaze. koji je iz jednog crteža falusa izveo piktogram cu što označava pretka. obnavljanja i ponovnog rađanja. 154. Kwang-Chih Chang. Ho u umHo. Dakle. tipičnu za mnoge neolitske i tradicionalne društvene zajednice (up. str. Poput Karlgrena. nav. struktura i morfologija obreda teško će se dokučiti samo na osnovu arheološkog materijala. karakteristična isključivo za vaze s pogrebnom namenom — vezuju se za dosta složen simbolizam koji objedinjuje pojmove polnog sjedinjavanja. koja one na sebi nose — trougao. Mitologija. Ribe svakako imaju seksualno značenje. plodnost i smrt. zajedno sa centralnim blatištem i otvorom za dim. šahovsko polje i školjka kori. str. Posuđe i hrana. posebno su zanimljive. »Symbolism in mortuary ceramics«. 9. ukazuju na kosmologiju. Položaj sela i struktura naselja. Deca su sahranjivana pored naselja.3 Drugim recima. 3 . Zajednička kuća po selima bila je smeštena u samom centru i okružena kućicama dopola ukopanim u zemlju. delo. 279 i dalje. 4 Tri ikonografska motiva. teologija. društvene zajednice epohe Jang-šao bile su matrilinearne. posmrtna urna je predstavljala »obitavalište« umrloga. Prihvatajući mišljenje još nekih istraživača. Hanna Rydh. Andersson. svedoče o verovanju u zagrobni život. Children of the Yellow Earth. a ta ideja je bila široko rasprostranjena u kultu predaka bronzanog doba (epoha Šang). 103. 275 i dalje). 5 Dobra reprodukcija u Novoj knjizi. Ping-ti Ho smatra da izvesne predmete od kamena i njihove reprodukcije na vazama treba smatrati falusnim simbolima.. 5 Ali njegovo tumačenje i danas je nepouzdano. Na sličnu praksu i verovanja nailazimo u nekim preistorijskim kulturama Bliskog istoka i istočne Evrope. str. str. § 12). 315. oslikane pogrebnim temama (death pattern). ali na osnovu njih neosnovano je zaključivati o celokupnom religijskom sistemu preistorijskih populacija. si. rađanja. na primer. kako bi duši bilo omogućeno da iz urne izlazi i u n j u se vraća. ali i značenje vezano za kalendar (sezona ribolova odgovara određenom periodu godišnjeg ciklusa). svuda. svedočanstva o religiji koja nam je pružilo otkrivanje neolitske kulture Jang-šao gotovo se sva odnose na ideje i verovanja vezana za osvećeni prostor.10 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Arheološki dokumenti mogu nas upoznati s nekim verovanjim?. vrača ili sveštenika.

282. i najzad. kulture Jang-šao i Lung-šao ukazuju na verovan j a svojstvena i drugim neolitskim civilizacijama: na povezanost života. 49 i dalje. 7 Hentze. 7 Sve u svemu. up. ilustrovanog kalendarom i aktuelizovanog obredima.RELIGIJA STARE KINE 11 nožavanju falusnih amblema vidi veći značaj kulta predaka. Na prvom mestu bogatom ikonografijom. isti. str. verovanja. str. postavljalo se pitanje. 6 Upravo pomenuti »death pattern« svakako sadrži seksualnu simboliku. a jednim manjim zalazi u staru istoriju Kine. Kultbautcn. Religija u bronzano doba: Nebeski bog i preci Mnogo smo bolje obavešteni o sledećem periodu koji počinje dinastijom Šang (~1751—1028) i najvećim svojim delom zahvata protoistoriju. • Bernard Karlgren. Što se tiče religijskog života. 8 Osim toga. 18 i dalje. brojnim i osobito dragocenim proročanskim natpisima. 23 ! dalje. 8 Reč je o metodi proricanja prilično rasprostranjenoj u severnoj Aziji: dok se zagrevala kost ili oklop. smrti i zagrobnog života. bilo istorijski bilo morfološki. Ta »mala prebiva lišta duša«. str. B. Das Haus als Weltort der Seele. sačuvao sve do danas u tradiciji i verskim obredima sela. poklapaju s kineskom arhajskom civilizacijom. zatim kraljevskim grobnicama koje pružaju obavešten j a o vršenju izvesnih religijskih obreda. plodnosti. Karl Hence (Carl Hentze) sve te »falusne« predmete i crteže tumači kao »obitavališta« duša. uzetih iz kultura koje se. na značaj predaka. neka dela iz poznijih perioda (npr. raspolažemo dosta obimnom dokumentacijom. kao izvora magijsko-religijske moći. »Legends and Cults in Ancient China«. na »misteriju« jedinstva suprotnosti (potvrđenu i »death patternom«).9 6 Ho. delo. izvesni keramički p*redmeti u obliku malih koliba — koji su istovremeno služili i kao posmrtne urne — mogu se porediti sa sličnim primercima evropske preistorije i sa mongolskom kolibom. prisustvo vojne aristokratije. urezanim na živo tin i skoj kosti ili oklopu kornjača. na koje su vrači odgovarali tumačeći oblike pukotina. koja Karlgren naziva »free Chou texts«. i najzad. nav. koje u neku ruku anticipira ideju jedinstva/totaliteta Kosmičkog života koja će preovladati u kasnijim epohama. najčešće ilustrovanom divnim obrednim vazama od bronze. Bronzeger'dt. 314. Knjiga oda). široko rasprostranjena u preistorijskoj Kini. Na k r a j u kao značajno treba dodati i to da sc veliki deo neolitskog nasleđa. Međutim. dakle na koncepciju kosmičkog ciklusa. s neizbežnim modifikacijama. To je epoha koju odlikuju obrada bronze. U ovim delima naći će se veliki broj paralela. . i slike 10—12. Karlgren. Religion im altesten China der Shangzeit. str. str. zatim su pored pukotina ispisivali postavljeno pitanje i odgovor. 88 i dalje. »Some fecundity symbols in Ancient China«. 127. pojava urbanih centara i prestonica. predstavljala su preteču »ploče predaka« u istorijskim epohama. institucija kraljevstva i počeci pisma.

13 Isto. njegov kult označava izvesno opadanje apsolutne predanosti Bogu. 165 i dalje. Bronzane vaze predstavljaju urne-prebivališta duša. str. ili pak izaziva nesreće. der Shangzeit.. Ali. pre svega apsolutnu nadmoćnost vrhovnog nebeskog boga. ' Ikonografski dokumenti se ne mogu uvek sa sigurnošću protumačiti.12 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sadrže mnogo drevnog materijala. potvrđenim na bojenoj keramici epohe Jang-šao. mitologija i teologija te epohe.). 32. orao i zmija. 11 Hentze. isto kao i mitologija i teologija neolitskog doba. 10 . Carl Hentze. priziva se samo on. Ali kada su u pitan j u dve glavne vladareve preokupacije. Ti zauzima vrhovni položaj među bogovima. 13 Proročanski natpisi nam otkrivaju jednu religijsku koncepciju koje nema (ili ju je nemoguće otkriti?) u neolitskim dokumentima.. str. Veoma je uočljivo i povezivanje antagonističkih predstava (zmija s perjem. The Beginnings of Chinese Civilisation. potvrđeni već krajem neolita. U tom pogledu značajan je i simbolizam cvrčka i maske. Kraljevi preci jedini su kadri da posreduju kod Tija. 11 Njihovi oblici su izvedeni ili iz keramičkih oblika. itd. 35. tao-tjeh. a sa njima može Salamander. 12 Li Chi. Prinose mu se dve vrste žrtava: u svetilištu predaka i pod vedrim nebom. Pa ipak. Sva ostala božanstva. 12 a zadivljujuće predstave životinju kojima su ukrašene nastale su verovatno po ugledu na gravire u drvetu.. kao i kraljevi preci. sušom. njemu su potčinjeni. 215 i dalje) smatra da konjunkcija polarnih simbola ilustruje religijske ideje u vezi sa obnavljanjem vremena i duhovnom regeneracijom. vetrom. zmaj. 55 i dalje. koji se i danas javljaju u ikonografiji i narodnoj umetnosti Kine. Ti gospodari kosmičkim ritmovima i prirodnim pojavama (kišom. ostaju nam dobrim delom nepoznate. § 14 i dalje]. itd.). itd. Ti (Vladar) ili Šang-Ti (Vladar u visinama). Prihvaćeno je da oni pokazuju izvesnu sličnost s motivima. međutim. Up. kosmološki su simboli. šalje bolesti i smrt. 14 i dalje. prvenstveno o verovanjima i obredima kraljevskog klana. on kralju pomaže da pobedi u ratu i obezbeđuje mu plodne žetve. plodnost useva (kiša) i rat. Ti se prikazuje kao dalek i m a n j e uticajan od predaka kraljevske loze i prinosi mu se manje žrtava. Das Haus als Weltort der Seele. str. ili iz odgovarajućih prototipova od drveta. Napomenimo. 40 i dalje. Hence (isto. da nas ti izvori obaveštavaju samo o izvesnim religijskim aspektima perioda Šang. tigar. našu Raspravu o istoriji religija (Traité d' histoire des religions). koji sugeriše ciklus rađanja i ponovnog rađanja: svetlost i život koji izranjaju iz tame i smrti. odnosno dijalektika suprotnosti i coincidentia oppositorum — tema koje će kasnije biti u centru interesovanja taoističkih filozofa i mistika. i svuda. kao što je to slučaj i s drugim prastarim bogovima [up. 10 kao i s religijskom simbolikom kasnijih epoha. str. 132 i dalje. Bronzegerät. str.

str. Neopravdana je pretpostavka nekih naučnika 18 da su kult predaka. najčešće hrama ili dvorca. 10). Duše žrtvovanih obezbeđivale su građevini trajnost. str. činio je sastavni deo religijskog sistema (uklapajući se u pojam antropo-kosmološkog ciklusa) najstarijih zemljoradnika. Autor skreće pažnju na životinjske motive (tigra. delo.14 Vladar učvršćuje vlast uz pomoć svojih predaka. On je još u neolitskom dobu bio duboko usađen i široko rasprostranjen. jer se period potreban za ispunjenje svih žrtvenih obaveza poklapa s godišnjim ciklusom. 214 i dalje). Moguće je da je njihov cilj bio obnavljanje vremena ili regeneracija dinastije. 182 i dalje. David N. 320. kao i ostalim bogovima. nav. str. obično smatrana novinom dinastije Ču. verovanje u njihovu religijsko-magijsku moć služilo je kao opravdanje za dominaciju dinastije Šang. Slično verovanje moglo bi da objasni žrtvovanje ljudi prilikom podizan j a nekog zdanja. 17 Li Chi. psi i konji) ukazuje na veliki značaj koji je za vojnu aristokratiju i kraljevski klan imao lov (obredni?). A svomoćnost koju je stekao kralj. imala je svoje korene još u teologiji Šanga. doktrina »Ovlašćenja s neba«. za čijeg se prvog pretka verovalo da potiče od boga Ti. vršenje obreda traje 300 ili 360 dana. i kosturi ljudi. postepeno prihvatili i drugi društveni slojevi. sačuvana u proročanskim zapisima. pored životinjskih skeleta. samo je dala ovom prastarom kultu političku funkciju. The Cradle of the East. Keightley. Ho. Prvi čovek«) otkriven je na proročanskim natpisima. 15 Kao što primećuje Kitli (Keightley) (str. Izraz: »Ja. jer on je »jedini čovek«. jelena) kojima su ukrašavane bronzane vaze (str. Jedini čovek« (ili možda »Ja. tek onda kada je postao tako značajan za vladajuću aristokratiju. up. navode pogodnosti i dobre izglede na uspeh kraljevih pohoda. 6. Prema tome. Grobovi su izražavali isti kosmološki simbolizam i vršili istu funkciju kao naselja: predstavljali su domove mrtvih. Kralj prinosi dve vrste žrtava: precima i Tiju. Izbor žrtava (dvorani. A milost predaka zavisila je od žrtava u žitaricama. nap. Napomenimo da je reč o amblemskim životinjama koje izražavaju dosta složen kosmološki i inicijacijski simbolizam. Eliade. 18 Up. žrtvovani verovatno zato da bi vladara otpratili na drugi svet. Reč »žrtva« u tom slučaju označava »godinu«. De Zalmoxis a Gengis-Khan. 18 Na primer. 213. Ponekad. »Shang Theology and the Genesis of Chinese political Culture«. Kao što smo već videli (str. 21 i dalje. 18 Ali ljudske žrtve su prinošene i iz drugih razloga o kojima nismo baš najbolje obavešteni. Moglo bi se reći da je podizani spomenik služio duši žrtve kao »novo telo«. krvi i mesu 15 koje su im prinošene. 33). sluge. koji garantuje normalan povratak godišnjih doba. U velikim kraljevskim grobnicama u blizini mesta Anjang pronađeni su. zahvaljujući kultu predaka kraljevska loza je sticala religijsku i političku moć. str. To potvrđuje religijski značaj kalendara. 17 Brojna pitanja.RELIGIJA STARE KINE 13 da komunicira jedino kralj. 14 .

uzdiže se iznad antropomorfnog i personalizovanog boga. Prvobitna funkcija pisma — da uredi odnose Nebo—Zemlja i Bog—Ljudi — zamenjena je genealoškim i istoriografskim preokupacijama. Dinastija-uzor: Ču Godine ~ 1028. njegova volja je neopoziva. 20 Podsetimo na nekoliko značajnih datuma: Zapadni Cui su vladali do ~771. 21 Upravo u ovoj eposi napisane su ili izdate »Klasične knjige«. vračeva. Period od ~400 do ~200 obeležen je neprekidnim ratovima i zbog toga nazvan »Zaraćene Kra Ijevine«. kada su vlasti preuzeli Istočni Čui ( — 771—256). Kasnije su takvu moć Neba slavili Konfucije i niz drugih filozofa. kineska tradicionalna civilizacija doživela najveći procvat. Napominjemo samo da je u periodu od VIII do III veka pre Hr. zapaža i čuje sve. postajao je prin19 Tekst je sačuvan u Še-Kingu. 20 jer za ono što mi proučavamo to nije od bitne važnosti. str. zato što mu je sam Vladar nebeski naredio da učini k r a j jednoj tako korumpiranoj i omrznutoj vladavini. Tjen i Šang-ti prizivaju se pri sklapanju saveza i zaključivanju svakog sporazuma. sveštenika ili šamana. Značaj Nebeskog boga i kulta predaka je nesumnjiv.. Hentze (Funde in Alt-China. Ali za njih je Nebeski bog postepeno gubio religijsku prirodu. 55. začetnik dinastije Ču koja je najduže vladala Kinom (~1028—256). 21 Već na početku vladavine dinastije Ču nebeski bog Tjen (Nebo). i pored ratova i opšte nesigurnosti. On boravi u sazvežđu Velikog medveda. Nećemo govoriti o njenim usponima. Složenost sistema žrtvovanja (vezanog za religijski kalendar) i tehnike proricanja navode na pomisao da je postojala klasa »vršilaca svetih obreda«. Izvornici ističu njegovu nebesku strukturu: on vidi. str. moralista i teologa. ali koji izgleda da anticipira glavne religijske koncepcije klasične Kine. U stvari. 128. u samom središtu Neba. ikonografija nam otkriva artikulacije jednog simbolizma. u isti mah kosmološkog i soteriološkog. ili Šang-ti (Vladar u visinama). The Book of Documents. Tu se prvi put pominje doktrina »Ovlašćenja s neba«. pismo postaje sredstvo političke propagande. vojvoda Ču je svrgnuo s vlasti poslednjeg vladara dinastije Šang. a filozofska misao dostigla svoj vrhunac. pripadnika svih škola. kadar je da u sve pronikne i sve sazna. Najzad. krizama i padovima. Čuvenom proklamacijom 1 9 objavio je da se pobunio protiv kralja. 222) primećuje da u toku vladavine dinastije Ču dolazi do postepene desakralizacije pisma. on je završen ujedinjenjem Kine pod carem Huang-tijem. još nedovoljno osvetljenog.14 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I pored nekih praznina ipak smo u stanju da protumačimo glavne religijske pravce epohe Šang. . Vojvoda pobednik postao je kralj. prevod Karlgren.

prev. pića i pri tom se prizivala duša pretka. 197—98). str. Za vladare Ču verovalo se da potiču od mitskog pretka. jemac moralnih zakona. zbog toga što im je »po naredbi Boga darovao žito i ječam«. Zevs. Taj proces apstrahovanja i racionalizo van ja vrhovnog Boga čest je u istoriji religija (up. § 130). 22 Zbog toga. urezanim na glinenim vazama. »La Terre-Mère et les hiérogamies cosmiques« (u: Mythes. U Aziji. »Kada se novorođenče ili samrtnik polagao na zemlju od nje se očekivalo da prosudi da li su rođenje ili smrt valjani. Taj ikonografski motiv potvrđen je i u neolitu i u epohi Šang (isto.) Urna-prebivalište duše zamenjena je pločom koju je sin postavljao u hramu predaka. 24 Prema Marselu Graneu (Marcel Granet) predstava Zemlje-Majke pojavljuje se najpre u »neutralnom vidu Svetog mesta«.RELIGIJA STARE KINE 15 cip kosmičkog reda. si. 25 M. a obred u kojem je pokojnik personifikovan. 225. Četiri puta godišnje odigravale su se dosta složene ceremonije: prinosilo se pečeno meso. Tjen ima izvesnu ulogu i u zemljoradničkim kultovima. a i nekim drugim krajevima. Zna se da je Zemlja. u judaizmu. Eliade. 23 Htonska božanstva i njihovi kultovi imaju dugu istoriju o kojoj smo osrednje obavešteni. Njega je personifikovao jedan od članova porodice. Stoga kralj treba da ga predstavi u najvažnijim trenucima agrarnog ciklusa (up. bila shvatana kao stvaralačka kosmička sila. Kralj je »sin boga Tjen« i »namesnik boga Šang-tija«. nekog neočekivanog velikog zla ili opšte bede — kralj se podvrgava pokajničkim obredima. na reljefima. slavljenog u Se Kingu (poema 153). Ali Nebo (Tjen) ostaje zaštitnik dinastije. (Ali podaci kojima raspolažemo odnose se samo na obrede aristokrati je. Chou King. Brahman. s podignutim rukama. str. pre nego što se počela predstavljati kao Majka. predstavljeni su čovek i žena kako sede jedno naspram drugog. Obred polaganja na zemlju podrazumevao je ideju suštinskog identifi kovanja Rase i Zemlje« (isto. »Le dépôt de l'enfant sur le sol« (u: Études sociologiques sur la Chine). Dodajmo još da su ljudske žrtve. potvrđene u kraljevskim grobnicama Šanga. najčešće unuk pokojnika. hrišćanstvu i islamu). Nešto kasnije. 23 Predstave ljudi. u naivnom naturalističkom stilu. 192—93. Granet. 24 Up. kome su prinošeni darovi. potpuno nestale u vreme dinastije Ču. 244. 428. poplave. On je odgovoran za normalan tok kosmičkih ritmova i u slučaju neke nesreće — suše. tab. Izvrstan primer »folklorizacije« teme predaka ilustruje jedna bronzana .škrinja iz srednjeg perioda vladavine Čua. aseksualna ili biseksualna. Hentze. ako ne i u preistoriji. na poklopcu. 201. XLIII i 228. str. str. po pravilu. tabela XL). Kult predaka uglavnom zadržava strukture kakve je imao u epohi Šang. žitarice. »domaće tlo postaje moćna m a j k a hranitelj ka« 25 U davna vremena mrtvaci 22 Up. Bog filozofá u helenističkoj epohi. str. . po svemu sudeći predstavljaju pretke ili sveštenike kulta predaka (up. Pošto svaki nebeski bog vlada godišnjim dobima. rêves et mystères). ovakve ceremonije su dosta uobičajene. Hu-cija (Heou-tsi) (Princ Millet). isto. 29 i 30). Legge. samo on može da mu prinosi žrtve. Funde in Alt-China. vrlo verovatno je vršen već u vreme Šanga.

Malo kasnije. 27 Up. vezanih za Zemlju. Važno je. s pojavom agnatske porodice i vlastelinske moći. pa samim tim ni njegov jezik. koji je u Kinu došao sa severa. posvećenog Zemlji. Međutim. »Za vladavine dinastije Ču. primer Čua. Sigurno da je veliki b r o j njiho28 Vid. godine. Kineski istoriografi su bili svesni koliko je njihova klasična civilizacija bila daleko od običaja i verovanja »varvara«. A čuvar semena dugo je ostala žena. str. pomažu da shvati uticaj šamanizma. naročito str. 27 I pored toga što je ujedinjenje Kine. bili su mongolskog porekla i za njihovu religiju bili su karakteristični šamanizam i tehnike ekstaze. Za sada napomenimo da svi noviji istraživači ističu kulturnu i religijsku složenost stare Kine. seme kojim je trebalo zasejati kraljeve njive. ono je u dobroj meri olakšalo rasprostiranje njihovih verovanja i religijskih obreda širom cele zemlje. međutim. činila sastavni deo kosmičkog totaliteta. kultura i religija nisu mogli biti jedinstveni. uništilo njihovu kulturu. tursko-mongolska. na kinesku religioznost. izvršeno za vladavine dinastije Han. Major. kao kosmičkoj sili. kao i poreklo izvesnih taoističkih običaja. ni kineski etnos u početku nije bio homogen. i Zemlja je postala božanstvo. Kao što je to slučaj s mnogim drugim narodima. Tek kasnije. vezani za krizne sezonske periode. nije bilo čuvano u odaji Nebeskog sina nego u kraljičinim odajama« (isto. Kultur und Siedlung der Randvölker Chinas i dva toma Lokalkulturen im alten China. koji su asimilovali kulturu Šang. već je. 231 i dalje. reći i to da se pomenutim religijskim strukturama ne iscrpljuje bogata dokumentacija epohe Ču (arheološki materijali i pre svega brojni tekstovi). kao sila komplementarna Nebu. božanstva sela. Doprinos koji su periferni etnički elementi — Tai. Za istoričara religija ti doprinosi su od posebne važnosti: oni mu. . A među tim »varvarima« često se sreću delimično ili potpuno asimilovani narodi.16 su sahranjivani u prostoru koji je pripadao domaćinstvu i to na mestu gde se čuvalo seme. koja su bila hijerarhijski organizovana: božanstva porodične zemlje. John S. izlaganje ćemo dopuniti s nekoliko kosmogonijskih mitova i osvrtom na osnovne metafizičke ideje. čija je kultura na k r a j u postala sastavni deo kineske civilizacije. Čui. U doba Cua postojao je veliki b r o j božanstava. Zemlja nije bila shvatana samo kao izvor agrarne plodnosti. Tunguzi. između ostalog. Jer. »Research priorities in the Study of Ch'u religion«. 200). božanstva kraljevske i vlastelinske zemlje. tibetanska i druga plemena — dali kineskoj sintezi 26 osvetlio je Volfram Eberhard (Wolfram Eberhard). Oltar je bio pod vedrim nebom i sastojao se od kamene ploče i drveta — relikvija prvobitnog kulta. verovatno predstavljaju prve oblike ove kosmičke religije. Pomenimo samo jedan primer. kao što ćemo videti (§ 130). Seljački kultovi. Njihovo kraljevstvo bilo je uspostavljeno već ~ 1100.

rêves et mystères. ili je planina koja je dodirivala Nebo sravnjena sa Zemljom. 80 i dalje. objašnjava Stvaranje kao žrtvovanje jednog praiskonskog bića. str. § 21). Mythes. potvrđena kod mnogih naroda i na različitim nivoima kulture: »Presvetli Vladar Huang-ti naredio je Čong-liju da raskine vezu Zemlje s Nebom kako bi onemogućio silaske (bogova). neko drvo ili lestve.« 29 Kinesko tumačenje mita — posebno to da bogovi i duhovi silaze na zemlju da bi tlačili ljude — drugorazredno je. str. a isto objašnjenje sreli smo kada je bila reč o Tijamat (up. 129. 215 i dalje. bilo prepuštajući da ih ptice uznesu na nebeske visine. »La naissance du monde en Chine«. 28 Suština mita. a što se tiče njihovih tehnika ekstaze. Poreklo i uređenje Sveta Nijedan kosmogonijski mit stricto sensu nije sačuvan. Jedna aluzija iz Še-kinga dokazuje da je starim Kinezima bila poznata i druga kosmogonijska tema. »od njegove glave postalo je sveto brdo. u stvari. odnosno želja da se kroz ekstazu povrati »prvobitno stanje«: stanje predstavljeno prastarim jedin88 Tekstovi u prevodu Maksa Kaltenmarka. od njegovog masnog tkiva reke i mora. a ljudima da se nenju na Nebo. Ali se u istoriografskoj tradiciji i brojnim kineskim legendama mogu prepoznati euhemerizovani i posvetovljeni bogovi stvoritelji. jedna od njih govori o antropomorfnom praocu Pan-Kuu. 298 i dalje. Kada je on umro. up. 456—57.30 Kroz celu kinesku is tori ju provejava nešto što bi se moglo nazvati nostalgijom za Rajem. Kasnije se ova epizoda tumačila neslogom. čiji je uzrok bilo to što su ljudima potpuno »zavladali« duhovi. od očiju sunce i mesec. Potom se Nebo nakon jednog mitskog događaja (»greške u vršenju obreda«) naglo razdvojilo od Zemlje i to tako što su drvo ili lijana bili posečeni. možemo ih prepoznati u nekim taoističkim sredinama. Međutim. Derek Bodde. str. 30 Up. Vid. 186—87. str. Le Chamanisme. str. taikođe Norman Girardot. junaci. rođenom »u vreme kada su Nebo i Zemlja bili u haosu koji je ličio na jaje«. Tako. većina varijanata ističe rajski karakter praiskonskog doba kada je prevelika blizina Zemlje i Neba omogućavala bogovima da silaze i mešaju se s ljudima. »The Problem of Creation Mythology«. 29 Henri Maspero. neka izuzetna bića — šamani. suprotno tome. vladari — i dalje su zadržali moć da se u ekstazi penju na Nebo uspostavljajući tako prekinutu komunikaciju in illo tempore. Eliade. Les religions chinoises. . mistici. a od kose i malja drveće i druge biljke«. str. Puruši (§ 75) i Imiru (§ 173).RELIGIJA STARE K I N E 17 vih kosmoloških mitova i religijskih obreda kineska kultura usvojila. »Myths of Ancient China«. 389 i dalje. bilo verući se uz planinu.

str. kao što ćemo videti (up. brat Fu-hi i sestra Niu-kua. Ali problem porekla i uređenja sveta zanimao je i Lao Cea i taoiste. Univerzum je odvajkada bio zamišljen kao središte koje preseca vertikalna osa zenit—nadir i okružuju četiri orijenta. objašnjenje porekla sveta. J. posle stvaranja Neba i Zemlje. samo metafizičkim jezikom. da bi spasla svet. 459. oblikovala ljude.18 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom/totalitetom huen-tuen. Nebo pokriva Zemlju kao kugla. »Myth and Meaning in the Teo Te Ching«. Girairdot. jang i jin — javljaju i kod predstavnika drugih škola dokazuje njihov prastari i pankineski karakter. a Zemlja četvrtasta. 18). počev od epohe Šang pa do revolucije 1911. »Niu-kua je plavetnilo Neba prebojila kamenčićima u pet boja. Houai-non tseu (III vek pre Hr. 32 Istorijsko predanje o Velikom J u u otkriva nam još jednu kosmogonijsku temu. dva zmajolika bića. tao. od odsečenih šapa velike kornjače načinila je četiri stuba i postavila ih na četiri pola. Prilikom jednog potopa. Najzad. Svet je »stvoren« onda kada se Vladar.). što znači da su razmišljanja o kosmogonijskim temama bila veoma stara. 31 32 33 34 . 34 Što se tiče strukture i ritmova Vasione. ponavlja. koja su u ikonografiji dosta često predstavljana sa isprepletanim repovima. 299 i dalje. str. Za kineske učene ljude uređenje Sveta i osnivanje humanih institucija predstavlja ekvivalent kosmologiji. str. delo. 458. prastaru kosmogonijsku temu haosa (huen-tuen) kao totaliteta koji je ličio na jaje. on ih je. prognavši sile zla na sve četiri strane. prema Lao Ceu. Ju ima ulogu demijurga i prosvetiteliskoe iunaka. N. kada su se ljudi licem u lice mogli sretati s bogovima. prevod: Kaltenmark. između brojnih i različitih osnovnih koncepcija. prevod Kaltenmark. Mencius. ubila crnog zmaja (Kong-kong) i od pepela trske napravila brane da bi zaustavila pomahnitale vode«. postoji savršena ujednačenost i kontinuitet. isto. prevod: Kaltenmark. Pod (mitskim) vladaocem Jao. 461. zatim je. koji je vode krotio podizanjem brana. pustio da oteku u more. »svet je bio u haotičnom stanju i pomahnitale vode razlivale su se i plavile sve unaokolo«. 33 Svi ti motivi — poplavljena Zemlja. str. i to od žute zemlje (ljude plemenita roda) i blata (običan svet i sirotinju). Kada je Zemlja predstavljena kao četvrtasti Lie Tseu (III vek pre Hr. 31 Drugi tekst saopštava da je Niu-kua.). Dakle. Vid. a zmije i zmajeve oterao u močvare«. u trećem mitu pojavljuje se jedan par. mnoštvo zmija i zmajeva — imaju kosmogoniisku strukturu. Lao Ce i njegovi učenici crpli su svoje ideje iz najstarije mitološke tradicije i činjenica da se suštinski taoistički termini — huen-tuen. str. Nasuprot svome ocu. Nebo je ovalno (u obliku jajeta). srnestio u »Središte« i dovršio organizaciju društva. nav. »iskopavši kanale.

»Centre du Monde. 30 i dalje.RELIGIJA STARE KINE 19 deo kola. trajali su šest do dvanaest dana (La pensée chinoise. 67 i dalje. isti kosmološki simbo35 38 Marcel Granet. str. itd. itd. Temple. Eliade. ova drevna koncepcija potvrđena je i na Bliskom istoku a i u nekim drugim krajevima. zvano Uspravno drvo (Kjen-mu). 39 Dodajmo da su. 35 U Kini. Na k r a j u trećeg letnjeg meseca on zauzima mesto u samom središtu Ming tanga predstavljajući na t a j način stožer godine. svaka prestonica mora da poseduje Ming tang. 102 i dalje. 411 i . 78 i dalje. 39 Up. delo. up. 38 dalje. Eliade. jedan stub. 23 i dalje. poseban zvuk i poseban simbol. u Indiji. str. prestonica u središtu kraljevine. Izgleda da ovo obredno zadržavanje u središtu Min g tanga odgovara »periodu u toku kojeg su se nekadašnji vladari povlačili u najdublji deo svog obitavališta«. nav. Maison«. Dvanaest dana simbolizovalo je dvanaest meseci sledećeg godišnjeg ciklusa. Tokom cele godine vladar kruži pod njegovim krovom. na mestu gde se uzdiže čudotvorno drvo. The Pivot of the four quarters. gradovi su u početku imali ulogu ceremonijalnog centra. na neki način ovaploćuje axis mundi i ostvaruje vezu između Zemlje i Neba. koje spaja delove podzemnog sveta s najvišim nebeskim sferama. »u podne ništa što pored njega čak i savršeno uspravno stoji ne može da baca senku« . Paul Wheatly. str. hrana koju jede. on svečano najavl j u j e početak svakog godišnjeg doba i svakog meseca. podupire baldahin ovalnog oblika koji predstavlja Nebo. čija je svrha bila prognoziranje i utvrđivanje prinosa od žetvi i uzgajanja stoke. Le mythe de l'éternel retour. str. kula s devet spratova. 38 Vladar. Kina se nalazi u središtu sveta. Ovaj prostorno-vremenski simbolizam »Središta sveta« široko je rasprostranjen. Iranu. Svakom od pet kosmoloških brojeva — 4 orijenta i 1 središte — odgovara posebna boja. poput prestonice i kraljeve palate. jer omogućuje komunikaciju i s Nebom i s podzemnim svetom. potvrđenih na Bliskom istoku. savršeno odgovaraju različitim periodima godišnjeg ciklusa. 324. 36 Drugim recima. Grane. grad je u pravom smislu reči »Središte sveta«. str. Boje njegovog odela. 107). zavisno od kalendara. Zamišljanje prestonice i nekog drugog grada kao »Središta sveta« nimalo se ne razlikuje od uobičajenih koncepcija. obrednu palatu. str. up. str. koja je u isto vreme imago mundi i kalendar. Le Mythe de l'éternel retour. 116 i dalje. La pensée chinoise. postavljen u sredini.). kao i u drugim urbanim civilizacijama. Sveta planina. premeštajući se s jednog orijenta na drugi. potvrđen je u mnogim drevnim kulturama i u svim urbanim sredinama. poseban ukus.37 Up.37 Prema tradiciji. Ti obredi i posmatraiija. str. kao i ostali simboli Središta sveta (Drvo. a kraljevska palata u središnjem delu prestonice. Ming tang je podignut na četvrtastoj osnovi (Zemlja) i prekriven je okruglim slamenim krovom (Nebo). pokreti koje čini. Danses et légendes de la Chine ancienne. Savršena prestonica bi trebalo da se nalazi u Središtu vasione.

44 La pensée chinoise. ima osobine svojstvene realitetima grupisanim u toj vrsti. pet kosmoloških brojeva — t j . smela razrada sistema podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa. ali i komplementarnih principa poznatih pod imenom jang i jin. sova. Pred nama je.40 130. Bronzegerät. . str. dakle. R. jang i jin označavaju konkretne i antitetičke aspekte vremena. četiri horizonta i Središte — predstavljaju u isto vreme i uzor klasifikacije i uzor univerzalne homologacije. dualiteta i alternacije. ima »solarne oči«. pre svega u sistem ciklusa antagonističkih. već i zato što se razvijao unutar jedne kosmologije koja je s jedne strane sistematizovala i opravdala brojne tehnike tela i discipline duha. 44 44 Up. kao što smo videli (§ 127). A. sreću se svuda u svetu i na svim nivoima kulture. »Architecture et pensée religieuse en Extrême Orient«. 192 i dalje. pa.20 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA lizam izražavala i najsiromašnija i najprimitivnija naselja. Hentze. str. a termin jang ideju sunčanog i toplog vremena. Polariteti. dok su amblemi svetlosti obeleženi nekim »noćnim« znakom. simbolizam jang-jin potvrđuju i najstariji obredni predmeti. 41 Up. podstakla na još određenije i sistematizovanije filozofske spekulacije. 99 i dalje. 43 Up. 14). bogato je ilustrovan ikonografijom bronzanih vaza iz perioda dinastije Šang. nastali mnogo pre prvih pisanih tekstova. naäu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités (u: La nostalgie des origines. 43 Marsel Grane podseća da u Še-kingu reč jin evocira ideju hladnog i oblačnog vremena i da se primenjuje na nešto unutrašnje. antitetičkih dijada i coincidentia oppositorum. ona su u pravom smislu imago mundi. Simbolizam polariteta i alternacije. Kultbauten. 117 i dalje. alternacija i reintegracija Kao što smo već zapazili (str. Sistemi-paradigme. Stein. jednom tačno određenom odeljku. Samosvojnost kineske misli sastoji se u tome što je shemu makrokosmos-mikrokosmos uključila u jedan još širi sistem klasifikovanja. Drugim recima. koja je odigrala važnu ulogu u svim tradicionalnim religijama. str. str. 41 Par suprotnosti jang i jin nije značajan samo zato što je poslužio kao model opštoj klasifikaciji. npr. Das Haus als Weltort der Seele. 42 Up. 249—338). ili neka druga figura koja simboliše tamu. Sve što postoji pripada jednoj vrsti. Carl Hentze. 42 Prema Karlu Henceu. Religion im ältesten China der Shangzeit. prema tome. Polarni simboli su tako raspoređeni da ističu svoju konjunkciju. a s druge. odnosno opšta teorija analogija. obrazovani od različitih tipova biparticije i polariteta.

. delo. . Univerzum se. poništava se ili prevazilazi sjedinjavanjem suprotnosti. [vreme] smrti« (Granet. »momci zovu. str. postavljena jedan naspram drugog. sukobljavamo se s bezbrojnim teškoćama. 135). stoji napisano u jednoj maloj raspravi. Tao »pre svega evocira predstavu puta koji treba slediti« i »ideju pravca u kojem treba usmeriti 45 Up. i svetlost. La pensée chinoise. jin odgovara«. str. staza«. Ali već pri prvom pokušaju da shvatimo njegovu ontološku strukturu. svetkovinu kruniše hijerogamija — ritual dosta rasprostranjen u ćelom svetu. To je najstarija naučna definicija Taoa. nadmudren od jina. »jedan totalitet cikličnog reda (tao. jer istovremeno označavaju i kosmički i društveni ritam. u toku zime »jang_. izdržava neku vrstu godišnje probe iz koje izlazi još puniji života: led se onda sam topi i izvori oživljavaju« (isto. Danses et légendes de la Chine ancienne. [vreme] s m i r i v a n j a . Između kosmičkih ritmova kojima upravlja interakcija janga i jina i komplementarne alternacije aktivnosti dvaju polova postoji savršena simetrija. na dnu podzemnih izvora. »Jedan (aspekt) jin. a u onome što je jang muška. tema hij ero šamije otkriva jednu dimenziju koja je isto toliko kosmička koliko i religijska. izražavajući ono isto što će kasnije izreći i Čuang Ce: »[vreme] punoće. Polaritet. str. 141. dakle. 46 Hi ts'eu. str. navedeno kod Granet. uzrokovana alternacijom janga i jina. 325. 127). La pensée chinoise. str. dva protivnička hora. janga i jina. eto to je Tao«. jedan (aspekt) jang. Ove dve formule su međusobno zamenljive. To pokazuje struktura kalendara. ali i »reći. dakle. nav. 46 Neprekidna transformacija Univerzuma. Svet je. 43. 143). »Jang zove. pesmom se izazivaju.RELIGIJA STARE KINE 21 Jedan priručnik za proricanje govori o »vremenu svetlosti« i »vremenu tame«. Obredna opozicija između dvaju polova doista izražava u isti mah komplementarni antagonizam dveju formula života i alternaciju dva kosmička principa. kao tam?. pjen tong). str. manifestuje. a njihovo prisustvo totalitet ljudske vrste i svega što postoji u prirodi (Grane. devojke odgovaraju«. kazati« iz čega sledi značenje »doktrina«. . spoljašnji aspekt Taoa. Polje na kojem se okupljaju predstavlja totalitet prostora. . 132). Na kraju. Prema filozofskom tumačenju. koji važi kao životno pravilo tokom ostalog delà godine. str. Ideja alternacije čini se da nadjačava ideju opozicije. Prilikom održavanja prolećnih i jesenjih skupnih svetkovina. prikazuje kao niz antitetičkih oblika koji ciklično alterniraju. . [vreme] pročišćavanja. pod zaleđenom korom. [vreme] n e m o ć i . Pošto se u svemu što je jin prepoznaje ženska priroda. Napomenimo da je doslovno značenje ove reči »put. koje su predstavljale krunu drevnih seljačkih obreda. nastao konjugacijom dveju alternativnih i komplementarnih manifestacija« (isto. [vreme] života. da tako kažemo. 45 Antagonistički horovi su međusobno suprotstavljeni. Granet. La pensée chinoise.

međutim. dakle. navedeno u Girardot. 49 Prevod: Kaltenmark. Jedno je stvorilo Dva. 47 Za filozofsku i religijsku misao Tao je princip reda koji zrači u svim oblastima realnog. 39. Misleći na njega rekao je: . Tu shemu prokreacija u nizu koristile su skoro sve filozofske škole počev od Ji-Kinga pa do neokonfucijanaca. drugim recima. nav. Dva je stvorilo Tri. I. up. 176. zvaću ga Tao.22 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ponašanje. 25) Tao je predstavljen kao »neodređeno i savršeno biće. dobio lice sa sedam otvora. da bi. up. Haos izbušen. ono se odnosi na prvobitni totalitet a to je veoma česta tema mnogih mitologija. »Jedno« je ekvivalent »totalnoga«. The Way of Lao Tzu. 48 Neka od ovih značenja potiču od drevnog poimanja prvobitnog jedinstva/totaliteta. (SBE. tj. a Tri desetinu hiljada bića. sedmoga dana. Norman Girardot. str. str. Lao Tseu. 30. čarobnjaka i kraljeva. 51 Tao je. jer ga je stvorio tajanstveni i nedokučivi princip. U drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. Granet. biće to: Beskraj (ta)«. 307. XXXIX). kao i svi ljudi. 300 i dalje. a ako bude bilo potrebno da mu nadenem ime.Onaj kome se u zoru oglasi Tao. str. Komentar objašnjava da je jedinstvo Neba i Zemlje (tj. na primer. Spekulacije Lao Cea o poreklu sveta poklapaju se s kosmogonijskim mitom o Stvaranju. str. svetih sila i ljudi«. po kojem je svet nastao iz totaliteta koji je ličio na jaje. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. poglavlju Tao-te Kinga stoji: »Tao je stvorio Jedno. . The Texts of Taoism. I za Čuang Cea prvobitno stanje savršenog jedinstva bilo je izgubljeno onog trenutka kada je car Huen-Tuen. Deset hiljada bića na svojim leđima nose teret Una. a grle Jang. str. tumači kao »misteriozno jedinstvo Neba i Zemlje. može mirno umreti uveče'« (isto).50 To »neodređeno i savršeno biće« jedan komentator iz II veka pre Hr. 50 Prevod: Kaltenmark. od kosmogonijske koncepcije. 33. up. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. delo. str. str. 48 Kaltenmark. Tao. Možemo ga smatrati Majkom ovoga sveta. str. 463. U 42. Ali za Lao Cea već i to »jedno« predstavlja jednu etapu »stvaranja«. rođeno pre Neba i Z e m l j e . magijsko-religijsku moć vračeva. tj. tako postoji nebeski i zemaljski Tao (koji se međusobno suprotstavl j a j u pomalo kao jang i jin) i ljudski Tao (tj. Dva) stvorilo sve što postoji. Wing-Tsit Chan. Lao tseu et le taoïsme. 51 Houai-nan-tseu.«*9 Jasno je u kom smislu je Lao Ce koristio tradicionalni kosmogonijski mit. iako mu je dodao novu metafizičku dimenziju. ali i »sposobnost povezivanja Neba i Zemlje. koje po haotičnom stanju (huen-tuen) u kojem se nalazi podseća na gromadu neobrađenog kamena«. »La naissance du monde en Chine«. i to prema mitološkom scenariju koji je takođe dobro poznat. . prvobitni tota47 Max Kaltenmark. James Legge. principi ponašanja koji. str. »Taj Tao je bio Konfucijev ideal. sv. kralju omogućuju da vrši posredničku funkciju između Neba i Zemlje). La pensée chinoise. . 311 i dalje. ideju moralnog obrasca«. ali njegovo ime ne znam. posle bušenja sedmog otvora »Haos« je umro. 267.

. Na prvom mestu to je pojam taoa. razvijana pod znakom taoa i savršeno usklađena s kosmičkim ritmovima. predstavnika janga i jina. stoji zapisano u jednom drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. Pomenimo samo najvažnije: »Praznina« (hsu). »Božanstvo Val ne umire: to je Tajanstvena ženka. Konfucije: moć obreda Moglo bi se reći da su sve tendencije religijske misli u antičkoj Kini imale izvestan b r o j zajedničkih osnovnih ideja. pre svega njegovo prvobitno savršenstvo i spontanost. 131. namenske prostore (grad. psihologiju pojedinca. 1. Girardot. kao i pustinjaci i svi drugi koji su tragali za dugovečnošću i besmrtnošću. nastojali da povrate to rajsko stanje. »Ono što je bezimeno. 3—7). bio je veličanje prvobitnog stanja čovečanstva. U toj nostalgiji za praiskonskim stanjem stvari mogli bismo prepoznati novi izraz starog agrarnog scenarija koji je obredom kolektivnog (»haotičnog«) sjedinjavanja momaka i devojaka. Up. bila moguća samo u prapočetku (odnosno u stadijumu koji je prethodio organizaciji društva i razvoju kulture). 304. na drugom mestu označava sam Tao. hram. zajednički svim taoističkim školama. Ono što je imenovano. odnosno Haos (huen-tuen). Ali »Majku«. ali bezobličan i bezimen. oltar. »Beskraj« (ta). naselja. društvene institucije. 50. i najzad teorija analogije između makrokosmosa i mikrokosmosa. str. kuću). 6. Tu gde se ona otvara nastali su Nebo i Zemlja. »Jedno« (i).« 52 Nemogućnost definisanja Taoa izražena je i drugim epitetima i pojmovima. dvorac. fiziologiju. Ali valja već sada istaći da su taoistički filozofi. str. prev. Ova poslednja teorija bila je primenjena na sve planove ljudske egzistencije i organizacije: anatomiju. koji i pored brojnih nijansi takođe izražavaju prvobitnu kosmogonijsku predstavu.RELIGIJA STARE KINE 23 litet. Ali. zatim ideja alternacije kojom upravlja ritam janga i jina. Suštinski element. životan i stvaralački. dovodio do »totalizacije«.53 Na neke od njih vratićemo se kada budemo analizovali Lao Ceovu doktrinu. Majka je Neba i Zemlje. A protiv tog »povratka prirodi« dizali su se svi oni koji su želeli da uspostave pravedno i prosvećeno društvo kojim vladaju norme i koje je inspirisano primerom legendarnih kraljeva iz bajki i junaka prosvetitelja. odnosno situacije kakva je postojala pre pobede civilizacije. Kaltenmark. »Ništavilo« (vu). to je Majka deset hiljada bića«. drugi su bili 52 55 Gl. dok su pojedinci (u prvom redu taoisti) smatrali da je egzistencija. kao principa i izvora svega realnog. koja u ovom odlomku predstavlja početak kosmogonije.

Konfucije priznaje vrhovnu vlast Neba (Tjen). Vena i Vua (VIII. Pred samu smrt. bio je svakako Konfucije (~551—479). direktno ili indirektno. Kao i mnogi drugi njegovi savremenici. vidi nekoliko primera kod Granet. veliča i potvrđuje značaj verskih obreda i ustaljenih običaja. 38). kao i primeri kraljeva dinastije Ću. Ali. Dvesta pedeset godina posle Konfucijeve smrti vladari dinastije Han (~206—220) odlučili su da konfucijancima povere upravljanje carstvom. Učitelj je doista verovao da mu je Nebo poverilo misiju. Ali. znači prilagoditi se volji Nebeskoj.24 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA mišljenja da se takav tip postojanja mogao ostvariti upravo u jednom pravednom i prosvećenom društvu. štaviše. onaj čiji se uticaj najviše osetio. La pensée chinoise. Konfucije je govorio da treba prinositi žrtve i vršiti ostale tradicionalne obrede. »Nebo je stvorilo vrlinu (te) u meni« (V. VII. 4). »U pedesetoj godini shvatio sam volju Nebesku« (II. već božanstvo koje vodi brigu o svakom pojedincu i pomaže mu da postane bolji. Konfucije je bio ubeđen u potpuni neuspeh svoje misije. i od tog vremena Učiteljeva doktrina vodila je carstvo tokom više od dve hiljade godina. . no iznad svega ceni dobru vladavinu. ali voli i ponašanje u skladu s moralom. 477 i dalje. a sprovedu oni koji vladaju. tao je postavljen dekretom Neba: »Tao postoji zato što je Nebo odlučilo da tako bude« (Luen ju = Analekta XIV. Ali. 20). smatrao je da Nebeski put ilustruju primeri Junaka presvetitelj a Jaoa i Šuna. »Učitelj Kung«. On uostalom ne odbacuje nijednu od značajnih tradicionalnih ideja. i pored uspeha koje je imao kod brojnih učenika. Konfucije je shvatio da jedino rešenje leži u temeljnoj reformi vlasti koju treba da učine prosvećeni. njegov Tjen nije neki deus otiosus. Metafizičke i teološke spekulacije u vezi s Nebom i zagrobnim životom su beskorisne (V. str. 22). zato što oni čine deo života »superiornog čoveka« (šin-cu). U stvari. »Confucius« je latinizirana verzija Kung-fu-ce. proučavane su u svim istorijama filozofije. učenici su uspeli da suštinu njegovog učenja prenesu na potonje generacije. ni Nebeskog boga. 12. izjavljuje on. Najslavniji među ovim poslednjima. sam izvor njegove moralne i političke reforme je religijski. ni tao. Konfucije je izvršio dubok uticaj na kinesku religiju. 54 Živeći u vremenu anarhije i nepravdi i osetivši svu bedu i napaćenost ljudskog roda. Ponašati se onako kako to tao zahteva. On lično nije uspeo da dobije neko značajnije mesto u upravi i čitav život je posvetio poučavanju drugih. ni kult predaka. XI. 20. 55 Njegove ideje. Konfucije nije bio verski vođa u pravom smislu te reči. Bio je prvi koji se bavio privatnim podučavanjem. 54 Njegovo porodično ime bilo je Kung. Nebo voli da prima žrtve. odnosno »plemića«. a naročito one neokonfucijanaca. 55 Ali ubrzo Konfuciju su pripisane vrline i atributi koji odgovaraju prosvetiteljskom junaku. Ža Konfucija.

Confucius — the Secular as Sacred. ostale zvezde. to nije lako savladati. jer obrede ne treba vršiti čisto formalno niti se pak predavati zadovoljstvu zbog toga što su oni izvršeni. ozbiljno i smerno. Dobrota. Konfucije odgovara: »Ako niste kadri da služite ljudima. 18). Konfucije navodi ponašanje čuvenog vladara Mudrog Šuna: »Držao se sasvim jednostavno. svakako ima religijsku intenciju i strukturu. bez narušavanja njihove spontanosti. Svako ispravno obredno ponašanje pokreće i opasnu magijsko-religijsku silu. Što se tiče duhova. Konfucije ne poriče njihovo postojanje. 6). VI. on je »savršen čovek«. Učenje kojem je cilj »transmutacija« gestova i ponašanja u rituale.: sve se u kraljevini odvijalo normalno. Svako može postati »pravi čovek« pod uslovom da nauči obredno ponašanje u skladu sa tao. odnosno od metode kojom se obična osoba pretvara u »superiornog čoveka« (šin-cu). kakva je bio dok to nije naučio. »Onaj 58 Ovaj aspekt je sasvim dobro istakao Herbert Fingarette. Očigledno je da onaj koji ume tako da se ponaša. o životu koji živi ovde i sada. lica okrenuta jugu (položaj vladara pri vršenju obreda) — i to je bilo sve« (tj. Vrhunsko zadovoljstvo leži u razvijanju sopstvenih vrlina. 5. Tako se ponaša mudar čovek« (VI. Jer Kosmosom i društvom upravljaju magijsko-religijske sile koje vladaju i čovekom. Pravilno učinjeni gest predstavlja novu epifaniju kosmičke harmonije. 5 7 S tog stanovišta Konfucijeva metoda se može porediti sa učenjem i tehnikama pomoću kojih su Lao Ce i taoisti verovali da mogu povratiti prvobitnu spontanost. 57 Sličan napor oseća se i iu tantrizmu. a to znači da pravilno vrši obrede i pridržava se običaja (li). XV. okreću se oko nje« (II. nije više obična osoba. Poštujte ih. Kabali i nekim praksama zena. 56 Kao primer kako se treba ponašati. već se stiču obučavanjem. A na pitanje da li im treba služiti. . »Plemenit čovek može to postati obučavanjem i zahvaljujući izvesnim prirodnim sklonostima« (IV. plemenitost i otmenost nisu urođene. 5. »Superiorni čovek« treba pre svega da vodi brigu o svojoj konkretnoj egzistenciji. odajući joj počast. Za Konfucija. Konfucijeva originalnost je u tome što je tu »transmutaciju« gestova i ponašanja u rituale želeo da ostvari u jednom složenom i visoko hijerarhizovanom društvu kome je to bilo zaista neophodno.). njegov način postojanja iz osnova je izmenjen. savetuje on. Međutim. nema potrebe da izdaje naređenja« (XIII. 1). 11) Konfucijeva moralna i politička reforma sastoji se od »potpunog prevaspitavanja«. »Ako se čovek ispravno ponaša. »Vladati u skladu s vrlinom (te) isto je što i biti Polarna zvezda: dok ona stoji u mestu. kako biste onda mogli služiti duhovima?« (XI.RELIGIJA STARE KINE 25 11). ali im osporava značaj. itd. 4). »ali na odstojanju. mudrost i hrabrost su vrline svojstvene aristokratiji.

(prev. pravi poziv plemića je vladanje (VII. veština vladanja. ne unoseći u to ničeg svog. kao što smo videli.« Konfucije se povukao. Međutim. Jer. kakva su uostalom i druga predan ja. Lao Ceu) da ga pita šta misli o obredima. Prema predanju. Međutim. ponašanje ili značajan čin. 1) Neki su ovakve njegove izjave protumačili kao nostalgiju za nepovratno prohujalim vremenima. Duboko je poštovao Junake prosvetitelje i velike kraljeve dinastije Ču. Priznao je svojim učenicima da poznaje mnoge životinje — ptice. ali na jednostavan i duhovit način izražava neslaganje između ova dva velika religijska mislioca. Konfucije je otvorio novi put: pokazao je potrebu i mogućnost da se svetovnom radu i društvenoj aktivnosti vrati religijska dimenzija. 32). četvoronošce — i da shvata njihovo ponašanje. kao i svako drugo umeće. zapisana kod Seu-ma Cjena. up. dodaje istoričar. nikad nije nesrećan« (IX. napisanom oko ~ 100. otišavši jednom prilikom Lao Tanu (ti. 132. Za Konfucija. »ali zmaja nikada nisam mogao da razumem: on leti po kiši i vetru. ali. A žive ti po strani od javnog života i prezirati ljude bilo je potpuno suprotno Konfucijevom idealu »superiornog čoveka«. Bio sam veran starima i voleo sam ih!« (VII. str. veliki kineski istoričar Seu-ma Cjen priča kako je Konfucije. godine. t a j zadovoljni izraz i tu svoju preteranu revnost. rezultat je obrazovanja religijskog tipa. napisao je.000 reči i u njemu izložio 5S Mémoires Historiques Lao Tseu. prema njegovoj doktrini. Danas sam video Lao Cea. »Lao Ce je usavršavao Tao i Te. razočaran dekadencijom kraljevske kuće. 17. Lao Ce i iaoizam U svome delu Še-Ki (Istorijske beleške). »delo u dva poglavlja koje je sadržavalo više od 5. čovek ie trebalo da nauči da živi skriveno i anonimno«. . od njega između ostalog čuo i ovo: »Obuzdaj tu svoju nadmenost i sve te svoje želje. ribe. preneražen. on je kao zmaj!« 58 Ovaj susret je svakako neautentičan.26 koji je zaista dobar. to su bili njegovi uzori: »Prenosio sam ono čemu su me oni naučili. napustio je to mesto i krenuo na Zapad. Pre nego što će preći Hjen-ku. veština vladanja predstavlja jedini način da se obezbedi spokoj stvo i sreća većine ljudi. izvesno vreme je proveo kao arhivar na dvoru Čua. jer nikakve koristi od toga nemaš. vraćajući staru vrednost obrednoj funkciji javnog ponašanja. Max Kaltenmark. To je sve što ti mogu reći. Ali. Chavannes). kao i za Platona. 28). Lao Ceova »skrivena i anonimna« egzistencija objašnjava odsustvo bilo kakve autentične biografske informacije o njemu. na molbu čuvara.

zbog svoje posebne književne vrednosti. 4) on nije istorijska ličnost. Wing-tsit Chan. Kao pravi taoista. najdublji i najzagonetniji tekst kineske književnosti.«6t Paradoksalno je da Tao-te King sadrži veliki broj saveta vladarima i političkim i vojnim starešinama. metodu »nepreduzimanja ničega«. Wing-tsit Chan. dakle. onakav kakav je nama došao do ruku. 3) živeo je u periodu »Zaraćene kraljevine« (~ 404—221). samo onaj koji primenjuje metodu vu-vei. drugim recima. str. Seu-ma Cjen je zaključio: »Niko na svetu ne bi umeo da kaže da li je sve ovo istina ili nije: Lao Ce je bio skriveni mudrac. dragocena je zbog napomena i komentara. Lao Ce tvrdi da državne poslove može uspešno da vodi jedino vladar koji sledi put Taoa. str. moguće je da je Lao Ce primio Konfucija. ali on nije autor Tao-te kinga. Na istu situaciju nailazimo i u drugim tradicionalnim književnostima: delo. podražavajući Tao. za kratko vreme bi deset hiljada bića sledilo njihov primer« (37 : 2). nije mogao napisati Konfucijev savremenik. svakako je učitelj 'čiji je uticaj bio presudan na početku.« Knjiga koja sadrži više od 5. »Problems of Tao and Tao Te Ching«. 60 Međutim. On sadrži sentencije koje pripadaju različitim prototaoističkim školama i izvestan b r o j aforizama u stihovima koji potiču iz VI veka. 35 i dalje. mišljenja su različita i kontradiktorna. prihvate stav neintervenisanja. ako već nije direktan autor. »najbolji (među kneževima) je onaj koji ostaje nepoznat« (17 : 1).®2 Zbog toga taoista nikada ne utiče na tok stvari. 62 Navodimo prevod Maksa Kaltenmarka. The Way of Lao tzu. a učini sve što je potrebno« (37 : l). str.RELIGIJA STARE KINE 26 svoje ideje o Tao i To. prihvatiti Dostojanje jednog filozofa. Jan Ytin-Hu. Tao-te King izražava koherentnu i originalnu misao. 19 i dalje. The Way and its Power. str. Isto kao Konfucije. već da potiče verovatno iz III veka. . 61 Isto. taiko da proslavljeni autor u izvesnom smislu postaje »anoniman«. najefikasniji načini da se stekne moć jesu vu-vei i 59 Postoje bar četiri različita tumačenja: 1) Lao Ce i Lao Tan iz VI veka su ista ličnost. »Treba. Lao tseu. pripisano nekom mudracu ili misliocu. str. metodu »nedelanja«. Engleska verzija. Pošto »nebeski Tao pobeđuje bez borbe« (73 : 36). Ispričavši sve što je mogao saznati o Lao Ceu. Jer. a verzija. prema tome. 60 Up. Up. 209 (autor izlaže najnovije poglede Fung Ju-Lana na Lao Cea i stari taoizam. 211 i dalje). koji. »Tao nikada ništa ne čini. 5 9 Ipak se svi slažu da tekst. 2) Lao Ce je živeo u periodu zvanom »Proleća i jeseni« (~774—481). zatim je otišao i niko više nije znao šta se s njim dogodilo«. Što se tiče njegovog autora i vremena nastanka. 22.000 reči jeste čuveni Tao-te King. ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da je napisao Tao-te king. nastavljaju i proširuju njegovi učenici. Max Kaltenmark. »Kada bi kneževi i kraljevi bili sposobni da. i pored svog nesistematičnog karaktera. Arthur Walley. The Way of Lao tzu. Ništa ne smeta da ga i dalje zovemo Lao Ce.

predlagao ideal »savršenog čoveka«. ona razara jedinstvo bića i stvara konfuziju pridajući apsolutnu vrednost relativnim pojmovima. Ni Lao Ce. koji čini sveukupnost realnog sveta. i svako tvrdi da je dobro ono što je dobro i iz toga izvodi pojam nedobrog. 64 »Zato se svetac ograničava na neaktivnost (vu-vei) i zalaže za obučavanje bez reči« (2 : 10). Ali. tako je i Lao Ce državnicima i vojskovođama savetovao da se ponašaju kao taoisti. 5—6). str. jer ne postoji termin kojim bi se bolje izrazila njegova tajanstvenost« (Kaltenmark. 63 »Onome koji teži za moći i misli da je može steći akcijom. str. Tao. 45). Analizujući njegovu kosmogonijsku funkciju. jer su iluzorne i u k r a j n j o j liniji štetne. To nazivam vrlinom nenasilja i na taj način smatram da se čovek može izjednačiti s Nebom. znači da onaj Tao o kojem govori Lao Ce. pribegava se pravednosti. . 40 : 2. U k r a j n j o j liniji taoista uvek sledi jedan jedini uzor: Tao. 7). U prvom redu Tao-te kinga stoji tvrdnja: Tao o kojem možemo govoriti (tao) nije večni Tao (čang tao. Verovatno da se »mrak dublji od samog mraka« odnosi na specifično taoističko iskustvo ekstaze na koje ćemo se kasnije vratiti. ni Čuang Ce ne pokušavaju da dokažu njegovo postojanje. 65 »Ili tačnije Tajanstveni (Hjuang). međutim. Poput Konfucija. prevazilazi modelitete bića. što je bio najviši ideal starih« (68 : 1—2. . A Tao izražava najvišu. kao i svim drugim ljudima željnim znanja. Sem toga. visoko i nisko isto tako (2 :1—2. ili još tačnije Mrak dublji od samog mraka. . nije Čang Tao (Večni ili Vrhunski Tao). tajanstvenu i nedokučivu realnost. smatra za veštačke. odnosno uzor taoiste. ovo je jedina sličnost između dva Učitelja. A to. Obredi su samo tanak sloj lojalnosti i vere i početak anarhije« (38 : 9—14). 94 »U ovome svetu svako tvrdi da je lepo ono što je lepo i u odnosu na to stvara pojam ružnog. »slabost je način delovanja Taoa«). predviđam neuspeh« (29: 1). pribegava se obredima. koji je vladarima.65 Taj Tao. prema tome. odnosno da slede uzor. 63 »Blagost i slabost odnose pobedu nad grubošću i silom« (36 : 10. pribegava se dobročinstvu. »Kada se napusti Tao. Lao Ce osuđuje i društvene vrednosti. i nedokučiv. u stvari. kada se napusti dobročinstvo. ukazali smo na njegov karakter koji se ne može iskazati recima (up. fons et origo svakog Stvaranja. odnosno značaj obreda. osnov svakog postojanja. Lao Ce ih. pa će ljudi naći svoje istinske vrednosti« (19 : 1). Neprijatelja najbolje pobeđuje onaj koji nikada ne prelazi u n a p a d . niti je dobar borac srčan. Lao Ce kritikuje i odbacuje konfucijanski sistem. a kada se i ona napusti. up. »Odrecimo se dobročinstva i odbacimo pravednost. pa prema tome i za nekorisne i opasne. Dugačko i kratko postoje samo kao međusobne suprotnosti. A što se tiče diskurzivne nauke. Za konfucijance su dobročinstvo i pravednost najveće vrline. 25). I : 1). poštovanje društvenih vrednosti i racionalizam. pa je. a poznato je da isti stav imaju i mnogi drugi mistici.28 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nenasilje. »Dobar vojskovođa nije ratoboran.

u njegovom jedinstvu/totalitetu koegzistiraju jang i jin. o dobro poznatoj ideji koju izražavaju sva tradicionalna društva: savršenstvo pripada početku ciklusa (kosmičkog ili »istorijskog«). još od protoistorijskih vremena periodično obnavljala kosmičko i društveno jedinstvo/totalitet. . Mephistopheles et I'androgyne. str. u prvom redu »slabost«. I u ovom 66 U drugom jednom odlomku Tao je prikazan kao »nevidljivo. 21). »Pažljivo posmatram. svakako. . str. Bića. 17) da je kolektivna hijerogamija mladića i devojaka. . Kao što smo već pomenuli (str. ali upućuje i na taoistu koji »kada je prazan. 87 Izraz Tajanstvena ženka »odnosi se na tajanstvenu plodnost Taoa. takav povratak čini mogućom i periodičnu regeneraciju života.66 Ali neke slike i metafore otkrivaju strukture koje ipak imaju izvesno značenje. Plodne suštine i Duhovne suštine (pogl. ali joj pretpostavi ženskost: bićeš dolina sveta. drevni ideal ljudskog savršenstva. nerazaznatljivo. do čije »dekadencije« dolazi dosta rano. Njegov simbol je »božanstvo Val«. 51). dakle plodnosti. A videli smo već (str. Sa izvesnog stanovišta taoista nastoji da postigne androgini modalitet. 68 Vid. . a istovremeno je u vezi i sa idejom doline i planinske kotline« (Kaltenmark. znači. vezuje za pojam plodnosti i materinstva. za odsustvo kvaliteta osećajnosti (specifičan modalitet Taoa). 14). 0 tom aspektu Taoa vidi članke Elen Meri. 55). no isto tako nedokučivom. spontanost i sreća postoje jedino na početku stvaranja ili u novoj epifaniji života. predstavnika janga i jina. 128 i dalje. ali ništa ne v i d i m . Čen (Ellen Marie Chen) u prvom redu »Nothingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«.RELIGIJA STARE KINE 29 Lao Ce govori. «• Reč je. 69 Model sjedinjenih suprotnosti uvek je Tao. o »drugom« Tao. Predstava trideset zrakova. str. vrhunski Te neće te mimoići. Sada nam postaje jasnija taoistina želja da se vrati u prvobitno stanje. odnosno stanje koje je postojalo »na prapočetku«. s druge. vraćanje »na početak« individualne egzistencije. upućuje na posebno bogat simbolizam: upućuje na »vrlinu vođe koji privlači sva bića. . posvećenik budi i podstiče u sebi ženske osobine. mogućnom. s jedne strane. »drugi« tao nazvan je »Majkom sveta« (pogl. 25 i 52). Jer za njega vitalna punoća. »Tajanstvena' ženka« koja ne umire. 26). postaje potpuno ispunjen Taom« (Kaltenmark. Prilagodivši se modelu »drugog« Taoa. dakle. 67 Predstava doline sugeriše ideju praznine. 68 Sjedinjavanje dvaju polova olakšava povratak detinjstvu. nerazaznatljivo biće« koje »u sebi skriva« Predstave. Praznina se. odnosno očišćen od strasti i želja. moći ćeš da se vratiš u stanje detinjstva« (28 : 1—2). »Upoznaj muškost. a istovremeno i mesta gde se skupljaju vode. kojem se ne bi moglo dati nikakvo ime« (pogl. Nailazim samo na ravnodušno Jedinstvo . Slušam i ništa ne čujem . . poniznost i neopiranje. Eliade. A ako to postaneš. t j . na vrlinu vladarskog Jedinstva koje dovodi u red mnoštvo oko sebe«. . usmerenih prema praznini žumanca.

pa čak i steći »fizička besmrtnost«. odlutao sam da malo uživam na praizvoru svih stvari« (pogl. mada se Tao-te king o tome nigde izričito ne izjašnjava. Ali. La Pensée chinoise. ili je to bilo stvarno? Ali u jednom trenutku. str. putovanje Lao Cea do praizvora svih stvari predstavlja mističko iskustvo drugog reda. »U njemu (u svecu). napustivši svet i ljude. Ali svetac veruje da može izbeći opštem ritmu života i smrti. str. 501 i dalje. 82). . Učitelju.30 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA slučaju taoizam se inspiriše arhajskim religijskim običajima. up. niti u život čoveka na onome svetu. 70 Kaltenmark. 70 Da bismo ovaj problem smestili u njegov pravi kontekst. str. Lao Ce izgleda da ipak nije verovao u fizičku besmrtnost. »Onaj kojim potpuno ovlada Te ravan je novorođenčetu« (55 : 1). nema mesta za smrt« (50 : 13). Le Chamanisme. vaše telo mi je zaličilo na komad sasušenog drveta i učinilo mi se da ste. Osim toga. rekao je. Traganje za dugovečnošću čini deo traganja za Taom. Međutim. Pankineska ideja kosmičkog kružnog ciklusa ima značajnu ulogu u Tao-te kingu. »Is there a doctrine od physical immortality in the Tao te Ching?« 71 Up. Granet. duh ponovo pronalazi večnu sadašnjost. treba podvući i to da se taoistički stav prema ženama potpuno razlikovao od vladajuće ideologije u feudalnoj Kini. U pitanju je revalorizacija i produbljivanje šamanske ekstaze. odgovorio je Lao Tan. Taoisti poznaju više tehnika kojima se beskonačno može produžiti život. on sebe stavlja van kruga. 25). 350 i dalje.« »Da. oslobađajući se vremena i prostora. 2ivot i smrt bića objašnjavaju se takođe alternacijom janga i jina: prvi stimuliše vitalne energije. moramo se podsetiti da taoistička tehnika ekstaze ima šamansko poreklo i strukturu. 7 1 Poznato je da u toku transa šamanova duša napušta telo i p u t u j e kosmičkim prostorima. jer ono prenosi uslove. delo. »putovanje do praizvora svih stvari« rezimira suštinu taoističkog mističkog iskustva. van područja realnosti. otplovili u one nedostižne predele koje niko ne obitava. Ellen Marie Chen. 21). uspevajući da u sopstvenom biću ostvari prazninu. nav. To ekstatičko putovanje predstavlja povratak »prapočetku« svega što postoji. Eliade. 82. kako kaže Lao Ce. Kao tšo primećuje Kaltenmark (str. sačekavši koji trenutak. koja istovremeno prevazilazi i život i smrt. I šaman se u toku ekstaze oslobađa vremena i prostora i uspeva da se vine u »Središte sveta« i vrati u rajsko doba. pa u skladu s tim u potpunosti modifikuje njegov ontološki način postojanja. Tao »neprekidno kruži svemirom« (pogl. obratio mu se ovim recima: »Ne znam da li su me oči prevarile. koji karakterišu položaj čoveka u svetu. Prema jednoj anegdoti koju nam je preneo Čuang Ce. i Konfucije je jednom zatekao Lao Cea »u stanju takve obamrlosti« da mu više nije ličio na živo biće. a drugi ih smiruje. doba pre »pada« kada su ljudi mogli da uzleću na nebo i opšte s bogovima.

Zbog toga Čuang Ce poistovećuje život i smrt: to su za njega dva modaliteta. Tehnike dugovečnosti Kineska terminologija obično pravi razliku između filozofskog taoizma (Tao-Kia. Ču je njegovo vlastito ime. »taoistička škola« i religijskog taoizma ili »taoističke religije« (TaTo-Kjao. opisuje se ponekad suviše zvučnim terminima. 118). Kaltenmark. ni bura koja podiže okeane ne mogu ga zaplašiti. doslovno. str. koji onome ko tako živi pripisuju božansku svemoć. 74 Prevod Maspero. str. živi u neprekidnoj ekstazi. Jedino savršeno saznanje po njemu je saznanje ekstatičkog reda. Le Chamanisme. kao i život nekih jogina. doslovno. »znamo da nema ni istinskog života ni istinske smrti. 240.« »Smrt i život su samo odlazak i povratak: biti mrtav ovde. prev. Kaltenmark. »Jednom sam ja. 72 Ta tema jedinstva Života i Smrti javlja se kod svih taoista. ni grom koji para planine. U tom slučaju neki njegovi aforizmi stariji su od pojave Tao-te kinga. 77 133. »Ja i ova lobanja«. a za dobro i zlo i ne haje. zna se veoma malo. unutrašnja putovanja. Po svoj prilici živeo je u V veku pre Hrista. i on odbacuje vladajuća mišljenja i diskurzivnu nauku. 325 i dalje (folklor i šamanska književnost u Kini). Iznenada sam se probudio i postao ja. kaže Lao Ce jednom ođ svojih učenika. ni studen razlivenih voda. On krstari i van četiri mora. može se naći nekoliko veoma zanimljivih primera. drugog velikog predstavnika taoizma. Svetac. u tom trenutku nisam bio svestan da sam Ču. 72 73 . prema smenjivanju života i smrti ravnodušan je. oblaci su njegova zaprega. ko zna da 1' ne znači biti živ tamo'« Prev.« 75 Prema nekim taoistima ove ekstatičke šetnje su. Ovaj paradoksalni način življenja. delo. 177 i dalje (tatarska epska poezija šamanističke strukture). str. pogl. 73 Sledeća poznata anegdota najbolje ilustruje Čuang Ceovu koncepciju o relativnosti stanja svesti. 117—118. »taoistička U 18. 7 6 Kao što je to slučaj i s nekim drugim narodima. Kaltenmark. tursko-mongolskim — iskustva i pustolovine šamana za vreme njihovih ekstatičkih putovanja inspirisali su pesnike i ušli u epsku poeziju. Henri Maspero.«74 Unutar kruga Taoa. 77 Up. isto. a sunce i mesec su mu konji. glava 2.RELIGIJA STARE KINE 31 O životu Čuang Cea. »Savršen čovek je čisti duh. zahvaćenim šamanizmom — npr. On ne oseća ni vrelinu šume koja gori u plamenu. 4. ili dva aspekta vrhunske realnosti. stanja svesti su doista međusobno zamenljiva. u stvari. 75 Tchouang-tseu. ili leptir koji sanja da je Ču. koji je svoj duh ispraznio od svih stanja uslovljenosti i kročio u svet jedinstva/totaliteta Taoa. nav. Taoisme. stvarni Ču. 76 »Unutrašnjom kontemplacijom postižemo samozadovoljstvo« (Lie tscu. jer ono nije isto što i dualnost realnog sveta. str. Kao Lao Ce. prev. str. Čuang Ču. 120. Eliade. M. ali mi nije bilo jasno da li sam Čuang koji sanja da je leptir. usnio da sam leptir koji leti i osetio sam se srećnim.

nekoliko primera kod Maspero. posvećena završnoj apoteozi Učitelja. 82 Oni su se samo povremeno vraćali u svet da bi formule fizičke besmrtnosti preneli novoobraćenicima koji su to zasluživali. up. ovo razlikovanje je tvorevina moderne istoriografije.. Međutim. Graham. v. 78 Neki autori ovo razgraničavanje smatraju opravdanim i neophodnim. str. str. 80 Tačno je da su »metafizičari« i »mistici«. magičnog leta i taoizma. Le Taoïsme. Kaltenmark i Sipet (Schipper). U vezi s pomenutim stavovima vid. predstavljajući čoveka i planinu. Heerlie G. upućuje na pustinjaka. Kaltenmark. raspoređujući ih tako kao da stoje pored tela. za njih je taoizam Lao Cea i Ćuang Cea »čista filozofija koja se u potpunosti razlikuje od traganja za fizičkom besmrtnOšću. treću kategoriju činili su oni koji su u zemaljski r a j stupali posle smrti. K r a j n j i cilj poklonika taoističke religije bio je ostvarivanje fizičke besmrtnosti. duh i materiju. Za ostvarivanje dugovečnosti. 10 i dalje. Grane. 80 Najznačajniji među njima su Maspero. kao i svi oni koji su neumorno tragali za fizičkom besmrtnošću. vernik je mogao koristiti nekoliko tehnika. vid. Le Chamanisme s. Druga kategorija vernika obuhvatala je one koji su vekovima živeli u nekoj vrsti zemaljskog r a j a : na čarobnim ostrvima. No ta je smrt bila samo prividna: u svoj kovčeg stavljali su štap. 304 i dalje. perja. up. dostupnih jedino posvećenima. 82 Reč je o predstavi koja se uzimala kao uzor vanvremenskih rajskih oblasti. To se nazivalo »oslobađanjem mrtvaca«. »On the world 'taoist'«. 1—24. Le Lie sien tchouan. Norman Girardot. Eliade. Osnovno za sve njih bilo je ishranjivanje »vitalnih energija« (jang-hsing). »Part81 of the Way«. 436—37). imali istovetnu paradoksalnu koncepciju Taoa i težili istovetnom cilju: da u svom biću sjedine dve epifanije vrhunske realnosti (jang i jin. O vezi između krila. Poznato je da je ptičje perje jedan od najčešćih simbola »šamanskog leta«. 83 Ponekad su besmrtnici predstavljani s preterano razvijenom lobanjom što je trebalo da znači da su u svome mozgu nagomilali velike količine energije jang. The Boole of Lieh tzu. raspravu. A pošto je između makrokosmosa i ljud78 Prema Sivinu (Sivin). ali njegovi najstariji oblici predstavljali su čoveka kako igra mašući rukama poput ptice. u periodu između IV i III veka. 79 Vid. Prema istoričaru Seu-ma Cjenu.32 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sekta«). »magični let«. 83 Vid. 79 Druga grupa naučnika zastupa temeljno jedinstvo svih istorijskih formi taoizma. razlikovanje »filozofskog taoizma« od »taoističke religije« korisno je i nije na odmet zadržati ga. I najzad. What is Taoism? str. 84—85. mač i sandale. C. Ideogram »besmrtnika« (hsjen). nekoliko kraljeva je slalo ekspedicije u potragu za tim natprirodnim ostrvima (Mémoires. M. str. Creel. 81 »A popeti se na nebo u punom s j a j u dana (u podne)« bila je formula. III. život i smrt). 320—24. Adept je u toku dobijanja besmrtnosti bio pokriven ptičjim perjem i krila su mu polazila od ramena. str. 12 i dalje. ss. . ili na svetoj planini Kuen-Luen. što predstavlja glavni cilj »taoističke religije«. između ostalog A. str.

str. a Mesečeva (koja sadrže jin) u ponoć. u stvari. 107 i d. sledeće — predeo oko srca. 84 Maspero. Dodajmo da je »duboko i nečujno disanje« u toku ekstaze ličilo na disanje životinja u toku kibernacije. 87 »Vraćajući se u prvobitno stanje. 3 6 Postoji i jedan poseban postupak koji se zove »embrionalno disanje« (tai-si). stoga je bilo osobito važno o njima voditi računa. 98 i dalje. vernik počinje da se hrani rosom ili kosmičkim »zracima««. Meseca i zvezda. on mora da se odrekne uobičajene hrane (žitarica.000 udisaja. Maspero.. najvažnije od svega je zadržati dah. kadrim da unište demone. za Kineze. Maspero. Maspero. mesa. Prema Tai-ping šingu (III vek n. »Le procédés . koji n a s t a n j u j u tri Cinober polja.. postiže se besmrtnost. Međutim. unutrašnjom vizijom se može postići razlikovanje božanstava koja žive u pet organa. a poznato je da su spontanost i punoća životinjskog života. 85 Oslobodivši se tri unutrašnja demona. 198 i dalje.«.RELIGIJA STARE KINE 33 skog tela postojala savršena podudarnost. 198. savršeno usklađenog s kosmosom. »Les procédés.«. Taoisti su na telu razlikovali tri dela koja su nazivali Cinober poljima:84 gornje »polje« obuhvatalo je mozak. vernik tera starost i vraća se u stanje fetusa. prev.). 71 i dalje. Le Taoïsme. svakom od njih potrebne. ista božanstva koja žive i u 84 Napomenimo da je cinober (živin sulfid) bio osnovni element za spravljanje »eliksira besmrtnosti«.« 88 »Embrionalno disanje« nije isto što i jogistička pranajama (up.. Ako se dah zadrži u vremenu koje je potrebno za 1. Primena dijeta imala je tačno određen cilj: da svaki organ ishrani materijama i lekovitim travama koje sadrže »energije«. i donje — deo ispod pupka. unutrašnjom vizijom i koncentracijom misli postiže se vizuelizacija daha i njegovo sprovođenje kroz tri Cinober polja. e. Da bi ih se oslobodio. Pa ipak njeno primenjivanje omogućuje izvestan ekstatički doživljaj. reč je o unutrašnjem disanju koje teče u zatvorenom krugu i koje je slično disanju fetusa u majčinoj utrobi. vežba koja prethodi meditaciji. 203 i d. str. vraćajući se na početak. »Les procédés de 'nourrir le principe vital' dans la religion taoïste ancienne«. 85 Up. Le Yoga.. § 143). str. To su.. Podsetimo se da u unutrašnjim delovima tela ne žive samo zaštitnički duhovi i dobra božanstva već i zla bića: Tri crva. 87 Up. isti. str. . Le Taoïsme. Neki recepti iz III veka posle Hr. uništavaju vitalne snage vernika. preporučuju da Sunčeva zračenja treba udisati u podne (kada je jang najjači). on više ne udiše samo atmosferski vazduh. vitalne energije su ulazile i izlazile kroz devet telesnih otvora. str. 88 Predgovor raspravi Formules orales de la respiration embryonnaire. Eliade. vina i sličnog) i da se hrani lekovitim biljem i mineralnim materijama. već i zračenja Sunca. predstavljale najbolji model života. str.

Vid. precizira da »savršena m e d i t a c i j a . . adept može stupiti u vezu s njima i uvesti ih u svoje telo da ga ojačaju. a poispadali zubi ponovo su izrasli. Podrazumevalo se da su oba partnera imala koristi od ovog rituala. Zadržavanje je omogućavalo protok semena. odnosno u predelu ispod pupka.) sastojala se u »vraćanju semena u cilju obnavljanja mozga«. 116 i d. »The longest taoist scripture«. o sprečavanju rasipanja vitalne energije.. »U tome je metoda neumiranja. e. i obrazovanje »misterioznog zametka« novog besmrtnog tela. 341.34 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA makrokosmosu. njen cilj je bio da se ojačaju vitalne snage. 55—56. obezbedi dug život i rađanje muške dece. 137 i d.. 8 9 Druga metoda produžavanja života sastojala se u seksualnoj tehnici koja je u isti mah bila i obred i jedan od načina meditacije. str. t a j zametak se razvijao u »čistom telu« koje se posle adeptove prividne smrti odvajalo od leša i priključivalo drugim besmrtnicima. zatim treba da izgovore molitve. 90 Up. str. u stvari. reprodukovan na str. u stvari. smeštenog u glavi. 92 Kaltenmark. str.92 Jedan od glavnih ciljeva taoističke seksualne tehnike bio je mešanje semena s dahom u donjem Cinober polju. navedeno delo. Maspero. jer oni održavaju život i ishranjuju dah. str. Le Lie-sien tchouan. U toku meditacije oba partnera treba da »izgube svest o svome telu i o spoljašnjem svetu«. a neki smatraju da je veliki učitelj Lao Ce bio. Adept je morao obaviti seksualni čin ne izlivajući seme. I tu je. 388.« 9 0 Besmrtnik Jong Ceng Kong bio je savršeni poznavalac metode »obnavljanja i sprovođenja«. Primenjivao je isto što i Lao Će. Ona se sastojala u apsorbovanju vitalnih energija od žena kojima bi se čovek samo približio: smatralo se da »ta energija. da bi se na t a j način ostvarila revitalizacija mozga. Da bi O taoističkom panteonu. up.«. 80 . odlomak ovog teksta. koja potiče od samih izvora života. e. . reč o specifično taoističkom idealu ataraksije. str. »Les procédés. kroz telo adepta i njegovo uspinjanje od donjeg Cinober polja do gornjeg. Le Taoïsme.. 386—87. u znatnoj meri produžava život«. koji boravi u ljudskom telu. 67).. 57. pomešanog s dahom. Njegova posedela kosa postala je ponovo crna. Maspero. t j . Jedan tekst iz V veka n. ali je ona bila odbačena jer je protumačena kao neortodoksna. 91 Max Kaltenmark. on. Ali taoistička tehnika »put jina« besmrtnika Jang Cenga (I vek n. omogućuje i muškarcima i ženama pristup metodi Večnog života«.« 91 Postojali su i adepti koji su primenjivali metodu zvanu »vampirizam« (Kaltenmark). Hranjen isključivo »dahom«. Primena tehnike zvane »spavaća soba« (fang-šung) poznata je bila od najstarijih vremena. držao se principa da vitalni duhovi iz doline Val nikad ne umiru. vid. »Nadahnjivao se Tajanstvenom ženkom (up. Strickmann. nap. a onda muškarac treba da se usredsredi na bubrege.. a žena na srce. Posredstvom meditacije. M.

12. kao i u drugim zemljama. 13. ceremonija mnogo kritikovana. nastavak protoistorijskih agrarnih ceremonija (up. str. U taoističkoj seksualnoj metodi može se otkriti izvestan indijski uticaj. Što se tiče porekla kineske alhemije. § 130). a još se raspravlja i o vremenu nastanka prvih tekstova koji pominju alhemijske postupke. Vid. III tom ove knjige (glava XXXII). Iz te prakse izrodilo se kasnije kolektivno »sjedinjavanje dahova«. našle su svoje mesto i u učenju alhemičara.95 Kao autonomna disciplina. 253 i dalje. kao i obrednim kompleksom »kovači-inicijacijska bratstva-tajne zanata«. up. Ova tri elementa — principi. 94 93 . prirodnim preobražajem drugih metala u zlato. i svi se naučnici slažu da »začetnikom« kineske alhemije treba smatrati Mencijevog savremenika. u stvari. Liu An. zasnivala na dva verovanja: 1) na verovanju u pretvaranje metala u zlato i 2) na verovanju u »soteriološku« vrednost postupaka kojima se ta operacija izvodila. mitovi i tehnike — pripadaju protoistorijskom nasleđu i stoga je pogrešno njihovu starost meriti starošću prvih dokumenata koji ih pominju. alhemija se. 93 Taoistička seksualna terminologija odnosila se. Pouzdano je utvrđeno da su oba pomenuta verovanja u ovoj zemlji postojala već u IV veku pre Hr. osobito uticaj tantrizma »levog usmerenja« u kojem je primena jogističke metode imala dvostruki cilj: istovremeno zaustavljanje disanja i izlivanja semena. str. Taoisti i alhemija Neke obrede i mitove kineskih metalurga. Le Yoga. 95 Needham. a i neki drugi autori. U Kini. među stručnjacima postoje neslaganja. u stvari. te »orgije« imale su isključivo ritualni karakter i predstavljale su. str. Dubs. Cu Jena. t. Međutim. naročito od strane budista. V: 2. Veze Vid. Joseph Needham. kineska alhemija se obrazovala koristeći: 1) tradicionalno kosmološke principe. livaca i kovača preuzela je i usvojila i kineska alhemija. Prastare koncepcije u vezi s rašćenjem ruda u »utrobi« Zemlje. zapazili su da između proizvođenja zlata i napora da se produži život i stigne do besmrtnosti ima neke veze. adept je morao apsorbovati veliku količinu jina i zbog toga je menjao više partnerki. mističnom vrednošću zlata. kao i u tantrizmu. 2) mitove koji govore o eliksiru besmrtnosti i svecima besmrtnicima. 77. 94 U II veku pre Hr. str. Science and Civilisation in China. na mentalne operacije i na mistična iskustva. navedeno delo. »Beginnings of Alchemy«.RELIGIJA STARE KINE 35 »obnovio mozak«. 3) tehnike koje nastoje da ostvare dug život. 134. H. blaženstvo i duhovnu neposrednost. up.

sačuvanom u Lie Hsjen Šuan Šuan (Biografije svetaca besmrtnika). zaokupljalo je prve careve dinastije Ćin (219. 499. dobijanja »droge besmrtnosti« i »evokacije« besmrtnika očigledne su: Luan Tai izlazi pred cara Vua i uverava ga da je kadar učiniti ova tri čuda. str. i prineli žrtve fong i šan.. str. pomaže prirodi u njenom radu. da samo ubrzava rašćenje metala. str. alhemičaru Vei Po-jangu pošlo je za rukom da napravi »pilule besmrtnosti«. A kada ih budete videli. ali mu ništa ne polazi za rukom osim da »materijalizuje« besmrtnike. Pošto se i zlato i žad uključuju u princip jang. koji su naseljavali udaljena ostrva. Kinesko verovanje u prirodnu metamorfozu metala dosta je staro. str. god. 479. 1977). oni čuvaju telo od propadanja. godine. otuda se smatralo da i posuđe od alhemijskog zlata beskonačno produžava život. koji je živeo u IV veku i bio Mencijev savremenik (isto. Dabs. pošto ih prizovete. str. moći ćete da od njega pravite posude iz kojih ćete piti i jesti i na t a j način produžiti sebi život. 98 Traganje za zlatom podrazumevalo je i izvesno traganje za suštinom duhovne prirode. prema tome. u kome nailazimo i na verovanje u mogućnost ubrzane metamorfoze metala.« 97 Traženje eliksira besmrtnosti. a kada proizvedete zlato. 99 Alhemičarev zadatak je. bilo je. Sen-ma Cjen. kad postanete dugovečni. ubrzavajući ritam vremena. III. a možda je i delo samog učitelja. jedan od njegovih učenika i njegov pas progutali nekoliko takvih 96 Edouard Chavannes. str. žutom živom i budućim životom (»2uti izvori«). Forgerons et Alchimistes (drugo izdanje. Vuu: »Prinesite žrtvu peći (cao) i uspećete da prizovete bića (natprirodna). Mémoires. tekstove navedene u: Mircea Eliade. Science et Civilisation. o tome najviše obaveštenja pruža Joseph Needham. Moguće je da tekst pripada školi Cu Jena (Tsou Yen). dakle. prah cinobera će moći da se pretvori u žuto zlato. biće vam omogućeno da vidite blažene (hsjen) sa ostrva Pong-lai koje se uzdiže usred mora. nav. Kao i n j e m u odgovarajući znalac sa Zapada. III. nećete umreti. 98 Traganje za besmrtnicima. kineski alhemičar. 152. str. dakle. a sresti besmrtnike. Zlato je posedovalo kraljevske osobine: nalazilo se u središtu Zemlje i bilo je u mističnim vezama sa šie (realgarom ili sumporom). II. 99 Taj odlomak preveo je Dabs (Dubs). značilo je izdići se iznad ljudske uslovljenosti i priključiti se atemporalnoj egzistenciji blaženih. 96 i dalje.100 Prema jednom predanju. 97 Isto. 636 i dalje. Les Mémoires historiques de Sse-ma Ts'ien. pre Hr. III. delo.36 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA između »spravljanja zlata«. . u vezi s traganjem za dalekim i tajanstvenim ostrvima gde su živeli »besmrtni«. 141. str. 74). 465. 66). str. 71—72. 96 Čudotvorac Li Šao-kjun savetuje caru dinastije Han. 100 vid. Tako stoji u tekstu Huai-nan-cu iz ~ 122. III. Pošto su on.

Iz toga sledi da cinober može da obezbedi neprekidno obnavljanje ljudskog tela i u k r a j n j o j liniji besmrtnost. 146—47. pomešanog s medom. str. Max Kaltenmark. snabdeveno »komorom sličnom pećini«. čovek u sopstvenom telu poseduje sve elemente koji sačinjavaju kosmos i sve vitalne snage koje obezbeđuju periodično obnavljanje. 102 Prema tome. 357 i dalje. vatra. kao droga besmrtnosti. stiče se besmrtnost. 67 i dalje. pet kosmoloških elemenata (voda. Cinober. nav. 104 Roef Stein.RELIGIJA STARE KINE 37 pilula. delo. Pošto je tokom nekoliko godina uzimao cinober. The Nei P'ien of Ko Hung. str. pominje se već u I veku pre n. izvesni Učitelj je »ponovo dobio dečački izgled«. Le Lie-sien tchouan. 104 Obratimo pažnju na ova dva elementa: 1) homologaciju mitske planine Kuen-luen s tajnim područjima mozga i stomaka i 2) ulogu koja se pridaje »haotičnom« stanju. 74 i dalje. up. str. e. i Granet. tajno područje mozga. itd. tumačen je alhemijskim terminima: »vatra srca je crvena kao cinober. 54. Vid. pre svega destilacijom sperme u »Cinober poljima« (up. La pensée chinoise. Lie-sjen čuan (Lie-sien tchouan). seda kosa ponovo postaje crna. stavljen u vatru. Da bi se putem mistične meditacije kročilo u ovo područje. 93 i dalje. A Kuen-luen je zamišljena planina u Zapadnom moru gde žive besmrtnici. Drugo ime za Cinober polja. u stvari ljudsko telo. vazduh i zemlja) prenose se na organe čovečijeg tela: srce odgovara vatri. a stomak zemlji. 103 No cinober se takođe može stvarati i u samom ljudskom telu. Veliki alhemičar Ko Hung (283—343) piše da ako se u toku jedne godine gornje 10 pilula cinobera. tradicionalna je i veoma stara predstava »sveta u malom«. 103 James R. Lionel Giles. spravljenih u laboratoriji. 101 . boravište besmrtnih. Te snage treba samo ojačati. u Zbirci legendarnih biografija taoističkih besmrtnika. zdravi i čitavi napustili su zemlju i pridružili se drugim besmrtnicima. pluća vazduhu. On. ako se putem meditacije jednom postigne. 102 Tekst. V. Needham. u sebi skriva misteriju obnavljanja putem smrti (jer sagorevanje simbolizuje smrt). 33). »Jardins en miniature d'Extrême Orient«. princip života) koliko zbog osobine što. str. »Telesna besmrtnost« obično se sticala uzimanjem eliksira. itd. slično prvobitnom rajskom nesvesnom stanju još nestvorenog sveta. str. str. a izgubljeni zubi ponovo narastu. 271. a jedan drugi »stekao je sposobnost da leti«. jetra drvetu. Ware. Univerzuma u minijaturi. naveden u Forgerons et alchimistes. Iz istog razloga cinober se ne ceni toliko zbog svoje crvene boje (boja krvi. 101 U skladu s tradicionalnom homologacijom mikrokosmosa s makrokosmosom. a ako se s tom kurom nastavi i duže od godinu dana. drvo. omogućuje pristup »Cinober poljima« i čini mogućim alhemijsko stvaranje embriona besmrtnosti. itd. up. Chinese Immortals. jeste Kuen-luen. str. treba najpre doći u »haotično« stanje (huen). bubrezi vodi. dakle. Planina u Zapadnom moru. Mikrokosmos.. koje. 99. 2. str. voda bubrega crna kao olovo«. daje živu. Planina Kuen-luen ima dva sprata: prvi je u obliku uspravne.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA a drugi u obliku prevrnute kupe. Weltordnung. već i kao jedno unutrašnje iskustvo alhemičara. Disanje postaje homologno seksualnom činu i alhemijskom postupku. napustiti telo i vinuti se u nebo (up. Nei-tan postaje ezoterična jer se eliksir spravlja u samom alhemičarevom telu. ali alhemičar ovaj povratak u embrionalni stadijum ostvar u j e i topljenjem izvesnih sastojaka u svojoj peći. Auferstehung. kruže i stapaju se »čista« živa i »čisto« olovo. massa confusa kod zapadnih alhemičara. odnosno počeli su da je koriste protiv starenja i smrti. ima isti oblik kao i alhemičarska peć i tajno područje mozga. Tod. Erotic color prints. 115 i dalje. van Gulik. što ne znači da možda los o ovom simbolizmu u protoistoriji up. n. 108 Up. Ovu metodu kineski taoisti i alhemičari preuzeli su i usavršili: umesto da njome isceljuju samo bolesti. str. metodama »nedokučive fiziologije« i bez učešća biljnih i mineralnih supstanci. Forgerons et alchimistes. str. str. Nei-tan se može smatrati tehnikom. kojim njime kruže i stapaju se semen virile i dah. e. 37 i dalje). str. a žena se izjednačuje sa sudom. ono se može porediti s materia prima. 102. 33 i dalje. tekst naveden u Forgerons et alchimistes. umesto da se vrše u laboratoriji. primenili su je kao lek protiv zuba vremena. str. kroz potiljak. Najčešće korišćena metoda pri ostvarivanju tog cilja je »embrionalno disanje« (tai-si). potvrđene već u prastarim stadijumima kulture: izlećenja vraćanjem na početak Sveta. Telo postaje sud u kome na isti način. »Čisti« metali (ili njihove »duše«) identifik u j u se s raznim delovima tela i alhemijski procesi. »Žuti cvet«). Što se tiče »haotičnog« stanja koje se ostvaruje meditacijom i koje je neophodno za alhemijski postupak. 33). 107 Vremenom se eksterna alhemija (vai-tan) počela smatrati »egzoteričkom« nasuprot internoj alhemiji jogističkog tipa (nei-tan) koja je sama sebe proglasila za »ezoteričnu«. A videli smo već da tema podmlađivanja i dugovečnosti putem regressus ad uterum predstavlja jedan od prvih ciljeva taoizma. Svođenje materije na prvobitno stanje apsolutne neizdiferenciranosti odgovara — na planu unutrašnjeg iskustva — povratku na embrionalni stadijum. 108 Vid. H. Aspects du mythe. 105 Drugim recima. 108 Veliki broj ideja i njihovih praktičnih primena. 160 i dalje. 130 i dalje. Carl Hentze.). i III tom ovog delà. odvijaju se u telu i svesti adepta. 106 Materia prima ne treba tu da bude shvaćena samo kao prvobitna struktura materije. . Ovo vraćanje u matericu samo je viši stepen u razvoju jedne starije i rasprostranjenije koncepcije. odnosno besmrtno biće koje će na kraju. srećemo i u tekstovima iz perioda dinastija Čin i Han (221—220. prikazanih u poslednja dva odeljka. Kombinovanjem sila janga i jina stvara se »misteriozni embrion« (»eliksir života«. R. str. odnosno reaktiviranje kosmogonije (vid. 107 Up. na stadijum pre rođenja. s tom razlikom što se procesi njenog odvijanja opisuju terminima ezoterične alhemije. analognom »embrionalnom disanju«.

glava — planina Kuen-luen. U provinciji Sečuan uspostavio je »teokratiju« u kojoj su vremenske i duhovne sile bile sjedinjene. ali se mesijanska groznica nastavila kroz ceo srednji vek. brada — planete i njihove pratilje.109 Što se tiče »taoističke religije« (tao-kjao) n j u je krajem II veka n. Poslednji vođa »Žutih turbana« pogubljen je 1112. čine sastavni deo starog taoizma. meso — četvoronošci. Ali. Čang se uzneo u nebo i bio prozvan »Nebeskim učiteljem« (tjen ših). Pan-Kuom (§ 129)..). XXXV pogl. o čudotvorstvu psihosomatskog tipa u toku zajedničkog obeda kad su se delile moći Taoa. XXXV pogl. Carska vojska je pobunu ipak ugušila. treba dodati i to da je u periodu dinastije Han. 108). Već u I veku n. A slično verovanje u podmlađivanje putem Taoa karakteriše i jedan drugi taoistički pokret. osnivač ovog pokreta izneo je pred cara jedno delo eshatološkog smera. Godine 184. vođa sekte Šang Šueh proglasio je renovatio neizbežnim i najavio da »Žuto nebo« (zato su vernici nosili žute turbane) treba da zameni »Plavo nebo«. Mesečno jednom održavana ceremonija »sjedinjavanja dahova« težila je istom cilju (up. Ova sekta je postigla veliki uspeh zahvaljujući vidarskom daru njenog osnivača. 33). manje-više neočekivanim razvojnim linijama taoizma govorićemo kasnije (up. utroba — zmije.« (tekst je preveo Maspero. tu je bila reč. str. Le taoïsme. a u izvesnoj meri i alhemija. O ovim. godine Lao Ce bio smatran emanacijom prvobitnog Haosa i izjednačen sa antropomorfnim bićem.RELIGIJA STARE KINE 39 nisu postojale i ranije. ali je njegov duh nastavio da živi među vernicima. Knjiga. str. itd. koju su diktirali duhovi. Lao Ce već bio divinizovan i da je taoizam. pre svega. kosti — zmajevi. Kao što ćemo imati prilike da vidimo (up. otkrivala je načine kojima se može postići obnova dinastije Han. osnovao Čang Tao-ling. Pobuna koju je izazvao umalo nije srušila dinastiju. stomak — more. Za sada je dovoljno da pomenemo da je već u jednom tekstu iz 165. sektu »Veliki mir« (Tai-ping). tom III). e. e. 1W »Lao Ceovo telo je potpuno preobraženo: njegovo levo oko postalo je mesec. kao nezavisno organizovana verska institucija. vršio mesijansku misiju i inspirisao revolucionarne pokrete. Ovaj reformator zanesenjak bio je osuđen na smrt. . godine. pošto je dobio eliksir besmrtnosti. Učinilo nam se umesnim da ih nrikažemo u ovom poglavlju zato što tehnike dugovečnosti.

Up. nekih specifično »hinduističkih« elemenata bilo je i u vedskom društvu (§ 64). Ali. morao da objedini mnogobrojne lokalne elemente. Kao što smo već ukazali. e. Zahvaljujući homologizaciji koja je izvršena u više nivoa (mitologija. str. osvojivši ove oblasti jugoistočne Azije. isto. proces do kojeg dolazi već u vedskoj epohi. pošto nisu bili zanimljivi za autore himni i Brahmana. str. 3 Prelaz s brahmanizma na hinduizam odigrao se neosetno. Po svoj prilici. marginalnih i autohtonih elemenata. ovi. de L'Inde. I.. tako i sistem kulture i viziju sveta. . Gonda. Gonda. nebrahmanska religijska područja bila su. naročito devalvacija nekih velikih božanstava i njihovo zamenjivanje drugim (up. obredi. asimilacija i sinkretizam odigrali su važnu ulogu i u pokrštavanju centralne i južne Indije. 1 Uostalom.XVII POGLAVLJE BRAHMANIZAM I HINDUIZAM: PRVE FILOZOFIJE I TEHNIKE SPASENJA 135.). 268 i d. Eliade. Le Yoga. svojstvenu Vedama i Brahmanama. str. da tako kažemo. e. teologija itd. svedena na zajednički imenilac i na k r a j u apsorbovana ortodoksijom. Asimilacija autohtonih i »popularnih« božanstava hinduizmom t r a j e i danas. i VI veka n. simbioza. manje-više »popularni« elementi nisu ni ostali zabeleženi u tekstovima. Iako je Indra još 1 2 3 Up. Početkom hrišćanske ere ti »misionari« uspeli su da arijskom i lokalnom nearijskom stanovništvu nametnu. razume se da je. »Sve je patnja . 2 oni su istovremeno pokazali i toleranciju i oportunizam.. Javu i Bali hinduizam je prodro u periodu između II veka pre n. Svojim hodočasničkim i drugim pohodima u udaljene krajeve brahmani su mnogo doprineli religijskoj i kulturnoj unifikaciji potkontinenta. 263. Međutim. brahmani su do Cejlona stigli već u VI veku pre Hrista. § 66) nastaviće se sve do srednjeg veka. Ali. (sa bibliografijom).. kako društvenu strukturu. a u Indokinu i na Sumatru.« Brahmanizam je osvojio potkontinent neposredno posle arijanizacije. u asimilovan j u velikog broja narodnih. 377 i d. Rel. a hinduizam nekoliko vekova kasnije.

Vladar podzemnog carstva. str. jer za njim sledi patnja«. Mudraca i asketu ona neprestano podseća da postoji samo jedan put kojim se može stići do slobode i blaženstva. »Sve je bolno. o čemu svedoče askete i mistici Upanišada i. 5 izjavljuje jedan od kasnijih autora. čak i samo zadovoljstvo je bolno. ali ako čovek zna šta mu valja činiti da bi je se oslobodio. Le Yoga. čula. Vremenom (isto. dakle. Ljudsko iskustvo. str. ma kakve prirode bilo. Horizont religijske etike posle Upanišada bio je iz osnova izmenjen. dobija veći značaj. str. Višnu i Šiva stiču sve veći ugled. kao i metode meditacije i soteriološke tehnike. 4 Videti reference kod Gonde. str. p a t n j a je kosmička nužnost. naročito. Patanjđali. piše: »Za mudraca sve je patnja« (Yoga-Sütra. objekti (čula). Jama. Uostalom. 271. Patnja je doista sveopšta. one imaju neku vrednost samo ukoliko čoveka oslobađaju od »patnje«. 15). Arijanizacija i hinduizacija potkontinenta odvijale su se u vreme najžešćih kriza. . Već sama činjenica da postojimo u vremenu i da nam je t r a j a n j e ograničeno podrazumeva patnju. propovedi Gautame Bude. u svojoj biti pozitivnu. 4 Nasuprot njemu. up. autor najstarije rasprave o sankhji (samkhya). izjavljuje Buda i to postaje lajtmotiv čitave postupanišadske religijske misli. autor prvog dela o jogi. Le Yoga. zemaljski (koji čoveku nanosi priroda) i unutrašnji ili organski bol. bolno je. stimulativnu vrednost. II. 273). »Telo je bolno. sveopšta patnja sadrži. Up. jer je ono mesto bola. Išvara Krišna (Išvara Krishna). 6 Ali spoznaja te sveopšte patnje ne vodi u pesimizam. kao uslov sine qua non oslobođenja. poistovećuje se s Kalom. on više ne uživa neprikosnovenost vrhovnog boga: moćnija od njega je dharma. I. 5 Anirudha (XV vek) u komentaru SämkhyaSutra. 23. * Särpkhya-Kärikä. ona nije beskonačna. tvrdi da u osnovi te filozofije postoji čovekova želja da izbegne muke koje mu nanose tri vrste bola: nebeski (čiji su uzrok bogovi). Eliade. II. jer. sve je prolazno«. Sve doktrine i spekulacije. čovek ima mogućnost da stvarno prevaziđe svoju uslovljenost. a i neka ženska božanstva otpočinju svoju spektakularnu karijeru. čovek nije jedino biće osuđeno da pati. otkrivanje »patnje« kao zakona postojanja može se smatrati. ni religijska poruka ne izražavaju očajanje. Ali za razliku od bogova i životinja.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 41 uvek slavljen u Epu. percepcije takođe su bolni jer nam donose patnju. da se odrekne dobara i ambicija. nalaze svoj razlog postojanja u toj sveopštoj patnji. Ta sigurnost da postoji način da se stigne do slobode — sigurnost. zajednička svim indijskim filozofima i misticima — ne može voditi u očajanje i pesimizam. a to je put koji od čoveka zahteva da se povuče iz sveta. Nijedna indijska filozofija. a neki kasniji tekstovi predstavljaju ga čak i kao podlaca. da se potpuno izoluje. 23. 1. Naprotiv. između ostalog.

nasuprot tome. prijatelja. . itd. 24 i d.]. sve do trenutka dok ne sretne onoga. ?788—880) će dati briljantan komentar ovog odlomka iz Ćhandogje. itd. okivanja. Večnosti koja počiva u Sopstvu). na primer. i onaj koji ima pravog učitelja može da se oslobodi neznanja i dostigne savršenstvo. prevazilaženje) te uslovljenosti ili oslobođenje [mokša (moksha) mukti.7 Spasenje podrazumeva prevazilaženje ljudske uslovIjenosti. ili zaborava. sina. uklanjanja koprene ili poveza s očiju. 14. Spoznaje svoje pravo biće. koji je svestan istinskog Bića (Brahman-«/man). do tada zarobljenik sopstvenih iluzija. zarobljavanja. 12]. (VI. događaju čoveku koga su varalice odvukle daleko od Bića (daleko od atman-Brahman) i uhvatile ga u tu zamku. Takve se stvari. oslobođen robovanja. i on postaje čovek koji 7 Videli i druge tekstove. stvorenih neznanjem [ a v i d j a (avidyá)]. koje dočaravaju ljudsku uslovljenost. Razumljivo je da će vedantinski metafizičar tumačiti pouku u skladu sa sopstvenim sistemom. Kakav bi život trebalo da vodim? Kojim putem da krenem? U čemu je moj spas?« Tako on razmišlja. 1—2).). dodaje se ü tekstu. vezanih očiju. Tako se njegove oči oslobađaju koprene iluzija. koji predstavljaju ukidanje (tj. Rasüituiuci se od sela do sela. Varalice su. shvata da nije zavedeni lutalica. učmalosti. buđenja. neupućenosti.. priča 0 čoveku kojeg su vezanih očiju odveli daleko od njegovog grada 1 ostavili na pustom mestu. i ostavili sama. nirvana. Ćhandogja (Chándogya) Up. str. što je dotada verovao da jeste i da je Biće ono što je i on sam. on uspeva da na k r a j u stigne do kuće. srećan i uz to pun ljubavi prema drugima. ništa nije vredno saznanja« [švetašvatara (Svetašvatara) Up. Metode koje vode konačnom »buđenju« »Osloboditi se patnje cilj je svih indijskih filozofija i tehnika meditacije. itd.42 136. pogrešne ideje (o »onome što vredi« ili »ne vredi«. prisećanja itd. On viče: »Doveli su me ovde. oslobađa zavisnosti od svetovnih stvari. za čoveka može imati neku vrednost. i. opisima raskidanja stega. Od njega saznaje za put saznanja i za taštinu ovoga sveta. on je sputan osećanjima koja ga vezuju za ženu. piše Šankara. Petnaest vekova kasnije Šankara (Šankara. Van toga (tj. pijanstva. srećan sam ili pak nesrećan. ali njegovo tumačen j e samo razrađuje i precizira izvorni smisao priče. a čovekove oči pokrivene su koprenom ilubzije. stada itd. vezanih očiju!« Neko mu onda skida povez i pokazuje put ka gradu. apsolutnim monizmom. I. Na t a j način se čovek. Samo ono znanje čiji je cilj . uhvaćen u čudovišnu mrežu. »Sin sam toga i toga.. pobožan.spasenje'. pametan sam ili glup. Isto tako. Indijska književnost često se služi slikama vezivanja. u stvari. navedene u Le Yoga.

2) čovek. I. pun radosti i vedrine. vidyá)] omogućuje oslobođenje: to istinsko »saznanje« ravno je »buđenju«. o analogijama između ovog indijskog simbolizma zarobljavanja i raskidanja stega i izvesnih aspekata gnostičke mitologije (videti takođe § 229). što znači »videti. »okovanom lancima shvatanja dobra i zla«. strasti. ali koju čovek nije uspevao da realizuje. Za označavanje nekog posebnog filozofskog sistema postoji reč daršana čije je značenje »stanovište. To je razlog zbog koga se takva osoba ne seća »višeg stanja«. Gotovo svaka indijska filozofska rasprava 9 sadrži shvatanja koja su prethodila datumu njenog sastavljanja i često su veoma stara.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 43 može da posluži za primer. dok se vraća kući. ogrezlom u ponoru. ili pak žrtvom opsena i fantazmagoričnih snova. vid ja (jñána. Čak ako se datum sastavljanja nekog spisa koji put i može odrediti. čovek pati zbog posledica tog neznanja sve dok ns otkrije da je u ovom svetu samo prividno zarobljen. 8 U Maitri Upanišadi (IV. koju komentariše Šankara. Neznanje koje je. hronologiji ne treba pridavati suviše veliki značaj. kritikuje budizam. ali nemali broj tekstova. Međutim. shvatati«). Istorija ideja i kronologija tekstova Svi religijski i filozofski tekstovi. . a najbolji primer »probuđenog« je Buda. »Patnja«. kontemplirati. izuzev starih Upanišada. str. poredi se sa osobom. 145 i d. razume se. dosta približno i tek počev od prvih vekova nove ere. 9 Napominjemo da sanskrit ne poseduje reč koja tačno odgovara evropskom terminu »filozofija«. Aspects du mythe. doktrina. kao što pokazuje pouka. napisani su posle Budinih propovedi. rezultat je neznanja (avidja). Kada se u nekom tekstu naiđe na novu interpretaciju. Etiade. 137. opijenom zabludama. § 139). ili zatočenom u tamnici. napisanih u prvim vekovima hrišćanske ere. puruša). kronologiju 8 Up. Neki od njih otkrivaju uticaj izvesnih specifično budističkih ideja. Time što uklanja neznanje i skida veo maje (maya) saznanje [đnjana. odnosno dok pronalazi atman. još neoslobođen uslovljenosti. način posmatranja« (potiče od korena driš. nepoznavanje samog sebe može se uporediti sa »zaboravom« istinskog Sopstva (atman. koja definiše ljudsku uslovljenost. vizija. to ne znači da ona nije bila razmatrana i ranije. Sopstvo nema nikakve veze sa ovim svetom (up. Moglo bi se reći da indijska postupanišadska religijska misao izjednačava oslobođenje s »buđenjem« ili s poimanjem jedne situacije koja je postojala od samog početka. shvatanje. Za sankhju i jogu takođe. u stvari.

20 i d. Le Yoga. Za vreme svoga naukovanja Gautama je sretao predstavnike različitih filozofskih »škola«. Najstarije sačuvano delo Brahma-sutre. jer Badarajana u svom delu navodi imena i ideje mnogih ranijih autora. 10 Jednom reči. pri tom. 6) i u Svetäsvatara Up. Nema potrebe da ovde podrobno opisujemo po čemu se ti prvi nagoveštaji — potvrđeni u Upanišadama i u budističkim i đainističkim tekstovima — razlikuju od njihovih sistematizovanih formi u klasičnoj epohi. opijenosti. Dakle. Tek s vremenom i to dosta kasno (u prvim vekovima naše ere) tim terminom se počeo nazivati poseban filozofski »sistem«. sankhja i joga — isto kao i budizam. ne treba zaboraviti da su sve metode i soteriologije posle upanišadske epohe imale zajedničku okosnicu. pre svega klasičnim sistemima sankhje i joge. 2. u k r a j n j o j liniji nastojale da objasne ovu aksiomu i rasvetle njene posledice. 10 11 . izloženih u Upanišadama. Ali ono sigurno nije bilo i prvo. Vedanta pre sistematizacije Termin vedanta (doslovno »kraj Veda«) označavao je Upanišade. doktrine Upanišada). Analizujući upanišadske doktrene ujedno smo izložili i glavne ideje presistematske vedante. 22). 11 Pod vedantom se u početku podrazumevao skup doktrina. Raspravljajući. njima su se doista i završavali vedski tekstovi. među kojima možemo prepoznati embrionalne forme vedante (tj. zarobljenosti. tumačenje neukosti kao dremeža. pripisano rišiju (rishi) Badarajani (Badarayana) napisano je verovatno početkom naše ere. »Čovek se rađa u svetu kakav je sam stvorio«. 27). jednačina egzistencija = bol. Najranija istorija vedantinskog »filozofskog sistema«. simbola i slika. 2. na primer. izjavljuje se u Šatapatha (Šatapatha) Brahmani (VI. Dovoljno će biti da ukažemo na najvažnije transformacije i da istaknemo modifikacije koje su iz osnova izmenile početnu orijentaciju. 138. nije nam poznata. o odnosima između individualnih atmana i Brahmana. str. Niz avidja-karman-samsara. predstavljaju opšteprihvaćenu konstelaciju pojmova.44 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA filozofskih ideja gotovo je nemoguće ustanoviti. Ovaj termin se pojavljuje već u Mundaka Upanishad (III. činjenica da su religijski i filozofski spisi u vezi s brahmanističkom tradicijom bili sastavljeni nekoliko vekova posle Gautame Bude. suprotstavljen drugim daršanama. sna. Ali. Prema Up. 2. u pravom smislu reči. Badarajana pominje tri različite teorije i navodi imena njihovih najpoznatijih predstavnika. moglo bi se reći da su sve tri brahmanističke daršane (daršanas) — vedanta. (VI. sankhje i joge (§ 148). ne znači i da odražavaju koncepcije formulisane u budističkoj epohi.

razumevanje 555 aforizama koji sačinjavauj Brahma-sutre dosta je teško bez komentara. Identifikacija Brahman-atman predstavlja. no ipak se ne mogu poistovetiti s Brahmanom (Brahma-sutra. dve generacije stariji od Šankare. La philosophie indienne. doktrinu koja je. II. najzad. vedantinski učitelji su bili primorani da sistematizuju i na određeniji način definišu 12 Vid. . ujedno i najvažnijoj vedantinskoj teoriji. zastupa mišljenje da je maja razlog verovanja u pluralitet individualnih atmana (up. I. mnoštvo objekata. Nekadašnja koncepcija. Vedantinski učitelj Gaudapada. po trećoj. atmani su u svojoj biti božanski. pre svega pripisuje joj se uloga zaslepljenosti. Izložena razmišljanja pre svega se tiču odnosa između Brahmana. zapravo. i kada mudrac nakon joga-meditacije. već je isto tako iluzija i mnoštvo duhova. međutim. str. on se »budi« u svetlosti i blaženstvu večne sadašnjosti. prema drugoj. najznačajnije otkriće Upanišada (§ 81). Ako je Biće večno Jedinstvo/Totalitet. oni su čak i u pogledu oslobađanja potpuno različiti i nemaju nikakve veze jedan s drugim. kreacije i maje. prvi komentari su zaboravljeni i izgubljeni u senci nenadmašne Šankarine interpretacije koju je dao oko 800.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 45 prvoj od njih. tj. te sutre su više imale namenu podsetnika i zahtevale objašnjenja nekog znalca. U k r a j n j o j liniji ona se izjednačava s neznanjem (avidja) i poredi sa snom. menja se. Brahman. atman i Brahman su identični. Međutim. izlazi da je ne samo Kosmos. 129) da se ono realno ostvaruje u Bogu. Mandukja-karika. po kojoj je kosmička kreacija ispoljavanje magične moći (maja) Brahmana. 21). 145 i d. 19). Raznoliki obiici »realnosti« spoljašnjeg sveta nisu ništa manje iluzorni od sadržine snova. 3. formuliše se na sve smeliji način. Raspravljajući o dotad izloženim teorijama. de Glasenapp. Badarajana je vrlo verovatno nastojao da postavi doktrinu koja će Brahmana istovremeno proglasiti i za materijalni uzrok koji deluje na sve što postoji i za osnovu individualnih atmana. Doktrina maje je u prvom planu. 12. Postoji. iluzija (maja). Nažalost. u švetašvatari i Maitri TJpanišadi kao i u Bhagavad-giti i Mokšadharmi (Mokshadharma) (XII knjizi Mahabharate) nailazimo na priličan broj podataka koji se u osnovnim crtama tiču vedantinske misli pre Šankare. zbog toga što \maja počinje da igra značajnu ulogu u iskustvu svakog pojedinca. X. e. Od njih su nam ostala poznata jedino imena nekih autora i nekoliko njihovih citata. kao što smo videli. 12 Međutim. Ali posle kritika koje su im uputili visoki budistički znalci. H. prihvatala da oslobođeni nastavljaju svoju večnu egzistenciju kao autonomna duhovna bića. samo jedno jedino Biće. Težnja (koju srećemo već u Rigvedi. iskustvom postane svestan sopstvenog atmana. godine n. Na čudan način sažete i zagonetne. odnosno u Jedinstvu/Totalitetu.

Šank ara ostaje bez premca.14 odnosno u IV veku pre Hr. e. vedanta je dostigla svoj najveći uspon za vreme i posle Šankare. uostalom. koja između ostalog. No to je problem koji treba više da zanima istoričare indijske filozofije. analizu kojoj treba priključiti i istrajne napore da se ograniči modalitet sui generis duha [puruše (purusha)]. str. istorija doktrina sankhja. U vezi s našim izlaganjem dovoljno je da primetimo da je i ta presistematska sankhja — onakva kakvu je možemo rekonstruisati. Među njima su postojale samo dve suštinske razlike: 1) klasična sankhja je bila ateistička. slabo nam je poznata.46 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA svoju ontologiju koja je u isti mah bila i teologija i kosmologija. Duh prema sankhja-jogi Na terminologiju kojom se služi »filozofija« sankhja nailazimo mnogo pre sistematizovanja njenih ideja. on nije iscrpeo sve mističke i filozofske mogućnosti vedante. teorijski okviri ovih dveju daršana bili su međusobno dosta bliski. pored joge. Originalnost njenih prvih učitelja leži u njihovoj uverenosti da »istinsko« saznanje pretpostavlja strogu analizu struktura i pokretačkih sila Prirode. a zatim i u. koja je izrazito praktična disciplina. Ukratko. 11 Up. 18—19.. Pa ipak i pored izuzetne vrednosti njegovog dela i znatnog uticaja koji je njegova misao izvršila na istoriju indijske duhovnosti. Vekovima posle njega filozofi će izgrađivati paralelne sisteme. života i psihomentalnih aktivnosti. Tako. odnosno u vreme sastavljanja prvih sistematskih rasprava. svojstven ovim daršanama. na osnovu nekih odlomaka Mokšadharme bila smatrana spasonosnom gnosom bez premca. ukratko njihova soteriologija. III. a koristi i rečnik. 13 Upravo smo iz tog razloga izlaganje o različitim sistemima klasične vedante i ostavili za III tom ove knjige. 22—23. U nastojanju da prouči upanišadsko nasleđe i formuliše ga shodno potrebama svoga vremena.). Išvara-Krišninih Sankhja-karika i Patanjđalijevih (Patanjali) Joga-sutri. ona nastavlja Upanišade. sadrži veliki broj referenci u vezi s principima sankhja-joge. 13 139. II. i to n a j p r e u Katha upanišadi. do pojave prve sistematske rasprave Išvara Krišne (verovatno u V veku n. Vedanta se. . itd. i razlikuje od ostalih daršana baš po tome što nije iscrpla sve svoje kreativne mogućnosti LI doba sutri i njihovih komentara. a joga. Međutim. ističući odlučujuću ulogu znanja na putu ka oslobođenju. 3—4. 7—8. VI. dok se za suštinu »filozofskih sistema« sankhje i joge može reći da je bila izložena između IV i VIII veka. verovatno nešto mlađoj. na primer. 10—11. Čak i u klasično doba. švetašvatari.

prema tome. koji učitelji sankhja-joge smatraju nerešivim. ravnodušno. Stoga. budi. 21 i d. takva koncepcija puruše već pri prvom koraku stvara teškoće. Autonomija i ravnodušnost duha su njegovi tradicionalni epiteti koje ponavljaju svi tekstovi. str. str.15 Za sankhju i jogu svet je realan (nije iluzoran kao. u svakom slučaju ne može spoznati Sopstvo jer nije sposoban da ostvari bilo kakve odnose a transcendentalnom realnošću. Bezbrojni oblici Kosmosa postoje. autonoman i nesvodljiv. Isto kao i atman iz Upanišada. koji razmatramo. neodređen. dok je joga veliki značaj pridavala i tehnikama meditacije. na primer. pa zbog tog neznanja pati i robuje. on nije kadar da spozna ništa osim drugih fenomena. ali će nam ono postati jasnije kada budemo više saznali o odnosima koji mogu postojati između Sopstva i Prirode. ne pripadaju duhu. Ali. neizmenljiv. Gerald J. Le Yoga. Zelje nisu večne. jer prevazilazi trenutne mogućnosti ljudskog razumevanja. ispoljavaju se i razvijaju samo zato što duh. doktrine sankhje. ne poznaje sebe. ali je i taj »intelekt« proizvod — doduše k r a j n j e prefinjen — prvobitne supstance (prakriti). puruša je neobjašnjiv. Budući da je neosetljiv. Uzrok i poreklo ove povezanosti duha i iskustva su u slučaju. 28 i d. Sopstveno Ja. 19]. tog neobičnog »odnosa« između puruše i prakriti u sankhja-jogi nije bio predmet neke sistematske rasprave. kako može dopustiti da se pomeša s psihomentalnim iskustvom? I kako je uopšte jedna takva veza moguća? Sankhja i joga daju rešenje tog problema. metafizičko saznanje. Ako je duh doista večno čist. Za sada recimo samo toliko da ni poreklo ni uzrok ove paradoksalne situacije. Ostale razlike se mogu zanemariti. 16 Međutim. ono je izdvojeno. Duh je večno slobodan pošto su mu »stanja svesti«. budući da je i sam proizvod prirode. i 2) sankhja je kao jedini put ka oslobođenju isticala. Uzrok kao i poreklo paradoksalne veze Sopstva i Života (odnosno materije) mogao 15 Videti M. za vedantu). puruša nema ni »inteligencije«. Njegovi »atributi« su negativni. koje ćemo sada ukratko izložiti. . 166 i d. dva aspekta jednog istog problema. jer on je lišen želja. takav svet postoji i traje samo zahvaljujući »neupućenosti« duha (puruše). Prema tome. Čovek zaista saznaje i shvata posredstvom »intelekta«. pa. vratiće se u prvobitnu supstancu [prakriti (prakfti)].. možemo smatrati i teorijskim okvirima Patanjđalijevih Joga-sutri. odnosno jedan »fenomen«. ono je jednostavno pasivan posmatrač« [(Sankhja-karika). tok psihomentalnog života. sve što je dotad stvoreno. U onom času kada se i poslednje Sopstvo bude oslobodilo. Eliade.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 47 postulirajući postojanje Boga (Išvare). Videti tekstove navedene u Le Yoga. Classical Sämkhya. tj. Sopstvo je »ono koje vidi [sakšin (sak§in) doslovno: »svedok«]. teistička. str. Larson. strani.

a drugi u svet subjektivnih (čulnih i psihomentalnih). u stanju sadašnje ljudske uslovljenosti. Gune imaju. ona je dinamična i stvaralačka. njegova čula. kao i njegove fiziološke funkcije. Traganje za rešenjem tog problema uzaludno je. Vedanta-sutra. da tako kažemo. takvo saznanje je nemoguće. jer održavaju. Mada savršeno homogena. dvostrukim razvojnim procesom. dvostruki karakter: s jedne strane. Polazeći od te apercipirajuće mase. i dalje lišene »vlastitog« iskustva. 17) koji je i sam Buda u više mahova primenio. pa čak i njegova »inteligencija« . drukčije rečeno mešanje duha s psihomentalnom aktivnošću. 2. prakriti prelazi iz stanja mahat u stanje ahankare. kao što se ne može tačno odrediti ni sam datum stvaran j a (kreacije). uslovljene njenim »teleološkim instinktom« (o kojem ćemo govoriti kasnije). a prema jednom starom brahmanskom običaju (up. nazvana gune: 1) satva (sattva) (modalitet svetlosti i inteligencije. Gonjena nagonom za »razvijanjem« (parinama). tri »načina postojanja« koji j o j omogućuju da se ispoljava u tri različita vida. ahankare. stadijuma kada je iz energetske mase prvi put ponikla maglovita svest o egu. ali. ali koja poseduje izvesnu nejasnu svest o sebi kao egu (otuda i izraz ahankara. od kojih jedan vodi u svet objektivnih fenomena. na loše postavljen problem odgovara se ćutanjem. stvorila dvostruki svet: spoljašnji i unutrašnji. Prema tome. subjektivan. III. 2) rađaš (rajas) (modalitet pokretačke energije i mentalne aktivnosti). jer je reč o loše postavljenom problemu. odnosno u stanje jedinstvene apercipirajuće mase. Smisao Stvaranja: pomoći oslobođenju duha Supstanca (prakriti) je isto toliko stvarna i večna koliko i duh (puruša).48 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bi shvatiti jedino neki instrument saznanja koji ne uključuje nikakvu materiju. 3) tamas (modalitet statičke inercije i psihomentalne pomračenosti). i s druge. Ahankara je. Dakle. ona se ispoljava u obliku energetske mase. aham = ego). »veliki«. njegova »stanja svesti«. dakle. Sankhja-joga zna da je uzrok patnje »neznanje«. Od trenutka kada prakriti izađe iz svog početnog stanja savršene ravnoteže i poprimi specifične osobine. Univerzum — kako subjektivan tako i objektivan — samo je preobražaj početnog razvojnog stadijuma Prirode. 140. nazvane mahat. kao što vidimo. za razliku od njega. Po tome čovekovo telo. ali kada se tačno to neznanje metafizičkog reda pojavilo nemoguće je utvrditi. proces »razvoja« odvija se dalje u dva suprotna pravca. n a p a j a j u i uslovljavaju psihomentalni život. jer predstavljaju fenomene spoljašnjeg sveta. objektivan. ova prvobitna supstanca poseduje.

takav kakvim ga vidimo. na primer. ali su ti delovi sastavljeni baš na način na koji jesu. II. nesigurna. Vaćaspatimišra (Vacaspati Mišra) uz Samkhya-Karika. Geneza sveta je kvazipsihički čin. uzburkana. Yoga-Sutra. IV. 15. 17). bezoblična 1 večno nepokretna. dakle. kao i gotovo svi indijski sistemi. Treba uočiti ogroman značaj koji sankhja-joga. čine sve zgusnutiji i inertniji produkti tamasaPolazeći od takvog fiziološkog tumačenja. krevet predstavlja celinu sastavljenu od više delova. razlika između čoveka i Kosmosa nije u suštini već u stepenu. itd. lišena smisla. takva kakva je. a kada njome prevlada tamas. Yoga-Sutra. Gune prožimaju čitav Univerzum i stvaraju organske simpatije između čoveka i Kosmosa. zbog čoveka (Sankhja-karika. životinjska (up. Na taj način sankhja-joga uvodi teleološki karakter Kreacije.) rađaš. dok fenomene materijalnog sveta (atome. 4. razumljivo je zašto sankhja-joga čitavo psihičko iskustvo posmatra kao jednostavni »materijalni« proces. up. nekoga koji će moći da se služi tim složenim celinama. Objektivni i psihofiziološki fenomeni imaju zajedničku matricu i razlikuju se samo po formuli guna: u psihomentalnim fenomenima preovladava satva. predstavljen je znatnim brojem struktura i raznovrsnih oblika. puna strasti. ne tumači kao duhovni kvalitet. I. nepostojana. 4 . tj. Kada preovladava satva. svet. pridaje principu individuacije putem »svesti 0 samom sebi«. na primer. Sve što postoji u Prirodi »složeno« je. mora imati »nekoga iznad sebe«. u stvari. 19). ona bi bila apsurdna. Taj »neko iznad« ne bi mogla biti mentalna aktivnost. predstavljene svešću. itd. Brihadaranjaka Up. Ali. vedra. niti pak »stanja svesti« (budući da su i sama k r a j n j e složeni produkti prakriti). Tako. blagonaklona. materija je stvorila bezbrojne oblike koji su s vremenom postajali sve složeniji i raznovrsniji. Zbog toga. To je. Prvobitna prakriti. Sankhja smatra da jedna takva ogromna tvorevina. kada Kreacija ne bi imala zadatak da služi duhu. 5. biljne i životinjske organizme. čulne aktivnosti. građevina sačinjena od tolikog broja složenih oblika i organizama mora da ima razlog i smisao postojanja van sebe same. koja postoji za drugog. puna razumevanja.). 66. Sankhja je stoga morfološku složenost Kosmosa izdigla na nivo metafizike. 24. može se nekako shvatiti. 11. 18 Sdmkhya-Sutra. prvi dokaz postojanja duha: »saznanje o njegovom postojanju kroz pojam složenosti. u psihofiziološkim (strasti. ona je uznemirena. kada dominira rađaš. To se proteže i na shvatanje morala: dobrota se. sve. § 75). nasuprot njoj. Zahvaljujući svom neprekidnom »razvoju« (parinama). već kao »pročišćenost« »tanane materije«. svest je smirena. 17. Jer zdrav razum nas uči da svaka složenost postoji zarad neke druge složenosti.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 49 tvorevina su jedne iste i jedine supstance koja je stvorila fizički svet i njegove strukture (up. postaje mračna.« 18 Mada je Sopstvo 17 Sankhja-joga ima i subjektivno tumačenje triju guna kada posmatra njihove psihičke »aspekte«.

Tu nije reč ni o kakvim realnim vezama u pravom smislu reči.). neizmenljivost. odnosno inteligencija (budhi) i to u stanju svoje nepomućene »svetlosti« (satva). »od Brahmana pa do poslednje vlati trave Kreacija postoji radi dobrobiti duha. znači živeti u iluziji i produžavati je. znači negirati da se patnja tiče nas. dimenzije. ali će kristal ostati nepomičan. boju). zapravo. »ja mrzim«. ona ipak nastoji da na neki način objasni prirodu njihove veze. To odražavanje. prakriti. »ja hoću«. U tome je zakon egzistencije: on je. Jer. stvorenih nekim prethodnim činom. 47). 24) i dok god bude bilo avidje postojaće. ukoliko se iskustvo . Patnja postoji samo utoliko. oslobođenje Iako filozofija sankhja-joga ne objašnjava ni razlog ni poreklo neobične veze između duha i »stanja svesti«. stranom duhu. I. »ja znam« i pri tom misliti da se to »ja« odnosi na duh. A prva etapa u sticanju tog spasonosnog saznanja sastoji se u ovome: negirati da duh poseduje atribute. transsubjektivan. i ovakva egzistencija. a njegova univerzalna valjanost izvor je patnje koja definiše egzistenciju. II. Šta je. Neznanje se sastoji u b r k a n j u nepokretnog i večnog puruše sa tokom psihomentalnog života. itd. što znači da ono ne gubi svoje ontološke moduse (večnost. što. 141. smatrati je objektivnom činjenicom. ili projektovanje neke druge sile koja zahteva svoje aktuelizovanje i realizovanje u ovom ili nekom budućem životu. a s njom i patnja. Prema sankhji. ima jedan poseban kvalitet: da odražava duh. Joga-sutra. kao i svaki drugi zakon. najprozračniji deo mentalnog života. Kao što cvet može da se ogleda u kristalu. postoje između spoljašnjih objekata i percepcije. Reći: »ja patim«. Ali samo neznalica može da poveruje da kristal pri tom dobija osobine cveta (oblik. kakve. tako i inteligencija reflektuje purušu (up. taj »teleološki instinkt«. u stvari. postoji samo jedan put koji vodi spasenju: odgovarajuća spoznaja duha.50 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA (puruša) prekriveno velom iluzija i konfuzija kosmičke Kreacije. kretaće se i njegova slika u kristalu. III. A iz toga proizlazi da svaki čin koji se započinje u iluziji jeste ili realizovanje mogućnosti. odnosno sa životom i materijom. pokreće materiju. ne utiče na menjanje Sopstva. sve dok on ne dostigne vrhunsku spoznaju« (Sankhja-sutra. Od najstarijih vremena duh se upliće u tu iluzornu vezu sa psihomentalnim iskustvom. Već — i u tome je po sankhja-jogi i ključ ove paradoksalne situacije — najtananiji. dok se predmet kreće. kao i prema doktrini Upanišada. 41). lišenom vrednosti i smisla (budući da su svaka »vrednost« i svaki »smisao« tvorevina inteligencije). po zakonu karmana. Tome je razlog neznanje (Joga-sutra. međutim. potpuno usmeren ka oslobađanju puruše. na primer.

Sankhja-joga svodi beskrajnu raznolikost fenomena na jedan jedini princip. Ali budući da je ta veza iluzorna. 68). vrednosti se poništavaju. Oslobođenje nam liči na dramu zato što problem posmatramo isključivo s ljudskog stanovišta. povlače se i odvajaju od duha da bi se ponovo priključili Supstanci.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 51 odnosi na čovekovu ličnost koja se izjednačuje sa Sopstvom. slično »igračici koja odlazi pošto je zadovoljila želje svoga gospodara«. sutra. on nije ni potčinjen.. iako je ćup već uveliko dovršen. U stvari. a »oslobođenje« (mukti) spoznaja njegove večne slobode. već nekom vrstom »otkrovenja«: ono nam u jednom trenu otkriva vrhunsku realnost. Od trenutka kada shvatimo da je patnja izvan duha i da se tiče samo čovekove »ličnosti« (asmita). ne bi moglo biti potčinjeno. A inteligencija (budhi). misli. 32). čovek veruje da je puruša zarobljen i misli da se može osloboditi. kar. osećanja. olakšava proces oslobađanja služeći kao prethodni stupanj otkrovenju. sve što nam život može doneti: bol. večno neaktivno. i mudrac nastavlja da živi. nije ni željan slobode. San.. ni uništiti. sa svoje strane. inteligencija kao i ostali psihomentalni elementi (dakle. a ni »slobodan« (Gaudapada. više ne pripada nama. »Njegov način postojanja je takav da isključuje kako jednu tako i drugu od ovih mogućnosti« (Sankhja-sutra. Takvo je stanje »oslobođenog za života« [divanmukta (jivanmukta)]: poput grnčarskog vitla.. slobodno. večno. želje. kar. Od trenutka kada pomisli: »Prepoznali su me«. up. materiju (prakriti) i iz jedne matrice izvodi i Ovo poređenje se isto tako veoma često ponavlja u Mahabharati. neopravdano pripisivani puruši. III. 160). I. lako se može i ukinuti. 82). prema sankhja-jogi. već jednostavna činjenica. II. više se ne prikazuje duhu (San. ni aktivan (tj. Od trenutka kada je samootkrovenje ostvareno. koje se usled zadobijene brzine i dalje okreće. ne učestvuje aktivno u svom oslobođenju). duh se ne može ni roditi. u stvari. materijalni). SamkhyaSutra. Samkhya-Karika. 69. jer ne može imati veze ni sa čim drugim osim sa samim sobom. II. ali kada u samrtnom času napusti telo. ona samu sebe ukida. 4* 19 . Sopstvo je čisto. njegov duh je potpuno »oslobođen« (San. kao najfiniji vid ispoljavanja prakriti. 19 Ne postoji ništa osetljivije od prakriti. Mandukhja-karika. Spoznaja je jednostavno »buđenje« koje otkriva suštinu Sopstva.dokazom: materija instinktivno teži oslobođenju puruše. Od trenutka kada shvatimo da je Sopstvo slobodno. kao i u raspravama Sankhje. To saznanje se ne stiče iskustvom. 61). U tome je iluzija našeg psihomentalnog života. bol više nije ni bol ni nebol. Međutim. zbog toga što mu ostaje da istroši karmički ostatak (San. 67. Kako je onda moguće da u oslobođenju učestvuje prakriti? Na to pitanje sankhja odgovara teleološkim . kar. 59. Kada je duh spoznat i dosegnut. Duh je. samo »posmatrač«.

To saznanje. uostalom. I. ili u III. koncepciji koju su. Međutim. jer Patanjđali ne veruje da samo metafizičko saznanje može čoveka dovesti do oslobođenja. ali se sva mogu svrstati u tri kategorije. § 78). 2). jer Sopstvo ne može imati nikakvog dodira ni sa svetom ni s drugim duhovima. I. Klasična joga u glavnim crtama preuzima doktrinu sankhje. Klasična joga počinje tamo gde se sankhja završava. Ne znamo čak ni to da li je živeo u II veku pre Hr. Od tradicijom sačuvanih tehničkih uputstava on je zadržao samo ona koja je vekovno iskustvo dovoljno proverilo. njegov lični doprinos je minimalan. 0 njemu kao ličnosti ne znamo ništa. 1) da nije učinio ništa drugo do sakupio i izdao tradicionalne doktrine i tehnike joge. Pošto se termin joga počeo upotrebljavati dosta davno da označi bilo kakvu vrstu askeze i svaku metodu meditacije. a ona se može osvojiti primenom asketske tehnike i metode meditacije. kako u brahmanističkim. odnosno »klasična« joga. vitalno i mentalno — a izoluje ono što se. tako i u budističkim i đainističkim sredinama. međutim. Patanjđali definiše jogu kao »ukidanje stanja svesti« (Joga-sutra. naročito u Indiji. samo priprema teren za sticanje slobode. Ta ista doktrina. pa možda čak i V veku n. između kojih nije moguća nikakva komunikacija. s tom razlikom što je podvodi pod jedan dosta površan teizam. Broj tih »stan j a svesti« [ćitavriti (cittavrtti) ] je neograničen. od kojih svaka odgovara po jednom od tri moguća iskustva. e. 142. postulira pluralitet duhova mada su oni po svojoj suštinskoj prirodi identični. Svaki puruša je doista potpuno izolovan. s vremenom se uspostavila i joga daršana. na primenu ove tehnike nailazimo gotovo širom Indije. po njemu. askete i ekstatičari koji su vladali brojnim parajogističkim tehnikama i uživali ugled »čudotvoraca« pominju se već u Vedama (up. oštro napadali i budistički i vedantinski učitelji. Prvu kategoriju čine: zablude i iluzije . Na t a j način sankhja ujedinjuje ono što je naizgled različito — fizičko. I sam ovaj autor priznaje (Joga-sutra. reč je o jednoj tragičnoj i paradoksalnoj koncepciji duha. a što se tiče teorijskih okvira i metafizičke osnove.52 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA fizički Univerzum i Život i Svest. Međutim. slobodnim. Joga: koncentracija na jedan jedini predmet Na prve sasvim određene reference u vezi s tehnikama joge nailazimo u Brahmanama i naročito u Upanišadama. Čitav Kosmos je ispunjen ovim večnim. čini jedinstvenim i univerzalnim: duh. onakva kakvu je kasnije formulisao Patanjđali u svojim Joga-sutrama. Ukratko. pored te nesistematizovane panindijske joge. nepokretnim purušama-monadama.

joga sebi postavlja zadatak da postepeno ukloni različite grupe. . skrivenih u podsvesti. kao takve. Jer. Cilj ekagrate je da kontroliše dva izvora mentalnog toka: čulnu i podsvesnu aktivnost. Do slobode se može stići jedino »iskustvom« . na primer). poreklo i intenzitet onoga što treba ukloniti. taj beskonačni niz ćitavriti ja. Pojam vasane od velike je važnosti u psihologiji joge. tehniku. ili Bog (Išvara). itd. neznanje (Joga-sutra. da tako kažemo. usled neukrotivog naleta psihomentalnih »vrtloga«. I. ekagrata. sasvim razumljivo. Taj predmet može biti neki fizički objekt (tačka između obrva. i nadracionalnim »iskustvom«.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 53 (snovi. budući da nemaju ni telo — imaju inferiorniji položaj od ljudskog i ne mogu da dostignu potpuno oslobođenje. tehnici disanja. opaža i misli onaj koji ne upražnjava jogu). »Iskustvena spoznaja« ovde označava: metodu. što takođe proizlazi iz njihovog specifičnog (podsvesnog) načina postojanja. vrh nosa. zabune. kada bi se trenutno postojeći »vrtlozi« i uništili.). Druga i treća knjiga Joga-sutri najvećim delom posvećene su baš toj jogističkoj aktivnosti (očišćenju. Prepreke koje ove podsvesne snage postavljaju na putu ka oslobođenju dvojake su: s jedne strane. Tako. Za razliku od sankhje. Ali otklanjanje metafizičkog neznanja u cilju uništenja stanja svesti za jogu nije dovoljno. a to uklanjanje se ne može ostvariti ako se prethodno. 8). itd. ne upoznaju struktura. itd. neki osvetljeni predmet. Bez aktivnosti i bez askeze ništa se ne može postići: to je ono što jogistička literatura neprekidno ponavlja. sve ono što oseća. Ćitavriti (doslovno: »vrtlozi svesti«) ne mogu biti kontrolisani i konačno uklonjeni ako nisu prethodno bili »iskustvom provereni«. neka misao (metafizička istina. i treću: parapsihološka iskustva koja pruža jogistička tehnika i koja su.). a druga pogrešnog metafizičkog shvatanja) i da ih zameni enstatičkim. vasane. Podrazumeva se da se koncentracija na 20 Stoga bogovi (videha. drugu: sveukupnost normalnih psiholoških iskustava (tj.). čiji su uzrok vasane. »dezinkarnirani«) — koji ne mogu steći iskustvo. Da bi se postiglo uklanjanje ćitavritija neophodno je da kolo podsvest-svest bude prekinuto. koji bi izbili iz ogromnih »latentnih« rezervi (vasana). čak i veoma iskusnom joginu preti opasnost da zaluta. halucinacije. ubrzo bi ih zamenili drugi. vasane neprekidno hrane psihomentalni tok.20 Razume se da je uzrok tih vriti (vftti)\ koji sačinjavaju psihomentalni tok. Polazna tačka joga-meditacije je koncentracija na jedan jedini predmet. teško je kontrolisati i ukrotiti. a s druge. vrste i oblike »stanja svesti« (ćitavriti). pristupačna samo upućenima. natčulnim. varljive percepcije. položajima tela. Cilj Patanjđalijeve joge je da ukine prve dve kategorije iskustava (od kojih je jedna rezultat pogrešnog logičkog. aktivnu primenu.

Reč je o jednoj od karakterističnih vežbi indijske askeze. Zbog toga tehnika joge sadrži nekoliko kategorija psihofizioloških vežbi i vežbi duha. vrelo i hladno. »Čistota. 3) položaji tela (asana). II. na primer. »Onaj koji primenjuje asanu mora da uloži takav napor koji će ukinuti svaki drugi prirodni telesni napor« (Vaćaspati. 8) enstasis (samadhi). nazvanih anga (»članovi«). npr. 6) koncentracija (dharana). 5) oslobođenje čulne aktivnosti od spoljašnjih nadražaja [pratjahara (pratyahara) ]. predstavljaju neophodan uvod u bilo kakvu askezu. Ekagrata se. satja (satya) (»ne laži«). Tehnike joge Prve dve grupe vežbi. odnosno niz telesnih i psihičkih »disciplina«. . bez napora. up. pa čak i u vedskoj književnosti. sa kojom se srećemo već u Upanišadama. vedrina. 46. 32). 143. U Joga-sutrama (II. aritmično. II. Važno je. Ima pet »obuzdavanja« (jama): ahimsa (»ne ubij«). isto). brahmaćarija (brahmacariya) (»obuzdaj svoje seksualne nagone«). 2) discipline [ n i j a m a (niyama)]. askeza (tapas). samo pod tim uslovom asana olakšava koncentraciju. održati telo u istom položaju. Uporedo sa obuzdavanjem jogin treba da upražnjava i ni jamu.21 Tek sa vežbom asana počinje jogistička tehnika u pravom smislu reči. itd. 7) jogistička meditacija [dhjana (dhyana)]. Joga-sutra. »Čistota« podrazumeva i očišćenje unutrašnjih organa (na čemu naročito insistira hathajoga). »vedrina« implicira »odsustvo želje za uvećanjem životnih potreba«. neudobnom položaju. Ti »članovi« joge bi se istovremeno mogli smatrati i sastavnim delovima skupa tehnika i etapama asketskog i duhovnog puta čiji je k r a j n j i cilj oslobođenje. II. »Obuzdavanja« ne obezbeđuju nikakvo jogističko stanje. jama i nijama. kada bi disanje bilo neujednačeno. a tapas se sastoji u postizanju sposobnosti da se podnose suprotnosti. proučavanje jogističke metafizike i nastojanje da mu Bog (Išvara) postane motiv za bilo kakvo delanje. definiše kao »stabilan i prijatan«.54 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedan predmet može postići samo uz pomoć mnogobrojnih vežbi i tehnika u kojima fiziologija igra prevashodnu ulogu. 30). to su pravila kojih jogin treba da se pridržava«. asteja (asteya) (»ne kradi«). ili pak. II. piše Vjasa (Jogasutra. već samo stanje »pročišćenosti« koje je superiorno stanju profanih ljudi. aparigraha (»ne budi sebičan«. ne bi mogla ostvariti ako bi se telo nalazilo u nekom zamornom. 4) kontrola disanja [pranajama (pranayama) ]. 29) nailazimo na sledeći spisak ovih »članova« koji će kasnije postati klasični: 1) obuzdavanja [ j a m a (yama)]. 47). piše Patanjđali {Joga-sutra. »Položaj dostiže savršenstvo kad više ne iziskuje nikakav napor«. Asana označava dobro poznati jogistički položaj koji Joga-sutra.

Vežbanjem jogin uspeva da dovoljno dugo produži svaki od ovih momenata. Eliade. Up. nepomičan. . ujednačeni ritam disanja treba da postane nešto automatsko. zatim za 50. Ujednačavanje ritma i zaustavljanje disanja igraju isto tako značajnu ulogu kod taoista. bilo prema psihomentalnoj tenziji. bilo prema okolnostima. pa za 35. počinje se tako što se dah zaustavlja za 16. Kao što ekagrata okončava nestalnost i disperziju »stanja svesti«. Pranajama je pokušaj da se izbegne disajni napor: da bi ga jogin mogao zaboraviti. Pošto je cilj pranajame što je moguće duže obustavljanje disanja. koncentraciji na jednu tačku: telo je »usredsređeno« na jedan jedini položaj. 5 minuta i tako sve više. na aritmičan način. Bhođa (Bhoja). disciplinovanje daha. svojstvenih čovekovoj egzistenciji. tendencija ka »unifikaciji« i »totalizaciji« svojstvena je i svim drugim vežbama joge. Jedan pozniji komentator.Ritam disanja se ostvaruje usklađivanjem tri »momenta«. i »kataleptičku svest« [ t u r i j a (turiya)]. 419—20. tj. Le Yoga. ipa 3 minuta. Ritam disanja čoveka koji spava sporiji je od ritma disanja budnog čoveka. predstavlja njegovo »odbijanje« da diše kao što čine obični ljudi. pre svega do stanja koja karakterišu san. postepeno produžavajući svoje izdisaje i udisaje — budući da cilj vežbe jeste da se stvori što je moguće duži interval između ova dva momenta disanja 2 2 . Indijska psihologija poznaje četiri modaliteta svesti: dnevnu svest (svest budna čoveka). učinjen u cilju ukidanja modaliteta. ostvario t a j ritam sna. Dok asana ilustruje čovekovo odbijanje da se pokreće. svodeći bezbroj mogućih položaja na jedan jedini. 68—75. Njihov cilj je prevazilaženje (ili ukidanje) ljudske uslovljenosti putem čovekovog odbijanja da se povinuje svojim prirodnim sklonostima. Na nivou tela. napor za jogu predstavlja »eksteriorizaciju«. svest čoveka koji spava i sanja. I. str. ona je ravna ekagrati. udisaja. Uostalom. svest onoga koji spava ali ne sanja.55 Asana je prvi korak. ne odrekavši se lucidnosti. Ali. Ujednačavajući i postepeno usporavajući ritam svog disanja. Vezu između ritma disanja i stanja svesti jogini su bez sumnje putem svog iskustva već odavno uočili i ona im je vrlo verovatno poslužila kao instrument za »objedinjavanje« svesti. Ovo zapažanje je značajno. jogin može da »prodre« do — odnosno da ih u punoj lucidnosti doživi — izvesnih stanja koja su mu u budnom stanju nepristupačna. pranajama.5 sekundi. 34). Svakom od ovih modaliteta odgovara specifičan ritam disanja. tj. hijeratičan. kod muslimanskih mistika i u molitvama monaha isihasta. izdisaja i zadržavanja daha.. Čovek može postati pažljiv ako u to uloži izvestan napor. Pošto je. da prodre u »stanja svesti« svojstvena snu. jogin može. tako asana okončava pokretljivost i spremnost tela da zauzme bilo koji drugi položaj. Ta neujednačenost stvara opasne psihičke tokove koji dovode do nepostojanosti i rasipanja pažnje. Disanje običnog čoveka menja se. primećuje da je »disanje uvek u vezi s mentalnim stanjima« (Joga-sutra. Primenjujući pranajamu. zahvaljujući pranajami.

nije stvoritelj. »držati stisnutim«) jeste. itd. ili kako Vjasa (Vyasa) u svom komentaru dodaje: »Kontinualni napor da se asimiluje predmet meditacije. Sam čin »prodiranja« u suštinu predmeta posebno je teško objasniti i ne treba ga shvatiti ni kao neku vrstu poetske imaginacije. bez diskontinuiteta da iz budnog stanja pređe u ostala tri modaliteta. »objedinjen«. 144. Nije potrebno podvlačiti da se ova jogistička »meditacija« potpuno razlikuje od profane. II. 45). 54). oslobođen svakog drugog napora za asimilovanjem bilo kog drugog objekta«. On može pružiti pomoć jedino onome koji se predao jogi. u stvari. Dhjana omogućuje »prodiranje« u suštinu objekata i njihovo magijsko »asimilovanje«. Umesto da se usmeravaju prema objektima. Išvare (doslovno: Vrhovnog vladara). Autonomija u odnosu na stimulanse spoljašnjeg sveta i na dinamiku podsvesti omogućuje mu da pređe na »koncentraciju« i »meditaciju«. jogin postaje »koncentrisan«. II. Posle ove etape jogin više neće biti »remećen« i »uznemiravan« Čulnim nadražajima. Pratjahara se može smatrati poslednjom etapom psihofiziološke askeze. »tok objedinjene misli« (Joga-sutra. Taj bog. bar dok traje vežba. prema Patanjđaliju (Joga-sutra. mislima. Može. III 2). ukinu ljudsku uslovljenost. a ni nekog »osećanja« — jer Bog ne može imati ni želja ni emocija — već ona proizlazi iz »metafizičke simpatije« između Išvare i puruše. kojeg pominje Patanjđali. dakle. Bog. razume se. Ta božanska pomoć. čula »ostaju u njima samima« (Bhođa. joginu. Asana.56 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA — jogin može. nije plod »želje«. Mentalni »kontinuum« joginu nikad ne izmiče. Nepomičan. na primer. usredsređivanje misli na jedan jedini predmet u cilju razumevanja. što mi radije shvatamo kao »mogućnost da se čulna aktivnost oslobodi dominacije spoljašnjih objekata«. Kvalitet svoje koncentracije može da proveri pratjaharom koja se najčešće tumači kao »povlačenje čula« ili »apstrahovanje«. ujednačivši ritam svog disanja i usredsredivši pogled i pažnju na jednu tačku. koji je njega izabrao za predmet koncentracije. pomoći da dobije samadhi. više je bog jogina. Joga-sutra. Dharana (od korena dhr. a jogistička meditacija dhjana (dhyana). Ono što jogističku »meditaciju« karakteriše to je njena koherentnost i stanje lucidnosti koje je prati i neprestano usmerava. joga dokazuje postojanje Boga. prema Patanđalijevoj definiciji. niti kao intuiciju bergsonovskog tipa. Uloga Boga Za razliku od sankhje. ali kod nekih ljudi može da ubrza oslobođenje. pranajama i ekagrata uspevaju da. simpatije koju može .

Koliko je to daleko od skromne uloge koju Išvari pridaje Patanjđali! 23 . Drukčije rečeno. ipak osetio potrebu da u dijalektiku oslobođenja uvuče Boga. postojala je i jedna druga »mistička« tradicija. kako dalje dodaje. međutim.) i Viđnjanabhikšua (XVI vek) Išvara dobija veći značaj. jer je. Patanjđali je. Patanjđali. u neku ruku. Uostalom. 2 3 Jedan od kasnijih komentatora. I. ono jedino što Išvaru vezuje za ljudsku sudbinu. zarobljenih mrežom iluzija egzistencije. Nilakantha. Tek kod poznijih komentatora.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 57 objasniti podudarnost njihovih struktura. II. I. bio van vremena (Joga-sutra. Išvara je arhetip jogina: makrojogin i vrlo verovatno zaštitnik nekih jogističkih sekta. Kao što smo maločas pomenuli. koju pokazuje prema nekim joginima. budući da zadatak oslobođenja mnogobrojnih Sopstava. pomaže joginima poput magneta. zahvaljujući svojoj »predanosti« Išvari (Joga-sutra. neki jogini su dobijali samadhi. Vaćaspatimišre (oko 850. Prihvativši se posla da sakupi i klasifikuje sve jogističke tehnike. pripada prakriti. Na njega nemaju nikakvog uticaja ni rituali. str. ni obožavanja. proverene »klasičnom tradicijom«. Išvara je jedan od puruša. zbog toga što Išvara odgovara jednoj realnosti iskustvenog reda. a oni žive u vreme kada čitava Indija postaje prožeta verskim i mističkim strujama. već njegova »bit«. za njega kaže da je odvajkada bio guru mudraca. Išvara daje snagu da čine dobra dela. instinktivno sarađuje sa Sopstvom koje uz pomoć joge želi da se oslobodi. Išvara. tvrdi da Bog. odnosno joge koja se pozivala samo na volju i snagu samog askete. do kojeg nikada nije doprla »patnja« i »nečist« egzistencije (Joga-sutra. U svom komentaru ovoga teksta Vjasa kaže da se razlika između »oslobođenog duha« i Išvare sastoji u ovome: prvi se nekada nalazio u vezi (makar i iluzornoj) s psihomentalnom egzistencijom. god. Nameće se utisak da je on u joga daršanu ušao. Patanjđali nije mogao da zanemari čitav niz iskustava koja je jedino koncentracija na Išvaru omogućavala. dok je Išvara oduvek bio slobodan. da tako kažemo. Sve u svemu. ni vera u njegovu »milost«. 26). zapravo. mada neaktivan. lišen je veličine svemoćnog Boga stvoritelja i patosa. osim tradicije »magijske« joge. Jer njegova uloga u oslobađanju gubi svoj značaj. onima koje želi da uzdigne. Reklo bi se da je ta mistička simpatija. svojstvenog dinamičnom i strogom bogu raznih mistika. kao nakalemljen. a onima koje želi da uništi. 24). bar u svetlu u kakvom ga prikazuju Patanjđali i njegov prvi komentator Vjasa. čije su poslednje etape bile olakšavane obožavanjem — i to veoma prefinjenim i »intelektualnim« — boga Išvare. slobodan otkako je sveta i veka. On Išvari pripisuje »sposobnost« predodređivanja ljudskih života: naime. pomaže da čine niska (navedeno prema Dasgupta. Yoga as Philosophy and Religion. 88—89). 45).

U tim fazama »sa osloncem« samadhi se otkriva kao »stanje«. Tek kada je stigao do tog stadijuma. Isto tako ni ostvarivanje samadhija ne iziskuje nikakvu dodatnu vežbu. potpuna koncentracija duha. bilo koji samadhi ne može otkriti Sopstvo ni jogina dovesti do konačnog oslobođenja. on se zove »enstasis sa osloncem« ili »diferencirani« [sampradnjata (samprajnata) samadhi]. konjunkcija. jeste k r a j n j i rezultat i kruna svih napora i duhovnih vežbi jednog askete. Prevodi se najčešće kao »koncentracija«. stase. a kada je ostvaren nezavisno od bilo kakve »relacije«. pa čak uspeva da zaustavi i karmičke sile. Samadhi i »čudotvorne moći« Prelaz s »koncentracije« na »meditaciju« ne zahteva primenu neke nove tehnike. stanje u kojem se predmet otkriva »samom sebi« (svarupa) u svojoj biti. pokrenute ranijom joginovom aktivnošću. sjedinjavanje. jer se može usavršavati. III. Taj enstatis predstavlja. taj predmet se više ne prikazuje svesti u relacijama koje ga ograničavaju i definišu kao fenomen. Očevidno da »diferencirani enstasis« podrazumeva više etapa. 24 . 24 Ovaj termin pre svega ima gnoseološki smisao: samadhi je ono kontemplativno stanje u kojem misao u jednom jedinom trenu poima oblik predmeta bez pomoći kategorija i imaginacije. Ali drugi način enstasisa (asamprađnjata) uništava »tragove (samskara) svih dotadanjih mentalnih funkcija« [Viđnjanabhikšu (Vijnana Bhikshu)]. dobijeno zahvaljujući izvesnoj »spoznaji«. U samadhiju dolazi do »probijanja nivoa«. ili na neku ideju. jogin stiče »čudotvorne moći« (sidhi) kojima je posvećena III knjiga Joga-sutri. jedan jogi svojstven enstatički modalitet.58 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 145. to je »nediferencirani« enstasis [asamprađnjata (asamprajnata)]. jer je to karakteristična crta sveukupne indijske »meditacije«. počev Značenja termina samadhi jesu: jedinstvo. totalitet. već u stanju »kao da je sam sebe ispraznio«. poniranje u nešto. pre nego »spoznavanje«. jer se doživljava a da nije bio izazvan. omogućuje samootkrovenje Sopstva. u stvari. zahvaljujući činu koji ne pripada »iskustvu«. koji Indija teži da ostvari i koji predstavlja paradoksalni prelaz od spoznati ka biti. ako jednostavno predstavlja potpuno razumevanje bića. To »stanje«. Prvo »stanje« je način oslobađanja samo utoliko što omogućuje razumevanje istine i k r a j patnje. jednu »otetost«. 3). Međutim. Samadhi. kao da je »ispražnjen od sebe sama« (Joga-sutra. Kada je samadhi postignut usredsređivanjem misli na neku tačku u prostoru. jogistički »enstasis«. ali pošto takav prevod stvara opasnost da se pobrka s dharanom. odlučili smo se da ga prevedemo sa enstasis. No. Nastaje istinska koincidencija između spoznaje predmeta i predmeta spoznaje. Treba neprestano da imamo na umu taj prelaz sa »spoznaje« na »stanje«. odnosno. samadhi je jedno »stanje«.

Odricanje. U stvari. »meditacije« i samadhija. za stanje budnosti te moći predstavljaju »savršenstva« (što je doslovno značenje termina sidhi). kako kaže Patanjđali (III. III. prema Vjasi (u Yoga-Sutra III. usvojeno. na primer. 25 25 Pa ipak. Tako. ima pozitivnu vrednost. oni nisu dostigli potpuno oslobođenje. .BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 59 od šesnaeste sutre. a Vjasa ih ovako opisuje: kada jogin stigne do poslednjeg diferenciranog enstasisa. 18). Prema sveukupnoj tradiciji klasične joge. »koja samo neznalice mogu da požele« i da istraje u svom poduhvatu: osvajan j u konačnog oslobođenja. Zahvaljujući odricanju. Sve što je prošlo kroz »meditaciju« jeste — zahvaljujući njenoj magičnoj moći — asimilovano. Uz pomoć drugih »koncentracija«. ako se »koncentriše« na ostatke podsvesti (samskara) kadar je da sazna svoje prethodne egzistencije (Joga-sutra. prema kojem je put otvarala moćna magijska snaga. Snaga koju asketa dobij a. III. demoni ili bogovi mogu postati toliko moćni da postanu pretnja čitavom Univerzumu. devojke su ovde čarobne. Da bi otklonili toliko uvećanje svete snage. ili klasu predmeta. asamprađnjata samadhi.). neprirodnim prizorima i zvucima. Jogin mora da odagna od sebe sva ta »magična priviđenja«. a nikako zato da bi ovladao samo pojedinim elementima. A pošto su se bogovi zaustavili na tom stadijumu. obećanjima da će mu telo postati »dijamantsko«. Ali božanski život je još daleko od apsolutne slobode. III. nude mu da živi božanskim životom (Vjasa. Naime. bogovi »navode asketu na iskušenja«. 26). itd. u onom času kada asketa počne da koristi stečene magične moći. Nju je pojačavalo to što je. prilaze mu bogovi i kažu: »Dođi ovde na nebo i uživaj u nasladama kojima bi malo ko odoleo. Joga-sutra. lišavajući se zadovoljstva. ostvarenog u odnosu na neki predmet. uveliko prevazilaz'i to zadovoljstvo kojeg se odrekao. gubi sposobnost sticanja novih snaga. ovaj eliksir te može spasti od starosti i smrti« itd. odgovarao je po jednoj od četiri klase koliko ih je sadržavao samprađnjata samadhi. I tako ga neprestano mame božanskim ženama. 51). 51). Nakon »koncentracije«. onako kako ga Indija shvata. jogin se služi mnogobrojnim sidhijima da bi stekao vrhunsku slobodu. pa ma kakvo ono bilo. ali za samadhi one su prepreke. Ta nebeska iskušenja pominje i sam Patanjđali (Joga-sutra. nostalgija za »božanskim načinom postojanja«. askezi (tapas). zbog istovetne prirode. Jer. jogin stiče neke okultne »moći« u vezi s predmetima koje je iskustveno spoznao. između bogova koji su živeli u nebeskim predelima (brahmaloke) i jogina u stadijumu sidhija postojala velika sličnost. položaj svake od četiri klase bogova brahmaloke. on stiče neke druge izuzetne sposobnosti (da leti. bila je neprekidna opsesija jogina i asketa. 37). jednom reči. ljudi. da postaje nevidljiv.

neizdiferenciranu punoću kakva je postojala pre podvajanja stvarnosti na subjekt-objekt. Jer. Njegova situacija je očevidno paradoksalna: jer. odnose se na totalno odsustvo predmeta u svesti. povlači se. već pre kao oslonac jednog posebnog položaja Duha«. Tu postoji »vraćanje na početak«. odvajajući se od puruše. Intelekt (budhi). Veoma bi bilo pogrešno ovu vrhunsku reintegraciju smatrati jednostavnim vraćanjem na prvobitnu neizdiferenciranost. Oslobođenje se ne bi moglo poistovetiti s »dubokim snom« prenatalnog perioda. On ponovo . Jogin stiže do oslobođenja: on je jedan đivanmukta. odnosno oslobađanje puruše iz carstva prakriti. Samadhijem jogin prevazilazi suprotnosti i ujedinjuje prazno i prepuno. već je reč o »otkrovenju«. vraćanje na prvobitnu ne-dualnost preko samadhija donosi novi element u odnosu na stanje kakvo je postojalo pre podvajanja na subjekt-objekt: spoznaju jedinstva i blaženstva. Pogrešno bi bilo misliti da je ovaj način postojanja duha običan trans u kojem će se svest potpuno isprazniti. nunc stans. život i smrt. već počinje da živi u večnoj sadašnjosti. pošto je izvršio svoju misiju.60 146. jedan »oslobođenik u životu«. a spoznao je sebe i samim tim postao puruša. Jogistički enstasis ulazi u red istoriji dobro poznatih religija i mistika: u red onih koje izražavaju koincidenciju suprotnosti. on i dalje živi. Samadhi je po samoj svojoj prirodi paradoksalno stanje. a nikako na apsolutno ispražnjenu svest. ali s tom razlikom što se »oslobođeni u životu« vraća u prvobitno stanje koje je obogaćeno dimenzijama slobode i prevaziđene svesti. Kao što piše jedan od kasnijih autora. Madhava. ima telo. Drugim recima. a oslobođen je. realizuje se »apsolutno izolovanje« (kaivalja). Konačno oslobođenje Prelaz sa samprađnjata na asamprađnjata samadhi Vjasa rezimira sledećim recima: iluminacijom [ p r a đ n j a (prajna). koje više nije iskustvo (jer u njemu više ne postoji veza između svesti i sveta). kako je večnost definisao Boetije. a ne u pravcu nekog manje ili više dubokog »transa«. biće i ne-biće. »Stanje« i »spoznaja« koje pomenuti termin istovremeno izražava. Enstasis je ravan reintegraciji različitih modaliteta stvarnosti u jedan jedini modalitet: prvobitnu ne-dualnost. i ponovo se spaja s prakriti. živi u konačnosti. jer istovremeno prazni i do zasićenja ispunjava kako biće tako i misao. »nirodhu [konačno zaustavljanje svakog psihomentalnog iskustva] ne treba zamišljati kao nepostojanje. svest je u tom trenutku upravo zasićena direktnom i sveobuhvatnom intuicijom bića. to je neuslovljeno stanje. To je enstasis u totalnu ispražnjenost. Nije više rob Vremena. a istovremeno učestvuje u besmrtnosti. Značaj koji svi autori pridaju jogističkim stanjima nad-svesti ukazuje nam da se finalna reintegracija vrši u tom pravcu. »mudrost«] do koje dolazi spontano kada jogin stigne u poslednji stadijum samprađnjata samadhija.

U tom idealu — svesnom osvajanju slobode — lako bi se moglo videti opravdanje koje indijska misao daje za činjenicu. Ali. već koju poseduje samo apsolutno Biće (Brahman). i Bhagavad-gita predstavlja metodu koja stremi oslobođenju. čovek uspostavlja duhovnu dimenziju slobode i »uvodi« je u Kosmos i Život. da svet postoji. Jer. nisu mogla iscrpsti izvore indijskog religijskog genija. odnosno u te slepe i bolom ispunjene.načine postojanja. Isto takvo temeljno odricanje zahtevao je i Buda od onoga koji je želeo da dosegne nirvanu. Kao što ćemo videti. ni na nivou »mitoloških božanstava« (bogova). ni na nivou života. da čovek postoji i da je njegovo postojanje u tom svetu neprekidan niz iluzija i patnji. ekstremna i isključiva rešenja. ali koja ne zahteva tolika odricanja (§ § 193—194). Međutim. na prvi pogled besmislenu i k r a j n j e beskorisnu.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 61 osvaja prvobitnu punoću pošto je prethodno uspostavio taj nepostojeći i paradoksalni način postojanja: spoznaju slobode koja ne postoji nigde u Kosmosu. . oslobodivši se. poput ovih. ta apsolutna sloboda osvaja se po cenu potpunog odricanja od života i ljudske ličnosti.

kako budističkoj teologiji i mitologiji. i pored teoloških spekulacija i izmišljenih priča velikih propovednika budizma. prema drugom predanju.XVIII POGLAVLJE BUDA I NJEGOVI SAVREMENIĆI 147. tako i verskoj literaturi i plastičnim umetnostima. s vremenom je uzimao sve veće razmere. poprimivši mitološke dimenzije. kralja jedne male države i njegove prve žene Maje (Maya). za veoma kratko vreme. i koji čak odbacuje ideju o Bogu-Vrhovnom biću. Princ Sidharta Budizam je jedina religija čiji se osnivač ne izdaje ni za proroka. Cilj njegove propovedi je spasenje ljudskog roda. Međutim. preobraziće se u božansko biće. ~567) u Kapilavastuu. on sebe smatra »Probuđenim« (budhom) i na osnovu toga vođom i duhovnim učiteljem. Jer. Ali. pre Hrista (ili. zapravo bodhisatva (»biće koje će se probuditi«). Jer. I upravo zahvaljujući tom stečenom ugledu »Spasitelja«. potpuno izmenjen. specifične velikim Spasiteljima. Kažu da je budući Buda. započet još za Učiteljeva života. umro novembra ~478 (ili ~487) u osamdesetoj godini života. ni za božjeg izaslanika. Većina istraživača slaže se da se budući Buda najverovatnije rodio u aprilu ili m a j u 558. gledanu očima njegovih vernika. doživeo vrhunsko i potpuno buđenje aprila ili m a j a ~523 (ili ~532) i da je. da se oženio u šesnaestoj godini. za vreme svog boravka na nebu Tušita sam . kao sin Šudhodane (Šuddhodana). a istorijska ličnost Sidharte (Siddhartha). njegov život je. provevši ostatak života u molitvi. Taj proces mitologizacije. napustio dvor u dvadeset devetoj. od trenutka kada je sebe javno proglasio Probuđenim i kada su ga kao takvog prihvatili njegovi učenici. i pored nekih evropskih interpretacija koje su u Budi videle mitsku ličnost ili sunčev simbol. neosnovano je poricati njegovo istorijsko postojanje. tih nekoliko datuma i još neki događaji koje ćemo kasnije ispričati uopšte ne iscrpljuju Budinu biografiju. Ali. jer je upravo ona poslužila kao osnov. o toj izmišljenoj Budinoj biografiji veoma je važno voditi računa. njegova soteriološka poruka postaće »religija«.

str. III. 2 Otac je detetu dao ime Sidharta (»Postignuti cilj«). prodrevši u obličju slona ili deteta od šest meseci kroz desnu slabinu svoje majke (po starim verzijama mati je samo usnila kako je slon ušao u njeno telo). I njena trudnoća je bila bezgrešna. rêves et mystères. Prema najstarijim tekstovima. Sedam sledećih godina dete je odgajala tetka. Svi ovi detalji. Jedan stari riši. Rođen je u vrtu. i za kratko vreme zablistalo kako u naukama tako i u fizičkim disciplinama. i pošto ga je uzeo u ruke i shvatio da će postati Buda.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 63 izabrao svoje roditelje. str. postaje »prvi« i »najstariji na svetu«). 149 i dalje. Foucher. ubrzo posle Rahulovog rođenja Sidharta napušta dvor. dakle. na njemu otkrili 32 osnovna i 80 manje važnih znakova »Velikog čoveka« [mahapuruša (mahapuruša)] i izjavili da će postati Vladar sveta [ćakravartin (cakravartin)] ili Buda. Eliade. up. u skladu s indijskim običajem po kojem se niko nije mogao odreći sveta dok ne dobije sina ili unuka. da poništava prostor i vreme (u stvari. U šesnaestoj godini Sidharta se oženio dvema princezama iz susednih zemalja. 123.« 1 Mit o rođenju. Sedam dana nakon SidJiartina rođenja Maja je umrla da bi se. a onda je dobilo obrazovanje. Oko tog njegovog »Velikog odlaska« satkan je čitav scenario. Kada se pojavio u jednom brahmanističkom hramu. događaj predstavlja na dramatičniji način. str. ubuduće za mene neće biti novog života. najbolji i najstariji na svetu. 118 i dalje. objavljuje da budući Buda od samog svog rođenja prevazilazi Kosmos (dostiže »vrhunac sveta«). dostojno pravog indijskog princa. budući da je bodhisatva boravio u kovčegu od dragog kamenja a ne u materici. Legenda. bodhisatva se okrenuo severu. i nakon trinaest godina druga od njih rodila mu je sina Rahula (Rahul). 55 i dalje. ovo je moje poslednje rođenje. verovatno su autentični. Čim je ugledao svet. ponovo rodila na nebu Tušita. pale su ničice pred njim« i »otpevale himnu (u njegovu čast)«. Šudhodana se pobrinuo da svoga sina 1 Majjhimanikâya. međutim. neće doživeti da ga sledi. Vrači su. La vie du Bouddha. Mnogobrojna čuda najavila su ovaj događaj. Uostalom. Asita. predstave bogova »pokrenuvši se sa svojih mesta. Gopom (Gopa) i Jašodharom (Yašodhara). 2 Lalita-vistara. Asita. str. A. načinio sedam koraka i poput lava »zarikao«: »Ja sam najviši. pregledavši novorođenčetovo telo. Začet je bezgrešno. koji se ne poklapaju sa budističkom asketskom tradicijom. potom kao boginja. Buda je svojim učenicima izjavio da je posle razmišljanja o bolesti. Upozoren predskazanjem vračeva. Mythes. . preleteo je od Himalaja do Kapilavastua da bi video novorođenče. mati se priljubila uz drvo i dete je izišlo kroz njenu desnu slabinu. O simbolizmu Sedam koraka. rasplakao se pri pomisli da on. starosti i smrti izgubio želju da živi i rešio da čovečanstvo spase od ta tri zla.

prošavši kroz jugoistočne dveri grada. Kočijaš mu tom prilikom otkriva da od bolesti. Izdržavši i to. Nakon svih tih muka. s hiljaditim delom još preostale životne snage. Sa istom lakoćom s kojom je izučio doktrinu sankhje. dospevši do k r a j n j i h granica svoje izdržljivosti. princ poziva konjušara Ćhandaku. jer u istom času shvati da religija može ublažiti ljudske patnje. S jednim jedinim zrnom prosa izdržava po ceo dan. smirenog i vedrog i ta ga slika uteši. kralj Bimbisara mu nudi polovinu svog kraljevstva. Njegovo filozofsko i jogističko obučavanje ukupno je trajalo godinu dana. Nakon toga. no Gautama odoleva iskušenju i postaje učenik učitelja Rudrake. ali nezadovoljan njime. s obzirom na to koliki je ugled lapas uživao širom Indije. Postavši lutajući asketa. napušta Kapilavastu. sopstvenim sredstvima. Doktrinu savladava veoma brzo. pri poslednjem izlasku. Očaran mladim asketom. Od tog trenutka oni više neće igrati nikakvu ulogu u Budinom izmišljenom životopisu. Ipak. ali. ovo njegovo iskustvo nije se pokazalo uzaludnim. napušta ga i zajedno sa svojih pet učenika odlazi u Gaju (Gaya). starosti i smrti niko ne može pobeći. pretvorivši se u skelet. odseca kosu. ispijenog. koji su bogovi prethodno uspavali. šalje natrag u dvor. princ ugleda jednog monaha-prosjaka. a Ćhandaku. Sidharta sreće najpre oronulog starca sa štapom. budući Buda je mogao da izjavi kako . zajedno s konjem. pod imenom Gautama (porodično ime klana Sakja) upućuje se u Vaišali (Vaišali) (na paliju: Vesáli) brahmanskom učitelju Arada Kalami koji u to vreme predaje neku vrstu pretklasične sankhje. bogovi bude Sidhartu usred noći i odvode ga da posmatra naga i ružna tela usnulih konkubina. uviđa svu beskorisnost askeze kao načina oslobađanja i odlučuje da prekine s gladovanjem. Domoći će se postavljenog cilja bez ikakve natprirodne pomoći. Veliki odlazak Da bi ga učvrstili u njegovoj rešenosti da se odrekne sveta.64 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i izoluje od sveta zadržavši ga u dvoru i svojim raskošnim vrtovima. 148. zatim »bolesnika. Prilikom svoja tri uzastopna izlaska u vrt. počinje da liči na pravo priviđenje. nepomičan. koje uči Rudraka. odeću razmenjuje s nekim lovcem. Konačno. ocenivši je nedovoljnom. a potom se odlučuje i na potpuno gladovanje. Ali bogovi osujećuju očev plan. dobija ime Sakjamuni (Sakyamuni) (»asketa među Sakjima«). prestonicu Magadhe. U mirnoj okolini Gaje provodi šest godina izlažući se najsurovijim mučenjima. međutim. savladava i jogističke tehnike. Tu raspušta i družinu bogova koja ga je dotle pratila. modrog i sasušenog groznicom« i najzad mrtvaca koga odvoze na groblje. penje se na konja i. napušta Aradu i odlazi u Rađagrihu (Rajagfha). Na desetak milja od grada zastaje.

u k r a j n j o j liniji Duh života. tako da odoleva napadu. ali prethodne Sakjamunijeve zasluge i njegova »plemenitost« (maitri) stvaraju oko njega zaštitnu zonu. zahvaljujući svom 3 Mara ipak nije nepovratno izgubljen. Mara započinje napad zastrašujućom armijom demona. istovremeno je i Kama. koji mu omogućuju da. Mara onda. 5 . odabrao mesto pod jednim smokvinim drvetom [ašvatha (ašvattha). iskusio i sve slasti prinčevskog života. Ništa mu više od beskrajno raznovrsnih oblika ljudskog iskustva nije ostalo strano — od blagostanja i razočaranja u kulturu. i njihov pokušaj ostaje bez uspeha i poraženi Mara se povlači pre smir a j a dana. što znači da je spasenjem. Posle toga on može da sve svoje duhovne snage usredsredi na glavni problem: oslobođenje od patnje. Ali. jer će se. svih pet ga je istog trena napustilo i krenulo u Benares. uputio se u šumu. koji je kasnije postao klasičan u budističkoj ikonografiji. »Smrti«. desnom rukom dodiruje zemlju. Eros. pošto zaustavi večni ciklus rađanja. jer je ovaj veliki bog naslutio da će predstojeće neizbežno otkriće spasenja. Sakjamuni. ugrožen i sam život. zahteva mesto pod drvetom. Zemlja se pomalja s telom do polovine i jemči za Sakjamunijeve reči. okončati i njegovu vladavinu. pozivajući se na svoje prethodno stečene zasluge. priziva »nepristrasnu m a j k u svih bića« i pokretom. ljubav i moć do krajnjeg odricanja verilika lutalice. kojim Bodhisatva namerava da obdari svet. savladao i askezu. jogističkim »transovima« i isposničkom životu. samo nema svedoka koji bi ih potvrdio. Zato se tog trenutka oko askete okuplja mnoštvo žena koje svojom golotinjom i drugim čarima pokušavaju da ga navedu na iskušenje. pre no što se predao meditaciji. pre napuštanja sveta. No. 3 149. stečenih u prethodnim egzistencijama. a on. utvara i čudovišta. njegovi učenici bili su zgranuti. Smrt. Propoved zakona Ova mitologija Maraovog napada i iskušavanja potvrđuje Sakjamunijevu apsolutnu moralnu čistotu. kao što je. Kada je Gautama od jedne pobožne žene primio na poklon skuvani pirinač. samo mnogo kasnije. Sakjamuni je morao da izdrži i napad Maraa. na čudotvoran način povraćen hranom. koji takođe poseduje dosta zasluga.BUDA 1 NJEGOVI SAVREMENICI 65 je nakon sankhje i joge. i on preobratiti i tako izbaviti. ispunjenom najgorim asketskim mučenjima. Pri prvom bdenju on prolazi kroz četiri stadijuma meditacije. Buđenje. Mara. Međutim. smrti i ponovnog rađanja. nredanog kontemplaciji. Ficus religiosa] i čvrsto odlučio da odatle ne ustane dok ne postigne »buđenje«.

svanuo. koji će kasnije svi odigrati značajne uloge u razvoju budizma. Mladi kralj Magadhe. a zatim i drugih članova njegove porodice. a on sam odlazi u Uruvilvu gde. Potom se obraća hiljadi učenika Kašjapa dokazujući im da je čitav Kosmos u ognju strasti i svi oni prihvataju njegovu doktrinu i postaju arhati. Stekao je četiri »Plemenite istine«: postao je »Probuđen« i to u istom trenu kada je dan. o poreklu patnje. Bimbisara.66 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i »božanskom oku« (§ 158). Za vrlo kratko vreme zajednica (samgha) počinje da broji oko 60 monaha (bhikhu). koje Buda razašilje na razne strane da propovedaju doktrinu. uspeva da preobrati tri brata Kašjapa. a istovremeno otkriva i uslove koji su neophodni da bi se dalje nastajanje tih »uzroka« obustavilo. ukidanju patnje i putu koji ka tom ukidanju vodi (§ 156). Da se na k r a j u ipak na to odluči. i asketu Mahakašjapu (Mahakašyapa). posle niza počinjenih čuda. Buda mu na to odgovara da će u parinirvanu ući tek kada bude obrazovao učenu i dobro organizovanu zajednicu. navodi ga intervencija Brahme i pre svega uverenost da postoji izvestan broj ljudi koji mogu biti spaseni. zahvaljujući svom »božanskom oku«. U istom gradu Buda preobraćuje dva značajna verska poglavara. Buđenje. Pri drugom bdenju rekapitulira svoje bezbrojne prethodne živote i kratko vreme kontemplira i beskonačni niz tuđih egzistencija. Malo kasnije dolazi do pokrštavanja sina nekog bankara iz Benaresa. obuhvati totalitet svetova i njihovo večno postajanje. To prvo njegovo izlaganje predstavlja »pokretanje točka Zakona«. Izlaže im četiri »Plemenite istine« — o patnji. jer tom prilikom shvata zakon. pokušaj da Blaženog natera da odmah uđe u parinirvanu. Od toga vremena. t j . Od legendarnih događaja. zapamtimo poslednje Maraovo kušanje. na poziv svoga oca. Odmah potom odlazi u Benares gde. brahmana. Blaženi pristaje da sa velikom grupom monaha ode u Kapilavastu. odnosno zastrašujući ciklus rađanja. Šariputru (Šariputra) i Maudgalajanu (Maudgalayana). Malo kasnije koleba se i pita da li je uopšte vredno truda nekoga podučavati tako teškoj doktrini. »U stanju Probuđenosti« Buda ostaje sedam nedelja. preobraćanja se nižu jedna za drugim. Treće bdenje predstavlja bodhi. današnjem Sarnathu i objavljuje im da je postao Buda. Posle izvesnog vremena. Budi i zajednici poklanja jedno pusto mesto za monahe u Rađagrihi. koji taj pakleni ciklus rađanja i ponovnog rađanja čini mogućim. vatrenih poklonika boga Agnija. nazvan kasnije zakonom dvanaest »međusobno zavisnih« »uzroka« (§ 157). Ta poseta bila je prilika za mnogobrojne dramatične događaje i . koje je sačuvala tradicija. odnosno. Sva petorica se preobraćaju i postaju »sveti« (arhati). uspeva da nađe onih pet učenika koji su ga bili napustili. umiranja i ponovnog rađanja kojim upravlja karma. Zatiče ih u jednoj pustari. pre nego što svetu objavi doktrinu spasenja do koje je upravo došao.

Pošto su i neki od njegovih učenika počeli da čine čuda. 4 njima. 4 Kao što se moglo i očekivati. budući da je tu odluku doneo protiv volje. obilazi Šravasti i Vaišali. Buda ustaje protiv ispoljavanja »čudotvornih moći« (§ 159). ljubomorni na uspehe Blaženog. sa uključivanjem žena u zajednicu. međutim. J. da bi se razračunao sa »šestoricom učitelja«. 5* . lično je bio primoran da počini mnogo veća čuda od svih prethodnih: da iščupa iz zemlje veliko drvo mango. koje je uzrokovalo odlazak Blaženog. da šeta po dugi od istoka do zapada. vraća se u Kapilavastu i uvodi ga među svece. L'Inde classique. manje ili više značajna. nastojali su da ga gnusnim klevetama omalovaže. devet godina nakon Buđenja. napustio je Kaušambi. Međutim. Posle kraćeg boravka u Kapilavastuu. a preobraćanja. Obudovela kraljica moli svog pastorka da i n j u primi u zajednicu. upravo u to vreme. ili da po tri meseca provodi na Indrinom nebu podučavajući svoju majku. Za vreme svog boravka u Kapilavastuu Buda uspeva da preobrati oca kao i veći b r o j rođaka. Laici.000 na 500 godina. kao načinima preobraćanja. izbila u Kaušambiju 5 povodom jednog beznačajnog monaškog propisa (u pitanju je bilo da li treba ponovo napuniti sud za p r a n j e nužnika kada se isprazni). i Devadatu (Devadatta) koji će mu ubrzo postati suparnik. među kojima svog budućeg glavnog i »najvernijeg učenika«. postaju sve brojnija. neprestano govore o njegovim prikaziva- Sukob nije beznačajan. Buda udovoljava njenoj molbi. II. poput one koja je. Anandu. Učitelj je pokušao da izmiri protivnike. pa su onda i tvrdoglavi monasi bili prinuđeni da popuste. odbili su da im d a j u milostinju. da se prikazuje u bezbroj obličja. učiteljevi suparnici. što ide u prilog zaključku da zabrane sidhija i pridavanje velikog značaja »mudrosti« (prađnja). t r a j a n j e Zakona skratiti od 1. Saznavši da mu je otac teško bolestan. na Anandino zauzimanje. mada nam brojni primeri govore suprotno. 5 Budini biografi. Filliozat. željnih da postanu monahinje. tup. najstarija tradicija ne pominje ovakve priče. I pored njegovog odbijanja. 485. ali monahinjama postavlja strože propise od monaških. Pri tom izjavljuje da će se. ali pošto je bio zamoljen da se u takve stvari ne meša. ona ga s čitavom svitom dvorskih dama. vraća se u Rađagrihu. Još opasnijim su se pokazale sitne zađevice među monasima. svojih suparnika. Međutim. ozlojeđeni ovakvim ponašanjem monaha. jer ukazuje na to da pojedinosti monaškog ponašanja nije propisivao isključivo Buda.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 67 neverovatna čuda. čine deo Budinog izvornog učenja. str. pešice prati do Vaišalija. Na kraju.

6 . zlobnice«. bacivši na njega stenu. kao što to možda neki čine. po drugim verzijama. »nećeš još dugo čekati. Blaženi u tri maha. mogao poživeti još jedan kosmički period ili bar onoliko koliko je do kraja ovoga preostalo. ako bi ga neko za to zamolio.68 150. 33 i dalje up. zajedno sa svojim najbližim učenicima. pre Hr. pustivši opasnog slona.« I odriče se svojih preostalih Divydvadana. sa dvadeset godina definitivno mu se zamonašio sin Rahul. Mara und Buddha. postavljača zagonetki. Devadata je pokušao da ga ubije. ne prećutavši nijednu istinu. Blaženi je proveo sumorno. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Otcepljenje Devadate. sada je on »izlapeli starac« čiji se život primakao kraju i učenicima ostaje jedino da se uzdaju u Zakon. Burnouf. Devadatu je živog progLitao pakao. Buda ulazi u parinirvanu Izvori nas veoma maglovito obaveštavaju o srednjem periodu Budinog životnog puta.6 međutim. odgovara mu Blaženi. Uspeo je da prebrodi krizu i Ananda se tome radovao »jer Blaženi neće otići sa ovoga sveta dok Zajednici ne ostavi potrebna uputstva«. str. 200 i dalje (preveo već E. ili. Foucher. ostatak godine provodio je. a zatim. Kišni period ~478. str. odmarajući se u svetoj šumi Ćapala. o. ljubomorni rođak Devadata zatražio je da mu prepusti upravljanje zajednicom. Neki izvori. »Ne brini. takođe. obilazeći razne krajeve i propovedajući Dobri Zakon.). u Selu bambusa (Venugrama) i tu dobio tešku dizenteriju. prema većem broju izvora. str. 74 i dalje) i drugi tekstovi koje je proučavao Windisch. Na to mu je Buda odgovorio da je o Zakonu već sve rekao. Ali Ananda sva tri puta ostaje bez reči i Učitelj mu onda kaže da se ukloni. U toku kišnih sezona propovedi je držao po viharama (manastirima) u blizini gradova. Poslednje svoje godine. Kada je Buda već imao 72 godine (486. Pošto je on to odbio. Poslednja preobraćanja. počinje da hvali lepote toga kraja i raznolike čari »indijskog kontinenta« i pri tom kaže da bi. pominju još jednu značajnu epizodu: po povratku iz Vaišalija. Godine ~509. Istog trenutka pojavljuje se Mara podsećajući ga na obećanje da će ući u parinirvanu kada bude dovoljno učvrstio sanghu (sarpgha). Tome su razlog bile velike nesreće koje su ga zadesile. pre svega propadanje klana Sakja i Šariputrina i Maudgalajanina smrt. i to najpre uz pomoć plaćenih ubica. str. Introduction. S jednom grupom monaha koji su propovedali strožu askezu Devadata se onda otcepio od zajednice — ali su Šariputra i Maudgalajana uspeli da zavedene odmetnike uhvate i vratć i. što dokazuje da se Učiteljev ugled rasprostirao mnogo dalje od oblasti u kojima je držao propovedi. Buda je proveo zajedno sa Anandom. pred Anandom. zatim jednog čuvenog razbojnika i jednog bogatog bengalskog trgovca. Iz tog perioda biografi pominju još neka značajnija preobraćanja: preobraćanje nekog Jakše. 303 i dalje.

Kako je moguće da ono što se rodi jednom i ne umre? To nije moguće. po svoj prilici. nošeno je s kraja na k r a j Kušinagare. Jer. novembra 478. samo u razmaku od osam dana.kosmičkog perioda. istrajte u svojim naporima!« Potom. a njih dvojica odlaze u Papu gde ih kovač Ćunda poziva na večeru koja se sastojala od zgotovljenog svinjskog mesa.« 8 Zatim pred svima hvali Anandinu odanost i uverava ga da će postati svetac. pre Hrista (odnosno. Istoga časa zemlja se zatrese. III. ni legenda. oko njegovog pogreba isplelo se bezbroj legendi. no iscrpen od napornog pešačenja. a lomača se nije mogla potpaliti pre dolaska učenika Mahakašjape koji je putovao istim putem kojim i Učitelj. umotanom u bezbroj plahti i potopljenom u korito sa uljem. o. lica okrenuta zapadu. 8 Maha-parinibbana-sutta. Njegovo telo. ni budistička zajedninca nisu žigosale Anandu. 14. Buda saziva vernike i pita ih da li još s u m n j a j u u Zakon i Disciplinu. Da si zamolio Sudbinu. Ananda.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 69 dana. Buda mora da ispuni. Preobrativši nekog Subhadru. kao što je izabrao okolnosti u kojima će se roditi. prema drugom predan ju. prestani da plačeš i jadikuješ . »Tvoja je to greška. Ali. odnosno nekih gljiva koje svinje neobično vole da jedu. nije mogla biti njegova greška. Kako je trebalo da 7 Maha-parinibbana-sutta. ono što je Marau obećao. prosjaci: prolaznost je zakon stvari. pri trećem i poslednjem noćnom bdenju. I tako bolestan ipak nastavlja putovanje prema Kušinagari. Mali su tokom čitavih sedam dana muzikom i igrom odavali počast umrlome. očito povratak bolesti od koje jedva da se bio oporavio. Kao da se želela postići neka ravnoteža u odnosu na Budinu toliko ljudsku smrt. 487). ona bi prvu i drugu tvoju molbu možda odbila. Ananda pita Učitelja za razlog ove neobične pojave i kada shvati šta se dogodilo. na svoj desni bok. mogao je beskonačno produžiti i svoj život. To što ipak nije tako učinio. glavom ka severu. Ananda. To jelo izaziva kod Blaženog krvavu dijareju. Na Anandinu vest. U želji da mu prirede pogreb. Bilo je to u noći punog meseca kartika. bila je izmišljena da bi se na neki način objasnila Budina smrt. Fuše. prestonici Mala. Ali. između dva drveta. dostojan pravog kralja. o. ali ga samrtnik teši: »Prestani. Za sve si samo ti kriv. Epizoda sudbonosne Anandine rasejanosti. 303. str. preklinje Blaženog da ne odlazi pre završetka . . ćakravartina. Ananda počinje da plače. Onda im on upućuje ove poslednje reči: »Vama govorim. pre nego što će biti kremirano na lomači od sandalovog drveta. što ide u prilog tumačenju da je epizoda iz apologetskih razloga umetnuta u tekst. V. ali bi treću uslišila. Svi do jednoga ostaju nemi. prolazi kroz četiri stadijuma meditacije i gasi se. moj Ananda!« 7 Zatim od svoga učenika traži da sakupi monahe iz Vaišalija. leve noge ispružene udesno. . . 40. monasi. prev. leže u jedan šumarak. gomile Mala pohrlile su Blaženom.

na k r a j u su pristali da kosti podele na osam delova. postojale su bezbrojne grupe šramana (šramanas) (»pregalaca«. Ono što su nastojali da shvate i nadvladaju bio je mehanizam transmigracija i ono misteriozno što taj mehanizam pokreće (karman). nad urnom i pepelom lomače podignute su stupe. Vrlo je verovatno. U prvom trenutku Mali su im se suprotstavili. Prema legendi. one su najčešće namerno deformisane i izvrgnute ruglu. koji se sasvim opravdano poredi sa istovremenim duhovnim procvatom u Grčkoj. Brahmađalasuta (Brahmajalasutta) donosi poduži katalog dok- . Sredstva. Ponekad budistički i đainistički tekstovi navode samo doktrine ne pominjući imena njihovih autora. delimično su zavisila od vrednosti pridavane agensu. izuzev imena. ali. 151. odnosno do jednog preteranog nihilizma ili vulgarnog materijalizma. bio je to isti problem koji su postavile i prve Upanišade (§ 80) i koji će zauvek ostati u središtu indijske misli. Pored vernika i mistika. lutajućih asketa [parivrađaka (parivrajaka)]. i budući da su ih budisti i đaine nadjačali.70 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stupi na čelo zajednice. orgija. lomača se upalila sama od sebe. preteče Ćarvaka i Lokajata. zaplašeni njihovim savezom. Posle tog čina. Verska sredina: lutajuće askete Početkom VI veka religija i filozofija Indije u slivu reke Ganga doživljavaju period izuzetno plodnog razvoja. pa čak i materijalisti i nihilisti. za koja su se opredeljivali. koristili su mnogostruka i raznovrsna sredstva. Da bi to postigli. počev od najstrože askeze. Tako. pali: samana). sledbenika brahmanske tradicije. dijalektičari (»sofisti«). neophodno je bilo da prisustvuje bar kremiranju Blaženog. koji je prema karmanu trebalo da transmigrira: da li se radilo o nepostojanom psihičkom organizmu ili o neuništivom i besmrtnom »Sopstvu«? U suštini. Pošto je Blaženi umro na njihovom području. vračevi. parajogičkih ekstaza ili empirijskih analiza materije do najnerazumljivije metafizike. ne znamo gotovo ništa. i susedni narodi su zatražili svoj deo posmrtnih ostataka da bi na njima mogli podići stupe (stupas). Međutim. Neki tipovi lutajućih asketa poticali su još iz vedskih i postvedskih vremena. Na njihove doktrine nailazimo u budističkim i đainističkim tekstovima. među kojima su se mogli sresti jogini. ali samo u fragmentima. na primer. u stvari. međutim. Budina stopala su izvirivala iz kovčega sve dotle dok im veliki učenik nije odao počast dodirnuvši ih svojim čelom. Nad tim relikvijama. da su svi ti šramani napuštali svet. Mali su pokupili i odneli sve njegove kosti. O većini njih. istovremeno razočarani koliko ništavnošću ljudske egzistencije toliko i doktrinom koju je implicirao brahmanski ritualizam.

II. tako i u moći koncentracije. kao sećan j a na prethodne egzistencije. što veruju da su postigli cilj i zadovo- . L'Inde classique. . Budinih savremenika. ono je nesvesno. U mnogim šutama opisani su Budini susreti sa paribađakama (paribbâjaka). Jedne prihvataju beskonačnost sveta. Ili pak. kako u inteligenciji. 512). jer je izbegavao bilo kakvu diskusiju. na primer. ili ni svesno ni nesvesno. odnosno Mahavira. Ađita Kešakambala (Ajita Kešakambala) je propovedao materijalizam. zemlje. ali tekstovi više ističu odgovore Blaženog nego doktrine i običaje njegovih savremenika. ađivikama. Arada Kalame i Rudrake. str. »slavan osnivač sekte«. Samanjnjaphalasuta (Sâmannaphalasutta) (Digha. Agnostici zaobilaze sva pitanja. I. Kakuda Katjajana (Kâtyâyana). odnosno Mahavirinim vernicima. Filliozat. druge njegovu konačnost [ . biće govora u sledećim glavama. ] . i negira se u potpunosti. na primer. Što se tiče Gautaminih učitelja. čas nevečnost. zadovoljstva. On im. obožavan od mnoštva ljudi i da je već poodmaklih godina. Osim već pomenutih. itd. osuđeno da pati. đainama. poštovan kao svetac.« (rezime: J. prevazišao. sanskrit: atman] i sveta sticanjem. izvori su nam sačuvali i imena nekoliko sekta. Osim doktrina nepoznatih autora. večni Brahman njegovim nepostojanim kreacijama. O najvažnijim od njih. treba podvući da je njihov uticaj na njegovu metodu meditacije bio veoma veliki. zamera što su suviše zaslepljeni sopstvenom askezom i s nipodaštavanjem gledaju na ostale. vatre. . Purana Kasapa (Purana Kassapa) je izgleda negirao vrednost svakog delanja. ovog poslednjeg budistički izvori jedva i da pominju iako je među Budinim savremenicima bio najznačajnija verska ličnost. čudnotvornih moći. večnost sedam »tela« [kaja (kàya). To sopstvo može biti svesno. Neke dokazuju čas večnost. a Sanjđaja (Sanjaya) verovatno skepticizam. čiji je glavni vođa bio Maskarin Gosala kao i o nigranthama (»Oslobođenim spona«). Neke opet identifikuju sopstvo s telom i polazeći od te postavke smatraju ga nepostojanim. Ovaj katalog nam je posebno dragocen zbog toga što će kasnije neke od tih inkriminisanih doktrina prihvatiti i razvijati razne budističke škole. Jedna grupa asketa bavi se razmatranjem budućih ciklusa predviđajući postajanje sopstva posle rastapanja tela.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 71 trina: »Neke od njih predstavljaju spekulacije o prethodnim ciklusima t r a j a n j a dokazujući večnost sopstva [ata (ata). ili ni uobličeno ni bezoblično. znači strano domenu oblika. pa čak i uobličeno. suprotstavljajući. 47 i dalje) navodi još šest učitelja. uz pomoć psihičke discipline (kakvu predstavlja već joga sa samadhijem). blizak materijalizmu Ćarvaka. i pored toga što ih je. Sledeća dva su Maskarin Gosala i Nigantha Nataputa (Nàtaputta). konačno ili beskonačno. O svakom od njih se kaže da je bio »vođa zajednice«. vetra. vode. patnje i života]. Neke doktrine sude o sopstvu i svetu kao o produktima lišenim uzroka. odnosno »tela«.

Za razliku od budizma. 234 i dalje) 11 Ali. s . a takav isti. vladanje sobom i oslobođenost duha od sujeverja i automatizama. legenda kaže da je živeo milijarde godina. pohodio iste krajeve i dolazio u dodir sa istim svetom. Obojica su pripadala kasti vojničke aristokratije [kšatrijama (ksatriya)] i ispoljavala antibrahmanističku tendenciju. Rođen kao sin nekog kralja iz Benaresa. jer su poricali postojanje vrhovnog božanstva i karakter otkrovenja Vedama i izjašnjavala se protiv uzaludnog i okrutnog žrtvovanja. napustio je svet u tridesetoj i. Razvojni putevi i duhovne orijentacije dvojice učitelja imaju izvesnih sličnosti. III. milosrđe. U đainističkom kultu i mitologiji Paršva i danas zauzima izuzetno značajno mesto. Mahavira i »Izbavitelji sveta« Iako je Mahavira bio Budin savremenik. u m r o je na jednoj planini kao stogodišnjak. odnosno.TA I RELIGIJSKIH IDEJA ljavaju se njime. zaključno s dvadeset drugih slede približno isti model. Buda ga nikad nije sreo. 43 i dalje. 39 i dalje). Paršve (Paršva). Dialogues of the Buddha. kao asketa.umba. đainizam ne počinje Mahavirinim propovedima. Rišabhu (IJsabha) il Adišvaru (Adišvara). »pregalaca koji krče put. što preteranu važnost pridaju svojim podvizima. jedinog koji je uspeo da organizuje versku zajednicu koja se održala do naših dana. na planini Kailasa. Ali. 10 152. odrekli su se sveta i osnovali versku zajednicu. doslovno »onih koji pripremaju prelaz na drugu stranu reke«. i to najpre kao princ. bio je i Mahavirin život: svi su oni bili prinčevskog porekla. pre nego što će dostići nirvanu.72 ISTORIJA VEROVAN. konačno. 9 Pri tom izjavljuje da ono čime se odlikuje pravi samana ili brahman nije uopšte njegov spoljašnji izgled. Rhvs Davids. po svojim doktrinama koje ostaju međusobno nepomirljive. razlikovali su se po temperamentima i. itd. 8 Ud. I. Dialogues. njegovo ispaštanje i fizičko mučenje. Legendarne biografije ostalih tirthankara. pošto je ovladao svim znanjima i osnovao osam zajednica. 169 i dalje. »prvobitnog učitelja«. 11 Za prvog iz niza. I. 250 godina pre Mahavire. Što se tiče dvadeset trećeg tirthankare. Nije nam poznato zbog čega je zaobišao ovog svog najmoćnijeg i najoriginalnijeg suparnika. i budisti su veoma rano objavili poduži niz Buda. transformisan u paradigmu. Mahavira je samo bio poslednji iz izmišljenog niza tirthankara (Tirthamkara). prihvaćeno je da mu treba priznati izvesnu istoričnost. najavljuju spasenje«. Obojica su se pokazala kao prvorazredni »jeretici«.rika Sihanadasutta (Digha. III. izraženu već i u prvim Upanišadama. 10 Kassapa-Sihanadasutta (Digha. već unutarnja disciplina. a zatim.

trinaest meseci provodi u najstrožoj askezi i meditaciji i konačno. vođe jednog plemenitog klana. Ono što izgleda da karakteriše Mahavirino učenje jeste njegovo posebno interesovanje za strukturu prirode i strast prema klasifikacijama i brojevima. U njemu se zapravo pominju tri vrste svesti. ali su neki njegovi delovi mnogo stariji i moguće je da čuvaju izvorne učiteljeve reči. Đainističke doktrine i prakse 0 Mahaviri. Ange i Videhe. Đainistički kanon utvrđen je između IV i III veka pre Hr. no voljom bogova njegov embrion se prenosi u utrobu princeze od Magadhe. a po Jakobiju (Jacobi) i Šubrigu (Schubrig) 477. Inkarnira se u utrobi Devanande. poput Bude. i Trišale. koja je pripadala vladarskoj porodici iz Magadhe. 153. Njega će najčešće i dalje nazivati Mahavirom. Sledećih trideset godina nastaviće da živi kao lutajući asketa. posle smrti roditelja. uz dozvolu starijeg brata. po krajevima Magadhe. po kojem dvadeset četvrti i poslednji predodređeni tirthankara odlučuje da siđe na zemlju da bi obnovio doktrinu i popravio moral zajednica koje je osnovao Paršva. »odeven u vazduh«. blesak svetlosti obasjava tu noć. Kao i ostali vernici. propovedajući svoju doktrinu dolinom reke Ganga. tradicionalna indijska mitologija. a trinaest meseci kasnije odbacuje i tu odeću. na obali reke pod drvetom sala postiže »sveznanje« i dobija ime dina (jina) (»pobednik«) po kojem će se kasnije njegovi vernici prozvati đainama. Ali legenda njegovo rođenje smešta u tradicionalni okvir rođenja svih »Izbavitelja sveta«. Datum njegovog »ulaska u nirvanu« i danas je sporan. »Velikim junakom«. Niz proročanskih snova najavljuje dvema m a j k a m a rođenje spasitelja — ćakravartina. Nag. kao i neke epizode iz njegovog razvojnog puta. u sedamdeset drugoj godini života. Moglo bi se reći da broj određuje njegov sistem (Subrig). — u svakom slučaju u nirvanu je ušao nekoliko godina pre Bude. Vardhamana razdeljuje sva svoja dobra. Mitologija. živi najpre prinčevskim životom. kao ličnosti. nedaleko od današnje Patne. zatim se ženi devojkom plemenita roda i ona mu rađa sina. supruge jednog brahmana. tradicije koju mu je predao Paršva. u stvari je. . I. Dele dobije ime Vardhamana (»Prosper«) i. pre Hr. periode monsuna provodiće u okolini nekog grada.. Umreće u Pavi (Pava). koja uzdiže njegovo rođenje. Ali. jedne letnje noći.. ne znamo gotovo ništa. to je prva novina koja ga odvaja od tradicije. pet vrsta ispravnog saznanja. Po nekima je to bilo 468. sa trideset godina. kao i Budina. napušta svet i oblači odeću lutajućeg askete. kao pri rođenju Bude i Zaratustre.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 73 Mahavira je bio sin Sidharte. posle dugotrajnog samomučenja i dva i po dana usredsređivanja.

u stvari. jeste panpsihizam: sve što na svetu postoji. Karman igra odlučujuću ulogu. Paradoksalno je da doktrina koja postulira panpsihizam i objavljuje apsolutno poštovanje života. koje zaslužuju da ih duša smatra vrednim ili bezvrednim. da duša. pa čak ni da j o j prida i n a j m a n j i religijski značaj. postiže nizom meditacija i koncentracija jogističkog tipa 12 koje čine oslonac askeze i predavanja. šest tonova ili boja [ l e š j a (lešya)]. Karakteristična odlika đainizma. Na primer. žive u izvesnom blagostanju. odnosno svega što postoji unutar tri carstva na svetu. đainizam priznaje samo duhovno i transkosmičko blaženstvo (videti. da čisti ispred sebe. po njemu. već i biljke. tako i od Bude. osam vrsta »karmičke materije«. kamenje. A budući da je poštovanje života u đainizmu bila prva i najvažnija zapovest. Ni Kosmos ni život nemaju ni početka ni kraja. pet vrsta tela. Svim postojećim stvarima upravlja karman. Oslobođenje (mokša) postiže se prekidanjem svakog kontakta s materijom. ima dušu. ono se. Osim toga. itd. i na pretklasičnu sankhju i jogu (139 i d. kapi vode. a zabranjeno mu je bilo i da izlazi pre zalaska sunca — da se ne bi izložio opasnosti da usmrti neku životinjicu. međutim. oslobođena »karmičke materije«. koje su izrazile i Upanišade. Poštovanje života. uz veća odstupanja. Kao što bi se moglo i nredvideti. ali nisu besmrtni. a isto tako beskonačan je i b r o j duša. Kosmički ciklusi beskonačno se ponavljaju. odnosno odstranjivanjem već apsorbovanog karmana. u nekoj vrsti Empireja. jer on stvara karmičku materiju. koncentracija (dhjana) sastoji se od usredsređivanja psihomentalne aktivnosti »na jednu jedinu tačku«. k r a j n j e potcenjuje ljudski život i smatra najuzvišenijim primerom samoubistvo glađu. štaviše božansku zajednicu.). nalazeći sebi slične.74 sedam principa ili kategorija. Taj pesimizam i akosmički »spiritualizam« podsećaju na izvesne gnostičke škole (§228). Mahavira se. to verovanje u panpsihizam povlačilo je za sobom mnogobrojne tegobe. ali ne i bogova: oni. Izražavajući istovetni pesimizam i omalovažavanje života. osim oslobođenima duhom. dalje § 190): naime. . četrnaest stadijuma duhovnih vrednosti. S tog razloga monah je morao. kako od Paršve. ne uspeva da posveti ljudsku egzistenciju. ne samo životinje. Razume se da su 12 Izvesne tehnike savršeno odgovaraju tradicionalnoj klasičnoj jogi koju je kasnije fiksirao Patanjđali (§ 143). razlikuje strogim asketizmom koji je njegovim vernicima između ostalog nametao da idu nagi i mnoge druge zabrane. koja ističe njegovu arhaičnu strukturu. itd. neku vrstu psihotelesnog organizma koji se vezuje za duh i nagoni ga da transmigrira. kao i obustavljanjem svakog njegovog novog priliva. a. Mahavira negira postojanje Boga. dok hoda. s njima komunicira obrazujući čisto duhovnu.. »poput strele« uzleće u vrhunske sfere Univerzuma i da tamo.

b r o j monaha je. pod uslovom da je bilo dobrog zdravlja. Ali je monaški život bio dostupan svakom detetu. kako među adeptima. kao Mahavirin učenik i sledbenik. Ađivike i svemoć »sudbine« Buda je Maskarina (Makhalija) Gosalu smatrao svojim najopasnijim suparnikom. Gosala je najpre. idu nage. a potom. . da će govoriti istinu. taj podatak je utoliko neobičniji što. još više iznenađuje podatak da su ubedljivu većinu. što među monahinjama. sačuvanim u budističkim i đainističkim tekstovima. Svojim magijskim plamenom ubio je jednog od svojih učenika. plemenitoj i vojnoj aristokratiji.) posle jednog nadmetanja s Mahavirom i od njegove kletve. Osim ovako velikog broja monaha. metlicu da čisti ispred sebe i komadić muslina kojim će pokrivati usta dok bude govorio (verovatno zato da ne bi progutao nekog insekta). od njihovog kanona ništa nam nije sačuvano. činile žene. Zna se ipak pouzdano da je reč o dosta starom pokretu koji je nekoliko generacija prethodio i budizmu i đainizmu. doktrine i prakse ađivika teško se mogu rekonstruisati. što među laicima. Smatra se da se Mahavira pre svega obraćao sredini iz koje je i sam potekao. 154. Sudeći po nekim biografskim aluzijama. nekoliko godina upražnjavao askezu. Tokom čitave godine. U vreme Mahavirine smrti. koji je verovatno ipak nešto uvećan. sačuvanih u knjigama protivnika. izuzimajući četiri monsunska meseca.000. tako i među laicima. kao monasi. veliki b r o j žena. da neće ništa posedovati ni sticati i da će ostati čedan. ovladavši čudotvornim moćima. Posle nekoliko godina učenja. Stoga se može pretpostaviti da su i žene iz tih krugova u Mahavirinoj doktrini nalazile učenje koje je poniralo u najdrevniju indijsku duhovnost. predanje kaže. iznosio 14. već od osme godine. Tada je dobijao čanak za milostinju. potvrđuje i najstarija tradicija. Osim nekoliko citata. podražavajući u svemu Mahavirin život. pre Hr. postao voda ađivika. pored brojne zajednice laika. Međutim. umro je (verovatno negde između 485—84. prema nekim učiteljima.000 a monahinja 36. naime da su otkrivale religijski put koji im je uskraćivala brahmanska ortodoksija. bio je moćan čudotvorac. Napadane i od budista i od đainista.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 75 oslobođenje mogli očekivati samo monasi i monahinje. Etimologija termina ađivike još nam je nejasna. Međutim. monahinje nisu mogle dostići oslobođenje zbog toga što im se nije dozvoljavalo da. iskušenika je posvećivao učitelj i tom prilikom novi vernik je morao da položi sledećih pet zaveta: da će čitav život provesti u odricanju. monasi i monahinje su živeli lutalačkim životom.

13 Prema jednom običaju. L. 54. . . Kao i sve lutajuće askete. Prema jednom budističkom tekstu Gosala je smatrao da »nema ni uzroka ni motiva iskvarenosti bića. samim stanjem s t v a r i . pri čemu mu je kosa. sve što živi postoji bez ičije volje. ađivike. ađivike su išle potpuno nage. bez napora. ili je pak bio do vrata ukopavan u zemlju. bića su iskvarena bez uzroka i bez motiva. ni energija [ . up. Od duhovnih tehnika ađivika. Sigurno je da su imali svoje asketske tradicije i svoje recepte meditacije. 14 Oko X veka n. oslanjajući se na precizne informacije koje je dobio proučavajući periodičnost biljnog života. slučajnostima. Drugim recima. kao i čitava Indija. usvajaju bhakti i stapaju se s višnuitskom sektom Panjćaratra. ni ljudska snaga [ . ni prinuda [ . . History and Doctrines of Ajivikas. Po njemu svako biće treba da prođe svoj ciklus od 8. . to sudimo po izvesnim aluzijama na neku vrstu nirvane koja se može porediti s najvišim Nebom drugih mističnih škola. Makhali Gosala zauzima posebno mesto na horizontu indijske misli: deterministička koncepcija koju je zastupao. Sva bića. Gosala je odbacivao panindijsku doktrinu karmana. Bachain. . Sam čin inicijacije bio je arhaičnog karaktera: iskušenik je morao ili da ispeče ruke stisnuvši neki vreli predmet. prev. Čitav njegov sistem sadržan je u jednoj jedinoj reči: nijati (niyati). Mnoge su sebi gladovanjem oduzele život. međutim. ništa nam nije sačuvano. 14 13 Predložio je klasifikaciju bića prema broju njihovih čula i dao je osnovne konture jednoj doktrini transformacija u Prirodi (parinamavada). « (Samanjnjaphalasuta. podstakla ga je da proučava prirodne pojave i zakonitosti života. str. vlas po vlas. ] niti ljudska hrabrost. . niti čin po drugima. »fatalnost«. »sudbina«. bez prinude. bila čupana iz glave.400. ] . e. . . »Čovekov napor je uzaludan«. Ne postoji ni čin po sebi. A. osnovna je njegova poruka. Buda je takav fatalistički determinizam smatrao zločinom i zato Makhali Gosalu napadao više od bilo kog drugog među svojim savremenicima: doktrinu fatalnosti smatrao je najopasnijom. sve evoluira snagom sudbine. . bez energije. starijem i od Mahavire i od Gosale. sve individue. ] .76 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Ono po čemu se Gosala razlikovao od svojih protivnika bio je strogi fatalizam. ne postoji ni ljudski čin. L. hranu su prosile i podvrgavale se veoma strogim propisima u pogledu ishrane. ona su pročišćena bez uzroka i bez motiva. sva stvorenja. Ne postoji ni uzrok zbog kojeg su bića pročišćena. Renu).000 eona (mahakalpa) i nakon tog ciklusa oslobođenje nastupa spontano. 280 i dalje.

pored monaha. Buda nikada nije želeo da svom učenju daje odlike sistema. već da on neprekidno postoji. Čovek pogođen otrovnom strelom . tako i raznim metodama i tehnikama pretklasične sankhje i joge. Budistička zajednica (sangha) je od samog svog nastanka bila organizovana na izvesnim monaškim propisima (vinaja) koji su joj osiguravali jedinstvo. Takav tip pobožnosti karakierisao je »popularni budizam«. up. odnosno da se neprestano stvara . preterano je o najstarijim tekstovima suditi kao o njegovoj iz osnova modifikovanoj doktrini spasenja. koji su prihvatali Budino učenje. I upravo zato što se rekonstruisanje Budine »autentične poruke« u celini čini nemogućim. To njegovo ćutanje dosta rano je omogućilo različite interpretacije. u vezi s transmigracijom. § § 229 i dalje). nikakav demijurg. ali se. već se nije izjašnjavao ni o mnogim bitnim pitanjima svoje doktrine. o životu sveca po ulasku u nirvanu. Svojim verovanjem u Budu i nesebičnim ponašanjem prema zajednici sticali su »zasluge« kojima su sebi. Što se tiče kosmologije i antropogonije. U suštini. niti pak zao duh (kao što s m a t r a j u gnostici i manihejci. po njemu. monasi su delili neke osnovne ideje. simpatizera. a potom izazvalo i pojavu raznih škola i sekti. nagradom za učinjena dela. na primer. postojao je i veliki b r o j laika. nije stvorio nikakav bog. pri tom.XIX POGLAVLJE BUDINA PORUKA: OD UŽASA VEČNOG POVRATKA DO BLAŽENSTVA NEIZRECIVOG 155. moglo bi se reći da se Buda suprotstavljao kako kosmološkim i filozofskim spekulacijama brahmana i šramana. Još za života Blaženog. u vezi s tehnikom meditacije koje vode nirvani i sa »oponašamjem Bude« (što se nazivalo budologijom). Usmeno prenošenje učenja Blaženog i sastavljanje Kanona postavili su brojne probleme i uzaludno je nadati se da će oni ikada biti rešeni na zadovoljavajući način. U pogledu doktrine. nisu odricali svetovnog života. obezbeđivali srećniju egzistenciju sa boljom reinkarnacijom. čiji je značaj u istoriji azijskih religija neobično veliki zbog mitologija. rituala i književnih i umetničkih dela koja je inspirisao... očigledno je da svet. u jednom od krajeva. Ne samo da je odbijao da raspravlja o filozofskim problemima.

Zašto je Buda odbijao da raspravlja o ovim stvarima? »Zato što to nije korisno. . . smirivanju. što ne doprinosi obustavljanju želja. . . ne dam da mi je izvade sve dok ne budem znao iz kakvog je luka odapeta [ . kao i za većinu indijskih postupanišadskih mislilaca i vernika. . To izvrsno ilustruje čuveni dijalog s Malunkjaputom (Malunkyaputta). . 426]. . Njegovo odbijanje da se prepusti spekulacijama bilo kog reda — kategorično je. pre svega. u svom prvom govoru u Benaresu pred petoricom svojih učenika (§ 149). ideju o Sopstvu (puruši). bolest je patnja. ] . a to su četiri plemenite istine [Madđhimanikaja (Majjhimanikaya) I. Prihvatiti ono što se ne voli. sve je patnja. mali ili srednjeg rasta. . kakvo je pero bilo na streli [ . od čega joj je bio šiljak. a od jogina kontemplativne tehnike. 156. da li je to neki kšatrija ili brahman [ . ne samo da se ljudski vek skraćuje. smrt je patnja. starost je patnja. Za Budu. Biti razdvojen od onoga što se voli [ . znači patiti. Kada se neznanje i gresi nagomilaju. Prijatelji i rođaci mu dovode lekara.« I čovek umire ne saznavši ništa od onog što je želeo da sazna. Buda mu na to odgovara pričom o čoveku pogođenom otrovnom strelom. iz kakve je porodice. niti odricanju od njega. .78 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i dobrim i rđavim delima ljudi. već i čitav Univerzum propada. a tako će umreti i svaki onaj koji odbija da pođe svetim putem pre nego što reši ovaj ili onaj filozofski problem.) Što se tiče sankhje i joge. od kakve je niti luk bio [ . Četiri »Plemenite istine« i »Srednji put« Te četiri »Plemenite istine« čine srž njegovog učenja. ] . nemati ono što se želi. Prva istina govori o patnji ili bolu (pali: dukha). Malunkjaputa moli učitelja da mu tačno odgovori šta misli o svemu tome. ali odbacuje teorijske postavke i jednih i drugih. da to i prizna. kao na primer: da li je Univerzum večan ili nije? konačan ili beskonačan? da li je duša isto što i telo ili je nešto drugo? da li Tathagata postoji posle smrti ili pak ne postoji? itd. Izrekao ih je neposredno posle »Buđenja«. . »rođenje je bol. Zapravo. ] . a njeno poreklo treba tražiti u drevnim koncepcijama o postepenoj dekadenciji sveta koja dovodi do njegove periodične rekreacije. nirvani!« Na kraju Buda podseća Malunkjaputu da je on učio ljude samo jednoj stvari. Malunkjaputa je zamerao Blaženom što ne daje odgovore na neka pitanja. . ali čovek uzvikuje: »Ne dam da mi strelu izvade pre nego što saznam ko me je ustrelio. Buda od učitelja prve preuzima i razvija njihovu analizu. ] . ] . (To je panindijska ideja. što nije vezano za svetački i duhovni život i zato što ne doprinosi stvaranju građenja prema svetu. dubokom poniranju. prosvetljenosti. iz kog je sela ili grada. znači patiti. a ako ne zna. je li visok.

Buda svodi »ja« na kombinaciju od pet agregata (skandha) fizičkih i psihičkih sila i navodi da su tih pet agregata. objašnjavajući ih na različite načine.3 Druga plemenita istina otkriva poreklo patnje (dukha). 141). Ponekad ih i razvrstava prema onima kojima su upućena. I. Napomenimo da termin dukha (dukkha). jer ne zaustavlja večni krug transmigracija. Dukha su upravo zbog svoje nepostojanosti. kontakt s bilo kojom od pet skandha. 40). Ali. s tekstovima koje navodi Rahula. podložna promeni. koja može voditi samoubistvu. Otkriva ga u želji. str. 1 Kao što ćemo kasnije videti. Rahula. sve je i dukha. zapravo. ostvarena meditacijom. ne predstavlja rešenje. odnosno dukha« (Mađđhima. mnogo šire značenje. str. 90). 499. Zapravo. u k r a j n j o j liniji. kako je sve u krajnjoj liniji »uslovljeno«. Treća plemenita istina obznanjuje da se oslobođenje od boli (dukha) sastoji u otklanjanju apetita (tanha). u smislu patnje uzrokovane promenom. Buda i za njih kaže da su »nepostojana. 8) pravilne koncentracije. Pošto je najpre odao hvalu duhovnom blaženstvu takvih jogističkih stanja.BUDINA PORUKA 79 Ukratko. ni ta želja. i u smislu uslovljenog stanja (Visuddhimagga. 5) pravilnog življenja. potom odlučuje da ih otkloni i na k r a j u nudi pogodna sredstva kojima se ona može otkloniti. . opisana su kao dukha. apetitu ili »žeđi« (tanha) koja determiniše reinkarnacije. u stvari. jedno od imena za nirvanu je i »gašenje žeđi«. jedan tekst Mađđhimanikaje (I. Formulišući četiri istine. želja za obnavljanjem i želja za ugasnućem (ili samoponištenjem). Različiti oblici sreće. 4) pravilnog delanja. I najzad. U stvari. četvrta istina otkriva puteve koji vode otklanjanju patnje. ona prepisuje recepte kojima se leči bolest egzistencije i ta metoda je poznata pod imenom »Srednji put«. zatim otkriva njene uzroke. Ona. up. tanhakhaja (tanhakkhaya). Ono je ravno nirvani. Buda primenjuje jednu metodu indijske medicine koja n a j p r e utvrđuje bolest. Budinu terapiju. 2) pravilnog mišljenja. sačinjava. ono što je suprotno tome. budući i sama jedan »apetit«. jer se sastoji od: 1) pravilnog (ili ispravnog) stava ili pogleda. 41. četvrta istina. pa čak i izvesna stanja duha. Ta »žeđ« ili želja neprestano traži nova zadovoljenja: postoji želja za čulnim uživanjima. ima. Tako. »Srednji put« se drukčije naziva i »putem od osam članova«.Up. 301) 1 Budistička sholastika je razlikovala dukha u smislu obične patnje. u stvari. . na primer. traganje za duhovnim blaženstvom kroz preterano strogi asketizam. 3) pravilnog govorenja. L'Enseignement du Bouddha. 7) pravilno usmerene pažnje. najčešće prevođen sa »bol« ili »patnja«. budući da se obraćao različitim sredinama. 6) ispravnog nastojanja. dukha. podrazumeva patnju« (Mađđhima. I. str. Buda se neumorno vraća na osam pravila »Puta«. Zapazimo da se i želja za samoponištenjem osuđuje zajedno sa ostalim oblicima ispoljavan j a »žeđi«. izbegava dve krajnosti: traganje za srećom putem čulnih zadovoljstava i.

sanskrit: pradnjaj. Mentalna disciplina (samadhi) se. »nesastavljena«. u ovom slučaju podrazumeva upražnjavanje triju pravila (br. koje sadrže psihičkti. 3) mudrost [ p a n j n j a (panna). kognitivne fenomene). na primer. proizvedena sposobnostima čula.80 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i definiše budističko učenje kao: 1) etičko ponašanje (sila). »skupina« ili »agregata« (skandha): 1) skup »privida« ili svega onog što se opaža (koji sadrži sveukupnost materijalnih stvari. Pravilo ispravnog delanja zabranjuje budisti uništavanje života. On ne saznaje. 6—8): ispravnog nastojanja. zasnovano na ljubavi i saosećanju prema svim bićima. prema tome. a pre svega duha (manas) čije je sedište u srcu i koji organizuje čulna iskustva. na još dinamičniji način od prethodnog. Nepostojanost stvari i doktrina anate Meditirajući o prvim dvema plemenitim istinama — bolu i poreklu bola — monah otkriva nepostojanost. Jedan drugi čuveni obrazac. Bespoštednom analizom Buda je pokazao da se sve što postoji na svetu može svrstati u pet kategorija. Taj obrazac. da je zalutao među stvari. na kojima ćemo se kasnije više zadržati. već da u potpunosti deli njihov način postojanja. bezličnost (pali: anata) stvari i u isti mah bezličnost sopstvenog bića. »Osmočlanog puta«. jer kosmički totalitet i psihomentalna aktivnost sačinjavaju jedan jedini i isti Univerzum. 4) psihičke tvorevine (sanskara). 3) percepcije i pojmove koji proističu iz oseta (tj. 157. 3—5). naime pravilnog govorenja. Što se mudrosti (prađnja) tiče. Reč je o asketskim vežbama jogističkog tipa. 5) misli (viđnjana). ona je rezultat prva dva pravila: pravilnog stava ili pogleda i ispravnog mišljenja. Moglo bi se nabrojati mnogo tekstova koji objašnjavaju šta se pod ovim formulama 3 podrazumeva. Etičko ponašanje. poput vedantinca. 2) osete (koji se stvaraju u kontaktu s čulima). Ispravno življenje isključuje zanimanja koja su škodljiva za druge. dakle. čula i njihove objekte). Ti »agregati« ili »skupine« ukratko predstavljaju materijalni svet i ljudsku uslovljenost. Jedino je nirvana neuslovljena. aktivnost. sastoji od upražnjavanja triju poslednjih pravila »Osmočlanog puta« (br. ne može svrstati u »agregate«. kleveta i uopšte od bilo kakve grube. odnosno saznanja. 3 . jer predstavljaju suštinu budističke poruke. krađu. kao i od praznog brbljanja. ispravno govorenje označava uzdržavanje od laži. sažima i ilustruje niz međusobno povezanih uzroka i posledica koji upravljaju ciklusom života i ponovnog rađanja. itd. pa se. orfičara ili gnostika. nezakonite seksualne odnose. ogovaranja. svesnu i nesvesnu. poznat pod imenom međuNa primer. pravilnog delanja i pravilnog življenja. 2) mentalnu disciplinu (samadhi). pravilno usmerene pažnje i pravilne koncentracije. itd. ružne i zlonamerne reči.

S druge strane. III. želja i egzistencija su međusobno zavisni i dovoljni da objasne neprekidan lanac rađanja. A da je odgovorio da »Sopstva« nema. već od postvedskih vremena želja i neznanje su bili proglašeni glavnim uzrocima patnje i transmigrad je. Ova metoda analize i klasifikacije nije Budino otkriće. a ove pak uslovljavaju psihičke i mentalne fenomene i tako redom — ponovo do želje.Sopstva' znači pasti u jeres neprekidnog t r a j a n j a . 400). Komentarišući ovu čuvenu epizodu. osuđen takođe da se završi starošću i smrću. one proizvode »psihičke« tvorevine (sanskara). Ali Upanišade. neznanje. koja stvara novi život. 138. reklo bi se. ali sposobnog da se oslobodi i dostigne nirvanu. što se ne menja i kao takav postojaću večito«. 4 Jasna nam je asketska intencija i funkcija ove negacije: meditirajući o irealnosti ličnosti. posle smrti biću to što je stalno. što traje. slagao bi: osim toga. Već su spekulacije Brahmana i Upanišada. e.« 5 4 8 Majjhimanikâya. Vaććhagota bi ga svrstao među pobornike »eternalističke teorije« (odnosno načinio bi od njega filozofa. 108. tačnije do seksualne želje. sadrži dvanaest faktora (»članova«) od kojih je prvi neznanje. negira ili bar prećutkuje postojanje takvog principa. kasnije je Anandi objasnio zašto je tako učinio: da je odgovorio da »Sopstvo« postoji. Neznanje proizvodi želje. stvaralo je probleme. Tako je jednom prilikom i lutajućeg vernika Vaććhagotu ostavio bez odgovora kada mu je postavio takvo pitanje. što opstaje. U jednom od svojih govora Učitelj izjavljuje da je »potpuno bezumna« svaka doktrina koja tvrdi: »ovaj Univerzum je ovaj atman. A Buda. Jer. Buda bi još više povećao njegovu zbunjenost: »jer bi pomislio: ranije sam imao atman. poput tolikih drugih). atmana ili puruše. Nirvana. 6 . kao i sankhja i joga. subjekta transmigracija. str. Zbog toga je Buda u više mahova odbio da odgovori na pitanja u vezi s postojanjem ili nepostojanjem atmana. negirati ga. Navedeno prema L. ili atmana. i što je još gore.BUDINA PORUKA 81 sobno uslovljenog nastajanja [pratitjasamutpada (pratityasamutpada). umiranja i transmigracija. pali: patiććasamuppada (paticcasamuppáda)]. Osim toga. Međutim. I. a potom i analize pretklasične joge i sankhje.) zaključuje: »verovati u postojanje . veliki broj tekstova za koje se smatra da gdražavaju izvorno Učiteljevo učenje poriče realnost ljudskog bića (pudgala). Vasubandhu (V vek n. negiranje »Sopstva«. proglasio bi ga pristalicom »anihilističke teorije«. priznaju i postojanje jednog autonomnog duhovnog principa. vitalnog principa (diva). uništava se egoizam u samim svojim korenima. de la Vallée-Poussin. a sada ga više nemam« (Samjuta-nikaja. U stvari. znači pasti u jeres potpunog predavanja smrti. razdvojile i razvrstale kosmički totalitet i psihomentalnu aktivnost u izvestan broj elemenata ili kategorija.

ležao je u tome što je znao da verovanie u atman za sobom povlači beskrajne metafizičke rasprave. oseti. Mnogobrojne đatake pričaju o prethodnim Budinim životima. o njegovoj porodici i njegovim sledbenicima. ali nema nikoga da pati. A što se tiče »pobornika agregata«. On je. podstiče intelektualnu oholost i konačno sprečava postizanje Buđenja. i sami pudgalavàdini su se približili svojim protivnicima. nije i diskontinuirano. ali nije ni neko drugi. zbog kojeg je negirao postojanje nesvodljivog i neuništivog Sopstva. to je pet skandha. ideje. kao što kaže jedan od kasnijih čuvenih učitelja. što čini da liči na »dušu«. I u drugim tekstovima nailazimo na isto. Drugim recima. ali nema onoga koji ih čini« (Visudhimaga. Osim toga. str. U jednoj propovedi o teretu i nosaču tereta on tvrdi: »Teret. 66 i si.« (Samjuta. spoznaja — nosač tereta je pudgala. neprestano podsećajući na to. samo rečeno s više nijansi: »Onaj koji jede plodove čina u jednoj egzistenciji. a pogrešno je i razlikovati je od njih«. nije onaj koji ga je počinio u nekoj od ranijih egzistencija. itd. tačno je da jedine škole čije Rukopise posedujemo i o kojima nešto više znamo. Ali. on nije želeo da učestvuje u polemici između »pobornika ličnosti« (pudgalavadin) i »pobornika agregata« (skandhavadin): ostao je »na sredini«. Nirvana. up. negira agens. Dela su tu. Međutim.82 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Negiranjem realnosti »Sopstva« [nairatmja (nairatmya) ]. recimo t a j poštovani vernik.«6 Takva kolebanja i dvosmislenost odražavaju zbunjenost koju je Buda stvorio odbijajući da otvoreno odgovori na neka sporna pitanja. 7 Međutim. budućnost pripasti pobornicima duša-tok. materija. želje. svojom paradoksalnom definicijom ličnosti: »Pudgalu je pogrešno izjednačavati sa skandha. Pa ipak bi se reklo da je Buda prihvatao izvesno jedinstvo i kontinuitet »ličnosti« (pudgala). u istoriji budističke misli. Vallée-Poussin. ako se negira kontinuitet »stvarne ličnosti« (čak i ako postoji kolebanje da se ona nazove «Sopstvo« ili pudgala)? Navedeno prema Vallée-Poussin. iz te i te porodice. mada nepostojano. dolazi se do sledećeg paradoksa: doktrina koja veliča značaj čina i njegovih »plodova«. A razlog. 7 8 . Rešenja bezbrojnih polemika oko »Sopstva« i »prirode nirvane« nalazila su se u iskustvu Buđenja: polemike te vrste nisu se mogle rešavati misaonim i verbalnim putem. oni su pak na kraju »personalnost« transformisali u jedan »tok« [santana (sa^tana)] uzroka i posledica. propovedaju nairatmju (nairàtmya). Budhaghoša (Buddhagho§a): »Postoji samo patnja. 22). Kasnije škole će dalje razvijati ove interpretacije. ali će. Nirvana. kako shvatiti reči koje izgovara tek rođeni Sidharta: »Ovo je moje poslednje rođenje« (§ 147). str. III. i to ne samo u narodu. 46. »onoga koji plodove jede«. str. propovedao otklanjanje patnje i sredstava kojima se to otklanjanje postiže. tog i tog imena. nagrade za učinjena delu. verovanje u kontinuitet ličnosti zadržalo se. čije jedinstvo. Uostalom. 513). i identitet njihovih ličnosti je uvek prepoznatljiv.

414). dostiže nirvanu koja je Brahman«. ali se neprestano vraća na neke od njenih »atributa«. sa nesastavljenim. 1. »dostigao besmrtnost« i da je i drugi monasi mogu dostići: »Možete je se domaći u ovom životu i živeti u njoj« (Mađđhima. da je nirvana »blaženstvo« (Angutara. nirvanizovan (nibuta). VIII. u stvari.) Kontakt sa neuslovljenim. ni na zapad [ . a implicitno. 72—73. navedeno prema Vale-Pusenu. odnosno nirvane dostupne u ovom životu i parinibane. II. ali da 2) se može postići samo specijalnim tehnikama koncentracije i meditacije. odnosno jogin identifikovan s Brahmanom. nirvanizovan. 206. Arhat. primenjivanim još od vedskih vremena. u ovom životu on je već odvojen od njega. prisutna. A drugi jedan budistički tekst ovako opisuje oslobođenog sveca: »O takvom monahu kažem da neće ići ni na istok. str. 73. kaže da je »vidljiva još u ovom životu«. ma kakva bila »priroda« nirvane. odbacivanjem i oslobađanjem od nje. u kanonu nazvana »okom svetaca« [arija ćakhu (ariya cakkhu)]. * Treba ipak praviti razliku između »vidljive« nirvane. navedeni prema Vale-Pusenu. str. odnosno da je »od ovoga sveta«. ostvarljirve nakon smrti. Tekstovi. nap. osećajući sreću u sebi samom. 8 Za nirvanu Buda. ali razrađenih i interpretiranih onako kako ih je shvatao religijski genije Blaženog. logistička struktura te metode je očigledna: ona. ni na jug. da bi postao svestan svih činova 8 Anguttara. provodi vreme s Brahmanom«. Najpre se utvrđuje da se ukidanje bola postiže potpunim obustavljanjem žeđi (tanha). sadrži niz meditacija i koncentracija. Put koji vodi ka nirvani Poslednje dve istine treba da budu meditirane zajedno. poznatih već od pre dosta vekova. koji podseća na Bhagavad-Gttu V. sigurno je da j o j se može pristupiti jedino metodom koju je Buda učio. bilo kakva rasprava u vezi s prirodom nirvane i načinom života »nirvanizovanog« nema nikakvog smisla. 6* . to znači da. 172). Ali podvlači da je među joginima jedino on može »videti« i posedovati. »ostvarljiva«. Majjhima. ] . itd. odnosno sa nirvanom omogućuje »vizija«. Blaženi. već i sve druge koji slede njegov put. 10). 141).BUDINA PORUKA 83 158. I. On tvrdi da su arhati (oslobođeni sveci) »dostigli sreću koju više ništa ne može pomutiti« (Udana. ohlađen. da je on. IV. radost i svetlost samo unutar sebe. dakle. identifikovan s Brahmanom (brahmibhuta)«. »već u ovom životu isključen iz njega. A zatim se utvrđuje da su putevi koji vode obustavljanju bola izrečeni u »Osmočlanom putu«. Ove dve poslednje istine izričito tvrde da: 1) nirvana postoji. (Pod on treba podrazumevati ne samo njega. Buda ne daje nikakvu »definiciju« nirvane. . na čije paralele nailazimo i u starom Iranu. naime »udaljavanjem. odricanjem. 9 A ta »transcendentalna« »vizija« postiže se izvesnim kontemplativnim tehnikama. I. Sve u svemu. ne vezivanjem za nju« (Mađđhima. njegovu »metodu«. I. . 341. Monah se najpre vežba da neprestano razmišlja o svom fiziološkom životu. 24: »Onaj koji nalazi sreću. za onoga koji još nije stigao do praga tog neiskazivog stanja.

291 i dalje). ravnodušnosti i pribranosti svesti. Up. " Šantideva (VII vek pre Hr. monah nastoji da »postane savršeno svestan« onoga što radi kad hoda. U trećoj đhani odvaja se od radosti. 174—75. sa izvesnim poverenjem. Up. . 11 Digha. »udahnuvši duboko. Isto tako. jede. Te tehnike budistička tradicija svrstava u 3 kategorije: »meditacije« [đhana. navedeno u Le Yoga. sanskrit: dhyana). II. Ta neprekidno prisutna lucidnost potvrđuje mu krhkost pojavnog sveta i irealnost »duše«: 10 ona. kaže da »svojim telom dodiruje nirvanu«. kad diže ruku. međutim. koji je uspeo tog stanja da se domogne.). pa na »ništavnost«. U drugoj đhani nestaje intelektualne aktivnosti. Bez obzira u kojoj meri kasnije napredovao. U fiziološkom smislu. I. 177. on postiže stanje apsolutne pročišćenosti. . . zatim na beskonačnost svesti. Tako se vežba da postane svestan svih svojih izdisaja [ . itd.«. postaje ravnodušan. pre svega. str. Zapravo. ali savršeno svestan i u telu oseća blaženstvo. i da uspori udisaej [ . I. str. da bi na kraju. itd. itd. . U prvoj meditaciji (đhani). 11 Proces »pročišćenja« misli nastavljaju četiri samapatija (»usredsređivanja« ili »osvajanja«). Monah tada može. bhikhu treba da ode još dalje. bhikhu već i samim savladavanjem četiri đhane obezbeđuje sebi ponovno rođenje među »bogovima«. pokušaćemo da objasnimo šta monah njima postiže. u četvrtom stadij umu. u procesu duhovnog pročišćenja. u četvrtom stadijumu. izdahnuvši kratko. str. . Ali. neprekidno predanim takvim meditacijama. ] svih svojih udisaja. misao se n a j p r e koncentriše na beskonačnost prostora. i Majjhima. On ne postoji«. (jhana). doprinosi preobražavanju profanog iskustva.84 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i koje je do tada vršio automatski i nesvesno. prema recima jednog od poznijih autora. postaje potpuno svestan svog dubokog udisaja. . a materija je materijalno telo. objedinjuje svoje misli i oseća »radost i sreću« zbog te koncentracije. 276. oslobodivši se želja. »usredsređivanja« (samapati) i »koncentracije« (samadhi). odagnavši svako osećanje i radosti i bola. dostigla stanje koje »nije ni svesnost ni nesvesnost«. to su četiri elementa. . . monah oseća »radost i sreću« koje su praćene intelektualnom aktivnošću (rasuđivanjem i razmišljanjem). pitanje je da li živi entitet koji hoda i koji se odmara stvarno postoji. tako što će ostvariti prestanak svakog percipiranja i svakog poimanja (nirodhasamapati). 12 Što se tiče »koncentracija« (samadhija). Ispražnjena od svih sadržaja. »bhikhu. da pristupi tehnikama u pravom smislu reći. Pošto ih ukratko budemo opisali. Bhikhu otkriva da su »izdisaji i udisaji zasnovani na materiji. to su 10 Komentar Sumangala Viläsina o meditaciji u vezi s pokretima tela izvlači sledeći zaključak: »Kažu da je to što hoda i što se odmara živi entitet. I najzad. ] i izdisaje« (Digha. Le Yoga. on kao da je u kataleptičkom stanju. 182 i dalje. učinio je sve što se dalo učiniti«. postaje potpuno s v e s t a n . monah spoznaje unutrašnju smirenost. Na primer. tekst navedeen u Le Yoga. 173. govori ili pak ćuti. Eliade.

imaju svrhu psihomentalnih vežbi. a s druge. pre svega. verovanja u realnost »ličnosti« ili pak u jedinstvo materije. 2) »Razumevanjem« jogističkih iskustava.) jogin mora da nastavi da ulaže vežbajući se u otkrivanju stanja. tim jogističkim vežbama upravlja »mudrost« (pradnja). takav će se ponovo roditi u »božanskom« telu i posle toga dostići oslobođenje. mržnju i glupost i koji će imati samo još jedno ponovno rođenje. 13 bhikhu napreduje na svom putu ka oslobođenju i može dostići četiri stadijuma: 1) »ulazak u tok« je etapa koju dostiže monah. zahvaljujući svojim nadnormalnim iskustvima. s jedne strane. obična svest se preobražava. Međutim. t j . Upražnjavanjem i savladavanjem pomenutih jogističkih vežbi i nekih drugih. nedostižnih profanoj svesti. 2) »jedan jedini povratak« je stadijum onoga koji je odagnao strasti. 159. zapamtimo ipak nekoliko bitnih tačaka: 1) pre svega. itd. oslobođen zabluda i sumnji. gurua. sumnji i želja. . savršeno razumevanje psihičkih i parapsihičkih stanja koja bhikhu iskušava. monaha očišćenog od svih nečistoća i strasti. na kojima se ne možemo zadržavati. on doseže nivo poimanja. 4) »stadijum« »zaslužnog« (arhat). itd. koji će se na Zemlji roditi samo sedam puta. Poznate su različite vrste samadhija od kojih svaka ima tačno određeni cilj. 13 nja« Setimo se osam »prevazilaženja« (vimokša) i osam »etapa ovladava(abhibhajatana). Monah se.BUDINA PORUKA 84 jogističke vežbe ograničenijeg t r a j a n j a od đhani i samapatija i one. 3) »bez povratka«. Tako je bilo u vreme Upanišada i tako je i danas. pokreta ruku. hoda. stadijum monaha koji se konačno i potpuno oslobodio zabluda. koji je van svakog pojmovnog sistema i koji se nikakvim recima ne može opisati. Njihovu strukturu i funkciju kadra je otkriti jedino praksa i to pod vodstvom učitelja. obdarenog natprirodnim znanjima i čudotvornim moćima (sidhijama). oslobađa zabluda koje su sastavni deo strukture neprosvetljene svesti (npr.). Misao se usredsređuje na neki predmet ili neki pojam da bi se postiglo objedinjavanje svesti i obustavljanje racionalne aktivnosti. spremnog da posle smrti uđe u nirvanu. Istovetni napor koji je ulagao u to da »postane svestan« svojih najintimnijih fizioloških aktivnosti (disanja. Tehnike meditacije i njihovo »mudrošću« prosvetljenje Naivno bi bilo verovati da možemo do k r a j a »shvatiti« jogističke tehnike samo na osnovu proučavanja originalnih tekstova i njihovih komentara. pa ma koliki broj takvih tekstova proučili.

»ne-sastavljenog«.« 14 Verovatno da je Budin najveći doprinos u tome što je razradio takvu metodu meditacije u kojoj je uspeo da ujedini asketsku praksu i jogističke tehnike sa specifičnim postupcima njihovog razumevanja. inače najomiljeniji Učiteljev učenik i bez premca u poznavanju doktrine. . navedeno u Le Yoga. 73—74. Kada iziđe iz kontemplacije. dva puta. 15 Anguttara. bio isključen iz Koncila (§ 185): isključen je zato što nije bio arhat. »Monasi koji se odaju jogističkoj meditaciji (đhaini). odnosno što nije posedovao savršeno »jogističko iskustvo«. oseti. pristupačne neprosvetljenoj svesti. kako se spoznaju čula. tačno je i to da se ne spoznaje ni indirektno. n e m a j u pravo da kažu za one koji vide da ne vide boje i da boje ne postoje. »Tvrditi da nirvana ne postoji zbog toga što nije predmet nečije spoznaje. Up. ] jesu predmet s p o z n a j e [ . itd. on uzvikuje: . retko je mogla savladati jedna ista osoba. 115) suočava Musilu i Naradu od kojih svaki raspola. obojica poseduju podjednako znanje. Iz tog razloga je Ananda. 355. nirvanom). . blaženstvo. Međutim.86 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i 3) Napredovanjem u praksi monah dolazi do novih potvrda svoje doktrine. posredstvom svoga delovanja. njena priroda i njeni e f e k t i [ . koje prevazilazi sve modalitete. A trebalo bi jedni druge da poštuju. navedeno prema Vale-Pusenu.« 15 Sve istine koje je Buda otkrio morale su biti »proverene« na jogistički način. koji ne vide ni plavo ni žuto. pre svega. . II. o kojoj se pak ništa drugo ne može reci osim da postoji. Već i u najstarijim tekstovima nailazimo na pokušaje da se oni međusobno izmire. ] . To potvrđuje i činjenica da je asketskoj meditaciji jogističkog tipa i razumevanju doktrine pridavao podjednaku vrednost. nirvana. otkriva očevidnost »Apsolutnog«. Jedan čuveni tekst iz Sanjute (Samyutta. . Tačno je da se ona ne spoznaje na direktan način. kao što se otkrivaju boje. že izvesnim stepenom budističkog savršenstva. otkriva očevidnu realnost »Besnirtnosti« (ili nirvane). ali Narada sebe ne smatra arhatom zbog toga 14 Samghabhadra. uzaludno je.0. koja po svojoj prirodi odgovaraju dvema različitim tendencijama duha. što će reći meditacijom i »iskustvom«. osuđuju monahe koji se vezuju za doktrinu (dhamajogini) i obrnuto. Visuddhimagga: »Ne može se reći da nešto ne postoji zato što ga budale ne opažaju«. Jogin koji je ušao u stanje usredsređenosti postaje svestan njene prirode i njenih efekata. Jedan od kasnijih istaknutih učitelja veoma lepo rezimira iskustveno (tj. jogističko) poreklo verovanja u realnost nirvane. Jer retki su ljudi koji sve vreme ostvaruju telesni kontakt (odnosno postižu ga iskustvom) s besmrtnim elementom (tj. kao što su retki i oni koji mogu da uoče suštinsku realnost prosvetlivši je prađnjom (mudrošću). 178. str. spasenje!' Slepci. uništenje.. mir. kako je valjalo i očekivati. . Ali. str. III. isto.

U Digha-nikaji (I. a to je Budu (kao kasnije i Patanjđalija) suočilo s jednim novim problemom. zbog toga što su bhikhua zavodile stvarajući mu iluzorni utisak »magičnog vladan j a svetom«. kada se preda meditaciji. bez pomoći jogističkog iskustva. ispoljavanje takvih moći nimalo ne služi propagandi spasenja. Stoga je Buda izričito zabranio ispoljavanje »čudotvornih moći« pred laicima. »Musïla et Naräda«. Mnogo je bilo rasprava o tome da li se način postojanja »nirvanizovanog« može izjednačiti Up. Paradoks \ neuslovljenog Ako imamo u vidu potpuno preobraženje profane svesti koje bhikhu postiže i sva jogistička i parapsihološka iskustvena preterivanja kojima se izlaže. 160. odnosno kontradikcije kanonskih tekstova u vezi s »prirodom« nirvane i »statusom« oslobođenog. Pomenimo još i to da je put ka nirvani — kao i put ka samadhiju u klasičnoj jogi — vodio sticanju »čudotvornih moći« (sidhi. 4) spoznavanje misli drugih i 5) sećanje na prethodne živote. str. oslobođenog prađnjom. budući da i drugi jogini i ekstatičari mogu da čine istovetna čuda. Le Yoga. 16 Ova dihotomija se kroz istoriju budizma sve više pooštravala. Zapravo te moći. str. 3) božanski sluh. da prolazi kroz čvrstu zemlju. da bude nevidljiv. de la Vallée-Poussin. hoda po vodi. do kojih je monah u toku svoje prakse neizbežno dolazio. što su stvarale zabune među profanima. predstavljale su pokazatelje njegovog duhovnog napredovanja: za onoga koji je bio na putu »dekondicioniranja« (»otkidanja od uslovljenosti«) predstavljale su dokaz da je u mehanizmu. 2) božansko oko. 191 i dalje. Ali ne zaboravlja da doda da posedovanje takvih »moći« krije u sebi opasnost koja monaha može odvući s pravog cilja. u koja su spadala: 1) sidhi. da čuje nebeske zvuke ili da spoznaje misli drugih i da se seća svojih prethodnih egzistencija. i drugo. koji ga je do tada mrvio. pali: idhi). leti po nebu. one su se istovremeno pokazivale i dvostruko opasnim: prvo. 16 . postaje sposoban da se prikazuje u više obličja. otpor »metafizičara« jogističkim preterivanjima. zaustavio zakonitosti prirode. I što je još opasnije od toga. profani mogu poverovati da je reč o običnoj magiji. tj. U ovoj apologiji »suvog sveca«. postaju nam shvatljivija kolebanja. »Čudotvorne moći« su činile jednu od pet klasa Visokih znan j a (abhidnja). naslućuje se »antimistička tendencija«. navedene u L. može da osigura postizanje nirvane. 180. Međutim. Videti i druge tekstove.BUDINA PORUKA 87 što nije iskustvom ostvario »kontakt s nirvanom«. Neki istaknuti učitelji su čak tvrdili i to da i sama pradnja. Osim toga. osvajanja nirvane. 78 i dalje) Buda tvrdi da bhikhu.

88

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

s potpunim ugasnućem, ili s jednom potonjom egzistencijom čije se blaženstvo ne može opisati. Buda je postizanje nirvane poredio s gašenjem plamena. A poznato je da za indijsku misao gašenje plamena ne predstavlja nestajanje, već povlačenje u jedno potencijalno stanje. 17 S druge strane, ako nirvanu shvatimo kao prvorazrednu neuslovljenost, Apsolut, ona ne samo da prevazilazi kosmičke strukture, već i sve postojeće kategorije spoznaje. U tom slučaju moguće je tvrditi da »nirvanizovan« više ne postoji (shvatajući egzistenciju kao način postojanja u našem svetu), ali je isto tako moguće tvrditi i da »postoji«, da postoji u nirvani, u neuslovljenom, odnosno u jednom načinu egzistiranja koji mi nismo kadri da zamislimo. To je bio razlog zbog kojeg je Buda ovaj problem ostavio otvorenim. Jer, jedino oni koji slede Put i koji p r i m e n j u j u bar izvesna jogistička iskustva, prosvetlivši ih, razume se, prađnjom, shvataju da su, s preobražavanjem svesti i verbalne konstrukcije, i misaone strukture uništene. Tako se stiže do jednog paradoksalnog i naizgled kontradiktornog plana, gde biće koincidira s nebićem pa se, prema tome, može tvrditi da »Sopstvo« istovremeno i postoji i ne postoji i da je oslobođenje u isti mah i ugasnuće i blaženstvo. U izvesnom smislu, i pored toga što između sankhja-joge i budizma postoje znatne razlike, »nirvanizovan« se može porediti sa »oslobođenim za života«, s đivanmuktom (§ 146). Značajno je, međutim, podvući da je izjednačavanje nirvane sa apsolutnim prevazilaženjem Kosmosa, tj. njegovim razaranjem, takođe ilustrovano brojnim slikama i simbolima. Pomenuli smo već kosmološku i temporalnu simboliku »Sedam Budinih koraka« (§ 147). Tome treba dodati parabolu »razbijenog jajeta« kojom se Buda koristio da bi objavio kako je uništio večni krug egzistencija (sansara), drugim recima kako je prevazišao Kosmos i ciklično vreme. Ne m a n j e izražajne su i slike »kuće koju ruši Buda« ili »krova koji slamaju arhati«; to su slike koje dočaravaju razaranje čitavog sveta uslovljenosti. 18 Ako se podsetimo koji značaj za indijsku (i uopšte arhajsku tradicionalnu) misao ima homologija »Kosmos-kuća-ljudsko telo« možemo proceniti koliku je revolucionarnu novinu predstavljao cilj koji je Buda postavio. Prastarom idealu čoveka da »nađe sigurno utočište« (odnosno da sebi obezbedi sigurnu egzistenciju u jednom svršenom Kosmosu) Buda suprotstavlja ideal duhovne elite svoga vremena: uništenje sveta i prevazilaženje svake uslovljene »situacije«.
A. B. Kit (Keith) je istovetnu predstavu otkrio u Upanišadama, a Senar (Sénart) u Epu; up. Vallée-Poussin, Nirvana, str. 146. 18 Vid. tekstove navedene u Images et Symboles, str. 100 i dalje i u »Briser le toit de la maison«, svuda.
17

BUDINA

PORUKA

88

Međutim, on nikada nije tvrdio da je propovedao originalnu doktrinu. Više puta je ponovio da je samo sledio »stari put«, vanvremensku doktrinu (akaliko) »svetaca« i »do k r a j a probuđenih« iz prošlih vremena. 19 Na taj način je podvukao večnu istinitost i univerzalnost svoje poruke.

" »Video sam prastari put, put koji su utrli svi nekadanji do kraja probuđeni i to je staza koju hoću da sledim« (Sartiyutta-nikaya), II, 106). A to zbog toga »što su i oni nekadanji sveci, do kraja probuđeni, sva ta uzvišena bića, vodili svoje učenike takvom cilju kakvom ja danas vodim moje, a siguran sam da će i sveci i oni do kraja probuđeni, uzvišena bića koja dođu posle mene, takođe voditi svoje učenike tako kako ja danas vodim moje« (Majj. II, 3—4; up. II, 112; III, 134).

XX POGLAVLJE

RIMSKA RELIGIJA: OD POČETAKA DO BAHANTSKIH SVETKOVINA 186)

161. Romul i žrtva Prema starim istoričarima, Rim je osnovan 754. godine pre Hr.; to potvrđuju i arheološki nalazi prema kojima Urbs počinje da se naseljava od sredine VIII veka. Mit o osnivanju Rima i legende o prvim kraljevima od izuzetnog su značaja za razumevanje rimske religije, no svi ti mitovi značajni su i zbog toga što odslikavaju izvesne etnografske i društvene realnosti. Među najznačajnije događaje u priči o nastanku Rima spadaju: 1) okupljanje izbeglica različitog porekla na jednom mestu i 2) spajanje dve sasvim različite etničke grupacije; dakle, latinski etnos iz kojeg je nastao rimski narod rezultat je mešanja autohtonih neolitskih populacija i indoevropskih osvajača koji su se spustili iz prekoalpskih zemalja. Ta prva sinteza predstavlja uzorni model rimske nacije i njene kulture. U stvari, proces asimilacije, praćen etničkom, kulturnom i religijskom integracijom, nastaviće se sve do k r a j a Imperije. Po predanju koje prenose istoričari, Numitora, kralja Albe, zbacio je s prestola njegov brat Amulije. Da bi učvrstio svoju vladavinu, Amulije je pobio Numitorove sinove, a njihovu sestru Reu Silviju primorao da postane vestalka. Međutim, Silvija zatrudni s bogom Marsom i rodi dva dečaka, Romula i Rema. Ostavljene na obali Tibra, blizance je čudom podojila vučica, a malo potom uzeo ih je jedan čobanin i poverio svojoj ženi da ih odgaja. Kada su odrasli, Romula i Rema je prepoznao njihov deda Numitor, koga su ovi, svrgnuvši uzurpatora, ponovo doveli na presto. Međutim, oni napustiše Albu sa namerom da osnuju grad baš na onome mestu gde su proveli detinjstvo. Da bi saznali volju bogova, Romul je izabrao Palatin, dok se Rem smestio na brdu Aventin. Rem je prvi primetio proročko znamenje: ugledao je šest kraguja u letu. Ali Romul ih je video dvanaest, pa je njemu pripala čast da bude osnivač grada. On je plugom uzorao brazdu oko Palatina: iskopana zemlja je predstavljala zidove, a brazda rov, a na jednome mestu je podigao plug da bi obeležio buduća

RIMSKA RELIGIJA

91

vrata. Da bi se narugao ekstravagantnoj terminologiji svog brata, Rem je u jednom skoku preskočio »zid« i »rov«. Romul se tada bacio na njega i ubio ga vičući: »Tako će ubuduće proći svako ko preskoči moje zidine!« 1 Mitološki karakter ovog predanja je očigledan. Legende o Sargonu, Mojsiju, Kiru i drugim slavnim ličnostima takođe sadrže temu o napuštanju novorođenčeta (up. §§ 58, 105). Vučica, koju je Mars poslao da podoji blizance, predskazuje ratničke sklonosti Rimljana. To što je bio napušten i što ga je dojila ženka divlje zveri bilo je prvo inicijacijsko iskušenje koje je trebalo da savlada budući junak. Potom je usledilo sazrevanje mladića koji ne zna svoj identitet među prostim i siromašnim ljudima (npr. Kir). Tema »braće (blizanaca) neprijatelja«, kao i ona o svrgavanju strica (ili dede), takođe je veoma rasprostranjena. Što se tiče rituala osnivanja grada pomoću jedne brazde (sulcus primigenius), slični su otkriveni u mnogim kulturama. (Recipročno, neprijateljski grad se ritualno uništava kada mu se sruše zidovi i kada se oko ruševina uzore brazda. 2 ) Kao i u mnogim drugim predanjima, osnivanje grada predstavlja, u stvari, ponavljanje kosmogonije. Žrtvovanje Rema odražava kosmogonijsku pražrtvu tipa Puruše, Imira i Pan-Kua (up. § 75). Rem, koji je žrtvovan tamo gde će nastati Rim, obezbeđuje Gradu srećnu budućnost, rađanje rimske nacije i Romulu kraljevski presto. 3 Teško je tačno utvrditi hronologiju, a naročito modifikacije ove mitološke legende pre nego što su je zabeležili prvi istoričari. Neosporna je njena arhaičnost i utvrđene su izvesne analogije sa indoevropskim kosmogonijama. 4 Za našu svrhu znatno je instruktivniji odjek koji ovo predanje ima u svesti Rimljana. »Narod će zauvek sačuvati strašnu uspomenu na tu krvavu žrtvu, prvu koja je prineta božanstvu Rima. Više od sedam stotina godina posle osnivanja, Horacije će je smatrati nekom vrstom praghera čija će neizbežna posledica biti pad grada i međusobni pokolj njegovih sinova. U svakom kritičnom trenutku njegove istorije Rimu će se činiti da na sebi oseća težinu nekog prokletstva. Već na samom rođenju je bio u zavadi i s ljudima i s bogovima. Taj sujeverni strah ostaće bitno obeležje njegove sudbine.« 5
1 Up. Tit Livije, I, 3 i dalje; Ovidije, Fasti, II, 381 i dalje; Denys d'Halicamasse, Antiquit. Rom., I, 76 i dalje; Plutarh, Romulus, III—XI; itd. 2 Servius, Aeneis IV, 212. 3 Up. Floras, Rerum Romanorum epitome, I, 1, 8; Propertius, IV, 1, 31; vid. takođe Jaan Puhvel, »Remus et frater«, str. 154 i dalje. 4 Up. Puhvel, nav. delo, 153 i dalje; Bruce Lincoln, »The Indo-European Myth of Creation«, str. 137 i dalje. 5 Pierre Grimai, La Civilisation Romaine, str. 27. U svojoj Epodi VII, 17—20, Horacije podseća na posledice prvog bratoubistva.

92 162.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

»Istorizacija«

indoevropskih

mitova

Predanje kazuje da su Grad najpre naselili okolni pastiri, a potom izgnanici i skitnice iz Lacija. Da bi došli do žena, Romul se poslužio sledećom strategijom: za vreme svetkovine koja je privukla porodice iz susednih gradova, njegovi drugovi su oteli mlade Sabinjanke i odvukli ih u svoje kuće. Rat Sabinjana i Rimljana koji je zbog toga izbio trajao je dugo, bez izgleda na pobedu jedne ili druge strane, sve dok se žene nisu postavile između svojih roditelja i svojih otmičara. Posle pomirenja, mnogi Sabinjani su se nastanili u Rimu. Pošto je formirao senat i narodnu skupštinu i tako ustanovio politički sistem, Romul je nestao za vreme jedne snažne nepogode. Narod ga je proglasio za boga. Uprkos počinjenog bratoubistva, lik Romula će zauvek ostati uzor u svesti Rimljana: bio je istovremeno osnivač i zakonodavac, ratnik i sveštenik. Što se tiče njegovog naslednika, tradicija je jednodušna. Prvi od njih, Sabinjanin Numa, posvetio se organizaciji verskih institucija; istakao se, pre svega, obožavanjem Fides Publicae, boginje dobre volje, koja upravlja odnosima između ljudi i odnosima između naroda. Među kraljevima koji ga slede najznačajniji je šesti, Servije Tulije; njegovo ime se vezuje za reorganizaciju rimskog društva, administrativne reforme i širenje Grada. Dugo se raspravljalo o istinitosti ovog predanja, od osnivanja Rima do svrgavanja poslednjeg kralja, Etrurca Tarkvinija Oholog i proglašenja Republike, s obzirom na toliko neverovatnih događaja koje ono u sebi sadrži. Vrlo je verovatno da su sećanja na izvestan broj istorijskih događaja i ličnosti, koja su već bila modifikovana nagonima kolektivne memorije, bila organizovana i interpretirana u skladu sa određenom istoriografskom koncepcijom. žorž Dimezil (Georges Dumézil) je pokazao na koji način su Rimljani »istorizovali« velike teme indoevropske mitologije (up. §63); moglo bi se reći da se najstarija rimska mitologija, ona u koju još nisu počeli da prodiru etrurski i grčki uticaji, nalazi prikrivena u prve dve knjige Tita Livija. Tako, u vezi s ratom Rimljana i Sabinjana, Dimezil uočava začuđujuću simetriju s centralnom epizodom skandinavske mitologije, tj. sa sukobom između Azâ i Vanâ, dva naroda bogova. Prvi su grupisani oko Odina i Tora. Njegov poglavar Odin je istovremeno bog, kralj i čarobnjak; Tor je bog s topuzom, veliki nebeski borac. Nasuprot njima, Vani su bogovi obilja i plodnosti. Napadnuti od Aza, Vani se odupiru, no, kao što kaže Snori Stirlison (Snorri Sturlusson) »pobeda pripada čas jednima, čas drugima«. Umorni od tih preskupih polovičnih uspeha, Azi i Vani sklapaju mir: vrhovna božanstva Vanâ nastanjuju se kod Azâ i tako obiljem i plodnošću koje predstavljaju, u p o t p u n j u j u klasu bogova okupljenih oko Odina. Na t a j način je obavljeno

RIMSKA RELIGIJA

93

spajanje dva naroda bogova i nikada više neće doći do sukoba između Aza i Vana (§ 174). žorž Dimezil podvlači analogiju s ratom Rimljana i Sabinjana. Na jednoj strani Romul, sin Marsa i štićenik Jupitera, sa svojim drugovima, hrabrim ratnicima, ali siromašnim i bez žena; na drugoj strani Tacije i Sabinjani, koje karakteriše bogatstvo i plodnost (jer poseduju žene). Ove dve strane su doista komplementarne. Rat se ne okončava pobedom već zahvaljujući inicijativi supruga. Posle izmirenja, Sabinjani odlučuju da pristupe Romulovim drugovima i na t a j način ovima donose i obilje. Postavši savladaoci, dva kralja uvode kultove: Romul samo kult Jupitera, a Tacije kultove bogova povezanih s plodnošću i zemljom, među kojima i kult boga Kvirina. »Nikada više u Rimu, ni za vreme ovog dvovlašća, a ni kasnije, nije bilo pomena 0 neslozi između građana sabinjanskog i građana latinskog i albanskog* porekla. Stvorena je zajednica.« 6 Moguće je, u stvari, kao što smatra znatan broj istoričara, da t a j rat, praćen izmirenjem, odražava izvesnu istorijsku realnost, a posebno sjedinjavanje »autohtonih« sa indoevropskim osvajačima. 7 No, značajno je to da su »istorijski događaji« cenzurisani 1 organizovani u skladu sa mitološkom shemom koja odgovara indoevropskim društvima. Kada se ispituje ukupno indoevropsko nasleđe u Rimu, naročit značaj ima zapanjujuća simetrija jedne epizode skandinavske mitologije i jedne rimske istorijske legende. Podsetimo se pre svega da najstarija rimska trijada — Jupiter, Mars, Kvirin — izražava ideološko trojstvo uočeno i kod drugih indoevropskih naroda, to jest: funkcija vrhovnog maga i sudije (Jupiter; Varana i Mitra; Odin), funkcija bogova ratničke moći (Mars; Indra; Tor) i najzad, božanstva plodnosti i ekonomskog uspona (Kvirin; blizanci Nasatja; Freja). Ova funkcionalna trijada predstavlja idealni model podele indoevropskih društava u tri klase: sveštenici, ratnici i zemljoradnici-stočari (brahmani, kšatrije i vajšje, da navedemo samo primer Indije; up. § 63). U Rimu je raslojavanje društva u tri sloja obavljeno dosta rano; no, sećanje na t a j proces može se otkriti u predanju o tri plemena. Međutim, ono što je od indoevropskog nasleđa najvažnije, sačuvano je u izrazito istorizovanoj formi. Komplementarne nadležnosti prve funkcije — vrhovna magijska i sudska vlast, koje ilustruje par Varana—Mitra — nalaze se kod dva osnivača Rima: Romula i Tacija. Prvi, siloviti polubog, štićenik je Jupitera
* Albanci — doseljenici iz Albe, prim. prev. 0 Georges Dumézil, L'héritage indo-européen à Rome, str. 127—142; La religion romaine archaïque, str. 82—88. 7 No, bilo bi neoprezno identifikovati etničke sastavne delove društva prema njihovim pogrebnim obredima, pripisujući Sabinjanima ukopavanje mrtvih, a Latinima spaljivanje; up. H. Miler-Karpea (H. Miiller-Karpe) koga navodi Dumézil, Rel. Rom. arch., str. 10.

94

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Feretrija; drugi, odmeren i mudar, utemeljivač je sacra i leges i poklonik je Fides Publicae. Posle njih dolaze Tul Hostilije, kralj-ratnik, a zatim Ank Marcije, pod čijom se vladavinom Grad obogatio i počeo trgovati s dalekim zemljama. 8 Sve u svemu, božanski predstavnici triju funkcija pretvoreni su u »istorijske ličnosti«, to jest, u niz prvih rimskih kraljeva. Prvobitna hijerarhijska formula — sveto trojstvo — bila je izražena svetovnim jezikom, kao hronološki niz. Zorž Dimezil navodi i druge primere istorizacije indoevropskih mitova u Rimu. Setimo se pobede trećeg Horacija nad trojicom Kurijacija koja preslikava pobedu Indre i Trita nad Troglavom. Ili legende o dva bogalja, Koklea i Scevole (»Kiklopa« i »Levaka«) i odgovarajuće skandinavske legende o dva boga, Ćoravog i Sakatog, odnosno Odina i Tora. 9 Rezultati ovih uporednih istraživanja veoma su značajni. Oni pokazuju, pre svega, da izvore rimske religije ne treba tražiti u verovanjima »primitivnog« 10 tipa, jer je u vreme nastanka rimske nacije uticaj indoevropske religijske ideologije još bio vrlo veliki. To nasleđe ne sadrži samo mitologiju i specifičnu ritualnu tehniku, već takođe i koherentnu, jasno formulisanu teologiju: treba samo pročitati Dimezilove analize izraza maiestas, gravitas, mos, augur, augustus itd. 11 »Istorizacija« mitoloških tema, kao i mitsko-ritualnih scenarija indoevropskog porekla, značajna je i zbog nečeg drugog. Taj proces ukazuje na jednu od karakterističnih osobina rimskog religijskog duha, posebno na njegove nemetafizičke tendencije i njegovu »realističku« vokaciju. U stvari, zapanjujući su strasno, religiozno interesovanje Rimljana za neposrednu realnost kosmičkog života i istorije, kao i izuzetna važnost koju su pripisivali neobičnim fenomenima (koje su smatrali predskazanjima), a naročito njihovo duboko poverenje u moć obreda. Sve u svemu, opstanak indoevropskog mitološkog nasleđa prikrivenog u najstarijoj istoriji Grada predstavlja sam po sebi religijsku kreaciju koja može da nam ukaže na specifičnu strukturu rimske religioznosti.
8 Videti na primer, G. Dumézil, Mythe et épopée, I, str. 271 i dalje; III, str. 211 i dalje. 9 Dumézil, La religion romaine archaïque, str. 90, s pozivanjem na njegove ranije radove. 10 Ovo se naročito odnosi na H. J. Rouza (Rose), koji je izjednačavao numen i nana,_ zanemarujući činjenicu »da je numen vekovima značilo numen dei, to jest, volju koju je izražavao jedan određeni bog« (Dumézil, La rel. rom. arch., str. 47). 11 Up. Idées romaines, str. 31—152. Uistinu, pored tog opšteg sistema teorijskog objašnjavanja, a istovremeno i empirijskog ovladavanja svetom, postojao je čitav niz verovanja i božanskih likova stranog porekla; no, u vreme etnogeneze rimskog naroda, to alogeno religijsko nasleđe bilo je od značaja uglavnom kod seoskog stanovništva.

RIMSKA RELIGIJA

95 religioznosti

163.

Glavne

odlike

rimske

Nemetafizičke sklonosti i veoma živo zanimanje (religiozne prirode!) za neposrednu realnost, kako kosmičku tako i istorijsku, mogu se otkriti veoma rano u stavu Rimljana prema odstupanjima, slučajnostima i novotarijama. Za Rimljane, kao i za seoska društva uopšte, idealna pravilnost ogledala se u urednosti godišnjeg ciklusa, kao i u redovnom nizanju godišnjih doba. Svaka temeljna promena predstavljala je povredu pravila; u k r a j n j e m slučaju, ona je nosila opasnost da ponovo nastane haos (up. slična stanovišta u starom Egiptu, §25). U skladu s tim, svako odstupanje — čuda, neobjašnjivi fenomeni (rađanje čudovišta, kiša u vidu kamenja itd.) — nagoveštavalo je krizu u odnosima između bogova i ljudi. Čuda su ukazivala na nezadovoljstvo, pa čak i na gnev bogova. Prirodne pojave koje odstupaju od pravila izjednačavane su sa enigmatičnim izražavanjem bogova; moglo bi se reći da su one predstavljale »negativne teofanije«. Jehova je takođe najavljivao svoje namere uz pomoć kosmičkih pojava i istorijskih događaja: proroci su ih neprestano komentarisali, podvlačeći strašne pretnje koje su oni predskazivali (up. § § 1 1 6 i dalje). Tačno značenje čuda Rimljanima nije bilo baš sasvim jasno; odgonetanje su morali obaviti profesionalci kulta. To objašnjava veliku važnost koja je pridavana tehnici proricanja i strahopoštovanje koje su Rimljani gajili prema etrurskim haruspicima, a kasnije prema Sibilskim knjigama i drugim proročanskim zbirkama. Proricanje se sastojalo u odgonetanju predznaka primljenih posredstvom čula vida (auspicia) ili sluha (omina). To su smeli da čine samo državni službenici i vojne starešine. No, Rimljani su bili zadržali pravo i da proročanstvo odbace (up., između ostalog, Ciceron, De divinatione, I, 29). Jedan konzul koji je istovremeno bio i prorok, putovao je samo u zatvorenoj nosiljci da ne bi viđao predznake koji bi mogli biti u suprotntosti s njegovim planovima (De div., II, 77). Pošto bi značenje predskazanja jednom bilo odgonetnuto, pristupalo se lustracijama i drugim obredima očišćenja; jer ove »negativne teofanije« su ukazivale na to da je u pitanju neko sagrešenje i bilo je veoma važno pomno ga suzbijati. Na prvi pogled, neumereni strah od čuda i grehova mogao bi se pripisati sujeverju. Reč je, međutim, o jednom posebnom tipu religioznosti. Jer, posredstvom tih neobičnih manifestacija odvija se dijalog između bogova i ljudi. Takav stav prema svetinji jeste direktna posledica religijskog vrednovanja prirodnih pojava ljudskih aktivnosti i istorijskih događaja, ukratko — konkretnog, posebnog i neposrednog. Drugi vid ovakvog ponašanja predstavlja povećavanje broja obreda. Pošto se volja bogova manifestuje hic i nunc u neograničenom nizu znakova i neobičnih događaja, važno je znati koji će ritual biti najefikasniji. Neophodnost da se do detalja upoznaju specifičnosti pojavljivanja svih

96

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

božanskih entiteta podstakla je dosta složen proces personifikacije. Potreba za razlikovanjem mnogobrojnih epifanija nekog božanstva, kao i njegovih raznovrsnih funkcija, dovodi do težnje da joj se pripišu karakteristike »osobe«. U izvesnim slučajevima, ove personifikacije ne uspevaju da stvore božanstvo u pravom smislu reči. Prizivaju se jedno za drugim, ali uvek zajedno. Tako se, na primer, poljoprivredna aktivnost odvija pod znakom određenog b r o j a entiteta od kojih svaki dela onda kad na njega dođe red, od ugara i dubokog oranja, pa do žetve, prevoženja i smeštanja letine u koševe. Isto tako, kao što zajedljivo podseća sveti Avgustin (Raj, VII, 3), prizivani su Vatikan i Fabulin da bi pomogli novorođenčetu da zaplače i progovori, Edulika i Polina, da ga nateraju da jede i pije, Abeona, da ga nauči hodanju i tako dalje. No, ovi natprirodni entiteti su prizivani samo u vezi s poljoprivrednim radovima ili kada su bili u pitanju domaći obredi. Nedostajala im je stvarna personalnost, a njihova »moć« nije prevazilazila ograničeni delokrug. 12 Morfološki, ti entiteti ne spadaju među bogove. Svoju osrednju mitološku maštu i nezainteresovanost za metafiziku Rimljani, kao što smo videli, nadoknađuju strasnim interesovanjem za konkretno, posebno i neposredno. Rimski religijski duh se odlikuje pragmatizmom, traganjem za efikasnošću, a naročito »sakralizacijom« organskih zajednica: porodice, gens — a i otadžbine. Slavna rimska disciplina, držanje reči i postojanost (fides13), odanost Državi, pobožna vera u Pravo, sve se to izražavalo potiskivanjem ljudske ličnosti: pojedinac je bio važan samo u meri u kojoj je pripadao svojoj grupi. Tek kasnije, pod uticajem grčke filozofije i kultova spasenja koji su došli sa istoka, Rimljani su otkrili religijski značaj ljudske ličnosti; no, to otkriće s veoma ozbiljnim posledicama (up. § 206), našlo je svoj odraz pre svega u urbanim sredinama. Društveni karakter rimske religioznosti, 14 na prvom mestu važnost odnosa s bližnjima, jasno se vidi kod reči pietas. Uprkos vezi s glagolom piare (umiriti, otkloniti greh, neku slutnju itd.), pietas znači savesno obavljanje obreda, ali i poštovanje prirodnih (to jest, utvrđenih) odnosa među ljudskim bićima. Za jednog sina, pietas predstavlja poslušnost prema ocu; neposlušnost je isto što i zločin, nešto što je u suprotnosti s prirodnim poretkom, i krivac se može iskupiti samo sopstvenom smrću. Pored pietas prema bogovima, postoji pietas prema članovima grupe kojoj
12 štaviše, ni u tim ograničenim zonama, ovi entiteti nisu značajni; up. Dumézil. Rel. rom., str. 52 i dalje. 13 O reči fides, vid. Dumézil, Rel. rom. arch., str. 156, nap. 3 (najnovija bibliografija). 14 Slično nastojanje otkriva se u naporu nekih hrišćanskih crkava da ponovo postanu »aktuelne« za desakralizovano društvo XX veka (vidi III tom).

RIMSKA RELIGIJA

97

se pripada, prema gradu i, najzad, prema svim ljudskim bićima. »Međunarodno pravo« (jus gentium) propisivalo je čak i obaveze prema strancima. Ovakvo shvatanje se potpuno razvija »pod uticajem helenske filozofije kada je jasno formulisana koncepcija o humanitasu, ideji da sama pripadnost ljudskoj vrsti predstavlja istinsko srodstvo, analogno onom koje je povezivalo članove istog gensa ili istog grada, uslovlj avaj ući obaveze za solidarnošću, prijateljstvom ili bar poštovanjem«. 15 »Humanitarističke« ideologije XVIII i XIX veka samo su preuzele i razradile, odvajajući je od religije, koncepciju pietas starih Rimljana.

164. Domaći kult: penati, lari, mani Sve do k r a j a paganizma, domaći kult — kojim je rukovodio pater familias — održao je svoju autonomiju j svoj značaj uporedo sa zajedničkim kultom, čiji su prvosvešteiJci bili profesionalci zavisni od Države. Za razliku od zajedničkog kulta koji se neprestano menjao, izgleda da se domaći kult koji se obavljao oko ognjišta nije osetnije promenio tokom dvanaest vekova rimske istorije. U pitanju je zaista jedan drevni obredni sistem, jer je on uočen i kod drugih indoevropskih naroda. Baš kao i u arijskoj Indiji, centar kulta je bilo domaće ognjište: njemu su prinošene žrtve u obliku svakodnevne hrane, cveće triput mesečno, itd. Kult je bio namenjen penatima i larima, mitsko-obrednim personifikacijama predaka, kao i genijima, nekim vrstama »dvojnika« i zaštitnicima ljudskih bića kao pojedinaca. Krizne situacije prilikom rođenja, venčanja i smrti nametale su potrebu za specifičnim kratkim obredima koje su zahtevali izvesni duhovi i m a n j a božanstva. Napred su pomenuti (str. 96) božanski entiteti koji su prizivani oko novorođenčeta. Religijska ceremonija venčanja obavljala se pod pokroviteljstvom htonskih i domaćih božanstava (boginje Telus, kasnije Cerere, itd.), kao i Junone, zaštitnice bračne zakletve, a sastojala se u prinošenju žrtava i igranju u kolu oko vatre. Pogrebni obredi, koji su se završavali devetog dana posle sahranjivanja pokojnika, po pravilu su se produžavali kultom »preminulih predaka« (divi parentes) ili mana. Ovim božanstvima su bile posvećivane dve svetkovine: Parentalije, u februaru, i Lemurije, u maju. Za vreme prve, državni službenici su prestajali da nose svoja znamenja, hramovi su bili zatvarani, vatre na oltarima gašene i nisu se sklapali brakovi (Ovidije, Fasti, II, 533, 557—67). Mrtvi su se vraćali na zemlju i gostili hranom na
15 P. Grimai, nav. delo, str. 89. Protiv »političke« hipoteze Lata (Latte) o Pietas (Romische Religionsgeschichte, str. 236—39), vidi P. Boyancé, La religion de Virgile (1963), str. 58, i Dumézil, Rel. rom. arch., str. 400.

7

98

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

grobovima (isto, II, 565—76). Ali, pretke je najviše umirivao pietas (animas placere paternas: isto, II, 533). Pošto je po starom rimskom kalendaru februar bio poslednji mesec u godini, on je bio pun izvesnog previranja i »haotičnosti« koji karakterišu intervale između dva vremenska ciklusa. Pošto su pravila prestajala da važe, mrtvi su se mogli vraćati na zemlju. Obred Luperkalije (§ 165) uvek se obavljao u februaru: on je predstavljao kolektivno čišćenje od grehova koje je pripremalo univerzalno obnavljanje simbolizovano »Novom godinom« (tj. ritualnim ponovnim stvaranjem sveta). 16 Tokom tri dana svetkovanja Lemurija (9, 11. i 13. maja), mrtvi (lemures; etimologija nepoznata) ponovo su se vraćali i posećivali domove svojih potomaka. Da bi ih umirio i sprečio da sa sobom povedu nekog od živih, domaćin bi napunio usta zrnima crnog boba, a zatim ih bacao, devet puta ponavljajući: »Ovim bodom iskupljujem sebe i sve svoje.« Najzad bi, praveći buku nekim bronzanim predmetom, kako bi uplašio duhove, devet puta izgovorio: »Mani mojih otaca, odlazite odavde!« (isto, V, 429—444). Ritualno isterivanje mrtvih, posle njihovih periodičnih poseta zemlji, široko je rasprostranjen običaj (up. Antesterije, § 123). U vezi s manima treba se podsetiti i obreda devotio. l i t Livije (VIII, 9—10) ga, prikazujući jednu bitku sa Samnićanima, detaljno opisuje. Videći da njegovim legijama preti poraz, konzul Decije »žrtvuje« svoj život za pobedu. U p r a t n j i jednog pontifeksa, on recituje ritualnu formulu, prizivajući veliki broj bogova, počev od Janusa, Jupitera, Marsa i Kvirina, pa do mana i boginje Telus. Zajedno sa svojim životom, Decije manima i Zemlji nudi i neprijateljsku vojsku. Ritual devotio ilustruje drevnu koncepciju ljudske žrtve u smislu »kreativnog ubijanja«. Sve u svemu, reč je o obrednom predavanju žrtvovanog života u korist preduzetog poduhvata; u Decijevom slučaju, vojne pobede. Priziva se skoro ceo panteon, ali baš žrtva prineta manima — to jest, Decijev sopstveni život, kao i masovni pokolj Samnićana — spasava rimsku vojsku. Nije poznato kakve su predstave o kraljevstvu mrtvih imali stari stanovnici Lacija; ono što nam je preneto sadrži u sebi uticaje grčkih i etrurskih shvatanja. Vrlo je verovatno da stara pogrebna mitologija Latina sledi tradicije evropskih neolitskih kultura. Uostalom, docniji grčki, etrurski i helenistički uticaji veoma su malo izmenili predstave o zagrobnom životu koje je delio seoski živalj u Italiji. Nasuprot tome, podzemni svet koji opisuje Vergilije u VI pevanju Enejide, pogrebni simbolizam sarkofaga iz vremena carstva, kao i shvatanja istočnjačkog i pitagorejskog porekla o nebeskoj besmrtnosti, postaće neobično
16

mena«.

Up. Eliade, Le Mythe de l'éternel retour, gl. 11: »Obnavljanje Vre-

RIMSKA RELIGIJA

99

popularne počev od I veka pre Hr., kako u Rimu, tako i u ostalim gradovima Imperije.

165.

Sveštenstvo, auguri i verska bratstva

Javni kult koji je kontrolisala država bio je u nadležnosti izvesnog b r o j a sveštenika-vršitelja obreda i religijskih bratstava. Za vreme monarhije kralj je zauzimao prvo mesto u svešteničkoj hijerarhiji: on je bio Rex sacrorum (»kralj svetinja«). Načini obavljanja verskih obreda danas su, na žalost, nepoznati. Ipak se, međutim, zna da su u palati Regia, »kraljevoj kući«, obavljane tri vrste obreda, posvećenih Jupiteru (ili Junoni i Janusu), Marsu i boginji obilja i plodnosti zemlje Opi Konsini. Na t a j način su se, kao što ispravno primećuje Dimezil,17 kroz kraljevu ličnost i u njegovoj kući, objedinjavale tri osnovne funkcije, koje su inače, videćemo to malo dalje, flamines maiores (prvosveštenici kulta, prim, prev.) obavljali posebno. Može se pretpostaviti da je već u predrimskom periodu, rex bio okružen svešteničkom svitom, baš kao što je vedski radan (räjan) imao svog mlađeg sveštenika (purohita) a irski ri svoje druide. No, rimska religija se odlikuje težnjom ka komadanju i specijalizaciji. Za razliku od vedske Indije ili Kelta, kod kojih su sveštenici razmenjivali funkcije, pa su, prema tome, svi mogli obavljati sve vrste obreda, u Rimu je svaki sveštenik, svako versko udruženje ili bratstvo, imalo svoju specifičnu kompetenciju. 18 Rex je, dakle, bio na vrhu svešteničke hijerarhijske lestvice, a potom je dolazilo 15 flamina na čelu s tri vrhovna flamina: Jupiterovim (Flamines Dialis), Marsovim i Kvirinovim. Njihovo ime može se porediti sa sanskritskim nazivom brahman, no flamini nisu predstavljali kastu; štaviše, ni versko udruženje; svaki flamin je bio samostalan i povezan jedino s božanstvom od kojeg mu je poticalo ime. Institucija je, bez sumnje, arhaična; flamini su se razlikovali po obrednim odorama, kao i po velikom b r o j u različitih zabrana. Zahvaljujući pasiji starinara Aula Gela (Aullus Gellus), danas je nešto bolje poznat statut flamen Dialis: flamin se nije smeo udaljavati iz Rima, a na sebi nije smeo imati nikakav čvor (ako bi vezan čovek ušao u njegovu kuću, morao je biti oslobođen); nije se smeo obnažiti pod nebom, ni videti vojsku, ni uzjahati konja; morao je izbegavati dodir s prljavštinom, s mrtvima, kao i svim onim što je bilo u vezi sa smrću itd. (Noctes Atticae, X, 15; up. Plutarh, Quest. Rom. III). Manje su stroge bile prinude i zabrane za flamine Marsa i Kvirina. Nemamo neposredne podatke o načinu obavljanja
17 18

Rel. rom. archaïque, str. 576; vidi takode isto, str. 184—85. Isto, str. 571.

7*

100

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

obreda, koji su vršili flamen Martialis, ali je verovatno da se on sastojao u žrtvovanju konja bogu Marsu 15. oktobra. Što se tiče flamen Quirinalis, oni su obavljali tri ceremonije: prve dve (Konsualije u leto, 21. avgusta, i Robigahje, 25. aprila) bile su, bez sumnje, u vezi sa žitom! 18 Malo je poznato poreklo kolegijuma prvosveštenika. Prema jednoj informaciji koja potiče od Cicerona. (De domo 135 i Har. resp. 12), može se zaključiti da su kolegijum, osim pontífices, sačinjavali i rex sacrorum i vrhovni flamini. Dimezil je, nasuprot mišljenju Kurta Latea (Kurt Latte), 20 uspeo da dokaže da je ova institucija veoma stara. U sviti posvećenih koja je okruživala kralja, pontifex je, pored flamen dialis, imao jednu komplementarnu funkciju. Zaduženja flamina bila su u neku ruku »van istorije«; oni su redovno obavljali propisane ceremonije, no tumačenje i rešavanje nepredviđenih situacija bili su van njihove moći. Uprkos svojim prisnim vezama s nebeskim bogovima, flamen dialis nije tumačio njihovu volju; za to su bili zaduženi auguri. Nasuprot tome, collegium pontifex ili preciznije pontifex maximus, jer su ostali predstavljali samo njegove produžene ruke, raspolagao je i slobodom i inicijativom. Prisustvovao je svim skupovima na kojima se odlučivalo o verskim pitanjima, obezbeđivao je vršenje onih obreda za koje niko posebno nije bio zadužen i nadgledao je svetkovine. Za vreme Republike, pontifex maximus je »davao zvanja vrhovnih flamina i vestalki i nad n j i m a je imao nadzornu vlast, pri čemu je drugima bio savetnik, a ponekad i predstavnik«. 21 Prema tome vrlo je verovatno da institucije vrhovni flamini i pontifex nisu tvorevine kraljevskog Rima; »da se strogi statut prvih i sloboda drugog ne mogu objasniti postepenim stvaranjem i evolucijom, već time što i jedni i drugi odgovaraju različitim predrimskim definicijama, na šta ukazuju i njihova imena; i da je, najzad, bilo prirodno što je najveći deo religijskog nasleđa s kraljevske nadležnosti prešao na pontifeksa«.22 Šest vestalki bilo je povezano s kolegijumom prvosvestenikâ. Veliki prvosveštenik ih je birao pri uzrastu između šest i deset godina, da bi potom bile posvećene na 30 godina. One su čuvale rimski narod održavajući vatru Grada kojoj nisu smele nikada dopustiti da se ugasi. Njihova religijska moć je bila povezana s njihovom nevinošću: vestalka koja izgubi čednost bila bi živa
Dumézil, Reí. rom., str. 166 i dalje, 225—239; 168 i dalje, 277—280. Dvanaest flamines minores bili su povezani s božanstvima koja su u klasičnoj epohi pala u zaborav: Vulkan, Volturno, Palatua, Karmenta, Flora, Pomona, itd. 80 Ovaj autor pretpostavlja revoluciju »koja je na čelo religijske organizacije Rima dovela velikog prvosveštenika i njemu podređeni kolegijum« (Römische Religionsgeschichte, str. 195). Vidi kritiku Dimezila, nav. délo, str. 116 i dalje. 21 Dumézil, nav. delo, str. 574. ** Isto, str. 576.
19

RIMSKA RELIGIJA

101

zakopana u grobnicu, a njen partner bio bi pogubljen. Kao što primećuje Dimezil, u pitanju je dosta neobičan tip svešteničkog reda »kojem etnografija nije otkrila mnogo sličnih« (str. 576). Kolegijum augura je takođe stara institucija i isto tako nezavisna kao i kolegijum prvosveštenika. Međutim, tajne njihove nauke bile su dobro čuvane. Zna se samo da augur nije bio pozivan da otkriva budućnost. Njegova uloga se svodila na to da utvrdi da li je određeni poduhvat (izbor mesta za obavljanje obreda ili, pak, izbor nekog verskog funkcionera, itd.) bio fas (dopušten, po volji bogova, prim. prev.). On bi, dakle, pitao boga: »Si fas e s t . . . , pošalji mi takav i takav znak!« Međutim, već pred k r a j kraljevstva Rimljani počinju da konsultuju i druge, autohtone ili strane specijaliste (§ 167). S vremenom u Rim prodiru i neke grčke i etrurske tehnike proricanja budućnosti. Metoda prorican j a haruspika (koji su predskazivali budućnost ispitujući utrobu žrtvovane životinje) bila je u potpunosti preuzeta od Etruraca. 2 3 Pored ovih kolegijuma, u javnom kultu su učestvovale i brojne zatvorene grupe ili »sodalicije« (od reči sodalis = drug) od kojih je svaka imala određenu, usko specijalizovanu religijsku tehniku. Dvadesetorica fecijala (Fetiales) sakralizovalo je objave rata i mirovne ugovore. Dve grupe od po 12 članova, zvane salijci (Salii), »igrači« Marsa i Kvirina, stupale su na scenu u oktobru, svake godine u kojoj je dolazilo do objave rata ili zaključenja mira. Sodalicija Fratres Arvales štitila je obrađena polja. Bratstvo Luperci organizovalo je svetkovine o prazniku Luperkalija, 15. februara. Obred se obavljao u okviru ceremonija održavanih u vreme kriznih perioda nastalih zbog približavanja k r a j a godine (up. § § 12, 22).24 Pošto bi žrtvovali jarca u pećini Lupanar, Luperkovi sveštenici, svi goli sem jednog koji je bio opasan kozjom kožom, otpočinjali su svoju t r k u oko Palatina, čiji je cilj bio očišćenje od grehova. Trčeći, oni su udarali prolaznike kaiševima isečenim od kože žrtvenog jarca. Žene su se izlagale ovim udarcima da bi postale plodne (Plutarh, Romulus, 21, 11—12; itd.). Obredi su istovremeno bili namenjeni očišćenju od grehova i sticanju plodnosti, kao i mnoge druge ceremonije koje su svetkovane uoči Nove godine. Neosporno, reč je o skupu drevnih obreda koji sadrže i tragove posvećenja tipa Mannerbund; no, izgleda da je značenje celokupnog scenarija bilo zaboravljeno p r e nastanka Republike.
Što se tiče predskazivanja budućnosti, delatnosti koja implicira direktnu inspiraciju od strane nekog boga, ono je bilo sumnjivo iz jednostavnog razloga što je izmicalo kontroli Države. Zbornik proročanstava poznat pod imenom Libri Sibyllini morao je biti prihvaćen jer se smatralo da u sebi sadrži tajne budućnosti Rima. No, sveštenici su ga dobro čuvali i korišćen je samo u slučajevima izuzetne opasnosti. 84 Reč februum, od koje je nastao naziv meseca februarius, Varon (Varron) (De lingua latina, VI, 13) prevodi s »purgamentuim«; glagol februare znači »očistiti«.
83

102

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Na žrtvu su se, kako u javnom, tako i u porodičnom kultu prinosile životne namirnice: prve žitarice, grožđe, slatko vino, a ponajviše životinje (goveda, ovce, svinje i, za vreme ida u oktobru, konj). Žrtvovanje životinja, sa izuzetkom žrtvovanja konja u oktobru, uvek se obavljalo prema istom scenariju. Pokretno ognjište (foculus), koje je predstavljalo ognjište prinosioca žrtve, prethodno je zalivano žrtvenim vinom, a zatim po stavljano ispred hrama, pored žrtvenika. Potom bi onaj što prinosi žrtvu simbolično zaklao životinju prelazeći žrtvenim nožem po njenom telu, od glave do repa. Prvobitno, prinosilac je i ubijao žrtvu, ali su se u klasičnom obredu time bavili posebni sveštenici (victimarii) kojima je to bila dužnost. Delovi namenjeni bogovima — jetra, pluća, srce itd. — potom su spaljivani na žrtveniku. Što se tiče mesa žrtvene životinje, ono je u privatnom kultu pripadalo prinosiocu žrtve i njegovima, a ako je bio u pitanju javni kult — sveštenicima.

166. Jupiter, Mars, Kvirin i kapitolska trijada Za razliku od Grka koji su vrlo rano stvorili dobro organizovan panteon, Rimljani su na početku istorijske epohe imali samo jednu hijerarhijski uređenu grupu božanstava, drevnu trijadu, Jupiter, Mars, Kvirin, dopunjenu Janusom i Vestom. Kao bog-otac »početaka«, Janus se nalazio na čelu liste, a Vesta, zaštitnica Grada, na začelju. Književni izvori, međutim, govore 0 velikom broju božanstava nasleđenih od starosedelaca ili, pak, preuzetih od Grka i Etruraca. No ti bogovi i boginje niti su bili klasifikovani, niti je među njima postojala nekakva hijerarhija. 2 5 Neki stari autori razlikuju di indigetes i di novensiles. Prva božanstva su bila nacionalna (patrii), dok su druga prihvaćena kasnije (Varon, De lingua latina, V, 74; Vergilije, Georg. I, 498). Dragoceniji je poredak koji uz formulu za čin devotio prenosi Tit Livije: posle četiri velika boga (Janus, Jupiter, Mars, Kvirin) slede Belona i lari (boginja rata i zaštitnici zemlje), potom divi novensiles i di indigetes i na k r a j u dolaze mani 1 Telus (§ 164). U svakom slučaju, ne može se sumnjati u drevni karakter trijade Jupiter, Mars, Kvirin. Status i funkcije trojice vrhovnih flamina dovoljno jasno ukazuju na strukturu božanstva za čije su kultove oni bili zaduženi. Jupiter 26 je bez sumnje vrhovni bog,
_ 25 Varon ih deli na one koji su certi (= sigurni, određeni) i one koji su incerti, među kojima je razlikovao dvadeset najvažnijih bogova koji su bili selecti; up. Augustin, Ctv. dei, VII, 2. M Njegovo ime nalazi se u jeziku Oska, Umbrijaca, kao i u latinskim narečjima.

RIMSKA RELIGIJA

103

nebeski gromovnik, izvor svetinja i vršilac pravde, garant sveopšte plodnosti i kosmokrata, mada rat nije u njegovoj nadležnosti. Za to je zadužen Mars (Mavors, Mamers), koji je za sve Italike bog-ratnik. Ponekad se Mars povezuje i s mirovnim obredima; reč je o fenomenu dosta poznatom u istoriji religija koji predstavlja totalitarističke, odnosno »imperijalističke« težnje nekih bogova da prekorače područja svoje aktivnosti. To, pre svega, važi za Kvirina. 27 Međutim, videli smo (§ 165) da flamen Quirinalis obavlja obrede samo tokom tri ceremonije povezane sa žitom, štaviše, posmatrano etimološki, Kvirin je zadužen za zajednicu viri, to jest, za zajednicu (covirites) rimskog naroda; sve u svemu, on predstavlja »treću funkciju« u trojnoj indoevropskoj podeli. S druge strane, u Rimu, kao i drugde, veoma je izražena podeljenost treće funkcije, što se može objasniti njenom polivalentnošću i njenim dinamizmom. Što se tiče Janusa i Veste, njihova veza^sa drevnom trijadom verovatno samo produžava indoevropsku tradiciju. Prema Varanu, Janusu pripadaju prima, a Jupiteru summa. Jupiter je, dakle, rex, jer su summa, u pogledu dignitas,28 superiornije od prima, čija je prednost jedino u vremenskom poretku. Prostorno, Janus se nalazi na pragovima domova i kod vrata. U vremenskom ciklusu on vlada »počecima godine«. U skladu s tim, Janus je i u istorijskom vremenu smešten na početak: on je bio prvi kralj Lacija, vladalac u zlatnom dobu, kada su ljudi i bogovi živeli zajedno (Ovidije, Fasti, I, 247—48).29 Zamišljan je bijrons (s dva lica, prim, prev.), jer »sve što počinje pretpostavlja dva mesta, dva stanja, ono koje se napušta i ono u koje se ulazi« (Dimezil, str. 337). Njegova arhaičnost je van svake sumnje, jer su Indoiranci i Skandinavci takođe znali za »prve bogove«. Ime Vesta je indoevropskog porekla i izvedeno je iz korena koji znači »goreti«; večna vatra ignis Vestae predstavlja ognjište Rima. Činjenica da su svi ostali hramovi četvorougaonog, a jedino Vestin kružnog oblika, može se objasniti, kao što je pokazao Dimezil, indijskom doktrinom o simbolizmu Zemlje i Neba. Posvećivanje hramova i njihove orijentacije morali su slediti četiri nebeska pravca; no Vestino obitavalište ne treba posvećivati jer je sva moć ove boginje na zemlji; njeno svetilište je aedes sacra, a ne templum.30 Vestu nisu prikazivali na slikama jer
Ovaj bog se ponegde priključuje Marsu Gradivusu: oba poseduju svete štitove (ancilia, Tit Livije, V, 52); Romul, sin Marsa koji predstavlja magično kraljevstvo i ratnika, pripojen je posle smrti Kvirinu. 28 Varon, prema citatu svetog Avgustina, Civ. dei, VII, 9, 1; vidi komentar kod Dimezila, Rel. rom., str. 333. 29 štaviše, Janus upravlja i nekim prirodnim »počecima«: on obezbeđuje začeće deteta, za njega se smatra da je osnivač religije, da je izgradio prve hramove, uveo svetkovanje Saturnalija, itd.; vid. izvore koje citira Dumézil, nav. delo, str. 337. 30 Up. kod Dimezila, str. 323; na sličan je način Vatra u Iranu, Atar, bila smeštena na kraj liste Ameša Spenta (isto, str. 329).
27

štaviše. na primer. nav. trijumf koji Senat priređuje generalima pobednicima odvija se pod Jupiterovim znakom. »Junona je«. Aemilius Paulus. 31 Servius. IV. no istovremeno ona najviše zbunjuje raznovrsnošću svojih funkcija« (str. 299). jedini gospodar je Jupiter. 296—98. . up. itd. Znamo. komentar Dimezila. da je osnivanje hramova bilo pod njegovim nadzorom (up. Junona. a zatim i počecima meseci. Ecl. Ali to je gotovo sve što znamo. koji. u odori boga. str. Za vreme ceremonije. analiza funkcije Sarasvati i Anahita. Sada božanstva imaju statue. str. 422). I kod njih je božansko trojstvo igralo važnu ulogu u hijerarhiji panteona. 31 Uprkos prisustvu Junone i Minerve u njegovom hramu. VI. Jupiter Optimus Maksimus. Minerva. 27. I. stara trijada Jupiter. Mars. što označava svaku duhovnu aktivnost). ad Aen. no Rimljani su ga preuzeli od Etruraca. Ime j o j je verovatno italičkog porekla (izvedeno od indoevropskog korena *men. kako primećuje Dimezil. Servius. uvedeno za vreme Tarkvinija. 18 Up.104 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i n j u dovoljno dobro predstavlja vatra (Fasti. Plutarh. pored toga. Još jedan dokaz arhaičnosti i konzervativizma. njemu su upućeni zavet i posveta. što ukazuje na veoma jaku tradiciju. 32—34. detaljno opisuje slavni triumf Pavla Emilija posle pobede kod Pidna (~168). »najznačajnija među rimskim boginjama. već kod Etruraca Menrva (Minerva) je predstavljala jednu varijantu Atene Palade. Njegov kult je pretrpeo izmene. kako će se ubuduće nazivati. unosi i izvesne grčke elemente. 307 i dalje. Međutim. delo. Očigledan je etrursko-latinski uticaj. I sam Jupiter predstavlja indoevropsko nasleđe. ratničku moć i plodnost U toj njenoj polivalentnosti Dimezil vidi sličnost s predstavom koju otkrivamo i u vedskoj Indiji i Iranu. Na Kapitolu je nazivana Reginom. n j u zamenjuje trojstvo Jupiter. 32 Što se tiče Minerve. trijumfator je postajao Jupiterov dvojnik: vozio se u kočiji krunisan lovorovim vencem. Sve u svemu. Junonu i Minervu pridodali su mu Etrurci. s predstavom boginje koja u sebi objedinjuje tri funkcije i kao takva predstavlja model žene u društvu. ona je bila zaštitnica umetnosti i zanatlija. jer je bila prihvaćena i u doba Republike. pošto rimska božanstva u početku nisu likovno predstavljana. Pod etrurskom dominacijom. Kvirin gubi svoju aktuelnost. vezivala se za tri funkcije indoevropske ideologije: sveto kraljevstvo. Ime j o j je izvedeno iz korena Juno što znači »životna snaga«. »ponovnim rađanjem« lune. 299). prikazan je Rimljanima u etrurskoj varijanti grčkog Zevsa. Ona upravlja većim brojem svetkovina koje su u vezi s plodnošću žena (kao Lucina prizivana je pri porođajima). U k r a j n j o j liniji kapitolska trijada nije uopšte produžetak nekakve rimske tradicije. tj.

Grčki uticaji su se osetili dosta rano. Osnovna politička organizacija im je bila federacija gradova. La Religion romaine antique. Etrurski bog Fufluns bio je prikazivan kao Dionis. Izvesna je samo veoma rana simbioza prekomorskih osvajača i starosedelaca koji su naseljavali oblast između reka Poa i Tibra. str. Minerva i Neptun postali su Hera. A History of Roman Religion. izvestan broj autentičnih etrurskih božanstava ima latinska ili falijska imena: Uni (Junona). 94). kao što je to učinjeno za Tračane. Po predanju koje prenosi Herodot (I. S druge strane.RIMSKA RELIGIJA 105 167. str. jer etrurski duh razvija pozajmljene ideje u skladu sa sopstvenom vokacijom. Mogu se naći takođe Artumes (Artemida) i Aplu (Apolon). Dakle. Althajm (Altheim) primećuje da se azijatsko i mediteransko nasleđe mogu bolje uočiti na kraju nego na početku etrurske istorije. Arheološki podaci (grobovi. i samo poreklo etrurskog naroda ostalo je sporno. kulturu i istoriju Etruraca. 50. Nethuns (Neptun). ostatak su sačinjavali Umbrijci. tj. Ime mitološkog heroja Mastarna (etr. nijedan antički istoričar nije prikazao religiju.: maestrna) izvedeno je iz latinske reči magister. različiti objekti) svedoče o tome da je u pitanju jedna visoko razvijena civilizacija. Ali nama su nepoznate etrurska mitologija i teologija. ali etrurski jezik nam je nepoznat. Etrurska civilizacija je u svakom slučaju bila na visokom nivou: Etrurci su raspolagali moćnom flotom. up. U stvari. 33 Sigurno je da se radi o jednoj originalnoj sintezi. Atena i Posejdon. tako i u religiji. karakteriše prerana asimilacija italskih i grčkih elemenata. kada je prvobitno nasleđe već bilo pretrpelo helenističke uticaje. izgleda da nekoliko natpisa otkrivenih na Lemnu potvrđuju njihovo azijatsko poreklo. oblici kulture koji se razvijaju u Etruriji nisu odraz azijatske realnosti. freske. Povrh toga. Veneti. pored boginja Semle (Semele) i Areathe (Arijadne). Satres (Saturn). elementarne informacije o etrurskoj religiji latinski autori počinju da iznose tek od I veka pre Hr. e. trgovali su. Etrurci su potomci Lidijaca. predstavljala Etruriju. . teško je tačno utvrditi recipročne uticaje ovih dveju kultura. No. stanovništvo ovih gradova bilo je samo delom etrursko. statue. Menrva i Nethuns. Međutim. S druge strane. 42. Mariš (Mars). koristili gvožđe i gradili utvrđene gradove. a posebno religiju. Najzad. što takođe smanjuje vrednost uporednih zaključaka. oponašajući etrurske Uni. Kelte ili Germane. Liguri i drugi italski narodi.. Pri tome se čak ne bismo usudili da izuz83 F. oblast koja je u VI veku pre n. Etrurci: enigme i hipoteze Rim se veoma rano suočio sa etrurskim svetom. metropola ih je brojala dvanaest. kako u umetnosti. Međutim. etrursku kulturu. Asimilacija rimskih božanstava s grčkim imala je za model prethodnu asimilaciju etrurskih božanstava: Junona.

Arhaična struktura kulta mrtvih i htonskih boginja podseća na grobove i statue Malte. Lidos precizira da Grci asimiluju dečaka Tageta u htonskog Hermesa. nastale gladijatorske borbe. a u većoj kao na člana njenog roda« (Altheim. Herclé. Pogrebni natpisi ukazuju samo na poreklo po majci umrlog. i porodice. str. pak. De div. 48. str. La rel.o iz jedne uzorane brazde. Bayet. pa. izgleda da je jedino nesporno to da je žena u etrurskom društvu zauzimala istaknuto mesto. 51. a iz tog običaja su. 61 i dalje. Oko Tageta su se brzo okupili ljudi. str. jer. U nedostatku tekstova. a oni su se potrudili da njegovo učenje zabeleže i tako je nastala haruspicinae disciplina. Grobovi muškaraca bili su bogato snabdeveni. nimfe Vego i dečaka Tageta. Prema legendi. 1926.. U stvari. uprkos naporima Žana Bajea (Jean Bayet). Prinošene su bile ljudske žrtve. up.. 46. § 34).. 36 Altheim. A History. o njemu znamo jedino to da je bio neobično popularan u Etruriji i da je imao originalnu mitologiju koja se razlikovala od grčkog predanja i koja je. dok je običaj postavljanja kipusa u obliku kuće znatno stariji. 79—120). up. a grobovi žena nakitom. kako uzvicima i gestovima podstiču borbe golih atleta.. . str. str. te informacije se skoro isključivo odnose na različite tehnike proricanja budućnosti. naučnici su se koncentrisali na detaljno proučavanje arheološkog materijala. sadržaj neke tajne doktrine) može se naći još u Egiptu i Mesopotamiji. Rimljani su znali da u etrurskoj religiji postoje »knjige« koje su dospele do njih posredovanjem natprirodnih bića.3'' Mitski motiv u kojem neko natprirodno biće otkriva »svetu knjigu« (ili. »Héraclès-Herclé dans le domaine étrusque« (u delu: Les origines de l'Hercule romain. ali mudrost starca. Kao što će se videti. imao je izgled deteta. 85 Falusi na grobovima počinju da se pojavljuju od IV veka. II. antique. podizane su pored naselja. Žena je bila inkarnacija doma. bilo bi uzaludno verovati da bi se ona mogla rekonstruisati na osnovu nekoliko informacija iz poznijeg vremena o etrurskim »knjigama«. sadržavala elemente orijentalnog porekla (Melkart). rom. one pred muškarcima ne kriju lice velom. Dok su grobovi muškaraca obeležavani falusom. a pogrebne freske ih prikazuju u providnoj odeći. 37 Ciceron. prema tome. on ih je poučavao. rom. 35 Bahofen (Bachofen) je govorio o »matrijarhatu«. La rel. étude critique des principaux moments relatifs à l'Hercule étrusque (1926). ponajviše oružjem. pravi gradovi mrtvih. Žene su zajedno s muškarcima učestvovale na gozbama. Nekropole.. na grobovima žena su bili kipusi u obliku kuće. Etrurci beleže ime oca i ime imajčine porodice: »na majku se u manjoj meri gledalo kao na ličnost za sebe. 31 Što se tiče teologije. 38 Pred k r a j Republike. Rel. A History of Rom. Grčki autori s čuđenjem primećuju da etrurske supruge uživaju slobodu kakva se u Grčkoj dopušta samo heterama. 51 i dalje). Sicilije i Egejide (up. ovaj drugi je iziša. isti..106 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i memo ni Herakla (Herkula). 34 J. kasnije. štaviše.

41 Model jednovremeno predstavlja strukturu sveta i podelu panteona. 40 No ipak. Drugim recima. bila božanskog porekla. otkrivenom 1877. 39 Nedavno izišlo iz štampe. 31—41 i 47—51. čovek »napušta svoj duh« 38 Naturales quaestiones.RIMSKA RELIGIJA 107 pa sve do srednjovekovne Indije i Tibeta. jeste arhajska. podelom neba na 16 delova ustanovljen je jedan mogući jezik. §209). Učenje o homologiji makro-mikrokosmos pruža informaciju i o onome što bi se moglo nazvati etrurskom koncepcijom istorije. II. Na sličan način. 126 i dalje. »Les Étrusques. pretpostavljala je da postoji veza između tri referentna nivoa: božanskog. docniji uticaji su te veze samo još pojačali. Na bronzanom modelu ovčije jetre. t j . prema onome što nam prenose Seneka i Plinije. 40 Vidi pre svega S. kao i imena četrdesetak božanstava. Weinstock. Očigledne su veze s mesopotamskom hepatoskopijom. teorija gromova odaje izvesne uticaje helenističke nauke. Svojstva različitih delova organa služila su kao indikacija odluke bogova i samim tim proricala odvijanje predstojećih istorijskih događaja. Poruka je. Naturalis Historia. str. koji je svoju aktuelizaciju nalazio u meteorološkim pojavama. Na značenje m u n j e ukazivali su delovi neba na kojima se ona pojavljivala i završavala. smatralo da su Etrurci u svojim »knjigama« sačuvali izvesna otkrića natprirodnog porekla. u obliku koji je dospeo do nas. naročito homologija makrokosmos-mikrokosmos. haruspicina. dakle. verovatno datira iz III ili II v. pre Hr. 38 sadržalo je. Prema libri fatales. Osnovna ideja. 39 Međutim. ovi uticaji su uglavnom preinačili jezik prilagođavajući ga stilu savremenog Zeitgeista. pa do koncepcija »haldejskih maga«. Učenje o gromovima. nalazi se urezan izvestan broj strelica. Epifanija Tageta u obliku puer aeternusa podseća na hermetizam (up. Taj scenario je postao naročito popularan u helenističkoj eposi. »proučavali« etrursko predanje. znatno kasnije. 41 Starost modela je još predmet rasprave. objašnjenja značenja udara gromova. to ne implicira kao obavezno da su alhemičari. A. za svaki dan u godini. iako je prenošena »tajnim jezikom« koji su razumevali samo specijalizovani sveštenici. godine u Plezansu. II. str. peuple d' Orient«. jedan ljudski život odvijao se kroz dvanaest hebdomada. »Libri Fulgurales«. Razni bogovi slali su jedanaest različitih tipova munja. kosmičkog i ljudskog. . Za nas je ovde značajna činjenica da se početkom I veka pre Hr. 137—146. Piganiol. Sasvim opravdano isticane su analogije s haldejskom doktrinom. haruspici. nauka koja interpretira znake upisane u utrobi žrtvovane životinje. libri rituales (kojima treba priključiti i acherontici) i libri haruspicini (koje dopunjavaju libri fatales). počev od pseudo-Aristotelovih spisa Meteorologica. Ti tekstovi se uglavnom mogu klasifikovati u libri fulgurales (teorija gromova). posle dvanaeste. 340—342. kada se sve uzme u obzir.

676—77. možda njegovi preci. koja se nazivaju animales da bi se naznačilo njihovo poreklo (Aen. što bi se moglo protumačiti kao znak arhaizma. 44 F. narodima i državama. koje na spomenicima otkriva surova grimasa njegovih usana. IV. Počev od IV veka na slikama u grobovima počinje da se prikazuje Donji svet »koji se razlikuje od grčkog. naročito u vezi s njihovim verovanjem u snažan kosmički i egzistencijalni determinizam. ali je inspirisan njime: umrli putuje. prema tekstu koji je naveo i komentarisao Buše-Leklerk (Bouché-Leclerc) u Histoire de la divination. Govorilo se o pesimizmu Etruraca. . 653 i dalje. ali i kao žrtveni sakrament koji bi se mogao uporediti s posvećivanjem u Mitrine misterije (up. uzor koji im otkriva ciklična pitanja Života. str. 42 Varon. zbog snažnih. § 217). te će na t a j način izbeći sudbinu smrtnika« (Adversus Nationes. na ulazu u drugi svet njegova funkcija prestaje i tamo. 43 Dumézil. razume se. No reč je o drevnoj koncepciji uočenoj kod mnogih tradicionalnih društava: čovek je usklađen s velikim ritmovima Stvaranja sveta. Nekoliko fragmenata Libri Acherontici ne omogućavaju nikakvo poređenje sa egipatskom Knjigom mrtvih. Bila bi. str. II. kao i Rimu. na konju ili u kolima. Servije dodaje jednu važnu informaciju: posle prinošenja izvesnih žrtava. dakle. 87 i dalje. str. Reí. ljudski — slede. kod Etruraca Eita i Phersipnai«. Dumézil. jer svi načini postojanja — kosmički. duše se preobražavaju u božanstva. to jest. 62). Međutim. Prema hrišćanskom piscu Arnobiju (IV vek): »U njihovim Libri Acherontici. tačno je utvrđen k r a j u skladu sa istim normama koje važe za čitav kosmos. učiniti njihove duše božanskim.« 44 Pošto bi n a j p r e dokrajčio svoju žrtvu. 146—147. prema prizorima na slikama koje su nađene na zidovima grobnica.. uprkos grčkom imenu. Šarun. démon étrusque de la mort. nav. nepravilnih zuba. žrtvovanih određenim bogovima. U svakom slučaju. III. predstavlja originalnu tvorevinu etrurske mitologije. »Ako zbog kukastog nosa liči na pticu grabljivicu. 168). Etrurcima se obećava da će krv određenih životinja. Šarun bi je potom otpratio u Donji svet. rom. Teško je rekonstruisati etrurska verovanja o smrti i zagrobnom životu. str. »divinizacija duša« dodaje jednu novu dimenziju etrurskoj eshatologiji. na drugome svetu ga dočekuje grupa ljudi. Etruriji. arch. Charun. spremnu da raskomada svoj plen. istorijski. na svom specifičnom referentnom nivou. de Ruyt. a zbog šiljatih ušiju na konja. 42 Na sličan način. priređuje mu se gozba kojom rukovode Had i Persefona. délo. podseća na hijenu. slike prikazuju jednu kompletnu demonologiju koja nije grčkog porekla. reč o deifikaciji koja je ostvarena uz pomoć krvavih žrtava. umrlog očekuje novi život pun zadovoljstava.108 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i bogovi mu više ne šalju nikakve znake. Glavna ličnost.4S S druge strane.

Cerera označava personifikaciju »napretka«. »Liber et liberi«. godine. Benveniste. mesto. prestiž Libera. hram posvećen jednoj novoj trijadi: Cereri. izmiče nam ono najvažnije u etrurskoj religijskoj misli. trijada Cerera. altération d' un culte latin par le mythe grec« (= Croyances et rites dans la Rome antique). među prvima je. izgleda da je ono izvedeno iz indoevropskog korena *leudh. hram je nastao kao rezultat prvog konsultovanja Sibilskih knjiga. veoma brzo. dolazi do brzog asimilovanja grčkih božanstava: Dioskura 499. Bayet. držani su bestidni govori. Ugled koji su uživali u Rimu. str. »Les . dok je bio pod etrurskom prevlašću. koje je već duže vremena bilo namenjeno poljoprivrednim kultovima. J. 168. »oslobađajući« seme za vreme seksualnog čina (isto. 383. delo str. 9). nav. marta). njihovi metodi proricanja budućnosti. VII. itd. Merkura 495. 109 i dalje. 47 Up. kratko vreme posle proterivanja poslednjeg etrurskog kralja i proglašenja Republike. 48 E. od njegovog osnivanja. Apolona 431 (za vreme kuge. podignut je. pripadalo je predstavnicima plebsa. no reč je o anahronizmu. VII. 47 Sa širenjem Dionisovog kulta. ukazuje na arhaičnost boginje. Venera. čije je značenje »onaj koji osigurava klijanje i obezbeđuje rod i žetvu«. par Liber—Libera podsticao je rađanje i sveopštu plodnost. U nekim mestima Italije svetkovanje ovih božanstava. posebno str. Krize i katastrofe: od galskog sizerenstva do Drugog punskog rata Godine —496. uveden »bog-lekar«). kao i specifičan karakter obreda prilikom svetkovanja Cerealija (19. aprila).Céralia'. Svetilište. 46 Prema svetom Avgustinu (Civ. postaje izuzetno veliki (vidi dalje. 112). veština orijentisanja. zaštitnicima plodnosti. 3). . 45 Etimološki. dakle. sve to ukazuje na kosmološku strukturu teologije Etruraca i izgleda da objašnjava njihove napore da proniknu u enigmu istorijskog vremena. Još u VI veku. Liber i Libera asimilovana je (interpretatio graeca!) trojstvom Demetra. Rimu su bili poznati grčki bogovi. Što se tiče imena Liber. Ali. odmah posle proglašenja Republike. građenja gradova i svetilišta. Međutim. koji se sada naziva Bah. dei. Liberalije (17. Liberu i Liberi. VII. sadržavalo je izvesne elemente razuzdanosti: u procesiji su nošeni falusi i najčestitije gospe morale su ih javno kititi vencima. Moguće je da je politika odigrala važnu ulogu u osnivanju kulta namenjenog trima božanstvima. To što je postojao flamen Cerialis. čije je ime 45 Prema predanju. aei. Dionis (Bah) i Persefona (Prozerpina). u podnožju Aventina. Dumézil. 21).RIMSKA RELIGIJA 109 Sve u svemu. Vrlo je verovatno da su ova shvatanja doprinela sazrevanju rimske religije. (Civ.

U skladu sa uputstvima iz Sibilskih knjiga. religija je pretrpela duboke promene. Rimljani su posle spaljivanja grada potpuno izgubili veru u svoju istorijsku sudbinu. pobednicima. već počeli da bacaju poglede ka hramovima i novim boravištima koja su ih očekivala kod neprijatelja: ukratko. Sibilske knjige su prepisale kao lek ljudske žrtve: dva Grka i dva Gala bili su živi * Stari etrurski grad (prim. Godine ~396. godine) bio u tolikoj meri opustošen da su mnogi pomišljali kako bi trebalo napustiti ruševine i preći u Vej.« Vejani »nisu ni znali da su ih. a kasnije i osvojio grad Vej (prim. Veze s grčkim svetom opet su uspostavljene. vojne pobede ili porazi bili su puni religijskih značenja. Kao i Egipćani. U čuvenom odeljku svoje knjige (V. kao i incest što su počinile dve vestalke. prev. koja si danas naklonjena Veju. nisu ni znali da žive svoj poslednji dan . Drugi punski rat ugrozio i sam opstanak rimske države. Rim je (oko ~390. . ** Opsedao. Kada je. Senat je preduzeo spasonosne mere: otpočelo se sa prinošenjem žrtava. koji je pao još teže jer su ga pratile mnogobrojne čudne pojave.). njihova sopstvena božanstva već bila napustila. molim da pođeš za nama. Slični procesi karakterišu i asimilaciju latinskih i italskih božanstava. neuobičajenim procesijama i ceremonijama. nakon upada Hiksa (up. da su bogovi već bili pozvani da i sami učestvuju u pljački. . zavetima prizvani iz njihovog grada. Rim je pozvao u pomoć sve bogove. Za jedan narod koji je bio svikao da u svakom istorijskom događaju pronalazi božansku epifaniju. boginja zaštitnica Veja. Katastrofalni poraz kod Kana (~216). Diktator Kamil** obratio se boginji opsednutih: »A tebe. Haruspici i Sibilske knjige otkrili su da uzroci vojnih poraza leže u grehovima ritualnog reda. ponekad dosta izrazitim. ali struktura boginje je kasnije izmenjena pod uticajem legende o Troji.). neznatno kasnije. Dijana je preuzeta od Albanjana i docnije pripojena Artemidi. u naš grad koji će uskoro biti tvoj i koji će ti posvetiti hram dostojan tvoje veličine. § 30). lustracijama. U Rimu.110 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i prvobitno označavalo magičnu lepotu.* bila je ceremonijalno pozvana da se nastani u Rimu. 3—22) Tit Livije opisuje t a j ritualni evocatio. a da su ostali. Junona Regina. 21. Rim je bio najmoćnija država u Italiji. Pred k r a j III veka. pa čak i sa žrtvovanjem ljudi. naterao je Senat da pošalje Fabija Piktora da potraži savet od proročišta u Delfima. tradicionalne verske institucije će biti pod.« Invazija Kelta u prvoj četvrtini IV veka prekinula je veze s helenizmom. uz pomoć čarolija napadača.. Junona Regina. Galskog sizerenstva Rim i Italija su se oslobodili tek posle pobede kod Sentinuma (~295). uticajem političkih promena. bila je identifikovana s grčkom Afroditom. prev. bez obzira na njihovo poreklo. Otada pa nadalje. a Rimljani su nastavili sa svojom osvajačkom politikom.

U k r a j n j o j liniji. Kibelu. živi pokopani par Grka i jedan Gal (Plutarh. orgijastički karakter kulta i. Them. Kibela više nije bila strana boginja. Rimljani uvode prvo azijsko božanstvo. 57. a procesija je obavljana samo jedanput godišnje kada je sveti kamen (betil) nošen na kupanje. str.. Žrtve su se mogle prinositi isključivo unutar hrama. Senat je dao saglasnost za formiranje sodalicija koje su okupljale isključivo pripadnike aristokratije. Ipak. Quest. Senat je zabranio prinošenje ljudi na žrtvu . uoči pobede nad Hanibalom. Jedna rimska eskadra prenela je iz Pergama slavni crni kamen koji je simbolično predstavljao boginju. nisu se mogle izbeći. 83). za Rim su azijska božanstva postala dvaput privlačnija. 6). No. .9 7 . Pored toga. a sledeći jednu sugestiju iz Sibilskih knjiga. 178 i dalje. kao i sjajne konačne pobede. kao i mnogobrojni 48 Godine ~ 226.. 50 Međutim. bez oklevanja. Što se tiče rimskog državnog kulta. S jedne strane. godine ~205—204. Senat je stoga. kada je ukrcao vojsku na brodove i pošao na Grčku. Eliade. njihova glavna funkcija se svodila na priređivanje gozbi u slavu Kibele. Rimskim građanima je bilo zabranjeno da prinose žrtve Kibeli prema anadolskom ritualu. Osoblje u hramu svedeno je na jednog sveštenika.RIMSKA RELIGIJA 111 zakopani (Tit Livije. Histoire. O ovoj mitsko-ritualnoj temi vid. naredio da se devet dečaka i devet devojčica živi sahrane. 154. ali te funkcije nisu mogli obavljati ni Rimljani ni njihovi robovi. Do invazije istočnjačkih kultova dolazi tek posle više od jednog veka. uvođenje prvog azijskog božanstva u rimsku religiju bilo je delo aristokrata. Slične žrtve prinošene su i krajem II veka (Plutarh. godine ~204. nikako nisu odgovarali rimskoj strogosti.. de la religion romaine. još dugo je Kibela predstavljala izuzetak. III. XXII. 51 Međutim. poznato je da je Temistokle. Rom. Vita. Veliku m a j k u iz Pesinunta (Tit Livije. Kibela je potom ostavljena u svome hramu na Palatinu. Patriciji su smatrali da je Rim pozvan da odigra značajnu ulogu na istoku. 49 Da bi sebi osigurao pobedu. god. XIII).. 49 Najzad. Svečano dočekana u Ostiji. De Zalmoxis a Gengis-Khan. zahvaljujući legendi o Eneju. 50 Ne treba zaboraviti da. jednu sveštenicu i njihove pomoćnike. Ali ovde se opet nailazi na specifičnu rimsku ambivalentnost: istovremeno. u Rimu su se koncentrisali strani robovi. da bi se otklonila opasnost od galske invazije. Kserks je.48 Vrlo je verovatno da je posredi jedan obred arhaične strukture: bilo je to »kreativno ubijanje«. 4). uoči bitke kod Salamine. prisustvo sveštenika evnuha. posle velikih patnji i strahota Drugog punskog rata. Jean Bayet. brižljivo propisao pravila obrednih manifestacija. str. još više. prineo na žrtvu tri mlada zarobljenika (Plutarh. Marcellus. U svakom slučaju. potreban da se strani kultovi drže pod kontrolom i strah da se ne izgubi korist od njih. posle konsultovanja Sibilskih knjiga. njega je kontrolisao jedan gradski sveštenik. sledeći proročanstvo. posledice ova dva rata. 51 Up. XXIX 10 i dalje). opet su.

pa čak i njihovih robova. Jasno je da ovim Bahov kult nije bio u potpunosti ukinut. »jer se živi sumpor mešao s krečom«. pojedini delovi stanovništva postepeno su napuštali tradicionalnu religiju. bili su optuženi za brojne zločine: ne samo da su polagali zakletvu da nikome ništa neće reći. Dionisov kult se veoma raširio po mediteranskim zemljama. trčale su ka Tibru »mašući užarenim bakljama« koje su potapale u vodu. drugim recima. unezvereni ljudi. Liber Pater.000. Brzina i strogost s kojima je istraga sprovedena. Posle jedne prijave koju je konzul odmah obnarodovao. S druge strane. Zapravo. 13. Svetkovanje kulta obavljalo se u najstrožoj tajnosti. To je bio razlog zbog kojeg je Senat zabranio učešće rimskih građana. kao i njegov orgijastički karakter. a potom ih izvlačile sve u plamenu. u vezi sa bahanalijama. neka vidovita sveštenica.112 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i begunci iz svih krajeva Italije. preko tajnih udruženja koja su izmicala kontroli države. za svaku Bahovu svetkovinu. morala se dobiti Ćak su ih optuživali da su na stravičan način uklanjali sve one koji su odbijali da im se pridruže u njihovim zločinačkim i gnusnim delima (ibid. 13).. 39. jedino je rimskim građanima bilo zabranjeno da u njemu učestvuju. koja je ograničena na svega pet učesnika. čineći nekontrolisane pokrete. u Rimu. »raspuštenih kosa. pre svega u Kampanji. u anadolskom svetkovanju Kibele. otkrile u samom Rimu svetkovanje bahanalija. smatrajući da su ona u stanju da organizuju zaveru i pokušaju da izvrše državni udar. Posledica rimske dominacije nad Velikom Grčkom bilo je formiran j e brojnih ezoteričnih društava na poluostrvu. 52 Neke od optužbi podsećaju na obrasce koji su docnije korišćeni u procesima protiv jeretika i veštica. uvela je u Rimu jedan tajni kult. kao bahantkinje«. vlasti su. noćnih »orgijastičkih misterija«. Vlasti su proglasile tajna društva opasnim. žene. sve više dolazi do izražaja potreba za jednim ličnim religijskim iskustvom. Prema Titu Liviju (XXXIX. 82—116. Godine ~186. to jest. poreklom iz Kampanje. koji je u sebi sadržavao izvesne obrede slične onim u Misterijama. Počev od IV veka. izgovarali su reči predskazanja. istraga je otkrila razmere kulta. štaviše. naročito u helenističkoj epohi (§206). vid. već su upražnjavali i pederastiju i uz to organizovali ubistva da bi se dokopali bogatstva. Za iscrpniju analizu teksta Tita Livija i Senata i Konzulata iz 186. kao i u drugim mediteranskim zemljama. kao i surovost represije (nekoliko hiljada pogubljenja širom zemlje). njih preko 7. 62 . Do takvog verskog iskustva moglo se doći pre svega posredstvom konventikula i zatvorenih društava tipa »posvećenih u Misterije«. str. sa iznenađenjem i gnušanjem. uređen prema njenim sopstvenim pravilima. 13. Adrien Brühl. ukazuju na politički karakter procesa. Pristalice. 12).

Sve ove panične mere pokazuju koliko je Senat bio podozriv prema verskim udruženjima koja su izmicala njegovoj kontroli. poslužila je tri veka kasnije kao uzor za proganjanje hrišćana. koja je ovom prilikom primenjena. 7 . Sva zdanja i svi kultni predmeti bili su uništeni.RIMSKA RELIGIJA 113 dozvola od Senata. represija. Bahanalije nisu nikada smele da nadjačaju Senat i Konzulat. sem onih koji su sadržali »neku svetinju«.

XXI POGLAVLJE KELTI. TRAČANI I GETI 169.1 koja se razvijala u centralnoj Evropi između ~1300. već su zajedno s oružjem i drugim dragocenostima polagana u kočije s četiri točka i tako sahranjivana u grobnicu. U tom periodu je nastala keltska vojna aristokrati]a. godine). i ~600. koristili su bronzu i spaljivali svoje mrtve.) . Posle toga. Ocenjeno je da iskopan zlatni nakit i mnogobrojni metalni predmeti »služe na čast varvarskom svetu 1 Nazvana tako zato što su mrtve najpre spaljivali. Međutim. kao što ćemo videti docnije. prev. Između ~700. pa do pljačke Apolonovog svetilišta u Delfima ~279. Veoma je verovatno da su najstariji Kelti tvorci tzv. u centralnoj Evropi počinje da se širi upotreba gvožđa. Oni su stanovali po selima. godine. GERMANI. kulture »polja urni« (Urnfield). * Prema arheološkom lokalitetu Laten u Švajcarskoj (prim. oni su sve više slabili. Stoga su. Postojanost preistorijskih elemenata Uticaj Kelta u staroj istoriji Evrope t r a j a o je m a n j e od dva veka: od osvajanja severne Italije u V veku (Rim je napadnut ~ 390. godine. godine. Španiju i Veliku Britaniju. koje su prenosili Kimeri (poreklom s Crnog mora). arheološki podaci od izuzetnog značaja za razumevanje keltske religije. nad kojom je potom bila podignuta humka. Tela mrtvih (bar tela starešina) nisu više spaljivana. Halštatska kultura koju karakteriše izrazito socijalno raslojavanje. na šta dovoljno ukazuju razlike u nogrebnim obredima. godine. bavili se poljoprivredom. poznatog kao Latensko* doba. Prilikom prvih seoba (između X i IX veka). Oko ~500. za vreme drugog gvozdenog doba. i ~700. a potom njihove urne pokopavali na grobljima. dospeli su u Francusku. umetnička kreativnost keltskog duha dostiže svoj vrhunac. Kelti su nasledili jednu izuzetno bogatu i kreativnu protoistoriju. istorijska sudbina Kelta je zapečaćena: našavši se izloženi nadiranju germanskih plemena s jedne strane i pritisku Rima s druge strane. Moguće je da su te promene bile rezultat iranskih kulturnih uticaja. to je tzv.

4 Vid. 8* . nav. lobanje i prikazi »odsečenih glava« pronađeni su na svim područjima koje su naseljavala keltska plemena. isti. iako po obimu mali doprinos Kelta evropskoj kulturi«.KELTI. uprkos zabrani crkve. tako i u britanskom i irskom folkloru. kao i sedište »duha«. s jedne strane. 97—164. si.) Podjednako je važan i doprinos koji daje arheologija u pogledu rasprostranjenosti i kontinualnosti kulta lobanja. a koji je u više azijskih kultura preživeo sve do XIX veka. na kontinuitet izvesnih centralnih religijskih ideja. str. još su stari autori pisali o ritualnom obeležavanju svetih mesta i o simbolizmu »Središta sveta«. sveta mesta koja su se u skladu sa strogo određenim pravilima nalazila oko oltara na kojem su prinošene žrtve. delo. 5 Up. str. The Druids. 299. arheološki dokumenti koji svedoče o religiji ovog naroda dobijaju neocenjivu vrednost. (Kao što ćemo videti. reč je o kultu čiji koren zadire u preistoriju. 5 Prvobitnu magijsko-religijsku vrednost »odsečene glave« docnije su još uvećala verovanja koja su u lobanji lokalizovala prvi izvor semen virile. nepoznatog porekla. Zahvaljujući iskopavanjima. Otkako su u Jorkširu otkriveni cilindri od krečnjaka ukrašeni stilizovanim ljudskim glavama. ove obredne jame su obezbeđivale vezu s božanstvima podzemnog sveta. da su u obredne bunare. to jest. Neki od ovih bunara potiču iz drugog milenijuma pre n.. 215 i dalje. A na religijski značaj lobanja ukazuju još klasični autori. Hatt. Sve u svemu. 4 U svakom slučaju. str. 401—402. kao i bezbroj duboreza sa ovim motivom. postavljane raznovrsne žrtve. 3 Stuart Piggot. Baš kao grčki brothros ili rimski mundus.) Iskopavanja takođe pokazuju. danas se zna da su Kelti neobično poštovali sakralni prostor. 339 i dalje. 101 i dalje. Anne Ross. Otkrivene su lobanje poredane u niše ili ugrađene u zidove svetilišta. Za Kelte je lobanja predstavljala savršeno stecište svete snage božanskog porekla. GERMANI. bogatstvo i pobedu u isti mah. kao i u keltskom folkloru. 2 Anne Ross. a s druge. glave isklesane od kamena. Ancient Europe. na dubini od dva do tri metra. arheološka otkrića ukazuju. Vid. 3 (Sećanje na te bunare koji su povezani s drugim svetom i na zakopano blago može se naći u srednjovekovnim legendama. str. Le Chamanisme. ponekad su bili ispunjeni zlatnim i srebrnim predmetima polaganim u bogato ukrašene obredne posude. Les Celtes et les Gallo-Romains. str. e. veličanje »odsečene glave« igra značajnu ulogu. 62 i dalje. izbor reprodukcija u knjizi J. a na istu temu nailazimo i u irskoj mitologiji. od protoistorije. 25—86 i bakroreze 1—23. TRACANI I GETI 115 i predstavljaju značajan. str. na arhaičnost keltske kulture. kako u srednjovekovnim legendama. Pagan Celtic Britain. Le Yoga. pa do srednjeg veka. 2 S obzirom na nedostatak pisanih izvora. čija je starost varirala od XVIII veka pre Hrista pa sve do srednjeg veka. str. J. 35. koja je vlasnika štitila od svakog zla i obezbeđivala mu zdravlje.

»The Linguistic and Historical Value of the Irish Law Tracts«. Celt and Aryan. Vid.116 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Mnoge od tih ideja i običaja predstavljaju staru religijsku zaostavštinu neolita. i svuda. »Studies in the Origins of Early Celtic Tradition«. Wagner. str. up. 253 i dalje. str. str. Caerwyn Williams. koji navodi Dillon. pre svega u dijaloge. 221 i dalje. . str. str. »The Archaism«. već katkad i u načinu izražavanja. »o fragmentima zajedničkog nasleđa iz II milenijuma«. ostrvski Kelti. kako bi se lakše upamtili. 99 i dalje. 247. druidi su memoriji pridavali izuzetno veliki značaj (np. E. 170. up. Servius et la Fortune. str. Proučavajući irske i indijske pogrebne običaje. U Irskoj se i danas mogu naći mnoge ideje i običaji stare Indije. magijsko-religijske vrednosti istine. a u Indiji sve do danas. a prozodija je slična sanskritskoj i hititskoj. reč je. 8 umetanje delova u stihovima u epsku narativnu prozu. kao što kaže Stjuart Pigot (Stuart Piggot). važnosti barda i njihovih veza s Vladaocima. ali njih su Kelti veoma rano asimilovali i delom pripojili teološkom sistemu koji su nasledili od svojih indoevropskih predaka. 88. 8 Vid. Ističemo da se isto tako mogu naći analogije i sa sumero-akadskim svetom i da se te analogije mogu objasniti vezama Indoevropljana s antičkim narodima na Bliskom istoku. str. ne raspolažemo nijednim tekstom o religiji kontinentalnih Kelta u redakciji nekog od autohtonih. »The Archaism«. takođe. Indoevropsko nasleđe Na arhaičnost keltske kulture ukazuju i drugi tekstovi. 7 D. 7 Setimo se i drugih primera indo-keltskog paralelizma: posta kao načina da se sudskom zahtevu prida veći značaj. »The Archaism of Irish Tradition«. Paralelizam između irskih i indijskih sudskih ugovora ne ogleda se samo u njihovoj formi i tehnici. up. 9 G. Nasuprot tome. i svuda. takođe Celt and Aryan. »The Court Poet in Medieval Ireland«. ali isto tako i epskih predanja i folklora koji su se u Irskoj sačuvali sve do kraja XIX veka. A. od istog autora. Prema Majlsu Dilonu (Myles Dillon). reference kod Dilona. većim delom iz galsko-rimske epohe. 246. Der Totenkult in Irland. str. 247. Stari irski zakoni su bili izraženi u stihovima. H. Začuđujuća kontinualnost kulture koju obelod a n j u j e arheologija omogućuje istoričaru keltske religije korišćenje poznijih izvora. J. Vid. 9 Zbog ritualne zabrane pisanja. 6 Baš kao i brahmani. Dumézil. Binchy. Naši jedini izvori su nekoliko opisa grčko-latinskih pisaca i brojni spomenici u obliku ljudskih figura. 207. 52 i dalje. § 172). str. 6 i dalje. na prvom mestu irskih tekstova nastalih između VI i VIII veka. Hans Hartman (Hans Hartmann) procenjuje da je struktura irskog mentaliteta bliža staroj Indiji nego mentalitetu Engleske ili Nemačke. koncentrisani u 6 The Druids. druidi i brahmani su sačuvali indoevropske običaje koji su se u galskom svetu održali do XVIII veka.

pa samim tim i o vrednosti ove rimske interpretacije galskog panteona. Za sada ističemo samo to da se »ovo nasleđe. Njegovih kipova ima najviše. pošto nam je mitologija kontinentalnih Kelta nepoznata. 11 10 Dumézil. 289. potlačenu. Mythe et Épopée. Uprkos činjenici da je pisana posle prelaska u hrišćanstvo. dok je treću predstavljao narod Fomore. ona se može uočiti i na listi bogova koju prenosi Cezar. Pored njega. slobodne ljude (airig). lat. E. No. ova literatura dobrim delom predstavlja nastavak prehrišćanske mitske tradicije. str. koji se definišu kao vlasnici krava (bo)«. VI. str. Pre nego što je otpočeo svoj pohod na Transalpinsku Galiju. u stvari. GERMANI. Cezar tvrdi da Gali imaju dve privilegovane klase — druide i plemiće — i treću. Jupitera i Minervu. Le vocabulaire des institutions indo-européennes. »bo-airig. otkriva se u Irskoj odmah po prelasku u hrišćanstvo: društvo kojim vlada rig (fonetski ekvivalent sanskritskog rad. žorž Dimezil i Jan de Vris (Jan de Vries) su pokazali da su vladari legendarnog naroda Tuata De Danan (Tuatha De Dannan). a Mars upravlja ratom« (De bello Gallico. što doslovno znači »vlast« i predstavlja tačno fonetski ekvivalent sanskritskog kšatra) i stočare. 12 Cezar prikazuje keltski panteon u stilu intervretatio romana. II. 38. Benveniste. »Bog kojeg oni najviše poštuju«. La religion str. vojnu aristokratiju (flaith. TRAČANI I GETI 117 Kaledoniji (Škotskoj). »jeste Merkur. istorizovana. stvorili su veoma obimnu epsku literaturu. L'idéologie tripartie des Indo-Européens. zajedničko indo-iranskim i italo-keltskim društvima« može objasniti »postojanjem moćnih svešteničkih bratstava koja su čuvala i negovaia svete tradicije s formalističkom strogošću« . Mnogo se raspravljalo o autentičnosti. koju predstavlja »narod«. Jan de Vries. . pisao je konzul. Međutim.KELTI. deli se na klasu druida. predstavljali bogove koji objedinjuju prve dve funkcije. isto to važi i za bogati irski folklor. Marsa.10 Kasnije ćemo imati prilike da ukažemo i na druge ostatke indoevropskog religijskog sistema kod Kelta. Vandrijeova (Vendryes) razmatranja. O tim božanstvima imaju gotovo istu predstavu kao i ostali narodi. 157 i dalje. idalje. Ista takva trojna podela društva. U svome delu De bello Gallico (VI. ona je opstala u irskoj tradiciji. obožavaju Apolona. to jest. koja odražava dobro poznatu indoevropsku ideologiju (§ 63). Apolon progoni bolesti. 17). Jupiterovo carstvo je na nebesima. reg). Dumézil. smatraju ga vodičem putnika i onim koji najviše može da pomogne u sticanju novca i u trgovini. des Celtes. n. mi znamo veoma malo o G. smatran starosedeocima ostrva. 11. 12 Up. Up. Minerva uči radu i zanatima. u Što se tiče trojne indoevropske ideologije. I. Cezar je prilično dobro poznavao keltske običaje i verovanja. 10. str. 13). on je već bio prokonzul Cisalpinskoj Galiji. radikalno. zemlji Gala i naročito u Irskoj. U n j e m u oni vide pronalazača svih veština. Irski dokumenti često potvrđuju podatke koje d a j u klasični autori.

to jest. irski tekstovi govore o »dobrome bogu« Dagdi i smatra se da njega treba identifikovati s galskim bogom kojeg Cezar opisuje teonimom »Jupiter«. Veoma je čudno da on ne postavlja »Jupitera« na čelo svoje liste. kao što dobro zaključuje Verner Miler (Werner Miiller). taj fenomen se može uočiti svuda. gospodari godinom. igrao važnu ulogu kod Kelta. 15 Jan de Vries. ali štiti ratnike. str. str. Naime. Njegovo ime nose mnogi gradovi (npr. a koje su podizala i neka germanska plemena. ovaj bog igra važnu ulogu kod ostrvskih Kelta. a da obelisk simbolizuje axis mundi. delo. ciklus od četiri godišnja doba. nebeski bog i kosmokrata. 16 13 Vid. kojih je pronađeno najviše na prostoru između Rajne. n a j m a n j e četiri veka. magijsko-spiritualne sposobnosti i u tome leži objašnjenje činjenice da je izjednačavan s Merkurom-Hermesom. Točak s četiri žbice predstavljao je godinu. 13 točak je. nav. Mozela i Saone. U istoriji religija. pre svega simbolizma Vrhovnog nebeskog bića. doista. nav.« . Verovatno da je veliki keltski nebeski bog izgubio svoj primat kod gradskog stanovništva izloženog. u keltskom jeziku se za »godinu« i »točak« koristi ista reč. štaviše. kao i kod starih Germana (§ 176). Iz toga se može zaključiti da Lug predstavlja magijski i vojni aspekt vrhovne vlasti: on je žestok i neustrašiv. de Vries. Te osobine ga čine sličnim Vodan-Odinu kojeg Tacit takođe poistovećuje s Merkurom. predstavljaju nastavak arhajskog simbolizma. da t a j keltski Jupiter. 46 i dalje. annus je takođe prikazivana kao točak s četiri ili dvanaest žbica koji nosi neko božansko biće. 14 Iz svega toga sledi. primere koje navodi Miler. str. ovaj keltski Jupiter se dosta često prikazuje s točkom. Karakterišu ga. baš kao i Odin-Vodana (§ 175). Ali mnogobrojni obelisci. dodaje: »No ne treba zaboraviti da se prilikom ove asimilacije vodilo računa samo o jednom aspektu njegove izuzetno složene ličnosti. kao i skoro 500 natpisa. 52 i dalje. U srednjem veku. Irski tekstovi prikazuju Luga kao vojnog zapovednika koji na bojnom polju koristi svoju magijsku moć. Oni nisu podignuti u forumu ili na ulicama. ali i kao izvanrednog pesnika i mitskog pretka jednog značajnog plemena. u vedskoj Indiji (§ 62). 51. 15 Arheologija potvrđuje konzulov iskaz u vezi s popularnošću »Merkura«: pronađeno je preko 200 njegovih kipova i bareljefa. mediteranskim uticajima. 45 i dalje. reprodukcije nekih od crteža koje daje Miler. nav. 18 J. Odmah se može primetiti da oni ne slave vojnu pobedu. indikacije Venera Milera u: Die Jupitergigantensäulen und ihre Verwandten. S druge strane. §§ 48 i dalje). isto kao i barde i čarobnjake. str. Njegovo galsko ime nam je nepoznato. kao obelisci Trajana i Marka Aurelija. 62. što zajedno s činjenicom da je svetkovan u Irskoj ukazuje na to da je ovaj bog bio poznat u svim keltskim zemljama. vid. zvani »džinovski Jupiter«. Lugdunom=Lion). na antičkom Bliskom istoku (up. delo. ali verovatno je Lug. već daleko od grada. delo.118 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i bogovima koje pominje Cezar. str. 14 Up.

Isto se može reći i za preko stotinu natpisa posvećenih Herkulu. Njegovo galsko ime je nepoznato. Neki čovek iz tog k r a j a objasnio mu je sliku: oni. Kelti. »Vrlo kraljevski«. Segomo. GERMANI. kao i s družinom Einherjar koja je išla za Odin-Vodanom (J. TRAČANI I GETI 119 Marsu su. Verovatno je keltski »Mars« prisvojio neke specifične atribute boga Vladaoca i čarobnjaka. Hercule. prema Cezarovom pisanju (De bello Gallico. str. no epiteti u natpisima uglavnom d a j u potvrdu isceliteljskog karaktera ovog boga. boga kovača. »Pobednički« itd. Odin delimično istisnuo boga rata. ne pripisuju govorničku veštinu Hermesu. zasipajući ga hvalama«. baš kao i natpisi posvećeni Marsu. Katuriks. Kamulus.) U irskoj epici. »Kralj bitke«. keltsko ime Herkula bilo je Ogmios. već su ga pratili »veseli i razdragani. ali koju Cezar definiše kao boginju veština i zanata (prema tome Neke od tih interpretacija razmatrala je Françoise Le Roux. Neki nadimci su nerazumljivi. Ogmiosu odgovara bog Ogma. »Kralj sveta«. (Videćemo u § 175 da je kod Germana. 1—7). oni nisu pokušavali da pobegnu. No. čije je galsko ime takođe nepoznato. »Le Dieu celtique aux liens: de l'Ogmios de Lucien. a sve ostalo bacali su na jednu gomilu«. 17 . Kada se uzmu u obzir i druge informacije. Gali »pred bitku zavetovali sve što u borbi steknu: posle bitke. 73 i dalje. le Ru (Le Roux)]. Ovaj tekst je izazvao protivurečne interpretacije. dakle. Što se tiče »Minerve«. Nije poznato keltsko ime galskog boga rata. možemo smatrati predstavnikom onih bogova kojima Dimezil pripisuje »treću funkciju«. J. 17 Ljudi vezani nitima poređeni su s Marutima koji su pratili Indru. de Vris. Njega. delo. pominju se nazivi: Albioris. moglo bi se reći da on objedinjuje ratničku snagu s »naukom« odinskog tipa. irski tekstovi govore o Dijankeht (Diancecht) koji je oživeo i iziečio Tauta De Danana. nav. VI. oni su mu prinosili na žrtvu živi plen. kao Grci. koji je za sobom vukao veliki b r o j ljudi i žena. »Moćni«. str. već Herkulu. S druge strane pronađena je sličnost između Ogmiosa i Varune. smežurane kože. njemu se takođe pripisuje i pronalazak pisma zvanog »ogamika«. S druge strane. ali ni oni koji su prevedeni ne obogaćuju mnogo naše znanje. proširivši tako svoju funkciju pratioca duša u podzemni svet. 17). U mnogobrojnim zavetnim natpisima upućenim Marsu. Lucije je video jednu sliku ovog boga: bio je to ćelavi starac. on se priziva i u jednoj staroj formuli egzorcizma. Mada su bili tako slabo vezani. Cezar prikazuje »Apolona« kao boga-lekara. Prema grčkom istoričaru Lukijanu iz Samosate (II vek posle Hr. vezanih za njegov jezik zlatnim i ćilibarskim nitima. dobij a se dosta složena struktura ovog boga. de Vris). Rigisamos. naprotiv.KELTI. Njegovo ime se pominje zajedno sa imenom Grobniua (Grobniu). štaviše. a l'Ogmios de Dürer«.). »majstora vezivanja« [F. oni jedino pokazuju da je bog rata postojao. borac bez straha i mane. 216 i dalje. »jer je Herkul mnogo jači« (Discours.

koji se u užarenoj kući davi u kaci u koju je bio skočio da bi izbegao požar. I. delo. 19 ) Od XVIII veka ime Teutates je prevođeno sa »Otac 18 Commenta Bernensia. koje je reprodukovao J. Dieux et Héros des Celtes (str. poređenje s predanjima ostrvskih Kelta. koji nema veze s Teutatesom. Reč je svakako o jednom ritualu koji u sebi sadrži ljudsku žrtvu. ćerkom Dagde i zaštitnicom pesnika. I. 75). kao i natpisa iz galsko-rimskog perioda. kovača i lekara. pa onda zaklana. žrtvovanje se poklapalo s određenim kalendarskim datumima). Komentar ipak daje precizne informacije o vrsti žrtve koja je prinošena svakome od ovih bogova: za Teutatesa. oni. str. kao i Taranisov oltar koji je podjednako surov kao i oltar skitske Dijane« (Pharsalia. 171. Jedna od slika na kotlu iz Gundestrupa prikazuje osobu sa ogrtačem kako gura ljudsku žrtvu okrenutu naglavačke u neki sud. za Ezusa. Autor jednog srednjovekovnog komentara 1 8 pokušao je da ih rastumači. posle Hrista. L. Za K. Jedinu informaciju o galskim nazivima bogova. 217. Fontes historiae religionis Celticae. najvećim delom predstavljaju opisane ili topografske epitete. ali samo delimično.120 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i n j o j pripada treća funkcija). prinete na kraju jedne vladavine. w M. str. pridavane bogovima koji su sačinjavali panteon: pojedini naučnici su pogrešno smatrali da oni označavaju autonomna božanstva. up. Sjested (Sjoestedt) navodi neke odgovarajuće primere s kontinenta. jedan čovek bi bio udavljen u buretu. žrtva bi bila obešena o drvo. Ramnua (C. (Irska epska poezija u više navrata obrađuje temu kralja. vide se konjanici koji se udaljavaju. Taranuknusa (Taranucnuš) (ili Jupitera Taranukusa) i Marsa Tutatisa (Toutatis). Autentičnost ovih imena potvrđuju galsko-rimski natpisi koji pominju Ezusa. »La morte sacrificielle du Roi«. On pominje one »koji strašnom žrtvom umiruju okrutnog Teutatesa i strašnog Ezusa (Esus) na žrtvenicima divljaka. prerušen Cezarovom interpretatio romana. 51 i dalje. ove žrtve. 55) misli da je možda u pitanju obred posvećenja. prikriva jednu religijsku realnost do koje se može dopreti. Što se tiče teonima otkrivenih na spomenicima. Zwicker. omogućavale su regeneraciju proteklog vremena (u stvari. Jan de Vris (nav. za Taranisa — »koji upravlja bitkama i predstavlja najvećeg boga na nebu« — ljudi su spaljivani u lutkama načinjenim od drveta. ili jednog ciklusa vladavina. prenosi nam pesnik Lukan. n j u su izjednačavali s boginjom Brigancijom (Brigantia). no njegove glose su kontradiktorne. str. Više ratnika korača ka sudu. 444—46). u I v. Da li je moguće rekonstruisati keltski panteon? Panteon. Ramnoux). . iznad njih.

106). str. str. H. str. Birkhan. koji prikazuje boga s jelenskim rogovima i rogatu zmiju. Les dieux de la Gaule. Esus. 25 20 Duval. TRAČANI I GETI 121 plemena«. 22 Bareljefi na dva oltara prikazuju Ezusa kako udara po drvetu. »Teutates. legende koje navodi A. »Essai. držeći jednom rukom ogrlicu. sa ušima i rogovima jelena. Prema tome. Ross. No. 53). up. 25 Vid. de Vrisa »on je mogao biti koliko neki Merkur. 50. 310 i dalje. itd.«. Ros.. J. otprilike. 21 Up. str. U Val Kamoniki je pronađen reljef iz IV veka pre Hr. Zato je verovatno da su obelisci »džinovskog Jupitera« bili posvećeni Taranisu »Gromovniku«. 313 i dalje. zmiju s glavom ovna. 24 A. koji. blizak je germanskom bogu Donaru. 20 Što se tiče Taranisa. zahvaljujući mitologiji koja se krije u predanjima ostrvskih Kelta. upravljao je ratovima. up. a drugom. toliko i neki Mars« (str. 51 i dalje. str. ali je obavljao još mnoge dužnosti. prirodno. 29 i dalje (bog rata). takođe je imao glavu jelena s velikim rogovima. bilo je moguće utvrditi njihovu strukturu i otkriti njihovu religijsku funkciju. 108. 22 J. delo. to navodi na pomisao o prinošenju žrtve vešanjem. ratnika i mirotvorca«.KELTI. Hat (Hatt) mu pripisuje »dvostruko lice. J. ako ništa drugo. I. baš zbog konzervativnog smera kojim se odlikuje religijski duh Kelta. strast« (nav.«. za J. Germanen und Kelten. »Essai sur l'evolution de la religion gauloise«. značenje njegovog imena je jasno: koren mu je *taran. možda ćelavog čoveka. Teonim Ezus može se naći u vlastitim imenima. 97 i dalje (ne mnogo ubedljiv). delo. U izvesnim slučajevima. Taranis«. takođe Hatt. ne znamo ništa određeno. 21 Poput Donara i on je bio izjednačen s Jupiterom. 23 U stvari. str. ikonografija i natpisi otkrili su imena i likove i drugih galsko-rimskih božanstava. »grmljavina«. Jan de Vris smatra da bi se galski bog Ezus mogao uporediti sa skandinavskim Odinom. rezultati takvih analiza su često nejasni. Podsetimo se jednog veoma poznatog primera: bareljefa koji se zove Kernunos (Cernunnos) i koji prikazuje vremešnog. Kernunos bi se mogao uvrstiti u onu grupu bogova koji predstavljaju »Gospodare divljih životinja«. 34—35. Međutim. str. str. »Teutates. starome bogu keltskog neba. Kasniji oblik njegovog imena. Tanaros. Reljefi.. Slične slike su pronađene i u Velikoj Britaniji. kao što smo videli (§ 5). str. On se odmah. nav. »Veliki mag« ili »Gospodar životinja« iz pećine Tri brata. 23 Nav. ali mu je etimologija neodređena. GERMANI. Bog je sigurno imao važnu ulogu u životu plemena. de Vris mu pripisuje koren *eis. . str. 90. delo. str. oko n j e su divlje životinje i jedan veoma lep jelen. u istom smislu Duval. 104 i dalje. znači »energija.. 24 Poznato je da su ikonografija i religijski simbolizam jelena arhajski. Les Dieux de la Gaule. 183. povezuje sa scenom prikazanom na kotlu iz Gandestrupa: osoba s jelenskim rogovima sedi na način koji je brzopleto nazvan »Budina poza«.

zbog periodičnog obnavljanja svojih rogova. »Aspects of the Theme of King and Goddess in Irish Literature«. De Zàlmoxis. treba se samo setiti duge i teške borbe koju je vodila Crkva protiv ritualnog prerušavanja u jelena (cervulo facere). Plastika koja prikazuje Maires et matronae ističe njihove kvalitete boginja plodnosti i materinstva (korpa s voćem. 28 Üp. vid. jedini zaključak koji se može izvući jeste da veliki broj pronađenih statua i ex voto potvrđuje njihov značaj. drugim recima. koji u sebi sadrži obred venčanja boga neba (oluje ili sunca) i Majke Zemlje. personifikovanih u ličnostima vladara i jedne boginjine sveštenice. »one su možda bile istovremeno anonimna i mirionimna (mnogoznačna) božanstva kojima se ne daje ime i koja imaju stotine epiteta«. napomene 66—94. Na sličnu teškoću se nailazi u pokušaju da se ispitaju arheološki podaci u vezi sa ženskim božanstvima. on je najprivlačnija divljač koju love kraljevi i heroji: ubijanje jelena u lovu simbolično je odgovaralo tragičnoj smrti heroja.122 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Međutim. ali uz to i pogrebna životinja i vodič mrtvih. jelen je smatran mitskim pretkom Kelta i Germana. 146 i dalje. »Celtic dynastic themes and the Breton Law«. tekstovi ostrvskih Kelta d a j u neke značajne pojedinosti. religijski simbolizam jelena je izuzetno složen. Primer Kernunosa pokazuje koliko je teško tačno protumačiti jedan multivalentni religijski kompleks u nedostatku njegovog specifičnog mitsko-ritualnog konteksta. a u Galiji. 42. De Zàlmoxis à Gengis Khan. str.. Proinsias Mac Cana. Kao što piše Kamij Žiiijan (Camille Jullian). U njihovoj literaturi t a j mitsko-ritualni scenario predstavlja jednu od najpostojanijih i najviše korišćenih tema. od Kine pa sve do zapadne Evrope. 216. S druge strane. 454 i dalje.. 29 Histoire de la Gaule.. H. . da bi neko postao irski kralj (Eriu). 57. Images et Symboles. Les dieux. str. povrh svega. 27 Up. Povrh toga. str. 2. Da bi se shvatio verski značaj jelena (najomiljenije divljači vojne aristokratije!) u narodu. 28 Zbog svega toga je verovatno da je Kernunos imao i druge funkcije sem funkcije »Gospodara divljih životinja«. str.). jelen je. O religijskoj ulozi jelena. suverenitet se mogao ostvariti jedino putem hieros gamosa sa boginjom Zemlje. morao se najpre oženiti boginjom koja je nosila to ime. str. Arminius und der Symbolik«. Rachel Bromwich. VI. 27 pored toga. M Vid. rog obilja. Taj hieros gamos je tokom M Up. ona se zvala Dôn. prema navodu Divala (Duval). 146 i dalje. str. 29 No. deca na grudima ili u krilu itd. on je i jedan od najizrazitijih simbola plodnosti. Birkhan. S jedne strane. u oblastima u kojima se javlja tokom protoistorijskog perioda. to je bila Danu. 30 Verovatno je reč o staroj varijanti mitsko-ritualnog scenarija Bliskog istoka. Otto Höfler. 32 i dalje. Jedna od boginja bila je majka svih bogova: u Irskoj. »Siegfried. 26 jedan od simbola neprekidnog stvaranja i obnavljanja (renovatio). str. nap.

Gricourt. a bila je poznata još u Indiji iz vremena Brahmana?6 U epu. * »Couvade«. uočena je u britanskim romanima o Gralu. starica bi se pretvorila u mladu.KELTI. Što se tiče višestrukih funkcija nekih boginja. Braun (Brown). zabeležen u XII veku: kralj se. Šreder (Schroder) je prvi skrenuo pažnju na tu ritualnu vedsku epizodu asvamedhe. No. Ponekad se boginja pojavljivala kao grozna starica. H.). »On the loathly Bride«. Pored drugih arhajskih običaja (kao što su izvesni pogrebni rituali. koje su personifikovale boginju zaštitnicu grada Ulstera. A. »Ein altirischer Kronungsritus und das indogermanische Rossopfer«. 32 Up. pogl. heroj je dobijao vlast. 36 Up. 393 i dalje. VII: »The Hateful Fée who represents Sovereignity«. sudbinom i bogat31 Geraldus Cambriensis. 35 Mitsko-obredna tema starice koju jedan poljubac pretvara u devojku. 33 J. Topographia Hibernica. »kraljica«) takođe je hipomorfna. C. izuzetno lepu devojku. kraljica Mab (Medb) je prikazana s velikim brojem ljubavnika. a i sprovodnika duša u Donji svet. »Epona — Rhiannon — Macha«.) i »kuvad« je jedan od elemenata zadržan iz preindoevropske epohe. itd. sparivao s jednom belom kobilom. 34 Gricourt. R. Hubert. ili je pak između dva ili više konja. pred svojim podanicima. str. GERMANI. 32 njen irski pandan Rijanon (Rhiannun) (<*Rigantona. . 34 Da bi se dospelo do trona moralo se spavati s jednom od Maša. K. Pošto bi je uzeo za ženu. koji je verovatno baština autohtonog neolitskog stanovništva. Ritual »kuvad«.* koji je u Evropi uočen samo kod Kelta i Baska (preindoevropska populacija) jasno ukazuje na magijsko-religijsku važnost žene. meso su dobijali kralj i njegova svita. ratom. do vlasti se dolazilo uz pomoć hieros gamosa između kralja i hipomorfne Terra Mater. za koje se smatralo da upravljaju plodnošću. 25 i dalje. A galska boginja Epona (Regina) prikazivana je na spomenicima kako sedi na konju ili stoji ispred njega. F. 26 i dalje. 35 Izvore je analizirao A. L. mitologija smrti. delo. 31 Drugim recima. str. nav. str. a to znači da je pripadala svim kraljevima Irske. TRAČANI I GETI 123 određenog perioda obezbeđivao plodnost zemlji i sreću vladavini. koja bi tražila da spava s mladim herojem. čim bi on legao k r a j nje. treba dodati i to da je žena u keltskim društvima uživala veliku slobodu kao i značajan religijski i društveni prestiž. u domaćoj literaturi preovlađuju boginje-majke grupisane u trijade. koja bi potom bila ubijena i ispečena. »Le mythe d'Epona«. Međutim. prev. up. 3 3 Baš kao i u britanskoj ikonografiji za vreme rimskog perioda. običaj da otac prilikom rođenja deteta obavi neke obredne radnje u vezi s rođenjem (prim. The Origin of the Grail Legend. Coomaraswamy. Tumačeno je da Epona predstavlja Boginju Majku. Najpoznatije su tri Maše (Macha). ukazuje na veze Maše i konja. Ostatak drevnog nasleđa u Irskoj ilustruje obred posvećenja kralja.

a i zato što bi. str. vera ne dozvoljava da se ta učenja zapišu. rimski (tačnije sinkretizam helenističke epohe) i hrišćanski. Posejdonijeve (II v. upućuje na indoevropsko nasleđe. Oni su uvereni »da duše ne umiru. bar delimično. Germanen und Kelten. Po njima. a to praktično predstavlja građansku smrt. 13) predstavljaju najvažnije izvore kojim raspolažemo o keltskoj religiji. Veliki broj mladih ljudi dolazi da uči od njih i oni uživaju veliko poštovanje«. ali je on. nasledi ga najdostojniji među njima.« Cezar tvrdi da su druidi ustanovili tu praksu »jer ne žele da se njihovo učenje širi u narodu«. sudbine. bave se prinošenjem javnih i pojedinačnih žrtava i upravljaju svime što je u vezi s verom. ako je više jednakih kandidata. kao i obaveze da plaćaju poreze. mnogi hrle da slušaju njihova učenja. »Kada on umre. mogli zapostaviti svoju memoriju. a katkad se potegne i oružje. Oni takođe mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim " Up. a sve ostalo.« Druidi su oslobođeni vojne službe. raspolagao i drugim informacijama. može se beležiti. 542. Druidi i njihovo ezoterično učenje Stranice koje je Julije Cezar posvetio druidima (De bello Gallico. uzdavši se u pisanje. oni se okupljaju na jednom svetom mestu u zemlji Karnuta (Carnutes). kao što su javni i privatni računi. ne citirajući ga. već da posle smrti prelaze iz jednog tela u drugo: to im je naročito korisno kada treba da podstaknu hrabrost i potisnu strah od smrti. Birkhan. piše Cezar. one su uočene i u nekim germanskim verovanjima. VI. Druidi »rešavaju sve javne i privatne sporove«. pre Hr. koje se smatra centrom Galije. smrti i zagrobnog života — a i neprestana revalorizacija tih elemenata od antičke pa sve do premoderne epohe. Privučeni ovim značajnim povlasticama. . ako takav postoji.) podatke. 37 Tom religijskom kompleksu koji vuče poreklo iz evropske preistorije i keltske protoistorije postepeno su se priključivali razni spoljni uticaji: mediteranski. druidi-učenici. zabranjuje se prinošenje žrtava. pri čemu koriste grčko pismo. »vode računa o božanskim stvarima. U određeno doba godine. onima koji njihovu presudu ne prihvate. Druidi. jedan jedini starešina ima vrhovnu vlast. »Priča se da oni tamo uče napamet veliki broj stihova: zbog toga neki ostaju u toj školi i po dvadeset godina. Prokonzul koristi. što svakako. Za procenu keltskog religijskog duha neophodno je da se istovremeno ima u vidu i postojanost s kojom su očuvani izvesni arhajski elementi — pre svega običaji i verovanja u vezi s »misterij ama« žene.124 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom. pri tom. druidi se o prvenstvu izjašnjavaju glasanjem. 172.

prema podacima koje daje Posejdonije. 4). kosmološki i eshatoioški simbolizam. nav. ali u isto vreme i učitelji. Latina i Kelta. Geto-Dačana. J. ljudska žrtva je sadržala jedan izuzetno moćan i složen. Les druides. Cezarov podatak o jednom jedinom »starešini« koji ima »vrhovnu vlast« među druidima ne potvrđuju ostali klasični autori. Kao i brahmani. 218. 140 i nap. koje se smatra centrom Galije«. 38 Njihovo godišnje okupljanje na jednom »svetom m e s t u . prinosili ljudske žrtve ili su se zavetovali da će ih prineti i da su se u vezi s tim obraćali savetu druida«. praktikovali formiranje sakralnog prostora još od protoistorije. uostalom. § 12). o prirodi stvari. VI. 109 i dalje. . Očigledno je da su godišnja okupl j a n j a druida pretpostavljala jedinstvenost njihovih religijskih ideja. naučnici i filozofi. Reč je. pri čemu su. kao i specifična verovanja različitih plemena. 0 jednom obrednom centru koji treba da predstavlja »Središte sveta«. o veličini sveta i zemlje. o snazi i moći besmrtnih bogova i ta svoja razmišljanja prenose mladima«. 16) iznosi da su »teški bolesnici ili. delo. 40 Up. druidi su sveštenici (oni obavljaju prinošenje žrtava). kao što smo videli (up. koji su stvorili jednu od najkoherent88 Vandrije (Vendryès) je ukazao na jedinstvenost religijskog rečnika (pre svega izraza koji označavaju apstraktne pojmove) vedskih Indijaca. Navedimo samo jedan primer: Ngadju Dajake (Ngadju Dayak) s Bornea. § 137). . još u protoistorijsko vreme: vid. str. strelama i nabijanjem na kolac. što objašnjava njen opstanak kod starih Germana. kao i u tehnike posvećivanja takvih mesta: a Kelti su. primere koje navodi Françoise Le Roux. str. žrtve ubijane na različite načine: mačem (pa je onda prema grčenju i načinu pada žrtve proricana budućnost). Cezar (De bello Gallico. TRAČANI I GETI 125 kretanjima. kao i »primitivnog«. napred. oni kojima prete velike opasnosti u bitkama. 39 Taj simbolizam. GERMANI. de Vries. uprkos neizbežnoj raznolikosti kada su u pitanju imena bogova. 39 Vid. svakako. ima izuzetan značaj. Verovatno je model za javne žrtve koje su obavljali druidi na teritoriji Galije bilo bogosluženje prilikom velike žrtve svetkovane na locus consecratus. str. 11. Ta činjenica ukazuje na spekulativne sposobnosti »specijalista za sakralno« kod ove tri ariofonske grupe. za sva tradicionalna društva. na koji se nailazi gotovo po ćelom svetu (up.KELTI. . niti na duhovno siromaštvo naroda koji su ga upražnjavali. 40 Kelti su takođe žrtvovali ljude. Za neke erudite ove činjenice su bile dokaz keltskog »varvarstva«. uklapa se u religijski koncept sakralnog prostora. Kelta i Rimljana (koji su je. u »centru« zemlje Karnuta. 31) 1 Strabon (IV. Taj krvavi ritual nikako ne ukazuje na intelektualnu inferiornost. No. i u isto vreme divljačkog i nezrelog karaktera druidske teologije. pak. a koriste ih Diodor sa Sicilije (V. zabranili tek ~97).

priimećuje da je u Irskoj metempsihoza rezervisana za nekoliko mitskih ili božanskih bića. neki stari autori podsetili orfičko-pitagorejske doktrine o metempsihozi. školovali su se kod svojih učitelja dvadeset godina. piše Lukan (Pharsalia. neke primere u knjizi F. Zabrana pisanja (zbog koje nam je druidska doktrina i ostala nepoznata) i značaj koji je pridavan pamćenju i usmenom prenošenju učenja. Pomponije Mela (III. str. u irskoj literaturi. 41 Svi izvori naglašavaju veliku ulogu d r u i d i u obrazovanju omladine. . u vezi s Keltima. La nostalgie des origines. 159 i dalje. 42 U nedostatku bilo kakvog direktnog podatka. to jest. pak. koje. »duše besmrtne«. 8) tvrde da su. da su oni »izmislili« verovanje za koje Kelti nisu ni znali. 130. samo oni učenici. XV. I. brojni savremeni naučnici su zaključili da su grčko-latinski pisci izlagali keltska verovanja Pitagorinim jezikom. 362). 1946). U stvari. nepristupačna onima koji nisu posvećeni. međutim. stari autori su se setili Pitagore baš zato što su koncepcije Geta i Kelta podsećale na orfičko-pitagorejsku doktrinu. koji su pripremani za druidski poziv i koji su morali temeljno da izuče teologiju i nauke. teško je utvrditi da li je opstanak duše posle smrti za druide značio »besmrtnost«. 9. »isti duh vlada telom i u jednom drugom svetu«. 3) i Timagen (kojeg navodi Amijan Markelin. Die Gottesidee der Ngadju Dajak in Siid-Borneo (Lajden. grčki istoričar i ne odbacuje (§ 179). uostalom. Međutim. drugim recima. Autor. gde se komentariše delo Hansa Šerera (Hans Schàrer). 6) prenosi da su »duše ljudi besmrtne i da se posle određenog broja godina vraćaju u drugom telu«. 28. Cezarovo objašnjenje da je to doktrina — »naročito korisna kada treba da se podstakne hrabrost i potisne strah od smrti« — nije ništa drugo do racionalistička interpretacija jednog verovanja u besmrtnost duše. 42 Vid. str. up. Le Roux. fragment kalendara koji je pronađen u Kolinjiju ukazuje na 41 Up. takođe. Međutim. bili su lovci na glave (baš kao i Kelti) i prinosili su ijudske žrtve. oni mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim kretanjima. a u isto vreme i psihosomatozu (kao kod Upanišada). str.126 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijih i najrazrađenijih teologija poznatih u istoriji religija. Posumnjalo se i u Cezarovu informaciju o interesovanju druida za nauke: »takođe. tom I. Prema Keltima. u V veku pre Hrista. jer je nauka bila ezoterična. str. ili. prema učenju druida. samo beskrajno »preživljavanje«. o veličini sveta i zemlje« itd. Diodor sa Sicilije (V. Herodot objašnjava na isti način — to jest uticajem Pitagore — verovanje Geta u »besmrtnost« duše. Verovanje u metempsihozu sreće se. 450 i dalje). reč je o koncepciji koja podseća na ezoterizam Upanišada (§§ 80 i dalje) i tantrike. Les druides. Poučavanje je bilo tajno. Po svoj prilici. predstavlja produžetak indoevropske tradicije (up. Pošto su se. 128—29. Što se tiče verovanja u metempsihozu.

u III veku. U stvari. Izvori su različite prirode i nejednake vrednosti: arheološki dokumenti. zapisi iz rimske epohe (pre svega Tacitova Germanija). obaveštenja u vezi s verovanjima norveških naseljenika na Islandu ne možemo smatrati važećim za sva germanska plemena. opisi hrišćanskih misionara i naročito pesme islandskih skalda. hrišćanskih) kojima su bila izložena razna plemena tokom njihovog širenja preko polovine Evrope. kada je rimski pritisak bitno oslabio. druidi. u IV veku. oni su stvorili ciklus od 19 solarnih godina kojem je odgovaralo 235 lunarnih meseci. čime se postizalo uklapanje dva kalendarska sistema (solarnog i lunarnog). GERMANI. Tiberijem i Klaudijem. pre svega. i nazivi dana ukazuju na to da su sva germanska plemena poštovala istovetne velike bogove. dolazi do iznenadnog obnavljanja keltske religije. Pre svega. sačuvalo dovoljno koherentno usmeno predanje koje nam omogućuje da bar u najgrubljim crtama rekonstruišemo mitologiju i kult. koje dopunjuje osobito dragocen kompilatorski priručnik Snorija Sturiusona iz XIII veka. koji je dosta kasno (tek 1000. 173. godine) primio hrišćanstvo. Kažnjavanje druida pod carevima Avgustom. uprkos ozbiljnim prazninama (o Gotima i Burgunđanima ne raspolažemo nikakvim podacima) i uprkos heterogenosti verovanja. Ipak. TRAC ANI 1 GET1 127 dosta visok stepen astronomskih znanja. Naime. što je posledica različitih uticaja (keltskih. odnosno. istoričari germanske religije ističu da je poduhvat koji su preduzeli veoma složen. čije pisanje počinje od XII veka (vid. III t. Osim toga kreativnost keltskog religijskog duha dostići će novi uspon u literaturi o herojima koji su se posvetili traganju za Gralom. Mnogi autori su sa sličnom rezervom primali Strabonove tvrdnje u vezi s astronomskim znanjima Geto-Dačana. severnoazijskih. No. imalo je za cilj uništenje galskog nacionalizma. Međutim. ne može se sumnjati u izvesno fundamentalno jedinstvo germanske religije. međutim.). Coste§ta). antagonistički i komplementaran par vrhovnih bogova. iskopani su ostaci dva »kalendarska hrama«. Zatim. sveto trojstvo. pri čemu druidi ponovo stiču ugled. rimskih. orijentalnih. zadržali sve do srednjeg veka. jedino se na Islandu. U Irskoj su se. bez dodatnih dokaza.KELTI. eshatologija). baš u ceremonijalnim centrima Geto-Dačana. Igdrasil i kosmogonija starih Germana Mada raspolažu mnogo bogatijim fondom informacija od keltista. Pa ipak. u predanjima većine plemena još se mogu naći brojni elementi specifični za indoevropsko nasleđe (tu spadaju. kao i osnovne religijske strukture. kao što ćemo dalje videti (§ 179) u Sarmizecetuzi i Kostešti (Sarmizecetuza. Kada su. Germani usvojili nedelju od .

koje su isekli na komade. ni svoda nebeskog. No. sem jednog koji se na misteriozan način spasao sa svojom ženom.128 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sedam dana. magija«. dies Mercuri (francuski — mercredi) zamenjen »danom Odin-Vodana«: na starom gornjenemačkom jeziku Wuotanestac. na Mediteranu i. pod njegovim pazuhom su se. sunce nije sijalo. na početku nisu postojali »ni zemlja ni nebeski svod«. »Vidovite«) k o j a je napisana pred k r a j paganske epohe. Kosmogonija koja se zasniva na u b i j a n j u i k o m a d a n j u jednog antropomorfnog Bića podseća na mitove o Tijamat (§ 21). ni drveta ni planine.. Primećeno je da je tokom poslednje faze u germanskoj religiji preovlađivalo veoma veliko interesovanje za mit o propasti sveta. poznata još iz orijentalnih komogonija. od krvi more. 44 Snori u tančine izlaže kako se na severu pruža zemlja leda i izmaglice. nalazi se i u drugim tekstovima.43 Ta slika. P r e m a tome. Tako je. oni su imena rimskih božanstava zamenili imenima sopstvenih. u Drelaznoj zoni rodilo se a n t r o p o m o r f n o biće Imir (Ymir). . već samo jedan »džinovski ponor«. na engleskom Wednesday. k o j a je identifikovana sa svetom mrtvih i u k o j o j jedanaest reka i m a j u zajedničko izvorište. a od lobanje nebo. stvaranje Sveta 43 Prema Janu de Vrisu. niti je mesec svetleo. 44 Prema »Molitvi Vesobruna«. odnosno kao »čarolija. o Puruši (§ 73) i o Pan-kuu (§ 129). Potom su braća odnela Imira nasred velike provalije i od njegovog tela. na primer. njegov glavni izvor bila je zadivljujuća poema Voluspa (»Proročanstvo Volpe«. Kao posledica sudara vatre i leda. na holandskom woensdag i na staroskandinavskom Odhinsdagr. tako je nastao Buri koji se oženio ćerkom jednog diva i s n j o m imao t r o j e dece: Odina. 41 i dalje. str. To dokazuje da je Merkur bio identifikovan s jednim bogom koji je u ćelom germanskom svetu bio poznat pod istim imenom: Odin-Vodan. za germansku religiju je karakteristično to što je propast sveta najavljena već u kosmogoniji. u velikom talasu njegove krvi podavili su se svi divovi. Niflhejm (Niflheimr). poemi hrišćanskog porekla napisanoj u IX veku. dok se na jugu nalazi žarka zemlja Muspel (Muspell) k o j u čuva džin S u r t r (»Crni«). u Iranu. Ginungagap. jedan vek kasnije. ona je I m i r a hranila svojim mlekom. t j . Veličanstveno more nije postojalo«. Tri b r a t a odluče da u b i j u I m i r a . koji se od II veka p r e Hrista može uočiti na Bliskom istoku. Vilija i Vea. 4—9). Iz otopljenog leda nastala je krava Audhumbla. Audhumbla mu je dala oblik čoveka. Dok je Imir spavao. napravili su Svet: od njegovog mesa oblikovali su zemlju. u Palestini. u Rimskom carstvu. Najkompletniju priču o S t v a r a n j u preneo je Snori (Gylfaginning. U stvari. up. Ližući slani led. u južnoj Nemačkoj. reč ginnunga treba prevesti kao magična varka. od kostiju stene. »Ginnungagap«. Prema tim »Proročanstvima« (strofa 3). rodili čovek i žena. iz znoja. reč je o jednom veoma r a s p r o s t r a n j e n o m fenomenu. od kose oblake. »nije bilo ni zemlje. a njegova dva stopala začela su sina..

kao i kod drugih naroda. Bonfante. Aske i Embla. što označava. GERMANI. Za vreme Velike zime ragnaroka (§ 177). predak bogova. Henir im je dao razum. koja nije ništa drugo do ponavljanje prvobitnog božanskog čina. TRACANI I GETI 129 je rezultat krvave žrtve. »razdvojen«. kao zalogu. A kao što je poznato. a njegove grane obavijaju svet. a u isto vreme i predstavlja. regeneraciju života i koheziju društva. o kojem ne znamo skoro ništa. obezbeđivala je obnavljanje Sveta. Nastavivši svoje kosmogonijsko delo. prema kojima je Imir. utvrdivši tako dnevni ciklus (dan i noć). 46 koja je našao na obali. to ime se. mitski predak Germana je bio Tuisto. ćutljivog boga i Lodura (Lodhur). obale su bogovi naselili divovima. drugi do staništa divova. od kojih su najpoznatiji bunar najmudrijeg boga. 1 i dalje. 47 Otkako je drvo Igdrasil niklo (što će reći otkako su bogovi stvorili svet). stablo mu truli. preti mu propast: jedan orao mu kida lišće.nnr). a potom uredila njihova kretanja. bila je opasana velikim okeanom. Jedan od njegovih korenova probija se do zemlje mrtvih (Hel). povezuje sa švedskim tvistra. No. »srednje boravište«. Prema Tacitu CGermania. što znači »dvopolan«. Embla je možda isto što i reč elmla. Imir je bio biseksualan: 45 on je potpuno sam rodio par ljudi. Uz pomoć Henira (Hoenir). ideju o prvobitnoj potpunosti izražavaju i druga mitološka predanja. Jedan drugi mit govori o dva ljudska bića koja su nikla na Kosmičkom drvetu. oni će se sakriti u duplji Igdrasila i hraniti rosom s njegovih grana. Antropogonija koja vodi poreklo od drveća predstavlja dosta rasprostranjenu temu u drevnim mitovima. a zmija Nidhog (Niddhog) grize mu 10 45 Ime Imir odgovara sanskritskom Jima. koji će se spasti u Kosmičkom drvetu. jedna takva žrtva. kao i smenjivanje godišnjih doba. rodio i divove demone (koji će ugrožavati Kosmos sve do konačne katastrofe). kao i bunar sudbine (Urd. preživeće propast sveta i naseliće jednu novu zemlju koja će se docnije pojaviti. i naselila svet. »Microcosmo e macrocosmo nel mito indoeuropeo«. kao i Imir. »brest«. u koji će Odin. verovatno je u originalnom predanju postojao samo jedan podzemni izvor. kružnog oblika. str. ovaj par.KELTI. 41 Aska podseća na kosmički jasen. opet. Univerzum. up. Zapravo. Odin je od dva drveta. jedno androgino biće. opravdavala ljudsku žrtvu. Prema Snoriju. . Drvo Igdrasil. Kod starih Germana. nalazimo je i kod Indoevropljana. načinio prvi par ljudi: on ih je oživeo. Mimira. 47 Prema Snoriju. dvopolnost je smatrana najsavršenijim izrazom potpunosti. tri brata su stvorila zvezde i nebeska tela od varnica koje su vrcale iz Muspela. U unutrašnjosti su načinili Midgard (Midhgardh) (dosl. postaviti svoje oko (§ 174). svaki od tri korena prodire u jedan bunar. Vrh drveta dodiruje Nebo. a Lodur čula i antropomorfni oblik.harbru. Zemlja. svet ljudi koji su zaštitili ogradivši ga Imirovim trepavicama. simbolizuje. Igdrasilu (Yggdrasill). u centru Sveta. ta drevna i široko rasprostranjena religijska ideja je kod Germana. 2). a treći do sveta koji naseljavaju ljudi.

Verovatno je da su na sliku i init o Igdrasilu uticale izvesne orijentalne i severnoazijske koncepcije. o dobro poznatoj slici Kosmičkog drveta u Središtu sveta koje povezuje tri kosmička nivoa: Nebo. najreprezentativnije među Vanima — Njordra (Njordhr). važno je istaći ono što je u tom mitu specifično germansko: Drvo. Najpoznatiji među Azima su Tir (Tyr). S druge strane. bogovi su izgradili i svoje boravište. Jednoga dana Igdrasil će se srušiti i to će biti smak sveta (ragnarok). Moglo bi se reći da je Igdrasil egzemplarna i univerzalna inkarnacija sudbine bivanja. Taj dugi i teški rat u kojem nije bilo pobednika završen je potpunim izmirenjem. ne samo ljudi nego i bogova i divova. kao i veze s plodnošću.48 Više puta smo ukazali na arhaičnost i veliku rasprostranjenost ovog kosmičkog simbola. dok bog s maljem. Tor. . život. prema verovanjima Saksonaca. Analizujući mitsku strukturu rata između Rimljana i Sabinjana (§ 162). topografske indikacije Središta sveta odražavaju jednu mitsku geografiju. u samom centru Univerzuma. već smo pomenuli spor koji je doveo do sukoba Aza i Vana. Urda. sve što postoji — Svet.130 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA korenje. t j . Kosmos. obnoviti. 4 » Kao što je poznato. pa ipak se može očekivati. Zemlju i Donji svet. magiju i vojnu moć. Odin i njegove izuzetne »šamanske« sposobnosti Pošto su Midgard naselili parom predaka. sudbina. prva dva odgovaraju binomu vrhovnih bogova (u vedskoj Indiji to su Mitra i Varana). svojim ratničkim karakterom podseća na Indru. na početku novog kosmičkog ciklusa. koji. od samog svog nastanka najavl j u j e propadanje i konačan kraj. ljudi — izloženo je propadanju. zadovoljstvima i mirom. Brojni autori su se trudili da ovu drevnu legendu objasne kao sećanje na istorijski sukob predstavnika dveju raznorodnih kultura. Freja (Freyr) i Freju (Freya) — karakteriše njihovo bogatstvo. bogovi. Azi i Vani. Najvažnija božanstva Vana nastaniše se kod Aza i tako plodnošću i bogatstvima kojim su vladala doprineše uticaju koji su ovi drugi imali posedujući vrhovnu sudsku vlast. Asgard (Asgardh). ali na velikim visinama. opet u središtu sveta. zastupnika različitih verovanja: autohtonih zemljorad48 Isti simbolizam predstavlja i stub Irminsul. zasnovanu na imaginarnoj geometriji. U proročanstvu Voluspa (strofa 20). 49 Panteon je podeljen između dve grupe bogova: Aza i Vana. drugim rečima. boginja sudbine određuje živote svih bića. da će se jednom. očigledno. No. krije se u podzemnim izvorima u koje prodiru korenovi Igdrasila. najveći neprijatelj divova. Odin i Tor (Thorr). podupire nebo. Reč je. 174.

na m o j poziv. str. uputi kuda želi. oni »vezuju« i paralizuju svoje protivnike. Baš kao i šamani. Žorž Dimezil je pokazao da je reč o jednoj indoevropskoj mitološkoj temi koju je Snori. Dumézil. specifični fenomeni evropske protoistorije koji se. pojaviše se rane«. str. oni su uobličeni. kod mrtvih on traži i pronalazi m Ako ništa drugo. Du mythe au roman. No. str. na k r a j u krajeva. vrhovne vlasti i rata. str. 50 Tačno je da invazije teritorija nastanjenih neolitskim zemljoradničkim stanovništvom i potčinjavanje starosedelaca vojno superiornijim osvajačima. ponavljaju sve do srednjeg veka. Za vešala se kaže da su »konj« obešenog. Les Dieux des Germains. dva različita etnosa. dok su. 17 i dalje (str. vid. bog se izložio ritualnoj smrti i tako stekao t a j n u mudrosti inicijacijskog tipa. uostalom. a zna se da su žrtve Odinu bile vešane o drveće. 9* . Ranivši sam sebe kopljem i uzdržavajući se od vode i hrane. bez hrane i pića i evo.KELTI. videti našu knjigu Chamanisme. GERMANI. Odin-Vodan je najznačajniji među bogovima. 39. 52 O ulozi Kosmičkog drveta prilikom inicijacije severnoazijskih šamana. 62 i dalje. simbola mudrosti i magijske moći. videćemo malo dalje da se ni ono što ih razlikuje ne može zanemariti. s druge. Les Dieux des Germains. Obešen devet noći o drvo Igdrasil. predstavljaju činjenice koje potvrđuje arheologija. 22 i dalje. 49 i dalje. u izvesnim krajevima. u svom pripovedanju. prilagođeni mediteranskim i severnoazijskim uticajima. Jasno se uočavaju njegove sličnosti s Varunom: obojica su vrhovni vladari bez premca i gospodari magije. a drasil je konj). kao i dva gavrana koji ga obaveštavaju o svemu što se događa u svetu. praćeno simbiozom dva tipa društva. veoma istorizovao. naime. u skladu s germanskim religijskim duhom. znači »Igov konj« (jer je Ig — jedno od Odinovih imena. to su. njihovi likovi trpe znatne promene. Ali mitološka tema rata između Aza i Vana dopire iz vremena koje je prethodilo germanizaciji. s jedne strane. njihov otac i vrhovni vladar. 52 Igdrasil. jer ona čini sastavni deo indoevropskog predanja. lakomi su na ljudske žrtve. Ovde se svakako radi o obredu posvećenja parašamanske strukture. ako glavni Azi -— Tir. 51 Up. Odin visi obešen o kosmičko drvo. 51 No. Verovatno je t a j mit služio kao uzor i opravdanje za mnoge lokalne ratove koji su se završavali mirenjem protivnika i njihovim spajanjem u jednu zajednicu. Tako je on došao do okultne nauke i do pesničkog dara. Odin može da m e n j a lik i u stanju je da svoj duh. ja sam žrtvovan samome sebi. Odin i Tor — zadržavaju neke specifične crte bogova prvih dveju funkcija. »ranjen kopljem i žrtvovan Odinu. 145 i dalje. u obliku neke životinje. 163 i dalje. Dodajmo ipak da. Odin opisuje kako je došao do runa. TRACANI I GETI 131 nika (neki su ih nazvali »Megalithenvolker«) i njihovih osvajača (»Streitaxtvolker« ili ariofonski osvajači). strofe 139—142). Šamanski aspekt Odina potvrđuju njegov osmonogi k o n j Sleipnir. bibliografija). U jednom delu poeme Havamal (»Reči s najvećih visina«.

str. kao i o ceni koju je spreman da plati kako bi došao do mudrosti. povezuje germansku religiju s azijskim šamaniamom. »Kvazirova krv« itd. Rat. Odin je stekao pravo da se na njemu napije tek pošto je žrtvovao oko. »u ideologiji i praksi Germana. 31 i dalje. on je ekspert u veštini seidhr. 65). On je istovremeno bog pesnika i mudraca.132 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA tajna saznanja. svi bogovi su pljunuli u jedan sud. Mimir je bio čuvar izvora mudrosti u podnožju Igdrasila. iz te ceremonijalne pljuvačke rodilo se biće izuzetne mudrosti po imenu Kvažir. Mvth and Religion of the North. Međutim.. u svakom slučaju. Jedan značajan mit govori o poreklu »napitka poezije i mudrosti«: u trenutku kada je sklapan mir između Vana i Aza. Bogovi mu odrubiše glavu i poslaše je Odinu. 175. str. na mestu do kojeg je bilo teško dospeti. 56 Na izvore ukazuje Tirvil-Petr (Tuirville-Petre). Neki naučnici ukazuju na indoevropsko nasleđe iako ne treba isključiti ni severnoazijske uticaje. str. 102 i dalje. rat je važniji od svega i svemu daje boju« (Dieux. . 8). pomešaše njegovu krv s medom i tako napraviše medovinu. str. 34 Prema Snoriju (Gylfaginning. 56 Da zaključimo: posle posvećenja (koje mu je omogućilo da dođe do runa). Dimezil je otkrio indijsku paralelu: Loki. važnost koja je pridavana ekstatičkim tehnikama. Odin-Vodan je bog rata: jer. kao i verovanjima šamanske strukture. žrtvovanja oka (čime je stekao pravo da pije na Mimirovom izvoru) i krađe medovine. 53 I drugi mitovi govore o strategijama koje Odin koristi. sakrivši ga u izvor (up. a naročito u mitologiji i kultu Odina-Vodana. Međutim. 55 Dva patuljka ga ubiše. ekstaza i smrt Za razliku od Varune. 53 Reč je o personifikaciji jednog opojnog pića koje obezbeđuje slogu dve socijalne grupe. Poetsku inspiraciju skaldi nazivaju »Igov pehar«.. u tradi53 Teško je tačno utvrditi »poreklo« šamanskih elemenata u verovanjima starih Germana. str. strofa 25). 201. Onaj koji je pije postaje pesnik ili učen čovek. up. Le Chamanisme. Les dieux des Germains. on izjavljuje da raspolaže čarolijom pomoću koje može da natera obešenog da siđe s vešala i s njim porazgovara. Voluspa. Jedan od divova. bio je slavan kao poznavalac okultnih nauka. u poemi Hcivamcil (strofa 158). Piće je bilo sakriveno na drugom svetu. kao što piše Dimezil. okultnoj tehnici šamanskog tipa. Orfejevu glavu (§ 180). Up. Ovaj ju je konzervirao pomoću različitog bilja i od tada se on savetuje s glavom diva svaki put kad želi da sazna neke tajne. ali isto tako i »medovina patuljaka«. ali je Odinu pošlo za rukom da ga se dokopa i otada je ono dostupno svim bogovima. 54 Šamani Jukagirâ pitaju za savet lobanje svojih predaka—šamana. 38. zanesenjaka i ratnika.. »Igova medovina«. Odin je postao neosporni gospodar mudrosti i svih okultnih nauka. Mimir. znanja i poetske inspiracije.

Verovanje u likantropiju koja se ostvarivala ritualnim oblačenjem u vučju kožu. istaknute ratnike. 4. ekstatička priroda smrti približava ratnika nadahnutom pesniku. Nazivani su i imenom ülfhedhnar. 57 Vid. »ratnici u košuljici. kandidat nije sebi sekao ni kosu ni bradu sve dok ne ubije jednog neprijatelja. Tacit opisuje Harije (koji šu naseljavali okolinu gornjih tokova Odre i Visle). Ljude su masakrirali. pre svega. Pomoću čarolija. pale u borbi. 175 i nap. serkr. pripremajući se za odlučnu bitku. Staviše. postalo je naročito popularno u srednjem veku. Baš u toj egzaltaciji ratom. dok je kod Herilija (Heruli) morao da se bori bez oružja. Eliade. herojska smrt postaje religijsko iskustvo privilegovanih. 58 Dočekivao ih je Odin. mladić je morao da ubije divljeg vepra ili medveda. a ni vatra ni čelik im nisu mogli nauditi. ali na kraju izdaje i ubija svoje štićenike. posebno. str. medvedä«). on štiti velike junake. Odinovi pratioci su »išli bez oklopa. s njihovim crnim štitovima i telima obojenim a crno. Mladić je postajao berserkr posle bitke posvećenja. 57 Kroz te probe kandidat bi upoznavao dušu divlje životinje. . kao »armiju fantoma« (exercitus feralis) čiji je izgled u svakom neprijatelju izazivao paničan strah (Germania. 59 Valhala. piše Tacit (Germanija. U njemu se. Odin-Vodan nikako nije mogao postati omiljeni bog seoskog stanovništva. oko sebe okupi najhrabrije borce. 43). Naissances mystiques. »ljudi u vučjoj koži«. 31). »Les Daccs et les Loups« (u knjizi De Zalmoxis à Gengis-Khan. Bog rata Odin-Vodan je u isto vreme i bog mrtvih. oni bi prosto gubili ljudska obeležja i postajali pobesnele zveri. Izgleda da objašnjenje za to neobično i protivurečno ponašanje boga leži u njegovoj potrebi da. a u nordijskim zemljama ono se održalo sve do XIX veka. agresivne jarosti. Tako kod Šatija (Chatti). snažni kao medvedi ili bikovi. ekstazom i smrću leži specifičnost karaktera Odina-Vodina. GERMANI. VI). Kod Tefalija (Taifali). a zatim su provodili svoje dane na borilištu. Prema tome.KELTI. proroku i vidovitom mudracu. Reč je o specifičnom iskustvu mladih ratnika: dovedeni do zastrašujuće. 17 i dalje). »dvorana poginulih«. odvodile su Valkire u nebeski dvorac Valhalu. TRAC ANI 1 GET1 133 cionalnim društvima. a naročito kod starih Germana. vojni sukob poistovećuje sa žrtvenim obredom: i pobednik i poraženi prinose bogu krvavu žrtvu. grizući svoje štitove. str. gnev«. ali isto tako i šamanu. Valkire (čije ime označava »one koji odabiraju mrtve na bojištu«) u početku su bile duhovi koji prate mrtve u podzemni svet. Prema Inglinga-sagi (pogl. To je nazivano bes bersekirä« (dosl. Njegov kult. koji je. njegova neustrašivost je postajala utoliko veća ukoliko se on više ponaša kao zver. Ime Vodan (Wodan) izvodi se iz reči wut koja doslovno znači »bes. Zaštitnik Männerbünda. U stvari. uoči eshatološke bitke prilikom ragnaroka. terorisao sela. kao divlji psi ili vuci. kao i svaki ekstatični i ratnički društveni sloj. rat predstavlja jedan ritual koji teologija opravdava.

dalje. pak. porodice kraljeva.) Pored toga. on je bio vrhovni bog. predstavljaju objašnjenje. II. Tira (Tyr) (*Tiwaz. slavile su. međutim. 176.bog prava'«. njemu je namenjena glavna uloga u odsudnom boju ragnaroka. jer su ljudi na njih dolazili naoružani. Zevs. predstavlja množinu imena Tir. pojmovi . to ne dokazuje Odinovu »agrarnu« strukturu. da su takvi skupovi u doba mira bili slični onima iz doba rata. već njegov »imperijalistički« karakter«. 59 . vid.bog rata' i . Verovatno su bar neka germanska plemena nastavila da slave nebeskog boga pod imenom Irmin-Hermin. III).134 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u kome su ljudi žrtvovani vešanjem. Pošto ga interpretatio romana identifikuje kao Marsa. Odin je najvažniji stvaralac Sveta. najbleđi je. Ziu). kako svetog karaktera institucije kraljevstva. Podozrivi Fenrir je prihvatio igru pod Njegovo ime *Tiwaz srodno je drugim indoevropskim imenima Neba (bogova Neba): Diaus. a u isto vreme boga rata i boga smrti. Jupiter. odnosno sa skupom ljudi koji donose presudu u nekom procesu. Ubedivši ga da je u pitanju igra. 13). 59 jer jedan od naziva bogova. pre svega. tiwar. udaranjem mačem po štitu. u kolektivnom pamćenju ostala su samo njihova imena. Istina je. Ipak su pronađeni brojni toponimi koji u sebi sadrže reč Odin. tako i verske valorizacije smrti na bojnom polju. »s germanskog stanovišta. vojnih starešina i onih koji su ih okruživali. pa čak i u složenicama s recima koje označavaju »polja« i »livade«. njegovu težnju da se dokopa funkcija i atributa drugih božanstava. Bogovi saznadoše da treba da ih proguta vuk Fenrir. i za razumevanje Tirovog lika najznačajnija mitska epizoda odigrala se još na prapočetku. a odluke odobravali mahanjem mačevima i sekirama ili. bogovi su uspeli da vežu mladog vuka čarobnim remenom koji je bio toliko tanak da se nije mogao videti. Prvobitno. 60 Karakteristična. ali je ipak neosporno da je njegova prvobitna vokacija »bog sudija« (sličan Mitri). Njegove ratničke osobine su zaista prilično izražene. t. koncepcije koje karakterišu germansku kulturu ranog srednjeg veka (up. bogova i čoveka. Tor i Balder Lik prvog od Aza. On je organski povezan s thingom. obično ga svrstavaju među bogove rata. No. str. kojeg je jedna div-žena rodila s Lokijem. t j . (Od ostalih božanskih ličnosti koje su delovale u mitska vremena početaka. Njegovi atributi boga — vrhovnog vladara. nisu u suprotnosti (Altgermanische Religionsgeschichte. Azi: Tir. 80 Kao što primećuje Jan de Vris. Značajna uloga Odina-Vodana u verskom životu Germana objašnjava se ogromnim ugledom koji mu je donosila njegova magijska vrhovna vlast.

mogu se možda otkriti u ritualnoj ulozi čekića za vreme venčanja. ali bar teologija opisuje jedan božanski Poredak. mada neophodan da bi se spasao panteon. 75: »ono što je božansko društvo tako dobilo u efikasnosti. Lepota koja ga krasi tolika je da se oko njeea širi s v e t l o s t . kao što primećuje žorž Dimezil. mitskim simbolom groma. Najmudriji je. Osim toga. najbolje ume da govori. Više tekstova i nekoliko crteža prikazuju ga kako izvlači zmaja iz mora. ali u kojem Mitra. Tor je bio popularan mada nije bio bog poljoprivrede. najzanimljiviji od svih bogova je Balder. Sin Odinov i boginje Frige (Frigg). život svih ljudskih zajednica pun je nasilja i lukavstava. a osim toga je i najmilosrdniji od svih Aza« (Gylfaginning. prikazanim na skandinavskim pećinskim crtežima iz bronzanog doba. kao i po svojoj tragičnoj sudbini. Zbog crvene brade i neverovatnog apetita još je sličniji vedskom ratniku. Po svojoj čestitosti i plemenitosti. a samim tim i degradaciju Vrhovnog boga — sudije. gde takođe nije sve savršeno. bdi nad zadatom reči. Kao gospodar nepogoda. on je obezbeđivao žetvu i štitio sela od demona. str.KELTI. prerušavanje Tora u mladu da bi prevario diva koji mu je ukrao čekić. 62 Teško je utvrditi kakve veze postoje između Tora i lika koji maše sekiram. pružajući blistav božanski primer«. odgrizao mu je ruku (Gylfaginning. a naoružan je čekićem Mjolnirom (Mjollnir) (»razbijačem«). . ili Fides. U stvari. Tor je zaštitnik Aza i njihovog božanskog boravišta. »najbolji i svi ea vole. Kako su značenja napuštenih obreda zaboravljena. Malo se zna o njegovom kultu. Uočena je »folklorizacija« nekih mitoloških priča u kojima glavne uloge imaju Tor. Slični procesi objašnjavaju »poreklo« brojnih literarnih tema. Mjolnir i divovi. izgubilo je na božanskoj i mističnoj moći. Les Dieux des Germains. GERMANI. takav jedan gest. U mnogobrojnim hramovima nalazile su se njegove slike na kojima je uvek prikazivan s čekićem. Istina. kako piše Snori. Postoji znatno više svedočanstava o tim slikama nego o slikama drugih bogova. Erotske sklonosti. predstavlja kršenje zakletve. ove mitološke priče su se održale samo zahvaljujući svojim narativnim kvalitetima. postalo je samo verna projekcija zemaljskih država i družina čiji je jedini cilj dobitak i pobeda. 11). Međutim. Kao boga ratnika potisnuo ga je Odin. on je. Ime mu znači »grmljavina«. 13. karakteristične za Indru. na primer. 62 Njegov najveći neprijatelj je kosmička zmija Jornungen (Jornungan) koja obavija svet i koja će ugroziti bogove kad nastupi ragnarok. pogl. 61 Tor (Donar) je bio jedan od najpopularnijih bogova. U mnogim pričama je prikazan kako se suprotstavlja divovima i uništava ih svojim čekićem. 21). ali je očigledno da je bio veoma omiljen. TRAC ANI 1 GET1 135 uslovom da jedan od bogova stavi ruku u njegovu čeljust kao zalogu i garanciju da mu neće biti naneto zlo. sav Balderov značaj u drami sveta otkriva baš njegova 61 Up. Jedino se Tir usudio da to učini i čim je vuk osetio da ne može da se oslobodi. § 68). . pogl. . analogom Indrinog vađra (up.

nijedan od njegovih sudova nije ni održao. Balderova dobrota i milosrđe ostali su dosad bez rezultata jer se zbog nekakve zle sreće. a zemlja se trese. ljudi i životinje. »Grana preseče Baldera i on pade mrtav. svi zaridaše. no ipak je i to što je postojao pružalo nadu i utehu. mit koji opisuje taj događaj je najdirljiviji u celokupnoj germanskoj mitologiji. piše Snori. Loki. Lokija niko nije mogao kazniti (Gylfaginning pogl. više ili manje. kamenje i drveće. ali u međuvremenu na njegovo lice pada otrov. Najzad. pa bogovi odlučiše da ga učine nepovredivim. no Loki mu dade grančicu i reče: »Učini kao i ostali. I zaista. Potom se Azi okupiše oko Baldera na trgu thinga. Najstariji od njih. Bogovi Vani. . ode do Frige i upita je da li su se baš sva bića zaklela da će poštedeti Baldera. stajao je po strani. pošto su se nalazili na svetom mestu. udari ga ovom grančicom. Balder nije pošao u Valhalu. pokazaću ti gde je.« Uza sve to. naljuti se.« Prema Lokijevom uputstvu. uoči smaka sveta. »Struktura Voluspe jasno pokazuje da ova drama predstavlja osnov za razumevanje istorije sveta.« Prerušen u ženu. njegova žena koja skuplja otrovnu tečnost u jedan sud. Toru polazi za rukom da uhvati Lokija i bogovi ga vezuju lancem za stenu. mirom i bogatstvom. ona ga prazni. K r a j njega je. »»Kad to vide Loki. koji je bio slep. Pošto su se stari 83 Dumézil. Saznavši to od bogova. Kad se sud napuni. Les Dieux des Germains. To je bila najveća nesreća koja se mogla dogoditi bogovima i ljudima. 95—96. današnjoj osrednjosti nema leka. tada se on grči. .136 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA smrt. Prema njoj. Hoder baci granu imele na brata. oženio se svojom sestrom i s n j o m izrodio blizance Freja i Freju. 177. Međutim. Samo jedna veštica ne htede da zaplače za Balderom. Balder je imao zloslutne snove. »a to je verovatno bio Loki«. Njordr. Friga mu odgovori: »Ima u šumi jedan izdanak imele mistilteinn.« 63 Pošto nije pao na bojnom polju. Uostalom. 33—35). kada nastupi ragnarok. Loki će uspeti da se oslobodi. Smak sveta Svi Vani su. str. Iznad njega vešaju jednu otrovnicu koja lagano ispušta otrov na Lokijevo lice. udarajući ga mačevima i bacajući na njega razne predmete da bi se zabavili. Balderov brat Hoder (Hodhr). Njegova m a j k a je primila zakletvu od svih stvari na svetu da mu neće naneti zlo. a Hela odgovori da će ga pustiti ako za njim zaplače »sve na svetu«. Odin j o j pošalje glasnika s molbom da oslobodi Baldera. ni ostvario'. Prema Snorijevoj verziji. direktno povezani s plodnošću.« Loki ga ubra i ode s njim na thing. učinio mi se suviše mlad da bih od njega tražila zakletvu. već u predeo kojim je vladala Hela (Hel).

itd. On se hvali svojim ljubavnim uspesima: napravio je M Vana. a sadrži i ljudsku žrtvu. Njegovo ponašanje je nepredvidljivo: s jedne strane. Loki je zagonetan i prevrtljiv bog. a robovi koji su obavljali obred bivali su udavljeni u istoj vodi. Ona je bila u stanju da komunicira s drugim svetom i da se pretvori u pticu. 93 i dalje. njegov kult ima mnoge orgijastičke osobine. a mnogobrojni toponimi koji u sebi sadrže ime Freje to potvrđuju. divovima. on se trudi da im nanese zlo. dodaje rimski istoričar. u stvari. TRAC ANI 1 GET1 137 Germani gnušali incesta. Iako je i sam jedan od Aza. I njegovi potomci predstavljaju potvrdu demonske prirode ovog boga: sinovi su mu vuk Fenrir i Velika zmija. prati Odina i Henira i pomaže im da skinu kožu s patuljka Andvarija. •• Ona je asimilovana u Veneru: dies Veneris.). Boginja je vožena od plemena do plemena u kolima koje je vukla jedna krava. a kada nastupi smak sveta. Postoji obilje mitova o Lokiju. str. on se druži s bogovima 67 i rado se bori s njihovim neprijateljima. No njegova mitologija nije zanimljiva. Snori tvrdi da je brak između brata i sestre bio uobičajen kod Ukratko izložio Dejvidson (Davidson). »to je jedini period u kojem je vladao mir i kada se mogao osetiti spokoj«. tera patuljke da kuju neke magične predmete koji predstavljaju prave atribute bogova (prsten Dropnir za Odina. međutim. boreći se protiv njih. to mitološko predanje se može tumačiti ili kao odraz običaja preindoevropskih starosedelaca. 63 U poslednjoj fazi skandinavskog paganizma. 1. on će ubiti Hejmdala. S druge strane. ćerka mu je Hela. 17 Zajedno s Torom kreće u zemlju demona i divova. ona je kao i Friga (*Frija) 66 — što je možda samo nadimak — bila. 64 ili potrebom da se istakne orgijastički karakter bogova plodnosti. GERMANI. Neizvesna je etimologija njegovog imena. Na Tacitov opis je verovatno uticalo i ono što je znao o kultu Kibele u Rimu. Gods and Myths of Northern Europe. njen kult je slavljen u svetoj šumi na jednom ostrvu u »Okeanu« — i. on je zao. Potom su kola i statua boginje kupani u jednom jezeru.5 . friday.KELTI. »to jest. Tacit (Germania. a naročito poljoprivrednog obilja. prvobitno bila sveštenica Vana. amoralni zločinac: on je prouzrokovao Balderovu smrt i time se hvališe. Što se tiče Freje. pre svega. Snori dodaje da je Freja. čekić za Tora itd. Njordra istiskuje Frej. Prema Snoriju. boginja ljubavi i razmnožavanja. ona je bila jedino božanstvo koje je narod još slavio u vreme kada je on pisao svoje delo. isto značenje ima i ime Njordr. Freitag. jedna priča koja je sačuvana u sagi o kralju Olafu potvrđuje postojanje kulta ove vrste. gospodarica tužne zemlje u koju odlaze oni mrtvi koji nemaju prava da idu u Valhalu. koja je prva naučila Aze tehnici proricanja budućnosti zvanoj seidhr. Njegova slika u hramu u Upsali je falusnog izgleda. Majci-Zemlji«. ali oni često liče na narodne bajke i šale. nije imao kulta i nisu mu posvećivani hramovi. 40) govori o boginji Nertus.

horda divova koja će stići brodom načinjenim od noktiju mrtvih. 97 i dalje. Svaki od bogova će napasti po jednog od protivnika. str. njegova zloba. Tek je pojava Tora prekinula ove njegove bezobrazluke. •• Up. oslobođena lanaca počinju da napadaju zemlju. 10—22 i Dumézil. ali će odmah potom umreti od njenog otrova. Najzad će se vojska bogova i heroja i vojska čudovišta i divova naći na jednom velikom polju i otpočeće odlučujuća bitka. kao i svrstavanje među neprijatelje bogova za vreme eshatološke bitke. 238 i dalje. predložene do 1932. to što su Mahabharata i Edda u tolikoj meri i tako harmonično usklađene govori u prilog postojanju velikog eshatološkog mita koji se bavio odnosima Dobra i Zla. penjući se po duginom luku. Zorž Dimezil je ponudio jednu prihvatljiviju interpretaciju. boravište bogova. a zatim. Najpotpuniji i najdramatičniji opis dat je u poemi Voluspa. Tor će krenuti na Kosmičku zmiju i ubiti je. heroja-prosvetitelja. str. Mythe et Épopée. Smak sveta je bio sastavni deo kosmologije. prikazali su Jan de Vries. unapred su bili poznati scenario i glavni učesnici apokalipse. kao odraz hrišćanskog đavola ili. 69 Kao što smo napomenuli (§ 173). Več više od jednog stoleča naučnici. kao i propašću sveta. § 101). napasti i uništiti Asgard. baš kao i u Indiji. Odina će pojesti Fenrir. grmljavine. u poslednjem periodu paganizma Germani su bili veoma opsednuti eshatologijom. . Hejmdal će napasti Lokija i oni će se međusobno poubijati. Prema Dimezilu. I. mita koji je bio raširen među indoevropskim narodima još pre nego što su se oni razišli po svetu. 6 8 Jan de Vris ga. Hodera i Baldera sa smakom sveta. The problem of Loki. čine ga sličnim Durjodhani. spavao je s Torovom ženom itd. ambivalentnom ličnošću karakterističnom za severnoameričku mitologiju. njegov mladi sin Vidar će ubiti Vuka. Lokasenna. koji predstavlja izvanrednu inkarnaciju demona našeg doba (up. koji se može uporediti s Prometejem. pokušavaju da objasne Lokija kao boga vatre. počeo da ih vređa. zlokobnoj ličnosti iz Mahabharate. redom. Les Dieux des Germains. povezuje s tricksterom. zvezde počin j u da p a d a j u s neba. pak. No ima i nekih specifičnih detalja trogodišnja zima (fimbulvetr). Lokijev prevrtljivi karakter. 109 i dalje. godine. 1933. Tu se nalaze svi dobro poznati klišei apokaliptičke literature: ljudi potpuno gube moral i počinju da se ubijaju među sobom. Velika zmija izlazi iz okeana izazivajući katastrofalne poplave. pod komandom Surtra nadirati kopnom. čudovišta. zemlja drhti. Loki. Jedna slavna i strašna poema. smrti.138 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sina Tirovoj ženi. na veoma drzak način. opisuje ga kako je ušao u dvoranu u kojoj su se bogovi gostili da bi. Iranu ili Izraelu. str. ali će zatim i sam poginuti. sunce tamni. Ima svoju ulogu u skoro svim šalama i pripovetkama o bogovima i divovima. drugi će. Dumézil. Odi88 Najvažnije teorije. str. kao i u Snorijevoj parafrazi. godine. jer povezuje Lokija.

71 Jedan od najupečatljivijih prikaza ragnaroka izvajan je na kamenom krstu u Gosfortu (Kumberland).). Međutim. kao i svi njihovi napadači. 149. manihejske itd. 72 U stvari. eventualni docniji uticaji samo su dodali neke živopisne slike i patetične detalje. Davidson. kao i kod stvaranja rimske religije (§ 161). str. ovaj jedini preživeli izazvaće kosmički požar i tako će iščeznuti svaki trag života. na k r a j u će Okean progutati Zemlju. TRAC ANI 1 GET1 139 sta. Pa ipak. ona se nastavlja. A. Otto Hofler. 27 i dalje. Sinovi bogova će se vratiti u Asgard. 350 i dalje. str. Religijski prestiž kraljevske vlasti u k r a j n j o j liniji vodi poreklo od stare koncepcije Germana prema kojoj je kralj predstavnik božanskog Praoca: vladareva »moć« zavisi od osvete nadzemaljske sile koja je istovremeno i osnov i garancija univerzalnog poretka. t. Jedna od najlepših epskih poema. str. XII i dalje. 70 Neki autori su poverovali da su u mitu o ragnaroku uspeli da otkriju različite istočnjačke uticaje (iranske. »The Heroic Pattern«. Pojaviće se nova zemlja. III). 73 Što se tiče herojske mitologije. kao što je pokazao Dimezil. I. onakav kakav je prikazan u Heldensagen. izuzev Surtra. S druge strane. str. sjajnije sunce. to neće biti kraj. hrišćanske. Berg. 165. istočnjačkih ili severnoazijskih rasa. Margaret Arent. kao rezultat simbioze ili u opoziciji s hrišćanstvom. Gods and Myths. A par ljudi koje je spasao Igdrasil izrodiće jedno novo čovečanstvo. 70 Poslednji detalj je u suprotnosti sa eshatološkim scenarijem koji smo izneli: smak sveta se završava rušenjem Igdrasila. Nebom će početi da kruži jedno novo. lepa. U istoj crkvi je pronađen kamen (verovatno deo nekog krsta) na kojem je prikazan Tor kako lovi Veliku zmiju. Sudeći po delovima koji su sačuvani. Balder i Hoder će izmireni izići iz pakla. kao i u legendama o svetom Đorđu. GERMANI. str. 164 i dalje. »The Gosforth Cross«. 71 Up. može se reći da je germanska religija jedna od najkompleksnijih i najoriginalnijih u Evropi. mediteranskih. Međutim. izvesne germanske religijske tvorevine razvijaju se tokom ranog srednjeg veka. nastao u VIII veku. .KELTI. Germanische Sakralkdningtum. obogaćuje i revalorizuje u instituciji viteštva. 71 Up. 207 i dalje. Upadljiva je njena spremnost da obogati i obnovi indoevropsko nasleđe asimilovanjem brojnih religijskih ideja i tehnika drugih. plodnija no ikada. ser Galahadu i Parsifalu (up. engleski spev Beovulf. reč je o skandinavskoj verziji indoevropskog eshatološkog mita. baš zahvaljujući uticaju hrišćanskih ideja. u toj eshatološkoj bici će pasti svi bogovi. isto. na drugoj strani spomenika prikazano je raspeće. a Nebo će se srušiti. kod Germana i posle prelaska u hrišćanstvo nije došlo do paralize religijske kreativnosti. zelena. Slični procesi se primećuju u sintezi hinduizma (135). hagiografska literatura oponaša model života heroja. 72 K. izlečena od svih patnji. potpunije i dublje predstavlja herojsku mitologiju nego ijedno odgovarajuće književno delo s kontinenta.

Međutim. njihovi kraljevi su slavili »Hermesa«. »veliki neznanci« istorije Najstarija tračanska kultura pojavila se kao sinteza jednog važnog supstrata iz bronzanog doba i onoga što su sobom doneli polunomadski narodi prispeli iz Ukrajine. Kraljevina Odrizi (u dolini reke Marice). podaci o tračanskoj i tračansko-getskoj religiji malobrojni su i samo približno tačni. Sokrat sa divljenjem govori o lekarima »tračanskog kralja Zalmoksisa«. Ono malo što znamo o mitologiji. No. ali u nedostatku pisanih svedočanstava. teologiji i obredima ovih naroda preneli su nam grčki i latinski autori. Međutim. Aleksandar Veliki je nastavio osvajačku politiku svog oca: godine ~335. mitsko-ritualni scenario Zalmoksisa. izuzev nekoliko dragocenih podataka koje prenosi Herodot u vezi s mitsko-ritualnim scenarijem Zalmoksisa. Dakija će postati rimska provincija tek 107. Dok su južni Tračani konačno integrisani ušli u orbitu helenizma. pa čak i ime Gebeleizisa ostali bi nepoznati. godine. baltičkim narodima. Tračani su obožavali »Areja. Prema nekim predanjima. no. Upadi Kimerijaca pred k r a j VIII veka unose izvesne kavkaske elemente u naoružanje i umetnost. koji su znanjem i praksom nadmašivali grčke lekare. tračanski i geto-dačanski sveštenici su prezirali pisanje. Poput keltskih. naročito iz perioda Rimske imperije. U V veku Herodot tvrdi da su. posle Indijaca. razume se. kao i snagu uticaja tračanske religioznosti. dovoljno snažna da napadne Makedoniju ~429.140 178. zajedno s velikim delom mitologije o Orfeju (§ 180). Uz to. prešao je Dunac da bi pobedio i potčinio Geto-Dačane. s neizbežnim izmenama održalo u narodnim običajima i folkloru Rumuna i balkanskih naroda. kojeg su . o njihovoj ulozi u političkoj istoriji sveta danas se ne zna gotovo ništa. za vreme Filipa II. Prema Herodotu (V. njihove interpretacije ostaju neubedljive i provizorne. Svakako da se i tračansko religijsko nasleđe. 7). Dionisa i Artemidu«. lokalizovani su u Trakiji (ili Frigiji). Izgleda da je slična zlosrećna sudbina pratila i religijsko stvaralaštvo Tračana i Geto-Dačana. Etnogeneza Tračana se obavila na dosta širokom prostoru između Dnjestra. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Tračani. starim Germanima i Keltima. Grci su dosta rano upoznali originalnost. Istina je da postoji veliki broj religijskih spomenika. Neuspeh ratnog pohoda omogućiće ovim tračanskim plemenima da ostanu nezavisna i da unaprede organizovanje svoje nacije. izgubila je svoju samostalnost nepunih sto godina kasnije. u svome delu Harmid (156 b). Tračani najbrojniji narod na svetu. kao što je to bio slučaj sa Slovenima. god. analiza evropskih folklornih tradicija u perspektivi opšte istorije religija još je u povoju. u skladu sa svojom interpretatio graeca et latina. severnih delova Karpata i Balkana. n. e. počeci dionisijskog pokreta (§ 122). Da Herodot nije zabeležio neke razgovore s helespontskim Grcima.

275. »rikati. t. GERMANI. 74 . izvore koje navodi Rode.). Grci su znali i tračanska imena Dionisa: najviše su upotrebljavana Sabos i Sabazios. u planinama. one bi grabile životinje namenjene žrtvovanju i komadajući ih i kidajući. 274. a na glavi su verovatno nosile rogove. De Zalmoxis à Gengis-Khan.KELTI. 58 i nap. videti Histoire des croyances. Osim toga. itd. izvore koje navodi E. 75 Vid. do stanja »božanske ludosti«. uz svetlost baklji. Up. dakle. Ako se tumačenje prihvati. 357). Dospevši do vrhunca. »Artemida« je prvobitno bila neko htonsko božanstvo. XIII. po tradiciji se smešta u Trakiju. Prema tome. 77 Vid.. bio bog oluje i Grci su ga ispravno nazivali Zevs Keraunos. No. pri tome bi plod ovog sjedinjavanja bio »Dionis«.« 76 U rukama su držale zmije posvećene Sabaziosu. str. nap. 74 U tom slučaju. moguće je da je tračanski »Arej« najpre bio nebeski bog. pokušalo se sa rekonstrukcijom izvornog tračanskog panteona. podudarno tračanskim boginjama Bendis ili Koti ti (Kotys). zvuči cimbala i frula) izazivala je kod vernika radosnu vrisku i pomamnu igru u uskovitlanom kolu. Rode (Rohde). str. duge lepršave haljine od tkanina koje su podsećale na lisičje kože. M. preko njih su prebacivale jareće kože. Ritualna omofagija se završavala identifikacijom s bogom. 1. čiji je dragi deo imena. Tračani su bili poznati kao dobri ratnici koji se nisu bojali smrti. »Demetra«) zbog divljih šuma i planina Trakije. str. I. Ceremonije su se odvijale noću. pa je zatim postao bog oluje i rata. -surdos. odeća im je bila neobična. boga rata. Herodot je izabrao da je nazove »Artemida« (umesto. proždirale njihovo sirovo meso. Od Homera (Ilijada. nap. nap. na primer. izveden iz korena *suer. moglo bi se prihvatiti da je na čelu njihovog panteona bio bog »Arejevog« kova. str. O »entuzijazmu« s kojim se obavljalo ekstatično sjedinjavanje s bogom. 381. § 124). 0 obredima Sabaziosa u Atini. Na osnovu ovog oskudnog obaveštenja kojeg je interpretatio graeca učinila još zagonetnijim. 76 Rohde. 301. učesnici su počinjali da se nazivaju Sabos ili Sabazios. TRAC ANI 1 GET1 141 smatrali svojim pretkom. ekstatični doživljaj je bio u stanju da Uostalom. pa sve do Vergilija (Enejida. Eliade. o privremenoj »divinizaciji«. divlja muzika (udaranje u tucane kotlove. str. nav. videli smo (§ 176) da su starog germanskog boga neba Tivaza Rimljani prisvojili kao Marsa. III. videti reference kod Rodea. tutnjati«. 279. 269.77 Sigurno je da se radi. Psyché. Međutim. Drugi teonim je bio Basareus. »Uglavnom su se žene predavale ovim razuzdanim i iscrpljujućim igrama. str.. otadžbina Areja. prema tome. čije je značenje »odeven u dugu lisičiju kožu«. kao kod grčkih bahantkinja. 1. zna se da je postojao i bog Zbelsundos. onda se takođe može pretpostaviti da je kod najstarijih Tračana postojao uzorni mit o hijerogamiji između boga oluje i Majke-Zemlje. 87. noževe ili tirse. delo. nosile su bessares.7"1 Tračanski kult »Dionisa« podseća na obrede koje Euripid prikazuje u Bahantkinjama (up. on je. 1—5.

I. vid. 3) prenosi da. 80 Što se tiče »Hermesa« kojeg su. »Dionisovim« proročištem upravljalo je pleme Besa. orgijastičkog tipa. s jedne strane. 111). Verovatno da ekstatični doživljaji koji su utrli put takvim shvatanjima nisu uvek bili »dionisijskog«. Misijani uopšte ne jedu meso. pak. 21) i Skita (Herodot. do kojeg je dolazilo tokom ekstaze. a s druge. njega je teško 78 Herodot smatra da su Besi jedna familija plemena Šatra (VII. 80 Up. već i da je u stanju da obavi unio mystica s božanstvom. Mnogi antički autori objašnjavaju izuzetnu hrabrost Tračana u borbi. II. str. Martijan Kapela (Martianus Capella) (VI. prema Herodotu. 202). Odvajanje duše od tela. đelo. već se zadovoljavaju medom.) i molitvom. pogl. ali su zato svoje mrtve ukopavali radosni i veseli (Herodot. proročica je bila u »ekstazi«. §§ 180 i dalje). vegetarijanska dijeta. pre svega sposobnost proricanja budućnosti. kao i »onima koji kroče kroz dim« (kapnobatai). askezom (usamljenost. počela razvijati verska shvatanja poznata pod imenom orfizam (up. miris nekog »voća« kod Masageta (Herodot. u različite koncepcije o besmrtnosti duše. ali drugi autori (Polibije. IV. Za razliku od grčkog dionisizma. post itd. 656) im je pripisao »pravu glad za smrću« (appetitus maximus mortis). Plinije itd. što je ispravnije. nav. to jest vojna aristokratija. u Grčkoj. kao Pitija iz Delfa. pak. 50—67). Ovi izrazi verovatno označavaju izvesne poznate verske ličnosti a ne ceo narod. elementarnu dvojnost čoveka.) prikazuju ih. Strabon dodaje da kod Tračana ima pobožnih ljudi zvanih ktistai koji izbegavaju žene. str. . Ovakva verska valorizacija smrti može se uočiti u izvesnim folklornim kreacijama Rumuna. njihovim eshatološkim ubeđenjima. Strabon. 79 U takvim sredinama su se. Nejasna i aproksimativna drevna verovanja u preživljavanje duše postepeno su se menjala.142 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA podstakne i specifične verske vokacije. kao nezavisan narod. Vera u besmrtnost. tračanska mantika je bila povezana s »Dionisovim« kultom. U vezi s tračanskom mantikom. kod nekih tračanskih plemena. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Rohde. 281 i dalje. V i VIII. V. prema Posejdoniju. 73). Kapnobatani bi mogli biti igrači i »šamani« koji koriste dim od konoplje da bi izazvali ekstatični trans (up. Članovi plemena Trauza oplakivali su rođenje deteta. 4). jer se »njima čini da je lepo umreti«. 3. Ekstatični doživljaj pojačavalo je uverenje ne samo u to da je duša autonomna. posvećuju se bogu i žive »oslobođeni svakog straha« (VIII. otkrivalo je. kao i uverenje koje je vladalo o večnom blaženstvu dezinkarnirane duše. Strabon (VII. 3. slavili isključivo »kraljevi«. do skoro morbidne egzaltacije smrću i potcenjivanja života. dovodile su. Do ekstaze se moglo dospeti i korišćenjem nekih trava ili. mlekom i sirom i da ih zato nazivaju »onima koji se boje boga« (theosebeis). 3). hram se nalazio na jednoj visokoj planini. 78 a prilikom proricanja budućnosti. to jest. da bi na k r a j u krajeva prerasla u ideju o metempsihozi ili. 79 Zrna konoplje kod Tračana (Pomponije Mela. kao i nekih naroda jugoistočne Evrope. mogućnost čisto duhovne egzistencije posle smrti. kao posledice »divinizacije«. De Zalmoxis a Gengis-Khan.

nastavlja Herodot. Up. E. 83 Poput Zbelsurdosa. Herodot dodaje: »A opet. Zalmoksisu. »Oni veruju da su besmrtni«. prema Valdeu — Pokornom (Walde — Pokorny) i Dečevu. str. Vergleichendes Wörterbuch der indogermanischen Sprachen. dakle. 84 Pošto je naveo da je jedan glasnik žrtvovan Zalmoksisu (o tom obredu ćemo govoriti kasnije). 94. ti isti Tračani odapinju strele prema nebu preteći ovom bogu. Poghirc. str. 94. kada grmi i sevaju munje. koji njegovo ime izvode iz korena guer. Već je Tomašek (Tomaschek) u ovom teonimu prepoznao paralelu s tračanskim bogom Zbelsurdosom. 528. 73. delo. Pettazzoni. To je prvi i poslednji put da se u literaturi pojavljuje ime Gebeleizis. reč je o jednoj poznijoj koncepciji koja uopšte ne razjašnjava »kraljevsku« teologiju koju pominje Herodot. D. jer misle da ne postoji drugi bog nego samo njihov« (IV. mogao biti neko solarno božanstvo. 84 i dalje. na franc. a ni njihovi kultovi ne liče. Kao što ćemo videti dalje. 643. str. Njihove strukture su potpuno različite. str. prev. s neobičnom stilskom i gramatičkom nemarnošću). Pokorny. mora se reći. Vrlo je verovatno da pretnja nije bila upućena bogu (Gebeleizisu). Međutim. TRAC ANI 1 GET1 143 identifikovati. 179. 62. Nekoliko vekova kasnije. 82 Međutim. Dečev.KELTI. nav. 84 A. GERMANI. neki od njih to isto božanstvo nazivaju Gebeleizis« (IV. 81 Tračanski »Hermes« bi. pitanje je da li je Herodot dobro shvatio smisao tog rituala. Što se tiče odapinjanja strela u vazduh. 83 »Die alten Thrakern«. treba takođe videti C. 81. Drugim recima. neki stari bog neba. »Considérations philologiques et linguistiques sur Gebeleizis«. odnosno. br. str. Walde — J. 835 itd. Legran).. Die Denkmaeler des Thrakischen Reitergottes in Bulgarien. Zalmoksis nema ničeg zajedničkog s jednim bogom oluje. 81 82 . a Heroj-konjanik je identifikovan s Apolonom. u pitanju je bio jedan pozitivan kultni čin: odapinjanjem Vid. Gavril Kazarow. 359. 93). Gebeleizis bi bio bog oluje ili. Charakteristik der Thrakischen Sprache. Zalmoksis i »imortalizacija« Isti istoričar tvrdi da su Geti »najhrabriji i najpravedniji od svih Tračana« (IV. »blistati«. 87 i dalje. prev. I. još pre. mada se u mnogobrojnim izvorima navodi postojanje jednog takvog boga. teško je uzeti zdravo za gotovo da su Zalmoksis i Gebeleizis jedan isti bog. Uprkos Herodotovom svedočanstvu (izraženom. Herodot ne pravi nikakvu aluziju na boga sunca. a evo u kom smislu: »Oni misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine samo pridružiti jednom božanskom biću (daimon). II. Pettazzoni. Zbelsiurdosom (Zbeltiurdos). po ćelom Balkanu počinju da se umnožavaju spomenici nazvani »Heroji-konjanici«. »The Religion of ancient Thrace«. Legran). već demonskim silama koje su se pojavljivale u oblacima. I.

»on je sebi načinio jedno boravište pod zemljom«. Herodot priznaje da 85 88 . neko božansko biće iz zemlje Geta« (IV. kao ni njegovu funkciju. »Dao je da mu sagrade dvoranu za prijeme. Činjenica da Gebeleizis posle Herodota više nije pominjan ne predstavlja dokaz da se njegov kult ugasio. od Herodotovih savremenika pa sve do poslednjih neopitagorejaca i neoplatonista. ni njegovi saplemenici. prev. prirodno. na kraju sjedinio Zalmoksisa i Gebeleizisa u istog boga (vid. Legran). došao do velikog bogatstva. Moguća objašnjenja su utapanje u neko drugo božanstvo ili. »ja niti odbijam da poverujem u ono što se priča o podzemnom boravištu. Iz toga. učio ih je da ni on. opstanak pod nekim drugim imenom. 86 Od podataka koje prenosi Herodot. piše Herodot. ostavio snažan utisak na antički svet. Zalmoksis je bio stari Pitagorin rob koji je: »postavši slobodan. 59 i dalje. vratio u svoj zavičaj. Pošto su Tračani živeli bedno i. gde je kao u nekoj krčmi gostio svoje najuglednije sunarodnike. dakle. Nemojmo se sada upuštati u to da li je on bio čovek ili. ili sam Herodot. nego će otići na jedno mesto gde će. uglavnom. za vreme gozbi. no ipak mislim da se ovaj Zalmoksis pojavio mnogo pre Pitagore. bez obzira kako se on u to vreme nazivao. 87 U stvari. bogat. pak. integrisali su ono što su saznali o Zalmoksisu. njegovom učenju i njegovom kultu u duhovni horizont pitagorejske strukture. Zabeležena priča je koherentna: Grci s Helesponta. str. 87 To je možda razlog zbog kojeg Herodot okleva da iznese detalje (ako ih je — što nije baš sigurno — dobio od svojih obaveštača): dobro je poznata njegova diskrecija kada su u pitanju Misterije. Tračani su žalili za njim oplakujući ga kao da je mrtav. nikada neće umreti. moramo se pomiriti sa sudbinom: na osnovu jednog jedinog podatka. uživati u savršenoj sreći«. uz podršku sveštenstva na čelu s velikim sveštenikom. gde je »sišao i živeo čitave tri godine. Takođe bi se moglo prihvatiti da je verski sinkretizam. U međuvremenu. dalje. sledi zaključak da je kult geto-dačanskog boga sadržao verovanje u besmrtnost duše. No. 95—96.144 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA strela na sile mraka. Geti »veruju da su besUp. Zalmoksis je odlučio da ih civilizuje. ni njihovi potomci. Tračani su oponašali i indirektno pomagali boga munja. . Činjenica da rumunska narodna mitologija o proroku Iliji sadrži brojne elemente koji odgovaraju bogu oluje pokazuje u najmanju ruku da je Gebeleizis bio poštovan u vreme pokrštavanja Dakije. ] Što se mene tiče«. niti u to mnogo verujem. Uprkos racionalizmu i euhemerizmu Herodota ili njegovih obaveštača. kao i neke obrede posvećenja. mi nismo u stanju da rekonstruišemo »priču« o Gebeleizisu. njihove oči ga ponovo ugledaše: i tako oni poverovaše u sve ono što im je Zalmoksis govorio [ . 175). naslućuje se misterijski karakter kulta. dodaje Herodot. . najdragoceniji su oni koji su u vezi s mitom i kultom Zalmoksisa. Ovaj tekst je. Prema onome što je ovaj istoričar saznao od Grka s Helesponta i Crnog mora. Četvrte godine. pak. besmrtni. bili neprosvećeni«. str. 8 5 Kako god bilo. pa se tako. De Zalmoxis a Gengis-Khan.

TRACANI I GETI 145 mrtni« (IV. ali isto tako i brojni savremeni naučnici. 23—33). preko Dionisijskih misterija. uveren u to da je getski daimon bio stariji — a taj detalj je veoma značajan. simbolično (jer je bilo ritualno) ponovno osnivanje kulta. 94) ritual koji je specifičan za Zalmoksisa: svake pete godine bogu su slali glasnika zaduženog da mu prenese »ono što su u određenim okolnostima želeli«. § 206. 93. okultacija u »podzemnom boravištu« i epifanija posle četiri godine. Žrtva je omogućavala prenošenje poruke ili. Nekoliko ljudi držalo je tri koplja. »imortalizacija« duše i učenje o životu i blaženstvu na drugom svetu) približavaju Zalmoksisa Misterijama. up. Žrtvovanje i slanje glasnika predstavljalo je. pre Hr. 10 . Međutim. str. Aristej sa Prokonesa. drugim recima. pak. 89 Abarid. dok se Zalmoksis nalazio među njima. »katabaze«. V. a pre svega obezbeđivanjem besmrtnosti i blaženstva duše.). up. Linforth. a ni šamanskih ili šamanizovanih postupaka. glagol athanatizein (up. verovanja. Grčki istoričar takođe navodi (IV. Eipimenid s Krita. 93). ono što nam Herodot prenosi o Zalmoksisu ne uklapa se u sistem mitologija. 94). »Oi athanatizontes. u neku ruku. 4) ne znači »verovati u sopstvenu besmrtnost«. Neki stari autori. Zalmoksis je bio Pitagorin rob. u pravom smislu reči. s mitskim ili izrazito mitologizovanim ličnostima 89 koje karakterišu šamanska tehnika. GERMANI. naprotiv. mantika ili. Hermotim iz Klazomene. a onaj kojeg je sudbina odredila bio bi bačen uvis. najkarakterističniji elementi njegovog kulta (andreon i ceremonijalne gozbe. No. 93—94« (Classical Philology. Herodotus IV. reaktualizovana je Zalmoksisova epifanija posle trogodišnje okultacije sa svim njenim implikacijama. 88 Up.. koristeći pre svega podatke koje je sakupio Posejdonije (oko 135 — oko 50. padajući. »jer misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine pridružiti Zalmoksisu« (IV. već da je. 1918. silasci u Podzemlje. reaktualizaciju neposrednog komuniciranja Geta s njihovim bogom. str. 88 Do te »imortalizacije« se dolazilo posredstvom jednog obreda posvećenja. Naprotiv. ostaće nam nepoznate. što kult koji je ustanovio Zalmoksis približava grčkim i helenističkim Misterij ama (up. I. a s druge. povezuju Zalmoksisa s Dionisom i Orfejem s jedne strane. onakvog kakvo je postojalo u početku. on se uvek može upoređivati s Dionisom. nije on od svog gospodara prene veruje u priču o tome kako je Zalmoksis bio Piftagorin rob. § 205). ali podaci koje je preneo Herodot ukazuju na mitsko-ritualni scenario »smrti« (okultacije) i »povratka na zemlju« (epifanije). već »načiniti sebe besmrtnim«. 189 i dalje. VII. M Početkom hrišćanske ere. Pitagora itd. U tom smislu. M. Strabon (Geografija. Same ceremonije.KELTI. videćemo to dalje. no. 3. 5) daje jednu novu verziju mita o Zalmoksisu. bio bi proboden vrhovima kopalja. to jest.

91 U novoj etapi religije Geto-Dačana o kojoj nas obaveštavaju Posejdonije i Strabon. II stvari. isti. nauku koja omogućava proricanje budućih događaja prema nebeskim znacima. Zalmoksisovim kultom upravlja prvosveštenik koji živi usamljenički na vrhu planine.146 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA uzeo doktrinu o besmrtnosti. do identifikacije boga Zalmoksisa i njegovog prvosveštenika. oslanjajući se na stare izvore. Dacii. U VI v. Jordan (Jordanes) je s dosta preterivanja opisao zanimanje dačanskih sveštenika za astronomiju i prirodne nauke (Getica. Za Strabona još jedan detalj izgleda isto toliko važan: to što je Zalmoksis — baš kao docnije Dekaenej — postigao uspeh u životu zahvaljujući svojim astronomskim i mantičkim znanjima. koji je potom divinizovan pod istim imenom. negdašnji autori govore o nekim pobožnim ljudima i iskušenicima. Povrh toga. str. bio u stanju da sazna božiju volju. Strabon tu dodaje i putovanje u Egipat.. pa su ljudi stoga za kratko vreme i njega samog počeli smatrati bogom«. što će reći. zemlju koja ima vodeće mesto kada je u pitanju magija. Strabon opisuje Dekaeneja kao »čarobnjaka (goes). . prema sopstvenom tvrđenju. pitagorejsko pravilo uzdržavanja od hrane poreklom od živih bića. XI. njegov kult je »pitagorejski«. De Zalmoxis a Gengis-Khan. pre svega. 3. nema više nikakvih aluzija na neki kult misterijske strukture o kojem je govorio Herodot. već »neka znanja u vezi s nebeskim telima«. čoveka koji ne samo da je putovao u Egipat. Postavši vrhovni sveštenik i prorok »najpoštovanijeg boga u njihovoj zeirilji«. a koji je istovremeno i savladar i kraljev savetnik. Hadrian Daicoviciu. star. Zalmoksis se povukao u jednu pećinu na vrhu svete planine Kogenon (Kogainon). 62 Up. pa je sasvim moguće da su ovi »specijalisti za svete stvari« bili nastavljači »misterijskih« tradicija Zalmoksisovog kulta. prema Zalmoksisovom učenju i dalje održava«. osobine Zalmoksisa su bitno izmenjene. 210 i dalje. u ovom ili onom obliku. dok dužnost prvosveštenika obavlja Dekaenej i da se. gde je primao samo kralja i svoje sluge. izgleda da imaju funkciju kalendara. No. »II Tempio — Calendario dacico di Sarmizegetuza«. 67 i dalje. 69—71).. već je uz to dobro izučio neke znake pomoću kojih je. Baš zahvaljujući svom astronomskom znanju i ugledu koji je uživao kao čarobnjak i prorok. pa su kasnije »počeli da mu se obraćaju kao bogu«. 11) gde daje život Berebiste (70—44). Insistiranje na njihovom dobrom poznavanju nebeskih tela možda odražava tačne informacije. Strabon dodaje da »Getima vlada Berebista. jer isključuje meso iz ishrane. Vid. Mi ne znamo u kolikoj je meri inicijacijska i eshatološka struktura Zalmoksisove »misterije« opstala u Strabonovo vreme. Ukratko. Došlo je. 194 i dalje. 92 61 U jednom drugom odeljku (VII. Zalmoksis je uspeo da postigne to da ga kralj prihvati i podeli vlast s njim. hramovi u Sarmizegetuzi i u Kostešti čiji je urano-solarni simbolizam očigledan. n. e.

divljim životinjama ili. str.XXII POGLAVLJE ORFEJ. i Ivan M. To nadvlačenje oko dve metodologije odgovara jednoj dubljoj filozofskoj opoziciji. 10» . moguće doći do osnovne poruke orfizma. a može se osetiti i danas. Na jednoj metopi iz VI veka. ali i obožavaoci i »entuzijasti« koji ovom pokretu pridaju veliki značaj. Od V veka Orfejeva ikonografija se neprekidno obogaćuje: možemo ga videti kako svira na harfi okružen pticama. 177). on je »svirač citre (phorminx). koji govori o »Orfeju. 357 i dalje). Nije uspeo jer se prerano osvrnuo 2 ili zato što su se podzemne sile 1 Cak i valorizacija izvora razdvaja jednu kategoriju od druge: skeptici podvlače siromaštvo dokumenata. 1 Analiza različitih izvora dopušta nam da religijske realnosti razdvojimo na dve grupe: 1) mitove i legende u vezi s Orfejem. Eshil za njega kaže da je »onaj što očarava prirodu svojim čarima« (Agamemnon. pevač i »osnivač inicijacija« Izgleda da je nemoguće pisati o Orfeju i orfizmu. »Orfej« i »orfizam« predstavljaju jednu od tema koje skoro automatski podstiču polemičke strasti. kao i pozni datum njihovog nastanka. The Arts of Orpheus. Guthrie. Mitovi o Orfeju: harfista. pak. K. ako se svakom vrednijem svedočanstvu ispravno priđe. čije je ime slavno«. C. otac melodičnih pesama« (Pyth. 2) ideje. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 180. Orpheus and Greek Religion. Iz V veka datiraju i prve aluzije na njegov silazak u podzemlje po suprugu Euridiku (Euripid. drugi smatraju da ne treba mešati datum redakcije nekog dokumenta sa starošću onog što taj dokument sadrži i da je. prema tome. koja je uočena u Grčkoj još u VI veku. Linforth. Za Pindara. 2 Izvore su analizovali W. prikazan je. s jasno upisanim imenom. Pevača i harfistu prvi put pominje u VI veku pesnik Ibik (Ibykos) iz Regija. 1830). 29 i dalje. a ne naljutiti određenu kategoriju naučnika: tu spadaju skeptici i »racionalisti« koji uticaj orfizma na istoriju grčke duhovnosti svode na minimum. verovanja i običaje koji se smatraju »orfičkim«. IV. vernim Tračanima. kako plovi u barci s harfom u ruci. Alkesta. Rastržu ga menade ili je u Hadu pored drugih božanstava. koja pripada riznici Sikionaca u Delfima.

. neobično podsećaju na šamane i njihova delà. Primetimo za sada da Orfejev ugled. Od važnosti je i to da je 3 »On se nije usudio da (umre od ljubavi kao ALkesta. 40 i dalje. 1968). up. 8 Svi su ti elementi arhaični i u suprotnosti s grčkom duhovnošću od VI—V veka. što je u skladu s predanjem. 33.) Značajna je činjenica da su brižljivo odabrani najarhaičniji elementi koji su bili dostupni Grcima u VI veku. — koje takođe karakterišu ekstatična iskustva šamanškog ili parašamanskog tipa. 66 i si. Zbog toga je morao biti kažnjen i bogovi su odlučili da umre od ženskih ruku« (Platon.148 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA suprotstavile njegovom poduhvatu. (U stvari. bačena u Hebar. Eliade. da se smesti na sam »prapočetak« i tako proglasi »Homerovim pretkom«. kao i najvažnije epizode iz njegovog životopisa. 8 potvrđuje »primordijalnu« strukturu njegove ličnosti. ali na keramici iz V veka. svuda je prikazivan u grčkoj odeći kako svojom muzikom očarava divlje životinje ili varvare. to jest Apolonu. br. njihovu eventualnu mitsko-religijsku funkciju pre nego što su postali deo orfičke legende. on je vidar i muzičar. 16. Sve bi to bilo dovoljno da se legendarni pevač smesti u »prehomerovsko« vreme. »jednu generaciju pre Homera«. kao i onim što ponavlja orfička propaganda.protoistoriju u staroj Grčkoj. Orpheus. 8 Up. str. razljućen. kao i njegova tragična smrt u Trakiji. * Up. 9. to jest. 3 Prema legendi. Biće prilike da podsetimo i na druge aluzije na Orfeja u literaturi VI i V veka. 7 Insistiranje s kojim se evociraju njegov boravak. str. njegova odsečena glava je sačuvana da bi proricala budućnost. Malo je važno što je. 4 Smrt ga je zadesila u Trakiji. * M. silazi u Podzemlje da bi vratio Euridiku.). Aristej itd. Kao i šamani. Kern. Orphicorum fragmenta. a njegove udove pobacale na razne strane. * Rêka Marica (prim.* otplovila je pevajući do Lezba. on živi u Trakiji. La religion dans la Grèce antique. one su harfistu rastrgle. Dionis je na njega poslao menade. on začarava i potčinjava divlje zveri. 113. pa čak i Skiti koji su živeli nomadski na severnim obalama Crnog mora. Prema izgubljenom Eshilovom komadu Basaride. možda. ali je uspeo da živ prodre u Had. Muze su sakupile udove i sahranile ih na Leibetirji. u masivu Olimpa. tabla 6. čime bi postao stariji i vredniji poštovanja no što je to kao predstavnik. 5 Njegova glava. Pettazzoni. baš kao i glave jukagirskih šamana. str. spisak lokalizacija Orfejevog kulta u Trakiji kod R. ta arhaizovana mitologija delom nastala i kao izraz izvesne pristrasnosti. 114. 7 U trenutku kada su nešto bolje upoznati »varvarski« narodi u Trakiji. Tamo je pobožno prihvaćena i potom korišćena za proricanja. 179 d). Guthrie. Orfej je bio u vezi s nizom mitskih ličnosti — kao što su Abarid.. sva ta mitologija ne uspeva da prikrije želju da se Orfeju dâ ugledno mesto u vremenu. mi ne znamo njihovu . štaviše. čak u XIX veku. str. no. prev. Le Chamanisme et les techniques archaiques de l'extase (drugo izd. 307—308. nap. str. Orfej se svakog jutra peo na brdo Pangej da bi se divio suncu. službene religije. pa čak i simbol. propovedi. 5 O. Sympos.

Ti odnosi su. Katabaza u Odiseji (XI. 10 Gatri (Guthrie) ukazuje na jedan odeljak Alkeste.. Najzad. 11 Trebalo bi zapamtiti sledeće činjenice: 1) mada se njegovo ime i prve aluzije na njegov mit javljaju tek u VI veku. 943). 10 Konačno. on se približava Zalmoksisu (§ 179) koji je takođe osnivač Misterija (prema tumačenju jedne katabaze) i najveći civilizator Geta. No. U tome što Dionis izvlači iz Hada svoju m a j k u Semelu. pa čak i antagonističkih tipova). s druge. u nekoj »varvarskoj« oblasti. Prema Euripidu. 25. § 124). PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 149 među retkim silascima u Podzemlje koje pominju grčka predanja. komadanje ovog od strane menada može se interpretirati kao dionisijski ritual. bio poznat i kao »osnivač inicijacija« i Misterija. do koje još nisu bile doprle duhovne vrednosti svojstvene homerovskoj civilizaciji). Orph. dok je. pored toga što je bio »osnivač inicijacija«. str. 11 Apolon osuđuje Orfejeva proročanstva na Lezbu (Filostrat. Zbog svoje predanosti Apolonu kažnjen je nasilnom smrću. Vita Apoll. Po jednoj legendi on je čak bio sin ovoga boga i nimfe Kaliope. Orfejev postao najpopularniji. jer se. magijsko-religijski ugled koji on uživa prehelenski (vladanje životinjama. Njegove veze s Tračanima su dosta zagonetne. on među varvarima ponaša kao Grk. Isto tako. str. 4) uočava analogiju s Orfejevim silaskom po Euridiku. tin Tračana »koji su verovali da su besmrtni«. 304 i dalje). sparagmos boga u obliku životinje (up. bilo geografski (što će reći. kao i košutom koja je »igrala uz zvuke njegove lire«. 2) Njegovo »poreklo« i njegova preistorija su nam nepoznati.ORFEJ. šamanska katabaza). dakle. jer su to jedini grčki bogovi čiji su kultovi sadržavali posvećenje i »ekstazu« (razume se. 3) Orfej je prikazan kao neosporni osnivač inicijacija. naročito stihovi 566—631) verovatno sadrži »orfičku« interpolaciju. Orfej jeste religijska ličnost arhajskog tipa. stih 578. još od antičkih vremena. i njegov odnos prema Dionisu i Apolonu potvrđuje njegovu reputaciju »osnivača Misterija«.. 293 i dalje. uzimajući t a j izraz bilo hronološki. a katarza je bila specifično apolonska tehnika. 315. on je »pokazao s j a j neopisivih misterija« (Rhesos. 14). fr. Orfej je pridavao veliki značaj očišćenju od grehova. The Greeks and their Gods. Nije teško prihvatiti da je živeo »pre Homera«. poznato je da je Orfej bio verni pristalica Apolona. fr. s jedne strane. ali je očigledno da Orfej ne pripada ni homerovskom predan ju ni mediteranskom nasleđu. Morfološki. predmet polemika. »šamanske« i pitijske? . imajući verovatno u vidu Eleusinske misterije. u kojem je prikazan Apolon okružen risovima i lavovima. Orfejev muzički instrument bila je apolonska lira. Diodor (IV. 9 Katabaza spada u obrede posvećenja. »Homerovim pretkom« je proglašen isključivo zato da bi se istakla važnost njegove religij9 Katabasis eis Hadou (Kern. 4. Naš pevač je. ekstaze različitih. Autor dela Protiv Aristogitona A (§ 11) tvrdi da je Orfej taj »koji nam je pokazao najsvetije obrede posvećenja«. Ljubomora boga ili inkompatibilnost dve tehnike proricanja.

49). Prihvativši bahantsku pouku o tome da čovek može da učestvuje u božanskom. str. U tim inicijacijama za nas će ostati t a j n a ono najvažnije što se može uzeti da je »osnovao« Orfej. 12 . Jonjani. Pored toga. pročišćenje i versko obrazovanje (hieroi logoi. I. Poruke koja predstavlja temeljni raskid s olimpskom religijom. Religijski duhovi tog vremena postavljali su sebi pitanje: »Kakva veza postoji između pojedinca i božanstva kojem ovaj oseća da pripada? Kako ostvariti potencijalno jedinstvo koje isto tako postoji u čoveku kao i u bogu?« 12 Neka vrsta sjedinjavanja božanskog i ljudskog ostvarivana je za vreme dionisijskih orgija. iako »miljenik Apolona«. Od samog početka. Stoga izgleda prihvatljivo da su ljudi u VI i V veku u mitskoj figuri Orfeja videli osnivača Misterija koji je. takođe od istog autora. Sudbina duše posle smrti predstavljala je. S druge strane. on je na k r a j u sklopio mir s Dionisom koji je primljen na Olimp. II. knjige). osnovni cilj eleusinskih inicijacija. ali to je bilo privremeno i postizalo se snižavanjem praga svesti. 316 i dalje. predlagao jednu prihvatljivu inicijacijsku disciplinu koja je imala u vidu transmigraciju i besmrtnost duše. The Greeks and their Gods. »Orfizam« će se razvijati u istom smeru. 132. vrač iz Pila. Apolon je imao izvesne veze s Hadom. poznati su i teološki postulati: transmigracija pa. str. Poznato je samo ono što je inicijaciji prethodilo: vegetarijanstvo. Orfej eva figura deluje pod združenim znamenjima Apolona i Dionisa. koje religija nije mnogo privlačila. »orfičari« su iz nje izvukli logičan zaključak o besmrtnosti i. asketizam. u Guthrie. To nije jedini primer. pokazao im kako se ovom bogu prinose žrtve i kako se obavljaju procesije falosa« (Herodot. Uostalom.150 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ske poruke. kao što smo videli (§ 97). Orfička teogonija i antropologija: duše transmigracija i besmrtnost Religijsku i filozofsku misao Grčke u VI veku pretežno je zaokupljao problem Jednog i Mnoštva. postavljali su sebi filozofsko pitanje: »Kakav je odnos između višestruke raznovrsnosti sveta u kojem živimo i jedinstvene prasupstance iz koje je sve nastalo?« Vid. Možda je na t a j način grčki duh izražavao nadu da će kroz koegzistenciju ova dva boga pronaći izlaz iz kriza nastalih rušenjem homerovskih religijskih vrednosti? 181. kao što smo videli (§ 90). bio je takođe i »onaj koji je Grcima objasnio Dionisovo ime. A History of Greek Philosophy. inspirišući se tradicionalnim posvećenjima. Ovo zbližavanje dva antagonistička boga nije nevažno. no Dionisov i Apolonov kult takođe su u vezi sa sudbinom duše. i besmrtnost duše. prema tome. Melampod.

]. pak. 364 e. pak. Pored autora teogonija ili asketa i vizionara.. a Aristotel. takvi ekstatici. Teofrast nazvati orfeotelestima (»orfički inicijatori«). PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 151 skladu s tim.. U to mnoštvo ne u b r a j a m o obične čudotvorce. Euripid. Orph. 954. Ono što već dovoljno izdvaja ovaj verski pokret od ostalih jeste. o božanskoj prirodi duše. Fr. 14 To je dobro poznat fenomen u istoriji religija: svaki asketski. De an. 364 b—365 a). vračevi i nadrilekari postojali su uvek. činjenica da su se. kao i o životu posle smrti. Hipp. oni uspevaju da ubede ne samo pojedinca. S druge strane. pak. učenik). koji je bio jednovremeno »inicijacijski« i »narodni«. 410 b 28. u kojima je bilo govora 0 očišćenju od grehova. tu su 1 oni koje će kasnije.. Koristeći autoritet ove dvojice..ORFEJ. Phileb. bio je upoznat s teorijama o duši koje sadrže »takozvani orfički stihovi«. . br. A zatim su orgije zamenili katarzom. to jest »knjigama«. sin Lune i Muza.. Pevač i harfista postao je simbol i rodonačelnik celog jednog pokreta. koji nije verovao da je Orfej istorijska ličnost. Za ilustraciju mogu poslužiti bezbrojni pokreti »posvećenja«. 14 ». kao i »tajna društva« koji niču širom zapadne Evrope u vezi s pojavom slobodnog zidarstva ili. »misterije Ruže i Krsta«. 13 Izgleda prihvatljivo da je Platon neke od tih tekstova poznavao (mogli su se kupiti kod knjižara). 223). Platon se poziva na veliki broj knjiga koje se pripisuju Orfeju i Muzaju (za kojeg su smatrali da je pevačev sin ili. Imitatora je bilo najviše onda kada se insistiralo na otkrovenju i inicijaciji neke soteriološke gnose. još od nastarijih vremena: oni predstavljaju jednu od karakteristika »narodnih religija«. str. Moulinier. ] Da bi ih uverili u vrednost svojih obreda. . purifikatore i vračare koje opisuje Platon u jednom poznatom odeljku. Crat. kritičku analizu kod L. počev od VI veka. gnostički i soteriološki pokret izaziva bezbrojne pseudomorfoze i katkad detinjaste inicijacije. S jedne strane. donose gomile knjiga koje su sastavili Muzaj i Orfej. a ta posvećenja. Orpheé et l'Orphisme à l'époque classique... Treba se samo setiti lažnih asketa kojima vrvi Indija još od vremena Upanišada ili. On takođe navodi neke heksametre teogonijske prirode kao »Orfejeve«. u klasičnoj epohi. up. I Euripid govori o orfičkim »tekstovima«. tehnikom očišćenja prema Apolonovom učenju. jer oni ih tako nazivaju. Druga karakteristika orfizma je izrazita raznolikost samozvanih »orfičara«. Stoga bi bilo naivno podleći utisku da su nosioci pokreta bili orfeotelesti i čudotvorci i posumnjati u stvarno postojanje orfičkih ideja i rituala. 74 i dalje. da je ?a žive i mrtve moguće pribaviti oproštaj. Rep. poznat pod imenom orfizam.. mnogi od tih 13 Platon. kao i očišćenje od grehova [. Aristotel. 402 b. Prinosioci žrtava i vračevi koji opsedaju vrata bogatih moljakajući i ubeđujući ih da su žrtvama i udvaranjima dobili od bogova moć da im obezbede oproštaje od grehova koji su možda počinili oni ili njihovi preci [ . Suidas daje dugu listu delà pripisanih Orfeju (Kem. 66 c. . grotesknih imitatora joge i tantrizma.. već i čitave Države. važnost koja je pridavana pisanim tekstovima. pre svega. na sve strane izazivaju paklene nerede« (Rep..

Prometej je navukao Zevsov gnev. time je. Aristofana. 90 i dalje. no. sistema koji je bio zasnovan na prvoj žrtvi koju je uspostavio Prometej (§ 86). . To odbijanje je svakako značilo odvajanje od građanskog života i. 14 Hésiode. 110 i dalje. Phedon. proterana daleko od Blaženih. Ti odeljci su bili povod beskrajnih rasprava. pre svega. ono je pre svega proklamovalo odbacivanje grčkog verskog sistema u celini. Odbijajući da jedu meso. duša je zatvorena u telo (soma) kao u grob (sema). koji je vodio »orfički život«. moguće je u glavnim crtama rekonstruisati ono što bi se moglo u nedostatku boljeg imena nazvati »orfička dok15 Cratyle. vid. dokazuje postojanje izvesnih gnosa i soterioloških tehnika koje su izgledale superiornije. time je. duši se sudi prema njenim gresima ili zaslugama i posle izvesnog vremena ona se ponovo inkarnira. 62 b. otkrovenjem kosmološkog i teozofskog reda. Saggio sul misticismo greco. ako ništa drugo. tekstove koje navodi Gatri. putem »inicijacije«. Ono što se nazivalo »orfički život« (Zakoni. objašnjavao svoje vegetarijanstvo (životinja koju ubijamo mogla bi u sebi imati dušu nekog našeg bliskog pretka). osuđene na transmigraciju do konačnog oslobođenja. 115 i 126). efikasnije i uticajnije. uostalom. str. a bogovima namenivši kosti žrtve. itd. 69 i dalje. Već za Empedokla. Nekoliko Platonovih aluzija omogućuje nam da nazremo kontekst orfičke koncepcije besmrtnosti. Up. ili. Platona. up. str. 782 c) sadržavalo je očišćenje od grehova. I za Empedokla je besmrtnost podrazumevala metempsihozu. vračeva i purifikatora pozivali na Orfeja. Travaux. posebno interpretaciju Sabatučija (Sabbatucci). o »tamnici« ili »zatvoru« duše. B. 197 i dalje. 400 c. duša je bila zatvorenik u telu. na k r a j u krajeva. inkarnirana egzistencija više liči na smrt. i koje su se oni trudili da oponašaju. str. reč je o verovanju u neuništivost duše. da prisvoje slavu imena te legendarne ličnosti. kao i poznije datiranih dokumenata. a smrt tela predstavlja početak novog života. VI. odluku da se ispravi greh predaka i nadu da se. dostigne prvobitno blaženstvo. ali do spasenja se dolazilo.). istovremeno.152 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čudotvoraca. štaviše. Empedokla. orfičari (i pitagorejci) uzdržavali su se od krvavih žrtvi obaveznih u zvaničnom kultu. O mističkim i eshatološkim vrednostima vegetarijanstva. do tog »pravog života« ne dolazi se automatski. Orpheus. Međutim. »odricanje od sveta«. Upoređivanjem nekih svedočanstava i aluzija starih autora (Eshila. to jest. aksetizam i brojna specifična pravila. 18 Povratak vegetarijanstvu označavao je. »La cuisine de Pythagore«. Kao u Indiji posle Upanišada. odevena »u čudnu tuniku načinjenu od mesa« (fr. makar delimično. Međutim. Pindara. uslovio razvoj događaja koji je označio k r a j »rajske« epohe u kojoj su ljudi živeli u zajednici s bogovima.15 U skladu s tim. 148 i dalje. takođe Detienne. Rezervišući meso za ljude. Da bi bila kažnjena za prvobitni greh. vegetarijanska praksa imala je dublje i složenije religijsko opravdanje.

137—142. str. 5—7). 2 0 Autor objavljuje jedinstvo postojanja. To da Zevs proguta neko božanstvo.Mojra je tkala'. Neki odlomci su. Eros je. Ali. kao i dosta neobična antropologija. Kosmogonija istovremeno ima seksualnu i monističku strukturu: Zevs je stvorio svet vodeći ljubav »u vazduhu« (ili »odozgo«). u orfičkoj teogoniji ovaj mit ima suptilnije značenje: u njemu se uočava napor da se od boga kosmokrate načini stvoritelj sveta kojim on vlada. Orpheus. Reč je o komentaru jednog orfičkog teksta. pored Soluna. fr. pak. potom stvorio druge bogove i svet. Orfej kaže da je Mojra (sudbina) Zevsova misao. čitao delo koje se zvalo Orfejeve rapsodije. 15. Guthrie. mit je zadržao svoju arhajsku strukturu. Druga predanja postuliraju kao prvobitni princip Noć (Niks) koja je rodila Urana i Geju. oni tada podrazumevaju da je Zevsova misao odredila ono što jeste. ili Okean. 18 Uprkos obradi. Majka. a potom Eter (vazduh) i Haos. B 32). kraj grada Dervenija. str. Pored toga. kao princip stvaranja. zvana »Rapsodije«. iz kojeg je nastalo Vreme (Hron). što će biti. No Zevs proguta Fanesa s ćelom njegovom tvorevinom da bi stvorio jedan novi svet. 77 i dalje. pomenuta epizoda je odraz filozofske spekulacije o stvaranju višestrukog Univerzuma od jednog jedinstvenog. i vremenski smešten u IV vek pre Hr. kao što su Geja (Demetra). Ali tekst ne pominje partnerku. S pravom se ukazuje na analogije s egipatskom i feničanskom kosmogonijom. 7—11). 18 Guthrie. 1—3). na sistem Ferekida i na autogenu kreaciju Prađapatija (§ 76). up. Jedno. Teogonija. Uočava se teogonija koja se proširuje na kosmogoniju. Tekst sačuvan na papirusu iz Dervenija važan je iz više razloga. 17 zadržava samo neke detalje genealogije koju je preneo Hesiod. davnašnji (VI vek pre Hr. Jedan stih pripisan Orfeju tvrdi da je »Zevs početak. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 153 trina«. Okean je samo jedna od Zevsovih hipostaza. tvrdeći da je logos sveta isto što i logos Zevsa (st. Iz toga sledi da ime »Zevs« označava »svet« (up. Nedavno je papirus iz Dervenija 19 otkrio još jednu orfičku teogoniju u čijem je središtu Zevs. progutao svoju ženu Metidu. 12). . a i što će prestati da bude« (st.).ORFEJ. ili. 15. 18. koji se zvao i Fanes. Orfičku eshatologiju pre svega čini antropogonijski mit koji je istovremeno u suprotnosti i sa homerovskim i sa eleusinskim. 13. bez sumnje. Vreme (Hron) načinilo je u Eteru (Aither) p r a j a j e iz koga je izišao prvi bog Eros. Heraklit. dobro je poznata mitska tema. on s jedne strane pokazuje da su 17 Damaskije je još u V veku pre Hr. sredina i k r a j svih stvari« (st. 19 Otkriven 1962. »Kad ljudi kažu: . 10 Taj tip kosmogonije podseća na memfisku teologiju (§ 26). 319. koje je izrodilo Nered tokom kojeg se Zemlja odvojila od Vode i Neba. Reja i Hera samo različita imena iste boginje (st. pre čudesnog rođenja Atene (§ 84). što predstavlja ješ jednu potvrdu starosti i visokih spekulativnih kvaliteta tih spisa. The Greeks and their Gods. B 1. Hesiod navodi da je gospodar Olimpa.

Ali. ni u homerovskoj koncepciji. Ne treba podvlačiti novinu i originalnost ove koncepcije. 18. orfička antropogonija sadrži u sebi element nade. 2. mesožderstvo. kojeg nema ni u mesopotamskom Weltanschauungu. 84. odgovarajuće aluzije se nalaze u znatno starijim izvorima. Dion Hrisostom.. 21 No. kao i »orfičkog načina« življenja. učestvuje u božanskom. 210). kao i u odeljku Zakona (701 c) o onima koji »pokazuju staru titansku prirodu«. a s druge strane. 17. De esu carn. sumorna i tragična kakva izgleda. može se smatrati da je Platonov učenik Ksenokrat povezivao pojam tela. II. jer se u pepelu titana nalazilo i telo deteta-Dionisa. Jer čovek.154 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u ranoj epohi postojale prave orfičke konventikule. s Dionisom i titanima. Što se tiče mita o nastanku čoveka iz pepela titana. 22 Bez obzira na to kako se interpretiraju neke neodređene aluzije.. u Pkidarovom izrazu: »ispaštanje zbog starog poraza« (fr. ponašanja i inicijacija koja omogućuje izdvajanje »orfičara« od njemu sličnih i konačno vodi odvajanju duše od Kosmosa. skupina mitova. kao »zatvora«. XXX. S jedne strane. 22. verovanja. pogl. može se razlikovati dualizam (telo—duh). bilo je moguće eliminisati titanski element i postati bakhos. on se u jasnom obliku pojavljuje tek kod nekih kasnijih autora (I—II vek posle Hr..). mesopotamske: Marduk je stvorio čoveka od zemlje (to jest. uprkos svom titanskom poreklu. čak »monoteističku« tendenciju jedne od orfičkih teogonija. Or. In Phaed. Međutim. dionisijsko u čoveku.). Uprkos skepticizmu nekih naučnika. Prema tom mitu. od tela pračudovišta Tijamat) i od krvi arhidemona Kingua (up.). koji je veoma blizak Platonovom. uz pomoć purfikacija (katharmoi). On je čak u stanju da se oslobodi »demonskog« elementa koji se javlja u svakoj profanoj egzistenciji (neznanje. 55. kao što smo pokušali da pokažemo u vezi s mitsko-obrednom temom Dionisa-Zagreja (§ 125). obreda posvećenja (teletai). izvesno je da se u antičko vreme mit o titanima smatrao »orfičkim«. Prema jednom podatku Olimpiodora. itd. . drugim recima. Protrept. on ilustruje monističku. dopušteno je videti reference na ono što je titansko u čoveku. Schr. Najpotpunija verzija se može naći kod Klementa Aleksandrijskog. s druge strane. a Olimpiodor. na t a j način se izdvajalo i ostvarivalo ono božansko.. paradoksalno. Podsetimo se one prethodne. 133. I. br. VII (Kern. čovekova priroda je istovremeno sadržala i titansko i božansko. zahvaljujući sopstvenom načinu postojanja. 2. « Plutarh. § 21). Sve to podseća na brojne indijske tehnike i soteriologije (§ 195) i anticipira razne gnostičke sisteme (§§ 229 i dalje). Fr.

i novu interpretaciju Cunca (Zuntz). . . Guthrie.. Reci im: . put »nije ni jedinstven. a n j u čuvaju budni stražari. . str. Prema Fedonu (108 a) i Gorgiji (524 a). Empedokle i Pindar. Nova eshatologija Što se tiče »orfičke« eshatologije. od kojih neke potiču čak iz V veka. pa se potom. privremeno šalje na mesto gde ispašta grehe ili živi u blaženstvu. Orpheus.ORFEJ. 171 i dalje. Posle smrti duši se sudi. delo. 40). Sada pristupam veličanstvenoj Persefoni s molbom da me. 364 i dalje. dušama »orfičara« je bilo zabranjeno reinkarniran je. delo..« A boginja odgovara: »O srećni. n j u je moguće u grubim crtama rekonstruisati na osnovu nekih podataka koje d a j u Platon. str. Jedna druga tablica otkriva važne detalje: »Izdržao sam kaznu koju sam zaslužio svojim nepravednim d e l i m a . . Našao sam utočište u naručju Gospe. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 155 182. a potom ćeš vladati sa ostalim junacima. Posle smrti duša odlazi u Had. naći ćeš tamo i drugi izvor: iz jezera Pamćenja (Mnemosina) ističe sveža voda.Ja sam dete Zemlje i zvezdanog Neba.« Boginja ga prima blagonaklono: »Pozdrav tebi koji si izdržao patnje kakve nikada ranije n i s i . Posvećeni se obraća bogovima Podzemlja: »Dolazim iz zajednice bezgrešnih. uputi tamo gde borave sveti. vi to znate. pre konačnog spasenja. »Preskočio sam ciklus teških muka i bolova i kročio hitrom nogom prema željenoj nagradi.000 godina ponovo vratila na zemlju. Analogne indikacije su otkrivene u stihovima koji su upisani na zlatnim tablicama. o. »Pozdrav tebi koji putuješ desnim putem prema svetim pašnjacima i šumama Persefone. da bi se posle 1. Pozdravljam te. Dajte mi brzo sveže vode koja ističe iz jezera Pamćenja'. a postao si bog. ni prost. pođi desnim putem ka svetim livadama i šumama Persefone« (nav. I stražari će ti dopustiti da piješ vodu sa svetog izvora. dok su grešnici upućeni da idu levim. . nemoj mu se suviše približavati. Eukleju. naići ćeš na jedan izvor k r a j kojeg raste beli čempres.« (videti ipak i tumačenje Cunca. Običan smrtnik. str.«24 »Ciklus teških muka« sadrži izvestan b r o j reinkarnacija. Persephone. u svojoj dobroti. nav. Euboleju i vi ostali besmrtni bogovi. zavisno od presude. pozdravljam te. nađenim u grobovima južne Italije i Krita. Međutim. o bezgrešni vladaoče Podzemnog sveta. zbog toga su one morale izbegavati vodu sa izvora Lete. kraljice Podzemlja.« Tekst sadrži precizna uputstva: »Levo od Hadovog boravišta. Up. Jer je meni čast da pripadam vašoj blaženoj rasi. a moguće je da su i starije. str. 24 Početak teksta je veoma značajan. ali gorim i umirem od žeđi. U Državi (614 c—d) precizira se da je pravedniku dozvoljeno da krene desnim putem. No. 23 Tablice iz Petelije i Eleuterne. 318). Ali sudbina i drugi besmrtni bogovi nisu mi bili naklonjeni.« 23 U mitu o Eru Platon kaže da sve duše koje su određene za reinkarnaciju obavezno piju vodu na izvoru reke Lete da bi zaboravile sve što su iskusile na onom svetu. blaženi! Bio si čovek. na njemu je mnogo zavijutaka i prepreka«. mora deset puta da prođe kroz t a j ciklus.

prema Platonu. u različitim predanjima različito vrednovano. Ne treba isključivati izvesne istočnjačke uticaje. Plotin. dakle. »beskrajna ispaštanja koja čekaju proklete«. rezultatu hiljadugodišnjih razmišljanja o ekstazama. u stvari.«. str. Za Grke. Cummont. Ponovo nailazimo na »šamanski« element. mogu se naći u mnogim drugim mitologijama i pogrebnim geografijama. Kimon (Cumont) je sklon da u orfizmu vidi početak sve »te halucinantne literature« koja. 26 U stvari. među svima onima koji su bili opsednuti eshatološkim enigmama.. 363 e). n j o j u Mesopotamiji odgovara vrt sa svetim drvetom i izvorom koji čuva Kralj-Baštovan. da donose vodu za svoje pročišćenje« (F. Pauly-Wissowa. vodi sve do Dantea. preo vladu juću crtu Orfejevog mita: poznato je da su u celoj centralnoj i severnoj Aziji šamani ti koji su. ali uzaludno. 27 Up. nasleđu koje je. orfizam je prvi stvorio Podzemlje. 245). Značajnija je. »Mysterien«. pa sada moraju u Hadu neprestano. 363 d. ispaštati zasluženu kaznu za svoju moralnu nečistotu (Država. 246. prev. Pevačeva katabaza u potrazi za Euridikom opravdavala je sve tadašnje opise podzemnog sveta. Lux perpetua. Eliade. v. razume se. delo. nova interpretacija »žeđi duše«. razradili i popularisali opširnu i spektakularnu geografiju podzemlja. oni će. sve će to. No. Drvo k r a j izvora ili česme predstavlja uzornu sliku »raja«. zastupnik Boga (§ 22). 1287. Moguće je da se radi o arhajskim mediteranskim i orijentalnim mitologijama i verovanjima koja su do tada bila čuvana u »narodnim« ili ekscentričnim sredinama i koja su od nekog vremena stekla izvestan ugled među »orfičarima«.* prinošene da bi se ugasila žeđ mrtvih. 69 c). u činjenici da se koncepcija zagrobnog života duše koju one d a j u bitno razlikuje od one iz homerovskog predanja. uopšte. str.156 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »Orfičari« su detaljno opisali sva mučenja kojima su izloženi grešnici. 493 b. 6. mrtvi su ti koji sve zaboravljaju. ili će se uzalud truditi da napune probušeno bure ili. Pogrebne libacije. po svoj prilici je reč o zajedničkom nasleđu iz prastarih vremena.). poput svinja koje vole da se valjaju u blatu (up. pak. prepričavajući s beskrajno mnogo detalja svoje ekstatičke silaske u Donji svet. međutim. 27 Pejzaž i maršruta opisani na tablicama — izvor i čempres. nav. put koji vodi udesno — kao i »žeđ umrlog«. . Eliade. kao što su 25 »Bačeni u kaljugu. »Locum refrigerii. 6). vizijama i zanosima. uočene su u mnogobrojnim kulturama. smrt je izjednačena sa zaboravom. Dri. zadesiti one bezumnike koji se neprestano predaju nezajažljivim strastima. Realencyklopädie. preko Plutarhovih mitova i Petrove Apokalipse. 25 Prema Kernu. str. * Žrtve u vinu (prim. o oniričkim avanturama i zamišljenim putovanjima.. to je možda kazna za one koji se nisu čistili od grehova. Samo neki privilegovani. Religijski značaj tablica leži. Fedon. I. 2 8 Verovanje da »Voda života« obezbeđuje uskrsnuće heroja podjednako je rašireno u mitovima kao i u folkloru. str. 395 i dalje. 28 Vid. s. da prenose vodu u rešetu (Gorgija. Le Chamanisme. pitagorejcima i.

150 i dalje. igrala je značajnu ulogu u indijskim kontemplativnim i spekulativnim tehnikama. (Poznato je. Jamblique. 30 Izgleda da odlomci ispisani na zlatnim tablicama predstavljaju deo kanonskog teksta. Čak su podvlačili da je većina pojmova i rituala s »orfičkom« reputacijom. Precizirajmo ipak da eventualni doprinos Pitagore i pitagorejaca. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 157 Tiresija i Amfijaraj. 5. drugim rečima. a njihove kosti ponekad spajaju gvožđem. nanovo se inkarnira i opet uključuje u ciklus postojanja. Fedar. zaborav nije obuzeo njegovu dušu. a ipak »božanski čovek« u pravom smislu te reči. Baš kao i drevnog osnivača inicijacija. Pitagora.ORFEJ. nasuprot tome. Burkert (Burkert) objašnjava čuvenu Pitagorinu »butnu kost od zlata« poredeći je s jednom inicijacijom šamanskog tipa. I. Aspects du mythe. legende o Pitagori aludir a j u na njegove veze s bogovima i duhovima. 29 No. Hermes mu je podario »neuništivo pamćenje«. U stvari. 78 i dalje). Leta briše sećanje na nebeski svet u duši koja se vraća na zemlju da bi se reinkarnirala. pitagorejska tvorevina ili njena obrada. str. i bez obzira gde se nalazio. nju će ponovo uvesti gnosticizam (§ 130). za potrebe uvođenja doktrine o transmigraciji. ali i smele revalorizacije asketskih i kontemplativnih tehnika. i Pitagoru. Tema »zaborava« i ponovnog sećanja. kao i to da se neosporno mogu povući paralele između ugleda ovih dveju ličnosti. 248 c). čija se prva svedočanstva vezuju za neke poznate grčke ličnosti iz VI veka. da se smatralo kako se tokom obreda posvećenja sibirskih šamana njihovi organi obnavljaju. koji je bio istorijska ličnost. on zauvek čuva sećanje na ono što je video«. Apolonije Rođanin. X. Eliade. mitologija Pamćenja i Zaborava je modifikovana. Duša koja je bila toliko neoprezna da pije vodu na izvorištu Lete (»koja se prepila zlobe i zaborava«. .) I Pitagorina katabaza 58 »čak i kada je prešao Aheront. 463. Neki naučnici su osporavali njihov »orfički« karakter. »Zaborav« više nije simbol smrti. koji se može upoređivati s egipatskim ili tibetskim »knjigama mrtvih«. Problem je ipak daleko složeniji da bi se mogao rasvetliti na nekoliko stranica. karakterišu grandiozna sinteza arhajskih elemenata (od kojih su neki »šamanskog« tipa). već povratka u život. Platon. Vežbanje i usavršavanje pamćenja imalo je važnu ulogu u pitagorejskim bratstvima (Diodor. u boravištu seni ili pod svetlošću sunca. na njegovo vladanje životinjama i na njegovu sposobnost da se istovremeno pojavljuje na više mesta. zapravo. neku vrstu vodiča za onaj svet. smatrajući da je njihovo poreklo pitagorejsko. Funkcija Lete je izmenjena: njene vode više ne primaju dušu koja je upravo napustila telo zato da bi iz n j e izbrisale sećanje na zemaljski život već. Argonauti. da su tokom boravka na onome svetu uspeli da sačuvaju pamćenje. ne menja naše shvatanje »orfičkog« fenomena. Vita Pyth. uspeli su da sačuvaju sećanje posle smrti. u stvari. pa bio on i znatan. Sigurno je da su analogije između legendi o Orfeju i Pitagori očigledne. Da bi svog sina Etalida učinio besmrtnim. 50 Up. Empedokle i drugi koji su zastupali doktrinu metempsihoze tvrdili su da se sećaju svojih ranijih života.

45 — 46. 82 Vid. bilo bi naivno verovati da je »orfičke« eshatološke mitove. postoje i analogije između doktrina i prakse »orfičara« i pitagorejaca: verovanje u besmrtnost i metempsihozu. već je razradila i jedan sistem »kompletnog obrazovanja«. Aristej sa Prokonesa bio je slavan zbog svoje ekstaze koja je ličila na smrt. str. Weisheit und Wissenschaft. Ali. No. metafizičkih i verskih principa kojima su bile priključene razne »tehnike tela«. vegetarijanstvo. Među tim legendama ipak nedostaju opisi ekstatičkih putovanja šamanskog tipa. Eliade. verovanja i obrede izmislio Pitagora ili njegovi učenici. prema direktivama svog osnivača. str. samo legende o Orfeju i Pitagori. Lista legendi o čudima.158 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u k r a j n j o j liniji predstavlja šamanski element. isto. nap. Jednom reči. 33 Staviše. 118 i dalje. i druge slične primere. kojeg su neki stari autori smatrali jednom od prethodnih inkarnacija Pitagore. 45. bio je u stanju da dugo vremena boravi van svog tela. 31 Takvi »šamanski« detalji ne karakterišu. ü međusobnom srodstvu. ako je »sve broj« i »sve jedna harmonija suprotnosti«. sa izvorima i najnovijom literaturom. To je »sveobuhvatna nauka« tradiSI Eliade. 32 Pored sličnosti legendarnih biografija. 120 i dalje. Apolonov sveštenik. Zalmoxis ä Gengis-Khan. no. S tom razlikom što se. De. 166 i dalje). znanje je istovremeno imalo gnoseološku. Moguće je da je određeni b r o j »orfičkih« spisa delo pitagorejaca. leteo je na streli (§ 91). važnost koja se pridaje očišćen j u od grehova i asketizam. str. De Zalmoxis ä Gengis-Khan. Hijeronim sa Roda priča da je Pitagora silazio u Had i da je tamo video duše Homera i Hesioda kako ispaštaju za sve ono ružno što su rekli o bogovima. jer i on »diše«). krajnji cilj ovih disciplina bio je mističnog reda. neko vreme oni su čak držali vlast u brojnim gradovima južne Italije. uostalom. nije bio autonoman. Up. kao što je poznato. u vezi s Pitagorom. Hermotim iz Klazomene. pitogorejci nisu prezirali ni aktivnu politiku. kao i zbog metamorfoze u gavrana. Hiperborejac Abarid. može se naći kod Walter Burkert. egzistencijalnu i soteriološku funkciju. 133 i dalje. velika Pitagorina zasluga leži u tome što je postavio temelje jednoj »sveobuhvatnoj nauci« holističke strukture u kojoj su naučna znanja bila integrisana u skup etičkih. onda su sva živa bića (uključujući i Kosmos. Ali sve te sličnosti i analogije ne predstavljaju dokaz da »orfizam«. 44—45. 163 i dalje (= Love and Science in Ancient Pythagoreanism. U stvari. kao izraz jednog istog Zeitgeista. . Dva verska pokreta razvila su se paralelno. matematike i astronomije. ispaštanje u Hadu i konačno vraćan j e duše na nebo. str. str. kao pokret. 141 i dalje. pitagorejska »sekta« ne samo organizovala u zatvoreno društvo ezoteričnog tipa. 117. 15 Dopunjavajući svoje asketske i moralne propise proučavanjem muzike. zbog bilokacija.

jevrejski i hrišćanski teolozi. sekte koja bi se mogla uporediti s pitagorejskom. učitelji inicijacija itd. hermetisti i filozofi renesanse. i da se na kreativan način uklapa u brojne verske sinkretizme. Kasnije. Orfej je jedna 34 činjenica da posle Aristotela ovaj tip »sveobuhvatne nauke« počinje da gubi svoj prestiž i da se naučno istraživanje orijentiše ka metodologiji koja će. među »orfičarima« se mogu naći i sledbenici inicijacijskih grupa koje su u drevnim vremenima obavljale različite funkcije pod imenima kabiri. Alhemija nije predstavljala začetak hernije. čiji je cilj bio drukčiji od onog koji sebi postavlja hernija. kod Paracelzusa ili. bar u izvesnim slučajevima. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 159 cionalnog tipa. kureti. Ipak je.). Baš ta sposobnost da se razvija i obnavlja. jednostavno. besmrtnost. nova perspektiva i drugi telos. telhini. Opstala je takođe i verska s t r u j a na svom »popularnom« nivou (»orfeotelesti«). da bi potom. Iako je posle medskih ratova prestiž orfizma opao. 34 onakva kakva se može naći u Platonovoj misli. uvek nanovo i nezavisno od »orfizma«. u helenističkoj epohi. 35 I. pa prema tome i ideja o božanskom elementu u čoveku. dati prve spektakularne rezultate u XVI i XVII veku. vračevi. ali su obuhvatali »škole« koje su na sličan način raspolagale obimnom literaturom 3 5 i koje je proslavio niz ponekad legendarnih učitelja. nisu prestajale da zaokupljaju grčku misao. pre svega. pre svega. ali i vidari. pak. a zahvaljujući. malo verovatno da se orfizam bio konstituisao u »crkvu« ili neku tajnu organizaciju koja bi bila slična verskim pokretima Misterija. može biti tačno. »poslovne tajne« u vezi s ovladavanjem raznim oblastima delatnosti zamenile su »tajne« povezane sa sudbinom duše posle smrti. njegove glavne ideje — dualizam. kod alhemičara XVI veka. grupa čiji su članovi ljubomorno čuvali neke »poslovne tajne« (oni su bili topioničari i kovači. ali isto tako i kod humanista italijanske renesanse. U pitanju je. Jednostavno. uostalom.ORFEJ. baš kao i u slučaju tantrizma. početkom hrišćanske ere. »Totalna nauka« kakvu su ostvarile. S druge strane. ali i privlačnost za elitu. već disciplinu koja je odgovarala jednom drugom sistemu značenja. indijska i kineska medicina i alhemija. neki docniji orfički tekstovi se pojavljuju u obliku revelacija jedne stare doktrine. eshatologija — naročito u Platonovoj interpretaciji. njega su nastavili da tumače. . neoplatonistima i neopitagorejcima. pesnici od Policijana do Poupa i od Novalisa pa sve do Rilkea i Pjera Emanuela. što. pak. u Evropi. orfizam ponovo ušao u modu. uticaji nekih orfičkih koncepcija mogu se identifikovati u religijama Misterija. Ni ti verski pokreti nisu predstavljali »crkve«. ukazuje na to koliki je domet »orfičkog« iskustva. Što se tiče Orfejevog lika. ali i »knjige« — ovaj pokret povezuje s neotaoizmom i indijskim tantrizmom. uopšte ne implicira slabost holističkog pristupa. Pre bi se moglo reći da ono što ga karakteriše — »popularnost«. međutim. koribanti i daktili. Neki autori su skloni da orfički pokret smatraju vrstom »crkve« ili. »inicijacije«.

36 Razrađujući teoriju ideja koje predstavljaju nepromenljive i vanzemaljske uzore zemaljskih realnosti. koliko je to u njihovoj moći — i ponekad tvrdi da svet realnosti koje se čulima mogu osetiti »učestvuje« u ** Aristotel zlobno piše da je jedina razlika između Platona i Pitagore u terminologiji (Metafizika. 10 i dalje). . Platon se potrudio da upotpuni svog učitelja. N. istorija zapadne filozofije predstavlja. Istraživanje sveta prirode nije ga zanimalo. moguća. Sokrat se koncentrisao na majeutiku. U stvari. dakle. sve u svemu. str. Ali. mada na različite načine. naročito počev od IV veka. Platon je isto tako značajan i za istoriju verskih ideja: poznu antiku. objektivna spoznaja je.160 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA od retkih mitskih ličnosti stare Grčke koju Evropa. Platon je težio da stvori idealan grad. Platon. organizovan u skladu sa zakonima i osnovan na pravdi i harmoniji. bila ona hriščanska ili iluminatska. kao i u uopštenom skepticizmu. Da bi ukazao na greške u njihovom razmišljanju. Pitagora i orfizam Prema slavnoj definiciji A. romantična ili moderna. Platon je istovremeno davao odgovor i sofistima i skepticima: pošto se oslanja na večne modele iz vremena pre nego što je postojanje i počelo. Činjenica je utoliko značajnija što Platonova najizrazitija vokacija uopšte nije bila religijska. italijansku renesansu. Opčinjavala ga je pitagorejska koncepcija nepromenljivog i univerzalnog jedinstva Kosmosa. Atinu i druge grčke gradove u to vreme su već poduže nagrizale političke. Sokrat je osnovne uzroke dezintegracije video u relativizmu sofista. metodu koja dovodi do upoznavanja samog sebe. No. 183. sofisti su prećutno osporavali mogućnost objektivne spoznaje. proučavao je matematiku. ismaelitsku gnosu. i da bi vrednost spoznaje zasnovao na nauci. Negirajući postojanje apsolutnog i nepromenljivog principa. za Pitagoru stvari predstavljaju brojeve. Vajtheda (Whitehead). kako s pravom primećuje Burkert (Lore and Science. verske i moralne krize koje su ugrožavale same temelje društvenog uređenja. obeležila Platonova religijska vizija. grad čiji će svaki stanovnik imati preciznu i specifičnu funkciju. 987 b. nije htela da zaboravi (videti III tom). već politička. kao i do ovladavanja sopstvenom dušom. hrišćansku teologiju. samo niz infrapaginalnih opaski u Platonovoj filozofiji. kao i harmonija koja reguliše i kretanja planeta i muzičku lestvicu. Za našu svrhu nije od značaja to što Platon katkad govori o svetu ideja kao o modelu našeg sveta — u kojem materijalni objekti »oponašaju« ideje. Sve je njih duboko. 44).

Između dve zemaljske egzistencije. c. 377). Fizički objekti pomažu duši da se povuče u sebe i da se. kada je jednom t a j univerzum večnih modela bio propisno postuliran. 38 Filozofija je »pripremanje za smrt« s obzirom na to da ona uči dušu kako da se. d). A History of Greek Philosophy. IV. Jednom reči. »vrati unazad«. Za Platona se spoznaja. a posebno tome da je duša »kao dim«. 81. Platon ide mnogo dalje: za njega je najdragocenija duša — a ne život! — jer ona pripada idealnom i večnom svetu. 37 No. 48 i dalje). trebalo je objasniti kada i kako su ljudi uspeli da spoznaju te ideje. duša proučava Ideje: na t a j način ona učestvuje u čistoj i savršenoj spoznaji. Međutim. Ferekid sa Sira je prvi ustvrdio da je duša besmrtna i da se ona sukcesivno vraća na 87 Up. Platon se poslužio nekim »orfičkim« i pitagorejskim doktrinama o sudbini duše. U VI veku. koje se periodično gubi reinkarnacijom duše. Suprotstavljajući se tradicionalnom načinu mišljenja koji je uspostavio Homer. Svakako da doktrine o besmrtnosti duše. u . može je aktuelizovati. prilikom reinkarnacije. Ta spoznaja ipak postoji u latentnom stanju u inkarniranom čoveku i ako se ovaj bavi filozofijom. Sokrat je isticao da »treba negovati svoju dušu«. takođe Le Mythe de l'Éternel retour. pa tako ponovo dođe do prvobitne spoznaje kojom je raspolagala u vanzemaljskim uslovima. neprekidno zadrži u svetu Ideja i na t a j način izbegne novu reinkarnaciju. 329 i dalje. str. isti. pravovaljana spoznaja i jedina politika koja je bila kadra da spase grčke gradove od propasti osnivale su se na filozofiji koja je postulirala idealni i večni Univerzum. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 161 svetu ideja. 39 Eshatološke spekulacije su bile u velikoj modi. U stvari. On. na neki način. jednom kada bude odvojena od tela. duša pije na izvorištu Lete i tako zaboravi spoznaju koju je stekla direktnom kontemplacijom Ideja. Da bi razrešio t a j problem. prema tome. str. Vid. Aspects du mythe. 345 (= Les Grecs et leurs Dieux. povratak u primarno i savršeno stanje. isto. jer je jedino ona izvor spoznaje. transmigraciji i metempsihozi nisu predstavljale nikakve novine. 153—54. ali ne povezujući je s teorijom spoznaje i uopšte ne pominjući politiku (§ 80). The Greeks and their Gods. već je Sokrat insistirao na neprocenjivoj vrednosti duše. str. 88 Eliade. 154 i dalje neke napomene o analogiji između Platonove teorije o Idejama i anamnesisu i ponašanja čoveka u arhajskim društvima (up. Smrt je. t. prilagođavajući je sopstvenom sistemu. Guthrie. na k r a j u krajeva. kao i transmigraciju duše. str. dakle. svodi na sećanje (videti pre svega Menon. str.ORFEJ. str. iz »orfičko«-pitagorejskog predanja pozajmljuje doktrinu o transmigraciji duše i ponovnom sećanju (anamnesis). s » Podsetimo se da_ je indijska metafizika detaljno razvila doktrinu o transmigraciji (samsara).

Međutim. 43 Već je Ksenofon (rođen oko ~ 565. 25. posebno. str. Čak i jedan tako duboko religiozni autor kao što je Pindar odbacuje »neverovatne« mitove (Prva olimpika. 40 Teško je utvrditi odakle potiče to verovanje. Na k r a j u je dugotrajni proces erozije lišio homerovske mitove i bogove njihovih prvobitnih značenja. nova astronomska otkrića i. 34 i dalje). koristeći »orfičko«-pitagorejsko predanje. 93 i dalje. popularisali i u isto vreme sistematizovali doktrinu o transmigraciji i metempsihozi. nisu više mogli biti lokalizovani u mitskoj geografiji Zemlje. 42 Pa ipak. str. ali kod njih nema ni traga o nekoj opštoj teoriji transmigracije. Early Greek Philosophy and the Orient. njegovi učenici i njegov savremenik Empedokle. jedno drugo predanje koje opisuje Pitagorinu katabazu uključuje i verovanje u podzemni Had. Geti su takođe verovali u mogućnost »da se postane besmrtan«. on zanemaruje »klasičnu« mitologiju. 23). no oni nisu znali ni za metempsihozu. Tuscul. Ferekid je koristio »tajne knjige Feničanat. 43 Uostalom. B. IV. druge reference kod M. 3). Međutim. mit je mešavina fikcije i istine. koja se osniva na Homeru i Hesiodu. o klišeu bez dokumentarne vrednosti (West. Prema jednom predanju. Tek su »orfizam«. u stvari. ona je načinjena »od vatre«. Jedna pitagorejska maksima proglašava da su »Ostrva blaženih«. U Ferekidovo vreme ono je bilo jasno formulisano samo u Indiji.162 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zemlju da bi se ponovo inkarnirala. kao Sunce i Mesec) i na k r a j u se ponovo vraća na nebo. 28 i dalje). Ferekidova eshatologija nije imala odjeka u grčkom svetu. Pitagorina učenja. međutim. iz temelja su izmenili koncepcije o opstanku duše. ni za transmigraciju. ni njegov oblik. Pri tome. . (Up. obznanjeno je da duša vodi poreklo s neba (prema Leukipu i Demokritu. 41 Herodot. Vesta (West). Pošto se sada znalo da je zemlja sfera.42 Postepeno se nametnula nova eshatologija i nova pogrebna geografija: drugi svet je sada lokalizovan među zvezdama. str. L. A 5). pa samim tim i strukture drugog sveta. »Sunce i Mesec«. Egipćani su smatrali da je duša besmrtna i da je u stanju da poprimi oblike različitih životinja. reč je. 4 1 Bilo kako bilo. u najboljem slučaju. ni njegova misao nemaju ničeg zajedničkog sa smrtnicima« (fr. »mitologija duše« ne bi mogla pronaći nikakvog oslonca u homerovskom predanju. ni »Ostrva blaženih«. za koja se smatralo da leže na k r a j n j e m zapadu. delo. On je razradio novu i koherentniju »mitologiju duše«. godine) otvoreno i bez ustezanja napao homerovski panteon. 38 (= Diels. u svojim dijalozima iz mladosti. 1—2. ni Homerov podzemni Had. a naročito antropomorfizam bogova. već u svom remek40 Ciceron. Najznačajniji doprinos toj eshatologiji dao je Platon. Vid. § 179). S druge strane i sam Platon je. nav. nap. I. kosmološke spekulacije Leukipa i Demokrita. kao i neke orijentalne izvore. iako izgleda da su orijentalni uticaji na Ferekidovu misao bili veoma veliki (West. On podržava postojanje »jednog boga nad svim bogovima i ljudima. suprotstavljao mythos i logos. ali objedinjujući sve te elemente u jednu ličnu viziju. a naročito Pitagora.

crkveni oci i gnostici. analizuje u Menonu (81 a—e). Na eshatološki mit se prvi put nailazi u delu Gorgija (493). 136 i dalje. s kojih je to prvobitno biće i sišlo.ORFEJ. Te predstave će preuzeti i razviti neoplatonisti. o Platonovoj moćnoj mitologijskoj kreativnosti ponajviše svedoči tema pećine (Država. na njegovom telu pocmje da raste perje. (i) počne da misli o lepom u sebi« (249 e). Države i Kosmosa. str. počev od neoplatonizma i hrišćanske gnose pa sve do nemačkog romantizma. zamišljenom kao biseksualno biće sfernog oblika (Symp. VII). koja bi se mogla uporediti s pticom ili leptirom. Platon »nanovo otkriva« i razvija ono što bi se moglo nazvati arhajskom ontologijom: teorija Ideja pred44 Ta koncepcija će biti uporno preuzimana. Platon tome dodaje jedno novo značenje: sferni oblik i kretanja antropomorfnog bića slični su nebeskim telima. Izriče se tvrdnja da je osnovni princip kosmosa identičan s osnovnim principom duše. Država preuzima arhajski simbolizam »makrokosmos—mikrokosmos« i razvija ga u specifičnom platonističkom smislu. reč je o mitovima arhajske strukture. ali se ta. o kosmogonijskom Erosu i. Na prvi se nailazi u Katha Upanišadi (I. ona »počin j u da rastu« kada čovek »razmišlja o lepoti toga sveta.. isparljive supstance. Najvažnije je bilo objasniti nebesko poreklo čoveka. a i u predanjima australijskih vračeva-vidara. Značajno je da se u istom dijalogu upotrebljavaju dva egzotična simbolizma: mitska predstava duše upoređene s kočijašem koji upravlja kolima. O australijskim vračevima-vidarima. Što se tiče »krila duše«. Međutim. Transmigracija se tu samo podrazumeva. No. »Let« simbolizuje inteligenciju i razumevanje tajni ili metafizičkih istina. IV. u* . 3. Mćphistophšles45 et l'Androgyne. jer je ono bilo osnova za »mitologiju duše«. Rašćenje krila posle inicijacije može se naći u Kini. M. Eliade. za platonističku eshatologiju najvažnija tema. U Fedonu (107 e) se precizira da se duša vraća na zemlju posle dugog perioda vremena. 46 Ne bi trebalo da čudi korišćenje ovog prastarog simbolizma. 3—6). 189 e i 193 d). 5). ukazujući na homologiju između duše. kod Indoevropljana). 48 »Inteligencija (manas) je najbrža od svih ptica«. telo je grob duše. Eliade. . PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 163 -delu Gozba. Les religions australiennes. 121 i dalje. ali s tom razlikom što kod Platona kočijaševe teškoće leže u antagonizmu između dva konja. kod taoista. v. Eshatološka vizija dostiže svoj vrhunac u Fedru: tu se prvi put sudbina duše dovodi u vezu s kretanjima nebeskih tela (246 b i dalje). kao i onaj o »krilima duše«. 44 Poruka mita o androginom biću jasna je: ljudsko savršenstvo je shvaćeno kao jedinstvo bez pukotine. Up. o prvobitnom čoveku. 45 Slika je usklađena s koncepcijom duše kao bestelesne. kaze Rigveda (VI 9. Sokrat brani tu eshatologiju pozivajući se na Euripida i na »orfičko«-pitagorejska predanja. Platon se ne usteže da opširno raspravlja o dva mitska motiva. 13). Androginija Prvog čoveka može se pronaći u mnogim starim predanjima (na primer. Taoisti veruju da kada čovek stekne tao. 1. vid. »Onaj koji razume ima krila« (Panćavišma Brahmana. No. str. naročito.

Kosmogonijski mit razvijan u Time ju razrađuje neke indikacije iz Protagore i Gozbe. Važna je činjenica da Orfej. Drojzena (Droysen) (1833). Tokom dvanaest godina i osam meseci svoje vladavine. »gospodar sveta« je morao da popusti. str. Međutim. civilizacijom koja će se razvijati tokom helenističke epohe. Bio je to jedan od retkih trenutaka svetske istorije kada se propast jednog sveta skoro poklopila s početkom jedne civilizacije novog tipa. 362. neposredna budućnost Indije. grčki gradovi-države raspali su se pod snažnim naletima Aleksandra Velikog. bila je već trasirana: Azija je postala »otvorena« za mediteranske uticaje. W. srušio je carstvo Ahemenida i pobedio je Pora (Porus. uprkos svom geniju i oreolu polubožanstva — jer. ne napunivši ni 33 godine. Lore and Science.164 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA stavlja nastavak doktrine uzornih modela. 360. 184. svojstvene tradicionalnoj spiritualnosti. Međutim. Pa ipak. on je smatran sinom Zevsa-Amona — kod Beasa je došao do spoznaje gde se nalaze granice njegove moći. Tarna (W. To je bio najveći poraz i slom njegovog grandioznog plana o osvajanju Azije sve do »spoljnog Okeana«. no u pitanju je ipak jedna nova tvorevina. Paurava). Burkert. Značajno je što je u toj poslednjoj Platonovoj kosmogonijskoj viziji baš pitagorejac Timej t a j koji tvrdi da je Demijurg stvorio onoliko duša koliko ima zvezda (Timej. zahvaljujući toj grandioznoj platonističkoj sintezi. Burkert. Sigurno su još od vremena Anaksagore i Heraklita jonski filozofi verovali da je duša povezana s nebom i zvezdama. V. u kojoj se takođe može uočiti i jasno izražen vavilonski uticaj (božansko poreklo zvezda). pa čak i to da ona dolazi s neba i da se na njega ponovo vraća. Platonovi učenici potom dovršavaju doktrinu o »astralnoj besmrtnosti«. ubuduće. a takođe i budućnost istorijskog sveta u celini. njegova kraljevina se prostirala od Egipta od Pendžaba. Jednu generaciju posle njegove smrti. odbijajući da pređe reku i nastavi s pohodom na Indiju. on je pokorio gradove-države Grčke. komunikacije između Istoka i Zapada više nikada neće biti potpuno prekinute. str. 41 d i dalje). brojni isto47 Up. juna ~323. Pitagora i Platon spadaju u izvorišta inspiracije nove religioznosti. Vojska se pobunila. male Azije i Fenikije. Ta doktrina. a naročito posle pojave knjige V. kada je Aleksandar izdao naredbu da otpočne povlačenje. dolazi do najvećeg širenja integrisanih »orfičkih« i pitagorejskih elemenata. G. preovladaće s početkom helenističke epohe. Aleksandar Veliki i helenistička kultura Kada je Aleksandar. 47 Politička reforma o kojoj je sanjao Platon nikada nije ostvarena. Posle biografije J. 13. Tarn) (1926). preminuo u Vavilonu. .

« 50 Alekandar se nikada nije proglasio Zevsovim sinom: međutim.000 zvanica. Aleksandrov učitelj. devedeset svojih najbližih prijatelja devojkama iz plemenitih iranskih porodica. prema persijskom obredu. oženivši pri tom. Dri 470 C-471 A. uporediti monografije koje su napisali: A. a ne čovek sa specifičnim etničkim poreklom (Panegirik. Makedonci su bili daleko od toga da prihvate političku koncepciju svog suverena. Bern (Burn). Da bi obezbedio mešanje Grka i Persijanaca. bez obzira na perspektivu kroz koju se gleda na Aleksandrove pohode. Aristotel. pa čak i kontradiktorne perspektive. Up. prema predanju. Na k r a j u je Aleksandar izgovorio molitvu za mir i poželeo da svi narodi njegovog carstva postanu saradnici u upravljanju zajednicom. tumačili cilj koji je Aleksandar želeo da ostvari osvajanjem Azije. uveo je iranski ceremonijal »po48 Dovoljno je. »univerzalističke« tendencije. da svi narodi sveta mogu da žive u harmoniji i u jedinstvu srca i duha (homonoia). otkriće fundamentalnog jedinstva ljudskog roda bilo je neizbežno. 658 Rose. F. Aleksandar se venčao s dve ahemenidske princeze. Foks (Fox). prihvatio je tu titulu kada su mu je drugi ponudili. na primer. 49 Međutim. antropologija razrađena na osnovi uverenja o nepremostivoj razlici koja postoji između Grka i »varvara« — sve te strukture su se srušile. kako reče jedan od njih: »Orodio si se s Persijancima« — Aleksandar je povikao: »Orodio sam se s vama svimal« Pobuna je završena gozbom izmirenja na koju je. jer. Poželeo je. istorijski profil sveta iz osnova se izmenio. Althajm (Altheim). tvrdio je da su robovi to što jesu zato što im je priroda takva. slavljeno venčanje deset hiljada makedonskih vojnika. Platon. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 165 ričari su. Političke i verske strukture koje su ranije postojale — gradovi-države i njihove kulturne institucije. Milns. str. F. odnosno. u Suzi. D.ORFEJ. postoji saglasje o tome da su njihove posledice bile duboke i sudbonosne. štaviše. Pobednici i osvajači su u »varvarima« videli samo pobeđeni narod. fr. Alexander the Great. Piter Grin (Peter Green) i R. Posle Aleksandra. Njihovo mesto su postepeno preuzeli pojam ekumene (oikumene) i »kosmopolitske«. kao »središte sveta« i izvor egzemplarnih modela. polis. . Šahermajer (Schachermeyr). prema istom obredu. koristeći različite. Uprkos otporima. R. pozvano 3.48 Bilo bi naivno i pokušati s analizom ove polemike koja traje već jedno i po stoleće. 4 » Aristotel. Kada su se kod Opija Makedonci pobunili. »Pre toga je rekao da su svi ljudi sinovi jednog Oca i da je ta molitva izraz njegove vere da mu je Bog poverio misiju da postane Izmiritelj Sveta. R. a da su »varvari« naturaliter robovi. Uskoro su Persijanci dobili prva mesta u vojsci i tako bili uključeni u falangu. 50). L. Nasuprot tome. 50 Tarn. Jednovremeno je. Aristotelov suparnik Isokrat smatra da je došlo vreme da se pod nazivom »helen« podrazumeva neko ko raspolaže određenim obrazovanjem. 117. Međutim.

ali i kao instrument duhovnog usavršavanja. 1284 a). Zajedničkim grčkim jezikom (koine) govorilo se i pisalo od Indije i Irana do Sirije. Na jednom bareljefu iz Persepolisa prikazan je Darije I kako sedi na prestolu dok mu jedan plemeniti Persijanac ljubi ruku.) Za Irance. Unifikacija istorijskog sveta. pogledati bar knjigu Pitera Alexander of Macedon. da bi na k r a j u apsorbovao sav mediteranski svet. 51 Moguće je da su ga na tu ideju naveli primeri faraona. od ~ 212. str. O »proskynesis-plami«. str. godine. 52 U zapadnoj i centralnoj Evropi trebalo je sačekati XVII vek. on će postati bog među ljudima (Politika. . u stvari. u prvo vreme se obavljala posredstvom masovnih migracija Helena prema istoku. Ipak. proskjnesis je varirala zavisno od društvenog položaja onog ko ju je obavljao. istovremeno kao sredstvo za napredovanje u društvu. to jest. kao i širenjem grčkog jezika i helenističke kulture. ono što je ostalo od Carstva bilo je podeljeno između tri makedonske dinastije: Azija je pripala Seleukidima. Znanje — uvek zasnovano na određenoj filozofiji — uživalo je tako reći religijski ugled. III. koju je započeo Aleksandar. U svakom slučaju. No. Posle dvadeset godina ratova između diadoka. 80. na umu Aleksandra — da kada dođe Vrhovni vladar. ovog puta »novom naukom«. (Već je bio usvojio odeću i dvorske običaje ahemenidskih vladara. Grci su dizali hramove. Filozof Kalisten. po svemu sudeći. isto. ali treba uzeti u obzir i neke tendencije koje su se u to vreme počele javljati u Grčkoj. Kada je ~ 30. Navedimo samo jedan primer: Aristotel je pisao — imajući. No. a Makedonija Antigonidima. Egipat Lagidima (Ptolemejima). novim . Aleksandrovi naslednici u Aziji i Egiptu prihvataće deifikaciju bez ustezanja. Međutim. S k r a j a na k r a j helenističkog sveta ljudi su bili egzaltirani vrednošću i značajem »znanja« i »mudrosti«. Herodot tvrdi da su podanici nižeg ranga pred suverenom klečali. Tarn. 13. koji je Aleksandru savetovao običaj ostavi isključivo Azijatima. 372 i dalje. 5 2 5 | da taj zaveru Grina. Rim počinje da se meša u poslove helenističkih kraljevina. uspostavljanje Rimskog carstva istovremeno je označilo i k r a j helenističke civilizacije. Nikada više u istoriji znanje nije bilo toliko traženo. Oktavi jan osvojio Egipat. bio je kasnije umešan u jednu i pogubljen. Italije i E g i p t a . Palestine. nova oikumene se pružala od Egipta i Makedonije do Anadolije i Mesopotamije. gradili pozorišta i osnivali svoje gimnazije. iznenađen otporom svojih drugova. duboko pognuti. U gradovima.166 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA služnosti« (proskynesis) prema kralju. Aleksandar ukida proskjnesis. . Postepeno je grčki sistem obrazovanja prihvaćen od strane bogatih i privilegovanih slojeva svih azijskih zemalja. godine. on istovremeno odustaje od zamisli da postane bog svoje Imperije. bili oni stari ili novi. kada je nastalo slično oduševljenje.

Prihvatao je postojanje bogova. Hellenistic Culture. godine. već će predstavljati jedan jedini veliki Grad. prihvaćene su po svim gradovima oikumene. 54 Diogen Laertije. Već je Diogen. Životi i mišljenja istaknutih filozofa. svet je nastao posle prve epifanije Boga u obliku vatrene klice iz koje se rodilo »seme razuma« (logos spermatikos). 53 ali isto tako i doktrine Epikura i kinika. stoici su bili ti koji su popularisali ideju da su svi ljudi kosmopolite — građani jednog grada. »From Nationalism to Cosmopolitism«. to jest. Stoici su se trudili da pomognu pojedincu ukazujući mu na homologiju između grada i Vasione. od oca Atinjanina. Sistem osnivača stoicizma stajao je u opoziciji sa Epikurovom doktrinom.55 »U svojoj Idealnoj državi. . na prvom mestu stoicizam. No. Međutim. Prema tome. čovek raspolaže punom slobodom da izabere egzistenciju koja mu najviše odgovara. Hellenistic Civilisation.ORFEJ. Epikur. 79. bio mašina koja je nastala potpuno mehanički. t. ti bogovi nisu imali nikakve veze s Kosmosom. koja ga otada više nije napuštala. str. izjavio za sebe da je »kosmopolita«. ali je njegov glavni cilj bio sreća čoveka kao jedinke. Aleksandrov savremenik. »građanin sveta« 54 (drugim recima. Svet je. on je sanjao o svetu koji više neće biti izdeljen na države. Ono što je nazvano »helenističkim iluminizmom« jednovremeno je podsticalo i individualizam i kosmopolitizam. koji je uveo jedan Semit s Kipra. III. kako se izražavao Zenon. Ljubav. 16 i dalje. ni s ljudima. grad čije podanike neće sjedinjavati ljudski zakoni već njihova dobra volja ili. W. kinici se nisu interesovali za društvo. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 167 Filozofije u modi. pomoću kojih se verovalo da je moguće izlečiti i reformisati hrišćanski svet. 55 M. ~300. 6:22. str.« 56 I Epikur je propagirao »kosmopolitizam«. Isto tako iz jedne božanske varnice stvorena je i ljudska egzistenmetodama učenja i naučnih istraživanja. bez tvorca i bez plana. u kojem će vladati jedan jedini božanski Zakon. god. Kosmosa — bez obzira na njihovo socijalno poreklo i na to u kom k r a j u sveta žive. Tarn. univerzalni Zakon. 53 Došao u Atinu oko ~315. Epikurova filozofija se trudila da pokaže da spokojstvo i mir ostvareni uz pomoć ataraksije predstavljaju najbolji mogući naćin življenja. Međutim. 107 i dalje. rođen na Samu. Zenon je pružio čoveku opsenjujuću nadu. str. Zenon iz Kitiona. godine otvorio svoju školu u atinskom »Šarenom portiku« (stoa poikile). nijedne zemlje). Diogen sebe nije smatrao građaninom nijednog grada. nasuprot tome. poučavao u Atini od ~306. Propadanje polisa oslobodilo je pojedinca nekadašnje solidarnosti građanskog i religijskog reda. zaokupljeni isključivo srećom pojedinaca. po njemu. Prema Zenonu i njegovim učenicima. Hadas. to oslobađanje ga je otuđilo i osamilo u jednom Kosmosu koji ga je zastrašivao svojom tajanstvenošću i beskrajem. isti. Up. 59 w.

pogl.168 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA cija. Međutim. ljudi jednaki. čovek je »rob drugih« (Epiktet. mudrac dokazuje svoju slobodu i prevazilazi determinizam. 16. Ta egzaltacija dušom istovremeno potvrđuje da su. Ćovek se mudrošću identifikuje s božanskim i tako oslobođen prihvata sopstvenu sudbinu. Spoljni svet nije u stanju da povredi dušu. § 81). slavu. inovacije helenističkih religija imale su za cilj spasenje individue. Pored bogova i boginja helenističkih Misterija — Dionisa. Pošto je prožet Razumom. up. Preuzima se inicijacijska tradicija Eleusinskih misterija (up. Stvaraju se mnogobrojne zatvorene organizacije koje impliciraju inicijaciju i eshatološke revelacije. kao i soteriologija mediteranskog sveta i Indije. zanimala su se za njegov duhovni napredak i obezbeđivala su njegovo spasenje. jedino sam sebi čovek može naneti zlo. dakle. . Kosmos je »živo biće puno mudrosti« (Stoicorum veterum fragmenta. svojinu. samim tim što neguje vrline i obavlja dužnosti. I. XII) da bi se proširila putem raznih misteriozofija. Takva božanstva su bila bliža čoveku. potrebno je osloboditi se emocija i odbaciti sve — »telo. Kosmos je. 42) podseća na brojne indijske paralele. Atisa i Mitre — iz istih razloga su postala popularna i druga božanstva: Helios. Ozirisa. 838 i dalje. da bi se ostvarila sloboda. Jednačina: svojina i želje = ropstvo podseća na indijske doktrine. Ravan sam tebi!« (II. Kibele. Sloboda (autarkes) odgovara otkrivanju nepovredivosti duše.57 Ćak i divinizovani kraljevi su izgledali efikasniji od tradicionalnih bogova: kralj je »spasitelj« (sdter). U veku pre i veku posle Hrista analogije između metafizika. Docnije ćemo se ponovo vratiti na značenje tog duhovnog fenomena. znači. usklik Epikteta koji se obraća Bogu: »Delimo isti Razum. 4. kao zemlja u kojoj su učitelji mudrosti najbolje sačuvali ezoterične doktrine i metode 67 Up. knjige. Baš kao i nove filozofije. Istok se veliča kao postojbina prvih i najznačajnijih »mudraca«. još više će se namnožiti. Istina je da se svet i ljudski život odvijaju prema jednom tačno utvrđenom planu. 441—444 i dalje). 800 i dalje. usredsređenih oko božanstava koja su imala reputaciju da su spoznala i pobedila smrt (§ 205). u osnovi. 171 i dalje. II. moć« — jer čovek je »rob svega što želi«. nap. Herakle i Asklepije štitili su i pomagali individuu. a posebno na jogu i budizam (§§ 143 i dalje. str. pristupačan i shvatljiv. Carl Schneider. Grčko-orijentalni sinkretizam koji karakteriše nove religije Misterija jednovremeno ilustruje snažnu duhovnu reakciju Istoka pobeđenog od strane Aleksandra. 33). no. što u potpunosti ispunjava božansku volju. nap. Mudrac. Iziđe. IV. Slično tome. otkriva na dnu svoje duše da je njegov logos identičan onom koji daje život i vlada Kosmosom (koncepcija koja podseća na najstarije Upanišade. on je inkarnacija »živog zakona« (nomus empsyhos). Kulturgeschichte des Hellenismus. U tom monističkom panteizmu koji postulira jedinstveni Razum. II. 869 i dalje. 156 i dalje).

Sa Istoka se šire neke apokalipse (koje odgovaraju specifičnim konceptima istorije). kao i nove magijske formule i angelologije. za vreme helenističke epohe. bez obzira na uticaje koje su dolazili iz urbanih centara. religijske razlike urbanih društava. a dovršila Rimska imperija. postaju još uočljivije. može uporediti sa sjedinjavanjem neolitskog sveta obavljenim putem širenja zemljoradnje. ujedinjavanje istorijskog sveta koje je otpočeo Aleksandar. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 169 spasenja. Dodajmo na ovome mestu da se.) No. grčkih i rimskih gradova. koja se održala milenijumima. predstavlja odraz skoro religioznog divljenja prema indijskoj »mudrosti«. § 202). (Treba samo uporediti verske strukture nekih istočnjačkih. religioznost oikumene je na kraju našla zajednički jezik. u perspektivi istorija religija. u prvom milenijumu pre Hrista. Legenda o Aleksandrovim raspravama s indijskim brahmanima i asketama. Na nivou seoskih društava. .ORFEJ. uz brojne »revelacije« ostvarene ekstatičkim putovanjima na nebo i u drugi svet (up. legenda koja će postati naročito popularna u hrišćanskoj epohi. U poređenju s tom očiglednom fundamentalnom ujednačenošću seoskih populacija Evrope i Azije. tradicija nasleđena iz neolita obezbeđivala je njihovu uniformnost. Kasnije ćemo analizovati važnost verskih tvorevina helenističke epohe (§ 205).

on je kazivao Budine besede i ti njegovi odgovori sačinjavaju celinu Sutri. odnosno sakupiti sve govore i utvrditi kanon. ali. u toku kišnog perioda koji je usledio posle Učiteljeve smrti i potrajao čitavih sedam meseci. § 150). dok je tekstove koji čine »kotaricu« (pitaka) propisa. bilo zabranjeno da prisustvuje koncilu. kojem je prisustvovalo 500 arhata. sazvao je Mahakašjapa. Veliki učenici. izvršio je veliki uticaj na bhikhue: prevazilazio ih je sve. Neke škole ga smatraju najznačajnijim svecem posle Blaženog. Posle toga je primljen u pećinu. odnosno. Koncil. Šariputra i Maudgaljajana. ali se on povukao u samoću i za kratko vreme postao svetac. počinjenih u vreme dok je služio Blaženog. koji je umro samo šest meseci pre Blaženog. po imenu Upali. Mahakašjapa je optužio Anandu za nekoliko grehova (pet do šest). uostalom. Ubrzo potom. dosta k r u t i netolerantan. takođe visoko cenjen od strane Blaženog. za razliku od blagog Anande. On je otkrivao Zakon (dharmu) i osnovao zajednicu (sanghu): posle njegove smrti trebalo je kodifikovati zakon. bili su već mrtvi. izložio drugi Budin učenik. prema drugim verzijama. i pored toga što je dvadeset pet godina verno služio Blaženog. Budizam do prve šizme Buda nije mogao imati naslednika. Odgovarajući na Mahakašjapina pitanja. Anandi je. . Vinaja. Najteži među njima su bili to što se svojevremeno zauzeo za uključivanje monahinja u sanghu i što nije zamolio Blaženog da poživi do k r a j a kosmičkog perioda (up. Sva predanja se slažu u tome da je koncil održan u jednoj velikoj pećini pored Rađagrihe. kako u »mudrosti«. tako i u erudiciji. Ananda je morao 1 Šariputra. na čudotvoran način se obreo u n j o j i tako svima dokazao da je ovladao logističkim sposobnostima. jer nije uspeo da savlada tehnike meditacije. Njegovo prisustvo koncilu bilo je. 1 Ananda. i neophodno jer je jedini čuo i zapamtio sve Učiteljeve govore. zbog toga što nije bio arhat.XXIII POGLAVLJE ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185. Većina izvora pominje da je između Mahakašjape i Anande vladala velika netrpeljivost. nije stigao do arhata.

2 Ali nesuglasice su postajale sve ozbiljnije i izgleda da su se već polovinom IV veka pre Hrista počele pojavljivati i različite »sekte«. Jašasa. ali samo fragmentarno. u Pataliputri. O kasnijem razvoju budizma biće govora u delima iz poznijeg perioda. Koncil je osudio nedolične postupke optuženih i oni su bili primorani da priznaju svoje greške. odnosno putujući i propovedajući Put. 4) da može napredovati na Putu uz tuđu pomoć i da 5) koncentraciju može postići i putem izgovaranja određenih reči. Takvo umanjivanje vrednosti arhata tumači se reakcijom protiv preteranog samouvažavanja onih koji su se smatrali »oslobođenim za života«. Od Aleksandra Velikog do Ašoke Ta prva šizma bila je presudna i poslužila je kao primer. Istorija budizma posle koncila u Rađagrihi slabo nam je poznata. Koncil. pretendujući na to da čine većinu. Različiti izveštaji onih koji su tokom sledećeg veka vodili sanghu ne pružaju nam neka značajnija obaveštenja. Samo nekoliko godina posle koncila u Vaišaliju. 3) i sumnje. Mahadeva je javno izložio pet dosta neobičnih teza u vezi s ponašanjem arhata. Ono što bismo sa sigurnošću mogli zaključiti to je da se budizam širio prema Zapadu i da je prodro na Dekan. smatrajući da zastupaju mišljenje doajena (sthavira).ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 171 javno da prizna svoje grehe. ali je na k r a j u odneo pobedu i postao prva ličnost u sanghi. 2) da može i on posedovati neznanje. Jedinstvo sanghe bilo je nepopravljivo narušeno. 186. ali to nije omelo dalje širenje budizma. E . prozvali Sthavirama. jer su ubrzo za n j o m usledile i druge. pre svega to što su počeli da p r i m a j u zlato i novac. Indiju su zadesila dva događaja čiji se uticaj na njen budući razvoj ne može Taj drugi koncil je poslednji istorijski događaj o kojem govore knjige o disciplini (Vinayapitaka). Reklo bi se takođe da su različita tumačenja doktrine i propisa postala brojnija. a možda i 40 posle ulaska u parinirvanu) proživeo je sledeći primer svoga Učitelja. U periodu od 250 godina. Sto ili sto deset godina posle parinirvane došlo je do ozbiljnije krize koja je stvorila potrebu za sazivanjem novog koncila. sazvan u Pataliputri. ogorčilo je ponašanje monaha iz Vaišalija. nije mogao da spreči cepanje sanghe na pobornike »pet tačaka« — koji su. Jednog od Anandinih učenika. Uspeo je da okupi 700 monaha u samom Vaišaliju. koji su se. Za kratko vreme zajednice su se podelile na Mahadevine pristalice i protivnike. Preostali deo života (25 godina. prozvali sebe Mahasamghikama — i njihove protivnike. Tvrdio je naime da: 1) arhat može biti zaveden u snu (odnosno da Maraove lepotice mogu kod njega izazvati izlivanje semena). koji je usledio za šizmom.

koja je neprijatelja koštala 100. Međutim. u svojoj mladosti upoznao Aleksandra. Početkom trećeg veka jedan brahman. On je osvojio nekoliko severozapadnih oblasti. Međutim. princ Ćandragupta (? 320—296). novatori. godine. ali značajan primer. zastupao je doktrinu kontinuiteta ličnosti (pudgala) kroz transmigracije (up. naredio je da mu se ubije rođeni brat ne bi li se tako dočepao vlasti. dharma koju je propovedao bila je u isto vreme budistička i brahmanistička. među Sthavirama je došlo do novog razilaženja. i pored svoje duboke odanosti Budi. Drugi događaj od izuzetne važnosti bio je ustoličenje dinastije Maurja. čije su posledice za Indiju bile od odlučujuće važnosti jer su je otvorile helenističkim uticajima. jer predstavlja prvo prikazivanje Bude u antropomorfnom obliku. prema drugom računanju. ili. Tri godine posle pobede nad Kalingama prihvatio je budizam. Jedino je njen folklor. Objavio je svoje preobraćenje i potom nekoliko godina proveo kao hodočasnik obilazeći sveta mesta. koji. pobedio Nande i postao kralj Magadhe. Ali trinaest godina pre toga. zadržao nešto od ovog najneobičnijeg događaja stare istorije. šamane kao i laike. čiji je rodonačelnik. želi da poštuje sve sekte. prijatelj bogova. a samo malo kasnije. čineći im . Zbog netrpeljivosti koju je prema njima pokazivao vladar. ni na njegova velika osvajanja. razlog je bio t a j što su neki od njih počeli da zastupaju teoriju da »sve postoji«. uskoro umreti. koliko u njenoj kulturi. on će »postati najplemenitiji među vladarima Indije i jedna od najvećih figura u istoriji uopšte« (Filliozat). Indija nije sačuvala nikakvu uspomenu ni na Aleksandra. Prvi je bio osvajanje Aleksandra Velikog. sadašnje. Ašoka se pokazao kao veoma tolerantan i plemenit i prema drugim religijama svoga carstva. do 234. neosetljiva za istoriju. do 236. Grčko-budistička statua Gandhare samo je jedan. preobraćen u Sthavire. Tako je postavio temelje prvog indijskog »Carstva« koje će njegov unuk Ašoka kasnije proširiti i učvrstiti. još za Ašokine vladavine. On je vladao od 274. posledice tog prvog istinskog susreta Indije sa Zapadom uskoro su se osetile. lišena istoriografske svesti.000 mrtvih i 150. Prema sopstvenom priznanju (zapisanom u XIII ediktu. po imenu Vatsiputra. Kada je video da će mu otac. urezanom u steni. kralj Bindusara. prošlo. Sarvastivadini. od 268.000 zarobljenika. pak. on je počinio jedno još gnusnije zlodelo. Tim povodom Ašoka je sazvao koncil. Ali. toliko i u politici. nije dao nikakve rezultate. Ašoka je duboko bio potresen svojom pobedom nad Kalingama. kao i buduće (sarvam as ti). povukli su se u Kašmir i tako proširili budizam i na ove oblasti Himalaja. Međutim. posle tog bratoubistva i nemilosrdnog osvajanja. U dvanaestom ediktu. § 157) i uspeo da osnuje dosta moćnu sektu.172 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA meriti ni s jednim do tada. kroz legende (takozvani Roman o Aleksandru) koje su kružile. Veliki događaj u istoriji budizma bilo je Ašokino preobraćenje. on kaže: »Kralj.

t a j poslednji od velikih Maurja.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 173 dobročinstva i ukazujući im sve vrste počasti. U k r a j n j o j liniji. Po svim krajevima širio je budizam upućujući svoje misionare sve do Baktrijane. Ali su njegova mesijanska vera i energija u širenju Zakona omogućile transformaciju budizma u univerzalnu religiju. to je stara ideja kosmičkog poretka čiji je uzorni predstavnik bio kosmokratski vladar. 4 Tačno je da se svaka škola i svaka sekta smatrala obaveznom da izgradi sopstvenu sholastiku. iščezao je zajedno s njim. osnovnim principima Učiteljeve nauke. Eto. jer je posle njegove smrti carstvo Mau r j a naglo počelo da slabi. ili mlađi brat. Po predanju. a preko centralne Azije dospeo je do Kine (I vek posle Hr. »Svi ljudi su moja deca. odnosno teorijske kontradikcije kanonskih tekstova. vladar gotovo čitave Indije. Od Bengala i Cejlona prodro je u toku prvih vekova naše ere u Indokinu i Insulind. Od Kašmira budizam se proširio na istočni Iran. ni počasti prijatelj bogova ne ceni toliko koliko ceni suštinski napredak svake sekte« (prev. tj. I kao mojoj deci. Njegov san o Carstvu — odnosno Svetu. Bloch). to je još jedan dokaz da je budizam veliki broj osnovnih ideja prihvatio od tradicionalne indijske misli. zatim neslaganja. uprkos proganjanjima od strane kasnijih Maurja i invazije skitskih plemena. i t a j događaj je imao dalekosežne posledice. Ali ni dobročinstva. koje su učenike primoravale da se neprestano vraćaju izvoru. želim i n j i m a da imaju sva dobra i budu srećni kako na ovom tako i na drugom svetu. govorio je Ašoka. Tu najpre treba pomenuti trvenja između »spekulativaca« i »jogističara« koja su i kod jednih i kod drugih podstakla veliki broj tumačenja i u znatnoj meri doprinela produbljivanju naučne misli. Sogdiane i Cejlona. Posledica tog hermeneutičkog napora bio je razvoj misli. 187. J. bio je i vatreni propagator Zakona. . »Šizme« i »sekte« predstavljaju. Zamah koji je Ašoka dao misionarskom širenju budizma nastavio se i u sledećim vekovima.) i Japana (VI vek). na fr. dokaz da se Učiteljevo učenje nije moglo iscrpsti »ortodoksijom«. to je ono što želim svim ljudima«. 3 Međutim. Ali je taj proces sistematizacije polazio od autentičnih filozofskih kreacija i njima se hranio. ujedinjenom religijom. Trvenja oko doktrina i nove sinteze Svojom mesijanskom politikom Ašoka je obezbedio opšti trijumf budizma. niti pak obuhvatiti krutim okvirima jedne sholastike. jer je smatrao da on najbolje odgovara ljudskoj prirodi. Ali je stvaralački polet budističke misli imao svoje izvore na drugoj strani. 4 3 Indirektno. jedinu univerzalnu religiju spasenja koju je Azija prihvatila. jer je ovo ostrvo sve do danas ostalo budističko. Cejlon je preobratio njegov sin. u stvari.

kao i svaki drugi indijski religijski pokret. mada nešto sporije. bio »sinkretistički« u tom smislu što je neprekidno asimilovao i objedinjavao i nebudističke vrednosti. što je predstavljala stupa. uspostavljen neposredno posle parinirvane. sa izvesnim brojem stubova. U vezi sa stupama rođen je jedan kosmološki simbolizam. koje više nije imalo nikakve veze s ovim svetom. Ona se postepeno zamenjivala hramom i na k r a j u iščezla. ritualnog pozdravljanja. hronologije su aproksimativne. već i mnoge panindijske predstave. simbole i mitološke teme da bi ih zatim nanovo interpretirao u skladu sa sopstvenim pogledom na svet. Jer. ili njegovom »arhitektoničkom telu«. i to ne samo doktrinu karmana i sansare. samo je prividan. što je pak simbolizovala struktura hrama. itd. ali isto tako stvaralački proces.174 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I najzad. Paradoks obožavanja jednog bića. koje je obuhvatalo predvorje i deambulatorijum. na sredini zaravnjenog uzvišen ja podizana je kupola. tumače se istom dijalektikom: različiti predmeti ili aktivnosti samsare 5 Ne treba ga smatrati »popularnim« jer su ga pre svega inspirisali predstavnici tradicionalne indijske kulture.). verovatno je imala svog pretka u tumulusu u koji je polagan pepeo posle kremiranja. odnosno upijanja njegovog »teoretičkog tela«. Kasniji kult. Sarnath. Tako je sasvim moguće da je tradicionalna kosmologija sa bezb r o j neba i paklova i njihovim žiteljima bila prihvaćena već u Budino vreme. ideje i rituali ponekad i nekoliko vekova stariji i od najstarijih dokumenata koji ih potvrđuju. Ali. dharme. ili hodočasnički pohodi u mesta osvećena njegovim prisustvom (Bodh-Gaja. Kult relikvija. ne treba ispustiti iz vida ni to da je budizam. a u maloj ozidanoj prostoriji čuvalo tekstove ispisane na raznim materijalima. razvijao. ilustrovanom novim »školama«. Ćaitja (caitya) je bila svetilište. sigurno je imao svoje preteče u obožavanju nekih čuvenih jogina. opasana hodnikom koji je služio za ritualno kružno kretanje. jogističke tehnike i analize tipa Brahmana i sankhje. Tako se uporedo s filozofskom aktivnošću. ali je on svoje korene imao u vremenu koje je prethodilo budizmu. i jedan drugi. ukazivan Budinim statuama. itd. 5 Stupa. Primer za to dao je sam Buda prihvativši veliki deo indijskog nasleđa. Kult se sastojao od metanisanja. ritualnog kruženja i prinošenja darova u vidu cveća. proces »sinkretizacije« i objedinjavanja. suncobrana. nema nikakve sumnje da su brojni simboli. predstavljali su ekvivalente asimilovanja njegove doktrine. približavanje ostacima Budinog »fizičkog tela«. naročito karakterističan za laičke mase. Zbog toga što je veliki broj arhitektonskih i umetničkih dela iščezao i znatan deo stare budističke literature izgubljen. mirisa. kojem se ne bi mogla poreći izvesna originalnost. relikvije nekog drugog sveca ili pak izvesne posvećene predmete. podignuta s namenom da čuva Budine relikvije. .

s malim brojem izuzetaka. zbog čega o mnogim školama i sektama ne znamo gotovo ništa. ljudska figura nije umanjila njihovu osnovnu simboliku. (A t a j prototip bio je opet nastavak starih mesopotamskih koncepcija. Abhidharmakoša. . Blaženi je predstavljan — i obožavan — u anikoničnom obliku: obliku otiska njegova stopala. I pored mnoštva izgubljenih knjiga. § 20. na nivo »nesastavljenog« uzdigle. zračnog oreola Ahura Mazde. I—V vek. Abhidharma-pitaku. didaktička. dočaravali su Zakon. drveta ili točka. Budina poruka je reinterpretirana i predstavljena u vidu jednog filozofskog sistema. Ti simboli.) U slučaju budističke ikonografije.® Vekovima. neke škole su ga počele potpuno omalovažavati. suvoparna i bezlična književnost. A kao što smo imali prilike da vidimo (§ 81). Sa podizanjem manastira (vihara) monaški život se dosta izmenio. up. i 100. od svih promena koje su ga zadesile. treću »kotaricu«. Evo samo jednog primera: prvobitno »nesastavljena [asanskrita (asarpskfta)] bila je samo nirvana. kao i počasti koje će mu vernici vekovima ukazivati. posle Hr. dok su druge i samo njegovo telo smatrale vrhunski čistim. pomenuti simbolizam pre svega podvlači identičnost Budine prirode i svetlosti. drvo pod kojim je doživeo buđen j e ili »pokretanje točka Zakona«. str. A što se tiče arhata. up. zračni oreol oko Budine glave (poput oreola oko Hristove u hrišćanskoj umetnosti istog perioda.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 175 mogli su da olakšaju spasenje vernika. dok su nove škole. Međutim. To je racionalistička. IV. takođe. no takva učenja su bila oštro kritikovana. Novine su katkada bile i veoma velike. Kada su početkom hrišćanske ere izvajane prve Budine statue (grčko-indijska statua Gandhare). put (marga) i pratit jasamutpadu. a verovatno i neposredno posle smrti. potiče od jednog prototipa iz ahemenidske epohe. napisani su između 300. Očigledno je svaka sekta posedovala sopstvenu Abhidharma-košu i te razlike u interpretiranju »vrhunske doktrine« postale su uzrok novih polemika. 8 Po najstarijem predanju. čiji stil prilično odudara od Sutri. za nas je ovde jedino zanimljiv osetan porast dela o doktrini i erudiciji. S druge strane. Buda je pre parinirvane odobrio darove. pa čak i neke jogističke »koncentracije«. prostor i Četiri Istine. oživljavajući Budinu misionarsku aktivnost. pre Hr. 7 Sačuvan je samo jedan deo i to u kineskim i tibetanskim prevodima. Vasubandhu. Ali autori se trude da razjasne kontradikcije kojima obiluju Sutre. budistička literatura na paliju i sanskritu 7 zadivljuje svojom obimnošću. bilo je i onih koji su tvrdili da se arhatom može postati još u stadijumu embriona ili u snu. budući da je nova predstava Bude [kako je to dokazao Pol Mis (Paul Mus)] nasledila religijske vrednosti vedskog oltara. zahvaljujući veličanstvenom i neponovljivom soteriološkom delovanju Probuđenog. svetlost je još od Rigvede bila smatrana najpogodnijim načinom da se slikovito predstavi »duh«. Tekstovi koji sačinjavaju »vrhunsku doktrinu«. god. 236—246. god.

188. koji je postao Buda. »Put Bodhisatvi« Najstariji dokumenti iz kojih saznajemo nešto o Mahajani potiču s kraja I veka pre Hr. proglasila da Sakjamuni. bilo je nemoguće zamisliti da je jedan već veliki bog mogao postati bogom. Digha-nikaya. Treba. podsetiti da je za takav tip pobožnosti znao i stari budizam. i Mahasanghike su se delile. up. Tako se došlo do toga da je jedna od škola. 142). sam Buda je izjavio da će svaki onaj koji prema n j e m u ispoljava »jednostavno osećanje vere i privrženosti otići u raj«. ne zahteva od vernika da se drže starog monaškog puta. a potom na toliko da bi b r o j bilo potpuno iluzorno navoditi. Taj religijski junak. 8 Sada. odnosno »bog«. II. postaje dovoljno samo doneti odluku o postajanju Budom »za dobro drugih«. bio samo fantazma (nirmita) istinskog Sakjamunija. Lokotara. 40. theravada) verovatno su kasnijeg datuma. a s druge. . One su se odlikovale većom tolerancijom u pogledu discipline i budologijom mističnije strukture. Ono što treba podvući kao značajno to je da su upravo one uzrokovale. Termini Mahajana i Hinajana (doslovno »Mali put« kojim se označava stari budizam. Dharnmapada. nikada nije napuštao nebo. odnosno omogućile radikalnu obnovu budizma. ali su podele i umnožavanja škola naročito pogađali kontinent i postajali sve češći. Ideal više nije bio usamljeni arhat u traganju za sopstvenom nirvanom.. koji se molio i umro. Poput njihovih protivnika Sthavira. Tu iz mudrovanu budologiju prihvatiće i dalje je razvijati Mahajana.. kako bi na t a j način olakšao spasenje drugih. koji u nedogled odlaže svoje oslobođenje. koja uvode potpuno novi stil kako u budističku misao tako i u književnost. Prema Mađđhimanikaji (I. doslovno Veliki put. međutim. tipa bhakti.. koji podseća na Ramu i Krišnu. međutim.. laička ličnost. Za druge učitelje. jer 8 Mogli bismo navesti i druge tekstove.176 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Još ozbiljnije posledice imala je nova interpretacija budologije. rođen u Kapilavastuu. već Bodhisatva. Pristalice novog puta nazivale su ga »putem Bodhisatvi«. već puta lične pobožnosti. Opšte je prihvaćeno da te novine predstavljaju uticaj laičkog kulta. Sakjamuni je bio čovek koji je ličnim naporom postao Buda. Ni Thervadini s Cejlona nisu bili pošteđeni šizmatičkih razdora. tradicionalno usvojeno shvatanje da je od Sakjamunija postao Buda smatrano je ponižavajućim: s jedne strane. Podelile su se najpre na tri sekte. a da je onaj. uzor samilosti i saosećajnosti. 288 (»Onaj koji svoje utočište nalazi u Budi. nije se mogao prihvatiti Spasitelj koji se izgubio u sopstvenoj nirvani. dela nejednake dužine i teško razumljiva. Za Sthaviravadine. pridnižiće se bogovima«). to su Prađnjaparamitasutre. poznatu pod imenom Mahajana.

Postoje brojne Bodhisatve. s jedne strane. jer su odvajkada postojali Spasitelji koji su se. već oponašanje Bude. Sve budističke škole priznaju značaj Bodhisatvi. dok Bodhisatve. sve stvari prazne. istovremeno. međusobno se d o p u n j u j u i jedna na drugu utiču. Ali. prema životinjama i biljkama — čitav svet bude »ispražnjen« od realnosti. Prema onima koji ga kritikuju. on je razvio mudrost. kako to često ponavljaju Prađnjaparamitasutre. proterujući Univerzum iz »realnosti«. Bodhisatva Maitreja (od maitri. Najznačajnije među njima su Maitreja. 3.« 9 Ova doktrina spasenja utoliko je smelija što je Mahajana razradila novu i još radikalniju filozofiju »sveopšte praznine« [šunjata (šunyata)]. Jer ono što. »ne teže ostvarivanju sopstvene nirvane. navedeno prema Conze. a željan vrhunskog prosvetljenja. Ova dva nastojanja nisu ni u kakvom konfliktu 11 već. proklamuje irealnost. one ne drhte pred rođenjem-i-smrću. 128. jer doktrina sveopšte ništavosti. Međutim. isto. njegovo odmorište i mesto njegovog vrhunskog spokojstva. jer su se sažalile na njega i njihova odluka je: hoćemo da postanemo zaklon i utočište sveta. a s druge je to neobična vizionarska i. stavile su se u službu toga sveta. karakteriše Veliki put to je neograničeni polet laičke pobožnosti i soteriološke mitologije koju ona podrazumeva. Za sada razmotrimo samo ono specifično što je u religiji stvorila Mahajana. no Mahajana u tome ide dalje i objavljuje njegovu superiornost nad arhatom: jer arhat se još nije potpuno oslobodio svoga »ja« i stoga traga za sopstvenom nirvanom. Irealnost duše [nairatmja (nairatmya)] podvlačio je i stari budizam. unesrećen egzistencijom. str. S ovim problemom srešćemo se ponovo kada budemo govorili o filozofiji šunjate. njegova ostrva. i pored toga što su upoznale svet. njegova prosvetljenost. Prema mahajanskom učenju. postajući Bude.«10 Izgleda paradoksalno da u trenutku samilosti prema svim bićima — ne samo ljudskim. paradoks je samo prividan. 293. ali ne i saosećajnost. kada bhikhui izgledaju zbunjeni preteranostima laičkog kulta. olakšava odvajanje od sveta i vodi brisanju sebe — što je prvi cilj Bude Sakjamunija i starog budizma. prev. »doAshtasâkasrikâ. sredstva njegovog spasenja. već i prema izmišljenim. Mahajana. naprotiv. njegovi vodiči. zavetovali da će Buđenje postići zarad spasenja drugih. proklamuje nepostojanje dharmi (dharma šunjata). i pored sveg veličanja životnog puta Bodhisatvi. Vajracchedikà. k r a j n j e stroga metafizika njenih učitelja. E.ISTORIJA BUDIZMA OD MAIIAKASJAPE DO NAGARĐUNE 177 je Mahajana potpuno izmenila ideal adepta: cilj više nije bio nirvana. 10 9 12 . str. Conre. nepostojanje »stvari« u samoj njihovoj biti. 126. Le Bouddhisme. Bodhisatvi i njegovoj mudrosti potrebne su zapravo dve stvari: »Nikada ne napustiti drilga bića i ostati svestan da su. XV. u suštini. 11 Kao što je to katkad slučaj s Hinajanom. Avalokitešvara i Manjđušri.

a od VIII veka uživaće izuzetan ugled i u Tibetu. sve do svog ulaska u nirvanu. do tog vremena biće poštovan jedino zbog svojih veza sa Avalokitešvarom. 166. iz nogu Zemlja. čiji će žitelji. što izgleda uverljivije. 12 On je sigurno poznija kreacija. Avalokitešvara štiti od svih mogućih opasnosti. »svaka pora njegove kože zatvara jedan sistem sveta« — a to su sve obrasci koje srećemo u vezi sa Šivom i Višnuom. uživati u neizmernoj sreći. on »drži svet u ruci«. na njegovo doktrinarno opravdanje nailazimo već u najstarijem budizmu. Bodhisatva Avalokitešvara je u mističnim vezama s Budom Amitabhom koji će u Indiji postati poznat mnogo docnije. Version chinoise du Milinda-panha. To je apsolutni trijumf religioznosti. Manjđušri (»Ljupka Fortuna«). ako u samrtnom času pomisle na Budu. No.178 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA brota«) jeste budući Buda. predodređeni su da kasnije. Ta zemlja. bez ikakvog napora. sledbenik Sakjamunija. možemo sagledati koliko je bila velika 12 Postoje neslaganja u vezi sa značenjem njegovog imena: »Vladar (išvara) koji posmatra s visina« (Burnouf) ili »koji samilosno gleda svet« (Conze). Posebno uvaženo mesto zauzimaće u kineskom budizmu. postignu i vrhunsko oslobođenje. Kini i Japanu. koji su propovedali Buda i stari budizam. Još kao običan monah. str. zajedno s Budom Akšobhjem (Ak§obhya). naslađuju se i Amitabhinim besedama. U kineskoj verziji Milinda-panjha rečeno je da »će se svi oni koji su grešili čak i do svoje stote godine. a iz usta vetar. specifična za religioznost (ne samo budističku) prvih vekova naše ere. Najčuveniji je Avalokitešvara. 18 Prev. zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj misli ili reči. . Smatramo da ga treba predstaviti već sada. 13 Svakako da r a j Sukhavati nije nirvana. Verzija na paliju je prerađena pod uticajem sinhaleskog monaštva i sadrži interpolacije. Za takve rajeve Indija je znala i ranije. nalazi se daleko na zapadu: okupana svetlošću i prepuna dragulja. iz njegovih očiju nastali su Sunce i Mesec. Sukhavati (»Srećna«). Njeni žitelji zapravo su besmrtni. Ako se setimo ekstremne strogosti Puta. zato što njegova mitologija i kult označavaju iznenađujuću novinu. cveća i ptica. Paul Demieville. u kontekstu mahajanske religioznosti. pa da u smrtnom času sam bog siđe po njega i povede ga u r a j Sukhavati. pa čak ni molitvu nerotkinja da im d a r u j e decu. On je vladar Univerzuma. ali. personifikacija je mudrosti i zaštitnik erudicije. ne odbija da usliši ničiju molitvu. zahvaljujući njegovim zaslugama. tek u VII veku. Amitabha se zavetovao da će postati Buda i da će osvojiti »Čudesnu zemlju«. vinuti u nebeske visine«. Međutim. ono što je Sukhavati razlikovalo od prethodnih bila je krajnja lakoća s kojom su vernici u nju mogli ući. uz sve ostale divote u kojima uživaju. oni koji u njega stignu. liči na rajsku. Dovoljno je bilo da neko čuje za Amitabhu i misli na njega. Avalokitešvara predstavlja sintezu tri velika hinduistička boga.

koji nastoji da postane arhatom. međutim. telo Zakona (dharmakaja). iscelitelj. kao što kaže Šantideva (VII vek) u svom čuvenom delu. svim zaslugama koje sam stekao ili ću steći. ne očekujući nikakvu naknadu za sebe sama. pomaže laicima i nadahnjuje ih. odnosno namene prosvetljenju svih bića. Sukhavati je samo jedna od bezbrojnih. Na prvi pogled bi se reklo da protivureči zakonu karmana. Ovom teorijom Mahajana će se dosta baviti i razvijati je naročito u čuvenoj teoriji o »embrionu Tathagate« (tathagatagarbha).ra. Od vernika se zahteva da svoje zasluge prenesu. Ona takođe odgovara i jednoj drugoj originalnoj interpretaciji prirode Budd: doktrini triju Budinih tela [trikaja (trikaya)]. Sve te Budine zemlje »proizvod su mašte i njihovi oblici su bezbrojni«. Moj život sa svim svojim ponovnim rođenjima. Mahajana tu teoriju interpretira u skladu sa specifičnim težn j a m a svoga vremena. 12* . Prva od njih je doktrina transfera zasluga (parinama). nastale u mislima preobraćenih ljudi. To je ideja koja odgovara upanišadskom otkriću (identifikacija atman-Brahman) i hinduističkoj aksiomi da čovek. ona produžava uverenje starog budizma da primer bhikhua. da budem vidar. III. Finot. ponikle takođe iz brige da se unište egocentrični nagoni. svim onim što poseduje. kako bih doprineo spasenju svih bića. 14 Tekstovi često podvlače njihov imaginarni karakter. 189.icaryavata. što znači da Bude postajemo zato što nas na to nagoni sopstveno »budinstvo«. 154. Tako je indijski duh i ovoga puta uspeo da stvaralačku imaginaciju uzdigne do sredstva spasenja. tako postoji i bezbroj »Budinih zemalja« ili »Budinih polja« lb uda kšetra (buddha k$etra)]. prev. 14 15 Avatarpsaka-sutra. pa čak i svaka čestica peska. Nagarđuna i doktrina sveopšte praznine Uporedo s pomenutim mitološkim teologijama javljaju se i nove teorije. ne oklevajući. sve to ostavljam. hoću da ublažim patnje svih stvorenja.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKASJAPE DO NAGARĐUNE 179 ta teološka novina. reč je bila o mističkoj i obrednoj teologiji koja je u svakodnevnoj praksi. koje zrače iz svih mojih plemenitih dela. obožavajući božanstvo. To su transcendentalni univerzumi. Kao što ima bezbroj Buda.« 15 Druga nova teorija otkriva da »Budinu prirodu« poseduje svako ljudsko biće. »Budina polja« su mentalne konstrukcije. oni se rađaju »iz misli. dok god ih bude b i l o . iz samilosti«. No. delo. Ali. očigledno. dvorilja svih bolnih. primenjivala metafizička otkrića velikih učitelja Mahajane. navedeno prema Conze. str. 6 i dalje. nav. . Prvo telo. Boddh. Avatamsaka ih ovako opisuje: »bezbroj poput atoma prašine«. Bodhićarjavatara: »Zaslugama. . stvoreni zaslugama ili mislima Spasitelja. drage Bodhisatvinom duhu. postaje i sam božanstvo.

a i neki zapadni naučnici izjavljivali su za šunjavadu da je nihilistička filozofija zato što im se činilo da negira osnovne postavke budizma. Abhidharma. u stvari.). duhovno telo Dharme. bilo »popularnih« (kultovi. apsolutno. On najpre podseća da postoje dve vrste »istina«: konvencionalne. jer je materijalna i efemerna. itd.). § 77. sačinjeno — u izvesnim slučajevima — od svetih slogova i magijskih formula. cilj svih ovih doktrina i mitoloških konstrukcija. . on dolazi do sledećih zaključaka. koja ide do coincidentia oppositorum.) Drugo telo. zapravo. »telo majijske kreacije« (nirmanakaja) je fantazma duhovnog tela koju judi suprotstavljaju na Zemlji i koja na njih liči. jer su ljudi jedino njenim posredstvom kadri da prime Zakon i dosegnu spasenje. koje u suštini nisu ništa drugo do proizvodi mašte. Magarđunini protivnici u Indiji. Kao što smo već videli. Prvo: da se sve čuvene postavke starog budizma. karakterističnih za Mahajanu. sanbhogakaja (saqibhogakäya). Nagarđuna postavlja sebi zadatak da mentalne energije zarobljene u mreži jezika oslobodi i povede pravim putem. Prihvatajući i objedinjujući izvestan b r o j hinduističkih elemenata. A to su. ili što se može osetiti. bila je takođe poznata i pod imenom Madhjamika. ali ta fantazma igra presudnu ulogu. ili »telo blaženstva«. koja pretenduje na to da saopštava »vrhunsku nauku«. bhakti. Sigurno zbog toga da bi poslužila kao protivteža tendenciji ka očevidnoj »lakoći« u mahajanskoj religioznosti. a da ga pri tom nije izneveravala. što znači istovremeno i Zakon koji je propovedao Buda i apsolutna realnost. up.180 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i transcendentalno je. svojim bezbrojnim definicijama i egzistencijalnim kategorijama (kao što su skandhe. doktrina sveopšte praznine [šunjatavada (sünyatävadaJ]. udružene ontologija i soteriologija koje nastoje da se oslobode iluzornih struktura. Mahajana je obnavljala i bogatila budističko nasleđe. zamagljuje put ka oslobođenju. doktrina praznine (šunjavada) odlikovala se izuzetnom filozofskom dubinom i složenošću. jer je predstavljala repliku »srednjem putu« koji je propovedao Sakjamuni. ono je. paradoksalnu dijalektiku. Dokazujući prazninu. dakle. i donekle na Hegela i Vitgenštajna (Wittgenstein). koju je razradio veliki Nagarđuna (II vek posle Hr. Zapravo. čisto biće. I najzad. jeste čuvena epifanija Bude. ili »skrivene u svetu« [lokasanvritisatja (lokasaqnjtisatya)]. misliti i zamisliti. bilo učenih.). zavisnih od jezika: šunjavada koristi. barata konvencionalnim saznanjima i. koja je jedina kadra da dovede do oslobođenja. koje imaju praktičnu vrednost. što u neku ruku podseća na Nikolu de Kuesa (Nicolas de Cues). dokazujući da je Vrhunsku istinu nemoguće izraziti recima. (Misli se na telo Prađapatija. itd. pristupačna jedino Bodhisatvama. beskonačno. odnosno ne-realnost svega što izgleda da postoji. dhatu. večno. »srednja«. i Vrhunska istina. što je još gore. jeste da olakšaju spasenje laika. Nagarđuna kritikuje i odbacuje svaki filozofski sistem.

18 To ne znači da su svet (sansara) i oslobođenje (nirvana) »isto«. niti njegov »počinilac«. delo. »Ne postoji ništa što razlikuje sansaru od nirvane« (isto. Vid. Nirvana je »tvorevina duha«. nemaju sopstvenu prirodu. Kada se izjavljuje da je praznina. 17 Up. . 18). XXIV. Emptiness. 96. neobjašnjiva. Što se tiče čuvenog zakona međusobno uslovljenog nastajanja (pratit jasamudpada). upotrebljive jedino na planu jezika. 74 i dalje. Streng. XXV. Vrhunsku istinu otkriva mudrost (prađnja) služeći se »istinom skrivenom u svetu«: ova poslednja nije odbačena. oslobođenju. već transformisana u »istinu koja ne postoji«. 14). U suštini. on je koristan samo sa praktičnog stanovišta. tri stadijuma produkcije stvari — »postajanje«. XXIII. jer niti postoji »akt« u pravom smislu reči. neopisiva. niti pak situacija onoga koji želi.he. već predstavljaju konvencionalne istine. Nagarđuna isto tako negira i razliku između sveta sastavljenog (samskrita) i ne-sastavljenog (asamskrita). Tako. str. I najzad. »Realizovanje« mišlju sveopšte praznine odgovara. koje je propovedao Buda. Mentalna konstrukcija je i sam karman. Oni ne postoje zato što su lišeni vlastite prirode. Drugi zaključak je još radikalniji: Nagarđuna negira razliku između »sputanog« i »oslobođenog«. pokazuju pogrešnim. koji adeptu omogućuje da. »Sa stanovišta Vrhunske istine. i njega zovemo šunjom (sunya). 19). nav. već da su neizdiferencirani. Drukčije rečeno. »prazninom« (isto. dosegne 16 Glava XXV Mulamadhymakakarika čitava je posvećena analizi nirvane. na primer. Prema tome. uključujući tu i spasenje. treći zaključak sveopšte praznine zasniva jednu od najoriginalnijih ontologija u istoriji razvoja duha. pošto se oslobodio svake teoretske konstrukcije sveta. pojam nepostojanosti (anilya) ne može biti smatran istinitijim od pojma postojanosti« (Mulamadhajamakakarika. sa stanovišta Vrhunske istine. 13. Streng. ni nesvodljivi elementi (dhatu). lišeno »vlastite prirode«. i kada se tako kaže. zapravo. ni Četiri svete istine. kao što ne postoje ni ska. ni želja ni subjekt želje. str. neshvatljiva.nd. to ne znači da postoji neka apsolutna suština« na koju se šunja (ili nirvana) odnosi. odnosno između sansare i nirvane. time se ne želi implicitno reći da postoji jedna »transcendentalna realnost« koju karakterišu ovi atributi. Frederich J. ni sam Tathagata ne uživa autonomni i stvarni način postojanja. šunja. Vrhunska istina ne skriva »Apsolut« vedantinskog tipa. jer praznina u isto vreme prevazilazi i biće i nebiće.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 181 kao i kasnije sistematske definicije autora abhidharme. »trajanje« i »prestajanje« — ne postoje. Ali onaj koji je dosegao nirvanu ne može to »znati«. 17 Nagarđuna ne smatra šunjatavadu nikakvom »filozofijom«: za njega je ona jedan postupak. Sve je »prazno«. ona je način postojanja koji je otkrio adept kada je postao potpuno ravnodušan prema »stvarima« i njihovom prestajanju. u isto vreme dijalektički i kontemplativni.

kao ni njegove. Kroz nekoliko godina sazvan je Koncil u Pataliputri da bi se sakupili sveti tekstovi. mada se. kako kaže Avatansaka. str. Živeo je u telu Zakona (dharmakaja). Na prigovore da je i njegovo negiranje prazna postavka ako je sve prazno. predvideo glad od 12 godina. bili poslednji sveznajući (kevalin). Nagarđuna odgovara da ni tvrdnje njegovih protivnika. On je utvrdio đainski kanon pa čak i redigovao nekoliko drugih dela. Lamotte. ali se ispoljavao na svakom mestu. Đainizam posle Mahavire: erudicija. 190. niti da istovremeno i postoji i ne postoji. ni da ne postoji. mada u prvo vreme one nisu bile naročito vidljive.182 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nepomućeno spokojstvo i slobodu. Budizam. ali je uživao i u onome za čim je žudeo«. prema tome. L'Enseignement de Vimalaklrti. Bhadrabahu se s jednim delom zajednice povukao na Dekan. za kojeg se smatra da je učiteljeve reči preneo učeniku Đambuu. među kojima se kao najznačajniji izdvaja Ćandraguptin savremenik. pretrpeli su duboke promene. kako predanje kaže. koji je umro 170 (ili 162) godina posle Mahavire. . nem a j u autonomnu egzistenciju: postoje jedino na nivou konvencionalne istine (Mulamadh. Pošto je. Đambuovih naslednika. Poznata su nam imena i drugih sthavira. Bio je neprekidno u dubokoj ekstazi [dhjana (dhyana)~\. navedeno prema E. ispoljavao u sansari.is »ostajući u nirvani. Nagarđuna odlučno odbacuje ideju da su njegovi ili bilo koji drugi filozofski argumenti važeći iz nekog ontološkog razloga koji postoji izvan ili s druge strane jezika. dotad prenošeni usmeno. a svoga učenika Sthulabhadru ovlastio da u vreme njegovog odsustvovanja brine o preostalom delu zajednice. i pored činjenice da je »sve prazno«. ali je nastojao da ih preobrati. i dalje ostaje uzvišen i t a j ideal je nastavio da inspiriše milosrđe i altruizam. XIV. Postao je definitivno spokojan [kleša (kleša)~\. ali je pri tom uspeo da pokaže da životni put Bodhisatve. kao i celokupna indijska misao posle Nagarđune. Znao je da bića ne postoje. 36. a verovatno i jedan od vinovnika krize koja je dovela do podele đainske crkve. što znači u III veku pre Hr. Za šunju se ne može reći ni da postoji. Osim toga. 29). Bhadrabahu. Kako je Bharabahu jedini znao neke od 18 Kineski prevod šikšanande. Njih dvojica su. u telima bezbrojnih živih bića. jer su jedini znali celokupne svete tekstove. bio je i svedok. Urođenu težnju indijskog duha prema coincidentia oppositorum Nagarđuna je doveo do k r a j n j i h granica. soteriologija kosmologija i Direktni Mahavirin sledbenik bio je sthavira (»stari«) Sudarman. itd.

Dovoljno će biti da podsetimo na dve specifične teze 19 Pored filozofskih rasprava. Nećemo raspravljati o različitim kategorijama koje sačinjavaju obimnu đainističku kanonsku literaturu. . ili neki od njegovih neposrednih sledbenika. Digambare su osporavale oslobođenje svima koji su se odrekli potpune nagosti (znači osporavale su ga i ženama). 19 Za razliku od budizma. Ona je koncentrisana u »Tri đainistička dragulja«: pravilan pogled.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 183 starih tekstova. rascep je postao neminovan. koji su zadržali običaj da idu nagi. Kundakundina Pravaćanasara (I vek naše ere) i Umasvatina Tatvartha (čiji datum nastanka nije utvrđen. pravilno saznanje i pravilno ponašanje. Ova. No. nailazimo i na epove (adaptirane prema hinduističkim epskim poemama i Puranama). M Takav tip »konzervativizma« odlikuje tradicionalnu Indiju i. sam po sebi. Osim toga. đainistički tekstovi se ipak izdvajaju svojom nerazumljivošću i suvoparnošću. No. đainizam je sačuvao prvobitne strukture. odbacivale su i neke elemente iz Mahavirine biografije (npr. nećemo analizovati ni svih pet vrsta »pravilnog saznanja«. izmišljena epizoda poslužiće kasnije kao opravdanje za razlike između dva kanona. pa i na priče. bili su zaprepaščeni raspuštenošču monaha zatečenih na starom tlu. Zajednica se podelila na Švetambare. netrpeljivost se među sledećim generacijama još više zaoštrila i 77. a u to vreme se nalazio na putu za Nepal. kao ni o postkanonskim tekstovima čiji je b r o j isto tako zamašan. organizovale su ga Švetambare da bi utvrdile konačnu redakciju svetih tekstova. vratili u Magadhu. Usled neslaganja u vezi s nekim ritualnim pojedinostima i razmimoilaženjima u pogledu doktrine. na legendarne biografije Tirthamkara. Isto tako. »u vazduh odevene«. romane i drame. Čak i najčuveniji traktati. »odeveni u vazduh«. Kada su se iseljenici. u Valabhiju je sazvan drugi koncil. Izuzev narativne književnosti (u kojoj takođe ima dosadne didaktike). U drugoj polovini V veka. Što se tiče »pravilnog pogleda«. po svoj prilici. Ovo poslednje obuhvaćeno je isključivo primenom monaških propisa. pre Hr. ovi monasi. »u belo odevene« i Digambare. 20 Doktrina o kojoj je reč istovremeno je i soteriologija. to da je bio ženjen). od kojih je prva čisto vizuelna a poslednja predstavlja neograničenu transcendentalnu percepciju. oni ga nisu pažljivo slušali i od izvornih tekstova zapamtili su samo neke delove. U njegovoj bogatoj filozofskoj i obrednoj literaturi nalazimo malo novih i kreativnih ideja. sumnjali su i u autentičnost kanona koji su utvrdile Švetambare. ne predstavlja neku negativnu odliku. razlikuju se četiri vrste. u suštini su samo sholastičke sistematizacije koncepcija koje je formulisao ili sam Mahavira. obimno đainsko stvaralaštvo je monotono i suvoparno. ali se zna da je mlađi od Kundakundinog dela). ne računajući didaktičku i naučnu literaturu. a pošto su stare tekstove smatrali izgubljenim. poslali su mu izaslanike. jedini je Sthulabhadra upamtio deset od ukupno četrnaest tekstova.

»karmičke materije«. prostora i vremena (poslednje dve uzimane su kao »supstance«). nazvan je takođe i »prvim belim usredsređivanjem«. te dve logičke metode ostaju jedna od najoriginalnijih tvorevina đainističke misli. itd. ali ostaje kompatibilna s celinom iskaza. Pomenutu doktrinu osuđivale su mnoge indijske filozofske škole. osmi stadij um. sačuvala i dala im novu vrednost. u kojem se vrši »prvo usredsređivanje duše na svoju čistu suštinu«. . Ona je tradicionalne indijske koncepcije. tamnoplavo i sivo karakterišu stanovnike podzemnog sveta. I. Reč je svakako o jednoj drevnoj koncepciji koja odgovara izvesnim jogističkim praksama. jer sadrži sedam različitih oblika tvrdnji: 1) ovo može biti takvo. Drukčije se još naziva »pravilom od sedam delova«. jeste verovanje da nam činovi različitim bojama \lešja (lešya)~\ obeležavaju dušu i da nam te iste boje prožimaju i tela. postavljenih jedan iznad drugog i obo21 Verovatno je Buda mislio na sjad-vadu kada je napadao vernike koji izbegavaju odgovor na bilo koje pitanje (Digha. Jedna vertikalna osa. istinita s jednog stanovišta. kao što ćemo malo kasnije videti. Naime. Ekvivalentnost boja-stadijum duha može se sresti i u drugim indijskim kao i vanindijskim tradicijama. Kategorije materije. Doktrina »mogućeg« (sjad) podrazumeva relativnost i dvosmislenost realnog. koji stoji. 2) ovo može ne biti takvo. žuto. u klasifikaciji bića prema njihovim duhovnim kvalitetima. prolazi kroz sve tri kosmičke zone. oslobođenje samo po sebi ne znači i konačno napuštanje Kosmosa. Podzemni svet sadrži sedam »delova« (bhumi). Jedno karakteristično zapažanje. da bi služila duši. 21 No. Originalnost đainske kosmologije sadržana je upravo u njenoj arhaičnosti. Ali. i pored toga. Ista tvrdnja. stisnutih pesnica. Kao i Priroda (prakriti) u koncepciji sankhja-joge. 39—42). i u kojoj meri. 3) ovo može i biti i ne biti takvo. zanemarene u budističkoj i hinduističkoj kosmologiji. Kosmos (loka) predstavljen je u obliku čoveka. analizovane su i sistematizovane putem brojnih klasifikacija i nabrajanja. Taj makrantrop je sastavljen od podzemnog sveta (donji udovi). prestaje to da bude ako je posmatramo iz druge perspektive. srednjeg (delovi oko pasa) i višeg (grudi i glava).. tela mogu biti obeležena sa šest boja: crno. poput axis mundi. Tako. dok čisto i bleštavo belo pripada isključivo onima koji dosežu do samih vrhova Univerzuma. Mada bez početka i kraja. Prva od njih tvrdi da se u vezi sa svakom stvari može izraziti više komplementarnih sudova. duše. podbočen. Univerzum postoji zato da bi duše mogle da se oslobode svojih struktura. ružičasto i belo zemaljska bića. u zavisnosti od toga da li je duša.184 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA đainske logike: »doktrinu gledišta [naja-vada (naya-vada)~\ i »doktrinu mogućeg« [sjad-vada (syad-vada)]. zaslužna ili grešna. koje je Mahavira možda pozajmio od Makhali Gosale. itd. materija se organizuje sama od sebe i nesvesno.

naročito Guđerat. Tu kosmičku planinu. već samo njegove mnogobrojne nivoe. Takva antropomorfna predstava Univerzuma. Ljudi žive samo u srednjoj zoni. između kojih se prostiru okeani. pak. Bharatavarša (Indija). bradi. vrh Univerzuma. u vidu koncentričnih krugova. čija osnova uronjava u podzemni svet. deli se na pet superpoziranih zona. Ali. a Švetambare zapadne oblasti. opasuje petnaest kontinenata (nazvanih »ostrva«. koji se nalazi ispod makrantropovih nogu. Predanja obeju crkava među svojim preobraćenicima i simpatizerima s velikim ponosom pominju nemali b r o j kraljeva i prinčeva. što znači da oslobođeni ne prevazilaze Kosmos (što je. on u Indiji nikad nije postao široko prihvaćena ni pretežna religija. dvipa). Zločinci. Ostala ostrva-kontinenti predstavljaju »zemlje uživanja« (bhogabhumi) jer njihovi stanovnici ne moraju da rade da bi živeli. 22 A viši svet. za koje nema oproštaja.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185 jenih različitim bojama. smešten iznad planine Meru. planinskim lancima je izdeljen na sedam transverzalnih zona. nigroda. zatvoreni su za večna vremena u najstrašnijem ponoru. pekući se na vatri ili smrzavajući se na najgoroj studeni. Potom su Digambare naselile Dekan. Poput svih drugih indijskih religija i đainizam je tokom svoje istorije pretrpeo brojna muslimanska nasilja (pljačkanja. Šest ostalih »delova« sačinjavaju pravi paklovi. dok je budizam iz svoje postojbine potpuno iščezao. Oslobođena duša uživa u neizrecivom i večnom blaženstvu obitavajući. Đambudvipa. razaranja hramova. zahvaljujući njihovom društvenom položaju i visokoj kulturi. tako da je od XII veka počeo nepovratno da slabi. koje odgovaraju makrantropovim rebrima. koje su osuđeni da trpe. Peta zona. odnosno makrantropova punđa. Srednji svet uglavnom odgovara svetu opisanom u hinduističkoj ili budističkoj kosmologiji. bio je i meta hinduističke kontraofanzive. Još za vreme Bhadrabahua. rezervisana je za duše oslobođenih. Središnji kontinent.500. niti je uspeo da pređe granice potkontinenta. od najzagasitije crne do svetle koja nastaje usled odsjaja 16 vrsta gema. njen uticaj je veoma veliki. Njihova izobličena tela i muke. 22 Ima oblik diska s planinom Meru u sredini. Za razliku od budizma. sive.000. podsećaju na tradicionalne klišee. Nigde u Indiji ona nije bolje sačuvana i bolje spojena sa iskustvima »mističnih svetlosti« nego u đainizmu. pored toga. čije različite zone — identifikovane sa organima kosmičkog čoveka — n a s t a n j u j u različito obojena bića. . »polja savršenih«. đainska zajednica i danas broji 1. a. u društvu sebi sličnih. Na njima takođe borave i zvezdana božanstva. sidha-kšetra. Svaka od zona sadrži nekoliko »rajeva«. zagasitoplave i crne boje. kojih je ukupno 8. slučaj s budističkom »nirvanom«). zabrane nagosti).400. Najviše zone prvog »dela« nast a n j u j e 18 kategorija božanstava. nastanjenih različitim vrstama božanstava.000 članova i. đainizam je prodro u Bengal i Orisu. u kojima žive različite klase prokletih. vratu. no ona i dalje ostaje unutar makrantropovog Univerzuma. arhaična je. delu lica koji obuhvata pet otvora i njegovoj punđi.

sve dok Judhišthira ne stasa da preuzme vlast. a da je današnji oblik dobio između IV veka pre i IV veka posle Hrista [Vinternic (Winternitz)]. Među brojnim zamkama koje postavlja svojim rođacima. Najstarijeg Kauravu. m a j k a uzvikuje: »Uživajte svi u njoj. Kada je saznao da Pandave nisu nastradale u požaru. nagriza demonska mržnja prama rođacima. Arđuna uspeva da osvoji ruku princeze Draupadi (inkarnacija boginje Šri) koju dovodi u njihovo usamljeno šumsko prebivalište. sadrži dosta prerada i interpolacija. Nakula i Sahadeva — sinovi su mlađeg Dhritaraštrinog brata Pandua. Prerušen u brahmana. Osnovna tema speva je sukob između dve loze plemena Bharata. Oni podižu prestonicu Indraprasthu i tu im se pridružuje rođak Krišna. on je. Međutim. Renou)].« I tako princeza postaje zajednička supruga sve petorice. krišom se povlače u šumu. Slede njihovi brojni neobični doživljaji. zajedno s majkom. Bhima. Što se tiče njenog vremena nastanka. ovih poslednjih naročito u »enciklopedijskim« delovima (XII i XIII pevanje). Pretpostavlja se da je bio završen već između VII i VI veka pre Hr. Bitka od osamnaest dana Sa svojih 90. ovaploćenja praiskonskog zla. provukavši se kroz podzemni prolaz. Renu (L. najopasnija je požar. Pandave uspevaju da se spasu i. Durjodhanu.XXIV POGLAVLJE HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191. inkarnacija demona Kali. a docnije ćemo videti značenje tog njihovog božanskog porekla. sina slepog kralja Dhritaraštre. Posle Panduove smrti. Pet Pandava — Judhišthira. Ne primetivši da je to devojka i poverovavši da Arđuna donosi hranu dobijenu kao milostinju. kraljevinom treba da vlada Dhritaraštra. vođa klana Jadava.. iluzorno je verovati da bi se »prvobitna forma« speva mogla rekonstruisati. Arđuna. zapravo. zapravo.000 stihova Mahabharata je najduži ep u svetskoj književnosti. Indre i dva Ašvina. slepi kralj Dhritaraštra odlučuje da im ustupi polovinu kraljevstva. »to za ep nije od bitne važnosti« [L. izazvan u kući u koju ih je nagovorio da se usele. Ali se Durjodhana ne miri s tim. oni su sinovi bogova Dharme. No. Vajua. potomaka Kurua (100 Kaurava) i potomaka Pandua (5 Pandava). Onakav kakav je do nas stigao. Durjodhana poziva Judhišthira da se .

Vođe Kurua ginu jedan za drugim. Šesto pevanje sadrži najčuveniju epizodu epa: to je Bhagavad-gita o kojoj ćemo govoriti kasnije. najduže pevanje. Judhišthira u toj igri gubi sve — svoja dobra. uz pomoć Krišne i nekoliko mudraca. ili bar pet sela. Osetivši da je ostario. na čudotvoran način pretvorenim u buzdovane. Ogromne vojske pritiču i jednoj i drugoj strani i rat otpočinje. Pandave šalju Krišnu kao ambasadora: zahtevaju da im se vrati kraljevstvo. Draupadi i jednim psom kreće ka Himalajima. koje je. Judhišthira i pas (koji je u stvari njegov otac Dharma) jedini izdržavaju do kraja. Vanaparvan (»šumska knjiga«). Da bi takav stravičan rat započeo. Judhišthira ponovo gubi i povlači se u šumu zajedno s braćom i Draupadi. sa svojih 17. Judhišthira hoće da se odrekne prestola i ode u pustinjake. Spašavaju se jedino tri Kaurave i među njima Ašvathaman u koga je ušao Šiva. braća uspevaju da ga nagovore da istraje i on svečano žrtvuje konja (ašvamedha. Prestonica se ruši i nestaje u okeanu. posle kojeg uzleće u Nebo. Judhišthira predaje vlast svome unuku Parikšitu (kojeg je Krišna svojevremeno oživeo pošto je na svet došao kao mrtvorođenče). S hordom svojih demona. Pogođen tolikim ubistvima. Kralj poništava partiju i vraća Pandavama njihova dobra. Zemlja je pokrivena mrtvima i ranjenima. Eshatološki rat i kraj sveta Taj k r a j n j e surovi istrebljivački rat izazvao je Brahma da bi proredio stanovništvo na zemlji koje se preterano namnožilo. § 73). Savitri. Ep se završava opisom kratkog Judhišthirinog silaska u Pakao. Brahma je od nekih bogova . Rami i Siti. kraljevstvo. izazvanom sopstvenim svetim vatrama. braću i zajedničku suprugu. Dhritaraštra se s malobrojnom p r a t n j o m povlači u šumu i tu ubrzo svi gube život u požaru. i sa braćom. U sledećim pevanjima razni trenuci bitke koja besni čitavih osamnaest dana. Treće pevanje. Krišna i njegovi ljudi ginu na čudan način: međusobno se poubijaju trskama. ali uskoro daje pristanak za novu: dogovor je da će pobeđeni dvanaest godina živeti u šumi.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-G1TA 187 kockaju i pošto je jedna od kocki bila obeležena. Pevanje koje sledi opisuje doživljaje izgnanika dok žive kao nepoznati. ujedno je i najbogatije književnim epizodama: tu pustinjaci pripovedaju Pandavama uzbudljive priče o Nalu i Damajanti. ali Durjodhana to ne prihvata. Durjodhana poslednji. up. izuzev petorice braće koji su u tom trenutku bili odsutni. 192. a trinaestu provesti u tajnosti. Svi njegovi saputnici jedan za drugim umiru na putu. Ašvathaman ulazi u logor zaspalih Pandava i uspeva sve da ih poubija. No. Trideset šest godina posle velike bitke. U petom pevanju (»knjizi priprema«) vidi se da je rat neizbežan. Pošto je vladao još petnaest godina zajedno sa svojim nećakom. ispričani su sa puno pojedinosti.500 distiha.

str. smatra da »novo doba« počinje vladavinom Parikšita. Mythe et Épopée. Ciklična teorija je postala popularna s Puranama. Tačno je da eshatološki mit nije potvrđen u vedsko vreme. čiji su im mitski podvizi iz prošlosti garancija« Dumézil. 152 i dalje. Ta lista ne odražava ni religijsku situaciju vremena u kojem je ep bio završen (kada su dominirali Višnu i Šiva). simbolizovanog čudotvornim vaskrsavanjem Parikšita. Divergencije između tri analizovana rata su svakako osetne. zemlja će biti spaljena. 218 i dalje). ali će iz vodene mase izroniti novo čovečanstvo koje će živeti srećno pod mladim bogom Balderom. Po zaratustrijskom predanju. I. razaranje kosmičkih proporcija vatrom i vodom. a zatim potopljena. Iz njihovih analiza proizlazi da je mit o svršetku sveta indoevropskog porekla. 2 »Misao vedskih pevača koncentrisana je na dati trenutak. sadrži izvesne vedske. već o svršetku čitavog kosmičkog perioda. 3 i stoga bi se mit o svršetku 1 žorž Dimezil vidi obnovu sveta u Judhišthirinoj vladavini: up. Ormuzd će na k r a j u uhvatiti Ahrimana. a šest Ameša Spenta ščepaće svako po jednog arhidemona i tako će inkarnacije zla biti zauvek potisnute u tamu (up. 42 i dalje. prema tome. Ona. Mythe et Épopée. I. up. Vaju. 2 Prema onome što kaže Dimezil (Mythe et Épopée. specifične za tri indoevropske religije. s tim što u ovom slučaju nije reč o svršetku jedne »godine«. na trenutno služenje bogovima. Indra i Blizanci — odgovaraju trofunkcionalnoj listi vedskih bogova: Mitra-Varuna (= Dharma). »The Mahabharata and Hindu Eschatology«. a Alf Hiltebajtel (Hiltebaitel). naime onoga što hinduistička mitologija naziva krajem jedne jugge (yuga). § 216). Indra (= Vaju i Indra) i dva Ašvina. prihvatajući tradicionalno indijsko tumačenje. no to je i sasvim razumljivo kada se imaju u vidu različite orijentacije. Analogni mitovi potvrđeni su takođe u Iranu i Skandinaviji. I. Eshatologiju sličnog tipa (§ 177) sreli smo i kod starih Germana: u završnom boju (ragnarok) svaki će se bog uhvatiti ukoštac s po jednim demonskim bićem ili čudovištem (razlika je samo u tome što će se oni na k r a j u međusobno do poslednjeg poubijati). Izvrsne analize strukturalnih analogija ova tri eshatološka rata dali su Stig Vikander i 2orž Dimezil. Mahabharata opisuje k r a j jednog sveta [pralaja (pralaya)] i rađanje novog pod vladavinom Judhišthire ili Parikšita. ali to ne znači da eshatološki mit treba smatrati isključivo hinduističkom tvorevinom. ali to ne predstavlja dokaz da nije ni postojao. 102.188 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i demona zatražio da se pretvore u ljude. a ni vedskam vremenu kada . U izvesnom smislu moglo bi se govoriti i o veličanstvenoj revalorizaciji starog mitsko-obrednog scenarija Nove godine. str. str. 1 Struktura epa je eshatološka: divovska borba između snaga »dobra« i »zla« (analogna borba između deve i asure). str. * Stig Vikander je primetio da očevi petorice Pandava — Dharma. Mahabharata je »epska transpozicija jedne eshatološke krize«. rađanje novog i pročišćenog sveta. pa čak i prevedske elemente. Njegova koncepcija je prastara i široko rasprostranjena.

tim pre što je bio poznat i Irancima. U opisima uništenja ljudstva. koja u neku ruku anticipira »kraj sveta«. teološkim i metafizičkim konsekvencama. i potom zemaljskih katastrofa. kao vrhunsko biće. kao takav. nasuprot tome. koje prima neograničene razmere. up. 4 Up. i drugi bogovi. Mahabharata opisuje i veliča borbu između Dobra i Zla. Gonda. i. drugi je odsutan. 28). Biardeau. neodgovoran. iza dramatičnih događaja koji čine potku Mahabharate. 54. dok je. pre svega. kao vrhunskog bića. « U vezi s različitim aspektima ove komplementarnosti. M. vrhunska realnost. »Mesijanska« ideja o avataru izložena je ubedljivo i dosledno. 4 i ova teofanija sadrži jednu pralaju. o. kao što su to.' To znači da je Višnu. pridavanih velikim bogovima (stvaranje—uništavanje.6 U tom pogledu Mahabharata se može smatrati kamenom temeljcem hinduizma. .HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 189 jednog doba mogao u b r a j a t i u drevne arijske tradicije. »vrlina i greh postoje. 12 i dalje) Krišna se Arđuni prikazuje kao inkarnacija Višnua. Mythe et Épopée. Komplementarnost Šiva—Višnu u neku ruku odgovara komplementarnosti antagonističkih funkcija uopšte.). str. 176 i dalje. Durga) dominiraju hinduizmom. III. dharme i adharme. No i sam Višnu (-Krišna) vinovnik je »razaranja« i »ponovnog stvaranja«. opasan. Još značajnije su njene teološke razvojne linije i novine. J. bremenita je. U čuvenoj teofaniji Bhagavad-gite (XI. dakle. može se naslutiti opozicija i komplementarnost između Višnua (-Krišne) i Šive. izvan je i dobra i zla. u svojstvu Vladara pralaje. 5 U Puranama. tekstove koje navodi David Kinsley. 238. str. Kada je jedan od njih — ili njihovih predstavnika — u razvojnom toku događaja epa prisutan. od Bhagavad-gite — ona postaje dostupna i široko prihvaćena u svim slojevima indijskog društva. on upravlja koliko stvaranjem toliko i uništavanjem sveta. i ep i Purane ističu negativan aspekt ovog boga. U stvari. Uostalom. 87 i dalje. treba odmah dodati da spev predstavlja izvanrednu i znatno bogatiju sintezu od indoevropske eshatološke tradicije koju nastavlja. Iz toga sledi da Mahabharata odslikava pravedsko i prevedsko stanje stvari. 42 i dalje. Kao što je već primećeno. up. ep ističe komplementarnost između njega i Šive. Jer. Up. str. Revelacija (Krišne-) Višnua. »Through fhe looking glass«. I. Joginima i misliocima ta ideja je bila bliska još od vremena Upanišada. itd. Uz sve veličanje Višnua. Višnu je obično predstavljen kao neukrotiv. str. Shvatiti tu strukturu božanstva ravno je otkrovenju i predstavlja model postizanja oslobođenja. a od Mahabharate — tačnije. »Études de mythologie hindoue«. uostalom. Mahabharata pozajmljuje b u j n u slikovitost iz Puranâ. »lud«. Kralju. borbe koja dobija težinu su Soma i Agni igrali najznačajnije uloge. Kali. Vismdsme and Sivaism. jer od prvih vekova naše ere pa sve do danas ta dva boga zajedno s Velikom boginjom (Šakti. Šiva često opisivan kao onaj koji uspeva da ga obuzda. Dumézil. Ali. samo među ljudima« (XII. opisan u poslednjim pevanjima epa. S jedne strane.

3) nastoji da opravda izvestan način postojanja u vremenu. Videvši da uoči bitke pati što će morati 7 Posebno u »pseudoepskim« i didaktičkim odeljcima (XII i XIII knjiga itd. . str. Eliade. drugim recima. a završava se otkrovenjem ljudske uslovljenosti i »puteva« oslobođenja. 4—5). ili »spoznaju Sopstva« [atmabodha (ätmaboddha)~\. katkad »moć«. da valorizuje istoričnost ljudske uslovljenosti.). Sankhju i jogu poema uzima u njihovim presistematskim stadijumima. kao i izvan bilo kog drugog para suprotnosti. i u tom pogledu ona nastavlja upanišadsku spekulaciju. 157 i dalje. Mahabharata.190 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedne univerzalne norme. up. Druga označava svaku aktivnost koja Sopstvo vodi Brahmanu. Krišnino otkrovenje Na prvi pogled izgleda paradoksalno da književno delo koje opisuje strahote istrebljivačkog rata i k r a j jedne fuge. Upravo u Bhagavad-giti dokazana je i homologija tri soteriološka »puta«. Suštinski gledano. sankhje i joge. 8 Te dve daršane smat r a j u se ekvivalentnim. Sankhja i joga su jedno« (V. naročito u svojim didaktičkim delovima. u isto vreme predstavlja uzor hinduističke duhovne sinteze. a s druge. Najčešće se ta aktivnost izjednačuje sa askezom. ona podseća da je vrhunska realnost — upanišadski Brahman—atman — izvan tog para dharma—adharma. metafizičkom spoznajom i jogističkom praksom. društvenom i egzistencijom pojedinca. pokazuje svoje rezultate tek u Mahabharati. Sam termin joga katkad označuje »metodu«. Težnja ka izmirenju suprotnosti. Ko je doista ovladao jednom od njih. budući da upravlja kosmičkim životom. 193. izraženih ritualizmom. prihvata svako soteriološko rešenje koje nije eksplicitno suprotstavljeno pisanoj tradiciji. a istovremeno daruje i brojne »moći«. a s druge strane. Prema Bhagavad-giti. Drugim recima. obojen teističkim (višnuističkim) iskustvima. mudri (pandita) to ne čine. predlaže jednu širu doktrinu: s jedne strane. 8 Ova raznovrsnost značenja odgovara i stvarnoj morfološkoj raznovrsnosti. reafirmiše upanišadski monizam. Upanišadski monizam je negirao valjanost neposredne realnosti. . ubraće plodove o b e j u . »samo ograničeni duhovi suprotstavljaju sankhju jogi. oslobođenje podrazumeva shvatanje odnosa između dva »modusa« realnosti: one neposredne. doktrine Upanišada). Le Yoga. Ta čuvena epizoda počinje Arđuninom »egzistencijalnom krizom«. može se reći da spev: 7 1) postavlja ekvivalentnost između vedante (tj. odnosno istorijski uslovljene. Prva označava »istinsku spoznaju« [tatva đnjana (tattva jnäna)~\. i one vrhunske. karakteristična za indijsku misao već od brahmanä. 4) objavljuje superiornost četvrtog soteriološkog »puta«: odanosti Višnuu (-Krišni). a koji put »meditaciju«. 2) ustanovljava paritet tri »puta« (marga). .

2). n j u je već učio Vivasvat. njihove razvojne tokove i sukcesivne modifikacije. Krišna Arđuni otkriva kako može da izvrši svoju dužnost. (To je doktrina akvatara. ne odričem se akcije« (III. prev. on ju je otkrio Manuu. svetovi bi prestali da postoje i ja bih postao uzrok opšte pometnje i nestajanja svih stvorenja« (III. Ali da bi mogao da deluje »na Krišnin način«. ako se Bhagavad-gita. sve što on otkriva o svom sopstvenom biću i o svom »ponašanju« u Kosmosu i Istoriji treba da posluži kao uzor koji će slediti Arđuna: ovaj treba da nađe smisao svoje egzistencije i ujedno postigne izbavljenje shvativši šta je Krišna i šta on čini. »Na isti način n j u su saznali kraljevi-rišiji. Uostalom.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191 da ubija prijatelje i rođake. Le Yoga. str. »ta vrhunska misterija«. odnosno na način prilagođen datom »istorijskom trenutku« i otkriva tu vanvremensku mudrost. i sam Krišna ističe primer i soteriološku vrednost božanskog modela: »ono što Vrhovni vladar čini. Ali Krišna dodaje i to da »antička joga« (IV. ono što on postavlja kao pravilo. 161 i dalje. ona se takvom pokazuje samo u našim očima. . pa ipak. u očima bića uslovljenih Vremenom i Istorijom. ukoliko imamo pravo da rekonstruišemo istoriju indijskih doktrina i tehnika. koju otkriva Krišna. 1). Krišna se pojavljuje lično (IV. U svojim glavnim linijama Krišnino otkrovenje se odnosi na: 1) strukturu Univerzuma. a Manu ju je preneo Ikšvakuu (IV. »Pojavljivanje« ili »iščezavanje« jednog soteriološkog obrasca na planu istorije. »istorijski momenti« — koji su istovremeno i momenti kosmičkog razvoja — ne stvaraju doktrinu. 3). I dodaje. svi ljudi podražavaju. Upravo iz tog razloga Krišna se i • Ovo je svakako uticalo na sveukupnu zapadnu interpretaciju indijske duhovnosti. Eliade. Svaki put kada sveopšti poredak (dharma) dolazi u pitanje. ne može nam ništa reći o njegovom »poreklu«. treba da oponaša Krišnu: a to pre svega znači da nastavi da dela. no s vremenom je ta joga iz našeg sveta iščezla« (IV. jer. već samo otkrivaju trenutno prihvaćene obrasce vanvremenske poruke. . 23). sadrži u ovom sažetom obrascu: Shvati-Me i Podražavaj-Me. govoreći o sebi: »U ova tri sveta ne postoji ništa što sam prinuđen da radim [ . Senart). 21). nije nikakva novina. da ne bi svojom pasivnošću doprineo »sveopštoj pometnji«. Prema indijskoj tradiciji.) Drugim recima. 9 Moglo bi se reći da se suština doktrine. 3) puteve koje treba slediti da bi se postiglo konačno oslobođenje. ] . prikazuje kao »nova« duhovna sinteza. čitav svet sledi« (III. koju Krišna bez sumnje zastupa. ne treba da zaboravimo da s indijskog stanovišta istorijski kontekst jednog »otkrovenja« ima ograničen domet. Up. 23—24. gledano sa istorijskog stanovišta. 2) modalitete postojanja. E. . kšatra (kshatra). Ukoliko bih prestao da delam. Arđuna. treba isto tako dobro da shvati i suštinu božanstva kao i njegove načine ispoljavanja. I odmah zatim otkriva duboko značenje svog delanja: »Kada ne bih bio u neprestanoj akciji. Jer. a da se pri tom ne oseti sputanim karmom. prema tome. svi ljudi bi pošli mojim primerom. nastojeći da tačno odredimo šta su novo donele. 7).

Pouka koja se iz toga može izvući jeste sledeća: i pored toga što prihvata »istorijsku situaciju« stvorenu gunama (a n j u mora da prihvati jer i same gune proizlaze iz Krišne) i deluje onako kako data »situacija« zahteva. nego izvršiti. već one u meni« (VII. već svakim svojim činom. ističe da samo činovi. ma kakve prirode on bio. dakle. čak i savršeno. ne sputavaju (III. 8 i dalje. vrednovanje aktivnosti (karmana) čini glavnu pouku Krišninog otkrovenja: po uzoru na Boga koji stvara i održava svet ne učestvujući u njemu. Krišna u više navrata ponavlja da gune proizlaze iz njega. Bolje je. prema tome. naime. IX. izvršiti sopstvenu dužnost (svadharma). čiji je cilj žrtva. čovek će naučiti da isto tako postupa: »Da bi se čovek oslobodio čina.). 35). 10 i dalje). svaka nesvesna aktivnost. To. 8—10). dužnost koja nekom drugom pripada« (paradharma: III. 4—5). nije dovoljno odreći se akcije: neaktivnost sama ne vodi savršenstvu« jer »svako je osuđen na akciju« (III. Krišna n a j p r e otkriva da se u n j e m u nalaze i Biće i Nebiće i da svaka Tvorevina — od bogova pa sve do minerala — potiče od njega (VII. naizgled paradoksalno. makar i nesavršeno. može se reći da Bhagavad-gita nastoji da »spase« sveukupnu ljudsku aktivnost i da »opravda« svako profano delanje: jer samim tim što ne uživa u njihovim »plodovima« čovek transformiše svoje činove u žrtve. u pravom smislu reči. Kada razne askete i jogini »prinose na žrtvenik« svo- . pa. Ali Krišna otkriva da usavršavanju božanskog dela može doprineti i čovek. u odricanju od plodova svojih činova. Osuđen na to da bude aktivan — jer »je aktivnost iznad neaktivnosti« (III. Krišna. 12). On neprekidno stvara svet iz svoje prakriti ali ta neumorna aktivnost ne sputava ga: on je samo posmatrač svog sopstvenog stvaranja (IX. 4—6. čovek ne treba da vrednuje svoje činove. 9). izazvana gunama (IH» 5). čovek istovremeno spoznaje i uzor koji treba da sledi. i to ne samo žrtvama u pravom smislu reči (onima koje sačinjavaju verski kult). Prađapati je ustanovio žrtvu da bi Kosmos mogao da se manifestuje i da bi ljudski rod mogao da živi i da se razmnožava (II. Te specifične aktivnosti uslovljene su gunama (XII. odnosno u transpersonalnu dinamiku koja doprinosi održanju kosmičkog poretka. jer mu te činove propisuje situacija u kojoj se nalazi. 8) — čovek mora da izvrši propisane činove. ali da ga ne sputavaju: »nisam ja u njima. ni da pridaje apsolutnu vrednost sopstvenom položaju. itd. 23 i dalje). 4—5. nastavlja da ga vezuje za svet i da ga uključuje u karmički ciklus. Čak i ako se odrekne čina.192 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA pojavljuje: spoznajući Boga. 194. »Odreći se plodova svojih činova« U tom smislu. XIII. odnosno »dužnosti«.

. U tome je i glavni razlog njenog uspeha. »Ravnodušan prema plodovima svog delanja. takvo tumačenje jogističke tehnike karakteristično je za grandiozni pokušaj sinteze. 30). a da pri tom nastavi da dela. on. neprestano misleći o Meni i imajući Mene kao svoj vrhunski cilj« (VI. niti će njega više potčinjavati karmičkom ciklusu. ili mističkim kultom. 25 i dalje). zahvaljujući phalatrišnavairagji. II i dalje). da može izbeći posledicama učestvovanja u svetovnom životu. bude bio primoran da i dalje živi društvenim životom. kao da radi po nalogu nekog drugog i umesto nekog drugog. njihovi činovi neće stvarati nove karmičke potencijale. namenjenu kontemplativcima (VI. i čineći to. Bhagavad-gita ukratko izlaže i jogističku tehniku u pravom smislu te reči. uvek zadovoljan. u stvari. on ostaje veran jogi. 14). Onaj koji se čvrsto sjedinio sa Mnom i koji Me obožava. Ako se strogo pridržava tog pravila. brige i da vrši funkcije.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 193 je psihofiziološke aktivnosti. Jedina stvar koju treba da ima u vidu jeste to da se mora odvojiti od svojih činova i njihovih rezultata. da ima porodicu. 20). lišen strasti i želja. (IV. čak i onda kada. Mene 10 »Covek od akcije«. dostupne svim ljudima. koja se sastojala u odricanju od »plodova sopstvenih aktivnosti«. Osim te joge. niti će on napustiti Mene. Krišna izričito kaže: »Joga je iznad askeze (tapas). Krišna otkriva Arđuni da se »čovek od akcije« 10 može spasti. delati impersonalno. Velika originalnost Bhagavad-gite leži u insistiranju na »jogi akcije« koja se ostvaruje »odricanjem od plodova sopstvenih činova«. »svi znaju šta žrtva znači i njome brišu sopstvenu nečistotu« (IV. intelekta usredsređena. ne dela«. odnosno onaj koji ne može da se povuče iz društvenog života da bi postigao spasenje spoznajom. oslobođen svih veza.. koji se ne može meriti ni s jednim prethodnim u Indiji. izvršene u Bhagavad-giti. oni se od njih odvajaju. čiji je cilj bio da se izmire sve vokacije: asketska. »Onoga koji Me vidi svuda i sve stvari vidi u Meni nikada neću napustiti. neuznemiravan »željom za plodovima«.« Eto. koliko god bio aktivan. pridaju im trans personalnu vrednost (IV. askezom. 46). svaki čovek moći da se nada izbavljenju. Kao što kaže Krišna: »Samo ako deluje nesputano. znači postići vladanje sobom i vedrinu koju je jedino joga kadra da podari. iznad žrtve« (IV. iz različitih razloga. . . pa čak i iznad nauke (đnjana). Tu transmutaciju profane aktivnosti u ritual omogućila je joga. Ali jogističkom meditacijom postiže se konačni cilj jedino onda kada je učenik koncentrisan na Boga: »On treba da upražnjava jogu duše nepomućene i oslobođene s t r a h a . Delovati mirno. . drugim rečima. pa čak i da čini »nemoralna« dela (poput Arđune koji mora u boju da ubija svoje protivnike). Jer će ubuduće. odnosno: »da se mora odreći plodova svoje aktivnosti« [phalatrišnavairagja (phalat r$navairagya)~\. mistička i ona posvećena svetovnoj aktivnosti.

čak epifanija Krišne (-Višnua). a. Osim toga. mora po svaku cenu u svetu da pronađe put koji izlazi na jedan transistorijski i vanvremenski plan? Videli smo rešenje koje predlaže Krišna: izvršavati svoje svetovne dužnosti (svadharma). 30—31. već uključenu u »ciklus istorije«. pa. problem sa kojim se Gita suočava je sledeći: kako rešiti paradoksalnu situaciju čoveka. To je. 12 Napomenimo da je fatalnost transmigracija činila uzaludnim samoubistvo. oslonca čitave indijske duhovnosti. nalazi u vremenu i učestvuje u Istoriji. »Razdvajanje« i »spajanje u jedno« Da bi se procenio značaj Bhagavad-gite u religijskoj istoriji Indije. prevedeno terminima zapadnjačkih teoretičara. Prema svim tim školama oslobođenje je zahtevalo kao uslov sine qua non odvajanje od sveta. 195. odnosno verovati da izvan toga sveta i temporalnosti ne postoji ništa drugo. takav jogin boravi u Meni ma kakav bio život koji on vodi« (VI. stavljajući akcenat na istoričnost čoveka. čak negiranje ljudskog života kao načina postojanja u Istoriji. u Bhagavad-giti rađa se i koncept milosti (božje) najavljujući svoj bogat razvoj u srednjovekovnoj višnuističkoj književnosti. vreme i istorija raspolažu nezavisnom i vlastitom realnošću. što je takođe značajno.194 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koji obitavam u svim bićima. sigurno da je bilo najrazumljivije. i. n a j adekvatni je za modernu Indiju. Vrednost ovog jedinstvenog dela. treba se podsetiti rešenja koja predlažu sankhja. presudna uloga koju je Bhagavad-gita odigrala u razvoju teizma ne iscrpljuje sav njen značaj. 11 . trijumf jogističke prakse i uzdizanje mističkog kulta (bhakti) na nivo vrhunskog »puta«. s jedne strane. istovremeno. Ideja je svakako panindijska. Rešenje koje ona nudi. joga i budizam. Ali njihove karakteristične tendencije — pre svega metode koje se tiču odvajanja duha od psihomentalnog iskustva — potvrđene su već u vreme Upanišada. Jer. ali ne dopustiti. no u Bhagavad-giti ona je dobila svoj n a j koherentni j i izraz. zna da će biti »proklet« ako se potpuno prepusti temporalnosti i svojoj vlastitoj istoričnosti. »Rđavo delo« je verovati da svet. s druge. prema tome. Pošto je čitav Univerzum tvorevina. da nas ometa želja za ubiranjem plodova tog delanja (phalatrišnavairagja). pri tom. No. ovo smo mi podvukli). 11 Otkrivanje »sveopšte patnje« i beskonačnog ciklusa reinkarnacija 1 2 orijentisali su traženje spasenja u tačno određenom pravcu: ono je obavezno impli»Klasična« etapa darsana sankhje i joge svakako je nekoliko vekova mlađa od redakcije Bhagavad-gite. stvorenu dvostrukom činjenicom da se. može se proceniti u odnosu na brojne kontekste. živeti u svetu i činiti deo njegovih struktura ne predstavlja »rđavo delo«.

koji je kineska misao formulisala alternacijom dva principa: janga i jina (§ 130). (up. jedan od brojnih primera dijada i polariteta — kosmičkih. str. Eliade. život/smrt. Njolija. S druge strane. vršeći na ispravan način žrtvovanje. Vernik je. prvobitno je bila samo jedna među brojnim formulama koje su izražavale antitetičke i komplementarne aspekte realnosti: dan/noć. principa Dobra i Zla. Proces krutog razdvajanja koji karakteriše te etape indijske religijske misli može se porediti sa istim takvim razvojem iranskog dualizma počev od Zaratustre pa do manihejstva. 18 i dalje. postojanje Boga poricao. muško/žensko. Nasuprot tome. itd. mada je atman kao autonomnu nesvodljivu monadu odbacivao. Ukratko. Za njih su svet. Up. je u svakom slučaju. I Zaratustra je posmatrao svet kao »mešavinu« duhovnog i materijalnog. Religijsko obezvređivanje sveta išlo je uporedo sa uzdizanjem duha. dobija svoj najpotpuniji izraz u »dualističkim« ontologijama i metodama razdvajanja sankhja-joge i budizma. puruša). Za sankhja-jogu Univerzum je nastao zahvaljujući »teleološkom instinktu« prvobitne materije (prakriti). Religijsko obezvređivanje sveta bilo je olakšano iščeznućem Boga stvoritelja. oslobođenje se moglo postići jednim naporom »duhovne« prirode.14 Za Zaratustru i mazdaizam Univerzum je bio delo Ahura Mazde. i ljudskog. Pratimo interpretaciju Đ. tip. ono što se izdvojilo kao posebno u dva antagonistička principa. str. stecišta patnje i tamnice krcate robovima. Progresivno jačanje dualizma Duh—Materija podseća na razvoj religijskog dualizma čiji je k r a j n j i ishod izražen iranskim obrascem dva suprotstavljena principa. život i sam čovek bili proizvod niza dramatičnih. »Špirit. prema tome. manihejstvo i brojne gnostičke sekte smatrale su svet tvorevinom demonskih sila. te. itd. on to pitanje čak nije ni postavljao: ali. opozicija između Dobra i Zla bila je. 14 18 n* . religijskih — koji su obezbeđivali ritmičku alternaciju u životu i svetu. § 136). spasenje gnosom poređeno je s »buđenjem«. društvenih. plodnost/jalovost. nagoveštena u Upanišadama. Povlačenje u usamljenost i askeza činili su njegove neophodne preliminarne korake. spasenje je pretpostavljalo jedan čin raskidanja: odvajanje od sveta. Sve u svemu. Svet je kasnije iskvario Ahriman. 332 i dalje. razdvajao njegovu nebesku suštinu (menok) od materijalnog ispoljavanja (gete). kobnih i zločinačkih aktivnosti Vid. La Nostalgie des origines. § 104. »oslobađanjem od stega«. Kao što smo već u nekoliko navrata primetili. Devalorizacija Kosmosa i života. odnosno Sopstva (atman. Light and Seed«. Eliade. Dobro i Zlo činili su deo istog kosmičkog ritma. principa Dobra i Zla. 13 Drugim recima. u toku dugog perioda svog postojanja. A što se tiče Bude. u stvari.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 195 ciralo odbijanje da se prihvati uobičajeni tok života i društvene norme. zdravlje/bolest. I za samog Budu. »skidanjem koprene s očiju«.

seksualnost. 15 . S druge strane. Uostalom. zanimljivo je primetiti da. tako su i propovedi jevrejskih proroka nastale u vreme najvećih »istorijskih strahota« kada je njihovom narodu pretilo neizbežno istrebljenje. najznačajnije posledice u religijskoj istoriji Indije imala je ponovna sakralizacija života i ljudske egzistencije. Drugim rečima. Prema tome. nastojeći da neke organske funkcije (uzimanje hrane. Težnja ka totalizaciji realnog. i »negativni aspekti« kosmičkog života. Bhagavad-gita je uspela da u jednu smelu sintezu uključi sve indijske religijske orijentacije. pre svega od egzistencije. aktivan na svim nivoima. U prvim vekovima naše ere tantrizam će pokušati da učini nešto slično. uslovljene društveno-političkim strukturama i istorijom. ta totalizacija dala je religijsku vrednost čak i manifestacijama »zla« i »nesreće«. Oslobođenje je trebalo da bude rezultat dugotrajnih i teških napora da se duh odvoji od materije. postalo je posle Upanišada jedno čudotvorno soteriološko rešenje. krajem svakog cikličnog perioda. pošto je svet delo jednog personalizovanog i svemoćnog Boga. kao što je do otkrovenja u Giti došlo u vreme najvećih užasa jednog istrebljivačkog rata. kao što su rat. dakle. Jer odricanje od života. onakvom kakvim su ga shvatali proroci (up. Međutim. teofanije. individualne egzistencije i Istorije dobijaju religijsko značenje. već on svojim prisustvom osvećuje čitavu prirodu. uništava Univerzum.196 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i ta čudovišna i besmislena kreacija bila je osuđena na propast. Kao što smo upravo imali prilike da vidimo. I što je još važnije: jednog boga koji nije napustio svet kada ga je stvorio. već nastavlja da bude u njemu. tako karakteristična za indijsku misao. upravlja Višnu (-Krišna). Ćovek nije više talac Kosmosa-tamnice koji je nastao sam od sebe. Stvoritelju sveta i Vladaru istorije. Izvršena u uslovima koje je pružao jedan personalizovani bog. Ali najvažnije od svega je to što je ona izvršila ponovnu sakralizaciju Kosmosa i života uopšte. shvaćene kao alternacija suprotnih ali komplementarnih principa. koje su nastojale da oslobode duh nizom sve radikalnijih »separacija«. pa čak i čovekove istorijske egzistencije. Bog stvara sve i upravlja svim stvarima. Sigurno je da su razne indijske metode i tehnike. što znači i asketske prakse koje su podrazumevale napuštanje zajednice i društvenih obaveza. izdaja ili ubistvo. Sa izvesnog stanovišta moglo bi se reći da Bhagavad-gita krije arhajsku koncepciju sveukupne realnosti. one su. odnosno svetlost od tame koja je ovu držala u ropstvu. počev od njegovih materijalnih kosmičkih struktura pa do ljudske svesti. Višnu (-Krišna) nije samo Tvorac i Vladar sveta. našla je u Bhagavad-giti jedan od svojih najubedljivijih izraza. 15 No ipak. Opštim kosmičkim i istorijskim katastrofama. To je ono što Boga iz Bhagavad-gite približava Jehovi. t a j isti Višnu periodično. § 121). imale svoje pristalice još dugo vremena posle pojave Bhagavad-gite. pa čak i periodičnim sveopštim razaranjima Univerzuma.

kreativnom i destruktivnom. t a j tip sakralizacije tela i života mogao se ostvariti jednom k r a j n j e složenom i teškom jogističkom tehnikom.) preobrazi u sakralne. . posvećenog jednom Bogu. istovremeno ličnom i bezličnom. Stoga je ostao rezervisan samo za elitu. dok se poruka Bhagavad-gite obraćala svim kategorijama ljudi i podsticala sve religijske vokacije.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 97 itd. Bila je to privilegija kulta. inkarniranom i transcendentnom. Međutim.

ovoga puta reč je o trijumfalnom povratku: »Obeležiću put u pustinji. Novi Egzodus neće se obaviti u žurbi: »Nećete izlaziti u žurbi. Ali. jer su ti bogovi nepokretni i nemoćni idoli (40 : 19 ss. a zatim i smelim tumačenjem onovremene istorije. Samo je Jehova bog: »Ja sam prvi i poslednji. delo su Jehove. Pred vama će. Knjige Isaije predstavljaju posebno delo. poznato pod nazivom Deuteroisaija (»Drugi Isaija«). u stvari. . nestanak Judinog carstva i Izgnanstvo. putanje kroz bespuća« (43 : 19). oruđe Jehove (41 :42). svi prognani na svetu. umesto kopriva nići će mirta« (55:12—13. jer se negira čak i postojanje drugih bogova. 44 : 12—20.« Reč je o najradikalnijoj potvrdi jednog sistematskog monoteizma. . itd. 52 : 13—53 : 12). da bi u dubini mora načinio put kojim će iskupljeni proći?« (51 : 9—10). I drugi narodi biće uključeni u spasenje koje se priprema. »Ja sam bog kome nema ravna. ići Jehova i vaša zaštitnica biće bog Izrailja« (52—12). Njegova poruka se veoma razlikuje od drugih proročanstava. . božje kazne koje su najavljivali veliki proroci. Stvaranje i istorija. pre svega svojim optimizmom. Uz sve to. 11. Veliki kralj Kir. 54:11—14).XXV POGLAVLJE ISKUŠENJA JUDAIZMA: OD APOKALIPSE DO VELIČANJA TORE 196. jer ja sam bog nad bogovima« (45 : 22. takođe 45 : 18—22). »Nisi li ti onaj koji je rasporio Rahaba i proburazio zmaja? Nisi li ti onaj koji je isušio more. Propast Jerusalima. Izrael će uvek imati privilegovan položaj nacije koja dominira. isto kao i Izgnanstvo i Oslobođenje. Tekst je napisao u poslednjim godinama vavilonskog Izgnanstva nepoznati autor. u stvari. »Planine i brda klicaće pred vama od r a d o s t i . bili su. up.). up. Is. po svoj prilici pogubljen posle jednog suđenja (up. nećete bežati. »Okrenite se meni da biste bili spaseni. Počeci eshatologije Poglavlja od 40. Oni koji su mogli da veruju u nadmoć vavilonskih bogova ubrzo će biti pokolebani. nema drugih bogova osim mene« (44: 6. kome nema slična. 4 0 : 9 . 56 : 1—7 o preobraćenicima Jehove). vode velikog ponora. do 55. dakle. Oslobođenje prognanika objašnjeno je kao novi Egzodus. Namesto t r n j a izrašće čempresi. priprema uništenje Vavilona.

U stvari. . Večito blaženstvo nadviće se iznad njihovih glava. Jer. 51 : 6. a žalost i bol nestati« (51 : 11).. Drugi Isaija prikazuje početak nove epohe kao dramu u kojoj će se odigrati niz neobičnih događaja. nego k r a j nemoralnog vladanja Izraela i njegovu regeneraciju putem iskrenog vraćanja Bogu. prelaz preko pustinje (55 : 12—13). veselje i sreća će ih pratiti. 53 : 12). 328 i dalje. ali nijedan neće uspeti da dostigne vizionarsku snagu i duhovnu dubinu Drugog Isaije. odnosno oslobođenje prognanih (49 : 25—26). Novi zavet i hrišćanska egzegeza videli su u »Slugi Jehove« anticipaciju Mesije. Drugi proroci nisu propovedali k r a j jednog tragičnog i pojavu drugog. itd. Brojni odeljci navodili su na ovo mišljenje. Jeremija i Jezekilj proklamuju svoju veru u spasenje Jerusalima. autor Deuteroisaije prvi je prorok koji razrađuje jednu eshatologiju. ] 1 Up. Nisam sklanjao svoje lice od uvreda i pljuvanja« (50 : 6). Prognani koje je oslobodio Jehova vratiće se u Sion »kličući od radosti. . Ali. Vrlo je verovatno da naziv »Sluga Jehove« (ebhed yahveh) personifikuje elitu judejskih izgnanika. History of Israelite Religion. itd. 5) okretanje drugih naroda Jehovi i odbacivanje njihovih bogova (51 :4—5). na originalan i dramatičan način izražavaju stradanja jevrejskog naroda. Jehova je obnavljao savez. ] Razdirali su ga naši gresi. 52 : 13. 3) povratak Jehove na Sion (40 : 9 —11). pošto je kazna izvršena. Njene patn j e su uzete kao ispaštanje grehova celog naroda.) uz pomoć njegovog oruđa Kira (41 : 24. 2) iskupljenje Izraela. 1 Ovaj eshatološki scenario prihvatiće i razvijati potonji proroci (§ 197). . Jer. str. 4) preobražaj zemlje obnovama (44 : 26) i umnožavanjem zajednice (44: 1—5) pa čak i promenama edenskog tipa (51 : 37). Ovoga puta savez će biti večit (55—3) i iskupljenje neopozivo (45 : 17. . nametnutih voljom Božjom: 1) Jehovino rušenje Vavilona (43 : 14—15. tištali su ga naši zločini. Nasuprot njima. Ispaštanje koje nam vraća mir je njegovo ispaštanje i blagodareći njegovim ranama mi smo ozdravili« (53 : 5). zanosa i vizija izazvanih uverenjem o predstojećem spasenju. Fohrer. Između dveju epoha — one koja je upravo okončana i nove koja je nastajala — postoji značajna razlika. . »Sluga Jehove« je prihvatio sve muke: »Podmetnuo sam leđa onima koji su me udarali. U ranijoj literaturi nema sličnog entuzijazma. »u večnoj ljubavi smilovao sam se na tebe. veli Jehova. dolazak u Jerusalim (40 : 9—11) i okupljanje svih onih koji su se bili razišli po svetu (41 : 8—9). on najavljuje početak nove ere. blagodareći kojoj su zaboravljeni gresi Izraela. »Naše patnje on je podnosio i naše bolove on je t r p e o [ .) ili Izrailja (41 : 14—16). 49 : 1—6. nazvane Pesme Sluge (42 : 1—4.ISKUŠENJA JUDAIZMA 199 Sada. 50 : 49. 8). savršenog i srećnog doba. Oze. Četiri poeme. Njihovo tumačenje dalo je povoda brojnim polemikama. Iskušenje progonstva je žrtva. tvoj Spasitelj« (54 : 8). . »Jehova je učinio da se na njega svale gresi sviju nas [ .

. I kao što se to dešavalo bezbroj puta u istoriji. I za dan dovršenja radova on je najavljivao zemljotres. i prvosveštenik Jošua. opijene novim proročanstvima. Međutim. međutim. Prema Zahariju. Eshatološki proroci Agej i Zaharija Još od njihovog povratka. Agej i Zaharija ističu bitnu razliku između dva doba. Jehova će od svoga »Sluge« načiniti »svetlost naroda da bi moje spasenje doseglo do krajeva zemlje« (49 : 6). bio je to početak novog niza razočaranja. kao nedovoljno pouzdan za persijski režim. Tek ~ 520. Za Ageja. nova era je počela u trenutku kada je Zorovavelj postavio kamen temeljac (2 : 15—19). prvo doba kas Slične ideje mogu se naći kod Zaharija (8 : 9—13. ne može se potceniti značaj ovog eshatološkog proročanstva. ] i ne otvarajući usta [ . on će ugledati svetlost i biće ushićen [ . . građenje je nastavljeno. koji je prorokovao Drugi Isaija. hram je osvećen. »Sluga«. ] za naše grehe. jer je primila na sebe grehe mnogih i zauzimala se za grešnike« (52 : 12). ] i s moćnima on će podeliti pobede« (52 : 11—12). već bio otišao. 197. ali je Zorovavelj. Proklamovanje opšteg spasenja kroz iskušenja »Sluge Jehove« najavljuje hrišćanstvo. ~538. podržani od strane proroka Ageja i Zaharija.200 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kao jagnje privedeno na klanje [ . Godine ~515. Jedan od odgovora koji se najlakše mogao prihvatiti objašnjavao je kašnjenje korupcijom zajednice. Za one ponesene. nakon jedne političke promene. modifikovalo je koncepciju spasenja i eshatološka nada se polako gasila. godine. itd. pad »careva naroda«. . koji je naimenovan za velikog namesnika. pošto je hram najzad bio posvećen. ubrzo potom radovi su obustavljeni. Kamen temeljac postavljen je ~ 537. Ali posle »iskušenja njegove duše. Malo kasnije procenićemo posledice ovog razočaranja na potonju istoriju Izraela. Kriza koja je potresala Persijsko carstvo podstakla je novi talas eshatološkog zanosa. Novo svetilište nije više pripadalo dinastiji već narodu koji je na sebe preuzeo troškove gradnje. Dobrovoljna žrtva. uložili su sve svoje snage u obnovu svetilišta. starog i novog. pored ostalih hitnih problema. odlaganje opšteg preobražaja. . Ovi tekstovi se svrstavaju u vrhunske domete jevrejske religijske misli. Zorovavelj. pred prognanike se. postavio i problem obnove hrama.2 Ali. uništenje njihovih vojski i ustoličenje Zorovavelja za mesijanskog kralja (2 : 20—23). on je stradao« (53 : 6—8). . postavljalo se pitanje zašto eshaton pušta da ga čekaju. ubrajana je »među žrtve grešnika. godine. štaviše. Pošto je božanska kazna izvršena. . . postavljalo se pitanje kada će nastati eshatološko doba koje najavljuje Deuteroisaija.).

§ 12) u vezi s 8 Bog će kazniti sve neprijatelje Izraela. Sveopšte spasenje još jasnije proglašava Sofonija (3 : 9): »Da. 3 : 17. Jer. a drugo njegova želja da spase (1 : 1—6.3 Iste teme u IV veku preuzimanju Deuterozaharija (9 : 11—17. Osnovno je da svako sebe pripremi. bilo u potpunosti bilo delimično. a oni koji budu preživeli učestvovaće zajedno s Jehovom u mesijanskom slavlju na Sionskoj gori (24 : 21—25.ISKUŠENJA JUDAIZMA 201 rakteriše volja Jehove da uništi.« I pored toga što je spasenje bilo obećavano svima. služiti istog gospodara. Is. 2 : 5—9. on zna da je krivica do grešnika. 8 : 14—15). 2 : 2—4. obraćajući se svim narodima. delo.6 Za Drugog Isaiju. 56 : 7. 4: 2—3. rajski preobražaj zemlje. govori o svome »spasenju« koje će »doći kao svetlost«. 10 : 3—12) i prorok Joel. odgovorni za tragediju Izraela (1 : 15). 62 : 7). kao i za kasnije proroke posle Izgnanstva. jer »dan njegova prispeća« (3 : 2) može nastupiti bilo kada. 25 : 6 i dalje. • Prorok Malahija (V vek) odbija da precizira datum »dana Jehove-'. 340.. pogl. preobraćanje naroda. konačno. U Deuteroisaiji (Is. napad nacija na Jerusalim. 8 : 20 i dalje). U tim edenskim predstavama može se uočiti eshatološka modifikacija poruke »proroka-optimista« pre Izgnanstva.). oslobađanje Izraela. 56 : 1—2. njihove prestonice će razoriti. 2 : 15).. uspostavljanju nove ere prethodiće veliki istorijski potresi (propast Vavilona. 51 : 4—6) Jehova.. Najpre će biti uništeni narodi. grešnih prema Jehovi i Izraelu. 12. Pored sličnih proročanstava. 12). ja ću tada narodima načiniti usta čistim da mogu svi prizivati ime Jehove i da mogu. 4 Posle eshatološkog boja protiv naroda. uspostavljanje božanske vladavine ili mesijanskog kraljevstva i. okupljanje izgnanika u Jerusalimu. religijskom i nacionalnom središtu Izraela (Is.. 4:18—21). ipak se smatralo da će biti dostupno samo u Jerusalimu. Širenje eshatološkog iskupljenja na druge narode ima veoma značajne posledice za dalji razvoj religije Izraela. od interesa samo za istoričare. 5 Posle Deuteroisaije smatralo se da početak eshatona neposredno predstoji (up. 4 Eshatološki scenario. oteraće iz zemlje nepravične (5 : 5—11) i okupiti prognanike (6 : 1—8. s Fohrer.). 24 — 27). Konačno će u Jerusalimu biti uspostavljeno mesijansko kraljevstvo i narodi će dolaziti »da traže Jehovu Savaota u Jerusalimu i da se mole Jehovi« (8 : 20—22. itd. Međutim. Zah. 61 : 2). mogu se naći i predviđanja arhaičnijeg tipa (up.. praćen njihovim uništenjem). up. sadrži ove motive: uništenje naroda. »Toga dana čovek će upraviti pogled prema Tvorcu i potom će okrenuti oči prema Svetinji Izraela« (17:7). nastaće rajsko doba blagostanja i mira (Joel. itd. . Ponekad se prorok usuđuje da podseti Jehovu kako on kasni sa obnovom Jerusalima (Is. str. nav. Slična proročanstva nalaze se u zapisu nazvanom Apokalipsa Izraela (Is. Bog će istrebiti Judine grešnike (5 : 1—4). a zatim će nastupiti »obilje dobroga« kojim će Jehova obasuti Jerusalim (1: 17. jer »su vaše nepravde iskopale jaz između vas i vašega Boga« (59 : 2). upregnuti u ista kola.

Zorobabela i sveštenika Jošuu (4 : 1—6). Ali takve grupe su predstavljale manjinu i zato mesijansko iščekivanje nije imalo neki značajniji uticaj. 8 Biti »miropomazan« od strane Jehove ukazivalo je na veću prisnost s Bogom. upoređivana s kraljem. plodnost kojoj nema ravne. biće Jerusalim. Ali stožer Univerzuma. uklanjanje svake nečisti. 4 :7). obnovljenog na najsavršeniji način. 56 i dalje. dok ih čuva dete« (11 : 6). 9 Problem je. 7 ili kralj naimenovan od Boga koji će upravljati u njegovo ime. Smatralo se da je ovaj kralj. Zaharija deli mesijansko dostojanstvo na svetovnu vlast i duhovnu moć. dugovečnost. Ali u Starom zavetu eshatološki »Mesija« nije natprirodno biće. panter leže pored jareta. Mowinckel. 198. Kao i u tolikim drugim eshatološkim scenarijima. 43 :15. obično nazivan »Miropomazani« (masiah). o »sinu za božji presto« (9 : 1—6). nestanak boleština. Novo delo će biti neuništivo (66 : 22) i Jehova će biti »večita svetlost« (60 : 20). 44 : 6. večni mir između ljudi i životinja. a koji su. Eshatološka ličnost je. S. složeniji.. potomak Davida. itd. more i kopno«. stvarni »Centar sveta«. itd. obnovljenim svetom će vladati Jehova. 65 : 17). nav. delo. str. 33 : 22. ® Up. sišlo s neba da spase svet. str.202 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kosmosom u celini. Kasnije se govorilo o miropomazanju sveštenika. tele i lavić zajedno pasu. koji će sesti na Davidov presto i pravično vladati. Agej (2 : 6) najavljuje da će Jehova »potresti nebo i zemlju. potomak loze Davidove. 51 : 6).. Strašni sud će biti praćen kosmičkim katastrofama koje će uništiti svet (Is. U jednom drugom predskazanju on opisuje ulazak mesijanskog kralja u Jerusalim predstavljajući ga kako »pravedan i pobedonosan skromno jaše na magarcu« (9 : 9—10). Ori7 Is. 62 : 2). Neki istoričari su zaključivali da je iščekivanje Mesije nastalo u krugovima koje je zahvatio eshatološki entuzijazam. 8 Vid. Iskupljenje je isključivo delo Jehove. međutim. Treba precizirati da se izraz: »Miropomazanik Jehove« u početku primenjivao na kralja. . pri tom. dakle. 2 : 5—9) i nosiće »jedan novi naziv koji budu izgovorile Jehovine usne« (Is. o »jednom izdanku Jesejeve loze« (11 : 1) koji će pravedno vladati u rajskom svetu gde »vuk živi s jagnjetom. Mesija je smrtnik. He That Cometh. »Tada će Jehova zavladati nad njima sa gore Siona« (Michee. Fohrer. 10 : 6—14). Zaharija 9:1—8. 24 : 23. Čak će i Jerusalim biti obnovljen (Zdh. 34 : 4. ponovno Stvaranje sadržaće u sebi izvesne rajske elemente: neizmerna bogatstva. proroka i rodozačetnika. Iščekivanje mesijanskog kralja Prema eshatološkim proročanstvima. Isaija govori o »detetu«. 350. ostali verni davidovskoj monarhiji. Jehova će stvoriti »nova nebesa i novu zemlju i niko se više neće sećati prošlosti« (Is. Ali..

Svetkovanje Sabata postalo je dokaz vernosti Savezu (Is. Istina je da je odlaganje eshatona na k r a j u ojačalo suprotne orijentacije. Sakrales Königtum. kalendar svetkovina. § 203). pripisivan Mojsiju. 280 i dalje i svuda. detalje kulta uz insistiranje na čistoti i nečistoti obreda. dobija svoj konačan oblik tokom izgnanstva. već jedno novo doba. sadržanih u Levitskom zakonu (pogl. skrivala izvesno neslaganje između poruke velikih proroka i optimističke iluzije u pogledu volje Boga da spase Izrael. započeta pre izgnanstva i nastavljena u ropstvu. koja će obuhvatiti vraćanje čoveka njegovom prvobitnom jedinstvu.. Zbornik obrednih propisa. 76). str. Napredovanje legalizma Tokom dva stoleća mira pod persijskim sizerenstvom. seksualne odnose i zabrane. »Zakon Svetlosti« ritualizuje životne funkcije i društvena ponašanja. itd. dakle. »König und Messias«. Svakako da je eshatološko iščekivanje posle izgnanstva poteklo iz jednog drukčijeg religijskog iskustva nego što je bilo iskustvo velikih proroka. 17—26). eshatološke nade nikada nisu konačno iščezle (up. Opstanak naroda će biti moguć samo u onoj meri 10 Up. on propisuje žrtvovanje životinja. 11 Treba. Mowinckel. §§ 12 i dalje). 11 Up. Njegov cilj je da se sačuva čistota Izrailja. str.ISKUŠENJA JUDAIZMA 203 ginalnost jevrejske misli je van sumnje. 1 0 Upoređivana su eshatološka proročanstva s porukom velikih proroka pre Izgnanstva: prvi nisu očekivali neki koreniti preobražaj čoveka i novi kvalitet postojanja. inter alia G. 199. čovek će biti preobražen posredno i u neku ruku automatski uz pomoć Jehovinih čuda. Na k r a j u krajeva. produžava i revalorizuje ideju da je stvaranje najveće božansko delo i da je samo ono u stanju da obnovi i osvešta ljudsko postojanje. kako bi se ostvarilo novo osvajanje zemlje koje je obećao Jehova. str. radilo se o odricanju od nade u duhovno savršenstvo ostvarljivo ličnim naporima. U Vavilonu je obrezivanje ponovo uzimano kao najvažniji znak pripadnosti narodu Jehove. osnovna koncepcija arhajske religioznosti. podvući da je nada u kosmičku obnovu. Ringgren. legalistička reforma. Widengren. i stvaranje novog sveta. međutim. 30 i dalje. naročito religioznosti paleozemljoradnika (up. ali kraljevska ideologija koju je ona razrađivala sadržala je i analogije sa ulogom kralja »spasitelja« u velikim istočnim monarhijama. Kao i Brahmane (up. He That Cometh. Nazvan »Zakonom Svetosti«. 352. 58 : 13— 14). a u isti mah o učvršćivanju svemoći Boga i njegova obećanja spasa. prema tome. Svaka eshatologija prihvata. najzad se konsolidovala. . Fohrer. 56 : 1—8. ritualnog i legalističkog tipa. Ali. ali zato nije bilo manje značajno. pa. Eshatološka proročanstva su.

Hijerokratija koja je dominirala u verskom životu za vreme persijskog perioda izgradila je svoju strukturu još u izgnanstvu. Javno pokajanje dobija veliki značaj što potvrđuje uvođenje Velikog oproštaja (yom kippurim). isto. od unutrašnjeg duhovnog preobražaja. Ben Širinu pohvalu tumača. Ovaj A. Jezdra je smatran prvim »tumačem« ili »doktorom Zakona«. Jezdra je organizovao skupove »ljudi i žena zrelih godina« na kojima im je čitao »knjigu Mojsijevih Zakona«. Za njih. Veoma rano Zakon (tora) je pomešan s knjigama Petoknjizja. Kult se koncentriše manje na slavljenje Boga. Pored pisanog Zakona. »Institucija p o k a j a n j a tako je dobro organizovana da gotovo ne ostavlja mesta nadi u jedan nov i bolji poredak. Nehemija. Usmeno prenošenje predanja zamenjeno je proučavanjem i tumačenjem pisanih tekstova. Caquot. Svakako da nije bila reč o jednoj rasnoj meri. 12 13 . posle ovog svečanog čitanja. Prema predan ju (Nehemija. Mojsije je morao od Boga primiti i dopunska objašnjenja koja su od tada predavana usmeno. Ali. analiza dela koju je preduzeo Nehemija. On je takođe sproveo i verske reforme (između ostalog zahtevao je isključenje sveštenika oženjenih neizraelskim ženama). No ipak je Jezdrina reforma vodila etničkoj segregaciji i konsolidaciji legalizma koji će ubuduće dominirati religijom Izraela. prema Mortonu Smitu (koji je prihvatio Kelermanove zaključke). samo o nekom odeljku tog dela. 12 Sveštenstvo je smatrano jedinim autoritetom sposobnim da nadgleda primenu Zakona. nego od efikasne organizacije društva pod apsolutnim autoritetom Zakona (tdrdh). ideja o usmenoj Tori. sačuva njegov etnički i duhovni identitet. 126 i dalje. neprestano ugrožavane gresima. str. str. usred jednog stranog i nečistog sveta. a više na veličanje »svetosti« Izraela. str.204 u kojoj se. religija Izraela »službeno« raspolaže Svetim knjigama. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. str. postaje ~430. Izrael raspolaže svim ustanovama potrebnim za njegovo spasenje i opstanak kroz vekove«. »Le judaïsme depuis la captivité de Babylone«. kao kod velikih proroka. (Videti dalje. Nemoguće je tačno utvrditi da li se radilo o Petoknjizju ili. U propovedima sveštenstva nema ni traga o eshatologiji ili mesijanizmu. up. 8). godine guverner Judeje i dobija odobrenje da podigne zidove Jerusalima. 120 i dalje Vid. Tumač je postao pravi uzor religijskog ponašanja. 208. što će reći na veličanje ritualne čistote. 143. pak. Preobražaj života nacije nije se više očekivao. Manje je poznata povest o jednom drugom verskom starešini Jezdri koji je nastavio 13 — po svoj prilici u prvim godinama V veka — Nehemijinu misiju. On je takođe pridavao veliku važnost »ritualnoj čistoti« Izrailja i propisivao je raskidanje mešovitih brakova. Ali. Opasnost je bila religijskog reda jer su mešoviti brakovi ugrožavali jedinstvo jehovizma.) Ali. Jevrejin koji je živeo na dvoru kralja Artakserksa I. malo-pomalo rodila se nova ideja. Nehemija će nastaviti reformu koju je započeo Jezdra.

Prva je produžavala nade eshatoloških proroka da će dočekati dan kada će »narodi« obožavati Jehovu. U tom periodu sastavljeni su Knjiga kronika. 228 i dalje. Za Jevreje se nacionalna politika nije razlikovala od religijske aktivnosti: ritualna čisto ta. priznajući ga kao jedinog Boga. istorija. Nasuprot njima. t j . Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. istorijski događaji.ISKUŠENJA JUDAIZMA 205 zbornik egzegeze sačinjavao je Misnu (Misna — »ponavljanje«). U stvari. Za našu svrhu bilo bi nekorisno navoditi mnogobrojna dela. Jezik. Judaism and Hellenism. 90 i dalje. ne samo u dijaspori. naročito posle Aleksandrovih pobeda. puna razrada i prepravki. naročito u periodu posle proroka. 65 i dalje. kojom su posle Aleksandrove smrti (~323) vladali Seleukidi (egipatski vladari). § 201). Međutim. str. 18 njihov priliv se stalno povećavao. dakle. str. mnogo stariji. uticaj helenističke kulture je poprimao značajne razmere. Martin Hengel. Bickermann. a teto tako i henmetičkih. sukob je bio složeniji i iznijansiraniji. gimnazije. 17 E. apokaliptičkih i gnostičkih »otkrovenja«. str. jedan oblik ozakonjenja onoga što bi se moglo označiti kao »ezoterizam«. Morton Smith. 14 S vremenom delo »doktora« steklo je skoro isto toliki ugled koliki je imala i Tora (up. Već od početka kasnog bronzanog doba Grci su neprekidno održavali veze s Palestinom. odbrana Izraela. Personifikacija božanske Mudrosti Najvažniji događaj koji je uz to imao i znatne posledice u istoriji judaizma bilo je suočenje s helenizmom. inicijacijsko prenošenje tajnih doktrina. istovremeno su mogli da predstave važne trenutke u istoriji spasenja. U tom istom periodu došao je do izražaja antagonizam između dveju suprotnih religijskih tendencija koje bi se mogle nazvati »univerzalističkom« i »nacionalističkom«. V. Der Goth der Makkabaer. nego i u Palestini. 10 Up. 58 i dalje. str. nacionalisti su proklamovali ekskluzivni karakter otkrovenja i usredsredili su svoje napore na odbranu etničkog integriteta Izraela. Drugim recima. koji su oblikovali i menjali političku sudbinu Izraela. Slična egzegeza opravdavala je valjanost mahajanskih doktrina i tantrističkih tehnika. izdavana u stolećima koja su usledila posle Jezdrine reforme. 17 Baš kao i za Rimljane. 59 i dalje. itd. Tokom prvog milenijuma. Tcherikover. Hellenistic Civilization and Jews. tekstovi.) širili su se svuda. 14 . bila je bremenita verskim značenjima. kultura i grčke ustanove (škole. u osnovi. Bio je to. 200. pa čak i za vreme persijskog sizerenstva. 15 Podsetimo da su Knjigu o Jovu mnogi istoričari datovali u vreme posle izgnanstva. izvestan broj Psalama i proročkih knjiga 1 5 i prerađeni brojni. I.

I. . pre svih drugih svojih dela. 298 (stari19 izvori i bibliografija). pak. ali Mudrost nije nikakva saputnica Boga. II. K. up. I. str. treba istaći da je moć Zeitgeista bila tolika da se na tragove helenističkih koncepcija nailazi čak i u tekstovima redigovanim s namerom da bi se one kritikovale ili odbacile. kod Plutarha i neoplatonista. u Palestini. Judaism and Hellenism. Aristokrati ja i neki građanski krugovi nastojali su da uvedu neke ideje i institucije koje je isticao helenistički Aufklärung. još od Aleksandrovog osvajanja (~332) pa sve do pretvaranja Palestine u rimsku provinciju (~69). starešine upravljaju i veliki sude na celoj zemlji« (8 : 12 i dalje). C. na n j u se najčešće nailazi u hermetičkim spisima. Gressmann. delile jevrejski narod. pre pojave Zemlje. Zategnuti odnosi među dvema suprotnim tendencijama dovešće do pobune Makabejaca (§ 202). ] . Personifikovanje Mudrosti (hokmä) u b r a j a se u najoriginalnija religijska ostvarenja tog perioda. Die Religion des Judentums im späthellenistischen Zeitalter (3. I. 319. Ali. Up. Buse i Gresman (Bousset i Gressmann) su s punim pravom podvukli važnost »bića posrednika« između čoveka i Boga u jevrejskom religijskom shvatanju. . 154. delo. 20 Neke škole mudrosti unapredile su hokmu na stepen vrhunskog autoriteta. 154 i dalje. str. ona izlazi iz njegovih usta. Hengel. 98. Međutim. I. n j u Gospod rađa.206 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bila je u skladu s političkom autonomijom. Sve veći uticaj helenizma osećao se.) veličaju božansko poreklo Mudrosti i n a b r a j a j u njene kvalitete. kao što ćemo malo 18 Hengel. pre svega sredine verskih konzervativaca i seoskog stanovništva. Mudrost je »izmislila znan j e i inteligenciju«. kao božanski i personifikovani entitet. koja je ugrožavala nacionalni identitet. 19 Prethodnice hokme takođe su tražene u kultu Boginje-Majke (Iziđe ili Astarte). 342 i dalje. 99. 80 W. . koje je analizirao Hengel. i II str. str. kao posrednika u Otkrovenju. 18 Drugi naučnici su. Razne ideološke i religijske orijentacije koje su. izd. u raznim političkim. studije V. .). A. posebno »Mudrost Ahikara« Elefantinskog. verskim i kulturnim orijentacijama. »Jehova me je stvorio kada je odlučio da započne sa Stvaranjem. sofija. Albright). A. javila se relativno kasno. nap. koristeći se n j o m e »kraljevi vladaju [ . ostavile su traga u brojnim delima sačinjenim u Jerusalimu ili u dijaspori. . Devet prvih poglavlja Poslovica (knjiga napisana verovatno sredinom III veka pre Hr. Bossuet—H. 129. nav. Olbrajta (W. Donera (Donner). odbacivale su druge socijalne sredine. Neki autori su u ovom shvatanju videli uticaj grčke filozofije. Ovu »liberalnu« i kosmopolitsku politiku. str. str. Kada bezdana još nije bilo. Stvorena sam od kada svet postoji. Judaism and Hellenism. « (8 : 22—24). na samom početku. ja sam se r o d i l a . Storija (Story) i H. naročito u helenističkoj eposi. Međutim. isticali semitske paralele koje su prethodile grčkim uticajima.

ni nagrade. Jer. 2 : 15. međutim. »Hajde. Naprotiv. nemoguće je »do kraja shvatiti ono što Bog čini« (3 : 11). . »sve je taština i gonjenje vetra!«. 21 . 129. . On više ne šalje ni izlive svoga gneva. . up.ISKUŠENJA JUDAIZMA 207 dalje videti. . rezervisan gotovo kao filozof. 9 : 11). štaviše. Počev od Voltera. drugi takođe«. Autor smatra »srećnijim mrtve no žive«. a bezbožnik živi u svom bezbožništvu« (7 : 15). . Hengel. brojni istoričari i egZnačenje termina je nesigurno. 9 : 2 ) . zločinac« (3 : 16).). više se ne može govoriti o Božjoj »pravdi« (5 : 7. I. 3 : 19). a naročito »onoga ko još ne živi« (4 :2—3). itd. a ni milosrđe. Suprotno teologiji koju zastupaju knjige mudrosti. Autor sudi po sopstvenom iskustvu: on je video i jedno i drugo. jedi svoj hleb u veselju i pij svoje vino u dobrom raspoloženju . različite i protivurečne interpretacije i revalorizacije Mudrosti odražavaju jednu duboku krizu koja je mogla radikalno izmeniti profil judaizma. Bog se udaljio od ljudi. »kako pravednik strada zbog svoje pravičnosti. Kohelet insistira na neobjašnjivosti Božjih dela. Miran. Kohelet može da se odnosi na »učitelja skupa« ili na »govornika«. I sama mudrost je taština (1 : 16—17. učini onako kako možeš. jer to je njegovo« (5 : 17). Refren koji je postao slavan. kako je sudbina ljudi »u Božjoj ruci« (9 : 1) čovek treba da koristi »dane koje mu Bog daje. Jedina »sreća koja pripada čoveku« hedonističke je prirode. ne ustaje protiv Boga. ni mudrosti u šeolu u koji ideš« (8 : 7—10). . Živi sa ženom koju voliš . i nada u oproštaj podjednako su uzaludni. Osećaj krivice. njega više njihova sudbina ne zanima. ni znanja. čoveka i životinju (»prvi umire. Ovaj pesimistički racionalizam upoređivan je s nekim grčkim filozofskim školama. Eklezijast. nego »na mestu pravde je zločin. postaju nerazumljivi i značenje Stvaranja i smisao života: »Ne može se otkriti šta se dešava pod suncem i ko bi objasnio zašto se čovek muči tragajući za nečim što nikada ne može dostići« (8 : 17). Eklezijast (ili Kohelet21). Od beznađa do nove teodiceje: Kohelet i Eklezijastika Uopšteno posmatrano. Sve što smisliš da uradiš. up. Ne samo da ista sudbina očekuje ludog i pametnog (2 : 15 i dalje). Imajući sve to u vidu. str. on se neprestano vraća toj temi: »ima pravednika koje stiže ono što zaslužuju grešnici« (8 : 14. zajedno s Knjigom o Jovu. Judaism and Hellenism. predstavlja neku vrstu patetičnog svedočanstva o razočaranju izazvanom slomom doktrine o nagradi. jer to je tvoje . na mestti pravednika. jer nema ni dela. nalazi svoje opravdanje u otkriću nepostojanosti i grešnosti čovekove egzistencije. 201.

učitelja škole mudrosti. daleko od negiran j a Boga. Sira opisuje i veliča učitelja mudrosti kao vrhunskog tumača Zakona i naučnika koji se usredsredio na proučavanje Knjiga: »svu svoju dušu i misao on posvećuje studiranju Zakona Svevišnjeg. interesujući se za tajne parabola«. Ovde. bez obzira na njihovu religiju. predstavnici »Svetlosti«. već jedno duhovno stanje između beznađa i rezignacije. ] da u Jerusalimu vladam«: 24 : 11). ipak bolje otkriva krizu koja muči Izrael. tražeći skriveni smisao izreka. Jer. on proklamuje njegovu realnost i njegovu svemoć 23 i neprestano ponavlja da treba koristiti njegove darove. Međutim. Hengel. Staviše. . međutim. 22 Uticaji helenističke kulture na judaizam. god. izazvano spoznajom da je Bog ravnodušan. 124. U knjigama mudrosti. Ben Sira odbacuje takvo »univerzalističko« tumačenje poistovećujući mudrost s pobožnošću i kultom.«) i silazak u Jerusalim (»Tako sam se smestila na Sionu [ . Suprotno mišljenju koje su branili »kosmopoliti«. »sva mudrost leži u strahu od Gospoda.. Mudrost bi bila dostupna svim ljudima. ali i politički) čistote Zakona. On napada bogate (13 : 3. posle izgnanstva. On istražuje mudrost starih i sve slobodno vreme koristi proučavajući proroke. nav. ono je namenjeno mladim Jevrejima. . uveren u nepobitni značaj (verski. To mu dopušta da identifikuje Mudrost (koja je najpre postojala u Bogu) sa Torom. opčinjenim helenističkim Aufklarungom. itd. odnosno pohvala mudrosti. m a n j e patetično od Koheleta. Sudeći po tome. I. bibliografske reference kod Hengela. bili su jaki i dugotrajni (up. Epikura ili hedonista iz Kirene. predstavlja vrhunac u njegovoj knjizi. Velika himna u 24. Kohelet ne odbacuje ni kultne obrede ni pobožnost. § 202). a svaka mudrost sadrži primenu Zakona« (19 : 20). istinski »pravednik« je mudrac koji prihvata božansko poreklo kosmičkog poretka i moralnog života. 18 : 23). Taj poziv na uživanje u životu sasvim je opravdano poređen s egipatskom pesmom harfiste (§ 30) i sa savetom koji Siduri daje Gilgamešu (§ 23). Tora »nije ništa drugo nego zakon koji je obznanio Mojsije« 22 Vid. čiji je autor Ben Sira. . Mudrost u isti mah proklamuje i svoju uzvišenost (»Ja potičem iz usta Svevišnjeg. Autor Koheleta je. No. » Up. posebno u poslovicama i nekim Psalmima.208 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zegete isticali su uticaj stoicizma. Grčki filozofi i pisci oštro su napadali tradicionalne mitologije i teologije. Jedno drugo delo. Ben Sira je patriota. dakle nije u pitanju ateizam. 77. poznato pod nazivom Eklezijastika (ili Siracida). poglavlju. Već na početku svoje knjige Ben Sira ustaje protiv svetovne ideologije helenizma: »Sva mudrost dolazi od Gospoda«. str. delo. uzvikuje on (1 : 1). i iz pera jednog pisca (sOper). naprotiv. sastavljeno po svoj prilici između —190—175. II. jer su oni najaktivnije pristalice kosmopolitizma i univerzalizma. (39 : 1). njih u Koheletu nema.. str.

136). u ovom sukobu s helenizmom i njegovom Sofijom. On kritikuje mišljenje da je Bog ravnodušan prema ljudskoj sudbini. . a tako isto i nevaljalci za zlo« (39:25). izlij svoju srdžbu. on u isti mah odbacuje i Koheleta i grčku filozofiju koja je bila u modi u kosmopolitskim sredinama Jerusalima. str. Noja. nav. M J. prirodu i čovečanstvo (ne samo Jevreje)«. delo. 6. 22—25). Ovu smelu obnovu tradicionalne teodiceje pratila je stroga kritika »protivnika mudrosti«. ne sme se potceniti« . 88). Jer. Mudrost je prikazana kao »moć koja ispunjava svet. itd. 29. isto je što i Zevs« (Zenon. jer »dobri su od početka stvoreni za dobro. 160) podseća na Logos stoičkih filozofa. pobedi protivnika. ne postoji sličan u biblijskoj literaturi. po celoj zemlji. Avrama. Mojsija. . Die altorientalische Weisheit in ihrer israelitischjüdischen Ausprägung. Schencke. VII. up. navedeno prema Diogenu Laertiju. . str. Pa ipak. glavi Mudrost podseća: »Samo sam ja obišla nebesa. (Hengel ga upoređuje s glorifikovanjem heroja u helenističkoj literaturi. koji je istinska Mudrost što prodire svuda. I na k r a j u »samo će Gospod biti proglašen pravednikom« (18 :2). U prepirci s helenizmom i njegovom Sofijom »Mudrost se mogla primeniti na judaizam samo uz pomoć faktora koji je imao odlučujuću ulogu u toj borbi: (uz pomoć) Z a k o n a . Važnost hokme u formiranju jevrejske religije. To je jedinstven tekst.ISKUŠENJA JUDAIZMA 209 (24:23). Mudrost je dar koji je Bog dao isključivo Izraelu. drukčije rečeno. uništi n e p r i j a t e l j a . Sira moli za oslobođenje Izraela od »stranih naroda«: »razbudi svoj gnev. 25 Ali Ben Sira je bio primoran da ograniči i na k r a j u krajeva zanemari univerzalističke dimenzije Mudrosti. 162. 127. str. Ben Sira se vraća na tradicionalne pozicije. 14 . Fichtner. Hengel (I. Posle dugog »razmišljanja« on zaključuje: »sva dela Gospodnja su dobra« (39 : 33). I. Posebno se trudi da opravda doktrinu o nagradi: veliča savršenstvo božanskog dela (39 : 16. 42 : 15. podseća da pobožni imaju drukčiju sudbinu od bogohulnih. de viriš illustribus. Die Chokma (Sophia) in der jüdischen Hypostasenspekulation. 8). Neka ugnjetači tvoga naroda budu osuđeni na propast« (36. 25 W. Ali autor gubi dah i »pohvala« postaje didaktična. U valima mora. Hengel. . Bog je svakom narodu postavio vladaoca. koji prožima i daje oblik Kosmosu: »Univerzalni Zakon (logos). u čuvenoj 24. Drugim rečima. ja sam prošla kroz ponore. a4 Drugim rečima. kod svih naroda i nacija ja sam vladala« (24 : 5). poistovećenih s otpadnicima i »razularenim« helenofilima. I. Isaka. »ali Izrael je deo Gospoda« (17 : 17). str.s0 24 U »pohvali praotaca« (44:1—49: 16) Ben Sira veliča velike ličnosti biblijske istorije: Henoha. U oblasti teologije. a na kraju i monotona. Jakova.

str. nasilje Antioha Epifana bilo je mnogo teže. Uz to. mogao je prihvatiti veliki deo helenofilske inteligencije. Hengel. 29 Up. netrpeljivost i naročito za proganjanje Jevreja. 92 i dalje. Hengel. I. 30 Sveštenik Matatija. on nije hteo da Jehovu zameni Zevsom Olimpskim. skrnavljenje za tradicionaliste. up. takva filozofska intepretacija nije dopirala do većine Izraelaca: oni su u Zevsu videli samo jednog od mnogih bogova koje su slavili Gentili. Smatralo se da će ova pobeda religijskog reda zadovoljiti haside. obrezivanje i posedovanje biblijskih knjiga. 261 i dalje.29 Slično poređenje. Ali. Godine 167. nav. 28 Bickermann. Od samog početka podržavala ga je jedna grupa zelota. M. Jud. U suštini. koristeći jedan neuspeli pokušaj pobune stranke Onijada. i svuda. brojni grčki i rimski autori povezivali su Jehovu i Zevsa. str. pljačke. »Jupiter—Jahve«. Ali su Makabejci nastavili borbu i za političko oslobođenje koje su uspeli da ostvare ~ 128. st. str. Već od osvajanja Kanaana.210 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 202. up. Dekret je pod pretnjom smrti zabranjivao praznovanje Sabata i drugih praznika. Međutim. Simon. 289. poistovećenog s feničanskim Baalom. dao je znak za oružani ustanak. on je zauzeo hram i obnovio kult. Der Gott der Makkabder. Posle više stoleća. 80 Up. delo. . 51. nav. Posle Matatijeve smrti. Prve apokalipse: Danilo i Henoh I Sukob s helenizmom dostigao je vrhunac pod vladavinom Antioha IV Epifana (—175—164). 12. Juda Makabejac. Izraelci su upoznali iskušenja i opasnosti koje su im pretile od religijskog sinkretizma (up. njihovi protivnici su posavetovali Antioha da jednim kraljevskim dekretom ukine Toru. iz porodice Hasmonejaca. vođenje rata je preuzeo jedan od njegovih sinova. 28 Pored toga. 87 Hram u Jerusalimu bio je pretvoren u sinkretističko svetilište Zevsa Olimpskog. 320 i 253). Antioh je bio odgovoran za mnoga svetogrđa (u prvom redu politeistički karakter kulta zavedenog u Jerusalimu). 49. Helenofili su tražili radikalnu reformu koja bi biblijski judaizam preobratila u religiju »modernog« tipa sličnu drugim onovremenim sinkretističkim tvorevinama. Svuda po Palestini podizani su žrtvenici bogovima Gentila i stanovništvo je bilo primoravano da im prinosi žrtve. Simon. a naročito za vreme kraljevstva. Godine ~ 164. delo. str. Već duže vremena suprotnosti između dveju stranaka — Tobijada i Oni jada — pretile su da pređu u nasilje. 120 i dalje. I. I. već da Bogu nađene ime koje je neznabošcima bilo nepoznato. Tvorci ukaza o progonu bili su upravo Tobijanci. godine. str. opčinjene grandioznom religijskom i filozofskom vizijom stoicizma. kako to kasnije priznaje istoričar Josif Flavije (Ant. kraljevi su sada bili 27 Prema Bikermanu (Biokermarui) Antioha su na užasne represije naveli helenofilski ekstremisti u Jerusalimu. »pobožnih« [hasidi (hassidim)]. M. §§ 113 i dalje).

S jedne strane. prepuni su šifrovanih poruka i integrisani u jednu specifičnu viziju univerzalne istorije. Harizmatični lik Jude Makabejca podstakao je docnije i druge vojne pobune. grudi i ruke su mu bili od srebra. Proročanstva Histapa i Sibile. 14* . Kao što se moglo i očekivati. S. Svoj sadašnji oblik Danilova knjiga je dobila ~164. Danilova knjiga priča o jednom Nabukodonosorovom snu (~605—562). koju je predvodio Bar Kohba od 132—135. nav. ustanak od 66—70. noge od gvožđa i pečene zemlje. egipatsko »Lončarevo proročanstvo«. 32 Ali sinkretističke tendencije razvijale su se i dalje u Samariji i Transjordaniji. 308. 33 S druge strane. birani iz porodice Hasmonejaca. I. Sledstveno tome. takođe Hengel. The King is dead. Up. 177 i dalje. vojni uspeh Makabejaca imao je za posledicu začuđujuće jačanje političkog uticaja jevrejskog kraljevstva. delo. Kralj je video nekakav kip: glava mu je bila od zlata. 31 Makabejske progone i rat analizovali su Bickermann.ISKU3ENJA JUDAIZMA 211 jevrejskog roda. stomak i bedra od bronze. V. godine narod je s olakšanjem prihvatio rimsko sizerenstvo. 33 Up. te ćemo se stoga na njima najviše i zadržati. 213—256. Vek koji je protekao između nasilja Antioha Epifana i pretvaranja Palestine u rimsku provinciju. bio je presudan za istoriju i religiju jevrejskog naroda. Tcherikover. »pobožni« se moraju pripremiti za Božji sud koji predstoji. Veliki značaj pridavan p o k a j a n j u bio je direktna posledica apokaliptičnog shvatanja istorije. 33 on snaži veru u proročanstva i time pomaže vernima da podnesu svakodnevna iskušenja. a posebno u grekofonskoj dijaspori. »Pobožni« su sačinjavali jednu veoma zatvorenu sredinu: oni su insistirali na bespogovornom poštovanju Zakona i brzom pokajanju. str. ovoga puta protiv Rimljana. Strah od istorije dostigao je dotad neviđene razmere. surovo je ugušio Hadrijan. gvožđe. Prvi apokaliptični spisi. itd. Tako. posle Pompejevog osvajanja. godine okončan je razaranjem drugog hrama kao i Jerusalima od strane Titovih legija. Danilo i Henoh I predskazivali su da se svet približavao svome kraju. a pobunu. Ali. Hellenistic Civilization and Jews. Autor opisuje događaje svoga vremena ili zbivanja koja su im neposredno prethodila u obliku proročanstava datih nekoliko vekova ranije. Taj postupak (vaticinia ex eventu) karakterističan je za apokaliptičke spise. up. Danilo i najstariji deo knjige Henoha I. pokušaj nasilne paganizacije izazvao je takav potres koji Jevreji iz Palestine nisu uspevali da zaborave: više nisu mogli da veruju u nevinost mnogobožaca i ubuduće će ih čitav jaz deliti od helenističke kulture. 3 1 Njihova vladavina bila je stravična i ~63. str. 175—234. istorijski događaji toga vremena su preobraženi. str. No nas u ovoj knjizi pre svega zanimaju religijska ostvarenja te epohe. str. I. Eddy. Hengel. K. godine. Tada se iznenada odvojio jedan kamen i udario u kip: »u istom trenutku sve se razbilo. nastali su u sredini »pobožnih« (hasida). pečena zemlja.

Danilo prepričava još jedan od svojih snova u kome je video četiri ogromne životinje kako izlaze iz mora. srebro i zlato postadoše slični plevi na gumnu u leto: vetar ih raznese ne ostavljajući traga« (2 : 32—36). Danilo. Četvrto. Aleksandrovog kraljevstva. 35 Up. . za vreme Antioha Epifana).26 Po tom unapred utvrđenom planu. str. uprkos gresima njegovog naroda. str. A. 34 Up. Le Livre de Daniel. I. Persijanaca i. 8i : 1 i dalje). koja se nižu jedno za drugim. najzad. Daniel. The Ascension of the Apostle. dramatično n a b r a j a n j e sudbina četiri kraljevstva izražava u isto vreme i jedinstvenu koncepciju univerzalne istorije. Tada će »Nebeski bog osnovati jedno kraljevstvo koje nikada neće biti razoreno. ali će na k r a j u i samo biti uništeno. iranske. str. okončanje istorije poistovećuje se sa spasom Izraela. Tema o četiri kraljevstva. Baumgartner. str. osobito na niz katastrofa koje su uništile vojne imperije. 27 i dalje. 36 U toku svog ekstatičkog putovanja na nebo Henoh je video tablice na kojima je bila ispisana celokupna istorija (Henoh. i to kraljevstvo neće pripasti nijednom drugom narodu« (2:55).212 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bronza. Životinje predstavljaju četiri kraljevstva kojima je suđeno da propadnu: posle toga. 35 Pa ipak Danilo i jevrejske apokalipse donose jedan element nepoznat drugim tradicijama: događaji koji čine univerzalnu istoriju ne odražavaju više večni ritam kosmičkog ciklusa i ne zavise od zvezda. feničanske. istorija ide ubrzano ka svome kraju. uništiće ostale. Asiraca (tj. Taj trijumf neće biti samo političkog reda. A. 49 i dalje. slabije kraljevstvo. »čvrsto kao gvožđe«. spasom odvajkada određenim od strane Boga i upisanim u plan Istorije. O istom motivu up. Ali. međutim. bronzano. autor Danila je imao sasvim određen cilj: ohrabriti i osnažiti svoje suvernike. 57—67. 133 i dalje. str. Medejaca. Danilo tumači san: glava od zlata — to je sam Nabukodonosor. Izrael ima centralnu ulogu. Hengel. Bentzen. Sve u svemu. U nizu predstavljenih kraljevstava. Le Mythe de l'éternel retour. W. njihovi prethodnici su dosta brojni. Widenggren. Lacoque. 34 Takođe i »veliki eon« o kojem govori Henoh I (16 : 1) može se uporediti s doktrinom o »velikoj godini«. podsećajući na prelomne događaje prošlosti. Tačno je da se u mitološkim predstavama uočava orijentalno poreklo. Što se tiče četiri životinje. uočljiv je proces sve bržeg propadanja. Pored pomenutog. vladavina nad svim carstvima biće podarena »svetom narodu Svevišnjeg« (7 : 27). drugim recima konačni trijumf Izraela je neminovan. »Danielforschung«. 214—222. sreće se kod Hesioda i u Iranu. u stvari. koje će vladati ćelom zemljom. oni se odvijaju po Božjem planu. I. pomenimo: haldejske. a zatim treće. tvrdi da se bliži k r a j grešnog sveta i da je došlo vreme kada će Bog stvoriti večno kraljevstvo. posebno str. Ali je opstanak izraelskog naroda ipak najviše bio ugrožen u vreme četvrtog kraljevstva (tj. 291 i dalje. neohaldejskog). Eliade. posle njega nastaće drugo. simbolizovana metalima.

Hengel. IV. 583). itd. knjige su bile otvorene«. slično tome. IV: grešnici su namenjeni »peći Gehenea«. 62 : 14 i dalje. str. II. Le Mythe de l'éternel retour. up. 37 I baš kao u iranskoj tradiciji. Jedina nada: kraj sveta K r a j sveta u jevrejskim apokalipsama. pa prema tome i do uskrsnuća mrtvih. Danilo (7 : 9—14) ga opisuje kako se odvija u prisustvu jednog »Starca« »obučenog u kao sneg belo odelo«. ti ćeš ustati po svoje«. i Henoh je. na k r a j u sveta doći će do sveopšteg suđenja. »Čoveku«) Danilo u sudnjem času eshatološkog t r i j u m f a simbolično prikazuje narod Izraela. . Volz. a čestiti su nagrađeni da borave u »raju blaženih« (7 : 33—37. L'Apocalipse syriaque de Baruch) a isto tako i fariseji. najavljuju brojne kataklizme i pojave kosmičkih nepravilnosti: sunce će svetleti noću. § 104). gl. I. preuzeti i Isus. Charles. njega će. Apocripha. ali isto tako treba imati u vidu i paleoorijentalnu koncepciju bogova vegetacije (up. vatra će izbijati iz utrobe zemlje. Slika »Svevišnjeg« na »prestolu Suda ponovo se pojavljuje kod Jezdre. ljudi će se međusobno poubijati. § 118). Već je i knjiga Isaije (26: 19) pravila aluziju na uskrsnuće (»mrtvi će oživeti. Jezdra. sa drveća će kapati krv. nastaće suša i glad. I. P. 259—60). Što se tiče Poslednjeg suda. zvezde će napustiti svoje putanje. 576—77). video Gospoda na tronu i »zapečaćene knjige« i prisustvovao je suđenju palim anđelima i apostatima. str.38 U pitanju je verovatno iranski uticaj. 149 i dalje. no t a j odeljak je teško datovati. Doktrinu uskrsnuća objavljuje čitava apokaliptička literatura (Jezdra. Charles. Eshatološko shvatanje suđenja vatrom verovatno je iranskog porekla (up.ISKUŠENJA JUDAIZMA 213 203. osuđenim da budu gurnuti u užarenu provaliju (90 : 20 i dalje. Aspects du Mythe. dostojanstvo i kraljevstvo (7 : 13—14). str. 196. IV. njihova tela će uskrsnuti«). U istoj viziji Starca i suđenja Danilo prisustvuje silasku s neba jednog bića koje se prikazuje »kao Čovekov sin«: njega dovode pred Starca i njemu se poveravaju vlast. IV—V). 51 : 1—3. str. a mesec danju. iz izvora će poteći krv. koji sedi na ognjenom prestolu: »sudilo se. 38 Iz iste epohe je Henoh I. uostalom. Henoh. Taj naziv će imati velikog uspeha u prvom veku pre naše ere. svojstveni apokaliptičkoj literaturi. I. Charles. Godina će postati kraća. n j u su prihvatili svi osim saduceja. II. Prvo neosporno pominjanje uskrsnuća nalazimo kod Danila 12 : 13: »kada bude došao kraj. 150 i dalje. itd. 90 : 33 i delo Jasona iz Kirene. up. 61 : 5. (IV. redigovano ubrzo posle smrti Jude Makabejca. vode poreklo od prastarog mitsko-ritualnog scenarija: kraj jednog sveta praćen je Stvaranjem novog (§ 12. Eschatologie str. U svom ekstatičnom snu. Posle Suđenja zlo će zauvek nestati. Od Isusove propovedi. 5 : 4—12). 6 : 26—28. str. U »Čovekovom sinu« (tj. kamenje će propištati. pokvarenost će biti pobeđena i svuda će zavladati istina (Jezdra. kao i u drugim tradicijama. Radi se o jednoj mitološ37 Up. Ti klišei.

P. 41 Neki tekstovi govore o povratku u r a j pa prema tome i ukidanju smrti (Jezdra IV. ono se tu rađa iz ljudske nepokornosti (Henoh I. 283 i dalje. Up. up. radost i večni mir. Ali u eshatološkom boju. Njegova će moć dostići vrhunac kada se približi mesijanska era.40 U ovom dobu trijumf je namenjen »Kraljevstvu Sotone«. 2 : 1 i dalje. izd. 420 i dalje. uništiti ili savladati sve demone i potom osnovati svoje Kraljevstvo. Bousset. 2. 257). 89. Puruša. 90. 89 i dalje. 10 : 12. 48 U istom delu nalazi se prastara ideja o neminovnom propadanju sveta: »Kreacija je već stara. Prve napomene o Sotoni (Jov. Smatran je »neprijateljem« zato što je predstavljao nebesku ličnost neprijateljski raspoloženu prema čoveku (up. Mowinckel. odnosno kada nastupe brojne katastrofe i dođe do već pomenutih aberacija (str. Ideja o Prvom čoveku kojem je data eshatološka nadležnost nije biblijska. Mit je indoiranskog porekla (up. o Antroposu ili Prvobitnom čoveku. The Son of Mati in Myth and History. Borš (F. Suprotno starim kosmologijama koje su objašnjavale progresivno i neizbežno propadanje sveta teorijom cikličnog tipa (najdoslednije izraženoj kroz indijsku doktrinu o četiri fuge) Hasidi su proglasili Jehovu za jedinog vladara Istorije. Sveti Pavle označava Sotonu kao »Boga ovoga sveta« (Korinćanima poslanica druga. Odista. . 2. judaizam nije znao da je Čovekov sin predstavljao varijantu mita o Prvobitnom čoveku. Henoh I. Tek će se u poznom judaizmu govoriti o Adamu koji je postojao pre Stvaranja. u apokaliptičnoj literaturi osnovna slika se znatno menja. Daniel. 7 : 50). 41 Datum eshatona mogu da izračunaju »mudraci«: vid. 98 : 4 i dalje) i pobune palih anđela. Jevrejska apokaliptika veliča eshatološku ulogu Čovekovog sina. 9 : 22 i dalje. Štavile. između ostalog. str. u n j o j se precizira i jedna nova ideja: ideja o dva doba (ili o dva Kraljevstva): »ova vladavina« i »druga vladavina«. § 216). Gajomard) ali neposredne prethodnike »Čovekovog sina« (»Čoveka«) treba tražiti u irano-»Radejskom« religijskom sinkretizmu (up. 1 : 3 i dalje) prikazuju ga kao pripadnika Jehovinog nebeskog dvora.. šireći život. str. izgubila je snagu mladosti« (Jezdra IV. Zaharija. Jehova će pobediti Sotonu. 17. Borsch) je dobro ukazao na orijentalni mitologem Kralja kao Sina prvobitnog čoveka. up. 8 : 52—54). Volz. He That Cometh. što će reći demonskih sila kojima zapoveda Sotona. 7 : 55). izd. Jezdra II. 141 i dalje. § 115). str. zapisano je: »Svevišnji nije stvorio jedno doba već dva« (Jezdra IV.214 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koj ličnosti prilično odomačenoj u helenističkom svetu. 4 : 4). ali ne pravi nikakvu aluziju na njegovu prethodnu egzistenciju. Za svet i istoriju smatra se da su pod vlašću sila Zla. Međutim. A. Religion des Judentums. 1 : 6 i dalje.. 14 : 11. Bog ostaje centralna ličnost: zlo je još uvek nejasno personifikovano u Protivniku Jehove. W. 4 : 5. 3 9 Koncepcija jedinstva opšte istorije mogla je da dešifruje onovremeno značenje eshatologije. str. U knjigama Danila i Henoha I. Eschatologie. 38 U stvari. U apokaliptičnoj literaturi Sotona inkarnira princip Zla: on postaje protivnik Boga. itd.

dovodi i do personifikovanja negativnih vidova života. život/smrt. sina Davidova. Kao kod Isaije i drugih proroka posle izgnanstva. Mowinckel. »dualizam« se očituje kao posledica duhovne krize koja jednovremeno dovodi u pitanje i jezik i tradicionalne teološke postulate i koja. jer one prethode dolasku Mesije i najavljuju ga. sa bogatom bibliografijom. »On je pravedan kralj [ . personifikovano i daje mu se specifična i isključiva funkcija. 29. između ostalog. posebno ovaj mile42 Kumranski rukopisi ukazuju na postojanje dva duha koje je stvorio Bog. što podseća na zervanizam (§ 213). 16:14). i Zlo (up. tj. . kao inkarnacije Zla. pre nego što postane čuvena ličnost u evropskoj literaturi XVIII i XIX veka. jer će svi biti posvećeni i njihov kralj biće Mesija« (17: 26 i dalje. str. i pored sveg svog savršenstva i večnog trajanja. o tome apokaliptična literatura nema neku jedinstvenu koncepciju. itd. . lik sotone. 280 i dalje. prema tome. treba voditi računa i o jednoj starijoj tradiciji koja je Jehovu shvatila kao apsolutni totalitet realnog. u njemu izazva užase« (Samuilo I. koji prenose jednu molitvu za brži dolazak Mesije. Mesija je uvek smatran ljudskim bićem.ISKUŠENJA JUDAIZMA 215 Međutim. § 195). on je upravo kralj božjeg naroda. ono je u neku ruku privremeno. Ono što se do tada smatralo kao trenutak u univerzalnom procesu (zasnovanom na alternaciji suprotnosti: dan/noć. Pomenimo samo čuveni primer Samuila: »Duh Jehove se bio povukao iz Samuila i jedan zao duh. realnosti i božanstva. 30). što predstavlja posledicu razmišljanja o misteriji božanstva i upliva iranskih dualističkih doktrina. Svi sastavljači tekstova onovremene velike nesreće i nevolje opisuju kao »stvaralačke muke« ili »Mesijanske muke«. koji treba da uništi »nepravedne vladare i očisti Jerusalim od prisustva neznabožaca« (17: 22—24). jednog dobrog i jednog rđavog (up. ] i u njegovoj vladavini neće biti nepravde. 43 Setimo se samo jednog primera. Kao i u drugim religijama. Što se tiče eshatona i novog Stvaranja. U svakom slučaju. pre svega funkcija Zla (up. dolazeći od Jehove. Ličnost Sotone se po svoj prilici razvila pod uticajem iranskog dualizma. dobro/zlo. Kraljevstvo Mesije treba da se ostvari još u sadašnjem eonu. 45 Up. 223). jer Sotona ne koegzistira od samog početka s Bogom i on nije večit. S druge strane. He That Cometh. Za neke. odigraće značajnu ulogu u formiranju i daljem razvoju hrišćanstva. . § 59).). kao coincidentia oppositorum u kojoj koegzistiraju sve suprotnosti pa. Verovatno da je Sotona istovremeno rezultat »cepanja« drevne predstave o Jehovi. 42 U svakom slučaju reč je o umerenom dualizmu. taj ponovo stvoreni svet ostaje fizički svet. ubuduće postaje izolovano. Solomonovih Psalama (delo redigovano u I veku pre Hr.).

Kommentar zum Neuen Testament aus Talmud und Midrasch.4* Toj mesijanskoj kraljevini je namenjeno da traje 400. str. apokaliptičke vizije su podsticale na snažniji otpor protiv nasilja istorije. 371). 500. U njima se neprestano ponavljaju isti motivi: uništenje bezbožnika. 340. 345 i dalje). pored Henoha. jednog sveštenika i jednog kralja. na Nebu. str. uskrsnuća i večnog blaženstva. Judaism.000 godina.216 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijum. II. i to ne samo kod Jevreja i hrišćana. II. Ukratko. Prema nekim rabinskim izvorima. da se datum eshatona može izračunati. ili pak zajedno sa Elijem. gde su navedena različita rabinska mišljenja. (vid. kao i u drugim tradicijama. itd. 47 Dodajmo da Isusove propovedi i uspon hrišćanstva u potpunosti odgovaraju duhovnom zametku. bilo je napušteno. La Religion d'Israël. . povećanje terora najavljivalo je spas. § 224). Sam Mesija će umreti i sve će se vratiti prvobitnom »miru«. II. 46 Strack i Billerbeck. uništiće posledice greha. drugim rečima doći će do novog Stvaranja. . 7 : 28 i dalje. str. Haosu. Mowinckel. Spekulacije u vezi s dolaskom Mesije nastavljene su u rabinskim krugovima u toku prvih vekova posle Hr. dolaziće mnogo puta i docnije. da će on lično otvoriti vrata R a j a [ . str. 45 Sanhédrin 99a. str. t j . Mesija će doći u trenutku koji Bog odabere. izvore koje navodi Moore. 375 i dalje. Judaism. trijumf Jevreja. ] i Posvećenima dati da jedu sa Drveta života« (18 : 9— 12). Sve dotle vernici se moraju kajati. str. Zavet Levija jasno kaže da će pod Mesijom sveštenikom »iščeznuti svaki g r e h . 375 i dalje. Ukratko rečeno. Za n j o m će uslediti sveopšti sud i uništenje sveta. Charles. 204. . 582). izazvanih istorijskim događajima. Što se više pogoršavao položaj jevrejskog naroda. 44 Tu ideju će razrađivati rabinske spekulacije. ili 1. Elije i drugih ličnosti koje je Bog uzdigao na Nebo. II. blaženstvo koje će Bog darovati vernicima. Onovremene katastrofe su odgonetane kao podsticajni predznaci. . Neki tekstovi dodaju da će se toga dana svi narodi preobratiti i početi da obožavaju jednog jedinog Boga. pri čemu prvenstvo d a j u svešteničkom Mesiji. 350. 47 Ringgren. Jehovu (Moore. Judaisme. Mesija je neposredno po svom rođenju sakriven u Raju. 45 Više tekstova svrstava Mesiju među večna bića. sve je više rasla uverenost da se sadašnji eon približavao svom kraju. str. takođe Moore. Ali uverenje koje su autori Apokalipsa tako revnosno zastupali. Reakcija jariseja: veličanje Tore U judaizmu. . Moore. II. 46 Zavet dvanaest rodozačetnika i Kumranski rukopisi pominju dvojicu Mesija. II. str. II. nav. Do sličnih revalorizacija patnji. ispaštati i pokoravati Zakonu (isto. 382. »Ali posle sedam dana usnuli eon će se probuditi« (Jezdra IV. delo. 350 i dalje). up. karakterističnom za mesijanske nade i jevrejske duhovne spekulacije ponikle između pobune Makabejaca i razaranja drugog hrama (up. str. up.

204 i dalje. Ta poruka je bila ezoterična. nav. 83 : 1 i dalje. Vizije i ekstatička iskustva odigrali su kapitalnu ulogu u apokaliptičnoj literaturi (kao i u drugim domenima helenističkog sveta). U Henohu I ( 1 : 6 ) Čovekov sin je opisan kao uzor posvećenog. Apokaliptička literatura je predstavljala jednu svetu nauku. 51 : 3). 137 nap. kao i uvek. 630. I. samo jednoj ograničenoj grupi posvećenih. 49 Dodajmo da je tema o »skrivenom (spasonosnom) učenju« bila veoma popularna u helenističkoj epohi (§ 209) i da je opravdavala postojanje svih gnostičkih škola (§ 229). drugim rečima. otkrio t a j n a saznan j a . 12—36) gde mu Bog dopušta da vidi tablice na kojima je ispisana celokupna istorija od početka do kraja. 61 autori apokalipsa su detaljno razradili. . 48 sada postaje veoma popularan: on je predvideo neminovno suđenje pokolenju pre Potopa i palim anđelima. prenošenoj putem inicijacija. Kao i Danilo. »učitelj svih tajni«. jer ga je Bog uzdigao na nebo« (Postanje. astronomiju i astrolo18 Prema predanju Henoh je bio jedan od Rodozačetniika pre Potopa: on je »išao uz Boga. 93 : 1 i dalje). Pored toga. božanskog porekla i sadržaja. a zatim je nestao. postoji do upainišadsike epohe. str. U praskozorje sveta Bog je nekim ličnostima. Njegove n a j karakteristični je osobine su mudrost i inteligencija. »Onaj koji otkriva dubine i tajne i koji zna šta je (skriveno) u tami«. dok su tekstovi. niti o optimizmu pothranjivanom priviđenjima. Hengel. legendarni mudrac i prorok prvobitne epohe. skrivenoj na nebu i nedostupnoj ljudima. t. Bog je onaj »koji mudrima daje mudrost«. III). II.ISKUŠENJA JUDAIZMA 217 Nije reč o bekstvu od pritiska istorije. Anđeli ga uvode u nebeske misterije i on preduzima ekstatička putovanja na Nebo (gl. Knjiga Danila je otkrivala samo opštu istoriju. one su postepeno bogatile i nauku otkrovenja u celini. Vizije i ekstaze potvrđivale su autentičnost istinskog »proroka i mudraca«. 385 i dalje. kod Mowinckel. delo. 51 Up. ali je najviše razrađeno u tantričkoj literaturi (up. čuvenim po svojoj pobožnosti i vizionarskim sposobnostima. 5« U Indiji. obuhvatali ceo vidljiv i nevidljiv svet: zemaljsku i nebesku geografiju. »sve tajne mudrosti poteći će iz njegovih usta« (isto. nav. delo. Henoh dolazi do svetlih saznan j a kroz svoje snove i vizije (Henoh /. »zapečaćena«. Kada on bude došao na presto. ona je potom prenesena nekim izuzetnim bićima. u velikoj meri se oslanja na Hengelove analize. Slavni Henoh. 206 ii dalje. str. Ali. nedostupna profanima. sada se sveta nauka ponovo otkriva i to. 13 : 8. Ono što sledi. učenje o tajnoj gnosi. nazvani »Henohovim predanjem«. " Druge primere vid. 5 :24). Kao što piše autor Danila (2 : 20—22). Sada on objavljuje novo otkrovenje i traži pokajanje. 375 i dalje. pošto se prvobitna epoha približila svome k r a j u (eshaton). str. jer se približava drugo Suđenje.«» Tu koncepciju o Mudrosti. 14: 1.

34 Hengel. 251.) poznat je po tome što je rekao: »Da nije bilo Tore. izdvojila se od ostalog dela zajednice i odlučila da živi u pustinji monaškim životom (§ 223). Hengel. »eseni«. Nebo i Zemlja "ne bi postojali. god. I. Juđaisme. Jer. 240 i dalje. potvrđena je takođe i u drugim religijskim tradicijama. Vid.53 U pitanju je veoma važan duhovni fenomen. Uostalom analogni proces se može otkriti i u drugim verskim strujama. i druge izvore kod Moore. str. ali te ideje su obogatile judaizam i ojačale nadu jevrejskog naroda u jednom izuzetno teškom periodu. prihvatili su i asimilovali ideje izvedene iz više sinkretističkih sistema.« Tekst naveden prema Hengelu. potpomognuti »apokaliptičnim revelacijama«. saznanja običnom razumu nedostupna. hasidi. e. Čovek. 312). 53 R. str. Prema Simonu ben Lakišu (Simon ben Laquisch) (III vek n. Pa i pored toga. otpočeli su još oštriju raspravu s helenizmom.). str. Hasidi. predstavljala je jedinu snagu koja je bila u stanju da ograniči sveprisutnost Tore. Ćak su i fariseji. »Nepomirljivi otpor prema Tori« koji su tako revnosno zastupale pristalice Antioha. intenzivniji razvoj verovanja i ideja koje su Jevreji preuzeli iz orijentalno-helenističke baštine. 208). isto. da nije bilo tako. 266 i dalje. Pod vodstvom »Učitelja Pravde«. vratio bi se Haosu. 55 Svaka od 248 zapovesti i 365 zabrana koje čine Toru ima kosmičko značenje. tvorci prvih apokalipsa. učitelji mudrosti. U stvari. 54 Tora je uzdignuta na stepen jedne apsolutne i večne realnosti. Vid. Up. 53 U k r a j n j o j liniji bezbožničko nasilje Antioha Epifana i pobedonosna pobuna Makabejaca bili su odlučujući za orijentaciju i buduću strukturu judaizma. 312. potpunoj i spasonosnoj nauci koja se može steći kroz ekstatičke vizije ili preneti putem inicijacija. uvrstili brojne helenističke ideje u svoje učenje o Zakonu. a uz to i sudbinu čoveka u trenutku eshatona. Hengel. svet je opstao zahvaljujući tome što je Izrael prihvatio Toru. Prema »Henohovom predanju« kosmološke misterije su u isti mah i otkrivale i uzdizale Božje delo. str. 292 i dalje. 172. Istoriju i nebeski svet. Tora će na kraju zavladati i onovremenom istorijom i kosmičkim ritmovima (isto. Kao što primećuje Hengel (I. str. apokaliptička osnova ostaje starozavetno shvatanje istorije spasa. nego Ben Sira. hasidska grupa. Eshatologija. u stvari. I. oni su raspolagali naukom koja je bila superiornija od grčke. Nijedan drugi tok jevrejske misli nije pozajmio toliko mnogo helenističko-orijentalnih ideja kao apokaliptički. str. podstakao je »oduševljenje za Toru« i konačno doveo do konsolidovanja ontologije Zakona. str. U stvari. 52 53 . pre svega religijska kreativnost izazvana sinkretizmom. njihova nauka je obuhvatala Kosmos.218 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA giju. n. sačinjen od 248 delova i 365 vena. druga grupa potekla od hasida. I. Hyrcanus (oko 100. uzorni model Stvaranja. Ta koncepcija o jednoj ezoteričnoj. e. Eliezer B. a deliće je i antičko hrišćanstvo. a najbliža analogija senobitske organizacije esena jeste zatvorena konventikula grčkog tipa. meteorologiju i medicinu. I. odnosno »drugi front« u konfrontaciji s helenizmom. I.

veličanje Tore korenito je modifikovalo sudbinu judaizma. a malo vremena zatim i u nejevrejsku Antiohiju (Delà. To uostalom objašnjava odluku prvobitne hrišćanske crkve. da večito ostane na raspolaganju Bogu. Čak i u dijaspori primat Tore nije bio osporavan. str. Prema tome. odnosno ograničeno na jevrejski narod. Nije posredi bio samo »nacionalizam«. Tora je izvor života. up. 56 Kao apsolutna realnost. 57 Up. Od vremena Proroka jevrejska religioznost je bila stimulisana sukobom »univerzalističkih« i »partikularističkih« tendencija. »Hristologija. Prvi zadatak jevrejskog naroda bio je. I. u perspektivi judaizma. reakcija na Antiohovo bezbožništvo dovela je do onoga što se naziva »usredsređivanjem na Toru«. Jehova je izabrao Izrael. da sve do k r a j a istorije očuva svoj identitet netaknutim. i dalje smatralo isključivo namenjenim Izraelcima. Božje otkrovenje u istorijskom kontekstu. t. III. III. Otuđenje od naroda izjednačavano je sa otpadništvom. sanktifikovana Božjom voljom. Hengel. Ali. koji je zahtevalo usredsređivanje na Toru. 8 : 4 i dalje). odnosno obesvečenjem jedne etničke strukture posvećene samim svojim poreklom. zamenila je ontologiju Tore. I. Zakon je svakako imao odlučujuću ulogu u odbrani nacionalnog identiteta. 56 Dva veka kasnije tantrizam će dati jedan sličan antropo-kosmički sistem i ritual. Alegorično tumačenje nije poništavalo doslovni smisao svetih knjiga i Filon je priihvatalo i zakone i propisane zabrane. 314. 7). judaizam je bio na putu da postane univerzalna religija. 175). drugim recima. U k r a j n j o j liniji najvažniji je bio istorijski opstanak jevrejskog naroda. kao i trijumf legalizma takođe su doprineli okončanju eshatoloških nada. nadahnute duhom jevrejskih proročanstava. da pošlje misionare Samarićanima koje su Izraelci toliko mrzeli (Delà. 57 a takvo »usredsređivanje« sputavalo je razvoj jedne religije koja je pretendovala na to da postane univerzalna.« 58 Napor. ali svest o univerzalnoj misiji nije se mogla nesmetano razvijati ukorak sa snažnim nacionalističkim i narodnim strujama. »Cak je i apokaliptička literatura postepeno iščezla i bila zamenjena jevrejskom mistikom« (Hengel.ISKUŠENJA JUDAIZMA 219 i samom svojom strukturom istovremeno je odraz Božanskog delà (Kosmosa) i Njegovog otkrovenja (Zakona). koje nije priznavalo nacionalne i istorijske granice. kao izraz slobodnog i spasonosnog otkrovenja Boga. a da se. blagodareći izuzetnom razvoju dijaspore. 58 Hengel. . 312. i delimično misionarskoj propagandi. napuštanje univerzalne misije bilo cena koja se morala platiti da bi se očuvala izraelska zajednica. puno je i života« (Pirkê Abbot. Izraelci su bili njegov narod. Kao što piše Hilel (Hillel). već pre svega teologija zasnovana na pojmu »izabranog naroda«. U drugoj polovini II veka pre Hrista. str. oni su bili istorijska realnost. dakle. Uzrok ove snažne i stvaralačke opozicije bio je pre svega paradoksalni karakter Otkrovenja. Treba međutim dodati da je. proglašeno je univerzalno važećim. I. Ali. 11 : 19 i dalje). »onde gde ima puno Tore. U stvari. pri tom.

posle koje je novi vernik priman u zajednicu. Daleko od toga da bude neplodan. bliži su čoveku od tradicionalnih bogova. . koji su došli do saznanja o smrti i vaskrsu. Ali. 1 Ugledni svetitelji. Zevsa kod Lagida. Serapisa u Egiptu u doba Ptolemeja — imali su isti cilj. Videli smo već koliki je značaj imao u judaizmu posle izgnanstva (§ 202). Ta prastara i široko rasprostranjena pojava odigrala je važnu ulogu u obrazovanju hititske. to su njegove široke razmere i iznenađujuća kreativnost. Religije Misterija Kao što smo već napomenuli (§ 184). Ali. eshatološke i apokaliptične teorije. grčko-istočnjačke Misterije. on se pojavljuje kao neophodan uslov stvaralačkog razvoja bilo koje religije. Njihov kult sadržavao je jednu više ili m a n j e razrađenu inicijaciju (katihizis. U stvari. Svakako.XXVI POGLAVLJE SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA: OBEĆANJE SPASA 205. ali i kultovi dinastija usmereni su ka analognom cilju. uzdizanje nekog tradicionalnog boga na stepen zaštitnika dinastije: Apolona kod Seleukida. a kasnije ćemo videti da su sličnim procesom nastale i neke tvorevine iranske religioznosti (§ 212). Moglo bi se reći da obećanja spasa nastoje da odstrane opasni uticaj boginje Tihe (»Sreća«. ono po čemu se sinkretizam helenističke i rimske epohe izdvaja od ostalih. nada u spasenje razvijala se pod znakom sinkretizma. Ćudljiva i ne1 Na primer. reč je u prvom redu o individualnom spasenju. Pripadanje jednoj zajednici nimalo nije sprečavalo uključivanje vernika u druga t a j n a bratstva. Fortuna). I prvobitno hrišćanstvo razvijalo se u sinkretističkoj sredini. Atene kod Atalida. Istina je da je u doba koje mi razmatramo jedino bog Serapis bio rezultat sklad nog sjedinjavanja dveju božanskih figura. lat. obećanje spasa čini novinu i glavnu karakteristiku helenističkih religija. budizmu Mahajane i taoizmu. kao i u religiji Izraela. Kao i svi onovremeni duhovni tokovi. upućivanje u »tajne«). Divinizacija suverena i sinkretistički državni kultovi — npr. grčke i rimske religije. obrede. kult vladalaca — da navedemo samo neke primere — takođe ilustruju značaj i snagu sinkretističke misli. religijski sinkretizam je glavno obeležje helenističkog vremena.

Tiha donosi i sreću i nesreću. sve Misterije su istočnjačkog porekla: frigijskog (Kibela i Atis). no. 1 .® Za razliku od posvećivanja u Eleusinske misterije. Institutiones. određen je zvezdama. to Proviđenje je stvorilo planete. već odavno poznata (§ 24). njihove strukture Up. Ali. S druge strane. str. sve te religije spasenja ponovo su oživljavale izvesne elemente drevnih religija. teorija o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa bila je u Mesopotamiji. iranskog (Mitra). 39 i dalje. 5 Up. U Hvalospevima Iziđe i Ozirisa. kao što ćemo kasnije videti. Up. Fate Harkens to Me«. 16). 3 Ta pesimistička koncepcija mogla se opovrći jedino uverenjem da su izvesna božanska bića izvan Sudbine. Hellenistic Civilisation. Gnostici nisu više robovi fatuma (Lactantius. Radilo se svakako o jednom specifičnom klišeu Zeitgeista helenističke i rimske epohe. boginja izjavljuje: »Ja sam Sudbinu pobedila i ona me sluša.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 221 predvidljiva. kao i u nekim drugim azijskim zemljama. Život pojedinica. Tiha (ili Fortuna) postaje jedan od Izidinih atributa. 288—89. A. Bel je proglašen Gospodarem sreće. J..« štaviše. ® Stoici su se trudili da isprave amoralnost astrologije. str. naročito u vreme Carstva. 4 § 202. »I Overcome Fate. da su čak iznad nje.. 4 Brojni misteriozofski i hermetički tekstovi tvrde da za posvećene prestaju da važe sudbinska određenja. str. koje se moglo obaviti isključivo na ielesterionu i određenog dana (up. već je otkrivao i to da mu sudbinu određuje kretanje zvezda. § 97). u ovom slučaju. Nock. pa čak i onda kada su se redovno počeli upražnjavati pre m a n j e od jednog veka. primenjenih na kruženje zvezda. Tarn. Međutim. jer duh (nous) je gospodar sudbine (heimarmene) isto kao i zakona (Corp.® Sudbina se na k r a j u povezuje s astralnim fatalizmom. đelo. kakav je Aleksandar. Nock. II. Bergman. Ova doktrina i astrologija — tehnika koja primenjuje n j e n a načela — razvile su se pod uticajem opservacija Vavilonaca. 15). Fortuna rector. 12. treba reći da je na osnovu vavilonskog astronomskog računanja i buduća istorija sveta bila podeljena na periode blagostanja i kriza kojima vladaju planete. ispoljava se kao ananke (»nužnost«) ili kao heimarmene (»sudbina«) i pokazuje svoju moć naročito u životima najvećih. XI. nav. Sa izuzetkom dionisizma. Svi ti kultovi posvećivanja upućivali su na drevnu prošlost. Ta nova kosmo-istorijska vizija dovela je do stvaranja izvesnih eshatoloških teorija (npr. U misterijama Iziđe boginja uverava posvećenika da mu može produžiti život preko granice koju mu je sudbina predodredila. Sreća (casus infestus) ne može više biti protiv onih koji služe i slave Iziđu (Apuleius. Conversion. jevrejska apokalipsa. 101. 9). isto kao i vek gradova i država. feničanskog (Adonis). čovek ne samo da se osećao vezanim za kosmičke ritmove. posvećenja u druge religije spasenja mogla su se ostvariti bilo gde i bilo kada. itd). oni su tumačili Sudbinu kao Proviđenje koje vodi računa o moralu. Zlatno doba za vreme Avgusta posle građanskih ratova. str. Herm. ti istočnjački kultovi gube svoj etnički karakter. Met. u helenističkoj epohi. D. u stvari. Svakako. egipatskog (Izida i Oziris). 102. 340.

dokumenta koja navodi F. U Misterijama Kibele. . duhovno rađanje. 236. posvećivanje se obavljalo kao neka vrsta imitatio dei. vezanog za smrt i vaskrsenje (ili ponovno rađanje) božanstva. odnosno posvećenja u pravom smislu reči. ali mu se tom prilikom saopštavala nova ezoterična interpretacija. 8 Vid.«.. ponovo rodi i postade besmrtan. Religions orientales. Ono što je sačinjavalo suštinu njihovih javnih kultova poznato nam je. mist je uzimao učešća u ritualnoj gozbi. 236. 43. 18. koja je n j e m u verovatno već bila poznata. međutim. De errore profanorum. str.. . ali koji je prožet hermetičkom gnosom. Eine Mithrasliturgie. . 8 U Mitrinim misterijama hleb i vino su posvećenom davali snagu i mudrost u ovom životu a slavu i besmrtnost • Firmicus Maternus. Većina delimičnih podataka kojima raspolažemo odnosi se na simboličnu smrt ili vaskrsenje mista. Dieterich. 7 A. novi vernik je smatran kao moniturus. nove vernike su »hranili mlekom kao da su ponovo rođeni« (De diis et mundo. Tokom svog posvećivanja u Misterije Iziđe. U isto vreme saopštavali su mu ili objašnjavali njihovu simboliku. 21.« ili »Rođen ponovo da bi se njegovim rođenjem obnovilo stvaranje života. Sve u svemu. među njih bezbroj. navedeno u Naissances Mystiques. Posvećenju je prethodio period posta i mučenja posle kojeg je budući vernik izlagan purifikacijama i lus traci jama. str. 4). nap. Potom mu je prenošena sveta mitska povest (hieros logos) o poreklu kulta. str. U Misterij ama Mitre i Atisa na žrtvu su prinošeni bikovi i ovnovi i to iznad jame prekrivene rešetkom: krv je kapala na mista koji se nalazio ispod rešetke. junak Apulejevih Metamorfoza. Cumont. Poznato je da se posvećenik zaklinjao da će čuvati tajnu o svemu što bude video ili čuo u toku ceremonije. što se tiče tajnih rituala. 52. Druge primere vid. U određenom momentu svog posvećivanja. nap. 219. reč je bila verovatno o nekom ezoteričkom tumačenju koje je u eksplicitnoj formi objašnjavalo i potvrđivalo njihovu spasonosnu vrednost. Naissances Mystiques. Na još neobjašnjen način novi vernik je učestvovao u ritualu liturgijskog scenarija. U frigijskom ritualu.6 Toj mističnoj smrti sledilo je novo. poznatom pod imenom Mitrina liturgija. str. 24). str.222 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i soteriologije proklamuju univerzalistički cilj.7 Tokom ceremonije novi vernik je posmatrao ili se služio nekim svetim predmetima. 256. piše Salustije. u Eliade. Lucije. može se pročitati: »Danas se preko Bebe. na putu ka smrti. tu raspolažemo samo nekim uopštenim i zagonetnim podacima. 10. A u tekstu. Ova drevna praksa u to doba imala je pre svega eshatološko značenje. što je bilo ravno otkrovenju suštinskog smisla božanske drame. izlaže se »dobrovoljnoj smrti« i »približava carstvu smrti« kako bi nastupio »dan njegovog duhovnog rođenja« (XI.

On je uspeo da svoju m a j k u dovede do Olimpa i da Arijadnu vrati iz Podzemlja i oženi se njome.« — »Kakvu korist od toga imaju oni koji ih slave?« — pitao je Pantej. Reitzenstein. ne uspeva da osvetli inicijaciju u pravom smislu reči. II. Izuzev nekih orfičkih himni iz poznijeg vremena. novi vernik je postajao ravan bogovima. 801. Veliki b r o j skulptura. tekstovi koji se odnose na liturgiju gotovo su sasvim nestali. a pri tom su brojni spomenici predstavljali njegovo uskrsnuće. 802). H. spomenici. Dionis nije samo oslobađao dušu smrti nego se s n j o m i združivao u mističnim svadbama (Schneider. gonjenog a ipak pobednika. Mitologija. Eliminisanjem ekstaze (koja se u dionizijskim misterij a m a i dalje zadržala) njegov javni kult je postao »očišćen« i oduhovljen. * .11 S. Cumont. 29 i dalje. udruženja koja su postojala u Atini već oko ~300. godine. Kulturgeschichte des Hellenismus. ali objašnjenje njihove simbolike. Angus. Arheološki nalazi helenističke i rimske epohe su dosta brojni. čak i u slučaju kada ga prihvata većina naučnika. " F. Što se tiče dionizijskih misterija stricto senso. Apoteoza. Podsećamo da u Bakanalijama Dionis proklamuje misterioznu strukturu svog kulta i objašnjava neophodnost tajne posvećivanja: »Njihova tajna štiti od mešanja sa onima koji nisu bahanti.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 223 u drugom. 9 Blagodareći posvećenju. R. str. — »Nije ti dopušteno da to saznaš. Dionysos. str. str. ali to su stvari koje vredi upoznati« (redovi 470—74). Sve u svemu. 11 Njegova mitologija bila je najbliža životu. A u helenističko doba figura Arijadne bila je simbol ljudske duše. 106 i dalje. inspirisan je čuvenim događajima iz njegova života. a naročito ukrasa na sarkofazima. na prvom mestu njegovim detinjstvom (čudesno rođenje. deifikacija. 12 Up. delo. kotarica) i izbavljenjem Arijadne koje prati hieros gamos. nav. ubijenog i vaskrslog. The Mystery Religions and Christianity. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. str. 10 Up. 452 i dalje. II. demortalizacija (apathanismos) zajedničke su koncepcije svih Misterija. te. str. Up. U Delfima je prikazivana njegova grobnica. Die Hellenistische Mysterienreligionen. prema tome. tajna posvećenja je bila dobro čuvana. rođenog od Zevsa i jedne smrtnice. Mistični Dionis U helenističko i rimsko doba najpoznatiji grčki bog bio je Dionis. 10 206. već smo prikazali jezgro njihovih problema (§ 125). sve je to u velikoj meri podsećalo na dvojaku prirodu Dionisa. str. 320 i dalje. Reč je o parareligioznzim bratstvima 1 2 koja nisu imala karakter misterija. kultna mesta. I. Jeanmaire. Popularnost Dionisa se takođe širila i preko društava Tehnita ili dionizijskih Artista. Carl Schneider.

45. Što se tiče rituala posvećenja. smeštenom u unutrašnjosti pećine. 2. 16 Boyancé. str. Up. 197. sigurnost u božansku podršku. S tim igračkama su titani uspeli da namame dete. si. osim vernika Bahovih misterija. ne samo s dionizijskim. 45). Up. jedna kotarica nosi oznaku: Mysteria. Dionisa-Zagreja. 12. I. ali Boajanse (Boyance) je umesno ukazao na to da su tekstovi. isto. O crepundia vid. Les sarcophages romains à représentation dionysiaque. izražavajući uverenje i nekih drugih naučnika. S druge strane na jednom gipsanom reljefu. hvalisavo prikazivanje falusa izgleda da je činilo deo »tih pomalo zastrašujućih rituala koji su prethodili pristupanju bogu«. A kotarica sadrži crepundia ili signa. Jedan natpis iz Kume (poč. koščice i ogledalo) koje se pominju još u III veku pre Hr. nije moglo biti samo viđenje jednog takvog predmeta« (str. 407 i dalje. bez sumnje. Ovaj mit su nam preneli samo neki hrišćanski pisci. koji pominju liknon. 15 Boyancé. up. str. Les Religions orientales. . str. Boyancé. Mac). kako bi se obezbedila tajnost. Glavni čin inicijacije bio je ostvarivanje božan" Vid. u papirusu Goruba. 384 i dalje. str. Turcan. A tekstovi aludiraju na svete igre i ritualne gozbe ispred dionizijskih pećina. str. čegrtaljka. 35. 108. zaključuje da se glavni čin posvećenja svodio na odmotavanje falusa. Eliade. prikazuju Dionisa kako spava u pećini ili bahantkinju (menadu) kako igra pred velikom maskom boga. odnosno »mistične igračke« (čigra. ali je on bio poznat i dvojici posvećenih u Misterije — Plutarhu i Apuleju — kao i orfičkim bratstvima helenističkog Egipta. Dionysiake télété. 13 Moglo se dokazati (suprotno mišljenju nekih naučnika koji su u njima videli samo povoljna mesta za gozbe i profana veselja) da su dionizijske pećine bile obredna mesta. 55. »Dionysîaka«. koji je bio uvijen u mrežu (liknon). u vezi sa svim oblicima inicijacija. »Du nouveau sur l'initiation dionysiaque«. 16 Boajanse smatra da »ono što je u mistu moglo roditi veru. § 125). odnosno ritualnoj inicijacijskoj strukturi dionizijskih tijada. str. str. 15 Sudeći po spomenicima. »Dionysiaca«. oni preciziraju da se ceremonije održavaju noću. Najstarija ikonografska svedočanstva. gde su Dionis i tri druge ličnosti označene poimence. tu raspolažemo jedino hipotezama. Histoire des croyances et des idées religieuses. 4 0 5 ^ 0 6 . t j . str. koje su posle ubili i isekli na komade (up. Matz. 16. sačuvanom u muzeju Ostije (tabla XXV. kadru da mu obezbedi povlašćenu sudbinu na onome svetu. 14 F. Turcan. U svome eseju o predstavljenim scenama Fridrih Mac (Friedrich Matz). str. o zatvorenoj. 6. s druge strane.224 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Reč je. Lux perpetua. 252. V veka) dokazuje da su bratstva imala sopstvena groblja na koja nisu primani drugi. si. Cumont. str. nap.u Verovatno da je ova često ilustrovana scena imala ritualni značaj. koja vode poreklo iz VI veka. takođe R.

20 Žanmer (Jeanmaire) (str. Dovoljno je setiti se sakralnosti pridavane lingamu Šive pa da shvatimo da u kontekstima nekih religija organ oplođavanja jednog boga ne simbolizuje samo njegovu stvaralačku moć već i njegovo prisustvo. koje su smatrali božanskim. up. 44. jer je bila reč o organu koji je rodio Dionisa. takođe Turcan.. G. Ali. Čuvene freske vile Item ( »Villa dei Misteri«) u Pompejima po svoj prilici takođe se oclnose na dionizijski kult. neki autori smatraju dia se one ne odnose na Misterije i ne prikazuju mit boga a ni etape posvećivanja.. Jer. Zevs mu je dao da vlada nad svim bogovima Univerzuma (fr.. orph. 17 To su. 275 i dalje. 405 i dalje. str. koje su budile »veru u prisnu vezu. U savremenom zapadnom svetu takav religiozni doživljaj verovatno nije moguć. insistir a j u na ulozi Dionisa kao Vladara novog doba.) Nade. sasvim opravdana zapažanja. kosmičku palingenezu. Religions orientales. To je ono što objašnjava popularnost naziva Novi Dionis koji se davao nekim ličnostima (ili su ga one samo usvajale) početkom naše ere. 372. 180—181. 20 " Boyancé. str. Epifanija božanskog Deteta najavljuje novu mladost Univerzuma. no ona ne doprinose našem boljem poznavanju rituala posvećenja. 19 (Dete.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 225 skog prisustva putem muzike i igre. Mada je bio dete. 15 . str. implicirale su verovanje u neizbežni povratak Zlatnog doba. Nama je teško da razumemo čega ima svetog u takvom uživanju. vezane za trijumf Dionisa. kada su se posvećeni. 394 i dalje.. str. str. svakako. »On the Dionysiac Fresco in the Villa dei Misteri«. str. 413—14). Isto zapažanje moglo bi se primeniti i na ritualne dionizijske gozbe. str. tako. U svakom slučaju mora se prihvatiti da je prikazivanje falusa predstavljalo religiozni obred. Hadrijana i Antoniusa. Zuntz. prepuštali radosnom pijanstvu. 203. hrišćanstvo ne zna za svetu vrednost seksualnosti. Les sarcophages. O dionizijskom simbolizmu Deteta vid. str. Cumont. 207). Druge scene posvećivanja analizovao je Turcan. 402 i dalje. F. Na planu kosmičkog trajanja ovaj koncept se lako može transponovati u obliku kružnog ciklusa takođe kosmičkih razmera« (Jeanmaire. 18 Up. trijumvira Antonija i. za razliku od Misterija. odražavajući orfičku eshatologiju. Les sarcophages. Trajana. 433 i dalje. 18 Pozniji tekstovi. okićeni cvećem. kasnije. dakle. isti. ono je anticipiralo obećano blaženstvo posvećenima u Dionisove misterije. Dionysos. suprotno mišljenju onih koji smatraju da freske prikazuju epizode posvećivanja. u isti mah i boga i smrtnika koji je pobedio smrt. isti. 416) navodi Ptolemeja XI.. kao simbol ponovnog rađanja i obnavljanja produžava religijski simbolizam falusa. Lux perpétua. međutim. nade u periodičnu regeneraciju sveta. Symbolisme Funéraire. . ostvarenu s bogom«. 19 »Koncept polingeneze i ideja da se novi bog pojavljuje periodično nisu bili samo koncepti na očigledan način usklađeni sa shvatanjem koje je impliciralo smenjivanje epifanija i nestajanja (aphanismoï) boga koji se manifestuje kroz svoje godišnje ili dvogodišnje parusije (trietèrides).

ali se Zevs tome usprotivi. Ali tokom vremena ovaj prastari kult se uklopio u nove religijske simbole. 396 i dalje. uđe u svečanu dvoranu. isprosi kraljevu kćer i dok je proslavljao svadbu. Sasvim je sigurno da mitsko-ritualni scenario ilustruje »misteriju« vegetacije (up. rečnog boga Sangarija. 22 kći reke. radi spasa Republike. U Grčkoj. Attis. Atis je u isti mah i sin i ljubavnik i žrtva Kibele. njegovi krvavi rituali postali su sredstva iskupljenja. Graillot. Prema mitu koji prenosi Pausanija (VII. to je veoma staro predanje pošto ga Herodot (I. a Atis pobegne. Prema jednoj drugoj varijanti iz hermafroditove krvi nikao je badem. obezbeđuju plodnost Zemlje-Majke. Hepding. Uz to Atis i njegov kult takođe vode poreklo od stene. Očajni Agditis pokuša da ga oživi. žrtvovani Kibeli.21 Bogovi su odlučili da ga uškope i preobraze u Kibelu. Kada je ovaj odrastao. . »Otac bogova«. bila je stara više hiljada godina. 17 : 10—12). Boginja žali zbog svoje ljubomore. str. prihvaćene u Rimu ~ 205—204. M Up. hermafroditsko čudovište. odbojnost prema krvavim ritualima kastracije i sveštenicima evnusima potiskivala je Atisa u drugi plan. svedoči o arhaičnosti njenog kulta: stena je jedan od najstarijih simbola Zemlje-Majke. kralj sebi odseče genitalije. Crni kamen kojim je Kibela ritualno prikazivana. 202 i dalje. Le culte de Cybele. Atis i Kibela Kult Kibele i »Misterije« vezane za Atisa još bolje od drugih onovremenih religijskih formi ilustruju strukturalnu raznovrsnost sinkretističkih tvorevina. predstavljaju poreklo jedne religije spasenja koja će postati veoma rasprostranjena u prvim stolećima hrišćanske ere po ćelom Rimskom carstvu. 81 Ova epizoda podseća na jedan hurito-hititski mit: Kumarbi.226 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 207. 13 Prema drugoj varijanti Atisa je usmrtio divlji vepar. Pošto je pojela jedan od njegovih plodova. Nana. rođeno je iz stene koju je oplodio Zevs. oplodio je stenu. 23 Kako Agditis nije ništa drugo do epifanija androgine Velike Majke. 34 i dalje) prepričava u euhemerizovanom obliku. zatrudni i rodi dete Atisa. H. osakati sebe pod jednim borom i umre. kao i u Rimu. koje ćemo malo dalje pomenuti. on jedino dopusti da telo Atisa ostane nepokvarljivo i da mu kao jedini znak života ostane kosa koja raste i pokretan mali prst. Prisutne zahvati ludilo. 28 Nana je druga epifanija Majke (dakle Agditisa). Agditis. Agditis. Verovatno da je soteriološka uloga kulta bila poznata već od ranije. 46. kult Atisa i Kibele širio se po Grčkoj. up. Istorija frigijske boginje. gde je verovatno pretrpeo izvesne modifikacije. drugim recima od Velike Majke Kibele. str. 24 Daleko ranije no što je uveden u Rimu. Ova drevna mitologija i krvavi rituali. krv i polni organi. § 12). U Pesinuntu je postojalo t a j n o bratstvo tipa Misterija. ozbiljno ugrožene vojnom silom Kartaginjana (§ 168). kaje se i oplakuje ljubljenog. koji ga je voleo.

sveštenici (gali) i neofiti su se uz zvuke frula. vernici. up. Drvo je predstavljalo mrtvog boga. 22). vernik je ostvarivao jedan descensus ad inferos. kada se u j u t r u najavljivalo »vaskrsenje« boga. Treba dodati da se u vreme carstva taurobolium i criobolium mogu obavljati u bilo koje doba. a u sredini je bila obešena slika Atisa. M. marta. Loisy. do 25. Priman je u »svadbenu sobu« (pantos cubiculum) ili »pod baldahin« u svojstvu mističnog supruga Kibele baš kao što gal ulazi u svetilište da Majci ponudi na žrtvu ostatke svog sakaćenja. Verovatno je ovo žrtvovanje zamenjivalo samosakaćenje posvećivanog. situacija se razvedrava. 27 Up. Međutim. Praznici su svetkovani o prolećnoj ravnodnevici 25 od 15. up. šibajući se do krvi i ranjavajući ruke noževima: na vrhuncu ludila novi vernici su odsecali svoje polne udove i prinosili ih kao žrtvu boginji. bog je spasen. Očajničkom jadikovanju u toku noći od 24. 190 i dalje. Firmik Materno se ne izjašnjava jasno o kom kultu se radi. mart je bio dan velike procesije na reku gde je kupana statua Kibele (lavatio). pantos (doslovno: »boginjina soba«) bila je pećina ili podzemna odaja u samoj crkvi ili u neposrednoj blizini. ali njegov opis izgleda da pre odgovara Ozirisu. posvećivanje pojedinaca slavilo se 28.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 227 Dugo vremena ovaj bog u Rimu nije imao nikakav javni kult. marta. str. prema legendi. 102. Hepding. J.). Posle jednodnevnog »odmora« (requietio). dolazi jedan sveštenik koji teši vernike: »Hrabro. 28 Više autora uz ovu scenu navodi odlomak hrišćanskog pisca Firmika Materna (IV vek) koji opisuje noćne jadikovke oko jedne božanske statue stavljene na nosila. Vermaseren. nav. up. silazeći u nju. delo. Vermaseren. »prispeće trske«) bratstvo kanofora donosilo je u hram posečenu trsku. Hilaria. Tek pod Klaudijem i njegovim sledbenicima Atis i obredi vezani za njega dospeli su u prvi plan. Attis. Stablo je bilo prekriveno zavojima kao kakva lešina. Atisa. 27 25 Podaci koji se odnose na kalendar svetkovina potiču iz poznijeg perioda (III i IV vek posle Hr. ostavljeno na obali reke Sangarije. Ali za nas je bitna struktura kulta dok je on bio na vrhuncu. Cybele and Attis. premda brojne statuete od pečene gline iz II veka pre Hr. cimbala i talambasa predavali jednoj mahnitoj igri. str. Posle sedam dana. Prema nekim piscima. Prema jednom drugom tumačenju. 26 To je bio dan »veselja«. marta. Ove žrtve su prinošene i za zdravlje imperatora. vid. 116. str. a i vašim inuikama doći će kraj« (De errore profanorum religionum. ne treba zaboraviti da između ta dva kulta postoji strukturalna analogija. 15* . Na dan 24. str. str. Hepding. potvrđuju da se za njega znalo. važnost tog događaja nećemo propustiti da pomenemo. Kibela je našla dete. 27. marta sledila je nagla eksplozija radosti. jer je ovaj boginji prikazivao genitalne organe žrtava. Etat des questions (§ 207). Iznenada. Les mystères paiens et le mystère chrétien. novi vernici su posvećivani krvlju žrtvovanog bika ili ovna (taurobolium i criobolium). delo. 117—118. Prvog dana (canna intrat. nav. »dana krvi« (dies sanguinis). bratstvo dendrofora donosilo je iz šume jedan posečen bor (arbor intrat). do 23. 106.

ili religijske uloge »tajne« (§ 99). odnosno ostvarila unio mystica. verovatno je da se ritualni obed uglavnom sastojao od hleba i vina. navedeno prema Loisy. II. Za sada je važno da bliže ispitamo značenje njihovih glavnih obreda. 109 i dalje. počeće posvećenima da obećavaju »besmrtnost«. Helenističke Misterije koriste arhajske rituale — divlju muziku. ad Lactam). i tumačenje Loazija (Loisy). . Helenističke misterije su i pored svoje »produhovljenosti« sačuvale brojne arhajske elemente. verovatno da i u kultu posvećenja Atisu ovaj vrč od pečene gline nije bio korišćen kao sud za prinošenje žrtve u hrani. 28 Kao što ćemo videti. 118. Les mysteres païens. požnjeven zelen«. s jedne ili druge strane. ili uloge čegrtaljke (bull-roarer) u orfičkoj mitologiji i inicijaciji. Talambas i cimbalo su omiljeni Kibelini instrumenti. t j . str. str. jedan od glavnih dionizijskih obreda. korišćene u mnogim misterijama helenističke eDohe. V. nap. 15). Setimo se samo noža načinjenog od kremena. zapravo Firmik Materno (Firmicus Maternus) (De errore. nav. nosio sam kernos. U Atisovim Misterijama. delo. jedini podatak kojim raspolažemo jeste formula navedena kod Klementa Aleksandrijskog. udisanje halucinogenog bilja — da bi se privuklo božanstvo. 18) tumači ga kao demonski i kobni ekvivalent hrišćanskog pričešća. Uopšte uzev. post. A što se tiče inicijacija u Eleusinske misterije. sastojao se uglavnom u uzdržavanju od hleba 29 jer je bog »klas. pio uz zvuke cimbala. 89. bila je kadra da oživi specifični religijski doživljaj primitivnih lovaca (§ 124). a koja je posvećenima služila kao lozinka: »jeo sam uz zvuke talambasa. Pošto su Atisa nazivali »požnjeveni zeieni klas« (Philosophoumena.228 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Što se tiče samog posvećivanja u pravom smislu reči. delo. str. neke zabrane u vezi sa ishranom i samokastraciju gala (sveštenika). Up. one su omogućavale vraćanje nekim arhajskim svetim običajima. Misterije Atisa i Kibele. nav. § 98): može se objasniti ili kao pozajmica. CVII. Što se tiče kernosa. ili kao derivacija jedne opšte formule. Reč je. bar u poznije vreme. kako ga je nazvao sveti Jeronim (Êp. frenetičnu igru. može se reći da obredi inicijacijske strukture ponovo otkrivaju neke arhajske postupke i revalorizuju veliki b r o j zaboravljenih ritualnih objekata. nego za prinošenje polnih organa bika ili ovna Majci »pod baldahin«. Prvi M Sledimo tumačenje Hepdinga. tetoviranje. ušao sam pod baldahin« (Protrept. delo. str. pridavanju sakralne vrednosti žitu i hlebu (§ 99).. o jednoj karakteristici religijskih pokreta koji su zahtevali individualnu inicijaciju. " Što nije povlačilo za sobom uzdržavanje od fazana. Ta formula je svakako u vezi sa inicijacijskim obredima. nav. 8). 190 i dalje. Sličnost sa Eleusinskom sintemom je očigledna (up. nametnut neofitu. takođe Vermaseren. Omofagija. u prvom redu. 4. korišćenog za obrezivanje posvećenih. »gurmansko uzdržavanje«. uostalom.

str. Jedan rimski natpis iz 376. i u izvesnom smislu on je predstavljao otkrivanje slobode.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 229 obed posvećivanja svodio se uglavnom na upoznavanje sa sakralnim vrednostima hleba i vina. Čednost se u toku svetkovine mogla ostvariti simboličnim venčanjem. Verovatno da su. a možda čak i vernikovu težnju da kroz jednu totalnu imitatio dei oseti kako se našao van svih tradicionalnih struktura. nav. kult Atisa i Kibele je omogućavao da se ponovo otkrije religijsko značenje seksualnosti. Nasuprot tendenciji ka vraćanju prastarim iskustvima. Što se tiče samosakaćenja gala i nekih vernika tokom njihovog ekstatičkog transa. natpis navodi Hepding. pokazuje se napor da se božanski par Atis — Kibela »sublimira« i da se njihovi kultovi interpretiraju na nov način. snažno podržavali frigijski kult u nadi da će zaustaviti uspon hrišćanstva. Sve u svemu. suočeni sa uspehom hrišćanstva. ono ih je oslobađalo svih grehova. up. . 89. 31 Radi se verovatno o hrišćanskom uticaju. naročito poslednji Antonini. veoma često korišćena od strane teologa i filozofa iz prvih stoleća hrišćanske ere. Paradoksalno. »Réalités psychiques et valeurs religieuses dans les cultes orientaux«. nav. I ovoga p u t a pred nama je jedna pojava. Ali obećanje »uskrsnuća« ili »ponovnog rađanja« bilo je sadržano u mitsko-ritualnom scenariju Hilaria. 106. fizičke patnje i krvi. veoma rasprostranjene pred k r a j paganizma. uz m a n j e ili više nesvesne porive koji vladaju novim vernikom. drugim recima. Prvo značenje inicijacije — mistično sjedinjavanje s bogom — obogaćeno je novim vrednostima. Loisy. Zanos je oslobađao vernike autoriteta normi i konvencija. 119 i dalje. str. sigurno je da su rimski imperatori. 302—303. Drugi stepen posvećenja bogu Mitri nazivan je Nymphus. treba imati u vidu i nostalgiju za ritualnom androginijom. 30 Vid. đelo. đelo. đelo. Kako god bilo. str. Precizirajmo da apsolutno predavanje božanstvu nije impliciralo. i teolozi misterija počeli da ističu ideju o besmrtnosti kao posledicu spasenja koje nudi Atis. kao obavezno. Ali se katkad taurobolija ponavljala posle 20 godina. dobra zapažanja Mišela Meslena (Michel Meslin). up. omogućavalo im je potpuno predavanje božanstvu. mist je postajao božja supruga. str. identifikovala je Atisa sa samim principima stvaranja i dijalektičkim procesom život—smrt—novo rađanje. 297. Meslen. 31 Taurobolio criobolioque in aeternum renatus. str. Atis je na k r a j u pripojen suncu da bi postao centar solarne teologije. Alegorična interpretacija. seksualno samosakaćenje. svojstvena onovremenom religijskom sinkretizmu: želja da se istovremeno povrate vrednosti iz najstarije prošlosti i ispolje najnovije duhovne tvorevine. što je bilo iskustvo retko dostupno žiteljima gradova. godine proklamuje da će onaj ko ispuni žrtvovanje bika ili ovna biti »ponovo rođen i to za večnost«. ali obred je bio čisto duhovni. nav. zatim želju da se putem neobične i spektakularne nemoći uvećaju »svete moći«. Vermaseren. 30 Takav jedan doživljaj je teško analizovati.

str.3S Nema sumnje da su se izvesni ritualni oziriski obredi. autor više dela od kojih je jedno Istorija Egipta. naprotiv. Misterije » Ali vid. 123). Prema predanju koje prenosi Plutarh (de Iziđe. dobro je poznavao grčku kulturu.32 Što se tiče njegovog kulta. Dokazano je. Prvi. 171)) misterijama. Cumont. »The 'Misteries' of Osiris in Ancient Egypt«. Njegovo ime obično se izvodi iz Oserapis. Ich bin Isis. na primer. M Istoričar je pokazao istu uzdržanost u vezi sa Samotračkim (II. str. G. on ih je izjednačavao s grčkim Misterijama i to je razlog što se uzdržavao da ih opisuje (II. Herodot je prisustvovao sličnim ceremonijama u Saisu. 61). neke bibliografske indikacije kod F. 136 i dalje. teolozi Novog Carstva razradili su grandioznu religijsku sintezu spojivši Ozirisa i Raa. 51) i Eleusinskim (II. kao i u vezi s orfizmom (II. kao što ćemo kasnije videti. Les Mystères païens. Nagel. vršene u cilju »spasenja« žive individue. u početku su ih smatrali kao komplementarne. »The Origin of the Cult of Serapis«. Uspeh novog kulta bio je obezbeđen blagodareći velikom ugledu koji su uživali Izida i Oziris. 34 Ali bilo bi rizično objašnjavati ove tajne obrede kao prave ceremonije posvećenja. 124 i dalje (tekstovi hrama u Abidosu). što znači »Oziris-Apis«. kao i kako su se širile po Aziji i Evropi. >5 Jan Bergman. 35 Osim toga. Ozirisova popularnost nije prestajala da raste. prihvatiti i Egipćani i Grci. jer je on bio jedini egipatski bog koji. Les religions orientales. Godine ~286 (ili ~278) kip je preneo Sinop da bi bio postavljen u h r a m u koji je upravo podignut u Aleksandriji. 96—101. 28). preuzimaju formule starih rituala u vezi s kraljevskom ideologijom. U Abidosu i drugim mestima ispred hramova. up. Ruth Stiehl. takođe A. Ptolemej Soter zadužuje dvojicu učenih teologa da ustanove njegovu strukturu: egipatskog sveštenika Manetona i Grka Timoteja. Kao što smo videli (§ 33). Ptolemej Soter donosi odluku da učvrsti svoju vlast uz pomoć jednog božanstva koje će. Ptolemej je video kip boga u snu. Loisy. kao najviše. da aretalogije Iziđe ne predstavljaju nešto novo: već da.230 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 208. ubijen. izvođeni su obredni scenariji koji su prikazivali razne epizode iz legendi o njemu. t r i j u m f u j e nad smrću i biva »oživljen« uz pomoć Iziđe i Horusa. 121—240. Početkom II veka pre Hrista. 243—44. S druge strane. bio je posvećen u više misterija. član slavne porodice Eumolpida iz Eleusine. str. str. Izida i egipatske Misterije Egipatske misterije se razlikuju od drugih sličnih verskih društava po tome što nam je poznato »kako su nastale«. obavljani unutar hramova. Tako je on uzdigao Serapisa kao velikog narodnog boga. nap. . M Vid. drugi. da bi na k r a j u ta dva velika boga postala istovetna. Etimologija Serapisa i njegova postojbina još su kontroverzne. teško je poverovati da jedan teolog kao što je Maneton nije uključio u Izidine misterije i starije verske tradicije. odnosili na budući život.

Posle tri dana posta. Reč je očito o doživljaju smrti i uskrsnuća. označavala je početak plovidbe u proleće. Prva. 36 Svakodnevne službe vršene su zorom i po podne. a potom ga sveštenik. stoga te neću dugo držati u neizvesnosti. saznao bi kada bi to bilo dopušteno saznati [ . Navigium ili »Izidin brod«. prvosveštenik škropi vodom neofita i saopštava mu »tajno neka uputstva koja nisu stvorena za nedostojni ljudski glas«. Zatim mu pred svima preporučuje da se tokom deset dana uzdržava od mesa i vina. novembra. iz radoznalosti upitati šta je potom rečeno i učinjeno. U ponoć sam video sunce kako blista. ali. a na početku I veka i u Rim. da je to moguće. a što se tiče inicijacije imamo Apulejevo svedočanstvo iz XI knjige Metamorfoza koje se sasvim opravdano smatra najdragocenijim dokumentom celokupne stare literature o Misterijama. dakle. svakodnevni kult i tajne rituale koji su činili pravu inicijaciju. jer govorim istinu. ] Pa ipak. . na dan koji je boginja unapred odredila. Dosegao sam samu smrt. 58 Slične svetkovine vode poreklo od sakralnih predstava prikazivanih u Abidosu. odvodi u najskrovitiju kapelu svetilišta. Neofit se spušta u Podzemni svet i vraća prolazeći kroz četiri kosmička elementa. sledili su radost i veselje vernika kada im je saopštavano da je telo boga pronađeno.. možda te tvoja pobožnost čini radoznalim. Inventio Ozirisa. održavala se od 29. obučenog u lanenu tuniku. Prema Apuleju. ostaje nepoznat njegov specifični sadržaj. Iste večeri brojni vernici mu uručuju razne darove. Mogao sam da gledam podzemne i nebeske bogove i da im se divim izbliza« (Met. vraćen sam nazad kroz četiri elementa. nanovo sastavljeno i oživljeno.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 231 Iziđe su produžavale i neke druge ceremonije. oktobra do 1. Prva dva sistema ceremonija u glavnim crtama su nam poznata. XI. Rekao bih ti. Šireći se na samom početku po Maloj Aziji i Grčkoj. egipatski kult u II stoleću prodire u Italiju. On postaje toliko popularan da se narod u više navrata ogorčeno suprotstavlja odlukama Senata o rušenju hramova. počev od XII dinastije. jadikovanja i pantomime. . Od ranog jutra otvarana su vrata svetilišta i posmatrači su mogli gledati kipove bogova i prisustvovati obredu koji su obavljali sveštenici. ali mi veruj. Misterije Iziđe i Serapisa sadržavale su javne svetkovine. Za naše razmatranje nije od značaja utvrđivanje hronologije niti pak raznih nepredviđenih okolnosti koje su pratile širenje kulta van granica Egipta. pošto sam stao na Prozerpinin prag. . pri tome. kojima je trebalo predstaviti traganje za masakriranim i raskomadanim Ozirisom i Izidine pogrebne obrede (up. Kao i druge Misterije helenističke i imperijalne epohe. § 29). praktikovane u starom Egiptu. Slušaj. »Sigurno ćeš me. Dve velike narodne svetkovine obnavljale su izvesne epizode mita Ozirisa i Iziđe. Druga. pažljivi čitaoče. 23).

sasvim je sigurno da nijedan od posvećenih nije sumnjao u svoj privilegovan status kod bogova. Na isti način kao što je Oziris bio »oživljen« uz pomoć Iziđe. posmatra ih i divi im se izbliza. Drugi naučnici pominjali su parapsihološka stanja i hipnozu. Posvećivanje se okončavalo trećeg dana ritualnom gozbom. no o tom poslednjem inicijacijskom doživljaju Apulej nam ne saoDŠtava ništa. to je po svoj prilici bila ceremonija vezana za Inventio Ozirisa. neofit je bio uvođen u »noćne misterije vrhovnog boga« (XI. omogućuju nam da shvatimo sinkretističku strukturu novog kulta. u starom Egiptu je postojala nada u posthumnu identifikaciju sa Ozirisom. ukrašene kipovima bogova koji prikazuju Podzemni svet. on se pojavljuje pred očima gomile. nastavlja tendenciju. pojavivši se i po treći put. boginja mu preporučuje još jedno posvećenje. neofit je već tu dole sticao mističnu identifikaciju s bogom. zatim se približava bogovima. ispred statue Iziđe. o uzdizanju raznih božanstava na viši nivo. posle smrti. uočenu još u arhajskoj eposi (up. pa čak i jedine boginje. Bogove misterija treba smatrati novim epifani- . i Ozirisa na nivo vrhovnog Boga. Za heroja Metamorfoza. i potom njegov iznenadni ulazak u jednu jako osvetljenu odaju. Ali posvećivanju u Misterije. drugim recima »divinizovana« je i živa individua. Nije nam poznato kakav je bio mistov »ovozemaljski život«. § 33). Najzad. a verovatno. a ne veštački i zastareli revival. koje pruža Apulej. Velika popularnost egipatskih Misterija u prvim stolećima hrišćanske ere i činjenica da su izvesni ikonografski i mitološki elementi Device Marije pozajmljeni od Iziđe ukazuju na to da je posredi jedno autentično religijsko stvaralaštvo. bar delimično. »Tako ukrašen. silazak mista u Podzemni svet i njegovo uspin j a n j e kroz kosmičke elemente odaje jednu specifično helenističku koncepciju. posle godinu dana. primorani da činimo pretpostavke. slika koja bi se mogla odnositi na Ozirisa-Ra dok plove tokom noći Podzemnim svetom. Bilo je pokušaja da se u ovoj enigmatičnoj rečenici otkrije aluzija na prolaz neofita kroz razne dvorane. a ne samo njen duh posle smrti. sve što se može utvrditi to je da mist na k r a j u stiče osećaj da se poistovetio sa Ozirisom-Ra i Horusom. Jer ujutro. uzdizanje Iziđe na stepen univerzalne. t a j dan je postajao »dan godišnjice njegova ponovna rađanja u okrilju Misterija«. Međutim. obučen u dvanaest ritualnih odora koje simbolišu dvanaest zodijaka. »divinizacija« neofita je bila u suštini boginjino delo. on se penje na podijum u samom središtu hrama glave ovenčane palminom krunom. opet na zahtev boginje. da podražava sunce. Ako smo. međutim. i rituale posvećivanja. U stvari. 28).232 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA on vidi sunce gde svetli u mrkloj noći. podaci. S druge strane. Kao što smo videli (§ 33). Egipatski elementi imaju vrlo važnu ulogu: mitsko-ritualni scenario Iziđe i Ozirisa inspirisao je dve javne svetkovine. postavljen tamo kao kakav kip«. što se tiče inicijacija u pravom smislu reči.

znanja " Up. prenesenih u hermetičku literaturu. a od II veka n. »Sudeći po protagonistima. nejednake vrednosti. 38 209. oslanja se na poznavanje Ptolemejskog ili rimskog Egipta. " Osim toga. ova literatura se predstavlja kao egipatska. Oziris je savršeno ilustrovao neoorfičku teologiju: kosmogoniju. on se naročito razvio u II veku hrišćanske ere. sadržaju i stilu. među ovim dvema grupama ipak postoji izvesno jedinstvo. a tridesetak izvoda iz približno 500. raskomadanim i ponovo oživljenim). Ta njena pretenzija. poznat pod nazivom Asclepius. za kojim sledi »vaskrsenje«. okultna znanja.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 233 jama Iziđe i Ozirisa. Kao što se može pretpostaviti. stapanje Mnoštva u prvobitno Jedinstvo. e. u n j o j postepeno preovlađuje gnostički dualizam. koje su dali teolozi misterija i neoplatonski filozofi. biće vekovima smatrane za najvernije i najdublje ilustracije egipatskog religijskog duha. Hronološki. tom III. Izjednačen s Dionisom (takođe ubijenim. In Somnium Scipionis. Corpus hermeticum. magija. sastavljenih između III veka pre i III veka posle Isusa Hrista. Među njima se razlikuju dve kategorije: spisi koji pripadaju narodnom hermetizmu (astrologija. " Up. 37 Međusobnim poistovećivanjem svih bogova na k r a j u se dolazi do jednog »monoteizma« sinkretističkog tipa. neoorfički i neoolatonski teolozi razvijaće upravo te helenističke interpretacije. Značajno je da takav »monoteistički« univerzalizam posebno uzdiže izrazito patetične bogove. Macrobe. postoji još jedan latinski prevod. zatim pomalo uticaj platonizma. . tekstovi narodnog hermetizma su stariji.39 I pored razlika u nameni. tj. neki od njih potiču čak iz III veka pre Hrista. Reč je o jednom zborniku tekstova. godina sačuvano je u Anthologiumu u Stobima. kao rastapanje Jednog u Mnoštvo. A što se tiče Iziđe i Ozirisa. kakvi su Dionis i Oziris. poslednje njihove interpretacije i revalorizacije. Otkrovenje Hermesa Trismegista Pod nazivom hermetizam podrazumeva se sveukupnost verovanja. čiji je original izgubljen. ova literatura uglavnom odražava judejsko-egipatski sinkretizam (znači i izvesne iranske elemente). ideja i praksa. ono podseća na odnose koji postoje između narodnog (§ 133) i filozofskog taoizma i na kontinuitet između »klasične« i »barokne« joge. shvaćenu kao samožrtvovanje božanstva. bar u nekim starim tekstovima. jedna »Savršena rasprava« (Logos téleios). omiljenog teozofima poznije antike. I. alhemija) i naučna hermetička literatura koja pre svega podrazumeva sedamnaest rasprava na grčkom. dekoru i mitovima. štaviše. Što se tiče naučnog hermetizma. 12.

Trismegist. karakteristične za naučnu literaturu. Liber Hermetis. On je bio stvorio svet pomoću reči. njene kosmologije i njene osnovne ideje (doktrina o simpatijama i podudarnostima. up. str.) ambijent (Memfis. I. omogućavalo je božanstvo. str. na papirusima se nalaze obnovljene verodostojne helenske verzije nekih mitova. 42 J. " Grčki original potiče iz III v.i2 Spisi narodnog hermetizma odigrali su značajnu ulogu u doba imperije. Međutim. mita o Tefnut. pojava prvobitnih nadgrobnih humki u Tebi ili Hermopolisu) 41 indikacije su 0 kojima se mora voditi računa. 44. 152). ono što je važno to je kako da se srećno proživi na Zemlji. 71 i dalje. Čak se mogao koristiti 1 astralni fatalizam. 442. Važnost ove »popularne« hermetičke književnosti ne bi trebalo potcenjivati. delo.. U stvari. 43. blagodareći kojima je magus sebi prisvajao njihove tajne moći. Za pisce helenističke epohe Tot je bio zaštitnik svih nauka. naročito zbog svog »podsticajnog karaktera«: u vreme kada se smatralo da je sve u rukama Sudbine. pronalazač hijeroglifa i opasan čudotvorac. Sve ove ličnosti su navedene u raspravi Kore Kosmou. saznanje. 449. živeo »pre potopa«.« 40 Ličnosti (Tot. Festugière. odnosi »simpatije« između raznih kosmičkih nivoa). U jednom od astroloških spisa. str. Jedno predanje koje vodi poreklo od prvih Ptolemeja navodi da je Tot. Amon itd. U Kore Kosmou (14 —18) stvaranje duša je opisano kao kakva alhemijska operacija. up. neki put se naiđe na koncepcije. npr. a za njim njegov sin Agatodemon i njegov unuk Tat. nauka hermetičkog tipa predstavlja u isti mah i misteriju i inicijatičko prenošenje te misterije. str. 45 U ovom amorfnom corpusu magijskih recepata i rasprava koje razmatraju magiju prirode i okultne nauke. Asuan. Doresse. nav.234 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čiju vrednost ne treba potcenjivati. Festugière. prvi Hermes. str. upoznavanje suštine postiže se molitvom i kultom. na prvom mestu Jean Doresse. Hermétisme et mystique paienne. 44 Festugière. Teba. na grčkom. str. 41 40 . Genealogija je autentično egipatska. kojom se završava Asklepije nalazi se. kako ući u tu tajnu ako je kakav bog ne otkrije?« 44 Sledstveno tome. pre Hr. gde Tot Hermes igra izvesnu ulogu.) i izvesni motivi faraonske teologije (na primer. I. Sais. odnosno ovladavanje prirodom. magijskom silom. Molitva. A. itd. i stoici su identifikovali Hermesa i logos. La Révélation d'Hermes Trismegiste. »Pošto je reč o otkrivanju čitavog spleta simpatija i antipatija koje priroda drži u tajnosti. ovi tekstovi su otkrivali »tajne Prirode« (doktrina analogije. ili na nižem nivou. »L'hermetisme égyptianisant«. Hermopolis. Agatodemon. Poistovećivanje Tota s Hermesom bilo je poznato već Herodotu (II. 45 Isto.43 nema nikakve aluzije na problem smrti i budućeg života. 122 i dalje. Ona je nadahnjivala i pothranjivala Plinijevu Istoriju prirode i čuveno srednjovekovno delo Fiziolog. došao je iza njega. drugi Hermes. u jednom magijskom receptu.

48 Festugière. svet je u osnovi rđav. uz pomoć saznanja.) i Sve (XII. podvlači istovetnost između onog što je božansko i duhovnog elementa u čoveku. Poimandres: iz superiornog. U pesimističkoj doktrini. ili »veliki bog«. ni u kom slučaju Prvog boga. Čovek zauzima treće mesto u trijadi. on je »živo smrtno biće. Révélation. baš kao i božanstvo. H. up. H. Već je 1914. 22).SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 235 o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa) imale su puno uspeha počev od ranog srednjeg pa do XVIII veka. IV. up. Zbog toga je. one se mogu naći ne samo kod italijanskih platonista i Paracelzusa nego i kod tako različitih naučnika kao što su Džon Di (John Dee). a njegova svetlost u nus. str. jer se Prvi bog drži beskrajno iznad svake materije. čovečija duša (nus) se ispoljava kroz život i kroz znanje. koji u m a n j u j e vrednost sveta i tela. 4). 147 i dalje. za sada Forgerons et Alchimistes (2. prerađeno i prošireno izdanje. Sve u svemu. V. Kako je svet »sveukupnost Zla« (C. VIII. jer je prožet Bogom. androginog Intelekta nus (notis) rađa se u početku jedan Demijurg koji uobličava svet. 2). 37. H. ukras živog besmrtnog Bića« (C. 4 6 Baš kao i kategorije narodnih tekstova. a naročito po doktrini koju izražavaju. 1977). čovek je neophodna dopuna Kreacije. XI. Njegov zadatak je »da se divi i da obožava nebeske stvari. Od tada božanski Antropos prestaje da postoji kao posebna ličnost jer svoj život daje čoveku: njegov život se pretvara u dušu čovečju. spisi koji čine naučnu literaturu smatrani su otkrovenjem Hermesa Trismegista. Za prvu je Kosmos lep i dobar. 2). 47 Posmatranjem lepote Kosmosa dospeva se do božanstva. u njemu se treba osećati " Vid. čovek može »postati bog«. nebeskog čoveka: ovaj se spušta u niže sfere. 48 Da pomenemo. tom III. iza Boga i Kosmosa. jedini među zemaljskim bićima. naprotiv. godine Buse (Bousset) zapazio da Corpus Hermeticum prikazuje dve nepomirljive religije: jednu optimističku (monističko-panteističkog tipa) i drugu pesimističku koju karakteriše veoma izraženi dualizam. čovek u isti mah i smrtan i besmrtan. gde se. »zaveden ljubavlju«. str. 41 Svet je jedan »živi besmrtnik« (Corpus Hermeticum. »nevidljivi bog« ispoljava se kroz svet (C. II. on je nazvan »bog«. Bog. Ašmol (Ashmole). on je skriven u misteriji svoga postojanja: Bogu se nikako ne može prići ako se ne beži od sveta. Hermétisme et mystique païenne. itd. »on nije delo Boga. str. 181 i dalje. ovde dole treba se ponašati kao stranac«. VI. koji je u isti mah i Jedno (C. jeste stvoritelj i naziva se »Ocem«. I. da se brine i da upravlja stvarima zemaljskim« (Asklepije. zatim Antroposa. genezu sveta i patetičnu dramu čoveka prema prvoj raspravi Corpusa. Ovaj dualizam. Međutim. 1). kao primer. Ove rasprave međusobno se razlikuju po književnom rodu. 84 i dalje. . H. § 8). jedini s Prirodom (Physis) i rađa zemaljskog čoveka. Flad (Fludd) i Njutn.

236 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »strancem« (XIII. jer se u literaturi pominje već od vremena Parmenida. taoizmom i indijskom i kineskom alhemijom. u hermetičkoj literaturi nema pomena o »bilo kakvim posebnim ceremonijama Hermesovih vernika. Ali. formiranog od »skupa ljudi koji se dobrovoljno opredeljuju za jedan sistem mišljenja i življenja«. Nema ni sveštenstva. Otkrivaju se ipak izvesna specifična religiozna atmosfera i izvesna ritualna ponašanja: učenici se " Festugière. I. Ova teologija. složivši se sa Buseom. podseća na indijsku tradiciju (Upanišade. Postoje samo dve klase ljudi. . niti o bilo čemu što bi podsećalo na svetinje gnostičkih sekti: ni krštenja. poseduje dogme. Sve u Svakoj stvari« (XIII. a Ćorpus Hermeticum njegovim Svetim rukopisom. Festižijer (Festugiere) je odbacio ovu pretpostavku. lzvesni mitološki i filozofski elementi »gnostičkog« tipa čine Zeitgeist epohe: na primer. hijerarhijski organizovanom bratstvu neodrživa. 81 i dalje. Krolom (W. isto kao što »besmrtno telo« preporođenog čoveka ukazuje na sličnosti sa hatha-jogom. ima izrazito »gnostičku« strukturu (up. R. 2). rituale i liturgiju. H. otkriva neki Bog ili Natčovečansko biće. druga koja je odbacuje. § 229). Kroll) i Kimonom (Cumont). poput svih ostalih. povezana sa specifičnom kosmogonijom i soteriologijom. A ta razlika među njima postala je beznačajna. str. prihvatanje dveju nepomirljivih doktrina nikako se ne slaže s pojmom bratstva. I. Inicijacijski aspekti hermetizma Naučnici Rajcenštajn (Reitzenstein) i Gefken (Geffcken).40 Međutim. Révélation. Međutim. zatim. niti rukopoloženja verskih vođa. on je »sin Božji. preporođeni čovek stiče božansko telo. 1). preziranje sveta. Trebalo je ponoviti reči iz Asklepija (§ 25) u vezi sa religio tnentis: Bog »prima čiste duhovne žrtve« (C. up. ako ne i ranije« . str. bilo bi nesmotreno gnosticizmu u pravom smislu reči pripisati i hermetičke rasprave koje izražavaju dualizam i pesimizam. ni pričesti. P. Hermétisme. 38. jedna koja prihvata reč. smatrali su hermetizam pravim bratstvom koje. da bi se postiglo »rođenje božanskog« (XIII. niti bilo kakvih inicijacijskih stupnjeva. 210. ni ispovedanja. 3). ako je hipoteza o tajnom. sankhja. koje se putem inicijacije prenosi izvesnom b r o j u učenika. značajne naučne rasprave hermetizma navode na zaključak da su ipak postojale zatvorene grupe čiji bi se način posvećivanja mogao porediti sa onim koji je primenjivan kod alhemičara i tantrika. ni hijerarhijske organizacije. Dodajmo da pridavanje presudnog značaja znanju. kao tajnu. u stvari. vedanta). spasonosna vrednost prvobitne spoznaje koju. Pre svega. 7).

kateheza se završava ceremonijalnom ozbiljnošću. oni koji u njega zarone postaju »savršeni ljudi«. meditacije i određenih kultnih običaja). dovoljno je da ga ponovo otkrije kakav kompetentni čitalac. hermetizam. XIII. odnosi između učitelja i učenika imaju religiozan karakter. 51 Ovaj tip individualne i čisto duhovne inicijacije. a s druge strane. predstavlja vrhunsku gnosu. već sama činjenica da je shvaćeno i prihvaćeno predstavlja »inicijaciju«. razvio se u doba Imperije a naročito posle trijumfa hrišćanstva. H. str. 3. implicira jedino izvestan b r o j tekstova otkrovenja. a tome su posebno doprineli Sabinjani iz Harana u Mesopotamiji. up. pa da njegova poruka postane razumljiva i aktuelna. »pročišćenih« putem askeze. 13). 100—112). koji su se u islamu održali sve do XI * Kod starih Grka: sud sa dve drške u kome su mešali vino s vodom (prim. Ne treba izgubiti iz vida da otkrovenje. Mit 0 krštenju u krateru* upućuje na srodnost s ritualima Misterija. prev. u svojstvu metafore. str. kao i gašenja drugih tajnih organizacija. . koji se mogao ostvariti putem pažljivog čitanja i razmišljanja o jednom ezoteričnom tekstu. Moglo bi se reći da smo se sreli s jednim novim modelom prenošenja ezoterične mudrosti. 50 Prema IV raspravi Corpusa Hermeticuma bog je duhom (noûs) ispunio jedan krater.). koja su oba bila primenjivana u Misterijama: 1)) ispijanja svetog napitka iz kratera i 2) kupanja u cilju očišćenja i posvećivanja. s inicij arijskim ritualima 1 postupnim revelacijama tajne doktrine. do kojeg je došlo posle V veka. Bila je to s jedne strane posledica znatnog uticaja Svetih rukopisa. oni poštuju pravilo ćutanja i čuvaju tajnu otkrovenja. 50 Može se takođe pretpostaviti da su im bili poznati načini kako se dolazi do ekstaze. za koje se smatralo da su božanskog porekla. »Le Baptême dans le Cratère« (ponovo objavljeno u Hermétisme et mystique paienne. Ali takva transpozicija uvek skriva i određenu religijsku vrednost: ona podstiče maštovitost čitaoca i otkriva mu duboki smisao Misterije. a posebno ezoteričko učenje koje je obezbeđivalo spasenje. u ono što autor naziva »Literarna Misterija«. Festižijer je dokazao da je reč o kombinaciji dva rituala. prenošenih i interpretiranih od strane jednog »učitelja« nekolicini brižljivo pripremljenih učenika (a p o d tim se podrazumevalo. Hermes otkriva svom učeniku Tatu jedan svoj ekstatički doživljaj koji mu omogućuje da svoje »telo učini besmrtnim« i ovaj uspeva da ga oponaša (C. 108. iščezavanja Misterija. Prenošenje hermetizma predstavlja jedno uzbudljivo poglavlje u istoriji ezoterizma: ono je ostvareno kroz sirijsku i arapsku literaturu. Za razliku od zatvorenih bratstava s hijerarhijskom organizacijom. U perspektivi ovog novog modela inicijacije prenošenje ezoteričnih doktrina nije više uključivalo »inicijacijski lanac«. sadržano u velikim raspravama Corpusa Hermeticuma. i u slučaju da sveti tekst bude tokom nekoliko vekova zaboravljen.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 237 okupljaju u jedno svetilište. kao i alhemija. 81 Festižijer je sasvim dobro analizovao jedan karakterističan kliše helenističke epohe: transpoziciju jednog rituala kultnih Misterija.

kao i u Indiji u vezi s tantrizmom i hathajogom. rodila iz pokušaja da se dođe 82 Sabinjani su imali kao »proroke« Hermesa i Agatodemona i poznavali su dosta dobro IV raspravu Corpusa Hermeticuma. . itd. 3) i. koja je nosila naslov »Krater«. čuvara prastarih tajnih zanata. epohu alkemijske literature u pravom smislu reči. prava »renesansa« hermetizma u zapadnoj Evropi postala je kada je Marsilio Fičino na zahtev Kozima Medičija. isti. Kahane. Ali.. 53 Međutim. 1463. 52 Novija istraživanja otkrila su izvesne elemente hermetizma u Parsifalu Volframa fon Ešenbaha (Wolfram von Eschenbach) kao i u više španskih tekstova iz XIII veka. odnosno ezoteričke struje koja je pre svega bila delo obrazovanih ljudi. 1977).). malo je verovatno da se alhemija. 54 Vid. jednu novu. smelu i kreativnu interpretaciju hermetizma.). kao što ćemo videti (up. Eliade. epohu Zosima (III—IV vek) i njegovih komentatora (IV—VI vek). Koji su istorijski uslovi doveli do nastanka alhemije? To. i H.. M. astrologijom. papirusi iz Lajdena i Stokholma koji datiraju iz III veka pre Hr. bez sumnje. magije i odgovarajućih tehnika. bojenje i podražavanje zlata (na primer. Forgerons et Alchimistes (2. gnosticizmom. pripisanoj Demokritu. 123 i dalje. " R. Prema Henri ju i Rene Kaanu »krater« je isto što i Gral. kao što smo imali prilike da vidimo (§ 209). inteligencije — i s druge strane »narodnih« tradicija. dragim kamenjem i biljkama. neopitagorizmom. Iako problem istorijskog porekla alhemije aleksandrijske epohe još nije rešen. neoorfizmom. najzad. Ovu epohu starog veka. str. 211. The Krater and the Grail: Hermetic Sources of the Parzifal. izd. u stvari. Ali. s latinskog preveo Corpus Hermeticum. nikada nećemo saznati. 2) filozofsku epohu koja po svoj prilici počinje s Bolos de Mendesom (II vek pre Hr. kao samostalna disciplina. III t. karakteriše sve veće interesovanje za tehnike i znanja u vezi sa supstancama. to ponovno otkrivanje Corpusa Hermeticuma predstavlja.238 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA veka. U mediteranskom svetu te »narodne« tradicije podsticale su i održale duhovno ponašanje arhaične strukture sve do helenističke epohe. nagla pojava alkemijskih tekstova negde početkom hrišćanske ere mogla bi se objasniti kao rezultat susretanja ezoteričkog toka. Analognu pojavu otkrivamo u vezi s taoizmom i neotaoizmom u Kini. predstavljenog Misterijama.) i svoj najpotpuniji izraz nalazi u delu Physika kai Mystika. Helenistička alhemija Istoričari nauke razlikuju tri epohe u razvoju grčko-egipatske alhemije: 54 1) epohu tehničkih recepata koji se odnose na spravljanje. »Hermetism in the Alfonsine Tradition«. »istočnjačkim mudrostima otkrovenja«. apokrifnoj raspravi.

To je u tolikoj suprotnosti sa klasičnim grčkim naučnim duhom da nam ne ostaje drugo do da zaključimo kako alhemičare nisu zanimale druge prirodne pojave. nisu govorili o pravom zlatu. . nije bila za ondašnju nauku nikakav apsurd.« 55 Tekstovi starih alhemičara pokazuju »da ovi ljudi nisu bili zainteresovani da prave zlato i da. primorani smo da »poreklo« ove discipline sui generis potražimo na drugoj strani. 110. alhemija nije mogla roditi iz želje da se dođe do veštačkog zlata (jer se za takve pokušaje znalo bar dvanaest vekova ranije) niti pak iz grčke naučne tehnike (upravo smo videli da alhemičare nisu zanimale fizičko-hemijske pojave). S druge strane. dakle. A Survey. iako se sumpor pominje na stotinu mesta. odnosno u transmutaciju obavljenu u labo55 F. takode od istog autora »Origins of Greek Alchemy«. osim onih koje su služile njihovim ciljevima. Kao što kaže Šervud Tejlor (Sherwood Taylor): »Svi oni koji su koristili sumpor nisu mogli da ne primete zanimljive pojave koje nastaju posle njegova topljenja i potom. Daleko pre nego filozofske teorije. ] U alhemiji se neće naići ni na kakav začetak n a u k e [ .SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 239 do veštačkog zlata ili njegove imitacije. Ne prolaze dobro duhovna tehnika i soteriologija koje se osnivaju na filozofskoj teoriji. t j . Ako se. dovede u vezu s naporima da se proizvede lažno zlato. A ono što nas zapanjuje kad čitamo grčke alhemičarske tekstove. str. nema nikakve aluzije na neko drugo njegovo svojstvo. bilo bi pogrešno u njima videti samo tragače za zlatom. . jer je jedinstvo materije već duže vremena predstavljalo dogmu grčke filozofije. jer pobožni i mistični ton koji se oseća. osnovni cilj helenističke alhemije. Nastojanje da se disciplina. Up.000 godina zaokupljala zapadni svet. str. ] Alhemičar nikada ne primenjuje naučne postupke. Sherwood Taylor. veru u veštačku transmutaciju. 42 i aalje. . prilikom zagrevanja tečnosti. Svu svoju metaluršku tehniku helenistički Istok je nasledio od Mesopotamije i Egipta. a poznato je da su Mesopotamci još u XIV veku pre n. str. posebno u njihovim delima iz poznijeg perioda. teško je poverovati da je alhemija proizišla iz pokušaja da se potvrdi ova dogma i da se ogledima dokaže jedinstvo materije. nije u naročitom skladu sa duhom nekoga koji traga za b o g a t s t v o m [ . Međutim. Transmutacija. Hemičar koji bi ispitivao ova dela došao bi do istog utiska koji bi stekao zidar tražeći praktična uputstva u delu nekog od slobodnih zidara« (Sherwood Taylor. a isto tako i potceniti njihove intelektualne i duhovne sposobnosti. . Međutim. u stvari. . koja je 2. značilo bi zaboraviti da su stari izvanredno poznavali metale i legure. A Survey of Greek Alchemy. 168). to je upravo nedostatak interesovanja za fizičko-hemijske pojave. grčki duh u službi nauke pokazuje izuzetan smisao za zapažanje i rasuđivanje. osim na to kako deluje na metale. odsustvo naučnog duha. Pa ipak. bili usavršili metodu spravljanja zlata. e.

Sasvim je moguće pretpostaviti da je doživljaj dramatičnog života Materije omogućilo upoznavanje s grčko-istočnjačkim Misterijama. rubedo. nekad cauda pavonis) održavaju se kroz celu arapsku i zapadnjačku alhemijsku istoriju. ksantosis (xanthosis) (žuta) i iosis (crvena). mada doživljavana u »drugom stanju«. Transmutacija. smrti i vaskrsu »Duha žita«).56 Zapazićemo da ono što opisuje Zosim ne samo da podseća na komadanje Dionisa i drugih »bogova« Misterija »koji su iskusili smrt« (čije bi stradanje na izvesnom planu bilo homologno nekim momentima ciklusa vegetacije. a da je sve to podnela zato »da bi mogla svoje telo da preobrazi u duh«. odgovaraju postupku separatio. leükosis (bela). postiže se provođenjem materije kroz četiri faze. U stvari. Kao što je pokazao Jung. livaca i kovača doveo je po svoj prilici do prvih alhemičarskih operacija. koja dovodi do »kamena mudrosti«. da joj je bila odsečena glava i da je bila spaljena na vatri. »Crna« (nigredo kod srednjovekovnih pisaca) simboliše »smrt«. 153 i dalje. koju treba preobraziti. oderana. već da neverovatno podseća i na inicijacijske vizije šamana i uopšte na osnovnu shemu svih arhajskih inicijacija. Ali treba napomenuti: četiri faze opusa spominju se već u Pseudo-Demokritovom delu Physika kai Mystika. 1.). projektuje se mistična drama boga. Jung. »umiru« i »ponovo se rađaju« za jedan drugi svet. ta voda je aqua permanens alhemičara. dakle. . G. Taj susret sa simbolizmima. str. mora da je odigralo presudnu ulogu. mitologijama i tehnikama starih rudara. § 15). smrt i vaskrsenje. Ukratko. raskomadana. nosilji minerala-embriona (up. pre svega mučenju. što znači da se preobražavaju. Zosim se pita da li se sve to što je video u snu ne odnosi na vodu. U svemu tome. U bezbrojnim varijantama četiri (ili pet) faze postupka (nigredo. a njene »torture«. pomenuta koncepcija složenog i dramatičnog života Materije i čini alhemiju originalnom u odnosu na grčku klasičnu nauku. Osim toga: na Materiju. njegovo stradanje. po imenu Ion. »Die Visionen des Zosimus«. odnosno da li Ion ne predstavlja savršeni model vode. iskustveno otkrivanje žive materije. 2—3) Zosim govori o viziji koju je doživeo u snu: neka osoba. Probudivši se. otkriva mu kako je bila probodena mačem. prvom čisto alhemijskom spisu (II vek pre Hr. opus magnum. Na scenario »patnji«. Iskustva kroz koja prolazi budući šaman u toku inicijacije.240 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ratoriji. s kakvim su došle u dodir zanatlije. U svom Traktatu o veštini (III. »smrti« i »uskrsnuća« nailazi se već u prvim delima grčke alhemičarske literature. katkad su k r a j n j e " C. nekad viriditas. mogla je stvoriti stara koncepcija o Zemlji-Majci. nazvane po bojama koje dobijaju sastojci melansis (crna). izazvane vatrom. citronitas. albedo. alhemičar tretira Materiju isto onako kako je u Misterijama bilo tretirano božanstvo: mineralne supstance »pate«.

govori o spasenju anima mundi. Jung. C. str 52 i dalje i svuda. kao u perspektivi arhajskog čoveka. odnosno stiče transcendentalni način postojanja: ona postaje »zlatna«. 58 a za alhemičara predstavlja ostvaren j e njegove »inicijacije«. prema tome. simbol besmrtnosti. još uvek nejasno. osećala kao Terra Mater. Ovo shvatanje. drugim rečima. Ta radikalna revalorizacija prastarog mitsko-ritualnog scenariju (sazrevanje i rašćenje minerala u utrobi Zemlje-Majke već poistovećena s novom zemnom matricom u kojoj minerali dovršavaju svoje dozrevanje. 1» 57 58 . Eliade. a samim tim sagledava se i značajna novina koju su alhemičari ostvarili. Ali. do Kamena mudrosti. G. to što su na Materiju projektovali inicijacijsku funkciju patnje. koji zamenjujući Zemlju-Majku ubrzavaju i dovršavaju rašćenje minerala) mogla bi se porediti s »transmutacijom« starih agrarnih kultova u Misterije. 59 Up. Za alhemijsko mešanje sumpora i žive gotovo se uvek upotrebljavao termin »venčanje«. kovača i šamana vrlo verovatno imala sopstvene misterije. ovog dela. U starodrevnim kulturama minerali i metali su smatrani živim bićima: govorilo se o njihovoj bremenitosti. gnostičkog porekla i strukture. 416 i dalje. mada se ova. svakako su delili i neki alhemičari: ono se inače uklapa u ceo tok eshatološke misli koja je morala dovesti do koncepcije apokatastaze Kosmosa. označen terminima »hijerofanije«. supstanca se preobražava. označava da je Materija postigla svoje savršenstvo. 59 Vid. Kakve je posledice imao ovaj napor da se Materija »oduhovi« i »preobrazi«. Sva ta prastara verovanja usvojili su i obnovili grčko-istočnjački alhemičari. pa čak i o njihovom venčanju (up. 5 7 Ako se ima u vidu univerzalnost ove sheme posvećivanja i s druge strane međusobna povezanost livaca. obezglavljivanju i svom umiranju. sagledaćemo kasnije. I upravo u tome i jeste novina alhemijske perspektive: život Materije nije više. poistovećenim sa »mučenjem«. zarobljene u Materiji putem alhemije. kovača i šamana. str. alhemija nije postulirala da je anima mundi zarobljena u Materiji. § 15). Materija istovremeno preuzima i sudbinu duha. Ali je taj brak istovremeno označavao i mistično jedinstvo između dva kosmološka principa. već dobija i »duhovnu« dimenziju. na planu Materije dovode do njene transmutacije. »smrću« i »vaskrsavanjem« mista. M. Alhemijska t r a n s m u t a d ja. poprimivši inicijatičko značenje drame i patnje. bar u najranijem stadijumu svog razvoja. ako se veruje da su i stara mediteranska bratstva metalurga. III t. na planu duha. rađanju. rudar i metalurg. »Inicijacijska iskušenja« koja. prosvetljenost i besmrtnost. kao što znamo.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 241 surova: on u snu prisustvuje sopstvenom komadanju. dolazi se do toga da se Zosimova vizija može smestiti u duhovni svet tradicionalnih bratstava. A zlato je. Le chamanisme. Blagodareći alhemijskim operacijama. obezbeđuju slobodu. Psychologie und Alchemie. rastu.

treba ipak imati na umu da je model koji su pokušavali oponašati. njima svojstvenu. Danas raspolažemo mnogobrojnim i veoma raznovrsnim dokumentima iz tog perioda: grčkim i latinskim rukopisima. postojala je takođe i kod Arsakida. . fenomen koji je karakterističan za helenističku epohu. Istini za volju. Versko stvaralaštvo pod Arsakidima se mnogo bolje može razumeti uz pomoć poznijih dokumenata. koji je. 225. Parćani. up. s literaturom. Ali informacije koje nam oni pružaju o iranskim verovanjima i religijskim idejama u priličnoj meri su nepouzdane. aleksandrijski helenizam. karakterističan za helenističku epohu (up. poznata su bar tri primera.XXVII POGLAVLJE NOVE IRANSKE SINTEZE 212. Arsakidi su podsticali helenizaciju (na njihovom novcu su otiskivani likovi grčkih bogova). § 205). str. ranije već i sam apsorbovao brojne semitske i azijatske elemente. bar do I veka posle Hrista. No. Uglavnom. Taj proces nije zaustavilo ni ponovno oslobađanje dela Irana koje je ostvario parćanski vođa Arsakes. nasleđeni od onih neukrotivih plemena koja su vekovima lutala duž granica imperija. versku i kulturnu tradiciju. Duchesne-Guillemin. J. međutim. natpisima. koji su ustanovljeni s dolaskom Arsakida. Verski pravci pod Arsakidima (~ 247—220. godine za cara. iranska religija je bila uvučena u širok i kompleksan sinkretistički pokret. da se privlačnosti helenizma nije moglo odoleti i. D. doneli su sobom jednu potpuno novu. To je. zasnovao novu nacionalnu dinastiju Arsakida. uostalom. Vrlo je verovatno da su neki elementi carske ideologije. ti stepski konjanici. Pokazalo se. La religion de l'Iran ancien. Novija istraživanja su pokazala da tekstovi koji su nastali kasnije izražavaju verovanja i ideje koji su formulisani ili korišćeni tokom parćanske epohe. A. bio stil čitave epohe: posle bezb r o j konfrontacija i kulturnih razmena. izvori iz tog vremena nam pokazuju sledeće: 1) Mitru obožavaju po celome Carstvu i t a j bog je posebno povezan s carevima. 1 2) Magi predstavljaju svešteničku kastu koja prinosi 1 Divinizacija živih vladara. proglasivši se ~247. iz starih koncepcija nicale su nove religijske forme. spomenicima. novcem.) Posle pada ahemenidskog carstva (~330).

planete gube svoju moć i nakon opšteg požara obnavlja se svet. 3 3 J. u obliku u kojem se pojavljuje u gnostičkoj Himni o biseru. 7 boja itd. Cumont. pod Sasanidima. pak. Bog i Duh Zla bore se za prevlast. I. 4) u II i I veku pre Hrista. 3 F. str. a razrađuju se i ideje u vezi s Vremenom i Večnošću. Proročanstva osnivaju svoja predskazanja na eshatološkoj hronoiogiji od 7. Les Mages hellénisés. Uzaludno bi. 228 i dalje. na k r a j u tog poslednjeg perioda. Les religions de l'Iran. 93 i dalje. Bidez — F. 3) kult vatre je veoma popularan. tako da nastavljaju da se razvijaju u toku sledećih vekova.) koji će biti razrađeni u pahlavijskim apokalipsama sasanidske epohe. bez obzira na kontroverze. 16" . konačna bitka itd. Widengren. I. a to odaje vavilonski uticaj (up. »The Zoroastrian doctrine of salvation«. str. 2 Ipak. Najzad. 218 i dalje. S druge strane. Ono što je zajedničko za sva ta ostvarenja je činjenica da. 7 metala. R. no ima pokazatelja da su učestvovali i u kultu Mitre (imali su izvesnu ulogu u njegovim Misterijama). Histapova proročanstva preuzimaju klasične eshatološke motive.000 godina. na primer. verovatno indoiranskog porekla (skraćenje godine. str. kao i ideje o apsolutnom dualizmu. ona ostaju »otvorena«. godine pre Hr. iako predstavljaju nastavke starih. da je mit o Spasitelju. Ali interpretacija ove hronološke sheme je iranska: tokom prvih šest milenijuma. izgleda kao što je pokazao Videngren. Bog šalje Mitru. zatim ideje o tome da »duhovno« stvaranje prethodi fizičkom. »La Fin du monde selon les mages occidentaux«. koncepcije koje će biti sistematizovane i ponekad uz veliki napor organizovane. u teološkim spekulacijama. nastao u vreme Arsakida. kružila je jedna apokalipsa na grčkom jeziku pod nazivom Histapova proročanstva (Histap je grčki naziv Vištaspe) uperena protiv Rima (kome proriče propast). 147 i dalje.NOVE IRANSKE SINTEZE 243 žrtve. velika verska ostvarenja iz parćanske epohe druge su vrste. Les Mages hellénisés. Hinnells.). J. 217. nekoliko vekova kasnije. opet povezana s mitsko-ritualnim scenarijem razrađenim oko Mitre. pre svega krvave žrtve (krave i konje). Raznolikost u načinima izražavanja objašnjava se različitošću ciljeva koji se žele ostvariti. boga sunca (= Apolon. str. s tim što svakim milenij umom gospodari jedna planeta. Helios). Bidez — Cumont. G. opšte uništenje. tokom te epohe razvija se takođe i zervanitska teologija. U prvom veku pre Hrista. Mitrine misterije počinju da se šire po mediteranskom svetu (prvi nađeni dokument je iz 67. pre svega u Bahman Jaštu. dobro poznati niz: 7 planeta. može se zaključiti da se u to vreme oblikuje ideja o mesiji — Kralju. str. Comont.). Važno je ne gubiti iz vida suštinski sklad između svih tih religijskih formi. koji vlada u sedmom milenijumu. bilo tražiti elemente carske ideologije u svakidašnjim manifestacijama narodne religije ili. ali usklađena sa iranskom eshatološkom literaturom. Strabon je pisao da su Magi slavili kult Anahita. izgleda da Zlo pobeđuje. ponekad prastarih koncepcija.

I. kao uostalom i za mnoge druge kraljeve. 2. XVI. 6 Ako je to tumačenje ispravno. * Ghirshman. up. Eshatološka nada se takođe može otkriti i u predanjima u vezi s rođenjem Kralja-Spasitelja. prinose mu barsom u znak počasti. 4 Analogni mesijanski scenario prenosi i hrišćanska legenda o Rođenju. može se lako razumeti. tri povorke. isti. 6. str. Widengren. 2. izjednačenom s Mitrom. 146. t a j proces. 310) je verovao da je prepoznao njegovo ime na tablicama iz Nucija (XIII—XII vek). smatralo da predstavlja inkarnaciju Mitre. a neki put . što je jedno i shvatljivo.Vreme'. Sigurno je da je Zervan veoma stari bog. delo. tek rođeno dete pogađa munja. 7 Ova informacija je vrlo značajna: ona nas uverava da su Iranci. 5 Giršman (Girschman) smatra da je Zervana identifikovao na jednoj bronzanoj statui iz Luristana koja prikazuje krilatog i androginog boga kako rađa dva blizanca (koji mu izlaze iz ramena). Duchesne-Guillemin nav. Artibus Asiae. iz njega su rođeni Ormuzd i Ahriman ili Svetlost i Tama«. vaspitavanje budućeg kralja sastoji se iz dugog niza inicijacijskih iskušenja. . str. Tradicionalna koncepcija božanskog Kralja i kosmokratora. kao zajedničkom izvoru dva principa. Sve. Tu eshatološku nadu na zadivljujući način ilustruje drevni životopis Mitridata Eupatora: jedna kometa najavljuje njegovo rođenje.244 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Te mito-hronologije. 266 i dalje. 69—70. nap. inkarniranih u Ormuzdu i Ahrimanu. 213. u epohi koja je obuzeta iščekivanjem Spasitelja. str. nav. II. Les Mages htllénisês. 1936. čiji su ciljevi eshatološki. a to je naziv jedne huritske boginje. Plutarh. pred k r a j ahemenidske epohe. str. u toku njegovog krunisanja. 47—48. nazivali neki put . onda je mit o Zervanu. up. što doslovno znači »svetac« ili »onaj što hita«. a Videngren smatra da je u početku 4 Justin. posrednika između ljudi i bogova. Conviv. . simboli tri čovekova doba. 37 i dalje. Annual of the American Schools of Oriental Research. obogaćuje se novim soteriološkim značenjima. postaće veoma popularne u zapadnom svetu na početku hrišćanske ere. 62 i dalje. ali ona na n j e m u ostavlja samo ožiljak. 5 Videngren (Hochgottglaube im alten Iran. 7 Eudemov tekst objavio Bidez — Cumont.Prostor'. Ali je E. delo. str. svuda. XXXVII. »La légende royale de l'Iran antique«. »Magi su . za Mitridata se. I. 1958. Spajser (Speiser) pokazao da je to ime trebalo da se čita kao Zarva(n). str. A. razmišljali o pojmu Prostor-Vreme. Dobra i Zla. 99. Prema zapisu Eudema s Roda (druga polovina IV veka pre Hrista). Zervan i poreklo Zla Problemi koje postavljaju Zervan i zervanizam još su daleko od rešenja. . Avestanski naziv za »vreme« je thwđša. Quaest. ocu Ormuzda i Ahrimana bio poznat još u epohi koja je znatno prethodila prvim pisanim svedočanstvima. str.

Na verovanje da će t r a j a n j e sveta iznositi 9. gospodar sudbine. Zaehner. a potom r a t u j u još 3. Menok i Khrat ( V I I : 11). str. 282). 8 Stoga je verovatno da je Zervan prvobitno bio nebeski bog. delilac sreće i nesreće i. Hochggottglaube. rukopisi zervanista obiluju razmišljanjima o Vremenu i Sudbini: oni su istovremeno korišćeni i za objašnjenje porekla Zla i njegove prevlasti u savremenom svetu. da bi se. »Vremena bez kraja« i Zervan darego hvadhata. ali su njene formulacije u Indiji. »Vreme odavno nezavisno« ističe iz »Vremena bez kraja«. str. jasno je podvučena. bogatom zervanitskim elementima. kao i najraznovrsniji antagonizmi. .000 godina. na k r a j u krajeva. to jest. U svojoj raspravi I zida i Oziris (46—47). Denkart. Zervan se pominje retko. prvobitno u zemlji Međana. teorija milenijuma doživljava naročiti uspon u Iranu. duše pravednika i bezbožnika stupaju »putem koji je napravio Zervan«.000 godina. 19 : 13 i 16).000 godina. vremenskog t r a j a n j a dodeljenog svakoj individui ponaosob. Iranu i Mesopotamiji bile različite. 232 i dalje. Sve to ukazuje na postojanje jedne teorije o izviranju vremenskog t r a j a n j a iz nedara večnosti. posle t r a j a n j a od 12. bio obožavan od Maga. prema izvorima iz IV veka pre Hrista. ponovo ulilo u njega (Bundahišn. struktura Zervana je arhajska: on podseća na neka primitivna božanstva u kojima koegzistiraju kosmički polariteti. nailazi se u jednom poznijem rukopisu. drugim recima.). • Pošto je Zervan. Iako je postala popularna već pred k r a j antičkog perioda i potom su je koristile bezbrojne apokalipse i proročanstva. U stvari. prema Eudemu. U novijim tekstovima Aveste (redigovanim verovatno u IV veku pre Hr.000 godina borbe). posebno u sredinama zervanista. koga je rodila tama«. Plutarh prenosi doktrinu »Zaratustrijskih Maga«: »Oromazdes. Teorija ciklusa koji t r a j u određeni b r o j milenijuma je prastara. U pahlavijskim delima. teško je odlučiti da li Zaratustrino ćutanje treba objašnjavati polemičkim razlozima ili ono jednostavno ukazuje na skroman značaj. Pošto zaratustrizam isključu8 Widengren.NOVE IRANSKE SINTEZE 245 t a j termin označavao nebeski svod. Zurvan. Eshatološka funkcija pojma vreme-sudbina. rođen iz najčistije svetlosti« i »Aremanos. a i za dobijanje preciznijeg rešenja problema dualizma. a Zoroastrian Dilemma. Zervan je predstavljen kao Vreme bez k r a j a (Videvdat. 9 U svakom slučaju. pre nego što stignu na most Ćinvat (?) (§ 103) »koji je načinio Mazda«.000 godina. ali uvek u vezi sa sudbinom i vremenom. što je epitet nebeskog boga koji gospodari sudbinama. Jedan tekst (Videvdat 19 :29) precizira da. U jednom drugom odeljku. pa možda čak i odsustvo tog boga Vremena i Sudbine iz Prorokove sredine. vladaju po 3. 1 : 20. »Vremena odavno nezavisnog«. 89 i dalje. izvorište Vremena. u jednom tekstu (yašt 72 : 10) pravi se razlika između Zervan akarana. podeljenih u tri jednaka perioda (vladavinu Ormuzda smen j u j e dominacija Ahrimana. a zatim nastupa 3.

Da bi stekao sina. II. 54 i dalje). koji takođe navodi i noviju literaturu. str. našu studiju »Le Diable et Bon Dieu«. Vid. Plutarh piše da je Mitra. Contre les sectes. 244 i dalje. Zervan mu dade kraljevstvo za prvih 9. str. i Ahrimana. No. Rel. neki pozniji autori govore o »majci« ili o Zervanovoj »ženi«. a sve što je napravio Ahriman bilo je zlo i podmuklo«. Zervan (Zrwan. 428.246 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA je ideju o periodu Ahrimanove vladavine. Kao što je rečeno u značajnoj pahlavijskoj raspravi. No t a j negativni doprinos kosmogonijskom stvaranju (planine. indoiranski. Zervan odluči da prvorođenog učini kraljem. »celokupno Stvaranje je stvoreno prinošenjem žrtve«. 438—39. delo. pa sve do Sibira. nav. 12 Eznik je dobro razumeo da je Zervan bio hermafrodit. 19 O Plutarhovom tekstu je raspravljao Widengren. Izvesno je da su ta koncepcija. C. nav. posle čega će vladati Ormuzd. delo. Vidimo da oba boga predstavljaju tvorce. zmije. 11 Eznik. tekst preveo R. isto. u De Zalmoxis a Gengis-Khan. nastavlja Eznik. Ormuzd saznade za misao svoga oca i otkri je Ahrimanu. Pored toga. str. I sve što je Ormuzd načinio bilo je dobro i ispravno. Zatim. knj. »za izraženu sumnju«. 20). koji se nalazi između Ormuzda i Ahrimana (zbog čega je kvalifikovan kao »posrednik«). Zaehner. Prema jednom jermenskom crkvenom ocu. tekstove Eznika i Teodora bar Konaija reprodukovane kod Bidez-Cumont. Ormuzd i Ahriman »otpočeše sa stvaranjem. mada Ahriman stvara samo zlo. »za prinetu žrtvu«. Ali ga tada Ahriman podseti na zavet koji je dao. up. de l'Iran. životinje štetočine i tako dalje) predstavlja najvažniji element brojnih popularnih kosmogonijskih mitova i legendi koji su širili od Istočne Evrope. nav. 89—92 i kod Zehnera. str. 63 i dalje 423. u vreme kada ništa nije postojalo. 15 Vid. njihovu diskusiju. jer se takođe mogu naći i u Indiji. . delo. glava 8. II. str. Zaehner. znači i jednu vrstu htonično infernalne žrtve namenjene »Zlom demonu« — što takođe predstavlja zaratustrijsku koncepciju. Veliki Bundahišn (III. Međutim. str. Zurvan. kada je Zervanu rekao da je on njegov sin. učio Persijance da ovim bogovima prinose posebne žrtve. Da ne bi pogazio reč. 10 Plutarh ne pominje Zervana. Ezniku de Kolbu. on zače dva sina: Ormuzda. str. 421 i dalje (up. 81—230.000 godina.« Tada se rodi »svetao i mirisan« Ormuzd i Zervan htede da ga posveti za kralja.slava'«) je hiljadu godina prinosio žrtvu da bi dobio sina. moguće je da se izvori koje koristi Plutarh odnose na zervanističke koncepcije.sudbina' ili . 11 I samo što je posumnjao u efikasnost svoje žrtve (»Od kakve koristi mi je žrtva koju prinosim?«). da će kraljem načiniti prvorođenog. »što znači . kao i mit o Zervanu. a ti si mračan i smrdljiv. ovaj mu odgovori: »Moj sin je mirisan i svetao. 13 gde god je neprijatelj Boga imao neku ulogu. Ovaj pocepa matericu 12 i iziđe. no mit o dvojici blizanaca i objašnjenje njihove naizmenične vladavine mnogi izvori iz kasnijeg perioda prikazuju kao specifično zervanističke.

214. up. pojavljuje sumnja (»Treba li da prinosim žrtvu? Ne treba li da prinosim žrtvu?«). Vrhovno biće sadrži u sebi coinciđentia oppositorum. I u mnogim drugim arhajskim religijama. pa čak i posle pobede muslimana) za zervanizam bi se pre moglo reći da predstavlja sinkretističku teologiju koju su razradili međanski Magi. dakle. jer ono objedinjuje celokupnu realnost. »jednu spravu načinjenu od materije koja je svojstvena tami«. Rel. na jedan ili drugi način. Postojanje Sotone nije ontološki čisto: bez sopstvene volje. odnosno personifikacija Vremena. koji se pri tome unapred stara da mu ograniči trajanje. a uz to se takođe pojavljuje i u Godini. uvek podrazumeva ili da je Zervan kosmički bog Vremena ili prosto simbol. U stvari. Sumnja. prilikom tog čina. Ahrimanu). Zervanu se uopšte ne prinose žrtve. vremenskom ciklusu (§ 76). La doctrine du sacrifice dans les Brâhmanas (1898). rezultat tehničke omaške. Trajanje istorije sveta od 9. S.NOVE IRANSKE SINTEZE 247 Prađapati prinosi žrtvu 14 dakšayana. predstavlja grešku u ritualu. str. Zlo stvara. Levi. 320 i dalje.000 ili 12. Mudri Gospod nije direktno odgovoran za nastanak Zla. bar u predanju koje prenosi Eznik. Zervan ne igra nikakvu ulogu u kosmičkom stvaran j u : za njega samog on je deus otiosus jer svojim bliznacima nudi simbole suvereniteta (barsom Ormuzdu i. ali Zao duh slobodno bira svoj način postojanja (up. str. Up. t a j vrhovni bog se uvek pominje zajedno sa Ormuzdom i Ahrimanom. Eshatološka funkcija Vremena Koliko je moguće orijentisati se u slojevitim pahlavijskim tekstovima i njihovim prepravkama (koje su obavljene kada je mazdaizam postao zvanična religija Sasanidskog carstva [226— 635].000 godina tumači se u vezi sa samom Zervanovom ličnošću. ali se i u njemu. Zlo je. § 103). on zavisi od svog tvorca. Uočava se razlika između ove i starije koncepcije koju je delio i Zaratustra: Ahura Mazda rađa dva Duha. Ali u zervanitskom mitu. 15 Videngren je istakao veze između zcrvanizma i međanskih Maga. štaviše. sam Veliki bog.15 nego nezavisnu religiju. prema pahlavijskoj knjizi Zatspram. de llran. Mitološka tema nesrećnih posledica sumnje ima mnogobrojne paralele u mitovima — ima ih skoro svuda po svetu — koji objašnjava poreklo Smrti ili Zla nedostatkom budnosti ili dalekovidosti Tvorca. A Prađapati je Veliki bog koji od sopstvenog tela stvara Univerzum. U svakom slučaju. Precizirajmo da učenje o milenijumima. s njenim kobnim posledicama. nepažljivosti božanskog prinosioca žrtve. mada nevoljno. kao i u drugim analognim mitovima. 138. 14 .

a različite kosmološke tetrade služe zato da bi se njima obuhvatilo sve ono što pripada jednom drevnom nebeskom bogu vremena i sudbine. str. 317 i dalje. up. Zervan je prikazan kao bog s četiri lica. nav. nav. nav. str. njegove hipostaze. Ta »formula tri vremena« postoji takođe u Upanišadama i kod Homera. nap. komentare. Sasvim je prirodno što je u jednom odeljku Denkarta osuđena ideja da su Ormuzd i Ahriman braća. 18 S druge strane. . 1—5). Tekstove je preveo Zehner. 17 Nyberg. u stvari. delo. Widengren. str. tako i u zervanitskim kontekstima. na primer. jeste i biće uvek«. a Denkart (M 829. 81 Ako se prihvati da je Zervan u »Vremenu bez kraja«. 232 i 283. zaman i Ormuzd. str. u vezi sa egzegezom gatičkog teksta o dva Duha (Yasna.. 16 Zervana okružuju tri boga. Nyberg. predstave i vremenski simbolizmi pronalaze se kako u zaratustrijskim. Zurvan. isto. prevod Videngrena. zaman i akanarak. 440 i dalje. svaki od ta tri vremenska trenutka može se povezati s periodom od 3. 97 i dalje. Duchesne-Guillemin. 30 : 3). 11 . 11 Up. 89 i dalje. delo. str. analogni obrazac se koristi i u pahlavijskim tekstovima. delo. delo. str. 54. Na kosmičkom planu. »Questions de cosmogonie«. delo. Stoga je razumljivo zašto i za mazdejce Vreme i učenje o milenijumima imaju prvorazredni značaj. str. " Vid. zrelost i starost. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek no Neprijatelj će jednom u budućnosti prestati da egzistira. koji su. E Fragment prve glave Bundahišna. Ilijada I. Homer. nav. 38 Tekstovi kod Cenera. 4. 439.247 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Prema nekim sirijskim izvorima. 325. »bilo. 319. delo. 19 Ali Zervan (= Zaman) je takođe onaj »koji je bio i koji će biti svaka stvar«. 17 Očigledno je da se radi o proživljenom vremenu. str. nav. 57. Ta imena se objašnjavaju avestinskim epitetima aršokara (»koji čini muškim«). Ormuzd »jeste. Frašokar i Zarokar. frašokara (»koji čini veličanstvenim«) i maršokara (koji čini starim«). str. str. onda izlazi da on prevazilazi Ormuzda i Ahrimana. Ašokar. Widengren. 23 Zbog toga se u ortodoksnim pahlavijskim knjigama problem porekla dva protivnika ne postavlja. Duchesne-Guillemin.«a2 Moguće je slediti polemike između mazdejske ortodoksije čiji se dualizam progresivno učvrstio i zervanitske teologije. Zaehner. 70. 317 i dalje. dclo. jer se proklamuje: »Vreme je moćnije od dva stvaranja . Widengren. »Question de cosmogonie et de cosmologie mazdeermes«. up. 186 i dalje. tekstove koje je preveo Cener. 278. Taj ciklus ima svoju ulogu u zervanitskim razmišljanjima. Up. Videngrena. nav. Slično je i s ciklusom od 12. str. 435. str. 185 i dalje. Mflv. Zaehner.000 godina. 20 Sve u svemu. 318 i dalje. 221 i dalje. bio je i biće« i kaže se da je »vreme Ormuzda«. onakvom na kakvo se mogu svesti tri etape ljudskog postojanja: mladost.000 godina. str. " Vid. up. Zurvan. str.

Ormuzd i Ahriman postoje oduvek. Zaehner. Ormuzd još uvek ima tri imena: Vreme.84 U stvari. pomaže pobedi Dobra. 215. Ahrimana. Dva stvaranja: menok i getik Prema prvoj glavi Bundahišna. što predstavlja koncepciju koja se dosta često sreće u ¡storiji i koja je zaokupljala i Getea. a ograničen u prostoru od strane Ahrimana. antropogoniju i predskazanje Zaratustre kao konstitutivne elemente jedne iste svete istorije. 1. jer istovremeno znači savršen svet i svet u zametku. već linearno: ono ima svoj početak i imaće kraj. 1. Duchesne-Guillemin. Ahriman doprinosi Ormuzdovom savršenstvu. 30. 25 Takva situacija bi se produžila u večnost da Ahriman nije otpočeo napad. savršeno je. 54 . Ormuzd je i stvorio Svet da bi pobedio i uništio Zlo. uostalom. Ormuzd odgovara na napad stvaranjem Sveta. koliko je trajalo Stvaranje. i leži velika originalnost mazdejske misli koja interpretira kosmogoniju. no. menok. S druge strane. nesvesno i nevoljno. a Denkart (9 : 37. Na taj način. str. dok nije dostignuto stanje meU Bunđahišnu (gl. Može se reći da na taj način Zlo. Teachings of the Magi. Prema knjizi Datastan i Denik (37 : 3 i dalje). kao i iskorenjivanje Zla. 6) kaže da su 3.NOVE IRANSKE SINTEZE 249 Prema mazdejskoj teologiji. U tome. 15 Zaehner. što mu omogućuje da postane neograničen i u prostoru. teško se može prevesti. Vremensko t r a j a n j e je indirektna posledica Ahrimanovog napada. str. str. Drugim recima. već ono takođe omogućuje uništenje Ahrimana. 35). Sveznajući Ormuzd predviđa napad i stvara jedno »idealno« ili »spirituelno« delo.5 ) tvrdi da je Svet u početku bio besmrtan. kosmičko Vreme nije više cirkularno. ograničeno Vreme koje je on stvorio ima značenje svete istorije. ali ono je bilo neophodno da bi se objasnilo Stvaranje. Zbog toga. ono što je menok. jer će u određenom trenutku prestati da egzistira. 309—310. već i sama kosmogonija pretpostavlja postojanje jedne eshatologije i soteriologije. Drugačije rečeno. Ormuzd mu je istovremeno dao smisao (eshatologiju) i jednu dramatičnu strukturu (neprekidna borba do konačne pobede). Ahriman je ograničen i u prostoru i u vremenu. Teachings of the Magi. Bog je u mazdejstvu prvobitno ograničen postojanjem njegove suprotnosti. Upotrebljeni izraz.000 godina. vreme ne samo da je neophodno za Stvaranje. Stvaranjem linearnog i ograničenog vremena kao intervala u kojem će se voditi borba protiv Zla. Bundahišn (I. up. Četvorstvo je adaptirano iz zervanizma. Prostor i Vera. dok je Ormuzd neograničen u vremenu. Dakle.

neosetno«. takođe Mary Boyce. 30 Denkart VI. 310—311. str. Ahura Mazda tvorac i svetlosti i mraka. 229 i dalje. pre Ahrimanove agresije. bez pokreta. (Radi se o dualizmu akosmičkog tipa. 58 Bundahishn. Korbena (Corbin). Manijev radikalni dualizam predstavljao je najizrazitiji primer jeresi. Shaked. Ahriman će biti izbačen sa celog sveta«. u k r a j n j o j liniji. ostale tekstove koje navodi i komentariše Dišan-Gijmen. 44 : 5). materijalno stvaranje (getik) bilo je. »nisam počeo da postojim na svetu zemaljskom (getik). 151. str. U kosmičkoj drami i istoriji Sveta razlikuju se četiri etape. glava 1. »Le Temps cyclique dans le mazdeisme«. U stvari. Cenerov prevod. jer je prema učenju Zaratustre. upropastio. To je potvrda vezanosti za telesni život. A Historv of Zoroastranism. 29 Za mazdejstvo. str. dovoljno mu je da uđe u njega i u njemu se nastani. dobro i savršeno. 30 Ahrimanova agresija opisana je na patetičan način: on čepa k r a j Neba. Najpre sam se pojavio u duhovnom stanju. Ahriman i njegove demonske čete kvare materijalni svet prodirući u njega i prljajući ga svojim štetnim delima. da nije u pitanju neko apstraktno postojanje. prodire u materijalni svet (getik). Zurvan. Ormuzd pita Fravaše (duhovi koji su prvobitno boravili na Nebu) da li prihvataju telesno postojanje na zemlji. vid. piše u jednom tekstu iz IV veka. 264. 27 Precizirajmo. .250 i storija verovanja i religijskih ideja nok. truVid. prema nekim tekstovima. str. zagađuje vode. strofa 2. protekle »bez misli. postojanje u svetu platonističkih ideja: stanje menok se može definisati kao način egzistiranja koji je istovremeno produhovljen i konkretan. kako bi se borili protiv sila Zla23 i Fravaši pristaju. Pre transponovanja Stvaranja iz duhovnog (menok) u materijalno (getik) stanje. moje prvobitno stanje nije zemaljsko«. Očigledna je razlika između ovog učenja i gnostičkog i manihejskog pesimizma. đclo. kada za njega više ne bude staništa u telima ljudi. 230. 1. prevod H.®9 U stvari. str. 27 Pand Nâmak i Zartusht (= Le Livre de conseils de Zartusht). ipak. 26 Međutim. Tokom prvog perioda dolazi do agresije Ahrimana i mraka protiv Ormuzdovog sveta svetlosti. Ahriman ne odgovara na Ormuzdovo materijalno stvaranje tvorevinom getik negativnog reda: da bi upropašćavao svet. »Došao sam sa sveta nebeskog (menok)«. S. Yasna. za materiju. samo po sebi. stanje koje će nestati tek posle konačnog očišćenja. posebno se naglašava nebeski i duhovni karakter stanja menok. »Zato. nav. »Some notes on Ah roman«. za rad i. Tek ga je Ahrimanov napad kojim je uvedeno Zlo. Rezultat toga je »izmešano« stanje (gumecišn) u kojem se celokupno Stvaranje otada nalazi. što je specifična crta Zaratustrine poruke. 336. a posebno time što se nastanjuju u telima ljudi. prevod u delu.

da bi nikla rabarbara iz koje će se roditi prvi par ljudi. Nebo zarobilo na Tvorčevom Delu. Cenerov prevod. a drugi. na vrhuncu svoje moći. to je bila druga laž koja je ojačala demone. 231.) Posle toga Ahriman se baca na svetu vatru koju prlja stvarajući dim. a potom sisaju mleko jedne koze. Mašje i 51 Iz njegove srži niče hranljivo i lekovito bilje. Dawn and Twilight of Zoroastrianism. kao u nekoj klopci. ali ptica grabljivica odnosi taj deo. Ormuzd im naređuje da čine dobra dela. prema iranskom verovanju. sada brane »Nebesku tvrđavu«. isti. 32 216. up. (Međutim. ali podležu Ahrimanovim iskušenjima i uzvikuju da je on t a j koji je načinio Zemlju. nav. Marv Boyce. 13 Bundahishn. Zbog te »laži« par je proklet i njihove duše će ostati u paklu sve do Uskrsnuća. str. Trideset dana oni žive bez hrane. vodu i biljke. Jedan deo žrtvuju vatri. 33 Posle još trideset dana. Ta mitska epizoda se može objasniti dvojako: kao ilustracija 1) greha »laganja« ili 2) greha što su jeli i na taj način ustanovili stanje ljudske uslovljenosti. kojeg potom kalja Prostitutka. u mnogim drevnim mitovima prvobitni par nema potrebe za hranom. a njegova sperma daje korisne životinje. str. bogovima. 11 On napada Gajomarta. štaviše. Mašje i Mašjane priznaju Ormuzda za Tvorca. up. Prvog čoveka. str. prvobitni par vodi poreklo od mitskog Pretka (Gayomarta) i Majke Zemlje i njihova prvobitna forma je vegetalna — što predstavlja u svetu dosta rasprostranjenu mitologemu. up. armije kopljanika. od njegovog tela nastaju metali. delo. Tokom pedeset godina. § 11. Zaehner. zatvorivši se. Mašje i Mašjane ubijaju jedno grlo stoke i peku ga na vatri. sunčeva svetlost prečišćava njegovo seme od kojeg jedna trećina pada na zemlju. na k r a j u Vremena. . 270. ljudi će potpuno napustiti običaj da uzimaju hranu i piće. 323—24. jer ga je. Od Gajomarta do Saošjanta Gajomart je sin Ormuzda i Spandarmate. Ahriman je zarobljenik materijalnog sveta. Platon. bacajući ga u vazduh. 352. 138 i dalje. Teachings of the Magi. a preko njega kalja i sve ljude. 145. To je moglo značiti da Bog nije prihvatio žrtvu.nove iranske sinteze 251 je bilje i na t a j način izaziva smrt Prabika. I zaista. Ovo podseća na mit tipa »Hainuvele«. jedan pas je prvi jeo meso). vid. u stvari. Kada on umre. O ubistvu Bika. da ne obožavaju demone i da se uzdržavaju od hrane. on je okruglog oblika i »blista kao sunce« (up. Gajomart je bio predodređen da posle napada živi još 30 godina. (Odmah potom. Međutim. Symp. praveći se da im se ne dopada. Duchesne-Guillemin. Zemlje. Mašje i Mašjane. kao i drugi mitski makrantropi. 32 Ahriman viiše ne -može napasti Nebo jer fravaši. str. Drugim recima. Zurvan. ali isto tako i da čovek ne treba da bude mesožder. 189d i dalje). str.

Mašje i Mašjane su mogli od njega primiti to otkrovenje. Međutim. već samo metali — drugim recima. ni dušu ljudi. M Vid. posle greha praotaca. preveo Mole (Molé). delo. No. jer u materijalnom svetu čovek jedini raspolaže slobodnom voljom. tako je i Gajomartu dat veoma visok položaj. U stvari. telo je bilo sjajno i mirišljavo. I. Gajomart predstavlja prvobitnog androginog makrantropa. koji postaju praroditelji svih ljudskih rasa. od njegovog semena. 73. str. uzimajući da je Ahriman Tvorac. U mazdejskoj svetoj istoriji. nav. odeljke Denkarta koje je preveo i komentarisao Cener. planete i.252 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Mašjane nisu uopšte imali nikakve seksualne želje. Međutim. Mazdejska teologija ističe da je Gajomart bio primer i savršenog Čoveka. telo je instrument ili »odelo« duše. 88 Vid. štaviše. egzaltacija Gajomartom dovodi do iskupljenja ljudske sudbine. Mit o Gajomartu (avestanski gaja maretan. nav. u početku. 34 Zatim su Mašje i Mašjane izrodili druge parove blizanaca. 35 A pošto je poživeo trideset godina posle Ahrimanovog napada. dakle. 87 The Dawn and Twilight of Zoroastrinism. 504. samim tim. 273 i dalje. a otac drugog. XIV. tekstove koje navodi Mole i njegove komentare. Ali oni se sparuju i rađaju dva »tako divna« blizanca. on se svrstava pored Zaratustre i Saošjanta. 267. za vreme materijalnog Stvaranja (gete). najmoćniji Ormuzdov saveznik. U stvari. 485 i dalje. Le premier homme et le premier roi. da m a j k a proždire jednog. ali je zbog pohote počelo da zaudara. drugi prevod kod A. pa. Cenerov prevod. Christensen. 19—20. Od njegovog tela ne nastaje ceo Svet. Smrt je u materijalni svet uveo Ahriman. str. Kao i Imir ili Puruša. 84 Dënkart. ravan Žaratustri i Saošjantu. 38 84 Greater Bundahishn. Gajomart prvi prima revelaciju o Dobroj veri. mythe et cosmologie dans l'Iran ancien. str. 36 U delima poznijih teologa. Tada Ormuzd oduzima deci svaki ukus da bi ih ubuduće njihovi roditelji ostavljali u životu. Duša je. 521. »život smrtni«) veoma jasno ukazuje na trud koji su zaratustrijski teolozi uložili da bi tradicionalnu mitologiju interpretirali na svoj način. već od iste supstance od koje je i duša. delo. da bi ga dalje preneli na svoje potomke. telo nije načinjeno od mraka (kao što tvrde gnostici). . baš kao i Gajomart. kao što primećuje Cener. Culte. Baš kao što u kasnijim jevrejskim spekulacijama Adam istovremeno raspolaže i kosmološkim atributima i izuzetnim duhovnim vrlinama. s tim što je njegovo ubijanje drukčije ocenjeno. 4. str. str. str. čovek je stvoren dobar i imao je besmrtnu dušu i telo. a više greška u prosuđivanju: praoci su se prevarili. koja rađa prvi par ljudi. Ali duša je u stanju da deluje samo kroz telo u kojem je nastanjena. posle eshatološkog Sudnjeg dana. 7 : 1 . Teachings. Ahriman nije uspeo da ubije Gajomartovu dušu. duša će ponovo naći jedno veličanstveno uskrslo telo.37 za zaratustrizam prvi greh je manje akt neposlušnosti. rabarbara. § 14.

Jer. pod udarcima Ormuzda i Sroza. od kojih su najvažnije vladavine Jima. str. najpre će uskrsnuti Gajomart.. 351. Bitke koje su vođene u početku. Prema Bundahišnu. o indoevropskom eshatološkom mitu koji je sačuvan do danas i u brahmanskoj Indiji i kod Germana. de l'Iran. zahvaljujući svojoj slobodi izbora između Dobra i Zla. odvija se niz legendarnih vladavina. Ahrimanovom ubistvu Prabika odgovara eshatološka žrtva bika Hathajosa koju su prineli Saošjant i Ormuzd. eshatologija preuzima.nove iranske sinteze 253 Sve u svemu. Poslednji će pasti Ahriman i Az. U pitanju je najstrože i najsmelije religijsko vrednovanje Materije za koje se zna. G. Bundahishn. načiniće uskrsle ljude besmrtnim. čovek ne samo da sebi obezbeđuje blaženstvo. Reč je. delo. to je upravo ono što se dešava starim ljudima kada im se bliži kraj. 13 : § 297. 309 i dalje. 230 i dalje. *« Menok i Xrat. i 351. ostale izvore koje navodi Dišan-Gijemen. III t. (Prema jednom predanju iz IV veka posle Hr. Najpre. delo. nav.). kako bi ih poništila. str. Zaehner. 34 : 23. koliko je prošlo od Gajomartove smrti i nastanka prvog para ljudi do Zaratustrinog dolaska na presto. Saošjanta. U stvari. 39 Prema nekim izvorima. str. biti primoran da proždire demone. za mazdaizam. dela i postupke praotaca. nav. na jednakim rastojanjima od Gajomarta i budućeg Spasitelja. time što u sopstvenoj ličnosti uspostavlja čistotu koja je prethodila »mešavini« (gumecišn) nastaloj zbog Ahrimanovog napada. Ahriman zauvek ostaje nemoćan. u stvari. Aždahaka i Fretona. sukobiće se dve vojske i svaki će borac imati tačno određenog protivnika. 314 i dalje. prema drugim. mleka i biljne hrane i hraniće se samo vodom. Kao Prvi čovek. Saošjanta će roditi jedna devica koja će se kupati u jezeru Kasaoja. Tokom 3. Zaehner. 192. Dawn and Twilight. Zbog toga će demon Az (Žudnja). 40 Ogroman požar će topiti metale i s planina 38 Vid. str. up. 350 i dalje. on je bačen u procep kroz koji se uvukao u svet i tamo je uništen. talasi tog jezera čuvaju u sebi. Zaratustra se pojavljuje u središtu istorije. Rel.) Kao što smo videli (§§ 104. 8:11—15. Zaratustrino seme. ponoviće se: pojaviće se zmaj Aždahak i to će usloviti uskrsnuće Fretona koji ga je pobedio in illo tempore. up §§ 177. Denkart XII. izmešanih s belim haoma. Pahlavijske knjige još detaljnije opisuju epizodu tog eshatološkog scenarija. na čudesan način. svaki prinosilac žrtve doprinosi »transfiguraciji« sveta.000 godina. ljudi će se postepeno odreći mesa. izgubivši moć nad ljudima. 112). materija i život — sama po sebi je dobra i zaslužuje da se očisti i obnovi. str. konačno Obnavljan j e (frašo-kereti) će nastati kao posledica žrtve koju prinosi Saošjant. Piće pripremljeno od njegove masti i njegove srži. pre zapadnih »filozofa — hemičara« XVII veka (up. U konačnoj borbi. Duchesne-Guillemin. materijalna Kreacija — to jest. Kao što smo videli (§ 104). za vreme poslednja tri milenijuma. već je u stan j u da pomaže Ormuzdu koji radi na njegovom spasenju. Widengren. Doktrina o uskrsnuću tela uistinu je proglašenje neocenjive vrednosti Kreacije. .

frigijski Agditis (§ 207) i jedan slavni junak osetske mitologije. isti.) prikazuje boga kako se rukuje s kraljem.5). II. dopiru samo do prvih vekova hrišćanske ere. 85 i dalje. pre nego što bi stupio na presto. Mihr. doline se popunjavaju i otvori koji vode u pakao se začepljuju. Vid1. 60. velike ceremonije Mithrakana javno su slavljene. Dumézil. 6. a njegovi podanici su mu pristupali. 192 i dalje. od kraja epohe Ahemenida. druge primere kod S. ustanovljenoj u Mesopotamiji i Maloj Aziji. kako prvobitnog. 43 Jermenska predan ja govore o pećini u koju se zatvarao Meher (to jest. Nadgrobni spomenik Antioha I iz Komagena (69 — 34. izgleda da kraljevski kult Mitre nije sadržavao nikakav tajni ritual. Literarni dokumenti su malobrojni i uglavnom se odnose na obrede. pobeđeni od Pompeja i odvedeni u ropstvo. ponovo rođeni Mitra. str. Moćni bog bez premca. a kao mleko za pravedne — tela uskrslih će za tri dana biti očišćena. S druge strane. tako i eshatološkog. uživajući i u telesnim blaženstvima (jer će se porodice ponovo okupiti) i u duhovnim. Jedan od mitova govori o tome kako se Mitra rodio iz stene (de petra natus). kao i na hijerarhiju inicijacijskih stupnjeva. Gerševiča (Gershevitch) u delu Mithraic Studies. Mitrine misterije Prema Plutarhu (Pomp. prema jednom predanju koje prenosi Al-Biruni. u požaru nestaju planine. tačnije. kao dete natprirodnog porekla. pošto više neće biti izloženi opasnosti da greše. 2. 42 G. 44 G. zahvaljujući skulpturama. Gayômart. str. str. baš kao i antropomorfni Ulikumi (§ 46). Do mitologije i teologije mitraičkih Misterija u stanju smo da dopremo. novi kralj je bio reinkarnirani. Međutim. ljudi će živeti večno. § 111) u Mitru iz Misterija. 24. Vid. 65. 43 Al-Bîrûni. nap. str. str. U stvari. predstavi rajskog sveta. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. pre svega. parćanski kralj se povlačio u jednu pećinu. 169. India (prev. Posle Obnavljanja. god. slaveći ga kao novorođenče. Na kraju. Hartman. 41 Nepoznat je proces transformacije iranskog boga kojeg je veličao Mihrjašt (vid. str. 10. 42 To je razlog zbog kojeg je pećina igrala najvažniju ulogu u Mitrinim misterijama. . str. Njegov kult se verovatno razvio u sredini magoi. oni su proširili taj kult na Zapadu. 356.254 istorija verovanja i religijskih ideja će poteći vatrena reka — usijana za grešnike. Mitra) i iz koje je izlazio jedanput godišnje. 180 i nap. Mitra je postao zaštitnik parćanskih vladara. epigrafski i arheološki izvori o ovom kultu i njegovom prodoru na Zapad. takođe I. (Ravna zemlja odgovara. Les religions de l'Iran. Légendes sur les Nartes. To je prvo mesto na kojem se eksplicitno pominju Mitrine misterije. Sachau). 217. 44 Na tu iransku temu se ponovo nailazi 41 Svi ostali literarni. str. pre Hr. Widengren. kao što je poznato. gusari Kilikije »tajno su svetkovali Misterije« Mitre.

S morfološkog stanovišta. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. ubistvo prvobitnog bika je delo Ahrimana. delo. spasenje mista. Mitrino delo bi se. »Iz tela ubijene životinje nastaće sve trave i lekovito bilje [ . Cautopates). Epist. 311 (nap. 37 i dalje. a iz njegovog tela niče bilje. 4 « F. 61 i dalje. 179 i dalje. Mitrino žrtvovanje bika izgleda zagonetno. vinova loza koja daje sveti napitak za Misterije. 7). I. 305 i dalje. str. to »stvaralačko ubistvo« se može lakše objasniti u nekoj religiji zemljoradničkog tipa nego u jednom inicijacijskom kultu. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. 132 reference). 47 S druge strane. čudesno rođenje Mitre je predstavljalo integralni deo jednog velikog iransko-sinkretističkog mita o Kosmokrati-Spasitelju. Mitra se u natpisima naziva Sol 45 Up. str. Pored toga. sudeći prema nekim izvorima. vid.« 46 U zaratustrijskom kontekstu. Sol mu naređuje da žrtvuje bika. str. Vindišmana (Windischmann) (1859). . dakle. R. 186 i dalje. posle H. J. Vid. isti. Dve ličnosti. Mithraic Studies. načiniće ljude besmrtnim. Videngren podseća na jedan kasniji haldejski obred. u tom slučaju. glava mu je okrenuta na drugu stranu. 47 G. Les Mystères de Mithra (II izd. s druge strane. Méphistophelés et l'Artdrogyne. str. međutim. obučeni kao Mitra. Up. Kotes i Kotopates (Cautes. r a đ a j u se životinjske vrste. Eliade. a iz njegove krvi. drugim recima. koje je pročistila svetlost meseca. u prisustvu Sunca i Meseca. moglo bi se reći da posvećenje u Misterije anticipira konačno Obnavljanje. na k r a j u Vremena. Osnovna mitološka epizoda sadrži krađu i žrtvovanje bika koje je. Saošjant i Ormuzd će žrtvovati vola Hathajosa.). a napitak. svaki sa zapaljenom buktinjom u ruci pažljivo posmatraju šta bog radi. isti. oni predstavljaju dve druge epifanije Mitre kao boga sunca (i zaista. . E. iako je podređen Mitri.nove iranske sinteze 255 u hrišćanskoj legendi o Rođenju u Vitlejemskoj pećini ispunjenoj svetlošću. str. kao što smo videli (§ 216). VI. up. blagotvorne posledice tog ubijanja: iz semena Prabika. 113. koji sadrži žrtvovanje bika u cilju obezbeđivanja kosmičke plodnosti. ] Iz njegove kičmene moždine nići će žito koje daje hleb. Cumont. 1—4) saopštava. Pseudo-Dionisije govori o »trostrukom Mitri«. bar Hinelsa. Hinnels. Kalu. 48 Ubijanje bika obavlja se u pećini. dok jednom rukom drži životinju za nozdrve. str. 45 Sve u svemu. Ubijanje bika je prikazano skoro na svakom mitraičkom bareljefu ili slici. Odnosi između Sola i Mitre nameću problem koji još nije razrešen. s jedne strane. Jedan pozniji tekst (Bundahišn. 51 i dalje. De Zalmoxis à Gengis-Khan. a drugom joj zariva nož u slabinu. Mitra obavio po naređenju Sunca (Sol). str. Mitra bezvoljno obavlja svoju dužnost. brojni iranolozi uočavaju upadljivu sličnost između Mitre i Saošjanta. . Na kosmičku strukturu žrtve ukazuje 12 zodijačkih znakova ili 7 planeta i simboli vetrova i četiri godišnja doba. M. 48 U vezi s analognom interpretacijom taurohtonije. moglo povezati s tom eshatološkom žrtvom. nav. Kao što smo videli (§ 215). spravljen od njegove masti i srži.

govoreći da je Mitra »njegova jedina kruna. Textes et Monuments. str. haeret.) Specifični amblemi za stupanj nymphus bili su plamen (plamen venčanih). gde je naveden jedan odlomak iz Porfirija. i II. hrišćanski apologeti aludiraju na »krštenje« kojim je. De abstinentia IV. na ruke Up. na kojem misti. ad Laetam) i brojni natpisi prenose nam nomenklaturu sedam inicijacijskih stupnjeva: gavran (corax). sunčev glasnik (heliodromus) i otac (pater).M Nepoznati su nam detalji obreda posvećivanja u različite inicijacijske stupnjeve. 49 . 51 Loisy. I Mitra se penje na nebo. De preascr. a u nekima se bogovi rukuju. Pretpostavlja se da se malo potom Sol uspinje na nebo. ukrašeni maskama koje ukazuju na njihove inicijacijske stupnjeve. str. 51). 107.« 52 Potom bi mu se na čelo nanosio beleg usijanim gvožđem (Tertulian. Gozba se odvija u kosmičkoj pećini. Taj banket predstavlja model ritualnog obeda. služe starešinu (patera) konventikule. Mystères paiens et mystère chrétien. 40 (up. 317. Nije poznat specifični inicijatički ispit za stupanj corax. IV. 16). Mitra i Sol potvrđuju svoje prijateljstvo gozbom na kojoj dele meso bika. vojnik (miles). 50 Tertulian. 50). str. Dva boga dvore osobe koje nose maske životinja. 7). dijadema (aluzija na Veneru) i kandilo. na nekim slikama. a drugi »učesnici«. U nekim scenama. Persijanac (Perses). drugu grupu sačinjavali su posvećenici počev od stupnja leo. I. supruga (nymphus). Zajednica mista bila je podeljena na dve grupe: jedni su bili »sluge«. 16.50 Postoji mogućnost da je t a j obred bio namenjen neofitu koji se pripremao za zvanje miles. 42. 173. Mitra je jedini bog koji ne deli tragičnu sudbinu božanstava Misterija. ali je mist morao da je odbije.256 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja invictus. Sol je prikazan kako kleči pred Mitrom. De corona. ta scena je prikazana na više bareljefa. »gavrani« su pomoćnici. str. on trči za Sunčevim kolima. 40) ili je bio izložen čišćenju od grehova pomoću upaljene baklje (Lukijan. str. Prve stupnjeve inicijacija mogla su dostići čak i deca starija od sedam godina. haeret. Textes et Monuments figurés. De preascr. Cumont. ona su verovatno dobijala određeno versko obrazovanje i učila da pevaju pesme i himne. U svakom slučaju. II. Pre posvećivanja. 15 (= Textes et Monuments. 52 Tertullien. U svojim polemikama protiv mitraičkih »sakramenata« (koje je inspirisao Satana!). Jedan tekst svetog Jeronima (Ep. (Setimo se da je gavran glasnik koji prenosi Mitri naređenje Sunca da ubije bika. verovatno. simbol »nove svetlosti« koju će mist ubuduće moči da vidi. Kod posvećenja u inicijacijski stupanj leo. neofit uvođen u novi život. lav (leo). II. Menippus. Iz toga se može zaključiti da mitraički scenario inicijacija nije u sebi sadržao iskušenja koja su evocirala smrt i uskrsnuće. postulant se obavezivao zakletvom (sacramentum) da će čuvati tajnu Misterija.51 Poznato je da mu je tom prilikom nuđena kruna. abst. prema Porfiriju (De.

kao što kaže Loazi. Quaest. nymphus Venere. Bacatti. da preskaču preko jame napunjene vodom. str. dok je trebalo samo da se pretvara da ga je ubio. leo Jupitera. Cumont. 53 Porphyre. 108 i dalje. Les Mystères de Mithra. Vrlo je verovatno da je jedna takva lestvica igrala — nama nepoznatu — ritualnu ulogu i pri tome služila kao simbol mitraičke konventikule. str. 8). mačem presecao creva i proglašavao sebe oslobodiocem. Up. 72 i dalje. sadrži jasno ilustrovane astralne veze. ruku verovatno vezanih na leđima. 56 Vrlo je verovatno da su neki inicijacijski obredi obuhvatali i borbu kandidata sa nekim strašilom. ali. Komod ubio kandidata. 54 Prizori posvećivanja na slikama u mithreumu u Kapui. Prema iranskom predanju. 9 = Textes et Monuments II. navodi na pomisao da smisao simbolizma tog obreda on ili nije znao ili se nije potrudio da ga ponovi« {nav. G. Origen (Contra Celsum VI. si. bronze. Perses Meseca. itd. 135. obavljajući posvećenje jednog miles u zvanje »oca«. med je došao sa Meseca. Na jezik navorođenčadi stavljan je med. miles Marsa. II: I Mitrei (Rim. 35 F. Druge crteže iz mithreuma u Kapui reprodukovao je Vermaseren. vet. kalaja. Svaki od sedam inicijacijskih stupnjeva bio je pod zaštitom jedne planete: corax je bio pod zaštitom Merkura.« 55 Zna se. Potom bi došao neko. str. kao da hoće da ga gurne napred. kandidate vezanih očiju okružavala je frenetična gomila ljudi od kojih su jedni oponašali graktanje gavranova i lepršanje krila. U drugim scenama. Jedan od najbolje sačuvanih prizora Kimon opisuje ovako: »Goli mist sedi. dakle. Il mitreo sotto la chiesa di Santa Prisca. delo. 21). bakrorez XIII. 142. ruku vezanih kokošijim crevima. Neki autori sumnjaju u autentičnost te informacije. Pretpostavlja se da je. pružajući prema mistu mač. Scavi di Ostia. 132—133. str. str. 54 Pseudo-Avgustin. Cumont. 56 Cumont. kalaj s Afroditom. Istoričar Lamprid piše da je imperator Komod ukaljao Mitrine misterije pravim ubistvom (Commodus. heliodromus Sunca i Pater Saturna. Spreda mu se približava sveštenik u istočnjačkoj odori. str. verovatno predstavljaju neke od tih inicijacijskih proba. nav. 51—53. II. II. Med je. 53 Prema jednom hrišćanskom autoru iz IV veka. Les religions orientales. a potom su medom premazivali i jezik. et novi Test. I. 12 (= Textes et Monuments. 57 Ferrua. ono što naš autor kaže. gvožđa. Mithras. 40). Mithreum u Santa Priski. 17 . 1954). da je mist morao da učestvuje u jednom simuliranom ubistvu i da mu je potom pokazivan mač premazan krvlju žrtve. 320). povezanih očiju. 114. srebra i zlata) i povezanih s raznim božanstvima (olovo s Hronosom.nove iranske sinteze 257 kandidata sipali su med. »njen surovi karakter svedoči o njenoj autentičnosti. 15 (= Textes et Monuments. kao i onaj u Ostiji.57 S druge strane. s visokom frigijskom kapom na glavi. Pojedini kandidati su morali. 183). bio hrana blaženih i novorođenih. S leđa mu prilazi mistagog. De antro nymph. str. str. dok su drugi rikali kao lavovi. legure. 22) govori o jednoj lestvici od sedam stepenika načinjenih od različitih metala (olova. takođe. delo.). goli mist kleči ili čak leži na zemlji.

Widengren. »Da je hrišćanstvo bilo zaustavljeno. svet bi bio mitraizovan« (Mare Aurele. ta nova vera u Misterije izazivala je divljenje svojom snagom i originalnošću. »The Mithraic Mysteries«. str. liturgijski jezik je bio latinski. starešine Misterija.) Međutim. I što se tiče širenja kulta. gde je u jednom trenutku postojalo stotinak svetilišta. umerenošću i moralnošću njenih privrženika.258 i storija verovanja i religijskih ideja 218. 453. jedini među tajnim kultovima. feničansko). eshatološke spekulacije. njegovo širenje je pratilo kretanja legija. kao što smo rekli.58 Mitraizam je bio tajni kult skoro isključivo rezervisan za vojsku. . patres. a obične ljude je impresionirala svojom disciplinom. Ono malo što se zna o obredima posvećenja više podseća na inicijacije indoevropskih »udruženja ljudi« (§ 175). Mitra je bio jedini bog Misterija koji nije spoznao smrt. iz naroda rimskih provincija. pak. jedna takva zabrana ne samo da je otežavala već je činila i neverovatnim preobraćenje sveta u mitraizam. u kojoj je učešće žena u kultovima spasenja dostiglo do tada neviđeni stupanj. čak i u Rimu. I zaista. vrlinama koje su podsećale na staru rimsku tradiciju. i . mitraizam se razlikovao od ostalih misterija i po tome što u sebe nije uključivao orgastičke i čudovišne rituale. Jer. uspeh mitraizma je bio neobičan: zahvatio je oblasti od Ekosa u Mesopotamiji. nego na one iz egipatskih ili frigijskih Misterija. 58 Up. pa sve do centralne Evrope i Balkana. Prema tome. sirijsko. Mitrine misterije su asimilovale i integrisale duhovne tokove specifične za epohu Imperije: astrologiju.000. U njegovom panteonu. treba imati na umu da je jedna konventikula primala najviše 100 članova. Severne Afrike i Španije. Uprkos iranskom nasleđu. A mitraizam. Najveći broj svetilišta otkriven je u starim rimskim provincijama kao što su Dalcija. Bila je to prava religija za vojnike. izgleda da je nemoguće ne navesti onu slavnu rečenicu Ernesta Renana: »Da je širenje hrišćanstva zaustavila neka smrtonosna bolest. U epohi. Pored toga. str.« Kada se raspravlja o Mitrinim misterijama. Uz to. (Izgleda da kult nije bio prodro u Grčku i Malu Aziju. Za razliku od drugih istočnjačkih religija spasenja kojima je rukovodilo strano sveštenstvo (egipatsko. regrutovane su iz italskih naroda ili. Panonija i Germanija. začelo je bio iznenađen njihovom rasprostranjenošću po svim provincijama Rimske imperije. kao i solarnu religiju (koju su filozofi interpretirali kao solarni monoteizam). broj vernika nije mogao biti veći od 10. 579). koji nije primao žene. najvažniji bogovi klasičnog sveta stajali su rame uz rame sa Zervanom i drugim istočnjačkim božanstvima.. Renan je verovatno bio opčinjen uticajem i popularnošću Mitrinih misterija u III i IV veku. Tajni kult Mitre uspeo je da ujedini iransko nasleđe i grčko-rimski sinkretizam.

»The Mithraic cult meal in its Greek and Roman environment«. 312. nanošenje belega na čelo usijanim gvožđem podsećalo ih je na signatio. prestao je da postoji kao istorijska realnost. zabranjen i proganjan. 343 i dalje. pobeda Konstantina kod mosta Milvija je. Počev od III veka. ukida zvaničnu podršku mitraizmu. ili 308. »Christianity and the Mystery Cults«. 59 U svakom slučaju. pre svega iz političkih razloga. str. štaviše. koje su im se činile vrednim i čiji su uspeh uočili (već smo naveli slučaj frigijskih Misterija. otkrivani kroz preobraćenje i inicijacijska iskušenja (dovoljno je setiti se brojnih valorizacija svetinja kod nehrišćana i u istoriji hrišćanstva). obred kojim se okončavala svetinja krštenja. godine. U stvari. Međutim. dve religije su proslavljale rođenje svog boga istog dana (25. str. Međutim. Hinnels. Po svoj prilici se teolozi raznih sinkretističkih religija spasenja nisu ustručavali da pozajm l j u j u određene ideje i formule. Na kraju krajeva. ali Gracijanov edikt. Kao sve religije spasenja i ezoterične konventikule. zapečatila sudbinu mitraizma. 60 Mnogi imperatori su podržavali mitraizam. njega su praktikovali i drugi kultovi. 307. važni su bili lični doživljaj. Što se tiče inicijacijskog krštenja. John R. Teško je utvrditi da li su te svetkovine za posvećene predstavljale sakramentalni obed ili su više ličile na druge obredne gozbe. nastupa period tolerancije. godine. hrišćanski apologeti su strahovali od eventualne »konkurencije« mitraizma. jer se njima sledio božanski uzor. godine. godine. § 207). Tertulijan (De praescr. 40) je govorio o »žrtvovanju hleba«. 17" . počev od II veka. nastavile su da prodiru druge tvorevine iranskog religijskog duha..nove iranske sinteze 259 Pa ipak. dosta uobičajene u doba Carstva. 363. »dobrotvoru Imperije«. Ali ta verovanja i ti mitsko-ritualni scenariji pripadali su Zeitgeistu helenističke i rimske epohe. I. 60 Up. 66) je optuživao »zle demone« da propisuju sakramentalno korišćenje hleba i vode. 382. uspeh manihejstva potresa sve slojeve Crkve i uticaj manihejskog dualizma produžava 58 Up. ritualni obed posvećenih. posvetili oltar.. t a j imperator-filozof se deklarisao kao mitrik. jer su u Misterijama videli dijabolično oponašanje euharistije. Mitri. strašnom sudu i uskrsnuću tela bila slična. Posle njegove smrti. tajni kult Mitre. kao i teološko tumačenje mitsko-ritualnog scenarija. predstavljao je podsećanje na gozbu Mitre i Sola posle žrtvovanja bika. Kane. i gozbama drugih kultova Misterija) ne može se odricati njihov verski značaj. mitraičkim gozbama (kao. uostalom. decembra) a pri tome su im i verovanja o k r a j u Sveta. U Karnutumu su. 20. P. Dioklecijan i ostali Augusti. Kult je ponovo zadobio ugled tokom veoma kratke vladavine Julijana. I sama činjenica da su ih apologeti toliko napadali kao dijabolično oponašanje euharistije. u svet koji je upravo prelazio u hrišćanstvo. za hrišćanske teologe posle II i III veka sličnost sa mitraizmom je postala još nezgodnija. ukazuje na njihov sveti karakter. Justin (Apol. Međutim.

81 " Vid. angelologija.260 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja se kroz ceo srednji vek. u pojedinim slučajevima. od ranog srednjeg veka do renesanse i epohe prosvećenosti. III t. S druge strane. tema magusa. brojne iranske religijske ideje — a posebno nekoliko motiva iz Rođenja. ovog delà. njihovi tragovi se. mogu prepoznati. teologija Svetlosti i neki elementi gnostičke mitologije — na k r a j u bivaju preuzeti od strane hrišćanstva i islama. .

Paul. jedan mladi farisej po imenu Savle. u citatu G. »Najzad«. ! U Korinćanima poslanici prvoj (15 : 1 — 2) on veoma brižljivo navodi sve one kojima se uskrsli Hristos prikazao. str. A Savle usta od zemlje i otvorenijim očima svojim nikoga ne viđaše. prev. ustani i uđi u grad. prema uputstvu Isusa koji mu je došao u obliku priviđenja. 18 — 19.Savle. Sve su Poslanice. Karadžića osim u slučajevima kada se francuski prevod razlikuje od našeg (prim. 26: 12 — 20. Jedan »beznačajni« Jevrejin: Isus iz Nazareta Godine 32. A Gospod reče: . (Nije poznat tačan datum pogubljenja Isusa: bila je to godina 30. a najkasnije 36. a posebno hrišćanstva svetog Pavla. pa prema tome i u spasenje koje donosi Hristos.) Kao što ćemo videti. 3 Willamowitz-Moelendorf.' A ljudi koji iđahu s njim stajahu i čuđahu se. kojega ti goniš. 9: 3 —5. okrepi se.). jer njegove Poslanice predstavljaju prve dokumente istorije hrišćanske zajednice.Ja sam Isus. preobraćenje Pavla je obavljeno najranije 32. ili 33. i pošto pojede. Ananije. niti pi.« 3 "* Za sve knjige Novog zaveta korišćen je prevod Vuka Stef. naše ere. koji se beše istakao revnošću u proganjanju hrišćana. godine. pa će ti se kazati šta ti treba činiti. Bornkama (Bornkamm). nalazio se na putu iz Jerusalima u Damask. dakle. »*Najzad je jedan učenik. 22 :4 — 21.XXVIII POGLAVLJE RAĐANJE HRIŠĆANSTVA 219. »Ujedanput. pisao je veliki helenista Vilamovic-Melendorf (Willamowitz-Moelendorf). I bješe tri dana slep i ne jede. A oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. .Ko si ti. Autor Dela govori još u dva maha o susretu s uskrslim Hristom na putu za Damask. obasja ga svjetlost s neba. No. I padnuvši na zemlju ču glas gdje mu govori: . ili 33. Savle.«1 To se dogodilo dve ili tri godine posle razapinjanja na krst. vera u Hristovo uskrsnuće predstavlja osnovni element hrišćanstva. jer čujahu glas. 9 — 10. zašto me goniš' — A on reče: . 1 Dela apostola. stavio ruke na Savia i ovaj je ponovo progledao. a ne viđahu nikoga. »I odmah progleda i ustavši krsti se. 2 Ta činjenica je veoma značajna. Gospode?'. »najzad grčki jezik izražava jedno gorljivo i živo duhovno iskustvo. ispunjene neviđenim žarom: verom u uskrsnuće. Prema tome.

262

is t o r i j a v e r o v a n j a i religijskih ideja

Važno je da se istakne jedna druga činjenica, a to je kratko vreme — svega nekoliko godina — proteklo od događaja koji je otkrio Isusovu vokaciju do Pavlovog ekstatičkog doživljaja. U petnaestoj godini Tiberijevog carevanja (znači, leta Gospodnjeg 28—29), jedan isposnik zvani Jovan Krstitelj, počeo je da obilazi oblast Jordana »propovedajući krštenje i pokajanje za oproštaj grehova« (Jevanđelje po Luki,* 3 : 1 i dalje). Istoričar Josif Flavije opisuje ga kao »poštenog čoveka« koji zahteva od Jevreja da žive čestito, pravedno i pobožno (Ant. Jud. 18, st. 2, §§ 116—119). U stvari, on je bio istinski vizionar, plahovit i žestok prorok, u otvorenom sukobu s jevrejskim političkim i verskim hijerarhizmom. Vođa jedne sekte milenarista, Jovan Krstitelj je, ne tražeći za sebe zvanje Mesije, objavljivao neizbežnost nastanka Carstva. Njegov poziv je imao znatan uspeh. Među hiljadama osoba koje su dotrčale iz cele Palestine da bi bile pokrštene bio je i Isus, poreklom iz Nazareta u Galileji. Prema hrišćanskom predanju, Jovan Krstitelj je u njemu prepoznao Mesiju. Ne zna se razlog zbog kojeg je Isus kršten. Ali je izvesno da mu je prilikom krštenja otkriveno njegovo mesijanstvo. U jevanđeljima, misteriju te revelacije prikazuje slika Duha Gospodnjeg koji silazi u obliku golubice i glasa s neba koji govori: »Ovaj ovde je Sin m o j v o l j e n i . . . « (Matej 3 : 16; up. Marko, 1 : 16; Luka, 3 : 22). Odmah posle krštenja, Isus se povukao u pustinju. Jevanđelja navode da ga je »u pustinju odveo Duh« kako bi ga iskušavao Satana (Marko, 1 : 12; Matej, 4 : 1—10; Luka, 4 : 1—13). Mitološki karakter ovih iskušavanja je očevidan, ali njihov simbolizam otkriva specifičnu strukturu hrišćanske eshatologije. Morfološki, scenario se sastoji iz niza inicijacijskih proba, analognih onim kroz koje je prošao Gautama Buda (up. § 148). Isus posti četrdeset dana i četrdeset noći, a Satana ga »iskušava«: najpre traži od njega da čini čuda (»reci ovom kamenu da postane hleb«; potom ga odvodi na krov hrama u Jerusalimu i kaže mu: »Ako si sin božji, skoči odavde dole«), a zatim mu nudi apsolutnu moć: »svu vlast ovu i slavu njihovu«. Drugim recima, đavo mu nudi moć da sruši Rimsko carstvo (to jest, nudi mu vojnu pobedu Jevreja koju su najavljivale apokalipse), pod uslovom da mu se Isus potčini. 4 Izvesno vreme Isus obavlja pokrštavanje, kao Jovan Krstitelj i, verovatno, s više uspeha (up. Jovan, 3 : 22—24; 4 : 1—2). Međutim, saznavši da je Irod proroka bacio u tamnicu, Isus na* dalje: Luka i si. (prim. prev.). Svakako da je scenario »iskušavanja« bio docnije, posle propasti ustanka od 66 — 70 godine, to jest, posle rušenja Hrama od strane Rimljana, integrisan u legendama predanja uneta u jevanđelja. No, u simboličkom horizontu u kojem se Crkva razvijala, »iskušavanja« pripremaju I s u s o v * čuda (jer će ubrzo potom on pretvoriti vodu u vino i umnožiti hlebove i ribe), kao i trijumf hrišćanstva (jer, iako Rimsko carstvo nije srušila vojna pobuna, ona je ipak, na kraju, pobeđena, pošto je postala hrišćanska).
4

Rađanje

hriscanstva

263

pušta Judeju i odlazi u svoju rodnu zemlju. Josif Flavije objašnjava Irodov postupak strahom: strahovao je od Krstiteljevog uticaja na narodne mase i plašio se pobune. Bilo kako bilo, t a j događaj je bio povod da Isus izrekne svoju poruku. Čim je stigao u Galileju, Isus je proglasio Jevanđelje, odnosno Dobru vest: >Došlo je vreme, približi se carstvo Božje: pokajte se i verujte u jevanđelje.« 5 Poruka izražava eshatološku nadu koja je potom, s malo izuzetaka, dominirala jevrejskom religioznošću više od jednog veka. Posle proroka i posle Jovana Krstitelja, Isus je predviđao neminovan preobražaj sveta: to je suština njegovog proročanstva (up. § 220). Okružen svojim prvim učenicima, Isus je propovedao i poučavao po sinagogama, i pod vedrim nebom, obraćajući se pre svega ugnjetavanima i siromašnima. U skladu sa svetom istorijom i najpopularnijim biblijskim ličnostima, upotrebljavao je tradicionalna didaktička sredstva koristeći pri tom prastare slike i simbole i, naročito, figurativni jezik parabola. Kao i toliki drugi »božanski ljudi« helenističkog sveta, Isus je bio vidar i čudotvorac koji je lečio sve vrste bolesti i pomagao ljudima poremećenog duha. Zbog nekih od tih čuda osumnjičen je za čarobnjaštvo, zločin koji je povlačio smrtnu kaznu. »Pomoću Veelzevula kneza đavolskoga izgoni đavole«, govorili su jedni. »A drugi, kušajući ga, iskahu od njega znak s neba.« 8 Jevreji nisu zaboravili njegovu slavu egzorciste i čudotvorca; jedno predanje iz prvog ili drugog veka pominje Jevrejina koji se »bavio vradžbinama« i koji je »zaveo Izrael.« 7 Isusovo proročanstvo je odmah uznemirilo dve politički i verski uticajne grupe, fariseje i saduceje. Prvima je smetala sloboda s kojom se Nazarećanin odnosio prema Tori. š t o se tiče saduceja, oni su želeli da izbegnu nevolje do kojih bi mogla dovesti sva ta mesijanska propaganda. U stvari, Carstvo božije koje je propovedao Isus podsećalo je neke na verski fanatizam i političku netrpeljivost zelota. Ovi poslednji su odbijali da priznaju rimsku vlast, jer je za njih, »samo Bog bio vladar i gospodar« (Josif, Ant, Jud. 18, 1, 6, § 23). Bar jedan od dvanaest apostola. Simeon Revnosni, 8 bio je nekadašnji zelot (Marko, 3 : 18). A Luka iznosi da je, posle razapinjanja Hrista, jedan njegov
r ' Marko 1 : 15; Mateja, 4 : 17 govori o Kraljevstvu nebeskom, ali dve formule su sinonimi. 6 Luka, 11 : 15—16. Luka je dobro video da zahtev za davanje »znaka« i optužba za čarobnjaštvo čine narativno jedinstvo; ostali jevanđelisti to iznose odvojeno: ¡Marko, 3 : 22; 8 : 11; Matej, 12 : 28, 38; 16 : 1; up. Dodd, The Founder of Christianity, str. 179, nap. 11. 7 Up. B. Sanhedrin 43 a. Isti tekst daje i druge informacije čiji će značaj moći proceniti docnije, jer one nisu u zavisnosti od hrišćanskih izvora (up. str. 322, nap. 12). Rabinske izvore navodi i o njima raspravlja J. Klausner, Jesus of Nazareth, str. 17—47. * Up. Brandon, Jesus and the Zealotes, str. 44—47, 243—45.

264

i storija verovanja i religijskih ideja

učenik rekao: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailj« (24:21). Uostalom, jedna od najmisterioznijih i najspektakularnijih epizoda među onima koje navode jevanđelja osvetljava nesporazum nastao u vezi s Carstvom koje je najavio Isus. 9 Pošto je deo dana proveo propovedajući, Isus je saznao da 5.000 ljudi koji su došli za n j i m na obalu. Tiberijskog jezera nemaju šta da jedu. Tada im je on rekao da posedaju i, pošto je na čudesan način umnožio nekoliko hlebova i nekoliko riba, svi su zajedno jeli. Reč je o arhajskom obrednom činu kojim se utvrđuje ili obnavlja mistično jedinstvo grupe. U ovom slučaju zajednički ručak je mogao označavati simboličnu anticipaciju eshatona, jer Luka (9 : 11) navodi da im je Isus pre toga govorio o Carstvu Božijem. Međutim, oduševljena tim novim čudom, gomila nije razumela njegovo duboko značenje, već je u Isusu počela da gleda dugo očekivanog »proroka-cara«, onog koji će osloboditi Izrael. »Isus je razumeo da oni hoće da ga uhvate i učine carem« (Jovan, 6 : 15). Stoga je rasterao svetinu, ušao sa svojim učenicima u barku i prevezao se na drugu obalu Tiberijskog jezera. Nesporazum bi se mogao protumačiti kao neuspela pobuna. U svakom slučaju, posle tog događaja svetina je napustila Isusa. Prema Jovanu (6 : 66—77), samo njih dvanaestorica su mu ostali verni. S njima je Isus odlučio da, u proleće 30 (ili 33) godine, proslavi Pashu u Jerusalimu. Dugo se rasDravljalo — i još se raspravlja — o cilju tog pohoda. Verovatno je Isus hteo da objavi svoju poruku u verskom centru Izraela, kako bi iznudio konačan odgovor u jednom ili drugom smislu. 10 Kada je stigao blizu Jerusalima, ljudi »mišljahu da će se odmah javiti carstvo Božije« (Luka 19: 11). Isus je ušao u grad kao mesijanski car, rasterao prodavce i kupce iz Hrama i održao propoved narodu (11 : 15 i dalje). Sutradan je ponovo došao u Hram i ispričao parabolu o vinogradarima ubicama koji su, pobivši sluge koje im je poslao njihov gospodar, ubili i njegovog sina. »Šta će učiniti gospodar od vinograda? zaključio je Isus. Doći će, pogubiće vinogradare i daće vinograd drugima« (12 : 9). Za sveštenike i tumače Mojsijevih zakona značenje parabole je bilo providno: proroci su bili pobijeni, a i poslednjem koji je poslat, Jovanu Krstitelju, predstojalo je pogubljenje. Po Isusu, Izrael je oduvek bio vinograd Božji, ali je njegova verska hijerarhija osuđena na propast; novi Izrael će imati druge vođe. 11 štaviše, Isus je stavljao do znanja da je on, »voljeni sin« gospodara, naslednik vinograda, a to je bila mesijanska poruka koja je
• Epizoda je prepričana u četiri jevanđelja (Marko i Matej, je navode po dva puta); Marko, 6 : 30—44; 8 : 1—10; Matej, 14 : 13—21, 15 : 32—39; Luka, 9 : 10—17; Jovan, 6 : 1—15. Dodd, nav. delo, str. 139 i dalje; R. M. Grant, Augustus to Constantine, str. 43. 11 Up. Dodd, str. 150.

rađanje

hrišćanstva

265

mogla izazvati krvave represalije vlastodržaca. Stoga je, kao što reče prvosveštenik Kajafa, »bolje da jedan čovek umre za narod, nego da narod sav propadne« (Jovan 11 : 50). Trebalo je intervenisati brzo, pre nego što Isusove pristalice stignu da reaguju. Hapšenje je trebalo obaviti noću i to tajno. Proslavu poslednje večere uoči Pashe obavio je Isus u društvu svojih učenika. Taj poslednji zajednički obred postaće centralni hrišćanski obred: euharistija na čijem ćemo se značenju zadržati nešto docnije »I otpojavši hvalu iziđoše na goru Maslinsku« (Mate], 26 : 30). Iz te tužne noći predanje je sačuvalo sećanje na dva događaja koji još uvek more savest hrišćana. Isus saopštava Petru da će ga se ovaj, »noćas dok petao ne zapeva«, tri puta odreći (Matej, 26 : 34; up. Marko 14 : 26—31). A Isus je Petra smatrao svojim najodanijim učenikom koji je trebalo da bude najveća uzdanica zajednice vernih. Sigurno je da je njegovo odricanje samo ukazivalo na ljudsku nepostojanost. Taj čin nimalo ne u m a n j u j e Petrovo dostojanstvo, niti njegove harizmatične vrline. Značenje tog mučnog događaja je jasno: kada je u pitanju spasenje, ni vrline ljudi, ni njihovi grehovi se ne računaju; važno je pokajati se i ne gubiti nadu. Da nema Petra, teško bi bilo opravdati veliki deo istorije hrišćanstva; njegovo odricanje i pokajanje (Matej, 26 : 74) postali su, u neku ruku, model celog hrišćanskog života. Ništa manje ne služi kao uzor ni sledeća scena koja se događa na »mestu zvanom Getsemani«. Isus je sa sobom poveo Petra i još dva učenika i tamo im rekao: »Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovdje i stražite sa mnom« (Matej, 26 : 38). Potom se udalji nekoliko koraka i »pade na lice svoje moleći se i govoreći: ,Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti'« (26 : 39). No, kada se vratio, našao je svoje učenike kako spavaju. On reče Petru: »Zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom?« (26 : 40) »Stražite i molite se Bogu«, posavetovao im je ponovo. Uzalud; vrativši se »nađe ih opet gdje spavaju; jer im bijahu oči otežale« (26:43; up. Marko 14 : 32—42: Luka 22 : 40—46). Poznato je, međutim, još od priče o Gilgamešu (§ 23), da nadvladati san i ostati »budan« predstavlja najveću inicijacijsku probu, jer ona postavlja kao cilj preobraženje ljudske uslovljenosti i osvajanje »besmrtnosti«. U Getsemaniju se pokazalo da je »inicijacijsko bdenje« — mada ograničeno na samo nekoliko časova — iznad ljudske moći. Taj neuspeh će takođe postati uzorni model za većinu hrišćana. Malo vremena potom Isusa je lišila slobode Prvosveštenikova garda kojoj su se verovatno pridružili i rimski vojnici. Teško je tačno odrediti redosled događaja. Jevanđelja govore o dva odvojena suđenja. Sinedrion je našao da je Isus kriv za bogohuljenje. Jer, kada ga je Prvosveštenik upitao: »Jesi li ti Hristos [to jest, Mesija], sin Blagoslovenoga?«, ovaj je odgovorio: »Je(§ 220).

266

i storija verovanja i religijskih ideja

sam« (Marko 14:61—62; UD. Matcj, 26:57—68; Luka 2 2 : 5 4 , 66—71). Bogohuljenje se kažnjavalo kamenovanjem, ali je neizvesno da li je Sinedrion u to vreme imao pravo da dosudi s m r t n u kaznu. U svakom slučaju, Isusu je potom sudio namesnik Judeje, Pontije Pilat. Optužen za pobunu (»Jesi li ti car judejski?«), osuđen je na tipično rimsku kaznu — razapinjanje na krst. Izložen podsmehu (ogrnutog p u r p u r n o m togom i krunisanog vencem od t r n j a vojnici ga pozdravljahu: »Zdravo, care judejski!«), Isus je razapet na krst između dvojice »razbojnika«. Tim imenom — testes — Josif Flavije često naziva pobunjenike. »Iz toga jasno sledi da je kontekst Isusovog pogubljenja bio gušenje ustanka Jevreja protiv rimske vlasti i njenih kolaboracionista u Judeji. Za vlastodršce u Jerusalimu, svaka proklamacija n a s t u p a n j a carstva božijeg implicirala je restauraciju jevrejskog carstva.« 12 Zatvaranje, suđenje i pogubljenje Isusa rasteralo je vernike. Ubrzo pošto je lišen slobode, njegov najdraži učenik, Petar, odrekao ga se tri puta. Sigurno je da bi Isusove propovedi pa možda i samo njegovo ime iščezli u zaboravu da se nije dogodila neobična i, van domena vere, neshvatljiva epizoda: uskrsnuće pogubljenog. Predanje koje prenose Pavle i jevanđelja p r i d a j u presudan značaj praznom grobu, kao i b r o j n i m prikazanjima uskrslog Isusa. Bez obzira na to kakva je priroda tih dođivljaja, oni predstavljaju izvor i osvetu hrišćanstva. Vera u uskrslog Isusa pretvorila je šaku demoralisanih begunaca u grupu odlučnih ljudi sigurnih da ne mogu biti pobeđeni. Gotovo bi se moglo reći da su i sami apostoli prošli kroz inicijacijsku probu beznađa i duhovne smrti, da bi p o t o m stupili u novi život; postavši prvi misionari jevanđelja.

220.

Dobra

vest:

približilo

se

carstvo

Božije

Rudolf Bultman (Bultmann) je govorio o »nepodnošljivoj banalnosti« Isusovih biografija. I doista, svedočanstva su malobrojna i neuverljiva. N a j s t a r i j e — Pavlove Poslanice — skoro potpuno z a n e m a r u j u Isusov istorijski život. Sinoptička jevanđelja, redigovana između 70. i 90. godine, predstavljaju zbirku usmenih pred a n j a prvih hrišćanskih zajednica. No, ta n r e d a n j a se odnose koliko na Isusa, toliko i na uskrslog Hrista. To ne u m a n j u j e neminovno njihovu dokumentarnu vrednost; jer, najvažniji element hrišćanstva, kao, uostalom, i svake religije koja je zahtevala jednog osnivača, jeste baš memorija. Uzor svakog hrišćanina je sećanje na Isusa. Međutim, p r e d a n j e koje su nrenosili prvi svedoci bilo je »egzemplarno«, a ne isključivo »istorijsko«; ono je
15 Grant, Augustus to Constantine, str. 43. Rabinsko predanje prenosi da su Isusu sudile jevrejske vlasti i da je bio osuđen na vešanie na dan uoči pashe; Klausncr, Jesus of Nazareth, str. 18 i dalje.

rađanje

hrišćanstva

267

očuvalo značajne strukture događaja i pronovedi, ali ne i tačno sećanje na Isusovu aktivnost. To je dobro poznat fenomen i to ne samo u istoriji religija. S druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da su prvi hrišćani, Jevreji iz Jerusalima, predstavljali jednu apokaliptičku sektu unutar palestinskog judaizma. Oni su odmah počeli da iščekuju drugi dolazak Hrista, parusiju; njih je zaokupljao kraj istorije, a ne istoriografija eshatološkog očekivanja, štaviše, kako se moglo i očekivati, oko lika uskrslog Gospoda dosta se rano iskristalisala prava mitologija, koja podseća na mitologije bogova spasitelja i božanski inspirisanog čoveka (theios anthropos). Ta mitologija koju ćemo izložiti malo dalje (§ 222), naročito je značajna: ona nam pomaže da shvatimo specifičnu versku dimenziju hrišćanstva, a istovremeno i potonju istoriju ove religije. Mitovi koji su Isusa iz Nazareta uveli u univerzum arhetipova i transcendentalnih likova onoliko su »istiniti« koliko su istiniti i njegovi postupci i reči: u stvari, ti mitovi su potvrda moći i kreativnosti njegove originalne poruke. Uostalom, zahvaljujući toj mitologiji i univerzalnoj simbolici, verski jezik hrišćanstva postaje ekumenski i tako se, svima pristupačan, širi van svoje postojbine. Opšte je prihvaćeno da sinoptička jevanđelja prenose suštinu poruke, na prvom mestu najavu carstva Božijeg. Kao što smo naveli (str. 318), Isus otpočinje svoju službu u Galileji propovedajući dobru vest koju šalje Gospod: »Iziđe vrijeme i približi se carstvo Božije« (Marko 1 : 15).13 Predstoji eshaton: »imaju neki među ovima što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božije da dođe u sili« (Marko, 9 : 1 ; up. 13:30). »A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do otac« (Marko, 13 : 32). Međutim, druge Isusove formulacije dopuštaju da se shvati kako je Carstvo već zavladalo. Posle jednog egzorcizma, on kaže: »A ako li ja prstom Božijim izgonim đavole, dakle je došlo k vama carstvo Božije« (Luka 11 : 20). Drugom prilikom, Isus tvrdi da se »od vremena Jovana Krstitelja dosad carstvo nebesko na silu uzima i silnici dobijaju sa« (Mat., 11 : 12). Izgleda da je smisao tog stava sledeći: carstvo je već nastupilo, ali su sa silnici podjarmili. 14 Za razliku od sindroma apokalipse toliko često evociranog u literaturi tog vremena, Carstvo nastupa bez kataklizme, pa čak i bez nekih spoljnih znakova. »Carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazniti: evo ga ovdje ili ondje; jer sle, carstvo je Božije unutra u vama« (Luka, 17 : 20—21). U parabp'' Savremena egzegeza prihvata kao autentična četiri iskaza u vezi s carstvom Božijim: Marko, 1:15a; Luka, 11:20; 17:20—21; Mat. 11:12. Up. Perrin, Rediscovering the teachings of Jesus, str. 63 i dalje; isti, The New 14 Testament: An Introduction, str. 288 i dalje. Up. Ernst Kasemann, »The Problem of the Historical Jesus«, str. 42 i dalje; Perrin, Rediscovering, str. 76 i dalje.

268 lama Carstvo se upoređuje sa semenom koje postepeno sazreva, niče i raste samo od sebe (Marko 4 : 26—29), sa zrnom gorušice (30—32), s kvascem od kojeg narasta testo (Mat. 13 : 33). Moguće je da ove dve divergentne najave Carstva — u bliskoj budućnosti, a zatim u sadašnjosti — odgovaraju dvema uzastopnim fazama Isusovog učenja. 15 Takođe je prihvatljiva pretpostavka da su u pitanju dve interpretacije jedne iste poruke: 1) Carstvo, koje su najavili proroci, neizbežno će nastupiti, drugim recima, »kraj istorijskog sveta« je neminovan i 2) Carstvo je već zavladalo za one koji, zahvaljujući Isusovim molitvama, žive u vanvremenskoj sadašnjosti vere. 16 Posebno ova druga moguća interpretacija poruke ističe Isusovu mesijansku veličinu. Nema sumnje da su ga njegovi učenici priznali za Mesiju, jer na to ukazuje naziv »Hristos« (što na grčkom znači »Miropomazani« ili »Mesija«). Isus nikada ne upotrebljava to ime sam za sebe; on ga, međutim, prihvata kada ga drugi izgovore (Marko, 8 : 29; 14 : 61). Moguće je da Isus izbesava naziv Mesije zato da bi istakao razliku između Dobre vesti koju je on propovedao i nacionalističkih formi jevrejskog mesijanstva. Carstvo Božije nije predstavljalo teokratiju koju su zeloti oružjem hteli da uspostave. Isus je najčešće sebe definisao kao Čovekovog sina. Taj izraz koji je u početku predstavljao samo sinonim za »čoveka« (up. § 203) na k r a j u je — implicitno, preko Isusove propovedi, i eksplicitno, putem hrišćanske teologije — postao izraz za Sina Božijeg. No, u meri u kojoj je to bar u grubim crtama moguće, Isusova »ličnost« se može porediti sa Slugom mučenikom (Isaija 40—55; up. § 196). »Nema nikakvog razloga da se stihovi u kojima on govori o iskušenjima što ga očekuju odbace kao neautentični. Bez verovanja u to da je on predviđao i prihvatao mogućnost ispaštanja, ponižavanja, pa nesumnjivo i same smrti, celokupno njegovo učenje bi Dostalo neobjašnjivo. Ulazeći u Jerusalim, on je sigurno, ne isključujući potpuno eventualnu pobedonosnu intervenciju Boga, bio svestan rizičnosti svog poduhvata.« 17 »Ne mislite da sam ja, kaže Isus, došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim« (Mit., 5 : 17). Baš kao i proroci, on veliča čistotu srca na račun formalizma rituala; neumorno se vraća na ljubav prema Bogu i prema bližnjem. U svojoj Besedi na gori (Mat., 5 : 3—12; Luka. 6 :20—23), Isus navodi blaženstva koja očekuju one koji su milosrdni i čistog srca, one koji su krotki i grade mir, one koji
Marcel Simon, Le Judaisme et le Christianisme antique, str. 86. Sledeći Biltmana, Peren (Perrin) govori o »doživljaju egzistencijalne realnosti«; up AJew Testament, str. 290. 17 Simon, nav. delo, str. 87. O spajanju dva idealizovana lika Mesije i Sluge mučenika u Isusovu ličnost, up. Dodd, nav. delo, str. 103 i dalje.
15 16

rađanje

hrišćanstva

269

su ucveljeni, kao i one koji su nepravedno proganjani. To je najpopularniji jevanđelski tekst van hrišćanskog sveta. Pa ipak, za Isusa Jevreji uvek ostaju narod izabran od Boga. On je poslan »izgubljenijem ovcama doma Izrailjeva« (Mat., 15 : 24) i samo se u izuzetnim slučajevima obraća mnogobošcima: svojim učenicima savetuje da ih izbegavaju (Mat., 10 : 5—6). Međutim, izgleda da je on u uspostavljeno Carstvo prihvatao »sve narode« sveta (Marko 13:10; Mat., 8 : 1 1 ) . Posle proroka i Jovana Krstitelja, i Isusovo učenje imalo je za cilj temeljni preobražaj jevrejskog naroda, drugim recima, stvaranje novog Izraela, jednog novog Božjeg naroda. Očenaš (Luka 11 : 2—4; Mat., 6 : 9—13), na zadivljujući način sažima »metod« za ostvarenje tog cilja. Kao izraz hebrejske smernosti, molitva za prvo lice ne upotrebljava jedninu, već isključivo množinu: Oče naš, hleb naš notrebni daj nam danas, oprosti nam dugove naše, izbavi nas od Zla. Sadržaj potiče iz molitve kadiš (kaddish) stare Sinagoge; odraz je nostalgije za ponovnim otkrivanjem prvobitnog verskog doživljaja: epifanije Jehove kao Oca. Međutim, tekst koji je predložio Isus dirljiviji je i koncizniji. 18 No cela molitva mora biti prožeta istinskom verom, onakvom kakvu je pokazivao Avram (up. § 57). »Jer je sve moguće Bogu« (Marko 10:27). Isto tako, »sve je moguće onome koji veruje« (Marko, 9 : 23). Zahvaljujući misterioznoj vrlini avramovske vere, način života grešnog čoveka iz osnova se izmenio. »Sve što ištete u svojoj molitvi vjerujte da ćete primiti; i biće vam« (Marko, 11 : 24; up. Mat., 21 : 22). Drugim rečima, Novi Izrael nastaje misteriozno, snagom avramovske volje. To, uostalom, objašnjava uspeh hrišćanske misije koja je propovedala veru u uskrslog Isusa Hrista. Slaveći Poslednju večeru sa svojim učenicima, Isus »uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: 'Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje'. I uze čašu i davši hvalu, dade im; i piše iz nje svi. I reče im: 'Ovo je krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge'«. 19 Jedan savremeni egzegeta, napisao je bez ustezanja: »od Isusovih reči koje su sačuvane, ove su najsnažnije«. 20 Samo Luka prenosi Isusov nalog: »ovo činite za m o j spomen« (22 : 19). Iako Pavle potvrđuje autentičnost ovog predan ja Korinćanima poslanica prva, 11 : 24), nema nikakvog načina da se dokaže da je Isus izgovorio te reči. Obred, a posebno blagosiljanje hleba i vina, predstavlja produžetak domaće jevrejske
18 Egzegete taikođe insistiraju na razlici između najstarije formulacije teksta kadiša (»Neka Bog uspostavi svoje carstvo za tvog života i tvojih dana...«) i one koju koristi Isus: »Neka dođe carstvo tvoje...«; Perrin, Teachings, str. 57 i dalje, navedena literatura u istom delu. 19 Marko, 14 : 22—24; up. Mat., 26 : 26; Luka, 22 : 19; Korinćanima poslanica prva 11 : 24. Jovan (6 : 51) prenosi jednu paralelnu verziju koja je verovatno zasnovana na drukčijem prevodu aramejskog originala. 20 Dodd, nav. delo, str. 10.

270

i storija verovanja i religijskih ideja

liturgije. Isus ga je često obavljao; za prisutne sledbenike i grešnike, obed je verovatno trebalo da znači obznanu Carstva. 21 Za prve hrišćane, »lomljenje hleba« (Dela apostolska, 2 : 42) predstavljalo je najvažniji obredni čin. S jedne strane, t a j čin je reaktuelizovao prisustvo Hristosa, pa samim tim i Carstva koje je on bio ustanovio; s druge strane, ritual je anticipirao mesijansku gozbu i k r a j Vremena. No Isusove reči otkrivaju jedno dublje značenje: neophodnost njegove dobrovoljne žrtve kako bi se obezbedio »novi savez«,22 kao osnova Novog Izraela. To ukazuje na uverenje o tome da novi verski život može otpočeti samo preko žrtvene smrti; ova koncepcija je, kao što je poznato, arhajska i univerzalna. Teško je utvrditi da li je to ritualno pričešćivanje njegovim telom i njegovom krvlju Isus smatrao misterioznom identifikacijom s njegovom ličnošću. To navodi Pavle Korinćanima poslanica prva, 10 : 16; up. 12 : 27; Posl. Rimljanima, 12 : 5; Posl. Efešanima, 4: 12) i uprkos originalnosti njegove misli i njegovog teološkog jezika, moguće je da on prenosi autentično jerusalimsko predanje. 2 3 U svakom slučaju, zajednički obed prvih hrišćana oponaša poslednji Isusov čin; to je istovremeno bila svečanost u znak sećanja na Tajnu večeru, a i obredno ponavljanje dobrovoljne Spasiteljeve žrtve. Euharistija morfološki podseća na kultne obede koji su upražnjavani u mediteranskoj antici, posebno u okviru religija Misterija. 24 Njihov cilj je bio posvećenje, pa prema tome i spasenje učesnika, kroz pričest s nekim božanstvom misteriozofske strukture. Konvergencija s hrišćanskim obredom je značajna: ona ilustruje tada dosta rasprostranjenu veru u mogućnost mistične identifikacije s božanstvom. Neki autori su pokušali da objasne euharistiju uticajima orijentalnih religija spasenja, ali ta hipoteza je bez osnove (up. str. 332). Onoliko koliko im je cilj bio imitatio Christi, prvobitne agape* su praktično predstavljale sakrament. Recimo već ovde da je t a j centralni obred — uz krštenje, najznačajniji u hrišćanskom kultu — tokom vekova inspirisao brojne i divergentne teologije; sve do naših dana, interpretacija euharistije deli rimski katolicizam od reformisanih crkvi (up. III t.). 221. Rođenje Crkve

Na dan Duhova, godine 30, na okupu bejahu Isusovi učenici, kad »ujedanput postade huka s neba kao duhanje silnoga vjetra,
S1 Svakako da je prisustvo »nedodirljivih« vređalo preterano stroge Jevreje i izazivalo njihovo ogorčenje. 22 I Kumranska zajednica je sebe smatrala učesnicom Novog saveza; up. 223. 23 Pavle razrađuje i produbljuje tu ideju; on identifikuje hrišćansku zajednicu i Novi Izrael s »telom Hrista«, jer je svaki hrišćanin »u Hristu«, baš kao što je i Hrist »u njemu«; vid. str. 332.

rađanje hrišćanstva

271

i napuni svu kuću gdje seđahu; i pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni; i sjede po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha svetoga, i stadoše govoriti drugijem jezicima ...« (Dela apostolska, 2 : 1—4). Vatrene epifanije Svetog Duha predstavljaju dosta poznatu temu u istoriji religija: mogu se sresti u Mesopotamiji (§ 20), u Iranu (§ 104) i Indiji (Buda, Mahavira itd.; § 152). Ali kontekst Duhova je precizniji: silni vetar, ognjeni jezici i glosolalija, podsećaju na neka jevrejska predanja u vezi s teofanijom na Sinaju 2 5 (up. § 59). Drugim recima, silazak Svetog Duha se interpretira kao nova revelacija Boga, analogna onoj na Sinaju. Na dan Duhova rodila se hrišćanska Crkva. Tek kada je u njih ušao Sveti Duh, apostoli su počeli propovedati jevanđelje i »činiti mnoga čudesa i znake« (Dela, 2 : 43). Tog dana je Petar uputio prvi poziv narodu na preobraćenje. On i njegovi drugovi su svedoci uskrsnuća Isusa Hrista: »Ovoga Isusa vaskrse Bog« (2 : 24, 32 itd.). Čudo je predvideo još David (2 :31); uskrsnuće je, dakle, eshatološki događaj koji su najavili proroci (2 : 17—21). Petar zahteva od Jevreja: »pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijeha; i primičete dar svetoga Duha« (2 : 38). Te prve besede koje su postale prototip hrišćanske »proklamacije« zvane kerjgma, izazvale su brojna pokrštavanja (3.000, prema Delima, 2:41). Drugom prilikom (pošto je iscelio jednog od rođenja nemoćnog čoveka; 3 : 1—9), Petar savetuje Jevrejima da priznaju grešku koju su iz neznanja učinili osudivši Isusa i da se pokaju, prihvatajući krštenje (3 : 13—19). Dela apostolska nam omogućuju da naslutimo kako je živela prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu (za koju autor upotrebljava grčki naziv eklezija). Vernici očigledno još uvek slede tradicionalne verske propise (obrezivanje muške dece, obredna očišćenja od grehova, praznik odmora sabat, kao i molitve u Hramu). Međutim, često se okupljaju da slušaju propovedi, lome hleb, zajednički obeduju ili pevaju himne Bogu (2 : 42, 46). Ipak, Dela (koja navode brojne primere propovedi nevernicima) ne govore ništa o tim propovedima članovima zajednice. Što se tiče ekonomske organizacije, Dela preciziraju da »svi koji vjerovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno; i tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše« (2 :44—45). Čekali su drugi Hristov dolazak. Uprkos tome što su se hrišćani strogo pridržavali Mojsijevih propisa, raspoloženje Prvosveštenika i saduceja prema njima bilo
* Grč.: zajedničke večere kod prvih hrišćana kao znak opšteg bratstva i ljubavi (prim. prev.). 24 Vid. između ostalog A. D. Nock, Early Gentile Christianity and its Hellenistic Background, str. 73 i dalje, 138 i dalje. 25 Izvore navodi E. Trokme (Trocme), Le livre des Actes et l'histoire, str. 202 i dalje.

272

istorija verovanja i religijskih ideja

je neprijateljsko (4 : 1—3). Dok su držali propoved u Hramu, Petar i Jovan su uhapšeni, izvedeni na sud pred Sinedrion (Veliko veće), ali su ipak potom pušteni na slobodu (4 : 1—3). Drugom prilikom, Sinedrion je zatvorio sve apostole, a potom ih oslobodio (5 : 17—41). Kasnije, verovatno godine 43, jedan od apostola je pogubljen mačem po naređenju Irona Agripe I (12: 1 i dalje), koji je time sebi želeo da osigura podršku kuće Ana. U držanju fariseja bilo je više nijansi. Gamalil — Savlov gospodar — brani apostole pred Sinedrionom. Ali su se fariseji, naklonjeni pokrštenicima iz Jerusalima (»Hebrejima«), neprijateljski ponašali prema prozelitima, regrutovanim među Jevrejima iz dijaspore (»Helenistima«); prebacivali su im da su se odvojili od Crkve i Zakona (6 : 13—14). Zbog toga je 36—37. godine kamenovan Stefan, prvi hrišćanski mučenik (7 : 58—60); »Savle pak bješe pristao na njegovu smrt« (8 : 1). Istoga dana, prognani iz Jerusalima, »Helenisti« se raziđoše po selima Judeje i Samarije (8 : 1). Ubuduće će Crkvom u Jerusalimu upravljati apostoli sa svojim starešinom Jakovom, »bratom Gospodnjim«. Već u to vreme je dolazila do izražaja izvesna netrpeljivost između »Hebreja« i »Helenista«. Prvi su znatno konzervativniji i veći verski formalisti, uprkos tome što su iščekivali parusiju. Strogo se pridržavaju jevrejskih obrednih zakona i izraziti su predstavnici pokreta koji se naziva judeohrišćanstvo. 26 Baš to njihovo strogo poštovanje Zakona Pavle odbija da prihvati (vid. str. 441). U stvari, teško je razumeti to da baš oni, koji za sebe tvrde da su svedoci Hristovog uskrsnuća, upražnjavaju rabinski legalizam. »Helenisti« su predstavljali malu grupu pokrštenih Jevreja, nastanjenih u Jerusalimu. Oni nisu naročito marili za kult koji je slavljen u Hramu. U svojoj propovedi, Stefan uzvikuje: »Ali Najviši ne živi u rukotvorenim crkvama« (Dela, 7 :48). Odlazak »Helenista« ubrzava proces širenja vere među Jevrejima dijaspore, a naročito među mnogobošcima u Antiohiji (11 : 19). Upravo u dijaspori je počela da se razvija hristologija. Titula »Sin čovečiji« koja na grčkom gubi smisao, zamenjena je nazivom »Sin Božiji«, ili »Gospod« (Kirios); izraz »Mesija« je preveden na grčki, Hristos, da bi na k r a j u postao vlastito ime: Isus Hristos. Vrlo rano, misija se okreće mnogobošcima. U Antiohiji, u Siriji, formira se prva značajnija zajednica pokrštenih mnogobožačkog porekla; tu je prvi put počeo da se upotrebljava naziv
i
M Norman Peren im pripisuje Isusove priče i izreke sačuvane u jevanđeljima; pored toga, judeohrišćane karakteriše i njihovo interesovanje za proročanstva; up. The New Testament, str. 45 i dalje. Ali problem je složeniji; up. Jean Daniélou, Theologie du Judeo-Christianisme, str. 17 i dalje; M. Simon i A. Benoit, Le Judcäsme et le christianisme antique, str. 258 i dalje.

rađanje

hrišcanstva

273

»hrišćani« (Dela, 11:26). 27 Iz Antiohije je hrišćanska misija počela da se širi na sve strane po helenističkom svetu. Suočenje jednog jevrejskog mesijskog pokreta i grčke religioznosti i filozofije biće od presudne važnosti za razvoj hrišćanstva. Neocenjiva je zasluga svetog Pavla što je dobro shvatio suštinu problema i što je imao hrabrosti da mu se dosledno suprotstavi, kako bi izborio jedino rešenje koje je smatrao pravednim i koherentnim. Rođen verovatno početkom I veka u Tarsu, u Kilikiji, 28 učio je u Jerusalimu s Gamalijelom, koji je bio »veliki znalac Zakona 1 poštovan od svog naroda« (Dela, 5 : 34). Sam sebe opisuje kao »Jevrejina od Jevreja; po zakonu farisej; po revnosti gonih crkvu Božiju« (Filibljanima, 3 : 5; up. Galaćanima, 1 : 13—14). Dok je učestvovao u protivničkoj misiji, prikazao mu se Hristos na putu za Damask. On je jedini među apostolima koji nije poznavao živog Isusa. U stvari, njegovo pokrštenje je obavio uskrsli Hristos: do jevanđelja koje je propovedao nije došao posredstvom čoveka, »nego otkrivenjem Isusa Hrista« (Gal., 1 : 11—12, Kor., I 2 : 16). Postavši »apostol neznabožaca«, Pavle preduzima duga misionarska putovanja po Maloj Aziji, Kipru, Grčkoj i Makedoniji. Propoveda u mnogim gradovima, osniva crkve, dugo boravi u Korintu i u Rimu. Potkazan od Jevreja i lišen slobode u Jerusalimu, posle dve godine zatočenja izveden je pred imperatorov sud. Dve godine je živeo u Rimu na slobodi, ali pod prismotrom, no Dela se naglo prekidaju, pa k r a j apostola ostaje nepoznat. Umire kao mučenik u Rimu između 62. i 64. godine. Uprkos tome što mu je u Delima posvećeno petnaest (od dvadeset osam) glava i uprkos četrnaest Poslanica koje mu se pripisuju, 29 naše poznavanje života, apostolata i misli svetog Pavla ostaje fragmentarno. Svoje duboko i lično viđenje jevanđelja izlagao je usmeno i, verovatno, na jedan način vernicima a na drugi nevernicima. Poslanice uopšte ne predstavljaju niz poglavlja jedne sistematski vođene rasprave. One produžavaju, rasvetljavaju i utvrđuju određena pitanja doktrine i prakse; pitanja kojima on posvećuje puno pažnje u svom učenju, ali koja u zajednici nisu ispravno shvatana ili čija su, tipično pavlovska rešenja, kritikovali, pa često odbacivali ostali misionari. Stoga odmah treba dodati da Poslanice predstavljaju najstarije i naj27 E. Peterson je ukazao na politički odjek njihovog imena: »Les partisans de Chrestos«: up. Priihkirche, Judentum und Gnosis, str. 64 i dalje. Svetonije, prvi latinski autor koji pominje novu sektu, prenosi da je 49. godine imperator Klaudije proterao Jevreje iz Rima jer su se bunili »podsticani od strane hrišćana (Judaei impulsore Chresto tumultuantes). 88 On svom biblijskom imenu Savle dodaje rimski nadimak Pavle, jer mu je otac bio rimski građanin. 28 Prihvaćena je autentičnost 5 ili 6 poslanica, među kojima su najznačajnije: Poslanica Rimljanima, I i II Poslanica Korinćanima i Poslanica Galaćanima. Međutim i ostale Poslanice izražavaju ili produžavaju istovetnu pavlovsku misao.

18

274

is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja

značajnije dokumente prvobitne Crkve; one odražavaju najozbiljnije krize hrišćanstva u stadijumu njegovog rađanja, ali istovremeno i kreativnu smelost prvog hrišćanskog teologa.

222.

Apostol

neznabozaca

Teologija i kerigma svetog Pavla posledice su njegovog ekstratičkog doživljaja na putu za Damask. S jedne strane, on u uskrslom 30 Mesiji vidi Sina kojeg je Bog poslao radi spasenja ljudi od grehova i od smrti. S druge strane, pokrštenje uspostavlja neku mističnu vezu s Hristom. Prema Pavlu, njegov doživljaj ima sličnosti s razapinjanjem na krst (Galaćanima, 2 : 19); on sada »um Hristov« (Kor. I, 2 : 16), odnosno »duh Božiji« (7 : 40) ima. Bez ustezanja se poziva na »Hrista što u meni govori!« (Kor. II, 13 : 3; Rimljanima, 15 : 18). Pravi aluzije na mistično očaranje »do trećeg neba« i na »otkrovenja« koja mu je pružio Gospod (Kor. II, 12 : 1—4, 7). Te »znake i čudesa« mu je dao duh Božiji »za poslušanje neznabožaca rečju i delom« (Rim., 15 : 18). Uprkos tom privilegovanom doživljaju, Pavle uopšte ne traži neki povlašćen položaj koji bi ga izdvajao od drugih. Kroz sveto krštenje svaki vernik stupa u mističnu vezu s Hristom. Jer, »svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se«; »s n j i m se pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo« (Rim., 6 : 3—4). Uz pomoć krštenja, hrišćanin »u Hristu, nova je tvar« (Kor. II, 5 : 17); on je postao deo jednog mističnog tela. Kršteni jednim Duhom »mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji ili Grci, ili robovi ili sami svoji; svi se jednim Duhom napojismo« (Kor. I, 12 : 13). Smrt i uskrsnuće nakon potapanja u vodu predstavlja dobro poznat mitsko-ritualni scenario koji odgovara veoma rasprostranjenom akvatičkom simbolizmu.®1 No, sveti Pavle povezuje sakrament krštenja s jednim bliskim istorijskim događajem: sa smrću i uskrsnućem Isusa Hrista. štaviše, ne samo da krštenje obezbeđuje novi život vernika, već i njegovu transformaciju u deo mističnog Hristovog tela. Takva jedna koncepcija je bila nezamisliva za tradicionalni judaizam. S druge strane, ona se razlikovala od svih praksi krštenja koje su se u to vreme primenjivale, na primer, od prakse esena kod kojih su brojne ilustracije omogućavale očišćenje od grehova (vid. str. 448). Podjednako strana judaizmu je i sveta tajna euharistije. Baš kao i krštenje,
30 Pavle je bio poslednji čovek pred kojim se pojavio uskrsli Hristos (Kor. I. 15 : 8). 31 Up. Traité d'Histoire des Religions, §§ 64 i dalje; Images et Symboles, poglavlje V.

dok nije poznavao Zakon. pod kletvom su« (Gal. čovek je tek kroz instituciju Zakona postao svestan greha. iako su mogli poznati Boga kroz dela njegova. Apostol neznabožaca je svakako ne bi prihvatio. smrt i uskrsnuće Isusa Hrista. 23 itd. on nije mogao znati da li je grešnik ili nije (Rim. tonući u idolatriju koja je izvor svakog zla i pokvarenosti (Rim. 11 : 27—29). U svakom slučaju. Što se tiče mnogobožaca.. dve strane su se sastale u Jerusalimu da bi došle do kompromisnog rešenja. i Jevreji i mnogobošci do spasenja mogu doći samo uz pomoć vere i svetog pričešća. sastanak u Jerusalimu je potvrdio neočekivani uspeh hrišćanske misije među neznabošcima. 13 : 5). Verovatno je ta odluka doneta u Pavlovom odsustvu. Euharističkim pričešćivanjem on u stvari asimiluje telo i krv Gospoda (Kor. sveti Pavle je bio prinuđen da se suprotstavi i nekim opasnostima koje su ugrožavale njegove Crkve. II. 3 : 10). Jedna od najznačajnijih savremenih teologija osniva se na slavnom komentaru Karla Barta (Barth) (videti III tom). Ogroman značaj koji Pavle pridaje milosti Božjoj (Rim.. nasuprot tome. 1 : 20—32). Oproštaj je »dar Božji«. to jest. Oni koji ueruju imaju Isusa Hrista u sebi (Kor. Spasen j e je za svetog Pavla ravno mističkoj identifikaciji s Hristom. Međutim. poludeše«. Mnogi teolozi tu poslanicu smatraju najznačajnijom knjigom Novog zaveta.. Uopšte. Istinu govoreći.. 6 : 14. 15 : 29). a posebno ovaploćenje. »svi koji se samo u Zakon uzdaju. I. od mesa udavljenog i od bluda« (Dela. 4 : 3). Iskupljenje.rađanje hriscanstva 275 euharistija integriše vernika u Crkvu koja predstavlja mistično telo Hristovo. čovek ne može steći oproštaj. 3 : 24.) verovatno je rezultat njegovog sopstvenog iskustva: uprkos svemu što je mislio i činio — pa čak i za pristanak na kamenovanje Stefana — Bog mu je dao oproštaj. 18* . misija u Palestini nije postigla bogzna šta. Prema tome. 6 : 23) 3 2 Takva jedna teologija morala je neizbežno suprotstaviti svetog Pavla judeo-hrišćanima iz Jerusalima. oni »gradeći se mudri. Smela i enigmatična egzegeza tog dubokog teksta podstakla je mnoge na razmišljanje. 7 : 7 i dalje). Drugim recima. 10 : 16—17.. za82 Treba istaći da je Poslanica Rimljanima — u kojoj su razrađene teologija milosti Božije i soteriologija krsta — najznačajniji rukopis svetog Pavla. predstavljaju dar Božiji. Obraćeni mnogobošci su jedino imali da se uzdržavaju »od mesa žrtvovanog idolima. Ovi su zahtevali prethodno obrezivanje pokrštenih mnogobožaca i zabranjivali im prisustvovanje zajedničkim obedima i proslavama euharistije. jer su u n j o j jednim delom očuvani jevrejski propisi. život večni u Hristu Isusu Gospodu našem« (Rim. od krvi. za jednog Jevrejina je uzaludno da sledi obredne i moralne propise Tore: sam od sebe. izazivajući brojne krize koje su tokom petnaest vekova jednovremeno i razdirale i obnavljale hrišćanstvo. Posle sukoba o kojem Pavle u Poslanici Galaćanima (2 : 7—10) i Delima (15) daje suprotne iskaze. Biti podložan Zakonu isto je što i biti »pod stihijama sveta zarobljen« (Gal.. up.

mogu se uočiti dosta značajne novine.276 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jednice koje je on osnovao. U Korintu. i ako imam svu vjeru da i gore premještam. Originalnost svetog Pavla je u tome što je povezao besmrtnost i uskrsnuće. sve m a n j e govori o eshatološkom iščekivanju. glosolalija. III tom). međutim.33 Pavle ih podseća da su tela »Hristovi udovi« (6: 15). I. Pavle čak usvaja i neke koncepcije koje su potpuno strane judaizmu i ranom hrišćanstvu. Tako on. onda sam kao zvono koje zvoni.). Doktrina »duhovnog tela« se može pronaći i u nekim drugim religijskim tradicijama (Indija. 1 : 23). čudotvorna moć. I. misterion. Uskrsnuće tela u koje je verovala većina Jevreja činilo se besmislenim Grcima koje je zanimala isključivo besmrtnost duše. {Kor. dar proricanja. 12 :4 i dalje). (13 : 1—13). Opijeni svojim ekstazama i svojim moćima. U »harizme« su spadale dar viđanja. Kor. Tibet itd. naprotiv. § 146) i gnosticizma (§ 230). u potpunosti prihvata dualističku ideju. itd. Bolje nego iko. da upotrebimo njegov izraz: što »vaskrsava«. 34 Podjednako teško je bilo razumeti i nadu u eshatološko obnavljanje sveta. Reč je. ili praporac koji zveči. Sve u svemu. koja spada u vrhunce misli ovog apostola: »Ako jezike čovječije i anđelske govorim. susreće se takođe i kod nekih hrišćanskih i islamskih mističkih struja (up. o verskoj praksi koja je bila dosta popularna u helenističkom svetu: traganje za verskim ushićenjem — entuzijazmom. II. u stvari. a ljubavi nemam. o »fizičkom 33 Taj fenomen se može pronaći na mnogim mestima u istoriji indijske religije (up. pa onda ona kojom raspolaže prorok. 15 : 12 i dalje). grčkog porekla. a ljubavi nemam. to rešenje je. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje. ali dodaje: »Ja ću vam još bolji put pokazati« (12 : 31). Verovatno je sveti Pavle prihvatio traženje harizmi shvatajući neophodnost prevođenja poruke jevanđelja na jedan verski jezik. Grci su. štaviše. sofia. up. uostalom. a Grcima bezumlje« {Kor. Pavle takođe prihvata i koncepciju. I. što dublje zalazi u helenističku sredinu. up. on razrađuje hijerarhiju harizmi: najznačajnija je apostolska. Sledi himna ljubavi prema bližnjem. . osnovnu u gnosticizmu. vernici priželjkuju da posredstvom svetog Duha dođu do duhovnih darova ili »harizmi«. »duhovno telo« (pneumatikos) je ono što proživljava smrt (ili. ništa sam«. pa time i slobodu. 34 Uskrsnuće Spasitelja obezbeđuje uskrsnuće hrišćana (Kor. soter). smatrali su da im je ubuduće sve dopušteno (6 : 12). I. stvorilo druge probleme. život posle smrti nije u potpunosti bestelesan. Apostol pokušava da se prilagodi. tražili najsigurnije načine da se oslobode materije. 1 : 23. kyrios. neki vernici su poverovali da su stekli Duh. potom slede duhovni darovi učitelja i iscelitelja (12 : 28. 14 : 1—5). Kor. on je upoznao teškoće propovedanja »Hrista razapeta. štaviše. čak i prostitucija (6 : 15— 16). 15 : 44 i dalje). blizak helenističkim sredinama. 5 : 8). Pored toga što često koristi helenistički religijski rečnik (gnosis. Jevrejima dakle sablazan. na primer. o besmrtnosti stečenoj neposredno posle smrti (Filibljanima. Pavle ne odbacuje aspiracije za superiornom obdarenošću. Međutim. prevodilački dar itd.

u stvari. novo stvaranje posle kojeg će svet opet steći prvobitno savršenstvo. a potom se vraćaju na nebo. s glasom aranđelovijem. njegov uticaj je bio dosta skroman. Noć prođe a dan se približi« (Rim. Pavle unosi »besedu o Gospodu« 37 u vezi s parusijom: »Jer će sam Gospod sa zapoviješću. i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije. Analogne koncepcije se mogu naći u teologijama hinduista (avatar) i budista (Bodhisatva). Kor.. on podseća Rimljane da je »sad bliže spasenije negoli kad vjerovasmo.. ili. 2 : 8). Međutim. II. a potom mi živi koji smo ostali zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo. 13 : 11—12). rat je završen 70. I. U svoju najstariju poslanicu. Tokom života ovog apostola. 37 Up. »Prvi je čovek od zemlje. Pavlova hristologija se razvija oko uskrsnuća. zemljan. godine u Korintu. Veliki ugled koji je sveti Pavle stekao u staroj Crkvi dobrim delom je posledica katastrofe koja je uzdrmala judaizam i sprečila razvoj judeo-hrišćanskih tendencija. 39 U arhajskim mitologijama postoji više tipova natprirodnih bića (sinovi Božji. Posledice te ambivalentne valorizacije sadašnjosti (u očekivanju parusije istorijslco vreme protiče i mora se poštovati) veoma brzo su se osetile. 4 : 3. Solunjanima poslanicu prvu. 2 : 14—15.« 35 . Jevreji su otpočeli rat protiv Rimljana. drugim recima »stihije« (Gal. malo posle njegove smrti. I. drugi je čovek Gospod s neba« (15 : 47). On odbacuje razliku. 3 : 8—10). godine razaranjem Jerusalima i rušenjem Hrama. kako bi postao čisto duhovno biće (pneumatikos). godine. Uprkos bezbrojnim rešenjima predloženim počev od k r a j a I veka.. i tako ćemo svagda s Gospodom biti« (4 : 16—17).. Šest godina docnije. ali spasenje je. 66. pisanu 51. 57. 15 : 5l: »Evo vam kazujem tajnu. Pa ipak. I. Kosmosom vlada zlo zbog čovečjeg pada. kojim sada vladaju »kneževi« (Kor. 13 : 1—7).9). Kor. t a j događaj otkriva ko je Hrist: on je sin Božji i Spasitelj. i s trubom Božijom sići s neba. Pavlova teologija u osnovi ostaje biblijska. problem istorijske sadašnjosti i dalje opterećuje savremenu hrišćansku misao. mesijanske i milenarističke ličnosti itd.rađanje hrišćanstva 277 čoveku« koji je inferioran i suprotstavljen »duhovnom čoveku«. 35 Hrišćanin se trudi da se oslobodi telesnog. Drugo dualističko obeležje je suprotstavljanje Boga svetu. heroji civilizatori. i traži strogo poštovanje zakona. pokoravanje vlastima i plaćanje poreza (Rim. demijurzi. između svemogućeg Boga snasitelja i zlog demijurga koji je stvorio svet.) koja silaze na zemlju da bi poučila ili spasla ljude. iščekivanje parusije ne treba da ometa normalni život u hrišćanskim zajednicama. na koj o j insistiraju gnostici. Hristološka drama podseća na soteriološki scenario koji je tada bio dobro poznat ali čiji su prvi izrazi mnogo stariji: 3 6 Spasitelj silazi s neba na zemlju da pomogne ljudima i zatim se ponovo vraća na nebo pošto je obavio svoju misiju. On insistira na tome da hleb koji se jede treba zaslužiti radom (Sol. Međutim.

optužuju »bezbožnog Sveštenika« da je podstakao njegovo ubistvo. godine. kojeg su njegovi sledbenici nazivali »Učitelj pravde«. prema tome. analizu tekstova F. Okolnosti pod kojima je umro »Učitelj pravde« ostale su nam nepoznate. u dokumentima nema eksplicitnih podataka o tom zločinu. Međutim. § 202). 39 A. Les écrits esséniens. »Opaki sveštenik«. verovatno bi trebalo da bude Simon. 157—160. početkom leta 68. kao i ulozi koju su imali u ratu Makabejaca (up. osnivanjem eshatološke zajednice u Kumranu. a potom i neki drugi istraživači. M. »Učitelj pravde« ga je obnovio. »Učitelj pravde« je s grupom vernika napustio Jerusalim i sklonio se u Judejsku pustinju. pa čak i pripremao napad na Kumran. nedovoljnom informisanošću ovih poslednjih. pored komentara nekih od knjiga Starog zaveta. Filon i Plinije Mlađi. do tada poznatu samo iz šturih informacija koje daju Josip Flavije. str. 375 i dalje. Navedimo najznačajnije: »Svitak o ratu između Sinova Svetlosti i Sinova Tame«. U stvari. up. str. on je proganjao »Učitelja pravde« i u njegovom egzilu. Zajednica u Kumranu ne predstavlja esenizam u potpunosti. The ancient library of Qumran. s jedne strane. Dipon-Somer (Dupont-Sommer). Ti dokumenti omogućavaju da se u grubim crtama rekonstruiše istorija sekte. no. bio je jedan zadokit. Eseni iz Kumrana Za vreme rata. . 38 Protivurečnosti između dve kategorije dokumenata — kumranskih rukopisa i svedočanstava klasičnih autora — mogu se objasniti. Njene preteče su bili hasidi. »Rasprava o disciplini«. na obali Mrtvog mora. a s druge. Otkrivanje tih rukopisa između 1947. smešten u srcu pustinje. Dok je Mojsije omogućio stvaranje Starog saveza. imali su dovoljno vremena da uoči poraza znatan deo svojih rukopisa sakriju u velike glinene ćupove.278 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja 223. koji se s toliko mržnje pominje u kumranskim tekstovima. naučnici su identifikovali monašku zajednicu na obali Mrtvog mora kao misterioznu sektu esena. pripadnik legitimnog i k r a j n j e ortodoksnog svešteničkog reda. čini se izvesnim da su i u drugim oblastima Palestine postojala esenistička jezgra. poznati po svom verskom žaru. Krosa (Cross). Osnivač kumranske zajednice. i nekoliko originalnih rasprava. 38 Među dosad dešifrovanim i izdatim rukopisima nalazi se. »Psalmi zahvalnosti« i »Komentar o Habakuku«. i 1951. vid. godine. jedan odred Vespazijanove vojske napao je i razrušio Kumranski »manastir«. Kada je Simon (142—134) predložen za »večitog vođu i velikog sveštenika« i prvosvešteničko zvanje od zadokita zauvek prešlo Hasmonejcima. on je anticipirao sijansku eru. 16 : 11 i dalje). Branioci su verovatno pobijeni. ali ga je ubio guverner Jerihona (Prva knjiga o Makabejcima. 39 Njegovi učenici i vernici slavili su ga kao glasnika Božijeg. bacilo je novu svetlost na sve ono što znamo o jevrejskim apokaliptičkim pokretima i o korenima hrišćanstva. složenošću te apokaliptičke sekte.

kao i za hrišćane. specijalisti su zapazili velike sličnosti između esenskih i ranohrišćanskih religijskih koncepcija i prakse. Međutim. str. 21: 18. str. Iz nekih tekstova se može zaključiti da će Učitelj na k r a j u vaskrsnuti. u oba mesijanska učenja koegzistiraju sveštenički. štaviše. istovremeno i kao cara i sveštenika »Melhisedekova reda« (6 : 20. smatrali narodom Novog saveza. Danas smo. Sin čovečiji). nav. među njima postoje isto tako i velike razlike. itd. 42 Najznačajniji odeljak »Dokumenta iz Damaska«. 221). 41 Cross. nav. u stanju da shvatimo istorijsku i duhovnu sredinu (Sitz im Leben) jedne jevrejske apokaliptičke sekte. u stvari. no. smatra da »ako su eseni očekivali povratak 40 Vid. kao što je to učinjeno u hristologiji prvobitne Crkve. Obe su sekte. 42 No. Mesija će se pojaviti na k r a j u vremena i njemu će zauvek pripasti Carstvo.rađanje hrišćanstva 279 Već posle objavljivanja prvih tekstova. prevode i analize kod Dipon—Somera. plan te eshatološke borbe. isto kao i hrišćani. a biće ojačana velikim brojem anđela. ¡145 i dalje.000 konjanika. povrh toga. Međutim. carski i proročki elementi. oni su očekivali dolazak jednog eshatološkog proroka (koji se prema Novom zavetu već bio pojavio u liku Jovana Krstitelja) i dva Mesije: Mesije-sveštenika koji će ih posvetiti i Mesije-cara. bile i apokaliptičke i mesijanske: eseni su sebe. 369 i dalje. prema Isusovom učenju. 40 I hrišćani su takođe očekivali drugi dolazak Hrista u sjaju i slavi. Vojska Sinova svetlosti sastojaće se od 28. nav. The Scroll of the War of the Sons of Light against the Sons of Darkness. u literaturi iz Kumrana ne može se naći Mesija koji je već postojao (drugi Adam. 226 i dalje. Kros u toj interpretaciji vidi napor prvobitne Crkve da hristologiju prilagodi esenima i njihovom očekivanju Mesije ili. Dipon—Somer.). prof. »Učitelj pravde« je zaveo Novo doba. a ujedno i odeljak 0 kojem se najviše raspravljalo. 1 Krosa. 221 i dalje. Yadin. poseduje moć proricanja. »Svitak o ratu između Sinova svetlosti i Sinova tame« predstavlja.000 pešadijskih vojnika i 6. podjednako. Mobilizacija će trajati 6 godina. Esenske paralele osvetljavaju izvesne aspekte Isusovih propovedi. str. Za esene. jedan od stručnjaka. koji će povesti Izrael u rat protiv nevernika. oni nisu delili ideologiju Svetog rata. delo. Njegovi učenici su mu pripisivali mesijanski rang: on je Učitelj koji otkriva pravi. Kumranska zajednica je bila strogo monaška. 7 : 1—25. Mesija još nije postao Spasitelj nebeski i dva mesijanska lika nisu sjedinjena. zahvaljujući tim novim dokumentima. No. rat koji će sam Bog trijumfalno okončati. vid. prvi hrišćani su živeli među svetom i predstavljali su jednu misionarsku zajednicu. Y. tačnije. delo. 41 Kao eshatološka ličnost. ezoterični smisao Svetih rukopisa i koji. jeste onaj koji komentariše Brojeve. Poslanica Jevrejima prikazuje Isusa kao Mesiju. delo. ali Hrista kao sudije i spasitelja. str. da kroz jednu ličnost ponudi ostvarenja svih mesijanskih nostalgija iz prošlosti (nav delo. . kao i brojne izraze koje često koriste autori Novog zaveta. a potom će otpočeti rat koji će trajati 29 godina. str. Kros.

koje je imalo za cilj uvođenje krštenog u zajednicu. onda su oni svoju nadu izražavali na k r a j n j e indirektan način« (str. Upućivanje u viši red. Organizacija i obredni sistemi dve aookaliptičke sekte začuđujuće su slični. Za esene. str. Kor. Primenjujući specijalni postupak pešer (pesher). posl. znali su da veliki rat upravo treba da otpočne. U Kumranu je inicijacijsko krštenje. verska spoznaja je. Baš kao »lomljenje hleba« za hrišćane. str. ni kod Filona. Verskim aktivnostima (propovedima. bilo praćeno godišnjim obrednim ilustracijama. Taj unutrašnji krug bio je formiran od dvanaest laika i tri sveštenika. kao svešteničkog Mesije. posvećeni u apokaliptičku gnosu koju je otkrivao »Učitelj pravde«. vrhovni vođa morao se ponašati kao »pastir« (»Dokument iz Damaska«. smatrani su ezoteričnim. laici su bili zaduženi za sticanje materijalnih dobara. . Up. Tekstove je analizovao Kros. kao i u jevanđeljima po Mateju i po Jovanu.« 44 4 . j e r je ostalo vrame prekraćeno. Njegova funkcija podseća na funkciju »pastira« ili episkoposa kod hrišćana.280 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja njihovog učitelja. tekstove ikoje navodi i komentariše Kros. prva 7:29—31: » . 235—236. Isto tako. eseni su u proročanstvima Starog zaveta otkrivali precizne informacije o savremenoj istoriji i na t a j način predviđali događaje koji neposredno predstoje. videli smo (§ 202) da sva jevrejska apokaliptička literatura veliča ezoterično znanje. ali se među njima isto tako uočavaju i neke veoma značajne razlike. a t a j izraz se može naći i u Novom zavetu (»skupština« koja bira svoje predstavnike. up. pre svega. metoda kakve se ne mogu naći ni u rabinskom judaizmu.. 299) što je u suprotnosti sa upornošću s kojom Novi zavet razvija tu ideju. 96—99. već o privremenoj askezi čiju je potrebu nametnuo neizbežni eshaton. 85—91.44 Treba podvući još jednu činjenicu: sličnost hermeneutičkih metoda egzegeze esena i autora Novog zaveta. zajednički obed je za esene značio anticipaciju mesijanske gozbe. Jer ' Up. Najviši položaj imao je »starešina« [mbaken (mbaqqen)]. Uostalom. 13 : 7—9). Oni koji su imali pristup »saznanju«. 15 : 12). Takve koncepcije mogu se naći i u Pavlovim Poslanicama.. predstavljala otkrovenje eshatološkog reda. pa čak i sakramenti zajednice. 237—238. Dela. Zajednica esena je bila istovremeno i sveštenička i laička.4® Članovi zajednice su se uzdržavali od ženidbe jer su sebe smatrali ratnicima u svetom ratu. Grupa koja je upravljala zajednicom zvala se rabim (rabbim) (što doslovno znači »mnoštvo«). naročito počev od druge generacije. . kultom i egzegezom) rukovodili su sveštenici koji su to postajali po naslednom pravu. to jest. hrišćani su pridavali izuzetan značaj gnosi: nestrpljivo su tražili predznake parusije. da će i oni koji imaju žene biti kao i oni koji nemaju. Nije se radilo o asketizmu u pravom smislu te reči.

vodi se. Kuhn. savetujući vernicima da ne dopuste da ih zavede đavo (31 : 7—10. 4 : 1—6). 15 i dalje. već samo »duh«. uprkos činjenici da borba još traje. Eliade. videti F. »sinovi svetlosti« (12 : 36). Nötcher. između ljudi. »Die Sektenschrift u. a posebno egzaltacija svetlošću kao najvišom epifanijom Duha. kao i kod hrišćana. koju pominje Jovan (14 : 17. ukazuju na uticaj iranskih ideja. Borba između ta dva Duha i njihovih duhovnih armija. posebno str. Hristos je obećao da će ga poslati da svedoči i posreduje u korist vernika. 4 : 6). »Knez tame«. a i u ostalim semitskim religijama. Slično tome. § 228). neki od begunaca su se verovatno priključili hrišćanskim jezgrima u Palestini. specifično Jovanovi izrazi. str. iako ih vodi Knez svetlosti. 11 :25—30». Analogije između teološkog jezika esena i jevanđelja po Jovanu takođe su veoma upadljive. istovremeno. . 45 Sve u svemu. sam Belial. ali da Paraklet neće govoriti u svoje ime. ali i u srcu svakog »Sina svetlosti« [Priručnik o disciplini (Tipik) 4:23—26]. nap. jer je Isus Hrist već nadvladao Zlo. str. Ali. Treba istaći još jednu razliku: u jovanovskoj literaturi pod Duhom se. 3 : 5: »ako se ko ne rodi vodom i Duhom. pod uticajem Anđela tame. Davies. Die Abendmahlworte Jesu. 15 : 26. »ko uistinu čini ide k videlu« (3 :21). Jev. Deca pravde ponekad padaju u greh. dok eseni očekuju eshatološki rat. »svetlost života (8 : 12). uglavnom. U svakom slučaju. međutim da ličnost parakleta. Prva poslanica Jovanova govori o »deci Božijoj« i »deci đavolovoj«. die iranische Religion«. odnosno. itd. Takva 45 Up. Izgleda. u stvari.. Knez svetlosti ili Duh istine se iskazuje kao pomagač Sinova svetlosti. 299 i dalje. »duh istine i duh prevare« (Prva poslanica Jovanova. tokom prva dva veka u hrišćanstvu su bile prisutne apokaliptičke i ezoteričke tradicije i one su podsticale gnostičke tendencije (up. W. Zur theologische Terminologie der Qumranische Texte. kod Jevreja. po Jovanu. G.) vodi poreklo iz jedne teologije koja je analogna onoj u Kumranu. Eshatološki scenario esena poređen je s nekim Jovanovim tekstovima. Jeremias. str. kriza prošla. up. ne može ući u carstvo Božije«.rađanje hrišćanstva 281 »telo« ne može stupiti u carstvo Božije. J. Mephistophäles et l'Androgyne. D. u jovanovskoj literaturi je. Satana. 64 i dalje. U vezi sa ezoteričkim svojstvom »spoznaje« (tj. « Odgovarajuće pojmove u kumranskim tekstovima navodi Kros. 16 : 13. Dualizam svetlost — tama. U spisima iz Kumrana nalaze se mnogi. podrazumeva Božiji ili Hristov duh (Prva poslanica Jovanova. ovaj drugi je. Posle razaranja Kumrana i rasterivanja esena. gnose) u kumranskoj literaturi i u Novom zavetu. kao npr. No. K. Tipik (3 : 17— 23) podseća da. svet je poprište borbe između dva duha koje je Bog u početku stvorio: Duha istine (koji se još zove i »Knez svetlosti« ili »Anđeo istine«) i Duha zla ili pokvarenosti.46 Prema doktrini esena. 58 i dalje. t a j n a gnosa i ezoteričnost čine sastavni deo apokaliptičke »metode«. str. »Knowledge' in the Dead Sea Scrolls and Mt. u Tipiku. 13—17. ne treba zaboraviti da se slične slikovite predstave mogu pronaći u Starom zavetu. 207. 4 : 13).

nemi koji progovore itd. oduvek je mučila egzegete.) i uskrsnuće mrtvih. Kašnjenje parusije Pošto je odbio da učestvuje u mesijanskom ratu protiv Rimljana. 214. nap. kao i autor jovanovskih spisa. Tit mu ie dopustio da osnuje versku školu u Jabnehu. Eseni su isključivali iz svoje mesijanske gozbe sve nečiste i fizički ili duhovno deformisane. Malo vremena potom. koji su bili pod jakim uticajem iranskog dualizma. dele tu teologiju i eshatologiju palestinskih sinkretista. Taj događaj označava raskid Crkve i judaizma. podseća na prototip anđela — glasnika iz Kane. tj. koreni hrišćanske eshatologije pružaju se do proročanstava Starog zaveta. predstavljaju centralni »događaj« koji razdvaja ta dva mesijanska društva. 3). pre svega religijski dualizam i angelologija. III.. iranski uticaji. Ovo odbijanje je za ustanike značilo da hrišćani 49 neće da se solidarišu s nacionalnom sudbinom Izraela (Eusebije. spasene su duhovne 47 Cross. svetlost/tama. Jakov. str. nasuprot njima. 47 Međutim. ostali su pobegli u sirijske i maloazijske gradove i u Aleksandriju. 48 224. Spisi iz Kumrana nam omogućuju da razumemo poreklo Parakleta. uskrsnuće Isusa i dar Svetog Duha. umro je kao mučenik starešina judeo-hrišćanske zajednice u Jerusalimu. anđelu ili božanskom glasniku. 40 četiri godine ranije. Najveći verski vođa tog veka. morfološki. str. Međutim. koji se snažno suprotstavljao oružanom ustanku. Zahvaljujući toj školi koju je osnovao R. R. on odgovara jednoj ličnosti s Jehovinog nebeskog dvora. bio je za vreme opsade Grada evakuisan u mrtvačkom kovčegu. i judaizam je opstao baš zahvaljujući jednom sličnom gestu. Eseni održavaju i učvršćuju sveštenički separatizam. hrišćani se trude da dopru do svih društvenih slojeva. godine proteran u Pelu u Transjardaniji. .282 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jedna funkcija. Eseni. Jokanan ben Zakai (Jochanan ben Zaccai). za hrišćane je jedan od znakova da je nastupilo Carstvo baš ozdravljenje invalida (slepi koji progledaju. koja se nije mogla očekivati od svetog Duha. Eshatologija esena je stvorena iz tradicije koju je prenosilo sveštenstvo. Rušenje Hrama. 82. istina/laž. 203) u inkarnaciju dva suprotna principa: dobro/zlo. strukture esenizma i ranog hrišćanstva su različite. 5. selu u blizini Jafe. Najzad. deo judeo-hrišćana je 66. 62. preobratili su dva anđela s Jehovinog dvora (up. kao što su različiti i ciljevi koje ovi pokreti sebi postavljaju. 48 Cross. delo. Eklezijastička istorija. nav. Jokanan. 241 i dalje. Uprkos brojnim sličnostima koje smo pomenuli. duhovna sloboda koja je zamenila disciplinu koju je propisivao Zakon.

2) parusija se pomera u dalju budućnost. 290 i dalje. Ali drugo rušenje Hrama ostavilo je duboku belegu u razvoju judaizma. Razaranje Svetog grada i rušenje Hrama naglo su izmenili versku orijentaciju. Poslanica Petrova). 52 Up. to jest. . Introduction.. Odgovori koji su davani na njih mogu se svrstati. u tri kategorije: 1) još odlučnije se tvrdi da u neposrednoj budućnosti predstoji parusija (npr. 51 Međutim. Nasuprot tome. sir. § 204). pretila opasnost da potpuno iščezne. Prvima je rušenje Hrama postavilo još ozbiljniji problem od onog pred kojim su se bili našli njihovi preci šest vekova ranije. jedinog mesta na kome je bilo moguće upražnjavati kult. međutim. najzad. a za to odlaganje se nudi teološko opravdanje: potreban je određeni period vremena za misionarsko delovanje Crkve (npr. to su prva jevanđelja. on je izložen poruzi i umire na krstu. pošto je pobeđen na nacionalnom planu. kada su proroci predskazivali katastrofu. t a j nepobitni dokaz ne prihvataju svi. vernici su bili primorani da se ograniče na molitve i versko obrazovanje. ali »reformisan«. 3) parusija je već nastupila.. oslobođen praznih apokaliptičnih nada i mesijanizma i isključivo sledeći učenja fariseja (up.50 Za vreme rata je i među samim hrišćanima došlo do ponovnog izbijanja apokaliptičkog entuzijazma: nadali su se intervenciji boga. iako Božji sin. jer razapinjanje na krst i uskrsnuće Isusa predstavljaju. Jevanđelje po Marku predstavlja odraz i produžetak te apokaliptičke nade. pre svega. godine. Jevanđelje po Jovanu). »On change and adaptation in Judaism«. kako Jevreja tako i hrišćana. 52 Na k r a j u se nametnulo ovo treće objašnjenje. lišeni svetilišta.rađanje hrišćanstva 283 vrednosti jevrejskog naroda. Perrin. nadali su se da će on ubrzati druci Hristov dolazak. u stvari. produžavaju paradoksi s kojim su se susretali prvi vernici: u suštini. kao i veća valorizacija Misne i. kašnjenje parusije izazivalo je neugodna pitanja. smrti i uskrsnuću Isusa. 51 Posle katastrofe 70. Talmuda. jačanje Zakona i Sinagoge. oni su istovremeno otkrivali i njen uzrok: Jehova se spremao da kazni svoj narod zbog njegovih bezbrojnih neverstava. istinski »poslednji čin« (eshaton) i hrišćani već mogu da stupe u »novi život« (npr. Njime se. Uskrsnuće je. Posledice te odluke bile su. Jevanđelja po Mateju i po Luki). to jest. uglavnom. Odgovor na tu neočekivanu i nerazumljivu katastrofu bio je dat u Jabnehu: judaizam će nastaviti da postoji. 41. kojem je.. delovanju. Jer. hrišćani su počeli da prikupljaju i beleže jerusalimska predanja o životu. (Za većinu Jevreja je dolazak Mesije podrazumevao nacionalno oslobođenje so Judah Goldin. ovog puta su apokalipse najavile kao potpuno izvesnu konačnu pobedu Boga u eshatološkoj bici protiv sila zla. Pa ipak. Isus—Mesija se uopšte ne razlikuje od ostalih ljudskih bića. uostalom. str. potvrda njegovog božanskog porekla.

Carstvo Božije je već uspostavljeno. Umesto poznatog scenarija — parusije. ali ona se očituje. posvećivanje izuzetne pažnje etičkim vrednostima. da istorijska egzistencija može dostići savršenstvo i blaženstvo carstva Božijeg. unrošćavanje sakramentalnog života. Ova nova interpretacija dijalektike svetog. Reč je. Ta revalorizacija parusije otvara mnogobrojne mogućnosti. Carstvo će Dostati »vidljivo« pre svega za one koji veruju. drugim recima.) Od tog doba od parusije se očekivalo da će primorati nevernike da pristupe hrišćanstvu.). . tj. u brojnim »obesvećenjima« (demitizacija jevanđelja i tradicije.284 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja i vidljivu promenu ustrojstva sveta. kao konkretnog ispoljavanja Božjeg trijumfa. kao i društvenoj funkciji Crkve itd. inkarniranog u istorijskoj ličnosti Isusa. pre svega. objavila u istorijski usko ograničenoj ljudskoj zajednici — Crkvi. umanjivanje značaja verskog simbolizma. jer ono što je sveto nije očigledno za svakog koji pristupi objektu u kojem se sveto objavljuje. do koje se došlo kroz identifikaciju Carstva i Crkve. Autor Jevanđelja po Jovanu i njegov krug vernika su na veoma smeo način objašnjavali odlaganje parusije. Istina. na k r a j u krajeva. carstvo Božije. potvrđenog uništenjem Zla i okončanjem Istorije — sve više preovladava uverenje da se duhovni život može unaprediti i usavršiti na ovome svetu i da se istorija može preobraziti. »obesvećenjima« koja se privode kraju u savremenom hrišćanskom svetu (videti III tom). njega ne mogu odmah i svi da vide. izgleda paradoksalno. banalizacija liturgije. isto kao što ni Mesiju. Ovog puta se svetinja. produžava se sve do naših dana. dobro poznatom u istoriji religija: epifanija svetog u nekom profanom objektu koji jednovremeno predstavlja i kamuflažu. antimističke tendencije. kako u ispovedanju vere. ali celokupna hrišćanska zajednica može postati primer svetiteljskog života i na taj način podsticati druge na preobraćenje. o onom istom dijalektičkom procesu. nije mogla da vidi većina Jevreja — i kao što božansko poreklo Hristovo ne mogu da shvate nevernici. tako i u teološkim spekulacijama.

Dok je rimska aristokratija negovala kult Velike Majke Kibele (up. pa i istoriju Rima.XXIX POGLAVLJE PAGANSTVO. religioznost se ispoljavala u znaku boginje Fortune (Tihe) i astralnog fatalizma (§ 205). Horacije nije krio svoje strahovanje za skoru sudbinu Grada (Epode XVI). moglo se ustanoviti da se nije radilo o »Velikoj godini« u kojoj bi svaka godina Grada trebalo da odgovara jednom danu i uzelo se da je sudbina namenila Rimu jednu drugu vrstu »Velike godine« sastavljenu od dvanaest.. ta učenja. str. recimo. izgledalo je da je vaspostavila pax aeterna. Sama istorija Rima je opovrgavala ova strahovanja. Tokom dva poslednja veka Republike tradicionalna religija — tj. 157). Kao i svuda u doba helenizma. Izvesne svešteničke službe (na primer flamen Dialis) i b r o j n a bratstva potisnuti su kao zastareli. Ali. 134). Pharsalia. kao i velikog b r o j a stranaca nastanjenih u Rimu. jednim sveopštim ekpyrosisom. najavljivala su skori pad rimske moći. kasnije prihvaćenih orijentalnih religija učvrstio se uz pomoć gradskog proletarijata. po sto godina dugih meseci« ( Le Mythe de l'eternel retour. 1 »U svim istorijskim krizama dva sumorna mita su opsedala rimski narod: 1) život Grada se gasi budući da je njegov vek ograničen na određeni broj godina (»mističan« broj koji je otkrilo dvanaest orlova koje je video Romul) i 2) »Velika godina« okončaće celokupnu istoriju. uvažavali astrologiju). 639. 120 godina posle osnivanja Grada shvaćeno je da dvanaest orlova koje je video Romul. ne znače 120 godina njegovog istorijskog života. neopitagorejac Nigid Figul je najavio početak kosmičko-istorijske drame koja će označiti k r a j Rima. Jam redit et Virgo. koja je usledila posle mnogih drugih i užasnih građanskih ratova. uspeh drugih. Kada je Cezar prelazio Rubikon. str. javni kultovi — malo-pomalo gubila je svoj uticaj. poznata pod nazivom Sibilska proročanstva. novo izdanje. . Po isteku 365 godina. Pored toga stara opsesija o k r a j u Rima 1 kao da je tom prilikom dobila potvrdu u krvavim događajima onovremene istorije. HRIŠĆANSTVO I GNOSA U DOBA IMPERIJE 225. čega su se mnogi bojali. vladavina Avgusta.. Jer. 642—45). Za vreme građanskih ratova širio se veliki b r o j apokalipsi orijentalnog porekla. a i ljudskog roda (Lukan. Magija i astrologija nisu privlačile samo svetinu već i neke filozofe (stoici su.

pa stoga nije trebalo razmišljati o tome koliko će trajati. Rim je nazvan urbs aeterna. »To je rađanje novog ciklusa sto leća (magnus ab integro saeculorum nascitur or do). Te tako. Vergilije je zamenio poslednji saeculum. ali 2 J. Vladar ponavlja stvaranje Kosmosa. U Enejidi (I. Ratovi. . to je i pokušaj da se istorija uklopi u kosmički plan. tj. tj. str. kada se činilo da je Avgustova vladavina zaista ostvarila zlatno doba. a s druge prelaz sa gvozdenog na zlatno doba ostvario se bez kosmičke katastrofe. što znači da se istorijske katastrofe prihvate kao stvarne posledice kosmičkih požara i sveopštih razaranja koji periodično nužno dovode do k r a j a Univerzuma kako bi se omogućila njegova regeneracija. ad infinitum. oslobođen mitova o dvanaest orlova i o ekpyrosisu. Kasnije. vek Sunca — koji je trebalo da izazove sveopšti požar — stolećem Apolona. str. istorija se obnavlja i nastaje jedan novi svet. Carcopino. a same građanske ratove proglasio znakom prelaska sa gvozdenog na zlatno doba. VI.2 Rađa se nada da se Rim može periodično obnavljati. u svako doba mira. pre konačne pobede Oktavijana). Vergilije sve ove specifične znake povratka u Zlatno doba povezuje s rođenjem deteta čiji se identitet ne zna. patn j e izazvane istorijom nisu više predznaci prelaženja iz jednog kosmičkog veka u drugi. Njegov rođendan. Jupiter se obraća Veneri i uverava je da neće Rimljanima određivati nikakvo ni prostorno ni vremensko ograničenje: »Podario sam im Imperiju bez kraja« (imperium sine fine dedi). Dakle. Posle objavljivanja Enejide. a Avgust je proglašen drugim osnivačem Grada. septembar. u k r a j n j o j liniji (kao što pokazuje mit stvoren oko Avgusta). Evo gde se ponovo vraća Devica (iam redit et Virgo) i vraća vladavinu Saturna. smatran je »polaznom tačkom Univerzuma kome je Avgust obezbedio opstanak i izmenio lice«. na taj način je izbegao ekpyrosis. Virgile et le mystère de la IV éclogue. Na taj način. 255 i dalje). Jer. * Le mythe de l'éternel retour. već oni sami čine taj prelaz. 23.286 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Bojazan koju su inspirisala dva mita — »starost« Rima i Velika godina — pokazala se neosnovanom. Vergilije nastoji da uspokoji Rimljane u pogledu veka t r a j a n j a Grada. U isti mah. kako najavljuje Vergilije (Enejida. 159—160. Avgust je upravo ponovo osnovao Rim. 798) sve do oblasti »koje leže iza putanja Sunca i godine« (extra anni solisque vias). Rim se može širiti.« Jedna »zlatna rasa« se širi svuda po svetu. razaranja. 200. a njen Vladar je Apolon (5—10).3 U svojoj IV Eklogi Vergilije najavljuje da će Zlatno doba otpočeti pod konzulatom Asinija Poliona (~ 40. U stvari. s jedne strane. Reč je o k r a j n j e m naporu da se istorija oslobodi astralne sudbine ili zakona kosmičkih ciklusa i da se preko mita o večnom obnavljanju Rima otkrije arhajski mit o godišnjoj regeneraciji Kosmosa putem njegove periodične rekreacije (uz pomoć onih koji prinose žrtve ili Vladara).

a delimično i Ciceron.287 za koje brojni naučnici pretpostavljaju da je Polionov sin. Ali Avgustov vek je ostao uzor hrišćanskoj civilizaciji Zapada. godine njemu je posvećen hram na Forumu. Dugo se raspravljalo i još se raspravlja o značenju ove nadahnute i zagonetne poeme. str. flamen Dialis) a takođe obnavlja i poštovana bratstva. Avgust se ponašao kao pravi nekadašnji Rimljanin. Oko 44. štaviše. kako u odnosu na bogove tako i na ljude. vodeći računa 0 snovima i drugim upozorenjima. on je shvatio jednovremeni kosmički i religijski kontekst okončanja građanskih ratova i otkrio eshatološku ulogu mira učvršćenog pobedom Oktavijana Avgusta. 90—92). Kroz pietas i religio. godine on je i zvanično stekao titulu »Božanski Julije«. delo. dugo vremena ukinute (napr. 238). 6 Avgust je dobijao božanske počasti samo u provincijama. 5 Altheim. uvek je upravljala presudnim postupcima vladaoca. Za nas je ona zanimljiva po tome što ističe vizionarsku snagu Vergilija: kao pravi vates (prorok). »Ta religija. Pa ipak. Vergilije. Rimljani su prihvatali posmrtnu apoteozu velikih vladara. On nanovo uspostavlja svešteničke službe. u Rimu je bio tek »božji sin«. 241. Divi filius. nadahnuli su teološku literaturu i uopšte teološku kulturu srednjeg veka koja je opstala i u renesansi. na primer. Iskušenja jedne religio illicita Julije Cezar je posle smrti proglašen bogom među bogovima i —29.. 230 i dalje. primenjujući pietas. »Dolazak nove ere slavljen je pesmama pesnika i javnim manifestacijama« (Altheim. A History of Roman Religion.. 226. prateći manifestacije bogova. vladavina Avgusta označava kreativnu renesansu tradicionalne rimske religije. str. 350 i dalje. U stvari. Cezar je imao svoju statuu na Kapitolu i jednu drugu u Kvirinovom hramu s natpisom: Deo invicto. Naredne stranice duguju mnogo ovim analizama. up. Istorija se potrudila da opovrgne »zlatno doba« odmah posle Avgustove smrti i Rimljani su ponovo počeli da žive u očekivanju bliskih velikih nesreća. imperijalni genius je bio obožavan prilikom službenih i privatnih gozbi. str. ali su odbijali njihovu divinizaciju za života. .« 5 Avgust ukazom restauriše porušena svetilišta i gradi brojne nove hramove. str. Luperaka i Alvara. nav. La religion romaine. La religion romaine antique. I umetnička dela Avgustova veka očigledno izražavaju obnavljanje religijske tradicije i misli. bratstva Titija. 6 Međutim. 4 Prema Svetoniju (Avg. a ne stoička teologija.. religiozno ponašanje 1 ideali iz rimske prošlosti svesno su ponovo prihvaćeni i obnovljeni. Savremenici nisu sumnjali u autentičnost promena. 4 Zasluga je Franca Althajma (Franz Altheim) što je insistirao na religijskoj autentičnosti Avgustove reforme.

Represiju po odluci Valerijana 257—58. Sve do vladavine Decija. toga puta. Sol invictusa. Tokom prva dva veka. Crkva se razvija u miru. i sam sveštenik boga Emeze. uvodi njegov kult u Rim. Nekoliko godina kasnije sirijski imperator Elagabal. jer je Kaligula propustio da podnese zahtev Senatu. Posledica pojave zagarantovanog nasleđa dovela je do toga da su svi veliki imperatori II stoleća proglašeni bogovima. onaj pod Dioklecijanom (303—305). Oton i Vitelije nisu. prema tome. Progon je bio kratkotrajan ali vrlo okrutan. nije bilo toliko neprijateljski raspoloženo prema hrišćanima. Dioklecijan je doneo odluku da uništi tu stranu i antinacionalnu religiju baš u cilju učvršćenja ideje o Imperiji. zabranjujući prozelitizam. on je nastojao da postane deifikovan i pre smrti i njegov zahtev su senatori osudili. Tiberije nije bio deifikovan. odbijanje da se slavi kult imperatora postalo je osnovni povod za proganjanje hriščana. Kultovi Egipta i Male Azije stekli su neobičnu popularnost. Ubrzo potom. godine. 17. Crkva je iz ovih iskušenja izišla kao pobednica. . Uprkos dramatičnom položaju Imperije. Komod (~ 185—192) se posvetio u Misterije Iziđe i Mitre. 8 Počev od II veka. Poslednji progon. Na početku. Ali. jedan Decijev edikt obavezuje sve građane na prinošenje žrtava bogovima Imperije. 7 No. hrišćani su bili proganjani jer su ispovedali tajnu veru. godine 250. Maksimin napada crkvenu hijerarhiju. Godine ~ 202. 27). bez zvaničnog odobrenja. kao što ćemo viaeti str. Već je i Ciceron pisao da su »duhovi dobrih i hrabrih ljudi u biti božanski« (De Zegg. javno mnenje. bio je najduži i najkrvaviji. čime se mogu objasniti brojna odricanja od vere. Međutim. 11. godine prati dug period mira (260—303. Augustus to Consiantine. on je želeo da oživi stare rimske religijske tradicije i pre svega da obnovi predstavu o kvazibožanskom Imperatoru. Međutim. god. Elagabal je ubijen 222. ali Galba. a sirijski bog prognan iz Grada. oni su uživali i zaštitu Carstva. kada su se imperatori vrlo brzo smenjivali. antihrišćanske mere su bile podsticane pre svega neprijateljstvom javnog mnenja. a Karakala (211—217) je podstakao kult sirijskog boga sunca. hrišćanstvo je smatrano kao religio illicita. a nije ni Domicijan kao neprijatelj Senata. Ali uticaj Avgustovih reformi se postepeno već izgubio. Aurelijan (270— 7 Nije reč o uticaju helenističkog Orijenta. jer je nisu ni zaslužili. to se nije nastavilo u I I I stoleću. Vespazijan i Tit su doživeli apoteozu. 321). sa izuzetkom pokolja po naredbi Nerona. stvaranje imperijalnog kulta posle Avgusta postaje uobičajeno. No.288 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Deifikacija »dobrih« imperatora i. II. štaviše. Klaudije. 8 Izvore je naveo Robert Grant. str.) Hrišćanstvo uspeva da prodre u sve oblasti Imperije i u sve društvene slojeve (sve do imperatorove porodice). Septimije Sever je objavio prvi antihrišćanski dekret. blagodareći pre svega svojim vernicima i svojim stradanjima. Što se samog Kaligule tiče. ali bez uspeha.

19 . predstavljali su opasne protivnike. osnovno u hrišćanskoj teologiji — inkarnacija Spasitelja. nego su mu pripisivane i mnoge druge vrste zločina. Za hrišćansku misiju najveću opasnost su predstavljali progoni. u prvom redu gnosticizam. Oko 150. jedini način da se verifikuju autentičnost verovanja i ritualnih obreda bila su apostolska predanja. incest. Justin (pogubljen oko 165) nastojao je da dokaže kako hrišćanstvo ne prezire mnogobožačku kulturu. U očima vlasti hrišćanstvo je bilo krivo ne samo za ateizam i vređanje veličanstva. Poraz apologeta ipak se mogao predvideti. već da bi osim toga trebalo spojiti tradicionalna rimska verovanja sa solarnom teologijom monoteističke strukture. Međutim. godine svi apostoli su bili mrtvi. neki od ovih apologeta (Tatijan. Uz to. ali prenošenje njihovih svedočenja bilo je obezbeđeno izvesnim brojem tekstova koje su oni redigovali ili inspirisali. no pri tom je podsećao da je ona inspirisana biblijskim otkrovenjem. Ali. kult Sol invictusa i solarni monoteizam. Justin je tvrdio da su Platon i drugi grčki filozofi znali za propovedanu doktrinu mnogo pre njih preko »proroka« Mojsija. 9 i drugi tekstovi su kružili kao apostolski: Jevanđelje po Tomi. Veći deo tih 9 Značajno je da su ove tekstove u dirugoj polovini II veka prihvatale sve ondašnje velike Crkve kao jedine spise koji predstavljaju apostolsku tradiciju. hvalio je grčku filozofiju. Jeresi i gnosticizam pojavili su se već na samom početku hrišćanstva. Jevanđelje po Pseudo-Mateju. negde pred k r a j II stoleća. Naivni i nevešti. ali to nije bila i jedina opasnost koja je ugrožavala Crkvu. Još pre velikih progona. oba načina prenošenja apostolskih predanja — i pisani i usmeni — bili su podložni prihvatanju m a n j e ili više sumnjivih inovacija. Prihvatajući argumente aleksandrijskog judejstva. Jevanđelje Istine. ubijanje dece i antropofagija. jedinom religijom koja je u to vreme imala izgleda da postane univerzalna. U nedostatku Kanona. fanatična nepomirljivost ove nove religije spasenja činila je iluzornom nadu da će moći u miru da koegzistira s politeističkim religijama. Misterije Iziđe i Mitre. Pored četiri Jevanđelja i Dela apostolskih. U svakom slučaju. Aurelijan je shvatio da je uzaludno slaviti jedino veliku religijsku prošlost Rima. mnogi hrišćanski teolozi i polemičari pokušali su da ozakone i zaštite svoju veru pred vlastima i mnogobožačkom inteligencijom. njihovi pokušaji su bili osuđeni na propast. kao i usmenim predanjem. prihvaćenih od svih hrišćanskih zajednica. Najznačajniji među njima. Za mnogobožačku elitu. tim pre što su uživali zvaničnu zaštitu. Od tada hrišćanstvo ima svoj kanon — Novi zavet — i postaje »religija Knjige«. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 289 —275) uspeva da ponovo vrati kult Sol invictusa. Dela Petrova. Dela Jovanova i dr. mnogo skrivenija opasnost pretila je Crkvi iznutra: razne jeresi. orgije. njegove muke i njegovo vaskrsenje — bili su naprosto neshvatljivi. Tertulijan) žestoko su napadali helenistički paganizam i kulturu.faganstvo.

10 Praksa izvesnog ezoteričnog učenja pominje se takođe i u Jevanđelju po Marku (up.) može se naći u normativnom judejstvu. Tipik. m o r a j u ostati tajna. koju je apostolima poverio vaskrsli Hrist u vezi sa skrivenim smislom događaja iz njegovog života. Reč je o učenjima namenjenim izvesnom broju vernika. ovakvo shvatanje protivreči činjenicama.290 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja dela. kao tajnu. 198). pa time i inicijacije. kod Samarićana i fariseja. Od samog nastanka Crkve. Upravo iz te tradicije tajnih doktrina i praksi judaizma nastaće literatura Merkabah. 7 : 17 i dalje. IV. itd. naročito i najpre tokom krize koju je izazvao gnosticizam. crkveni Oci. 2). prenesena usmeno (13. I. kao i u judejskim sektama. Eccl. Ezoterizam. »jevanđelisti su čuvali. Još eksplicitniji od njega je Klement Aleksandrijski. tumačenja koja je Isus dao za veći broj parabola (apokryphan)« (Com. inicijacijski scenario (učenja i tajni rituali. up. Mth. Petra. Jean Daniélou.« 11 10 Vid. uočava se u svim religijama helenističke epohe i u svim epohama bliskim hrišćanskoj eri. 11 Fragment iz Hipostases. 2). On se priseća svojih učitelja koji su očuvali »istinsko predanje blagoslovenih učenja poteklih neposredno od svetih apostola. kvalifikovan kao »apokrifna (jer su sadržavala otkrovenja. U većoj ili m a n j o j meri. No. 11. poricali su postojanje ezoteričnog Isusovog učenja koje su potom prenosili njegovi učenici. a ovi drugi su je predali njima sedamdesetorici među kojima je bio Varnava. Hrišćanska gnosa Problem ezoterizma. koje su prisvajali gnostici. Prema Origenu. drugim recima inicijacijsko prenošenje doktrine i prakse ograničenom broju posvećenih. »napredniji« i »savršeni«. predao gnosu. 3). a potom i najveći broj starih i modernih istoričara. prenošenih sa oca na sina [i koja] su dospela sve do nas blagodareći Bogu« (Stromates. »Les traditions secrètes des Apotres«. Jakova. Oslanjajući se na tvrdnje nekih ekstravagantnih gnostika. Jovana i Pavla. str. do tada čuvana kao »tajna«) odnosio se na ezoteričnu doktrinu. izvore koje navodi i komentariše Morton Smith. u prvom redu tekstovi Hekatat (isto. U drugom delu Klement precizira: »Jakovu Pravednom. XIV. Hist. I. koja. 227. 16 i dalje. posle njegovog vaskrsenja. IX. 2). Jovanu i Petru. ovi su je preneli drugim apostolima. dovešće do izazivan j a brojnih kontroverzi. To je bilo t a j n o učenje. čuvano i prenošeno usmenim putem. 197—199. str. str. odabiranje vernika. 200. . 4 : 10 i dalje. 13—23). II. Clement of Alexandria and Secret Gospel of Mark. Gospod je. 1. ova učenja čine gnostičku tradiciju (15. koji saopštava Eusebije. unutar zajednice se razlikuju tri inicijacijske kategorije: »početnici«. zakletva na ćutanje. 3—4. kod esena (npr. 10: 10 i dalje).

ili kada se poricali. »Tako saznajemo za postojanje jednog niza gnostičkih ili duhovnih učitelja. Približavanje gnosticizmu Teško je precizirati poreklo duhovnog toka poznatog pod imenom »gnosticizam«. Izvesno obrazovanje »ezoteričnog« tipa davalo se postepeno svim vernicima. npr. Ali u nizu slučajeva. otkrivanih »savršenima« i onima koji su bili na putu da to postanu. njih susrećemo kod brojnih paganskih i heterohrišćanskih gnostičara. izvesni gnostičari mogli su uneti u hrišćanstvo doktrine i obrede radikalno suprotne etici jevanđelja. treba praviti razliku između brojnih ranijih i savremenih gnosa. str. Štaviše. Otud je razumljivo zašto. Što se tiče tajni. 4 : 9) i na individualnu eshatologiju. 208 i dalje. nisu osporavali božansko poreklo Stvaranja. pogrešno tumačenje jevanđeljske poruke — bila je očigledna. Pored drugih ideja i verovanja. a naročito okolnosti i etape posvećivanja. onih koje su obuhvaćene raznovrsnim 1: Danielou. smrt i uskrsnuće Sina. . Istina je da je čak i sv. počev od izvesnog momenta. koliko »jeretici« infiltrirani pod okriljem »tajne posvećivanja«. Pozivajući se na usmena i t r a j n a apostolska predan ja. Ali te iste doktrine nalaze se i kod Mandejaca. . delo. Pavle smatrao da ovim svetom vlada Sotona i da jevrejske i hrišćanske apokalipse proriču neminovnu propast zemlje.« 12 Međutim. § 53) i iranskim eshatološkim shvatanjima. ezoterične tradicije apostola produžavaju jevrejski ezoterizam koji se odnosi na misteriju uspona duše i tajne nebeskog sveta. Ali. kada se okrivljavao Svet i ocrnjivao život kao slučajne ili demonske kreacije. na arhanđele. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 291 Nemoguće je utvrditi kriterijum koji je rukovodio izborom učenika dostojnih da budu posvećeni u učenje. 228. one se podudaraju s izvesnim egipatskim (up. ali koji je nastavljao harizmatičnu tradiciju apostola i njihovih vremena. Ephesiens. nav. Nisu se toliko »ezoterizam« i »gnosticizam« činili opasnim. 19* . euharistije i krsta. dok »Pismo« i dogme nisu bili utvrđeni. koji se razlikovao od niza episkopa i koji je prenosio apostolsku v e r u . na tumačenje Apokalipse. Isto tako. gnosticizam i ezoterizam postaju sumnjivi u očima crkvene hijerarhije. »jeres« — t j . ali ni on. kada se odbacivala istina Starog zaveta i Bog-Otac uzimao za zlonamernog i zatucanog demijurga. one su se verovatno odnosile na misterije silaska i uspeća Hristova kroz sedam nebesa nastanjenih anđelima (up. ono se odnosilo na simboliku krštenja. ni tvorci apokalipsa.paganstvo. različitih od onih koje su delili judejstvo i hrišćanstvo. A t a j se mistični put po Pseudo-Dionisiju povezuje sa usmenim predanjem apostola. moglo je izgledati neosnovano proglašavanje jeretičnim izvesnih smelih interpretacija Hristovog učenja. što znači mistični put duše posle smrti. Svakako.

Međutim. pravoj inkarnaciji Zla). na primer. prethodnice gnosticizma stricto sensu. božanski (uzvišen)Zantibožanski. on isto tako uči da je živeo u jednoj transcendentalnoj sferi. od početka sveta do današnjih dana. šta je to rođenje. njit o padu duše (= duha. ono što definiše gnosticizam stricto sensu nije. 13 Jedna od formula valentinskog gnosticizma. . vrlo rasprostranjenih u to doba. Da se vratimo valentinskoj formuli: po n j o j gnostik uči da je njegovo stvarno biće (tj. dokazujući njihovu međusobnu zavisnost i učvršćuje verovanje u eshaton.292 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a religijama tog vremena (zaratustrizam. Dodajmo da su gotovo sve mitološke i eshatološke teme. Za razliku od Upanišada. drame božanskog Spasitelja koji je sišao na Zemlju da spase ljude i konačne pobede transcendentnog Boga. a ponekad i pesimistička interpretacija izvesnih mitova. božanske čestice). više ili manje. ali da je potom bačen u ovaj donji svet. koje su autori gnosa koristili. veliki gnostici daju sasvim novo tumačenje mita Hristovog silaska u svet. sadrže u sebi ezoterično učenje. odvajajući ga od njegovog biblijskog koncepta — Mesiju je poslao Bog stvoritelj — i povezujući ga s jednom drugom »tajnom povešću« (Stvaranje predstavlja strašnu nesreću i zbog toga se mora pripisati jednom Demijurgu. kakvom cilju težimo i iz čega ćemo biti iskupljeni. biblijsko i intertestamentalno judejstvo ili početke hrišćanstva. gde smo bili i kamo smo bačeni. 78. Misterije. ili jednom demonskom Biću. »ponovno rođenje« će biti čisto duhovne prirode. on otkriva da. u orfizmu i platonizmu. 2). koju prenosi Klement Aleksandrijski. Taj sveobuhvatni mit poznat nam je iz brojnih verzija. nego smela. konačno. Zadržimo se na osnovnim idejama: dualizam duh/materija. obznanjuje da se oproštaj od grehova postiže spoznajom onoga »što smo bili i šta smo postali. sankhja-joge i budizma koji uporno izbegavaju rasprave o prvom uzroku ljudskog pada — spasonosno saznanje po učenju gnostika sastoji se pre svega u otkrovenju »tajne povesti« (tačnije rečeno one koja ostaje tajna za neposvećene): porekla i stvaranja Sveta. organsko uključivanje izvesnog b r o j a disparatnih elemenata. da brzo napreduje ka spasenju i da će na k r a j u biti oslobođen svog telesnog zatvora. hrišćanstvo) i gnosa. duhovno) božanskog porekla i prirode iako se ono trenutno nalazi zarobljeno u telu. kao što smo videli. odnosno inkarnacija u telu 13 Tako. Ostale karakterišu sinkretizam helenističkog tipa. Neke su otkrivene u starom Iranu i Indiji iz doba Upanišada. mit koji je obradio Mani (§ 233). U daljem izlaganju pomenućemo neke od njih. ističući naročito onaj najgrandiozniji. Reč je o jednom sveobuhvatnom mitu: on iznosi sve presudne događaje. ako je njegovo rođenje bilo pad u materiju. a šta regeneracija« (Teodotovi odlomci. ideja i teologumena. koje. judejstvo. porekla Zla. pobede koja će dovesti do okončanja Istorije i uništenja Kosmosa.

15 Pa ipak. 8. Stvaranje je delo podzemnih. tj. Zapisi otkriveni 1945. pre konačnog povratka na nebo. § 181 i dalje. bilo 14 Up. En quête de la-Gnose. nekim izabranicima otkrije gnosu spasenja. Što se tiče ovaploćenja duše. bilo kao kazna za greh učinjen prema nebu. 16). manihejski mit § 233). predstavlja kompletnu verziju Logia. up. zvezde su bogovi čije posmatranje olakšava približavanje inteligentnim bićima. Na prvi pogled reklo bi se da je reč o jednom preteranom. Enneades. savršen i harmoničan. za gnostike Istinski Bog nije Bog Stvoritelj. nije Jehova. ali je isto tako slobodno odabrani silazak da bi se pomoglo životu u donjem svetu (IV. u Nag Hamadiju. str. »pad« čoveka. Puech. Ovo transcendentno biće podleže svim ponižavajućim posledicama inkarnacije. Bog šalje u svet Prvobitno biće ili sopstvenog Sina da bi spasao ljude. II. Pored nekih iranskih paralela. njihove teologije i njihova učenja veoma se razlikuju od onih koja ispovedaju judejstvo i hrišćanstvo. antikosmičkom i pesimističkom. Pre svega. II. ali uspeva da. na zadivljujući način ispričan u Himni o biseru. Svakako da je u poznom paganizmu kosmogonija izgubila svaki pozitivni religijski značaj. 33 i dalje.paganstvo. IV. . orfičko-platoničkom dualizmu. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 293 (poistovećenom sa zatvorom).—-Ch. nastalom u višim sferama. već prikazuje i potvrđuje pad duše. zaokupljao je već orfičke i pitagorejske teologe: objašnjavao se. a Kosmos više ili m a n j e demonska kopija jednog savršenijeg sveta. takvo shvatanje podjednako je neprihvatljivo i za Jevreje i za hrišćane. Za Piotina. ona ne samo da ne čini deo »svete istorije«. H. 65 i svuda. Svet je jedan »Kosmos«. 9. na primer. 14 U stvari. fenomen je složeniji. Za gnostika jedini cilj kojem vredi stremiti jeste oslobađanje te božanske čestice i njeno uzdizanje prema nebeskim sferama. Ne samo da Stvaranje sveta ne predstavlja dokaz o svemoći Božijoj. Drama čovečanstva — naročito pad i izbavljenje — odraz je božanske drame. up. očigledno je Isus Hrist. 5. up. koje se postiže blagodareći gnosi. itd. kako su zamišljali Jevreji i hrišćani. inkarnacija duše. Kao što smo videli (§ 181 i dalje). božjeg glasnika. Podsetimo se da za Platona Demijurg nije oličenje zla. i sigurnost u oslobađanje (»spasenje«). utopivši se potpuno u materiju. u Gornjem Egiptu. čak dijaboličnih sila. jer duša gubi svoju duhovnu punoću i samostalnost (IV. koje se pripisuju Isusu u papirusima Okyrhyncha. zaboravlja sopstveni identitet. svedoče o judeohrišćanskom poreklu izvesnih značajnih gnostičkih škola. 8. već se ono objašnjava jednom nesrećom. 1). neposredni uzor Spasitelja. § 230). 15 Tako. Ali gnostici idu još dalje. ili kao posledica prvobitnog napada Tame na Svetlost (up. Pojedine varijante na još dramatičniji način prikazuju silazak Sina ili transcendentnog Bića: njega hvat a j u demonske sile i on. A što se tiče inkarnacije. 8. 7. dakle. Jevanđelje po Tomi. isto kao i za stoike. ono je za Piotina »pad«. poznatim od 1897. Bog šalje glasnika koji »ga budi« i pomaže mu da ponovo spozna sebe (to je mit o »spasenom Spasitelju«. otkriveno u Nag Hamadiju.

Bardesan). 229. XXII. tako i oni drugi. En quête de la Gnose. H. svoje konačno ispunjenje«. upornom. recipročna supstitucija levog i desnog. revolutio. 23—24. i verovatno Origen. 17 Baš kao i rišiji. kambinovanu sa biblijskim mitom o padu Anđela. sanjasi i jogini. širokog raspona i s teškim posledicama: protiv ljudske uslovljenosti. porekli i uništili. donjeg i gornjeg. stečena gnosom. Prema nekim istoričarima. tom III. Ch... dopušta mu potpunu slobodu u ponašanju i delovanju. nihilizma jednog Bazilida za koga sve što postoji. pomenimo i to da su seksualnim tehnikama i orgijastičkim ritualima tantrističkih škola »levog usmerenja« (up. 16 Pošto je svet posledica nesrećnog slučaja ili katastrofe i pošto u njemu gospodari neznanje i vladaju sile Zla. protiv samoga Boga. pozajmili su izvesni hrišćanski i poluhrišćanski gnostici (Valentin. Dodds. U prvim stolećima hrišćanske ere ova dva mita su dopunili i modifikovali mnogi autori. potpuno su utopljeni u materiju i osuđeni da nestanu. On se isto tako može tumačiti kao zamišljanje jednog krajnjeg ishoda koji će biti eversio. spoljašnjeg i unutrašnjeg. str. ono je izazvano narcisoidnošću — duša se zaljubila u sopstvenu sliku reflektovanu na materijalni svet — ili zbog slavoljublja. Markion. Simon nije neki gnostik stricto sensu. gnostik postaje potpuno otuđen od sopstvene kulture i odbacuje sve njene norme i institucije. up. do nihilizma: nihilizma »slobodoumnih gnostičara« koji. koriste i zloupotrebljavaju svoja tela i svet da bi ih omalovažili. podrazumeva one koji imaju dušu (psyché) i kao takvi pogodni su da budu uzdignuti u nebeske sfere. Najzad. t. R. gnostik se oseća oslobođenim od zakona koji štite društvo: on se stavlja s one strane Dobra i Zla. Unutrašnja oslobođenost. »Carskim sinovima« — jedinima koji će biti spaseni. On pripada klasi pneumatičara ili »Duhovnika« — »savršenih«. ali su lišeni duha (pneuma). kod pisca Poimandresa. ali njegovi učenici su to postali 16 Orfičko-pitagorejskiu ideju o inkarnaciji kao kazni. egzistencije. zatim Kore Kosmou. snažnom. sakupljene reference kod E. kosmos uzet u celini osuđeni su da nađu u noći »Velikog neznanja«. treća klasa. psihičari. 11 Druga jedna klasa. »telesni« (somatični ili hilični). ezoterično učenje. Od Simona Čudotvorca do Valentina Hrišćanski apologeti prikazuju Simona Čudotvorca kao prvog jeretika i preteču svih jeresi. povratak i rušenje sadašnje situacije. Njima bi bilo uzaludno prenositi tajno. 18 Više od kakve kritike ili osporavanja. oslobođeni svakog prirodnog i moralnog zakona. ovda je reč o jednom revoltu. »iscrpli«. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. Ovo shvatanje je potvrđeno kod Numenija iz Apameje. Kada smo već kod poređenja s onim što se dešavalo u Indiji.. str. Puech. sveta. u miru »nepostojanja«. I. XXXVIII poglavlje) u potpunosti odgovarale orgije nekih slobodoumnih gnostičkih sekta (u prvom redu fabionista 18 ). Gnostik čini deo elite koja nastaje kao rezultat Božje selekcije. što se tiče dobrovoljnog silaska duše. kod Plotina. . kako gnostički. Mani. svaka stvar.istorija verovanja x religijskih ideja kao posledica nesrećnog izbora koji je izvršila sama duša.

Primer Markiona može nam mnogo šta otkriti. a njegova žena je u prethodnom životu bila Jelena iz Troje. up. ali se dobro čuva da ne precizira kako nije reč o bogu iz Starog zaveta. Simon Čudotvorac interesuje istoričare religija naročito zbog uzdizanja Jelene i zbog mitologije koju je ona inspirisala. Međutim. Tome je dodao jedan priručnik. 87. The Gnostic Religion. Markion deli ono osnovno iz gnostičkog dualizma. 20 U stvari. na tužan način ponovo pao na zemlju. on uspeva da preobrati veliki b r o j članova hrišćanske zajednice mediteranske oblasti. jer je ta veza. Antiteze. koje je ustanovio bog stvoritelj. R. Jones. U stvari. 19 Apostol Petar se sukobio s pokretom simonjana u Samariji. u kojem je izložio principe svoje teologije. Daniélou. od sredine III veka markionizam sve više gubi uticaj da bi se na Zapadu potpuno ugasio za manje od sto godina. Godine 144. iz Starog zaveta. str. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 295 posle katastrofe 70. Jelena-Ennoia postala je sredstvo sveopšteg spasenja. On se sveti 19 Up. Iako nije materijalan. Međutim. on razrađuje svoju doktrinu koja i dalje ostaje radikalna i osniva pravu crkvu. koju je Simon pronašao u jednoj javnoj kući u Tiru. a njegova pratilja. Ekskomuniciran. pokušao je da u Rimu pridobije prezbiterijum. Isus uzima telo koje je u stanju da oseća i da pati. Nouvelle histoire de l'Église. str. Ovaj drugi je poslao ljudima svog sina Isusa Hrista da bi ih oslobodio robovanja Zakonu. Veza između čarobnjaka i prostitutke obezbeđuje sveopšte spasenje. Kao izvanredan organizator. Jelena. ali je zbog molitve. gde je Simon sebe proglasio »Svemoćnim Bogom prozvanim Veliki«. arhetipu čarobnjaka. isticao se kao vatreni pristalica pavlovskog antijudaizma. U svom učenju Isus veliča dobrog Boga. No. Štaviše. 103. ali u tome nije uspeo. on je i slavljen kao »prvi Bog«. Simon je u Rimu najavio da će se pred velikom gomilom gledalaca uspeti na nebo. str. u stvari. Grant. Simon je u Rimu bio poznat kao Faustus (»Obdareni«). 8—10. smatrana je za poslednju i najgrešniju inkarnaciju božje »Misli« (Ennoia). Ta nova teologija je imala znatnog uspeha i zbog toga je bila neprestano napadana od strane ortodoksnih pisaca. koje je ljudima otkrio dobri Bog. Jehova iz Isusovog učen j a saznaje za postojanje jednog uzvišenijeg boga. godine. nije sigurno da su Čudotvorac i Simon iz Delà jedno isto lice. Gnosticism and Early Christianity.paganstvo. On je rođen otprilike 85. ali pri tome ne uključuje apokaliptičke implikacije. godine u Pontu. . u prvim vekovima hrišćanske ere najviše je pominjano oštro suočavanje apostola Petra i Čudotvorca. sjedinjavanje Boga i božanske Mudrosti. ljubavi i jevanđelju. M. 20 Delà. 70 i dalje J. Spomen na ovaj ekscentrični par je po svoj prilici stvorio legendu o Faustu. Prema legendi. Odbacio je Stari zavet i ustanovio sopstveni kanon sveden na Jevanđelje po Luki i deset Pavlovih poslanica. pošto ju je Simon izbavio. Njegov dualistički sistem suprotstavlja Zakon i Pravdu. koju je izgovorio apostol. iako je bio sin episkopa iz Sinope.

str. daje prvu sintezu doktrina koje su propovedali učenici Simona Čudotvorca. Onaj koji je izložen toj sili postaje ravan Isusu i sposoban da počini jednako čudesna dela. 2). Haer. judeo-hrišćanin. a zatim se. Bazilid. On se predstavljao kao Izbavitelj koji je sišao s neba da bi spasao ljude (Irinej. Cerint je za svoje boravište izabrao Aleksandriju u kojoj je. Lajzegang (Leisegang). 24. 8). Jean Daniélou. III. Prema Irineju. uveo je gnosticizam u Antiohiju. mada on neprekidno nastoji da potčini sve ostale i njima zavlada (Adv. 142 i dalje. i 130. 28). 96. I. Satornil je prvi podelio ljude u dve kategorije. suprotstavljao je skrivenog Boga jevrejskom Bogu. umnožavajući na spektakularan način broj nebesa i anđela koji njima vladaju: nabrojao ih je 365!22 Bazilid u potpunosti odbacuje jevrejski Zakon: Jehova je samo jedan od anđela stvoritelja sveta. 23. 23. Njegovom teologijom dominira dualizam. Njegov sledbenik Satornil (koji je bio aktivan u Antiohiji otprilike između 100. a isto tako materija i stvoritelj. On je osuđivao instituciju braka kao izrazitu tvorevinu Satane (Irinej. one na koje pada i one na koje ne pada svetlost nebeska. Gnosticism and early Christianity. prodro je takođe i u Egipat. str. 21 Jedan drugi Aleksandrijac i Karpokratov savremenik. Jovanov savremenik (Irinej. 4). takođe umesne Grantove (Grant) primedbe. ponovo uspeo do Boga-Oca (Irinej. Nouvelle histoire de l'Eglise. I. godine). I. tekstove koje navodi i komentariše H. koji je bio samo zapovednik anđela stvoritelja. jer on svojom žrtvom iskupljuje čovečanstvo od boga stvoritelja. ne samo protiv jevrejskog Boga. Judeohrišćanski gnosticizam. ali ga je »viša sila« posvetila (Irinej. već i protiv zakona«. Up. Vid. koji se širio po Aziji i Siriji. I. 3. prilikom krštenja deteta Hrist je sišao na njega u obliku golubice i pokazao mu nepoznatog Oca. pred početak njegovih muka. Adversus haereses. Prema Cerintu. Međutim. 24. Tek tada će se dobri Bog pojaviti i primiti vernike u svoje Carstvo. Cerint. dok će svi ostali ljudi. Isusova smrt na krstu donosi ljudima spasenje.296 i storija verovanja i religijskih ideja izručujući Isusa njegovim progoniteljima. str. 1). 143 i dalje.. učio je da je svet stvorio jedan demijurg koji nije znao za postojanje pravog Boga: to je prvi izraz gnosticizma stricto sensu. biti definitivno uništeni. On je razradio široku i kompleksnu kosmologiju gnostičkog tipa. oko 120. Isus je sin Josifa i Marije. 22 21 . I. Jedan drugi Samarićanin. La Gnose. Specifično obeležje Karpokratovog gnosticizma je njegov radikalni amoralizam »koji izgleda da otkriva revolt gnostika. Karpokrat objavio jednu analognu doktrinu: Isus je Josifov sin. godine. 4). Menandar. Svetom ipak i dalje vlada Jehova i sve dok takav svet traje vernici će biti proganjani. Oni koje je on krstio postajali su dostojniji od anđela. I.

koji se takođe naziva Isus. a od psihičkih elemenata stvara Demijurga. psihičkih i spiritualnih realnosti. 1950. Nikakav rezime nije u stanju da prikaže svu veličinu i smelost valentinske sinteze. -r> Izraz Plerom (= pleroma. bez sumnje. uvlače se. 21 To je objašnjenje postojanja tri klase ljudi. »hilike« i »psihike«. 23 U razradi svog veličanstvenog sistema. »mnoštvo«) označava duhovni svet koji okružuje prvobitno božanstvo.paganstvo. i 160. Rasprava o tri prirode i Pismo Regiusu o uskrsnuću) nadovezuju se na valentinsku školu. 26 Da bi spasao te duhovne čestice koje su zarobljene u 29 Sve do. Jevanđelje Istine. godine. Klement Aleksandrijski i Hipolit. Sofija. predstavlja jednu od specifičnosti te epohe. što predstavlja verovanje koje dele svi gnostičari. dve kategorije ljudi. on raskida s Crkvom i napušta grad. izaziva krizu posle koje su se prvi put pojavili zlo i strast. kao apsolutni i uzvišeni prvi Princip. iako nije Valentinovo delo. Sofija. godine. Spasitelj od hiličkih (materijalnih) elemenata Razuma nižih sfera stvara »nevidljivu materiju«. prednost rezimea je u tome što se u njemu mogu izostaviti bezbrojne genealogije. Boga Geneze. svakako predstavlja njegovu misao. obnovljen u prvobitnom savršenstvu. On stvara materijalni svet i pravi. izbačeni su iz Pleroma i predstavljaju razum nižih sfera. kroz intervenciju jednog anti-Boga — već uz pomoć drame nastale unutar samog božanstva. Sveti Duh. Međutim. 356. njega sačinjavaju svi eoni zajedno. Rođen u Egiptu i obrazovan u Aleksandriji. oživljavajući ih svojim dahom. kao i nizovima uzastopnih manifestacija. Ovaj ne zna da postoji jedan superioran svet i sebe smatra jedinim bogom. naši jedini izvori o Valentinovoj teologiji bili su izvodi i rezimei koje su sačuvali Irinej. Plerom rađa Spasitelja. a isto tako i broj posrednika između Apsolutnog i različitih klasa realnosti. 24 Prema Valentinu. kod Plotina). može se naći kod filozofa (npr. otprilike. Najzad. Valentin. No i duhovni elementi superiorne Sofije. Valentin nije ponudio objašnjenje postojan j a Zla i pada duše kroz dualističku perspektivu — to jest. up. nevidljiv i nepojmljiv. . otkriveno u Nag Hamadiju. a oni su se oslanjali pre svega na dela njegovih učenika. on je propovedao u Rimu između 135. kao i druga stvorenja koja su pod njenim uticajem zastranila. Tamo gore. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 297 Najznačajniji gnostički učitelj je. Ostali tekstovi iz Nag Hamadija (npr. to jest. zaslepljena željom da upozna Oca. No. Hristos i njegov ženski partner. Tendencija da se umnožava broj prelaznih etapa. u dah Demijurga i izazivaju rađanje »pneumatika«. stvoren je novi par. Valentina i Manija — ona predstavlja jednovremeno opsesiju i kliše. 24 Opsednutost takvim genealogijama. koji spada među najveće teologe i mistike svog vremena. str. »emanacije« i »projekcije« koje se iznose s patetičnom monotonijom da bi se objasnilo porekio i ostvarila veza u drami između svih vitalnih kosmičkih. ali kod gnostičkih autora — naročito kod Bazilida. On i njegova žena Misao (Ennoia) rađaju 15 parova eona koji svi zajedno predstavljaju Plerom. kako nije uspeo dobiti zvanje episkopa. 25 Poslednji od eona. Otac je. Međutim. bez njegovog znanja. Silazeći u niže regione.

230. Jonas. Egipćani ga zarobe. Opčinivši Hans Jonas. Vidi u kakvo si ropstvo pao. obamrlost. Okrećući se materiji i želeći da upozna telesna zadovoljstva. pad. ja se probudili i napustili svoj san. Seti se da si kraljev sin. Oni mu daju da jede njihovu hranu i princ zaboravlja svoj identitet. ropstvo. nav. 175). polomih njegov pečat. Jonas. Spoznaja predstavlja prvobitno stanje Apsolutnog. »Zaboravih da sam bio kraljev sin i služih njihovog kralja. kao i sankhja-joga). Iskupljenje poslednjeg »pneumatika« biće propraćeno uništenjem Sveta. 174. Podigoh ga. pročitah [. str. U stvari. spadaju u specifične gnostičke simbole i slike. . Kao što primećuje Hans Jonas (Hans Jonas). I. svoje večno biće. sačuvanoj u Delima Tome. Međutim. san. baš kao i u Indiji. Doktrina jedne poznije gnostičke sekte. karakteristike dvaju tipova ontologija jesu neznanje i spoznaja. nostalgija. u tom Valentinovom sistemu materija ima duhovno poreklo i objašnjava se božanskom istorijom. i to samo oni. »Probudi se iz sna. probuđeni gnosom. mada ne predstavljaju tvorevine učitelja gnose. uzdižu se do Oca.«38 Najdramatičnija i najpotresnija predstava gnostičkog mita nalazi se u Himni o biseru. . str. materija je stanje ili »bolest« apsolutnog Bića. Hrist silazi na zemlju i. Sa istoka u Egipat stiže princ u potrazi za »jedinstvenim biserom koji se nalazi usred mora i oko kojeg je obmotana zmija što veoma glasno šišti«. 63. zaboravljanje sopstvenog identiteta). pijanstvo. delo. . spasenje koje omogućuje spoznaja odgovara jednom kosmičkom zbivanju (up.] Setih se da sam kraljevski sin [ . . -1 28 .istorija verovanja x religijskih ideja materiji. neznanje je posledica nereda nastalog unutar samog Apsolutnog.« Pismo je poletelo kao orao i sletevši na njega postalo reč. Seti se bisera zbog kojeg si poslan u Egipat. Gnostički mitovi. Na t a j način. duša zaboravlja sopstveni identitet. up. poljubih. slike i metafore Amnezija (drugim recima. str. ustani i slušaj reči našeg pisma. pneumatici.« Ali prinčevi roditelji saznadoše šta se ovome desilo i napisaše mu jedno pismo. The Gnostic Religion. »Čuvši njegov glas i njegovo šuštanje. ne inkarnirajući se u pravom smislu te reči. ] Setih se bisera zbog kojeg sam bio poslat u Egipat i počeh da opčinjavam zmiju koja glasno šišti. zaboravih biser po koji me roditelji poslaše i pod teretom njihove hrane padoh u dubok san. »Ona zaboravlja svoje prvobitno boravište. svoje pravo središte. tačnije. otkriva spasonosnu istinu. Neznanje (»zaslepljenost« Sofije) glavni je uzrok nastanka Sveta 07 — to je ideja koja podseća na indijske koncepcije (dele ih neke vedantinske škole. haranita. »spoljna očvrsla manifestacija« tog stanja.

Puech. . 124. Saznavši da je Matsjendranath pao u ropstvo. 247—48. La Gnose. Gnosticism. up. Grant. I tom. Goraknath mu objašnjava da je »zaborav«. 118 i dalje (= Annuaire du Collège de rance. zbog kojeg umalo nije izgubio besmrtnost. njegov učenik Goreknath. 31 Tema amnezije uzrokovane utapanjem u »život« (— materiju) i anamneze ostvarene getsovima. 142 i dalje. str. II. takođe se opisuje i kao »anđeo«. dodaje Goraknath. uzeh biser i dadoh se na put da nađem dvor svoga oca. a zatim izgovorih nad n j o m ime svog oca. Puech. da se ne bi razlikovao od stanovnika Zemlje. »Slika« (eikon). 116 i dalje. simbo29 Pored drugih. Jonas. 472). Ch. str. Jedna od najpopularnijih legendi govori o amneziji Matsjendranatha. to jest sopstveno biće (transcendentno Ja). U određenom trenutku. delo. Isus kaže svojim učenicima: »Zamislite samo kako ćete se osećati kada pred sobom ugledate svoje besmrtne slike koje se inače ne mogu videti!« (prev. 30 Nije teško razumeti značenja pojedinih slika. nav. Leisegang.«E9 To je mit o »spasenom Spasitelju« Salvadoru savatusu u njegovoj najuspelijoj verziji. delo. izazvala boginja Durga. II. Dodajmo da svaki mitski motiv ima svog dvojnika u raznim gnostičkim tekstovima. 1962—63). str. str. 30 Jonas ukazuje na izvestan broj primera u kojima se takođe govori o »odeći ovog sveta« i »nebeskoj odori«. pesmama ili recima nekog glasnika. str. otkriće tog transcendentalnog principa unutar sebe samog predstavlja centralni element gnostičke religije. Vid. 31 Nav. nav. zarobile su ga žene »u zemlji Kadali«. delo. delo. Ta čarobnica.. ja je uspavah. str. o zmiji. može se takođe pronaći u religijskom folkloru srednjovekovne Indije. tokom uspenja dočekuje ga njegova sjajna odora slave »slična njemu« i on shvata da je taj »dvojnik« njegovo pravo Ja. se pojavljuje pred svojim učiteljem u obličju igračice koja počinje da igra pred njim pevajući zagonetne pesme. nav. Kao što primećuje Jonas. prema drugoj varijanti. str. Malo-pomalo. 343 i dalje. 112—124. Piješ). 130 i dalje. Silazeći s nebeskih visina. Susret s transcendentnim »dvojnikom« podseća na iransku koncepciju nebeske slike duše-dana. M. Matsjendranath se priseća svog stvarnog identiteta: on shvata da »telesni put« vodi u smrt. str. up. takođe H. heroj se oslobađa svoje »odore slave« i oblači »prljavu odeću«.299 je. U Jevanđelju po Tomi (logion 84). Taj učitelj joge zaljubio se u kraljicu i nastanio se u njenom dvorcu potpuno zaboravivši svoj identitet. to je »telesni omotač« u koji se on inkarnira. pismu i uspenju na nebo. R. Susret transcendentnog ja i »anđela« može se uporediti s neopisivim doživljajem jedinstva atman — Brahman. 116 i dalje. tekst su preveli i komentarisali H. da je njegov »zaborav« u suštini predstavljao zaboravljanje sopstvene besmrtne prirode i da su »čari zemlje Kadali« bile obmane profanog života. A source book. koja izlazi pred umrlog trećeg dana posle njegove smrti (up. More i Egipat predstavljaju zajedničke simbole materijalnog sveta u kojima bivaju zarobljeni čovečija duša i Spasitelj koji je poslan da je izbavi. En quête de la Gnose.

M Up. Jedna od omiljenih slika bio je san izjednačen s neznanjem i smrću. 32 »Poreklo« ove folklorne teme može se smestiti čak u epohu Upanišada. 14. lopovi i prevez na očima predstavljaju neznanje i iluziju. Jonas. 50). kandidati za inicijacije ne smeju spavati tri dana. zapisano je u Apokalipsi po Jovanu. onaj što mu skida prevez je Učitelj koji mu otkriva pravu spoznaju. 311 i dalje. Eliade. 35 Setimo se inicijacijskog ispita na kojem je onako tužno posrnuo slavni heroj Gilgameš: nije uspeo da ostane Up. zabranjuje da legnu pre zore. J. Pobeda nad snom i produženo bdenje predstavljaju dosta tipičnu inicijacijsku probu. I. Doresse. pak. Naissances mystiques. nav. u Grčkoj. Reč je o arhajskom i po ćelom svetu raširenom simbolizmu.300 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a lizuje večno prokletstvo neznanja koje je »priroda« (to jest. »Zašto ćete uvek voleti san i zašto ćete posrtati sa onima koji posrću?«. daleko od njegovog grada) i Šankarinog komentara. Ginza govori o tome kako se Adam »probudio iz svog sna i podigao oči ka svetlosti«. delo. 44. up. jednostavno neaktivni posmatrač« u drami života i istorije (up. Mnoge od slika i metafora koje koriste gnostički autori bile su veoma rasprostranjene i imale su drevne istorije. vezanih očiju. § § 136 i dalje). 1). a takođe i u gnosticizmu. pneuma) »je izolovan. ali pre će biti da su u pitanju paralelni duhovni tokovi prouzrokovani krizama nastalim nekoliko vekova ranije u Indiji (Upanišade). »Ja sam glas koji budi iz sna u noćnom Eonu«. str.« Pošto je San (Hipnos) brat blizanac Tanatosa (Smrti). str. str. Brahmanom (videti napred. ono i Svet (prakriti) nemaju ničeg zajedničkog. u Indiji. 74. ö M . njegova kuća u koju uspeva da se vrati simbolizuje njegov atman. ponekad i protiv njihove volje). Sopstvo (Duh. čin »buđenja« je imao »soteriološko« značenje (u širokom smislu te reči: Sokrat »budi« svoje sagovornike. U jednom drugom kontekstu. Baš kao i za gnostike. str. Treba se setiti priče iz Ćhandogja Upanišade (o čoveku kojeg su zarobili lopovi i odveli ga. U nekim australijskim plemenima. Les livres secrets des gnostiques d'Êgypte. identično sa apsolutnim Bićem. u Iranu. te formule nisu monopol gnostičkih autora. Međutim. i obasjaće te Hristos. kao i u helenističkom svetu. Nisu isključeni uticaji u jednom ili drugom smeru. Le Yoga. Jonasov navod. Sankhja-joga zauzima sličan stav: Sopstvo (puruša) je »stranac« u pravom smislu reči. str. Gnostici ističu da ljudi ne samo što spavaju. tako počinje jedan gnostički odlomak koji je sačuvao Hipolit (Refut. *5 Eliade. isti motiv postoji i u manihejstvu. pita GinzaP »Neka se onaj koji čuje probudi iz dubokog sna«. indiferentan. u Grčkoj i na istočnom Mediteranu (orfizam i pitagorejstvo).Si Kao što ćemo videti. 227. njegovo Sopstvo. nego i vole da spavaju. Poslanica Efešanima sadrži ovaj anonimni citat (5 : 14): »Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvijeh. V. Durga) bacila na ljudsko biće. pa čak i predistorije. str. 70. ili im se.

str. njegovom ocu. Puech. 24 : 42). prepoznavanje sopstvenog nebeskog porekla. str. takođe Eliade. 22 : 18—20. 40 (tekst preveo Džordž Mak Re (George W. aprila 216. otkriće stvarnog identiteta duše. da bi opet ispoljavala svoju pravu ličnost«. str. pijanstvo — postaju u gnostičkom učenju metafore čije je značenje duhovna smrt. II. Kada je dečak napunio četiri godine. Ostati »budan«. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 301 budan i time je propustio priliku da postane besmrtan (up. piše u jednom manihejskom tekstu. nav. Isus neprestano nalaže svojim učenicima da bdiju (up. delo. Pateku. Gnosa pruža istinski život.. san. Aspects du mythe. u Haldeji u Seleuciji — Ktesifonu. 281 i dalje. M Heterodoksna judeo-hrišćanska sekta. 265). spasenje i besmrtnost. 231. James Robinson. otac ga uze sebi. Mac Rae). Patek pristupi jednoj baptističkoj gnostičkoj sekti. § 23). iako je prespavao dan da bi ostao odmoran. »Probudi se. 38 47 . Up. str. 39 Dete se rodi kao bogalj (u stvari. došla k sebi. nalik na mit o Orfeju i Euridici. Posebno je noć u Getsemaniju dobila tragično obeležje zbog nesposobnosti učenika da ostanu budni sa Isusom (vidi napred. The Nag Hammadi Library. dakle. već pre svega predstavlja dokaz duhovne snage. nav. iz sna i pijanstva u koje si zapala [ . u zemlji Parćana od strane Elvaja. biti potpuno svestan znači: biti prisutan u duhovnom svetu. odnosno.paganstvo. . 36 Očigledno je. Jevanđelje istine upoređuje onog »koji poseduje Gnosu« sa »osobom koja se posle pijanstva otreznila. Gospodar Pakla mu obećava da će moći povesti svoju ženu na zemlju ako je u stanju da probdi celu noć. jedan čovek uspeva da siđe u Pakao gde nalazi svoju tek umrlu ženu. gde si na početku boravila. »pođi za mnom na divotno mesto. 38 Up. Uznemiren. U gnostičkoj literaturi se za neznanje i san upotrebljava i izraz »pijanstvo«. ropstvo. Paraklet mučenik Mani se rodio 14. str. . Jevanđelje Istine. ne zaboravljaj ono što ti je Gospod naložio da učiniš. npr. veličanstvena dušo. amnezija. godine. 159 i dalje. većina ovih slika — neznanje. bilo je hromo). u dva navrata. elkasaitima. vid.« 38 Sve u svemu. to jest. Jevanđelje po Mateju. str. 83—84. osnovana 100. godine. pošto ga je probudio iz njegovog dubokog sna: »Ne dremaj više i ne spavaj. Jonas. delo.« U mandejskom predanju. 210—211. neki glas je tri dana uzastopce nalagao da ne jede meso. U jednom severnoameričkom mitu. Le Chamanisme. ne pije vino i da izbegava žene. 37 »Buđenje« podrazumeva anamnezu. Međutim. čovek ne uspeva da budan dočeka zoru. da »ne spavati« ne znači samo pobedu nad fizičkim umorom. Po predanju. nebeski glasnik kaže Adamu. ] « .

Ono što izgleda sigurno. Pa ipak. godine. do 240. 41 U svakom slučaju. on je odašiljao brojne misije. Sam Mani nam je preneo sadržaj tih otkrovenja. Novi vladalac mu obnavlja zaštitne povelje i dopušta mu da ode u Haldeju. 50. godine) Mani je rastao i formirao se u jednoj veoma revnosnoj judeo-hrišćanskoj sredini. (Puech. Takođe su nam nepoznati razlozi zbog kojih se odlučio da preduzme svoj prvi apostolski put u Indiju. »preobraćenje« Šapura) i k r a j a (nemilost. Pored toga. prema drugačijem računu. Među40 Fihrist. već i na Indiju. njegovi kontakti s nekim predstavnicima indijske duhovnosti odrazili su se ne samo na Manija. zajedno sa svojim misionarima. Međutim. jeste da je održavao dosta dobre odnose s carem i da je preduzimao duga propovednička putovanja po celome carstvu. izuzev njegovog početka (dva otkrovenja. Zapravo. a drugo u svojoj 24. Više od dvadeset godina (od 219—220. godine. od 242. godine do početka 242. preduzele protiv njega? Ili zato da bi upoznao budistička verovanja ili je baš naprotiv. kako u unutrašnjost zemlje. prevod H. verovatnije je da su ga iz sekte isključili crkveni velikodostojnici. 43. smrt). uznemirene manihejskom propagandom. ne znamo gotovo ništa o životu proroka. Prorok je napustio baptističku sektu svojevoljno. str. Ch. Mani hita da se sretne s njim. Manijeva verska vokacija stoji u opoziciji s teologijom. eshatologijom i obredima hrišćana. 44). U prvoj poruci od njega je zahtevano da napusti zajednicu svog oca. Pošto ga je pozvao novi car Šapur I. 9. mart 242 (ili. prestonici Sasanida. pošao putevima apostola Tome kako bi svojim propovedanjem pridobio već formirane hrišćanske zajednice u toj zemlji0-. a na presto dolazi njegov sin Hermizd.« 40 Ne znamo gotovo ništa o duhovnom radu koji je ovog kržljavog mladića preobratio u neumornog apostola jedne nove religije spasenja. Le manichéisme. godine Šapur umire. Prema tome. dospevajući tako sve do njegovih istočnih granica. Prorok je ostavio snažan utisak na Šapura i on mu je dopustio da.). str. jedno kada je imao 12. propoveda po celoj carevini. ne treba potcenjivati udeo hrišćanskih elemenata u manihejskoj sintezi. od 240—241. 41 »Da li je to bilo zato da bi izbegao neke mere koje su vlasti.302 i storija verovanja i religijskih ideja da bi ga odgajao u elkasaitskoj zajednici. Jedan anđeo mu je preneo poruku »Kralja Raja svetlosti« (vrhovnog i dobrog Boga manihejstva). april 243). ili 243. Mani se obreo u Belapatu (Gundešahpur). do 273. godini. godine) stigla je druga poruka koja mu je naređivala da pređe u akciju: »Sada je došlo vreme da se javno pokažeš i glasno obznaniš svoje učenje. str. pomogla su mu da shvati kakva je njegova misija i osnažila ga da raskine sa sektom elkasaita. Ne znamo mnogo o Manijevoj biografiji u toku vladavine Šapura I. Puech. Na taj način je nova religija zvanično priznata i datum je pobožno sačuvan: 21. . Baktriju itd. Dvanaest godina kasnije (240. Aprila 272. Dva otkrovenja koja je doživeo. tako i na stranu (u Egipat. Prema manihejskom predanju.

str. svima pristupačnu religiju. On je priznavao vrednosti nekih prethodnih religija. Bahram je prasnuo: »A zašto bi to otkrovenje bilo učinjeno tebi. str. Kada je Mani obznanio božanski karakter svoje misije. da ne vidim više lice neprijatelja i da ne čujem više njihov moćni glas. delo. ali je smatrao da su one bile nepotpune. Andréas. ovoga puta. deco moja. Bahram je naredio nemilosrdno suzbijanje pokreta. Mani je izdahnuo 26. u nešto izmenjenom obliku. Odmah posle prorokove smrti. III. gospodarima zemlje?« Na to je Mani jedino mogao da odgovori: »Takva je volja Božja. 232. 50. François Decret. veliku krunu pobede« (F. Le manichéisme. čim je stigao bio je izložen optužbama vrhovnog maga. za razliku od drugih osnivača sekti. februara 277. on je obnarodovao da njegova Crkva obuhvata ono Puech. Dopusti mi sada da nađem mir u oslobođenju.303 tim. predstavlja deo gnostičke struje koju smo prikazali. posle nepunih godinu dana Hormizd umire i presto pripada njegovom bratu Bahramu. I Pozvan da iziđe pred cara. str. kao takva. glava izložena na kapiji grada. Po predanju. Ispunio sam tvoju zapovest. on je okovan u lance i bačen u tamnicu. Podari mi. 68. tri na nogama i jedan na vratu) onemogućavaju mu da učini i n a j m a n j i pokret. Izgledalo je da će manihejska Crkva konačno prestati da postoji. Međutim. 67). 42 . Lanci (tri na rukama. up. Mani se trudio da stvori univerzalnu. upornog mobeda Kartera: učenja Manija idu na ruku mazdejskoj netoleranciji i odvraćaju podanike od zvanične religije. 51. 12 U stvari.« 43 Osuđen. u svojoj šezdesetoj godini. Manihejska gnosa Manihejstvo je pre svega gnosa i. Mani stiže u Gundešahpur posle puta za koji bi se moglo reći da je bio »njegov najveći pastirski pohod« i »oproštajna poseta apostola mestima u kojima je proveo mladost i crkvama koje je osnovao«. a ne Nama. Razgovor s carem odvija se u burnoj atmosferi. ne ograničavajući se na ezoterično učenje namenjeno isključivo posvećenima. brojne poučne epizode. Manijevo stradanje — za koje su manihejci upotrebljavali hrišćanski izraz »raspeće« — trajalo je 26 dana. Decret. a ostaci bačeni psima. str. C. ona je nastavila da napreduje tokom vekova. str. Mani moli svog Boga: »Pokazao sam put sinovima neba. Međutim. zbog koje sam poslan na ovaj svet. 44 U jednoj dirljivoj molitvi. godine. da bi se proširila do Iberijskog poluostrva na zapadu i do Kine na istoku. Mani et la tradition manichéenne. Mitteliranische Manichaica aus Chinesisch-Turkestan. Mani se obratio svojim pratiocima: »Gledajte me i nagledajte me se. a njihova težina (otprilike dvadeset kilograma) stvara mu užasne patnje. S druge strane. Telo mu je isečeno na komade. 44 Proroku je ipak dozvoljeno da prima svoje jednovernike i u predanju su sačuvane. jer će ono što čini moje telo otići od vas« (up. 863). nav. 43 Puech.

baš kao što patetična i grešna ljudska uslovljenost podrazumeva prvobitno stanje blaženstva. kakve nije bilo među ljudima koji su do sada živeli« (Kephalia. kao i eshatološki mit. str. potonji. Veoma malo je sačuvano iz tog ogromnog opusa i to jedino u obliku prevoda. čovek pati. Svetlost i Tama. dakle. dakle. koji je preveo Pelio (Pelliot) (JA.) ukazuju na to da je manihejsko učenje imalo uspeha kao nijedno pre njega. koju je napisao na srednjepersijskom jeziku. već njegovog protivnika. a isto tako je i u sankhja-jogi i budizmu. str. nav. U skladu s gnostičkom doktrinom. Mani pridaje Isusu veliki značaj i usvaja njegovu ideju o parakletu. ali. što će reći da je on žrtva Zla. misionarska religija. onaj koji je hteo da »pristupi veri« morao je znati da postoje dva potpuno različita principa. Mani je sam redigovao sedam rasprava koje predstavljaju kanon. to jest da egzistira inkarniran. 64. kao i te dve Crkve. str. delo. Kao u svim gnosama.304 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a što je osnovno u svim svetim Knjigama i u svim mudrostima: »Kao što se reka spaja s drugom rekom da načini jedan moćni tok. i najzad. put ka oslobođenju vodi kroz dosledno ispitivanje ljudske uslovljenosti. Ono što je najvažnije u manihejskoj doktrini moguće je rezimirati u dve formule: dva principa i tri trenutka. Sinkretizam je bio karakterističan sindrom te epohe. jedno prethodno. 69). 46 45 . a posebno ideju o dualizmu Svetlost — Tama. manihejstvo je »religija knjige«. prekosmičko stanje. turski. Puech. koji će nastati kada se dva principa budu ponovo razdvojila. kada svet još nije bio stvoren. Postojanje sveta podrazumeva. Kosmos kojim vlada Zlo ne može biti delo transcendentnog i dobrog Boga. u njima se sakupila velika Mudrost. kineski itd. Chronology. 110 i dalje). propovedajući učenje i vodeći ljude Istini«. jedinu pravu nauku. ostale su pisane na sirijskom ili istočnoaramejskom jeziku. Sabuhragan (Shabuhragan). on je uz to bio i taktička neophodnost. Al-Beruni. 45 Najzad. iz Indije pozajmljuje teoriju o transmigraciji duša. budizam i hrišćanstvo. Stoga je. Izuzev prve. CLIV. str. uprkos očigledno heterogenih elemenata. prevod Pijek. kao i tri trenutka: prethodni. propovednik je dužan da »neprestano luta svetom. tako su se u mojim Knjigama sakupile stare knjige. manihejstvo ima unutrašnje jedinstvo jedne moćne i originalne tvorevine. U slučaju Manija. u najvećoj meri preuzima centralne iranske ideje. koptski. Zbog proste činjenice da živi na ovoj zemlji. manihejstvo je moralo biti. I pored svega. Prema Maniju. no brojnost i raznolikost jezika na kojima su ti fragmenti stigli do nas (sogdijski. Da bi izbegao nesuglasice i jeresi koje su potresale zaratustrizam. koji je nastao kada je Tama napala carstvo Svetlosti. srednji ili prelazni. On je želeo da se njegova Crkva raširi s k r a j a na k r a j Persijskog carstva. 190. bio primoran da koristi religijski jezik koji je bio pristupačan i istočnim i zapadnim oblastima. onu koja spasava. Oslobođenje se može postići samo kroz gnosu. i ovde u skladu s Zeitgeistom. kao budizam i hrišćanstvo.*6 Međutim. Pošto je bilo univerzalna religija. Prema jednom tekstu Turfana (Tourfan). 1913.

kao i za druge gnostičke učitelje. a u iranskim zemljama sa Zervanom). istovremeno priprema i svoju pobedu nad Tamom. spasonosna gnosa je sadržala i znanje tajne (ili zaboravljene istorije kosmosa. za hrišćane. kao i u kontrametode koje je razradio Otac Svetlosti. On priziva. Videvši Svetlost u svom njenom sjaju. ili. to jest. S jedne strane. u velikom kosmogonijskom i eshatološkom mitu koji je razradio Mani. on je u svoj sistem integrisao brojne elemente raznovrsnog porekla (indijske.faganstvo. on počinje da gori od želje da je pokori. vidi. počev od V veka pre Hrista). No. Međutim. Vernicima manihejstvo nije pružalo samo pouke i soteriološke metode. Neznanje je rezultat mešanja duha i tela. odbije protivnika. deo božanske duše. za Manija. U stvari. Taj poraz obeležava početak kosmičkog »mešanja«. Spasenje je neminovna posledica gnose. a njegove sinove proždiru demoni (arhonti). u iranskim transpozicijama). hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 305 te dve formule predstavljaju takođe i osnov iranske postgatičke religioznosti. za njih predstavljalo totalnu i apsolutnu nauku. i Otac. jedan »oklop« načinjen od pet svetiljki. Dobro i Zlo. u stvari njegova »duša«. jer između Boga i duša postoji jedinstvo. u metode koje koristi Vladar Tame. Suprotstavlja se Tami. ali u isto vreme i obezbeđuje konačni trijumf Boga. u uzrok zbog kojeg je čovek stvoren. Bog i Materija. koji su. judeo-hrišćanske i gnostičke). lično. duha i materije (što je preovlađujuća koncepcija u Indiji i drugde. s druge. Na severu vlada »Uzvišeni Otac« (koji je kod hrišćana izjednačen s Bogom Ocem. to jest. Prvobitni čovek silazi na granicu. već je ono. svoju božansku prirodu. . ostavljalo je snažan utisak na savremenike. ali biva pobeđen. Veliki mit: pad i iskupljenje božanske duše U početku. jedno novo biće. starajući se o njenom oslobođenju. »Naučno objašnjenje« nekih kosmičkih fenomena. Jer sada Tama (materija) sadrži i deo Svetlosti. a ova opet. 19 233. rađa »Majku Života«. Svetlost i Tama. Sa svojih pet sinova. pored toga i pre svega. na jugu — »Vladar Tame« (Ahriman. Otac tada odlučuje da sam. Posvećeni će biti izbavljen jer je on upućen u poreklo Univerzuma. Priroda i Život igraju značajnu ulogu: drama duše se odražava na morfologiju i sudbinu života u celini. »Prvog Čoveka« (Ormuzda. Spoznaja je isto što i anamneza: posvećeni vidi sebe kao česticu svetlosti. Mani je nanovo interpretirao neke tradicionalne iranske koncepcije. »komešanje« Materije primorava Vladara Tame da priđe gornjim granicama svog carstva. dakle. u »Vremenu prethodnom«. koegzistiraju razdvojene granicom dve »Prirode« ili »Supstance«. Đavo). Stoga bi se moglo reći da manihejstvo predstavlja iransko izražavanje gnose u sinkretističkoj epohi. a posebno mesečnih mena.

da u skladu s planom Materije. jedan muški. On je inkarnacija Spasonosnog Razuma (»boga Nousa«. Povrh toga. koja se rađanjem prenosi. hvata Prvobitnog čoveka za ruku 47 i podiže ga u nebesku postojbinu. iz tela u telo« (nav. str. »naša vrsta se. koji dolazi da u Adamu spase njegovu zabludelu i Mrakom okovanu dušu (Pijek. on dovršava prvo oslobađanje Svetlosti stvarajući Sunce. posrnulog. .preliva'. »Nous«). bačena na zemlju. Živi Duh oblikuje nebo od njihovih koža. pre svega. a drugi ženski. Svetlost se prenosi s meseca na sunce i. koji silazi u mrak. stvarajući emanacijom »Trećeg glasnika«. Materija. dok ga ženski demoni vide kao lepog golog mladića (pojednostavljena. za vreme drugih petnaest dana. tipa Tiamat. Tokom prvih petnaest dana u mesecu te čestice se uzdižu do meseca. Otac »priziva« Živog Duha. Ovaj organizuje Kosmos u vidu neke vrste mašine koja crpi i. u svoju nebesku postojbinu. str. Uništivši demonske arhonte. na k r a j u krajeva. a od njihovog mesa i njihovog izmeta zemlju. ostale su bile još one čestice koje su demoni progutali. to jest.306 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja U jednom drugom Stvaranju. spasenje je namenjeno. koji tako postaje pun. požudu. muževni arhonti prosipaju svoje seme i s n j i m svetlost koju su progutali. planine od njihovih kostiju. . rađaju nedonoščad koja. koje su već bile trudne one. Uznemirena taktikom Trećeg glasnika. personifikovana u »požudi«. ugledavši lepog mladića. Tako su se rodili Adam i Eva. rađa iz niza odvratnih činova kanibalizma i seksualnosti. 82). jedu pupoljke drveća i na t a j način asimiluju svetlost koju ovi sadrže. proždiru svu tu nedonoščad kako bi apsorbovali svu svetlost i potom se sparuju. Što se tiče demonki. zadrži zauvek zarobljenu svoju svetlu dušu. oslobađa one čestice Svetlosti koje su još ostale zarobljene. u Raj Svetlosti. »demonska« interpretacija androgine prirode nebeskog Glasnika). pošto je najveći deo svetlosti sada sakupljen u Adamu. Kao i u drugim gnostičkim sistemima. No. Iz semena prosutog po zemlji nastaju sve biljne vrste. 81). Imira i Puruše). najzad. koji se naziva još Ormuzd ili »Isus Svetlost«. »Sin Božji«. Međutim. Ona zadržava obeležje tog dijaboličnog porekla: telo. Otac pristupa poslednjoj evokaciji. (Ovde se prepoznaje stari mit o stvaranju kroz žrtvovanje prvobitnog Diva ili Čudovišta. Kao što piše Anri-Šarl Pijek (Henri-Charles Puech). Najzad. Raspaljeni požudom. Eshatološki scenario se ponavlja: baš kao što Prvobitnog čoveka spasava Živi Duh. njemu i njegovom potomstvu. Mesec i zvezde od onih čestica koje nisu mnogo propatile od dodira s Mrakom. dakle. koje predstavlja animalni oblik jednog arhonta i libido. Stoga se Glasnik prikazuje muškim demonima u obličju zanosne gole devojke. oslobađanje 47 Rukovanje će postati najvažniji manihejski ritual. donosi odluku da načini sigurniji zatvor za one čestice svetlosti koje je još držala zarobljene. Dva demona. usnulog Adama budi Spasitelj. koji čoveka nagoni da se i sam sparuje i reprodukuje. delo.

. za eshatološki finale. »na Svakome drvetu su obešeni Isus. izvestan broj duša će večno ostati zarobljen u Materiji. Jesus Patibilis. koja će potom biti zatvorena jednom stenom. njihovim žrtvama. Istina je da se čestice Svetlosti. S velikim trudom i s mnogo detalja Mani »objašnjava« uzroke čovekovog neuspeha Teodor bar Konai (Théodore bar Kônai) u delu Fr. XX. drugim recima. Naročito se u drveću. konačno spasenje odlažu svi oni koji ne slede put na koji ukazuje Mani. kao i u svim vrstama bilja. božanske duše. neće sve čestice Svetlosti biti spasene. ovaj soteriološki scenario postaće model svakog spasenja uz pomoć gnose. Razdvajanje dve supstance će ovog puta biti konačno. Posle kratkotrajne vladavine. na k r a j u krajeva. Contra Faustum. objavio Hening. kao i sve personifikacije Dobra uzdići će se na Nebo. oslobodi drugi deo koji je utamničen na svetu. Kao što kaže manihejac Faustus. 4 * Misao koju prenosi sveti Avgustin. što će reći. Jer. str. 49 Razapinjanje i agonija istorijskog Isusa produžavaju postojanje sveta. Međutim. nalazi velika količina božanske duše. odnosno oni koji ne izbegavaju prokreaciju. »brodovima« Meseca i Sunca. svojim demonima.paganstvo. 234. svako dete koje dospe na svet samo produžava ropstvo jedne božanske čestice. izbice požar koji će očistiti svet i ovaj će potom biti uništen.. Hristos. to jest. a preveo Pijek str. trudiće se da »probudi« i. jer Tama nikada više neće moći da zavlada Carstvom Svetlosti. Mani pribegava pozajmicama iz apokaliptičke slikovnice poznate po celoj zapadnoj Aziji i u helenističkom svetu. 50 Međutim. biće zatvorena u nekoj vrsti »lopte« (bolos) i bačena na dno džinovske jame. 19* 48 . kada će duše izići pred Hristov sud (bemu). sa svim svojim personifikacijama. prema učenjima nekih manihejskih škola. 47: odlomak o Turfanu S 9. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 307 ima tri stadijuma: buđenje. duše blaženih pokojnika neprekidno prenose u nebeski Raj. Odabrani. kao i helenističke gnose. drveću koje je upotrebljeno za krst Hrista mučenika. Drama otpočinje nizom strahovitih iskušenja (manihejci ih zovu »Veliki Rat«). 82. I. s druge strane. »Adam pogleda samog sebe i shvati ko je. Recherches sur le Manichéisme. deo Svetlosti.« »Postavši razumna. otkrovenje spasonosne nauke i anamnesis. Pri opisivanju »Trećeg doba«. Dokle god t r a j e svet.« 48 Tada i ubuduće. Godine 1468. duša blaženog uskrsnu. Apsolutni dualizam kao mysterium tremendum U toj veličanstvenoj mitologiji prepoznaju se osnovne teme iranske duhovnosti. koja prethode t r i j u m f u Pravedne crkve i Strašnom sudu. Poslednje čestice Svetlosti biće sakupljene u jednom »kipu« koji će se uspeti na Nebo. sa svima onima koji su prokleti. 2. s obzirom na to da je Svetlost koncentrisana u spermi. Život i Spasenje ljudi«. u telima ljudi i životinja. Kimona (Cu mont). 50 Materija.

baš kao što je i stvaranje čoveka očajnički pokušaj Materije da zadrži utamničene čestice svetlosti. U stvari. s lakonizmom. za Frojda su. kao što smo videli. na primer. o nesporazumu. Svet je stvoren od jedne demonske supstance. život i čovek. baš kao i sveopšti život. . između manihejstva i starog i novog naučnog materijalizma postoji izvesna sličnost: i za jednog i za drugog. ni život. pa čak i s ćutanjem indijskih gnosa (sankhja-joge i budizma) izgleda da su manihejska teologija. Kosmogonija predstavlja očajničko delo Boga čiji je cilj bio da spase deo Sebe samog.) Ljudsko postojanje. Retko će kad docnije neka akosmička filozofija ili gnosa dostići tragični pesimizam kojem uči Manijev sistem. pa do pojave čoveka. već duša čije je poreklo božansko i koja prethodi pojavi ljudske vrste. a Jesus Patibilis. jer on u sebi nosi česticu božanske duše. smeštena u spermi. jer Boga ne zanima čovek takav kakav je. predstavljaju u stvari samo odbrambene gestove jednog ili drugog protagoniste. jedini trenutak u kojem je božanstvo aktivno. a posebno himne koje opisuju pad i pitanje duše. ni kosmos. jer je inače inicijativa uvek na strani Vladara Tame. uvek je u pitanju napor Boga da spase sebe samog. Uprkos nedostojnom poreklu. I. uostalom. To je. 51 Ta božanska čestica je. čovek postaje središte i predmet drame. sva »stvaranja«. Upoređene. kosmogonija i antropogonija u stanju da odgovore na bilo koje pitanje u vezi s »poreklom«. kako je to Aleksandar Likofron nazvao. ljudožderstvo i incest u velikoj meri doprineli da čovek postane ovakav kakav je. To je ono što manihejsku literaturu. Čovek je takođe tvorevina demonskih sila i to u njihovoj najodvratnijoj inkarnaciji. što će reći »naučnija« od ostalih religija: zbog toga što je ona celokupnu realnost objašnjavala lancem uzroka i posledica. »komešanja« Materije. od tela arhonata (mada je kosmogonijsko delo obavilo božansko Biće). Jednom reči. Malo je verovatno da postoji tragičniji. a u isto vreme i uvredljiviji antropogonijski mit. Neki manihejski Psalmi su izvanredne lepote. spada među najdirljivije tvorevine ljudske pobožnosti. Čak je i sukob između dva Principa izbio slučajno: Vladar Tame se našao u blizini Svetlosti zbog. 51 Reč je. i ovde se može govoriti o »spasenom Spasitelju«. paradoksalno. međutim. nastali su slučajno.308 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a opisujući različite epizode pada božanske duše u ropstvo materije. Razumljivo je zbog čega su manihejci smatrali da je njihova doktrina »istinitija«. U stvari. svet. počev od nastanka sveta. na primer. čini toliko patetičnim. kao lik. (I u tome se može uočiti analogija sa savremenom naukom. ni čovek ne bi postojali. samo su beleg božanskog poraza. da je na početku Prvobitni čovek pobedio. Mani preuzima arhajsku indoiransku ideju o identičnosti Duh — Svetlost — semen virile.

257). Jevreji i muslimani. u VII veku. 52 propisuje najstrožu askezu. pri čemu zabranjuje samoubistvo. Štaviše. S druge strane. Magi. bema. i na elitu. širenje gnose spasenja. to jest. Najvažnija svečanost. novi i snažni podsticaji dovode do širenja ovog učenja po Centralnoj Aziji i Kini. »Prava vera« se sastoji u težnji da se izbavi iz tamnice koju su izgradile demonske sile i u tome da se doprinese definitivnom uništenju sveta. tokom VIII veka u Africi). direktno ili indirektno. Ne može se i ne treba religijski vrednovati ono što pripada protivniku Boga: priroda. no ono ipak i dalje opstaje u nekim centrima (npr. u X veku. života i čoveka. krajem VII veka. »Odabrane«. manihejske kosmologijske ideje imale određeni uticaj u Indiji i u Tibetu (up. Obredi su nepotrebni. 64—67 i nap. život i ljudsko postojanje.paganstvo. a u IV čini se da je manihejstvu u Evropi zapretilo potpuno iščezavanje. manihejske misije se množe po celoj Evropi. U III veku. gde se manihejstvo održalo do XIV veka. sve dok ga nisu srušili Kirgizi 840. već i gnostičari. u Sasanidskom carstvu manihejstvo inspiriše pokret Mazdaka. Mani. str. 53 Godine 763. a verovatno je da su i pavlisti u Armeniji. rukovanje). sem nekih simboličnih gestova (poljubac mira. preuzeli neke manihejske teme (up. Slušaoce ili Katekumene. a naročito u IV. XXXVI poglavlje). Severnoj Africi i Maloj Aziji. Ako se prihvate premise — dva Principa i prvobitna agresija Zla — konstrukcija celokupnog sistema izgleda vrlo solidna. veliča Apostolovu »propovedaonicu«. U V veku dolazi do izvesnog uzmicanja. kao što su Mandejci ili filozofi poput jednog Plotina. istinska manihejska verska aktivnost sastoji se u propovedima i »učenju«. III tom). bratski pozdrav. . molitvi i pesama. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 309 Pošto telo ima demonsku prirodu. bar za »Odabrane«. mada predstavlja spomen na Manijeve muke. Zbog svih tih uspeha ovog učenja ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je manihejstvo smatrano izrazitim primerom jeresi i da su ga silovito napadali i kritikovali. »Prosvetljenje« koje pruža gnosa dovoljno je za spasenje jer podstiče određeno ponašanje koje vernika odvaja od sveta. manihejstvo deli vernike na nižu klasu. 53 Dodajmo da su. ne samo hrišćani. U Kini su manihejski »hramovi« podizani u VII veku. U stvari. a »religija Svetlosti« je na marginama taoizma i budizma ostala aktivna sve do XIV veka (Puech. štaviše. kao i bogumili u Bugarskoj. kagan Ujgura je prihvatio novu veru i manihejstvo je postalo državna religija u ćelom Ujgurskom carstvu. 64 Baš kao i druge gnostičke sekte. izvesna »manihejska tendencija« i dalje predstavlja sastavni deo evropske duhovnosti. godine.

čovek je stvoren s mogućnostima boga. »u toj perspektivi. o stremljenju 1 Držimo se interpretacije izvanrednog egzegete hebrejske misli Kloda Tremontana. naprotiv. to je period izučavanja božjeg zanata za koji je čovek predodređen. Kor. ni neobrezivanje »nego nova tvar« (Posl. već. La métaphysique du christianisme. 6 : 15). između gnostičkih ideja — prethodni život duše u prvobitnom Jednom. pre svega. Najveći jeretici su bili gnostici. primitivnoj uslovljenosti. U stvari. baš zato što su delom ili u potpunosti odbacivali osnovne principe hebrejske misli. postojala je inkompatibilnost. 5 : 17). Kao što piše Klod Tremontan. drugim recima. Jeres i ortodoksija Prva sistematska teologija nastaje kao posledica kriza koje su. . tokom II veka opasno potresale Veliku Crkvu. seksualnog i slobodnog.. telesnog. smrti i uskrsnuća Isusa — Oci su postepeno razradili ortodoksnu doktrinu. ne pomaže ni obrezivanje.XXX POGLAVLJE SUMRAK BOGOVA 235. 53 i dalje i njegov Essai sur la pensée hébraïque. kao u gnostičkom mitu. a dovršio ga je stvarajući čoveka. U tome je značaj privremenog t r a j a n j a istorije i odlučujuće uloge ljudske slobode. Drugim recima. Niko za sebe nije mogao reći da je hrišćanin ako nije prihvatao doktrine Starog zaveta u vezi s nastankom sveta i prirodom čoveka: Bog je otpočeo kosmogonijsko delo stvarajući materiju.. kosmogonije i antropologije. Sveti Pavle veliča ponovno rođenje koje će obezbediti Hrist: »Ako je ko u Hristu. gl. jer čovek se ne može učiniti bogom protiv svoje volje. — i biblijske teologije. str. prema slici i prilici Tvorca.. Ef. Hrišćanstvo je usvojilo ove koncepcije. Ortodoksija se. vreme posvećivanja. I — II. vid. sastojala u privrženosti teologiji Starog zaveta. »Istorija« je vreme tokom kojeg čovek uči da koristi svoju slobodu. nema ni govora o vraćanju našoj prethodnoj. »novi čovek« (Posl. kao posledica slučaja. Gal. pad duše u materiju itd. nova je tvar« (Druga posl. Kritikujući »jeresi« gnostičkih sekti — na prvom mestu antikosmički dualizam. kao i odbacivanje inkarnacije. 2 : 15). Stvaranje. 1 Jer posvećeno čovečanstvo predstavlja cilj Stvaranja.

4 Jeretici su se takođe pozivali na jednog apostola (tj.sumrak bogova 311 bez osvrtanja ka onome što je napred koje se stvara i koje dolazi. ignorišući jevrejske spekulacije gnostičkog tipa. nego doktrina stvaranja«. godine kritikovao Valter Bauer (Walter Bauer). Tu tezu je 1934.). Za Oce je ortodoksija bila nastavljanje apostolskog nasleđa: apostoli su primili učenje direktno od Hrista. Dodds. hrišćanstvo se prikazuje kao »optimistička religija«. Drugo izdanje. 4 Što se tiče uzroka pojave jeresi. iz 1964. monaštvo. 71. 3. prve hrišćanske forme su bile bliže onima koje su kasnije smatrane jeretičkim. ni markionista pre Markiona«. Petrovog tumača. Teologija razrađena protiv gnostika veliča Stvaranje. u jednoj epohi u kojoj je preovladavalo beznađe i koju su karakterisale filozofije. »nije bilo valentinista pre Valentina. str. koji će u svojoj školi u Jabni obezbediti kontinuitet judaizma.. La métaphysique du christianisme. 3). ali pregledni prikaz u André Benoit. razradili su svoje tragione i izrazito pesimistične filozofije u epohi mira i prosperiteta. 297 i dalje. Međutim. pobeda ortodoksije u antičko Up. pohvale očuvanja nevinosti itd. u »zlatnom veku« Antonina. 2 Paradoksalno. 5 Nemački naučnik pre svega. ortodoksija je uvedena kasnije. videćemo malo dalje. 4. pa time i na samog Petra). Plutarh). Rano hrišćanstvo je bilo dosta složeno i izražavalo se na mnogobrojne i različite načine. ukazuje na to da je do opozicije ortodoksija-jeres došlo prilično kasno. up. Istini za volju. Aleksandrija i Mala Azija — tokom prva dva veka bila jeretička. Bazilida. Jedini ortodoksni centar od samog početka bio je Rim.-Hzer. kao i Markion i neki klasični autori (Epiktet. 5 Rechtglaubigkeit und Ketzerei im ältesten Christentum. a ponekad i veličani u različitim Crkvama. kao gnosa ili neoplatonizam. Le Judäisme et le Christianisme antique. Jokanan ben Zakai. uprkos kašnjenju parusije i sve žešćim progonima. prevedeno je na engleski: Ortodoxy and Heresy in Earliest Christianity (1971). Irinej i Hipolit ih nalaze u kontaminaciji Svetih tekstova grčkom filozofijom. str. Videti kratak. U stvari. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. Prema tome. Značajno je da su Oci uglavnom sledili principe normativnog judaizma. ništa m a n j e antikosmičke i pesimističke 3 od gnostičke. Crkva takođe gleda u budućnost s poverenjem i nadom. Baš kao R. godine. Valter Bauer dolazi do zaključka da su tri velika hrišćanska centra — Edesa. str. no Oci su odbacivali to tobožnje nasleđe. takođe su prihvatani. Hrišćanstvo nije doktrina vraćanja. 4. teologija i praksa Crkve izdvajale su se svojom uravnoteženošću. 3 Podsećamo na taj paradoks koji su istoričari često prećutkivali: najznačajniji gnostički učitelj. na početku II veka. jer je bilo tajno i nije se moglo proveriti. da bi ga preneli episkopima i njihovim sledbenicima. Kao što je pisao Irinej (Adv. blagosilja Život i prihvata istoriju čak i onda kada se ova svodi isključivo na teror. i neki suprotni stavovi koji podrazumevaju odbacivanje života (askeza. 2 .

koja se poziva na dokumente. ortodoksija se pojavljivala povezana s jednom zakonskom institucijom. po razornom delovanju na specifični sadržaj hrišćanske vere. nav. Tarnera (Turner) što se prihvatio teološke analize ovih dveju suprotnih pozicija. a s druge. Međutim. Ona u isti mah ima karakteristike i zakonske institucije i teologije« (isto. . u ranom hrišćanstvu brojnih i promenljivih formi. str. »Ortodoksija se pojavljivala kao sistem koherentnog i dobro koordinisanog mišljenja. na kraju. 303). dok je jeres.312 istorija verovanja i religijskih ideja doba predstavljala je pobedu rimskog hrišćanstva. ] U svom nastupanju. ortodoksiju definiše: 1) vernost Starom zavetu i određenoj apostolskoj tradiciji. kao što primećuje André Benoa (André Benoit). krivljenja. s jednim društvom koje ima svoju istoriju i svoju politiku. Benoit. str. trijumfu Velike Crkve. s jednom doktrinom. str. koja je uspela da se nametne i prisvoji naziv ortodoksija. 4) važnost koja se pridaje društvenim i političkim institucijama. »Tako je. s jedne strane po tome što odbacuje doktrine koje je Crkva eksplicitno definisala. grčke filozofije). udaljavajući se progresivno od prvobitnih doktrinalnih osnova i uvodeći faktore razvodnjavanja. 307). 7 Prema Tarneru. 7 6 . predstavljala skup fragmentarnih. u većoj ili m a n j o j meri. . predstavlja pobedu koherentnog nad nekoherentnim. nekoherentnih teorija« (isto. nedovršenih i.« 6 Međutim. ona je takođe ispoljavala i povezanost s jednim sistemom mišljenja. Rim uspeo da učvrsti jednu specifičnu formu. Turner. The Pattern of the Christian Truth. E. zajedno s raznim arhaizmima. Bauerovo objašnjenje ostaje čisto istorijsko. A. Zasluga je H. jeres »se razlikuje od ortodoksije. sakaćenja. str. ono ne uzima u obzir specifične doktrinalne sadržaje ortodoksije i jeresi. 302 i dalje. E. Svaki od ovih elemenata podstakao je stvaranje značajnih teoloških delà i pridoneo je. pobedu istinske logike nad buncanjima zanesenjaka. 300. Benoa navodi u svojoj raspravi. W. ona predstavlja devijaciju u odnosu na tradicionalnu veru« (A. Ali je isto tako svaki od ovih elemenata doprineo osiromašenju prvobitne tradicije i ne tako retko u određenim trenucima istorije hrišćanstva izazivao veoma ozbiljne krize. 3) poštovanje sistematskog načina mišljenja (prema tome. H. pred kojom će sva ostala nastojanja biti kvalifikovana kao jeretička. delo koje A. Sa stanovišta hrišćanske misli. normativnom načinu mišljenja. jednom reči. različitih i često suprotnih struja. str. delo. Benoa. ukratko. 306). »pobeda ortodoksije. što je kategorija specifična za rimski duh. pobedu naučno razrađene teologije nad neorganizovanim doktrinama [ . Sve u svemu. 2) odbijanje preterano mitologizovane imaginacije.

Ozbiljnije i značajnije za opštu istoriju religija jesu protivrečnosti i krize izazvane dogmatičnim formulacijama hristologije. Nagost pri krštenju istovremeno sadrži i obredno i metafizičko značenje: u pitanju je odbacivanje stare odeće pokvarenosti i greha. izišao iz vode kao pobednik i postao poglavar jedne nove rase. na kontroverzama u pogledu uskrsa (pred k r a j II veka) ili na pitanjima discipline (tj.sumrak bogova 313 života 236. Međutim. Čudovište iz ponora sreće se u mnogim predanjima. za sada. orijentalnog i mnogobožačkog porekla. na primer. To je možda najviša cena koju je hrišćanstvo moralo platiti da bi očuvalo jedinstvo Crkve. Napomenimo. a naročito iz manihejstva (up. novo rođenje u Hristu. tim problemom ćemo se pozabaviti malo dalje. trudi se da »univerzalizuje« hrišćanstvo uz pomoć grčke filozofije. koja je postala poznata naročito po teološkim spekulacijama počev od III veka. ali uporedo s mitovima i legendama izvedenim iz sistema jeretičkih gnosa. uzor je Hristov silazak u Jordan. u Velikoj Crkvi je došlo skoro do potpunog gušenja ezoteričnog učenja. Ritualna nagost odgovara integritetu i potpunosti: »raj« podrazumeva odsustvo »odeće«. Neka ezoterična predanja (na prvome mestu ona koja su sačuvana u apokalipsama i apokrifima) ipak će se širiti u narodnim sredinama. 385). odeće koju je obukao Adam posle svog pada. azijatskih i okeanijskih mitologija.). Svakako. Prva i starija tendencija se manifestuje u asimilaciji i revalorizaciji simbolizama i mitoloških scenarija biblijskog. kao i tradicije hrišćanske gnose. Za ovo poglavlje nije od interesa insistiranje na nekim od teškoća na koje je nailazila ranohrišćanska Crkva. različiti i uzastopni napori da se Hristovoj poruci obezbedi univerzalna dimenzija. (Kasnije će crkvena hijerarhija ispoljiti sličnu sumnjičavost i u vezi s mističnim iskustvima. reklo bi se. uočljivi su. Prema Justinu. hrišćanska gnosa i ezoterično učenje jedva da će egzistirati u prikrivenom obliku na marginama zvaničnih institucija. je kao novi Noje. III tom). up. str. Druga valorizacija je krštenje kao antitypos potopa. za hrišćanina krštenje . a naročito uz pomoć neoplatonske metafizike. da se mogu razlučiti dve paralelne tendencije čiji je zajednički cilj integrisanje prehrišćanskog religijskog nasleđa. Prvi teolozi razrađuju scenario: krštenje je silazak u ponor s vodom zbog duela s morskim čudovištem. pa samim tim i »habanja« (arhetipska slika Vremena). Ubuduće. sve te teme mogu se naći i na drugim mestima: »Vode smrti« su lajtmotiv paleoorijentalnih. Krst i Drvo Zbog antignostičke polemike. Već je sveti Pavle uneo u svetinju krštenja simbolizam arhaične strukture: smrt i ritualno uskrsnuće. na oproštaju vernicima krivim za ozbiljne grehe nakon njihovog krštenja itd. Hrist. Druga tendencija. silazak na dno ponora je inicijacijsko iskušenje junaka.

Galaćanima. I u ovom slučaju je u pitanju arhajski i širom sveta rasprostranjeni simbol. a nastavlja sa Jakovom Bemeom (Boehme). Eliade. ali to ne znači da se istovremeno ne smatra inicijacijskim obredom iskušavanja (= borba sa čudovištem). postaćete sin čovekov«. Krst (= Središte) služi i za komunikacije s nebom i za »spasenje« celog univerzuma.« 9 Nepotrebno je objašnjavati arhaizam i univerzalnu rasprostranjenost simbola androginije kao uzora ljudskog savršenstva. . 9 Logion 22. ni žensko žensko [ . samo preuzima i u p o t p u n j u j e pojmove večnog obnavljanja i kosmičke plodnosti i sakralnosti. ni gospodara. Krst načinjen od Drveta dobra ili zla predstavlja identifikaciju ili supstituciju Kosmičkog drveta. »The Image of the Androgyne: Some uses of a Symbol in earliest Christinity«. Images et Symboles. Ideja je jasno izražena u Jevanđelju po Tomi: »I kada vi. nema muškog roda.313is t o r i j a verovanja i r e l i g i j s k i h ideja predstavlja sveti čin u prvom redu zato što ga je ustanovio Hrist. univerzalne i. dakle. 10 Još je smelija asimilacija simbolizma Drveta sveta u hrišćanskim likovnim predstavama. §§ 64. 8 Krštenjem se. on nikada nije u potpunosti iščezao iz istorije hrišćanstva. takođe prema svetom Pavlu. Meeks. To je dokaz Istina. Traité d'Histoire des Religions. Pojam spasenja. M. 180 i dalje. svih onih pojmova koji koegzistiraju u simbolizmu Drveta sveta. 8 regeneracije. 11 I druge arhajske teme su se postepeno integrisale u scenario Razapinjanja na krst. »Kad od vas dvoje postane jedno. ni ženskog« (Posl. 10 Vid. besmrtnosti. kao besmrtna biljka »koja se diže u središtu neba i zemlje kao čvrst oslonac Univerzuma«. §§ 99 i dalje. M. Baderom (Baader) i nemačkim romantizmom. Brojni patristički i liturgijski tekstovi upoređuju krst sa stepenicama. Méphistophèles et l'Androgyne. Eliade. tako da muško ne bude muško. str. a sve su to karakteristični načini predstavljanja »Središta sveta«. up. ¡prevod Puech. liturgiji i teologiji. opisuje se kao drvo koje »raste od zemlje do neba«. izmiruju suprotnosti: »nema roba. simboličnom smrću i uskrsnućem (= rađanje novog čoveka). apsolutne realnosti da se slika Središta prirodno nametala hrišćanskoj imaginaciji. Traité d'Histoire des Religions. Mitologija androginije se ponovo pojavljuje sa Skotom Erigenom (Scot Érigène). da bi postala ponovo aktuelna u nekim savremenim teologijama. budete jedna ista stvar. 3 : 28). 65. Verovatno je sveti Pavle. 199—212. Međutim. str. 129 i dalje. sa stubom ili planinom. Images et Symboles. na k r a j u k r a j e v a . muško i žensko. kao »drvo života posađeno na Golgoti«. . . Drugim recima. Wayne A. Pošto je Isus Hrist razapet u Središtu sveta. zbog velikog značaja koji su gnostici pridavali androginiji. 11 Up. Međutim. posefcno str. sve manje pominjao t a j simbolizam. slika Krsta kao Drveta dobra ili zla i Kosmičkog drveta vuče poreklo iz biblijskog predanja. str. 213 i dalje. ] tada ćete stupiti u Carstvo. logion 106. krštenje obnavlja prvobitno stanje androginije.

stekli neobičnu popularnost u religijskom folkloru Evrope. Kosmičko drvo. 14 Tekstovi navedeni u »La Mandragore«. rezime pozajmica. Krst (= Drvo života) postaje izvor svetinja (koje simbolizuju maslinovo ulje. XII.. žito — koje vode poreklo iz krvi Spasiteljeve) produžavaju i razvijaju neke simbole koji se mogu naći u normativnom judaizmu ili u intertestamentarnim apokrifima. str. te je ovaj tako pokršten i iskupljen za njegov greh. školjka. E. VI. 126 i dalje (Drvo života). str. . koje hrišćanski autori naročito počinju da razrađ u j u počev od III veka. Sa padina su/krv i voda tekli. XII. Drvo života. »La Mandragore et les mythes de la naissance miraculeuse«. VII. The Book of the Cave of Treasures. miro i vinova loza. Vid. . Ka »kosmičkom hrišćanstvu« Značenje hrišćanskog folklora i njegovu važnost za opštu istoriju religija proučićemo u poslednjim poglavljima III toma. simbol Drveta života u jevrejskoj umetnosti itd. Jewish Symbols in the Greco-Roman Period. iz krvi Spasiteljeve raste žito.. Podsetimo se n a j p r e da većina pomenutih simbola (krštenje. str. Klinove zabiše/krv mi prokapa'gde god krvca kanu/dobro vino teče. reference u našoj studiji. na primer. 13 Te mitološke teme./Loza daje voće«/Voće daje vino:/krv Gospoda za hrišćane. .).. imaju dugu i složenu predistoriju: iz krvi i tela pogubljenog boga ili nekog prvobitnog bića. broj mnogobožačkih simbola koje je asimilovao judaizam znatno je veći: bik. vinova loza. str.« . str. No. mnoge mitološke slike. vino.« 14 237.. čamac itd. lav. U rumunskoj narodnoj poeziji. XII. od vremena sumerske kulture. kao i lekovite trave). vid. miro. 132—183. žito. » . . ovde je važno podvući da su ti scenariji i arhajske predstave. Goodenough. Krst poistovećen s Drvetom života.sumrak bogova 3^5 tamo gde je stvoren a potom pokopan Adam. već ovde treba istaći ono što mi zovemo »univerzalizacija« hrišćanske poruke kroz mitološke likovne predstave. Drvo života) arhajski simboli koji su postojali još u neolitskoj epohi i koji su. Ponekad su posredi (npr. rastu čudesne biljke. I pade telo moje/tamo gde je palo/dobro žito niče. 15 Vid. orao.. 12 A kako je krv Spasiteljeva iskupila prvobitni greh. 123 i dalje (korišćenje vina u verske svrhe). figure i Up.. jasno valorizovani na Bliskom istoku. njegova krv je poškropila »glavu Adamovu«. 15 Najzad. Pobeda.. ptica. Bezbrojne legende i narodne pesme govore o cveću i lekovitim travama koje rastu pod Krstom ili na Isusovom grobu. No. korišćenje vina u odredbama. str. . st. 53. otkako su ih preuzeli hrišćanski autori. 136 i dalje. . 87 i dalje. Međutim. 24—26. 23 i dalje. U drugim slučajevima. str. svete supstance — ulje.« » . kao i kroz neprekidni proces asimilacije nasleđa iz prehrišćanskog perioda. XII—XI u knj. 12 18 ./Krv i voda — loza. u pitanju je religijska praksa mnogobožačkog porekla koju su Jevreji pozajmili iz grčko-rimske epohe (npr.

241 i dalje. zbog ratova i njihovih užasa. Na teološkom jeziku moglo bi se reći da su brojna arhajska predanja integracijom u hrišćanski scenario i sama doživela svoja »iskupljenja«. Koncepcija kosmosa iskupljenog smrću i uskrsnućem Spasitelja i posvećenog postupcima Boga. ponovo otkrije jedan svet pun vrlina i lepota kojih je. XXXII poglavlje). Roger Remondon. 322. 17 Up. koje koriste hrišćanski autori i koje će postati najomiljeniji motivi popularnih knjiga i religijskog folklora Evrope. u judaizmu (u epohi osvajanja Kanaana i u srednjem veku) i u islamskoj religiji. našu knjigu De Zalmoxis a Gengis-Khan. 17 Posle raspada urbanih civilizacija. teologiju i mitološku imaginaciju. a naročito u ranom srednjem veku — u preobraćenju mitoloških bogova i heroja u hrišćanske svece. hrišćani su samo produžili proces koji je otpočeo sa osvajanjem Kanaana (up. i III tom ovog dela. pogl. vode poreklo od jevrejskih apokrifa. naročito str. O njemu bi se moglo govoriti kao o jednom »kosmičkom hrišćanstvu«. ali koji su već pretrpeli novu interpretaciju u biblijskom kontekstu. Reč je 0 vokaciji svojstvenoj svakom verskom univerzalizmu: prevazilaženju provincijalizma. Jednom reći. Isusa. 16 Međutim. proces usaglašavanja i unifikacije prehrišćanskih verskih tradicija postao je neobično važan. Mi ćemo docnije analizovati značenje kulta svetaca i njihovih svetinja (up. . već u toku III veka širom Imperije se primećuju razne tendencije za autarhijom i autonomijom koje prete jedinstvu rimskog sveta.316 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a teme. str. 18 16 Slični procesi se mogu pronaći u Indiji (hinduizacija božanskih likova i obreda starosedelaca). Dodajući svoju sopstvenu valorizaciju. Reč je. koji svi do jednog postaju isti svetac: sveti Đorđe. vid. hrišćanska mitološka imaginacija pozajmljuje i razvija motive i scenarije specifične za kosmičku religioznost. mistika i umetnika. u Kini (naročito u narodnom taoizmu). ubica zmajeva. koja nije uspela da privuče pažnju istoričara religija. VII. Device 1 svetitelja. § 60). istorijski svet bio lišen. makar sporadično i simbolično. 18 O »Kosmičkom hrišćanstvu«. Taj fenomen je značajan jer karakteriše versku kreativnost folklornog tipa. a istorijski elementi hrišćanstva zanemaruju. La crise de VEmpire romain (1970). od Grčke do Irske i od Portugalije do Urala. Analogni proces se uočava — već krajem antičkog perioda. Da navedemo samo primer bezbrojnih heroja i bogova. jer se hristološka misterija projektuje na Prirodu u celini. U pitanju je kreativnost koja se razvija uporedo sa stvaralaštvom teologa. već sada se treba podsetiti jedne od posledica tog kulta: »pokrštavanje« mnogobožačkih verskih tradicija — odnosno produžavanje njihovog života u okviru hrišćanskog iskustva i imaginacije — doprinosi ekumenskoj kulturnoj unifikaciji. Ali. omogućavala je da se. o fenomenu usaglašavanja različitih i raznolikih religijskih svetova. u stvari. insistira se na liturgijskoj dimenziji egzistencije na svetu.

247 i dalje. up. Neobično je značajno. mi smo ga proučili u knjizi De Zalmoxis a Gengis-Khan. 80 Primer za to je Francuska. ima najvažniju ulogu u mitologiji smrti 1 pogrebnim obredima Rumuna. I I I tom). Murray. više ili manje. (1905). str. s J. 81—130. ne postoji nata u jugoistočnoj Evropi ima dualističku strukturu: ona pominje Boga i Đavola. dogmama i scenarijima koji imaju primarni značaj za teologiju. III. njena dela i verske zasluge) na tom nebeskom putovanju. da jedan mitološki motiv. Svetlost je bila konsupstancijalna sa Isusom ili je bila jedna od njegovih epifanija. Navedimo neke od iranskih simbola i scenarija koje su asimilovali i hrišćanski teolozi i hrišćanska mitologija.sumrak bogova 3^5 Utvrdimo. da hrišćanski folklor inspirišu i. veoma čest u mandejstvu i manihejstvu. Symbols of Church and Kingdom. Mandejski i manihejski rukopisi govore o »carinama« na svakome od sedam neba i o »carinicima« koji pregled a j u »robu« koju duša nosi (to jest. Paul Sebillot. »Upoređivanje uskrslog tela s nebeskom odorom podseća. bez sumnje. 19 U evropskim predanjima gde ta kosmoDocnije ćemo se vratiti na problem opstanka likova i scenarija iz apokalipsi. jeretički izvori. 174 i dalje. J e d i n a uočena. 21 Up. kao i to da on ponekad ne vodi računa 0 mitovima. Duchesne-Guillemin. no čije je poreklo verovatno sumersko. 82 i dalje (»The Customers and the Merchandise«) i R. Folklore de France. na primer. Protojevanđelje po Jakovu (18 : 1 i dalje) govori o zaslepljujućoj svetlosti koja je ispunjavala Vitlejemsku pećinu. La religion de l'Iran ancien. da je biblijska kosmogonija nestala iz evropskog folklora. dakle. Iranska ideja o uskrsnuću tela primljena je s judejskim nasleđem. str. 265. pogl. na primer. A činjenica da će tela pravednika blistati najbolje se objašnjava persijskom religijom svetlosti. Oni su bili upozRadi se o mitu koji neki naučnici opisuju kao: »uranjanje u kosmogoniju«. anonimni autor dela Opus imperfectum in Mathaeum uvodi nove elemente u legendu. 2 1 A u religijskom folkloru i pogrebnim običajima Rumuna. u evropskom folkloru (up. Postojanost s kojom su se ove vrste arhajskih tradicija održale sve do XX veka ukazuje na to koliki su značaj imale u religijskom svetu seoskog stanovništva. str. dvanaest kraljeva Maga živeli su u blizini »Planine pobeda«. Mesopotamian Elements in Manicheism. w »narodna« k o s m o g o n i j a pozmit. Kada je počela da se povlači. str.20 gonija nije nikakav kosmogonijski . Drugim recima. na poj a m unapređivanja kojim obiluje mazdejska teologija. kao i iz jevrejskih. tekstove koje navode Geo Widengren. Međutim. hrišćanskih i jeretičkih apokrifa. Značajno je.« 22 Predstava rođenja — zvezda ili stub svetlosti koji blista nad pećinom — pozajmljen je iz iranskog (parćanskog scenarija o rođenju Kosmokrate — Spasitelja. pojavilo se Dete Isus. kao i kod nekih drugih istočnoevropskih naroda. 182. u pitanju je »put mrtvih« koji prolazi kroz sedam »carina u vazduhu« (vamile vazduhului). Prema njemu. str.

Méphistophélés et l'Androgyne. definiše. Spasitelja koji se na čudesan način rodio iz Zaratustrinog semena. vernost Starom zavetu. Setova knjiga s proročanstvom o dolasku Mesije krije se. interpretira spasenje. dakle. Polet teologije Kao što smo već rekli. Ona se najzad pojavila u obličju malog deteta. Vođeni Zvezdom. pričali su o čudu koje su doživeli. kraljevi Maga putovali su dve godine. up. LVII. »Planina pobeda« odgovara iranskoj Kosmičkoj planini. I kada je apostol Toma stigao u njihovu zemlju. st. liturgijskog rasporeda predstavljaju produžetak jevrejskih institucija. str.318 i storija verovanja i religijskih ideja nati s tajnim otkrovenjem Seta o dolasku Mesije i peli su se svake godine na Planinu gde se nalazila pećina puna izvora i sva obrasla drvećem. u Zukninovoj (Zuqnin) kronici. 637—638. Hristos ponavlja Adamov životni put da bi oslobodio čovečanstvo posledica greha. odnosno. Tamo su se tri dana molili Bogu čekajući da se pojavi Zvezda. Hara Barzaiti. Prve strukture svetog kalendara. ta legenda se nalazi u jednom sirijskom delu. u »Središtu sveta« i na tom mestu će Zvezda najaviti rođenje Kosmokrate — Spasitelja. Vrativši se domu. kvarna koja sjaji nad svetom Planinom najavljuje Saošjanta. Doktrina ponavljanja životnog puta može se tumačiti kao dvostruki napor. 23 S nekim vrlo sugestivnim dodacima. 62—64. koja predstavlja Axis mundi što povezuje Nebo i Zemlju. formulisanu tokom gnostičke krize u II veku. Irinej. što je iskvareni naziv za Šiz. Méphistophélés et l'Androgyne. Hrist je poslušao i izložio se mukama na drvetu Krsta itd. 61 i dalje. Iz n j e se saznaje da je dvanaest »kraljeva-mudraca« došlo iz Šira. pre svega. Hrist je stvoritelj i uzor jednog novog blagoslovenog čovečanstva kome je obećana besmrtnost. inkarnaciju Isusa Hrista. s bibliografijom. kao nastavak i dovršenje dela započetog stvaranjem Adama. t j . Adam nije poslušao i jeo je plod zabranjenog drveta. ali tu uvek postoji hristološki novum. no otežanog padom. 24 Up. i s druge strane. jedan od prvih i najvažnijih hrišćanskih teologa. hrišćansku teologiju. rodno mesto Zaratustre. str. . dok je Adam prototip grešnog čovečanstva i osuđen na smrtnost. Irinej traži — i nalazi — antitetičke paralele između Adama i Hrista: prvi je stvoren od devičanske zemlje. 24 238. povezujući je istovremeno i sa uskrsnućem i sa stvaranjem 23 sveta. Patrología Graeca. kraljevi Maga su zatražili da budu pokršteni. Justin opisuje nedelju kao »prvi dan«. A prema iranskim predanjima. napor da se biblijsko otkrovenje asimiluje kao celina. da se inkarnacija opravda kao dovršenje tog istog otkrovenja. Međutim. koje im naloži da idu u Judeju. M. Hrista je rodila devica. Eliade.

ali je negirao konsupstancijalnost tri božanske ličnosti. ta smela inovacija povlačila je za sobom i izvesne opasnosti. izvorište teoloških spekulacija je svakako bilo hrišćansko iskustvo. godine. predložio je koherentniju i filozofski osnovaniju interpretaciju Trojstva — Arije nije odbacivao Trojstvo. Uskrsli. otvara razmišl j a n j u perspektive koje su bile nedostupne na nivou Starog zaveta. usvojen kanon koji je odbacio ari- . inkarnacija predstavlja poslednju i najsavršeniju hijerofaniju: Bog se u potpunosti inkarnirao u jedno konkretno i istorijsko ljudsko biće — to jest. Doketizam. »pojaviti se«). a s druge. po njima. na dramatičan način ilustruje otpor koji je pružan ideji o inkarnaciji. koji je bio u stanju da obnovi život i da dovrši stvaranje Carstva. na Saboru u Nikeji 325. već u isto vreme i opravdanje. Drukčije rečeno. Arije. Međutim. prema tome. oni njemu podređeni. Tvorac i Sudija. odnosno dokaz njihove valjanosti. Međutim. dakle. stradao je i u m r o neko drugi (čovek Isus ili Simon iz Kirene). Istina. drugim recima. imali razloga da po svaku cenu brane dogmu o inkarnaciji. 3) Sveti Duh. u još ozbiljnijem obliku. o Hristu koji je identifikovan sa arhanđelom svetim Mihajlom (ova doktrina se pojavila u Rimu početkom II veka). U perspektivi istorije religija. Otac je kasnije stvorio Sina i Svetog Duha. misterija njene inkarnacije. Teškoće koje je nametala dogma o inkarnaciji Logosa pojavl j u j u se ponovo. Spasitelj nije mogao prihvatiti poniženje inkarnacije i mučenja na Krstu. kakav je prikazan u Starom zavetu. Prema njemu. Za doketiste (od glagola dokeo. »izgledati«. Arije preuzima. božanskog u kosmičkim objektima i ritmovima. jedan Aleksandrijski sveštenik. s jedne strane. priznaje se i nepobitnost univerzalne dijalektike svetog.sumrak bogova 3^5 Taj napor koji se čini da bi se podvukao univerzalni karakter hrišćanske poruke njenim povezivanjem sa svetom istorijom Izraela — s jedinom stvarno univerzalnom istorijom — obavlja se paralelno s naporima čiji je cilj asimilacija grčke filozofije. Arijeva interpretacija je imala izvesnog uspeha čak i među episkopima. Teologija Logosa. u biće koje je bilo aktivno u jednom jasno određenom i ireverzibilnom istorijskom trenutku — ne zatvorivši se pri tom u svoje telo (jer je Sin konsupstancijalan s Ocem). Oci su. 2) Gospod Isus-Hrist. doktrinu o Hristu-Anđelu. priznaje se da bezbrojne prehrišćanske generacije nisu bile u zabludi kada su objavile prisustvo svetog. međutim. jedna od prvih jeresi gnostičkog porekla i strukture. to jest. u teologiji Trojstva. Bog je jedini i on nije stvoren. Ako se prihvati mogućnost inkarnacije Apsolutnog u jednoj istorijskoj ličnosti. ali je. Bog je za hrišćane imao tri obličja: 1) Otac. Moglo bi se čak reći da kenosis Isusa Hrista nije samo vrhunac svih hijerofanija od početaka vremena. neke Origenove teze prema kojima se Sin prikazuje kao drugorazredno božanstvo. pa su. Od nastanka Crkve. tačnije. početkom IV veka. Hristos je samo »izgledao« kao čovek jer se bio prerušio u ljudsko obličje.

pošto su ga monofiziti 27 koristili u jeretičkom smislu. za intelektualne elite istočnog hrišćanstva.2® Postepeno posvećivanje i konačna divinizacija Marije rezultat su u prvom redu pobožnosti narodnih masa. eto ti sina [ . Međutim. > S tog stanovišta. U stvari. na primer. Device-Majke. Nasuprot tome. Arijanizam je konačno pobeđen 388. Isus kaže svojoj majci: »Ženo. .320 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a janizam. Pred k r a j I veka. mogla bi se porediti s metafizikom Nagairđune (§ 189). III tom). Jer ako je Isus Hrist bio samo božanstvo drugog reda. godine) je razradio doktrinu o konsupstancijalnosti (homousios) Oca i Sina. Ali pri tome se uvek podrazumevala Majka-Devica i dogma o Marijinom večnom devičanstvu obznanjena je na Saboru u Efesu. Nije se radilo o kontraverzi među teolozima: dogma o Trojstvu uzbuđivala je mase. III tom). § 93). sličnu ulogu onoj koju je odigrao neotomizam prilikom obnavljanja katoličke filozofije. godine. 28 Ali na Zapadu se tek negde oko 1000. 27 Jeretički pokret (početak V veka) čiji članovi smatraju da su u Hristu ljudsko i božansko stopljeni u jedan jedini entitet ( f i s i s ) . no. zasluga teologije Trojstva leži u tome što je podsticala na smelija razmišljanja primoravajući hrišćanina da iziđe iz okvira iskustva i logike svakodnevnog života. teologija Marije. Hera. »ona koja je rodila Boga«. 19 : 26 i dalje). ] Potom reče učeniku: eto ti matere!« (Jev. Međutim. Marijinska teologija predstavlja preobražaj starijeg i značajnijeg poštovanja pridavanog. kako je onda bilo moguće verovati u njegovu moć da spase svet? Teologija Trojstva nikada nije prestala da stvara probleme: od vremena renesanse. god. verskoj misteriji žene. još od vremena preistorije. Deipara je zamenjen izrazom Theotokos. 28 I ovde se odmah uočava rad na asimilaciji i revalorizaciji jedne arhajske i širom sveta raširene religijske ideje. 25 Atanas (umro 373. Mnogo vekova kasnije. Razapet na krst. Istočna crkva će uporedo s teologijom Theotokosa razvijati doktrinu nebeske Mudrosti Sofiju. Arijeva teologija je i dalje imala svoje dosta moćne zastupnike. pa se tako polemika produžila još više od pola veka. Ovaj izraz je prvi put upotrebljen početkom I I I veka. sofijanologija će odigrati. racionalističke filozofije su se definisale pre svega svojim antitrinitarizmom (up. 25 S l . što znači »Božija Majka«. Devica Marija će u zapadnjačkom hrišćanstvu biti identifikovana s predstavom božanske Mudrosti. može pronaći dogmi po kojoj je Devica začela bez greha. doktrinu koju je sveti Avgustin sažeo u formuli: una substantia — tres personae. Značaj Marije posledica je' njenog materinstva: ona je Deipara. s Kabalom i metodama učitelja Zena (up. preuzima i dopunjuje prastare azijske i mediteranske koncepcije o partenogenezi (moći samooplođenja) Velikih boginja (vidi. u vreme nastanka Jevanđelja po Jovanu Crkva je već priznala verski značaj Marije. u kojoj se ispoljava ženski lik Svetog Duha. po Jovanu. .

pojavi u snu. . na novcu. iznosi drugačiju priču: »Usred dana. . nalažući mu da načini vojne oznake prema uzoru koji je video na nebu i da ih upotrebi u borbi kao pobedničko oružje«. solarni simbolizam primenjen istovremeno i na Imperatora i na Imperium. V. La religion romaine antique. Prema Laktantiju. 48). 28—29). U stvari. za razliku od Aurelijana. u natpisima. Bog Hristos. sledeće noći.sumrak bogova 321 239. koji je predstavljao »dan rođenja« svih istočnjačkih solarnih božanstava. postaju preovlađujuće u IV veku. a služba bogu je bila poverena rimskim senatorima. monoteističke i univerzalističke tendencije. Međutim. Konstantin (306—337) je bio vernik solarnog kulta i video je u Sol invictusu osnovu svoje Imperije. Der unbesiegte Gott. na javnim spomenicima. Univerzalistički karakter solarnog kulta i solarne teologije shvatili su ili predosetili već grčki i rimski vernici Apolona-Heliosa. Misterije. Međutim. Deus Sol invictus je dobio svoju godišnjicu na dan 25. vrlo verovatno. On je ponovo uveo boga iz Emeze u Rim. Između Sol invictusa i in hoc signo vinces . Svuda se prikazuje sunce. Mnogobrojni verski sinkretizmi. sv. isti. Eusebije. Aurelijan (270—275) je dobro procenio značaj solarne teologije monoteističke strukture za obezbeđivanje jedinstva Imperije. Pre svog pokrštavanja. polet hrišćanske teologije Logosa. biskup iz Cezareje. . u kojoj je njegovog protivnika Maksentija zadesila smrt. koje karakterišu k r a j III veka. 349). Konstantin je smatrao da je sunce najsavršeniji simbol Boga. kada je sunce počelo da zalazi. 21 . on i njegovi vojnici koji su ga pratili preneraziše se od iznenađenja [ . ali je pri tome iz osnova promenio njegovu strukturu i njegov kult. ] Konstantin se pitao šta može značiti to priviđenje. 323 i dalje. Sirijski elementi su bili pažljivo eliminisani. tu ideju je ranije formulisao neoplatonista Porfir. Kao što smo videli (str. Altheim. Povrh toga. međutim. ilustruju opčinjenost pojmom Jednog i mitologijom Jedinstva. 29 Svedočanstva se ne slažu u tome koji je znak video Konstantin pre odlučne bitke kod mosta Milijusa. brojni filozofi i teozofi bili su pristalice monoteizma solarne strukture. str. kao obožavaoci Mitre i sirijskog Baala. u svom delu Vita Constantini (1. F. Konstantin je »u snu upozoren da štitove obeleži nebeskim znakom i da tako otpočne bitku: on je poslušao i naredio da se na štitovima ispiše Hristovo ime« (De mortibus persecutorum. Kada su to videli. kada mu se. Podređivanje Sunca Vrhovnom bogu bila je. prva konsekvenca njegovog preobraćan ja u hrišćanstvo. " Up. kome je Sol invictus bio vrhovni bog.. sa ovim natpisom: uz njegovu pomoć ćeš pobediti. decembra. sopstvenim očima je video — sam Konstantin je to potvrdio — znak krsta koji je sijao jače od sunca. sa istim onim natpisom koji mu je pokazao na nebu.

godine. proklam u j u da u hrišćanstvu leži jedina nada za spas Imperije. siročadi i starima i otkup zarobljenika od gusara. bila je isposništvo koje karakteriše odvajanje od sveta i veoma strogi asketizam. Vôôbus. Lukijana iz Samosate. S druge strane. a rasprava se vodi i oko toga da li je znak koji je Konstantin video bio hrišćanski ili mnogobožački. u Antiohiji i Aleksandriji. kulturnoj i društvenoj istoriji Evrope. U stvari. I. Inovacija koja se n a j m a n j e mogla očekivati i koja je imala značajne posledice u religijskoj. Mnogobrojni su uzroci konačne pobede hrišćanskog učenja. a restriktivne mere protiv mnogobožaca postaju sve brojnije. Benoit. Za vreme epidemija i opsada gradova. svojim bivšim robom. nepokolebljiva vera i moralna snaga hrišćana. 31 Ovaj fenomen se ispoljio nezavisno. konverzija Konstantinova obezbedila je zvanično pokrštavanje Imperije. klečao pred episkopom. Prvi hrišćanski simboli počinju da se pojavljuju na novcu od 315. za one koji su bili žrtve kulturnog i socijalnog otuđenja. Crkva je predstavljala jedinu nadu za ostvarenje sopstvenog identiteta i nadu da će pronaći ili ponovo naći smisao života. Laktantije (240 — oko 320) i Eusebije iz Cezareje (263 — oko 339). I—II. hrišćani su jedini negovali ranjenike i sahranjivali mrtve. ni posle — nije bilo takve jednakosti. 31 A. kao u hrišćanskim zajednicama tokom prva četiri veka. Galena i Kelsa. J. hrišćani su predstavljali najveću i najbolje organizovanu versku zajednicu. solidarnost hrišćana bila je bez premca. Uz to se antagonizam između Crkve i Imperije progresivno smanjivao. Culture et Sainteté. Vrlo je verovatno. Za sve one u Carstvu koji su bili otrgnuti od svojih ognjišta. godine. J. za mnoge koji su patili zbog usamljenosti. Le judaïsme et le christianisme antique. History of ascetism in the Syrian Orient. hrišćanstvo postaje državna religija i paganizam je definitivno zabranjen. što znači da Država priznaje presude episkopskog suda čak i u građanskim sporovima. Hrišćani dobijaju čak i najviše položaje. hrišćanstvo je pokazalo svoju snagu i vitalnost još i pre Konstantinovog preobraćenja. Pre svega. progonjeni su postali progonitelji. istovremeno optimističke i paradoksalne. Poslednje apologete. da ni u jednom istorijskom društvu — ni pre. Oko 300. Crkva dobij a privilegovan pravni status. 308 i dalje. Festugière. u 30 Videti spisak pitanja kod A. A. 30 Bilo kako bilo. hrabrost koja je izazivala divljenje i njihovih najvećih neprijatelja.322 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Još uvek se raspravlja o autentičnosti ovih svedočanstava. . Les hommes ivres de Dieu. str. Pod Teodosijem Velikim (379—395). Les Moines d'Orient. Pošto nije bilo socijalnih. zajednica je preuzimala na sebe staranje o udovicama. rasnih ili intelektualnih prepreka. godine. Lacarrière. a poslednje mnogobožačke slike iščezavaju 323. toliko milosrđa i bratske ljubavi. kao i hrabrost koju su ispoljavali prema mučenjima i pred smrću. Marka Aurelija. Imperatorov komornik. svako je mogao postati član te zajednice. u kojoj je moćni građanin.

predskazivao budućnost. učiteljice i dobročiniteljke« (Ep. monasi su dobrovoljno izabrali »antikulturu« — pustinju i pećine. i Nema istorijskog događaja koji bi mogao bolje poslužiti da označi »zvanični« k r a j paganstva. dovoljno su moćni da zapovedaju đavolima. monasi ranog srednjeg veka (up. 38 Egipatsko monaštvo osnovao je sveti Anton. Stojeći na svome stubu. M Peter Brown. koje je izvršio 396. od istog autora. 101 i dalje. naročito na Zapadu. u kome se nalazio veliki Serapisov hram. Siriji i Mesopotamiji. str. njihovog gospodarenja divljim životinjama. Istovremeno. njihove pobede nad demonima. godine Alarik. 33 Njihov veliki ugled je posledica. Razvilo se jedno novo uverenje: isposnici.. oni spaljuju sinagogu u Kalinikumu k r a j Eufrata i terorišu sirijska sela u kojima postoje mnogobožanski hramovi. str. tražeći idole. a s druge. No. godine 391. sveti Simeon Stilit je sudio u sporovima. Utoliko danas više zadivljuju dela koja su. oni nasilno ulaze u domove mnogobožaca. »ti neobični ljudi su pretvorili hrišćanstvo u jednu narodnu religiju« (nav. vid. na Istoku. s druge strane.000 monaha) monaški život je 320. 240. nema boljeg primera za ilustraciju okultacije i kontinu52 Istina je da se egipatsko isposništvo brzo razvilo i. godine. lečio. Kao što primećuje Piter Braun (Peter Brown). The World of Late Antiquity. uzvišenu ženu-filozofa iz Aleksandrije. Autobus koji staje u Eleusini. episkopi i monasi su se zajedno postavljali na čelo naroda i nametali mu svoje mišljenje. episkop Sinesije seća kao »majke. takođe. delo. 21* . imalo velikog uticaja. 107). godine organizovao Pakom (oko 290—347)). korio i savetovao visoke funkcionere. od spaljivanja svetilišta u Eleusini. zahvaljujući literaturi koja ga je proslavila. sestre. Kao što primećuje Piter Braun. jedino su monasi imali hrabrosti da se odupru nekim Imperatorovim odlukama. U stvari. jedna grupa fanatičnih monaha počinila je jedan od najgnusnijih zločina u istoriji: linčovanjem su usmrtili Hipatiju. III tom). ostvarili njihovi sledbenici. kao što se doskora verovalo. ali u pustinji Tebaide (gde je krajem IV veka živelo nekih 7. već i Palestini. poziva ih aleksandrijski patrijarh Teofil da »očiste« grad Serapeum. »The Rise and Function of the Holy Man in Late Antiquity«. ne samo u Egiptu. episkopi su. A 415. štitili monahe. s jedne strane. kralj Gota. Pred k r a j IV veka od Mesopotamije pa sve do Severne Afrike počinje da se širi talas nasilja počinjenih od strane monaha: godine 388. a njihove molitve su kadre da izmene Božju volju.I sumrak bogova 323 III veku. Da bi učvrstili sopstveni položaj.. koje se njen učenik. ti pravi »sveci«. XVI).

str. »posvećenu drugim bogovima«. o svetoj Demetri. Eleusis. delo. Monographie de la voie sacrée éleusinienne. Picard. Istina je da je u ostalim delovima Grčke njeno mesto zauzeo sveti Demetrije. 42 i dalje (izd. str. navodi proročanstvo poslednjeg legitimnog hijerofanta. kondukter ju je naterao da na sledećoj stanici siđe iz autobusa. Boissade. u autobus je ušla neka starica »mršava. iako je inicijacijski obred iščezao u Eleusini.324 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a iteta mnogobožačke religije. koji je tako postao zaštitnik poljoprivrede. a i danas se govori. hijerofant je prorekao da će njegov sledbenik biti nelegitiman i bezbožan. Lenormand. jer su ubrzo potom Alarikovi Goti prošli kroz Termopilski tesnac. jer je ona poljima davala plodnost. Demetra nije napustila mesto svoje najdramatičnije teofanije. a preveden je u knjizi Ch. ali s velikim i veoma živim očima«. C. istoričar Eunapije. Ali u Eleusini se govorilo. Eleusis. str. Lawson. Mylonas. str. Lawson. nav. Mylonas. 36 F. Međutim. . up. godine Milonas (Mylonas) je čuo istu priču od jednog devedesetogodišnjaka iz Eleusine. 8. Lenormanu (Lenormant) istoriju svete Demetre. 34 Međutim. 399 i dalje. kao osušena. delo. a za njima »ljudi u crnom«. 35 J. Modem Greek Folkolore and Ancient Greek Religion. svetilište će biti uništeno i kult Dve Boginje će iščeznuti zauvek. nastavlja Eunapije. izišao u listu »Hestia«. 36 Najuzbudljivija epizoda hrišćanske mitologije Demetre odigrala se početkom februara 1940. Pošto nije imala novca da plati kartu. 37 Koristimo članak koji je 7. str. Bio i Sophiston. Kerényi. godine i o n j o j se veoma opširno pisalo i raspravljalo u atinskoj štampi. str. str. hrišćanski monasi — i tako je najstariji i najznačajniji verski centar u Evropi bio konačno pretvoren u ruševine. i sam upućen u Eleusinske misterije. krenuo. bila je to jedna starica iz Atine. 37 Na jednoj od stanica između Atine i Korinta. ovog puta. G. zakletva će obavezivati »isključivo na rukovođenje njihovim ceremonijama«. ali je jedan hrabri palikar uspeo da je oslobodi — a 1928. neki sveštenik je ispričao arheologu F. Ali vozač više nije mogao da pokrene autobus. nav. puissance oraculaire«. 12. tu ličnost. neće čak biti ni Atinjanin. 80 i dalje. opet u Eleusini. »Demeter. februara 1940. uprkos oružanom otporu stanovništva. hijerofant je postao jedan visoki posvećenik u misterije Mitre (koji je imao rang Patera). 35 Godine 1860. U V veku. što je još gore. U stvari. Zbog tog profanisanja. str. na k r a j u su putnici odlučili da se udruže i plate staričinu kartu. U prisustvu Eunapija. 102—103. E. 17—18. On je bio poslednji hijerofant u Eleusini. neki »Turčin« joj je oteo ćerku. Klark (Clarke) i poklonio Univerzitetu u Kembridžu. svetici za koju se ni na jednom drugom mestu ne zna i koja nikada nije bila kanonizovana. statuu je 1820. u selu je postojala statua boginje koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem. 81 i dalje. Ona se opet popela u autobus koji je. Sve do početka XIX veka. Tada im je starica rekla: »To je tre34 Eunapios. godine uzeo E. 1822). bila je to baš stanica u Eleusini. C. D.

prebacujući ljudima da su bezbožni — objavljuje još onda strašne katastrofe po celoj oblasti« (isto.sumrak bogova 3^5 a balo da učinite ranije. navedimo mudru opasku Šarla Pikara (Charles Picard): »Verujem da će helenisti. prerušena u staricu.« Kao zaključak. uglavnom. . Gledali su jedni druge. proriče budućnost i — u jednom nastupu gneva. kad sam već među vama. nastavlja autor članka u listu »Hestija«. čak ni vode!« »Još pre nego što je dovršila svoju pretnju«. ] Niko je nije video da izlazi. . i. teško smoći snage da laka srca odbace ovu noviju pričicu koja izaziva sećanje na slavnu Homersku himnu u kojoj Korina majka. na dvoru eleusinskog kralja Keleja. ali ste vi sebični. [ . 103—104). str. . bićete kažnjeni. reći ću vam još nešto: zbog načina na koji živite. »starica je nestala. nećete imati čak ni trave. pregledali su karnet s kartama kako bi se uverili da je karta zaista izdata.

.

M. Bombay Branch JIES = Journal of Indo-European Studies (Montana) JNES = Journal of Near Eastern Studies (Cikago) JRAS = Journal of the Royal Asiatic Society (London) JSS = Journal of Semitic Studies (Mancester) OLZ = Orientalistische Literaturzeitung (Berlin/Lajpcig) RB = Revue Biblique (Pariz) REG = Revue des Études Grecques (Pariz) RHPR = Revue d'Histoire et de Philosophie religieuses (Strazbur) RHR = Revue de l'Histoire des Religions (Pariz) SMSR = Studi e Materiali di Storia delle Religioni (Rim) VT = Vêtus Testamentum (Lajden) W.SKRAĆENICE ANET = J. drugo izdanje. = Wôrterbuch der Mythologie (Stutgart) . Pariz) BSOAS = Bulletin of the School of Oriental and African Studies (London) CA = Current Anthropology (Cikago) HJAS = Harvard Journal of Asiatic Studies HR = History of Religions (Cikago) IIJ = Indo-Iranian Journal (Hag) JA = Journal Asiatique (Pariz) JAOS = Journal of the American Oriental Society (Baltimor) JAS = Bombay Journal of the Asiatic Society. Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament (Prinston. B. 1950. Pritchard. 1955) Ar Or = Archiv Orientdlni (Prag) ARW = Archiv fiir Religionswissenschaft (Frajburg/Lajpcig) BJRL = Bulletin of the John Rylands Library (Mancester) BEFEO = Bulletin de l'École Française de l'Extrême-Orient (Hanoj. d.

.

A O religijskim koncepcijama up: Hermann Köster. 5000— 1967. 188—214. O otkrivanju kineskog neolita (kulture Jang-čao). 1—54). Bernhard Karlgren. severa i juga.KRITIČKA BIBLIOGRAFIJA 126. videti J. str. delo. Li Chi. U svakom slučaju sigurno je da je kineska kultura. 9—37). 14. Videti. 1949—55. glavlje. ona je bila. »Zur Religion in der chinesischen Vorgeschichte«. 1959). izvrstan uvod). »The Protruding Tongue and Related Motifs in the Art Style of the American North-westeim Coast. C. 26 i dalje). Sumatre i Novog Zelanda. Basin. »prozor ka Pacifiku«. William Watson. Anderson. . Das in ältesten ponovljeno izdanje 1968). »Some fecundity Symbols in Andient China« (Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. 1930. rezime autorovih gledišta iz nekoliko ranijih dela). Uticaj njenog kosmološkog simbolizma i umetnosti može se prepoznati u religijskim umetnostima nekih naroda s Bornea. Horn-Beč. 1966). (London. 1975). Early Civilization in China. S t o k b o l m . 1966. mesopotamske) uticaje u ikonografiji Anjanga i(Anyang) (nav. Cheng Ték'un. The Beginnings of Chinese Civilisation Prehistoric China (Kembridž. 1000 B. ukazuje na izvesne zapadne (tj. kao što je to često isticano. kao uostalom i neke druge. naročito China prvo poFunde in Alt-China. 1968). pridružujući se nekim drugim arheolozima. »Neolithic frontiers in East Asia«. Cultural Frontiers in Ancient East Asia (Edinburg. s druge strane. Ping-ti Ho. II: Robert Heine-Geldern. nav. Od obimne literature o praistoriji Kine izdvojićemo: William Watson. Monumenta Sérica. str. New Zealand and China«. str. postepeno dosta ideja i tehnika primila sa zapada. U svom nedavno objavljenom delu Ho podržava autohtono poreklo zemljoradnje. Carl Hentze. An Inquiry into the indigenous Origins of Techniques and Ideas of Neolithique and Early Historic China. Li öi (Li Chi). 1957. Wiener Beiträge zur Kulturgeschichte und XV. »A Note on relation between the Art Style of the Maori and of Ancient China«. delo. kao i kod izvesnih plemena sa severozapadniih obala Amerike. (Hongkong i Cikago. Ping-ti Ho. Early Chinese Art and the Pacific Photographic exibition (Njujork. Two Studies of Art in the Pacific Area (I: Mino Badner. (Geringen. Archaelogy in China: I. str. Linguistik. međutim. 2. b r . 1934). ( S i j e t l i London. Welterleben 1971. između ostalog. up. str. metalurgije i kineskog pisma. 279 i dalje. G. Children of the Yellow Earth (London. The Cradle of the East.

Funde in Alt-China. 1951). Hentze. Keinghtley. nap. O skapulamciji videti Eliade. 1961). str. F. 128. Ping-ti Ho. 195 i dalje. Shang China (Kembridž. 1 (bibliografija). Archaeology in China. zbog toga je stavljen na usta umrloga. str. »The religious commitment: Shang Theology and the Genesiis of Chinese political Culture«. delo. 1963. 42 i d. »Studies in the Language of the Shang Oracle Inscriptions«. 66 i dalje. »Zur Religion dim ältesten China«. naročito Bronzegerät. 1978. str. Nebeska . 17. 213 i dalje. 263 i dalje. O kulturama bronzanog doba videti: Cheng Tê-k'un. 218 i dalje. nav. 289 i dalje. Le Chamanisme (2. str. str. 23. str. nav. 38 i dalje (posebno str. Bronzegerät. Kultbauten. The Birth of China: A Study of the formative period of Chinese civilization (Njujork. str.330 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Carl Hentze. 33—53. Das Haus als Weltort der Seele (Stutgart. »Symbolism in Mortuary Ceramics« (Bulletin . T'oung Pao. nav. O kulturi Čua vidi Ch'eng Tê-k'un. Eichhorn. str. cvrčak je amblem vaskrsenja. 37 i dalje. 219. str. Kultbauten. str. U »klasičnim knjigama« može se naići na desetak imena kojima je označen vrhovni bog. Religion im ältesten China der Shang-Zeit. Hanna Rydh. 71—121). Les Jiaguwen. 1974. 1—20. str. Der kult der Shang-Dynastie im Spiegel der Orakelinschriften: Eine palëographische Studie zur Religion im archaischen China (Vizbaden. 1968). 12—120). Kwang-Chih Chang. William Watson. str. str. II. 127. Hentze. M. i »Antithetische T'ao-t'ieh-motive«. 211—225. 185—225. 1976. str. proročanski natpisi na kosti i na oklopu kornjače). 142. među njima su najpoznatija Šang-ti (»Vladar s visina«) i Huang-ti (»Uzvišeni vladar«).). David N. O »death pattern«. demona tame koji je stvorio svetlost i život. str. up. Serruys. IPEK. 171 i dalje. III: Chou China (Kembridž. Stokholm. Funde in Alt-China. Annali del Pontificio Museo Missionario Etnologico. Tsung-tung Chang. str. 215 i dalje. str. 1963). W. 1958. kritika Paul L. 2. 283—475. 256 i dalje. O religijskim idejama vidi: Herlee G. Funde in Alt-China. Bronzegerät. up. izdanje. I. . Wiener Zeitschrift für indische Philosophie. »Der Ahnenkult in China«. Archaeology in China: II. Religion im ältesten China der Shang-Zeit {Anvers. Ništa manje značajna je i simbolika cvrčka. 1960).. The Archaelogy of Ancient China. HR. 27. Chang. 1937). up. delo. Cultural Frontiers in Ancient East Asia. der Shang-Zeit. Creel.. Archaeology in China. O religiji epohe Čua up. isti. 1970/73. Kwang-Chih Chang. The Archaeology of Ancient China. 251 i dalje. i delà navedena u dva sledeća paragrafa. 60. 322 i dalje. Pošto njegova larva izlazi iz zemlje (dakle. Carl Hentze. .. 174—216. isti. 1929. str. Essai bibliographique et synthèse des études (Pariz. 1970. M. delo. d d. str. Tiberi.. br. Cheng Te-k'un. str. 20 i dalje. O simbolizmu maske tao-tieh videti radove Karla Hencea. Stilizovani crteži cvrčka naslikani su na jeziku maske tao-t'ieh. Ping-ti Ho. Frühchinesische Bronzen und Kultdarstellungen (Anvers. str. simbola tame). 1937). Christian Deydier. Ali u osnovi svih tih teonima ponavljaju se nazivi ti (Vladar) ili tjen (Nebo).

H. Karlgren. 298—366. 1969. Historié des Religions (izdatom pod rukovodstvom Anri-šarla Pijeka. 144 i dalje (protiv njegovih gledišta up. knjige o opštoj istoriji kineske religije malobrojne su. 16. Prema Džozefu Siju. Schindler. Fêtes et chansons anciennes de la Chine (1919). str. 47. 9. Numen. Chinese Religions (Njujork. kadar je u sve da pronikne (Chi-Kirtg. koje stoga treba koristiti oprezno). Velikom Boginjom-Zemljom navija je pojava: do nje je po svoj prilici došlo na početku vladavine dinastije Han. T'oung Pao. IV. 2. Die Religionen Chinas (Štutgart. C. Prema Edouard Chavannes (Le T'ai Chan. T'jen bdi nad ljudima (Chu-King. Laurence G. Marcel Granet. čikago. 1969. (Lajden. Pomenimo one najkorisnije: L. J. str. Chinese Religion: An Introduction (Belmont.kritička bibliografija 331 struktura Vrhovnog boga je očigledna: Čang-ti sve vidi (Chi-Kirtg. 9. novo izdanje 1955). 1892—1910. Za razliku od drugih religija. Religion in Chinese Society i(Berkli. O Zemlji-Majci videti Berthold Laufer. i zatim ponovo u knjizi Études sociologique de la Chine. 927—957. njegova volja je neopoziva (Chu-King. 1969—70. Danses et légendes de la Chine ancienne (1926). 6 t. »The Archaic Royal Jou Religion«. 1958. up. 1923. 5. B. takođe Henri Maspero. i pored toga što ne daje opšti pregled kineske religije). izvrstan prikaz). 1953. značajno delo.). La religion des Chinois (Pariz. str. La pensée chinoise (1934). I des Mélanges posthumes. »Some fecundity symbols in ancient China«. personifikovanje Tla. H. 1) i sve čuje (V. Smith. Shih. Werner E i c h h o m . str. I (1970). Thompson. str. 3. 217—259. 11—12). str. 1964. Arthur P. 539 i dalje. 7. 1971. The Religious System of China. kristalisani o k o božanstava tla . Wolf (Stenford. 1974. Dubs. D. 3. V. 3). 3). 256—260). Jan J. 99—138. itd. HR. str. »II Dio Supremo« (»La Religione della Cina« u: Storia delle Religioni. 14). on vidi i čuje (III. 16. 5) on sve shvata i opaža (IV. str. »La religion de la Chine antique« i »Le Taoïsme religieux«. ali videti saopštenje: Daniel Overmyer. 2. Pre toga vremena postojali su samo lokalni kultovi. »Tihe Notion of God in the Ancient Chinese Religion«. delo ne mnogo objektivno. Religion and Ritual in Chinese Society. Essai de monographie d'un culte chinois. 1922). Jade. str. III. M. Dobre analize kineskih verovanja i religijskih institucija mogu se naći u knjigama Marsela Granea (Marcel Granet). 1973. Marcel Granet. 14 i dalje). Torino. up. Les Religions Chinoises (t. 159—202). 8. de Groot. a Tjen lični bog. takođe od istog autora. 1968. 1967. Wieger. Yang. Kratak ali briljantan prikaz dao je Max Kaltenmark. 3. 2. Asia Major: Introductory volume. prikazuje pre svega ideje i religijsku praksu posle dinastije Han). 520—525). odnosno u II veku pre Hr. A Study of Chinese archaeology and religion (Field Museum. »The development of Chinese conceptons of Supreme Beings«. 1922. ponovljeno izdanje. Ti je bio vrhovni bog. 1. Pariz. 1917. H. Henri Maspero. 1910. 1216—1248. priv. Rites anciens et ordalies mythiques« (članak objavljen u Revue Archéologique. 497—577). Histoire des croyances religieuses et des opinions philosophiques en Chine depuis l'origine jusqu'à nos jours (Hjen-thjen. naročito str. O kultu vrhovnog inebeskog boga videti: B. 1912). str. 1950). U doba dinastije Ču oba pomenuta teonima u podjednakoj su upotrebi i označavaju istog boga. 7). »Le dépôt de l'enfant sur le sol. Paris. 1. Tajpej. K. 3. nezamenljivo zbog svoje dokumentacije). La Chine antique (1927.

Detaljnu analizu raznih provincijskih d marginalnih kultura koje su delimično ušle u sastav kineske kulture dao je Wolfram Eberhard. Major. up. W. Edouard Erkes. 355—64).) str. Bodde. 18. O m i t u koji govori o Velikom Juu (Yu). rêves et mystères. 298 i dalje. O kineskom šamaniizmu videti Eberhardt. 466 i dalje. koja su ova potom zamenila. 10. međutim. U raspravama o kineskoj mitologiji. 1946. up. 1—100. Lajden. 389 i dalje. T'oung Pao. str. Artibus Asiae. JA. »Myth of ancient China«. Joseph Thiel. str. str. ponovo objavljeno u Mythes. Peking. str. »Myths of Ancient China«. Eliade. »Légendes mythologiques«. 1976. 80 i dalje. 47 i dalje. Eliade. 1978. Lokalkulturen im alten China. 304 i dalje. 1931. Gurardot. »Légendes mythologiques dans le Chou-king«. Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. Paris. Eberhard. ukroti tel ju pomahnitalih voda. »Légendes mythologiques«. up. str. str. N. 349 i dalje. »Spuren ehinesisoher Weltschopfungsmythen«. str. 1961. 186 i dalje. Marcel Granet. sr. posebno str. (Dodatak. »Research priority in the Study of Ch'u religion«. Eliade. delo. Danses et légendes. 236 i dalje. 468 i dalje. 9. Kramer (prir. 1959). str. 3. t. str. 199—365 (nezamenljivo zbog bogate dokumentacije. Kultur und Siedlung der Randvolker Chinas (Dodatak. The Pivot of the Four Quarters. str. 36. I. up.332 istorija verovanja i religijskih ideja (nav. str. br. str. str. »The (Problem of Creation Mythology in the Study of Chinese Religion«. I. Prerađena i proširena verzija II toma Lokalkulturen objavljena je pod naslovom The Local Cultures of South and East China (Lajden 1968). »La Naissance du monde en Chine« (u: La naissance du monde. [u: S. J. T'oung Pao. 129. 368 i dalje. Bodde. 442—443. 1943). O prekidanju veza između Zemlje i Neba videti Maspero. J. N. Derk Bodde. Girardot. vidi ipak kritiku Karlgrenove metode u saopštenju W. O Niu-Kua up. Le Chamanisme. 1971). izražena su različita gledišta: Henri Maspero. sr. 30 . posebno o kosmogonijskim mitovima. 369—408]. HR. II (Monumenta Serica. Shiih. The Local Cultures. Grane je. str. 77 i dalje. 37. 226—243. 437). T'oung Pao. John S. 18. O niitu o Pan Kuu videti Maspero. 1946. str. Bodde. Eberhard. 95—96. The Local Cultures. »La Terre-Mère et les Mérogamies cosmiques« (1953. 382 i dalje. 1943). 355—368. HR. 17. isti. O poreklu i ceremonijalnoj strukturi kineskih gradova videti Paul Wiheatley. Les Religions Chinoises. t. »The Ancient Chinese Cosmogony«. str. dokazao da su i pre tih božanstava tla postojala još m n o g o starija božanstva ženskog i »srednjeg« roda. str. (2. Sources Orientales. 204. »Legends and Cults of Ancient Chdna«. Mythes. izd. str. str. Studia Missionaria. 1924. str. 453—468. Sinologika. delo str.) Mythologies of the Ancient World. nav. str. Lajden. 149—204. rêves et Mystères 1957. 28. 289—318 (kritička analiza nekoliko novijih poduhvata). »The problem of Creation Mythology«. str. Najvažnije kosmogonijske tekstove preveo je Max Kal tenmark. »Schamanismus im alten China«. 1942). Bermhard Karlgren. 482 i dalje. 15. Njujork. Monografija br. Reč je o jednoj prilično opštoj pojavi. 1969. A preliminary enquiry into the origins and character of ancient Chinese City (Cikago. 207—253). Ill—130. str. 1968.

Arts Asiatiques. »Architecture et pensée religieuse«. I. 163—186. Köster. posebno str. Stein. »Evolution of Magic Squares in China«. str. »Bile su to. diversifikaciju prastarih svetilišta. 0 kosmologiji i prostornom simbolizmu videti Granet. str. 37—80. Kada je nastupalo lepo vreme. oltarima bogova Tla i 2etvi. »Architecture et pensée religieuse en Extrême-Orient«. okupljale su se i nadmetale u sastavljanju stihova čije su teme obavezno bile u vezi s pejzažom u kojem se odvijao ritual. Schuyler Camman. str. 34 i dalje. O morfologiji različitih simbolizama polariteta i alternacije videti našu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités« (1957. Symbolik. Pariz. JA. 48 i dalje. La pensée chinoise. Carl Hentze. O polaritetu u kineskoj kosmologiji videti Granet. sr. Science and Civilisation in China. str. 80. str. Mairsel Grane je rasvetlio strukturu sezonskih seljačkih svetkovina koje su ovi slavili verovatno već od neolitskog doba (up. A. II (1956). 1961). 14 i dalje. 1958). 102 i dalje. 57—82). 149 i dalje. . isti. 411 i dalje. 150 i dalje. Joseph Needham. Eliade. Fêtes et Chansons anciennes de la Chine). Köster. Symbolik. 1957. O ming t'angu videti Granet. 192 i dalje. Ši Kingu (Che Kingu). U skladu s tim. čikago. predstavljali su. 16 i dalje. R. O p o j m u Tao videti Granet. str. glavnim svetilištima feudalnog kulta. 178 i dalje. Weltordung (Cirih. s druge. str. Symbolik. trenucima kada su zemljoradnici menjali svoj način življenja. taikođe Weimer Müller. Tod. str. pre svega svetkovine mladeži. Symbolik des chinesischen Universismus (Štutgart. H. »Religion de la Chine antique«. str. 300 i dalje. JAOS. 36 i dalje. . u stvari. »Centre du monde. i posvećenih planina. HR. H. 195—221). sačuvane u najstarijoj »klasičnoj knjizi«. La pensée. Die Heilige Stadt (Štutgart. up. str. 130. »Not- . 116—24. 250 i dalje. ponovo objavljenu u La nostalgie des origines. Wriïght. vezane za proslave svadbenih svečanosti: dve grupe mladića i devojaka iz različitih sela. La pensée chinoise. str. a zimi su se vraćali u svoja stalna porodična naselja. A. s jedne strane. 37—74. 249—336).kritička bibliografija 333 i dalje. str. Stein. Vreme (svetkovina) poklapalo se s presudnim trenucima u seljačkom životu. 86 i dalje. 48 i dalje. 51 i dalje. ßronzegerät. Između tih posvećenih seljačkih boravišta. Rim. Izd. str. temple. str. Ellen Marie Chen. »The Magic Square of three in old Chinese philosophy and religion«. u stvari. i mnogi kraljevski kultni običaji nisu bili ništa drugo do transpozieija seljačkih svetkovina« (Max Kaltenmark. hramom predaka. 342 d dalje. str. »Types of Symols in Chinese Art« (u: Studies in Chinese Thought. 245. 1957. le monde et le corps humain en Extrême-Orient et en Haute Asie«. La pensée chinoise. Arthur F. Köster. Hermann Köster. 149 i dalje. »L'habitat. Analizujući ljubavne pesme. 17 i dalje. 952). str. budući da je bio poštovan princip egzogamije. bio je smatran s v e t i m . postojala je izvesna veza: budući da su i jedna i druga bila smatrana predačkim centrima. 164 i dalje:. str. 1957. 14. 1960. 1971. 1953. Série Orientale Roma. maison« (u: Le Symbolisme cosmique des monuments religieux. str. 4. i svuda. str. reka i šuma. str. a to je obično bila obala reke ili neki planinski kutak i svaki i najsitniji detalj koji ga je činio. Auferstehung. isti. 1955). 1961. isti. rasturali su se po poljima i nastanjivali u malim kolibama. R.

The Way and its Power (London. The Way of Lao tzu (Njujork. Daniel Leslie. S. pre svega »klasične knjige«. 1969. str. Confucius (Pariz. Vidi takođe F. objavljeno ih je 35) i ne jednom setili s m o se reči Marsela Granea kojima je propratio prevod Stanislasa Žilijena (Stanislas Gilien) iz 1842: »savršeno savestan. Lao tseu et le taoïsme (Pariz. 294—328 i bibliografija navedena u § 129. Holmes Welch. Couvreur. 132. U pedesetoj godini dobio je mesto u kraljevskoj administraciji. Wright. Leggea. 1949. The Parting of the Way (1957. Zbirku njegovih beleški i razgovora. ali ga je vrlo brzo napustio. 50 ii dalje. Herbert Fingarette. Confucianism and Chinese Civilisation (Njujork. novo izdanje. služili s m o se prevodom Maksa Kaltenmarka. The concept of man in Early China (Stenford. na engleski najčešće prevođeno p o d naslovom Analects) kasnije su sakupili i izdali njegovi učenici. Entretiens de Conficius et de ses disciples (Pariz. The Sayings of Confucius (Njujork. Taoism. Od obimne literature o Konfuciju navešćemo: H. Ware. Lin Yutang. Confucius and Chinese Way (Njujork. Confucius (Pariz. 1956). gde je poživeo još pet godina. O »božanstvu Val«. The Sayings of Confucius (novo izdanje. 503. Etiemble. ponovljeno izdanje 1960). Mi s m o koristili prevode J. 1963) str. vratio se u svoj rodni Lu. Konfucije je bio prvi učitelj koji je svoje učenje koristio kao sredstvo za sprovođenje duhovne i poMtiičke reforme. p o d naslovom Lun ju (»Razgovori«. koristeći njegovu malu. Njujork. 1955). 30 i dalje. 1967). 1969) str. 1962). Postoji veoma veliki broj prevoda Tao-te-kinga (samo na engleskom. 1962) zbog bogatstva i preciznosti komentara. str. »Myth and Meaning of tihe Tao te ching: Chapters 25 and 42« HR. a sumnja se čak i u to da ih je objavio. Norman J. E. Greel. 1955). Nije držao nikakve časove u pravom smislu reči. James R. 1972). Gilesa. 1). u periodu od 1868 do 1955. 131.334 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a hiingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. Ali u odlomcima koje s m o navodili u tekstu. ne izneverava tekst. ali n a m ne omogućuje da ga razumemo« (La pensée chinoise. 9. U šezdesetoj godini. O kosmogonijskim delovima Tao-tô-kinga up. 31 i dalje. zamoljen od starih učenika. Mi s m o koristili prevode Artura Vejlija (Arthur Waley). obnovljeno izdanje 1965) str. Confucius. 1938). »Misteiiozaioj ženki« up. pošto se uverio da mu ono ne pruža nikakvu mogućnost za delovanje. His Life and Times (Njujork. The Wisdom of Confucius (Njujork. nap. The Analects of Confucius (novo izdanje. 1965) str. ali dragocemi knjigu. Girardot. Tradicija mu pripisuje veliki broj delà. više od deset godina proveo je krstareći širom Kine. International Philosophical Quarterly. Soothilla. Max Kaltenmark. 1958). 49—83. . J. ali se sastajao i razgovarao sa svojim učenicima. Njujork. 1966). 16. 1977. str. i izbor kritičkih studija koje je objavio Artbur F. 1934) zbog visokih književnih kvaliteta i Ving-cit Čana (Wing-tsit Chan). G. Confucius — the Secular as Sacred (Njujork. Razočaran. ali je vrlo malo verovatao da je te knjige on napisao. (»The Confucian Concept of Man«). Liu Wu-chd. 1961) i W. The Analects (London. bez datuma). § 132. Munro. The Way of Lao Tzu (Njujork. L. 391—405. Wing-tsit Chan.

Jedan deo saopštenja sa Kolokvijuma o taoizmu (Belađo. Monumenta Niponica. str. 1963). Graham. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. Fung Yu-lan. C. Kimura Elichi. 107— 255. 1969—70. 1974. str. Navedimo i nekoliko nedavno objavljenih studija: Donald Munro. 1977. Bibliothèque de l'Institut des Hautes Etudes Chinoises. Welch. 7—14 sept. I (Prinston. i »religijskog taoizma« ili traganja za besmrtnošću putem raznih prefinjemih fizioloških tehnika i alhemija. »Ling-Pao: Note sur un terme du taoisme religieux«. Creel. Rezultat te degradacije bio je »neo-taoizam« ili »taoistička religija«. 1975. 1952. 1952). H. i dr. »The Immortality of Soul in Chinese Thought«. str. I. 1—24. 17. Neki autori insistiraju na razlikama između »filozofskog taoizma« i kulta besmrtnosti. What is Taoism? (Čikago. Le Taoïsme (Mélanges poshumes. The Book of Leih-tzu (London. 327—397. Videti pre svega: Holmes H. A. 208—234 (autor prikazuje najnovija istraživanja Fung Ju-lana (Fung Yu-lan o starom taoizmu). 27. Od opštili prikaza navešćemo: Henri Maspero. translated and annotated (Askona. isti. Holmes Welch. A. 63. 331—354. O trenutnim orijentacijama u proučavanju taoizma videti Norman J. Duyvendak. 1960). str. Max Kaltenmark. J. str. 66—84 (o nedavno otkrivenim rukopisima u jednoj grobnici iz ~ 168). II. str. 551—588. History of Chinese Philosophy. La Nouvelle Revue Française. Up. ponovljeno izdanje. 288—292]. Herrlee G. str. 1950). »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. Vejlijevo i č a n o v o delo sadrže opširne uvode koji tretiraju probleme u vezi sa istorijom teksta. Up. 1947. 22. 117—139. nav. Le Taoïsme (Pariz. 10 i dalje [videti K. 1—8. T'oung Pao.. 1957. str. Komentar Ho Šang Kunga preveo je Edouard Erkes. Šiiperovu (Schilpper) kritiku ovog gledišta u njegovom saopštenju u T'oung Pao. Maks Kaltenmark. Taoism. »On the . str. Rumen. 51 1964. 1960. Prema njima [npr. Pariz. »The Bellagio Conference on Taoist Studies«. Fung Ju4anu] prvobitni veliki period filozofskog taoizma bio je degradiran invazijom predrasuda (magijom i popularnom religijom) kao i koncepcijama i praksama budista. str. 11.kritička bibliografija 335 Lao tseu et le taoïsme (Pariz. Max Kaltenmark. 320—324 i. str. Suprotno ovim gledištima. šiper. L. 1969). izraženog u Tao-te-kingu i delima Čuang Cea. 457—476. »The Taoist Concept of Man« u: The Concept of Man in Early China (Stenford. 81—102. delo. Arthur F. 107—136. »The Silk manuscripts on Taoism«. u članku N. Creel. n. str. Nicole Vandier-Nicolas. »Taoism and Chinese Thought« u: Acta Asiatica. 1965).] ističu strukturalnu povezanost dveju »taoističkih škola«. pre svega. Ana Zajdel (Anna Seidel). takođe Jan Y un Hua. Maspero. »A historian's reflections on the Taoist tradition«. HR. The Parting of the Way (Boston. Problem odnosa između »filozofskog taoizma«. str. »Problems of Tao and Tao-Te Ching«. Michel Strickmann. 1978. »The longest Taoist Scriptures«. 248—255. s. 171. Grejema (Graham). str. diskusiju o nekim novijim delima koja ¿ u s t r a j u pomenuta dva metodološka postupka u deki Normana Giirardota. 9. »En relisant Lao-Tseu«. Up. 1968) objavljen je u History of Religion. Asiatische Studien. XIV. 1950). G. H. str. francuski sinolozi i njihovi učenici [Grane. 1967. J. 170 i dalje. Etiemble. Velču (Welch). 319—337. Sivin. »The Philosophy of Wu-wei«. Girardot. 1972. između ostalog. 1965). 37 i dalje. Ho-shang-Kung's Commentary on Lao-tse. Walter Liebenthal. str. 8. HR. j o š je predmet rasprava. 1970). Lao Tseu et le taoïsme. Pariz. str. Wright. C. str.

str. str. A Gallery of Chinese Immortals (London. ptice i četvoronošci. up. ispitivanje novijih tumačenja nekih japanskih naučnika). 1891). II. str. a kada su došli. sva bića. O taoističkim tehnikama čiji je cilj bio ostvarivanje fizičke besmrtnosti. Taoism. demokratski i političko-revoluoionarni« karakter taoizma (Science and Civilisation in China. one su se na horizontu pomaljale u vidu oblaka. Fung Yu-lan. A. naučni. a dvored. O Ouasng Ceu up. to su bila mesta. str. 1968). str. 397 i dalje. Biographies légendaires des Immortels taoistes de l'antiquité (Peking. ikoje su iskristalisaila prastara ekstatička iskustva. 1948). 89—116. A. Džozef Nidem (Joseph Needham) je podvukao »magijski. Od novijih vidi Burton Watson. taoisti su bili neprijateljski raspoloženi ne samo prema konfucijanizmu. str. 39 i 40. Forgerons et alchimistes (novo izdanje 1977). Prema Nidemu. niko ne može dokazati antifeudalističku nastrojenost taoista. Three Ways of Thought in Ancient China (London. 402 i dalje. HR. . 1978. Holmes Welch. str. već i prema feudalnom sistemu uopšte. 1973. Mémoires. 169—170. 231—239. . Buda i arhati su do njega stizali u jednom trenu. Graham. 97 i dalje. 35). Međutim. 1956. O »magičnom letu« jogina i alhemičara videti Eliade. str. vidi: Henri Maspero. II. str. prevod i komentar). . HR. HR. sv. 1956). 152—53). H. III. str. Lao tseu et le taoisme. O »oslobađanju leša« videti: H. Le Yoga. The Spirit of Chinese Philosophy (London. Le Lie-sien Tchouan. Reč je o zemljama mitske geografije. srebrni i zlatni. Chuang tzu's essay on Seeing things as equal. str. 3—79. 1939. dostupna ljudima: tamo su blaženi i droga besmrtnosti. 80—92. ponovljeno izdanje Njujork. 137—159. Cuang Ceovi spisi bili su više puta prevođeni na glavne evropske jezike. videti Sse-ma Ts'ien. 309 i dalje. str. videti Le Yoga. London. istovetnim je smatrano i jezero Anavatapta do kojeg su mogli stići jedino oni koji su posedovali natprirodnu moć letenja. str. 12. Najpoznatiji je prevod Jamesa Leggea. Svetadvipa. 17. 436— 437: » N e k a d a . str. Le Taoisme. Welch. C. 1953. izdanje) str. hinduističke legende o rišijima koji su leteli prema tajanstvenim severnim zemljama. str. 439 i dalje. Le Taoisme. Si vin je osporio osnovanost takvih tvrdnji. Elen Marie Chen. 133. 1947). 313 i dalje. »Life and Immortality in the Mind of Han China«. HJAS. 1969—70. Le Chamanisme (2. str. survale su se u more i od tog dioba postale su nedostupne« (vidi t. With special reference to the relations of Science and Religion in traditional China«. dok ljudi do tih planina j o š ne behu stigli. O taoistima besmrtnicima videti: Lionel Giles. O kineskim koncepcijama besmrtnosti videti Ying Shih Yu. isti. niti pak njihovu pojavu identifikovata s p o č e t k o m inekog novog naučnog pokreta: up: »On the word 'Taoist'«. Taoism. Arthur Waley. 146 d dalje. 108 i dalje. The Writing of Kwanzze ( S B E . str. 25. Maspero. 9. Max Kaltenmark. 303—330 (up. str. 1964—65. tamo su beli. »Is there a doctrine of physical Immortality in the Tao te Ching?«. O legendi koja govori o tri svete planine usred okeana kojim niko nije mogao prići. Lao tzu and Chuang tzu. The Complete Works of Chuang Tzu (Njujork. 98 i dalje.336 i storija verovanja i religijskih ideja World 'Taaist' as a source of perplexity. Max Kaltenmark.

295. O seksualnim taoističkim tehnikama videti: Joseph Needham. naikon 300 godina.kritička bibliografija 337 2dral je bio smatran pre svega pticom besmrtnika. Prvi i najviši bogovi nastali su sjedinjavanjem dahova i oni su onda stvorili one niže. videti talkođe Le Taoïsme. Nasuprot običnom čoveku koji. O Cinober poljima i »Trima crvima«. Sa tim bogovima može se stupiti u vezu putem mistične meditacije i ekstaze. napominjemo da analizovane tehnike nisu isključivo taoističke). zamenjuje je sve čistijim materijama« (Maspero. ali dah koji ga oživljava je onaj koji struji između neba i zemlje. 1956). u njemu treba nečiste dahove zameniti potpuno čistim. i teži embrionalno disanje. Danses et légendes. isto. taoista. videti Maspero. 116—137. 177—252. str. The Tao of Sex. str. 121. hraneći se žitaricama. kada je Haos iščezao. a to je ono čemu. 146—152. § 181. « . IV. Obratimo pažnju na paralelizam s orfičkom antropogon/ijom i eshatologijom. Welch. str. 13. pošto su ih dahovi dobro proželi. 71—78. str. 130—132. Da bi ljudsko telo postalo besmrtno. Le Taoisme. de Groot. se sastoji u tome da se najpre u cilju pokretanja suštine 22 . Science and Civilization in China. a nečisti i grubi spustili su se dole i postali zemlja. opis toga panteona videti kod Masperoa. 385) ovako opisuje tehniku »vraćanja semena i obnavljanja mozga«: »postupak. odnosno tehnikom kojom se disanje usporava i koju su se taoisti trudili da oponašaju« ((Kaltenmark. 153). . 107—114. koji se hrani dahovima. ti dahovi su se razdvojili: čisti i fini ispeli su se gore ï od njih je postalo nebo. str. str. Akira Ishihara i Howard S. Videti takođe J. statue su stekle moć govora i kretanja i izrodile su ljude različitih rasa. str. materiju svoga tela svakodnevno zamenjuje tim tako prostim materijama. Lao Tseu. O tehnioi čiji je cilj bio »ishranjivanje vitalnih snaga« rasprava Anrija Masperoa ¡i dalje ostaje najznačajnija: »Les procédés de 'nourir le principe vital' dans la religion taoiste ancienne«. 216 i dalje. The Religious System of Chinese. O igri ždrala up. Monumenta Sínica. 91 i dalje. 1970. 395. Na prapočetku sveta Haos je činilo devet pomešanih dahova. Huang-ti. novo izdanje Njujork. str. Prema tome. 1948. . 385—88. Le Taoisme. An annotated translation of the XXVIII section of the Essence of Medical Prescriptions (Tokio. Granet. načinio i ljude. i to tako što je na četiri strane sveta postavio zemljane statue i izložio ih delovanju svih dahova.. str. 137—147. str. 232—33. Verovalo se da živi više od hiljadu godina i da »ume da diše povijena vrata. O tome koliko je staro primenjivanje disajnih tehnika u Kini videti Hellmut Wilhelm. O komparativnoj analizi indijskih. str. . JA. 106—109. II (Kemhridž. 1968. nav. A potom je Žuti car. »Embrionalnom disanju je pradavan poseban značaj zbog toga što je čovečje telo načinjeno od dahova. ljudsko telo je nastalo od nečistih dahova onih od kojih je stvorena i zemlja. 353—430. str. »Eine Chan-Inschrift über Atemtechnik«. Levy. u stvari. up. Le Taoïsme. Jedan tekst koji je preveo Maspero (»Les p r o c é d é s . str. 114). 1937. đelo. str. islamskih i hrišćanskih '(isihazam) disajnih tehnika videti Le Yoga. Za taoistu je čitavo ljudsko telo ispunjeno božanstvima i transcendentalni bićima.

257. Sexual Life in Ancient China (Lajden.vraćanjem na početak' huan-juan. . 41—88. Science and Civilization in China. koje će hraniti duhove. Needham. uz škrgutanje zubima. »Les procédés. »Savršenom meditacijom treba odagnati (svaku) spoljašnju misao. tek pošto to postignu. str. a ako se sa istim postupkom produži postaje se Pravi čovek i osvojivši besmrtnost prolazi kroz vekove.. »The Begginings of Alchemy«. 38. »Taoisme et Yoga«. . već će se kroz Stabljiku od žada (penis) popeti i u ć i u mozak. 167—168. To je metoda ne-umiranja« (prev.. za koju Maspero smatra da bi mogla poticati iz V veka. 2 (Kembridž. 425 i dalje. 386—87). Dubs. 6. 178—182). V. O »misterioznom embrionu« novog besmrtnog tela videti: Welch. Vidi takođe Lu K'uan Yu. HR. 1968. i da se potom u trenutku.transformisanjem realnog'. II. 1—24. Filliozat.. str. Cinober polja smeštenog u glavi). Up. str. 404—406) i u Forgerons et Alchimistes (novo prerađeno i prošireno izdanje. . 1947.338 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja (tj. spermu) i destilujući dah koji se putem kičmenog stuba penje do Ni-huana (tj. 1961). naglo i čvrsto stisne penis i da se istovremeno. huan-čen. str. novo izdanje 1972. . Chinese Alchemy: Preliminary Studies (Kembridž Mas. Sivin. Erotic colour prints. str. odnosno kreće se u suprotnom smeru od normalnog toka. muškarci i žene m o g u primeniti m e t o d u Večnog života. 400 i dalje. Taoism. takođe van Gulik. žene će (svoj duh) usredsrediti na srce. Alchemy and Immortality (London. 319. »No evidence of Taoist origin or particular association is given«. Science and Civilization. 17. U Biografiji Pravog čoveka čiste transcendentnosti. kada seme treba da se izlije. p u t e m kičmenog stuba. a pre svega u knjizi Joseph Needham. s dva srednja prsta leve ruke. J. 339 i dalje. Waley. 2 i dalje. str. 1970.TA. a potom. 1970.« Pošto izgovore molitve »muškarci (svoj duh) potpuno usredsređuju na bubrege. Kad god se upražnjava (ovaj postupak) najpre se pristupa meditaciji: gubi se svest o sopstvenom telu i spoljašnjem svetu. Le Yoga. u predelu između mošnice i čmara. 1930. 3. videti naše saopštenje u HR. str. 1974) str. V. 1954. O odnosima između taoistiokih tehnika d tantrističke joge videti Eliade. 120 i dalje. Taoist Yoga. BSOAS. to je ono što se naziva . nap. čuvajući dobro suštinu (tj. H. semena) pristupi kopulaciji. to je engleski prevod knjige jednog modernog autora. Najvažnija bibliografija u vezi s kineskom alhemijom može se naći u našim knjigama Le Yoga (Pariz. 253 i dalje. str. Homer H. »Notes of Chinese Alchemy«. 1977) str. destilovati žar i usmeriti dah i to najpre na dode iz dojki u bubrege.«. str. to je ono što se naziva . Postupak o kojem je reč treba čuvati u apsolutnoj tajnosti i otkrivati ga samo mudrima! . ispusti sav vazduh. 108 i dalje. 134. van Gulik. str. Science and Civilization. Needham. iNathan Sivin. 27). 381 i dalje. Taj postupak besmrtnici prenose jedan drugome i uz obred ispijanja krvi zaklinju da ga neće odavati nepromišljeno«. R. str. 78. J. 1976 (o istoriji alhemije hice govora i u sledeća dva toma koja su trenutno u pripremi). 10. Isis. Pomenimo najznačajnija m e đ u tim delima: A. Tako se suština koja je potekla neće izliti. Ako se tako postupa sto dana postiže se Transcendentnost. Ma&pero. str. metoda vraćanja semena ubrojana je m e đ u pet recepata besmrtnika Cijanga. 1969. 62—86. takođe do Ni-huana.

1941. O kvalitetu prevoda T. pre Hr. 82—83. 1940— 42. k a o vrhunsko delo hemičara (str. str. kultura stare Kine je bila jedino pogodno tlo na kojem se moglo iskristalisati verovanje u eliksir protiv smrti. D.kritička bibliografija 339 Od prevoda alhemičarskih tekstova ističemo sledeće: Lu-Ch'iang Wu i Tenney L. Needham. 2. 63). Međutim. 15 i dalje. str. 1968. 8. str. 82. što ukazuje na malu verovatnoou da poreklo alhemije može biti mediteransko (Dubs. str. ne isključuje mogućnost da se ona u Kini javila p o d nekim uticajem sa strane (up. god. Spooner i C. »The Inner chapters of Pao-pu-tzu« (Procedings of American Academy of Arts and Science. 74. Ware je dao kompletan prevod Nei P'ien Ko Hunga u: Alchemy. a u Mesopotamiji se za te metode uveliko znalo već u XIV veku pre Hr. str. 210—289). writen by Wei Po-Yang about 142 A.) Videti takođe. Prema o v o m autoru. sv. D. H. »iKo Hung on the Yellow and White« (Proceedings of the American Academy of Arts and Science. Njujork. 75). V. 1944. mada iz sasvim drugih razloga. str.. Science and Civilization. V. 84). ne prihvata ju istoričari alhemije (vidi inter alia. The Alchemists. sv. U svojoj kratkoj raspravi u vezi s kineskim poreklom alhemije (str. a Chinese Alchemical Recipe« (Isis. Laufer. 84—:$5). str. str. alhemija se mogla roditi u civilizaciji u kojoj je zlato bilo malo poznato i u kojoj se nije znalo za metode doziranja količine čistog metala. 6. 287—325). sa novim Fajfelovim prevodom IV glave). najstariji dokument bi m o g a o poticati iz 144. 80 i dalje). H. kako je to pokazao N e e d h a m (Science and Civilization. 1953. »The Divine Nine Turn Tan Sha Method. up.. str. 320: The Nei P'ien of Ko Hung (Kembridž Mas. Chen. Roy C. »An ancient Chinese treatise on alchemy entitled Ts'an T'ung Ch'i. 2. 47 i dalje) veštačko spravljanje zlata ne predstavlja alhemijsku »metodu« u pravom smislu reoi. 1947. str. »The Antiquity of Alchemy« (Ambix. Ali. 71. međutim. sadrži prevod i komentare Tan ching yao chuch {»Essential formulas f r o m the alohemical classics«). 44 i dalje) uprkos činjenici da i sam. Dabsu. te godine izdat je carski edikt koji je pod pretnjom smrtne kazne zabranjivao spravljanje veštačkog zlata (Dabs navodi taj tekst u »The Beginnings of Alchemy«. Prema Dobsovom mišljenju. Prema o v o m naučniku. Sajvenovo (Sivin) delo Chinese Alchemy. 113—211 (vidi isto. O prodoru mediteranskih ideja u Kinu videti Dubs. str. James R. H. Wang. I. L. Davis i K. 1—43). 330—331). H. Monumenta Serica. pak. Medicine and Religion in the China of A. Te dve koncepcije — koncepcija o eliksiru i o alhemijskom spravljanju zlata — prvi put su u istoriji 22* . isti. 235—242). 1932. naše opservacije u HR. Chinese Alchemy. Dejvisa i njegovih saradnika videti J. Laufer. 145—214. 114—115).« (Isis. up. beleške 122—123. 1966. V. L. 18. O m o g u ć e m mesopotamskom poreklu kineske alhemijske ideologije. str. F. 71. i Nathan Sivin. str. H. alhemiju su na zapad preneli putnici iz Kine (nav. 15. 19—30) i Sajven odbacuje Dabsovu hipotezu (str. Stapleton. 2. 38. F. Prema H. Sherwood Taylor. E. sv. sv. str. Davis. dela pripisanog Sun Cu-mou (VI vek posle iHr. a VII i XI glavu preveli su T. str. najoštriju kritiku uputio mu je Nidem (t. 221—284). V. 1949. 9. str. nav. sv. 1929. 22—23). II i III glavu preveo je Eugen Feifel. sv. str. str. 6. To mišljenje. delo. 1935. podržava mišljenje da je alhemija kineski pronalazak.. Dabs smatra da poreklo alhemije treba tražiti u Kini IV veka pre Hr. Poslednje pomenuto delo sadrži prevod IV i VI glave rasprave Ko Hunga (Pao P'u Tzu). delo. Isis. str.

115 i dalje. L. str. L'Inde classique. isti L'Hindouisme (antologija. van Gulik. Levy. 120 i dalje. delo dragoceno zbog dokumentacije). odlomak. 257—421. p o d rukovodstvom H. O alhemijskoj simbolici disanja i seksualnog čina up.). 1978. up. Pariz. Gonda. HR. Nidem priznaje da se u Indiji zlato povezivalo s besmrtnošću još pre VI veka pre n. 377 i dalje (bibliografija). Postoji dosta obimna literatura o morfologiji i istoriji hinduizma. Erotic colour prints of Ming period with an essay on Chinese sex life from the Han to the Ch'ing dynasty. str. Mitteilungen des Instituts fiir Orientforschung. str. Up. Les religions de l'Inde. 146—48. 268 (bibliografija). nap. 15. Ch. up. La divinisation de Lao tseu dans le Taoisme des Han (Paris. R. A. nav. 1973). str. str. 50. 1958. JAOS. Theism in Mediaeval India (London. C. D. 17. Lao tzu and Li Hung«. naročito 361—374. str. 1963. J. O hinduizaciji potkontinenta i objedinjavanja lokalnih elemenata. str. Videti takođe: J. 1962. 996—1104). Stein. (str. prema Sivinovom prevodu. wai-tan je u početku »bila isto toliko ezoterička koliko i njen jogistički pandan« (Sivin. Označimo najkorisniju: L. E. R. Anne-Marie Esnoul. takođe poglavlje X X X V (bibliografija). videti: Eliade. Sun Ou-mo. kojeg većina naučnika smatra »najvećim alhemičarem u kineskoj istoriji« (Needham). videti Kristofer Schipper. 355—386. str. 1969).340 istorija verovanja i religijskih ideja objedinjene u Kini u IV veku pre Hr. Le Yoga. Gonda. Monumenta Serica. 1. 12 i dalje. nav. U stvari. pri tom. Chinese Alchemy. 1926. str. Carpenter. Ne samo da je Lao Ceova smrt tumačena kosmogonijski. 1951) str. 1954. e. I. Peng Hsiao (IX—X v. 325—52. »Description of the Rebellion of Sun En and earlier taoist rebellions«. J. »On the word 'taoist' as source of per plexity«. U jednom svom nedavno objavljenom članku N. O divinizaciji Lao Cea videti Anna K. H. istinski podvajali ove dve alhemije. naveden u Forgerons et Alchimistes. 1969—70. 323 i dalje. 1951). Sve do pre k o j u godinu zapadni naučnici su »eksternu alhemiju« ili jatrohemiju (wai-tan) smatrali »egzoteričkom«. 1644 (Tokio. str. delo. L'Hindouisme (kolekcija »Que sais-je?«. kao npr. Sajven skreće pažnju na »pankineSki« karakter taoističkih tehnika i alhemije. »L'Hindouissme« (u: Histoire des religions. I. str. Puecha. 76. 9. videti takođe od istog autora »The image of the Perfect Ruler in Early Taoist Messianisme. I (1947). itd. »Remarques sur les mouvements du Taoisme politico-religieux au II siecle ap. Seidel. 381—667. Iako su neki pozniji autori. 2. T'oung Pao. str. »The Yellow Turbans«. 1956. 135. Immortalité et liberté (1954) str. str. O taoističkim pokretima mesijanske strukture videti: Paul Michaud.). 1—78. 118 i dalje). 17. 236 i dalje. 47—127. Werner Eichhorn. Ali. C. Renou et Jean Filliozat. str. Les religions de l'Inde. 216—247. a »internu« ili jogističku (nei-tan) »ezoteričkom«. Howard S. J. 18). 316 i dalje. delo. (str. B. već je tako tumačeno i njegovo rođenje. 214—227.«. »The Taoist body« HR. »Yellow Turban Religion and Rebellion at the end of the Han«. predstavnik »eksterne alhemije« u potpunosti pripada taoističkoj tradiciji: up. 206 — A. Renou. J. 1970. U istom članku on na zanimljiv način analizuje i Ko Hunga. Gonda. 98. Aspects . veliki jatrohemičar VII veka. str.

naročito u onima koji se odnose na ljudsku uslovljenost. naročito 258 i dalje (androgin i boginja). Arthur L. Le Yoga. 1929. o s i m toga ukazali s m o i na mitološke začetke ove metafizičke spekulacije (§ 68). Videti takođe bibliografije X X I V glave. O lajtmotivu »osloboditi se patnje«. Visnuisme and šivaisme: A Comparison (London. 1972). 263 (Devi). Cult and Symbols in Šakta Hinduism. Problem kontinuiteta. S. Asceticism and Eroticism in the Mythology of Šiva (London. Clefs pour la pensée hindou (Pariz. 126 i dalje. JAOS. videti Eliade. The Problem of Evil and Indian Thought (Delhi—Varanasi—Patna. 104 i dalje. isti. Up. naročito str. Šiva Mahàdeva. Roger Lipsey. J. 138. na primer. videti Eliade. § § 191—194. 1964). Patna. uopšte. 14. 1954). 1966. H. Paradoks između »telesnog« (»smrtnog«) i »vantelesnog« (»besmrtnog«) Brahmana u srednjim Upanišadama razmatrali smo u § 82. The Vision of Self in Earlv Veddnta (Delhi. 136. p o s e b n o str. 235—265. Ritual and Renouncer«. Prikaz različitih faza šivaizma i višnuizma daćemo u X X X I i X X X I I pogl. 49. Esnul. I—II (izd. William Beidler. Dodajmo još da je coinc'dentia oppositorum. str. drugim recima. Heestermann. u indijskoj religiji obrađivao je J. i kao njeno rešenje »teleološki instinkt« koji podstiče kosmičku sup s tancu (prakriti) da pomoene oslobođenju duha (puruša). Prinston. Gonda. O analogijama između indijskog simbolizma zarobljavanja ii oslobađanja stega. i nekih aspekata gnostičke mitologije. Madeleine Biardeau. A Study of the Indian Mother Goddess (Lajden. Ostasien. Tako. Ananda K. HR. The Great God (Benares. koja karakteriše Brahman (u smislu totaliteta realnog ili apsolutnog Bića). up. 1951) str. 1973). Stella Kramrisch. 228 i dalje.) izlaze iz tela samog Boga (pre svega iz njegovog izmeta). 1—37. La philosophie indienne (prevod A. II. str. 137. 38 i dalje. str. 142 i dalje (»Mythologie de la Mémoire et de l'Oubli«). 27 i dalje. 1976). »Brahmin. 1977). naročito. 315 i dalje). F. Dasgupta i S. i zlo je . str. Wiener Zeitschrift zur Kunde des Siiđ — u. str. § 140. M. str. 227 i dalje. 146 i dalje. 1964. 97—121. O presistematskoj Vedanti videti odgovarajuća poglavlja u istorijama indijske filozofije S. N. Myth. Kumarasvami je više puta ukazao na »tradicionalan« (tj. itd. Continuity and Change (videti naročito str. Agrawala.kritička bibliografija 341 of Early Visnuisme (Utreht. 1975). 1975. (III tom). »The Indian Great Goddess«. and why«. 1970). Na analognu tendenciju prema coinciđentia onnositorum nailazimo i u filozofiji Samkhje. Radhakrishnan. manifestacije zla (demoni. up. de Glasenapp. nezavisan od istorijskih veza) karakter indijske metafizike. »The Upanishads: What do they seek. Aspects du mythe (1963). 72 i dalje. takođe izražena u brojnim mitovima. C. Selected Papers. čudovišta. Herman. Change and Continuity in Indian Religion (Hag. Edgerton. V. 100 i dalje. 1977). isti. O kontinuitetu vedskih ideja u Upanišadama. Benares. Wendy Doniger O'Flaherty. Wendell Charles Beane. str.

skoro magična m o ć »gnose« (vidja. 364. To je ono u čemu Samkhja produžava vedsku i upanišadsku tradiciju. van Buitenen »Studies in Sâmkhya«. 361—364. Up. 1971. str. 1977). delo. 153—57. JAOS. I još: J. str. 1969). Tekst na sanskritu i prevod s objašnjenjima (Pariz. đnjarui) bez prestanka je veličana u Upanišadama i(up. Eliade. Immortalité et Liberté. str. 1960). 1956. Les strophes de Sâmkhya (Sâmkhya-Kârikâ) sa Gaudapadinim komentarima. 88—107. 102—122) str. up. str. Ta tako reći magična m o ć gnose može se porediti sa silama koje pokreću rituali. JRAS. nav. Videti takođe Corrado Pensa.). Zapravo samo zahvaljujući metafizičkom (ezoteričkom) saznanju rišiji su mogli da pobede neznanje (avidja) i stignu do oslobođenja. Classical Sâmkhya An Interpretation of its History and Meaning (Delhi—Varanasi—Patna.342 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a kao i dobro. Pored toga videti: Corrado Pensa (prev). Bibliografija tekstova i komentara o Samfchji uneta je u našu knjigu Le Yoga. Kao što s m o videli. 227 i dalje. delo. up. up. videti: Eliade: Le Yoga. E. 140. Što se tiče tumačenja nastanka sveta. F. 27 i dalje. A. . J. str. Yoga-sûtra. 139 i dalje. 181 i dalje. O modalitetima i »razvoju materije (prakriti). str. O idejama sankhje u Upanišadama. D. Sâmkhya-Kârikâ con il commento di Gaudapada {Torino. § 80). . « . ili s »čudotvornim moćima«. str. II. Treba reći i to da na isti motiv nailazimo i u drugim mitologijama: sotona ili smrt rađaju se iz ispljuvka. 1957. O ontološkoj strukturi puruše (»Sopstva«). 181 i dalje. Early Sâmkhya (London. »Some Sâmkhya and Yoga Conceptions of the Svetâsvatara Upanishad«. videti Le Yoga. str. 1930. 7—76). Origin and Development and the Sâmkhya Sistem of Thought (Kalkuta. Larson. treba istaći razliku između sankhje i joge. str. The Beginnings of Indian Philosophy (London 1965) str. 88 i dalje. » S t u d i e s . posebno str. 15—25. str. van Buitenen. 114 i dalje. Larsonovo delo sadrži kritički pregled interpretacija sankhja filozofije od Riharda Garbea do Radakrišnana (str. autori sankhje smatraju da je do razvoja (parinama) materije (prakriti) . Strukturen yogischer Meditation (Beč. 17—56. 139. Gerald James Larson. Za najvažniju bibliografiju. B. Larson. 100 i dalje. brahmanske i puranske mitove koje komentariše W. Dok je prema jogi uzrok njegovog nastanka nepoznavanje stvarne strukture duha (up. Egerton je sasvim opravdano podvukao »magijski« karakter saznanja u Upanišadama. 855—78. isti. izmeta ili senke Tvorca. 30 i dalje. 1964). 23—24). Lajden. 80. 81. O' Flaherty. str. 1976) str. PuMnbihari Chakravarti. božanskog porekla: čini sastavni deo božanstva. koje se postižu askezom ili upražnjavanjem joge (up. str. The Origins of Evil in Hindu Mythology (Berkli. A. Johnston. Le Yoga. § § 76 i dalje). B. 1952). 87 i dalje (bugarska legenda) 87 (miordvinska legenda) 101 (vogulski mit). Meditaciju tipa Sâmkhje analizovao je Gerhard Oberhammer. 22 i dalje. H. odnosno da prevaziđu ljudsku uslovljenost. Išvara Krsna. Anne Marie Esnoul (prev. str. »Some Internai and Comparative Problems in the field of Indian Religions« (u: Problems and Methods of History of Religions. De Zalmoxis à Gen gis Khan. videti Le Yoga. 1937). nav.

364—366. prevod Yoga-darshana Upanishad objavljen je u knjizi Le Yoga et la tradition hindoue (str. Pariz. 100 i dalje. Joga-sutre sastoje se od četiri glave ili četiri knjige (pada): prva sadrži pedeset jedan aforizam (pedeset jednu sutru) i »poglavlje o jogističkom enstazisu« ( samadhipada) . Ma koje bilo vreme u kome je živeo Paranjđali (II v. Dasgupta. isti. isti. e. itd.1963). pre Hr. A Study of Patañjali (Kalkuta. 42. objavljenih do 1954. 1973). i ina kraju. 1914). The Method of Reintegration (London. science de l'homme integral (tekstovi i studije. str. Taj napor sankhja filozofije da prevaziđe dualizam purušafprakriti može se porediti sa spekulacijama Upanišada. Mas. Die Anfange der Yoga-Praxis (Štutgart. m e đ u kojima ističemo kao najznačajnija: S. Yoga. Videti tekstove i komentare. O jogističkim praksama. N. spisak déla o jogi. 31. str. 1954). 366. Vidi isto. a ni pronalasci njegovog vremena. 1920). Le Yoga et la tradition hindoue (Pariz. usmerenog ka dobrobiti puruše« (Sämkhya Kärikä).. njihovom poreklu i is tori j i. up. Joga-sutre s Vjasinim i Vaćaspatimišrinim komentarima preveo je J. Alain Daniélou. str. isti. 1932). str. Uostalom. Ta dva tekstva ubrajaju se u najznačajnije do- . nama poznati. Masson Oursei. 42 i dalje. Filliozat: La nature du yoga dans la tradition. u njegovom delu Tatvavaisaradi. 1958). usled uklapanja u nove »filozofske tokove«. »duhovnom« i »materijalnom«. Brosse. već predstavljaju iskustva. W. Yoga. Hauer. takvi tekstovi su Vjasina Joga-bhašja (IV—VII vek) i Vaćaspatimišrin komentar iz 850. 1953). Études experimentales du techniques du Yoga (s predgovorom J. nije isključeno da je originalni tekst Joga-sutri. O njemu su meditirali i dali svoje komentare brojni autori. . up. Le Yoga. proverena mnogo vekova pre njega. O Patanjđaliju i tekstovima klasične joge. takođe od pedeset i pet sutri. Le Yoga. Yoga as Philosophy and Religion (London. Ein indischer Weg zum Selbst (Štutgart.. 232—235). itd. ili III. Der Yoga als Heilweg (Štutgart. 1949). Jean Varenne. navedene u Le Yoga. pa možda i V v. Videti takođe C. Woods. švetašvatara. § 82. objavljeni pod rukovodstvom ž a k a Masija Pariz. o n e nisu njegovi pronalasci. The Yoga-System of Patañjali (Kembridž.kritička bibliografija 343 došlo usled delovanja »teleološkog instinkta«. H. druga obuhvata pedeset i pet aforizama i nazvana je sadhanapada (»glava o realizaciji«). Najstariji. treća. 1922).. philosophy in relation to other Systems of Indian Thought (Kalkuta. str. 109 i dalje. doživeo i više prerada. Le Yoga (Pariz. T. 1930). up. 109—148 (joga i brahmanizam). 142. up. »apsolutnom« i »relativnom«. govori o »čudotvornim moćima« (vibhuti). 141. ima samo trideset četiri sutre i verovatno predstavlja dodatak iz poznijeg vremena. Maitri) o dva modaliteta Brahmana. Pensa. n. isto. isti. str. Žan Varen (Jean Varenne) je preveo Huit Upanishads du Yoga (Pariz. kaivatjapada (kaivalfa=izolovanje). 34 i dalje. 1971). naročito o n i h srednjih (Katha. J.) tehnike askeze i meditacije koje izlaže ovaj autor Joga-sutri veoma su stare. 1924). god. »Some internal and comparative problems«. 149—167 (joga i hinduizam). 57—108 (tehnike autonomije). Jacques Masui. Eliade. četvrta i poslednja. Yoga. P. Der Yoga.

str. 169—182. Lindquist. 326 i dalje. 85 i dalje. str. up. 1932). Samavedi i Jadurvedi. HR. Tom nizu nedostaju prva tri »člana« (vama. 141 i dalje. B. O jogističfeim tehnikama videti Eliade. up. Eine Studie über die klassischen Wunder des Yoga (Upsala. Minhen. str. Annali. 1965) str. delo. Odsutan u Rigvedi.. 375 (bibliografija). 70. d. riz. 1951. »The Methodical Principle in Yoga according to Patanjali's Yoga-Sütra«. Beč. str. S. str. 1935). »Osservazzioni e riferimenti per 10 studio dello sadanga-yoga« (Istituto Orientale di Napoli. str. Varenne. 16 i dalje. Taj jogistički sistem od »šest članova« odigrao je značajnu ulogu u poznom budizmu i tantrizmu. 145. meditacija i »obuzdavanja« koji dovode do samädhija) indijska tradicija zna i za »jogu od šest članova« (sadanga-voga). 144. nav. 135 i dalje. t. Dasgupta. C. »On the Purification Concept in Indian Tradition«. str. 122 i dalje <niz poznatih učitelja koji s-u podučavali Sondan ga yogu). 126—133. J. Le Yoga et la tradition hinđoue. str. str. 144 i dalje {u Upanišadama i Bhagavad. 521—528). str. delo. O sidhijima ili »čudotvornim moćima« videti S. Siddhi und Abhinna. 1—35). delo. str. 128—134. 75—82. ali se pojavljuje jedan »novi« kojeg -nema u patanđalijskoj tradiciji: tarka (doslovno. »The Sandangayoga«. up. Eliade. Varenne. 53—101. 121 i dalje. str. 6 i dalje. koji. str. a u najstarijim Upanišadama i Bhagavad-Giti postaje glavni cilj svih onih koji tragaju za oslobođenjem. Le Yoga. Akad. 10 i dalje. Osim joge »od o s a m članova«. 5—7. O samadhiju. Ar Or. 139 i dalje i(Išvara u Atharvavedi). Die Methoden des Yoga (Lund. Varenne. C. str. 551 i dalje. W. str. Hauer. 100 i dalje.344 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a prinose razumevanju Joga-sutri. 1977). 94 i dalje. 514—567. Videti: A. naročito str.Giti). str. Patanjali et le Yoga str. 1963. Varenne. Eliade. 1962). Strukturen yogischer Meditation. str. Le Yoga. 169 i dalje. 322. Yoga as Philosophy and Religion. O Išvarinoj ulozi u klasičnoj jogi. kakvu opisuje atanjđali (odnosno niza vežbi. nav. str. međutim. A. Oberhammer. up. Up. Le Yoga.. 316 i dalje. 19. str. Strukturen yogischer Meditation (österr. Pensa. »rasuđivanje«. Sad-anga-yoga (Inaugural Dissertation. N.. 374—75. Le Yoga. str. »On the Purification Concept in Indian Tradition w i t h special regard to Yoga« (East and West. Varenne. J. str. O »obuzdavanjima« (jama) i telesmm i psihičkim »ovladavanjima« (nijama) videti Eliade. J. 11 i dalje. naročito str. "posebno str. O jogističkim položajima {asana) i savladavanju tehnike disanja (promajama) videti Le Yoga. Vidi Gunter Gronbold. 62—75. 19. 57—108: Patañjali et le Yoga. nav. isti. Paíañjali et le Yoga (Pa- 143. tom III. 1969. 71 i dalje. Le Yoga. 374. tu ima smisao »vrhunskog saznanja«). Oberhammer. Klasse. Hauer. Zigmund-Cerbu. 118 i dalje (Kalaćakra-Tantra). nav. . str. Gonda. Phil-hist. 19. 158 i dalje -(Išvara u filozofiji i klasičnoj jogi). äsana). O jogističkoj »koncentraciji« (dharana) i »meditaciji« (dhjana). 58 i dalje. 135 i dalje. Išvara se u Atharvavedi. Janaček. niyama. Der Yoga. 1969). Le Yoga. 1969. delo. 114—150. up. pominje šest puta. Pensa. str. Der Yoga. Wiss. Corrado Pensa. 83 •i dalje. str. Change and Continuity of Indian Religion (Hag. str.

po definiciji. 9—21. Akad. K. der Wiss. J. 1970: Publication de l'École Française d'Extrême Orient). kao i svih drugih pokreta spasenja. 6—33. II: Les derniers mois. 134. isti. La vie de Bouddha d'après les textes et les monuments de l'Inde (Pariz. A. 37—71. A. Reynolds et Donald Capps. Thomas. Essai sur l'experience libératrice (Pariz. Recherches sur la biographie du Bouddha dans les Sutra-pitaka et les Vinayapitaka anciens. 100 i dalje. str. 162). 1950). str. Lišeni uzroka zbog toga što je đivanmukta. BEFEO. up. str. Varanne. Studies in Honor of Mircea Eliade (Čikago. 1951). str. I: De la Qûete de l'Éveil à la Conversion de Sariputra et de Maudgâlayana '(Pariz. 29 i 30. 64. d.živeli u svom raju' na zemlji. isti. Lamotte. Poslednje interpretacije analizovao je Frenk E Rejnolds (Franck E. serija. »La Légende de la jeunesse du Bouddha dans les Vinayapitaka ancien«. 1963). H. isti. sve im je dozvoljeno i pretpostavlja se da mnogi od njih postaju jogini koji. usmereniih ka objedinjavanju dveju pomenutih perspektiva: »mitološke« i »istorijske«. Od mnogobrojnih delà koja govore o Sakjamunijevoj biografiji pomenimo kao najznačajnija: E. Schwartz) je sasvim umesno skrenuo pažnju na nepouzdan karakter socioloških tumačenja pojave budizma. Bendžamen I. RHR. »Le Parinirvâna du Bouddha et la naissance de la religion bouddhique«. A Studv of Sacred biography and Theravâda Tradition«. O konačnom oslobođenju i položaju đivanmukte (»oslobođenog za života«). 1949). 1947.apsolutne izolovanosti« (Varenne. »La Légende du Bouddha«. videti Le Yoga. Svaki čin u đivanmuktinom položaju postaje bezrazložan i zbog toga se za njega kaže da je u stanju . Phil-hist. Klasse. 1974. (prir. a lišen posledica zato što na oslobođeni duh karman više ne može imati uticaja. Thapar . Myths and Symbols. Metafizičko opravdanje za takvo njihovo po našanje leži u tome što su im svi činovi u isto vreme lišeni i uzroka i tposledica. Kern. Histoire du Bouddhisme indien des origines à l'ère Saka (Luven. str.kritička bibliografija 345 146. E. i Caroline A. in Gôttingen. 16 i dalje. 1962. . pretendujući na to (ili pak iskreno verujući) da su ostvarili samadhi. lišen želja (budući da su u njemu vasane potpuno uništene). »The Many Lives of Buddha. Pošto je podsetio na karakteristična metodološka stanovišta druge polovine X I X i početka XX veka — »myth oriented« (orijcntisanih na mitove) (E. 147. H.kako izvan dobra. 37—61. tako i izvan zla'. Švarc (Benjamin I. le parinirvâna et les Funérailles (Pariz. 3.). André Bareau. »Die Ueberlieferung vom Lebensende des Buddha« (Abh. Rhys-Davids) — Rejnolds je analizovao nekoliko novijih pokušaja. F. Senart. Reynolds). nav. 9. Roger Godel. »The Superhuman Personality of the Buddha and its Symbolisme in the Mahàparinirvàna-Sûtra of the Dharmaguptaka«. Foucher. Istorijsku vrednost tradicija analizovali su Ernst Valdšmit (Ernst Waldschmidt). 275—99. The Life of Buddha as Legend and History (London. str. Oriens Extremus. str. Buddha: Geschichte und Legende (Cirih. The Biographical Process (Hag. 1948). Oldenberg. Coomaraswamy) i »orijentisanih na istoriju« (H. W. prema definiciji. koriste taj položaj da bi . u: Franck E. T. 1976). »If Buddhisme did indeed emerge within an urban commercial environment. ovi nadljudi ne moraju više da vode računa o svetovnirn vrednostima. »Stigavši. 162—63. isti. as Prof. str. 1927). 1944. 1969) str. delo. 1958). br. von Glasenapp.

La Vie du Bouddha. JRAS. »Studies in Yyma and Mära«. str. up. str. Mara and Buddha (Lajpcig. G. 1—7) str. 132—34. 1954). La religion populaire dans le canon bouddhique pâli (Luven. Brinktrine. 1951). 1975. 1973. pogl. 815—840. 121. O Maraovom iskušavanju videti E.346 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja suggests. 1928. str. 4. one has the feeling that the heart of Buddhism does not lie there«. 44—73. str. VI i komentar Henri de Lubac. O simbolizmu »Velikog Čoveka« (mahapuruša) videti: A. Boyd. 55 i dalje. up. str. str. Videti takođe: J. 126—127. delo. Wayman. 112 i dalje. 1962). Paralelle zum Darstellung Jesu im Tempel«. videti Fušeov komentar. str. »L'épisode d'Asita dans Lalitavistara«. delo. III. W. str. C. str. 55 i dalje. and Doubt: Perspectives on the First Millenium B. 1895). 5. Ling. blagosilja Boga (»jer m o j e su oči videle spasenje koje n a m s p r e m a š . 87 i dalje). up. 1959. Windsch. Pored toga videti i: Debiprasad Chattopadhyaya. up. »Die buddhistische Asita — Erzählung als sog. up. 38. Spring. Na temu »Sedam koraka« nailazimo i u Marijinom rođenju. 1962) str. str. 148. La vie du Bouddha. str. Satan and Mära. primajući u ruke malog Hrista. Buddhism and the mythology of evil (London. X X I I I ) : »Kada je Blažena Marija ušla u hram (egipatski) s malim detetom. Ulazak Bodhisatve u hram poređen je s jednom epizodom iz Pseudo-Mateja (gl. . de Yong. Wayman. . 366—67. prevod tog odlomka kod Foucher. J. Weller (Lajpcig. 358. 101 i dalje. L'Enseignement de Vimalakirti (Luven. navedenu u Le Yoga. 210. A. Stella Krainrisch. 1954. 8—20. str. Missionswissenschaft u.. W. 3. koji takođe navodi i odgovarajuću ikonografiju. Fouoher. O traganju za prosvetljenjem videti: A. C. 103—113 i E. Asiatische Studien. f. O. 63—64. Aspects du Bouddhisme (Pariz. O materijalistima (Lokajata) videti bibliografiju. 243—260. Journal of Indian Society for Oriental Art (Kalkuta). str. Luka. Revelation.. »La place de Màra dans la mythologie bouddhique«. Budističke izvore o Märau naveo je i komentarisao J. it hardly strikes us as a particularly 'bourgeois' philosophy. Asiatica. »Contributions regarding the thirty-two characteristics of the Great Person«. Deadalus. 115—123. Festschrift F. K. str. str. nav. T. Lokäyata. koji je preveo veliki broj opisa (str. »Emblems of the Universal Being«. »The Age of Transcendence« (u: Wisdom. nap. str. Le Protoévangile de Jacques. Foucher. F. 112—131. 312—325. nav. J. A. Santiniketan. svi idoli su popadali ničice pred njom«. Liebenthal Festschrift. Christian and Buddhist Simbols of . pošto je Hrist srušio kult lažnih bogova. Przyluski. Lamotte. dotle su brahmanska božanstva pala ničice u znak odavanja počasti budućem Spasitelju. Videti takođe J. komparativna analiza sa iskušenjem Isusa (Luka 4 : 1—13). 1942). Coomaraswamy. II. 1927. Zeit. A.) K. Sa Asitinim predskazanjem poređena je epizoda u kojoj stari Simeon. 1959). 3. str. While she stresses the political and social doctrine of early Boddhism. te dve epizode stoje u suprotnosti: dok su egipatski idoli pali zauvek. Epizoda o rišiju Asiti opširno je ispričana u Lalita-Vistara. Regamey. Roy (Sino-Indian Studies. 27. »The Buddha's cüda. Religionswissenschaft. A Study in Ancient Indian Materialism ( N j u Delhi. M e đ u t i m . Maisson. (prir. 148—160. 1—34. isto. « . »Encore à propos du Lalitavistara et de l'épisode d'Asita«. hair and usnïça crown«. 1935. 204—205. 1957). str. 214 i dalje. 25—35). str.

u: Journal of the Oriental Society of Australia. Histoire. str. 53. 200 i dalje. 211—240. Bareau. 87—118. Indian Antiquary.. str. Przylu&ki. de Lubac. »Le Bouddha insulta-t-il Devadatta?«. Istorija prve budističke zajednice (samgha) ispričana je u Mahâvagga. 1881). 341—367. Waldschmidt. 7. 1964. koji govore o prosvetljenju.. 85—90. 1925. O Budinim relikvijama videti: J. str. 1. str. Valdšmita (E. 1964. 1975). Videti i studije E. Aubover. O simbolici drveta Buđenja. O simbolizmu ćakravartina ( = Vladar sveta) videti: J. G. »The Symbolism of sovereignity in Indian according to iconographv«. str. 52. I. 28. 26—36. str. V. 363—64. »Les controverses relatives à la nature de l'Arhant dans le bouddhisme ancien«. V. 12. 1952. Mélanges Chinois et boudiques. 1977. O Devadatinom otcepljenju videti A. 27. str. O arhatima. 1—10. videti talkođe: A. Vaudeville. up. Niz stanja o kojima priča legenda o Budi analizovao ie Lamotte. C. str. 1970. 123. u: Mélanges d'Indianisme. »La transformation miraculeuse de la nourriture offerte au Bouddha par le brahmane Kasibhâradvâja«. Lamotte. Journal of Indian History. i infra 159. 267—272. 107—115. 368—371. delo. L'Enseignement de Vimalakirti. 21—70. 1970. O Budinom pogrebu videti: C. »An account of the Six Hair Relies of the Buddha (Chakesadhatuvamsa)«. nav. Ris Dejvids i Herman Oldenburg.kritička bibliografija 347 Evil (Lajden. 71—91. Palijske i sanskritske izvore o besedi u Benaresu naveo je Lamotte. 1938. prev. 55 i dalje. isti. »Pour une problématique nouvelle des religions indiennes anciennes« (JA. 552 i dalje. str. der Widersacher des Buddha. O »rope-trick« koji je koristio Buda. up. »La Légende de Sundara et les funérailles de Bouddha dans l'Avadanašataka«. E. BEFEO. O prvim preobraćenjima videti A. Lamotte. Law. Mephistopheles et VAndrogyne. 4. Waldschmidt) navedene supra 147. 33. E. 30. »Reste von Devadatta-Episoden«. B. Fisman (G. str. str. B. 241—250. O »božanskom oku« (divjaćakšu) videti reference u tekstovima palijskog kanona i poznije literature E. O poslednjem Budinom obedu videti A. BSOAS. str. 1923. 718—756. str. M. naveo je Foucher. Fussman) je nedavno dokazao da je Mara u davna vremena u nekim krajevima bio smatran vrhovnim bogom. ZDMG. Prince. in den Kanonischen Schriften (Minhen. »Der Buddha preist die Verehrungswurdig- . up. Journal of Oriental Research (Madras). 168—169. Vinava Texts. posebno str. »The Concepts of Buddhahood in earlier and later Buddhism«. nav. str. »Buddha and Devadatta«. Bareau. 1971). u: Études tibetaines dédiées à Marcel Lalou (Pariz. Louis Renou (Pariz. Hocart. I '(Oksford. 52 i dalje. 1957. str. Waldschmidt. H. Indian Art and Letters. Izvore. 181 i dalje. up. »The Chakravarti concept and the Chakra (wheel)«. str. 54. 150. E. Histoire. 265. »Le partage des reliques du Bouddha«. Aspects du Bouddhisme. 98—99. »La nourriture offerte au Bouddha lors de son dernier repas«. 61—71. K. up. O »čudotvor nim moćima« (siddhi) i Budinoj zabrani njihovog ispoljavanja vidi Le Yoga. Die Ueberlieferung von Devadatta. nap. IIJ. str. delo. 1962. Soundara Rajan. J. EKade. 1935—36. map. A. str. Mukherjee. 193—204. 57. str. T. i 149. str. 1968). 1966). str. Foucher. str.

348 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja keit seines Reliquien«. »Le Jinisme« (Histoire des religions. N. 1925). W. 252—253. a najbolja monografija ù kojoj su karišćem i tamulski izvori jeste monografija autora A. 270—273. Termin ađivika objašnjavan je korenom ađiva. von Glasenapp. fasc. Les études jaina. Oksford. 389. navedenu vi Le Yoga. Alsdorf. up. O svetlosti koja je obasjala noć Mahavirinog rođenja. isti. Coomaraswamy. Les expiations dans le rituel ancien des religieux jaina (Pariz. str. 7). videti i J.i ikonografiji Paršvi i Tirthankara. 7. Jain. 154. 1105—1145). 1934). SBF. 1926). str. »Die Mythologie des Jinismus« u: Wörterbuch der Mythologie. Najznačajniji prevodi đainskih tekstova: H. str. videti bibliografiju. W. Đainsku umetmost i ikonografiju naročito je inspinisalo dvostruko Mahavirino »rođenje«. 15. Kalkuta. 6 i dalje. La religion djaina. I. ali bi isto tako mogao poticati od izraza a đivat. Le Canon jaina). SBE. Jaina Bibliography (Kalkuta. C. 417—427. 181—234. H. Brown. što znači »način življenja ili opredeljivanje jedne klase za određeni način života«. W. str. History and Doctrines of the Ajîvikas. indo-arischen Philologie u. État présent et tâches futures (Pariz. up. 1927. ponovo objavljeno u Turfan (Getingen. II. 14). Bashama. sv. Jozef Deleu. O asketama i drugim vernioima. Die Lehre der Jainas nach den alten Quellen dargestellt ( = Grundriss d. što predstavlja aluziju na osnovnu doktrinu. str. Veliki broj tekstova. 1962). Gaina Sütras (Oksford. 1926. I. Schubring. »Die Mythologie des Jinismus«.. 1965). 1887. 1970. navedenu u Le Yoga. Jacobi. isti. L. Videti takođe bibliografije § 190. À vanished Indian religion {London. str. Miniatures paintings of the Jaina Kalpasütra (Vašington. 212—213. sv. L. Altertumskunde. knjizi Von Ceylon bis 151. II. str. 1967). Ananda K. može se koristiti u engleskim prevodima. 1965). napisanih na paliju. 7 [ = Gat«a Sütras. 1951). 1935. X X I I . 388—89. 152—153. Religionsgeschichte. N. Opšte studije: H. Berlin. Pariz. Jacobi. 1—18). Government Press. Tiruparuttikunram and its temples (Madras. Jozef Deleu. dec. Schubrig. str. up. Smithsonian Institution. pt. po kojoj treba proći kroz puno egzistencija pre nego što se stigne do oslobođenja. Najpotpuniji izvor o Gosali je đainski spis Bhagavati. 1945). E. Die Jainas (Tibingen. Guériinot. »dug kao život«. Worte Mahaviras (Getingen. Akaränea Sutra. T. 1884. 155. str. II Gianismo (Torino. Philosophies of India. »The Conqueror's Life in Jaina Painting« (Journal of Indian Societv of Oriental Art. III. I. XXII. 1926). Buddha und Mahävira (Minhen. među kojima možemo izdvojiti kao naj- . E Lamotte. Pored toga. Bibliografija i opšte studije: C. str. Religionsgeschichtliches Lesebuch. 207—284 (isto. sv. II. 511—516. 1934). O Makhaliju Gosâli i ađivikama videti bibliografiju. Filliozat. Leumann. Ramachandran. str. str. L'Inde classique. O mitologiji . L. 1935). Budinim savremenicima. Caillat. prev. Histoire. Der Jainismus (Berlin. 191]. XLV). A. Quellen z. délia Casa. Heinrich Zimmer. C.

Sacred Books of Buddhists. Buddha sein Leben. prev. 287—292. B. Conze. Rahula. Payot. Conze. 10. franc. B. 1951. Harper Torchibooks. L. 13—82. Pali texts Society. Ris Dejvids. W. »Le bouddhisme indien«. »The Formulation of the Prattîtyasamutpâda«. F. »Kamma. Među antologijama izdvojmo kao najkorisnije: H. seine Lehre und seine Gemeinde (Berlin. 84 i dalje. J. T. Buddhisme: its essence and development (Oksford. Vidi isto str. A. Mas. 40 i dalje. 2—4). W. 1926—27. T. Translation Series. 32. A. Die Philosophische Grundlage des alteren Buddhismus (Hajdelberg. The Book of Kindred Sayings (Samyuttanikâya). S. izdanje 1921). F. str. Etudes et matériaux. Bareau. isti. nav. Bouddhisme. 9. Woodward (London. str. O obrascu dvanaest uzroka videti: Surendranath Dasgupta. i K. A. III (Payot. Die Lehre der Upanishaden und die Anfange des Buddhismus (Getingen. 1964). 1977). Le Bouddhisme (Pariz. Walpola Rahula. Rhys Davids (Oksford. W. 1925). delo. »Verses of uplift« and Itivuttaka »As it was said«. A History of Indian Philosophy. A. L. 227—234. 16 i dalje. Translation Series 22. Hare (London. C. »Le bouddhisme indien«. Warder. 261—264. F. The Book of Gradual Saying (Anguttaranikâya. 1922) str. Early Buddhist Scriptures (London. »Pratityasamutpada«. Przyluski. de la Vallée Poussin. Conze. 32. str. 13—14. str. prev. Law. M. 7). 240—243. 1913). Njujoik. II (Puna. Harper Torchbooks. Further Dialogues of Buddha (Majjhimanikâya) prev. Warren. 156. nekoliko izdanja). Buddhist Texts through the Ages (Oksford. Buddhist Thought in India (London. isti. Woodward (Oksford. E. 1962). 1881. A. 1965. str. 1917—1930. Rahula. 1899—1921: Sacred Books of The Buddhists. Dhammapada. C. BEFEO. 79 i dalje. Rhys Davids i F. J RSA. K. 1956. 5—6). Lord Chalmers. nav. V. C. Banerjee.kritička bibliografija 349 važnije: Dialogues of Buddha (Dïghanikâya). str. Walleser. str. 1954. E. 1952. 1961). Le bouddhisme. 77 . Ed. 34 i dalje. Indian Historical Quarterly (Kalkuta). L'Enseignement du Bouddha d'après les textes les plus anciens (Pariz. L. str. prev. BSOAS. 1966. or the Buddhist Law of Causation«. Minor Anthologies I.. Nirvana (Pariz. str. u: Les Religions de I Inde«. Videti takođe M. C. Lamotte i J. delo. »On the Relationship between Early Buddhism a n d other Contemporary Systems«. prev. delo. E. 1937. 1935. 1932. 2 toma (Oksford. Udana. Buddhist Scriptures (Harmondsvorth. I (Kembridž. Woodward i E. 18. 1935). 7. str. O doktrini anatte videti L. Thomas. takođe L. Edward Conze. 16). prev. Buddhism in translation (Kembridž. Bibliografiju prevoda dao je André Bareau. 1959. str. » B o u d d h i s m e et Upanishad«. 157. 3 toma (Oksford. 43—63. »l'Histoire de l'étude du bouddhisme indien«. nav. 1959). 8). 1931. 1896. 1915). C. Literatura o osnovnim načelima Budinog učenja dosta je obimna. pt. 24—27). Najbolji opšti pregledi su: Ed. Law Volume. Sacred Books of Buddhists. P. Le Bouddhisme dans son Essence et son Dévelopment. prev. 1904). 1932—36. Up. 1946). str. 9—246) str. Théorie des douze causes (Gent. 141—169. str. T. Minor Anthologies. II. de la Vallée Poussin. Khuddakapatha. 9—67). 11—69. Sacred Books of Buddhists. Thera Narada.Lilian Silburn. 158—175. Hermann Oldenberg. str. A Barreau.

1923). 178 i dalje. EMade. 44. »Buddhica«. Cambersburg. Međutim. 5. od istog autora. Conze. O arhatima videti Le Yoga. isto. Stcherbatsky) (str. Prva tumačenja de la Vallée Poussin videti u The way to Nirvâna: Six lectures on Ancient Buddhisme as a Discipline of Salvation (Kembridž. Eïïade. 1975) str. 1917). 429—464. Nirvana (Pariz. up. 6—30. str. 273 i dalje. Grace Constant Loimsberry. Le Yoga. 60 1 dalje. i The Conception of Budhist Nirvana (Lenjingrad. 91 i dalje. 194—220). »Musila et Narada« (Mémoires chinois et bouddhiques. bibliografija. 1968). str. A. 335—342. str. Izvrstan istorijski pregled zapadnih tumačenja nirvane dao je Guy Richard Welbon. de la Vallée Poussin. Museon. 383 a dalje. O problemima koje postavlja najstariji budizam videti Frank Reynolds. videti još Gerhard Oberhammer. naročito poglavlja o Hermanu Oldeiibergu (str. O budističkim tehnikama meditacije videti Le Yoga. 1937. u: Louis de la Vallée Poussin Mémorial Volume (Kalkuta. W. str. »The Two Wheels of Dhamma: A Study of Early Buddhism« (u: The two weels of Dhamma. 223—252). O đainama i dhamajogi videti L. de la Vallée Poussin. delà Vale Pusena i T. 1936). i C. 1928. isto. M. 1925) i u članku »Nirvana« u Indian Historical Quarterly. 102 i dalje. O odnosima između Joge i budizma vidi L. 4. str. O »putu ka nirvani« i simbolizmu inicijacije videti M. »Le bouddhisme et le Yoga de Patanjali« (Mémoires chinois et Bouddhiques. 384 {bibliografija o »čudotvornim moćima«). Strukturen yogischer Méditation (Beč. 189—222). Th. »Le bouddhisme indien«. 160.350 i storija verovanja i religijskih ideja i dalje. 159. bez datuma). Ščerbackog (Th. A gledišta ščerbackog videti u: The Central Conception of Buddhisme and Meaning of the World »Dharma« (London. str. isto. The Buddhist Nirvana and its western Interpreters (Čikago i London. str. 158. 1927). de la Vallée Poussin. Stciherbatsky. takođe: Isaline Horner. 1931. Bareau. 1937. i navedenu bibliografiju. Brisel. »A bibliographical Essay on Works related to Early Theravada and Sinhalese Buddhism«. Immortalité et Liberté (Pariz. str. str. str. Le Yoga. str. takođe Maryla Falk. 1—37). Up. 1934. de la Vallée Poussin. The Early buddhist Theory of Man Perfected: A Study of the Arhat (London. 123 i dalje.. 3. 6. 1977). Pensilvanija. 221—248) i polemike između L. 1950). Le Bouddhisme. str. 0 »Vrhunskoj spoznaji« (abhiđnja) videti L. 1956). »Die drei Richtungen in der hilosophie des Buddhismus« (Rocznik Orjentalistyczny. up. Buddhist Meditation (London. str. 347—48. A. Fridrih Hajler (Friedrich Heiler) je analizovao pojam nirvane kao religioznog iskustva: up. str. Conze. F. str. up. str. . izdanje. Die Buddhistische Versenkung (Minhen. E. 107—121). 1938. 173 i dalje. Le Yoga. 1972. 248—296). E. 137—160). up. 1954. 10. str. 1918). 382—83. 183 i dalje. (HJAS. Rhys Davids (str. Buddhist Meditation in the Southern School (London. »Le Bouddha et les Abhijnàs«. posle duge polemike svaki od ove dvojice naučnika prihvatio je tumačenje njegovog protagoniste. »Nairatmya and Karman«. up. Eliade. T. str. L. 169 i dalje.

67 i dalje. Grenier. 542 i dalje. nemačko izdanje 1931). de Sanctis. 1972). Drugi talas je stigao krajem II milenijuma i to su bili Vilanovijanci: oni su znali za upotrebu gvožđa i pepeo pokojnika polagali su u u m e od pečene zemlje koje su zakopavali na dnu bunara. Storia dei Romani. nazvane »teramara« (»po terra mar(n)a. Piganiol. La religion romaine archaique (1961. 5: K. Évolution de la notion d'asamskrta (doktorska teza 1951). 39. 161. Histoire psychologique et politique de la religion romaine (1957. 131—139). La religion romaine antique (1955). Delo: Pietro de Francisci. Primordia civitatis (Rim. videti. iako korisne zbog dokumentacije. Pariz. Prvi talas ariofonskih populacija. koja je takav naziv dobila zbog bogatstva u organskim materijama. O slikama uništenja uslovljenog sveta (Budinog »razaranja kuće« i »rušenja krova« koje čine arhiati) videti Eliade. G. II 'izdanje 1974). str. isti. 1962). pre svega. i zapažanja Pierangelo Catalano. presented to Gershom G. 64). ove stranice se ipak moraju čitati veoma oprezno (videti kritiku G. Storia di Roma. Izuzetno bogatu literaturu o prvobitnoj Italiji i poreklu Rima naveo je Jacques Heurgon. Minhen. La Religione di Roma antica (1939). koje je i danas pouzdano. str. Od opštih istorija treba pomenuti: A. Rome et la Méditerranée occidentale. 107—405). Pareti. izdato je još nekoliko opštih pregleda religija u doba carstva i republike. 1959). »Briser le toit de la maison: Symbolisme architectoniques et physiologique subtile« (u: Studies in Mysticism and Religion. koje su znale za metalurgiju bakra i primenjivale spaljivanje. Rome et la Méditerranée occidentale jusqu'aux guerres puniques (1969) str. A. Wissowa. Latte. 1970) — gde autor kritikuje Dimezila a da ga nije čitao (up. Revue Belge de Philologie et d'Histoire. Franz Altheim. A History of Roman Religion (London. Les religions étrusque et romaine (1948). Torino. The Archaic Community of the Romans (Kembridž. Religion und Kultus der Rômer (II izdanje. Phases in the Religion of Ancient Rome (1932). I. SMSR. Images et symboles. L'Absolu en philosophie bouddhique. Contribua alio studio del diritto auguróle. str. A. Histoire de Rome (V izdanje. Početkom I. Pierre Boyancé. Kurt Latte. inter alia str.masnoj zemlji'. 1912). 1967. Cyril Bailey. Robert E. sadrži nekoliko poglavlja o društvenim strukturama i arhajskim religijskim idejama (str. Nicola Turchi. Izbor prevedenih latinskih tekstova možemo naći u Religionsgeschichtliches Lesebuch. 1938. Études sur la religion romaine (Rim. str. 402 i dalje. Scholem. milenijuma Lacijem je vladala civilizacija vilanovijanskog tipa. Posle objavljivanja delà G. isti. Romische Religionsgeschichte (1960. I (Torino. 7—50. 311—354 i brojne Dimezilove primedbe koje s m o ovde naveli). 32. L. Jacques Heurgon. Die Religion der Rômer . iz koje su seljaci. 100 i dalje. . Dumézil. JerusaMm. crpli đubrivo«. Jean Bayet. G. 1951). 1961. ali videti kritiku A. 154). 1956—1960). Firenca. BreMch. str. Dumézil. Palmer. naselio je severnu Italiju u II milenijumu: ti narodi su bili tvorci civilizacije. I—II: La Conquista del primato in Italia (II izdanje. 1960. prema predanju.kritička bibliografija 351 O mističnoj strukturi asamskrita videti André Bareau. str. 1961. II izdanje 1973). fasc.

1969. O indoevropskom nasleđu vidi G. d Gajomarta. »The Indo-Europeain myth of creation« (isto. 91 i dalje. G. skrivene pod odećom. Bruce Lincoln. str. Kokles i Scevola Kiklop i Levak naizmenično spasavaju Rim. Prevod sa komentarima J. Religio Iguvina. The Fasti of Ovid. 9—51 (Roma quadrata). Le mythe de l'éternel retour (novo izd. 2. 82 i dalje. 18—33 (Rel. 162. rom. 497. 7—33). archaique. 1927) i u delu Fredericka C. Plutarque. čiji tekst detaljno opisuje rituale jednog svešteničkog kolegijuma (očišćenje grada i lustracija stanovništva) videti J. 121—145). A. rom. 499—500. L'Héritage. W. G. u rimskom mitu ta epizoda je s Rema preneta na njegovog brata blizanca »zato što jedan čovek može biti ubijen samo jedanput« (nav. str. III izd. 1961). Osim najpoznatije verzije — da je nestao za vreme jedne oluje — jedno drugo predanje saopštava da su ga zbog tiranskog ponašanja ubili senatori koji su ga potom raskomadali i k o m a d e tela. itd. Jmira. str. Up. 27. Dumézil. 155). Torino. A History of Roman Religion. II. Pivel ovu verziju poredi s komadanjem Puruše. gde su analizovana predanja o prva četiri kralja. Dumézil. str. str. Ovide. 2. 1969) str.. sadrži neiscrpan majdan informacija. str. Le mythe de l'éternel retour. Rom arch. str. 1964). 30 i dalje. 1957). 137 i dalje. paleovenetskim. Jaan Puhvel. Horace et lès Curiaces (1942) i La rel. antique. O italskim.. Tacchi Venturi. diretta da Giuseppe Castellani. Roman Myths (London i Njujork. L'héritage indo-europeen à Rome (1949) i naročito Mythe et Epopée. Dumézil. prikrivenim u »priči« o Horaciju i Kirijasima i u priči o Koklesu i Scevoli videti G. »Le religioni dell' Italia antica«. str. 1971). naročito str. La rel. Granta. O indoevropskim mitološkim motivima. I (1968).. Den y s d' Halicarnasse. »Les trois grands dieux d'Iguvium« (u: Idées romaines. str. 127 1 dalje. Fasti. otkrivenim u Gubiju u Umbriji. Poultney. 1921) str. Eliade. Tabulae Iguvinae (Rim. Les grands mythes de Rome (1949). delo. The Bronze Tables of Iguvium (Baitimor. takođe Les dieux souverains des Indo-Europeens (1977). mesapijskim. 157 i dalje.352 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a u. reprodukcija jednog članka objavljenog 1955). I. VI izdanje. str. 56. 16. 158 i dalje. up. 1—26. str. 167—178. Devoto. Werner Müller. kao i antičkim sicilijanskim religijama vidi opšti pregled Aldo Luigi Prosdocimi. rom. G. 0 mitološkom modelu rata sa Sabinjanima up. 1919). Mythe et Epopée. Dumézil. 1975. str. Philologische und Religionsgeschichtliche Studien zu den Tabulae Iguvinae (Beč. tekst i komentar 1962). opsednut Parćandma: »jedan zahvaljujući vidovitosti svoga oka. O kosmogonijskom značenju osnivanja gradova up. archaique. Die Heilige Stadt (štutgart.. O simbolizmu predskazanja (dvanaest orlova koje je video Romul) videti Jean Hubeaux. 259—437. str. u: Storia delle Religioni (fondata da P. der Synkretismus der Kaiserzeit (Tibingen. Altheim. 90 (gde autor navodi i ranije svoje radove). 146—157). 673—724 (dobra bibliografija). str. Eliade. str. str. str. O Iguvinskim pločama.. 290 i dalje. izneli. takođe F. a drugi žrtvujući svoju desnu ruku pred etrurskim poglavarom u jednom heroj- . 1959: tekst i komentar. I—V (London. Dva bogalja. J. Ancient Roman Religion (Njujork. Pfiffig. »Reimus et Frater« (HR. Romulus. Religion romaine archaique. O mitologiji Romula i Rema videti Michael Grant. Frazer. up.

: »Na Forumu boariumu jedan vo se sam u s p e o do trećeg sprata i odatle stropoštao«. Vidi E. str. težine 40 Mvri i uneto u n j e n hram. Bayet. a na Aventinu posvećena je njena bronzana statua. Blooh. O domaćem kultu videti A. La Rel. Promitor (za smeštanje letine u koševe). Schilling. u nizu svojih studija koje su ponovo objavljene u Idées romaines (1969). str. str. 31—55. Grom je udario [ . II culto privato di Roma antico. ius. La rel. 51 i dalje. 163.. Connecter (za prevoženje). I. str. Grimai. augur maiestas i gravitas. Tit Livije ( X X I . u Rel. str. 584 i dalje (str.. 27—51. »Préssages figuratifs déterminants dans l'antiquité gréco-latine« (Hommages à F. str. 1936. de Saint-Denis. ponovo objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. Brisel. Ljudi su po poljima u daljini videli utvare odevene u belo. 1. takođe P. . Junoraino koplje s â m o se premestilo. Jedan spisak koji n a m prenosi Varan nabraja božanske entitete koji upravljaju pojedinim trenucima zemljoradničke aktivnosti: Veruactor je bio zadužen (za ugar). 90). »od kojih prvi. Annuaire de l'École Pratique des Hautes Etudes. itd. 177—205). Ova legenda i m a svoju paralelu u skandinavskom paru bogova. Sibilinske knjige su naredile devet žrtvenih dana. G. žrtvujući oko. Ćoravog i Sakatog. up. RHR. ] u hram Spes«. H. Bayet. 109—130) i H. str. 1951. M essor (za žetvu). str. 21). 1896—1903. arch. »Sacer« (SMSR. 1950). 85 i dalje. Wagenwoort (Roman Dynamisme. rom. a n a v e o ga je Varon u tekstu koji je sačuvao Servije (ad. »predstave brodova zablistale su na nebu. 16. up. Fugier.. 172—206. Ve section. str. U Picenumu pljuštalo je kamenje. 62) priča o čudima koja su se desila u toku jedne od najdramatičnijih zima u periodu punskih ratova. Zapitane šta da se radi. itd. a zatim prinošenju žrtava. ~ 218. spasava bogove (Dumézil. I. takođe Dario Sabbatucchi. Dumézil. Up. 184 (paginacija knjige). »Magie et religion à Rome«. Videti diskusiju o tezama H. Recherches sur l'expression du sacré dans la langue latine (1963). »'Fides' et le secret«. p o t o m je Junoni bilo darovano zlato. str. R. bibliografija). str. Oburator (za površinske radove). žrtvujući desnu rubu čeljustima demona-vuka. objavljeno ponovo u Croyances et rites dans la Rome antique. »Les énumerations de prodiges dans 1' oeuvre de Tite-Live« (Revue de Philologie. rom. de Marchi. 2 t. R o s e (up. nap. god. str. rom. Dumézil.. arch. arch.. R. 22 . 1951—52. La rel. archaïque. 141—55.kritička bibliografija 353 skom činu lažnog zaklinjanja«. 590. 1942. o d n o s n o Odina i Tora. naročito »Numen and Mana«. žorž Dimezil je dao briljantnu analizu izvesnog broja rimskih religijskih pojmova. 36 a dalje (sa ranijom bibliografijom). stiče natprirodno saznanje. 44—63). J. 164. 31—152. Sarritor (za plevljenje). 1974. Harvard Theol. 1967—68. Review. O specifičnom karakteru rimske religioznosti videti Pierre Grimai. videti takođe Dimezilove primedbe. J. credo i fides. Imporcitur i(za duboko oranje) Institor (za setvu). 126—142). . 91—101). str. str. G. Cummont. Dumézil. »Les Feriae Sementinae« (RHR. La Civilisation romaine (1960) str. rom. »Čitav grad predao se pokajničkim ceremonijama«: najpre lustracijama. str. Georg. a drugi. 23. 1971. O religijskoj ulozi cudâ videti J. Occator (za drljanje). Spisak je uzet iz Libri iuris pontificii Fabiusa Pictora. str. Rel rom. 1950. arch. Les prodiges dans l'antiquité classique (1963). Subruncinator (za okopavanje). Conditor (slaganje).

18). Delatte. Dumézil. 118. Müller. O svetim mestima — pomerium (gde su se nalazile zidine) i templum (posvećenom inauguracijom) — vidi Pierangelo Catalano. novembra. O manima videti F. 234—415. O sveštenstvu videti J. str. Handbuch der römische Alterthümner (I—VII. str. Rel. 292 i dalje (pomerium. 81—87. Dumézil. nap.. »Le rex et les Flamines mairores« u: The Sacred Kingship (Lajden. str. delo. »Mundus patet«. str. Recherches sur quelques fêtes mobiles du calendrier romain (Lijež. Contributi allo studio del diritto augurale. 1—4. Piccaluga. Toynbee. 356—58. Formulu devotio (Tite-Liive. 165. 94 i dalje. 1938. 195—212. Römische Religionsgeschichte. 1959). izd. Ali termin mundus je takođe označavao i jamu u koju je Romul bacio prve plodove »svega što se po običaju smatra dobrim. Le culte des Cérès à Rome (1958). arch. up. Mrtvi se vraćaju još 24. U Rimu. 100. 567—583. avgusta. str. 1958. otvorene dveri tužnih podzemnih božanstava« (Varron. W. Ovide. J. str. M. »La préhistoire des flamines majeurs« (RHR. Latte.354 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a 600—610. rom. vezanim za određene periode u godini i njihovim božanskim zaštitnicima. 188—200. 9—10) reprodükovao je i komentarisao Dumézil. Rel rom. delo. Dumézil. 24—27. 1930. Saturnalia. Die heilige Stadt. 16. arch. 156—66). 821—824). a takođe i malo zemlje poreklom iz postojbina njegovih drugova (Plutarque. Journal of Roman Studies. Histoire. str. Beiheft. 397—411. to upravo objašnjava poseban značaj pridavan kalendaru. »Penates e Lares«. str. SMSR. 1969. 1961. 33. delo. str. nav. 1957). Henri de Bonniec. da tako kažemo. F asti.. 111—123. I. 175—184.. Rel. I. »Some aspects of roman marriage ceremonies and ideals«.. Ahnenkult u. nap. L. Up. C. takođe Gordon Williams. J. 479—549. 108 i dalje. str. str. 5. 2. vreme se obeležavalo svetkovinama. Videti Stefan Weinstock. Videti takođe Giulia Piccaluga. »Kada se otvori mundus. str. nisu isto š t o i larve koji dolaze i uznemiravaju žive u bilo koje doba godine. raka koja vodi u podzemni svet. str. K. Death and Burial in the Roman world (1971). VIII. Rodhe. Rheinische Museum. str. Börner. 339 i dalje. 2. Romulus. Grenier. delo. Fêtes romaines d'été et d'automne (1975). O svetkovinama. up. IV. delo. onda su. bibliografija). str. i po prirodi neophodnim«. nav. Dumézil. O kolegijumu prvosveštenika i pontifexu maximusu videti G. G. 177. navedeno prema Macrobe. kao i u svim tradicionalnim društvima. 1876—1886). 1965). kada se otvara mundus. 407—17. XI. G. 373. O rexu i njegovom odnosu prema vrhovnim flaminima up. str. Dumézil. I. str. 45. 305 i dalje (templum). nav. str. Videti takođe Dumézil. 48. Mommse. Die Kultsatzungen der romischen Pontifices (Religionsgeschich- . 1943). 89 i dalje: i 298 (bibliografija). Dumézil. 32. G. Wissowa. Marquart i Th. nav. oktobra i 8. ponovo objavljeno u Idées Romaines. str. i bibliografija k o j u je naveo Latte. 248 i dalje. 16—29. Lemuri koji pohode domove u vreme majskih svetkovina Lemurija. Bayet. nav. O rimskom kalendaru videti A. étrusque et romaine. Elementi spettacolari nei rituali festivi romani (Rim. Ahnenglaube im alten Rom (ARW. III. str.

O solidacijama videti Wissowa. Gisen.« (Dumézil. nav. u m e s t o kolegijuma od dva člana obrazovan je stalni kolegijum decemvira. »Les origines étrusques des Livres Sibyllins« (Mélanges A.. 1934). kada su često bile konsultovane. tada je i kolegijum koji su imperatori toliko uvažavali. Rel. »Oberpontifes u. Dumézil. 23» . 395—558. on bi se vraćao i kroz trideset i tri dana svečano objavljivao rat. str. 1955). marta sezonu rata. 581—82. O ius fetiale up. Bloch. Contributi àllo studio del diritto augurale. 579 i dalje. Pasoli. Les prêtres danseurs de Rome: Étude sur la corporation sacerdotale des Sàliens (1913). Idées romaines (1969) istr. 550—564. Norden. J. »Le rite du fécial et le cornouailler magique« (1935. Rel. str. Acta fratrum Arualium (1950. str. 559—574 o latinskim i sabinjanskim Reges augures i etrurskim kraljevima]. G. već bile p o d jakim grčkim uticajem. 285—287. 85. 345—66). Vorarbedten. Cirilli. Bouché-Leclercq. str. O fetijalima. 1957. 321—347. Aspetti juridici del sacerdozio Romano. The History of Vestal Virgins of Rome (2. Histoire de la divination dans l'antiquité. Išli su kroz Grad i na posvećenim mestima uz p e s m u (carmen. Ukoliko fetijalov zahtev ne bi bio udovoljen. tekst i komentar). 25.. Wissowa. rom. R. nav. Jean Bayet. Pierangelo Catalano. pohađajući u neprijateljsku zemlju koplje ili drenov kolac (Tite Livđje.. otvarali su 1. p o n o v o objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. zahvaljujući izaslanicima poslatim u Eritreju. Pontifikal-Kollegium« (Hermes. delo. 9—44). str. Poreklo i istorijat Sibilinskih knjiga dosta su nerazjašnjeni. konačno su spaljene početkom V veka za vreme Stiliha. up. Aus romischen Priesterbuchern (1939). najvažnija pitanja diskusije u vezi s teorijama o razlikama između augurium i auspicium od Momsena (Mommsen) do M. koja je pred kraj Republike postala nerazumljiva) izvodili svoje igre u čast bogova. Legenda kaže da ih je pribavio i postavio u Jupiterovam hramu imperator Tarkvinije. Valetona ii U. str. 63—78. revidirane p o d Tiberijem. 0 poreklu Sibilinskih knjiga videti takođe J. izd. Hermes. U sacerdozio di vesta (1968). sastavljen od pet patriaija i pet plebejaca. 196—204.kritička bibliografija 355 tliche Versuche u. Bleicken. dodata im je i Carmina Marciana. 5—14. G. str. IV (1882). rom. O dvanaestorici Arvalske braće up. J. str. Ernout. I str. rom. str. Apollon Romain (Pariz. arch. 21—28). I. Kolija (Goli). G. Worsfold. itd. one su u vreme Drugog punskog rata. 594). 0 vestalkama videti T. F. 26—38. Giannelli. 1940. O saliima videti R. Al. 160 i dalje. 9—20. 1917. Svakoga dana po završenoj igri priređivali su gozbe. O augurima i kolegijumu augura videti A. II Sacerdozio delle Vestali romane (Firenca. str. Gagé. Rel. delo. G. Dumézil. 52. up. »Sveštenioi-igrači«. str. 584—589. 109—268. Dumézil. str. str. C. Godine ~ 3 6 7 .. obnovljene i ponovo sastavljene. 1971. Dumézil. odnosno sa Kapitola na Palatin za vreme Augusta. ali s a m o po naredbi i kada je trebalo rešavati državna pitanja. Guizzi. Godine ~ 213. E. str. 32. Ma koje bilo poreklo ovih Knjiga. 1933). saliji. Glavni obred fetijala je bio zahtevanje reparacija u i m e Rima. »Spaljene zajedno sa Kapitolom u vreme Sule. on je odmah potom obrazovao telo od dva člana koja su imala pravo da ih konsultuju. pročišćene i prenete iz Jupiterovog u Apolonov hram. »Zum Rituel der Arvalbruder«. prestao da postoji. rex i auguralno pravo.). 1936).

»Le chant des Sailens. Up. rom. 1968. Gruber izvodi lupercus od »lupo sequos«. a drugi o d m a h potom. str. 13. luperoi su istovremeno predstavljali