68536559-Mirča-Elijade-Istorija-verovanja-i-religijskih-ideja-tom-2

BIBLIOTEKA

KARIJATIDE
Osnivač SVETOMIR LAZAREVIĆ 1900—1939

Urednik MILUTIN STANISAVAC

Beograd, 1991.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA
2
Od Gautame Bude do trijumfa hrišćanstva

Mirča Elijade

Napisao

PROSVETA

Naslov originala

Mircea Eliade HISTOIRE DES CROYANCES ET DES IDÉES RELIGIEUSES
2. De Gantama Bouddha au triomphe du christianisme © Payot, Paris 1980

Prevela MIRJANA PERIC Recenzenti MILAN KOMNENIC MILUTIN STANISAVAC

Za

Kristinela

PREDGOVOR
Nepredviđene okolnosti su usporile izlazak iz štampe drugog toma Istorije verovanjâ i religijskih ideja. Iskoristio sam ovo zakašnjenje da upotpunim bibliografiju za pojedina poglavlja tako što sam naveo i radove objavljene 1977. i početkom 1978. godine. Bibliografije su nejednakog obima jer sam nastojao da nestručnjacima, običnom čitaocu, obezbedim što veći broj informacija koje se odnose na manje poznata pitanja (religije drevne Kine, Kelta, Germana, Tračana; alhemija; apokaliptika; gnosticizam itd.). Da ne bili opteretio veličinu knjige, preneo sam u naredni tom odeljke o religijama Tibeta, Japana i severne i srednje Azije. Prema tome, morao sam da podelim treći tom u dve knjige, od kojih će svaka imati oko 350 stranica: prva, od uspona islama i širenja tantrizma do Joakima iz Flore i milenarističkih pokreta u XII i XIII veku; druga, od otkrića srednjoameričkih religija do savremenih ateističkih teologija. Ne propuštam da se zahvalim mojim prijateljima i kolegama, profesorima Polu Rikeru (Paul Ricoeur) i Andreu Lakoku (André Lacocque), kao i g. Žan-Liku Pidu-Pejou (Jean-Luc Pidoux-Payot), koji su pristali da pročitaju i ponešto poprave u nekolikim poglavljima ovog drugog toma. Naravno, ni ovoga puta delo ne bi bilo dovršeno na vreme da nije bilo prisustva, ljubavi i požrtvovanosti moje žene. Čikaški univerzitet, maj 1978.

Mirča

Elijade

XVI POGLAVLJE

RELIGIJA STARE KINE

126. Verovanja u neolitu Kina predstavlja izuzetno privlačno područje za istraživanje, kako za istoričara religije tako i za istoričara kulture. To je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da njeni najstariji arheološki dokumenti potiču iz VI i V milenijuma; neki od njih omogućavaju da se različite preistorijske kulture prate u kontinuitetu, pa čak i da se tačno odredi njihov doprinos stvaranju klasične kineske civilizacije. Uostalom, kao što je kineski narod plod mnogostrukih etničkih kombinacija, tako i njegova kultura predstavlja složenu i originalnu sintezu u kojoj se ipak može utvrditi nekoliko izvora. Prva neolitska kultura otkrivena je u blizini mesta Jang-šao, po kojem je i dobila ime, gde su 1921. godine pronađene oslikane vaze od gline. Druga kultura, karakteristična po crnoj grnčariji, otkrivena je 1928. u blizini Lung-šaoa. Međutim, opšta klasifikacija svih faza i profila neolitskih kultura mogla je biti izvršena tek posle 1950, zahvaljujući brojnim iskopavanjima obavljenim za poslednjih trideset godina. Datovanjem pomoću radioaktivnog ugljenika hronologija je iz osnova izmenjena. Najstarije naselje kulture Jang-šao pronađeno je u mestu Pan-po (pokrajina Šansi). Datovanje radioaktivnim ugljenikom upućuje na —4115. ili ~4365. godinu, dakle, na V milenijum i otkriva da se život u naselju odvijao u periodu od 600 godina. Ali period Pan-po ne predstavlja prvi stadijum kulture .Tang-šao.1 Prema autoru najnovije sinteze kineske preistorije, Ping-ti Hou, zemljoradnja kojom se kinesko stanovništvo u VI milenijumu bavilo lokalno je otkriće, isto kao i pripitomljavanje nekih životinja, keramika i obrada bronze. 2 A sve donedavno razvoj neolitskih kultura i bronzanog doba u Kini objašnjavao se širenjem zemljoradnje iz jednog ili pak većeg broja centara antičkog Istoka. Nije naše da rešavamo ovaj spor. Sigurno je da su neke tehnologije otkrivene ili iz osnova izmenjene u Kini, ali je isto tako verovatno da je preistorijska Kina brojne elemente kulture primila sa Zapada, preko Sibira i stepa Centralne Azije.
1 1

Ping-ti Ho, The Cradle of the East, str. 16 i dalje. Ho, nav. delo, str. 43 i dalje, 91, 121, 177 i dalje.

obnavljanja i ponovnog rađanja. sasvim je moguće da ovi ukrasi izražavaju nadu u zagrobni život i »ponovno rađanje« na drugom svetu. tipičnu za mnoge neolitske i tradicionalne društvene zajednice (up. Kwang-Chih Chang. The Archaeology of Ancient China. 4 J. svedoče o verovanju u zagrobni život.. Ribe svakako imaju seksualno značenje. str. struktura i morfologija obreda teško će se dokučiti samo na osnovu arheološkog materijala. 3 . 275 i dalje). 154. na primer. str. 279 i dalje. Prema Ping-ti Hou (str. teologija. pronađeni u grobnicama. vrača ili sveštenika. 9. Zajednička kuća po selima bila je smeštena u samom centru i okružena kućicama dopola ukopanim u zemlju. ali na osnovu njih neosnovano je zaključivati o celokupnom religijskom sistemu preistorijskih populacija. posebno su zanimljive. Na sličnu praksu i verovanja nailazimo u nekim preistorijskim kulturama Bliskog istoka i istočne Evrope. Children of the Yellow Earth. dok su zajednice sledećeg perioda Lung-šao predstavljale prelaz ka patrilinearnom društvu za koje je bio karakterističan veliki uticaj kulta predaka. posmrtna urna je predstavljala »obitavalište« umrloga. zajedno sa centralnim blatištem i otvorom za dim. 4 Tri ikonografska motiva. Crveno obojene glinene vaze. ali i značenje vezano za kalendar (sezona ribolova odgovara određenom periodu godišnjeg ciklusa). karakteristična isključivo za vaze s pogrebnom namenom — vezuju se za dosta složen simbolizam koji objedinjuje pojmove polnog sjedinjavanja. si. str. Mitologija. a ta ideja je bila široko rasprostranjena u kultu predaka bronzanog doba (epoha Šang). Ho u umHo. str.3 Drugim recima. Tako.10 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Arheološki dokumenti mogu nas upoznati s nekim verovanjim?. Crtež s dvema ribama i dvema antropomorfnim figurama verovatno predstavlja neko natprirodno biće ili pak »vršioca svetih obreda«. Deca su sahranjivana pored naselja. 103. plodnost i smrt. Hanna Rydh. § 12). 315. 5 Ali njegovo tumačenje i danas je nepouzdano. Prihvatajući mišljenje još nekih istraživača. kako bi duši bilo omogućeno da iz urne izlazi i u n j u se vraća. svedočanstva o religiji koja nam je pružilo otkrivanje neolitske kulture Jang-šao gotovo se sva odnose na ideje i verovanja vezana za osvećeni prostor. up. Položaj sela i struktura naselja. Ping-ti Ho smatra da izvesne predmete od kamena i njihove reprodukcije na vazama treba smatrati falusnim simbolima. Moguće je da raspored četiri figure upućuje na kosmološku predstavu. Andersson. koji je iz jednog crteža falusa izveo piktogram cu što označava pretka. G. rađanja. ukazuju na kosmologiju. Dakle. Poput Karlgrena. nav. 5 Dobra reprodukcija u Novoj knjizi. Posuđe i hrana. delo. koja one na sebi nose — trougao. šahovsko polje i školjka kori. društvene zajednice epohe Jang-šao bile su matrilinearne. »Symbolism in mortuary ceramics«. svuda. oslikane pogrebnim temama (death pattern). u velikim urnama otvorenim pri vrhu.

str. Karlgren. dakle na koncepciju kosmičkog ciklusa. uzetih iz kultura koje se. raspolažemo dosta obimnom dokumentacijom. • Bernard Karlgren. na značaj predaka.9 6 Ho. institucija kraljevstva i počeci pisma. str.RELIGIJA STARE KINE 11 nožavanju falusnih amblema vidi veći značaj kulta predaka. 282. . široko rasprostranjena u preistorijskoj Kini. i najzad. Na k r a j u kao značajno treba dodati i to da sc veliki deo neolitskog nasleđa. izvesni keramički p*redmeti u obliku malih koliba — koji su istovremeno služili i kao posmrtne urne — mogu se porediti sa sličnim primercima evropske preistorije i sa mongolskom kolibom. nav. i najzad. 18 i dalje. Međutim. Na prvom mestu bogatom ikonografijom. verovanja. prisustvo vojne aristokratije. pojava urbanih centara i prestonica. zatim su pored pukotina ispisivali postavljeno pitanje i odgovor. neka dela iz poznijih perioda (npr. urezanim na živo tin i skoj kosti ili oklopu kornjača. kulture Jang-šao i Lung-šao ukazuju na verovan j a svojstvena i drugim neolitskim civilizacijama: na povezanost života. Ta »mala prebiva lišta duša«. kao izvora magijsko-religijske moći. 6 Upravo pomenuti »death pattern« svakako sadrži seksualnu simboliku. koje u neku ruku anticipira ideju jedinstva/totaliteta Kosmičkog života koja će preovladati u kasnijim epohama. isti. To je epoha koju odlikuju obrada bronze. 127. delo. Što se tiče religijskog života. 7 Hentze. 7 Sve u svemu. s neizbežnim modifikacijama. bilo istorijski bilo morfološki. ilustrovanog kalendarom i aktuelizovanog obredima. str. 8 Reč je o metodi proricanja prilično rasprostranjenoj u severnoj Aziji: dok se zagrevala kost ili oklop. koja Karlgren naziva »free Chou texts«. na »misteriju« jedinstva suprotnosti (potvrđenu i »death patternom«). Religion im altesten China der Shangzeit. Kultbautcn. Karl Hence (Carl Hentze) sve te »falusne« predmete i crteže tumači kao »obitavališta« duša. Das Haus als Weltort der Seele. poklapaju s kineskom arhajskom civilizacijom. brojnim i osobito dragocenim proročanskim natpisima. U ovim delima naći će se veliki broj paralela. a jednim manjim zalazi u staru istoriju Kine. 314. zatim kraljevskim grobnicama koje pružaju obavešten j a o vršenju izvesnih religijskih obreda. 8 Osim toga. 88 i dalje. 49 i dalje. sačuvao sve do danas u tradiciji i verskim obredima sela. str. postavljalo se pitanje. Bronzeger'dt. plodnosti. na koje su vrači odgovarali tumačeći oblike pukotina. Knjiga oda). B. predstavljala su preteču »ploče predaka« u istorijskim epohama. »Some fecundity symbols in Ancient China«. up. smrti i zagrobnog života. »Legends and Cults in Ancient China«. i slike 10—12. Religija u bronzano doba: Nebeski bog i preci Mnogo smo bolje obavešteni o sledećem periodu koji počinje dinastijom Šang (~1751—1028) i najvećim svojim delom zahvata protoistoriju. najčešće ilustrovanom divnim obrednim vazama od bronze. str. 23 ! dalje.

Ti se prikazuje kao dalek i m a n j e uticajan od predaka kraljevske loze i prinosi mu se manje žrtava. str. 55 i dalje. str. itd. der Shangzeit. 35. str. The Beginnings of Chinese Civilisation. ili pak izaziva nesreće. priziva se samo on. on kralju pomaže da pobedi u ratu i obezbeđuje mu plodne žetve. kao i kraljevi preci. Ali. Up. njegov kult označava izvesno opadanje apsolutne predanosti Bogu. Das Haus als Weltort der Seele.. Bronzane vaze predstavljaju urne-prebivališta duša. plodnost useva (kiša) i rat. 10 . i svuda. Ti gospodari kosmičkim ritmovima i prirodnim pojavama (kišom. potvrđenim na bojenoj keramici epohe Jang-šao. ili iz odgovarajućih prototipova od drveta. § 14 i dalje]. Hence (isto. njemu su potčinjeni. 11 Hentze. 12 a zadivljujuće predstave životinju kojima su ukrašene nastale su verovatno po ugledu na gravire u drvetu. međutim. tigar. U tom pogledu značajan je i simbolizam cvrčka i maske.. ostaju nam dobrim delom nepoznate. itd. Bronzegerät.. str. 165 i dalje. Prihvaćeno je da oni pokazuju izvesnu sličnost s motivima. tao-tjeh. 13 Proročanski natpisi nam otkrivaju jednu religijsku koncepciju koje nema (ili ju je nemoguće otkriti?) u neolitskim dokumentima. Ali kada su u pitan j u dve glavne vladareve preokupacije. a sa njima može Salamander. odnosno dijalektika suprotnosti i coincidentia oppositorum — tema koje će kasnije biti u centru interesovanja taoističkih filozofa i mistika. koji se i danas javljaju u ikonografiji i narodnoj umetnosti Kine. Veoma je uočljivo i povezivanje antagonističkih predstava (zmija s perjem. 10 kao i s religijskom simbolikom kasnijih epoha. pre svega apsolutnu nadmoćnost vrhovnog nebeskog boga. koji sugeriše ciklus rađanja i ponovnog rađanja: svetlost i život koji izranjaju iz tame i smrti.). Ti (Vladar) ili Šang-Ti (Vladar u visinama). orao i zmija. Napomenimo. sušom. Ti zauzima vrhovni položaj među bogovima. itd. šalje bolesti i smrt. da nas ti izvori obaveštavaju samo o izvesnim religijskim aspektima perioda Šang. vetrom. 40 i dalje. 14 i dalje.). Kraljevi preci jedini su kadri da posreduju kod Tija. ' Ikonografski dokumenti se ne mogu uvek sa sigurnošću protumačiti. kosmološki su simboli. 132 i dalje. Pa ipak. prvenstveno o verovanjima i obredima kraljevskog klana.12 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sadrže mnogo drevnog materijala. našu Raspravu o istoriji religija (Traité d' histoire des religions). 11 Njihovi oblici su izvedeni ili iz keramičkih oblika. potvrđeni već krajem neolita. 32. isto kao i mitologija i teologija neolitskog doba. kao što je to slučaj i s drugim prastarim bogovima [up. zmaj. Carl Hentze. str. mitologija i teologija te epohe. 12 Li Chi. Prinose mu se dve vrste žrtava: u svetilištu predaka i pod vedrim nebom. 215 i dalje) smatra da konjunkcija polarnih simbola ilustruje religijske ideje u vezi sa obnavljanjem vremena i duhovnom regeneracijom. Sva ostala božanstva. 13 Isto.

10). Prema tome. imala je svoje korene još u teologiji Šanga. činio je sastavni deo religijskog sistema (uklapajući se u pojam antropo-kosmološkog ciklusa) najstarijih zemljoradnika. Izraz: »Ja. str. Kralj prinosi dve vrste žrtava: precima i Tiju. 17 Li Chi. str. doktrina »Ovlašćenja s neba«. delo. »Shang Theology and the Genesis of Chinese political Culture«. str. up. Duše žrtvovanih obezbeđivale su građevini trajnost. 18 Up. Izbor žrtava (dvorani. 14 . 21 i dalje. žrtvovani verovatno zato da bi vladara otpratili na drugi svet. Ponekad. 18 Ali ljudske žrtve su prinošene i iz drugih razloga o kojima nismo baš najbolje obavešteni.RELIGIJA STARE KINE 13 da komunicira jedino kralj. A milost predaka zavisila je od žrtava u žitaricama. zahvaljujući kultu predaka kraljevska loza je sticala religijsku i političku moć. nap. verovanje u njihovu religijsko-magijsku moć služilo je kao opravdanje za dominaciju dinastije Šang. jer se period potreban za ispunjenje svih žrtvenih obaveza poklapa s godišnjim ciklusom. 15 Kao što primećuje Kitli (Keightley) (str. obično smatrana novinom dinastije Ču. jelena) kojima su ukrašavane bronzane vaze (str. 33). Neopravdana je pretpostavka nekih naučnika 18 da su kult predaka. kao i ostalim bogovima. Napomenimo da je reč o amblemskim životinjama koje izražavaju dosta složen kosmološki i inicijacijski simbolizam. sluge. 213. To potvrđuje religijski značaj kalendara. Slično verovanje moglo bi da objasni žrtvovanje ljudi prilikom podizan j a nekog zdanja. 18 Na primer. On je još u neolitskom dobu bio duboko usađen i široko rasprostranjen. najčešće hrama ili dvorca. krvi i mesu 15 koje su im prinošene. Autor skreće pažnju na životinjske motive (tigra.14 Vladar učvršćuje vlast uz pomoć svojih predaka. Grobovi su izražavali isti kosmološki simbolizam i vršili istu funkciju kao naselja: predstavljali su domove mrtvih. postepeno prihvatili i drugi društveni slojevi. vršenje obreda traje 300 ili 360 dana. Keightley. 182 i dalje. jer on je »jedini čovek«. koji garantuje normalan povratak godišnjih doba. De Zalmoxis a Gengis-Khan. str. 17 Brojna pitanja. Moguće je da je njihov cilj bio obnavljanje vremena ili regeneracija dinastije. navode pogodnosti i dobre izglede na uspeh kraljevih pohoda. Moglo bi se reći da je podizani spomenik služio duši žrtve kao »novo telo«. psi i konji) ukazuje na veliki značaj koji je za vojnu aristokratiju i kraljevski klan imao lov (obredni?). samo je dala ovom prastarom kultu političku funkciju. 320. i kosturi ljudi. nav. Kao što smo već videli (str. sačuvana u proročanskim zapisima. tek onda kada je postao tako značajan za vladajuću aristokratiju. Jedini čovek« (ili možda »Ja. Prvi čovek«) otkriven je na proročanskim natpisima. David N. A svomoćnost koju je stekao kralj. 214 i dalje). U velikim kraljevskim grobnicama u blizini mesta Anjang pronađeni su. za čijeg se prvog pretka verovalo da potiče od boga Ti. Eliade. Reč »žrtva« u tom slučaju označava »godinu«. pored životinjskih skeleta. 6. The Cradle of the East. Ho.

vračeva. kada su vlasti preuzeli Istočni Čui ( — 771—256). Period od ~400 do ~200 obeležen je neprekidnim ratovima i zbog toga nazvan »Zaraćene Kra Ijevine«. Hentze (Funde in Alt-China. Najzad. 55. Napominjemo samo da je u periodu od VIII do III veka pre Hr. 21 Već na početku vladavine dinastije Ču nebeski bog Tjen (Nebo). Kasnije su takvu moć Neba slavili Konfucije i niz drugih filozofa. Čuvenom proklamacijom 1 9 objavio je da se pobunio protiv kralja. uzdiže se iznad antropomorfnog i personalizovanog boga. Izvornici ističu njegovu nebesku strukturu: on vidi. moralista i teologa. postajao je prin19 Tekst je sačuvan u Še-Kingu. ili Šang-ti (Vladar u visinama). str. kineska tradicionalna civilizacija doživela najveći procvat. Ali za njih je Nebeski bog postepeno gubio religijsku prirodu. a filozofska misao dostigla svoj vrhunac. Značaj Nebeskog boga i kulta predaka je nesumnjiv. u isti mah kosmološkog i soteriološkog. ali koji izgleda da anticipira glavne religijske koncepcije klasične Kine. ikonografija nam otkriva artikulacije jednog simbolizma. prevod Karlgren. pripadnika svih škola. pismo postaje sredstvo političke propagande. str. 222) primećuje da u toku vladavine dinastije Ču dolazi do postepene desakralizacije pisma. Nećemo govoriti o njenim usponima. 20 jer za ono što mi proučavamo to nije od bitne važnosti. Dinastija-uzor: Ču Godine ~ 1028. Tu se prvi put pominje doktrina »Ovlašćenja s neba«. i pored ratova i opšte nesigurnosti. U stvari. njegova volja je neopoziva. Složenost sistema žrtvovanja (vezanog za religijski kalendar) i tehnike proricanja navode na pomisao da je postojala klasa »vršilaca svetih obreda«. 20 Podsetimo na nekoliko značajnih datuma: Zapadni Cui su vladali do ~771. The Book of Documents.. krizama i padovima. . On boravi u sazvežđu Velikog medveda. kadar je da u sve pronikne i sve sazna. začetnik dinastije Ču koja je najduže vladala Kinom (~1028—256). Tjen i Šang-ti prizivaju se pri sklapanju saveza i zaključivanju svakog sporazuma. sveštenika ili šamana. vojvoda Ču je svrgnuo s vlasti poslednjeg vladara dinastije Šang. Prvobitna funkcija pisma — da uredi odnose Nebo—Zemlja i Bog—Ljudi — zamenjena je genealoškim i istoriografskim preokupacijama.14 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I pored nekih praznina ipak smo u stanju da protumačimo glavne religijske pravce epohe Šang. on je završen ujedinjenjem Kine pod carem Huang-tijem. zapaža i čuje sve. u samom središtu Neba. 128. Vojvoda pobednik postao je kralj. zato što mu je sam Vladar nebeski naredio da učini k r a j jednoj tako korumpiranoj i omrznutoj vladavini. 21 Upravo u ovoj eposi napisane su ili izdate »Klasične knjige«. još nedovoljno osvetljenog.

Taj proces apstrahovanja i racionalizo van ja vrhovnog Boga čest je u istoriji religija (up. jemac moralnih zakona. Ali Nebo (Tjen) ostaje zaštitnik dinastije. ovakve ceremonije su dosta uobičajene. Za vladare Ču verovalo se da potiču od mitskog pretka. Zevs.) Urna-prebivalište duše zamenjena je pločom koju je sin postavljao u hramu predaka. str. Tjen ima izvesnu ulogu i u zemljoradničkim kultovima. 201. »domaće tlo postaje moćna m a j k a hranitelj ka« 25 U davna vremena mrtvaci 22 Up. Kralj je »sin boga Tjen« i »namesnik boga Šang-tija«. Nešto kasnije. . Brahman. 24 Up. Četiri puta godišnje odigravale su se dosta složene ceremonije: prinosilo se pečeno meso. aseksualna ili biseksualna. 29 i 30). U Aziji. potvrđene u kraljevskim grobnicama Šanga. rêves et mystères). Hentze. str. žitarice. na poklopcu. kome su prinošeni darovi. Taj ikonografski motiv potvrđen je i u neolitu i u epohi Šang (isto. Kult predaka uglavnom zadržava strukture kakve je imao u epohi Šang. Eliade. slavljenog u Se Kingu (poema 153). 24 Prema Marselu Graneu (Marcel Granet) predstava Zemlje-Majke pojavljuje se najpre u »neutralnom vidu Svetog mesta«. Njega je personifikovao jedan od članova porodice. 197—98). potpuno nestale u vreme dinastije Ču. pre nego što se počela predstavljati kao Majka. 244. urezanim na glinenim vazama. XLIII i 228. 25 M. po pravilu. predstavljeni su čovek i žena kako sede jedno naspram drugog.škrinja iz srednjeg perioda vladavine Čua. § 130). 428. »La Terre-Mère et les hiérogamies cosmiques« (u: Mythes. tab. po svemu sudeći predstavljaju pretke ili sveštenike kulta predaka (up. Pošto svaki nebeski bog vlada godišnjim dobima. str. On je odgovoran za normalan tok kosmičkih ritmova i u slučaju neke nesreće — suše. 22 Zbog toga. str. Zna se da je Zemlja. 23 Htonska božanstva i njihovi kultovi imaju dugu istoriju o kojoj smo osrednje obavešteni. »Le dépôt de l'enfant sur le sol« (u: Études sociologiques sur la Chine). Hu-cija (Heou-tsi) (Princ Millet). »Kada se novorođenče ili samrtnik polagao na zemlju od nje se očekivalo da prosudi da li su rođenje ili smrt valjani. poplave. pića i pri tom se prizivala duša pretka. na reljefima. s podignutim rukama. Dodajmo još da su ljudske žrtve. Stoga kralj treba da ga predstavi u najvažnijim trenucima agrarnog ciklusa (up. si. bila shvatana kao stvaralačka kosmička sila. 225. Bog filozofá u helenističkoj epohi. u naivnom naturalističkom stilu. Funde in Alt-China. zbog toga što im je »po naredbi Boga darovao žito i ječam«. a obred u kojem je pokojnik personifikovan. isto. ako ne i u preistoriji. hrišćanstvu i islamu). a i nekim drugim krajevima. tabela XL).RELIGIJA STARE KINE 15 cip kosmičkog reda. u judaizmu. Granet. (Ali podaci kojima raspolažemo odnose se samo na obrede aristokrati je. nekog neočekivanog velikog zla ili opšte bede — kralj se podvrgava pokajničkim obredima. 192—93. 23 Predstave ljudi. samo on može da mu prinosi žrtve. Izvrstan primer »folklorizacije« teme predaka ilustruje jedna bronzana . najčešće unuk pokojnika. vrlo verovatno je vršen već u vreme Šanga. prev. Legge. str. Chou King. Obred polaganja na zemlju podrazumevao je ideju suštinskog identifi kovanja Rase i Zemlje« (isto.

posvećenog Zemlji. Zemlja nije bila shvatana samo kao izvor agrarne plodnosti. tibetanska i druga plemena — dali kineskoj sintezi 26 osvetlio je Volfram Eberhard (Wolfram Eberhard). Seljački kultovi. koji su asimilovali kulturu Šang. kultura i religija nisu mogli biti jedinstveni. . nije bilo čuvano u odaji Nebeskog sina nego u kraljičinim odajama« (isto. Malo kasnije. Doprinos koji su periferni etnički elementi — Tai. vezanih za Zemlju. vezani za krizne sezonske periode. ni kineski etnos u početku nije bio homogen. Međutim. 231 i dalje. na kinesku religioznost. Kineski istoriografi su bili svesni koliko je njihova klasična civilizacija bila daleko od običaja i verovanja »varvara«. reći i to da se pomenutim religijskim strukturama ne iscrpljuje bogata dokumentacija epohe Ču (arheološki materijali i pre svega brojni tekstovi). A čuvar semena dugo je ostala žena. kao sila komplementarna Nebu. koja su bila hijerarhijski organizovana: božanstva porodične zemlje. Tunguzi. Sigurno da je veliki b r o j njiho28 Vid. božanstva kraljevske i vlastelinske zemlje. verovatno predstavljaju prve oblike ove kosmičke religije. kao i poreklo izvesnih taoističkih običaja. Čui. kao što ćemo videti (§ 130). međutim.16 su sahranjivani u prostoru koji je pripadao domaćinstvu i to na mestu gde se čuvalo seme. Važno je. božanstva sela. 200). Kao što je to slučaj s mnogim drugim narodima. uništilo njihovu kulturu. »Za vladavine dinastije Ču. 27 I pored toga što je ujedinjenje Kine. Major. pa samim tim ni njegov jezik. seme kojim je trebalo zasejati kraljeve njive. Za istoričara religija ti doprinosi su od posebne važnosti: oni mu. koji je u Kinu došao sa severa. Njihovo kraljevstvo bilo je uspostavljeno već ~ 1100. ono je u dobroj meri olakšalo rasprostiranje njihovih verovanja i religijskih obreda širom cele zemlje. U doba Cua postojao je veliki b r o j božanstava. izvršeno za vladavine dinastije Han. činila sastavni deo kosmičkog totaliteta. i Zemlja je postala božanstvo. Za sada napomenimo da svi noviji istraživači ističu kulturnu i religijsku složenost stare Kine. između ostalog. Kultur und Siedlung der Randvölker Chinas i dva toma Lokalkulturen im alten China. naročito str. tursko-mongolska. Jer. John S. A među tim »varvarima« često se sreću delimično ili potpuno asimilovani narodi. pomažu da shvati uticaj šamanizma. s pojavom agnatske porodice i vlastelinske moći. »Research priorities in the Study of Ch'u religion«. Oltar je bio pod vedrim nebom i sastojao se od kamene ploče i drveta — relikvija prvobitnog kulta. primer Čua. bili su mongolskog porekla i za njihovu religiju bili su karakteristični šamanizam i tehnike ekstaze. Pomenimo samo jedan primer. str. Tek kasnije. čija je kultura na k r a j u postala sastavni deo kineske civilizacije. već je. 27 Up. godine. izlaganje ćemo dopuniti s nekoliko kosmogonijskih mitova i osvrtom na osnovne metafizičke ideje. kao kosmičkoj sili.

§ 21). »od njegove glave postalo je sveto brdo.RELIGIJA STARE K I N E 17 vih kosmoloških mitova i religijskih obreda kineska kultura usvojila. mistici. 215 i dalje. str. taikođe Norman Girardot. neko drvo ili lestve. str. 30 Up. . str. Poreklo i uređenje Sveta Nijedan kosmogonijski mit stricto sensu nije sačuvan. str. ili je planina koja je dodirivala Nebo sravnjena sa Zemljom. Kasnije se ova epizoda tumačila neslogom. objašnjava Stvaranje kao žrtvovanje jednog praiskonskog bića. a ljudima da se nenju na Nebo. str. Les religions chinoises. 186—87. junaci. Tako. 129. »The Problem of Creation Mythology«. Ali se u istoriografskoj tradiciji i brojnim kineskim legendama mogu prepoznati euhemerizovani i posvetovljeni bogovi stvoritelji. Mythes. potvrđena kod mnogih naroda i na različitim nivoima kulture: »Presvetli Vladar Huang-ti naredio je Čong-liju da raskine vezu Zemlje s Nebom kako bi onemogućio silaske (bogova). bilo verući se uz planinu. Međutim. str. bilo prepuštajući da ih ptice uznesu na nebeske visine. »Myths of Ancient China«. od njegovog masnog tkiva reke i mora. Derek Bodde. u stvari. od očiju sunce i mesec. 456—57. 28 Suština mita. up. a što se tiče njihovih tehnika ekstaze. možemo ih prepoznati u nekim taoističkim sredinama. 298 i dalje. Kada je on umro. neka izuzetna bića — šamani. a od kose i malja drveće i druge biljke«. Potom se Nebo nakon jednog mitskog događaja (»greške u vršenju obreda«) naglo razdvojilo od Zemlje i to tako što su drvo ili lijana bili posečeni. Puruši (§ 75) i Imiru (§ 173). suprotno tome. većina varijanata ističe rajski karakter praiskonskog doba kada je prevelika blizina Zemlje i Neba omogućavala bogovima da silaze i mešaju se s ljudima. 389 i dalje. a isto objašnjenje sreli smo kada je bila reč o Tijamat (up.30 Kroz celu kinesku is tori ju provejava nešto što bi se moglo nazvati nostalgijom za Rajem. rođenom »u vreme kada su Nebo i Zemlja bili u haosu koji je ličio na jaje«. 29 Henri Maspero. »La naissance du monde en Chine«.« 29 Kinesko tumačenje mita — posebno to da bogovi i duhovi silaze na zemlju da bi tlačili ljude — drugorazredno je. jedna od njih govori o antropomorfnom praocu Pan-Kuu. Eliade. Vid. 80 i dalje. rêves et mystères. Le Chamanisme. vladari — i dalje su zadržali moć da se u ekstazi penju na Nebo uspostavljajući tako prekinutu komunikaciju in illo tempore. Jedna aluzija iz Še-kinga dokazuje da je starim Kinezima bila poznata i druga kosmogonijska tema. čiji je uzrok bilo to što su ljudima potpuno »zavladali« duhovi. odnosno želja da se kroz ekstazu povrati »prvobitno stanje«: stanje predstavljeno prastarim jedin88 Tekstovi u prevodu Maksa Kaltenmarka.

u trećem mitu pojavljuje se jedan par. brat Fu-hi i sestra Niu-kua. prastaru kosmogonijsku temu haosa (huen-tuen) kao totaliteta koji je ličio na jaje. Vid. počev od epohe Šang pa do revolucije 1911. samo metafizičkim jezikom. »Niu-kua je plavetnilo Neba prebojila kamenčićima u pet boja. pustio da oteku u more. nav. Nebo pokriva Zemlju kao kugla. »Myth and Meaning in the Teo Te Ching«. srnestio u »Središte« i dovršio organizaciju društva. što znači da su razmišljanja o kosmogonijskim temama bila veoma stara. 31 32 33 34 . prevod: Kaltenmark. str. J. 33 Svi ti motivi — poplavljena Zemlja. Lao Ce i njegovi učenici crpli su svoje ideje iz najstarije mitološke tradicije i činjenica da se suštinski taoistički termini — huen-tuen. on ih je.18 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom/totalitetom huen-tuen. a zmije i zmajeve oterao u močvare«. Pod (mitskim) vladaocem Jao. objašnjenje porekla sveta. Svet je »stvoren« onda kada se Vladar. Nebo je ovalno (u obliku jajeta). str. tao. da bi spasla svet. Dakle. jang i jin — javljaju i kod predstavnika drugih škola dokazuje njihov prastari i pankineski karakter. posle stvaranja Neba i Zemlje. delo. i to od žute zemlje (ljude plemenita roda) i blata (običan svet i sirotinju). Kada je Zemlja predstavljena kao četvrtasti Lie Tseu (III vek pre Hr. postoji savršena ujednačenost i kontinuitet. prevod Kaltenmark. 459. str. ubila crnog zmaja (Kong-kong) i od pepela trske napravila brane da bi zaustavila pomahnitale vode«. mnoštvo zmija i zmajeva — imaju kosmogoniisku strukturu. Najzad. str. od odsečenih šapa velike kornjače načinila je četiri stuba i postavila ih na četiri pola. 461. 34 Što se tiče strukture i ritmova Vasione. 31 Drugi tekst saopštava da je Niu-kua. zatim je. Ali problem porekla i uređenja sveta zanimao je i Lao Cea i taoiste. Prilikom jednog potopa. Houai-non tseu (III vek pre Hr. 18). a Zemlja četvrtasta. Univerzum je odvajkada bio zamišljen kao središte koje preseca vertikalna osa zenit—nadir i okružuju četiri orijenta. »iskopavši kanale. koji je vode krotio podizanjem brana. Ju ima ulogu demijurga i prosvetiteliskoe iunaka. 299 i dalje. isto.).). između brojnih i različitih osnovnih koncepcija. kao što ćemo videti (up. Girairdot. kada su se ljudi licem u lice mogli sretati s bogovima. »svet je bio u haotičnom stanju i pomahnitale vode razlivale su se i plavile sve unaokolo«. Mencius. 32 Istorijsko predanje o Velikom J u u otkriva nam još jednu kosmogonijsku temu. N. ponavlja. 458. str. prema Lao Ceu. prognavši sile zla na sve četiri strane. Nasuprot svome ocu. koja su u ikonografiji dosta često predstavljana sa isprepletanim repovima. prevod: Kaltenmark. oblikovala ljude. dva zmajolika bića. Za kineske učene ljude uređenje Sveta i osnivanje humanih institucija predstavlja ekvivalent kosmologiji.

Iranu. Svakom od pet kosmoloških brojeva — 4 orijenta i 1 središte — odgovara posebna boja. poseban zvuk i poseban simbol. 39 Up. La pensée chinoise. Danses et légendes de la Chine ancienne. 324. 411 i . Ming tang je podignut na četvrtastoj osnovi (Zemlja) i prekriven je okruglim slamenim krovom (Nebo). itd. kula s devet spratova. Grane. str. grad je u pravom smislu reči »Središte sveta«. savršeno odgovaraju različitim periodima godišnjeg ciklusa. jedan stub. 39 Dodajmo da su. 30 i dalje. 67 i dalje. Na k r a j u trećeg letnjeg meseca on zauzima mesto u samom središtu Ming tanga predstavljajući na t a j način stožer godine. nav. čija je svrha bila prognoziranje i utvrđivanje prinosa od žetvi i uzgajanja stoke. 78 i dalje. kao i u drugim urbanim civilizacijama. str. pokreti koje čini. koja je u isto vreme imago mundi i kalendar. on svečano najavl j u j e početak svakog godišnjeg doba i svakog meseca. koje spaja delove podzemnog sveta s najvišim nebeskim sferama. zvano Uspravno drvo (Kjen-mu). podupire baldahin ovalnog oblika koji predstavlja Nebo. na mestu gde se uzdiže čudotvorno drvo. 102 i dalje. 107). 36 Drugim recima.RELIGIJA STARE KINE 19 deo kola. str. Ovaj prostorno-vremenski simbolizam »Središta sveta« široko je rasprostranjen. up. Maison«. potvrđenih na Bliskom istoku. Kina se nalazi u središtu sveta. Sveta planina. prestonica u središtu kraljevine. str. Izgleda da ovo obredno zadržavanje u središtu Min g tanga odgovara »periodu u toku kojeg su se nekadašnji vladari povlačili u najdublji deo svog obitavališta«. Eliade. 35 U Kini. a kraljevska palata u središnjem delu prestonice. up. 38 Vladar. Tokom cele godine vladar kruži pod njegovim krovom. str. »u podne ništa što pored njega čak i savršeno uspravno stoji ne može da baca senku« . Savršena prestonica bi trebalo da se nalazi u Središtu vasione. Boje njegovog odela. The Pivot of the four quarters. svaka prestonica mora da poseduje Ming tang. 23 i dalje. Dvanaest dana simbolizovalo je dvanaest meseci sledećeg godišnjeg ciklusa. str. Paul Wheatly. poseban ukus.37 Up. postavljen u sredini. obrednu palatu. Zamišljanje prestonice i nekog drugog grada kao »Središta sveta« nimalo se ne razlikuje od uobičajenih koncepcija. delo. ova drevna koncepcija potvrđena je i na Bliskom istoku a i u nekim drugim krajevima. str. 116 i dalje. Ti obredi i posmatraiija. na neki način ovaploćuje axis mundi i ostvaruje vezu između Zemlje i Neba. str. 38 dalje. jer omogućuje komunikaciju i s Nebom i s podzemnim svetom. Eliade. poput prestonice i kraljeve palate. Le mythe de l'éternel retour. gradovi su u početku imali ulogu ceremonijalnog centra. u Indiji. premeštajući se s jednog orijenta na drugi.37 Prema tradiciji. isti kosmološki simbo35 38 Marcel Granet. trajali su šest do dvanaest dana (La pensée chinoise.). Le Mythe de l'éternel retour. Temple. potvrđen je u mnogim drevnim kulturama i u svim urbanim sredinama. hrana koju jede. itd. »Centre du Monde. zavisno od kalendara. kao i ostali simboli Središta sveta (Drvo.

44 44 Up. već i zato što se razvijao unutar jedne kosmologije koja je s jedne strane sistematizovala i opravdala brojne tehnike tela i discipline duha. dok su amblemi svetlosti obeleženi nekim »noćnim« znakom. sreću se svuda u svetu i na svim nivoima kulture. R. 43 Marsel Grane podseća da u Še-kingu reč jin evocira ideju hladnog i oblačnog vremena i da se primenjuje na nešto unutrašnje. a s druge. 42 Up. sova. Kultbauten. 117 i dalje. pa. Pred nama je.40 130. Hentze. 41 Up. koja je odigrala važnu ulogu u svim tradicionalnim religijama. jang i jin označavaju konkretne i antitetičke aspekte vremena. 44 La pensée chinoise. pre svega u sistem ciklusa antagonističkih. Bronzegerät. ali i komplementarnih principa poznatih pod imenom jang i jin. ili neka druga figura koja simboliše tamu. Sistemi-paradigme. str. Polarni simboli su tako raspoređeni da ističu svoju konjunkciju. Religion im ältesten China der Shangzeit. Simbolizam polariteta i alternacije. prema tome. kao što smo videli (§ 127). Stein. dakle. 42 Prema Karlu Henceu. a termin jang ideju sunčanog i toplog vremena. Carl Hentze. naäu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités (u: La nostalgie des origines. bogato je ilustrovan ikonografijom bronzanih vaza iz perioda dinastije Šang. 99 i dalje. 43 Up. ima osobine svojstvene realitetima grupisanim u toj vrsti. 14). Drugim recima. nastali mnogo pre prvih pisanih tekstova. Polariteti. ona su u pravom smislu imago mundi. četiri horizonta i Središte — predstavljaju u isto vreme i uzor klasifikacije i uzor univerzalne homologacije. npr. str. . pet kosmoloških brojeva — t j . antitetičkih dijada i coincidentia oppositorum.20 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA lizam izražavala i najsiromašnija i najprimitivnija naselja. 249—338). jednom tačno određenom odeljku. simbolizam jang-jin potvrđuju i najstariji obredni predmeti. podstakla na još određenije i sistematizovanije filozofske spekulacije. Samosvojnost kineske misli sastoji se u tome što je shemu makrokosmos-mikrokosmos uključila u jedan još širi sistem klasifikovanja. odnosno opšta teorija analogija. »Architecture et pensée religieuse en Extrême Orient«. smela razrada sistema podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa. alternacija i reintegracija Kao što smo već zapazili (str. dualiteta i alternacije. Sve što postoji pripada jednoj vrsti. str. A. str. Das Haus als Weltort der Seele. obrazovani od različitih tipova biparticije i polariteta. 192 i dalje. 41 Par suprotnosti jang i jin nije značajan samo zato što je poslužio kao model opštoj klasifikaciji. ima »solarne oči«.

RELIGIJA STARE KINE 21 Jedan priručnik za proricanje govori o »vremenu svetlosti« i »vremenu tame«. str. Prema filozofskom tumačenju. Na kraju. str. str. da tako kažemo. 132). koji važi kao životno pravilo tokom ostalog delà godine. janga i jina. Svet je. u toku zime »jang_. 325. koje su predstavljale krunu drevnih seljačkih obreda. stoji napisano u jednoj maloj raspravi. . Obredna opozicija između dvaju polova doista izražava u isti mah komplementarni antagonizam dveju formula života i alternaciju dva kosmička principa. Tao »pre svega evocira predstavu puta koji treba slediti« i »ideju pravca u kojem treba usmeriti 45 Up. 45 Antagonistički horovi su međusobno suprotstavljeni. izražavajući ono isto što će kasnije izreći i Čuang Ce: »[vreme] punoće. Polaritet. Ideja alternacije čini se da nadjačava ideju opozicije. jer istovremeno označavaju i kosmički i društveni ritam. . Univerzum se. . La pensée chinoise. pod zaleđenom korom. Granet. Između kosmičkih ritmova kojima upravlja interakcija janga i jina i komplementarne alternacije aktivnosti dvaju polova postoji savršena simetrija. str. postavljena jedan naspram drugog. nadmudren od jina. navedeno kod Granet. La pensée chinoise. a njihovo prisustvo totalitet ljudske vrste i svega što postoji u prirodi (Grane. str. devojke odgovaraju«. 127). str. 46 Hi ts'eu. [vreme] života. jedan (aspekt) jang. [vreme] s m i r i v a n j a . pesmom se izazivaju. . Ali već pri prvom pokušaju da shvatimo njegovu ontološku strukturu. delo. dva protivnička hora. poništava se ili prevazilazi sjedinjavanjem suprotnosti. Napomenimo da je doslovno značenje ove reči »put. 135). 46 Neprekidna transformacija Univerzuma. [vreme] smrti« (Granet. manifestuje. 143). [vreme] pročišćavanja. izdržava neku vrstu godišnje probe iz koje izlazi još puniji života: led se onda sam topi i izvori oživljavaju« (isto. Ove dve formule su međusobno zamenljive. To pokazuje struktura kalendara. jin odgovara«. a u onome što je jang muška. Polje na kojem se okupljaju predstavlja totalitet prostora. nastao konjugacijom dveju alternativnih i komplementarnih manifestacija« (isto. Pošto se u svemu što je jin prepoznaje ženska priroda. prikazuje kao niz antitetičkih oblika koji ciklično alterniraju. 141. To je najstarija naučna definicija Taoa. kazati« iz čega sledi značenje »doktrina«. Danses et légendes de la Chine ancienne. str. La pensée chinoise. svetkovinu kruniše hijerogamija — ritual dosta rasprostranjen u ćelom svetu. dakle. tema hij ero šamije otkriva jednu dimenziju koja je isto toliko kosmička koliko i religijska. eto to je Tao«. staza«. spoljašnji aspekt Taoa. »Jang zove. kao tam?. [vreme] n e m o ć i . Prilikom održavanja prolećnih i jesenjih skupnih svetkovina. »momci zovu. dakle. »Jedan (aspekt) jin. pjen tong). na dnu podzemnih izvora. »jedan totalitet cikličnog reda (tao. . nav. sukobljavamo se s bezbrojnim teškoćama. uzrokovana alternacijom janga i jina. 43. i svetlost. ali i »reći.

300 i dalje. The Texts of Taoism. James Legge. iako mu je dodao novu metafizičku dimenziju. str. a Tri desetinu hiljada bića. 307. delo. sv. i to prema mitološkom scenariju koji je takođe dobro poznat. . Wing-Tsit Chan. ideju moralnog obrasca«. str. ali i »sposobnost povezivanja Neba i Zemlje. 176. 463.«*9 Jasno je u kom smislu je Lao Ce koristio tradicionalni kosmogonijski mit. str. čarobnjaka i kraljeva. Komentar objašnjava da je jedinstvo Neba i Zemlje (tj. up.50 To »neodređeno i savršeno biće« jedan komentator iz II veka pre Hr. drugim recima. zvaću ga Tao. »Taj Tao je bio Konfucijev ideal. kao i svi ljudi. posle bušenja sedmog otvora »Haos« je umro.Onaj kome se u zoru oglasi Tao. Lao tseu et le taoïsme. poglavlju Tao-te Kinga stoji: »Tao je stvorio Jedno. na primer. str. tako postoji nebeski i zemaljski Tao (koji se međusobno suprotstavl j a j u pomalo kao jang i jin) i ljudski Tao (tj. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. up. može mirno umreti uveče'« (isto). Lao Tseu. rođeno pre Neba i Z e m l j e . 39. od kosmogonijske koncepcije. magijsko-religijsku moć vračeva. Norman Girardot. (SBE. Granet. 33. a ako bude bilo potrebno da mu nadenem ime. 51 Houai-nan-tseu. str. da bi. Haos izbušen. Možemo ga smatrati Majkom ovoga sveta. The Way of Lao Tzu. ali njegovo ime ne znam. sedmoga dana. Dva je stvorilo Tri. dakle. navedeno u Girardot. 50 Prevod: Kaltenmark. La pensée chinoise. prvobitni tota47 Max Kaltenmark. U drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. Misleći na njega rekao je: . 48 Neka od ovih značenja potiču od drevnog poimanja prvobitnog jedinstva/totaliteta. tumači kao »misteriozno jedinstvo Neba i Zemlje. međutim. Spekulacije Lao Cea o poreklu sveta poklapaju se s kosmogonijskim mitom o Stvaranju. ono se odnosi na prvobitni totalitet a to je veoma česta tema mnogih mitologija. 49 Prevod: Kaltenmark. Jedno je stvorilo Dva. str. koje po haotičnom stanju (huen-tuen) u kojem se nalazi podseća na gromadu neobrađenog kamena«. 267. po kojem je svet nastao iz totaliteta koji je ličio na jaje. Tao. kralju omogućuju da vrši posredničku funkciju između Neba i Zemlje). U 42. I za Čuang Cea prvobitno stanje savršenog jedinstva bilo je izgubljeno onog trenutka kada je car Huen-Tuen. »La naissance du monde en Chine«. 311 i dalje. Tu shemu prokreacija u nizu koristile su skoro sve filozofske škole počev od Ji-Kinga pa do neokonfucijanaca. principi ponašanja koji. Ali za Lao Cea već i to »jedno« predstavlja jednu etapu »stvaranja«. 51 Tao je. str. tj. nav. svetih sila i ljudi«. . tj. . 47 Za filozofsku i religijsku misao Tao je princip reda koji zrači u svim oblastima realnog. I. 25) Tao je predstavljen kao »neodređeno i savršeno biće. XXXIX). str. »Jedno« je ekvivalent »totalnoga«. str. biće to: Beskraj (ta)«. 48 Kaltenmark. up.22 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ponašanje. Deset hiljada bića na svojim leđima nose teret Una. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. jer ga je stvorio tajanstveni i nedokučivi princip. dobio lice sa sedam otvora. 30. Dva) stvorilo sve što postoji. a grle Jang.

ali bezobličan i bezimen. Majka je Neba i Zemlje. »Ono što je bezimeno. Ova poslednja teorija bila je primenjena na sve planove ljudske egzistencije i organizacije: anatomiju. kao i pustinjaci i svi drugi koji su tragali za dugovečnošću i besmrtnošću. 304.RELIGIJA STARE KINE 23 litet. . 3—7). Ono što je imenovano. Tu gde se ona otvara nastali su Nebo i Zemlja. bila moguća samo u prapočetku (odnosno u stadijumu koji je prethodio organizaciji društva i razvoju kulture). Konfucije: moć obreda Moglo bi se reći da su sve tendencije religijske misli u antičkoj Kini imale izvestan b r o j zajedničkih osnovnih ideja. dok su pojedinci (u prvom redu taoisti) smatrali da je egzistencija. 131. »Božanstvo Val ne umire: to je Tajanstvena ženka. namenske prostore (grad. Ali »Majku«. stoji zapisano u jednom drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. životan i stvaralački. 1. odnosno Haos (huen-tuen). »Ništavilo« (vu). društvene institucije. odnosno situacije kakva je postojala pre pobede civilizacije. »Beskraj« (ta). Na prvom mestu to je pojam taoa. koja u ovom odlomku predstavlja početak kosmogonije. zatim ideja alternacije kojom upravlja ritam janga i jina. kuću). naselja. zajednički svim taoističkim školama. hram. dvorac. drugi su bili 52 55 Gl. koji i pored brojnih nijansi takođe izražavaju prvobitnu kosmogonijsku predstavu.« 52 Nemogućnost definisanja Taoa izražena je i drugim epitetima i pojmovima.53 Na neke od njih vratićemo se kada budemo analizovali Lao Ceovu doktrinu. A protiv tog »povratka prirodi« dizali su se svi oni koji su želeli da uspostave pravedno i prosvećeno društvo kojim vladaju norme i koje je inspirisano primerom legendarnih kraljeva iz bajki i junaka prosvetitelja. »Jedno« (i). prev. U toj nostalgiji za praiskonskim stanjem stvari mogli bismo prepoznati novi izraz starog agrarnog scenarija koji je obredom kolektivnog (»haotičnog«) sjedinjavanja momaka i devojaka. nastojali da povrate to rajsko stanje. Pomenimo samo najvažnije: »Praznina« (hsu). str. psihologiju pojedinca. fiziologiju. Kaltenmark. 6. bio je veličanje prvobitnog stanja čovečanstva. 50. razvijana pod znakom taoa i savršeno usklađena s kosmičkim ritmovima. i najzad teorija analogije između makrokosmosa i mikrokosmosa. Ali. pre svega njegovo prvobitno savršenstvo i spontanost. oltar. dovodio do »totalizacije«. predstavnika janga i jina. kao principa i izvora svega realnog. to je Majka deset hiljada bića«. Up. Suštinski element. Ali valja već sada istaći da su taoistički filozofi. str. na drugom mestu označava sam Tao. Girardot.

vidi nekoliko primera kod Granet. 20. . Konfucije je bio ubeđen u potpuni neuspeh svoje misije. bio je svakako Konfucije (~551—479). Vena i Vua (VIII. La pensée chinoise. znači prilagoditi se volji Nebeskoj. Nebo voli da prima žrtve. XI. Najslavniji među ovim poslednjima. njegov Tjen nije neki deus otiosus. Ponašati se onako kako to tao zahteva. sam izvor njegove moralne i političke reforme je religijski. Konfucije nije bio verski vođa u pravom smislu te reči. Konfucije je shvatio da jedino rešenje leži u temeljnoj reformi vlasti koju treba da učine prosvećeni. Konfucije je izvršio dubok uticaj na kinesku religiju. 55 Njegove ideje. Konfucije je govorio da treba prinositi žrtve i vršiti ostale tradicionalne obrede. ali voli i ponašanje u skladu s moralom. kao i primeri kraljeva dinastije Ću. ni kult predaka. tao je postavljen dekretom Neba: »Tao postoji zato što je Nebo odlučilo da tako bude« (Luen ju = Analekta XIV. »Učitelj Kung«. 477 i dalje. 38). no iznad svega ceni dobru vladavinu. Konfucije priznaje vrhovnu vlast Neba (Tjen). veliča i potvrđuje značaj verskih obreda i ustaljenih običaja. 4). već božanstvo koje vodi brigu o svakom pojedincu i pomaže mu da postane bolji. i od tog vremena Učiteljeva doktrina vodila je carstvo tokom više od dve hiljade godina. Pred samu smrt. 54 Živeći u vremenu anarhije i nepravdi i osetivši svu bedu i napaćenost ljudskog roda. Ali. 55 Ali ubrzo Konfuciju su pripisane vrline i atributi koji odgovaraju prosvetiteljskom junaku. »Nebo je stvorilo vrlinu (te) u meni« (V. odnosno »plemića«. i pored uspeha koje je imao kod brojnih učenika. a sprovedu oni koji vladaju. Učitelj je doista verovao da mu je Nebo poverilo misiju. On uostalom ne odbacuje nijednu od značajnih tradicionalnih ideja. ni Nebeskog boga. U stvari. a naročito one neokonfucijanaca. izjavljuje on. ni tao. učenici su uspeli da suštinu njegovog učenja prenesu na potonje generacije. Kao i mnogi drugi njegovi savremenici. 22). direktno ili indirektno. zato što oni čine deo života »superiornog čoveka« (šin-cu). štaviše. proučavane su u svim istorijama filozofije. On lično nije uspeo da dobije neko značajnije mesto u upravi i čitav život je posvetio poučavanju drugih. 20). Dvesta pedeset godina posle Konfucijeve smrti vladari dinastije Han (~206—220) odlučili su da konfucijancima povere upravljanje carstvom. str.24 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA mišljenja da se takav tip postojanja mogao ostvariti upravo u jednom pravednom i prosvećenom društvu. VII. »U pedesetoj godini shvatio sam volju Nebesku« (II. onaj čiji se uticaj najviše osetio. 54 Njegovo porodično ime bilo je Kung. Ali. 12. Metafizičke i teološke spekulacije u vezi s Nebom i zagrobnim životom su beskorisne (V. Ža Konfucija. Ali. Bio je prvi koji se bavio privatnim podučavanjem. »Confucius« je latinizirana verzija Kung-fu-ce. smatrao je da Nebeski put ilustruju primeri Junaka presvetitelj a Jaoa i Šuna.

VI. Učenje kojem je cilj »transmutacija« gestova i ponašanja u rituale. Konfucije navodi ponašanje čuvenog vladara Mudrog Šuna: »Držao se sasvim jednostavno. odajući joj počast. kako biste onda mogli služiti duhovima?« (XI. . o životu koji živi ovde i sada. Confucius — the Secular as Sacred. Očigledno je da onaj koji ume tako da se ponaša. bez narušavanja njihove spontanosti. 5. Dobrota.RELIGIJA STARE KINE 25 11). već se stiču obučavanjem. »Ako se čovek ispravno ponaša. 4).).: sve se u kraljevini odvijalo normalno. ozbiljno i smerno. »Onaj 58 Ovaj aspekt je sasvim dobro istakao Herbert Fingarette. Što se tiče duhova. Pravilno učinjeni gest predstavlja novu epifaniju kosmičke harmonije. ali im osporava značaj. 56 Kao primer kako se treba ponašati. plemenitost i otmenost nisu urođene. 11) Konfucijeva moralna i politička reforma sastoji se od »potpunog prevaspitavanja«. to nije lako savladati. nema potrebe da izdaje naređenja« (XIII. 1). »Superiorni čovek« treba pre svega da vodi brigu o svojoj konkretnoj egzistenciji. Za Konfucija. nije više obična osoba. Tako se ponaša mudar čovek« (VI. Jer Kosmosom i društvom upravljaju magijsko-religijske sile koje vladaju i čovekom. mudrost i hrabrost su vrline svojstvene aristokratiji. Vrhunsko zadovoljstvo leži u razvijanju sopstvenih vrlina. Konfucije ne poriče njihovo postojanje. 57 Sličan napor oseća se i iu tantrizmu. XV. njegov način postojanja iz osnova je izmenjen. Međutim. 5. lica okrenuta jugu (položaj vladara pri vršenju obreda) — i to je bilo sve« (tj. 18). »ali na odstojanju. jer obrede ne treba vršiti čisto formalno niti se pak predavati zadovoljstvu zbog toga što su oni izvršeni. Svako ispravno obredno ponašanje pokreće i opasnu magijsko-religijsku silu. savetuje on. Konfucijeva originalnost je u tome što je tu »transmutaciju« gestova i ponašanja u rituale želeo da ostvari u jednom složenom i visoko hijerarhizovanom društvu kome je to bilo zaista neophodno. »Plemenit čovek može to postati obučavanjem i zahvaljujući izvesnim prirodnim sklonostima« (IV. A na pitanje da li im treba služiti. svakako ima religijsku intenciju i strukturu. 6). itd. Poštujte ih. Konfucije odgovara: »Ako niste kadri da služite ljudima. okreću se oko nje« (II. »Vladati u skladu s vrlinom (te) isto je što i biti Polarna zvezda: dok ona stoji u mestu. odnosno od metode kojom se obična osoba pretvara u »superiornog čoveka« (šin-cu). Svako može postati »pravi čovek« pod uslovom da nauči obredno ponašanje u skladu sa tao. Kabali i nekim praksama zena. on je »savršen čovek«. ostale zvezde. kakva je bio dok to nije naučio. 5 7 S tog stanovišta Konfucijeva metoda se može porediti sa učenjem i tehnikama pomoću kojih su Lao Ce i taoisti verovali da mogu povratiti prvobitnu spontanost. a to znači da pravilno vrši obrede i pridržava se običaja (li).

1) Neki su ovakve njegove izjave protumačili kao nostalgiju za nepovratno prohujalim vremenima. prema njegovoj doktrini. veština vladanja predstavlja jedini način da se obezbedi spokoj stvo i sreća većine ljudi. To je sve što ti mogu reći. razočaran dekadencijom kraljevske kuće. 17. to su bili njegovi uzori: »Prenosio sam ono čemu su me oni naučili. dodaje istoričar. 132. Jer. ne unoseći u to ničeg svog. izvesno vreme je proveo kao arhivar na dvoru Čua. t a j zadovoljni izraz i tu svoju preteranu revnost. na molbu čuvara. Bio sam veran starima i voleo sam ih!« (VII. Međutim. napisanom oko ~ 100. kao i svako drugo umeće. Međutim. Max Kaltenmark. Za Konfucija. kao i za Platona. kao što smo videli. vraćajući staru vrednost obrednoj funkciji javnog ponašanja. Lao Ceu) da ga pita šta misli o obredima. Chavannes). nikad nije nesrećan« (IX. od njega između ostalog čuo i ovo: »Obuzdaj tu svoju nadmenost i sve te svoje želje. četvoronošce — i da shvata njihovo ponašanje. Prema predanju. ali. Lao Ce i iaoizam U svome delu Še-Ki (Istorijske beleške). Ali. rezultat je obrazovanja religijskog tipa. Priznao je svojim učenicima da poznaje mnoge životinje — ptice. Pre nego što će preći Hjen-ku. Lao Ceova »skrivena i anonimna« egzistencija objašnjava odsustvo bilo kakve autentične biografske informacije o njemu. up. »Lao Ce je usavršavao Tao i Te. napustio je to mesto i krenuo na Zapad. pravi poziv plemića je vladanje (VII. jer nikakve koristi od toga nemaš.« Konfucije se povukao. ponašanje ili značajan čin. on je kao zmaj!« 58 Ovaj susret je svakako neautentičan. čovek ie trebalo da nauči da živi skriveno i anonimno«. 28). napisao je. Duboko je poštovao Junake prosvetitelje i velike kraljeve dinastije Ču.000 reči i u njemu izložio 5S Mémoires Historiques Lao Tseu. (prev. Danas sam video Lao Cea. 32). A žive ti po strani od javnog života i prezirati ljude bilo je potpuno suprotno Konfucijevom idealu »superiornog čoveka«. zapisana kod Seu-ma Cjena. »ali zmaja nikada nisam mogao da razumem: on leti po kiši i vetru. ribe. kakva su uostalom i druga predan ja.26 koji je zaista dobar. preneražen. veština vladanja. godine. ali na jednostavan i duhovit način izražava neslaganje između ova dva velika religijska mislioca. . str. »delo u dva poglavlja koje je sadržavalo više od 5. Konfucije je otvorio novi put: pokazao je potrebu i mogućnost da se svetovnom radu i društvenoj aktivnosti vrati religijska dimenzija. veliki kineski istoričar Seu-ma Cjen priča kako je Konfucije. otišavši jednom prilikom Lao Tanu (ti.

ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da je napisao Tao-te king. a verzija.®2 Zbog toga taoista nikada ne utiče na tok stvari. Seu-ma Cjen je zaključio: »Niko na svetu ne bi umeo da kaže da li je sve ovo istina ili nije: Lao Ce je bio skriveni mudrac. Lao tseu. dakle. onakav kakav je nama došao do ruku. The Way and its Power. 60 Up. str. »Problems of Tao and Tao Te Ching«. moguće je da je Lao Ce primio Konfucija. Ispričavši sve što je mogao saznati o Lao Ceu. Up. Engleska verzija. i pored svog nesistematičnog karaktera. Arthur Walley. samo onaj koji primenjuje metodu vu-vei. podražavajući Tao. str. »Tao nikada ništa ne čini. nastavljaju i proširuju njegovi učenici. za kratko vreme bi deset hiljada bića sledilo njihov primer« (37 : 2).«6t Paradoksalno je da Tao-te King sadrži veliki broj saveta vladarima i političkim i vojnim starešinama. dragocena je zbog napomena i komentara. drugim recima.RELIGIJA STARE KINE 26 svoje ideje o Tao i To. 211 i dalje). 62 Navodimo prevod Maksa Kaltenmarka. taiko da proslavljeni autor u izvesnom smislu postaje »anoniman«. 4) on nije istorijska ličnost. str. prema tome. Ništa ne smeta da ga i dalje zovemo Lao Ce. mišljenja su različita i kontradiktorna. prihvatiti Dostojanje jednog filozofa. najefikasniji načini da se stekne moć jesu vu-vei i 59 Postoje bar četiri različita tumačenja: 1) Lao Ce i Lao Tan iz VI veka su ista ličnost. 19 i dalje. 60 Međutim. 35 i dalje. a učini sve što je potrebno« (37 : l). The Way of Lao tzu. »Treba. zatim je otišao i niko više nije znao šta se s njim dogodilo«. zbog svoje posebne književne vrednosti. str. prihvate stav neintervenisanja. str. Lao Ce tvrdi da državne poslove može uspešno da vodi jedino vladar koji sledi put Taoa.« Knjiga koja sadrži više od 5. koji.000 reči jeste čuveni Tao-te King. Tao-te King izražava koherentnu i originalnu misao. 22. ali on nije autor Tao-te kinga. metodu »nedelanja«. metodu »nepreduzimanja ničega«. 61 Isto. . Pošto »nebeski Tao pobeđuje bez borbe« (73 : 36). Jer. The Way of Lao tzu. ako već nije direktan autor. 2) Lao Ce je živeo u periodu zvanom »Proleća i jeseni« (~774—481). »Kada bi kneževi i kraljevi bili sposobni da. već da potiče verovatno iz III veka. najdublji i najzagonetniji tekst kineske književnosti. 209 (autor izlaže najnovije poglede Fung Ju-Lana na Lao Cea i stari taoizam. 3) živeo je u periodu »Zaraćene kraljevine« (~ 404—221). Jan Ytin-Hu. »najbolji (među kneževima) je onaj koji ostaje nepoznat« (17 : 1). pripisano nekom mudracu ili misliocu. Wing-tsit Chan. Kao pravi taoista. Na istu situaciju nailazimo i u drugim tradicionalnim književnostima: delo. Max Kaltenmark. Isto kao Konfucije. On sadrži sentencije koje pripadaju različitim prototaoističkim školama i izvestan b r o j aforizama u stihovima koji potiču iz VI veka. 5 9 Ipak se svi slažu da tekst. Što se tiče njegovog autora i vremena nastanka. Wing-tsit Chan. svakako je učitelj 'čiji je uticaj bio presudan na početku. nije mogao napisati Konfucijev savremenik.

up.28 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nenasilje. poštovanje društvenih vrednosti i racionalizam. odnosno uzor taoiste. osnov svakog postojanja. Lao Ce ih. u stvari. a kada se i ona napusti. Dugačko i kratko postoje samo kao međusobne suprotnosti. 63 »Onome koji teži za moći i misli da je može steći akcijom. A što se tiče diskurzivne nauke. tajanstvenu i nedokučivu realnost. predviđam neuspeh« (29: 1). To nazivam vrlinom nenasilja i na taj način smatram da se čovek može izjednačiti s Nebom. prema tome. niti je dobar borac srčan. prevazilazi modelitete bića. Poput Konfucija. 64 »Zato se svetac ograničava na neaktivnost (vu-vei) i zalaže za obučavanje bez reči« (2 : 10). Lao Ce kritikuje i odbacuje konfucijanski sistem. nije Čang Tao (Večni ili Vrhunski Tao). ili još tačnije Mrak dublji od samog mraka. 5—6). str. ni Čuang Ce ne pokušavaju da dokažu njegovo postojanje. što je bio najviši ideal starih« (68 : 1—2. pa prema tome i za nekorisne i opasne. ona razara jedinstvo bića i stvara konfuziju pridajući apsolutnu vrednost relativnim pojmovima. »Kada se napusti Tao. . pribegava se dobročinstvu. i nedokučiv. U prvom redu Tao-te kinga stoji tvrdnja: Tao o kojem možemo govoriti (tao) nije večni Tao (čang tao. str. 65 »Ili tačnije Tajanstveni (Hjuang). . predlagao ideal »savršenog čoveka«. »Odrecimo se dobročinstva i odbacimo pravednost. jer ne postoji termin kojim bi se bolje izrazila njegova tajanstvenost« (Kaltenmark. 7). 40 : 2. ukazali smo na njegov karakter koji se ne može iskazati recima (up. Tao. 45). ovo je jedina sličnost između dva Učitelja. U k r a j n j o j liniji taoista uvek sledi jedan jedini uzor: Tao. tako je i Lao Ce državnicima i vojskovođama savetovao da se ponašaju kao taoisti. međutim. koji je vladarima. smatra za veštačke. pribegava se pravednosti. jer su iluzorne i u k r a j n j o j liniji štetne. 94 »U ovome svetu svako tvrdi da je lepo ono što je lepo i u odnosu na to stvara pojam ružnog. pa je. i svako tvrdi da je dobro ono što je dobro i iz toga izvodi pojam nedobrog. Analizujući njegovu kosmogonijsku funkciju. Verovatno da se »mrak dublji od samog mraka« odnosi na specifično taoističko iskustvo ekstaze na koje ćemo se kasnije vratiti. . pa će ljudi naći svoje istinske vrednosti« (19 : 1). 63 »Blagost i slabost odnose pobedu nad grubošću i silom« (36 : 10. Neprijatelja najbolje pobeđuje onaj koji nikada ne prelazi u n a p a d . I : 1). Za konfucijance su dobročinstvo i pravednost najveće vrline. Sem toga. Obredi su samo tanak sloj lojalnosti i vere i početak anarhije« (38 : 9—14). 25). odnosno da slede uzor. visoko i nisko isto tako (2 :1—2. znači da onaj Tao o kojem govori Lao Ce.65 Taj Tao. Lao Ce osuđuje i društvene vrednosti. »Dobar vojskovođa nije ratoboran. »slabost je način delovanja Taoa«). kao i svim drugim ljudima željnim znanja. A Tao izražava najvišu. A to. kada se napusti dobročinstvo. pribegava se obredima. Ni Lao Ce. Ali. koji čini sveukupnost realnog sveta. a poznato je da isti stav imaju i mnogi drugi mistici. fons et origo svakog Stvaranja. odnosno značaj obreda.

0 tom aspektu Taoa vidi članke Elen Meri. o dobro poznatoj ideji koju izražavaju sva tradicionalna društva: savršenstvo pripada početku ciklusa (kosmičkog ili »istorijskog«). A ako to postaneš. ali ništa ne v i d i m . dakle plodnosti. mogućnom. Mephistopheles et I'androgyne. na vrlinu vladarskog Jedinstva koje dovodi u red mnoštvo oko sebe«. 26). Slušam i ništa ne čujem . Predstava trideset zrakova. ali upućuje i na taoistu koji »kada je prazan. a istovremeno je u vezi i sa idejom doline i planinske kotline« (Kaltenmark. do čije »dekadencije« dolazi dosta rano. ali joj pretpostavi ženskost: bićeš dolina sveta. o »drugom« Tao. A videli smo već (str. Plodne suštine i Duhovne suštine (pogl. u njegovom jedinstvu/totalitetu koegzistiraju jang i jin. kojem se ne bi moglo dati nikakvo ime« (pogl. 21). 69 Model sjedinjenih suprotnosti uvek je Tao. 68 Vid. još od protoistorijskih vremena periodično obnavljala kosmičko i društveno jedinstvo/totalitet. posvećenik budi i podstiče u sebi ženske osobine. Nailazim samo na ravnodušno Jedinstvo . 68 Sjedinjavanje dvaju polova olakšava povratak detinjstvu.66 Ali neke slike i metafore otkrivaju strukture koje ipak imaju izvesno značenje. Kao što smo već pomenuli (str. . odnosno očišćen od strasti i želja. 128 i dalje. Praznina se. postaje potpuno ispunjen Taom« (Kaltenmark. 51). usmerenih prema praznini žumanca. odnosno stanje koje je postojalo »na prapočetku«. str. spontanost i sreća postoje jedino na početku stvaranja ili u novoj epifaniji života. Eliade. »Upoznaj muškost. 25 i 52). Njegov simbol je »božanstvo Val«. . s jedne strane. Jer za njega vitalna punoća. poniznost i neopiranje. 87 Izraz Tajanstvena ženka »odnosi se na tajanstvenu plodnost Taoa. takav povratak čini mogućom i periodičnu regeneraciju života. upućuje na posebno bogat simbolizam: upućuje na »vrlinu vođe koji privlači sva bića. . »Pažljivo posmatram. str. . . Sada nam postaje jasnija taoistina želja da se vrati u prvobitno stanje. vrhunski Te neće te mimoići. dakle. vezuje za pojam plodnosti i materinstva. »drugi« tao nazvan je »Majkom sveta« (pogl. u prvom redu »slabost«. nerazaznatljivo biće« koje »u sebi skriva« Predstave. . Bića. 14). znači. s druge. moći ćeš da se vratiš u stanje detinjstva« (28 : 1—2). svakako.RELIGIJA STARE KINE 29 Lao Ce govori. «• Reč je. Čen (Ellen Marie Chen) u prvom redu »Nothingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. I u ovom 66 U drugom jednom odlomku Tao je prikazan kao »nevidljivo. »Tajanstvena' ženka« koja ne umire. . no isto tako nedokučivom. t j . predstavnika janga i jina. drevni ideal ljudskog savršenstva. 17) da je kolektivna hijerogamija mladića i devojaka. Prilagodivši se modelu »drugog« Taoa. nerazaznatljivo. Sa izvesnog stanovišta taoista nastoji da postigne androgini modalitet. za odsustvo kvaliteta osećajnosti (specifičan modalitet Taoa). 67 Predstava doline sugeriše ideju praznine. str. 55). a istovremeno i mesta gde se skupljaju vode. vraćanje »na početak« individualne egzistencije.

doba pre »pada« kada su ljudi mogli da uzleću na nebo i opšte s bogovima. uspevajući da u sopstvenom biću ostvari prazninu. on sebe stavlja van kruga. Tao »neprekidno kruži svemirom« (pogl. oslobađajući se vremena i prostora. U pitanju je revalorizacija i produbljivanje šamanske ekstaze. Kao tšo primećuje Kaltenmark (str. otplovili u one nedostižne predele koje niko ne obitava. Ellen Marie Chen. nema mesta za smrt« (50 : 13). moramo se podsetiti da taoistička tehnika ekstaze ima šamansko poreklo i strukturu. odgovorio je Lao Tan. »Is there a doctrine od physical immortality in the Tao te Ching?« 71 Up. Učitelju. vaše telo mi je zaličilo na komad sasušenog drveta i učinilo mi se da ste. odlutao sam da malo uživam na praizvoru svih stvari« (pogl.30 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA slučaju taoizam se inspiriše arhajskim religijskim običajima. Lao Ce izgleda da ipak nije verovao u fizičku besmrtnost. koji karakterišu položaj čoveka u svetu. 70 Kaltenmark. Ali. Le Chamanisme. mada se Tao-te king o tome nigde izričito ne izjašnjava. . Međutim. treba podvući i to da se taoistički stav prema ženama potpuno razlikovao od vladajuće ideologije u feudalnoj Kini. i Konfucije je jednom zatekao Lao Cea »u stanju takve obamrlosti« da mu više nije ličio na živo biće. »Onaj kojim potpuno ovlada Te ravan je novorođenčetu« (55 : 1). str. 70 Da bismo ovaj problem smestili u njegov pravi kontekst. Traganje za dugovečnošću čini deo traganja za Taom. Granet. Prema jednoj anegdoti koju nam je preneo Čuang Ce. »putovanje do praizvora svih stvari« rezimira suštinu taoističkog mističkog iskustva. ili je to bilo stvarno? Ali u jednom trenutku. nav. koja istovremeno prevazilazi i život i smrt. pa u skladu s tim u potpunosti modifikuje njegov ontološki način postojanja. Pankineska ideja kosmičkog kružnog ciklusa ima značajnu ulogu u Tao-te kingu. To ekstatičko putovanje predstavlja povratak »prapočetku« svega što postoji. 82. 82).« »Da. jer ono prenosi uslove. Ali svetac veruje da može izbeći opštem ritmu života i smrti. kako kaže Lao Ce. str. niti u život čoveka na onome svetu. obratio mu se ovim recima: »Ne znam da li su me oči prevarile. 501 i dalje. Osim toga. delo. van područja realnosti. napustivši svet i ljude. 25). 21). Eliade. pa čak i steći »fizička besmrtnost«. sačekavši koji trenutak. a drugi ih smiruje. str. La Pensée chinoise. Taoisti poznaju više tehnika kojima se beskonačno može produžiti život. rekao je. 2ivot i smrt bića objašnjavaju se takođe alternacijom janga i jina: prvi stimuliše vitalne energije. I šaman se u toku ekstaze oslobađa vremena i prostora i uspeva da se vine u »Središte sveta« i vrati u rajsko doba. »U njemu (u svecu). 350 i dalje. up. duh ponovo pronalazi večnu sadašnjost. 7 1 Poznato je da u toku transa šamanova duša napušta telo i p u t u j e kosmičkim prostorima. putovanje Lao Cea do praizvora svih stvari predstavlja mističko iskustvo drugog reda.

73 Sledeća poznata anegdota najbolje ilustruje Čuang Ceovu koncepciju o relativnosti stanja svesti. zahvaćenim šamanizmom — npr. 72 Ta tema jedinstva Života i Smrti javlja se kod svih taoista. »taoistička škola« i religijskog taoizma ili »taoističke religije« (TaTo-Kjao. Taoisme. živi u neprekidnoj ekstazi. isto.« »Smrt i život su samo odlazak i povratak: biti mrtav ovde.«74 Unutar kruga Taoa. ili leptir koji sanja da je Ču. stanja svesti su doista međusobno zamenljiva. 117—118. koji je svoj duh ispraznio od svih stanja uslovljenosti i kročio u svet jedinstva/totaliteta Taoa. jer ono nije isto što i dualnost realnog sveta. Tehnike dugovečnosti Kineska terminologija obično pravi razliku između filozofskog taoizma (Tao-Kia. str. str. 77 Up. ili dva aspekta vrhunske realnosti. pogl. Svetac. str. u tom trenutku nisam bio svestan da sam Ču. prema smenjivanju života i smrti ravnodušan je. oblaci su njegova zaprega. opisuje se ponekad suviše zvučnim terminima. On ne oseća ni vrelinu šume koja gori u plamenu. 118). 120. ni grom koji para planine. 7 6 Kao što je to slučaj i s nekim drugim narodima.« 75 Prema nekim taoistima ove ekstatičke šetnje su. drugog velikog predstavnika taoizma. On krstari i van četiri mora. 75 Tchouang-tseu. glava 2. koji onome ko tako živi pripisuju božansku svemoć. M. ali mi nije bilo jasno da li sam Čuang koji sanja da je leptir. prev. ni bura koja podiže okeane ne mogu ga zaplašiti. Kaltenmark. 177 i dalje (tatarska epska poezija šamanističke strukture). U tom slučaju neki njegovi aforizmi stariji su od pojave Tao-te kinga. str. stvarni Ču. unutrašnja putovanja. kaže Lao Ce jednom ođ svojih učenika.RELIGIJA STARE KINE 31 O životu Čuang Cea. delo. Kaltenmark. 77 133. usnio da sam leptir koji leti i osetio sam se srećnim. nav. u stvari. ni studen razlivenih voda. prev. Po svoj prilici živeo je u V veku pre Hrista. 325 i dalje (folklor i šamanska književnost u Kini). str. može se naći nekoliko veoma zanimljivih primera. Le Chamanisme. Ču je njegovo vlastito ime. 72 73 . Henri Maspero. 74 Prevod Maspero. Kao Lao Ce. »Ja i ova lobanja«. 76 »Unutrašnjom kontemplacijom postižemo samozadovoljstvo« (Lie tscu. 240. tursko-mongolskim — iskustva i pustolovine šamana za vreme njihovih ekstatičkih putovanja inspirisali su pesnike i ušli u epsku poeziju. »znamo da nema ni istinskog života ni istinske smrti. zna se veoma malo. a za dobro i zlo i ne haje. doslovno. Čuang Ču. Zbog toga Čuang Ce poistovećuje život i smrt: to su za njega dva modaliteta. i on odbacuje vladajuća mišljenja i diskurzivnu nauku. »taoistička U 18. Eliade. a sunce i mesec su mu konji. Jedino savršeno saznanje po njemu je saznanje ekstatičkog reda. 4. »Savršen čovek je čisti duh. doslovno. kao i život nekih jogina. Kaltenmark. Iznenada sam se probudio i postao ja. ko zna da 1' ne znači biti živ tamo'« Prev. Ovaj paradoksalni način življenja. »Jednom sam ja.

Druga kategorija vernika obuhvatala je one koji su vekovima živeli u nekoj vrsti zemaljskog r a j a : na čarobnim ostrvima. 304 i dalje. ss. raspoređujući ih tako kao da stoje pored tela. 83 Vid. Heerlie G. za njih je taoizam Lao Cea i Ćuang Cea »čista filozofija koja se u potpunosti razlikuje od traganja za fizičkom besmrtnOšću. 81 »A popeti se na nebo u punom s j a j u dana (u podne)« bila je formula. . 79 Vid. razlikovanje »filozofskog taoizma« od »taoističke religije« korisno je i nije na odmet zadržati ga. Grane. up. Norman Girardot. To se nazivalo »oslobađanjem mrtvaca«. str. str. str. treću kategoriju činili su oni koji su u zemaljski r a j stupali posle smrti. 82 Reč je o predstavi koja se uzimala kao uzor vanvremenskih rajskih oblasti. predstavljajući čoveka i planinu. str. Osnovno za sve njih bilo je ishranjivanje »vitalnih energija« (jang-hsing). 320—24. perja. 78 Neki autori ovo razgraničavanje smatraju opravdanim i neophodnim. str. C.32 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sekta«). »On the world 'taoist'«. U vezi s pomenutim stavovima vid. imali istovetnu paradoksalnu koncepciju Taoa i težili istovetnom cilju: da u svom biću sjedine dve epifanije vrhunske realnosti (jang i jin. 82 Oni su se samo povremeno vraćali u svet da bi formule fizičke besmrtnosti preneli novoobraćenicima koji su to zasluživali. 12 i dalje. 79 Druga grupa naučnika zastupa temeljno jedinstvo svih istorijskih formi taoizma. 84—85. ili na svetoj planini Kuen-Luen. posvećena završnoj apoteozi Učitelja. nekoliko kraljeva je slalo ekspedicije u potragu za tim natprirodnim ostrvima (Mémoires. Le Chamanisme s. između ostalog A. ali njegovi najstariji oblici predstavljali su čoveka kako igra mašući rukama poput ptice. 436—37). duh i materiju. raspravu. III. kao i svi oni koji su neumorno tragali za fizičkom besmrtnošću. Le Taoïsme. Ideogram »besmrtnika« (hsjen). 83 Ponekad su besmrtnici predstavljani s preterano razvijenom lobanjom što je trebalo da znači da su u svome mozgu nagomilali velike količine energije jang. Creel. u periodu između IV i III veka. Kaltenmark i Sipet (Schipper). »magični let«. Prema istoričaru Seu-ma Cjenu. 80 Najznačajniji među njima su Maspero. No ta je smrt bila samo prividna: u svoj kovčeg stavljali su štap. magičnog leta i taoizma. vernik je mogao koristiti nekoliko tehnika. v. What is Taoism? str. život i smrt). Poznato je da je ptičje perje jedan od najčešćih simbola »šamanskog leta«. ovo razlikovanje je tvorevina moderne istoriografije. Graham. M. upućuje na pustinjaka. K r a j n j i cilj poklonika taoističke religije bio je ostvarivanje fizičke besmrtnosti. I najzad. »Part81 of the Way«. Kaltenmark.. Za ostvarivanje dugovečnosti. Le Lie sien tchouan. up. O vezi između krila. 80 Tačno je da su »metafizičari« i »mistici«. mač i sandale. nekoliko primera kod Maspero. dostupnih jedino posvećenima. Adept je u toku dobijanja besmrtnosti bio pokriven ptičjim perjem i krila su mu polazila od ramena. 1—24. The Boole of Lieh tzu. vid. 10 i dalje. Međutim. A pošto je između makrokosmosa i ljud78 Prema Sivinu (Sivin). što predstavlja glavni cilj »taoističke religije«. Eliade.

98 i dalje.). Primena dijeta imala je tačno određen cilj: da svaki organ ishrani materijama i lekovitim travama koje sadrže »energije«. ista božanstva koja žive i u 84 Napomenimo da je cinober (živin sulfid) bio osnovni element za spravljanje »eliksira besmrtnosti«. za Kineze. najvažnije od svega je zadržati dah.« 88 »Embrionalno disanje« nije isto što i jogistička pranajama (up. Le Yoga. sledeće — predeo oko srca. već i zračenja Sunca. vina i sličnog) i da se hrani lekovitim biljem i mineralnim materijama. 71 i dalje. Eliade. vežba koja prethodi meditaciji. vernik počinje da se hrani rosom ili kosmičkim »zracima««. »Les procédés.. Meseca i zvezda. 85 Up.. koji n a s t a n j u j u tri Cinober polja. stoga je bilo osobito važno o njima voditi računa. 107 i d.. Taoisti su na telu razlikovali tri dela koja su nazivali Cinober poljima:84 gornje »polje« obuhvatalo je mozak.«. e. postiže se besmrtnost. on mora da se odrekne uobičajene hrane (žitarica.RELIGIJA STARE KINE 33 skog tela postojala savršena podudarnost. preporučuju da Sunčeva zračenja treba udisati u podne (kada je jang najjači). »Les procédés de 'nourrir le principe vital' dans la religion taoïste ancienne«. 3 6 Postoji i jedan poseban postupak koji se zove »embrionalno disanje« (tai-si). Podsetimo se da u unutrašnjim delovima tela ne žive samo zaštitnički duhovi i dobra božanstva već i zla bića: Tri crva. Međutim. svakom od njih potrebne. 87 »Vraćajući se u prvobitno stanje. reč je o unutrašnjem disanju koje teče u zatvorenom krugu i koje je slično disanju fetusa u majčinoj utrobi. 85 Oslobodivši se tri unutrašnja demona. prev. str. on više ne udiše samo atmosferski vazduh. str. Le Taoïsme. Maspero.. kadrim da unište demone. unutrašnjom vizijom se može postići razlikovanje božanstava koja žive u pet organa. Da bi ih se oslobodio. predstavljale najbolji model života. 198 i dalje. a Mesečeva (koja sadrže jin) u ponoć. .. str. unutrašnjom vizijom i koncentracijom misli postiže se vizuelizacija daha i njegovo sprovođenje kroz tri Cinober polja. Le Taoïsme. vraćajući se na početak. Prema Tai-ping šingu (III vek n. 87 Up. Neki recepti iz III veka posle Hr. vitalne energije su ulazile i izlazile kroz devet telesnih otvora. isti. § 143). Maspero. »Le procédés . 84 Maspero. 203 i d. Ako se dah zadrži u vremenu koje je potrebno za 1. u stvari. mesa. str. Dodajmo da je »duboko i nečujno disanje« u toku ekstaze ličilo na disanje životinja u toku kibernacije. savršeno usklađenog s kosmosom. Pa ipak njeno primenjivanje omogućuje izvestan ekstatički doživljaj. a poznato je da su spontanost i punoća životinjskog života.«. str. i donje — deo ispod pupka. uništavaju vitalne snage vernika. To su. Maspero. 198. str. vernik tera starost i vraća se u stanje fetusa.000 udisaja. 88 Predgovor raspravi Formules orales de la respiration embryonnaire.

U toku meditacije oba partnera treba da »izgube svest o svome telu i o spoljašnjem svetu«. Da bi O taoističkom panteonu. nap. Maspero. Adept je morao obaviti seksualni čin ne izlivajući seme. a neki smatraju da je veliki učitelj Lao Ce bio.« 9 0 Besmrtnik Jong Ceng Kong bio je savršeni poznavalac metode »obnavljanja i sprovođenja«. omogućuje i muškarcima i ženama pristup metodi Večnog života«.. str. 91 Max Kaltenmark.92 Jedan od glavnih ciljeva taoističke seksualne tehnike bio je mešanje semena s dahom u donjem Cinober polju. I tu je.) sastojala se u »vraćanju semena u cilju obnavljanja mozga«. Vid. str. odlomak ovog teksta. str. zatim treba da izgovore molitve. Primena tehnike zvane »spavaća soba« (fang-šung) poznata je bila od najstarijih vremena. 90 Up. jer oni održavaju život i ishranjuju dah. M. o sprečavanju rasipanja vitalne energije. 57. koji boravi u ljudskom telu. pomešanog s dahom. »U tome je metoda neumiranja. njen cilj je bio da se ojačaju vitalne snage. a žena na srce. vid. Le Lie-sien tchouan. up. 386—87. navedeno delo. Le Taoïsme. on. i obrazovanje »misterioznog zametka« novog besmrtnog tela. 80 .. Ona se sastojala u apsorbovanju vitalnih energija od žena kojima bi se čovek samo približio: smatralo se da »ta energija. 67). 388. 8 9 Druga metoda produžavanja života sastojala se u seksualnoj tehnici koja je u isti mah bila i obred i jedan od načina meditacije. a poispadali zubi ponovo su izrasli. »The longest taoist scripture«. u stvari.. str. kroz telo adepta i njegovo uspinjanje od donjeg Cinober polja do gornjeg.« 91 Postojali su i adepti koji su primenjivali metodu zvanu »vampirizam« (Kaltenmark). 92 Kaltenmark. Strickmann. u znatnoj meri produžava život«. t j . držao se principa da vitalni duhovi iz doline Val nikad ne umiru. t a j zametak se razvijao u »čistom telu« koje se posle adeptove prividne smrti odvajalo od leša i priključivalo drugim besmrtnicima. Hranjen isključivo »dahom«. adept može stupiti u vezu s njima i uvesti ih u svoje telo da ga ojačaju.. koja potiče od samih izvora života.. 116 i d. Primenjivao je isto što i Lao Će. da bi se na t a j način ostvarila revitalizacija mozga. 137 i d.«. . ali je ona bila odbačena jer je protumačena kao neortodoksna. a onda muškarac treba da se usredsredi na bubrege. odnosno u predelu ispod pupka. »Nadahnjivao se Tajanstvenom ženkom (up. smeštenog u glavi. e. Zadržavanje je omogućavalo protok semena. »Les procédés. . u stvari.34 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA makrokosmosu. 55—56. 341. Jedan tekst iz V veka n. Njegova posedela kosa postala je ponovo crna. obezbedi dug život i rađanje muške dece. reč o specifično taoističkom idealu ataraksije. str. e. Ali taoistička tehnika »put jina« besmrtnika Jang Cenga (I vek n. reprodukovan na str. Posredstvom meditacije. Podrazumevalo se da su oba partnera imala koristi od ovog rituala. precizira da »savršena m e d i t a c i j a . Maspero.

kao i u tantrizmu. Međutim. Joseph Needham. alhemija se. u stvari. Iz te prakse izrodilo se kasnije kolektivno »sjedinjavanje dahova«. Pouzdano je utvrđeno da su oba pomenuta verovanja u ovoj zemlji postojala već u IV veku pre Hr. 12. 95 Needham. str.RELIGIJA STARE KINE 35 »obnovio mozak«. nastavak protoistorijskih agrarnih ceremonija (up. U Kini. livaca i kovača preuzela je i usvojila i kineska alhemija. naročito od strane budista. Prastare koncepcije u vezi s rašćenjem ruda u »utrobi« Zemlje. 77. Science and Civilisation in China. Ova tri elementa — principi. 94 93 . i svi se naučnici slažu da »začetnikom« kineske alhemije treba smatrati Mencijevog savremenika. U taoističkoj seksualnoj metodi može se otkriti izvestan indijski uticaj. te »orgije« imale su isključivo ritualni karakter i predstavljale su. adept je morao apsorbovati veliku količinu jina i zbog toga je menjao više partnerki. 93 Taoistička seksualna terminologija odnosila se. osobito uticaj tantrizma »levog usmerenja« u kojem je primena jogističke metode imala dvostruki cilj: istovremeno zaustavljanje disanja i izlivanja semena.95 Kao autonomna disciplina. kao i obrednim kompleksom »kovači-inicijacijska bratstva-tajne zanata«. t. 13. na mentalne operacije i na mistična iskustva. mitovi i tehnike — pripadaju protoistorijskom nasleđu i stoga je pogrešno njihovu starost meriti starošću prvih dokumenata koji ih pominju. 253 i dalje. str. Liu An. prirodnim preobražajem drugih metala u zlato. 3) tehnike koje nastoje da ostvare dug život. navedeno delo. Taoisti i alhemija Neke obrede i mitove kineskih metalurga. III tom ove knjige (glava XXXII). Što se tiče porekla kineske alhemije. »Beginnings of Alchemy«. blaženstvo i duhovnu neposrednost. str. kao i u drugim zemljama. § 130). Vid. mističnom vrednošću zlata. up. našle su svoje mesto i u učenju alhemičara. a i neki drugi autori. Veze Vid. zapazili su da između proizvođenja zlata i napora da se produži život i stigne do besmrtnosti ima neke veze. H. u stvari. 94 U II veku pre Hr. kineska alhemija se obrazovala koristeći: 1) tradicionalno kosmološke principe. Cu Jena. str. 134. 2) mitove koji govore o eliksiru besmrtnosti i svecima besmrtnicima. V: 2. ceremonija mnogo kritikovana. među stručnjacima postoje neslaganja. Le Yoga. zasnivala na dva verovanja: 1) na verovanju u pretvaranje metala u zlato i 2) na verovanju u »soteriološku« vrednost postupaka kojima se ta operacija izvodila. up. a još se raspravlja i o vremenu nastanka prvih tekstova koji pominju alhemijske postupke. Dubs.

Les Mémoires historiques de Sse-ma Ts'ien. Tako stoji u tekstu Huai-nan-cu iz ~ 122. . 96 Čudotvorac Li Šao-kjun savetuje caru dinastije Han. god. Sen-ma Cjen. tekstove navedene u: Mircea Eliade. Mémoires. 465. kad postanete dugovečni. godine. kineski alhemičar. moći ćete da od njega pravite posude iz kojih ćete piti i jesti i na t a j način produžiti sebi život. dakle. pošto ih prizovete. a možda je i delo samog učitelja. Forgerons et Alchimistes (drugo izdanje. Pošto su on. pomaže prirodi u njenom radu. prah cinobera će moći da se pretvori u žuto zlato. oni čuvaju telo od propadanja. 98 Traganje za zlatom podrazumevalo je i izvesno traganje za suštinom duhovne prirode.100 Prema jednom predanju. II. A kada ih budete videli. delo. 74). žutom živom i budućim životom (»2uti izvori«). 66). str.36 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA između »spravljanja zlata«. 141. prema tome. 1977). 636 i dalje. alhemičaru Vei Po-jangu pošlo je za rukom da napravi »pilule besmrtnosti«. 499. str. 99 Taj odlomak preveo je Dabs (Dubs). Kao i n j e m u odgovarajući znalac sa Zapada. dobijanja »droge besmrtnosti« i »evokacije« besmrtnika očigledne su: Luan Tai izlazi pred cara Vua i uverava ga da je kadar učiniti ova tri čuda. 96 i dalje. III. 100 vid. str. u vezi s traganjem za dalekim i tajanstvenim ostrvima gde su živeli »besmrtni«. str. 99 Alhemičarev zadatak je. Kinesko verovanje u prirodnu metamorfozu metala dosta je staro. u kome nailazimo i na verovanje u mogućnost ubrzane metamorfoze metala. str. str. i prineli žrtve fong i šan. sačuvanom u Lie Hsjen Šuan Šuan (Biografije svetaca besmrtnika). o tome najviše obaveštenja pruža Joseph Needham. nećete umreti. Vuu: »Prinesite žrtvu peći (cao) i uspećete da prizovete bića (natprirodna). dakle. Science et Civilisation. a sresti besmrtnike. otuda se smatralo da i posuđe od alhemijskog zlata beskonačno produžava život. Dabs. pre Hr. str. koji je živeo u IV veku i bio Mencijev savremenik (isto. 98 Traganje za besmrtnicima. koji su naseljavali udaljena ostrva. a kada proizvedete zlato. 97 Isto. 479. III. III. ali mu ništa ne polazi za rukom osim da »materijalizuje« besmrtnike. da samo ubrzava rašćenje metala. Pošto se i zlato i žad uključuju u princip jang. nav. str. Moguće je da tekst pripada školi Cu Jena (Tsou Yen). bilo je. 152. 71—72. jedan od njegovih učenika i njegov pas progutali nekoliko takvih 96 Edouard Chavannes.. ubrzavajući ritam vremena. značilo je izdići se iznad ljudske uslovljenosti i priključiti se atemporalnoj egzistenciji blaženih.« 97 Traženje eliksira besmrtnosti. zaokupljalo je prve careve dinastije Ćin (219. Zlato je posedovalo kraljevske osobine: nalazilo se u središtu Zemlje i bilo je u mističnim vezama sa šie (realgarom ili sumporom). III. biće vam omogućeno da vidite blažene (hsjen) sa ostrva Pong-lai koje se uzdiže usred mora. str.

daje živu. ako se putem meditacije jednom postigne. voda bubrega crna kao olovo«. pet kosmoloških elemenata (voda. str. »Jardins en miniature d'Extrême Orient«. tradicionalna je i veoma stara predstava »sveta u malom«. nav. zdravi i čitavi napustili su zemlju i pridružili se drugim besmrtnicima. e. izvesni Učitelj je »ponovo dobio dečački izgled«. itd. 104 Obratimo pažnju na ova dva elementa: 1) homologaciju mitske planine Kuen-luen s tajnim područjima mozga i stomaka i 2) ulogu koja se pridaje »haotičnom« stanju. naveden u Forgerons et alchimistes. koje. Planina u Zapadnom moru. Te snage treba samo ojačati. Needham. str. Iz istog razloga cinober se ne ceni toliko zbog svoje crvene boje (boja krvi. str. Veliki alhemičar Ko Hung (283—343) piše da ako se u toku jedne godine gornje 10 pilula cinobera. drvo. 101 . stiče se besmrtnost. u Zbirci legendarnih biografija taoističkih besmrtnika. 33). kao droga besmrtnosti. 74 i dalje. stavljen u vatru. pluća vazduhu. str. vazduh i zemlja) prenose se na organe čovečijeg tela: srce odgovara vatri.RELIGIJA STARE KINE 37 pilula. pre svega destilacijom sperme u »Cinober poljima« (up. 102 Tekst. itd. a ako se s tom kurom nastavi i duže od godinu dana. spravljenih u laboratoriji. čovek u sopstvenom telu poseduje sve elemente koji sačinjavaju kosmos i sve vitalne snage koje obezbeđuju periodično obnavljanje. 99. A Kuen-luen je zamišljena planina u Zapadnom moru gde žive besmrtnici. Planina Kuen-luen ima dva sprata: prvi je u obliku uspravne. Drugo ime za Cinober polja. a izgubljeni zubi ponovo narastu. La pensée chinoise. boravište besmrtnih. omogućuje pristup »Cinober poljima« i čini mogućim alhemijsko stvaranje embriona besmrtnosti. u sebi skriva misteriju obnavljanja putem smrti (jer sagorevanje simbolizuje smrt). Lie-sjen čuan (Lie-sien tchouan). Chinese Immortals. The Nei P'ien of Ko Hung. u stvari ljudsko telo. i Granet. Mikrokosmos. On. 54. bubrezi vodi. tumačen je alhemijskim terminima: »vatra srca je crvena kao cinober. treba najpre doći u »haotično« stanje (huen). Da bi se putem mistične meditacije kročilo u ovo područje. dakle. 104 Roef Stein. up. str. Le Lie-sien tchouan. jetra drvetu. jeste Kuen-luen. Ware. 2. Pošto je tokom nekoliko godina uzimao cinober. a stomak zemlji.. pomešanog s medom. seda kosa ponovo postaje crna. Lionel Giles. 93 i dalje. Max Kaltenmark. 103 No cinober se takođe može stvarati i u samom ljudskom telu. tajno područje mozga. str. 102 Prema tome. pominje se već u I veku pre n. vatra. Iz toga sledi da cinober može da obezbedi neprekidno obnavljanje ljudskog tela i u k r a j n j o j liniji besmrtnost. V. str. up. »Telesna besmrtnost« obično se sticala uzimanjem eliksira. Cinober. snabdeveno »komorom sličnom pećini«. princip života) koliko zbog osobine što. a jedan drugi »stekao je sposobnost da leti«. slično prvobitnom rajskom nesvesnom stanju još nestvorenog sveta. 103 James R. 146—47. delo. 357 i dalje. Univerzuma u minijaturi. str. Vid. 271. 67 i dalje. 101 U skladu s tradicionalnom homologacijom mikrokosmosa s makrokosmosom. itd.

umesto da se vrše u laboratoriji. Kombinovanjem sila janga i jina stvara se »misteriozni embrion« (»eliksir života«. »Čisti« metali (ili njihove »duše«) identifik u j u se s raznim delovima tela i alhemijski procesi. Ovo vraćanje u matericu samo je viši stepen u razvoju jedne starije i rasprostranjenije koncepcije. 106 Materia prima ne treba tu da bude shvaćena samo kao prvobitna struktura materije. odnosno počeli su da je koriste protiv starenja i smrti. odnosno besmrtno biće koje će na kraju. str. van Gulik. R. 37 i dalje). Najčešće korišćena metoda pri ostvarivanju tog cilja je »embrionalno disanje« (tai-si). i III tom ovog delà. 105 Drugim recima. kojim njime kruže i stapaju se semen virile i dah. Nei-tan postaje ezoterična jer se eliksir spravlja u samom alhemičarevom telu. prikazanih u poslednja dva odeljka. Ovu metodu kineski taoisti i alhemičari preuzeli su i usavršili: umesto da njome isceljuju samo bolesti. Aspects du mythe. massa confusa kod zapadnih alhemičara. 33 i dalje. odvijaju se u telu i svesti adepta. ima isti oblik kao i alhemičarska peć i tajno područje mozga. 108 Veliki broj ideja i njihovih praktičnih primena. A videli smo već da tema podmlađivanja i dugovečnosti putem regressus ad uterum predstavlja jedan od prvih ciljeva taoizma. str. str. metodama »nedokučive fiziologije« i bez učešća biljnih i mineralnih supstanci. ono se može porediti s materia prima. »Žuti cvet«). 102. već i kao jedno unutrašnje iskustvo alhemičara. ali alhemičar ovaj povratak u embrionalni stadijum ostvar u j e i topljenjem izvesnih sastojaka u svojoj peći.ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA a drugi u obliku prevrnute kupe. Weltordnung. 115 i dalje. a žena se izjednačuje sa sudom. Disanje postaje homologno seksualnom činu i alhemijskom postupku. kroz potiljak. Što se tiče »haotičnog« stanja koje se ostvaruje meditacijom i koje je neophodno za alhemijski postupak. Svođenje materije na prvobitno stanje apsolutne neizdiferenciranosti odgovara — na planu unutrašnjeg iskustva — povratku na embrionalni stadijum. e. 108 Vid. kruže i stapaju se »čista« živa i »čisto« olovo. Tod. 130 i dalje. str. str. 107 Vremenom se eksterna alhemija (vai-tan) počela smatrati »egzoteričkom« nasuprot internoj alhemiji jogističkog tipa (nei-tan) koja je sama sebe proglasila za »ezoteričnu«. . odnosno reaktiviranje kosmogonije (vid. Auferstehung. napustiti telo i vinuti se u nebo (up. Telo postaje sud u kome na isti način. 108 Up.). primenili su je kao lek protiv zuba vremena. 160 i dalje. Nei-tan se može smatrati tehnikom. s tom razlikom što se procesi njenog odvijanja opisuju terminima ezoterične alhemije. potvrđene već u prastarim stadijumima kulture: izlećenja vraćanjem na početak Sveta. na stadijum pre rođenja. 33). Forgerons et alchimistes. tekst naveden u Forgerons et alchimistes. što ne znači da možda los o ovom simbolizmu u protoistoriji up. srećemo i u tekstovima iz perioda dinastija Čin i Han (221—220. n. Carl Hentze. Erotic color prints. analognom »embrionalnom disanju«. 107 Up. str. H.

čine sastavni deo starog taoizma. Za sada je dovoljno da pomenemo da je već u jednom tekstu iz 165. Carska vojska je pobunu ipak ugušila. Kao što ćemo imati prilike da vidimo (up. 33). treba dodati i to da je u periodu dinastije Han. Lao Ce već bio divinizovan i da je taoizam. Knjiga. Poslednji vođa »Žutih turbana« pogubljen je 1112. Le taoïsme. godine. Pan-Kuom (§ 129). manje-više neočekivanim razvojnim linijama taoizma govorićemo kasnije (up. glava — planina Kuen-luen. Ali. pre svega. ali se mesijanska groznica nastavila kroz ceo srednji vek. O ovim. kao nezavisno organizovana verska institucija. Učinilo nam se umesnim da ih nrikažemo u ovom poglavlju zato što tehnike dugovečnosti. XXXV pogl.« (tekst je preveo Maspero. 1W »Lao Ceovo telo je potpuno preobraženo: njegovo levo oko postalo je mesec. vođa sekte Šang Šueh proglasio je renovatio neizbežnim i najavio da »Žuto nebo« (zato su vernici nosili žute turbane) treba da zameni »Plavo nebo«. Ova sekta je postigla veliki uspeh zahvaljujući vidarskom daru njenog osnivača. Pobuna koju je izazvao umalo nije srušila dinastiju. A slično verovanje u podmlađivanje putem Taoa karakteriše i jedan drugi taoistički pokret. otkrivala je načine kojima se može postići obnova dinastije Han.RELIGIJA STARE KINE 39 nisu postojale i ranije. . meso — četvoronošci. U provinciji Sečuan uspostavio je »teokratiju« u kojoj su vremenske i duhovne sile bile sjedinjene.. brada — planete i njihove pratilje. 108). e. itd. tom III). Mesečno jednom održavana ceremonija »sjedinjavanja dahova« težila je istom cilju (up. ali je njegov duh nastavio da živi među vernicima. Godine 184.). o čudotvorstvu psihosomatskog tipa u toku zajedničkog obeda kad su se delile moći Taoa.109 Što se tiče »taoističke religije« (tao-kjao) n j u je krajem II veka n. godine Lao Ce bio smatran emanacijom prvobitnog Haosa i izjednačen sa antropomorfnim bićem. Već u I veku n. str. Čang se uzneo u nebo i bio prozvan »Nebeskim učiteljem« (tjen ših). utroba — zmije. XXXV pogl. pošto je dobio eliksir besmrtnosti. vršio mesijansku misiju i inspirisao revolucionarne pokrete. kosti — zmajevi. tu je bila reč. sektu »Veliki mir« (Tai-ping). osnivač ovog pokreta izneo je pred cara jedno delo eshatološkog smera. e. stomak — more. a u izvesnoj meri i alhemija. koju su diktirali duhovi. str. Ovaj reformator zanesenjak bio je osuđen na smrt. osnovao Čang Tao-ling.

svedena na zajednički imenilac i na k r a j u apsorbovana ortodoksijom. Po svoj prilici. naročito devalvacija nekih velikih božanstava i njihovo zamenjivanje drugim (up. Svojim hodočasničkim i drugim pohodima u udaljene krajeve brahmani su mnogo doprineli religijskoj i kulturnoj unifikaciji potkontinenta. Le Yoga. »Sve je patnja . Rel.« Brahmanizam je osvojio potkontinent neposredno posle arijanizacije. pošto nisu bili zanimljivi za autore himni i Brahmana. Up. asimilacija i sinkretizam odigrali su važnu ulogu i u pokrštavanju centralne i južne Indije. osvojivši ove oblasti jugoistočne Azije. § 66) nastaviće se sve do srednjeg veka. i VI veka n. kako društvenu strukturu. u asimilovan j u velikog broja narodnih. tako i sistem kulture i viziju sveta. isto. 3 Prelaz s brahmanizma na hinduizam odigrao se neosetno. a u Indokinu i na Sumatru. a hinduizam nekoliko vekova kasnije. Gonda. str. Gonda. e. proces do kojeg dolazi već u vedskoj epohi. simbioza. brahmani su do Cejlona stigli već u VI veku pre Hrista. 2 oni su istovremeno pokazali i toleranciju i oportunizam.. 263. Ali. Eliade.). ovi. I. de L'Inde. Početkom hrišćanske ere ti »misionari« uspeli su da arijskom i lokalnom nearijskom stanovništvu nametnu. nekih specifično »hinduističkih« elemenata bilo je i u vedskom društvu (§ 64). marginalnih i autohtonih elemenata. nebrahmanska religijska područja bila su. da tako kažemo. Međutim. str. morao da objedini mnogobrojne lokalne elemente. manje-više »popularni« elementi nisu ni ostali zabeleženi u tekstovima. Iako je Indra još 1 2 3 Up. Zahvaljujući homologizaciji koja je izvršena u više nivoa (mitologija. e. Kao što smo već ukazali. Ali. Javu i Bali hinduizam je prodro u periodu između II veka pre n. .XVII POGLAVLJE BRAHMANIZAM I HINDUIZAM: PRVE FILOZOFIJE I TEHNIKE SPASENJA 135. svojstvenu Vedama i Brahmanama. 268 i d. razume se da je. str. Asimilacija autohtonih i »popularnih« božanstava hinduizmom t r a j e i danas. 1 Uostalom. obredi.. 377 i d.. teologija itd. (sa bibliografijom).

dakle. piše: »Za mudraca sve je patnja« (Yoga-Sütra. ni religijska poruka ne izražavaju očajanje. u svojoj biti pozitivnu. bolno je. str. 273). ma kakve prirode bilo. Le Yoga. zajednička svim indijskim filozofima i misticima — ne može voditi u očajanje i pesimizam. dobija veći značaj. Le Yoga. stimulativnu vrednost. čovek nije jedino biće osuđeno da pati. autor prvog dela o jogi. str. a i neka ženska božanstva otpočinju svoju spektakularnu karijeru. izjavljuje Buda i to postaje lajtmotiv čitave postupanišadske religijske misli. 6 Ali spoznaja te sveopšte patnje ne vodi u pesimizam. kao uslov sine qua non oslobođenja. čak i samo zadovoljstvo je bolno. II. 1. ona nije beskonačna. kao i metode meditacije i soteriološke tehnike. između ostalog. 23. 23. da se odrekne dobara i ambicija. otkrivanje »patnje« kao zakona postojanja može se smatrati. 15). tvrdi da u osnovi te filozofije postoji čovekova želja da izbegne muke koje mu nanose tri vrste bola: nebeski (čiji su uzrok bogovi). Ta sigurnost da postoji način da se stigne do slobode — sigurnost. p a t n j a je kosmička nužnost. Horizont religijske etike posle Upanišada bio je iz osnova izmenjen. Već sama činjenica da postojimo u vremenu i da nam je t r a j a n j e ograničeno podrazumeva patnju. »Sve je bolno. Vladar podzemnog carstva. Arijanizacija i hinduizacija potkontinenta odvijale su se u vreme najžešćih kriza. one imaju neku vrednost samo ukoliko čoveka oslobađaju od »patnje«. 5 izjavljuje jedan od kasnijih autora. sve je prolazno«. * Särpkhya-Kärikä. zemaljski (koji čoveku nanosi priroda) i unutrašnji ili organski bol. objekti (čula). Patnja je doista sveopšta. o čemu svedoče askete i mistici Upanišada i. autor najstarije rasprave o sankhji (samkhya). a neki kasniji tekstovi predstavljaju ga čak i kao podlaca. jer. a to je put koji od čoveka zahteva da se povuče iz sveta. naročito. Eliade. Vremenom (isto. 271. čovek ima mogućnost da stvarno prevaziđe svoju uslovljenost. Uostalom. jer je ono mesto bola. Višnu i Šiva stiču sve veći ugled. čula. Išvara Krišna (Išvara Krishna). str.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 41 uvek slavljen u Epu. Up. Sve doktrine i spekulacije. . ali ako čovek zna šta mu valja činiti da bi je se oslobodio. sveopšta patnja sadrži. 4 Videti reference kod Gonde. Ali za razliku od bogova i životinja. 5 Anirudha (XV vek) u komentaru SämkhyaSutra. Mudraca i asketu ona neprestano podseća da postoji samo jedan put kojim se može stići do slobode i blaženstva. propovedi Gautame Bude. nalaze svoj razlog postojanja u toj sveopštoj patnji. Naprotiv. Ljudsko iskustvo. »Telo je bolno. up. percepcije takođe su bolni jer nam donose patnju. poistovećuje se s Kalom. I. Nijedna indijska filozofija. str. da se potpuno izoluje. Patanjđali. on više ne uživa neprikosnovenost vrhovnog boga: moćnija od njega je dharma. 4 Nasuprot njemu. II. Jama. jer za njim sledi patnja«.

Večnosti koja počiva u Sopstvu). buđenja.42 136. 12]. Tako se njegove oči oslobađaju koprene iluzija. Isto tako. vezanih očiju. pametan sam ili glup.). u stvari. srećan sam ili pak nesrećan. 1—2). nasuprot tome. stvorenih neznanjem [ a v i d j a (avidyá)]. sve do trenutka dok ne sretne onoga. shvata da nije zavedeni lutalica.. str. ?788—880) će dati briljantan komentar ovog odlomka iz Ćhandogje. i onaj koji ima pravog učitelja može da se oslobodi neznanja i dostigne savršenstvo. što je dotada verovao da jeste i da je Biće ono što je i on sam. itd. Varalice su. vezanih očiju!« Neko mu onda skida povez i pokazuje put ka gradu. okivanja. Rasüituiuci se od sela do sela. sina. uhvaćen u čudovišnu mrežu. Metode koje vode konačnom »buđenju« »Osloboditi se patnje cilj je svih indijskih filozofija i tehnika meditacije. Petnaest vekova kasnije Šankara (Šankara. (VI. Od njega saznaje za put saznanja i za taštinu ovoga sveta. neupućenosti. koji je svestan istinskog Bića (Brahman-«/man). on uspeva da na k r a j u stigne do kuće. oslobađa zavisnosti od svetovnih stvari. ništa nije vredno saznanja« [švetašvatara (Svetašvatara) Up. I. do tada zarobljenik sopstvenih iluzija. uklanjanja koprene ili poveza s očiju. zarobljavanja. opisima raskidanja stega. Indijska književnost često se služi slikama vezivanja. itd. dodaje se ü tekstu. »Sin sam toga i toga. . Takve se stvari. i ostavili sama. Na t a j način se čovek. srećan i uz to pun ljubavi prema drugima. Ćhandogja (Chándogya) Up. navedene u Le Yoga. a čovekove oči pokrivene su koprenom ilubzije. stada itd. oslobođen robovanja. on je sputan osećanjima koja ga vezuju za ženu. i. prijatelja. apsolutnim monizmom.spasenje'. pijanstva. On viče: »Doveli su me ovde. Spoznaje svoje pravo biće. događaju čoveku koga su varalice odvukle daleko od Bića (daleko od atman-Brahman) i uhvatile ga u tu zamku. itd. 24 i d. i on postaje čovek koji 7 Videli i druge tekstove.]. na primer. pobožan. Kakav bi život trebalo da vodim? Kojim putem da krenem? U čemu je moj spas?« Tako on razmišlja. koji predstavljaju ukidanje (tj. Razumljivo je da će vedantinski metafizičar tumačiti pouku u skladu sa sopstvenim sistemom. prevazilaženje) te uslovljenosti ili oslobođenje [mokša (moksha) mukti. nirvana.7 Spasenje podrazumeva prevazilaženje ljudske uslovIjenosti. priča 0 čoveku kojeg su vezanih očiju odveli daleko od njegovog grada 1 ostavili na pustom mestu. 14. piše Šankara. Samo ono znanje čiji je cilj . za čoveka može imati neku vrednost.. učmalosti. pogrešne ideje (o »onome što vredi« ili »ne vredi«. prisećanja itd. ali njegovo tumačen j e samo razrađuje i precizira izvorni smisao priče. koje dočaravaju ljudsku uslovljenost. ili zaborava. Van toga (tj.

poredi se sa osobom. 2) čovek. odnosno dok pronalazi atman. kao što pokazuje pouka. Time što uklanja neznanje i skida veo maje (maya) saznanje [đnjana. pun radosti i vedrine. Gotovo svaka indijska filozofska rasprava 9 sadrži shvatanja koja su prethodila datumu njenog sastavljanja i često su veoma stara. u stvari. § 139). . kritikuje budizam. način posmatranja« (potiče od korena driš. vizija. napisani su posle Budinih propovedi. Aspects du mythe. »okovanom lancima shvatanja dobra i zla«. 137. koju komentariše Šankara. izuzev starih Upanišada. puruša). ogrezlom u ponoru. Čak ako se datum sastavljanja nekog spisa koji put i može odrediti. hronologiji ne treba pridavati suviše veliki značaj. doktrina. razume se. »Patnja«. što znači »videti. još neoslobođen uslovljenosti. 9 Napominjemo da sanskrit ne poseduje reč koja tačno odgovara evropskom terminu »filozofija«. ili zatočenom u tamnici. čovek pati zbog posledica tog neznanja sve dok ns otkrije da je u ovom svetu samo prividno zarobljen. o analogijama između ovog indijskog simbolizma zarobljavanja i raskidanja stega i izvesnih aspekata gnostičke mitologije (videti takođe § 229). Međutim. vidyá)] omogućuje oslobođenje: to istinsko »saznanje« ravno je »buđenju«. str. 8 U Maitri Upanišadi (IV. opijenom zabludama. kontemplirati. 145 i d. I. Neki od njih otkrivaju uticaj izvesnih specifično budističkih ideja. dosta približno i tek počev od prvih vekova nove ere. Sopstvo nema nikakve veze sa ovim svetom (up. vid ja (jñána. Kada se u nekom tekstu naiđe na novu interpretaciju. koja definiše ljudsku uslovljenost. Za sankhju i jogu takođe. napisanih u prvim vekovima hrišćanske ere. Etiade. rezultat je neznanja (avidja). shvatanje. Neznanje koje je. shvatati«). to ne znači da ona nije bila razmatrana i ranije. a najbolji primer »probuđenog« je Buda. kronologiju 8 Up. strasti. Istorija ideja i kronologija tekstova Svi religijski i filozofski tekstovi. nepoznavanje samog sebe može se uporediti sa »zaboravom« istinskog Sopstva (atman. To je razlog zbog koga se takva osoba ne seća »višeg stanja«. dok se vraća kući.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 43 može da posluži za primer. Za označavanje nekog posebnog filozofskog sistema postoji reč daršana čije je značenje »stanovište. ali koju čovek nije uspevao da realizuje. ali nemali broj tekstova. Moglo bi se reći da indijska postupanišadska religijska misao izjednačava oslobođenje s »buđenjem« ili s poimanjem jedne situacije koja je postojala od samog početka. ili pak žrtvom opsena i fantazmagoričnih snova.

10 Jednom reči. 20 i d.44 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA filozofskih ideja gotovo je nemoguće ustanoviti. 6) i u Svetäsvatara Up. ne znači i da odražavaju koncepcije formulisane u budističkoj epohi. pri tom. Raspravljajući. 2. Vedanta pre sistematizacije Termin vedanta (doslovno »kraj Veda«) označavao je Upanišade. doktrine Upanišada). izjavljuje se u Šatapatha (Šatapatha) Brahmani (VI. sankhje i joge (§ 148). činjenica da su religijski i filozofski spisi u vezi s brahmanističkom tradicijom bili sastavljeni nekoliko vekova posle Gautame Bude. njima su se doista i završavali vedski tekstovi. Ali ono sigurno nije bilo i prvo. nije nam poznata. Najranija istorija vedantinskog »filozofskog sistema«. Dovoljno će biti da ukažemo na najvažnije transformacije i da istaknemo modifikacije koje su iz osnova izmenile početnu orijentaciju. pripisano rišiju (rishi) Badarajani (Badarayana) napisano je verovatno početkom naše ere. Za vreme svoga naukovanja Gautama je sretao predstavnike različitih filozofskih »škola«. Niz avidja-karman-samsara. o odnosima između individualnih atmana i Brahmana. među kojima možemo prepoznati embrionalne forme vedante (tj. 22). 10 11 . tumačenje neukosti kao dremeža. predstavljaju opšteprihvaćenu konstelaciju pojmova. Le Yoga. 138. Badarajana pominje tri različite teorije i navodi imena njihovih najpoznatijih predstavnika. suprotstavljen drugim daršanama. Prema Up. u pravom smislu reči. 2. Ali. Dakle. 11 Pod vedantom se u početku podrazumevao skup doktrina. (VI. ne treba zaboraviti da su sve metode i soteriologije posle upanišadske epohe imale zajedničku okosnicu. 2. simbola i slika. sna. moglo bi se reći da su sve tri brahmanističke daršane (daršanas) — vedanta. Analizujući upanišadske doktrene ujedno smo izložili i glavne ideje presistematske vedante. izloženih u Upanišadama. »Čovek se rađa u svetu kakav je sam stvorio«. Ovaj termin se pojavljuje već u Mundaka Upanishad (III. pre svega klasičnim sistemima sankhje i joge. na primer. jednačina egzistencija = bol. str. sankhja i joga — isto kao i budizam. Tek s vremenom i to dosta kasno (u prvim vekovima naše ere) tim terminom se počeo nazivati poseban filozofski »sistem«. opijenosti. Nema potrebe da ovde podrobno opisujemo po čemu se ti prvi nagoveštaji — potvrđeni u Upanišadama i u budističkim i đainističkim tekstovima — razlikuju od njihovih sistematizovanih formi u klasičnoj epohi. zarobljenosti. u k r a j n j o j liniji nastojale da objasne ovu aksiomu i rasvetle njene posledice. jer Badarajana u svom delu navodi imena i ideje mnogih ranijih autora. 27). Najstarije sačuvano delo Brahma-sutre.

tj. u švetašvatari i Maitri TJpanišadi kao i u Bhagavad-giti i Mokšadharmi (Mokshadharma) (XII knjizi Mahabharate) nailazimo na priličan broj podataka koji se u osnovnim crtama tiču vedantinske misli pre Šankare. . prema drugoj. po trećoj. Identifikacija Brahman-atman predstavlja. razumevanje 555 aforizama koji sačinjavauj Brahma-sutre dosta je teško bez komentara. prvi komentari su zaboravljeni i izgubljeni u senci nenadmašne Šankarine interpretacije koju je dao oko 800. pre svega pripisuje joj se uloga zaslepljenosti. Raspravljajući o dotad izloženim teorijama. 129) da se ono realno ostvaruje u Bogu. Od njih su nam ostala poznata jedino imena nekih autora i nekoliko njihovih citata. Izložena razmišljanja pre svega se tiču odnosa između Brahmana. kao što smo videli. formuliše se na sve smeliji način. Brahman. I. ujedno i najvažnijoj vedantinskoj teoriji. 12 Međutim. mnoštvo objekata. atmani su u svojoj biti božanski. dve generacije stariji od Šankare. no ipak se ne mogu poistovetiti s Brahmanom (Brahma-sutra. La philosophie indienne. II.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 45 prvoj od njih. po kojoj je kosmička kreacija ispoljavanje magične moći (maja) Brahmana. Na čudan način sažete i zagonetne. vedantinski učitelji su bili primorani da sistematizuju i na određeniji način definišu 12 Vid. de Glasenapp. zastupa mišljenje da je maja razlog verovanja u pluralitet individualnih atmana (up. str. e. Raznoliki obiici »realnosti« spoljašnjeg sveta nisu ništa manje iluzorni od sadržine snova. odnosno u Jedinstvu/Totalitetu. iluzija (maja). U k r a j n j o j liniji ona se izjednačava s neznanjem (avidja) i poredi sa snom. Ako je Biće večno Jedinstvo/Totalitet. Postoji. oni su čak i u pogledu oslobađanja potpuno različiti i nemaju nikakve veze jedan s drugim. najznačajnije otkriće Upanišada (§ 81). Mandukja-karika. on se »budi« u svetlosti i blaženstvu večne sadašnjosti. Badarajana je vrlo verovatno nastojao da postavi doktrinu koja će Brahmana istovremeno proglasiti i za materijalni uzrok koji deluje na sve što postoji i za osnovu individualnih atmana. 3. zapravo. menja se. samo jedno jedino Biće. godine n. te sutre su više imale namenu podsetnika i zahtevale objašnjenja nekog znalca. 21). Međutim. iskustvom postane svestan sopstvenog atmana. doktrinu koja je. Vedantinski učitelj Gaudapada. atman i Brahman su identični. Nažalost. prihvatala da oslobođeni nastavljaju svoju večnu egzistenciju kao autonomna duhovna bića. najzad. već je isto tako iluzija i mnoštvo duhova. Ali posle kritika koje su im uputili visoki budistički znalci. 145 i d. H. Doktrina maje je u prvom planu. međutim. 19). kreacije i maje. zbog toga što \maja počinje da igra značajnu ulogu u iskustvu svakog pojedinca. X. Težnja (koju srećemo već u Rigvedi. i kada mudrac nakon joga-meditacije. Nekadašnja koncepcija. izlazi da je ne samo Kosmos. 12.

teorijski okviri ovih dveju daršana bili su međusobno dosta bliski.. vedanta je dostigla svoj najveći uspon za vreme i posle Šankare.). ona nastavlja Upanišade. života i psihomentalnih aktivnosti. i to n a j p r e u Katha upanišadi. analizu kojoj treba priključiti i istrajne napore da se ograniči modalitet sui generis duha [puruše (purusha)]. Ukratko. No to je problem koji treba više da zanima istoričare indijske filozofije. slabo nam je poznata. ističući odlučujuću ulogu znanja na putu ka oslobođenju. U vezi s našim izlaganjem dovoljno je da primetimo da je i ta presistematska sankhja — onakva kakvu je možemo rekonstruisati. Duh prema sankhja-jogi Na terminologiju kojom se služi »filozofija« sankhja nailazimo mnogo pre sistematizovanja njenih ideja. III.46 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA svoju ontologiju koja je u isti mah bila i teologija i kosmologija. a koristi i rečnik. VI. uostalom. itd. 13 139. verovatno nešto mlađoj. odnosno u vreme sastavljanja prvih sistematskih rasprava. 22—23. 18—19. on nije iscrpeo sve mističke i filozofske mogućnosti vedante. Među njima su postojale samo dve suštinske razlike: 1) klasična sankhja je bila ateistička. koja je izrazito praktična disciplina. e. Tako. i razlikuje od ostalih daršana baš po tome što nije iscrpla sve svoje kreativne mogućnosti LI doba sutri i njihovih komentara. str. a joga. sadrži veliki broj referenci u vezi s principima sankhja-joge. Vekovima posle njega filozofi će izgrađivati paralelne sisteme. do pojave prve sistematske rasprave Išvara Krišne (verovatno u V veku n. ukratko njihova soteriologija. Vedanta se. švetašvatari. 10—11. 7—8. 11 Up. . pored joge. Originalnost njenih prvih učitelja leži u njihovoj uverenosti da »istinsko« saznanje pretpostavlja strogu analizu struktura i pokretačkih sila Prirode. 13 Upravo smo iz tog razloga izlaganje o različitim sistemima klasične vedante i ostavili za III tom ove knjige. Pa ipak i pored izuzetne vrednosti njegovog dela i znatnog uticaja koji je njegova misao izvršila na istoriju indijske duhovnosti. Išvara-Krišninih Sankhja-karika i Patanjđalijevih (Patanjali) Joga-sutri. na primer. koja između ostalog. dok se za suštinu »filozofskih sistema« sankhje i joge može reći da je bila izložena između IV i VIII veka. Čak i u klasično doba. Šank ara ostaje bez premca. U nastojanju da prouči upanišadsko nasleđe i formuliše ga shodno potrebama svoga vremena. svojstven ovim daršanama. istorija doktrina sankhja. Međutim.14 odnosno u IV veku pre Hr. 3—4. II. a zatim i u. na osnovu nekih odlomaka Mokšadharme bila smatrana spasonosnom gnosom bez premca.

koje ćemo sada ukratko izložiti. možemo smatrati i teorijskim okvirima Patanjđalijevih Joga-sutri. dok je joga veliki značaj pridavala i tehnikama meditacije. Larson. Classical Sämkhya. ono je izdvojeno. str. Uzrok i poreklo ove povezanosti duha i iskustva su u slučaju.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 47 postulirajući postojanje Boga (Išvare). puruša nema ni »inteligencije«. koji razmatramo. Čovek zaista saznaje i shvata posredstvom »intelekta«. strani. ali je i taj »intelekt« proizvod — doduše k r a j n j e prefinjen — prvobitne supstance (prakriti). odnosno jedan »fenomen«. vratiće se u prvobitnu supstancu [prakriti (prakfti)]. dva aspekta jednog istog problema. Isto kao i atman iz Upanišada. Ako je duh doista večno čist. tog neobičnog »odnosa« između puruše i prakriti u sankhja-jogi nije bio predmet neke sistematske rasprave. Zelje nisu večne.15 Za sankhju i jogu svet je realan (nije iluzoran kao. pa zbog tog neznanja pati i robuje. jer prevazilazi trenutne mogućnosti ljudskog razumevanja. jer on je lišen želja. U onom času kada se i poslednje Sopstvo bude oslobodilo. 19]. puruša je neobjašnjiv. doktrine sankhje. sve što je dotad stvoreno. Njegovi »atributi« su negativni. ispoljavaju se i razvijaju samo zato što duh. ali će nam ono postati jasnije kada budemo više saznali o odnosima koji mogu postojati između Sopstva i Prirode. neodređen. kako može dopustiti da se pomeša s psihomentalnim iskustvom? I kako je uopšte jedna takva veza moguća? Sankhja i joga daju rešenje tog problema. Le Yoga. koji učitelji sankhja-joge smatraju nerešivim. Eliade. ne pripadaju duhu. 16 Međutim. budi. pa. tok psihomentalnog života. takva koncepcija puruše već pri prvom koraku stvara teškoće.. budući da je i sam proizvod prirode. Prema tome. prema tome. ono je jednostavno pasivan posmatrač« [(Sankhja-karika). u svakom slučaju ne može spoznati Sopstvo jer nije sposoban da ostvari bilo kakve odnose a transcendentalnom realnošću. za vedantu). teistička. Stoga. Za sada recimo samo toliko da ni poreklo ni uzrok ove paradoksalne situacije. na primer. metafizičko saznanje. 166 i d. Sopstvo je »ono koje vidi [sakšin (sak§in) doslovno: »svedok«]. Sopstveno Ja. ne poznaje sebe. Ostale razlike se mogu zanemariti. 21 i d. Ali. Duh je večno slobodan pošto su mu »stanja svesti«. on nije kadar da spozna ništa osim drugih fenomena. 28 i d. Budući da je neosetljiv. takav svet postoji i traje samo zahvaljujući »neupućenosti« duha (puruše). Bezbrojni oblici Kosmosa postoje. Videti tekstove navedene u Le Yoga. str. i 2) sankhja je kao jedini put ka oslobođenju isticala. tj. str. ravnodušno. Uzrok kao i poreklo paradoksalne veze Sopstva i Života (odnosno materije) mogao 15 Videti M. autonoman i nesvodljiv. Gerald J. Autonomija i ravnodušnost duha su njegovi tradicionalni epiteti koje ponavljaju svi tekstovi. . neizmenljiv.

Ahankara je. uslovljene njenim »teleološkim instinktom« (o kojem ćemo govoriti kasnije). tri »načina postojanja« koji j o j omogućuju da se ispoljava u tri različita vida. Smisao Stvaranja: pomoći oslobođenju duha Supstanca (prakriti) je isto toliko stvarna i večna koliko i duh (puruša). subjektivan. kao što vidimo. ona je dinamična i stvaralačka. Traganje za rešenjem tog problema uzaludno je. stadijuma kada je iz energetske mase prvi put ponikla maglovita svest o egu. ali kada se tačno to neznanje metafizičkog reda pojavilo nemoguće je utvrditi. Po tome čovekovo telo. ali. Prema tome. Gune imaju. nazvana gune: 1) satva (sattva) (modalitet svetlosti i inteligencije. i dalje lišene »vlastitog« iskustva. za razliku od njega. Vedanta-sutra. prakriti prelazi iz stanja mahat u stanje ahankare. Gonjena nagonom za »razvijanjem« (parinama). ona se ispoljava u obliku energetske mase. nazvane mahat.48 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bi shvatiti jedino neki instrument saznanja koji ne uključuje nikakvu materiju. Univerzum — kako subjektivan tako i objektivan — samo je preobražaj početnog razvojnog stadijuma Prirode. n a p a j a j u i uslovljavaju psihomentalni život. 17) koji je i sam Buda u više mahova primenio. jer je reč o loše postavljenom problemu. objektivan. Polazeći od te apercipirajuće mase. da tako kažemo. Dakle. u stanju sadašnje ljudske uslovljenosti. dvostrukim razvojnim procesom. jer predstavljaju fenomene spoljašnjeg sveta. dakle. a drugi u svet subjektivnih (čulnih i psihomentalnih). na loše postavljen problem odgovara se ćutanjem. od kojih jedan vodi u svet objektivnih fenomena. ova prvobitna supstanca poseduje. drukčije rečeno mešanje duha s psihomentalnom aktivnošću. 2) rađaš (rajas) (modalitet pokretačke energije i mentalne aktivnosti). odnosno u stanje jedinstvene apercipirajuće mase. aham = ego). III. pa čak i njegova »inteligencija« . njegova čula. »veliki«. Sankhja-joga zna da je uzrok patnje »neznanje«. kao što se ne može tačno odrediti ni sam datum stvaran j a (kreacije). Mada savršeno homogena. ali koja poseduje izvesnu nejasnu svest o sebi kao egu (otuda i izraz ahankara. proces »razvoja« odvija se dalje u dva suprotna pravca. 2. takvo saznanje je nemoguće. a prema jednom starom brahmanskom običaju (up. dvostruki karakter: s jedne strane. 3) tamas (modalitet statičke inercije i psihomentalne pomračenosti). Od trenutka kada prakriti izađe iz svog početnog stanja savršene ravnoteže i poprimi specifične osobine. stvorila dvostruki svet: spoljašnji i unutrašnji. 140. i s druge. kao i njegove fiziološke funkcije. ahankare. njegova »stanja svesti«. jer održavaju.

prvi dokaz postojanja duha: »saznanje o njegovom postojanju kroz pojam složenosti.) rađaš. puna razumevanja. svest je smirena. kada dominira rađaš. razumljivo je zašto sankhja-joga čitavo psihičko iskustvo posmatra kao jednostavni »materijalni« proces. Jer zdrav razum nas uči da svaka složenost postoji zarad neke druge složenosti. itd. nesigurna. već kao »pročišćenost« »tanane materije«. takav kakvim ga vidimo. blagonaklona. kao i gotovo svi indijski sistemi. dakle. predstavljen je znatnim brojem struktura i raznovrsnih oblika. Gune prožimaju čitav Univerzum i stvaraju organske simpatije između čoveka i Kosmosa. materija je stvorila bezbrojne oblike koji su s vremenom postajali sve složeniji i raznovrsniji. up. 18 Sdmkhya-Sutra. građevina sačinjena od tolikog broja složenih oblika i organizama mora da ima razlog i smisao postojanja van sebe same. 4 . čine sve zgusnutiji i inertniji produkti tamasaPolazeći od takvog fiziološkog tumačenja. 17). Objektivni i psihofiziološki fenomeni imaju zajedničku matricu i razlikuju se samo po formuli guna: u psihomentalnim fenomenima preovladava satva. 5. ne tumači kao duhovni kvalitet. itd. postaje mračna. niti pak »stanja svesti« (budući da su i sama k r a j n j e složeni produkti prakriti). § 75). ona je uznemirena. svet. biljne i životinjske organizme. Vaćaspatimišra (Vacaspati Mišra) uz Samkhya-Karika. Sankhja je stoga morfološku složenost Kosmosa izdigla na nivo metafizike. u psihofiziološkim (strasti. Sankhja smatra da jedna takva ogromna tvorevina. bezoblična 1 večno nepokretna. na primer. nekoga koji će moći da se služi tim složenim celinama. tj.). uzburkana. 17. lišena smisla. 24. razlika između čoveka i Kosmosa nije u suštini već u stepenu. dok fenomene materijalnog sveta (atome. 19). IV. Geneza sveta je kvazipsihički čin. može se nekako shvatiti. Zbog toga. mora imati »nekoga iznad sebe«. ali su ti delovi sastavljeni baš na način na koji jesu. a kada njome prevlada tamas. kada Kreacija ne bi imala zadatak da služi duhu. Sve što postoji u Prirodi »složeno« je. 15. I. koja postoji za drugog. Brihadaranjaka Up. čulne aktivnosti. 4. Yoga-Sutra. Na taj način sankhja-joga uvodi teleološki karakter Kreacije. sve. vedra. ona bi bila apsurdna. nepostojana. životinjska (up. krevet predstavlja celinu sastavljenu od više delova. predstavljene svešću. Prvobitna prakriti. To se proteže i na shvatanje morala: dobrota se. To je. puna strasti. Yoga-Sutra. zbog čoveka (Sankhja-karika.« 18 Mada je Sopstvo 17 Sankhja-joga ima i subjektivno tumačenje triju guna kada posmatra njihove psihičke »aspekte«. u stvari. 11. takva kakva je.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 49 tvorevina su jedne iste i jedine supstance koja je stvorila fizički svet i njegove strukture (up. nasuprot njoj. Tako. 66. Kada preovladava satva. II. Taj »neko iznad« ne bi mogla biti mentalna aktivnost. Ali. Treba uočiti ogroman značaj koji sankhja-joga. Zahvaljujući svom neprekidnom »razvoju« (parinama). na primer. pridaje principu individuacije putem »svesti 0 samom sebi«.

Kao što cvet može da se ogleda u kristalu. dok se predmet kreće. 24) i dok god bude bilo avidje postojaće. dimenzije. ili projektovanje neke druge sile koja zahteva svoje aktuelizovanje i realizovanje u ovom ili nekom budućem životu. ima jedan poseban kvalitet: da odražava duh. Neznanje se sastoji u b r k a n j u nepokretnog i večnog puruše sa tokom psihomentalnog života. neizmenljivost. I. što znači da ono ne gubi svoje ontološke moduse (večnost. taj »teleološki instinkt«. a njegova univerzalna valjanost izvor je patnje koja definiše egzistenciju. kakve. 141. »od Brahmana pa do poslednje vlati trave Kreacija postoji radi dobrobiti duha. i ovakva egzistencija. ne utiče na menjanje Sopstva. Tu nije reč ni o kakvim realnim vezama u pravom smislu reči. stvorenih nekim prethodnim činom. potpuno usmeren ka oslobađanju puruše. Joga-sutra. stranom duhu. Tome je razlog neznanje (Joga-sutra. prakriti. zapravo. tako i inteligencija reflektuje purušu (up. »ja hoću«. sve dok on ne dostigne vrhunsku spoznaju« (Sankhja-sutra. »ja mrzim«. u stvari. »ja znam« i pri tom misliti da se to »ja« odnosi na duh.). odnosno sa životom i materijom. 47). 41). A iz toga proizlazi da svaki čin koji se započinje u iluziji jeste ili realizovanje mogućnosti. ukoliko se iskustvo . Jer. boju). Patnja postoji samo utoliko. Već — i u tome je po sankhja-jogi i ključ ove paradoksalne situacije — najtananiji. transsubjektivan. Šta je. kretaće se i njegova slika u kristalu. Prema sankhji. Od najstarijih vremena duh se upliće u tu iluzornu vezu sa psihomentalnim iskustvom. kao i svaki drugi zakon. a s njom i patnja. To odražavanje. što. znači živeti u iluziji i produžavati je. međutim. lišenom vrednosti i smisla (budući da su svaka »vrednost« i svaki »smisao« tvorevina inteligencije). na primer. oslobođenje Iako filozofija sankhja-joga ne objašnjava ni razlog ni poreklo neobične veze između duha i »stanja svesti«. itd. ali će kristal ostati nepomičan. Ali samo neznalica može da poveruje da kristal pri tom dobija osobine cveta (oblik. pokreće materiju. po zakonu karmana. ona ipak nastoji da na neki način objasni prirodu njihove veze. najprozračniji deo mentalnog života.50 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA (puruša) prekriveno velom iluzija i konfuzija kosmičke Kreacije. II. znači negirati da se patnja tiče nas. III. odnosno inteligencija (budhi) i to u stanju svoje nepomućene »svetlosti« (satva). A prva etapa u sticanju tog spasonosnog saznanja sastoji se u ovome: negirati da duh poseduje atribute. postoji samo jedan put koji vodi spasenju: odgovarajuća spoznaja duha. U tome je zakon egzistencije: on je. Reći: »ja patim«. kao i prema doktrini Upanišada. postoje između spoljašnjih objekata i percepcije. smatrati je objektivnom činjenicom.

82).. II. 32). a »oslobođenje« (mukti) spoznaja njegove večne slobode. Kada je duh spoznat i dosegnut. Sopstvo je čisto. A inteligencija (budhi). više se ne prikazuje duhu (San. Međutim. ona samu sebe ukida. 160). iako je ćup već uveliko dovršen. ne učestvuje aktivno u svom oslobođenju). I. ni uništiti. on nije ni potčinjen. U stvari. a ni »slobodan« (Gaudapada. III. Samkhya-Karika. kar. kao najfiniji vid ispoljavanja prakriti. Takvo je stanje »oslobođenog za života« [divanmukta (jivanmukta)]: poput grnčarskog vitla. misli. Ali budući da je ta veza iluzorna. kar. samo »posmatrač«. inteligencija kao i ostali psihomentalni elementi (dakle. »Njegov način postojanja je takav da isključuje kako jednu tako i drugu od ovih mogućnosti« (Sankhja-sutra.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 51 odnosi na čovekovu ličnost koja se izjednačuje sa Sopstvom. Od trenutka kada pomisli: »Prepoznali su me«. Mandukhja-karika. 19 Ne postoji ništa osetljivije od prakriti. Kako je onda moguće da u oslobođenju učestvuje prakriti? Na to pitanje sankhja odgovara teleološkim . slično »igračici koja odlazi pošto je zadovoljila želje svoga gospodara«. večno. 68). Duh je. kar. 69. materijalni). koje se usled zadobijene brzine i dalje okreće. čovek veruje da je puruša zarobljen i misli da se može osloboditi. već jednostavna činjenica. osećanja. San. 4* 19 . 67. slobodno. sve što nam život može doneti: bol. To saznanje se ne stiče iskustvom. sutra. neopravdano pripisivani puruši. već nekom vrstom »otkrovenja«: ono nam u jednom trenu otkriva vrhunsku realnost. i mudrac nastavlja da živi. olakšava proces oslobađanja služeći kao prethodni stupanj otkrovenju. nije ni željan slobode. ni aktivan (tj. materiju (prakriti) i iz jedne matrice izvodi i Ovo poređenje se isto tako veoma često ponavlja u Mahabharati.dokazom: materija instinktivno teži oslobođenju puruše. više ne pripada nama. ali kada u samrtnom času napusti telo. sa svoje strane.. lako se može i ukinuti. Sankhja-joga svodi beskrajnu raznolikost fenomena na jedan jedini princip. 59. u stvari. bol više nije ni bol ni nebol. 61). jer ne može imati veze ni sa čim drugim osim sa samim sobom. up. Oslobođenje nam liči na dramu zato što problem posmatramo isključivo s ljudskog stanovišta. povlače se i odvajaju od duha da bi se ponovo priključili Supstanci. duh se ne može ni roditi. U tome je iluzija našeg psihomentalnog života. kao i u raspravama Sankhje. vrednosti se poništavaju. večno neaktivno. Od trenutka kada shvatimo da je Sopstvo slobodno. II. prema sankhja-jogi. zbog toga što mu ostaje da istroši karmički ostatak (San. Spoznaja je jednostavno »buđenje« koje otkriva suštinu Sopstva. njegov duh je potpuno »oslobođen« (San. Od trenutka kada je samootkrovenje ostvareno. SamkhyaSutra.. ne bi moglo biti potčinjeno. Od trenutka kada shvatimo da je patnja izvan duha i da se tiče samo čovekove »ličnosti« (asmita). želje.

To saznanje. Međutim. Pošto se termin joga počeo upotrebljavati dosta davno da označi bilo kakvu vrstu askeze i svaku metodu meditacije. čini jedinstvenim i univerzalnim: duh. uostalom. I sam ovaj autor priznaje (Joga-sutra. askete i ekstatičari koji su vladali brojnim parajogističkim tehnikama i uživali ugled »čudotvoraca« pominju se već u Vedama (up. Patanjđali definiše jogu kao »ukidanje stanja svesti« (Joga-sutra. s tom razlikom što je podvodi pod jedan dosta površan teizam. na primenu ove tehnike nailazimo gotovo širom Indije. od kojih svaka odgovara po jednom od tri moguća iskustva. naročito u Indiji. reč je o jednoj tragičnoj i paradoksalnoj koncepciji duha. međutim. jer Sopstvo ne može imati nikakvog dodira ni sa svetom ni s drugim duhovima. Ne znamo čak ni to da li je živeo u II veku pre Hr. a što se tiče teorijskih okvira i metafizičke osnove. Međutim. slobodnim. 2). 142. koncepciji koju su.52 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA fizički Univerzum i Život i Svest. ili u III. pa možda čak i V veku n. jer Patanjđali ne veruje da samo metafizičko saznanje može čoveka dovesti do oslobođenja. Ta ista doktrina. tako i u budističkim i đainističkim sredinama. Joga: koncentracija na jedan jedini predmet Na prve sasvim određene reference u vezi s tehnikama joge nailazimo u Brahmanama i naročito u Upanišadama. oštro napadali i budistički i vedantinski učitelji. pored te nesistematizovane panindijske joge. onakva kakvu je kasnije formulisao Patanjđali u svojim Joga-sutrama. s vremenom se uspostavila i joga daršana. njegov lični doprinos je minimalan. I. Broj tih »stan j a svesti« [ćitavriti (cittavrtti) ] je neograničen. a ona se može osvojiti primenom asketske tehnike i metode meditacije. Klasična joga počinje tamo gde se sankhja završava. e. nepokretnim purušama-monadama. ali se sva mogu svrstati u tri kategorije. postulira pluralitet duhova mada su oni po svojoj suštinskoj prirodi identični. Ukratko. samo priprema teren za sticanje slobode. Klasična joga u glavnim crtama preuzima doktrinu sankhje. između kojih nije moguća nikakva komunikacija. 1) da nije učinio ništa drugo do sakupio i izdao tradicionalne doktrine i tehnike joge. kako u brahmanističkim. 0 njemu kao ličnosti ne znamo ništa. Svaki puruša je doista potpuno izolovan. po njemu. Od tradicijom sačuvanih tehničkih uputstava on je zadržao samo ona koja je vekovno iskustvo dovoljno proverilo. § 78). I. Na t a j način sankhja ujedinjuje ono što je naizgled različito — fizičko. vitalno i mentalno — a izoluje ono što se. Prvu kategoriju čine: zablude i iluzije . Čitav Kosmos je ispunjen ovim večnim. odnosno »klasična« joga.

8). opaža i misli onaj koji ne upražnjava jogu). skrivenih u podsvesti. sasvim razumljivo. Druga i treća knjiga Joga-sutri najvećim delom posvećene su baš toj jogističkoj aktivnosti (očišćenju. budući da nemaju ni telo — imaju inferiorniji položaj od ljudskog i ne mogu da dostignu potpuno oslobođenje. »Iskustvena spoznaja« ovde označava: metodu. Prepreke koje ove podsvesne snage postavljaju na putu ka oslobođenju dvojake su: s jedne strane. a druga pogrešnog metafizičkog shvatanja) i da ih zameni enstatičkim. na primer). Bez aktivnosti i bez askeze ništa se ne može postići: to je ono što jogistička literatura neprekidno ponavlja. Podrazumeva se da se koncentracija na 20 Stoga bogovi (videha. »dezinkarnirani«) — koji ne mogu steći iskustvo.). tehnici disanja. ne upoznaju struktura. Jer. poreklo i intenzitet onoga što treba ukloniti. vrste i oblike »stanja svesti« (ćitavriti). a s druge. joga sebi postavlja zadatak da postepeno ukloni različite grupe. i treću: parapsihološka iskustva koja pruža jogistička tehnika i koja su. varljive percepcije. Do slobode se može stići jedino »iskustvom« . ili Bog (Išvara). teško je kontrolisati i ukrotiti. I. Cilj Patanjđalijeve joge je da ukine prve dve kategorije iskustava (od kojih je jedna rezultat pogrešnog logičkog. i nadracionalnim »iskustvom«. Ali otklanjanje metafizičkog neznanja u cilju uništenja stanja svesti za jogu nije dovoljno. kao takve. čak i veoma iskusnom joginu preti opasnost da zaluta.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 53 (snovi. Da bi se postiglo uklanjanje ćitavritija neophodno je da kolo podsvest-svest bude prekinuto. itd. natčulnim. položajima tela. čiji su uzrok vasane. drugu: sveukupnost normalnih psiholoških iskustava (tj. itd. . koji bi izbili iz ogromnih »latentnih« rezervi (vasana). neznanje (Joga-sutra. vrh nosa.). usled neukrotivog naleta psihomentalnih »vrtloga«. a to uklanjanje se ne može ostvariti ako se prethodno. što takođe proizlazi iz njihovog specifičnog (podsvesnog) načina postojanja. sve ono što oseća. Polazna tačka joga-meditacije je koncentracija na jedan jedini predmet. da tako kažemo. halucinacije. vasane neprekidno hrane psihomentalni tok. Tako. taj beskonačni niz ćitavriti ja.). tehniku. Pojam vasane od velike je važnosti u psihologiji joge. Ćitavriti (doslovno: »vrtlozi svesti«) ne mogu biti kontrolisani i konačno uklonjeni ako nisu prethodno bili »iskustvom provereni«. Taj predmet može biti neki fizički objekt (tačka između obrva. itd. vasane. pristupačna samo upućenima. neki osvetljeni predmet. kada bi se trenutno postojeći »vrtlozi« i uništili. Za razliku od sankhje. ubrzo bi ih zamenili drugi. zabune. ekagrata.20 Razume se da je uzrok tih vriti (vftti)\ koji sačinjavaju psihomentalni tok. Cilj ekagrate je da kontroliše dva izvora mentalnog toka: čulnu i podsvesnu aktivnost. neka misao (metafizička istina. aktivnu primenu.

vedrina. brahmaćarija (brahmacariya) (»obuzdaj svoje seksualne nagone«). II. nazvanih anga (»članovi«). Tehnike joge Prve dve grupe vežbi. Joga-sutra. Ima pet »obuzdavanja« (jama): ahimsa (»ne ubij«). isto). ne bi mogla ostvariti ako bi se telo nalazilo u nekom zamornom. na primer. proučavanje jogističke metafizike i nastojanje da mu Bog (Išvara) postane motiv za bilo kakvo delanje. piše Patanjđali {Joga-sutra. 29) nailazimo na sledeći spisak ovih »članova« koji će kasnije postati klasični: 1) obuzdavanja [ j a m a (yama)]. odnosno niz telesnih i psihičkih »disciplina«. »vedrina« implicira »odsustvo želje za uvećanjem životnih potreba«. »Položaj dostiže savršenstvo kad više ne iziskuje nikakav napor«. bez napora. vrelo i hladno. npr. »Obuzdavanja« ne obezbeđuju nikakvo jogističko stanje. itd. neudobnom položaju. ili pak. 6) koncentracija (dharana). 30). Važno je. »Čistota« podrazumeva i očišćenje unutrašnjih organa (na čemu naročito insistira hathajoga). 32). to su pravila kojih jogin treba da se pridržava«. »Čistota. 7) jogistička meditacija [dhjana (dhyana)]. piše Vjasa (Jogasutra. satja (satya) (»ne laži«). 8) enstasis (samadhi). Ekagrata se. 2) discipline [ n i j a m a (niyama)]. pa čak i u vedskoj književnosti. Ti »članovi« joge bi se istovremeno mogli smatrati i sastavnim delovima skupa tehnika i etapama asketskog i duhovnog puta čiji je k r a j n j i cilj oslobođenje. . U Joga-sutrama (II.54 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedan predmet može postići samo uz pomoć mnogobrojnih vežbi i tehnika u kojima fiziologija igra prevashodnu ulogu. jama i nijama. Asana označava dobro poznati jogistički položaj koji Joga-sutra. up. 4) kontrola disanja [pranajama (pranayama) ]. II. održati telo u istom položaju. 46. II. 5) oslobođenje čulne aktivnosti od spoljašnjih nadražaja [pratjahara (pratyahara) ]. asteja (asteya) (»ne kradi«). predstavljaju neophodan uvod u bilo kakvu askezu. Reč je o jednoj od karakterističnih vežbi indijske askeze. definiše kao »stabilan i prijatan«. aritmično. »Onaj koji primenjuje asanu mora da uloži takav napor koji će ukinuti svaki drugi prirodni telesni napor« (Vaćaspati. aparigraha (»ne budi sebičan«. askeza (tapas). kada bi disanje bilo neujednačeno. već samo stanje »pročišćenosti« koje je superiorno stanju profanih ljudi. sa kojom se srećemo već u Upanišadama. 3) položaji tela (asana). 143. a tapas se sastoji u postizanju sposobnosti da se podnose suprotnosti. samo pod tim uslovom asana olakšava koncentraciju. II.21 Tek sa vežbom asana počinje jogistička tehnika u pravom smislu reči. 47). Uporedo sa obuzdavanjem jogin treba da upražnjava i ni jamu. Zbog toga tehnika joge sadrži nekoliko kategorija psihofizioloških vežbi i vežbi duha.

svest čoveka koji spava i sanja. Eliade. Ali. Indijska psihologija poznaje četiri modaliteta svesti: dnevnu svest (svest budna čoveka). svodeći bezbroj mogućih položaja na jedan jedini. pre svega do stanja koja karakterišu san. 5 minuta i tako sve više. ne odrekavši se lucidnosti. tako asana okončava pokretljivost i spremnost tela da zauzme bilo koji drugi položaj. jogin može. Svakom od ovih modaliteta odgovara specifičan ritam disanja. tj. počinje se tako što se dah zaustavlja za 16. Njihov cilj je prevazilaženje (ili ukidanje) ljudske uslovljenosti putem čovekovog odbijanja da se povinuje svojim prirodnim sklonostima. ona je ravna ekagrati. ipa 3 minuta. nepomičan. predstavlja njegovo »odbijanje« da diše kao što čine obični ljudi. Pošto je cilj pranajame što je moguće duže obustavljanje disanja. Čovek može postati pažljiv ako u to uloži izvestan napor. I. pa za 35.55 Asana je prvi korak. Disanje običnog čoveka menja se. udisaja. Bhođa (Bhoja). Uostalom. izdisaja i zadržavanja daha. Up. disciplinovanje daha. tj. koncentraciji na jednu tačku: telo je »usredsređeno« na jedan jedini položaj. Ujednačavajući i postepeno usporavajući ritam svog disanja. Ujednačavanje ritma i zaustavljanje disanja igraju isto tako značajnu ulogu kod taoista. Na nivou tela. 419—20. hijeratičan. napor za jogu predstavlja »eksteriorizaciju«. . primećuje da je »disanje uvek u vezi s mentalnim stanjima« (Joga-sutra. Dok asana ilustruje čovekovo odbijanje da se pokreće. tendencija ka »unifikaciji« i »totalizaciji« svojstvena je i svim drugim vežbama joge. i »kataleptičku svest« [ t u r i j a (turiya)]. bilo prema okolnostima. Pošto je. Jedan pozniji komentator. postepeno produžavajući svoje izdisaje i udisaje — budući da cilj vežbe jeste da se stvori što je moguće duži interval između ova dva momenta disanja 2 2 . svest onoga koji spava ali ne sanja. bilo prema psihomentalnoj tenziji. ujednačeni ritam disanja treba da postane nešto automatsko. na aritmičan način. Ritam disanja čoveka koji spava sporiji je od ritma disanja budnog čoveka.. Le Yoga. učinjen u cilju ukidanja modaliteta. Kao što ekagrata okončava nestalnost i disperziju »stanja svesti«. zahvaljujući pranajami. Vežbanjem jogin uspeva da dovoljno dugo produži svaki od ovih momenata. Pranajama je pokušaj da se izbegne disajni napor: da bi ga jogin mogao zaboraviti. svojstvenih čovekovoj egzistenciji. Vezu između ritma disanja i stanja svesti jogini su bez sumnje putem svog iskustva već odavno uočili i ona im je vrlo verovatno poslužila kao instrument za »objedinjavanje« svesti.Ritam disanja se ostvaruje usklađivanjem tri »momenta«. ostvario t a j ritam sna. zatim za 50. 34). pranajama. jogin može da »prodre« do — odnosno da ih u punoj lucidnosti doživi — izvesnih stanja koja su mu u budnom stanju nepristupačna. str. kod muslimanskih mistika i u molitvama monaha isihasta. Ta neujednačenost stvara opasne psihičke tokove koji dovode do nepostojanosti i rasipanja pažnje. 68—75. da prodre u »stanja svesti« svojstvena snu. Ovo zapažanje je značajno.5 sekundi. Primenjujući pranajamu.

»držati stisnutim«) jeste. On može pružiti pomoć jedino onome koji se predao jogi. joga dokazuje postojanje Boga. jogin postaje »koncentrisan«. Mentalni »kontinuum« joginu nikad ne izmiče. dakle. ujednačivši ritam svog disanja i usredsredivši pogled i pažnju na jednu tačku. čula »ostaju u njima samima« (Bhođa. Dharana (od korena dhr. 144. kojeg pominje Patanjđali. bar dok traje vežba. ali kod nekih ljudi može da ubrza oslobođenje. 54). na primer.56 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA — jogin može. Dhjana omogućuje »prodiranje« u suštinu objekata i njihovo magijsko »asimilovanje«. Nepomičan. što mi radije shvatamo kao »mogućnost da se čulna aktivnost oslobodi dominacije spoljašnjih objekata«. simpatije koju može . Umesto da se usmeravaju prema objektima. više je bog jogina. oslobođen svakog drugog napora za asimilovanjem bilo kog drugog objekta«. ukinu ljudsku uslovljenost. Pratjahara se može smatrati poslednjom etapom psihofiziološke askeze. prema Patanjđaliju (Joga-sutra. usredsređivanje misli na jedan jedini predmet u cilju razumevanja. a jogistička meditacija dhjana (dhyana). joginu. »tok objedinjene misli« (Joga-sutra. Bog. Posle ove etape jogin više neće biti »remećen« i »uznemiravan« Čulnim nadražajima. Išvare (doslovno: Vrhovnog vladara). Taj bog. razume se. itd. 45). »objedinjen«. ili kako Vjasa (Vyasa) u svom komentaru dodaje: »Kontinualni napor da se asimiluje predmet meditacije. bez diskontinuiteta da iz budnog stanja pređe u ostala tri modaliteta. mislima. II. Ono što jogističku »meditaciju« karakteriše to je njena koherentnost i stanje lucidnosti koje je prati i neprestano usmerava. III 2). nije plod »želje«. koji je njega izabrao za predmet koncentracije. Sam čin »prodiranja« u suštinu predmeta posebno je teško objasniti i ne treba ga shvatiti ni kao neku vrstu poetske imaginacije. Uloga Boga Za razliku od sankhje. niti kao intuiciju bergsonovskog tipa. u stvari. pomoći da dobije samadhi. II. Asana. Kvalitet svoje koncentracije može da proveri pratjaharom koja se najčešće tumači kao »povlačenje čula« ili »apstrahovanje«. Nije potrebno podvlačiti da se ova jogistička »meditacija« potpuno razlikuje od profane. pranajama i ekagrata uspevaju da. a ni nekog »osećanja« — jer Bog ne može imati ni želja ni emocija — već ona proizlazi iz »metafizičke simpatije« između Išvare i puruše. Autonomija u odnosu na stimulanse spoljašnjeg sveta i na dinamiku podsvesti omogućuje mu da pređe na »koncentraciju« i »meditaciju«. Može. prema Patanđalijevoj definiciji. nije stvoritelj. Ta božanska pomoć. Joga-sutra.

već njegova »bit«. 45). Vaćaspatimišre (oko 850. Sve u svemu. Drukčije rečeno. osim tradicije »magijske« joge. jer je. koju pokazuje prema nekim joginima. II.) i Viđnjanabhikšua (XVI vek) Išvara dobija veći značaj. a onima koje želi da uništi. Patanjđali je. god. dok je Išvara oduvek bio slobodan. pripada prakriti. I. zahvaljujući svojoj »predanosti« Išvari (Joga-sutra. čije su poslednje etape bile olakšavane obožavanjem — i to veoma prefinjenim i »intelektualnim« — boga Išvare. zarobljenih mrežom iluzija egzistencije. a oni žive u vreme kada čitava Indija postaje prožeta verskim i mističkim strujama. Patanjđali nije mogao da zanemari čitav niz iskustava koja je jedino koncentracija na Išvaru omogućavala. Išvara je jedan od puruša. odnosno joge koja se pozivala samo na volju i snagu samog askete. mada neaktivan. onima koje želi da uzdigne. svojstvenog dinamičnom i strogom bogu raznih mistika. ipak osetio potrebu da u dijalektiku oslobođenja uvuče Boga. za njega kaže da je odvajkada bio guru mudraca. Uostalom. tvrdi da Bog. Išvara. zapravo. Išvara je arhetip jogina: makrojogin i vrlo verovatno zaštitnik nekih jogističkih sekta. instinktivno sarađuje sa Sopstvom koje uz pomoć joge želi da se oslobodi. lišen je veličine svemoćnog Boga stvoritelja i patosa. neki jogini su dobijali samadhi. zbog toga što Išvara odgovara jednoj realnosti iskustvenog reda. Na njega nemaju nikakvog uticaja ni rituali. U svom komentaru ovoga teksta Vjasa kaže da se razlika između »oslobođenog duha« i Išvare sastoji u ovome: prvi se nekada nalazio u vezi (makar i iluzornoj) s psihomentalnom egzistencijom. 2 3 Jedan od kasnijih komentatora. do kojeg nikada nije doprla »patnja« i »nečist« egzistencije (Joga-sutra. Prihvativši se posla da sakupi i klasifikuje sve jogističke tehnike. Jer njegova uloga u oslobađanju gubi svoj značaj. Patanjđali. Kao što smo maločas pomenuli. budući da zadatak oslobođenja mnogobrojnih Sopstava. Tek kod poznijih komentatora. u neku ruku. Yoga as Philosophy and Religion. pomaže da čine niska (navedeno prema Dasgupta. međutim. ono jedino što Išvaru vezuje za ljudsku sudbinu. postojala je i jedna druga »mistička« tradicija. Nameće se utisak da je on u joga daršanu ušao. proverene »klasičnom tradicijom«. slobodan otkako je sveta i veka. str. kao nakalemljen. kako dalje dodaje. ni vera u njegovu »milost«. da tako kažemo. Reklo bi se da je ta mistička simpatija. Nilakantha.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 57 objasniti podudarnost njihovih struktura. bar u svetlu u kakvom ga prikazuju Patanjđali i njegov prvi komentator Vjasa. Išvara daje snagu da čine dobra dela. I. pomaže joginima poput magneta. 88—89). ni obožavanja. Koliko je to daleko od skromne uloge koju Išvari pridaje Patanjđali! 23 . 26). bio van vremena (Joga-sutra. On Išvari pripisuje »sposobnost« predodređivanja ljudskih života: naime. 24).

Tek kada je stigao do tog stadijuma. jednu »otetost«. Prevodi se najčešće kao »koncentracija«. ili na neku ideju. Kada je samadhi postignut usredsređivanjem misli na neku tačku u prostoru. jer se doživljava a da nije bio izazvan. bilo koji samadhi ne može otkriti Sopstvo ni jogina dovesti do konačnog oslobođenja. odlučili smo se da ga prevedemo sa enstasis. Prvo »stanje« je način oslobađanja samo utoliko što omogućuje razumevanje istine i k r a j patnje. dobijeno zahvaljujući izvesnoj »spoznaji«. jer se može usavršavati. pokrenute ranijom joginovom aktivnošću. Treba neprestano da imamo na umu taj prelaz sa »spoznaje« na »stanje«. Samadhi i »čudotvorne moći« Prelaz s »koncentracije« na »meditaciju« ne zahteva primenu neke nove tehnike. koji Indija teži da ostvari i koji predstavlja paradoksalni prelaz od spoznati ka biti. konjunkcija. Taj enstatis predstavlja. stanje u kojem se predmet otkriva »samom sebi« (svarupa) u svojoj biti. stase. pre nego »spoznavanje«. počev Značenja termina samadhi jesu: jedinstvo. Očevidno da »diferencirani enstasis« podrazumeva više etapa. omogućuje samootkrovenje Sopstva. ali pošto takav prevod stvara opasnost da se pobrka s dharanom. Samadhi. potpuna koncentracija duha. ako jednostavno predstavlja potpuno razumevanje bića. on se zove »enstasis sa osloncem« ili »diferencirani« [sampradnjata (samprajnata) samadhi]. zahvaljujući činu koji ne pripada »iskustvu«. a kada je ostvaren nezavisno od bilo kakve »relacije«. totalitet. to je »nediferencirani« enstasis [asamprađnjata (asamprajnata)]. jer je to karakteristična crta sveukupne indijske »meditacije«. jeste k r a j n j i rezultat i kruna svih napora i duhovnih vežbi jednog askete.58 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 145. III. pa čak uspeva da zaustavi i karmičke sile. poniranje u nešto. Nastaje istinska koincidencija između spoznaje predmeta i predmeta spoznaje. u stvari. 24 . jogin stiče »čudotvorne moći« (sidhi) kojima je posvećena III knjiga Joga-sutri. To »stanje«. U tim fazama »sa osloncem« samadhi se otkriva kao »stanje«. odnosno. kao da je »ispražnjen od sebe sama« (Joga-sutra. Ali drugi način enstasisa (asamprađnjata) uništava »tragove (samskara) svih dotadanjih mentalnih funkcija« [Viđnjanabhikšu (Vijnana Bhikshu)]. taj predmet se više ne prikazuje svesti u relacijama koje ga ograničavaju i definišu kao fenomen. 24 Ovaj termin pre svega ima gnoseološki smisao: samadhi je ono kontemplativno stanje u kojem misao u jednom jedinom trenu poima oblik predmeta bez pomoći kategorija i imaginacije. Međutim. No. U samadhiju dolazi do »probijanja nivoa«. Isto tako ni ostvarivanje samadhija ne iziskuje nikakvu dodatnu vežbu. sjedinjavanje. 3). samadhi je jedno »stanje«. već u stanju »kao da je sam sebe ispraznio«. jogistički »enstasis«. jedan jogi svojstven enstatički modalitet.

Jogin mora da odagna od sebe sva ta »magična priviđenja«. . A pošto su se bogovi zaustavili na tom stadijumu. uveliko prevazilaz'i to zadovoljstvo kojeg se odrekao. Sve što je prošlo kroz »meditaciju« jeste — zahvaljujući njenoj magičnoj moći — asimilovano. demoni ili bogovi mogu postati toliko moćni da postanu pretnja čitavom Univerzumu. 25 25 Pa ipak. Zahvaljujući odricanju. Naime. askezi (tapas). Joga-sutra. on stiče neke druge izuzetne sposobnosti (da leti. položaj svake od četiri klase bogova brahmaloke. ovaj eliksir te može spasti od starosti i smrti« itd. prema Vjasi (u Yoga-Sutra III. III. a Vjasa ih ovako opisuje: kada jogin stigne do poslednjeg diferenciranog enstasisa. usvojeno. Da bi otklonili toliko uvećanje svete snage. »koja samo neznalice mogu da požele« i da istraje u svom poduhvatu: osvajan j u konačnog oslobođenja.). 37). itd. Nakon »koncentracije«. Tako. jogin se služi mnogobrojnim sidhijima da bi stekao vrhunsku slobodu. I tako ga neprestano mame božanskim ženama. na primer. u onom času kada asketa počne da koristi stečene magične moći. Ta nebeska iskušenja pominje i sam Patanjđali (Joga-sutra. Ali božanski život je još daleko od apsolutne slobode. Nju je pojačavalo to što je. 18). 26). 51). ljudi. kako kaže Patanjđali (III. Uz pomoć drugih »koncentracija«. ili klasu predmeta. neprirodnim prizorima i zvucima. jednom reči. Odricanje. pa ma kakvo ono bilo. obećanjima da će mu telo postati »dijamantsko«.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 59 od šesnaeste sutre. Prema sveukupnoj tradiciji klasične joge. Snaga koju asketa dobij a. 51). nostalgija za »božanskim načinom postojanja«. Jer. lišavajući se zadovoljstva. asamprađnjata samadhi. ali za samadhi one su prepreke. bila je neprekidna opsesija jogina i asketa. jogin stiče neke okultne »moći« u vezi s predmetima koje je iskustveno spoznao. ima pozitivnu vrednost. III. bogovi »navode asketu na iskušenja«. ako se »koncentriše« na ostatke podsvesti (samskara) kadar je da sazna svoje prethodne egzistencije (Joga-sutra. odgovarao je po jednoj od četiri klase koliko ih je sadržavao samprađnjata samadhi. »meditacije« i samadhija. III. ostvarenog u odnosu na neki predmet. prema kojem je put otvarala moćna magijska snaga. nude mu da živi božanskim životom (Vjasa. zbog istovetne prirode. prilaze mu bogovi i kažu: »Dođi ovde na nebo i uživaj u nasladama kojima bi malo ko odoleo. onako kako ga Indija shvata. oni nisu dostigli potpuno oslobođenje. između bogova koji su živeli u nebeskim predelima (brahmaloke) i jogina u stadijumu sidhija postojala velika sličnost. da postaje nevidljiv. za stanje budnosti te moći predstavljaju »savršenstva« (što je doslovno značenje termina sidhi). devojke su ovde čarobne. U stvari. gubi sposobnost sticanja novih snaga. a nikako zato da bi ovladao samo pojedinim elementima.

realizuje se »apsolutno izolovanje« (kaivalja). a nikako na apsolutno ispražnjenu svest. »nirodhu [konačno zaustavljanje svakog psihomentalnog iskustva] ne treba zamišljati kao nepostojanje. već pre kao oslonac jednog posebnog položaja Duha«. jedan »oslobođenik u životu«. odnosno oslobađanje puruše iz carstva prakriti. Kao što piše jedan od kasnijih autora. svest je u tom trenutku upravo zasićena direktnom i sveobuhvatnom intuicijom bića. a oslobođen je. Nije više rob Vremena. On ponovo . a istovremeno učestvuje u besmrtnosti. a ne u pravcu nekog manje ili više dubokog »transa«. Samadhijem jogin prevazilazi suprotnosti i ujedinjuje prazno i prepuno. ima telo. živi u konačnosti.60 146. neizdiferenciranu punoću kakva je postojala pre podvajanja stvarnosti na subjekt-objekt. Njegova situacija je očevidno paradoksalna: jer. i ponovo se spaja s prakriti. već je reč o »otkrovenju«. »Stanje« i »spoznaja« koje pomenuti termin istovremeno izražava. nunc stans. Madhava. Veoma bi bilo pogrešno ovu vrhunsku reintegraciju smatrati jednostavnim vraćanjem na prvobitnu neizdiferenciranost. Značaj koji svi autori pridaju jogističkim stanjima nad-svesti ukazuje nam da se finalna reintegracija vrši u tom pravcu. Jogistički enstasis ulazi u red istoriji dobro poznatih religija i mistika: u red onih koje izražavaju koincidenciju suprotnosti. pošto je izvršio svoju misiju. već počinje da živi u večnoj sadašnjosti. vraćanje na prvobitnu ne-dualnost preko samadhija donosi novi element u odnosu na stanje kakvo je postojalo pre podvajanja na subjekt-objekt: spoznaju jedinstva i blaženstva. biće i ne-biće. odvajajući se od puruše. to je neuslovljeno stanje. »mudrost«] do koje dolazi spontano kada jogin stigne u poslednji stadijum samprađnjata samadhija. Jer. kako je večnost definisao Boetije. Tu postoji »vraćanje na početak«. Pogrešno bi bilo misliti da je ovaj način postojanja duha običan trans u kojem će se svest potpuno isprazniti. on i dalje živi. Enstasis je ravan reintegraciji različitih modaliteta stvarnosti u jedan jedini modalitet: prvobitnu ne-dualnost. odnose se na totalno odsustvo predmeta u svesti. život i smrt. povlači se. Jogin stiže do oslobođenja: on je jedan đivanmukta. Oslobođenje se ne bi moglo poistovetiti s »dubokim snom« prenatalnog perioda. a spoznao je sebe i samim tim postao puruša. Konačno oslobođenje Prelaz sa samprađnjata na asamprađnjata samadhi Vjasa rezimira sledećim recima: iluminacijom [ p r a đ n j a (prajna). jer istovremeno prazni i do zasićenja ispunjava kako biće tako i misao. Drugim recima. Samadhi je po samoj svojoj prirodi paradoksalno stanje. To je enstasis u totalnu ispražnjenost. Intelekt (budhi). koje više nije iskustvo (jer u njemu više ne postoji veza između svesti i sveta). ali s tom razlikom što se »oslobođeni u životu« vraća u prvobitno stanje koje je obogaćeno dimenzijama slobode i prevaziđene svesti.

Međutim. ta apsolutna sloboda osvaja se po cenu potpunog odricanja od života i ljudske ličnosti. na prvi pogled besmislenu i k r a j n j e beskorisnu. . već koju poseduje samo apsolutno Biće (Brahman). oslobodivši se. i Bhagavad-gita predstavlja metodu koja stremi oslobođenju.načine postojanja. ni na nivou života. Jer. Ali. poput ovih. ekstremna i isključiva rešenja.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 61 osvaja prvobitnu punoću pošto je prethodno uspostavio taj nepostojeći i paradoksalni način postojanja: spoznaju slobode koja ne postoji nigde u Kosmosu. da čovek postoji i da je njegovo postojanje u tom svetu neprekidan niz iluzija i patnji. ni na nivou »mitoloških božanstava« (bogova). U tom idealu — svesnom osvajanju slobode — lako bi se moglo videti opravdanje koje indijska misao daje za činjenicu. Isto takvo temeljno odricanje zahtevao je i Buda od onoga koji je želeo da dosegne nirvanu. ali koja ne zahteva tolika odricanja (§ § 193—194). Kao što ćemo videti. da svet postoji. odnosno u te slepe i bolom ispunjene. čovek uspostavlja duhovnu dimenziju slobode i »uvodi« je u Kosmos i Život. nisu mogla iscrpsti izvore indijskog religijskog genija.

za vreme svog boravka na nebu Tušita sam . Ali. za veoma kratko vreme. Međutim. Ali. provevši ostatak života u molitvi. jer je upravo ona poslužila kao osnov. a istorijska ličnost Sidharte (Siddhartha). ~567) u Kapilavastuu.XVIII POGLAVLJE BUDA I NJEGOVI SAVREMENIĆI 147. poprimivši mitološke dimenzije. on sebe smatra »Probuđenim« (budhom) i na osnovu toga vođom i duhovnim učiteljem. da se oženio u šesnaestoj godini. tih nekoliko datuma i još neki događaji koje ćemo kasnije ispričati uopšte ne iscrpljuju Budinu biografiju. Princ Sidharta Budizam je jedina religija čiji se osnivač ne izdaje ni za proroka. Većina istraživača slaže se da se budući Buda najverovatnije rodio u aprilu ili m a j u 558. kako budističkoj teologiji i mitologiji. Jer. umro novembra ~478 (ili ~487) u osamdesetoj godini života. njegov život je. od trenutka kada je sebe javno proglasio Probuđenim i kada su ga kao takvog prihvatili njegovi učenici. kao sin Šudhodane (Šuddhodana). tako i verskoj literaturi i plastičnim umetnostima. Cilj njegove propovedi je spasenje ljudskog roda. I upravo zahvaljujući tom stečenom ugledu »Spasitelja«. s vremenom je uzimao sve veće razmere. i pored nekih evropskih interpretacija koje su u Budi videle mitsku ličnost ili sunčev simbol. gledanu očima njegovih vernika. započet još za Učiteljeva života. potpuno izmenjen. preobraziće se u božansko biće. Jer. kralja jedne male države i njegove prve žene Maje (Maya). ni za božjeg izaslanika. prema drugom predanju. i pored teoloških spekulacija i izmišljenih priča velikih propovednika budizma. i koji čak odbacuje ideju o Bogu-Vrhovnom biću. specifične velikim Spasiteljima. Kažu da je budući Buda. neosnovano je poricati njegovo istorijsko postojanje. napustio dvor u dvadeset devetoj. Taj proces mitologizacije. doživeo vrhunsko i potpuno buđenje aprila ili m a j a ~523 (ili ~532) i da je. njegova soteriološka poruka postaće »religija«. o toj izmišljenoj Budinoj biografiji veoma je važno voditi računa. pre Hrista (ili. zapravo bodhisatva (»biće koje će se probuditi«).

Kada se pojavio u jednom brahmanističkom hramu. objavljuje da budući Buda od samog svog rođenja prevazilazi Kosmos (dostiže »vrhunac sveta«). Legenda. i za kratko vreme zablistalo kako u naukama tako i u fizičkim disciplinama. Sedam dana nakon SidJiartina rođenja Maja je umrla da bi se. neće doživeti da ga sledi. dostojno pravog indijskog princa. Gopom (Gopa) i Jašodharom (Yašodhara). Upozoren predskazanjem vračeva. O simbolizmu Sedam koraka. koji se ne poklapaju sa budističkom asketskom tradicijom. 2 Otac je detetu dao ime Sidharta (»Postignuti cilj«). Foucher. Jedan stari riši. Asita. Mythes. str.« 1 Mit o rođenju. Prema najstarijim tekstovima. rêves et mystères. prodrevši u obličju slona ili deteta od šest meseci kroz desnu slabinu svoje majke (po starim verzijama mati je samo usnila kako je slon ušao u njeno telo). starosti i smrti izgubio želju da živi i rešio da čovečanstvo spase od ta tri zla. i pošto ga je uzeo u ruke i shvatio da će postati Buda. Sedam sledećih godina dete je odgajala tetka. ubrzo posle Rahulovog rođenja Sidharta napušta dvor. Čim je ugledao svet. Šudhodana se pobrinuo da svoga sina 1 Majjhimanikâya. Oko tog njegovog »Velikog odlaska« satkan je čitav scenario. . budući da je bodhisatva boravio u kovčegu od dragog kamenja a ne u materici. najbolji i najstariji na svetu. ovo je moje poslednje rođenje. rasplakao se pri pomisli da on. ubuduće za mene neće biti novog života. str. Uostalom. A. i nakon trinaest godina druga od njih rodila mu je sina Rahula (Rahul). I njena trudnoća je bila bezgrešna. a onda je dobilo obrazovanje. III. 55 i dalje. Mnogobrojna čuda najavila su ovaj događaj. Asita. potom kao boginja. ponovo rodila na nebu Tušita. međutim. str.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 63 izabrao svoje roditelje. bodhisatva se okrenuo severu. U šesnaestoj godini Sidharta se oženio dvema princezama iz susednih zemalja. La vie du Bouddha. Rođen je u vrtu. da poništava prostor i vreme (u stvari. načinio sedam koraka i poput lava »zarikao«: »Ja sam najviši. verovatno su autentični. preleteo je od Himalaja do Kapilavastua da bi video novorođenče. Začet je bezgrešno. na njemu otkrili 32 osnovna i 80 manje važnih znakova »Velikog čoveka« [mahapuruša (mahapuruša)] i izjavili da će postati Vladar sveta [ćakravartin (cakravartin)] ili Buda. 2 Lalita-vistara. u skladu s indijskim običajem po kojem se niko nije mogao odreći sveta dok ne dobije sina ili unuka. Vrači su. postaje »prvi« i »najstariji na svetu«). predstave bogova »pokrenuvši se sa svojih mesta. Buda je svojim učenicima izjavio da je posle razmišljanja o bolesti. Svi ovi detalji. događaj predstavlja na dramatičniji način. str. mati se priljubila uz drvo i dete je izišlo kroz njenu desnu slabinu. dakle. 149 i dalje. 123. up. 118 i dalje. Eliade. pregledavši novorođenčetovo telo. pale su ničice pred njim« i »otpevale himnu (u njegovu čast)«.

Postavši lutajući asketa. s obzirom na to koliki je ugled lapas uživao širom Indije. šalje natrag u dvor. Njegovo filozofsko i jogističko obučavanje ukupno je trajalo godinu dana. Izdržavši i to. zatim »bolesnika. Kočijaš mu tom prilikom otkriva da od bolesti. zajedno s konjem. nepomičan. Nakon toga. dobija ime Sakjamuni (Sakyamuni) (»asketa među Sakjima«). uviđa svu beskorisnost askeze kao načina oslobađanja i odlučuje da prekine s gladovanjem. bogovi bude Sidhartu usred noći i odvode ga da posmatra naga i ružna tela usnulih konkubina. U mirnoj okolini Gaje provodi šest godina izlažući se najsurovijim mučenjima. Ipak. Ali bogovi osujećuju očev plan. počinje da liči na pravo priviđenje. ali nezadovoljan njime. Nakon svih tih muka. Očaran mladim asketom. kralj Bimbisara mu nudi polovinu svog kraljevstva. pretvorivši se u skelet. napušta Aradu i odlazi u Rađagrihu (Rajagfha). odeću razmenjuje s nekim lovcem. a Ćhandaku. jer u istom času shvati da religija može ublažiti ljudske patnje. ali. odseca kosu. Tu raspušta i družinu bogova koja ga je dotle pratila. koji su bogovi prethodno uspavali. princ ugleda jednog monaha-prosjaka. a potom se odlučuje i na potpuno gladovanje. sopstvenim sredstvima. s hiljaditim delom još preostale životne snage. savladava i jogističke tehnike. dospevši do k r a j n j i h granica svoje izdržljivosti. Konačno. koje uči Rudraka. smirenog i vedrog i ta ga slika uteši. ispijenog. međutim. Veliki odlazak Da bi ga učvrstili u njegovoj rešenosti da se odrekne sveta. no Gautama odoleva iskušenju i postaje učenik učitelja Rudrake. Sa istom lakoćom s kojom je izučio doktrinu sankhje. Domoći će se postavljenog cilja bez ikakve natprirodne pomoći. Na desetak milja od grada zastaje. starosti i smrti niko ne može pobeći. budući Buda je mogao da izjavi kako . napušta ga i zajedno sa svojih pet učenika odlazi u Gaju (Gaya). napušta Kapilavastu. S jednim jedinim zrnom prosa izdržava po ceo dan. pod imenom Gautama (porodično ime klana Sakja) upućuje se u Vaišali (Vaišali) (na paliju: Vesáli) brahmanskom učitelju Arada Kalami koji u to vreme predaje neku vrstu pretklasične sankhje. ocenivši je nedovoljnom. Prilikom svoja tri uzastopna izlaska u vrt.64 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i izoluje od sveta zadržavši ga u dvoru i svojim raskošnim vrtovima. Sidharta sreće najpre oronulog starca sa štapom. pri poslednjem izlasku. prošavši kroz jugoistočne dveri grada. penje se na konja i. 148. ovo njegovo iskustvo nije se pokazalo uzaludnim. princ poziva konjušara Ćhandaku. modrog i sasušenog groznicom« i najzad mrtvaca koga odvoze na groblje. Doktrinu savladava veoma brzo. Od tog trenutka oni više neće igrati nikakvu ulogu u Budinom izmišljenom životopisu. prestonicu Magadhe.

Međutim. što znači da je spasenjem. Pri prvom bdenju on prolazi kroz četiri stadijuma meditacije. pošto zaustavi večni ciklus rađanja.BUDA 1 NJEGOVI SAVREMENICI 65 je nakon sankhje i joge. stečenih u prethodnim egzistencijama. Propoved zakona Ova mitologija Maraovog napada i iskušavanja potvrđuje Sakjamunijevu apsolutnu moralnu čistotu. i on preobratiti i tako izbaviti. desnom rukom dodiruje zemlju. zahteva mesto pod drvetom. kao što je. pre no što se predao meditaciji. njegovi učenici bili su zgranuti. a on. smrti i ponovnog rađanja. Ništa mu više od beskrajno raznovrsnih oblika ljudskog iskustva nije ostalo strano — od blagostanja i razočaranja u kulturu. koji takođe poseduje dosta zasluga. ispunjenom najgorim asketskim mučenjima. Eros. samo nema svedoka koji bi ih potvrdio. kojim Bodhisatva namerava da obdari svet. koji mu omogućuju da. Ali. »Smrti«. svih pet ga je istog trena napustilo i krenulo u Benares. Zato se tog trenutka oko askete okuplja mnoštvo žena koje svojom golotinjom i drugim čarima pokušavaju da ga navedu na iskušenje. uputio se u šumu. Mara započinje napad zastrašujućom armijom demona. Zemlja se pomalja s telom do polovine i jemči za Sakjamunijeve reči. odabrao mesto pod jednim smokvinim drvetom [ašvatha (ašvattha). Ficus religiosa] i čvrsto odlučio da odatle ne ustane dok ne postigne »buđenje«. Sakjamuni je morao da izdrži i napad Maraa. Smrt. Sakjamuni. Mara onda. 3 149. ljubav i moć do krajnjeg odricanja verilika lutalice. Posle toga on može da sve svoje duhovne snage usredsredi na glavni problem: oslobođenje od patnje. ali prethodne Sakjamunijeve zasluge i njegova »plemenitost« (maitri) stvaraju oko njega zaštitnu zonu. jer je ovaj veliki bog naslutio da će predstojeće neizbežno otkriće spasenja. jer će se. 5 . na čudotvoran način povraćen hranom. ugrožen i sam život. koji je kasnije postao klasičan u budističkoj ikonografiji. samo mnogo kasnije. tako da odoleva napadu. pozivajući se na svoje prethodno stečene zasluge. Mara. iskusio i sve slasti prinčevskog života. istovremeno je i Kama. pre napuštanja sveta. i njihov pokušaj ostaje bez uspeha i poraženi Mara se povlači pre smir a j a dana. priziva »nepristrasnu m a j k u svih bića« i pokretom. Kada je Gautama od jedne pobožne žene primio na poklon skuvani pirinač. zahvaljujući svom 3 Mara ipak nije nepovratno izgubljen. utvara i čudovišta. okončati i njegovu vladavinu. nredanog kontemplaciji. jogističkim »transovima« i isposničkom životu. No. savladao i askezu. Buđenje. u k r a j n j o j liniji Duh života.

jer tom prilikom shvata zakon. navodi ga intervencija Brahme i pre svega uverenost da postoji izvestan broj ljudi koji mogu biti spaseni. Mladi kralj Magadhe. uspeva da preobrati tri brata Kašjapa. nazvan kasnije zakonom dvanaest »međusobno zavisnih« »uzroka« (§ 157). Blaženi pristaje da sa velikom grupom monaha ode u Kapilavastu. »U stanju Probuđenosti« Buda ostaje sedam nedelja. To prvo njegovo izlaganje predstavlja »pokretanje točka Zakona«. U istom gradu Buda preobraćuje dva značajna verska poglavara. Potom se obraća hiljadi učenika Kašjapa dokazujući im da je čitav Kosmos u ognju strasti i svi oni prihvataju njegovu doktrinu i postaju arhati. Bimbisara. a on sam odlazi u Uruvilvu gde. Malo kasnije dolazi do pokrštavanja sina nekog bankara iz Benaresa. Buđenje. vatrenih poklonika boga Agnija. Zatiče ih u jednoj pustari. o poreklu patnje. koji taj pakleni ciklus rađanja i ponovnog rađanja čini mogućim. Treće bdenje predstavlja bodhi. koje Buda razašilje na razne strane da propovedaju doktrinu. Stekao je četiri »Plemenite istine«: postao je »Probuđen« i to u istom trenu kada je dan. Posle izvesnog vremena. posle niza počinjenih čuda. pokušaj da Blaženog natera da odmah uđe u parinirvanu. današnjem Sarnathu i objavljuje im da je postao Buda. na poziv svoga oca. i asketu Mahakašjapu (Mahakašyapa). Malo kasnije koleba se i pita da li je uopšte vredno truda nekoga podučavati tako teškoj doktrini. ukidanju patnje i putu koji ka tom ukidanju vodi (§ 156). a istovremeno otkriva i uslove koji su neophodni da bi se dalje nastajanje tih »uzroka« obustavilo. koji će kasnije svi odigrati značajne uloge u razvoju budizma. Ta poseta bila je prilika za mnogobrojne dramatične događaje i . Šariputru (Šariputra) i Maudgalajanu (Maudgalayana). t j . Buda mu na to odgovara da će u parinirvanu ući tek kada bude obrazovao učenu i dobro organizovanu zajednicu. Da se na k r a j u ipak na to odluči. Pri drugom bdenju rekapitulira svoje bezbrojne prethodne živote i kratko vreme kontemplira i beskonačni niz tuđih egzistencija. a zatim i drugih članova njegove porodice. uspeva da nađe onih pet učenika koji su ga bili napustili. zahvaljujući svom »božanskom oku«. pre nego što svetu objavi doktrinu spasenja do koje je upravo došao. Za vrlo kratko vreme zajednica (samgha) počinje da broji oko 60 monaha (bhikhu). Od toga vremena. Odmah potom odlazi u Benares gde. Od legendarnih događaja.svanuo. Sva petorica se preobraćaju i postaju »sveti« (arhati). obuhvati totalitet svetova i njihovo večno postajanje. Budi i zajednici poklanja jedno pusto mesto za monahe u Rađagrihi. Izlaže im četiri »Plemenite istine« — o patnji.66 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i »božanskom oku« (§ 158). koje je sačuvala tradicija. preobraćanja se nižu jedna za drugim. odnosno zastrašujući ciklus rađanja. odnosno. zapamtimo poslednje Maraovo kušanje. brahmana. umiranja i ponovnog rađanja kojim upravlja karma.

Još opasnijim su se pokazale sitne zađevice među monasima. međutim. učiteljevi suparnici. među kojima svog budućeg glavnog i »najvernijeg učenika«. svojih suparnika. lično je bio primoran da počini mnogo veća čuda od svih prethodnih: da iščupa iz zemlje veliko drvo mango. nastojali su da ga gnusnim klevetama omalovaže. devet godina nakon Buđenja. upravo u to vreme. L'Inde classique. II. koje je uzrokovalo odlazak Blaženog. tup. jer ukazuje na to da pojedinosti monaškog ponašanja nije propisivao isključivo Buda. obilazi Šravasti i Vaišali. ali monahinjama postavlja strože propise od monaških. ona ga s čitavom svitom dvorskih dama. Na kraju. budući da je tu odluku doneo protiv volje. Posle kraćeg boravka u Kapilavastuu. Za vreme svog boravka u Kapilavastuu Buda uspeva da preobrati oca kao i veći b r o j rođaka. neprestano govore o njegovim prikaziva- Sukob nije beznačajan. postaju sve brojnija. ali pošto je bio zamoljen da se u takve stvari ne meša. ili da po tri meseca provodi na Indrinom nebu podučavajući svoju majku. ljubomorni na uspehe Blaženog. najstarija tradicija ne pominje ovakve priče. Anandu. kao načinima preobraćanja. pa su onda i tvrdoglavi monasi bili prinuđeni da popuste. 5* . da bi se razračunao sa »šestoricom učitelja«. 5 Budini biografi. a preobraćanja. Međutim. str. 4 Kao što se moglo i očekivati. Filliozat. manje ili više značajna. J. na Anandino zauzimanje. 485. sa uključivanjem žena u zajednicu. vraća se u Kapilavastu i uvodi ga među svece. Pošto su i neki od njegovih učenika počeli da čine čuda. da šeta po dugi od istoka do zapada.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 67 neverovatna čuda. 4 njima. Laici. Učitelj je pokušao da izmiri protivnike. pešice prati do Vaišalija. odbili su da im d a j u milostinju. da se prikazuje u bezbroj obličja. čine deo Budinog izvornog učenja. t r a j a n j e Zakona skratiti od 1.000 na 500 godina. mada nam brojni primeri govore suprotno. Pri tom izjavljuje da će se. napustio je Kaušambi. Obudovela kraljica moli svog pastorka da i n j u primi u zajednicu. vraća se u Rađagrihu. Saznavši da mu je otac teško bolestan. Buda ustaje protiv ispoljavanja »čudotvornih moći« (§ 159). što ide u prilog zaključku da zabrane sidhija i pridavanje velikog značaja »mudrosti« (prađnja). I pored njegovog odbijanja. Buda udovoljava njenoj molbi. ozlojeđeni ovakvim ponašanjem monaha. Međutim. i Devadatu (Devadatta) koji će mu ubrzo postati suparnik. željnih da postanu monahinje. poput one koja je. izbila u Kaušambiju 5 povodom jednog beznačajnog monaškog propisa (u pitanju je bilo da li treba ponovo napuniti sud za p r a n j e nužnika kada se isprazni).

pre svega propadanje klana Sakja i Šariputrina i Maudgalajanina smrt. zatim jednog čuvenog razbojnika i jednog bogatog bengalskog trgovca. ili. zajedno sa svojim najbližim učenicima. str. Na to mu je Buda odgovorio da je o Zakonu već sve rekao. a zatim. Ali Ananda sva tri puta ostaje bez reči i Učitelj mu onda kaže da se ukloni. ne prećutavši nijednu istinu. Godine ~509. ostatak godine provodio je. Devadatu je živog progLitao pakao. Buda ulazi u parinirvanu Izvori nas veoma maglovito obaveštavaju o srednjem periodu Budinog životnog puta. Uspeo je da prebrodi krizu i Ananda se tome radovao »jer Blaženi neće otići sa ovoga sveta dok Zajednici ne ostavi potrebna uputstva«. prema većem broju izvora. pre Hr. pustivši opasnog slona. str. Blaženi u tri maha. u Selu bambusa (Venugrama) i tu dobio tešku dizenteriju. Foucher. ljubomorni rođak Devadata zatražio je da mu prepusti upravljanje zajednicom. Blaženi je proveo sumorno. Iz tog perioda biografi pominju još neka značajnija preobraćanja: preobraćanje nekog Jakše. kao što to možda neki čine. »nećeš još dugo čekati. odgovara mu Blaženi. obilazeći razne krajeve i propovedajući Dobri Zakon. po drugim verzijama. Neki izvori. »Ne brini. Poslednje svoje godine. 74 i dalje) i drugi tekstovi koje je proučavao Windisch. Poslednja preobraćanja. što dokazuje da se Učiteljev ugled rasprostirao mnogo dalje od oblasti u kojima je držao propovedi. bacivši na njega stenu. počinje da hvali lepote toga kraja i raznolike čari »indijskog kontinenta« i pri tom kaže da bi. Pošto je on to odbio.« I odriče se svojih preostalih Divydvadana. ako bi ga neko za to zamolio. i to najpre uz pomoć plaćenih ubica. o. 303 i dalje. 200 i dalje (preveo već E. Burnouf. str. postavljača zagonetki. sada je on »izlapeli starac« čiji se život primakao kraju i učenicima ostaje jedino da se uzdaju u Zakon. Istog trenutka pojavljuje se Mara podsećajući ga na obećanje da će ući u parinirvanu kada bude dovoljno učvrstio sanghu (sarpgha). sa dvadeset godina definitivno mu se zamonašio sin Rahul.6 međutim. mogao poživeti još jedan kosmički period ili bar onoliko koliko je do kraja ovoga preostalo. U toku kišnih sezona propovedi je držao po viharama (manastirima) u blizini gradova. pred Anandom. 6 . pominju još jednu značajnu epizodu: po povratku iz Vaišalija. odmarajući se u svetoj šumi Ćapala. str. zlobnice«. takođe. Mara und Buddha. Tome su razlog bile velike nesreće koje su ga zadesile. Kišni period ~478. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Otcepljenje Devadate.). 33 i dalje up. S jednom grupom monaha koji su propovedali strožu askezu Devadata se onda otcepio od zajednice — ali su Šariputra i Maudgalajana uspeli da zavedene odmetnike uhvate i vratć i.68 150. Buda je proveo zajedno sa Anandom. Introduction. Kada je Buda već imao 72 godine (486. Devadata je pokušao da ga ubije.

bila je izmišljena da bi se na neki način objasnila Budina smrt. što ide u prilog tumačenju da je epizoda iz apologetskih razloga umetnuta u tekst. dostojan pravog kralja. nošeno je s kraja na k r a j Kušinagare. prolazi kroz četiri stadijuma meditacije i gasi se. odnosno nekih gljiva koje svinje neobično vole da jedu. ni budistička zajedninca nisu žigosale Anandu. III. U želji da mu prirede pogreb. Onda im on upućuje ove poslednje reči: »Vama govorim. istrajte u svojim naporima!« Potom. Na Anandinu vest. Ananda. leve noge ispružene udesno.« 8 Zatim pred svima hvali Anandinu odanost i uverava ga da će postati svetac. Kako je moguće da ono što se rodi jednom i ne umre? To nije moguće. . monasi. između dva drveta. moj Ananda!« 7 Zatim od svoga učenika traži da sakupi monahe iz Vaišalija. Ananda počinje da plače. mogao je beskonačno produžiti i svoj život. Ananda pita Učitelja za razlog ove neobične pojave i kada shvati šta se dogodilo. 40.kosmičkog perioda. oko njegovog pogreba isplelo se bezbroj legendi. str. Buda mora da ispuni. V. glavom ka severu. leže u jedan šumarak. ni legenda. preklinje Blaženog da ne odlazi pre završetka . ćakravartina. po svoj prilici. pri trećem i poslednjem noćnom bdenju. gomile Mala pohrlile su Blaženom. Ali. a lomača se nije mogla potpaliti pre dolaska učenika Mahakašjape koji je putovao istim putem kojim i Učitelj. pre nego što će biti kremirano na lomači od sandalovog drveta. Kao da se želela postići neka ravnoteža u odnosu na Budinu toliko ljudsku smrt. Za sve si samo ti kriv. na svoj desni bok. . ona bi prvu i drugu tvoju molbu možda odbila. umotanom u bezbroj plahti i potopljenom u korito sa uljem. 303. Istoga časa zemlja se zatrese. »Tvoja je to greška. prema drugom predan ju. o. Ananda. Mali su tokom čitavih sedam dana muzikom i igrom odavali počast umrlome. o. ali ga samrtnik teši: »Prestani. ali bi treću uslišila. prev. Preobrativši nekog Subhadru. Fuše. ono što je Marau obećao. . 487). Ali. Buda saziva vernike i pita ih da li još s u m n j a j u u Zakon i Disciplinu. prestonici Mala. novembra 478. Da si zamolio Sudbinu. samo u razmaku od osam dana. 8 Maha-parinibbana-sutta. kao što je izabrao okolnosti u kojima će se roditi. I tako bolestan ipak nastavlja putovanje prema Kušinagari. Bilo je to u noći punog meseca kartika. prosjaci: prolaznost je zakon stvari. no iscrpen od napornog pešačenja. pre Hrista (odnosno. 14. očito povratak bolesti od koje jedva da se bio oporavio. Epizoda sudbonosne Anandine rasejanosti. prestani da plačeš i jadikuješ . Kako je trebalo da 7 Maha-parinibbana-sutta.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 69 dana. Jer. To što ipak nije tako učinio. nije mogla biti njegova greška. Njegovo telo. lica okrenuta zapadu. Svi do jednoga ostaju nemi. To jelo izaziva kod Blaženog krvavu dijareju. a njih dvojica odlaze u Papu gde ih kovač Ćunda poziva na večeru koja se sastojala od zgotovljenog svinjskog mesa.

Ponekad budistički i đainistički tekstovi navode samo doktrine ne pominjući imena njihovih autora. preteče Ćarvaka i Lokajata. ali. izuzev imena. sledbenika brahmanske tradicije. lomača se upalila sama od sebe. u stvari. koji je prema karmanu trebalo da transmigrira: da li se radilo o nepostojanom psihičkom organizmu ili o neuništivom i besmrtnom »Sopstvu«? U suštini.70 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stupi na čelo zajednice. nad urnom i pepelom lomače podignute su stupe. Nad tim relikvijama. pali: samana). počev od najstrože askeze. bio je to isti problem koji su postavile i prve Upanišade (§ 80) i koji će zauvek ostati u središtu indijske misli. O većini njih. Pošto je Blaženi umro na njihovom području. Brahmađalasuta (Brahmajalasutta) donosi poduži katalog dok- . zaplašeni njihovim savezom. među kojima su se mogli sresti jogini. ne znamo gotovo ništa. koji se sasvim opravdano poredi sa istovremenim duhovnim procvatom u Grčkoj. lutajućih asketa [parivrađaka (parivrajaka)]. one su najčešće namerno deformisane i izvrgnute ruglu. neophodno je bilo da prisustvuje bar kremiranju Blaženog. dijalektičari (»sofisti«). pa čak i materijalisti i nihilisti. za koja su se opredeljivali. Na njihove doktrine nailazimo u budističkim i đainističkim tekstovima. Međutim. i susedni narodi su zatražili svoj deo posmrtnih ostataka da bi na njima mogli podići stupe (stupas). na k r a j u su pristali da kosti podele na osam delova. parajogičkih ekstaza ili empirijskih analiza materije do najnerazumljivije metafizike. Budina stopala su izvirivala iz kovčega sve dotle dok im veliki učenik nije odao počast dodirnuvši ih svojim čelom. Mali su pokupili i odneli sve njegove kosti. i budući da su ih budisti i đaine nadjačali. orgija. Pored vernika i mistika. Da bi to postigli. Prema legendi. Posle tog čina. Ono što su nastojali da shvate i nadvladaju bio je mehanizam transmigracija i ono misteriozno što taj mehanizam pokreće (karman). vračevi. postojale su bezbrojne grupe šramana (šramanas) (»pregalaca«. Vrlo je verovatno. Sredstva. da su svi ti šramani napuštali svet. Neki tipovi lutajućih asketa poticali su još iz vedskih i postvedskih vremena. Tako. istovremeno razočarani koliko ništavnošću ljudske egzistencije toliko i doktrinom koju je implicirao brahmanski ritualizam. ali samo u fragmentima. delimično su zavisila od vrednosti pridavane agensu. U prvom trenutku Mali su im se suprotstavili. Verska sredina: lutajuće askete Početkom VI veka religija i filozofija Indije u slivu reke Ganga doživljavaju period izuzetno plodnog razvoja. koristili su mnogostruka i raznovrsna sredstva. međutim. 151. na primer. odnosno do jednog preteranog nihilizma ili vulgarnog materijalizma.

512). znači strano domenu oblika.« (rezime: J. Ili pak. tako i u moći koncentracije. obožavan od mnoštva ljudi i da je već poodmaklih godina. zemlje. Osim doktrina nepoznatih autora. poštovan kao svetac. ili ni uobličeno ni bezoblično. odnosno Mahavira. izvori su nam sačuvali i imena nekoliko sekta. Sledeća dva su Maskarin Gosala i Nigantha Nataputa (Nàtaputta). zamera što su suviše zaslepljeni sopstvenom askezom i s nipodaštavanjem gledaju na ostale. na primer. čudnotvornih moći. vode. večnost sedam »tela« [kaja (kàya). Ađita Kešakambala (Ajita Kešakambala) je propovedao materijalizam. osuđeno da pati. ] . Kakuda Katjajana (Kâtyâyana). patnje i života]. ovog poslednjeg budistički izvori jedva i da pominju iako je među Budinim savremenicima bio najznačajnija verska ličnost. . ili ni svesno ni nesvesno. treba podvući da je njihov uticaj na njegovu metodu meditacije bio veoma veliki. jer je izbegavao bilo kakvu diskusiju. a Sanjđaja (Sanjaya) verovatno skepticizam. kao sećan j a na prethodne egzistencije. II. . biće govora u sledećim glavama. Agnostici zaobilaze sva pitanja. đainama. To sopstvo može biti svesno. Samanjnjaphalasuta (Sâmannaphalasutta) (Digha. suprotstavljajući. Arada Kalame i Rudrake. »slavan osnivač sekte«. On im. kako u inteligenciji. odnosno Mahavirinim vernicima. Jedne prihvataju beskonačnost sveta. večni Brahman njegovim nepostojanim kreacijama. Purana Kasapa (Purana Kassapa) je izgleda negirao vrednost svakog delanja. sanskrit: atman] i sveta sticanjem. itd. str. I. U mnogim šutama opisani su Budini susreti sa paribađakama (paribbâjaka). zadovoljstva. vetra. ali tekstovi više ističu odgovore Blaženog nego doktrine i običaje njegovih savremenika. Jedna grupa asketa bavi se razmatranjem budućih ciklusa predviđajući postajanje sopstva posle rastapanja tela. Ovaj katalog nam je posebno dragocen zbog toga što će kasnije neke od tih inkriminisanih doktrina prihvatiti i razvijati razne budističke škole. Neke dokazuju čas večnost. Neke opet identifikuju sopstvo s telom i polazeći od te postavke smatraju ga nepostojanim. uz pomoć psihičke discipline (kakvu predstavlja već joga sa samadhijem).BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 71 trina: »Neke od njih predstavljaju spekulacije o prethodnim ciklusima t r a j a n j a dokazujući večnost sopstva [ata (ata). 47 i dalje) navodi još šest učitelja. Neke doktrine sude o sopstvu i svetu kao o produktima lišenim uzroka. što veruju da su postigli cilj i zadovo- . na primer. O najvažnijim od njih. konačno ili beskonačno. prevazišao. Što se tiče Gautaminih učitelja. O svakom od njih se kaže da je bio »vođa zajednice«. L'Inde classique. vatre. ađivikama. čas nevečnost. pa čak i uobličeno. i pored toga što ih je. Filliozat. čiji je glavni vođa bio Maskarin Gosala kao i o nigranthama (»Oslobođenim spona«). Osim već pomenutih. druge njegovu konačnost [ . Budinih savremenika. odnosno »tela«. ono je nesvesno. i negira se u potpunosti. blizak materijalizmu Ćarvaka.

pohodio iste krajeve i dolazio u dodir sa istim svetom. Rhvs Davids. a takav isti. odrekli su se sveta i osnovali versku zajednicu. pošto je ovladao svim znanjima i osnovao osam zajednica. 43 i dalje. Rođen kao sin nekog kralja iz Benaresa. 39 i dalje). Razvojni putevi i duhovne orijentacije dvojice učitelja imaju izvesnih sličnosti. zaključno s dvadeset drugih slede približno isti model. doslovno »onih koji pripremaju prelaz na drugu stranu reke«. a zatim. 250 godina pre Mahavire. Obojica su pripadala kasti vojničke aristokratije [kšatrijama (ksatriya)] i ispoljavala antibrahmanističku tendenciju. razlikovali su se po temperamentima i.72 ISTORIJA VEROVAN. po svojim doktrinama koje ostaju međusobno nepomirljive. bio je i Mahavirin život: svi su oni bili prinčevskog porekla. najavljuju spasenje«. U đainističkom kultu i mitologiji Paršva i danas zauzima izuzetno značajno mesto. kao asketa. Za razliku od budizma. Buda ga nikad nije sreo. konačno. i budisti su veoma rano objavili poduži niz Buda. i to najpre kao princ. Mahavira i »Izbavitelji sveta« Iako je Mahavira bio Budin savremenik. itd. legenda kaže da je živeo milijarde godina. I. Što se tiče dvadeset trećeg tirthankare.rika Sihanadasutta (Digha. prihvaćeno je da mu treba priznati izvesnu istoričnost. Obojica su se pokazala kao prvorazredni »jeretici«. Legendarne biografije ostalih tirthankara. 11 Za prvog iz niza. 10 152. III. njegovo ispaštanje i fizičko mučenje. pre nego što će dostići nirvanu. milosrđe. što preteranu važnost pridaju svojim podvizima. vladanje sobom i oslobođenost duha od sujeverja i automatizama. Dialogues. jer su poricali postojanje vrhovnog božanstva i karakter otkrovenja Vedama i izjašnjavala se protiv uzaludnog i okrutnog žrtvovanja. Ali. III. Rišabhu (IJsabha) il Adišvaru (Adišvara). Mahavira je samo bio poslednji iz izmišljenog niza tirthankara (Tirthamkara). đainizam ne počinje Mahavirinim propovedima. Paršve (Paršva). Nije nam poznato zbog čega je zaobišao ovog svog najmoćnijeg i najoriginalnijeg suparnika. I. transformisan u paradigmu. 10 Kassapa-Sihanadasutta (Digha. »prvobitnog učitelja«. »pregalaca koji krče put. jedinog koji je uspeo da organizuje versku zajednicu koja se održala do naših dana. napustio je svet u tridesetoj i.TA I RELIGIJSKIH IDEJA ljavaju se njime. u m r o je na jednoj planini kao stogodišnjak. na planini Kailasa. 9 Pri tom izjavljuje da ono čime se odlikuje pravi samana ili brahman nije uopšte njegov spoljašnji izgled. 169 i dalje. odnosno. Dialogues of the Buddha. izraženu već i u prvim Upanišadama. s . 234 i dalje) 11 Ali. već unutarnja disciplina. 8 Ud.umba.

po kojem dvadeset četvrti i poslednji predodređeni tirthankara odlučuje da siđe na zemlju da bi obnovio doktrinu i popravio moral zajednica koje je osnovao Paršva. »odeven u vazduh«. periode monsuna provodiće u okolini nekog grada. na obali reke pod drvetom sala postiže »sveznanje« i dobija ime dina (jina) (»pobednik«) po kojem će se kasnije njegovi vernici prozvati đainama. napušta svet i oblači odeću lutajućeg askete. Dele dobije ime Vardhamana (»Prosper«) i. poput Bude. Mitologija. Umreće u Pavi (Pava). tradicionalna indijska mitologija. . Moglo bi se reći da broj određuje njegov sistem (Subrig). blesak svetlosti obasjava tu noć. Po nekima je to bilo 468. a trinaest meseci kasnije odbacuje i tu odeću. Ali. supruge jednog brahmana. Datum njegovog »ulaska u nirvanu« i danas je sporan. posle smrti roditelja. U njemu se zapravo pominju tri vrste svesti. vođe jednog plemenitog klana. a po Jakobiju (Jacobi) i Šubrigu (Schubrig) 477. kao i Budina. Vardhamana razdeljuje sva svoja dobra. 153. Kao i ostali vernici. Đainistički kanon utvrđen je između IV i III veka pre Hr.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 73 Mahavira je bio sin Sidharte. koja je pripadala vladarskoj porodici iz Magadhe. zatim se ženi devojkom plemenita roda i ona mu rađa sina. propovedajući svoju doktrinu dolinom reke Ganga. Đainističke doktrine i prakse 0 Mahaviri.. to je prva novina koja ga odvaja od tradicije. Ono što izgleda da karakteriše Mahavirino učenje jeste njegovo posebno interesovanje za strukturu prirode i strast prema klasifikacijama i brojevima. Nag. trinaest meseci provodi u najstrožoj askezi i meditaciji i konačno. ne znamo gotovo ništa. no voljom bogova njegov embrion se prenosi u utrobu princeze od Magadhe. koja uzdiže njegovo rođenje. i Trišale. Njega će najčešće i dalje nazivati Mahavirom. Inkarnira se u utrobi Devanande. Ange i Videhe. — u svakom slučaju u nirvanu je ušao nekoliko godina pre Bude. uz dozvolu starijeg brata. I. nedaleko od današnje Patne. tradicije koju mu je predao Paršva. živi najpre prinčevskim životom. Ali legenda njegovo rođenje smešta u tradicionalni okvir rođenja svih »Izbavitelja sveta«. kao ličnosti. sa trideset godina. ali su neki njegovi delovi mnogo stariji i moguće je da čuvaju izvorne učiteljeve reči. Sledećih trideset godina nastaviće da živi kao lutajući asketa. Niz proročanskih snova najavljuje dvema m a j k a m a rođenje spasitelja — ćakravartina. u sedamdeset drugoj godini života. kao pri rođenju Bude i Zaratustre. jedne letnje noći.. »Velikim junakom«. po krajevima Magadhe. u stvari je. pre Hr. posle dugotrajnog samomučenja i dva i po dana usredsređivanja. kao i neke epizode iz njegovog razvojnog puta. pet vrsta ispravnog saznanja.

s njima komunicira obrazujući čisto duhovnu. S tog razloga monah je morao. po njemu. itd. četrnaest stadijuma duhovnih vrednosti. Karman igra odlučujuću ulogu. ne uspeva da posveti ljudsku egzistenciju.). uz veća odstupanja. to verovanje u panpsihizam povlačilo je za sobom mnogobrojne tegobe. i na pretklasičnu sankhju i jogu (139 i d. Na primer. u nekoj vrsti Empireja. itd. dok hoda. razlikuje strogim asketizmom koji je njegovim vernicima između ostalog nametao da idu nagi i mnoge druge zabrane. tako i od Bude. već i biljke. Mahavira negira postojanje Boga. u stvari. Oslobođenje (mokša) postiže se prekidanjem svakog kontakta s materijom. ne samo životinje. pa čak ni da j o j prida i n a j m a n j i religijski značaj. koje su izrazile i Upanišade. oslobođena »karmičke materije«. koja ističe njegovu arhaičnu strukturu. A budući da je poštovanje života u đainizmu bila prva i najvažnija zapovest. osim oslobođenima duhom. kapi vode. »poput strele« uzleće u vrhunske sfere Univerzuma i da tamo. neku vrstu psihotelesnog organizma koji se vezuje za duh i nagoni ga da transmigrira. Kosmički ciklusi beskonačno se ponavljaju. Paradoksalno je da doktrina koja postulira panpsihizam i objavljuje apsolutno poštovanje života. nalazeći sebi slične. a. odnosno svega što postoji unutar tri carstva na svetu. pet vrsta tela. Mahavira se. Taj pesimizam i akosmički »spiritualizam« podsećaju na izvesne gnostičke škole (§228). koje zaslužuju da ih duša smatra vrednim ili bezvrednim. osam vrsta »karmičke materije«. a isto tako beskonačan je i b r o j duša. šest tonova ili boja [ l e š j a (lešya)]. koncentracija (dhjana) sastoji se od usredsređivanja psihomentalne aktivnosti »na jednu jedinu tačku«. dalje § 190): naime. Karakteristična odlika đainizma. Kao što bi se moglo i nredvideti. . Osim toga. Ni Kosmos ni život nemaju ni početka ni kraja. kako od Paršve.74 sedam principa ili kategorija. Poštovanje života. k r a j n j e potcenjuje ljudski život i smatra najuzvišenijim primerom samoubistvo glađu. da duša. jeste panpsihizam: sve što na svetu postoji. odnosno odstranjivanjem već apsorbovanog karmana.. ali ne i bogova: oni. postiže nizom meditacija i koncentracija jogističkog tipa 12 koje čine oslonac askeze i predavanja. đainizam priznaje samo duhovno i transkosmičko blaženstvo (videti. žive u izvesnom blagostanju. Svim postojećim stvarima upravlja karman. štaviše božansku zajednicu. kamenje. a zabranjeno mu je bilo i da izlazi pre zalaska sunca — da se ne bi izložio opasnosti da usmrti neku životinjicu. ali nisu besmrtni. ono se. ima dušu. Razume se da su 12 Izvesne tehnike savršeno odgovaraju tradicionalnoj klasičnoj jogi koju je kasnije fiksirao Patanjđali (§ 143). Izražavajući istovetni pesimizam i omalovažavanje života. kao i obustavljanjem svakog njegovog novog priliva. da čisti ispred sebe. jer on stvara karmičku materiju. međutim.

naime da su otkrivale religijski put koji im je uskraćivala brahmanska ortodoksija. Stoga se može pretpostaviti da su i žene iz tih krugova u Mahavirinoj doktrini nalazile učenje koje je poniralo u najdrevniju indijsku duhovnost. doktrine i prakse ađivika teško se mogu rekonstruisati. tako i među laicima. plemenitoj i vojnoj aristokratiji. taj podatak je utoliko neobičniji što. Međutim. podražavajući u svemu Mahavirin život. što među monahinjama. umro je (verovatno negde između 485—84. postao voda ađivika. bio je moćan čudotvorac. kao monasi. . idu nage.) posle jednog nadmetanja s Mahavirom i od njegove kletve.000. koji je verovatno ipak nešto uvećan. pre Hr.000 a monahinja 36. U vreme Mahavirine smrti. potvrđuje i najstarija tradicija. Sudeći po nekim biografskim aluzijama. a potom. kako među adeptima. da neće ništa posedovati ni sticati i da će ostati čedan. ovladavši čudotvornim moćima. monahinje nisu mogle dostići oslobođenje zbog toga što im se nije dozvoljavalo da. Tokom čitave godine. Napadane i od budista i od đainista. da će govoriti istinu.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 75 oslobođenje mogli očekivati samo monasi i monahinje. Zna se ipak pouzdano da je reč o dosta starom pokretu koji je nekoliko generacija prethodio i budizmu i đainizmu. pored brojne zajednice laika. još više iznenađuje podatak da su ubedljivu većinu. što među laicima. Smatra se da se Mahavira pre svega obraćao sredini iz koje je i sam potekao. od njihovog kanona ništa nam nije sačuvano. već od osme godine. predanje kaže. kao Mahavirin učenik i sledbenik. sačuvanih u knjigama protivnika. Osim ovako velikog broja monaha. sačuvanim u budističkim i đainističkim tekstovima. nekoliko godina upražnjavao askezu. metlicu da čisti ispred sebe i komadić muslina kojim će pokrivati usta dok bude govorio (verovatno zato da ne bi progutao nekog insekta). Ali je monaški život bio dostupan svakom detetu. monasi i monahinje su živeli lutalačkim životom. Etimologija termina ađivike još nam je nejasna. 154. izuzimajući četiri monsunska meseca. Posle nekoliko godina učenja. Ađivike i svemoć »sudbine« Buda je Maskarina (Makhalija) Gosalu smatrao svojim najopasnijim suparnikom. b r o j monaha je. Gosala je najpre. pod uslovom da je bilo dobrog zdravlja. Međutim. prema nekim učiteljima. Svojim magijskim plamenom ubio je jednog od svojih učenika. činile žene. iznosio 14. Osim nekoliko citata. Tada je dobijao čanak za milostinju. veliki b r o j žena. iskušenika je posvećivao učitelj i tom prilikom novi vernik je morao da položi sledećih pet zaveta: da će čitav život provesti u odricanju.

] niti ljudska hrabrost. 54. bez napora. . Gosala je odbacivao panindijsku doktrinu karmana. . 14 Oko X veka n. Renu). samim stanjem s t v a r i . . ađivike su išle potpuno nage. sve individue. hranu su prosile i podvrgavale se veoma strogim propisima u pogledu ishrane. ni ljudska snaga [ . »sudbina«. pri čemu mu je kosa. ne postoji ni ljudski čin. ] . bića su iskvarena bez uzroka i bez motiva. vlas po vlas. oslanjajući se na precizne informacije koje je dobio proučavajući periodičnost biljnog života. Sigurno je da su imali svoje asketske tradicije i svoje recepte meditacije. e.400. . Po njemu svako biće treba da prođe svoj ciklus od 8. A. sve evoluira snagom sudbine. « (Samanjnjaphalasuta. ni prinuda [ . str. ili je pak bio do vrata ukopavan u zemlju. sve što živi postoji bez ičije volje. L. bez prinude. Drugim recima. Čitav njegov sistem sadržan je u jednoj jedinoj reči: nijati (niyati). bez energije. 14 13 Predložio je klasifikaciju bića prema broju njihovih čula i dao je osnovne konture jednoj doktrini transformacija u Prirodi (parinamavada). prev. Kao i sve lutajuće askete. . Sam čin inicijacije bio je arhaičnog karaktera: iskušenik je morao ili da ispeče ruke stisnuvši neki vreli predmet. Prema jednom budističkom tekstu Gosala je smatrao da »nema ni uzroka ni motiva iskvarenosti bića. . Buda je takav fatalistički determinizam smatrao zločinom i zato Makhali Gosalu napadao više od bilo kog drugog među svojim savremenicima: doktrinu fatalnosti smatrao je najopasnijom. ništa nam nije sačuvano. ni energija [ . starijem i od Mahavire i od Gosale. »fatalnost«. osnovna je njegova poruka. to sudimo po izvesnim aluzijama na neku vrstu nirvane koja se može porediti s najvišim Nebom drugih mističnih škola. »Čovekov napor je uzaludan«. Makhali Gosala zauzima posebno mesto na horizontu indijske misli: deterministička koncepcija koju je zastupao. niti čin po drugima. 280 i dalje. . sva stvorenja. ađivike. ona su pročišćena bez uzroka i bez motiva. Bachain. History and Doctrines of Ajivikas. međutim. slučajnostima. kao i čitava Indija. bila čupana iz glave. Od duhovnih tehnika ađivika. usvajaju bhakti i stapaju se s višnuitskom sektom Panjćaratra. L. .76 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Ono po čemu se Gosala razlikovao od svojih protivnika bio je strogi fatalizam.000 eona (mahakalpa) i nakon tog ciklusa oslobođenje nastupa spontano. Ne postoji ni uzrok zbog kojeg su bića pročišćena. ] . podstakla ga je da proučava prirodne pojave i zakonitosti života. 13 Prema jednom običaju. Ne postoji ni čin po sebi. up. Mnoge su sebi gladovanjem oduzele život. Sva bića. .

nisu odricali svetovnog života. očigledno je da svet. čiji je značaj u istoriji azijskih religija neobično veliki zbog mitologija. monasi su delili neke osnovne ideje.. Usmeno prenošenje učenja Blaženog i sastavljanje Kanona postavili su brojne probleme i uzaludno je nadati se da će oni ikada biti rešeni na zadovoljavajući način. pored monaha.XIX POGLAVLJE BUDINA PORUKA: OD UŽASA VEČNOG POVRATKA DO BLAŽENSTVA NEIZRECIVOG 155. nagradom za učinjena dela. po njemu. o životu sveca po ulasku u nirvanu. u vezi s transmigracijom. obezbeđivali srećniju egzistenciju sa boljom reinkarnacijom. tako i raznim metodama i tehnikama pretklasične sankhje i joge. U pogledu doktrine. postojao je i veliki b r o j laika. I upravo zato što se rekonstruisanje Budine »autentične poruke« u celini čini nemogućim. u jednom od krajeva. u vezi s tehnikom meditacije koje vode nirvani i sa »oponašamjem Bude« (što se nazivalo budologijom). Što se tiče kosmologije i antropogonije. simpatizera. To njegovo ćutanje dosta rano je omogućilo različite interpretacije.. na primer. preterano je o najstarijim tekstovima suditi kao o njegovoj iz osnova modifikovanoj doktrini spasenja. U suštini. Još za života Blaženog. Ne samo da je odbijao da raspravlja o filozofskim problemima. nije stvorio nikakav bog. nikakav demijurg. moglo bi se reći da se Buda suprotstavljao kako kosmološkim i filozofskim spekulacijama brahmana i šramana. Takav tip pobožnosti karakierisao je »popularni budizam«. već se nije izjašnjavao ni o mnogim bitnim pitanjima svoje doktrine. Budistička zajednica (sangha) je od samog svog nastanka bila organizovana na izvesnim monaškim propisima (vinaja) koji su joj osiguravali jedinstvo. a potom izazvalo i pojavu raznih škola i sekti. niti pak zao duh (kao što s m a t r a j u gnostici i manihejci. Svojim verovanjem u Budu i nesebičnim ponašanjem prema zajednici sticali su »zasluge« kojima su sebi. up. već da on neprekidno postoji. rituala i književnih i umetničkih dela koja je inspirisao. koji su prihvatali Budino učenje. § § 229 i dalje). Čovek pogođen otrovnom strelom . pri tom. ali se. Buda nikada nije želeo da svom učenju daje odlike sistema. odnosno da se neprestano stvara .

da li je to neki kšatrija ili brahman [ . . ne dam da mi je izvade sve dok ne budem znao iz kakvog je luka odapeta [ . mali ili srednjeg rasta. . a od jogina kontemplativne tehnike. nemati ono što se želi. pre svega. ] . znači patiti. ] . kao i za većinu indijskih postupanišadskih mislilaca i vernika. Malunkjaputa moli učitelja da mu tačno odgovori šta misli o svemu tome. je li visok. ] . ] . od kakve je niti luk bio [ . da to i prizna. . nirvani!« Na kraju Buda podseća Malunkjaputu da je on učio ljude samo jednoj stvari. . Kada se neznanje i gresi nagomilaju. a njeno poreklo treba tražiti u drevnim koncepcijama o postepenoj dekadenciji sveta koja dovodi do njegove periodične rekreacije. Prijatelji i rođaci mu dovode lekara. ] . niti odricanju od njega. Biti razdvojen od onoga što se voli [ . smirivanju. iz kakve je porodice. Njegovo odbijanje da se prepusti spekulacijama bilo kog reda — kategorično je. što ne doprinosi obustavljanju želja. od čega joj je bio šiljak. Buda od učitelja prve preuzima i razvija njihovu analizu. bolest je patnja. Prva istina govori o patnji ili bolu (pali: dukha). već i čitav Univerzum propada. . . starost je patnja. a ako ne zna. Buda mu na to odgovara pričom o čoveku pogođenom otrovnom strelom. znači patiti. a to su četiri plemenite istine [Madđhimanikaja (Majjhimanikaya) I. ali odbacuje teorijske postavke i jednih i drugih. Četiri »Plemenite istine« i »Srednji put« Te četiri »Plemenite istine« čine srž njegovog učenja. ideju o Sopstvu (puruši). »rođenje je bol. Prihvatiti ono što se ne voli. . smrt je patnja. Izrekao ih je neposredno posle »Buđenja«. a tako će umreti i svaki onaj koji odbija da pođe svetim putem pre nego što reši ovaj ili onaj filozofski problem. Zašto je Buda odbijao da raspravlja o ovim stvarima? »Zato što to nije korisno. 156.« I čovek umire ne saznavši ništa od onog što je želeo da sazna. kakvo je pero bilo na streli [ . Za Budu. . kao na primer: da li je Univerzum večan ili nije? konačan ili beskonačan? da li je duša isto što i telo ili je nešto drugo? da li Tathagata postoji posle smrti ili pak ne postoji? itd. 426]. . .78 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i dobrim i rđavim delima ljudi. iz kog je sela ili grada.) Što se tiče sankhje i joge. ali čovek uzvikuje: »Ne dam da mi strelu izvade pre nego što saznam ko me je ustrelio. što nije vezano za svetački i duhovni život i zato što ne doprinosi stvaranju građenja prema svetu. (To je panindijska ideja. To izvrsno ilustruje čuveni dijalog s Malunkjaputom (Malunkyaputta). ne samo da se ljudski vek skraćuje. dubokom poniranju. u svom prvom govoru u Benaresu pred petoricom svojih učenika (§ 149). . prosvetljenosti. sve je patnja. Malunkjaputa je zamerao Blaženom što ne daje odgovore na neka pitanja. Zapravo.

Rahula. Buda svodi »ja« na kombinaciju od pet agregata (skandha) fizičkih i psihičkih sila i navodi da su tih pet agregata. 1 Kao što ćemo kasnije videti. 40). Ono je ravno nirvani. sve je i dukha. koja može voditi samoubistvu. Buda primenjuje jednu metodu indijske medicine koja n a j p r e utvrđuje bolest. traganje za duhovnim blaženstvom kroz preterano strogi asketizam. 499. 6) ispravnog nastojanja. pa čak i izvesna stanja duha. odnosno dukha« (Mađđhima. budući i sama jedan »apetit«. 141). Ona. jedno od imena za nirvanu je i »gašenje žeđi«. I. L'Enseignement du Bouddha. četvrta istina otkriva puteve koji vode otklanjanju patnje. . up. 3) pravilnog govorenja. želja za obnavljanjem i želja za ugasnućem (ili samoponištenjem). s tekstovima koje navodi Rahula. Buda se neumorno vraća na osam pravila »Puta«. u stvari. Buda i za njih kaže da su »nepostojana. četvrta istina. kako je sve u krajnjoj liniji »uslovljeno«. Ponekad ih i razvrstava prema onima kojima su upućena. kontakt s bilo kojom od pet skandha.Up. »Srednji put« se drukčije naziva i »putem od osam članova«. ona prepisuje recepte kojima se leči bolest egzistencije i ta metoda je poznata pod imenom »Srednji put«. ne predstavlja rešenje. opisana su kao dukha. U stvari. ni ta želja. Budinu terapiju. podložna promeni. 41. Različiti oblici sreće. ostvarena meditacijom. jedan tekst Mađđhimanikaje (I. str. Zapravo. 2) pravilnog mišljenja.BUDINA PORUKA 79 Ukratko. jer ne zaustavlja večni krug transmigracija. u stvari. I. 90). I najzad. potom odlučuje da ih otkloni i na k r a j u nudi pogodna sredstva kojima se ona može otkloniti. 301) 1 Budistička sholastika je razlikovala dukha u smislu obične patnje. Ali. Tako. u k r a j n j o j liniji. mnogo šire značenje. 4) pravilnog delanja. 5) pravilnog življenja. ono što je suprotno tome. podrazumeva patnju« (Mađđhima. sačinjava. str. objašnjavajući ih na različite načine. Formulišući četiri istine. Zapazimo da se i želja za samoponištenjem osuđuje zajedno sa ostalim oblicima ispoljavan j a »žeđi«. dukha. najčešće prevođen sa »bol« ili »patnja«. Pošto je najpre odao hvalu duhovnom blaženstvu takvih jogističkih stanja. Ta »žeđ« ili želja neprestano traži nova zadovoljenja: postoji želja za čulnim uživanjima. apetitu ili »žeđi« (tanha) koja determiniše reinkarnacije. . 8) pravilne koncentracije. 7) pravilno usmerene pažnje. Otkriva ga u želji. ima. na primer. i u smislu uslovljenog stanja (Visuddhimagga. zapravo. tanhakhaja (tanhakkhaya). zatim otkriva njene uzroke. Dukha su upravo zbog svoje nepostojanosti. budući da se obraćao različitim sredinama.3 Druga plemenita istina otkriva poreklo patnje (dukha). Napomenimo da termin dukha (dukkha). u smislu patnje uzrokovane promenom. str. Treća plemenita istina obznanjuje da se oslobođenje od boli (dukha) sastoji u otklanjanju apetita (tanha). izbegava dve krajnosti: traganje za srećom putem čulnih zadovoljstava i. jer se sastoji od: 1) pravilnog (ili ispravnog) stava ili pogleda.

2) mentalnu disciplinu (samadhi). Ispravno življenje isključuje zanimanja koja su škodljiva za druge. itd. Jedan drugi čuveni obrazac. 3) mudrost [ p a n j n j a (panna). proizvedena sposobnostima čula. 4) psihičke tvorevine (sanskara). 157. poznat pod imenom međuNa primer. poput vedantinca. na primer.80 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i definiše budističko učenje kao: 1) etičko ponašanje (sila). Taj obrazac. ne može svrstati u »agregate«. ružne i zlonamerne reči. da je zalutao među stvari. Nepostojanost stvari i doktrina anate Meditirajući o prvim dvema plemenitim istinama — bolu i poreklu bola — monah otkriva nepostojanost. naime pravilnog govorenja. Reč je o asketskim vežbama jogističkog tipa. ogovaranja. odnosno saznanja. 6—8): ispravnog nastojanja. a pre svega duha (manas) čije je sedište u srcu i koji organizuje čulna iskustva. Mentalna disciplina (samadhi) se. ona je rezultat prva dva pravila: pravilnog stava ili pogleda i ispravnog mišljenja. dakle. sažima i ilustruje niz međusobno povezanih uzroka i posledica koji upravljaju ciklusom života i ponovnog rađanja. svesnu i nesvesnu. 3—5). pa se. nezakonite seksualne odnose. u ovom slučaju podrazumeva upražnjavanje triju pravila (br. Bespoštednom analizom Buda je pokazao da se sve što postoji na svetu može svrstati u pet kategorija. prema tome. Jedino je nirvana neuslovljena. Etičko ponašanje. 5) misli (viđnjana). »Osmočlanog puta«. Ti »agregati« ili »skupine« ukratko predstavljaju materijalni svet i ljudsku uslovljenost. bezličnost (pali: anata) stvari i u isti mah bezličnost sopstvenog bića. na još dinamičniji način od prethodnog. kognitivne fenomene). ispravno govorenje označava uzdržavanje od laži. On ne saznaje. »nesastavljena«. jer predstavljaju suštinu budističke poruke. na kojima ćemo se kasnije više zadržati. kao i od praznog brbljanja. jer kosmički totalitet i psihomentalna aktivnost sačinjavaju jedan jedini i isti Univerzum. Što se mudrosti (prađnja) tiče. orfičara ili gnostika. sastoji od upražnjavanja triju poslednjih pravila »Osmočlanog puta« (br. »skupina« ili »agregata« (skandha): 1) skup »privida« ili svega onog što se opaža (koji sadrži sveukupnost materijalnih stvari. itd. aktivnost. 2) osete (koji se stvaraju u kontaktu s čulima). koje sadrže psihičkti. pravilnog delanja i pravilnog življenja. 3 . Moglo bi se nabrojati mnogo tekstova koji objašnjavaju šta se pod ovim formulama 3 podrazumeva. sanskrit: pradnjaj. Pravilo ispravnog delanja zabranjuje budisti uništavanje života. čula i njihove objekte). krađu. 3) percepcije i pojmove koji proističu iz oseta (tj. kleveta i uopšte od bilo kakve grube. pravilno usmerene pažnje i pravilne koncentracije. već da u potpunosti deli njihov način postojanja. zasnovano na ljubavi i saosećanju prema svim bićima.

što se ne menja i kao takav postojaću večito«. subjekta transmigracija. znači pasti u jeres potpunog predavanja smrti. III. ali sposobnog da se oslobodi i dostigne nirvanu. uništava se egoizam u samim svojim korenima. Već su spekulacije Brahmana i Upanišada. koja stvara novi život. Međutim. sadrži dvanaest faktora (»članova«) od kojih je prvi neznanje. poput tolikih drugih). Zbog toga je Buda u više mahova odbio da odgovori na pitanja u vezi s postojanjem ili nepostojanjem atmana. osuđen takođe da se završi starošću i smrću. 138. Nirvana. umiranja i transmigracija. neznanje.) zaključuje: »verovati u postojanje . stvaralo je probleme. vitalnog principa (diva). što traje. Komentarišući ovu čuvenu epizodu. negiranje »Sopstva«. Vaććhagota bi ga svrstao među pobornike »eternalističke teorije« (odnosno načinio bi od njega filozofa. Vasubandhu (V vek n. negirati ga. Buda bi još više povećao njegovu zbunjenost: »jer bi pomislio: ranije sam imao atman. a potom i analize pretklasične joge i sankhje. kasnije je Anandi objasnio zašto je tako učinio: da je odgovorio da »Sopstvo« postoji. str. negira ili bar prećutkuje postojanje takvog principa. veliki broj tekstova za koje se smatra da gdražavaju izvorno Učiteljevo učenje poriče realnost ljudskog bića (pudgala). posle smrti biću to što je stalno. i što je još gore. reklo bi se. Osim toga. a ove pak uslovljavaju psihičke i mentalne fenomene i tako redom — ponovo do želje. Ova metoda analize i klasifikacije nije Budino otkriće.« 5 4 8 Majjhimanikâya. I. Navedeno prema L. slagao bi: osim toga. A Buda. de la Vallée-Poussin. tačnije do seksualne želje. 6 . Jer. 108. a sada ga više nemam« (Samjuta-nikaja. U jednom od svojih govora Učitelj izjavljuje da je »potpuno bezumna« svaka doktrina koja tvrdi: »ovaj Univerzum je ovaj atman. što opstaje. 400). 4 Jasna nam je asketska intencija i funkcija ove negacije: meditirajući o irealnosti ličnosti. S druge strane. Neznanje proizvodi želje. pali: patiććasamuppada (paticcasamuppáda)]. one proizvode »psihičke« tvorevine (sanskara).BUDINA PORUKA 81 sobno uslovljenog nastajanja [pratitjasamutpada (pratityasamutpada). Tako je jednom prilikom i lutajućeg vernika Vaććhagotu ostavio bez odgovora kada mu je postavio takvo pitanje. proglasio bi ga pristalicom »anihilističke teorije«. želja i egzistencija su međusobno zavisni i dovoljni da objasne neprekidan lanac rađanja. atmana ili puruše. razdvojile i razvrstale kosmički totalitet i psihomentalnu aktivnost u izvestan broj elemenata ili kategorija. ili atmana. e. A da je odgovorio da »Sopstva« nema. kao i sankhja i joga. Ali Upanišade. U stvari. već od postvedskih vremena želja i neznanje su bili proglašeni glavnim uzrocima patnje i transmigrad je. priznaju i postojanje jednog autonomnog duhovnog principa.Sopstva' znači pasti u jeres neprekidnog t r a j a n j a .

46. recimo t a j poštovani vernik. Mnogobrojne đatake pričaju o prethodnim Budinim životima. svojom paradoksalnom definicijom ličnosti: »Pudgalu je pogrešno izjednačavati sa skandha. mada nepostojano. Vallée-Poussin. i identitet njihovih ličnosti je uvek prepoznatljiv. podstiče intelektualnu oholost i konačno sprečava postizanje Buđenja. budućnost pripasti pobornicima duša-tok. 513). ali nema nikoga da pati. ideje. čije jedinstvo. I u drugim tekstovima nailazimo na isto. kao što kaže jedan od kasnijih čuvenih učitelja. A razlog. on nije želeo da učestvuje u polemici između »pobornika ličnosti« (pudgalavadin) i »pobornika agregata« (skandhavadin): ostao je »na sredini«. Nirvana. verovanje u kontinuitet ličnosti zadržalo se. ako se negira kontinuitet »stvarne ličnosti« (čak i ako postoji kolebanje da se ona nazove «Sopstvo« ili pudgala)? Navedeno prema Vallée-Poussin. up. itd. Ali. u istoriji budističke misli. oseti. i to ne samo u narodu. str. ležao je u tome što je znao da verovanie u atman za sobom povlači beskrajne metafizičke rasprave. Osim toga. neprestano podsećajući na to. 22). zbog kojeg je negirao postojanje nesvodljivog i neuništivog Sopstva. 7 Međutim. a pogrešno je i razlikovati je od njih«. U jednoj propovedi o teretu i nosaču tereta on tvrdi: »Teret. Kasnije škole će dalje razvijati ove interpretacije. Dela su tu. nije onaj koji ga je počinio u nekoj od ranijih egzistencija. tog i tog imena. materija. samo rečeno s više nijansi: »Onaj koji jede plodove čina u jednoj egzistenciji. što čini da liči na »dušu«. to je pet skandha. nije i diskontinuirano. oni su pak na kraju »personalnost« transformisali u jedan »tok« [santana (sa^tana)] uzroka i posledica. 7 8 . spoznaja — nosač tereta je pudgala. On je. 66 i si. Međutim. propovedaju nairatmju (nairàtmya).« (Samjuta. Pa ipak bi se reklo da je Buda prihvatao izvesno jedinstvo i kontinuitet »ličnosti« (pudgala). Rešenja bezbrojnih polemika oko »Sopstva« i »prirode nirvane« nalazila su se u iskustvu Buđenja: polemike te vrste nisu se mogle rešavati misaonim i verbalnim putem.82 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Negiranjem realnosti »Sopstva« [nairatmja (nairatmya) ]. kako shvatiti reči koje izgovara tek rođeni Sidharta: »Ovo je moje poslednje rođenje« (§ 147). želje. negira agens. ali nije ni neko drugi. iz te i te porodice. III. o njegovoj porodici i njegovim sledbenicima. Uostalom. i sami pudgalavàdini su se približili svojim protivnicima. propovedao otklanjanje patnje i sredstava kojima se to otklanjanje postiže. str. Nirvana. »onoga koji plodove jede«. dolazi se do sledećeg paradoksa: doktrina koja veliča značaj čina i njegovih »plodova«. ali će.«6 Takva kolebanja i dvosmislenost odražavaju zbunjenost koju je Buda stvorio odbijajući da otvoreno odgovori na neka sporna pitanja. nagrade za učinjena delu. Budhaghoša (Buddhagho§a): »Postoji samo patnja. ali nema onoga koji ih čini« (Visudhimaga. Drugim recima. A što se tiče »pobornika agregata«. tačno je da jedine škole čije Rukopise posedujemo i o kojima nešto više znamo. str.

1. koji podseća na Bhagavad-Gttu V.) Kontakt sa neuslovljenim. * Treba ipak praviti razliku između »vidljive« nirvane. 172). bilo kakva rasprava u vezi s prirodom nirvane i načinom života »nirvanizovanog« nema nikakvog smisla. poznatih već od pre dosta vekova. radost i svetlost samo unutar sebe. I. prisutna. nap. provodi vreme s Brahmanom«. da je nirvana »blaženstvo« (Angutara. II. 141). Blaženi. 73. navedeni prema Vale-Pusenu. »dostigao besmrtnost« i da je i drugi monasi mogu dostići: »Možete je se domaći u ovom životu i živeti u njoj« (Mađđhima. odricanjem. »već u ovom životu isključen iz njega. Majjhima. itd. ni na jug. 10). njegovu »metodu«. da bi postao svestan svih činova 8 Anguttara. 72—73. to znači da. u ovom životu on je već odvojen od njega. nirvanizovan. Put koji vodi ka nirvani Poslednje dve istine treba da budu meditirane zajedno. ohlađen. odnosno jogin identifikovan s Brahmanom. I. VIII. kaže da je »vidljiva još u ovom životu«. Monah se najpre vežba da neprestano razmišlja o svom fiziološkom životu. nirvanizovan (nibuta). 206. primenjivanim još od vedskih vremena. 8 Za nirvanu Buda. ali se neprestano vraća na neke od njenih »atributa«. Sve u svemu. 6* . Ove dve poslednje istine izričito tvrde da: 1) nirvana postoji. Buda ne daje nikakvu »definiciju« nirvane. str. I. ni na zapad [ . da je on. odbacivanjem i oslobađanjem od nje. . u stvari. ] . sa nesastavljenim. sigurno je da j o j se može pristupiti jedino metodom koju je Buda učio. sadrži niz meditacija i koncentracija. 9 A ta »transcendentalna« »vizija« postiže se izvesnim kontemplativnim tehnikama. odnosno nirvane dostupne u ovom životu i parinibane. odnosno da je »od ovoga sveta«. za onoga koji još nije stigao do praga tog neiskazivog stanja. naime »udaljavanjem. na čije paralele nailazimo i u starom Iranu. navedeno prema Vale-Pusenu. logistička struktura te metode je očigledna: ona. Ali podvlači da je među joginima jedino on može »videti« i posedovati. ne vezivanjem za nju« (Mađđhima. On tvrdi da su arhati (oslobođeni sveci) »dostigli sreću koju više ništa ne može pomutiti« (Udana. Arhat. već i sve druge koji slede njegov put. 414). Tekstovi. . 341. A zatim se utvrđuje da su putevi koji vode obustavljanju bola izrečeni u »Osmočlanom putu«. ostvarljirve nakon smrti. A drugi jedan budistički tekst ovako opisuje oslobođenog sveca: »O takvom monahu kažem da neće ići ni na istok. a implicitno. ali razrađenih i interpretiranih onako kako ih je shvatao religijski genije Blaženog. identifikovan s Brahmanom (brahmibhuta)«. osećajući sreću u sebi samom.BUDINA PORUKA 83 158. (Pod on treba podrazumevati ne samo njega. dakle. ma kakva bila »priroda« nirvane. »ostvarljiva«. dostiže nirvanu koja je Brahman«. 24: »Onaj koji nalazi sreću. ali da 2) se može postići samo specijalnim tehnikama koncentracije i meditacije. str. odnosno sa nirvanom omogućuje »vizija«. Najpre se utvrđuje da se ukidanje bola postiže potpunim obustavljanjem žeđi (tanha). IV. u kanonu nazvana »okom svetaca« [arija ćakhu (ariya cakkhu)].

Te tehnike budistička tradicija svrstava u 3 kategorije: »meditacije« [đhana. Le Yoga. itd. U drugoj đhani nestaje intelektualne aktivnosti. . U trećoj đhani odvaja se od radosti. monah spoznaje unutrašnju smirenost. učinio je sve što se dalo učiniti«. . II. Monah tada može. »bhikhu. Isto tako. postaje potpuno s v e s t a n . itd. 12 Što se tiče »koncentracija« (samadhija). dostigla stanje koje »nije ni svesnost ni nesvesnost«. tekst navedeen u Le Yoga. Pošto ih ukratko budemo opisali. neprekidno predanim takvim meditacijama. to su četiri elementa. Ispražnjena od svih sadržaja. Bhikhu otkriva da su »izdisaji i udisaji zasnovani na materiji. monah oseća »radost i sreću« koje su praćene intelektualnom aktivnošću (rasuđivanjem i razmišljanjem). i Majjhima. postaje ravnodušan. monah nastoji da »postane savršeno svestan« onoga što radi kad hoda. 11 Digha. on postiže stanje apsolutne pročišćenosti. i da uspori udisaej [ . . I. . Eliade. str.«. navedeno u Le Yoga. 173. itd. koji je uspeo tog stanja da se domogne. govori ili pak ćuti. jede. oslobodivši se želja. »udahnuvši duboko. Na primer. sanskrit: dhyana). tako što će ostvariti prestanak svakog percipiranja i svakog poimanja (nirodhasamapati). " Šantideva (VII vek pre Hr. 276.). 182 i dalje. pre svega. u procesu duhovnog pročišćenja. str. Up. Up. U fiziološkom smislu. . on kao da je u kataleptičkom stanju. da pristupi tehnikama u pravom smislu reći. . Zapravo. ravnodušnosti i pribranosti svesti. »usredsređivanja« (samapati) i »koncentracije« (samadhi). međutim. sa izvesnim poverenjem. u četvrtom stadij umu. On ne postoji«. izdahnuvši kratko. da bi na kraju. Tako se vežba da postane svestan svih svojih izdisaja [ . kad diže ruku. Ali. bhikhu već i samim savladavanjem četiri đhane obezbeđuje sebi ponovno rođenje među »bogovima«. to su 10 Komentar Sumangala Viläsina o meditaciji u vezi s pokretima tela izvlači sledeći zaključak: »Kažu da je to što hoda i što se odmara živi entitet. Bez obzira u kojoj meri kasnije napredovao. ] i izdisaje« (Digha. ] svih svojih udisaja. I. a materija je materijalno telo. postaje potpuno svestan svog dubokog udisaja. zatim na beskonačnost svesti. misao se n a j p r e koncentriše na beskonačnost prostora. (jhana). bhikhu treba da ode još dalje. str. Ta neprekidno prisutna lucidnost potvrđuje mu krhkost pojavnog sveta i irealnost »duše«: 10 ona. 174—75. kaže da »svojim telom dodiruje nirvanu«. I najzad. 11 Proces »pročišćenja« misli nastavljaju četiri samapatija (»usredsređivanja« ili »osvajanja«). . 177. pokušaćemo da objasnimo šta monah njima postiže. odagnavši svako osećanje i radosti i bola. 291 i dalje). pitanje je da li živi entitet koji hoda i koji se odmara stvarno postoji. ali savršeno svestan i u telu oseća blaženstvo.84 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i koje je do tada vršio automatski i nesvesno. . prema recima jednog od poznijih autora. U prvoj meditaciji (đhani). pa na »ništavnost«. u četvrtom stadijumu. doprinosi preobražavanju profanog iskustva. objedinjuje svoje misli i oseća »radost i sreću« zbog te koncentracije.

2) »jedan jedini povratak« je stadijum onoga koji je odagnao strasti. a s druge. spremnog da posle smrti uđe u nirvanu. tim jogističkim vežbama upravlja »mudrost« (pradnja). obdarenog natprirodnim znanjima i čudotvornim moćima (sidhijama). na kojima se ne možemo zadržavati. 159. koji će se na Zemlji roditi samo sedam puta. pre svega. obična svest se preobražava. Istovetni napor koji je ulagao u to da »postane svestan« svojih najintimnijih fizioloških aktivnosti (disanja. 13 bhikhu napreduje na svom putu ka oslobođenju i može dostići četiri stadijuma: 1) »ulazak u tok« je etapa koju dostiže monah. savršeno razumevanje psihičkih i parapsihičkih stanja koja bhikhu iskušava. takav će se ponovo roditi u »božanskom« telu i posle toga dostići oslobođenje. pa ma koliki broj takvih tekstova proučili. pokreta ruku. Upražnjavanjem i savladavanjem pomenutih jogističkih vežbi i nekih drugih. Tehnike meditacije i njihovo »mudrošću« prosvetljenje Naivno bi bilo verovati da možemo do k r a j a »shvatiti« jogističke tehnike samo na osnovu proučavanja originalnih tekstova i njihovih komentara. Međutim. sumnji i želja. itd. on doseže nivo poimanja. koji je van svakog pojmovnog sistema i koji se nikakvim recima ne može opisati.) jogin mora da nastavi da ulaže vežbajući se u otkrivanju stanja. 4) »stadijum« »zaslužnog« (arhat). . nedostižnih profanoj svesti. Poznate su različite vrste samadhija od kojih svaka ima tačno određeni cilj. 3) »bez povratka«. mržnju i glupost i koji će imati samo još jedno ponovno rođenje. zahvaljujući svojim nadnormalnim iskustvima. s jedne strane. monaha očišćenog od svih nečistoća i strasti. t j . itd. Njihovu strukturu i funkciju kadra je otkriti jedino praksa i to pod vodstvom učitelja. gurua. 2) »Razumevanjem« jogističkih iskustava. Misao se usredsređuje na neki predmet ili neki pojam da bi se postiglo objedinjavanje svesti i obustavljanje racionalne aktivnosti. oslobađa zabluda koje su sastavni deo strukture neprosvetljene svesti (npr. verovanja u realnost »ličnosti« ili pak u jedinstvo materije. stadijum monaha koji se konačno i potpuno oslobodio zabluda. Monah se. 13 nja« Setimo se osam »prevazilaženja« (vimokša) i osam »etapa ovladava(abhibhajatana).BUDINA PORUKA 84 jogističke vežbe ograničenijeg t r a j a n j a od đhani i samapatija i one. imaju svrhu psihomentalnih vežbi. oslobođen zabluda i sumnji. hoda. Tako je bilo u vreme Upanišada i tako je i danas. zapamtimo ipak nekoliko bitnih tačaka: 1) pre svega.).

. str.. retko je mogla savladati jedna ista osoba. jogističko) poreklo verovanja u realnost nirvane. II. oseti. koja po svojoj prirodi odgovaraju dvema različitim tendencijama duha. Jedan od kasnijih istaknutih učitelja veoma lepo rezimira iskustveno (tj. Ali. što će reći meditacijom i »iskustvom«. odnosno što nije posedovao savršeno »jogističko iskustvo«. pre svega. blaženstvo. mir. pristupačne neprosvetljenoj svesti. 115) suočava Musilu i Naradu od kojih svaki raspola. kao što se otkrivaju boje. . 15 Anguttara. nirvana. posredstvom svoga delovanja. isto. njena priroda i njeni e f e k t i [ . itd. 73—74. str. 178. III.0. Jogin koji je ušao u stanje usredsređenosti postaje svestan njene prirode i njenih efekata. Jedan čuveni tekst iz Sanjute (Samyutta. kako je valjalo i očekivati. Iz tog razloga je Ananda. spasenje!' Slepci. »Tvrditi da nirvana ne postoji zbog toga što nije predmet nečije spoznaje. Tačno je da se ona ne spoznaje na direktan način. . osuđuju monahe koji se vezuju za doktrinu (dhamajogini) i obrnuto. dva puta. »Monasi koji se odaju jogističkoj meditaciji (đhaini). . uništenje. Jer retki su ljudi koji sve vreme ostvaruju telesni kontakt (odnosno postižu ga iskustvom) s besmrtnim elementom (tj.« 14 Verovatno da je Budin najveći doprinos u tome što je razradio takvu metodu meditacije u kojoj je uspeo da ujedini asketsku praksu i jogističke tehnike sa specifičnim postupcima njihovog razumevanja. To potvrđuje i činjenica da je asketskoj meditaciji jogističkog tipa i razumevanju doktrine pridavao podjednaku vrednost. navedeno prema Vale-Pusenu. že izvesnim stepenom budističkog savršenstva. Visuddhimagga: »Ne može se reći da nešto ne postoji zato što ga budale ne opažaju«.« 15 Sve istine koje je Buda otkrio morale su biti »proverene« na jogistički način. otkriva očevidnost »Apsolutnog«. »ne-sastavljenog«. A trebalo bi jedni druge da poštuju. tačno je i to da se ne spoznaje ni indirektno. navedeno u Le Yoga. Već i u najstarijim tekstovima nailazimo na pokušaje da se oni međusobno izmire. Up. . kako se spoznaju čula. ali Narada sebe ne smatra arhatom zbog toga 14 Samghabhadra. nirvanom). bio isključen iz Koncila (§ 185): isključen je zato što nije bio arhat. inače najomiljeniji Učiteljev učenik i bez premca u poznavanju doktrine. ] . koji ne vide ni plavo ni žuto. kao što su retki i oni koji mogu da uoče suštinsku realnost prosvetlivši je prađnjom (mudrošću).86 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i 3) Napredovanjem u praksi monah dolazi do novih potvrda svoje doktrine. uzaludno je. Međutim. on uzvikuje: . 355. o kojoj se pak ništa drugo ne može reci osim da postoji. otkriva očevidnu realnost »Besnirtnosti« (ili nirvane). n e m a j u pravo da kažu za one koji vide da ne vide boje i da boje ne postoje. Kada iziđe iz kontemplacije. obojica poseduju podjednako znanje. ] jesu predmet s p o z n a j e [ . koje prevazilazi sve modalitete.

odnosno kontradikcije kanonskih tekstova u vezi s »prirodom« nirvane i »statusom« oslobođenog. profani mogu poverovati da je reč o običnoj magiji. Pomenimo još i to da je put ka nirvani — kao i put ka samadhiju u klasičnoj jogi — vodio sticanju »čudotvornih moći« (sidhi. Neki istaknuti učitelji su čak tvrdili i to da i sama pradnja. U Digha-nikaji (I. one su se istovremeno pokazivale i dvostruko opasnim: prvo. oslobođenog prađnjom. »Čudotvorne moći« su činile jednu od pet klasa Visokih znan j a (abhidnja). otpor »metafizičara« jogističkim preterivanjima. Mnogo je bilo rasprava o tome da li se način postojanja »nirvanizovanog« može izjednačiti Up. 4) spoznavanje misli drugih i 5) sećanje na prethodne živote. 16 Ova dihotomija se kroz istoriju budizma sve više pooštravala. Osim toga. osvajanja nirvane. Stoga je Buda izričito zabranio ispoljavanje »čudotvornih moći« pred laicima. str. 2) božansko oko. Paradoks \ neuslovljenog Ako imamo u vidu potpuno preobraženje profane svesti koje bhikhu postiže i sva jogistička i parapsihološka iskustvena preterivanja kojima se izlaže. i drugo. I što je još opasnije od toga. U ovoj apologiji »suvog sveca«. tj. postaju nam shvatljivija kolebanja. 180. de la Vallée-Poussin. Videti i druge tekstove. Zapravo te moći. bez pomoći jogističkog iskustva. pali: idhi). hoda po vodi. 78 i dalje) Buda tvrdi da bhikhu. postaje sposoban da se prikazuje u više obličja. kada se preda meditaciji. može da osigura postizanje nirvane. navedene u L. 16 . »Musïla et Naräda«. koji ga je do tada mrvio. Međutim. ispoljavanje takvih moći nimalo ne služi propagandi spasenja.BUDINA PORUKA 87 što nije iskustvom ostvario »kontakt s nirvanom«. u koja su spadala: 1) sidhi. naslućuje se »antimistička tendencija«. da čuje nebeske zvuke ili da spoznaje misli drugih i da se seća svojih prethodnih egzistencija. budući da i drugi jogini i ekstatičari mogu da čine istovetna čuda. Le Yoga. zbog toga što su bhikhua zavodile stvarajući mu iluzorni utisak »magičnog vladan j a svetom«. Ali ne zaboravlja da doda da posedovanje takvih »moći« krije u sebi opasnost koja monaha može odvući s pravog cilja. da bude nevidljiv. a to je Budu (kao kasnije i Patanjđalija) suočilo s jednim novim problemom. leti po nebu. do kojih je monah u toku svoje prakse neizbežno dolazio. što su stvarale zabune među profanima. 160. predstavljale su pokazatelje njegovog duhovnog napredovanja: za onoga koji je bio na putu »dekondicioniranja« (»otkidanja od uslovljenosti«) predstavljale su dokaz da je u mehanizmu. str. 3) božanski sluh. zaustavio zakonitosti prirode. 191 i dalje. da prolazi kroz čvrstu zemlju.

88

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

s potpunim ugasnućem, ili s jednom potonjom egzistencijom čije se blaženstvo ne može opisati. Buda je postizanje nirvane poredio s gašenjem plamena. A poznato je da za indijsku misao gašenje plamena ne predstavlja nestajanje, već povlačenje u jedno potencijalno stanje. 17 S druge strane, ako nirvanu shvatimo kao prvorazrednu neuslovljenost, Apsolut, ona ne samo da prevazilazi kosmičke strukture, već i sve postojeće kategorije spoznaje. U tom slučaju moguće je tvrditi da »nirvanizovan« više ne postoji (shvatajući egzistenciju kao način postojanja u našem svetu), ali je isto tako moguće tvrditi i da »postoji«, da postoji u nirvani, u neuslovljenom, odnosno u jednom načinu egzistiranja koji mi nismo kadri da zamislimo. To je bio razlog zbog kojeg je Buda ovaj problem ostavio otvorenim. Jer, jedino oni koji slede Put i koji p r i m e n j u j u bar izvesna jogistička iskustva, prosvetlivši ih, razume se, prađnjom, shvataju da su, s preobražavanjem svesti i verbalne konstrukcije, i misaone strukture uništene. Tako se stiže do jednog paradoksalnog i naizgled kontradiktornog plana, gde biće koincidira s nebićem pa se, prema tome, može tvrditi da »Sopstvo« istovremeno i postoji i ne postoji i da je oslobođenje u isti mah i ugasnuće i blaženstvo. U izvesnom smislu, i pored toga što između sankhja-joge i budizma postoje znatne razlike, »nirvanizovan« se može porediti sa »oslobođenim za života«, s đivanmuktom (§ 146). Značajno je, međutim, podvući da je izjednačavanje nirvane sa apsolutnim prevazilaženjem Kosmosa, tj. njegovim razaranjem, takođe ilustrovano brojnim slikama i simbolima. Pomenuli smo već kosmološku i temporalnu simboliku »Sedam Budinih koraka« (§ 147). Tome treba dodati parabolu »razbijenog jajeta« kojom se Buda koristio da bi objavio kako je uništio večni krug egzistencija (sansara), drugim recima kako je prevazišao Kosmos i ciklično vreme. Ne m a n j e izražajne su i slike »kuće koju ruši Buda« ili »krova koji slamaju arhati«; to su slike koje dočaravaju razaranje čitavog sveta uslovljenosti. 18 Ako se podsetimo koji značaj za indijsku (i uopšte arhajsku tradicionalnu) misao ima homologija »Kosmos-kuća-ljudsko telo« možemo proceniti koliku je revolucionarnu novinu predstavljao cilj koji je Buda postavio. Prastarom idealu čoveka da »nađe sigurno utočište« (odnosno da sebi obezbedi sigurnu egzistenciju u jednom svršenom Kosmosu) Buda suprotstavlja ideal duhovne elite svoga vremena: uništenje sveta i prevazilaženje svake uslovljene »situacije«.
A. B. Kit (Keith) je istovetnu predstavu otkrio u Upanišadama, a Senar (Sénart) u Epu; up. Vallée-Poussin, Nirvana, str. 146. 18 Vid. tekstove navedene u Images et Symboles, str. 100 i dalje i u »Briser le toit de la maison«, svuda.
17

BUDINA

PORUKA

88

Međutim, on nikada nije tvrdio da je propovedao originalnu doktrinu. Više puta je ponovio da je samo sledio »stari put«, vanvremensku doktrinu (akaliko) »svetaca« i »do k r a j a probuđenih« iz prošlih vremena. 19 Na taj način je podvukao večnu istinitost i univerzalnost svoje poruke.

" »Video sam prastari put, put koji su utrli svi nekadanji do kraja probuđeni i to je staza koju hoću da sledim« (Sartiyutta-nikaya), II, 106). A to zbog toga »što su i oni nekadanji sveci, do kraja probuđeni, sva ta uzvišena bića, vodili svoje učenike takvom cilju kakvom ja danas vodim moje, a siguran sam da će i sveci i oni do kraja probuđeni, uzvišena bića koja dođu posle mene, takođe voditi svoje učenike tako kako ja danas vodim moje« (Majj. II, 3—4; up. II, 112; III, 134).

XX POGLAVLJE

RIMSKA RELIGIJA: OD POČETAKA DO BAHANTSKIH SVETKOVINA 186)

161. Romul i žrtva Prema starim istoričarima, Rim je osnovan 754. godine pre Hr.; to potvrđuju i arheološki nalazi prema kojima Urbs počinje da se naseljava od sredine VIII veka. Mit o osnivanju Rima i legende o prvim kraljevima od izuzetnog su značaja za razumevanje rimske religije, no svi ti mitovi značajni su i zbog toga što odslikavaju izvesne etnografske i društvene realnosti. Među najznačajnije događaje u priči o nastanku Rima spadaju: 1) okupljanje izbeglica različitog porekla na jednom mestu i 2) spajanje dve sasvim različite etničke grupacije; dakle, latinski etnos iz kojeg je nastao rimski narod rezultat je mešanja autohtonih neolitskih populacija i indoevropskih osvajača koji su se spustili iz prekoalpskih zemalja. Ta prva sinteza predstavlja uzorni model rimske nacije i njene kulture. U stvari, proces asimilacije, praćen etničkom, kulturnom i religijskom integracijom, nastaviće se sve do k r a j a Imperije. Po predanju koje prenose istoričari, Numitora, kralja Albe, zbacio je s prestola njegov brat Amulije. Da bi učvrstio svoju vladavinu, Amulije je pobio Numitorove sinove, a njihovu sestru Reu Silviju primorao da postane vestalka. Međutim, Silvija zatrudni s bogom Marsom i rodi dva dečaka, Romula i Rema. Ostavljene na obali Tibra, blizance je čudom podojila vučica, a malo potom uzeo ih je jedan čobanin i poverio svojoj ženi da ih odgaja. Kada su odrasli, Romula i Rema je prepoznao njihov deda Numitor, koga su ovi, svrgnuvši uzurpatora, ponovo doveli na presto. Međutim, oni napustiše Albu sa namerom da osnuju grad baš na onome mestu gde su proveli detinjstvo. Da bi saznali volju bogova, Romul je izabrao Palatin, dok se Rem smestio na brdu Aventin. Rem je prvi primetio proročko znamenje: ugledao je šest kraguja u letu. Ali Romul ih je video dvanaest, pa je njemu pripala čast da bude osnivač grada. On je plugom uzorao brazdu oko Palatina: iskopana zemlja je predstavljala zidove, a brazda rov, a na jednome mestu je podigao plug da bi obeležio buduća

RIMSKA RELIGIJA

91

vrata. Da bi se narugao ekstravagantnoj terminologiji svog brata, Rem je u jednom skoku preskočio »zid« i »rov«. Romul se tada bacio na njega i ubio ga vičući: »Tako će ubuduće proći svako ko preskoči moje zidine!« 1 Mitološki karakter ovog predanja je očigledan. Legende o Sargonu, Mojsiju, Kiru i drugim slavnim ličnostima takođe sadrže temu o napuštanju novorođenčeta (up. §§ 58, 105). Vučica, koju je Mars poslao da podoji blizance, predskazuje ratničke sklonosti Rimljana. To što je bio napušten i što ga je dojila ženka divlje zveri bilo je prvo inicijacijsko iskušenje koje je trebalo da savlada budući junak. Potom je usledilo sazrevanje mladića koji ne zna svoj identitet među prostim i siromašnim ljudima (npr. Kir). Tema »braće (blizanaca) neprijatelja«, kao i ona o svrgavanju strica (ili dede), takođe je veoma rasprostranjena. Što se tiče rituala osnivanja grada pomoću jedne brazde (sulcus primigenius), slični su otkriveni u mnogim kulturama. (Recipročno, neprijateljski grad se ritualno uništava kada mu se sruše zidovi i kada se oko ruševina uzore brazda. 2 ) Kao i u mnogim drugim predanjima, osnivanje grada predstavlja, u stvari, ponavljanje kosmogonije. Žrtvovanje Rema odražava kosmogonijsku pražrtvu tipa Puruše, Imira i Pan-Kua (up. § 75). Rem, koji je žrtvovan tamo gde će nastati Rim, obezbeđuje Gradu srećnu budućnost, rađanje rimske nacije i Romulu kraljevski presto. 3 Teško je tačno utvrditi hronologiju, a naročito modifikacije ove mitološke legende pre nego što su je zabeležili prvi istoričari. Neosporna je njena arhaičnost i utvrđene su izvesne analogije sa indoevropskim kosmogonijama. 4 Za našu svrhu znatno je instruktivniji odjek koji ovo predanje ima u svesti Rimljana. »Narod će zauvek sačuvati strašnu uspomenu na tu krvavu žrtvu, prvu koja je prineta božanstvu Rima. Više od sedam stotina godina posle osnivanja, Horacije će je smatrati nekom vrstom praghera čija će neizbežna posledica biti pad grada i međusobni pokolj njegovih sinova. U svakom kritičnom trenutku njegove istorije Rimu će se činiti da na sebi oseća težinu nekog prokletstva. Već na samom rođenju je bio u zavadi i s ljudima i s bogovima. Taj sujeverni strah ostaće bitno obeležje njegove sudbine.« 5
1 Up. Tit Livije, I, 3 i dalje; Ovidije, Fasti, II, 381 i dalje; Denys d'Halicamasse, Antiquit. Rom., I, 76 i dalje; Plutarh, Romulus, III—XI; itd. 2 Servius, Aeneis IV, 212. 3 Up. Floras, Rerum Romanorum epitome, I, 1, 8; Propertius, IV, 1, 31; vid. takođe Jaan Puhvel, »Remus et frater«, str. 154 i dalje. 4 Up. Puhvel, nav. delo, 153 i dalje; Bruce Lincoln, »The Indo-European Myth of Creation«, str. 137 i dalje. 5 Pierre Grimai, La Civilisation Romaine, str. 27. U svojoj Epodi VII, 17—20, Horacije podseća na posledice prvog bratoubistva.

92 162.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

»Istorizacija«

indoevropskih

mitova

Predanje kazuje da su Grad najpre naselili okolni pastiri, a potom izgnanici i skitnice iz Lacija. Da bi došli do žena, Romul se poslužio sledećom strategijom: za vreme svetkovine koja je privukla porodice iz susednih gradova, njegovi drugovi su oteli mlade Sabinjanke i odvukli ih u svoje kuće. Rat Sabinjana i Rimljana koji je zbog toga izbio trajao je dugo, bez izgleda na pobedu jedne ili druge strane, sve dok se žene nisu postavile između svojih roditelja i svojih otmičara. Posle pomirenja, mnogi Sabinjani su se nastanili u Rimu. Pošto je formirao senat i narodnu skupštinu i tako ustanovio politički sistem, Romul je nestao za vreme jedne snažne nepogode. Narod ga je proglasio za boga. Uprkos počinjenog bratoubistva, lik Romula će zauvek ostati uzor u svesti Rimljana: bio je istovremeno osnivač i zakonodavac, ratnik i sveštenik. Što se tiče njegovog naslednika, tradicija je jednodušna. Prvi od njih, Sabinjanin Numa, posvetio se organizaciji verskih institucija; istakao se, pre svega, obožavanjem Fides Publicae, boginje dobre volje, koja upravlja odnosima između ljudi i odnosima između naroda. Među kraljevima koji ga slede najznačajniji je šesti, Servije Tulije; njegovo ime se vezuje za reorganizaciju rimskog društva, administrativne reforme i širenje Grada. Dugo se raspravljalo o istinitosti ovog predanja, od osnivanja Rima do svrgavanja poslednjeg kralja, Etrurca Tarkvinija Oholog i proglašenja Republike, s obzirom na toliko neverovatnih događaja koje ono u sebi sadrži. Vrlo je verovatno da su sećanja na izvestan broj istorijskih događaja i ličnosti, koja su već bila modifikovana nagonima kolektivne memorije, bila organizovana i interpretirana u skladu sa određenom istoriografskom koncepcijom. žorž Dimezil (Georges Dumézil) je pokazao na koji način su Rimljani »istorizovali« velike teme indoevropske mitologije (up. §63); moglo bi se reći da se najstarija rimska mitologija, ona u koju još nisu počeli da prodiru etrurski i grčki uticaji, nalazi prikrivena u prve dve knjige Tita Livija. Tako, u vezi s ratom Rimljana i Sabinjana, Dimezil uočava začuđujuću simetriju s centralnom epizodom skandinavske mitologije, tj. sa sukobom između Azâ i Vanâ, dva naroda bogova. Prvi su grupisani oko Odina i Tora. Njegov poglavar Odin je istovremeno bog, kralj i čarobnjak; Tor je bog s topuzom, veliki nebeski borac. Nasuprot njima, Vani su bogovi obilja i plodnosti. Napadnuti od Aza, Vani se odupiru, no, kao što kaže Snori Stirlison (Snorri Sturlusson) »pobeda pripada čas jednima, čas drugima«. Umorni od tih preskupih polovičnih uspeha, Azi i Vani sklapaju mir: vrhovna božanstva Vanâ nastanjuju se kod Azâ i tako obiljem i plodnošću koje predstavljaju, u p o t p u n j u j u klasu bogova okupljenih oko Odina. Na t a j način je obavljeno

RIMSKA RELIGIJA

93

spajanje dva naroda bogova i nikada više neće doći do sukoba između Aza i Vana (§ 174). žorž Dimezil podvlači analogiju s ratom Rimljana i Sabinjana. Na jednoj strani Romul, sin Marsa i štićenik Jupitera, sa svojim drugovima, hrabrim ratnicima, ali siromašnim i bez žena; na drugoj strani Tacije i Sabinjani, koje karakteriše bogatstvo i plodnost (jer poseduju žene). Ove dve strane su doista komplementarne. Rat se ne okončava pobedom već zahvaljujući inicijativi supruga. Posle izmirenja, Sabinjani odlučuju da pristupe Romulovim drugovima i na t a j način ovima donose i obilje. Postavši savladaoci, dva kralja uvode kultove: Romul samo kult Jupitera, a Tacije kultove bogova povezanih s plodnošću i zemljom, među kojima i kult boga Kvirina. »Nikada više u Rimu, ni za vreme ovog dvovlašća, a ni kasnije, nije bilo pomena 0 neslozi između građana sabinjanskog i građana latinskog i albanskog* porekla. Stvorena je zajednica.« 6 Moguće je, u stvari, kao što smatra znatan broj istoričara, da t a j rat, praćen izmirenjem, odražava izvesnu istorijsku realnost, a posebno sjedinjavanje »autohtonih« sa indoevropskim osvajačima. 7 No, značajno je to da su »istorijski događaji« cenzurisani 1 organizovani u skladu sa mitološkom shemom koja odgovara indoevropskim društvima. Kada se ispituje ukupno indoevropsko nasleđe u Rimu, naročit značaj ima zapanjujuća simetrija jedne epizode skandinavske mitologije i jedne rimske istorijske legende. Podsetimo se pre svega da najstarija rimska trijada — Jupiter, Mars, Kvirin — izražava ideološko trojstvo uočeno i kod drugih indoevropskih naroda, to jest: funkcija vrhovnog maga i sudije (Jupiter; Varana i Mitra; Odin), funkcija bogova ratničke moći (Mars; Indra; Tor) i najzad, božanstva plodnosti i ekonomskog uspona (Kvirin; blizanci Nasatja; Freja). Ova funkcionalna trijada predstavlja idealni model podele indoevropskih društava u tri klase: sveštenici, ratnici i zemljoradnici-stočari (brahmani, kšatrije i vajšje, da navedemo samo primer Indije; up. § 63). U Rimu je raslojavanje društva u tri sloja obavljeno dosta rano; no, sećanje na t a j proces može se otkriti u predanju o tri plemena. Međutim, ono što je od indoevropskog nasleđa najvažnije, sačuvano je u izrazito istorizovanoj formi. Komplementarne nadležnosti prve funkcije — vrhovna magijska i sudska vlast, koje ilustruje par Varana—Mitra — nalaze se kod dva osnivača Rima: Romula i Tacija. Prvi, siloviti polubog, štićenik je Jupitera
* Albanci — doseljenici iz Albe, prim. prev. 0 Georges Dumézil, L'héritage indo-européen à Rome, str. 127—142; La religion romaine archaïque, str. 82—88. 7 No, bilo bi neoprezno identifikovati etničke sastavne delove društva prema njihovim pogrebnim obredima, pripisujući Sabinjanima ukopavanje mrtvih, a Latinima spaljivanje; up. H. Miler-Karpea (H. Miiller-Karpe) koga navodi Dumézil, Rel. Rom. arch., str. 10.

94

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Feretrija; drugi, odmeren i mudar, utemeljivač je sacra i leges i poklonik je Fides Publicae. Posle njih dolaze Tul Hostilije, kralj-ratnik, a zatim Ank Marcije, pod čijom se vladavinom Grad obogatio i počeo trgovati s dalekim zemljama. 8 Sve u svemu, božanski predstavnici triju funkcija pretvoreni su u »istorijske ličnosti«, to jest, u niz prvih rimskih kraljeva. Prvobitna hijerarhijska formula — sveto trojstvo — bila je izražena svetovnim jezikom, kao hronološki niz. Zorž Dimezil navodi i druge primere istorizacije indoevropskih mitova u Rimu. Setimo se pobede trećeg Horacija nad trojicom Kurijacija koja preslikava pobedu Indre i Trita nad Troglavom. Ili legende o dva bogalja, Koklea i Scevole (»Kiklopa« i »Levaka«) i odgovarajuće skandinavske legende o dva boga, Ćoravog i Sakatog, odnosno Odina i Tora. 9 Rezultati ovih uporednih istraživanja veoma su značajni. Oni pokazuju, pre svega, da izvore rimske religije ne treba tražiti u verovanjima »primitivnog« 10 tipa, jer je u vreme nastanka rimske nacije uticaj indoevropske religijske ideologije još bio vrlo veliki. To nasleđe ne sadrži samo mitologiju i specifičnu ritualnu tehniku, već takođe i koherentnu, jasno formulisanu teologiju: treba samo pročitati Dimezilove analize izraza maiestas, gravitas, mos, augur, augustus itd. 11 »Istorizacija« mitoloških tema, kao i mitsko-ritualnih scenarija indoevropskog porekla, značajna je i zbog nečeg drugog. Taj proces ukazuje na jednu od karakterističnih osobina rimskog religijskog duha, posebno na njegove nemetafizičke tendencije i njegovu »realističku« vokaciju. U stvari, zapanjujući su strasno, religiozno interesovanje Rimljana za neposrednu realnost kosmičkog života i istorije, kao i izuzetna važnost koju su pripisivali neobičnim fenomenima (koje su smatrali predskazanjima), a naročito njihovo duboko poverenje u moć obreda. Sve u svemu, opstanak indoevropskog mitološkog nasleđa prikrivenog u najstarijoj istoriji Grada predstavlja sam po sebi religijsku kreaciju koja može da nam ukaže na specifičnu strukturu rimske religioznosti.
8 Videti na primer, G. Dumézil, Mythe et épopée, I, str. 271 i dalje; III, str. 211 i dalje. 9 Dumézil, La religion romaine archaïque, str. 90, s pozivanjem na njegove ranije radove. 10 Ovo se naročito odnosi na H. J. Rouza (Rose), koji je izjednačavao numen i nana,_ zanemarujući činjenicu »da je numen vekovima značilo numen dei, to jest, volju koju je izražavao jedan određeni bog« (Dumézil, La rel. rom. arch., str. 47). 11 Up. Idées romaines, str. 31—152. Uistinu, pored tog opšteg sistema teorijskog objašnjavanja, a istovremeno i empirijskog ovladavanja svetom, postojao je čitav niz verovanja i božanskih likova stranog porekla; no, u vreme etnogeneze rimskog naroda, to alogeno religijsko nasleđe bilo je od značaja uglavnom kod seoskog stanovništva.

RIMSKA RELIGIJA

95 religioznosti

163.

Glavne

odlike

rimske

Nemetafizičke sklonosti i veoma živo zanimanje (religiozne prirode!) za neposrednu realnost, kako kosmičku tako i istorijsku, mogu se otkriti veoma rano u stavu Rimljana prema odstupanjima, slučajnostima i novotarijama. Za Rimljane, kao i za seoska društva uopšte, idealna pravilnost ogledala se u urednosti godišnjeg ciklusa, kao i u redovnom nizanju godišnjih doba. Svaka temeljna promena predstavljala je povredu pravila; u k r a j n j e m slučaju, ona je nosila opasnost da ponovo nastane haos (up. slična stanovišta u starom Egiptu, §25). U skladu s tim, svako odstupanje — čuda, neobjašnjivi fenomeni (rađanje čudovišta, kiša u vidu kamenja itd.) — nagoveštavalo je krizu u odnosima između bogova i ljudi. Čuda su ukazivala na nezadovoljstvo, pa čak i na gnev bogova. Prirodne pojave koje odstupaju od pravila izjednačavane su sa enigmatičnim izražavanjem bogova; moglo bi se reći da su one predstavljale »negativne teofanije«. Jehova je takođe najavljivao svoje namere uz pomoć kosmičkih pojava i istorijskih događaja: proroci su ih neprestano komentarisali, podvlačeći strašne pretnje koje su oni predskazivali (up. § § 1 1 6 i dalje). Tačno značenje čuda Rimljanima nije bilo baš sasvim jasno; odgonetanje su morali obaviti profesionalci kulta. To objašnjava veliku važnost koja je pridavana tehnici proricanja i strahopoštovanje koje su Rimljani gajili prema etrurskim haruspicima, a kasnije prema Sibilskim knjigama i drugim proročanskim zbirkama. Proricanje se sastojalo u odgonetanju predznaka primljenih posredstvom čula vida (auspicia) ili sluha (omina). To su smeli da čine samo državni službenici i vojne starešine. No, Rimljani su bili zadržali pravo i da proročanstvo odbace (up., između ostalog, Ciceron, De divinatione, I, 29). Jedan konzul koji je istovremeno bio i prorok, putovao je samo u zatvorenoj nosiljci da ne bi viđao predznake koji bi mogli biti u suprotntosti s njegovim planovima (De div., II, 77). Pošto bi značenje predskazanja jednom bilo odgonetnuto, pristupalo se lustracijama i drugim obredima očišćenja; jer ove »negativne teofanije« su ukazivale na to da je u pitanju neko sagrešenje i bilo je veoma važno pomno ga suzbijati. Na prvi pogled, neumereni strah od čuda i grehova mogao bi se pripisati sujeverju. Reč je, međutim, o jednom posebnom tipu religioznosti. Jer, posredstvom tih neobičnih manifestacija odvija se dijalog između bogova i ljudi. Takav stav prema svetinji jeste direktna posledica religijskog vrednovanja prirodnih pojava ljudskih aktivnosti i istorijskih događaja, ukratko — konkretnog, posebnog i neposrednog. Drugi vid ovakvog ponašanja predstavlja povećavanje broja obreda. Pošto se volja bogova manifestuje hic i nunc u neograničenom nizu znakova i neobičnih događaja, važno je znati koji će ritual biti najefikasniji. Neophodnost da se do detalja upoznaju specifičnosti pojavljivanja svih

96

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

božanskih entiteta podstakla je dosta složen proces personifikacije. Potreba za razlikovanjem mnogobrojnih epifanija nekog božanstva, kao i njegovih raznovrsnih funkcija, dovodi do težnje da joj se pripišu karakteristike »osobe«. U izvesnim slučajevima, ove personifikacije ne uspevaju da stvore božanstvo u pravom smislu reči. Prizivaju se jedno za drugim, ali uvek zajedno. Tako se, na primer, poljoprivredna aktivnost odvija pod znakom određenog b r o j a entiteta od kojih svaki dela onda kad na njega dođe red, od ugara i dubokog oranja, pa do žetve, prevoženja i smeštanja letine u koševe. Isto tako, kao što zajedljivo podseća sveti Avgustin (Raj, VII, 3), prizivani su Vatikan i Fabulin da bi pomogli novorođenčetu da zaplače i progovori, Edulika i Polina, da ga nateraju da jede i pije, Abeona, da ga nauči hodanju i tako dalje. No, ovi natprirodni entiteti su prizivani samo u vezi s poljoprivrednim radovima ili kada su bili u pitanju domaći obredi. Nedostajala im je stvarna personalnost, a njihova »moć« nije prevazilazila ograničeni delokrug. 12 Morfološki, ti entiteti ne spadaju među bogove. Svoju osrednju mitološku maštu i nezainteresovanost za metafiziku Rimljani, kao što smo videli, nadoknađuju strasnim interesovanjem za konkretno, posebno i neposredno. Rimski religijski duh se odlikuje pragmatizmom, traganjem za efikasnošću, a naročito »sakralizacijom« organskih zajednica: porodice, gens — a i otadžbine. Slavna rimska disciplina, držanje reči i postojanost (fides13), odanost Državi, pobožna vera u Pravo, sve se to izražavalo potiskivanjem ljudske ličnosti: pojedinac je bio važan samo u meri u kojoj je pripadao svojoj grupi. Tek kasnije, pod uticajem grčke filozofije i kultova spasenja koji su došli sa istoka, Rimljani su otkrili religijski značaj ljudske ličnosti; no, to otkriće s veoma ozbiljnim posledicama (up. § 206), našlo je svoj odraz pre svega u urbanim sredinama. Društveni karakter rimske religioznosti, 14 na prvom mestu važnost odnosa s bližnjima, jasno se vidi kod reči pietas. Uprkos vezi s glagolom piare (umiriti, otkloniti greh, neku slutnju itd.), pietas znači savesno obavljanje obreda, ali i poštovanje prirodnih (to jest, utvrđenih) odnosa među ljudskim bićima. Za jednog sina, pietas predstavlja poslušnost prema ocu; neposlušnost je isto što i zločin, nešto što je u suprotnosti s prirodnim poretkom, i krivac se može iskupiti samo sopstvenom smrću. Pored pietas prema bogovima, postoji pietas prema članovima grupe kojoj
12 štaviše, ni u tim ograničenim zonama, ovi entiteti nisu značajni; up. Dumézil. Rel. rom., str. 52 i dalje. 13 O reči fides, vid. Dumézil, Rel. rom. arch., str. 156, nap. 3 (najnovija bibliografija). 14 Slično nastojanje otkriva se u naporu nekih hrišćanskih crkava da ponovo postanu »aktuelne« za desakralizovano društvo XX veka (vidi III tom).

RIMSKA RELIGIJA

97

se pripada, prema gradu i, najzad, prema svim ljudskim bićima. »Međunarodno pravo« (jus gentium) propisivalo je čak i obaveze prema strancima. Ovakvo shvatanje se potpuno razvija »pod uticajem helenske filozofije kada je jasno formulisana koncepcija o humanitasu, ideji da sama pripadnost ljudskoj vrsti predstavlja istinsko srodstvo, analogno onom koje je povezivalo članove istog gensa ili istog grada, uslovlj avaj ući obaveze za solidarnošću, prijateljstvom ili bar poštovanjem«. 15 »Humanitarističke« ideologije XVIII i XIX veka samo su preuzele i razradile, odvajajući je od religije, koncepciju pietas starih Rimljana.

164. Domaći kult: penati, lari, mani Sve do k r a j a paganizma, domaći kult — kojim je rukovodio pater familias — održao je svoju autonomiju j svoj značaj uporedo sa zajedničkim kultom, čiji su prvosvešteiJci bili profesionalci zavisni od Države. Za razliku od zajedničkog kulta koji se neprestano menjao, izgleda da se domaći kult koji se obavljao oko ognjišta nije osetnije promenio tokom dvanaest vekova rimske istorije. U pitanju je zaista jedan drevni obredni sistem, jer je on uočen i kod drugih indoevropskih naroda. Baš kao i u arijskoj Indiji, centar kulta je bilo domaće ognjište: njemu su prinošene žrtve u obliku svakodnevne hrane, cveće triput mesečno, itd. Kult je bio namenjen penatima i larima, mitsko-obrednim personifikacijama predaka, kao i genijima, nekim vrstama »dvojnika« i zaštitnicima ljudskih bića kao pojedinaca. Krizne situacije prilikom rođenja, venčanja i smrti nametale su potrebu za specifičnim kratkim obredima koje su zahtevali izvesni duhovi i m a n j a božanstva. Napred su pomenuti (str. 96) božanski entiteti koji su prizivani oko novorođenčeta. Religijska ceremonija venčanja obavljala se pod pokroviteljstvom htonskih i domaćih božanstava (boginje Telus, kasnije Cerere, itd.), kao i Junone, zaštitnice bračne zakletve, a sastojala se u prinošenju žrtava i igranju u kolu oko vatre. Pogrebni obredi, koji su se završavali devetog dana posle sahranjivanja pokojnika, po pravilu su se produžavali kultom »preminulih predaka« (divi parentes) ili mana. Ovim božanstvima su bile posvećivane dve svetkovine: Parentalije, u februaru, i Lemurije, u maju. Za vreme prve, državni službenici su prestajali da nose svoja znamenja, hramovi su bili zatvarani, vatre na oltarima gašene i nisu se sklapali brakovi (Ovidije, Fasti, II, 533, 557—67). Mrtvi su se vraćali na zemlju i gostili hranom na
15 P. Grimai, nav. delo, str. 89. Protiv »političke« hipoteze Lata (Latte) o Pietas (Romische Religionsgeschichte, str. 236—39), vidi P. Boyancé, La religion de Virgile (1963), str. 58, i Dumézil, Rel. rom. arch., str. 400.

7

98

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

grobovima (isto, II, 565—76). Ali, pretke je najviše umirivao pietas (animas placere paternas: isto, II, 533). Pošto je po starom rimskom kalendaru februar bio poslednji mesec u godini, on je bio pun izvesnog previranja i »haotičnosti« koji karakterišu intervale između dva vremenska ciklusa. Pošto su pravila prestajala da važe, mrtvi su se mogli vraćati na zemlju. Obred Luperkalije (§ 165) uvek se obavljao u februaru: on je predstavljao kolektivno čišćenje od grehova koje je pripremalo univerzalno obnavljanje simbolizovano »Novom godinom« (tj. ritualnim ponovnim stvaranjem sveta). 16 Tokom tri dana svetkovanja Lemurija (9, 11. i 13. maja), mrtvi (lemures; etimologija nepoznata) ponovo su se vraćali i posećivali domove svojih potomaka. Da bi ih umirio i sprečio da sa sobom povedu nekog od živih, domaćin bi napunio usta zrnima crnog boba, a zatim ih bacao, devet puta ponavljajući: »Ovim bodom iskupljujem sebe i sve svoje.« Najzad bi, praveći buku nekim bronzanim predmetom, kako bi uplašio duhove, devet puta izgovorio: »Mani mojih otaca, odlazite odavde!« (isto, V, 429—444). Ritualno isterivanje mrtvih, posle njihovih periodičnih poseta zemlji, široko je rasprostranjen običaj (up. Antesterije, § 123). U vezi s manima treba se podsetiti i obreda devotio. l i t Livije (VIII, 9—10) ga, prikazujući jednu bitku sa Samnićanima, detaljno opisuje. Videći da njegovim legijama preti poraz, konzul Decije »žrtvuje« svoj život za pobedu. U p r a t n j i jednog pontifeksa, on recituje ritualnu formulu, prizivajući veliki broj bogova, počev od Janusa, Jupitera, Marsa i Kvirina, pa do mana i boginje Telus. Zajedno sa svojim životom, Decije manima i Zemlji nudi i neprijateljsku vojsku. Ritual devotio ilustruje drevnu koncepciju ljudske žrtve u smislu »kreativnog ubijanja«. Sve u svemu, reč je o obrednom predavanju žrtvovanog života u korist preduzetog poduhvata; u Decijevom slučaju, vojne pobede. Priziva se skoro ceo panteon, ali baš žrtva prineta manima — to jest, Decijev sopstveni život, kao i masovni pokolj Samnićana — spasava rimsku vojsku. Nije poznato kakve su predstave o kraljevstvu mrtvih imali stari stanovnici Lacija; ono što nam je preneto sadrži u sebi uticaje grčkih i etrurskih shvatanja. Vrlo je verovatno da stara pogrebna mitologija Latina sledi tradicije evropskih neolitskih kultura. Uostalom, docniji grčki, etrurski i helenistički uticaji veoma su malo izmenili predstave o zagrobnom životu koje je delio seoski živalj u Italiji. Nasuprot tome, podzemni svet koji opisuje Vergilije u VI pevanju Enejide, pogrebni simbolizam sarkofaga iz vremena carstva, kao i shvatanja istočnjačkog i pitagorejskog porekla o nebeskoj besmrtnosti, postaće neobično
16

mena«.

Up. Eliade, Le Mythe de l'éternel retour, gl. 11: »Obnavljanje Vre-

RIMSKA RELIGIJA

99

popularne počev od I veka pre Hr., kako u Rimu, tako i u ostalim gradovima Imperije.

165.

Sveštenstvo, auguri i verska bratstva

Javni kult koji je kontrolisala država bio je u nadležnosti izvesnog b r o j a sveštenika-vršitelja obreda i religijskih bratstava. Za vreme monarhije kralj je zauzimao prvo mesto u svešteničkoj hijerarhiji: on je bio Rex sacrorum (»kralj svetinja«). Načini obavljanja verskih obreda danas su, na žalost, nepoznati. Ipak se, međutim, zna da su u palati Regia, »kraljevoj kući«, obavljane tri vrste obreda, posvećenih Jupiteru (ili Junoni i Janusu), Marsu i boginji obilja i plodnosti zemlje Opi Konsini. Na t a j način su se, kao što ispravno primećuje Dimezil,17 kroz kraljevu ličnost i u njegovoj kući, objedinjavale tri osnovne funkcije, koje su inače, videćemo to malo dalje, flamines maiores (prvosveštenici kulta, prim, prev.) obavljali posebno. Može se pretpostaviti da je već u predrimskom periodu, rex bio okružen svešteničkom svitom, baš kao što je vedski radan (räjan) imao svog mlađeg sveštenika (purohita) a irski ri svoje druide. No, rimska religija se odlikuje težnjom ka komadanju i specijalizaciji. Za razliku od vedske Indije ili Kelta, kod kojih su sveštenici razmenjivali funkcije, pa su, prema tome, svi mogli obavljati sve vrste obreda, u Rimu je svaki sveštenik, svako versko udruženje ili bratstvo, imalo svoju specifičnu kompetenciju. 18 Rex je, dakle, bio na vrhu svešteničke hijerarhijske lestvice, a potom je dolazilo 15 flamina na čelu s tri vrhovna flamina: Jupiterovim (Flamines Dialis), Marsovim i Kvirinovim. Njihovo ime može se porediti sa sanskritskim nazivom brahman, no flamini nisu predstavljali kastu; štaviše, ni versko udruženje; svaki flamin je bio samostalan i povezan jedino s božanstvom od kojeg mu je poticalo ime. Institucija je, bez sumnje, arhaična; flamini su se razlikovali po obrednim odorama, kao i po velikom b r o j u različitih zabrana. Zahvaljujući pasiji starinara Aula Gela (Aullus Gellus), danas je nešto bolje poznat statut flamen Dialis: flamin se nije smeo udaljavati iz Rima, a na sebi nije smeo imati nikakav čvor (ako bi vezan čovek ušao u njegovu kuću, morao je biti oslobođen); nije se smeo obnažiti pod nebom, ni videti vojsku, ni uzjahati konja; morao je izbegavati dodir s prljavštinom, s mrtvima, kao i svim onim što je bilo u vezi sa smrću itd. (Noctes Atticae, X, 15; up. Plutarh, Quest. Rom. III). Manje su stroge bile prinude i zabrane za flamine Marsa i Kvirina. Nemamo neposredne podatke o načinu obavljanja
17 18

Rel. rom. archaïque, str. 576; vidi takode isto, str. 184—85. Isto, str. 571.

7*

100

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

obreda, koji su vršili flamen Martialis, ali je verovatno da se on sastojao u žrtvovanju konja bogu Marsu 15. oktobra. Što se tiče flamen Quirinalis, oni su obavljali tri ceremonije: prve dve (Konsualije u leto, 21. avgusta, i Robigahje, 25. aprila) bile su, bez sumnje, u vezi sa žitom! 18 Malo je poznato poreklo kolegijuma prvosveštenika. Prema jednoj informaciji koja potiče od Cicerona. (De domo 135 i Har. resp. 12), može se zaključiti da su kolegijum, osim pontífices, sačinjavali i rex sacrorum i vrhovni flamini. Dimezil je, nasuprot mišljenju Kurta Latea (Kurt Latte), 20 uspeo da dokaže da je ova institucija veoma stara. U sviti posvećenih koja je okruživala kralja, pontifex je, pored flamen dialis, imao jednu komplementarnu funkciju. Zaduženja flamina bila su u neku ruku »van istorije«; oni su redovno obavljali propisane ceremonije, no tumačenje i rešavanje nepredviđenih situacija bili su van njihove moći. Uprkos svojim prisnim vezama s nebeskim bogovima, flamen dialis nije tumačio njihovu volju; za to su bili zaduženi auguri. Nasuprot tome, collegium pontifex ili preciznije pontifex maximus, jer su ostali predstavljali samo njegove produžene ruke, raspolagao je i slobodom i inicijativom. Prisustvovao je svim skupovima na kojima se odlučivalo o verskim pitanjima, obezbeđivao je vršenje onih obreda za koje niko posebno nije bio zadužen i nadgledao je svetkovine. Za vreme Republike, pontifex maximus je »davao zvanja vrhovnih flamina i vestalki i nad n j i m a je imao nadzornu vlast, pri čemu je drugima bio savetnik, a ponekad i predstavnik«. 21 Prema tome vrlo je verovatno da institucije vrhovni flamini i pontifex nisu tvorevine kraljevskog Rima; »da se strogi statut prvih i sloboda drugog ne mogu objasniti postepenim stvaranjem i evolucijom, već time što i jedni i drugi odgovaraju različitim predrimskim definicijama, na šta ukazuju i njihova imena; i da je, najzad, bilo prirodno što je najveći deo religijskog nasleđa s kraljevske nadležnosti prešao na pontifeksa«.22 Šest vestalki bilo je povezano s kolegijumom prvosvestenikâ. Veliki prvosveštenik ih je birao pri uzrastu između šest i deset godina, da bi potom bile posvećene na 30 godina. One su čuvale rimski narod održavajući vatru Grada kojoj nisu smele nikada dopustiti da se ugasi. Njihova religijska moć je bila povezana s njihovom nevinošću: vestalka koja izgubi čednost bila bi živa
Dumézil, Reí. rom., str. 166 i dalje, 225—239; 168 i dalje, 277—280. Dvanaest flamines minores bili su povezani s božanstvima koja su u klasičnoj epohi pala u zaborav: Vulkan, Volturno, Palatua, Karmenta, Flora, Pomona, itd. 80 Ovaj autor pretpostavlja revoluciju »koja je na čelo religijske organizacije Rima dovela velikog prvosveštenika i njemu podređeni kolegijum« (Römische Religionsgeschichte, str. 195). Vidi kritiku Dimezila, nav. délo, str. 116 i dalje. 21 Dumézil, nav. delo, str. 574. ** Isto, str. 576.
19

RIMSKA RELIGIJA

101

zakopana u grobnicu, a njen partner bio bi pogubljen. Kao što primećuje Dimezil, u pitanju je dosta neobičan tip svešteničkog reda »kojem etnografija nije otkrila mnogo sličnih« (str. 576). Kolegijum augura je takođe stara institucija i isto tako nezavisna kao i kolegijum prvosveštenika. Međutim, tajne njihove nauke bile su dobro čuvane. Zna se samo da augur nije bio pozivan da otkriva budućnost. Njegova uloga se svodila na to da utvrdi da li je određeni poduhvat (izbor mesta za obavljanje obreda ili, pak, izbor nekog verskog funkcionera, itd.) bio fas (dopušten, po volji bogova, prim. prev.). On bi, dakle, pitao boga: »Si fas e s t . . . , pošalji mi takav i takav znak!« Međutim, već pred k r a j kraljevstva Rimljani počinju da konsultuju i druge, autohtone ili strane specijaliste (§ 167). S vremenom u Rim prodiru i neke grčke i etrurske tehnike proricanja budućnosti. Metoda prorican j a haruspika (koji su predskazivali budućnost ispitujući utrobu žrtvovane životinje) bila je u potpunosti preuzeta od Etruraca. 2 3 Pored ovih kolegijuma, u javnom kultu su učestvovale i brojne zatvorene grupe ili »sodalicije« (od reči sodalis = drug) od kojih je svaka imala određenu, usko specijalizovanu religijsku tehniku. Dvadesetorica fecijala (Fetiales) sakralizovalo je objave rata i mirovne ugovore. Dve grupe od po 12 članova, zvane salijci (Salii), »igrači« Marsa i Kvirina, stupale su na scenu u oktobru, svake godine u kojoj je dolazilo do objave rata ili zaključenja mira. Sodalicija Fratres Arvales štitila je obrađena polja. Bratstvo Luperci organizovalo je svetkovine o prazniku Luperkalija, 15. februara. Obred se obavljao u okviru ceremonija održavanih u vreme kriznih perioda nastalih zbog približavanja k r a j a godine (up. § § 12, 22).24 Pošto bi žrtvovali jarca u pećini Lupanar, Luperkovi sveštenici, svi goli sem jednog koji je bio opasan kozjom kožom, otpočinjali su svoju t r k u oko Palatina, čiji je cilj bio očišćenje od grehova. Trčeći, oni su udarali prolaznike kaiševima isečenim od kože žrtvenog jarca. Žene su se izlagale ovim udarcima da bi postale plodne (Plutarh, Romulus, 21, 11—12; itd.). Obredi su istovremeno bili namenjeni očišćenju od grehova i sticanju plodnosti, kao i mnoge druge ceremonije koje su svetkovane uoči Nove godine. Neosporno, reč je o skupu drevnih obreda koji sadrže i tragove posvećenja tipa Mannerbund; no, izgleda da je značenje celokupnog scenarija bilo zaboravljeno p r e nastanka Republike.
Što se tiče predskazivanja budućnosti, delatnosti koja implicira direktnu inspiraciju od strane nekog boga, ono je bilo sumnjivo iz jednostavnog razloga što je izmicalo kontroli Države. Zbornik proročanstava poznat pod imenom Libri Sibyllini morao je biti prihvaćen jer se smatralo da u sebi sadrži tajne budućnosti Rima. No, sveštenici su ga dobro čuvali i korišćen je samo u slučajevima izuzetne opasnosti. 84 Reč februum, od koje je nastao naziv meseca februarius, Varon (Varron) (De lingua latina, VI, 13) prevodi s »purgamentuim«; glagol februare znači »očistiti«.
83

102

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Na žrtvu su se, kako u javnom, tako i u porodičnom kultu prinosile životne namirnice: prve žitarice, grožđe, slatko vino, a ponajviše životinje (goveda, ovce, svinje i, za vreme ida u oktobru, konj). Žrtvovanje životinja, sa izuzetkom žrtvovanja konja u oktobru, uvek se obavljalo prema istom scenariju. Pokretno ognjište (foculus), koje je predstavljalo ognjište prinosioca žrtve, prethodno je zalivano žrtvenim vinom, a zatim po stavljano ispred hrama, pored žrtvenika. Potom bi onaj što prinosi žrtvu simbolično zaklao životinju prelazeći žrtvenim nožem po njenom telu, od glave do repa. Prvobitno, prinosilac je i ubijao žrtvu, ali su se u klasičnom obredu time bavili posebni sveštenici (victimarii) kojima je to bila dužnost. Delovi namenjeni bogovima — jetra, pluća, srce itd. — potom su spaljivani na žrtveniku. Što se tiče mesa žrtvene životinje, ono je u privatnom kultu pripadalo prinosiocu žrtve i njegovima, a ako je bio u pitanju javni kult — sveštenicima.

166. Jupiter, Mars, Kvirin i kapitolska trijada Za razliku od Grka koji su vrlo rano stvorili dobro organizovan panteon, Rimljani su na početku istorijske epohe imali samo jednu hijerarhijski uređenu grupu božanstava, drevnu trijadu, Jupiter, Mars, Kvirin, dopunjenu Janusom i Vestom. Kao bog-otac »početaka«, Janus se nalazio na čelu liste, a Vesta, zaštitnica Grada, na začelju. Književni izvori, međutim, govore 0 velikom broju božanstava nasleđenih od starosedelaca ili, pak, preuzetih od Grka i Etruraca. No ti bogovi i boginje niti su bili klasifikovani, niti je među njima postojala nekakva hijerarhija. 2 5 Neki stari autori razlikuju di indigetes i di novensiles. Prva božanstva su bila nacionalna (patrii), dok su druga prihvaćena kasnije (Varon, De lingua latina, V, 74; Vergilije, Georg. I, 498). Dragoceniji je poredak koji uz formulu za čin devotio prenosi Tit Livije: posle četiri velika boga (Janus, Jupiter, Mars, Kvirin) slede Belona i lari (boginja rata i zaštitnici zemlje), potom divi novensiles i di indigetes i na k r a j u dolaze mani 1 Telus (§ 164). U svakom slučaju, ne može se sumnjati u drevni karakter trijade Jupiter, Mars, Kvirin. Status i funkcije trojice vrhovnih flamina dovoljno jasno ukazuju na strukturu božanstva za čije su kultove oni bili zaduženi. Jupiter 26 je bez sumnje vrhovni bog,
_ 25 Varon ih deli na one koji su certi (= sigurni, određeni) i one koji su incerti, među kojima je razlikovao dvadeset najvažnijih bogova koji su bili selecti; up. Augustin, Ctv. dei, VII, 2. M Njegovo ime nalazi se u jeziku Oska, Umbrijaca, kao i u latinskim narečjima.

RIMSKA RELIGIJA

103

nebeski gromovnik, izvor svetinja i vršilac pravde, garant sveopšte plodnosti i kosmokrata, mada rat nije u njegovoj nadležnosti. Za to je zadužen Mars (Mavors, Mamers), koji je za sve Italike bog-ratnik. Ponekad se Mars povezuje i s mirovnim obredima; reč je o fenomenu dosta poznatom u istoriji religija koji predstavlja totalitarističke, odnosno »imperijalističke« težnje nekih bogova da prekorače područja svoje aktivnosti. To, pre svega, važi za Kvirina. 27 Međutim, videli smo (§ 165) da flamen Quirinalis obavlja obrede samo tokom tri ceremonije povezane sa žitom, štaviše, posmatrano etimološki, Kvirin je zadužen za zajednicu viri, to jest, za zajednicu (covirites) rimskog naroda; sve u svemu, on predstavlja »treću funkciju« u trojnoj indoevropskoj podeli. S druge strane, u Rimu, kao i drugde, veoma je izražena podeljenost treće funkcije, što se može objasniti njenom polivalentnošću i njenim dinamizmom. Što se tiče Janusa i Veste, njihova veza^sa drevnom trijadom verovatno samo produžava indoevropsku tradiciju. Prema Varanu, Janusu pripadaju prima, a Jupiteru summa. Jupiter je, dakle, rex, jer su summa, u pogledu dignitas,28 superiornije od prima, čija je prednost jedino u vremenskom poretku. Prostorno, Janus se nalazi na pragovima domova i kod vrata. U vremenskom ciklusu on vlada »počecima godine«. U skladu s tim, Janus je i u istorijskom vremenu smešten na početak: on je bio prvi kralj Lacija, vladalac u zlatnom dobu, kada su ljudi i bogovi živeli zajedno (Ovidije, Fasti, I, 247—48).29 Zamišljan je bijrons (s dva lica, prim, prev.), jer »sve što počinje pretpostavlja dva mesta, dva stanja, ono koje se napušta i ono u koje se ulazi« (Dimezil, str. 337). Njegova arhaičnost je van svake sumnje, jer su Indoiranci i Skandinavci takođe znali za »prve bogove«. Ime Vesta je indoevropskog porekla i izvedeno je iz korena koji znači »goreti«; večna vatra ignis Vestae predstavlja ognjište Rima. Činjenica da su svi ostali hramovi četvorougaonog, a jedino Vestin kružnog oblika, može se objasniti, kao što je pokazao Dimezil, indijskom doktrinom o simbolizmu Zemlje i Neba. Posvećivanje hramova i njihove orijentacije morali su slediti četiri nebeska pravca; no Vestino obitavalište ne treba posvećivati jer je sva moć ove boginje na zemlji; njeno svetilište je aedes sacra, a ne templum.30 Vestu nisu prikazivali na slikama jer
Ovaj bog se ponegde priključuje Marsu Gradivusu: oba poseduju svete štitove (ancilia, Tit Livije, V, 52); Romul, sin Marsa koji predstavlja magično kraljevstvo i ratnika, pripojen je posle smrti Kvirinu. 28 Varon, prema citatu svetog Avgustina, Civ. dei, VII, 9, 1; vidi komentar kod Dimezila, Rel. rom., str. 333. 29 štaviše, Janus upravlja i nekim prirodnim »počecima«: on obezbeđuje začeće deteta, za njega se smatra da je osnivač religije, da je izgradio prve hramove, uveo svetkovanje Saturnalija, itd.; vid. izvore koje citira Dumézil, nav. delo, str. 337. 30 Up. kod Dimezila, str. 323; na sličan je način Vatra u Iranu, Atar, bila smeštena na kraj liste Ameša Spenta (isto, str. 329).
27

da je osnivanje hramova bilo pod njegovim nadzorom (up. Njegov kult je pretrpeo izmene. Ona upravlja većim brojem svetkovina koje su u vezi s plodnošću žena (kao Lucina prizivana je pri porođajima). »najznačajnija među rimskim boginjama. nav. jedini gospodar je Jupiter. itd. analiza funkcije Sarasvati i Anahita. 32—34. Ime j o j je verovatno italičkog porekla (izvedeno od indoevropskog korena *men. 18 Up. no istovremeno ona najviše zbunjuje raznovrsnošću svojih funkcija« (str. trijumf koji Senat priređuje generalima pobednicima odvija se pod Jupiterovim znakom. Znamo. Još jedan dokaz arhaičnosti i konzervativizma.104 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i n j u dovoljno dobro predstavlja vatra (Fasti. uvedeno za vreme Tarkvinija. već kod Etruraca Menrva (Minerva) je predstavljala jednu varijantu Atene Palade. 296—98. u odori boga. stara trijada Jupiter. Sada božanstva imaju statue. detaljno opisuje slavni triumf Pavla Emilija posle pobede kod Pidna (~168). što označava svaku duhovnu aktivnost). trijumfator je postajao Jupiterov dvojnik: vozio se u kočiji krunisan lovorovim vencem. »ponovnim rađanjem« lune. a zatim i počecima meseci. tj. Aemilius Paulus. VI. na primer. koji. kako će se ubuduće nazivati. no Rimljani su ga preuzeli od Etruraca. 307 i dalje. 27. jer je bila prihvaćena i u doba Republike. Plutarh. I. Međutim. ad Aen. Junona. Pod etrurskom dominacijom. str. delo. Mars. štaviše. Za vreme ceremonije. Ecl. unosi i izvesne grčke elemente. Servius. Na Kapitolu je nazivana Reginom. Kvirin gubi svoju aktuelnost. up. Očigledan je etrursko-latinski uticaj. s predstavom boginje koja u sebi objedinjuje tri funkcije i kao takva predstavlja model žene u društvu. n j u zamenjuje trojstvo Jupiter. komentar Dimezila. ratničku moć i plodnost U toj njenoj polivalentnosti Dimezil vidi sličnost s predstavom koju otkrivamo i u vedskoj Indiji i Iranu. . U k r a j n j o j liniji kapitolska trijada nije uopšte produžetak nekakve rimske tradicije. I sam Jupiter predstavlja indoevropsko nasleđe. što ukazuje na veoma jaku tradiciju. »Junona je«. I kod njih je božansko trojstvo igralo važnu ulogu u hijerarhiji panteona. Junonu i Minervu pridodali su mu Etrurci. pored toga. 422). Sve u svemu. 31 Uprkos prisustvu Junone i Minerve u njegovom hramu. IV. 299). prikazan je Rimljanima u etrurskoj varijanti grčkog Zevsa. ona je bila zaštitnica umetnosti i zanatlija. pošto rimska božanstva u početku nisu likovno predstavljana. Ime j o j je izvedeno iz korena Juno što znači »životna snaga«. Minerva. 32 Što se tiče Minerve. vezivala se za tri funkcije indoevropske ideologije: sveto kraljevstvo. njemu su upućeni zavet i posveta. kako primećuje Dimezil. 299). str. 31 Servius. Ali to je gotovo sve što znamo. Jupiter Optimus Maksimus.

što takođe smanjuje vrednost uporednih zaključaka. Etrurci: enigme i hipoteze Rim se veoma rano suočio sa etrurskim svetom. kao što je to učinjeno za Tračane. Nethuns (Neptun). Liguri i drugi italski narodi. izgleda da nekoliko natpisa otkrivenih na Lemnu potvrđuju njihovo azijatsko poreklo. Veneti. kulturu i istoriju Etruraca. pored boginja Semle (Semele) i Areathe (Arijadne). Povrh toga. Etrurski bog Fufluns bio je prikazivan kao Dionis. Pri tome se čak ne bismo usudili da izuz83 F. Najzad. Po predanju koje prenosi Herodot (I. oblici kulture koji se razvijaju u Etruriji nisu odraz azijatske realnosti. ostatak su sačinjavali Umbrijci. 33 Sigurno je da se radi o jednoj originalnoj sintezi. tj. tako i u religiji. metropola ih je brojala dvanaest. up. kada je prvobitno nasleđe već bilo pretrpelo helenističke uticaje. Asimilacija rimskih božanstava s grčkim imala je za model prethodnu asimilaciju etrurskih božanstava: Junona. Dakle. elementarne informacije o etrurskoj religiji latinski autori počinju da iznose tek od I veka pre Hr. oponašajući etrurske Uni. No. Mogu se naći takođe Artumes (Artemida) i Aplu (Apolon). a posebno religiju.: maestrna) izvedeno je iz latinske reči magister. Etrurska civilizacija je u svakom slučaju bila na visokom nivou: Etrurci su raspolagali moćnom flotom. freske. koristili gvožđe i gradili utvrđene gradove. Satres (Saturn). Mariš (Mars). jer etrurski duh razvija pozajmljene ideje u skladu sa sopstvenom vokacijom. U stvari. A History of Roman Religion. 94). ali etrurski jezik nam je nepoznat. . karakteriše prerana asimilacija italskih i grčkih elemenata. stanovništvo ovih gradova bilo je samo delom etrursko. Atena i Posejdon. str. La Religion romaine antique. 50. Menrva i Nethuns. Ime mitološkog heroja Mastarna (etr. i samo poreklo etrurskog naroda ostalo je sporno. kako u umetnosti. teško je tačno utvrditi recipročne uticaje ovih dveju kultura. Osnovna politička organizacija im je bila federacija gradova. S druge strane. Minerva i Neptun postali su Hera.. Međutim.RIMSKA RELIGIJA 105 167. Etrurci su potomci Lidijaca. e. str. oblast koja je u VI veku pre n. statue. Grčki uticaji su se osetili dosta rano. Althajm (Altheim) primećuje da se azijatsko i mediteransko nasleđe mogu bolje uočiti na kraju nego na početku etrurske istorije. različiti objekti) svedoče o tome da je u pitanju jedna visoko razvijena civilizacija. etrursku kulturu. izvestan broj autentičnih etrurskih božanstava ima latinska ili falijska imena: Uni (Junona). Međutim. predstavljala Etruriju. trgovali su. nijedan antički istoričar nije prikazao religiju. S druge strane. Arheološki podaci (grobovi. Kelte ili Germane. Ali nama su nepoznate etrurska mitologija i teologija. Izvesna je samo veoma rana simbioza prekomorskih osvajača i starosedelaca koji su naseljavali oblast između reka Poa i Tibra. 42.

85 Falusi na grobovima počinju da se pojavljuju od IV veka. 51. 48... Žena je bila inkarnacija doma.. i porodice..106 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i memo ni Herakla (Herkula). 37 Ciceron. Bayet. ovaj drugi je iziša. Dok su grobovi muškaraca obeležavani falusom. kako uzvicima i gestovima podstiču borbe golih atleta. Pogrebni natpisi ukazuju samo na poreklo po majci umrlog. podizane su pored naselja. a iz tog običaja su. II. up. Oko Tageta su se brzo okupili ljudi. nastale gladijatorske borbe. o njemu znamo jedino to da je bio neobično popularan u Etruriji i da je imao originalnu mitologiju koja se razlikovala od grčkog predanja i koja je. Nekropole.3'' Mitski motiv u kojem neko natprirodno biće otkriva »svetu knjigu« (ili. up. ali mudrost starca. Prinošene su bile ljudske žrtve. a u većoj kao na člana njenog roda« (Altheim. rom. a grobovi žena nakitom. U stvari. dok je običaj postavljanja kipusa u obliku kuće znatno stariji. Rel. a oni su se potrudili da njegovo učenje zabeleže i tako je nastala haruspicinae disciplina. antique. prema tome. Žene su zajedno s muškarcima učestvovale na gozbama. on ih je poučavao.. étude critique des principaux moments relatifs à l'Hercule étrusque (1926). 36 Altheim. kasnije. 61 i dalje. 34 J. La rel. isti. Etrurci beleže ime oca i ime imajčine porodice: »na majku se u manjoj meri gledalo kao na ličnost za sebe. te informacije se skoro isključivo odnose na različite tehnike proricanja budućnosti. 35 Bahofen (Bachofen) je govorio o »matrijarhatu«. str. str. Lidos precizira da Grci asimiluju dečaka Tageta u htonskog Hermesa. nimfe Vego i dečaka Tageta.o iz jedne uzorane brazde. A History of Rom. Arhaična struktura kulta mrtvih i htonskih boginja podseća na grobove i statue Malte. na grobovima žena su bili kipusi u obliku kuće. Grčki autori s čuđenjem primećuju da etrurske supruge uživaju slobodu kakva se u Grčkoj dopušta samo heterama. Rimljani su znali da u etrurskoj religiji postoje »knjige« koje su dospele do njih posredovanjem natprirodnih bića. imao je izgled deteta.. one pred muškarcima ne kriju lice velom. rom. Grobovi muškaraca bili su bogato snabdeveni. 46. str. § 34). Herclé. sadržavala elemente orijentalnog porekla (Melkart). jer. U nedostatku tekstova. str. pak. 1926. bilo bi uzaludno verovati da bi se ona mogla rekonstruisati na osnovu nekoliko informacija iz poznijeg vremena o etrurskim »knjigama«. pravi gradovi mrtvih. . izgleda da je jedino nesporno to da je žena u etrurskom društvu zauzimala istaknuto mesto. naučnici su se koncentrisali na detaljno proučavanje arheološkog materijala. uprkos naporima Žana Bajea (Jean Bayet). pa. De div. »Héraclès-Herclé dans le domaine étrusque« (u delu: Les origines de l'Hercule romain. 79—120). 51 i dalje). 38 Pred k r a j Republike. A History. La rel. str. sadržaj neke tajne doktrine) može se naći još u Egiptu i Mesopotamiji. Kao što će se videti. ponajviše oružjem. Sicilije i Egejide (up. a pogrebne freske ih prikazuju u providnoj odeći. Prema legendi. štaviše. 31 Što se tiče teologije.

Očigledne su veze s mesopotamskom hepatoskopijom. pre Hr. Naturalis Historia. 39 Nedavno izišlo iz štampe. Taj scenario je postao naročito popularan u helenističkoj eposi. verovatno datira iz III ili II v. II. kada se sve uzme u obzir. Učenje o homologiji makro-mikrokosmos pruža informaciju i o onome što bi se moglo nazvati etrurskom koncepcijom istorije. 137—146. str. peuple d' Orient«. II. Za nas je ovde značajna činjenica da se početkom I veka pre Hr. za svaki dan u godini. nalazi se urezan izvestan broj strelica. »Libri Fulgurales«.RIMSKA RELIGIJA 107 pa sve do srednjovekovne Indije i Tibeta. Svojstva različitih delova organa služila su kao indikacija odluke bogova i samim tim proricala odvijanje predstojećih istorijskih događaja. 39 Međutim. to ne implicira kao obavezno da su alhemičari. A. znatno kasnije. Na značenje m u n j e ukazivali su delovi neba na kojima se ona pojavljivala i završavala. 40 No ipak. docniji uticaji su te veze samo još pojačali. Drugim recima. počev od pseudo-Aristotelovih spisa Meteorologica. u obliku koji je dospeo do nas. Razni bogovi slali su jedanaest različitih tipova munja. Weinstock. posle dvanaeste. Ti tekstovi se uglavnom mogu klasifikovati u libri fulgurales (teorija gromova). koji je svoju aktuelizaciju nalazio u meteorološkim pojavama. t j . haruspici. 41 Model jednovremeno predstavlja strukturu sveta i podelu panteona. otkrivenom 1877. 340—342. 40 Vidi pre svega S. dakle. Na sličan način. podelom neba na 16 delova ustanovljen je jedan mogući jezik. nauka koja interpretira znake upisane u utrobi žrtvovane životinje. godine u Plezansu. »proučavali« etrursko predanje. 31—41 i 47—51. čovek »napušta svoj duh« 38 Naturales quaestiones. kosmičkog i ljudskog. haruspicina. kao i imena četrdesetak božanstava. str. naročito homologija makrokosmos-mikrokosmos. Sasvim opravdano isticane su analogije s haldejskom doktrinom. bila božanskog porekla. »Les Étrusques. 41 Starost modela je još predmet rasprave. smatralo da su Etrurci u svojim »knjigama« sačuvali izvesna otkrića natprirodnog porekla. Poruka je. ovi uticaji su uglavnom preinačili jezik prilagođavajući ga stilu savremenog Zeitgeista. Na bronzanom modelu ovčije jetre. Prema libri fatales. jedan ljudski život odvijao se kroz dvanaest hebdomada. Piganiol. libri rituales (kojima treba priključiti i acherontici) i libri haruspicini (koje dopunjavaju libri fatales). objašnjenja značenja udara gromova. Epifanija Tageta u obliku puer aeternusa podseća na hermetizam (up. Učenje o gromovima. pretpostavljala je da postoji veza između tri referentna nivoa: božanskog. jeste arhajska. Osnovna ideja. §209). prema onome što nam prenose Seneka i Plinije. 126 i dalje. iako je prenošena »tajnim jezikom« koji su razumevali samo specijalizovani sveštenici. . pa do koncepcija »haldejskih maga«. teorija gromova odaje izvesne uticaje helenističke nauke. 38 sadržalo je.

87 i dalje. kao i Rimu. na ulazu u drugi svet njegova funkcija prestaje i tamo. Nekoliko fragmenata Libri Acherontici ne omogućavaju nikakvo poređenje sa egipatskom Knjigom mrtvih. rom. dakle. Teško je rekonstruisati etrurska verovanja o smrti i zagrobnom životu. ali i kao žrtveni sakrament koji bi se mogao uporediti s posvećivanjem u Mitrine misterije (up. »Ako zbog kukastog nosa liči na pticu grabljivicu. str. Etrurcima se obećava da će krv određenih životinja. Počev od IV veka na slikama u grobovima počinje da se prikazuje Donji svet »koji se razlikuje od grčkog. ali je inspirisan njime: umrli putuje. naročito u vezi s njihovim verovanjem u snažan kosmički i egzistencijalni determinizam. razume se. umrlog očekuje novi život pun zadovoljstava. što bi se moglo protumačiti kao znak arhaizma. Šarun bi je potom otpratio u Donji svet. na drugome svetu ga dočekuje grupa ljudi. »divinizacija duša« dodaje jednu novu dimenziju etrurskoj eshatologiji. kod Etruraca Eita i Phersipnai«. zbog snažnih. koja se nazivaju animales da bi se naznačilo njihovo poreklo (Aen. III. 44 F. priređuje mu se gozba kojom rukovode Had i Persefona. to jest. 42 Varon. 653 i dalje. na konju ili u kolima. 676—77.108 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i bogovi mu više ne šalju nikakve znake. žrtvovanih određenim bogovima. istorijski. délo. Dumézil. tačno je utvrđen k r a j u skladu sa istim normama koje važe za čitav kosmos. 62). II. . nav. § 217). prema prizorima na slikama koje su nađene na zidovima grobnica. podseća na hijenu. a zbog šiljatih ušiju na konja. str. prema tekstu koji je naveo i komentarisao Buše-Leklerk (Bouché-Leclerc) u Histoire de la divination. Bila bi. arch. uprkos grčkom imenu. spremnu da raskomada svoj plen. Servije dodaje jednu važnu informaciju: posle prinošenja izvesnih žrtava. 42 Na sličan način. učiniti njihove duše božanskim. koje na spomenicima otkriva surova grimasa njegovih usana. str. reč o deifikaciji koja je ostvarena uz pomoć krvavih žrtava. Prema hrišćanskom piscu Arnobiju (IV vek): »U njihovim Libri Acherontici.. Govorilo se o pesimizmu Etruraca. de Ruyt. Charun. uzor koji im otkriva ciklična pitanja Života. predstavlja originalnu tvorevinu etrurske mitologije. možda njegovi preci. str. Reí. No reč je o drevnoj koncepciji uočenoj kod mnogih tradicionalnih društava: čovek je usklađen s velikim ritmovima Stvaranja sveta. duše se preobražavaju u božanstva. Šarun. na svom specifičnom referentnom nivou. démon étrusque de la mort. narodima i državama. Etruriji. IV. Glavna ličnost. jer svi načini postojanja — kosmički. Međutim.« 44 Pošto bi n a j p r e dokrajčio svoju žrtvu. nepravilnih zuba. 146—147. U svakom slučaju. te će na t a j način izbeći sudbinu smrtnika« (Adversus Nationes. 43 Dumézil. ljudski — slede.4S S druge strane. 168). slike prikazuju jednu kompletnu demonologiju koja nije grčkog porekla.

njihovi metodi proricanja budućnosti. Krize i katastrofe: od galskog sizerenstva do Drugog punskog rata Godine —496. itd. godine. 3). prestiž Libera. »Les . sve to ukazuje na kosmološku strukturu teologije Etruraca i izgleda da objašnjava njihove napore da proniknu u enigmu istorijskog vremena. »Liber et liberi«. mesto. dok je bio pod etrurskom prevlašću. altération d' un culte latin par le mythe grec« (= Croyances et rites dans la Rome antique). aprila). Dumézil. Liberu i Liberi. (Civ. Cerera označava personifikaciju »napretka«. Bayet. zaštitnicima plodnosti. hram posvećen jednoj novoj trijadi: Cereri. čije je ime 45 Prema predanju. 47 Up. Dionis (Bah) i Persefona (Prozerpina). Svetilište. Međutim. čije je značenje »onaj koji osigurava klijanje i obezbeđuje rod i žetvu«. str. među prvima je. veoma brzo. sadržavalo je izvesne elemente razuzdanosti: u procesiji su nošeni falusi i najčestitije gospe morale su ih javno kititi vencima. izgleda da je ono izvedeno iz indoevropskog korena *leudh. Vrlo je verovatno da su ova shvatanja doprinela sazrevanju rimske religije. nav. marta). dolazi do brzog asimilovanja grčkih božanstava: Dioskura 499. VII. Merkura 495. odmah posle proglašenja Republike. u podnožju Aventina. uveden »bog-lekar«). 45 Etimološki. podignut je. »oslobađajući« seme za vreme seksualnog čina (isto. Venera. 21). Što se tiče imena Liber. Rimu su bili poznati grčki bogovi. 9). kratko vreme posle proterivanja poslednjeg etrurskog kralja i proglašenja Republike.RIMSKA RELIGIJA 109 Sve u svemu. Liber i Libera asimilovana je (interpretatio graeca!) trojstvom Demetra. J. kao i specifičan karakter obreda prilikom svetkovanja Cerealija (19. postaje izuzetno veliki (vidi dalje. dei. Ali. Ugled koji su uživali u Rimu. izmiče nam ono najvažnije u etrurskoj religijskoj misli. par Liber—Libera podsticao je rađanje i sveopštu plodnost. 168. . držani su bestidni govori. 109 i dalje. 112). VII. Moguće je da je politika odigrala važnu ulogu u osnivanju kulta namenjenog trima božanstvima. Apolona 431 (za vreme kuge. pripadalo je predstavnicima plebsa. 383. VII. 48 E. Liberalije (17. posebno str. ukazuje na arhaičnost boginje. koje je već duže vremena bilo namenjeno poljoprivrednim kultovima. no reč je o anahronizmu. Još u VI veku. dakle.Céralia'. 47 Sa širenjem Dionisovog kulta. trijada Cerera. od njegovog osnivanja. U nekim mestima Italije svetkovanje ovih božanstava. hram je nastao kao rezultat prvog konsultovanja Sibilskih knjiga. aei. građenja gradova i svetilišta. To što je postojao flamen Cerialis. delo str. Benveniste. veština orijentisanja. 46 Prema svetom Avgustinu (Civ. koji se sada naziva Bah.

da su bogovi već bili pozvani da i sami učestvuju u pljački. . Sibilske knjige su prepisale kao lek ljudske žrtve: dva Grka i dva Gala bili su živi * Stari etrurski grad (prim. boginja zaštitnica Veja. već počeli da bacaju poglede ka hramovima i novim boravištima koja su ih očekivala kod neprijatelja: ukratko. U Rimu. a kasnije i osvojio grad Vej (prim. ali struktura boginje je kasnije izmenjena pod uticajem legende o Troji. koji je pao još teže jer su ga pratile mnogobrojne čudne pojave.110 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i prvobitno označavalo magičnu lepotu. naterao je Senat da pošalje Fabija Piktora da potraži savet od proročišta u Delfima. prev. Dijana je preuzeta od Albanjana i docnije pripojena Artemidi.).« Invazija Kelta u prvoj četvrtini IV veka prekinula je veze s helenizmom. Kao i Egipćani. nakon upada Hiksa (up. Veze s grčkim svetom opet su uspostavljene. Junona Regina. 21. Diktator Kamil** obratio se boginji opsednutih: »A tebe. lustracijama. 3—22) Tit Livije opisuje t a j ritualni evocatio. U čuvenom odeljku svoje knjige (V. bila je identifikovana s grčkom Afroditom. nisu ni znali da žive svoj poslednji dan . kao i incest što su počinile dve vestalke. ** Opsedao..). Rimljani su posle spaljivanja grada potpuno izgubili veru u svoju istorijsku sudbinu. pobednicima. Junona Regina. njihova sopstvena božanstva već bila napustila.* bila je ceremonijalno pozvana da se nastani u Rimu. ponekad dosta izrazitim. religija je pretrpela duboke promene. Galskog sizerenstva Rim i Italija su se oslobodili tek posle pobede kod Sentinuma (~295). neuobičajenim procesijama i ceremonijama. Slični procesi karakterišu i asimilaciju latinskih i italskih božanstava. u naš grad koji će uskoro biti tvoj i koji će ti posvetiti hram dostojan tvoje veličine. neznatno kasnije. a da su ostali. koja si danas naklonjena Veju. Drugi punski rat ugrozio i sam opstanak rimske države. Haruspici i Sibilske knjige otkrili su da uzroci vojnih poraza leže u grehovima ritualnog reda. § 30). Senat je preduzeo spasonosne mere: otpočelo se sa prinošenjem žrtava. Katastrofalni poraz kod Kana (~216). Pred k r a j III veka. Rim je pozvao u pomoć sve bogove. U skladu sa uputstvima iz Sibilskih knjiga. prev. . a Rimljani su nastavili sa svojom osvajačkom politikom. Otada pa nadalje. bez obzira na njihovo poreklo. pa čak i sa žrtvovanjem ljudi. Za jedan narod koji je bio svikao da u svakom istorijskom događaju pronalazi božansku epifaniju. zavetima prizvani iz njihovog grada. Godine ~396. tradicionalne verske institucije će biti pod. Kada je. uticajem političkih promena. godine) bio u tolikoj meri opustošen da su mnogi pomišljali kako bi trebalo napustiti ruševine i preći u Vej. uz pomoć čarolija napadača.« Vejani »nisu ni znali da su ih. vojne pobede ili porazi bili su puni religijskih značenja. Rim je bio najmoćnija država u Italiji. molim da pođeš za nama. Rim je (oko ~390.

Vita. naredio da se devet dečaka i devet devojčica živi sahrane. 178 i dalje. U k r a j n j o j liniji. 4). XXIX 10 i dalje). sledeći proročanstvo. Senat je zabranio prinošenje ljudi na žrtvu . Ipak. godine ~205—204. jednu sveštenicu i njihove pomoćnike. uvođenje prvog azijskog božanstva u rimsku religiju bilo je delo aristokrata. u Rimu su se koncentrisali strani robovi. Patriciji su smatrali da je Rim pozvan da odigra značajnu ulogu na istoku. str. orgijastički karakter kulta i. Rimskim građanima je bilo zabranjeno da prinose žrtve Kibeli prema anadolskom ritualu.. Rimljani uvode prvo azijsko božanstvo. III. kao i sjajne konačne pobede. Kibela više nije bila strana boginja.. Svečano dočekana u Ostiji. Do invazije istočnjačkih kultova dolazi tek posle više od jednog veka. . prineo na žrtvu tri mlada zarobljenika (Plutarh. 50 Međutim. Što se tiče rimskog državnog kulta. ali te funkcije nisu mogli obavljati ni Rimljani ni njihovi robovi. Senat je dao saglasnost za formiranje sodalicija koje su okupljale isključivo pripadnike aristokratije. još više.48 Vrlo je verovatno da je posredi jedan obred arhaične strukture: bilo je to »kreativno ubijanje«. de la religion romaine. No. 154. 49 Da bi sebi osigurao pobedu. Jedna rimska eskadra prenela je iz Pergama slavni crni kamen koji je simbolično predstavljao boginju. nikako nisu odgovarali rimskoj strogosti.. 83). Kibela je potom ostavljena u svome hramu na Palatinu. za Rim su azijska božanstva postala dvaput privlačnija. 51 Međutim. U svakom slučaju. još dugo je Kibela predstavljala izuzetak. godine ~204. posle konsultovanja Sibilskih knjiga. Pored toga. potreban da se strani kultovi drže pod kontrolom i strah da se ne izgubi korist od njih. Marcellus. Eliade. bez oklevanja. Osoblje u hramu svedeno je na jednog sveštenika. kao i mnogobrojni 48 Godine ~ 226. Histoire. O ovoj mitsko-ritualnoj temi vid. njihova glavna funkcija se svodila na priređivanje gozbi u slavu Kibele. opet su. De Zalmoxis a Gengis-Khan. S jedne strane.9 7 . da bi se otklonila opasnost od galske invazije. uoči bitke kod Salamine. Senat je stoga.. posle velikih patnji i strahota Drugog punskog rata. XIII). živi pokopani par Grka i jedan Gal (Plutarh. zahvaljujući legendi o Eneju. njega je kontrolisao jedan gradski sveštenik. nisu se mogle izbeći. Them. poznato je da je Temistokle. a procesija je obavljana samo jedanput godišnje kada je sveti kamen (betil) nošen na kupanje. str. 57. 51 Up. prisustvo sveštenika evnuha. Ali ovde se opet nailazi na specifičnu rimsku ambivalentnost: istovremeno. Žrtve su se mogle prinositi isključivo unutar hrama. Kserks je. a sledeći jednu sugestiju iz Sibilskih knjiga. 50 Ne treba zaboraviti da. Jean Bayet. Slične žrtve prinošene su i krajem II veka (Plutarh. Kibelu. 49 Najzad. 6). uoči pobede nad Hanibalom. Rom. posledice ova dva rata. god. kada je ukrcao vojsku na brodove i pošao na Grčku.RIMSKA RELIGIJA 111 zakopani (Tit Livije. Quest. XXII. Veliku m a j k u iz Pesinunta (Tit Livije. brižljivo propisao pravila obrednih manifestacija.

Brzina i strogost s kojima je istraga sprovedena. Adrien Brühl. ukazuju na politički karakter procesa. Godine ~186. 12). izgovarali su reči predskazanja. Vlasti su proglasile tajna društva opasnim. 13. žene. uvela je u Rimu jedan tajni kult. Za iscrpniju analizu teksta Tita Livija i Senata i Konzulata iz 186. pre svega u Kampanji. jedino je rimskim građanima bilo zabranjeno da u njemu učestvuju. Liber Pater. 82—116. vid. 52 Neke od optužbi podsećaju na obrasce koji su docnije korišćeni u procesima protiv jeretika i veštica. kao i surovost represije (nekoliko hiljada pogubljenja širom zemlje). u vezi sa bahanalijama. sve više dolazi do izražaja potreba za jednim ličnim religijskim iskustvom. njih preko 7. čineći nekontrolisane pokrete. Posledica rimske dominacije nad Velikom Grčkom bilo je formiran j e brojnih ezoteričnih društava na poluostrvu. kao i njegov orgijastički karakter. 13. kao i u drugim mediteranskim zemljama. Pristalice. drugim recima. za svaku Bahovu svetkovinu. koji je u sebi sadržavao izvesne obrede slične onim u Misterijama.. Svetkovanje kulta obavljalo se u najstrožoj tajnosti. preko tajnih udruženja koja su izmicala kontroli države. str. unezvereni ljudi. »raspuštenih kosa. u Rimu. Dionisov kult se veoma raširio po mediteranskim zemljama.112 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i begunci iz svih krajeva Italije. bili su optuženi za brojne zločine: ne samo da su polagali zakletvu da nikome ništa neće reći. To je bio razlog zbog kojeg je Senat zabranio učešće rimskih građana. »jer se živi sumpor mešao s krečom«. to jest. pojedini delovi stanovništva postepeno su napuštali tradicionalnu religiju. koja je ograničena na svega pet učesnika. 13). trčale su ka Tibru »mašući užarenim bakljama« koje su potapale u vodu. smatrajući da su ona u stanju da organizuju zaveru i pokušaju da izvrše državni udar.000. uređen prema njenim sopstvenim pravilima. neka vidovita sveštenica. sa iznenađenjem i gnušanjem. Počev od IV veka. a potom ih izvlačile sve u plamenu. u anadolskom svetkovanju Kibele. Prema Titu Liviju (XXXIX. 39. S druge strane. otkrile u samom Rimu svetkovanje bahanalija. kao bahantkinje«. Do takvog verskog iskustva moglo se doći pre svega posredstvom konventikula i zatvorenih društava tipa »posvećenih u Misterije«. već su upražnjavali i pederastiju i uz to organizovali ubistva da bi se dokopali bogatstva. štaviše. pa čak i njihovih robova. Jasno je da ovim Bahov kult nije bio u potpunosti ukinut. istraga je otkrila razmere kulta. naročito u helenističkoj epohi (§206). 62 . morala se dobiti Ćak su ih optuživali da su na stravičan način uklanjali sve one koji su odbijali da im se pridruže u njihovim zločinačkim i gnusnim delima (ibid. Zapravo. poreklom iz Kampanje. vlasti su. Posle jedne prijave koju je konzul odmah obnarodovao. noćnih »orgijastičkih misterija«.

represija. Sva zdanja i svi kultni predmeti bili su uništeni. sem onih koji su sadržali »neku svetinju«. poslužila je tri veka kasnije kao uzor za proganjanje hrišćana. koja je ovom prilikom primenjena. Sve ove panične mere pokazuju koliko je Senat bio podozriv prema verskim udruženjima koja su izmicala njegovoj kontroli. 7 . Bahanalije nisu nikada smele da nadjačaju Senat i Konzulat.RIMSKA RELIGIJA 113 dozvola od Senata.

godine. i ~700. bavili se poljoprivredom.1 koja se razvijala u centralnoj Evropi između ~1300. u centralnoj Evropi počinje da se širi upotreba gvožđa. pa do pljačke Apolonovog svetilišta u Delfima ~279. U tom periodu je nastala keltska vojna aristokrati]a. kulture »polja urni« (Urnfield).XXI POGLAVLJE KELTI. Posle toga. prev. poznatog kao Latensko* doba. Oni su stanovali po selima. Veoma je verovatno da su najstariji Kelti tvorci tzv. Halštatska kultura koju karakteriše izrazito socijalno raslojavanje. GERMANI. Ocenjeno je da iskopan zlatni nakit i mnogobrojni metalni predmeti »služe na čast varvarskom svetu 1 Nazvana tako zato što su mrtve najpre spaljivali. Moguće je da su te promene bile rezultat iranskih kulturnih uticaja. Stoga su. Međutim.) . dospeli su u Francusku. godine. Prilikom prvih seoba (između X i IX veka). a potom njihove urne pokopavali na grobljima. koristili su bronzu i spaljivali svoje mrtve. koje su prenosili Kimeri (poreklom s Crnog mora). Postojanost preistorijskih elemenata Uticaj Kelta u staroj istoriji Evrope t r a j a o je m a n j e od dva veka: od osvajanja severne Italije u V veku (Rim je napadnut ~ 390. Između ~700. kao što ćemo videti docnije. za vreme drugog gvozdenog doba. to je tzv. istorijska sudbina Kelta je zapečaćena: našavši se izloženi nadiranju germanskih plemena s jedne strane i pritisku Rima s druge strane. na šta dovoljno ukazuju razlike u nogrebnim obredima. * Prema arheološkom lokalitetu Laten u Švajcarskoj (prim. godine. umetnička kreativnost keltskog duha dostiže svoj vrhunac. oni su sve više slabili. TRAČANI I GETI 169. godine). godine. nad kojom je potom bila podignuta humka. Španiju i Veliku Britaniju. Oko ~500. već su zajedno s oružjem i drugim dragocenostima polagana u kočije s četiri točka i tako sahranjivana u grobnicu. Kelti su nasledili jednu izuzetno bogatu i kreativnu protoistoriju. Tela mrtvih (bar tela starešina) nisu više spaljivana. arheološki podaci od izuzetnog značaja za razumevanje keltske religije. i ~600.

) Iskopavanja takođe pokazuju. kao i sedište »duha«. Hatt. str. s jedne strane. a s druge. izbor reprodukcija u knjizi J. Le Chamanisme. Neki od ovih bunara potiču iz drugog milenijuma pre n. nepoznatog porekla. Otkako su u Jorkširu otkriveni cilindri od krečnjaka ukrašeni stilizovanim ljudskim glavama. str. 5 Up. Vid. Ancient Europe. Otkrivene su lobanje poredane u niše ili ugrađene u zidove svetilišta. str. 401—402. Sve u svemu. tako i u britanskom i irskom folkloru. kako u srednjovekovnim legendama. 101 i dalje. The Druids. arheološka otkrića ukazuju. str. nav. Anne Ross.. e. 299. 5 Prvobitnu magijsko-religijsku vrednost »odsečene glave« docnije su još uvećala verovanja koja su u lobanji lokalizovala prvi izvor semen virile. J. na dubini od dva do tri metra. na kontinuitet izvesnih centralnih religijskih ideja. veličanje »odsečene glave« igra značajnu ulogu. TRACANI I GETI 115 i predstavljaju značajan. postavljane raznovrsne žrtve. Za Kelte je lobanja predstavljala savršeno stecište svete snage božanskog porekla. str. danas se zna da su Kelti neobično poštovali sakralni prostor. pa do srednjeg veka. iako po obimu mali doprinos Kelta evropskoj kulturi«. glave isklesane od kamena. ponekad su bili ispunjeni zlatnim i srebrnim predmetima polaganim u bogato ukrašene obredne posude. A na religijski značaj lobanja ukazuju još klasični autori. na arhaičnost keltske kulture. to jest. koja je vlasnika štitila od svakog zla i obezbeđivala mu zdravlje. GERMANI.) Podjednako je važan i doprinos koji daje arheologija u pogledu rasprostranjenosti i kontinualnosti kulta lobanja. čija je starost varirala od XVIII veka pre Hrista pa sve do srednjeg veka. arheološki dokumenti koji svedoče o religiji ovog naroda dobijaju neocenjivu vrednost. str. uprkos zabrani crkve. Pagan Celtic Britain. 25—86 i bakroreze 1—23. Zahvaljujući iskopavanjima. 215 i dalje. 339 i dalje. da su u obredne bunare. lobanje i prikazi »odsečenih glava« pronađeni su na svim područjima koje su naseljavala keltska plemena. si. kao i u keltskom folkloru. Les Celtes et les Gallo-Romains. 3 (Sećanje na te bunare koji su povezani s drugim svetom i na zakopano blago može se naći u srednjovekovnim legendama. Le Yoga. 62 i dalje. 2 Anne Ross. još su stari autori pisali o ritualnom obeležavanju svetih mesta i o simbolizmu »Središta sveta«. (Kao što ćemo videti.KELTI. od protoistorije. 8* . bogatstvo i pobedu u isti mah. 4 U svakom slučaju. str. 35. 97—164. 3 Stuart Piggot. delo. a na istu temu nailazimo i u irskoj mitologiji. 4 Vid. reč je o kultu čiji koren zadire u preistoriju. kao i bezbroj duboreza sa ovim motivom. 2 S obzirom na nedostatak pisanih izvora. ove obredne jame su obezbeđivale vezu s božanstvima podzemnog sveta. sveta mesta koja su se u skladu sa strogo određenim pravilima nalazila oko oltara na kojem su prinošene žrtve. Baš kao grčki brothros ili rimski mundus. isti. a koji je u više azijskih kultura preživeo sve do XIX veka.

»o fragmentima zajedničkog nasleđa iz II milenijuma«. Dumézil. Paralelizam između irskih i indijskih sudskih ugovora ne ogleda se samo u njihovoj formi i tehnici. Der Totenkult in Irland. 9 G. na prvom mestu irskih tekstova nastalih između VI i VIII veka. 7 D. kao što kaže Stjuart Pigot (Stuart Piggot). Ističemo da se isto tako mogu naći analogije i sa sumero-akadskim svetom i da se te analogije mogu objasniti vezama Indoevropljana s antičkim narodima na Bliskom istoku. Začuđujuća kontinualnost kulture koju obelod a n j u j e arheologija omogućuje istoričaru keltske religije korišćenje poznijih izvora. Caerwyn Williams. »The Archaism«. druidi i brahmani su sačuvali indoevropske običaje koji su se u galskom svetu održali do XVIII veka. Vid. a prozodija je slična sanskritskoj i hititskoj. pre svega u dijaloge. ali isto tako i epskih predanja i folklora koji su se u Irskoj sačuvali sve do kraja XIX veka. 99 i dalje. od istog autora. Naši jedini izvori su nekoliko opisa grčko-latinskih pisaca i brojni spomenici u obliku ljudskih figura. Prema Majlsu Dilonu (Myles Dillon). Stari irski zakoni su bili izraženi u stihovima. 9 Zbog ritualne zabrane pisanja. Hans Hartman (Hans Hartmann) procenjuje da je struktura irskog mentaliteta bliža staroj Indiji nego mentalitetu Engleske ili Nemačke. »The Archaism«. važnosti barda i njihovih veza s Vladaocima. str. 207. str. »The Archaism of Irish Tradition«. up. str. takođe Celt and Aryan. koncentrisani u 6 The Druids. U Irskoj se i danas mogu naći mnoge ideje i običaji stare Indije. 247. H. »Studies in the Origins of Early Celtic Tradition«. Nasuprot tome. već katkad i u načinu izražavanja. 247. »The Linguistic and Historical Value of the Irish Law Tracts«. takođe. 8 Vid.116 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Mnoge od tih ideja i običaja predstavljaju staru religijsku zaostavštinu neolita. druidi su memoriji pridavali izuzetno veliki značaj (np. 221 i dalje. Binchy. Indoevropsko nasleđe Na arhaičnost keltske kulture ukazuju i drugi tekstovi. J. reč je. ali njih su Kelti veoma rano asimilovali i delom pripojili teološkom sistemu koji su nasledili od svojih indoevropskih predaka. str. A. 246. 8 umetanje delova u stihovima u epsku narativnu prozu. Vid. Wagner. Servius et la Fortune. kako bi se lakše upamtili. str. ne raspolažemo nijednim tekstom o religiji kontinentalnih Kelta u redakciji nekog od autohtonih. reference kod Dilona. a u Indiji sve do danas. 88. koji navodi Dillon. 7 Setimo se i drugih primera indo-keltskog paralelizma: posta kao načina da se sudskom zahtevu prida veći značaj. »The Court Poet in Medieval Ireland«. ostrvski Kelti. up. 6 i dalje. E. str. većim delom iz galsko-rimske epohe. i svuda. 52 i dalje. str. Celt and Aryan. i svuda. str. str. 253 i dalje. up. magijsko-religijske vrednosti istine. § 172). 170. Proučavajući irske i indijske pogrebne običaje. 6 Baš kao i brahmani. .

13). O tim božanstvima imaju gotovo istu predstavu kao i ostali narodi. a Mars upravlja ratom« (De bello Gallico. GERMANI. to jest. . zajedničko indo-iranskim i italo-keltskim društvima« može objasniti »postojanjem moćnih svešteničkih bratstava koja su čuvala i negovaia svete tradicije s formalističkom strogošću« . smatraju ga vodičem putnika i onim koji najviše može da pomogne u sticanju novca i u trgovini. II. I. E. 289. 10. Cezar tvrdi da Gali imaju dve privilegovane klase — druide i plemiće — i treću. Apolon progoni bolesti. obožavaju Apolona. Međutim. Pre nego što je otpočeo svoj pohod na Transalpinsku Galiju. pisao je konzul. koji se definišu kao vlasnici krava (bo)«. u stvari. n. Ista takva trojna podela društva. VI. ona se može uočiti i na listi bogova koju prenosi Cezar. idalje. dok je treću predstavljao narod Fomore. Benveniste. žorž Dimezil i Jan de Vris (Jan de Vries) su pokazali da su vladari legendarnog naroda Tuata De Danan (Tuatha De Dannan). 11. Marsa. str. zemlji Gala i naročito u Irskoj. ona je opstala u irskoj tradiciji. »Bog kojeg oni najviše poštuju«. »jeste Merkur. Vandrijeova (Vendryes) razmatranja. predstavljali bogove koji objedinjuju prve dve funkcije. Dumézil. otkriva se u Irskoj odmah po prelasku u hrišćanstvo: društvo kojim vlada rig (fonetski ekvivalent sanskritskog rad. deli se na klasu druida. TRAČANI I GETI 117 Kaledoniji (Škotskoj). Irski dokumenti često potvrđuju podatke koje d a j u klasični autori. Minerva uči radu i zanatima. No. pošto nam je mitologija kontinentalnih Kelta nepoznata. Za sada ističemo samo to da se »ovo nasleđe. potlačenu. što doslovno znači »vlast« i predstavlja tačno fonetski ekvivalent sanskritskog kšatra) i stočare. stvorili su veoma obimnu epsku literaturu. des Celtes. Pored njega. Up. u Što se tiče trojne indoevropske ideologije. L'idéologie tripartie des Indo-Européens. »bo-airig. isto to važi i za bogati irski folklor. Mnogo se raspravljalo o autentičnosti. on je već bio prokonzul Cisalpinskoj Galiji. mi znamo veoma malo o G. Jupiterovo carstvo je na nebesima. ova literatura dobrim delom predstavlja nastavak prehrišćanske mitske tradicije. koja odražava dobro poznatu indoevropsku ideologiju (§ 63). slobodne ljude (airig). U n j e m u oni vide pronalazača svih veština. 11 10 Dumézil.10 Kasnije ćemo imati prilike da ukažemo i na druge ostatke indoevropskog religijskog sistema kod Kelta. pa samim tim i o vrednosti ove rimske interpretacije galskog panteona. 12 Cezar prikazuje keltski panteon u stilu intervretatio romana. Jan de Vries. 38. str. smatran starosedeocima ostrva. radikalno. Njegovih kipova ima najviše. Le vocabulaire des institutions indo-européennes. Cezar je prilično dobro poznavao keltske običaje i verovanja. Mythe et Épopée. 12 Up. str. istorizovana. Jupitera i Minervu. Uprkos činjenici da je pisana posle prelaska u hrišćanstvo. U svome delu De bello Gallico (VI. reg). La religion str. lat.KELTI. vojnu aristokratiju (flaith. 157 i dalje. koju predstavlja »narod«. 17).

štaviše. Veoma je čudno da on ne postavlja »Jupitera« na čelo svoje liste. kao obelisci Trajana i Marka Aurelija. Irski tekstovi prikazuju Luga kao vojnog zapovednika koji na bojnom polju koristi svoju magijsku moć. predstavljaju nastavak arhajskog simbolizma. Mozela i Saone. annus je takođe prikazivana kao točak s četiri ili dvanaest žbica koji nosi neko božansko biće. zvani »džinovski Jupiter«. što zajedno s činjenicom da je svetkovan u Irskoj ukazuje na to da je ovaj bog bio poznat u svim keltskim zemljama. Njegovo galsko ime nam je nepoznato. na antičkom Bliskom istoku (up.« . kao i skoro 500 natpisa. indikacije Venera Milera u: Die Jupitergigantensäulen und ihre Verwandten. ovaj bog igra važnu ulogu kod ostrvskih Kelta. magijsko-spiritualne sposobnosti i u tome leži objašnjenje činjenice da je izjednačavan s Merkurom-Hermesom. Ali mnogobrojni obelisci. 46 i dalje. nav. str. Točak s četiri žbice predstavljao je godinu. 14 Iz svega toga sledi. delo. delo. nav. primere koje navodi Miler. 52 i dalje. Odmah se može primetiti da oni ne slave vojnu pobedu. str. kao što dobro zaključuje Verner Miler (Werner Miiller). nav. str. U istoriji religija. ovaj keltski Jupiter se dosta često prikazuje s točkom. kao i kod starih Germana (§ 176). doista. gospodari godinom. Njegovo ime nose mnogi gradovi (npr. ali verovatno je Lug. 45 i dalje. pre svega simbolizma Vrhovnog nebeskog bića.118 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i bogovima koje pominje Cezar. mediteranskim uticajima. dodaje: »No ne treba zaboraviti da se prilikom ove asimilacije vodilo računa samo o jednom aspektu njegove izuzetno složene ličnosti. 18 J. a koje su podizala i neka germanska plemena. da t a j keltski Jupiter. str. to jest. taj fenomen se može uočiti svuda. Oni nisu podignuti u forumu ili na ulicama. n a j m a n j e četiri veka. isto kao i barde i čarobnjake. a da obelisk simbolizuje axis mundi. 13 točak je. irski tekstovi govore o »dobrome bogu« Dagdi i smatra se da njega treba identifikovati s galskim bogom kojeg Cezar opisuje teonimom »Jupiter«. 15 Jan de Vries. ciklus od četiri godišnja doba. Verovatno da je veliki keltski nebeski bog izgubio svoj primat kod gradskog stanovništva izloženog. baš kao i Odin-Vodana (§ 175). Naime. 16 13 Vid. vid. Lugdunom=Lion). Karakterišu ga. §§ 48 i dalje). U srednjem veku. 14 Up. 62. ali i kao izvanrednog pesnika i mitskog pretka jednog značajnog plemena. 15 Arheologija potvrđuje konzulov iskaz u vezi s popularnošću »Merkura«: pronađeno je preko 200 njegovih kipova i bareljefa. nebeski bog i kosmokrata. delo. str. kojih je pronađeno najviše na prostoru između Rajne. ali štiti ratnike. Iz toga se može zaključiti da Lug predstavlja magijski i vojni aspekt vrhovne vlasti: on je žestok i neustrašiv. igrao važnu ulogu kod Kelta. reprodukcije nekih od crteža koje daje Miler. S druge strane. 51. u keltskom jeziku se za »godinu« i »točak« koristi ista reč. već daleko od grada. u vedskoj Indiji (§ 62). Te osobine ga čine sličnim Vodan-Odinu kojeg Tacit takođe poistovećuje s Merkurom. de Vries.

nav. Segomo. baš kao i natpisi posvećeni Marsu. Isto se može reći i za preko stotinu natpisa posvećenih Herkulu. Hercule. de Vris). oni jedino pokazuju da je bog rata postojao. »Le Dieu celtique aux liens: de l'Ogmios de Lucien. on se priziva i u jednoj staroj formuli egzorcizma. irski tekstovi govore o Dijankeht (Diancecht) koji je oživeo i iziečio Tauta De Danana. delo. već Herkulu. njemu se takođe pripisuje i pronalazak pisma zvanog »ogamika«. no epiteti u natpisima uglavnom d a j u potvrdu isceliteljskog karaktera ovog boga. moglo bi se reći da on objedinjuje ratničku snagu s »naukom« odinskog tipa. 1—7).) U irskoj epici. Odin delimično istisnuo boga rata. 17 Ljudi vezani nitima poređeni su s Marutima koji su pratili Indru. »Vrlo kraljevski«. Nije poznato keltsko ime galskog boga rata. ne pripisuju govorničku veštinu Hermesu. kao i s družinom Einherjar koja je išla za Odin-Vodanom (J. Ovaj tekst je izazvao protivurečne interpretacije. S druge strane. Njegovo galsko ime je nepoznato. Njegovo ime se pominje zajedno sa imenom Grobniua (Grobniu). naprotiv. borac bez straha i mane. str. čije je galsko ime takođe nepoznato. kao Grci. de Vris. Kelti. Kada se uzmu u obzir i druge informacije. Katuriks. dakle. smežurane kože. Mada su bili tako slabo vezani. Ogmiosu odgovara bog Ogma. možemo smatrati predstavnikom onih bogova kojima Dimezil pripisuje »treću funkciju«. str. koji je za sobom vukao veliki b r o j ljudi i žena. J. Kamulus. U mnogobrojnim zavetnim natpisima upućenim Marsu. VI. Njega. već su ga pratili »veseli i razdragani. boga kovača. a l'Ogmios de Dürer«. Verovatno je keltski »Mars« prisvojio neke specifične atribute boga Vladaoca i čarobnjaka. Cezar prikazuje »Apolona« kao boga-lekara. ali koju Cezar definiše kao boginju veština i zanata (prema tome Neke od tih interpretacija razmatrala je Françoise Le Roux. pominju se nazivi: Albioris. »jer je Herkul mnogo jači« (Discours. ali ni oni koji su prevedeni ne obogaćuju mnogo naše znanje. 216 i dalje. »majstora vezivanja« [F. TRAČANI I GETI 119 Marsu su. »Kralj sveta«. oni nisu pokušavali da pobegnu. Prema grčkom istoričaru Lukijanu iz Samosate (II vek posle Hr. štaviše.KELTI. keltsko ime Herkula bilo je Ogmios.). proširivši tako svoju funkciju pratioca duša u podzemni svet. a sve ostalo bacali su na jednu gomilu«. »Kralj bitke«. oni su mu prinosili na žrtvu živi plen. Gali »pred bitku zavetovali sve što u borbi steknu: posle bitke. Što se tiče »Minerve«. zasipajući ga hvalama«. S druge strane pronađena je sličnost između Ogmiosa i Varune. Neki nadimci su nerazumljivi. »Moćni«. 73 i dalje. prema Cezarovom pisanju (De bello Gallico. Lucije je video jednu sliku ovog boga: bio je to ćelavi starac. »Pobednički« itd. Rigisamos. (Videćemo u § 175 da je kod Germana. dobij a se dosta složena struktura ovog boga. Neki čovek iz tog k r a j a objasnio mu je sliku: oni. 17). GERMANI. No. 17 . le Ru (Le Roux)]. vezanih za njegov jezik zlatnim i ćilibarskim nitima.

prikriva jednu religijsku realnost do koje se može dopreti. n j u su izjednačavali s boginjom Brigancijom (Brigantia).120 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i n j o j pripada treća funkcija). L. str. str. Ramnoux). najvećim delom predstavljaju opisane ili topografske epitete. I. str. pridavane bogovima koji su sačinjavali panteon: pojedini naučnici su pogrešno smatrali da oni označavaju autonomna božanstva. u I v. up. On pominje one »koji strašnom žrtvom umiruju okrutnog Teutatesa i strašnog Ezusa (Esus) na žrtvenicima divljaka. iznad njih. 55) misli da je možda u pitanju obred posvećenja. Jan de Vris (nav. Sjested (Sjoestedt) navodi neke odgovarajuće primere s kontinenta. ali samo delimično. 51 i dalje. Da li je moguće rekonstruisati keltski panteon? Panteon. Jedinu informaciju o galskim nazivima bogova. Komentar ipak daje precizne informacije o vrsti žrtve koja je prinošena svakome od ovih bogova: za Teutatesa. »La morte sacrificielle du Roi«. Autor jednog srednjovekovnog komentara 1 8 pokušao je da ih rastumači. pa onda zaklana. Za K. (Irska epska poezija u više navrata obrađuje temu kralja. delo. 19 ) Od XVIII veka ime Teutates je prevođeno sa »Otac 18 Commenta Bernensia. Više ratnika korača ka sudu. posle Hrista. Taranuknusa (Taranucnuš) (ili Jupitera Taranukusa) i Marsa Tutatisa (Toutatis). Autentičnost ovih imena potvrđuju galsko-rimski natpisi koji pominju Ezusa. prerušen Cezarovom interpretatio romana. omogućavale su regeneraciju proteklog vremena (u stvari. w M. oni. ćerkom Dagde i zaštitnicom pesnika. Reč je svakako o jednom ritualu koji u sebi sadrži ljudsku žrtvu. prenosi nam pesnik Lukan. Fontes historiae religionis Celticae. kao i natpisa iz galsko-rimskog perioda. Jedna od slika na kotlu iz Gundestrupa prikazuje osobu sa ogrtačem kako gura ljudsku žrtvu okrenutu naglavačke u neki sud. no njegove glose su kontradiktorne. Što se tiče teonima otkrivenih na spomenicima. 444—46). vide se konjanici koji se udaljavaju. 75). 171. koje je reprodukovao J. Zwicker. I. poređenje s predanjima ostrvskih Kelta. za Taranisa — »koji upravlja bitkama i predstavlja najvećeg boga na nebu« — ljudi su spaljivani u lutkama načinjenim od drveta. Dieux et Héros des Celtes (str. žrtva bi bila obešena o drvo. Ramnua (C. koji se u užarenoj kući davi u kaci u koju je bio skočio da bi izbegao požar. ili jednog ciklusa vladavina. prinete na kraju jedne vladavine. koji nema veze s Teutatesom. jedan čovek bi bio udavljen u buretu. kovača i lekara. za Ezusa. kao i Taranisov oltar koji je podjednako surov kao i oltar skitske Dijane« (Pharsalia. . žrtvovanje se poklapalo s određenim kalendarskim datumima). ove žrtve. 217.

možda ćelavog čoveka. J. Esus. 310 i dalje. Prema tome. Germanen und Kelten. Kernunos bi se mogao uvrstiti u onu grupu bogova koji predstavljaju »Gospodare divljih životinja«. a drugom. upravljao je ratovima. GERMANI. ratnika i mirotvorca«.. legende koje navodi A.. No. up. delo. Les Dieux de la Gaule. Međutim. 106). 20 Što se tiče Taranisa. takođe Hatt. I. itd. Ross. up. ikonografija i natpisi otkrili su imena i likove i drugih galsko-rimskih božanstava. »Veliki mag« ili »Gospodar životinja« iz pećine Tri brata. zahvaljujući mitologiji koja se krije u predanjima ostrvskih Kelta. 53). Birkhan. 34—35. delo. »Teutates. starome bogu keltskog neba. str. bilo je moguće utvrditi njihovu strukturu i otkriti njihovu religijsku funkciju. Kasniji oblik njegovog imena. Jan de Vris smatra da bi se galski bog Ezus mogao uporediti sa skandinavskim Odinom. nav. zmiju s glavom ovna. ali je obavljao još mnoge dužnosti. »Teutates. U Val Kamoniki je pronađen reljef iz IV veka pre Hr. Zato je verovatno da su obelisci »džinovskog Jupitera« bili posvećeni Taranisu »Gromovniku«. 108. toliko i neki Mars« (str. Taranis«. J. str. str.KELTI. koji. H. Slične slike su pronađene i u Velikoj Britaniji.«. znači »energija. U izvesnim slučajevima. TRAČANI I GETI 121 plemena«. 22 Bareljefi na dva oltara prikazuju Ezusa kako udara po drvetu. sa ušima i rogovima jelena. str. de Vris mu pripisuje koren *eis. str. 50. Teonim Ezus može se naći u vlastitim imenima. str. rezultati takvih analiza su često nejasni. 25 Vid. 29 i dalje (bog rata). On se odmah. 23 Nav. str. baš zbog konzervativnog smera kojim se odlikuje religijski duh Kelta. Hat (Hatt) mu pripisuje »dvostruko lice. 21 Up. prirodno. delo. 90. značenje njegovog imena je jasno: koren mu je *taran. otprilike. 24 A. de Vrisa »on je mogao biti koliko neki Merkur. . »Essai sur l'evolution de la religion gauloise«. 97 i dalje (ne mnogo ubedljiv). kao što smo videli (§ 5). 21 Poput Donara i on je bio izjednačen s Jupiterom. strast« (nav. Podsetimo se jednog veoma poznatog primera: bareljefa koji se zove Kernunos (Cernunnos) i koji prikazuje vremešnog. držeći jednom rukom ogrlicu. Reljefi. 22 J. Tanaros. Les dieux de la Gaule. str. 25 20 Duval. 183. 24 Poznato je da su ikonografija i religijski simbolizam jelena arhajski. »Essai. ako ništa drugo. 51 i dalje. 104 i dalje. Ros. »grmljavina«. Bog je sigurno imao važnu ulogu u životu plemena.«. ali mu je etimologija neodređena. koji prikazuje boga s jelenskim rogovima i rogatu zmiju. za J. oko n j e su divlje životinje i jedan veoma lep jelen. str. u istom smislu Duval. povezuje sa scenom prikazanom na kotlu iz Gandestrupa: osoba s jelenskim rogovima sedi na način koji je brzopleto nazvan »Budina poza«. to navodi na pomisao o prinošenju žrtve vešanjem. blizak je germanskom bogu Donaru. 313 i dalje.. str. ne znamo ništa određeno. takođe je imao glavu jelena s velikim rogovima. 23 U stvari. str.

32 i dalje. M Vid. treba se samo setiti duge i teške borbe koju je vodila Crkva protiv ritualnog prerušavanja u jelena (cervulo facere). 26 jedan od simbola neprekidnog stvaranja i obnavljanja (renovatio).. str. to je bila Danu. 27 Up. napomene 66—94. 30 Verovatno je reč o staroj varijanti mitsko-ritualnog scenarija Bliskog istoka. personifikovanih u ličnostima vladara i jedne boginjine sveštenice. 29 Histoire de la Gaule. 28 Üp. drugim recima. on je najprivlačnija divljač koju love kraljevi i heroji: ubijanje jelena u lovu simbolično je odgovaralo tragičnoj smrti heroja. str. suverenitet se mogao ostvariti jedino putem hieros gamosa sa boginjom Zemlje. O religijskoj ulozi jelena. 27 pored toga. De Zàlmoxis. str. da bi neko postao irski kralj (Eriu). Kao što piše Kamij Žiiijan (Camille Jullian). prema navodu Divala (Duval). ona se zvala Dôn. H. Povrh toga. morao se najpre oženiti boginjom koja je nosila to ime. Jedna od boginja bila je majka svih bogova: u Irskoj. 29 No. nap. 42. 57. Proinsias Mac Cana. »Celtic dynastic themes and the Breton Law«. od Kine pa sve do zapadne Evrope. religijski simbolizam jelena je izuzetno složen. 216. Images et Symboles. De Zàlmoxis à Gengis Khan. 146 i dalje. Primer Kernunosa pokazuje koliko je teško tačno protumačiti jedan multivalentni religijski kompleks u nedostatku njegovog specifičnog mitsko-ritualnog konteksta. S druge strane. 146 i dalje. zbog periodičnog obnavljanja svojih rogova. str. U njihovoj literaturi t a j mitsko-ritualni scenario predstavlja jednu od najpostojanijih i najviše korišćenih tema. vid. jelen je. jelen je smatran mitskim pretkom Kelta i Germana. VI. str. ali uz to i pogrebna životinja i vodič mrtvih. 28 Zbog svega toga je verovatno da je Kernunos imao i druge funkcije sem funkcije »Gospodara divljih životinja«. povrh svega. tekstovi ostrvskih Kelta d a j u neke značajne pojedinosti. Da bi se shvatio verski značaj jelena (najomiljenije divljači vojne aristokratije!) u narodu. rog obilja. jedini zaključak koji se može izvući jeste da veliki broj pronađenih statua i ex voto potvrđuje njihov značaj. »one su možda bile istovremeno anonimna i mirionimna (mnogoznačna) božanstva kojima se ne daje ime i koja imaju stotine epiteta«. 454 i dalje. Les dieux. Arminius und der Symbolik«. koji u sebi sadrži obred venčanja boga neba (oluje ili sunca) i Majke Zemlje. Plastika koja prikazuje Maires et matronae ističe njihove kvalitete boginja plodnosti i materinstva (korpa s voćem.. . str.122 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Međutim. u oblastima u kojima se javlja tokom protoistorijskog perioda.. str. »Siegfried. a u Galiji. Taj hieros gamos je tokom M Up. Otto Höfler. 2.). Rachel Bromwich. Birkhan. Na sličnu teškoću se nailazi u pokušaju da se ispitaju arheološki podaci u vezi sa ženskim božanstvima. on je i jedan od najizrazitijih simbola plodnosti. S jedne strane. deca na grudima ili u krilu itd. »Aspects of the Theme of King and Goddess in Irish Literature«.

koja bi tražila da spava s mladim herojem. Braun (Brown). Pored drugih arhajskih običaja (kao što su izvesni pogrebni rituali. prev. Međutim. Najpoznatije su tri Maše (Macha). str. str. treba dodati i to da je žena u keltskim društvima uživala veliku slobodu kao i značajan religijski i društveni prestiž. 25 i dalje. Hubert. 393 i dalje. Što se tiče višestrukih funkcija nekih boginja. ili je pak između dva ili više konja. A galska boginja Epona (Regina) prikazivana je na spomenicima kako sedi na konju ili stoji ispred njega. a to znači da je pripadala svim kraljevima Irske. ratom. nav. 3 3 Baš kao i u britanskoj ikonografiji za vreme rimskog perioda. pogl. itd. sparivao s jednom belom kobilom. 35 Izvore je analizirao A. zabeležen u XII veku: kralj se. kraljica Mab (Medb) je prikazana s velikim brojem ljubavnika. »kraljica«) takođe je hipomorfna. 32 njen irski pandan Rijanon (Rhiannun) (<*Rigantona. Pošto bi je uzeo za ženu.) i »kuvad« je jedan od elemenata zadržan iz preindoevropske epohe. koja bi potom bila ubijena i ispečena. Coomaraswamy. »Le mythe d'Epona«. Šreder (Schroder) je prvi skrenuo pažnju na tu ritualnu vedsku epizodu asvamedhe. 35 Mitsko-obredna tema starice koju jedan poljubac pretvara u devojku. a i sprovodnika duša u Donji svet. Topographia Hibernica.KELTI. str. uočena je u britanskim romanima o Gralu. R. * »Couvade«. običaj da otac prilikom rođenja deteta obavi neke obredne radnje u vezi s rođenjem (prim. starica bi se pretvorila u mladu. a bila je poznata još u Indiji iz vremena Brahmana?6 U epu. K. up. No. A. »Ein altirischer Kronungsritus und das indogermanische Rossopfer«. 26 i dalje. za koje se smatralo da upravljaju plodnošću. GERMANI. C. meso su dobijali kralj i njegova svita. sudbinom i bogat31 Geraldus Cambriensis. heroj je dobijao vlast. »On the loathly Bride«. mitologija smrti. do vlasti se dolazilo uz pomoć hieros gamosa između kralja i hipomorfne Terra Mater. čim bi on legao k r a j nje. koji je verovatno baština autohtonog neolitskog stanovništva. . VII: »The Hateful Fée who represents Sovereignity«. koje su personifikovale boginju zaštitnicu grada Ulstera.* koji je u Evropi uočen samo kod Kelta i Baska (preindoevropska populacija) jasno ukazuje na magijsko-religijsku važnost žene. TRAČANI I GETI 123 određenog perioda obezbeđivao plodnost zemlji i sreću vladavini. F. Gricourt. L. pred svojim podanicima. 34 Gricourt.). Ponekad se boginja pojavljivala kao grozna starica. izuzetno lepu devojku. Ostatak drevnog nasleđa u Irskoj ilustruje obred posvećenja kralja. 34 Da bi se dospelo do trona moralo se spavati s jednom od Maša. H. The Origin of the Grail Legend. delo. »Epona — Rhiannon — Macha«. 33 J. 36 Up. Tumačeno je da Epona predstavlja Boginju Majku. u domaćoj literaturi preovlađuju boginje-majke grupisane u trijade. Ritual »kuvad«. 32 Up. ukazuje na veze Maše i konja. 31 Drugim recima.

Privučeni ovim značajnim povlasticama. VI. Druidi. ali je on. 542. one su uočene i u nekim germanskim verovanjima. Druidi »rešavaju sve javne i privatne sporove«. Oni su uvereni »da duše ne umiru. onima koji njihovu presudu ne prihvate. druidi-učenici. koje se smatra centrom Galije. .« Cezar tvrdi da su druidi ustanovili tu praksu »jer ne žele da se njihovo učenje širi u narodu«. jedan jedini starešina ima vrhovnu vlast. 172. U određeno doba godine. 37 Tom religijskom kompleksu koji vuče poreklo iz evropske preistorije i keltske protoistorije postepeno su se priključivali razni spoljni uticaji: mediteranski. Birkhan. »Kada on umre. »Priča se da oni tamo uče napamet veliki broj stihova: zbog toga neki ostaju u toj školi i po dvadeset godina.124 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom. što svakako. oni se okupljaju na jednom svetom mestu u zemlji Karnuta (Carnutes). pre Hr. ako takav postoji.« Druidi su oslobođeni vojne službe. a to praktično predstavlja građansku smrt. kao i obaveze da plaćaju poreze. »vode računa o božanskim stvarima. Za procenu keltskog religijskog duha neophodno je da se istovremeno ima u vidu i postojanost s kojom su očuvani izvesni arhajski elementi — pre svega običaji i verovanja u vezi s »misterij ama« žene. Germanen und Kelten. Veliki broj mladih ljudi dolazi da uči od njih i oni uživaju veliko poštovanje«. kao što su javni i privatni računi. vera ne dozvoljava da se ta učenja zapišu. bave se prinošenjem javnih i pojedinačnih žrtava i upravljaju svime što je u vezi s verom. ne citirajući ga. a sve ostalo. bar delimično. Oni takođe mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim " Up. smrti i zagrobnog života — a i neprestana revalorizacija tih elemenata od antičke pa sve do premoderne epohe. Posejdonijeve (II v. rimski (tačnije sinkretizam helenističke epohe) i hrišćanski. mnogi hrle da slušaju njihova učenja. a katkad se potegne i oružje. nasledi ga najdostojniji među njima. raspolagao i drugim informacijama. str. 13) predstavljaju najvažnije izvore kojim raspolažemo o keltskoj religiji. mogli zapostaviti svoju memoriju. zabranjuje se prinošenje žrtava. može se beležiti. ako je više jednakih kandidata.) podatke. pri tom. Prokonzul koristi. pri čemu koriste grčko pismo. piše Cezar. Po njima. sudbine. upućuje na indoevropsko nasleđe. a i zato što bi. Druidi i njihovo ezoterično učenje Stranice koje je Julije Cezar posvetio druidima (De bello Gallico. uzdavši se u pisanje. druidi se o prvenstvu izjašnjavaju glasanjem. već da posle smrti prelaze iz jednog tela u drugo: to im je naročito korisno kada treba da podstaknu hrabrost i potisnu strah od smrti.

Kelta i Rimljana (koji su je. 39 Taj simbolizam. 218. Ta činjenica ukazuje na spekulativne sposobnosti »specijalista za sakralno« kod ove tri ariofonske grupe. 140 i nap. ali u isto vreme i učitelji. primere koje navodi Françoise Le Roux. druidi su sveštenici (oni obavljaju prinošenje žrtava). delo. 4). TRAČANI I GETI 125 kretanjima. 0 jednom obrednom centru koji treba da predstavlja »Središte sveta«. Navedimo samo jedan primer: Ngadju Dajake (Ngadju Dayak) s Bornea. 109 i dalje. 39 Vid. zabranili tek ~97). na koji se nailazi gotovo po ćelom svetu (up. o veličini sveta i zemlje. koje se smatra centrom Galije«. de Vries. kosmološki i eshatoioški simbolizam. 38 Njihovo godišnje okupljanje na jednom »svetom m e s t u . 40 Up. kao što smo videli (up. oni kojima prete velike opasnosti u bitkama. prinosili ljudske žrtve ili su se zavetovali da će ih prineti i da su se u vezi s tim obraćali savetu druida«. za sva tradicionalna društva. što objašnjava njen opstanak kod starih Germana. GERMANI. napred. kao i »primitivnog«. str. a koriste ih Diodor sa Sicilije (V. 40 Kelti su takođe žrtvovali ljude. § 12). svakako. Očigledno je da su godišnja okupl j a n j a druida pretpostavljala jedinstvenost njihovih religijskih ideja. o prirodi stvari. strelama i nabijanjem na kolac. . uprkos neizbežnoj raznolikosti kada su u pitanju imena bogova. niti na duhovno siromaštvo naroda koji su ga upražnjavali. J. Za neke erudite ove činjenice su bile dokaz keltskog »varvarstva«. uostalom. str. naučnici i filozofi. . Kao i brahmani. Geto-Dačana. Reč je. žrtve ubijane na različite načine: mačem (pa je onda prema grčenju i načinu pada žrtve proricana budućnost). i u isto vreme divljačkog i nezrelog karaktera druidske teologije. 16) iznosi da su »teški bolesnici ili. Verovatno je model za javne žrtve koje su obavljali druidi na teritoriji Galije bilo bogosluženje prilikom velike žrtve svetkovane na locus consecratus. str.KELTI. . još u protoistorijsko vreme: vid. Cezarov podatak o jednom jedinom »starešini« koji ima »vrhovnu vlast« među druidima ne potvrđuju ostali klasični autori. 11. praktikovali formiranje sakralnog prostora još od protoistorije. ima izuzetan značaj. kao i specifična verovanja različitih plemena. uklapa se u religijski koncept sakralnog prostora. ljudska žrtva je sadržala jedan izuzetno moćan i složen. Latina i Kelta. Cezar (De bello Gallico. VI. pri čemu su. Taj krvavi ritual nikako ne ukazuje na intelektualnu inferiornost. o snazi i moći besmrtnih bogova i ta svoja razmišljanja prenose mladima«. nav. kao i u tehnike posvećivanja takvih mesta: a Kelti su. Les druides. No. prema podacima koje daje Posejdonije. 31) 1 Strabon (IV. pak. koji su stvorili jednu od najkoherent88 Vandrije (Vendryès) je ukazao na jedinstvenost religijskog rečnika (pre svega izraza koji označavaju apstraktne pojmove) vedskih Indijaca. u »centru« zemlje Karnuta. § 137).

da su oni »izmislili« verovanje za koje Kelti nisu ni znali. u irskoj literaturi. grčki istoričar i ne odbacuje (§ 179). koje. ili. 450 i dalje). u vezi s Keltima. to jest. koji su pripremani za druidski poziv i koji su morali temeljno da izuče teologiju i nauke. 8) tvrde da su. drugim recima. školovali su se kod svojih učitelja dvadeset godina. 159 i dalje. . neki stari autori podsetili orfičko-pitagorejske doktrine o metempsihozi. takođe. 128—29. samo oni učenici. Les druides. gde se komentariše delo Hansa Šerera (Hans Schàrer). La nostalgie des origines. Le Roux. piše Lukan (Pharsalia. str. a u isto vreme i psihosomatozu (kao kod Upanišada). Posumnjalo se i u Cezarovu informaciju o interesovanju druida za nauke: »takođe. Po svoj prilici. tom I. Die Gottesidee der Ngadju Dajak in Siid-Borneo (Lajden. Pošto su se. 28. stari autori su se setili Pitagore baš zato što su koncepcije Geta i Kelta podsećale na orfičko-pitagorejsku doktrinu. XV. 41 Svi izvori naglašavaju veliku ulogu d r u i d i u obrazovanju omladine. str. Međutim. I. Zabrana pisanja (zbog koje nam je druidska doktrina i ostala nepoznata) i značaj koji je pridavan pamćenju i usmenom prenošenju učenja. nepristupačna onima koji nisu posvećeni. prema učenju druida. Pomponije Mela (III. Verovanje u metempsihozu sreće se. teško je utvrditi da li je opstanak duše posle smrti za druide značio »besmrtnost«. reč je o koncepciji koja podseća na ezoterizam Upanišada (§§ 80 i dalje) i tantrike.126 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijih i najrazrađenijih teologija poznatih u istoriji religija. oni mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim kretanjima. Što se tiče verovanja u metempsihozu. Međutim. 6) prenosi da su »duše ljudi besmrtne i da se posle određenog broja godina vraćaju u drugom telu«. međutim. 42 Vid. 362). 9. U stvari. »duše besmrtne«. bili su lovci na glave (baš kao i Kelti) i prinosili su ijudske žrtve. brojni savremeni naučnici su zaključili da su grčko-latinski pisci izlagali keltska verovanja Pitagorinim jezikom. Herodot objašnjava na isti način — to jest uticajem Pitagore — verovanje Geta u »besmrtnost« duše. »isti duh vlada telom i u jednom drugom svetu«. str. Diodor sa Sicilije (V. uostalom. Prema Keltima. 3) i Timagen (kojeg navodi Amijan Markelin. 42 U nedostatku bilo kakvog direktnog podatka. neke primere u knjizi F. 130. Autor. pak. fragment kalendara koji je pronađen u Kolinjiju ukazuje na 41 Up. predstavlja produžetak indoevropske tradicije (up. o veličini sveta i zemlje« itd. priimećuje da je u Irskoj metempsihoza rezervisana za nekoliko mitskih ili božanskih bića. jer je nauka bila ezoterična. str. Poučavanje je bilo tajno. 1946). u V veku pre Hrista. Cezarovo objašnjenje da je to doktrina — »naročito korisna kada treba da se podstakne hrabrost i potisne strah od smrti« — nije ništa drugo do racionalistička interpretacija jednog verovanja u besmrtnost duše. samo beskrajno »preživljavanje«. up.

čije pisanje počinje od XII veka (vid. zadržali sve do srednjeg veka. kada je rimski pritisak bitno oslabio. 173. kao što ćemo dalje videti (§ 179) u Sarmizecetuzi i Kostešti (Sarmizecetuza. kao i osnovne religijske strukture. severnoazijskih. U stvari. Zatim. Germani usvojili nedelju od . međutim. Coste§ta). godine) primio hrišćanstvo. dolazi do iznenadnog obnavljanja keltske religije. sveto trojstvo. III t.). istoričari germanske religije ističu da je poduhvat koji su preduzeli veoma složen. u III veku. pri čemu druidi ponovo stiču ugled. opisi hrišćanskih misionara i naročito pesme islandskih skalda. TRAC ANI 1 GET1 127 dosta visok stepen astronomskih znanja. koji je dosta kasno (tek 1000. oni su stvorili ciklus od 19 solarnih godina kojem je odgovaralo 235 lunarnih meseci. Naime. iskopani su ostaci dva »kalendarska hrama«. baš u ceremonijalnim centrima Geto-Dačana. Tiberijem i Klaudijem. u IV veku. antagonistički i komplementaran par vrhovnih bogova. Kada su. Igdrasil i kosmogonija starih Germana Mada raspolažu mnogo bogatijim fondom informacija od keltista. Ipak. imalo je za cilj uništenje galskog nacionalizma. Kažnjavanje druida pod carevima Avgustom. Pa ipak. Mnogi autori su sa sličnom rezervom primali Strabonove tvrdnje u vezi s astronomskim znanjima Geto-Dačana. Pre svega. No. koje dopunjuje osobito dragocen kompilatorski priručnik Snorija Sturiusona iz XIII veka. rimskih. što je posledica različitih uticaja (keltskih. U Irskoj su se. ne može se sumnjati u izvesno fundamentalno jedinstvo germanske religije.KELTI. i nazivi dana ukazuju na to da su sva germanska plemena poštovala istovetne velike bogove. hrišćanskih) kojima su bila izložena razna plemena tokom njihovog širenja preko polovine Evrope. eshatologija). čime se postizalo uklapanje dva kalendarska sistema (solarnog i lunarnog). Izvori su različite prirode i nejednake vrednosti: arheološki dokumenti. u predanjima većine plemena još se mogu naći brojni elementi specifični za indoevropsko nasleđe (tu spadaju. sačuvalo dovoljno koherentno usmeno predanje koje nam omogućuje da bar u najgrubljim crtama rekonstruišemo mitologiju i kult. Osim toga kreativnost keltskog religijskog duha dostići će novi uspon u literaturi o herojima koji su se posvetili traganju za Gralom. obaveštenja u vezi s verovanjima norveških naseljenika na Islandu ne možemo smatrati važećim za sva germanska plemena. bez dodatnih dokaza. zapisi iz rimske epohe (pre svega Tacitova Germanija). Međutim. odnosno. uprkos ozbiljnim prazninama (o Gotima i Burgunđanima ne raspolažemo nikakvim podacima) i uprkos heterogenosti verovanja. jedino se na Islandu. druidi. orijentalnih. pre svega. GERMANI.

41 i dalje. reč je o jednom veoma r a s p r o s t r a n j e n o m fenomenu. sunce nije sijalo. u Iranu. na primer. str. poznata još iz orijentalnih komogonija. t j . Audhumbla mu je dala oblik čoveka. No. 44 Prema »Molitvi Vesobruna«. To dokazuje da je Merkur bio identifikovan s jednim bogom koji je u ćelom germanskom svetu bio poznat pod istim imenom: Odin-Vodan. sem jednog koji se na misteriozan način spasao sa svojom ženom. napravili su Svet: od njegovog mesa oblikovali su zemlju. na engleskom Wednesday. »nije bilo ni zemlje. jedan vek kasnije. Ližući slani led. reč ginnunga treba prevesti kao magična varka. nalazi se i u drugim tekstovima. a njegova dva stopala začela su sina. tako je nastao Buri koji se oženio ćerkom jednog diva i s n j o m imao t r o j e dece: Odina. na početku nisu postojali »ni zemlja ni nebeski svod«. njegov glavni izvor bila je zadivljujuća poema Voluspa (»Proročanstvo Volpe«. Potom su braća odnela Imira nasred velike provalije i od njegovog tela. Veličanstveno more nije postojalo«. Primećeno je da je tokom poslednje faze u germanskoj religiji preovlađivalo veoma veliko interesovanje za mit o propasti sveta. »Ginnungagap«. U stvari. iz znoja. niti je mesec svetleo. već samo jedan »džinovski ponor«. poemi hrišćanskog porekla napisanoj u IX veku. za germansku religiju je karakteristično to što je propast sveta najavljena već u kosmogoniji. odnosno kao »čarolija. od kostiju stene. od krvi more. oni su imena rimskih božanstava zamenili imenima sopstvenih. Najkompletniju priču o S t v a r a n j u preneo je Snori (Gylfaginning. u južnoj Nemačkoj.. 4—9). od kose oblake. u Drelaznoj zoni rodilo se a n t r o p o m o r f n o biće Imir (Ymir). 44 Snori u tančine izlaže kako se na severu pruža zemlja leda i izmaglice. Ginungagap. Dok je Imir spavao. P r e m a tome. ona je I m i r a hranila svojim mlekom. magija«. Kao posledica sudara vatre i leda. »Vidovite«) k o j a je napisana pred k r a j paganske epohe. koji se od II veka p r e Hrista može uočiti na Bliskom istoku. koje su isekli na komade. Niflhejm (Niflheimr). rodili čovek i žena. . Tri b r a t a odluče da u b i j u I m i r a . dies Mercuri (francuski — mercredi) zamenjen »danom Odin-Vodana«: na starom gornjenemačkom jeziku Wuotanestac. Prema tim »Proročanstvima« (strofa 3). u Rimskom carstvu. na holandskom woensdag i na staroskandinavskom Odhinsdagr. o Puruši (§ 73) i o Pan-kuu (§ 129). ni drveta ni planine. up. pod njegovim pazuhom su se. Kosmogonija koja se zasniva na u b i j a n j u i k o m a d a n j u jednog antropomorfnog Bića podseća na mitove o Tijamat (§ 21). na Mediteranu i.43 Ta slika. Tako je. dok se na jugu nalazi žarka zemlja Muspel (Muspell) k o j u čuva džin S u r t r (»Crni«). u Palestini. k o j a je identifikovana sa svetom mrtvih i u k o j o j jedanaest reka i m a j u zajedničko izvorište. stvaranje Sveta 43 Prema Janu de Vrisu. Vilija i Vea. Iz otopljenog leda nastala je krava Audhumbla.128 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sedam dana. a od lobanje nebo.. ni svoda nebeskog. u velikom talasu njegove krvi podavili su se svi divovi.

Za vreme Velike zime ragnaroka (§ 177). TRACANI I GETI 129 je rezultat krvave žrtve. Drvo Igdrasil. prema kojima je Imir. verovatno je u originalnom predanju postojao samo jedan podzemni izvor. Odin je od dva drveta. kružnog oblika. ovaj par. Embla je možda isto što i reč elmla. kao i Imir. str. opet. Henir im je dao razum. kao i kod drugih naroda. U unutrašnjosti su načinili Midgard (Midhgardh) (dosl. o kojem ne znamo skoro ništa. u koji će Odin. 46 koja je našao na obali. A kao što je poznato. tri brata su stvorila zvezde i nebeska tela od varnica koje su vrcale iz Muspela. regeneraciju života i koheziju društva. obale su bogovi naselili divovima. 47 Prema Snoriju. drugi do staništa divova. predak bogova. Mimira. »brest«. a Lodur čula i antropomorfni oblik. 41 Aska podseća na kosmički jasen. mitski predak Germana je bio Tuisto. Zemlja. Prema Tacitu CGermania. to ime se. bila je opasana velikim okeanom. utvrdivši tako dnevni ciklus (dan i noć).harbru. nalazimo je i kod Indoevropljana. povezuje sa švedskim tvistra. opravdavala ljudsku žrtvu. kao zalogu. 1 i dalje. simbolizuje. što označava. Jedan drugi mit govori o dva ljudska bića koja su nikla na Kosmičkom drvetu. preživeće propast sveta i naseliće jednu novu zemlju koja će se docnije pojaviti. ćutljivog boga i Lodura (Lodhur). rodio i divove demone (koji će ugrožavati Kosmos sve do konačne katastrofe). od kojih su najpoznatiji bunar najmudrijeg boga. koji će se spasti u Kosmičkom drvetu. svaki od tri korena prodire u jedan bunar. Univerzum. up.nnr). Nastavivši svoje kosmogonijsko delo. svet ljudi koji su zaštitili ogradivši ga Imirovim trepavicama. stablo mu truli. 2). postaviti svoje oko (§ 174). Prema Snoriju. GERMANI. jedno androgino biće. što znači »dvopolan«. »srednje boravište«. preti mu propast: jedan orao mu kida lišće. dvopolnost je smatrana najsavršenijim izrazom potpunosti. 47 Otkako je drvo Igdrasil niklo (što će reći otkako su bogovi stvorili svet). Imir je bio biseksualan: 45 on je potpuno sam rodio par ljudi. »razdvojen«. a zmija Nidhog (Niddhog) grize mu 10 45 Ime Imir odgovara sanskritskom Jima. Antropogonija koja vodi poreklo od drveća predstavlja dosta rasprostranjenu temu u drevnim mitovima. kao i bunar sudbine (Urd. kao i smenjivanje godišnjih doba. Bonfante. i naselila svet. Vrh drveta dodiruje Nebo. a treći do sveta koji naseljavaju ljudi. jedna takva žrtva. oni će se sakriti u duplji Igdrasila i hraniti rosom s njegovih grana. u centru Sveta. . ta drevna i široko rasprostranjena religijska ideja je kod Germana.KELTI. Jedan od njegovih korenova probija se do zemlje mrtvih (Hel). Aske i Embla. a njegove grane obavijaju svet. načinio prvi par ljudi: on ih je oživeo. No. »Microcosmo e macrocosmo nel mito indoeuropeo«. Igdrasilu (Yggdrasill). obezbeđivala je obnavljanje Sveta. Kod starih Germana. ideju o prvobitnoj potpunosti izražavaju i druga mitološka predanja. a u isto vreme i predstavlja. Uz pomoć Henira (Hoenir). a potom uredila njihova kretanja. koja nije ništa drugo do ponavljanje prvobitnog božanskog čina. Zapravo.

ali na velikim visinama. Tor.48 Više puta smo ukazali na arhaičnost i veliku rasprostranjenost ovog kosmičkog simbola. Odin i njegove izuzetne »šamanske« sposobnosti Pošto su Midgard naselili parom predaka. Zemlju i Donji svet. Odin i Tor (Thorr). koji. Moglo bi se reći da je Igdrasil egzemplarna i univerzalna inkarnacija sudbine bivanja. očigledno. Jednoga dana Igdrasil će se srušiti i to će biti smak sveta (ragnarok). na početku novog kosmičkog ciklusa. život. u samom centru Univerzuma. bogovi su izgradili i svoje boravište. svojim ratničkim karakterom podseća na Indru. zasnovanu na imaginarnoj geometriji. o dobro poznatoj slici Kosmičkog drveta u Središtu sveta koje povezuje tri kosmička nivoa: Nebo. Urda. Kosmos. od samog svog nastanka najavl j u j e propadanje i konačan kraj. Analizujući mitsku strukturu rata između Rimljana i Sabinjana (§ 162). dok bog s maljem. kao i veze s plodnošću. magiju i vojnu moć. zadovoljstvima i mirom. drugim rečima. . već smo pomenuli spor koji je doveo do sukoba Aza i Vana.130 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA korenje. Freja (Freyr) i Freju (Freya) — karakteriše njihovo bogatstvo. ljudi — izloženo je propadanju. sve što postoji — Svet. 174. Reč je. Brojni autori su se trudili da ovu drevnu legendu objasne kao sećanje na istorijski sukob predstavnika dveju raznorodnih kultura. 4 » Kao što je poznato. zastupnika različitih verovanja: autohtonih zemljorad48 Isti simbolizam predstavlja i stub Irminsul. No. Najpoznatiji među Azima su Tir (Tyr). prema verovanjima Saksonaca. krije se u podzemnim izvorima u koje prodiru korenovi Igdrasila. Najvažnija božanstva Vana nastaniše se kod Aza i tako plodnošću i bogatstvima kojim su vladala doprineše uticaju koji su ovi drugi imali posedujući vrhovnu sudsku vlast. pa ipak se može očekivati. da će se jednom. sudbina. podupire nebo. U proročanstvu Voluspa (strofa 20). boginja sudbine određuje živote svih bića. 49 Panteon je podeljen između dve grupe bogova: Aza i Vana. prva dva odgovaraju binomu vrhovnih bogova (u vedskoj Indiji to su Mitra i Varana). Taj dugi i teški rat u kojem nije bilo pobednika završen je potpunim izmirenjem. t j . najreprezentativnije među Vanima — Njordra (Njordhr). Asgard (Asgardh). obnoviti. S druge strane. Azi i Vani. ne samo ljudi nego i bogova i divova. važno je istaći ono što je u tom mitu specifično germansko: Drvo. bogovi. Verovatno je da su na sliku i init o Igdrasilu uticale izvesne orijentalne i severnoazijske koncepcije. najveći neprijatelj divova. topografske indikacije Središta sveta odražavaju jednu mitsku geografiju. opet u središtu sveta.

vid. Za vešala se kaže da su »konj« obešenog. Jasno se uočavaju njegove sličnosti s Varunom: obojica su vrhovni vladari bez premca i gospodari magije. veoma istorizovao. Du mythe au roman. u obliku neke životinje. 52 Igdrasil. str. U jednom delu poeme Havamal (»Reči s najvećih visina«. naime. a zna se da su žrtve Odinu bile vešane o drveće. znači »Igov konj« (jer je Ig — jedno od Odinovih imena. 51 No. Ovde se svakako radi o obredu posvećenja parašamanske strukture. lakomi su na ljudske žrtve. Odin-Vodan je najznačajniji među bogovima. oni »vezuju« i paralizuju svoje protivnike. Tako je on došao do okultne nauke i do pesničkog dara. na k r a j u krajeva. 145 i dalje. Verovatno je t a j mit služio kao uzor i opravdanje za mnoge lokalne ratove koji su se završavali mirenjem protivnika i njihovim spajanjem u jednu zajednicu. specifični fenomeni evropske protoistorije koji se. u svom pripovedanju. Les Dieux des Germains. s jedne strane. Obešen devet noći o drvo Igdrasil. 50 Tačno je da invazije teritorija nastanjenih neolitskim zemljoradničkim stanovništvom i potčinjavanje starosedelaca vojno superiornijim osvajačima. str. dva različita etnosa. ja sam žrtvovan samome sebi. Ranivši sam sebe kopljem i uzdržavajući se od vode i hrane. Odin visi obešen o kosmičko drvo. Odin može da m e n j a lik i u stanju je da svoj duh. strofe 139—142). 163 i dalje. njihovi likovi trpe znatne promene. Dodajmo ipak da. Ali mitološka tema rata između Aza i Vana dopire iz vremena koje je prethodilo germanizaciji. simbola mudrosti i magijske moći. Baš kao i šamani. 52 O ulozi Kosmičkog drveta prilikom inicijacije severnoazijskih šamana. str. TRACANI I GETI 131 nika (neki su ih nazvali »Megalithenvolker«) i njihovih osvajača (»Streitaxtvolker« ili ariofonski osvajači). uputi kuda želi. Odin opisuje kako je došao do runa. str. 62 i dalje. videćemo malo dalje da se ni ono što ih razlikuje ne može zanemariti. bez hrane i pića i evo. uostalom. a drasil je konj). ponavljaju sve do srednjeg veka. 9* . kao i dva gavrana koji ga obaveštavaju o svemu što se događa u svetu. praćeno simbiozom dva tipa društva. u izvesnim krajevima. kod mrtvih on traži i pronalazi m Ako ništa drugo. »ranjen kopljem i žrtvovan Odinu. s druge. Šamanski aspekt Odina potvrđuju njegov osmonogi k o n j Sleipnir. 39. to su. Dumézil. Odin i Tor — zadržavaju neke specifične crte bogova prvih dveju funkcija. ako glavni Azi -— Tir. jer ona čini sastavni deo indoevropskog predanja. Les Dieux des Germains. oni su uobličeni. GERMANI. na m o j poziv. dok su. 22 i dalje. 49 i dalje. bog se izložio ritualnoj smrti i tako stekao t a j n u mudrosti inicijacijskog tipa. Žorž Dimezil je pokazao da je reč o jednoj indoevropskoj mitološkoj temi koju je Snori. pojaviše se rane«. prilagođeni mediteranskim i severnoazijskim uticajima. u skladu s germanskim religijskim duhom. videti našu knjigu Chamanisme. No. bibliografija). predstavljaju činjenice koje potvrđuje arheologija. 17 i dalje (str. njihov otac i vrhovni vladar.KELTI. 51 Up. vrhovne vlasti i rata.

. 55 Dva patuljka ga ubiše. znanja i poetske inspiracije. Poetsku inspiraciju skaldi nazivaju »Igov pehar«. »u ideologiji i praksi Germana. Orfejevu glavu (§ 180). Up.. u svakom slučaju. sakrivši ga u izvor (up. »Igova medovina«. Odin je postao neosporni gospodar mudrosti i svih okultnih nauka. okultnoj tehnici šamanskog tipa. 175.. str. Bogovi mu odrubiše glavu i poslaše je Odinu. ekstaza i smrt Za razliku od Varune. ali isto tako i »medovina patuljaka«. Odin-Vodan je bog rata: jer. povezuje germansku religiju s azijskim šamaniamom. 31 i dalje. Jedan od divova. Međutim. str. pomešaše njegovu krv s medom i tako napraviše medovinu. Ovaj ju je konzervirao pomoću različitog bilja i od tada se on savetuje s glavom diva svaki put kad želi da sazna neke tajne. u poemi Hcivamcil (strofa 158). 53 I drugi mitovi govore o strategijama koje Odin koristi. on je ekspert u veštini seidhr. strofa 25). on izjavljuje da raspolaže čarolijom pomoću koje može da natera obešenog da siđe s vešala i s njim porazgovara. Les dieux des Germains. Rat. Voluspa. 53 Reč je o personifikaciji jednog opojnog pića koje obezbeđuje slogu dve socijalne grupe. 8). žrtvovanja oka (čime je stekao pravo da pije na Mimirovom izvoru) i krađe medovine. »Kvazirova krv« itd. zanesenjaka i ratnika. str. u tradi53 Teško je tačno utvrditi »poreklo« šamanskih elemenata u verovanjima starih Germana. Dimezil je otkrio indijsku paralelu: Loki. Le Chamanisme. Piće je bilo sakriveno na drugom svetu. 34 Prema Snoriju (Gylfaginning. iz te ceremonijalne pljuvačke rodilo se biće izuzetne mudrosti po imenu Kvažir. Mimir. Mvth and Religion of the North. svi bogovi su pljunuli u jedan sud. Onaj koji je pije postaje pesnik ili učen čovek.. 201. Mimir je bio čuvar izvora mudrosti u podnožju Igdrasila. 102 i dalje. On je istovremeno bog pesnika i mudraca. Međutim. str. 38. Odin je stekao pravo da se na njemu napije tek pošto je žrtvovao oko. ali je Odinu pošlo za rukom da ga se dokopa i otada je ono dostupno svim bogovima. Neki naučnici ukazuju na indoevropsko nasleđe iako ne treba isključiti ni severnoazijske uticaje. 65). a naročito u mitologiji i kultu Odina-Vodana. rat je važniji od svega i svemu daje boju« (Dieux. up.132 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA tajna saznanja. bio je slavan kao poznavalac okultnih nauka. str. Jedan značajan mit govori o poreklu »napitka poezije i mudrosti«: u trenutku kada je sklapan mir između Vana i Aza. 54 Šamani Jukagirâ pitaju za savet lobanje svojih predaka—šamana. na mestu do kojeg je bilo teško dospeti. kao i verovanjima šamanske strukture. 56 Na izvore ukazuje Tirvil-Petr (Tuirville-Petre). kao što piše Dimezil. važnost koja je pridavana ekstatičkim tehnikama. 56 Da zaključimo: posle posvećenja (koje mu je omogućilo da dođe do runa). kao i o ceni koju je spreman da plati kako bi došao do mudrosti.

Izgleda da objašnjenje za to neobično i protivurečno ponašanje boga leži u njegovoj potrebi da. serkr. 57 Kroz te probe kandidat bi upoznavao dušu divlje životinje. on štiti velike junake. ekstatička priroda smrti približava ratnika nadahnutom pesniku. s njihovim crnim štitovima i telima obojenim a crno. gnev«. Staviše. Naissances mystiques. Valkire (čije ime označava »one koji odabiraju mrtve na bojištu«) u početku su bile duhovi koji prate mrtve u podzemni svet. kao divlji psi ili vuci. 43). istaknute ratnike. Prema tome. Pomoću čarolija. terorisao sela. posebno. kandidat nije sebi sekao ni kosu ni bradu sve dok ne ubije jednog neprijatelja. 175 i nap. agresivne jarosti. njegova neustrašivost je postajala utoliko veća ukoliko se on više ponaša kao zver. 17 i dalje). str. 57 Vid. ekstazom i smrću leži specifičnost karaktera Odina-Vodina. To je nazivano bes bersekirä« (dosl. Nazivani su i imenom ülfhedhnar. grizući svoje štitove. Eliade. 4. Ime Vodan (Wodan) izvodi se iz reči wut koja doslovno znači »bes.KELTI. a zatim su provodili svoje dane na borilištu. TRAC ANI 1 GET1 133 cionalnim društvima. Verovanje u likantropiju koja se ostvarivala ritualnim oblačenjem u vučju kožu. str. VI). »dvorana poginulih«. pripremajući se za odlučnu bitku. Bog rata Odin-Vodan je u isto vreme i bog mrtvih. »ljudi u vučjoj koži«. a u nordijskim zemljama ono se održalo sve do XIX veka. odvodile su Valkire u nebeski dvorac Valhalu. proroku i vidovitom mudracu. Odinovi pratioci su »išli bez oklopa. Baš u toj egzaltaciji ratom. 58 Dočekivao ih je Odin. oni bi prosto gubili ljudska obeležja i postajali pobesnele zveri. ali isto tako i šamanu. vojni sukob poistovećuje sa žrtvenim obredom: i pobednik i poraženi prinose bogu krvavu žrtvu. Prema Inglinga-sagi (pogl. kao i svaki ekstatični i ratnički društveni sloj. Mladić je postajao berserkr posle bitke posvećenja. GERMANI. Kod Tefalija (Taifali). Odin-Vodan nikako nije mogao postati omiljeni bog seoskog stanovništva. piše Tacit (Germanija. rat predstavlja jedan ritual koji teologija opravdava. uoči eshatološke bitke prilikom ragnaroka. pre svega. postalo je naročito popularno u srednjem veku. Tako kod Šatija (Chatti). ali na kraju izdaje i ubija svoje štićenike. a ni vatra ni čelik im nisu mogli nauditi. Njegov kult. Zaštitnik Männerbünda. medvedä«). pale u borbi. dok je kod Herilija (Heruli) morao da se bori bez oružja. herojska smrt postaje religijsko iskustvo privilegovanih. . »ratnici u košuljici. 31). snažni kao medvedi ili bikovi. U njemu se. Ljude su masakrirali. mladić je morao da ubije divljeg vepra ili medveda. Reč je o specifičnom iskustvu mladih ratnika: dovedeni do zastrašujuće. koji je. »Les Daccs et les Loups« (u knjizi De Zalmoxis à Gengis-Khan. U stvari. a naročito kod starih Germana. Tacit opisuje Harije (koji šu naseljavali okolinu gornjih tokova Odre i Visle). 59 Valhala. oko sebe okupi najhrabrije borce. kao »armiju fantoma« (exercitus feralis) čiji je izgled u svakom neprijatelju izazivao paničan strah (Germania.

(Od ostalih božanskih ličnosti koje su delovale u mitska vremena početaka. predstavljaju objašnjenje. str. jer su ljudi na njih dolazili naoružani. Bogovi saznadoše da treba da ih proguta vuk Fenrir. bogova i čoveka. 13). pre svega.134 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u kome su ljudi žrtvovani vešanjem. pa čak i u složenicama s recima koje označavaju »polja« i »livade«. Ziu). Ubedivši ga da je u pitanju igra. a odluke odobravali mahanjem mačevima i sekirama ili. i za razumevanje Tirovog lika najznačajnija mitska epizoda odigrala se još na prapočetku. nisu u suprotnosti (Altgermanische Religionsgeschichte. pak. Podozrivi Fenrir je prihvatio igru pod Njegovo ime *Tiwaz srodno je drugim indoevropskim imenima Neba (bogova Neba): Diaus. Zevs. porodice kraljeva. vojnih starešina i onih koji su ih okruživali. njegovu težnju da se dokopa funkcija i atributa drugih božanstava. No. Odin je najvažniji stvaralac Sveta. 176. dalje. Jupiter. Značajna uloga Odina-Vodana u verskom životu Germana objašnjava se ogromnim ugledom koji mu je donosila njegova magijska vrhovna vlast. najbleđi je. II. Azi: Tir.bog prava'«. međutim. udaranjem mačem po štitu. III). 80 Kao što primećuje Jan de Vris. obično ga svrstavaju među bogove rata. Njegove ratničke osobine su zaista prilično izražene.) Pored toga. kako svetog karaktera institucije kraljevstva. to ne dokazuje Odinovu »agrarnu« strukturu. 59 . t. ali je ipak neosporno da je njegova prvobitna vokacija »bog sudija« (sličan Mitri). već njegov »imperijalistički« karakter«. Njegovi atributi boga — vrhovnog vladara. Pošto ga interpretatio romana identifikuje kao Marsa. Prvobitno. u kolektivnom pamćenju ostala su samo njihova imena. koncepcije koje karakterišu germansku kulturu ranog srednjeg veka (up. tako i verske valorizacije smrti na bojnom polju. predstavlja množinu imena Tir. pojmovi . Tor i Balder Lik prvog od Aza. 59 jer jedan od naziva bogova. Istina je. Tira (Tyr) (*Tiwaz.bog rata' i . Verovatno su bar neka germanska plemena nastavila da slave nebeskog boga pod imenom Irmin-Hermin. on je bio vrhovni bog. da su takvi skupovi u doba mira bili slični onima iz doba rata. Ipak su pronađeni brojni toponimi koji u sebi sadrže reč Odin. odnosno sa skupom ljudi koji donose presudu u nekom procesu. vid. bogovi su uspeli da vežu mladog vuka čarobnim remenom koji je bio toliko tanak da se nije mogao videti. kojeg je jedna div-žena rodila s Lokijem. tiwar. t j . 60 Karakteristična. On je organski povezan s thingom. a u isto vreme boga rata i boga smrti. slavile su. »s germanskog stanovišta. njemu je namenjena glavna uloga u odsudnom boju ragnaroka.

mogu se možda otkriti u ritualnoj ulozi čekića za vreme venčanja. Uočena je »folklorizacija« nekih mitoloških priča u kojima glavne uloge imaju Tor. prikazanim na skandinavskim pećinskim crtežima iz bronzanog doba. a samim tim i degradaciju Vrhovnog boga — sudije. mada neophodan da bi se spasao panteon. on je obezbeđivao žetvu i štitio sela od demona. 62 Teško je utvrditi kakve veze postoje između Tora i lika koji maše sekiram. Lepota koja ga krasi tolika je da se oko njeea širi s v e t l o s t . izgubilo je na božanskoj i mističnoj moći. na primer. kao što primećuje žorž Dimezil. GERMANI. Tor je bio popularan mada nije bio bog poljoprivrede. pružajući blistav božanski primer«. ove mitološke priče su se održale samo zahvaljujući svojim narativnim kvalitetima. analogom Indrinog vađra (up. predstavlja kršenje zakletve. Tor je zaštitnik Aza i njihovog božanskog boravišta. 62 Njegov najveći neprijatelj je kosmička zmija Jornungen (Jornungan) koja obavija svet i koja će ugroziti bogove kad nastupi ragnarok. 61 Tor (Donar) je bio jedan od najpopularnijih bogova. kao i po svojoj tragičnoj sudbini. Ime mu znači »grmljavina«. Postoji znatno više svedočanstava o tim slikama nego o slikama drugih bogova. Jedino se Tir usudio da to učini i čim je vuk osetio da ne može da se oslobodi. . karakteristične za Indru. Po svojoj čestitosti i plemenitosti. . 13. Kao gospodar nepogoda. 21). Više tekstova i nekoliko crteža prikazuju ga kako izvlači zmaja iz mora. ali bar teologija opisuje jedan božanski Poredak. U mnogim pričama je prikazan kako se suprotstavlja divovima i uništava ih svojim čekićem. Mjolnir i divovi. ali u kojem Mitra. Slični procesi objašnjavaju »poreklo« brojnih literarnih tema. gde takođe nije sve savršeno. najzanimljiviji od svih bogova je Balder. ali je očigledno da je bio veoma omiljen. mitskim simbolom groma. ili Fides. U stvari. »najbolji i svi ea vole. § 68). postalo je samo verna projekcija zemaljskih država i družina čiji je jedini cilj dobitak i pobeda. takav jedan gest. a osim toga je i najmilosrdniji od svih Aza« (Gylfaginning. . Najmudriji je. Kao boga ratnika potisnuo ga je Odin. str. a naoružan je čekićem Mjolnirom (Mjollnir) (»razbijačem«). najbolje ume da govori. Zbog crvene brade i neverovatnog apetita još je sličniji vedskom ratniku. pogl. sav Balderov značaj u drami sveta otkriva baš njegova 61 Up. život svih ljudskih zajednica pun je nasilja i lukavstava. Istina.KELTI. pogl. odgrizao mu je ruku (Gylfaginning. 75: »ono što je božansko društvo tako dobilo u efikasnosti. on je. Kako su značenja napuštenih obreda zaboravljena. Les Dieux des Germains. prerušavanje Tora u mladu da bi prevario diva koji mu je ukrao čekić. kako piše Snori. Erotske sklonosti. bdi nad zadatom reči. Osim toga. TRAC ANI 1 GET1 135 uslovom da jedan od bogova stavi ruku u njegovu čeljust kao zalogu i garanciju da mu neće biti naneto zlo. U mnogobrojnim hramovima nalazile su se njegove slike na kojima je uvek prikazivan s čekićem. Sin Odinov i boginje Frige (Frigg). Međutim. Malo se zna o njegovom kultu. 11).

no Loki mu dade grančicu i reče: »Učini kao i ostali. I zaista. Loki. ona ga prazni. Smak sveta Svi Vani su. kamenje i drveće. ljudi i životinje. mit koji opisuje taj događaj je najdirljiviji u celokupnoj germanskoj mitologiji. koji je bio slep. Pošto su se stari 83 Dumézil. Balder je imao zloslutne snove. tada se on grči. pokazaću ti gde je. Saznavši to od bogova. ali u međuvremenu na njegovo lice pada otrov. već u predeo kojim je vladala Hela (Hel). str. ni ostvario'. 33—35). Međutim.nijedan od njegovih sudova nije ni održao. 177. Toru polazi za rukom da uhvati Lokija i bogovi ga vezuju lancem za stenu.« Prerušen u ženu. stajao je po strani. mirom i bogatstvom. Njordr. uoči smaka sveta.« Loki ga ubra i ode s njim na thing. »Grana preseče Baldera i on pade mrtav. Potom se Azi okupiše oko Baldera na trgu thinga. Hoder baci granu imele na brata. Kad se sud napuni. . 95—96. današnjoj osrednjosti nema leka. Bogovi Vani. Prema Snorijevoj verziji. udarajući ga mačevima i bacajući na njega razne predmete da bi se zabavili. Odin j o j pošalje glasnika s molbom da oslobodi Baldera. Balderov brat Hoder (Hodhr). »»Kad to vide Loki. Najstariji od njih. udari ga ovom grančicom. . Njegova m a j k a je primila zakletvu od svih stvari na svetu da mu neće naneti zlo. ode do Frige i upita je da li su se baš sva bića zaklela da će poštedeti Baldera. Prema njoj. no ipak je i to što je postojao pružalo nadu i utehu. njegova žena koja skuplja otrovnu tečnost u jedan sud. a Hela odgovori da će ga pustiti ako za njim zaplače »sve na svetu«. naljuti se. Uostalom. Friga mu odgovori: »Ima u šumi jedan izdanak imele mistilteinn.« 63 Pošto nije pao na bojnom polju.136 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA smrt.« Prema Lokijevom uputstvu. direktno povezani s plodnošću. »a to je verovatno bio Loki«. a zemlja se trese. piše Snori. Iznad njega vešaju jednu otrovnicu koja lagano ispušta otrov na Lokijevo lice. pa bogovi odlučiše da ga učine nepovredivim. Balderova dobrota i milosrđe ostali su dosad bez rezultata jer se zbog nekakve zle sreće. kada nastupi ragnarok. Najzad. oženio se svojom sestrom i s n j o m izrodio blizance Freja i Freju. učinio mi se suviše mlad da bih od njega tražila zakletvu. Lokija niko nije mogao kazniti (Gylfaginning pogl.« Uza sve to. svi zaridaše. Loki će uspeti da se oslobodi. »Struktura Voluspe jasno pokazuje da ova drama predstavlja osnov za razumevanje istorije sveta. više ili manje. Balder nije pošao u Valhalu. Les Dieux des Germains. Samo jedna veštica ne htede da zaplače za Balderom. K r a j njega je. pošto su se nalazili na svetom mestu. To je bila najveća nesreća koja se mogla dogoditi bogovima i ljudima.

a mnogobrojni toponimi koji u sebi sadrže ime Freje to potvrđuju. TRAC ANI 1 GET1 137 Germani gnušali incesta. Njordra istiskuje Frej. u stvari. »to jest. Njegovo ponašanje je nepredvidljivo: s jedne strane. str. Snori dodaje da je Freja. čekić za Tora itd. on se trudi da im nanese zlo. Na Tacitov opis je verovatno uticalo i ono što je znao o kultu Kibele u Rimu. »to je jedini period u kojem je vladao mir i kada se mogao osetiti spokoj«. On se hvali svojim ljubavnim uspesima: napravio je M Vana. Freitag. pre svega. boreći se protiv njih. Neizvesna je etimologija njegovog imena. Snori tvrdi da je brak između brata i sestre bio uobičajen kod Ukratko izložio Dejvidson (Davidson). on je zao. S druge strane. to mitološko predanje se može tumačiti ili kao odraz običaja preindoevropskih starosedelaca. boginja ljubavi i razmnožavanja. Njegova slika u hramu u Upsali je falusnog izgleda. Ona je bila u stanju da komunicira s drugim svetom i da se pretvori u pticu. GERMANI. a naročito poljoprivrednog obilja. on se druži s bogovima 67 i rado se bori s njihovim neprijateljima. 64 ili potrebom da se istakne orgijastički karakter bogova plodnosti. amoralni zločinac: on je prouzrokovao Balderovu smrt i time se hvališe. nije imao kulta i nisu mu posvećivani hramovi. ona je bila jedino božanstvo koje je narod još slavio u vreme kada je on pisao svoje delo. No njegova mitologija nije zanimljiva. njen kult je slavljen u svetoj šumi na jednom ostrvu u »Okeanu« — i. I njegovi potomci predstavljaju potvrdu demonske prirode ovog boga: sinovi su mu vuk Fenrir i Velika zmija. 93 i dalje. 63 U poslednjoj fazi skandinavskog paganizma. ona je kao i Friga (*Frija) 66 — što je možda samo nadimak — bila. Postoji obilje mitova o Lokiju. 1. Potom su kola i statua boginje kupani u jednom jezeru. Prema Snoriju. prvobitno bila sveštenica Vana. 17 Zajedno s Torom kreće u zemlju demona i divova. 40) govori o boginji Nertus. Gods and Myths of Northern Europe. Tacit (Germania.5 . dodaje rimski istoričar. isto značenje ima i ime Njordr. Što se tiče Freje. ćerka mu je Hela. Boginja je vožena od plemena do plemena u kolima koje je vukla jedna krava.KELTI. ali oni često liče na narodne bajke i šale. Majci-Zemlji«. Loki je zagonetan i prevrtljiv bog. a robovi koji su obavljali obred bivali su udavljeni u istoj vodi. friday. •• Ona je asimilovana u Veneru: dies Veneris. a sadrži i ljudsku žrtvu. gospodarica tužne zemlje u koju odlaze oni mrtvi koji nemaju prava da idu u Valhalu. a kada nastupi smak sveta. koja je prva naučila Aze tehnici proricanja budućnosti zvanoj seidhr. prati Odina i Henira i pomaže im da skinu kožu s patuljka Andvarija. itd. njegov kult ima mnoge orgijastičke osobine. međutim. jedna priča koja je sačuvana u sagi o kralju Olafu potvrđuje postojanje kulta ove vrste. tera patuljke da kuju neke magične predmete koji predstavljaju prave atribute bogova (prsten Dropnir za Odina.). on će ubiti Hejmdala. Iako je i sam jedan od Aza. divovima.

ali će odmah potom umreti od njenog otrova. prikazali su Jan de Vries. 10—22 i Dumézil. Najzad će se vojska bogova i heroja i vojska čudovišta i divova naći na jednom velikom polju i otpočeće odlučujuća bitka. grmljavine. Najpotpuniji i najdramatičniji opis dat je u poemi Voluspa. . Mythe et Épopée. drugi će. napasti i uništiti Asgard. a zatim. mita koji je bio raširen među indoevropskim narodima još pre nego što su se oni razišli po svetu. predložene do 1932. Ima svoju ulogu u skoro svim šalama i pripovetkama o bogovima i divovima. Velika zmija izlazi iz okeana izazivajući katastrofalne poplave. zlokobnoj ličnosti iz Mahabharate. sunce tamni. godine. u poslednjem periodu paganizma Germani su bili veoma opsednuti eshatologijom. 69 Kao što smo napomenuli (§ 173). Tor će krenuti na Kosmičku zmiju i ubiti je. opisuje ga kako je ušao u dvoranu u kojoj su se bogovi gostili da bi. kao odraz hrišćanskog đavola ili. kao i propašću sveta. Hejmdal će napasti Lokija i oni će se međusobno poubijati. kao i u Snorijevoj parafrazi. čudovišta. povezuje s tricksterom. koji se može uporediti s Prometejem. ambivalentnom ličnošću karakterističnom za severnoameričku mitologiju. str. str. Zorž Dimezil je ponudio jednu prihvatljiviju interpretaciju. čine ga sličnim Durjodhani. njegov mladi sin Vidar će ubiti Vuka. boravište bogova. § 101). horda divova koja će stići brodom načinjenim od noktiju mrtvih. njegova zloba. Tek je pojava Tora prekinula ove njegove bezobrazluke. oslobođena lanaca počinju da napadaju zemlju. smrti. jer povezuje Lokija. 1933. Loki. na veoma drzak način. zvezde počin j u da p a d a j u s neba. penjući se po duginom luku. Hodera i Baldera sa smakom sveta. počeo da ih vređa. I. Smak sveta je bio sastavni deo kosmologije. •• Up. koji predstavlja izvanrednu inkarnaciju demona našeg doba (up. zemlja drhti. pod komandom Surtra nadirati kopnom. kao i svrstavanje među neprijatelje bogova za vreme eshatološke bitke. Več više od jednog stoleča naučnici. str. redom. godine. 6 8 Jan de Vris ga. Lokijev prevrtljivi karakter. Odi88 Najvažnije teorije. 238 i dalje. unapred su bili poznati scenario i glavni učesnici apokalipse. heroja-prosvetitelja. Lokasenna. Les Dieux des Germains.138 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sina Tirovoj ženi. Dumézil. Prema Dimezilu. pokušavaju da objasne Lokija kao boga vatre. Jedna slavna i strašna poema. The problem of Loki. Iranu ili Izraelu. Tu se nalaze svi dobro poznati klišei apokaliptičke literature: ljudi potpuno gube moral i počinju da se ubijaju među sobom. Svaki od bogova će napasti po jednog od protivnika. 97 i dalje. spavao je s Torovom ženom itd. No ima i nekih specifičnih detalja trogodišnja zima (fimbulvetr). 109 i dalje. ali će zatim i sam poginuti. baš kao i u Indiji. to što su Mahabharata i Edda u tolikoj meri i tako harmonično usklađene govori u prilog postojanju velikog eshatološkog mita koji se bavio odnosima Dobra i Zla. str. pak. Odina će pojesti Fenrir.

str.). Sudeći po delovima koji su sačuvani. Margaret Arent.KELTI. »The Heroic Pattern«. 72 U stvari. Davidson. Religijski prestiž kraljevske vlasti u k r a j n j o j liniji vodi poreklo od stare koncepcije Germana prema kojoj je kralj predstavnik božanskog Praoca: vladareva »moć« zavisi od osvete nadzemaljske sile koja je istovremeno i osnov i garancija univerzalnog poretka. ona se nastavlja. Otto Hofler. str. plodnija no ikada. 27 i dalje. str. 71 Up. Balder i Hoder će izmireni izići iz pakla. 71 Jedan od najupečatljivijih prikaza ragnaroka izvajan je na kamenom krstu u Gosfortu (Kumberland). 207 i dalje. 164 i dalje. a Nebo će se srušiti. 72 K. na drugoj strani spomenika prikazano je raspeće. u toj eshatološkoj bici će pasti svi bogovi. mediteranskih. ovaj jedini preživeli izazvaće kosmički požar i tako će iščeznuti svaki trag života. obogaćuje i revalorizuje u instituciji viteštva. izvesne germanske religijske tvorevine razvijaju se tokom ranog srednjeg veka. reč je o skandinavskoj verziji indoevropskog eshatološkog mita. to neće biti kraj. kao i svi njihovi napadači. Pa ipak. Pojaviće se nova zemlja. može se reći da je germanska religija jedna od najkompleksnijih i najoriginalnijih u Evropi. 73 Što se tiče herojske mitologije. kod Germana i posle prelaska u hrišćanstvo nije došlo do paralize religijske kreativnosti. XII i dalje. 70 Neki autori su poverovali da su u mitu o ragnaroku uspeli da otkriju različite istočnjačke uticaje (iranske. na k r a j u će Okean progutati Zemlju. kao i kod stvaranja rimske religije (§ 161). 165. »The Gosforth Cross«. 70 Poslednji detalj je u suprotnosti sa eshatološkim scenarijem koji smo izneli: smak sveta se završava rušenjem Igdrasila. Nebom će početi da kruži jedno novo. A par ljudi koje je spasao Igdrasil izrodiće jedno novo čovečanstvo. Sinovi bogova će se vratiti u Asgard. kao rezultat simbioze ili u opoziciji s hrišćanstvom. Upadljiva je njena spremnost da obogati i obnovi indoevropsko nasleđe asimilovanjem brojnih religijskih ideja i tehnika drugih. Međutim. ser Galahadu i Parsifalu (up. baš zahvaljujući uticaju hrišćanskih ideja. nastao u VIII veku. potpunije i dublje predstavlja herojsku mitologiju nego ijedno odgovarajuće književno delo s kontinenta. S druge strane. zelena. izuzev Surtra. GERMANI. engleski spev Beovulf. Jedna od najlepših epskih poema. isto. . Gods and Myths. t. I. Slični procesi se primećuju u sintezi hinduizma (135). 350 i dalje. hagiografska literatura oponaša model života heroja. hrišćanske. Berg. U istoj crkvi je pronađen kamen (verovatno deo nekog krsta) na kojem je prikazan Tor kako lovi Veliku zmiju. lepa. izlečena od svih patnji. istočnjačkih ili severnoazijskih rasa. Germanische Sakralkdningtum. III). TRAC ANI 1 GET1 139 sta. Međutim. A. 149. sjajnije sunce. eventualni docniji uticaji samo su dodali neke živopisne slike i patetične detalje. str. manihejske itd. onakav kakav je prikazan u Heldensagen. kao što je pokazao Dimezil. kao i u legendama o svetom Đorđu. 71 Up. str.

njihove interpretacije ostaju neubedljive i provizorne. Aleksandar Veliki je nastavio osvajačku politiku svog oca: godine ~335. lokalizovani su u Trakiji (ili Frigiji). godine. s neizbežnim izmenama održalo u narodnim običajima i folkloru Rumuna i balkanskih naroda. god. no. U V veku Herodot tvrdi da su. baltičkim narodima. Svakako da se i tračansko religijsko nasleđe. Dionisa i Artemidu«. Istina je da postoji veliki broj religijskih spomenika. »veliki neznanci« istorije Najstarija tračanska kultura pojavila se kao sinteza jednog važnog supstrata iz bronzanog doba i onoga što su sobom doneli polunomadski narodi prispeli iz Ukrajine. analiza evropskih folklornih tradicija u perspektivi opšte istorije religija još je u povoju. Tračani su obožavali »Areja. Etnogeneza Tračana se obavila na dosta širokom prostoru između Dnjestra. naročito iz perioda Rimske imperije. počeci dionisijskog pokreta (§ 122). u svome delu Harmid (156 b). za vreme Filipa II. izuzev nekoliko dragocenih podataka koje prenosi Herodot u vezi s mitsko-ritualnim scenarijem Zalmoksisa. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Tračani. njihovi kraljevi su slavili »Hermesa«. Izgleda da je slična zlosrećna sudbina pratila i religijsko stvaralaštvo Tračana i Geto-Dačana. severnih delova Karpata i Balkana. pa čak i ime Gebeleizisa ostali bi nepoznati. dovoljno snažna da napadne Makedoniju ~429.140 178. Međutim. Upadi Kimerijaca pred k r a j VIII veka unose izvesne kavkaske elemente u naoružanje i umetnost. Prema nekim predanjima. koji su znanjem i praksom nadmašivali grčke lekare. 7). Dakija će postati rimska provincija tek 107. e. Prema Herodotu (V. Kraljevina Odrizi (u dolini reke Marice). zajedno s velikim delom mitologije o Orfeju (§ 180). mitsko-ritualni scenario Zalmoksisa. tračanski i geto-dačanski sveštenici su prezirali pisanje. posle Indijaca. Poput keltskih. Neuspeh ratnog pohoda omogućiće ovim tračanskim plemenima da ostanu nezavisna i da unaprede organizovanje svoje nacije. kao što je to bio slučaj sa Slovenima. u skladu sa svojom interpretatio graeca et latina. kao i snagu uticaja tračanske religioznosti. n. prešao je Dunac da bi pobedio i potčinio Geto-Dačane. Grci su dosta rano upoznali originalnost. Dok su južni Tračani konačno integrisani ušli u orbitu helenizma. Ono malo što znamo o mitologiji. razume se. kojeg su . Da Herodot nije zabeležio neke razgovore s helespontskim Grcima. ali u nedostatku pisanih svedočanstava. No. podaci o tračanskoj i tračansko-getskoj religiji malobrojni su i samo približno tačni. Međutim. izgubila je svoju samostalnost nepunih sto godina kasnije. o njihovoj ulozi u političkoj istoriji sveta danas se ne zna gotovo ništa. teologiji i obredima ovih naroda preneli su nam grčki i latinski autori. starim Germanima i Keltima. Tračani najbrojniji narod na svetu. Sokrat sa divljenjem govori o lekarima »tračanskog kralja Zalmoksisa«. Uz to.

pa sve do Vergilija (Enejida. preko njih su prebacivale jareće kože. proždirale njihovo sirovo meso. do stanja »božanske ludosti«. 269. one bi grabile životinje namenjene žrtvovanju i komadajući ih i kidajući. 87. Ritualna omofagija se završavala identifikacijom s bogom. 357). De Zalmoxis à Gengis-Khan. o privremenoj »divinizaciji«. boga rata. noževe ili tirse. čije je značenje »odeven u dugu lisičiju kožu«. 76 Rohde. Ceremonije su se odvijale noću. zvuči cimbala i frula) izazivala je kod vernika radosnu vrisku i pomamnu igru u uskovitlanom kolu.. Drugi teonim je bio Basareus. 275. odeća im je bila neobična. Tračani su bili poznati kao dobri ratnici koji se nisu bojali smrti. »Artemida« je prvobitno bila neko htonsko božanstvo.). Psyché. uz svetlost baklji. 58 i nap. pokušalo se sa rekonstrukcijom izvornog tračanskog panteona. nav. on je.« 76 U rukama su držale zmije posvećene Sabaziosu. No. str. III. 301. Od Homera (Ilijada. nap. Rode (Rohde). izvore koje navodi E. pa je zatim postao bog oluje i rata. videti Histoire des croyances.7"1 Tračanski kult »Dionisa« podseća na obrede koje Euripid prikazuje u Bahantkinjama (up. str.. str. t. 279. Ako se tumačenje prihvati. Up. »Demetra«) zbog divljih šuma i planina Trakije. Eliade. delo. Prema tome. 77 Vid. moguće je da je tračanski »Arej« najpre bio nebeski bog. učesnici su počinjali da se nazivaju Sabos ili Sabazios. 0 obredima Sabaziosa u Atini. 381. otadžbina Areja. GERMANI. Na osnovu ovog oskudnog obaveštenja kojeg je interpretatio graeca učinila još zagonetnijim. videti reference kod Rodea. moglo bi se prihvatiti da je na čelu njihovog panteona bio bog »Arejevog« kova. divlja muzika (udaranje u tucane kotlove. 1. prema tome. nap. dakle.77 Sigurno je da se radi. 75 Vid. na primer. str. str. 1. I. itd. zna se da je postojao i bog Zbelsundos. izveden iz korena *suer. u planinama. čiji je dragi deo imena. podudarno tračanskim boginjama Bendis ili Koti ti (Kotys). duge lepršave haljine od tkanina koje su podsećale na lisičje kože. 1—5. Međutim. Grci su znali i tračanska imena Dionisa: najviše su upotrebljavana Sabos i Sabazios. izvore koje navodi Rode. 274. nap. 74 U tom slučaju. tutnjati«. bio bog oluje i Grci su ga ispravno nazivali Zevs Keraunos. § 124). Dospevši do vrhunca. »rikati. onda se takođe može pretpostaviti da je kod najstarijih Tračana postojao uzorni mit o hijerogamiji između boga oluje i Majke-Zemlje. O »entuzijazmu« s kojim se obavljalo ekstatično sjedinjavanje s bogom.KELTI. M. »Uglavnom su se žene predavale ovim razuzdanim i iscrpljujućim igrama. pri tome bi plod ovog sjedinjavanja bio »Dionis«. Osim toga. 74 . nosile su bessares. ekstatični doživljaj je bio u stanju da Uostalom. po tradiciji se smešta u Trakiju. videli smo (§ 176) da su starog germanskog boga neba Tivaza Rimljani prisvojili kao Marsa. Herodot je izabrao da je nazove »Artemida« (umesto. kao kod grčkih bahantkinja. -surdos. TRAC ANI 1 GET1 141 smatrali svojim pretkom. str. XIII. a na glavi su verovatno nosile rogove.

mogućnost čisto duhovne egzistencije posle smrti. to jest. a s druge. 79 U takvim sredinama su se. ali drugi autori (Polibije. pak. Misijani uopšte ne jedu meso. elementarnu dvojnost čoveka. post itd. V i VIII. proročica je bila u »ekstazi«. Odvajanje duše od tela. 281 i dalje. 80 Što se tiče »Hermesa« kojeg su. pogl. Verovatno da ekstatični doživljaji koji su utrli put takvim shvatanjima nisu uvek bili »dionisijskog«. do skoro morbidne egzaltacije smrću i potcenjivanja života. Ovakva verska valorizacija smrti može se uočiti u izvesnim folklornim kreacijama Rumuna. Mnogi antički autori objašnjavaju izuzetnu hrabrost Tračana u borbi. to jest vojna aristokratija. pak. vid. Rohde. kao posledice »divinizacije«. otkrivalo je. 3. Vera u besmrtnost. 80 Up. nav. 3. I. pre svega sposobnost proricanja budućnosti. do kojeg je dolazilo tokom ekstaze. §§ 180 i dalje). slavili isključivo »kraljevi«. IV. s jedne strane. 3) prenosi da. prema Posejdoniju. vegetarijanska dijeta. Za razliku od grčkog dionisizma. đelo. str. 111). mlekom i sirom i da ih zato nazivaju »onima koji se boje boga« (theosebeis). 73). dovodile su. kao i nekih naroda jugoistočne Evrope. 50—67). 4).142 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA podstakne i specifične verske vokacije. 21) i Skita (Herodot. u različite koncepcije o besmrtnosti duše. miris nekog »voća« kod Masageta (Herodot. U vezi s tračanskom mantikom. tračanska mantika je bila povezana s »Dionisovim« kultom. Nejasna i aproksimativna drevna verovanja u preživljavanje duše postepeno su se menjala. prema Herodotu. Članovi plemena Trauza oplakivali su rođenje deteta. 656) im je pripisao »pravu glad za smrću« (appetitus maximus mortis). str. Strabon (VII. kao nezavisan narod. Ekstatični doživljaj pojačavalo je uverenje ne samo u to da je duša autonomna. kao Pitija iz Delfa. Strabon. De Zalmoxis a Gengis-Khan. askezom (usamljenost. 202). u Grčkoj.) i molitvom. kao i »onima koji kroče kroz dim« (kapnobatai). hram se nalazio na jednoj visokoj planini. 78 a prilikom proricanja budućnosti. Martijan Kapela (Martianus Capella) (VI. »Dionisovim« proročištem upravljalo je pleme Besa. jer se »njima čini da je lepo umreti«. II. njega je teško 78 Herodot smatra da su Besi jedna familija plemena Šatra (VII. orgijastičkog tipa. da bi na k r a j u krajeva prerasla u ideju o metempsihozi ili. što je ispravnije. .) prikazuju ih. njihovim eshatološkim ubeđenjima. 79 Zrna konoplje kod Tračana (Pomponije Mela. kao i uverenje koje je vladalo o večnom blaženstvu dezinkarnirane duše. Strabon dodaje da kod Tračana ima pobožnih ljudi zvanih ktistai koji izbegavaju žene. Kapnobatani bi mogli biti igrači i »šamani« koji koriste dim od konoplje da bi izazvali ekstatični trans (up. V. već se zadovoljavaju medom. posvećuju se bogu i žive »oslobođeni svakog straha« (VIII. Do ekstaze se moglo dospeti i korišćenjem nekih trava ili. počela razvijati verska shvatanja poznata pod imenom orfizam (up. Ovi izrazi verovatno označavaju izvesne poznate verske ličnosti a ne ceo narod. De Zalmoxis a Gengis-Khan. 3). Plinije itd. već i da je u stanju da obavi unio mystica s božanstvom. kod nekih tračanskih plemena. ali su zato svoje mrtve ukopavali radosni i veseli (Herodot.

prev. Gavril Kazarow. 84 i dalje. I. Poghirc. ti isti Tračani odapinju strele prema nebu preteći ovom bogu. str.. a evo u kom smislu: »Oni misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine samo pridružiti jednom božanskom biću (daimon). To je prvi i poslednji put da se u literaturi pojavljuje ime Gebeleizis. teško je uzeti zdravo za gotovo da su Zalmoksis i Gebeleizis jedan isti bog. mogao biti neko solarno božanstvo. str. I. »blistati«. Zalmoksis nema ničeg zajedničkog s jednim bogom oluje. na franc. Već je Tomašek (Tomaschek) u ovom teonimu prepoznao paralelu s tračanskim bogom Zbelsurdosom. str. 643. mora se reći. 835 itd. 179. Pettazzoni. Zalmoksis i »imortalizacija« Isti istoričar tvrdi da su Geti »najhrabriji i najpravedniji od svih Tračana« (IV. Vrlo je verovatno da pretnja nije bila upućena bogu (Gebeleizisu). Dečev. Gebeleizis bi bio bog oluje ili. Herodot dodaje: »A opet. 94. Međutim. dakle. 73. str. Zbelsiurdosom (Zbeltiurdos). treba takođe videti C. »Oni veruju da su besmrtni«. 87 i dalje. 81 82 . 94. 93). prev. Njihove strukture su potpuno različite. već demonskim silama koje su se pojavljivale u oblacima.KELTI. Up. Kao što ćemo videti dalje. nav. delo. II. Legran). 83 »Die alten Thrakern«. Charakteristik der Thrakischen Sprache. neki stari bog neba. 82 Međutim. Zalmoksisu. kada grmi i sevaju munje. 62. 84 Pošto je naveo da je jedan glasnik žrtvovan Zalmoksisu (o tom obredu ćemo govoriti kasnije). Što se tiče odapinjanja strela u vazduh. Herodot ne pravi nikakvu aluziju na boga sunca. br. 528. 83 Poput Zbelsurdosa. Die Denkmaeler des Thrakischen Reitergottes in Bulgarien. Uprkos Herodotovom svedočanstvu (izraženom. Vergleichendes Wörterbuch der indogermanischen Sprachen. Pettazzoni. pitanje je da li je Herodot dobro shvatio smisao tog rituala. 84 A. GERMANI. 359. u pitanju je bio jedan pozitivan kultni čin: odapinjanjem Vid. neki od njih to isto božanstvo nazivaju Gebeleizis« (IV. još pre. odnosno. koji njegovo ime izvode iz korena guer. TRAC ANI 1 GET1 143 identifikovati. Drugim recima. E. »The Religion of ancient Thrace«. a ni njihovi kultovi ne liče. Nekoliko vekova kasnije. mada se u mnogobrojnim izvorima navodi postojanje jednog takvog boga. D. reč je o jednoj poznijoj koncepciji koja uopšte ne razjašnjava »kraljevsku« teologiju koju pominje Herodot. Pokorny. nastavlja Herodot. s neobičnom stilskom i gramatičkom nemarnošću). jer misle da ne postoji drugi bog nego samo njihov« (IV. »Considérations philologiques et linguistiques sur Gebeleizis«. Walde — J. Legran). str. prema Valdeu — Pokornom (Walde — Pokorny) i Dečevu. 81. a Heroj-konjanik je identifikovan s Apolonom. po ćelom Balkanu počinju da se umnožavaju spomenici nazvani »Heroji-konjanici«. 81 Tračanski »Hermes« bi.

Moguća objašnjenja su utapanje u neko drugo božanstvo ili. neko božansko biće iz zemlje Geta« (IV. bili neprosvećeni«. Herodot priznaje da 85 88 . Činjenica da rumunska narodna mitologija o proroku Iliji sadrži brojne elemente koji odgovaraju bogu oluje pokazuje u najmanju ruku da je Gebeleizis bio poštovan u vreme pokrštavanja Dakije. 87 To je možda razlog zbog kojeg Herodot okleva da iznese detalje (ako ih je — što nije baš sigurno — dobio od svojih obaveštača): dobro je poznata njegova diskrecija kada su u pitanju Misterije. mi nismo u stanju da rekonstruišemo »priču« o Gebeleizisu. ostavio snažan utisak na antički svet. za vreme gozbi. pa se tako. od Herodotovih savremenika pa sve do poslednjih neopitagorejaca i neoplatonista. Pošto su Tračani živeli bedno i. »on je sebi načinio jedno boravište pod zemljom«. Nemojmo se sada upuštati u to da li je on bio čovek ili. Činjenica da Gebeleizis posle Herodota više nije pominjan ne predstavlja dokaz da se njegov kult ugasio. pak. na kraju sjedinio Zalmoksisa i Gebeleizisa u istog boga (vid. Zalmoksis je bio stari Pitagorin rob koji je: »postavši slobodan. Geti »veruju da su besUp. Ovaj tekst je. Prema onome što je ovaj istoričar saznao od Grka s Helesponta i Crnog mora. U međuvremenu. »Dao je da mu sagrade dvoranu za prijeme. no ipak mislim da se ovaj Zalmoksis pojavio mnogo pre Pitagore. prev. kao ni njegovu funkciju. . kao i neke obrede posvećenja. integrisali su ono što su saznali o Zalmoksisu. uz podršku sveštenstva na čelu s velikim sveštenikom. ni njihovi potomci.144 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA strela na sile mraka. 175). Tračani su oponašali i indirektno pomagali boga munja. 95—96. prirodno. . pak. gde je kao u nekoj krčmi gostio svoje najuglednije sunarodnike. dalje. niti u to mnogo verujem. No. uglavnom. Tračani su žalili za njim oplakujući ga kao da je mrtav. gde je »sišao i živeo čitave tri godine. bogat. 87 U stvari. Iz toga. str. ] Što se mene tiče«. nego će otići na jedno mesto gde će. najdragoceniji su oni koji su u vezi s mitom i kultom Zalmoksisa. Legran). str. besmrtni. njegovom učenju i njegovom kultu u duhovni horizont pitagorejske strukture. 86 Od podataka koje prenosi Herodot. uživati u savršenoj sreći«. piše Herodot. opstanak pod nekim drugim imenom. ili sam Herodot. Četvrte godine. 8 5 Kako god bilo. dakle. nikada neće umreti. naslućuje se misterijski karakter kulta. došao do velikog bogatstva. njihove oči ga ponovo ugledaše: i tako oni poverovaše u sve ono što im je Zalmoksis govorio [ . 59 i dalje. Uprkos racionalizmu i euhemerizmu Herodota ili njegovih obaveštača. Takođe bi se moglo prihvatiti da je verski sinkretizam. moramo se pomiriti sa sudbinom: na osnovu jednog jedinog podatka. bez obzira kako se on u to vreme nazivao. Zabeležena priča je koherentna: Grci s Helesponta. vratio u svoj zavičaj. sledi zaključak da je kult geto-dačanskog boga sadržao verovanje u besmrtnost duše. Zalmoksis je odlučio da ih civilizuje. učio ih je da ni on. ni njegovi saplemenici. De Zalmoxis a Gengis-Khan. dodaje Herodot. »ja niti odbijam da poverujem u ono što se priča o podzemnom boravištu.

§ 205). a ni šamanskih ili šamanizovanih postupaka. povezuju Zalmoksisa s Dionisom i Orfejem s jedne strane. § 206. Naprotiv. ostaće nam nepoznate. Žrtva je omogućavala prenošenje poruke ili. 1918. M Početkom hrišćanske ere. 93). nije on od svog gospodara prene veruje u priču o tome kako je Zalmoksis bio Piftagorin rob. bio bi proboden vrhovima kopalja. drugim recima. Neki stari autori. glagol athanatizein (up. str. Grčki istoričar takođe navodi (IV. 88 Do te »imortalizacije« se dolazilo posredstvom jednog obreda posvećenja. no. 94) ritual koji je specifičan za Zalmoksisa: svake pete godine bogu su slali glasnika zaduženog da mu prenese »ono što su u određenim okolnostima želeli«. što kult koji je ustanovio Zalmoksis približava grčkim i helenističkim Misterij ama (up. up. a onaj kojeg je sudbina odredila bio bi bačen uvis. Pitagora itd. Hermotim iz Klazomene. Međutim. koristeći pre svega podatke koje je sakupio Posejdonije (oko 135 — oko 50. dok se Zalmoksis nalazio među njima. Aristej sa Prokonesa. 189 i dalje. »Oi athanatizontes. U tom smislu. on se uvek može upoređivati s Dionisom. u pravom smislu reči. VII. ali isto tako i brojni savremeni naučnici. Zalmoksis je bio Pitagorin rob. Linforth. »imortalizacija« duše i učenje o životu i blaženstvu na drugom svetu) približavaju Zalmoksisa Misterijama. verovanja. M. to jest. već da je. a pre svega obezbeđivanjem besmrtnosti i blaženstva duše. »jer misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine pridružiti Zalmoksisu« (IV. silasci u Podzemlje. reaktualizaciju neposrednog komuniciranja Geta s njihovim bogom. 23—33). okultacija u »podzemnom boravištu« i epifanija posle četiri godine. No. Eipimenid s Krita. Žrtvovanje i slanje glasnika predstavljalo je. 88 Up. simbolično (jer je bilo ritualno) ponovno osnivanje kulta. V. 93. »katabaze«. videćemo to dalje. ono što nam Herodot prenosi o Zalmoksisu ne uklapa se u sistem mitologija. padajući.). Strabon (Geografija. 94). onakvog kakvo je postojalo u početku. 10 . pak. mantika ili. naprotiv. str. reaktualizovana je Zalmoksisova epifanija posle trogodišnje okultacije sa svim njenim implikacijama.. a s druge. već »načiniti sebe besmrtnim«. 93—94« (Classical Philology. Same ceremonije. ali podaci koje je preneo Herodot ukazuju na mitsko-ritualni scenario »smrti« (okultacije) i »povratka na zemlju« (epifanije). pre Hr.KELTI. u neku ruku. Herodotus IV. preko Dionisijskih misterija. 5) daje jednu novu verziju mita o Zalmoksisu. I. 4) ne znači »verovati u sopstvenu besmrtnost«. Nekoliko ljudi držalo je tri koplja. TRACANI I GETI 145 mrtni« (IV. GERMANI. up. s mitskim ili izrazito mitologizovanim ličnostima 89 koje karakterišu šamanska tehnika. uveren u to da je getski daimon bio stariji — a taj detalj je veoma značajan. 3. najkarakterističniji elementi njegovog kulta (andreon i ceremonijalne gozbe. 89 Abarid.

star. oslanjajući se na stare izvore. n. Hadrian Daicoviciu. hramovi u Sarmizegetuzi i u Kostešti čiji je urano-solarni simbolizam očigledan. Za Strabona još jedan detalj izgleda isto toliko važan: to što je Zalmoksis — baš kao docnije Dekaenej — postigao uspeh u životu zahvaljujući svojim astronomskim i mantičkim znanjima. Postavši vrhovni sveštenik i prorok »najpoštovanijeg boga u njihovoj zeirilji«. isti. već »neka znanja u vezi s nebeskim telima«. što će reći.146 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA uzeo doktrinu o besmrtnosti. 91 U novoj etapi religije Geto-Dačana o kojoj nas obaveštavaju Posejdonije i Strabon. izgleda da imaju funkciju kalendara. Zalmoksis se povukao u jednu pećinu na vrhu svete planine Kogenon (Kogainon). bio u stanju da sazna božiju volju. 69—71). čoveka koji ne samo da je putovao u Egipat. 92 61 U jednom drugom odeljku (VII. nema više nikakvih aluzija na neki kult misterijske strukture o kojem je govorio Herodot. Dacii. već je uz to dobro izučio neke znake pomoću kojih je. do identifikacije boga Zalmoksisa i njegovog prvosveštenika. 194 i dalje. 11) gde daje život Berebiste (70—44). str. Insistiranje na njihovom dobrom poznavanju nebeskih tela možda odražava tačne informacije. Vid. osobine Zalmoksisa su bitno izmenjene. pa je sasvim moguće da su ovi »specijalisti za svete stvari« bili nastavljači »misterijskih« tradicija Zalmoksisovog kulta. pre svega. pa su ljudi stoga za kratko vreme i njega samog počeli smatrati bogom«. jer isključuje meso iz ishrane. II stvari. XI. Povrh toga.. 67 i dalje. . 210 i dalje. Zalmoksisovim kultom upravlja prvosveštenik koji živi usamljenički na vrhu planine. 3. nauku koja omogućava proricanje budućih događaja prema nebeskim znacima. e. njegov kult je »pitagorejski«.. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Strabon opisuje Dekaeneja kao »čarobnjaka (goes). Baš zahvaljujući svom astronomskom znanju i ugledu koji je uživao kao čarobnjak i prorok. Jordan (Jordanes) je s dosta preterivanja opisao zanimanje dačanskih sveštenika za astronomiju i prirodne nauke (Getica. »II Tempio — Calendario dacico di Sarmizegetuza«. prema Zalmoksisovom učenju i dalje održava«. Zalmoksis je uspeo da postigne to da ga kralj prihvati i podeli vlast s njim. pa su kasnije »počeli da mu se obraćaju kao bogu«. Strabon dodaje da »Getima vlada Berebista. negdašnji autori govore o nekim pobožnim ljudima i iskušenicima. No. pitagorejsko pravilo uzdržavanja od hrane poreklom od živih bića. gde je primao samo kralja i svoje sluge. Ukratko. zemlju koja ima vodeće mesto kada je u pitanju magija. Mi ne znamo u kolikoj je meri inicijacijska i eshatološka struktura Zalmoksisove »misterije« opstala u Strabonovo vreme. u ovom ili onom obliku. U VI v. koji je potom divinizovan pod istim imenom. prema sopstvenom tvrđenju. dok dužnost prvosveštenika obavlja Dekaenej i da se. 62 Up. Došlo je. a koji je istovremeno i savladar i kraljev savetnik. Strabon tu dodaje i putovanje u Egipat.

2) ideje. Orpheus and Greek Religion. moguće doći do osnovne poruke orfizma. C. 1830). Iz V veka datiraju i prve aluzije na njegov silazak u podzemlje po suprugu Euridiku (Euripid. Od V veka Orfejeva ikonografija se neprekidno obogaćuje: možemo ga videti kako svira na harfi okružen pticama. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 180. ako se svakom vrednijem svedočanstvu ispravno priđe. IV. Rastržu ga menade ili je u Hadu pored drugih božanstava. i Ivan M. 2 Izvore su analizovali W. prema tome. pevač i »osnivač inicijacija« Izgleda da je nemoguće pisati o Orfeju i orfizmu. otac melodičnih pesama« (Pyth. koja je uočena u Grčkoj još u VI veku. »Orfej« i »orfizam« predstavljaju jednu od tema koje skoro automatski podstiču polemičke strasti. s jasno upisanim imenom. Na jednoj metopi iz VI veka.XXII POGLAVLJE ORFEJ. str. a ne naljutiti određenu kategoriju naučnika: tu spadaju skeptici i »racionalisti« koji uticaj orfizma na istoriju grčke duhovnosti svode na minimum. Pevača i harfistu prvi put pominje u VI veku pesnik Ibik (Ibykos) iz Regija. To nadvlačenje oko dve metodologije odgovara jednoj dubljoj filozofskoj opoziciji. on je »svirač citre (phorminx). Mitovi o Orfeju: harfista. Nije uspeo jer se prerano osvrnuo 2 ili zato što su se podzemne sile 1 Cak i valorizacija izvora razdvaja jednu kategoriju od druge: skeptici podvlače siromaštvo dokumenata. 177). 357 i dalje). ali i obožavaoci i »entuzijasti« koji ovom pokretu pridaju veliki značaj. prikazan je. Eshil za njega kaže da je »onaj što očarava prirodu svojim čarima« (Agamemnon. kao i pozni datum njihovog nastanka. Guthrie. Linforth. 10» . koji govori o »Orfeju. 29 i dalje. a može se osetiti i danas. 1 Analiza različitih izvora dopušta nam da religijske realnosti razdvojimo na dve grupe: 1) mitove i legende u vezi s Orfejem. verovanja i običaje koji se smatraju »orfičkim«. vernim Tračanima. divljim životinjama ili. kako plovi u barci s harfom u ruci. drugi smatraju da ne treba mešati datum redakcije nekog dokumenta sa starošću onog što taj dokument sadrži i da je. koja pripada riznici Sikionaca u Delfima. Za Pindara. K. Alkesta. The Arts of Orpheus. čije je ime slavno«. pak.

kao i onim što ponavlja orfička propaganda. 7 Insistiranje s kojim se evociraju njegov boravak. pa čak i simbol. tabla 6. Od važnosti je i to da je 3 »On se nije usudio da (umre od ljubavi kao ALkesta. mi ne znamo njihovu . 7 U trenutku kada su nešto bolje upoznati »varvarski« narodi u Trakiji. sva ta mitologija ne uspeva da prikrije želju da se Orfeju dâ ugledno mesto u vremenu. Orphicorum fragmenta. Sve bi to bilo dovoljno da se legendarni pevač smesti u »prehomerovsko« vreme. Orfej je bio u vezi s nizom mitskih ličnosti — kao što su Abarid. La religion dans la Grèce antique. ali je uspeo da živ prodre u Had. 113. 4 Smrt ga je zadesila u Trakiji. baš kao i glave jukagirskih šamana. 66 i si. čak u XIX veku. bačena u Hebar. 3 Prema legendi. to jest. — koje takođe karakterišu ekstatična iskustva šamanškog ili parašamanskog tipa.. možda. pa čak i Skiti koji su živeli nomadski na severnim obalama Crnog mora.protoistoriju u staroj Grčkoj. čime bi postao stariji i vredniji poštovanja no što je to kao predstavnik. on je vidar i muzičar. Pettazzoni. 40 i dalje. * M. str. štaviše. Kern. 8 Up. nap. a njegove udove pobacale na razne strane. 8 Svi su ti elementi arhaični i u suprotnosti s grčkom duhovnošću od VI—V veka. propovedi.148 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA suprotstavile njegovom poduhvatu. up. no. ali na keramici iz V veka. Dionis je na njega poslao menade. kao i njegova tragična smrt u Trakiji. spisak lokalizacija Orfejevog kulta u Trakiji kod R. što je u skladu s predanjem. Le Chamanisme et les techniques archaiques de l'extase (drugo izd. 114. 8 potvrđuje »primordijalnu« strukturu njegove ličnosti. . on živi u Trakiji. Primetimo za sada da Orfejev ugled. Kao i šamani. 5 Njegova glava. 16. 1968). svuda je prikazivan u grčkoj odeći kako svojom muzikom očarava divlje životinje ili varvare. Orpheus. »jednu generaciju pre Homera«. službene religije. str. Eliade. Zbog toga je morao biti kažnjen i bogovi su odlučili da umre od ženskih ruku« (Platon. njegova odsečena glava je sačuvana da bi proricala budućnost. str. Tamo je pobožno prihvaćena i potom korišćena za proricanja. Aristej itd. neobično podsećaju na šamane i njihova delà. Muze su sakupile udove i sahranile ih na Leibetirji. to jest Apolonu. ta arhaizovana mitologija delom nastala i kao izraz izvesne pristrasnosti. u masivu Olimpa. 9. kao i najvažnije epizode iz njegovog životopisa. 33. (U stvari.) Značajna je činjenica da su brižljivo odabrani najarhaičniji elementi koji su bili dostupni Grcima u VI veku. njihovu eventualnu mitsko-religijsku funkciju pre nego što su postali deo orfičke legende. 179 d). Guthrie. Biće prilike da podsetimo i na druge aluzije na Orfeja u literaturi VI i V veka. br. 307—308. * Rêka Marica (prim. silazi u Podzemlje da bi vratio Euridiku. Sympos. prev.* otplovila je pevajući do Lezba. str. str. one su harfistu rastrgle. 5 O. Orfej se svakog jutra peo na brdo Pangej da bi se divio suncu. on začarava i potčinjava divlje zveri. Prema izgubljenom Eshilovom komadu Basaride. razljućen. * Up. da se smesti na sam »prapočetak« i tako proglasi »Homerovim pretkom«. Malo je važno što je.).

943).ORFEJ. dok je. jer se. 10 Gatri (Guthrie) ukazuje na jedan odeljak Alkeste. s druge. Ti odnosi su. str. s jedne strane. »Homerovim pretkom« je proglašen isključivo zato da bi se istakla važnost njegove religij9 Katabasis eis Hadou (Kern. 9 Katabaza spada u obrede posvećenja. i njegov odnos prema Dionisu i Apolonu potvrđuje njegovu reputaciju »osnivača Misterija«. 10 Konačno. 4) uočava analogiju s Orfejevim silaskom po Euridiku. Orfej jeste religijska ličnost arhajskog tipa. ali je očigledno da Orfej ne pripada ni homerovskom predan ju ni mediteranskom nasleđu. u kojem je prikazan Apolon okružen risovima i lavovima. dakle. ekstaze različitih. pa čak i antagonističkih tipova). magijsko-religijski ugled koji on uživa prehelenski (vladanje životinjama. on među varvarima ponaša kao Grk. bio poznat i kao »osnivač inicijacija« i Misterija. No. Ljubomora boga ili inkompatibilnost dve tehnike proricanja. Autor dela Protiv Aristogitona A (§ 11) tvrdi da je Orfej taj »koji nam je pokazao najsvetije obrede posvećenja«. tin Tračana »koji su verovali da su besmrtni«. predmet polemika. 3) Orfej je prikazan kao neosporni osnivač inicijacija. jer su to jedini grčki bogovi čiji su kultovi sadržavali posvećenje i »ekstazu« (razume se. imajući verovatno u vidu Eleusinske misterije. The Greeks and their Gods. fr. u nekoj »varvarskoj« oblasti. Zbog svoje predanosti Apolonu kažnjen je nasilnom smrću. Orfej je pridavao veliki značaj očišćenju od grehova. još od antičkih vremena. U tome što Dionis izvlači iz Hada svoju m a j k u Semelu. 304 i dalje). šamanska katabaza). kao i košutom koja je »igrala uz zvuke njegove lire«.. Diodor (IV. 25. uzimajući t a j izraz bilo hronološki. poznato je da je Orfej bio verni pristalica Apolona. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 149 među retkim silascima u Podzemlje koje pominju grčka predanja. stih 578. a katarza je bila specifično apolonska tehnika. 315. komadanje ovog od strane menada može se interpretirati kao dionisijski ritual. Isto tako. fr. Orfejev postao najpopularniji. on se približava Zalmoksisu (§ 179) koji je takođe osnivač Misterija (prema tumačenju jedne katabaze) i najveći civilizator Geta. Prema Euripidu.. Nije teško prihvatiti da je živeo »pre Homera«. sparagmos boga u obliku životinje (up. Katabaza u Odiseji (XI. 2) Njegovo »poreklo« i njegova preistorija su nam nepoznati. 11 Apolon osuđuje Orfejeva proročanstva na Lezbu (Filostrat. str. Morfološki. on je »pokazao s j a j neopisivih misterija« (Rhesos. Naš pevač je. »šamanske« i pitijske? . 11 Trebalo bi zapamtiti sledeće činjenice: 1) mada se njegovo ime i prve aluzije na njegov mit javljaju tek u VI veku. naročito stihovi 566—631) verovatno sadrži »orfičku« interpolaciju. § 124). Orph. Najzad. do koje još nisu bile doprle duhovne vrednosti svojstvene homerovskoj civilizaciji). Njegove veze s Tračanima su dosta zagonetne. 14). Po jednoj legendi on je čak bio sin ovoga boga i nimfe Kaliope. 293 i dalje. bilo geografski (što će reći. 4. Vita Apoll. pored toga što je bio »osnivač inicijacija«. Orfejev muzički instrument bila je apolonska lira.

Uostalom. asketizam. Sudbina duše posle smrti predstavljala je. pročišćenje i versko obrazovanje (hieroi logoi. 132. »Orfizam« će se razvijati u istom smeru. kao što smo videli (§ 90). Poruke koja predstavlja temeljni raskid s olimpskom religijom. kao što smo videli (§ 97). I. Od samog početka. S druge strane. predlagao jednu prihvatljivu inicijacijsku disciplinu koja je imala u vidu transmigraciju i besmrtnost duše. on je na k r a j u sklopio mir s Dionisom koji je primljen na Olimp. Orfička teogonija i antropologija: duše transmigracija i besmrtnost Religijsku i filozofsku misao Grčke u VI veku pretežno je zaokupljao problem Jednog i Mnoštva. inspirišući se tradicionalnim posvećenjima. The Greeks and their Gods. str. ali to je bilo privremeno i postizalo se snižavanjem praga svesti. prema tome. knjige). vrač iz Pila. osnovni cilj eleusinskih inicijacija. Orfej eva figura deluje pod združenim znamenjima Apolona i Dionisa. Pored toga. Jonjani. koje religija nije mnogo privlačila. postavljali su sebi filozofsko pitanje: »Kakav je odnos između višestruke raznovrsnosti sveta u kojem živimo i jedinstvene prasupstance iz koje je sve nastalo?« Vid. Ovo zbližavanje dva antagonistička boga nije nevažno. 49). i besmrtnost duše.150 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ske poruke. Stoga izgleda prihvatljivo da su ljudi u VI i V veku u mitskoj figuri Orfeja videli osnivača Misterija koji je. To nije jedini primer. u Guthrie. U tim inicijacijama za nas će ostati t a j n a ono najvažnije što se može uzeti da je »osnovao« Orfej. bio je takođe i »onaj koji je Grcima objasnio Dionisovo ime. Apolon je imao izvesne veze s Hadom. Poznato je samo ono što je inicijaciji prethodilo: vegetarijanstvo. 12 . 316 i dalje. Religijski duhovi tog vremena postavljali su sebi pitanje: »Kakva veza postoji između pojedinca i božanstva kojem ovaj oseća da pripada? Kako ostvariti potencijalno jedinstvo koje isto tako postoji u čoveku kao i u bogu?« 12 Neka vrsta sjedinjavanja božanskog i ljudskog ostvarivana je za vreme dionisijskih orgija. str. Melampod. »orfičari« su iz nje izvukli logičan zaključak o besmrtnosti i. poznati su i teološki postulati: transmigracija pa. Možda je na t a j način grčki duh izražavao nadu da će kroz koegzistenciju ova dva boga pronaći izlaz iz kriza nastalih rušenjem homerovskih religijskih vrednosti? 181. A History of Greek Philosophy. pokazao im kako se ovom bogu prinose žrtve i kako se obavljaju procesije falosa« (Herodot. iako »miljenik Apolona«. II. no Dionisov i Apolonov kult takođe su u vezi sa sudbinom duše. takođe od istog autora. Prihvativši bahantsku pouku o tome da čovek može da učestvuje u božanskom.

mnogi od tih 13 Platon. 13 Izgleda prihvatljivo da je Platon neke od tih tekstova poznavao (mogli su se kupiti kod knjižara). pak.. ] Da bi ih uverili u vrednost svojih obreda. bio je upoznat s teorijama o duši koje sadrže »takozvani orfički stihovi«. 364 b—365 a). 364 e. takvi ekstatici.ORFEJ. . Orpheé et l'Orphisme à l'époque classique. Druga karakteristika orfizma je izrazita raznolikost samozvanih »orfičara«. koji je bio jednovremeno »inicijacijski« i »narodni«. Pored autora teogonija ili asketa i vizionara. Stoga bi bilo naivno podleći utisku da su nosioci pokreta bili orfeotelesti i čudotvorci i posumnjati u stvarno postojanje orfičkih ideja i rituala. 223). tehnikom očišćenja prema Apolonovom učenju. grotesknih imitatora joge i tantrizma. još od nastarijih vremena: oni predstavljaju jednu od karakteristika »narodnih religija«.. Moulinier. On takođe navodi neke heksametre teogonijske prirode kao »Orfejeve«.. Teofrast nazvati orfeotelestima (»orfički inicijatori«). A zatim su orgije zamenili katarzom. . poznat pod imenom orfizam. 410 b 28. up.. Orph. . pak. a Aristotel.. Koristeći autoritet ove dvojice. o božanskoj prirodi duše..]. vračevi i nadrilekari postojali su uvek. »misterije Ruže i Krsta«. činjenica da su se. I Euripid govori o orfičkim »tekstovima«. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 151 skladu s tim. učenik). važnost koja je pridavana pisanim tekstovima. sin Lune i Muza. kao i »tajna društva« koji niču širom zapadne Evrope u vezi s pojavom slobodnog zidarstva ili.. Crat. Hipp. da je ?a žive i mrtve moguće pribaviti oproštaj. 402 b. Prinosioci žrtava i vračevi koji opsedaju vrata bogatih moljakajući i ubeđujući ih da su žrtvama i udvaranjima dobili od bogova moć da im obezbede oproštaje od grehova koji su možda počinili oni ili njihovi preci [ . jer oni ih tako nazivaju. koji nije verovao da je Orfej istorijska ličnost. 954. Aristotel. već i čitave Države. kritičku analizu kod L. Pevač i harfista postao je simbol i rodonačelnik celog jednog pokreta.. u klasičnoj epohi.. 14 To je dobro poznat fenomen u istoriji religija: svaki asketski. na sve strane izazivaju paklene nerede« (Rep. oni uspevaju da ubede ne samo pojedinca. 14 ». donose gomile knjiga koje su sastavili Muzaj i Orfej. Fr. Suidas daje dugu listu delà pripisanih Orfeju (Kem. tu su 1 oni koje će kasnije. 74 i dalje. De an. gnostički i soteriološki pokret izaziva bezbrojne pseudomorfoze i katkad detinjaste inicijacije. Imitatora je bilo najviše onda kada se insistiralo na otkrovenju i inicijaciji neke soteriološke gnose. U to mnoštvo ne u b r a j a m o obične čudotvorce. Platon se poziva na veliki broj knjiga koje se pripisuju Orfeju i Muzaju (za kojeg su smatrali da je pevačev sin ili. Za ilustraciju mogu poslužiti bezbrojni pokreti »posvećenja«. 66 c. str. br. to jest »knjigama«. a ta posvećenja. Ono što već dovoljno izdvaja ovaj verski pokret od ostalih jeste. Rep. kao i očišćenje od grehova [.. purifikatore i vračare koje opisuje Platon u jednom poznatom odeljku. pak. Treba se samo setiti lažnih asketa kojima vrvi Indija još od vremena Upanišada ili. kao i o životu posle smrti. Phileb. u kojima je bilo govora 0 očišćenju od grehova. Euripid. počev od VI veka. S druge strane. S jedne strane. pre svega.

15 U skladu s tim. 69 i dalje. Već za Empedokla. I za Empedokla je besmrtnost podrazumevala metempsihozu. takođe Detienne. ali do spasenja se dolazilo. makar delimično. 110 i dalje. Ono što se nazivalo »orfički život« (Zakoni. aksetizam i brojna specifična pravila. no. str. a smrt tela predstavlja početak novog života. up. Pindara. Ti odeljci su bili povod beskrajnih rasprava. 197 i dalje. Platona. a bogovima namenivši kosti žrtve. tekstove koje navodi Gatri. »odricanje od sveta«. Up. Međutim. 18 Povratak vegetarijanstvu označavao je. . »La cuisine de Pythagore«. da prisvoje slavu imena te legendarne ličnosti. na k r a j u krajeva. Orpheus. kao i poznije datiranih dokumenata. ako ništa drugo. moguće je u glavnim crtama rekonstruisati ono što bi se moglo u nedostatku boljeg imena nazvati »orfička dok15 Cratyle. Nekoliko Platonovih aluzija omogućuje nam da nazremo kontekst orfičke koncepcije besmrtnosti. Aristofana. ono je pre svega proklamovalo odbacivanje grčkog verskog sistema u celini. otkrovenjem kosmološkog i teozofskog reda. Travaux. sistema koji je bio zasnovan na prvoj žrtvi koju je uspostavio Prometej (§ 86). inkarnirana egzistencija više liči na smrt. Upoređivanjem nekih svedočanstava i aluzija starih autora (Eshila. uostalom. istovremeno. orfičari (i pitagorejci) uzdržavali su se od krvavih žrtvi obaveznih u zvaničnom kultu. pre svega. i koje su se oni trudili da oponašaju.). Odbijajući da jedu meso. VI. Phedon. štaviše. time je.152 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čudotvoraca. odluku da se ispravi greh predaka i nadu da se. Saggio sul misticismo greco. Empedokla. O mističkim i eshatološkim vrednostima vegetarijanstva. to jest. Međutim. putem »inicijacije«. str. posebno interpretaciju Sabatučija (Sabbatucci). odevena »u čudnu tuniku načinjenu od mesa« (fr. objašnjavao svoje vegetarijanstvo (životinja koju ubijamo mogla bi u sebi imati dušu nekog našeg bliskog pretka). dostigne prvobitno blaženstvo. efikasnije i uticajnije. B. str. dokazuje postojanje izvesnih gnosa i soterioloških tehnika koje su izgledale superiornije. 400 c. To odbijanje je svakako značilo odvajanje od građanskog života i. o »tamnici« ili »zatvoru« duše. do tog »pravog života« ne dolazi se automatski. duša je bila zatvorenik u telu. ili. vid. proterana daleko od Blaženih. 782 c) sadržavalo je očišćenje od grehova. 90 i dalje. 62 b. 148 i dalje. duša je zatvorena u telo (soma) kao u grob (sema). Da bi bila kažnjena za prvobitni greh. 115 i 126). duši se sudi prema njenim gresima ili zaslugama i posle izvesnog vremena ona se ponovo inkarnira. 14 Hésiode. itd. Kao u Indiji posle Upanišada. Prometej je navukao Zevsov gnev. time je. koji je vodio »orfički život«. vegetarijanska praksa imala je dublje i složenije religijsko opravdanje. uslovio razvoj događaja koji je označio k r a j »rajske« epohe u kojoj su ljudi živeli u zajednici s bogovima. osuđene na transmigraciju do konačnog oslobođenja. vračeva i purifikatora pozivali na Orfeja. Rezervišući meso za ljude. reč je o verovanju u neuništivost duše.

potom stvorio druge bogove i svet. 1—3). Eros je. Uočava se teogonija koja se proširuje na kosmogoniju. 18 Guthrie. Hesiod navodi da je gospodar Olimpa. 12). Reja i Hera samo različita imena iste boginje (st.ORFEJ. No Zevs proguta Fanesa s ćelom njegovom tvorevinom da bi stvorio jedan novi svet. koji se zvao i Fanes. iz kojeg je nastalo Vreme (Hron). tvrdeći da je logos sveta isto što i logos Zevsa (st. Heraklit. Jedan stih pripisan Orfeju tvrdi da je »Zevs početak. Vreme (Hron) načinilo je u Eteru (Aither) p r a j a j e iz koga je izišao prvi bog Eros. Orpheus. pak. 319. 18 Uprkos obradi. kao što su Geja (Demetra). 2 0 Autor objavljuje jedinstvo postojanja. pomenuta epizoda je odraz filozofske spekulacije o stvaranju višestrukog Univerzuma od jednog jedinstvenog. Neki odlomci su. 15. 18. Majka. na sistem Ferekida i na autogenu kreaciju Prađapatija (§ 76). pre čudesnog rođenja Atene (§ 84). Ali. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 153 trina«. što će biti. »Kad ljudi kažu: . 5—7). The Greeks and their Gods. sredina i k r a j svih stvari« (st. koje je izrodilo Nered tokom kojeg se Zemlja odvojila od Vode i Neba. Teogonija. B 1. To da Zevs proguta neko božanstvo. što predstavlja ješ jednu potvrdu starosti i visokih spekulativnih kvaliteta tih spisa. Druga predanja postuliraju kao prvobitni princip Noć (Niks) koja je rodila Urana i Geju. on s jedne strane pokazuje da su 17 Damaskije je još u V veku pre Hr. mit je zadržao svoju arhajsku strukturu. B 32).Mojra je tkala'. Orfej kaže da je Mojra (sudbina) Zevsova misao. str. ili. 77 i dalje. zvana »Rapsodije«. a potom Eter (vazduh) i Haos. 19 Otkriven 1962. up. pored Soluna. 17 zadržava samo neke detalje genealogije koju je preneo Hesiod. u orfičkoj teogoniji ovaj mit ima suptilnije značenje: u njemu se uočava napor da se od boga kosmokrate načini stvoritelj sveta kojim on vlada. str. Okean je samo jedna od Zevsovih hipostaza. Tekst sačuvan na papirusu iz Dervenija važan je iz više razloga. Nedavno je papirus iz Dervenija 19 otkrio još jednu orfičku teogoniju u čijem je središtu Zevs. kraj grada Dervenija. . ili Okean. 13. 7—11). Kosmogonija istovremeno ima seksualnu i monističku strukturu: Zevs je stvorio svet vodeći ljubav »u vazduhu« (ili »odozgo«). Iz toga sledi da ime »Zevs« označava »svet« (up. a i što će prestati da bude« (st. oni tada podrazumevaju da je Zevsova misao odredila ono što jeste. dobro je poznata mitska tema. 15. 10 Taj tip kosmogonije podseća na memfisku teologiju (§ 26). kao i dosta neobična antropologija. 137—142. Jedno. čitao delo koje se zvalo Orfejeve rapsodije. bez sumnje. Reč je o komentaru jednog orfičkog teksta. Ali tekst ne pominje partnerku. i vremenski smešten u IV vek pre Hr. Pored toga. Orfičku eshatologiju pre svega čini antropogonijski mit koji je istovremeno u suprotnosti i sa homerovskim i sa eleusinskim. Guthrie. S pravom se ukazuje na analogije s egipatskom i feničanskom kosmogonijom. fr. kao princip stvaranja.). progutao svoju ženu Metidu. davnašnji (VI vek pre Hr.

Schr. br. On je čak u stanju da se oslobodi »demonskog« elementa koji se javlja u svakoj profanoj egzistenciji (neznanje. itd. Što se tiče mita o nastanku čoveka iz pepela titana. može se smatrati da je Platonov učenik Ksenokrat povezivao pojam tela. mesopotamske: Marduk je stvorio čoveka od zemlje (to jest. može se razlikovati dualizam (telo—duh). Dion Hrisostom. kojeg nema ni u mesopotamskom Weltanschauungu. 55. uprkos svom titanskom poreklu. ponašanja i inicijacija koja omogućuje izdvajanje »orfičara« od njemu sličnih i konačno vodi odvajanju duše od Kosmosa. 17. « Plutarh.. s Dionisom i titanima. Prema tom mitu. drugim recima. Podsetimo se one prethodne. obreda posvećenja (teletai). dopušteno je videti reference na ono što je titansko u čoveku. VII (Kern.. a s druge strane. 133. kao i »orfičkog načina« življenja. ni u homerovskoj koncepciji. zahvaljujući sopstvenom načinu postojanja. 22. bilo je moguće eliminisati titanski element i postati bakhos. S jedne strane. Prema jednom podatku Olimpiodora.). u Pkidarovom izrazu: »ispaštanje zbog starog poraza« (fr... Najpotpunija verzija se može naći kod Klementa Aleksandrijskog. II. čovekova priroda je istovremeno sadržala i titansko i božansko. koji je veoma blizak Platonovom. Sve to podseća na brojne indijske tehnike i soteriologije (§ 195) i anticipira razne gnostičke sisteme (§§ 229 i dalje). on se u jasnom obliku pojavljuje tek kod nekih kasnijih autora (I—II vek posle Hr. Ali. on ilustruje monističku. 22 Bez obzira na to kako se interpretiraju neke neodređene aluzije. od tela pračudovišta Tijamat) i od krvi arhidemona Kingua (up. De esu carn. mesožderstvo. Protrept. dionisijsko u čoveku. s druge strane. 18. Međutim. odgovarajuće aluzije se nalaze u znatno starijim izvorima. § 21). XXX. pogl. Ne treba podvlačiti novinu i originalnost ove koncepcije. . na t a j način se izdvajalo i ostvarivalo ono božansko.154 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u ranoj epohi postojale prave orfičke konventikule. 84. verovanja. izvesno je da se u antičko vreme mit o titanima smatrao »orfičkim«. 21 No. kao i u odeljku Zakona (701 c) o onima koji »pokazuju staru titansku prirodu«. I. sumorna i tragična kakva izgleda. Jer čovek. paradoksalno. 2. 2. jer se u pepelu titana nalazilo i telo deteta-Dionisa.). Uprkos skepticizmu nekih naučnika. In Phaed. orfička antropogonija sadrži u sebi element nade. a Olimpiodor. skupina mitova. kao što smo pokušali da pokažemo u vezi s mitsko-obrednom temom Dionisa-Zagreja (§ 125). uz pomoć purfikacija (katharmoi). kao »zatvora«. Fr. čak »monoteističku« tendenciju jedne od orfičkih teogonija. Or.). učestvuje u božanskom. 210).

Međutim.« Boginja ga prima blagonaklono: »Pozdrav tebi koji si izdržao patnje kakve nikada ranije n i s i . Nova eshatologija Što se tiče »orfičke« eshatologije. 171 i dalje. o bezgrešni vladaoče Podzemnog sveta.000 godina ponovo vratila na zemlju. mora deset puta da prođe kroz t a j ciklus. nav. Reci im: . pa se potom. delo. u svojoj dobroti. vi to znate. a postao si bog. a potom ćeš vladati sa ostalim junacima. . zbog toga su one morale izbegavati vodu sa izvora Lete. kraljice Podzemlja. zavisno od presude. Prema Fedonu (108 a) i Gorgiji (524 a). Jedna druga tablica otkriva važne detalje: »Izdržao sam kaznu koju sam zaslužio svojim nepravednim d e l i m a .« 23 U mitu o Eru Platon kaže da sve duše koje su određene za reinkarnaciju obavezno piju vodu na izvoru reke Lete da bi zaboravile sve što su iskusile na onom svetu. da bi se posle 1.. Našao sam utočište u naručju Gospe. n j u je moguće u grubim crtama rekonstruisati na osnovu nekih podataka koje d a j u Platon. 364 i dalje.. naići ćeš na jedan izvor k r a j kojeg raste beli čempres. a moguće je da su i starije.« (videti ipak i tumačenje Cunca.ORFEJ. dušama »orfičara« je bilo zabranjeno reinkarniran je. Orpheus. uputi tamo gde borave sveti. Euboleju i vi ostali besmrtni bogovi. ni prost. Sada pristupam veličanstvenoj Persefoni s molbom da me. Ali sudbina i drugi besmrtni bogovi nisu mi bili naklonjeni. blaženi! Bio si čovek. put »nije ni jedinstven. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 155 182. pozdravljam te. Empedokle i Pindar. pođi desnim putem ka svetim livadama i šumama Persefone« (nav. naći ćeš tamo i drugi izvor: iz jezera Pamćenja (Mnemosina) ističe sveža voda.Ja sam dete Zemlje i zvezdanog Neba. ali gorim i umirem od žeđi. . Eukleju. pre konačnog spasenja. nemoj mu se suviše približavati. str. na njemu je mnogo zavijutaka i prepreka«. I stražari će ti dopustiti da piješ vodu sa svetog izvora. od kojih neke potiču čak iz V veka.«24 »Ciklus teških muka« sadrži izvestan b r o j reinkarnacija. 40). 318). Pozdravljam te. No. Up. i novu interpretaciju Cunca (Zuntz). Dajte mi brzo sveže vode koja ističe iz jezera Pamćenja'. . Analogne indikacije su otkrivene u stihovima koji su upisani na zlatnim tablicama. str. U Državi (614 c—d) precizira se da je pravedniku dozvoljeno da krene desnim putem. Običan smrtnik. Persephone. . 24 Početak teksta je veoma značajan. str. »Pozdrav tebi koji putuješ desnim putem prema svetim pašnjacima i šumama Persefone. Jer je meni čast da pripadam vašoj blaženoj rasi. Posle smrti duši se sudi. str. »Preskočio sam ciklus teških muka i bolova i kročio hitrom nogom prema željenoj nagradi. o.« Tekst sadrži precizna uputstva: »Levo od Hadovog boravišta.« A boginja odgovara: »O srećni. dok su grešnici upućeni da idu levim. Posle smrti duša odlazi u Had. delo. . privremeno šalje na mesto gde ispašta grehe ili živi u blaženstvu. Posvećeni se obraća bogovima Podzemlja: »Dolazim iz zajednice bezgrešnih. nađenim u grobovima južne Italije i Krita. 23 Tablice iz Petelije i Eleuterne. a n j u čuvaju budni stražari. Guthrie.

prev. u stvari. prepričavajući s beskrajno mnogo detalja svoje ekstatičke silaske u Donji svet. nav. n j o j u Mesopotamiji odgovara vrt sa svetim drvetom i izvorom koji čuva Kralj-Baštovan. uopšte. u činjenici da se koncepcija zagrobnog života duše koju one d a j u bitno razlikuje od one iz homerovskog predanja.* prinošene da bi se ugasila žeđ mrtvih. . da donose vodu za svoje pročišćenje« (F. dakle. uočene su u mnogobrojnim kulturama. vodi sve do Dantea. str. Za Grke. Ponovo nailazimo na »šamanski« element. nasleđu koje je. 363 d. s. 27 Pejzaž i maršruta opisani na tablicama — izvor i čempres. pa sada moraju u Hadu neprestano. pak. o oniričkim avanturama i zamišljenim putovanjima. I. Fedon. sve će to. No. 246. Religijski značaj tablica leži. ali uzaludno. Samo neki privilegovani. put koji vodi udesno — kao i »žeđ umrlog«. 2 8 Verovanje da »Voda života« obezbeđuje uskrsnuće heroja podjednako je rašireno u mitovima kao i u folkloru. 69 c). str. 6. Plotin. »Locum refrigerii. Moguće je da se radi o arhajskim mediteranskim i orijentalnim mitologijama i verovanjima koja su do tada bila čuvana u »narodnim« ili ekscentričnim sredinama i koja su od nekog vremena stekla izvestan ugled među »orfičarima«. mogu se naći u mnogim drugim mitologijama i pogrebnim geografijama. Cummont. razume se. str..«. da prenose vodu u rešetu (Gorgija. Lux perpetua. međutim. v. zadesiti one bezumnike koji se neprestano predaju nezajažljivim strastima.). Pauly-Wissowa. 363 e). razradili i popularisali opširnu i spektakularnu geografiju podzemlja. kao što su 25 »Bačeni u kaljugu. »Mysterien«. Pogrebne libacije. 245). Značajnija je. 1287. po svoj prilici je reč o zajedničkom nasleđu iz prastarih vremena. među svima onima koji su bili opsednuti eshatološkim enigmama. 26 U stvari. 27 Up. Ne treba isključivati izvesne istočnjačke uticaje. mrtvi su ti koji sve zaboravljaju. Kimon (Cumont) je sklon da u orfizmu vidi početak sve »te halucinantne literature« koja. poput svinja koje vole da se valjaju u blatu (up. oni će. 28 Vid. preo vladu juću crtu Orfejevog mita: poznato je da su u celoj centralnoj i severnoj Aziji šamani ti koji su. prema Platonu. nova interpretacija »žeđi duše«. u različitim predanjima različito vrednovano. delo. 395 i dalje. str.156 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »Orfičari« su detaljno opisali sva mučenja kojima su izloženi grešnici. »beskrajna ispaštanja koja čekaju proklete«. ispaštati zasluženu kaznu za svoju moralnu nečistotu (Država. Eliade. Dri. Drvo k r a j izvora ili česme predstavlja uzornu sliku »raja«. Pevačeva katabaza u potrazi za Euridikom opravdavala je sve tadašnje opise podzemnog sveta. zastupnik Boga (§ 22). ili će se uzalud truditi da napune probušeno bure ili. * Žrtve u vinu (prim. 493 b. orfizam je prvi stvorio Podzemlje. smrt je izjednačena sa zaboravom. vizijama i zanosima. to je možda kazna za one koji se nisu čistili od grehova. rezultatu hiljadugodišnjih razmišljanja o ekstazama. pitagorejcima i. Le Chamanisme. 6). 25 Prema Kernu. Eliade.. preko Plutarhovih mitova i Petrove Apokalipse. Realencyklopädie.

neku vrstu vodiča za onaj svet. Pitagora. igrala je značajnu ulogu u indijskim kontemplativnim i spekulativnim tehnikama. karakterišu grandiozna sinteza arhajskih elemenata (od kojih su neki »šamanskog« tipa). . Jamblique. za potrebe uvođenja doktrine o transmigraciji. Neki naučnici su osporavali njihov »orfički« karakter. Vita Pyth. drugim rečima. Empedokle i drugi koji su zastupali doktrinu metempsihoze tvrdili su da se sećaju svojih ranijih života. Čak su podvlačili da je većina pojmova i rituala s »orfičkom« reputacijom. Fedar. kao i to da se neosporno mogu povući paralele između ugleda ovih dveju ličnosti. i bez obzira gde se nalazio. Platon. da se smatralo kako se tokom obreda posvećenja sibirskih šamana njihovi organi obnavljaju. 50 Up. pa bio on i znatan.) I Pitagorina katabaza 58 »čak i kada je prešao Aheront. Leta briše sećanje na nebeski svet u duši koja se vraća na zemlju da bi se reinkarnirala.ORFEJ. I. 150 i dalje. Da bi svog sina Etalida učinio besmrtnim. 30 Izgleda da odlomci ispisani na zlatnim tablicama predstavljaju deo kanonskog teksta. uspeli su da sačuvaju sećanje posle smrti. X. Duša koja je bila toliko neoprezna da pije vodu na izvorištu Lete (»koja se prepila zlobe i zaborava«. nasuprot tome. koji se može upoređivati s egipatskim ili tibetskim »knjigama mrtvih«. zaborav nije obuzeo njegovu dušu. i Pitagoru. Sigurno je da su analogije između legendi o Orfeju i Pitagori očigledne. Vežbanje i usavršavanje pamćenja imalo je važnu ulogu u pitagorejskim bratstvima (Diodor. on zauvek čuva sećanje na ono što je video«. a ipak »božanski čovek« u pravom smislu te reči. 248 c). Baš kao i drevnog osnivača inicijacija. mitologija Pamćenja i Zaborava je modifikovana. Apolonije Rođanin. str. čija se prva svedočanstva vezuju za neke poznate grčke ličnosti iz VI veka. legende o Pitagori aludir a j u na njegove veze s bogovima i duhovima. ali i smele revalorizacije asketskih i kontemplativnih tehnika. zapravo. 5. da su tokom boravka na onome svetu uspeli da sačuvaju pamćenje. 29 No. već povratka u život. a njihove kosti ponekad spajaju gvožđem. Argonauti. nanovo se inkarnira i opet uključuje u ciklus postojanja. koji je bio istorijska ličnost. smatrajući da je njihovo poreklo pitagorejsko. u stvari. nju će ponovo uvesti gnosticizam (§ 130). Precizirajmo ipak da eventualni doprinos Pitagore i pitagorejaca. Aspects du mythe. 463. Hermes mu je podario »neuništivo pamćenje«. Problem je ipak daleko složeniji da bi se mogao rasvetliti na nekoliko stranica. U stvari. ne menja naše shvatanje »orfičkog« fenomena. 78 i dalje). Funkcija Lete je izmenjena: njene vode više ne primaju dušu koja je upravo napustila telo zato da bi iz n j e izbrisale sećanje na zemaljski život već. pitagorejska tvorevina ili njena obrada. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 157 Tiresija i Amfijaraj. (Poznato je. »Zaborav« više nije simbol smrti. Tema »zaborava« i ponovnog sećanja. Burkert (Burkert) objašnjava čuvenu Pitagorinu »butnu kost od zlata« poredeći je s jednom inicijacijom šamanskog tipa. u boravištu seni ili pod svetlošću sunca. na njegovo vladanje životinjama i na njegovu sposobnost da se istovremeno pojavljuje na više mesta. Eliade.

kao što je poznato. ispaštanje u Hadu i konačno vraćan j e duše na nebo. uostalom.158 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u k r a j n j o j liniji predstavlja šamanski element. 117. Moguće je da je određeni b r o j »orfičkih« spisa delo pitagorejaca. De Zalmoxis ä Gengis-Khan. 118 i dalje. postoje i analogije između doktrina i prakse »orfičara« i pitagorejaca: verovanje u besmrtnost i metempsihozu. Među tim legendama ipak nedostaju opisi ekstatičkih putovanja šamanskog tipa. samo legende o Orfeju i Pitagori. Dva verska pokreta razvila su se paralelno. no. S tom razlikom što se. str. nije bio autonoman. Jednom reči. De. kao pokret. isto. 163 i dalje (= Love and Science in Ancient Pythagoreanism. 32 Pored sličnosti legendarnih biografija. već je razradila i jedan sistem »kompletnog obrazovanja«. 82 Vid. Up. 120 i dalje. Apolonov sveštenik. Eliade. 15 Dopunjavajući svoje asketske i moralne propise proučavanjem muzike. i druge slične primere. 45. znanje je istovremeno imalo gnoseološku. krajnji cilj ovih disciplina bio je mističnog reda. To je »sveobuhvatna nauka« tradiSI Eliade. Zalmoxis ä Gengis-Khan. 45 — 46. zbog bilokacija. velika Pitagorina zasluga leži u tome što je postavio temelje jednoj »sveobuhvatnoj nauci« holističke strukture u kojoj su naučna znanja bila integrisana u skup etičkih. Hermotim iz Klazomene. vegetarijanstvo. Ali sve te sličnosti i analogije ne predstavljaju dokaz da »orfizam«. str. Aristej sa Prokonesa bio je slavan zbog svoje ekstaze koja je ličila na smrt. neko vreme oni su čak držali vlast u brojnim gradovima južne Italije. kao i zbog metamorfoze u gavrana. sa izvorima i najnovijom literaturom. 141 i dalje. kojeg su neki stari autori smatrali jednom od prethodnih inkarnacija Pitagore. bio je u stanju da dugo vremena boravi van svog tela. str. kao izraz jednog istog Zeitgeista. . bilo bi naivno verovati da je »orfičke« eshatološke mitove. str. 133 i dalje. jer i on »diše«). pitogorejci nisu prezirali ni aktivnu politiku. 31 Takvi »šamanski« detalji ne karakterišu. važnost koja se pridaje očišćen j u od grehova i asketizam. Lista legendi o čudima. Hijeronim sa Roda priča da je Pitagora silazio u Had i da je tamo video duše Homera i Hesioda kako ispaštaju za sve ono ružno što su rekli o bogovima. leteo je na streli (§ 91). može se naći kod Walter Burkert. 33 Staviše. 166 i dalje). Weisheit und Wissenschaft. pitagorejska »sekta« ne samo organizovala u zatvoreno društvo ezoteričnog tipa. Ali. matematike i astronomije. verovanja i obrede izmislio Pitagora ili njegovi učenici. ako je »sve broj« i »sve jedna harmonija suprotnosti«. metafizičkih i verskih principa kojima su bile priključene razne »tehnike tela«. u vezi s Pitagorom. No. nap. 44—45. onda su sva živa bića (uključujući i Kosmos. U stvari. str. egzistencijalnu i soteriološku funkciju. prema direktivama svog osnivača. Hiperborejac Abarid. ü međusobnom srodstvu.

u helenističkoj epohi. ali i vidari. Što se tiče Orfejevog lika. Ni ti verski pokreti nisu predstavljali »crkve«. baš kao i u slučaju tantrizma. Ipak je. kod Paracelzusa ili. pak. učitelji inicijacija itd. nisu prestajale da zaokupljaju grčku misao. pre svega. . njega su nastavili da tumače. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 159 cionalnog tipa. eshatologija — naročito u Platonovoj interpretaciji. u Evropi. jednostavno. orfizam ponovo ušao u modu. pesnici od Policijana do Poupa i od Novalisa pa sve do Rilkea i Pjera Emanuela. pak. dati prve spektakularne rezultate u XVI i XVII veku. Neki autori su skloni da orfički pokret smatraju vrstom »crkve« ili. 35 I. može biti tačno. a zahvaljujući. što. Baš ta sposobnost da se razvija i obnavlja. Jednostavno. malo verovatno da se orfizam bio konstituisao u »crkvu« ili neku tajnu organizaciju koja bi bila slična verskim pokretima Misterija. pre svega. sekte koja bi se mogla uporediti s pitagorejskom. Iako je posle medskih ratova prestiž orfizma opao. grupa čiji su članovi ljubomorno čuvali neke »poslovne tajne« (oni su bili topioničari i kovači. besmrtnost. uostalom. već disciplinu koja je odgovarala jednom drugom sistemu značenja. da bi potom. »poslovne tajne« u vezi s ovladavanjem raznim oblastima delatnosti zamenile su »tajne« povezane sa sudbinom duše posle smrti. ali isto tako i kod humanista italijanske renesanse. U pitanju je. Opstala je takođe i verska s t r u j a na svom »popularnom« nivou (»orfeotelesti«). hermetisti i filozofi renesanse.). uvek nanovo i nezavisno od »orfizma«. uticaji nekih orfičkih koncepcija mogu se identifikovati u religijama Misterija. kureti. neoplatonistima i neopitagorejcima. bar u izvesnim slučajevima. međutim. koribanti i daktili. njegove glavne ideje — dualizam. čiji je cilj bio drukčiji od onog koji sebi postavlja hernija. početkom hrišćanske ere. pa prema tome i ideja o božanskom elementu u čoveku. među »orfičarima« se mogu naći i sledbenici inicijacijskih grupa koje su u drevnim vremenima obavljale različite funkcije pod imenima kabiri. ali i privlačnost za elitu. indijska i kineska medicina i alhemija. S druge strane. »inicijacije«. nova perspektiva i drugi telos. jevrejski i hrišćanski teolozi. ali su obuhvatali »škole« koje su na sličan način raspolagale obimnom literaturom 3 5 i koje je proslavio niz ponekad legendarnih učitelja. 34 onakva kakva se može naći u Platonovoj misli. neki docniji orfički tekstovi se pojavljuju u obliku revelacija jedne stare doktrine. i da se na kreativan način uklapa u brojne verske sinkretizme. Alhemija nije predstavljala začetak hernije. Orfej je jedna 34 činjenica da posle Aristotela ovaj tip »sveobuhvatne nauke« počinje da gubi svoj prestiž i da se naučno istraživanje orijentiše ka metodologiji koja će. »Totalna nauka« kakvu su ostvarile. ali i »knjige« — ovaj pokret povezuje s neotaoizmom i indijskim tantrizmom. telhini. ukazuje na to koliki je domet »orfičkog« iskustva. vračevi. kod alhemičara XVI veka. Pre bi se moglo reći da ono što ga karakteriše — »popularnost«. uopšte ne implicira slabost holističkog pristupa. Kasnije.ORFEJ.

No. proučavao je matematiku. nije htela da zaboravi (videti III tom). Opčinjavala ga je pitagorejska koncepcija nepromenljivog i univerzalnog jedinstva Kosmosa. Platon je istovremeno davao odgovor i sofistima i skepticima: pošto se oslanja na večne modele iz vremena pre nego što je postojanje i počelo. kao i do ovladavanja sopstvenom dušom. Za našu svrhu nije od značaja to što Platon katkad govori o svetu ideja kao o modelu našeg sveta — u kojem materijalni objekti »oponašaju« ideje. italijansku renesansu. već politička. samo niz infrapaginalnih opaski u Platonovoj filozofiji. mada na različite načine. U stvari. moguća. sofisti su prećutno osporavali mogućnost objektivne spoznaje. Sokrat se koncentrisao na majeutiku. dakle. N. koliko je to u njihovoj moći — i ponekad tvrdi da svet realnosti koje se čulima mogu osetiti »učestvuje« u ** Aristotel zlobno piše da je jedina razlika između Platona i Pitagore u terminologiji (Metafizika. sve u svemu.160 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA od retkih mitskih ličnosti stare Grčke koju Evropa. objektivna spoznaja je. str. hrišćansku teologiju. Atinu i druge grčke gradove u to vreme su već poduže nagrizale političke. ismaelitsku gnosu. Negirajući postojanje apsolutnog i nepromenljivog principa. . Ali. 987 b. kao i u uopštenom skepticizmu. Sokrat je osnovne uzroke dezintegracije video u relativizmu sofista. za Pitagoru stvari predstavljaju brojeve. bila ona hriščanska ili iluminatska. Pitagora i orfizam Prema slavnoj definiciji A. metodu koja dovodi do upoznavanja samog sebe. istorija zapadne filozofije predstavlja. organizovan u skladu sa zakonima i osnovan na pravdi i harmoniji. Platon je isto tako značajan i za istoriju verskih ideja: poznu antiku. Platon. Platon se potrudio da upotpuni svog učitelja. 10 i dalje). romantična ili moderna. grad čiji će svaki stanovnik imati preciznu i specifičnu funkciju. 44). Da bi ukazao na greške u njihovom razmišljanju. Sve je njih duboko. 36 Razrađujući teoriju ideja koje predstavljaju nepromenljive i vanzemaljske uzore zemaljskih realnosti. Platon je težio da stvori idealan grad. i da bi vrednost spoznaje zasnovao na nauci. Činjenica je utoliko značajnija što Platonova najizrazitija vokacija uopšte nije bila religijska. 183. Vajtheda (Whitehead). Istraživanje sveta prirode nije ga zanimalo. kao i harmonija koja reguliše i kretanja planeta i muzičku lestvicu. obeležila Platonova religijska vizija. kako s pravom primećuje Burkert (Lore and Science. verske i moralne krize koje su ugrožavale same temelje društvenog uređenja. naročito počev od IV veka.

na neki način. kao i transmigraciju duše. str. d). ali ne povezujući je s teorijom spoznaje i uopšte ne pominjući politiku (§ 80). 154 i dalje neke napomene o analogiji između Platonove teorije o Idejama i anamnesisu i ponašanja čoveka u arhajskim društvima (up. Ferekid sa Sira je prvi ustvrdio da je duša besmrtna i da se ona sukcesivno vraća na 87 Up. s » Podsetimo se da_ je indijska metafizika detaljno razvila doktrinu o transmigraciji (samsara). neprekidno zadrži u svetu Ideja i na t a j način izbegne novu reinkarnaciju. transmigraciji i metempsihozi nisu predstavljale nikakve novine. On. povratak u primarno i savršeno stanje. Platon ide mnogo dalje: za njega je najdragocenija duša — a ne život! — jer ona pripada idealnom i večnom svetu. u . 345 (= Les Grecs et leurs Dieux. 377). Međutim. kada je jednom t a j univerzum večnih modela bio propisno postuliran. 81. već je Sokrat insistirao na neprocenjivoj vrednosti duše. Jednom reči. Fizički objekti pomažu duši da se povuče u sebe i da se. dakle. Suprotstavljajući se tradicionalnom načinu mišljenja koji je uspostavio Homer. isto. Ta spoznaja ipak postoji u latentnom stanju u inkarniranom čoveku i ako se ovaj bavi filozofijom. pravovaljana spoznaja i jedina politika koja je bila kadra da spase grčke gradove od propasti osnivale su se na filozofiji koja je postulirala idealni i večni Univerzum. 329 i dalje. str. koje se periodično gubi reinkarnacijom duše. trebalo je objasniti kada i kako su ljudi uspeli da spoznaju te ideje. Vid. 37 No. prilagođavajući je sopstvenom sistemu. 38 Filozofija je »pripremanje za smrt« s obzirom na to da ona uči dušu kako da se. prema tome. jednom kada bude odvojena od tela.ORFEJ. svodi na sećanje (videti pre svega Menon. 153—54. str. Guthrie. str. 39 Eshatološke spekulacije su bile u velikoj modi. t. 88 Eliade. takođe Le Mythe de l'Éternel retour. IV. A History of Greek Philosophy. jer je jedino ona izvor spoznaje. The Greeks and their Gods. a posebno tome da je duša »kao dim«. duša pije na izvorištu Lete i tako zaboravi spoznaju koju je stekla direktnom kontemplacijom Ideja. pa tako ponovo dođe do prvobitne spoznaje kojom je raspolagala u vanzemaljskim uslovima. Svakako da doktrine o besmrtnosti duše. U stvari. Da bi razrešio t a j problem. Aspects du mythe. »vrati unazad«. prilikom reinkarnacije. Između dve zemaljske egzistencije. Sokrat je isticao da »treba negovati svoju dušu«. isti. c. duša proučava Ideje: na t a j način ona učestvuje u čistoj i savršenoj spoznaji. 48 i dalje). Smrt je. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 161 svetu ideja. na k r a j u krajeva. iz »orfičko«-pitagorejskog predanja pozajmljuje doktrinu o transmigraciji duše i ponovnom sećanju (anamnesis). str. Platon se poslužio nekim »orfičkim« i pitagorejskim doktrinama o sudbini duše. može je aktuelizovati. str. Za Platona se spoznaja. U VI veku.

41 Herodot. Međutim. Tek su »orfizam«. ni Homerov podzemni Had. međutim. IV. Ferekid je koristio »tajne knjige Feničanat. 93 i dalje. Pitagorina učenja. mit je mešavina fikcije i istine. . 1—2. Jedna pitagorejska maksima proglašava da su »Ostrva blaženih«. Geti su takođe verovali u mogućnost »da se postane besmrtan«. pa samim tim i strukture drugog sveta. kao Sunce i Mesec) i na k r a j u se ponovo vraća na nebo. 23). no oni nisu znali ni za metempsihozu. delo. on zanemaruje »klasičnu« mitologiju. a naročito Pitagora. On podržava postojanje »jednog boga nad svim bogovima i ljudima. Na k r a j u je dugotrajni proces erozije lišio homerovske mitove i bogove njihovih prvobitnih značenja. ni njegova misao nemaju ničeg zajedničkog sa smrtnicima« (fr. koristeći »orfičko«-pitagorejsko predanje. str. U Ferekidovo vreme ono je bilo jasno formulisano samo u Indiji. ni za transmigraciju. Tuscul. suprotstavljao mythos i logos. str. kao i neke orijentalne izvore. posebno. 43 Već je Ksenofon (rođen oko ~ 565. 42 Pa ipak. ona je načinjena »od vatre«. Vesta (West). reč je. njegovi učenici i njegov savremenik Empedokle. 43 Uostalom. kosmološke spekulacije Leukipa i Demokrita. već u svom remek40 Ciceron.162 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zemlju da bi se ponovo inkarnirala. 3). Međutim. I.42 Postepeno se nametnula nova eshatologija i nova pogrebna geografija: drugi svet je sada lokalizovan među zvezdama. godine) otvoreno i bez ustezanja napao homerovski panteon. ni »Ostrva blaženih«. A 5). ni njegov oblik. 28 i dalje). o klišeu bez dokumentarne vrednosti (West. popularisali i u isto vreme sistematizovali doktrinu o transmigraciji i metempsihozi. 34 i dalje). nav. Najznačajniji doprinos toj eshatologiji dao je Platon. On je razradio novu i koherentniju »mitologiju duše«. druge reference kod M. »Sunce i Mesec«. B. § 179). 4 1 Bilo kako bilo. jedno drugo predanje koje opisuje Pitagorinu katabazu uključuje i verovanje u podzemni Had. ali objedinjujući sve te elemente u jednu ličnu viziju. Prema jednom predanju. Pri tome. u stvari. nova astronomska otkrića i. Ferekidova eshatologija nije imala odjeka u grčkom svetu. S druge strane i sam Platon je. Pošto se sada znalo da je zemlja sfera. 25. (Up. iako izgleda da su orijentalni uticaji na Ferekidovu misao bili veoma veliki (West. obznanjeno je da duša vodi poreklo s neba (prema Leukipu i Demokritu. nisu više mogli biti lokalizovani u mitskoj geografiji Zemlje. 38 (= Diels. za koja se smatralo da leže na k r a j n j e m zapadu. koja se osniva na Homeru i Hesiodu. Vid. »mitologija duše« ne bi mogla pronaći nikakvog oslonca u homerovskom predanju. u svojim dijalozima iz mladosti. L. iz temelja su izmenili koncepcije o opstanku duše. Early Greek Philosophy and the Orient. u najboljem slučaju. Egipćani su smatrali da je duša besmrtna i da je u stanju da poprimi oblike različitih životinja. ali kod njih nema ni traga o nekoj opštoj teoriji transmigracije. 40 Teško je utvrditi odakle potiče to verovanje. Čak i jedan tako duboko religiozni autor kao što je Pindar odbacuje »neverovatne« mitove (Prva olimpika. nap. a naročito antropomorfizam bogova. str.

PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 163 -delu Gozba. Platon »nanovo otkriva« i razvija ono što bi se moglo nazvati arhajskom ontologijom: teorija Ideja pred44 Ta koncepcija će biti uporno preuzimana. IV. ukazujući na homologiju između duše. Mćphistophšles45 et l'Androgyne. 121 i dalje. No. o prvobitnom čoveku. (i) počne da misli o lepom u sebi« (249 e). v. Najvažnije je bilo objasniti nebesko poreklo čoveka. Države i Kosmosa. Eshatološka vizija dostiže svoj vrhunac u Fedru: tu se prvi put sudbina duše dovodi u vezu s kretanjima nebeskih tela (246 b i dalje). kaze Rigveda (VI 9. 189 e i 193 d). . Taoisti veruju da kada čovek stekne tao. s kojih je to prvobitno biće i sišlo. U Fedonu (107 e) se precizira da se duša vraća na zemlju posle dugog perioda vremena. Up. ali se ta. o Platonovoj moćnoj mitologijskoj kreativnosti ponajviše svedoči tema pećine (Država. Eliade. počev od neoplatonizma i hrišćanske gnose pa sve do nemačkog romantizma. telo je grob duše. 1. naročito. Te predstave će preuzeti i razviti neoplatonisti. Les religions australiennes. 5). str. Država preuzima arhajski simbolizam »makrokosmos—mikrokosmos« i razvija ga u specifičnom platonističkom smislu. 13). Eliade. jer je ono bilo osnova za »mitologiju duše«. M. O australijskim vračevima-vidarima. Međutim. Rašćenje krila posle inicijacije može se naći u Kini. Sokrat brani tu eshatologiju pozivajući se na Euripida i na »orfičko«-pitagorejska predanja. 136 i dalje. a i u predanjima australijskih vračeva-vidara. ona »počin j u da rastu« kada čovek »razmišlja o lepoti toga sveta. kod Indoevropljana). Platon se ne usteže da opširno raspravlja o dva mitska motiva. Androginija Prvog čoveka može se pronaći u mnogim starim predanjima (na primer. 45 Slika je usklađena s koncepcijom duše kao bestelesne. »Let« simbolizuje inteligenciju i razumevanje tajni ili metafizičkih istina. zamišljenom kao biseksualno biće sfernog oblika (Symp. VII). 3—6). 48 »Inteligencija (manas) je najbrža od svih ptica«. za platonističku eshatologiju najvažnija tema. 46 Ne bi trebalo da čudi korišćenje ovog prastarog simbolizma. isparljive supstance. »Onaj koji razume ima krila« (Panćavišma Brahmana. Što se tiče »krila duše«. Na prvi se nailazi u Katha Upanišadi (I. ali s tom razlikom što kod Platona kočijaševe teškoće leže u antagonizmu između dva konja. o kosmogonijskom Erosu i. reč je o mitovima arhajske strukture. 44 Poruka mita o androginom biću jasna je: ljudsko savršenstvo je shvaćeno kao jedinstvo bez pukotine. analizuje u Menonu (81 a—e). Izriče se tvrdnja da je osnovni princip kosmosa identičan s osnovnim principom duše. koja bi se mogla uporediti s pticom ili leptirom. vid. Platon tome dodaje jedno novo značenje: sferni oblik i kretanja antropomorfnog bića slični su nebeskim telima. kao i onaj o »krilima duše«. u* . No.. 3. kod taoista. Transmigracija se tu samo podrazumeva.ORFEJ. na njegovom telu pocmje da raste perje. str. crkveni oci i gnostici. Na eshatološki mit se prvi put nailazi u delu Gorgija (493). Značajno je da se u istom dijalogu upotrebljavaju dva egzotična simbolizma: mitska predstava duše upoređene s kočijašem koji upravlja kolima.

neposredna budućnost Indije. uprkos svom geniju i oreolu polubožanstva — jer. 184. grčki gradovi-države raspali su se pod snažnim naletima Aleksandra Velikog. a takođe i budućnost istorijskog sveta u celini. no u pitanju je ipak jedna nova tvorevina. Burkert. Paurava). Ta doktrina. Međutim. a naročito posle pojave knjige V. preovladaće s početkom helenističke epohe. Platonovi učenici potom dovršavaju doktrinu o »astralnoj besmrtnosti«. Međutim. njegova kraljevina se prostirala od Egipta od Pendžaba. Sigurno su još od vremena Anaksagore i Heraklita jonski filozofi verovali da je duša povezana s nebom i zvezdama. Važna je činjenica da Orfej. juna ~323. Kosmogonijski mit razvijan u Time ju razrađuje neke indikacije iz Protagore i Gozbe. Vojska se pobunila. str. 47 Politička reforma o kojoj je sanjao Platon nikada nije ostvarena. ubuduće. 362. W. Aleksandar Veliki i helenistička kultura Kada je Aleksandar. svojstvene tradicionalnoj spiritualnosti. u kojoj se takođe može uočiti i jasno izražen vavilonski uticaj (božansko poreklo zvezda). Drojzena (Droysen) (1833). Lore and Science. Bio je to jedan od retkih trenutaka svetske istorije kada se propast jednog sveta skoro poklopila s početkom jedne civilizacije novog tipa. odbijajući da pređe reku i nastavi s pohodom na Indiju. kada je Aleksandar izdao naredbu da otpočne povlačenje. srušio je carstvo Ahemenida i pobedio je Pora (Porus. Značajno je što je u toj poslednjoj Platonovoj kosmogonijskoj viziji baš pitagorejac Timej t a j koji tvrdi da je Demijurg stvorio onoliko duša koliko ima zvezda (Timej. preminuo u Vavilonu. To je bio najveći poraz i slom njegovog grandioznog plana o osvajanju Azije sve do »spoljnog Okeana«. Tarn) (1926). Tarna (W. Jednu generaciju posle njegove smrti.164 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA stavlja nastavak doktrine uzornih modela. zahvaljujući toj grandioznoj platonističkoj sintezi. Posle biografije J. brojni isto47 Up. Burkert. Pa ipak. bila je već trasirana: Azija je postala »otvorena« za mediteranske uticaje. on je pokorio gradove-države Grčke. civilizacijom koja će se razvijati tokom helenističke epohe. G. male Azije i Fenikije. Pitagora i Platon spadaju u izvorišta inspiracije nove religioznosti. . ne napunivši ni 33 godine. Tokom dvanaest godina i osam meseci svoje vladavine. V. 13. on je smatran sinom Zevsa-Amona — kod Beasa je došao do spoznaje gde se nalaze granice njegove moći. 41 d i dalje). pa čak i to da ona dolazi s neba i da se na njega ponovo vraća. komunikacije između Istoka i Zapada više nikada neće biti potpuno prekinute. str. »gospodar sveta« je morao da popusti. 360. dolazi do najvećeg širenja integrisanih »orfičkih« i pitagorejskih elemenata.

Milns. Posle Aleksandra. prihvatio je tu titulu kada su mu je drugi ponudili. F. Alexander the Great. koristeći različite. prema istom obredu. R. pa čak i kontradiktorne perspektive. uveo je iranski ceremonijal »po48 Dovoljno je. uporediti monografije koje su napisali: A. . u Suzi. »univerzalističke« tendencije. Aristotel. Njihovo mesto su postepeno preuzeli pojam ekumene (oikumene) i »kosmopolitske«. 49 Međutim. Dri 470 C-471 A. istorijski profil sveta iz osnova se izmenio. 658 Rose. štaviše. Uskoro su Persijanci dobili prva mesta u vojsci i tako bili uključeni u falangu. prema predanju. R. odnosno. Nasuprot tome. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 165 ričari su. 117. Da bi obezbedio mešanje Grka i Persijanaca. Jednovremeno je. bez obzira na perspektivu kroz koju se gleda na Aleksandrove pohode. a da su »varvari« naturaliter robovi. Aleksandrov učitelj.000 zvanica. da svi narodi sveta mogu da žive u harmoniji i u jedinstvu srca i duha (homonoia). Međutim. Na k r a j u je Aleksandar izgovorio molitvu za mir i poželeo da svi narodi njegovog carstva postanu saradnici u upravljanju zajednicom. 4 » Aristotel. otkriće fundamentalnog jedinstva ljudskog roda bilo je neizbežno. Aristotelov suparnik Isokrat smatra da je došlo vreme da se pod nazivom »helen« podrazumeva neko ko raspolaže određenim obrazovanjem. »Pre toga je rekao da su svi ljudi sinovi jednog Oca i da je ta molitva izraz njegove vere da mu je Bog poverio misiju da postane Izmiritelj Sveta. fr.48 Bilo bi naivno i pokušati s analizom ove polemike koja traje već jedno i po stoleće. Aleksandar se venčao s dve ahemenidske princeze. postoji saglasje o tome da su njihove posledice bile duboke i sudbonosne. Althajm (Altheim). kako reče jedan od njih: »Orodio si se s Persijancima« — Aleksandar je povikao: »Orodio sam se s vama svimal« Pobuna je završena gozbom izmirenja na koju je. Pobednici i osvajači su u »varvarima« videli samo pobeđeni narod. pozvano 3. tumačili cilj koji je Aleksandar želeo da ostvari osvajanjem Azije. prema persijskom obredu.« 50 Alekandar se nikada nije proglasio Zevsovim sinom: međutim. kao »središte sveta« i izvor egzemplarnih modela. devedeset svojih najbližih prijatelja devojkama iz plemenitih iranskih porodica. F. jer. 50 Tarn. Poželeo je. Bern (Burn). antropologija razrađena na osnovi uverenja o nepremostivoj razlici koja postoji između Grka i »varvara« — sve te strukture su se srušile. str. a ne čovek sa specifičnim etničkim poreklom (Panegirik. oženivši pri tom. D. Foks (Fox). 50). Platon.ORFEJ. na primer. Makedonci su bili daleko od toga da prihvate političku koncepciju svog suverena. Uprkos otporima. tvrdio je da su robovi to što jesu zato što im je priroda takva. polis. Piter Grin (Peter Green) i R. L. Političke i verske strukture koje su ranije postojale — gradovi-države i njihove kulturne institucije. Kada su se kod Opija Makedonci pobunili. slavljeno venčanje deset hiljada makedonskih vojnika. Šahermajer (Schachermeyr). Up.

Znanje — uvek zasnovano na određenoj filozofiji — uživalo je tako reći religijski ugled. Aleksandrovi naslednici u Aziji i Egiptu prihvataće deifikaciju bez ustezanja. Međutim. pogledati bar knjigu Pitera Alexander of Macedon. Oktavi jan osvojio Egipat. Kada je ~ 30. Filozof Kalisten. ovog puta »novom naukom«. godine. No. Nikada više u istoriji znanje nije bilo toliko traženo. str. Ipak. on će postati bog među ljudima (Politika. istovremeno kao sredstvo za napredovanje u društvu. No. bio je kasnije umešan u jednu i pogubljen. godine. Navedimo samo jedan primer: Aristotel je pisao — imajući. 13. od ~ 212. 372 i dalje. (Već je bio usvojio odeću i dvorske običaje ahemenidskih vladara. 5 2 5 | da taj zaveru Grina. Egipat Lagidima (Ptolemejima). Italije i E g i p t a . a Makedonija Antigonidima. u prvo vreme se obavljala posredstvom masovnih migracija Helena prema istoku. bili oni stari ili novi. ali i kao instrument duhovnog usavršavanja. duboko pognuti. to jest.) Za Irance. kao i širenjem grčkog jezika i helenističke kulture. Tarn. on istovremeno odustaje od zamisli da postane bog svoje Imperije. III. 80. nova oikumene se pružala od Egipta i Makedonije do Anadolije i Mesopotamije. uspostavljanje Rimskog carstva istovremeno je označilo i k r a j helenističke civilizacije. . koji je Aleksandru savetovao običaj ostavi isključivo Azijatima. ali treba uzeti u obzir i neke tendencije koje su se u to vreme počele javljati u Grčkoj. po svemu sudeći. str. u stvari.166 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA služnosti« (proskynesis) prema kralju. koju je započeo Aleksandar. Posle dvadeset godina ratova između diadoka. Grci su dizali hramove. ono što je ostalo od Carstva bilo je podeljeno između tri makedonske dinastije: Azija je pripala Seleukidima. S k r a j a na k r a j helenističkog sveta ljudi su bili egzaltirani vrednošću i značajem »znanja« i »mudrosti«. O »proskynesis-plami«. Palestine. novim . na umu Aleksandra — da kada dođe Vrhovni vladar. Postepeno je grčki sistem obrazovanja prihvaćen od strane bogatih i privilegovanih slojeva svih azijskih zemalja. Herodot tvrdi da su podanici nižeg ranga pred suverenom klečali. iznenađen otporom svojih drugova. Zajedničkim grčkim jezikom (koine) govorilo se i pisalo od Indije i Irana do Sirije. Rim počinje da se meša u poslove helenističkih kraljevina. 51 Moguće je da su ga na tu ideju naveli primeri faraona. kada je nastalo slično oduševljenje. U svakom slučaju. 1284 a). Unifikacija istorijskog sveta. U gradovima. proskjnesis je varirala zavisno od društvenog položaja onog ko ju je obavljao. isto. da bi na k r a j u apsorbovao sav mediteranski svet. 52 U zapadnoj i centralnoj Evropi trebalo je sačekati XVII vek. Aleksandar ukida proskjnesis. Na jednom bareljefu iz Persepolisa prikazan je Darije I kako sedi na prestolu dok mu jedan plemeniti Persijanac ljubi ruku. gradili pozorišta i osnivali svoje gimnazije. .

stoici su bili ti koji su popularisali ideju da su svi ljudi kosmopolite — građani jednog grada. Epikur. Zenon iz Kitiona.ORFEJ. 53 ali isto tako i doktrine Epikura i kinika. godine. 16 i dalje. Prema Zenonu i njegovim učenicima. »građanin sveta« 54 (drugim recima. ti bogovi nisu imali nikakve veze s Kosmosom. 6:22. Kosmosa — bez obzira na njihovo socijalno poreklo i na to u kom k r a j u sveta žive. univerzalni Zakon. Prihvatao je postojanje bogova. Prema tome. t. isti. on je sanjao o svetu koji više neće biti izdeljen na države. 79. Propadanje polisa oslobodilo je pojedinca nekadašnje solidarnosti građanskog i religijskog reda. Hellenistic Culture. 107 i dalje. str. izjavio za sebe da je »kosmopolita«. 59 w. Hellenistic Civilisation. rođen na Samu. od oca Atinjanina. . PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 167 Filozofije u modi. 55 M. »From Nationalism to Cosmopolitism«. to jest. godine otvorio svoju školu u atinskom »Šarenom portiku« (stoa poikile). Međutim. ali je njegov glavni cilj bio sreća čoveka kao jedinke. ni s ljudima. Aleksandrov savremenik.55 »U svojoj Idealnoj državi. 54 Diogen Laertije. po njemu. god. Stoici su se trudili da pomognu pojedincu ukazujući mu na homologiju između grada i Vasione. kako se izražavao Zenon. u kojem će vladati jedan jedini božanski Zakon. Diogen sebe nije smatrao građaninom nijednog grada. poučavao u Atini od ~306. nasuprot tome. Hadas. čovek raspolaže punom slobodom da izabere egzistenciju koja mu najviše odgovara. No. Životi i mišljenja istaknutih filozofa. kinici se nisu interesovali za društvo. Epikurova filozofija se trudila da pokaže da spokojstvo i mir ostvareni uz pomoć ataraksije predstavljaju najbolji mogući naćin življenja. str. Sistem osnivača stoicizma stajao je u opoziciji sa Epikurovom doktrinom. Zenon je pružio čoveku opsenjujuću nadu. W. Isto tako iz jedne božanske varnice stvorena je i ljudska egzistenmetodama učenja i naučnih istraživanja. ~300. pomoću kojih se verovalo da je moguće izlečiti i reformisati hrišćanski svet. koji je uveo jedan Semit s Kipra.« 56 I Epikur je propagirao »kosmopolitizam«. bez tvorca i bez plana. III. svet je nastao posle prve epifanije Boga u obliku vatrene klice iz koje se rodilo »seme razuma« (logos spermatikos). 53 Došao u Atinu oko ~315. na prvom mestu stoicizam. koja ga otada više nije napuštala. nijedne zemlje). Međutim. Tarn. str. Već je Diogen. Up. već će predstavljati jedan jedini veliki Grad. bio mašina koja je nastala potpuno mehanički. zaokupljeni isključivo srećom pojedinaca. Ljubav. grad čije podanike neće sjedinjavati ljudski zakoni već njihova dobra volja ili. Ono što je nazvano »helenističkim iluminizmom« jednovremeno je podsticalo i individualizam i kosmopolitizam. to oslobađanje ga je otuđilo i osamilo u jednom Kosmosu koji ga je zastrašivao svojom tajanstvenošću i beskrajem. Svet je. prihvaćene su po svim gradovima oikumene.

Istina je da se svet i ljudski život odvijaju prema jednom tačno utvrđenom planu. Pored bogova i boginja helenističkih Misterija — Dionisa. znači. pristupačan i shvatljiv. U veku pre i veku posle Hrista analogije između metafizika. Jednačina: svojina i želje = ropstvo podseća na indijske doktrine. kao i soteriologija mediteranskog sveta i Indije. knjige. Kosmos je »živo biće puno mudrosti« (Stoicorum veterum fragmenta. dakle. Ozirisa. Slično tome. otkriva na dnu svoje duše da je njegov logos identičan onom koji daje život i vlada Kosmosom (koncepcija koja podseća na najstarije Upanišade. kao zemlja u kojoj su učitelji mudrosti najbolje sačuvali ezoterične doktrine i metode 67 Up. Carl Schneider. on je inkarnacija »živog zakona« (nomus empsyhos). IV. Ćovek se mudrošću identifikuje s božanskim i tako oslobođen prihvata sopstvenu sudbinu. 16. Istok se veliča kao postojbina prvih i najznačajnijih »mudraca«. da bi se ostvarila sloboda. još više će se namnožiti. svojinu. zanimala su se za njegov duhovni napredak i obezbeđivala su njegovo spasenje. Ta egzaltacija dušom istovremeno potvrđuje da su. pogl. 33). Docnije ćemo se ponovo vratiti na značenje tog duhovnog fenomena. Stvaraju se mnogobrojne zatvorene organizacije koje impliciraju inicijaciju i eshatološke revelacije. Preuzima se inicijacijska tradicija Eleusinskih misterija (up. potrebno je osloboditi se emocija i odbaciti sve — »telo. nap. jedino sam sebi čovek može naneti zlo. a posebno na jogu i budizam (§§ 143 i dalje. čovek je »rob drugih« (Epiktet. Sloboda (autarkes) odgovara otkrivanju nepovredivosti duše. XII) da bi se proširila putem raznih misteriozofija. Grčko-orijentalni sinkretizam koji karakteriše nove religije Misterija jednovremeno ilustruje snažnu duhovnu reakciju Istoka pobeđenog od strane Aleksandra. Herakle i Asklepije štitili su i pomagali individuu. Kosmos je. 156 i dalje). inovacije helenističkih religija imale su za cilj spasenje individue. Mudrac. up. samim tim što neguje vrline i obavlja dužnosti. 171 i dalje. Spoljni svet nije u stanju da povredi dušu. u osnovi.57 Ćak i divinizovani kraljevi su izgledali efikasniji od tradicionalnih bogova: kralj je »spasitelj« (sdter). 441—444 i dalje). II. Pošto je prožet Razumom. 4. nap. mudrac dokazuje svoju slobodu i prevazilazi determinizam. Iziđe. ljudi jednaki. no. Kibele. U tom monističkom panteizmu koji postulira jedinstveni Razum. Takva božanstva su bila bliža čoveku. usredsređenih oko božanstava koja su imala reputaciju da su spoznala i pobedila smrt (§ 205). Atisa i Mitre — iz istih razloga su postala popularna i druga božanstva: Helios. I. Kulturgeschichte des Hellenismus. 800 i dalje. 838 i dalje. II. . moć« — jer čovek je »rob svega što želi«.168 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA cija. što u potpunosti ispunjava božansku volju. Međutim. usklik Epikteta koji se obraća Bogu: »Delimo isti Razum. Ravan sam tebi!« (II. § 81). Baš kao i nove filozofije. 869 i dalje. slavu. str. 42) podseća na brojne indijske paralele.

religijske razlike urbanih društava. bez obzira na uticaje koje su dolazili iz urbanih centara. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 169 spasenja. Kasnije ćemo analizovati važnost verskih tvorevina helenističke epohe (§ 205). Dodajmo na ovome mestu da se. § 202). postaju još uočljivije. legenda koja će postati naročito popularna u hrišćanskoj epohi. a dovršila Rimska imperija. religioznost oikumene je na kraju našla zajednički jezik.ORFEJ. u prvom milenijumu pre Hrista. uz brojne »revelacije« ostvarene ekstatičkim putovanjima na nebo i u drugi svet (up. U poređenju s tom očiglednom fundamentalnom ujednačenošću seoskih populacija Evrope i Azije. (Treba samo uporediti verske strukture nekih istočnjačkih. za vreme helenističke epohe. . Legenda o Aleksandrovim raspravama s indijskim brahmanima i asketama. kao i nove magijske formule i angelologije. Sa Istoka se šire neke apokalipse (koje odgovaraju specifičnim konceptima istorije). ujedinjavanje istorijskog sveta koje je otpočeo Aleksandar.) No. u perspektivi istorija religija. Na nivou seoskih društava. može uporediti sa sjedinjavanjem neolitskog sveta obavljenim putem širenja zemljoradnje. predstavlja odraz skoro religioznog divljenja prema indijskoj »mudrosti«. tradicija nasleđena iz neolita obezbeđivala je njihovu uniformnost. grčkih i rimskih gradova. koja se održala milenijumima.

na čudotvoran način se obreo u n j o j i tako svima dokazao da je ovladao logističkim sposobnostima. 1 Ananda. Šariputra i Maudgaljajana. i pored toga što je dvadeset pet godina verno služio Blaženog. jer nije uspeo da savlada tehnike meditacije. on je kazivao Budine besede i ti njegovi odgovori sačinjavaju celinu Sutri. Budizam do prve šizme Buda nije mogao imati naslednika. nije stigao do arhata. i neophodno jer je jedini čuo i zapamtio sve Učiteljeve govore. takođe visoko cenjen od strane Blaženog. prema drugim verzijama. Ananda je morao 1 Šariputra. bilo zabranjeno da prisustvuje koncilu. . Koncil. dosta k r u t i netolerantan. odnosno sakupiti sve govore i utvrditi kanon. Najteži među njima su bili to što se svojevremeno zauzeo za uključivanje monahinja u sanghu i što nije zamolio Blaženog da poživi do k r a j a kosmičkog perioda (up. tako i u erudiciji. počinjenih u vreme dok je služio Blaženog. On je otkrivao Zakon (dharmu) i osnovao zajednicu (sanghu): posle njegove smrti trebalo je kodifikovati zakon. kako u »mudrosti«. izložio drugi Budin učenik. uostalom. bili su već mrtvi. Vinaja. Neke škole ga smatraju najznačajnijim svecem posle Blaženog. Posle toga je primljen u pećinu. zbog toga što nije bio arhat. Sva predanja se slažu u tome da je koncil održan u jednoj velikoj pećini pored Rađagrihe. izvršio je veliki uticaj na bhikhue: prevazilazio ih je sve. kojem je prisustvovalo 500 arhata. Veliki učenici. koji je umro samo šest meseci pre Blaženog. Anandi je. ali. ali se on povukao u samoću i za kratko vreme postao svetac. Odgovarajući na Mahakašjapina pitanja. § 150). odnosno. Ubrzo potom.XXIII POGLAVLJE ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185. za razliku od blagog Anande. dok je tekstove koji čine »kotaricu« (pitaka) propisa. po imenu Upali. Većina izvora pominje da je između Mahakašjape i Anande vladala velika netrpeljivost. u toku kišnog perioda koji je usledio posle Učiteljeve smrti i potrajao čitavih sedam meseci. sazvao je Mahakašjapa. Njegovo prisustvo koncilu bilo je. Mahakašjapa je optužio Anandu za nekoliko grehova (pet do šest).

smatrajući da zastupaju mišljenje doajena (sthavira). Ono što bismo sa sigurnošću mogli zaključiti to je da se budizam širio prema Zapadu i da je prodro na Dekan. koji su se. ali samo fragmentarno. Sto ili sto deset godina posle parinirvane došlo je do ozbiljnije krize koja je stvorila potrebu za sazivanjem novog koncila. 2) da može i on posedovati neznanje. 2 Ali nesuglasice su postajale sve ozbiljnije i izgleda da su se već polovinom IV veka pre Hrista počele pojavljivati i različite »sekte«. jer su ubrzo za n j o m usledile i druge. Koncil. u Pataliputri. ali to nije omelo dalje širenje budizma. 3) i sumnje. O kasnijem razvoju budizma biće govora u delima iz poznijeg perioda. sazvan u Pataliputri. a možda i 40 posle ulaska u parinirvanu) proživeo je sledeći primer svoga Učitelja. odnosno putujući i propovedajući Put. Koncil je osudio nedolične postupke optuženih i oni su bili primorani da priznaju svoje greške. 186.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 171 javno da prizna svoje grehe. Za kratko vreme zajednice su se podelile na Mahadevine pristalice i protivnike. Jedinstvo sanghe bilo je nepopravljivo narušeno. U periodu od 250 godina. Različiti izveštaji onih koji su tokom sledećeg veka vodili sanghu ne pružaju nam neka značajnija obaveštenja. pretendujući na to da čine većinu. Tvrdio je naime da: 1) arhat može biti zaveden u snu (odnosno da Maraove lepotice mogu kod njega izazvati izlivanje semena). ali je na k r a j u odneo pobedu i postao prva ličnost u sanghi. Istorija budizma posle koncila u Rađagrihi slabo nam je poznata. E . Preostali deo života (25 godina. Mahadeva je javno izložio pet dosta neobičnih teza u vezi s ponašanjem arhata. prozvali sebe Mahasamghikama — i njihove protivnike. Indiju su zadesila dva događaja čiji se uticaj na njen budući razvoj ne može Taj drugi koncil je poslednji istorijski događaj o kojem govore knjige o disciplini (Vinayapitaka). Takvo umanjivanje vrednosti arhata tumači se reakcijom protiv preteranog samouvažavanja onih koji su se smatrali »oslobođenim za života«. nije mogao da spreči cepanje sanghe na pobornike »pet tačaka« — koji su. prozvali Sthavirama. koji je usledio za šizmom. Od Aleksandra Velikog do Ašoke Ta prva šizma bila je presudna i poslužila je kao primer. ogorčilo je ponašanje monaha iz Vaišalija. 4) da može napredovati na Putu uz tuđu pomoć i da 5) koncentraciju može postići i putem izgovaranja određenih reči. Reklo bi se takođe da su različita tumačenja doktrine i propisa postala brojnija. Uspeo je da okupi 700 monaha u samom Vaišaliju. pre svega to što su počeli da p r i m a j u zlato i novac. Jednog od Anandinih učenika. Samo nekoliko godina posle koncila u Vaišaliju. Jašasa.

Indija nije sačuvala nikakvu uspomenu ni na Aleksandra. Međutim. prema drugom računanju. čiji je rodonačelnik. čineći im . prijatelj bogova. on je počinio jedno još gnusnije zlodelo. uskoro umreti. Tri godine posle pobede nad Kalingama prihvatio je budizam. Veliki događaj u istoriji budizma bilo je Ašokino preobraćenje. toliko i u politici. neosetljiva za istoriju. § 157) i uspeo da osnuje dosta moćnu sektu. preobraćen u Sthavire. sadašnje. prošlo. on kaže: »Kralj.000 mrtvih i 150. ili. zastupao je doktrinu kontinuiteta ličnosti (pudgala) kroz transmigracije (up. u svojoj mladosti upoznao Aleksandra. koja je neprijatelja koštala 100. posledice tog prvog istinskog susreta Indije sa Zapadom uskoro su se osetile. urezanom u steni. Ali trinaest godina pre toga. posle tog bratoubistva i nemilosrdnog osvajanja. do 236. on će »postati najplemenitiji među vladarima Indije i jedna od najvećih figura u istoriji uopšte« (Filliozat). razlog je bio t a j što su neki od njih počeli da zastupaju teoriju da »sve postoji«. kroz legende (takozvani Roman o Aleksandru) koje su kružile. zadržao nešto od ovog najneobičnijeg događaja stare istorije. ni na njegova velika osvajanja. princ Ćandragupta (? 320—296). pobedio Nande i postao kralj Magadhe. Zbog netrpeljivosti koju je prema njima pokazivao vladar. Ašoka je duboko bio potresen svojom pobedom nad Kalingama. Tim povodom Ašoka je sazvao koncil. do 234. od 268.172 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA meriti ni s jednim do tada. lišena istoriografske svesti. Drugi događaj od izuzetne važnosti bio je ustoličenje dinastije Maurja. nije dao nikakve rezultate. ali značajan primer. Tako je postavio temelje prvog indijskog »Carstva« koje će njegov unuk Ašoka kasnije proširiti i učvrstiti. kao i buduće (sarvam as ti). i pored svoje duboke odanosti Budi. Grčko-budistička statua Gandhare samo je jedan. još za Ašokine vladavine. On je vladao od 274. kralj Bindusara. Prvi je bio osvajanje Aleksandra Velikog. Jedino je njen folklor. po imenu Vatsiputra. Objavio je svoje preobraćenje i potom nekoliko godina proveo kao hodočasnik obilazeći sveta mesta. među Sthavirama je došlo do novog razilaženja. Početkom trećeg veka jedan brahman. jer predstavlja prvo prikazivanje Bude u antropomorfnom obliku. Ašoka se pokazao kao veoma tolerantan i plemenit i prema drugim religijama svoga carstva. Sarvastivadini.000 zarobljenika. Međutim. Prema sopstvenom priznanju (zapisanom u XIII ediktu. pak. U dvanaestom ediktu. godine. novatori. On je osvojio nekoliko severozapadnih oblasti. čije su posledice za Indiju bile od odlučujuće važnosti jer su je otvorile helenističkim uticajima. a samo malo kasnije. koliko u njenoj kulturi. Ali. Međutim. koji. Kada je video da će mu otac. želi da poštuje sve sekte. naredio je da mu se ubije rođeni brat ne bi li se tako dočepao vlasti. povukli su se u Kašmir i tako proširili budizam i na ove oblasti Himalaja. šamane kao i laike. dharma koju je propovedao bila je u isto vreme budistička i brahmanistička.

I kao mojoj deci. Od Kašmira budizam se proširio na istočni Iran. zatim neslaganja. 4 Tačno je da se svaka škola i svaka sekta smatrala obaveznom da izgradi sopstvenu sholastiku. želim i n j i m a da imaju sva dobra i budu srećni kako na ovom tako i na drugom svetu. ili mlađi brat. koje su učenike primoravale da se neprestano vraćaju izvoru.) i Japana (VI vek). U k r a j n j o j liniji. Ali je taj proces sistematizacije polazio od autentičnih filozofskih kreacija i njima se hranio. Tu najpre treba pomenuti trvenja između »spekulativaca« i »jogističara« koja su i kod jednih i kod drugih podstakla veliki broj tumačenja i u znatnoj meri doprinela produbljivanju naučne misli. vladar gotovo čitave Indije. uprkos proganjanjima od strane kasnijih Maurja i invazije skitskih plemena. jer je posle njegove smrti carstvo Mau r j a naglo počelo da slabi. Eto. to je stara ideja kosmičkog poretka čiji je uzorni predstavnik bio kosmokratski vladar. Sogdiane i Cejlona. iščezao je zajedno s njim. . Ali je stvaralački polet budističke misli imao svoje izvore na drugoj strani. ni počasti prijatelj bogova ne ceni toliko koliko ceni suštinski napredak svake sekte« (prev. Posledica tog hermeneutičkog napora bio je razvoj misli. Ali su njegova mesijanska vera i energija u širenju Zakona omogućile transformaciju budizma u univerzalnu religiju. Cejlon je preobratio njegov sin. osnovnim principima Učiteljeve nauke. 3 Međutim. 4 3 Indirektno. dokaz da se Učiteljevo učenje nije moglo iscrpsti »ortodoksijom«. odnosno teorijske kontradikcije kanonskih tekstova. t a j poslednji od velikih Maurja. 187. Po svim krajevima širio je budizam upućujući svoje misionare sve do Baktrijane. Trvenja oko doktrina i nove sinteze Svojom mesijanskom politikom Ašoka je obezbedio opšti trijumf budizma. »Šizme« i »sekte« predstavljaju. Zamah koji je Ašoka dao misionarskom širenju budizma nastavio se i u sledećim vekovima. i t a j događaj je imao dalekosežne posledice. to je još jedan dokaz da je budizam veliki broj osnovnih ideja prihvatio od tradicionalne indijske misli. bio je i vatreni propagator Zakona. J. jer je smatrao da on najbolje odgovara ljudskoj prirodi. ujedinjenom religijom. to je ono što želim svim ljudima«. Bloch). Ali ni dobročinstva. Po predanju. tj. a preko centralne Azije dospeo je do Kine (I vek posle Hr. na fr. govorio je Ašoka. niti pak obuhvatiti krutim okvirima jedne sholastike. jedinu univerzalnu religiju spasenja koju je Azija prihvatila. jer je ovo ostrvo sve do danas ostalo budističko. u stvari. »Svi ljudi su moja deca.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 173 dobročinstva i ukazujući im sve vrste počasti. Od Bengala i Cejlona prodro je u toku prvih vekova naše ere u Indokinu i Insulind. Njegov san o Carstvu — odnosno Svetu.

Kasniji kult. ali isto tako stvaralački proces. ideje i rituali ponekad i nekoliko vekova stariji i od najstarijih dokumenata koji ih potvrđuju. Ona se postepeno zamenjivala hramom i na k r a j u iščezla. hronologije su aproksimativne. Tako se uporedo s filozofskom aktivnošću. Kult relikvija. sa izvesnim brojem stubova. kao i svaki drugi indijski religijski pokret. mirisa. naročito karakterističan za laičke mase. na sredini zaravnjenog uzvišen ja podizana je kupola. itd. približavanje ostacima Budinog »fizičkog tela«. samo je prividan. što je predstavljala stupa. ritualnog kruženja i prinošenja darova u vidu cveća. a u maloj ozidanoj prostoriji čuvalo tekstove ispisane na raznim materijalima. suncobrana. relikvije nekog drugog sveca ili pak izvesne posvećene predmete. Paradoks obožavanja jednog bića. dharme. simbole i mitološke teme da bi ih zatim nanovo interpretirao u skladu sa sopstvenim pogledom na svet. Primer za to dao je sam Buda prihvativši veliki deo indijskog nasleđa.). odnosno upijanja njegovog »teoretičkog tela«. predstavljali su ekvivalente asimilovanja njegove doktrine. ukazivan Budinim statuama. i to ne samo doktrinu karmana i sansare. Sarnath. opasana hodnikom koji je služio za ritualno kružno kretanje. kojem se ne bi mogla poreći izvesna originalnost. itd. razvijao. već i mnoge panindijske predstave. verovatno je imala svog pretka u tumulusu u koji je polagan pepeo posle kremiranja. proces »sinkretizacije« i objedinjavanja. nema nikakve sumnje da su brojni simboli. ali je on svoje korene imao u vremenu koje je prethodilo budizmu. ne treba ispustiti iz vida ni to da je budizam. jogističke tehnike i analize tipa Brahmana i sankhje. . bio »sinkretistički« u tom smislu što je neprekidno asimilovao i objedinjavao i nebudističke vrednosti. Kult se sastojao od metanisanja. sigurno je imao svoje preteče u obožavanju nekih čuvenih jogina. Ćaitja (caitya) je bila svetilište. Jer. 5 Stupa. Ali. ilustrovanom novim »školama«. Tako je sasvim moguće da je tradicionalna kosmologija sa bezb r o j neba i paklova i njihovim žiteljima bila prihvaćena već u Budino vreme. Zbog toga što je veliki broj arhitektonskih i umetničkih dela iščezao i znatan deo stare budističke literature izgubljen. ili hodočasnički pohodi u mesta osvećena njegovim prisustvom (Bodh-Gaja. ritualnog pozdravljanja. što je pak simbolizovala struktura hrama. uspostavljen neposredno posle parinirvane. koje više nije imalo nikakve veze s ovim svetom. U vezi sa stupama rođen je jedan kosmološki simbolizam. i jedan drugi. podignuta s namenom da čuva Budine relikvije. koje je obuhvatalo predvorje i deambulatorijum. tumače se istom dijalektikom: različiti predmeti ili aktivnosti samsare 5 Ne treba ga smatrati »popularnim« jer su ga pre svega inspirisali predstavnici tradicionalne indijske kulture. ili njegovom »arhitektoničkom telu«. mada nešto sporije.174 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I najzad.

put (marga) i pratit jasamutpadu. drvo pod kojim je doživeo buđen j e ili »pokretanje točka Zakona«. i 100. Abhidharmakoša. zbog čega o mnogim školama i sektama ne znamo gotovo ništa. Blaženi je predstavljan — i obožavan — u anikoničnom obliku: obliku otiska njegova stopala. Budina poruka je reinterpretirana i predstavljena u vidu jednog filozofskog sistema. bilo je i onih koji su tvrdili da se arhatom može postati još u stadijumu embriona ili u snu. neke škole su ga počele potpuno omalovažavati. didaktička. napisani su između 300. kao i počasti koje će mu vernici vekovima ukazivati. Međutim. pre Hr. Evo samo jednog primera: prvobitno »nesastavljena [asanskrita (asarpskfta)] bila je samo nirvana. zahvaljujući veličanstvenom i neponovljivom soteriološkom delovanju Probuđenog. za nas je ovde jedino zanimljiv osetan porast dela o doktrini i erudiciji. treću »kotaricu«. I pored mnoštva izgubljenih knjiga. Kada su početkom hrišćanske ere izvajane prve Budine statue (grčko-indijska statua Gandhare). takođe. Tekstovi koji sačinjavaju »vrhunsku doktrinu«. pa čak i neke jogističke »koncentracije«. To je racionalistička.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 175 mogli su da olakšaju spasenje vernika. Očigledno je svaka sekta posedovala sopstvenu Abhidharma-košu i te razlike u interpretiranju »vrhunske doktrine« postale su uzrok novih polemika. svetlost je još od Rigvede bila smatrana najpogodnijim načinom da se slikovito predstavi »duh«. S druge strane. no takva učenja su bila oštro kritikovana. § 20. zračnog oreola Ahura Mazde.) U slučaju budističke ikonografije. a verovatno i neposredno posle smrti. oživljavajući Budinu misionarsku aktivnost. 8 Po najstarijem predanju. (A t a j prototip bio je opet nastavak starih mesopotamskih koncepcija. od svih promena koje su ga zadesile. s malim brojem izuzetaka. A kao što smo imali prilike da vidimo (§ 81). posle Hr. god. dok su druge i samo njegovo telo smatrale vrhunski čistim. Sa podizanjem manastira (vihara) monaški život se dosta izmenio. Ti simboli. budući da je nova predstava Bude [kako je to dokazao Pol Mis (Paul Mus)] nasledila religijske vrednosti vedskog oltara. čiji stil prilično odudara od Sutri. pomenuti simbolizam pre svega podvlači identičnost Budine prirode i svetlosti. ljudska figura nije umanjila njihovu osnovnu simboliku. Novine su katkada bile i veoma velike. drveta ili točka. potiče od jednog prototipa iz ahemenidske epohe. prostor i Četiri Istine. dočaravali su Zakon. suvoparna i bezlična književnost. up. . budistička literatura na paliju i sanskritu 7 zadivljuje svojom obimnošću. dok su nove škole. Abhidharma-pitaku.® Vekovima. Vasubandhu. up. god. Ali autori se trude da razjasne kontradikcije kojima obiluju Sutre. A što se tiče arhata. Buda je pre parinirvane odobrio darove. I—V vek. 7 Sačuvan je samo jedan deo i to u kineskim i tibetanskim prevodima. IV. 236—246. str. na nivo »nesastavljenog« uzdigle. zračni oreol oko Budine glave (poput oreola oko Hristove u hrišćanskoj umetnosti istog perioda.

sam Buda je izjavio da će svaki onaj koji prema n j e m u ispoljava »jednostavno osećanje vere i privrženosti otići u raj«.176 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Još ozbiljnije posledice imala je nova interpretacija budologije. up. II.. laička ličnost. 40. Pristalice novog puta nazivale su ga »putem Bodhisatvi«. međutim. Opšte je prihvaćeno da te novine predstavljaju uticaj laičkog kulta. Za druge učitelje. . »Put Bodhisatvi« Najstariji dokumenti iz kojih saznajemo nešto o Mahajani potiču s kraja I veka pre Hr. ali su podele i umnožavanja škola naročito pogađali kontinent i postajali sve češći. theravada) verovatno su kasnijeg datuma. već Bodhisatva. odnosno omogućile radikalnu obnovu budizma. i Mahasanghike su se delile. One su se odlikovale većom tolerancijom u pogledu discipline i budologijom mističnije strukture. 142). 288 (»Onaj koji svoje utočište nalazi u Budi. poznatu pod imenom Mahajana. Ideal više nije bio usamljeni arhat u traganju za sopstvenom nirvanom. Ono što treba podvući kao značajno to je da su upravo one uzrokovale. međutim. a da je onaj. kako bi na t a j način olakšao spasenje drugih. dela nejednake dužine i teško razumljiva. proglasila da Sakjamuni. Dharnmapada. bio samo fantazma (nirmita) istinskog Sakjamunija. Termini Mahajana i Hinajana (doslovno »Mali put« kojim se označava stari budizam. koji u nedogled odlaže svoje oslobođenje. Treba. ne zahteva od vernika da se drže starog monaškog puta. nije se mogao prihvatiti Spasitelj koji se izgubio u sopstvenoj nirvani. Tu iz mudrovanu budologiju prihvatiće i dalje je razvijati Mahajana. 188.. koja uvode potpuno novi stil kako u budističku misao tako i u književnost. jer 8 Mogli bismo navesti i druge tekstove. koji podseća na Ramu i Krišnu. Ni Thervadini s Cejlona nisu bili pošteđeni šizmatičkih razdora. tradicionalno usvojeno shvatanje da je od Sakjamunija postao Buda smatrano je ponižavajućim: s jedne strane. rođen u Kapilavastuu. Poput njihovih protivnika Sthavira. nikada nije napuštao nebo. Prema Mađđhimanikaji (I. podsetiti da je za takav tip pobožnosti znao i stari budizam. koji je postao Buda. a potom na toliko da bi b r o j bilo potpuno iluzorno navoditi. a s druge. Sakjamuni je bio čovek koji je ličnim naporom postao Buda. Lokotara. bilo je nemoguće zamisliti da je jedan već veliki bog mogao postati bogom. tipa bhakti. pridnižiće se bogovima«). Podelile su se najpre na tri sekte. Taj religijski junak. Digha-nikaya. uzor samilosti i saosećajnosti. doslovno Veliki put. koji se molio i umro. to su Prađnjaparamitasutre. postaje dovoljno samo doneti odluku o postajanju Budom »za dobro drugih«. Za Sthaviravadine. Tako se došlo do toga da je jedna od škola.. već puta lične pobožnosti.. 8 Sada. odnosno »bog«.

S ovim problemom srešćemo se ponovo kada budemo govorili o filozofiji šunjate. one ne drhte pred rođenjem-i-smrću. str. dok Bodhisatve. prev. a željan vrhunskog prosvetljenja. Prema onima koji ga kritikuju. njegova prosvetljenost. Irealnost duše [nairatmja (nairatmya)] podvlačio je i stari budizam.ISTORIJA BUDIZMA OD MAIIAKASJAPE DO NAGARĐUNE 177 je Mahajana potpuno izmenila ideal adepta: cilj više nije bio nirvana. njegova ostrva. unesrećen egzistencijom. njegovi vodiči. Prema mahajanskom učenju. Sve budističke škole priznaju značaj Bodhisatvi. Bodhisatva Maitreja (od maitri. zavetovali da će Buđenje postići zarad spasenja drugih. s jedne strane. istovremeno. jer doktrina sveopšte ništavosti. i pored toga što su upoznale svet. 126. »ne teže ostvarivanju sopstvene nirvane.« 9 Ova doktrina spasenja utoliko je smelija što je Mahajana razradila novu i još radikalniju filozofiju »sveopšte praznine« [šunjata (šunyata)]. olakšava odvajanje od sveta i vodi brisanju sebe — što je prvi cilj Bude Sakjamunija i starog budizma. »doAshtasâkasrikâ. XV. u suštini. Ali. sve stvari prazne. njegovo odmorište i mesto njegovog vrhunskog spokojstva. isto. Vajracchedikà. Conre. E. već oponašanje Bude. već i prema izmišljenim. i pored sveg veličanja životnog puta Bodhisatvi. Za sada razmotrimo samo ono specifično što je u religiji stvorila Mahajana. Najznačajnije među njima su Maitreja. jer su se sažalile na njega i njihova odluka je: hoćemo da postanemo zaklon i utočište sveta. kada bhikhui izgledaju zbunjeni preteranostima laičkog kulta. proklamuje nepostojanje dharmi (dharma šunjata). on je razvio mudrost. 128. nepostojanje »stvari« u samoj njihovoj biti. jer su odvajkada postojali Spasitelji koji su se. proterujući Univerzum iz »realnosti«. proklamuje irealnost. karakteriše Veliki put to je neograničeni polet laičke pobožnosti i soteriološke mitologije koju ona podrazumeva. Avalokitešvara i Manjđušri. postajući Bude. 11 Kao što je to katkad slučaj s Hinajanom. naprotiv. kako to često ponavljaju Prađnjaparamitasutre. paradoks je samo prividan. 10 9 12 . Postoje brojne Bodhisatve. no Mahajana u tome ide dalje i objavljuje njegovu superiornost nad arhatom: jer arhat se još nije potpuno oslobodio svoga »ja« i stoga traga za sopstvenom nirvanom.«10 Izgleda paradoksalno da u trenutku samilosti prema svim bićima — ne samo ljudskim. Mahajana. sredstva njegovog spasenja. ali ne i saosećajnost. navedeno prema Conze. Le Bouddhisme. međusobno se d o p u n j u j u i jedna na drugu utiču. stavile su se u službu toga sveta. prema životinjama i biljkama — čitav svet bude »ispražnjen« od realnosti. 3. str. Ova dva nastojanja nisu ni u kakvom konfliktu 11 već. Bodhisatvi i njegovoj mudrosti potrebne su zapravo dve stvari: »Nikada ne napustiti drilga bića i ostati svestan da su. a s druge je to neobična vizionarska i. 293. Jer ono što. Međutim. k r a j n j e stroga metafizika njenih učitelja.

pa da u smrtnom času sam bog siđe po njega i povede ga u r a j Sukhavati. a od VIII veka uživaće izuzetan ugled i u Tibetu. personifikacija je mudrosti i zaštitnik erudicije. iz nogu Zemlja. 13 Svakako da r a j Sukhavati nije nirvana. Dovoljno je bilo da neko čuje za Amitabhu i misli na njega. zato što njegova mitologija i kult označavaju iznenađujuću novinu. zajedno s Budom Akšobhjem (Ak§obhya). na njegovo doktrinarno opravdanje nailazimo već u najstarijem budizmu. U kineskoj verziji Milinda-panjha rečeno je da »će se svi oni koji su grešili čak i do svoje stote godine. ali. specifična za religioznost (ne samo budističku) prvih vekova naše ere. Avalokitešvara štiti od svih mogućih opasnosti. On je vladar Univerzuma. iz njegovih očiju nastali su Sunce i Mesec. Posebno uvaženo mesto zauzimaće u kineskom budizmu. bez ikakvog napora. Avalokitešvara predstavlja sintezu tri velika hinduistička boga. postignu i vrhunsko oslobođenje. liči na rajsku. u kontekstu mahajanske religioznosti. uz sve ostale divote u kojima uživaju. ono što je Sukhavati razlikovalo od prethodnih bila je krajnja lakoća s kojom su vernici u nju mogli ući. Kini i Japanu. Smatramo da ga treba predstaviti već sada. naslađuju se i Amitabhinim besedama. vinuti u nebeske visine«. Međutim. koji su propovedali Buda i stari budizam. Bodhisatva Avalokitešvara je u mističnim vezama s Budom Amitabhom koji će u Indiji postati poznat mnogo docnije. sledbenik Sakjamunija. Version chinoise du Milinda-panha. ne odbija da usliši ničiju molitvu. Ako se setimo ekstremne strogosti Puta. Njeni žitelji zapravo su besmrtni. Još kao običan monah. Paul Demieville. zahvaljujući njegovim zaslugama. čiji će žitelji. 12 On je sigurno poznija kreacija. do tog vremena biće poštovan jedino zbog svojih veza sa Avalokitešvarom. Ta zemlja. No. ako u samrtnom času pomisle na Budu. možemo sagledati koliko je bila velika 12 Postoje neslaganja u vezi sa značenjem njegovog imena: »Vladar (išvara) koji posmatra s visina« (Burnouf) ili »koji samilosno gleda svet« (Conze). Najčuveniji je Avalokitešvara. Amitabha se zavetovao da će postati Buda i da će osvojiti »Čudesnu zemlju«. cveća i ptica. Sukhavati (»Srećna«). 166. tek u VII veku. To je apsolutni trijumf religioznosti.178 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA brota«) jeste budući Buda. str. 18 Prev. pa čak ni molitvu nerotkinja da im d a r u j e decu. on »drži svet u ruci«. oni koji u njega stignu. Za takve rajeve Indija je znala i ranije. nalazi se daleko na zapadu: okupana svetlošću i prepuna dragulja. predodređeni su da kasnije. uživati u neizmernoj sreći. Manjđušri (»Ljupka Fortuna«). zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj misli ili reči. što izgleda uverljivije. sve do svog ulaska u nirvanu. . Verzija na paliju je prerađena pod uticajem sinhaleskog monaštva i sadrži interpolacije. a iz usta vetar. »svaka pora njegove kože zatvara jedan sistem sveta« — a to su sve obrasci koje srećemo u vezi sa Šivom i Višnuom.

koje zrače iz svih mojih plemenitih dela. drage Bodhisatvinom duhu. . pa čak i svaka čestica peska. 14 Tekstovi često podvlače njihov imaginarni karakter. Ovom teorijom Mahajana će se dosta baviti i razvijati je naročito u čuvenoj teoriji o »embrionu Tathagate« (tathagatagarbha). 14 15 Avatarpsaka-sutra. Moj život sa svim svojim ponovnim rođenjima. str. očigledno.ra. Sukhavati je samo jedna od bezbrojnih. To je ideja koja odgovara upanišadskom otkriću (identifikacija atman-Brahman) i hinduističkoj aksiomi da čovek. Sve te Budine zemlje »proizvod su mašte i njihovi oblici su bezbrojni«. delo. Ona takođe odgovara i jednoj drugoj originalnoj interpretaciji prirode Budd: doktrini triju Budinih tela [trikaja (trikaya)]. iscelitelj.« 15 Druga nova teorija otkriva da »Budinu prirodu« poseduje svako ljudsko biće. sve to ostavljam. obožavajući božanstvo. pomaže laicima i nadahnjuje ih. hoću da ublažim patnje svih stvorenja. svim zaslugama koje sam stekao ili ću steći. međutim. Tako je indijski duh i ovoga puta uspeo da stvaralačku imaginaciju uzdigne do sredstva spasenja. Mahajana tu teoriju interpretira u skladu sa specifičnim težn j a m a svoga vremena. ne očekujući nikakvu naknadu za sebe sama. 6 i dalje. Avatamsaka ih ovako opisuje: »bezbroj poput atoma prašine«. ona produžava uverenje starog budizma da primer bhikhua. dvorilja svih bolnih. oni se rađaju »iz misli. reč je bila o mističkoj i obrednoj teologiji koja je u svakodnevnoj praksi. »Budina polja« su mentalne konstrukcije. 12* . Prva od njih je doktrina transfera zasluga (parinama). dok god ih bude b i l o . No. tako postoji i bezbroj »Budinih zemalja« ili »Budinih polja« lb uda kšetra (buddha k$etra)]. kako bih doprineo spasenju svih bića. 154. To su transcendentalni univerzumi. nav. navedeno prema Conze. III. odnosno namene prosvetljenju svih bića. Ali. da budem vidar. Boddh. primenjivala metafizička otkrića velikih učitelja Mahajane. 189. telo Zakona (dharmakaja). što znači da Bude postajemo zato što nas na to nagoni sopstveno »budinstvo«. postaje i sam božanstvo. Na prvi pogled bi se reklo da protivureči zakonu karmana.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKASJAPE DO NAGARĐUNE 179 ta teološka novina. Od vernika se zahteva da svoje zasluge prenesu. ne oklevajući. Nagarđuna i doktrina sveopšte praznine Uporedo s pomenutim mitološkim teologijama javljaju se i nove teorije. . nastale u mislima preobraćenih ljudi. stvoreni zaslugama ili mislima Spasitelja. koji nastoji da postane arhatom. kao što kaže Šantideva (VII vek) u svom čuvenom delu. prev. ponikle takođe iz brige da se unište egocentrični nagoni. Prvo telo. Bodhićarjavatara: »Zaslugama. Kao što ima bezbroj Buda. svim onim što poseduje. Finot.icaryavata. iz samilosti«.

večno.). barata konvencionalnim saznanjima i. a da ga pri tom nije izneveravala. A to su. beskonačno. misliti i zamisliti. paradoksalnu dijalektiku. i Vrhunska istina.180 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i transcendentalno je. ali ta fantazma igra presudnu ulogu. Dokazujući prazninu. jer je materijalna i efemerna.). što u neku ruku podseća na Nikolu de Kuesa (Nicolas de Cues). Zapravo. Nagarđuna postavlja sebi zadatak da mentalne energije zarobljene u mreži jezika oslobodi i povede pravim putem. I najzad. ono je. dakle. itd. Prihvatajući i objedinjujući izvestan b r o j hinduističkih elemenata. zavisnih od jezika: šunjavada koristi. svojim bezbrojnim definicijama i egzistencijalnim kategorijama (kao što su skandhe. koja ide do coincidentia oppositorum. koja je jedina kadra da dovede do oslobođenja. bilo učenih.). Abhidharma. dokazujući da je Vrhunsku istinu nemoguće izraziti recima. Nagarđuna kritikuje i odbacuje svaki filozofski sistem. sačinjeno — u izvesnim slučajevima — od svetih slogova i magijskih formula. pristupačna jedino Bodhisatvama. bilo »popularnih« (kultovi. on dolazi do sledećih zaključaka. sanbhogakaja (saqibhogakäya). jer je predstavljala repliku »srednjem putu« koji je propovedao Sakjamuni. dhatu. Sigurno zbog toga da bi poslužila kao protivteža tendenciji ka očevidnoj »lakoći« u mahajanskoj religioznosti. čisto biće.) Drugo telo. ili »telo blaženstva«. koje imaju praktičnu vrednost. bila je takođe poznata i pod imenom Madhjamika. cilj svih ovih doktrina i mitoloških konstrukcija. što znači istovremeno i Zakon koji je propovedao Buda i apsolutna realnost. doktrina praznine (šunjavada) odlikovala se izuzetnom filozofskom dubinom i složenošću. koju je razradio veliki Nagarđuna (II vek posle Hr. jeste da olakšaju spasenje laika. koje u suštini nisu ništa drugo do proizvodi mašte. . karakterističnih za Mahajanu. § 77. doktrina sveopšte praznine [šunjatavada (sünyatävadaJ]. »telo majijske kreacije« (nirmanakaja) je fantazma duhovnog tela koju judi suprotstavljaju na Zemlji i koja na njih liči. jeste čuvena epifanija Bude. Magarđunini protivnici u Indiji. ili što se može osetiti. itd. zamagljuje put ka oslobođenju. Mahajana je obnavljala i bogatila budističko nasleđe. jer su ljudi jedino njenim posredstvom kadri da prime Zakon i dosegnu spasenje. duhovno telo Dharme. zapravo. što je još gore. ili »skrivene u svetu« [lokasanvritisatja (lokasaqnjtisatya)]. bhakti. Kao što smo već videli. i donekle na Hegela i Vitgenštajna (Wittgenstein). (Misli se na telo Prađapatija. odnosno ne-realnost svega što izgleda da postoji. udružene ontologija i soteriologija koje nastoje da se oslobode iluzornih struktura. On najpre podseća da postoje dve vrste »istina«: konvencionalne. u stvari. apsolutno. a i neki zapadni naučnici izjavljivali su za šunjavadu da je nihilistička filozofija zato što im se činilo da negira osnovne postavke budizma. »srednja«. Prvo: da se sve čuvene postavke starog budizma. up. koja pretenduje na to da saopštava »vrhunsku nauku«.

XXIV. Nirvana je »tvorevina duha«. »trajanje« i »prestajanje« — ne postoje. oslobođenju. str. . kao što ne postoje ni ska. šunja. ni nesvodljivi elementi (dhatu). XXV. 96. 18). Drugi zaključak je još radikalniji: Nagarđuna negira razliku između »sputanog« i »oslobođenog«. Streng. uključujući tu i spasenje. treći zaključak sveopšte praznine zasniva jednu od najoriginalnijih ontologija u istoriji razvoja duha. već predstavljaju konvencionalne istine. Mentalna konstrukcija je i sam karman. 14). ni želja ni subjekt želje. ni Četiri svete istine. Kada se izjavljuje da je praznina. i kada se tako kaže. Drukčije rečeno. on je koristan samo sa praktičnog stanovišta.he. XXIII. Što se tiče čuvenog zakona međusobno uslovljenog nastajanja (pratit jasamudpada). »prazninom« (isto. Tako. na primer. to ne znači da postoji neka apsolutna suština« na koju se šunja (ili nirvana) odnosi. zapravo. koji adeptu omogućuje da. tri stadijuma produkcije stvari — »postajanje«. niti pak situacija onoga koji želi. I najzad. Vrhunska istina ne skriva »Apsolut« vedantinskog tipa. Emptiness. ona je način postojanja koji je otkrio adept kada je postao potpuno ravnodušan prema »stvarima« i njihovom prestajanju. Vid. već da su neizdiferencirani. jer niti postoji »akt« u pravom smislu reči. delo. pošto se oslobodio svake teoretske konstrukcije sveta. 19). Streng. neshvatljiva. sa stanovišta Vrhunske istine. pojam nepostojanosti (anilya) ne može biti smatran istinitijim od pojma postojanosti« (Mulamadhajamakakarika. 17 Nagarđuna ne smatra šunjatavadu nikakvom »filozofijom«: za njega je ona jedan postupak. Nagarđuna isto tako negira i razliku između sveta sastavljenog (samskrita) i ne-sastavljenog (asamskrita). U suštini. nemaju sopstvenu prirodu. koje je propovedao Buda. upotrebljive jedino na planu jezika. 13. Sve je »prazno«. neobjašnjiva. Oni ne postoje zato što su lišeni vlastite prirode.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 181 kao i kasnije sistematske definicije autora abhidharme. »Ne postoji ništa što razlikuje sansaru od nirvane« (isto. pokazuju pogrešnim. neopisiva. time se ne želi implicitno reći da postoji jedna »transcendentalna realnost« koju karakterišu ovi atributi. str. lišeno »vlastite prirode«.18 To ne znači da su svet (sansara) i oslobođenje (nirvana) »isto«. »Sa stanovišta Vrhunske istine. nav. Vrhunsku istinu otkriva mudrost (prađnja) služeći se »istinom skrivenom u svetu«: ova poslednja nije odbačena. Prema tome. dosegne 16 Glava XXV Mulamadhymakakarika čitava je posvećena analizi nirvane.nd. 17 Up. u isto vreme dijalektički i kontemplativni. ni sam Tathagata ne uživa autonomni i stvarni način postojanja. već transformisana u »istinu koja ne postoji«. Frederich J. jer praznina u isto vreme prevazilazi i biće i nebiće. Ali onaj koji je dosegao nirvanu ne može to »znati«. niti njegov »počinilac«. 74 i dalje. »Realizovanje« mišlju sveopšte praznine odgovara. odnosno između sansare i nirvane. i njega zovemo šunjom (sunya).

str. Postao je definitivno spokojan [kleša (kleša)~\.182 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nepomućeno spokojstvo i slobodu. L'Enseignement de Vimalaklrti. što znači u III veku pre Hr. Kroz nekoliko godina sazvan je Koncil u Pataliputri da bi se sakupili sveti tekstovi. Bhadrabahu. Nagarđuna odlučno odbacuje ideju da su njegovi ili bilo koji drugi filozofski argumenti važeći iz nekog ontološkog razloga koji postoji izvan ili s druge strane jezika. u telima bezbrojnih živih bića. Lamotte. bio je i svedok. ali je uživao i u onome za čim je žudeo«. za kojeg se smatra da je učiteljeve reči preneo učeniku Đambuu. Za šunju se ne može reći ni da postoji. kao i celokupna indijska misao posle Nagarđune. Njih dvojica su. jer su jedini znali celokupne svete tekstove. prema tome.is »ostajući u nirvani. On je utvrdio đainski kanon pa čak i redigovao nekoliko drugih dela. mada se. Poznata su nam imena i drugih sthavira. mada u prvo vreme one nisu bile naročito vidljive. ispoljavao u sansari. među kojima se kao najznačajniji izdvaja Ćandraguptin savremenik. nem a j u autonomnu egzistenciju: postoje jedino na nivou konvencionalne istine (Mulamadh. kako predanje kaže. ali se ispoljavao na svakom mestu. Živeo je u telu Zakona (dharmakaja). Urođenu težnju indijskog duha prema coincidentia oppositorum Nagarđuna je doveo do k r a j n j i h granica. Znao je da bića ne postoje. soteriologija kosmologija i Direktni Mahavirin sledbenik bio je sthavira (»stari«) Sudarman. i pored činjenice da je »sve prazno«. Pošto je. Budizam. ali je nastojao da ih preobrati. ali je pri tom uspeo da pokaže da životni put Bodhisatve. ni da ne postoji. 36. kao ni njegove. Kako je Bharabahu jedini znao neke od 18 Kineski prevod šikšanande. Osim toga. Đambuovih naslednika. . itd. Đainizam posle Mahavire: erudicija. niti da istovremeno i postoji i ne postoji. kako kaže Avatansaka. Nagarđuna odgovara da ni tvrdnje njegovih protivnika. 190. dotad prenošeni usmeno. XIV. navedeno prema E. a svoga učenika Sthulabhadru ovlastio da u vreme njegovog odsustvovanja brine o preostalom delu zajednice. Bio je neprekidno u dubokoj ekstazi [dhjana (dhyana)~\. 29). Bhadrabahu se s jednim delom zajednice povukao na Dekan. bili poslednji sveznajući (kevalin). pretrpeli su duboke promene. a verovatno i jedan od vinovnika krize koja je dovela do podele đainske crkve. i dalje ostaje uzvišen i t a j ideal je nastavio da inspiriše milosrđe i altruizam. Na prigovore da je i njegovo negiranje prazna postavka ako je sve prazno. koji je umro 170 (ili 162) godina posle Mahavire. predvideo glad od 12 godina.

na legendarne biografije Tirthamkara. romane i drame. poslali su mu izaslanike. Isto tako. odbacivale su i neke elemente iz Mahavirine biografije (npr. 19 Za razliku od budizma.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 183 starih tekstova. Kada su se iseljenici. pravilno saznanje i pravilno ponašanje. vratili u Magadhu. Ova. Osim toga. M Takav tip »konzervativizma« odlikuje tradicionalnu Indiju i. po svoj prilici. obimno đainsko stvaralaštvo je monotono i suvoparno. ili neki od njegovih neposrednih sledbenika. izmišljena epizoda poslužiće kasnije kao opravdanje za razlike između dva kanona. razlikuju se četiri vrste. koji su zadržali običaj da idu nagi. rascep je postao neminovan. ali se zna da je mlađi od Kundakundinog dela). No. od kojih je prva čisto vizuelna a poslednja predstavlja neograničenu transcendentalnu percepciju. ne računajući didaktičku i naučnu literaturu. organizovale su ga Švetambare da bi utvrdile konačnu redakciju svetih tekstova. »u vazduh odevene«. bili su zaprepaščeni raspuštenošču monaha zatečenih na starom tlu. . oni ga nisu pažljivo slušali i od izvornih tekstova zapamtili su samo neke delove. Digambare su osporavale oslobođenje svima koji su se odrekli potpune nagosti (znači osporavale su ga i ženama). jedini je Sthulabhadra upamtio deset od ukupno četrnaest tekstova. Zajednica se podelila na Švetambare. a pošto su stare tekstove smatrali izgubljenim. No. U drugoj polovini V veka. kao ni o postkanonskim tekstovima čiji je b r o j isto tako zamašan. nailazimo i na epove (adaptirane prema hinduističkim epskim poemama i Puranama). Usled neslaganja u vezi s nekim ritualnim pojedinostima i razmimoilaženjima u pogledu doktrine. Čak i najčuveniji traktati. Izuzev narativne književnosti (u kojoj takođe ima dosadne didaktike). ovi monasi. Što se tiče »pravilnog pogleda«. đainistički tekstovi se ipak izdvajaju svojom nerazumljivošću i suvoparnošću. sumnjali su i u autentičnost kanona koji su utvrdile Švetambare. Ona je koncentrisana u »Tri đainistička dragulja«: pravilan pogled. »u belo odevene« i Digambare. pa i na priče. u Valabhiju je sazvan drugi koncil. sam po sebi. Nećemo raspravljati o različitim kategorijama koje sačinjavaju obimnu đainističku kanonsku literaturu. Ovo poslednje obuhvaćeno je isključivo primenom monaških propisa. u suštini su samo sholastičke sistematizacije koncepcija koje je formulisao ili sam Mahavira. pre Hr. »odeveni u vazduh«. netrpeljivost se među sledećim generacijama još više zaoštrila i 77. ne predstavlja neku negativnu odliku. a u to vreme se nalazio na putu za Nepal. đainizam je sačuvao prvobitne strukture. 20 Doktrina o kojoj je reč istovremeno je i soteriologija. nećemo analizovati ni svih pet vrsta »pravilnog saznanja«. to da je bio ženjen). Dovoljno će biti da podsetimo na dve specifične teze 19 Pored filozofskih rasprava. Kundakundina Pravaćanasara (I vek naše ere) i Umasvatina Tatvartha (čiji datum nastanka nije utvrđen. U njegovoj bogatoj filozofskoj i obrednoj literaturi nalazimo malo novih i kreativnih ideja.

Kategorije materije. Naime. žuto. Jedna vertikalna osa. 21 No. koje je Mahavira možda pozajmio od Makhali Gosale. oslobođenje samo po sebi ne znači i konačno napuštanje Kosmosa. Reč je svakako o jednoj drevnoj koncepciji koja odgovara izvesnim jogističkim praksama. Prva od njih tvrdi da se u vezi sa svakom stvari može izraziti više komplementarnih sudova. istinita s jednog stanovišta. koji stoji. Ona je tradicionalne indijske koncepcije.. u klasifikaciji bića prema njihovim duhovnim kvalitetima. dok čisto i bleštavo belo pripada isključivo onima koji dosežu do samih vrhova Univerzuma. materija se organizuje sama od sebe i nesvesno. analizovane su i sistematizovane putem brojnih klasifikacija i nabrajanja. Taj makrantrop je sastavljen od podzemnog sveta (donji udovi). zanemarene u budističkoj i hinduističkoj kosmologiji. tela mogu biti obeležena sa šest boja: crno. podbočen. Drukčije se još naziva »pravilom od sedam delova«. u zavisnosti od toga da li je duša. Tako. I. jeste verovanje da nam činovi različitim bojama \lešja (lešya)~\ obeležavaju dušu i da nam te iste boje prožimaju i tela. zaslužna ili grešna. nazvan je takođe i »prvim belim usredsređivanjem«. Doktrina »mogućeg« (sjad) podrazumeva relativnost i dvosmislenost realnog. i u kojoj meri. u kojem se vrši »prvo usredsređivanje duše na svoju čistu suštinu«. Originalnost đainske kosmologije sadržana je upravo u njenoj arhaičnosti. postavljenih jedan iznad drugog i obo21 Verovatno je Buda mislio na sjad-vadu kada je napadao vernike koji izbegavaju odgovor na bilo koje pitanje (Digha. sačuvala i dala im novu vrednost. Ali. Pomenutu doktrinu osuđivale su mnoge indijske filozofske škole. ružičasto i belo zemaljska bića. »karmičke materije«. itd. 2) ovo može ne biti takvo. jer sadrži sedam različitih oblika tvrdnji: 1) ovo može biti takvo. 3) ovo može i biti i ne biti takvo. Univerzum postoji zato da bi duše mogle da se oslobode svojih struktura. 39—42). Jedno karakteristično zapažanje. Ekvivalentnost boja-stadijum duha može se sresti i u drugim indijskim kao i vanindijskim tradicijama.184 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA đainske logike: »doktrinu gledišta [naja-vada (naya-vada)~\ i »doktrinu mogućeg« [sjad-vada (syad-vada)]. poput axis mundi. itd. Kao i Priroda (prakriti) u koncepciji sankhja-joge. duše. osmi stadij um. Mada bez početka i kraja. Ista tvrdnja. stisnutih pesnica. kao što ćemo malo kasnije videti. te dve logičke metode ostaju jedna od najoriginalnijih tvorevina đainističke misli. prestaje to da bude ako je posmatramo iz druge perspektive. Podzemni svet sadrži sedam »delova« (bhumi). srednjeg (delovi oko pasa) i višeg (grudi i glava). i pored toga. da bi služila duši. prostora i vremena (poslednje dve uzimane su kao »supstance«). prolazi kroz sve tri kosmičke zone. ali ostaje kompatibilna s celinom iskaza. . tamnoplavo i sivo karakterišu stanovnike podzemnog sveta. Kosmos (loka) predstavljen je u obliku čoveka.

a Švetambare zapadne oblasti. Peta zona. pekući se na vatri ili smrzavajući se na najgoroj studeni. Takva antropomorfna predstava Univerzuma. Zločinci. Njihova izobličena tela i muke. delu lica koji obuhvata pet otvora i njegovoj punđi. rezervisana je za duše oslobođenih. Bharatavarša (Indija). đainska zajednica i danas broji 1.500. zatvoreni su za večna vremena u najstrašnijem ponoru. deli se na pet superpoziranih zona. zagasitoplave i crne boje. Srednji svet uglavnom odgovara svetu opisanom u hinduističkoj ili budističkoj kosmologiji. no ona i dalje ostaje unutar makrantropovog Univerzuma. . tako da je od XII veka počeo nepovratno da slabi.000 članova i. Ali. on u Indiji nikad nije postao široko prihvaćena ni pretežna religija. smešten iznad planine Meru. koji se nalazi ispod makrantropovih nogu. planinskim lancima je izdeljen na sedam transverzalnih zona. zahvaljujući njihovom društvenom položaju i visokoj kulturi.400. naročito Guđerat. Tu kosmičku planinu. »polja savršenih«. čije različite zone — identifikovane sa organima kosmičkog čoveka — n a s t a n j u j u različito obojena bića. Nigde u Indiji ona nije bolje sačuvana i bolje spojena sa iskustvima »mističnih svetlosti« nego u đainizmu. arhaična je. odnosno makrantropova punđa. kojih je ukupno 8. koje su osuđeni da trpe. Đambudvipa. a. Središnji kontinent. sidha-kšetra. Još za vreme Bhadrabahua. što znači da oslobođeni ne prevazilaze Kosmos (što je. Svaka od zona sadrži nekoliko »rajeva«. Predanja obeju crkava među svojim preobraćenicima i simpatizerima s velikim ponosom pominju nemali b r o j kraljeva i prinčeva. za koje nema oproštaja. u društvu sebi sličnih. zabrane nagosti). nastanjenih različitim vrstama božanstava. podsećaju na tradicionalne klišee. pored toga. Potom su Digambare naselile Dekan. đainizam je prodro u Bengal i Orisu. Na njima takođe borave i zvezdana božanstva.000. nigroda. niti je uspeo da pređe granice potkontinenta. vrh Univerzuma. Ostala ostrva-kontinenti predstavljaju »zemlje uživanja« (bhogabhumi) jer njihovi stanovnici ne moraju da rade da bi živeli. bradi. Šest ostalih »delova« sačinjavaju pravi paklovi. dvipa). Poput svih drugih indijskih religija i đainizam je tokom svoje istorije pretrpeo brojna muslimanska nasilja (pljačkanja. sive. bio je i meta hinduističke kontraofanzive. razaranja hramova. od najzagasitije crne do svetle koja nastaje usled odsjaja 16 vrsta gema. čija osnova uronjava u podzemni svet. opasuje petnaest kontinenata (nazvanih »ostrva«. 22 Ima oblik diska s planinom Meru u sredini. dok je budizam iz svoje postojbine potpuno iščezao.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185 jenih različitim bojama. u vidu koncentričnih krugova. već samo njegove mnogobrojne nivoe. u kojima žive različite klase prokletih. Najviše zone prvog »dela« nast a n j u j e 18 kategorija božanstava. slučaj s budističkom »nirvanom«). između kojih se prostiru okeani. 22 A viši svet. pak. vratu. njen uticaj je veoma veliki. Oslobođena duša uživa u neizrecivom i večnom blaženstvu obitavajući. Ljudi žive samo u srednjoj zoni. koje odgovaraju makrantropovim rebrima. Za razliku od budizma.

kraljevinom treba da vlada Dhritaraštra. Međutim. Bhima. izazvan u kući u koju ih je nagovorio da se usele. zapravo. zapravo. Kada je saznao da Pandave nisu nastradale u požaru. Durjodhanu. sina slepog kralja Dhritaraštre. Osnovna tema speva je sukob između dve loze plemena Bharata. zajedno s majkom. oni su sinovi bogova Dharme. ovih poslednjih naročito u »enciklopedijskim« delovima (XII i XIII pevanje). Ali se Durjodhana ne miri s tim. nagriza demonska mržnja prama rođacima. Pet Pandava — Judhišthira. inkarnacija demona Kali. Ne primetivši da je to devojka i poverovavši da Arđuna donosi hranu dobijenu kao milostinju. Nakula i Sahadeva — sinovi su mlađeg Dhritaraštrinog brata Pandua. vođa klana Jadava. iluzorno je verovati da bi se »prvobitna forma« speva mogla rekonstruisati. Posle Panduove smrti. Što se tiče njenog vremena nastanka. Bitka od osamnaest dana Sa svojih 90. Među brojnim zamkama koje postavlja svojim rođacima. Durjodhana poziva Judhišthira da se . sadrži dosta prerada i interpolacija. on je. potomaka Kurua (100 Kaurava) i potomaka Pandua (5 Pandava). provukavši se kroz podzemni prolaz. Arđuna uspeva da osvoji ruku princeze Draupadi (inkarnacija boginje Šri) koju dovodi u njihovo usamljeno šumsko prebivalište.XXIV POGLAVLJE HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191. slepi kralj Dhritaraštra odlučuje da im ustupi polovinu kraljevstva. najopasnija je požar. Vajua. krišom se povlače u šumu. Najstarijeg Kauravu. Renu (L. Onakav kakav je do nas stigao.. sve dok Judhišthira ne stasa da preuzme vlast. Slede njihovi brojni neobični doživljaji. ovaploćenja praiskonskog zla. Oni podižu prestonicu Indraprasthu i tu im se pridružuje rođak Krišna. Pretpostavlja se da je bio završen već između VII i VI veka pre Hr. Arđuna. Prerušen u brahmana. m a j k a uzvikuje: »Uživajte svi u njoj. Indre i dva Ašvina. No. Pandave uspevaju da se spasu i.000 stihova Mahabharata je najduži ep u svetskoj književnosti.« I tako princeza postaje zajednička supruga sve petorice. a da je današnji oblik dobio između IV veka pre i IV veka posle Hrista [Vinternic (Winternitz)]. a docnije ćemo videti značenje tog njihovog božanskog porekla. »to za ep nije od bitne važnosti« [L. Renou)].

Krišna i njegovi ljudi ginu na čudan način: međusobno se poubijaju trskama. Spašavaju se jedino tri Kaurave i među njima Ašvathaman u koga je ušao Šiva. na čudotvoran način pretvorenim u buzdovane. Judhišthira hoće da se odrekne prestola i ode u pustinjake. kraljevstvo. braća uspevaju da ga nagovore da istraje i on svečano žrtvuje konja (ašvamedha. Ogromne vojske pritiču i jednoj i drugoj strani i rat otpočinje. i sa braćom. ali uskoro daje pristanak za novu: dogovor je da će pobeđeni dvanaest godina živeti u šumi. Pandave šalju Krišnu kao ambasadora: zahtevaju da im se vrati kraljevstvo. Šesto pevanje sadrži najčuveniju epizodu epa: to je Bhagavad-gita o kojoj ćemo govoriti kasnije. Pogođen tolikim ubistvima. Draupadi i jednim psom kreće ka Himalajima. Brahma je od nekih bogova . koje je. Rami i Siti.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-G1TA 187 kockaju i pošto je jedna od kocki bila obeležena. Eshatološki rat i kraj sveta Taj k r a j n j e surovi istrebljivački rat izazvao je Brahma da bi proredio stanovništvo na zemlji koje se preterano namnožilo. Svi njegovi saputnici jedan za drugim umiru na putu. Vođe Kurua ginu jedan za drugim. Dhritaraštra se s malobrojnom p r a t n j o m povlači u šumu i tu ubrzo svi gube život u požaru. Durjodhana poslednji. ali Durjodhana to ne prihvata. najduže pevanje. Judhišthira u toj igri gubi sve — svoja dobra. Prestonica se ruši i nestaje u okeanu. Kralj poništava partiju i vraća Pandavama njihova dobra. Trideset šest godina posle velike bitke. Pevanje koje sledi opisuje doživljaje izgnanika dok žive kao nepoznati. ujedno je i najbogatije književnim epizodama: tu pustinjaci pripovedaju Pandavama uzbudljive priče o Nalu i Damajanti. 192. Judhišthira i pas (koji je u stvari njegov otac Dharma) jedini izdržavaju do kraja. Ep se završava opisom kratkog Judhišthirinog silaska u Pakao. Treće pevanje. U sledećim pevanjima razni trenuci bitke koja besni čitavih osamnaest dana. Da bi takav stravičan rat započeo. izazvanom sopstvenim svetim vatrama. § 73).500 distiha. Pošto je vladao još petnaest godina zajedno sa svojim nećakom. sa svojih 17. a trinaestu provesti u tajnosti. Judhišthira predaje vlast svome unuku Parikšitu (kojeg je Krišna svojevremeno oživeo pošto je na svet došao kao mrtvorođenče). No. ispričani su sa puno pojedinosti. posle kojeg uzleće u Nebo. Osetivši da je ostario. U petom pevanju (»knjizi priprema«) vidi se da je rat neizbežan. Zemlja je pokrivena mrtvima i ranjenima. braću i zajedničku suprugu. Ašvathaman ulazi u logor zaspalih Pandava i uspeva sve da ih poubija. Savitri. izuzev petorice braće koji su u tom trenutku bili odsutni. uz pomoć Krišne i nekoliko mudraca. Vanaparvan (»šumska knjiga«). ili bar pet sela. Judhišthira ponovo gubi i povlači se u šumu zajedno s braćom i Draupadi. S hordom svojih demona. up.

Iz njihovih analiza proizlazi da je mit o svršetku sveta indoevropskog porekla. prihvatajući tradicionalno indijsko tumačenje. 152 i dalje. I. simbolizovanog čudotvornim vaskrsavanjem Parikšita. zemlja će biti spaljena. Po zaratustrijskom predanju. prema tome. Ona. a ni vedskam vremenu kada . Ta lista ne odražava ni religijsku situaciju vremena u kojem je ep bio završen (kada su dominirali Višnu i Šiva). Ciklična teorija je postala popularna s Puranama. ali to ne predstavlja dokaz da nije ni postojao. up. I. razaranje kosmičkih proporcija vatrom i vodom. Divergencije između tri analizovana rata su svakako osetne. Mythe et Épopée. Vaju. I. 3 i stoga bi se mit o svršetku 1 žorž Dimezil vidi obnovu sveta u Judhišthirinoj vladavini: up. Tačno je da eshatološki mit nije potvrđen u vedsko vreme. Eshatologiju sličnog tipa (§ 177) sreli smo i kod starih Germana: u završnom boju (ragnarok) svaki će se bog uhvatiti ukoštac s po jednim demonskim bićem ili čudovištem (razlika je samo u tome što će se oni na k r a j u međusobno do poslednjeg poubijati). rađanje novog i pročišćenog sveta. 1 Struktura epa je eshatološka: divovska borba između snaga »dobra« i »zla« (analogna borba između deve i asure). U izvesnom smislu moglo bi se govoriti i o veličanstvenoj revalorizaciji starog mitsko-obrednog scenarija Nove godine. a zatim potopljena. a Alf Hiltebajtel (Hiltebaitel). naime onoga što hinduistička mitologija naziva krajem jedne jugge (yuga). s tim što u ovom slučaju nije reč o svršetku jedne »godine«. Analogni mitovi potvrđeni su takođe u Iranu i Skandinaviji.188 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i demona zatražio da se pretvore u ljude. a šest Ameša Spenta ščepaće svako po jednog arhidemona i tako će inkarnacije zla biti zauvek potisnute u tamu (up. 102. Mahabharata opisuje k r a j jednog sveta [pralaja (pralaya)] i rađanje novog pod vladavinom Judhišthire ili Parikšita. str. Indra i Blizanci — odgovaraju trofunkcionalnoj listi vedskih bogova: Mitra-Varuna (= Dharma). na trenutno služenje bogovima. »The Mahabharata and Hindu Eschatology«. str. 2 »Misao vedskih pevača koncentrisana je na dati trenutak. str. smatra da »novo doba« počinje vladavinom Parikšita. Mahabharata je »epska transpozicija jedne eshatološke krize«. specifične za tri indoevropske religije. već o svršetku čitavog kosmičkog perioda. pa čak i prevedske elemente. no to je i sasvim razumljivo kada se imaju u vidu različite orijentacije. Indra (= Vaju i Indra) i dva Ašvina. Izvrsne analize strukturalnih analogija ova tri eshatološka rata dali su Stig Vikander i 2orž Dimezil. str. 218 i dalje). Njegova koncepcija je prastara i široko rasprostranjena. sadrži izvesne vedske. ali će iz vodene mase izroniti novo čovečanstvo koje će živeti srećno pod mladim bogom Balderom. ali to ne znači da eshatološki mit treba smatrati isključivo hinduističkom tvorevinom. Ormuzd će na k r a j u uhvatiti Ahrimana. 2 Prema onome što kaže Dimezil (Mythe et Épopée. čiji su im mitski podvizi iz prošlosti garancija« Dumézil. * Stig Vikander je primetio da očevi petorice Pandava — Dharma. § 216). Mythe et Épopée. 42 i dalje.

U opisima uništenja ljudstva. str. treba odmah dodati da spev predstavlja izvanrednu i znatno bogatiju sintezu od indoevropske eshatološke tradicije koju nastavlja. od Bhagavad-gite — ona postaje dostupna i široko prihvaćena u svim slojevima indijskog društva. I. dok je. teološkim i metafizičkim konsekvencama. Kralju. S jedne strane. kao takav. tekstove koje navodi David Kinsley. U čuvenoj teofaniji Bhagavad-gite (XI. drugi je odsutan. Gonda. 5 U Puranama. 28). 238. 42 i dalje. izvan je i dobra i zla. i ep i Purane ističu negativan aspekt ovog boga. « U vezi s različitim aspektima ove komplementarnosti. koja u neku ruku anticipira »kraj sveta«. Shvatiti tu strukturu božanstva ravno je otkrovenju i predstavlja model postizanja oslobođenja. nasuprot tome. »lud«. U stvari. Šiva često opisivan kao onaj koji uspeva da ga obuzda. pridavanih velikim bogovima (stvaranje—uništavanje. Jer. Up. i. i drugi bogovi. »Through fhe looking glass«. tim pre što je bio poznat i Irancima. Kada je jedan od njih — ili njihovih predstavnika — u razvojnom toku događaja epa prisutan. samo među ljudima« (XII. Revelacija (Krišne-) Višnua. Kali. opasan. itd. Komplementarnost Šiva—Višnu u neku ruku odgovara komplementarnosti antagonističkih funkcija uopšte. Durga) dominiraju hinduizmom. iza dramatičnih događaja koji čine potku Mahabharate. str. ep ističe komplementarnost između njega i Šive. 4 i ova teofanija sadrži jednu pralaju. str. on upravlja koliko stvaranjem toliko i uništavanjem sveta. 87 i dalje. M. up. borbe koja dobija težinu su Soma i Agni igrali najznačajnije uloge. bremenita je. 54. dharme i adharme. . Biardeau.6 U tom pogledu Mahabharata se može smatrati kamenom temeljcem hinduizma. o. vrhunska realnost. u svojstvu Vladara pralaje. III. koje prima neograničene razmere. Ali. up. Joginima i misliocima ta ideja je bila bliska još od vremena Upanišada.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 189 jednog doba mogao u b r a j a t i u drevne arijske tradicije. može se naslutiti opozicija i komplementarnost između Višnua (-Krišne) i Šive. 176 i dalje. jer od prvih vekova naše ere pa sve do danas ta dva boga zajedno s Velikom boginjom (Šakti. »Études de mythologie hindoue«. kao vrhunskog bića. Još značajnije su njene teološke razvojne linije i novine. uostalom. a od Mahabharate — tačnije.). Uostalom. opisan u poslednjim pevanjima epa. Vismdsme and Sivaism. Višnu je obično predstavljen kao neukrotiv. str. neodgovoran. 12 i dalje) Krišna se Arđuni prikazuje kao inkarnacija Višnua. J. Mythe et Épopée. Mahabharata pozajmljuje b u j n u slikovitost iz Puranâ. 4 Up. Mahabharata opisuje i veliča borbu između Dobra i Zla. Iz toga sledi da Mahabharata odslikava pravedsko i prevedsko stanje stvari.' To znači da je Višnu. No i sam Višnu (-Krišna) vinovnik je »razaranja« i »ponovnog stvaranja«. Dumézil. i potom zemaljskih katastrofa. dakle. »Mesijanska« ideja o avataru izložena je ubedljivo i dosledno. kao vrhunsko biće. pre svega. kao što su to. »vrlina i greh postoje. Kao što je već primećeno. Uz sve veličanje Višnua.

izraženih ritualizmom. str. mudri (pandita) to ne čine. Suštinski gledano. 3) nastoji da opravda izvestan način postojanja u vremenu. ubraće plodove o b e j u . Krišnino otkrovenje Na prvi pogled izgleda paradoksalno da književno delo koje opisuje strahote istrebljivačkog rata i k r a j jedne fuge. sankhje i joge. Mahabharata. oslobođenje podrazumeva shvatanje odnosa između dva »modusa« realnosti: one neposredne. Sankhja i joga su jedno« (V. prihvata svako soteriološko rešenje koje nije eksplicitno suprotstavljeno pisanoj tradiciji. a s druge. 8 Ova raznovrsnost značenja odgovara i stvarnoj morfološkoj raznovrsnosti. reafirmiše upanišadski monizam. Videvši da uoči bitke pati što će morati 7 Posebno u »pseudoepskim« i didaktičkim odeljcima (XII i XIII knjiga itd. odnosno istorijski uslovljene. Druga označava svaku aktivnost koja Sopstvo vodi Brahmanu. katkad »moć«. . 157 i dalje.190 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedne univerzalne norme. »samo ograničeni duhovi suprotstavljaju sankhju jogi. ona podseća da je vrhunska realnost — upanišadski Brahman—atman — izvan tog para dharma—adharma. karakteristična za indijsku misao već od brahmanä. drugim recima. naročito u svojim didaktičkim delovima. doktrine Upanišada). a koji put »meditaciju«. up. društvenom i egzistencijom pojedinca. . 4) objavljuje superiornost četvrtog soteriološkog »puta«: odanosti Višnuu (-Krišni). Ko je doista ovladao jednom od njih. i u tom pogledu ona nastavlja upanišadsku spekulaciju. kao i izvan bilo kog drugog para suprotnosti. pokazuje svoje rezultate tek u Mahabharati. obojen teističkim (višnuističkim) iskustvima. Upanišadski monizam je negirao valjanost neposredne realnosti. budući da upravlja kosmičkim životom. Prva označava »istinsku spoznaju« [tatva đnjana (tattva jnäna)~\. a istovremeno daruje i brojne »moći«. 193. Eliade. Prema Bhagavad-giti. može se reći da spev: 7 1) postavlja ekvivalentnost između vedante (tj. Najčešće se ta aktivnost izjednačuje sa askezom. a s druge strane. ili »spoznaju Sopstva« [atmabodha (ätmaboddha)~\. metafizičkom spoznajom i jogističkom praksom.). Težnja ka izmirenju suprotnosti. i one vrhunske. Le Yoga. da valorizuje istoričnost ljudske uslovljenosti. Ta čuvena epizoda počinje Arđuninom »egzistencijalnom krizom«. Sam termin joga katkad označuje »metodu«. 2) ustanovljava paritet tri »puta« (marga). a završava se otkrovenjem ljudske uslovljenosti i »puteva« oslobođenja. predlaže jednu širu doktrinu: s jedne strane. Sankhju i jogu poema uzima u njihovim presistematskim stadijumima. Upravo u Bhagavad-giti dokazana je i homologija tri soteriološka »puta«. . u isto vreme predstavlja uzor hinduističke duhovne sinteze. 4—5). Drugim recima. 8 Te dve daršane smat r a j u se ekvivalentnim.

Svaki put kada sveopšti poredak (dharma) dolazi u pitanje. svetovi bi prestali da postoje i ja bih postao uzrok opšte pometnje i nestajanja svih stvorenja« (III. govoreći o sebi: »U ova tri sveta ne postoji ništa što sam prinuđen da radim [ . . »Na isti način n j u su saznali kraljevi-rišiji. no s vremenom je ta joga iz našeg sveta iščezla« (IV. svi ljudi bi pošli mojim primerom. 1). svi ljudi podražavaju. »istorijski momenti« — koji su istovremeno i momenti kosmičkog razvoja — ne stvaraju doktrinu. nije nikakva novina. njihove razvojne tokove i sukcesivne modifikacije. . ono što on postavlja kao pravilo. ukoliko imamo pravo da rekonstruišemo istoriju indijskih doktrina i tehnika. ] . a Manu ju je preneo Ikšvakuu (IV. gledano sa istorijskog stanovišta. Ali Krišna dodaje i to da »antička joga« (IV. čitav svet sledi« (III. Le Yoga. ne može nam ništa reći o njegovom »poreklu«. U svojim glavnim linijama Krišnino otkrovenje se odnosi na: 1) strukturu Univerzuma. Jer. 7). u očima bića uslovljenih Vremenom i Istorijom. treba isto tako dobro da shvati i suštinu božanstva kao i njegove načine ispoljavanja. I odmah zatim otkriva duboko značenje svog delanja: »Kada ne bih bio u neprestanoj akciji. (To je doktrina akvatara. 23—24. koju Krišna bez sumnje zastupa. prikazuje kao »nova« duhovna sinteza. Krišna se pojavljuje lično (IV. str. E. 23). Uostalom. nastojeći da tačno odredimo šta su novo donele. 3) puteve koje treba slediti da bi se postiglo konačno oslobođenje. Up. i sam Krišna ističe primer i soteriološku vrednost božanskog modela: »ono što Vrhovni vladar čini. ne odričem se akcije« (III. već samo otkrivaju trenutno prihvaćene obrasce vanvremenske poruke.) Drugim recima. pa ipak. koju otkriva Krišna. sadrži u ovom sažetom obrascu: Shvati-Me i Podražavaj-Me. Ukoliko bih prestao da delam. prema tome. I dodaje. Upravo iz tog razloga Krišna se i • Ovo je svakako uticalo na sveukupnu zapadnu interpretaciju indijske duhovnosti. 2). sve što on otkriva o svom sopstvenom biću i o svom »ponašanju« u Kosmosu i Istoriji treba da posluži kao uzor koji će slediti Arđuna: ovaj treba da nađe smisao svoje egzistencije i ujedno postigne izbavljenje shvativši šta je Krišna i šta on čini. prev. 9 Moglo bi se reći da se suština doktrine. Ali da bi mogao da deluje »na Krišnin način«. 2) modalitete postojanja.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191 da ubija prijatelje i rođake. ona se takvom pokazuje samo u našim očima. Eliade. on ju je otkrio Manuu. odnosno na način prilagođen datom »istorijskom trenutku« i otkriva tu vanvremensku mudrost. Arđuna. treba da oponaša Krišnu: a to pre svega znači da nastavi da dela. Senart). 3). ako se Bhagavad-gita. n j u je već učio Vivasvat. Krišna Arđuni otkriva kako može da izvrši svoju dužnost. kšatra (kshatra). »ta vrhunska misterija«. da ne bi svojom pasivnošću doprineo »sveopštoj pometnji«. ne treba da zaboravimo da s indijskog stanovišta istorijski kontekst jednog »otkrovenja« ima ograničen domet. Prema indijskoj tradiciji. 21). 161 i dalje. . »Pojavljivanje« ili »iščezavanje« jednog soteriološkog obrasca na planu istorije. a da se pri tom ne oseti sputanim karmom. jer.

XIII. ma kakve prirode on bio. Kada razne askete i jogini »prinose na žrtvenik« svo- . i to ne samo žrtvama u pravom smislu reči (onima koje sačinjavaju verski kult). svaka nesvesna aktivnost. 4—5. Te specifične aktivnosti uslovljene su gunama (XII. izazvana gunama (IH» 5). čiji je cilj žrtva. To. makar i nesavršeno. u pravom smislu reči. nije dovoljno odreći se akcije: neaktivnost sama ne vodi savršenstvu« jer »svako je osuđen na akciju« (III. 35). 194. može se reći da Bhagavad-gita nastoji da »spase« sveukupnu ljudsku aktivnost i da »opravda« svako profano delanje: jer samim tim što ne uživa u njihovim »plodovima« čovek transformiše svoje činove u žrtve. Prađapati je ustanovio žrtvu da bi Kosmos mogao da se manifestuje i da bi ljudski rod mogao da živi i da se razmnožava (II. čak i savršeno. jer mu te činove propisuje situacija u kojoj se nalazi. ali da ga ne sputavaju: »nisam ja u njima. ističe da samo činovi. dužnost koja nekom drugom pripada« (paradharma: III. itd. IX. dakle.192 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA pojavljuje: spoznajući Boga. 8—10). »Odreći se plodova svojih činova« U tom smislu. 10 i dalje). naime. Pouka koja se iz toga može izvući jeste sledeća: i pored toga što prihvata »istorijsku situaciju« stvorenu gunama (a n j u mora da prihvati jer i same gune proizlaze iz Krišne) i deluje onako kako data »situacija« zahteva. 9). On neprekidno stvara svet iz svoje prakriti ali ta neumorna aktivnost ne sputava ga: on je samo posmatrač svog sopstvenog stvaranja (IX. 4—6. izvršiti sopstvenu dužnost (svadharma). naizgled paradoksalno. Krišna n a j p r e otkriva da se u n j e m u nalaze i Biće i Nebiće i da svaka Tvorevina — od bogova pa sve do minerala — potiče od njega (VII. Čak i ako se odrekne čina. vrednovanje aktivnosti (karmana) čini glavnu pouku Krišninog otkrovenja: po uzoru na Boga koji stvara i održava svet ne učestvujući u njemu. ni da pridaje apsolutnu vrednost sopstvenom položaju. u odricanju od plodova svojih činova. ne sputavaju (III. 12). 23 i dalje). Osuđen na to da bude aktivan — jer »je aktivnost iznad neaktivnosti« (III. odnosno »dužnosti«. pa. prema tome.). Ali Krišna otkriva da usavršavanju božanskog dela može doprineti i čovek. čovek će naučiti da isto tako postupa: »Da bi se čovek oslobodio čina. nastavlja da ga vezuje za svet i da ga uključuje u karmički ciklus. Bolje je. 8) — čovek mora da izvrši propisane činove. čovek ne treba da vrednuje svoje činove. Krišna u više navrata ponavlja da gune proizlaze iz njega. već svakim svojim činom. čovek istovremeno spoznaje i uzor koji treba da sledi. nego izvršiti. Krišna. odnosno u transpersonalnu dinamiku koja doprinosi održanju kosmičkog poretka. 4—5). već one u meni« (VII. 8 i dalje.

pa čak i iznad nauke (đnjana). lišen strasti i želja. intelekta usredsređena. Bhagavad-gita ukratko izlaže i jogističku tehniku u pravom smislu te reči. oni se od njih odvajaju. u stvari. delati impersonalno. bude bio primoran da i dalje živi društvenim životom. Ali jogističkom meditacijom postiže se konačni cilj jedino onda kada je učenik koncentrisan na Boga: »On treba da upražnjava jogu duše nepomućene i oslobođene s t r a h a . i čineći to. drugim rečima. 25 i dalje). . uvek zadovoljan. oslobođen svih veza. brige i da vrši funkcije. koja se sastojala u odricanju od »plodova sopstvenih aktivnosti«. znači postići vladanje sobom i vedrinu koju je jedino joga kadra da podari. 20). Onaj koji se čvrsto sjedinio sa Mnom i koji Me obožava. Delovati mirno. da ima porodicu. ili mističkim kultom. koji se ne može meriti ni s jednim prethodnim u Indiji. »svi znaju šta žrtva znači i njome brišu sopstvenu nečistotu« (IV. čak i onda kada.« Eto. U tome je i glavni razlog njenog uspeha. on ostaje veran jogi. niti će njega više potčinjavati karmičkom ciklusu.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 193 je psihofiziološke aktivnosti. Krišna otkriva Arđuni da se »čovek od akcije« 10 može spasti. Osim te joge. takvo tumačenje jogističke tehnike karakteristično je za grandiozni pokušaj sinteze. askezom. niti će on napustiti Mene. 30). dostupne svim ljudima. on. »Onoga koji Me vidi svuda i sve stvari vidi u Meni nikada neću napustiti. ne dela«. iznad žrtve« (IV. . »Ravnodušan prema plodovima svog delanja. . neprestano misleći o Meni i imajući Mene kao svoj vrhunski cilj« (VI. mistička i ona posvećena svetovnoj aktivnosti. II i dalje). namenjenu kontemplativcima (VI. Jer će ubuduće. koliko god bio aktivan. 46). 14). Ako se strogo pridržava tog pravila. neuznemiravan »željom za plodovima«. Jedina stvar koju treba da ima u vidu jeste to da se mora odvojiti od svojih činova i njihovih rezultata. izvršene u Bhagavad-giti. iz različitih razloga. zahvaljujući phalatrišnavairagji. da može izbeći posledicama učestvovanja u svetovnom životu. (IV. čiji je cilj bio da se izmire sve vokacije: asketska. Kao što kaže Krišna: »Samo ako deluje nesputano. odnosno onaj koji ne može da se povuče iz društvenog života da bi postigao spasenje spoznajom. odnosno: »da se mora odreći plodova svoje aktivnosti« [phalatrišnavairagja (phalat r$navairagya)~\. njihovi činovi neće stvarati nove karmičke potencijale. pridaju im trans personalnu vrednost (IV. Tu transmutaciju profane aktivnosti u ritual omogućila je joga. Krišna izričito kaže: »Joga je iznad askeze (tapas). Velika originalnost Bhagavad-gite leži u insistiranju na »jogi akcije« koja se ostvaruje »odricanjem od plodova sopstvenih činova«. a da pri tom nastavi da dela. Mene 10 »Covek od akcije«. kao da radi po nalogu nekog drugog i umesto nekog drugog. pa čak i da čini »nemoralna« dela (poput Arđune koji mora u boju da ubija svoje protivnike)... svaki čovek moći da se nada izbavljenju.

Rešenje koje ona nudi. a. no u Bhagavad-giti ona je dobila svoj n a j koherentni j i izraz. može se proceniti u odnosu na brojne kontekste. već uključenu u »ciklus istorije«. trijumf jogističke prakse i uzdizanje mističkog kulta (bhakti) na nivo vrhunskog »puta«. čak negiranje ljudskog života kao načina postojanja u Istoriji. 30—31. prevedeno terminima zapadnjačkih teoretičara. 12 Napomenimo da je fatalnost transmigracija činila uzaludnim samoubistvo. pri tom. čak epifanija Krišne (-Višnua). s druge. i. 11 Otkrivanje »sveopšte patnje« i beskonačnog ciklusa reinkarnacija 1 2 orijentisali su traženje spasenja u tačno određenom pravcu: ono je obavezno impli»Klasična« etapa darsana sankhje i joge svakako je nekoliko vekova mlađa od redakcije Bhagavad-gite. da nas ometa želja za ubiranjem plodova tog delanja (phalatrišnavairagja). prema tome. s jedne strane. 11 . »Razdvajanje« i »spajanje u jedno« Da bi se procenio značaj Bhagavad-gite u religijskoj istoriji Indije. Ideja je svakako panindijska. pa. odnosno verovati da izvan toga sveta i temporalnosti ne postoji ništa drugo. oslonca čitave indijske duhovnosti. živeti u svetu i činiti deo njegovih struktura ne predstavlja »rđavo delo«. što je takođe značajno. stvorenu dvostrukom činjenicom da se. zna da će biti »proklet« ako se potpuno prepusti temporalnosti i svojoj vlastitoj istoričnosti. Jer.194 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koji obitavam u svim bićima. mora po svaku cenu u svetu da pronađe put koji izlazi na jedan transistorijski i vanvremenski plan? Videli smo rešenje koje predlaže Krišna: izvršavati svoje svetovne dužnosti (svadharma). joga i budizam. istovremeno. problem sa kojim se Gita suočava je sledeći: kako rešiti paradoksalnu situaciju čoveka. Osim toga. n a j adekvatni je za modernu Indiju. Pošto je čitav Univerzum tvorevina. sigurno da je bilo najrazumljivije. presudna uloga koju je Bhagavad-gita odigrala u razvoju teizma ne iscrpljuje sav njen značaj. vreme i istorija raspolažu nezavisnom i vlastitom realnošću. u Bhagavad-giti rađa se i koncept milosti (božje) najavljujući svoj bogat razvoj u srednjovekovnoj višnuističkoj književnosti. 195. Prema svim tim školama oslobođenje je zahtevalo kao uslov sine qua non odvajanje od sveta. takav jogin boravi u Meni ma kakav bio život koji on vodi« (VI. treba se podsetiti rešenja koja predlažu sankhja. stavljajući akcenat na istoričnost čoveka. ovo smo mi podvukli). No. To je. nalazi u vremenu i učestvuje u Istoriji. Vrednost ovog jedinstvenog dela. ali ne dopustiti. Ali njihove karakteristične tendencije — pre svega metode koje se tiču odvajanja duha od psihomentalnog iskustva — potvrđene su već u vreme Upanišada. »Rđavo delo« je verovati da svet.

Povlačenje u usamljenost i askeza činili su njegove neophodne preliminarne korake. Kao što smo već u nekoliko navrata primetili. Eliade. koji je kineska misao formulisala alternacijom dva principa: janga i jina (§ 130). Dobro i Zlo činili su deo istog kosmičkog ritma. opozicija između Dobra i Zla bila je. Proces krutog razdvajanja koji karakteriše te etape indijske religijske misli može se porediti sa istim takvim razvojem iranskog dualizma počev od Zaratustre pa do manihejstva. principa Dobra i Zla. Light and Seed«. život i sam čovek bili proizvod niza dramatičnih. on to pitanje čak nije ni postavljao: ali. Pratimo interpretaciju Đ. društvenih. principa Dobra i Zla. jedan od brojnih primera dijada i polariteta — kosmičkih. Njolija. puruša). Nasuprot tome. zdravlje/bolest. te. i ljudskog.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 195 ciralo odbijanje da se prihvati uobičajeni tok života i društvene norme. vršeći na ispravan način žrtvovanje. ono što se izdvojilo kao posebno u dva antagonistička principa. Za sankhja-jogu Univerzum je nastao zahvaljujući »teleološkom instinktu« prvobitne materije (prakriti). stecišta patnje i tamnice krcate robovima. str. mada je atman kao autonomnu nesvodljivu monadu odbacivao. je u svakom slučaju. § 104. »oslobađanjem od stega«. Svet je kasnije iskvario Ahriman. religijskih — koji su obezbeđivali ritmičku alternaciju u životu i svetu. La Nostalgie des origines. I za samog Budu. prema tome. 13 Drugim recima. 18 i dalje. Devalorizacija Kosmosa i života. tip. kobnih i zločinačkih aktivnosti Vid. Up. I Zaratustra je posmatrao svet kao »mešavinu« duhovnog i materijalnog. S druge strane. (up. prvobitno je bila samo jedna među brojnim formulama koje su izražavale antitetičke i komplementarne aspekte realnosti: dan/noć. »Špirit. život/smrt. u toku dugog perioda svog postojanja. odnosno Sopstva (atman. plodnost/jalovost. § 136). manihejstvo i brojne gnostičke sekte smatrale su svet tvorevinom demonskih sila. postojanje Boga poricao. Religijsko obezvređivanje sveta išlo je uporedo sa uzdizanjem duha. 14 18 n* . razdvajao njegovu nebesku suštinu (menok) od materijalnog ispoljavanja (gete). str. Za njih su svet. Religijsko obezvređivanje sveta bilo je olakšano iščeznućem Boga stvoritelja.14 Za Zaratustru i mazdaizam Univerzum je bio delo Ahura Mazde. A što se tiče Bude. oslobođenje se moglo postići jednim naporom »duhovne« prirode. nagoveštena u Upanišadama. 332 i dalje. Ukratko. Eliade. Progresivno jačanje dualizma Duh—Materija podseća na razvoj religijskog dualizma čiji je k r a j n j i ishod izražen iranskim obrascem dva suprotstavljena principa. Vernik je. itd. itd. spasenje gnosom poređeno je s »buđenjem«. dobija svoj najpotpuniji izraz u »dualističkim« ontologijama i metodama razdvajanja sankhja-joge i budizma. u stvari. »skidanjem koprene s očiju«. spasenje je pretpostavljalo jedan čin raskidanja: odvajanje od sveta. muško/žensko. Sve u svemu.

I što je još važnije: jednog boga koji nije napustio svet kada ga je stvorio. Ali najvažnije od svega je to što je ona izvršila ponovnu sakralizaciju Kosmosa i života uopšte. pre svega od egzistencije. Prema tome. zanimljivo je primetiti da. kao što su rat. i »negativni aspekti« kosmičkog života. shvaćene kao alternacija suprotnih ali komplementarnih principa. već nastavlja da bude u njemu. onakvom kakvim su ga shvatali proroci (up. ta totalizacija dala je religijsku vrednost čak i manifestacijama »zla« i »nesreće«. Stvoritelju sveta i Vladaru istorije. tako su i propovedi jevrejskih proroka nastale u vreme najvećih »istorijskih strahota« kada je njihovom narodu pretilo neizbežno istrebljenje.196 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i ta čudovišna i besmislena kreacija bila je osuđena na propast. upravlja Višnu (-Krišna). Drugim rečima. To je ono što Boga iz Bhagavad-gite približava Jehovi. Izvršena u uslovima koje je pružao jedan personalizovani bog. S druge strane. što znači i asketske prakse koje su podrazumevale napuštanje zajednice i društvenih obaveza. § 121). uslovljene društveno-političkim strukturama i istorijom. Uostalom. Međutim. nastojeći da neke organske funkcije (uzimanje hrane. pa čak i čovekove istorijske egzistencije. odnosno svetlost od tame koja je ovu držala u ropstvu. U prvim vekovima naše ere tantrizam će pokušati da učini nešto slično. individualne egzistencije i Istorije dobijaju religijsko značenje. krajem svakog cikličnog perioda. Sigurno je da su razne indijske metode i tehnike. kao što je do otkrovenja u Giti došlo u vreme najvećih užasa jednog istrebljivačkog rata. tako karakteristična za indijsku misao. Kao što smo upravo imali prilike da vidimo. Sa izvesnog stanovišta moglo bi se reći da Bhagavad-gita krije arhajsku koncepciju sveukupne realnosti. najznačajnije posledice u religijskoj istoriji Indije imala je ponovna sakralizacija života i ljudske egzistencije. Ćovek nije više talac Kosmosa-tamnice koji je nastao sam od sebe. 15 . Višnu (-Krišna) nije samo Tvorac i Vladar sveta. postalo je posle Upanišada jedno čudotvorno soteriološko rešenje. počev od njegovih materijalnih kosmičkih struktura pa do ljudske svesti. Težnja ka totalizaciji realnog. Opštim kosmičkim i istorijskim katastrofama. aktivan na svim nivoima. Bhagavad-gita je uspela da u jednu smelu sintezu uključi sve indijske religijske orijentacije. pošto je svet delo jednog personalizovanog i svemoćnog Boga. Oslobođenje je trebalo da bude rezultat dugotrajnih i teških napora da se duh odvoji od materije. izdaja ili ubistvo. dakle. imale svoje pristalice još dugo vremena posle pojave Bhagavad-gite. već on svojim prisustvom osvećuje čitavu prirodu. uništava Univerzum. Bog stvara sve i upravlja svim stvarima. pa čak i periodičnim sveopštim razaranjima Univerzuma. našla je u Bhagavad-giti jedan od svojih najubedljivijih izraza. teofanije. 15 No ipak. koje su nastojale da oslobode duh nizom sve radikalnijih »separacija«. seksualnost. t a j isti Višnu periodično. Jer odricanje od života. one su.

t a j tip sakralizacije tela i života mogao se ostvariti jednom k r a j n j e složenom i teškom jogističkom tehnikom.) preobrazi u sakralne. inkarniranom i transcendentnom. istovremeno ličnom i bezličnom.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 97 itd. . Bila je to privilegija kulta. kreativnom i destruktivnom. posvećenog jednom Bogu. Stoga je ostao rezervisan samo za elitu. dok se poruka Bhagavad-gite obraćala svim kategorijama ljudi i podsticala sve religijske vokacije. Međutim.

« Reč je o najradikalnijoj potvrdi jednog sistematskog monoteizma. Pred vama će. itd. 44 : 12—20. Oslobođenje prognanika objašnjeno je kao novi Egzodus. . 54:11—14). u stvari. bili su. Oni koji su mogli da veruju u nadmoć vavilonskih bogova ubrzo će biti pokolebani. 56 : 1—7 o preobraćenicima Jehove). kome nema slična. vode velikog ponora. takođe 45 : 18—22). Namesto t r n j a izrašće čempresi. a zatim i smelim tumačenjem onovremene istorije. Samo je Jehova bog: »Ja sam prvi i poslednji. nestanak Judinog carstva i Izgnanstvo. božje kazne koje su najavljivali veliki proroci. isto kao i Izgnanstvo i Oslobođenje. 52 : 13—53 : 12). 11. jer su ti bogovi nepokretni i nemoćni idoli (40 : 19 ss. »Planine i brda klicaće pred vama od r a d o s t i . . Tekst je napisao u poslednjim godinama vavilonskog Izgnanstva nepoznati autor. umesto kopriva nići će mirta« (55:12—13. pre svega svojim optimizmom. Propast Jerusalima. po svoj prilici pogubljen posle jednog suđenja (up. do 55. Knjige Isaije predstavljaju posebno delo. »Okrenite se meni da biste bili spaseni. up. delo su Jehove. Ali. Počeci eshatologije Poglavlja od 40. svi prognani na svetu.XXV POGLAVLJE ISKUŠENJA JUDAIZMA: OD APOKALIPSE DO VELIČANJA TORE 196. »Nisi li ti onaj koji je rasporio Rahaba i proburazio zmaja? Nisi li ti onaj koji je isušio more. Uz sve to. Novi Egzodus neće se obaviti u žurbi: »Nećete izlaziti u žurbi. jer se negira čak i postojanje drugih bogova. putanje kroz bespuća« (43 : 19). ići Jehova i vaša zaštitnica biće bog Izrailja« (52—12). oruđe Jehove (41 :42). nećete bežati. up.). u stvari. dakle. I drugi narodi biće uključeni u spasenje koje se priprema. ovoga puta reč je o trijumfalnom povratku: »Obeležiću put u pustinji. . poznato pod nazivom Deuteroisaija (»Drugi Isaija«). Izrael će uvek imati privilegovan položaj nacije koja dominira. 4 0 : 9 . nema drugih bogova osim mene« (44: 6. »Ja sam bog kome nema ravna. Is. da bi u dubini mora načinio put kojim će iskupljeni proći?« (51 : 9—10). priprema uništenje Vavilona. Njegova poruka se veoma razlikuje od drugih proročanstava. Veliki kralj Kir. jer ja sam bog nad bogovima« (45 : 22. Stvaranje i istorija.

ISKUŠENJA JUDAIZMA 199 Sada. Ovoga puta savez će biti večit (55—3) i iskupljenje neopozivo (45 : 17. blagodareći kojoj su zaboravljeni gresi Izraela. Nisam sklanjao svoje lice od uvreda i pljuvanja« (50 : 6). savršenog i srećnog doba. . zanosa i vizija izazvanih uverenjem o predstojećem spasenju. ] Razdirali su ga naši gresi. »Jehova je učinio da se na njega svale gresi sviju nas [ . . Između dveju epoha — one koja je upravo okončana i nove koja je nastajala — postoji značajna razlika. ali nijedan neće uspeti da dostigne vizionarsku snagu i duhovnu dubinu Drugog Isaije. Oze. Brojni odeljci navodili su na ovo mišljenje. Prognani koje je oslobodio Jehova vratiće se u Sion »kličući od radosti. Jehova je obnavljao savez. Četiri poeme.. prelaz preko pustinje (55 : 12—13). nego k r a j nemoralnog vladanja Izraela i njegovu regeneraciju putem iskrenog vraćanja Bogu. 1 Ovaj eshatološki scenario prihvatiće i razvijati potonji proroci (§ 197). Jeremija i Jezekilj proklamuju svoju veru u spasenje Jerusalima.) ili Izrailja (41 : 14—16). Fohrer. . veselje i sreća će ih pratiti. Drugi Isaija prikazuje početak nove epohe kao dramu u kojoj će se odigrati niz neobičnih događaja. .) uz pomoć njegovog oruđa Kira (41 : 24. 50 : 49. veli Jehova. pošto je kazna izvršena. 2) iskupljenje Izraela. dolazak u Jerusalim (40 : 9—11) i okupljanje svih onih koji su se bili razišli po svetu (41 : 8—9). Večito blaženstvo nadviće se iznad njihovih glava. 4) preobražaj zemlje obnovama (44 : 26) i umnožavanjem zajednice (44: 1—5) pa čak i promenama edenskog tipa (51 : 37). itd. Ispaštanje koje nam vraća mir je njegovo ispaštanje i blagodareći njegovim ranama mi smo ozdravili« (53 : 5). autor Deuteroisaije prvi je prorok koji razrađuje jednu eshatologiju. 51 : 6. Njihovo tumačenje dalo je povoda brojnim polemikama. Jer. 5) okretanje drugih naroda Jehovi i odbacivanje njihovih bogova (51 :4—5). 49 : 1—6. odnosno oslobođenje prognanih (49 : 25—26). 3) povratak Jehove na Sion (40 : 9 —11). Njene patn j e su uzete kao ispaštanje grehova celog naroda. Iskušenje progonstva je žrtva. 52 : 13. U stvari. ] 1 Up. . Vrlo je verovatno da naziv »Sluga Jehove« (ebhed yahveh) personifikuje elitu judejskih izgnanika. Ali. History of Israelite Religion. str. 53 : 12). U ranijoj literaturi nema sličnog entuzijazma. nametnutih voljom Božjom: 1) Jehovino rušenje Vavilona (43 : 14—15. 328 i dalje. Drugi proroci nisu propovedali k r a j jednog tragičnog i pojavu drugog. on najavljuje početak nove ere. . na originalan i dramatičan način izražavaju stradanja jevrejskog naroda. Jer. itd. »Sluga Jehove« je prihvatio sve muke: »Podmetnuo sam leđa onima koji su me udarali. Novi zavet i hrišćanska egzegeza videli su u »Slugi Jehove« anticipaciju Mesije. tištali su ga naši zločini. »Naše patnje on je podnosio i naše bolove on je t r p e o [ . 8). nazvane Pesme Sluge (42 : 1—4. tvoj Spasitelj« (54 : 8). a žalost i bol nestati« (51 : 11). »u večnoj ljubavi smilovao sam se na tebe. Nasuprot njima.

Pošto je božanska kazna izvršena. Dobrovoljna žrtva. štaviše. Eshatološki proroci Agej i Zaharija Još od njihovog povratka. i prvosveštenik Jošua. Jedan od odgovora koji se najlakše mogao prihvatiti objašnjavao je kašnjenje korupcijom zajednice. kao nedovoljno pouzdan za persijski režim. ne može se potceniti značaj ovog eshatološkog proročanstva. ubrzo potom radovi su obustavljeni. . opijene novim proročanstvima. već bio otišao.). Ovi tekstovi se svrstavaju u vrhunske domete jevrejske religijske misli. Kamen temeljac postavljen je ~ 537. ] i s moćnima on će podeliti pobede« (52 : 11—12). starog i novog. Za one ponesene. nakon jedne političke promene. Malo kasnije procenićemo posledice ovog razočaranja na potonju istoriju Izraela. Godine ~515. godine. koji je prorokovao Drugi Isaija. ali je Zorovavelj. . bio je to početak novog niza razočaranja. Prema Zahariju. ] za naše grehe. postavljalo se pitanje zašto eshaton pušta da ga čekaju. ] i ne otvarajući usta [ .2 Ali. »Sluga«. . pošto je hram najzad bio posvećen. godine.200 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kao jagnje privedeno na klanje [ . Agej i Zaharija ističu bitnu razliku između dva doba. građenje je nastavljeno. ~538. . pred prognanike se. Jehova će od svoga »Sluge« načiniti »svetlost naroda da bi moje spasenje doseglo do krajeva zemlje« (49 : 6). Proklamovanje opšteg spasenja kroz iskušenja »Sluge Jehove« najavljuje hrišćanstvo. Za Ageja. uložili su sve svoje snage u obnovu svetilišta. on će ugledati svetlost i biće ushićen [ . on je stradao« (53 : 6—8). prvo doba kas Slične ideje mogu se naći kod Zaharija (8 : 9—13. koji je naimenovan za velikog namesnika. jer je primila na sebe grehe mnogih i zauzimala se za grešnike« (52 : 12). hram je osvećen. itd. I kao što se to dešavalo bezbroj puta u istoriji. modifikovalo je koncepciju spasenja i eshatološka nada se polako gasila. 197. postavljalo se pitanje kada će nastati eshatološko doba koje najavljuje Deuteroisaija. Međutim. Kriza koja je potresala Persijsko carstvo podstakla je novi talas eshatološkog zanosa. Ali posle »iskušenja njegove duše. Tek ~ 520. . podržani od strane proroka Ageja i Zaharija. pad »careva naroda«. nova era je počela u trenutku kada je Zorovavelj postavio kamen temeljac (2 : 15—19). . I za dan dovršenja radova on je najavljivao zemljotres. uništenje njihovih vojski i ustoličenje Zorovavelja za mesijanskog kralja (2 : 20—23). Novo svetilište nije više pripadalo dinastiji već narodu koji je na sebe preuzeo troškove gradnje. ubrajana je »među žrtve grešnika. Zorovavelj. međutim. odlaganje opšteg preobražaja. postavio i problem obnove hrama. . pored ostalih hitnih problema.

. 4 Eshatološki scenario.« I pored toga što je spasenje bilo obećavano svima. ipak se smatralo da će biti dostupno samo u Jerusalimu.. nav. religijskom i nacionalnom središtu Izraela (Is. pogl. okupljanje izgnanika u Jerusalimu. njihove prestonice će razoriti. Is. 8 : 14—15).. upregnuti u ista kola. 8 : 20 i dalje). 10 : 3—12) i prorok Joel. § 12) u vezi s 8 Bog će kazniti sve neprijatelje Izraela. 56 : 1—2. itd. • Prorok Malahija (V vek) odbija da precizira datum »dana Jehove-'. Ponekad se prorok usuđuje da podseti Jehovu kako on kasni sa obnovom Jerusalima (Is. jer »dan njegova prispeća« (3 : 2) može nastupiti bilo kada. služiti istog gospodara. govori o svome »spasenju« koje će »doći kao svetlost«. itd. 5 Posle Deuteroisaije smatralo se da početak eshatona neposredno predstoji (up. bilo u potpunosti bilo delimično. Konačno će u Jerusalimu biti uspostavljeno mesijansko kraljevstvo i narodi će dolaziti »da traže Jehovu Savaota u Jerusalimu i da se mole Jehovi« (8 : 20—22. 51 : 4—6) Jehova. sadrži ove motive: uništenje naroda.3 Iste teme u IV veku preuzimanju Deuterozaharija (9 : 11—17.6 Za Drugog Isaiju. mogu se naći i predviđanja arhaičnijeg tipa (up. a zatim će nastupiti »obilje dobroga« kojim će Jehova obasuti Jerusalim (1: 17. Širenje eshatološkog iskupljenja na druge narode ima veoma značajne posledice za dalji razvoj religije Izraela. preobraćanje naroda. s Fohrer. str. uspostavljanju nove ere prethodiće veliki istorijski potresi (propast Vavilona. 2 : 15).). 2 : 2—4. obraćajući se svim narodima. a drugo njegova želja da spase (1 : 1—6. up. 62 : 7). kao i za kasnije proroke posle Izgnanstva. a oni koji budu preživeli učestvovaće zajedno s Jehovom u mesijanskom slavlju na Sionskoj gori (24 : 21—25. 4: 2—3. Međutim. delo.. 25 : 6 i dalje. Pored sličnih proročanstava. U Deuteroisaiji (Is. ja ću tada narodima načiniti usta čistim da mogu svi prizivati ime Jehove i da mogu. Bog će istrebiti Judine grešnike (5 : 1—4). 61 : 2). on zna da je krivica do grešnika. uspostavljanje božanske vladavine ili mesijanskog kraljevstva i. jer »su vaše nepravde iskopale jaz između vas i vašega Boga« (59 : 2). odgovorni za tragediju Izraela (1 : 15). . 24 — 27). 56 : 7.). 12. Sveopšte spasenje još jasnije proglašava Sofonija (3 : 9): »Da. Najpre će biti uništeni narodi. Slična proročanstva nalaze se u zapisu nazvanom Apokalipsa Izraela (Is. U tim edenskim predstavama može se uočiti eshatološka modifikacija poruke »proroka-optimista« pre Izgnanstva. nastaće rajsko doba blagostanja i mira (Joel. konačno. Osnovno je da svako sebe pripremi. 3 : 17. »Toga dana čovek će upraviti pogled prema Tvorcu i potom će okrenuti oči prema Svetinji Izraela« (17:7). napad nacija na Jerusalim. 4:18—21). 340. od interesa samo za istoričare. Jer.ISKUŠENJA JUDAIZMA 201 rakteriše volja Jehove da uništi.. 4 Posle eshatološkog boja protiv naroda. Zah. oslobađanje Izraela. 12). rajski preobražaj zemlje. oteraće iz zemlje nepravične (5 : 5—11) i okupiti prognanike (6 : 1—8. praćen njihovim uništenjem). grešnih prema Jehovi i Izraelu. 2 : 5—9.

koji će sesti na Davidov presto i pravično vladati. obnovljenog na najsavršeniji način. »Tada će Jehova zavladati nad njima sa gore Siona« (Michee. proroka i rodozačetnika. 8 Vid. Novo delo će biti neuništivo (66 : 22) i Jehova će biti »večita svetlost« (60 : 20). 51 : 6). dok ih čuva dete« (11 : 6). Iščekivanje mesijanskog kralja Prema eshatološkim proročanstvima. 34 : 4. Kao i u tolikim drugim eshatološkim scenarijima. Čak će i Jerusalim biti obnovljen (Zdh. tele i lavić zajedno pasu. panter leže pored jareta. Fohrer. stvarni »Centar sveta«. Ali takve grupe su predstavljale manjinu i zato mesijansko iščekivanje nije imalo neki značajniji uticaj. obično nazivan »Miropomazani« (masiah). Isaija govori o »detetu«. Smatralo se da je ovaj kralj. Neki istoričari su zaključivali da je iščekivanje Mesije nastalo u krugovima koje je zahvatio eshatološki entuzijazam. Zaharija deli mesijansko dostojanstvo na svetovnu vlast i duhovnu moć. potomak loze Davidove. 2 : 5—9) i nosiće »jedan novi naziv koji budu izgovorile Jehovine usne« (Is. biće Jerusalim. Ali. potomak Davida. He That Cometh. obnovljenim svetom će vladati Jehova. Iskupljenje je isključivo delo Jehove. 44 : 6. pri tom.. delo. 10 : 6—14). dugovečnost.202 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kosmosom u celini. str. dakle. str. nav. večni mir između ljudi i životinja. 56 i dalje. Eshatološka ličnost je. U jednom drugom predskazanju on opisuje ulazak mesijanskog kralja u Jerusalim predstavljajući ga kako »pravedan i pobedonosan skromno jaše na magarcu« (9 : 9—10). 43 :15. S. Strašni sud će biti praćen kosmičkim katastrofama koje će uništiti svet (Is.. 65 : 17). upoređivana s kraljem. Zaharija 9:1—8. . itd. Ali stožer Univerzuma. Kasnije se govorilo o miropomazanju sveštenika. 24 : 23. 62 : 2). sišlo s neba da spase svet. Ali u Starom zavetu eshatološki »Mesija« nije natprirodno biće.. 9 Problem je. 33 : 22. a koji su. ponovno Stvaranje sadržaće u sebi izvesne rajske elemente: neizmerna bogatstva. 4 :7). more i kopno«. nestanak boleština. Mowinckel. složeniji. Jehova će stvoriti »nova nebesa i novu zemlju i niko se više neće sećati prošlosti« (Is. o »sinu za božji presto« (9 : 1—6). ® Up. Mesija je smrtnik. 8 Biti »miropomazan« od strane Jehove ukazivalo je na veću prisnost s Bogom. Ori7 Is. međutim. Agej (2 : 6) najavljuje da će Jehova »potresti nebo i zemlju. Zorobabela i sveštenika Jošuu (4 : 1—6). 198. o »jednom izdanku Jesejeve loze« (11 : 1) koji će pravedno vladati u rajskom svetu gde »vuk živi s jagnjetom. 350. itd. uklanjanje svake nečisti. plodnost kojoj nema ravne. ostali verni davidovskoj monarhiji. 7 ili kralj naimenovan od Boga koji će upravljati u njegovo ime. Treba precizirati da se izraz: »Miropomazanik Jehove« u početku primenjivao na kralja.

str. str. Istina je da je odlaganje eshatona na k r a j u ojačalo suprotne orijentacije. on propisuje žrtvovanje životinja. 76). 352. »König und Messias«. Fohrer. itd. Eshatološka proročanstva su. a u isti mah o učvršćivanju svemoći Boga i njegova obećanja spasa. 280 i dalje i svuda. 17—26). Widengren. dobija svoj konačan oblik tokom izgnanstva. kalendar svetkovina. sadržanih u Levitskom zakonu (pogl. § 203). Napredovanje legalizma Tokom dva stoleća mira pod persijskim sizerenstvom. Svakako da je eshatološko iščekivanje posle izgnanstva poteklo iz jednog drukčijeg religijskog iskustva nego što je bilo iskustvo velikih proroka. ali kraljevska ideologija koju je ona razrađivala sadržala je i analogije sa ulogom kralja »spasitelja« u velikim istočnim monarhijama. str. naročito religioznosti paleozemljoradnika (up. Sakrales Königtum. i stvaranje novog sveta. dakle. 56 : 1—8. međutim. kako bi se ostvarilo novo osvajanje zemlje koje je obećao Jehova. legalistička reforma. ali zato nije bilo manje značajno. Na k r a j u krajeva. prema tome. inter alia G. produžava i revalorizuje ideju da je stvaranje najveće božansko delo i da je samo ono u stanju da obnovi i osvešta ljudsko postojanje. Svetkovanje Sabata postalo je dokaz vernosti Savezu (Is. 1 0 Upoređivana su eshatološka proročanstva s porukom velikih proroka pre Izgnanstva: prvi nisu očekivali neki koreniti preobražaj čoveka i novi kvalitet postojanja. pa. 11 Treba.. »Zakon Svetlosti« ritualizuje životne funkcije i društvena ponašanja. radilo se o odricanju od nade u duhovno savršenstvo ostvarljivo ličnim naporima.ISKUŠENJA JUDAIZMA 203 ginalnost jevrejske misli je van sumnje. započeta pre izgnanstva i nastavljena u ropstvu. čovek će biti preobražen posredno i u neku ruku automatski uz pomoć Jehovinih čuda. osnovna koncepcija arhajske religioznosti. Ali. Nazvan »Zakonom Svetosti«. skrivala izvesno neslaganje između poruke velikih proroka i optimističke iluzije u pogledu volje Boga da spase Izrael. najzad se konsolidovala. pripisivan Mojsiju. već jedno novo doba. 199. 11 Up. seksualne odnose i zabrane. §§ 12 i dalje). Ringgren. Kao i Brahmane (up. Svaka eshatologija prihvata. podvući da je nada u kosmičku obnovu. U Vavilonu je obrezivanje ponovo uzimano kao najvažniji znak pripadnosti narodu Jehove. Zbornik obrednih propisa. ritualnog i legalističkog tipa. He That Cometh. Opstanak naroda će biti moguć samo u onoj meri 10 Up. Njegov cilj je da se sačuva čistota Izrailja. detalje kulta uz insistiranje na čistoti i nečistoti obreda. 30 i dalje. koja će obuhvatiti vraćanje čoveka njegovom prvobitnom jedinstvu. . eshatološke nade nikada nisu konačno iščezle (up. Mowinckel. 58 : 13— 14).

neprestano ugrožavane gresima. Pored pisanog Zakona. Ali. nego od efikasne organizacije društva pod apsolutnim autoritetom Zakona (tdrdh). str. Prema predan ju (Nehemija. usred jednog stranog i nečistog sveta. Jevrejin koji je živeo na dvoru kralja Artakserksa I. Jezdra je smatran prvim »tumačem« ili »doktorom Zakona«. Ovaj A. 126 i dalje. što će reći na veličanje ritualne čistote. Caquot. str. Javno pokajanje dobija veliki značaj što potvrđuje uvođenje Velikog oproštaja (yom kippurim). godine guverner Judeje i dobija odobrenje da podigne zidove Jerusalima. »Institucija p o k a j a n j a tako je dobro organizovana da gotovo ne ostavlja mesta nadi u jedan nov i bolji poredak.) Ali. malo-pomalo rodila se nova ideja. 208. U propovedima sveštenstva nema ni traga o eshatologiji ili mesijanizmu. samo o nekom odeljku tog dela. Kult se koncentriše manje na slavljenje Boga. Preobražaj života nacije nije se više očekivao. Hijerokratija koja je dominirala u verskom životu za vreme persijskog perioda izgradila je svoju strukturu još u izgnanstvu. Nemoguće je tačno utvrditi da li se radilo o Petoknjizju ili. religija Izraela »službeno« raspolaže Svetim knjigama. pak. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. On je takođe pridavao veliku važnost »ritualnoj čistoti« Izrailja i propisivao je raskidanje mešovitih brakova. kao kod velikih proroka. isto. prema Mortonu Smitu (koji je prihvatio Kelermanove zaključke). Veoma rano Zakon (tora) je pomešan s knjigama Petoknjizja. Izrael raspolaže svim ustanovama potrebnim za njegovo spasenje i opstanak kroz vekove«. »Le judaïsme depuis la captivité de Babylone«. Svakako da nije bila reč o jednoj rasnoj meri. Ali. Za njih. Ben Širinu pohvalu tumača. 12 13 . Opasnost je bila religijskog reda jer su mešoviti brakovi ugrožavali jedinstvo jehovizma. (Videti dalje. No ipak je Jezdrina reforma vodila etničkoj segregaciji i konsolidaciji legalizma koji će ubuduće dominirati religijom Izraela. Mojsije je morao od Boga primiti i dopunska objašnjenja koja su od tada predavana usmeno. a više na veličanje »svetosti« Izraela. ideja o usmenoj Tori. Manje je poznata povest o jednom drugom verskom starešini Jezdri koji je nastavio 13 — po svoj prilici u prvim godinama V veka — Nehemijinu misiju. Usmeno prenošenje predanja zamenjeno je proučavanjem i tumačenjem pisanih tekstova. Tumač je postao pravi uzor religijskog ponašanja. Nehemija će nastaviti reformu koju je započeo Jezdra. posle ovog svečanog čitanja. up. analiza dela koju je preduzeo Nehemija. 143. 12 Sveštenstvo je smatrano jedinim autoritetom sposobnim da nadgleda primenu Zakona. 120 i dalje Vid. str. str.204 u kojoj se. On je takođe sproveo i verske reforme (između ostalog zahtevao je isključenje sveštenika oženjenih neizraelskim ženama). sačuva njegov etnički i duhovni identitet. Nehemija. Jezdra je organizovao skupove »ljudi i žena zrelih godina« na kojima im je čitao »knjigu Mojsijevih Zakona«. od unutrašnjeg duhovnog preobražaja. postaje ~430. 8).

U tom periodu sastavljeni su Knjiga kronika. 17 E. ne samo u dijaspori. naročito u periodu posle proroka. istorijski događaji. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. Hellenistic Civilization and Jews.) širili su se svuda. pa čak i za vreme persijskog sizerenstva. str. Slična egzegeza opravdavala je valjanost mahajanskih doktrina i tantrističkih tehnika. V. inicijacijsko prenošenje tajnih doktrina. 59 i dalje. odbrana Izraela. Bickermann. dakle. str. 14 S vremenom delo »doktora« steklo je skoro isto toliki ugled koliki je imala i Tora (up. U tom istom periodu došao je do izražaja antagonizam između dveju suprotnih religijskih tendencija koje bi se mogle nazvati »univerzalističkom« i »nacionalističkom«. mnogo stariji. t j . Tokom prvog milenijuma. apokaliptičkih i gnostičkih »otkrovenja«. nego i u Palestini. kojom su posle Aleksandrove smrti (~323) vladali Seleukidi (egipatski vladari). 90 i dalje. Personifikacija božanske Mudrosti Najvažniji događaj koji je uz to imao i znatne posledice u istoriji judaizma bilo je suočenje s helenizmom. Za Jevreje se nacionalna politika nije razlikovala od religijske aktivnosti: ritualna čisto ta. priznajući ga kao jedinog Boga. 18 njihov priliv se stalno povećavao. Tcherikover. puna razrada i prepravki. Bio je to. naročito posle Aleksandrovih pobeda. Martin Hengel. 10 Up. str. koji su oblikovali i menjali političku sudbinu Izraela. bila je bremenita verskim značenjima. uticaj helenističke kulture je poprimao značajne razmere. Prva je produžavala nade eshatoloških proroka da će dočekati dan kada će »narodi« obožavati Jehovu. 200. Judaism and Hellenism. itd. Drugim recima. nacionalisti su proklamovali ekskluzivni karakter otkrovenja i usredsredili su svoje napore na odbranu etničkog integriteta Izraela. jedan oblik ozakonjenja onoga što bi se moglo označiti kao »ezoterizam«. istovremeno su mogli da predstave važne trenutke u istoriji spasenja. izvestan broj Psalama i proročkih knjiga 1 5 i prerađeni brojni. Morton Smith. Za našu svrhu bilo bi nekorisno navoditi mnogobrojna dela. istorija. Već od početka kasnog bronzanog doba Grci su neprekidno održavali veze s Palestinom. tekstovi. Nasuprot njima. 65 i dalje. sukob je bio složeniji i iznijansiraniji. Jezik. str. 14 . Međutim. izdavana u stolećima koja su usledila posle Jezdrine reforme. I. § 201). gimnazije. Der Goth der Makkabaer. 15 Podsetimo da su Knjigu o Jovu mnogi istoričari datovali u vreme posle izgnanstva. 228 i dalje. 58 i dalje. u osnovi. kultura i grčke ustanove (škole. U stvari. 17 Baš kao i za Rimljane.ISKUŠENJA JUDAIZMA 205 zbornik egzegeze sačinjavao je Misnu (Misna — »ponavljanje«). a teto tako i henmetičkih.

Međutim. I. kao što ćemo malo 18 Hengel. na n j u se najčešće nailazi u hermetičkim spisima. 19 Prethodnice hokme takođe su tražene u kultu Boginje-Majke (Iziđe ili Astarte). treba istaći da je moć Zeitgeista bila tolika da se na tragove helenističkih koncepcija nailazi čak i u tekstovima redigovanim s namerom da bi se one kritikovale ili odbacile. 98. Personifikovanje Mudrosti (hokmä) u b r a j a se u najoriginalnija religijska ostvarenja tog perioda. Aristokrati ja i neki građanski krugovi nastojali su da uvedu neke ideje i institucije koje je isticao helenistički Aufklärung. Sve veći uticaj helenizma osećao se. Razne ideološke i religijske orijentacije koje su. Bossuet—H. Mudrost je »izmislila znan j e i inteligenciju«. K. starešine upravljaju i veliki sude na celoj zemlji« (8 : 12 i dalje). A. Albright). naročito u helenističkoj eposi. Kada bezdana još nije bilo. 342 i dalje. 129. Gressmann. Donera (Donner). delile jevrejski narod. str. str. Judaism and Hellenism. ja sam se r o d i l a . 80 W. 18 Drugi naučnici su. i II str. Ali. sofija. posebno »Mudrost Ahikara« Elefantinskog. str. 298 (stari19 izvori i bibliografija). 154 i dalje. nap. Hengel. Ovu »liberalnu« i kosmopolitsku politiku. Buse i Gresman (Bousset i Gressmann) su s punim pravom podvukli važnost »bića posrednika« između čoveka i Boga u jevrejskom religijskom shvatanju. verskim i kulturnim orijentacijama. izd. .206 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bila je u skladu s političkom autonomijom. ] . 319. str. . koristeći se n j o m e »kraljevi vladaju [ . I. javila se relativno kasno. kao božanski i personifikovani entitet. odbacivale su druge socijalne sredine.). Stvorena sam od kada svet postoji. str. pre pojave Zemlje. . Devet prvih poglavlja Poslovica (knjiga napisana verovatno sredinom III veka pre Hr. na samom početku. u Palestini. ostavile su traga u brojnim delima sačinjenim u Jerusalimu ili u dijaspori. koja je ugrožavala nacionalni identitet. . Die Religion des Judentums im späthellenistischen Zeitalter (3. C. Zategnuti odnosi među dvema suprotnim tendencijama dovešće do pobune Makabejaca (§ 202). up. 154.) veličaju božansko poreklo Mudrosti i n a b r a j a j u njene kvalitete. . Olbrajta (W. Neki autori su u ovom shvatanju videli uticaj grčke filozofije. I. »Jehova me je stvorio kada je odlučio da započne sa Stvaranjem. delo. još od Aleksandrovog osvajanja (~332) pa sve do pretvaranja Palestine u rimsku provinciju (~69). « (8 : 22—24). pre svih drugih svojih dela. n j u Gospod rađa. Judaism and Hellenism. kod Plutarha i neoplatonista. isticali semitske paralele koje su prethodile grčkim uticajima. Međutim. 20 Neke škole mudrosti unapredile su hokmu na stepen vrhunskog autoriteta. kao posrednika u Otkrovenju. koje je analizirao Hengel. pre svega sredine verskih konzervativaca i seoskog stanovništva. II. I. nav. ona izlazi iz njegovih usta. u raznim političkim. pak. Storija (Story) i H. ali Mudrost nije nikakva saputnica Boga. Up. studije V. 99. A.

129. up. zajedno s Knjigom o Jovu. 2 : 15. drugi takođe«. »sve je taština i gonjenje vetra!«. Imajući sve to u vidu. brojni istoričari i egZnačenje termina je nesigurno. nalazi svoje opravdanje u otkriću nepostojanosti i grešnosti čovekove egzistencije. str. Ovaj pesimistički racionalizam upoređivan je s nekim grčkim filozofskim školama. a bezbožnik živi u svom bezbožništvu« (7 : 15). rezervisan gotovo kao filozof. 3 : 19). nemoguće je »do kraja shvatiti ono što Bog čini« (3 : 11). »Hajde. Refren koji je postao slavan. nego »na mestu pravde je zločin. . Autor smatra »srećnijim mrtve no žive«.). Eklezijast (ili Kohelet21). Živi sa ženom koju voliš . Jedina »sreća koja pripada čoveku« hedonističke je prirode. I sama mudrost je taština (1 : 16—17. više se ne može govoriti o Božjoj »pravdi« (5 : 7. na mestti pravednika. . njega više njihova sudbina ne zanima. kako je sudbina ljudi »u Božjoj ruci« (9 : 1) čovek treba da koristi »dane koje mu Bog daje. Od beznađa do nove teodiceje: Kohelet i Eklezijastika Uopšteno posmatrano. Kohelet može da se odnosi na »učitelja skupa« ili na »govornika«. Kohelet insistira na neobjašnjivosti Božjih dela. . jer to je njegovo« (5 : 17). 9 : 11). a naročito »onoga ko još ne živi« (4 :2—3). ni znanja. On više ne šalje ni izlive svoga gneva. čoveka i životinju (»prvi umire. štaviše. Eklezijast. 21 . jer nema ni dela. jedi svoj hleb u veselju i pij svoje vino u dobrom raspoloženju . jer to je tvoje . postaju nerazumljivi i značenje Stvaranja i smisao života: »Ne može se otkriti šta se dešava pod suncem i ko bi objasnio zašto se čovek muči tragajući za nečim što nikada ne može dostići« (8 : 17). .ISKUŠENJA JUDAIZMA 207 dalje videti. Judaism and Hellenism. Miran. učini onako kako možeš. . Jer. zločinac« (3 : 16). Ne samo da ista sudbina očekuje ludog i pametnog (2 : 15 i dalje). ne ustaje protiv Boga. »kako pravednik strada zbog svoje pravičnosti. Bog se udaljio od ljudi. predstavlja neku vrstu patetičnog svedočanstva o razočaranju izazvanom slomom doktrine o nagradi. 9 : 2 ) . on se neprestano vraća toj temi: »ima pravednika koje stiže ono što zaslužuju grešnici« (8 : 14. i nada u oproštaj podjednako su uzaludni. . različite i protivurečne interpretacije i revalorizacije Mudrosti odražavaju jednu duboku krizu koja je mogla radikalno izmeniti profil judaizma. up. Naprotiv. a ni milosrđe. Hengel. međutim. Počev od Voltera. Autor sudi po sopstvenom iskustvu: on je video i jedno i drugo. itd. Sve što smisliš da uradiš. ni mudrosti u šeolu u koji ideš« (8 : 7—10). I. 201. Suprotno teologiji koju zastupaju knjige mudrosti. ni nagrade. Osećaj krivice.

predstavlja vrhunac u njegovoj knjizi. odnosno pohvala mudrosti. Staviše.208 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zegete isticali su uticaj stoicizma. To mu dopušta da identifikuje Mudrost (koja je najpre postojala u Bogu) sa Torom. Mudrost bi bila dostupna svim ljudima. Sira opisuje i veliča učitelja mudrosti kao vrhunskog tumača Zakona i naučnika koji se usredsredio na proučavanje Knjiga: »svu svoju dušu i misao on posvećuje studiranju Zakona Svevišnjeg. 22 Uticaji helenističke kulture na judaizam. predstavnici »Svetlosti«. Jedno drugo delo. On istražuje mudrost starih i sve slobodno vreme koristi proučavajući proroke. 18 : 23). daleko od negiran j a Boga. čiji je autor Ben Sira. i iz pera jednog pisca (sOper). Taj poziv na uživanje u životu sasvim je opravdano poređen s egipatskom pesmom harfiste (§ 30) i sa savetom koji Siduri daje Gilgamešu (§ 23). Međutim. Hengel. . . § 202). Već na početku svoje knjige Ben Sira ustaje protiv svetovne ideologije helenizma: »Sva mudrost dolazi od Gospoda«. II. međutim. »sva mudrost leži u strahu od Gospoda.«) i silazak u Jerusalim (»Tako sam se smestila na Sionu [ . uveren u nepobitni značaj (verski. Tora »nije ništa drugo nego zakon koji je obznanio Mojsije« 22 Vid. ali i politički) čistote Zakona. U knjigama mudrosti. str. delo. I. m a n j e patetično od Koheleta. Autor Koheleta je. bili su jaki i dugotrajni (up. posle izgnanstva. poglavlju. izazvano spoznajom da je Bog ravnodušan. sastavljeno po svoj prilici između —190—175. nav. opčinjenim helenističkim Aufklarungom. a svaka mudrost sadrži primenu Zakona« (19 : 20). god. on proklamuje njegovu realnost i njegovu svemoć 23 i neprestano ponavlja da treba koristiti njegove darove. naprotiv. dakle nije u pitanju ateizam. . već jedno duhovno stanje između beznađa i rezignacije. Mudrost u isti mah proklamuje i svoju uzvišenost (»Ja potičem iz usta Svevišnjeg. istinski »pravednik« je mudrac koji prihvata božansko poreklo kosmičkog poretka i moralnog života. Velika himna u 24. No. On napada bogate (13 : 3. 77. tražeći skriveni smisao izreka. ono je namenjeno mladim Jevrejima. Grčki filozofi i pisci oštro su napadali tradicionalne mitologije i teologije. uzvikuje on (1 : 1). Ovde. bez obzira na njihovu religiju. učitelja škole mudrosti. (39 : 1). Suprotno mišljenju koje su branili »kosmopoliti«. Ben Sira odbacuje takvo »univerzalističko« tumačenje poistovećujući mudrost s pobožnošću i kultom. Ben Sira je patriota. jer su oni najaktivnije pristalice kosmopolitizma i univerzalizma. Sudeći po tome. itd.. » Up. poznato pod nazivom Eklezijastika (ili Siracida).. ipak bolje otkriva krizu koja muči Izrael. Epikura ili hedonista iz Kirene. posebno u poslovicama i nekim Psalmima. interesujući se za tajne parabola«. ] da u Jerusalimu vladam«: 24 : 11). Jer. bibliografske reference kod Hengela. 124. Kohelet ne odbacuje ni kultne obrede ni pobožnost. njih u Koheletu nema. str.

izlij svoju srdžbu. 25 Ali Ben Sira je bio primoran da ograniči i na k r a j u krajeva zanemari univerzalističke dimenzije Mudrosti. uništi n e p r i j a t e l j a . 29. koji prožima i daje oblik Kosmosu: »Univerzalni Zakon (logos). u ovom sukobu s helenizmom i njegovom Sofijom. navedeno prema Diogenu Laertiju. I. 42 : 15. Mudrost je prikazana kao »moć koja ispunjava svet. jer »dobri su od početka stvoreni za dobro. U oblasti teologije. Ovu smelu obnovu tradicionalne teodiceje pratila je stroga kritika »protivnika mudrosti«. Sira moli za oslobođenje Izraela od »stranih naroda«: »razbudi svoj gnev. Neka ugnjetači tvoga naroda budu osuđeni na propast« (36. . kod svih naroda i nacija ja sam vladala« (24 : 5). itd. 162. 25 W. Posebno se trudi da opravda doktrinu o nagradi: veliča savršenstvo božanskog dela (39 : 16. podseća da pobožni imaju drukčiju sudbinu od bogohulnih. a tako isto i nevaljalci za zlo« (39:25). up. Fichtner. To je jedinstven tekst. prirodu i čovečanstvo (ne samo Jevreje)«. 8). glavi Mudrost podseća: »Samo sam ja obišla nebesa. Jakova. Ben Sira se vraća na tradicionalne pozicije. Jer. Avrama. 88). »ali Izrael je deo Gospoda« (17 : 17). isto je što i Zevs« (Zenon. 6. ne sme se potceniti« . M J.s0 24 U »pohvali praotaca« (44:1—49: 16) Ben Sira veliča velike ličnosti biblijske istorije: Henoha. U prepirci s helenizmom i njegovom Sofijom »Mudrost se mogla primeniti na judaizam samo uz pomoć faktora koji je imao odlučujuću ulogu u toj borbi: (uz pomoć) Z a k o n a . a na kraju i monotona. Noja. nav. poistovećenih s otpadnicima i »razularenim« helenofilima. 22—25). de viriš illustribus. delo. Bog je svakom narodu postavio vladaoca. Ali autor gubi dah i »pohvala« postaje didaktična. . Drugim rečima. I na k r a j u »samo će Gospod biti proglašen pravednikom« (18 :2). Die Chokma (Sophia) in der jüdischen Hypostasenspekulation. a4 Drugim rečima. 160) podseća na Logos stoičkih filozofa. I. po celoj zemlji. 136). Die altorientalische Weisheit in ihrer israelitischjüdischen Ausprägung. on u isti mah odbacuje i Koheleta i grčku filozofiju koja je bila u modi u kosmopolitskim sredinama Jerusalima. Važnost hokme u formiranju jevrejske religije. U valima mora. Hengel. . 14 . drukčije rečeno. (Hengel ga upoređuje s glorifikovanjem heroja u helenističkoj literaturi. . pobedi protivnika. ne postoji sličan u biblijskoj literaturi. str.ISKUŠENJA JUDAIZMA 209 (24:23). Mojsija. str. str. ja sam prošla kroz ponore. Hengel (I. 127. Pa ipak. Mudrost je dar koji je Bog dao isključivo Izraelu. Isaka. u čuvenoj 24. Posle dugog »razmišljanja« on zaključuje: »sva dela Gospodnja su dobra« (39 : 33). VII. On kritikuje mišljenje da je Bog ravnodušan prema ljudskoj sudbini. str. koji je istinska Mudrost što prodire svuda. Schencke.

kraljevi su sada bili 27 Prema Bikermanu (Biokermarui) Antioha su na užasne represije naveli helenofilski ekstremisti u Jerusalimu. Tvorci ukaza o progonu bili su upravo Tobijanci. brojni grčki i rimski autori povezivali su Jehovu i Zevsa. 28 Pored toga. U suštini. delo. nav. kako to kasnije priznaje istoričar Josif Flavije (Ant.29 Slično poređenje. nav. 30 Sveštenik Matatija. dao je znak za oružani ustanak. 29 Up. 12. Ali. 289. str. Juda Makabejac. Svuda po Palestini podizani su žrtvenici bogovima Gentila i stanovništvo je bilo primoravano da im prinosi žrtve. str. st. Jud. takva filozofska intepretacija nije dopirala do većine Izraelaca: oni su u Zevsu videli samo jednog od mnogih bogova koje su slavili Gentili. koristeći jedan neuspeli pokušaj pobune stranke Onijada. I. 261 i dalje. Simon. str. 28 Bickermann. netrpeljivost i naročito za proganjanje Jevreja. Antioh je bio odgovoran za mnoga svetogrđa (u prvom redu politeistički karakter kulta zavedenog u Jerusalimu). već da Bogu nađene ime koje je neznabošcima bilo nepoznato. pljačke. i svuda. on nije hteo da Jehovu zameni Zevsom Olimpskim. on je zauzeo hram i obnovio kult. Od samog početka podržavala ga je jedna grupa zelota. nasilje Antioha Epifana bilo je mnogo teže. Posle više stoleća. . »pobožnih« [hasidi (hassidim)]. mogao je prihvatiti veliki deo helenofilske inteligencije. Hengel. Uz to. njihovi protivnici su posavetovali Antioha da jednim kraljevskim dekretom ukine Toru. Prve apokalipse: Danilo i Henoh I Sukob s helenizmom dostigao je vrhunac pod vladavinom Antioha IV Epifana (—175—164). godine. 80 Up. vođenje rata je preuzeo jedan od njegovih sinova. Simon. I. skrnavljenje za tradicionaliste. Der Gott der Makkabder. delo. 87 Hram u Jerusalimu bio je pretvoren u sinkretističko svetilište Zevsa Olimpskog. obrezivanje i posedovanje biblijskih knjiga. Hengel. poistovećenog s feničanskim Baalom. Godine ~ 164. I. Već od osvajanja Kanaana. 51. 120 i dalje. Međutim. Smatralo se da će ova pobeda religijskog reda zadovoljiti haside.210 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 202. str. Godine 167. iz porodice Hasmonejaca. 49. Posle Matatijeve smrti. str. Već duže vremena suprotnosti između dveju stranaka — Tobijada i Oni jada — pretile su da pređu u nasilje. a naročito za vreme kraljevstva. §§ 113 i dalje). M. up. up. opčinjene grandioznom religijskom i filozofskom vizijom stoicizma. 92 i dalje. Ali su Makabejci nastavili borbu i za političko oslobođenje koje su uspeli da ostvare ~ 128. Helenofili su tražili radikalnu reformu koja bi biblijski judaizam preobratila u religiju »modernog« tipa sličnu drugim onovremenim sinkretističkim tvorevinama. »Jupiter—Jahve«. Dekret je pod pretnjom smrti zabranjivao praznovanje Sabata i drugih praznika. M. 320 i 253). Izraelci su upoznali iskušenja i opasnosti koje su im pretile od religijskog sinkretizma (up.

godine. str. stomak i bedra od bronze. vojni uspeh Makabejaca imao je za posledicu začuđujuće jačanje političkog uticaja jevrejskog kraljevstva. Danilo i Henoh I predskazivali su da se svet približavao svome kraju. 14* . nav. Danilova knjiga priča o jednom Nabukodonosorovom snu (~605—562). I. 175—234. takođe Hengel. K. »Pobožni« su sačinjavali jednu veoma zatvorenu sredinu: oni su insistirali na bespogovornom poštovanju Zakona i brzom pokajanju. 31 Makabejske progone i rat analizovali su Bickermann. Tako. str. up. Kao što se moglo i očekivati. pečena zemlja. pokušaj nasilne paganizacije izazvao je takav potres koji Jevreji iz Palestine nisu uspevali da zaborave: više nisu mogli da veruju u nevinost mnogobožaca i ubuduće će ih čitav jaz deliti od helenističke kulture. 3 1 Njihova vladavina bila je stravična i ~63. »pobožni« se moraju pripremiti za Božji sud koji predstoji. 308. Hellenistic Civilization and Jews. 33 S druge strane.ISKU3ENJA JUDAIZMA 211 jevrejskog roda. posle Pompejevog osvajanja. delo. godine okončan je razaranjem drugog hrama kao i Jerusalima od strane Titovih legija. gvožđe. godine narod je s olakšanjem prihvatio rimsko sizerenstvo. Harizmatični lik Jude Makabejca podstakao je docnije i druge vojne pobune. 32 Ali sinkretističke tendencije razvijale su se i dalje u Samariji i Transjordaniji. I. Tcherikover. nastali su u sredini »pobožnih« (hasida). noge od gvožđa i pečene zemlje. Vek koji je protekao između nasilja Antioha Epifana i pretvaranja Palestine u rimsku provinciju. te ćemo se stoga na njima najviše i zadržati. Prvi apokaliptični spisi. surovo je ugušio Hadrijan. koju je predvodio Bar Kohba od 132—135. 213—256. Ali. S. Proročanstva Histapa i Sibile. grudi i ruke su mu bili od srebra. Strah od istorije dostigao je dotad neviđene razmere. Danilo i najstariji deo knjige Henoha I. 33 on snaži veru u proročanstva i time pomaže vernima da podnesu svakodnevna iskušenja. Kralj je video nekakav kip: glava mu je bila od zlata. Tada se iznenada odvojio jedan kamen i udario u kip: »u istom trenutku sve se razbilo. itd. 177 i dalje. prepuni su šifrovanih poruka i integrisani u jednu specifičnu viziju univerzalne istorije. No nas u ovoj knjizi pre svega zanimaju religijska ostvarenja te epohe. a posebno u grekofonskoj dijaspori. egipatsko »Lončarevo proročanstvo«. Veliki značaj pridavan p o k a j a n j u bio je direktna posledica apokaliptičnog shvatanja istorije. birani iz porodice Hasmonejaca. S jedne strane. 33 Up. str. bio je presudan za istoriju i religiju jevrejskog naroda. ustanak od 66—70. Eddy. Taj postupak (vaticinia ex eventu) karakterističan je za apokaliptičke spise. Up. V. a pobunu. Sledstveno tome. The King is dead. Autor opisuje događaje svoga vremena ili zbivanja koja su im neposredno prethodila u obliku proročanstava datih nekoliko vekova ranije. Hengel. istorijski događaji toga vremena su preobraženi. ovoga puta protiv Rimljana. str. Svoj sadašnji oblik Danilova knjiga je dobila ~164.

U nizu predstavljenih kraljevstava. pomenimo: haldejske. Bentzen. vladavina nad svim carstvima biće podarena »svetom narodu Svevišnjeg« (7 : 27). posle njega nastaće drugo. koja se nižu jedno za drugim. Persijanaca i. ali će na k r a j u i samo biti uništeno. Baumgartner. 133 i dalje. drugim recima konačni trijumf Izraela je neminovan. međutim. za vreme Antioha Epifana). slabije kraljevstvo. dramatično n a b r a j a n j e sudbina četiri kraljevstva izražava u isto vreme i jedinstvenu koncepciju univerzalne istorije. Aleksandrovog kraljevstva. oni se odvijaju po Božjem planu. 35 Pa ipak Danilo i jevrejske apokalipse donose jedan element nepoznat drugim tradicijama: događaji koji čine univerzalnu istoriju ne odražavaju više večni ritam kosmičkog ciklusa i ne zavise od zvezda. Tema o četiri kraljevstva. sreće se kod Hesioda i u Iranu. a zatim treće. Ali je opstanak izraelskog naroda ipak najviše bio ugrožen u vreme četvrtog kraljevstva (tj. Četvrto. autor Danila je imao sasvim određen cilj: ohrabriti i osnažiti svoje suvernike. uništiće ostale. 49 i dalje. Eliade. 36 U toku svog ekstatičkog putovanja na nebo Henoh je video tablice na kojima je bila ispisana celokupna istorija (Henoh. O istom motivu up. Lacoque. srebro i zlato postadoše slični plevi na gumnu u leto: vetar ih raznese ne ostavljajući traga« (2 : 32—36). 35 Up. njihovi prethodnici su dosta brojni. Danilo prepričava još jedan od svojih snova u kome je video četiri ogromne životinje kako izlaze iz mora. Pored pomenutog. The Ascension of the Apostle. i to kraljevstvo neće pripasti nijednom drugom narodu« (2:55). koje će vladati ćelom zemljom. 8i : 1 i dalje). Izrael ima centralnu ulogu. W. 214—222. I. najzad. Medejaca. simbolizovana metalima. str. Asiraca (tj. 27 i dalje. okončanje istorije poistovećuje se sa spasom Izraela. spasom odvajkada određenim od strane Boga i upisanim u plan Istorije. neohaldejskog). Tačno je da se u mitološkim predstavama uočava orijentalno poreklo. Le Mythe de l'éternel retour. A. Daniel. iranske. podsećajući na prelomne događaje prošlosti. Widenggren. Što se tiče četiri životinje. posebno str. 57—67. istorija ide ubrzano ka svome kraju. uočljiv je proces sve bržeg propadanja. str. 34 Up. feničanske. . uprkos gresima njegovog naroda. Danilo. str. Životinje predstavljaju četiri kraljevstva kojima je suđeno da propadnu: posle toga. bronzano. A. str. Danilo tumači san: glava od zlata — to je sam Nabukodonosor. Sve u svemu. Taj trijumf neće biti samo političkog reda. Hengel. str. »čvrsto kao gvožđe«. osobito na niz katastrofa koje su uništile vojne imperije. 34 Takođe i »veliki eon« o kojem govori Henoh I (16 : 1) može se uporediti s doktrinom o »velikoj godini«. Tada će »Nebeski bog osnovati jedno kraljevstvo koje nikada neće biti razoreno.212 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bronza. Le Livre de Daniel. I. 291 i dalje. u stvari. »Danielforschung«.26 Po tom unapred utvrđenom planu. Ali. tvrdi da se bliži k r a j grešnog sveta i da je došlo vreme kada će Bog stvoriti večno kraljevstvo.

6 : 26—28. IV: grešnici su namenjeni »peći Gehenea«. IV. Godina će postati kraća. 5 : 4—12). vode poreklo od prastarog mitsko-ritualnog scenarija: kraj jednog sveta praćen je Stvaranjem novog (§ 12. koji sedi na ognjenom prestolu: »sudilo se. 576—77). 38 Iz iste epohe je Henoh I. ti ćeš ustati po svoje«. Od Isusove propovedi. 149 i dalje. pokvarenost će biti pobeđena i svuda će zavladati istina (Jezdra. I. Jedina nada: kraj sveta K r a j sveta u jevrejskim apokalipsama. Volz. Ti klišei. (IV. njihova tela će uskrsnuti«). Henoh. I. Charles. Apocripha. uostalom. 583). vatra će izbijati iz utrobe zemlje. njega će. nastaće suša i glad. Što se tiče Poslednjeg suda. Posle Suđenja zlo će zauvek nestati. up. 51 : 1—3. L'Apocalipse syriaque de Baruch) a isto tako i fariseji. i Henoh je. no t a j odeljak je teško datovati. str.38 U pitanju je verovatno iranski uticaj. dostojanstvo i kraljevstvo (7 : 13—14). U svom ekstatičnom snu. § 104). 61 : 5. ljudi će se međusobno poubijati. IV. Eshatološko shvatanje suđenja vatrom verovatno je iranskog porekla (up. itd. kamenje će propištati. Jezdra. § 118). Radi se o jednoj mitološ37 Up. Prvo neosporno pominjanje uskrsnuća nalazimo kod Danila 12 : 13: »kada bude došao kraj. P. Charles. knjige su bile otvorene«. Slika »Svevišnjeg« na »prestolu Suda ponovo se pojavljuje kod Jezdre. I. 259—60). »Čoveku«) Danilo u sudnjem času eshatološkog t r i j u m f a simbolično prikazuje narod Izraela. II. 196. itd. gl. Doktrinu uskrsnuća objavljuje čitava apokaliptička literatura (Jezdra. Danilo (7 : 9—14) ga opisuje kako se odvija u prisustvu jednog »Starca« »obučenog u kao sneg belo odelo«. slično tome. osuđenim da budu gurnuti u užarenu provaliju (90 : 20 i dalje. up. str. a mesec danju. Taj naziv će imati velikog uspeha u prvom veku pre naše ere. . zvezde će napustiti svoje putanje. Eschatologie str. Hengel. video Gospoda na tronu i »zapečaćene knjige« i prisustvovao je suđenju palim anđelima i apostatima. kao i u drugim tradicijama. IV—V). pa prema tome i do uskrsnuća mrtvih. 62 : 14 i dalje. svojstveni apokaliptičkoj literaturi. str. U istoj viziji Starca i suđenja Danilo prisustvuje silasku s neba jednog bića koje se prikazuje »kao Čovekov sin«: njega dovode pred Starca i njemu se poveravaju vlast. sa drveća će kapati krv. n j u su prihvatili svi osim saduceja. iz izvora će poteći krv. najavljuju brojne kataklizme i pojave kosmičkih nepravilnosti: sunce će svetleti noću. U »Čovekovom sinu« (tj. str. Charles. 90 : 33 i delo Jasona iz Kirene. II.ISKUŠENJA JUDAIZMA 213 203. na k r a j u sveta doći će do sveopšteg suđenja. 37 I baš kao u iranskoj tradiciji. Aspects du Mythe. redigovano ubrzo posle smrti Jude Makabejca. 150 i dalje. str. Već je i knjiga Isaije (26: 19) pravila aluziju na uskrsnuće (»mrtvi će oživeti. ali isto tako treba imati u vidu i paleoorijentalnu koncepciju bogova vegetacije (up. Le Mythe de l'éternel retour. preuzeti i Isus. a čestiti su nagrađeni da borave u »raju blaženih« (7 : 33—37.

radost i večni mir. 7 : 55). judaizam nije znao da je Čovekov sin predstavljao varijantu mita o Prvobitnom čoveku. Sveti Pavle označava Sotonu kao »Boga ovoga sveta« (Korinćanima poslanica druga. Jevrejska apokaliptika veliča eshatološku ulogu Čovekovog sina. Ideja o Prvom čoveku kojem je data eshatološka nadležnost nije biblijska. str. 17. Za svet i istoriju smatra se da su pod vlašću sila Zla. § 115). 98 : 4 i dalje) i pobune palih anđela. 3 9 Koncepcija jedinstva opšte istorije mogla je da dešifruje onovremeno značenje eshatologije. 283 i dalje. Jehova će pobediti Sotonu. Volz. 1 : 6 i dalje. 2. 8 : 52—54). 41 Datum eshatona mogu da izračunaju »mudraci«: vid. 4 : 4). Međutim. 9 : 22 i dalje. He That Cometh. Puruša. 1 : 3 i dalje) prikazuju ga kao pripadnika Jehovinog nebeskog dvora. 41 Neki tekstovi govore o povratku u r a j pa prema tome i ukidanju smrti (Jezdra IV. 38 U stvari. izd. 48 U istom delu nalazi se prastara ideja o neminovnom propadanju sveta: »Kreacija je već stara. 4 : 5. Mit je indoiranskog porekla (up. 420 i dalje. Odista. str. 141 i dalje. itd. str. Suprotno starim kosmologijama koje su objašnjavale progresivno i neizbežno propadanje sveta teorijom cikličnog tipa (najdoslednije izraženoj kroz indijsku doktrinu o četiri fuge) Hasidi su proglasili Jehovu za jedinog vladara Istorije. 90. Religion des Judentums. u apokaliptičnoj literaturi osnovna slika se znatno menja. Borsch) je dobro ukazao na orijentalni mitologem Kralja kao Sina prvobitnog čoveka. Bousset. izd. Borš (F. Eschatologie. Bog ostaje centralna ličnost: zlo je još uvek nejasno personifikovano u Protivniku Jehove. između ostalog. o Antroposu ili Prvobitnom čoveku. U apokaliptičnoj literaturi Sotona inkarnira princip Zla: on postaje protivnik Boga. 89.40 U ovom dobu trijumf je namenjen »Kraljevstvu Sotone«. A. The Son of Mati in Myth and History. uništiti ili savladati sve demone i potom osnovati svoje Kraljevstvo. 14 : 11. ono se tu rađa iz ljudske nepokornosti (Henoh I. 7 : 50). ali ne pravi nikakvu aluziju na njegovu prethodnu egzistenciju. što će reći demonskih sila kojima zapoveda Sotona. Henoh I. Zaharija. izgubila je snagu mladosti« (Jezdra IV.. § 216). Jezdra II. 257). u n j o j se precizira i jedna nova ideja: ideja o dva doba (ili o dva Kraljevstva): »ova vladavina« i »druga vladavina«. str. Prve napomene o Sotoni (Jov. 2 : 1 i dalje. odnosno kada nastupe brojne katastrofe i dođe do već pomenutih aberacija (str. 89 i dalje. up. . Daniel. Štavile. W. Ali u eshatološkom boju. Gajomard) ali neposredne prethodnike »Čovekovog sina« (»Čoveka«) treba tražiti u irano-»Radejskom« religijskom sinkretizmu (up. U knjigama Danila i Henoha I. Smatran je »neprijateljem« zato što je predstavljao nebesku ličnost neprijateljski raspoloženu prema čoveku (up. Mowinckel. P.. zapisano je: »Svevišnji nije stvorio jedno doba već dva« (Jezdra IV. 2. Tek će se u poznom judaizmu govoriti o Adamu koji je postojao pre Stvaranja. šireći život. Up.214 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koj ličnosti prilično odomačenoj u helenističkom svetu. Njegova će moć dostići vrhunac kada se približi mesijanska era. up. 10 : 12.

taj ponovo stvoreni svet ostaje fizički svet. o tome apokaliptična literatura nema neku jedinstvenu koncepciju. 45 Up. 280 i dalje. sa bogatom bibliografijom.). . Za neke. . i pored sveg svog savršenstva i večnog trajanja. Ličnost Sotone se po svoj prilici razvila pod uticajem iranskog dualizma. dovodi i do personifikovanja negativnih vidova života.). treba voditi računa i o jednoj starijoj tradiciji koja je Jehovu shvatila kao apsolutni totalitet realnog.ISKUŠENJA JUDAIZMA 215 Međutim. 43 Setimo se samo jednog primera. u njemu izazva užase« (Samuilo I. lik sotone. koji treba da uništi »nepravedne vladare i očisti Jerusalim od prisustva neznabožaca« (17: 22—24). tj. Pomenimo samo čuveni primer Samuila: »Duh Jehove se bio povukao iz Samuila i jedan zao duh. pre svega funkcija Zla (up. i Zlo (up. odigraće značajnu ulogu u formiranju i daljem razvoju hrišćanstva. ] i u njegovoj vladavini neće biti nepravde. on je upravo kralj božjeg naroda. § 195). što predstavlja posledicu razmišljanja o misteriji božanstva i upliva iranskih dualističkih doktrina. 29. što podseća na zervanizam (§ 213). kao coincidentia oppositorum u kojoj koegzistiraju sve suprotnosti pa. personifikovano i daje mu se specifična i isključiva funkcija. život/smrt. Kao kod Isaije i drugih proroka posle izgnanstva. pre nego što postane čuvena ličnost u evropskoj literaturi XVIII i XIX veka. Mesija je uvek smatran ljudskim bićem. itd. dolazeći od Jehove. 42 U svakom slučaju reč je o umerenom dualizmu. »On je pravedan kralj [ . Ono što se do tada smatralo kao trenutak u univerzalnom procesu (zasnovanom na alternaciji suprotnosti: dan/noć. He That Cometh. ubuduće postaje izolovano. Mowinckel. koji prenose jednu molitvu za brži dolazak Mesije. posebno ovaj mile42 Kumranski rukopisi ukazuju na postojanje dva duha koje je stvorio Bog. prema tome. »dualizam« se očituje kao posledica duhovne krize koja jednovremeno dovodi u pitanje i jezik i tradicionalne teološke postulate i koja. kao inkarnacije Zla. S druge strane. jer Sotona ne koegzistira od samog početka s Bogom i on nije večit. jer će svi biti posvećeni i njihov kralj biće Mesija« (17: 26 i dalje. Svi sastavljači tekstova onovremene velike nesreće i nevolje opisuju kao »stvaralačke muke« ili »Mesijanske muke«. str. § 59). Kao i u drugim religijama. između ostalog. Kraljevstvo Mesije treba da se ostvari još u sadašnjem eonu. Što se tiče eshatona i novog Stvaranja. U svakom slučaju. 16:14). 30). dobro/zlo. realnosti i božanstva. Verovatno da je Sotona istovremeno rezultat »cepanja« drevne predstave o Jehovi. Solomonovih Psalama (delo redigovano u I veku pre Hr. jer one prethode dolasku Mesije i najavljuju ga. ono je u neku ruku privremeno. 223). . sina Davidova. jednog dobrog i jednog rđavog (up.

] i Posvećenima dati da jedu sa Drveta života« (18 : 9— 12). 46 Strack i Billerbeck. Prema nekim rabinskim izvorima. jednog sveštenika i jednog kralja. ili 1. karakterističnom za mesijanske nade i jevrejske duhovne spekulacije ponikle između pobune Makabejaca i razaranja drugog hrama (up. Do sličnih revalorizacija patnji. II. nav. Sam Mesija će umreti i sve će se vratiti prvobitnom »miru«. 350. Mowinckel. drugim rečima doći će do novog Stvaranja. delo.4* Toj mesijanskoj kraljevini je namenjeno da traje 400. Reakcija jariseja: veličanje Tore U judaizmu. 345 i dalje). izazvanih istorijskim događajima. . apokaliptičke vizije su podsticale na snažniji otpor protiv nasilja istorije. Što se više pogoršavao položaj jevrejskog naroda. str. 582). 47 Dodajmo da Isusove propovedi i uspon hrišćanstva u potpunosti odgovaraju duhovnom zametku. Sve dotle vernici se moraju kajati. up. Mesija će doći u trenutku koji Bog odabere. 44 Tu ideju će razrađivati rabinske spekulacije. . II. dolaziće mnogo puta i docnije. Ukratko. Spekulacije u vezi s dolaskom Mesije nastavljene su u rabinskim krugovima u toku prvih vekova posle Hr. 500.216 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijum. povećanje terora najavljivalo je spas.000 godina. t j . 382. § 224). Judaism. uskrsnuća i večnog blaženstva. uništiće posledice greha. 371). itd. Mesija je neposredno po svom rođenju sakriven u Raju. . kao i u drugim tradicijama. Judaisme. str. ili pak zajedno sa Elijem. str. Judaism. Ali uverenje koje su autori Apokalipsa tako revnosno zastupali. str. 45 Sanhédrin 99a. . Jehovu (Moore. 45 Više tekstova svrstava Mesiju među večna bića. blaženstvo koje će Bog darovati vernicima. pored Henoha. 340. Onovremene katastrofe su odgonetane kao podsticajni predznaci. up. Moore. La Religion d'Israël. II. II. str. 47 Ringgren. (vid. 375 i dalje. . Zavet Levija jasno kaže da će pod Mesijom sveštenikom »iščeznuti svaki g r e h . Elije i drugih ličnosti koje je Bog uzdigao na Nebo. II. str. Kommentar zum Neuen Testament aus Talmud und Midrasch. da se datum eshatona može izračunati. str. str. gde su navedena različita rabinska mišljenja. 375 i dalje. na Nebu. str. sve je više rasla uverenost da se sadašnji eon približavao svom kraju. pri čemu prvenstvo d a j u svešteničkom Mesiji. 350 i dalje). II. Ukratko rečeno. U njima se neprestano ponavljaju isti motivi: uništenje bezbožnika. da će on lično otvoriti vrata R a j a [ . Za n j o m će uslediti sveopšti sud i uništenje sveta. Charles. trijumf Jevreja. 204. izvore koje navodi Moore. 7 : 28 i dalje. II. takođe Moore. Neki tekstovi dodaju da će se toga dana svi narodi preobratiti i početi da obožavaju jednog jedinog Boga. Haosu. 46 Zavet dvanaest rodozačetnika i Kumranski rukopisi pominju dvojicu Mesija. i to ne samo kod Jevreja i hrišćana. ispaštati i pokoravati Zakonu (isto. bilo je napušteno. »Ali posle sedam dana usnuli eon će se probuditi« (Jezdra IV.

12—36) gde mu Bog dopušta da vidi tablice na kojima je ispisana celokupna istorija od početka do kraja. 14: 1. Slavni Henoh. božanskog porekla i sadržaja. ona je potom prenesena nekim izuzetnim bićima. sada se sveta nauka ponovo otkriva i to. ali je najviše razrađeno u tantričkoj literaturi (up. 13 : 8. Bog je onaj »koji mudrima daje mudrost«. Njegove n a j karakteristični je osobine su mudrost i inteligencija. legendarni mudrac i prorok prvobitne epohe. 5 :24). 49 Dodajmo da je tema o »skrivenom (spasonosnom) učenju« bila veoma popularna u helenističkoj epohi (§ 209) i da je opravdavala postojanje svih gnostičkih škola (§ 229). Kao što piše autor Danila (2 : 20—22). 5« U Indiji. u velikoj meri se oslanja na Hengelove analize. 206 ii dalje. Ono što sledi. t. Apokaliptička literatura je predstavljala jednu svetu nauku. U Henohu I ( 1 : 6 ) Čovekov sin je opisan kao uzor posvećenog. drugim rečima. »sve tajne mudrosti poteći će iz njegovih usta« (isto. astronomiju i astrolo18 Prema predanju Henoh je bio jedan od Rodozačetniika pre Potopa: on je »išao uz Boga. Vizije i ekstaze potvrđivale su autentičnost istinskog »proroka i mudraca«. Kao i Danilo. one su postepeno bogatile i nauku otkrovenja u celini. nav. delo. postoji do upainišadsike epohe. . 375 i dalje. 83 : 1 i dalje. 630. Ali. II. jer se približava drugo Suđenje. delo. " Druge primere vid. jer ga je Bog uzdigao na nebo« (Postanje. skrivenoj na nebu i nedostupnoj ljudima. Vizije i ekstatička iskustva odigrali su kapitalnu ulogu u apokaliptičnoj literaturi (kao i u drugim domenima helenističkog sveta). III). Anđeli ga uvode u nebeske misterije i on preduzima ekstatička putovanja na Nebo (gl. nazvani »Henohovim predanjem«. str. a zatim je nestao. I. čuvenim po svojoj pobožnosti i vizionarskim sposobnostima. »zapečaćena«. niti o optimizmu pothranjivanom priviđenjima. kod Mowinckel. 93 : 1 i dalje).«» Tu koncepciju o Mudrosti. nav. samo jednoj ograničenoj grupi posvećenih. Ta poruka je bila ezoterična. »učitelj svih tajni«. Kada on bude došao na presto. pošto se prvobitna epoha približila svome k r a j u (eshaton). 137 nap. 51 Up. Pored toga. otkrio t a j n a saznan j a . 48 sada postaje veoma popularan: on je predvideo neminovno suđenje pokolenju pre Potopa i palim anđelima. Henoh dolazi do svetlih saznan j a kroz svoje snove i vizije (Henoh /. U praskozorje sveta Bog je nekim ličnostima. 61 autori apokalipsa su detaljno razradili. dok su tekstovi. Sada on objavljuje novo otkrovenje i traži pokajanje. 385 i dalje. prenošenoj putem inicijacija. Knjiga Danila je otkrivala samo opštu istoriju. str. kao i uvek. učenje o tajnoj gnosi.ISKUŠENJA JUDAIZMA 217 Nije reč o bekstvu od pritiska istorije. nedostupna profanima. 204 i dalje. str. »Onaj koji otkriva dubine i tajne i koji zna šta je (skriveno) u tami«. obuhvatali ceo vidljiv i nevidljiv svet: zemaljsku i nebesku geografiju. Hengel. 51 : 3).

Nijedan drugi tok jevrejske misli nije pozajmio toliko mnogo helenističko-orijentalnih ideja kao apokaliptički. Kao što primećuje Hengel (I. Istoriju i nebeski svet. njihova nauka je obuhvatala Kosmos. uzorni model Stvaranja.). Vid. Pa i pored toga.« Tekst naveden prema Hengelu. str. e. sačinjen od 248 delova i 365 vena. apokaliptička osnova ostaje starozavetno shvatanje istorije spasa. meteorologiju i medicinu. str. Vid. da nije bilo tako. I. Prema »Henohovom predanju« kosmološke misterije su u isti mah i otkrivale i uzdizale Božje delo. e. 251. 172. saznanja običnom razumu nedostupna. potpomognuti »apokaliptičnim revelacijama«. U stvari. Ta koncepcija o jednoj ezoteričnoj. str. odnosno »drugi front« u konfrontaciji s helenizmom.) poznat je po tome što je rekao: »Da nije bilo Tore. 34 Hengel. Hasidi. »eseni«. ali te ideje su obogatile judaizam i ojačale nadu jevrejskog naroda u jednom izuzetno teškom periodu. Uostalom analogni proces se može otkriti i u drugim verskim strujama. Eshatologija. 52 53 . I. I. hasidi. potpunoj i spasonosnoj nauci koja se može steći kroz ekstatičke vizije ili preneti putem inicijacija. a deliće je i antičko hrišćanstvo. str. tvorci prvih apokalipsa. pre svega religijska kreativnost izazvana sinkretizmom. 55 Svaka od 248 zapovesti i 365 zabrana koje čine Toru ima kosmičko značenje. isto. I. potvrđena je takođe i u drugim religijskim tradicijama. god. U stvari. 53 U k r a j n j o j liniji bezbožničko nasilje Antioha Epifana i pobedonosna pobuna Makabejaca bili su odlučujući za orijentaciju i buduću strukturu judaizma. vratio bi se Haosu.53 U pitanju je veoma važan duhovni fenomen. Hyrcanus (oko 100. izdvojila se od ostalog dela zajednice i odlučila da živi u pustinji monaškim životom (§ 223). a najbliža analogija senobitske organizacije esena jeste zatvorena konventikula grčkog tipa. u stvari. otpočeli su još oštriju raspravu s helenizmom. 312). Pod vodstvom »Učitelja Pravde«. 292 i dalje. a uz to i sudbinu čoveka u trenutku eshatona. Up. podstakao je »oduševljenje za Toru« i konačno doveo do konsolidovanja ontologije Zakona. Nebo i Zemlja "ne bi postojali. prihvatili su i asimilovali ideje izvedene iz više sinkretističkih sistema. 54 Tora je uzdignuta na stepen jedne apsolutne i večne realnosti. intenzivniji razvoj verovanja i ideja koje su Jevreji preuzeli iz orijentalno-helenističke baštine. Ćak su i fariseji. Prema Simonu ben Lakišu (Simon ben Laquisch) (III vek n. 240 i dalje. Jer. 208). I. str. Hengel. 266 i dalje. str. Tora će na kraju zavladati i onovremenom istorijom i kosmičkim ritmovima (isto.218 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA giju. oni su raspolagali naukom koja je bila superiornija od grčke. druga grupa potekla od hasida. predstavljala je jedinu snagu koja je bila u stanju da ograniči sveprisutnost Tore. i druge izvore kod Moore. 53 R. Eliezer B. Juđaisme. nego Ben Sira. 312. svet je opstao zahvaljujući tome što je Izrael prihvatio Toru. str. uvrstili brojne helenističke ideje u svoje učenje o Zakonu. hasidska grupa. n. »Nepomirljivi otpor prema Tori« koji su tako revnosno zastupale pristalice Antioha. učitelji mudrosti. Hengel. Čovek.

sanktifikovana Božjom voljom. 57 a takvo »usredsređivanje« sputavalo je razvoj jedne religije koja je pretendovala na to da postane univerzalna. da pošlje misionare Samarićanima koje su Izraelci toliko mrzeli (Delà. Čak i u dijaspori primat Tore nije bio osporavan. kao izraz slobodnog i spasonosnog otkrovenja Boga. a da se. I. Zakon je svakako imao odlučujuću ulogu u odbrani nacionalnog identiteta. To uostalom objašnjava odluku prvobitne hrišćanske crkve. Ali. koji je zahtevalo usredsređivanje na Toru. i delimično misionarskoj propagandi. 175). ali svest o univerzalnoj misiji nije se mogla nesmetano razvijati ukorak sa snažnim nacionalističkim i narodnim strujama. Otuđenje od naroda izjednačavano je sa otpadništvom. reakcija na Antiohovo bezbožništvo dovela je do onoga što se naziva »usredsređivanjem na Toru«. 314. t. Ali. . drugim recima. napuštanje univerzalne misije bilo cena koja se morala platiti da bi se očuvala izraelska zajednica.ISKUŠENJA JUDAIZMA 219 i samom svojom strukturom istovremeno je odraz Božanskog delà (Kosmosa) i Njegovog otkrovenja (Zakona). veličanje Tore korenito je modifikovalo sudbinu judaizma. Božje otkrovenje u istorijskom kontekstu. pri tom. u perspektivi judaizma. 58 Hengel. kao i trijumf legalizma takođe su doprineli okončanju eshatoloških nada. »onde gde ima puno Tore. 56 Dva veka kasnije tantrizam će dati jedan sličan antropo-kosmički sistem i ritual. I. proglašeno je univerzalno važećim. Uzrok ove snažne i stvaralačke opozicije bio je pre svega paradoksalni karakter Otkrovenja. Hengel. up. Jehova je izabrao Izrael. str. oni su bili istorijska realnost. judaizam je bio na putu da postane univerzalna religija. III. I. već pre svega teologija zasnovana na pojmu »izabranog naroda«. 11 : 19 i dalje). Prema tome. 56 Kao apsolutna realnost. blagodareći izuzetnom razvoju dijaspore. Kao što piše Hilel (Hillel). odnosno ograničeno na jevrejski narod. a malo vremena zatim i u nejevrejsku Antiohiju (Delà. dakle. 8 : 4 i dalje). Prvi zadatak jevrejskog naroda bio je. U drugoj polovini II veka pre Hrista. Od vremena Proroka jevrejska religioznost je bila stimulisana sukobom »univerzalističkih« i »partikularističkih« tendencija. zamenila je ontologiju Tore. U k r a j n j o j liniji najvažniji je bio istorijski opstanak jevrejskog naroda. Izraelci su bili njegov narod. Tora je izvor života. III. Nije posredi bio samo »nacionalizam«. odnosno obesvečenjem jedne etničke strukture posvećene samim svojim poreklom. da sve do k r a j a istorije očuva svoj identitet netaknutim. puno je i života« (Pirkê Abbot. 7). nadahnute duhom jevrejskih proročanstava. U stvari. Treba međutim dodati da je. Alegorično tumačenje nije poništavalo doslovni smisao svetih knjiga i Filon je priihvatalo i zakone i propisane zabrane. »Hristologija. str. »Cak je i apokaliptička literatura postepeno iščezla i bila zamenjena jevrejskom mistikom« (Hengel. 312. 57 Up. koje nije priznavalo nacionalne i istorijske granice. i dalje smatralo isključivo namenjenim Izraelcima. da večito ostane na raspolaganju Bogu.« 58 Napor.

1 Ugledni svetitelji. grčke i rimske religije. Religije Misterija Kao što smo već napomenuli (§ 184). bliži su čoveku od tradicionalnih bogova. Ali. koji su došli do saznanja o smrti i vaskrsu. a kasnije ćemo videti da su sličnim procesom nastale i neke tvorevine iranske religioznosti (§ 212). grčko-istočnjačke Misterije. budizmu Mahajane i taoizmu. obrede. Ta prastara i široko rasprostranjena pojava odigrala je važnu ulogu u obrazovanju hititske. to su njegove široke razmere i iznenađujuća kreativnost. upućivanje u »tajne«). on se pojavljuje kao neophodan uslov stvaralačkog razvoja bilo koje religije. ali i kultovi dinastija usmereni su ka analognom cilju. Kao i svi onovremeni duhovni tokovi. U stvari. Ali. Pripadanje jednoj zajednici nimalo nije sprečavalo uključivanje vernika u druga t a j n a bratstva. ono po čemu se sinkretizam helenističke i rimske epohe izdvaja od ostalih. Moglo bi se reći da obećanja spasa nastoje da odstrane opasni uticaj boginje Tihe (»Sreća«. Divinizacija suverena i sinkretistički državni kultovi — npr. Serapisa u Egiptu u doba Ptolemeja — imali su isti cilj. kao i u religiji Izraela. Atene kod Atalida. Daleko od toga da bude neplodan. nada u spasenje razvijala se pod znakom sinkretizma. reč je u prvom redu o individualnom spasenju. Njihov kult sadržavao je jednu više ili m a n j e razrađenu inicijaciju (katihizis. Zevsa kod Lagida. eshatološke i apokaliptične teorije.XXVI POGLAVLJE SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA: OBEĆANJE SPASA 205. Videli smo već koliki je značaj imao u judaizmu posle izgnanstva (§ 202). Istina je da je u doba koje mi razmatramo jedino bog Serapis bio rezultat sklad nog sjedinjavanja dveju božanskih figura. I prvobitno hrišćanstvo razvijalo se u sinkretističkoj sredini. obećanje spasa čini novinu i glavnu karakteristiku helenističkih religija. Ćudljiva i ne1 Na primer. . Fortuna). posle koje je novi vernik priman u zajednicu. uzdizanje nekog tradicionalnog boga na stepen zaštitnika dinastije: Apolona kod Seleukida. lat. kult vladalaca — da navedemo samo neke primere — takođe ilustruju značaj i snagu sinkretističke misli. religijski sinkretizam je glavno obeležje helenističkog vremena. Svakako.

Svakako. čovek ne samo da se osećao vezanim za kosmičke ritmove.« štaviše. već je otkrivao i to da mu sudbinu određuje kretanje zvezda. Tarn. feničanskog (Adonis). S druge strane. no.® Za razliku od posvećivanja u Eleusinske misterije. jer duh (nous) je gospodar sudbine (heimarmene) isto kao i zakona (Corp. iranskog (Mitra).SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 221 predvidljiva. posvećenja u druge religije spasenja mogla su se ostvariti bilo gde i bilo kada. Bergman. egipatskog (Izida i Oziris). U Hvalospevima Iziđe i Ozirisa. Ali. Tiha (ili Fortuna) postaje jedan od Izidinih atributa. 1 . D. Međutim. XI. Nock. str. đelo. Ta nova kosmo-istorijska vizija dovela je do stvaranja izvesnih eshatoloških teorija (npr. da su čak iznad nje.. Herm. jevrejska apokalipsa. Hellenistic Civilisation. str. str. 39 i dalje. Sa izuzetkom dionisizma. Zlatno doba za vreme Avgusta posle građanskih ratova. itd). 3 Ta pesimistička koncepcija mogla se opovrći jedino uverenjem da su izvesna božanska bića izvan Sudbine. već odavno poznata (§ 24). teorija o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa bila je u Mesopotamiji. u stvari. koje se moglo obaviti isključivo na ielesterionu i određenog dana (up. A. 5 Up. § 97). 288—89. J. Institutiones. Fate Harkens to Me«. 101. sve Misterije su istočnjačkog porekla: frigijskog (Kibela i Atis). primenjenih na kruženje zvezda. 12. kao što ćemo kasnije videti. ® Stoici su se trudili da isprave amoralnost astrologije. ispoljava se kao ananke (»nužnost«) ili kao heimarmene (»sudbina«) i pokazuje svoju moć naročito u životima najvećih. str. Svi ti kultovi posvećivanja upućivali su na drevnu prošlost. 4 Brojni misteriozofski i hermetički tekstovi tvrde da za posvećene prestaju da važe sudbinska određenja. Met. Tiha donosi i sreću i nesreću. treba reći da je na osnovu vavilonskog astronomskog računanja i buduća istorija sveta bila podeljena na periode blagostanja i kriza kojima vladaju planete. pa čak i onda kada su se redovno počeli upražnjavati pre m a n j e od jednog veka. to Proviđenje je stvorilo planete. Sreća (casus infestus) ne može više biti protiv onih koji služe i slave Iziđu (Apuleius. isto kao i vek gradova i država. kakav je Aleksandar. »I Overcome Fate. sve te religije spasenja ponovo su oživljavale izvesne elemente drevnih religija. kao i u nekim drugim azijskim zemljama.. 102. 4 § 202. Ova doktrina i astrologija — tehnika koja primenjuje n j e n a načela — razvile su se pod uticajem opservacija Vavilonaca. 9). u ovom slučaju. u helenističkoj epohi. Život pojedinica. 16). 15). II.® Sudbina se na k r a j u povezuje s astralnim fatalizmom. nav. Conversion. boginja izjavljuje: »Ja sam Sudbinu pobedila i ona me sluša. oni su tumačili Sudbinu kao Proviđenje koje vodi računa o moralu. U misterijama Iziđe boginja uverava posvećenika da mu može produžiti život preko granice koju mu je sudbina predodredila. Bel je proglašen Gospodarem sreće. Radilo se svakako o jednom specifičnom klišeu Zeitgeista helenističke i rimske epohe. ti istočnjački kultovi gube svoj etnički karakter. Nock. Up. njihove strukture Up. Gnostici nisu više robovi fatuma (Lactantius. naročito u vreme Carstva. 340. određen je zvezdama. Fortuna rector.

junak Apulejevih Metamorfoza. 256. 7 A.. . duhovno rađanje. na putu ka smrti. novi vernik je smatran kao moniturus. 21. U Misterijama Kibele.«. Posvećenju je prethodio period posta i mučenja posle kojeg je budući vernik izlagan purifikacijama i lus traci jama. Religions orientales. 236. Sve u svemu. međutim. ali koji je prožet hermetičkom gnosom. posvećivanje se obavljalo kao neka vrsta imitatio dei. dokumenta koja navodi F. .222 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i soteriologije proklamuju univerzalistički cilj.7 Tokom ceremonije novi vernik je posmatrao ili se služio nekim svetim predmetima.. Dieterich. str. . tu raspolažemo samo nekim uopštenim i zagonetnim podacima. 43. nap. U određenom momentu svog posvećivanja. izlaže se »dobrovoljnoj smrti« i »približava carstvu smrti« kako bi nastupio »dan njegovog duhovnog rođenja« (XI. Ono što je sačinjavalo suštinu njihovih javnih kultova poznato nam je. De errore profanorum. 18. mist je uzimao učešća u ritualnoj gozbi. Na još neobjašnjen način novi vernik je učestvovao u ritualu liturgijskog scenarija. reč je bila verovatno o nekom ezoteričkom tumačenju koje je u eksplicitnoj formi objašnjavalo i potvrđivalo njihovu spasonosnu vrednost. U frigijskom ritualu. A u tekstu. vezanog za smrt i vaskrsenje (ili ponovno rađanje) božanstva. 24). odnosno posvećenja u pravom smislu reči. str. 10. što je bilo ravno otkrovenju suštinskog smisla božanske drame. među njih bezbroj. Potom mu je prenošena sveta mitska povest (hieros logos) o poreklu kulta. Većina delimičnih podataka kojima raspolažemo odnosi se na simboličnu smrt ili vaskrsenje mista. 8 U Mitrinim misterijama hleb i vino su posvećenom davali snagu i mudrost u ovom životu a slavu i besmrtnost • Firmicus Maternus. 52. Druge primere vid. Eine Mithrasliturgie. nap. može se pročitati: »Danas se preko Bebe. Naissances Mystiques. piše Salustije.« ili »Rođen ponovo da bi se njegovim rođenjem obnovilo stvaranje života. str. Tokom svog posvećivanja u Misterije Iziđe. ponovo rodi i postade besmrtan. navedeno u Naissances Mystiques. koja je n j e m u verovatno već bila poznata. 4). U isto vreme saopštavali su mu ili objašnjavali njihovu simboliku. Lucije. Cumont. 219. nove vernike su »hranili mlekom kao da su ponovo rođeni« (De diis et mundo. ali mu se tom prilikom saopštavala nova ezoterična interpretacija. što se tiče tajnih rituala. poznatom pod imenom Mitrina liturgija. 236. Poznato je da se posvećenik zaklinjao da će čuvati tajnu o svemu što bude video ili čuo u toku ceremonije. str. U Misterij ama Mitre i Atisa na žrtvu su prinošeni bikovi i ovnovi i to iznad jame prekrivene rešetkom: krv je kapala na mista koji se nalazio ispod rešetke. 8 Vid. u Eliade. Ova drevna praksa u to doba imala je pre svega eshatološko značenje.6 Toj mističnoj smrti sledilo je novo. str.

Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. str. Carl Schneider. inspirisan je čuvenim događajima iz njegova života. Reč je o parareligioznzim bratstvima 1 2 koja nisu imala karakter misterija. str. godine. sve je to u velikoj meri podsećalo na dvojaku prirodu Dionisa. Sve u svemu. ne uspeva da osvetli inicijaciju u pravom smislu reči. već smo prikazali jezgro njihovih problema (§ 125). ali to su stvari koje vredi upoznati« (redovi 470—74). Reitzenstein. str. Angus. delo. rođenog od Zevsa i jedne smrtnice. Podsećamo da u Bakanalijama Dionis proklamuje misterioznu strukturu svog kulta i objašnjava neophodnost tajne posvećivanja: »Njihova tajna štiti od mešanja sa onima koji nisu bahanti. Apoteoza. str. tajna posvećenja je bila dobro čuvana. Što se tiče dionizijskih misterija stricto senso. Eliminisanjem ekstaze (koja se u dionizijskim misterij a m a i dalje zadržala) njegov javni kult je postao »očišćen« i oduhovljen. prema tome. udruženja koja su postojala u Atini već oko ~300. demortalizacija (apathanismos) zajedničke su koncepcije svih Misterija. The Mystery Religions and Christianity. a pri tom su brojni spomenici predstavljali njegovo uskrsnuće. I. str.11 S. Die Hellenistische Mysterienreligionen. Jeanmaire. a naročito ukrasa na sarkofazima. 29 i dalje. tekstovi koji se odnose na liturgiju gotovo su sasvim nestali. 452 i dalje. 9 Blagodareći posvećenju. novi vernik je postajao ravan bogovima. Mitologija. kultna mesta. kotarica) i izbavljenjem Arijadne koje prati hieros gamos. Kulturgeschichte des Hellenismus. gonjenog a ipak pobednika. 11 Njegova mitologija bila je najbliža životu. Veliki b r o j skulptura. Cumont. R. Dionysos. Izuzev nekih orfičkih himni iz poznijeg vremena. 802). 106 i dalje. H. str. A u helenističko doba figura Arijadne bila je simbol ljudske duše. na prvom mestu njegovim detinjstvom (čudesno rođenje. Up. * . ubijenog i vaskrslog. " F. spomenici. 10 206. Arheološki nalazi helenističke i rimske epohe su dosta brojni. — »Nije ti dopušteno da to saznaš. Mistični Dionis U helenističko i rimsko doba najpoznatiji grčki bog bio je Dionis. II. 10 Up. nav. te. On je uspeo da svoju m a j k u dovede do Olimpa i da Arijadnu vrati iz Podzemlja i oženi se njome. 801.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 223 u drugom. deifikacija. ali objašnjenje njihove simbolike. 320 i dalje. čak i u slučaju kada ga prihvata većina naučnika. II.« — »Kakvu korist od toga imaju oni koji ih slave?« — pitao je Pantej. 12 Up. U Delfima je prikazivana njegova grobnica. Popularnost Dionisa se takođe širila i preko društava Tehnita ili dionizijskih Artista. Dionis nije samo oslobađao dušu smrti nego se s n j o m i združivao u mističnim svadbama (Schneider.

zaključuje da se glavni čin posvećenja svodio na odmotavanje falusa. 35. 108. 6. prikazuju Dionisa kako spava u pećini ili bahantkinju (menadu) kako igra pred velikom maskom boga. str. »Du nouveau sur l'initiation dionysiaque«. 45). 252. Jedan natpis iz Kume (poč. koji je bio uvijen u mrežu (liknon). nije moglo biti samo viđenje jednog takvog predmeta« (str. »Dionysiaca«. 197. 12. koji pominju liknon. A tekstovi aludiraju na svete igre i ritualne gozbe ispred dionizijskih pećina. ne samo s dionizijskim. Matz. Histoire des croyances et des idées religieuses. Turcan. str. kadru da mu obezbedi povlašćenu sudbinu na onome svetu. 16 Boajanse smatra da »ono što je u mistu moglo roditi veru. bez sumnje. I. . osim vernika Bahovih misterija. Up. 384 i dalje. si. oni preciziraju da se ceremonije održavaju noću. 15 Sudeći po spomenicima. Dionysiake télété. »Dionysîaka«. str. Dionisa-Zagreja. str. Boyancé.u Verovatno da je ova često ilustrovana scena imala ritualni značaj. odnosno ritualnoj inicijacijskoj strukturi dionizijskih tijada. jedna kotarica nosi oznaku: Mysteria. 16. koščice i ogledalo) koje se pominju još u III veku pre Hr. tu raspolažemo jedino hipotezama. ali Boajanse (Boyance) je umesno ukazao na to da su tekstovi. koja vode poreklo iz VI veka. O crepundia vid. Cumont. § 125). 4 0 5 ^ 0 6 . u papirusu Goruba. str. Mac). sigurnost u božansku podršku. smeštenom u unutrašnjosti pećine. t j . A kotarica sadrži crepundia ili signa. 16 Boyancé. izražavajući uverenje i nekih drugih naučnika. Lux perpetua. 13 Moglo se dokazati (suprotno mišljenju nekih naučnika koji su u njima videli samo povoljna mesta za gozbe i profana veselja) da su dionizijske pećine bile obredna mesta. 55. koje su posle ubili i isekli na komade (up. u vezi sa svim oblicima inicijacija. Glavni čin inicijacije bio je ostvarivanje božan" Vid. nap. V veka) dokazuje da su bratstva imala sopstvena groblja na koja nisu primani drugi. Ovaj mit su nam preneli samo neki hrišćanski pisci. takođe R. S tim igračkama su titani uspeli da namame dete. str. s druge strane. Up. S druge strane na jednom gipsanom reljefu. str. ali je on bio poznat i dvojici posvećenih u Misterije — Plutarhu i Apuleju — kao i orfičkim bratstvima helenističkog Egipta. str.224 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Reč je. 15 Boyancé. isto. Što se tiče rituala posvećenja. hvalisavo prikazivanje falusa izgleda da je činilo deo »tih pomalo zastrašujućih rituala koji su prethodili pristupanju bogu«. 2. gde su Dionis i tri druge ličnosti označene poimence. si. 407 i dalje. 45. čegrtaljka. Les sarcophages romains à représentation dionysiaque. sačuvanom u muzeju Ostije (tabla XXV. str. U svome eseju o predstavljenim scenama Fridrih Mac (Friedrich Matz). kako bi se obezbedila tajnost. Les Religions orientales. str. odnosno »mistične igračke« (čigra. Turcan. up. o zatvorenoj. Eliade. 14 F. Najstarija ikonografska svedočanstva.

19 »Koncept polingeneze i ideja da se novi bog pojavljuje periodično nisu bili samo koncepti na očigledan način usklađeni sa shvatanjem koje je impliciralo smenjivanje epifanija i nestajanja (aphanismoï) boga koji se manifestuje kroz svoje godišnje ili dvogodišnje parusije (trietèrides). 207). Zuntz. 372. Dionysos. Les sarcophages. 416) navodi Ptolemeja XI. 15 .. takođe Turcan. 203. Nama je teško da razumemo čega ima svetog u takvom uživanju. 18 Pozniji tekstovi.) Nade. 413—14). Cumont. implicirale su verovanje u neizbežni povratak Zlatnog doba. trijumvira Antonija i. Lux perpétua. 402 i dalje. Na planu kosmičkog trajanja ovaj koncept se lako može transponovati u obliku kružnog ciklusa takođe kosmičkih razmera« (Jeanmaire. str. međutim. Symbolisme Funéraire. orph. okićeni cvećem. 17 To su. Isto zapažanje moglo bi se primeniti i na ritualne dionizijske gozbe. 20 " Boyancé. kasnije. kada su se posvećeni. 394 i dalje.. str. F. svakako. Epifanija božanskog Deteta najavljuje novu mladost Univerzuma. u isti mah i boga i smrtnika koji je pobedio smrt. Jer. prepuštali radosnom pijanstvu. str. hrišćanstvo ne zna za svetu vrednost seksualnosti. odražavajući orfičku eshatologiju. kosmičku palingenezu. str. »On the Dionysiac Fresco in the Villa dei Misteri«. str. koje su smatrali božanskim. Religions orientales. 433 i dalje. Mada je bio dete. U svakom slučaju mora se prihvatiti da je prikazivanje falusa predstavljalo religiozni obred. isti. str. jer je bila reč o organu koji je rodio Dionisa. 18 Up. kao simbol ponovnog rađanja i obnavljanja produžava religijski simbolizam falusa. dakle. Hadrijana i Antoniusa. Ali.. Druge scene posvećivanja analizovao je Turcan. 20 Žanmer (Jeanmaire) (str. Čuvene freske vile Item ( »Villa dei Misteri«) u Pompejima po svoj prilici takođe se oclnose na dionizijski kult. Les sarcophages. tako. insistir a j u na ulozi Dionisa kao Vladara novog doba. ono je anticipiralo obećano blaženstvo posvećenima u Dionisove misterije.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 225 skog prisustva putem muzike i igre. no ona ne doprinose našem boljem poznavanju rituala posvećenja. suprotno mišljenju onih koji smatraju da freske prikazuju epizode posvećivanja. str. ostvarenu s bogom«. up... . koje su budile »veru u prisnu vezu. isti. str. Zevs mu je dao da vlada nad svim bogovima Univerzuma (fr. sasvim opravdana zapažanja. 275 i dalje. G. 19 (Dete. vezane za trijumf Dionisa. za razliku od Misterija. neki autori smatraju dia se one ne odnose na Misterije i ne prikazuju mit boga a ni etape posvećivanja. 44. To je ono što objašnjava popularnost naziva Novi Dionis koji se davao nekim ličnostima (ili su ga one samo usvajale) početkom naše ere. O dionizijskom simbolizmu Deteta vid. 405 i dalje. Trajana. nade u periodičnu regeneraciju sveta. U savremenom zapadnom svetu takav religiozni doživljaj verovatno nije moguć. Dovoljno je setiti se sakralnosti pridavane lingamu Šive pa da shvatimo da u kontekstima nekih religija organ oplođavanja jednog boga ne simbolizuje samo njegovu stvaralačku moć već i njegovo prisustvo. 180—181.

kult Atisa i Kibele širio se po Grčkoj. Sasvim je sigurno da mitsko-ritualni scenario ilustruje »misteriju« vegetacije (up. kralj sebi odseče genitalije. koji ga je voleo.226 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 207. 17 : 10—12). gde je verovatno pretrpeo izvesne modifikacije. zatrudni i rodi dete Atisa. Hepding. uđe u svečanu dvoranu. Uz to Atis i njegov kult takođe vode poreklo od stene. 34 i dalje) prepričava u euhemerizovanom obliku. kao i u Rimu. krv i polni organi. up. 13 Prema drugoj varijanti Atisa je usmrtio divlji vepar. kaje se i oplakuje ljubljenog. svedoči o arhaičnosti njenog kulta: stena je jedan od najstarijih simbola Zemlje-Majke. 28 Nana je druga epifanija Majke (dakle Agditisa). 46. Agditis. str. Agditis. bila je stara više hiljada godina. Ova drevna mitologija i krvavi rituali. odbojnost prema krvavim ritualima kastracije i sveštenicima evnusima potiskivala je Atisa u drugi plan. 81 Ova epizoda podseća na jedan hurito-hititski mit: Kumarbi. M Up. rečnog boga Sangarija. U Grčkoj. koje ćemo malo dalje pomenuti. prihvaćene u Rimu ~ 205—204. Atis i Kibela Kult Kibele i »Misterije« vezane za Atisa još bolje od drugih onovremenih religijskih formi ilustruju strukturalnu raznovrsnost sinkretističkih tvorevina. žrtvovani Kibeli. Kada je ovaj odrastao. on jedino dopusti da telo Atisa ostane nepokvarljivo i da mu kao jedini znak života ostane kosa koja raste i pokretan mali prst. a Atis pobegne. Verovatno da je soteriološka uloga kulta bila poznata već od ranije. str. isprosi kraljevu kćer i dok je proslavljao svadbu. Le culte de Cybele. Atis je u isti mah i sin i ljubavnik i žrtva Kibele. U Pesinuntu je postojalo t a j n o bratstvo tipa Misterija. Nana. rođeno je iz stene koju je oplodio Zevs. § 12). 202 i dalje.21 Bogovi su odlučili da ga uškope i preobraze u Kibelu. ozbiljno ugrožene vojnom silom Kartaginjana (§ 168). . 23 Kako Agditis nije ništa drugo do epifanija androgine Velike Majke. oplodio je stenu. Prema mitu koji prenosi Pausanija (VII. obezbeđuju plodnost Zemlje-Majke. Attis. H. njegovi krvavi rituali postali su sredstva iskupljenja. »Otac bogova«. radi spasa Republike. drugim recima od Velike Majke Kibele. predstavljaju poreklo jedne religije spasenja koja će postati veoma rasprostranjena u prvim stolećima hrišćanske ere po ćelom Rimskom carstvu. Crni kamen kojim je Kibela ritualno prikazivana. Graillot. Boginja žali zbog svoje ljubomore. 22 kći reke. Ali tokom vremena ovaj prastari kult se uklopio u nove religijske simbole. Pošto je pojela jedan od njegovih plodova. 396 i dalje. to je veoma staro predanje pošto ga Herodot (I. ali se Zevs tome usprotivi. osakati sebe pod jednim borom i umre. hermafroditsko čudovište. Očajni Agditis pokuša da ga oživi. Prema jednoj drugoj varijanti iz hermafroditove krvi nikao je badem. 24 Daleko ranije no što je uveden u Rimu. Prisutne zahvati ludilo. Istorija frigijske boginje.

Hepding. Stablo je bilo prekriveno zavojima kao kakva lešina. 106. kada se u j u t r u najavljivalo »vaskrsenje« boga. vernici. Drvo je predstavljalo mrtvog boga. vid. 22). Prema jednom drugom tumačenju. do 23. str. 27 25 Podaci koji se odnose na kalendar svetkovina potiču iz poznijeg perioda (III i IV vek posle Hr. šibajući se do krvi i ranjavajući ruke noževima: na vrhuncu ludila novi vernici su odsecali svoje polne udove i prinosili ih kao žrtvu boginji. a u sredini je bila obešena slika Atisa. važnost tog događaja nećemo propustiti da pomenemo. J. prema legendi. marta. Vermaseren. nav. ne treba zaboraviti da između ta dva kulta postoji strukturalna analogija. Očajničkom jadikovanju u toku noći od 24. Loisy. 117—118. Međutim. pantos (doslovno: »boginjina soba«) bila je pećina ili podzemna odaja u samoj crkvi ili u neposrednoj blizini. potvrđuju da se za njega znalo. 15* .). situacija se razvedrava. 27 Up. cimbala i talambasa predavali jednoj mahnitoj igri. 28 Više autora uz ovu scenu navodi odlomak hrišćanskog pisca Firmika Materna (IV vek) koji opisuje noćne jadikovke oko jedne božanske statue stavljene na nosila. 26 To je bio dan »veselja«. a i vašim inuikama doći će kraj« (De errore profanorum religionum. 116. Attis. Les mystères paiens et le mystère chrétien. Priman je u »svadbenu sobu« (pantos cubiculum) ili »pod baldahin« u svojstvu mističnog supruga Kibele baš kao što gal ulazi u svetilište da Majci ponudi na žrtvu ostatke svog sakaćenja. M. Hilaria. Prema nekim piscima. up. delo. 27. delo. Vermaseren. do 25. premda brojne statuete od pečene gline iz II veka pre Hr. Verovatno je ovo žrtvovanje zamenjivalo samosakaćenje posvećivanog. Praznici su svetkovani o prolećnoj ravnodnevici 25 od 15. up. Firmik Materno se ne izjašnjava jasno o kom kultu se radi. bog je spasen. dolazi jedan sveštenik koji teši vernike: »Hrabro. Prvog dana (canna intrat. »dana krvi« (dies sanguinis). Na dan 24. silazeći u nju. sveštenici (gali) i neofiti su se uz zvuke frula. mart je bio dan velike procesije na reku gde je kupana statua Kibele (lavatio). str. ostavljeno na obali reke Sangarije. nav. posvećivanje pojedinaca slavilo se 28. up. marta. marta sledila je nagla eksplozija radosti. Hepding. Kibela je našla dete. Tek pod Klaudijem i njegovim sledbenicima Atis i obredi vezani za njega dospeli su u prvi plan. Treba dodati da se u vreme carstva taurobolium i criobolium mogu obavljati u bilo koje doba. bratstvo dendrofora donosilo je iz šume jedan posečen bor (arbor intrat). Atisa. Cybele and Attis. jer je ovaj boginji prikazivao genitalne organe žrtava. str. Ove žrtve su prinošene i za zdravlje imperatora. novi vernici su posvećivani krvlju žrtvovanog bika ili ovna (taurobolium i criobolium). ali njegov opis izgleda da pre odgovara Ozirisu. str. Posle sedam dana. Iznenada. Etat des questions (§ 207). »prispeće trske«) bratstvo kanofora donosilo je u hram posečenu trsku. vernik je ostvarivao jedan descensus ad inferos. str. 190 i dalje. marta. 102.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 227 Dugo vremena ovaj bog u Rimu nije imao nikakav javni kult. Ali za nas je bitna struktura kulta dok je on bio na vrhuncu. Posle jednodnevnog »odmora« (requietio).

tetoviranje. bila je kadra da oživi specifični religijski doživljaj primitivnih lovaca (§ 124). 8). Reč je. delo. Sličnost sa Eleusinskom sintemom je očigledna (up. Helenističke Misterije koriste arhajske rituale — divlju muziku. bar u poznije vreme. jedan od glavnih dionizijskih obreda. II. nav. i tumačenje Loazija (Loisy). ili religijske uloge »tajne« (§ 99). Les mysteres païens. frenetičnu igru. Misterije Atisa i Kibele. str. Helenističke misterije su i pored svoje »produhovljenosti« sačuvale brojne arhajske elemente. u prvom redu. Uopšte uzev.228 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Što se tiče samog posvećivanja u pravom smislu reči. CVII. A što se tiče inicijacija u Eleusinske misterije. pio uz zvuke cimbala. korišćenog za obrezivanje posvećenih. kako ga je nazvao sveti Jeronim (Êp. sastojao se uglavnom u uzdržavanju od hleba 29 jer je bog »klas. Što se tiče kernosa. ili uloge čegrtaljke (bull-roarer) u orfičkoj mitologiji i inicijaciji. Prvi M Sledimo tumačenje Hepdinga.. nosio sam kernos. odnosno ostvarila unio mystica. str. Talambas i cimbalo su omiljeni Kibelini instrumenti. Up. § 98): može se objasniti ili kao pozajmica. uostalom. a koja je posvećenima služila kao lozinka: »jeo sam uz zvuke talambasa. o jednoj karakteristici religijskih pokreta koji su zahtevali individualnu inicijaciju. ad Lactam). delo. . 15). 89. nav. s jedne ili druge strane. požnjeven zelen«. V. može se reći da obredi inicijacijske strukture ponovo otkrivaju neke arhajske postupke i revalorizuju veliki b r o j zaboravljenih ritualnih objekata. 28 Kao što ćemo videti. 118. Ta formula je svakako u vezi sa inicijacijskim obredima. str. str. navedeno prema Loisy. verovatno da i u kultu posvećenja Atisu ovaj vrč od pečene gline nije bio korišćen kao sud za prinošenje žrtve u hrani. one su omogućavale vraćanje nekim arhajskim svetim običajima. Setimo se samo noža načinjenog od kremena. pridavanju sakralne vrednosti žitu i hlebu (§ 99). korišćene u mnogim misterijama helenističke eDohe. Omofagija. počeće posvećenima da obećavaju »besmrtnost«. 190 i dalje. jedini podatak kojim raspolažemo jeste formula navedena kod Klementa Aleksandrijskog. post. Za sada je važno da bliže ispitamo značenje njihovih glavnih obreda. zapravo Firmik Materno (Firmicus Maternus) (De errore. " Što nije povlačilo za sobom uzdržavanje od fazana. takođe Vermaseren. udisanje halucinogenog bilja — da bi se privuklo božanstvo. ušao sam pod baldahin« (Protrept. ili kao derivacija jedne opšte formule. nap. nego za prinošenje polnih organa bika ili ovna Majci »pod baldahin«. U Atisovim Misterijama. delo. nav. neke zabrane u vezi sa ishranom i samokastraciju gala (sveštenika). 109 i dalje. t j . verovatno je da se ritualni obed uglavnom sastojao od hleba i vina. »gurmansko uzdržavanje«. 18) tumači ga kao demonski i kobni ekvivalent hrišćanskog pričešća. 4. Pošto su Atisa nazivali »požnjeveni zeieni klas« (Philosophoumena. nametnut neofitu.

. str. svojstvena onovremenom religijskom sinkretizmu: želja da se istovremeno povrate vrednosti iz najstarije prošlosti i ispolje najnovije duhovne tvorevine. nav. naročito poslednji Antonini. uz m a n j e ili više nesvesne porive koji vladaju novim vernikom. Sve u svemu. đelo. a možda čak i vernikovu težnju da kroz jednu totalnu imitatio dei oseti kako se našao van svih tradicionalnih struktura. što je bilo iskustvo retko dostupno žiteljima gradova. Meslen. str. I ovoga p u t a pred nama je jedna pojava. Verovatno da su. 106. veoma rasprostranjene pred k r a j paganizma. sigurno je da su rimski imperatori. snažno podržavali frigijski kult u nadi da će zaustaviti uspon hrišćanstva. Nasuprot tendenciji ka vraćanju prastarim iskustvima. dobra zapažanja Mišela Meslena (Michel Meslin). Što se tiče samosakaćenja gala i nekih vernika tokom njihovog ekstatičkog transa. fizičke patnje i krvi. Loisy. identifikovala je Atisa sa samim principima stvaranja i dijalektičkim procesom život—smrt—novo rađanje. Atis je na k r a j u pripojen suncu da bi postao centar solarne teologije.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 229 obed posvećivanja svodio se uglavnom na upoznavanje sa sakralnim vrednostima hleba i vina. »Réalités psychiques et valeurs religieuses dans les cultes orientaux«. Ali obećanje »uskrsnuća« ili »ponovnog rađanja« bilo je sadržano u mitsko-ritualnom scenariju Hilaria. 302—303. treba imati u vidu i nostalgiju za ritualnom androginijom. seksualno samosakaćenje. đelo. veoma često korišćena od strane teologa i filozofa iz prvih stoleća hrišćanske ere. mist je postajao božja supruga. Vermaseren. kult Atisa i Kibele je omogućavao da se ponovo otkrije religijsko značenje seksualnosti. đelo. str. Precizirajmo da apsolutno predavanje božanstvu nije impliciralo. i teolozi misterija počeli da ističu ideju o besmrtnosti kao posledicu spasenja koje nudi Atis. up. zatim želju da se putem neobične i spektakularne nemoći uvećaju »svete moći«. 119 i dalje. 31 Radi se verovatno o hrišćanskom uticaju. Zanos je oslobađao vernike autoriteta normi i konvencija. godine proklamuje da će onaj ko ispuni žrtvovanje bika ili ovna biti »ponovo rođen i to za večnost«. up. suočeni sa uspehom hrišćanstva. i u izvesnom smislu on je predstavljao otkrivanje slobode. Kako god bilo. omogućavalo im je potpuno predavanje božanstvu. ali obred je bio čisto duhovni. Alegorična interpretacija. Ali se katkad taurobolija ponavljala posle 20 godina. 30 Takav jedan doživljaj je teško analizovati. 30 Vid. Drugi stepen posvećenja bogu Mitri nazivan je Nymphus. Paradoksalno. natpis navodi Hepding. 31 Taurobolio criobolioque in aeternum renatus. Čednost se u toku svetkovine mogla ostvariti simboličnim venčanjem. kao obavezno. Jedan rimski natpis iz 376. 89. nav. nav. Prvo značenje inicijacije — mistično sjedinjavanje s bogom — obogaćeno je novim vrednostima. ono ih je oslobađalo svih grehova. drugim recima. str. 297. pokazuje se napor da se božanski par Atis — Kibela »sublimira« i da se njihovi kultovi interpretiraju na nov način. str.

da bi na k r a j u ta dva velika boga postala istovetna. Cumont. naprotiv. Početkom II veka pre Hrista.32 Što se tiče njegovog kulta. nap. Prema predanju koje prenosi Plutarh (de Iziđe. Herodot je prisustvovao sličnim ceremonijama u Saisu. 171)) misterijama. Izida i egipatske Misterije Egipatske misterije se razlikuju od drugih sličnih verskih društava po tome što nam je poznato »kako su nastale«. što znači »Oziris-Apis«. vršene u cilju »spasenja« žive individue. odnosili na budući život. Etimologija Serapisa i njegova postojbina još su kontroverzne. 124 i dalje (tekstovi hrama u Abidosu). Loisy. kao najviše. Nagel. autor više dela od kojih je jedno Istorija Egipta. »The 'Misteries' of Osiris in Ancient Egypt«. bio je posvećen u više misterija. >5 Jan Bergman. on ih je izjednačavao s grčkim Misterijama i to je razlog što se uzdržavao da ih opisuje (II. ubijen. da aretalogije Iziđe ne predstavljaju nešto novo: već da. »The Origin of the Cult of Serapis«. jer je on bio jedini egipatski bog koji. član slavne porodice Eumolpida iz Eleusine. Dokazano je. teolozi Novog Carstva razradili su grandioznu religijsku sintezu spojivši Ozirisa i Raa. drugi. Uspeh novog kulta bio je obezbeđen blagodareći velikom ugledu koji su uživali Izida i Oziris. 96—101. kao što ćemo kasnije videti. Ich bin Isis.3S Nema sumnje da su se izvesni ritualni oziriski obredi. Ptolemej Soter donosi odluku da učvrsti svoju vlast uz pomoć jednog božanstva koje će. 243—44. u početku su ih smatrali kao komplementarne. t r i j u m f u j e nad smrću i biva »oživljen« uz pomoć Iziđe i Horusa. takođe A. kao i u vezi s orfizmom (II. M Vid. 28). str. 121—240. str. kao i kako su se širile po Aziji i Evropi. G. U Abidosu i drugim mestima ispred hramova. Ptolemej je video kip boga u snu. M Istoričar je pokazao istu uzdržanost u vezi sa Samotračkim (II. preuzimaju formule starih rituala u vezi s kraljevskom ideologijom. str. Misterije » Ali vid. . teško je poverovati da jedan teolog kao što je Maneton nije uključio u Izidine misterije i starije verske tradicije. Kao što smo videli (§ 33). Njegovo ime obično se izvodi iz Oserapis. neke bibliografske indikacije kod F. S druge strane. 34 Ali bilo bi rizično objašnjavati ove tajne obrede kao prave ceremonije posvećenja. Prvi. Tako je on uzdigao Serapisa kao velikog narodnog boga. dobro je poznavao grčku kulturu. Les religions orientales.230 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 208. str. izvođeni su obredni scenariji koji su prikazivali razne epizode iz legendi o njemu. Ruth Stiehl. 136 i dalje. 123). obavljani unutar hramova. Les Mystères païens. 35 Osim toga. 51) i Eleusinskim (II. prihvatiti i Egipćani i Grci. Ozirisova popularnost nije prestajala da raste. Godine ~286 (ili ~278) kip je preneo Sinop da bi bio postavljen u h r a m u koji je upravo podignut u Aleksandriji. 61). Ptolemej Soter zadužuje dvojicu učenih teologa da ustanove njegovu strukturu: egipatskog sveštenika Manetona i Grka Timoteja. na primer. up.

SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 231 Iziđe su produžavale i neke druge ceremonije. ali mi veruj. Inventio Ozirisa. egipatski kult u II stoleću prodire u Italiju. »Sigurno ćeš me. ali. svakodnevni kult i tajne rituale koji su činili pravu inicijaciju. Rekao bih ti. Reč je očito o doživljaju smrti i uskrsnuća. pošto sam stao na Prozerpinin prag. Za naše razmatranje nije od značaja utvrđivanje hronologije niti pak raznih nepredviđenih okolnosti koje su pratile širenje kulta van granica Egipta. novembra. Mogao sam da gledam podzemne i nebeske bogove i da im se divim izbliza« (Met. na dan koji je boginja unapred odredila. On postaje toliko popularan da se narod u više navrata ogorčeno suprotstavlja odlukama Senata o rušenju hramova. Od ranog jutra otvarana su vrata svetilišta i posmatrači su mogli gledati kipove bogova i prisustvovati obredu koji su obavljali sveštenici. U ponoć sam video sunce kako blista. oktobra do 1. pažljivi čitaoče. Prva dva sistema ceremonija u glavnim crtama su nam poznata. počev od XII dinastije. . obučenog u lanenu tuniku. pri tome. da je to moguće. ostaje nepoznat njegov specifični sadržaj. . Prva. kojima je trebalo predstaviti traganje za masakriranim i raskomadanim Ozirisom i Izidine pogrebne obrede (up. odvodi u najskrovitiju kapelu svetilišta. održavala se od 29. Iste večeri brojni vernici mu uručuju razne darove. prvosveštenik škropi vodom neofita i saopštava mu »tajno neka uputstva koja nisu stvorena za nedostojni ljudski glas«. Šireći se na samom početku po Maloj Aziji i Grčkoj. Posle tri dana posta. Neofit se spušta u Podzemni svet i vraća prolazeći kroz četiri kosmička elementa. XI.. označavala je početak plovidbe u proleće. Misterije Iziđe i Serapisa sadržavale su javne svetkovine. Kao i druge Misterije helenističke i imperijalne epohe. 58 Slične svetkovine vode poreklo od sakralnih predstava prikazivanih u Abidosu. Dve velike narodne svetkovine obnavljale su izvesne epizode mita Ozirisa i Iziđe. 23). nanovo sastavljeno i oživljeno. 36 Svakodnevne službe vršene su zorom i po podne. Navigium ili »Izidin brod«. a što se tiče inicijacije imamo Apulejevo svedočanstvo iz XI knjige Metamorfoza koje se sasvim opravdano smatra najdragocenijim dokumentom celokupne stare literature o Misterijama. Dosegao sam samu smrt. možda te tvoja pobožnost čini radoznalim. jer govorim istinu. . ] Pa ipak. vraćen sam nazad kroz četiri elementa. a na početku I veka i u Rim. iz radoznalosti upitati šta je potom rečeno i učinjeno. praktikovane u starom Egiptu. Druga. saznao bi kada bi to bilo dopušteno saznati [ . a potom ga sveštenik. Prema Apuleju. § 29). sledili su radost i veselje vernika kada im je saopštavano da je telo boga pronađeno. Slušaj. dakle. Zatim mu pred svima preporučuje da se tokom deset dana uzdržava od mesa i vina. stoga te neću dugo držati u neizvesnosti. jadikovanja i pantomime.

Ako smo. S druge strane. uzdizanje Iziđe na stepen univerzalne. posle smrti. »divinizacija« neofita je bila u suštini boginjino delo. ispred statue Iziđe. nastavlja tendenciju. Egipatski elementi imaju vrlo važnu ulogu: mitsko-ritualni scenario Iziđe i Ozirisa inspirisao je dve javne svetkovine.232 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA on vidi sunce gde svetli u mrkloj noći. no o tom poslednjem inicijacijskom doživljaju Apulej nam ne saoDŠtava ništa. Međutim. o uzdizanju raznih božanstava na viši nivo. Nije nam poznato kakav je bio mistov »ovozemaljski život«. međutim. 28). u starom Egiptu je postojala nada u posthumnu identifikaciju sa Ozirisom. slika koja bi se mogla odnositi na Ozirisa-Ra dok plove tokom noći Podzemnim svetom. Za heroja Metamorfoza. obučen u dvanaest ritualnih odora koje simbolišu dvanaest zodijaka. pa čak i jedine boginje. § 33). pojavivši se i po treći put. Bogove misterija treba smatrati novim epifani- . silazak mista u Podzemni svet i njegovo uspin j a n j e kroz kosmičke elemente odaje jednu specifično helenističku koncepciju. Velika popularnost egipatskih Misterija u prvim stolećima hrišćanske ere i činjenica da su izvesni ikonografski i mitološki elementi Device Marije pozajmljeni od Iziđe ukazuju na to da je posredi jedno autentično religijsko stvaralaštvo. da podražava sunce. sasvim je sigurno da nijedan od posvećenih nije sumnjao u svoj privilegovan status kod bogova. a ne samo njen duh posle smrti. posle godinu dana. Najzad. Bilo je pokušaja da se u ovoj enigmatičnoj rečenici otkrije aluzija na prolaz neofita kroz razne dvorane. bar delimično. Kao što smo videli (§ 33). podaci. Ali posvećivanju u Misterije. a verovatno. to je po svoj prilici bila ceremonija vezana za Inventio Ozirisa. koje pruža Apulej. Jer ujutro. »Tako ukrašen. posmatra ih i divi im se izbliza. primorani da činimo pretpostavke. neofit je već tu dole sticao mističnu identifikaciju s bogom. sve što se može utvrditi to je da mist na k r a j u stiče osećaj da se poistovetio sa Ozirisom-Ra i Horusom. postavljen tamo kao kakav kip«. i rituale posvećivanja. on se penje na podijum u samom središtu hrama glave ovenčane palminom krunom. on se pojavljuje pred očima gomile. omogućuju nam da shvatimo sinkretističku strukturu novog kulta. opet na zahtev boginje. Drugi naučnici pominjali su parapsihološka stanja i hipnozu. a ne veštački i zastareli revival. U stvari. Posvećivanje se okončavalo trećeg dana ritualnom gozbom. t a j dan je postajao »dan godišnjice njegova ponovna rađanja u okrilju Misterija«. što se tiče inicijacija u pravom smislu reči. neofit je bio uvođen u »noćne misterije vrhovnog boga« (XI. zatim se približava bogovima. drugim recima »divinizovana« je i živa individua. boginja mu preporučuje još jedno posvećenje. Na isti način kao što je Oziris bio »oživljen« uz pomoć Iziđe. i Ozirisa na nivo vrhovnog Boga. ukrašene kipovima bogova koji prikazuju Podzemni svet. uočenu još u arhajskoj eposi (up. i potom njegov iznenadni ulazak u jednu jako osvetljenu odaju.

" Osim toga. 12. sastavljenih između III veka pre i III veka posle Isusa Hrista. Macrobe. za kojim sledi »vaskrsenje«. Otkrovenje Hermesa Trismegista Pod nazivom hermetizam podrazumeva se sveukupnost verovanja. neoorfički i neoolatonski teolozi razvijaće upravo te helenističke interpretacije. alhemija) i naučna hermetička literatura koja pre svega podrazumeva sedamnaest rasprava na grčkom. Oziris je savršeno ilustrovao neoorfičku teologiju: kosmogoniju. zatim pomalo uticaj platonizma. " Up. magija. 37 Međusobnim poistovećivanjem svih bogova na k r a j u se dolazi do jednog »monoteizma« sinkretističkog tipa. Izjednačen s Dionisom (takođe ubijenim. a tridesetak izvoda iz približno 500. kakvi su Dionis i Oziris. on se naročito razvio u II veku hrišćanske ere. . Kao što se može pretpostaviti. štaviše. tj. poslednje njihove interpretacije i revalorizacije. A što se tiče Iziđe i Ozirisa. Značajno je da takav »monoteistički« univerzalizam posebno uzdiže izrazito patetične bogove. raskomadanim i ponovo oživljenim). e. poznat pod nazivom Asclepius. sadržaju i stilu. dekoru i mitovima. godina sačuvano je u Anthologiumu u Stobima. I. u n j o j postepeno preovlađuje gnostički dualizam. ova literatura uglavnom odražava judejsko-egipatski sinkretizam (znači i izvesne iranske elemente). prenesenih u hermetičku literaturu. Hronološki. okultna znanja. kao rastapanje Jednog u Mnoštvo. ono podseća na odnose koji postoje između narodnog (§ 133) i filozofskog taoizma i na kontinuitet između »klasične« i »barokne« joge. znanja " Up. 38 209. In Somnium Scipionis. čiji je original izgubljen. postoji još jedan latinski prevod. među ovim dvema grupama ipak postoji izvesno jedinstvo.39 I pored razlika u nameni.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 233 jama Iziđe i Ozirisa. koje su dali teolozi misterija i neoplatonski filozofi. Što se tiče naučnog hermetizma. Reč je o jednom zborniku tekstova. »Sudeći po protagonistima. oslanja se na poznavanje Ptolemejskog ili rimskog Egipta. biće vekovima smatrane za najvernije i najdublje ilustracije egipatskog religijskog duha. shvaćenu kao samožrtvovanje božanstva. tom III. nejednake vrednosti. tekstovi narodnog hermetizma su stariji. omiljenog teozofima poznije antike. stapanje Mnoštva u prvobitno Jedinstvo. a od II veka n. bar u nekim starim tekstovima. neki od njih potiču čak iz III veka pre Hrista. ideja i praksa. Corpus hermeticum. jedna »Savršena rasprava« (Logos téleios). ova literatura se predstavlja kao egipatska. Među njima se razlikuju dve kategorije: spisi koji pripadaju narodnom hermetizmu (astrologija. Ta njena pretenzija.

odnosi »simpatije« između raznih kosmičkih nivoa). pronalazač hijeroglifa i opasan čudotvorac. 44. I. itd. str. nav. On je bio stvorio svet pomoću reči. drugi Hermes. Čak se mogao koristiti 1 astralni fatalizam. Liber Hermetis. u jednom magijskom receptu. 45 U ovom amorfnom corpusu magijskih recepata i rasprava koje razmatraju magiju prirode i okultne nauke. upoznavanje suštine postiže se molitvom i kultom.234 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čiju vrednost ne treba potcenjivati. str.« 40 Ličnosti (Tot. kako ući u tu tajnu ako je kakav bog ne otkrije?« 44 Sledstveno tome. 152). npr. neki put se naiđe na koncepcije. 71 i dalje. živeo »pre potopa«. odnosno ovladavanje prirodom. Sais. Agatodemon. ovi tekstovi su otkrivali »tajne Prirode« (doktrina analogije. Hermétisme et mystique paienne. omogućavalo je božanstvo.) ambijent (Memfis.. Poistovećivanje Tota s Hermesom bilo je poznato već Herodotu (II. up. Festugière. Hermopolis. ono što je važno to je kako da se srećno proživi na Zemlji. str. La Révélation d'Hermes Trismegiste. Genealogija je autentično egipatska. I. str. prvi Hermes. " Grčki original potiče iz III v. blagodareći kojima je magus sebi prisvajao njihove tajne moći. 44 Festugière. str. Doresse. Amon itd. ili na nižem nivou. karakteristične za naučnu literaturu. »Pošto je reč o otkrivanju čitavog spleta simpatija i antipatija koje priroda drži u tajnosti. gde Tot Hermes igra izvesnu ulogu. Međutim. str. Trismegist. U Kore Kosmou (14 —18) stvaranje duša je opisano kao kakva alhemijska operacija. nauka hermetičkog tipa predstavlja u isti mah i misteriju i inicijatičko prenošenje te misterije. pojava prvobitnih nadgrobnih humki u Tebi ili Hermopolisu) 41 indikacije su 0 kojima se mora voditi računa. A. na prvom mestu Jean Doresse. Festugière. na grčkom. pre Hr. Važnost ove »popularne« hermetičke književnosti ne bi trebalo potcenjivati. 449. 43. magijskom silom. kojom se završava Asklepije nalazi se. 42 J. Molitva. Za pisce helenističke epohe Tot je bio zaštitnik svih nauka. 41 40 . 122 i dalje. Teba. mita o Tefnut.43 nema nikakve aluzije na problem smrti i budućeg života. a za njim njegov sin Agatodemon i njegov unuk Tat. Asuan. i stoici su identifikovali Hermesa i logos. Jedno predanje koje vodi poreklo od prvih Ptolemeja navodi da je Tot. njene kosmologije i njene osnovne ideje (doktrina o simpatijama i podudarnostima. »L'hermetisme égyptianisant«. došao je iza njega. up. U stvari. U jednom od astroloških spisa. Sve ove ličnosti su navedene u raspravi Kore Kosmou. naročito zbog svog »podsticajnog karaktera«: u vreme kada se smatralo da je sve u rukama Sudbine. na papirusima se nalaze obnovljene verodostojne helenske verzije nekih mitova. saznanje. 45 Isto.i2 Spisi narodnog hermetizma odigrali su značajnu ulogu u doba imperije. 442.) i izvesni motivi faraonske teologije (na primer. Ona je nadahnjivala i pothranjivala Plinijevu Istoriju prirode i čuveno srednjovekovno delo Fiziolog. delo.

»nevidljivi bog« ispoljava se kroz svet (C. I. iza Boga i Kosmosa. 2). VIII. baš kao i božanstvo. čovek u isti mah i smrtan i besmrtan. čovek je neophodna dopuna Kreacije. Ašmol (Ashmole). ukras živog besmrtnog Bića« (C. II. Njegov zadatak je »da se divi i da obožava nebeske stvari. Već je 1914. prerađeno i prošireno izdanje. tom III. Sve u svemu. XI. za sada Forgerons et Alchimistes (2. 4).SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 235 o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa) imale su puno uspeha počev od ranog srednjeg pa do XVIII veka. 37. str. str. 2). Hermétisme et mystique païenne. ovde dole treba se ponašati kao stranac«. jer se Prvi bog drži beskrajno iznad svake materije. Ovaj dualizam. Révélation. genezu sveta i patetičnu dramu čoveka prema prvoj raspravi Corpusa. jer je prožet Bogom. zatim Antroposa. čovečija duša (nus) se ispoljava kroz život i kroz znanje. naprotiv. a njegova svetlost u nus. 4 6 Baš kao i kategorije narodnih tekstova. 48 Da pomenemo. uz pomoć saznanja. »on nije delo Boga. spisi koji čine naučnu literaturu smatrani su otkrovenjem Hermesa Trismegista. Kako je svet »sveukupnost Zla« (C. 84 i dalje. U pesimističkoj doktrini. Bog. on je nazvan »bog«. H. kao primer. jedini među zemaljskim bićima. Međutim. Flad (Fludd) i Njutn. gde se. jedini s Prirodom (Physis) i rađa zemaljskog čoveka. Poimandres: iz superiornog. 147 i dalje. 48 Festugière. ni u kom slučaju Prvog boga. H. u njemu se treba osećati " Vid. up. ili »veliki bog«. H. »zaveden ljubavlju«. itd. 181 i dalje. one se mogu naći ne samo kod italijanskih platonista i Paracelzusa nego i kod tako različitih naučnika kao što su Džon Di (John Dee). koji je u isti mah i Jedno (C. 47 Posmatranjem lepote Kosmosa dospeva se do božanstva. Zbog toga je. jeste stvoritelj i naziva se »Ocem«. § 8). on je »živo smrtno biće. IV. Čovek zauzima treće mesto u trijadi. 1).) i Sve (XII. 1977). 22). . VI. 41 Svet je jedan »živi besmrtnik« (Corpus Hermeticum. podvlači istovetnost između onog što je božansko i duhovnog elementa u čoveku. da se brine i da upravlja stvarima zemaljskim« (Asklepije. svet je u osnovi rđav. Za prvu je Kosmos lep i dobar. Od tada božanski Antropos prestaje da postoji kao posebna ličnost jer svoj život daje čoveku: njegov život se pretvara u dušu čovečju. up. androginog Intelekta nus (notis) rađa se u početku jedan Demijurg koji uobličava svet. Ove rasprave međusobno se razlikuju po književnom rodu. nebeskog čoveka: ovaj se spušta u niže sfere. V. godine Buse (Bousset) zapazio da Corpus Hermeticum prikazuje dve nepomirljive religije: jednu optimističku (monističko-panteističkog tipa) i drugu pesimističku koju karakteriše veoma izraženi dualizam. a naročito po doktrini koju izražavaju. čovek može »postati bog«. str. koji u m a n j u j e vrednost sveta i tela. H. on je skriven u misteriji svoga postojanja: Bogu se nikako ne može prići ako se ne beži od sveta.

podseća na indijsku tradiciju (Upanišade. Révélation. Otkrivaju se ipak izvesna specifična religiozna atmosfera i izvesna ritualna ponašanja: učenici se " Festugière.236 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »strancem« (XIII. niti bilo kakvih inicijacijskih stupnjeva. A ta razlika među njima postala je beznačajna. jer se u literaturi pominje već od vremena Parmenida. ima izrazito »gnostičku« strukturu (up. preziranje sveta. sankhja. Međutim. vedanta). lzvesni mitološki i filozofski elementi »gnostičkog« tipa čine Zeitgeist epohe: na primer. up. Kroll) i Kimonom (Cumont). bilo bi nesmotreno gnosticizmu u pravom smislu reči pripisati i hermetičke rasprave koje izražavaju dualizam i pesimizam. Postoje samo dve klase ljudi. 210. ako je hipoteza o tajnom. . H. ni ispovedanja. niti o bilo čemu što bi podsećalo na svetinje gnostičkih sekti: ni krštenja. 2). 7). 3). u hermetičkoj literaturi nema pomena o »bilo kakvim posebnim ceremonijama Hermesovih vernika. 38. poseduje dogme. složivši se sa Buseom. Pre svega. on je »sin Božji. Nema ni sveštenstva. otkriva neki Bog ili Natčovečansko biće. Ali. Ova teologija. Hermétisme. u stvari.40 Međutim. druga koja je odbacuje. ni pričesti. preporođeni čovek stiče božansko telo. P. a Ćorpus Hermeticum njegovim Svetim rukopisom. niti rukopoloženja verskih vođa. prihvatanje dveju nepomirljivih doktrina nikako se ne slaže s pojmom bratstva. I. Sve u Svakoj stvari« (XIII. formiranog od »skupa ljudi koji se dobrovoljno opredeljuju za jedan sistem mišljenja i življenja«. jedna koja prihvata reč. str. ni hijerarhijske organizacije. I. hijerarhijski organizovanom bratstvu neodrživa. isto kao što »besmrtno telo« preporođenog čoveka ukazuje na sličnosti sa hatha-jogom. Festižijer (Festugiere) je odbacio ovu pretpostavku. spasonosna vrednost prvobitne spoznaje koju. Trebalo je ponoviti reči iz Asklepija (§ 25) u vezi sa religio tnentis: Bog »prima čiste duhovne žrtve« (C. taoizmom i indijskom i kineskom alhemijom. 1). str. rituale i liturgiju. kao tajnu. 81 i dalje. poput svih ostalih. Krolom (W. povezana sa specifičnom kosmogonijom i soteriologijom. smatrali su hermetizam pravim bratstvom koje. Inicijacijski aspekti hermetizma Naučnici Rajcenštajn (Reitzenstein) i Gefken (Geffcken). § 229). značajne naučne rasprave hermetizma navode na zaključak da su ipak postojale zatvorene grupe čiji bi se način posvećivanja mogao porediti sa onim koji je primenjivan kod alhemičara i tantrika. koje se putem inicijacije prenosi izvesnom b r o j u učenika. R. da bi se postiglo »rođenje božanskog« (XIII. zatim. Dodajmo da pridavanje presudnog značaja znanju. ako ne i ranije« .

kao i alhemija. sadržano u velikim raspravama Corpusa Hermeticuma. meditacije i određenih kultnih običaja). str.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 237 okupljaju u jedno svetilište. . »pročišćenih« putem askeze. predstavlja vrhunsku gnosu. 50 Prema IV raspravi Corpusa Hermeticuma bog je duhom (noûs) ispunio jedan krater. pa da njegova poruka postane razumljiva i aktuelna. u ono što autor naziva »Literarna Misterija«. koji se mogao ostvariti putem pažljivog čitanja i razmišljanja o jednom ezoteričnom tekstu. 13). u svojstvu metafore. s inicij arijskim ritualima 1 postupnim revelacijama tajne doktrine. Bila je to s jedne strane posledica znatnog uticaja Svetih rukopisa. Ali takva transpozicija uvek skriva i određenu religijsku vrednost: ona podstiče maštovitost čitaoca i otkriva mu duboki smisao Misterije. 81 Festižijer je sasvim dobro analizovao jedan karakterističan kliše helenističke epohe: transpoziciju jednog rituala kultnih Misterija. i u slučaju da sveti tekst bude tokom nekoliko vekova zaboravljen.). za koje se smatralo da su božanskog porekla. oni koji u njega zarone postaju »savršeni ljudi«. dovoljno je da ga ponovo otkrije kakav kompetentni čitalac. već sama činjenica da je shvaćeno i prihvaćeno predstavlja »inicijaciju«. Za razliku od zatvorenih bratstava s hijerarhijskom organizacijom. Mit 0 krštenju u krateru* upućuje na srodnost s ritualima Misterija. prenošenih i interpretiranih od strane jednog »učitelja« nekolicini brižljivo pripremljenih učenika (a p o d tim se podrazumevalo. Ne treba izgubiti iz vida da otkrovenje. Prenošenje hermetizma predstavlja jedno uzbudljivo poglavlje u istoriji ezoterizma: ono je ostvareno kroz sirijsku i arapsku literaturu. a posebno ezoteričko učenje koje je obezbeđivalo spasenje. koji su se u islamu održali sve do XI * Kod starih Grka: sud sa dve drške u kome su mešali vino s vodom (prim. »Le Baptême dans le Cratère« (ponovo objavljeno u Hermétisme et mystique paienne. Moglo bi se reći da smo se sreli s jednim novim modelom prenošenja ezoterične mudrosti. 50 Može se takođe pretpostaviti da su im bili poznati načini kako se dolazi do ekstaze. iščezavanja Misterija. 51 Ovaj tip individualne i čisto duhovne inicijacije. up. do kojeg je došlo posle V veka. a tome su posebno doprineli Sabinjani iz Harana u Mesopotamiji. 108. H. 3. razvio se u doba Imperije a naročito posle trijumfa hrišćanstva. a s druge strane. str. kateheza se završava ceremonijalnom ozbiljnošću. XIII. prev. odnosi između učitelja i učenika imaju religiozan karakter. implicira jedino izvestan b r o j tekstova otkrovenja. Festižijer je dokazao da je reč o kombinaciji dva rituala. U perspektivi ovog novog modela inicijacije prenošenje ezoteričnih doktrina nije više uključivalo »inicijacijski lanac«. Hermes otkriva svom učeniku Tatu jedan svoj ekstatički doživljaj koji mu omogućuje da svoje »telo učini besmrtnim« i ovaj uspeva da ga oponaša (C. kao i gašenja drugih tajnih organizacija. 100—112). oni poštuju pravilo ćutanja i čuvaju tajnu otkrovenja. hermetizam. koja su oba bila primenjivana u Misterijama: 1)) ispijanja svetog napitka iz kratera i 2) kupanja u cilju očišćenja i posvećivanja.

54 Vid. Forgerons et Alchimistes (2. Prema Henri ju i Rene Kaanu »krater« je isto što i Gral. koja je nosila naslov »Krater«. Analognu pojavu otkrivamo u vezi s taoizmom i neotaoizmom u Kini.. 3) i.). Koji su istorijski uslovi doveli do nastanka alhemije? To. »Hermetism in the Alfonsine Tradition«. s latinskog preveo Corpus Hermeticum. odnosno ezoteričke struje koja je pre svega bila delo obrazovanih ljudi. i H. neoorfizmom. jednu novu. najzad. izd. " R.. kao što ćemo videti (up. malo je verovatno da se alhemija. astrologijom. pripisanoj Demokritu. 53 Međutim. apokrifnoj raspravi. karakteriše sve veće interesovanje za tehnike i znanja u vezi sa supstancama.). 52 Novija istraživanja otkrila su izvesne elemente hermetizma u Parsifalu Volframa fon Ešenbaha (Wolfram von Eschenbach) kao i u više španskih tekstova iz XIII veka. Kahane. kao što smo imali prilike da vidimo (§ 209). 1977).238 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA veka. Eliade. Helenistička alhemija Istoričari nauke razlikuju tri epohe u razvoju grčko-egipatske alhemije: 54 1) epohu tehničkih recepata koji se odnose na spravljanje. 123 i dalje. papirusi iz Lajdena i Stokholma koji datiraju iz III veka pre Hr. Iako problem istorijskog porekla alhemije aleksandrijske epohe još nije rešen. Ali. nagla pojava alkemijskih tekstova negde početkom hrišćanske ere mogla bi se objasniti kao rezultat susretanja ezoteričkog toka. gnosticizmom. čuvara prastarih tajnih zanata. bojenje i podražavanje zlata (na primer.) i svoj najpotpuniji izraz nalazi u delu Physika kai Mystika. 2) filozofsku epohu koja po svoj prilici počinje s Bolos de Mendesom (II vek pre Hr. III t. 1463. rodila iz pokušaja da se dođe 82 Sabinjani su imali kao »proroke« Hermesa i Agatodemona i poznavali su dosta dobro IV raspravu Corpusa Hermeticuma. str. epohu alkemijske literature u pravom smislu reči. inteligencije — i s druge strane »narodnih« tradicija. neopitagorizmom. predstavljenog Misterijama. to ponovno otkrivanje Corpusa Hermeticuma predstavlja. kao i u Indiji u vezi s tantrizmom i hathajogom. nikada nećemo saznati. »istočnjačkim mudrostima otkrovenja«. U mediteranskom svetu te »narodne« tradicije podsticale su i održale duhovno ponašanje arhaične strukture sve do helenističke epohe. M. epohu Zosima (III—IV vek) i njegovih komentatora (IV—VI vek). Ovu epohu starog veka. u stvari. itd. . 211. magije i odgovarajućih tehnika. bez sumnje. prava »renesansa« hermetizma u zapadnoj Evropi postala je kada je Marsilio Fičino na zahtev Kozima Medičija. smelu i kreativnu interpretaciju hermetizma. kao samostalna disciplina. dragim kamenjem i biljkama. Ali. The Krater and the Grail: Hermetic Sources of the Parzifal. isti.

osim na to kako deluje na metale. Nastojanje da se disciplina.« 55 Tekstovi starih alhemičara pokazuju »da ovi ljudi nisu bili zainteresovani da prave zlato i da. dakle. a poznato je da su Mesopotamci još u XIV veku pre n. takode od istog autora »Origins of Greek Alchemy«. posebno u njihovim delima iz poznijeg perioda. Daleko pre nego filozofske teorije. veru u veštačku transmutaciju. Međutim. To je u tolikoj suprotnosti sa klasičnim grčkim naučnim duhom da nam ne ostaje drugo do da zaključimo kako alhemičare nisu zanimale druge prirodne pojave.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 239 do veštačkog zlata ili njegove imitacije. teško je poverovati da je alhemija proizišla iz pokušaja da se potvrdi ova dogma i da se ogledima dokaže jedinstvo materije. prilikom zagrevanja tečnosti. . nisu govorili o pravom zlatu. koja je 2. Kao što kaže Šervud Tejlor (Sherwood Taylor): »Svi oni koji su koristili sumpor nisu mogli da ne primete zanimljive pojave koje nastaju posle njegova topljenja i potom. Svu svoju metaluršku tehniku helenistički Istok je nasledio od Mesopotamije i Egipta. jer je jedinstvo materije već duže vremena predstavljalo dogmu grčke filozofije. Ne prolaze dobro duhovna tehnika i soteriologija koje se osnivaju na filozofskoj teoriji. A Survey. iako se sumpor pominje na stotinu mesta. nije bila za ondašnju nauku nikakav apsurd. 168). 42 i aalje. primorani smo da »poreklo« ove discipline sui generis potražimo na drugoj strani. ] U alhemiji se neće naići ni na kakav začetak n a u k e [ . Transmutacija. odnosno u transmutaciju obavljenu u labo55 F. . osim onih koje su služile njihovim ciljevima. Međutim. u stvari. nema nikakve aluzije na neko drugo njegovo svojstvo. jer pobožni i mistični ton koji se oseća. str. dovede u vezu s naporima da se proizvede lažno zlato. . t j . nije u naročitom skladu sa duhom nekoga koji traga za b o g a t s t v o m [ . str. 110. S druge strane. A ono što nas zapanjuje kad čitamo grčke alhemičarske tekstove. bili usavršili metodu spravljanja zlata. osnovni cilj helenističke alhemije. alhemija nije mogla roditi iz želje da se dođe do veštačkog zlata (jer se za takve pokušaje znalo bar dvanaest vekova ranije) niti pak iz grčke naučne tehnike (upravo smo videli da alhemičare nisu zanimale fizičko-hemijske pojave). a isto tako i potceniti njihove intelektualne i duhovne sposobnosti. e. . Pa ipak. Up. Ako se. bilo bi pogrešno u njima videti samo tragače za zlatom. ] Alhemičar nikada ne primenjuje naučne postupke. grčki duh u službi nauke pokazuje izuzetan smisao za zapažanje i rasuđivanje.000 godina zaokupljala zapadni svet. . značilo bi zaboraviti da su stari izvanredno poznavali metale i legure. Sherwood Taylor. str. to je upravo nedostatak interesovanja za fizičko-hemijske pojave. odsustvo naučnog duha. Hemičar koji bi ispitivao ova dela došao bi do istog utiska koji bi stekao zidar tražeći praktična uputstva u delu nekog od slobodnih zidara« (Sherwood Taylor. A Survey of Greek Alchemy.

mogla je stvoriti stara koncepcija o Zemlji-Majci. opus magnum. mora da je odigralo presudnu ulogu. nekad viriditas. prvom čisto alhemijskom spisu (II vek pre Hr. Sasvim je moguće pretpostaviti da je doživljaj dramatičnog života Materije omogućilo upoznavanje s grčko-istočnjačkim Misterijama. što znači da se preobražavaju. U bezbrojnim varijantama četiri (ili pet) faze postupka (nigredo. koju treba preobraziti. Ali treba napomenuti: četiri faze opusa spominju se već u Pseudo-Demokritovom delu Physika kai Mystika. koja dovodi do »kamena mudrosti«. po imenu Ion.240 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ratoriji. »Crna« (nigredo kod srednjovekovnih pisaca) simboliše »smrt«. s kakvim su došle u dodir zanatlije. da joj je bila odsečena glava i da je bila spaljena na vatri. Kao što je pokazao Jung. projektuje se mistična drama boga. § 15). 2—3) Zosim govori o viziji koju je doživeo u snu: neka osoba. »smrti« i »uskrsnuća« nailazi se već u prvim delima grčke alhemičarske literature. »Die Visionen des Zosimus«. a njene »torture«. odnosno da li Ion ne predstavlja savršeni model vode. iskustveno otkrivanje žive materije. mada doživljavana u »drugom stanju«. smrt i vaskrsenje. rubedo. ta voda je aqua permanens alhemičara. Jung. izazvane vatrom. Iskustva kroz koja prolazi budući šaman u toku inicijacije. nekad cauda pavonis) održavaju se kroz celu arapsku i zapadnjačku alhemijsku istoriju. njegovo stradanje. albedo. U svom Traktatu o veštini (III. pomenuta koncepcija složenog i dramatičnog života Materije i čini alhemiju originalnom u odnosu na grčku klasičnu nauku. ksantosis (xanthosis) (žuta) i iosis (crvena). Osim toga: na Materiju. Ukratko. smrti i vaskrsu »Duha žita«). 153 i dalje. Probudivši se. Transmutacija. nosilji minerala-embriona (up. pre svega mučenju. dakle. Na scenario »patnji«. a da je sve to podnela zato »da bi mogla svoje telo da preobrazi u duh«. . katkad su k r a j n j e " C. mitologijama i tehnikama starih rudara. »umiru« i »ponovo se rađaju« za jedan drugi svet. nazvane po bojama koje dobijaju sastojci melansis (crna). livaca i kovača doveo je po svoj prilici do prvih alhemičarskih operacija. U stvari. već da neverovatno podseća i na inicijacijske vizije šamana i uopšte na osnovnu shemu svih arhajskih inicijacija. oderana. alhemičar tretira Materiju isto onako kako je u Misterijama bilo tretirano božanstvo: mineralne supstance »pate«. U svemu tome. odgovaraju postupku separatio. Taj susret sa simbolizmima. str. raskomadana. G. Zosim se pita da li se sve to što je video u snu ne odnosi na vodu.56 Zapazićemo da ono što opisuje Zosim ne samo da podseća na komadanje Dionisa i drugih »bogova« Misterija »koji su iskusili smrt« (čije bi stradanje na izvesnom planu bilo homologno nekim momentima ciklusa vegetacije. otkriva mu kako je bila probodena mačem.). citronitas. leükosis (bela). postiže se provođenjem materije kroz četiri faze. 1.

mada se ova. ako se veruje da su i stara mediteranska bratstva metalurga. I upravo u tome i jeste novina alhemijske perspektive: život Materije nije više. prosvetljenost i besmrtnost. Ali. svakako su delili i neki alhemičari: ono se inače uklapa u ceo tok eshatološke misli koja je morala dovesti do koncepcije apokatastaze Kosmosa. simbol besmrtnosti. označen terminima »hijerofanije«. pa čak i o njihovom venčanju (up. još uvek nejasno. obezbeđuju slobodu. III t. 416 i dalje. 59 Vid. Sva ta prastara verovanja usvojili su i obnovili grčko-istočnjački alhemičari. poistovećenim sa »mučenjem«. 5 7 Ako se ima u vidu univerzalnost ove sheme posvećivanja i s druge strane međusobna povezanost livaca. »Inicijacijska iskušenja« koja. »smrću« i »vaskrsavanjem« mista. 58 a za alhemičara predstavlja ostvaren j e njegove »inicijacije«. G. do Kamena mudrosti. Ovo shvatanje. zarobljene u Materiji putem alhemije. rastu. Le chamanisme. str. obezglavljivanju i svom umiranju. označava da je Materija postigla svoje savršenstvo. bar u najranijem stadijumu svog razvoja. rađanju. kao u perspektivi arhajskog čoveka. Blagodareći alhemijskim operacijama. alhemija nije postulirala da je anima mundi zarobljena u Materiji. rudar i metalurg. drugim rečima. poprimivši inicijatičko značenje drame i patnje. govori o spasenju anima mundi.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 241 surova: on u snu prisustvuje sopstvenom komadanju. Materija istovremeno preuzima i sudbinu duha. sagledaćemo kasnije. prema tome. Ta radikalna revalorizacija prastarog mitsko-ritualnog scenariju (sazrevanje i rašćenje minerala u utrobi Zemlje-Majke već poistovećena s novom zemnom matricom u kojoj minerali dovršavaju svoje dozrevanje. supstanca se preobražava. § 15). na planu Materije dovode do njene transmutacije. a samim tim sagledava se i značajna novina koju su alhemičari ostvarili. već dobija i »duhovnu« dimenziju. koji zamenjujući Zemlju-Majku ubrzavaju i dovršavaju rašćenje minerala) mogla bi se porediti s »transmutacijom« starih agrarnih kultova u Misterije. osećala kao Terra Mater. Eliade. ovog dela. na planu duha. kovača i šamana. Alhemijska t r a n s m u t a d ja. Jung. Kakve je posledice imao ovaj napor da se Materija »oduhovi« i »preobrazi«. kao što znamo. to što su na Materiju projektovali inicijacijsku funkciju patnje. C. str 52 i dalje i svuda. odnosno stiče transcendentalni način postojanja: ona postaje »zlatna«. dolazi se do toga da se Zosimova vizija može smestiti u duhovni svet tradicionalnih bratstava. gnostičkog porekla i strukture. U starodrevnim kulturama minerali i metali su smatrani živim bićima: govorilo se o njihovoj bremenitosti. kovača i šamana vrlo verovatno imala sopstvene misterije. 1» 57 58 . A zlato je. Psychologie und Alchemie. 59 Up. Za alhemijsko mešanje sumpora i žive gotovo se uvek upotrebljavao termin »venčanje«. M. Ali je taj brak istovremeno označavao i mistično jedinstvo između dva kosmološka principa.

. Parćani. fenomen koji je karakterističan za helenističku epohu. Pokazalo se. J. Arsakidi su podsticali helenizaciju (na njihovom novcu su otiskivani likovi grčkih bogova). nasleđeni od onih neukrotivih plemena koja su vekovima lutala duž granica imperija. str. ti stepski konjanici. da se privlačnosti helenizma nije moglo odoleti i. Istini za volju. koji su ustanovljeni s dolaskom Arsakida. ranije već i sam apsorbovao brojne semitske i azijatske elemente. versku i kulturnu tradiciju. novcem. njima svojstvenu. D. § 205). bar do I veka posle Hrista. A. karakterističan za helenističku epohu (up. up. 1 2) Magi predstavljaju svešteničku kastu koja prinosi 1 Divinizacija živih vladara. Taj proces nije zaustavilo ni ponovno oslobađanje dela Irana koje je ostvario parćanski vođa Arsakes.) Posle pada ahemenidskog carstva (~330). iranska religija je bila uvučena u širok i kompleksan sinkretistički pokret. koji je. No. s literaturom.XXVII POGLAVLJE NOVE IRANSKE SINTEZE 212. uostalom. izvori iz tog vremena nam pokazuju sledeće: 1) Mitru obožavaju po celome Carstvu i t a j bog je posebno povezan s carevima. La religion de l'Iran ancien. poznata su bar tri primera. aleksandrijski helenizam. postojala je takođe i kod Arsakida. proglasivši se ~247. Verski pravci pod Arsakidima (~ 247—220. Vrlo je verovatno da su neki elementi carske ideologije. To je. Versko stvaralaštvo pod Arsakidima se mnogo bolje može razumeti uz pomoć poznijih dokumenata. 225. doneli su sobom jednu potpuno novu. bio stil čitave epohe: posle bezb r o j konfrontacija i kulturnih razmena. zasnovao novu nacionalnu dinastiju Arsakida. međutim. treba ipak imati na umu da je model koji su pokušavali oponašati. natpisima. godine za cara. Ali informacije koje nam oni pružaju o iranskim verovanjima i religijskim idejama u priličnoj meri su nepouzdane. iz starih koncepcija nicale su nove religijske forme. spomenicima. Danas raspolažemo mnogobrojnim i veoma raznovrsnim dokumentima iz tog perioda: grčkim i latinskim rukopisima. Duchesne-Guillemin. Novija istraživanja su pokazala da tekstovi koji su nastali kasnije izražavaju verovanja i ideje koji su formulisani ili korišćeni tokom parćanske epohe. Uglavnom.

tako da nastavljaju da se razvijaju u toku sledećih vekova. Važno je ne gubiti iz vida suštinski sklad između svih tih religijskih formi. str. Ono što je zajedničko za sva ta ostvarenja je činjenica da. kao i ideje o apsolutnom dualizmu. Les Mages hellénisés. u teološkim spekulacijama. koncepcije koje će biti sistematizovane i ponekad uz veliki napor organizovane. pak. I. konačna bitka itd. opšte uništenje. 7 boja itd. s tim što svakim milenij umom gospodari jedna planeta. str. 228 i dalje. pod Sasanidima. 3 3 J. Widengren. str.). Cumont. 4) u II i I veku pre Hrista. bilo tražiti elemente carske ideologije u svakidašnjim manifestacijama narodne religije ili. Bidez — F. bez obzira na kontroverze. pre svega u Bahman Jaštu. 3 F. godine pre Hr. na k r a j u tog poslednjeg perioda. na primer. tokom te epohe razvija se takođe i zervanitska teologija.) koji će biti razrađeni u pahlavijskim apokalipsama sasanidske epohe. »La Fin du monde selon les mages occidentaux«. ali usklađena sa iranskom eshatološkom literaturom. Les religions de l'Iran. velika verska ostvarenja iz parćanske epohe druge su vrste. ona ostaju »otvorena«. 16" . Raznolikost u načinima izražavanja objašnjava se različitošću ciljeva koji se žele ostvariti. može se zaključiti da se u to vreme oblikuje ideja o mesiji — Kralju.NOVE IRANSKE SINTEZE 243 žrtve. Comont. str. 3) kult vatre je veoma popularan. R. u obliku u kojem se pojavljuje u gnostičkoj Himni o biseru. nekoliko vekova kasnije. S druge strane.000 godina. 217. 7 metala. Bog šalje Mitru. G. 2 Ipak. Histapova proročanstva preuzimaju klasične eshatološke motive. Hinnells.). »The Zoroastrian doctrine of salvation«. a to odaje vavilonski uticaj (up. koji vlada u sedmom milenijumu. iako predstavljaju nastavke starih. nastao u vreme Arsakida. J. 93 i dalje. dobro poznati niz: 7 planeta. a razrađuju se i ideje u vezi s Vremenom i Večnošću. Bog i Duh Zla bore se za prevlast. 218 i dalje. Helios). ponekad prastarih koncepcija. str. izgleda da Zlo pobeđuje. Proročanstva osnivaju svoja predskazanja na eshatološkoj hronoiogiji od 7. planete gube svoju moć i nakon opšteg požara obnavlja se svet. 147 i dalje. izgleda kao što je pokazao Videngren. kružila je jedna apokalipsa na grčkom jeziku pod nazivom Histapova proročanstva (Histap je grčki naziv Vištaspe) uperena protiv Rima (kome proriče propast). Mitrine misterije počinju da se šire po mediteranskom svetu (prvi nađeni dokument je iz 67. Bidez — Cumont. Les Mages hellénisés. no ima pokazatelja da su učestvovali i u kultu Mitre (imali su izvesnu ulogu u njegovim Misterijama). Ali interpretacija ove hronološke sheme je iranska: tokom prvih šest milenijuma. boga sunca (= Apolon. Strabon je pisao da su Magi slavili kult Anahita. opet povezana s mitsko-ritualnim scenarijem razrađenim oko Mitre. pre svega krvave žrtve (krave i konje). Uzaludno bi. U prvom veku pre Hrista. Najzad. zatim ideje o tome da »duhovno« stvaranje prethodi fizičkom. verovatno indoiranskog porekla (skraćenje godine. I. da je mit o Spasitelju.

XVI. nav. simboli tri čovekova doba. 1958. svuda. I. 5 Giršman (Girschman) smatra da je Zervana identifikovao na jednoj bronzanoj statui iz Luristana koja prikazuje krilatog i androginog boga kako rađa dva blizanca (koji mu izlaze iz ramena). delo. Dobra i Zla. 7 Eudemov tekst objavio Bidez — Cumont. a neki put . t a j proces. Sigurno je da je Zervan veoma stari bog. 6 Ako je to tumačenje ispravno. Conviv. a to je naziv jedne huritske boginje. postaće veoma popularne u zapadnom svetu na početku hrišćanske ere. Tu eshatološku nadu na zadivljujući način ilustruje drevni životopis Mitridata Eupatora: jedna kometa najavljuje njegovo rođenje. Eshatološka nada se takođe može otkriti i u predanjima u vezi s rođenjem Kralja-Spasitelja. I.Vreme'. iz njega su rođeni Ormuzd i Ahriman ili Svetlost i Tama«. 2. 6. u toku njegovog krunisanja. kao uostalom i za mnoge druge kraljeve. »La légende royale de l'Iran antique«. 310) je verovao da je prepoznao njegovo ime na tablicama iz Nucija (XIII—XII vek). Ali je E. Zervan i poreklo Zla Problemi koje postavljaju Zervan i zervanizam još su daleko od rešenja. delo. Annual of the American Schools of Oriental Research.Prostor'. 1936. . kao zajedničkom izvoru dva principa. Les Mages htllénisês. tek rođeno dete pogađa munja. 213. Artibus Asiae. 266 i dalje. A. Avestanski naziv za »vreme« je thwđša. inkarniranih u Ormuzdu i Ahrimanu.244 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Te mito-hronologije. . Plutarh. Prema zapisu Eudema s Roda (druga polovina IV veka pre Hrista). pred k r a j ahemenidske epohe. tri povorke. smatralo da predstavlja inkarnaciju Mitre. ocu Ormuzda i Ahrimana bio poznat još u epohi koja je znatno prethodila prvim pisanim svedočanstvima. str. vaspitavanje budućeg kralja sastoji se iz dugog niza inicijacijskih iskušenja. čiji su ciljevi eshatološki. izjednačenom s Mitrom. nazivali neki put . XXXVII. 4 Analogni mesijanski scenario prenosi i hrišćanska legenda o Rođenju. 99. što doslovno znači »svetac« ili »onaj što hita«. Widengren. up. up. str. Spajser (Speiser) pokazao da je to ime trebalo da se čita kao Zarva(n). nap. što je jedno i shvatljivo. prinose mu barsom u znak počasti. »Magi su . posrednika između ljudi i bogova. 7 Ova informacija je vrlo značajna: ona nas uverava da su Iranci. Quaest. u epohi koja je obuzeta iščekivanjem Spasitelja. 69—70. 5 Videngren (Hochgottglaube im alten Iran. Tradicionalna koncepcija božanskog Kralja i kosmokratora. * Ghirshman. str. str. ali ona na n j e m u ostavlja samo ožiljak. 62 i dalje. str. 37 i dalje. isti. 47—48. Duchesne-Guillemin nav. a Videngren smatra da je u početku 4 Justin. . može se lako razumeti. Sve. za Mitridata se. obogaćuje se novim soteriološkim značenjima. 2. razmišljali o pojmu Prostor-Vreme. II. 146. str. onda je mit o Zervanu. str.

str. Zervan se pominje retko. ali uvek u vezi sa sudbinom i vremenom. teorija milenijuma doživljava naročiti uspon u Iranu. Na verovanje da će t r a j a n j e sveta iznositi 9. u jednom tekstu (yašt 72 : 10) pravi se razlika između Zervan akarana. Sve to ukazuje na postojanje jedne teorije o izviranju vremenskog t r a j a n j a iz nedara večnosti. Zaehner. Denkart. Zervan je predstavljen kao Vreme bez k r a j a (Videvdat. Plutarh prenosi doktrinu »Zaratustrijskih Maga«: »Oromazdes. U stvari. teško je odlučiti da li Zaratustrino ćutanje treba objašnjavati polemičkim razlozima ili ono jednostavno ukazuje na skroman značaj. koga je rodila tama«. kao i najraznovrsniji antagonizmi. U svojoj raspravi I zida i Oziris (46—47). izvorište Vremena. prvobitno u zemlji Međana. prema Eudemu. 9 U svakom slučaju. da bi se. pa možda čak i odsustvo tog boga Vremena i Sudbine iz Prorokove sredine. rođen iz najčistije svetlosti« i »Aremanos.000 godina. a Zoroastrian Dilemma. podeljenih u tri jednaka perioda (vladavinu Ormuzda smen j u j e dominacija Ahrimana. 89 i dalje. 19 : 13 i 16).000 godina. Hochggottglaube. Iranu i Mesopotamiji bile različite. gospodar sudbine. nailazi se u jednom poznijem rukopisu.NOVE IRANSKE SINTEZE 245 t a j termin označavao nebeski svod. to jest. Zurvan.). jasno je podvučena. drugim recima. ali su njene formulacije u Indiji.000 godina. »Vreme odavno nezavisno« ističe iz »Vremena bez kraja«. posebno u sredinama zervanista. Jedan tekst (Videvdat 19 :29) precizira da. a zatim nastupa 3.000 godina borbe). ponovo ulilo u njega (Bundahišn. »Vremena bez kraja« i Zervan darego hvadhata. bio obožavan od Maga. U novijim tekstovima Aveste (redigovanim verovatno u IV veku pre Hr. a potom r a t u j u još 3. 232 i dalje. »Vremena odavno nezavisnog«. Menok i Khrat ( V I I : 11). bogatom zervanitskim elementima. što je epitet nebeskog boga koji gospodari sudbinama. rukopisi zervanista obiluju razmišljanjima o Vremenu i Sudbini: oni su istovremeno korišćeni i za objašnjenje porekla Zla i njegove prevlasti u savremenom svetu. 282). na k r a j u krajeva. str.000 godina. delilac sreće i nesreće i. . • Pošto je Zervan. a i za dobijanje preciznijeg rešenja problema dualizma. prema izvorima iz IV veka pre Hrista. U pahlavijskim delima. posle t r a j a n j a od 12. pre nego što stignu na most Ćinvat (?) (§ 103) »koji je načinio Mazda«. Pošto zaratustrizam isključu8 Widengren. U jednom drugom odeljku. Eshatološka funkcija pojma vreme-sudbina. vremenskog t r a j a n j a dodeljenog svakoj individui ponaosob. 1 : 20. Iako je postala popularna već pred k r a j antičkog perioda i potom su je koristile bezbrojne apokalipse i proročanstva. duše pravednika i bezbožnika stupaju »putem koji je napravio Zervan«. vladaju po 3. struktura Zervana je arhajska: on podseća na neka primitivna božanstva u kojima koegzistiraju kosmički polariteti. 8 Stoga je verovatno da je Zervan prvobitno bio nebeski bog. Teorija ciklusa koji t r a j u određeni b r o j milenijuma je prastara.

moguće je da se izvori koje koristi Plutarh odnose na zervanističke koncepcije. 421 i dalje (up. str. glava 8. Zaehner. str. nav. učio Persijance da ovim bogovima prinose posebne žrtve. Da bi stekao sina. knj. životinje štetočine i tako dalje) predstavlja najvažniji element brojnih popularnih kosmogonijskih mitova i legendi koji su širili od Istočne Evrope. Rel. Zervan odluči da prvorođenog učini kraljem. str. nastavlja Eznik. Ali ga tada Ahriman podseti na zavet koji je dao. »celokupno Stvaranje je stvoreno prinošenjem žrtve«. 13 gde god je neprijatelj Boga imao neku ulogu. str. str. 19 O Plutarhovom tekstu je raspravljao Widengren. 244 i dalje. »za izraženu sumnju«. Zurvan. str. Izvesno je da su ta koncepcija. »za prinetu žrtvu«. II.000 godina. nav. No t a j negativni doprinos kosmogonijskom stvaranju (planine. neki pozniji autori govore o »majci« ili o Zervanovoj »ženi«. nav. Contre les sectes. I sve što je Ormuzd načinio bilo je dobro i ispravno. kao i mit o Zervanu. a ti si mračan i smrdljiv. Veliki Bundahišn (III. C. Vidimo da oba boga predstavljaju tvorce. de l'Iran. mada Ahriman stvara samo zlo. Ormuzd i Ahriman »otpočeše sa stvaranjem. delo. 11 Eznik. tekstove Eznika i Teodora bar Konaija reprodukovane kod Bidez-Cumont. tekst preveo R. Zervan (Zrwan. indoiranski. Zervan mu dade kraljevstvo za prvih 9. Zaehner. Međutim.slava'«) je hiljadu godina prinosio žrtvu da bi dobio sina. no mit o dvojici blizanaca i objašnjenje njihove naizmenične vladavine mnogi izvori iz kasnijeg perioda prikazuju kao specifično zervanističke. zmije. 12 Eznik je dobro razumeo da je Zervan bio hermafrodit. No. njihovu diskusiju. on zače dva sina: Ormuzda. Da ne bi pogazio reč. 11 I samo što je posumnjao u efikasnost svoje žrtve (»Od kakve koristi mi je žrtva koju prinosim?«). »što znači . jer se takođe mogu naći i u Indiji. str. u De Zalmoxis a Gengis-Khan. 438—39. koji se nalazi između Ormuzda i Ahrimana (zbog čega je kvalifikovan kao »posrednik«). ovaj mu odgovori: »Moj sin je mirisan i svetao. Ormuzd saznade za misao svoga oca i otkri je Ahrimanu. Vid. znači i jednu vrstu htonično infernalne žrtve namenjene »Zlom demonu« — što takođe predstavlja zaratustrijsku koncepciju. kada je Zervanu rekao da je on njegov sin. 81—230. da će kraljem načiniti prvorođenog.« Tada se rodi »svetao i mirisan« Ormuzd i Zervan htede da ga posveti za kralja. 54 i dalje). up. 428. Plutarh piše da je Mitra.sudbina' ili . u vreme kada ništa nije postojalo. posle čega će vladati Ormuzd. 20). .246 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA je ideju o periodu Ahrimanove vladavine. Ezniku de Kolbu. Prema jednom jermenskom crkvenom ocu. Zatim. II. 15 Vid. delo. Kao što je rečeno u značajnoj pahlavijskoj raspravi. 89—92 i kod Zehnera. delo. pa sve do Sibira. 10 Plutarh ne pominje Zervana. koji takođe navodi i noviju literaturu. Pored toga. 63 i dalje 423. Ovaj pocepa matericu 12 i iziđe. isto. i Ahrimana. a sve što je napravio Ahriman bilo je zlo i podmuklo«. našu studiju »Le Diable et Bon Dieu«.

U svakom slučaju. Rel. de llran. s njenim kobnim posledicama. La doctrine du sacrifice dans les Brâhmanas (1898). mada nevoljno. 15 Videngren je istakao veze između zcrvanizma i međanskih Maga. I u mnogim drugim arhajskim religijama. 320 i dalje. Postojanje Sotone nije ontološki čisto: bez sopstvene volje. Vrhovno biće sadrži u sebi coinciđentia oppositorum. nepažljivosti božanskog prinosioca žrtve. prilikom tog čina. on zavisi od svog tvorca. Zervan ne igra nikakvu ulogu u kosmičkom stvaran j u : za njega samog on je deus otiosus jer svojim bliznacima nudi simbole suvereniteta (barsom Ormuzdu i. Uočava se razlika između ove i starije koncepcije koju je delio i Zaratustra: Ahura Mazda rađa dva Duha. štaviše. U stvari. § 103). S.000 ili 12. koji se pri tome unapred stara da mu ograniči trajanje. Sumnja. t a j vrhovni bog se uvek pominje zajedno sa Ormuzdom i Ahrimanom. up. Ali u zervanitskom mitu. A Prađapati je Veliki bog koji od sopstvenog tela stvara Univerzum. str. 14 . Mudri Gospod nije direktno odgovoran za nastanak Zla. dakle. Zervanu se uopšte ne prinose žrtve. kao i u drugim analognim mitovima. 138. na jedan ili drugi način. prema pahlavijskoj knjizi Zatspram.000 godina tumači se u vezi sa samom Zervanovom ličnošću. str. uvek podrazumeva ili da je Zervan kosmički bog Vremena ili prosto simbol. predstavlja grešku u ritualu. jer ono objedinjuje celokupnu realnost. pojavljuje sumnja (»Treba li da prinosim žrtvu? Ne treba li da prinosim žrtvu?«). Trajanje istorije sveta od 9. Levi. Eshatološka funkcija Vremena Koliko je moguće orijentisati se u slojevitim pahlavijskim tekstovima i njihovim prepravkama (koje su obavljene kada je mazdaizam postao zvanična religija Sasanidskog carstva [226— 635].15 nego nezavisnu religiju. odnosno personifikacija Vremena. rezultat tehničke omaške. a uz to se takođe pojavljuje i u Godini. pa čak i posle pobede muslimana) za zervanizam bi se pre moglo reći da predstavlja sinkretističku teologiju koju su razradili međanski Magi. ali se i u njemu. »jednu spravu načinjenu od materije koja je svojstvena tami«. Ahrimanu). Mitološka tema nesrećnih posledica sumnje ima mnogobrojne paralele u mitovima — ima ih skoro svuda po svetu — koji objašnjava poreklo Smrti ili Zla nedostatkom budnosti ili dalekovidosti Tvorca. sam Veliki bog. 214. Up. ali Zao duh slobodno bira svoj način postojanja (up. Zlo je. bar u predanju koje prenosi Eznik. Zlo stvara.NOVE IRANSKE SINTEZE 247 Prađapati prinosi žrtvu 14 dakšayana. Precizirajmo da učenje o milenijumima. vremenskom ciklusu (§ 76).

Taj ciklus ima svoju ulogu u zervanitskim razmišljanjima. Ašokar. 318 i dalje.247 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Prema nekim sirijskim izvorima. up. str. Duchesne-Guillemin. 54. 317 i dalje. 81 Ako se prihvati da je Zervan u »Vremenu bez kraja«. zaman i akanarak. delo. Zervan je prikazan kao bog s četiri lica. 232 i 283. 70. 18 S druge strane. »Questions de cosmogonie«. 317 i dalje. Mflv. Widengren. str. Nyberg. str. 319. str. a različite kosmološke tetrade služe zato da bi se njima obuhvatilo sve ono što pripada jednom drevnom nebeskom bogu vremena i sudbine. 89 i dalje. Slično je i s ciklusom od 12. 325. delo. nav. isto.000 godina. Zaehner. str. nav. Duchesne-Guillemin. Stoga je razumljivo zašto i za mazdejce Vreme i učenje o milenijumima imaju prvorazredni značaj.000 godina. u vezi sa egzegezom gatičkog teksta o dva Duha (Yasna. 19 Ali Zervan (= Zaman) je takođe onaj »koji je bio i koji će biti svaka stvar«. analogni obrazac se koristi i u pahlavijskim tekstovima. onakvom na kakvo se mogu svesti tri etape ljudskog postojanja: mladost. str. Widengren. up. str. frašokara (»koji čini veličanstvenim«) i maršokara (koji čini starim«). 17 Nyberg. »Question de cosmogonie et de cosmologie mazdeermes«. str. nap. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek no Neprijatelj će jednom u budućnosti prestati da egzistira. onda izlazi da on prevazilazi Ormuzda i Ahrimana. Ormuzd »jeste. nav. 11 Up. delo. str. 186 i dalje. str.«a2 Moguće je slediti polemike između mazdejske ortodoksije čiji se dualizam progresivno učvrstio i zervanitske teologije. 439. jer se proklamuje: »Vreme je moćnije od dva stvaranja . delo. koji su. Sasvim je prirodno što je u jednom odeljku Denkarta osuđena ideja da su Ormuzd i Ahriman braća. bio je i biće« i kaže se da je »vreme Ormuzda«. prevod Videngrena. delo. njegove hipostaze. nav. Tekstove je preveo Zehner. Up. E Fragment prve glave Bundahišna. zrelost i starost. Videngrena. delo. " Vid. up. str. 16 Zervana okružuju tri boga. " Vid. 11 . jeste i biće uvek«. 221 i dalje. predstave i vremenski simbolizmi pronalaze se kako u zaratustrijskim. 20 Sve u svemu. tako i u zervanitskim kontekstima.. tekstove koje je preveo Cener. Homer. 30 : 3). 435. zaman i Ormuzd. 185 i dalje. »bilo. 23 Zbog toga se u ortodoksnim pahlavijskim knjigama problem porekla dva protivnika ne postavlja. Zurvan. 38 Tekstovi kod Cenera. Na kosmičkom planu. str. svaki od ta tri vremenska trenutka može se povezati s periodom od 3. Widengren. 17 Očigledno je da se radi o proživljenom vremenu. Ta imena se objašnjavaju avestinskim epitetima aršokara (»koji čini muškim«). u stvari. komentare. Zurvan. 4. 278. nav. Ta »formula tri vremena« postoji takođe u Upanišadama i kod Homera. 57. Frašokar i Zarokar. Zaehner. 440 i dalje. Ilijada I. dclo. na primer. . nav. str. 97 i dalje. 1—5). a Denkart (M 829. str.

Prema knjizi Datastan i Denik (37 : 3 i dalje). str. Ormuzd mu je istovremeno dao smisao (eshatologiju) i jednu dramatičnu strukturu (neprekidna borba do konačne pobede). U tome.5 ) tvrdi da je Svet u početku bio besmrtan. Ahriman je ograničen i u prostoru i u vremenu. a Denkart (9 : 37. dok nije dostignuto stanje meU Bunđahišnu (gl. kosmičko Vreme nije više cirkularno. Teachings of the Magi. i leži velika originalnost mazdejske misli koja interpretira kosmogoniju. Ahrimana. 1. savršeno je. nesvesno i nevoljno. Ormuzd odgovara na napad stvaranjem Sveta. a ograničen u prostoru od strane Ahrimana. 25 Takva situacija bi se produžila u večnost da Ahriman nije otpočeo napad. ograničeno Vreme koje je on stvorio ima značenje svete istorije. pomaže pobedi Dobra. koliko je trajalo Stvaranje. jer istovremeno znači savršen svet i svet u zametku. uostalom. već linearno: ono ima svoj početak i imaće kraj. Dakle. ali ono je bilo neophodno da bi se objasnilo Stvaranje. 35). 15 Zaehner. Zaehner. ono što je menok. 30. što mu omogućuje da postane neograničen i u prostoru. Stvaranjem linearnog i ograničenog vremena kao intervala u kojem će se voditi borba protiv Zla. Duchesne-Guillemin. već ono takođe omogućuje uništenje Ahrimana. 309—310. up. Prostor i Vera.84 U stvari. kao i iskorenjivanje Zla. Na taj način. 6) kaže da su 3. teško se može prevesti. Četvorstvo je adaptirano iz zervanizma. jer će u određenom trenutku prestati da egzistira. menok.000 godina. str. S druge strane. što predstavlja koncepciju koja se dosta često sreće u ¡storiji i koja je zaokupljala i Getea. Zbog toga. 215. no. Sveznajući Ormuzd predviđa napad i stvara jedno »idealno« ili »spirituelno« delo. Teachings of the Magi. Ormuzd je i stvorio Svet da bi pobedio i uništio Zlo. Bog je u mazdejstvu prvobitno ograničen postojanjem njegove suprotnosti. Bundahišn (I. 1. Ahriman doprinosi Ormuzdovom savršenstvu. 54 .NOVE IRANSKE SINTEZE 249 Prema mazdejskoj teologiji. Ormuzd još uvek ima tri imena: Vreme. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek. antropogoniju i predskazanje Zaratustre kao konstitutivne elemente jedne iste svete istorije. već i sama kosmogonija pretpostavlja postojanje jedne eshatologije i soteriologije. Vremensko t r a j a n j e je indirektna posledica Ahrimanovog napada. Dva stvaranja: menok i getik Prema prvoj glavi Bundahišna. Može se reći da na taj način Zlo. Upotrebljeni izraz. vreme ne samo da je neophodno za Stvaranje. Drugačije rečeno. dok je Ormuzd neograničen u vremenu. Drugim recima. str.

Pre transponovanja Stvaranja iz duhovnog (menok) u materijalno (getik) stanje. Ahriman i njegove demonske čete kvare materijalni svet prodirući u njega i prljajući ga svojim štetnim delima. zagađuje vode. Tokom prvog perioda dolazi do agresije Ahrimana i mraka protiv Ormuzdovog sveta svetlosti. 229 i dalje. str. str. 26 Međutim. 1. str. kada za njega više ne bude staništa u telima ljudi. »Zato. prevod H. str. . pre Ahrimanove agresije. Ahriman će biti izbačen sa celog sveta«. »Le Temps cyclique dans le mazdeisme«. U kosmičkoj drami i istoriji Sveta razlikuju se četiri etape. piše u jednom tekstu iz IV veka. U stvari. upropastio.®9 U stvari. bez pokreta. Tek ga je Ahrimanov napad kojim je uvedeno Zlo. 29 Za mazdejstvo. To je potvrda vezanosti za telesni život. ostale tekstove koje navodi i komentariše Dišan-Gijmen. 58 Bundahishn. Yasna. protekle »bez misli. što je specifična crta Zaratustrine poruke. Ormuzd pita Fravaše (duhovi koji su prvobitno boravili na Nebu) da li prihvataju telesno postojanje na zemlji. postojanje u svetu platonističkih ideja: stanje menok se može definisati kao način egzistiranja koji je istovremeno produhovljen i konkretan. materijalno stvaranje (getik) bilo je. 264. Manijev radikalni dualizam predstavljao je najizrazitiji primer jeresi. »Došao sam sa sveta nebeskog (menok)«. 336. Shaked. (Radi se o dualizmu akosmičkog tipa. Ahriman ne odgovara na Ormuzdovo materijalno stvaranje tvorevinom getik negativnog reda: da bi upropašćavao svet. nav. prema nekim tekstovima. Korbena (Corbin). đclo. 230. 151. 44 : 5). A Historv of Zoroastranism. u k r a j n j o j liniji. glava 1. posebno se naglašava nebeski i duhovni karakter stanja menok. S. Cenerov prevod. 310—311. vid. 27 Pand Nâmak i Zartusht (= Le Livre de conseils de Zartusht). str. prodire u materijalni svet (getik). da nije u pitanju neko apstraktno postojanje. stanje koje će nestati tek posle konačnog očišćenja.250 i storija verovanja i religijskih ideja nok. 30 Ahrimanova agresija opisana je na patetičan način: on čepa k r a j Neba. Očigledna je razlika između ovog učenja i gnostičkog i manihejskog pesimizma. 30 Denkart VI. za materiju. Najpre sam se pojavio u duhovnom stanju. prevod u delu. neosetno«. Ahura Mazda tvorac i svetlosti i mraka. dobro i savršeno. Zurvan. za rad i. a posebno time što se nastanjuju u telima ljudi. Rezultat toga je »izmešano« stanje (gumecišn) u kojem se celokupno Stvaranje otada nalazi. samo po sebi. takođe Mary Boyce. jer je prema učenju Zaratustre. kako bi se borili protiv sila Zla23 i Fravaši pristaju. truVid. strofa 2. »Some notes on Ah roman«. ipak. dovoljno mu je da uđe u njega i u njemu se nastani. moje prvobitno stanje nije zemaljsko«. 27 Precizirajmo. »nisam počeo da postojim na svetu zemaljskom (getik).

(Međutim. str. To je moglo značiti da Bog nije prihvatio žrtvu. nav. Tokom pedeset godina. Kada on umre. ali isto tako i da čovek ne treba da bude mesožder. vid. Zaehner. 138 i dalje. up. on je okruglog oblika i »blista kao sunce« (up.nove iranske sinteze 251 je bilje i na t a j način izaziva smrt Prabika. 32 Ahriman viiše ne -može napasti Nebo jer fravaši. Marv Boyce. I zaista. up. bacajući ga u vazduh. 33 Posle još trideset dana. jedan pas je prvi jeo meso). štaviše. Mašje i Mašjane priznaju Ormuzda za Tvorca. na k r a j u Vremena. zatvorivši se. sunčeva svetlost prečišćava njegovo seme od kojeg jedna trećina pada na zemlju. 32 216. prvobitni par vodi poreklo od mitskog Pretka (Gayomarta) i Majke Zemlje i njihova prvobitna forma je vegetalna — što predstavlja u svetu dosta rasprostranjenu mitologemu. da ne obožavaju demone i da se uzdržavaju od hrane. 270. bogovima. Zemlje. vodu i biljke. 323—24. Ta mitska epizoda se može objasniti dvojako: kao ilustracija 1) greha »laganja« ili 2) greha što su jeli i na taj način ustanovili stanje ljudske uslovljenosti. Mašje i 51 Iz njegove srži niče hranljivo i lekovito bilje. Ahriman je zarobljenik materijalnog sveta. ljudi će potpuno napustiti običaj da uzimaju hranu i piće. ali podležu Ahrimanovim iskušenjima i uzvikuju da je on t a j koji je načinio Zemlju. Zbog te »laži« par je proklet i njihove duše će ostati u paklu sve do Uskrsnuća. kojeg potom kalja Prostitutka. sada brane »Nebesku tvrđavu«. 352. str. Mašje i Mašjane. a drugi. 189d i dalje). Drugim recima. to je bila druga laž koja je ojačala demone. up. Teachings of the Magi. str. armije kopljanika. 11 On napada Gajomarta. prema iranskom verovanju. O ubistvu Bika. str. a potom sisaju mleko jedne koze. Ormuzd im naređuje da čine dobra dela. . delo. Platon. Dawn and Twilight of Zoroastrianism. da bi nikla rabarbara iz koje će se roditi prvi par ljudi. str. 231. Mašje i Mašjane ubijaju jedno grlo stoke i peku ga na vatri. Gajomart je bio predodređen da posle napada živi još 30 godina. Cenerov prevod. isti.) Posle toga Ahriman se baca na svetu vatru koju prlja stvarajući dim. Prvog čoveka. Zurvan. praveći se da im se ne dopada. kao u nekoj klopci. jer ga je. kao i drugi mitski makrantropi. a njegova sperma daje korisne životinje. u stvari. 13 Bundahishn. u mnogim drevnim mitovima prvobitni par nema potrebe za hranom. (Odmah potom. od njegovog tela nastaju metali. Ovo podseća na mit tipa »Hainuvele«. Nebo zarobilo na Tvorčevom Delu. ali ptica grabljivica odnosi taj deo. 145. Duchesne-Guillemin. na vrhuncu svoje moći. § 11. Jedan deo žrtvuju vatri. Trideset dana oni žive bez hrane. a preko njega kalja i sve ljude. Symp. Međutim. Od Gajomarta do Saošjanta Gajomart je sin Ormuzda i Spandarmate.

telo je instrument ili »odelo« duše. Međutim.252 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Mašjane nisu uopšte imali nikakve seksualne želje. Ali duša je u stanju da deluje samo kroz telo u kojem je nastanjena. Kao i Imir ili Puruša. § 14. Mašje i Mašjane su mogli od njega primiti to otkrovenje. Duša je. Gajomart prvi prima revelaciju o Dobroj veri. str. baš kao i Gajomart. 19—20. str. 504. rabarbara. ali je zbog pohote počelo da zaudara. mythe et cosmologie dans l'Iran ancien. 87 The Dawn and Twilight of Zoroastrinism. duša će ponovo naći jedno veličanstveno uskrslo telo. tekstove koje navodi Mole i njegove komentare. str. nav. od njegovog semena. Smrt je u materijalni svet uveo Ahriman. Teachings. 73. pa. uzimajući da je Ahriman Tvorac. Christensen. str. 521. XIV. samim tim. posle greha praotaca. U stvari. Mit o Gajomartu (avestanski gaja maretan. s tim što je njegovo ubijanje drukčije ocenjeno. Mazdejska teologija ističe da je Gajomart bio primer i savršenog Čoveka. za vreme materijalnog Stvaranja (gete). 35 A pošto je poživeo trideset godina posle Ahrimanovog napada. on se svrstava pored Zaratustre i Saošjanta. telo nije načinjeno od mraka (kao što tvrde gnostici). I. drugi prevod kod A. već od iste supstance od koje je i duša. 36 U delima poznijih teologa. 485 i dalje. »život smrtni«) veoma jasno ukazuje na trud koji su zaratustrijski teolozi uložili da bi tradicionalnu mitologiju interpretirali na svoj način. M Vid. posle eshatološkog Sudnjeg dana. 4. 34 Zatim su Mašje i Mašjane izrodili druge parove blizanaca. 7 : 1 . da bi ga dalje preneli na svoje potomke. nav. Gajomart predstavlja prvobitnog androginog makrantropa. već samo metali — drugim recima. ni dušu ljudi. tako je i Gajomartu dat veoma visok položaj. štaviše. U stvari. Cenerov prevod. delo. delo. Tada Ormuzd oduzima deci svaki ukus da bi ih ubuduće njihovi roditelji ostavljali u životu. čovek je stvoren dobar i imao je besmrtnu dušu i telo. odeljke Denkarta koje je preveo i komentarisao Cener. 84 Dënkart. telo je bilo sjajno i mirišljavo. ravan Žaratustri i Saošjantu. a više greška u prosuđivanju: praoci su se prevarili. Le premier homme et le premier roi. 88 Vid. dakle. 273 i dalje. str. koji postaju praroditelji svih ljudskih rasa. No. da m a j k a proždire jednog. u početku. Ali oni se sparuju i rađaju dva »tako divna« blizanca. egzaltacija Gajomartom dovodi do iskupljenja ljudske sudbine. Culte. a otac drugog. koja rađa prvi par ljudi. U mazdejskoj svetoj istoriji. . planete i. kao što primećuje Cener. Baš kao što u kasnijim jevrejskim spekulacijama Adam istovremeno raspolaže i kosmološkim atributima i izuzetnim duhovnim vrlinama. Od njegovog tela ne nastaje ceo Svet. Međutim. najmoćniji Ormuzdov saveznik. preveo Mole (Molé).37 za zaratustrizam prvi greh je manje akt neposlušnosti. 38 84 Greater Bundahishn. 267. Ahriman nije uspeo da ubije Gajomartovu dušu. jer u materijalnom svetu čovek jedini raspolaže slobodnom voljom. str.

Najpre. up. Bundahishn. eshatologija preuzima. str.nove iranske sinteze 253 Sve u svemu. na čudesan način. 40 Ogroman požar će topiti metale i s planina 38 Vid. Duchesne-Guillemin. 314 i dalje. str. za mazdaizam. nav. . o indoevropskom eshatološkom mitu koji je sačuvan do danas i u brahmanskoj Indiji i kod Germana. Saošjanta. prema drugim. nav. 112). *« Menok i Xrat. Doktrina o uskrsnuću tela uistinu je proglašenje neocenjive vrednosti Kreacije. Prema Bundahišnu. pre zapadnih »filozofa — hemičara« XVII veka (up. već je u stan j u da pomaže Ormuzdu koji radi na njegovom spasenju. Zaratustrino seme. talasi tog jezera čuvaju u sebi. Kao što smo videli (§ 104).). odvija se niz legendarnih vladavina. str. Ahriman zauvek ostaje nemoćan. Dawn and Twilight. na jednakim rastojanjima od Gajomarta i budućeg Spasitelja. izmešanih s belim haoma. Pahlavijske knjige još detaljnije opisuju epizodu tog eshatološkog scenarija.. G.) Kao što smo videli (§§ 104. Kao Prvi čovek. Zaehner. to je upravo ono što se dešava starim ljudima kada im se bliži kraj. sukobiće se dve vojske i svaki će borac imati tačno određenog protivnika. (Prema jednom predanju iz IV veka posle Hr. 8:11—15. 350 i dalje. u stvari. Reč je. Aždahaka i Fretona. materijalna Kreacija — to jest. Rel. U stvari. U pitanju je najstrože i najsmelije religijsko vrednovanje Materije za koje se zna. Tokom 3. najpre će uskrsnuti Gajomart. Saošjanta će roditi jedna devica koja će se kupati u jezeru Kasaoja. de l'Iran. U konačnoj borbi. time što u sopstvenoj ličnosti uspostavlja čistotu koja je prethodila »mešavini« (gumecišn) nastaloj zbog Ahrimanovog napada. str. čovek ne samo da sebi obezbeđuje blaženstvo. delo. materija i život — sama po sebi je dobra i zaslužuje da se očisti i obnovi. kako bi ih poništila. Widengren. mleka i biljne hrane i hraniće se samo vodom. ponoviće se: pojaviće se zmaj Aždahak i to će usloviti uskrsnuće Fretona koji ga je pobedio in illo tempore. up §§ 177. Zbog toga će demon Az (Žudnja). 192. str. 34 : 23. 39 Prema nekim izvorima. načiniće uskrsle ljude besmrtnim. zahvaljujući svojoj slobodi izbora između Dobra i Zla. Ahrimanovom ubistvu Prabika odgovara eshatološka žrtva bika Hathajosa koju su prineli Saošjant i Ormuzd. ljudi će se postepeno odreći mesa. Jer. Poslednji će pasti Ahriman i Az. delo. Zaehner. koliko je prošlo od Gajomartove smrti i nastanka prvog para ljudi do Zaratustrinog dolaska na presto. Zaratustra se pojavljuje u središtu istorije. III t.000 godina. 13 : § 297. on je bačen u procep kroz koji se uvukao u svet i tamo je uništen. izgubivši moć nad ljudima. biti primoran da proždire demone. ostale izvore koje navodi Dišan-Gijemen. pod udarcima Ormuzda i Sroza. konačno Obnavljan j e (frašo-kereti) će nastati kao posledica žrtve koju prinosi Saošjant. dela i postupke praotaca. 309 i dalje. 230 i dalje. od kojih su najvažnije vladavine Jima. za vreme poslednja tri milenijuma. 351. i 351. Piće pripremljeno od njegove masti i njegove srži. Denkart XII. Bitke koje su vođene u početku. svaki prinosilac žrtve doprinosi »transfiguraciji« sveta.

str. Les religions de l'Iran. uživajući i u telesnim blaženstvima (jer će se porodice ponovo okupiti) i u duhovnim. 42 To je razlog zbog kojeg je pećina igrala najvažniju ulogu u Mitrinim misterijama. To je prvo mesto na kojem se eksplicitno pominju Mitrine misterije. druge primere kod S. pre Hr. tako i eshatološkog. parćanski kralj se povlačio u jednu pećinu. Njegov kult se verovatno razvio u sredini magoi. 10. S druge strane. 85 i dalje. Sachau). 42 G. a kao mleko za pravedne — tela uskrslih će za tri dana biti očišćena. pre svega. str. epigrafski i arheološki izvori o ovom kultu i njegovom prodoru na Zapad. (Ravna zemlja odgovara. Do mitologije i teologije mitraičkih Misterija u stanju smo da dopremo. str. Mitrine misterije Prema Plutarhu (Pomp. Légendes sur les Nartes. 43 Jermenska predan ja govore o pećini u koju se zatvarao Meher (to jest. str. od kraja epohe Ahemenida.) prikazuje boga kako se rukuje s kraljem. tačnije. slaveći ga kao novorođenče. str. 356. ponovo rođeni Mitra. dopiru samo do prvih vekova hrišćanske ere. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. Posle Obnavljanja. predstavi rajskog sveta. frigijski Agditis (§ 207) i jedan slavni junak osetske mitologije. Widengren. . Dumézil. velike ceremonije Mithrakana javno su slavljene. izgleda da kraljevski kult Mitre nije sadržavao nikakav tajni ritual. Nadgrobni spomenik Antioha I iz Komagena (69 — 34. novi kralj je bio reinkarnirani. Literarni dokumenti su malobrojni i uglavnom se odnose na obrede. Gayômart. 2. god. Mitra) i iz koje je izlazio jedanput godišnje. a njegovi podanici su mu pristupali. Jedan od mitova govori o tome kako se Mitra rodio iz stene (de petra natus). nap. Moćni bog bez premca. II. baš kao i antropomorfni Ulikumi (§ 46). ljudi će živeti večno. 6. India (prev. ustanovljenoj u Mesopotamiji i Maloj Aziji. pre nego što bi stupio na presto. 169.5). str. pošto više neće biti izloženi opasnosti da greše. prema jednom predanju koje prenosi Al-Biruni. Vid. 217.254 istorija verovanja i religijskih ideja će poteći vatrena reka — usijana za grešnike. 65. str. kako prvobitnog. 44 Na tu iransku temu se ponovo nailazi 41 Svi ostali literarni. Na kraju. kao dete natprirodnog porekla. U stvari. zahvaljujući skulpturama. Međutim. oni su proširili taj kult na Zapadu. isti. 43 Al-Bîrûni. Hartman. 24. doline se popunjavaju i otvori koji vode u pakao se začepljuju. pobeđeni od Pompeja i odvedeni u ropstvo. 180 i nap. 44 G. 41 Nepoznat je proces transformacije iranskog boga kojeg je veličao Mihrjašt (vid. Mihr. kao što je poznato. Vid1. u požaru nestaju planine. 60. kao i na hijerarhiju inicijacijskih stupnjeva. str. gusari Kilikije »tajno su svetkovali Misterije« Mitre. 192 i dalje. Gerševiča (Gershevitch) u delu Mithraic Studies. takođe I. Mitra je postao zaštitnik parćanskih vladara. § 111) u Mitru iz Misterija.

R. posle H. Odnosi između Sola i Mitre nameću problem koji još nije razrešen. spasenje mista. str. oni predstavljaju dve druge epifanije Mitre kao boga sunca (i zaista. 305 i dalje. glava mu je okrenuta na drugu stranu. E. 51 i dalje. obučeni kao Mitra. .nove iranske sinteze 255 u hrišćanskoj legendi o Rođenju u Vitlejemskoj pećini ispunjenoj svetlošću. Sol mu naređuje da žrtvuje bika. spravljen od njegove masti i srži. str. J. koji sadrži žrtvovanje bika u cilju obezbeđivanja kosmičke plodnosti. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. ubistvo prvobitnog bika je delo Ahrimana. De Zalmoxis à Gengis-Khan. Saošjant i Ormuzd će žrtvovati vola Hathajosa. str. Les Mystères de Mithra (II izd. 311 (nap. Up. Vid. . čudesno rođenje Mitre je predstavljalo integralni deo jednog velikog iransko-sinkretističkog mita o Kosmokrati-Spasitelju. 37 i dalje. Dve ličnosti. Mitrino delo bi se. 61 i dalje. delo. str. drugim recima. up. to »stvaralačko ubistvo« se može lakše objasniti u nekoj religiji zemljoradničkog tipa nego u jednom inicijacijskom kultu. str. 48 Ubijanje bika obavlja se u pećini. a napitak. dakle. isti. 7). načiniće ljude besmrtnim. 47 G. kao što smo videli (§ 216). str. s jedne strane. Mitra obavio po naređenju Sunca (Sol).« 46 U zaratustrijskom kontekstu. Méphistophelés et l'Artdrogyne. brojni iranolozi uočavaju upadljivu sličnost između Mitre i Saošjanta. 4 « F. 48 U vezi s analognom interpretacijom taurohtonije. a iz njegovog tela niče bilje. »Iz tela ubijene životinje nastaće sve trave i lekovito bilje [ . 47 S druge strane. Pored toga. moglo bi se reći da posvećenje u Misterije anticipira konačno Obnavljanje. 113. dok jednom rukom drži životinju za nozdrve. Jedan pozniji tekst (Bundahišn. u tom slučaju. Osnovna mitološka epizoda sadrži krađu i žrtvovanje bika koje je. S morfološkog stanovišta. svaki sa zapaljenom buktinjom u ruci pažljivo posmatraju šta bog radi. vinova loza koja daje sveti napitak za Misterije. 1—4) saopštava.). Kalu. blagotvorne posledice tog ubijanja: iz semena Prabika. a drugom joj zariva nož u slabinu. koje je pročistila svetlost meseca. str. 186 i dalje. Ubijanje bika je prikazano skoro na svakom mitraičkom bareljefu ili slici. ] Iz njegove kičmene moždine nići će žito koje daje hleb. sudeći prema nekim izvorima. Epist. r a đ a j u se životinjske vrste. bar Hinelsa. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. . Pseudo-Dionisije govori o »trostrukom Mitri«. međutim. moglo povezati s tom eshatološkom žrtvom. Vindišmana (Windischmann) (1859). iako je podređen Mitri. M. Cautopates). Mitra se u natpisima naziva Sol 45 Up. Na kosmičku strukturu žrtve ukazuje 12 zodijačkih znakova ili 7 planeta i simboli vetrova i četiri godišnja doba. Mithraic Studies. Mitra bezvoljno obavlja svoju dužnost. u prisustvu Sunca i Meseca. Eliade. Videngren podseća na jedan kasniji haldejski obred. Kao što smo videli (§ 215). I. a iz njegove krvi. Cumont. Kotes i Kotopates (Cautes. na k r a j u Vremena. s druge strane. Hinnels. Mitrino žrtvovanje bika izgleda zagonetno. nav. isti. 45 Sve u svemu. VI. 179 i dalje. 132 reference). vid.

M Nepoznati su nam detalji obreda posvećivanja u različite inicijacijske stupnjeve. na kojem misti. 42. str. 107. a drugi »učesnici«.« 52 Potom bi mu se na čelo nanosio beleg usijanim gvožđem (Tertulian. na nekim slikama. lav (leo). U nekim scenama. 51). na ruke Up. haeret. De preascr. Mitra i Sol potvrđuju svoje prijateljstvo gozbom na kojoj dele meso bika. I Mitra se penje na nebo. (Setimo se da je gavran glasnik koji prenosi Mitri naređenje Sunca da ubije bika. str. 16). Iz toga se može zaključiti da mitraički scenario inicijacija nije u sebi sadržao iskušenja koja su evocirala smrt i uskrsnuće. Jedan tekst svetog Jeronima (Ep. služe starešinu (patera) konventikule. str. str. Dva boga dvore osobe koje nose maske životinja. Taj banket predstavlja model ritualnog obeda. ad Laetam) i brojni natpisi prenose nam nomenklaturu sedam inicijacijskih stupnjeva: gavran (corax). U svakom slučaju. ali je mist morao da je odbije.256 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja invictus. neofit uvođen u novi život. a u nekima se bogovi rukuju.50 Postoji mogućnost da je t a j obred bio namenjen neofitu koji se pripremao za zvanje miles. 40) ili je bio izložen čišćenju od grehova pomoću upaljene baklje (Lukijan. De abstinentia IV. i II. Cumont. sunčev glasnik (heliodromus) i otac (pater). vojnik (miles). Kod posvećenja u inicijacijski stupanj leo. supruga (nymphus). Pre posvećivanja. abst. hrišćanski apologeti aludiraju na »krštenje« kojim je. Mystères paiens et mystère chrétien. 50).) Specifični amblemi za stupanj nymphus bili su plamen (plamen venčanih). 173. 317. on trči za Sunčevim kolima. drugu grupu sačinjavali su posvećenici počev od stupnja leo. 49 . dijadema (aluzija na Veneru) i kandilo. gde je naveden jedan odlomak iz Porfirija. Sol je prikazan kako kleči pred Mitrom. Pretpostavlja se da se malo potom Sol uspinje na nebo. 50 Tertulian. I. Menippus. Persijanac (Perses). postulant se obavezivao zakletvom (sacramentum) da će čuvati tajnu Misterija. 16. II. IV. Zajednica mista bila je podeljena na dve grupe: jedni su bili »sluge«. str. 52 Tertullien. 51 Loisy. 7). 15 (= Textes et Monuments. ta scena je prikazana na više bareljefa. simbol »nove svetlosti« koju će mist ubuduće moči da vidi. govoreći da je Mitra »njegova jedina kruna. Nije poznat specifični inicijatički ispit za stupanj corax.51 Poznato je da mu je tom prilikom nuđena kruna. II. De preascr. verovatno. Prve stupnjeve inicijacija mogla su dostići čak i deca starija od sedam godina. ukrašeni maskama koje ukazuju na njihove inicijacijske stupnjeve. Textes et Monuments figurés. Gozba se odvija u kosmičkoj pećini. De corona. »gavrani« su pomoćnici. prema Porfiriju (De. haeret. 40 (up. Textes et Monuments. ona su verovatno dobijala određeno versko obrazovanje i učila da pevaju pesme i himne. Mitra je jedini bog koji ne deli tragičnu sudbinu božanstava Misterija. U svojim polemikama protiv mitraičkih »sakramenata« (koje je inspirisao Satana!).

legure. a potom su medom premazivali i jezik. da je mist morao da učestvuje u jednom simuliranom ubistvu i da mu je potom pokazivan mač premazan krvlju žrtve. ruku vezanih kokošijim crevima. Up. G. Scavi di Ostia. II: I Mitrei (Rim. Origen (Contra Celsum VI. II. da preskaču preko jame napunjene vodom. 9 = Textes et Monuments II. 57 Ferrua. 17 . Spreda mu se približava sveštenik u istočnjačkoj odori. Les Mystères de Mithra. s visokom frigijskom kapom na glavi. Med je. Jedan od najbolje sačuvanih prizora Kimon opisuje ovako: »Goli mist sedi. De antro nymph. 8). 40). si.57 S druge strane. dok su drugi rikali kao lavovi. 183). 1954). dakle. nymphus Venere. Mithras. 132—133. str. S leđa mu prilazi mistagog. kao i onaj u Ostiji. ono što naš autor kaže. 56 Vrlo je verovatno da su neki inicijacijski obredi obuhvatali i borbu kandidata sa nekim strašilom. U drugim scenama. 35 F. 320). obavljajući posvećenje jednog miles u zvanje »oca«. 53 Porphyre. 142. str. itd. Potom bi došao neko. 12 (= Textes et Monuments. povezanih očiju. delo. Druge crteže iz mithreuma u Kapui reprodukovao je Vermaseren. bronze. 56 Cumont. miles Marsa.nove iranske sinteze 257 kandidata sipali su med. 72 i dalje. et novi Test. Quaest. Komod ubio kandidata. Svaki od sedam inicijacijskih stupnjeva bio je pod zaštitom jedne planete: corax je bio pod zaštitom Merkura. str. str. Pojedini kandidati su morali. Mithreum u Santa Priski. str. 22) govori o jednoj lestvici od sedam stepenika načinjenih od različitih metala (olova. pružajući prema mistu mač. Perses Meseca. nav. Na jezik navorođenčadi stavljan je med. srebra i zlata) i povezanih s raznim božanstvima (olovo s Hronosom. Neki autori sumnjaju u autentičnost te informacije. Cumont. 108 i dalje. mačem presecao creva i proglašavao sebe oslobodiocem. bakrorez XIII. I. leo Jupitera. kalaja. med je došao sa Meseca. 114. Vrlo je verovatno da je jedna takva lestvica igrala — nama nepoznatu — ritualnu ulogu i pri tome služila kao simbol mitraičke konventikule. 135. gvožđa. 53 Prema jednom hrišćanskom autoru iz IV veka. II.). Bacatti. dok je trebalo samo da se pretvara da ga je ubio. delo. 21). ali. Il mitreo sotto la chiesa di Santa Prisca. verovatno predstavljaju neke od tih inicijacijskih proba. kao što kaže Loazi. heliodromus Sunca i Pater Saturna. vet. kao da hoće da ga gurne napred. Pretpostavlja se da je. takođe. navodi na pomisao da smisao simbolizma tog obreda on ili nije znao ili se nije potrudio da ga ponovi« {nav. str. 54 Pseudo-Avgustin. Les religions orientales. Cumont. sadrži jasno ilustrovane astralne veze. bio hrana blaženih i novorođenih. goli mist kleči ili čak leži na zemlji. 54 Prizori posvećivanja na slikama u mithreumu u Kapui. kalaj s Afroditom. Prema iranskom predanju. str. 15 (= Textes et Monuments. Istoričar Lamprid piše da je imperator Komod ukaljao Mitrine misterije pravim ubistvom (Commodus. 51—53. str. ruku verovatno vezanih na leđima. kandidate vezanih očiju okružavala je frenetična gomila ljudi od kojih su jedni oponašali graktanje gavranova i lepršanje krila.« 55 Zna se. »njen surovi karakter svedoči o njenoj autentičnosti.

Mitra je bio jedini bog Misterija koji nije spoznao smrt. str. njegovo širenje je pratilo kretanja legija.58 Mitraizam je bio tajni kult skoro isključivo rezervisan za vojsku. Pored toga. »Da je hrišćanstvo bilo zaustavljeno. U epohi. 453. jedini među tajnim kultovima. umerenošću i moralnošću njenih privrženika. mitraizam se razlikovao od ostalih misterija i po tome što u sebe nije uključivao orgastičke i čudovišne rituale. svet bi bio mitraizovan« (Mare Aurele.) Međutim. (Izgleda da kult nije bio prodro u Grčku i Malu Aziju. pak. Za razliku od drugih istočnjačkih religija spasenja kojima je rukovodilo strano sveštenstvo (egipatsko. Panonija i Germanija. vrlinama koje su podsećale na staru rimsku tradiciju. a obične ljude je impresionirala svojom disciplinom. . 579). »The Mithraic Mysteries«. pa sve do centralne Evrope i Balkana. i . čak i u Rimu. Renan je verovatno bio opčinjen uticajem i popularnošću Mitrinih misterija u III i IV veku. Widengren.000. Ono malo što se zna o obredima posvećenja više podseća na inicijacije indoevropskih »udruženja ljudi« (§ 175). Najveći broj svetilišta otkriven je u starim rimskim provincijama kao što su Dalcija. regrutovane su iz italskih naroda ili. ta nova vera u Misterije izazivala je divljenje svojom snagom i originalnošću. Tajni kult Mitre uspeo je da ujedini iransko nasleđe i grčko-rimski sinkretizam. jedna takva zabrana ne samo da je otežavala već je činila i neverovatnim preobraćenje sveta u mitraizam. Mitrine misterije su asimilovale i integrisale duhovne tokove specifične za epohu Imperije: astrologiju. nego na one iz egipatskih ili frigijskih Misterija. patres. kao što smo rekli. feničansko). 58 Up. Uz to. starešine Misterija. eshatološke spekulacije. U njegovom panteonu. A mitraizam.258 i storija verovanja i religijskih ideja 218. gde je u jednom trenutku postojalo stotinak svetilišta. izgleda da je nemoguće ne navesti onu slavnu rečenicu Ernesta Renana: »Da je širenje hrišćanstva zaustavila neka smrtonosna bolest. Severne Afrike i Španije.. str. I zaista. treba imati na umu da je jedna konventikula primala najviše 100 članova. začelo je bio iznenađen njihovom rasprostranjenošću po svim provincijama Rimske imperije. uspeh mitraizma je bio neobičan: zahvatio je oblasti od Ekosa u Mesopotamiji. sirijsko. broj vernika nije mogao biti veći od 10. I što se tiče širenja kulta. Bila je to prava religija za vojnike. koji nije primao žene. Uprkos iranskom nasleđu. u kojoj je učešće žena u kultovima spasenja dostiglo do tada neviđeni stupanj. liturgijski jezik je bio latinski. Prema tome. iz naroda rimskih provincija.« Kada se raspravlja o Mitrinim misterijama. najvažniji bogovi klasičnog sveta stajali su rame uz rame sa Zervanom i drugim istočnjačkim božanstvima. kao i solarnu religiju (koju su filozofi interpretirali kao solarni monoteizam). Jer.

jer su u Misterijama videli dijabolično oponašanje euharistije. P. uostalom. Kao sve religije spasenja i ezoterične konventikule. ukida zvaničnu podršku mitraizmu. otkrivani kroz preobraćenje i inicijacijska iskušenja (dovoljno je setiti se brojnih valorizacija svetinja kod nehrišćana i u istoriji hrišćanstva). Justin (Apol. nastavile su da prodiru druge tvorevine iranskog religijskog duha. 20. John R.nove iranske sinteze 259 Pa ipak. pre svega iz političkih razloga. 60 Mnogi imperatori su podržavali mitraizam. Po svoj prilici se teolozi raznih sinkretističkih religija spasenja nisu ustručavali da pozajm l j u j u određene ideje i formule. godine. 60 Up. uspeh manihejstva potresa sve slojeve Crkve i uticaj manihejskog dualizma produžava 58 Up. važni su bili lični doživljaj. jer se njima sledio božanski uzor. Kult je ponovo zadobio ugled tokom veoma kratke vladavine Julijana. Međutim. i gozbama drugih kultova Misterija) ne može se odricati njihov verski značaj. 363. ili 308. decembra) a pri tome su im i verovanja o k r a j u Sveta. 40) je govorio o »žrtvovanju hleba«. I. »The Mithraic cult meal in its Greek and Roman environment«. Posle njegove smrti. Što se tiče inicijacijskog krštenja. str. »dobrotvoru Imperije«. posvetili oltar. I sama činjenica da su ih apologeti toliko napadali kao dijabolično oponašanje euharistije. nanošenje belega na čelo usijanim gvožđem podsećalo ih je na signatio. U stvari. Tertulijan (De praescr. štaviše. »Christianity and the Mystery Cults«. hrišćanski apologeti su strahovali od eventualne »konkurencije« mitraizma. Međutim. strašnom sudu i uskrsnuću tela bila slična. Počev od III veka. pobeda Konstantina kod mosta Milvija je. Dioklecijan i ostali Augusti. str. nastupa period tolerancije. 343 i dalje. § 207). ali Gracijanov edikt. 382. godine. tajni kult Mitre. zapečatila sudbinu mitraizma. prestao je da postoji kao istorijska realnost. ritualni obed posvećenih. zabranjen i proganjan. dve religije su proslavljale rođenje svog boga istog dana (25. u svet koji je upravo prelazio u hrišćanstvo. 59 U svakom slučaju. predstavljao je podsećanje na gozbu Mitre i Sola posle žrtvovanja bika. Hinnels.. Ali ta verovanja i ti mitsko-ritualni scenariji pripadali su Zeitgeistu helenističke i rimske epohe. 307. Kane. dosta uobičajene u doba Carstva. 66) je optuživao »zle demone« da propisuju sakramentalno korišćenje hleba i vode. mitraičkim gozbama (kao. Na kraju krajeva. za hrišćanske teologe posle II i III veka sličnost sa mitraizmom je postala još nezgodnija. godine. Teško je utvrditi da li su te svetkovine za posvećene predstavljale sakramentalni obed ili su više ličile na druge obredne gozbe. U Karnutumu su. Međutim. ukazuje na njihov sveti karakter.. 312. obred kojim se okončavala svetinja krštenja. kao i teološko tumačenje mitsko-ritualnog scenarija. počev od II veka. njega su praktikovali i drugi kultovi. godine. t a j imperator-filozof se deklarisao kao mitrik. 17" . koje su im se činile vrednim i čiji su uspeh uočili (već smo naveli slučaj frigijskih Misterija. Mitri.

81 " Vid. angelologija.260 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja se kroz ceo srednji vek. od ranog srednjeg veka do renesanse i epohe prosvećenosti. . njihovi tragovi se. S druge strane. u pojedinim slučajevima. teologija Svetlosti i neki elementi gnostičke mitologije — na k r a j u bivaju preuzeti od strane hrišćanstva i islama. brojne iranske religijske ideje — a posebno nekoliko motiva iz Rođenja. ovog delà. mogu prepoznati. tema magusa. III t.

niti pi.«1 To se dogodilo dve ili tri godine posle razapinjanja na krst. 22 :4 — 21. (Nije poznat tačan datum pogubljenja Isusa: bila je to godina 30. koji se beše istakao revnošću u proganjanju hrišćana. prema uputstvu Isusa koji mu je došao u obliku priviđenja. a ne viđahu nikoga. jer čujahu glas. u citatu G.« 3 "* Za sve knjige Novog zaveta korišćen je prevod Vuka Stef. nalazio se na putu iz Jerusalima u Damask. »Najzad«. . Karadžića osim u slučajevima kada se francuski prevod razlikuje od našeg (prim. prev. Savle. Gospode?'. 1 Dela apostola. ustani i uđi u grad. i pošto pojede. »*Najzad je jedan učenik. dakle. obasja ga svjetlost s neba.XXVIII POGLAVLJE RAĐANJE HRIŠĆANSTVA 219. 18 — 19. »najzad grčki jezik izražava jedno gorljivo i živo duhovno iskustvo. okrepi se. Jedan »beznačajni« Jevrejin: Isus iz Nazareta Godine 32. naše ere. Prema tome. 9 — 10. »I odmah progleda i ustavši krsti se. Ananije. godine.' A ljudi koji iđahu s njim stajahu i čuđahu se.Savle. A Savle usta od zemlje i otvorenijim očima svojim nikoga ne viđaše.). »Ujedanput. pa prema tome i u spasenje koje donosi Hristos. No. str. pa će ti se kazati šta ti treba činiti. ili 33. ispunjene neviđenim žarom: verom u uskrsnuće. I padnuvši na zemlju ču glas gdje mu govori: . 26: 12 — 20. jedan mladi farisej po imenu Savle.) Kao što ćemo videti. pisao je veliki helenista Vilamovic-Melendorf (Willamowitz-Moelendorf). jer njegove Poslanice predstavljaju prve dokumente istorije hrišćanske zajednice. A oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. zašto me goniš' — A on reče: . I bješe tri dana slep i ne jede.Ja sam Isus. 3 Willamowitz-Moelendorf. kojega ti goniš. A Gospod reče: . a posebno hrišćanstva svetog Pavla. a najkasnije 36. vera u Hristovo uskrsnuće predstavlja osnovni element hrišćanstva. stavio ruke na Savia i ovaj je ponovo progledao. preobraćenje Pavla je obavljeno najranije 32. Bornkama (Bornkamm). 9: 3 —5. Autor Dela govori još u dva maha o susretu s uskrslim Hristom na putu za Damask. Paul. ! U Korinćanima poslanici prvoj (15 : 1 — 2) on veoma brižljivo navodi sve one kojima se uskrsli Hristos prikazao.Ko si ti. Sve su Poslanice. 2 Ta činjenica je veoma značajna. ili 33.

262

is t o r i j a v e r o v a n j a i religijskih ideja

Važno je da se istakne jedna druga činjenica, a to je kratko vreme — svega nekoliko godina — proteklo od događaja koji je otkrio Isusovu vokaciju do Pavlovog ekstatičkog doživljaja. U petnaestoj godini Tiberijevog carevanja (znači, leta Gospodnjeg 28—29), jedan isposnik zvani Jovan Krstitelj, počeo je da obilazi oblast Jordana »propovedajući krštenje i pokajanje za oproštaj grehova« (Jevanđelje po Luki,* 3 : 1 i dalje). Istoričar Josif Flavije opisuje ga kao »poštenog čoveka« koji zahteva od Jevreja da žive čestito, pravedno i pobožno (Ant. Jud. 18, st. 2, §§ 116—119). U stvari, on je bio istinski vizionar, plahovit i žestok prorok, u otvorenom sukobu s jevrejskim političkim i verskim hijerarhizmom. Vođa jedne sekte milenarista, Jovan Krstitelj je, ne tražeći za sebe zvanje Mesije, objavljivao neizbežnost nastanka Carstva. Njegov poziv je imao znatan uspeh. Među hiljadama osoba koje su dotrčale iz cele Palestine da bi bile pokrštene bio je i Isus, poreklom iz Nazareta u Galileji. Prema hrišćanskom predanju, Jovan Krstitelj je u njemu prepoznao Mesiju. Ne zna se razlog zbog kojeg je Isus kršten. Ali je izvesno da mu je prilikom krštenja otkriveno njegovo mesijanstvo. U jevanđeljima, misteriju te revelacije prikazuje slika Duha Gospodnjeg koji silazi u obliku golubice i glasa s neba koji govori: »Ovaj ovde je Sin m o j v o l j e n i . . . « (Matej 3 : 16; up. Marko, 1 : 16; Luka, 3 : 22). Odmah posle krštenja, Isus se povukao u pustinju. Jevanđelja navode da ga je »u pustinju odveo Duh« kako bi ga iskušavao Satana (Marko, 1 : 12; Matej, 4 : 1—10; Luka, 4 : 1—13). Mitološki karakter ovih iskušavanja je očevidan, ali njihov simbolizam otkriva specifičnu strukturu hrišćanske eshatologije. Morfološki, scenario se sastoji iz niza inicijacijskih proba, analognih onim kroz koje je prošao Gautama Buda (up. § 148). Isus posti četrdeset dana i četrdeset noći, a Satana ga »iskušava«: najpre traži od njega da čini čuda (»reci ovom kamenu da postane hleb«; potom ga odvodi na krov hrama u Jerusalimu i kaže mu: »Ako si sin božji, skoči odavde dole«), a zatim mu nudi apsolutnu moć: »svu vlast ovu i slavu njihovu«. Drugim recima, đavo mu nudi moć da sruši Rimsko carstvo (to jest, nudi mu vojnu pobedu Jevreja koju su najavljivale apokalipse), pod uslovom da mu se Isus potčini. 4 Izvesno vreme Isus obavlja pokrštavanje, kao Jovan Krstitelj i, verovatno, s više uspeha (up. Jovan, 3 : 22—24; 4 : 1—2). Međutim, saznavši da je Irod proroka bacio u tamnicu, Isus na* dalje: Luka i si. (prim. prev.). Svakako da je scenario »iskušavanja« bio docnije, posle propasti ustanka od 66 — 70 godine, to jest, posle rušenja Hrama od strane Rimljana, integrisan u legendama predanja uneta u jevanđelja. No, u simboličkom horizontu u kojem se Crkva razvijala, »iskušavanja« pripremaju I s u s o v * čuda (jer će ubrzo potom on pretvoriti vodu u vino i umnožiti hlebove i ribe), kao i trijumf hrišćanstva (jer, iako Rimsko carstvo nije srušila vojna pobuna, ona je ipak, na kraju, pobeđena, pošto je postala hrišćanska).
4

Rađanje

hriscanstva

263

pušta Judeju i odlazi u svoju rodnu zemlju. Josif Flavije objašnjava Irodov postupak strahom: strahovao je od Krstiteljevog uticaja na narodne mase i plašio se pobune. Bilo kako bilo, t a j događaj je bio povod da Isus izrekne svoju poruku. Čim je stigao u Galileju, Isus je proglasio Jevanđelje, odnosno Dobru vest: >Došlo je vreme, približi se carstvo Božje: pokajte se i verujte u jevanđelje.« 5 Poruka izražava eshatološku nadu koja je potom, s malo izuzetaka, dominirala jevrejskom religioznošću više od jednog veka. Posle proroka i posle Jovana Krstitelja, Isus je predviđao neminovan preobražaj sveta: to je suština njegovog proročanstva (up. § 220). Okružen svojim prvim učenicima, Isus je propovedao i poučavao po sinagogama, i pod vedrim nebom, obraćajući se pre svega ugnjetavanima i siromašnima. U skladu sa svetom istorijom i najpopularnijim biblijskim ličnostima, upotrebljavao je tradicionalna didaktička sredstva koristeći pri tom prastare slike i simbole i, naročito, figurativni jezik parabola. Kao i toliki drugi »božanski ljudi« helenističkog sveta, Isus je bio vidar i čudotvorac koji je lečio sve vrste bolesti i pomagao ljudima poremećenog duha. Zbog nekih od tih čuda osumnjičen je za čarobnjaštvo, zločin koji je povlačio smrtnu kaznu. »Pomoću Veelzevula kneza đavolskoga izgoni đavole«, govorili su jedni. »A drugi, kušajući ga, iskahu od njega znak s neba.« 8 Jevreji nisu zaboravili njegovu slavu egzorciste i čudotvorca; jedno predanje iz prvog ili drugog veka pominje Jevrejina koji se »bavio vradžbinama« i koji je »zaveo Izrael.« 7 Isusovo proročanstvo je odmah uznemirilo dve politički i verski uticajne grupe, fariseje i saduceje. Prvima je smetala sloboda s kojom se Nazarećanin odnosio prema Tori. š t o se tiče saduceja, oni su želeli da izbegnu nevolje do kojih bi mogla dovesti sva ta mesijanska propaganda. U stvari, Carstvo božije koje je propovedao Isus podsećalo je neke na verski fanatizam i političku netrpeljivost zelota. Ovi poslednji su odbijali da priznaju rimsku vlast, jer je za njih, »samo Bog bio vladar i gospodar« (Josif, Ant, Jud. 18, 1, 6, § 23). Bar jedan od dvanaest apostola. Simeon Revnosni, 8 bio je nekadašnji zelot (Marko, 3 : 18). A Luka iznosi da je, posle razapinjanja Hrista, jedan njegov
r ' Marko 1 : 15; Mateja, 4 : 17 govori o Kraljevstvu nebeskom, ali dve formule su sinonimi. 6 Luka, 11 : 15—16. Luka je dobro video da zahtev za davanje »znaka« i optužba za čarobnjaštvo čine narativno jedinstvo; ostali jevanđelisti to iznose odvojeno: ¡Marko, 3 : 22; 8 : 11; Matej, 12 : 28, 38; 16 : 1; up. Dodd, The Founder of Christianity, str. 179, nap. 11. 7 Up. B. Sanhedrin 43 a. Isti tekst daje i druge informacije čiji će značaj moći proceniti docnije, jer one nisu u zavisnosti od hrišćanskih izvora (up. str. 322, nap. 12). Rabinske izvore navodi i o njima raspravlja J. Klausner, Jesus of Nazareth, str. 17—47. * Up. Brandon, Jesus and the Zealotes, str. 44—47, 243—45.

264

i storija verovanja i religijskih ideja

učenik rekao: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailj« (24:21). Uostalom, jedna od najmisterioznijih i najspektakularnijih epizoda među onima koje navode jevanđelja osvetljava nesporazum nastao u vezi s Carstvom koje je najavio Isus. 9 Pošto je deo dana proveo propovedajući, Isus je saznao da 5.000 ljudi koji su došli za n j i m na obalu. Tiberijskog jezera nemaju šta da jedu. Tada im je on rekao da posedaju i, pošto je na čudesan način umnožio nekoliko hlebova i nekoliko riba, svi su zajedno jeli. Reč je o arhajskom obrednom činu kojim se utvrđuje ili obnavlja mistično jedinstvo grupe. U ovom slučaju zajednički ručak je mogao označavati simboličnu anticipaciju eshatona, jer Luka (9 : 11) navodi da im je Isus pre toga govorio o Carstvu Božijem. Međutim, oduševljena tim novim čudom, gomila nije razumela njegovo duboko značenje, već je u Isusu počela da gleda dugo očekivanog »proroka-cara«, onog koji će osloboditi Izrael. »Isus je razumeo da oni hoće da ga uhvate i učine carem« (Jovan, 6 : 15). Stoga je rasterao svetinu, ušao sa svojim učenicima u barku i prevezao se na drugu obalu Tiberijskog jezera. Nesporazum bi se mogao protumačiti kao neuspela pobuna. U svakom slučaju, posle tog događaja svetina je napustila Isusa. Prema Jovanu (6 : 66—77), samo njih dvanaestorica su mu ostali verni. S njima je Isus odlučio da, u proleće 30 (ili 33) godine, proslavi Pashu u Jerusalimu. Dugo se rasDravljalo — i još se raspravlja — o cilju tog pohoda. Verovatno je Isus hteo da objavi svoju poruku u verskom centru Izraela, kako bi iznudio konačan odgovor u jednom ili drugom smislu. 10 Kada je stigao blizu Jerusalima, ljudi »mišljahu da će se odmah javiti carstvo Božije« (Luka 19: 11). Isus je ušao u grad kao mesijanski car, rasterao prodavce i kupce iz Hrama i održao propoved narodu (11 : 15 i dalje). Sutradan je ponovo došao u Hram i ispričao parabolu o vinogradarima ubicama koji su, pobivši sluge koje im je poslao njihov gospodar, ubili i njegovog sina. »Šta će učiniti gospodar od vinograda? zaključio je Isus. Doći će, pogubiće vinogradare i daće vinograd drugima« (12 : 9). Za sveštenike i tumače Mojsijevih zakona značenje parabole je bilo providno: proroci su bili pobijeni, a i poslednjem koji je poslat, Jovanu Krstitelju, predstojalo je pogubljenje. Po Isusu, Izrael je oduvek bio vinograd Božji, ali je njegova verska hijerarhija osuđena na propast; novi Izrael će imati druge vođe. 11 štaviše, Isus je stavljao do znanja da je on, »voljeni sin« gospodara, naslednik vinograda, a to je bila mesijanska poruka koja je
• Epizoda je prepričana u četiri jevanđelja (Marko i Matej, je navode po dva puta); Marko, 6 : 30—44; 8 : 1—10; Matej, 14 : 13—21, 15 : 32—39; Luka, 9 : 10—17; Jovan, 6 : 1—15. Dodd, nav. delo, str. 139 i dalje; R. M. Grant, Augustus to Constantine, str. 43. 11 Up. Dodd, str. 150.

rađanje

hrišćanstva

265

mogla izazvati krvave represalije vlastodržaca. Stoga je, kao što reče prvosveštenik Kajafa, »bolje da jedan čovek umre za narod, nego da narod sav propadne« (Jovan 11 : 50). Trebalo je intervenisati brzo, pre nego što Isusove pristalice stignu da reaguju. Hapšenje je trebalo obaviti noću i to tajno. Proslavu poslednje večere uoči Pashe obavio je Isus u društvu svojih učenika. Taj poslednji zajednički obred postaće centralni hrišćanski obred: euharistija na čijem ćemo se značenju zadržati nešto docnije »I otpojavši hvalu iziđoše na goru Maslinsku« (Mate], 26 : 30). Iz te tužne noći predanje je sačuvalo sećanje na dva događaja koji još uvek more savest hrišćana. Isus saopštava Petru da će ga se ovaj, »noćas dok petao ne zapeva«, tri puta odreći (Matej, 26 : 34; up. Marko 14 : 26—31). A Isus je Petra smatrao svojim najodanijim učenikom koji je trebalo da bude najveća uzdanica zajednice vernih. Sigurno je da je njegovo odricanje samo ukazivalo na ljudsku nepostojanost. Taj čin nimalo ne u m a n j u j e Petrovo dostojanstvo, niti njegove harizmatične vrline. Značenje tog mučnog događaja je jasno: kada je u pitanju spasenje, ni vrline ljudi, ni njihovi grehovi se ne računaju; važno je pokajati se i ne gubiti nadu. Da nema Petra, teško bi bilo opravdati veliki deo istorije hrišćanstva; njegovo odricanje i pokajanje (Matej, 26 : 74) postali su, u neku ruku, model celog hrišćanskog života. Ništa manje ne služi kao uzor ni sledeća scena koja se događa na »mestu zvanom Getsemani«. Isus je sa sobom poveo Petra i još dva učenika i tamo im rekao: »Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovdje i stražite sa mnom« (Matej, 26 : 38). Potom se udalji nekoliko koraka i »pade na lice svoje moleći se i govoreći: ,Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti'« (26 : 39). No, kada se vratio, našao je svoje učenike kako spavaju. On reče Petru: »Zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom?« (26 : 40) »Stražite i molite se Bogu«, posavetovao im je ponovo. Uzalud; vrativši se »nađe ih opet gdje spavaju; jer im bijahu oči otežale« (26:43; up. Marko 14 : 32—42: Luka 22 : 40—46). Poznato je, međutim, još od priče o Gilgamešu (§ 23), da nadvladati san i ostati »budan« predstavlja najveću inicijacijsku probu, jer ona postavlja kao cilj preobraženje ljudske uslovljenosti i osvajanje »besmrtnosti«. U Getsemaniju se pokazalo da je »inicijacijsko bdenje« — mada ograničeno na samo nekoliko časova — iznad ljudske moći. Taj neuspeh će takođe postati uzorni model za većinu hrišćana. Malo vremena potom Isusa je lišila slobode Prvosveštenikova garda kojoj su se verovatno pridružili i rimski vojnici. Teško je tačno odrediti redosled događaja. Jevanđelja govore o dva odvojena suđenja. Sinedrion je našao da je Isus kriv za bogohuljenje. Jer, kada ga je Prvosveštenik upitao: »Jesi li ti Hristos [to jest, Mesija], sin Blagoslovenoga?«, ovaj je odgovorio: »Je(§ 220).

266

i storija verovanja i religijskih ideja

sam« (Marko 14:61—62; UD. Matcj, 26:57—68; Luka 2 2 : 5 4 , 66—71). Bogohuljenje se kažnjavalo kamenovanjem, ali je neizvesno da li je Sinedrion u to vreme imao pravo da dosudi s m r t n u kaznu. U svakom slučaju, Isusu je potom sudio namesnik Judeje, Pontije Pilat. Optužen za pobunu (»Jesi li ti car judejski?«), osuđen je na tipično rimsku kaznu — razapinjanje na krst. Izložen podsmehu (ogrnutog p u r p u r n o m togom i krunisanog vencem od t r n j a vojnici ga pozdravljahu: »Zdravo, care judejski!«), Isus je razapet na krst između dvojice »razbojnika«. Tim imenom — testes — Josif Flavije često naziva pobunjenike. »Iz toga jasno sledi da je kontekst Isusovog pogubljenja bio gušenje ustanka Jevreja protiv rimske vlasti i njenih kolaboracionista u Judeji. Za vlastodršce u Jerusalimu, svaka proklamacija n a s t u p a n j a carstva božijeg implicirala je restauraciju jevrejskog carstva.« 12 Zatvaranje, suđenje i pogubljenje Isusa rasteralo je vernike. Ubrzo pošto je lišen slobode, njegov najdraži učenik, Petar, odrekao ga se tri puta. Sigurno je da bi Isusove propovedi pa možda i samo njegovo ime iščezli u zaboravu da se nije dogodila neobična i, van domena vere, neshvatljiva epizoda: uskrsnuće pogubljenog. Predanje koje prenose Pavle i jevanđelja p r i d a j u presudan značaj praznom grobu, kao i b r o j n i m prikazanjima uskrslog Isusa. Bez obzira na to kakva je priroda tih dođivljaja, oni predstavljaju izvor i osvetu hrišćanstva. Vera u uskrslog Isusa pretvorila je šaku demoralisanih begunaca u grupu odlučnih ljudi sigurnih da ne mogu biti pobeđeni. Gotovo bi se moglo reći da su i sami apostoli prošli kroz inicijacijsku probu beznađa i duhovne smrti, da bi p o t o m stupili u novi život; postavši prvi misionari jevanđelja.

220.

Dobra

vest:

približilo

se

carstvo

Božije

Rudolf Bultman (Bultmann) je govorio o »nepodnošljivoj banalnosti« Isusovih biografija. I doista, svedočanstva su malobrojna i neuverljiva. N a j s t a r i j e — Pavlove Poslanice — skoro potpuno z a n e m a r u j u Isusov istorijski život. Sinoptička jevanđelja, redigovana između 70. i 90. godine, predstavljaju zbirku usmenih pred a n j a prvih hrišćanskih zajednica. No, ta n r e d a n j a se odnose koliko na Isusa, toliko i na uskrslog Hrista. To ne u m a n j u j e neminovno njihovu dokumentarnu vrednost; jer, najvažniji element hrišćanstva, kao, uostalom, i svake religije koja je zahtevala jednog osnivača, jeste baš memorija. Uzor svakog hrišćanina je sećanje na Isusa. Međutim, p r e d a n j e koje su nrenosili prvi svedoci bilo je »egzemplarno«, a ne isključivo »istorijsko«; ono je
15 Grant, Augustus to Constantine, str. 43. Rabinsko predanje prenosi da su Isusu sudile jevrejske vlasti i da je bio osuđen na vešanie na dan uoči pashe; Klausncr, Jesus of Nazareth, str. 18 i dalje.

rađanje

hrišćanstva

267

očuvalo značajne strukture događaja i pronovedi, ali ne i tačno sećanje na Isusovu aktivnost. To je dobro poznat fenomen i to ne samo u istoriji religija. S druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da su prvi hrišćani, Jevreji iz Jerusalima, predstavljali jednu apokaliptičku sektu unutar palestinskog judaizma. Oni su odmah počeli da iščekuju drugi dolazak Hrista, parusiju; njih je zaokupljao kraj istorije, a ne istoriografija eshatološkog očekivanja, štaviše, kako se moglo i očekivati, oko lika uskrslog Gospoda dosta se rano iskristalisala prava mitologija, koja podseća na mitologije bogova spasitelja i božanski inspirisanog čoveka (theios anthropos). Ta mitologija koju ćemo izložiti malo dalje (§ 222), naročito je značajna: ona nam pomaže da shvatimo specifičnu versku dimenziju hrišćanstva, a istovremeno i potonju istoriju ove religije. Mitovi koji su Isusa iz Nazareta uveli u univerzum arhetipova i transcendentalnih likova onoliko su »istiniti« koliko su istiniti i njegovi postupci i reči: u stvari, ti mitovi su potvrda moći i kreativnosti njegove originalne poruke. Uostalom, zahvaljujući toj mitologiji i univerzalnoj simbolici, verski jezik hrišćanstva postaje ekumenski i tako se, svima pristupačan, širi van svoje postojbine. Opšte je prihvaćeno da sinoptička jevanđelja prenose suštinu poruke, na prvom mestu najavu carstva Božijeg. Kao što smo naveli (str. 318), Isus otpočinje svoju službu u Galileji propovedajući dobru vest koju šalje Gospod: »Iziđe vrijeme i približi se carstvo Božije« (Marko 1 : 15).13 Predstoji eshaton: »imaju neki među ovima što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božije da dođe u sili« (Marko, 9 : 1 ; up. 13:30). »A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do otac« (Marko, 13 : 32). Međutim, druge Isusove formulacije dopuštaju da se shvati kako je Carstvo već zavladalo. Posle jednog egzorcizma, on kaže: »A ako li ja prstom Božijim izgonim đavole, dakle je došlo k vama carstvo Božije« (Luka 11 : 20). Drugom prilikom, Isus tvrdi da se »od vremena Jovana Krstitelja dosad carstvo nebesko na silu uzima i silnici dobijaju sa« (Mat., 11 : 12). Izgleda da je smisao tog stava sledeći: carstvo je već nastupilo, ali su sa silnici podjarmili. 14 Za razliku od sindroma apokalipse toliko često evociranog u literaturi tog vremena, Carstvo nastupa bez kataklizme, pa čak i bez nekih spoljnih znakova. »Carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazniti: evo ga ovdje ili ondje; jer sle, carstvo je Božije unutra u vama« (Luka, 17 : 20—21). U parabp'' Savremena egzegeza prihvata kao autentična četiri iskaza u vezi s carstvom Božijim: Marko, 1:15a; Luka, 11:20; 17:20—21; Mat. 11:12. Up. Perrin, Rediscovering the teachings of Jesus, str. 63 i dalje; isti, The New 14 Testament: An Introduction, str. 288 i dalje. Up. Ernst Kasemann, »The Problem of the Historical Jesus«, str. 42 i dalje; Perrin, Rediscovering, str. 76 i dalje.

268 lama Carstvo se upoređuje sa semenom koje postepeno sazreva, niče i raste samo od sebe (Marko 4 : 26—29), sa zrnom gorušice (30—32), s kvascem od kojeg narasta testo (Mat. 13 : 33). Moguće je da ove dve divergentne najave Carstva — u bliskoj budućnosti, a zatim u sadašnjosti — odgovaraju dvema uzastopnim fazama Isusovog učenja. 15 Takođe je prihvatljiva pretpostavka da su u pitanju dve interpretacije jedne iste poruke: 1) Carstvo, koje su najavili proroci, neizbežno će nastupiti, drugim recima, »kraj istorijskog sveta« je neminovan i 2) Carstvo je već zavladalo za one koji, zahvaljujući Isusovim molitvama, žive u vanvremenskoj sadašnjosti vere. 16 Posebno ova druga moguća interpretacija poruke ističe Isusovu mesijansku veličinu. Nema sumnje da su ga njegovi učenici priznali za Mesiju, jer na to ukazuje naziv »Hristos« (što na grčkom znači »Miropomazani« ili »Mesija«). Isus nikada ne upotrebljava to ime sam za sebe; on ga, međutim, prihvata kada ga drugi izgovore (Marko, 8 : 29; 14 : 61). Moguće je da Isus izbesava naziv Mesije zato da bi istakao razliku između Dobre vesti koju je on propovedao i nacionalističkih formi jevrejskog mesijanstva. Carstvo Božije nije predstavljalo teokratiju koju su zeloti oružjem hteli da uspostave. Isus je najčešće sebe definisao kao Čovekovog sina. Taj izraz koji je u početku predstavljao samo sinonim za »čoveka« (up. § 203) na k r a j u je — implicitno, preko Isusove propovedi, i eksplicitno, putem hrišćanske teologije — postao izraz za Sina Božijeg. No, u meri u kojoj je to bar u grubim crtama moguće, Isusova »ličnost« se može porediti sa Slugom mučenikom (Isaija 40—55; up. § 196). »Nema nikakvog razloga da se stihovi u kojima on govori o iskušenjima što ga očekuju odbace kao neautentični. Bez verovanja u to da je on predviđao i prihvatao mogućnost ispaštanja, ponižavanja, pa nesumnjivo i same smrti, celokupno njegovo učenje bi Dostalo neobjašnjivo. Ulazeći u Jerusalim, on je sigurno, ne isključujući potpuno eventualnu pobedonosnu intervenciju Boga, bio svestan rizičnosti svog poduhvata.« 17 »Ne mislite da sam ja, kaže Isus, došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim« (Mit., 5 : 17). Baš kao i proroci, on veliča čistotu srca na račun formalizma rituala; neumorno se vraća na ljubav prema Bogu i prema bližnjem. U svojoj Besedi na gori (Mat., 5 : 3—12; Luka. 6 :20—23), Isus navodi blaženstva koja očekuju one koji su milosrdni i čistog srca, one koji su krotki i grade mir, one koji
Marcel Simon, Le Judaisme et le Christianisme antique, str. 86. Sledeći Biltmana, Peren (Perrin) govori o »doživljaju egzistencijalne realnosti«; up AJew Testament, str. 290. 17 Simon, nav. delo, str. 87. O spajanju dva idealizovana lika Mesije i Sluge mučenika u Isusovu ličnost, up. Dodd, nav. delo, str. 103 i dalje.
15 16

rađanje

hrišćanstva

269

su ucveljeni, kao i one koji su nepravedno proganjani. To je najpopularniji jevanđelski tekst van hrišćanskog sveta. Pa ipak, za Isusa Jevreji uvek ostaju narod izabran od Boga. On je poslan »izgubljenijem ovcama doma Izrailjeva« (Mat., 15 : 24) i samo se u izuzetnim slučajevima obraća mnogobošcima: svojim učenicima savetuje da ih izbegavaju (Mat., 10 : 5—6). Međutim, izgleda da je on u uspostavljeno Carstvo prihvatao »sve narode« sveta (Marko 13:10; Mat., 8 : 1 1 ) . Posle proroka i Jovana Krstitelja, i Isusovo učenje imalo je za cilj temeljni preobražaj jevrejskog naroda, drugim recima, stvaranje novog Izraela, jednog novog Božjeg naroda. Očenaš (Luka 11 : 2—4; Mat., 6 : 9—13), na zadivljujući način sažima »metod« za ostvarenje tog cilja. Kao izraz hebrejske smernosti, molitva za prvo lice ne upotrebljava jedninu, već isključivo množinu: Oče naš, hleb naš notrebni daj nam danas, oprosti nam dugove naše, izbavi nas od Zla. Sadržaj potiče iz molitve kadiš (kaddish) stare Sinagoge; odraz je nostalgije za ponovnim otkrivanjem prvobitnog verskog doživljaja: epifanije Jehove kao Oca. Međutim, tekst koji je predložio Isus dirljiviji je i koncizniji. 18 No cela molitva mora biti prožeta istinskom verom, onakvom kakvu je pokazivao Avram (up. § 57). »Jer je sve moguće Bogu« (Marko 10:27). Isto tako, »sve je moguće onome koji veruje« (Marko, 9 : 23). Zahvaljujući misterioznoj vrlini avramovske vere, način života grešnog čoveka iz osnova se izmenio. »Sve što ištete u svojoj molitvi vjerujte da ćete primiti; i biće vam« (Marko, 11 : 24; up. Mat., 21 : 22). Drugim rečima, Novi Izrael nastaje misteriozno, snagom avramovske volje. To, uostalom, objašnjava uspeh hrišćanske misije koja je propovedala veru u uskrslog Isusa Hrista. Slaveći Poslednju večeru sa svojim učenicima, Isus »uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: 'Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje'. I uze čašu i davši hvalu, dade im; i piše iz nje svi. I reče im: 'Ovo je krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge'«. 19 Jedan savremeni egzegeta, napisao je bez ustezanja: »od Isusovih reči koje su sačuvane, ove su najsnažnije«. 20 Samo Luka prenosi Isusov nalog: »ovo činite za m o j spomen« (22 : 19). Iako Pavle potvrđuje autentičnost ovog predan ja Korinćanima poslanica prva, 11 : 24), nema nikakvog načina da se dokaže da je Isus izgovorio te reči. Obred, a posebno blagosiljanje hleba i vina, predstavlja produžetak domaće jevrejske
18 Egzegete taikođe insistiraju na razlici između najstarije formulacije teksta kadiša (»Neka Bog uspostavi svoje carstvo za tvog života i tvojih dana...«) i one koju koristi Isus: »Neka dođe carstvo tvoje...«; Perrin, Teachings, str. 57 i dalje, navedena literatura u istom delu. 19 Marko, 14 : 22—24; up. Mat., 26 : 26; Luka, 22 : 19; Korinćanima poslanica prva 11 : 24. Jovan (6 : 51) prenosi jednu paralelnu verziju koja je verovatno zasnovana na drukčijem prevodu aramejskog originala. 20 Dodd, nav. delo, str. 10.

270

i storija verovanja i religijskih ideja

liturgije. Isus ga je često obavljao; za prisutne sledbenike i grešnike, obed je verovatno trebalo da znači obznanu Carstva. 21 Za prve hrišćane, »lomljenje hleba« (Dela apostolska, 2 : 42) predstavljalo je najvažniji obredni čin. S jedne strane, t a j čin je reaktuelizovao prisustvo Hristosa, pa samim tim i Carstva koje je on bio ustanovio; s druge strane, ritual je anticipirao mesijansku gozbu i k r a j Vremena. No Isusove reči otkrivaju jedno dublje značenje: neophodnost njegove dobrovoljne žrtve kako bi se obezbedio »novi savez«,22 kao osnova Novog Izraela. To ukazuje na uverenje o tome da novi verski život može otpočeti samo preko žrtvene smrti; ova koncepcija je, kao što je poznato, arhajska i univerzalna. Teško je utvrditi da li je to ritualno pričešćivanje njegovim telom i njegovom krvlju Isus smatrao misterioznom identifikacijom s njegovom ličnošću. To navodi Pavle Korinćanima poslanica prva, 10 : 16; up. 12 : 27; Posl. Rimljanima, 12 : 5; Posl. Efešanima, 4: 12) i uprkos originalnosti njegove misli i njegovog teološkog jezika, moguće je da on prenosi autentično jerusalimsko predanje. 2 3 U svakom slučaju, zajednički obed prvih hrišćana oponaša poslednji Isusov čin; to je istovremeno bila svečanost u znak sećanja na Tajnu večeru, a i obredno ponavljanje dobrovoljne Spasiteljeve žrtve. Euharistija morfološki podseća na kultne obede koji su upražnjavani u mediteranskoj antici, posebno u okviru religija Misterija. 24 Njihov cilj je bio posvećenje, pa prema tome i spasenje učesnika, kroz pričest s nekim božanstvom misteriozofske strukture. Konvergencija s hrišćanskim obredom je značajna: ona ilustruje tada dosta rasprostranjenu veru u mogućnost mistične identifikacije s božanstvom. Neki autori su pokušali da objasne euharistiju uticajima orijentalnih religija spasenja, ali ta hipoteza je bez osnove (up. str. 332). Onoliko koliko im je cilj bio imitatio Christi, prvobitne agape* su praktično predstavljale sakrament. Recimo već ovde da je t a j centralni obred — uz krštenje, najznačajniji u hrišćanskom kultu — tokom vekova inspirisao brojne i divergentne teologije; sve do naših dana, interpretacija euharistije deli rimski katolicizam od reformisanih crkvi (up. III t.). 221. Rođenje Crkve

Na dan Duhova, godine 30, na okupu bejahu Isusovi učenici, kad »ujedanput postade huka s neba kao duhanje silnoga vjetra,
S1 Svakako da je prisustvo »nedodirljivih« vređalo preterano stroge Jevreje i izazivalo njihovo ogorčenje. 22 I Kumranska zajednica je sebe smatrala učesnicom Novog saveza; up. 223. 23 Pavle razrađuje i produbljuje tu ideju; on identifikuje hrišćansku zajednicu i Novi Izrael s »telom Hrista«, jer je svaki hrišćanin »u Hristu«, baš kao što je i Hrist »u njemu«; vid. str. 332.

rađanje hrišćanstva

271

i napuni svu kuću gdje seđahu; i pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni; i sjede po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha svetoga, i stadoše govoriti drugijem jezicima ...« (Dela apostolska, 2 : 1—4). Vatrene epifanije Svetog Duha predstavljaju dosta poznatu temu u istoriji religija: mogu se sresti u Mesopotamiji (§ 20), u Iranu (§ 104) i Indiji (Buda, Mahavira itd.; § 152). Ali kontekst Duhova je precizniji: silni vetar, ognjeni jezici i glosolalija, podsećaju na neka jevrejska predanja u vezi s teofanijom na Sinaju 2 5 (up. § 59). Drugim recima, silazak Svetog Duha se interpretira kao nova revelacija Boga, analogna onoj na Sinaju. Na dan Duhova rodila se hrišćanska Crkva. Tek kada je u njih ušao Sveti Duh, apostoli su počeli propovedati jevanđelje i »činiti mnoga čudesa i znake« (Dela, 2 : 43). Tog dana je Petar uputio prvi poziv narodu na preobraćenje. On i njegovi drugovi su svedoci uskrsnuća Isusa Hrista: »Ovoga Isusa vaskrse Bog« (2 : 24, 32 itd.). Čudo je predvideo još David (2 :31); uskrsnuće je, dakle, eshatološki događaj koji su najavili proroci (2 : 17—21). Petar zahteva od Jevreja: »pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijeha; i primičete dar svetoga Duha« (2 : 38). Te prve besede koje su postale prototip hrišćanske »proklamacije« zvane kerjgma, izazvale su brojna pokrštavanja (3.000, prema Delima, 2:41). Drugom prilikom (pošto je iscelio jednog od rođenja nemoćnog čoveka; 3 : 1—9), Petar savetuje Jevrejima da priznaju grešku koju su iz neznanja učinili osudivši Isusa i da se pokaju, prihvatajući krštenje (3 : 13—19). Dela apostolska nam omogućuju da naslutimo kako je živela prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu (za koju autor upotrebljava grčki naziv eklezija). Vernici očigledno još uvek slede tradicionalne verske propise (obrezivanje muške dece, obredna očišćenja od grehova, praznik odmora sabat, kao i molitve u Hramu). Međutim, često se okupljaju da slušaju propovedi, lome hleb, zajednički obeduju ili pevaju himne Bogu (2 : 42, 46). Ipak, Dela (koja navode brojne primere propovedi nevernicima) ne govore ništa o tim propovedima članovima zajednice. Što se tiče ekonomske organizacije, Dela preciziraju da »svi koji vjerovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno; i tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše« (2 :44—45). Čekali su drugi Hristov dolazak. Uprkos tome što su se hrišćani strogo pridržavali Mojsijevih propisa, raspoloženje Prvosveštenika i saduceja prema njima bilo
* Grč.: zajedničke večere kod prvih hrišćana kao znak opšteg bratstva i ljubavi (prim. prev.). 24 Vid. između ostalog A. D. Nock, Early Gentile Christianity and its Hellenistic Background, str. 73 i dalje, 138 i dalje. 25 Izvore navodi E. Trokme (Trocme), Le livre des Actes et l'histoire, str. 202 i dalje.

272

istorija verovanja i religijskih ideja

je neprijateljsko (4 : 1—3). Dok su držali propoved u Hramu, Petar i Jovan su uhapšeni, izvedeni na sud pred Sinedrion (Veliko veće), ali su ipak potom pušteni na slobodu (4 : 1—3). Drugom prilikom, Sinedrion je zatvorio sve apostole, a potom ih oslobodio (5 : 17—41). Kasnije, verovatno godine 43, jedan od apostola je pogubljen mačem po naređenju Irona Agripe I (12: 1 i dalje), koji je time sebi želeo da osigura podršku kuće Ana. U držanju fariseja bilo je više nijansi. Gamalil — Savlov gospodar — brani apostole pred Sinedrionom. Ali su se fariseji, naklonjeni pokrštenicima iz Jerusalima (»Hebrejima«), neprijateljski ponašali prema prozelitima, regrutovanim među Jevrejima iz dijaspore (»Helenistima«); prebacivali su im da su se odvojili od Crkve i Zakona (6 : 13—14). Zbog toga je 36—37. godine kamenovan Stefan, prvi hrišćanski mučenik (7 : 58—60); »Savle pak bješe pristao na njegovu smrt« (8 : 1). Istoga dana, prognani iz Jerusalima, »Helenisti« se raziđoše po selima Judeje i Samarije (8 : 1). Ubuduće će Crkvom u Jerusalimu upravljati apostoli sa svojim starešinom Jakovom, »bratom Gospodnjim«. Već u to vreme je dolazila do izražaja izvesna netrpeljivost između »Hebreja« i »Helenista«. Prvi su znatno konzervativniji i veći verski formalisti, uprkos tome što su iščekivali parusiju. Strogo se pridržavaju jevrejskih obrednih zakona i izraziti su predstavnici pokreta koji se naziva judeohrišćanstvo. 26 Baš to njihovo strogo poštovanje Zakona Pavle odbija da prihvati (vid. str. 441). U stvari, teško je razumeti to da baš oni, koji za sebe tvrde da su svedoci Hristovog uskrsnuća, upražnjavaju rabinski legalizam. »Helenisti« su predstavljali malu grupu pokrštenih Jevreja, nastanjenih u Jerusalimu. Oni nisu naročito marili za kult koji je slavljen u Hramu. U svojoj propovedi, Stefan uzvikuje: »Ali Najviši ne živi u rukotvorenim crkvama« (Dela, 7 :48). Odlazak »Helenista« ubrzava proces širenja vere među Jevrejima dijaspore, a naročito među mnogobošcima u Antiohiji (11 : 19). Upravo u dijaspori je počela da se razvija hristologija. Titula »Sin čovečiji« koja na grčkom gubi smisao, zamenjena je nazivom »Sin Božiji«, ili »Gospod« (Kirios); izraz »Mesija« je preveden na grčki, Hristos, da bi na k r a j u postao vlastito ime: Isus Hristos. Vrlo rano, misija se okreće mnogobošcima. U Antiohiji, u Siriji, formira se prva značajnija zajednica pokrštenih mnogobožačkog porekla; tu je prvi put počeo da se upotrebljava naziv
i
M Norman Peren im pripisuje Isusove priče i izreke sačuvane u jevanđeljima; pored toga, judeohrišćane karakteriše i njihovo interesovanje za proročanstva; up. The New Testament, str. 45 i dalje. Ali problem je složeniji; up. Jean Daniélou, Theologie du Judeo-Christianisme, str. 17 i dalje; M. Simon i A. Benoit, Le Judcäsme et le christianisme antique, str. 258 i dalje.

rađanje

hrišcanstva

273

»hrišćani« (Dela, 11:26). 27 Iz Antiohije je hrišćanska misija počela da se širi na sve strane po helenističkom svetu. Suočenje jednog jevrejskog mesijskog pokreta i grčke religioznosti i filozofije biće od presudne važnosti za razvoj hrišćanstva. Neocenjiva je zasluga svetog Pavla što je dobro shvatio suštinu problema i što je imao hrabrosti da mu se dosledno suprotstavi, kako bi izborio jedino rešenje koje je smatrao pravednim i koherentnim. Rođen verovatno početkom I veka u Tarsu, u Kilikiji, 28 učio je u Jerusalimu s Gamalijelom, koji je bio »veliki znalac Zakona 1 poštovan od svog naroda« (Dela, 5 : 34). Sam sebe opisuje kao »Jevrejina od Jevreja; po zakonu farisej; po revnosti gonih crkvu Božiju« (Filibljanima, 3 : 5; up. Galaćanima, 1 : 13—14). Dok je učestvovao u protivničkoj misiji, prikazao mu se Hristos na putu za Damask. On je jedini među apostolima koji nije poznavao živog Isusa. U stvari, njegovo pokrštenje je obavio uskrsli Hristos: do jevanđelja koje je propovedao nije došao posredstvom čoveka, »nego otkrivenjem Isusa Hrista« (Gal., 1 : 11—12, Kor., I 2 : 16). Postavši »apostol neznabožaca«, Pavle preduzima duga misionarska putovanja po Maloj Aziji, Kipru, Grčkoj i Makedoniji. Propoveda u mnogim gradovima, osniva crkve, dugo boravi u Korintu i u Rimu. Potkazan od Jevreja i lišen slobode u Jerusalimu, posle dve godine zatočenja izveden je pred imperatorov sud. Dve godine je živeo u Rimu na slobodi, ali pod prismotrom, no Dela se naglo prekidaju, pa k r a j apostola ostaje nepoznat. Umire kao mučenik u Rimu između 62. i 64. godine. Uprkos tome što mu je u Delima posvećeno petnaest (od dvadeset osam) glava i uprkos četrnaest Poslanica koje mu se pripisuju, 29 naše poznavanje života, apostolata i misli svetog Pavla ostaje fragmentarno. Svoje duboko i lično viđenje jevanđelja izlagao je usmeno i, verovatno, na jedan način vernicima a na drugi nevernicima. Poslanice uopšte ne predstavljaju niz poglavlja jedne sistematski vođene rasprave. One produžavaju, rasvetljavaju i utvrđuju određena pitanja doktrine i prakse; pitanja kojima on posvećuje puno pažnje u svom učenju, ali koja u zajednici nisu ispravno shvatana ili čija su, tipično pavlovska rešenja, kritikovali, pa često odbacivali ostali misionari. Stoga odmah treba dodati da Poslanice predstavljaju najstarije i naj27 E. Peterson je ukazao na politički odjek njihovog imena: »Les partisans de Chrestos«: up. Priihkirche, Judentum und Gnosis, str. 64 i dalje. Svetonije, prvi latinski autor koji pominje novu sektu, prenosi da je 49. godine imperator Klaudije proterao Jevreje iz Rima jer su se bunili »podsticani od strane hrišćana (Judaei impulsore Chresto tumultuantes). 88 On svom biblijskom imenu Savle dodaje rimski nadimak Pavle, jer mu je otac bio rimski građanin. 28 Prihvaćena je autentičnost 5 ili 6 poslanica, među kojima su najznačajnije: Poslanica Rimljanima, I i II Poslanica Korinćanima i Poslanica Galaćanima. Međutim i ostale Poslanice izražavaju ili produžavaju istovetnu pavlovsku misao.

18

274

is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja

značajnije dokumente prvobitne Crkve; one odražavaju najozbiljnije krize hrišćanstva u stadijumu njegovog rađanja, ali istovremeno i kreativnu smelost prvog hrišćanskog teologa.

222.

Apostol

neznabozaca

Teologija i kerigma svetog Pavla posledice su njegovog ekstratičkog doživljaja na putu za Damask. S jedne strane, on u uskrslom 30 Mesiji vidi Sina kojeg je Bog poslao radi spasenja ljudi od grehova i od smrti. S druge strane, pokrštenje uspostavlja neku mističnu vezu s Hristom. Prema Pavlu, njegov doživljaj ima sličnosti s razapinjanjem na krst (Galaćanima, 2 : 19); on sada »um Hristov« (Kor. I, 2 : 16), odnosno »duh Božiji« (7 : 40) ima. Bez ustezanja se poziva na »Hrista što u meni govori!« (Kor. II, 13 : 3; Rimljanima, 15 : 18). Pravi aluzije na mistično očaranje »do trećeg neba« i na »otkrovenja« koja mu je pružio Gospod (Kor. II, 12 : 1—4, 7). Te »znake i čudesa« mu je dao duh Božiji »za poslušanje neznabožaca rečju i delom« (Rim., 15 : 18). Uprkos tom privilegovanom doživljaju, Pavle uopšte ne traži neki povlašćen položaj koji bi ga izdvajao od drugih. Kroz sveto krštenje svaki vernik stupa u mističnu vezu s Hristom. Jer, »svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se«; »s n j i m se pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo« (Rim., 6 : 3—4). Uz pomoć krštenja, hrišćanin »u Hristu, nova je tvar« (Kor. II, 5 : 17); on je postao deo jednog mističnog tela. Kršteni jednim Duhom »mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji ili Grci, ili robovi ili sami svoji; svi se jednim Duhom napojismo« (Kor. I, 12 : 13). Smrt i uskrsnuće nakon potapanja u vodu predstavlja dobro poznat mitsko-ritualni scenario koji odgovara veoma rasprostranjenom akvatičkom simbolizmu.®1 No, sveti Pavle povezuje sakrament krštenja s jednim bliskim istorijskim događajem: sa smrću i uskrsnućem Isusa Hrista. štaviše, ne samo da krštenje obezbeđuje novi život vernika, već i njegovu transformaciju u deo mističnog Hristovog tela. Takva jedna koncepcija je bila nezamisliva za tradicionalni judaizam. S druge strane, ona se razlikovala od svih praksi krštenja koje su se u to vreme primenjivale, na primer, od prakse esena kod kojih su brojne ilustracije omogućavale očišćenje od grehova (vid. str. 448). Podjednako strana judaizmu je i sveta tajna euharistije. Baš kao i krštenje,
30 Pavle je bio poslednji čovek pred kojim se pojavio uskrsli Hristos (Kor. I. 15 : 8). 31 Up. Traité d'Histoire des Religions, §§ 64 i dalje; Images et Symboles, poglavlje V.

i Jevreji i mnogobošci do spasenja mogu doći samo uz pomoć vere i svetog pričešća. II. Verovatno je ta odluka doneta u Pavlovom odsustvu.. 7 : 7 i dalje). smrt i uskrsnuće Isusa Hrista. Ogroman značaj koji Pavle pridaje milosti Božjoj (Rim. Spasen j e je za svetog Pavla ravno mističkoj identifikaciji s Hristom. to jest. jer su u n j o j jednim delom očuvani jevrejski propisi. pod kletvom su« (Gal. sastanak u Jerusalimu je potvrdio neočekivani uspeh hrišćanske misije među neznabošcima.rađanje hriscanstva 275 euharistija integriše vernika u Crkvu koja predstavlja mistično telo Hristovo. Oproštaj je »dar Božji«. nasuprot tome. sveti Pavle je bio prinuđen da se suprotstavi i nekim opasnostima koje su ugrožavale njegove Crkve. Istinu govoreći. dve strane su se sastale u Jerusalimu da bi došle do kompromisnog rešenja. 3 : 24. 4 : 3). 23 itd. Apostol neznabožaca je svakako ne bi prihvatio.) verovatno je rezultat njegovog sopstvenog iskustva: uprkos svemu što je mislio i činio — pa čak i za pristanak na kamenovanje Stefana — Bog mu je dao oproštaj. Mnogi teolozi tu poslanicu smatraju najznačajnijom knjigom Novog zaveta. Jedna od najznačajnijih savremenih teologija osniva se na slavnom komentaru Karla Barta (Barth) (videti III tom). od krvi.. Iskupljenje. oni »gradeći se mudri. I. 13 : 5). U svakom slučaju. 6 : 23) 3 2 Takva jedna teologija morala je neizbežno suprotstaviti svetog Pavla judeo-hrišćanima iz Jerusalima. iako su mogli poznati Boga kroz dela njegova. za jednog Jevrejina je uzaludno da sledi obredne i moralne propise Tore: sam od sebe. život večni u Hristu Isusu Gospodu našem« (Rim. izazivajući brojne krize koje su tokom petnaest vekova jednovremeno i razdirale i obnavljale hrišćanstvo. Što se tiče mnogobožaca. Oni koji ueruju imaju Isusa Hrista u sebi (Kor. Ovi su zahtevali prethodno obrezivanje pokrštenih mnogobožaca i zabranjivali im prisustvovanje zajedničkim obedima i proslavama euharistije. Drugim recima. čovek je tek kroz instituciju Zakona postao svestan greha.. 1 : 20—32). Euharističkim pričešćivanjem on u stvari asimiluje telo i krv Gospoda (Kor. 6 : 14. on nije mogao znati da li je grešnik ili nije (Rim. za82 Treba istaći da je Poslanica Rimljanima — u kojoj su razrađene teologija milosti Božije i soteriologija krsta — najznačajniji rukopis svetog Pavla.. Smela i enigmatična egzegeza tog dubokog teksta podstakla je mnoge na razmišljanje.. čovek ne može steći oproštaj. misija u Palestini nije postigla bogzna šta. 3 : 10). Međutim. tonući u idolatriju koja je izvor svakog zla i pokvarenosti (Rim. 18* .. dok nije poznavao Zakon. Prema tome. predstavljaju dar Božiji. »svi koji se samo u Zakon uzdaju. od mesa udavljenog i od bluda« (Dela. 11 : 27—29). 15 : 29). a posebno ovaploćenje. Uopšte. poludeše«. 10 : 16—17. up. Obraćeni mnogobošci su jedino imali da se uzdržavaju »od mesa žrtvovanog idolima. Biti podložan Zakonu isto je što i biti »pod stihijama sveta zarobljen« (Gal. Posle sukoba o kojem Pavle u Poslanici Galaćanima (2 : 7—10) i Delima (15) daje suprotne iskaze.

Jevrejima dakle sablazan. 5 : 8). Tako on. Pavle čak usvaja i neke koncepcije koje su potpuno strane judaizmu i ranom hrišćanstvu. Kor. a ljubavi nemam. blizak helenističkim sredinama. III tom). 15 : 44 i dalje). smatrali su da im je ubuduće sve dopušteno (6 : 12). II. o »fizičkom 33 Taj fenomen se može pronaći na mnogim mestima u istoriji indijske religije (up. Grci su. neki vernici su poverovali da su stekli Duh. on je upoznao teškoće propovedanja »Hrista razapeta. uostalom. Sve u svemu. 1 : 23. Opijeni svojim ekstazama i svojim moćima. Pavle takođe prihvata i koncepciju. u stvari. Doktrina »duhovnog tela« se može pronaći i u nekim drugim religijskim tradicijama (Indija. štaviše. Kor. potom slede duhovni darovi učitelja i iscelitelja (12 : 28. Verovatno je sveti Pavle prihvatio traženje harizmi shvatajući neophodnost prevođenja poruke jevanđelja na jedan verski jezik. on razrađuje hijerarhiju harizmi: najznačajnija je apostolska. Međutim. Uskrsnuće tela u koje je verovala većina Jevreja činilo se besmislenim Grcima koje je zanimala isključivo besmrtnost duše.33 Pavle ih podseća da su tela »Hristovi udovi« (6: 15). Sledi himna ljubavi prema bližnjem. a Grcima bezumlje« {Kor. međutim. o verskoj praksi koja je bila dosta popularna u helenističkom svetu: traganje za verskim ushićenjem — entuzijazmom. 14 : 1—5). štaviše. Originalnost svetog Pavla je u tome što je povezao besmrtnost i uskrsnuće. I. koja spada u vrhunce misli ovog apostola: »Ako jezike čovječije i anđelske govorim. 12 :4 i dalje). i ako imam svu vjeru da i gore premještam. U Korintu. život posle smrti nije u potpunosti bestelesan. prevodilački dar itd. I. osnovnu u gnosticizmu. up. što dublje zalazi u helenističku sredinu. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje. glosolalija. mogu se uočiti dosta značajne novine. itd. Tibet itd. sofia. tražili najsigurnije načine da se oslobode materije. pa onda ona kojom raspolaže prorok. (13 : 1—13). grčkog porekla. kyrios. I. Apostol pokušava da se prilagodi. »duhovno telo« (pneumatikos) je ono što proživljava smrt (ili. ili praporac koji zveči. vernici priželjkuju da posredstvom svetog Duha dođu do duhovnih darova ili »harizmi«. Reč je. Pored toga što često koristi helenistički religijski rečnik (gnosis. Pavle ne odbacuje aspiracije za superiornom obdarenošću. susreće se takođe i kod nekih hrišćanskih i islamskih mističkih struja (up. u potpunosti prihvata dualističku ideju. na primer. to rešenje je. naprotiv. {Kor. . Bolje nego iko. o besmrtnosti stečenoj neposredno posle smrti (Filibljanima. dar proricanja.). a ljubavi nemam. 34 Podjednako teško je bilo razumeti i nadu u eshatološko obnavljanje sveta. 34 Uskrsnuće Spasitelja obezbeđuje uskrsnuće hrišćana (Kor. soter). da upotrebimo njegov izraz: što »vaskrsava«. ali dodaje: »Ja ću vam još bolji put pokazati« (12 : 31). sve m a n j e govori o eshatološkom iščekivanju. čudotvorna moć. U »harizme« su spadale dar viđanja.276 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jednice koje je on osnovao. stvorilo druge probleme. čak i prostitucija (6 : 15— 16). misterion. § 146) i gnosticizma (§ 230). I. ništa sam«. up. pa time i slobodu. 1 : 23). 15 : 12 i dalje). onda sam kao zvono koje zvoni.

37 Up. Hristološka drama podseća na soteriološki scenario koji je tada bio dobro poznat ali čiji su prvi izrazi mnogo stariji: 3 6 Spasitelj silazi s neba na zemlju da pomogne ljudima i zatim se ponovo vraća na nebo pošto je obavio svoju misiju.. i tako ćemo svagda s Gospodom biti« (4 : 16—17). Pa ipak. Jevreji su otpočeli rat protiv Rimljana. On insistira na tome da hleb koji se jede treba zaslužiti radom (Sol. godine u Korintu. Kor.. I. 57. I. iščekivanje parusije ne treba da ometa normalni život u hrišćanskim zajednicama. Pavlova teologija u osnovi ostaje biblijska.. 2 : 14—15.) koja silaze na zemlju da bi poučila ili spasla ljude. Pavle unosi »besedu o Gospodu« 37 u vezi s parusijom: »Jer će sam Gospod sa zapoviješću. Kor. problem istorijske sadašnjosti i dalje opterećuje savremenu hrišćansku misao. godine razaranjem Jerusalima i rušenjem Hrama. u stvari. Međutim. 15 : 5l: »Evo vam kazujem tajnu. On odbacuje razliku. njegov uticaj je bio dosta skroman. Analogne koncepcije se mogu naći u teologijama hinduista (avatar) i budista (Bodhisatva). kako bi postao čisto duhovno biće (pneumatikos). Uprkos bezbrojnim rešenjima predloženim počev od k r a j a I veka. 39 U arhajskim mitologijama postoji više tipova natprirodnih bića (sinovi Božji.« 35 . Veliki ugled koji je sveti Pavle stekao u staroj Crkvi dobrim delom je posledica katastrofe koja je uzdrmala judaizam i sprečila razvoj judeo-hrišćanskih tendencija. t a j događaj otkriva ko je Hrist: on je sin Božji i Spasitelj. heroji civilizatori. s glasom aranđelovijem. ili. II.9). Kosmosom vlada zlo zbog čovečjeg pada. a potom se vraćaju na nebo. demijurzi. Drugo dualističko obeležje je suprotstavljanje Boga svetu. ali spasenje je. drugi je čovek Gospod s neba« (15 : 47). a potom mi živi koji smo ostali zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo. i traži strogo poštovanje zakona. U svoju najstariju poslanicu. Posledice te ambivalentne valorizacije sadašnjosti (u očekivanju parusije istorijslco vreme protiče i mora se poštovati) veoma brzo su se osetile.rađanje hrišćanstva 277 čoveku« koji je inferioran i suprotstavljen »duhovnom čoveku«. Pavlova hristologija se razvija oko uskrsnuća. »Prvi je čovek od zemlje. na koj o j insistiraju gnostici. novo stvaranje posle kojeg će svet opet steći prvobitno savršenstvo. 35 Hrišćanin se trudi da se oslobodi telesnog. 4 : 3. Tokom života ovog apostola. pokoravanje vlastima i plaćanje poreza (Rim. 13 : 1—7). i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije. kojim sada vladaju »kneževi« (Kor. Međutim. 3 : 8—10). on podseća Rimljane da je »sad bliže spasenije negoli kad vjerovasmo. mesijanske i milenarističke ličnosti itd. i s trubom Božijom sići s neba. rat je završen 70. Šest godina docnije. pisanu 51. 13 : 11—12). drugim recima »stihije« (Gal. 66. Noć prođe a dan se približi« (Rim. između svemogućeg Boga snasitelja i zlog demijurga koji je stvorio svet. I. malo posle njegove smrti. Solunjanima poslanicu prvu. 2 : 8).. zemljan. godine.

»Opaki sveštenik«. »Učitelj pravde« je s grupom vernika napustio Jerusalim i sklonio se u Judejsku pustinju. The ancient library of Qumran. vid. Krosa (Cross). Osnivač kumranske zajednice. Međutim. Les écrits esséniens. on je proganjao »Učitelja pravde« i u njegovom egzilu. str. naučnici su identifikovali monašku zajednicu na obali Mrtvog mora kao misterioznu sektu esena. u dokumentima nema eksplicitnih podataka o tom zločinu. pored komentara nekih od knjiga Starog zaveta. početkom leta 68. »Učitelj pravde« ga je obnovio. Branioci su verovatno pobijeni. 39 Njegovi učenici i vernici slavili su ga kao glasnika Božijeg. godine. 157—160. »Rasprava o disciplini«. Njene preteče su bili hasidi. bacilo je novu svetlost na sve ono što znamo o jevrejskim apokaliptičkim pokretima i o korenima hrišćanstva. optužuju »bezbožnog Sveštenika« da je podstakao njegovo ubistvo. osnivanjem eshatološke zajednice u Kumranu. i nekoliko originalnih rasprava. a potom i neki drugi istraživači. poznati po svom verskom žaru. str. Dok je Mojsije omogućio stvaranje Starog saveza. Otkrivanje tih rukopisa između 1947. Eseni iz Kumrana Za vreme rata. pripadnik legitimnog i k r a j n j e ortodoksnog svešteničkog reda. jedan odred Vespazijanove vojske napao je i razrušio Kumranski »manastir«. imali su dovoljno vremena da uoči poraza znatan deo svojih rukopisa sakriju u velike glinene ćupove. i 1951. koji se s toliko mržnje pominje u kumranskim tekstovima. 38 Protivurečnosti između dve kategorije dokumenata — kumranskih rukopisa i svedočanstava klasičnih autora — mogu se objasniti. čini se izvesnim da su i u drugim oblastima Palestine postojala esenistička jezgra. on je anticipirao sijansku eru. godine. »Psalmi zahvalnosti« i »Komentar o Habakuku«. . ali ga je ubio guverner Jerihona (Prva knjiga o Makabejcima. analizu tekstova F. 38 Među dosad dešifrovanim i izdatim rukopisima nalazi se. 16 : 11 i dalje). verovatno bi trebalo da bude Simon. Okolnosti pod kojima je umro »Učitelj pravde« ostale su nam nepoznate. up. a s druge. nedovoljnom informisanošću ovih poslednjih. § 202). 39 A. kojeg su njegovi sledbenici nazivali »Učitelj pravde«. Zajednica u Kumranu ne predstavlja esenizam u potpunosti. Ti dokumenti omogućavaju da se u grubim crtama rekonstruiše istorija sekte. 375 i dalje. bio je jedan zadokit. smešten u srcu pustinje. do tada poznatu samo iz šturih informacija koje daju Josip Flavije. na obali Mrtvog mora. no. Kada je Simon (142—134) predložen za »večitog vođu i velikog sveštenika« i prvosvešteničko zvanje od zadokita zauvek prešlo Hasmonejcima. Filon i Plinije Mlađi. Dipon-Somer (Dupont-Sommer). pa čak i pripremao napad na Kumran. kao i ulozi koju su imali u ratu Makabejaca (up. Navedimo najznačajnije: »Svitak o ratu između Sinova Svetlosti i Sinova Tame«. M. prema tome. složenošću te apokaliptičke sekte. U stvari. s jedne strane.278 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja 223.

42 Najznačajniji odeljak »Dokumenta iz Damaska«. Kros u toj interpretaciji vidi napor prvobitne Crkve da hristologiju prilagodi esenima i njihovom očekivanju Mesije ili. smatra da »ako su eseni očekivali povratak 40 Vid. nav. a ujedno i odeljak 0 kojem se najviše raspravljalo. ¡145 i dalje. no. delo. u literaturi iz Kumrana ne može se naći Mesija koji je već postojao (drugi Adam. The Scroll of the War of the Sons of Light against the Sons of Darkness. delo. prevode i analize kod Dipon—Somera. koji će povesti Izrael u rat protiv nevernika. Iz nekih tekstova se može zaključiti da će Učitelj na k r a j u vaskrsnuti. kao i brojne izraze koje često koriste autori Novog zaveta. jedan od stručnjaka. delo. zahvaljujući tim novim dokumentima. rat koji će sam Bog trijumfalno okončati. kao i za hrišćane. itd. tačnije. 41 Kao eshatološka ličnost. u stvari. smatrali narodom Novog saveza. Esenske paralele osvetljavaju izvesne aspekte Isusovih propovedi. Kumranska zajednica je bila strogo monaška. oni nisu delili ideologiju Svetog rata.000 konjanika. podjednako. kao što je to učinjeno u hristologiji prvobitne Crkve. Poslanica Jevrejima prikazuje Isusa kao Mesiju. nav. Sin čovečiji). Yadin. Vojska Sinova svetlosti sastojaće se od 28. istovremeno i kao cara i sveštenika »Melhisedekova reda« (6 : 20. prof. plan te eshatološke borbe. 41 Cross. . Međutim. povrh toga. 221). 369 i dalje. Y. 1 Krosa. u stanju da shvatimo istorijsku i duhovnu sredinu (Sitz im Leben) jedne jevrejske apokaliptičke sekte. 221 i dalje. Mesija će se pojaviti na k r a j u vremena i njemu će zauvek pripasti Carstvo. Mesija još nije postao Spasitelj nebeski i dva mesijanska lika nisu sjedinjena. 226 i dalje. da kroz jednu ličnost ponudi ostvarenja svih mesijanskih nostalgija iz prošlosti (nav delo.rađanje hrišćanstva 279 Već posle objavljivanja prvih tekstova. »Učitelj pravde« je zaveo Novo doba. jeste onaj koji komentariše Brojeve. Kros. Za esene. a potom će otpočeti rat koji će trajati 29 godina. specijalisti su zapazili velike sličnosti između esenskih i ranohrišćanskih religijskih koncepcija i prakse. štaviše. među njima postoje isto tako i velike razlike. 21: 18. Njegovi učenici su mu pripisivali mesijanski rang: on je Učitelj koji otkriva pravi. ezoterični smisao Svetih rukopisa i koji. str. 40 I hrišćani su takođe očekivali drugi dolazak Hrista u sjaju i slavi. str. nav. prema Isusovom učenju. bile i apokaliptičke i mesijanske: eseni su sebe. isto kao i hrišćani. str. u oba mesijanska učenja koegzistiraju sveštenički. Dipon—Somer. 7 : 1—25.000 pešadijskih vojnika i 6. ali Hrista kao sudije i spasitelja. No. str. Mobilizacija će trajati 6 godina. carski i proročki elementi. poseduje moć proricanja. prvi hrišćani su živeli među svetom i predstavljali su jednu misionarsku zajednicu. 42 No.). Međutim. oni su očekivali dolazak jednog eshatološkog proroka (koji se prema Novom zavetu već bio pojavio u liku Jovana Krstitelja) i dva Mesije: Mesije-sveštenika koji će ih posvetiti i Mesije-cara. vid. str. Danas smo. a biće ojačana velikim brojem anđela. Obe su sekte. »Svitak o ratu između Sinova svetlosti i Sinova tame« predstavlja.

15 : 12). već o privremenoj askezi čiju je potrebu nametnuo neizbežni eshaton. j e r je ostalo vrame prekraćeno. str. Jer ' Up. Oni koji su imali pristup »saznanju«. 235—236. posl.. Upućivanje u viši red. bilo praćeno godišnjim obrednim ilustracijama. pa čak i sakramenti zajednice. Primenjujući specijalni postupak pešer (pesher). posvećeni u apokaliptičku gnosu koju je otkrivao »Učitelj pravde«.. ni kod Filona. znali su da veliki rat upravo treba da otpočne. koje je imalo za cilj uvođenje krštenog u zajednicu. vrhovni vođa morao se ponašati kao »pastir« (»Dokument iz Damaska«. hrišćani su pridavali izuzetan značaj gnosi: nestrpljivo su tražili predznake parusije.44 Treba podvući još jednu činjenicu: sličnost hermeneutičkih metoda egzegeze esena i autora Novog zaveta. videli smo (§ 202) da sva jevrejska apokaliptička literatura veliča ezoterično znanje. to jest. str. Njegova funkcija podseća na funkciju »pastira« ili episkoposa kod hrišćana. Grupa koja je upravljala zajednicom zvala se rabim (rabbim) (što doslovno znači »mnoštvo«). Zajednica esena je bila istovremeno i sveštenička i laička. pre svega. Organizacija i obredni sistemi dve aookaliptičke sekte začuđujuće su slični.280 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja njihovog učitelja.« 44 4 . Dela. kao svešteničkog Mesije. onda su oni svoju nadu izražavali na k r a j n j e indirektan način« (str.4® Članovi zajednice su se uzdržavali od ženidbe jer su sebe smatrali ratnicima u svetom ratu. 13 : 7—9). da će i oni koji imaju žene biti kao i oni koji nemaju. naročito počev od druge generacije. Taj unutrašnji krug bio je formiran od dvanaest laika i tri sveštenika. U Kumranu je inicijacijsko krštenje. prva 7:29—31: » . ali se među njima isto tako uočavaju i neke veoma značajne razlike. Nije se radilo o asketizmu u pravom smislu te reči. zajednički obed je za esene značio anticipaciju mesijanske gozbe. kultom i egzegezom) rukovodili su sveštenici koji su to postajali po naslednom pravu. kao i u jevanđeljima po Mateju i po Jovanu. 237—238. Za esene. 85—91. Tekstove je analizovao Kros. laici su bili zaduženi za sticanje materijalnih dobara. predstavljala otkrovenje eshatološkog reda. Takve koncepcije mogu se naći i u Pavlovim Poslanicama. metoda kakve se ne mogu naći ni u rabinskom judaizmu. a t a j izraz se može naći i u Novom zavetu (»skupština« koja bira svoje predstavnike. Baš kao »lomljenje hleba« za hrišćane. Isto tako. tekstove ikoje navodi i komentariše Kros. Verskim aktivnostima (propovedima. 96—99. Up. . smatrani su ezoteričnim. eseni su u proročanstvima Starog zaveta otkrivali precizne informacije o savremenoj istoriji i na t a j način predviđali događaje koji neposredno predstoje. up. 299) što je u suprotnosti sa upornošću s kojom Novi zavet razvija tu ideju. Najviši položaj imao je »starešina« [mbaken (mbaqqen)]. Kor. . verska spoznaja je. Uostalom.

Eshatološki scenario esena poređen je s nekim Jovanovim tekstovima. »svetlost života (8 : 12). nap. 299 i dalje. Hristos je obećao da će ga poslati da svedoči i posreduje u korist vernika. « Odgovarajuće pojmove u kumranskim tekstovima navodi Kros. u Tipiku. videti F. U svakom slučaju. a posebno egzaltacija svetlošću kao najvišom epifanijom Duha. 4 : 13).rađanje hrišćanstva 281 »telo« ne može stupiti u carstvo Božije. Takva 45 Up. str. Nötcher. »Knez tame«. itd. 64 i dalje. K. 4 : 6). »duh istine i duh prevare« (Prva poslanica Jovanova. podrazumeva Božiji ili Hristov duh (Prva poslanica Jovanova. u jovanovskoj literaturi je. savetujući vernicima da ne dopuste da ih zavede đavo (31 : 7—10. Slično tome. ali i u srcu svakog »Sina svetlosti« [Priručnik o disciplini (Tipik) 4:23—26]. § 228). No. Prva poslanica Jovanova govori o »deci Božijoj« i »deci đavolovoj«. 13—17. kriza prošla. 207. G. D. Satana. die iranische Religion«. ukazuju na uticaj iranskih ideja. Analogije između teološkog jezika esena i jevanđelja po Jovanu takođe su veoma upadljive. specifično Jovanovi izrazi. 4 : 1—6). iako ih vodi Knez svetlosti. »sinovi svetlosti« (12 : 36). kao i kod hrišćana. Jeremias. kod Jevreja. ne može ući u carstvo Božije«. kao npr. uprkos činjenici da borba još traje. sam Belial. u stvari. 3 : 5: »ako se ko ne rodi vodom i Duhom. Zur theologische Terminologie der Qumranische Texte. međutim da ličnost parakleta. str. 16 : 13. »ko uistinu čini ide k videlu« (3 :21). Davies. Die Abendmahlworte Jesu. koju pominje Jovan (14 : 17. W. Dualizam svetlost — tama. Kuhn. Tipik (3 : 17— 23) podseća da. već samo »duh«. 15 : 26. Borba između ta dva Duha i njihovih duhovnih armija. Jev. . »Die Sektenschrift u. odnosno. Mephistophäles et l'Androgyne. jer je Isus Hrist već nadvladao Zlo. 45 Sve u svemu..) vodi poreklo iz jedne teologije koja je analogna onoj u Kumranu. Treba istaći još jednu razliku: u jovanovskoj literaturi pod Duhom se. up. a i u ostalim semitskim religijama. istovremeno. Deca pravde ponekad padaju u greh. između ljudi. t a j n a gnosa i ezoteričnost čine sastavni deo apokaliptičke »metode«. posebno str.46 Prema doktrini esena. gnose) u kumranskoj literaturi i u Novom zavetu. J. U vezi sa ezoteričkim svojstvom »spoznaje« (tj. Posle razaranja Kumrana i rasterivanja esena. U spisima iz Kumrana nalaze se mnogi. »Knowledge' in the Dead Sea Scrolls and Mt. str. po Jovanu. neki od begunaca su se verovatno priključili hrišćanskim jezgrima u Palestini. ali da Paraklet neće govoriti u svoje ime. Knez svetlosti ili Duh istine se iskazuje kao pomagač Sinova svetlosti. Ali. 58 i dalje. pod uticajem Anđela tame. ovaj drugi je. dok eseni očekuju eshatološki rat. 11 :25—30». svet je poprište borbe između dva duha koje je Bog u početku stvorio: Duha istine (koji se još zove i »Knez svetlosti« ili »Anđeo istine«) i Duha zla ili pokvarenosti. 15 i dalje. tokom prva dva veka u hrišćanstvu su bile prisutne apokaliptičke i ezoteričke tradicije i one su podsticale gnostičke tendencije (up. ne treba zaboraviti da se slične slikovite predstave mogu pronaći u Starom zavetu. Eliade. Izgleda. str. vodi se. uglavnom.

214. Zahvaljujući toj školi koju je osnovao R. spasene su duhovne 47 Cross.) i uskrsnuće mrtvih. Najveći verski vođa tog veka. Spisi iz Kumrana nam omogućuju da razumemo poreklo Parakleta. Kašnjenje parusije Pošto je odbio da učestvuje u mesijanskom ratu protiv Rimljana. dele tu teologiju i eshatologiju palestinskih sinkretista. nap. on odgovara jednoj ličnosti s Jehovinog nebeskog dvora. uskrsnuće Isusa i dar Svetog Duha. 47 Međutim. 40 četiri godine ranije. str. .. deo judeo-hrišćana je 66. strukture esenizma i ranog hrišćanstva su različite. oduvek je mučila egzegete. Međutim. Eshatologija esena je stvorena iz tradicije koju je prenosilo sveštenstvo. selu u blizini Jafe. Ovo odbijanje je za ustanike značilo da hrišćani 49 neće da se solidarišu s nacionalnom sudbinom Izraela (Eusebije. preobratili su dva anđela s Jehovinog dvora (up. svetlost/tama. nasuprot njima. umro je kao mučenik starešina judeo-hrišćanske zajednice u Jerusalimu. ostali su pobegli u sirijske i maloazijske gradove i u Aleksandriju. 5. Najzad. koji se snažno suprotstavljao oružanom ustanku. Eklezijastička istorija. 203) u inkarnaciju dva suprotna principa: dobro/zlo. Eseni. bio je za vreme opsade Grada evakuisan u mrtvačkom kovčegu. predstavljaju centralni »događaj« koji razdvaja ta dva mesijanska društva. koreni hrišćanske eshatologije pružaju se do proročanstava Starog zaveta. tj. Jokanan. delo. kao i autor jovanovskih spisa. morfološki. str. Eseni su isključivali iz svoje mesijanske gozbe sve nečiste i fizički ili duhovno deformisane. Tit mu ie dopustio da osnuje versku školu u Jabnehu. hrišćani se trude da dopru do svih društvenih slojeva. 3). nemi koji progovore itd. 48 Cross. 48 224. nav. i judaizam je opstao baš zahvaljujući jednom sličnom gestu. 62. koja se nije mogla očekivati od svetog Duha. Jokanan ben Zakai (Jochanan ben Zaccai). godine proteran u Pelu u Transjardaniji. R. kao što su različiti i ciljevi koje ovi pokreti sebi postavljaju. pre svega religijski dualizam i angelologija. koji su bili pod jakim uticajem iranskog dualizma. Taj događaj označava raskid Crkve i judaizma. Uprkos brojnim sličnostima koje smo pomenuli. Malo vremena potom. duhovna sloboda koja je zamenila disciplinu koju je propisivao Zakon. istina/laž. podseća na prototip anđela — glasnika iz Kane. 82. Jakov. iranski uticaji.282 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jedna funkcija. za hrišćane je jedan od znakova da je nastupilo Carstvo baš ozdravljenje invalida (slepi koji progledaju. Eseni održavaju i učvršćuju sveštenički separatizam. Rušenje Hrama. 241 i dalje. anđelu ili božanskom glasniku. III.

to jest. § 204). Jevanđelje po Marku predstavlja odraz i produžetak te apokaliptičke nade. Razaranje Svetog grada i rušenje Hrama naglo su izmenili versku orijentaciju. pošto je pobeđen na nacionalnom planu. to su prva jevanđelja. Odgovor na tu neočekivanu i nerazumljivu katastrofu bio je dat u Jabnehu: judaizam će nastaviti da postoji. Njime se. str. iako Božji sin. 51 Posle katastrofe 70. 290 i dalje. kada su proroci predskazivali katastrofu. kašnjenje parusije izazivalo je neugodna pitanja. Uskrsnuće je. jačanje Zakona i Sinagoge. pre svega.50 Za vreme rata je i među samim hrišćanima došlo do ponovnog izbijanja apokaliptičkog entuzijazma: nadali su se intervenciji boga. 51 Međutim. Isus—Mesija se uopšte ne razlikuje od ostalih ljudskih bića. međutim. u stvari. uglavnom. kao i veća valorizacija Misne i. to jest. delovanju. Ali drugo rušenje Hrama ostavilo je duboku belegu u razvoju judaizma. Jer. Talmuda. Introduction. vernici su bili primorani da se ograniče na molitve i versko obrazovanje. Pa ipak.. sir. u tri kategorije: 1) još odlučnije se tvrdi da u neposrednoj budućnosti predstoji parusija (npr. oni su istovremeno otkrivali i njen uzrok: Jehova se spremao da kazni svoj narod zbog njegovih bezbrojnih neverstava.. ovog puta su apokalipse najavile kao potpuno izvesnu konačnu pobedu Boga u eshatološkoj bici protiv sila zla. 52 Up. kako Jevreja tako i hrišćana. Perrin. istinski »poslednji čin« (eshaton) i hrišćani već mogu da stupe u »novi život« (npr. (Za većinu Jevreja je dolazak Mesije podrazumevao nacionalno oslobođenje so Judah Goldin. Poslanica Petrova). Prvima je rušenje Hrama postavilo još ozbiljniji problem od onog pred kojim su se bili našli njihovi preci šest vekova ranije. Nasuprot tome. »On change and adaptation in Judaism«. jedinog mesta na kome je bilo moguće upražnjavati kult. najzad. jer razapinjanje na krst i uskrsnuće Isusa predstavljaju. 2) parusija se pomera u dalju budućnost. hrišćani su počeli da prikupljaju i beleže jerusalimska predanja o životu. Odgovori koji su davani na njih mogu se svrstati. 52 Na k r a j u se nametnulo ovo treće objašnjenje. 3) parusija je već nastupila. ali »reformisan«. Jevanđelje po Jovanu). godine. uostalom. . 41. kojem je. on je izložen poruzi i umire na krstu. smrti i uskrsnuću Isusa. t a j nepobitni dokaz ne prihvataju svi. potvrda njegovog božanskog porekla. produžavaju paradoksi s kojim su se susretali prvi vernici: u suštini. nadali su se da će on ubrzati druci Hristov dolazak. Jevanđelja po Mateju i po Luki). a za to odlaganje se nudi teološko opravdanje: potreban je određeni period vremena za misionarsko delovanje Crkve (npr..rađanje hrišćanstva 283 vrednosti jevrejskog naroda. lišeni svetilišta. pretila opasnost da potpuno iščezne. oslobođen praznih apokaliptičnih nada i mesijanizma i isključivo sledeći učenja fariseja (up. Posledice te odluke bile su.

da istorijska egzistencija može dostići savršenstvo i blaženstvo carstva Božijeg. izgleda paradoksalno. na k r a j u krajeva. posvećivanje izuzetne pažnje etičkim vrednostima. umanjivanje značaja verskog simbolizma. tako i u teološkim spekulacijama. tj. banalizacija liturgije. drugim recima. o onom istom dijalektičkom procesu. Carstvo će Dostati »vidljivo« pre svega za one koji veruju. kao i društvenoj funkciji Crkve itd. nije mogla da vidi većina Jevreja — i kao što božansko poreklo Hristovo ne mogu da shvate nevernici. unrošćavanje sakramentalnog života. . isto kao što ni Mesiju. kao konkretnog ispoljavanja Božjeg trijumfa. dobro poznatom u istoriji religija: epifanija svetog u nekom profanom objektu koji jednovremeno predstavlja i kamuflažu.).) Od tog doba od parusije se očekivalo da će primorati nevernike da pristupe hrišćanstvu. Ovog puta se svetinja. Reč je. »obesvećenjima« koja se privode kraju u savremenom hrišćanskom svetu (videti III tom). pre svega. produžava se sve do naših dana. do koje se došlo kroz identifikaciju Carstva i Crkve. potvrđenog uništenjem Zla i okončanjem Istorije — sve više preovladava uverenje da se duhovni život može unaprediti i usavršiti na ovome svetu i da se istorija može preobraziti. Carstvo Božije je već uspostavljeno. Ta revalorizacija parusije otvara mnogobrojne mogućnosti. kako u ispovedanju vere.284 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja i vidljivu promenu ustrojstva sveta. antimističke tendencije. ali ona se očituje. objavila u istorijski usko ograničenoj ljudskoj zajednici — Crkvi. Ova nova interpretacija dijalektike svetog. inkarniranog u istorijskoj ličnosti Isusa. njega ne mogu odmah i svi da vide. ali celokupna hrišćanska zajednica može postati primer svetiteljskog života i na taj način podsticati druge na preobraćenje. carstvo Božije. Umesto poznatog scenarija — parusije. Autor Jevanđelja po Jovanu i njegov krug vernika su na veoma smeo način objašnjavali odlaganje parusije. Istina. jer ono što je sveto nije očigledno za svakog koji pristupi objektu u kojem se sveto objavljuje. u brojnim »obesvećenjima« (demitizacija jevanđelja i tradicije.

. 157). 134). religioznost se ispoljavala u znaku boginje Fortune (Tihe) i astralnog fatalizma (§ 205). a i ljudskog roda (Lukan. ta učenja. Kada je Cezar prelazio Rubikon. Pored toga stara opsesija o k r a j u Rima 1 kao da je tom prilikom dobila potvrdu u krvavim događajima onovremene istorije. ne znače 120 godina njegovog istorijskog života. Izvesne svešteničke službe (na primer flamen Dialis) i b r o j n a bratstva potisnuti su kao zastareli. Magija i astrologija nisu privlačile samo svetinu već i neke filozofe (stoici su. 120 godina posle osnivanja Grada shvaćeno je da dvanaest orlova koje je video Romul. kasnije prihvaćenih orijentalnih religija učvrstio se uz pomoć gradskog proletarijata. kao i velikog b r o j a stranaca nastanjenih u Rimu. vladavina Avgusta. Dok je rimska aristokratija negovala kult Velike Majke Kibele (up. HRIŠĆANSTVO I GNOSA U DOBA IMPERIJE 225. Ali.. uspeh drugih. Tokom dva poslednja veka Republike tradicionalna religija — tj. Sama istorija Rima je opovrgavala ova strahovanja. Pharsalia. uvažavali astrologiju). Jer. izgledalo je da je vaspostavila pax aeterna. Po isteku 365 godina. čega su se mnogi bojali. javni kultovi — malo-pomalo gubila je svoj uticaj. str. recimo. Za vreme građanskih ratova širio se veliki b r o j apokalipsi orijentalnog porekla. moglo se ustanoviti da se nije radilo o »Velikoj godini« u kojoj bi svaka godina Grada trebalo da odgovara jednom danu i uzelo se da je sudbina namenila Rimu jednu drugu vrstu »Velike godine« sastavljenu od dvanaest. 1 »U svim istorijskim krizama dva sumorna mita su opsedala rimski narod: 1) život Grada se gasi budući da je njegov vek ograničen na određeni broj godina (»mističan« broj koji je otkrilo dvanaest orlova koje je video Romul) i 2) »Velika godina« okončaće celokupnu istoriju. pa i istoriju Rima. str. najavljivala su skori pad rimske moći. koja je usledila posle mnogih drugih i užasnih građanskih ratova. neopitagorejac Nigid Figul je najavio početak kosmičko-istorijske drame koja će označiti k r a j Rima. jednim sveopštim ekpyrosisom. po sto godina dugih meseci« ( Le Mythe de l'eternel retour. 642—45). Jam redit et Virgo. Horacije nije krio svoje strahovanje za skoru sudbinu Grada (Epode XVI).. 639. Kao i svuda u doba helenizma.XXIX POGLAVLJE PAGANSTVO. novo izdanje. poznata pod nazivom Sibilska proročanstva.

kada se činilo da je Avgustova vladavina zaista ostvarila zlatno doba. str. tj. Carcopino. VI. a same građanske ratove proglasio znakom prelaska sa gvozdenog na zlatno doba. Dakle.« Jedna »zlatna rasa« se širi svuda po svetu. patn j e izazvane istorijom nisu više predznaci prelaženja iz jednog kosmičkog veka u drugi. U stvari. Te tako. Rim je nazvan urbs aeterna.286 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Bojazan koju su inspirisala dva mita — »starost« Rima i Velika godina — pokazala se neosnovanom. već oni sami čine taj prelaz. smatran je »polaznom tačkom Univerzuma kome je Avgust obezbedio opstanak i izmenio lice«. pre konačne pobede Oktavijana). kako najavljuje Vergilije (Enejida. Evo gde se ponovo vraća Devica (iam redit et Virgo) i vraća vladavinu Saturna. a Avgust je proglašen drugim osnivačem Grada. ali 2 J. »To je rađanje novog ciklusa sto leća (magnus ab integro saeculorum nascitur or do). Avgust je upravo ponovo osnovao Rim. pa stoga nije trebalo razmišljati o tome koliko će trajati. razaranja. Vladar ponavlja stvaranje Kosmosa. Vergilije sve ove specifične znake povratka u Zlatno doba povezuje s rođenjem deteta čiji se identitet ne zna. . Virgile et le mystère de la IV éclogue. u svako doba mira. a s druge prelaz sa gvozdenog na zlatno doba ostvario se bez kosmičke katastrofe. U Enejidi (I. vek Sunca — koji je trebalo da izazove sveopšti požar — stolećem Apolona. Na taj način. u k r a j n j o j liniji (kao što pokazuje mit stvoren oko Avgusta). na taj način je izbegao ekpyrosis. Vergilije je zamenio poslednji saeculum. U isti mah. 159—160. a njen Vladar je Apolon (5—10). 798) sve do oblasti »koje leže iza putanja Sunca i godine« (extra anni solisque vias). oslobođen mitova o dvanaest orlova i o ekpyrosisu.2 Rađa se nada da se Rim može periodično obnavljati. Ratovi. 200. to je i pokušaj da se istorija uklopi u kosmički plan. Posle objavljivanja Enejide. Reč je o k r a j n j e m naporu da se istorija oslobodi astralne sudbine ili zakona kosmičkih ciklusa i da se preko mita o večnom obnavljanju Rima otkrije arhajski mit o godišnjoj regeneraciji Kosmosa putem njegove periodične rekreacije (uz pomoć onih koji prinose žrtve ili Vladara). 23. str. * Le mythe de l'éternel retour. što znači da se istorijske katastrofe prihvate kao stvarne posledice kosmičkih požara i sveopštih razaranja koji periodično nužno dovode do k r a j a Univerzuma kako bi se omogućila njegova regeneracija. Vergilije nastoji da uspokoji Rimljane u pogledu veka t r a j a n j a Grada. s jedne strane.3 U svojoj IV Eklogi Vergilije najavljuje da će Zlatno doba otpočeti pod konzulatom Asinija Poliona (~ 40. Rim se može širiti. Njegov rođendan. septembar. tj. 255 i dalje). ad infinitum. Jer. Jupiter se obraća Veneri i uverava je da neće Rimljanima određivati nikakvo ni prostorno ni vremensko ograničenje: »Podario sam im Imperiju bez kraja« (imperium sine fine dedi). Kasnije. istorija se obnavlja i nastaje jedan novi svet.

Naredne stranice duguju mnogo ovim analizama. on je shvatio jednovremeni kosmički i religijski kontekst okončanja građanskih ratova i otkrio eshatološku ulogu mira učvršćenog pobedom Oktavijana Avgusta. Iskušenja jedne religio illicita Julije Cezar je posle smrti proglašen bogom među bogovima i —29. 5 Altheim. La religion romaine. On nanovo uspostavlja svešteničke službe. godine njemu je posvećen hram na Forumu. primenjujući pietas. Rimljani su prihvatali posmrtnu apoteozu velikih vladara. godine on je i zvanično stekao titulu »Božanski Julije«. str. 238). Kroz pietas i religio. imperijalni genius je bio obožavan prilikom službenih i privatnih gozbi. Cezar je imao svoju statuu na Kapitolu i jednu drugu u Kvirinovom hramu s natpisom: Deo invicto. A History of Roman Religion. dugo vremena ukinute (napr. »Ta religija.. str.« 5 Avgust ukazom restauriše porušena svetilišta i gradi brojne nove hramove. ali su odbijali njihovu divinizaciju za života. a ne stoička teologija. Oko 44. Savremenici nisu sumnjali u autentičnost promena. . 241. kako u odnosu na bogove tako i na ljude. Divi filius. Dugo se raspravljalo i još se raspravlja o značenju ove nadahnute i zagonetne poeme. 6 Avgust je dobijao božanske počasti samo u provincijama. Za nas je ona zanimljiva po tome što ističe vizionarsku snagu Vergilija: kao pravi vates (prorok).. »Dolazak nove ere slavljen je pesmama pesnika i javnim manifestacijama« (Altheim. Luperaka i Alvara. 230 i dalje. uvek je upravljala presudnim postupcima vladaoca. 6 Međutim.. I umetnička dela Avgustova veka očigledno izražavaju obnavljanje religijske tradicije i misli. nadahnuli su teološku literaturu i uopšte teološku kulturu srednjeg veka koja je opstala i u renesansi. na primer. 90—92). Pa ipak. a delimično i Ciceron. 4 Zasluga je Franca Althajma (Franz Altheim) što je insistirao na religijskoj autentičnosti Avgustove reforme. bratstva Titija. La religion romaine antique. 226. štaviše. str. U stvari. vodeći računa 0 snovima i drugim upozorenjima. str. 4 Prema Svetoniju (Avg. nav. 350 i dalje. religiozno ponašanje 1 ideali iz rimske prošlosti svesno su ponovo prihvaćeni i obnovljeni. delo. Avgust se ponašao kao pravi nekadašnji Rimljanin. Vergilije. vladavina Avgusta označava kreativnu renesansu tradicionalne rimske religije. u Rimu je bio tek »božji sin«.287 za koje brojni naučnici pretpostavljaju da je Polionov sin. Ali Avgustov vek je ostao uzor hrišćanskoj civilizaciji Zapada. prateći manifestacije bogova. Istorija se potrudila da opovrgne »zlatno doba« odmah posle Avgustove smrti i Rimljani su ponovo počeli da žive u očekivanju bliskih velikih nesreća. flamen Dialis) a takođe obnavlja i poštovana bratstva. up.

Augustus to Consiantine. a Karakala (211—217) je podstakao kult sirijskog boga sunca. godine prati dug period mira (260—303. . nije bilo toliko neprijateljski raspoloženo prema hrišćanima. 7 No. Godine ~ 202. stvaranje imperijalnog kulta posle Avgusta postaje uobičajeno. Posledica pojave zagarantovanog nasleđa dovela je do toga da su svi veliki imperatori II stoleća proglašeni bogovima. Septimije Sever je objavio prvi antihrišćanski dekret. godine. kao što ćemo viaeti str. Dioklecijan je doneo odluku da uništi tu stranu i antinacionalnu religiju baš u cilju učvršćenja ideje o Imperiji. Crkva je iz ovih iskušenja izišla kao pobednica. jer je nisu ni zaslužili. Komod (~ 185—192) se posvetio u Misterije Iziđe i Mitre. on je želeo da oživi stare rimske religijske tradicije i pre svega da obnovi predstavu o kvazibožanskom Imperatoru.288 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Deifikacija »dobrih« imperatora i. Vespazijan i Tit su doživeli apoteozu. Ali. Uprkos dramatičnom položaju Imperije. jer je Kaligula propustio da podnese zahtev Senatu. štaviše. 27). Ali uticaj Avgustovih reformi se postepeno već izgubio. 11. 8 Izvore je naveo Robert Grant.) Hrišćanstvo uspeva da prodre u sve oblasti Imperije i u sve društvene slojeve (sve do imperatorove porodice). Međutim. Progon je bio kratkotrajan ali vrlo okrutan. onaj pod Dioklecijanom (303—305). a nije ni Domicijan kao neprijatelj Senata. Poslednji progon. bez zvaničnog odobrenja. oni su uživali i zaštitu Carstva. Nekoliko godina kasnije sirijski imperator Elagabal. on je nastojao da postane deifikovan i pre smrti i njegov zahtev su senatori osudili. blagodareći pre svega svojim vernicima i svojim stradanjima. hrišćani su bili proganjani jer su ispovedali tajnu veru. Klaudije. Na početku. Sol invictusa. kada su se imperatori vrlo brzo smenjivali. toga puta. javno mnenje. 17. prema tome. Oton i Vitelije nisu. Elagabal je ubijen 222. Već je i Ciceron pisao da su »duhovi dobrih i hrabrih ljudi u biti božanski« (De Zegg. godine 250. hrišćanstvo je smatrano kao religio illicita. Maksimin napada crkvenu hijerarhiju. Ubrzo potom. odbijanje da se slavi kult imperatora postalo je osnovni povod za proganjanje hriščana. 8 Počev od II veka. a sirijski bog prognan iz Grada. II. jedan Decijev edikt obavezuje sve građane na prinošenje žrtava bogovima Imperije. Tokom prva dva veka. bio je najduži i najkrvaviji. Što se samog Kaligule tiče. Tiberije nije bio deifikovan. Crkva se razvija u miru. uvodi njegov kult u Rim. Aurelijan (270— 7 Nije reč o uticaju helenističkog Orijenta. str. Kultovi Egipta i Male Azije stekli su neobičnu popularnost. Sve do vladavine Decija. to se nije nastavilo u I I I stoleću. sa izuzetkom pokolja po naredbi Nerona. Međutim. čime se mogu objasniti brojna odricanja od vere. antihrišćanske mere su bile podsticane pre svega neprijateljstvom javnog mnenja. 321). ali bez uspeha. zabranjujući prozelitizam. No. god. ali Galba. Represiju po odluci Valerijana 257—58. i sam sveštenik boga Emeze.

ubijanje dece i antropofagija. Ali. ali prenošenje njihovih svedočenja bilo je obezbeđeno izvesnim brojem tekstova koje su oni redigovali ili inspirisali. orgije. incest. već da bi osim toga trebalo spojiti tradicionalna rimska verovanja sa solarnom teologijom monoteističke strukture. U svakom slučaju. hvalio je grčku filozofiju. oba načina prenošenja apostolskih predanja — i pisani i usmeni — bili su podložni prihvatanju m a n j e ili više sumnjivih inovacija. kult Sol invictusa i solarni monoteizam. Uz to. Za mnogobožačku elitu. Naivni i nevešti. osnovno u hrišćanskoj teologiji — inkarnacija Spasitelja. U nedostatku Kanona. ali to nije bila i jedina opasnost koja je ugrožavala Crkvu. Misterije Iziđe i Mitre. mnogi hrišćanski teolozi i polemičari pokušali su da ozakone i zaštite svoju veru pred vlastima i mnogobožačkom inteligencijom.faganstvo. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 289 —275) uspeva da ponovo vrati kult Sol invictusa. Jevanđelje po Pseudo-Mateju. negde pred k r a j II stoleća. Za hrišćansku misiju najveću opasnost su predstavljali progoni. Justin (pogubljen oko 165) nastojao je da dokaže kako hrišćanstvo ne prezire mnogobožačku kulturu. Dela Petrova. no pri tom je podsećao da je ona inspirisana biblijskim otkrovenjem. godine svi apostoli su bili mrtvi. prihvaćenih od svih hrišćanskih zajednica. Prihvatajući argumente aleksandrijskog judejstva. predstavljali su opasne protivnike. jedinom religijom koja je u to vreme imala izgleda da postane univerzalna. njihovi pokušaji su bili osuđeni na propast. Oko 150. Jeresi i gnosticizam pojavili su se već na samom početku hrišćanstva. njegove muke i njegovo vaskrsenje — bili su naprosto neshvatljivi. Najznačajniji među njima. neki od ovih apologeta (Tatijan. Veći deo tih 9 Značajno je da su ove tekstove u dirugoj polovini II veka prihvatale sve ondašnje velike Crkve kao jedine spise koji predstavljaju apostolsku tradiciju. nego su mu pripisivane i mnoge druge vrste zločina. Dela Jovanova i dr. fanatična nepomirljivost ove nove religije spasenja činila je iluzornom nadu da će moći u miru da koegzistira s politeističkim religijama. Od tada hrišćanstvo ima svoj kanon — Novi zavet — i postaje »religija Knjige«. 9 i drugi tekstovi su kružili kao apostolski: Jevanđelje po Tomi. u prvom redu gnosticizam. Međutim. kao i usmenim predanjem. Justin je tvrdio da su Platon i drugi grčki filozofi znali za propovedanu doktrinu mnogo pre njih preko »proroka« Mojsija. Još pre velikih progona. U očima vlasti hrišćanstvo je bilo krivo ne samo za ateizam i vređanje veličanstva. mnogo skrivenija opasnost pretila je Crkvi iznutra: razne jeresi. Poraz apologeta ipak se mogao predvideti. Pored četiri Jevanđelja i Dela apostolskih. Jevanđelje Istine. jedini način da se verifikuju autentičnost verovanja i ritualnih obreda bila su apostolska predanja. Tertulijan) žestoko su napadali helenistički paganizam i kulturu. 19 . tim pre što su uživali zvaničnu zaštitu. Aurelijan je shvatio da je uzaludno slaviti jedino veliku religijsku prošlost Rima.

inicijacijski scenario (učenja i tajni rituali. kao tajnu. predao gnosu. up. 1. itd. koji saopštava Eusebije. 4 : 10 i dalje. Petra. 2). m o r a j u ostati tajna. No. IX. a potom i najveći broj starih i modernih istoričara. Jovanu i Petru. 11 Fragment iz Hipostases. Mth. Upravo iz te tradicije tajnih doktrina i praksi judaizma nastaće literatura Merkabah. Tipik. kao i u judejskim sektama. 198). str. 2). koje su prisvajali gnostici. 197—199. 227. »Les traditions secrètes des Apotres«. uočava se u svim religijama helenističke epohe i u svim epohama bliskim hrišćanskoj eri. Eccl. 13—23). pa time i inicijacije. ovi su je preneli drugim apostolima. Jakova. unutar zajednice se razlikuju tri inicijacijske kategorije: »početnici«. naročito i najpre tokom krize koju je izazvao gnosticizam. »jevanđelisti su čuvali. II. U drugom delu Klement precizira: »Jakovu Pravednom. drugim recima inicijacijsko prenošenje doktrine i prakse ograničenom broju posvećenih. str. prenošenih sa oca na sina [i koja] su dospela sve do nas blagodareći Bogu« (Stromates. čuvano i prenošeno usmenim putem. Jean Daniélou. U većoj ili m a n j o j meri. 11. I. On se priseća svojih učitelja koji su očuvali »istinsko predanje blagoslovenih učenja poteklih neposredno od svetih apostola. 16 i dalje. 10 Praksa izvesnog ezoteričnog učenja pominje se takođe i u Jevanđelju po Marku (up. Oslanjajući se na tvrdnje nekih ekstravagantnih gnostika. 2). 7 : 17 i dalje. kvalifikovan kao »apokrifna (jer su sadržavala otkrovenja. odabiranje vernika. »napredniji« i »savršeni«. Hist. Prema Origenu. IV. Ezoterizam.« 11 10 Vid. 10: 10 i dalje). str. To je bilo t a j n o učenje. ovakvo shvatanje protivreči činjenicama. Jovana i Pavla. do tada čuvana kao »tajna«) odnosio se na ezoteričnu doktrinu. ova učenja čine gnostičku tradiciju (15. prenesena usmeno (13. 3—4.290 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja dela. a ovi drugi su je predali njima sedamdesetorici među kojima je bio Varnava. Reč je o učenjima namenjenim izvesnom broju vernika. kod Samarićana i fariseja.) može se naći u normativnom judejstvu. I. kod esena (npr. . u prvom redu tekstovi Hekatat (isto. 200. crkveni Oci. Od samog nastanka Crkve. 3). dovešće do izazivan j a brojnih kontroverzi. Clement of Alexandria and Secret Gospel of Mark. tumačenja koja je Isus dao za veći broj parabola (apokryphan)« (Com. zakletva na ćutanje. Hrišćanska gnosa Problem ezoterizma. izvore koje navodi i komentariše Morton Smith. posle njegovog vaskrsenja. XIV. Gospod je. poricali su postojanje ezoteričnog Isusovog učenja koje su potom prenosili njegovi učenici. koja. koju je apostolima poverio vaskrsli Hrist u vezi sa skrivenim smislom događaja iz njegovog života. Još eksplicitniji od njega je Klement Aleksandrijski.

otkrivanih »savršenima« i onima koji su bili na putu da to postanu. Otud je razumljivo zašto. Ephesiens. kada se odbacivala istina Starog zaveta i Bog-Otac uzimao za zlonamernog i zatucanog demijurga. delo. njih susrećemo kod brojnih paganskih i heterohrišćanskih gnostičara. kada se okrivljavao Svet i ocrnjivao život kao slučajne ili demonske kreacije. one su se verovatno odnosile na misterije silaska i uspeća Hristova kroz sedam nebesa nastanjenih anđelima (up. koji se razlikovao od niza episkopa i koji je prenosio apostolsku v e r u . hriscanstvo i gnosa u doba imperije 291 Nemoguće je utvrditi kriterijum koji je rukovodio izborom učenika dostojnih da budu posvećeni u učenje. Istina je da je čak i sv. ni tvorci apokalipsa. počev od izvesnog momenta. § 53) i iranskim eshatološkim shvatanjima. 19* . moglo je izgledati neosnovano proglašavanje jeretičnim izvesnih smelih interpretacija Hristovog učenja. 4 : 9) i na individualnu eshatologiju. ali koji je nastavljao harizmatičnu tradiciju apostola i njihovih vremena. a naročito okolnosti i etape posvećivanja. onih koje su obuhvaćene raznovrsnim 1: Danielou. ali ni on. dok »Pismo« i dogme nisu bili utvrđeni. Ali. Pavle smatrao da ovim svetom vlada Sotona i da jevrejske i hrišćanske apokalipse proriču neminovnu propast zemlje. Pozivajući se na usmena i t r a j n a apostolska predan ja. .« 12 Međutim. Ali te iste doktrine nalaze se i kod Mandejaca. nisu osporavali božansko poreklo Stvaranja. Isto tako. što znači mistični put duše posle smrti. A t a j se mistični put po Pseudo-Dionisiju povezuje sa usmenim predanjem apostola. one se podudaraju s izvesnim egipatskim (up. npr. različitih od onih koje su delili judejstvo i hrišćanstvo. ezoterične tradicije apostola produžavaju jevrejski ezoterizam koji se odnosi na misteriju uspona duše i tajne nebeskog sveta. Ali u nizu slučajeva. na tumačenje Apokalipse. gnosticizam i ezoterizam postaju sumnjivi u očima crkvene hijerarhije. Što se tiče tajni. Štaviše. nav. ono se odnosilo na simboliku krštenja. 208 i dalje. »jeres« — t j . Približavanje gnosticizmu Teško je precizirati poreklo duhovnog toka poznatog pod imenom »gnosticizam«. izvesni gnostičari mogli su uneti u hrišćanstvo doktrine i obrede radikalno suprotne etici jevanđelja. smrt i uskrsnuće Sina. ili kada se poricali. euharistije i krsta. . Pored drugih ideja i verovanja. koliko »jeretici« infiltrirani pod okriljem »tajne posvećivanja«. 228. Nisu se toliko »ezoterizam« i »gnosticizam« činili opasnim. treba praviti razliku između brojnih ranijih i savremenih gnosa. pogrešno tumačenje jevanđeljske poruke — bila je očigledna. Izvesno obrazovanje »ezoteričnog« tipa davalo se postepeno svim vernicima. na arhanđele. Svakako. »Tako saznajemo za postojanje jednog niza gnostičkih ili duhovnih učitelja.paganstvo. str.

biblijsko i intertestamentalno judejstvo ili početke hrišćanstva. .292 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a religijama tog vremena (zaratustrizam. Da se vratimo valentinskoj formuli: po n j o j gnostik uči da je njegovo stvarno biće (tj. koje. duhovno) božanskog porekla i prirode iako se ono trenutno nalazi zarobljeno u telu. 78. konačno. Za razliku od Upanišada. Ostale karakterišu sinkretizam helenističkog tipa. koje su autori gnosa koristili. U daljem izlaganju pomenućemo neke od njih. judejstvo. ističući naročito onaj najgrandiozniji. mit koji je obradio Mani (§ 233). sadrže u sebi ezoterično učenje. njit o padu duše (= duha. Taj sveobuhvatni mit poznat nam je iz brojnih verzija. Neke su otkrivene u starom Iranu i Indiji iz doba Upanišada. više ili manje. ili jednom demonskom Biću. koju prenosi Klement Aleksandrijski. on isto tako uči da je živeo u jednoj transcendentalnoj sferi. sankhja-joge i budizma koji uporno izbegavaju rasprave o prvom uzroku ljudskog pada — spasonosno saznanje po učenju gnostika sastoji se pre svega u otkrovenju »tajne povesti« (tačnije rečeno one koja ostaje tajna za neposvećene): porekla i stvaranja Sveta. prethodnice gnosticizma stricto sensu. hrišćanstvo) i gnosa. odvajajući ga od njegovog biblijskog koncepta — Mesiju je poslao Bog stvoritelj — i povezujući ga s jednom drugom »tajnom povešću« (Stvaranje predstavlja strašnu nesreću i zbog toga se mora pripisati jednom Demijurgu. veliki gnostici daju sasvim novo tumačenje mita Hristovog silaska u svet. on otkriva da. božanske čestice). Misterije. drame božanskog Spasitelja koji je sišao na Zemlju da spase ljude i konačne pobede transcendentnog Boga. na primer. 13 Jedna od formula valentinskog gnosticizma. ako je njegovo rođenje bilo pad u materiju. pobede koja će dovesti do okončanja Istorije i uništenja Kosmosa. šta je to rođenje. odnosno inkarnacija u telu 13 Tako. a šta regeneracija« (Teodotovi odlomci. ideja i teologumena. kakvom cilju težimo i iz čega ćemo biti iskupljeni. da brzo napreduje ka spasenju i da će na k r a j u biti oslobođen svog telesnog zatvora. dokazujući njihovu međusobnu zavisnost i učvršćuje verovanje u eshaton. ono što definiše gnosticizam stricto sensu nije. božanski (uzvišen)Zantibožanski. »ponovno rođenje« će biti čisto duhovne prirode. Dodajmo da su gotovo sve mitološke i eshatološke teme. a ponekad i pesimistička interpretacija izvesnih mitova. obznanjuje da se oproštaj od grehova postiže spoznajom onoga »što smo bili i šta smo postali. organsko uključivanje izvesnog b r o j a disparatnih elemenata. nego smela. gde smo bili i kamo smo bačeni. Međutim. ali da je potom bačen u ovaj donji svet. od početka sveta do današnjih dana. porekla Zla. 2). kao što smo videli. vrlo rasprostranjenih u to doba. Zadržimo se na osnovnim idejama: dualizam duh/materija. Reč je o jednom sveobuhvatnom mitu: on iznosi sve presudne događaje. pravoj inkarnaciji Zla). u orfizmu i platonizmu.

božjeg glasnika. antikosmičkom i pesimističkom. A što se tiče inkarnacije. II. ono je za Piotina »pad«. nekim izabranicima otkrije gnosu spasenja. već prikazuje i potvrđuje pad duše. Svet je jedan »Kosmos«. na primer. Za gnostika jedini cilj kojem vredi stremiti jeste oslobađanje te božanske čestice i njeno uzdizanje prema nebeskim sferama. Enneades. pre konačnog povratka na nebo. utopivši se potpuno u materiju. Drama čovečanstva — naročito pad i izbavljenje — odraz je božanske drame. up. Puech. Bog šalje u svet Prvobitno biće ili sopstvenog Sina da bi spasao ljude. Pre svega. ona ne samo da ne čini deo »svete istorije«. Jevanđelje po Tomi. Pojedine varijante na još dramatičniji način prikazuju silazak Sina ili transcendentnog Bića: njega hvat a j u demonske sile i on. 16). II.—-Ch. Ovo transcendentno biće podleže svim ponižavajućim posledicama inkarnacije. Bog šalje glasnika koji »ga budi« i pomaže mu da ponovo spozna sebe (to je mit o »spasenom Spasitelju«. Svakako da je u poznom paganizmu kosmogonija izgubila svaki pozitivni religijski značaj. Za Piotina. Ne samo da Stvaranje sveta ne predstavlja dokaz o svemoći Božijoj. 33 i dalje. zvezde su bogovi čije posmatranje olakšava približavanje inteligentnim bićima.paganstvo. Podsetimo se da za Platona Demijurg nije oličenje zla. u Gornjem Egiptu. Pored nekih iranskih paralela. njihove teologije i njihova učenja veoma se razlikuju od onih koja ispovedaju judejstvo i hrišćanstvo. itd. 7. 14 U stvari. neposredni uzor Spasitelja. 15 Tako. up. fenomen je složeniji. ili kao posledica prvobitnog napada Tame na Svetlost (up. orfičko-platoničkom dualizmu. H. takvo shvatanje podjednako je neprihvatljivo i za Jevreje i za hrišćane. Stvaranje je delo podzemnih. str. 8. nastalom u višim sferama. 5. na zadivljujući način ispričan u Himni o biseru. ali uspeva da. Ali gnostici idu još dalje. jer duša gubi svoju duhovnu punoću i samostalnost (IV. predstavlja kompletnu verziju Logia. Zapisi otkriveni 1945. zaokupljao je već orfičke i pitagorejske teologe: objašnjavao se. očigledno je Isus Hrist. koje se postiže blagodareći gnosi. 8. up. koje se pripisuju Isusu u papirusima Okyrhyncha. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 293 (poistovećenom sa zatvorom). 65 i svuda. isto kao i za stoike. kako su zamišljali Jevreji i hrišćani. manihejski mit § 233). a Kosmos više ili m a n j e demonska kopija jednog savršenijeg sveta. tj. bilo 14 Up. . nije Jehova. dakle. zaboravlja sopstveni identitet. Što se tiče ovaploćenja duše. otkriveno u Nag Hamadiju. § 181 i dalje. 1). savršen i harmoničan. Na prvi pogled reklo bi se da je reč o jednom preteranom. »pad« čoveka. inkarnacija duše. 9. čak dijaboličnih sila. u Nag Hamadiju. za gnostike Istinski Bog nije Bog Stvoritelj. En quête de la-Gnose. Kao što smo videli (§ 181 i dalje). svedoče o judeohrišćanskom poreklu izvesnih značajnih gnostičkih škola. 15 Pa ipak. 8. već se ono objašnjava jednom nesrećom. bilo kao kazna za greh učinjen prema nebu. IV. poznatim od 1897. ali je isto tako slobodno odabrani silazak da bi se pomoglo životu u donjem svetu (IV. § 230). i sigurnost u oslobađanje (»spasenje«).

Markion. ali su lišeni duha (pneuma). Prema nekim istoričarima. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. stečena gnosom. 23—24. En quête de la Gnose. ezoterično učenje. do nihilizma: nihilizma »slobodoumnih gnostičara« koji.. donjeg i gornjeg. pomenimo i to da su seksualnim tehnikama i orgijastičkim ritualima tantrističkih škola »levog usmerenja« (up. nihilizma jednog Bazilida za koga sve što postoji. snažnom. sakupljene reference kod E. psihičari. zatim Kore Kosmou. tako i oni drugi. U prvim stolećima hrišćanske ere ova dva mita su dopunili i modifikovali mnogi autori. . sanjasi i jogini. ovda je reč o jednom revoltu. On se isto tako može tumačiti kao zamišljanje jednog krajnjeg ishoda koji će biti eversio. treća klasa. 17 Baš kao i rišiji. i verovatno Origen. up. Simon nije neki gnostik stricto sensu. širokog raspona i s teškim posledicama: protiv ljudske uslovljenosti. R. ono je izazvano narcisoidnošću — duša se zaljubila u sopstvenu sliku reflektovanu na materijalni svet — ili zbog slavoljublja. svoje konačno ispunjenje«. On pripada klasi pneumatičara ili »Duhovnika« — »savršenih«. Ovo shvatanje je potvrđeno kod Numenija iz Apameje. Kada smo već kod poređenja s onim što se dešavalo u Indiji. svaka stvar. »Carskim sinovima« — jedinima koji će biti spaseni.istorija verovanja x religijskih ideja kao posledica nesrećnog izbora koji je izvršila sama duša. Od Simona Čudotvorca do Valentina Hrišćanski apologeti prikazuju Simona Čudotvorca kao prvog jeretika i preteču svih jeresi. kod Plotina. Unutrašnja oslobođenost. pozajmili su izvesni hrišćanski i poluhrišćanski gnostici (Valentin. dopušta mu potpunu slobodu u ponašanju i delovanju. u miru »nepostojanja«. I. »iscrpli«. koriste i zloupotrebljavaju svoja tela i svet da bi ih omalovažili. str. Gnostik čini deo elite koja nastaje kao rezultat Božje selekcije. Mani. gnostik postaje potpuno otuđen od sopstvene kulture i odbacuje sve njene norme i institucije. Njima bi bilo uzaludno prenositi tajno. kod pisca Poimandresa. 18 Više od kakve kritike ili osporavanja. podrazumeva one koji imaju dušu (psyché) i kao takvi pogodni su da budu uzdignuti u nebeske sfere.. povratak i rušenje sadašnje situacije. oslobođeni svakog prirodnog i moralnog zakona. t. Dodds. XXXVIII poglavlje) u potpunosti odgovarale orgije nekih slobodoumnih gnostičkih sekta (u prvom redu fabionista 18 ). kosmos uzet u celini osuđeni su da nađu u noći »Velikog neznanja«. str. »telesni« (somatični ili hilični). potpuno su utopljeni u materiju i osuđeni da nestanu. kambinovanu sa biblijskim mitom o padu Anđela. H. protiv samoga Boga. Ch. 11 Druga jedna klasa. kako gnostički. Puech. upornom. sveta. 229. Bardesan).. gnostik se oseća oslobođenim od zakona koji štite društvo: on se stavlja s one strane Dobra i Zla. porekli i uništili. ali njegovi učenici su to postali 16 Orfičko-pitagorejskiu ideju o inkarnaciji kao kazni. egzistencije. XXII. spoljašnjeg i unutrašnjeg. revolutio. recipročna supstitucija levog i desnog. Najzad. tom III. 16 Pošto je svet posledica nesrećnog slučaja ili katastrofe i pošto u njemu gospodari neznanje i vladaju sile Zla. što se tiče dobrovoljnog silaska duše.

jer je ta veza. Međutim. isticao se kao vatreni pristalica pavlovskog antijudaizma. iz Starog zaveta. R. U svom učenju Isus veliča dobrog Boga. str. sjedinjavanje Boga i božanske Mudrosti. Simon je u Rimu bio poznat kao Faustus (»Obdareni«). Štaviše. On je rođen otprilike 85. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 295 posle katastrofe 70. . ali je zbog molitve. ali u tome nije uspeo. u prvim vekovima hrišćanske ere najviše je pominjano oštro suočavanje apostola Petra i Čudotvorca. arhetipu čarobnjaka. Simon je u Rimu najavio da će se pred velikom gomilom gledalaca uspeti na nebo. gde je Simon sebe proglasio »Svemoćnim Bogom prozvanim Veliki«. Tome je dodao jedan priručnik. up. Jehova iz Isusovog učen j a saznaje za postojanje jednog uzvišenijeg boga. Grant. Ovaj drugi je poslao ljudima svog sina Isusa Hrista da bi ih oslobodio robovanja Zakonu. M. Odbacio je Stari zavet i ustanovio sopstveni kanon sveden na Jevanđelje po Luki i deset Pavlovih poslanica. Njegov dualistički sistem suprotstavlja Zakon i Pravdu. a njegova žena je u prethodnom životu bila Jelena iz Troje. godine. Jelena. u kojem je izložio principe svoje teologije. ali pri tome ne uključuje apokaliptičke implikacije. str. Nouvelle histoire de l'Église. Jones. Markion deli ono osnovno iz gnostičkog dualizma. Gnosticism and Early Christianity. 19 Apostol Petar se sukobio s pokretom simonjana u Samariji. Simon Čudotvorac interesuje istoričare religija naročito zbog uzdizanja Jelene i zbog mitologije koju je ona inspirisala. No. The Gnostic Religion. 87. od sredine III veka markionizam sve više gubi uticaj da bi se na Zapadu potpuno ugasio za manje od sto godina. nije sigurno da su Čudotvorac i Simon iz Delà jedno isto lice. Iako nije materijalan. na tužan način ponovo pao na zemlju. Ta nova teologija je imala znatnog uspeha i zbog toga je bila neprestano napadana od strane ortodoksnih pisaca. iako je bio sin episkopa iz Sinope. koju je izgovorio apostol. str. Jelena-Ennoia postala je sredstvo sveopšteg spasenja. koje je ustanovio bog stvoritelj. Antiteze. a njegova pratilja. Ekskomuniciran. Daniélou. Spomen na ovaj ekscentrični par je po svoj prilici stvorio legendu o Faustu. Međutim. koju je Simon pronašao u jednoj javnoj kući u Tiru. 20 U stvari. u stvari. U stvari. koje je ljudima otkrio dobri Bog. 103. pošto ju je Simon izbavio. ljubavi i jevanđelju. 70 i dalje J.paganstvo. pokušao je da u Rimu pridobije prezbiterijum. on razrađuje svoju doktrinu koja i dalje ostaje radikalna i osniva pravu crkvu. smatrana je za poslednju i najgrešniju inkarnaciju božje »Misli« (Ennoia). on je i slavljen kao »prvi Bog«. 8—10. on uspeva da preobrati veliki b r o j članova hrišćanske zajednice mediteranske oblasti. ali se dobro čuva da ne precizira kako nije reč o bogu iz Starog zaveta. 20 Delà. Veza između čarobnjaka i prostitutke obezbeđuje sveopšte spasenje. Prema legendi. Primer Markiona može nam mnogo šta otkriti. godine u Pontu. Godine 144. On se sveti 19 Up. Kao izvanredan organizator. Isus uzima telo koje je u stanju da oseća i da pati.

uveo je gnosticizam u Antiohiju. I. dok će svi ostali ljudi. Onaj koji je izložen toj sili postaje ravan Isusu i sposoban da počini jednako čudesna dela. III. Specifično obeležje Karpokratovog gnosticizma je njegov radikalni amoralizam »koji izgleda da otkriva revolt gnostika. Lajzegang (Leisegang). tekstove koje navodi i komentariše H. 2). Jovanov savremenik (Irinej. 4). I. umnožavajući na spektakularan način broj nebesa i anđela koji njima vladaju: nabrojao ih je 365!22 Bazilid u potpunosti odbacuje jevrejski Zakon: Jehova je samo jedan od anđela stvoritelja sveta. takođe umesne Grantove (Grant) primedbe. biti definitivno uništeni. Njegov sledbenik Satornil (koji je bio aktivan u Antiohiji otprilike između 100. Isus je sin Josifa i Marije. Cerint je za svoje boravište izabrao Aleksandriju u kojoj je. Međutim. koji je bio samo zapovednik anđela stvoritelja. judeo-hrišćanin. Oni koje je on krstio postajali su dostojniji od anđela.296 i storija verovanja i religijskih ideja izručujući Isusa njegovim progoniteljima. Svetom ipak i dalje vlada Jehova i sve dok takav svet traje vernici će biti proganjani. koji se širio po Aziji i Siriji. 8). godine). godine. Prema Irineju. I. Nouvelle histoire de l'Eglise. 28). 24. prilikom krštenja deteta Hrist je sišao na njega u obliku golubice i pokazao mu nepoznatog Oca. 142 i dalje. I. Judeohrišćanski gnosticizam. On je razradio široku i kompleksnu kosmologiju gnostičkog tipa. 1). str. prodro je takođe i u Egipat. Tek tada će se dobri Bog pojaviti i primiti vernike u svoje Carstvo. Satornil je prvi podelio ljude u dve kategorije. 21 Jedan drugi Aleksandrijac i Karpokratov savremenik. oko 120. pred početak njegovih muka. Menandar. 22 21 . 23. Jean Daniélou. 143 i dalje. mada on neprekidno nastoji da potčini sve ostale i njima zavlada (Adv. On se predstavljao kao Izbavitelj koji je sišao s neba da bi spasao ljude (Irinej. I.. 24. 23. a zatim se. jer on svojom žrtvom iskupljuje čovečanstvo od boga stvoritelja. učio je da je svet stvorio jedan demijurg koji nije znao za postojanje pravog Boga: to je prvi izraz gnosticizma stricto sensu. Adversus haereses. Jedan drugi Samarićanin. a isto tako materija i stvoritelj. Prema Cerintu. Bazilid. i 130. već i protiv zakona«. one na koje pada i one na koje ne pada svetlost nebeska. Isusova smrt na krstu donosi ljudima spasenje. Karpokrat objavio jednu analognu doktrinu: Isus je Josifov sin. I. Up. Cerint. 96. Njegovom teologijom dominira dualizam. On je osuđivao instituciju braka kao izrazitu tvorevinu Satane (Irinej. 4). Gnosticism and early Christianity. ponovo uspeo do Boga-Oca (Irinej. daje prvu sintezu doktrina koje su propovedali učenici Simona Čudotvorca. Vid. ali ga je »viša sila« posvetila (Irinej. La Gnose. 3. str. ne samo protiv jevrejskog Boga. suprotstavljao je skrivenog Boga jevrejskom Bogu. Haer. str.

izbačeni su iz Pleroma i predstavljaju razum nižih sfera. njega sačinjavaju svi eoni zajedno. On i njegova žena Misao (Ennoia) rađaju 15 parova eona koji svi zajedno predstavljaju Plerom. Valentina i Manija — ona predstavlja jednovremeno opsesiju i kliše. psihičkih i spiritualnih realnosti. a isto tako i broj posrednika između Apsolutnog i različitih klasa realnosti. kod Plotina). dve kategorije ljudi. nevidljiv i nepojmljiv. »mnoštvo«) označava duhovni svet koji okružuje prvobitno božanstvo. Plerom rađa Spasitelja. Silazeći u niže regione. Međutim. zaslepljena željom da upozna Oca. oživljavajući ih svojim dahom. »emanacije« i »projekcije« koje se iznose s patetičnom monotonijom da bi se objasnilo porekio i ostvarila veza u drami između svih vitalnih kosmičkih. kroz intervenciju jednog anti-Boga — već uz pomoć drame nastale unutar samog božanstva. str. predstavlja jednu od specifičnosti te epohe. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 297 Najznačajniji gnostički učitelj je. koji spada među najveće teologe i mistike svog vremena. može se naći kod filozofa (npr. Jevanđelje Istine. izaziva krizu posle koje su se prvi put pojavili zlo i strast. godine. »hilike« i »psihike«. kao i druga stvorenja koja su pod njenim uticajem zastranila. Tendencija da se umnožava broj prelaznih etapa. to jest. kao i nizovima uzastopnih manifestacija. Rođen u Egiptu i obrazovan u Aleksandriji. -r> Izraz Plerom (= pleroma. 24 Opsednutost takvim genealogijama. koji se takođe naziva Isus. 356. Međutim. Najzad. 23 U razradi svog veličanstvenog sistema. 1950. prednost rezimea je u tome što se u njemu mogu izostaviti bezbrojne genealogije. on je propovedao u Rimu između 135. Tamo gore. Boga Geneze. Otac je. godine. iako nije Valentinovo delo. i 160.paganstvo. a oni su se oslanjali pre svega na dela njegovih učenika. a od psihičkih elemenata stvara Demijurga. 21 To je objašnjenje postojanja tri klase ljudi. Sveti Duh. up. On stvara materijalni svet i pravi. No i duhovni elementi superiorne Sofije. otprilike. 24 Prema Valentinu. bez sumnje. Rasprava o tri prirode i Pismo Regiusu o uskrsnuću) nadovezuju se na valentinsku školu. No. Ovaj ne zna da postoji jedan superioran svet i sebe smatra jedinim bogom. stvoren je novi par. Valentin nije ponudio objašnjenje postojan j a Zla i pada duše kroz dualističku perspektivu — to jest. Ostali tekstovi iz Nag Hamadija (npr. Klement Aleksandrijski i Hipolit. bez njegovog znanja. u dah Demijurga i izazivaju rađanje »pneumatika«. on raskida s Crkvom i napušta grad. svakako predstavlja njegovu misao. Nikakav rezime nije u stanju da prikaže svu veličinu i smelost valentinske sinteze. . što predstavlja verovanje koje dele svi gnostičari. kako nije uspeo dobiti zvanje episkopa. ali kod gnostičkih autora — naročito kod Bazilida. Spasitelj od hiličkih (materijalnih) elemenata Razuma nižih sfera stvara »nevidljivu materiju«. otkriveno u Nag Hamadiju. kao apsolutni i uzvišeni prvi Princip. obnovljen u prvobitnom savršenstvu. naši jedini izvori o Valentinovoj teologiji bili su izvodi i rezimei koje su sačuvali Irinej. Sofija. 26 Da bi spasao te duhovne čestice koje su zarobljene u 29 Sve do. uvlače se. Sofija. Valentin. Hristos i njegov ženski partner. 25 Poslednji od eona.

»Zaboravih da sam bio kraljev sin i služih njihovog kralja. delo. . slike i metafore Amnezija (drugim recima. pneumatici. str. nav. 175). pročitah [. baš kao i u Indiji. »Probudi se iz sna. Vidi u kakvo si ropstvo pao. Jonas. ne inkarnirajući se u pravom smislu te reči. Doktrina jedne poznije gnostičke sekte. I. Međutim. otkriva spasonosnu istinu. spadaju u specifične gnostičke simbole i slike. .istorija verovanja x religijskih ideja materiji. poljubih. . zaboravih biser po koji me roditelji poslaše i pod teretom njihove hrane padoh u dubok san. u tom Valentinovom sistemu materija ima duhovno poreklo i objašnjava se božanskom istorijom. svoje večno biće. »Čuvši njegov glas i njegovo šuštanje. materija je stanje ili »bolest« apsolutnog Bića. U stvari. probuđeni gnosom. polomih njegov pečat. Seti se da si kraljev sin. »Ona zaboravlja svoje prvobitno boravište. pad. san. Podigoh ga. mada ne predstavljaju tvorevine učitelja gnose.« Pismo je poletelo kao orao i sletevši na njega postalo reč. i to samo oni.«38 Najdramatičnija i najpotresnija predstava gnostičkog mita nalazi se u Himni o biseru. duša zaboravlja sopstveni identitet. svoje pravo središte. Oni mu daju da jede njihovu hranu i princ zaboravlja svoj identitet. Spoznaja predstavlja prvobitno stanje Apsolutnog. str. -1 28 . ustani i slušaj reči našeg pisma. Hrist silazi na zemlju i. Na t a j način. Iskupljenje poslednjeg »pneumatika« biće propraćeno uništenjem Sveta. tačnije. ropstvo. 63. zaboravljanje sopstvenog identiteta). Jonas. The Gnostic Religion. Gnostički mitovi. haranita. Sa istoka u Egipat stiže princ u potrazi za »jedinstvenim biserom koji se nalazi usred mora i oko kojeg je obmotana zmija što veoma glasno šišti«. . str. Neznanje (»zaslepljenost« Sofije) glavni je uzrok nastanka Sveta 07 — to je ideja koja podseća na indijske koncepcije (dele ih neke vedantinske škole. Seti se bisera zbog kojeg si poslan u Egipat. obamrlost. Okrećući se materiji i želeći da upozna telesna zadovoljstva. up. ja se probudili i napustili svoj san. neznanje je posledica nereda nastalog unutar samog Apsolutnog.« Ali prinčevi roditelji saznadoše šta se ovome desilo i napisaše mu jedno pismo. sačuvanoj u Delima Tome. 230. Opčinivši Hans Jonas. kao i sankhja-joga). Kao što primećuje Hans Jonas (Hans Jonas). spasenje koje omogućuje spoznaja odgovara jednom kosmičkom zbivanju (up. »spoljna očvrsla manifestacija« tog stanja. pijanstvo. Egipćani ga zarobe. ] Setih se bisera zbog kojeg sam bio poslat u Egipat i počeh da opčinjavam zmiju koja glasno šišti. karakteristike dvaju tipova ontologija jesu neznanje i spoznaja. uzdižu se do Oca.] Setih se da sam kraljevski sin [ . nostalgija. 174.

Matsjendranath se priseća svog stvarnog identiteta: on shvata da »telesni put« vodi u smrt. 116 i dalje. delo. Piješ). prema drugoj varijanti. M. 31 Nav. 124. izazvala boginja Durga. Jedna od najpopularnijih legendi govori o amneziji Matsjendranatha. delo. More i Egipat predstavljaju zajedničke simbole materijalnog sveta u kojima bivaju zarobljeni čovečija duša i Spasitelj koji je poslan da je izbavi. pesmama ili recima nekog glasnika. str. str. se pojavljuje pred svojim učiteljem u obličju igračice koja počinje da igra pred njim pevajući zagonetne pesme. U Jevanđelju po Tomi (logion 84). Puech.299 je. Isus kaže svojim učenicima: »Zamislite samo kako ćete se osećati kada pred sobom ugledate svoje besmrtne slike koje se inače ne mogu videti!« (prev. . Puech. Susret transcendentnog ja i »anđela« može se uporediti s neopisivim doživljajem jedinstva atman — Brahman. delo. Silazeći s nebeskih visina. Malo-pomalo. Susret s transcendentnim »dvojnikom« podseća na iransku koncepciju nebeske slike duše-dana. delo. otkriće tog transcendentalnog principa unutar sebe samog predstavlja centralni element gnostičke religije. nav. o zmiji. Dodajmo da svaki mitski motiv ima svog dvojnika u raznim gnostičkim tekstovima. str. Ta čarobnica. I tom. takođe se opisuje i kao »anđeo«. II. str. 30 Jonas ukazuje na izvestan broj primera u kojima se takođe govori o »odeći ovog sveta« i »nebeskoj odori«.«E9 To je mit o »spasenom Spasitelju« Salvadoru savatusu u njegovoj najuspelijoj verziji. str. takođe H. a zatim izgovorih nad n j o m ime svog oca. En quête de la Gnose. to jest sopstveno biće (transcendentno Ja). 118 i dalje (= Annuaire du Collège de rance. uzeh biser i dadoh se na put da nađem dvor svoga oca. Kao što primećuje Jonas. zbog kojeg umalo nije izgubio besmrtnost. 343 i dalje. zarobile su ga žene »u zemlji Kadali«. R. to je »telesni omotač« u koji se on inkarnira. »Slika« (eikon). Taj učitelj joge zaljubio se u kraljicu i nastanio se u njenom dvorcu potpuno zaboravivši svoj identitet. II. tokom uspenja dočekuje ga njegova sjajna odora slave »slična njemu« i on shvata da je taj »dvojnik« njegovo pravo Ja. Leisegang. ja je uspavah. 30 Nije teško razumeti značenja pojedinih slika. U određenom trenutku. može se takođe pronaći u religijskom folkloru srednjovekovne Indije. Vid. Saznavši da je Matsjendranath pao u ropstvo. tekst su preveli i komentarisali H. 112—124. da se ne bi razlikovao od stanovnika Zemlje. 1962—63). Goraknath mu objašnjava da je »zaborav«. 142 i dalje. La Gnose. da je njegov »zaborav« u suštini predstavljao zaboravljanje sopstvene besmrtne prirode i da su »čari zemlje Kadali« bile obmane profanog života. str. Gnosticism. Grant. 130 i dalje. A source book. njegov učenik Goreknath. up. simbo29 Pored drugih. dodaje Goraknath. 116 i dalje. 31 Tema amnezije uzrokovane utapanjem u »život« (— materiju) i anamneze ostvarene getsovima. koja izlazi pred umrlog trećeg dana posle njegove smrti (up. 247—48. 472). nav. Ch.. nav. pismu i uspenju na nebo. str. Jonas. up. str. heroj se oslobađa svoje »odore slave« i oblači »prljavu odeću«.

44. str. Sopstvo (Duh. Eliade. Nisu isključeni uticaji u jednom ili drugom smeru. Poslanica Efešanima sadrži ovaj anonimni citat (5 : 14): »Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvijeh. njegovo Sopstvo. 1). nav. ali pre će biti da su u pitanju paralelni duhovni tokovi prouzrokovani krizama nastalim nekoliko vekova ranije u Indiji (Upanišade). 50). kandidati za inicijacije ne smeju spavati tri dana. zapisano je u Apokalipsi po Jovanu. *5 Eliade. vezanih očiju. njegova kuća u koju uspeva da se vrati simbolizuje njegov atman. Reč je o arhajskom i po ćelom svetu raširenom simbolizmu. onaj što mu skida prevez je Učitelj koji mu otkriva pravu spoznaju. ö M .Si Kao što ćemo videti. pak. Jedna od omiljenih slika bio je san izjednačen s neznanjem i smrću. nego i vole da spavaju. kao i u helenističkom svetu. Jonasov navod. § § 136 i dalje). lopovi i prevez na očima predstavljaju neznanje i iluziju. Sankhja-joga zauzima sličan stav: Sopstvo (puruša) je »stranac« u pravom smislu reči. tako počinje jedan gnostički odlomak koji je sačuvao Hipolit (Refut. Les livres secrets des gnostiques d'Êgypte. Jonas. U nekim australijskim plemenima. pa čak i predistorije. str. Mnoge od slika i metafora koje koriste gnostički autori bile su veoma rasprostranjene i imale su drevne istorije. u Iranu. str. identično sa apsolutnim Bićem. Brahmanom (videti napred. M Up. 311 i dalje. 74.300 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a lizuje večno prokletstvo neznanja koje je »priroda« (to jest. Gnostici ističu da ljudi ne samo što spavaju. ponekad i protiv njihove volje). indiferentan. Pobeda nad snom i produženo bdenje predstavljaju dosta tipičnu inicijacijsku probu. delo. U jednom drugom kontekstu. str. 70. 32 »Poreklo« ove folklorne teme može se smestiti čak u epohu Upanišada. daleko od njegovog grada) i Šankarinog komentara.« Pošto je San (Hipnos) brat blizanac Tanatosa (Smrti). Naissances mystiques. zabranjuje da legnu pre zore. Doresse. a takođe i u gnosticizmu. jednostavno neaktivni posmatrač« u drami života i istorije (up. str. pneuma) »je izolovan. J. str. Le Yoga. isti motiv postoji i u manihejstvu. te formule nisu monopol gnostičkih autora. Durga) bacila na ljudsko biće. Ginza govori o tome kako se Adam »probudio iz svog sna i podigao oči ka svetlosti«. Treba se setiti priče iz Ćhandogja Upanišade (o čoveku kojeg su zarobili lopovi i odveli ga. i obasjaće te Hristos. u Grčkoj. Međutim. up. ono i Svet (prakriti) nemaju ničeg zajedničkog. pita GinzaP »Neka se onaj koji čuje probudi iz dubokog sna«. ili im se. 35 Setimo se inicijacijskog ispita na kojem je onako tužno posrnuo slavni heroj Gilgameš: nije uspeo da ostane Up. V. 227. I. u Indiji. u Grčkoj i na istočnom Mediteranu (orfizam i pitagorejstvo). Baš kao i za gnostike. »Ja sam glas koji budi iz sna u noćnom Eonu«. 14. čin »buđenja« je imao »soteriološko« značenje (u širokom smislu te reči: Sokrat »budi« svoje sagovornike. »Zašto ćete uvek voleti san i zašto ćete posrtati sa onima koji posrću?«.

vid. Patek pristupi jednoj baptističkoj gnostičkoj sekti. Kada je dečak napunio četiri godine. došla k sebi. 83—84. 38 47 . takođe Eliade. prepoznavanje sopstvenog nebeskog porekla. 210—211. Uznemiren. ne pije vino i da izbegava žene. Gnosa pruža istinski život. osnovana 100. većina ovih slika — neznanje. . Aspects du mythe. 37 »Buđenje« podrazumeva anamnezu. amnezija. »pođi za mnom na divotno mesto. u dva navrata. odnosno. delo. 39 Dete se rodi kao bogalj (u stvari. Up. san. Gospodar Pakla mu obećava da će moći povesti svoju ženu na zemlju ako je u stanju da probdi celu noć. Ostati »budan«. ne zaboravljaj ono što ti je Gospod naložio da učiniš. ] « . 159 i dalje. Jonas. James Robinson. str. jedan čovek uspeva da siđe u Pakao gde nalazi svoju tek umrlu ženu. npr. 265). bilo je hromo). Jevanđelje istine upoređuje onog »koji poseduje Gnosu« sa »osobom koja se posle pijanstva otreznila. U gnostičkoj literaturi se za neznanje i san upotrebljava i izraz »pijanstvo«. otkriće stvarnog identiteta duše. nalik na mit o Orfeju i Euridici. 231. 281 i dalje. u zemlji Parćana od strane Elvaja. gde si na početku boravila. njegovom ocu. II. 40 (tekst preveo Džordž Mak Re (George W. Jevanđelje po Mateju.« 38 Sve u svemu. »Probudi se. .paganstvo. M Heterodoksna judeo-hrišćanska sekta. U jednom severnoameričkom mitu. The Nag Hammadi Library. to jest. § 23). aprila 216. str. neki glas je tri dana uzastopce nalagao da ne jede meso. godine. iako je prespavao dan da bi ostao odmoran. pijanstvo — postaju u gnostičkom učenju metafore čije je značenje duhovna smrt. da »ne spavati« ne znači samo pobedu nad fizičkim umorom. veličanstvena dušo. 22 : 18—20. Posebno je noć u Getsemaniju dobila tragično obeležje zbog nesposobnosti učenika da ostanu budni sa Isusom (vidi napred. 24 : 42). nav. već pre svega predstavlja dokaz duhovne snage. da bi opet ispoljavala svoju pravu ličnost«. Jevanđelje Istine. Međutim. Po predanju. otac ga uze sebi. čovek ne uspeva da budan dočeka zoru. Le Chamanisme. pošto ga je probudio iz njegovog dubokog sna: »Ne dremaj više i ne spavaj. Pateku. Paraklet mučenik Mani se rodio 14. iz sna i pijanstva u koje si zapala [ . str. elkasaitima.« U mandejskom predanju. nebeski glasnik kaže Adamu. u Haldeji u Seleuciji — Ktesifonu. nav. ropstvo.. str. Mac Rae). dakle. 38 Up. piše u jednom manihejskom tekstu. biti potpuno svestan znači: biti prisutan u duhovnom svetu. 36 Očigledno je. godine. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 301 budan i time je propustio priliku da postane besmrtan (up. Puech. delo. str. Isus neprestano nalaže svojim učenicima da bdiju (up. spasenje i besmrtnost. str.

dospevajući tako sve do njegovih istočnih granica. 9. do 240. godine do početka 242. 50. smrt). verovatnije je da su ga iz sekte isključili crkveni velikodostojnici. prema drugačijem računu. izuzev njegovog početka (dva otkrovenja. Ne znamo mnogo o Manijevoj biografiji u toku vladavine Šapura I. Zapravo. od 240—241. ne znamo gotovo ništa o životu proroka. tako i na stranu (u Egipat. godine) Mani je rastao i formirao se u jednoj veoma revnosnoj judeo-hrišćanskoj sredini. Dvanaest godina kasnije (240. prevod H. Pa ipak. Dva otkrovenja koja je doživeo. godine) stigla je druga poruka koja mu je naređivala da pređe u akciju: »Sada je došlo vreme da se javno pokažeš i glasno obznaniš svoje učenje. pošao putevima apostola Tome kako bi svojim propovedanjem pridobio već formirane hrišćanske zajednice u toj zemlji0-. Takođe su nam nepoznati razlozi zbog kojih se odlučio da preduzme svoj prvi apostolski put u Indiju. Prorok je napustio baptističku sektu svojevoljno. godine Šapur umire. 41 U svakom slučaju. Le manichéisme. Jedan anđeo mu je preneo poruku »Kralja Raja svetlosti« (vrhovnog i dobrog Boga manihejstva). Prorok je ostavio snažan utisak na Šapura i on mu je dopustio da. str. Prema tome. str. Aprila 272. U prvoj poruci od njega je zahtevano da napusti zajednicu svog oca. njegovi kontakti s nekim predstavnicima indijske duhovnosti odrazili su se ne samo na Manija. a drugo u svojoj 24.302 i storija verovanja i religijskih ideja da bi ga odgajao u elkasaitskoj zajednici. godini. uznemirene manihejskom propagandom.). do 273. . april 243). Manijeva verska vokacija stoji u opoziciji s teologijom. (Puech. on je odašiljao brojne misije. preduzele protiv njega? Ili zato da bi upoznao budistička verovanja ili je baš naprotiv. propoveda po celoj carevini. 43.« 40 Ne znamo gotovo ništa o duhovnom radu koji je ovog kržljavog mladića preobratio u neumornog apostola jedne nove religije spasenja. pomogla su mu da shvati kakva je njegova misija i osnažila ga da raskine sa sektom elkasaita. kako u unutrašnjost zemlje. Više od dvadeset godina (od 219—220. eshatologijom i obredima hrišćana. str. Ono što izgleda sigurno. Puech. Među40 Fihrist. Novi vladalac mu obnavlja zaštitne povelje i dopušta mu da ode u Haldeju. jeste da je održavao dosta dobre odnose s carem i da je preduzimao duga propovednička putovanja po celome carstvu. godine. Na taj način je nova religija zvanično priznata i datum je pobožno sačuvan: 21. ili 243. jedno kada je imao 12. zajedno sa svojim misionarima. Pored toga. »preobraćenje« Šapura) i k r a j a (nemilost. 44). ne treba potcenjivati udeo hrišćanskih elemenata u manihejskoj sintezi. 41 »Da li je to bilo zato da bi izbegao neke mere koje su vlasti. Mani hita da se sretne s njim. Međutim. Baktriju itd. mart 242 (ili. a na presto dolazi njegov sin Hermizd. Mani se obreo u Belapatu (Gundešahpur). Ch. prestonici Sasanida. godine. već i na Indiju. Pošto ga je pozvao novi car Šapur I. Sam Mani nam je preneo sadržaj tih otkrovenja. od 242. Prema manihejskom predanju.

Podari mi. on je okovan u lance i bačen u tamnicu. Mani moli svog Boga: »Pokazao sam put sinovima neba. zbog koje sam poslan na ovaj svet. Telo mu je isečeno na komade. 44 Proroku je ipak dozvoljeno da prima svoje jednovernike i u predanju su sačuvane. Kada je Mani obznanio božanski karakter svoje misije. tri na nogama i jedan na vratu) onemogućavaju mu da učini i n a j m a n j i pokret. 51. 43 Puech. Andréas. S druge strane. Razgovor s carem odvija se u burnoj atmosferi. upornog mobeda Kartera: učenja Manija idu na ruku mazdejskoj netoleranciji i odvraćaju podanike od zvanične religije. Bahram je naredio nemilosrdno suzbijanje pokreta. predstavlja deo gnostičke struje koju smo prikazali. nav. 44 U jednoj dirljivoj molitvi. Ispunio sam tvoju zapovest. glava izložena na kapiji grada. Bahram je prasnuo: »A zašto bi to otkrovenje bilo učinjeno tebi. Međutim. da bi se proširila do Iberijskog poluostrva na zapadu i do Kine na istoku. Izgledalo je da će manihejska Crkva konačno prestati da postoji. 863). I Pozvan da iziđe pred cara. str. III. brojne poučne epizode. Mani se obratio svojim pratiocima: »Gledajte me i nagledajte me se. François Decret. Po predanju. Dopusti mi sada da nađem mir u oslobođenju. 42 . Mani je izdahnuo 26. ne ograničavajući se na ezoterično učenje namenjeno isključivo posvećenima.« 43 Osuđen. a ostaci bačeni psima. up. godine. februara 277. 50. jer će ono što čini moje telo otići od vas« (up. Odmah posle prorokove smrti. Mani se trudio da stvori univerzalnu. svima pristupačnu religiju. veliku krunu pobede« (F. 67). a ne Nama. 68. Lanci (tri na rukama. ali je smatrao da su one bile nepotpune. C. Međutim. Le manichéisme.303 tim. Mani stiže u Gundešahpur posle puta za koji bi se moglo reći da je bio »njegov najveći pastirski pohod« i »oproštajna poseta apostola mestima u kojima je proveo mladost i crkvama koje je osnovao«. 232. za razliku od drugih osnivača sekti. Decret. 12 U stvari. Manijevo stradanje — za koje su manihejci upotrebljavali hrišćanski izraz »raspeće« — trajalo je 26 dana. a njihova težina (otprilike dvadeset kilograma) stvara mu užasne patnje. da ne vidim više lice neprijatelja i da ne čujem više njihov moćni glas. On je priznavao vrednosti nekih prethodnih religija. Mani et la tradition manichéenne. čim je stigao bio je izložen optužbama vrhovnog maga. ona je nastavila da napreduje tokom vekova. str. delo. u nešto izmenjenom obliku. gospodarima zemlje?« Na to je Mani jedino mogao da odgovori: »Takva je volja Božja. Manihejska gnosa Manihejstvo je pre svega gnosa i. deco moja. str. str. u svojoj šezdesetoj godini. posle nepunih godinu dana Hormizd umire i presto pripada njegovom bratu Bahramu. on je obnarodovao da njegova Crkva obuhvata ono Puech. str. kao takva. Mitteliranische Manichaica aus Chinesisch-Turkestan. ovoga puta.

kao i tri trenutka: prethodni. Pošto je bilo univerzalna religija. onu koja spasava. koptski. jedinu pravu nauku.*6 Međutim.) ukazuju na to da je manihejsko učenje imalo uspeha kao nijedno pre njega. i ovde u skladu s Zeitgeistom. već njegovog protivnika. ali. 45 Najzad. kakve nije bilo među ljudima koji su do sada živeli« (Kephalia. kao i te dve Crkve. Svetlost i Tama. Ono što je najvažnije u manihejskoj doktrini moguće je rezimirati u dve formule: dva principa i tri trenutka. ostale su pisane na sirijskom ili istočnoaramejskom jeziku. jedno prethodno. no brojnost i raznolikost jezika na kojima su ti fragmenti stigli do nas (sogdijski. Mani pridaje Isusu veliki značaj i usvaja njegovu ideju o parakletu. u najvećoj meri preuzima centralne iranske ideje. Stoga je. bio primoran da koristi religijski jezik koji je bio pristupačan i istočnim i zapadnim oblastima. U slučaju Manija. Chronology. koji će nastati kada se dva principa budu ponovo razdvojila. baš kao što patetična i grešna ljudska uslovljenost podrazumeva prvobitno stanje blaženstva. 190. str. Postojanje sveta podrazumeva. U skladu s gnostičkom doktrinom. čovek pati. Da bi izbegao nesuglasice i jeresi koje su potresale zaratustrizam. prevod Pijek. kineski itd. On je želeo da se njegova Crkva raširi s k r a j a na k r a j Persijskog carstva. propovedajući učenje i vodeći ljude Istini«. 1913. kada svet još nije bio stvoren. koji je preveo Pelio (Pelliot) (JA. propovednik je dužan da »neprestano luta svetom. manihejstvo je »religija knjige«. Al-Beruni. koju je napisao na srednjepersijskom jeziku. Prema Maniju. put ka oslobođenju vodi kroz dosledno ispitivanje ljudske uslovljenosti. a isto tako je i u sankhja-jogi i budizmu. iz Indije pozajmljuje teoriju o transmigraciji duša. Mani je sam redigovao sedam rasprava koje predstavljaju kanon. Oslobođenje se može postići samo kroz gnosu. 110 i dalje). Prema jednom tekstu Turfana (Tourfan). Sinkretizam je bio karakterističan sindrom te epohe. što će reći da je on žrtva Zla. 69). to jest da egzistira inkarniran. CLIV. potonji. budizam i hrišćanstvo. turski. uprkos očigledno heterogenih elemenata. Izuzev prve. srednji ili prelazni. manihejstvo je moralo biti. tako su se u mojim Knjigama sakupile stare knjige. str. a posebno ideju o dualizmu Svetlost — Tama. koji je nastao kada je Tama napala carstvo Svetlosti. Sabuhragan (Shabuhragan). dakle. on je uz to bio i taktička neophodnost. I pored svega. dakle. u njima se sakupila velika Mudrost.304 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a što je osnovno u svim svetim Knjigama i u svim mudrostima: »Kao što se reka spaja s drugom rekom da načini jedan moćni tok. str. Kosmos kojim vlada Zlo ne može biti delo transcendentnog i dobrog Boga. Zbog proste činjenice da živi na ovoj zemlji. misionarska religija. str. kao i eshatološki mit. nav. Veoma malo je sačuvano iz tog ogromnog opusa i to jedino u obliku prevoda. Puech. prekosmičko stanje. delo. kao budizam i hrišćanstvo. Kao u svim gnosama. manihejstvo ima unutrašnje jedinstvo jedne moćne i originalne tvorevine. onaj koji je hteo da »pristupi veri« morao je znati da postoje dva potpuno različita principa. 46 45 . i najzad. 64.

kao i u kontrametode koje je razradio Otac Svetlosti. svoju božansku prirodu. . Stoga bi se moglo reći da manihejstvo predstavlja iransko izražavanje gnose u sinkretističkoj epohi. počev od V veka pre Hrista). pored toga i pre svega. a posebno mesečnih mena. Veliki mit: pad i iskupljenje božanske duše U početku. Spoznaja je isto što i anamneza: posvećeni vidi sebe kao česticu svetlosti. odbije protivnika. jedno novo biće.faganstvo. Taj poraz obeležava početak kosmičkog »mešanja«. lično. Videvši Svetlost u svom njenom sjaju. On priziva. ali u isto vreme i obezbeđuje konačni trijumf Boga. Neznanje je rezultat mešanja duha i tela. Vernicima manihejstvo nije pružalo samo pouke i soteriološke metode. Đavo). »Naučno objašnjenje« nekih kosmičkih fenomena. za Manija. to jest. Jer sada Tama (materija) sadrži i deo Svetlosti. Priroda i Život igraju značajnu ulogu: drama duše se odražava na morfologiju i sudbinu života u celini. Suprotstavlja se Tami. »Prvog Čoveka« (Ormuzda. a njegove sinove proždiru demoni (arhonti). u stvari njegova »duša«. ostavljalo je snažan utisak na savremenike. u uzrok zbog kojeg je čovek stvoren. dakle. ali biva pobeđen. s druge. i Otac. Bog i Materija. spasonosna gnosa je sadržala i znanje tajne (ili zaboravljene istorije kosmosa. vidi. »komešanje« Materije primorava Vladara Tame da priđe gornjim granicama svog carstva. u velikom kosmogonijskom i eshatološkom mitu koji je razradio Mani. Svetlost i Tama. S jedne strane. on je u svoj sistem integrisao brojne elemente raznovrsnog porekla (indijske. kao i za druge gnostičke učitelje. Spasenje je neminovna posledica gnose. Posvećeni će biti izbavljen jer je on upućen u poreklo Univerzuma. U stvari. za njih predstavljalo totalnu i apsolutnu nauku. starajući se o njenom oslobođenju. već je ono. duha i materije (što je preovlađujuća koncepcija u Indiji i drugde. a u iranskim zemljama sa Zervanom). istovremeno priprema i svoju pobedu nad Tamom. No. jer između Boga i duša postoji jedinstvo. to jest. Na severu vlada »Uzvišeni Otac« (koji je kod hrišćana izjednačen s Bogom Ocem. Međutim. koegzistiraju razdvojene granicom dve »Prirode« ili »Supstance«. deo božanske duše. a ova opet. ili. u »Vremenu prethodnom«. Prvobitni čovek silazi na granicu. 19 233. on počinje da gori od želje da je pokori. za hrišćane. koji su. jedan »oklop« načinjen od pet svetiljki. Dobro i Zlo. Mani je nanovo interpretirao neke tradicionalne iranske koncepcije. rađa »Majku Života«. u iranskim transpozicijama). judeo-hrišćanske i gnostičke). u metode koje koristi Vladar Tame. Sa svojih pet sinova. Otac tada odlučuje da sam. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 305 te dve formule predstavljaju takođe i osnov iranske postgatičke religioznosti. na jugu — »Vladar Tame« (Ahriman.

Stoga se Glasnik prikazuje muškim demonima u obličju zanosne gole devojke. a drugi ženski. oslobađa one čestice Svetlosti koje su još ostale zarobljene. ugledavši lepog mladića. Ovaj organizuje Kosmos u vidu neke vrste mašine koja crpi i. Tokom prvih petnaest dana u mesecu te čestice se uzdižu do meseca. str. koja se rađanjem prenosi. Mesec i zvezde od onih čestica koje nisu mnogo propatile od dodira s Mrakom. »demonska« interpretacija androgine prirode nebeskog Glasnika). personifikovana u »požudi«. Dva demona. Uništivši demonske arhonte. spasenje je namenjeno. njemu i njegovom potomstvu. u svoju nebesku postojbinu. Tako su se rodili Adam i Eva. a od njihovog mesa i njihovog izmeta zemlju. muževni arhonti prosipaju svoje seme i s n j i m svetlost koju su progutali. 82). . u Raj Svetlosti. jedu pupoljke drveća i na t a j način asimiluju svetlost koju ovi sadrže. stvarajući emanacijom »Trećeg glasnika«. Iz semena prosutog po zemlji nastaju sve biljne vrste. koji tako postaje pun. dakle. usnulog Adama budi Spasitelj. koji se naziva još Ormuzd ili »Isus Svetlost«. planine od njihovih kostiju. ostale su bile još one čestice koje su demoni progutali. dok ga ženski demoni vide kao lepog golog mladića (pojednostavljena. zadrži zauvek zarobljenu svoju svetlu dušu. »Sin Božji«. hvata Prvobitnog čoveka za ruku 47 i podiže ga u nebesku postojbinu. Imira i Puruše).preliva'. rađa iz niza odvratnih činova kanibalizma i seksualnosti. delo. Eshatološki scenario se ponavlja: baš kao što Prvobitnog čoveka spasava Živi Duh. (Ovde se prepoznaje stari mit o stvaranju kroz žrtvovanje prvobitnog Diva ili Čudovišta. koje predstavlja animalni oblik jednog arhonta i libido. proždiru svu tu nedonoščad kako bi apsorbovali svu svetlost i potom se sparuju. iz tela u telo« (nav. pre svega. Raspaljeni požudom. Materija. No. On je inkarnacija Spasonosnog Razuma (»boga Nousa«. Međutim. pošto je najveći deo svetlosti sada sakupljen u Adamu. »Nous«). Svetlost se prenosi s meseca na sunce i.306 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja U jednom drugom Stvaranju. oslobađanje 47 Rukovanje će postati najvažniji manihejski ritual. Živi Duh oblikuje nebo od njihovih koža. jedan muški. Ona zadržava obeležje tog dijaboličnog porekla: telo. . koji dolazi da u Adamu spase njegovu zabludelu i Mrakom okovanu dušu (Pijek. str. koje su već bile trudne one. posrnulog. »naša vrsta se. 81). na k r a j u krajeva. donosi odluku da načini sigurniji zatvor za one čestice svetlosti koje je još držala zarobljene. tipa Tiamat. Povrh toga. koji čoveka nagoni da se i sam sparuje i reprodukuje. to jest. koji silazi u mrak. Kao i u drugim gnostičkim sistemima. bačena na zemlju. rađaju nedonoščad koja. Što se tiče demonki. požudu. za vreme drugih petnaest dana. Najzad. on dovršava prvo oslobađanje Svetlosti stvarajući Sunce. Otac pristupa poslednjoj evokaciji. da u skladu s planom Materije. Otac »priziva« Živog Duha. Uznemirena taktikom Trećeg glasnika. najzad. Kao što piše Anri-Šarl Pijek (Henri-Charles Puech).

2. »na Svakome drvetu su obešeni Isus. konačno spasenje odlažu svi oni koji ne slede put na koji ukazuje Mani. »Adam pogleda samog sebe i shvati ko je. Naročito se u drveću. trudiće se da »probudi« i. jer Tama nikada više neće moći da zavlada Carstvom Svetlosti. str. 234. nalazi velika količina božanske duše. što će reći. izbice požar koji će očistiti svet i ovaj će potom biti uništen. Recherches sur le Manichéisme. Kimona (Cu mont). odnosno oni koji ne izbegavaju prokreaciju. Drama otpočinje nizom strahovitih iskušenja (manihejci ih zovu »Veliki Rat«). u telima ljudi i životinja. Razdvajanje dve supstance će ovog puta biti konačno. kao i sve personifikacije Dobra uzdići će se na Nebo. Odabrani. Istina je da se čestice Svetlosti. Apsolutni dualizam kao mysterium tremendum U toj veličanstvenoj mitologiji prepoznaju se osnovne teme iranske duhovnosti. svojim demonima.. 50 Međutim. 49 Razapinjanje i agonija istorijskog Isusa produžavaju postojanje sveta. »brodovima« Meseca i Sunca. 19* 48 . Hristos. božanske duše.paganstvo. deo Svetlosti.« 48 Tada i ubuduće. otkrovenje spasonosne nauke i anamnesis. prema učenjima nekih manihejskih škola..« »Postavši razumna. I. duša blaženog uskrsnu. Mani pribegava pozajmicama iz apokaliptičke slikovnice poznate po celoj zapadnoj Aziji i u helenističkom svetu. Pri opisivanju »Trećeg doba«. a preveo Pijek str. Posle kratkotrajne vladavine. Međutim. Kao što kaže manihejac Faustus. drveću koje je upotrebljeno za krst Hrista mučenika. izvestan broj duša će večno ostati zarobljen u Materiji. koja će potom biti zatvorena jednom stenom. koja prethode t r i j u m f u Pravedne crkve i Strašnom sudu. Život i Spasenje ljudi«. Contra Faustum. kada će duše izići pred Hristov sud (bemu). kao i helenističke gnose. kao i u svim vrstama bilja. njihovim žrtvama. objavio Hening. 50 Materija. 47: odlomak o Turfanu S 9. to jest. XX. Jer. ovaj soteriološki scenario postaće model svakog spasenja uz pomoć gnose. s druge strane. 4 * Misao koju prenosi sveti Avgustin. duše blaženih pokojnika neprekidno prenose u nebeski Raj. svako dete koje dospe na svet samo produžava ropstvo jedne božanske čestice. S velikim trudom i s mnogo detalja Mani »objašnjava« uzroke čovekovog neuspeha Teodor bar Konai (Théodore bar Kônai) u delu Fr. 82. s obzirom na to da je Svetlost koncentrisana u spermi. Godine 1468. sa svim svojim personifikacijama. Poslednje čestice Svetlosti biće sakupljene u jednom »kipu« koji će se uspeti na Nebo. na k r a j u krajeva. neće sve čestice Svetlosti biti spasene. za eshatološki finale. Jesus Patibilis. Dokle god t r a j e svet. drugim recima. oslobodi drugi deo koji je utamničen na svetu. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 307 ima tri stadijuma: buđenje. biće zatvorena u nekoj vrsti »lopte« (bolos) i bačena na dno džinovske jame. sa svima onima koji su prokleti.

kao lik. (I u tome se može uočiti analogija sa savremenom naukom. i ovde se može govoriti o »spasenom Spasitelju«. 51 Reč je. nastali su slučajno. »komešanja« Materije. ni život. Razumljivo je zbog čega su manihejci smatrali da je njihova doktrina »istinitija«. ni kosmos. paradoksalno.) Ljudsko postojanje. Čak je i sukob između dva Principa izbio slučajno: Vladar Tame se našao u blizini Svetlosti zbog. što će reći »naučnija« od ostalih religija: zbog toga što je ona celokupnu realnost objašnjavala lancem uzroka i posledica. sva »stvaranja«. U stvari. Malo je verovatno da postoji tragičniji. kao što smo videli. Kosmogonija predstavlja očajničko delo Boga čiji je cilj bio da spase deo Sebe samog. predstavljaju u stvari samo odbrambene gestove jednog ili drugog protagoniste. kosmogonija i antropogonija u stanju da odgovore na bilo koje pitanje u vezi s »poreklom«. kako je to Aleksandar Likofron nazvao. . između manihejstva i starog i novog naučnog materijalizma postoji izvesna sličnost: i za jednog i za drugog. I. jer je inače inicijativa uvek na strani Vladara Tame. da je na početku Prvobitni čovek pobedio. a u isto vreme i uvredljiviji antropogonijski mit. o nesporazumu. jer on u sebi nosi česticu božanske duše. Jednom reči. jer Boga ne zanima čovek takav kakav je. 51 Ta božanska čestica je. međutim. čovek postaje središte i predmet drame. svet. To je ono što manihejsku literaturu. počev od nastanka sveta. a Jesus Patibilis. čini toliko patetičnim. U stvari. baš kao i sveopšti život. pa do pojave čoveka. s lakonizmom. Neki manihejski Psalmi su izvanredne lepote. Upoređene. Retko će kad docnije neka akosmička filozofija ili gnosa dostići tragični pesimizam kojem uči Manijev sistem. samo su beleg božanskog poraza.308 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a opisujući različite epizode pada božanske duše u ropstvo materije. ljudožderstvo i incest u velikoj meri doprineli da čovek postane ovakav kakav je. na primer. već duša čije je poreklo božansko i koja prethodi pojavi ljudske vrste. spada među najdirljivije tvorevine ljudske pobožnosti. na primer. jedini trenutak u kojem je božanstvo aktivno. Uprkos nedostojnom poreklu. baš kao što je i stvaranje čoveka očajnički pokušaj Materije da zadrži utamničene čestice svetlosti. Čovek je takođe tvorevina demonskih sila i to u njihovoj najodvratnijoj inkarnaciji. To je. uostalom. smeštena u spermi. Svet je stvoren od jedne demonske supstance. uvek je u pitanju napor Boga da spase sebe samog. od tela arhonata (mada je kosmogonijsko delo obavilo božansko Biće). za Frojda su. pa čak i s ćutanjem indijskih gnosa (sankhja-joge i budizma) izgleda da su manihejska teologija. a posebno himne koje opisuju pad i pitanje duše. Mani preuzima arhajsku indoiransku ideju o identičnosti Duh — Svetlost — semen virile. život i čovek. ni čovek ne bi postojali.

hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 309 Pošto telo ima demonsku prirodu. sve dok ga nisu srušili Kirgizi 840. veliča Apostolovu »propovedaonicu«. a »religija Svetlosti« je na marginama taoizma i budizma ostala aktivna sve do XIV veka (Puech. a naročito u IV. bratski pozdrav. a verovatno je da su i pavlisti u Armeniji. 53 Godine 763. 52 propisuje najstrožu askezu. . širenje gnose spasenja. manihejstvo deli vernike na nižu klasu. život i ljudsko postojanje. 53 Dodajmo da su. štaviše. preuzeli neke manihejske teme (up. Ako se prihvate premise — dva Principa i prvobitna agresija Zla — konstrukcija celokupnog sistema izgleda vrlo solidna. »Prosvetljenje« koje pruža gnosa dovoljno je za spasenje jer podstiče određeno ponašanje koje vernika odvaja od sveta. direktno ili indirektno. str. 64—67 i nap. Najvažnija svečanost. a u IV čini se da je manihejstvu u Evropi zapretilo potpuno iščezavanje. XXXVI poglavlje). S druge strane. krajem VII veka. ne samo hrišćani. U V veku dolazi do izvesnog uzmicanja. Jevreji i muslimani. godine. U stvari. rukovanje). Magi. u Sasanidskom carstvu manihejstvo inspiriše pokret Mazdaka. Ne može se i ne treba religijski vrednovati ono što pripada protivniku Boga: priroda. 257). života i čoveka. kagan Ujgura je prihvatio novu veru i manihejstvo je postalo državna religija u ćelom Ujgurskom carstvu. u X veku. kao što su Mandejci ili filozofi poput jednog Plotina. III tom). Štaviše. molitvi i pesama. Mani. sem nekih simboličnih gestova (poljubac mira.paganstvo. i na elitu. Slušaoce ili Katekumene. manihejske kosmologijske ideje imale određeni uticaj u Indiji i u Tibetu (up. gde se manihejstvo održalo do XIV veka. kao i bogumili u Bugarskoj. Severnoj Africi i Maloj Aziji. Zbog svih tih uspeha ovog učenja ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je manihejstvo smatrano izrazitim primerom jeresi i da su ga silovito napadali i kritikovali. novi i snažni podsticaji dovode do širenja ovog učenja po Centralnoj Aziji i Kini. tokom VIII veka u Africi). izvesna »manihejska tendencija« i dalje predstavlja sastavni deo evropske duhovnosti. to jest. bar za »Odabrane«. istinska manihejska verska aktivnost sastoji se u propovedima i »učenju«. »Odabrane«. »Prava vera« se sastoji u težnji da se izbavi iz tamnice koju su izgradile demonske sile i u tome da se doprinese definitivnom uništenju sveta. mada predstavlja spomen na Manijeve muke. manihejske misije se množe po celoj Evropi. Obredi su nepotrebni. no ono ipak i dalje opstaje u nekim centrima (npr. 64 Baš kao i druge gnostičke sekte. u VII veku. već i gnostičari. pri čemu zabranjuje samoubistvo. U III veku. bema. U Kini su manihejski »hramovi« podizani u VII veku.

vid. Gal. čovek je stvoren s mogućnostima boga. postojala je inkompatibilnost. »novi čovek« (Posl. I — II. 5 : 17). jer čovek se ne može učiniti bogom protiv svoje volje. nova je tvar« (Druga posl. 2 : 15). ni neobrezivanje »nego nova tvar« (Posl. Niko za sebe nije mogao reći da je hrišćanin ako nije prihvatao doktrine Starog zaveta u vezi s nastankom sveta i prirodom čoveka: Bog je otpočeo kosmogonijsko delo stvarajući materiju. naprotiv. »Istorija« je vreme tokom kojeg čovek uči da koristi svoju slobodu. str.. o stremljenju 1 Držimo se interpretacije izvanrednog egzegete hebrejske misli Kloda Tremontana. Najveći jeretici su bili gnostici. prema slici i prilici Tvorca. 6 : 15). kao posledica slučaja. Kritikujući »jeresi« gnostičkih sekti — na prvom mestu antikosmički dualizam. Hrišćanstvo je usvojilo ove koncepcije. 1 Jer posvećeno čovečanstvo predstavlja cilj Stvaranja. drugim recima. Ef. nema ni govora o vraćanju našoj prethodnoj. Drugim recima. U stvari. kao u gnostičkom mitu. smrti i uskrsnuća Isusa — Oci su postepeno razradili ortodoksnu doktrinu. Jeres i ortodoksija Prva sistematska teologija nastaje kao posledica kriza koje su. baš zato što su delom ili u potpunosti odbacivali osnovne principe hebrejske misli. pad duše u materiju itd. Sveti Pavle veliča ponovno rođenje koje će obezbediti Hrist: »Ako je ko u Hristu. to je period izučavanja božjeg zanata za koji je čovek predodređen. Ortodoksija se. telesnog. . između gnostičkih ideja — prethodni život duše u prvobitnom Jednom. sastojala u privrženosti teologiji Starog zaveta. U tome je značaj privremenog t r a j a n j a istorije i odlučujuće uloge ljudske slobode. »u toj perspektivi. ne pomaže ni obrezivanje. kosmogonije i antropologije. seksualnog i slobodnog. La métaphysique du christianisme. tokom II veka opasno potresale Veliku Crkvu. kao i odbacivanje inkarnacije. Kor. 53 i dalje i njegov Essai sur la pensée hébraïque. Kao što piše Klod Tremontan. a dovršio ga je stvarajući čoveka. primitivnoj uslovljenosti. vreme posvećivanja. već. Stvaranje.. gl.. pre svega. — i biblijske teologije.XXX POGLAVLJE SUMRAK BOGOVA 235.

no Oci su odbacivali to tobožnje nasleđe. ali pregledni prikaz u André Benoit. str. Kao što je pisao Irinej (Adv. Videti kratak. na početku II veka. takođe su prihvatani. str. Rano hrišćanstvo je bilo dosta složeno i izražavalo se na mnogobrojne i različite načine. prevedeno je na engleski: Ortodoxy and Heresy in Earliest Christianity (1971). kao i Markion i neki klasični autori (Epiktet.). 297 i dalje. Hrišćanstvo nije doktrina vraćanja. iz 1964. Za Oce je ortodoksija bila nastavljanje apostolskog nasleđa: apostoli su primili učenje direktno od Hrista. 4 Što se tiče uzroka pojave jeresi. Bazilida. Teologija razrađena protiv gnostika veliča Stvaranje. Tu tezu je 1934. pa time i na samog Petra). Crkva takođe gleda u budućnost s poverenjem i nadom. ukazuje na to da je do opozicije ortodoksija-jeres došlo prilično kasno. »nije bilo valentinista pre Valentina. ni markionista pre Markiona«. Irinej i Hipolit ih nalaze u kontaminaciji Svetih tekstova grčkom filozofijom. pohvale očuvanja nevinosti itd. nego doktrina stvaranja«. ignorišući jevrejske spekulacije gnostičkog tipa.. 3. ortodoksija je uvedena kasnije. 4 Jeretici su se takođe pozivali na jednog apostola (tj. kao gnosa ili neoplatonizam. 2 Paradoksalno. 3). 3 Podsećamo na taj paradoks koji su istoričari često prećutkivali: najznačajniji gnostički učitelj. u »zlatnom veku« Antonina. 2 . a ponekad i veličani u različitim Crkvama. jer je bilo tajno i nije se moglo proveriti. 71. monaštvo. uprkos kašnjenju parusije i sve žešćim progonima. 4. Petrovog tumača. Plutarh). teologija i praksa Crkve izdvajale su se svojom uravnoteženošću. 5 Nemački naučnik pre svega. godine. koji će u svojoj školi u Jabni obezbediti kontinuitet judaizma. Međutim. 4. videćemo malo dalje. Le Judäisme et le Christianisme antique. Valter Bauer dolazi do zaključka da su tri velika hrišćanska centra — Edesa. hrišćanstvo se prikazuje kao »optimistička religija«. razradili su svoje tragione i izrazito pesimistične filozofije u epohi mira i prosperiteta. La métaphysique du christianisme. blagosilja Život i prihvata istoriju čak i onda kada se ova svodi isključivo na teror. Istini za volju. U stvari. Značajno je da su Oci uglavnom sledili principe normativnog judaizma. Dodds. i neki suprotni stavovi koji podrazumevaju odbacivanje života (askeza. Jedini ortodoksni centar od samog početka bio je Rim. pobeda ortodoksije u antičko Up. str. ništa m a n j e antikosmičke i pesimističke 3 od gnostičke. Aleksandrija i Mala Azija — tokom prva dva veka bila jeretička. Drugo izdanje. u jednoj epohi u kojoj je preovladavalo beznađe i koju su karakterisale filozofije.sumrak bogova 311 bez osvrtanja ka onome što je napred koje se stvara i koje dolazi. Baš kao R. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. Jokanan ben Zakai. da bi ga preneli episkopima i njihovim sledbenicima. Prema tome. up.-Hzer. godine kritikovao Valter Bauer (Walter Bauer). 5 Rechtglaubigkeit und Ketzerei im ältesten Christentum. prve hrišćanske forme su bile bliže onima koje su kasnije smatrane jeretičkim.

Turner. s jednim društvom koje ima svoju istoriju i svoju politiku. . str. »pobeda ortodoksije. Sa stanovišta hrišćanske misli. nav.« 6 Međutim. W. 302 i dalje. na kraju. normativnom načinu mišljenja. sakaćenja. Zasluga je H. Benoit. zajedno s raznim arhaizmima. a s druge. E. 2) odbijanje preterano mitologizovane imaginacije. ortodoksija se pojavljivala povezana s jednom zakonskom institucijom. jednom reči. s jednom doktrinom. str. »Ortodoksija se pojavljivala kao sistem koherentnog i dobro koordinisanog mišljenja. pred kojom će sva ostala nastojanja biti kvalifikovana kao jeretička. Benoa navodi u svojoj raspravi. različitih i često suprotnih struja. u većoj ili m a n j o j meri. 300. . nedovršenih i. nekoherentnih teorija« (isto. delo koje A. predstavljala skup fragmentarnih. Sve u svemu. pobedu naučno razrađene teologije nad neorganizovanim doktrinama [ . str. The Pattern of the Christian Truth. predstavlja pobedu koherentnog nad nekoherentnim. koja je uspela da se nametne i prisvoji naziv ortodoksija. ona je takođe ispoljavala i povezanost s jednim sistemom mišljenja. ortodoksiju definiše: 1) vernost Starom zavetu i određenoj apostolskoj tradiciji. pobedu istinske logike nad buncanjima zanesenjaka. kao što primećuje André Benoa (André Benoit). 307). po razornom delovanju na specifični sadržaj hrišćanske vere. ona predstavlja devijaciju u odnosu na tradicionalnu veru« (A. 7 Prema Tarneru. Bauerovo objašnjenje ostaje čisto istorijsko. E. 303). Ona u isti mah ima karakteristike i zakonske institucije i teologije« (isto. što je kategorija specifična za rimski duh. str. krivljenja.312 istorija verovanja i religijskih ideja doba predstavljala je pobedu rimskog hrišćanstva. jeres »se razlikuje od ortodoksije. 306). 7 6 . 3) poštovanje sistematskog načina mišljenja (prema tome. dok je jeres. Međutim. udaljavajući se progresivno od prvobitnih doktrinalnih osnova i uvodeći faktore razvodnjavanja. ukratko. s jedne strane po tome što odbacuje doktrine koje je Crkva eksplicitno definisala. Svaki od ovih elemenata podstakao je stvaranje značajnih teoloških delà i pridoneo je. Ali je isto tako svaki od ovih elemenata doprineo osiromašenju prvobitne tradicije i ne tako retko u određenim trenucima istorije hrišćanstva izazivao veoma ozbiljne krize. Benoa. Tarnera (Turner) što se prihvatio teološke analize ovih dveju suprotnih pozicija. trijumfu Velike Crkve. koja se poziva na dokumente. 4) važnost koja se pridaje društvenim i političkim institucijama. A. ono ne uzima u obzir specifične doktrinalne sadržaje ortodoksije i jeresi. H. delo. Rim uspeo da učvrsti jednu specifičnu formu. »Tako je. str. grčke filozofije). u ranom hrišćanstvu brojnih i promenljivih formi. ] U svom nastupanju.

Krst i Drvo Zbog antignostičke polemike. hrišćanska gnosa i ezoterično učenje jedva da će egzistirati u prikrivenom obliku na marginama zvaničnih institucija. Svakako. To je možda najviša cena koju je hrišćanstvo moralo platiti da bi očuvalo jedinstvo Crkve. Već je sveti Pavle uneo u svetinju krštenja simbolizam arhaične strukture: smrt i ritualno uskrsnuće. za hrišćanina krštenje . da se mogu razlučiti dve paralelne tendencije čiji je zajednički cilj integrisanje prehrišćanskog religijskog nasleđa. trudi se da »univerzalizuje« hrišćanstvo uz pomoć grčke filozofije. Čudovište iz ponora sreće se u mnogim predanjima. a naročito iz manihejstva (up. izišao iz vode kao pobednik i postao poglavar jedne nove rase. pa samim tim i »habanja« (arhetipska slika Vremena).). odeće koju je obukao Adam posle svog pada. III tom). 385). Neka ezoterična predanja (na prvome mestu ona koja su sačuvana u apokalipsama i apokrifima) ipak će se širiti u narodnim sredinama. orijentalnog i mnogobožačkog porekla. Druga valorizacija je krštenje kao antitypos potopa. je kao novi Noje. uzor je Hristov silazak u Jordan. na kontroverzama u pogledu uskrsa (pred k r a j II veka) ili na pitanjima discipline (tj. kao i tradicije hrišćanske gnose. Hrist. reklo bi se. ali uporedo s mitovima i legendama izvedenim iz sistema jeretičkih gnosa. tim problemom ćemo se pozabaviti malo dalje. Nagost pri krštenju istovremeno sadrži i obredno i metafizičko značenje: u pitanju je odbacivanje stare odeće pokvarenosti i greha. Napomenimo. azijatskih i okeanijskih mitologija. silazak na dno ponora je inicijacijsko iskušenje junaka. a naročito uz pomoć neoplatonske metafizike. Ritualna nagost odgovara integritetu i potpunosti: »raj« podrazumeva odsustvo »odeće«. sve te teme mogu se naći i na drugim mestima: »Vode smrti« su lajtmotiv paleoorijentalnih. različiti i uzastopni napori da se Hristovoj poruci obezbedi univerzalna dimenzija. str. na primer. za sada. Za ovo poglavlje nije od interesa insistiranje na nekim od teškoća na koje je nailazila ranohrišćanska Crkva. uočljivi su. Druga tendencija. up. Prvi teolozi razrađuju scenario: krštenje je silazak u ponor s vodom zbog duela s morskim čudovištem. Međutim. Ubuduće. novo rođenje u Hristu. na oproštaju vernicima krivim za ozbiljne grehe nakon njihovog krštenja itd. Prva i starija tendencija se manifestuje u asimilaciji i revalorizaciji simbolizama i mitoloških scenarija biblijskog.sumrak bogova 313 života 236. u Velikoj Crkvi je došlo skoro do potpunog gušenja ezoteričnog učenja. (Kasnije će crkvena hijerarhija ispoljiti sličnu sumnjičavost i u vezi s mističnim iskustvima. Ozbiljnije i značajnije za opštu istoriju religija jesu protivrečnosti i krize izazvane dogmatičnim formulacijama hristologije. Prema Justinu. koja je postala poznata naročito po teološkim spekulacijama počev od III veka.

str.« 9 Nepotrebno je objašnjavati arhaizam i univerzalnu rasprostranjenost simbola androginije kao uzora ljudskog savršenstva. ni ženskog« (Posl. Brojni patristički i liturgijski tekstovi upoređuju krst sa stepenicama. Images et Symboles. 10 Još je smelija asimilacija simbolizma Drveta sveta u hrišćanskim likovnim predstavama. da bi postala ponovo aktuelna u nekim savremenim teologijama. slika Krsta kao Drveta dobra ili zla i Kosmičkog drveta vuče poreklo iz biblijskog predanja. nema muškog roda. str. Images et Symboles. . izmiruju suprotnosti: »nema roba. kao »drvo života posađeno na Golgoti«. 129 i dalje. on nikada nije u potpunosti iščezao iz istorije hrišćanstva. posefcno str. Eliade. Galaćanima. §§ 99 i dalje. Ideja je jasno izražena u Jevanđelju po Tomi: »I kada vi. 11 Up. To je dokaz Istina. Baderom (Baader) i nemačkim romantizmom. svih onih pojmova koji koegzistiraju u simbolizmu Drveta sveta. Wayne A. dakle. besmrtnosti. na k r a j u k r a j e v a . samo preuzima i u p o t p u n j u j e pojmove večnog obnavljanja i kosmičke plodnosti i sakralnosti. up. a sve su to karakteristični načini predstavljanja »Središta sveta«. Krst (= Središte) služi i za komunikacije s nebom i za »spasenje« celog univerzuma. ali to ne znači da se istovremeno ne smatra inicijacijskim obredom iskušavanja (= borba sa čudovištem). Drugim recima. Eliade. kao besmrtna biljka »koja se diže u središtu neba i zemlje kao čvrst oslonac Univerzuma«. Međutim. M. 8 regeneracije. 180 i dalje. ni žensko žensko [ . a nastavlja sa Jakovom Bemeom (Boehme). §§ 64. M. postaćete sin čovekov«. 8 Krštenjem se. Pošto je Isus Hrist razapet u Središtu sveta. apsolutne realnosti da se slika Središta prirodno nametala hrišćanskoj imaginaciji. 213 i dalje. 199—212. Mitologija androginije se ponovo pojavljuje sa Skotom Erigenom (Scot Érigène). 65. liturgiji i teologiji. simboličnom smrću i uskrsnućem (= rađanje novog čoveka). I u ovom slučaju je u pitanju arhajski i širom sveta rasprostranjeni simbol. »The Image of the Androgyne: Some uses of a Symbol in earliest Christinity«. zbog velikog značaja koji su gnostici pridavali androginiji. ¡prevod Puech. Međutim. str. Pojam spasenja. opisuje se kao drvo koje »raste od zemlje do neba«. tako da muško ne bude muško. »Kad od vas dvoje postane jedno. 11 I druge arhajske teme su se postepeno integrisale u scenario Razapinjanja na krst. 3 : 28). univerzalne i. ] tada ćete stupiti u Carstvo. ni gospodara.313is t o r i j a verovanja i r e l i g i j s k i h ideja predstavlja sveti čin u prvom redu zato što ga je ustanovio Hrist. . . Meeks. muško i žensko. 9 Logion 22. Traité d'Histoire des Religions. logion 106. Verovatno je sveti Pavle. Traité d'Histoire des Religions. takođe prema svetom Pavlu. 10 Vid. krštenje obnavlja prvobitno stanje androginije. sa stubom ili planinom. budete jedna ista stvar. Méphistophèles et l'Androgyne. Krst načinjen od Drveta dobra ili zla predstavlja identifikaciju ili supstituciju Kosmičkog drveta. sve manje pominjao t a j simbolizam.

Ponekad su posredi (npr. Bezbrojne legende i narodne pesme govore o cveću i lekovitim travama koje rastu pod Krstom ili na Isusovom grobu. . 53. » . . čamac itd. . No. U drugim slučajevima. Krst poistovećen s Drvetom života. 13 Te mitološke teme. u pitanju je religijska praksa mnogobožačkog porekla koju su Jevreji pozajmili iz grčko-rimske epohe (npr. jasno valorizovani na Bliskom istoku. otkako su ih preuzeli hrišćanski autori. od vremena sumerske kulture.sumrak bogova 3^5 tamo gde je stvoren a potom pokopan Adam. vinova loza. XII. st. VII. simbol Drveta života u jevrejskoj umetnosti itd. 15 Najzad.. str. te je ovaj tako pokršten i iskupljen za njegov greh. vino. već ovde treba istaći ono što mi zovemo »univerzalizacija« hrišćanske poruke kroz mitološke likovne predstave. 123 i dalje (korišćenje vina u verske svrhe). Ka »kosmičkom hrišćanstvu« Značenje hrišćanskog folklora i njegovu važnost za opštu istoriju religija proučićemo u poslednjim poglavljima III toma. mnoge mitološke slike. miro. korišćenje vina u odredbama.« . Podsetimo se n a j p r e da većina pomenutih simbola (krštenje.. 14 Tekstovi navedeni u »La Mandragore«. XII—XI u knj. žito. 126 i dalje (Drvo života). str. XII. Drvo života. školjka. ptica. str. Pobeda. svete supstance — ulje./Krv i voda — loza. 136 i dalje. 12 18 . lav. vid. Krst (= Drvo života) postaje izvor svetinja (koje simbolizuju maslinovo ulje. str. U rumunskoj narodnoj poeziji.).. na primer. »La Mandragore et les mythes de la naissance miraculeuse«. Drvo života) arhajski simboli koji su postojali još u neolitskoj epohi i koji su. orao. Goodenough. žito — koje vode poreklo iz krvi Spasiteljeve) produžavaju i razvijaju neke simbole koji se mogu naći u normativnom judaizmu ili u intertestamentarnim apokrifima.« » . Kosmičko drvo. 24—26. imaju dugu i složenu predistoriju: iz krvi i tela pogubljenog boga ili nekog prvobitnog bića. ovde je važno podvući da su ti scenariji i arhajske predstave. rezime pozajmica. miro i vinova loza.. Međutim. 15 Vid. str. Vid. . rastu čudesne biljke. 87 i dalje. broj mnogobožačkih simbola koje je asimilovao judaizam znatno je veći: bik. . koje hrišćanski autori naročito počinju da razrađ u j u počev od III veka. The Book of the Cave of Treasures.. 132—183. E. iz krvi Spasiteljeve raste žito.« 14 237. VI. Klinove zabiše/krv mi prokapa'gde god krvca kanu/dobro vino teče. 12 A kako je krv Spasiteljeva iskupila prvobitni greh. Sa padina su/krv i voda tekli. XII. reference u našoj studiji. kao i kroz neprekidni proces asimilacije nasleđa iz prehrišćanskog perioda. I pade telo moje/tamo gde je palo/dobro žito niče. str... kao i lekovite trave). figure i Up. No. str. 23 i dalje. njegova krv je poškropila »glavu Adamovu«. Jewish Symbols in the Greco-Roman Period./Loza daje voće«/Voće daje vino:/krv Gospoda za hrišćane. . stekli neobičnu popularnost u religijskom folkloru Evrope.

La crise de VEmpire romain (1970). naročito str. Isusa. pogl. vode poreklo od jevrejskih apokrifa. XXXII poglavlje). mistika i umetnika. koja nije uspela da privuče pažnju istoričara religija. Roger Remondon. od Grčke do Irske i od Portugalije do Urala. U pitanju je kreativnost koja se razvija uporedo sa stvaralaštvom teologa. ubica zmajeva. 17 Posle raspada urbanih civilizacija. O njemu bi se moglo govoriti kao o jednom »kosmičkom hrišćanstvu«. teologiju i mitološku imaginaciju. 16 Međutim. makar sporadično i simbolično. a istorijski elementi hrišćanstva zanemaruju. Reč je 0 vokaciji svojstvenoj svakom verskom univerzalizmu: prevazilaženju provincijalizma. 18 16 Slični procesi se mogu pronaći u Indiji (hinduizacija božanskih likova i obreda starosedelaca). Device 1 svetitelja. u Kini (naročito u narodnom taoizmu). § 60). Jednom reći. 17 Up. proces usaglašavanja i unifikacije prehrišćanskih verskih tradicija postao je neobično važan. Na teološkom jeziku moglo bi se reći da su brojna arhajska predanja integracijom u hrišćanski scenario i sama doživela svoja »iskupljenja«. 322. u judaizmu (u epohi osvajanja Kanaana i u srednjem veku) i u islamskoj religiji. Taj fenomen je značajan jer karakteriše versku kreativnost folklornog tipa. ali koji su već pretrpeli novu interpretaciju u biblijskom kontekstu. omogućavala je da se. hrišćani su samo produžili proces koji je otpočeo sa osvajanjem Kanaana (up. već sada se treba podsetiti jedne od posledica tog kulta: »pokrštavanje« mnogobožačkih verskih tradicija — odnosno produžavanje njihovog života u okviru hrišćanskog iskustva i imaginacije — doprinosi ekumenskoj kulturnoj unifikaciji. insistira se na liturgijskoj dimenziji egzistencije na svetu. već u toku III veka širom Imperije se primećuju razne tendencije za autarhijom i autonomijom koje prete jedinstvu rimskog sveta. 18 O »Kosmičkom hrišćanstvu«. str. jer se hristološka misterija projektuje na Prirodu u celini. Ali. vid. hrišćanska mitološka imaginacija pozajmljuje i razvija motive i scenarije specifične za kosmičku religioznost. Dodajući svoju sopstvenu valorizaciju. a naročito u ranom srednjem veku — u preobraćenju mitoloških bogova i heroja u hrišćanske svece. ponovo otkrije jedan svet pun vrlina i lepota kojih je. koji svi do jednog postaju isti svetac: sveti Đorđe. zbog ratova i njihovih užasa. našu knjigu De Zalmoxis a Gengis-Khan. 241 i dalje. u stvari. koje koriste hrišćanski autori i koje će postati najomiljeniji motivi popularnih knjiga i religijskog folklora Evrope. Mi ćemo docnije analizovati značenje kulta svetaca i njihovih svetinja (up.316 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a teme. Da navedemo samo primer bezbrojnih heroja i bogova. Analogni proces se uočava — već krajem antičkog perioda. Reč je. Koncepcija kosmosa iskupljenog smrću i uskrsnućem Spasitelja i posvećenog postupcima Boga. o fenomenu usaglašavanja različitih i raznolikih religijskih svetova. i III tom ovog dela. . istorijski svet bio lišen. VII.

kao i iz jevrejskih. Murray. ima najvažniju ulogu u mitologiji smrti 1 pogrebnim obredima Rumuna. J e d i n a uočena.20 gonija nije nikakav kosmogonijski . str. Protojevanđelje po Jakovu (18 : 1 i dalje) govori o zaslepljujućoj svetlosti koja je ispunjavala Vitlejemsku pećinu. (1905). 82 i dalje (»The Customers and the Merchandise«) i R. 81—130. da je biblijska kosmogonija nestala iz evropskog folklora. 2 1 A u religijskom folkloru i pogrebnim običajima Rumuna.« 22 Predstava rođenja — zvezda ili stub svetlosti koji blista nad pećinom — pozajmljen je iz iranskog (parćanskog scenarija o rođenju Kosmokrate — Spasitelja. ne postoji nata u jugoistočnoj Evropi ima dualističku strukturu: ona pominje Boga i Đavola. bez sumnje. up. Folklore de France. str. Postojanost s kojom su se ove vrste arhajskih tradicija održale sve do XX veka ukazuje na to koliki su značaj imale u religijskom svetu seoskog stanovništva. 174 i dalje.sumrak bogova 3^5 Utvrdimo. dvanaest kraljeva Maga živeli su u blizini »Planine pobeda«. 19 U evropskim predanjima gde ta kosmoDocnije ćemo se vratiti na problem opstanka likova i scenarija iz apokalipsi. da hrišćanski folklor inspirišu i. Svetlost je bila konsupstancijalna sa Isusom ili je bila jedna od njegovih epifanija. str. na primer. anonimni autor dela Opus imperfectum in Mathaeum uvodi nove elemente u legendu. I I I tom). Navedimo neke od iranskih simbola i scenarija koje su asimilovali i hrišćanski teolozi i hrišćanska mitologija. 182. dakle. veoma čest u mandejstvu i manihejstvu. Paul Sebillot. Symbols of Church and Kingdom. na primer. Mandejski i manihejski rukopisi govore o »carinama« na svakome od sedam neba i o »carinicima« koji pregled a j u »robu« koju duša nosi (to jest. Oni su bili upozRadi se o mitu koji neki naučnici opisuju kao: »uranjanje u kosmogoniju«. tekstove koje navode Geo Widengren. 247 i dalje. Neobično je značajno. Drugim recima. Mesopotamian Elements in Manicheism. dogmama i scenarijima koji imaju primarni značaj za teologiju. mi smo ga proučili u knjizi De Zalmoxis a Gengis-Khan. w »narodna« k o s m o g o n i j a pozmit. A činjenica da će tela pravednika blistati najbolje se objašnjava persijskom religijom svetlosti. da jedan mitološki motiv. pojavilo se Dete Isus. kao i kod nekih drugih istočnoevropskih naroda. pogl. Iranska ideja o uskrsnuću tela primljena je s judejskim nasleđem. La religion de l'Iran ancien. kao i to da on ponekad ne vodi računa 0 mitovima. jeretički izvori. no čije je poreklo verovatno sumersko. Duchesne-Guillemin. »Upoređivanje uskrslog tela s nebeskom odorom podseća. na poj a m unapređivanja kojim obiluje mazdejska teologija. u pitanju je »put mrtvih« koji prolazi kroz sedam »carina u vazduhu« (vamile vazduhului). Međutim. Prema njemu. III. više ili manje. 80 Primer za to je Francuska. str. u evropskom folkloru (up. 265. Kada je počela da se povlači. njena dela i verske zasluge) na tom nebeskom putovanju. Značajno je. s J. str. 21 Up. hrišćanskih i jeretičkih apokrifa.

formulisanu tokom gnostičke krize u II veku. povezujući je istovremeno i sa uskrsnućem i sa stvaranjem 23 sveta. koje im naloži da idu u Judeju. definiše. Tamo su se tri dana molili Bogu čekajući da se pojavi Zvezda. Hrista je rodila devica. Irinej traži — i nalazi — antitetičke paralele između Adama i Hrista: prvi je stvoren od devičanske zemlje. 24 Up. Hrist je poslušao i izložio se mukama na drvetu Krsta itd. 637—638. Vrativši se domu. Hara Barzaiti. . Justin opisuje nedelju kao »prvi dan«. A prema iranskim predanjima. Doktrina ponavljanja životnog puta može se tumačiti kao dvostruki napor. kraljevi Maga putovali su dve godine. 61 i dalje. Adam nije poslušao i jeo je plod zabranjenog drveta. pre svega. pričali su o čudu koje su doživeli. u Zukninovoj (Zuqnin) kronici. Iz n j e se saznaje da je dvanaest »kraljeva-mudraca« došlo iz Šira. kao nastavak i dovršenje dela započetog stvaranjem Adama. Polet teologije Kao što smo već rekli. u »Središtu sveta« i na tom mestu će Zvezda najaviti rođenje Kosmokrate — Spasitelja. str. Međutim. s bibliografijom. I kada je apostol Toma stigao u njihovu zemlju. Spasitelja koji se na čudesan način rodio iz Zaratustrinog semena. Setova knjiga s proročanstvom o dolasku Mesije krije se. Hrist je stvoritelj i uzor jednog novog blagoslovenog čovečanstva kome je obećana besmrtnost. napor da se biblijsko otkrovenje asimiluje kao celina. inkarnaciju Isusa Hrista. jedan od prvih i najvažnijih hrišćanskih teologa. ali tu uvek postoji hristološki novum. LVII. Prve strukture svetog kalendara. t j . dakle. M. no otežanog padom. up. kvarna koja sjaji nad svetom Planinom najavljuje Saošjanta. Eliade. str. kraljevi Maga su zatražili da budu pokršteni. liturgijskog rasporeda predstavljaju produžetak jevrejskih institucija. 23 S nekim vrlo sugestivnim dodacima. Ona se najzad pojavila u obličju malog deteta. »Planina pobeda« odgovara iranskoj Kosmičkoj planini. rodno mesto Zaratustre. što je iskvareni naziv za Šiz. Hristos ponavlja Adamov životni put da bi oslobodio čovečanstvo posledica greha. hrišćansku teologiju. Méphistophélés et l'Androgyne. 62—64. odnosno. koja predstavlja Axis mundi što povezuje Nebo i Zemlju. Vođeni Zvezdom. ta legenda se nalazi u jednom sirijskom delu. da se inkarnacija opravda kao dovršenje tog istog otkrovenja. 24 238.318 i storija verovanja i religijskih ideja nati s tajnim otkrovenjem Seta o dolasku Mesije i peli su se svake godine na Planinu gde se nalazila pećina puna izvora i sva obrasla drvećem. dok je Adam prototip grešnog čovečanstva i osuđen na smrtnost. vernost Starom zavetu. st. Méphistophélés et l'Androgyne. Patrología Graeca. i s druge strane. interpretira spasenje. Irinej.

Arije. Za doketiste (od glagola dokeo. neke Origenove teze prema kojima se Sin prikazuje kao drugorazredno božanstvo. koji je bio u stanju da obnovi život i da dovrši stvaranje Carstva. u biće koje je bilo aktivno u jednom jasno određenom i ireverzibilnom istorijskom trenutku — ne zatvorivši se pri tom u svoje telo (jer je Sin konsupstancijalan s Ocem). Teologija Logosa. Otac je kasnije stvorio Sina i Svetog Duha. Hristos je samo »izgledao« kao čovek jer se bio prerušio u ljudsko obličje. Bog je jedini i on nije stvoren. s jedne strane. imali razloga da po svaku cenu brane dogmu o inkarnaciji. tačnije. U perspektivi istorije religija. Ako se prihvati mogućnost inkarnacije Apsolutnog u jednoj istorijskoj ličnosti. o Hristu koji je identifikovan sa arhanđelom svetim Mihajlom (ova doktrina se pojavila u Rimu početkom II veka). božanskog u kosmičkim objektima i ritmovima. ali je. ta smela inovacija povlačila je za sobom i izvesne opasnosti. odnosno dokaz njihove valjanosti. to jest. Prema njemu. izvorište teoloških spekulacija je svakako bilo hrišćansko iskustvo. inkarnacija predstavlja poslednju i najsavršeniju hijerofaniju: Bog se u potpunosti inkarnirao u jedno konkretno i istorijsko ljudsko biće — to jest. u još ozbiljnijem obliku. jedan Aleksandrijski sveštenik. otvara razmišl j a n j u perspektive koje su bile nedostupne na nivou Starog zaveta. Moglo bi se čak reći da kenosis Isusa Hrista nije samo vrhunac svih hijerofanija od početaka vremena. usvojen kanon koji je odbacio ari- . Arijeva interpretacija je imala izvesnog uspeha čak i među episkopima. misterija njene inkarnacije. u teologiji Trojstva. jedna od prvih jeresi gnostičkog porekla i strukture. oni njemu podređeni. na Saboru u Nikeji 325. Bog je za hrišćane imao tri obličja: 1) Otac. kakav je prikazan u Starom zavetu.sumrak bogova 3^5 Taj napor koji se čini da bi se podvukao univerzalni karakter hrišćanske poruke njenim povezivanjem sa svetom istorijom Izraela — s jedinom stvarno univerzalnom istorijom — obavlja se paralelno s naporima čiji je cilj asimilacija grčke filozofije. Doketizam. »izgledati«. 3) Sveti Duh. dakle. drugim recima. priznaje se i nepobitnost univerzalne dijalektike svetog. Teškoće koje je nametala dogma o inkarnaciji Logosa pojavl j u j u se ponovo. već u isto vreme i opravdanje. predložio je koherentniju i filozofski osnovaniju interpretaciju Trojstva — Arije nije odbacivao Trojstvo. priznaje se da bezbrojne prehrišćanske generacije nisu bile u zabludi kada su objavile prisustvo svetog. početkom IV veka. Istina. »pojaviti se«). pa su. Drukčije rečeno. Oci su. Uskrsli. Međutim. Međutim. prema tome. godine. međutim. Arije preuzima. doktrinu o Hristu-Anđelu. na dramatičan način ilustruje otpor koji je pružan ideji o inkarnaciji. ali je negirao konsupstancijalnost tri božanske ličnosti. 2) Gospod Isus-Hrist. Od nastanka Crkve. po njima. Spasitelj nije mogao prihvatiti poniženje inkarnacije i mučenja na Krstu. a s druge. stradao je i u m r o neko drugi (čovek Isus ili Simon iz Kirene). Tvorac i Sudija.

Device-Majke. za intelektualne elite istočnog hrišćanstva. 19 : 26 i dalje). u kojoj se ispoljava ženski lik Svetog Duha. III tom). Razapet na krst. III tom). teologija Marije.320 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a janizam. god. Arijanizam je konačno pobeđen 388. Pred k r a j I veka. sličnu ulogu onoj koju je odigrao neotomizam prilikom obnavljanja katoličke filozofije. Mnogo vekova kasnije. još od vremena preistorije. Značaj Marije posledica je' njenog materinstva: ona je Deipara. . preuzima i dopunjuje prastare azijske i mediteranske koncepcije o partenogenezi (moći samooplođenja) Velikih boginja (vidi. verskoj misteriji žene. Devica Marija će u zapadnjačkom hrišćanstvu biti identifikovana s predstavom božanske Mudrosti. racionalističke filozofije su se definisale pre svega svojim antitrinitarizmom (up. Hera. Deipara je zamenjen izrazom Theotokos. 27 Jeretički pokret (početak V veka) čiji članovi smatraju da su u Hristu ljudsko i božansko stopljeni u jedan jedini entitet ( f i s i s ) . ] Potom reče učeniku: eto ti matere!« (Jev. po Jovanu. godine) je razradio doktrinu o konsupstancijalnosti (homousios) Oca i Sina. Istočna crkva će uporedo s teologijom Theotokosa razvijati doktrinu nebeske Mudrosti Sofiju. Međutim. u vreme nastanka Jevanđelja po Jovanu Crkva je već priznala verski značaj Marije. doktrinu koju je sveti Avgustin sažeo u formuli: una substantia — tres personae. Jer ako je Isus Hrist bio samo božanstvo drugog reda. Međutim. eto ti sina [ . zasluga teologije Trojstva leži u tome što je podsticala na smelija razmišljanja primoravajući hrišćanina da iziđe iz okvira iskustva i logike svakodnevnog života. 25 S l . na primer. »ona koja je rodila Boga«. pošto su ga monofiziti 27 koristili u jeretičkom smislu. 28 I ovde se odmah uočava rad na asimilaciji i revalorizaciji jedne arhajske i širom sveta raširene religijske ideje. 25 Atanas (umro 373. no. . mogla bi se porediti s metafizikom Nagairđune (§ 189). U stvari. Ali pri tome se uvek podrazumevala Majka-Devica i dogma o Marijinom večnom devičanstvu obznanjena je na Saboru u Efesu. § 93). Nasuprot tome. 28 Ali na Zapadu se tek negde oko 1000. Arijeva teologija je i dalje imala svoje dosta moćne zastupnike. sofijanologija će odigrati. Isus kaže svojoj majci: »Ženo. može pronaći dogmi po kojoj je Devica začela bez greha. godine. > S tog stanovišta. s Kabalom i metodama učitelja Zena (up. pa se tako polemika produžila još više od pola veka. Marijinska teologija predstavlja preobražaj starijeg i značajnijeg poštovanja pridavanog. Nije se radilo o kontraverzi među teolozima: dogma o Trojstvu uzbuđivala je mase. kako je onda bilo moguće verovati u njegovu moć da spase svet? Teologija Trojstva nikada nije prestala da stvara probleme: od vremena renesanse. Ovaj izraz je prvi put upotrebljen početkom I I I veka. što znači »Božija Majka«.2® Postepeno posvećivanje i konačna divinizacija Marije rezultat su u prvom redu pobožnosti narodnih masa.

Povrh toga. polet hrišćanske teologije Logosa. decembra. Prema Laktantiju. Bog Hristos. brojni filozofi i teozofi bili su pristalice monoteizma solarne strukture. postaju preovlađujuće u IV veku. Misterije. Univerzalistički karakter solarnog kulta i solarne teologije shvatili su ili predosetili već grčki i rimski vernici Apolona-Heliosa. . Podređivanje Sunca Vrhovnom bogu bila je. Aurelijan (270—275) je dobro procenio značaj solarne teologije monoteističke strukture za obezbeđivanje jedinstva Imperije. isti. 28—29). sledeće noći. koji je predstavljao »dan rođenja« svih istočnjačkih solarnih božanstava. . pojavi u snu. kada mu se. U stvari. Međutim. prva konsekvenca njegovog preobraćan ja u hrišćanstvo. kao obožavaoci Mitre i sirijskog Baala. za razliku od Aurelijana. 323 i dalje. sv. solarni simbolizam primenjen istovremeno i na Imperatora i na Imperium. Međutim. Konstantin je »u snu upozoren da štitove obeleži nebeskim znakom i da tako otpočne bitku: on je poslušao i naredio da se na štitovima ispiše Hristovo ime« (De mortibus persecutorum. " Up. a služba bogu je bila poverena rimskim senatorima. Kada su to videli. na novcu.sumrak bogova 321 239. Konstantin je smatrao da je sunce najsavršeniji simbol Boga. nalažući mu da načini vojne oznake prema uzoru koji je video na nebu i da ih upotrebi u borbi kao pobedničko oružje«. 48). Deus Sol invictus je dobio svoju godišnjicu na dan 25. kome je Sol invictus bio vrhovni bog. str. Eusebije. međutim. koje karakterišu k r a j III veka. ilustruju opčinjenost pojmom Jednog i mitologijom Jedinstva. tu ideju je ranije formulisao neoplatonista Porfir. ] Konstantin se pitao šta može značiti to priviđenje. Između Sol invictusa i in hoc signo vinces . ali je pri tome iz osnova promenio njegovu strukturu i njegov kult. sa ovim natpisom: uz njegovu pomoć ćeš pobediti. 349). sa istim onim natpisom koji mu je pokazao na nebu. Kao što smo videli (str.. V. . Svuda se prikazuje sunce. Der unbesiegte Gott. F. 29 Svedočanstva se ne slažu u tome koji je znak video Konstantin pre odlučne bitke kod mosta Milijusa. vrlo verovatno. Pre svog pokrštavanja. biskup iz Cezareje. Konstantin (306—337) je bio vernik solarnog kulta i video je u Sol invictusu osnovu svoje Imperije. Mnogobrojni verski sinkretizmi. u natpisima. sopstvenim očima je video — sam Konstantin je to potvrdio — znak krsta koji je sijao jače od sunca. kada je sunce počelo da zalazi. Altheim. 21 . na javnim spomenicima. monoteističke i univerzalističke tendencije. on i njegovi vojnici koji su ga pratili preneraziše se od iznenađenja [ . iznosi drugačiju priču: »Usred dana. u kojoj je njegovog protivnika Maksentija zadesila smrt. u svom delu Vita Constantini (1. On je ponovo uveo boga iz Emeze u Rim. La religion romaine antique. Sirijski elementi su bili pažljivo eliminisani.

A. za mnoge koji su patili zbog usamljenosti. Crkva dobij a privilegovan pravni status. siročadi i starima i otkup zarobljenika od gusara. što znači da Država priznaje presude episkopskog suda čak i u građanskim sporovima.322 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Još uvek se raspravlja o autentičnosti ovih svedočanstava. zajednica je preuzimala na sebe staranje o udovicama. Les hommes ivres de Dieu. kao u hrišćanskim zajednicama tokom prva četiri veka. proklam u j u da u hrišćanstvu leži jedina nada za spas Imperije. godine. da ni u jednom istorijskom društvu — ni pre. hrišćani su jedini negovali ranjenike i sahranjivali mrtve. Lukijana iz Samosate. History of ascetism in the Syrian Orient. Festugière. Benoit. kulturnoj i društvenoj istoriji Evrope. progonjeni su postali progonitelji. I—II. hrabrost koja je izazivala divljenje i njihovih najvećih neprijatelja. 31 Ovaj fenomen se ispoljio nezavisno. hrišćanstvo je pokazalo svoju snagu i vitalnost još i pre Konstantinovog preobraćenja. S druge strane. Crkva je predstavljala jedinu nadu za ostvarenje sopstvenog identiteta i nadu da će pronaći ili ponovo naći smisao života. 31 A. Les Moines d'Orient. Hrišćani dobijaju čak i najviše položaje. Za vreme epidemija i opsada gradova. Za sve one u Carstvu koji su bili otrgnuti od svojih ognjišta. hrišćani su predstavljali najveću i najbolje organizovanu versku zajednicu. Mnogobrojni su uzroci konačne pobede hrišćanskog učenja. a poslednje mnogobožačke slike iščezavaju 323. Imperatorov komornik. Le judaïsme et le christianisme antique. kao i hrabrost koju su ispoljavali prema mučenjima i pred smrću. godine. rasnih ili intelektualnih prepreka. Inovacija koja se n a j m a n j e mogla očekivati i koja je imala značajne posledice u religijskoj. Culture et Sainteté. Prvi hrišćanski simboli počinju da se pojavljuju na novcu od 315. svako je mogao postati član te zajednice. Pod Teodosijem Velikim (379—395). ni posle — nije bilo takve jednakosti. svojim bivšim robom. toliko milosrđa i bratske ljubavi. U stvari. J. a rasprava se vodi i oko toga da li je znak koji je Konstantin video bio hrišćanski ili mnogobožački. Poslednje apologete. godine. Oko 300. str. Pre svega. konverzija Konstantinova obezbedila je zvanično pokrštavanje Imperije. Laktantije (240 — oko 320) i Eusebije iz Cezareje (263 — oko 339). solidarnost hrišćana bila je bez premca. Vrlo je verovatno. u kojoj je moćni građanin. 308 i dalje. za one koji su bili žrtve kulturnog i socijalnog otuđenja. I. hrišćanstvo postaje državna religija i paganizam je definitivno zabranjen. nepokolebljiva vera i moralna snaga hrišćana. istovremeno optimističke i paradoksalne. u 30 Videti spisak pitanja kod A. a restriktivne mere protiv mnogobožaca postaju sve brojnije. . u Antiohiji i Aleksandriji. Vôôbus. J. klečao pred episkopom. Uz to se antagonizam između Crkve i Imperije progresivno smanjivao. Lacarrière. Galena i Kelsa. Pošto nije bilo socijalnih. bila je isposništvo koje karakteriše odvajanje od sveta i veoma strogi asketizam. 30 Bilo kako bilo. Marka Aurelija.

Kao što primećuje Piter Braun. vid. tražeći idole. godine organizovao Pakom (oko 290—347)). Istovremeno. Stojeći na svome stubu. sveti Simeon Stilit je sudio u sporovima. episkop Sinesije seća kao »majke. episkopi su. naročito na Zapadu. koje je izvršio 396. Kao što primećuje Piter Braun (Peter Brown). kao što se doskora verovalo. kralj Gota. 21* . poziva ih aleksandrijski patrijarh Teofil da »očiste« grad Serapeum. od istog autora. Da bi učvrstili sopstveni položaj. godine Alarik. A 415. njihove pobede nad demonima. jedino su monasi imali hrabrosti da se odupru nekim Imperatorovim odlukama. imalo velikog uticaja. uzvišenu ženu-filozofa iz Aleksandrije. U stvari. Razvilo se jedno novo uverenje: isposnici. ti pravi »sveci«. M Peter Brown... str. ne samo u Egiptu. The World of Late Antiquity. zahvaljujući literaturi koja ga je proslavila. monasi ranog srednjeg veka (up. No. oni spaljuju sinagogu u Kalinikumu k r a j Eufrata i terorišu sirijska sela u kojima postoje mnogobožanski hramovi. lečio. s jedne strane. na Istoku.000 monaha) monaški život je 320. 240. 107). 101 i dalje. oni nasilno ulaze u domove mnogobožaca. nema boljeg primera za ilustraciju okultacije i kontinu52 Istina je da se egipatsko isposništvo brzo razvilo i. korio i savetovao visoke funkcionere. jedna grupa fanatičnih monaha počinila je jedan od najgnusnijih zločina u istoriji: linčovanjem su usmrtili Hipatiju. XVI). dovoljno su moćni da zapovedaju đavolima. štitili monahe. od spaljivanja svetilišta u Eleusini. i Nema istorijskog događaja koji bi mogao bolje poslužiti da označi »zvanični« k r a j paganstva. njihovog gospodarenja divljim životinjama. godine 391. ostvarili njihovi sledbenici. a s druge. sestre. ali u pustinji Tebaide (gde je krajem IV veka živelo nekih 7. a njihove molitve su kadre da izmene Božju volju. Pred k r a j IV veka od Mesopotamije pa sve do Severne Afrike počinje da se širi talas nasilja počinjenih od strane monaha: godine 388. monasi su dobrovoljno izabrali »antikulturu« — pustinju i pećine. episkopi i monasi su se zajedno postavljali na čelo naroda i nametali mu svoje mišljenje. učiteljice i dobročiniteljke« (Ep. III tom). takođe. »ti neobični ljudi su pretvorili hrišćanstvo u jednu narodnu religiju« (nav.I sumrak bogova 323 III veku. s druge strane. str. »The Rise and Function of the Holy Man in Late Antiquity«. 38 Egipatsko monaštvo osnovao je sveti Anton. delo. Autobus koji staje u Eleusini. već i Palestini. Utoliko danas više zadivljuju dela koja su. Siriji i Mesopotamiji. 33 Njihov veliki ugled je posledica. koje se njen učenik. predskazivao budućnost. u kome se nalazio veliki Serapisov hram. godine.

Lawson. 80 i dalje. u autobus je ušla neka starica »mršava. Eleusis. opet u Eleusini. hijerofant je postao jedan visoki posvećenik u misterije Mitre (koji je imao rang Patera). 1822). tu ličnost. neki »Turčin« joj je oteo ćerku. hrišćanski monasi — i tako je najstariji i najznačajniji verski centar u Evropi bio konačno pretvoren u ruševine. 36 Najuzbudljivija epizoda hrišćanske mitologije Demetre odigrala se početkom februara 1940. Lenormanu (Lenormant) istoriju svete Demetre. nastavlja Eunapije. hijerofant je prorekao da će njegov sledbenik biti nelegitiman i bezbožan. 81 i dalje. »posvećenu drugim bogovima«. navodi proročanstvo poslednjeg legitimnog hijerofanta. nav. 102—103. kondukter ju je naterao da na sledećoj stanici siđe iz autobusa. On je bio poslednji hijerofant u Eleusini. i sam upućen u Eleusinske misterije. str. . str. godine uzeo E. up. jer je ona poljima davala plodnost. Ali vozač više nije mogao da pokrene autobus. izišao u listu »Hestia«. 12. C. U prisustvu Eunapija. str. C. Bio i Sophiston. godine Milonas (Mylonas) je čuo istu priču od jednog devedesetogodišnjaka iz Eleusine. statuu je 1820. istoričar Eunapije. zakletva će obavezivati »isključivo na rukovođenje njihovim ceremonijama«. »Demeter. neće čak biti ni Atinjanin. str. 35 Godine 1860. bila je to jedna starica iz Atine. Boissade. što je još gore. Lawson. 8. nav. str. str. Monographie de la voie sacrée éleusinienne. a preveden je u knjizi Ch. Ona se opet popela u autobus koji je. Mylonas. a za njima »ljudi u crnom«. str. a i danas se govori. neki sveštenik je ispričao arheologu F. Ali u Eleusini se govorilo. 34 Međutim. U V veku. puissance oraculaire«. ovog puta. u selu je postojala statua boginje koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem. U stvari. Klark (Clarke) i poklonio Univerzitetu u Kembridžu. 399 i dalje. D. ali je jedan hrabri palikar uspeo da je oslobodi — a 1928. godine i o n j o j se veoma opširno pisalo i raspravljalo u atinskoj štampi. 42 i dalje (izd. Zbog tog profanisanja. Demetra nije napustila mesto svoje najdramatičnije teofanije. delo. Mylonas. Eleusis. 37 Koristimo članak koji je 7. svetici za koju se ni na jednom drugom mestu ne zna i koja nikada nije bila kanonizovana. Istina je da je u ostalim delovima Grčke njeno mesto zauzeo sveti Demetrije. delo. Međutim. na k r a j u su putnici odlučili da se udruže i plate staričinu kartu. G. o svetoj Demetri. ali s velikim i veoma živim očima«. jer su ubrzo potom Alarikovi Goti prošli kroz Termopilski tesnac. svetilište će biti uništeno i kult Dve Boginje će iščeznuti zauvek. uprkos oružanom otporu stanovništva. 35 J. Lenormand. Tada im je starica rekla: »To je tre34 Eunapios. E. Kerényi. Modem Greek Folkolore and Ancient Greek Religion. str. februara 1940. 36 F. bila je to baš stanica u Eleusini. 17—18. iako je inicijacijski obred iščezao u Eleusini. Pošto nije imala novca da plati kartu.324 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a iteta mnogobožačke religije. Sve do početka XIX veka. kao osušena. 37 Na jednoj od stanica između Atine i Korinta. krenuo. Picard. koji je tako postao zaštitnik poljoprivrede.

reći ću vam još nešto: zbog načina na koji živite. »starica je nestala. 103—104). ] Niko je nije video da izlazi. navedimo mudru opasku Šarla Pikara (Charles Picard): »Verujem da će helenisti. prebacujući ljudima da su bezbožni — objavljuje još onda strašne katastrofe po celoj oblasti« (isto. kad sam već među vama. pregledali su karnet s kartama kako bi se uverili da je karta zaista izdata. teško smoći snage da laka srca odbace ovu noviju pričicu koja izaziva sećanje na slavnu Homersku himnu u kojoj Korina majka. [ . ali ste vi sebični. bićete kažnjeni. prerušena u staricu.sumrak bogova 3^5 a balo da učinite ranije. . . čak ni vode!« »Još pre nego što je dovršila svoju pretnju«. . nećete imati čak ni trave.« Kao zaključak. nastavlja autor članka u listu »Hestija«. proriče budućnost i — u jednom nastupu gneva. str. na dvoru eleusinskog kralja Keleja. uglavnom. Gledali su jedni druge. i.

.

1955) Ar Or = Archiv Orientdlni (Prag) ARW = Archiv fiir Religionswissenschaft (Frajburg/Lajpcig) BJRL = Bulletin of the John Rylands Library (Mancester) BEFEO = Bulletin de l'École Française de l'Extrême-Orient (Hanoj. drugo izdanje. M. Pritchard. Bombay Branch JIES = Journal of Indo-European Studies (Montana) JNES = Journal of Near Eastern Studies (Cikago) JRAS = Journal of the Royal Asiatic Society (London) JSS = Journal of Semitic Studies (Mancester) OLZ = Orientalistische Literaturzeitung (Berlin/Lajpcig) RB = Revue Biblique (Pariz) REG = Revue des Études Grecques (Pariz) RHPR = Revue d'Histoire et de Philosophie religieuses (Strazbur) RHR = Revue de l'Histoire des Religions (Pariz) SMSR = Studi e Materiali di Storia delle Religioni (Rim) VT = Vêtus Testamentum (Lajden) W. d.SKRAĆENICE ANET = J. 1950. Pariz) BSOAS = Bulletin of the School of Oriental and African Studies (London) CA = Current Anthropology (Cikago) HJAS = Harvard Journal of Asiatic Studies HR = History of Religions (Cikago) IIJ = Indo-Iranian Journal (Hag) JA = Journal Asiatique (Pariz) JAOS = Journal of the American Oriental Society (Baltimor) JAS = Bombay Journal of the Asiatic Society. B. = Wôrterbuch der Mythologie (Stutgart) . Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament (Prinston.

.

pridružujući se nekim drugim arheolozima. »The Protruding Tongue and Related Motifs in the Art Style of the American North-westeim Coast. 1—54). Welterleben 1971. međutim. Linguistik. O otkrivanju kineskog neolita (kulture Jang-čao). New Zealand and China«. 279 i dalje. Archaelogy in China: I. Od obimne literature o praistoriji Kine izdvojićemo: William Watson. Bernhard Karlgren. II: Robert Heine-Geldern. Ping-ti Ho. Ping-ti Ho. 26 i dalje). glavlje. 1000 B. Early Chinese Art and the Pacific Photographic exibition (Njujork. Anderson. S t o k b o l m . kao što je to često isticano. str. (Hongkong i Cikago. 1975). The Cradle of the East. ukazuje na izvesne zapadne (tj. »prozor ka Pacifiku«. Li Chi. Das in ältesten ponovljeno izdanje 1968). delo. metalurgije i kineskog pisma. str. videti J. An Inquiry into the indigenous Origins of Techniques and Ideas of Neolithique and Early Historic China. Sumatre i Novog Zelanda. . up. Two Studies of Art in the Pacific Area (I: Mino Badner. »A Note on relation between the Art Style of the Maori and of Ancient China«. Monumenta Sérica. kao i kod izvesnih plemena sa severozapadniih obala Amerike. ona je bila. (London. 1966. 2. str. između ostalog. ( S i j e t l i London. 1957. Children of the Yellow Earth (London. 9—37). Basin. »Some fecundity Symbols in Andient China« (Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. William Watson. Videti. rezime autorovih gledišta iz nekoliko ranijih dela). Carl Hentze. U svom nedavno objavljenom delu Ho podržava autohtono poreklo zemljoradnje. »Zur Religion in der chinesischen Vorgeschichte«. Horn-Beč. 1934). C. »Neolithic frontiers in East Asia«. nav. izvrstan uvod). 1966). mesopotamske) uticaje u ikonografiji Anjanga i(Anyang) (nav. kao uostalom i neke druge. Uticaj njenog kosmološkog simbolizma i umetnosti može se prepoznati u religijskim umetnostima nekih naroda s Bornea. b r . s druge strane. postepeno dosta ideja i tehnika primila sa zapada.KRITIČKA BIBLIOGRAFIJA 126. 1930. Wiener Beiträge zur Kulturgeschichte und XV. U svakom slučaju sigurno je da je kineska kultura. G. 1959). 1949—55. Early Civilization in China. str. 5000— 1967. naročito China prvo poFunde in Alt-China. The Beginnings of Chinese Civilisation Prehistoric China (Kembridž. Cheng Ték'un. 14. A O religijskim koncepcijama up: Hermann Köster. severa i juga. delo. 188—214. (Geringen. str. 1968). Cultural Frontiers in Ancient East Asia (Edinburg. Li öi (Li Chi).

Ali u osnovi svih tih teonima ponavljaju se nazivi ti (Vladar) ili tjen (Nebo). Kwang-Chih Chang. Religion im ältesten China der Shang-Zeit {Anvers. Archaeology in China. Shang China (Kembridž. delo. Christian Deydier. 20 i dalje. O skapulamciji videti Eliade. 219. str. Kultbauten. 1 (bibliografija). 1961). str. 1937). Kultbauten. Cultural Frontiers in Ancient East Asia. The Birth of China: A Study of the formative period of Chinese civilization (Njujork. Das Haus als Weltort der Seele (Stutgart. nav. 263 i dalje. Keinghtley. str.. Religion im ältesten China der Shang-Zeit. Stokholm. Eichhorn. 42 i d. II. zbog toga je stavljen na usta umrloga. T'oung Pao. Bronzegerät. I. Wiener Zeitschrift für indische Philosophie. 1951). 60. str. David N. Der kult der Shang-Dynastie im Spiegel der Orakelinschriften: Eine palëographische Studie zur Religion im archaischen China (Vizbaden. O simbolizmu maske tao-tieh videti radove Karla Hencea. 1—20. 1937). 66 i dalje. isti. 213 i dalje.. 1958. 127. str. str. 322 i dalje. 1978. up. kritika Paul L. str. 1963). proročanski natpisi na kosti i na oklopu kornjače). Tsung-tung Chang. 218 i dalje. i »Antithetische T'ao-t'ieh-motive«. . M. str. 17. Ping-ti Ho. Le Chamanisme (2. »Zur Religion dim ältesten China«. 215 i dalje. 71—121). 1963. »Studies in the Language of the Shang Oracle Inscriptions«. Essai bibliographique et synthèse des études (Pariz. Nebeska . simbola tame). 174—216. cvrčak je amblem vaskrsenja. »The religious commitment: Shang Theology and the Genesiis of Chinese political Culture«. der Shang-Zeit. isti. među njima su najpoznatija Šang-ti (»Vladar s visina«) i Huang-ti (»Uzvišeni vladar«). 1968). Les Jiaguwen. Tiberi. Hentze. William Watson. str. Frühchinesische Bronzen und Kultdarstellungen (Anvers. str. Annali del Pontificio Museo Missionario Etnologico. delo. HR. 33—53. »Symbolism in Mortuary Ceramics« (Bulletin . 256 i dalje. Hentze. IPEK. O religiji epohe Čua up. 12—120). 171 i dalje. Stilizovani crteži cvrčka naslikani su na jeziku maske tao-t'ieh. Ništa manje značajna je i simbolika cvrčka. W. Hanna Rydh. 211—225. 1970/73. Funde in Alt-China. The Archaeology of Ancient China. Serruys. 37 i dalje. delo.). 1960). Chang. O kulturi Čua vidi Ch'eng Tê-k'un. Cheng Te-k'un. 23. 1976.. 283—475. i delà navedena u dva sledeća paragrafa. 2. III: Chou China (Kembridž. str. The Archaelogy of Ancient China. demona tame koji je stvorio svetlost i život. »Der Ahnenkult in China«. 142. F. naročito Bronzegerät. 289 i dalje. str. nav. Funde in Alt-China. 38 i dalje (posebno str. nav. str. 1929. M. 128. Kwang-Chih Chang. str. Archaeology in China. Ping-ti Ho. nap. izdanje. U »klasičnim knjigama« može se naići na desetak imena kojima je označen vrhovni bog. O religijskim idejama vidi: Herlee G. up. . Bronzegerät. 195 i dalje. br. str. O »death pattern«. str. str.. Carl Hentze. Funde in Alt-China.330 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Carl Hentze. 1974. Creel. str. str. 1970. Pošto njegova larva izlazi iz zemlje (dakle. d d. str. 251 i dalje. 27. Archaeology in China: II. O kulturama bronzanog doba videti: Cheng Tê-k'un. 185—225. up. str.

III. 1923. str. 3). 1. kristalisani o k o božanstava tla . 539 i dalje. La religion des Chinois (Pariz. str. Marcel Granet. up. str. 1216—1248. »Some fecundity symbols in ancient China«. itd. Asia Major: Introductory volume. 5) on sve shvata i opaža (IV. IV. Velikom Boginjom-Zemljom navija je pojava: do nje je po svoj prilici došlo na početku vladavine dinastije Han. 1971. str. 16. D. Historié des Religions (izdatom pod rukovodstvom Anri-šarla Pijeka. I (1970). O kultu vrhovnog inebeskog boga videti: B. 1910. Henri Maspero. 1958. H. de Groot. Ti je bio vrhovni bog. »Le dépôt de l'enfant sur le sol. 16. 1969. La Chine antique (1927. Religion and Ritual in Chinese Society. 3. Smith. Jan J. Danses et légendes de la Chine ancienne (1926). 1974. 1967. ponovljeno izdanje. T'oung Pao. Za razliku od drugih religija. naročito str. M. str. koje stoga treba koristiti oprezno). V. 3. Prema Džozefu Siju. Essai de monographie d'un culte chinois. 5. prikazuje pre svega ideje i religijsku praksu posle dinastije Han). takođe od istog autora. The Religious System of China. takođe Henri Maspero. str. 1922. 1917. i pored toga što ne daje opšti pregled kineske religije). Chinese Religions (Njujork. 1953. Jade. on vidi i čuje (III. ali videti saopštenje: Daniel Overmyer. »Tihe Notion of God in the Ancient Chinese Religion«. Thompson. Pomenimo one najkorisnije: L. str. 2. »The development of Chinese conceptons of Supreme Beings«. A Study of Chinese archaeology and religion (Field Museum. 2. T'jen bdi nad ljudima (Chu-King.kritička bibliografija 331 struktura Vrhovnog boga je očigledna: Čang-ti sve vidi (Chi-Kirtg. knjige o opštoj istoriji kineske religije malobrojne su. Religion in Chinese Society i(Berkli. 9. 1964. O Zemlji-Majci videti Berthold Laufer. Shih. 1892—1910. »The Archaic Royal Jou Religion«. (Lajden. izvrstan prikaz). 6 t. Marcel Granet. up. 3. Dubs. personifikovanje Tla. nezamenljivo zbog svoje dokumentacije). La pensée chinoise (1934). Pre toga vremena postojali su samo lokalni kultovi. novo izdanje 1955). 256—260). str. 144 i dalje (protiv njegovih gledišta up. Chinese Religion: An Introduction (Belmont. Werner E i c h h o m . J. odnosno u II veku pre Hr. 99—138. Kratak ali briljantan prikaz dao je Max Kaltenmark. Die Religionen Chinas (Štutgart. »La religion de la Chine antique« i »Le Taoïsme religieux«. čikago. 1922). 11—12). Rites anciens et ordalies mythiques« (članak objavljen u Revue Archéologique. Tajpej. H. »II Dio Supremo« (»La Religione della Cina« u: Storia delle Religioni. Les Religions Chinoises (t. 1973. Torino. priv. 1969. 9. 14 i dalje). Dobre analize kineskih verovanja i religijskih institucija mogu se naći u knjigama Marsela Granea (Marcel Granet). 1968. 47. I des Mélanges posthumes. 1) i sve čuje (V. delo ne mnogo objektivno. značajno delo. 7. Fêtes et chansons anciennes de la Chine (1919). C. Paris. 7). 8. 1912). 497—577). 1950). Schindler. K. H. a Tjen lični bog. Yang. Pariz. str. Prema Edouard Chavannes (Le T'ai Chan. 3). 14). B. 159—202). Wolf (Stenford. U doba dinastije Ču oba pomenuta teonima u podjednakoj su upotrebi i označavaju istog boga. Numen. i zatim ponovo u knjizi Études sociologique de la Chine. Laurence G. 2. Arthur P. 520—525). str. 1969—70.). Wieger. 217—259. 298—366. HR. 927—957. kadar je u sve da pronikne (Chi-Kirtg. Karlgren. 1. njegova volja je neopoziva (Chu-King. 3. Histoire des croyances religieuses et des opinions philosophiques en Chine depuis l'origine jusqu'à nos jours (Hjen-thjen.

Prerađena i proširena verzija II toma Lokalkulturen objavljena je pod naslovom The Local Cultures of South and East China (Lajden 1968). »Research priority in the Study of Ch'u religion«. 18. 28. 199—365 (nezamenljivo zbog bogate dokumentacije. str. 1943). JA. Peking. »Légendes mythologiques«. »Myth of ancient China«. O kineskom šamaniizmu videti Eberhardt. ponovo objavljeno u Mythes. A preliminary enquiry into the origins and character of ancient Chinese City (Cikago. sr. Eliade. str. Sinologika. 304 i dalje. 349 i dalje. up. 9. 389 i dalje. delo. Eberhard.) Mythologies of the Ancient World. izd. 1978. str. Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. str. Kultur und Siedlung der Randvolker Chinas (Dodatak. 3. Edouard Erkes. 468 i dalje. izražena su različita gledišta: Henri Maspero. str. O prekidanju veza između Zemlje i Neba videti Maspero. Bodde. 437). 1961. Eliade. Bodde. Les Religions Chinoises. Reč je o jednoj prilično opštoj pojavi. Paris. »Légendes mythologiques«. The Local Cultures. Eberhard. W. 186 i dalje. str. »The (Problem of Creation Mythology in the Study of Chinese Religion«. 1946. T'oung Pao. isti. str. Joseph Thiel. 466 i dalje. str. O Niu-Kua up. (2. 95—96. 1924. »Spuren ehinesisoher Weltschopfungsmythen«. 47 i dalje. Lajden. »Legends and Cults of Ancient Chdna«. O m i t u koji govori o Velikom Juu (Yu). t. str. T'oung Pao. 204. 236 i dalje. 80 i dalje. I. Bodde. Marcel Granet. John S. Ill—130. Gurardot. 382 i dalje. 369—408]. nav.) str. Major. 1968. 18. sr. U raspravama o kineskoj mitologiji. N. 149—204. Detaljnu analizu raznih provincijskih d marginalnih kultura koje su delimično ušle u sastav kineske kulture dao je Wolfram Eberhard. 355—368. I. str. rêves et mystères. vidi ipak kritiku Karlgrenove metode u saopštenju W. Najvažnije kosmogonijske tekstove preveo je Max Kal tenmark. ukroti tel ju pomahnitalih voda.332 istorija verovanja i religijskih ideja (nav. str. 226—243. Bermhard Karlgren. br. 1931. str. 482 i dalje. [u: S. str. Artibus Asiae. O poreklu i ceremonijalnoj strukturi kineskih gradova videti Paul Wiheatley. posebno o kosmogonijskim mitovima. 1—100. str. 1959). 10. II (Monumenta Serica. 37. Mythes. O niitu o Pan Kuu videti Maspero. 298 i dalje. T'oung Pao. Njujork. 1971). Kramer (prir. The Local Cultures. Sources Orientales. up. str. str. HR. 129. t. 453—468. 17. dokazao da su i pre tih božanstava tla postojala još m n o g o starija božanstva ženskog i »srednjeg« roda. Shiih. (Dodatak. str. str. str. str. Derk Bodde. 289—318 (kritička analiza nekoliko novijih poduhvata). 1946. 30 . Lajden. N. 442—443. The Pivot of the Four Quarters. Grane je. up. Lokalkulturen im alten China. J. 15. up. 355—64). str. Monografija br. str. »Légendes mythologiques dans le Chou-king«. 207—253). koja su ova potom zamenila. »The Ancient Chinese Cosmogony«. »La Naissance du monde en Chine« (u: La naissance du monde. Danses et légendes. Le Chamanisme. posebno str. delo str. »Schamanismus im alten China«. »Myths of Ancient China«. međutim. Eliade. 1943). 77 i dalje. J. 36. 368 i dalje. »La Terre-Mère et les Mérogamies cosmiques« (1953. Studia Missionaria. 1969. str. 1942). Girardot. rêves et Mystères 1957. »The problem of Creation Mythology«. HR. 1976.

116—24. O p o j m u Tao videti Granet. O ming t'angu videti Granet. Köster. Symbolik des chinesischen Universismus (Štutgart. Ši Kingu (Che Kingu). isti. bio je smatran s v e t i m . str. 300 i dalje. Köster. R. Kada je nastupalo lepo vreme. 34 i dalje. 1957. 36 i dalje. 250 i dalje. 1960. le monde et le corps humain en Extrême-Orient et en Haute Asie«. Izd. Stein. oltarima bogova Tla i 2etvi. . vezane za proslave svadbenih svečanosti: dve grupe mladića i devojaka iz različitih sela. a to je obično bila obala reke ili neki planinski kutak i svaki i najsitniji detalj koji ga je činio. Vreme (svetkovina) poklapalo se s presudnim trenucima u seljačkom životu. predstavljali su. str. Die Heilige Stadt (Štutgart. budući da je bio poštovan princip egzogamije. A. »Types of Symols in Chinese Art« (u: Studies in Chinese Thought. 1955). trenucima kada su zemljoradnici menjali svoj način življenja. Pariz. 1961). »The Magic Square of three in old Chinese philosophy and religion«. Stein. str. str. 4. a zimi su se vraćali u svoja stalna porodična naselja. str. A. 1971. 86 i dalje. Eliade. O morfologiji različitih simbolizama polariteta i alternacije videti našu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités« (1957. Symbolik. O polaritetu u kineskoj kosmologiji videti Granet. sr. hramom predaka. 80. 14 i dalje. Série Orientale Roma. str. H. str. u stvari. čikago. 245. »Religion de la Chine antique«. 0 kosmologiji i prostornom simbolizmu videti Granet. 14. 164 i dalje:. 17 i dalje. ponovo objavljenu u La nostalgie des origines. diversifikaciju prastarih svetilišta. 178 i dalje. sačuvane u najstarijoj »klasičnoj knjizi«. 57—82). HR. Wriïght. 163—186. 130. II (1956). Analizujući ljubavne pesme. temple. Arthur F. Mairsel Grane je rasvetlio strukturu sezonskih seljačkih svetkovina koje su ovi slavili verovatno već od neolitskog doba (up. 195—221). Auferstehung. up. postojala je izvesna veza: budući da su i jedna i druga bila smatrana predačkim centrima. Schuyler Camman. Weltordung (Cirih. I. »Not- . 952). »L'habitat. 37—74. 16 i dalje. str. Symbolik. reka i šuma. La pensée chinoise. str. »Architecture et pensée religieuse«. i mnogi kraljevski kultni običaji nisu bili ništa drugo do transpozieija seljačkih svetkovina« (Max Kaltenmark. 37—80. str. str. Carl Hentze. Tod. »Evolution of Magic Squares in China«. str. Rim. »Centre du monde. Fêtes et Chansons anciennes de la Chine). isti. str. str. 48 i dalje. U skladu s tim. taikođe Weimer Müller. str. . str. 149 i dalje. 150 i dalje. posebno str. str. 1957. Köster. La pensée. Ellen Marie Chen. Symbolik. JA. 342 d dalje. »Bile su to. 149 i dalje.kritička bibliografija 333 i dalje. 411 i dalje. maison« (u: Le Symbolisme cosmique des monuments religieux. str. La pensée chinoise. 102 i dalje. glavnim svetilištima feudalnog kulta. 51 i dalje. s druge. H. Između tih posvećenih seljačkih boravišta. okupljale su se i nadmetale u sastavljanju stihova čije su teme obavezno bile u vezi s pejzažom u kojem se odvijao ritual. 1961. ßronzegerät. s jedne strane. 1953. JAOS. 192 i dalje. Arts Asiatiques. rasturali su se po poljima i nastanjivali u malim kolibama. »Architecture et pensée religieuse en Extrême-Orient«. 249—336). La pensée chinoise. 1958). R. Hermann Köster. str. i svuda. u stvari. pre svega svetkovine mladeži. Joseph Needham. isti. str. 48 i dalje. 1957. i posvećenih planina. Science and Civilisation in China.

U šezdesetoj godini. 49—83. ne izneverava tekst. 1955). O kosmogonijskim delovima Tao-tô-kinga up. 1965) str. J. 1966). Gilesa. i izbor kritičkih studija koje je objavio Artbur F. Ali u odlomcima koje s m o navodili u tekstu. Confucianism and Chinese Civilisation (Njujork. Njujork. str. gde je poživeo još pet godina. James R. The Way of Lao tzu (Njujork. Leggea. novo izdanje. Postoji veoma veliki broj prevoda Tao-te-kinga (samo na engleskom. 1969. Lao tseu et le taoïsme (Pariz. 1963) str. 1). Ware. Lin Yutang. više od deset godina proveo je krstareći širom Kine. Etiemble. (»The Confucian Concept of Man«). 50 ii dalje. a sumnja se čak i u to da ih je objavio. zamoljen od starih učenika. u periodu od 1868 do 1955. L. Wright. Vidi takođe F. ali je vrlo malo verovatao da je te knjige on napisao. Daniel Leslie. Munro. ali n a m ne omogućuje da ga razumemo« (La pensée chinoise. 1969) str. Entretiens de Conficius et de ses disciples (Pariz. 1934) zbog visokih književnih kvaliteta i Ving-cit Čana (Wing-tsit Chan). Holmes Welch. str. The concept of man in Early China (Stenford. pre svega »klasične knjige«.334 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a hiingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. 1972). ali se sastajao i razgovarao sa svojim učenicima. International Philosophical Quarterly. obnovljeno izdanje 1965) str. služili s m o se prevodom Maksa Kaltenmarka. Mi s m o koristili prevode Artura Vejlija (Arthur Waley). Konfucije je bio prvi učitelj koji je svoje učenje koristio kao sredstvo za sprovođenje duhovne i poMtiičke reforme. 1961) i W. The Wisdom of Confucius (Njujork. Razočaran. U pedesetoj godini dobio je mesto u kraljevskoj administraciji. Tradicija mu pripisuje veliki broj delà. The Way and its Power (London. Mi s m o koristili prevode J. 132. pošto se uverio da mu ono ne pruža nikakvu mogućnost za delovanje. O »božanstvu Val«. Max Kaltenmark. Greel. 1962) zbog bogatstva i preciznosti komentara. Girardot. Herbert Fingarette. Confucius and Chinese Way (Njujork. S. 16. Od obimne literature o Konfuciju navešćemo: H. p o d naslovom Lun ju (»Razgovori«. ali ga je vrlo brzo napustio. . Njujork. His Life and Times (Njujork. Couvreur. 1956). § 132. The Parting of the Way (1957. na engleski najčešće prevođeno p o d naslovom Analects) kasnije su sakupili i izdali njegovi učenici. 503. koristeći njegovu malu. E. 31 i dalje. 1962). Confucius. 30 i dalje. 1949. 131. »Misteiiozaioj ženki« up. Confucius (Pariz. Wing-tsit Chan. Zbirku njegovih beleški i razgovora. str. Taoism. 1958). Confucius — the Secular as Sacred (Njujork. vratio se u svoj rodni Lu. Soothilla. ponovljeno izdanje 1960). »Myth and Meaning of tihe Tao te ching: Chapters 25 and 42« HR. 1938). Nije držao nikakve časove u pravom smislu reči. Confucius (Pariz. The Way of Lao Tzu (Njujork. 1967). The Sayings of Confucius (Njujork. nap. objavljeno ih je 35) i ne jednom setili s m o se reči Marsela Granea kojima je propratio prevod Stanislasa Žilijena (Stanislas Gilien) iz 1842: »savršeno savestan. The Analects of Confucius (novo izdanje. The Sayings of Confucius (novo izdanje. Liu Wu-chd. 9. 294—328 i bibliografija navedena u § 129. 1977. G. The Analects (London. 1955). 391—405. bez datuma). Norman J. ali dragocemi knjigu.

str. »The Immortality of Soul in Chinese Thought«. Velču (Welch). 117—139. 1970). Šiiperovu (Schilpper) kritiku ovog gledišta u njegovom saopštenju u T'oung Pao.. Pariz. What is Taoism? (Čikago. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. Grejema (Graham). 1950). 7—14 sept. 170 i dalje. 1—8. 1977. Bibliothèque de l'Institut des Hautes Etudes Chinoises. 27. »The Silk manuscripts on Taoism«. Creel. HR. 22. str. 63. isti. I. H. delo. 1960. Up. str. takođe Jan Y un Hua. The Parting of the Way (Boston. str. str. Suprotno ovim gledištima. »Taoism and Chinese Thought« u: Acta Asiatica. 1965). Rezultat te degradacije bio je »neo-taoizam« ili »taoistička religija«. Vejlijevo i č a n o v o delo sadrže opširne uvode koji tretiraju probleme u vezi sa istorijom teksta. La Nouvelle Revue Française. 1950). str. Taoism. str. Etiemble. francuski sinolozi i njihovi učenici [Grane. nav. izraženog u Tao-te-kingu i delima Čuang Cea. 1947. 331—354. u članku N. Videti pre svega: Holmes H. A. »On the . Up. H. Herrlee G. 1960). Michel Strickmann. 248—255. 10 i dalje [videti K. C. str. 1972. Sivin. »Problems of Tao and Tao-Te Ching«. str. The Book of Leih-tzu (London. History of Chinese Philosophy. 319—337. pre svega. 8. 1975. L. 1963). Asiatische Studien. Le Taoïsme (Pariz. Ho-shang-Kung's Commentary on Lao-tse. između ostalog. 288—292]. Maspero. 1—24. Girardot. Rumen. translated and annotated (Askona. Fung Ju4anu] prvobitni veliki period filozofskog taoizma bio je degradiran invazijom predrasuda (magijom i popularnom religijom) kao i koncepcijama i praksama budista. 17. 1967. T'oung Pao. 1969). Graham. I (Prinston. 66—84 (o nedavno otkrivenim rukopisima u jednoj grobnici iz ~ 168). Monumenta Niponica. »The Bellagio Conference on Taoist Studies«. Holmes Welch. str. Wright. O trenutnim orijentacijama u proučavanju taoizma videti Norman J. »The Philosophy of Wu-wei«. 1952. Lao Tseu et le taoïsme. HR. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. 457—476. str. Kimura Elichi. C. j o š je predmet rasprava. 9. Walter Liebenthal. »The Taoist Concept of Man« u: The Concept of Man in Early China (Stenford. 1974. diskusiju o nekim novijim delima koja ¿ u s t r a j u pomenuta dva metodološka postupka u deki Normana Giirardota. str. Welch. Max Kaltenmark. 171. 107— 255. Prema njima [npr. XIV. 327—397. Arthur F. Problem odnosa između »filozofskog taoizma«.] ističu strukturalnu povezanost dveju »taoističkih škola«. »En relisant Lao-Tseu«. 1952). II. Navedimo i nekoliko nedavno objavljenih studija: Donald Munro. ponovljeno izdanje. Nicole Vandier-Nicolas. Maks Kaltenmark. 208—234 (autor prikazuje najnovija istraživanja Fung Ju-lana (Fung Yu-lan o starom taoizmu). Duyvendak. str. i dr. 81—102. n. Up. 320—324 i. 551—588.kritička bibliografija 335 Lao tseu et le taoïsme (Pariz. 37 i dalje. Pariz. Fung Yu-lan. Ana Zajdel (Anna Seidel). »Ling-Pao: Note sur un terme du taoisme religieux«. J. Komentar Ho Šang Kunga preveo je Edouard Erkes. 107—136. G. 1965). »The longest Taoist Scriptures«. str. str. 1969—70. A. s. J. Le Taoïsme (Mélanges poshumes. str. Creel. 1978. 1968) objavljen je u History of Religion. Neki autori insistiraju na razlikama između »filozofskog taoizma« i kulta besmrtnosti. 11. str. šiper. 51 1964. Max Kaltenmark. str. 1957. Jedan deo saopštenja sa Kolokvijuma o taoizmu (Belađo. Od opštili prikaza navešćemo: Henri Maspero. i »religijskog taoizma« ili traganja za besmrtnošću putem raznih prefinjemih fizioloških tehnika i alhemija. »A historian's reflections on the Taoist tradition«.

HR. II. str. Taoism. Le Chamanisme (2. With special reference to the relations of Science and Religion in traditional China«. Le Yoga. III. The Spirit of Chinese Philosophy (London. survale su se u more i od tog dioba postale su nedostupne« (vidi t. HR. 39 i 40. 97 i dalje. Međutim. up. 1956. Džozef Nidem (Joseph Needham) je podvukao »magijski. A. O taoistima besmrtnicima videti: Lionel Giles. str. The Writing of Kwanzze ( S B E . 12. 152—53). 1969—70. 1939. Svetadvipa. Prema Nidemu. 1968). 402 i dalje. videti Le Yoga. str. isti. O taoističkim tehnikama čiji je cilj bio ostvarivanje fizičke besmrtnosti. tamo su beli. vidi: Henri Maspero. videti Sse-ma Ts'ien. Le Taoisme. 1978. str. istovetnim je smatrano i jezero Anavatapta do kojeg su mogli stići jedino oni koji su posedovali natprirodnu moć letenja. demokratski i političko-revoluoionarni« karakter taoizma (Science and Civilisation in China. niko ne može dokazati antifeudalističku nastrojenost taoista. Forgerons et alchimistes (novo izdanje 1977). hinduističke legende o rišijima koji su leteli prema tajanstvenim severnim zemljama. 89—116. str. 397 i dalje. dostupna ljudima: tamo su blaženi i droga besmrtnosti. a kada su došli. Le Lie-sien Tchouan. 133. Lao tseu et le taoisme. O legendi koja govori o tri svete planine usred okeana kojim niko nije mogao prići. HR. 25. Mémoires. O Ouasng Ceu up. već i prema feudalnom sistemu uopšte. Lao tzu and Chuang tzu. Biographies légendaires des Immortels taoistes de l'antiquité (Peking. . 231—239. str. Chuang tzu's essay on Seeing things as equal. O »magičnom letu« jogina i alhemičara videti Eliade. 146 d dalje. str. prevod i komentar). sv. Max Kaltenmark. Taoism. A Gallery of Chinese Immortals (London. Reč je o zemljama mitske geografije. 1973. Od novijih vidi Burton Watson. one su se na horizontu pomaljale u vidu oblaka. 303—330 (up. Three Ways of Thought in Ancient China (London. 436— 437: » N e k a d a . 1948). sva bića. 313 i dalje. Max Kaltenmark. str. Arthur Waley. London. str. ikoje su iskristalisaila prastara ekstatička iskustva. str. 1964—65. Maspero. A. str. C. Si vin je osporio osnovanost takvih tvrdnji. Holmes Welch. 1947). . naučni. taoisti su bili neprijateljski raspoloženi ne samo prema konfucijanizmu. str. 9. . H. O kineskim koncepcijama besmrtnosti videti Ying Shih Yu. str. 1891). ispitivanje novijih tumačenja nekih japanskih naučnika). izdanje) str. O »oslobađanju leša« videti: H. str. a dvored. Buda i arhati su do njega stizali u jednom trenu. str. »Is there a doctrine of physical Immortality in the Tao te Ching?«. dok ljudi do tih planina j o š ne behu stigli. str. Le Taoisme. 1953. 98 i dalje. Fung Yu-lan. 108 i dalje. str. srebrni i zlatni. ponovljeno izdanje Njujork. Elen Marie Chen. to su bila mesta. 169—170. The Complete Works of Chuang Tzu (Njujork. str. 137—159. 439 i dalje. 1956). 17. 3—79. 35). II. 80—92. 309 i dalje. »Life and Immortality in the Mind of Han China«.336 i storija verovanja i religijskih ideja World 'Taaist' as a source of perplexity. Cuang Ceovi spisi bili su više puta prevođeni na glavne evropske jezike. ptice i četvoronošci. HJAS. Welch. Graham. niti pak njihovu pojavu identifikovata s p o č e t k o m inekog novog naučnog pokreta: up: »On the word 'Taoist'«. Najpoznatiji je prevod Jamesa Leggea.

353—430. u stvari. 130—132. »Eine Chan-Inschrift über Atemtechnik«. 1970. de Groot. str. II (Kemhridž. O tome koliko je staro primenjivanje disajnih tehnika u Kini videti Hellmut Wilhelm. Na prapočetku sveta Haos je činilo devet pomešanih dahova. str. videti talkođe Le Taoïsme. odnosno tehnikom kojom se disanje usporava i koju su se taoisti trudili da oponašaju« ((Kaltenmark. Videti takođe J. O seksualnim taoističkim tehnikama videti: Joseph Needham. Granet. Levy. Le Taoisme. JA. i to tako što je na četiri strane sveta postavio zemljane statue i izložio ih delovanju svih dahova. A potom je Žuti car. Huang-ti. kada je Haos iščezao. opis toga panteona videti kod Masperoa. Obratimo pažnju na paralelizam s orfičkom antropogon/ijom i eshatologijom. 91 i dalje. i teži embrionalno disanje. str. zamenjuje je sve čistijim materijama« (Maspero. O Cinober poljima i »Trima crvima«. str. ali dah koji ga oživljava je onaj koji struji između neba i zemlje. u njemu treba nečiste dahove zameniti potpuno čistim. Za taoistu je čitavo ljudsko telo ispunjeno božanstvima i transcendentalni bićima. 216 i dalje. Welch. taoista. str. str. Danses et légendes. . Nasuprot običnom čoveku koji. Science and Civilization in China. 116—137. . up. Akira Ishihara i Howard S. 1968. Le Taoisme. videti Maspero. 153). Verovalo se da živi više od hiljadu godina i da »ume da diše povijena vrata. 1956). Le Taoïsme. se sastoji u tome da se najpre u cilju pokretanja suštine 22 .kritička bibliografija 337 2dral je bio smatran pre svega pticom besmrtnika. 385—88. Lao Tseu. O igri ždrala up. islamskih i hrišćanskih '(isihazam) disajnih tehnika videti Le Yoga. 13. Prema tome. Sa tim bogovima može se stupiti u vezu putem mistične meditacije i ekstaze. đelo. The Tao of Sex. 232—33. ti dahovi su se razdvojili: čisti i fini ispeli su se gore ï od njih je postalo nebo. 106—109. 121. Jedan tekst koji je preveo Maspero (»Les p r o c é d é s . O komparativnoj analizi indijskih. § 181. 1937. . 177—252. str. koji se hrani dahovima. 1948. »Embrionalnom disanju je pradavan poseban značaj zbog toga što je čovečje telo načinjeno od dahova. str. str. IV. pošto su ih dahovi dobro proželi. 137—147. Da bi ljudsko telo postalo besmrtno. novo izdanje Njujork. Monumenta Sínica. « . str. naikon 300 godina. ljudsko telo je nastalo od nečistih dahova onih od kojih je stvorena i zemlja. str. 107—114. An annotated translation of the XXVIII section of the Essence of Medical Prescriptions (Tokio. 114). The Religious System of Chinese. a nečisti i grubi spustili su se dole i postali zemlja. statue su stekle moć govora i kretanja i izrodile su ljude različitih rasa. 395. 385) ovako opisuje tehniku »vraćanja semena i obnavljanja mozga«: »postupak. a to je ono čemu. materiju svoga tela svakodnevno zamenjuje tim tako prostim materijama. str. Prvi i najviši bogovi nastali su sjedinjavanjem dahova i oni su onda stvorili one niže. str. O tehnioi čiji je cilj bio »ishranjivanje vitalnih snaga« rasprava Anrija Masperoa ¡i dalje ostaje najznačajnija: »Les procédés de 'nourir le principe vital' dans la religion taoiste ancienne«. načinio i ljude. nav. hraneći se žitaricama. 295. isto. 146—152. napominjemo da analizovane tehnike nisu isključivo taoističke). str.. 71—78.

O »misterioznom embrionu« novog besmrtnog tela videti: Welch. 381 i dalje. 404—406) i u Forgerons et Alchimistes (novo prerađeno i prošireno izdanje. destilovati žar i usmeriti dah i to najpre na dode iz dojki u bubrege. str. nap. str. Taoist Yoga. Le Yoga. takođe do Ni-huana. »Notes of Chinese Alchemy«. str. 253 i dalje. Sexual Life in Ancient China (Lajden. str. . muškarci i žene m o g u primeniti m e t o d u Večnog života. 1976 (o istoriji alhemije hice govora i u sledeća dva toma koja su trenutno u pripremi). 17. za koju Maspero smatra da bi mogla poticati iz V veka. Ma&pero. huan-čen. Najvažnija bibliografija u vezi s kineskom alhemijom može se naći u našim knjigama Le Yoga (Pariz. V. koje će hraniti duhove. J. U Biografiji Pravog čoveka čiste transcendentnosti. 1947. metoda vraćanja semena ubrojana je m e đ u pet recepata besmrtnika Cijanga. Chinese Alchemy: Preliminary Studies (Kembridž Mas. str. 1970. 62—86. 120 i dalje.vraćanjem na početak' huan-juan. 1930. 1—24.... Filliozat. HR. takođe van Gulik. Science and Civilization. 1954. 134. Alchemy and Immortality (London. 386—87). Dubs.«. str. 6. 108 i dalje. iNathan Sivin. Vidi takođe Lu K'uan Yu. 3. II.338 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja (tj. 400 i dalje. 2 (Kembridž. Cinober polja smeštenog u glavi).« Pošto izgovore molitve »muškarci (svoj duh) potpuno usredsređuju na bubrege. 38. O odnosima između taoistiokih tehnika d tantrističke joge videti Eliade. to je engleski prevod knjige jednog modernog autora. odnosno kreće se u suprotnom smeru od normalnog toka. »Les procédés. 167—168. tek pošto to postignu. str. Isis. »The Begginings of Alchemy«. spermu) i destilujući dah koji se putem kičmenog stuba penje do Ni-huana (tj. 257. 41—88. Ako se tako postupa sto dana postiže se Transcendentnost. »Savršenom meditacijom treba odagnati (svaku) spoljašnju misao. 425 i dalje. ispusti sav vazduh.transformisanjem realnog'. Science and Civilization in China. »Taoisme et Yoga«. čuvajući dobro suštinu (tj. kada seme treba da se izlije. 178—182). V. 1974) str. str. novo izdanje 1972. Science and Civilization. videti naše saopštenje u HR. . s dva srednja prsta leve ruke. Kad god se upražnjava (ovaj postupak) najpre se pristupa meditaciji: gubi se svest o sopstvenom telu i spoljašnjem svetu. u predelu između mošnice i čmara. uz škrgutanje zubima. Homer H. 1977) str. van Gulik. već će se kroz Stabljiku od žada (penis) popeti i u ć i u mozak. str. 1961). Erotic colour prints.TA. str. 27). to je ono što se naziva . a ako se sa istim postupkom produži postaje se Pravi čovek i osvojivši besmrtnost prolazi kroz vekove. 78. Needham. BSOAS. p u t e m kičmenog stuba. 1969. Up. Sivin. 1970. i da se potom u trenutku. Waley. Taoism. 2 i dalje. Pomenimo najznačajnija m e đ u tim delima: A. H. 319. Taj postupak besmrtnici prenose jedan drugome i uz obred ispijanja krvi zaklinju da ga neće odavati nepromišljeno«. Needham. To je metoda ne-umiranja« (prev. a pre svega u knjizi Joseph Needham. a potom. Tako se suština koja je potekla neće izliti. 339 i dalje. 1968. naglo i čvrsto stisne penis i da se istovremeno. »No evidence of Taoist origin or particular association is given«. . J. semena) pristupi kopulaciji. Postupak o kojem je reč treba čuvati u apsolutnoj tajnosti i otkrivati ga samo mudrima! . R. str. žene će (svoj duh) usredsrediti na srce. . to je ono što se naziva . 10. str.

O m o g u ć e m mesopotamskom poreklu kineske alhemijske ideologije. 15 i dalje. delo. str. Chinese Alchemy. alhemiju su na zapad preneli putnici iz Kine (nav. 82.) Videti takođe. str. H. H. 330—331). a u Mesopotamiji se za te metode uveliko znalo već u XIV veku pre Hr. D. 1944. 8. To mišljenje.kritička bibliografija 339 Od prevoda alhemičarskih tekstova ističemo sledeće: Lu-Ch'iang Wu i Tenney L. 1966. 38. str. Poslednje pomenuto delo sadrži prevod IV i VI glave rasprave Ko Hunga (Pao P'u Tzu).. 19—30) i Sajven odbacuje Dabsovu hipotezu (str. i Nathan Sivin. god. Njujork. str. a VII i XI glavu preveli su T. 2. 1932. 235—242). O kvalitetu prevoda T. str. Ali. 113—211 (vidi isto. 1941. 71. str. str. Medicine and Religion in the China of A. L. I. Roy C. Prema Dobsovom mišljenju. delo. 6. str. sadrži prevod i komentare Tan ching yao chuch {»Essential formulas f r o m the alohemical classics«). 75). 1953. sv. dela pripisanog Sun Cu-mou (VI vek posle iHr. mada iz sasvim drugih razloga. 1935. Spooner i C. Sajvenovo (Sivin) delo Chinese Alchemy. 22—23). O prodoru mediteranskih ideja u Kinu videti Dubs. 82—83. što ukazuje na malu verovatnoou da poreklo alhemije može biti mediteransko (Dubs. sv. The Alchemists. Davis. pak. James R. 47 i dalje) veštačko spravljanje zlata ne predstavlja alhemijsku »metodu« u pravom smislu reoi. podržava mišljenje da je alhemija kineski pronalazak. 71. Laufer. str. 287—325). međutim. 84—:$5). str. up. 221—284). H. 1968. nav. D. str. str. H. 6. Wang. E. pre Hr. Prema o v o m autoru. sa novim Fajfelovim prevodom IV glave). V. Science and Civilization. 114—115). str. Isis. isti. F. 145—214. V. Dabsu. F. sv. naše opservacije u HR. 1947. k a o vrhunsko delo hemičara (str. »An ancient Chinese treatise on alchemy entitled Ts'an T'ung Ch'i. str. 1949. Prema o v o m naučniku. te godine izdat je carski edikt koji je pod pretnjom smrtne kazne zabranjivao spravljanje veštačkog zlata (Dabs navodi taj tekst u »The Beginnings of Alchemy«. 44 i dalje) uprkos činjenici da i sam. str. sv. Laufer. str. »The Divine Nine Turn Tan Sha Method. najstariji dokument bi m o g a o poticati iz 144. 1929. Needham. Dabs smatra da poreklo alhemije treba tražiti u Kini IV veka pre Hr. a Chinese Alchemical Recipe« (Isis. 15. najoštriju kritiku uputio mu je Nidem (t. 63). writen by Wei Po-Yang about 142 A. alhemija se mogla roditi u civilizaciji u kojoj je zlato bilo malo poznato i u kojoj se nije znalo za metode doziranja količine čistog metala. Te dve koncepcije — koncepcija o eliksiru i o alhemijskom spravljanju zlata — prvi put su u istoriji 22* .. ne prihvata ju istoričari alhemije (vidi inter alia. ne isključuje mogućnost da se ona u Kini javila p o d nekim uticajem sa strane (up. kako je to pokazao N e e d h a m (Science and Civilization. U svojoj kratkoj raspravi u vezi s kineskim poreklom alhemije (str.. Monumenta Serica. 9. L. sv. Međutim. Ware je dao kompletan prevod Nei P'ien Ko Hunga u: Alchemy. beleške 122—123. str. kultura stare Kine je bila jedino pogodno tlo na kojem se moglo iskristalisati verovanje u eliksir protiv smrti. 18. »The Inner chapters of Pao-pu-tzu« (Procedings of American Academy of Arts and Science. Davis i K. 2. Stapleton. 74. »The Antiquity of Alchemy« (Ambix. Sherwood Taylor. sv. Prema H. 80 i dalje). str. Chen. V. str. »iKo Hung on the Yellow and White« (Proceedings of the American Academy of Arts and Science.« (Isis. 84). II i III glavu preveo je Eugen Feifel. V. 1940— 42. Dejvisa i njegovih saradnika videti J. H. up. 320: The Nei P'ien of Ko Hung (Kembridž Mas. 2. 210—289). 1—43).

340 istorija verovanja i religijskih ideja objedinjene u Kini u IV veku pre Hr. Sajven skreće pažnju na »pankineSki« karakter taoističkih tehnika i alhemije. Postoji dosta obimna literatura o morfologiji i istoriji hinduizma. A. Nidem priznaje da se u Indiji zlato povezivalo s besmrtnošću još pre VI veka pre n. 1926. 135. 1—78. 2. prema Sivinovom prevodu. 236 i dalje. 50. »The Taoist body« HR. pri tom. odlomak. I (1947). Theism in Mediaeval India (London. 996—1104). R. C. 12 i dalje. videti: Eliade. Ch. 17. D. R. 1951) str. I. str. itd. str. O divinizaciji Lao Cea videti Anna K. nav. (str. str. Aspects . 1969—70. e. T'oung Pao.«. videti takođe od istog autora »The image of the Perfect Ruler in Early Taoist Messianisme. Gonda. 115 i dalje. Peng Hsiao (IX—X v. Gonda. 47—127. Levy. up. predstavnik »eksterne alhemije« u potpunosti pripada taoističkoj tradiciji: up. Les religions de l'Inde. L. Renou. 268 (bibliografija). 18). 1958. U istom članku on na zanimljiv način analizuje i Ko Hunga. 1973). Sve do pre k o j u godinu zapadni naučnici su »eksternu alhemiju« ili jatrohemiju (wai-tan) smatrali »egzoteričkom«. 146—48. L'Hindouisme (kolekcija »Que sais-je?«. delo. 1963. 1644 (Tokio. Le Yoga. delo dragoceno zbog dokumentacije). up. Lao tzu and Li Hung«. 325—52. 1956. HR. O taoističkim pokretima mesijanske strukture videti: Paul Michaud. Renou et Jean Filliozat. 216—247. »On the word 'taoist' as source of per plexity«. str. 98. La divinisation de Lao tseu dans le Taoisme des Han (Paris. Ne samo da je Lao Ceova smrt tumačena kosmogonijski. J. Ali. str. str. 76. O alhemijskoj simbolici disanja i seksualnog čina up. 118 i dalje). J. »Yellow Turban Religion and Rebellion at the end of the Han«. »Description of the Rebellion of Sun En and earlier taoist rebellions«. takođe poglavlje X X X V (bibliografija). Monumenta Serica. veliki jatrohemičar VII veka. str. već je tako tumačeno i njegovo rođenje. 214—227. Seidel. str. a »internu« ili jogističku (nei-tan) »ezoteričkom«. J. isti L'Hindouisme (antologija. 15. Les religions de l'Inde. Mitteilungen des Instituts fiir Orientforschung. 1962. H. 1970. van Gulik. naročito 361—374. videti Kristofer Schipper. 17. str. Sun Ou-mo. 1. Iako su neki pozniji autori. Gonda. U jednom svom nedavno objavljenom članku N. 381—667. kojeg većina naučnika smatra »najvećim alhemičarem u kineskoj istoriji« (Needham). O hinduizaciji potkontinenta i objedinjavanja lokalnih elemenata.). Chinese Alchemy. nav. Werner Eichhorn. Up. str. Stein. Immortalité et liberté (1954) str. L'Inde classique. 1969). 355—386. C. 206 — A. Carpenter. str. nap. Videti takođe: J. 316 i dalje. »Remarques sur les mouvements du Taoisme politico-religieux au II siecle ap. str. (str. str. 1951). Pariz. 120 i dalje. I. »L'Hindouissme« (u: Histoire des religions. str. 1978. Howard S. Anne-Marie Esnoul. wai-tan je u početku »bila isto toliko ezoterička koliko i njen jogistički pandan« (Sivin. J. 257—421. »The Yellow Turbans«. U stvari. delo. 377 i dalje (bibliografija). str. p o d rukovodstvom H. 1954. JAOS. 323 i dalje. naveden u Forgerons et Alchimistes. kao npr. B. Puecha. E. Označimo najkorisniju: L.). Erotic colour prints of Ming period with an essay on Chinese sex life from the Han to the Ch'ing dynasty. istinski podvajali ove dve alhemije. 9.

Herman. Le Yoga. 1972). u indijskoj religiji obrađivao je J. str. O kontinuitetu vedskih ideja u Upanišadama. 1977). S. Wiener Zeitschrift zur Kunde des Siiđ — u. William Beidler. 1964. 97—121. str. H. i zlo je . uopšte. A Study of the Indian Mother Goddess (Lajden. Kumarasvami je više puta ukazao na »tradicionalan« (tj. Heestermann. 104 i dalje. »The Indian Great Goddess«. Continuity and Change (videti naročito str. koja karakteriše Brahman (u smislu totaliteta realnog ili apsolutnog Bića). and why«. Patna. naročito str. O lajtmotivu »osloboditi se patnje«. i nekih aspekata gnostičke mitologije. Visnuisme and šivaisme: A Comparison (London. Edgerton. up. »Brahmin. videti Eliade. str. p o s e b n o str. Myth. Ostasien. 136. 1977). 100 i dalje. Aspects du mythe (1963). »The Upanishads: What do they seek. Wendell Charles Beane. Dasgupta i S. O presistematskoj Vedanti videti odgovarajuća poglavlja u istorijama indijske filozofije S. 72 i dalje. V. § 140. Arthur L. 38 i dalje. Benares. JAOS. Wendy Doniger O'Flaherty. The Great God (Benares. 14. Prikaz različitih faza šivaizma i višnuizma daćemo u X X X I i X X X I I pogl. de Glasenapp. Tako. 1954). 1964). str. Change and Continuity in Indian Religion (Hag. 1929. 142 i dalje (»Mythologie de la Mémoire et de l'Oubli«). o s i m toga ukazali s m o i na mitološke začetke ove metafizičke spekulacije (§ 68). 1—37. 27 i dalje. I—II (izd. 1973). Ritual and Renouncer«. 137. (III tom). 227 i dalje. manifestacije zla (demoni. Prinston. Roger Lipsey. Videti takođe bibliografije X X I V glave. 228 i dalje. naročito u onima koji se odnose na ljudsku uslovljenost. 1976). 235—265. Esnul. str. drugim recima. videti Eliade. 1975). 126 i dalje. 146 i dalje. Stella Kramrisch. The Vision of Self in Earlv Veddnta (Delhi. Gonda. 1951) str. M.kritička bibliografija 341 of Early Visnuisme (Utreht.) izlaze iz tela samog Boga (pre svega iz njegovog izmeta). čudovišta. Ananda K. Paradoks između »telesnog« (»smrtnog«) i »vantelesnog« (»besmrtnog«) Brahmana u srednjim Upanišadama razmatrali smo u § 82. Agrawala. i kao njeno rešenje »teleološki instinkt« koji podstiče kosmičku sup s tancu (prakriti) da pomoene oslobođenju duha (puruša). itd. N. Dodajmo još da je coinc'dentia oppositorum. § § 191—194. II. na primer. J. Madeleine Biardeau. Clefs pour la pensée hindou (Pariz. O analogijama između indijskog simbolizma zarobljavanja ii oslobađanja stega. Cult and Symbols in Šakta Hinduism. isti. Asceticism and Eroticism in the Mythology of Šiva (London. 1975. 263 (Devi). HR. Selected Papers. isti. Radhakrishnan. 1970). 1966. takođe izražena u brojnim mitovima. str. 49. La philosophie indienne (prevod A. up. str. Up. F. naročito 258 i dalje (androgin i boginja). Problem kontinuiteta. Šiva Mahàdeva. 315 i dalje). C. nezavisan od istorijskih veza) karakter indijske metafizike. Na analognu tendenciju prema coinciđentia onnositorum nailazimo i u filozofiji Samkhje. 138. The Problem of Evil and Indian Thought (Delhi—Varanasi—Patna. naročito.

str. 181 i dalje. 1937). 30 i dalje. J. 23—24). 1960). videti Le Yoga. Bibliografija tekstova i komentara o Samfchji uneta je u našu knjigu Le Yoga. str. delo. 140. 1971. str. 1957. autori sankhje smatraju da je do razvoja (parinama) materije (prakriti) . De Zalmoxis à Gen gis Khan. str. str. koje se postižu askezom ili upražnjavanjem joge (up. 114 i dalje. F. A. § 80). Što se tiče tumačenja nastanka sveta. D. 88—107. delo. 81. B. isti. JRAS. Classical Sâmkhya An Interpretation of its History and Meaning (Delhi—Varanasi—Patna. O modalitetima i »razvoju materije (prakriti). videti: Eliade: Le Yoga. 153—57. str. 139. izmeta ili senke Tvorca. Kao što s m o videli. đnjarui) bez prestanka je veličana u Upanišadama i(up. Origin and Development and the Sâmkhya Sistem of Thought (Kalkuta. Le Yoga. up. treba istaći razliku između sankhje i joge. »Some Internai and Comparative Problems in the field of Indian Religions« (u: Problems and Methods of History of Religions. posebno str. Lajden. videti Le Yoga. . 1976) str. 100 i dalje. str. Early Sâmkhya (London. Immortalité et Liberté. 1956. O' Flaherty. . Meditaciju tipa Sâmkhje analizovao je Gerhard Oberhammer. Gerald James Larson. up. nav. I još: J. Les strophes de Sâmkhya (Sâmkhya-Kârikâ) sa Gaudapadinim komentarima. To je ono u čemu Samkhja produžava vedsku i upanišadsku tradiciju. Išvara Krsna. 855—78. brahmanske i puranske mitove koje komentariše W. Larson. Strukturen yogischer Meditation (Beč. Up. A. 22 i dalje. 1930. skoro magična m o ć »gnose« (vidja. nav. 1969). str. » S t u d i e s . str. Tekst na sanskritu i prevod s objašnjenjima (Pariz.342 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a kao i dobro. odnosno da prevaziđu ljudsku uslovljenost. 139 i dalje. 227 i dalje. PuMnbihari Chakravarti. 102—122) str. str. Pored toga videti: Corrado Pensa (prev). § § 76 i dalje). 80. 1952). « . B. 1964). van Buitenen. Larsonovo delo sadrži kritički pregled interpretacija sankhja filozofije od Riharda Garbea do Radakrišnana (str. Dok je prema jogi uzrok njegovog nastanka nepoznavanje stvarne strukture duha (up. 1977). O ontološkoj strukturi puruše (»Sopstva«). II. 88 i dalje. up. Ta tako reći magična m o ć gnose može se porediti sa silama koje pokreću rituali. ili s »čudotvornim moćima«. 7—76). The Beginnings of Indian Philosophy (London 1965) str. str. 364. Za najvažniju bibliografiju. Sâmkhya-Kârikâ con il commento di Gaudapada {Torino. H. Videti takođe Corrado Pensa. O idejama sankhje u Upanišadama. Treba reći i to da na isti motiv nailazimo i u drugim mitologijama: sotona ili smrt rađaju se iz ispljuvka. Egerton je sasvim opravdano podvukao »magijski« karakter saznanja u Upanišadama.). »Some Sâmkhya and Yoga Conceptions of the Svetâsvatara Upanishad«. str. 27 i dalje. božanskog porekla: čini sastavni deo božanstva. 181 i dalje. E. 17—56. The Origins of Evil in Hindu Mythology (Berkli. Eliade. Zapravo samo zahvaljujući metafizičkom (ezoteričkom) saznanju rišiji su mogli da pobede neznanje (avidja) i stignu do oslobođenja. str. Anne Marie Esnoul (prev. Johnston. Larson. van Buitenen »Studies in Sâmkhya«. JAOS. 87 i dalje (bugarska legenda) 87 (miordvinska legenda) 101 (vogulski mit). 15—25. Yoga-sûtra. 361—364.

T. up. N. 42 i dalje. treća. naročito o n i h srednjih (Katha. o n e nisu njegovi pronalasci. kaivatjapada (kaivalfa=izolovanje). Filliozat: La nature du yoga dans la tradition. Études experimentales du techniques du Yoga (s predgovorom J. Der Yoga als Heilweg (Štutgart. a ni pronalasci njegovog vremena. Pensa. isti. 1973). druga obuhvata pedeset i pet aforizama i nazvana je sadhanapada (»glava o realizaciji«).. Alain Daniélou. str. takvi tekstovi su Vjasina Joga-bhašja (IV—VII vek) i Vaćaspatimišrin komentar iz 850. str. 1920). itd. str. ili III. 100 i dalje. Le Yoga (Pariz. 57—108 (tehnike autonomije). 31. Jacques Masui. Vidi isto. Najstariji. »Some internal and comparative problems«. proverena mnogo vekova pre njega. The Yoga-System of Patañjali (Kembridž. spisak déla o jogi. 34 i dalje. Taj napor sankhja filozofije da prevaziđe dualizam purušafprakriti može se porediti sa spekulacijama Upanišada. Ta dva tekstva ubrajaju se u najznačajnije do- . O jogističkim praksama. 1922). švetašvatara. e. Jean Varenne. doživeo i više prerada. pa možda i V v. 109—148 (joga i brahmanizam). P. Yoga. up. 141. 232—235).. Die Anfange der Yoga-Praxis (Štutgart. isti. navedene u Le Yoga. isti.kritička bibliografija 343 došlo usled delovanja »teleološkog instinkta«. Žan Varen (Jean Varenne) je preveo Huit Upanishads du Yoga (Pariz. itd. 109 i dalje. pre Hr. philosophy in relation to other Systems of Indian Thought (Kalkuta. The Method of Reintegration (London. Joga-sutre s Vjasinim i Vaćaspatimišrinim komentarima preveo je J. Le Yoga.. Maitri) o dva modaliteta Brahmana. Masson Oursei. nama poznati. up. str. njihovom poreklu i is tori j i. 364—366. . J. Mas. up. god. objavljenih do 1954. »duhovnom« i »materijalnom«. n. Eliade. Der Yoga. isti. O Patanjđaliju i tekstovima klasične joge.) tehnike askeze i meditacije koje izlaže ovaj autor Joga-sutri veoma su stare. W. 1930). Ma koje bilo vreme u kome je živeo Paranjđali (II v. Le Yoga. 1953). O njemu su meditirali i dali svoje komentare brojni autori. nije isključeno da je originalni tekst Joga-sutri. objavljeni pod rukovodstvom ž a k a Masija Pariz. str. Yoga. A Study of Patañjali (Kalkuta. usled uklapanja u nove »filozofske tokove«. četvrta i poslednja. Yoga. m e đ u kojima ističemo kao najznačajnija: S. 142. usmerenog ka dobrobiti puruše« (Sämkhya Kärikä). 1954). Joga-sutre sastoje se od četiri glave ili četiri knjige (pada): prva sadrži pedeset jedan aforizam (pedeset jednu sutru) i »poglavlje o jogističkom enstazisu« ( samadhipada) . Brosse. 1949). isto. Le Yoga et la tradition hindoue (Pariz. »apsolutnom« i »relativnom«. Videti takođe C. 1971). 1924). 1914). ima samo trideset četiri sutre i verovatno predstavlja dodatak iz poznijeg vremena. 1958). Yoga as Philosophy and Religion (London. i ina kraju. takođe od pedeset i pet sutri. Dasgupta. već predstavljaju iskustva. § 82. prevod Yoga-darshana Upanishad objavljen je u knjizi Le Yoga et la tradition hindoue (str. 1932). science de l'homme integral (tekstovi i studije. Hauer. Ein indischer Weg zum Selbst (Štutgart. Videti tekstove i komentare. 366. 42. H. u njegovom delu Tatvavaisaradi.1963). Uostalom. govori o »čudotvornim moćima« (vibhuti). Woods. 149—167 (joga i hinduizam). str. Pariz.

316 i dalje. nav. Oberhammer. meditacija i »obuzdavanja« koji dovode do samädhija) indijska tradicija zna i za »jogu od šest članova« (sadanga-voga). »On the Purification Concept in Indian Tradition w i t h special regard to Yoga« (East and West. up. Wiss. 71 i dalje. Annali. 1969. 11 i dalje. 10 i dalje. str. Išvara se u Atharvavedi. »The Sandangayoga«. nav. tu ima smisao »vrhunskog saznanja«). str. Der Yoga. Siddhi und Abhinna. Le Yoga. up. 139 i dalje i(Išvara u Atharvavedi). 118 i dalje (Kalaćakra-Tantra). Le Yoga. nav. Paíañjali et le Yoga (Pa- 143. međutim. naročito str. 135 i dalje. Beč. 1951. Minhen. t. Zigmund-Cerbu. Videti: A. 521—528). str.344 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a prinose razumevanju Joga-sutri. Phil-hist. delo. 1969. 1977). C. str. nav. 1935). W. Klasse. str. niyama. 114—150. O jogističkoj »koncentraciji« (dharana) i »meditaciji« (dhjana). Varenne. 16 i dalje. naročito str. Tom nizu nedostaju prva tri »člana« (vama. Pensa. Le Yoga. 19. Le Yoga. tom III. 122 i dalje <niz poznatih učitelja koji s-u podučavali Sondan ga yogu). Lindquist. 1969). str. B. str. äsana). O Išvarinoj ulozi u klasičnoj jogi. Yoga as Philosophy and Religion. 145. 83 •i dalje. N. O jogističkim položajima {asana) i savladavanju tehnike disanja (promajama) videti Le Yoga. Der Yoga. 85 i dalje. Eliade. Strukturen yogischer Meditation (österr. Change and Continuity of Indian Religion (Hag. up. 1962). 62—75. str. delo. 1932). Vidi Gunter Gronbold. Varenne. 144 i dalje {u Upanišadama i Bhagavad. Patanjali et le Yoga str. 58 i dalje. str. 94 i dalje. Odsutan u Rigvedi. Oberhammer. Varenne. riz. Samavedi i Jadurvedi. a u najstarijim Upanišadama i Bhagavad-Giti postaje glavni cilj svih onih koji tragaju za oslobođenjem. Varenne. str. 375 (bibliografija). Corrado Pensa. str. 53—101. Dasgupta. str. 6 i dalje. 57—108: Patañjali et le Yoga. Hauer. 158 i dalje -(Išvara u filozofiji i klasičnoj jogi). O samadhiju. »Osservazzioni e riferimenti per 10 studio dello sadanga-yoga« (Istituto Orientale di Napoli. Le Yoga.. A. koji. Ar Or. Le Yoga. 169—182. up. 19. kakvu opisuje atanjđali (odnosno niza vežbi. O »obuzdavanjima« (jama) i telesmm i psihičkim »ovladavanjima« (nijama) videti Eliade. isti. Varenne. Eine Studie über die klassischen Wunder des Yoga (Upsala. Osim joge »od o s a m članova«. »On the Purification Concept in Indian Tradition«. 144. str. 141 i dalje. 551 i dalje. 128—134. 126—133. 1965) str. 121 i dalje. delo. 1—35). str. »The Methodical Principle in Yoga according to Patanjali's Yoga-Sütra«.Giti). str. str. delo. "posebno str. Taj jogistički sistem od »šest članova« odigrao je značajnu ulogu u poznom budizmu i tantrizmu. 169 i dalje. J. Eliade. 70. HR. . Le Yoga et la tradition hinđoue. str. 75—82. Gonda. up. str. 374—75. Sad-anga-yoga (Inaugural Dissertation. C. 514—567. Die Methoden des Yoga (Lund. str. str. 135 i dalje. S.. O sidhijima ili »čudotvornim moćima« videti S. Janaček. 1963. str. d.. str. 100 i dalje. ali se pojavljuje jedan »novi« kojeg -nema u patanđalijskoj tradiciji: tarka (doslovno. 322. J. str. 5—7. 19. Hauer. 326 i dalje. Strukturen yogischer Meditation. 374. Up. Pensa. J. »rasuđivanje«. str. Akad. O jogističfeim tehnikama videti Eliade. str. pominje šest puta.

»The Many Lives of Buddha. in Gôttingen. T. K. Varanne. videti Le Yoga. a lišen posledica zato što na oslobođeni duh karman više ne može imati uticaja. str. H. 1958). Histoire du Bouddhisme indien des origines à l'ère Saka (Luven. 134. 9—21. le parinirvâna et les Funérailles (Pariz. serija. Kern. Thapar . pretendujući na to (ili pak iskreno verujući) da su ostvarili samadhi. 64. str. A.kritička bibliografija 345 146. isti. André Bareau. Metafizičko opravdanje za takvo njihovo po našanje leži u tome što su im svi činovi u isto vreme lišeni i uzroka i tposledica. 37—71. Schwartz) je sasvim umesno skrenuo pažnju na nepouzdan karakter socioloških tumačenja pojave budizma. 100 i dalje. Thomas. prema definiciji. Phil-hist. 29 i 30. »Stigavši. »La Légende de la jeunesse du Bouddha dans les Vinayapitaka ancien«. »Le Parinirvâna du Bouddha et la naissance de la religion bouddhique«. 1944. usmereniih ka objedinjavanju dveju pomenutih perspektiva: »mitološke« i »istorijske«. der Wiss. str. 9. 162). lišen želja (budući da su u njemu vasane potpuno uništene). Reynolds). as Prof. Buddha: Geschichte und Legende (Cirih. up. »If Buddhisme did indeed emerge within an urban commercial environment. u: Franck E. 162—63.apsolutne izolovanosti« (Varenne. Myths and Symbols. BEFEO. Oldenberg. Od mnogobrojnih delà koja govore o Sakjamunijevoj biografiji pomenimo kao najznačajnija: E. 3. 147. Reynolds et Donald Capps. br. La vie de Bouddha d'après les textes et les monuments de l'Inde (Pariz. A. koriste taj položaj da bi . Foucher. 1950). str. 1974. I: De la Qûete de l'Éveil à la Conversion de Sariputra et de Maudgâlayana '(Pariz. 275—99. kao i svih drugih pokreta spasenja. Akad. Pošto je podsetio na karakteristična metodološka stanovišta druge polovine X I X i početka XX veka — »myth oriented« (orijcntisanih na mitove) (E. str. 1948).živeli u svom raju' na zemlji. H. 1962. II: Les derniers mois. 1976). nav. »The Superhuman Personality of the Buddha and its Symbolisme in the Mahàparinirvàna-Sûtra of the Dharmaguptaka«. The Biographical Process (Hag. isti. 1927). »Die Ueberlieferung vom Lebensende des Buddha« (Abh. J. Coomaraswamy) i »orijentisanih na istoriju« (H. von Glasenapp. ovi nadljudi ne moraju više da vode računa o svetovnirn vrednostima. 16 i dalje. Svaki čin u đivanmuktinom položaju postaje bezrazložan i zbog toga se za njega kaže da je u stanju . i Caroline A. O konačnom oslobođenju i položaju đivanmukte (»oslobođenog za života«). 1951). Essai sur l'experience libératrice (Pariz. str. Bendžamen I. isti.kako izvan dobra. 37—61. Švarc (Benjamin I. 6—33. . Lišeni uzroka zbog toga što je đivanmukta. Rhys-Davids) — Rejnolds je analizovao nekoliko novijih pokušaja. sve im je dozvoljeno i pretpostavlja se da mnogi od njih postaju jogini koji. Roger Godel. RHR. Senart. po definiciji. E. str. 1969) str.). tako i izvan zla'. Oriens Extremus. d. Recherches sur la biographie du Bouddha dans les Sutra-pitaka et les Vinayapitaka anciens. A Studv of Sacred biography and Theravâda Tradition«. Poslednje interpretacije analizovao je Frenk E Rejnolds (Franck E. 1970: Publication de l'École Française d'Extrême Orient). W. delo. »La Légende du Bouddha«. Studies in Honor of Mircea Eliade (Čikago. Istorijsku vrednost tradicija analizovali su Ernst Valdšmit (Ernst Waldschmidt). Klasse. (prir. str. Lamotte. isti. 1947. The Life of Buddha as Legend and History (London. 1949). F. 1963).

214 i dalje. La Vie du Bouddha. 103—113 i E. JRAS. Sa Asitinim predskazanjem poređena je epizoda u kojoj stari Simeon. 204—205. str. 25—35). 1—7) str. 1962) str. 1942). Aspects du Bouddhisme (Pariz. Videti takođe: J. 3. koji takođe navodi i odgovarajuću ikonografiju. 101 i dalje. primajući u ruke malog Hrista. 1962). While she stresses the political and social doctrine of early Boddhism. Luka. blagosilja Boga (»jer m o j e su oči videle spasenje koje n a m s p r e m a š . Weller (Lajpcig. 4. Festschrift F. »Contributions regarding the thirty-two characteristics of the Great Person«. II. delo. 8—20. up. A Study in Ancient Indian Materialism ( N j u Delhi. L'Enseignement de Vimalakirti (Luven. 1954. 132—34. M e đ u t i m . A. Fouoher. up. Videti takođe J. Le Protoévangile de Jacques. 5. III. »Studies in Yyma and Mära«. Religionswissenschaft. Lokäyata. Missionswissenschaft u.346 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja suggests. Ulazak Bodhisatve u hram poređen je s jednom epizodom iz Pseudo-Mateja (gl. str. W. 55 i dalje. Pored toga videti i: Debiprasad Chattopadhyaya. O traganju za prosvetljenjem videti: A. pošto je Hrist srušio kult lažnih bogova. de Yong. 815—840. Stella Krainrisch. Buddhism and the mythology of evil (London. 44—73. str. . 1—34. 87 i dalje). Christian and Buddhist Simbols of . 3. 148. »Emblems of the Universal Being«. La religion populaire dans le canon bouddhique pâli (Luven. O simbolizmu »Velikog Čoveka« (mahapuruša) videti: A. komparativna analiza sa iskušenjem Isusa (Luka 4 : 1—13). str. Windsch. O. 1895). Boyd. Brinktrine. koji je preveo veliki broj opisa (str. »L'épisode d'Asita dans Lalitavistara«. str. A. str. Asiatica. »Die buddhistische Asita — Erzählung als sog. J. Paralelle zum Darstellung Jesu im Tempel«. up. it hardly strikes us as a particularly 'bourgeois' philosophy. isto. str. J. Asiatische Studien. nav.. F. Satan and Mära. str. Revelation. VI i komentar Henri de Lubac. Santiniketan. O Maraovom iskušavanju videti E. navedenu u Le Yoga. La vie du Bouddha. 38. str. « . str. 1927. str. f. str. 1957). 1975. str. Coomaraswamy. pogl. (prir. 1973. W. Lamotte. prevod tog odlomka kod Foucher. svi idoli su popadali ničice pred njom«. Foucher. Wayman. Regamey. 312—325. Ling. and Doubt: Perspectives on the First Millenium B. Przyluski. Liebenthal Festschrift. X X I I I ) : »Kada je Blažena Marija ušla u hram (egipatski) s malim detetom. Mara and Buddha (Lajpcig. videti Fušeov komentar. Epizoda o rišiju Asiti opširno je ispričana u Lalita-Vistara. O materijalistima (Lokajata) videti bibliografiju. str. Spring. 27. 1959. 1954). 210. up. 55 i dalje. Deadalus. »Encore à propos du Lalitavistara et de l'épisode d'Asita«. hair and usnïça crown«. »La place de Màra dans la mythologie bouddhique«. 121. 112 i dalje. A. Na temu »Sedam koraka« nailazimo i u Marijinom rođenju. »The Buddha's cüda. one has the feeling that the heart of Buddhism does not lie there«. T. Zeit. str. te dve epizode stoje u suprotnosti: dok su egipatski idoli pali zauvek. Maisson. str. 126—127. 1959). nap. Roy (Sino-Indian Studies. 366—67. str. 1928. 358. 243—260. 1951). nav. 63—64. Wayman. 115—123.. Budističke izvore o Märau naveo je i komentarisao J. str. 148—160. G. delo. C. . str. 112—131. Journal of Indian Society for Oriental Art (Kalkuta). dotle su brahmanska božanstva pala ničice u znak odavanja počasti budućem Spasitelju. K. up.) K. C. 1935. »The Age of Transcendence« (u: Wisdom.

str. I. Waldschmidt. Przylu&ki. B. 1970. up. Journal of Indian History. str. 1971). 193—204. str. Bareau. Hocart. »The Concepts of Buddhahood in earlier and later Buddhism«. Foucher. E. Ris Dejvids i Herman Oldenburg. »Buddha and Devadatta«. u: Études tibetaines dédiées à Marcel Lalou (Pariz. Indian Art and Letters. 7. K. 71—91. B. str. Bareau. 55 i dalje. 123. 1. O Budinom pogrebu videti: C. IIJ. Vinava Texts. L'Enseignement de Vimalakirti. Palijske i sanskritske izvore o besedi u Benaresu naveo je Lamotte. Lamotte. str. 200 i dalje. isti. 52 i dalje. der Widersacher des Buddha. O prvim preobraćenjima videti A. O simbolizmu ćakravartina ( = Vladar sveta) videti: J. 241—250. up. str. 1962.. »Le partage des reliques du Bouddha«. 1966). »Reste von Devadatta-Episoden«. Louis Renou (Pariz. 21—70. 85—90. 33. »La nourriture offerte au Bouddha lors de son dernier repas«. E. J. delo. V. BSOAS. up. Aspects du Bouddhisme. Mélanges Chinois et boudiques. 1881). str. Mephistopheles et VAndrogyne. O »rope-trick« koji je koristio Buda. str. »La Légende de Sundara et les funérailles de Bouddha dans l'Avadanašataka«. O simbolici drveta Buđenja. G. 265. 718—756. u: Mélanges d'Indianisme. 341—367. str. Die Ueberlieferung von Devadatta. 26—36. Fussman) je nedavno dokazao da je Mara u davna vremena u nekim krajevima bio smatran vrhovnim bogom. 87—118. E. str. Fisman (G. str. str. 552 i dalje. »Der Buddha preist die Verehrungswurdig- . 1968). 1957. V. 1935—36. 98—99. 1964. 61—71. O Budinim relikvijama videti: J. 30. Waldschmidt. O poslednjem Budinom obedu videti A. M. C. Izvore. Journal of Oriental Research (Madras). str. »La transformation miraculeuse de la nourriture offerte au Bouddha par le brahmane Kasibhâradvâja«. 168—169. Valdšmita (E. prev. »An account of the Six Hair Relies of the Buddha (Chakesadhatuvamsa)«. 12. Mukherjee. str. u: Journal of the Oriental Society of Australia. »Les controverses relatives à la nature de l'Arhant dans le bouddhisme ancien«.kritička bibliografija 347 Evil (Lajden. 27. 52. A. 1977. 368—371. 1970. i infra 159. posebno str. Vaudeville. Videti i studije E. nap. str. I '(Oksford. koji govore o prosvetljenju. BEFEO. 1938. 363—64. Histoire. 211—240. str. O »čudotvor nim moćima« (siddhi) i Budinoj zabrani njihovog ispoljavanja vidi Le Yoga. 1925. Law. str. in den Kanonischen Schriften (Minhen. Istorija prve budističke zajednice (samgha) ispričana je u Mahâvagga. Soundara Rajan. up. Lamotte. delo. 4. 1964. de Lubac. »Pour une problématique nouvelle des religions indiennes anciennes« (JA. 28. str. »The Chakravarti concept and the Chakra (wheel)«. 150.. str. str. T. O »božanskom oku« (divjaćakšu) videti reference u tekstovima palijskog kanona i poznije literature E. 1952. Prince. 54. 267—272. Indian Antiquary. str. naveo je Foucher. videti talkođe: A. 1923. 107—115. nav. H. Waldschmidt) navedene supra 147. O Devadatinom otcepljenju videti A. »Le Bouddha insulta-t-il Devadatta?«. nav. Histoire. i 149. Niz stanja o kojima priča legenda o Budi analizovao ie Lamotte. 53. Aubover. 1—10. 57. EKade. O arhatima. 181 i dalje. 1975). map. up. »The Symbolism of sovereignity in Indian according to iconographv«. ZDMG. str.

History and Doctrines of the Ajîvikas. Ramachandran. À vanished Indian religion {London. I. Schubrig. Religionsgeschichte. po kojoj treba proći kroz puno egzistencija pre nego što se stigne do oslobođenja. Jozef Deleu. pt. Berlin. État présent et tâches futures (Pariz. 252—253. dec. 154. 1926. 1925). W. Veliki broj tekstova.i ikonografiji Paršvi i Tirthankara. II. 389. Opšte studije: H. »dug kao život«. 1945). 7 [ = Gat«a Sütras. Die Lehre der Jainas nach den alten Quellen dargestellt ( = Grundriss d. navedenu vi Le Yoga. 181—234. Altertumskunde. 1884. Bibliografija i opšte studije: C. sv. str. Leumann. La religion djaina. Coomaraswamy. 191]. videti bibliografiju. I. ponovo objavljeno u Turfan (Getingen. prev. XXII. napisanih na paliju. 1934).348 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja keit seines Reliquien«. navedenu u Le Yoga. 511—516. L. Guériinot. A. str. sv. T. Miniatures paintings of the Jaina Kalpasütra (Vašington. 1970. str. Buddha und Mahävira (Minhen. 417—427. 1965). N. 1926). Budinim savremenicima. 1926). XLV). up. fasc. knjizi Von Ceylon bis 151. Alsdorf. Ananda K. što znači »način življenja ili opredeljivanje jedne klase za određeni način života«. indo-arischen Philologie u. L. L'Inde classique. 1965). 207—284 (isto. Filliozat. Religionsgeschichtliches Lesebuch. 1934). str. 14). von Glasenapp. Smithsonian Institution. H. »Die Mythologie des Jinismus« u: Wörterbuch der Mythologie. »Le Jinisme« (Histoire des religions. 152—153. isti. str. Histoire. 1105—1145). Quellen z. C. E Lamotte. 1927. Kalkuta. Bashama. 155. str. 7). što predstavlja aluziju na osnovnu doktrinu. Akaränea Sutra.. Philosophies of India. 270—273. X X I I . Najznačajniji prevodi đainskih tekstova: H. Tiruparuttikunram and its temples (Madras. među kojima možemo izdvojiti kao naj- . Najpotpuniji izvor o Gosali je đainski spis Bhagavati. SBE. 1935. II Gianismo (Torino. str. Le Canon jaina). Government Press. Jacobi. Oksford. Les expiations dans le rituel ancien des religieux jaina (Pariz. Worte Mahaviras (Getingen. 6 i dalje. O svetlosti koja je obasjala noć Mahavirinog rođenja. može se koristiti u engleskim prevodima. SBF. Les études jaina. O asketama i drugim vernioima. isti. 1—18). II. II. 7. Schubring. »Die Mythologie des Jinismus«. C. III. délia Casa. O mitologiji . W. E. str. Termin ađivika objašnjavan je korenom ađiva. a najbolja monografija ù kojoj su karišćem i tamulski izvori jeste monografija autora A. Jozef Deleu. Der Jainismus (Berlin. str. Brown. Heinrich Zimmer. I. Đainsku umetmost i ikonografiju naročito je inspinisalo dvostruko Mahavirino »rođenje«. Jaina Bibliography (Kalkuta. str. 1962). str. up. Pariz. videti i J. 212—213. »The Conqueror's Life in Jaina Painting« (Journal of Indian Societv of Oriental Art. Jacobi. str. sv. 1935). 1951). Videti takođe bibliografije § 190. N. O Makhaliju Gosâli i ađivikama videti bibliografiju. ali bi isto tako mogao poticati od izraza a đivat. W. 1887. Caillat. 388—89. Pored toga. L. 1967). Gaina Sütras (Oksford. Die Jainas (Tibingen. Jain. 15. up.

Edward Conze. str. Die Lehre der Upanishaden und die Anfange des Buddhismus (Getingen. W. 1932. 1915). Up. 2—4). P. A. str. Thomas. Harper Torchibooks. A History of Indian Philosophy. Sacred Books of Buddhists. C. F. Među antologijama izdvojmo kao najkorisnije: H. Buddhism in translation (Kembridž. str. nav. 7. prev. 1932—36. 13—14. 287—292. Buddhist Thought in India (London. 1959). J. 34 i dalje. 1896. Banerjee. franc.kritička bibliografija 349 važnije: Dialogues of Buddha (Dïghanikâya). 1917—1930. A. or the Buddhist Law of Causation«. str. 1881. takođe L. Further Dialogues of Buddha (Majjhimanikâya) prev. Rhys Davids i F. A Barreau. Njujoik. Buddhist Scriptures (Harmondsvorth. nekoliko izdanja). izdanje 1921). Lamotte i J. 1956. »Le bouddhisme indien«. 8). 1913). Le Bouddhisme dans son Essence et son Dévelopment. 1961). C. str. O doktrini anatte videti L. W. Théorie des douze causes (Gent. »Pratityasamutpada«. Hare (London. Przyluski. delo. »The Formulation of the Prattîtyasamutpâda«. II (Puna. A. »On the Relationship between Early Buddhism a n d other Contemporary Systems«. 1937. str. W. 24—27). str. III (Payot. 227—234. Bareau. Conze. L'Enseignement du Bouddha d'après les textes les plus anciens (Pariz. 16). The Book of Gradual Saying (Anguttaranikâya. Payot. u: Les Religions de I Inde«. A. str. Buddhisme: its essence and development (Oksford. Woodward (Oksford. prev. 77 . str. L. C. F. Nirvana (Pariz. B. 9. 18. Najbolji opšti pregledi su: Ed. 1935). Woodward i E. F. delo. str. Sacred Books of Buddhists. A. »Le bouddhisme indien«. 240—243. Walleser. 1931. Ed. 9—67). Rahula. 16 i dalje. str. Law. BSOAS. 43—63. 3 toma (Oksford. prev. 1952. Bibliografiju prevoda dao je André Bareau. » B o u d d h i s m e et Upanishad«. Buddha sein Leben. 40 i dalje. Die Philosophische Grundlage des alteren Buddhismus (Hajdelberg. B. Khuddakapatha.. 13—82. Etudes et matériaux. str. seine Lehre und seine Gemeinde (Berlin. 156. Indian Historical Quarterly (Kalkuta). 10. 2 toma (Oksford. prev. Rhys Davids (Oksford. Early Buddhist Scriptures (London. Harper Torchbooks. i K. 158—175. Le Bouddhisme (Pariz. Buddhist Texts through the Ages (Oksford. 1966. The Book of Kindred Sayings (Samyuttanikâya). 1899—1921: Sacred Books of The Buddhists. M. Warren. Walpola Rahula. Mas. de la Vallée Poussin. pt. Hermann Oldenberg. Minor Anthologies I. Pali texts Society. BEFEO. isti. 32. 1926—27. 157. 7). Lord Chalmers. de la Vallée Poussin. 1946). 1925). 1951. O obrascu dvanaest uzroka videti: Surendranath Dasgupta. Woodward (London. E. delo. Videti takođe M. 1965. Conze. 1959. 5—6). Warder. Le bouddhisme. 1935. S. 9—246) str. L. Minor Anthologies. 1904). T. C. 1954. str. Sacred Books of Buddhists. isti. prev. C. Bouddhisme. Translation Series 22. »Kamma. 79 i dalje. Law Volume. L. Udana. 1922) str. T. Rahula. »l'Histoire de l'étude du bouddhisme indien«. 1977). 1962). V. 1964). Ris Dejvids. Vidi isto str. Dhammapada. Translation Series. T. 11—69. 84 i dalje. prev. E. str. 141—169. I (Kembridž. 32. »Verses of uplift« and Itivuttaka »As it was said«. E. Thera Narada. Literatura o osnovnim načelima Budinog učenja dosta je obimna. K. nav. 261—264. Conze. J RSA. nav. II.Lilian Silburn.

1972. str. O budističkim tehnikama meditacije videti Le Yoga. 1968). str. u: Louis de la Vallée Poussin Mémorial Volume (Kalkuta. str. Le Yoga. 189—222). Museon. The Early buddhist Theory of Man Perfected: A Study of the Arhat (London. Conze. str. str. 429—464. str. 107—121). E. Th. 4. 10. 1950). 5. 382—83. Cambersburg. str. W. 1937. izdanje. Eïïade. 169 i dalje. Ščerbackog (Th. od istog autora. 347—48. 1954. de la Vallée Poussin. up. Izvrstan istorijski pregled zapadnih tumačenja nirvane dao je Guy Richard Welbon. »Buddhica«. »Le bouddhisme et le Yoga de Patanjali« (Mémoires chinois et Bouddhiques. Bareau. de la Vallée Poussin. 91 i dalje. L. bez datuma). »Le bouddhisme indien«. 1—37). 6—30. T. naročito poglavlja o Hermanu Oldeiibergu (str. 6. »Le Bouddha et les Abhijnàs«. isto. str. i navedenu bibliografiju. O problemima koje postavlja najstariji budizam videti Frank Reynolds. O odnosima između Joge i budizma vidi L. A. Conze. up. videti još Gerhard Oberhammer. 3. 44. str. 1928. takođe Maryla Falk. Buddhist Meditation in the Southern School (London. bibliografija. Nirvana (Pariz. Pensilvanija. 1975) str. 1934. »Die drei Richtungen in der hilosophie des Buddhismus« (Rocznik Orjentalistyczny. de la Vallée Poussin. takođe: Isaline Horner. 384 {bibliografija o »čudotvornim moćima«). F. 1936). 160. 173 i dalje. str. 123 i dalje. Le Yoga. 1931. Strukturen yogischer Méditation (Beč. Fridrih Hajler (Friedrich Heiler) je analizovao pojam nirvane kao religioznog iskustva: up. delà Vale Pusena i T. Le Yoga. 1927). str. 1917). Immortalité et Liberté (Pariz.350 i storija verovanja i religijskih ideja i dalje. . 158. M. EMade. str. A gledišta ščerbackog videti u: The Central Conception of Buddhisme and Meaning of the World »Dharma« (London. Grace Constant Loimsberry. Stciherbatsky. 221—248) i polemike između L. A. i C. Stcherbatsky) (str. 1938. »A bibliographical Essay on Works related to Early Theravada and Sinhalese Buddhism«. 137—160). str. 183 i dalje. O đainama i dhamajogi videti L. 1925) i u članku »Nirvana« u Indian Historical Quarterly. O arhatima videti Le Yoga. 1918). de la Vallée Poussin. 1937. up. 194—220). 159. str. (HJAS. 273 i dalje. 178 i dalje. 335—342. str. 1977). 60 1 dalje. str. str. O »putu ka nirvani« i simbolizmu inicijacije videti M. 1956). Eliade. up. 248—296). i The Conception of Budhist Nirvana (Lenjingrad. isto. »The Two Wheels of Dhamma: A Study of Early Buddhism« (u: The two weels of Dhamma. 223—252). Međutim. Brisel. Buddhist Meditation (London. Rhys Davids (str.. Le Bouddhisme. str. »Musila et Narada« (Mémoires chinois et bouddhiques. posle duge polemike svaki od ove dvojice naučnika prihvatio je tumačenje njegovog protagoniste. Die Buddhistische Versenkung (Minhen. isto. 1923). Prva tumačenja de la Vallée Poussin videti u The way to Nirvâna: Six lectures on Ancient Buddhisme as a Discipline of Salvation (Kembridž. 102 i dalje. 383 a dalje. 0 »Vrhunskoj spoznaji« (abhiđnja) videti L. E. Up. up. »Nairatmya and Karman«. The Buddhist Nirvana and its western Interpreters (Čikago i London.

1962). inter alia str. Izuzetno bogatu literaturu o prvobitnoj Italiji i poreklu Rima naveo je Jacques Heurgon. str. koje su znale za metalurgiju bakra i primenjivale spaljivanje. str. Torino. Jean Bayet. prema predanju. koje je i danas pouzdano. milenijuma Lacijem je vladala civilizacija vilanovijanskog tipa. 1960. . Grenier. BreMch. A History of Roman Religion (London. 1956—1960). Drugi talas je stigao krajem II milenijuma i to su bili Vilanovijanci: oni su znali za upotrebu gvožđa i pepeo pokojnika polagali su u u m e od pečene zemlje koje su zakopavali na dnu bunara. koja je takav naziv dobila zbog bogatstva u organskim materijama. »Briser le toit de la maison: Symbolisme architectoniques et physiologique subtile« (u: Studies in Mysticism and Religion. i zapažanja Pierangelo Catalano. Delo: Pietro de Francisci. str. str. isti. La religion romaine antique (1955). Études sur la religion romaine (Rim. Dumézil. 161. 154). Robert E. A. 1961. Histoire psychologique et politique de la religion romaine (1957. A. I. SMSR. Dumézil. Posle objavljivanja delà G. Histoire de Rome (V izdanje. 1912). I—II: La Conquista del primato in Italia (II izdanje. Izbor prevedenih latinskih tekstova možemo naći u Religionsgeschichtliches Lesebuch. 39. ali videti kritiku A. Les religions étrusque et romaine (1948). Contribua alio studio del diritto auguróle. isti. Religion und Kultus der Rômer (II izdanje. 1961. II izdanje 1973). str.masnoj zemlji'. Primordia civitatis (Rim. Prvi talas ariofonskih populacija. Latte. Rome et la Méditerranée occidentale.kritička bibliografija 351 O mističnoj strukturi asamskrita videti André Bareau. Revue Belge de Philologie et d'Histoire. Početkom I. iako korisne zbog dokumentacije. Piganiol. JerusaMm. de Sanctis. videti. Rome et la Méditerranée occidentale jusqu'aux guerres puniques (1969) str. str. 64). sadrži nekoliko poglavlja o društvenim strukturama i arhajskim religijskim idejama (str. fasc. crpli đubrivo«. 67 i dalje. pre svega. Palmer. Phases in the Religion of Ancient Rome (1932). 1938. Cyril Bailey. ove stranice se ipak moraju čitati veoma oprezno (videti kritiku G. Romische Religionsgeschichte (1960. Firenca. O slikama uništenja uslovljenog sveta (Budinog »razaranja kuće« i »rušenja krova« koje čine arhiati) videti Eliade. Kurt Latte. La Religione di Roma antica (1939). 1967. Storia dei Romani. Od opštih istorija treba pomenuti: A. Wissowa. 311—354 i brojne Dimezilove primedbe koje s m o ovde naveli). 100 i dalje. Images et symboles. Jacques Heurgon. 7—50. 131—139). Scholem. iz koje su seljaci. Die Religion der Rômer . Storia di Roma. Nicola Turchi. 1959). 1951). La religion romaine archaique (1961. 1972). G. 402 i dalje. I (Torino. G. L'Absolu en philosophie bouddhique. 5: K. 32. Pariz. Minhen. The Archaic Community of the Romans (Kembridž. 1970) — gde autor kritikuje Dimezila a da ga nije čitao (up. II 'izdanje 1974). naselio je severnu Italiju u II milenijumu: ti narodi su bili tvorci civilizacije. nemačko izdanje 1931). Pierre Boyancé. L. 107—405). Évolution de la notion d'asamskrta (doktorska teza 1951). Pareti. Franz Altheim. nazvane »teramara« (»po terra mar(n)a. 542 i dalje. izdato je još nekoliko opštih pregleda religija u doba carstva i republike. presented to Gershom G.

Mythe et Epopée. G. W. str. Tabulae Iguvinae (Rim. 157 i dalje. The Fasti of Ovid. O kosmogonijskom značenju osnivanja gradova up. str. mesapijskim. reprodukcija jednog članka objavljenog 1955). d Gajomarta. Ancient Roman Religion (Njujork. 1961). 499—500. u: Storia delle Religioni (fondata da P. čiji tekst detaljno opisuje rituale jednog svešteničkog kolegijuma (očišćenje grada i lustracija stanovništva) videti J. Plutarque.. str. Le mythe de l'éternel retour. str. 2. 30 i dalje. O simbolizmu predskazanja (dvanaest orlova koje je video Romul) videti Jean Hubeaux. archaique. str. The Bronze Tables of Iguvium (Baitimor. »Le religioni dell' Italia antica«. Religion romaine archaique. str. Dumézil. Poultney. 1975. Dumézil. str.. Les grands mythes de Rome (1949). kao i antičkim sicilijanskim religijama vidi opšti pregled Aldo Luigi Prosdocimi. rom. J. 27. Le mythe de l'éternel retour (novo izd. O italskim. Ovide. otkrivenim u Gubiju u Umbriji. 162. Prevod sa komentarima J. 121—145). archaique. 167—178. der Synkretismus der Kaiserzeit (Tibingen. O mitologiji Romula i Rema videti Michael Grant. antique. 146—157). delo. itd. A History of Roman Religion. 1964). 91 i dalje. Horace et lès Curiaces (1942) i La rel.352 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a u. »The Indo-Europeain myth of creation« (isto. Romulus.. Bruce Lincoln. str. Devoto. skrivene pod odećom. 56. 0 mitološkom modelu rata sa Sabinjanima up. Granta. Tacchi Venturi. Roman Myths (London i Njujork. up. 1969. tekst i komentar 1962). Den y s d' Halicarnasse. a drugi žrtvujući svoju desnu ruku pred etrurskim poglavarom u jednom heroj- .. 82 i dalje. up. 259—437. Kokles i Scevola Kiklop i Levak naizmenično spasavaju Rim. VI izdanje. Pfiffig. prikrivenim u »priči« o Horaciju i Kirijasima i u priči o Koklesu i Scevoli videti G. Torino. str. I—V (London. Jaan Puhvel. u rimskom mitu ta epizoda je s Rema preneta na njegovog brata blizanca »zato što jedan čovek može biti ubijen samo jedanput« (nav. Religio Iguvina. O indoevropskom nasleđu vidi G. rom. Werner Müller. A. sadrži neiscrpan majdan informacija. Eliade. 7—33). 1927) i u delu Fredericka C. Dva bogalja. str. Eliade. 137 i dalje. Frazer. G. diretta da Giuseppe Castellani. L'héritage indo-europeen à Rome (1949) i naročito Mythe et Epopée. Die Heilige Stadt (štutgart. Altheim. I. Pivel ovu verziju poredi s komadanjem Puruše. Fasti. rom. 1969) str. I (1968). III izd. 673—724 (dobra bibliografija). str. takođe F. 127 1 dalje. O Iguvinskim pločama. Dumézil. Jmira. L'Héritage. str. 2. 1919).. G. 18—33 (Rel. takođe Les dieux souverains des Indo-Europeens (1977). 1957). Rom arch. 1921) str. Up. 1959: tekst i komentar. paleovenetskim. 290 i dalje. O indoevropskim mitološkim motivima. izneli. 1—26. »Les trois grands dieux d'Iguvium« (u: Idées romaines. 16. Dumézil. naročito str. 497. La rel. 158 i dalje. »Reimus et Frater« (HR. str. Osim najpoznatije verzije — da je nestao za vreme jedne oluje — jedno drugo predanje saopštava da su ga zbog tiranskog ponašanja ubili senatori koji su ga potom raskomadali i k o m a d e tela. 1971). str. Philologische und Religionsgeschichtliche Studien zu den Tabulae Iguvinae (Beč. str. str. 155). 90 (gde autor navodi i ranije svoje radove). opsednut Parćandma: »jedan zahvaljujući vidovitosti svoga oka. str. 9—51 (Roma quadrata). gde su analizovana predanja o prva četiri kralja. II.

I. 172—206. Ve section. takođe Dario Sabbatucchi. Jedan spisak koji n a m prenosi Varan nabraja božanske entitete koji upravljaju pojedinim trenucima zemljoradničke aktivnosti: Veruactor je bio zadužen (za ugar). str. arch. objavljeno ponovo u Croyances et rites dans la Rome antique. arch. 584 i dalje (str. 1942. 91—101). RHR. Annuaire de l'École Pratique des Hautes Etudes. a na Aventinu posvećena je njena bronzana statua. 126—142). rom. Tit Livije ( X X I . takođe P. 141—55. up. a n a v e o ga je Varon u tekstu koji je sačuvao Servije (ad. Dumézil. Promitor (za smeštanje letine u koševe). Dumézil. Spisak je uzet iz Libri iuris pontificii Fabiusa Pictora. ponovo objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. 177—205). str. Sibilinske knjige su naredile devet žrtvenih dana. 51 i dalje. 109—130) i H. str. R o s e (up. 27—51. Cummont. 21). naročito »Numen and Mana«. »Préssages figuratifs déterminants dans l'antiquité gréco-latine« (Hommages à F. Conditor (slaganje). U Picenumu pljuštalo je kamenje. 163. god. J. Up. str. str. str. 22 . rom. Schilling.. 184 (paginacija knjige). Les prodiges dans l'antiquité classique (1963). Bayet. H. Rel rom. I. augur maiestas i gravitas. La rel. 1967—68. arch. de Saint-Denis. težine 40 Mvri i uneto u n j e n hram. 31—152. Vidi E. 31—55.. str.. 1936. »Les Feriae Sementinae« (RHR. str. »'Fides' et le secret«. Ćoravog i Sakatog. a zatim prinošenju žrtava. Grimai. II culto privato di Roma antico. str. 164. žrtvujući desnu rubu čeljustima demona-vuka. o d n o s n o Odina i Tora. up. Ljudi su po poljima u daljini videli utvare odevene u belo. Wagenwoort (Roman Dynamisme. ] u hram Spes«. Brisel. rom. R. spasava bogove (Dumézil. videti takođe Dimezilove primedbe. 590. stiče natprirodno saznanje. Oburator (za površinske radove). 90).: »Na Forumu boariumu jedan vo se sam u s p e o do trećeg sprata i odatle stropoštao«. Occator (za drljanje). 36 a dalje (sa ranijom bibliografijom). de Marchi. 1951. str. ~ 218. str. ius. 1896—1903. Bayet. Videti diskusiju o tezama H. 1950). bibliografija). žrtvujući oko. Imporcitur i(za duboko oranje) Institor (za setvu). Georg. str. »Magie et religion à Rome«. p o t o m je Junoni bilo darovano zlato. Harvard Theol. nap. rom. archaïque. 62) priča o čudima koja su se desila u toku jedne od najdramatičnijih zima u periodu punskih ratova. R.. . Zapitane šta da se radi. La Civilisation romaine (1960) str. u nizu svojih studija koje su ponovo objavljene u Idées romaines (1969). Grom je udario [ . str. M essor (za žetvu). O specifičnom karakteru rimske religioznosti videti Pierre Grimai.. . 16. 1950. str. G. 2 t. 23. str. Subruncinator (za okopavanje). G. 1971. »Les énumerations de prodiges dans 1' oeuvre de Tite-Live« (Revue de Philologie. »Sacer« (SMSR. 1. La rel. u Rel. žorž Dimezil je dao briljantnu analizu izvesnog broja rimskih religijskih pojmova. »predstave brodova zablistale su na nebu. O domaćem kultu videti A. O religijskoj ulozi cudâ videti J. str. »od kojih prvi. 44—63). Sarritor (za plevljenje). arch. Connecter (za prevoženje). Dumézil. 1974. »Čitav grad predao se pokajničkim ceremonijama«: najpre lustracijama. itd. Fugier. 85 i dalje. Ova legenda i m a svoju paralelu u skandinavskom paru bogova. a drugi. La Rel. Recherches sur l'expression du sacré dans la langue latine (1963). Junoraino koplje s â m o se premestilo. itd. Review. J. 1951—52. Blooh.kritička bibliografija 353 skom činu lažnog zaklinjanja«. credo i fides.

45. 16. 1959). 397—411. 118. up. 356—58. delo. 407—17. 5. Rheinische Museum. otvorene dveri tužnih podzemnih božanstava« (Varron. C. 195—212. Formulu devotio (Tite-Liive. Fêtes romaines d'été et d'automne (1975). 108 i dalje. 177. »Mundus patet«. 1958. str. W.. O svetkovinama. 1965). O kolegijumu prvosveštenika i pontifexu maximusu videti G. 1930. 89 i dalje: i 298 (bibliografija). kada se otvara mundus. ponovo objavljeno u Idées Romaines. navedeno prema Macrobe. J. Videti takođe Giulia Piccaluga. str. 1—4. Lemuri koji pohode domove u vreme majskih svetkovina Lemurija.354 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a 600—610. G. str. str. IV. Death and Burial in the Roman world (1971). delo. I. str. nav. Contributi allo studio del diritto augurale. Journal of Roman Studies. 188—200. 9—10) reprodükovao je i komentarisao Dumézil. Die heilige Stadt. Le culte des Cérès à Rome (1958). K. 1943). Dumézil. raka koja vodi u podzemni svet. 2. VIII. 32. 292 i dalje (pomerium. 567—583. str. Videti Stefan Weinstock. 100. da tako kažemo. Bayet. rom. str. nav. Grenier. str. Histoire. 1938. Dumézil. vreme se obeležavalo svetkovinama. nap. Rel rom. Beiheft. oktobra i 8. bibliografija). 18).. SMSR. onda su. up. O rimskom kalendaru videti A. str. 165. Müller. novembra. L. Römische Religionsgeschichte. 94 i dalje. I. Die Kultsatzungen der romischen Pontifices (Religionsgeschich- . str.. Rel. str. Ahnenglaube im alten Rom (ARW. Toynbee. Delatte. nav. str. str. Handbuch der römische Alterthümner (I—VII. 1876—1886). 111—123. Wissowa. U Rimu. str. nav. takođe Gordon Williams. arch. Dumézil. delo. G. Recherches sur quelques fêtes mobiles du calendrier romain (Lijež. Piccaluga. izd. Mommse. delo. Elementi spettacolari nei rituali festivi romani (Rim. Henri de Bonniec. 234—415. F asti. étrusque et romaine. O sveštenstvu videti J. 1957). G. I. 16—29. str. »La préhistoire des flamines majeurs« (RHR. str. Rel. 1961. O manima videti F. nap. Marquart i Th. Mrtvi se vraćaju još 24. O rexu i njegovom odnosu prema vrhovnim flaminima up. nav. XI. 48. vezanim za određene periode u godini i njihovim božanskim zaštitnicima. arch. 373. Saturnalia. J. 305 i dalje (templum). a takođe i malo zemlje poreklom iz postojbina njegovih drugova (Plutarque. 339 i dalje. 33. nisu isto š t o i larve koji dolaze i uznemiravaju žive u bilo koje doba godine. Dumézil. 1969. Up. to upravo objašnjava poseban značaj pridavan kalendaru. Dumézil. M. str. Dumézil. str. i bibliografija k o j u je naveo Latte. kao i u svim tradicionalnim društvima. 156—66). »Penates e Lares«. avgusta. Börner. Latte. 2. 175—184. »Kada se otvori mundus. 24—27. III. Ovide. Ali termin mundus je takođe označavao i jamu u koju je Romul bacio prve plodove »svega što se po običaju smatra dobrim. »Some aspects of roman marriage ceremonies and ideals«. Rodhe. str. Videti takođe Dumézil. Ahnenkult u. 821—824). 81—87.. O svetim mestima — pomerium (gde su se nalazile zidine) i templum (posvećenom inauguracijom) — vidi Pierangelo Catalano. str. 248 i dalje. »Le rex et les Flamines mairores« u: The Sacred Kingship (Lajden. i po prirodi neophodnim«. 479—549. delo. Romulus.

Guizzi. obnovljene i ponovo sastavljene. 109—268. Bleicken. 1936). itd. 32. koja je pred kraj Republike postala nerazumljiva) izvodili svoje igre u čast bogova. Pontifikal-Kollegium« (Hermes. Dumézil. Pierangelo Catalano.. Godine ~ 213. on je odmah potom obrazovao telo od dva člana koja su imala pravo da ih konsultuju. izd. O fetijalima. Ukoliko fetijalov zahtev ne bi bio udovoljen. Jean Bayet. I. prestao da postoji. 1940. 579 i dalje. The History of Vestal Virgins of Rome (2. Rel. Valetona ii U. Pasoli. str. Gisen. 1933). 9—44). O saliima videti R. ali s a m o po naredbi i kada je trebalo rešavati državna pitanja. konačno su spaljene početkom V veka za vreme Stiliha. Kolija (Goli). G. već bile p o d jakim grčkim uticajem.« (Dumézil. Vorarbedten. 25. II Sacerdozio delle Vestali romane (Firenca. E. G. O augurima i kolegijumu augura videti A. Idées romaines (1969) istr. delo. str. 85. 63—78. 1957. Glavni obred fetijala je bio zahtevanje reparacija u i m e Rima. 196—204. 160 i dalje. 321—347. tada je i kolegijum koji su imperatori toliko uvažavali. C. pohađajući u neprijateljsku zemlju koplje ili drenov kolac (Tite Livđje. 1955). str. up. IV (1882). O dvanaestorici Arvalske braće up. U sacerdozio di vesta (1968). 9—20.. nav. 395—558.. G. Les prêtres danseurs de Rome: Étude sur la corporation sacerdotale des Sàliens (1913). arch.kritička bibliografija 355 tliche Versuche u. Rel. G. 5—14. rom. str. F. 1934). »Zum Rituel der Arvalbruder«. otvarali su 1. rex i auguralno pravo. saliji. »Oberpontifes u. rom. sastavljen od pet patriaija i pet plebejaca. Contributi àllo studio del diritto augurale. Histoire de la divination dans l'antiquité. 1971. Giannelli. I str. J. one su u vreme Drugog punskog rata. Poreklo i istorijat Sibilinskih knjiga dosta su nerazjašnjeni. 550—564. 285—287. Svakoga dana po završenoj igri priređivali su gozbe. 559—574 o latinskim i sabinjanskim Reges augures i etrurskim kraljevima]. Cirilli. O solidacijama videti Wissowa. str. Dumézil. 594). Norden. »Sveštenioi-igrači«. 581—82. O ius fetiale up. »Spaljene zajedno sa Kapitolom u vreme Sule. Worsfold. Dumézil. marta sezonu rata. pročišćene i prenete iz Jupiterovog u Apolonov hram. J. str. »Les origines étrusques des Livres Sibyllins« (Mélanges A. »Le rite du fécial et le cornouailler magique« (1935. up. rom. Bloch. on bi se vraćao i kroz trideset i tri dana svečano objavljivao rat. Išli su kroz Grad i na posvećenim mestima uz p e s m u (carmen. revidirane p o d Tiberijem. str. str. str. Gagé. Wissowa. 1917. Al. Ma koje bilo poreklo ovih Knjiga. 345—66).. Hermes. Aspetti juridici del sacerdozio Romano. 23» . str. str. Rel. R.). 584—589. zahvaljujući izaslanicima poslatim u Eritreju. str. kada su često bile konsultovane. u m e s t o kolegijuma od dva člana obrazovan je stalni kolegijum decemvira. 0 vestalkama videti T. odnos