BIBLIOTEKA

KARIJATIDE
Osnivač SVETOMIR LAZAREVIĆ 1900—1939

Urednik MILUTIN STANISAVAC

Beograd, 1991.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA
2
Od Gautame Bude do trijumfa hrišćanstva

Mirča Elijade

Napisao

PROSVETA

Naslov originala

Mircea Eliade HISTOIRE DES CROYANCES ET DES IDÉES RELIGIEUSES
2. De Gantama Bouddha au triomphe du christianisme © Payot, Paris 1980

Prevela MIRJANA PERIC Recenzenti MILAN KOMNENIC MILUTIN STANISAVAC

Za

Kristinela

PREDGOVOR
Nepredviđene okolnosti su usporile izlazak iz štampe drugog toma Istorije verovanjâ i religijskih ideja. Iskoristio sam ovo zakašnjenje da upotpunim bibliografiju za pojedina poglavlja tako što sam naveo i radove objavljene 1977. i početkom 1978. godine. Bibliografije su nejednakog obima jer sam nastojao da nestručnjacima, običnom čitaocu, obezbedim što veći broj informacija koje se odnose na manje poznata pitanja (religije drevne Kine, Kelta, Germana, Tračana; alhemija; apokaliptika; gnosticizam itd.). Da ne bili opteretio veličinu knjige, preneo sam u naredni tom odeljke o religijama Tibeta, Japana i severne i srednje Azije. Prema tome, morao sam da podelim treći tom u dve knjige, od kojih će svaka imati oko 350 stranica: prva, od uspona islama i širenja tantrizma do Joakima iz Flore i milenarističkih pokreta u XII i XIII veku; druga, od otkrića srednjoameričkih religija do savremenih ateističkih teologija. Ne propuštam da se zahvalim mojim prijateljima i kolegama, profesorima Polu Rikeru (Paul Ricoeur) i Andreu Lakoku (André Lacocque), kao i g. Žan-Liku Pidu-Pejou (Jean-Luc Pidoux-Payot), koji su pristali da pročitaju i ponešto poprave u nekolikim poglavljima ovog drugog toma. Naravno, ni ovoga puta delo ne bi bilo dovršeno na vreme da nije bilo prisustva, ljubavi i požrtvovanosti moje žene. Čikaški univerzitet, maj 1978.

Mirča

Elijade

XVI POGLAVLJE

RELIGIJA STARE KINE

126. Verovanja u neolitu Kina predstavlja izuzetno privlačno područje za istraživanje, kako za istoričara religije tako i za istoričara kulture. To je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da njeni najstariji arheološki dokumenti potiču iz VI i V milenijuma; neki od njih omogućavaju da se različite preistorijske kulture prate u kontinuitetu, pa čak i da se tačno odredi njihov doprinos stvaranju klasične kineske civilizacije. Uostalom, kao što je kineski narod plod mnogostrukih etničkih kombinacija, tako i njegova kultura predstavlja složenu i originalnu sintezu u kojoj se ipak može utvrditi nekoliko izvora. Prva neolitska kultura otkrivena je u blizini mesta Jang-šao, po kojem je i dobila ime, gde su 1921. godine pronađene oslikane vaze od gline. Druga kultura, karakteristična po crnoj grnčariji, otkrivena je 1928. u blizini Lung-šaoa. Međutim, opšta klasifikacija svih faza i profila neolitskih kultura mogla je biti izvršena tek posle 1950, zahvaljujući brojnim iskopavanjima obavljenim za poslednjih trideset godina. Datovanjem pomoću radioaktivnog ugljenika hronologija je iz osnova izmenjena. Najstarije naselje kulture Jang-šao pronađeno je u mestu Pan-po (pokrajina Šansi). Datovanje radioaktivnim ugljenikom upućuje na —4115. ili ~4365. godinu, dakle, na V milenijum i otkriva da se život u naselju odvijao u periodu od 600 godina. Ali period Pan-po ne predstavlja prvi stadijum kulture .Tang-šao.1 Prema autoru najnovije sinteze kineske preistorije, Ping-ti Hou, zemljoradnja kojom se kinesko stanovništvo u VI milenijumu bavilo lokalno je otkriće, isto kao i pripitomljavanje nekih životinja, keramika i obrada bronze. 2 A sve donedavno razvoj neolitskih kultura i bronzanog doba u Kini objašnjavao se širenjem zemljoradnje iz jednog ili pak većeg broja centara antičkog Istoka. Nije naše da rešavamo ovaj spor. Sigurno je da su neke tehnologije otkrivene ili iz osnova izmenjene u Kini, ali je isto tako verovatno da je preistorijska Kina brojne elemente kulture primila sa Zapada, preko Sibira i stepa Centralne Azije.
1 1

Ping-ti Ho, The Cradle of the East, str. 16 i dalje. Ho, nav. delo, str. 43 i dalje, 91, 121, 177 i dalje.

. 5 Ali njegovo tumačenje i danas je nepouzdano. zajedno sa centralnim blatištem i otvorom za dim. Dakle. ali na osnovu njih neosnovano je zaključivati o celokupnom religijskom sistemu preistorijskih populacija. 4 Tri ikonografska motiva. 3 .10 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Arheološki dokumenti mogu nas upoznati s nekim verovanjim?. Poput Karlgrena. kako bi duši bilo omogućeno da iz urne izlazi i u n j u se vraća. Crtež s dvema ribama i dvema antropomorfnim figurama verovatno predstavlja neko natprirodno biće ili pak »vršioca svetih obreda«. str. Hanna Rydh. Ping-ti Ho smatra da izvesne predmete od kamena i njihove reprodukcije na vazama treba smatrati falusnim simbolima. nav. 103. koja one na sebi nose — trougao. Mitologija. posebno su zanimljive. Andersson. Ho u umHo. str. rađanja. 315. Položaj sela i struktura naselja. Crveno obojene glinene vaze. šahovsko polje i školjka kori. »Symbolism in mortuary ceramics«. Kwang-Chih Chang. posmrtna urna je predstavljala »obitavalište« umrloga. up. Posuđe i hrana. Tako. Zajednička kuća po selima bila je smeštena u samom centru i okružena kućicama dopola ukopanim u zemlju. Na sličnu praksu i verovanja nailazimo u nekim preistorijskim kulturama Bliskog istoka i istočne Evrope. 279 i dalje. ali i značenje vezano za kalendar (sezona ribolova odgovara određenom periodu godišnjeg ciklusa). § 12). G. obnavljanja i ponovnog rađanja. 154. Prema Ping-ti Hou (str. 9. društvene zajednice epohe Jang-šao bile su matrilinearne. si. dok su zajednice sledećeg perioda Lung-šao predstavljale prelaz ka patrilinearnom društvu za koje je bio karakterističan veliki uticaj kulta predaka. tipičnu za mnoge neolitske i tradicionalne društvene zajednice (up.3 Drugim recima. The Archaeology of Ancient China. teologija. svedoče o verovanju u zagrobni život. Deca su sahranjivana pored naselja. 4 J. na primer. oslikane pogrebnim temama (death pattern). Ribe svakako imaju seksualno značenje. delo. koji je iz jednog crteža falusa izveo piktogram cu što označava pretka. str. svedočanstva o religiji koja nam je pružilo otkrivanje neolitske kulture Jang-šao gotovo se sva odnose na ideje i verovanja vezana za osvećeni prostor. u velikim urnama otvorenim pri vrhu. vrača ili sveštenika. 5 Dobra reprodukcija u Novoj knjizi. svuda. Prihvatajući mišljenje još nekih istraživača. Moguće je da raspored četiri figure upućuje na kosmološku predstavu. Children of the Yellow Earth. ukazuju na kosmologiju. sasvim je moguće da ovi ukrasi izražavaju nadu u zagrobni život i »ponovno rađanje« na drugom svetu. struktura i morfologija obreda teško će se dokučiti samo na osnovu arheološkog materijala. a ta ideja je bila široko rasprostranjena u kultu predaka bronzanog doba (epoha Šang). 275 i dalje). karakteristična isključivo za vaze s pogrebnom namenom — vezuju se za dosta složen simbolizam koji objedinjuje pojmove polnog sjedinjavanja. pronađeni u grobnicama. plodnost i smrt. str.

prisustvo vojne aristokratije. uzetih iz kultura koje se. institucija kraljevstva i počeci pisma. plodnosti. Ta »mala prebiva lišta duša«. ilustrovanog kalendarom i aktuelizovanog obredima. Na prvom mestu bogatom ikonografijom. kulture Jang-šao i Lung-šao ukazuju na verovan j a svojstvena i drugim neolitskim civilizacijama: na povezanost života. • Bernard Karlgren. To je epoha koju odlikuju obrada bronze. na značaj predaka. brojnim i osobito dragocenim proročanskim natpisima.9 6 Ho. zatim kraljevskim grobnicama koje pružaju obavešten j a o vršenju izvesnih religijskih obreda. raspolažemo dosta obimnom dokumentacijom. 7 Sve u svemu. kao izvora magijsko-religijske moći. B. urezanim na živo tin i skoj kosti ili oklopu kornjača. predstavljala su preteču »ploče predaka« u istorijskim epohama.RELIGIJA STARE KINE 11 nožavanju falusnih amblema vidi veći značaj kulta predaka. dakle na koncepciju kosmičkog ciklusa. nav. najčešće ilustrovanom divnim obrednim vazama od bronze. neka dela iz poznijih perioda (npr. str. koja Karlgren naziva »free Chou texts«. i najzad. »Some fecundity symbols in Ancient China«. str. Karl Hence (Carl Hentze) sve te »falusne« predmete i crteže tumači kao »obitavališta« duša. 6 Upravo pomenuti »death pattern« svakako sadrži seksualnu simboliku. poklapaju s kineskom arhajskom civilizacijom. . postavljalo se pitanje. Religion im altesten China der Shangzeit. 8 Osim toga. up. Karlgren. str. str. 88 i dalje. 23 ! dalje. na koje su vrači odgovarali tumačeći oblike pukotina. Bronzeger'dt. 7 Hentze. i slike 10—12. bilo istorijski bilo morfološki. Religija u bronzano doba: Nebeski bog i preci Mnogo smo bolje obavešteni o sledećem periodu koji počinje dinastijom Šang (~1751—1028) i najvećim svojim delom zahvata protoistoriju. i najzad. zatim su pored pukotina ispisivali postavljeno pitanje i odgovor. a jednim manjim zalazi u staru istoriju Kine. 127. koje u neku ruku anticipira ideju jedinstva/totaliteta Kosmičkog života koja će preovladati u kasnijim epohama. široko rasprostranjena u preistorijskoj Kini. Das Haus als Weltort der Seele. 49 i dalje. delo. »Legends and Cults in Ancient China«. 8 Reč je o metodi proricanja prilično rasprostranjenoj u severnoj Aziji: dok se zagrevala kost ili oklop. pojava urbanih centara i prestonica. Knjiga oda). str. 282. verovanja. izvesni keramički p*redmeti u obliku malih koliba — koji su istovremeno služili i kao posmrtne urne — mogu se porediti sa sličnim primercima evropske preistorije i sa mongolskom kolibom. Kultbautcn. isti. 314. Što se tiče religijskog života. Međutim. na »misteriju« jedinstva suprotnosti (potvrđenu i »death patternom«). smrti i zagrobnog života. Na k r a j u kao značajno treba dodati i to da sc veliki deo neolitskog nasleđa. 18 i dalje. U ovim delima naći će se veliki broj paralela. s neizbežnim modifikacijama. sačuvao sve do danas u tradiciji i verskim obredima sela.

Bronzegerät. 11 Hentze. Ti se prikazuje kao dalek i m a n j e uticajan od predaka kraljevske loze i prinosi mu se manje žrtava. Ti (Vladar) ili Šang-Ti (Vladar u visinama). našu Raspravu o istoriji religija (Traité d' histoire des religions). Sva ostala božanstva. njegov kult označava izvesno opadanje apsolutne predanosti Bogu. zmaj. der Shangzeit. kao i kraljevi preci. 132 i dalje. on kralju pomaže da pobedi u ratu i obezbeđuje mu plodne žetve. 40 i dalje. str. vetrom. međutim. Prihvaćeno je da oni pokazuju izvesnu sličnost s motivima. mitologija i teologija te epohe. 11 Njihovi oblici su izvedeni ili iz keramičkih oblika. Napomenimo. 13 Proročanski natpisi nam otkrivaju jednu religijsku koncepciju koje nema (ili ju je nemoguće otkriti?) u neolitskim dokumentima. Ali. njemu su potčinjeni. 12 a zadivljujuće predstave životinju kojima su ukrašene nastale su verovatno po ugledu na gravire u drvetu. Ti zauzima vrhovni položaj među bogovima. 10 kao i s religijskom simbolikom kasnijih epoha. kosmološki su simboli. Prinose mu se dve vrste žrtava: u svetilištu predaka i pod vedrim nebom. 14 i dalje. ili pak izaziva nesreće.. ostaju nam dobrim delom nepoznate. koji se i danas javljaju u ikonografiji i narodnoj umetnosti Kine. kao što je to slučaj i s drugim prastarim bogovima [up. 215 i dalje) smatra da konjunkcija polarnih simbola ilustruje religijske ideje u vezi sa obnavljanjem vremena i duhovnom regeneracijom. odnosno dijalektika suprotnosti i coincidentia oppositorum — tema koje će kasnije biti u centru interesovanja taoističkih filozofa i mistika. da nas ti izvori obaveštavaju samo o izvesnim religijskim aspektima perioda Šang. ili iz odgovarajućih prototipova od drveta.. priziva se samo on. Up. Hence (isto. ' Ikonografski dokumenti se ne mogu uvek sa sigurnošću protumačiti. pre svega apsolutnu nadmoćnost vrhovnog nebeskog boga. 10 . itd. Ali kada su u pitan j u dve glavne vladareve preokupacije. U tom pogledu značajan je i simbolizam cvrčka i maske. isto kao i mitologija i teologija neolitskog doba. sušom. Das Haus als Weltort der Seele. itd. koji sugeriše ciklus rađanja i ponovnog rađanja: svetlost i život koji izranjaju iz tame i smrti. prvenstveno o verovanjima i obredima kraljevskog klana. potvrđenim na bojenoj keramici epohe Jang-šao. str.. 55 i dalje. Pa ipak. Carl Hentze. str.12 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sadrže mnogo drevnog materijala. tigar. tao-tjeh. Kraljevi preci jedini su kadri da posreduju kod Tija. § 14 i dalje]. itd. šalje bolesti i smrt. i svuda. Ti gospodari kosmičkim ritmovima i prirodnim pojavama (kišom. orao i zmija. 165 i dalje.). potvrđeni već krajem neolita. str. a sa njima može Salamander. 12 Li Chi. The Beginnings of Chinese Civilisation. 35. plodnost useva (kiša) i rat. Veoma je uočljivo i povezivanje antagonističkih predstava (zmija s perjem. str.). 32. 13 Isto. Bronzane vaze predstavljaju urne-prebivališta duša.

krvi i mesu 15 koje su im prinošene. Keightley. Moglo bi se reći da je podizani spomenik služio duši žrtve kao »novo telo«. 213. Ponekad. Jedini čovek« (ili možda »Ja. up. str. 214 i dalje). Neopravdana je pretpostavka nekih naučnika 18 da su kult predaka. za čijeg se prvog pretka verovalo da potiče od boga Ti. navode pogodnosti i dobre izglede na uspeh kraljevih pohoda. i kosturi ljudi. Izraz: »Ja. činio je sastavni deo religijskog sistema (uklapajući se u pojam antropo-kosmološkog ciklusa) najstarijih zemljoradnika. str. samo je dala ovom prastarom kultu političku funkciju. imala je svoje korene još u teologiji Šanga. doktrina »Ovlašćenja s neba«. 320. verovanje u njihovu religijsko-magijsku moć služilo je kao opravdanje za dominaciju dinastije Šang. 33). Ho. nav. 17 Li Chi. Eliade. Prvi čovek«) otkriven je na proročanskim natpisima. obično smatrana novinom dinastije Ču. Izbor žrtava (dvorani. On je još u neolitskom dobu bio duboko usađen i široko rasprostranjen. A svomoćnost koju je stekao kralj. Napomenimo da je reč o amblemskim životinjama koje izražavaju dosta složen kosmološki i inicijacijski simbolizam. psi i konji) ukazuje na veliki značaj koji je za vojnu aristokratiju i kraljevski klan imao lov (obredni?). koji garantuje normalan povratak godišnjih doba. jelena) kojima su ukrašavane bronzane vaze (str. To potvrđuje religijski značaj kalendara. 18 Ali ljudske žrtve su prinošene i iz drugih razloga o kojima nismo baš najbolje obavešteni. str. The Cradle of the East. sačuvana u proročanskim zapisima. Kralj prinosi dve vrste žrtava: precima i Tiju. A milost predaka zavisila je od žrtava u žitaricama. 6. jer se period potreban za ispunjenje svih žrtvenih obaveza poklapa s godišnjim ciklusom. Grobovi su izražavali isti kosmološki simbolizam i vršili istu funkciju kao naselja: predstavljali su domove mrtvih. jer on je »jedini čovek«.RELIGIJA STARE KINE 13 da komunicira jedino kralj. 18 Up. 17 Brojna pitanja. najčešće hrama ili dvorca. tek onda kada je postao tako značajan za vladajuću aristokratiju. postepeno prihvatili i drugi društveni slojevi. U velikim kraljevskim grobnicama u blizini mesta Anjang pronađeni su. sluge. David N. pored životinjskih skeleta. Kao što smo već videli (str. 10). zahvaljujući kultu predaka kraljevska loza je sticala religijsku i političku moć. Duše žrtvovanih obezbeđivale su građevini trajnost. 21 i dalje. Autor skreće pažnju na životinjske motive (tigra. 15 Kao što primećuje Kitli (Keightley) (str. »Shang Theology and the Genesis of Chinese political Culture«. 182 i dalje. nap. 14 . Slično verovanje moglo bi da objasni žrtvovanje ljudi prilikom podizan j a nekog zdanja. vršenje obreda traje 300 ili 360 dana. str. Reč »žrtva« u tom slučaju označava »godinu«.14 Vladar učvršćuje vlast uz pomoć svojih predaka. Moguće je da je njihov cilj bio obnavljanje vremena ili regeneracija dinastije. delo. De Zalmoxis a Gengis-Khan. kao i ostalim bogovima. žrtvovani verovatno zato da bi vladara otpratili na drugi svet. 18 Na primer. Prema tome.

20 Podsetimo na nekoliko značajnih datuma: Zapadni Cui su vladali do ~771. ili Šang-ti (Vladar u visinama). njegova volja je neopoziva. prevod Karlgren. Napominjemo samo da je u periodu od VIII do III veka pre Hr. zapaža i čuje sve. 21 Upravo u ovoj eposi napisane su ili izdate »Klasične knjige«. Nećemo govoriti o njenim usponima. krizama i padovima. Značaj Nebeskog boga i kulta predaka je nesumnjiv. Tjen i Šang-ti prizivaju se pri sklapanju saveza i zaključivanju svakog sporazuma. 128. pripadnika svih škola. sveštenika ili šamana. kineska tradicionalna civilizacija doživela najveći procvat. i pored ratova i opšte nesigurnosti. Hentze (Funde in Alt-China. Ali za njih je Nebeski bog postepeno gubio religijsku prirodu.. 21 Već na početku vladavine dinastije Ču nebeski bog Tjen (Nebo). . The Book of Documents. Tu se prvi put pominje doktrina »Ovlašćenja s neba«. kadar je da u sve pronikne i sve sazna. Složenost sistema žrtvovanja (vezanog za religijski kalendar) i tehnike proricanja navode na pomisao da je postojala klasa »vršilaca svetih obreda«. vojvoda Ču je svrgnuo s vlasti poslednjeg vladara dinastije Šang. uzdiže se iznad antropomorfnog i personalizovanog boga. u isti mah kosmološkog i soteriološkog. Prvobitna funkcija pisma — da uredi odnose Nebo—Zemlja i Bog—Ljudi — zamenjena je genealoškim i istoriografskim preokupacijama. ikonografija nam otkriva artikulacije jednog simbolizma. ali koji izgleda da anticipira glavne religijske koncepcije klasične Kine. On boravi u sazvežđu Velikog medveda. a filozofska misao dostigla svoj vrhunac. on je završen ujedinjenjem Kine pod carem Huang-tijem. 222) primećuje da u toku vladavine dinastije Ču dolazi do postepene desakralizacije pisma. zato što mu je sam Vladar nebeski naredio da učini k r a j jednoj tako korumpiranoj i omrznutoj vladavini. još nedovoljno osvetljenog. Period od ~400 do ~200 obeležen je neprekidnim ratovima i zbog toga nazvan »Zaraćene Kra Ijevine«. pismo postaje sredstvo političke propagande. Kasnije su takvu moć Neba slavili Konfucije i niz drugih filozofa. 55. str. Izvornici ističu njegovu nebesku strukturu: on vidi. vračeva. Dinastija-uzor: Ču Godine ~ 1028. str.14 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I pored nekih praznina ipak smo u stanju da protumačimo glavne religijske pravce epohe Šang. moralista i teologa. postajao je prin19 Tekst je sačuvan u Še-Kingu. 20 jer za ono što mi proučavamo to nije od bitne važnosti. U stvari. začetnik dinastije Ču koja je najduže vladala Kinom (~1028—256). Vojvoda pobednik postao je kralj. u samom središtu Neba. Čuvenom proklamacijom 1 9 objavio je da se pobunio protiv kralja. kada su vlasti preuzeli Istočni Čui ( — 771—256). Najzad.

RELIGIJA STARE KINE 15 cip kosmičkog reda. 24 Up. a i nekim drugim krajevima. Funde in Alt-China. s podignutim rukama. str. 201. zbog toga što im je »po naredbi Boga darovao žito i ječam«. vrlo verovatno je vršen već u vreme Šanga. 225.škrinja iz srednjeg perioda vladavine Čua. On je odgovoran za normalan tok kosmičkih ritmova i u slučaju neke nesreće — suše. 23 Predstave ljudi. Pošto svaki nebeski bog vlada godišnjim dobima. U Aziji. Nešto kasnije. a obred u kojem je pokojnik personifikovan. Obred polaganja na zemlju podrazumevao je ideju suštinskog identifi kovanja Rase i Zemlje« (isto. Stoga kralj treba da ga predstavi u najvažnijim trenucima agrarnog ciklusa (up. 24 Prema Marselu Graneu (Marcel Granet) predstava Zemlje-Majke pojavljuje se najpre u »neutralnom vidu Svetog mesta«. Bog filozofá u helenističkoj epohi. ako ne i u preistoriji. . po pravilu. »Kada se novorođenče ili samrtnik polagao na zemlju od nje se očekivalo da prosudi da li su rođenje ili smrt valjani.) Urna-prebivalište duše zamenjena je pločom koju je sin postavljao u hramu predaka. Chou King. isto. (Ali podaci kojima raspolažemo odnose se samo na obrede aristokrati je. 23 Htonska božanstva i njihovi kultovi imaju dugu istoriju o kojoj smo osrednje obavešteni. po svemu sudeći predstavljaju pretke ili sveštenike kulta predaka (up. hrišćanstvu i islamu). kome su prinošeni darovi. na poklopcu. Dodajmo još da su ljudske žrtve. rêves et mystères). Kralj je »sin boga Tjen« i »namesnik boga Šang-tija«. najčešće unuk pokojnika. tabela XL). ovakve ceremonije su dosta uobičajene. nekog neočekivanog velikog zla ili opšte bede — kralj se podvrgava pokajničkim obredima. »La Terre-Mère et les hiérogamies cosmiques« (u: Mythes. XLIII i 228. 25 M. Zevs. tab. slavljenog u Se Kingu (poema 153). poplave. Hu-cija (Heou-tsi) (Princ Millet). »Le dépôt de l'enfant sur le sol« (u: Études sociologiques sur la Chine). Hentze. predstavljeni su čovek i žena kako sede jedno naspram drugog. Kult predaka uglavnom zadržava strukture kakve je imao u epohi Šang. Taj proces apstrahovanja i racionalizo van ja vrhovnog Boga čest je u istoriji religija (up. 244. Granet. potpuno nestale u vreme dinastije Ču. Četiri puta godišnje odigravale su se dosta složene ceremonije: prinosilo se pečeno meso. jemac moralnih zakona. potvrđene u kraljevskim grobnicama Šanga. 197—98). str. »domaće tlo postaje moćna m a j k a hranitelj ka« 25 U davna vremena mrtvaci 22 Up. Izvrstan primer »folklorizacije« teme predaka ilustruje jedna bronzana . urezanim na glinenim vazama. str. 29 i 30). 428. u naivnom naturalističkom stilu. Zna se da je Zemlja. Brahman. bila shvatana kao stvaralačka kosmička sila. Njega je personifikovao jedan od članova porodice. pića i pri tom se prizivala duša pretka. Za vladare Ču verovalo se da potiču od mitskog pretka. u judaizmu. si. 192—93. str. na reljefima. Taj ikonografski motiv potvrđen je i u neolitu i u epohi Šang (isto. 22 Zbog toga. žitarice. pre nego što se počela predstavljati kao Majka. Ali Nebo (Tjen) ostaje zaštitnik dinastije. str. prev. Legge. Eliade. samo on može da mu prinosi žrtve. § 130). aseksualna ili biseksualna. Tjen ima izvesnu ulogu i u zemljoradničkim kultovima.

i Zemlja je postala božanstvo. Kineski istoriografi su bili svesni koliko je njihova klasična civilizacija bila daleko od običaja i verovanja »varvara«. kao što ćemo videti (§ 130). verovatno predstavljaju prve oblike ove kosmičke religije. uništilo njihovu kulturu. U doba Cua postojao je veliki b r o j božanstava. godine. kao sila komplementarna Nebu. primer Čua. Važno je. pa samim tim ni njegov jezik. ni kineski etnos u početku nije bio homogen. koji su asimilovali kulturu Šang. između ostalog. Međutim. Malo kasnije. božanstva kraljevske i vlastelinske zemlje. na kinesku religioznost. str. Sigurno da je veliki b r o j njiho28 Vid. Tek kasnije. Zemlja nije bila shvatana samo kao izvor agrarne plodnosti. naročito str. A među tim »varvarima« često se sreću delimično ili potpuno asimilovani narodi. 231 i dalje. Doprinos koji su periferni etnički elementi — Tai. seme kojim je trebalo zasejati kraljeve njive. reći i to da se pomenutim religijskim strukturama ne iscrpljuje bogata dokumentacija epohe Ču (arheološki materijali i pre svega brojni tekstovi). tibetanska i druga plemena — dali kineskoj sintezi 26 osvetlio je Volfram Eberhard (Wolfram Eberhard). Tunguzi. Jer. izlaganje ćemo dopuniti s nekoliko kosmogonijskih mitova i osvrtom na osnovne metafizičke ideje. bili su mongolskog porekla i za njihovu religiju bili su karakteristični šamanizam i tehnike ekstaze. Pomenimo samo jedan primer. činila sastavni deo kosmičkog totaliteta. ono je u dobroj meri olakšalo rasprostiranje njihovih verovanja i religijskih obreda širom cele zemlje. vezanih za Zemlju. vezani za krizne sezonske periode. Za sada napomenimo da svi noviji istraživači ističu kulturnu i religijsku složenost stare Kine. 200). čija je kultura na k r a j u postala sastavni deo kineske civilizacije. Oltar je bio pod vedrim nebom i sastojao se od kamene ploče i drveta — relikvija prvobitnog kulta. kao i poreklo izvesnih taoističkih običaja. . međutim. koja su bila hijerarhijski organizovana: božanstva porodične zemlje. »Research priorities in the Study of Ch'u religion«. s pojavom agnatske porodice i vlastelinske moći.16 su sahranjivani u prostoru koji je pripadao domaćinstvu i to na mestu gde se čuvalo seme. Major. Za istoričara religija ti doprinosi su od posebne važnosti: oni mu. izvršeno za vladavine dinastije Han. kao kosmičkoj sili. pomažu da shvati uticaj šamanizma. božanstva sela. nije bilo čuvano u odaji Nebeskog sina nego u kraljičinim odajama« (isto. 27 I pored toga što je ujedinjenje Kine. Kultur und Siedlung der Randvölker Chinas i dva toma Lokalkulturen im alten China. tursko-mongolska. kultura i religija nisu mogli biti jedinstveni. A čuvar semena dugo je ostala žena. koji je u Kinu došao sa severa. Njihovo kraljevstvo bilo je uspostavljeno već ~ 1100. Kao što je to slučaj s mnogim drugim narodima. već je. Čui. »Za vladavine dinastije Ču. Seljački kultovi. posvećenog Zemlji. 27 Up. John S.

suprotno tome. Vid. ili je planina koja je dodirivala Nebo sravnjena sa Zemljom. 80 i dalje. rêves et mystères. objašnjava Stvaranje kao žrtvovanje jednog praiskonskog bića. Le Chamanisme. mistici. Ali se u istoriografskoj tradiciji i brojnim kineskim legendama mogu prepoznati euhemerizovani i posvetovljeni bogovi stvoritelji. Tako. odnosno želja da se kroz ekstazu povrati »prvobitno stanje«: stanje predstavljeno prastarim jedin88 Tekstovi u prevodu Maksa Kaltenmarka. 28 Suština mita. rođenom »u vreme kada su Nebo i Zemlja bili u haosu koji je ličio na jaje«. up. a što se tiče njihovih tehnika ekstaze. Poreklo i uređenje Sveta Nijedan kosmogonijski mit stricto sensu nije sačuvan. a isto objašnjenje sreli smo kada je bila reč o Tijamat (up. u stvari.« 29 Kinesko tumačenje mita — posebno to da bogovi i duhovi silaze na zemlju da bi tlačili ljude — drugorazredno je. 456—57. neko drvo ili lestve. a ljudima da se nenju na Nebo. str. »The Problem of Creation Mythology«. bilo verući se uz planinu. potvrđena kod mnogih naroda i na različitim nivoima kulture: »Presvetli Vladar Huang-ti naredio je Čong-liju da raskine vezu Zemlje s Nebom kako bi onemogućio silaske (bogova). Međutim. str. str.30 Kroz celu kinesku is tori ju provejava nešto što bi se moglo nazvati nostalgijom za Rajem. str. neka izuzetna bića — šamani. a od kose i malja drveće i druge biljke«. junaci. »Myths of Ancient China«. jedna od njih govori o antropomorfnom praocu Pan-Kuu. Kasnije se ova epizoda tumačila neslogom. 30 Up. od očiju sunce i mesec. str.RELIGIJA STARE K I N E 17 vih kosmoloških mitova i religijskih obreda kineska kultura usvojila. Jedna aluzija iz Še-kinga dokazuje da je starim Kinezima bila poznata i druga kosmogonijska tema. Mythes. Puruši (§ 75) i Imiru (§ 173). Les religions chinoises. Kada je on umro. »od njegove glave postalo je sveto brdo. 389 i dalje. možemo ih prepoznati u nekim taoističkim sredinama. 186—87. 129. većina varijanata ističe rajski karakter praiskonskog doba kada je prevelika blizina Zemlje i Neba omogućavala bogovima da silaze i mešaju se s ljudima. Potom se Nebo nakon jednog mitskog događaja (»greške u vršenju obreda«) naglo razdvojilo od Zemlje i to tako što su drvo ili lijana bili posečeni. vladari — i dalje su zadržali moć da se u ekstazi penju na Nebo uspostavljajući tako prekinutu komunikaciju in illo tempore. od njegovog masnog tkiva reke i mora. »La naissance du monde en Chine«. 29 Henri Maspero. Derek Bodde. čiji je uzrok bilo to što su ljudima potpuno »zavladali« duhovi. 215 i dalje. taikođe Norman Girardot. 298 i dalje. Eliade. . str. bilo prepuštajući da ih ptice uznesu na nebeske visine. § 21).

). i to od žute zemlje (ljude plemenita roda) i blata (običan svet i sirotinju). 18). Vid. 461. str. brat Fu-hi i sestra Niu-kua. »Myth and Meaning in the Teo Te Ching«. Pod (mitskim) vladaocem Jao. on ih je. »svet je bio u haotičnom stanju i pomahnitale vode razlivale su se i plavile sve unaokolo«. ubila crnog zmaja (Kong-kong) i od pepela trske napravila brane da bi zaustavila pomahnitale vode«. prema Lao Ceu. pustio da oteku u more. što znači da su razmišljanja o kosmogonijskim temama bila veoma stara. ponavlja. Nebo pokriva Zemlju kao kugla. N. posle stvaranja Neba i Zemlje. 31 Drugi tekst saopštava da je Niu-kua. a zmije i zmajeve oterao u močvare«. delo. »iskopavši kanale. Lao Ce i njegovi učenici crpli su svoje ideje iz najstarije mitološke tradicije i činjenica da se suštinski taoistički termini — huen-tuen. da bi spasla svet. kada su se ljudi licem u lice mogli sretati s bogovima. samo metafizičkim jezikom. Prilikom jednog potopa. Dakle. prevod Kaltenmark. jang i jin — javljaju i kod predstavnika drugih škola dokazuje njihov prastari i pankineski karakter. srnestio u »Središte« i dovršio organizaciju društva. prevod: Kaltenmark. Najzad. postoji savršena ujednačenost i kontinuitet. str. a Zemlja četvrtasta. u trećem mitu pojavljuje se jedan par. str. koji je vode krotio podizanjem brana. mnoštvo zmija i zmajeva — imaju kosmogoniisku strukturu. 31 32 33 34 . počev od epohe Šang pa do revolucije 1911. J. Univerzum je odvajkada bio zamišljen kao središte koje preseca vertikalna osa zenit—nadir i okružuju četiri orijenta. Kada je Zemlja predstavljena kao četvrtasti Lie Tseu (III vek pre Hr. prognavši sile zla na sve četiri strane. Nasuprot svome ocu. Ali problem porekla i uređenja sveta zanimao je i Lao Cea i taoiste. 459. prevod: Kaltenmark. Girairdot. 458. Houai-non tseu (III vek pre Hr. str. objašnjenje porekla sveta. str. zatim je.18 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom/totalitetom huen-tuen. Za kineske učene ljude uređenje Sveta i osnivanje humanih institucija predstavlja ekvivalent kosmologiji. kao što ćemo videti (up. isto.). »Niu-kua je plavetnilo Neba prebojila kamenčićima u pet boja. od odsečenih šapa velike kornjače načinila je četiri stuba i postavila ih na četiri pola. Mencius. 33 Svi ti motivi — poplavljena Zemlja. nav. između brojnih i različitih osnovnih koncepcija. prastaru kosmogonijsku temu haosa (huen-tuen) kao totaliteta koji je ličio na jaje. Svet je »stvoren« onda kada se Vladar. 299 i dalje. oblikovala ljude. koja su u ikonografiji dosta često predstavljana sa isprepletanim repovima. 32 Istorijsko predanje o Velikom J u u otkriva nam još jednu kosmogonijsku temu. dva zmajolika bića. tao. Ju ima ulogu demijurga i prosvetiteliskoe iunaka. 34 Što se tiče strukture i ritmova Vasione. Nebo je ovalno (u obliku jajeta).

hrana koju jede. 102 i dalje. itd. Na k r a j u trećeg letnjeg meseca on zauzima mesto u samom središtu Ming tanga predstavljajući na t a j način stožer godine. 30 i dalje. ova drevna koncepcija potvrđena je i na Bliskom istoku a i u nekim drugim krajevima. Zamišljanje prestonice i nekog drugog grada kao »Središta sveta« nimalo se ne razlikuje od uobičajenih koncepcija. 78 i dalje. jedan stub. str. na mestu gde se uzdiže čudotvorno drvo. nav. Ovaj prostorno-vremenski simbolizam »Središta sveta« široko je rasprostranjen. svaka prestonica mora da poseduje Ming tang. čija je svrha bila prognoziranje i utvrđivanje prinosa od žetvi i uzgajanja stoke. The Pivot of the four quarters. premeštajući se s jednog orijenta na drugi. 23 i dalje. Ti obredi i posmatraiija. Tokom cele godine vladar kruži pod njegovim krovom. kula s devet spratova. pokreti koje čini. Le mythe de l'éternel retour.37 Up. 324. Ming tang je podignut na četvrtastoj osnovi (Zemlja) i prekriven je okruglim slamenim krovom (Nebo). Temple. itd. on svečano najavl j u j e početak svakog godišnjeg doba i svakog meseca. poput prestonice i kraljeve palate. koje spaja delove podzemnog sveta s najvišim nebeskim sferama. 39 Up. 35 U Kini. na neki način ovaploćuje axis mundi i ostvaruje vezu između Zemlje i Neba. trajali su šest do dvanaest dana (La pensée chinoise. str. str. Izgleda da ovo obredno zadržavanje u središtu Min g tanga odgovara »periodu u toku kojeg su se nekadašnji vladari povlačili u najdublji deo svog obitavališta«. u Indiji. jer omogućuje komunikaciju i s Nebom i s podzemnim svetom. savršeno odgovaraju različitim periodima godišnjeg ciklusa. Eliade. podupire baldahin ovalnog oblika koji predstavlja Nebo. a kraljevska palata u središnjem delu prestonice.37 Prema tradiciji. Maison«. »Centre du Monde.). Svakom od pet kosmoloških brojeva — 4 orijenta i 1 središte — odgovara posebna boja.RELIGIJA STARE KINE 19 deo kola. up. potvrđen je u mnogim drevnim kulturama i u svim urbanim sredinama. Eliade. isti kosmološki simbo35 38 Marcel Granet. str. Le Mythe de l'éternel retour. zavisno od kalendara. str. Kina se nalazi u središtu sveta. poseban ukus. 116 i dalje. Savršena prestonica bi trebalo da se nalazi u Središtu vasione. str. delo. obrednu palatu. gradovi su u početku imali ulogu ceremonijalnog centra. poseban zvuk i poseban simbol. Boje njegovog odela. zvano Uspravno drvo (Kjen-mu). koja je u isto vreme imago mundi i kalendar. 67 i dalje. 36 Drugim recima. Sveta planina. Iranu. kao i ostali simboli Središta sveta (Drvo. str. grad je u pravom smislu reči »Središte sveta«. 107). prestonica u središtu kraljevine. postavljen u sredini. Grane. Dvanaest dana simbolizovalo je dvanaest meseci sledećeg godišnjeg ciklusa. Paul Wheatly. »u podne ništa što pored njega čak i savršeno uspravno stoji ne može da baca senku« . str. potvrđenih na Bliskom istoku. 38 dalje. La pensée chinoise. 411 i . Danses et légendes de la Chine ancienne. 39 Dodajmo da su. 38 Vladar. kao i u drugim urbanim civilizacijama. up.

Polariteti. 41 Up. sova. npr. Samosvojnost kineske misli sastoji se u tome što je shemu makrokosmos-mikrokosmos uključila u jedan još širi sistem klasifikovanja. Kultbauten. str.40 130. naäu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités (u: La nostalgie des origines. 249—338). 192 i dalje. . pet kosmoloških brojeva — t j . ili neka druga figura koja simboliše tamu. str. 42 Up. 43 Marsel Grane podseća da u Še-kingu reč jin evocira ideju hladnog i oblačnog vremena i da se primenjuje na nešto unutrašnje. Hentze. 99 i dalje. 14). ima osobine svojstvene realitetima grupisanim u toj vrsti. 43 Up. pre svega u sistem ciklusa antagonističkih. Sistemi-paradigme. 44 La pensée chinoise. obrazovani od različitih tipova biparticije i polariteta. a s druge. podstakla na još određenije i sistematizovanije filozofske spekulacije. dualiteta i alternacije. str. pa. jednom tačno određenom odeljku. ali i komplementarnih principa poznatih pod imenom jang i jin. 42 Prema Karlu Henceu. Sve što postoji pripada jednoj vrsti. Simbolizam polariteta i alternacije. već i zato što se razvijao unutar jedne kosmologije koja je s jedne strane sistematizovala i opravdala brojne tehnike tela i discipline duha. Carl Hentze. odnosno opšta teorija analogija. simbolizam jang-jin potvrđuju i najstariji obredni predmeti. smela razrada sistema podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa. Bronzegerät. str. 41 Par suprotnosti jang i jin nije značajan samo zato što je poslužio kao model opštoj klasifikaciji. Das Haus als Weltort der Seele. kao što smo videli (§ 127). prema tome. R. dakle. Polarni simboli su tako raspoređeni da ističu svoju konjunkciju. jang i jin označavaju konkretne i antitetičke aspekte vremena. Pred nama je. sreću se svuda u svetu i na svim nivoima kulture. Drugim recima. bogato je ilustrovan ikonografijom bronzanih vaza iz perioda dinastije Šang. Religion im ältesten China der Shangzeit. dok su amblemi svetlosti obeleženi nekim »noćnim« znakom. alternacija i reintegracija Kao što smo već zapazili (str. nastali mnogo pre prvih pisanih tekstova. ona su u pravom smislu imago mundi. ima »solarne oči«. a termin jang ideju sunčanog i toplog vremena. antitetičkih dijada i coincidentia oppositorum. A. koja je odigrala važnu ulogu u svim tradicionalnim religijama.20 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA lizam izražavala i najsiromašnija i najprimitivnija naselja. četiri horizonta i Središte — predstavljaju u isto vreme i uzor klasifikacije i uzor univerzalne homologacije. Stein. 44 44 Up. »Architecture et pensée religieuse en Extrême Orient«. 117 i dalje.

dakle. [vreme] n e m o ć i . uzrokovana alternacijom janga i jina.RELIGIJA STARE KINE 21 Jedan priručnik za proricanje govori o »vremenu svetlosti« i »vremenu tame«. »Jang zove. ali i »reći. dva protivnička hora. Prema filozofskom tumačenju. staza«. str. 46 Neprekidna transformacija Univerzuma. delo. jin odgovara«. str. 143). postavljena jedan naspram drugog. To pokazuje struktura kalendara. str. Svet je. Tao »pre svega evocira predstavu puta koji treba slediti« i »ideju pravca u kojem treba usmeriti 45 Up. izražavajući ono isto što će kasnije izreći i Čuang Ce: »[vreme] punoće. a u onome što je jang muška. spoljašnji aspekt Taoa. 43. 135). pesmom se izazivaju. izdržava neku vrstu godišnje probe iz koje izlazi još puniji života: led se onda sam topi i izvori oživljavaju« (isto. prikazuje kao niz antitetičkih oblika koji ciklično alterniraju. Prilikom održavanja prolećnih i jesenjih skupnih svetkovina. da tako kažemo. nav. Obredna opozicija između dvaju polova doista izražava u isti mah komplementarni antagonizam dveju formula života i alternaciju dva kosmička principa. str. 45 Antagonistički horovi su međusobno suprotstavljeni. Polje na kojem se okupljaju predstavlja totalitet prostora. str. Između kosmičkih ritmova kojima upravlja interakcija janga i jina i komplementarne alternacije aktivnosti dvaju polova postoji savršena simetrija. La pensée chinoise. str. pod zaleđenom korom. 132). [vreme] pročišćavanja. . Ali već pri prvom pokušaju da shvatimo njegovu ontološku strukturu. tema hij ero šamije otkriva jednu dimenziju koja je isto toliko kosmička koliko i religijska. »momci zovu. jer istovremeno označavaju i kosmički i društveni ritam. . Pošto se u svemu što je jin prepoznaje ženska priroda. janga i jina. i svetlost. u toku zime »jang_. »Jedan (aspekt) jin. str. La pensée chinoise. eto to je Tao«. 141. jedan (aspekt) jang. Granet. Ove dve formule su međusobno zamenljive. Danses et légendes de la Chine ancienne. To je najstarija naučna definicija Taoa. manifestuje. [vreme] s m i r i v a n j a . na dnu podzemnih izvora. koji važi kao životno pravilo tokom ostalog delà godine. [vreme] života. pjen tong). Polaritet. nadmudren od jina. . . kao tam?. dakle. [vreme] smrti« (Granet. 127). poništava se ili prevazilazi sjedinjavanjem suprotnosti. La pensée chinoise. devojke odgovaraju«. svetkovinu kruniše hijerogamija — ritual dosta rasprostranjen u ćelom svetu. Na kraju. a njihovo prisustvo totalitet ljudske vrste i svega što postoji u prirodi (Grane. Ideja alternacije čini se da nadjačava ideju opozicije. koje su predstavljale krunu drevnih seljačkih obreda. 325. nastao konjugacijom dveju alternativnih i komplementarnih manifestacija« (isto. Napomenimo da je doslovno značenje ove reči »put. 46 Hi ts'eu. Univerzum se. navedeno kod Granet. . sukobljavamo se s bezbrojnim teškoćama. kazati« iz čega sledi značenje »doktrina«. stoji napisano u jednoj maloj raspravi. »jedan totalitet cikličnog reda (tao.

a Tri desetinu hiljada bića. XXXIX). »Jedno« je ekvivalent »totalnoga«. ali i »sposobnost povezivanja Neba i Zemlje. La pensée chinoise.50 To »neodređeno i savršeno biće« jedan komentator iz II veka pre Hr. a ako bude bilo potrebno da mu nadenem ime. . Ali za Lao Cea već i to »jedno« predstavlja jednu etapu »stvaranja«. »La naissance du monde en Chine«. sv. i to prema mitološkom scenariju koji je takođe dobro poznat. Komentar objašnjava da je jedinstvo Neba i Zemlje (tj. Tu shemu prokreacija u nizu koristile su skoro sve filozofske škole počev od Ji-Kinga pa do neokonfucijanaca. tj. ideju moralnog obrasca«. Tao. str. Spekulacije Lao Cea o poreklu sveta poklapaju se s kosmogonijskim mitom o Stvaranju. tumači kao »misteriozno jedinstvo Neba i Zemlje. čarobnjaka i kraljeva. kao i svi ljudi. I za Čuang Cea prvobitno stanje savršenog jedinstva bilo je izgubljeno onog trenutka kada je car Huen-Tuen. od kosmogonijske koncepcije. . a grle Jang.Onaj kome se u zoru oglasi Tao. iako mu je dodao novu metafizičku dimenziju. 51 Houai-nan-tseu. Lao Tseu. dobio lice sa sedam otvora. . principi ponašanja koji. tj. sedmoga dana. 463. 33.22 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ponašanje. str. svetih sila i ljudi«. da bi. 25) Tao je predstavljen kao »neodređeno i savršeno biće. međutim. Lao tseu et le taoïsme. tako postoji nebeski i zemaljski Tao (koji se međusobno suprotstavl j a j u pomalo kao jang i jin) i ljudski Tao (tj. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. poglavlju Tao-te Kinga stoji: »Tao je stvorio Jedno. 48 Kaltenmark. zvaću ga Tao. koje po haotičnom stanju (huen-tuen) u kojem se nalazi podseća na gromadu neobrađenog kamena«. 300 i dalje. dakle. rođeno pre Neba i Z e m l j e . U drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. na primer. nav. str. Norman Girardot. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. 48 Neka od ovih značenja potiču od drevnog poimanja prvobitnog jedinstva/totaliteta. 39. up. up. Deset hiljada bića na svojim leđima nose teret Una. The Way of Lao Tzu. jer ga je stvorio tajanstveni i nedokučivi princip. str. 47 Za filozofsku i religijsku misao Tao je princip reda koji zrači u svim oblastima realnog. str. Granet. biće to: Beskraj (ta)«. Haos izbušen. Wing-Tsit Chan. str. Jedno je stvorilo Dva. prvobitni tota47 Max Kaltenmark. 307. Dva) stvorilo sve što postoji. po kojem je svet nastao iz totaliteta koji je ličio na jaje. str. str. 267. 176. ali njegovo ime ne znam.«*9 Jasno je u kom smislu je Lao Ce koristio tradicionalni kosmogonijski mit. »Taj Tao je bio Konfucijev ideal. ono se odnosi na prvobitni totalitet a to je veoma česta tema mnogih mitologija. 311 i dalje. I. 49 Prevod: Kaltenmark. 30. str. Misleći na njega rekao je: . delo. 51 Tao je. navedeno u Girardot. posle bušenja sedmog otvora »Haos« je umro. Dva je stvorilo Tri. kralju omogućuju da vrši posredničku funkciju između Neba i Zemlje). magijsko-religijsku moć vračeva. up. 50 Prevod: Kaltenmark. (SBE. može mirno umreti uveče'« (isto). The Texts of Taoism. Možemo ga smatrati Majkom ovoga sveta. James Legge. drugim recima. U 42.

prev. Kaltenmark. hram. kao principa i izvora svega realnog. 304. i najzad teorija analogije između makrokosmosa i mikrokosmosa. »Ono što je bezimeno. . nastojali da povrate to rajsko stanje. 6. namenske prostore (grad. Up. pre svega njegovo prvobitno savršenstvo i spontanost. dok su pojedinci (u prvom redu taoisti) smatrali da je egzistencija.RELIGIJA STARE KINE 23 litet. Majka je Neba i Zemlje. odnosno situacije kakva je postojala pre pobede civilizacije. U toj nostalgiji za praiskonskim stanjem stvari mogli bismo prepoznati novi izraz starog agrarnog scenarija koji je obredom kolektivnog (»haotičnog«) sjedinjavanja momaka i devojaka. stoji zapisano u jednom drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. 1. Ali »Majku«. 3—7). Ono što je imenovano. 50. razvijana pod znakom taoa i savršeno usklađena s kosmičkim ritmovima. dovodio do »totalizacije«. bio je veličanje prvobitnog stanja čovečanstva. Ali. koja u ovom odlomku predstavlja početak kosmogonije. naselja. životan i stvaralački. kuću). predstavnika janga i jina. drugi su bili 52 55 Gl. str. oltar. kao i pustinjaci i svi drugi koji su tragali za dugovečnošću i besmrtnošću. društvene institucije. Suštinski element. to je Majka deset hiljada bića«. Konfucije: moć obreda Moglo bi se reći da su sve tendencije religijske misli u antičkoj Kini imale izvestan b r o j zajedničkih osnovnih ideja. Na prvom mestu to je pojam taoa. dvorac. Ova poslednja teorija bila je primenjena na sve planove ljudske egzistencije i organizacije: anatomiju. odnosno Haos (huen-tuen). A protiv tog »povratka prirodi« dizali su se svi oni koji su želeli da uspostave pravedno i prosvećeno društvo kojim vladaju norme i koje je inspirisano primerom legendarnih kraljeva iz bajki i junaka prosvetitelja. koji i pored brojnih nijansi takođe izražavaju prvobitnu kosmogonijsku predstavu. zatim ideja alternacije kojom upravlja ritam janga i jina. Ali valja već sada istaći da su taoistički filozofi. fiziologiju.« 52 Nemogućnost definisanja Taoa izražena je i drugim epitetima i pojmovima. 131. psihologiju pojedinca. »Beskraj« (ta). zajednički svim taoističkim školama. »Jedno« (i). str.53 Na neke od njih vratićemo se kada budemo analizovali Lao Ceovu doktrinu. bila moguća samo u prapočetku (odnosno u stadijumu koji je prethodio organizaciji društva i razvoju kulture). »Božanstvo Val ne umire: to je Tajanstvena ženka. ali bezobličan i bezimen. na drugom mestu označava sam Tao. Tu gde se ona otvara nastali su Nebo i Zemlja. »Ništavilo« (vu). Girardot. Pomenimo samo najvažnije: »Praznina« (hsu).

12. XI. i pored uspeha koje je imao kod brojnih učenika. Bio je prvi koji se bavio privatnim podučavanjem. Pred samu smrt. U stvari. Konfucije je izvršio dubok uticaj na kinesku religiju. 20). 38). zato što oni čine deo života »superiornog čoveka« (šin-cu). Konfucije priznaje vrhovnu vlast Neba (Tjen). Vena i Vua (VIII. VII. 20. no iznad svega ceni dobru vladavinu. znači prilagoditi se volji Nebeskoj. Metafizičke i teološke spekulacije u vezi s Nebom i zagrobnim životom su beskorisne (V. 4). 477 i dalje. direktno ili indirektno. Dvesta pedeset godina posle Konfucijeve smrti vladari dinastije Han (~206—220) odlučili su da konfucijancima povere upravljanje carstvom. »Confucius« je latinizirana verzija Kung-fu-ce. štaviše. ni Nebeskog boga. Konfucije je govorio da treba prinositi žrtve i vršiti ostale tradicionalne obrede. ali voli i ponašanje u skladu s moralom. Ali.24 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA mišljenja da se takav tip postojanja mogao ostvariti upravo u jednom pravednom i prosvećenom društvu. vidi nekoliko primera kod Granet. Ža Konfucija. a sprovedu oni koji vladaju. Nebo voli da prima žrtve. 22). tao je postavljen dekretom Neba: »Tao postoji zato što je Nebo odlučilo da tako bude« (Luen ju = Analekta XIV. 54 Njegovo porodično ime bilo je Kung. ni kult predaka. 55 Ali ubrzo Konfuciju su pripisane vrline i atributi koji odgovaraju prosvetiteljskom junaku. kao i primeri kraljeva dinastije Ću. »Nebo je stvorilo vrlinu (te) u meni« (V. već božanstvo koje vodi brigu o svakom pojedincu i pomaže mu da postane bolji. »Učitelj Kung«. . 54 Živeći u vremenu anarhije i nepravdi i osetivši svu bedu i napaćenost ljudskog roda. Konfucije je shvatio da jedino rešenje leži u temeljnoj reformi vlasti koju treba da učine prosvećeni. Kao i mnogi drugi njegovi savremenici. odnosno »plemića«. str. i od tog vremena Učiteljeva doktrina vodila je carstvo tokom više od dve hiljade godina. izjavljuje on. »U pedesetoj godini shvatio sam volju Nebesku« (II. smatrao je da Nebeski put ilustruju primeri Junaka presvetitelj a Jaoa i Šuna. sam izvor njegove moralne i političke reforme je religijski. Ali. onaj čiji se uticaj najviše osetio. Ali. njegov Tjen nije neki deus otiosus. Učitelj je doista verovao da mu je Nebo poverilo misiju. proučavane su u svim istorijama filozofije. Konfucije je bio ubeđen u potpuni neuspeh svoje misije. Konfucije nije bio verski vođa u pravom smislu te reči. a naročito one neokonfucijanaca. Ponašati se onako kako to tao zahteva. On uostalom ne odbacuje nijednu od značajnih tradicionalnih ideja. La pensée chinoise. učenici su uspeli da suštinu njegovog učenja prenesu na potonje generacije. bio je svakako Konfucije (~551—479). On lično nije uspeo da dobije neko značajnije mesto u upravi i čitav život je posvetio poučavanju drugih. veliča i potvrđuje značaj verskih obreda i ustaljenih običaja. 55 Njegove ideje. Najslavniji među ovim poslednjima. ni tao.

VI. kakva je bio dok to nije naučio. 1). 5. već se stiču obučavanjem. Konfucije odgovara: »Ako niste kadri da služite ljudima. nema potrebe da izdaje naređenja« (XIII. 5. A na pitanje da li im treba služiti. odajući joj počast. savetuje on. 11) Konfucijeva moralna i politička reforma sastoji se od »potpunog prevaspitavanja«. »Ako se čovek ispravno ponaša. jer obrede ne treba vršiti čisto formalno niti se pak predavati zadovoljstvu zbog toga što su oni izvršeni. »Vladati u skladu s vrlinom (te) isto je što i biti Polarna zvezda: dok ona stoji u mestu. 5 7 S tog stanovišta Konfucijeva metoda se može porediti sa učenjem i tehnikama pomoću kojih su Lao Ce i taoisti verovali da mogu povratiti prvobitnu spontanost. Što se tiče duhova. Konfucije ne poriče njihovo postojanje. nije više obična osoba. a to znači da pravilno vrši obrede i pridržava se običaja (li). »Plemenit čovek može to postati obučavanjem i zahvaljujući izvesnim prirodnim sklonostima« (IV.RELIGIJA STARE KINE 25 11). 57 Sličan napor oseća se i iu tantrizmu. »Superiorni čovek« treba pre svega da vodi brigu o svojoj konkretnoj egzistenciji. Poštujte ih. Za Konfucija.: sve se u kraljevini odvijalo normalno. ali im osporava značaj. odnosno od metode kojom se obična osoba pretvara u »superiornog čoveka« (šin-cu). plemenitost i otmenost nisu urođene. . to nije lako savladati. mudrost i hrabrost su vrline svojstvene aristokratiji. Confucius — the Secular as Sacred. 56 Kao primer kako se treba ponašati. XV. njegov način postojanja iz osnova je izmenjen. Kabali i nekim praksama zena. Jer Kosmosom i društvom upravljaju magijsko-religijske sile koje vladaju i čovekom. Konfucije navodi ponašanje čuvenog vladara Mudrog Šuna: »Držao se sasvim jednostavno. svakako ima religijsku intenciju i strukturu. Dobrota. Tako se ponaša mudar čovek« (VI. on je »savršen čovek«. Očigledno je da onaj koji ume tako da se ponaša.). »ali na odstojanju. lica okrenuta jugu (položaj vladara pri vršenju obreda) — i to je bilo sve« (tj. bez narušavanja njihove spontanosti. Vrhunsko zadovoljstvo leži u razvijanju sopstvenih vrlina. 18). ostale zvezde. Pravilno učinjeni gest predstavlja novu epifaniju kosmičke harmonije. o životu koji živi ovde i sada. 6). »Onaj 58 Ovaj aspekt je sasvim dobro istakao Herbert Fingarette. 4). itd. Učenje kojem je cilj »transmutacija« gestova i ponašanja u rituale. okreću se oko nje« (II. Svako ispravno obredno ponašanje pokreće i opasnu magijsko-religijsku silu. Konfucijeva originalnost je u tome što je tu »transmutaciju« gestova i ponašanja u rituale želeo da ostvari u jednom složenom i visoko hijerarhizovanom društvu kome je to bilo zaista neophodno. ozbiljno i smerno. Međutim. kako biste onda mogli služiti duhovima?« (XI. Svako može postati »pravi čovek« pod uslovom da nauči obredno ponašanje u skladu sa tao.

on je kao zmaj!« 58 Ovaj susret je svakako neautentičan. veština vladanja predstavlja jedini način da se obezbedi spokoj stvo i sreća većine ljudi. veliki kineski istoričar Seu-ma Cjen priča kako je Konfucije. »delo u dva poglavlja koje je sadržavalo više od 5. Za Konfucija. Ali. 132.000 reči i u njemu izložio 5S Mémoires Historiques Lao Tseu. t a j zadovoljni izraz i tu svoju preteranu revnost. veština vladanja. Danas sam video Lao Cea. Chavannes). str. 32). dodaje istoričar. Priznao je svojim učenicima da poznaje mnoge životinje — ptice. Jer. Lao Ceu) da ga pita šta misli o obredima. Lao Ce i iaoizam U svome delu Še-Ki (Istorijske beleške). od njega između ostalog čuo i ovo: »Obuzdaj tu svoju nadmenost i sve te svoje želje. Međutim. godine. rezultat je obrazovanja religijskog tipa. »ali zmaja nikada nisam mogao da razumem: on leti po kiši i vetru. »Lao Ce je usavršavao Tao i Te.26 koji je zaista dobar. razočaran dekadencijom kraljevske kuće. . ali na jednostavan i duhovit način izražava neslaganje između ova dva velika religijska mislioca. Međutim. Duboko je poštovao Junake prosvetitelje i velike kraljeve dinastije Ču. prema njegovoj doktrini. ali. nikad nije nesrećan« (IX. jer nikakve koristi od toga nemaš.« Konfucije se povukao. na molbu čuvara. up. to su bili njegovi uzori: »Prenosio sam ono čemu su me oni naučili. napisanom oko ~ 100. pravi poziv plemića je vladanje (VII. ne unoseći u to ničeg svog. Pre nego što će preći Hjen-ku. Prema predanju. četvoronošce — i da shvata njihovo ponašanje. kao što smo videli. vraćajući staru vrednost obrednoj funkciji javnog ponašanja. kakva su uostalom i druga predan ja. preneražen. napisao je. napustio je to mesto i krenuo na Zapad. ponašanje ili značajan čin. kao i za Platona. ribe. zapisana kod Seu-ma Cjena. A žive ti po strani od javnog života i prezirati ljude bilo je potpuno suprotno Konfucijevom idealu »superiornog čoveka«. To je sve što ti mogu reći. 17. čovek ie trebalo da nauči da živi skriveno i anonimno«. izvesno vreme je proveo kao arhivar na dvoru Čua. (prev. otišavši jednom prilikom Lao Tanu (ti. kao i svako drugo umeće. Konfucije je otvorio novi put: pokazao je potrebu i mogućnost da se svetovnom radu i društvenoj aktivnosti vrati religijska dimenzija. Bio sam veran starima i voleo sam ih!« (VII. Max Kaltenmark. 1) Neki su ovakve njegove izjave protumačili kao nostalgiju za nepovratno prohujalim vremenima. 28). Lao Ceova »skrivena i anonimna« egzistencija objašnjava odsustvo bilo kakve autentične biografske informacije o njemu.

a verzija. Kao pravi taoista. Lao tseu. The Way of Lao tzu. 60 Međutim. str. Wing-tsit Chan.«6t Paradoksalno je da Tao-te King sadrži veliki broj saveta vladarima i političkim i vojnim starešinama. 4) on nije istorijska ličnost.« Knjiga koja sadrži više od 5. str. »Treba. Ništa ne smeta da ga i dalje zovemo Lao Ce. 35 i dalje. »Problems of Tao and Tao Te Ching«. . 211 i dalje). str. zatim je otišao i niko više nije znao šta se s njim dogodilo«. dakle. a učini sve što je potrebno« (37 : l).000 reči jeste čuveni Tao-te King. već da potiče verovatno iz III veka. ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da je napisao Tao-te king. 61 Isto. metodu »nedelanja«. samo onaj koji primenjuje metodu vu-vei. zbog svoje posebne književne vrednosti.RELIGIJA STARE KINE 26 svoje ideje o Tao i To. 2) Lao Ce je živeo u periodu zvanom »Proleća i jeseni« (~774—481). str. Up. 62 Navodimo prevod Maksa Kaltenmarka. nastavljaju i proširuju njegovi učenici. dragocena je zbog napomena i komentara. ako već nije direktan autor. 3) živeo je u periodu »Zaraćene kraljevine« (~ 404—221). za kratko vreme bi deset hiljada bića sledilo njihov primer« (37 : 2). taiko da proslavljeni autor u izvesnom smislu postaje »anoniman«. »Kada bi kneževi i kraljevi bili sposobni da. Pošto »nebeski Tao pobeđuje bez borbe« (73 : 36). Max Kaltenmark. Wing-tsit Chan. str. 19 i dalje. pripisano nekom mudracu ili misliocu. moguće je da je Lao Ce primio Konfucija.®2 Zbog toga taoista nikada ne utiče na tok stvari. svakako je učitelj 'čiji je uticaj bio presudan na početku. Engleska verzija. »najbolji (među kneževima) je onaj koji ostaje nepoznat« (17 : 1). prihvate stav neintervenisanja. Jan Ytin-Hu. Što se tiče njegovog autora i vremena nastanka. 209 (autor izlaže najnovije poglede Fung Ju-Lana na Lao Cea i stari taoizam. prihvatiti Dostojanje jednog filozofa. On sadrži sentencije koje pripadaju različitim prototaoističkim školama i izvestan b r o j aforizama u stihovima koji potiču iz VI veka. 22. The Way of Lao tzu. drugim recima. podražavajući Tao. Lao Ce tvrdi da državne poslove može uspešno da vodi jedino vladar koji sledi put Taoa. »Tao nikada ništa ne čini. 60 Up. Jer. prema tome. najdublji i najzagonetniji tekst kineske književnosti. metodu »nepreduzimanja ničega«. onakav kakav je nama došao do ruku. Ispričavši sve što je mogao saznati o Lao Ceu. koji. i pored svog nesistematičnog karaktera. nije mogao napisati Konfucijev savremenik. 5 9 Ipak se svi slažu da tekst. Na istu situaciju nailazimo i u drugim tradicionalnim književnostima: delo. Isto kao Konfucije. Arthur Walley. Seu-ma Cjen je zaključio: »Niko na svetu ne bi umeo da kaže da li je sve ovo istina ili nije: Lao Ce je bio skriveni mudrac. The Way and its Power. mišljenja su različita i kontradiktorna. Tao-te King izražava koherentnu i originalnu misao. najefikasniji načini da se stekne moć jesu vu-vei i 59 Postoje bar četiri različita tumačenja: 1) Lao Ce i Lao Tan iz VI veka su ista ličnost. ali on nije autor Tao-te kinga.

I : 1). tajanstvenu i nedokučivu realnost. odnosno uzor taoiste. koji čini sveukupnost realnog sveta.65 Taj Tao. predviđam neuspeh« (29: 1). odnosno značaj obreda. . 63 »Onome koji teži za moći i misli da je može steći akcijom. 40 : 2. A što se tiče diskurzivne nauke. a poznato je da isti stav imaju i mnogi drugi mistici. prevazilazi modelitete bića. 45). koji je vladarima. u stvari. Poput Konfucija. jer ne postoji termin kojim bi se bolje izrazila njegova tajanstvenost« (Kaltenmark. jer su iluzorne i u k r a j n j o j liniji štetne.28 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nenasilje. »Kada se napusti Tao. 5—6). Lao Ce ih. Analizujući njegovu kosmogonijsku funkciju. »Dobar vojskovođa nije ratoboran. U k r a j n j o j liniji taoista uvek sledi jedan jedini uzor: Tao. pa je. Lao Ce kritikuje i odbacuje konfucijanski sistem. pa prema tome i za nekorisne i opasne. poštovanje društvenih vrednosti i racionalizam. ili još tačnije Mrak dublji od samog mraka. Dugačko i kratko postoje samo kao međusobne suprotnosti. predlagao ideal »savršenog čoveka«. str. pribegava se obredima. Lao Ce osuđuje i društvene vrednosti. 94 »U ovome svetu svako tvrdi da je lepo ono što je lepo i u odnosu na to stvara pojam ružnog. str. znači da onaj Tao o kojem govori Lao Ce. Ni Lao Ce. nije Čang Tao (Večni ili Vrhunski Tao). osnov svakog postojanja. . A Tao izražava najvišu. Neprijatelja najbolje pobeđuje onaj koji nikada ne prelazi u n a p a d . Obredi su samo tanak sloj lojalnosti i vere i početak anarhije« (38 : 9—14). Ali. kada se napusti dobročinstvo. a kada se i ona napusti. tako je i Lao Ce državnicima i vojskovođama savetovao da se ponašaju kao taoisti. 25). up. i nedokučiv. visoko i nisko isto tako (2 :1—2. ovo je jedina sličnost između dva Učitelja. smatra za veštačke. 64 »Zato se svetac ograničava na neaktivnost (vu-vei) i zalaže za obučavanje bez reči« (2 : 10). ona razara jedinstvo bića i stvara konfuziju pridajući apsolutnu vrednost relativnim pojmovima. ukazali smo na njegov karakter koji se ne može iskazati recima (up. odnosno da slede uzor. Tao. ni Čuang Ce ne pokušavaju da dokažu njegovo postojanje. »slabost je način delovanja Taoa«). prema tome. pribegava se dobročinstvu. U prvom redu Tao-te kinga stoji tvrdnja: Tao o kojem možemo govoriti (tao) nije večni Tao (čang tao. niti je dobar borac srčan. 63 »Blagost i slabost odnose pobedu nad grubošću i silom« (36 : 10. »Odrecimo se dobročinstva i odbacimo pravednost. . Sem toga. 65 »Ili tačnije Tajanstveni (Hjuang). međutim. Verovatno da se »mrak dublji od samog mraka« odnosi na specifično taoističko iskustvo ekstaze na koje ćemo se kasnije vratiti. pa će ljudi naći svoje istinske vrednosti« (19 : 1). To nazivam vrlinom nenasilja i na taj način smatram da se čovek može izjednačiti s Nebom. pribegava se pravednosti. A to. 7). i svako tvrdi da je dobro ono što je dobro i iz toga izvodi pojam nedobrog. fons et origo svakog Stvaranja. Za konfucijance su dobročinstvo i pravednost najveće vrline. kao i svim drugim ljudima željnim znanja. što je bio najviši ideal starih« (68 : 1—2.

21). Bića. Predstava trideset zrakova. 68 Vid. Kao što smo već pomenuli (str. mogućnom. I u ovom 66 U drugom jednom odlomku Tao je prikazan kao »nevidljivo.RELIGIJA STARE KINE 29 Lao Ce govori. svakako. 55). u prvom redu »slabost«. znači. dakle plodnosti. 17) da je kolektivna hijerogamija mladića i devojaka. posvećenik budi i podstiče u sebi ženske osobine. Sa izvesnog stanovišta taoista nastoji da postigne androgini modalitet. 67 Predstava doline sugeriše ideju praznine. 68 Sjedinjavanje dvaju polova olakšava povratak detinjstvu. drevni ideal ljudskog savršenstva. str. nerazaznatljivo. upućuje na posebno bogat simbolizam: upućuje na »vrlinu vođe koji privlači sva bića. ali ništa ne v i d i m .66 Ali neke slike i metafore otkrivaju strukture koje ipak imaju izvesno značenje. nerazaznatljivo biće« koje »u sebi skriva« Predstave. poniznost i neopiranje. Plodne suštine i Duhovne suštine (pogl. . «• Reč je. 51). o »drugom« Tao. . do čije »dekadencije« dolazi dosta rano. ali upućuje i na taoistu koji »kada je prazan. s druge. Njegov simbol je »božanstvo Val«. Čen (Ellen Marie Chen) u prvom redu »Nothingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. 128 i dalje. t j . . u njegovom jedinstvu/totalitetu koegzistiraju jang i jin. . moći ćeš da se vratiš u stanje detinjstva« (28 : 1—2). za odsustvo kvaliteta osećajnosti (specifičan modalitet Taoa). »Pažljivo posmatram. vraćanje »na početak« individualne egzistencije. još od protoistorijskih vremena periodično obnavljala kosmičko i društveno jedinstvo/totalitet. ali joj pretpostavi ženskost: bićeš dolina sveta. Sada nam postaje jasnija taoistina želja da se vrati u prvobitno stanje. kojem se ne bi moglo dati nikakvo ime« (pogl. . 25 i 52). na vrlinu vladarskog Jedinstva koje dovodi u red mnoštvo oko sebe«. odnosno stanje koje je postojalo »na prapočetku«. »drugi« tao nazvan je »Majkom sveta« (pogl. dakle. odnosno očišćen od strasti i želja. s jedne strane. predstavnika janga i jina. 0 tom aspektu Taoa vidi članke Elen Meri. Praznina se. 26). Slušam i ništa ne čujem . no isto tako nedokučivom. vezuje za pojam plodnosti i materinstva. 87 Izraz Tajanstvena ženka »odnosi se na tajanstvenu plodnost Taoa. o dobro poznatoj ideji koju izražavaju sva tradicionalna društva: savršenstvo pripada početku ciklusa (kosmičkog ili »istorijskog«). str. a istovremeno i mesta gde se skupljaju vode. postaje potpuno ispunjen Taom« (Kaltenmark. Eliade. Mephistopheles et I'androgyne. . spontanost i sreća postoje jedino na početku stvaranja ili u novoj epifaniji života. vrhunski Te neće te mimoići. »Upoznaj muškost. A videli smo već (str. str. Prilagodivši se modelu »drugog« Taoa. a istovremeno je u vezi i sa idejom doline i planinske kotline« (Kaltenmark. 69 Model sjedinjenih suprotnosti uvek je Tao. Nailazim samo na ravnodušno Jedinstvo . 14). . »Tajanstvena' ženka« koja ne umire. Jer za njega vitalna punoća. A ako to postaneš. takav povratak čini mogućom i periodičnu regeneraciju života. usmerenih prema praznini žumanca.

501 i dalje. Pankineska ideja kosmičkog kružnog ciklusa ima značajnu ulogu u Tao-te kingu. a drugi ih smiruje. pa u skladu s tim u potpunosti modifikuje njegov ontološki način postojanja. 82. Prema jednoj anegdoti koju nam je preneo Čuang Ce. U pitanju je revalorizacija i produbljivanje šamanske ekstaze. 25). van područja realnosti. . Ellen Marie Chen. odlutao sam da malo uživam na praizvoru svih stvari« (pogl. Ali svetac veruje da može izbeći opštem ritmu života i smrti. mada se Tao-te king o tome nigde izričito ne izjašnjava. Kao tšo primećuje Kaltenmark (str. napustivši svet i ljude. str. delo. sačekavši koji trenutak. Granet. moramo se podsetiti da taoistička tehnika ekstaze ima šamansko poreklo i strukturu. kako kaže Lao Ce. koja istovremeno prevazilazi i život i smrt. »U njemu (u svecu). »putovanje do praizvora svih stvari« rezimira suštinu taoističkog mističkog iskustva. ili je to bilo stvarno? Ali u jednom trenutku. nema mesta za smrt« (50 : 13). str. 7 1 Poznato je da u toku transa šamanova duša napušta telo i p u t u j e kosmičkim prostorima. obratio mu se ovim recima: »Ne znam da li su me oči prevarile. vaše telo mi je zaličilo na komad sasušenog drveta i učinilo mi se da ste. rekao je. 82). Lao Ce izgleda da ipak nije verovao u fizičku besmrtnost. »Onaj kojim potpuno ovlada Te ravan je novorođenčetu« (55 : 1).30 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA slučaju taoizam se inspiriše arhajskim religijskim običajima. pa čak i steći »fizička besmrtnost«. niti u život čoveka na onome svetu. La Pensée chinoise. Taoisti poznaju više tehnika kojima se beskonačno može produžiti život. putovanje Lao Cea do praizvora svih stvari predstavlja mističko iskustvo drugog reda. on sebe stavlja van kruga. doba pre »pada« kada su ljudi mogli da uzleću na nebo i opšte s bogovima. 70 Da bismo ovaj problem smestili u njegov pravi kontekst. duh ponovo pronalazi večnu sadašnjost. treba podvući i to da se taoistički stav prema ženama potpuno razlikovao od vladajuće ideologije u feudalnoj Kini. Međutim. koji karakterišu položaj čoveka u svetu. nav. Traganje za dugovečnošću čini deo traganja za Taom. Osim toga. otplovili u one nedostižne predele koje niko ne obitava. I šaman se u toku ekstaze oslobađa vremena i prostora i uspeva da se vine u »Središte sveta« i vrati u rajsko doba. To ekstatičko putovanje predstavlja povratak »prapočetku« svega što postoji. 70 Kaltenmark. oslobađajući se vremena i prostora. up. jer ono prenosi uslove. str. »Is there a doctrine od physical immortality in the Tao te Ching?« 71 Up.« »Da. 350 i dalje. i Konfucije je jednom zatekao Lao Cea »u stanju takve obamrlosti« da mu više nije ličio na živo biće. 21). Eliade. Tao »neprekidno kruži svemirom« (pogl. odgovorio je Lao Tan. Ali. Le Chamanisme. Učitelju. uspevajući da u sopstvenom biću ostvari prazninu. 2ivot i smrt bića objašnjavaju se takođe alternacijom janga i jina: prvi stimuliše vitalne energije.

4. pogl. kaže Lao Ce jednom ođ svojih učenika. »taoistička škola« i religijskog taoizma ili »taoističke religije« (TaTo-Kjao.«74 Unutar kruga Taoa. a za dobro i zlo i ne haje. nav. 7 6 Kao što je to slučaj i s nekim drugim narodima. »znamo da nema ni istinskog života ni istinske smrti. jer ono nije isto što i dualnost realnog sveta. On krstari i van četiri mora. On ne oseća ni vrelinu šume koja gori u plamenu. 77 Up. str. delo. 117—118. oblaci su njegova zaprega. isto. zahvaćenim šamanizmom — npr. 76 »Unutrašnjom kontemplacijom postižemo samozadovoljstvo« (Lie tscu. str. tursko-mongolskim — iskustva i pustolovine šamana za vreme njihovih ekstatičkih putovanja inspirisali su pesnike i ušli u epsku poeziju. Iznenada sam se probudio i postao ja. ili dva aspekta vrhunske realnosti. prema smenjivanju života i smrti ravnodušan je. U tom slučaju neki njegovi aforizmi stariji su od pojave Tao-te kinga. »Jednom sam ja. glava 2. str. Zbog toga Čuang Ce poistovećuje život i smrt: to su za njega dva modaliteta. prev. može se naći nekoliko veoma zanimljivih primera. 118). ali mi nije bilo jasno da li sam Čuang koji sanja da je leptir. Ču je njegovo vlastito ime. »taoistička U 18. Le Chamanisme. 120. stanja svesti su doista međusobno zamenljiva. doslovno. Po svoj prilici živeo je u V veku pre Hrista. unutrašnja putovanja. Kaltenmark. Svetac. prev. koji onome ko tako živi pripisuju božansku svemoć. M. 325 i dalje (folklor i šamanska književnost u Kini).RELIGIJA STARE KINE 31 O životu Čuang Cea. 177 i dalje (tatarska epska poezija šamanističke strukture). 72 73 . 240. 73 Sledeća poznata anegdota najbolje ilustruje Čuang Ceovu koncepciju o relativnosti stanja svesti. Eliade. ko zna da 1' ne znači biti živ tamo'« Prev. Ovaj paradoksalni način življenja. stvarni Ču. Jedino savršeno saznanje po njemu je saznanje ekstatičkog reda. ni studen razlivenih voda. kao i život nekih jogina. a sunce i mesec su mu konji. u stvari. Kaltenmark. i on odbacuje vladajuća mišljenja i diskurzivnu nauku. ni bura koja podiže okeane ne mogu ga zaplašiti. str. doslovno. ili leptir koji sanja da je Ču.« 75 Prema nekim taoistima ove ekstatičke šetnje su. ni grom koji para planine.« »Smrt i život su samo odlazak i povratak: biti mrtav ovde. zna se veoma malo. u tom trenutku nisam bio svestan da sam Ču. 72 Ta tema jedinstva Života i Smrti javlja se kod svih taoista. drugog velikog predstavnika taoizma. Tehnike dugovečnosti Kineska terminologija obično pravi razliku između filozofskog taoizma (Tao-Kia. »Savršen čovek je čisti duh. Henri Maspero. Kao Lao Ce. »Ja i ova lobanja«. 77 133. usnio da sam leptir koji leti i osetio sam se srećnim. 75 Tchouang-tseu. opisuje se ponekad suviše zvučnim terminima. Taoisme. koji je svoj duh ispraznio od svih stanja uslovljenosti i kročio u svet jedinstva/totaliteta Taoa. 74 Prevod Maspero. Čuang Ču. živi u neprekidnoj ekstazi. Kaltenmark. str.

str. Za ostvarivanje dugovečnosti.. upućuje na pustinjaka. raspravu. Norman Girardot. 78 Neki autori ovo razgraničavanje smatraju opravdanim i neophodnim. život i smrt). 82 Oni su se samo povremeno vraćali u svet da bi formule fizičke besmrtnosti preneli novoobraćenicima koji su to zasluživali. up. What is Taoism? str. Osnovno za sve njih bilo je ishranjivanje »vitalnih energija« (jang-hsing). Le Taoïsme. . »On the world 'taoist'«. imali istovetnu paradoksalnu koncepciju Taoa i težili istovetnom cilju: da u svom biću sjedine dve epifanije vrhunske realnosti (jang i jin. Prema istoričaru Seu-ma Cjenu. magičnog leta i taoizma. up. »magični let«. A pošto je između makrokosmosa i ljud78 Prema Sivinu (Sivin). duh i materiju. The Boole of Lieh tzu. 12 i dalje. Ideogram »besmrtnika« (hsjen). Kaltenmark. u periodu između IV i III veka. I najzad. 320—24. 79 Druga grupa naučnika zastupa temeljno jedinstvo svih istorijskih formi taoizma. nekoliko primera kod Maspero. 81 »A popeti se na nebo u punom s j a j u dana (u podne)« bila je formula. razlikovanje »filozofskog taoizma« od »taoističke religije« korisno je i nije na odmet zadržati ga. No ta je smrt bila samo prividna: u svoj kovčeg stavljali su štap. Le Lie sien tchouan. kao i svi oni koji su neumorno tragali za fizičkom besmrtnošću. M. ali njegovi najstariji oblici predstavljali su čoveka kako igra mašući rukama poput ptice. C.32 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sekta«). str. K r a j n j i cilj poklonika taoističke religije bio je ostvarivanje fizičke besmrtnosti. 84—85. Eliade. nekoliko kraljeva je slalo ekspedicije u potragu za tim natprirodnim ostrvima (Mémoires. Adept je u toku dobijanja besmrtnosti bio pokriven ptičjim perjem i krila su mu polazila od ramena. O vezi između krila. Kaltenmark i Sipet (Schipper). 436—37). Međutim. str. str. posvećena završnoj apoteozi Učitelja. Graham. mač i sandale. Le Chamanisme s. perja. Druga kategorija vernika obuhvatala je one koji su vekovima živeli u nekoj vrsti zemaljskog r a j a : na čarobnim ostrvima. Creel. između ostalog A. 1—24. 79 Vid. To se nazivalo »oslobađanjem mrtvaca«. III. vid. raspoređujući ih tako kao da stoje pored tela. »Part81 of the Way«. treću kategoriju činili su oni koji su u zemaljski r a j stupali posle smrti. dostupnih jedino posvećenima. 82 Reč je o predstavi koja se uzimala kao uzor vanvremenskih rajskih oblasti. str. vernik je mogao koristiti nekoliko tehnika. ovo razlikovanje je tvorevina moderne istoriografije. Poznato je da je ptičje perje jedan od najčešćih simbola »šamanskog leta«. predstavljajući čoveka i planinu. Heerlie G. 80 Tačno je da su »metafizičari« i »mistici«. Grane. za njih je taoizam Lao Cea i Ćuang Cea »čista filozofija koja se u potpunosti razlikuje od traganja za fizičkom besmrtnOšću. ss. 304 i dalje. 10 i dalje. U vezi s pomenutim stavovima vid. ili na svetoj planini Kuen-Luen. što predstavlja glavni cilj »taoističke religije«. 80 Najznačajniji među njima su Maspero. v. 83 Vid. 83 Ponekad su besmrtnici predstavljani s preterano razvijenom lobanjom što je trebalo da znači da su u svome mozgu nagomilali velike količine energije jang.

. . 198 i dalje. vina i sličnog) i da se hrani lekovitim biljem i mineralnim materijama. vernik tera starost i vraća se u stanje fetusa. svakom od njih potrebne. 198. ista božanstva koja žive i u 84 Napomenimo da je cinober (živin sulfid) bio osnovni element za spravljanje »eliksira besmrtnosti«. »Les procédés de 'nourrir le principe vital' dans la religion taoïste ancienne«.. vernik počinje da se hrani rosom ili kosmičkim »zracima««. vraćajući se na početak. Meseca i zvezda. 203 i d. koji n a s t a n j u j u tri Cinober polja. 98 i dalje.. 88 Predgovor raspravi Formules orales de la respiration embryonnaire. § 143). savršeno usklađenog s kosmosom. 87 Up. reč je o unutrašnjem disanju koje teče u zatvorenom krugu i koje je slično disanju fetusa u majčinoj utrobi. Maspero. To su. vitalne energije su ulazile i izlazile kroz devet telesnih otvora. unutrašnjom vizijom se može postići razlikovanje božanstava koja žive u pet organa. on više ne udiše samo atmosferski vazduh. isti. postiže se besmrtnost. uništavaju vitalne snage vernika. u stvari.RELIGIJA STARE KINE 33 skog tela postojala savršena podudarnost. kadrim da unište demone. 71 i dalje. str. i donje — deo ispod pupka. Pa ipak njeno primenjivanje omogućuje izvestan ekstatički doživljaj. za Kineze. Eliade.. Le Taoïsme. »Le procédés . on mora da se odrekne uobičajene hrane (žitarica. mesa. a poznato je da su spontanost i punoća životinjskog života. Međutim. 84 Maspero. a Mesečeva (koja sadrže jin) u ponoć. str. stoga je bilo osobito važno o njima voditi računa.«. 85 Up. Maspero. 85 Oslobodivši se tri unutrašnja demona. vežba koja prethodi meditaciji.. unutrašnjom vizijom i koncentracijom misli postiže se vizuelizacija daha i njegovo sprovođenje kroz tri Cinober polja. str. prev. Da bi ih se oslobodio.). sledeće — predeo oko srca. str. Maspero. str. Le Yoga. Primena dijeta imala je tačno određen cilj: da svaki organ ishrani materijama i lekovitim travama koje sadrže »energije«. najvažnije od svega je zadržati dah. 87 »Vraćajući se u prvobitno stanje. Le Taoïsme. e. Podsetimo se da u unutrašnjim delovima tela ne žive samo zaštitnički duhovi i dobra božanstva već i zla bića: Tri crva. Neki recepti iz III veka posle Hr.«.000 udisaja. preporučuju da Sunčeva zračenja treba udisati u podne (kada je jang najjači). »Les procédés. Ako se dah zadrži u vremenu koje je potrebno za 1. str. Taoisti su na telu razlikovali tri dela koja su nazivali Cinober poljima:84 gornje »polje« obuhvatalo je mozak. Dodajmo da je »duboko i nečujno disanje« u toku ekstaze ličilo na disanje životinja u toku kibernacije. 107 i d.« 88 »Embrionalno disanje« nije isto što i jogistička pranajama (up. 3 6 Postoji i jedan poseban postupak koji se zove »embrionalno disanje« (tai-si). predstavljale najbolji model života. Prema Tai-ping šingu (III vek n. već i zračenja Sunca.

t j . u stvari. M. »Nadahnjivao se Tajanstvenom ženkom (up. Ona se sastojala u apsorbovanju vitalnih energija od žena kojima bi se čovek samo približio: smatralo se da »ta energija. 80 .. »The longest taoist scripture«. str. odlomak ovog teksta. nap. da bi se na t a j način ostvarila revitalizacija mozga. odnosno u predelu ispod pupka. Maspero. Le Taoïsme. i obrazovanje »misterioznog zametka« novog besmrtnog tela. koja potiče od samih izvora života. 57.. 386—87. str. Maspero. a žena na srce. e. e. 8 9 Druga metoda produžavanja života sastojala se u seksualnoj tehnici koja je u isti mah bila i obred i jedan od načina meditacije. str. . Da bi O taoističkom panteonu. 92 Kaltenmark. Jedan tekst iz V veka n.. reč o specifično taoističkom idealu ataraksije. Adept je morao obaviti seksualni čin ne izlivajući seme.« 9 0 Besmrtnik Jong Ceng Kong bio je savršeni poznavalac metode »obnavljanja i sprovođenja«.« 91 Postojali su i adepti koji su primenjivali metodu zvanu »vampirizam« (Kaltenmark). reprodukovan na str. vid. on. zatim treba da izgovore molitve. a neki smatraju da je veliki učitelj Lao Ce bio. t a j zametak se razvijao u »čistom telu« koje se posle adeptove prividne smrti odvajalo od leša i priključivalo drugim besmrtnicima. Strickmann. smeštenog u glavi. Le Lie-sien tchouan. Primenjivao je isto što i Lao Će. navedeno delo. str. »U tome je metoda neumiranja. obezbedi dug život i rađanje muške dece. 116 i d. Podrazumevalo se da su oba partnera imala koristi od ovog rituala. Hranjen isključivo »dahom«. I tu je. »Les procédés.92 Jedan od glavnih ciljeva taoističke seksualne tehnike bio je mešanje semena s dahom u donjem Cinober polju.«. .) sastojala se u »vraćanju semena u cilju obnavljanja mozga«. pomešanog s dahom. koji boravi u ljudskom telu. njen cilj je bio da se ojačaju vitalne snage. U toku meditacije oba partnera treba da »izgube svest o svome telu i o spoljašnjem svetu«. Ali taoistička tehnika »put jina« besmrtnika Jang Cenga (I vek n. u znatnoj meri produžava život«.. 341. Primena tehnike zvane »spavaća soba« (fang-šung) poznata je bila od najstarijih vremena. str. a poispadali zubi ponovo su izrasli. adept može stupiti u vezu s njima i uvesti ih u svoje telo da ga ojačaju. omogućuje i muškarcima i ženama pristup metodi Večnog života«. držao se principa da vitalni duhovi iz doline Val nikad ne umiru.34 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA makrokosmosu. a onda muškarac treba da se usredsredi na bubrege. Posredstvom meditacije.. 91 Max Kaltenmark. Njegova posedela kosa postala je ponovo crna. ali je ona bila odbačena jer je protumačena kao neortodoksna. 55—56. kroz telo adepta i njegovo uspinjanje od donjeg Cinober polja do gornjeg. 90 Up. jer oni održavaju život i ishranjuju dah. precizira da »savršena m e d i t a c i j a . 67). u stvari. Zadržavanje je omogućavalo protok semena. o sprečavanju rasipanja vitalne energije. 137 i d. 388. Vid. up.

prirodnim preobražajem drugih metala u zlato. 2) mitove koji govore o eliksiru besmrtnosti i svecima besmrtnicima. str. »Beginnings of Alchemy«. kineska alhemija se obrazovala koristeći: 1) tradicionalno kosmološke principe. kao i u tantrizmu. III tom ove knjige (glava XXXII). str. 134. 77. u stvari. Ova tri elementa — principi. među stručnjacima postoje neslaganja. 94 U II veku pre Hr. up. adept je morao apsorbovati veliku količinu jina i zbog toga je menjao više partnerki. § 130). 13. Cu Jena. Iz te prakse izrodilo se kasnije kolektivno »sjedinjavanje dahova«. Prastare koncepcije u vezi s rašćenjem ruda u »utrobi« Zemlje. zasnivala na dva verovanja: 1) na verovanju u pretvaranje metala u zlato i 2) na verovanju u »soteriološku« vrednost postupaka kojima se ta operacija izvodila. osobito uticaj tantrizma »levog usmerenja« u kojem je primena jogističke metode imala dvostruki cilj: istovremeno zaustavljanje disanja i izlivanja semena. Le Yoga. zapazili su da između proizvođenja zlata i napora da se produži život i stigne do besmrtnosti ima neke veze. 95 Needham. Taoisti i alhemija Neke obrede i mitove kineskih metalurga. kao i obrednim kompleksom »kovači-inicijacijska bratstva-tajne zanata«. Liu An. te »orgije« imale su isključivo ritualni karakter i predstavljale su.95 Kao autonomna disciplina. Science and Civilisation in China. ceremonija mnogo kritikovana. a još se raspravlja i o vremenu nastanka prvih tekstova koji pominju alhemijske postupke. Dubs. blaženstvo i duhovnu neposrednost. H. str. Što se tiče porekla kineske alhemije. i svi se naučnici slažu da »začetnikom« kineske alhemije treba smatrati Mencijevog savremenika. navedeno delo. 94 93 . nastavak protoistorijskih agrarnih ceremonija (up. U taoističkoj seksualnoj metodi može se otkriti izvestan indijski uticaj. kao i u drugim zemljama. V: 2.RELIGIJA STARE KINE 35 »obnovio mozak«. Veze Vid. 3) tehnike koje nastoje da ostvare dug život. U Kini. u stvari. naročito od strane budista. 12. našle su svoje mesto i u učenju alhemičara. t. a i neki drugi autori. 93 Taoistička seksualna terminologija odnosila se. mitovi i tehnike — pripadaju protoistorijskom nasleđu i stoga je pogrešno njihovu starost meriti starošću prvih dokumenata koji ih pominju. Pouzdano je utvrđeno da su oba pomenuta verovanja u ovoj zemlji postojala već u IV veku pre Hr. Joseph Needham. 253 i dalje. na mentalne operacije i na mistična iskustva. up. mističnom vrednošću zlata. alhemija se. Vid. livaca i kovača preuzela je i usvojila i kineska alhemija. Međutim. str.

koji su naseljavali udaljena ostrva. 100 vid. jedan od njegovih učenika i njegov pas progutali nekoliko takvih 96 Edouard Chavannes. . str. nećete umreti. Zlato je posedovalo kraljevske osobine: nalazilo se u središtu Zemlje i bilo je u mističnim vezama sa šie (realgarom ili sumporom). tekstove navedene u: Mircea Eliade. III. 99 Taj odlomak preveo je Dabs (Dubs). kad postanete dugovečni. str. Vuu: »Prinesite žrtvu peći (cao) i uspećete da prizovete bića (natprirodna). moći ćete da od njega pravite posude iz kojih ćete piti i jesti i na t a j način produžiti sebi život. a sresti besmrtnike. III. 99 Alhemičarev zadatak je. str. Pošto se i zlato i žad uključuju u princip jang. delo. 97 Isto. Kinesko verovanje u prirodnu metamorfozu metala dosta je staro. str. 98 Traganje za zlatom podrazumevalo je i izvesno traganje za suštinom duhovne prirode. otuda se smatralo da i posuđe od alhemijskog zlata beskonačno produžava život. 96 Čudotvorac Li Šao-kjun savetuje caru dinastije Han.100 Prema jednom predanju. o tome najviše obaveštenja pruža Joseph Needham. dobijanja »droge besmrtnosti« i »evokacije« besmrtnika očigledne su: Luan Tai izlazi pred cara Vua i uverava ga da je kadar učiniti ova tri čuda. ubrzavajući ritam vremena. da samo ubrzava rašćenje metala. 66). dakle. alhemičaru Vei Po-jangu pošlo je za rukom da napravi »pilule besmrtnosti«. pre Hr. u kome nailazimo i na verovanje u mogućnost ubrzane metamorfoze metala. Tako stoji u tekstu Huai-nan-cu iz ~ 122. god. str. II. nav. str. prema tome. oni čuvaju telo od propadanja. Sen-ma Cjen. sačuvanom u Lie Hsjen Šuan Šuan (Biografije svetaca besmrtnika).. Dabs. 74). A kada ih budete videli. Mémoires. str. žutom živom i budućim životom (»2uti izvori«). 479. 71—72. značilo je izdići se iznad ljudske uslovljenosti i priključiti se atemporalnoj egzistenciji blaženih. 152. 1977). 499. dakle. Kao i n j e m u odgovarajući znalac sa Zapada. kineski alhemičar.« 97 Traženje eliksira besmrtnosti. bilo je. str. ali mu ništa ne polazi za rukom osim da »materijalizuje« besmrtnike. a možda je i delo samog učitelja. pošto ih prizovete. biće vam omogućeno da vidite blažene (hsjen) sa ostrva Pong-lai koje se uzdiže usred mora. pomaže prirodi u njenom radu. 636 i dalje. Les Mémoires historiques de Sse-ma Ts'ien. Pošto su on. Forgerons et Alchimistes (drugo izdanje. III. 96 i dalje. Moguće je da tekst pripada školi Cu Jena (Tsou Yen). 465.36 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA između »spravljanja zlata«. 141. prah cinobera će moći da se pretvori u žuto zlato. u vezi s traganjem za dalekim i tajanstvenim ostrvima gde su živeli »besmrtni«. str. a kada proizvedete zlato. zaokupljalo je prve careve dinastije Ćin (219. koji je živeo u IV veku i bio Mencijev savremenik (isto. Science et Civilisation. godine. III. 98 Traganje za besmrtnicima. i prineli žrtve fong i šan.

Chinese Immortals. 103 No cinober se takođe može stvarati i u samom ljudskom telu. Max Kaltenmark. spravljenih u laboratoriji. pre svega destilacijom sperme u »Cinober poljima« (up. str. str. Pošto je tokom nekoliko godina uzimao cinober. dakle.. boravište besmrtnih. Planina Kuen-luen ima dva sprata: prvi je u obliku uspravne. Le Lie-sien tchouan. itd. daje živu. seda kosa ponovo postaje crna. str. 271. u sebi skriva misteriju obnavljanja putem smrti (jer sagorevanje simbolizuje smrt). La pensée chinoise. nav. jetra drvetu. snabdeveno »komorom sličnom pećini«. 104 Roef Stein. vazduh i zemlja) prenose se na organe čovečijeg tela: srce odgovara vatri. Iz toga sledi da cinober može da obezbedi neprekidno obnavljanje ljudskog tela i u k r a j n j o j liniji besmrtnost. V. Lie-sjen čuan (Lie-sien tchouan). 93 i dalje. kao droga besmrtnosti. 103 James R. pet kosmoloških elemenata (voda. stiče se besmrtnost. 357 i dalje. 146—47. pluća vazduhu. Te snage treba samo ojačati. Planina u Zapadnom moru. Lionel Giles. 101 U skladu s tradicionalnom homologacijom mikrokosmosa s makrokosmosom. »Telesna besmrtnost« obično se sticala uzimanjem eliksira. voda bubrega crna kao olovo«. ako se putem meditacije jednom postigne. 101 . 54. pominje se već u I veku pre n. 99. vatra.RELIGIJA STARE KINE 37 pilula. pomešanog s medom. tradicionalna je i veoma stara predstava »sveta u malom«. Veliki alhemičar Ko Hung (283—343) piše da ako se u toku jedne godine gornje 10 pilula cinobera. e. 33). itd. princip života) koliko zbog osobine što. Vid. a stomak zemlji. str. str. Needham. Cinober. A Kuen-luen je zamišljena planina u Zapadnom moru gde žive besmrtnici. a izgubljeni zubi ponovo narastu. drvo. Da bi se putem mistične meditacije kročilo u ovo područje. jeste Kuen-luen. čovek u sopstvenom telu poseduje sve elemente koji sačinjavaju kosmos i sve vitalne snage koje obezbeđuju periodično obnavljanje. 102 Prema tome. delo. a ako se s tom kurom nastavi i duže od godinu dana. Drugo ime za Cinober polja. 74 i dalje. 2. omogućuje pristup »Cinober poljima« i čini mogućim alhemijsko stvaranje embriona besmrtnosti. koje. up. 102 Tekst. The Nei P'ien of Ko Hung. 104 Obratimo pažnju na ova dva elementa: 1) homologaciju mitske planine Kuen-luen s tajnim područjima mozga i stomaka i 2) ulogu koja se pridaje »haotičnom« stanju. zdravi i čitavi napustili su zemlju i pridružili se drugim besmrtnicima. u stvari ljudsko telo. str. On. 67 i dalje. up. Mikrokosmos. str. Ware. itd. str. u Zbirci legendarnih biografija taoističkih besmrtnika. Iz istog razloga cinober se ne ceni toliko zbog svoje crvene boje (boja krvi. a jedan drugi »stekao je sposobnost da leti«. stavljen u vatru. naveden u Forgerons et alchimistes. i Granet. slično prvobitnom rajskom nesvesnom stanju još nestvorenog sveta. izvesni Učitelj je »ponovo dobio dečački izgled«. tumačen je alhemijskim terminima: »vatra srca je crvena kao cinober. Univerzuma u minijaturi. »Jardins en miniature d'Extrême Orient«. bubrezi vodi. tajno područje mozga. treba najpre doći u »haotično« stanje (huen).

Svođenje materije na prvobitno stanje apsolutne neizdiferenciranosti odgovara — na planu unutrašnjeg iskustva — povratku na embrionalni stadijum. R. ima isti oblik kao i alhemičarska peć i tajno područje mozga. Telo postaje sud u kome na isti način. Kombinovanjem sila janga i jina stvara se »misteriozni embrion« (»eliksir života«. str. 130 i dalje. 106 Materia prima ne treba tu da bude shvaćena samo kao prvobitna struktura materije.ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA a drugi u obliku prevrnute kupe. str. A videli smo već da tema podmlađivanja i dugovečnosti putem regressus ad uterum predstavlja jedan od prvih ciljeva taoizma. Weltordnung. n. odnosno besmrtno biće koje će na kraju. »Žuti cvet«). Nei-tan se može smatrati tehnikom. str. Auferstehung. potvrđene već u prastarim stadijumima kulture: izlećenja vraćanjem na početak Sveta. 108 Vid. 108 Veliki broj ideja i njihovih praktičnih primena. Nei-tan postaje ezoterična jer se eliksir spravlja u samom alhemičarevom telu.). umesto da se vrše u laboratoriji. 160 i dalje. Najčešće korišćena metoda pri ostvarivanju tog cilja je »embrionalno disanje« (tai-si). ali alhemičar ovaj povratak u embrionalni stadijum ostvar u j e i topljenjem izvesnih sastojaka u svojoj peći. na stadijum pre rođenja. ono se može porediti s materia prima. Forgerons et alchimistes. 108 Up. s tom razlikom što se procesi njenog odvijanja opisuju terminima ezoterične alhemije. što ne znači da možda los o ovom simbolizmu u protoistoriji up. primenili su je kao lek protiv zuba vremena. već i kao jedno unutrašnje iskustvo alhemičara. Što se tiče »haotičnog« stanja koje se ostvaruje meditacijom i koje je neophodno za alhemijski postupak. 115 i dalje. prikazanih u poslednja dva odeljka. Carl Hentze. napustiti telo i vinuti se u nebo (up. 107 Vremenom se eksterna alhemija (vai-tan) počela smatrati »egzoteričkom« nasuprot internoj alhemiji jogističkog tipa (nei-tan) koja je sama sebe proglasila za »ezoteričnu«. van Gulik. 37 i dalje). str. . Tod. 105 Drugim recima. Ovu metodu kineski taoisti i alhemičari preuzeli su i usavršili: umesto da njome isceljuju samo bolesti. »Čisti« metali (ili njihove »duše«) identifik u j u se s raznim delovima tela i alhemijski procesi. e. 33). massa confusa kod zapadnih alhemičara. 107 Up. 102. odvijaju se u telu i svesti adepta. a žena se izjednačuje sa sudom. 33 i dalje. Disanje postaje homologno seksualnom činu i alhemijskom postupku. odnosno počeli su da je koriste protiv starenja i smrti. kroz potiljak. odnosno reaktiviranje kosmogonije (vid. metodama »nedokučive fiziologije« i bez učešća biljnih i mineralnih supstanci. Erotic color prints. str. srećemo i u tekstovima iz perioda dinastija Čin i Han (221—220. str. kojim njime kruže i stapaju se semen virile i dah. kruže i stapaju se »čista« živa i »čisto« olovo. Aspects du mythe. tekst naveden u Forgerons et alchimistes. H. i III tom ovog delà. analognom »embrionalnom disanju«. Ovo vraćanje u matericu samo je viši stepen u razvoju jedne starije i rasprostranjenije koncepcije.

glava — planina Kuen-luen. meso — četvoronošci. kao nezavisno organizovana verska institucija. o čudotvorstvu psihosomatskog tipa u toku zajedničkog obeda kad su se delile moći Taoa. treba dodati i to da je u periodu dinastije Han. godine Lao Ce bio smatran emanacijom prvobitnog Haosa i izjednačen sa antropomorfnim bićem. Poslednji vođa »Žutih turbana« pogubljen je 1112. Čang se uzneo u nebo i bio prozvan »Nebeskim učiteljem« (tjen ših). osnivač ovog pokreta izneo je pred cara jedno delo eshatološkog smera. Već u I veku n. pre svega. a u izvesnoj meri i alhemija. Ali. str. 1W »Lao Ceovo telo je potpuno preobraženo: njegovo levo oko postalo je mesec. Le taoïsme. . Kao što ćemo imati prilike da vidimo (up. Pobuna koju je izazvao umalo nije srušila dinastiju. tom III). str.). vršio mesijansku misiju i inspirisao revolucionarne pokrete. 108). XXXV pogl. U provinciji Sečuan uspostavio je »teokratiju« u kojoj su vremenske i duhovne sile bile sjedinjene. kosti — zmajevi. brada — planete i njihove pratilje. vođa sekte Šang Šueh proglasio je renovatio neizbežnim i najavio da »Žuto nebo« (zato su vernici nosili žute turbane) treba da zameni »Plavo nebo«. Ova sekta je postigla veliki uspeh zahvaljujući vidarskom daru njenog osnivača. Ovaj reformator zanesenjak bio je osuđen na smrt. sektu »Veliki mir« (Tai-ping). čine sastavni deo starog taoizma. godine. ali je njegov duh nastavio da živi među vernicima. XXXV pogl. otkrivala je načine kojima se može postići obnova dinastije Han. e. koju su diktirali duhovi. osnovao Čang Tao-ling. tu je bila reč. Godine 184. Mesečno jednom održavana ceremonija »sjedinjavanja dahova« težila je istom cilju (up. Pan-Kuom (§ 129). stomak — more.RELIGIJA STARE KINE 39 nisu postojale i ranije. A slično verovanje u podmlađivanje putem Taoa karakteriše i jedan drugi taoistički pokret. 33).109 Što se tiče »taoističke religije« (tao-kjao) n j u je krajem II veka n. Za sada je dovoljno da pomenemo da je već u jednom tekstu iz 165. Lao Ce već bio divinizovan i da je taoizam. pošto je dobio eliksir besmrtnosti. Knjiga. ali se mesijanska groznica nastavila kroz ceo srednji vek. Carska vojska je pobunu ipak ugušila.. e. utroba — zmije. Učinilo nam se umesnim da ih nrikažemo u ovom poglavlju zato što tehnike dugovečnosti. itd. O ovim.« (tekst je preveo Maspero. manje-više neočekivanim razvojnim linijama taoizma govorićemo kasnije (up.

nekih specifično »hinduističkih« elemenata bilo je i u vedskom društvu (§ 64). asimilacija i sinkretizam odigrali su važnu ulogu i u pokrštavanju centralne i južne Indije. osvojivši ove oblasti jugoistočne Azije. ovi.. e.). § 66) nastaviće se sve do srednjeg veka. proces do kojeg dolazi već u vedskoj epohi. nebrahmanska religijska područja bila su. teologija itd. obredi.. (sa bibliografijom). simbioza. Up. 2 oni su istovremeno pokazali i toleranciju i oportunizam. str.« Brahmanizam je osvojio potkontinent neposredno posle arijanizacije. e. Početkom hrišćanske ere ti »misionari« uspeli su da arijskom i lokalnom nearijskom stanovništvu nametnu. naročito devalvacija nekih velikih božanstava i njihovo zamenjivanje drugim (up. svedena na zajednički imenilac i na k r a j u apsorbovana ortodoksijom. Le Yoga. Gonda. Zahvaljujući homologizaciji koja je izvršena u više nivoa (mitologija. Ali.XVII POGLAVLJE BRAHMANIZAM I HINDUIZAM: PRVE FILOZOFIJE I TEHNIKE SPASENJA 135. 3 Prelaz s brahmanizma na hinduizam odigrao se neosetno.. Eliade. Iako je Indra još 1 2 3 Up. str. 377 i d. Međutim. . 263. u asimilovan j u velikog broja narodnih. isto. 268 i d. pošto nisu bili zanimljivi za autore himni i Brahmana. Asimilacija autohtonih i »popularnih« božanstava hinduizmom t r a j e i danas. 1 Uostalom. marginalnih i autohtonih elemenata. Svojim hodočasničkim i drugim pohodima u udaljene krajeve brahmani su mnogo doprineli religijskoj i kulturnoj unifikaciji potkontinenta. morao da objedini mnogobrojne lokalne elemente. str. a u Indokinu i na Sumatru. de L'Inde. Ali. Rel. i VI veka n. tako i sistem kulture i viziju sveta. razume se da je. Gonda. da tako kažemo. manje-više »popularni« elementi nisu ni ostali zabeleženi u tekstovima. a hinduizam nekoliko vekova kasnije. brahmani su do Cejlona stigli već u VI veku pre Hrista. Po svoj prilici. svojstvenu Vedama i Brahmanama. »Sve je patnja . kako društvenu strukturu. I. Kao što smo već ukazali. Javu i Bali hinduizam je prodro u periodu između II veka pre n.

Ali za razliku od bogova i životinja. stimulativnu vrednost. Le Yoga. o čemu svedoče askete i mistici Upanišada i. str. percepcije takođe su bolni jer nam donose patnju. Eliade. II. 15). ma kakve prirode bilo. Arijanizacija i hinduizacija potkontinenta odvijale su se u vreme najžešćih kriza. a to je put koji od čoveka zahteva da se povuče iz sveta. . kao i metode meditacije i soteriološke tehnike. 273). on više ne uživa neprikosnovenost vrhovnog boga: moćnija od njega je dharma. poistovećuje se s Kalom. objekti (čula). nalaze svoj razlog postojanja u toj sveopštoj patnji. 23. p a t n j a je kosmička nužnost. čovek nije jedino biće osuđeno da pati. ona nije beskonačna. Le Yoga. sveopšta patnja sadrži. autor najstarije rasprave o sankhji (samkhya). I. čovek ima mogućnost da stvarno prevaziđe svoju uslovljenost. str. a neki kasniji tekstovi predstavljaju ga čak i kao podlaca. one imaju neku vrednost samo ukoliko čoveka oslobađaju od »patnje«. Već sama činjenica da postojimo u vremenu i da nam je t r a j a n j e ograničeno podrazumeva patnju. Jama. Vremenom (isto. Višnu i Šiva stiču sve veći ugled. 23. dobija veći značaj. Ta sigurnost da postoji način da se stigne do slobode — sigurnost. up. jer za njim sledi patnja«. Išvara Krišna (Išvara Krishna).BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 41 uvek slavljen u Epu. između ostalog. da se odrekne dobara i ambicija. zajednička svim indijskim filozofima i misticima — ne može voditi u očajanje i pesimizam. II. Nijedna indijska filozofija. str. jer je ono mesto bola. Patnja je doista sveopšta. * Särpkhya-Kärikä. propovedi Gautame Bude. čula. »Telo je bolno. u svojoj biti pozitivnu. 6 Ali spoznaja te sveopšte patnje ne vodi u pesimizam. bolno je. sve je prolazno«. ali ako čovek zna šta mu valja činiti da bi je se oslobodio. Sve doktrine i spekulacije. Naprotiv. 1. Uostalom. jer. 271. Mudraca i asketu ona neprestano podseća da postoji samo jedan put kojim se može stići do slobode i blaženstva. str. zemaljski (koji čoveku nanosi priroda) i unutrašnji ili organski bol. a i neka ženska božanstva otpočinju svoju spektakularnu karijeru. Patanjđali. ni religijska poruka ne izražavaju očajanje. piše: »Za mudraca sve je patnja« (Yoga-Sütra. autor prvog dela o jogi. 4 Nasuprot njemu. 4 Videti reference kod Gonde. »Sve je bolno. čak i samo zadovoljstvo je bolno. da se potpuno izoluje. tvrdi da u osnovi te filozofije postoji čovekova želja da izbegne muke koje mu nanose tri vrste bola: nebeski (čiji su uzrok bogovi). kao uslov sine qua non oslobođenja. Horizont religijske etike posle Upanišada bio je iz osnova izmenjen. naročito. dakle. otkrivanje »patnje« kao zakona postojanja može se smatrati. Vladar podzemnog carstva. 5 Anirudha (XV vek) u komentaru SämkhyaSutra. izjavljuje Buda i to postaje lajtmotiv čitave postupanišadske religijske misli. Up. 5 izjavljuje jedan od kasnijih autora. Ljudsko iskustvo.

Indijska književnost često se služi slikama vezivanja. pametan sam ili glup. nasuprot tome. opisima raskidanja stega.). ?788—880) će dati briljantan komentar ovog odlomka iz Ćhandogje. itd. u stvari. On viče: »Doveli su me ovde. Kakav bi život trebalo da vodim? Kojim putem da krenem? U čemu je moj spas?« Tako on razmišlja. dodaje se ü tekstu.7 Spasenje podrazumeva prevazilaženje ljudske uslovIjenosti. koji je svestan istinskog Bića (Brahman-«/man). stada itd. 24 i d. Samo ono znanje čiji je cilj . ništa nije vredno saznanja« [švetašvatara (Svetašvatara) Up. Na t a j način se čovek. sve do trenutka dok ne sretne onoga.42 136. prisećanja itd. koje dočaravaju ljudsku uslovljenost.spasenje'. stvorenih neznanjem [ a v i d j a (avidyá)]. buđenja. on je sputan osećanjima koja ga vezuju za ženu. ili zaborava. zarobljavanja. Rasüituiuci se od sela do sela.. pobožan. Tako se njegove oči oslobađaju koprene iluzija. itd. do tada zarobljenik sopstvenih iluzija. 1—2). i ostavili sama. srećan sam ili pak nesrećan. uhvaćen u čudovišnu mrežu. shvata da nije zavedeni lutalica. vezanih očiju. nirvana. koji predstavljaju ukidanje (tj. Večnosti koja počiva u Sopstvu). Petnaest vekova kasnije Šankara (Šankara. Spoznaje svoje pravo biće. a čovekove oči pokrivene su koprenom ilubzije. Van toga (tj. Metode koje vode konačnom »buđenju« »Osloboditi se patnje cilj je svih indijskih filozofija i tehnika meditacije. i. »Sin sam toga i toga. za čoveka može imati neku vrednost. I. Od njega saznaje za put saznanja i za taštinu ovoga sveta. priča 0 čoveku kojeg su vezanih očiju odveli daleko od njegovog grada 1 ostavili na pustom mestu. str. događaju čoveku koga su varalice odvukle daleko od Bića (daleko od atman-Brahman) i uhvatile ga u tu zamku. neupućenosti. apsolutnim monizmom. on uspeva da na k r a j u stigne do kuće. itd. prevazilaženje) te uslovljenosti ili oslobođenje [mokša (moksha) mukti. učmalosti. što je dotada verovao da jeste i da je Biće ono što je i on sam. 12]. Varalice su. 14. uklanjanja koprene ili poveza s očiju. pijanstva. prijatelja. . vezanih očiju!« Neko mu onda skida povez i pokazuje put ka gradu. okivanja. na primer. Ćhandogja (Chándogya) Up. Takve se stvari. oslobođen robovanja. srećan i uz to pun ljubavi prema drugima. (VI. i onaj koji ima pravog učitelja može da se oslobodi neznanja i dostigne savršenstvo. piše Šankara. oslobađa zavisnosti od svetovnih stvari. Isto tako.. ali njegovo tumačen j e samo razrađuje i precizira izvorni smisao priče. Razumljivo je da će vedantinski metafizičar tumačiti pouku u skladu sa sopstvenim sistemom.]. pogrešne ideje (o »onome što vredi« ili »ne vredi«. i on postaje čovek koji 7 Videli i druge tekstove. navedene u Le Yoga. sina.

pun radosti i vedrine. dosta približno i tek počev od prvih vekova nove ere. Neznanje koje je. I. dok se vraća kući. ogrezlom u ponoru. Za sankhju i jogu takođe. vid ja (jñána. »okovanom lancima shvatanja dobra i zla«. to ne znači da ona nije bila razmatrana i ranije. puruša). kronologiju 8 Up. ili zatočenom u tamnici. ali nemali broj tekstova. u stvari. koja definiše ljudsku uslovljenost. o analogijama između ovog indijskog simbolizma zarobljavanja i raskidanja stega i izvesnih aspekata gnostičke mitologije (videti takođe § 229). Time što uklanja neznanje i skida veo maje (maya) saznanje [đnjana. napisanih u prvim vekovima hrišćanske ere. Neki od njih otkrivaju uticaj izvesnih specifično budističkih ideja. hronologiji ne treba pridavati suviše veliki značaj. opijenom zabludama. Gotovo svaka indijska filozofska rasprava 9 sadrži shvatanja koja su prethodila datumu njenog sastavljanja i često su veoma stara. kritikuje budizam. § 139). Istorija ideja i kronologija tekstova Svi religijski i filozofski tekstovi. strasti. rezultat je neznanja (avidja). Za označavanje nekog posebnog filozofskog sistema postoji reč daršana čije je značenje »stanovište. način posmatranja« (potiče od korena driš. čovek pati zbog posledica tog neznanja sve dok ns otkrije da je u ovom svetu samo prividno zarobljen. nepoznavanje samog sebe može se uporediti sa »zaboravom« istinskog Sopstva (atman. Kada se u nekom tekstu naiđe na novu interpretaciju. . Sopstvo nema nikakve veze sa ovim svetom (up. To je razlog zbog koga se takva osoba ne seća »višeg stanja«. 8 U Maitri Upanišadi (IV. vidyá)] omogućuje oslobođenje: to istinsko »saznanje« ravno je »buđenju«. koju komentariše Šankara. Čak ako se datum sastavljanja nekog spisa koji put i može odrediti. shvatanje. napisani su posle Budinih propovedi. vizija. a najbolji primer »probuđenog« je Buda. 2) čovek. izuzev starih Upanišada. ali koju čovek nije uspevao da realizuje. 137. Etiade. odnosno dok pronalazi atman. str. Međutim. poredi se sa osobom. shvatati«). kao što pokazuje pouka. 145 i d. kontemplirati. razume se. 9 Napominjemo da sanskrit ne poseduje reč koja tačno odgovara evropskom terminu »filozofija«. »Patnja«. Moglo bi se reći da indijska postupanišadska religijska misao izjednačava oslobođenje s »buđenjem« ili s poimanjem jedne situacije koja je postojala od samog početka.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 43 može da posluži za primer. Aspects du mythe. ili pak žrtvom opsena i fantazmagoričnih snova. doktrina. što znači »videti. još neoslobođen uslovljenosti.

u pravom smislu reči. suprotstavljen drugim daršanama. 2. Vedanta pre sistematizacije Termin vedanta (doslovno »kraj Veda«) označavao je Upanišade. jer Badarajana u svom delu navodi imena i ideje mnogih ranijih autora. pre svega klasičnim sistemima sankhje i joge. 27). predstavljaju opšteprihvaćenu konstelaciju pojmova.44 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA filozofskih ideja gotovo je nemoguće ustanoviti. Ovaj termin se pojavljuje već u Mundaka Upanishad (III. Najranija istorija vedantinskog »filozofskog sistema«. 20 i d. Niz avidja-karman-samsara. 2. Najstarije sačuvano delo Brahma-sutre. sna. Prema Up. Ali ono sigurno nije bilo i prvo. moglo bi se reći da su sve tri brahmanističke daršane (daršanas) — vedanta. pripisano rišiju (rishi) Badarajani (Badarayana) napisano je verovatno početkom naše ere. sankhje i joge (§ 148). 6) i u Svetäsvatara Up. ne treba zaboraviti da su sve metode i soteriologije posle upanišadske epohe imale zajedničku okosnicu. nije nam poznata. Dovoljno će biti da ukažemo na najvažnije transformacije i da istaknemo modifikacije koje su iz osnova izmenile početnu orijentaciju. tumačenje neukosti kao dremeža. jednačina egzistencija = bol. na primer. pri tom. opijenosti. Ali. »Čovek se rađa u svetu kakav je sam stvorio«. 11 Pod vedantom se u početku podrazumevao skup doktrina. zarobljenosti. ne znači i da odražavaju koncepcije formulisane u budističkoj epohi. 10 Jednom reči. sankhja i joga — isto kao i budizam. Dakle. Analizujući upanišadske doktrene ujedno smo izložili i glavne ideje presistematske vedante. Badarajana pominje tri različite teorije i navodi imena njihovih najpoznatijih predstavnika. 10 11 . Tek s vremenom i to dosta kasno (u prvim vekovima naše ere) tim terminom se počeo nazivati poseban filozofski »sistem«. o odnosima između individualnih atmana i Brahmana. Le Yoga. među kojima možemo prepoznati embrionalne forme vedante (tj. 22). 2. (VI. njima su se doista i završavali vedski tekstovi. izjavljuje se u Šatapatha (Šatapatha) Brahmani (VI. Nema potrebe da ovde podrobno opisujemo po čemu se ti prvi nagoveštaji — potvrđeni u Upanišadama i u budističkim i đainističkim tekstovima — razlikuju od njihovih sistematizovanih formi u klasičnoj epohi. u k r a j n j o j liniji nastojale da objasne ovu aksiomu i rasvetle njene posledice. Raspravljajući. činjenica da su religijski i filozofski spisi u vezi s brahmanističkom tradicijom bili sastavljeni nekoliko vekova posle Gautame Bude. simbola i slika. izloženih u Upanišadama. Za vreme svoga naukovanja Gautama je sretao predstavnike različitih filozofskih »škola«. str. doktrine Upanišada). 138.

ujedno i najvažnijoj vedantinskoj teoriji. vedantinski učitelji su bili primorani da sistematizuju i na određeniji način definišu 12 Vid. prihvatala da oslobođeni nastavljaju svoju večnu egzistenciju kao autonomna duhovna bića. 12. on se »budi« u svetlosti i blaženstvu večne sadašnjosti. Od njih su nam ostala poznata jedino imena nekih autora i nekoliko njihovih citata. Badarajana je vrlo verovatno nastojao da postavi doktrinu koja će Brahmana istovremeno proglasiti i za materijalni uzrok koji deluje na sve što postoji i za osnovu individualnih atmana.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 45 prvoj od njih. već je isto tako iluzija i mnoštvo duhova. . međutim. de Glasenapp. Ako je Biće večno Jedinstvo/Totalitet. menja se. oni su čak i u pogledu oslobađanja potpuno različiti i nemaju nikakve veze jedan s drugim. prema drugoj. Nažalost. no ipak se ne mogu poistovetiti s Brahmanom (Brahma-sutra. tj. mnoštvo objekata. II. e. Međutim. najznačajnije otkriće Upanišada (§ 81). iluzija (maja). zapravo. U k r a j n j o j liniji ona se izjednačava s neznanjem (avidja) i poredi sa snom. atmani su u svojoj biti božanski. Težnja (koju srećemo već u Rigvedi. Brahman. Doktrina maje je u prvom planu. doktrinu koja je. Identifikacija Brahman-atman predstavlja. kao što smo videli. Postoji. Raspravljajući o dotad izloženim teorijama. Izložena razmišljanja pre svega se tiču odnosa između Brahmana. str. odnosno u Jedinstvu/Totalitetu. u švetašvatari i Maitri TJpanišadi kao i u Bhagavad-giti i Mokšadharmi (Mokshadharma) (XII knjizi Mahabharate) nailazimo na priličan broj podataka koji se u osnovnim crtama tiču vedantinske misli pre Šankare. zbog toga što \maja počinje da igra značajnu ulogu u iskustvu svakog pojedinca. 129) da se ono realno ostvaruje u Bogu. iskustvom postane svestan sopstvenog atmana. zastupa mišljenje da je maja razlog verovanja u pluralitet individualnih atmana (up. razumevanje 555 aforizama koji sačinjavauj Brahma-sutre dosta je teško bez komentara. La philosophie indienne. H. 12 Međutim. 145 i d. I. dve generacije stariji od Šankare. godine n. Vedantinski učitelj Gaudapada. pre svega pripisuje joj se uloga zaslepljenosti. Raznoliki obiici »realnosti« spoljašnjeg sveta nisu ništa manje iluzorni od sadržine snova. po trećoj. Na čudan način sažete i zagonetne. X. samo jedno jedino Biće. kreacije i maje. po kojoj je kosmička kreacija ispoljavanje magične moći (maja) Brahmana. te sutre su više imale namenu podsetnika i zahtevale objašnjenja nekog znalca. 3. 21). Mandukja-karika. atman i Brahman su identični. Ali posle kritika koje su im uputili visoki budistički znalci. Nekadašnja koncepcija. najzad. izlazi da je ne samo Kosmos. 19). prvi komentari su zaboravljeni i izgubljeni u senci nenadmašne Šankarine interpretacije koju je dao oko 800. formuliše se na sve smeliji način. i kada mudrac nakon joga-meditacije.

a joga. sadrži veliki broj referenci u vezi s principima sankhja-joge. Vedanta se. U nastojanju da prouči upanišadsko nasleđe i formuliše ga shodno potrebama svoga vremena. ukratko njihova soteriologija. 3—4. str. a zatim i u.14 odnosno u IV veku pre Hr. istorija doktrina sankhja. Duh prema sankhja-jogi Na terminologiju kojom se služi »filozofija« sankhja nailazimo mnogo pre sistematizovanja njenih ideja. slabo nam je poznata. odnosno u vreme sastavljanja prvih sistematskih rasprava. Pa ipak i pored izuzetne vrednosti njegovog dela i znatnog uticaja koji je njegova misao izvršila na istoriju indijske duhovnosti. na osnovu nekih odlomaka Mokšadharme bila smatrana spasonosnom gnosom bez premca. e. itd. pored joge. 13 Upravo smo iz tog razloga izlaganje o različitim sistemima klasične vedante i ostavili za III tom ove knjige. III. ona nastavlja Upanišade. . Vekovima posle njega filozofi će izgrađivati paralelne sisteme. verovatno nešto mlađoj. Išvara-Krišninih Sankhja-karika i Patanjđalijevih (Patanjali) Joga-sutri. 22—23. švetašvatari. života i psihomentalnih aktivnosti. do pojave prve sistematske rasprave Išvara Krišne (verovatno u V veku n. Šank ara ostaje bez premca. na primer. dok se za suštinu »filozofskih sistema« sankhje i joge može reći da je bila izložena između IV i VIII veka. 10—11. analizu kojoj treba priključiti i istrajne napore da se ograniči modalitet sui generis duha [puruše (purusha)]. 11 Up. II. U vezi s našim izlaganjem dovoljno je da primetimo da je i ta presistematska sankhja — onakva kakvu je možemo rekonstruisati. Čak i u klasično doba. koja između ostalog. 18—19. No to je problem koji treba više da zanima istoričare indijske filozofije. svojstven ovim daršanama. Međutim. teorijski okviri ovih dveju daršana bili su međusobno dosta bliski. i to n a j p r e u Katha upanišadi.46 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA svoju ontologiju koja je u isti mah bila i teologija i kosmologija. Originalnost njenih prvih učitelja leži u njihovoj uverenosti da »istinsko« saznanje pretpostavlja strogu analizu struktura i pokretačkih sila Prirode. a koristi i rečnik. ističući odlučujuću ulogu znanja na putu ka oslobođenju.. Tako. koja je izrazito praktična disciplina. uostalom. on nije iscrpeo sve mističke i filozofske mogućnosti vedante. vedanta je dostigla svoj najveći uspon za vreme i posle Šankare. Među njima su postojale samo dve suštinske razlike: 1) klasična sankhja je bila ateistička.). 13 139. 7—8. i razlikuje od ostalih daršana baš po tome što nije iscrpla sve svoje kreativne mogućnosti LI doba sutri i njihovih komentara. Ukratko. VI.

ono je jednostavno pasivan posmatrač« [(Sankhja-karika). sve što je dotad stvoreno.15 Za sankhju i jogu svet je realan (nije iluzoran kao. 21 i d. str. neodređen. ne poznaje sebe. možemo smatrati i teorijskim okvirima Patanjđalijevih Joga-sutri. Stoga. Uzrok i poreklo ove povezanosti duha i iskustva su u slučaju. Ostale razlike se mogu zanemariti. Budući da je neosetljiv. kako može dopustiti da se pomeša s psihomentalnim iskustvom? I kako je uopšte jedna takva veza moguća? Sankhja i joga daju rešenje tog problema. autonoman i nesvodljiv. dva aspekta jednog istog problema. metafizičko saznanje. on nije kadar da spozna ništa osim drugih fenomena. Isto kao i atman iz Upanišada. Bezbrojni oblici Kosmosa postoje. ali je i taj »intelekt« proizvod — doduše k r a j n j e prefinjen — prvobitne supstance (prakriti). tog neobičnog »odnosa« između puruše i prakriti u sankhja-jogi nije bio predmet neke sistematske rasprave. Čovek zaista saznaje i shvata posredstvom »intelekta«. Njegovi »atributi« su negativni. strani. koje ćemo sada ukratko izložiti. takva koncepcija puruše već pri prvom koraku stvara teškoće. odnosno jedan »fenomen«. Zelje nisu večne. budući da je i sam proizvod prirode. Ako je duh doista večno čist. Ali. doktrine sankhje. za vedantu). ispoljavaju se i razvijaju samo zato što duh. Autonomija i ravnodušnost duha su njegovi tradicionalni epiteti koje ponavljaju svi tekstovi. . Sopstveno Ja. puruša nema ni »inteligencije«. neizmenljiv. U onom času kada se i poslednje Sopstvo bude oslobodilo. tok psihomentalnog života. Duh je večno slobodan pošto su mu »stanja svesti«. jer on je lišen želja. ali će nam ono postati jasnije kada budemo više saznali o odnosima koji mogu postojati između Sopstva i Prirode. dok je joga veliki značaj pridavala i tehnikama meditacije. Eliade. Za sada recimo samo toliko da ni poreklo ni uzrok ove paradoksalne situacije. 166 i d. pa zbog tog neznanja pati i robuje. tj. u svakom slučaju ne može spoznati Sopstvo jer nije sposoban da ostvari bilo kakve odnose a transcendentalnom realnošću.. ravnodušno. prema tome. budi. koji učitelji sankhja-joge smatraju nerešivim. takav svet postoji i traje samo zahvaljujući »neupućenosti« duha (puruše). na primer. 19]. koji razmatramo. puruša je neobjašnjiv. Prema tome. ne pripadaju duhu. str. Classical Sämkhya. str. jer prevazilazi trenutne mogućnosti ljudskog razumevanja. 16 Međutim. ono je izdvojeno. teistička. Uzrok kao i poreklo paradoksalne veze Sopstva i Života (odnosno materije) mogao 15 Videti M. 28 i d. vratiće se u prvobitnu supstancu [prakriti (prakfti)]. pa.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 47 postulirajući postojanje Boga (Išvare). Larson. Videti tekstove navedene u Le Yoga. Le Yoga. Sopstvo je »ono koje vidi [sakšin (sak§in) doslovno: »svedok«]. Gerald J. i 2) sankhja je kao jedini put ka oslobođenju isticala.

jer predstavljaju fenomene spoljašnjeg sveta. objektivan. Gune imaju. 140. 2. Od trenutka kada prakriti izađe iz svog početnog stanja savršene ravnoteže i poprimi specifične osobine. dvostruki karakter: s jedne strane. »veliki«. kao i njegove fiziološke funkcije. pa čak i njegova »inteligencija« . Prema tome.48 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bi shvatiti jedino neki instrument saznanja koji ne uključuje nikakvu materiju. da tako kažemo. takvo saznanje je nemoguće. stadijuma kada je iz energetske mase prvi put ponikla maglovita svest o egu. nazvane mahat. dakle. prakriti prelazi iz stanja mahat u stanje ahankare. tri »načina postojanja« koji j o j omogućuju da se ispoljava u tri različita vida. n a p a j a j u i uslovljavaju psihomentalni život. jer održavaju. 3) tamas (modalitet statičke inercije i psihomentalne pomračenosti). 2) rađaš (rajas) (modalitet pokretačke energije i mentalne aktivnosti). Vedanta-sutra. u stanju sadašnje ljudske uslovljenosti. Smisao Stvaranja: pomoći oslobođenju duha Supstanca (prakriti) je isto toliko stvarna i večna koliko i duh (puruša). subjektivan. njegova čula. na loše postavljen problem odgovara se ćutanjem. 17) koji je i sam Buda u više mahova primenio. kao što se ne može tačno odrediti ni sam datum stvaran j a (kreacije). Polazeći od te apercipirajuće mase. III. ali kada se tačno to neznanje metafizičkog reda pojavilo nemoguće je utvrditi. od kojih jedan vodi u svet objektivnih fenomena. drukčije rečeno mešanje duha s psihomentalnom aktivnošću. Ahankara je. proces »razvoja« odvija se dalje u dva suprotna pravca. ona je dinamična i stvaralačka. ali koja poseduje izvesnu nejasnu svest o sebi kao egu (otuda i izraz ahankara. njegova »stanja svesti«. Dakle. ali. Mada savršeno homogena. Po tome čovekovo telo. a prema jednom starom brahmanskom običaju (up. Sankhja-joga zna da je uzrok patnje »neznanje«. Traganje za rešenjem tog problema uzaludno je. odnosno u stanje jedinstvene apercipirajuće mase. kao što vidimo. ona se ispoljava u obliku energetske mase. jer je reč o loše postavljenom problemu. uslovljene njenim »teleološkim instinktom« (o kojem ćemo govoriti kasnije). stvorila dvostruki svet: spoljašnji i unutrašnji. aham = ego). ahankare. a drugi u svet subjektivnih (čulnih i psihomentalnih). i dalje lišene »vlastitog« iskustva. Gonjena nagonom za »razvijanjem« (parinama). nazvana gune: 1) satva (sattva) (modalitet svetlosti i inteligencije. Univerzum — kako subjektivan tako i objektivan — samo je preobražaj početnog razvojnog stadijuma Prirode. za razliku od njega. i s druge. dvostrukim razvojnim procesom. ova prvobitna supstanca poseduje.

17). predstavljen je znatnim brojem struktura i raznovrsnih oblika. Vaćaspatimišra (Vacaspati Mišra) uz Samkhya-Karika.) rađaš. blagonaklona. već kao »pročišćenost« »tanane materije«. Sankhja je stoga morfološku složenost Kosmosa izdigla na nivo metafizike. postaje mračna. Yoga-Sutra. nasuprot njoj. 17. nekoga koji će moći da se služi tim složenim celinama. vedra. zbog čoveka (Sankhja-karika. 18 Sdmkhya-Sutra. pridaje principu individuacije putem »svesti 0 samom sebi«. 11. Ali. Taj »neko iznad« ne bi mogla biti mentalna aktivnost. Gune prožimaju čitav Univerzum i stvaraju organske simpatije između čoveka i Kosmosa.). ali su ti delovi sastavljeni baš na način na koji jesu. razlika između čoveka i Kosmosa nije u suštini već u stepenu. uzburkana. nepostojana. Geneza sveta je kvazipsihički čin. lišena smisla. ona je uznemirena. ne tumači kao duhovni kvalitet. 66. može se nekako shvatiti. ona bi bila apsurdna. u stvari. krevet predstavlja celinu sastavljenu od više delova. koja postoji za drugog. itd. Sankhja smatra da jedna takva ogromna tvorevina. § 75). 5. čulne aktivnosti. životinjska (up. prvi dokaz postojanja duha: »saznanje o njegovom postojanju kroz pojam složenosti. puna strasti. materija je stvorila bezbrojne oblike koji su s vremenom postajali sve složeniji i raznovrsniji. u psihofiziološkim (strasti.« 18 Mada je Sopstvo 17 Sankhja-joga ima i subjektivno tumačenje triju guna kada posmatra njihove psihičke »aspekte«. nesigurna. up. kada Kreacija ne bi imala zadatak da služi duhu. Zbog toga. dakle. To se proteže i na shvatanje morala: dobrota se. Kada preovladava satva. IV. II. takva kakva je. 15. biljne i životinjske organizme. svest je smirena. Tako. 4. 24. a kada njome prevlada tamas. takav kakvim ga vidimo. kao i gotovo svi indijski sistemi. Objektivni i psihofiziološki fenomeni imaju zajedničku matricu i razlikuju se samo po formuli guna: u psihomentalnim fenomenima preovladava satva. niti pak »stanja svesti« (budući da su i sama k r a j n j e složeni produkti prakriti). mora imati »nekoga iznad sebe«. Sve što postoji u Prirodi »složeno« je. Zahvaljujući svom neprekidnom »razvoju« (parinama). 19). razumljivo je zašto sankhja-joga čitavo psihičko iskustvo posmatra kao jednostavni »materijalni« proces. sve. čine sve zgusnutiji i inertniji produkti tamasaPolazeći od takvog fiziološkog tumačenja. na primer. I. na primer.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 49 tvorevina su jedne iste i jedine supstance koja je stvorila fizički svet i njegove strukture (up. Treba uočiti ogroman značaj koji sankhja-joga. građevina sačinjena od tolikog broja složenih oblika i organizama mora da ima razlog i smisao postojanja van sebe same. To je. predstavljene svešću. 4 . tj. itd. kada dominira rađaš. puna razumevanja. Prvobitna prakriti. Na taj način sankhja-joga uvodi teleološki karakter Kreacije. Yoga-Sutra. Brihadaranjaka Up. bezoblična 1 večno nepokretna. Jer zdrav razum nas uči da svaka složenost postoji zarad neke druge složenosti. svet. dok fenomene materijalnog sveta (atome.

ne utiče na menjanje Sopstva. Šta je. Prema sankhji. 24) i dok god bude bilo avidje postojaće. stranom duhu. »od Brahmana pa do poslednje vlati trave Kreacija postoji radi dobrobiti duha. Patnja postoji samo utoliko. 47). dok se predmet kreće. postoje između spoljašnjih objekata i percepcije. III. zapravo. i ovakva egzistencija. što znači da ono ne gubi svoje ontološke moduse (večnost. odnosno sa životom i materijom. 41). a s njom i patnja. stvorenih nekim prethodnim činom. Tu nije reč ni o kakvim realnim vezama u pravom smislu reči. Od najstarijih vremena duh se upliće u tu iluzornu vezu sa psihomentalnim iskustvom. tako i inteligencija reflektuje purušu (up. ima jedan poseban kvalitet: da odražava duh. postoji samo jedan put koji vodi spasenju: odgovarajuća spoznaja duha. kakve. dimenzije. boju). ukoliko se iskustvo . odnosno inteligencija (budhi) i to u stanju svoje nepomućene »svetlosti« (satva). prakriti. Tome je razlog neznanje (Joga-sutra. po zakonu karmana. Ali samo neznalica može da poveruje da kristal pri tom dobija osobine cveta (oblik. međutim. ona ipak nastoji da na neki način objasni prirodu njihove veze. kretaće se i njegova slika u kristalu. na primer. neizmenljivost. »ja znam« i pri tom misliti da se to »ja« odnosi na duh. lišenom vrednosti i smisla (budući da su svaka »vrednost« i svaki »smisao« tvorevina inteligencije).). sve dok on ne dostigne vrhunsku spoznaju« (Sankhja-sutra. ili projektovanje neke druge sile koja zahteva svoje aktuelizovanje i realizovanje u ovom ili nekom budućem životu. kao i prema doktrini Upanišada. u stvari. Već — i u tome je po sankhja-jogi i ključ ove paradoksalne situacije — najtananiji. a njegova univerzalna valjanost izvor je patnje koja definiše egzistenciju. što. A iz toga proizlazi da svaki čin koji se započinje u iluziji jeste ili realizovanje mogućnosti. potpuno usmeren ka oslobađanju puruše. »ja mrzim«. ali će kristal ostati nepomičan. oslobođenje Iako filozofija sankhja-joga ne objašnjava ni razlog ni poreklo neobične veze između duha i »stanja svesti«. Reći: »ja patim«. taj »teleološki instinkt«. itd. A prva etapa u sticanju tog spasonosnog saznanja sastoji se u ovome: negirati da duh poseduje atribute. Kao što cvet može da se ogleda u kristalu. Neznanje se sastoji u b r k a n j u nepokretnog i večnog puruše sa tokom psihomentalnog života. I. Joga-sutra. transsubjektivan. najprozračniji deo mentalnog života. smatrati je objektivnom činjenicom.50 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA (puruša) prekriveno velom iluzija i konfuzija kosmičke Kreacije. Jer. znači negirati da se patnja tiče nas. To odražavanje. pokreće materiju. kao i svaki drugi zakon. U tome je zakon egzistencije: on je. 141. znači živeti u iluziji i produžavati je. »ja hoću«. II.

Sankhja-joga svodi beskrajnu raznolikost fenomena na jedan jedini princip. i mudrac nastavlja da živi. lako se može i ukinuti. već jednostavna činjenica. II. 19 Ne postoji ništa osetljivije od prakriti. želje. Ali budući da je ta veza iluzorna. više se ne prikazuje duhu (San. u stvari. 68). ne učestvuje aktivno u svom oslobođenju). nije ni željan slobode. Od trenutka kada je samootkrovenje ostvareno. 67. Međutim. kar. 160). ne bi moglo biti potčinjeno. on nije ni potčinjen. III. sutra. Od trenutka kada pomisli: »Prepoznali su me«. Oslobođenje nam liči na dramu zato što problem posmatramo isključivo s ljudskog stanovišta. osećanja. To saznanje se ne stiče iskustvom. U stvari. već nekom vrstom »otkrovenja«: ono nam u jednom trenu otkriva vrhunsku realnost. zbog toga što mu ostaje da istroši karmički ostatak (San. a »oslobođenje« (mukti) spoznaja njegove večne slobode. Kada je duh spoznat i dosegnut. San. inteligencija kao i ostali psihomentalni elementi (dakle. samo »posmatrač«. up. sa svoje strane. slično »igračici koja odlazi pošto je zadovoljila želje svoga gospodara«.dokazom: materija instinktivno teži oslobođenju puruše. slobodno. ona samu sebe ukida. kar. Mandukhja-karika.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 51 odnosi na čovekovu ličnost koja se izjednačuje sa Sopstvom. olakšava proces oslobađanja služeći kao prethodni stupanj otkrovenju. povlače se i odvajaju od duha da bi se ponovo priključili Supstanci. večno neaktivno. Spoznaja je jednostavno »buđenje« koje otkriva suštinu Sopstva. njegov duh je potpuno »oslobođen« (San. 61). misli. ni aktivan (tj. Samkhya-Karika. kao i u raspravama Sankhje. prema sankhja-jogi. iako je ćup već uveliko dovršen. »Njegov način postojanja je takav da isključuje kako jednu tako i drugu od ovih mogućnosti« (Sankhja-sutra. Duh je. kar. I. sve što nam život može doneti: bol. U tome je iluzija našeg psihomentalnog života. koje se usled zadobijene brzine i dalje okreće. materiju (prakriti) i iz jedne matrice izvodi i Ovo poređenje se isto tako veoma često ponavlja u Mahabharati. 82). A inteligencija (budhi). 59. kao najfiniji vid ispoljavanja prakriti. Od trenutka kada shvatimo da je Sopstvo slobodno. vrednosti se poništavaju. Od trenutka kada shvatimo da je patnja izvan duha i da se tiče samo čovekove »ličnosti« (asmita). 32). ni uništiti. Sopstvo je čisto.. 4* 19 . 69. jer ne može imati veze ni sa čim drugim osim sa samim sobom. Takvo je stanje »oslobođenog za života« [divanmukta (jivanmukta)]: poput grnčarskog vitla. ali kada u samrtnom času napusti telo. čovek veruje da je puruša zarobljen i misli da se može osloboditi.. bol više nije ni bol ni nebol. više ne pripada nama. Kako je onda moguće da u oslobođenju učestvuje prakriti? Na to pitanje sankhja odgovara teleološkim . duh se ne može ni roditi. II. materijalni). neopravdano pripisivani puruši. večno. SamkhyaSutra.. a ni »slobodan« (Gaudapada.

oštro napadali i budistički i vedantinski učitelji. slobodnim. onakva kakvu je kasnije formulisao Patanjđali u svojim Joga-sutrama. na primenu ove tehnike nailazimo gotovo širom Indije. § 78). naročito u Indiji. 142. I sam ovaj autor priznaje (Joga-sutra. Ne znamo čak ni to da li je živeo u II veku pre Hr. Klasična joga počinje tamo gde se sankhja završava. jer Patanjđali ne veruje da samo metafizičko saznanje može čoveka dovesti do oslobođenja. I. 0 njemu kao ličnosti ne znamo ništa. koncepciji koju su. Klasična joga u glavnim crtama preuzima doktrinu sankhje. Ukratko. po njemu.52 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA fizički Univerzum i Život i Svest. pored te nesistematizovane panindijske joge. Patanjđali definiše jogu kao »ukidanje stanja svesti« (Joga-sutra. samo priprema teren za sticanje slobode. nepokretnim purušama-monadama. 2). ali se sva mogu svrstati u tri kategorije. reč je o jednoj tragičnoj i paradoksalnoj koncepciji duha. između kojih nije moguća nikakva komunikacija. od kojih svaka odgovara po jednom od tri moguća iskustva. uostalom. e. tako i u budističkim i đainističkim sredinama. Čitav Kosmos je ispunjen ovim večnim. askete i ekstatičari koji su vladali brojnim parajogističkim tehnikama i uživali ugled »čudotvoraca« pominju se već u Vedama (up. a što se tiče teorijskih okvira i metafizičke osnove. njegov lični doprinos je minimalan. Međutim. Ta ista doktrina. I. Broj tih »stan j a svesti« [ćitavriti (cittavrtti) ] je neograničen. a ona se može osvojiti primenom asketske tehnike i metode meditacije. kako u brahmanističkim. jer Sopstvo ne može imati nikakvog dodira ni sa svetom ni s drugim duhovima. Na t a j način sankhja ujedinjuje ono što je naizgled različito — fizičko. pa možda čak i V veku n. s tom razlikom što je podvodi pod jedan dosta površan teizam. To saznanje. postulira pluralitet duhova mada su oni po svojoj suštinskoj prirodi identični. Prvu kategoriju čine: zablude i iluzije . ili u III. Joga: koncentracija na jedan jedini predmet Na prve sasvim određene reference u vezi s tehnikama joge nailazimo u Brahmanama i naročito u Upanišadama. odnosno »klasična« joga. Međutim. Od tradicijom sačuvanih tehničkih uputstava on je zadržao samo ona koja je vekovno iskustvo dovoljno proverilo. Pošto se termin joga počeo upotrebljavati dosta davno da označi bilo kakvu vrstu askeze i svaku metodu meditacije. čini jedinstvenim i univerzalnim: duh. međutim. s vremenom se uspostavila i joga daršana. 1) da nije učinio ništa drugo do sakupio i izdao tradicionalne doktrine i tehnike joge. vitalno i mentalno — a izoluje ono što se. Svaki puruša je doista potpuno izolovan.

ili Bog (Išvara). I. da tako kažemo. ekagrata. tehnici disanja.20 Razume se da je uzrok tih vriti (vftti)\ koji sačinjavaju psihomentalni tok. varljive percepcije. ne upoznaju struktura. Bez aktivnosti i bez askeze ništa se ne može postići: to je ono što jogistička literatura neprekidno ponavlja. pristupačna samo upućenima. taj beskonačni niz ćitavriti ja. Do slobode se može stići jedino »iskustvom« .). aktivnu primenu. položajima tela. čiji su uzrok vasane. tehniku. Cilj ekagrate je da kontroliše dva izvora mentalnog toka: čulnu i podsvesnu aktivnost. Polazna tačka joga-meditacije je koncentracija na jedan jedini predmet. a druga pogrešnog metafizičkog shvatanja) i da ih zameni enstatičkim. neki osvetljeni predmet. usled neukrotivog naleta psihomentalnih »vrtloga«. halucinacije. a s druge.). Podrazumeva se da se koncentracija na 20 Stoga bogovi (videha. Jer. drugu: sveukupnost normalnih psiholoških iskustava (tj. i treću: parapsihološka iskustva koja pruža jogistička tehnika i koja su. Druga i treća knjiga Joga-sutri najvećim delom posvećene su baš toj jogističkoj aktivnosti (očišćenju. Za razliku od sankhje.). čak i veoma iskusnom joginu preti opasnost da zaluta. itd. skrivenih u podsvesti. Ćitavriti (doslovno: »vrtlozi svesti«) ne mogu biti kontrolisani i konačno uklonjeni ako nisu prethodno bili »iskustvom provereni«. opaža i misli onaj koji ne upražnjava jogu). vasane neprekidno hrane psihomentalni tok. Prepreke koje ove podsvesne snage postavljaju na putu ka oslobođenju dvojake su: s jedne strane. itd. što takođe proizlazi iz njihovog specifičnog (podsvesnog) načina postojanja. budući da nemaju ni telo — imaju inferiorniji položaj od ljudskog i ne mogu da dostignu potpuno oslobođenje. joga sebi postavlja zadatak da postepeno ukloni različite grupe. Da bi se postiglo uklanjanje ćitavritija neophodno je da kolo podsvest-svest bude prekinuto. Cilj Patanjđalijeve joge je da ukine prve dve kategorije iskustava (od kojih je jedna rezultat pogrešnog logičkog. natčulnim. na primer). 8). vrste i oblike »stanja svesti« (ćitavriti). Taj predmet može biti neki fizički objekt (tačka između obrva. neznanje (Joga-sutra. sve ono što oseća. ubrzo bi ih zamenili drugi. i nadracionalnim »iskustvom«. . Tako. poreklo i intenzitet onoga što treba ukloniti. kada bi se trenutno postojeći »vrtlozi« i uništili. sasvim razumljivo. itd. Pojam vasane od velike je važnosti u psihologiji joge. koji bi izbili iz ogromnih »latentnih« rezervi (vasana). Ali otklanjanje metafizičkog neznanja u cilju uništenja stanja svesti za jogu nije dovoljno. »dezinkarnirani«) — koji ne mogu steći iskustvo. teško je kontrolisati i ukrotiti. zabune.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 53 (snovi. vrh nosa. »Iskustvena spoznaja« ovde označava: metodu. kao takve. neka misao (metafizička istina. a to uklanjanje se ne može ostvariti ako se prethodno. vasane.

2) discipline [ n i j a m a (niyama)]. aparigraha (»ne budi sebičan«. 8) enstasis (samadhi). Ima pet »obuzdavanja« (jama): ahimsa (»ne ubij«). piše Vjasa (Jogasutra. II.54 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedan predmet može postići samo uz pomoć mnogobrojnih vežbi i tehnika u kojima fiziologija igra prevashodnu ulogu. proučavanje jogističke metafizike i nastojanje da mu Bog (Išvara) postane motiv za bilo kakvo delanje. brahmaćarija (brahmacariya) (»obuzdaj svoje seksualne nagone«). 32). 143. a tapas se sastoji u postizanju sposobnosti da se podnose suprotnosti. II. to su pravila kojih jogin treba da se pridržava«. neudobnom položaju. 3) položaji tela (asana). askeza (tapas). 46. satja (satya) (»ne laži«). sa kojom se srećemo već u Upanišadama. »Obuzdavanja« ne obezbeđuju nikakvo jogističko stanje. ne bi mogla ostvariti ako bi se telo nalazilo u nekom zamornom. Ti »članovi« joge bi se istovremeno mogli smatrati i sastavnim delovima skupa tehnika i etapama asketskog i duhovnog puta čiji je k r a j n j i cilj oslobođenje. 7) jogistička meditacija [dhjana (dhyana)].21 Tek sa vežbom asana počinje jogistička tehnika u pravom smislu reči. jama i nijama. Ekagrata se. asteja (asteya) (»ne kradi«). 4) kontrola disanja [pranajama (pranayama) ]. aritmično. 6) koncentracija (dharana). »vedrina« implicira »odsustvo želje za uvećanjem životnih potreba«. isto). vedrina. Joga-sutra. Reč je o jednoj od karakterističnih vežbi indijske askeze. pa čak i u vedskoj književnosti. održati telo u istom položaju. 5) oslobođenje čulne aktivnosti od spoljašnjih nadražaja [pratjahara (pratyahara) ]. Uporedo sa obuzdavanjem jogin treba da upražnjava i ni jamu. II. definiše kao »stabilan i prijatan«. bez napora. Tehnike joge Prve dve grupe vežbi. »Onaj koji primenjuje asanu mora da uloži takav napor koji će ukinuti svaki drugi prirodni telesni napor« (Vaćaspati. up. 30). »Čistota. »Čistota« podrazumeva i očišćenje unutrašnjih organa (na čemu naročito insistira hathajoga). . U Joga-sutrama (II. Zbog toga tehnika joge sadrži nekoliko kategorija psihofizioloških vežbi i vežbi duha. Važno je. »Položaj dostiže savršenstvo kad više ne iziskuje nikakav napor«. već samo stanje »pročišćenosti« koje je superiorno stanju profanih ljudi. nazvanih anga (»članovi«). 47). Asana označava dobro poznati jogistički položaj koji Joga-sutra. na primer. samo pod tim uslovom asana olakšava koncentraciju. npr. predstavljaju neophodan uvod u bilo kakvu askezu. vrelo i hladno. kada bi disanje bilo neujednačeno. II. piše Patanjđali {Joga-sutra. ili pak. odnosno niz telesnih i psihičkih »disciplina«. 29) nailazimo na sledeći spisak ovih »članova« koji će kasnije postati klasični: 1) obuzdavanja [ j a m a (yama)]. itd.

Svakom od ovih modaliteta odgovara specifičan ritam disanja. Bhođa (Bhoja). 5 minuta i tako sve više. svojstvenih čovekovoj egzistenciji. Uostalom. nepomičan. Ujednačavanje ritma i zaustavljanje disanja igraju isto tako značajnu ulogu kod taoista. Pošto je cilj pranajame što je moguće duže obustavljanje disanja. Disanje običnog čoveka menja se. Indijska psihologija poznaje četiri modaliteta svesti: dnevnu svest (svest budna čoveka). na aritmičan način. 68—75. Up. svest onoga koji spava ali ne sanja. Ritam disanja čoveka koji spava sporiji je od ritma disanja budnog čoveka. 419—20. izdisaja i zadržavanja daha. ostvario t a j ritam sna. bilo prema psihomentalnoj tenziji. Vezu između ritma disanja i stanja svesti jogini su bez sumnje putem svog iskustva već odavno uočili i ona im je vrlo verovatno poslužila kao instrument za »objedinjavanje« svesti. ujednačeni ritam disanja treba da postane nešto automatsko. tj. Pošto je. da prodre u »stanja svesti« svojstvena snu. kod muslimanskih mistika i u molitvama monaha isihasta. Ta neujednačenost stvara opasne psihičke tokove koji dovode do nepostojanosti i rasipanja pažnje. ne odrekavši se lucidnosti. zahvaljujući pranajami. svodeći bezbroj mogućih položaja na jedan jedini. I. predstavlja njegovo »odbijanje« da diše kao što čine obični ljudi.55 Asana je prvi korak. svest čoveka koji spava i sanja. Ali. hijeratičan. Njihov cilj je prevazilaženje (ili ukidanje) ljudske uslovljenosti putem čovekovog odbijanja da se povinuje svojim prirodnim sklonostima. str. i »kataleptičku svest« [ t u r i j a (turiya)]. Ovo zapažanje je značajno. počinje se tako što se dah zaustavlja za 16. . disciplinovanje daha. tako asana okončava pokretljivost i spremnost tela da zauzme bilo koji drugi položaj. pranajama. Eliade. postepeno produžavajući svoje izdisaje i udisaje — budući da cilj vežbe jeste da se stvori što je moguće duži interval između ova dva momenta disanja 2 2 .Ritam disanja se ostvaruje usklađivanjem tri »momenta«. Primenjujući pranajamu. koncentraciji na jednu tačku: telo je »usredsređeno« na jedan jedini položaj. Vežbanjem jogin uspeva da dovoljno dugo produži svaki od ovih momenata. primećuje da je »disanje uvek u vezi s mentalnim stanjima« (Joga-sutra. Pranajama je pokušaj da se izbegne disajni napor: da bi ga jogin mogao zaboraviti. pre svega do stanja koja karakterišu san. bilo prema okolnostima. Jedan pozniji komentator. napor za jogu predstavlja »eksteriorizaciju«. 34). jogin može. ona je ravna ekagrati. učinjen u cilju ukidanja modaliteta. udisaja. Na nivou tela. Dok asana ilustruje čovekovo odbijanje da se pokreće.. ipa 3 minuta. jogin može da »prodre« do — odnosno da ih u punoj lucidnosti doživi — izvesnih stanja koja su mu u budnom stanju nepristupačna. tj.5 sekundi. Le Yoga. Kao što ekagrata okončava nestalnost i disperziju »stanja svesti«. zatim za 50. Čovek može postati pažljiv ako u to uloži izvestan napor. Ujednačavajući i postepeno usporavajući ritam svog disanja. tendencija ka »unifikaciji« i »totalizaciji« svojstvena je i svim drugim vežbama joge. pa za 35.

Išvare (doslovno: Vrhovnog vladara). u stvari. što mi radije shvatamo kao »mogućnost da se čulna aktivnost oslobodi dominacije spoljašnjih objekata«. Ono što jogističku »meditaciju« karakteriše to je njena koherentnost i stanje lucidnosti koje je prati i neprestano usmerava. nije stvoritelj. itd. joga dokazuje postojanje Boga. »objedinjen«. više je bog jogina. 54). Dharana (od korena dhr. Umesto da se usmeravaju prema objektima. jogin postaje »koncentrisan«. Joga-sutra. Dhjana omogućuje »prodiranje« u suštinu objekata i njihovo magijsko »asimilovanje«. Nije potrebno podvlačiti da se ova jogistička »meditacija« potpuno razlikuje od profane. a ni nekog »osećanja« — jer Bog ne može imati ni želja ni emocija — već ona proizlazi iz »metafizičke simpatije« između Išvare i puruše. Pratjahara se može smatrati poslednjom etapom psihofiziološke askeze. kojeg pominje Patanjđali. Asana. Autonomija u odnosu na stimulanse spoljašnjeg sveta i na dinamiku podsvesti omogućuje mu da pređe na »koncentraciju« i »meditaciju«. On može pružiti pomoć jedino onome koji se predao jogi. Bog. oslobođen svakog drugog napora za asimilovanjem bilo kog drugog objekta«. »držati stisnutim«) jeste. koji je njega izabrao za predmet koncentracije. Nepomičan. Taj bog. Sam čin »prodiranja« u suštinu predmeta posebno je teško objasniti i ne treba ga shvatiti ni kao neku vrstu poetske imaginacije. II. dakle. II. a jogistička meditacija dhjana (dhyana). prema Patanjđaliju (Joga-sutra. 144. prema Patanđalijevoj definiciji. 45). mislima. Može. niti kao intuiciju bergsonovskog tipa. čula »ostaju u njima samima« (Bhođa. ili kako Vjasa (Vyasa) u svom komentaru dodaje: »Kontinualni napor da se asimiluje predmet meditacije. joginu.56 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA — jogin može. nije plod »želje«. ujednačivši ritam svog disanja i usredsredivši pogled i pažnju na jednu tačku. Mentalni »kontinuum« joginu nikad ne izmiče. simpatije koju može . ali kod nekih ljudi može da ubrza oslobođenje. razume se. Ta božanska pomoć. »tok objedinjene misli« (Joga-sutra. usredsređivanje misli na jedan jedini predmet u cilju razumevanja. ukinu ljudsku uslovljenost. bar dok traje vežba. na primer. Uloga Boga Za razliku od sankhje. pomoći da dobije samadhi. Kvalitet svoje koncentracije može da proveri pratjaharom koja se najčešće tumači kao »povlačenje čula« ili »apstrahovanje«. Posle ove etape jogin više neće biti »remećen« i »uznemiravan« Čulnim nadražajima. III 2). pranajama i ekagrata uspevaju da. bez diskontinuiteta da iz budnog stanja pređe u ostala tri modaliteta.

On Išvari pripisuje »sposobnost« predodređivanja ljudskih života: naime. kao nakalemljen. zahvaljujući svojoj »predanosti« Išvari (Joga-sutra. 2 3 Jedan od kasnijih komentatora. zarobljenih mrežom iluzija egzistencije. Išvara. 45). Patanjđali nije mogao da zanemari čitav niz iskustava koja je jedino koncentracija na Išvaru omogućavala. u neku ruku. 88—89). međutim. već njegova »bit«. dok je Išvara oduvek bio slobodan. Tek kod poznijih komentatora. ono jedino što Išvaru vezuje za ljudsku sudbinu.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 57 objasniti podudarnost njihovih struktura. mada neaktivan. postojala je i jedna druga »mistička« tradicija. pomaže joginima poput magneta. Išvara je arhetip jogina: makrojogin i vrlo verovatno zaštitnik nekih jogističkih sekta. 26). ni obožavanja. zbog toga što Išvara odgovara jednoj realnosti iskustvenog reda. Patanjđali je. Kao što smo maločas pomenuli. II. U svom komentaru ovoga teksta Vjasa kaže da se razlika između »oslobođenog duha« i Išvare sastoji u ovome: prvi se nekada nalazio u vezi (makar i iluzornoj) s psihomentalnom egzistencijom. ipak osetio potrebu da u dijalektiku oslobođenja uvuče Boga. onima koje želi da uzdigne. god. Na njega nemaju nikakvog uticaja ni rituali. koju pokazuje prema nekim joginima. da tako kažemo. lišen je veličine svemoćnog Boga stvoritelja i patosa. Nilakantha. Išvara je jedan od puruša. I. Nameće se utisak da je on u joga daršanu ušao. jer je. neki jogini su dobijali samadhi. kako dalje dodaje. čije su poslednje etape bile olakšavane obožavanjem — i to veoma prefinjenim i »intelektualnim« — boga Išvare. pripada prakriti. Prihvativši se posla da sakupi i klasifikuje sve jogističke tehnike. str. budući da zadatak oslobođenja mnogobrojnih Sopstava. ni vera u njegovu »milost«. tvrdi da Bog. 24). slobodan otkako je sveta i veka. Išvara daje snagu da čine dobra dela. a oni žive u vreme kada čitava Indija postaje prožeta verskim i mističkim strujama. osim tradicije »magijske« joge. instinktivno sarađuje sa Sopstvom koje uz pomoć joge želi da se oslobodi. Drukčije rečeno. proverene »klasičnom tradicijom«. Reklo bi se da je ta mistička simpatija. svojstvenog dinamičnom i strogom bogu raznih mistika. do kojeg nikada nije doprla »patnja« i »nečist« egzistencije (Joga-sutra. bio van vremena (Joga-sutra. I. Vaćaspatimišre (oko 850. Koliko je to daleko od skromne uloge koju Išvari pridaje Patanjđali! 23 . odnosno joge koja se pozivala samo na volju i snagu samog askete.) i Viđnjanabhikšua (XVI vek) Išvara dobija veći značaj. Sve u svemu. Jer njegova uloga u oslobađanju gubi svoj značaj. a onima koje želi da uništi. Uostalom. zapravo. Patanjđali. pomaže da čine niska (navedeno prema Dasgupta. Yoga as Philosophy and Religion. za njega kaže da je odvajkada bio guru mudraca. bar u svetlu u kakvom ga prikazuju Patanjđali i njegov prvi komentator Vjasa.

Treba neprestano da imamo na umu taj prelaz sa »spoznaje« na »stanje«. kao da je »ispražnjen od sebe sama« (Joga-sutra. odnosno. Prvo »stanje« je način oslobađanja samo utoliko što omogućuje razumevanje istine i k r a j patnje. jer se doživljava a da nije bio izazvan. jogistički »enstasis«. pre nego »spoznavanje«. dobijeno zahvaljujući izvesnoj »spoznaji«. ili na neku ideju. jednu »otetost«. Očevidno da »diferencirani enstasis« podrazumeva više etapa. konjunkcija. Tek kada je stigao do tog stadijuma. stase. Ali drugi način enstasisa (asamprađnjata) uništava »tragove (samskara) svih dotadanjih mentalnih funkcija« [Viđnjanabhikšu (Vijnana Bhikshu)]. jedan jogi svojstven enstatički modalitet. No. Nastaje istinska koincidencija između spoznaje predmeta i predmeta spoznaje. stanje u kojem se predmet otkriva »samom sebi« (svarupa) u svojoj biti. 3). pa čak uspeva da zaustavi i karmičke sile. ako jednostavno predstavlja potpuno razumevanje bića. jeste k r a j n j i rezultat i kruna svih napora i duhovnih vežbi jednog askete. koji Indija teži da ostvari i koji predstavlja paradoksalni prelaz od spoznati ka biti.58 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 145. Samadhi. odlučili smo se da ga prevedemo sa enstasis. već u stanju »kao da je sam sebe ispraznio«. taj predmet se više ne prikazuje svesti u relacijama koje ga ograničavaju i definišu kao fenomen. sjedinjavanje. zahvaljujući činu koji ne pripada »iskustvu«. jogin stiče »čudotvorne moći« (sidhi) kojima je posvećena III knjiga Joga-sutri. Kada je samadhi postignut usredsređivanjem misli na neku tačku u prostoru. bilo koji samadhi ne može otkriti Sopstvo ni jogina dovesti do konačnog oslobođenja. Taj enstatis predstavlja. jer je to karakteristična crta sveukupne indijske »meditacije«. 24 Ovaj termin pre svega ima gnoseološki smisao: samadhi je ono kontemplativno stanje u kojem misao u jednom jedinom trenu poima oblik predmeta bez pomoći kategorija i imaginacije. U samadhiju dolazi do »probijanja nivoa«. 24 . Samadhi i »čudotvorne moći« Prelaz s »koncentracije« na »meditaciju« ne zahteva primenu neke nove tehnike. pokrenute ranijom joginovom aktivnošću. u stvari. a kada je ostvaren nezavisno od bilo kakve »relacije«. totalitet. Isto tako ni ostvarivanje samadhija ne iziskuje nikakvu dodatnu vežbu. počev Značenja termina samadhi jesu: jedinstvo. To »stanje«. to je »nediferencirani« enstasis [asamprađnjata (asamprajnata)]. potpuna koncentracija duha. III. U tim fazama »sa osloncem« samadhi se otkriva kao »stanje«. on se zove »enstasis sa osloncem« ili »diferencirani« [sampradnjata (samprajnata) samadhi]. jer se može usavršavati. Međutim. Prevodi se najčešće kao »koncentracija«. poniranje u nešto. ali pošto takav prevod stvara opasnost da se pobrka s dharanom. samadhi je jedno »stanje«. omogućuje samootkrovenje Sopstva.

bila je neprekidna opsesija jogina i asketa. pa ma kakvo ono bilo. III. Ta nebeska iskušenja pominje i sam Patanjđali (Joga-sutra. jogin stiče neke okultne »moći« u vezi s predmetima koje je iskustveno spoznao. itd. 51). oni nisu dostigli potpuno oslobođenje. gubi sposobnost sticanja novih snaga. I tako ga neprestano mame božanskim ženama. 25 25 Pa ipak. odgovarao je po jednoj od četiri klase koliko ih je sadržavao samprađnjata samadhi. A pošto su se bogovi zaustavili na tom stadijumu. jednom reči. on stiče neke druge izuzetne sposobnosti (da leti. ako se »koncentriše« na ostatke podsvesti (samskara) kadar je da sazna svoje prethodne egzistencije (Joga-sutra. 37). Jer. Tako. demoni ili bogovi mogu postati toliko moćni da postanu pretnja čitavom Univerzumu. neprirodnim prizorima i zvucima. asamprađnjata samadhi. Joga-sutra. »meditacije« i samadhija. položaj svake od četiri klase bogova brahmaloke. III. III. . ili klasu predmeta. da postaje nevidljiv. bogovi »navode asketu na iskušenja«. a nikako zato da bi ovladao samo pojedinim elementima. prema Vjasi (u Yoga-Sutra III. na primer. askezi (tapas).BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 59 od šesnaeste sutre. u onom času kada asketa počne da koristi stečene magične moći. prilaze mu bogovi i kažu: »Dođi ovde na nebo i uživaj u nasladama kojima bi malo ko odoleo. ljudi. jogin se služi mnogobrojnim sidhijima da bi stekao vrhunsku slobodu.). 26). a Vjasa ih ovako opisuje: kada jogin stigne do poslednjeg diferenciranog enstasisa. obećanjima da će mu telo postati »dijamantsko«. kako kaže Patanjđali (III. Uz pomoć drugih »koncentracija«. Zahvaljujući odricanju. Da bi otklonili toliko uvećanje svete snage. između bogova koji su živeli u nebeskim predelima (brahmaloke) i jogina u stadijumu sidhija postojala velika sličnost. ali za samadhi one su prepreke. lišavajući se zadovoljstva. ostvarenog u odnosu na neki predmet. Odricanje. usvojeno. ovaj eliksir te može spasti od starosti i smrti« itd. 18). ima pozitivnu vrednost. Jogin mora da odagna od sebe sva ta »magična priviđenja«. zbog istovetne prirode. Nakon »koncentracije«. 51). za stanje budnosti te moći predstavljaju »savršenstva« (što je doslovno značenje termina sidhi). nude mu da živi božanskim životom (Vjasa. uveliko prevazilaz'i to zadovoljstvo kojeg se odrekao. U stvari. Sve što je prošlo kroz »meditaciju« jeste — zahvaljujući njenoj magičnoj moći — asimilovano. devojke su ovde čarobne. »koja samo neznalice mogu da požele« i da istraje u svom poduhvatu: osvajan j u konačnog oslobođenja. prema kojem je put otvarala moćna magijska snaga. Naime. Ali božanski život je još daleko od apsolutne slobode. nostalgija za »božanskim načinom postojanja«. Prema sveukupnoj tradiciji klasične joge. Snaga koju asketa dobij a. onako kako ga Indija shvata. Nju je pojačavalo to što je.

Jogistički enstasis ulazi u red istoriji dobro poznatih religija i mistika: u red onih koje izražavaju koincidenciju suprotnosti. vraćanje na prvobitnu ne-dualnost preko samadhija donosi novi element u odnosu na stanje kakvo je postojalo pre podvajanja na subjekt-objekt: spoznaju jedinstva i blaženstva. to je neuslovljeno stanje. Enstasis je ravan reintegraciji različitih modaliteta stvarnosti u jedan jedini modalitet: prvobitnu ne-dualnost. Samadhijem jogin prevazilazi suprotnosti i ujedinjuje prazno i prepuno. a nikako na apsolutno ispražnjenu svest. povlači se. Tu postoji »vraćanje na početak«. ima telo. a spoznao je sebe i samim tim postao puruša. i ponovo se spaja s prakriti. odvajajući se od puruše. Samadhi je po samoj svojoj prirodi paradoksalno stanje. već počinje da živi u večnoj sadašnjosti. »Stanje« i »spoznaja« koje pomenuti termin istovremeno izražava. Kao što piše jedan od kasnijih autora. »mudrost«] do koje dolazi spontano kada jogin stigne u poslednji stadijum samprađnjata samadhija. život i smrt. Konačno oslobođenje Prelaz sa samprađnjata na asamprađnjata samadhi Vjasa rezimira sledećim recima: iluminacijom [ p r a đ n j a (prajna). Drugim recima. Pogrešno bi bilo misliti da je ovaj način postojanja duha običan trans u kojem će se svest potpuno isprazniti. odnose se na totalno odsustvo predmeta u svesti. Jogin stiže do oslobođenja: on je jedan đivanmukta. Intelekt (budhi). Značaj koji svi autori pridaju jogističkim stanjima nad-svesti ukazuje nam da se finalna reintegracija vrši u tom pravcu. biće i ne-biće. Njegova situacija je očevidno paradoksalna: jer. svest je u tom trenutku upravo zasićena direktnom i sveobuhvatnom intuicijom bića. Oslobođenje se ne bi moglo poistovetiti s »dubokim snom« prenatalnog perioda. jedan »oslobođenik u životu«. koje više nije iskustvo (jer u njemu više ne postoji veza između svesti i sveta). već je reč o »otkrovenju«. živi u konačnosti. a oslobođen je. pošto je izvršio svoju misiju. on i dalje živi. odnosno oslobađanje puruše iz carstva prakriti. Nije više rob Vremena. Jer. nunc stans. a istovremeno učestvuje u besmrtnosti. neizdiferenciranu punoću kakva je postojala pre podvajanja stvarnosti na subjekt-objekt. već pre kao oslonac jednog posebnog položaja Duha«. To je enstasis u totalnu ispražnjenost.60 146. ali s tom razlikom što se »oslobođeni u životu« vraća u prvobitno stanje koje je obogaćeno dimenzijama slobode i prevaziđene svesti. On ponovo . »nirodhu [konačno zaustavljanje svakog psihomentalnog iskustva] ne treba zamišljati kao nepostojanje. a ne u pravcu nekog manje ili više dubokog »transa«. Madhava. jer istovremeno prazni i do zasićenja ispunjava kako biće tako i misao. realizuje se »apsolutno izolovanje« (kaivalja). Veoma bi bilo pogrešno ovu vrhunsku reintegraciju smatrati jednostavnim vraćanjem na prvobitnu neizdiferenciranost. kako je večnost definisao Boetije.

Kao što ćemo videti. da svet postoji.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 61 osvaja prvobitnu punoću pošto je prethodno uspostavio taj nepostojeći i paradoksalni način postojanja: spoznaju slobode koja ne postoji nigde u Kosmosu. poput ovih. nisu mogla iscrpsti izvore indijskog religijskog genija. ali koja ne zahteva tolika odricanja (§ § 193—194). Međutim. odnosno u te slepe i bolom ispunjene. ni na nivou života. U tom idealu — svesnom osvajanju slobode — lako bi se moglo videti opravdanje koje indijska misao daje za činjenicu. Ali. oslobodivši se. . da čovek postoji i da je njegovo postojanje u tom svetu neprekidan niz iluzija i patnji. ekstremna i isključiva rešenja. na prvi pogled besmislenu i k r a j n j e beskorisnu. Jer. već koju poseduje samo apsolutno Biće (Brahman). Isto takvo temeljno odricanje zahtevao je i Buda od onoga koji je želeo da dosegne nirvanu.načine postojanja. čovek uspostavlja duhovnu dimenziju slobode i »uvodi« je u Kosmos i Život. ni na nivou »mitoloških božanstava« (bogova). i Bhagavad-gita predstavlja metodu koja stremi oslobođenju. ta apsolutna sloboda osvaja se po cenu potpunog odricanja od života i ljudske ličnosti.

Cilj njegove propovedi je spasenje ljudskog roda. Princ Sidharta Budizam je jedina religija čiji se osnivač ne izdaje ni za proroka. preobraziće se u božansko biće. jer je upravo ona poslužila kao osnov.XVIII POGLAVLJE BUDA I NJEGOVI SAVREMENIĆI 147. njegova soteriološka poruka postaće »religija«. Taj proces mitologizacije. tako i verskoj literaturi i plastičnim umetnostima. kralja jedne male države i njegove prve žene Maje (Maya). započet još za Učiteljeva života. prema drugom predanju. tih nekoliko datuma i još neki događaji koje ćemo kasnije ispričati uopšte ne iscrpljuju Budinu biografiju. pre Hrista (ili. Jer. gledanu očima njegovih vernika. Većina istraživača slaže se da se budući Buda najverovatnije rodio u aprilu ili m a j u 558. I upravo zahvaljujući tom stečenom ugledu »Spasitelja«. ni za božjeg izaslanika. a istorijska ličnost Sidharte (Siddhartha). potpuno izmenjen. Međutim. i pored teoloških spekulacija i izmišljenih priča velikih propovednika budizma. zapravo bodhisatva (»biće koje će se probuditi«). doživeo vrhunsko i potpuno buđenje aprila ili m a j a ~523 (ili ~532) i da je. i pored nekih evropskih interpretacija koje su u Budi videle mitsku ličnost ili sunčev simbol. o toj izmišljenoj Budinoj biografiji veoma je važno voditi računa. napustio dvor u dvadeset devetoj. Kažu da je budući Buda. ~567) u Kapilavastuu. neosnovano je poricati njegovo istorijsko postojanje. i koji čak odbacuje ideju o Bogu-Vrhovnom biću. on sebe smatra »Probuđenim« (budhom) i na osnovu toga vođom i duhovnim učiteljem. Ali. specifične velikim Spasiteljima. od trenutka kada je sebe javno proglasio Probuđenim i kada su ga kao takvog prihvatili njegovi učenici. poprimivši mitološke dimenzije. s vremenom je uzimao sve veće razmere. da se oženio u šesnaestoj godini. Jer. umro novembra ~478 (ili ~487) u osamdesetoj godini života. kako budističkoj teologiji i mitologiji. Ali. kao sin Šudhodane (Šuddhodana). za veoma kratko vreme. provevši ostatak života u molitvi. za vreme svog boravka na nebu Tušita sam . njegov život je.

La vie du Bouddha. Legenda. događaj predstavlja na dramatičniji način. načinio sedam koraka i poput lava »zarikao«: »Ja sam najviši. prodrevši u obličju slona ili deteta od šest meseci kroz desnu slabinu svoje majke (po starim verzijama mati je samo usnila kako je slon ušao u njeno telo). 118 i dalje. str. ubrzo posle Rahulovog rođenja Sidharta napušta dvor. i pošto ga je uzeo u ruke i shvatio da će postati Buda. potom kao boginja. Eliade. III. pale su ničice pred njim« i »otpevale himnu (u njegovu čast)«. a onda je dobilo obrazovanje. bodhisatva se okrenuo severu. neće doživeti da ga sledi. najbolji i najstariji na svetu. 55 i dalje. 123. da poništava prostor i vreme (u stvari. na njemu otkrili 32 osnovna i 80 manje važnih znakova »Velikog čoveka« [mahapuruša (mahapuruša)] i izjavili da će postati Vladar sveta [ćakravartin (cakravartin)] ili Buda. objavljuje da budući Buda od samog svog rođenja prevazilazi Kosmos (dostiže »vrhunac sveta«). koji se ne poklapaju sa budističkom asketskom tradicijom. verovatno su autentični. str. Sedam sledećih godina dete je odgajala tetka. pregledavši novorođenčetovo telo. starosti i smrti izgubio želju da živi i rešio da čovečanstvo spase od ta tri zla. ubuduće za mene neće biti novog života. 2 Otac je detetu dao ime Sidharta (»Postignuti cilj«). str. dakle. Uostalom. Mythes. Gopom (Gopa) i Jašodharom (Yašodhara). Upozoren predskazanjem vračeva. Svi ovi detalji. O simbolizmu Sedam koraka. rêves et mystères. preleteo je od Himalaja do Kapilavastua da bi video novorođenče. i nakon trinaest godina druga od njih rodila mu je sina Rahula (Rahul). Rođen je u vrtu. Sedam dana nakon SidJiartina rođenja Maja je umrla da bi se. I njena trudnoća je bila bezgrešna. str. 2 Lalita-vistara. Buda je svojim učenicima izjavio da je posle razmišljanja o bolesti. Oko tog njegovog »Velikog odlaska« satkan je čitav scenario. Kada se pojavio u jednom brahmanističkom hramu.« 1 Mit o rođenju. Asita. budući da je bodhisatva boravio u kovčegu od dragog kamenja a ne u materici. Šudhodana se pobrinuo da svoga sina 1 Majjhimanikâya. Čim je ugledao svet. Foucher. Mnogobrojna čuda najavila su ovaj događaj. predstave bogova »pokrenuvši se sa svojih mesta. ovo je moje poslednje rođenje. Jedan stari riši. mati se priljubila uz drvo i dete je izišlo kroz njenu desnu slabinu. Prema najstarijim tekstovima. i za kratko vreme zablistalo kako u naukama tako i u fizičkim disciplinama.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 63 izabrao svoje roditelje. međutim. A. 149 i dalje. dostojno pravog indijskog princa. Asita. Začet je bezgrešno. postaje »prvi« i »najstariji na svetu«). ponovo rodila na nebu Tušita. u skladu s indijskim običajem po kojem se niko nije mogao odreći sveta dok ne dobije sina ili unuka. rasplakao se pri pomisli da on. up. . Vrači su. U šesnaestoj godini Sidharta se oženio dvema princezama iz susednih zemalja.

Veliki odlazak Da bi ga učvrstili u njegovoj rešenosti da se odrekne sveta. koji su bogovi prethodno uspavali. jer u istom času shvati da religija može ublažiti ljudske patnje. Konačno. Nakon toga. savladava i jogističke tehnike. ali nezadovoljan njime. pretvorivši se u skelet. princ ugleda jednog monaha-prosjaka. S jednim jedinim zrnom prosa izdržava po ceo dan. sopstvenim sredstvima. zatim »bolesnika. Tu raspušta i družinu bogova koja ga je dotle pratila. nepomičan. dobija ime Sakjamuni (Sakyamuni) (»asketa među Sakjima«). dospevši do k r a j n j i h granica svoje izdržljivosti. ali. Njegovo filozofsko i jogističko obučavanje ukupno je trajalo godinu dana. koje uči Rudraka. odseca kosu. ovo njegovo iskustvo nije se pokazalo uzaludnim. Ali bogovi osujećuju očev plan. kralj Bimbisara mu nudi polovinu svog kraljevstva. s obzirom na to koliki je ugled lapas uživao širom Indije. međutim. smirenog i vedrog i ta ga slika uteši. princ poziva konjušara Ćhandaku. modrog i sasušenog groznicom« i najzad mrtvaca koga odvoze na groblje. Kočijaš mu tom prilikom otkriva da od bolesti. pod imenom Gautama (porodično ime klana Sakja) upućuje se u Vaišali (Vaišali) (na paliju: Vesáli) brahmanskom učitelju Arada Kalami koji u to vreme predaje neku vrstu pretklasične sankhje. budući Buda je mogao da izjavi kako . ispijenog. pri poslednjem izlasku. Ipak. Izdržavši i to. odeću razmenjuje s nekim lovcem. prestonicu Magadhe. Doktrinu savladava veoma brzo. napušta Kapilavastu. Postavši lutajući asketa. Nakon svih tih muka. napušta ga i zajedno sa svojih pet učenika odlazi u Gaju (Gaya). 148. Sa istom lakoćom s kojom je izučio doktrinu sankhje. no Gautama odoleva iskušenju i postaje učenik učitelja Rudrake. Domoći će se postavljenog cilja bez ikakve natprirodne pomoći.64 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i izoluje od sveta zadržavši ga u dvoru i svojim raskošnim vrtovima. zajedno s konjem. starosti i smrti niko ne može pobeći. Sidharta sreće najpre oronulog starca sa štapom. šalje natrag u dvor. ocenivši je nedovoljnom. U mirnoj okolini Gaje provodi šest godina izlažući se najsurovijim mučenjima. a Ćhandaku. a potom se odlučuje i na potpuno gladovanje. Na desetak milja od grada zastaje. prošavši kroz jugoistočne dveri grada. penje se na konja i. Od tog trenutka oni više neće igrati nikakvu ulogu u Budinom izmišljenom životopisu. Prilikom svoja tri uzastopna izlaska u vrt. napušta Aradu i odlazi u Rađagrihu (Rajagfha). počinje da liči na pravo priviđenje. Očaran mladim asketom. bogovi bude Sidhartu usred noći i odvode ga da posmatra naga i ružna tela usnulih konkubina. uviđa svu beskorisnost askeze kao načina oslobađanja i odlučuje da prekine s gladovanjem. s hiljaditim delom još preostale životne snage.

pre napuštanja sveta. Sakjamuni je morao da izdrži i napad Maraa. Mara započinje napad zastrašujućom armijom demona. Buđenje. Mara. i njihov pokušaj ostaje bez uspeha i poraženi Mara se povlači pre smir a j a dana. iskusio i sve slasti prinčevskog života. savladao i askezu. Kada je Gautama od jedne pobožne žene primio na poklon skuvani pirinač. 3 149. nredanog kontemplaciji. ispunjenom najgorim asketskim mučenjima. u k r a j n j o j liniji Duh života. jer će se. zahvaljujući svom 3 Mara ipak nije nepovratno izgubljen. Eros. utvara i čudovišta.BUDA 1 NJEGOVI SAVREMENICI 65 je nakon sankhje i joge. Smrt. Posle toga on može da sve svoje duhovne snage usredsredi na glavni problem: oslobođenje od patnje. Međutim. priziva »nepristrasnu m a j k u svih bića« i pokretom. Ništa mu više od beskrajno raznovrsnih oblika ljudskog iskustva nije ostalo strano — od blagostanja i razočaranja u kulturu. uputio se u šumu. desnom rukom dodiruje zemlju. ljubav i moć do krajnjeg odricanja verilika lutalice. koji takođe poseduje dosta zasluga. Propoved zakona Ova mitologija Maraovog napada i iskušavanja potvrđuje Sakjamunijevu apsolutnu moralnu čistotu. samo mnogo kasnije. što znači da je spasenjem. a on. koji je kasnije postao klasičan u budističkoj ikonografiji. No. jogističkim »transovima« i isposničkom životu. stečenih u prethodnim egzistencijama. 5 . kojim Bodhisatva namerava da obdari svet. Pri prvom bdenju on prolazi kroz četiri stadijuma meditacije. njegovi učenici bili su zgranuti. tako da odoleva napadu. Mara onda. svih pet ga je istog trena napustilo i krenulo u Benares. istovremeno je i Kama. Sakjamuni. kao što je. ugrožen i sam život. okončati i njegovu vladavinu. Ficus religiosa] i čvrsto odlučio da odatle ne ustane dok ne postigne »buđenje«. Zato se tog trenutka oko askete okuplja mnoštvo žena koje svojom golotinjom i drugim čarima pokušavaju da ga navedu na iskušenje. jer je ovaj veliki bog naslutio da će predstojeće neizbežno otkriće spasenja. odabrao mesto pod jednim smokvinim drvetom [ašvatha (ašvattha). »Smrti«. pošto zaustavi večni ciklus rađanja. samo nema svedoka koji bi ih potvrdio. pozivajući se na svoje prethodno stečene zasluge. zahteva mesto pod drvetom. koji mu omogućuju da. na čudotvoran način povraćen hranom. smrti i ponovnog rađanja. ali prethodne Sakjamunijeve zasluge i njegova »plemenitost« (maitri) stvaraju oko njega zaštitnu zonu. i on preobratiti i tako izbaviti. pre no što se predao meditaciji. Zemlja se pomalja s telom do polovine i jemči za Sakjamunijeve reči. Ali.

a on sam odlazi u Uruvilvu gde. odnosno. Za vrlo kratko vreme zajednica (samgha) počinje da broji oko 60 monaha (bhikhu). koje Buda razašilje na razne strane da propovedaju doktrinu. Blaženi pristaje da sa velikom grupom monaha ode u Kapilavastu. To prvo njegovo izlaganje predstavlja »pokretanje točka Zakona«. vatrenih poklonika boga Agnija. Stekao je četiri »Plemenite istine«: postao je »Probuđen« i to u istom trenu kada je dan. koji će kasnije svi odigrati značajne uloge u razvoju budizma. U istom gradu Buda preobraćuje dva značajna verska poglavara. Potom se obraća hiljadi učenika Kašjapa dokazujući im da je čitav Kosmos u ognju strasti i svi oni prihvataju njegovu doktrinu i postaju arhati. Od toga vremena. Mladi kralj Magadhe. Treće bdenje predstavlja bodhi. umiranja i ponovnog rađanja kojim upravlja karma. zahvaljujući svom »božanskom oku«. preobraćanja se nižu jedna za drugim. posle niza počinjenih čuda. i asketu Mahakašjapu (Mahakašyapa). koje je sačuvala tradicija. zapamtimo poslednje Maraovo kušanje. jer tom prilikom shvata zakon. Šariputru (Šariputra) i Maudgalajanu (Maudgalayana). Buda mu na to odgovara da će u parinirvanu ući tek kada bude obrazovao učenu i dobro organizovanu zajednicu. odnosno zastrašujući ciklus rađanja. ukidanju patnje i putu koji ka tom ukidanju vodi (§ 156). a istovremeno otkriva i uslove koji su neophodni da bi se dalje nastajanje tih »uzroka« obustavilo.66 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i »božanskom oku« (§ 158). o poreklu patnje. »U stanju Probuđenosti« Buda ostaje sedam nedelja. pokušaj da Blaženog natera da odmah uđe u parinirvanu. pre nego što svetu objavi doktrinu spasenja do koje je upravo došao. Odmah potom odlazi u Benares gde. na poziv svoga oca. Malo kasnije dolazi do pokrštavanja sina nekog bankara iz Benaresa. Bimbisara. t j . Zatiče ih u jednoj pustari. Pri drugom bdenju rekapitulira svoje bezbrojne prethodne živote i kratko vreme kontemplira i beskonačni niz tuđih egzistencija. navodi ga intervencija Brahme i pre svega uverenost da postoji izvestan broj ljudi koji mogu biti spaseni. Od legendarnih događaja. uspeva da nađe onih pet učenika koji su ga bili napustili. Buđenje. koji taj pakleni ciklus rađanja i ponovnog rađanja čini mogućim. Da se na k r a j u ipak na to odluči. Sva petorica se preobraćaju i postaju »sveti« (arhati). a zatim i drugih članova njegove porodice. Posle izvesnog vremena. nazvan kasnije zakonom dvanaest »međusobno zavisnih« »uzroka« (§ 157). Budi i zajednici poklanja jedno pusto mesto za monahe u Rađagrihi. obuhvati totalitet svetova i njihovo večno postajanje. današnjem Sarnathu i objavljuje im da je postao Buda. uspeva da preobrati tri brata Kašjapa. Malo kasnije koleba se i pita da li je uopšte vredno truda nekoga podučavati tako teškoj doktrini. Ta poseta bila je prilika za mnogobrojne dramatične događaje i . Izlaže im četiri »Plemenite istine« — o patnji.svanuo. brahmana.

devet godina nakon Buđenja. jer ukazuje na to da pojedinosti monaškog ponašanja nije propisivao isključivo Buda. izbila u Kaušambiju 5 povodom jednog beznačajnog monaškog propisa (u pitanju je bilo da li treba ponovo napuniti sud za p r a n j e nužnika kada se isprazni). ljubomorni na uspehe Blaženog. J. poput one koja je. vraća se u Rađagrihu. Pošto su i neki od njegovih učenika počeli da čine čuda. Filliozat. da šeta po dugi od istoka do zapada. Međutim. željnih da postanu monahinje. Buda ustaje protiv ispoljavanja »čudotvornih moći« (§ 159). na Anandino zauzimanje. ozlojeđeni ovakvim ponašanjem monaha.000 na 500 godina. čine deo Budinog izvornog učenja. Saznavši da mu je otac teško bolestan. 485. odbili su da im d a j u milostinju. Učitelj je pokušao da izmiri protivnike. Posle kraćeg boravka u Kapilavastuu. a preobraćanja. 5 Budini biografi. L'Inde classique. manje ili više značajna. upravo u to vreme. Obudovela kraljica moli svog pastorka da i n j u primi u zajednicu. pa su onda i tvrdoglavi monasi bili prinuđeni da popuste. 4 Kao što se moglo i očekivati. str. Još opasnijim su se pokazale sitne zađevice među monasima. Pri tom izjavljuje da će se. II. da se prikazuje u bezbroj obličja. sa uključivanjem žena u zajednicu. ali monahinjama postavlja strože propise od monaških. neprestano govore o njegovim prikaziva- Sukob nije beznačajan. svojih suparnika. 5* . postaju sve brojnija. Na kraju. pešice prati do Vaišalija. Buda udovoljava njenoj molbi. 4 njima. lično je bio primoran da počini mnogo veća čuda od svih prethodnih: da iščupa iz zemlje veliko drvo mango. međutim. budući da je tu odluku doneo protiv volje. učiteljevi suparnici. među kojima svog budućeg glavnog i »najvernijeg učenika«. I pored njegovog odbijanja. Anandu. ili da po tri meseca provodi na Indrinom nebu podučavajući svoju majku. Za vreme svog boravka u Kapilavastuu Buda uspeva da preobrati oca kao i veći b r o j rođaka. što ide u prilog zaključku da zabrane sidhija i pridavanje velikog značaja »mudrosti« (prađnja). t r a j a n j e Zakona skratiti od 1. koje je uzrokovalo odlazak Blaženog. Međutim. tup. Laici.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 67 neverovatna čuda. ali pošto je bio zamoljen da se u takve stvari ne meša. i Devadatu (Devadatta) koji će mu ubrzo postati suparnik. mada nam brojni primeri govore suprotno. napustio je Kaušambi. nastojali su da ga gnusnim klevetama omalovaže. da bi se razračunao sa »šestoricom učitelja«. ona ga s čitavom svitom dvorskih dama. najstarija tradicija ne pominje ovakve priče. vraća se u Kapilavastu i uvodi ga među svece. kao načinima preobraćanja. obilazi Šravasti i Vaišali.

sada je on »izlapeli starac« čiji se život primakao kraju i učenicima ostaje jedino da se uzdaju u Zakon. postavljača zagonetki. Devadata je pokušao da ga ubije. Buda je proveo zajedno sa Anandom. 200 i dalje (preveo već E. Poslednje svoje godine. i to najpre uz pomoć plaćenih ubica. takođe. pre Hr. ne prećutavši nijednu istinu. Pošto je on to odbio. a zatim. Blaženi je proveo sumorno. Devadatu je živog progLitao pakao. U toku kišnih sezona propovedi je držao po viharama (manastirima) u blizini gradova. str. str. Foucher. ako bi ga neko za to zamolio. prema većem broju izvora. počinje da hvali lepote toga kraja i raznolike čari »indijskog kontinenta« i pri tom kaže da bi. odmarajući se u svetoj šumi Ćapala. Tome su razlog bile velike nesreće koje su ga zadesile. str. Burnouf. 74 i dalje) i drugi tekstovi koje je proučavao Windisch. sa dvadeset godina definitivno mu se zamonašio sin Rahul. kao što to možda neki čine. Godine ~509. Istog trenutka pojavljuje se Mara podsećajući ga na obećanje da će ući u parinirvanu kada bude dovoljno učvrstio sanghu (sarpgha). Poslednja preobraćanja. str. pred Anandom. ili. ostatak godine provodio je. zajedno sa svojim najbližim učenicima. Uspeo je da prebrodi krizu i Ananda se tome radovao »jer Blaženi neće otići sa ovoga sveta dok Zajednici ne ostavi potrebna uputstva«. po drugim verzijama. 33 i dalje up. Ali Ananda sva tri puta ostaje bez reči i Učitelj mu onda kaže da se ukloni. Mara und Buddha.68 150. Iz tog perioda biografi pominju još neka značajnija preobraćanja: preobraćanje nekog Jakše. ljubomorni rođak Devadata zatražio je da mu prepusti upravljanje zajednicom. »nećeš još dugo čekati. bacivši na njega stenu. pominju još jednu značajnu epizodu: po povratku iz Vaišalija. zatim jednog čuvenog razbojnika i jednog bogatog bengalskog trgovca. Introduction. zlobnice«. Blaženi u tri maha.). u Selu bambusa (Venugrama) i tu dobio tešku dizenteriju. 6 . pustivši opasnog slona. obilazeći razne krajeve i propovedajući Dobri Zakon.« I odriče se svojih preostalih Divydvadana. »Ne brini.6 međutim. Kada je Buda već imao 72 godine (486. 303 i dalje. Buda ulazi u parinirvanu Izvori nas veoma maglovito obaveštavaju o srednjem periodu Budinog životnog puta. Na to mu je Buda odgovorio da je o Zakonu već sve rekao. o. što dokazuje da se Učiteljev ugled rasprostirao mnogo dalje od oblasti u kojima je držao propovedi. S jednom grupom monaha koji su propovedali strožu askezu Devadata se onda otcepio od zajednice — ali su Šariputra i Maudgalajana uspeli da zavedene odmetnike uhvate i vratć i. mogao poživeti još jedan kosmički period ili bar onoliko koliko je do kraja ovoga preostalo. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Otcepljenje Devadate. Kišni period ~478. pre svega propadanje klana Sakja i Šariputrina i Maudgalajanina smrt. odgovara mu Blaženi. Neki izvori.

ni legenda. Fuše. Ananda pita Učitelja za razlog ove neobične pojave i kada shvati šta se dogodilo. 40. Kako je moguće da ono što se rodi jednom i ne umre? To nije moguće. »Tvoja je to greška. Istoga časa zemlja se zatrese. Preobrativši nekog Subhadru. Jer. Ananda počinje da plače. po svoj prilici. ona bi prvu i drugu tvoju molbu možda odbila. Epizoda sudbonosne Anandine rasejanosti. U želji da mu prirede pogreb. a njih dvojica odlaze u Papu gde ih kovač Ćunda poziva na večeru koja se sastojala od zgotovljenog svinjskog mesa. Buda saziva vernike i pita ih da li još s u m n j a j u u Zakon i Disciplinu. ali bi treću uslišila. 8 Maha-parinibbana-sutta. Ananda. To jelo izaziva kod Blaženog krvavu dijareju. leve noge ispružene udesno. bila je izmišljena da bi se na neki način objasnila Budina smrt. ono što je Marau obećao. dostojan pravog kralja. očito povratak bolesti od koje jedva da se bio oporavio. . što ide u prilog tumačenju da je epizoda iz apologetskih razloga umetnuta u tekst. ali ga samrtnik teši: »Prestani. pre Hrista (odnosno. . Bilo je to u noći punog meseca kartika. ni budistička zajedninca nisu žigosale Anandu. To što ipak nije tako učinio. str. monasi. ćakravartina. III. Svi do jednoga ostaju nemi. Ali. prosjaci: prolaznost je zakon stvari. leže u jedan šumarak. I tako bolestan ipak nastavlja putovanje prema Kušinagari. . Buda mora da ispuni. gomile Mala pohrlile su Blaženom. novembra 478. Kako je trebalo da 7 Maha-parinibbana-sutta. na svoj desni bok. pri trećem i poslednjem noćnom bdenju.« 8 Zatim pred svima hvali Anandinu odanost i uverava ga da će postati svetac. oko njegovog pogreba isplelo se bezbroj legendi. Da si zamolio Sudbinu. no iscrpen od napornog pešačenja. Onda im on upućuje ove poslednje reči: »Vama govorim. pre nego što će biti kremirano na lomači od sandalovog drveta. prev. glavom ka severu. prestani da plačeš i jadikuješ . Njegovo telo. između dva drveta. samo u razmaku od osam dana. o. preklinje Blaženog da ne odlazi pre završetka . nije mogla biti njegova greška. umotanom u bezbroj plahti i potopljenom u korito sa uljem. Na Anandinu vest. prema drugom predan ju. prolazi kroz četiri stadijuma meditacije i gasi se. o. Mali su tokom čitavih sedam dana muzikom i igrom odavali počast umrlome. prestonici Mala. 14. mogao je beskonačno produžiti i svoj život. 303. kao što je izabrao okolnosti u kojima će se roditi. Kao da se želela postići neka ravnoteža u odnosu na Budinu toliko ljudsku smrt. nošeno je s kraja na k r a j Kušinagare. 487). Za sve si samo ti kriv. Ali. V. a lomača se nije mogla potpaliti pre dolaska učenika Mahakašjape koji je putovao istim putem kojim i Učitelj.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 69 dana. Ananda. odnosno nekih gljiva koje svinje neobično vole da jedu. istrajte u svojim naporima!« Potom. moj Ananda!« 7 Zatim od svoga učenika traži da sakupi monahe iz Vaišalija. lica okrenuta zapadu.kosmičkog perioda.

lomača se upalila sama od sebe. i budući da su ih budisti i đaine nadjačali. na primer. Posle tog čina. nad urnom i pepelom lomače podignute su stupe. Tako. delimično su zavisila od vrednosti pridavane agensu. Ono što su nastojali da shvate i nadvladaju bio je mehanizam transmigracija i ono misteriozno što taj mehanizam pokreće (karman). O većini njih. odnosno do jednog preteranog nihilizma ili vulgarnog materijalizma. pa čak i materijalisti i nihilisti. i susedni narodi su zatražili svoj deo posmrtnih ostataka da bi na njima mogli podići stupe (stupas). među kojima su se mogli sresti jogini. Na njihove doktrine nailazimo u budističkim i đainističkim tekstovima. počev od najstrože askeze. izuzev imena. istovremeno razočarani koliko ništavnošću ljudske egzistencije toliko i doktrinom koju je implicirao brahmanski ritualizam. Pošto je Blaženi umro na njihovom području. za koja su se opredeljivali.70 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stupi na čelo zajednice. u stvari. ali samo u fragmentima. Verska sredina: lutajuće askete Početkom VI veka religija i filozofija Indije u slivu reke Ganga doživljavaju period izuzetno plodnog razvoja. koristili su mnogostruka i raznovrsna sredstva. orgija. ali. bio je to isti problem koji su postavile i prve Upanišade (§ 80) i koji će zauvek ostati u središtu indijske misli. parajogičkih ekstaza ili empirijskih analiza materije do najnerazumljivije metafizike. pali: samana). Ponekad budistički i đainistički tekstovi navode samo doktrine ne pominjući imena njihovih autora. Prema legendi. Budina stopala su izvirivala iz kovčega sve dotle dok im veliki učenik nije odao počast dodirnuvši ih svojim čelom. postojale su bezbrojne grupe šramana (šramanas) (»pregalaca«. koji je prema karmanu trebalo da transmigrira: da li se radilo o nepostojanom psihičkom organizmu ili o neuništivom i besmrtnom »Sopstvu«? U suštini. na k r a j u su pristali da kosti podele na osam delova. lutajućih asketa [parivrađaka (parivrajaka)]. sledbenika brahmanske tradicije. ne znamo gotovo ništa. da su svi ti šramani napuštali svet. Brahmađalasuta (Brahmajalasutta) donosi poduži katalog dok- . Vrlo je verovatno. 151. Da bi to postigli. one su najčešće namerno deformisane i izvrgnute ruglu. zaplašeni njihovim savezom. preteče Ćarvaka i Lokajata. Sredstva. Neki tipovi lutajućih asketa poticali su još iz vedskih i postvedskih vremena. Mali su pokupili i odneli sve njegove kosti. neophodno je bilo da prisustvuje bar kremiranju Blaženog. Međutim. dijalektičari (»sofisti«). Pored vernika i mistika. međutim. koji se sasvim opravdano poredi sa istovremenim duhovnim procvatom u Grčkoj. Nad tim relikvijama. vračevi. U prvom trenutku Mali su im se suprotstavili.

osuđeno da pati. 512). večnost sedam »tela« [kaja (kàya). odnosno Mahavira. Samanjnjaphalasuta (Sâmannaphalasutta) (Digha. .BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 71 trina: »Neke od njih predstavljaju spekulacije o prethodnim ciklusima t r a j a n j a dokazujući večnost sopstva [ata (ata). U mnogim šutama opisani su Budini susreti sa paribađakama (paribbâjaka). Neke dokazuju čas večnost. čiji je glavni vođa bio Maskarin Gosala kao i o nigranthama (»Oslobođenim spona«). ovog poslednjeg budistički izvori jedva i da pominju iako je među Budinim savremenicima bio najznačajnija verska ličnost. zemlje. odnosno »tela«. patnje i života]. II. prevazišao. Neke opet identifikuju sopstvo s telom i polazeći od te postavke smatraju ga nepostojanim.« (rezime: J. znači strano domenu oblika. zadovoljstva. ili ni uobličeno ni bezoblično. itd. ili ni svesno ni nesvesno. Budinih savremenika. poštovan kao svetac. obožavan od mnoštva ljudi i da je već poodmaklih godina. To sopstvo može biti svesno. večni Brahman njegovim nepostojanim kreacijama. Ili pak. blizak materijalizmu Ćarvaka. Osim već pomenutih. Agnostici zaobilaze sva pitanja. str. biće govora u sledećim glavama. Neke doktrine sude o sopstvu i svetu kao o produktima lišenim uzroka. ađivikama. Što se tiče Gautaminih učitelja. i negira se u potpunosti. kao sećan j a na prethodne egzistencije. vetra. O najvažnijim od njih. ono je nesvesno. izvori su nam sačuvali i imena nekoliko sekta. jer je izbegavao bilo kakvu diskusiju. na primer. što veruju da su postigli cilj i zadovo- . Sledeća dva su Maskarin Gosala i Nigantha Nataputa (Nàtaputta). vode. odnosno Mahavirinim vernicima. suprotstavljajući. . uz pomoć psihičke discipline (kakvu predstavlja već joga sa samadhijem). 47 i dalje) navodi još šest učitelja. konačno ili beskonačno. Jedna grupa asketa bavi se razmatranjem budućih ciklusa predviđajući postajanje sopstva posle rastapanja tela. »slavan osnivač sekte«. pa čak i uobličeno. Ađita Kešakambala (Ajita Kešakambala) je propovedao materijalizam. vatre. O svakom od njih se kaže da je bio »vođa zajednice«. Osim doktrina nepoznatih autora. ] . druge njegovu konačnost [ . Kakuda Katjajana (Kâtyâyana). kako u inteligenciji. I. zamera što su suviše zaslepljeni sopstvenom askezom i s nipodaštavanjem gledaju na ostale. Jedne prihvataju beskonačnost sveta. Filliozat. sanskrit: atman] i sveta sticanjem. tako i u moći koncentracije. a Sanjđaja (Sanjaya) verovatno skepticizam. Ovaj katalog nam je posebno dragocen zbog toga što će kasnije neke od tih inkriminisanih doktrina prihvatiti i razvijati razne budističke škole. i pored toga što ih je. đainama. Arada Kalame i Rudrake. ali tekstovi više ističu odgovore Blaženog nego doktrine i običaje njegovih savremenika. L'Inde classique. On im. treba podvući da je njihov uticaj na njegovu metodu meditacije bio veoma veliki. čudnotvornih moći. čas nevečnost. na primer. Purana Kasapa (Purana Kassapa) je izgleda negirao vrednost svakog delanja.

Što se tiče dvadeset trećeg tirthankare. i to najpre kao princ. 8 Ud. a takav isti. 11 Za prvog iz niza. U đainističkom kultu i mitologiji Paršva i danas zauzima izuzetno značajno mesto. 169 i dalje. vladanje sobom i oslobođenost duha od sujeverja i automatizama. legenda kaže da je živeo milijarde godina. a zatim. pohodio iste krajeve i dolazio u dodir sa istim svetom. »pregalaca koji krče put. Dialogues.umba. 43 i dalje. već unutarnja disciplina. i budisti su veoma rano objavili poduži niz Buda. u m r o je na jednoj planini kao stogodišnjak. njegovo ispaštanje i fizičko mučenje. Rhvs Davids. Za razliku od budizma. Mahavira i »Izbavitelji sveta« Iako je Mahavira bio Budin savremenik. Obojica su pripadala kasti vojničke aristokratije [kšatrijama (ksatriya)] i ispoljavala antibrahmanističku tendenciju. konačno. 250 godina pre Mahavire. prihvaćeno je da mu treba priznati izvesnu istoričnost.rika Sihanadasutta (Digha. Legendarne biografije ostalih tirthankara. transformisan u paradigmu. 10 152. »prvobitnog učitelja«. Nije nam poznato zbog čega je zaobišao ovog svog najmoćnijeg i najoriginalnijeg suparnika. kao asketa. Ali. 234 i dalje) 11 Ali. po svojim doktrinama koje ostaju međusobno nepomirljive. jedinog koji je uspeo da organizuje versku zajednicu koja se održala do naših dana. Rođen kao sin nekog kralja iz Benaresa. pošto je ovladao svim znanjima i osnovao osam zajednica. što preteranu važnost pridaju svojim podvizima. s . doslovno »onih koji pripremaju prelaz na drugu stranu reke«. 9 Pri tom izjavljuje da ono čime se odlikuje pravi samana ili brahman nije uopšte njegov spoljašnji izgled. I. Mahavira je samo bio poslednji iz izmišljenog niza tirthankara (Tirthamkara). najavljuju spasenje«. Buda ga nikad nije sreo.TA I RELIGIJSKIH IDEJA ljavaju se njime. pre nego što će dostići nirvanu. bio je i Mahavirin život: svi su oni bili prinčevskog porekla. napustio je svet u tridesetoj i. Razvojni putevi i duhovne orijentacije dvojice učitelja imaju izvesnih sličnosti. milosrđe. I. na planini Kailasa. đainizam ne počinje Mahavirinim propovedima. jer su poricali postojanje vrhovnog božanstva i karakter otkrovenja Vedama i izjašnjavala se protiv uzaludnog i okrutnog žrtvovanja. 39 i dalje). III. izraženu već i u prvim Upanišadama. Dialogues of the Buddha. 10 Kassapa-Sihanadasutta (Digha. zaključno s dvadeset drugih slede približno isti model.72 ISTORIJA VEROVAN. razlikovali su se po temperamentima i. Rišabhu (IJsabha) il Adišvaru (Adišvara). III. Paršve (Paršva). odnosno. Obojica su se pokazala kao prvorazredni »jeretici«. odrekli su se sveta i osnovali versku zajednicu. itd.

kao pri rođenju Bude i Zaratustre.. — u svakom slučaju u nirvanu je ušao nekoliko godina pre Bude. trinaest meseci provodi u najstrožoj askezi i meditaciji i konačno. Ono što izgleda da karakteriše Mahavirino učenje jeste njegovo posebno interesovanje za strukturu prirode i strast prema klasifikacijama i brojevima. posle dugotrajnog samomučenja i dva i po dana usredsređivanja.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 73 Mahavira je bio sin Sidharte. Đainističke doktrine i prakse 0 Mahaviri. »Velikim junakom«. a po Jakobiju (Jacobi) i Šubrigu (Schubrig) 477. Sledećih trideset godina nastaviće da živi kao lutajući asketa. vođe jednog plemenitog klana. sa trideset godina. no voljom bogova njegov embrion se prenosi u utrobu princeze od Magadhe. a trinaest meseci kasnije odbacuje i tu odeću. periode monsuna provodiće u okolini nekog grada. po kojem dvadeset četvrti i poslednji predodređeni tirthankara odlučuje da siđe na zemlju da bi obnovio doktrinu i popravio moral zajednica koje je osnovao Paršva. Umreće u Pavi (Pava). Datum njegovog »ulaska u nirvanu« i danas je sporan. koja je pripadala vladarskoj porodici iz Magadhe. napušta svet i oblači odeću lutajućeg askete. Ali. uz dozvolu starijeg brata. na obali reke pod drvetom sala postiže »sveznanje« i dobija ime dina (jina) (»pobednik«) po kojem će se kasnije njegovi vernici prozvati đainama. I. ali su neki njegovi delovi mnogo stariji i moguće je da čuvaju izvorne učiteljeve reči. Đainistički kanon utvrđen je između IV i III veka pre Hr. kao ličnosti. zatim se ženi devojkom plemenita roda i ona mu rađa sina. jedne letnje noći.. Moglo bi se reći da broj određuje njegov sistem (Subrig). 153. kao i neke epizode iz njegovog razvojnog puta. Mitologija. blesak svetlosti obasjava tu noć. poput Bude. koja uzdiže njegovo rođenje. nedaleko od današnje Patne. pet vrsta ispravnog saznanja. Niz proročanskih snova najavljuje dvema m a j k a m a rođenje spasitelja — ćakravartina. posle smrti roditelja. u sedamdeset drugoj godini života. Dele dobije ime Vardhamana (»Prosper«) i. pre Hr. živi najpre prinčevskim životom. i Trišale. supruge jednog brahmana. to je prva novina koja ga odvaja od tradicije. propovedajući svoju doktrinu dolinom reke Ganga. tradicionalna indijska mitologija. U njemu se zapravo pominju tri vrste svesti. tradicije koju mu je predao Paršva. u stvari je. Po nekima je to bilo 468. Vardhamana razdeljuje sva svoja dobra. Ange i Videhe. »odeven u vazduh«. . Ali legenda njegovo rođenje smešta u tradicionalni okvir rođenja svih »Izbavitelja sveta«. Nag. Njega će najčešće i dalje nazivati Mahavirom. Inkarnira se u utrobi Devanande. ne znamo gotovo ništa. Kao i ostali vernici. kao i Budina. po krajevima Magadhe.

đainizam priznaje samo duhovno i transkosmičko blaženstvo (videti. Svim postojećim stvarima upravlja karman. oslobođena »karmičke materije«. . to verovanje u panpsihizam povlačilo je za sobom mnogobrojne tegobe. pet vrsta tela. k r a j n j e potcenjuje ljudski život i smatra najuzvišenijim primerom samoubistvo glađu. pa čak ni da j o j prida i n a j m a n j i religijski značaj. u nekoj vrsti Empireja. ne samo životinje. četrnaest stadijuma duhovnih vrednosti. osam vrsta »karmičke materije«. odnosno odstranjivanjem već apsorbovanog karmana. koje su izrazile i Upanišade. Oslobođenje (mokša) postiže se prekidanjem svakog kontakta s materijom. a zabranjeno mu je bilo i da izlazi pre zalaska sunca — da se ne bi izložio opasnosti da usmrti neku životinjicu. s njima komunicira obrazujući čisto duhovnu. Razume se da su 12 Izvesne tehnike savršeno odgovaraju tradicionalnoj klasičnoj jogi koju je kasnije fiksirao Patanjđali (§ 143). kamenje. štaviše božansku zajednicu. i na pretklasičnu sankhju i jogu (139 i d. odnosno svega što postoji unutar tri carstva na svetu. Na primer. ima dušu. šest tonova ili boja [ l e š j a (lešya)]. ono se. ali nisu besmrtni. a. Osim toga.. Kao što bi se moglo i nredvideti. koncentracija (dhjana) sastoji se od usredsređivanja psihomentalne aktivnosti »na jednu jedinu tačku«.). već i biljke. Ni Kosmos ni život nemaju ni početka ni kraja. Izražavajući istovetni pesimizam i omalovažavanje života. dok hoda. uz veća odstupanja. »poput strele« uzleće u vrhunske sfere Univerzuma i da tamo. S tog razloga monah je morao. Paradoksalno je da doktrina koja postulira panpsihizam i objavljuje apsolutno poštovanje života. neku vrstu psihotelesnog organizma koji se vezuje za duh i nagoni ga da transmigrira. itd. kapi vode. Mahavira se. tako i od Bude. Karman igra odlučujuću ulogu. postiže nizom meditacija i koncentracija jogističkog tipa 12 koje čine oslonac askeze i predavanja. kao i obustavljanjem svakog njegovog novog priliva.74 sedam principa ili kategorija. Taj pesimizam i akosmički »spiritualizam« podsećaju na izvesne gnostičke škole (§228). dalje § 190): naime. u stvari. itd. da čisti ispred sebe. Kosmički ciklusi beskonačno se ponavljaju. žive u izvesnom blagostanju. a isto tako beskonačan je i b r o j duša. koja ističe njegovu arhaičnu strukturu. osim oslobođenima duhom. Karakteristična odlika đainizma. koje zaslužuju da ih duša smatra vrednim ili bezvrednim. kako od Paršve. A budući da je poštovanje života u đainizmu bila prva i najvažnija zapovest. nalazeći sebi slične. Poštovanje života. po njemu. razlikuje strogim asketizmom koji je njegovim vernicima između ostalog nametao da idu nagi i mnoge druge zabrane. ne uspeva da posveti ljudsku egzistenciju. ali ne i bogova: oni. jeste panpsihizam: sve što na svetu postoji. da duša. Mahavira negira postojanje Boga. jer on stvara karmičku materiju. međutim.

što među laicima. sačuvanih u knjigama protivnika. Smatra se da se Mahavira pre svega obraćao sredini iz koje je i sam potekao. postao voda ađivika. što među monahinjama. Napadane i od budista i od đainista. Zna se ipak pouzdano da je reč o dosta starom pokretu koji je nekoliko generacija prethodio i budizmu i đainizmu. idu nage. Osim nekoliko citata. Stoga se može pretpostaviti da su i žene iz tih krugova u Mahavirinoj doktrini nalazile učenje koje je poniralo u najdrevniju indijsku duhovnost. kao monasi. još više iznenađuje podatak da su ubedljivu većinu. Tada je dobijao čanak za milostinju. pre Hr. ovladavši čudotvornim moćima. naime da su otkrivale religijski put koji im je uskraćivala brahmanska ortodoksija. da će govoriti istinu. tako i među laicima. 154. doktrine i prakse ađivika teško se mogu rekonstruisati. Svojim magijskim plamenom ubio je jednog od svojih učenika. umro je (verovatno negde između 485—84. Ali je monaški život bio dostupan svakom detetu. potvrđuje i najstarija tradicija. koji je verovatno ipak nešto uvećan. Tokom čitave godine. monasi i monahinje su živeli lutalačkim životom. pored brojne zajednice laika. izuzimajući četiri monsunska meseca. b r o j monaha je. iskušenika je posvećivao učitelj i tom prilikom novi vernik je morao da položi sledećih pet zaveta: da će čitav život provesti u odricanju.000. predanje kaže. već od osme godine. Sudeći po nekim biografskim aluzijama. od njihovog kanona ništa nam nije sačuvano. monahinje nisu mogle dostići oslobođenje zbog toga što im se nije dozvoljavalo da. . kako među adeptima. kao Mahavirin učenik i sledbenik. sačuvanim u budističkim i đainističkim tekstovima. a potom.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 75 oslobođenje mogli očekivati samo monasi i monahinje. da neće ništa posedovati ni sticati i da će ostati čedan. taj podatak je utoliko neobičniji što. Osim ovako velikog broja monaha. podražavajući u svemu Mahavirin život. plemenitoj i vojnoj aristokratiji. Međutim. veliki b r o j žena. iznosio 14. Međutim. činile žene. Ađivike i svemoć »sudbine« Buda je Maskarina (Makhalija) Gosalu smatrao svojim najopasnijim suparnikom. U vreme Mahavirine smrti. Gosala je najpre. metlicu da čisti ispred sebe i komadić muslina kojim će pokrivati usta dok bude govorio (verovatno zato da ne bi progutao nekog insekta). nekoliko godina upražnjavao askezu. bio je moćan čudotvorac. Posle nekoliko godina učenja.000 a monahinja 36. Etimologija termina ađivike još nam je nejasna. pod uslovom da je bilo dobrog zdravlja. prema nekim učiteljima.) posle jednog nadmetanja s Mahavirom i od njegove kletve.

bez napora. L. 54. niti čin po drugima. bez prinude. up. prev. »sudbina«. Sva bića. 14 Oko X veka n. ađivike su išle potpuno nage. ni ljudska snaga [ . . oslanjajući se na precizne informacije koje je dobio proučavajući periodičnost biljnog života. « (Samanjnjaphalasuta. 280 i dalje. . ne postoji ni ljudski čin. . bila čupana iz glave. samim stanjem s t v a r i . ađivike. A. Kao i sve lutajuće askete. podstakla ga je da proučava prirodne pojave i zakonitosti života. Sigurno je da su imali svoje asketske tradicije i svoje recepte meditacije. Renu). ona su pročišćena bez uzroka i bez motiva. »fatalnost«. History and Doctrines of Ajivikas. Mnoge su sebi gladovanjem oduzele život. sva stvorenja. slučajnostima. 14 13 Predložio je klasifikaciju bića prema broju njihovih čula i dao je osnovne konture jednoj doktrini transformacija u Prirodi (parinamavada). . usvajaju bhakti i stapaju se s višnuitskom sektom Panjćaratra. sve evoluira snagom sudbine. Ne postoji ni uzrok zbog kojeg su bića pročišćena. pri čemu mu je kosa.76 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Ono po čemu se Gosala razlikovao od svojih protivnika bio je strogi fatalizam. Po njemu svako biće treba da prođe svoj ciklus od 8. 13 Prema jednom običaju. Drugim recima. ništa nam nije sačuvano.000 eona (mahakalpa) i nakon tog ciklusa oslobođenje nastupa spontano. kao i čitava Indija. osnovna je njegova poruka. str. Sam čin inicijacije bio je arhaičnog karaktera: iskušenik je morao ili da ispeče ruke stisnuvši neki vreli predmet. to sudimo po izvesnim aluzijama na neku vrstu nirvane koja se može porediti s najvišim Nebom drugih mističnih škola. ni prinuda [ . Čitav njegov sistem sadržan je u jednoj jedinoj reči: nijati (niyati). »Čovekov napor je uzaludan«. starijem i od Mahavire i od Gosale. Bachain. ] . Buda je takav fatalistički determinizam smatrao zločinom i zato Makhali Gosalu napadao više od bilo kog drugog među svojim savremenicima: doktrinu fatalnosti smatrao je najopasnijom. . . međutim. Od duhovnih tehnika ađivika. Prema jednom budističkom tekstu Gosala je smatrao da »nema ni uzroka ni motiva iskvarenosti bića. L. . sve što živi postoji bez ičije volje. hranu su prosile i podvrgavale se veoma strogim propisima u pogledu ishrane. vlas po vlas. ] . . ili je pak bio do vrata ukopavan u zemlju. e. . Gosala je odbacivao panindijsku doktrinu karmana.400. sve individue. Ne postoji ni čin po sebi. Makhali Gosala zauzima posebno mesto na horizontu indijske misli: deterministička koncepcija koju je zastupao. bića su iskvarena bez uzroka i bez motiva. ni energija [ . bez energije. ] niti ljudska hrabrost.

već se nije izjašnjavao ni o mnogim bitnim pitanjima svoje doktrine. Budistička zajednica (sangha) je od samog svog nastanka bila organizovana na izvesnim monaškim propisima (vinaja) koji su joj osiguravali jedinstvo. Svojim verovanjem u Budu i nesebičnim ponašanjem prema zajednici sticali su »zasluge« kojima su sebi. I upravo zato što se rekonstruisanje Budine »autentične poruke« u celini čini nemogućim. simpatizera. up. po njemu. pored monaha. rituala i književnih i umetničkih dela koja je inspirisao. Što se tiče kosmologije i antropogonije.XIX POGLAVLJE BUDINA PORUKA: OD UŽASA VEČNOG POVRATKA DO BLAŽENSTVA NEIZRECIVOG 155. obezbeđivali srećniju egzistenciju sa boljom reinkarnacijom. u vezi s transmigracijom. koji su prihvatali Budino učenje. u vezi s tehnikom meditacije koje vode nirvani i sa »oponašamjem Bude« (što se nazivalo budologijom). očigledno je da svet. nikakav demijurg. To njegovo ćutanje dosta rano je omogućilo različite interpretacije. a potom izazvalo i pojavu raznih škola i sekti. tako i raznim metodama i tehnikama pretklasične sankhje i joge. U suštini. moglo bi se reći da se Buda suprotstavljao kako kosmološkim i filozofskim spekulacijama brahmana i šramana. Usmeno prenošenje učenja Blaženog i sastavljanje Kanona postavili su brojne probleme i uzaludno je nadati se da će oni ikada biti rešeni na zadovoljavajući način. U pogledu doktrine. § § 229 i dalje). Takav tip pobožnosti karakierisao je »popularni budizam«. čiji je značaj u istoriji azijskih religija neobično veliki zbog mitologija. preterano je o najstarijim tekstovima suditi kao o njegovoj iz osnova modifikovanoj doktrini spasenja. već da on neprekidno postoji. postojao je i veliki b r o j laika.. na primer. Buda nikada nije želeo da svom učenju daje odlike sistema. niti pak zao duh (kao što s m a t r a j u gnostici i manihejci. nisu odricali svetovnog života. Još za života Blaženog. nije stvorio nikakav bog. Čovek pogođen otrovnom strelom . odnosno da se neprestano stvara . Ne samo da je odbijao da raspravlja o filozofskim problemima.. pri tom. u jednom od krajeva. o životu sveca po ulasku u nirvanu. ali se. monasi su delili neke osnovne ideje. nagradom za učinjena dela.

mali ili srednjeg rasta. kao i za većinu indijskih postupanišadskih mislilaca i vernika. Zašto je Buda odbijao da raspravlja o ovim stvarima? »Zato što to nije korisno. Buda mu na to odgovara pričom o čoveku pogođenom otrovnom strelom.« I čovek umire ne saznavši ništa od onog što je želeo da sazna. Njegovo odbijanje da se prepusti spekulacijama bilo kog reda — kategorično je. Malunkjaputa je zamerao Blaženom što ne daje odgovore na neka pitanja. kao na primer: da li je Univerzum večan ili nije? konačan ili beskonačan? da li je duša isto što i telo ili je nešto drugo? da li Tathagata postoji posle smrti ili pak ne postoji? itd. u svom prvom govoru u Benaresu pred petoricom svojih učenika (§ 149). sve je patnja. . ] . . a njeno poreklo treba tražiti u drevnim koncepcijama o postepenoj dekadenciji sveta koja dovodi do njegove periodične rekreacije. a od jogina kontemplativne tehnike. ali odbacuje teorijske postavke i jednih i drugih. da to i prizna. znači patiti. (To je panindijska ideja. nemati ono što se želi. Prijatelji i rođaci mu dovode lekara. 426]. . prosvetljenosti. znači patiti. . iz kog je sela ili grada.78 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i dobrim i rđavim delima ljudi. Malunkjaputa moli učitelja da mu tačno odgovori šta misli o svemu tome. od kakve je niti luk bio [ . a to su četiri plemenite istine [Madđhimanikaja (Majjhimanikaya) I. . Prihvatiti ono što se ne voli. pre svega. 156. ] . dubokom poniranju. . Buda od učitelja prve preuzima i razvija njihovu analizu. smrt je patnja. kakvo je pero bilo na streli [ . ne samo da se ljudski vek skraćuje. iz kakve je porodice. smirivanju. Izrekao ih je neposredno posle »Buđenja«. ali čovek uzvikuje: »Ne dam da mi strelu izvade pre nego što saznam ko me je ustrelio. od čega joj je bio šiljak. ne dam da mi je izvade sve dok ne budem znao iz kakvog je luka odapeta [ . nirvani!« Na kraju Buda podseća Malunkjaputu da je on učio ljude samo jednoj stvari. je li visok. starost je patnja. ideju o Sopstvu (puruši). Prva istina govori o patnji ili bolu (pali: dukha). a tako će umreti i svaki onaj koji odbija da pođe svetim putem pre nego što reši ovaj ili onaj filozofski problem. što nije vezano za svetački i duhovni život i zato što ne doprinosi stvaranju građenja prema svetu.) Što se tiče sankhje i joge. ] . . da li je to neki kšatrija ili brahman [ . . Biti razdvojen od onoga što se voli [ . . već i čitav Univerzum propada. Kada se neznanje i gresi nagomilaju. . bolest je patnja. Za Budu. »rođenje je bol. . Četiri »Plemenite istine« i »Srednji put« Te četiri »Plemenite istine« čine srž njegovog učenja. a ako ne zna. niti odricanju od njega. što ne doprinosi obustavljanju želja. Zapravo. ] . ] . To izvrsno ilustruje čuveni dijalog s Malunkjaputom (Malunkyaputta).

6) ispravnog nastojanja. i u smislu uslovljenog stanja (Visuddhimagga. 8) pravilne koncentracije. str.BUDINA PORUKA 79 Ukratko. 141). u stvari. u stvari. Rahula. 499. opisana su kao dukha. Ta »žeđ« ili želja neprestano traži nova zadovoljenja: postoji želja za čulnim uživanjima. ono što je suprotno tome. Ono je ravno nirvani. pa čak i izvesna stanja duha. ona prepisuje recepte kojima se leči bolest egzistencije i ta metoda je poznata pod imenom »Srednji put«. dukha. zatim otkriva njene uzroke. izbegava dve krajnosti: traganje za srećom putem čulnih zadovoljstava i. s tekstovima koje navodi Rahula. Zapravo. jer se sastoji od: 1) pravilnog (ili ispravnog) stava ili pogleda. 3) pravilnog govorenja. u k r a j n j o j liniji. . u smislu patnje uzrokovane promenom. Ponekad ih i razvrstava prema onima kojima su upućena. podložna promeni. Tako. L'Enseignement du Bouddha. up. ima. jedno od imena za nirvanu je i »gašenje žeđi«. U stvari. na primer. traganje za duhovnim blaženstvom kroz preterano strogi asketizam. 41. Buda se neumorno vraća na osam pravila »Puta«. str. podrazumeva patnju« (Mađđhima. sve je i dukha. jedan tekst Mađđhimanikaje (I. »Srednji put« se drukčije naziva i »putem od osam članova«. Napomenimo da termin dukha (dukkha). str. koja može voditi samoubistvu. Pošto je najpre odao hvalu duhovnom blaženstvu takvih jogističkih stanja. 1 Kao što ćemo kasnije videti. 301) 1 Budistička sholastika je razlikovala dukha u smislu obične patnje. I najzad. 2) pravilnog mišljenja. kontakt s bilo kojom od pet skandha. Budinu terapiju. I. tanhakhaja (tanhakkhaya). apetitu ili »žeđi« (tanha) koja determiniše reinkarnacije. Treća plemenita istina obznanjuje da se oslobođenje od boli (dukha) sastoji u otklanjanju apetita (tanha).3 Druga plemenita istina otkriva poreklo patnje (dukha). Buda primenjuje jednu metodu indijske medicine koja n a j p r e utvrđuje bolest. 5) pravilnog življenja. budući i sama jedan »apetit«. Otkriva ga u želji. Različiti oblici sreće. ostvarena meditacijom. Buda svodi »ja« na kombinaciju od pet agregata (skandha) fizičkih i psihičkih sila i navodi da su tih pet agregata. najčešće prevođen sa »bol« ili »patnja«. 90). 40). Zapazimo da se i želja za samoponištenjem osuđuje zajedno sa ostalim oblicima ispoljavan j a »žeđi«. kako je sve u krajnjoj liniji »uslovljeno«. odnosno dukha« (Mađđhima. Formulišući četiri istine. sačinjava. ne predstavlja rešenje. I. ni ta želja. 4) pravilnog delanja. Dukha su upravo zbog svoje nepostojanosti. četvrta istina. Buda i za njih kaže da su »nepostojana. potom odlučuje da ih otkloni i na k r a j u nudi pogodna sredstva kojima se ona može otkloniti.Up. četvrta istina otkriva puteve koji vode otklanjanju patnje. . 7) pravilno usmerene pažnje. želja za obnavljanjem i želja za ugasnućem (ili samoponištenjem). mnogo šire značenje. objašnjavajući ih na različite načine. Ona. zapravo. budući da se obraćao različitim sredinama. Ali. jer ne zaustavlja večni krug transmigracija.

2) osete (koji se stvaraju u kontaktu s čulima). poznat pod imenom međuNa primer. 5) misli (viđnjana). orfičara ili gnostika. a pre svega duha (manas) čije je sedište u srcu i koji organizuje čulna iskustva. na kojima ćemo se kasnije više zadržati. 2) mentalnu disciplinu (samadhi). ispravno govorenje označava uzdržavanje od laži. odnosno saznanja. zasnovano na ljubavi i saosećanju prema svim bićima. kognitivne fenomene). Reč je o asketskim vežbama jogističkog tipa. Mentalna disciplina (samadhi) se. Ispravno življenje isključuje zanimanja koja su škodljiva za druge.80 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i definiše budističko učenje kao: 1) etičko ponašanje (sila). na još dinamičniji način od prethodnog. ona je rezultat prva dva pravila: pravilnog stava ili pogleda i ispravnog mišljenja. »Osmočlanog puta«. Nepostojanost stvari i doktrina anate Meditirajući o prvim dvema plemenitim istinama — bolu i poreklu bola — monah otkriva nepostojanost. 157. proizvedena sposobnostima čula. bezličnost (pali: anata) stvari i u isti mah bezličnost sopstvenog bića. 3 . ogovaranja. Jedino je nirvana neuslovljena. Što se mudrosti (prađnja) tiče. ne može svrstati u »agregate«. Ti »agregati« ili »skupine« ukratko predstavljaju materijalni svet i ljudsku uslovljenost. sažima i ilustruje niz međusobno povezanih uzroka i posledica koji upravljaju ciklusom života i ponovnog rađanja. u ovom slučaju podrazumeva upražnjavanje triju pravila (br. Bespoštednom analizom Buda je pokazao da se sve što postoji na svetu može svrstati u pet kategorija. krađu. naime pravilnog govorenja. čula i njihove objekte). nezakonite seksualne odnose. itd. 4) psihičke tvorevine (sanskara). »skupina« ili »agregata« (skandha): 1) skup »privida« ili svega onog što se opaža (koji sadrži sveukupnost materijalnih stvari. svesnu i nesvesnu. Jedan drugi čuveni obrazac. da je zalutao među stvari. 3) percepcije i pojmove koji proističu iz oseta (tj. poput vedantinca. »nesastavljena«. sastoji od upražnjavanja triju poslednjih pravila »Osmočlanog puta« (br. već da u potpunosti deli njihov način postojanja. koje sadrže psihičkti. Etičko ponašanje. pravilno usmerene pažnje i pravilne koncentracije. itd. Taj obrazac. jer predstavljaju suštinu budističke poruke. Moglo bi se nabrojati mnogo tekstova koji objašnjavaju šta se pod ovim formulama 3 podrazumeva. dakle. ružne i zlonamerne reči. na primer. kleveta i uopšte od bilo kakve grube. prema tome. aktivnost. kao i od praznog brbljanja. jer kosmički totalitet i psihomentalna aktivnost sačinjavaju jedan jedini i isti Univerzum. pa se. sanskrit: pradnjaj. pravilnog delanja i pravilnog življenja. 6—8): ispravnog nastojanja. 3) mudrost [ p a n j n j a (panna). 3—5). Pravilo ispravnog delanja zabranjuje budisti uništavanje života. On ne saznaje.

I. posle smrti biću to što je stalno. A Buda. Vaććhagota bi ga svrstao među pobornike »eternalističke teorije« (odnosno načinio bi od njega filozofa. A da je odgovorio da »Sopstva« nema. Nirvana. 108. kao i sankhja i joga. uništava se egoizam u samim svojim korenima. Ali Upanišade. III. e. tačnije do seksualne želje. U jednom od svojih govora Učitelj izjavljuje da je »potpuno bezumna« svaka doktrina koja tvrdi: »ovaj Univerzum je ovaj atman. slagao bi: osim toga. kasnije je Anandi objasnio zašto je tako učinio: da je odgovorio da »Sopstvo« postoji. razdvojile i razvrstale kosmički totalitet i psihomentalnu aktivnost u izvestan broj elemenata ili kategorija. priznaju i postojanje jednog autonomnog duhovnog principa. sadrži dvanaest faktora (»članova«) od kojih je prvi neznanje. želja i egzistencija su međusobno zavisni i dovoljni da objasne neprekidan lanac rađanja. reklo bi se. vitalnog principa (diva). 138. 4 Jasna nam je asketska intencija i funkcija ove negacije: meditirajući o irealnosti ličnosti. Navedeno prema L. Međutim.BUDINA PORUKA 81 sobno uslovljenog nastajanja [pratitjasamutpada (pratityasamutpada). Osim toga. poput tolikih drugih). neznanje. osuđen takođe da se završi starošću i smrću. a sada ga više nemam« (Samjuta-nikaja. što traje. proglasio bi ga pristalicom »anihilističke teorije«. umiranja i transmigracija. negiranje »Sopstva«. Ova metoda analize i klasifikacije nije Budino otkriće. ali sposobnog da se oslobodi i dostigne nirvanu. U stvari. Buda bi još više povećao njegovu zbunjenost: »jer bi pomislio: ranije sam imao atman. Jer. 400). Tako je jednom prilikom i lutajućeg vernika Vaććhagotu ostavio bez odgovora kada mu je postavio takvo pitanje. S druge strane. Neznanje proizvodi želje.Sopstva' znači pasti u jeres neprekidnog t r a j a n j a . koja stvara novi život. negirati ga. str. Zbog toga je Buda u više mahova odbio da odgovori na pitanja u vezi s postojanjem ili nepostojanjem atmana.« 5 4 8 Majjhimanikâya. ili atmana. de la Vallée-Poussin. subjekta transmigracija. što opstaje. a potom i analize pretklasične joge i sankhje. znači pasti u jeres potpunog predavanja smrti. veliki broj tekstova za koje se smatra da gdražavaju izvorno Učiteljevo učenje poriče realnost ljudskog bića (pudgala). Već su spekulacije Brahmana i Upanišada. Vasubandhu (V vek n. već od postvedskih vremena želja i neznanje su bili proglašeni glavnim uzrocima patnje i transmigrad je. a ove pak uslovljavaju psihičke i mentalne fenomene i tako redom — ponovo do želje. atmana ili puruše. što se ne menja i kao takav postojaću večito«. negira ili bar prećutkuje postojanje takvog principa. i što je još gore. stvaralo je probleme. 6 . pali: patiććasamuppada (paticcasamuppáda)].) zaključuje: »verovati u postojanje . Komentarišući ovu čuvenu epizodu. one proizvode »psihičke« tvorevine (sanskara).

to je pet skandha. čije jedinstvo. ali nema nikoga da pati. Pa ipak bi se reklo da je Buda prihvatao izvesno jedinstvo i kontinuitet »ličnosti« (pudgala). svojom paradoksalnom definicijom ličnosti: »Pudgalu je pogrešno izjednačavati sa skandha. dolazi se do sledećeg paradoksa: doktrina koja veliča značaj čina i njegovih »plodova«. samo rečeno s više nijansi: »Onaj koji jede plodove čina u jednoj egzistenciji. želje. III. u istoriji budističke misli. o njegovoj porodici i njegovim sledbenicima. on nije želeo da učestvuje u polemici između »pobornika ličnosti« (pudgalavadin) i »pobornika agregata« (skandhavadin): ostao je »na sredini«. »onoga koji plodove jede«. ali nije ni neko drugi. kao što kaže jedan od kasnijih čuvenih učitelja. Ali. a pogrešno je i razlikovati je od njih«. i to ne samo u narodu. negira agens. 46. Nirvana. Osim toga.« (Samjuta. tačno je da jedine škole čije Rukopise posedujemo i o kojima nešto više znamo. što čini da liči na »dušu«. i sami pudgalavàdini su se približili svojim protivnicima. U jednoj propovedi o teretu i nosaču tereta on tvrdi: »Teret. neprestano podsećajući na to. budućnost pripasti pobornicima duša-tok. kako shvatiti reči koje izgovara tek rođeni Sidharta: »Ovo je moje poslednje rođenje« (§ 147).82 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Negiranjem realnosti »Sopstva« [nairatmja (nairatmya) ]. 22). propovedaju nairatmju (nairàtmya). nije onaj koji ga je počinio u nekoj od ranijih egzistencija. Uostalom. oseti. spoznaja — nosač tereta je pudgala. 7 Međutim. itd. Drugim recima. Kasnije škole će dalje razvijati ove interpretacije. ležao je u tome što je znao da verovanie u atman za sobom povlači beskrajne metafizičke rasprave. I u drugim tekstovima nailazimo na isto. str. Vallée-Poussin. ali će. 513). iz te i te porodice. podstiče intelektualnu oholost i konačno sprečava postizanje Buđenja. verovanje u kontinuitet ličnosti zadržalo se. str. On je. i identitet njihovih ličnosti je uvek prepoznatljiv. zbog kojeg je negirao postojanje nesvodljivog i neuništivog Sopstva. nagrade za učinjena delu. str. Mnogobrojne đatake pričaju o prethodnim Budinim životima. A što se tiče »pobornika agregata«. ideje. Nirvana. Rešenja bezbrojnih polemika oko »Sopstva« i »prirode nirvane« nalazila su se u iskustvu Buđenja: polemike te vrste nisu se mogle rešavati misaonim i verbalnim putem. materija. Dela su tu. 66 i si. ali nema onoga koji ih čini« (Visudhimaga. A razlog. Međutim. ako se negira kontinuitet »stvarne ličnosti« (čak i ako postoji kolebanje da se ona nazove «Sopstvo« ili pudgala)? Navedeno prema Vallée-Poussin. mada nepostojano. 7 8 . Budhaghoša (Buddhagho§a): »Postoji samo patnja. oni su pak na kraju »personalnost« transformisali u jedan »tok« [santana (sa^tana)] uzroka i posledica. up. nije i diskontinuirano. recimo t a j poštovani vernik. propovedao otklanjanje patnje i sredstava kojima se to otklanjanje postiže.«6 Takva kolebanja i dvosmislenost odražavaju zbunjenost koju je Buda stvorio odbijajući da otvoreno odgovori na neka sporna pitanja. tog i tog imena.

nirvanizovan (nibuta).) Kontakt sa neuslovljenim. Ove dve poslednje istine izričito tvrde da: 1) nirvana postoji. da je nirvana »blaženstvo« (Angutara. to znači da. nirvanizovan. 6* . dostiže nirvanu koja je Brahman«. 141). Arhat. I. ostvarljirve nakon smrti. Najpre se utvrđuje da se ukidanje bola postiže potpunim obustavljanjem žeđi (tanha).BUDINA PORUKA 83 158. navedeni prema Vale-Pusenu. kaže da je »vidljiva još u ovom životu«. odnosno sa nirvanom omogućuje »vizija«. ne vezivanjem za nju« (Mađđhima. ohlađen. njegovu »metodu«. I. ni na jug. ma kakva bila »priroda« nirvane. a implicitno. A drugi jedan budistički tekst ovako opisuje oslobođenog sveca: »O takvom monahu kažem da neće ići ni na istok. u kanonu nazvana »okom svetaca« [arija ćakhu (ariya cakkhu)]. 72—73. 73. »dostigao besmrtnost« i da je i drugi monasi mogu dostići: »Možete je se domaći u ovom životu i živeti u njoj« (Mađđhima. navedeno prema Vale-Pusenu. Monah se najpre vežba da neprestano razmišlja o svom fiziološkom životu. primenjivanim još od vedskih vremena. On tvrdi da su arhati (oslobođeni sveci) »dostigli sreću koju više ništa ne može pomutiti« (Udana. odnosno jogin identifikovan s Brahmanom. »ostvarljiva«. 9 A ta »transcendentalna« »vizija« postiže se izvesnim kontemplativnim tehnikama. odricanjem. već i sve druge koji slede njegov put. koji podseća na Bhagavad-Gttu V. . 206. osećajući sreću u sebi samom. logistička struktura te metode je očigledna: ona. (Pod on treba podrazumevati ne samo njega. u stvari. na čije paralele nailazimo i u starom Iranu. ] . I. da bi postao svestan svih činova 8 Anguttara. II. dakle. VIII. sadrži niz meditacija i koncentracija. ali razrađenih i interpretiranih onako kako ih je shvatao religijski genije Blaženog. Buda ne daje nikakvu »definiciju« nirvane. itd. odnosno nirvane dostupne u ovom životu i parinibane. str. . naime »udaljavanjem. ali se neprestano vraća na neke od njenih »atributa«. za onoga koji još nije stigao do praga tog neiskazivog stanja. A zatim se utvrđuje da su putevi koji vode obustavljanju bola izrečeni u »Osmočlanom putu«. Blaženi. Majjhima. poznatih već od pre dosta vekova. prisutna. str. odbacivanjem i oslobađanjem od nje. u ovom životu on je već odvojen od njega. 10). provodi vreme s Brahmanom«. * Treba ipak praviti razliku između »vidljive« nirvane. 8 Za nirvanu Buda. ali da 2) se može postići samo specijalnim tehnikama koncentracije i meditacije. 414). da je on. Ali podvlači da je među joginima jedino on može »videti« i posedovati. nap. sigurno je da j o j se može pristupiti jedino metodom koju je Buda učio. Put koji vodi ka nirvani Poslednje dve istine treba da budu meditirane zajedno. 341. 1. bilo kakva rasprava u vezi s prirodom nirvane i načinom života »nirvanizovanog« nema nikakvog smisla. Tekstovi. IV. odnosno da je »od ovoga sveta«. radost i svetlost samo unutar sebe. 24: »Onaj koji nalazi sreću. Sve u svemu. sa nesastavljenim. identifikovan s Brahmanom (brahmibhuta)«. ni na zapad [ . »već u ovom životu isključen iz njega. 172).

Monah tada može. ] i izdisaje« (Digha. Te tehnike budistička tradicija svrstava u 3 kategorije: »meditacije« [đhana. tako što će ostvariti prestanak svakog percipiranja i svakog poimanja (nirodhasamapati). Ispražnjena od svih sadržaja. kaže da »svojim telom dodiruje nirvanu«. str. oslobodivši se želja. sa izvesnim poverenjem. a materija je materijalno telo. On ne postoji«. I. 182 i dalje. da pristupi tehnikama u pravom smislu reći. on postiže stanje apsolutne pročišćenosti. 177. Ali. . pre svega. II. koji je uspeo tog stanja da se domogne. bhikhu treba da ode još dalje. I najzad. »usredsređivanja« (samapati) i »koncentracije« (samadhi). odagnavši svako osećanje i radosti i bola. 11 Digha. ] svih svojih udisaja. monah oseća »radost i sreću« koje su praćene intelektualnom aktivnošću (rasuđivanjem i razmišljanjem). »udahnuvši duboko. . Up. u procesu duhovnog pročišćenja. . navedeno u Le Yoga. . u četvrtom stadijumu. Ta neprekidno prisutna lucidnost potvrđuje mu krhkost pojavnog sveta i irealnost »duše«: 10 ona. »bhikhu. tekst navedeen u Le Yoga. učinio je sve što se dalo učiniti«. 291 i dalje). bhikhu već i samim savladavanjem četiri đhane obezbeđuje sebi ponovno rođenje među »bogovima«. pokušaćemo da objasnimo šta monah njima postiže. ravnodušnosti i pribranosti svesti. ali savršeno svestan i u telu oseća blaženstvo. monah spoznaje unutrašnju smirenost. postaje ravnodušan. U fiziološkom smislu. to su četiri elementa. i Majjhima. u četvrtom stadij umu. itd. misao se n a j p r e koncentriše na beskonačnost prostora. međutim. i da uspori udisaej [ . monah nastoji da »postane savršeno svestan« onoga što radi kad hoda. Pošto ih ukratko budemo opisali. 174—75. postaje potpuno svestan svog dubokog udisaja. . zatim na beskonačnost svesti. Isto tako. itd. Eliade. U trećoj đhani odvaja se od radosti. doprinosi preobražavanju profanog iskustva. Up. Tako se vežba da postane svestan svih svojih izdisaja [ . . pa na »ništavnost«. . Bhikhu otkriva da su »izdisaji i udisaji zasnovani na materiji. Bez obzira u kojoj meri kasnije napredovao. prema recima jednog od poznijih autora. jede. sanskrit: dhyana). govori ili pak ćuti. 11 Proces »pročišćenja« misli nastavljaju četiri samapatija (»usredsređivanja« ili »osvajanja«). to su 10 Komentar Sumangala Viläsina o meditaciji u vezi s pokretima tela izvlači sledeći zaključak: »Kažu da je to što hoda i što se odmara živi entitet. pitanje je da li živi entitet koji hoda i koji se odmara stvarno postoji. on kao da je u kataleptičkom stanju. postaje potpuno s v e s t a n . da bi na kraju. str. objedinjuje svoje misli i oseća »radost i sreću« zbog te koncentracije. " Šantideva (VII vek pre Hr. 173. 276. kad diže ruku. . dostigla stanje koje »nije ni svesnost ni nesvesnost«. 12 Što se tiče »koncentracija« (samadhija). Zapravo. str.). (jhana).«. Le Yoga. Na primer. U prvoj meditaciji (đhani). I.84 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i koje je do tada vršio automatski i nesvesno. neprekidno predanim takvim meditacijama. itd. U drugoj đhani nestaje intelektualne aktivnosti. izdahnuvši kratko.

zapamtimo ipak nekoliko bitnih tačaka: 1) pre svega. savršeno razumevanje psihičkih i parapsihičkih stanja koja bhikhu iskušava. itd. Misao se usredsređuje na neki predmet ili neki pojam da bi se postiglo objedinjavanje svesti i obustavljanje racionalne aktivnosti. hoda. takav će se ponovo roditi u »božanskom« telu i posle toga dostići oslobođenje. sumnji i želja. koji će se na Zemlji roditi samo sedam puta. Poznate su različite vrste samadhija od kojih svaka ima tačno određeni cilj. oslobađa zabluda koje su sastavni deo strukture neprosvetljene svesti (npr. . t j . on doseže nivo poimanja. obdarenog natprirodnim znanjima i čudotvornim moćima (sidhijama). 13 bhikhu napreduje na svom putu ka oslobođenju i može dostići četiri stadijuma: 1) »ulazak u tok« je etapa koju dostiže monah.). 13 nja« Setimo se osam »prevazilaženja« (vimokša) i osam »etapa ovladava(abhibhajatana). 4) »stadijum« »zaslužnog« (arhat). Istovetni napor koji je ulagao u to da »postane svestan« svojih najintimnijih fizioloških aktivnosti (disanja. nedostižnih profanoj svesti. pokreta ruku. itd. Tehnike meditacije i njihovo »mudrošću« prosvetljenje Naivno bi bilo verovati da možemo do k r a j a »shvatiti« jogističke tehnike samo na osnovu proučavanja originalnih tekstova i njihovih komentara. obična svest se preobražava. 159. pa ma koliki broj takvih tekstova proučili. tim jogističkim vežbama upravlja »mudrost« (pradnja). mržnju i glupost i koji će imati samo još jedno ponovno rođenje. Međutim. spremnog da posle smrti uđe u nirvanu. 3) »bez povratka«. stadijum monaha koji se konačno i potpuno oslobodio zabluda. verovanja u realnost »ličnosti« ili pak u jedinstvo materije. monaha očišćenog od svih nečistoća i strasti.) jogin mora da nastavi da ulaže vežbajući se u otkrivanju stanja. Monah se. zahvaljujući svojim nadnormalnim iskustvima. Njihovu strukturu i funkciju kadra je otkriti jedino praksa i to pod vodstvom učitelja. gurua.BUDINA PORUKA 84 jogističke vežbe ograničenijeg t r a j a n j a od đhani i samapatija i one. 2) »jedan jedini povratak« je stadijum onoga koji je odagnao strasti. imaju svrhu psihomentalnih vežbi. koji je van svakog pojmovnog sistema i koji se nikakvim recima ne može opisati. a s druge. s jedne strane. pre svega. 2) »Razumevanjem« jogističkih iskustava. Upražnjavanjem i savladavanjem pomenutih jogističkih vežbi i nekih drugih. oslobođen zabluda i sumnji. na kojima se ne možemo zadržavati. Tako je bilo u vreme Upanišada i tako je i danas.

kao što se otkrivaju boje. Jedan čuveni tekst iz Sanjute (Samyutta. spasenje!' Slepci. Već i u najstarijim tekstovima nailazimo na pokušaje da se oni međusobno izmire. 73—74.0. isto. že izvesnim stepenom budističkog savršenstva. 355.« 14 Verovatno da je Budin najveći doprinos u tome što je razradio takvu metodu meditacije u kojoj je uspeo da ujedini asketsku praksu i jogističke tehnike sa specifičnim postupcima njihovog razumevanja. »Tvrditi da nirvana ne postoji zbog toga što nije predmet nečije spoznaje. nirvana. str. navedeno u Le Yoga. koji ne vide ni plavo ni žuto. »Monasi koji se odaju jogističkoj meditaciji (đhaini). otkriva očevidnost »Apsolutnog«. . A trebalo bi jedni druge da poštuju. . koje prevazilazi sve modalitete. tačno je i to da se ne spoznaje ni indirektno. koja po svojoj prirodi odgovaraju dvema različitim tendencijama duha. ] . 178. osuđuju monahe koji se vezuju za doktrinu (dhamajogini) i obrnuto. III. Visuddhimagga: »Ne može se reći da nešto ne postoji zato što ga budale ne opažaju«. Iz tog razloga je Ananda. To potvrđuje i činjenica da je asketskoj meditaciji jogističkog tipa i razumevanju doktrine pridavao podjednaku vrednost. inače najomiljeniji Učiteljev učenik i bez premca u poznavanju doktrine. Jedan od kasnijih istaknutih učitelja veoma lepo rezimira iskustveno (tj. Jogin koji je ušao u stanje usredsređenosti postaje svestan njene prirode i njenih efekata. Up. itd. pristupačne neprosvetljenoj svesti. o kojoj se pak ništa drugo ne može reci osim da postoji. jogističko) poreklo verovanja u realnost nirvane. ] jesu predmet s p o z n a j e [ . dva puta. pre svega. . blaženstvo.86 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i 3) Napredovanjem u praksi monah dolazi do novih potvrda svoje doktrine. on uzvikuje: . navedeno prema Vale-Pusenu. mir. retko je mogla savladati jedna ista osoba. »ne-sastavljenog«. Kada iziđe iz kontemplacije. posredstvom svoga delovanja. uništenje. II. str. Jer retki su ljudi koji sve vreme ostvaruju telesni kontakt (odnosno postižu ga iskustvom) s besmrtnim elementom (tj. .. njena priroda i njeni e f e k t i [ . obojica poseduju podjednako znanje. 115) suočava Musilu i Naradu od kojih svaki raspola. 15 Anguttara. kao što su retki i oni koji mogu da uoče suštinsku realnost prosvetlivši je prađnjom (mudrošću). bio isključen iz Koncila (§ 185): isključen je zato što nije bio arhat. što će reći meditacijom i »iskustvom«. kako se spoznaju čula. odnosno što nije posedovao savršeno »jogističko iskustvo«. ali Narada sebe ne smatra arhatom zbog toga 14 Samghabhadra. .« 15 Sve istine koje je Buda otkrio morale su biti »proverene« na jogistički način. nirvanom). kako je valjalo i očekivati. Međutim. n e m a j u pravo da kažu za one koji vide da ne vide boje i da boje ne postoje. oseti. Ali. Tačno je da se ona ne spoznaje na direktan način. uzaludno je. otkriva očevidnu realnost »Besnirtnosti« (ili nirvane).

I što je još opasnije od toga. da prolazi kroz čvrstu zemlju. profani mogu poverovati da je reč o običnoj magiji. da čuje nebeske zvuke ili da spoznaje misli drugih i da se seća svojih prethodnih egzistencija. koji ga je do tada mrvio. 4) spoznavanje misli drugih i 5) sećanje na prethodne živote. 191 i dalje. leti po nebu. da bude nevidljiv. Ali ne zaboravlja da doda da posedovanje takvih »moći« krije u sebi opasnost koja monaha može odvući s pravog cilja. Osim toga. odnosno kontradikcije kanonskih tekstova u vezi s »prirodom« nirvane i »statusom« oslobođenog. naslućuje se »antimistička tendencija«. 16 Ova dihotomija se kroz istoriju budizma sve više pooštravala. a to je Budu (kao kasnije i Patanjđalija) suočilo s jednim novim problemom. Paradoks \ neuslovljenog Ako imamo u vidu potpuno preobraženje profane svesti koje bhikhu postiže i sva jogistička i parapsihološka iskustvena preterivanja kojima se izlaže. Međutim. oslobođenog prađnjom. Pomenimo još i to da je put ka nirvani — kao i put ka samadhiju u klasičnoj jogi — vodio sticanju »čudotvornih moći« (sidhi. tj. Stoga je Buda izričito zabranio ispoljavanje »čudotvornih moći« pred laicima. u koja su spadala: 1) sidhi. navedene u L. Neki istaknuti učitelji su čak tvrdili i to da i sama pradnja. 3) božanski sluh. kada se preda meditaciji. »Čudotvorne moći« su činile jednu od pet klasa Visokih znan j a (abhidnja).BUDINA PORUKA 87 što nije iskustvom ostvario »kontakt s nirvanom«. U Digha-nikaji (I. str. »Musïla et Naräda«. 160. postaje sposoban da se prikazuje u više obličja. budući da i drugi jogini i ekstatičari mogu da čine istovetna čuda. 2) božansko oko. može da osigura postizanje nirvane. i drugo. Le Yoga. pali: idhi). hoda po vodi. predstavljale su pokazatelje njegovog duhovnog napredovanja: za onoga koji je bio na putu »dekondicioniranja« (»otkidanja od uslovljenosti«) predstavljale su dokaz da je u mehanizmu. zaustavio zakonitosti prirode. bez pomoći jogističkog iskustva. 16 . Videti i druge tekstove. što su stvarale zabune među profanima. do kojih je monah u toku svoje prakse neizbežno dolazio. U ovoj apologiji »suvog sveca«. ispoljavanje takvih moći nimalo ne služi propagandi spasenja. osvajanja nirvane. postaju nam shvatljivija kolebanja. str. Mnogo je bilo rasprava o tome da li se način postojanja »nirvanizovanog« može izjednačiti Up. de la Vallée-Poussin. one su se istovremeno pokazivale i dvostruko opasnim: prvo. zbog toga što su bhikhua zavodile stvarajući mu iluzorni utisak »magičnog vladan j a svetom«. Zapravo te moći. otpor »metafizičara« jogističkim preterivanjima. 180. 78 i dalje) Buda tvrdi da bhikhu.

88

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

s potpunim ugasnućem, ili s jednom potonjom egzistencijom čije se blaženstvo ne može opisati. Buda je postizanje nirvane poredio s gašenjem plamena. A poznato je da za indijsku misao gašenje plamena ne predstavlja nestajanje, već povlačenje u jedno potencijalno stanje. 17 S druge strane, ako nirvanu shvatimo kao prvorazrednu neuslovljenost, Apsolut, ona ne samo da prevazilazi kosmičke strukture, već i sve postojeće kategorije spoznaje. U tom slučaju moguće je tvrditi da »nirvanizovan« više ne postoji (shvatajući egzistenciju kao način postojanja u našem svetu), ali je isto tako moguće tvrditi i da »postoji«, da postoji u nirvani, u neuslovljenom, odnosno u jednom načinu egzistiranja koji mi nismo kadri da zamislimo. To je bio razlog zbog kojeg je Buda ovaj problem ostavio otvorenim. Jer, jedino oni koji slede Put i koji p r i m e n j u j u bar izvesna jogistička iskustva, prosvetlivši ih, razume se, prađnjom, shvataju da su, s preobražavanjem svesti i verbalne konstrukcije, i misaone strukture uništene. Tako se stiže do jednog paradoksalnog i naizgled kontradiktornog plana, gde biće koincidira s nebićem pa se, prema tome, može tvrditi da »Sopstvo« istovremeno i postoji i ne postoji i da je oslobođenje u isti mah i ugasnuće i blaženstvo. U izvesnom smislu, i pored toga što između sankhja-joge i budizma postoje znatne razlike, »nirvanizovan« se može porediti sa »oslobođenim za života«, s đivanmuktom (§ 146). Značajno je, međutim, podvući da je izjednačavanje nirvane sa apsolutnim prevazilaženjem Kosmosa, tj. njegovim razaranjem, takođe ilustrovano brojnim slikama i simbolima. Pomenuli smo već kosmološku i temporalnu simboliku »Sedam Budinih koraka« (§ 147). Tome treba dodati parabolu »razbijenog jajeta« kojom se Buda koristio da bi objavio kako je uništio večni krug egzistencija (sansara), drugim recima kako je prevazišao Kosmos i ciklično vreme. Ne m a n j e izražajne su i slike »kuće koju ruši Buda« ili »krova koji slamaju arhati«; to su slike koje dočaravaju razaranje čitavog sveta uslovljenosti. 18 Ako se podsetimo koji značaj za indijsku (i uopšte arhajsku tradicionalnu) misao ima homologija »Kosmos-kuća-ljudsko telo« možemo proceniti koliku je revolucionarnu novinu predstavljao cilj koji je Buda postavio. Prastarom idealu čoveka da »nađe sigurno utočište« (odnosno da sebi obezbedi sigurnu egzistenciju u jednom svršenom Kosmosu) Buda suprotstavlja ideal duhovne elite svoga vremena: uništenje sveta i prevazilaženje svake uslovljene »situacije«.
A. B. Kit (Keith) je istovetnu predstavu otkrio u Upanišadama, a Senar (Sénart) u Epu; up. Vallée-Poussin, Nirvana, str. 146. 18 Vid. tekstove navedene u Images et Symboles, str. 100 i dalje i u »Briser le toit de la maison«, svuda.
17

BUDINA

PORUKA

88

Međutim, on nikada nije tvrdio da je propovedao originalnu doktrinu. Više puta je ponovio da je samo sledio »stari put«, vanvremensku doktrinu (akaliko) »svetaca« i »do k r a j a probuđenih« iz prošlih vremena. 19 Na taj način je podvukao večnu istinitost i univerzalnost svoje poruke.

" »Video sam prastari put, put koji su utrli svi nekadanji do kraja probuđeni i to je staza koju hoću da sledim« (Sartiyutta-nikaya), II, 106). A to zbog toga »što su i oni nekadanji sveci, do kraja probuđeni, sva ta uzvišena bića, vodili svoje učenike takvom cilju kakvom ja danas vodim moje, a siguran sam da će i sveci i oni do kraja probuđeni, uzvišena bića koja dođu posle mene, takođe voditi svoje učenike tako kako ja danas vodim moje« (Majj. II, 3—4; up. II, 112; III, 134).

XX POGLAVLJE

RIMSKA RELIGIJA: OD POČETAKA DO BAHANTSKIH SVETKOVINA 186)

161. Romul i žrtva Prema starim istoričarima, Rim je osnovan 754. godine pre Hr.; to potvrđuju i arheološki nalazi prema kojima Urbs počinje da se naseljava od sredine VIII veka. Mit o osnivanju Rima i legende o prvim kraljevima od izuzetnog su značaja za razumevanje rimske religije, no svi ti mitovi značajni su i zbog toga što odslikavaju izvesne etnografske i društvene realnosti. Među najznačajnije događaje u priči o nastanku Rima spadaju: 1) okupljanje izbeglica različitog porekla na jednom mestu i 2) spajanje dve sasvim različite etničke grupacije; dakle, latinski etnos iz kojeg je nastao rimski narod rezultat je mešanja autohtonih neolitskih populacija i indoevropskih osvajača koji su se spustili iz prekoalpskih zemalja. Ta prva sinteza predstavlja uzorni model rimske nacije i njene kulture. U stvari, proces asimilacije, praćen etničkom, kulturnom i religijskom integracijom, nastaviće se sve do k r a j a Imperije. Po predanju koje prenose istoričari, Numitora, kralja Albe, zbacio je s prestola njegov brat Amulije. Da bi učvrstio svoju vladavinu, Amulije je pobio Numitorove sinove, a njihovu sestru Reu Silviju primorao da postane vestalka. Međutim, Silvija zatrudni s bogom Marsom i rodi dva dečaka, Romula i Rema. Ostavljene na obali Tibra, blizance je čudom podojila vučica, a malo potom uzeo ih je jedan čobanin i poverio svojoj ženi da ih odgaja. Kada su odrasli, Romula i Rema je prepoznao njihov deda Numitor, koga su ovi, svrgnuvši uzurpatora, ponovo doveli na presto. Međutim, oni napustiše Albu sa namerom da osnuju grad baš na onome mestu gde su proveli detinjstvo. Da bi saznali volju bogova, Romul je izabrao Palatin, dok se Rem smestio na brdu Aventin. Rem je prvi primetio proročko znamenje: ugledao je šest kraguja u letu. Ali Romul ih je video dvanaest, pa je njemu pripala čast da bude osnivač grada. On je plugom uzorao brazdu oko Palatina: iskopana zemlja je predstavljala zidove, a brazda rov, a na jednome mestu je podigao plug da bi obeležio buduća

RIMSKA RELIGIJA

91

vrata. Da bi se narugao ekstravagantnoj terminologiji svog brata, Rem je u jednom skoku preskočio »zid« i »rov«. Romul se tada bacio na njega i ubio ga vičući: »Tako će ubuduće proći svako ko preskoči moje zidine!« 1 Mitološki karakter ovog predanja je očigledan. Legende o Sargonu, Mojsiju, Kiru i drugim slavnim ličnostima takođe sadrže temu o napuštanju novorođenčeta (up. §§ 58, 105). Vučica, koju je Mars poslao da podoji blizance, predskazuje ratničke sklonosti Rimljana. To što je bio napušten i što ga je dojila ženka divlje zveri bilo je prvo inicijacijsko iskušenje koje je trebalo da savlada budući junak. Potom je usledilo sazrevanje mladića koji ne zna svoj identitet među prostim i siromašnim ljudima (npr. Kir). Tema »braće (blizanaca) neprijatelja«, kao i ona o svrgavanju strica (ili dede), takođe je veoma rasprostranjena. Što se tiče rituala osnivanja grada pomoću jedne brazde (sulcus primigenius), slični su otkriveni u mnogim kulturama. (Recipročno, neprijateljski grad se ritualno uništava kada mu se sruše zidovi i kada se oko ruševina uzore brazda. 2 ) Kao i u mnogim drugim predanjima, osnivanje grada predstavlja, u stvari, ponavljanje kosmogonije. Žrtvovanje Rema odražava kosmogonijsku pražrtvu tipa Puruše, Imira i Pan-Kua (up. § 75). Rem, koji je žrtvovan tamo gde će nastati Rim, obezbeđuje Gradu srećnu budućnost, rađanje rimske nacije i Romulu kraljevski presto. 3 Teško je tačno utvrditi hronologiju, a naročito modifikacije ove mitološke legende pre nego što su je zabeležili prvi istoričari. Neosporna je njena arhaičnost i utvrđene su izvesne analogije sa indoevropskim kosmogonijama. 4 Za našu svrhu znatno je instruktivniji odjek koji ovo predanje ima u svesti Rimljana. »Narod će zauvek sačuvati strašnu uspomenu na tu krvavu žrtvu, prvu koja je prineta božanstvu Rima. Više od sedam stotina godina posle osnivanja, Horacije će je smatrati nekom vrstom praghera čija će neizbežna posledica biti pad grada i međusobni pokolj njegovih sinova. U svakom kritičnom trenutku njegove istorije Rimu će se činiti da na sebi oseća težinu nekog prokletstva. Već na samom rođenju je bio u zavadi i s ljudima i s bogovima. Taj sujeverni strah ostaće bitno obeležje njegove sudbine.« 5
1 Up. Tit Livije, I, 3 i dalje; Ovidije, Fasti, II, 381 i dalje; Denys d'Halicamasse, Antiquit. Rom., I, 76 i dalje; Plutarh, Romulus, III—XI; itd. 2 Servius, Aeneis IV, 212. 3 Up. Floras, Rerum Romanorum epitome, I, 1, 8; Propertius, IV, 1, 31; vid. takođe Jaan Puhvel, »Remus et frater«, str. 154 i dalje. 4 Up. Puhvel, nav. delo, 153 i dalje; Bruce Lincoln, »The Indo-European Myth of Creation«, str. 137 i dalje. 5 Pierre Grimai, La Civilisation Romaine, str. 27. U svojoj Epodi VII, 17—20, Horacije podseća na posledice prvog bratoubistva.

92 162.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

»Istorizacija«

indoevropskih

mitova

Predanje kazuje da su Grad najpre naselili okolni pastiri, a potom izgnanici i skitnice iz Lacija. Da bi došli do žena, Romul se poslužio sledećom strategijom: za vreme svetkovine koja je privukla porodice iz susednih gradova, njegovi drugovi su oteli mlade Sabinjanke i odvukli ih u svoje kuće. Rat Sabinjana i Rimljana koji je zbog toga izbio trajao je dugo, bez izgleda na pobedu jedne ili druge strane, sve dok se žene nisu postavile između svojih roditelja i svojih otmičara. Posle pomirenja, mnogi Sabinjani su se nastanili u Rimu. Pošto je formirao senat i narodnu skupštinu i tako ustanovio politički sistem, Romul je nestao za vreme jedne snažne nepogode. Narod ga je proglasio za boga. Uprkos počinjenog bratoubistva, lik Romula će zauvek ostati uzor u svesti Rimljana: bio je istovremeno osnivač i zakonodavac, ratnik i sveštenik. Što se tiče njegovog naslednika, tradicija je jednodušna. Prvi od njih, Sabinjanin Numa, posvetio se organizaciji verskih institucija; istakao se, pre svega, obožavanjem Fides Publicae, boginje dobre volje, koja upravlja odnosima između ljudi i odnosima između naroda. Među kraljevima koji ga slede najznačajniji je šesti, Servije Tulije; njegovo ime se vezuje za reorganizaciju rimskog društva, administrativne reforme i širenje Grada. Dugo se raspravljalo o istinitosti ovog predanja, od osnivanja Rima do svrgavanja poslednjeg kralja, Etrurca Tarkvinija Oholog i proglašenja Republike, s obzirom na toliko neverovatnih događaja koje ono u sebi sadrži. Vrlo je verovatno da su sećanja na izvestan broj istorijskih događaja i ličnosti, koja su već bila modifikovana nagonima kolektivne memorije, bila organizovana i interpretirana u skladu sa određenom istoriografskom koncepcijom. žorž Dimezil (Georges Dumézil) je pokazao na koji način su Rimljani »istorizovali« velike teme indoevropske mitologije (up. §63); moglo bi se reći da se najstarija rimska mitologija, ona u koju još nisu počeli da prodiru etrurski i grčki uticaji, nalazi prikrivena u prve dve knjige Tita Livija. Tako, u vezi s ratom Rimljana i Sabinjana, Dimezil uočava začuđujuću simetriju s centralnom epizodom skandinavske mitologije, tj. sa sukobom između Azâ i Vanâ, dva naroda bogova. Prvi su grupisani oko Odina i Tora. Njegov poglavar Odin je istovremeno bog, kralj i čarobnjak; Tor je bog s topuzom, veliki nebeski borac. Nasuprot njima, Vani su bogovi obilja i plodnosti. Napadnuti od Aza, Vani se odupiru, no, kao što kaže Snori Stirlison (Snorri Sturlusson) »pobeda pripada čas jednima, čas drugima«. Umorni od tih preskupih polovičnih uspeha, Azi i Vani sklapaju mir: vrhovna božanstva Vanâ nastanjuju se kod Azâ i tako obiljem i plodnošću koje predstavljaju, u p o t p u n j u j u klasu bogova okupljenih oko Odina. Na t a j način je obavljeno

RIMSKA RELIGIJA

93

spajanje dva naroda bogova i nikada više neće doći do sukoba između Aza i Vana (§ 174). žorž Dimezil podvlači analogiju s ratom Rimljana i Sabinjana. Na jednoj strani Romul, sin Marsa i štićenik Jupitera, sa svojim drugovima, hrabrim ratnicima, ali siromašnim i bez žena; na drugoj strani Tacije i Sabinjani, koje karakteriše bogatstvo i plodnost (jer poseduju žene). Ove dve strane su doista komplementarne. Rat se ne okončava pobedom već zahvaljujući inicijativi supruga. Posle izmirenja, Sabinjani odlučuju da pristupe Romulovim drugovima i na t a j način ovima donose i obilje. Postavši savladaoci, dva kralja uvode kultove: Romul samo kult Jupitera, a Tacije kultove bogova povezanih s plodnošću i zemljom, među kojima i kult boga Kvirina. »Nikada više u Rimu, ni za vreme ovog dvovlašća, a ni kasnije, nije bilo pomena 0 neslozi između građana sabinjanskog i građana latinskog i albanskog* porekla. Stvorena je zajednica.« 6 Moguće je, u stvari, kao što smatra znatan broj istoričara, da t a j rat, praćen izmirenjem, odražava izvesnu istorijsku realnost, a posebno sjedinjavanje »autohtonih« sa indoevropskim osvajačima. 7 No, značajno je to da su »istorijski događaji« cenzurisani 1 organizovani u skladu sa mitološkom shemom koja odgovara indoevropskim društvima. Kada se ispituje ukupno indoevropsko nasleđe u Rimu, naročit značaj ima zapanjujuća simetrija jedne epizode skandinavske mitologije i jedne rimske istorijske legende. Podsetimo se pre svega da najstarija rimska trijada — Jupiter, Mars, Kvirin — izražava ideološko trojstvo uočeno i kod drugih indoevropskih naroda, to jest: funkcija vrhovnog maga i sudije (Jupiter; Varana i Mitra; Odin), funkcija bogova ratničke moći (Mars; Indra; Tor) i najzad, božanstva plodnosti i ekonomskog uspona (Kvirin; blizanci Nasatja; Freja). Ova funkcionalna trijada predstavlja idealni model podele indoevropskih društava u tri klase: sveštenici, ratnici i zemljoradnici-stočari (brahmani, kšatrije i vajšje, da navedemo samo primer Indije; up. § 63). U Rimu je raslojavanje društva u tri sloja obavljeno dosta rano; no, sećanje na t a j proces može se otkriti u predanju o tri plemena. Međutim, ono što je od indoevropskog nasleđa najvažnije, sačuvano je u izrazito istorizovanoj formi. Komplementarne nadležnosti prve funkcije — vrhovna magijska i sudska vlast, koje ilustruje par Varana—Mitra — nalaze se kod dva osnivača Rima: Romula i Tacija. Prvi, siloviti polubog, štićenik je Jupitera
* Albanci — doseljenici iz Albe, prim. prev. 0 Georges Dumézil, L'héritage indo-européen à Rome, str. 127—142; La religion romaine archaïque, str. 82—88. 7 No, bilo bi neoprezno identifikovati etničke sastavne delove društva prema njihovim pogrebnim obredima, pripisujući Sabinjanima ukopavanje mrtvih, a Latinima spaljivanje; up. H. Miler-Karpea (H. Miiller-Karpe) koga navodi Dumézil, Rel. Rom. arch., str. 10.

94

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Feretrija; drugi, odmeren i mudar, utemeljivač je sacra i leges i poklonik je Fides Publicae. Posle njih dolaze Tul Hostilije, kralj-ratnik, a zatim Ank Marcije, pod čijom se vladavinom Grad obogatio i počeo trgovati s dalekim zemljama. 8 Sve u svemu, božanski predstavnici triju funkcija pretvoreni su u »istorijske ličnosti«, to jest, u niz prvih rimskih kraljeva. Prvobitna hijerarhijska formula — sveto trojstvo — bila je izražena svetovnim jezikom, kao hronološki niz. Zorž Dimezil navodi i druge primere istorizacije indoevropskih mitova u Rimu. Setimo se pobede trećeg Horacija nad trojicom Kurijacija koja preslikava pobedu Indre i Trita nad Troglavom. Ili legende o dva bogalja, Koklea i Scevole (»Kiklopa« i »Levaka«) i odgovarajuće skandinavske legende o dva boga, Ćoravog i Sakatog, odnosno Odina i Tora. 9 Rezultati ovih uporednih istraživanja veoma su značajni. Oni pokazuju, pre svega, da izvore rimske religije ne treba tražiti u verovanjima »primitivnog« 10 tipa, jer je u vreme nastanka rimske nacije uticaj indoevropske religijske ideologije još bio vrlo veliki. To nasleđe ne sadrži samo mitologiju i specifičnu ritualnu tehniku, već takođe i koherentnu, jasno formulisanu teologiju: treba samo pročitati Dimezilove analize izraza maiestas, gravitas, mos, augur, augustus itd. 11 »Istorizacija« mitoloških tema, kao i mitsko-ritualnih scenarija indoevropskog porekla, značajna je i zbog nečeg drugog. Taj proces ukazuje na jednu od karakterističnih osobina rimskog religijskog duha, posebno na njegove nemetafizičke tendencije i njegovu »realističku« vokaciju. U stvari, zapanjujući su strasno, religiozno interesovanje Rimljana za neposrednu realnost kosmičkog života i istorije, kao i izuzetna važnost koju su pripisivali neobičnim fenomenima (koje su smatrali predskazanjima), a naročito njihovo duboko poverenje u moć obreda. Sve u svemu, opstanak indoevropskog mitološkog nasleđa prikrivenog u najstarijoj istoriji Grada predstavlja sam po sebi religijsku kreaciju koja može da nam ukaže na specifičnu strukturu rimske religioznosti.
8 Videti na primer, G. Dumézil, Mythe et épopée, I, str. 271 i dalje; III, str. 211 i dalje. 9 Dumézil, La religion romaine archaïque, str. 90, s pozivanjem na njegove ranije radove. 10 Ovo se naročito odnosi na H. J. Rouza (Rose), koji je izjednačavao numen i nana,_ zanemarujući činjenicu »da je numen vekovima značilo numen dei, to jest, volju koju je izražavao jedan određeni bog« (Dumézil, La rel. rom. arch., str. 47). 11 Up. Idées romaines, str. 31—152. Uistinu, pored tog opšteg sistema teorijskog objašnjavanja, a istovremeno i empirijskog ovladavanja svetom, postojao je čitav niz verovanja i božanskih likova stranog porekla; no, u vreme etnogeneze rimskog naroda, to alogeno religijsko nasleđe bilo je od značaja uglavnom kod seoskog stanovništva.

RIMSKA RELIGIJA

95 religioznosti

163.

Glavne

odlike

rimske

Nemetafizičke sklonosti i veoma živo zanimanje (religiozne prirode!) za neposrednu realnost, kako kosmičku tako i istorijsku, mogu se otkriti veoma rano u stavu Rimljana prema odstupanjima, slučajnostima i novotarijama. Za Rimljane, kao i za seoska društva uopšte, idealna pravilnost ogledala se u urednosti godišnjeg ciklusa, kao i u redovnom nizanju godišnjih doba. Svaka temeljna promena predstavljala je povredu pravila; u k r a j n j e m slučaju, ona je nosila opasnost da ponovo nastane haos (up. slična stanovišta u starom Egiptu, §25). U skladu s tim, svako odstupanje — čuda, neobjašnjivi fenomeni (rađanje čudovišta, kiša u vidu kamenja itd.) — nagoveštavalo je krizu u odnosima između bogova i ljudi. Čuda su ukazivala na nezadovoljstvo, pa čak i na gnev bogova. Prirodne pojave koje odstupaju od pravila izjednačavane su sa enigmatičnim izražavanjem bogova; moglo bi se reći da su one predstavljale »negativne teofanije«. Jehova je takođe najavljivao svoje namere uz pomoć kosmičkih pojava i istorijskih događaja: proroci su ih neprestano komentarisali, podvlačeći strašne pretnje koje su oni predskazivali (up. § § 1 1 6 i dalje). Tačno značenje čuda Rimljanima nije bilo baš sasvim jasno; odgonetanje su morali obaviti profesionalci kulta. To objašnjava veliku važnost koja je pridavana tehnici proricanja i strahopoštovanje koje su Rimljani gajili prema etrurskim haruspicima, a kasnije prema Sibilskim knjigama i drugim proročanskim zbirkama. Proricanje se sastojalo u odgonetanju predznaka primljenih posredstvom čula vida (auspicia) ili sluha (omina). To su smeli da čine samo državni službenici i vojne starešine. No, Rimljani su bili zadržali pravo i da proročanstvo odbace (up., između ostalog, Ciceron, De divinatione, I, 29). Jedan konzul koji je istovremeno bio i prorok, putovao je samo u zatvorenoj nosiljci da ne bi viđao predznake koji bi mogli biti u suprotntosti s njegovim planovima (De div., II, 77). Pošto bi značenje predskazanja jednom bilo odgonetnuto, pristupalo se lustracijama i drugim obredima očišćenja; jer ove »negativne teofanije« su ukazivale na to da je u pitanju neko sagrešenje i bilo je veoma važno pomno ga suzbijati. Na prvi pogled, neumereni strah od čuda i grehova mogao bi se pripisati sujeverju. Reč je, međutim, o jednom posebnom tipu religioznosti. Jer, posredstvom tih neobičnih manifestacija odvija se dijalog između bogova i ljudi. Takav stav prema svetinji jeste direktna posledica religijskog vrednovanja prirodnih pojava ljudskih aktivnosti i istorijskih događaja, ukratko — konkretnog, posebnog i neposrednog. Drugi vid ovakvog ponašanja predstavlja povećavanje broja obreda. Pošto se volja bogova manifestuje hic i nunc u neograničenom nizu znakova i neobičnih događaja, važno je znati koji će ritual biti najefikasniji. Neophodnost da se do detalja upoznaju specifičnosti pojavljivanja svih

96

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

božanskih entiteta podstakla je dosta složen proces personifikacije. Potreba za razlikovanjem mnogobrojnih epifanija nekog božanstva, kao i njegovih raznovrsnih funkcija, dovodi do težnje da joj se pripišu karakteristike »osobe«. U izvesnim slučajevima, ove personifikacije ne uspevaju da stvore božanstvo u pravom smislu reči. Prizivaju se jedno za drugim, ali uvek zajedno. Tako se, na primer, poljoprivredna aktivnost odvija pod znakom određenog b r o j a entiteta od kojih svaki dela onda kad na njega dođe red, od ugara i dubokog oranja, pa do žetve, prevoženja i smeštanja letine u koševe. Isto tako, kao što zajedljivo podseća sveti Avgustin (Raj, VII, 3), prizivani su Vatikan i Fabulin da bi pomogli novorođenčetu da zaplače i progovori, Edulika i Polina, da ga nateraju da jede i pije, Abeona, da ga nauči hodanju i tako dalje. No, ovi natprirodni entiteti su prizivani samo u vezi s poljoprivrednim radovima ili kada su bili u pitanju domaći obredi. Nedostajala im je stvarna personalnost, a njihova »moć« nije prevazilazila ograničeni delokrug. 12 Morfološki, ti entiteti ne spadaju među bogove. Svoju osrednju mitološku maštu i nezainteresovanost za metafiziku Rimljani, kao što smo videli, nadoknađuju strasnim interesovanjem za konkretno, posebno i neposredno. Rimski religijski duh se odlikuje pragmatizmom, traganjem za efikasnošću, a naročito »sakralizacijom« organskih zajednica: porodice, gens — a i otadžbine. Slavna rimska disciplina, držanje reči i postojanost (fides13), odanost Državi, pobožna vera u Pravo, sve se to izražavalo potiskivanjem ljudske ličnosti: pojedinac je bio važan samo u meri u kojoj je pripadao svojoj grupi. Tek kasnije, pod uticajem grčke filozofije i kultova spasenja koji su došli sa istoka, Rimljani su otkrili religijski značaj ljudske ličnosti; no, to otkriće s veoma ozbiljnim posledicama (up. § 206), našlo je svoj odraz pre svega u urbanim sredinama. Društveni karakter rimske religioznosti, 14 na prvom mestu važnost odnosa s bližnjima, jasno se vidi kod reči pietas. Uprkos vezi s glagolom piare (umiriti, otkloniti greh, neku slutnju itd.), pietas znači savesno obavljanje obreda, ali i poštovanje prirodnih (to jest, utvrđenih) odnosa među ljudskim bićima. Za jednog sina, pietas predstavlja poslušnost prema ocu; neposlušnost je isto što i zločin, nešto što je u suprotnosti s prirodnim poretkom, i krivac se može iskupiti samo sopstvenom smrću. Pored pietas prema bogovima, postoji pietas prema članovima grupe kojoj
12 štaviše, ni u tim ograničenim zonama, ovi entiteti nisu značajni; up. Dumézil. Rel. rom., str. 52 i dalje. 13 O reči fides, vid. Dumézil, Rel. rom. arch., str. 156, nap. 3 (najnovija bibliografija). 14 Slično nastojanje otkriva se u naporu nekih hrišćanskih crkava da ponovo postanu »aktuelne« za desakralizovano društvo XX veka (vidi III tom).

RIMSKA RELIGIJA

97

se pripada, prema gradu i, najzad, prema svim ljudskim bićima. »Međunarodno pravo« (jus gentium) propisivalo je čak i obaveze prema strancima. Ovakvo shvatanje se potpuno razvija »pod uticajem helenske filozofije kada je jasno formulisana koncepcija o humanitasu, ideji da sama pripadnost ljudskoj vrsti predstavlja istinsko srodstvo, analogno onom koje je povezivalo članove istog gensa ili istog grada, uslovlj avaj ući obaveze za solidarnošću, prijateljstvom ili bar poštovanjem«. 15 »Humanitarističke« ideologije XVIII i XIX veka samo su preuzele i razradile, odvajajući je od religije, koncepciju pietas starih Rimljana.

164. Domaći kult: penati, lari, mani Sve do k r a j a paganizma, domaći kult — kojim je rukovodio pater familias — održao je svoju autonomiju j svoj značaj uporedo sa zajedničkim kultom, čiji su prvosvešteiJci bili profesionalci zavisni od Države. Za razliku od zajedničkog kulta koji se neprestano menjao, izgleda da se domaći kult koji se obavljao oko ognjišta nije osetnije promenio tokom dvanaest vekova rimske istorije. U pitanju je zaista jedan drevni obredni sistem, jer je on uočen i kod drugih indoevropskih naroda. Baš kao i u arijskoj Indiji, centar kulta je bilo domaće ognjište: njemu su prinošene žrtve u obliku svakodnevne hrane, cveće triput mesečno, itd. Kult je bio namenjen penatima i larima, mitsko-obrednim personifikacijama predaka, kao i genijima, nekim vrstama »dvojnika« i zaštitnicima ljudskih bića kao pojedinaca. Krizne situacije prilikom rođenja, venčanja i smrti nametale su potrebu za specifičnim kratkim obredima koje su zahtevali izvesni duhovi i m a n j a božanstva. Napred su pomenuti (str. 96) božanski entiteti koji su prizivani oko novorođenčeta. Religijska ceremonija venčanja obavljala se pod pokroviteljstvom htonskih i domaćih božanstava (boginje Telus, kasnije Cerere, itd.), kao i Junone, zaštitnice bračne zakletve, a sastojala se u prinošenju žrtava i igranju u kolu oko vatre. Pogrebni obredi, koji su se završavali devetog dana posle sahranjivanja pokojnika, po pravilu su se produžavali kultom »preminulih predaka« (divi parentes) ili mana. Ovim božanstvima su bile posvećivane dve svetkovine: Parentalije, u februaru, i Lemurije, u maju. Za vreme prve, državni službenici su prestajali da nose svoja znamenja, hramovi su bili zatvarani, vatre na oltarima gašene i nisu se sklapali brakovi (Ovidije, Fasti, II, 533, 557—67). Mrtvi su se vraćali na zemlju i gostili hranom na
15 P. Grimai, nav. delo, str. 89. Protiv »političke« hipoteze Lata (Latte) o Pietas (Romische Religionsgeschichte, str. 236—39), vidi P. Boyancé, La religion de Virgile (1963), str. 58, i Dumézil, Rel. rom. arch., str. 400.

7

98

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

grobovima (isto, II, 565—76). Ali, pretke je najviše umirivao pietas (animas placere paternas: isto, II, 533). Pošto je po starom rimskom kalendaru februar bio poslednji mesec u godini, on je bio pun izvesnog previranja i »haotičnosti« koji karakterišu intervale između dva vremenska ciklusa. Pošto su pravila prestajala da važe, mrtvi su se mogli vraćati na zemlju. Obred Luperkalije (§ 165) uvek se obavljao u februaru: on je predstavljao kolektivno čišćenje od grehova koje je pripremalo univerzalno obnavljanje simbolizovano »Novom godinom« (tj. ritualnim ponovnim stvaranjem sveta). 16 Tokom tri dana svetkovanja Lemurija (9, 11. i 13. maja), mrtvi (lemures; etimologija nepoznata) ponovo su se vraćali i posećivali domove svojih potomaka. Da bi ih umirio i sprečio da sa sobom povedu nekog od živih, domaćin bi napunio usta zrnima crnog boba, a zatim ih bacao, devet puta ponavljajući: »Ovim bodom iskupljujem sebe i sve svoje.« Najzad bi, praveći buku nekim bronzanim predmetom, kako bi uplašio duhove, devet puta izgovorio: »Mani mojih otaca, odlazite odavde!« (isto, V, 429—444). Ritualno isterivanje mrtvih, posle njihovih periodičnih poseta zemlji, široko je rasprostranjen običaj (up. Antesterije, § 123). U vezi s manima treba se podsetiti i obreda devotio. l i t Livije (VIII, 9—10) ga, prikazujući jednu bitku sa Samnićanima, detaljno opisuje. Videći da njegovim legijama preti poraz, konzul Decije »žrtvuje« svoj život za pobedu. U p r a t n j i jednog pontifeksa, on recituje ritualnu formulu, prizivajući veliki broj bogova, počev od Janusa, Jupitera, Marsa i Kvirina, pa do mana i boginje Telus. Zajedno sa svojim životom, Decije manima i Zemlji nudi i neprijateljsku vojsku. Ritual devotio ilustruje drevnu koncepciju ljudske žrtve u smislu »kreativnog ubijanja«. Sve u svemu, reč je o obrednom predavanju žrtvovanog života u korist preduzetog poduhvata; u Decijevom slučaju, vojne pobede. Priziva se skoro ceo panteon, ali baš žrtva prineta manima — to jest, Decijev sopstveni život, kao i masovni pokolj Samnićana — spasava rimsku vojsku. Nije poznato kakve su predstave o kraljevstvu mrtvih imali stari stanovnici Lacija; ono što nam je preneto sadrži u sebi uticaje grčkih i etrurskih shvatanja. Vrlo je verovatno da stara pogrebna mitologija Latina sledi tradicije evropskih neolitskih kultura. Uostalom, docniji grčki, etrurski i helenistički uticaji veoma su malo izmenili predstave o zagrobnom životu koje je delio seoski živalj u Italiji. Nasuprot tome, podzemni svet koji opisuje Vergilije u VI pevanju Enejide, pogrebni simbolizam sarkofaga iz vremena carstva, kao i shvatanja istočnjačkog i pitagorejskog porekla o nebeskoj besmrtnosti, postaće neobično
16

mena«.

Up. Eliade, Le Mythe de l'éternel retour, gl. 11: »Obnavljanje Vre-

RIMSKA RELIGIJA

99

popularne počev od I veka pre Hr., kako u Rimu, tako i u ostalim gradovima Imperije.

165.

Sveštenstvo, auguri i verska bratstva

Javni kult koji je kontrolisala država bio je u nadležnosti izvesnog b r o j a sveštenika-vršitelja obreda i religijskih bratstava. Za vreme monarhije kralj je zauzimao prvo mesto u svešteničkoj hijerarhiji: on je bio Rex sacrorum (»kralj svetinja«). Načini obavljanja verskih obreda danas su, na žalost, nepoznati. Ipak se, međutim, zna da su u palati Regia, »kraljevoj kući«, obavljane tri vrste obreda, posvećenih Jupiteru (ili Junoni i Janusu), Marsu i boginji obilja i plodnosti zemlje Opi Konsini. Na t a j način su se, kao što ispravno primećuje Dimezil,17 kroz kraljevu ličnost i u njegovoj kući, objedinjavale tri osnovne funkcije, koje su inače, videćemo to malo dalje, flamines maiores (prvosveštenici kulta, prim, prev.) obavljali posebno. Može se pretpostaviti da je već u predrimskom periodu, rex bio okružen svešteničkom svitom, baš kao što je vedski radan (räjan) imao svog mlađeg sveštenika (purohita) a irski ri svoje druide. No, rimska religija se odlikuje težnjom ka komadanju i specijalizaciji. Za razliku od vedske Indije ili Kelta, kod kojih su sveštenici razmenjivali funkcije, pa su, prema tome, svi mogli obavljati sve vrste obreda, u Rimu je svaki sveštenik, svako versko udruženje ili bratstvo, imalo svoju specifičnu kompetenciju. 18 Rex je, dakle, bio na vrhu svešteničke hijerarhijske lestvice, a potom je dolazilo 15 flamina na čelu s tri vrhovna flamina: Jupiterovim (Flamines Dialis), Marsovim i Kvirinovim. Njihovo ime može se porediti sa sanskritskim nazivom brahman, no flamini nisu predstavljali kastu; štaviše, ni versko udruženje; svaki flamin je bio samostalan i povezan jedino s božanstvom od kojeg mu je poticalo ime. Institucija je, bez sumnje, arhaična; flamini su se razlikovali po obrednim odorama, kao i po velikom b r o j u različitih zabrana. Zahvaljujući pasiji starinara Aula Gela (Aullus Gellus), danas je nešto bolje poznat statut flamen Dialis: flamin se nije smeo udaljavati iz Rima, a na sebi nije smeo imati nikakav čvor (ako bi vezan čovek ušao u njegovu kuću, morao je biti oslobođen); nije se smeo obnažiti pod nebom, ni videti vojsku, ni uzjahati konja; morao je izbegavati dodir s prljavštinom, s mrtvima, kao i svim onim što je bilo u vezi sa smrću itd. (Noctes Atticae, X, 15; up. Plutarh, Quest. Rom. III). Manje su stroge bile prinude i zabrane za flamine Marsa i Kvirina. Nemamo neposredne podatke o načinu obavljanja
17 18

Rel. rom. archaïque, str. 576; vidi takode isto, str. 184—85. Isto, str. 571.

7*

100

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

obreda, koji su vršili flamen Martialis, ali je verovatno da se on sastojao u žrtvovanju konja bogu Marsu 15. oktobra. Što se tiče flamen Quirinalis, oni su obavljali tri ceremonije: prve dve (Konsualije u leto, 21. avgusta, i Robigahje, 25. aprila) bile su, bez sumnje, u vezi sa žitom! 18 Malo je poznato poreklo kolegijuma prvosveštenika. Prema jednoj informaciji koja potiče od Cicerona. (De domo 135 i Har. resp. 12), može se zaključiti da su kolegijum, osim pontífices, sačinjavali i rex sacrorum i vrhovni flamini. Dimezil je, nasuprot mišljenju Kurta Latea (Kurt Latte), 20 uspeo da dokaže da je ova institucija veoma stara. U sviti posvećenih koja je okruživala kralja, pontifex je, pored flamen dialis, imao jednu komplementarnu funkciju. Zaduženja flamina bila su u neku ruku »van istorije«; oni su redovno obavljali propisane ceremonije, no tumačenje i rešavanje nepredviđenih situacija bili su van njihove moći. Uprkos svojim prisnim vezama s nebeskim bogovima, flamen dialis nije tumačio njihovu volju; za to su bili zaduženi auguri. Nasuprot tome, collegium pontifex ili preciznije pontifex maximus, jer su ostali predstavljali samo njegove produžene ruke, raspolagao je i slobodom i inicijativom. Prisustvovao je svim skupovima na kojima se odlučivalo o verskim pitanjima, obezbeđivao je vršenje onih obreda za koje niko posebno nije bio zadužen i nadgledao je svetkovine. Za vreme Republike, pontifex maximus je »davao zvanja vrhovnih flamina i vestalki i nad n j i m a je imao nadzornu vlast, pri čemu je drugima bio savetnik, a ponekad i predstavnik«. 21 Prema tome vrlo je verovatno da institucije vrhovni flamini i pontifex nisu tvorevine kraljevskog Rima; »da se strogi statut prvih i sloboda drugog ne mogu objasniti postepenim stvaranjem i evolucijom, već time što i jedni i drugi odgovaraju različitim predrimskim definicijama, na šta ukazuju i njihova imena; i da je, najzad, bilo prirodno što je najveći deo religijskog nasleđa s kraljevske nadležnosti prešao na pontifeksa«.22 Šest vestalki bilo je povezano s kolegijumom prvosvestenikâ. Veliki prvosveštenik ih je birao pri uzrastu između šest i deset godina, da bi potom bile posvećene na 30 godina. One su čuvale rimski narod održavajući vatru Grada kojoj nisu smele nikada dopustiti da se ugasi. Njihova religijska moć je bila povezana s njihovom nevinošću: vestalka koja izgubi čednost bila bi živa
Dumézil, Reí. rom., str. 166 i dalje, 225—239; 168 i dalje, 277—280. Dvanaest flamines minores bili su povezani s božanstvima koja su u klasičnoj epohi pala u zaborav: Vulkan, Volturno, Palatua, Karmenta, Flora, Pomona, itd. 80 Ovaj autor pretpostavlja revoluciju »koja je na čelo religijske organizacije Rima dovela velikog prvosveštenika i njemu podređeni kolegijum« (Römische Religionsgeschichte, str. 195). Vidi kritiku Dimezila, nav. délo, str. 116 i dalje. 21 Dumézil, nav. delo, str. 574. ** Isto, str. 576.
19

RIMSKA RELIGIJA

101

zakopana u grobnicu, a njen partner bio bi pogubljen. Kao što primećuje Dimezil, u pitanju je dosta neobičan tip svešteničkog reda »kojem etnografija nije otkrila mnogo sličnih« (str. 576). Kolegijum augura je takođe stara institucija i isto tako nezavisna kao i kolegijum prvosveštenika. Međutim, tajne njihove nauke bile su dobro čuvane. Zna se samo da augur nije bio pozivan da otkriva budućnost. Njegova uloga se svodila na to da utvrdi da li je određeni poduhvat (izbor mesta za obavljanje obreda ili, pak, izbor nekog verskog funkcionera, itd.) bio fas (dopušten, po volji bogova, prim. prev.). On bi, dakle, pitao boga: »Si fas e s t . . . , pošalji mi takav i takav znak!« Međutim, već pred k r a j kraljevstva Rimljani počinju da konsultuju i druge, autohtone ili strane specijaliste (§ 167). S vremenom u Rim prodiru i neke grčke i etrurske tehnike proricanja budućnosti. Metoda prorican j a haruspika (koji su predskazivali budućnost ispitujući utrobu žrtvovane životinje) bila je u potpunosti preuzeta od Etruraca. 2 3 Pored ovih kolegijuma, u javnom kultu su učestvovale i brojne zatvorene grupe ili »sodalicije« (od reči sodalis = drug) od kojih je svaka imala određenu, usko specijalizovanu religijsku tehniku. Dvadesetorica fecijala (Fetiales) sakralizovalo je objave rata i mirovne ugovore. Dve grupe od po 12 članova, zvane salijci (Salii), »igrači« Marsa i Kvirina, stupale su na scenu u oktobru, svake godine u kojoj je dolazilo do objave rata ili zaključenja mira. Sodalicija Fratres Arvales štitila je obrađena polja. Bratstvo Luperci organizovalo je svetkovine o prazniku Luperkalija, 15. februara. Obred se obavljao u okviru ceremonija održavanih u vreme kriznih perioda nastalih zbog približavanja k r a j a godine (up. § § 12, 22).24 Pošto bi žrtvovali jarca u pećini Lupanar, Luperkovi sveštenici, svi goli sem jednog koji je bio opasan kozjom kožom, otpočinjali su svoju t r k u oko Palatina, čiji je cilj bio očišćenje od grehova. Trčeći, oni su udarali prolaznike kaiševima isečenim od kože žrtvenog jarca. Žene su se izlagale ovim udarcima da bi postale plodne (Plutarh, Romulus, 21, 11—12; itd.). Obredi su istovremeno bili namenjeni očišćenju od grehova i sticanju plodnosti, kao i mnoge druge ceremonije koje su svetkovane uoči Nove godine. Neosporno, reč je o skupu drevnih obreda koji sadrže i tragove posvećenja tipa Mannerbund; no, izgleda da je značenje celokupnog scenarija bilo zaboravljeno p r e nastanka Republike.
Što se tiče predskazivanja budućnosti, delatnosti koja implicira direktnu inspiraciju od strane nekog boga, ono je bilo sumnjivo iz jednostavnog razloga što je izmicalo kontroli Države. Zbornik proročanstava poznat pod imenom Libri Sibyllini morao je biti prihvaćen jer se smatralo da u sebi sadrži tajne budućnosti Rima. No, sveštenici su ga dobro čuvali i korišćen je samo u slučajevima izuzetne opasnosti. 84 Reč februum, od koje je nastao naziv meseca februarius, Varon (Varron) (De lingua latina, VI, 13) prevodi s »purgamentuim«; glagol februare znači »očistiti«.
83

102

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Na žrtvu su se, kako u javnom, tako i u porodičnom kultu prinosile životne namirnice: prve žitarice, grožđe, slatko vino, a ponajviše životinje (goveda, ovce, svinje i, za vreme ida u oktobru, konj). Žrtvovanje životinja, sa izuzetkom žrtvovanja konja u oktobru, uvek se obavljalo prema istom scenariju. Pokretno ognjište (foculus), koje je predstavljalo ognjište prinosioca žrtve, prethodno je zalivano žrtvenim vinom, a zatim po stavljano ispred hrama, pored žrtvenika. Potom bi onaj što prinosi žrtvu simbolično zaklao životinju prelazeći žrtvenim nožem po njenom telu, od glave do repa. Prvobitno, prinosilac je i ubijao žrtvu, ali su se u klasičnom obredu time bavili posebni sveštenici (victimarii) kojima je to bila dužnost. Delovi namenjeni bogovima — jetra, pluća, srce itd. — potom su spaljivani na žrtveniku. Što se tiče mesa žrtvene životinje, ono je u privatnom kultu pripadalo prinosiocu žrtve i njegovima, a ako je bio u pitanju javni kult — sveštenicima.

166. Jupiter, Mars, Kvirin i kapitolska trijada Za razliku od Grka koji su vrlo rano stvorili dobro organizovan panteon, Rimljani su na početku istorijske epohe imali samo jednu hijerarhijski uređenu grupu božanstava, drevnu trijadu, Jupiter, Mars, Kvirin, dopunjenu Janusom i Vestom. Kao bog-otac »početaka«, Janus se nalazio na čelu liste, a Vesta, zaštitnica Grada, na začelju. Književni izvori, međutim, govore 0 velikom broju božanstava nasleđenih od starosedelaca ili, pak, preuzetih od Grka i Etruraca. No ti bogovi i boginje niti su bili klasifikovani, niti je među njima postojala nekakva hijerarhija. 2 5 Neki stari autori razlikuju di indigetes i di novensiles. Prva božanstva su bila nacionalna (patrii), dok su druga prihvaćena kasnije (Varon, De lingua latina, V, 74; Vergilije, Georg. I, 498). Dragoceniji je poredak koji uz formulu za čin devotio prenosi Tit Livije: posle četiri velika boga (Janus, Jupiter, Mars, Kvirin) slede Belona i lari (boginja rata i zaštitnici zemlje), potom divi novensiles i di indigetes i na k r a j u dolaze mani 1 Telus (§ 164). U svakom slučaju, ne može se sumnjati u drevni karakter trijade Jupiter, Mars, Kvirin. Status i funkcije trojice vrhovnih flamina dovoljno jasno ukazuju na strukturu božanstva za čije su kultove oni bili zaduženi. Jupiter 26 je bez sumnje vrhovni bog,
_ 25 Varon ih deli na one koji su certi (= sigurni, određeni) i one koji su incerti, među kojima je razlikovao dvadeset najvažnijih bogova koji su bili selecti; up. Augustin, Ctv. dei, VII, 2. M Njegovo ime nalazi se u jeziku Oska, Umbrijaca, kao i u latinskim narečjima.

RIMSKA RELIGIJA

103

nebeski gromovnik, izvor svetinja i vršilac pravde, garant sveopšte plodnosti i kosmokrata, mada rat nije u njegovoj nadležnosti. Za to je zadužen Mars (Mavors, Mamers), koji je za sve Italike bog-ratnik. Ponekad se Mars povezuje i s mirovnim obredima; reč je o fenomenu dosta poznatom u istoriji religija koji predstavlja totalitarističke, odnosno »imperijalističke« težnje nekih bogova da prekorače područja svoje aktivnosti. To, pre svega, važi za Kvirina. 27 Međutim, videli smo (§ 165) da flamen Quirinalis obavlja obrede samo tokom tri ceremonije povezane sa žitom, štaviše, posmatrano etimološki, Kvirin je zadužen za zajednicu viri, to jest, za zajednicu (covirites) rimskog naroda; sve u svemu, on predstavlja »treću funkciju« u trojnoj indoevropskoj podeli. S druge strane, u Rimu, kao i drugde, veoma je izražena podeljenost treće funkcije, što se može objasniti njenom polivalentnošću i njenim dinamizmom. Što se tiče Janusa i Veste, njihova veza^sa drevnom trijadom verovatno samo produžava indoevropsku tradiciju. Prema Varanu, Janusu pripadaju prima, a Jupiteru summa. Jupiter je, dakle, rex, jer su summa, u pogledu dignitas,28 superiornije od prima, čija je prednost jedino u vremenskom poretku. Prostorno, Janus se nalazi na pragovima domova i kod vrata. U vremenskom ciklusu on vlada »počecima godine«. U skladu s tim, Janus je i u istorijskom vremenu smešten na početak: on je bio prvi kralj Lacija, vladalac u zlatnom dobu, kada su ljudi i bogovi živeli zajedno (Ovidije, Fasti, I, 247—48).29 Zamišljan je bijrons (s dva lica, prim, prev.), jer »sve što počinje pretpostavlja dva mesta, dva stanja, ono koje se napušta i ono u koje se ulazi« (Dimezil, str. 337). Njegova arhaičnost je van svake sumnje, jer su Indoiranci i Skandinavci takođe znali za »prve bogove«. Ime Vesta je indoevropskog porekla i izvedeno je iz korena koji znači »goreti«; večna vatra ignis Vestae predstavlja ognjište Rima. Činjenica da su svi ostali hramovi četvorougaonog, a jedino Vestin kružnog oblika, može se objasniti, kao što je pokazao Dimezil, indijskom doktrinom o simbolizmu Zemlje i Neba. Posvećivanje hramova i njihove orijentacije morali su slediti četiri nebeska pravca; no Vestino obitavalište ne treba posvećivati jer je sva moć ove boginje na zemlji; njeno svetilište je aedes sacra, a ne templum.30 Vestu nisu prikazivali na slikama jer
Ovaj bog se ponegde priključuje Marsu Gradivusu: oba poseduju svete štitove (ancilia, Tit Livije, V, 52); Romul, sin Marsa koji predstavlja magično kraljevstvo i ratnika, pripojen je posle smrti Kvirinu. 28 Varon, prema citatu svetog Avgustina, Civ. dei, VII, 9, 1; vidi komentar kod Dimezila, Rel. rom., str. 333. 29 štaviše, Janus upravlja i nekim prirodnim »počecima«: on obezbeđuje začeće deteta, za njega se smatra da je osnivač religije, da je izgradio prve hramove, uveo svetkovanje Saturnalija, itd.; vid. izvore koje citira Dumézil, nav. delo, str. 337. 30 Up. kod Dimezila, str. 323; na sličan je način Vatra u Iranu, Atar, bila smeštena na kraj liste Ameša Spenta (isto, str. 329).
27

Znamo. delo. prikazan je Rimljanima u etrurskoj varijanti grčkog Zevsa. ona je bila zaštitnica umetnosti i zanatlija. . »najznačajnija među rimskim boginjama. trijumf koji Senat priređuje generalima pobednicima odvija se pod Jupiterovim znakom. 27. što ukazuje na veoma jaku tradiciju. Plutarh. 296—98. Servius. pošto rimska božanstva u početku nisu likovno predstavljana. kako primećuje Dimezil. Jupiter Optimus Maksimus. up. Sve u svemu. na primer. no Rimljani su ga preuzeli od Etruraca. Na Kapitolu je nazivana Reginom. jedini gospodar je Jupiter. da je osnivanje hramova bilo pod njegovim nadzorom (up. Kvirin gubi svoju aktuelnost. no istovremeno ona najviše zbunjuje raznovrsnošću svojih funkcija« (str. »ponovnim rađanjem« lune. koji. kako će se ubuduće nazivati. Ecl. 32 Što se tiče Minerve. itd. Pod etrurskom dominacijom. VI. U k r a j n j o j liniji kapitolska trijada nije uopšte produžetak nekakve rimske tradicije. unosi i izvesne grčke elemente. Međutim. analiza funkcije Sarasvati i Anahita. Njegov kult je pretrpeo izmene. Mars. Ime j o j je izvedeno iz korena Juno što znači »životna snaga«. u odori boga. uvedeno za vreme Tarkvinija. štaviše. str. Aemilius Paulus. Za vreme ceremonije. str. stara trijada Jupiter. I. već kod Etruraca Menrva (Minerva) je predstavljala jednu varijantu Atene Palade. 422). 31 Uprkos prisustvu Junone i Minerve u njegovom hramu. Ali to je gotovo sve što znamo. 299). ratničku moć i plodnost U toj njenoj polivalentnosti Dimezil vidi sličnost s predstavom koju otkrivamo i u vedskoj Indiji i Iranu. vezivala se za tri funkcije indoevropske ideologije: sveto kraljevstvo. nav. Ona upravlja većim brojem svetkovina koje su u vezi s plodnošću žena (kao Lucina prizivana je pri porođajima). Junona. I kod njih je božansko trojstvo igralo važnu ulogu u hijerarhiji panteona. 31 Servius. IV. Sada božanstva imaju statue. tj. n j u zamenjuje trojstvo Jupiter. jer je bila prihvaćena i u doba Republike. Junonu i Minervu pridodali su mu Etrurci. Još jedan dokaz arhaičnosti i konzervativizma. a zatim i počecima meseci. s predstavom boginje koja u sebi objedinjuje tri funkcije i kao takva predstavlja model žene u društvu. Minerva. što označava svaku duhovnu aktivnost). detaljno opisuje slavni triumf Pavla Emilija posle pobede kod Pidna (~168). 18 Up. komentar Dimezila. njemu su upućeni zavet i posveta. »Junona je«. trijumfator je postajao Jupiterov dvojnik: vozio se u kočiji krunisan lovorovim vencem. 299).104 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i n j u dovoljno dobro predstavlja vatra (Fasti. ad Aen. 307 i dalje. I sam Jupiter predstavlja indoevropsko nasleđe. Očigledan je etrursko-latinski uticaj. 32—34. pored toga. Ime j o j je verovatno italičkog porekla (izvedeno od indoevropskog korena *men.

Liguri i drugi italski narodi. tj. metropola ih je brojala dvanaest. što takođe smanjuje vrednost uporednih zaključaka. 33 Sigurno je da se radi o jednoj originalnoj sintezi. No.. oponašajući etrurske Uni. trgovali su. nijedan antički istoričar nije prikazao religiju. Atena i Posejdon. predstavljala Etruriju. e. kulturu i istoriju Etruraca. Satres (Saturn). etrursku kulturu. Dakle. izvestan broj autentičnih etrurskih božanstava ima latinska ili falijska imena: Uni (Junona). a posebno religiju. La Religion romaine antique. teško je tačno utvrditi recipročne uticaje ovih dveju kultura. S druge strane. S druge strane. Kelte ili Germane. Osnovna politička organizacija im je bila federacija gradova. 94). str. i samo poreklo etrurskog naroda ostalo je sporno. Izvesna je samo veoma rana simbioza prekomorskih osvajača i starosedelaca koji su naseljavali oblast između reka Poa i Tibra. elementarne informacije o etrurskoj religiji latinski autori počinju da iznose tek od I veka pre Hr. kako u umetnosti. Etrurci su potomci Lidijaca. različiti objekti) svedoče o tome da je u pitanju jedna visoko razvijena civilizacija. Etrurska civilizacija je u svakom slučaju bila na visokom nivou: Etrurci su raspolagali moćnom flotom. Nethuns (Neptun). Ime mitološkog heroja Mastarna (etr. statue. Menrva i Nethuns. Mariš (Mars).: maestrna) izvedeno je iz latinske reči magister. Asimilacija rimskih božanstava s grčkim imala je za model prethodnu asimilaciju etrurskih božanstava: Junona. Međutim. Althajm (Altheim) primećuje da se azijatsko i mediteransko nasleđe mogu bolje uočiti na kraju nego na početku etrurske istorije. stanovništvo ovih gradova bilo je samo delom etrursko. . freske. karakteriše prerana asimilacija italskih i grčkih elemenata. ostatak su sačinjavali Umbrijci. Arheološki podaci (grobovi. Mogu se naći takođe Artumes (Artemida) i Aplu (Apolon). jer etrurski duh razvija pozajmljene ideje u skladu sa sopstvenom vokacijom. U stvari. Pri tome se čak ne bismo usudili da izuz83 F. A History of Roman Religion.RIMSKA RELIGIJA 105 167. str. Ali nama su nepoznate etrurska mitologija i teologija. tako i u religiji. kada je prvobitno nasleđe već bilo pretrpelo helenističke uticaje. 50. ali etrurski jezik nam je nepoznat. Međutim. up. Veneti. 42. izgleda da nekoliko natpisa otkrivenih na Lemnu potvrđuju njihovo azijatsko poreklo. koristili gvožđe i gradili utvrđene gradove. Povrh toga. Po predanju koje prenosi Herodot (I. oblici kulture koji se razvijaju u Etruriji nisu odraz azijatske realnosti. Minerva i Neptun postali su Hera. Etrurci: enigme i hipoteze Rim se veoma rano suočio sa etrurskim svetom. Grčki uticaji su se osetili dosta rano. kao što je to učinjeno za Tračane. Etrurski bog Fufluns bio je prikazivan kao Dionis. Najzad. oblast koja je u VI veku pre n. pored boginja Semle (Semele) i Areathe (Arijadne).

on ih je poučavao. a pogrebne freske ih prikazuju u providnoj odeći. pak. ali mudrost starca. up. 1926. up. Sicilije i Egejide (up. Dok su grobovi muškaraca obeležavani falusom. étude critique des principaux moments relatifs à l'Hercule étrusque (1926). pravi gradovi mrtvih. jer. 38 Pred k r a j Republike. 37 Ciceron. La rel. rom. 34 J. kasnije. 36 Altheim. 35 Bahofen (Bachofen) je govorio o »matrijarhatu«. a u većoj kao na člana njenog roda« (Altheim. kako uzvicima i gestovima podstiču borbe golih atleta. str. Lidos precizira da Grci asimiluju dečaka Tageta u htonskog Hermesa. Žene su zajedno s muškarcima učestvovale na gozbama. Rel. La rel.. .106 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i memo ni Herakla (Herkula). uprkos naporima Žana Bajea (Jean Bayet). one pred muškarcima ne kriju lice velom. A History.. A History of Rom. nastale gladijatorske borbe. te informacije se skoro isključivo odnose na različite tehnike proricanja budućnosti. Etrurci beleže ime oca i ime imajčine porodice: »na majku se u manjoj meri gledalo kao na ličnost za sebe.. podizane su pored naselja. naučnici su se koncentrisali na detaljno proučavanje arheološkog materijala. ovaj drugi je iziša. Grčki autori s čuđenjem primećuju da etrurske supruge uživaju slobodu kakva se u Grčkoj dopušta samo heterama.. U nedostatku tekstova. isti. Oko Tageta su se brzo okupili ljudi. 61 i dalje. Rimljani su znali da u etrurskoj religiji postoje »knjige« koje su dospele do njih posredovanjem natprirodnih bića. II. »Héraclès-Herclé dans le domaine étrusque« (u delu: Les origines de l'Hercule romain. prema tome. 31 Što se tiče teologije. izgleda da je jedino nesporno to da je žena u etrurskom društvu zauzimala istaknuto mesto.o iz jedne uzorane brazde. str. imao je izgled deteta. a grobovi žena nakitom. U stvari.. Pogrebni natpisi ukazuju samo na poreklo po majci umrlog. 51 i dalje). a iz tog običaja su. pa. ponajviše oružjem. 79—120). Kao što će se videti. Prinošene su bile ljudske žrtve. Prema legendi. sadržaj neke tajne doktrine) može se naći još u Egiptu i Mesopotamiji.3'' Mitski motiv u kojem neko natprirodno biće otkriva »svetu knjigu« (ili. str. Nekropole. Arhaična struktura kulta mrtvih i htonskih boginja podseća na grobove i statue Malte. rom. sadržavala elemente orijentalnog porekla (Melkart). antique. Bayet. 85 Falusi na grobovima počinju da se pojavljuju od IV veka. Herclé. De div. a oni su se potrudili da njegovo učenje zabeleže i tako je nastala haruspicinae disciplina.. bilo bi uzaludno verovati da bi se ona mogla rekonstruisati na osnovu nekoliko informacija iz poznijeg vremena o etrurskim »knjigama«. dok je običaj postavljanja kipusa u obliku kuće znatno stariji. str. 51. Grobovi muškaraca bili su bogato snabdeveni. str. štaviše. nimfe Vego i dečaka Tageta. 48. Žena je bila inkarnacija doma. § 34). 46. i porodice. o njemu znamo jedino to da je bio neobično popularan u Etruriji i da je imao originalnu mitologiju koja se razlikovala od grčkog predanja i koja je. na grobovima žena su bili kipusi u obliku kuće.

Epifanija Tageta u obliku puer aeternusa podseća na hermetizam (up. 41 Model jednovremeno predstavlja strukturu sveta i podelu panteona. II. Učenje o homologiji makro-mikrokosmos pruža informaciju i o onome što bi se moglo nazvati etrurskom koncepcijom istorije. docniji uticaji su te veze samo još pojačali. II. za svaki dan u godini. Taj scenario je postao naročito popularan u helenističkoj eposi. kada se sve uzme u obzir. objašnjenja značenja udara gromova. 340—342. koji je svoju aktuelizaciju nalazio u meteorološkim pojavama. Osnovna ideja. Drugim recima. godine u Plezansu. libri rituales (kojima treba priključiti i acherontici) i libri haruspicini (koje dopunjavaju libri fatales). otkrivenom 1877. 40 No ipak. Svojstva različitih delova organa služila su kao indikacija odluke bogova i samim tim proricala odvijanje predstojećih istorijskih događaja. Prema libri fatales. kosmičkog i ljudskog. 39 Nedavno izišlo iz štampe. Naturalis Historia. str. iako je prenošena »tajnim jezikom« koji su razumevali samo specijalizovani sveštenici. prema onome što nam prenose Seneka i Plinije. A. znatno kasnije. peuple d' Orient«. str. smatralo da su Etrurci u svojim »knjigama« sačuvali izvesna otkrića natprirodnog porekla. Na bronzanom modelu ovčije jetre. §209). 38 sadržalo je. »Libri Fulgurales«. pa do koncepcija »haldejskih maga«. kao i imena četrdesetak božanstava. to ne implicira kao obavezno da su alhemičari. Učenje o gromovima. posle dvanaeste. haruspicina. Sasvim opravdano isticane su analogije s haldejskom doktrinom. haruspici. nauka koja interpretira znake upisane u utrobi žrtvovane životinje. 126 i dalje. . 137—146. Weinstock. jedan ljudski život odvijao se kroz dvanaest hebdomada. 31—41 i 47—51. u obliku koji je dospeo do nas. naročito homologija makrokosmos-mikrokosmos. pretpostavljala je da postoji veza između tri referentna nivoa: božanskog. »proučavali« etrursko predanje. Na značenje m u n j e ukazivali su delovi neba na kojima se ona pojavljivala i završavala. bila božanskog porekla. pre Hr. Za nas je ovde značajna činjenica da se početkom I veka pre Hr. Očigledne su veze s mesopotamskom hepatoskopijom. »Les Étrusques. Razni bogovi slali su jedanaest različitih tipova munja. ovi uticaji su uglavnom preinačili jezik prilagođavajući ga stilu savremenog Zeitgeista. Poruka je. teorija gromova odaje izvesne uticaje helenističke nauke. počev od pseudo-Aristotelovih spisa Meteorologica. 39 Međutim. čovek »napušta svoj duh« 38 Naturales quaestiones. 41 Starost modela je još predmet rasprave. 40 Vidi pre svega S. verovatno datira iz III ili II v. jeste arhajska. dakle. Ti tekstovi se uglavnom mogu klasifikovati u libri fulgurales (teorija gromova).RIMSKA RELIGIJA 107 pa sve do srednjovekovne Indije i Tibeta. t j . podelom neba na 16 delova ustanovljen je jedan mogući jezik. Piganiol. Na sličan način. nalazi se urezan izvestan broj strelica.

168). Prema hrišćanskom piscu Arnobiju (IV vek): »U njihovim Libri Acherontici. Počev od IV veka na slikama u grobovima počinje da se prikazuje Donji svet »koji se razlikuje od grčkog. duše se preobražavaju u božanstva. Nekoliko fragmenata Libri Acherontici ne omogućavaju nikakvo poređenje sa egipatskom Knjigom mrtvih. Šarun. str. dakle. spremnu da raskomada svoj plen. umrlog očekuje novi život pun zadovoljstava. 676—77. jer svi načini postojanja — kosmički. koje na spomenicima otkriva surova grimasa njegovih usana. ali i kao žrtveni sakrament koji bi se mogao uporediti s posvećivanjem u Mitrine misterije (up. a zbog šiljatih ušiju na konja. slike prikazuju jednu kompletnu demonologiju koja nije grčkog porekla. Govorilo se o pesimizmu Etruraca.. 62). što bi se moglo protumačiti kao znak arhaizma. uprkos grčkom imenu. 44 F. ljudski — slede. 42 Na sličan način. III. U svakom slučaju. démon étrusque de la mort. žrtvovanih određenim bogovima. rom. Charun. na drugome svetu ga dočekuje grupa ljudi. učiniti njihove duše božanskim. Servije dodaje jednu važnu informaciju: posle prinošenja izvesnih žrtava. razume se. Dumézil. ali je inspirisan njime: umrli putuje. str. Glavna ličnost. Teško je rekonstruisati etrurska verovanja o smrti i zagrobnom životu. 653 i dalje. priređuje mu se gozba kojom rukovode Had i Persefona. »Ako zbog kukastog nosa liči na pticu grabljivicu. predstavlja originalnu tvorevinu etrurske mitologije. § 217). nepravilnih zuba.4S S druge strane. prema prizorima na slikama koje su nađene na zidovima grobnica. kao i Rimu. te će na t a j način izbeći sudbinu smrtnika« (Adversus Nationes.108 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i bogovi mu više ne šalju nikakve znake. kod Etruraca Eita i Phersipnai«. zbog snažnih. naročito u vezi s njihovim verovanjem u snažan kosmički i egzistencijalni determinizam. Šarun bi je potom otpratio u Donji svet. Bila bi. na ulazu u drugi svet njegova funkcija prestaje i tamo. str. Etrurcima se obećava da će krv određenih životinja. arch. str. 87 i dalje. »divinizacija duša« dodaje jednu novu dimenziju etrurskoj eshatologiji. uzor koji im otkriva ciklična pitanja Života. Reí. de Ruyt. možda njegovi preci. tačno je utvrđen k r a j u skladu sa istim normama koje važe za čitav kosmos. Međutim. Etruriji. 146—147. . No reč je o drevnoj koncepciji uočenoj kod mnogih tradicionalnih društava: čovek je usklađen s velikim ritmovima Stvaranja sveta. 43 Dumézil. to jest. IV. nav. prema tekstu koji je naveo i komentarisao Buše-Leklerk (Bouché-Leclerc) u Histoire de la divination. koja se nazivaju animales da bi se naznačilo njihovo poreklo (Aen. 42 Varon. podseća na hijenu. istorijski. reč o deifikaciji koja je ostvarena uz pomoć krvavih žrtava. II. narodima i državama. délo. na svom specifičnom referentnom nivou. na konju ili u kolima.« 44 Pošto bi n a j p r e dokrajčio svoju žrtvu.

dolazi do brzog asimilovanja grčkih božanstava: Dioskura 499. To što je postojao flamen Cerialis. par Liber—Libera podsticao je rađanje i sveopštu plodnost. uveden »bog-lekar«). Što se tiče imena Liber. sadržavalo je izvesne elemente razuzdanosti: u procesiji su nošeni falusi i najčestitije gospe morale su ih javno kititi vencima. Merkura 495. 45 Etimološki. prestiž Libera. čije je ime 45 Prema predanju. Još u VI veku. pripadalo je predstavnicima plebsa. odmah posle proglašenja Republike. Krize i katastrofe: od galskog sizerenstva do Drugog punskog rata Godine —496. Rimu su bili poznati grčki bogovi. 46 Prema svetom Avgustinu (Civ. građenja gradova i svetilišta. Svetilište. 48 E. aprila). čije je značenje »onaj koji osigurava klijanje i obezbeđuje rod i žetvu«. među prvima je. mesto. 47 Sa širenjem Dionisovog kulta. dei. 9). kratko vreme posle proterivanja poslednjeg etrurskog kralja i proglašenja Republike. veoma brzo. Cerera označava personifikaciju »napretka«. trijada Cerera. Vrlo je verovatno da su ova shvatanja doprinela sazrevanju rimske religije.Céralia'. Ugled koji su uživali u Rimu. Ali. aei. altération d' un culte latin par le mythe grec« (= Croyances et rites dans la Rome antique). str. Benveniste. 168. Bayet. 3). J. itd. 383. u podnožju Aventina. 109 i dalje.RIMSKA RELIGIJA 109 Sve u svemu. veština orijentisanja. od njegovog osnivanja. postaje izuzetno veliki (vidi dalje. kao i specifičan karakter obreda prilikom svetkovanja Cerealija (19. sve to ukazuje na kosmološku strukturu teologije Etruraca i izgleda da objašnjava njihove napore da proniknu u enigmu istorijskog vremena. posebno str. Moguće je da je politika odigrala važnu ulogu u osnivanju kulta namenjenog trima božanstvima. 21). »Les . VII. dakle. držani su bestidni govori. Apolona 431 (za vreme kuge. Dumézil. Liberalije (17. izgleda da je ono izvedeno iz indoevropskog korena *leudh. zaštitnicima plodnosti. podignut je. hram je nastao kao rezultat prvog konsultovanja Sibilskih knjiga. marta). 112). Dionis (Bah) i Persefona (Prozerpina). godine. hram posvećen jednoj novoj trijadi: Cereri. »oslobađajući« seme za vreme seksualnog čina (isto. 47 Up. »Liber et liberi«. (Civ. koje je već duže vremena bilo namenjeno poljoprivrednim kultovima. Međutim. Liberu i Liberi. dok je bio pod etrurskom prevlašću. U nekim mestima Italije svetkovanje ovih božanstava. izmiče nam ono najvažnije u etrurskoj religijskoj misli. nav. koji se sada naziva Bah. Liber i Libera asimilovana je (interpretatio graeca!) trojstvom Demetra. VII. ukazuje na arhaičnost boginje. njihovi metodi proricanja budućnosti. VII. Venera. no reč je o anahronizmu. delo str. .

Otada pa nadalje. a da su ostali.). U čuvenom odeljku svoje knjige (V. Senat je preduzeo spasonosne mere: otpočelo se sa prinošenjem žrtava. Dijana je preuzeta od Albanjana i docnije pripojena Artemidi. . Kada je. Kao i Egipćani. a kasnije i osvojio grad Vej (prim. u naš grad koji će uskoro biti tvoj i koji će ti posvetiti hram dostojan tvoje veličine. nisu ni znali da žive svoj poslednji dan . pobednicima. U Rimu. Galskog sizerenstva Rim i Italija su se oslobodili tek posle pobede kod Sentinuma (~295). ali struktura boginje je kasnije izmenjena pod uticajem legende o Troji. lustracijama. Rim je bio najmoćnija država u Italiji. njihova sopstvena božanstva već bila napustila. Katastrofalni poraz kod Kana (~216). Za jedan narod koji je bio svikao da u svakom istorijskom događaju pronalazi božansku epifaniju. naterao je Senat da pošalje Fabija Piktora da potraži savet od proročišta u Delfima. uz pomoć čarolija napadača. 3—22) Tit Livije opisuje t a j ritualni evocatio. Godine ~396. prev. Rim je (oko ~390.* bila je ceremonijalno pozvana da se nastani u Rimu. koji je pao još teže jer su ga pratile mnogobrojne čudne pojave. Rim je pozvao u pomoć sve bogove. uticajem političkih promena. ponekad dosta izrazitim.« Vejani »nisu ni znali da su ih. neuobičajenim procesijama i ceremonijama. 21. tradicionalne verske institucije će biti pod.110 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i prvobitno označavalo magičnu lepotu. molim da pođeš za nama. Veze s grčkim svetom opet su uspostavljene. koja si danas naklonjena Veju.). a Rimljani su nastavili sa svojom osvajačkom politikom. Rimljani su posle spaljivanja grada potpuno izgubili veru u svoju istorijsku sudbinu. godine) bio u tolikoj meri opustošen da su mnogi pomišljali kako bi trebalo napustiti ruševine i preći u Vej. Junona Regina. § 30). Junona Regina. religija je pretrpela duboke promene. Drugi punski rat ugrozio i sam opstanak rimske države. da su bogovi već bili pozvani da i sami učestvuju u pljački. pa čak i sa žrtvovanjem ljudi. prev. Haruspici i Sibilske knjige otkrili su da uzroci vojnih poraza leže u grehovima ritualnog reda. Diktator Kamil** obratio se boginji opsednutih: »A tebe. kao i incest što su počinile dve vestalke. Slični procesi karakterišu i asimilaciju latinskih i italskih božanstava. . Pred k r a j III veka. U skladu sa uputstvima iz Sibilskih knjiga. bila je identifikovana s grčkom Afroditom. zavetima prizvani iz njihovog grada. neznatno kasnije. Sibilske knjige su prepisale kao lek ljudske žrtve: dva Grka i dva Gala bili su živi * Stari etrurski grad (prim.« Invazija Kelta u prvoj četvrtini IV veka prekinula je veze s helenizmom. već počeli da bacaju poglede ka hramovima i novim boravištima koja su ih očekivala kod neprijatelja: ukratko. boginja zaštitnica Veja.. vojne pobede ili porazi bili su puni religijskih značenja. ** Opsedao. bez obzira na njihovo poreklo. nakon upada Hiksa (up.

prisustvo sveštenika evnuha. u Rimu su se koncentrisali strani robovi. Pored toga. 57.. brižljivo propisao pravila obrednih manifestacija. Rimskim građanima je bilo zabranjeno da prinose žrtve Kibeli prema anadolskom ritualu. za Rim su azijska božanstva postala dvaput privlačnija. njega je kontrolisao jedan gradski sveštenik. Jedna rimska eskadra prenela je iz Pergama slavni crni kamen koji je simbolično predstavljao boginju. 154. str. 49 Da bi sebi osigurao pobedu. Rimljani uvode prvo azijsko božanstvo. Vita. Žrtve su se mogle prinositi isključivo unutar hrama. još dugo je Kibela predstavljala izuzetak. 51 Međutim. posle velikih patnji i strahota Drugog punskog rata.RIMSKA RELIGIJA 111 zakopani (Tit Livije. XIII). godine ~204. Marcellus. Eliade. god. da bi se otklonila opasnost od galske invazije. 49 Najzad. Kibelu. bez oklevanja. Jean Bayet. Patriciji su smatrali da je Rim pozvan da odigra značajnu ulogu na istoku. Senat je stoga. jednu sveštenicu i njihove pomoćnike. njihova glavna funkcija se svodila na priređivanje gozbi u slavu Kibele. Kserks je. Quest.. uoči pobede nad Hanibalom.48 Vrlo je verovatno da je posredi jedan obred arhaične strukture: bilo je to »kreativno ubijanje«. Slične žrtve prinošene su i krajem II veka (Plutarh. orgijastički karakter kulta i. Ipak.9 7 . III. Što se tiče rimskog državnog kulta. uoči bitke kod Salamine. živi pokopani par Grka i jedan Gal (Plutarh. Do invazije istočnjačkih kultova dolazi tek posle više od jednog veka. Veliku m a j k u iz Pesinunta (Tit Livije. posledice ova dva rata. 51 Up. još više. 178 i dalje. str. a procesija je obavljana samo jedanput godišnje kada je sveti kamen (betil) nošen na kupanje. Rom. No. Ali ovde se opet nailazi na specifičnu rimsku ambivalentnost: istovremeno. O ovoj mitsko-ritualnoj temi vid. kada je ukrcao vojsku na brodove i pošao na Grčku. poznato je da je Temistokle. Osoblje u hramu svedeno je na jednog sveštenika.. kao i mnogobrojni 48 Godine ~ 226. Kibela je potom ostavljena u svome hramu na Palatinu.. prineo na žrtvu tri mlada zarobljenika (Plutarh. godine ~205—204. 4). Senat je dao saglasnost za formiranje sodalicija koje su okupljale isključivo pripadnike aristokratije. 50 Ne treba zaboraviti da. nikako nisu odgovarali rimskoj strogosti. Histoire. U svakom slučaju. 50 Međutim. sledeći proročanstvo. U k r a j n j o j liniji. potreban da se strani kultovi drže pod kontrolom i strah da se ne izgubi korist od njih. ali te funkcije nisu mogli obavljati ni Rimljani ni njihovi robovi. De Zalmoxis a Gengis-Khan. XXII. zahvaljujući legendi o Eneju. Senat je zabranio prinošenje ljudi na žrtvu . opet su. naredio da se devet dečaka i devet devojčica živi sahrane. nisu se mogle izbeći. 6). uvođenje prvog azijskog božanstva u rimsku religiju bilo je delo aristokrata. posle konsultovanja Sibilskih knjiga. kao i sjajne konačne pobede. a sledeći jednu sugestiju iz Sibilskih knjiga. XXIX 10 i dalje). de la religion romaine. Svečano dočekana u Ostiji. Them. . 83). S jedne strane. Kibela više nije bila strana boginja.

ukazuju na politički karakter procesa. vid. trčale su ka Tibru »mašući užarenim bakljama« koje su potapale u vodu. čineći nekontrolisane pokrete. »jer se živi sumpor mešao s krečom«. pojedini delovi stanovništva postepeno su napuštali tradicionalnu religiju. naročito u helenističkoj epohi (§206). 52 Neke od optužbi podsećaju na obrasce koji su docnije korišćeni u procesima protiv jeretika i veštica. sve više dolazi do izražaja potreba za jednim ličnim religijskim iskustvom. unezvereni ljudi. neka vidovita sveštenica. a potom ih izvlačile sve u plamenu. njih preko 7. Počev od IV veka.. noćnih »orgijastičkih misterija«. žene. u Rimu. 13). otkrile u samom Rimu svetkovanje bahanalija. To je bio razlog zbog kojeg je Senat zabranio učešće rimskih građana. morala se dobiti Ćak su ih optuživali da su na stravičan način uklanjali sve one koji su odbijali da im se pridruže u njihovim zločinačkim i gnusnim delima (ibid. Posle jedne prijave koju je konzul odmah obnarodovao. Prema Titu Liviju (XXXIX. Liber Pater. Jasno je da ovim Bahov kult nije bio u potpunosti ukinut. u anadolskom svetkovanju Kibele. 12). Godine ~186. Posledica rimske dominacije nad Velikom Grčkom bilo je formiran j e brojnih ezoteričnih društava na poluostrvu. Dionisov kult se veoma raširio po mediteranskim zemljama. poreklom iz Kampanje. koja je ograničena na svega pet učesnika. Do takvog verskog iskustva moglo se doći pre svega posredstvom konventikula i zatvorenih društava tipa »posvećenih u Misterije«. 13. koji je u sebi sadržavao izvesne obrede slične onim u Misterijama. to jest. kao i u drugim mediteranskim zemljama. već su upražnjavali i pederastiju i uz to organizovali ubistva da bi se dokopali bogatstva. izgovarali su reči predskazanja. bili su optuženi za brojne zločine: ne samo da su polagali zakletvu da nikome ništa neće reći. uređen prema njenim sopstvenim pravilima. S druge strane. štaviše. Adrien Brühl. sa iznenađenjem i gnušanjem. Vlasti su proglasile tajna društva opasnim. 13. drugim recima. »raspuštenih kosa.112 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i begunci iz svih krajeva Italije.000. jedino je rimskim građanima bilo zabranjeno da u njemu učestvuju. kao i njegov orgijastički karakter. 82—116. smatrajući da su ona u stanju da organizuju zaveru i pokušaju da izvrše državni udar. uvela je u Rimu jedan tajni kult. vlasti su. u vezi sa bahanalijama. Brzina i strogost s kojima je istraga sprovedena. istraga je otkrila razmere kulta. 62 . pa čak i njihovih robova. kao bahantkinje«. kao i surovost represije (nekoliko hiljada pogubljenja širom zemlje). za svaku Bahovu svetkovinu. Zapravo. Pristalice. Svetkovanje kulta obavljalo se u najstrožoj tajnosti. 39. str. preko tajnih udruženja koja su izmicala kontroli države. Za iscrpniju analizu teksta Tita Livija i Senata i Konzulata iz 186. pre svega u Kampanji.

sem onih koji su sadržali »neku svetinju«. Sve ove panične mere pokazuju koliko je Senat bio podozriv prema verskim udruženjima koja su izmicala njegovoj kontroli. Sva zdanja i svi kultni predmeti bili su uništeni. koja je ovom prilikom primenjena. 7 . represija. Bahanalije nisu nikada smele da nadjačaju Senat i Konzulat.RIMSKA RELIGIJA 113 dozvola od Senata. poslužila je tri veka kasnije kao uzor za proganjanje hrišćana.

Španiju i Veliku Britaniju. godine. godine). Veoma je verovatno da su najstariji Kelti tvorci tzv. bavili se poljoprivredom. Postojanost preistorijskih elemenata Uticaj Kelta u staroj istoriji Evrope t r a j a o je m a n j e od dva veka: od osvajanja severne Italije u V veku (Rim je napadnut ~ 390. na šta dovoljno ukazuju razlike u nogrebnim obredima. to je tzv. koje su prenosili Kimeri (poreklom s Crnog mora). godine. godine. kulture »polja urni« (Urnfield). i ~600. Ocenjeno je da iskopan zlatni nakit i mnogobrojni metalni predmeti »služe na čast varvarskom svetu 1 Nazvana tako zato što su mrtve najpre spaljivali.1 koja se razvijala u centralnoj Evropi između ~1300. Stoga su. Moguće je da su te promene bile rezultat iranskih kulturnih uticaja. nad kojom je potom bila podignuta humka. koristili su bronzu i spaljivali svoje mrtve. Između ~700.) . umetnička kreativnost keltskog duha dostiže svoj vrhunac. dospeli su u Francusku. prev. godine. u centralnoj Evropi počinje da se širi upotreba gvožđa. arheološki podaci od izuzetnog značaja za razumevanje keltske religije. Oko ~500. pa do pljačke Apolonovog svetilišta u Delfima ~279. poznatog kao Latensko* doba. GERMANI. Međutim. Oni su stanovali po selima. Posle toga. * Prema arheološkom lokalitetu Laten u Švajcarskoj (prim. kao što ćemo videti docnije. U tom periodu je nastala keltska vojna aristokrati]a. TRAČANI I GETI 169. oni su sve više slabili. već su zajedno s oružjem i drugim dragocenostima polagana u kočije s četiri točka i tako sahranjivana u grobnicu. a potom njihove urne pokopavali na grobljima.XXI POGLAVLJE KELTI. za vreme drugog gvozdenog doba. Halštatska kultura koju karakteriše izrazito socijalno raslojavanje. Prilikom prvih seoba (između X i IX veka). Kelti su nasledili jednu izuzetno bogatu i kreativnu protoistoriju. i ~700. Tela mrtvih (bar tela starešina) nisu više spaljivana. istorijska sudbina Kelta je zapečaćena: našavši se izloženi nadiranju germanskih plemena s jedne strane i pritisku Rima s druge strane.

215 i dalje. to jest. na kontinuitet izvesnih centralnih religijskih ideja. pa do srednjeg veka. 62 i dalje. danas se zna da su Kelti neobično poštovali sakralni prostor. kao i u keltskom folkloru. 4 U svakom slučaju.) Iskopavanja takođe pokazuju. izbor reprodukcija u knjizi J. s jedne strane. 2 Anne Ross. si. 35. Zahvaljujući iskopavanjima. koja je vlasnika štitila od svakog zla i obezbeđivala mu zdravlje. TRACANI I GETI 115 i predstavljaju značajan. 25—86 i bakroreze 1—23. kako u srednjovekovnim legendama. postavljane raznovrsne žrtve. str. A na religijski značaj lobanja ukazuju još klasični autori. a koji je u više azijskih kultura preživeo sve do XIX veka. na dubini od dva do tri metra. čija je starost varirala od XVIII veka pre Hrista pa sve do srednjeg veka. str. 101 i dalje. sveta mesta koja su se u skladu sa strogo određenim pravilima nalazila oko oltara na kojem su prinošene žrtve. uprkos zabrani crkve. na arhaičnost keltske kulture. kao i sedište »duha«. 401—402. Hatt. reč je o kultu čiji koren zadire u preistoriju. iako po obimu mali doprinos Kelta evropskoj kulturi«. Le Yoga.) Podjednako je važan i doprinos koji daje arheologija u pogledu rasprostranjenosti i kontinualnosti kulta lobanja. isti. ove obredne jame su obezbeđivale vezu s božanstvima podzemnog sveta. 339 i dalje. Les Celtes et les Gallo-Romains. str. 5 Up. Ancient Europe. a s druge. 5 Prvobitnu magijsko-religijsku vrednost »odsečene glave« docnije su još uvećala verovanja koja su u lobanji lokalizovala prvi izvor semen virile. veličanje »odsečene glave« igra značajnu ulogu. glave isklesane od kamena. arheološki dokumenti koji svedoče o religiji ovog naroda dobijaju neocenjivu vrednost. Anne Ross. str. arheološka otkrića ukazuju. da su u obredne bunare. Sve u svemu. 299. str. str.. 4 Vid. Za Kelte je lobanja predstavljala savršeno stecište svete snage božanskog porekla. Otkrivene su lobanje poredane u niše ili ugrađene u zidove svetilišta. 3 Stuart Piggot. od protoistorije. Vid. 97—164. ponekad su bili ispunjeni zlatnim i srebrnim predmetima polaganim u bogato ukrašene obredne posude. kao i bezbroj duboreza sa ovim motivom. Neki od ovih bunara potiču iz drugog milenijuma pre n. tako i u britanskom i irskom folkloru. a na istu temu nailazimo i u irskoj mitologiji. 3 (Sećanje na te bunare koji su povezani s drugim svetom i na zakopano blago može se naći u srednjovekovnim legendama. GERMANI. 8* . 2 S obzirom na nedostatak pisanih izvora. lobanje i prikazi »odsečenih glava« pronađeni su na svim područjima koje su naseljavala keltska plemena. nav. J. Otkako su u Jorkširu otkriveni cilindri od krečnjaka ukrašeni stilizovanim ljudskim glavama. The Druids. e. nepoznatog porekla. Pagan Celtic Britain. Baš kao grčki brothros ili rimski mundus.KELTI. Le Chamanisme. (Kao što ćemo videti. delo. bogatstvo i pobedu u isti mah. još su stari autori pisali o ritualnom obeležavanju svetih mesta i o simbolizmu »Središta sveta«. str.

druidi su memoriji pridavali izuzetno veliki značaj (np. str. Naši jedini izvori su nekoliko opisa grčko-latinskih pisaca i brojni spomenici u obliku ljudskih figura. Indoevropsko nasleđe Na arhaičnost keltske kulture ukazuju i drugi tekstovi. pre svega u dijaloge. Dumézil.116 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Mnoge od tih ideja i običaja predstavljaju staru religijsku zaostavštinu neolita. važnosti barda i njihovih veza s Vladaocima. a u Indiji sve do danas. str. 253 i dalje. i svuda. 247. većim delom iz galsko-rimske epohe. Vid. a prozodija je slična sanskritskoj i hititskoj. up. 170. kao što kaže Stjuart Pigot (Stuart Piggot). kako bi se lakše upamtili. str. takođe Celt and Aryan. 99 i dalje. § 172). »The Court Poet in Medieval Ireland«. Servius et la Fortune. 8 umetanje delova u stihovima u epsku narativnu prozu. Der Totenkult in Irland. 221 i dalje. od istog autora. ostrvski Kelti. Paralelizam između irskih i indijskih sudskih ugovora ne ogleda se samo u njihovoj formi i tehnici. up. H. 8 Vid. 9 G. str. Vid. ne raspolažemo nijednim tekstom o religiji kontinentalnih Kelta u redakciji nekog od autohtonih. reč je. str. reference kod Dilona. U Irskoj se i danas mogu naći mnoge ideje i običaji stare Indije. »Studies in the Origins of Early Celtic Tradition«. Stari irski zakoni su bili izraženi u stihovima. ali isto tako i epskih predanja i folklora koji su se u Irskoj sačuvali sve do kraja XIX veka. Caerwyn Williams. . str. već katkad i u načinu izražavanja. i svuda. Wagner. Celt and Aryan. 6 Baš kao i brahmani. 7 D. J. A. magijsko-religijske vrednosti istine. 52 i dalje. »o fragmentima zajedničkog nasleđa iz II milenijuma«. Proučavajući irske i indijske pogrebne običaje. 6 i dalje. 246. »The Archaism of Irish Tradition«. ali njih su Kelti veoma rano asimilovali i delom pripojili teološkom sistemu koji su nasledili od svojih indoevropskih predaka. Začuđujuća kontinualnost kulture koju obelod a n j u j e arheologija omogućuje istoričaru keltske religije korišćenje poznijih izvora. E. Binchy. Hans Hartman (Hans Hartmann) procenjuje da je struktura irskog mentaliteta bliža staroj Indiji nego mentalitetu Engleske ili Nemačke. str. 7 Setimo se i drugih primera indo-keltskog paralelizma: posta kao načina da se sudskom zahtevu prida veći značaj. »The Archaism«. Ističemo da se isto tako mogu naći analogije i sa sumero-akadskim svetom i da se te analogije mogu objasniti vezama Indoevropljana s antičkim narodima na Bliskom istoku. takođe. str. 207. koncentrisani u 6 The Druids. na prvom mestu irskih tekstova nastalih između VI i VIII veka. str. Prema Majlsu Dilonu (Myles Dillon). »The Archaism«. 88. up. »The Linguistic and Historical Value of the Irish Law Tracts«. 247. druidi i brahmani su sačuvali indoevropske običaje koji su se u galskom svetu održali do XVIII veka. Nasuprot tome. 9 Zbog ritualne zabrane pisanja. koji navodi Dillon.

10. on je već bio prokonzul Cisalpinskoj Galiji. u stvari. Za sada ističemo samo to da se »ovo nasleđe. u Što se tiče trojne indoevropske ideologije. Le vocabulaire des institutions indo-européennes. II. O tim božanstvima imaju gotovo istu predstavu kao i ostali narodi. isto to važi i za bogati irski folklor. Jupitera i Minervu. što doslovno znači »vlast« i predstavlja tačno fonetski ekvivalent sanskritskog kšatra) i stočare. n. Uprkos činjenici da je pisana posle prelaska u hrišćanstvo. potlačenu. Dumézil. otkriva se u Irskoj odmah po prelasku u hrišćanstvo: društvo kojim vlada rig (fonetski ekvivalent sanskritskog rad. des Celtes. ova literatura dobrim delom predstavlja nastavak prehrišćanske mitske tradicije. Njegovih kipova ima najviše. 13). 289. 157 i dalje. I. to jest. predstavljali bogove koji objedinjuju prve dve funkcije. Pored njega. Irski dokumenti često potvrđuju podatke koje d a j u klasični autori. Jan de Vries. U svome delu De bello Gallico (VI. No. koja odražava dobro poznatu indoevropsku ideologiju (§ 63). smatraju ga vodičem putnika i onim koji najviše može da pomogne u sticanju novca i u trgovini. Mythe et Épopée. smatran starosedeocima ostrva. slobodne ljude (airig). »jeste Merkur. pošto nam je mitologija kontinentalnih Kelta nepoznata. Mnogo se raspravljalo o autentičnosti. pa samim tim i o vrednosti ove rimske interpretacije galskog panteona. radikalno. »bo-airig. ona je opstala u irskoj tradiciji. Vandrijeova (Vendryes) razmatranja. str. La religion str. U n j e m u oni vide pronalazača svih veština. 12 Up. deli se na klasu druida. Međutim. Jupiterovo carstvo je na nebesima. 38. Pre nego što je otpočeo svoj pohod na Transalpinsku Galiju. Cezar je prilično dobro poznavao keltske običaje i verovanja. . ona se može uočiti i na listi bogova koju prenosi Cezar. str. mi znamo veoma malo o G. zemlji Gala i naročito u Irskoj. a Mars upravlja ratom« (De bello Gallico. 17). vojnu aristokratiju (flaith. istorizovana. idalje. reg). žorž Dimezil i Jan de Vris (Jan de Vries) su pokazali da su vladari legendarnog naroda Tuata De Danan (Tuatha De Dannan). Apolon progoni bolesti. str. koju predstavlja »narod«.KELTI. L'idéologie tripartie des Indo-Européens. Marsa. »Bog kojeg oni najviše poštuju«. GERMANI. stvorili su veoma obimnu epsku literaturu. Cezar tvrdi da Gali imaju dve privilegovane klase — druide i plemiće — i treću. obožavaju Apolona. 11 10 Dumézil. 12 Cezar prikazuje keltski panteon u stilu intervretatio romana. Minerva uči radu i zanatima. Up. koji se definišu kao vlasnici krava (bo)«. Benveniste. lat. zajedničko indo-iranskim i italo-keltskim društvima« može objasniti »postojanjem moćnih svešteničkih bratstava koja su čuvala i negovaia svete tradicije s formalističkom strogošću« . pisao je konzul.10 Kasnije ćemo imati prilike da ukažemo i na druge ostatke indoevropskog religijskog sistema kod Kelta. E. VI. dok je treću predstavljao narod Fomore. 11. Ista takva trojna podela društva. TRAČANI I GETI 117 Kaledoniji (Škotskoj).

str. vid. ciklus od četiri godišnja doba. Irski tekstovi prikazuju Luga kao vojnog zapovednika koji na bojnom polju koristi svoju magijsku moć. to jest. 18 J.« . Naime. štaviše. Lugdunom=Lion). delo. već daleko od grada. nebeski bog i kosmokrata. 52 i dalje. mediteranskim uticajima. Veoma je čudno da on ne postavlja »Jupitera« na čelo svoje liste. §§ 48 i dalje). 15 Arheologija potvrđuje konzulov iskaz u vezi s popularnošću »Merkura«: pronađeno je preko 200 njegovih kipova i bareljefa. što zajedno s činjenicom da je svetkovan u Irskoj ukazuje na to da je ovaj bog bio poznat u svim keltskim zemljama. 14 Iz svega toga sledi. Oni nisu podignuti u forumu ili na ulicama. Točak s četiri žbice predstavljao je godinu. 14 Up. nav. 15 Jan de Vries. igrao važnu ulogu kod Kelta. reprodukcije nekih od crteža koje daje Miler. delo. magijsko-spiritualne sposobnosti i u tome leži objašnjenje činjenice da je izjednačavan s Merkurom-Hermesom. delo. n a j m a n j e četiri veka. Te osobine ga čine sličnim Vodan-Odinu kojeg Tacit takođe poistovećuje s Merkurom. kao obelisci Trajana i Marka Aurelija. isto kao i barde i čarobnjake. u vedskoj Indiji (§ 62). zvani »džinovski Jupiter«. taj fenomen se može uočiti svuda. 62. 45 i dalje. na antičkom Bliskom istoku (up. kao što dobro zaključuje Verner Miler (Werner Miiller). str. ovaj bog igra važnu ulogu kod ostrvskih Kelta. kao i kod starih Germana (§ 176). de Vries. 46 i dalje. ali verovatno je Lug. u keltskom jeziku se za »godinu« i »točak« koristi ista reč.118 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i bogovima koje pominje Cezar. Odmah se može primetiti da oni ne slave vojnu pobedu. irski tekstovi govore o »dobrome bogu« Dagdi i smatra se da njega treba identifikovati s galskim bogom kojeg Cezar opisuje teonimom »Jupiter«. Verovatno da je veliki keltski nebeski bog izgubio svoj primat kod gradskog stanovništva izloženog. pre svega simbolizma Vrhovnog nebeskog bića. predstavljaju nastavak arhajskog simbolizma. str. Ali mnogobrojni obelisci. dodaje: »No ne treba zaboraviti da se prilikom ove asimilacije vodilo računa samo o jednom aspektu njegove izuzetno složene ličnosti. ali štiti ratnike. da t a j keltski Jupiter. str. ali i kao izvanrednog pesnika i mitskog pretka jednog značajnog plemena. U srednjem veku. kao i skoro 500 natpisa. 16 13 Vid. doista. a da obelisk simbolizuje axis mundi. Iz toga se može zaključiti da Lug predstavlja magijski i vojni aspekt vrhovne vlasti: on je žestok i neustrašiv. primere koje navodi Miler. indikacije Venera Milera u: Die Jupitergigantensäulen und ihre Verwandten. gospodari godinom. nav. 51. str. baš kao i Odin-Vodana (§ 175). 13 točak je. S druge strane. Njegovo galsko ime nam je nepoznato. a koje su podizala i neka germanska plemena. U istoriji religija. nav. Karakterišu ga. kojih je pronađeno najviše na prostoru između Rajne. Njegovo ime nose mnogi gradovi (npr. Mozela i Saone. annus je takođe prikazivana kao točak s četiri ili dvanaest žbica koji nosi neko božansko biće. ovaj keltski Jupiter se dosta često prikazuje s točkom.

kao i s družinom Einherjar koja je išla za Odin-Vodanom (J. U mnogobrojnim zavetnim natpisima upućenim Marsu. ali ni oni koji su prevedeni ne obogaćuju mnogo naše znanje. »Pobednički« itd. ne pripisuju govorničku veštinu Hermesu. oni nisu pokušavali da pobegnu. Katuriks. dobij a se dosta složena struktura ovog boga. dakle. Gali »pred bitku zavetovali sve što u borbi steknu: posle bitke. Segomo. štaviše. 73 i dalje. 17 . Neki čovek iz tog k r a j a objasnio mu je sliku: oni. 216 i dalje. (Videćemo u § 175 da je kod Germana. Kelti. keltsko ime Herkula bilo je Ogmios. oni su mu prinosili na žrtvu živi plen. no epiteti u natpisima uglavnom d a j u potvrdu isceliteljskog karaktera ovog boga. Ovaj tekst je izazvao protivurečne interpretacije. ali koju Cezar definiše kao boginju veština i zanata (prema tome Neke od tih interpretacija razmatrala je Françoise Le Roux. de Vris). »jer je Herkul mnogo jači« (Discours.KELTI. moglo bi se reći da on objedinjuje ratničku snagu s »naukom« odinskog tipa. irski tekstovi govore o Dijankeht (Diancecht) koji je oživeo i iziečio Tauta De Danana. Ogmiosu odgovara bog Ogma. nav. str. prema Cezarovom pisanju (De bello Gallico. TRAČANI I GETI 119 Marsu su. Hercule. No. Isto se može reći i za preko stotinu natpisa posvećenih Herkulu. 17). Kamulus. Njega. »Vrlo kraljevski«. S druge strane. 17 Ljudi vezani nitima poređeni su s Marutima koji su pratili Indru. borac bez straha i mane. delo. on se priziva i u jednoj staroj formuli egzorcizma. već Herkulu.) U irskoj epici. a sve ostalo bacali su na jednu gomilu«. Verovatno je keltski »Mars« prisvojio neke specifične atribute boga Vladaoca i čarobnjaka. Cezar prikazuje »Apolona« kao boga-lekara. le Ru (Le Roux)]. 1—7). Rigisamos. Njegovo galsko ime je nepoznato. pominju se nazivi: Albioris. Nije poznato keltsko ime galskog boga rata. Neki nadimci su nerazumljivi.). smežurane kože. čije je galsko ime takođe nepoznato. str. de Vris. koji je za sobom vukao veliki b r o j ljudi i žena. Što se tiče »Minerve«. već su ga pratili »veseli i razdragani. »Kralj sveta«. J. a l'Ogmios de Dürer«. kao Grci. GERMANI. naprotiv. S druge strane pronađena je sličnost između Ogmiosa i Varune. Mada su bili tako slabo vezani. »majstora vezivanja« [F. baš kao i natpisi posvećeni Marsu. boga kovača. Odin delimično istisnuo boga rata. Njegovo ime se pominje zajedno sa imenom Grobniua (Grobniu). Prema grčkom istoričaru Lukijanu iz Samosate (II vek posle Hr. vezanih za njegov jezik zlatnim i ćilibarskim nitima. Kada se uzmu u obzir i druge informacije. njemu se takođe pripisuje i pronalazak pisma zvanog »ogamika«. zasipajući ga hvalama«. VI. »Moćni«. Lucije je video jednu sliku ovog boga: bio je to ćelavi starac. »Le Dieu celtique aux liens: de l'Ogmios de Lucien. oni jedino pokazuju da je bog rata postojao. možemo smatrati predstavnikom onih bogova kojima Dimezil pripisuje »treću funkciju«. »Kralj bitke«. proširivši tako svoju funkciju pratioca duša u podzemni svet.

Taranuknusa (Taranucnuš) (ili Jupitera Taranukusa) i Marsa Tutatisa (Toutatis). Komentar ipak daje precizne informacije o vrsti žrtve koja je prinošena svakome od ovih bogova: za Teutatesa. koji nema veze s Teutatesom. Jedna od slika na kotlu iz Gundestrupa prikazuje osobu sa ogrtačem kako gura ljudsku žrtvu okrenutu naglavačke u neki sud. 55) misli da je možda u pitanju obred posvećenja. kao i Taranisov oltar koji je podjednako surov kao i oltar skitske Dijane« (Pharsalia. 51 i dalje. Jedinu informaciju o galskim nazivima bogova. Autor jednog srednjovekovnog komentara 1 8 pokušao je da ih rastumači. Sjested (Sjoestedt) navodi neke odgovarajuće primere s kontinenta. poređenje s predanjima ostrvskih Kelta. pridavane bogovima koji su sačinjavali panteon: pojedini naučnici su pogrešno smatrali da oni označavaju autonomna božanstva. n j u su izjednačavali s boginjom Brigancijom (Brigantia). prikriva jednu religijsku realnost do koje se može dopreti. Dieux et Héros des Celtes (str. »La morte sacrificielle du Roi«. Ramnoux). kovača i lekara. no njegove glose su kontradiktorne. koji se u užarenoj kući davi u kaci u koju je bio skočio da bi izbegao požar. L. I. za Ezusa. 444—46). str. I. 171. Autentičnost ovih imena potvrđuju galsko-rimski natpisi koji pominju Ezusa. ove žrtve. str. Što se tiče teonima otkrivenih na spomenicima. najvećim delom predstavljaju opisane ili topografske epitete. w M. delo. 19 ) Od XVIII veka ime Teutates je prevođeno sa »Otac 18 Commenta Bernensia. kao i natpisa iz galsko-rimskog perioda. jedan čovek bi bio udavljen u buretu. 75). Ramnua (C. u I v.120 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i n j o j pripada treća funkcija). ali samo delimično. omogućavale su regeneraciju proteklog vremena (u stvari. ćerkom Dagde i zaštitnicom pesnika. Zwicker. iznad njih. Jan de Vris (nav. prerušen Cezarovom interpretatio romana. koje je reprodukovao J. (Irska epska poezija u više navrata obrađuje temu kralja. vide se konjanici koji se udaljavaju. up. On pominje one »koji strašnom žrtvom umiruju okrutnog Teutatesa i strašnog Ezusa (Esus) na žrtvenicima divljaka. oni. Da li je moguće rekonstruisati keltski panteon? Panteon. Više ratnika korača ka sudu. pa onda zaklana. Fontes historiae religionis Celticae. Reč je svakako o jednom ritualu koji u sebi sadrži ljudsku žrtvu. za Taranisa — »koji upravlja bitkama i predstavlja najvećeg boga na nebu« — ljudi su spaljivani u lutkama načinjenim od drveta. Za K. posle Hrista. prenosi nam pesnik Lukan. žrtva bi bila obešena o drvo. ili jednog ciklusa vladavina. str. . prinete na kraju jedne vladavine. žrtvovanje se poklapalo s određenim kalendarskim datumima). 217.

106). za J. starome bogu keltskog neba. 34—35. »Veliki mag« ili »Gospodar životinja« iz pećine Tri brata. Prema tome. TRAČANI I GETI 121 plemena«. znači »energija. u istom smislu Duval. Germanen und Kelten. U izvesnim slučajevima. baš zbog konzervativnog smera kojim se odlikuje religijski duh Kelta. 51 i dalje. bilo je moguće utvrditi njihovu strukturu i otkriti njihovu religijsku funkciju. 23 U stvari. kao što smo videli (§ 5). 25 Vid. oko n j e su divlje životinje i jedan veoma lep jelen. H. Ros. ratnika i mirotvorca«. 310 i dalje. delo. sa ušima i rogovima jelena. de Vris mu pripisuje koren *eis. str. 53). 108.KELTI. ali je obavljao još mnoge dužnosti. zmiju s glavom ovna. to navodi na pomisao o prinošenju žrtve vešanjem. Birkhan. 24 Poznato je da su ikonografija i religijski simbolizam jelena arhajski. ne znamo ništa određeno. str. 25 20 Duval. ali mu je etimologija neodređena. a drugom... J. »Teutates. možda ćelavog čoveka. 313 i dalje. Kasniji oblik njegovog imena. prirodno. str. Podsetimo se jednog veoma poznatog primera: bareljefa koji se zove Kernunos (Cernunnos) i koji prikazuje vremešnog. »grmljavina«.«. up. 24 A. takođe je imao glavu jelena s velikim rogovima. rezultati takvih analiza su često nejasni. blizak je germanskom bogu Donaru. str. Teonim Ezus može se naći u vlastitim imenima. legende koje navodi A. držeći jednom rukom ogrlicu. Tanaros. upravljao je ratovima. 22 Bareljefi na dva oltara prikazuju Ezusa kako udara po drvetu. Bog je sigurno imao važnu ulogu u životu plemena. zahvaljujući mitologiji koja se krije u predanjima ostrvskih Kelta. de Vrisa »on je mogao biti koliko neki Merkur. 21 Up. 90. str.«. Esus. Taranis«. 50. Jan de Vris smatra da bi se galski bog Ezus mogao uporediti sa skandinavskim Odinom. toliko i neki Mars« (str. delo. »Teutates. str. »Essai sur l'evolution de la religion gauloise«. nav. Kernunos bi se mogao uvrstiti u onu grupu bogova koji predstavljaju »Gospodare divljih životinja«. Međutim. str. On se odmah. koji prikazuje boga s jelenskim rogovima i rogatu zmiju. 104 i dalje. povezuje sa scenom prikazanom na kotlu iz Gandestrupa: osoba s jelenskim rogovima sedi na način koji je brzopleto nazvan »Budina poza«. 20 Što se tiče Taranisa. itd. Les dieux de la Gaule. ako ništa drugo. GERMANI. 23 Nav. str. str. J. str. otprilike. 22 J. Hat (Hatt) mu pripisuje »dvostruko lice. Les Dieux de la Gaule. ikonografija i natpisi otkrili su imena i likove i drugih galsko-rimskih božanstava. Zato je verovatno da su obelisci »džinovskog Jupitera« bili posvećeni Taranisu »Gromovniku«. U Val Kamoniki je pronađen reljef iz IV veka pre Hr. takođe Hatt. . delo. Slične slike su pronađene i u Velikoj Britaniji. strast« (nav. No. 21 Poput Donara i on je bio izjednačen s Jupiterom. 183. up. I. 97 i dalje (ne mnogo ubedljiv). Ross. koji. značenje njegovog imena je jasno: koren mu je *taran. »Essai. str.. Reljefi. 29 i dalje (bog rata).

prema navodu Divala (Duval). religijski simbolizam jelena je izuzetno složen. S jedne strane. U njihovoj literaturi t a j mitsko-ritualni scenario predstavlja jednu od najpostojanijih i najviše korišćenih tema. S druge strane. 30 Verovatno je reč o staroj varijanti mitsko-ritualnog scenarija Bliskog istoka. povrh svega. 2. ona se zvala Dôn. suverenitet se mogao ostvariti jedino putem hieros gamosa sa boginjom Zemlje. De Zàlmoxis. . Jedna od boginja bila je majka svih bogova: u Irskoj. morao se najpre oženiti boginjom koja je nosila to ime. Rachel Bromwich. De Zàlmoxis à Gengis Khan. to je bila Danu. treba se samo setiti duge i teške borbe koju je vodila Crkva protiv ritualnog prerušavanja u jelena (cervulo facere). Primer Kernunosa pokazuje koliko je teško tačno protumačiti jedan multivalentni religijski kompleks u nedostatku njegovog specifičnog mitsko-ritualnog konteksta.122 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Međutim. od Kine pa sve do zapadne Evrope. u oblastima u kojima se javlja tokom protoistorijskog perioda. 26 jedan od simbola neprekidnog stvaranja i obnavljanja (renovatio). »Siegfried. Plastika koja prikazuje Maires et matronae ističe njihove kvalitete boginja plodnosti i materinstva (korpa s voćem. str. 454 i dalje. »Celtic dynastic themes and the Breton Law«. 146 i dalje. Taj hieros gamos je tokom M Up. str. 29 Histoire de la Gaule. nap. 57. »Aspects of the Theme of King and Goddess in Irish Literature«. Proinsias Mac Cana. Otto Höfler. Da bi se shvatio verski značaj jelena (najomiljenije divljači vojne aristokratije!) u narodu. zbog periodičnog obnavljanja svojih rogova. O religijskoj ulozi jelena. str. str. 27 Up.). VI. 216. str. on je najprivlačnija divljač koju love kraljevi i heroji: ubijanje jelena u lovu simbolično je odgovaralo tragičnoj smrti heroja. on je i jedan od najizrazitijih simbola plodnosti. da bi neko postao irski kralj (Eriu). 42. tekstovi ostrvskih Kelta d a j u neke značajne pojedinosti. koji u sebi sadrži obred venčanja boga neba (oluje ili sunca) i Majke Zemlje. jelen je smatran mitskim pretkom Kelta i Germana. 28 Zbog svega toga je verovatno da je Kernunos imao i druge funkcije sem funkcije »Gospodara divljih životinja«. 27 pored toga. jelen je. H. Povrh toga. napomene 66—94. 32 i dalje. ali uz to i pogrebna životinja i vodič mrtvih. str.. Images et Symboles. 28 Üp.. Na sličnu teškoću se nailazi u pokušaju da se ispitaju arheološki podaci u vezi sa ženskim božanstvima. drugim recima. jedini zaključak koji se može izvući jeste da veliki broj pronađenih statua i ex voto potvrđuje njihov značaj.. a u Galiji. vid. Les dieux. Birkhan. M Vid. »one su možda bile istovremeno anonimna i mirionimna (mnogoznačna) božanstva kojima se ne daje ime i koja imaju stotine epiteta«. rog obilja. 29 No. deca na grudima ili u krilu itd. str. Kao što piše Kamij Žiiijan (Camille Jullian). Arminius und der Symbolik«. 146 i dalje. personifikovanih u ličnostima vladara i jedne boginjine sveštenice.

mitologija smrti. heroj je dobijao vlast. pred svojim podanicima. čim bi on legao k r a j nje. sudbinom i bogat31 Geraldus Cambriensis. . u domaćoj literaturi preovlađuju boginje-majke grupisane u trijade. za koje se smatralo da upravljaju plodnošću. 31 Drugim recima. 3 3 Baš kao i u britanskoj ikonografiji za vreme rimskog perioda. prev. Hubert. A galska boginja Epona (Regina) prikazivana je na spomenicima kako sedi na konju ili stoji ispred njega. TRAČANI I GETI 123 određenog perioda obezbeđivao plodnost zemlji i sreću vladavini. F. Ponekad se boginja pojavljivala kao grozna starica. a i sprovodnika duša u Donji svet. Međutim. Šreder (Schroder) je prvi skrenuo pažnju na tu ritualnu vedsku epizodu asvamedhe. do vlasti se dolazilo uz pomoć hieros gamosa između kralja i hipomorfne Terra Mater. Topographia Hibernica. kraljica Mab (Medb) je prikazana s velikim brojem ljubavnika. koja bi tražila da spava s mladim herojem. C. A. »Ein altirischer Kronungsritus und das indogermanische Rossopfer«. Tumačeno je da Epona predstavlja Boginju Majku. »Le mythe d'Epona«. treba dodati i to da je žena u keltskim društvima uživala veliku slobodu kao i značajan religijski i društveni prestiž. običaj da otac prilikom rođenja deteta obavi neke obredne radnje u vezi s rođenjem (prim. 26 i dalje.). str. GERMANI. koji je verovatno baština autohtonog neolitskog stanovništva. sparivao s jednom belom kobilom.KELTI. 35 Mitsko-obredna tema starice koju jedan poljubac pretvara u devojku. 32 njen irski pandan Rijanon (Rhiannun) (<*Rigantona. nav. L. Što se tiče višestrukih funkcija nekih boginja. 35 Izvore je analizirao A. ratom. 34 Da bi se dospelo do trona moralo se spavati s jednom od Maša. Ostatak drevnog nasleđa u Irskoj ilustruje obred posvećenja kralja. * »Couvade«. ukazuje na veze Maše i konja. str. 25 i dalje. starica bi se pretvorila u mladu. 32 Up. Najpoznatije su tri Maše (Macha). str. R. delo. 393 i dalje. Ritual »kuvad«. a bila je poznata još u Indiji iz vremena Brahmana?6 U epu. H. »On the loathly Bride«. koje su personifikovale boginju zaštitnicu grada Ulstera. Pošto bi je uzeo za ženu. koja bi potom bila ubijena i ispečena. itd. meso su dobijali kralj i njegova svita. zabeležen u XII veku: kralj se. a to znači da je pripadala svim kraljevima Irske. 34 Gricourt. izuzetno lepu devojku. 33 J. 36 Up. The Origin of the Grail Legend. Pored drugih arhajskih običaja (kao što su izvesni pogrebni rituali. »Epona — Rhiannon — Macha«. pogl. ili je pak između dva ili više konja. K. VII: »The Hateful Fée who represents Sovereignity«. No. up. Braun (Brown). Coomaraswamy. Gricourt.) i »kuvad« je jedan od elemenata zadržan iz preindoevropske epohe. uočena je u britanskim romanima o Gralu.* koji je u Evropi uočen samo kod Kelta i Baska (preindoevropska populacija) jasno ukazuje na magijsko-religijsku važnost žene. »kraljica«) takođe je hipomorfna.

zabranjuje se prinošenje žrtava. vera ne dozvoljava da se ta učenja zapišu. »Priča se da oni tamo uče napamet veliki broj stihova: zbog toga neki ostaju u toj školi i po dvadeset godina. Oni su uvereni »da duše ne umiru. kao i obaveze da plaćaju poreze. pre Hr. a katkad se potegne i oružje. Po njima. »vode računa o božanskim stvarima. 37 Tom religijskom kompleksu koji vuče poreklo iz evropske preistorije i keltske protoistorije postepeno su se priključivali razni spoljni uticaji: mediteranski. VI. ali je on. Oni takođe mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim " Up. onima koji njihovu presudu ne prihvate. mogli zapostaviti svoju memoriju. piše Cezar. Za procenu keltskog religijskog duha neophodno je da se istovremeno ima u vidu i postojanost s kojom su očuvani izvesni arhajski elementi — pre svega običaji i verovanja u vezi s »misterij ama« žene. što svakako.) podatke. nasledi ga najdostojniji među njima. a sve ostalo. pri čemu koriste grčko pismo. Druidi.« Druidi su oslobođeni vojne službe. Druidi »rešavaju sve javne i privatne sporove«. smrti i zagrobnog života — a i neprestana revalorizacija tih elemenata od antičke pa sve do premoderne epohe.124 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom. bave se prinošenjem javnih i pojedinačnih žrtava i upravljaju svime što je u vezi s verom. Privučeni ovim značajnim povlasticama. Birkhan. koje se smatra centrom Galije.« Cezar tvrdi da su druidi ustanovili tu praksu »jer ne žele da se njihovo učenje širi u narodu«. oni se okupljaju na jednom svetom mestu u zemlji Karnuta (Carnutes). 542. Veliki broj mladih ljudi dolazi da uči od njih i oni uživaju veliko poštovanje«. bar delimično. »Kada on umre. pri tom. one su uočene i u nekim germanskim verovanjima. druidi se o prvenstvu izjašnjavaju glasanjem. . raspolagao i drugim informacijama. ne citirajući ga. ako takav postoji. U određeno doba godine. rimski (tačnije sinkretizam helenističke epohe) i hrišćanski. str. Prokonzul koristi. već da posle smrti prelaze iz jednog tela u drugo: to im je naročito korisno kada treba da podstaknu hrabrost i potisnu strah od smrti. Germanen und Kelten. uzdavši se u pisanje. upućuje na indoevropsko nasleđe. mnogi hrle da slušaju njihova učenja. ako je više jednakih kandidata. a i zato što bi. Posejdonijeve (II v. 172. jedan jedini starešina ima vrhovnu vlast. Druidi i njihovo ezoterično učenje Stranice koje je Julije Cezar posvetio druidima (De bello Gallico. a to praktično predstavlja građansku smrt. kao što su javni i privatni računi. druidi-učenici. sudbine. može se beležiti. 13) predstavljaju najvažnije izvore kojim raspolažemo o keltskoj religiji.

svakako. Za neke erudite ove činjenice su bile dokaz keltskog »varvarstva«. de Vries. 109 i dalje. prema podacima koje daje Posejdonije. kosmološki i eshatoioški simbolizam. niti na duhovno siromaštvo naroda koji su ga upražnjavali. kao i u tehnike posvećivanja takvih mesta: a Kelti su. GERMANI. 218. druidi su sveštenici (oni obavljaju prinošenje žrtava). pri čemu su. na koji se nailazi gotovo po ćelom svetu (up. Navedimo samo jedan primer: Ngadju Dajake (Ngadju Dayak) s Bornea. naučnici i filozofi. 4). žrtve ubijane na različite načine: mačem (pa je onda prema grčenju i načinu pada žrtve proricana budućnost). ima izuzetan značaj. Cezar (De bello Gallico. 140 i nap. Les druides. Cezarov podatak o jednom jedinom »starešini« koji ima »vrhovnu vlast« među druidima ne potvrđuju ostali klasični autori. 16) iznosi da su »teški bolesnici ili. 39 Taj simbolizam. što objašnjava njen opstanak kod starih Germana. Geto-Dačana. . str. ljudska žrtva je sadržala jedan izuzetno moćan i složen. o veličini sveta i zemlje. uklapa se u religijski koncept sakralnog prostora. kao što smo videli (up. VI. a koriste ih Diodor sa Sicilije (V. TRAČANI I GETI 125 kretanjima. Latina i Kelta. o prirodi stvari. koje se smatra centrom Galije«. 11. napred. oni kojima prete velike opasnosti u bitkama. Očigledno je da su godišnja okupl j a n j a druida pretpostavljala jedinstvenost njihovih religijskih ideja. koji su stvorili jednu od najkoherent88 Vandrije (Vendryès) je ukazao na jedinstvenost religijskog rečnika (pre svega izraza koji označavaju apstraktne pojmove) vedskih Indijaca. Ta činjenica ukazuje na spekulativne sposobnosti »specijalista za sakralno« kod ove tri ariofonske grupe. Kao i brahmani. ali u isto vreme i učitelji. i u isto vreme divljačkog i nezrelog karaktera druidske teologije. uprkos neizbežnoj raznolikosti kada su u pitanju imena bogova. još u protoistorijsko vreme: vid. 0 jednom obrednom centru koji treba da predstavlja »Središte sveta«. No. Taj krvavi ritual nikako ne ukazuje na intelektualnu inferiornost. .KELTI. strelama i nabijanjem na kolac. o snazi i moći besmrtnih bogova i ta svoja razmišljanja prenose mladima«. zabranili tek ~97). primere koje navodi Françoise Le Roux. kao i specifična verovanja različitih plemena. pak. delo. 40 Kelti su takođe žrtvovali ljude. Verovatno je model za javne žrtve koje su obavljali druidi na teritoriji Galije bilo bogosluženje prilikom velike žrtve svetkovane na locus consecratus. kao i »primitivnog«. u »centru« zemlje Karnuta. J. 40 Up. 39 Vid. str. . Kelta i Rimljana (koji su je. nav. 38 Njihovo godišnje okupljanje na jednom »svetom m e s t u . § 137). Reč je. uostalom. str. § 12). za sva tradicionalna društva. praktikovali formiranje sakralnog prostora još od protoistorije. prinosili ljudske žrtve ili su se zavetovali da će ih prineti i da su se u vezi s tim obraćali savetu druida«. 31) 1 Strabon (IV.

u V veku pre Hrista. bili su lovci na glave (baš kao i Kelti) i prinosili su ijudske žrtve. u irskoj literaturi. 159 i dalje. Pošto su se. 42 Vid. da su oni »izmislili« verovanje za koje Kelti nisu ni znali. 362). Posumnjalo se i u Cezarovu informaciju o interesovanju druida za nauke: »takođe. up. Herodot objašnjava na isti način — to jest uticajem Pitagore — verovanje Geta u »besmrtnost« duše. Les druides. samo beskrajno »preživljavanje«. Diodor sa Sicilije (V. Le Roux. drugim recima. str. takođe. . Poučavanje je bilo tajno. koje. »isti duh vlada telom i u jednom drugom svetu«. Zabrana pisanja (zbog koje nam je druidska doktrina i ostala nepoznata) i značaj koji je pridavan pamćenju i usmenom prenošenju učenja. I. piše Lukan (Pharsalia. Međutim. Prema Keltima. stari autori su se setili Pitagore baš zato što su koncepcije Geta i Kelta podsećale na orfičko-pitagorejsku doktrinu. ili. XV. 450 i dalje). 8) tvrde da su. neke primere u knjizi F. Die Gottesidee der Ngadju Dajak in Siid-Borneo (Lajden. priimećuje da je u Irskoj metempsihoza rezervisana za nekoliko mitskih ili božanskih bića. predstavlja produžetak indoevropske tradicije (up. Pomponije Mela (III. neki stari autori podsetili orfičko-pitagorejske doktrine o metempsihozi. gde se komentariše delo Hansa Šerera (Hans Schàrer). prema učenju druida. školovali su se kod svojih učitelja dvadeset godina. oni mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim kretanjima. Autor.126 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijih i najrazrađenijih teologija poznatih u istoriji religija. o veličini sveta i zemlje« itd. teško je utvrditi da li je opstanak duše posle smrti za druide značio »besmrtnost«. reč je o koncepciji koja podseća na ezoterizam Upanišada (§§ 80 i dalje) i tantrike. Što se tiče verovanja u metempsihozu. brojni savremeni naučnici su zaključili da su grčko-latinski pisci izlagali keltska verovanja Pitagorinim jezikom. koji su pripremani za druidski poziv i koji su morali temeljno da izuče teologiju i nauke. 128—29. nepristupačna onima koji nisu posvećeni. a u isto vreme i psihosomatozu (kao kod Upanišada). 9. U stvari. 6) prenosi da su »duše ljudi besmrtne i da se posle određenog broja godina vraćaju u drugom telu«. 42 U nedostatku bilo kakvog direktnog podatka. »duše besmrtne«. 3) i Timagen (kojeg navodi Amijan Markelin. jer je nauka bila ezoterična. pak. str. međutim. to jest. Cezarovo objašnjenje da je to doktrina — »naročito korisna kada treba da se podstakne hrabrost i potisne strah od smrti« — nije ništa drugo do racionalistička interpretacija jednog verovanja u besmrtnost duše. str. 130. Po svoj prilici. fragment kalendara koji je pronađen u Kolinjiju ukazuje na 41 Up. grčki istoričar i ne odbacuje (§ 179). 28. uostalom. Međutim. 41 Svi izvori naglašavaju veliku ulogu d r u i d i u obrazovanju omladine. Verovanje u metempsihozu sreće se. samo oni učenici. tom I. str. u vezi s Keltima. La nostalgie des origines. 1946).

Izvori su različite prirode i nejednake vrednosti: arheološki dokumenti. Germani usvojili nedelju od . U stvari. baš u ceremonijalnim centrima Geto-Dačana. međutim. u IV veku. odnosno. istoričari germanske religije ističu da je poduhvat koji su preduzeli veoma složen. Ipak. u III veku.). druidi. severnoazijskih. oni su stvorili ciklus od 19 solarnih godina kojem je odgovaralo 235 lunarnih meseci. kao i osnovne religijske strukture. 173. Igdrasil i kosmogonija starih Germana Mada raspolažu mnogo bogatijim fondom informacija od keltista. Pa ipak. čime se postizalo uklapanje dva kalendarska sistema (solarnog i lunarnog). što je posledica različitih uticaja (keltskih. kao što ćemo dalje videti (§ 179) u Sarmizecetuzi i Kostešti (Sarmizecetuza. bez dodatnih dokaza. No. Osim toga kreativnost keltskog religijskog duha dostići će novi uspon u literaturi o herojima koji su se posvetili traganju za Gralom. Naime. zadržali sve do srednjeg veka. imalo je za cilj uništenje galskog nacionalizma. Zatim. Međutim. čije pisanje počinje od XII veka (vid. antagonistički i komplementaran par vrhovnih bogova. TRAC ANI 1 GET1 127 dosta visok stepen astronomskih znanja. ne može se sumnjati u izvesno fundamentalno jedinstvo germanske religije. uprkos ozbiljnim prazninama (o Gotima i Burgunđanima ne raspolažemo nikakvim podacima) i uprkos heterogenosti verovanja. GERMANI. zapisi iz rimske epohe (pre svega Tacitova Germanija). dolazi do iznenadnog obnavljanja keltske religije. jedino se na Islandu. Kada su. godine) primio hrišćanstvo. opisi hrišćanskih misionara i naročito pesme islandskih skalda. obaveštenja u vezi s verovanjima norveških naseljenika na Islandu ne možemo smatrati važećim za sva germanska plemena. hrišćanskih) kojima su bila izložena razna plemena tokom njihovog širenja preko polovine Evrope. Coste§ta). u predanjima većine plemena još se mogu naći brojni elementi specifični za indoevropsko nasleđe (tu spadaju. i nazivi dana ukazuju na to da su sva germanska plemena poštovala istovetne velike bogove. III t. rimskih. orijentalnih. pri čemu druidi ponovo stiču ugled. sveto trojstvo. Mnogi autori su sa sličnom rezervom primali Strabonove tvrdnje u vezi s astronomskim znanjima Geto-Dačana. eshatologija). Kažnjavanje druida pod carevima Avgustom. kada je rimski pritisak bitno oslabio. U Irskoj su se. Tiberijem i Klaudijem. sačuvalo dovoljno koherentno usmeno predanje koje nam omogućuje da bar u najgrubljim crtama rekonstruišemo mitologiju i kult. Pre svega.KELTI. koji je dosta kasno (tek 1000. iskopani su ostaci dva »kalendarska hrama«. pre svega. koje dopunjuje osobito dragocen kompilatorski priručnik Snorija Sturiusona iz XIII veka.

Kosmogonija koja se zasniva na u b i j a n j u i k o m a d a n j u jednog antropomorfnog Bića podseća na mitove o Tijamat (§ 21). u velikom talasu njegove krvi podavili su se svi divovi. Prema tim »Proročanstvima« (strofa 3). o Puruši (§ 73) i o Pan-kuu (§ 129). u Palestini. u Drelaznoj zoni rodilo se a n t r o p o m o r f n o biće Imir (Ymir). sunce nije sijalo. reč ginnunga treba prevesti kao magična varka. No. iz znoja. dok se na jugu nalazi žarka zemlja Muspel (Muspell) k o j u čuva džin S u r t r (»Crni«). P r e m a tome. up. tako je nastao Buri koji se oženio ćerkom jednog diva i s n j o m imao t r o j e dece: Odina. Iz otopljenog leda nastala je krava Audhumbla.128 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sedam dana. jedan vek kasnije. Dok je Imir spavao. rodili čovek i žena. a njegova dva stopala začela su sina. Najkompletniju priču o S t v a r a n j u preneo je Snori (Gylfaginning. poznata još iz orijentalnih komogonija. na Mediteranu i. dies Mercuri (francuski — mercredi) zamenjen »danom Odin-Vodana«: na starom gornjenemačkom jeziku Wuotanestac. u Rimskom carstvu. »Ginnungagap«. reč je o jednom veoma r a s p r o s t r a n j e n o m fenomenu. napravili su Svet: od njegovog mesa oblikovali su zemlju. na početku nisu postojali »ni zemlja ni nebeski svod«. ni svoda nebeskog. nalazi se i u drugim tekstovima. To dokazuje da je Merkur bio identifikovan s jednim bogom koji je u ćelom germanskom svetu bio poznat pod istim imenom: Odin-Vodan. Niflhejm (Niflheimr). U stvari. pod njegovim pazuhom su se. od krvi more. str. za germansku religiju je karakteristično to što je propast sveta najavljena već u kosmogoniji. Primećeno je da je tokom poslednje faze u germanskoj religiji preovlađivalo veoma veliko interesovanje za mit o propasti sveta. a od lobanje nebo. stvaranje Sveta 43 Prema Janu de Vrisu. ona je I m i r a hranila svojim mlekom. ni drveta ni planine. t j . k o j a je identifikovana sa svetom mrtvih i u k o j o j jedanaest reka i m a j u zajedničko izvorište. Potom su braća odnela Imira nasred velike provalije i od njegovog tela. od kostiju stene. oni su imena rimskih božanstava zamenili imenima sopstvenih.43 Ta slika. sem jednog koji se na misteriozan način spasao sa svojom ženom. niti je mesec svetleo. . »Vidovite«) k o j a je napisana pred k r a j paganske epohe.. Audhumbla mu je dala oblik čoveka. 44 Snori u tančine izlaže kako se na severu pruža zemlja leda i izmaglice. poemi hrišćanskog porekla napisanoj u IX veku. na primer. na engleskom Wednesday. njegov glavni izvor bila je zadivljujuća poema Voluspa (»Proročanstvo Volpe«. odnosno kao »čarolija. u južnoj Nemačkoj. 41 i dalje. 44 Prema »Molitvi Vesobruna«. 4—9).. Tri b r a t a odluče da u b i j u I m i r a . na holandskom woensdag i na staroskandinavskom Odhinsdagr. Ginungagap. koje su isekli na komade. Vilija i Vea. koji se od II veka p r e Hrista može uočiti na Bliskom istoku. u Iranu. već samo jedan »džinovski ponor«. magija«. Veličanstveno more nije postojalo«. Tako je. Kao posledica sudara vatre i leda. Ližući slani led. od kose oblake. »nije bilo ni zemlje.

a treći do sveta koji naseljavaju ljudi. a zmija Nidhog (Niddhog) grize mu 10 45 Ime Imir odgovara sanskritskom Jima. simbolizuje. U unutrašnjosti su načinili Midgard (Midhgardh) (dosl. preti mu propast: jedan orao mu kida lišće. opet. bila je opasana velikim okeanom. »razdvojen«. a njegove grane obavijaju svet. utvrdivši tako dnevni ciklus (dan i noć). regeneraciju života i koheziju društva. Kod starih Germana. o kojem ne znamo skoro ništa. prema kojima je Imir. Bonfante. koja nije ništa drugo do ponavljanje prvobitnog božanskog čina. što označava. ideju o prvobitnoj potpunosti izražavaju i druga mitološka predanja. mitski predak Germana je bio Tuisto. Antropogonija koja vodi poreklo od drveća predstavlja dosta rasprostranjenu temu u drevnim mitovima. Mimira. Henir im je dao razum. svaki od tri korena prodire u jedan bunar. a potom uredila njihova kretanja. obale su bogovi naselili divovima. oni će se sakriti u duplji Igdrasila i hraniti rosom s njegovih grana. A kao što je poznato. 2). ta drevna i široko rasprostranjena religijska ideja je kod Germana. Univerzum. koji će se spasti u Kosmičkom drvetu. str. svet ljudi koji su zaštitili ogradivši ga Imirovim trepavicama. opravdavala ljudsku žrtvu. obezbeđivala je obnavljanje Sveta. načinio prvi par ljudi: on ih je oživeo. a u isto vreme i predstavlja. 1 i dalje. predak bogova. kao i Imir. nalazimo je i kod Indoevropljana. ćutljivog boga i Lodura (Lodhur). postaviti svoje oko (§ 174). GERMANI.nnr). kružnog oblika. jedna takva žrtva. Embla je možda isto što i reč elmla. Jedan drugi mit govori o dva ljudska bića koja su nikla na Kosmičkom drvetu. u centru Sveta. Za vreme Velike zime ragnaroka (§ 177). kao i smenjivanje godišnjih doba. . u koji će Odin. Prema Snoriju. »srednje boravište«. Zapravo. preživeće propast sveta i naseliće jednu novu zemlju koja će se docnije pojaviti. ovaj par. Drvo Igdrasil. tri brata su stvorila zvezde i nebeska tela od varnica koje su vrcale iz Muspela. dvopolnost je smatrana najsavršenijim izrazom potpunosti.KELTI. Imir je bio biseksualan: 45 on je potpuno sam rodio par ljudi. Prema Tacitu CGermania. a Lodur čula i antropomorfni oblik. povezuje sa švedskim tvistra. to ime se. od kojih su najpoznatiji bunar najmudrijeg boga. No.harbru. Aske i Embla. jedno androgino biće. što znači »dvopolan«. up. 41 Aska podseća na kosmički jasen. stablo mu truli. kao i kod drugih naroda. »brest«. rodio i divove demone (koji će ugrožavati Kosmos sve do konačne katastrofe). i naselila svet. Odin je od dva drveta. kao zalogu. verovatno je u originalnom predanju postojao samo jedan podzemni izvor. kao i bunar sudbine (Urd. Zemlja. TRACANI I GETI 129 je rezultat krvave žrtve. Jedan od njegovih korenova probija se do zemlje mrtvih (Hel). 47 Otkako je drvo Igdrasil niklo (što će reći otkako su bogovi stvorili svet). drugi do staništa divova. 47 Prema Snoriju. Nastavivši svoje kosmogonijsko delo. 46 koja je našao na obali. Vrh drveta dodiruje Nebo. »Microcosmo e macrocosmo nel mito indoeuropeo«. Uz pomoć Henira (Hoenir). Igdrasilu (Yggdrasill).

Odin i Tor (Thorr). 4 » Kao što je poznato. svojim ratničkim karakterom podseća na Indru. prva dva odgovaraju binomu vrhovnih bogova (u vedskoj Indiji to su Mitra i Varana). Verovatno je da su na sliku i init o Igdrasilu uticale izvesne orijentalne i severnoazijske koncepcije. najreprezentativnije među Vanima — Njordra (Njordhr). U proročanstvu Voluspa (strofa 20). magiju i vojnu moć. . Jednoga dana Igdrasil će se srušiti i to će biti smak sveta (ragnarok). pa ipak se može očekivati. dok bog s maljem. Reč je. opet u središtu sveta. No. prema verovanjima Saksonaca. život. krije se u podzemnim izvorima u koje prodiru korenovi Igdrasila. Asgard (Asgardh). podupire nebo. važno je istaći ono što je u tom mitu specifično germansko: Drvo. zastupnika različitih verovanja: autohtonih zemljorad48 Isti simbolizam predstavlja i stub Irminsul. Urda. Brojni autori su se trudili da ovu drevnu legendu objasne kao sećanje na istorijski sukob predstavnika dveju raznorodnih kultura. već smo pomenuli spor koji je doveo do sukoba Aza i Vana. u samom centru Univerzuma. Odin i njegove izuzetne »šamanske« sposobnosti Pošto su Midgard naselili parom predaka. bogovi su izgradili i svoje boravište. o dobro poznatoj slici Kosmičkog drveta u Središtu sveta koje povezuje tri kosmička nivoa: Nebo. Analizujući mitsku strukturu rata između Rimljana i Sabinjana (§ 162). koji. Azi i Vani. bogovi. topografske indikacije Središta sveta odražavaju jednu mitsku geografiju. očigledno. ljudi — izloženo je propadanju. drugim rečima. S druge strane. od samog svog nastanka najavl j u j e propadanje i konačan kraj. Taj dugi i teški rat u kojem nije bilo pobednika završen je potpunim izmirenjem. ali na velikim visinama. na početku novog kosmičkog ciklusa. t j . Najvažnija božanstva Vana nastaniše se kod Aza i tako plodnošću i bogatstvima kojim su vladala doprineše uticaju koji su ovi drugi imali posedujući vrhovnu sudsku vlast. najveći neprijatelj divova. sudbina.130 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA korenje. ne samo ljudi nego i bogova i divova. Freja (Freyr) i Freju (Freya) — karakteriše njihovo bogatstvo. zadovoljstvima i mirom.48 Više puta smo ukazali na arhaičnost i veliku rasprostranjenost ovog kosmičkog simbola. obnoviti. sve što postoji — Svet. Moglo bi se reći da je Igdrasil egzemplarna i univerzalna inkarnacija sudbine bivanja. 49 Panteon je podeljen između dve grupe bogova: Aza i Vana. zasnovanu na imaginarnoj geometriji. Zemlju i Donji svet. kao i veze s plodnošću. Kosmos. boginja sudbine određuje živote svih bića. Najpoznatiji među Azima su Tir (Tyr). 174. da će se jednom. Tor.

pojaviše se rane«. 50 Tačno je da invazije teritorija nastanjenih neolitskim zemljoradničkim stanovništvom i potčinjavanje starosedelaca vojno superiornijim osvajačima. na m o j poziv. Ovde se svakako radi o obredu posvećenja parašamanske strukture. ako glavni Azi -— Tir. lakomi su na ljudske žrtve. Jasno se uočavaju njegove sličnosti s Varunom: obojica su vrhovni vladari bez premca i gospodari magije. naime. str. vrhovne vlasti i rata. Obešen devet noći o drvo Igdrasil. TRACANI I GETI 131 nika (neki su ih nazvali »Megalithenvolker«) i njihovih osvajača (»Streitaxtvolker« ili ariofonski osvajači). praćeno simbiozom dva tipa društva. videćemo malo dalje da se ni ono što ih razlikuje ne može zanemariti. u skladu s germanskim religijskim duhom. s druge. 62 i dalje. uostalom. videti našu knjigu Chamanisme. str.KELTI. 51 Up. specifični fenomeni evropske protoistorije koji se. na k r a j u krajeva. GERMANI. Verovatno je t a j mit služio kao uzor i opravdanje za mnoge lokalne ratove koji su se završavali mirenjem protivnika i njihovim spajanjem u jednu zajednicu. s jedne strane. kao i dva gavrana koji ga obaveštavaju o svemu što se događa u svetu. predstavljaju činjenice koje potvrđuje arheologija. veoma istorizovao. bog se izložio ritualnoj smrti i tako stekao t a j n u mudrosti inicijacijskog tipa. znači »Igov konj« (jer je Ig — jedno od Odinovih imena. 52 O ulozi Kosmičkog drveta prilikom inicijacije severnoazijskih šamana. oni »vezuju« i paralizuju svoje protivnike. vid. Tako je on došao do okultne nauke i do pesničkog dara. Odin i Tor — zadržavaju neke specifične crte bogova prvih dveju funkcija. uputi kuda želi. Dumézil. oni su uobličeni. Ranivši sam sebe kopljem i uzdržavajući se od vode i hrane. to su. 51 No. u izvesnim krajevima. njihovi likovi trpe znatne promene. jer ona čini sastavni deo indoevropskog predanja. 39. Les Dieux des Germains. bez hrane i pića i evo. Ali mitološka tema rata između Aza i Vana dopire iz vremena koje je prethodilo germanizaciji. 22 i dalje. u obliku neke životinje. strofe 139—142). 52 Igdrasil. str. Šamanski aspekt Odina potvrđuju njegov osmonogi k o n j Sleipnir. 145 i dalje. njihov otac i vrhovni vladar. Les Dieux des Germains. Dodajmo ipak da. Odin visi obešen o kosmičko drvo. simbola mudrosti i magijske moći. u svom pripovedanju. dok su. a drasil je konj). bibliografija). 9* . Odin opisuje kako je došao do runa. str. »ranjen kopljem i žrtvovan Odinu. dva različita etnosa. ponavljaju sve do srednjeg veka. Odin može da m e n j a lik i u stanju je da svoj duh. Za vešala se kaže da su »konj« obešenog. 49 i dalje. 163 i dalje. kod mrtvih on traži i pronalazi m Ako ništa drugo. Žorž Dimezil je pokazao da je reč o jednoj indoevropskoj mitološkoj temi koju je Snori. U jednom delu poeme Havamal (»Reči s najvećih visina«. No. prilagođeni mediteranskim i severnoazijskim uticajima. a zna se da su žrtve Odinu bile vešane o drveće. Baš kao i šamani. 17 i dalje (str. Odin-Vodan je najznačajniji među bogovima. ja sam žrtvovan samome sebi. Du mythe au roman.

102 i dalje. ali je Odinu pošlo za rukom da ga se dokopa i otada je ono dostupno svim bogovima. Mvth and Religion of the North. 175. »Kvazirova krv« itd. kao i o ceni koju je spreman da plati kako bi došao do mudrosti. str. Les dieux des Germains. Onaj koji je pije postaje pesnik ili učen čovek. u svakom slučaju. Bogovi mu odrubiše glavu i poslaše je Odinu. 53 I drugi mitovi govore o strategijama koje Odin koristi. Orfejevu glavu (§ 180). Poetsku inspiraciju skaldi nazivaju »Igov pehar«. Jedan od divova. 56 Na izvore ukazuje Tirvil-Petr (Tuirville-Petre). Voluspa. on izjavljuje da raspolaže čarolijom pomoću koje može da natera obešenog da siđe s vešala i s njim porazgovara. sakrivši ga u izvor (up. On je istovremeno bog pesnika i mudraca. 8). Odin je stekao pravo da se na njemu napije tek pošto je žrtvovao oko. str. bio je slavan kao poznavalac okultnih nauka. Piće je bilo sakriveno na drugom svetu. a naročito u mitologiji i kultu Odina-Vodana. Ovaj ju je konzervirao pomoću različitog bilja i od tada se on savetuje s glavom diva svaki put kad želi da sazna neke tajne. znanja i poetske inspiracije. Dimezil je otkrio indijsku paralelu: Loki. u poemi Hcivamcil (strofa 158). ekstaza i smrt Za razliku od Varune. Rat. .132 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA tajna saznanja. kao i verovanjima šamanske strukture. važnost koja je pridavana ekstatičkim tehnikama. u tradi53 Teško je tačno utvrditi »poreklo« šamanskih elemenata u verovanjima starih Germana.. Jedan značajan mit govori o poreklu »napitka poezije i mudrosti«: u trenutku kada je sklapan mir između Vana i Aza. Up. iz te ceremonijalne pljuvačke rodilo se biće izuzetne mudrosti po imenu Kvažir. str... Le Chamanisme. ali isto tako i »medovina patuljaka«. Mimir je bio čuvar izvora mudrosti u podnožju Igdrasila. žrtvovanja oka (čime je stekao pravo da pije na Mimirovom izvoru) i krađe medovine. 38. na mestu do kojeg je bilo teško dospeti. 54 Šamani Jukagirâ pitaju za savet lobanje svojih predaka—šamana. Odin je postao neosporni gospodar mudrosti i svih okultnih nauka. Neki naučnici ukazuju na indoevropsko nasleđe iako ne treba isključiti ni severnoazijske uticaje. povezuje germansku religiju s azijskim šamaniamom. 55 Dva patuljka ga ubiše. okultnoj tehnici šamanskog tipa. 31 i dalje. zanesenjaka i ratnika. 65). Međutim. 56 Da zaključimo: posle posvećenja (koje mu je omogućilo da dođe do runa). on je ekspert u veštini seidhr. Mimir. 53 Reč je o personifikaciji jednog opojnog pića koje obezbeđuje slogu dve socijalne grupe. 201. »u ideologiji i praksi Germana. str. kao što piše Dimezil. up. svi bogovi su pljunuli u jedan sud. rat je važniji od svega i svemu daje boju« (Dieux. str. Međutim. »Igova medovina«. 34 Prema Snoriju (Gylfaginning. Odin-Vodan je bog rata: jer. pomešaše njegovu krv s medom i tako napraviše medovinu. strofa 25).

175 i nap. VI). dok je kod Herilija (Heruli) morao da se bori bez oružja. Zaštitnik Männerbünda. »ratnici u košuljici. 43). mladić je morao da ubije divljeg vepra ili medveda. Njegov kult. oni bi prosto gubili ljudska obeležja i postajali pobesnele zveri. medvedä«). 31). To je nazivano bes bersekirä« (dosl. Tako kod Šatija (Chatti). vojni sukob poistovećuje sa žrtvenim obredom: i pobednik i poraženi prinose bogu krvavu žrtvu. a ni vatra ni čelik im nisu mogli nauditi. 57 Kroz te probe kandidat bi upoznavao dušu divlje životinje. Ljude su masakrirali. U njemu se. Naissances mystiques. herojska smrt postaje religijsko iskustvo privilegovanih. kao »armiju fantoma« (exercitus feralis) čiji je izgled u svakom neprijatelju izazivao paničan strah (Germania. TRAC ANI 1 GET1 133 cionalnim društvima. str. posebno. terorisao sela. kao divlji psi ili vuci. Nazivani su i imenom ülfhedhnar. Pomoću čarolija. 58 Dočekivao ih je Odin. Prema Inglinga-sagi (pogl. Mladić je postajao berserkr posle bitke posvećenja. str. ekstazom i smrću leži specifičnost karaktera Odina-Vodina. Staviše. Odin-Vodan nikako nije mogao postati omiljeni bog seoskog stanovništva. Verovanje u likantropiju koja se ostvarivala ritualnim oblačenjem u vučju kožu. Odinovi pratioci su »išli bez oklopa. oko sebe okupi najhrabrije borce. s njihovim crnim štitovima i telima obojenim a crno. kao i svaki ekstatični i ratnički društveni sloj. »Les Daccs et les Loups« (u knjizi De Zalmoxis à Gengis-Khan. snažni kao medvedi ili bikovi. istaknute ratnike. a naročito kod starih Germana. njegova neustrašivost je postajala utoliko veća ukoliko se on više ponaša kao zver. Tacit opisuje Harije (koji šu naseljavali okolinu gornjih tokova Odre i Visle). 4. Eliade. ali na kraju izdaje i ubija svoje štićenike. serkr. »dvorana poginulih«. 17 i dalje). on štiti velike junake. ali isto tako i šamanu. pale u borbi. gnev«. grizući svoje štitove. postalo je naročito popularno u srednjem veku. »ljudi u vučjoj koži«. piše Tacit (Germanija. Izgleda da objašnjenje za to neobično i protivurečno ponašanje boga leži u njegovoj potrebi da. Baš u toj egzaltaciji ratom. a zatim su provodili svoje dane na borilištu. Kod Tefalija (Taifali). Bog rata Odin-Vodan je u isto vreme i bog mrtvih. proroku i vidovitom mudracu. Reč je o specifičnom iskustvu mladih ratnika: dovedeni do zastrašujuće.KELTI. ekstatička priroda smrti približava ratnika nadahnutom pesniku. 59 Valhala. a u nordijskim zemljama ono se održalo sve do XIX veka. koji je. Ime Vodan (Wodan) izvodi se iz reči wut koja doslovno znači »bes. odvodile su Valkire u nebeski dvorac Valhalu. pre svega. kandidat nije sebi sekao ni kosu ni bradu sve dok ne ubije jednog neprijatelja. U stvari. pripremajući se za odlučnu bitku. 57 Vid. . GERMANI. rat predstavlja jedan ritual koji teologija opravdava. agresivne jarosti. uoči eshatološke bitke prilikom ragnaroka. Prema tome. Valkire (čije ime označava »one koji odabiraju mrtve na bojištu«) u početku su bile duhovi koji prate mrtve u podzemni svet.

134 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u kome su ljudi žrtvovani vešanjem. porodice kraljeva. Ipak su pronađeni brojni toponimi koji u sebi sadrže reč Odin. kojeg je jedna div-žena rodila s Lokijem. str. Odin je najvažniji stvaralac Sveta. pojmovi . On je organski povezan s thingom. najbleđi je. tiwar. 59 jer jedan od naziva bogova. dalje. on je bio vrhovni bog. vojnih starešina i onih koji su ih okruživali. No. to ne dokazuje Odinovu »agrarnu« strukturu. 59 .bog rata' i . koncepcije koje karakterišu germansku kulturu ranog srednjeg veka (up. jer su ljudi na njih dolazili naoružani. već njegov »imperijalistički« karakter«. a odluke odobravali mahanjem mačevima i sekirama ili. bogovi su uspeli da vežu mladog vuka čarobnim remenom koji je bio toliko tanak da se nije mogao videti. Podozrivi Fenrir je prihvatio igru pod Njegovo ime *Tiwaz srodno je drugim indoevropskim imenima Neba (bogova Neba): Diaus. njemu je namenjena glavna uloga u odsudnom boju ragnaroka. slavile su. a u isto vreme boga rata i boga smrti. t j . kako svetog karaktera institucije kraljevstva. 60 Karakteristična. II. Tira (Tyr) (*Tiwaz. vid. i za razumevanje Tirovog lika najznačajnija mitska epizoda odigrala se još na prapočetku. Ubedivši ga da je u pitanju igra. ali je ipak neosporno da je njegova prvobitna vokacija »bog sudija« (sličan Mitri). III). Pošto ga interpretatio romana identifikuje kao Marsa. udaranjem mačem po štitu. pre svega. Ziu). predstavljaju objašnjenje. odnosno sa skupom ljudi koji donose presudu u nekom procesu. u kolektivnom pamćenju ostala su samo njihova imena. 13). nisu u suprotnosti (Altgermanische Religionsgeschichte. pa čak i u složenicama s recima koje označavaju »polja« i »livade«. Azi: Tir. Prvobitno. međutim. pak. 80 Kao što primećuje Jan de Vris. Istina je. Bogovi saznadoše da treba da ih proguta vuk Fenrir. Zevs. Jupiter. bogova i čoveka. predstavlja množinu imena Tir. tako i verske valorizacije smrti na bojnom polju. 176.) Pored toga. »s germanskog stanovišta. t. (Od ostalih božanskih ličnosti koje su delovale u mitska vremena početaka. Verovatno su bar neka germanska plemena nastavila da slave nebeskog boga pod imenom Irmin-Hermin. da su takvi skupovi u doba mira bili slični onima iz doba rata.bog prava'«. Njegove ratničke osobine su zaista prilično izražene. obično ga svrstavaju među bogove rata. Njegovi atributi boga — vrhovnog vladara. Tor i Balder Lik prvog od Aza. njegovu težnju da se dokopa funkcija i atributa drugih božanstava. Značajna uloga Odina-Vodana u verskom životu Germana objašnjava se ogromnim ugledom koji mu je donosila njegova magijska vrhovna vlast.

prikazanim na skandinavskim pećinskim crtežima iz bronzanog doba. Tor je bio popularan mada nije bio bog poljoprivrede. kao što primećuje žorž Dimezil.KELTI. Postoji znatno više svedočanstava o tim slikama nego o slikama drugih bogova. kako piše Snori. najzanimljiviji od svih bogova je Balder. Lepota koja ga krasi tolika je da se oko njeea širi s v e t l o s t . 75: »ono što je božansko društvo tako dobilo u efikasnosti. mada neophodan da bi se spasao panteon. Les Dieux des Germains. Uočena je »folklorizacija« nekih mitoloških priča u kojima glavne uloge imaju Tor. a naoružan je čekićem Mjolnirom (Mjollnir) (»razbijačem«). Mjolnir i divovi. U mnogobrojnim hramovima nalazile su se njegove slike na kojima je uvek prikazivan s čekićem. Zbog crvene brade i neverovatnog apetita još je sličniji vedskom ratniku. Kao gospodar nepogoda. . na primer. . život svih ljudskih zajednica pun je nasilja i lukavstava. pogl. kao i po svojoj tragičnoj sudbini. takav jedan gest. TRAC ANI 1 GET1 135 uslovom da jedan od bogova stavi ruku u njegovu čeljust kao zalogu i garanciju da mu neće biti naneto zlo. prerušavanje Tora u mladu da bi prevario diva koji mu je ukrao čekić. 21). pružajući blistav božanski primer«. »najbolji i svi ea vole. Erotske sklonosti. Kao boga ratnika potisnuo ga je Odin. ili Fides. Najmudriji je. ali je očigledno da je bio veoma omiljen. ali bar teologija opisuje jedan božanski Poredak. on je. mitskim simbolom groma. U stvari. Po svojoj čestitosti i plemenitosti. izgubilo je na božanskoj i mističnoj moći. 61 Tor (Donar) je bio jedan od najpopularnijih bogova. gde takođe nije sve savršeno. U mnogim pričama je prikazan kako se suprotstavlja divovima i uništava ih svojim čekićem. Međutim. on je obezbeđivao žetvu i štitio sela od demona. a osim toga je i najmilosrdniji od svih Aza« (Gylfaginning. Tor je zaštitnik Aza i njihovog božanskog boravišta. analogom Indrinog vađra (up. odgrizao mu je ruku (Gylfaginning. bdi nad zadatom reči. karakteristične za Indru. . mogu se možda otkriti u ritualnoj ulozi čekića za vreme venčanja. GERMANI. 62 Teško je utvrditi kakve veze postoje između Tora i lika koji maše sekiram. Više tekstova i nekoliko crteža prikazuju ga kako izvlači zmaja iz mora. najbolje ume da govori. predstavlja kršenje zakletve. 62 Njegov najveći neprijatelj je kosmička zmija Jornungen (Jornungan) koja obavija svet i koja će ugroziti bogove kad nastupi ragnarok. pogl. Istina. postalo je samo verna projekcija zemaljskih država i družina čiji je jedini cilj dobitak i pobeda. a samim tim i degradaciju Vrhovnog boga — sudije. str. § 68). sav Balderov značaj u drami sveta otkriva baš njegova 61 Up. Sin Odinov i boginje Frige (Frigg). 13. 11). Kako su značenja napuštenih obreda zaboravljena. ove mitološke priče su se održale samo zahvaljujući svojim narativnim kvalitetima. Osim toga. Slični procesi objašnjavaju »poreklo« brojnih literarnih tema. Jedino se Tir usudio da to učini i čim je vuk osetio da ne može da se oslobodi. ali u kojem Mitra. Malo se zna o njegovom kultu. Ime mu znači »grmljavina«.

« Loki ga ubra i ode s njim na thing. više ili manje. no Loki mu dade grančicu i reče: »Učini kao i ostali. 177. ali u međuvremenu na njegovo lice pada otrov. Pošto su se stari 83 Dumézil.« Prerušen u ženu. Toru polazi za rukom da uhvati Lokija i bogovi ga vezuju lancem za stenu. ode do Frige i upita je da li su se baš sva bića zaklela da će poštedeti Baldera. kada nastupi ragnarok. K r a j njega je. Njegova m a j k a je primila zakletvu od svih stvari na svetu da mu neće naneti zlo. Balder je imao zloslutne snove. Najstariji od njih. 95—96. već u predeo kojim je vladala Hela (Hel). Odin j o j pošalje glasnika s molbom da oslobodi Baldera. Lokija niko nije mogao kazniti (Gylfaginning pogl.« Uza sve to.nijedan od njegovih sudova nije ni održao. To je bila najveća nesreća koja se mogla dogoditi bogovima i ljudima. kamenje i drveće. . naljuti se. Iznad njega vešaju jednu otrovnicu koja lagano ispušta otrov na Lokijevo lice. Balderova dobrota i milosrđe ostali su dosad bez rezultata jer se zbog nekakve zle sreće. Loki će uspeti da se oslobodi. oženio se svojom sestrom i s n j o m izrodio blizance Freja i Freju. ona ga prazni. tada se on grči. uoči smaka sveta. pa bogovi odlučiše da ga učine nepovredivim. Les Dieux des Germains. udarajući ga mačevima i bacajući na njega razne predmete da bi se zabavili. I zaista. Kad se sud napuni. Balderov brat Hoder (Hodhr). Međutim.« Prema Lokijevom uputstvu. Bogovi Vani. Prema Snorijevoj verziji. Hoder baci granu imele na brata. pokazaću ti gde je. mirom i bogatstvom. no ipak je i to što je postojao pružalo nadu i utehu. mit koji opisuje taj događaj je najdirljiviji u celokupnoj germanskoj mitologiji. »»Kad to vide Loki. Potom se Azi okupiše oko Baldera na trgu thinga. 33—35). učinio mi se suviše mlad da bih od njega tražila zakletvu. ljudi i životinje. . koji je bio slep. svi zaridaše. Prema njoj. »a to je verovatno bio Loki«.136 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA smrt. Samo jedna veštica ne htede da zaplače za Balderom. piše Snori. današnjoj osrednjosti nema leka. a zemlja se trese.« 63 Pošto nije pao na bojnom polju. »Struktura Voluspe jasno pokazuje da ova drama predstavlja osnov za razumevanje istorije sveta. udari ga ovom grančicom. njegova žena koja skuplja otrovnu tečnost u jedan sud. stajao je po strani. »Grana preseče Baldera i on pade mrtav. direktno povezani s plodnošću. a Hela odgovori da će ga pustiti ako za njim zaplače »sve na svetu«. pošto su se nalazili na svetom mestu. Njordr. Smak sveta Svi Vani su. ni ostvario'. Saznavši to od bogova. Najzad. str. Loki. Uostalom. Friga mu odgovori: »Ima u šumi jedan izdanak imele mistilteinn. Balder nije pošao u Valhalu.

jedna priča koja je sačuvana u sagi o kralju Olafu potvrđuje postojanje kulta ove vrste. Njordra istiskuje Frej. ona je kao i Friga (*Frija) 66 — što je možda samo nadimak — bila.5 . 40) govori o boginji Nertus. 63 U poslednjoj fazi skandinavskog paganizma. u stvari. 93 i dalje. Snori dodaje da je Freja. amoralni zločinac: on je prouzrokovao Balderovu smrt i time se hvališe. str. GERMANI. njen kult je slavljen u svetoj šumi na jednom ostrvu u »Okeanu« — i. njegov kult ima mnoge orgijastičke osobine. boreći se protiv njih. on će ubiti Hejmdala. Što se tiče Freje. Majci-Zemlji«. a naročito poljoprivrednog obilja. S druge strane. to mitološko predanje se može tumačiti ili kao odraz običaja preindoevropskih starosedelaca. »to jest. Gods and Myths of Northern Europe. I njegovi potomci predstavljaju potvrdu demonske prirode ovog boga: sinovi su mu vuk Fenrir i Velika zmija. prati Odina i Henira i pomaže im da skinu kožu s patuljka Andvarija.KELTI. itd. on se trudi da im nanese zlo. Tacit (Germania. on je zao. Postoji obilje mitova o Lokiju. ali oni često liče na narodne bajke i šale. TRAC ANI 1 GET1 137 Germani gnušali incesta. isto značenje ima i ime Njordr. boginja ljubavi i razmnožavanja. prvobitno bila sveštenica Vana. On se hvali svojim ljubavnim uspesima: napravio je M Vana. Snori tvrdi da je brak između brata i sestre bio uobičajen kod Ukratko izložio Dejvidson (Davidson). friday. divovima. nije imao kulta i nisu mu posvećivani hramovi. Ona je bila u stanju da komunicira s drugim svetom i da se pretvori u pticu. a mnogobrojni toponimi koji u sebi sadrže ime Freje to potvrđuju. a robovi koji su obavljali obred bivali su udavljeni u istoj vodi. »to je jedini period u kojem je vladao mir i kada se mogao osetiti spokoj«. a sadrži i ljudsku žrtvu. Prema Snoriju. gospodarica tužne zemlje u koju odlaze oni mrtvi koji nemaju prava da idu u Valhalu. a kada nastupi smak sveta. Njegova slika u hramu u Upsali je falusnog izgleda. Neizvesna je etimologija njegovog imena. Boginja je vožena od plemena do plemena u kolima koje je vukla jedna krava. 1. Loki je zagonetan i prevrtljiv bog. ćerka mu je Hela. Na Tacitov opis je verovatno uticalo i ono što je znao o kultu Kibele u Rimu. međutim. 64 ili potrebom da se istakne orgijastički karakter bogova plodnosti. 17 Zajedno s Torom kreće u zemlju demona i divova. Iako je i sam jedan od Aza. pre svega.). Njegovo ponašanje je nepredvidljivo: s jedne strane. koja je prva naučila Aze tehnici proricanja budućnosti zvanoj seidhr. tera patuljke da kuju neke magične predmete koji predstavljaju prave atribute bogova (prsten Dropnir za Odina. ona je bila jedino božanstvo koje je narod još slavio u vreme kada je on pisao svoje delo. on se druži s bogovima 67 i rado se bori s njihovim neprijateljima. Potom su kola i statua boginje kupani u jednom jezeru. čekić za Tora itd. •• Ona je asimilovana u Veneru: dies Veneris. Freitag. dodaje rimski istoričar. No njegova mitologija nije zanimljiva.

138 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sina Tirovoj ženi. koji se može uporediti s Prometejem. Dumézil. zvezde počin j u da p a d a j u s neba. redom. str. godine. pod komandom Surtra nadirati kopnom. prikazali su Jan de Vries. godine. str. koji predstavlja izvanrednu inkarnaciju demona našeg doba (up. 109 i dalje. Smak sveta je bio sastavni deo kosmologije. smrti. heroja-prosvetitelja. Jedna slavna i strašna poema. Hejmdal će napasti Lokija i oni će se međusobno poubijati. predložene do 1932. oslobođena lanaca počinju da napadaju zemlju. čine ga sličnim Durjodhani. Ima svoju ulogu u skoro svim šalama i pripovetkama o bogovima i divovima. unapred su bili poznati scenario i glavni učesnici apokalipse. mita koji je bio raširen među indoevropskim narodima još pre nego što su se oni razišli po svetu. Iranu ili Izraelu. Prema Dimezilu. str. penjući se po duginom luku. njegova zloba. to što su Mahabharata i Edda u tolikoj meri i tako harmonično usklađene govori u prilog postojanju velikog eshatološkog mita koji se bavio odnosima Dobra i Zla. The problem of Loki. grmljavine. povezuje s tricksterom. Svaki od bogova će napasti po jednog od protivnika. kao odraz hrišćanskog đavola ili. počeo da ih vređa. Lokasenna. pokušavaju da objasne Lokija kao boga vatre. Tek je pojava Tora prekinula ove njegove bezobrazluke. 6 8 Jan de Vris ga. Velika zmija izlazi iz okeana izazivajući katastrofalne poplave. kao i propašću sveta. ali će odmah potom umreti od njenog otrova. Les Dieux des Germains. u poslednjem periodu paganizma Germani su bili veoma opsednuti eshatologijom. Najpotpuniji i najdramatičniji opis dat je u poemi Voluspa. I. kao i u Snorijevoj parafrazi. pak. Hodera i Baldera sa smakom sveta. jer povezuje Lokija. 97 i dalje. baš kao i u Indiji. Najzad će se vojska bogova i heroja i vojska čudovišta i divova naći na jednom velikom polju i otpočeće odlučujuća bitka. opisuje ga kako je ušao u dvoranu u kojoj su se bogovi gostili da bi. Odina će pojesti Fenrir. napasti i uništiti Asgard. ambivalentnom ličnošću karakterističnom za severnoameričku mitologiju. čudovišta. . 10—22 i Dumézil. Mythe et Épopée. No ima i nekih specifičnih detalja trogodišnja zima (fimbulvetr). •• Up. Več više od jednog stoleča naučnici. 238 i dalje. drugi će. Odi88 Najvažnije teorije. Loki. ali će zatim i sam poginuti. Tor će krenuti na Kosmičku zmiju i ubiti je. str. a zatim. 69 Kao što smo napomenuli (§ 173). horda divova koja će stići brodom načinjenim od noktiju mrtvih. spavao je s Torovom ženom itd. zlokobnoj ličnosti iz Mahabharate. zemlja drhti. Zorž Dimezil je ponudio jednu prihvatljiviju interpretaciju. Lokijev prevrtljivi karakter. sunce tamni. § 101). 1933. kao i svrstavanje među neprijatelje bogova za vreme eshatološke bitke. Tu se nalaze svi dobro poznati klišei apokaliptičke literature: ljudi potpuno gube moral i počinju da se ubijaju među sobom. njegov mladi sin Vidar će ubiti Vuka. na veoma drzak način. boravište bogova.

Religijski prestiž kraljevske vlasti u k r a j n j o j liniji vodi poreklo od stare koncepcije Germana prema kojoj je kralj predstavnik božanskog Praoca: vladareva »moć« zavisi od osvete nadzemaljske sile koja je istovremeno i osnov i garancija univerzalnog poretka. . XII i dalje. hrišćanske. zelena. manihejske itd. I. str. Pojaviće se nova zemlja. ovaj jedini preživeli izazvaće kosmički požar i tako će iščeznuti svaki trag života. 350 i dalje. str. kod Germana i posle prelaska u hrišćanstvo nije došlo do paralize religijske kreativnosti. 164 i dalje. a Nebo će se srušiti. 71 Up. str. kao i kod stvaranja rimske religije (§ 161). nastao u VIII veku. kao i u legendama o svetom Đorđu. str. Sudeći po delovima koji su sačuvani. Davidson. obogaćuje i revalorizuje u instituciji viteštva. ona se nastavlja. GERMANI. U istoj crkvi je pronađen kamen (verovatno deo nekog krsta) na kojem je prikazan Tor kako lovi Veliku zmiju. reč je o skandinavskoj verziji indoevropskog eshatološkog mita. sjajnije sunce. izuzev Surtra. Slični procesi se primećuju u sintezi hinduizma (135). Sinovi bogova će se vratiti u Asgard. S druge strane. A par ljudi koje je spasao Igdrasil izrodiće jedno novo čovečanstvo. Berg. onakav kakav je prikazan u Heldensagen. 72 K. Gods and Myths. eventualni docniji uticaji samo su dodali neke živopisne slike i patetične detalje. Jedna od najlepših epskih poema. kao što je pokazao Dimezil. Upadljiva je njena spremnost da obogati i obnovi indoevropsko nasleđe asimilovanjem brojnih religijskih ideja i tehnika drugih. lepa. »The Heroic Pattern«. izvesne germanske religijske tvorevine razvijaju se tokom ranog srednjeg veka. »The Gosforth Cross«. 73 Što se tiče herojske mitologije. Nebom će početi da kruži jedno novo. 165. može se reći da je germanska religija jedna od najkompleksnijih i najoriginalnijih u Evropi. hagiografska literatura oponaša model života heroja. engleski spev Beovulf. Germanische Sakralkdningtum.KELTI. potpunije i dublje predstavlja herojsku mitologiju nego ijedno odgovarajuće književno delo s kontinenta. A. Međutim. plodnija no ikada. Pa ipak. na drugoj strani spomenika prikazano je raspeće. izlečena od svih patnji. ser Galahadu i Parsifalu (up. kao rezultat simbioze ili u opoziciji s hrišćanstvom. na k r a j u će Okean progutati Zemlju. 27 i dalje. 70 Neki autori su poverovali da su u mitu o ragnaroku uspeli da otkriju različite istočnjačke uticaje (iranske. TRAC ANI 1 GET1 139 sta. isto. Međutim. 71 Up. u toj eshatološkoj bici će pasti svi bogovi. to neće biti kraj. Margaret Arent. mediteranskih. 207 i dalje. str. 72 U stvari. 71 Jedan od najupečatljivijih prikaza ragnaroka izvajan je na kamenom krstu u Gosfortu (Kumberland). istočnjačkih ili severnoazijskih rasa. Otto Hofler. III). 149. t. baš zahvaljujući uticaju hrišćanskih ideja.). 70 Poslednji detalj je u suprotnosti sa eshatološkim scenarijem koji smo izneli: smak sveta se završava rušenjem Igdrasila. kao i svi njihovi napadači. Balder i Hoder će izmireni izići iz pakla.

koji su znanjem i praksom nadmašivali grčke lekare. zajedno s velikim delom mitologije o Orfeju (§ 180). pa čak i ime Gebeleizisa ostali bi nepoznati. naročito iz perioda Rimske imperije. Tračani su obožavali »Areja. Poput keltskih. kojeg su . Dakija će postati rimska provincija tek 107. s neizbežnim izmenama održalo u narodnim običajima i folkloru Rumuna i balkanskih naroda. godine. posle Indijaca. No. 7). podaci o tračanskoj i tračansko-getskoj religiji malobrojni su i samo približno tačni. Kraljevina Odrizi (u dolini reke Marice). izuzev nekoliko dragocenih podataka koje prenosi Herodot u vezi s mitsko-ritualnim scenarijem Zalmoksisa. Tračani najbrojniji narod na svetu. teologiji i obredima ovih naroda preneli su nam grčki i latinski autori. prešao je Dunac da bi pobedio i potčinio Geto-Dačane. kao što je to bio slučaj sa Slovenima. Međutim. Prema nekim predanjima. Svakako da se i tračansko religijsko nasleđe. dovoljno snažna da napadne Makedoniju ~429. »veliki neznanci« istorije Najstarija tračanska kultura pojavila se kao sinteza jednog važnog supstrata iz bronzanog doba i onoga što su sobom doneli polunomadski narodi prispeli iz Ukrajine. starim Germanima i Keltima. god.140 178. baltičkim narodima. U V veku Herodot tvrdi da su. razume se. tračanski i geto-dačanski sveštenici su prezirali pisanje. Etnogeneza Tračana se obavila na dosta širokom prostoru između Dnjestra. za vreme Filipa II. Dionisa i Artemidu«. Upadi Kimerijaca pred k r a j VIII veka unose izvesne kavkaske elemente u naoružanje i umetnost. Prema Herodotu (V. njihovi kraljevi su slavili »Hermesa«. Aleksandar Veliki je nastavio osvajačku politiku svog oca: godine ~335. Istina je da postoji veliki broj religijskih spomenika. Sokrat sa divljenjem govori o lekarima »tračanskog kralja Zalmoksisa«. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Tračani. Grci su dosta rano upoznali originalnost. o njihovoj ulozi u političkoj istoriji sveta danas se ne zna gotovo ništa. mitsko-ritualni scenario Zalmoksisa. no. u skladu sa svojom interpretatio graeca et latina. Da Herodot nije zabeležio neke razgovore s helespontskim Grcima. lokalizovani su u Trakiji (ili Frigiji). analiza evropskih folklornih tradicija u perspektivi opšte istorije religija još je u povoju. Dok su južni Tračani konačno integrisani ušli u orbitu helenizma. njihove interpretacije ostaju neubedljive i provizorne. ali u nedostatku pisanih svedočanstava. kao i snagu uticaja tračanske religioznosti. počeci dionisijskog pokreta (§ 122). severnih delova Karpata i Balkana. u svome delu Harmid (156 b). n. Međutim. Ono malo što znamo o mitologiji. e. izgubila je svoju samostalnost nepunih sto godina kasnije. Neuspeh ratnog pohoda omogućiće ovim tračanskim plemenima da ostanu nezavisna i da unaprede organizovanje svoje nacije. Izgleda da je slična zlosrećna sudbina pratila i religijsko stvaralaštvo Tračana i Geto-Dačana. Uz to.

proždirale njihovo sirovo meso. nap. str. Međutim. onda se takođe može pretpostaviti da je kod najstarijih Tračana postojao uzorni mit o hijerogamiji između boga oluje i Majke-Zemlje. 381.. 0 obredima Sabaziosa u Atini. Na osnovu ovog oskudnog obaveštenja kojeg je interpretatio graeca učinila još zagonetnijim. Grci su znali i tračanska imena Dionisa: najviše su upotrebljavana Sabos i Sabazios. moguće je da je tračanski »Arej« najpre bio nebeski bog. čije je značenje »odeven u dugu lisičiju kožu«. izvore koje navodi E. XIII. divlja muzika (udaranje u tucane kotlove. nap. 1—5. 301. 1. 75 Vid. tutnjati«. Eliade. 357). preko njih su prebacivale jareće kože. nosile su bessares. ekstatični doživljaj je bio u stanju da Uostalom. noževe ili tirse. moglo bi se prihvatiti da je na čelu njihovog panteona bio bog »Arejevog« kova. Up. videti Histoire des croyances. M. boga rata.KELTI. t. 1.. No.7"1 Tračanski kult »Dionisa« podseća na obrede koje Euripid prikazuje u Bahantkinjama (up. izveden iz korena *suer. str. Od Homera (Ilijada. o privremenoj »divinizaciji«. »Uglavnom su se žene predavale ovim razuzdanim i iscrpljujućim igrama. Psyché. duge lepršave haljine od tkanina koje su podsećale na lisičje kože. bio bog oluje i Grci su ga ispravno nazivali Zevs Keraunos. Osim toga. 58 i nap.). pri tome bi plod ovog sjedinjavanja bio »Dionis«. učesnici su počinjali da se nazivaju Sabos ili Sabazios. 74 . § 124). III. 274. 275. one bi grabile životinje namenjene žrtvovanju i komadajući ih i kidajući. str. itd. GERMANI. -surdos. čiji je dragi deo imena. str. on je. otadžbina Areja. videti reference kod Rodea. 74 U tom slučaju. I.77 Sigurno je da se radi. Drugi teonim je bio Basareus. 269. uz svetlost baklji. delo. Ritualna omofagija se završavala identifikacijom s bogom. TRAC ANI 1 GET1 141 smatrali svojim pretkom. »Artemida« je prvobitno bila neko htonsko božanstvo. prema tome. do stanja »božanske ludosti«. 76 Rohde. Ako se tumačenje prihvati. u planinama. str. pokušalo se sa rekonstrukcijom izvornog tračanskog panteona. 77 Vid. nap. podudarno tračanskim boginjama Bendis ili Koti ti (Kotys). odeća im je bila neobična. Herodot je izabrao da je nazove »Artemida« (umesto. zna se da je postojao i bog Zbelsundos. 87. kao kod grčkih bahantkinja. Rode (Rohde). »rikati. zvuči cimbala i frula) izazivala je kod vernika radosnu vrisku i pomamnu igru u uskovitlanom kolu. Tračani su bili poznati kao dobri ratnici koji se nisu bojali smrti. po tradiciji se smešta u Trakiju. videli smo (§ 176) da su starog germanskog boga neba Tivaza Rimljani prisvojili kao Marsa. Prema tome. pa je zatim postao bog oluje i rata. str. na primer. a na glavi su verovatno nosile rogove. Dospevši do vrhunca. De Zalmoxis à Gengis-Khan. »Demetra«) zbog divljih šuma i planina Trakije. Ceremonije su se odvijale noću. dakle.« 76 U rukama su držale zmije posvećene Sabaziosu. nav. izvore koje navodi Rode. 279. O »entuzijazmu« s kojim se obavljalo ekstatično sjedinjavanje s bogom. pa sve do Vergilija (Enejida.

ali drugi autori (Polibije. ali su zato svoje mrtve ukopavali radosni i veseli (Herodot. 79 Zrna konoplje kod Tračana (Pomponije Mela. V. miris nekog »voća« kod Masageta (Herodot. dovodile su. Plinije itd. elementarnu dvojnost čoveka. kao posledice »divinizacije«. 79 U takvim sredinama su se. pak. njega je teško 78 Herodot smatra da su Besi jedna familija plemena Šatra (VII. do kojeg je dolazilo tokom ekstaze. hram se nalazio na jednoj visokoj planini. post itd. prema Herodotu. 78 a prilikom proricanja budućnosti.) i molitvom. orgijastičkog tipa. što je ispravnije. mlekom i sirom i da ih zato nazivaju »onima koji se boje boga« (theosebeis). nav. Do ekstaze se moglo dospeti i korišćenjem nekih trava ili. De Zalmoxis a Gengis-Khan. 73). jer se »njima čini da je lepo umreti«. Članovi plemena Trauza oplakivali su rođenje deteta. 4). Kapnobatani bi mogli biti igrači i »šamani« koji koriste dim od konoplje da bi izazvali ekstatični trans (up. 21) i Skita (Herodot. Za razliku od grčkog dionisizma. 202). slavili isključivo »kraljevi«. Ovi izrazi verovatno označavaju izvesne poznate verske ličnosti a ne ceo narod. u Grčkoj. otkrivalo je. kao i nekih naroda jugoistočne Evrope. V i VIII. Ekstatični doživljaj pojačavalo je uverenje ne samo u to da je duša autonomna. vid. kao nezavisan narod. tračanska mantika je bila povezana s »Dionisovim« kultom. Strabon. 3. u različite koncepcije o besmrtnosti duše. 3) prenosi da. 656) im je pripisao »pravu glad za smrću« (appetitus maximus mortis).142 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA podstakne i specifične verske vokacije. 111). II. kao i »onima koji kroče kroz dim« (kapnobatai). . str. to jest. Vera u besmrtnost. da bi na k r a j u krajeva prerasla u ideju o metempsihozi ili. đelo. »Dionisovim« proročištem upravljalo je pleme Besa. Rohde. §§ 180 i dalje). 50—67). mogućnost čisto duhovne egzistencije posle smrti. U vezi s tračanskom mantikom. već i da je u stanju da obavi unio mystica s božanstvom. Misijani uopšte ne jedu meso. proročica je bila u »ekstazi«. Martijan Kapela (Martianus Capella) (VI. pak. s jedne strane. IV. kao Pitija iz Delfa. Mnogi antički autori objašnjavaju izuzetnu hrabrost Tračana u borbi. njihovim eshatološkim ubeđenjima. Ovakva verska valorizacija smrti može se uočiti u izvesnim folklornim kreacijama Rumuna. kod nekih tračanskih plemena. 3. počela razvijati verska shvatanja poznata pod imenom orfizam (up. a s druge. str. kao i uverenje koje je vladalo o večnom blaženstvu dezinkarnirane duše. Odvajanje duše od tela. 80 Što se tiče »Hermesa« kojeg su. De Zalmoxis a Gengis-Khan. to jest vojna aristokratija. Strabon dodaje da kod Tračana ima pobožnih ljudi zvanih ktistai koji izbegavaju žene. pogl. I. Strabon (VII.) prikazuju ih. vegetarijanska dijeta. do skoro morbidne egzaltacije smrću i potcenjivanja života. 80 Up. već se zadovoljavaju medom. 3). askezom (usamljenost. 281 i dalje. posvećuju se bogu i žive »oslobođeni svakog straha« (VIII. Verovatno da ekstatični doživljaji koji su utrli put takvim shvatanjima nisu uvek bili »dionisijskog«. pre svega sposobnost proricanja budućnosti. prema Posejdoniju. Nejasna i aproksimativna drevna verovanja u preživljavanje duše postepeno su se menjala.

s neobičnom stilskom i gramatičkom nemarnošću). 81. 84 A. u pitanju je bio jedan pozitivan kultni čin: odapinjanjem Vid. a evo u kom smislu: »Oni misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine samo pridružiti jednom božanskom biću (daimon). 179. a ni njihovi kultovi ne liče. neki od njih to isto božanstvo nazivaju Gebeleizis« (IV. 81 82 . 835 itd. jer misle da ne postoji drugi bog nego samo njihov« (IV. Die Denkmaeler des Thrakischen Reitergottes in Bulgarien. odnosno.. Vrlo je verovatno da pretnja nije bila upućena bogu (Gebeleizisu). nav. mogao biti neko solarno božanstvo. 359. još pre. »Oni veruju da su besmrtni«. Zalmoksisu. ti isti Tračani odapinju strele prema nebu preteći ovom bogu. I. Walde — J.KELTI. str. TRAC ANI 1 GET1 143 identifikovati. delo. Poghirc. »Considérations philologiques et linguistiques sur Gebeleizis«. na franc. I. koji njegovo ime izvode iz korena guer. a Heroj-konjanik je identifikovan s Apolonom. GERMANI. Njihove strukture su potpuno različite. neki stari bog neba. »The Religion of ancient Thrace«. nastavlja Herodot. 83 Poput Zbelsurdosa. Već je Tomašek (Tomaschek) u ovom teonimu prepoznao paralelu s tračanskim bogom Zbelsurdosom. Vergleichendes Wörterbuch der indogermanischen Sprachen. Pettazzoni. str. Uprkos Herodotovom svedočanstvu (izraženom. Nekoliko vekova kasnije. 73. Zbelsiurdosom (Zbeltiurdos). Legran). Up. kada grmi i sevaju munje. Što se tiče odapinjanja strela u vazduh. reč je o jednoj poznijoj koncepciji koja uopšte ne razjašnjava »kraljevsku« teologiju koju pominje Herodot. str. 82 Međutim. prev. 62. 94. prev. mora se reći. 84 Pošto je naveo da je jedan glasnik žrtvovan Zalmoksisu (o tom obredu ćemo govoriti kasnije). Herodot dodaje: »A opet. E. Herodot ne pravi nikakvu aluziju na boga sunca. Kao što ćemo videti dalje. To je prvi i poslednji put da se u literaturi pojavljuje ime Gebeleizis. Zalmoksis i »imortalizacija« Isti istoričar tvrdi da su Geti »najhrabriji i najpravedniji od svih Tračana« (IV. D. 81 Tračanski »Hermes« bi. Gebeleizis bi bio bog oluje ili. po ćelom Balkanu počinju da se umnožavaju spomenici nazvani »Heroji-konjanici«. prema Valdeu — Pokornom (Walde — Pokorny) i Dečevu. Međutim. II. teško je uzeti zdravo za gotovo da su Zalmoksis i Gebeleizis jedan isti bog. Charakteristik der Thrakischen Sprache. str. 87 i dalje. već demonskim silama koje su se pojavljivale u oblacima. 643. 528. Zalmoksis nema ničeg zajedničkog s jednim bogom oluje. Dečev. treba takođe videti C. Pokorny. dakle. 94. pitanje je da li je Herodot dobro shvatio smisao tog rituala. Drugim recima. Pettazzoni. mada se u mnogobrojnim izvorima navodi postojanje jednog takvog boga. 84 i dalje. 93). str. 83 »Die alten Thrakern«. Legran). Gavril Kazarow. br. »blistati«.

»ja niti odbijam da poverujem u ono što se priča o podzemnom boravištu. dodaje Herodot. No. »on je sebi načinio jedno boravište pod zemljom«. »Dao je da mu sagrade dvoranu za prijeme. Zabeležena priča je koherentna: Grci s Helesponta. str. nikada neće umreti. moramo se pomiriti sa sudbinom: na osnovu jednog jedinog podatka. naslućuje se misterijski karakter kulta. na kraju sjedinio Zalmoksisa i Gebeleizisa u istog boga (vid. učio ih je da ni on. 86 Od podataka koje prenosi Herodot. Geti »veruju da su besUp. dalje. str. gde je »sišao i živeo čitave tri godine. došao do velikog bogatstva. Moguća objašnjenja su utapanje u neko drugo božanstvo ili. . ni njihovi potomci.144 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA strela na sile mraka. Nemojmo se sada upuštati u to da li je on bio čovek ili. 87 To je možda razlog zbog kojeg Herodot okleva da iznese detalje (ako ih je — što nije baš sigurno — dobio od svojih obaveštača): dobro je poznata njegova diskrecija kada su u pitanju Misterije. uglavnom. piše Herodot. pak. 87 U stvari. integrisali su ono što su saznali o Zalmoksisu. kao ni njegovu funkciju. dakle. prev. Pošto su Tračani živeli bedno i. Ovaj tekst je. bili neprosvećeni«. prirodno. pak. Takođe bi se moglo prihvatiti da je verski sinkretizam. za vreme gozbi. od Herodotovih savremenika pa sve do poslednjih neopitagorejaca i neoplatonista. 95—96. vratio u svoj zavičaj. njihove oči ga ponovo ugledaše: i tako oni poverovaše u sve ono što im je Zalmoksis govorio [ . 8 5 Kako god bilo. uživati u savršenoj sreći«. ili sam Herodot. U međuvremenu. pa se tako. kao i neke obrede posvećenja. njegovom učenju i njegovom kultu u duhovni horizont pitagorejske strukture. Tračani su oponašali i indirektno pomagali boga munja. . besmrtni. no ipak mislim da se ovaj Zalmoksis pojavio mnogo pre Pitagore. Četvrte godine. Tračani su žalili za njim oplakujući ga kao da je mrtav. bogat. neko božansko biće iz zemlje Geta« (IV. Iz toga. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Zalmoksis je odlučio da ih civilizuje. bez obzira kako se on u to vreme nazivao. Herodot priznaje da 85 88 . niti u to mnogo verujem. ostavio snažan utisak na antički svet. Zalmoksis je bio stari Pitagorin rob koji je: »postavši slobodan. ] Što se mene tiče«. uz podršku sveštenstva na čelu s velikim sveštenikom. Činjenica da rumunska narodna mitologija o proroku Iliji sadrži brojne elemente koji odgovaraju bogu oluje pokazuje u najmanju ruku da je Gebeleizis bio poštovan u vreme pokrštavanja Dakije. 175). najdragoceniji su oni koji su u vezi s mitom i kultom Zalmoksisa. Legran). Prema onome što je ovaj istoričar saznao od Grka s Helesponta i Crnog mora. opstanak pod nekim drugim imenom. ni njegovi saplemenici. Činjenica da Gebeleizis posle Herodota više nije pominjan ne predstavlja dokaz da se njegov kult ugasio. Uprkos racionalizmu i euhemerizmu Herodota ili njegovih obaveštača. sledi zaključak da je kult geto-dačanskog boga sadržao verovanje u besmrtnost duše. mi nismo u stanju da rekonstruišemo »priču« o Gebeleizisu. gde je kao u nekoj krčmi gostio svoje najuglednije sunarodnike. 59 i dalje. nego će otići na jedno mesto gde će.

ali podaci koje je preneo Herodot ukazuju na mitsko-ritualni scenario »smrti« (okultacije) i »povratka na zemlju« (epifanije). drugim recima.). Pitagora itd. ostaće nam nepoznate. glagol athanatizein (up. preko Dionisijskih misterija. TRACANI I GETI 145 mrtni« (IV. povezuju Zalmoksisa s Dionisom i Orfejem s jedne strane. bio bi proboden vrhovima kopalja. simbolično (jer je bilo ritualno) ponovno osnivanje kulta. 88 Up. silasci u Podzemlje. nije on od svog gospodara prene veruje u priču o tome kako je Zalmoksis bio Piftagorin rob. reaktualizaciju neposrednog komuniciranja Geta s njihovim bogom. U tom smislu. GERMANI. ono što nam Herodot prenosi o Zalmoksisu ne uklapa se u sistem mitologija. str. »Oi athanatizontes. s mitskim ili izrazito mitologizovanim ličnostima 89 koje karakterišu šamanska tehnika. Hermotim iz Klazomene. 94) ritual koji je specifičan za Zalmoksisa: svake pete godine bogu su slali glasnika zaduženog da mu prenese »ono što su u određenim okolnostima želeli«. padajući. to jest. § 205). Žrtvovanje i slanje glasnika predstavljalo je. videćemo to dalje. Nekoliko ljudi držalo je tri koplja. ali isto tako i brojni savremeni naučnici. mantika ili. 89 Abarid. uveren u to da je getski daimon bio stariji — a taj detalj je veoma značajan. 3. 4) ne znači »verovati u sopstvenu besmrtnost«. 1918. I. Međutim. 93—94« (Classical Philology. verovanja. M Početkom hrišćanske ere. a onaj kojeg je sudbina odredila bio bi bačen uvis. »jer misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine pridružiti Zalmoksisu« (IV. str. Neki stari autori. pre Hr. okultacija u »podzemnom boravištu« i epifanija posle četiri godine. 5) daje jednu novu verziju mita o Zalmoksisu. u neku ruku. 189 i dalje. onakvog kakvo je postojalo u početku. 23—33). a pre svega obezbeđivanjem besmrtnosti i blaženstva duše. a s druge. 10 . naprotiv. koristeći pre svega podatke koje je sakupio Posejdonije (oko 135 — oko 50. No. Eipimenid s Krita. Žrtva je omogućavala prenošenje poruke ili. VII. već »načiniti sebe besmrtnim«. reaktualizovana je Zalmoksisova epifanija posle trogodišnje okultacije sa svim njenim implikacijama. već da je. u pravom smislu reči. dok se Zalmoksis nalazio među njima. Same ceremonije. što kult koji je ustanovio Zalmoksis približava grčkim i helenističkim Misterij ama (up. Zalmoksis je bio Pitagorin rob. no.KELTI. »imortalizacija« duše i učenje o životu i blaženstvu na drugom svetu) približavaju Zalmoksisa Misterijama. up. § 206. V. najkarakterističniji elementi njegovog kulta (andreon i ceremonijalne gozbe. 93. 93). Herodotus IV. M. Linforth.. on se uvek može upoređivati s Dionisom. pak. 94). »katabaze«. Strabon (Geografija. Grčki istoričar takođe navodi (IV. Naprotiv. a ni šamanskih ili šamanizovanih postupaka. up. 88 Do te »imortalizacije« se dolazilo posredstvom jednog obreda posvećenja. Aristej sa Prokonesa.

oslanjajući se na stare izvore. Mi ne znamo u kolikoj je meri inicijacijska i eshatološka struktura Zalmoksisove »misterije« opstala u Strabonovo vreme. izgleda da imaju funkciju kalendara. 67 i dalje. hramovi u Sarmizegetuzi i u Kostešti čiji je urano-solarni simbolizam očigledan. Za Strabona još jedan detalj izgleda isto toliko važan: to što je Zalmoksis — baš kao docnije Dekaenej — postigao uspeh u životu zahvaljujući svojim astronomskim i mantičkim znanjima. Vid. a koji je istovremeno i savladar i kraljev savetnik. str. nauku koja omogućava proricanje budućih događaja prema nebeskim znacima. II stvari. dok dužnost prvosveštenika obavlja Dekaenej i da se. Strabon opisuje Dekaeneja kao »čarobnjaka (goes). e. star. XI.. Dacii. No. prema sopstvenom tvrđenju.. »II Tempio — Calendario dacico di Sarmizegetuza«. 11) gde daje život Berebiste (70—44). nema više nikakvih aluzija na neki kult misterijske strukture o kojem je govorio Herodot. 92 61 U jednom drugom odeljku (VII. U VI v. Zalmoksisovim kultom upravlja prvosveštenik koji živi usamljenički na vrhu planine. gde je primao samo kralja i svoje sluge. Strabon tu dodaje i putovanje u Egipat. 210 i dalje. već je uz to dobro izučio neke znake pomoću kojih je. koji je potom divinizovan pod istim imenom. jer isključuje meso iz ishrane. bio u stanju da sazna božiju volju. zemlju koja ima vodeće mesto kada je u pitanju magija. Postavši vrhovni sveštenik i prorok »najpoštovanijeg boga u njihovoj zeirilji«. pa su kasnije »počeli da mu se obraćaju kao bogu«. n. osobine Zalmoksisa su bitno izmenjene. Insistiranje na njihovom dobrom poznavanju nebeskih tela možda odražava tačne informacije. pitagorejsko pravilo uzdržavanja od hrane poreklom od živih bića. Povrh toga. što će reći.146 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA uzeo doktrinu o besmrtnosti. Zalmoksis se povukao u jednu pećinu na vrhu svete planine Kogenon (Kogainon). prema Zalmoksisovom učenju i dalje održava«. De Zalmoxis a Gengis-Khan. 91 U novoj etapi religije Geto-Dačana o kojoj nas obaveštavaju Posejdonije i Strabon. Hadrian Daicoviciu. do identifikacije boga Zalmoksisa i njegovog prvosveštenika. njegov kult je »pitagorejski«. pa je sasvim moguće da su ovi »specijalisti za svete stvari« bili nastavljači »misterijskih« tradicija Zalmoksisovog kulta. Ukratko. 69—71). Baš zahvaljujući svom astronomskom znanju i ugledu koji je uživao kao čarobnjak i prorok. isti. Zalmoksis je uspeo da postigne to da ga kralj prihvati i podeli vlast s njim. 62 Up. negdašnji autori govore o nekim pobožnim ljudima i iskušenicima. 3. pre svega. pa su ljudi stoga za kratko vreme i njega samog počeli smatrati bogom«. već »neka znanja u vezi s nebeskim telima«. Došlo je. čoveka koji ne samo da je putovao u Egipat. Strabon dodaje da »Getima vlada Berebista. 194 i dalje. u ovom ili onom obliku. . Jordan (Jordanes) je s dosta preterivanja opisao zanimanje dačanskih sveštenika za astronomiju i prirodne nauke (Getica.

Alkesta. The Arts of Orpheus. koji govori o »Orfeju. C. IV. moguće doći do osnovne poruke orfizma. 2 Izvore su analizovali W. 177). K. prema tome. verovanja i običaje koji se smatraju »orfičkim«. koja je uočena u Grčkoj još u VI veku. Rastržu ga menade ili je u Hadu pored drugih božanstava. Eshil za njega kaže da je »onaj što očarava prirodu svojim čarima« (Agamemnon. prikazan je. ali i obožavaoci i »entuzijasti« koji ovom pokretu pridaju veliki značaj. s jasno upisanim imenom. a može se osetiti i danas. kako plovi u barci s harfom u ruci. 2) ideje. Pevača i harfistu prvi put pominje u VI veku pesnik Ibik (Ibykos) iz Regija. 1830). kao i pozni datum njihovog nastanka. čije je ime slavno«. To nadvlačenje oko dve metodologije odgovara jednoj dubljoj filozofskoj opoziciji. 29 i dalje. Na jednoj metopi iz VI veka. Iz V veka datiraju i prve aluzije na njegov silazak u podzemlje po suprugu Euridiku (Euripid. a ne naljutiti određenu kategoriju naučnika: tu spadaju skeptici i »racionalisti« koji uticaj orfizma na istoriju grčke duhovnosti svode na minimum. vernim Tračanima. pevač i »osnivač inicijacija« Izgleda da je nemoguće pisati o Orfeju i orfizmu. ako se svakom vrednijem svedočanstvu ispravno priđe. 357 i dalje). Linforth. Od V veka Orfejeva ikonografija se neprekidno obogaćuje: možemo ga videti kako svira na harfi okružen pticama. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 180. drugi smatraju da ne treba mešati datum redakcije nekog dokumenta sa starošću onog što taj dokument sadrži i da je. »Orfej« i »orfizam« predstavljaju jednu od tema koje skoro automatski podstiču polemičke strasti. Nije uspeo jer se prerano osvrnuo 2 ili zato što su se podzemne sile 1 Cak i valorizacija izvora razdvaja jednu kategoriju od druge: skeptici podvlače siromaštvo dokumenata. 10» . Za Pindara. Orpheus and Greek Religion. Guthrie. pak. on je »svirač citre (phorminx). koja pripada riznici Sikionaca u Delfima. i Ivan M.XXII POGLAVLJE ORFEJ. Mitovi o Orfeju: harfista. str. 1 Analiza različitih izvora dopušta nam da religijske realnosti razdvojimo na dve grupe: 1) mitove i legende u vezi s Orfejem. otac melodičnih pesama« (Pyth. divljim životinjama ili.

no. (U stvari. Eliade. Orfej je bio u vezi s nizom mitskih ličnosti — kao što su Abarid. * M. Malo je važno što je. njihovu eventualnu mitsko-religijsku funkciju pre nego što su postali deo orfičke legende. pa čak i Skiti koji su živeli nomadski na severnim obalama Crnog mora. nap. kao i njegova tragična smrt u Trakiji. spisak lokalizacija Orfejevog kulta u Trakiji kod R. bačena u Hebar. službene religije. njegova odsečena glava je sačuvana da bi proricala budućnost. kao i onim što ponavlja orfička propaganda. štaviše.148 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA suprotstavile njegovom poduhvatu. 7 U trenutku kada su nešto bolje upoznati »varvarski« narodi u Trakiji. Od važnosti je i to da je 3 »On se nije usudio da (umre od ljubavi kao ALkesta. čak u XIX veku. str. Aristej itd. propovedi. 114. silazi u Podzemlje da bi vratio Euridiku. Kern. Prema izgubljenom Eshilovom komadu Basaride. sva ta mitologija ne uspeva da prikrije želju da se Orfeju dâ ugledno mesto u vremenu.. 1968). ta arhaizovana mitologija delom nastala i kao izraz izvesne pristrasnosti.). to jest Apolonu. a njegove udove pobacale na razne strane. 16. str. to jest. 113. Zbog toga je morao biti kažnjen i bogovi su odlučili da umre od ženskih ruku« (Platon. Orphicorum fragmenta. 8 Up. ali je uspeo da živ prodre u Had. Biće prilike da podsetimo i na druge aluzije na Orfeja u literaturi VI i V veka. — koje takođe karakterišu ekstatična iskustva šamanškog ili parašamanskog tipa. Dionis je na njega poslao menade. 8 potvrđuje »primordijalnu« strukturu njegove ličnosti. one su harfistu rastrgle.* otplovila je pevajući do Lezba. razljućen. da se smesti na sam »prapočetak« i tako proglasi »Homerovim pretkom«. 7 Insistiranje s kojim se evociraju njegov boravak. baš kao i glave jukagirskih šamana. str. »jednu generaciju pre Homera«. 5 O. La religion dans la Grèce antique. * Up. 9. Primetimo za sada da Orfejev ugled. 8 Svi su ti elementi arhaični i u suprotnosti s grčkom duhovnošću od VI—V veka.) Značajna je činjenica da su brižljivo odabrani najarhaičniji elementi koji su bili dostupni Grcima u VI veku. tabla 6. pa čak i simbol. on živi u Trakiji. 3 Prema legendi. Sympos. što je u skladu s predanjem. svuda je prikazivan u grčkoj odeći kako svojom muzikom očarava divlje životinje ili varvare.protoistoriju u staroj Grčkoj. str. prev. 66 i si. Tamo je pobožno prihvaćena i potom korišćena za proricanja. mi ne znamo njihovu . Kao i šamani. on začarava i potčinjava divlje zveri. str. Sve bi to bilo dovoljno da se legendarni pevač smesti u »prehomerovsko« vreme. možda. 4 Smrt ga je zadesila u Trakiji. Guthrie. neobično podsećaju na šamane i njihova delà. Orpheus. Orfej se svakog jutra peo na brdo Pangej da bi se divio suncu. u masivu Olimpa. kao i najvažnije epizode iz njegovog životopisa. 40 i dalje. up. Le Chamanisme et les techniques archaiques de l'extase (drugo izd. * Rêka Marica (prim. 5 Njegova glava. Muze su sakupile udove i sahranile ih na Leibetirji. ali na keramici iz V veka. on je vidar i muzičar. čime bi postao stariji i vredniji poštovanja no što je to kao predstavnik. 179 d). 33. 307—308. Pettazzoni. . br.

Ti odnosi su. a katarza je bila specifično apolonska tehnika.ORFEJ. Orph. dok je. pa čak i antagonističkih tipova). No. fr. 25. 943). s jedne strane. 3) Orfej je prikazan kao neosporni osnivač inicijacija. 10 Gatri (Guthrie) ukazuje na jedan odeljak Alkeste. on se približava Zalmoksisu (§ 179) koji je takođe osnivač Misterija (prema tumačenju jedne katabaze) i najveći civilizator Geta. i njegov odnos prema Dionisu i Apolonu potvrđuje njegovu reputaciju »osnivača Misterija«. 4. kao i košutom koja je »igrala uz zvuke njegove lire«. dakle. on među varvarima ponaša kao Grk. Diodor (IV. s druge. 14). Orfejev postao najpopularniji. ali je očigledno da Orfej ne pripada ni homerovskom predan ju ni mediteranskom nasleđu. u kojem je prikazan Apolon okružen risovima i lavovima. 9 Katabaza spada u obrede posvećenja. pored toga što je bio »osnivač inicijacija«. bio poznat i kao »osnivač inicijacija« i Misterija. 293 i dalje. Najzad. jer se. sparagmos boga u obliku životinje (up. Orfejev muzički instrument bila je apolonska lira. ekstaze različitih. Isto tako. magijsko-religijski ugled koji on uživa prehelenski (vladanje životinjama. Vita Apoll. jer su to jedini grčki bogovi čiji su kultovi sadržavali posvećenje i »ekstazu« (razume se. imajući verovatno u vidu Eleusinske misterije.. Orfej je pridavao veliki značaj očišćenju od grehova. 10 Konačno. 11 Trebalo bi zapamtiti sledeće činjenice: 1) mada se njegovo ime i prve aluzije na njegov mit javljaju tek u VI veku. »Homerovim pretkom« je proglašen isključivo zato da bi se istakla važnost njegove religij9 Katabasis eis Hadou (Kern. stih 578. Prema Euripidu. naročito stihovi 566—631) verovatno sadrži »orfičku« interpolaciju. Po jednoj legendi on je čak bio sin ovoga boga i nimfe Kaliope. 2) Njegovo »poreklo« i njegova preistorija su nam nepoznati. Morfološki. 4) uočava analogiju s Orfejevim silaskom po Euridiku. još od antičkih vremena. Ljubomora boga ili inkompatibilnost dve tehnike proricanja. on je »pokazao s j a j neopisivih misterija« (Rhesos. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 149 među retkim silascima u Podzemlje koje pominju grčka predanja. The Greeks and their Gods. Katabaza u Odiseji (XI. Autor dela Protiv Aristogitona A (§ 11) tvrdi da je Orfej taj »koji nam je pokazao najsvetije obrede posvećenja«. 304 i dalje). u nekoj »varvarskoj« oblasti. poznato je da je Orfej bio verni pristalica Apolona. 11 Apolon osuđuje Orfejeva proročanstva na Lezbu (Filostrat. tin Tračana »koji su verovali da su besmrtni«. bilo geografski (što će reći. Nije teško prihvatiti da je živeo »pre Homera«. Njegove veze s Tračanima su dosta zagonetne. fr. komadanje ovog od strane menada može se interpretirati kao dionisijski ritual. 315. šamanska katabaza). Naš pevač je.. do koje još nisu bile doprle duhovne vrednosti svojstvene homerovskoj civilizaciji). uzimajući t a j izraz bilo hronološki. str. str. Orfej jeste religijska ličnost arhajskog tipa. § 124). predmet polemika. »šamanske« i pitijske? . Zbog svoje predanosti Apolonu kažnjen je nasilnom smrću. U tome što Dionis izvlači iz Hada svoju m a j k u Semelu.

on je na k r a j u sklopio mir s Dionisom koji je primljen na Olimp. Stoga izgleda prihvatljivo da su ljudi u VI i V veku u mitskoj figuri Orfeja videli osnivača Misterija koji je. iako »miljenik Apolona«.150 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ske poruke. Od samog početka. Sudbina duše posle smrti predstavljala je. Orfej eva figura deluje pod združenim znamenjima Apolona i Dionisa. Pored toga. koje religija nije mnogo privlačila. ali to je bilo privremeno i postizalo se snižavanjem praga svesti. osnovni cilj eleusinskih inicijacija. u Guthrie. kao što smo videli (§ 90). kao što smo videli (§ 97). 49). bio je takođe i »onaj koji je Grcima objasnio Dionisovo ime. Orfička teogonija i antropologija: duše transmigracija i besmrtnost Religijsku i filozofsku misao Grčke u VI veku pretežno je zaokupljao problem Jednog i Mnoštva. To nije jedini primer. no Dionisov i Apolonov kult takođe su u vezi sa sudbinom duše. inspirišući se tradicionalnim posvećenjima. poznati su i teološki postulati: transmigracija pa. »Orfizam« će se razvijati u istom smeru. The Greeks and their Gods. i besmrtnost duše. prema tome. Melampod. 12 . 316 i dalje. Prihvativši bahantsku pouku o tome da čovek može da učestvuje u božanskom. str. U tim inicijacijama za nas će ostati t a j n a ono najvažnije što se može uzeti da je »osnovao« Orfej. »orfičari« su iz nje izvukli logičan zaključak o besmrtnosti i. Poruke koja predstavlja temeljni raskid s olimpskom religijom. asketizam. Poznato je samo ono što je inicijaciji prethodilo: vegetarijanstvo. Apolon je imao izvesne veze s Hadom. Jonjani. 132. Uostalom. vrač iz Pila. A History of Greek Philosophy. Religijski duhovi tog vremena postavljali su sebi pitanje: »Kakva veza postoji između pojedinca i božanstva kojem ovaj oseća da pripada? Kako ostvariti potencijalno jedinstvo koje isto tako postoji u čoveku kao i u bogu?« 12 Neka vrsta sjedinjavanja božanskog i ljudskog ostvarivana je za vreme dionisijskih orgija. I. pročišćenje i versko obrazovanje (hieroi logoi. S druge strane. II. takođe od istog autora. postavljali su sebi filozofsko pitanje: »Kakav je odnos između višestruke raznovrsnosti sveta u kojem živimo i jedinstvene prasupstance iz koje je sve nastalo?« Vid. knjige). str. Ovo zbližavanje dva antagonistička boga nije nevažno. pokazao im kako se ovom bogu prinose žrtve i kako se obavljaju procesije falosa« (Herodot. Možda je na t a j način grčki duh izražavao nadu da će kroz koegzistenciju ova dva boga pronaći izlaz iz kriza nastalih rušenjem homerovskih religijskih vrednosti? 181. predlagao jednu prihvatljivu inicijacijsku disciplinu koja je imala u vidu transmigraciju i besmrtnost duše.

koji je bio jednovremeno »inicijacijski« i »narodni«. takvi ekstatici. S druge strane. pak. vračevi i nadrilekari postojali su uvek. pak. kao i o životu posle smrti. Treba se samo setiti lažnih asketa kojima vrvi Indija još od vremena Upanišada ili. 364 b—365 a).. De an. up. purifikatore i vračare koje opisuje Platon u jednom poznatom odeljku. Suidas daje dugu listu delà pripisanih Orfeju (Kem. 14 To je dobro poznat fenomen u istoriji religija: svaki asketski. mnogi od tih 13 Platon. već i čitave Države. ] Da bi ih uverili u vrednost svojih obreda. Za ilustraciju mogu poslužiti bezbrojni pokreti »posvećenja«... pak. str. još od nastarijih vremena: oni predstavljaju jednu od karakteristika »narodnih religija«. to jest »knjigama«. kritičku analizu kod L. Imitatora je bilo najviše onda kada se insistiralo na otkrovenju i inicijaciji neke soteriološke gnose. a ta posvećenja.]. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 151 skladu s tim. 410 b 28. S jedne strane. 14 ».. kao i »tajna društva« koji niču širom zapadne Evrope u vezi s pojavom slobodnog zidarstva ili. .. jer oni ih tako nazivaju. gnostički i soteriološki pokret izaziva bezbrojne pseudomorfoze i katkad detinjaste inicijacije. u klasičnoj epohi. poznat pod imenom orfizam. Phileb. Crat. važnost koja je pridavana pisanim tekstovima.. kao i očišćenje od grehova [. činjenica da su se.. Euripid. donose gomile knjiga koje su sastavili Muzaj i Orfej. Orpheé et l'Orphisme à l'époque classique. Rep.ORFEJ. . 223). Platon se poziva na veliki broj knjiga koje se pripisuju Orfeju i Muzaju (za kojeg su smatrali da je pevačev sin ili.. Pevač i harfista postao je simbol i rodonačelnik celog jednog pokreta. Fr. tehnikom očišćenja prema Apolonovom učenju. 954. 402 b. Moulinier. Pored autora teogonija ili asketa i vizionara. Orph. oni uspevaju da ubede ne samo pojedinca. . učenik). Stoga bi bilo naivno podleći utisku da su nosioci pokreta bili orfeotelesti i čudotvorci i posumnjati u stvarno postojanje orfičkih ideja i rituala.. Ono što već dovoljno izdvaja ovaj verski pokret od ostalih jeste. I Euripid govori o orfičkim »tekstovima«. grotesknih imitatora joge i tantrizma. a Aristotel. 74 i dalje. bio je upoznat s teorijama o duši koje sadrže »takozvani orfički stihovi«. 364 e. 13 Izgleda prihvatljivo da je Platon neke od tih tekstova poznavao (mogli su se kupiti kod knjižara). da je ?a žive i mrtve moguće pribaviti oproštaj. Aristotel. Koristeći autoritet ove dvojice. Druga karakteristika orfizma je izrazita raznolikost samozvanih »orfičara«. On takođe navodi neke heksametre teogonijske prirode kao »Orfejeve«. pre svega. Hipp. br. na sve strane izazivaju paklene nerede« (Rep.. o božanskoj prirodi duše. U to mnoštvo ne u b r a j a m o obične čudotvorce. počev od VI veka. Teofrast nazvati orfeotelestima (»orfički inicijatori«). tu su 1 oni koje će kasnije. »misterije Ruže i Krsta«. Prinosioci žrtava i vračevi koji opsedaju vrata bogatih moljakajući i ubeđujući ih da su žrtvama i udvaranjima dobili od bogova moć da im obezbede oproštaje od grehova koji su možda počinili oni ili njihovi preci [ . A zatim su orgije zamenili katarzom. sin Lune i Muza. 66 c. koji nije verovao da je Orfej istorijska ličnost. u kojima je bilo govora 0 očišćenju od grehova.

koji je vodio »orfički život«. up. objašnjavao svoje vegetarijanstvo (životinja koju ubijamo mogla bi u sebi imati dušu nekog našeg bliskog pretka).). ali do spasenja se dolazilo. kao i poznije datiranih dokumenata. istovremeno. moguće je u glavnim crtama rekonstruisati ono što bi se moglo u nedostatku boljeg imena nazvati »orfička dok15 Cratyle. sistema koji je bio zasnovan na prvoj žrtvi koju je uspostavio Prometej (§ 86). Ono što se nazivalo »orfički život« (Zakoni. Ti odeljci su bili povod beskrajnih rasprava. to jest. Upoređivanjem nekih svedočanstava i aluzija starih autora (Eshila. 782 c) sadržavalo je očišćenje od grehova. i koje su se oni trudili da oponašaju. vid. Međutim. Platona. duša je zatvorena u telo (soma) kao u grob (sema). dostigne prvobitno blaženstvo. do tog »pravog života« ne dolazi se automatski. str. 14 Hésiode. 148 i dalje.152 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čudotvoraca. Travaux. a smrt tela predstavlja početak novog života. Phedon. a bogovima namenivši kosti žrtve. Odbijajući da jedu meso. itd. na k r a j u krajeva. Nekoliko Platonovih aluzija omogućuje nam da nazremo kontekst orfičke koncepcije besmrtnosti. vegetarijanska praksa imala je dublje i složenije religijsko opravdanje.15 U skladu s tim. To odbijanje je svakako značilo odvajanje od građanskog života i. Orpheus. tekstove koje navodi Gatri. Pindara. Empedokla. otkrovenjem kosmološkog i teozofskog reda. reč je o verovanju u neuništivost duše. »La cuisine de Pythagore«. O mističkim i eshatološkim vrednostima vegetarijanstva. Aristofana. B. no. orfičari (i pitagorejci) uzdržavali su se od krvavih žrtvi obaveznih u zvaničnom kultu. str. ako ništa drugo. uslovio razvoj događaja koji je označio k r a j »rajske« epohe u kojoj su ljudi živeli u zajednici s bogovima. štaviše. VI. da prisvoje slavu imena te legendarne ličnosti. str. 69 i dalje. Već za Empedokla. ono je pre svega proklamovalo odbacivanje grčkog verskog sistema u celini. 115 i 126). odluku da se ispravi greh predaka i nadu da se. »odricanje od sveta«. inkarnirana egzistencija više liči na smrt. takođe Detienne. proterana daleko od Blaženih. time je. . putem »inicijacije«. 62 b. I za Empedokla je besmrtnost podrazumevala metempsihozu. Up. ili. efikasnije i uticajnije. 18 Povratak vegetarijanstvu označavao je. 197 i dalje. makar delimično. pre svega. Da bi bila kažnjena za prvobitni greh. duša je bila zatvorenik u telu. dokazuje postojanje izvesnih gnosa i soterioloških tehnika koje su izgledale superiornije. osuđene na transmigraciju do konačnog oslobođenja. 400 c. vračeva i purifikatora pozivali na Orfeja. uostalom. Saggio sul misticismo greco. aksetizam i brojna specifična pravila. odevena »u čudnu tuniku načinjenu od mesa« (fr. Međutim. time je. 110 i dalje. Prometej je navukao Zevsov gnev. duši se sudi prema njenim gresima ili zaslugama i posle izvesnog vremena ona se ponovo inkarnira. posebno interpretaciju Sabatučija (Sabbatucci). Rezervišući meso za ljude. Kao u Indiji posle Upanišada. o »tamnici« ili »zatvoru« duše. 90 i dalje.

kao i dosta neobična antropologija. kraj grada Dervenija. str. u orfičkoj teogoniji ovaj mit ima suptilnije značenje: u njemu se uočava napor da se od boga kosmokrate načini stvoritelj sveta kojim on vlada. Orpheus. 5—7). PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 153 trina«. 10 Taj tip kosmogonije podseća na memfisku teologiju (§ 26). Uočava se teogonija koja se proširuje na kosmogoniju. 17 zadržava samo neke detalje genealogije koju je preneo Hesiod. Tekst sačuvan na papirusu iz Dervenija važan je iz više razloga. Iz toga sledi da ime »Zevs« označava »svet« (up. bez sumnje. Teogonija. 77 i dalje. 137—142. To da Zevs proguta neko božanstvo. Vreme (Hron) načinilo je u Eteru (Aither) p r a j a j e iz koga je izišao prvi bog Eros. up. tvrdeći da je logos sveta isto što i logos Zevsa (st. čitao delo koje se zvalo Orfejeve rapsodije. str.). . Eros je. na sistem Ferekida i na autogenu kreaciju Prađapatija (§ 76). 19 Otkriven 1962. 1—3). pomenuta epizoda je odraz filozofske spekulacije o stvaranju višestrukog Univerzuma od jednog jedinstvenog. iz kojeg je nastalo Vreme (Hron). Reja i Hera samo različita imena iste boginje (st. »Kad ljudi kažu: . ili Okean. 2 0 Autor objavljuje jedinstvo postojanja. dobro je poznata mitska tema. 13. 15. Kosmogonija istovremeno ima seksualnu i monističku strukturu: Zevs je stvorio svet vodeći ljubav »u vazduhu« (ili »odozgo«). B 1. on s jedne strane pokazuje da su 17 Damaskije je još u V veku pre Hr. koje je izrodilo Nered tokom kojeg se Zemlja odvojila od Vode i Neba. sredina i k r a j svih stvari« (st. Okean je samo jedna od Zevsovih hipostaza. što će biti. Reč je o komentaru jednog orfičkog teksta. Nedavno je papirus iz Dervenija 19 otkrio još jednu orfičku teogoniju u čijem je središtu Zevs. Neki odlomci su. fr. S pravom se ukazuje na analogije s egipatskom i feničanskom kosmogonijom. mit je zadržao svoju arhajsku strukturu. Majka. koji se zvao i Fanes. oni tada podrazumevaju da je Zevsova misao odredila ono što jeste.Mojra je tkala'. Orfičku eshatologiju pre svega čini antropogonijski mit koji je istovremeno u suprotnosti i sa homerovskim i sa eleusinskim. No Zevs proguta Fanesa s ćelom njegovom tvorevinom da bi stvorio jedan novi svet. 12). progutao svoju ženu Metidu. Orfej kaže da je Mojra (sudbina) Zevsova misao. Jedan stih pripisan Orfeju tvrdi da je »Zevs početak. B 32). 319. potom stvorio druge bogove i svet. pre čudesnog rođenja Atene (§ 84). Ali. Hesiod navodi da je gospodar Olimpa. što predstavlja ješ jednu potvrdu starosti i visokih spekulativnih kvaliteta tih spisa. davnašnji (VI vek pre Hr. 18. a i što će prestati da bude« (st. a potom Eter (vazduh) i Haos. Druga predanja postuliraju kao prvobitni princip Noć (Niks) koja je rodila Urana i Geju. ili. i vremenski smešten u IV vek pre Hr. Jedno. pak. Guthrie. The Greeks and their Gods. 18 Uprkos obradi. Heraklit. 7—11). Pored toga. kao princip stvaranja. pored Soluna.ORFEJ. kao što su Geja (Demetra). Ali tekst ne pominje partnerku. 15. zvana »Rapsodije«. 18 Guthrie.

kao što smo pokušali da pokažemo u vezi s mitsko-obrednom temom Dionisa-Zagreja (§ 125)..). zahvaljujući sopstvenom načinu postojanja. Što se tiče mita o nastanku čoveka iz pepela titana. drugim recima. ponašanja i inicijacija koja omogućuje izdvajanje »orfičara« od njemu sličnih i konačno vodi odvajanju duše od Kosmosa.). bilo je moguće eliminisati titanski element i postati bakhos. izvesno je da se u antičko vreme mit o titanima smatrao »orfičkim«. 22 Bez obzira na to kako se interpretiraju neke neodređene aluzije.154 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u ranoj epohi postojale prave orfičke konventikule. ni u homerovskoj koncepciji. on se u jasnom obliku pojavljuje tek kod nekih kasnijih autora (I—II vek posle Hr. od tela pračudovišta Tijamat) i od krvi arhidemona Kingua (up. čovekova priroda je istovremeno sadržala i titansko i božansko. mesožderstvo. Međutim. 22. u Pkidarovom izrazu: »ispaštanje zbog starog poraza« (fr.. kao i »orfičkog načina« življenja. Prema tom mitu. kojeg nema ni u mesopotamskom Weltanschauungu. Ali. sumorna i tragična kakva izgleda. Jer čovek. . Protrept. orfička antropogonija sadrži u sebi element nade. obreda posvećenja (teletai). 210). kao »zatvora«. II. Prema jednom podatku Olimpiodora. paradoksalno. dopušteno je videti reference na ono što je titansko u čoveku. s druge strane. 133. Ne treba podvlačiti novinu i originalnost ove koncepcije. skupina mitova. De esu carn. čak »monoteističku« tendenciju jedne od orfičkih teogonija. Sve to podseća na brojne indijske tehnike i soteriologije (§ 195) i anticipira razne gnostičke sisteme (§§ 229 i dalje). jer se u pepelu titana nalazilo i telo deteta-Dionisa. On je čak u stanju da se oslobodi »demonskog« elementa koji se javlja u svakoj profanoj egzistenciji (neznanje.. Fr. Najpotpunija verzija se može naći kod Klementa Aleksandrijskog. dionisijsko u čoveku. Or. itd. verovanja. « Plutarh. S jedne strane. 21 No. Podsetimo se one prethodne. kao i u odeljku Zakona (701 c) o onima koji »pokazuju staru titansku prirodu«. mesopotamske: Marduk je stvorio čoveka od zemlje (to jest. uz pomoć purfikacija (katharmoi). 84. može se smatrati da je Platonov učenik Ksenokrat povezivao pojam tela. 2. VII (Kern.). s Dionisom i titanima. a s druge strane. Uprkos skepticizmu nekih naučnika. pogl. In Phaed. 2. odgovarajuće aluzije se nalaze u znatno starijim izvorima. on ilustruje monističku. 55. § 21). 18. koji je veoma blizak Platonovom. XXX. I. učestvuje u božanskom. može se razlikovati dualizam (telo—duh). a Olimpiodor.. 17. na t a j način se izdvajalo i ostvarivalo ono božansko. Schr. uprkos svom titanskom poreklu. Dion Hrisostom. br.

Euboleju i vi ostali besmrtni bogovi.ORFEJ. . . »Pozdrav tebi koji putuješ desnim putem prema svetim pašnjacima i šumama Persefone. Analogne indikacije su otkrivene u stihovima koji su upisani na zlatnim tablicama. Posle smrti duši se sudi. u svojoj dobroti.000 godina ponovo vratila na zemlju. zavisno od presude. naići ćeš na jedan izvor k r a j kojeg raste beli čempres. dok su grešnici upućeni da idu levim. I stražari će ti dopustiti da piješ vodu sa svetog izvora. Našao sam utočište u naručju Gospe. Posvećeni se obraća bogovima Podzemlja: »Dolazim iz zajednice bezgrešnih. od kojih neke potiču čak iz V veka. Reci im: . Posle smrti duša odlazi u Had. mora deset puta da prođe kroz t a j ciklus. da bi se posle 1. Guthrie. ni prost. »Preskočio sam ciklus teških muka i bolova i kročio hitrom nogom prema željenoj nagradi. uputi tamo gde borave sveti. Ali sudbina i drugi besmrtni bogovi nisu mi bili naklonjeni. Eukleju. Jedna druga tablica otkriva važne detalje: »Izdržao sam kaznu koju sam zaslužio svojim nepravednim d e l i m a . PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 155 182. na njemu je mnogo zavijutaka i prepreka«. a moguće je da su i starije.« (videti ipak i tumačenje Cunca. U Državi (614 c—d) precizira se da je pravedniku dozvoljeno da krene desnim putem. Empedokle i Pindar. a potom ćeš vladati sa ostalim junacima. Sada pristupam veličanstvenoj Persefoni s molbom da me. No. 23 Tablice iz Petelije i Eleuterne. privremeno šalje na mesto gde ispašta grehe ili živi u blaženstvu. str. Jer je meni čast da pripadam vašoj blaženoj rasi.« A boginja odgovara: »O srećni. pođi desnim putem ka svetim livadama i šumama Persefone« (nav.. pa se potom. o. delo. . kraljice Podzemlja. n j u je moguće u grubim crtama rekonstruisati na osnovu nekih podataka koje d a j u Platon. Persephone. nađenim u grobovima južne Italije i Krita. str. Prema Fedonu (108 a) i Gorgiji (524 a). str.« Tekst sadrži precizna uputstva: »Levo od Hadovog boravišta. str. blaženi! Bio si čovek. Običan smrtnik. 364 i dalje. i novu interpretaciju Cunca (Zuntz). zbog toga su one morale izbegavati vodu sa izvora Lete. pozdravljam te. 24 Početak teksta je veoma značajan. pre konačnog spasenja. nemoj mu se suviše približavati. Pozdravljam te. naći ćeš tamo i drugi izvor: iz jezera Pamćenja (Mnemosina) ističe sveža voda. a n j u čuvaju budni stražari.« 23 U mitu o Eru Platon kaže da sve duše koje su određene za reinkarnaciju obavezno piju vodu na izvoru reke Lete da bi zaboravile sve što su iskusile na onom svetu. 40). .Ja sam dete Zemlje i zvezdanog Neba. . ali gorim i umirem od žeđi. 318). Dajte mi brzo sveže vode koja ističe iz jezera Pamćenja'. 171 i dalje. put »nije ni jedinstven. vi to znate. dušama »orfičara« je bilo zabranjeno reinkarniran je. o bezgrešni vladaoče Podzemnog sveta..«24 »Ciklus teških muka« sadrži izvestan b r o j reinkarnacija. Orpheus. Up. delo. Međutim.« Boginja ga prima blagonaklono: »Pozdrav tebi koji si izdržao patnje kakve nikada ranije n i s i . a postao si bog. nav. Nova eshatologija Što se tiče »orfičke« eshatologije.

str. među svima onima koji su bili opsednuti eshatološkim enigmama. I. ali uzaludno. da donose vodu za svoje pročišćenje« (F. Cummont. poput svinja koje vole da se valjaju u blatu (up. »Locum refrigerii. Ponovo nailazimo na »šamanski« element. str. put koji vodi udesno — kao i »žeđ umrlog«. 1287. međutim. vizijama i zanosima. Eliade. Drvo k r a j izvora ili česme predstavlja uzornu sliku »raja«. 27 Pejzaž i maršruta opisani na tablicama — izvor i čempres. rezultatu hiljadugodišnjih razmišljanja o ekstazama. v. delo. nav. oni će.156 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »Orfičari« su detaljno opisali sva mučenja kojima su izloženi grešnici. Pogrebne libacije. pitagorejcima i. vodi sve do Dantea. 28 Vid. Dri. No. zastupnik Boga (§ 22). »beskrajna ispaštanja koja čekaju proklete«.. Plotin. 493 b. Ne treba isključivati izvesne istočnjačke uticaje. mogu se naći u mnogim drugim mitologijama i pogrebnim geografijama. 6. 26 U stvari. u različitim predanjima različito vrednovano. 395 i dalje. Samo neki privilegovani.. da prenose vodu u rešetu (Gorgija. * Žrtve u vinu (prim. ili će se uzalud truditi da napune probušeno bure ili. uočene su u mnogobrojnim kulturama. Eliade. mrtvi su ti koji sve zaboravljaju. Značajnija je. ispaštati zasluženu kaznu za svoju moralnu nečistotu (Država. . razradili i popularisali opširnu i spektakularnu geografiju podzemlja. orfizam je prvi stvorio Podzemlje. str. 246. 2 8 Verovanje da »Voda života« obezbeđuje uskrsnuće heroja podjednako je rašireno u mitovima kao i u folkloru. Pevačeva katabaza u potrazi za Euridikom opravdavala je sve tadašnje opise podzemnog sveta. razume se. Kimon (Cumont) je sklon da u orfizmu vidi početak sve »te halucinantne literature« koja. Moguće je da se radi o arhajskim mediteranskim i orijentalnim mitologijama i verovanjima koja su do tada bila čuvana u »narodnim« ili ekscentričnim sredinama i koja su od nekog vremena stekla izvestan ugled među »orfičarima«. Pauly-Wissowa.«. prema Platonu. Religijski značaj tablica leži. to je možda kazna za one koji se nisu čistili od grehova. 363 e). Lux perpetua.* prinošene da bi se ugasila žeđ mrtvih. po svoj prilici je reč o zajedničkom nasleđu iz prastarih vremena. preko Plutarhovih mitova i Petrove Apokalipse. str. nasleđu koje je. pa sada moraju u Hadu neprestano.). kao što su 25 »Bačeni u kaljugu. Fedon. preo vladu juću crtu Orfejevog mita: poznato je da su u celoj centralnoj i severnoj Aziji šamani ti koji su. u stvari. 69 c). n j o j u Mesopotamiji odgovara vrt sa svetim drvetom i izvorom koji čuva Kralj-Baštovan. 25 Prema Kernu. »Mysterien«. prev. pak. 27 Up. u činjenici da se koncepcija zagrobnog života duše koju one d a j u bitno razlikuje od one iz homerovskog predanja. Realencyklopädie. o oniričkim avanturama i zamišljenim putovanjima. 6). sve će to. 245). nova interpretacija »žeđi duše«. s. prepričavajući s beskrajno mnogo detalja svoje ekstatičke silaske u Donji svet. Za Grke. smrt je izjednačena sa zaboravom. dakle. Le Chamanisme. zadesiti one bezumnike koji se neprestano predaju nezajažljivim strastima. uopšte. 363 d.

pitagorejska tvorevina ili njena obrada. nju će ponovo uvesti gnosticizam (§ 130). »Zaborav« više nije simbol smrti. on zauvek čuva sećanje na ono što je video«. I. 78 i dalje). 463. a ipak »božanski čovek« u pravom smislu te reči. ne menja naše shvatanje »orfičkog« fenomena. nasuprot tome. Precizirajmo ipak da eventualni doprinos Pitagore i pitagorejaca. i Pitagoru. (Poznato je. Neki naučnici su osporavali njihov »orfički« karakter. Baš kao i drevnog osnivača inicijacija. Čak su podvlačili da je većina pojmova i rituala s »orfičkom« reputacijom. Leta briše sećanje na nebeski svet u duši koja se vraća na zemlju da bi se reinkarnirala. Apolonije Rođanin.ORFEJ. za potrebe uvođenja doktrine o transmigraciji. već povratka u život. nanovo se inkarnira i opet uključuje u ciklus postojanja. Hermes mu je podario »neuništivo pamćenje«. Funkcija Lete je izmenjena: njene vode više ne primaju dušu koja je upravo napustila telo zato da bi iz n j e izbrisale sećanje na zemaljski život već. 150 i dalje. na njegovo vladanje životinjama i na njegovu sposobnost da se istovremeno pojavljuje na više mesta. Duša koja je bila toliko neoprezna da pije vodu na izvorištu Lete (»koja se prepila zlobe i zaborava«. Problem je ipak daleko složeniji da bi se mogao rasvetliti na nekoliko stranica. ali i smele revalorizacije asketskih i kontemplativnih tehnika. zaborav nije obuzeo njegovu dušu. kao i to da se neosporno mogu povući paralele između ugleda ovih dveju ličnosti. čija se prva svedočanstva vezuju za neke poznate grčke ličnosti iz VI veka. uspeli su da sačuvaju sećanje posle smrti. da se smatralo kako se tokom obreda posvećenja sibirskih šamana njihovi organi obnavljaju. Jamblique. Da bi svog sina Etalida učinio besmrtnim. Empedokle i drugi koji su zastupali doktrinu metempsihoze tvrdili su da se sećaju svojih ranijih života. Pitagora. da su tokom boravka na onome svetu uspeli da sačuvaju pamćenje. koji je bio istorijska ličnost. legende o Pitagori aludir a j u na njegove veze s bogovima i duhovima. mitologija Pamćenja i Zaborava je modifikovana. neku vrstu vodiča za onaj svet. a njihove kosti ponekad spajaju gvožđem. . koji se može upoređivati s egipatskim ili tibetskim »knjigama mrtvih«. Burkert (Burkert) objašnjava čuvenu Pitagorinu »butnu kost od zlata« poredeći je s jednom inicijacijom šamanskog tipa. zapravo. Fedar. 248 c). Eliade. str. pa bio on i znatan. Tema »zaborava« i ponovnog sećanja. Sigurno je da su analogije između legendi o Orfeju i Pitagori očigledne. 50 Up. Aspects du mythe. Vežbanje i usavršavanje pamćenja imalo je važnu ulogu u pitagorejskim bratstvima (Diodor. smatrajući da je njihovo poreklo pitagorejsko. Vita Pyth. i bez obzira gde se nalazio. X. u boravištu seni ili pod svetlošću sunca. 30 Izgleda da odlomci ispisani na zlatnim tablicama predstavljaju deo kanonskog teksta. karakterišu grandiozna sinteza arhajskih elemenata (od kojih su neki »šamanskog« tipa). igrala je značajnu ulogu u indijskim kontemplativnim i spekulativnim tehnikama. drugim rečima. U stvari. u stvari. 5.) I Pitagorina katabaza 58 »čak i kada je prešao Aheront. Argonauti. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 157 Tiresija i Amfijaraj. Platon. 29 No.

leteo je na streli (§ 91).158 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u k r a j n j o j liniji predstavlja šamanski element. pitogorejci nisu prezirali ni aktivnu politiku. 44—45. str. . kao izraz jednog istog Zeitgeista. već je razradila i jedan sistem »kompletnog obrazovanja«. 133 i dalje. Eliade. ü međusobnom srodstvu. matematike i astronomije. velika Pitagorina zasluga leži u tome što je postavio temelje jednoj »sveobuhvatnoj nauci« holističke strukture u kojoj su naučna znanja bila integrisana u skup etičkih. Aristej sa Prokonesa bio je slavan zbog svoje ekstaze koja je ličila na smrt. str. krajnji cilj ovih disciplina bio je mističnog reda. Weisheit und Wissenschaft. 120 i dalje. Moguće je da je određeni b r o j »orfičkih« spisa delo pitagorejaca. samo legende o Orfeju i Pitagori. nap. S tom razlikom što se. 33 Staviše. nije bio autonoman. 45. pitagorejska »sekta« ne samo organizovala u zatvoreno društvo ezoteričnog tipa. u vezi s Pitagorom. postoje i analogije između doktrina i prakse »orfičara« i pitagorejaca: verovanje u besmrtnost i metempsihozu. Apolonov sveštenik. jer i on »diše«). No. zbog bilokacija. kao pokret. kao što je poznato. Hijeronim sa Roda priča da je Pitagora silazio u Had i da je tamo video duše Homera i Hesioda kako ispaštaju za sve ono ružno što su rekli o bogovima. 15 Dopunjavajući svoje asketske i moralne propise proučavanjem muzike. De. može se naći kod Walter Burkert. kojeg su neki stari autori smatrali jednom od prethodnih inkarnacija Pitagore. verovanja i obrede izmislio Pitagora ili njegovi učenici. bilo bi naivno verovati da je »orfičke« eshatološke mitove. 117. Hiperborejac Abarid. 31 Takvi »šamanski« detalji ne karakterišu. Hermotim iz Klazomene. prema direktivama svog osnivača. egzistencijalnu i soteriološku funkciju. Lista legendi o čudima. kao i zbog metamorfoze u gavrana. i druge slične primere. Među tim legendama ipak nedostaju opisi ekstatičkih putovanja šamanskog tipa. 32 Pored sličnosti legendarnih biografija. znanje je istovremeno imalo gnoseološku. De Zalmoxis ä Gengis-Khan. Ali. To je »sveobuhvatna nauka« tradiSI Eliade. važnost koja se pridaje očišćen j u od grehova i asketizam. uostalom. Ali sve te sličnosti i analogije ne predstavljaju dokaz da »orfizam«. str. sa izvorima i najnovijom literaturom. 118 i dalje. 166 i dalje). bio je u stanju da dugo vremena boravi van svog tela. Dva verska pokreta razvila su se paralelno. 45 — 46. Jednom reči. ako je »sve broj« i »sve jedna harmonija suprotnosti«. metafizičkih i verskih principa kojima su bile priključene razne »tehnike tela«. onda su sva živa bića (uključujući i Kosmos. 141 i dalje. no. neko vreme oni su čak držali vlast u brojnim gradovima južne Italije. str. U stvari. isto. 82 Vid. Up. str. Zalmoxis ä Gengis-Khan. 163 i dalje (= Love and Science in Ancient Pythagoreanism. vegetarijanstvo. ispaštanje u Hadu i konačno vraćan j e duše na nebo.

ali i privlačnost za elitu. i da se na kreativan način uklapa u brojne verske sinkretizme. Orfej je jedna 34 činjenica da posle Aristotela ovaj tip »sveobuhvatne nauke« počinje da gubi svoj prestiž i da se naučno istraživanje orijentiše ka metodologiji koja će. njega su nastavili da tumače. može biti tačno. kod alhemičara XVI veka. čiji je cilj bio drukčiji od onog koji sebi postavlja hernija. dati prve spektakularne rezultate u XVI i XVII veku. hermetisti i filozofi renesanse. ali i vidari. vračevi. već disciplinu koja je odgovarala jednom drugom sistemu značenja. Pre bi se moglo reći da ono što ga karakteriše — »popularnost«.). ali isto tako i kod humanista italijanske renesanse. uvek nanovo i nezavisno od »orfizma«. pa prema tome i ideja o božanskom elementu u čoveku. njegove glavne ideje — dualizam. pre svega. Ni ti verski pokreti nisu predstavljali »crkve«. orfizam ponovo ušao u modu. Što se tiče Orfejevog lika. . pak. Opstala je takođe i verska s t r u j a na svom »popularnom« nivou (»orfeotelesti«). malo verovatno da se orfizam bio konstituisao u »crkvu« ili neku tajnu organizaciju koja bi bila slična verskim pokretima Misterija. neoplatonistima i neopitagorejcima. što. među »orfičarima« se mogu naći i sledbenici inicijacijskih grupa koje su u drevnim vremenima obavljale različite funkcije pod imenima kabiri. ali su obuhvatali »škole« koje su na sličan način raspolagale obimnom literaturom 3 5 i koje je proslavio niz ponekad legendarnih učitelja. koribanti i daktili. S druge strane. »poslovne tajne« u vezi s ovladavanjem raznim oblastima delatnosti zamenile su »tajne« povezane sa sudbinom duše posle smrti. Iako je posle medskih ratova prestiž orfizma opao. kureti. uticaji nekih orfičkih koncepcija mogu se identifikovati u religijama Misterija. Neki autori su skloni da orfički pokret smatraju vrstom »crkve« ili. kod Paracelzusa ili. 34 onakva kakva se može naći u Platonovoj misli. »inicijacije«. učitelji inicijacija itd. jednostavno. u Evropi. uopšte ne implicira slabost holističkog pristupa. u helenističkoj epohi. Baš ta sposobnost da se razvija i obnavlja. indijska i kineska medicina i alhemija. grupa čiji su članovi ljubomorno čuvali neke »poslovne tajne« (oni su bili topioničari i kovači. uostalom. U pitanju je. bar u izvesnim slučajevima. nova perspektiva i drugi telos. međutim. da bi potom. baš kao i u slučaju tantrizma.ORFEJ. Ipak je. »Totalna nauka« kakvu su ostvarile. Alhemija nije predstavljala začetak hernije. ali i »knjige« — ovaj pokret povezuje s neotaoizmom i indijskim tantrizmom. jevrejski i hrišćanski teolozi. besmrtnost. neki docniji orfički tekstovi se pojavljuju u obliku revelacija jedne stare doktrine. telhini. a zahvaljujući. nisu prestajale da zaokupljaju grčku misao. Jednostavno. eshatologija — naročito u Platonovoj interpretaciji. pak. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 159 cionalnog tipa. ukazuje na to koliki je domet »orfičkog« iskustva. početkom hrišćanske ere. 35 I. pesnici od Policijana do Poupa i od Novalisa pa sve do Rilkea i Pjera Emanuela. pre svega. Kasnije. sekte koja bi se mogla uporediti s pitagorejskom.

naročito počev od IV veka. Sokrat se koncentrisao na majeutiku. i da bi vrednost spoznaje zasnovao na nauci. Činjenica je utoliko značajnija što Platonova najizrazitija vokacija uopšte nije bila religijska. 44). već politička. Sokrat je osnovne uzroke dezintegracije video u relativizmu sofista. Platon je težio da stvori idealan grad.160 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA od retkih mitskih ličnosti stare Grčke koju Evropa. Istraživanje sveta prirode nije ga zanimalo. sofisti su prećutno osporavali mogućnost objektivne spoznaje. Platon je isto tako značajan i za istoriju verskih ideja: poznu antiku. Pitagora i orfizam Prema slavnoj definiciji A. . metodu koja dovodi do upoznavanja samog sebe. Negirajući postojanje apsolutnog i nepromenljivog principa. Ali. No. Za našu svrhu nije od značaja to što Platon katkad govori o svetu ideja kao o modelu našeg sveta — u kojem materijalni objekti »oponašaju« ideje. ismaelitsku gnosu. str. verske i moralne krize koje su ugrožavale same temelje društvenog uređenja. 987 b. hrišćansku teologiju. romantična ili moderna. kao i do ovladavanja sopstvenom dušom. Vajtheda (Whitehead). Da bi ukazao na greške u njihovom razmišljanju. bila ona hriščanska ili iluminatska. sve u svemu. proučavao je matematiku. italijansku renesansu. za Pitagoru stvari predstavljaju brojeve. mada na različite načine. dakle. moguća. nije htela da zaboravi (videti III tom). N. obeležila Platonova religijska vizija. U stvari. grad čiji će svaki stanovnik imati preciznu i specifičnu funkciju. objektivna spoznaja je. koliko je to u njihovoj moći — i ponekad tvrdi da svet realnosti koje se čulima mogu osetiti »učestvuje« u ** Aristotel zlobno piše da je jedina razlika između Platona i Pitagore u terminologiji (Metafizika. 10 i dalje). 183. Platon se potrudio da upotpuni svog učitelja. Atinu i druge grčke gradove u to vreme su već poduže nagrizale političke. Platon je istovremeno davao odgovor i sofistima i skepticima: pošto se oslanja na večne modele iz vremena pre nego što je postojanje i počelo. kao i u uopštenom skepticizmu. kao i harmonija koja reguliše i kretanja planeta i muzičku lestvicu. Platon. istorija zapadne filozofije predstavlja. samo niz infrapaginalnih opaski u Platonovoj filozofiji. Sve je njih duboko. 36 Razrađujući teoriju ideja koje predstavljaju nepromenljive i vanzemaljske uzore zemaljskih realnosti. organizovan u skladu sa zakonima i osnovan na pravdi i harmoniji. Opčinjavala ga je pitagorejska koncepcija nepromenljivog i univerzalnog jedinstva Kosmosa. kako s pravom primećuje Burkert (Lore and Science.

37 No. dakle. The Greeks and their Gods. neprekidno zadrži u svetu Ideja i na t a j način izbegne novu reinkarnaciju. prilikom reinkarnacije. 88 Eliade. ali ne povezujući je s teorijom spoznaje i uopšte ne pominjući politiku (§ 80). 39 Eshatološke spekulacije su bile u velikoj modi. 377). kao i transmigraciju duše. s » Podsetimo se da_ je indijska metafizika detaljno razvila doktrinu o transmigraciji (samsara). već je Sokrat insistirao na neprocenjivoj vrednosti duše. iz »orfičko«-pitagorejskog predanja pozajmljuje doktrinu o transmigraciji duše i ponovnom sećanju (anamnesis). Za Platona se spoznaja. može je aktuelizovati. d). Fizički objekti pomažu duši da se povuče u sebe i da se. IV. str. Vid. str. prema tome. jer je jedino ona izvor spoznaje. Platon ide mnogo dalje: za njega je najdragocenija duša — a ne život! — jer ona pripada idealnom i večnom svetu. svodi na sećanje (videti pre svega Menon. 329 i dalje. Ferekid sa Sira je prvi ustvrdio da je duša besmrtna i da se ona sukcesivno vraća na 87 Up. 154 i dalje neke napomene o analogiji između Platonove teorije o Idejama i anamnesisu i ponašanja čoveka u arhajskim društvima (up. str. Platon se poslužio nekim »orfičkim« i pitagorejskim doktrinama o sudbini duše. u . str. kada je jednom t a j univerzum večnih modela bio propisno postuliran. duša pije na izvorištu Lete i tako zaboravi spoznaju koju je stekla direktnom kontemplacijom Ideja. Aspects du mythe. A History of Greek Philosophy. Sokrat je isticao da »treba negovati svoju dušu«. c. Svakako da doktrine o besmrtnosti duše. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 161 svetu ideja. U stvari. na neki način. takođe Le Mythe de l'Éternel retour. isto.ORFEJ. koje se periodično gubi reinkarnacijom duše. trebalo je objasniti kada i kako su ljudi uspeli da spoznaju te ideje. Međutim. prilagođavajući je sopstvenom sistemu. t. Smrt je. jednom kada bude odvojena od tela. On. Suprotstavljajući se tradicionalnom načinu mišljenja koji je uspostavio Homer. str. Ta spoznaja ipak postoji u latentnom stanju u inkarniranom čoveku i ako se ovaj bavi filozofijom. pravovaljana spoznaja i jedina politika koja je bila kadra da spase grčke gradove od propasti osnivale su se na filozofiji koja je postulirala idealni i večni Univerzum. Jednom reči. isti. U VI veku. na k r a j u krajeva. 153—54. duša proučava Ideje: na t a j način ona učestvuje u čistoj i savršenoj spoznaji. Između dve zemaljske egzistencije. 48 i dalje). str. pa tako ponovo dođe do prvobitne spoznaje kojom je raspolagala u vanzemaljskim uslovima. a posebno tome da je duša »kao dim«. povratak u primarno i savršeno stanje. transmigraciji i metempsihozi nisu predstavljale nikakve novine. Guthrie. Da bi razrešio t a j problem. 345 (= Les Grecs et leurs Dieux. 38 Filozofija je »pripremanje za smrt« s obzirom na to da ona uči dušu kako da se. »vrati unazad«. 81.

34 i dalje). ona je načinjena »od vatre«. . o klišeu bez dokumentarne vrednosti (West. kao i neke orijentalne izvore. on zanemaruje »klasičnu« mitologiju. a naročito antropomorfizam bogova. 3). »mitologija duše« ne bi mogla pronaći nikakvog oslonca u homerovskom predanju. obznanjeno je da duša vodi poreklo s neba (prema Leukipu i Demokritu. Međutim. popularisali i u isto vreme sistematizovali doktrinu o transmigraciji i metempsihozi. IV. ali objedinjujući sve te elemente u jednu ličnu viziju. koristeći »orfičko«-pitagorejsko predanje. međutim. druge reference kod M. nav. delo. Jedna pitagorejska maksima proglašava da su »Ostrva blaženih«. ni za transmigraciju. I. 38 (= Diels. »Sunce i Mesec«. Ferekidova eshatologija nije imala odjeka u grčkom svetu. S druge strane i sam Platon je. Međutim. posebno. Egipćani su smatrali da je duša besmrtna i da je u stanju da poprimi oblike različitih životinja. Pri tome. B. 25. Najznačajniji doprinos toj eshatologiji dao je Platon. već u svom remek40 Ciceron. jedno drugo predanje koje opisuje Pitagorinu katabazu uključuje i verovanje u podzemni Had. 43 Uostalom. 41 Herodot. Prema jednom predanju. 28 i dalje). u svojim dijalozima iz mladosti. godine) otvoreno i bez ustezanja napao homerovski panteon. u stvari. 40 Teško je utvrditi odakle potiče to verovanje. nova astronomska otkrića i. ni »Ostrva blaženih«. ni Homerov podzemni Had. ali kod njih nema ni traga o nekoj opštoj teoriji transmigracije. Na k r a j u je dugotrajni proces erozije lišio homerovske mitove i bogove njihovih prvobitnih značenja. no oni nisu znali ni za metempsihozu. pa samim tim i strukture drugog sveta. nisu više mogli biti lokalizovani u mitskoj geografiji Zemlje. kao Sunce i Mesec) i na k r a j u se ponovo vraća na nebo. a naročito Pitagora. mit je mešavina fikcije i istine. On je razradio novu i koherentniju »mitologiju duše«. iako izgleda da su orijentalni uticaji na Ferekidovu misao bili veoma veliki (West. Vid. L.162 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zemlju da bi se ponovo inkarnirala. 1—2. kosmološke spekulacije Leukipa i Demokrita. U Ferekidovo vreme ono je bilo jasno formulisano samo u Indiji. njegovi učenici i njegov savremenik Empedokle. Čak i jedan tako duboko religiozni autor kao što je Pindar odbacuje »neverovatne« mitove (Prva olimpika. iz temelja su izmenili koncepcije o opstanku duše. 4 1 Bilo kako bilo. 93 i dalje. u najboljem slučaju. Ferekid je koristio »tajne knjige Feničanat. § 179). Tek su »orfizam«. str. str. nap. 42 Pa ipak. ni njegova misao nemaju ničeg zajedničkog sa smrtnicima« (fr. za koja se smatralo da leže na k r a j n j e m zapadu. ni njegov oblik. Geti su takođe verovali u mogućnost »da se postane besmrtan«. str. Early Greek Philosophy and the Orient. Tuscul. reč je. 23). Pošto se sada znalo da je zemlja sfera. Pitagorina učenja. koja se osniva na Homeru i Hesiodu. (Up. suprotstavljao mythos i logos. A 5). Vesta (West). 43 Već je Ksenofon (rođen oko ~ 565. On podržava postojanje »jednog boga nad svim bogovima i ljudima.42 Postepeno se nametnula nova eshatologija i nova pogrebna geografija: drugi svet je sada lokalizovan među zvezdama.

o Platonovoj moćnoj mitologijskoj kreativnosti ponajviše svedoči tema pećine (Država. a i u predanjima australijskih vračeva-vidara. Država preuzima arhajski simbolizam »makrokosmos—mikrokosmos« i razvija ga u specifičnom platonističkom smislu. reč je o mitovima arhajske strukture. 189 e i 193 d). Taoisti veruju da kada čovek stekne tao. Države i Kosmosa. ukazujući na homologiju između duše. isparljive supstance. 121 i dalje. 5). Međutim. Transmigracija se tu samo podrazumeva. u* . 3—6). počev od neoplatonizma i hrišćanske gnose pa sve do nemačkog romantizma. Rašćenje krila posle inicijacije može se naći u Kini. Eshatološka vizija dostiže svoj vrhunac u Fedru: tu se prvi put sudbina duše dovodi u vezu s kretanjima nebeskih tela (246 b i dalje). Najvažnije je bilo objasniti nebesko poreklo čoveka. kao i onaj o »krilima duše«. Izriče se tvrdnja da je osnovni princip kosmosa identičan s osnovnim principom duše. na njegovom telu pocmje da raste perje. 3. telo je grob duše. 48 »Inteligencija (manas) je najbrža od svih ptica«. Eliade. »Onaj koji razume ima krila« (Panćavišma Brahmana. Platon se ne usteže da opširno raspravlja o dva mitska motiva. Up. O australijskim vračevima-vidarima. jer je ono bilo osnova za »mitologiju duše«. 13). kaze Rigveda (VI 9. ali s tom razlikom što kod Platona kočijaševe teškoće leže u antagonizmu između dva konja. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 163 -delu Gozba. 136 i dalje. Mćphistophšles45 et l'Androgyne. Na eshatološki mit se prvi put nailazi u delu Gorgija (493). ali se ta. 1. o kosmogonijskom Erosu i. Što se tiče »krila duše«. VII). . M. kod taoista. kod Indoevropljana). zamišljenom kao biseksualno biće sfernog oblika (Symp. Na prvi se nailazi u Katha Upanišadi (I. 44 Poruka mita o androginom biću jasna je: ljudsko savršenstvo je shvaćeno kao jedinstvo bez pukotine.. IV. 45 Slika je usklađena s koncepcijom duše kao bestelesne. s kojih je to prvobitno biće i sišlo. Platon »nanovo otkriva« i razvija ono što bi se moglo nazvati arhajskom ontologijom: teorija Ideja pred44 Ta koncepcija će biti uporno preuzimana. vid. koja bi se mogla uporediti s pticom ili leptirom. za platonističku eshatologiju najvažnija tema. Eliade. U Fedonu (107 e) se precizira da se duša vraća na zemlju posle dugog perioda vremena. Androginija Prvog čoveka može se pronaći u mnogim starim predanjima (na primer. »Let« simbolizuje inteligenciju i razumevanje tajni ili metafizičkih istina. analizuje u Menonu (81 a—e). No. o prvobitnom čoveku. v. str. naročito. Te predstave će preuzeti i razviti neoplatonisti. (i) počne da misli o lepom u sebi« (249 e). ona »počin j u da rastu« kada čovek »razmišlja o lepoti toga sveta. 46 Ne bi trebalo da čudi korišćenje ovog prastarog simbolizma. crkveni oci i gnostici. Značajno je da se u istom dijalogu upotrebljavaju dva egzotična simbolizma: mitska predstava duše upoređene s kočijašem koji upravlja kolima. Platon tome dodaje jedno novo značenje: sferni oblik i kretanja antropomorfnog bića slični su nebeskim telima.ORFEJ. str. No. Sokrat brani tu eshatologiju pozivajući se na Euripida i na »orfičko«-pitagorejska predanja. Les religions australiennes.

a naročito posle pojave knjige V. Drojzena (Droysen) (1833). civilizacijom koja će se razvijati tokom helenističke epohe. njegova kraljevina se prostirala od Egipta od Pendžaba. Međutim. on je pokorio gradove-države Grčke. 362. Pa ipak. Burkert. a takođe i budućnost istorijskog sveta u celini. Tokom dvanaest godina i osam meseci svoje vladavine. dolazi do najvećeg širenja integrisanih »orfičkih« i pitagorejskih elemenata. svojstvene tradicionalnoj spiritualnosti. Lore and Science.164 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA stavlja nastavak doktrine uzornih modela. str. no u pitanju je ipak jedna nova tvorevina. on je smatran sinom Zevsa-Amona — kod Beasa je došao do spoznaje gde se nalaze granice njegove moći. Značajno je što je u toj poslednjoj Platonovoj kosmogonijskoj viziji baš pitagorejac Timej t a j koji tvrdi da je Demijurg stvorio onoliko duša koliko ima zvezda (Timej. Sigurno su još od vremena Anaksagore i Heraklita jonski filozofi verovali da je duša povezana s nebom i zvezdama. kada je Aleksandar izdao naredbu da otpočne povlačenje. Aleksandar Veliki i helenistička kultura Kada je Aleksandar. ne napunivši ni 33 godine. Burkert. juna ~323. str. neposredna budućnost Indije. Međutim. W. Tarna (W. Kosmogonijski mit razvijan u Time ju razrađuje neke indikacije iz Protagore i Gozbe. Pitagora i Platon spadaju u izvorišta inspiracije nove religioznosti. preminuo u Vavilonu. V. ubuduće. Važna je činjenica da Orfej. brojni isto47 Up. odbijajući da pređe reku i nastavi s pohodom na Indiju. . Platonovi učenici potom dovršavaju doktrinu o »astralnoj besmrtnosti«. »gospodar sveta« je morao da popusti. Bio je to jedan od retkih trenutaka svetske istorije kada se propast jednog sveta skoro poklopila s početkom jedne civilizacije novog tipa. Tarn) (1926). G. 360. Posle biografije J. 13. u kojoj se takođe može uočiti i jasno izražen vavilonski uticaj (božansko poreklo zvezda). male Azije i Fenikije. Paurava). bila je već trasirana: Azija je postala »otvorena« za mediteranske uticaje. 41 d i dalje). Jednu generaciju posle njegove smrti. To je bio najveći poraz i slom njegovog grandioznog plana o osvajanju Azije sve do »spoljnog Okeana«. zahvaljujući toj grandioznoj platonističkoj sintezi. Vojska se pobunila. Ta doktrina. pa čak i to da ona dolazi s neba i da se na njega ponovo vraća. 47 Politička reforma o kojoj je sanjao Platon nikada nije ostvarena. 184. srušio je carstvo Ahemenida i pobedio je Pora (Porus. uprkos svom geniju i oreolu polubožanstva — jer. komunikacije između Istoka i Zapada više nikada neće biti potpuno prekinute. preovladaće s početkom helenističke epohe. grčki gradovi-države raspali su se pod snažnim naletima Aleksandra Velikog.

. »Pre toga je rekao da su svi ljudi sinovi jednog Oca i da je ta molitva izraz njegove vere da mu je Bog poverio misiju da postane Izmiritelj Sveta. polis. Političke i verske strukture koje su ranije postojale — gradovi-države i njihove kulturne institucije. antropologija razrađena na osnovi uverenja o nepremostivoj razlici koja postoji između Grka i »varvara« — sve te strukture su se srušile. kao »središte sveta« i izvor egzemplarnih modela. Aleksandrov učitelj. Aleksandar se venčao s dve ahemenidske princeze. D. F. Foks (Fox). Poželeo je. a da su »varvari« naturaliter robovi. jer. Platon. 49 Međutim. Nasuprot tome. Kada su se kod Opija Makedonci pobunili. str. 50 Tarn. prema persijskom obredu.48 Bilo bi naivno i pokušati s analizom ove polemike koja traje već jedno i po stoleće. istorijski profil sveta iz osnova se izmenio. 4 » Aristotel. odnosno. Althajm (Altheim). uveo je iranski ceremonijal »po48 Dovoljno je.000 zvanica. R.ORFEJ. Njihovo mesto su postepeno preuzeli pojam ekumene (oikumene) i »kosmopolitske«. R. u Suzi. otkriće fundamentalnog jedinstva ljudskog roda bilo je neizbežno. da svi narodi sveta mogu da žive u harmoniji i u jedinstvu srca i duha (homonoia). Međutim. bez obzira na perspektivu kroz koju se gleda na Aleksandrove pohode. Da bi obezbedio mešanje Grka i Persijanaca. Alexander the Great. Aristotelov suparnik Isokrat smatra da je došlo vreme da se pod nazivom »helen« podrazumeva neko ko raspolaže određenim obrazovanjem. pa čak i kontradiktorne perspektive. 658 Rose. pozvano 3. kako reče jedan od njih: »Orodio si se s Persijancima« — Aleksandar je povikao: »Orodio sam se s vama svimal« Pobuna je završena gozbom izmirenja na koju je. na primer. Makedonci su bili daleko od toga da prihvate političku koncepciju svog suverena. koristeći različite. Posle Aleksandra. devedeset svojih najbližih prijatelja devojkama iz plemenitih iranskih porodica.« 50 Alekandar se nikada nije proglasio Zevsovim sinom: međutim. Jednovremeno je. 50). F. Na k r a j u je Aleksandar izgovorio molitvu za mir i poželeo da svi narodi njegovog carstva postanu saradnici u upravljanju zajednicom. L. prema predanju. prihvatio je tu titulu kada su mu je drugi ponudili. uporediti monografije koje su napisali: A. Uskoro su Persijanci dobili prva mesta u vojsci i tako bili uključeni u falangu. tumačili cilj koji je Aleksandar želeo da ostvari osvajanjem Azije. slavljeno venčanje deset hiljada makedonskih vojnika. tvrdio je da su robovi to što jesu zato što im je priroda takva. Up. Dri 470 C-471 A. Šahermajer (Schachermeyr). PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 165 ričari su. 117. fr. Pobednici i osvajači su u »varvarima« videli samo pobeđeni narod. prema istom obredu. Milns. Aristotel. štaviše. »univerzalističke« tendencije. Bern (Burn). oženivši pri tom. a ne čovek sa specifičnim etničkim poreklom (Panegirik. Uprkos otporima. postoji saglasje o tome da su njihove posledice bile duboke i sudbonosne. Piter Grin (Peter Green) i R.

ono što je ostalo od Carstva bilo je podeljeno između tri makedonske dinastije: Azija je pripala Seleukidima. kada je nastalo slično oduševljenje. istovremeno kao sredstvo za napredovanje u društvu. Aleksandar ukida proskjnesis. uspostavljanje Rimskog carstva istovremeno je označilo i k r a j helenističke civilizacije. . da bi na k r a j u apsorbovao sav mediteranski svet. po svemu sudeći. O »proskynesis-plami«. 5 2 5 | da taj zaveru Grina. od ~ 212. S k r a j a na k r a j helenističkog sveta ljudi su bili egzaltirani vrednošću i značajem »znanja« i »mudrosti«. Italije i E g i p t a . Posle dvadeset godina ratova između diadoka. ali i kao instrument duhovnog usavršavanja. isto. 1284 a). 13. str. No. Nikada više u istoriji znanje nije bilo toliko traženo. nova oikumene se pružala od Egipta i Makedonije do Anadolije i Mesopotamije. Ipak. godine. . to jest. u stvari.166 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA služnosti« (proskynesis) prema kralju. (Već je bio usvojio odeću i dvorske običaje ahemenidskih vladara. Kada je ~ 30. na umu Aleksandra — da kada dođe Vrhovni vladar. bio je kasnije umešan u jednu i pogubljen. 52 U zapadnoj i centralnoj Evropi trebalo je sačekati XVII vek. Znanje — uvek zasnovano na određenoj filozofiji — uživalo je tako reći religijski ugled. ali treba uzeti u obzir i neke tendencije koje su se u to vreme počele javljati u Grčkoj. III. str. U gradovima. Na jednom bareljefu iz Persepolisa prikazan je Darije I kako sedi na prestolu dok mu jedan plemeniti Persijanac ljubi ruku. ovog puta »novom naukom«. iznenađen otporom svojih drugova. No. kao i širenjem grčkog jezika i helenističke kulture. Međutim. Aleksandrovi naslednici u Aziji i Egiptu prihvataće deifikaciju bez ustezanja. duboko pognuti. 51 Moguće je da su ga na tu ideju naveli primeri faraona. Tarn. bili oni stari ili novi. Grci su dizali hramove. gradili pozorišta i osnivali svoje gimnazije. u prvo vreme se obavljala posredstvom masovnih migracija Helena prema istoku. a Makedonija Antigonidima. Filozof Kalisten. on istovremeno odustaje od zamisli da postane bog svoje Imperije. Egipat Lagidima (Ptolemejima). Unifikacija istorijskog sveta. Zajedničkim grčkim jezikom (koine) govorilo se i pisalo od Indije i Irana do Sirije. proskjnesis je varirala zavisno od društvenog položaja onog ko ju je obavljao.) Za Irance. pogledati bar knjigu Pitera Alexander of Macedon. novim . Postepeno je grčki sistem obrazovanja prihvaćen od strane bogatih i privilegovanih slojeva svih azijskih zemalja. on će postati bog među ljudima (Politika. Herodot tvrdi da su podanici nižeg ranga pred suverenom klečali. Palestine. koji je Aleksandru savetovao običaj ostavi isključivo Azijatima. koju je započeo Aleksandar. Oktavi jan osvojio Egipat. godine. Rim počinje da se meša u poslove helenističkih kraljevina. U svakom slučaju. 372 i dalje. 80. Navedimo samo jedan primer: Aristotel je pisao — imajući.

Prihvatao je postojanje bogova. bio mašina koja je nastala potpuno mehanički. stoici su bili ti koji su popularisali ideju da su svi ljudi kosmopolite — građani jednog grada. izjavio za sebe da je »kosmopolita«. zaokupljeni isključivo srećom pojedinaca. III. poučavao u Atini od ~306. »From Nationalism to Cosmopolitism«. to jest. ti bogovi nisu imali nikakve veze s Kosmosom. 6:22. Međutim. univerzalni Zakon. Up. Epikurova filozofija se trudila da pokaže da spokojstvo i mir ostvareni uz pomoć ataraksije predstavljaju najbolji mogući naćin življenja. Hellenistic Culture. Tarn. god. W. kako se izražavao Zenon. rođen na Samu. godine. Svet je. po njemu. godine otvorio svoju školu u atinskom »Šarenom portiku« (stoa poikile). koja ga otada više nije napuštala. Hellenistic Civilisation. čovek raspolaže punom slobodom da izabere egzistenciju koja mu najviše odgovara. Prema tome. No. t. već će predstavljati jedan jedini veliki Grad. 16 i dalje. Epikur. Stoici su se trudili da pomognu pojedincu ukazujući mu na homologiju između grada i Vasione. Zenon je pružio čoveku opsenjujuću nadu. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 167 Filozofije u modi. 55 M. Ljubav. ali je njegov glavni cilj bio sreća čoveka kao jedinke. 107 i dalje. Međutim. isti. kinici se nisu interesovali za društvo. Kosmosa — bez obzira na njihovo socijalno poreklo i na to u kom k r a j u sveta žive. Zenon iz Kitiona. Isto tako iz jedne božanske varnice stvorena je i ljudska egzistenmetodama učenja i naučnih istraživanja. nasuprot tome. Već je Diogen. str. Ono što je nazvano »helenističkim iluminizmom« jednovremeno je podsticalo i individualizam i kosmopolitizam. 59 w.ORFEJ. bez tvorca i bez plana. on je sanjao o svetu koji više neće biti izdeljen na države. 54 Diogen Laertije. od oca Atinjanina. Aleksandrov savremenik. Diogen sebe nije smatrao građaninom nijednog grada. koji je uveo jedan Semit s Kipra. Sistem osnivača stoicizma stajao je u opoziciji sa Epikurovom doktrinom. grad čije podanike neće sjedinjavati ljudski zakoni već njihova dobra volja ili.55 »U svojoj Idealnoj državi. u kojem će vladati jedan jedini božanski Zakon. ni s ljudima. Prema Zenonu i njegovim učenicima.« 56 I Epikur je propagirao »kosmopolitizam«. str. pomoću kojih se verovalo da je moguće izlečiti i reformisati hrišćanski svet. Propadanje polisa oslobodilo je pojedinca nekadašnje solidarnosti građanskog i religijskog reda. »građanin sveta« 54 (drugim recima. Hadas. str. 79. to oslobađanje ga je otuđilo i osamilo u jednom Kosmosu koji ga je zastrašivao svojom tajanstvenošću i beskrajem. na prvom mestu stoicizam. prihvaćene su po svim gradovima oikumene. . Životi i mišljenja istaknutih filozofa. 53 ali isto tako i doktrine Epikura i kinika. svet je nastao posle prve epifanije Boga u obliku vatrene klice iz koje se rodilo »seme razuma« (logos spermatikos). ~300. nijedne zemlje). 53 Došao u Atinu oko ~315.

up. Kosmos je »živo biće puno mudrosti« (Stoicorum veterum fragmenta. Herakle i Asklepije štitili su i pomagali individuu. Jednačina: svojina i želje = ropstvo podseća na indijske doktrine. usklik Epikteta koji se obraća Bogu: »Delimo isti Razum. Sloboda (autarkes) odgovara otkrivanju nepovredivosti duše. slavu. 441—444 i dalje). kao zemlja u kojoj su učitelji mudrosti najbolje sačuvali ezoterične doktrine i metode 67 Up. str. još više će se namnožiti. Istok se veliča kao postojbina prvih i najznačajnijih »mudraca«. Docnije ćemo se ponovo vratiti na značenje tog duhovnog fenomena. Baš kao i nove filozofije. II. Slično tome. inovacije helenističkih religija imale su za cilj spasenje individue. samim tim što neguje vrline i obavlja dužnosti. Preuzima se inicijacijska tradicija Eleusinskih misterija (up. 42) podseća na brojne indijske paralele. Spoljni svet nije u stanju da povredi dušu. Istina je da se svet i ljudski život odvijaju prema jednom tačno utvrđenom planu. Ozirisa. moć« — jer čovek je »rob svega što želi«. 869 i dalje. knjige. a posebno na jogu i budizam (§§ 143 i dalje. svojinu. Atisa i Mitre — iz istih razloga su postala popularna i druga božanstva: Helios. no. pogl. Takva božanstva su bila bliža čoveku. usredsređenih oko božanstava koja su imala reputaciju da su spoznala i pobedila smrt (§ 205). Pošto je prožet Razumom. nap. znači. Ravan sam tebi!« (II. 171 i dalje.168 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA cija. mudrac dokazuje svoju slobodu i prevazilazi determinizam. on je inkarnacija »živog zakona« (nomus empsyhos).57 Ćak i divinizovani kraljevi su izgledali efikasniji od tradicionalnih bogova: kralj je »spasitelj« (sdter). jedino sam sebi čovek može naneti zlo. § 81). u osnovi. potrebno je osloboditi se emocija i odbaciti sve — »telo. 156 i dalje). nap. dakle. otkriva na dnu svoje duše da je njegov logos identičan onom koji daje život i vlada Kosmosom (koncepcija koja podseća na najstarije Upanišade. što u potpunosti ispunjava božansku volju. 4. čovek je »rob drugih« (Epiktet. pristupačan i shvatljiv. Stvaraju se mnogobrojne zatvorene organizacije koje impliciraju inicijaciju i eshatološke revelacije. I. da bi se ostvarila sloboda. 33). 800 i dalje. IV. Iziđe. Kosmos je. U tom monističkom panteizmu koji postulira jedinstveni Razum. . Carl Schneider. Mudrac. Grčko-orijentalni sinkretizam koji karakteriše nove religije Misterija jednovremeno ilustruje snažnu duhovnu reakciju Istoka pobeđenog od strane Aleksandra. Međutim. II. XII) da bi se proširila putem raznih misteriozofija. Kibele. 16. kao i soteriologija mediteranskog sveta i Indije. U veku pre i veku posle Hrista analogije između metafizika. zanimala su se za njegov duhovni napredak i obezbeđivala su njegovo spasenje. ljudi jednaki. Ćovek se mudrošću identifikuje s božanskim i tako oslobođen prihvata sopstvenu sudbinu. Pored bogova i boginja helenističkih Misterija — Dionisa. Ta egzaltacija dušom istovremeno potvrđuje da su. Kulturgeschichte des Hellenismus. 838 i dalje.

ujedinjavanje istorijskog sveta koje je otpočeo Aleksandar. Dodajmo na ovome mestu da se. postaju još uočljivije. . a dovršila Rimska imperija. koja se održala milenijumima. (Treba samo uporediti verske strukture nekih istočnjačkih. Kasnije ćemo analizovati važnost verskih tvorevina helenističke epohe (§ 205). u perspektivi istorija religija. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 169 spasenja. uz brojne »revelacije« ostvarene ekstatičkim putovanjima na nebo i u drugi svet (up. Na nivou seoskih društava. religioznost oikumene je na kraju našla zajednički jezik. Sa Istoka se šire neke apokalipse (koje odgovaraju specifičnim konceptima istorije).ORFEJ. kao i nove magijske formule i angelologije. može uporediti sa sjedinjavanjem neolitskog sveta obavljenim putem širenja zemljoradnje. bez obzira na uticaje koje su dolazili iz urbanih centara.) No. U poređenju s tom očiglednom fundamentalnom ujednačenošću seoskih populacija Evrope i Azije. tradicija nasleđena iz neolita obezbeđivala je njihovu uniformnost. Legenda o Aleksandrovim raspravama s indijskim brahmanima i asketama. u prvom milenijumu pre Hrista. § 202). grčkih i rimskih gradova. legenda koja će postati naročito popularna u hrišćanskoj epohi. za vreme helenističke epohe. predstavlja odraz skoro religioznog divljenja prema indijskoj »mudrosti«. religijske razlike urbanih društava.

po imenu Upali. odnosno. On je otkrivao Zakon (dharmu) i osnovao zajednicu (sanghu): posle njegove smrti trebalo je kodifikovati zakon. Veliki učenici. kojem je prisustvovalo 500 arhata. Šariputra i Maudgaljajana. takođe visoko cenjen od strane Blaženog. odnosno sakupiti sve govore i utvrditi kanon. koji je umro samo šest meseci pre Blaženog. zbog toga što nije bio arhat. Koncil. Budizam do prve šizme Buda nije mogao imati naslednika. § 150).XXIII POGLAVLJE ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185. Neke škole ga smatraju najznačajnijim svecem posle Blaženog. i neophodno jer je jedini čuo i zapamtio sve Učiteljeve govore. sazvao je Mahakašjapa. jer nije uspeo da savlada tehnike meditacije. Ubrzo potom. bilo zabranjeno da prisustvuje koncilu. uostalom. počinjenih u vreme dok je služio Blaženog. bili su već mrtvi. Posle toga je primljen u pećinu. Njegovo prisustvo koncilu bilo je. Anandi je. ali se on povukao u samoću i za kratko vreme postao svetac. . prema drugim verzijama. dosta k r u t i netolerantan. 1 Ananda. Odgovarajući na Mahakašjapina pitanja. na čudotvoran način se obreo u n j o j i tako svima dokazao da je ovladao logističkim sposobnostima. izložio drugi Budin učenik. ali. kako u »mudrosti«. Sva predanja se slažu u tome da je koncil održan u jednoj velikoj pećini pored Rađagrihe. i pored toga što je dvadeset pet godina verno služio Blaženog. Ananda je morao 1 Šariputra. Najteži među njima su bili to što se svojevremeno zauzeo za uključivanje monahinja u sanghu i što nije zamolio Blaženog da poživi do k r a j a kosmičkog perioda (up. nije stigao do arhata. on je kazivao Budine besede i ti njegovi odgovori sačinjavaju celinu Sutri. Mahakašjapa je optužio Anandu za nekoliko grehova (pet do šest). dok je tekstove koji čine »kotaricu« (pitaka) propisa. za razliku od blagog Anande. Većina izvora pominje da je između Mahakašjape i Anande vladala velika netrpeljivost. Vinaja. izvršio je veliki uticaj na bhikhue: prevazilazio ih je sve. tako i u erudiciji. u toku kišnog perioda koji je usledio posle Učiteljeve smrti i potrajao čitavih sedam meseci.

Istorija budizma posle koncila u Rađagrihi slabo nam je poznata. Za kratko vreme zajednice su se podelile na Mahadevine pristalice i protivnike. 2) da može i on posedovati neznanje. Indiju su zadesila dva događaja čiji se uticaj na njen budući razvoj ne može Taj drugi koncil je poslednji istorijski događaj o kojem govore knjige o disciplini (Vinayapitaka). koji su se. Mahadeva je javno izložio pet dosta neobičnih teza u vezi s ponašanjem arhata. ali samo fragmentarno. Jedinstvo sanghe bilo je nepopravljivo narušeno. prozvali sebe Mahasamghikama — i njihove protivnike. Od Aleksandra Velikog do Ašoke Ta prva šizma bila je presudna i poslužila je kao primer. nije mogao da spreči cepanje sanghe na pobornike »pet tačaka« — koji su. 3) i sumnje. Ono što bismo sa sigurnošću mogli zaključiti to je da se budizam širio prema Zapadu i da je prodro na Dekan. Preostali deo života (25 godina. prozvali Sthavirama. Sto ili sto deset godina posle parinirvane došlo je do ozbiljnije krize koja je stvorila potrebu za sazivanjem novog koncila. Samo nekoliko godina posle koncila u Vaišaliju. a možda i 40 posle ulaska u parinirvanu) proživeo je sledeći primer svoga Učitelja. Reklo bi se takođe da su različita tumačenja doktrine i propisa postala brojnija. E . 2 Ali nesuglasice su postajale sve ozbiljnije i izgleda da su se već polovinom IV veka pre Hrista počele pojavljivati i različite »sekte«. Različiti izveštaji onih koji su tokom sledećeg veka vodili sanghu ne pružaju nam neka značajnija obaveštenja. 186. Tvrdio je naime da: 1) arhat može biti zaveden u snu (odnosno da Maraove lepotice mogu kod njega izazvati izlivanje semena). odnosno putujući i propovedajući Put. Jednog od Anandinih učenika. O kasnijem razvoju budizma biće govora u delima iz poznijeg perioda. smatrajući da zastupaju mišljenje doajena (sthavira). Uspeo je da okupi 700 monaha u samom Vaišaliju. U periodu od 250 godina. u Pataliputri. sazvan u Pataliputri. Koncil je osudio nedolične postupke optuženih i oni su bili primorani da priznaju svoje greške. koji je usledio za šizmom. Jašasa. pre svega to što su počeli da p r i m a j u zlato i novac. Koncil. ali to nije omelo dalje širenje budizma. 4) da može napredovati na Putu uz tuđu pomoć i da 5) koncentraciju može postići i putem izgovaranja određenih reči. ali je na k r a j u odneo pobedu i postao prva ličnost u sanghi.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 171 javno da prizna svoje grehe. Takvo umanjivanje vrednosti arhata tumači se reakcijom protiv preteranog samouvažavanja onih koji su se smatrali »oslobođenim za života«. jer su ubrzo za n j o m usledile i druge. pretendujući na to da čine većinu. ogorčilo je ponašanje monaha iz Vaišalija.

zastupao je doktrinu kontinuiteta ličnosti (pudgala) kroz transmigracije (up. Početkom trećeg veka jedan brahman. pobedio Nande i postao kralj Magadhe. prošlo. zadržao nešto od ovog najneobičnijeg događaja stare istorije. čije su posledice za Indiju bile od odlučujuće važnosti jer su je otvorile helenističkim uticajima. Indija nije sačuvala nikakvu uspomenu ni na Aleksandra. Prema sopstvenom priznanju (zapisanom u XIII ediktu. ili. Ašoka je duboko bio potresen svojom pobedom nad Kalingama. povukli su se u Kašmir i tako proširili budizam i na ove oblasti Himalaja. kao i buduće (sarvam as ti). prijatelj bogova. on kaže: »Kralj. Ali. Jedino je njen folklor. među Sthavirama je došlo do novog razilaženja. a samo malo kasnije. i pored svoje duboke odanosti Budi. Međutim. lišena istoriografske svesti. Prvi je bio osvajanje Aleksandra Velikog. on je počinio jedno još gnusnije zlodelo. ali značajan primer. koja je neprijatelja koštala 100. u svojoj mladosti upoznao Aleksandra. prema drugom računanju. sadašnje. On je osvojio nekoliko severozapadnih oblasti. § 157) i uspeo da osnuje dosta moćnu sektu. U dvanaestom ediktu. Zbog netrpeljivosti koju je prema njima pokazivao vladar. razlog je bio t a j što su neki od njih počeli da zastupaju teoriju da »sve postoji«. Ali trinaest godina pre toga. Međutim. toliko i u politici. Međutim. Objavio je svoje preobraćenje i potom nekoliko godina proveo kao hodočasnik obilazeći sveta mesta.000 mrtvih i 150. do 236. posle tog bratoubistva i nemilosrdnog osvajanja. čineći im . neosetljiva za istoriju. urezanom u steni. šamane kao i laike. želi da poštuje sve sekte. koji. jer predstavlja prvo prikazivanje Bude u antropomorfnom obliku. kralj Bindusara. princ Ćandragupta (? 320—296). od 268. po imenu Vatsiputra. Tako je postavio temelje prvog indijskog »Carstva« koje će njegov unuk Ašoka kasnije proširiti i učvrstiti. nije dao nikakve rezultate. dharma koju je propovedao bila je u isto vreme budistička i brahmanistička. do 234. on će »postati najplemenitiji među vladarima Indije i jedna od najvećih figura u istoriji uopšte« (Filliozat). naredio je da mu se ubije rođeni brat ne bi li se tako dočepao vlasti. Grčko-budistička statua Gandhare samo je jedan. posledice tog prvog istinskog susreta Indije sa Zapadom uskoro su se osetile. Veliki događaj u istoriji budizma bilo je Ašokino preobraćenje. Tim povodom Ašoka je sazvao koncil. preobraćen u Sthavire.172 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA meriti ni s jednim do tada. čiji je rodonačelnik. Ašoka se pokazao kao veoma tolerantan i plemenit i prema drugim religijama svoga carstva. ni na njegova velika osvajanja. godine. Sarvastivadini. koliko u njenoj kulturi. još za Ašokine vladavine.000 zarobljenika. novatori. kroz legende (takozvani Roman o Aleksandru) koje su kružile. Tri godine posle pobede nad Kalingama prihvatio je budizam. uskoro umreti. Drugi događaj od izuzetne važnosti bio je ustoličenje dinastije Maurja. Kada je video da će mu otac. pak. On je vladao od 274.

jedinu univerzalnu religiju spasenja koju je Azija prihvatila. Od Bengala i Cejlona prodro je u toku prvih vekova naše ere u Indokinu i Insulind. osnovnim principima Učiteljeve nauke. Od Kašmira budizam se proširio na istočni Iran. 187. Ali je stvaralački polet budističke misli imao svoje izvore na drugoj strani. iščezao je zajedno s njim. Cejlon je preobratio njegov sin. »Svi ljudi su moja deca. to je ono što želim svim ljudima«. zatim neslaganja. bio je i vatreni propagator Zakona. ujedinjenom religijom. to je stara ideja kosmičkog poretka čiji je uzorni predstavnik bio kosmokratski vladar. tj. a preko centralne Azije dospeo je do Kine (I vek posle Hr. Po predanju. Eto. »Šizme« i »sekte« predstavljaju. u stvari. koje su učenike primoravale da se neprestano vraćaju izvoru. dokaz da se Učiteljevo učenje nije moglo iscrpsti »ortodoksijom«. Njegov san o Carstvu — odnosno Svetu. Ali su njegova mesijanska vera i energija u širenju Zakona omogućile transformaciju budizma u univerzalnu religiju. I kao mojoj deci. Ali je taj proces sistematizacije polazio od autentičnih filozofskih kreacija i njima se hranio. Po svim krajevima širio je budizam upućujući svoje misionare sve do Baktrijane. govorio je Ašoka. Posledica tog hermeneutičkog napora bio je razvoj misli. Tu najpre treba pomenuti trvenja između »spekulativaca« i »jogističara« koja su i kod jednih i kod drugih podstakla veliki broj tumačenja i u znatnoj meri doprinela produbljivanju naučne misli. Sogdiane i Cejlona. uprkos proganjanjima od strane kasnijih Maurja i invazije skitskih plemena. Trvenja oko doktrina i nove sinteze Svojom mesijanskom politikom Ašoka je obezbedio opšti trijumf budizma. . na fr. Bloch). jer je smatrao da on najbolje odgovara ljudskoj prirodi. Ali ni dobročinstva. t a j poslednji od velikih Maurja. Zamah koji je Ašoka dao misionarskom širenju budizma nastavio se i u sledećim vekovima. jer je posle njegove smrti carstvo Mau r j a naglo počelo da slabi. to je još jedan dokaz da je budizam veliki broj osnovnih ideja prihvatio od tradicionalne indijske misli. jer je ovo ostrvo sve do danas ostalo budističko. 3 Međutim. niti pak obuhvatiti krutim okvirima jedne sholastike. J. odnosno teorijske kontradikcije kanonskih tekstova. U k r a j n j o j liniji. 4 3 Indirektno. i t a j događaj je imao dalekosežne posledice.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 173 dobročinstva i ukazujući im sve vrste počasti. želim i n j i m a da imaju sva dobra i budu srećni kako na ovom tako i na drugom svetu. vladar gotovo čitave Indije.) i Japana (VI vek). ni počasti prijatelj bogova ne ceni toliko koliko ceni suštinski napredak svake sekte« (prev. 4 Tačno je da se svaka škola i svaka sekta smatrala obaveznom da izgradi sopstvenu sholastiku. ili mlađi brat.

. ideje i rituali ponekad i nekoliko vekova stariji i od najstarijih dokumenata koji ih potvrđuju. ne treba ispustiti iz vida ni to da je budizam. kao i svaki drugi indijski religijski pokret.174 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I najzad. relikvije nekog drugog sveca ili pak izvesne posvećene predmete. Ona se postepeno zamenjivala hramom i na k r a j u iščezla. ilustrovanom novim »školama«. približavanje ostacima Budinog »fizičkog tela«. uspostavljen neposredno posle parinirvane. sigurno je imao svoje preteče u obožavanju nekih čuvenih jogina. Ali. Zbog toga što je veliki broj arhitektonskih i umetničkih dela iščezao i znatan deo stare budističke literature izgubljen. mada nešto sporije. nema nikakve sumnje da su brojni simboli. naročito karakterističan za laičke mase. Kasniji kult. verovatno je imala svog pretka u tumulusu u koji je polagan pepeo posle kremiranja. samo je prividan. što je predstavljala stupa. Paradoks obožavanja jednog bića. ali isto tako stvaralački proces. podignuta s namenom da čuva Budine relikvije. simbole i mitološke teme da bi ih zatim nanovo interpretirao u skladu sa sopstvenim pogledom na svet. itd. koje je obuhvatalo predvorje i deambulatorijum. Tako se uporedo s filozofskom aktivnošću. Kult relikvija. hronologije su aproksimativne. proces »sinkretizacije« i objedinjavanja. mirisa. što je pak simbolizovala struktura hrama. ritualnog kruženja i prinošenja darova u vidu cveća. koje više nije imalo nikakve veze s ovim svetom. i to ne samo doktrinu karmana i sansare. Primer za to dao je sam Buda prihvativši veliki deo indijskog nasleđa. tumače se istom dijalektikom: različiti predmeti ili aktivnosti samsare 5 Ne treba ga smatrati »popularnim« jer su ga pre svega inspirisali predstavnici tradicionalne indijske kulture. ili njegovom »arhitektoničkom telu«. kojem se ne bi mogla poreći izvesna originalnost. već i mnoge panindijske predstave. Ćaitja (caitya) je bila svetilište. ritualnog pozdravljanja. Kult se sastojao od metanisanja. sa izvesnim brojem stubova. a u maloj ozidanoj prostoriji čuvalo tekstove ispisane na raznim materijalima. na sredini zaravnjenog uzvišen ja podizana je kupola. 5 Stupa. odnosno upijanja njegovog »teoretičkog tela«. Sarnath. Tako je sasvim moguće da je tradicionalna kosmologija sa bezb r o j neba i paklova i njihovim žiteljima bila prihvaćena već u Budino vreme. ili hodočasnički pohodi u mesta osvećena njegovim prisustvom (Bodh-Gaja. opasana hodnikom koji je služio za ritualno kružno kretanje. dharme. i jedan drugi. bio »sinkretistički« u tom smislu što je neprekidno asimilovao i objedinjavao i nebudističke vrednosti. predstavljali su ekvivalente asimilovanja njegove doktrine. ali je on svoje korene imao u vremenu koje je prethodilo budizmu. Jer. U vezi sa stupama rođen je jedan kosmološki simbolizam. itd. ukazivan Budinim statuama. razvijao.). jogističke tehnike i analize tipa Brahmana i sankhje. suncobrana.

zračnog oreola Ahura Mazde. Ali autori se trude da razjasne kontradikcije kojima obiluju Sutre. pomenuti simbolizam pre svega podvlači identičnost Budine prirode i svetlosti. a verovatno i neposredno posle smrti. dočaravali su Zakon. Očigledno je svaka sekta posedovala sopstvenu Abhidharma-košu i te razlike u interpretiranju »vrhunske doktrine« postale su uzrok novih polemika. Evo samo jednog primera: prvobitno »nesastavljena [asanskrita (asarpskfta)] bila je samo nirvana. Buda je pre parinirvane odobrio darove. pre Hr. no takva učenja su bila oštro kritikovana. s malim brojem izuzetaka. Novine su katkada bile i veoma velike. A kao što smo imali prilike da vidimo (§ 81). god. Ti simboli. suvoparna i bezlična književnost. drveta ili točka. napisani su između 300. treću »kotaricu«. 236—246. Vasubandhu. (A t a j prototip bio je opet nastavak starih mesopotamskih koncepcija. dok su druge i samo njegovo telo smatrale vrhunski čistim. pa čak i neke jogističke »koncentracije«. Abhidharma-pitaku.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 175 mogli su da olakšaju spasenje vernika. oživljavajući Budinu misionarsku aktivnost. god. I pored mnoštva izgubljenih knjiga. 8 Po najstarijem predanju. up. takođe. S druge strane.) U slučaju budističke ikonografije. zračni oreol oko Budine glave (poput oreola oko Hristove u hrišćanskoj umetnosti istog perioda. up. put (marga) i pratit jasamutpadu. budući da je nova predstava Bude [kako je to dokazao Pol Mis (Paul Mus)] nasledila religijske vrednosti vedskog oltara.® Vekovima. neke škole su ga počele potpuno omalovažavati. Kada su početkom hrišćanske ere izvajane prve Budine statue (grčko-indijska statua Gandhare). A što se tiče arhata. Abhidharmakoša. čiji stil prilično odudara od Sutri. zbog čega o mnogim školama i sektama ne znamo gotovo ništa. od svih promena koje su ga zadesile. svetlost je još od Rigvede bila smatrana najpogodnijim načinom da se slikovito predstavi »duh«. I—V vek. 7 Sačuvan je samo jedan deo i to u kineskim i tibetanskim prevodima. za nas je ovde jedino zanimljiv osetan porast dela o doktrini i erudiciji. Blaženi je predstavljan — i obožavan — u anikoničnom obliku: obliku otiska njegova stopala. IV. § 20. Sa podizanjem manastira (vihara) monaški život se dosta izmenio. budistička literatura na paliju i sanskritu 7 zadivljuje svojom obimnošću. str. ljudska figura nije umanjila njihovu osnovnu simboliku. prostor i Četiri Istine. i 100. bilo je i onih koji su tvrdili da se arhatom može postati još u stadijumu embriona ili u snu. na nivo »nesastavljenog« uzdigle. To je racionalistička. dok su nove škole. drvo pod kojim je doživeo buđen j e ili »pokretanje točka Zakona«. Međutim. Budina poruka je reinterpretirana i predstavljena u vidu jednog filozofskog sistema. kao i počasti koje će mu vernici vekovima ukazivati. Tekstovi koji sačinjavaju »vrhunsku doktrinu«. zahvaljujući veličanstvenom i neponovljivom soteriološkom delovanju Probuđenog. . posle Hr. potiče od jednog prototipa iz ahemenidske epohe. didaktička.

koji podseća na Ramu i Krišnu. Lokotara. tipa bhakti..176 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Još ozbiljnije posledice imala je nova interpretacija budologije. jer 8 Mogli bismo navesti i druge tekstove. Podelile su se najpre na tri sekte. Ideal više nije bio usamljeni arhat u traganju za sopstvenom nirvanom. Ono što treba podvući kao značajno to je da su upravo one uzrokovale. laička ličnost. Termini Mahajana i Hinajana (doslovno »Mali put« kojim se označava stari budizam. pridnižiće se bogovima«). »Put Bodhisatvi« Najstariji dokumenti iz kojih saznajemo nešto o Mahajani potiču s kraja I veka pre Hr. koji je postao Buda. Treba. ne zahteva od vernika da se drže starog monaškog puta. Za Sthaviravadine. koji se molio i umro. uzor samilosti i saosećajnosti. 142). međutim. a s druge. ali su podele i umnožavanja škola naročito pogađali kontinent i postajali sve češći. Poput njihovih protivnika Sthavira. a potom na toliko da bi b r o j bilo potpuno iluzorno navoditi. bilo je nemoguće zamisliti da je jedan već veliki bog mogao postati bogom. poznatu pod imenom Mahajana. i Mahasanghike su se delile. to su Prađnjaparamitasutre. tradicionalno usvojeno shvatanje da je od Sakjamunija postao Buda smatrano je ponižavajućim: s jedne strane. Ni Thervadini s Cejlona nisu bili pošteđeni šizmatičkih razdora. koja uvode potpuno novi stil kako u budističku misao tako i u književnost. Pristalice novog puta nazivale su ga »putem Bodhisatvi«. proglasila da Sakjamuni. Tako se došlo do toga da je jedna od škola. Tu iz mudrovanu budologiju prihvatiće i dalje je razvijati Mahajana. odnosno »bog«. II. nikada nije napuštao nebo. Za druge učitelje. već Bodhisatva. sam Buda je izjavio da će svaki onaj koji prema n j e m u ispoljava »jednostavno osećanje vere i privrženosti otići u raj«. theravada) verovatno su kasnijeg datuma. nije se mogao prihvatiti Spasitelj koji se izgubio u sopstvenoj nirvani.. postaje dovoljno samo doneti odluku o postajanju Budom »za dobro drugih«. kako bi na t a j način olakšao spasenje drugih. već puta lične pobožnosti. koji u nedogled odlaže svoje oslobođenje. up.. . 8 Sada. bio samo fantazma (nirmita) istinskog Sakjamunija. 188. rođen u Kapilavastuu. Digha-nikaya. 40. međutim. Opšte je prihvaćeno da te novine predstavljaju uticaj laičkog kulta. doslovno Veliki put. podsetiti da je za takav tip pobožnosti znao i stari budizam. dela nejednake dužine i teško razumljiva. a da je onaj.. 288 (»Onaj koji svoje utočište nalazi u Budi. One su se odlikovale većom tolerancijom u pogledu discipline i budologijom mističnije strukture. Sakjamuni je bio čovek koji je ličnim naporom postao Buda. odnosno omogućile radikalnu obnovu budizma. Taj religijski junak. Prema Mađđhimanikaji (I. Dharnmapada.

S ovim problemom srešćemo se ponovo kada budemo govorili o filozofiji šunjate.« 9 Ova doktrina spasenja utoliko je smelija što je Mahajana razradila novu i još radikalniju filozofiju »sveopšte praznine« [šunjata (šunyata)]. k r a j n j e stroga metafizika njenih učitelja. Sve budističke škole priznaju značaj Bodhisatvi. XV.ISTORIJA BUDIZMA OD MAIIAKASJAPE DO NAGARĐUNE 177 je Mahajana potpuno izmenila ideal adepta: cilj više nije bio nirvana. one ne drhte pred rođenjem-i-smrću. »doAshtasâkasrikâ. prev. Ova dva nastojanja nisu ni u kakvom konfliktu 11 već. str. Bodhisatva Maitreja (od maitri. postajući Bude. Jer ono što. međusobno se d o p u n j u j u i jedna na drugu utiču. olakšava odvajanje od sveta i vodi brisanju sebe — što je prvi cilj Bude Sakjamunija i starog budizma. a željan vrhunskog prosvetljenja. Conre. jer su odvajkada postojali Spasitelji koji su se. njegova ostrva. Irealnost duše [nairatmja (nairatmya)] podvlačio je i stari budizam. zavetovali da će Buđenje postići zarad spasenja drugih. Prema onima koji ga kritikuju. paradoks je samo prividan. jer su se sažalile na njega i njihova odluka je: hoćemo da postanemo zaklon i utočište sveta. 293. 128. jer doktrina sveopšte ništavosti. 11 Kao što je to katkad slučaj s Hinajanom. Le Bouddhisme. E. a s druge je to neobična vizionarska i. njegovi vodiči. Prema mahajanskom učenju. sve stvari prazne. dok Bodhisatve. isto. 3. Avalokitešvara i Manjđušri. već oponašanje Bude. »ne teže ostvarivanju sopstvene nirvane. sredstva njegovog spasenja.«10 Izgleda paradoksalno da u trenutku samilosti prema svim bićima — ne samo ljudskim. istovremeno. unesrećen egzistencijom. Najznačajnije među njima su Maitreja. on je razvio mudrost. no Mahajana u tome ide dalje i objavljuje njegovu superiornost nad arhatom: jer arhat se još nije potpuno oslobodio svoga »ja« i stoga traga za sopstvenom nirvanom. stavile su se u službu toga sveta. str. prema životinjama i biljkama — čitav svet bude »ispražnjen« od realnosti. Bodhisatvi i njegovoj mudrosti potrebne su zapravo dve stvari: »Nikada ne napustiti drilga bića i ostati svestan da su. njegova prosvetljenost. proklamuje nepostojanje dharmi (dharma šunjata). ali ne i saosećajnost. i pored toga što su upoznale svet. i pored sveg veličanja životnog puta Bodhisatvi. 10 9 12 . u suštini. kako to često ponavljaju Prađnjaparamitasutre. 126. već i prema izmišljenim. proterujući Univerzum iz »realnosti«. Međutim. naprotiv. proklamuje irealnost. kada bhikhui izgledaju zbunjeni preteranostima laičkog kulta. Mahajana. Vajracchedikà. navedeno prema Conze. njegovo odmorište i mesto njegovog vrhunskog spokojstva. Za sada razmotrimo samo ono specifično što je u religiji stvorila Mahajana. s jedne strane. Postoje brojne Bodhisatve. nepostojanje »stvari« u samoj njihovoj biti. Ali. karakteriše Veliki put to je neograničeni polet laičke pobožnosti i soteriološke mitologije koju ona podrazumeva.

sledbenik Sakjamunija. Dovoljno je bilo da neko čuje za Amitabhu i misli na njega. postignu i vrhunsko oslobođenje. Avalokitešvara štiti od svih mogućih opasnosti. iz nogu Zemlja. ono što je Sukhavati razlikovalo od prethodnih bila je krajnja lakoća s kojom su vernici u nju mogli ući. ako u samrtnom času pomisle na Budu. vinuti u nebeske visine«.178 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA brota«) jeste budući Buda. Smatramo da ga treba predstaviti već sada. koji su propovedali Buda i stari budizam. možemo sagledati koliko je bila velika 12 Postoje neslaganja u vezi sa značenjem njegovog imena: »Vladar (išvara) koji posmatra s visina« (Burnouf) ili »koji samilosno gleda svet« (Conze). Ako se setimo ekstremne strogosti Puta. što izgleda uverljivije. 166. sve do svog ulaska u nirvanu. zato što njegova mitologija i kult označavaju iznenađujuću novinu. Amitabha se zavetovao da će postati Buda i da će osvojiti »Čudesnu zemlju«. Sukhavati (»Srećna«). Paul Demieville. on »drži svet u ruci«. a od VIII veka uživaće izuzetan ugled i u Tibetu. uz sve ostale divote u kojima uživaju. specifična za religioznost (ne samo budističku) prvih vekova naše ere. Još kao običan monah. Najčuveniji je Avalokitešvara. U kineskoj verziji Milinda-panjha rečeno je da »će se svi oni koji su grešili čak i do svoje stote godine. do tog vremena biće poštovan jedino zbog svojih veza sa Avalokitešvarom. str. pa da u smrtnom času sam bog siđe po njega i povede ga u r a j Sukhavati. Posebno uvaženo mesto zauzimaće u kineskom budizmu. liči na rajsku. ne odbija da usliši ničiju molitvu. predodređeni su da kasnije. . zahvaljujući njegovim zaslugama. »svaka pora njegove kože zatvara jedan sistem sveta« — a to su sve obrasci koje srećemo u vezi sa Šivom i Višnuom. uživati u neizmernoj sreći. nalazi se daleko na zapadu: okupana svetlošću i prepuna dragulja. u kontekstu mahajanske religioznosti. To je apsolutni trijumf religioznosti. zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj misli ili reči. pa čak ni molitvu nerotkinja da im d a r u j e decu. čiji će žitelji. Verzija na paliju je prerađena pod uticajem sinhaleskog monaštva i sadrži interpolacije. na njegovo doktrinarno opravdanje nailazimo već u najstarijem budizmu. Za takve rajeve Indija je znala i ranije. tek u VII veku. 18 Prev. Version chinoise du Milinda-panha. Bodhisatva Avalokitešvara je u mističnim vezama s Budom Amitabhom koji će u Indiji postati poznat mnogo docnije. Avalokitešvara predstavlja sintezu tri velika hinduistička boga. Ta zemlja. 12 On je sigurno poznija kreacija. oni koji u njega stignu. 13 Svakako da r a j Sukhavati nije nirvana. Njeni žitelji zapravo su besmrtni. Manjđušri (»Ljupka Fortuna«). ali. bez ikakvog napora. zajedno s Budom Akšobhjem (Ak§obhya). Kini i Japanu. cveća i ptica. iz njegovih očiju nastali su Sunce i Mesec. Međutim. On je vladar Univerzuma. naslađuju se i Amitabhinim besedama. No. a iz usta vetar. personifikacija je mudrosti i zaštitnik erudicije.

ne oklevajući. tako postoji i bezbroj »Budinih zemalja« ili »Budinih polja« lb uda kšetra (buddha k$etra)]. Nagarđuna i doktrina sveopšte praznine Uporedo s pomenutim mitološkim teologijama javljaju se i nove teorije. Mahajana tu teoriju interpretira u skladu sa specifičnim težn j a m a svoga vremena. što znači da Bude postajemo zato što nas na to nagoni sopstveno »budinstvo«. Bodhićarjavatara: »Zaslugama. Od vernika se zahteva da svoje zasluge prenesu. hoću da ublažim patnje svih stvorenja. svim zaslugama koje sam stekao ili ću steći. . 6 i dalje. nav. 14 15 Avatarpsaka-sutra. Ali. Avatamsaka ih ovako opisuje: »bezbroj poput atoma prašine«.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKASJAPE DO NAGARĐUNE 179 ta teološka novina. oni se rađaju »iz misli. »Budina polja« su mentalne konstrukcije. Na prvi pogled bi se reklo da protivureči zakonu karmana. ponikle takođe iz brige da se unište egocentrični nagoni. 12* . Sukhavati je samo jedna od bezbrojnih. dvorilja svih bolnih. primenjivala metafizička otkrića velikih učitelja Mahajane. odnosno namene prosvetljenju svih bića. svim onim što poseduje. 189. prev. međutim. kako bih doprineo spasenju svih bića. ona produžava uverenje starog budizma da primer bhikhua.« 15 Druga nova teorija otkriva da »Budinu prirodu« poseduje svako ljudsko biće. dok god ih bude b i l o . Prva od njih je doktrina transfera zasluga (parinama). III. sve to ostavljam. pomaže laicima i nadahnjuje ih. obožavajući božanstvo. 154. ne očekujući nikakvu naknadu za sebe sama. koji nastoji da postane arhatom. To je ideja koja odgovara upanišadskom otkriću (identifikacija atman-Brahman) i hinduističkoj aksiomi da čovek. Ona takođe odgovara i jednoj drugoj originalnoj interpretaciji prirode Budd: doktrini triju Budinih tela [trikaja (trikaya)]. Sve te Budine zemlje »proizvod su mašte i njihovi oblici su bezbrojni«. reč je bila o mističkoj i obrednoj teologiji koja je u svakodnevnoj praksi. iz samilosti«. Ovom teorijom Mahajana će se dosta baviti i razvijati je naročito u čuvenoj teoriji o »embrionu Tathagate« (tathagatagarbha). No. da budem vidar. Moj život sa svim svojim ponovnim rođenjima. str. telo Zakona (dharmakaja). drage Bodhisatvinom duhu. To su transcendentalni univerzumi. Tako je indijski duh i ovoga puta uspeo da stvaralačku imaginaciju uzdigne do sredstva spasenja. Boddh. navedeno prema Conze.icaryavata. 14 Tekstovi često podvlače njihov imaginarni karakter. Finot. Prvo telo. postaje i sam božanstvo. očigledno. . delo. kao što kaže Šantideva (VII vek) u svom čuvenom delu. koje zrače iz svih mojih plemenitih dela.ra. Kao što ima bezbroj Buda. nastale u mislima preobraćenih ljudi. stvoreni zaslugama ili mislima Spasitelja. pa čak i svaka čestica peska. iscelitelj.

pristupačna jedino Bodhisatvama. duhovno telo Dharme. sanbhogakaja (saqibhogakäya). Prihvatajući i objedinjujući izvestan b r o j hinduističkih elemenata. A to su. itd. koje u suštini nisu ništa drugo do proizvodi mašte. zavisnih od jezika: šunjavada koristi. bila je takođe poznata i pod imenom Madhjamika. ili »skrivene u svetu« [lokasanvritisatja (lokasaqnjtisatya)]. jer je materijalna i efemerna. zamagljuje put ka oslobođenju. i donekle na Hegela i Vitgenštajna (Wittgenstein). svojim bezbrojnim definicijama i egzistencijalnim kategorijama (kao što su skandhe. dhatu. što je još gore. Sigurno zbog toga da bi poslužila kao protivteža tendenciji ka očevidnoj »lakoći« u mahajanskoj religioznosti. paradoksalnu dijalektiku. cilj svih ovih doktrina i mitoloških konstrukcija. jeste da olakšaju spasenje laika. Dokazujući prazninu.).). što u neku ruku podseća na Nikolu de Kuesa (Nicolas de Cues). Mahajana je obnavljala i bogatila budističko nasleđe. dokazujući da je Vrhunsku istinu nemoguće izraziti recima. jer su ljudi jedino njenim posredstvom kadri da prime Zakon i dosegnu spasenje. (Misli se na telo Prađapatija. ili što se može osetiti. On najpre podseća da postoje dve vrste »istina«: konvencionalne. § 77. zapravo. doktrina sveopšte praznine [šunjatavada (sünyatävadaJ]. . karakterističnih za Mahajanu. »srednja«. udružene ontologija i soteriologija koje nastoje da se oslobode iluzornih struktura. i Vrhunska istina. bilo učenih. koja je jedina kadra da dovede do oslobođenja. jeste čuvena epifanija Bude. Nagarđuna kritikuje i odbacuje svaki filozofski sistem.) Drugo telo. a da ga pri tom nije izneveravala. bilo »popularnih« (kultovi. odnosno ne-realnost svega što izgleda da postoji. Abhidharma. jer je predstavljala repliku »srednjem putu« koji je propovedao Sakjamuni. Nagarđuna postavlja sebi zadatak da mentalne energije zarobljene u mreži jezika oslobodi i povede pravim putem. I najzad. što znači istovremeno i Zakon koji je propovedao Buda i apsolutna realnost. bhakti. itd. ali ta fantazma igra presudnu ulogu. barata konvencionalnim saznanjima i. čisto biće. u stvari. Magarđunini protivnici u Indiji. on dolazi do sledećih zaključaka. apsolutno. up. »telo majijske kreacije« (nirmanakaja) je fantazma duhovnog tela koju judi suprotstavljaju na Zemlji i koja na njih liči. doktrina praznine (šunjavada) odlikovala se izuzetnom filozofskom dubinom i složenošću. a i neki zapadni naučnici izjavljivali su za šunjavadu da je nihilistička filozofija zato što im se činilo da negira osnovne postavke budizma.). večno. Zapravo. koju je razradio veliki Nagarđuna (II vek posle Hr. dakle. koja pretenduje na to da saopštava »vrhunsku nauku«. Prvo: da se sve čuvene postavke starog budizma. beskonačno. koje imaju praktičnu vrednost. sačinjeno — u izvesnim slučajevima — od svetih slogova i magijskih formula. ono je. koja ide do coincidentia oppositorum. ili »telo blaženstva«. misliti i zamisliti. Kao što smo već videli.180 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i transcendentalno je.

niti njegov »počinilac«. neshvatljiva. jer niti postoji »akt« u pravom smislu reči. Drukčije rečeno. Oni ne postoje zato što su lišeni vlastite prirode. delo. ni želja ni subjekt želje. u isto vreme dijalektički i kontemplativni. oslobođenju. XXV. on je koristan samo sa praktičnog stanovišta. upotrebljive jedino na planu jezika. dosegne 16 Glava XXV Mulamadhymakakarika čitava je posvećena analizi nirvane. I najzad.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 181 kao i kasnije sistematske definicije autora abhidharme. time se ne želi implicitno reći da postoji jedna »transcendentalna realnost« koju karakterišu ovi atributi.18 To ne znači da su svet (sansara) i oslobođenje (nirvana) »isto«. ni Četiri svete istine. već predstavljaju konvencionalne istine. nav. »Realizovanje« mišlju sveopšte praznine odgovara. na primer. neobjašnjiva. 74 i dalje. već transformisana u »istinu koja ne postoji«. i njega zovemo šunjom (sunya). Mentalna konstrukcija je i sam karman. Kada se izjavljuje da je praznina. »prazninom« (isto. ni nesvodljivi elementi (dhatu). to ne znači da postoji neka apsolutna suština« na koju se šunja (ili nirvana) odnosi. koje je propovedao Buda. 96. 19). nemaju sopstvenu prirodu. »Sa stanovišta Vrhunske istine. 14). pošto se oslobodio svake teoretske konstrukcije sveta. Vid. odnosno između sansare i nirvane. niti pak situacija onoga koji želi. 17 Up. sa stanovišta Vrhunske istine. 13. zapravo. uključujući tu i spasenje. Prema tome. 17 Nagarđuna ne smatra šunjatavadu nikakvom »filozofijom«: za njega je ona jedan postupak. U suštini. Ali onaj koji je dosegao nirvanu ne može to »znati«. str.he. XXIV. ni sam Tathagata ne uživa autonomni i stvarni način postojanja. Vrhunsku istinu otkriva mudrost (prađnja) služeći se »istinom skrivenom u svetu«: ova poslednja nije odbačena. Drugi zaključak je još radikalniji: Nagarđuna negira razliku između »sputanog« i »oslobođenog«.nd. treći zaključak sveopšte praznine zasniva jednu od najoriginalnijih ontologija u istoriji razvoja duha. 18). Vrhunska istina ne skriva »Apsolut« vedantinskog tipa. Streng. XXIII. str. Što se tiče čuvenog zakona međusobno uslovljenog nastajanja (pratit jasamudpada). i kada se tako kaže. šunja. Streng. Emptiness. koji adeptu omogućuje da. . kao što ne postoje ni ska. lišeno »vlastite prirode«. ona je način postojanja koji je otkrio adept kada je postao potpuno ravnodušan prema »stvarima« i njihovom prestajanju. tri stadijuma produkcije stvari — »postajanje«. »trajanje« i »prestajanje« — ne postoje. Tako. Frederich J. neopisiva. pojam nepostojanosti (anilya) ne može biti smatran istinitijim od pojma postojanosti« (Mulamadhajamakakarika. Nirvana je »tvorevina duha«. već da su neizdiferencirani. jer praznina u isto vreme prevazilazi i biće i nebiće. Nagarđuna isto tako negira i razliku između sveta sastavljenog (samskrita) i ne-sastavljenog (asamskrita). Sve je »prazno«. pokazuju pogrešnim. »Ne postoji ništa što razlikuje sansaru od nirvane« (isto.

nem a j u autonomnu egzistenciju: postoje jedino na nivou konvencionalne istine (Mulamadh. bili poslednji sveznajući (kevalin). navedeno prema E. Đainizam posle Mahavire: erudicija. On je utvrdio đainski kanon pa čak i redigovao nekoliko drugih dela. a svoga učenika Sthulabhadru ovlastio da u vreme njegovog odsustvovanja brine o preostalom delu zajednice. str. bio je i svedok. prema tome. Bio je neprekidno u dubokoj ekstazi [dhjana (dhyana)~\. i dalje ostaje uzvišen i t a j ideal je nastavio da inspiriše milosrđe i altruizam.182 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nepomućeno spokojstvo i slobodu. koji je umro 170 (ili 162) godina posle Mahavire. mada u prvo vreme one nisu bile naročito vidljive. Za šunju se ne može reći ni da postoji. Lamotte. Nagarđuna odgovara da ni tvrdnje njegovih protivnika. mada se. kao ni njegove. 29). kako predanje kaže. Urođenu težnju indijskog duha prema coincidentia oppositorum Nagarđuna je doveo do k r a j n j i h granica. i pored činjenice da je »sve prazno«. Budizam. ispoljavao u sansari. Kroz nekoliko godina sazvan je Koncil u Pataliputri da bi se sakupili sveti tekstovi. . L'Enseignement de Vimalaklrti. dotad prenošeni usmeno. Kako je Bharabahu jedini znao neke od 18 Kineski prevod šikšanande. itd. ali je nastojao da ih preobrati. ali se ispoljavao na svakom mestu. Poznata su nam imena i drugih sthavira. Na prigovore da je i njegovo negiranje prazna postavka ako je sve prazno. Znao je da bića ne postoje. 190. XIV.is »ostajući u nirvani. pretrpeli su duboke promene. Njih dvojica su. među kojima se kao najznačajniji izdvaja Ćandraguptin savremenik. Postao je definitivno spokojan [kleša (kleša)~\. Nagarđuna odlučno odbacuje ideju da su njegovi ili bilo koji drugi filozofski argumenti važeći iz nekog ontološkog razloga koji postoji izvan ili s druge strane jezika. što znači u III veku pre Hr. ali je pri tom uspeo da pokaže da životni put Bodhisatve. Osim toga. Bhadrabahu. 36. kao i celokupna indijska misao posle Nagarđune. ali je uživao i u onome za čim je žudeo«. niti da istovremeno i postoji i ne postoji. Bhadrabahu se s jednim delom zajednice povukao na Dekan. Pošto je. u telima bezbrojnih živih bića. predvideo glad od 12 godina. jer su jedini znali celokupne svete tekstove. Đambuovih naslednika. ni da ne postoji. soteriologija kosmologija i Direktni Mahavirin sledbenik bio je sthavira (»stari«) Sudarman. Živeo je u telu Zakona (dharmakaja). za kojeg se smatra da je učiteljeve reči preneo učeniku Đambuu. a verovatno i jedan od vinovnika krize koja je dovela do podele đainske crkve. kako kaže Avatansaka.

»u belo odevene« i Digambare. pre Hr. koji su zadržali običaj da idu nagi. Izuzev narativne književnosti (u kojoj takođe ima dosadne didaktike). a pošto su stare tekstove smatrali izgubljenim. a u to vreme se nalazio na putu za Nepal. Kundakundina Pravaćanasara (I vek naše ere) i Umasvatina Tatvartha (čiji datum nastanka nije utvrđen. razlikuju se četiri vrste. oni ga nisu pažljivo slušali i od izvornih tekstova zapamtili su samo neke delove. izmišljena epizoda poslužiće kasnije kao opravdanje za razlike između dva kanona. od kojih je prva čisto vizuelna a poslednja predstavlja neograničenu transcendentalnu percepciju. 19 Za razliku od budizma. to da je bio ženjen). »u vazduh odevene«. đainistički tekstovi se ipak izdvajaju svojom nerazumljivošću i suvoparnošću. na legendarne biografije Tirthamkara. kao ni o postkanonskim tekstovima čiji je b r o j isto tako zamašan.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 183 starih tekstova. u suštini su samo sholastičke sistematizacije koncepcija koje je formulisao ili sam Mahavira. »odeveni u vazduh«. Kada su se iseljenici. Nećemo raspravljati o različitim kategorijama koje sačinjavaju obimnu đainističku kanonsku literaturu. ne predstavlja neku negativnu odliku. No. ali se zna da je mlađi od Kundakundinog dela). ovi monasi. sumnjali su i u autentičnost kanona koji su utvrdile Švetambare. pravilno saznanje i pravilno ponašanje. Zajednica se podelila na Švetambare. bili su zaprepaščeni raspuštenošču monaha zatečenih na starom tlu. đainizam je sačuvao prvobitne strukture. Digambare su osporavale oslobođenje svima koji su se odrekli potpune nagosti (znači osporavale su ga i ženama). odbacivale su i neke elemente iz Mahavirine biografije (npr. . U drugoj polovini V veka. Ona je koncentrisana u »Tri đainistička dragulja«: pravilan pogled. ne računajući didaktičku i naučnu literaturu. Dovoljno će biti da podsetimo na dve specifične teze 19 Pored filozofskih rasprava. organizovale su ga Švetambare da bi utvrdile konačnu redakciju svetih tekstova. Čak i najčuveniji traktati. poslali su mu izaslanike. M Takav tip »konzervativizma« odlikuje tradicionalnu Indiju i. Što se tiče »pravilnog pogleda«. romane i drame. obimno đainsko stvaralaštvo je monotono i suvoparno. nailazimo i na epove (adaptirane prema hinduističkim epskim poemama i Puranama). Ova. jedini je Sthulabhadra upamtio deset od ukupno četrnaest tekstova. rascep je postao neminovan. vratili u Magadhu. u Valabhiju je sazvan drugi koncil. No. pa i na priče. U njegovoj bogatoj filozofskoj i obrednoj literaturi nalazimo malo novih i kreativnih ideja. po svoj prilici. Usled neslaganja u vezi s nekim ritualnim pojedinostima i razmimoilaženjima u pogledu doktrine. sam po sebi. Isto tako. netrpeljivost se među sledećim generacijama još više zaoštrila i 77. 20 Doktrina o kojoj je reč istovremeno je i soteriologija. Ovo poslednje obuhvaćeno je isključivo primenom monaških propisa. ili neki od njegovih neposrednih sledbenika. nećemo analizovati ni svih pet vrsta »pravilnog saznanja«. Osim toga.

Drukčije se još naziva »pravilom od sedam delova«. . Podzemni svet sadrži sedam »delova« (bhumi). materija se organizuje sama od sebe i nesvesno. istinita s jednog stanovišta. i u kojoj meri. Ona je tradicionalne indijske koncepcije. Kosmos (loka) predstavljen je u obliku čoveka. Pomenutu doktrinu osuđivale su mnoge indijske filozofske škole. koji stoji. osmi stadij um. srednjeg (delovi oko pasa) i višeg (grudi i glava). duše. Ekvivalentnost boja-stadijum duha može se sresti i u drugim indijskim kao i vanindijskim tradicijama. Kategorije materije. Doktrina »mogućeg« (sjad) podrazumeva relativnost i dvosmislenost realnog. itd. Ista tvrdnja. Taj makrantrop je sastavljen od podzemnog sveta (donji udovi). žuto. zanemarene u budističkoj i hinduističkoj kosmologiji. dok čisto i bleštavo belo pripada isključivo onima koji dosežu do samih vrhova Univerzuma. da bi služila duši. zaslužna ili grešna. jeste verovanje da nam činovi različitim bojama \lešja (lešya)~\ obeležavaju dušu i da nam te iste boje prožimaju i tela. u klasifikaciji bića prema njihovim duhovnim kvalitetima. Reč je svakako o jednoj drevnoj koncepciji koja odgovara izvesnim jogističkim praksama. analizovane su i sistematizovane putem brojnih klasifikacija i nabrajanja. »karmičke materije«. u kojem se vrši »prvo usredsređivanje duše na svoju čistu suštinu«. prolazi kroz sve tri kosmičke zone. Mada bez početka i kraja. 2) ovo može ne biti takvo. tela mogu biti obeležena sa šest boja: crno. postavljenih jedan iznad drugog i obo21 Verovatno je Buda mislio na sjad-vadu kada je napadao vernike koji izbegavaju odgovor na bilo koje pitanje (Digha. prostora i vremena (poslednje dve uzimane su kao »supstance«). Jedno karakteristično zapažanje. koje je Mahavira možda pozajmio od Makhali Gosale. kao što ćemo malo kasnije videti. oslobođenje samo po sebi ne znači i konačno napuštanje Kosmosa. 3) ovo može i biti i ne biti takvo. Naime. 39—42). podbočen. sačuvala i dala im novu vrednost. Prva od njih tvrdi da se u vezi sa svakom stvari može izraziti više komplementarnih sudova. stisnutih pesnica.. tamnoplavo i sivo karakterišu stanovnike podzemnog sveta. te dve logičke metode ostaju jedna od najoriginalnijih tvorevina đainističke misli. jer sadrži sedam različitih oblika tvrdnji: 1) ovo može biti takvo. nazvan je takođe i »prvim belim usredsređivanjem«. Jedna vertikalna osa. poput axis mundi. u zavisnosti od toga da li je duša. Ali. ali ostaje kompatibilna s celinom iskaza.184 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA đainske logike: »doktrinu gledišta [naja-vada (naya-vada)~\ i »doktrinu mogućeg« [sjad-vada (syad-vada)]. Kao i Priroda (prakriti) u koncepciji sankhja-joge. 21 No. Tako. itd. i pored toga. ružičasto i belo zemaljska bića. Univerzum postoji zato da bi duše mogle da se oslobode svojih struktura. prestaje to da bude ako je posmatramo iz druge perspektive. I. Originalnost đainske kosmologije sadržana je upravo u njenoj arhaičnosti.

naročito Guđerat.000 članova i. zahvaljujući njihovom društvenom položaju i visokoj kulturi. Poput svih drugih indijskih religija i đainizam je tokom svoje istorije pretrpeo brojna muslimanska nasilja (pljačkanja. već samo njegove mnogobrojne nivoe. planinskim lancima je izdeljen na sedam transverzalnih zona. za koje nema oproštaja. od najzagasitije crne do svetle koja nastaje usled odsjaja 16 vrsta gema. sidha-kšetra. nastanjenih različitim vrstama božanstava. u kojima žive različite klase prokletih. Ljudi žive samo u srednjoj zoni. Ali. Peta zona. Na njima takođe borave i zvezdana božanstva. a. rezervisana je za duše oslobođenih. Đambudvipa. Svaka od zona sadrži nekoliko »rajeva«. Tu kosmičku planinu. dok je budizam iz svoje postojbine potpuno iščezao. u vidu koncentričnih krugova. kojih je ukupno 8. Za razliku od budizma. koje su osuđeni da trpe. Ostala ostrva-kontinenti predstavljaju »zemlje uživanja« (bhogabhumi) jer njihovi stanovnici ne moraju da rade da bi živeli. podsećaju na tradicionalne klišee. . što znači da oslobođeni ne prevazilaze Kosmos (što je. 22 A viši svet. zagasitoplave i crne boje. Još za vreme Bhadrabahua. Šest ostalih »delova« sačinjavaju pravi paklovi. odnosno makrantropova punđa. između kojih se prostiru okeani. Takva antropomorfna predstava Univerzuma. 22 Ima oblik diska s planinom Meru u sredini. »polja savršenih«. zabrane nagosti). opasuje petnaest kontinenata (nazvanih »ostrva«. Nigde u Indiji ona nije bolje sačuvana i bolje spojena sa iskustvima »mističnih svetlosti« nego u đainizmu.500. vrh Univerzuma. pak. Najviše zone prvog »dela« nast a n j u j e 18 kategorija božanstava. vratu. nigroda. slučaj s budističkom »nirvanom«). no ona i dalje ostaje unutar makrantropovog Univerzuma. Predanja obeju crkava među svojim preobraćenicima i simpatizerima s velikim ponosom pominju nemali b r o j kraljeva i prinčeva. u društvu sebi sličnih. njen uticaj je veoma veliki. dvipa). koje odgovaraju makrantropovim rebrima. delu lica koji obuhvata pet otvora i njegovoj punđi. đainizam je prodro u Bengal i Orisu. razaranja hramova. sive. Njihova izobličena tela i muke. on u Indiji nikad nije postao široko prihvaćena ni pretežna religija. pekući se na vatri ili smrzavajući se na najgoroj studeni. Središnji kontinent. bio je i meta hinduističke kontraofanzive. Srednji svet uglavnom odgovara svetu opisanom u hinduističkoj ili budističkoj kosmologiji. zatvoreni su za večna vremena u najstrašnijem ponoru.000. niti je uspeo da pređe granice potkontinenta. tako da je od XII veka počeo nepovratno da slabi. čije različite zone — identifikovane sa organima kosmičkog čoveka — n a s t a n j u j u različito obojena bića. čija osnova uronjava u podzemni svet. Oslobođena duša uživa u neizrecivom i večnom blaženstvu obitavajući. Bharatavarša (Indija). pored toga. deli se na pet superpoziranih zona. smešten iznad planine Meru. arhaična je. bradi. đainska zajednica i danas broji 1. Potom su Digambare naselile Dekan.400.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185 jenih različitim bojama. a Švetambare zapadne oblasti. Zločinci. koji se nalazi ispod makrantropovih nogu.

a docnije ćemo videti značenje tog njihovog božanskog porekla. Oni podižu prestonicu Indraprasthu i tu im se pridružuje rođak Krišna. Pet Pandava — Judhišthira. potomaka Kurua (100 Kaurava) i potomaka Pandua (5 Pandava). Arđuna. Međutim. Vajua. »to za ep nije od bitne važnosti« [L.000 stihova Mahabharata je najduži ep u svetskoj književnosti. on je. kraljevinom treba da vlada Dhritaraštra. sadrži dosta prerada i interpolacija.XXIV POGLAVLJE HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191. najopasnija je požar. provukavši se kroz podzemni prolaz. ovih poslednjih naročito u »enciklopedijskim« delovima (XII i XIII pevanje). Renou)]. sve dok Judhišthira ne stasa da preuzme vlast. sina slepog kralja Dhritaraštre. krišom se povlače u šumu. zajedno s majkom. oni su sinovi bogova Dharme.. Nakula i Sahadeva — sinovi su mlađeg Dhritaraštrinog brata Pandua. vođa klana Jadava. izazvan u kući u koju ih je nagovorio da se usele. Slede njihovi brojni neobični doživljaji. a da je današnji oblik dobio između IV veka pre i IV veka posle Hrista [Vinternic (Winternitz)]. Među brojnim zamkama koje postavlja svojim rođacima. Indre i dva Ašvina. No. m a j k a uzvikuje: »Uživajte svi u njoj. Najstarijeg Kauravu. Renu (L. Prerušen u brahmana. Osnovna tema speva je sukob između dve loze plemena Bharata. inkarnacija demona Kali.« I tako princeza postaje zajednička supruga sve petorice. Onakav kakav je do nas stigao. Pandave uspevaju da se spasu i. Arđuna uspeva da osvoji ruku princeze Draupadi (inkarnacija boginje Šri) koju dovodi u njihovo usamljeno šumsko prebivalište. slepi kralj Dhritaraštra odlučuje da im ustupi polovinu kraljevstva. Kada je saznao da Pandave nisu nastradale u požaru. Ali se Durjodhana ne miri s tim. Bitka od osamnaest dana Sa svojih 90. Posle Panduove smrti. Durjodhanu. zapravo. nagriza demonska mržnja prama rođacima. Ne primetivši da je to devojka i poverovavši da Arđuna donosi hranu dobijenu kao milostinju. iluzorno je verovati da bi se »prvobitna forma« speva mogla rekonstruisati. Pretpostavlja se da je bio završen već između VII i VI veka pre Hr. Durjodhana poziva Judhišthira da se . Što se tiče njenog vremena nastanka. Bhima. zapravo. ovaploćenja praiskonskog zla.

500 distiha. kraljevstvo. Trideset šest godina posle velike bitke. Rami i Siti. izazvanom sopstvenim svetim vatrama. up. ili bar pet sela. Zemlja je pokrivena mrtvima i ranjenima. Osetivši da je ostario. Judhišthira ponovo gubi i povlači se u šumu zajedno s braćom i Draupadi. a trinaestu provesti u tajnosti. ispričani su sa puno pojedinosti. uz pomoć Krišne i nekoliko mudraca. Spašavaju se jedino tri Kaurave i među njima Ašvathaman u koga je ušao Šiva. Judhišthira u toj igri gubi sve — svoja dobra. Šesto pevanje sadrži najčuveniju epizodu epa: to je Bhagavad-gita o kojoj ćemo govoriti kasnije. Judhišthira i pas (koji je u stvari njegov otac Dharma) jedini izdržavaju do kraja. U petom pevanju (»knjizi priprema«) vidi se da je rat neizbežan. Ogromne vojske pritiču i jednoj i drugoj strani i rat otpočinje. braću i zajedničku suprugu. Krišna i njegovi ljudi ginu na čudan način: međusobno se poubijaju trskama. Pandave šalju Krišnu kao ambasadora: zahtevaju da im se vrati kraljevstvo. ali Durjodhana to ne prihvata. Prestonica se ruši i nestaje u okeanu. koje je. Da bi takav stravičan rat započeo. Judhišthira hoće da se odrekne prestola i ode u pustinjake. Vođe Kurua ginu jedan za drugim. Pevanje koje sledi opisuje doživljaje izgnanika dok žive kao nepoznati. S hordom svojih demona. Kralj poništava partiju i vraća Pandavama njihova dobra. Svi njegovi saputnici jedan za drugim umiru na putu. Ašvathaman ulazi u logor zaspalih Pandava i uspeva sve da ih poubija. § 73). Ep se završava opisom kratkog Judhišthirinog silaska u Pakao. na čudotvoran način pretvorenim u buzdovane. Treće pevanje. sa svojih 17. i sa braćom. No. Pošto je vladao još petnaest godina zajedno sa svojim nećakom. posle kojeg uzleće u Nebo. 192. izuzev petorice braće koji su u tom trenutku bili odsutni. Eshatološki rat i kraj sveta Taj k r a j n j e surovi istrebljivački rat izazvao je Brahma da bi proredio stanovništvo na zemlji koje se preterano namnožilo. ujedno je i najbogatije književnim epizodama: tu pustinjaci pripovedaju Pandavama uzbudljive priče o Nalu i Damajanti. Vanaparvan (»šumska knjiga«). Draupadi i jednim psom kreće ka Himalajima. Judhišthira predaje vlast svome unuku Parikšitu (kojeg je Krišna svojevremeno oživeo pošto je na svet došao kao mrtvorođenče). braća uspevaju da ga nagovore da istraje i on svečano žrtvuje konja (ašvamedha.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-G1TA 187 kockaju i pošto je jedna od kocki bila obeležena. najduže pevanje. Brahma je od nekih bogova . Durjodhana poslednji. Savitri. ali uskoro daje pristanak za novu: dogovor je da će pobeđeni dvanaest godina živeti u šumi. Dhritaraštra se s malobrojnom p r a t n j o m povlači u šumu i tu ubrzo svi gube život u požaru. U sledećim pevanjima razni trenuci bitke koja besni čitavih osamnaest dana. Pogođen tolikim ubistvima.

U izvesnom smislu moglo bi se govoriti i o veličanstvenoj revalorizaciji starog mitsko-obrednog scenarija Nove godine. ali to ne znači da eshatološki mit treba smatrati isključivo hinduističkom tvorevinom. pa čak i prevedske elemente. Analogni mitovi potvrđeni su takođe u Iranu i Skandinaviji. Ciklična teorija je postala popularna s Puranama. Vaju. zemlja će biti spaljena.188 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i demona zatražio da se pretvore u ljude. 152 i dalje. smatra da »novo doba« počinje vladavinom Parikšita. 102. str. 1 Struktura epa je eshatološka: divovska borba između snaga »dobra« i »zla« (analogna borba između deve i asure). prema tome. Mahabharata je »epska transpozicija jedne eshatološke krize«. Indra (= Vaju i Indra) i dva Ašvina. Mahabharata opisuje k r a j jednog sveta [pralaja (pralaya)] i rađanje novog pod vladavinom Judhišthire ili Parikšita. str. Tačno je da eshatološki mit nije potvrđen u vedsko vreme. Njegova koncepcija je prastara i široko rasprostranjena. rađanje novog i pročišćenog sveta. Izvrsne analize strukturalnih analogija ova tri eshatološka rata dali su Stig Vikander i 2orž Dimezil. Eshatologiju sličnog tipa (§ 177) sreli smo i kod starih Germana: u završnom boju (ragnarok) svaki će se bog uhvatiti ukoštac s po jednim demonskim bićem ili čudovištem (razlika je samo u tome što će se oni na k r a j u međusobno do poslednjeg poubijati). * Stig Vikander je primetio da očevi petorice Pandava — Dharma. no to je i sasvim razumljivo kada se imaju u vidu različite orijentacije. prihvatajući tradicionalno indijsko tumačenje. Mythe et Épopée. 42 i dalje. § 216). Po zaratustrijskom predanju. str. »The Mahabharata and Hindu Eschatology«. Ona. Ta lista ne odražava ni religijsku situaciju vremena u kojem je ep bio završen (kada su dominirali Višnu i Šiva). 2 »Misao vedskih pevača koncentrisana je na dati trenutak. čiji su im mitski podvizi iz prošlosti garancija« Dumézil. I. a Alf Hiltebajtel (Hiltebaitel). Mythe et Épopée. simbolizovanog čudotvornim vaskrsavanjem Parikšita. sadrži izvesne vedske. Divergencije između tri analizovana rata su svakako osetne. razaranje kosmičkih proporcija vatrom i vodom. već o svršetku čitavog kosmičkog perioda. 3 i stoga bi se mit o svršetku 1 žorž Dimezil vidi obnovu sveta u Judhišthirinoj vladavini: up. ali to ne predstavlja dokaz da nije ni postojao. I. ali će iz vodene mase izroniti novo čovečanstvo koje će živeti srećno pod mladim bogom Balderom. 218 i dalje). Indra i Blizanci — odgovaraju trofunkcionalnoj listi vedskih bogova: Mitra-Varuna (= Dharma). specifične za tri indoevropske religije. na trenutno služenje bogovima. up. 2 Prema onome što kaže Dimezil (Mythe et Épopée. Iz njihovih analiza proizlazi da je mit o svršetku sveta indoevropskog porekla. s tim što u ovom slučaju nije reč o svršetku jedne »godine«. a ni vedskam vremenu kada . a zatim potopljena. Ormuzd će na k r a j u uhvatiti Ahrimana. a šest Ameša Spenta ščepaće svako po jednog arhidemona i tako će inkarnacije zla biti zauvek potisnute u tamu (up. I. str. naime onoga što hinduistička mitologija naziva krajem jedne jugge (yuga).

jer od prvih vekova naše ere pa sve do danas ta dva boga zajedno s Velikom boginjom (Šakti. 4 Up. Kralju. i drugi bogovi. Durga) dominiraju hinduizmom. pre svega. izvan je i dobra i zla. str. vrhunska realnost. 42 i dalje. Jer. Uostalom. 87 i dalje. opisan u poslednjim pevanjima epa. neodgovoran. Uz sve veličanje Višnua. U čuvenoj teofaniji Bhagavad-gite (XI.). Gonda. I. teološkim i metafizičkim konsekvencama. kao vrhunskog bića. u svojstvu Vladara pralaje. i potom zemaljskih katastrofa. kao vrhunsko biće. 54. pridavanih velikim bogovima (stvaranje—uništavanje. Vismdsme and Sivaism. Šiva često opisivan kao onaj koji uspeva da ga obuzda. koje prima neograničene razmere. Mahabharata opisuje i veliča borbu između Dobra i Zla. up. »Mesijanska« ideja o avataru izložena je ubedljivo i dosledno. str. Shvatiti tu strukturu božanstva ravno je otkrovenju i predstavlja model postizanja oslobođenja. o. dakle.6 U tom pogledu Mahabharata se može smatrati kamenom temeljcem hinduizma. up. bremenita je. No i sam Višnu (-Krišna) vinovnik je »razaranja« i »ponovnog stvaranja«. « U vezi s različitim aspektima ove komplementarnosti. kao takav. M. Još značajnije su njene teološke razvojne linije i novine. U stvari. . Ali. dok je. Joginima i misliocima ta ideja je bila bliska još od vremena Upanišada. 5 U Puranama. »lud«. i ep i Purane ističu negativan aspekt ovog boga. kao što su to. »Études de mythologie hindoue«. on upravlja koliko stvaranjem toliko i uništavanjem sveta. III. U opisima uništenja ljudstva. »Through fhe looking glass«. ep ističe komplementarnost između njega i Šive. opasan. Biardeau. itd. Kada je jedan od njih — ili njihovih predstavnika — u razvojnom toku događaja epa prisutan. i. J. Dumézil. 28).' To znači da je Višnu. iza dramatičnih događaja koji čine potku Mahabharate. 12 i dalje) Krišna se Arđuni prikazuje kao inkarnacija Višnua. 4 i ova teofanija sadrži jednu pralaju. a od Mahabharate — tačnije. samo među ljudima« (XII. »vrlina i greh postoje. Mythe et Épopée. 176 i dalje. Iz toga sledi da Mahabharata odslikava pravedsko i prevedsko stanje stvari. Up. dharme i adharme. treba odmah dodati da spev predstavlja izvanrednu i znatno bogatiju sintezu od indoevropske eshatološke tradicije koju nastavlja. str. koja u neku ruku anticipira »kraj sveta«.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 189 jednog doba mogao u b r a j a t i u drevne arijske tradicije. od Bhagavad-gite — ona postaje dostupna i široko prihvaćena u svim slojevima indijskog društva. nasuprot tome. Mahabharata pozajmljuje b u j n u slikovitost iz Puranâ. može se naslutiti opozicija i komplementarnost između Višnua (-Krišne) i Šive. Kali. tim pre što je bio poznat i Irancima. S jedne strane. uostalom. str. Revelacija (Krišne-) Višnua. Komplementarnost Šiva—Višnu u neku ruku odgovara komplementarnosti antagonističkih funkcija uopšte. 238. borbe koja dobija težinu su Soma i Agni igrali najznačajnije uloge. Višnu je obično predstavljen kao neukrotiv. tekstove koje navodi David Kinsley. drugi je odsutan. Kao što je već primećeno.

i one vrhunske. u isto vreme predstavlja uzor hinduističke duhovne sinteze. oslobođenje podrazumeva shvatanje odnosa između dva »modusa« realnosti: one neposredne. Le Yoga. naročito u svojim didaktičkim delovima. predlaže jednu širu doktrinu: s jedne strane. . Ta čuvena epizoda počinje Arđuninom »egzistencijalnom krizom«. Sam termin joga katkad označuje »metodu«. drugim recima. mudri (pandita) to ne čine. Suštinski gledano. izraženih ritualizmom. 8 Te dve daršane smat r a j u se ekvivalentnim. doktrine Upanišada). reafirmiše upanišadski monizam. može se reći da spev: 7 1) postavlja ekvivalentnost između vedante (tj. a s druge strane. a završava se otkrovenjem ljudske uslovljenosti i »puteva« oslobođenja. 4) objavljuje superiornost četvrtog soteriološkog »puta«: odanosti Višnuu (-Krišni). prihvata svako soteriološko rešenje koje nije eksplicitno suprotstavljeno pisanoj tradiciji. . Sankhju i jogu poema uzima u njihovim presistematskim stadijumima. Videvši da uoči bitke pati što će morati 7 Posebno u »pseudoepskim« i didaktičkim odeljcima (XII i XIII knjiga itd. Upanišadski monizam je negirao valjanost neposredne realnosti. Mahabharata. ubraće plodove o b e j u . Težnja ka izmirenju suprotnosti. str. ili »spoznaju Sopstva« [atmabodha (ätmaboddha)~\.190 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedne univerzalne norme.). Ko je doista ovladao jednom od njih. metafizičkom spoznajom i jogističkom praksom. a koji put »meditaciju«. sankhje i joge. Druga označava svaku aktivnost koja Sopstvo vodi Brahmanu. kao i izvan bilo kog drugog para suprotnosti. 193. budući da upravlja kosmičkim životom. obojen teističkim (višnuističkim) iskustvima. odnosno istorijski uslovljene. Sankhja i joga su jedno« (V. katkad »moć«. i u tom pogledu ona nastavlja upanišadsku spekulaciju. 4—5). a istovremeno daruje i brojne »moći«. . up. Eliade. Prema Bhagavad-giti. 157 i dalje. pokazuje svoje rezultate tek u Mahabharati. Krišnino otkrovenje Na prvi pogled izgleda paradoksalno da književno delo koje opisuje strahote istrebljivačkog rata i k r a j jedne fuge. Najčešće se ta aktivnost izjednačuje sa askezom. 8 Ova raznovrsnost značenja odgovara i stvarnoj morfološkoj raznovrsnosti. 3) nastoji da opravda izvestan način postojanja u vremenu. »samo ograničeni duhovi suprotstavljaju sankhju jogi. društvenom i egzistencijom pojedinca. Upravo u Bhagavad-giti dokazana je i homologija tri soteriološka »puta«. ona podseća da je vrhunska realnost — upanišadski Brahman—atman — izvan tog para dharma—adharma. a s druge. karakteristična za indijsku misao već od brahmanä. Drugim recima. Prva označava »istinsku spoznaju« [tatva đnjana (tattva jnäna)~\. 2) ustanovljava paritet tri »puta« (marga). da valorizuje istoričnost ljudske uslovljenosti.

n j u je već učio Vivasvat. 3) puteve koje treba slediti da bi se postiglo konačno oslobođenje. koju otkriva Krišna. Svaki put kada sveopšti poredak (dharma) dolazi u pitanje. pa ipak. da ne bi svojom pasivnošću doprineo »sveopštoj pometnji«. on ju je otkrio Manuu. ako se Bhagavad-gita. ] . svi ljudi bi pošli mojim primerom.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191 da ubija prijatelje i rođake. »Na isti način n j u su saznali kraljevi-rišiji. Krišna Arđuni otkriva kako može da izvrši svoju dužnost. kšatra (kshatra). E. »ta vrhunska misterija«. Up. ne treba da zaboravimo da s indijskog stanovišta istorijski kontekst jednog »otkrovenja« ima ograničen domet.) Drugim recima. Arđuna. ukoliko imamo pravo da rekonstruišemo istoriju indijskih doktrina i tehnika. »istorijski momenti« — koji su istovremeno i momenti kosmičkog razvoja — ne stvaraju doktrinu. treba isto tako dobro da shvati i suštinu božanstva kao i njegove načine ispoljavanja. gledano sa istorijskog stanovišta. U svojim glavnim linijama Krišnino otkrovenje se odnosi na: 1) strukturu Univerzuma. no s vremenom je ta joga iz našeg sveta iščezla« (IV. 9 Moglo bi se reći da se suština doktrine. njihove razvojne tokove i sukcesivne modifikacije. 1). jer. nije nikakva novina. prema tome. govoreći o sebi: »U ova tri sveta ne postoji ništa što sam prinuđen da radim [ . . prikazuje kao »nova« duhovna sinteza. Uostalom. nastojeći da tačno odredimo šta su novo donele. prev. ne može nam ništa reći o njegovom »poreklu«. I odmah zatim otkriva duboko značenje svog delanja: »Kada ne bih bio u neprestanoj akciji. koju Krišna bez sumnje zastupa. 2). svi ljudi podražavaju. Eliade. str. 3). Krišna se pojavljuje lično (IV. a da se pri tom ne oseti sputanim karmom. Ukoliko bih prestao da delam. sve što on otkriva o svom sopstvenom biću i o svom »ponašanju« u Kosmosu i Istoriji treba da posluži kao uzor koji će slediti Arđuna: ovaj treba da nađe smisao svoje egzistencije i ujedno postigne izbavljenje shvativši šta je Krišna i šta on čini. a Manu ju je preneo Ikšvakuu (IV. . 23). 2) modalitete postojanja. 23—24. Ali da bi mogao da deluje »na Krišnin način«. Upravo iz tog razloga Krišna se i • Ovo je svakako uticalo na sveukupnu zapadnu interpretaciju indijske duhovnosti. 21). odnosno na način prilagođen datom »istorijskom trenutku« i otkriva tu vanvremensku mudrost. čitav svet sledi« (III. 161 i dalje. već samo otkrivaju trenutno prihvaćene obrasce vanvremenske poruke. svetovi bi prestali da postoje i ja bih postao uzrok opšte pometnje i nestajanja svih stvorenja« (III. ono što on postavlja kao pravilo. Ali Krišna dodaje i to da »antička joga« (IV. ona se takvom pokazuje samo u našim očima. I dodaje. 7). Senart). (To je doktrina akvatara. ne odričem se akcije« (III. Le Yoga. u očima bića uslovljenih Vremenom i Istorijom. »Pojavljivanje« ili »iščezavanje« jednog soteriološkog obrasca na planu istorije. i sam Krišna ističe primer i soteriološku vrednost božanskog modela: »ono što Vrhovni vladar čini. . treba da oponaša Krišnu: a to pre svega znači da nastavi da dela. sadrži u ovom sažetom obrascu: Shvati-Me i Podražavaj-Me. Jer. Prema indijskoj tradiciji.

naizgled paradoksalno. makar i nesavršeno. ističe da samo činovi. čovek ne treba da vrednuje svoje činove. 12). itd. 8 i dalje. izvršiti sopstvenu dužnost (svadharma). Krišna n a j p r e otkriva da se u n j e m u nalaze i Biće i Nebiće i da svaka Tvorevina — od bogova pa sve do minerala — potiče od njega (VII. čovek će naučiti da isto tako postupa: »Da bi se čovek oslobodio čina. Krišna u više navrata ponavlja da gune proizlaze iz njega. već one u meni« (VII. svaka nesvesna aktivnost. Krišna. u pravom smislu reči. ne sputavaju (III. nego izvršiti. »Odreći se plodova svojih činova« U tom smislu. i to ne samo žrtvama u pravom smislu reči (onima koje sačinjavaju verski kult). prema tome. IX. može se reći da Bhagavad-gita nastoji da »spase« sveukupnu ljudsku aktivnost i da »opravda« svako profano delanje: jer samim tim što ne uživa u njihovim »plodovima« čovek transformiše svoje činove u žrtve. ni da pridaje apsolutnu vrednost sopstvenom položaju. odnosno »dužnosti«. ma kakve prirode on bio. dužnost koja nekom drugom pripada« (paradharma: III. čiji je cilj žrtva. dakle. nije dovoljno odreći se akcije: neaktivnost sama ne vodi savršenstvu« jer »svako je osuđen na akciju« (III. Kada razne askete i jogini »prinose na žrtvenik« svo- . Osuđen na to da bude aktivan — jer »je aktivnost iznad neaktivnosti« (III. On neprekidno stvara svet iz svoje prakriti ali ta neumorna aktivnost ne sputava ga: on je samo posmatrač svog sopstvenog stvaranja (IX. Te specifične aktivnosti uslovljene su gunama (XII. 9). 23 i dalje). 4—5. odnosno u transpersonalnu dinamiku koja doprinosi održanju kosmičkog poretka. Bolje je. nastavlja da ga vezuje za svet i da ga uključuje u karmički ciklus. Ali Krišna otkriva da usavršavanju božanskog dela može doprineti i čovek. To. već svakim svojim činom. izazvana gunama (IH» 5). čak i savršeno. jer mu te činove propisuje situacija u kojoj se nalazi.192 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA pojavljuje: spoznajući Boga. u odricanju od plodova svojih činova. vrednovanje aktivnosti (karmana) čini glavnu pouku Krišninog otkrovenja: po uzoru na Boga koji stvara i održava svet ne učestvujući u njemu. Prađapati je ustanovio žrtvu da bi Kosmos mogao da se manifestuje i da bi ljudski rod mogao da živi i da se razmnožava (II. 4—5). čovek istovremeno spoznaje i uzor koji treba da sledi. 35). naime. Pouka koja se iz toga može izvući jeste sledeća: i pored toga što prihvata »istorijsku situaciju« stvorenu gunama (a n j u mora da prihvati jer i same gune proizlaze iz Krišne) i deluje onako kako data »situacija« zahteva.). 8—10). ali da ga ne sputavaju: »nisam ja u njima. Čak i ako se odrekne čina. pa. XIII. 4—6. 8) — čovek mora da izvrši propisane činove. 10 i dalje). 194.

14).. . dostupne svim ljudima. . bude bio primoran da i dalje živi društvenim životom. Ali jogističkom meditacijom postiže se konačni cilj jedino onda kada je učenik koncentrisan na Boga: »On treba da upražnjava jogu duše nepomućene i oslobođene s t r a h a . 30). delati impersonalno. 25 i dalje). Mene 10 »Covek od akcije«. drugim rečima.. ne dela«. u stvari. kao da radi po nalogu nekog drugog i umesto nekog drugog. uvek zadovoljan. neprestano misleći o Meni i imajući Mene kao svoj vrhunski cilj« (VI. 46). (IV. Delovati mirno. neuznemiravan »željom za plodovima«. koja se sastojala u odricanju od »plodova sopstvenih aktivnosti«. Ako se strogo pridržava tog pravila. izvršene u Bhagavad-giti. čiji je cilj bio da se izmire sve vokacije: asketska. njihovi činovi neće stvarati nove karmičke potencijale. znači postići vladanje sobom i vedrinu koju je jedino joga kadra da podari. namenjenu kontemplativcima (VI. pa čak i da čini »nemoralna« dela (poput Arđune koji mora u boju da ubija svoje protivnike). ili mističkim kultom. a da pri tom nastavi da dela. da može izbeći posledicama učestvovanja u svetovnom životu. pridaju im trans personalnu vrednost (IV. 20). niti će njega više potčinjavati karmičkom ciklusu. Onaj koji se čvrsto sjedinio sa Mnom i koji Me obožava. zahvaljujući phalatrišnavairagji. »svi znaju šta žrtva znači i njome brišu sopstvenu nečistotu« (IV. odnosno: »da se mora odreći plodova svoje aktivnosti« [phalatrišnavairagja (phalat r$navairagya)~\. koliko god bio aktivan. lišen strasti i želja. Jedina stvar koju treba da ima u vidu jeste to da se mora odvojiti od svojih činova i njihovih rezultata.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 193 je psihofiziološke aktivnosti. oslobođen svih veza. iznad žrtve« (IV. Krišna otkriva Arđuni da se »čovek od akcije« 10 može spasti. i čineći to. Jer će ubuduće. Osim te joge. odnosno onaj koji ne može da se povuče iz društvenog života da bi postigao spasenje spoznajom. on ostaje veran jogi. čak i onda kada. Tu transmutaciju profane aktivnosti u ritual omogućila je joga. . niti će on napustiti Mene. da ima porodicu. »Ravnodušan prema plodovima svog delanja. »Onoga koji Me vidi svuda i sve stvari vidi u Meni nikada neću napustiti. Bhagavad-gita ukratko izlaže i jogističku tehniku u pravom smislu te reči. Krišna izričito kaže: »Joga je iznad askeze (tapas). iz različitih razloga. II i dalje). mistička i ona posvećena svetovnoj aktivnosti. Kao što kaže Krišna: »Samo ako deluje nesputano. brige i da vrši funkcije. svaki čovek moći da se nada izbavljenju. pa čak i iznad nauke (đnjana). koji se ne može meriti ni s jednim prethodnim u Indiji.« Eto. askezom. intelekta usredsređena. U tome je i glavni razlog njenog uspeha. on. oni se od njih odvajaju. takvo tumačenje jogističke tehnike karakteristično je za grandiozni pokušaj sinteze. Velika originalnost Bhagavad-gite leži u insistiranju na »jogi akcije« koja se ostvaruje »odricanjem od plodova sopstvenih činova«.

problem sa kojim se Gita suočava je sledeći: kako rešiti paradoksalnu situaciju čoveka. Osim toga. zna da će biti »proklet« ako se potpuno prepusti temporalnosti i svojoj vlastitoj istoričnosti. pa. odnosno verovati da izvan toga sveta i temporalnosti ne postoji ništa drugo. takav jogin boravi u Meni ma kakav bio život koji on vodi« (VI. mora po svaku cenu u svetu da pronađe put koji izlazi na jedan transistorijski i vanvremenski plan? Videli smo rešenje koje predlaže Krišna: izvršavati svoje svetovne dužnosti (svadharma). 195. oslonca čitave indijske duhovnosti. u Bhagavad-giti rađa se i koncept milosti (božje) najavljujući svoj bogat razvoj u srednjovekovnoj višnuističkoj književnosti. »Razdvajanje« i »spajanje u jedno« Da bi se procenio značaj Bhagavad-gite u religijskoj istoriji Indije. prema tome. no u Bhagavad-giti ona je dobila svoj n a j koherentni j i izraz. 11 Otkrivanje »sveopšte patnje« i beskonačnog ciklusa reinkarnacija 1 2 orijentisali su traženje spasenja u tačno određenom pravcu: ono je obavezno impli»Klasična« etapa darsana sankhje i joge svakako je nekoliko vekova mlađa od redakcije Bhagavad-gite. 12 Napomenimo da je fatalnost transmigracija činila uzaludnim samoubistvo.194 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koji obitavam u svim bićima. živeti u svetu i činiti deo njegovih struktura ne predstavlja »rđavo delo«. n a j adekvatni je za modernu Indiju. stavljajući akcenat na istoričnost čoveka. sigurno da je bilo najrazumljivije. i. da nas ometa želja za ubiranjem plodova tog delanja (phalatrišnavairagja). ali ne dopustiti. Jer. Vrednost ovog jedinstvenog dela. stvorenu dvostrukom činjenicom da se. treba se podsetiti rešenja koja predlažu sankhja. već uključenu u »ciklus istorije«. »Rđavo delo« je verovati da svet. vreme i istorija raspolažu nezavisnom i vlastitom realnošću. Ali njihove karakteristične tendencije — pre svega metode koje se tiču odvajanja duha od psihomentalnog iskustva — potvrđene su već u vreme Upanišada. Rešenje koje ona nudi. No. presudna uloga koju je Bhagavad-gita odigrala u razvoju teizma ne iscrpljuje sav njen značaj. što je takođe značajno. joga i budizam. s jedne strane. prevedeno terminima zapadnjačkih teoretičara. Pošto je čitav Univerzum tvorevina. 11 . a. Prema svim tim školama oslobođenje je zahtevalo kao uslov sine qua non odvajanje od sveta. pri tom. čak epifanija Krišne (-Višnua). s druge. ovo smo mi podvukli). istovremeno. može se proceniti u odnosu na brojne kontekste. čak negiranje ljudskog života kao načina postojanja u Istoriji. Ideja je svakako panindijska. 30—31. trijumf jogističke prakse i uzdizanje mističkog kulta (bhakti) na nivo vrhunskog »puta«. To je. nalazi u vremenu i učestvuje u Istoriji.

Religijsko obezvređivanje sveta išlo je uporedo sa uzdizanjem duha. religijskih — koji su obezbeđivali ritmičku alternaciju u životu i svetu. Vernik je. dobija svoj najpotpuniji izraz u »dualističkim« ontologijama i metodama razdvajanja sankhja-joge i budizma. stecišta patnje i tamnice krcate robovima. Nasuprot tome. vršeći na ispravan način žrtvovanje. opozicija između Dobra i Zla bila je. »skidanjem koprene s očiju«. Up.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 195 ciralo odbijanje da se prihvati uobičajeni tok života i društvene norme. 332 i dalje. tip. (up. mada je atman kao autonomnu nesvodljivu monadu odbacivao. Sve u svemu. Ukratko. Kao što smo već u nekoliko navrata primetili. ono što se izdvojilo kao posebno u dva antagonistička principa. u toku dugog perioda svog postojanja. S druge strane. Eliade. razdvajao njegovu nebesku suštinu (menok) od materijalnog ispoljavanja (gete). str. Light and Seed«. itd. 18 i dalje. puruša). jedan od brojnih primera dijada i polariteta — kosmičkih. I Zaratustra je posmatrao svet kao »mešavinu« duhovnog i materijalnog. koji je kineska misao formulisala alternacijom dva principa: janga i jina (§ 130). § 104. život i sam čovek bili proizvod niza dramatičnih. str. u stvari. »Špirit. kobnih i zločinačkih aktivnosti Vid. postojanje Boga poricao. on to pitanje čak nije ni postavljao: ali. spasenje je pretpostavljalo jedan čin raskidanja: odvajanje od sveta. principa Dobra i Zla. i ljudskog. I za samog Budu. zdravlje/bolest. Eliade. nagoveštena u Upanišadama. spasenje gnosom poređeno je s »buđenjem«. te. prema tome. Dobro i Zlo činili su deo istog kosmičkog ritma. A što se tiče Bude. La Nostalgie des origines. Progresivno jačanje dualizma Duh—Materija podseća na razvoj religijskog dualizma čiji je k r a j n j i ishod izražen iranskim obrascem dva suprotstavljena principa. Pratimo interpretaciju Đ. je u svakom slučaju. »oslobađanjem od stega«. Svet je kasnije iskvario Ahriman. itd. § 136). prvobitno je bila samo jedna među brojnim formulama koje su izražavale antitetičke i komplementarne aspekte realnosti: dan/noć. plodnost/jalovost.14 Za Zaratustru i mazdaizam Univerzum je bio delo Ahura Mazde. Njolija. muško/žensko. manihejstvo i brojne gnostičke sekte smatrale su svet tvorevinom demonskih sila. 14 18 n* . principa Dobra i Zla. oslobođenje se moglo postići jednim naporom »duhovne« prirode. 13 Drugim recima. život/smrt. Proces krutog razdvajanja koji karakteriše te etape indijske religijske misli može se porediti sa istim takvim razvojem iranskog dualizma počev od Zaratustre pa do manihejstva. Za sankhja-jogu Univerzum je nastao zahvaljujući »teleološkom instinktu« prvobitne materije (prakriti). Za njih su svet. Povlačenje u usamljenost i askeza činili su njegove neophodne preliminarne korake. Devalorizacija Kosmosa i života. odnosno Sopstva (atman. Religijsko obezvređivanje sveta bilo je olakšano iščeznućem Boga stvoritelja. društvenih.

Ćovek nije više talac Kosmosa-tamnice koji je nastao sam od sebe. Bog stvara sve i upravlja svim stvarima. pa čak i čovekove istorijske egzistencije. § 121). Višnu (-Krišna) nije samo Tvorac i Vladar sveta. Težnja ka totalizaciji realnog. tako karakteristična za indijsku misao. Stvoritelju sveta i Vladaru istorije. našla je u Bhagavad-giti jedan od svojih najubedljivijih izraza. onakvom kakvim su ga shvatali proroci (up. nastojeći da neke organske funkcije (uzimanje hrane. To je ono što Boga iz Bhagavad-gite približava Jehovi. Opštim kosmičkim i istorijskim katastrofama. shvaćene kao alternacija suprotnih ali komplementarnih principa. 15 No ipak. teofanije. tako su i propovedi jevrejskih proroka nastale u vreme najvećih »istorijskih strahota« kada je njihovom narodu pretilo neizbežno istrebljenje. Jer odricanje od života. kao što je do otkrovenja u Giti došlo u vreme najvećih užasa jednog istrebljivačkog rata. zanimljivo je primetiti da. već on svojim prisustvom osvećuje čitavu prirodu. 15 . Izvršena u uslovima koje je pružao jedan personalizovani bog. izdaja ili ubistvo. odnosno svetlost od tame koja je ovu držala u ropstvu. imale svoje pristalice još dugo vremena posle pojave Bhagavad-gite. aktivan na svim nivoima. pre svega od egzistencije. najznačajnije posledice u religijskoj istoriji Indije imala je ponovna sakralizacija života i ljudske egzistencije. Sa izvesnog stanovišta moglo bi se reći da Bhagavad-gita krije arhajsku koncepciju sveukupne realnosti. t a j isti Višnu periodično. Ali najvažnije od svega je to što je ona izvršila ponovnu sakralizaciju Kosmosa i života uopšte. ta totalizacija dala je religijsku vrednost čak i manifestacijama »zla« i »nesreće«. S druge strane. Sigurno je da su razne indijske metode i tehnike. uništava Univerzum. Bhagavad-gita je uspela da u jednu smelu sintezu uključi sve indijske religijske orijentacije. Prema tome. i »negativni aspekti« kosmičkog života. one su. počev od njegovih materijalnih kosmičkih struktura pa do ljudske svesti. individualne egzistencije i Istorije dobijaju religijsko značenje. U prvim vekovima naše ere tantrizam će pokušati da učini nešto slično. dakle. koje su nastojale da oslobode duh nizom sve radikalnijih »separacija«. I što je još važnije: jednog boga koji nije napustio svet kada ga je stvorio. uslovljene društveno-političkim strukturama i istorijom. Međutim. kao što su rat. Uostalom. seksualnost. Kao što smo upravo imali prilike da vidimo. već nastavlja da bude u njemu. Oslobođenje je trebalo da bude rezultat dugotrajnih i teških napora da se duh odvoji od materije. krajem svakog cikličnog perioda. Drugim rečima. pošto je svet delo jednog personalizovanog i svemoćnog Boga. pa čak i periodičnim sveopštim razaranjima Univerzuma. što znači i asketske prakse koje su podrazumevale napuštanje zajednice i društvenih obaveza.196 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i ta čudovišna i besmislena kreacija bila je osuđena na propast. postalo je posle Upanišada jedno čudotvorno soteriološko rešenje. upravlja Višnu (-Krišna).

posvećenog jednom Bogu. Bila je to privilegija kulta. t a j tip sakralizacije tela i života mogao se ostvariti jednom k r a j n j e složenom i teškom jogističkom tehnikom. Stoga je ostao rezervisan samo za elitu. Međutim. inkarniranom i transcendentnom. kreativnom i destruktivnom. . istovremeno ličnom i bezličnom. dok se poruka Bhagavad-gite obraćala svim kategorijama ljudi i podsticala sve religijske vokacije.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 97 itd.) preobrazi u sakralne.

Počeci eshatologije Poglavlja od 40. jer se negira čak i postojanje drugih bogova. vode velikog ponora. 56 : 1—7 o preobraćenicima Jehove). »Ja sam bog kome nema ravna. u stvari.). 4 0 : 9 . . dakle. Izrael će uvek imati privilegovan položaj nacije koja dominira. umesto kopriva nići će mirta« (55:12—13. . a zatim i smelim tumačenjem onovremene istorije. up. jer ja sam bog nad bogovima« (45 : 22. »Okrenite se meni da biste bili spaseni. Veliki kralj Kir.« Reč je o najradikalnijoj potvrdi jednog sistematskog monoteizma. isto kao i Izgnanstvo i Oslobođenje. up. Tekst je napisao u poslednjim godinama vavilonskog Izgnanstva nepoznati autor. Njegova poruka se veoma razlikuje od drugih proročanstava. Stvaranje i istorija. da bi u dubini mora načinio put kojim će iskupljeni proći?« (51 : 9—10). 11. oruđe Jehove (41 :42). ovoga puta reč je o trijumfalnom povratku: »Obeležiću put u pustinji. kome nema slična. bili su. priprema uništenje Vavilona. . Propast Jerusalima. »Planine i brda klicaće pred vama od r a d o s t i . 54:11—14). ići Jehova i vaša zaštitnica biće bog Izrailja« (52—12). itd. nema drugih bogova osim mene« (44: 6. Knjige Isaije predstavljaju posebno delo. takođe 45 : 18—22). Is. delo su Jehove. Oslobođenje prognanika objašnjeno je kao novi Egzodus. Namesto t r n j a izrašće čempresi. Pred vama će. Novi Egzodus neće se obaviti u žurbi: »Nećete izlaziti u žurbi. u stvari. putanje kroz bespuća« (43 : 19). 52 : 13—53 : 12). pre svega svojim optimizmom. 44 : 12—20. nećete bežati.XXV POGLAVLJE ISKUŠENJA JUDAIZMA: OD APOKALIPSE DO VELIČANJA TORE 196. Uz sve to. »Nisi li ti onaj koji je rasporio Rahaba i proburazio zmaja? Nisi li ti onaj koji je isušio more. poznato pod nazivom Deuteroisaija (»Drugi Isaija«). nestanak Judinog carstva i Izgnanstvo. I drugi narodi biće uključeni u spasenje koje se priprema. Ali. božje kazne koje su najavljivali veliki proroci. Oni koji su mogli da veruju u nadmoć vavilonskih bogova ubrzo će biti pokolebani. do 55. po svoj prilici pogubljen posle jednog suđenja (up. Samo je Jehova bog: »Ja sam prvi i poslednji. svi prognani na svetu. jer su ti bogovi nepokretni i nemoćni idoli (40 : 19 ss.

Jeremija i Jezekilj proklamuju svoju veru u spasenje Jerusalima. savršenog i srećnog doba. 1 Ovaj eshatološki scenario prihvatiće i razvijati potonji proroci (§ 197). str. »Jehova je učinio da se na njega svale gresi sviju nas [ . 2) iskupljenje Izraela. nego k r a j nemoralnog vladanja Izraela i njegovu regeneraciju putem iskrenog vraćanja Bogu. .. 49 : 1—6. pošto je kazna izvršena. Jer.) uz pomoć njegovog oruđa Kira (41 : 24. ali nijedan neće uspeti da dostigne vizionarsku snagu i duhovnu dubinu Drugog Isaije. . veli Jehova. dolazak u Jerusalim (40 : 9—11) i okupljanje svih onih koji su se bili razišli po svetu (41 : 8—9). Jehova je obnavljao savez. autor Deuteroisaije prvi je prorok koji razrađuje jednu eshatologiju. Nasuprot njima. Ali. nazvane Pesme Sluge (42 : 1—4. 50 : 49. 8). Njihovo tumačenje dalo je povoda brojnim polemikama.ISKUŠENJA JUDAIZMA 199 Sada. Brojni odeljci navodili su na ovo mišljenje. ] 1 Up. . . Njene patn j e su uzete kao ispaštanje grehova celog naroda. tištali su ga naši zločini. Vrlo je verovatno da naziv »Sluga Jehove« (ebhed yahveh) personifikuje elitu judejskih izgnanika. 328 i dalje. itd. History of Israelite Religion. on najavljuje početak nove ere. Drugi Isaija prikazuje početak nove epohe kao dramu u kojoj će se odigrati niz neobičnih događaja. ] Razdirali su ga naši gresi. tvoj Spasitelj« (54 : 8). Fohrer. Iskušenje progonstva je žrtva. . »Sluga Jehove« je prihvatio sve muke: »Podmetnuo sam leđa onima koji su me udarali. Ovoga puta savez će biti večit (55—3) i iskupljenje neopozivo (45 : 17. 52 : 13. »Naše patnje on je podnosio i naše bolove on je t r p e o [ . Drugi proroci nisu propovedali k r a j jednog tragičnog i pojavu drugog. Novi zavet i hrišćanska egzegeza videli su u »Slugi Jehove« anticipaciju Mesije. Nisam sklanjao svoje lice od uvreda i pljuvanja« (50 : 6). prelaz preko pustinje (55 : 12—13). Između dveju epoha — one koja je upravo okončana i nove koja je nastajala — postoji značajna razlika. 53 : 12). blagodareći kojoj su zaboravljeni gresi Izraela. U ranijoj literaturi nema sličnog entuzijazma. Četiri poeme. itd. . veselje i sreća će ih pratiti. »u večnoj ljubavi smilovao sam se na tebe. Oze. Večito blaženstvo nadviće se iznad njihovih glava. Ispaštanje koje nam vraća mir je njegovo ispaštanje i blagodareći njegovim ranama mi smo ozdravili« (53 : 5). zanosa i vizija izazvanih uverenjem o predstojećem spasenju. 4) preobražaj zemlje obnovama (44 : 26) i umnožavanjem zajednice (44: 1—5) pa čak i promenama edenskog tipa (51 : 37). 3) povratak Jehove na Sion (40 : 9 —11). odnosno oslobođenje prognanih (49 : 25—26). 5) okretanje drugih naroda Jehovi i odbacivanje njihovih bogova (51 :4—5). na originalan i dramatičan način izražavaju stradanja jevrejskog naroda. a žalost i bol nestati« (51 : 11). Jer. nametnutih voljom Božjom: 1) Jehovino rušenje Vavilona (43 : 14—15. Prognani koje je oslobodio Jehova vratiće se u Sion »kličući od radosti. U stvari. 51 : 6.) ili Izrailja (41 : 14—16).

koji je prorokovao Drugi Isaija. ] za naše grehe. Pošto je božanska kazna izvršena. postavljalo se pitanje kada će nastati eshatološko doba koje najavljuje Deuteroisaija. odlaganje opšteg preobražaja. . Eshatološki proroci Agej i Zaharija Još od njihovog povratka. ] i s moćnima on će podeliti pobede« (52 : 11—12). već bio otišao. godine. ubrzo potom radovi su obustavljeni. ne može se potceniti značaj ovog eshatološkog proročanstva. postavljalo se pitanje zašto eshaton pušta da ga čekaju. ubrajana je »među žrtve grešnika.200 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kao jagnje privedeno na klanje [ . . . uništenje njihovih vojski i ustoličenje Zorovavelja za mesijanskog kralja (2 : 20—23). uložili su sve svoje snage u obnovu svetilišta. kao nedovoljno pouzdan za persijski režim. godine.). itd. Proklamovanje opšteg spasenja kroz iskušenja »Sluge Jehove« najavljuje hrišćanstvo. . pošto je hram najzad bio posvećen. Ovi tekstovi se svrstavaju u vrhunske domete jevrejske religijske misli. postavio i problem obnove hrama. pored ostalih hitnih problema. Malo kasnije procenićemo posledice ovog razočaranja na potonju istoriju Izraela. i prvosveštenik Jošua. I kao što se to dešavalo bezbroj puta u istoriji. ] i ne otvarajući usta [ . Međutim. I za dan dovršenja radova on je najavljivao zemljotres. opijene novim proročanstvima. . Tek ~ 520. Dobrovoljna žrtva. Zorovavelj. jer je primila na sebe grehe mnogih i zauzimala se za grešnike« (52 : 12). Prema Zahariju. starog i novog. koji je naimenovan za velikog namesnika. pad »careva naroda«. modifikovalo je koncepciju spasenja i eshatološka nada se polako gasila. on je stradao« (53 : 6—8). Godine ~515. građenje je nastavljeno. Kriza koja je potresala Persijsko carstvo podstakla je novi talas eshatološkog zanosa. nova era je počela u trenutku kada je Zorovavelj postavio kamen temeljac (2 : 15—19). hram je osvećen. podržani od strane proroka Ageja i Zaharija. ~538. »Sluga«. Agej i Zaharija ističu bitnu razliku između dva doba. . Kamen temeljac postavljen je ~ 537. ali je Zorovavelj. međutim. Novo svetilište nije više pripadalo dinastiji već narodu koji je na sebe preuzeo troškove gradnje. Za Ageja. Jedan od odgovora koji se najlakše mogao prihvatiti objašnjavao je kašnjenje korupcijom zajednice. nakon jedne političke promene. Za one ponesene. 197.2 Ali. Jehova će od svoga »Sluge« načiniti »svetlost naroda da bi moje spasenje doseglo do krajeva zemlje« (49 : 6). Ali posle »iskušenja njegove duše. bio je to početak novog niza razočaranja. . pred prognanike se. on će ugledati svetlost i biće ushićen [ . prvo doba kas Slične ideje mogu se naći kod Zaharija (8 : 9—13. štaviše.

10 : 3—12) i prorok Joel. 4:18—21).« I pored toga što je spasenje bilo obećavano svima. nastaće rajsko doba blagostanja i mira (Joel. 62 : 7). praćen njihovim uništenjem). bilo u potpunosti bilo delimično.3 Iste teme u IV veku preuzimanju Deuterozaharija (9 : 11—17. ja ću tada narodima načiniti usta čistim da mogu svi prizivati ime Jehove i da mogu. a oni koji budu preživeli učestvovaće zajedno s Jehovom u mesijanskom slavlju na Sionskoj gori (24 : 21—25.. Sveopšte spasenje još jasnije proglašava Sofonija (3 : 9): »Da.). delo. okupljanje izgnanika u Jerusalimu. U tim edenskim predstavama može se uočiti eshatološka modifikacija poruke »proroka-optimista« pre Izgnanstva. Pored sličnih proročanstava. uspostavljanju nove ere prethodiće veliki istorijski potresi (propast Vavilona. on zna da je krivica do grešnika. . religijskom i nacionalnom središtu Izraela (Is. U Deuteroisaiji (Is. mogu se naći i predviđanja arhaičnijeg tipa (up. kao i za kasnije proroke posle Izgnanstva. 2 : 15). 24 — 27). konačno. Konačno će u Jerusalimu biti uspostavljeno mesijansko kraljevstvo i narodi će dolaziti »da traže Jehovu Savaota u Jerusalimu i da se mole Jehovi« (8 : 20—22. 56 : 7.. 8 : 14—15). oteraće iz zemlje nepravične (5 : 5—11) i okupiti prognanike (6 : 1—8. jer »su vaše nepravde iskopale jaz između vas i vašega Boga« (59 : 2). s Fohrer. 5 Posle Deuteroisaije smatralo se da početak eshatona neposredno predstoji (up. odgovorni za tragediju Izraela (1 : 15). jer »dan njegova prispeća« (3 : 2) može nastupiti bilo kada. 340. 2 : 2—4. ipak se smatralo da će biti dostupno samo u Jerusalimu. 12.6 Za Drugog Isaiju. sadrži ove motive: uništenje naroda. upregnuti u ista kola. grešnih prema Jehovi i Izraelu. str. Ponekad se prorok usuđuje da podseti Jehovu kako on kasni sa obnovom Jerusalima (Is. 61 : 2). rajski preobražaj zemlje. 56 : 1—2. 4: 2—3. obraćajući se svim narodima. oslobađanje Izraela. 51 : 4—6) Jehova. njihove prestonice će razoriti. govori o svome »spasenju« koje će »doći kao svetlost«.. Jer. up. itd. • Prorok Malahija (V vek) odbija da precizira datum »dana Jehove-'. § 12) u vezi s 8 Bog će kazniti sve neprijatelje Izraela. preobraćanje naroda. 2 : 5—9. Osnovno je da svako sebe pripremi. uspostavljanje božanske vladavine ili mesijanskog kraljevstva i. Slična proročanstva nalaze se u zapisu nazvanom Apokalipsa Izraela (Is... Međutim. 4 Eshatološki scenario. nav. 25 : 6 i dalje.). a drugo njegova želja da spase (1 : 1—6. od interesa samo za istoričare. »Toga dana čovek će upraviti pogled prema Tvorcu i potom će okrenuti oči prema Svetinji Izraela« (17:7). napad nacija na Jerusalim. 3 : 17. 12). služiti istog gospodara. Bog će istrebiti Judine grešnike (5 : 1—4). Širenje eshatološkog iskupljenja na druge narode ima veoma značajne posledice za dalji razvoj religije Izraela. 8 : 20 i dalje). a zatim će nastupiti »obilje dobroga« kojim će Jehova obasuti Jerusalim (1: 17. pogl. Is. Najpre će biti uništeni narodi.ISKUŠENJA JUDAIZMA 201 rakteriše volja Jehove da uništi. 4 Posle eshatološkog boja protiv naroda. Zah. itd.

4 :7). obično nazivan »Miropomazani« (masiah). plodnost kojoj nema ravne. Kao i u tolikim drugim eshatološkim scenarijima. Strašni sud će biti praćen kosmičkim katastrofama koje će uništiti svet (Is. Kasnije se govorilo o miropomazanju sveštenika. Neki istoričari su zaključivali da je iščekivanje Mesije nastalo u krugovima koje je zahvatio eshatološki entuzijazam. S. 24 : 23. Jehova će stvoriti »nova nebesa i novu zemlju i niko se više neće sećati prošlosti« (Is. potomak Davida. str. upoređivana s kraljem. 51 : 6). ® Up. 198.202 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kosmosom u celini. Treba precizirati da se izraz: »Miropomazanik Jehove« u početku primenjivao na kralja. Zaharija deli mesijansko dostojanstvo na svetovnu vlast i duhovnu moć. delo. 7 ili kralj naimenovan od Boga koji će upravljati u njegovo ime. 65 : 17). Iskupljenje je isključivo delo Jehove. tele i lavić zajedno pasu. Zorobabela i sveštenika Jošuu (4 : 1—6). 44 : 6.. Ali takve grupe su predstavljale manjinu i zato mesijansko iščekivanje nije imalo neki značajniji uticaj. složeniji. a koji su. dugovečnost. obnovljenim svetom će vladati Jehova. panter leže pored jareta. itd. stvarni »Centar sveta«. sišlo s neba da spase svet. Mesija je smrtnik. 56 i dalje. itd. 10 : 6—14). potomak loze Davidove. dakle. 62 : 2). proroka i rodozačetnika. o »sinu za božji presto« (9 : 1—6). o »jednom izdanku Jesejeve loze« (11 : 1) koji će pravedno vladati u rajskom svetu gde »vuk živi s jagnjetom. 9 Problem je. ponovno Stvaranje sadržaće u sebi izvesne rajske elemente: neizmerna bogatstva. He That Cometh. . pri tom. str. Isaija govori o »detetu«. Fohrer. večni mir između ljudi i životinja. 43 :15. Eshatološka ličnost je. Novo delo će biti neuništivo (66 : 22) i Jehova će biti »večita svetlost« (60 : 20). 34 : 4. Agej (2 : 6) najavljuje da će Jehova »potresti nebo i zemlju. 8 Biti »miropomazan« od strane Jehove ukazivalo je na veću prisnost s Bogom. Ali. 350. biće Jerusalim.. ostali verni davidovskoj monarhiji. Ali u Starom zavetu eshatološki »Mesija« nije natprirodno biće. 33 : 22. Ali stožer Univerzuma. međutim.. nestanak boleština. uklanjanje svake nečisti. more i kopno«. Čak će i Jerusalim biti obnovljen (Zdh. Smatralo se da je ovaj kralj. Iščekivanje mesijanskog kralja Prema eshatološkim proročanstvima. Mowinckel. koji će sesti na Davidov presto i pravično vladati. Ori7 Is. dok ih čuva dete« (11 : 6). U jednom drugom predskazanju on opisuje ulazak mesijanskog kralja u Jerusalim predstavljajući ga kako »pravedan i pobedonosan skromno jaše na magarcu« (9 : 9—10). nav. 2 : 5—9) i nosiće »jedan novi naziv koji budu izgovorile Jehovine usne« (Is. Zaharija 9:1—8. obnovljenog na najsavršeniji način. »Tada će Jehova zavladati nad njima sa gore Siona« (Michee. 8 Vid.

dakle. Eshatološka proročanstva su. 280 i dalje i svuda. Napredovanje legalizma Tokom dva stoleća mira pod persijskim sizerenstvom. seksualne odnose i zabrane. Njegov cilj je da se sačuva čistota Izrailja. »König und Messias«. Ali. produžava i revalorizuje ideju da je stvaranje najveće božansko delo i da je samo ono u stanju da obnovi i osvešta ljudsko postojanje. str. najzad se konsolidovala. Widengren. detalje kulta uz insistiranje na čistoti i nečistoti obreda. Sakrales Königtum.. § 203). kalendar svetkovina. pa. Nazvan »Zakonom Svetosti«. itd. Svakako da je eshatološko iščekivanje posle izgnanstva poteklo iz jednog drukčijeg religijskog iskustva nego što je bilo iskustvo velikih proroka. eshatološke nade nikada nisu konačno iščezle (up.ISKUŠENJA JUDAIZMA 203 ginalnost jevrejske misli je van sumnje. podvući da je nada u kosmičku obnovu. Na k r a j u krajeva. on propisuje žrtvovanje životinja. dobija svoj konačan oblik tokom izgnanstva. koja će obuhvatiti vraćanje čoveka njegovom prvobitnom jedinstvu. a u isti mah o učvršćivanju svemoći Boga i njegova obećanja spasa. Svetkovanje Sabata postalo je dokaz vernosti Savezu (Is. Mowinckel. Svaka eshatologija prihvata. Kao i Brahmane (up. 56 : 1—8. str. Zbornik obrednih propisa. 352. 11 Treba. Ringgren. 30 i dalje. U Vavilonu je obrezivanje ponovo uzimano kao najvažniji znak pripadnosti narodu Jehove. osnovna koncepcija arhajske religioznosti. ritualnog i legalističkog tipa. str. naročito religioznosti paleozemljoradnika (up. ali zato nije bilo manje značajno. već jedno novo doba. 199. He That Cometh. sadržanih u Levitskom zakonu (pogl. 17—26). kako bi se ostvarilo novo osvajanje zemlje koje je obećao Jehova. prema tome. 58 : 13— 14). »Zakon Svetlosti« ritualizuje životne funkcije i društvena ponašanja. 11 Up. Opstanak naroda će biti moguć samo u onoj meri 10 Up. inter alia G. ali kraljevska ideologija koju je ona razrađivala sadržala je i analogije sa ulogom kralja »spasitelja« u velikim istočnim monarhijama. radilo se o odricanju od nade u duhovno savršenstvo ostvarljivo ličnim naporima. čovek će biti preobražen posredno i u neku ruku automatski uz pomoć Jehovinih čuda. §§ 12 i dalje). legalistička reforma. međutim. skrivala izvesno neslaganje između poruke velikih proroka i optimističke iluzije u pogledu volje Boga da spase Izrael. 76). Istina je da je odlaganje eshatona na k r a j u ojačalo suprotne orijentacije. Fohrer. 1 0 Upoređivana su eshatološka proročanstva s porukom velikih proroka pre Izgnanstva: prvi nisu očekivali neki koreniti preobražaj čoveka i novi kvalitet postojanja. . pripisivan Mojsiju. i stvaranje novog sveta. započeta pre izgnanstva i nastavljena u ropstvu.

On je takođe sproveo i verske reforme (između ostalog zahtevao je isključenje sveštenika oženjenih neizraelskim ženama). str. No ipak je Jezdrina reforma vodila etničkoj segregaciji i konsolidaciji legalizma koji će ubuduće dominirati religijom Izraela. Jevrejin koji je živeo na dvoru kralja Artakserksa I. On je takođe pridavao veliku važnost »ritualnoj čistoti« Izrailja i propisivao je raskidanje mešovitih brakova. »Institucija p o k a j a n j a tako je dobro organizovana da gotovo ne ostavlja mesta nadi u jedan nov i bolji poredak. str. a više na veličanje »svetosti« Izraela. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. Javno pokajanje dobija veliki značaj što potvrđuje uvođenje Velikog oproštaja (yom kippurim). str. isto. Ali. religija Izraela »službeno« raspolaže Svetim knjigama. Usmeno prenošenje predanja zamenjeno je proučavanjem i tumačenjem pisanih tekstova. Ben Širinu pohvalu tumača. 8). pak. Pored pisanog Zakona. Prema predan ju (Nehemija.) Ali. 12 13 . sačuva njegov etnički i duhovni identitet. analiza dela koju je preduzeo Nehemija. Ovaj A. »Le judaïsme depuis la captivité de Babylone«. U propovedima sveštenstva nema ni traga o eshatologiji ili mesijanizmu. Izrael raspolaže svim ustanovama potrebnim za njegovo spasenje i opstanak kroz vekove«. od unutrašnjeg duhovnog preobražaja. str. Jezdra je smatran prvim »tumačem« ili »doktorom Zakona«. 126 i dalje. 120 i dalje Vid. ideja o usmenoj Tori. 208.204 u kojoj se. Mojsije je morao od Boga primiti i dopunska objašnjenja koja su od tada predavana usmeno. Preobražaj života nacije nije se više očekivao. Nehemija će nastaviti reformu koju je započeo Jezdra. usred jednog stranog i nečistog sveta. (Videti dalje. Caquot. 12 Sveštenstvo je smatrano jedinim autoritetom sposobnim da nadgleda primenu Zakona. Hijerokratija koja je dominirala u verskom životu za vreme persijskog perioda izgradila je svoju strukturu još u izgnanstvu. samo o nekom odeljku tog dela. posle ovog svečanog čitanja. postaje ~430. kao kod velikih proroka. neprestano ugrožavane gresima. što će reći na veličanje ritualne čistote. Manje je poznata povest o jednom drugom verskom starešini Jezdri koji je nastavio 13 — po svoj prilici u prvim godinama V veka — Nehemijinu misiju. godine guverner Judeje i dobija odobrenje da podigne zidove Jerusalima. Nehemija. Svakako da nije bila reč o jednoj rasnoj meri. Nemoguće je tačno utvrditi da li se radilo o Petoknjizju ili. up. Jezdra je organizovao skupove »ljudi i žena zrelih godina« na kojima im je čitao »knjigu Mojsijevih Zakona«. Opasnost je bila religijskog reda jer su mešoviti brakovi ugrožavali jedinstvo jehovizma. Kult se koncentriše manje na slavljenje Boga. Tumač je postao pravi uzor religijskog ponašanja. 143. nego od efikasne organizacije društva pod apsolutnim autoritetom Zakona (tdrdh). Za njih. Veoma rano Zakon (tora) je pomešan s knjigama Petoknjizja. malo-pomalo rodila se nova ideja. Ali. prema Mortonu Smitu (koji je prihvatio Kelermanove zaključke).

228 i dalje. istorija. apokaliptičkih i gnostičkih »otkrovenja«. 58 i dalje. Za našu svrhu bilo bi nekorisno navoditi mnogobrojna dela. 17 Baš kao i za Rimljane. Drugim recima. uticaj helenističke kulture je poprimao značajne razmere. nacionalisti su proklamovali ekskluzivni karakter otkrovenja i usredsredili su svoje napore na odbranu etničkog integriteta Izraela. istovremeno su mogli da predstave važne trenutke u istoriji spasenja. Jezik. Već od početka kasnog bronzanog doba Grci su neprekidno održavali veze s Palestinom. Bio je to. str. inicijacijsko prenošenje tajnih doktrina. 59 i dalje. Nasuprot njima. 14 . Za Jevreje se nacionalna politika nije razlikovala od religijske aktivnosti: ritualna čisto ta. u osnovi. jedan oblik ozakonjenja onoga što bi se moglo označiti kao »ezoterizam«. Tokom prvog milenijuma. Martin Hengel. Judaism and Hellenism. § 201). t j . puna razrada i prepravki. 200. 17 E. nego i u Palestini. str. I. Međutim. kojom su posle Aleksandrove smrti (~323) vladali Seleukidi (egipatski vladari). Prva je produžavala nade eshatoloških proroka da će dočekati dan kada će »narodi« obožavati Jehovu. U tom istom periodu došao je do izražaja antagonizam između dveju suprotnih religijskih tendencija koje bi se mogle nazvati »univerzalističkom« i »nacionalističkom«. gimnazije. pa čak i za vreme persijskog sizerenstva. 15 Podsetimo da su Knjigu o Jovu mnogi istoričari datovali u vreme posle izgnanstva. V. izdavana u stolećima koja su usledila posle Jezdrine reforme. Morton Smith. U tom periodu sastavljeni su Knjiga kronika. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. Der Goth der Makkabaer.) širili su se svuda. Slična egzegeza opravdavala je valjanost mahajanskih doktrina i tantrističkih tehnika. mnogo stariji. odbrana Izraela. kultura i grčke ustanove (škole.ISKUŠENJA JUDAIZMA 205 zbornik egzegeze sačinjavao je Misnu (Misna — »ponavljanje«). itd. istorijski događaji. Hellenistic Civilization and Jews. tekstovi. 18 njihov priliv se stalno povećavao. a teto tako i henmetičkih. dakle. sukob je bio složeniji i iznijansiraniji. naročito posle Aleksandrovih pobeda. Personifikacija božanske Mudrosti Najvažniji događaj koji je uz to imao i znatne posledice u istoriji judaizma bilo je suočenje s helenizmom. str. 65 i dalje. izvestan broj Psalama i proročkih knjiga 1 5 i prerađeni brojni. priznajući ga kao jedinog Boga. str. U stvari. Bickermann. bila je bremenita verskim značenjima. naročito u periodu posle proroka. 10 Up. Tcherikover. ne samo u dijaspori. 14 S vremenom delo »doktora« steklo je skoro isto toliki ugled koliki je imala i Tora (up. 90 i dalje. koji su oblikovali i menjali političku sudbinu Izraela.

kao božanski i personifikovani entitet. verskim i kulturnim orijentacijama. delo. Gressmann. K. treba istaći da je moć Zeitgeista bila tolika da se na tragove helenističkih koncepcija nailazi čak i u tekstovima redigovanim s namerom da bi se one kritikovale ili odbacile. Judaism and Hellenism. I. Neki autori su u ovom shvatanju videli uticaj grčke filozofije. ja sam se r o d i l a . Personifikovanje Mudrosti (hokmä) u b r a j a se u najoriginalnija religijska ostvarenja tog perioda. 19 Prethodnice hokme takođe su tražene u kultu Boginje-Majke (Iziđe ili Astarte). Zategnuti odnosi među dvema suprotnim tendencijama dovešće do pobune Makabejaca (§ 202). izd. pre pojave Zemlje. Kada bezdana još nije bilo. 99. kao posrednika u Otkrovenju. 342 i dalje. I. pre svega sredine verskih konzervativaca i seoskog stanovništva. Ali.206 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bila je u skladu s političkom autonomijom. nav. u raznim političkim. sofija. Mudrost je »izmislila znan j e i inteligenciju«. u Palestini. str. 319. još od Aleksandrovog osvajanja (~332) pa sve do pretvaranja Palestine u rimsku provinciju (~69). isticali semitske paralele koje su prethodile grčkim uticajima. . str. A. javila se relativno kasno. . koja je ugrožavala nacionalni identitet. nap. Olbrajta (W. ostavile su traga u brojnim delima sačinjenim u Jerusalimu ili u dijaspori. odbacivale su druge socijalne sredine. . ali Mudrost nije nikakva saputnica Boga. 98. kod Plutarha i neoplatonista. 298 (stari19 izvori i bibliografija). 18 Drugi naučnici su. pre svih drugih svojih dela. kao što ćemo malo 18 Hengel. Judaism and Hellenism. 80 W. Međutim. na samom početku.). A. Hengel. Ovu »liberalnu« i kosmopolitsku politiku. koje je analizirao Hengel. Razne ideološke i religijske orijentacije koje su. up. Stvorena sam od kada svet postoji. Bossuet—H. . 20 Neke škole mudrosti unapredile su hokmu na stepen vrhunskog autoriteta. n j u Gospod rađa. Die Religion des Judentums im späthellenistischen Zeitalter (3. Aristokrati ja i neki građanski krugovi nastojali su da uvedu neke ideje i institucije koje je isticao helenistički Aufklärung. II. C. ] . »Jehova me je stvorio kada je odlučio da započne sa Stvaranjem. str. i II str. 154 i dalje. na n j u se najčešće nailazi u hermetičkim spisima. 154. Devet prvih poglavlja Poslovica (knjiga napisana verovatno sredinom III veka pre Hr. Međutim. Buse i Gresman (Bousset i Gressmann) su s punim pravom podvukli važnost »bića posrednika« između čoveka i Boga u jevrejskom religijskom shvatanju. delile jevrejski narod. naročito u helenističkoj eposi. Albright). str. . ona izlazi iz njegovih usta. « (8 : 22—24). Storija (Story) i H. studije V. Donera (Donner). Sve veći uticaj helenizma osećao se.) veličaju božansko poreklo Mudrosti i n a b r a j a j u njene kvalitete. posebno »Mudrost Ahikara« Elefantinskog. Up. str. koristeći se n j o m e »kraljevi vladaju [ . 129. I. I. starešine upravljaju i veliki sude na celoj zemlji« (8 : 12 i dalje). pak.

Živi sa ženom koju voliš . Autor smatra »srećnijim mrtve no žive«. Refren koji je postao slavan. 2 : 15. Bog se udaljio od ljudi. . međutim. itd. a ni milosrđe. . ni znanja. rezervisan gotovo kao filozof. zajedno s Knjigom o Jovu. jedi svoj hleb u veselju i pij svoje vino u dobrom raspoloženju . Suprotno teologiji koju zastupaju knjige mudrosti. 129. 201. jer nema ni dela. Miran. kako je sudbina ljudi »u Božjoj ruci« (9 : 1) čovek treba da koristi »dane koje mu Bog daje. . jer to je njegovo« (5 : 17). »Hajde. Kohelet insistira na neobjašnjivosti Božjih dela. učini onako kako možeš. čoveka i životinju (»prvi umire. 9 : 2 ) . I sama mudrost je taština (1 : 16—17. brojni istoričari i egZnačenje termina je nesigurno. nego »na mestu pravde je zločin. nalazi svoje opravdanje u otkriću nepostojanosti i grešnosti čovekove egzistencije. ni nagrade. I. Kohelet može da se odnosi na »učitelja skupa« ili na »govornika«. postaju nerazumljivi i značenje Stvaranja i smisao života: »Ne može se otkriti šta se dešava pod suncem i ko bi objasnio zašto se čovek muči tragajući za nečim što nikada ne može dostići« (8 : 17). štaviše. a naročito »onoga ko još ne živi« (4 :2—3). . ni mudrosti u šeolu u koji ideš« (8 : 7—10). str. Sve što smisliš da uradiš. up. 3 : 19). Hengel.ISKUŠENJA JUDAIZMA 207 dalje videti. Od beznađa do nove teodiceje: Kohelet i Eklezijastika Uopšteno posmatrano. on se neprestano vraća toj temi: »ima pravednika koje stiže ono što zaslužuju grešnici« (8 : 14. 21 . »kako pravednik strada zbog svoje pravičnosti. 9 : 11). zločinac« (3 : 16). Ne samo da ista sudbina očekuje ludog i pametnog (2 : 15 i dalje). On više ne šalje ni izlive svoga gneva. Osećaj krivice. i nada u oproštaj podjednako su uzaludni. »sve je taština i gonjenje vetra!«. ne ustaje protiv Boga. Eklezijast.). različite i protivurečne interpretacije i revalorizacije Mudrosti odražavaju jednu duboku krizu koja je mogla radikalno izmeniti profil judaizma. njega više njihova sudbina ne zanima. nemoguće je »do kraja shvatiti ono što Bog čini« (3 : 11). više se ne može govoriti o Božjoj »pravdi« (5 : 7. na mestti pravednika. Eklezijast (ili Kohelet21). Počev od Voltera. Judaism and Hellenism. Naprotiv. . Jer. Jedina »sreća koja pripada čoveku« hedonističke je prirode. a bezbožnik živi u svom bezbožništvu« (7 : 15). jer to je tvoje . Ovaj pesimistički racionalizam upoređivan je s nekim grčkim filozofskim školama. Autor sudi po sopstvenom iskustvu: on je video i jedno i drugo. predstavlja neku vrstu patetičnog svedočanstva o razočaranju izazvanom slomom doktrine o nagradi. Imajući sve to u vidu. up. . drugi takođe«.

sastavljeno po svoj prilici između —190—175. ali i politički) čistote Zakona. posle izgnanstva. str. Taj poziv na uživanje u životu sasvim je opravdano poređen s egipatskom pesmom harfiste (§ 30) i sa savetom koji Siduri daje Gilgamešu (§ 23). delo.. Autor Koheleta je. predstavlja vrhunac u njegovoj knjizi. Velika himna u 24. uzvikuje on (1 : 1). itd. Sudeći po tome. 124. i iz pera jednog pisca (sOper). Već na početku svoje knjige Ben Sira ustaje protiv svetovne ideologije helenizma: »Sva mudrost dolazi od Gospoda«. ] da u Jerusalimu vladam«: 24 : 11). Ovde. jer su oni najaktivnije pristalice kosmopolitizma i univerzalizma. dakle nije u pitanju ateizam.208 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zegete isticali su uticaj stoicizma. Jer. I.«) i silazak u Jerusalim (»Tako sam se smestila na Sionu [ . bibliografske reference kod Hengela. m a n j e patetično od Koheleta. Međutim.. »sva mudrost leži u strahu od Gospoda. bez obzira na njihovu religiju. istinski »pravednik« je mudrac koji prihvata božansko poreklo kosmičkog poretka i moralnog života. Tora »nije ništa drugo nego zakon koji je obznanio Mojsije« 22 Vid. on proklamuje njegovu realnost i njegovu svemoć 23 i neprestano ponavlja da treba koristiti njegove darove. To mu dopušta da identifikuje Mudrost (koja je najpre postojala u Bogu) sa Torom. čiji je autor Ben Sira. izazvano spoznajom da je Bog ravnodušan. U knjigama mudrosti. međutim. god. . uveren u nepobitni značaj (verski. str. 77. Kohelet ne odbacuje ni kultne obrede ni pobožnost. On istražuje mudrost starih i sve slobodno vreme koristi proučavajući proroke. Mudrost u isti mah proklamuje i svoju uzvišenost (»Ja potičem iz usta Svevišnjeg. . poglavlju. 22 Uticaji helenističke kulture na judaizam. Mudrost bi bila dostupna svim ljudima. daleko od negiran j a Boga. opčinjenim helenističkim Aufklarungom. Suprotno mišljenju koje su branili »kosmopoliti«. učitelja škole mudrosti. II. Hengel. njih u Koheletu nema. već jedno duhovno stanje između beznađa i rezignacije. nav. tražeći skriveni smisao izreka. poznato pod nazivom Eklezijastika (ili Siracida). odnosno pohvala mudrosti. a svaka mudrost sadrži primenu Zakona« (19 : 20). naprotiv. Epikura ili hedonista iz Kirene. » Up. Grčki filozofi i pisci oštro su napadali tradicionalne mitologije i teologije. ipak bolje otkriva krizu koja muči Izrael. posebno u poslovicama i nekim Psalmima. No. § 202). On napada bogate (13 : 3. . 18 : 23). Staviše. bili su jaki i dugotrajni (up. Ben Sira odbacuje takvo »univerzalističko« tumačenje poistovećujući mudrost s pobožnošću i kultom. Jedno drugo delo. interesujući se za tajne parabola«. (39 : 1). Sira opisuje i veliča učitelja mudrosti kao vrhunskog tumača Zakona i naučnika koji se usredsredio na proučavanje Knjiga: »svu svoju dušu i misao on posvećuje studiranju Zakona Svevišnjeg. ono je namenjeno mladim Jevrejima. Ben Sira je patriota. predstavnici »Svetlosti«.

drukčije rečeno. 88). . 22—25). . Posle dugog »razmišljanja« on zaključuje: »sva dela Gospodnja su dobra« (39 : 33). Posebno se trudi da opravda doktrinu o nagradi: veliča savršenstvo božanskog dela (39 : 16. ne postoji sličan u biblijskoj literaturi. On kritikuje mišljenje da je Bog ravnodušan prema ljudskoj sudbini. »ali Izrael je deo Gospoda« (17 : 17). 42 : 15. I na k r a j u »samo će Gospod biti proglašen pravednikom« (18 :2). 14 . itd. a tako isto i nevaljalci za zlo« (39:25). Schencke. Avrama.s0 24 U »pohvali praotaca« (44:1—49: 16) Ben Sira veliča velike ličnosti biblijske istorije: Henoha. str. U oblasti teologije. 6. 25 Ali Ben Sira je bio primoran da ograniči i na k r a j u krajeva zanemari univerzalističke dimenzije Mudrosti. VII. 162. 127. Jakova. pobedi protivnika. up. Jer. jer »dobri su od početka stvoreni za dobro. str. koji je istinska Mudrost što prodire svuda. Pa ipak. Mudrost je prikazana kao »moć koja ispunjava svet. . ne sme se potceniti« . koji prožima i daje oblik Kosmosu: »Univerzalni Zakon (logos). U valima mora.ISKUŠENJA JUDAIZMA 209 (24:23). Hengel. I. Noja. ja sam prošla kroz ponore. isto je što i Zevs« (Zenon. str. Sira moli za oslobođenje Izraela od »stranih naroda«: »razbudi svoj gnev. prirodu i čovečanstvo (ne samo Jevreje)«. on u isti mah odbacuje i Koheleta i grčku filozofiju koja je bila u modi u kosmopolitskim sredinama Jerusalima. Isaka. str. kod svih naroda i nacija ja sam vladala« (24 : 5). 8). nav. po celoj zemlji. izlij svoju srdžbu. Die altorientalische Weisheit in ihrer israelitischjüdischen Ausprägung. Ali autor gubi dah i »pohvala« postaje didaktična. Mudrost je dar koji je Bog dao isključivo Izraelu. Mojsija. Bog je svakom narodu postavio vladaoca. Ovu smelu obnovu tradicionalne teodiceje pratila je stroga kritika »protivnika mudrosti«. Ben Sira se vraća na tradicionalne pozicije. Neka ugnjetači tvoga naroda budu osuđeni na propast« (36. Die Chokma (Sophia) in der jüdischen Hypostasenspekulation. (Hengel ga upoređuje s glorifikovanjem heroja u helenističkoj literaturi. 29. podseća da pobožni imaju drukčiju sudbinu od bogohulnih. navedeno prema Diogenu Laertiju. poistovećenih s otpadnicima i »razularenim« helenofilima. Važnost hokme u formiranju jevrejske religije. 160) podseća na Logos stoičkih filozofa. I. To je jedinstven tekst. de viriš illustribus. 25 W. . u čuvenoj 24. U prepirci s helenizmom i njegovom Sofijom »Mudrost se mogla primeniti na judaizam samo uz pomoć faktora koji je imao odlučujuću ulogu u toj borbi: (uz pomoć) Z a k o n a . uništi n e p r i j a t e l j a . u ovom sukobu s helenizmom i njegovom Sofijom. glavi Mudrost podseća: »Samo sam ja obišla nebesa. delo. a4 Drugim rečima. a na kraju i monotona. Hengel (I. 136). Drugim rečima. M J. Fichtner.

Jud. on je zauzeo hram i obnovio kult. poistovećenog s feničanskim Baalom. I.29 Slično poređenje. netrpeljivost i naročito za proganjanje Jevreja. 49. Antioh je bio odgovoran za mnoga svetogrđa (u prvom redu politeistički karakter kulta zavedenog u Jerusalimu). §§ 113 i dalje). Prve apokalipse: Danilo i Henoh I Sukob s helenizmom dostigao je vrhunac pod vladavinom Antioha IV Epifana (—175—164). 29 Up. Dekret je pod pretnjom smrti zabranjivao praznovanje Sabata i drugih praznika. M. opčinjene grandioznom religijskom i filozofskom vizijom stoicizma. skrnavljenje za tradicionaliste. 30 Sveštenik Matatija. Svuda po Palestini podizani su žrtvenici bogovima Gentila i stanovništvo je bilo primoravano da im prinosi žrtve. str. godine. Međutim. pljačke. Hengel. delo. »Jupiter—Jahve«. Simon. nasilje Antioha Epifana bilo je mnogo teže. Ali. M. st. Posle Matatijeve smrti. 261 i dalje. 92 i dalje. Već od osvajanja Kanaana. mogao je prihvatiti veliki deo helenofilske inteligencije. Der Gott der Makkabder. Posle više stoleća. up.210 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 202. Izraelci su upoznali iskušenja i opasnosti koje su im pretile od religijskog sinkretizma (up. Smatralo se da će ova pobeda religijskog reda zadovoljiti haside. dao je znak za oružani ustanak. str. nav. Ali su Makabejci nastavili borbu i za političko oslobođenje koje su uspeli da ostvare ~ 128. »pobožnih« [hasidi (hassidim)]. već da Bogu nađene ime koje je neznabošcima bilo nepoznato. njihovi protivnici su posavetovali Antioha da jednim kraljevskim dekretom ukine Toru. 28 Pored toga. Juda Makabejac. nav. Helenofili su tražili radikalnu reformu koja bi biblijski judaizam preobratila u religiju »modernog« tipa sličnu drugim onovremenim sinkretističkim tvorevinama. Hengel. 80 Up. obrezivanje i posedovanje biblijskih knjiga. vođenje rata je preuzeo jedan od njegovih sinova. 289. brojni grčki i rimski autori povezivali su Jehovu i Zevsa. 12. koristeći jedan neuspeli pokušaj pobune stranke Onijada. str. 28 Bickermann. i svuda. I. 320 i 253). on nije hteo da Jehovu zameni Zevsom Olimpskim. kako to kasnije priznaje istoričar Josif Flavije (Ant. up. delo. 120 i dalje. kraljevi su sada bili 27 Prema Bikermanu (Biokermarui) Antioha su na užasne represije naveli helenofilski ekstremisti u Jerusalimu. Već duže vremena suprotnosti između dveju stranaka — Tobijada i Oni jada — pretile su da pređu u nasilje. takva filozofska intepretacija nije dopirala do većine Izraelaca: oni su u Zevsu videli samo jednog od mnogih bogova koje su slavili Gentili. Godine 167. I. Tvorci ukaza o progonu bili su upravo Tobijanci. . Od samog početka podržavala ga je jedna grupa zelota. Godine ~ 164. str. 87 Hram u Jerusalimu bio je pretvoren u sinkretističko svetilište Zevsa Olimpskog. U suštini. Simon. Uz to. str. a naročito za vreme kraljevstva. iz porodice Hasmonejaca. 51.

Kralj je video nekakav kip: glava mu je bila od zlata. Taj postupak (vaticinia ex eventu) karakterističan je za apokaliptičke spise. Up. te ćemo se stoga na njima najviše i zadržati. ustanak od 66—70. vojni uspeh Makabejaca imao je za posledicu začuđujuće jačanje političkog uticaja jevrejskog kraljevstva. K. ovoga puta protiv Rimljana. Tada se iznenada odvojio jedan kamen i udario u kip: »u istom trenutku sve se razbilo. itd. Autor opisuje događaje svoga vremena ili zbivanja koja su im neposredno prethodila u obliku proročanstava datih nekoliko vekova ranije. 33 on snaži veru u proročanstva i time pomaže vernima da podnesu svakodnevna iskušenja. Sledstveno tome. egipatsko »Lončarevo proročanstvo«. »Pobožni« su sačinjavali jednu veoma zatvorenu sredinu: oni su insistirali na bespogovornom poštovanju Zakona i brzom pokajanju. S jedne strane. noge od gvožđa i pečene zemlje. Tako. grudi i ruke su mu bili od srebra. Danilo i Henoh I predskazivali su da se svet približavao svome kraju. a posebno u grekofonskoj dijaspori. Hengel. Ali. 177 i dalje. koju je predvodio Bar Kohba od 132—135. pečena zemlja. pokušaj nasilne paganizacije izazvao je takav potres koji Jevreji iz Palestine nisu uspevali da zaborave: više nisu mogli da veruju u nevinost mnogobožaca i ubuduće će ih čitav jaz deliti od helenističke kulture. str. godine okončan je razaranjem drugog hrama kao i Jerusalima od strane Titovih legija. V. 213—256. Danilova knjiga priča o jednom Nabukodonosorovom snu (~605—562). Strah od istorije dostigao je dotad neviđene razmere. str. 31 Makabejske progone i rat analizovali su Bickermann. Tcherikover. 33 S druge strane.ISKU3ENJA JUDAIZMA 211 jevrejskog roda. 175—234. The King is dead. prepuni su šifrovanih poruka i integrisani u jednu specifičnu viziju univerzalne istorije. Veliki značaj pridavan p o k a j a n j u bio je direktna posledica apokaliptičnog shvatanja istorije. »pobožni« se moraju pripremiti za Božji sud koji predstoji. birani iz porodice Hasmonejaca. I. nastali su u sredini »pobožnih« (hasida). surovo je ugušio Hadrijan. Proročanstva Histapa i Sibile. I. 3 1 Njihova vladavina bila je stravična i ~63. a pobunu. godine narod je s olakšanjem prihvatio rimsko sizerenstvo. Vek koji je protekao između nasilja Antioha Epifana i pretvaranja Palestine u rimsku provinciju. posle Pompejevog osvajanja. str. No nas u ovoj knjizi pre svega zanimaju religijska ostvarenja te epohe. gvožđe. stomak i bedra od bronze. bio je presudan za istoriju i religiju jevrejskog naroda. Danilo i najstariji deo knjige Henoha I. istorijski događaji toga vremena su preobraženi. S. 33 Up. 14* . Harizmatični lik Jude Makabejca podstakao je docnije i druge vojne pobune. delo. up. 32 Ali sinkretističke tendencije razvijale su se i dalje u Samariji i Transjordaniji. Hellenistic Civilization and Jews. Svoj sadašnji oblik Danilova knjiga je dobila ~164. nav. str. Prvi apokaliptični spisi. Eddy. godine. 308. takođe Hengel. Kao što se moglo i očekivati.

ali će na k r a j u i samo biti uništeno. 133 i dalje. Bentzen. Le Livre de Daniel. Medejaca. koje će vladati ćelom zemljom. uočljiv je proces sve bržeg propadanja. »čvrsto kao gvožđe«. . I. Daniel. Četvrto. Pored pomenutog. W. Tada će »Nebeski bog osnovati jedno kraljevstvo koje nikada neće biti razoreno. slabije kraljevstvo. 57—67. I. U nizu predstavljenih kraljevstava. A. srebro i zlato postadoše slični plevi na gumnu u leto: vetar ih raznese ne ostavljajući traga« (2 : 32—36). Eliade. The Ascension of the Apostle. Widenggren. Danilo tumači san: glava od zlata — to je sam Nabukodonosor. i to kraljevstvo neće pripasti nijednom drugom narodu« (2:55). osobito na niz katastrofa koje su uništile vojne imperije. 291 i dalje. neohaldejskog). iranske. Ali. najzad. koja se nižu jedno za drugim. za vreme Antioha Epifana). 214—222. O istom motivu up. međutim. 34 Up. posle njega nastaće drugo. str. drugim recima konačni trijumf Izraela je neminovan. 49 i dalje.26 Po tom unapred utvrđenom planu. uprkos gresima njegovog naroda. 35 Pa ipak Danilo i jevrejske apokalipse donose jedan element nepoznat drugim tradicijama: događaji koji čine univerzalnu istoriju ne odražavaju više večni ritam kosmičkog ciklusa i ne zavise od zvezda. Aleksandrovog kraljevstva. dramatično n a b r a j a n j e sudbina četiri kraljevstva izražava u isto vreme i jedinstvenu koncepciju univerzalne istorije. Baumgartner. Ali je opstanak izraelskog naroda ipak najviše bio ugrožen u vreme četvrtog kraljevstva (tj. str. Tema o četiri kraljevstva. Taj trijumf neće biti samo političkog reda. spasom odvajkada određenim od strane Boga i upisanim u plan Istorije. njihovi prethodnici su dosta brojni. Izrael ima centralnu ulogu. posebno str. Danilo. pomenimo: haldejske. str. Što se tiče četiri životinje. 27 i dalje. oni se odvijaju po Božjem planu. Tačno je da se u mitološkim predstavama uočava orijentalno poreklo. podsećajući na prelomne događaje prošlosti. istorija ide ubrzano ka svome kraju. simbolizovana metalima. Hengel. vladavina nad svim carstvima biće podarena »svetom narodu Svevišnjeg« (7 : 27). bronzano. Lacoque. okončanje istorije poistovećuje se sa spasom Izraela. Asiraca (tj. 36 U toku svog ekstatičkog putovanja na nebo Henoh je video tablice na kojima je bila ispisana celokupna istorija (Henoh. Le Mythe de l'éternel retour. uništiće ostale. tvrdi da se bliži k r a j grešnog sveta i da je došlo vreme kada će Bog stvoriti večno kraljevstvo. 35 Up. »Danielforschung«. feničanske. Persijanaca i. sreće se kod Hesioda i u Iranu. a zatim treće. str. Danilo prepričava još jedan od svojih snova u kome je video četiri ogromne životinje kako izlaze iz mora. str. autor Danila je imao sasvim određen cilj: ohrabriti i osnažiti svoje suvernike. A. 8i : 1 i dalje).212 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bronza. 34 Takođe i »veliki eon« o kojem govori Henoh I (16 : 1) može se uporediti s doktrinom o »velikoj godini«. Životinje predstavljaju četiri kraljevstva kojima je suđeno da propadnu: posle toga. u stvari. Sve u svemu.

150 i dalje. Jedina nada: kraj sveta K r a j sveta u jevrejskim apokalipsama. Henoh. iz izvora će poteći krv. preuzeti i Isus. P. itd. § 104). vode poreklo od prastarog mitsko-ritualnog scenarija: kraj jednog sveta praćen je Stvaranjem novog (§ 12. 6 : 26—28. II. na k r a j u sveta doći će do sveopšteg suđenja. video Gospoda na tronu i »zapečaćene knjige« i prisustvovao je suđenju palim anđelima i apostatima. Već je i knjiga Isaije (26: 19) pravila aluziju na uskrsnuće (»mrtvi će oživeti. Eschatologie str. I. § 118). njega će. (IV. II. ali isto tako treba imati u vidu i paleoorijentalnu koncepciju bogova vegetacije (up. pokvarenost će biti pobeđena i svuda će zavladati istina (Jezdra. Hengel. 149 i dalje. str. IV—V). njihova tela će uskrsnuti«). slično tome. Volz. i Henoh je. »Čoveku«) Danilo u sudnjem času eshatološkog t r i j u m f a simbolično prikazuje narod Izraela. Radi se o jednoj mitološ37 Up. Taj naziv će imati velikog uspeha u prvom veku pre naše ere. uostalom. vatra će izbijati iz utrobe zemlje. Posle Suđenja zlo će zauvek nestati. ljudi će se međusobno poubijati. 90 : 33 i delo Jasona iz Kirene. 196. IV. Le Mythe de l'éternel retour. str. 51 : 1—3.ISKUŠENJA JUDAIZMA 213 203. Danilo (7 : 9—14) ga opisuje kako se odvija u prisustvu jednog »Starca« »obučenog u kao sneg belo odelo«. svojstveni apokaliptičkoj literaturi. str. 38 Iz iste epohe je Henoh I. U svom ekstatičnom snu. najavljuju brojne kataklizme i pojave kosmičkih nepravilnosti: sunce će svetleti noću. Jezdra. kao i u drugim tradicijama. 583). 576—77). IV. Od Isusove propovedi. nastaće suša i glad. IV: grešnici su namenjeni »peći Gehenea«. str. sa drveća će kapati krv. no t a j odeljak je teško datovati. Charles. U istoj viziji Starca i suđenja Danilo prisustvuje silasku s neba jednog bića koje se prikazuje »kao Čovekov sin«: njega dovode pred Starca i njemu se poveravaju vlast. Slika »Svevišnjeg« na »prestolu Suda ponovo se pojavljuje kod Jezdre. . a čestiti su nagrađeni da borave u »raju blaženih« (7 : 33—37. 259—60). Što se tiče Poslednjeg suda. 37 I baš kao u iranskoj tradiciji. 5 : 4—12). Aspects du Mythe. Charles. Doktrinu uskrsnuća objavljuje čitava apokaliptička literatura (Jezdra. zvezde će napustiti svoje putanje. ti ćeš ustati po svoje«.38 U pitanju je verovatno iranski uticaj. Ti klišei. I. kamenje će propištati. 61 : 5. Apocripha. Charles. pa prema tome i do uskrsnuća mrtvih. redigovano ubrzo posle smrti Jude Makabejca. a mesec danju. 62 : 14 i dalje. up. gl. koji sedi na ognjenom prestolu: »sudilo se. Eshatološko shvatanje suđenja vatrom verovatno je iranskog porekla (up. up. I. itd. Prvo neosporno pominjanje uskrsnuća nalazimo kod Danila 12 : 13: »kada bude došao kraj. n j u su prihvatili svi osim saduceja. str. U »Čovekovom sinu« (tj. knjige su bile otvorene«. L'Apocalipse syriaque de Baruch) a isto tako i fariseji. Godina će postati kraća. dostojanstvo i kraljevstvo (7 : 13—14). osuđenim da budu gurnuti u užarenu provaliju (90 : 20 i dalje.

4 : 4). 7 : 50). Bog ostaje centralna ličnost: zlo je još uvek nejasno personifikovano u Protivniku Jehove. 257). Henoh I. u n j o j se precizira i jedna nova ideja: ideja o dva doba (ili o dva Kraljevstva): »ova vladavina« i »druga vladavina«. 14 : 11. Jevrejska apokaliptika veliča eshatološku ulogu Čovekovog sina. W. 38 U stvari. 4 : 5. Gajomard) ali neposredne prethodnike »Čovekovog sina« (»Čoveka«) treba tražiti u irano-»Radejskom« religijskom sinkretizmu (up. u apokaliptičnoj literaturi osnovna slika se znatno menja. zapisano je: »Svevišnji nije stvorio jedno doba već dva« (Jezdra IV. itd. Borš (F.214 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koj ličnosti prilično odomačenoj u helenističkom svetu. § 115). 7 : 55). Up.. 10 : 12. između ostalog. 17. Međutim. up. 89. 98 : 4 i dalje) i pobune palih anđela. Bousset. str. Mit je indoiranskog porekla (up. Suprotno starim kosmologijama koje su objašnjavale progresivno i neizbežno propadanje sveta teorijom cikličnog tipa (najdoslednije izraženoj kroz indijsku doktrinu o četiri fuge) Hasidi su proglasili Jehovu za jedinog vladara Istorije. Ideja o Prvom čoveku kojem je data eshatološka nadležnost nije biblijska. šireći život. 41 Datum eshatona mogu da izračunaju »mudraci«: vid. 1 : 3 i dalje) prikazuju ga kao pripadnika Jehovinog nebeskog dvora. Mowinckel. Religion des Judentums. 3 9 Koncepcija jedinstva opšte istorije mogla je da dešifruje onovremeno značenje eshatologije. Zaharija. Volz. 90. radost i večni mir. odnosno kada nastupe brojne katastrofe i dođe do već pomenutih aberacija (str. Tek će se u poznom judaizmu govoriti o Adamu koji je postojao pre Stvaranja. Borsch) je dobro ukazao na orijentalni mitologem Kralja kao Sina prvobitnog čoveka. str. judaizam nije znao da je Čovekov sin predstavljao varijantu mita o Prvobitnom čoveku. 1 : 6 i dalje. ali ne pravi nikakvu aluziju na njegovu prethodnu egzistenciju. Eschatologie. str. uništiti ili savladati sve demone i potom osnovati svoje Kraljevstvo. Ali u eshatološkom boju. Njegova će moć dostići vrhunac kada se približi mesijanska era. 48 U istom delu nalazi se prastara ideja o neminovnom propadanju sveta: »Kreacija je već stara. U apokaliptičnoj literaturi Sotona inkarnira princip Zla: on postaje protivnik Boga. izgubila je snagu mladosti« (Jezdra IV. Jezdra II. 89 i dalje. izd. 420 i dalje. o Antroposu ili Prvobitnom čoveku. što će reći demonskih sila kojima zapoveda Sotona. 41 Neki tekstovi govore o povratku u r a j pa prema tome i ukidanju smrti (Jezdra IV. 9 : 22 i dalje. Za svet i istoriju smatra se da su pod vlašću sila Zla. . He That Cometh. 2. Puruša. Smatran je »neprijateljem« zato što je predstavljao nebesku ličnost neprijateljski raspoloženu prema čoveku (up. P. 141 i dalje. Sveti Pavle označava Sotonu kao »Boga ovoga sveta« (Korinćanima poslanica druga.40 U ovom dobu trijumf je namenjen »Kraljevstvu Sotone«. Odista. U knjigama Danila i Henoha I. A. Štavile. str. 283 i dalje. 2 : 1 i dalje. Jehova će pobediti Sotonu. Daniel. Prve napomene o Sotoni (Jov.. izd. 2. § 216). The Son of Mati in Myth and History. 8 : 52—54). ono se tu rađa iz ljudske nepokornosti (Henoh I. up.

itd. on je upravo kralj božjeg naroda. Mowinckel. život/smrt. sa bogatom bibliografijom. »On je pravedan kralj [ . 30). jer Sotona ne koegzistira od samog početka s Bogom i on nije večit. realnosti i božanstva. jer će svi biti posvećeni i njihov kralj biće Mesija« (17: 26 i dalje. tj. Kao i u drugim religijama. taj ponovo stvoreni svet ostaje fizički svet. pre nego što postane čuvena ličnost u evropskoj literaturi XVIII i XIX veka. ubuduće postaje izolovano. dobro/zlo. lik sotone. § 59). jer one prethode dolasku Mesije i najavljuju ga.). Svi sastavljači tekstova onovremene velike nesreće i nevolje opisuju kao »stvaralačke muke« ili »Mesijanske muke«. 42 U svakom slučaju reč je o umerenom dualizmu. str. ono je u neku ruku privremeno. . koji prenose jednu molitvu za brži dolazak Mesije. kao coincidentia oppositorum u kojoj koegzistiraju sve suprotnosti pa.ISKUŠENJA JUDAIZMA 215 Međutim. posebno ovaj mile42 Kumranski rukopisi ukazuju na postojanje dva duha koje je stvorio Bog. što podseća na zervanizam (§ 213). ] i u njegovoj vladavini neće biti nepravde. He That Cometh. 16:14). Ono što se do tada smatralo kao trenutak u univerzalnom procesu (zasnovanom na alternaciji suprotnosti: dan/noć. 280 i dalje. Pomenimo samo čuveni primer Samuila: »Duh Jehove se bio povukao iz Samuila i jedan zao duh. koji treba da uništi »nepravedne vladare i očisti Jerusalim od prisustva neznabožaca« (17: 22—24). sina Davidova. dolazeći od Jehove. 223). treba voditi računa i o jednoj starijoj tradiciji koja je Jehovu shvatila kao apsolutni totalitet realnog. 29. Mesija je uvek smatran ljudskim bićem. . i pored sveg svog savršenstva i večnog trajanja. Za neke.). personifikovano i daje mu se specifična i isključiva funkcija. prema tome. Solomonovih Psalama (delo redigovano u I veku pre Hr. u njemu izazva užase« (Samuilo I. Što se tiče eshatona i novog Stvaranja. S druge strane. dovodi i do personifikovanja negativnih vidova života. »dualizam« se očituje kao posledica duhovne krize koja jednovremeno dovodi u pitanje i jezik i tradicionalne teološke postulate i koja. između ostalog. odigraće značajnu ulogu u formiranju i daljem razvoju hrišćanstva. . 43 Setimo se samo jednog primera. što predstavlja posledicu razmišljanja o misteriji božanstva i upliva iranskih dualističkih doktrina. pre svega funkcija Zla (up. § 195). Kraljevstvo Mesije treba da se ostvari još u sadašnjem eonu. i Zlo (up. Ličnost Sotone se po svoj prilici razvila pod uticajem iranskog dualizma. 45 Up. jednog dobrog i jednog rđavog (up. Verovatno da je Sotona istovremeno rezultat »cepanja« drevne predstave o Jehovi. U svakom slučaju. kao inkarnacije Zla. o tome apokaliptična literatura nema neku jedinstvenu koncepciju. Kao kod Isaije i drugih proroka posle izgnanstva.

345 i dalje). 7 : 28 i dalje. Ukratko. 582). Jehovu (Moore. ili 1. Onovremene katastrofe su odgonetane kao podsticajni predznaci. Što se više pogoršavao položaj jevrejskog naroda. da se datum eshatona može izračunati. Mowinckel. str. Prema nekim rabinskim izvorima. apokaliptičke vizije su podsticale na snažniji otpor protiv nasilja istorije. Reakcija jariseja: veličanje Tore U judaizmu. str. izazvanih istorijskim događajima. up. trijumf Jevreja. Ukratko rečeno. str. pri čemu prvenstvo d a j u svešteničkom Mesiji. Do sličnih revalorizacija patnji. . jednog sveštenika i jednog kralja. 45 Sanhédrin 99a. uništiće posledice greha. 47 Dodajmo da Isusove propovedi i uspon hrišćanstva u potpunosti odgovaraju duhovnom zametku. ili pak zajedno sa Elijem. 46 Strack i Billerbeck. 500. Charles. ] i Posvećenima dati da jedu sa Drveta života« (18 : 9— 12). takođe Moore. Ali uverenje koje su autori Apokalipsa tako revnosno zastupali. Zavet Levija jasno kaže da će pod Mesijom sveštenikom »iščeznuti svaki g r e h . Mesija će doći u trenutku koji Bog odabere. U njima se neprestano ponavljaju isti motivi: uništenje bezbožnika. Neki tekstovi dodaju da će se toga dana svi narodi preobratiti i početi da obožavaju jednog jedinog Boga. 44 Tu ideju će razrađivati rabinske spekulacije. Judaism. uskrsnuća i večnog blaženstva. 375 i dalje. Sve dotle vernici se moraju kajati. 45 Više tekstova svrstava Mesiju među večna bića. 204. str. . blaženstvo koje će Bog darovati vernicima. str.216 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijum. II. drugim rečima doći će do novog Stvaranja. 350 i dalje). . nav. delo. str. 350. karakterističnom za mesijanske nade i jevrejske duhovne spekulacije ponikle između pobune Makabejaca i razaranja drugog hrama (up. II. t j . .000 godina. str. 340. La Religion d'Israël. i to ne samo kod Jevreja i hrišćana. Kommentar zum Neuen Testament aus Talmud und Midrasch. II. Mesija je neposredno po svom rođenju sakriven u Raju. 46 Zavet dvanaest rodozačetnika i Kumranski rukopisi pominju dvojicu Mesija. § 224). izvore koje navodi Moore. dolaziće mnogo puta i docnije. Za n j o m će uslediti sveopšti sud i uništenje sveta. »Ali posle sedam dana usnuli eon će se probuditi« (Jezdra IV. Moore. II. Judaism. Spekulacije u vezi s dolaskom Mesije nastavljene su u rabinskim krugovima u toku prvih vekova posle Hr. up. Judaisme. II. da će on lično otvoriti vrata R a j a [ . sve je više rasla uverenost da se sadašnji eon približavao svom kraju. itd. 47 Ringgren. Sam Mesija će umreti i sve će se vratiti prvobitnom »miru«. str. II. 371). gde su navedena različita rabinska mišljenja. 382. povećanje terora najavljivalo je spas. 375 i dalje. kao i u drugim tradicijama. na Nebu. (vid. . Elije i drugih ličnosti koje je Bog uzdigao na Nebo. bilo je napušteno. pored Henoha. str. ispaštati i pokoravati Zakonu (isto. II. Haosu.4* Toj mesijanskoj kraljevini je namenjeno da traje 400.

niti o optimizmu pothranjivanom priviđenjima. skrivenoj na nebu i nedostupnoj ljudima. 13 : 8.ISKUŠENJA JUDAIZMA 217 Nije reč o bekstvu od pritiska istorije. drugim rečima. Kada on bude došao na presto. III). kod Mowinckel. Pored toga.«» Tu koncepciju o Mudrosti. 137 nap. Anđeli ga uvode u nebeske misterije i on preduzima ekstatička putovanja na Nebo (gl. Hengel. 49 Dodajmo da je tema o »skrivenom (spasonosnom) učenju« bila veoma popularna u helenističkoj epohi (§ 209) i da je opravdavala postojanje svih gnostičkih škola (§ 229). a zatim je nestao. u velikoj meri se oslanja na Hengelove analize. 385 i dalje. ali je najviše razrađeno u tantričkoj literaturi (up. str. 5 :24). Ta poruka je bila ezoterična. Slavni Henoh. " Druge primere vid. nazvani »Henohovim predanjem«. . 83 : 1 i dalje. 204 i dalje. astronomiju i astrolo18 Prema predanju Henoh je bio jedan od Rodozačetniika pre Potopa: on je »išao uz Boga. 206 ii dalje. nav. učenje o tajnoj gnosi. 14: 1. Kao i Danilo. dok su tekstovi. str. obuhvatali ceo vidljiv i nevidljiv svet: zemaljsku i nebesku geografiju. delo. delo. I. Vizije i ekstaze potvrđivale su autentičnost istinskog »proroka i mudraca«. nav. otkrio t a j n a saznan j a . Knjiga Danila je otkrivala samo opštu istoriju. Sada on objavljuje novo otkrovenje i traži pokajanje. 630. Njegove n a j karakteristični je osobine su mudrost i inteligencija. Ali. čuvenim po svojoj pobožnosti i vizionarskim sposobnostima. Apokaliptička literatura je predstavljala jednu svetu nauku. samo jednoj ograničenoj grupi posvećenih. Ono što sledi. božanskog porekla i sadržaja. t. str. Kao što piše autor Danila (2 : 20—22). »Onaj koji otkriva dubine i tajne i koji zna šta je (skriveno) u tami«. 61 autori apokalipsa su detaljno razradili. Vizije i ekstatička iskustva odigrali su kapitalnu ulogu u apokaliptičnoj literaturi (kao i u drugim domenima helenističkog sveta). 375 i dalje. »sve tajne mudrosti poteći će iz njegovih usta« (isto. Bog je onaj »koji mudrima daje mudrost«. kao i uvek. 51 Up. prenošenoj putem inicijacija. jer se približava drugo Suđenje. pošto se prvobitna epoha približila svome k r a j u (eshaton). ona je potom prenesena nekim izuzetnim bićima. 12—36) gde mu Bog dopušta da vidi tablice na kojima je ispisana celokupna istorija od početka do kraja. Henoh dolazi do svetlih saznan j a kroz svoje snove i vizije (Henoh /. II. 48 sada postaje veoma popularan: on je predvideo neminovno suđenje pokolenju pre Potopa i palim anđelima. 51 : 3). jer ga je Bog uzdigao na nebo« (Postanje. sada se sveta nauka ponovo otkriva i to. 93 : 1 i dalje). »zapečaćena«. U Henohu I ( 1 : 6 ) Čovekov sin je opisan kao uzor posvećenog. legendarni mudrac i prorok prvobitne epohe. postoji do upainišadsike epohe. one su postepeno bogatile i nauku otkrovenja u celini. »učitelj svih tajni«. U praskozorje sveta Bog je nekim ličnostima. 5« U Indiji. nedostupna profanima.

312. 52 53 . str. I. potpomognuti »apokaliptičnim revelacijama«.53 U pitanju je veoma važan duhovni fenomen. Uostalom analogni proces se može otkriti i u drugim verskim strujama. predstavljala je jedinu snagu koja je bila u stanju da ograniči sveprisutnost Tore. Hengel. Jer. Hyrcanus (oko 100. otpočeli su još oštriju raspravu s helenizmom. 53 R. Pod vodstvom »Učitelja Pravde«. Hasidi. izdvojila se od ostalog dela zajednice i odlučila da živi u pustinji monaškim životom (§ 223). Prema »Henohovom predanju« kosmološke misterije su u isti mah i otkrivale i uzdizale Božje delo. Istoriju i nebeski svet. str. podstakao je »oduševljenje za Toru« i konačno doveo do konsolidovanja ontologije Zakona. druga grupa potekla od hasida. Juđaisme. hasidska grupa. 34 Hengel. 266 i dalje. U stvari.« Tekst naveden prema Hengelu. prihvatili su i asimilovali ideje izvedene iz više sinkretističkih sistema. potpunoj i spasonosnoj nauci koja se može steći kroz ekstatičke vizije ili preneti putem inicijacija. str. potvrđena je takođe i u drugim religijskim tradicijama. 292 i dalje. Prema Simonu ben Lakišu (Simon ben Laquisch) (III vek n. da nije bilo tako. Vid. hasidi. u stvari. saznanja običnom razumu nedostupna. 312). »Nepomirljivi otpor prema Tori« koji su tako revnosno zastupale pristalice Antioha. pre svega religijska kreativnost izazvana sinkretizmom. e. a uz to i sudbinu čoveka u trenutku eshatona. 55 Svaka od 248 zapovesti i 365 zabrana koje čine Toru ima kosmičko značenje. Up. Nijedan drugi tok jevrejske misli nije pozajmio toliko mnogo helenističko-orijentalnih ideja kao apokaliptički. e. Nebo i Zemlja "ne bi postojali. ali te ideje su obogatile judaizam i ojačale nadu jevrejskog naroda u jednom izuzetno teškom periodu. nego Ben Sira. uvrstili brojne helenističke ideje u svoje učenje o Zakonu. Čovek. str. U stvari. Kao što primećuje Hengel (I. apokaliptička osnova ostaje starozavetno shvatanje istorije spasa. a deliće je i antičko hrišćanstvo. Tora će na kraju zavladati i onovremenom istorijom i kosmičkim ritmovima (isto. god. Eshatologija. oni su raspolagali naukom koja je bila superiornija od grčke. uzorni model Stvaranja. str. intenzivniji razvoj verovanja i ideja koje su Jevreji preuzeli iz orijentalno-helenističke baštine. 172.218 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA giju. I. Hengel. sačinjen od 248 delova i 365 vena. vratio bi se Haosu. 53 U k r a j n j o j liniji bezbožničko nasilje Antioha Epifana i pobedonosna pobuna Makabejaca bili su odlučujući za orijentaciju i buduću strukturu judaizma. Ćak su i fariseji. 208). tvorci prvih apokalipsa. I. isto.). Vid. meteorologiju i medicinu. 54 Tora je uzdignuta na stepen jedne apsolutne i večne realnosti. odnosno »drugi front« u konfrontaciji s helenizmom. a najbliža analogija senobitske organizacije esena jeste zatvorena konventikula grčkog tipa. Ta koncepcija o jednoj ezoteričnoj. 251. 240 i dalje. učitelji mudrosti. svet je opstao zahvaljujući tome što je Izrael prihvatio Toru. »eseni«. i druge izvore kod Moore. Pa i pored toga. I. str. str. I. Eliezer B. njihova nauka je obuhvatala Kosmos. n.) poznat je po tome što je rekao: »Da nije bilo Tore.

blagodareći izuzetnom razvoju dijaspore. odnosno obesvečenjem jedne etničke strukture posvećene samim svojim poreklom.ISKUŠENJA JUDAIZMA 219 i samom svojom strukturom istovremeno je odraz Božanskog delà (Kosmosa) i Njegovog otkrovenja (Zakona). Hengel. Prvi zadatak jevrejskog naroda bio je. 314. Nije posredi bio samo »nacionalizam«. str. up. a malo vremena zatim i u nejevrejsku Antiohiju (Delà. da pošlje misionare Samarićanima koje su Izraelci toliko mrzeli (Delà. koje nije priznavalo nacionalne i istorijske granice. Božje otkrovenje u istorijskom kontekstu. III. veličanje Tore korenito je modifikovalo sudbinu judaizma. i dalje smatralo isključivo namenjenim Izraelcima. »Cak je i apokaliptička literatura postepeno iščezla i bila zamenjena jevrejskom mistikom« (Hengel. u perspektivi judaizma. Ali. 175). Zakon je svakako imao odlučujuću ulogu u odbrani nacionalnog identiteta. I. a da se. 56 Dva veka kasnije tantrizam će dati jedan sličan antropo-kosmički sistem i ritual. ali svest o univerzalnoj misiji nije se mogla nesmetano razvijati ukorak sa snažnim nacionalističkim i narodnim strujama. »Hristologija. 7). nadahnute duhom jevrejskih proročanstava. Treba međutim dodati da je. drugim recima. I. odnosno ograničeno na jevrejski narod.« 58 Napor. Izraelci su bili njegov narod. već pre svega teologija zasnovana na pojmu »izabranog naroda«. Kao što piše Hilel (Hillel). 57 a takvo »usredsređivanje« sputavalo je razvoj jedne religije koja je pretendovala na to da postane univerzalna. 8 : 4 i dalje). U stvari. proglašeno je univerzalno važećim. t. kao i trijumf legalizma takođe su doprineli okončanju eshatoloških nada. Tora je izvor života. To uostalom objašnjava odluku prvobitne hrišćanske crkve. Prema tome. Otuđenje od naroda izjednačavano je sa otpadništvom. zamenila je ontologiju Tore. 58 Hengel. i delimično misionarskoj propagandi. Od vremena Proroka jevrejska religioznost je bila stimulisana sukobom »univerzalističkih« i »partikularističkih« tendencija. Ali. U k r a j n j o j liniji najvažniji je bio istorijski opstanak jevrejskog naroda. da sve do k r a j a istorije očuva svoj identitet netaknutim. kao izraz slobodnog i spasonosnog otkrovenja Boga. oni su bili istorijska realnost. 56 Kao apsolutna realnost. str. Uzrok ove snažne i stvaralačke opozicije bio je pre svega paradoksalni karakter Otkrovenja. reakcija na Antiohovo bezbožništvo dovela je do onoga što se naziva »usredsređivanjem na Toru«. III. Jehova je izabrao Izrael. da večito ostane na raspolaganju Bogu. judaizam je bio na putu da postane univerzalna religija. . 57 Up. 11 : 19 i dalje). sanktifikovana Božjom voljom. I. puno je i života« (Pirkê Abbot. U drugoj polovini II veka pre Hrista. napuštanje univerzalne misije bilo cena koja se morala platiti da bi se očuvala izraelska zajednica. Čak i u dijaspori primat Tore nije bio osporavan. koji je zahtevalo usredsređivanje na Toru. pri tom. Alegorično tumačenje nije poništavalo doslovni smisao svetih knjiga i Filon je priihvatalo i zakone i propisane zabrane. »onde gde ima puno Tore. 312. dakle.

Ali. I prvobitno hrišćanstvo razvijalo se u sinkretističkoj sredini. bliži su čoveku od tradicionalnih bogova. obećanje spasa čini novinu i glavnu karakteristiku helenističkih religija. 1 Ugledni svetitelji. to su njegove široke razmere i iznenađujuća kreativnost. Videli smo već koliki je značaj imao u judaizmu posle izgnanstva (§ 202). upućivanje u »tajne«). Fortuna). religijski sinkretizam je glavno obeležje helenističkog vremena. Religije Misterija Kao što smo već napomenuli (§ 184). on se pojavljuje kao neophodan uslov stvaralačkog razvoja bilo koje religije. Kao i svi onovremeni duhovni tokovi. Atene kod Atalida. ali i kultovi dinastija usmereni su ka analognom cilju. a kasnije ćemo videti da su sličnim procesom nastale i neke tvorevine iranske religioznosti (§ 212). uzdizanje nekog tradicionalnog boga na stepen zaštitnika dinastije: Apolona kod Seleukida. obrede. Pripadanje jednoj zajednici nimalo nije sprečavalo uključivanje vernika u druga t a j n a bratstva. Njihov kult sadržavao je jednu više ili m a n j e razrađenu inicijaciju (katihizis. kao i u religiji Izraela.XXVI POGLAVLJE SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA: OBEĆANJE SPASA 205. Svakako. budizmu Mahajane i taoizmu. grčko-istočnjačke Misterije. Serapisa u Egiptu u doba Ptolemeja — imali su isti cilj. Ta prastara i široko rasprostranjena pojava odigrala je važnu ulogu u obrazovanju hititske. eshatološke i apokaliptične teorije. Moglo bi se reći da obećanja spasa nastoje da odstrane opasni uticaj boginje Tihe (»Sreća«. lat. Divinizacija suverena i sinkretistički državni kultovi — npr. reč je u prvom redu o individualnom spasenju. Ali. U stvari. posle koje je novi vernik priman u zajednicu. nada u spasenje razvijala se pod znakom sinkretizma. Istina je da je u doba koje mi razmatramo jedino bog Serapis bio rezultat sklad nog sjedinjavanja dveju božanskih figura. koji su došli do saznanja o smrti i vaskrsu. kult vladalaca — da navedemo samo neke primere — takođe ilustruju značaj i snagu sinkretističke misli. . Zevsa kod Lagida. Daleko od toga da bude neplodan. ono po čemu se sinkretizam helenističke i rimske epohe izdvaja od ostalih. grčke i rimske religije. Ćudljiva i ne1 Na primer.

koje se moglo obaviti isključivo na ielesterionu i određenog dana (up. Herm. 16). Ali. naročito u vreme Carstva. Conversion. sve te religije spasenja ponovo su oživljavale izvesne elemente drevnih religija. »I Overcome Fate. D. Ta nova kosmo-istorijska vizija dovela je do stvaranja izvesnih eshatoloških teorija (npr. posvećenja u druge religije spasenja mogla su se ostvariti bilo gde i bilo kada. treba reći da je na osnovu vavilonskog astronomskog računanja i buduća istorija sveta bila podeljena na periode blagostanja i kriza kojima vladaju planete. Međutim. S druge strane. kao i u nekim drugim azijskim zemljama.. Sreća (casus infestus) ne može više biti protiv onih koji služe i slave Iziđu (Apuleius. teorija o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa bila je u Mesopotamiji. 4 Brojni misteriozofski i hermetički tekstovi tvrde da za posvećene prestaju da važe sudbinska određenja. pa čak i onda kada su se redovno počeli upražnjavati pre m a n j e od jednog veka. boginja izjavljuje: »Ja sam Sudbinu pobedila i ona me sluša. egipatskog (Izida i Oziris). Institutiones. Tarn. ispoljava se kao ananke (»nužnost«) ili kao heimarmene (»sudbina«) i pokazuje svoju moć naročito u životima najvećih. da su čak iznad nje. Up. 4 § 202. Fortuna rector.« štaviše. Nock. primenjenih na kruženje zvezda. u helenističkoj epohi. Svakako. u stvari. Met. itd). Nock. sve Misterije su istočnjačkog porekla: frigijskog (Kibela i Atis). Tiha donosi i sreću i nesreću. 101. 102. to Proviđenje je stvorilo planete. ® Stoici su se trudili da isprave amoralnost astrologije. ti istočnjački kultovi gube svoj etnički karakter. već je otkrivao i to da mu sudbinu određuje kretanje zvezda. str. čovek ne samo da se osećao vezanim za kosmičke ritmove. već odavno poznata (§ 24).® Za razliku od posvećivanja u Eleusinske misterije. Svi ti kultovi posvećivanja upućivali su na drevnu prošlost. nav. Gnostici nisu više robovi fatuma (Lactantius. 9). određen je zvezdama. 12. 39 i dalje.. Hellenistic Civilisation. A. str. Zlatno doba za vreme Avgusta posle građanskih ratova.® Sudbina se na k r a j u povezuje s astralnim fatalizmom. Život pojedinica. 3 Ta pesimistička koncepcija mogla se opovrći jedino uverenjem da su izvesna božanska bića izvan Sudbine. 5 Up. § 97). Fate Harkens to Me«. iranskog (Mitra). Tiha (ili Fortuna) postaje jedan od Izidinih atributa. Bergman. Sa izuzetkom dionisizma. Bel je proglašen Gospodarem sreće. njihove strukture Up. 340. Ova doktrina i astrologija — tehnika koja primenjuje n j e n a načela — razvile su se pod uticajem opservacija Vavilonaca. oni su tumačili Sudbinu kao Proviđenje koje vodi računa o moralu. isto kao i vek gradova i država. U Hvalospevima Iziđe i Ozirisa. đelo. str. str. 1 . 15). U misterijama Iziđe boginja uverava posvećenika da mu može produžiti život preko granice koju mu je sudbina predodredila. kakav je Aleksandar. XI. feničanskog (Adonis). jevrejska apokalipsa. u ovom slučaju. 288—89. kao što ćemo kasnije videti. jer duh (nous) je gospodar sudbine (heimarmene) isto kao i zakona (Corp. J. Radilo se svakako o jednom specifičnom klišeu Zeitgeista helenističke i rimske epohe. II. no.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 221 predvidljiva.

52. 24). . Tokom svog posvećivanja u Misterije Iziđe. 18. Lucije. među njih bezbroj.« ili »Rođen ponovo da bi se njegovim rođenjem obnovilo stvaranje života. A u tekstu..6 Toj mističnoj smrti sledilo je novo. Poznato je da se posvećenik zaklinjao da će čuvati tajnu o svemu što bude video ili čuo u toku ceremonije. tu raspolažemo samo nekim uopštenim i zagonetnim podacima. nap. Potom mu je prenošena sveta mitska povest (hieros logos) o poreklu kulta. navedeno u Naissances Mystiques. nap. duhovno rađanje. U Misterij ama Mitre i Atisa na žrtvu su prinošeni bikovi i ovnovi i to iznad jame prekrivene rešetkom: krv je kapala na mista koji se nalazio ispod rešetke. Eine Mithrasliturgie. U Misterijama Kibele. 7 A. De errore profanorum. Ova drevna praksa u to doba imala je pre svega eshatološko značenje. ali koji je prožet hermetičkom gnosom. . na putu ka smrti. 219. novi vernik je smatran kao moniturus. Sve u svemu. vezanog za smrt i vaskrsenje (ili ponovno rađanje) božanstva. izlaže se »dobrovoljnoj smrti« i »približava carstvu smrti« kako bi nastupio »dan njegovog duhovnog rođenja« (XI. 43. Posvećenju je prethodio period posta i mučenja posle kojeg je budući vernik izlagan purifikacijama i lus traci jama. ponovo rodi i postade besmrtan. str. Religions orientales. mist je uzimao učešća u ritualnoj gozbi. Dieterich. Naissances Mystiques. U određenom momentu svog posvećivanja. U frigijskom ritualu. 10.. 21. 4). reč je bila verovatno o nekom ezoteričkom tumačenju koje je u eksplicitnoj formi objašnjavalo i potvrđivalo njihovu spasonosnu vrednost. 236. može se pročitati: »Danas se preko Bebe.«. međutim. junak Apulejevih Metamorfoza. Većina delimičnih podataka kojima raspolažemo odnosi se na simboličnu smrt ili vaskrsenje mista. piše Salustije. 236. 8 Vid. što se tiče tajnih rituala.222 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i soteriologije proklamuju univerzalistički cilj. odnosno posvećenja u pravom smislu reči. Cumont. U isto vreme saopštavali su mu ili objašnjavali njihovu simboliku. ali mu se tom prilikom saopštavala nova ezoterična interpretacija. koja je n j e m u verovatno već bila poznata. str. Na još neobjašnjen način novi vernik je učestvovao u ritualu liturgijskog scenarija. što je bilo ravno otkrovenju suštinskog smisla božanske drame. str. dokumenta koja navodi F. nove vernike su »hranili mlekom kao da su ponovo rođeni« (De diis et mundo. poznatom pod imenom Mitrina liturgija.7 Tokom ceremonije novi vernik je posmatrao ili se služio nekim svetim predmetima. str. 8 U Mitrinim misterijama hleb i vino su posvećenom davali snagu i mudrost u ovom životu a slavu i besmrtnost • Firmicus Maternus. posvećivanje se obavljalo kao neka vrsta imitatio dei. . Ono što je sačinjavalo suštinu njihovih javnih kultova poznato nam je. u Eliade. 256. Druge primere vid. str.

rođenog od Zevsa i jedne smrtnice. ne uspeva da osvetli inicijaciju u pravom smislu reči. I. Up. Carl Schneider. str. ali to su stvari koje vredi upoznati« (redovi 470—74). Eliminisanjem ekstaze (koja se u dionizijskim misterij a m a i dalje zadržala) njegov javni kult je postao »očišćen« i oduhovljen. Jeanmaire. 106 i dalje. str. The Mystery Religions and Christianity. a naročito ukrasa na sarkofazima. tajna posvećenja je bila dobro čuvana. 802). Mistični Dionis U helenističko i rimsko doba najpoznatiji grčki bog bio je Dionis. na prvom mestu njegovim detinjstvom (čudesno rođenje. Mitologija. novi vernik je postajao ravan bogovima. On je uspeo da svoju m a j k u dovede do Olimpa i da Arijadnu vrati iz Podzemlja i oženi se njome. Apoteoza. Podsećamo da u Bakanalijama Dionis proklamuje misterioznu strukturu svog kulta i objašnjava neophodnost tajne posvećivanja: »Njihova tajna štiti od mešanja sa onima koji nisu bahanti. delo. Popularnost Dionisa se takođe širila i preko društava Tehnita ili dionizijskih Artista. str. tekstovi koji se odnose na liturgiju gotovo su sasvim nestali.« — »Kakvu korist od toga imaju oni koji ih slave?« — pitao je Pantej. gonjenog a ipak pobednika. Reitzenstein. 320 i dalje. deifikacija. Angus. kultna mesta. 10 Up. str. Izuzev nekih orfičkih himni iz poznijeg vremena. ubijenog i vaskrslog. str. H. Dionis nije samo oslobađao dušu smrti nego se s n j o m i združivao u mističnim svadbama (Schneider. * . Reč je o parareligioznzim bratstvima 1 2 koja nisu imala karakter misterija. " F. spomenici. te. inspirisan je čuvenim događajima iz njegova života. 9 Blagodareći posvećenju. demortalizacija (apathanismos) zajedničke su koncepcije svih Misterija. 452 i dalje. udruženja koja su postojala u Atini već oko ~300. Die Hellenistische Mysterienreligionen. U Delfima je prikazivana njegova grobnica. 11 Njegova mitologija bila je najbliža životu. Cumont. godine. 10 206. 801. Dionysos. Što se tiče dionizijskih misterija stricto senso. A u helenističko doba figura Arijadne bila je simbol ljudske duše. Arheološki nalazi helenističke i rimske epohe su dosta brojni. Veliki b r o j skulptura. ali objašnjenje njihove simbolike. II. čak i u slučaju kada ga prihvata većina naučnika. — »Nije ti dopušteno da to saznaš. str. 12 Up. II. već smo prikazali jezgro njihovih problema (§ 125).11 S. kotarica) i izbavljenjem Arijadne koje prati hieros gamos. Kulturgeschichte des Hellenismus. Sve u svemu. sve je to u velikoj meri podsećalo na dvojaku prirodu Dionisa. prema tome. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. a pri tom su brojni spomenici predstavljali njegovo uskrsnuće. 29 i dalje.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 223 u drugom. R. nav.

Boyancé. »Dionysiaca«. koščice i ogledalo) koje se pominju još u III veku pre Hr. 45). O crepundia vid. 4 0 5 ^ 0 6 . smeštenom u unutrašnjosti pećine. prikazuju Dionisa kako spava u pećini ili bahantkinju (menadu) kako igra pred velikom maskom boga. 6. str. up. 384 i dalje.u Verovatno da je ova često ilustrovana scena imala ritualni značaj. str. »Dionysîaka«. Glavni čin inicijacije bio je ostvarivanje božan" Vid. s druge strane. si. u papirusu Goruba. čegrtaljka. str. 197. jedna kotarica nosi oznaku: Mysteria. str. sačuvanom u muzeju Ostije (tabla XXV. str. oni preciziraju da se ceremonije održavaju noću. kadru da mu obezbedi povlašćenu sudbinu na onome svetu. 407 i dalje. 15 Boyancé. Les sarcophages romains à représentation dionysiaque. odnosno »mistične igračke« (čigra. ali Boajanse (Boyance) je umesno ukazao na to da su tekstovi. o zatvorenoj. »Du nouveau sur l'initiation dionysiaque«. gde su Dionis i tri druge ličnosti označene poimence. Dionysiake télété. isto. str. Jedan natpis iz Kume (poč. 14 F. odnosno ritualnoj inicijacijskoj strukturi dionizijskih tijada. Turcan. si. 16 Boyancé. koje su posle ubili i isekli na komade (up. 16. 2. bez sumnje. 252. Up. str. 15 Sudeći po spomenicima. Cumont. . 45. Lux perpetua. Najstarija ikonografska svedočanstva. t j . ne samo s dionizijskim. Matz. u vezi sa svim oblicima inicijacija. sigurnost u božansku podršku. Les Religions orientales. Up. V veka) dokazuje da su bratstva imala sopstvena groblja na koja nisu primani drugi. Dionisa-Zagreja. S druge strane na jednom gipsanom reljefu. Ovaj mit su nam preneli samo neki hrišćanski pisci. Histoire des croyances et des idées religieuses. koji je bio uvijen u mrežu (liknon). 16 Boajanse smatra da »ono što je u mistu moglo roditi veru. zaključuje da se glavni čin posvećenja svodio na odmotavanje falusa. nije moglo biti samo viđenje jednog takvog predmeta« (str. A kotarica sadrži crepundia ili signa. kako bi se obezbedila tajnost. S tim igračkama su titani uspeli da namame dete. 12. 13 Moglo se dokazati (suprotno mišljenju nekih naučnika koji su u njima videli samo povoljna mesta za gozbe i profana veselja) da su dionizijske pećine bile obredna mesta. str. Turcan. str. Mac). 55. str. koja vode poreklo iz VI veka. I. takođe R. ali je on bio poznat i dvojici posvećenih u Misterije — Plutarhu i Apuleju — kao i orfičkim bratstvima helenističkog Egipta.224 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Reč je. 35. osim vernika Bahovih misterija. § 125). Što se tiče rituala posvećenja. tu raspolažemo jedino hipotezama. Eliade. 108. hvalisavo prikazivanje falusa izgleda da je činilo deo »tih pomalo zastrašujućih rituala koji su prethodili pristupanju bogu«. U svome eseju o predstavljenim scenama Fridrih Mac (Friedrich Matz). izražavajući uverenje i nekih drugih naučnika. koji pominju liknon. A tekstovi aludiraju na svete igre i ritualne gozbe ispred dionizijskih pećina. nap.

Religions orientales. takođe Turcan. 18 Pozniji tekstovi. 19 (Dete. Na planu kosmičkog trajanja ovaj koncept se lako može transponovati u obliku kružnog ciklusa takođe kosmičkih razmera« (Jeanmaire. str. Trajana. Symbolisme Funéraire. 18 Up. no ona ne doprinose našem boljem poznavanju rituala posvećenja. trijumvira Antonija i. str. suprotno mišljenju onih koji smatraju da freske prikazuju epizode posvećivanja. koje su smatrali božanskim.. odražavajući orfičku eshatologiju. 416) navodi Ptolemeja XI. Isto zapažanje moglo bi se primeniti i na ritualne dionizijske gozbe. F.. okićeni cvećem.. kao simbol ponovnog rađanja i obnavljanja produžava religijski simbolizam falusa. nade u periodičnu regeneraciju sveta. koje su budile »veru u prisnu vezu. str. . dakle. kasnije. neki autori smatraju dia se one ne odnose na Misterije i ne prikazuju mit boga a ni etape posvećivanja. kada su se posvećeni.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 225 skog prisustva putem muzike i igre. str. Les sarcophages. 203. str. Les sarcophages. »On the Dionysiac Fresco in the Villa dei Misteri«. isti. Čuvene freske vile Item ( »Villa dei Misteri«) u Pompejima po svoj prilici takođe se oclnose na dionizijski kult. 15 .) Nade. 402 i dalje. Lux perpétua. insistir a j u na ulozi Dionisa kao Vladara novog doba. hrišćanstvo ne zna za svetu vrednost seksualnosti. isti. jer je bila reč o organu koji je rodio Dionisa. ostvarenu s bogom«. sasvim opravdana zapažanja. Zevs mu je dao da vlada nad svim bogovima Univerzuma (fr. za razliku od Misterija. 405 i dalje. međutim. svakako. 20 " Boyancé. up. Nama je teško da razumemo čega ima svetog u takvom uživanju. 413—14). str. 20 Žanmer (Jeanmaire) (str. Epifanija božanskog Deteta najavljuje novu mladost Univerzuma. Druge scene posvećivanja analizovao je Turcan. implicirale su verovanje u neizbežni povratak Zlatnog doba. orph. Dionysos. 44. 372. Ali. kosmičku palingenezu. U svakom slučaju mora se prihvatiti da je prikazivanje falusa predstavljalo religiozni obred. str. tako. 180—181. U savremenom zapadnom svetu takav religiozni doživljaj verovatno nije moguć. prepuštali radosnom pijanstvu.. G. Zuntz. 17 To su. 394 i dalje. ono je anticipiralo obećano blaženstvo posvećenima u Dionisove misterije. 19 »Koncept polingeneze i ideja da se novi bog pojavljuje periodično nisu bili samo koncepti na očigledan način usklađeni sa shvatanjem koje je impliciralo smenjivanje epifanija i nestajanja (aphanismoï) boga koji se manifestuje kroz svoje godišnje ili dvogodišnje parusije (trietèrides). Hadrijana i Antoniusa. 433 i dalje. Jer. vezane za trijumf Dionisa. 275 i dalje. str.. Mada je bio dete. 207). u isti mah i boga i smrtnika koji je pobedio smrt. O dionizijskom simbolizmu Deteta vid. To je ono što objašnjava popularnost naziva Novi Dionis koji se davao nekim ličnostima (ili su ga one samo usvajale) početkom naše ere. Dovoljno je setiti se sakralnosti pridavane lingamu Šive pa da shvatimo da u kontekstima nekih religija organ oplođavanja jednog boga ne simbolizuje samo njegovu stvaralačku moć već i njegovo prisustvo. Cumont.

»Otac bogova«. to je veoma staro predanje pošto ga Herodot (I. zatrudni i rodi dete Atisa. 202 i dalje. 46. Ali tokom vremena ovaj prastari kult se uklopio u nove religijske simbole. Boginja žali zbog svoje ljubomore. odbojnost prema krvavim ritualima kastracije i sveštenicima evnusima potiskivala je Atisa u drugi plan. hermafroditsko čudovište. 22 kći reke. 81 Ova epizoda podseća na jedan hurito-hititski mit: Kumarbi. 23 Kako Agditis nije ništa drugo do epifanija androgine Velike Majke. 24 Daleko ranije no što je uveden u Rimu. Graillot. gde je verovatno pretrpeo izvesne modifikacije. kralj sebi odseče genitalije. ali se Zevs tome usprotivi. Agditis. str. radi spasa Republike. 28 Nana je druga epifanija Majke (dakle Agditisa). Agditis. svedoči o arhaičnosti njenog kulta: stena je jedan od najstarijih simbola Zemlje-Majke. H. on jedino dopusti da telo Atisa ostane nepokvarljivo i da mu kao jedini znak života ostane kosa koja raste i pokretan mali prst. . § 12). Hepding. oplodio je stenu. Prema mitu koji prenosi Pausanija (VII. koje ćemo malo dalje pomenuti. drugim recima od Velike Majke Kibele. prihvaćene u Rimu ~ 205—204. Sasvim je sigurno da mitsko-ritualni scenario ilustruje »misteriju« vegetacije (up. Istorija frigijske boginje. Prema jednoj drugoj varijanti iz hermafroditove krvi nikao je badem. Prisutne zahvati ludilo. a Atis pobegne. 396 i dalje. isprosi kraljevu kćer i dok je proslavljao svadbu. Attis. Kada je ovaj odrastao. rođeno je iz stene koju je oplodio Zevs. U Pesinuntu je postojalo t a j n o bratstvo tipa Misterija. rečnog boga Sangarija. str. ozbiljno ugrožene vojnom silom Kartaginjana (§ 168). Ova drevna mitologija i krvavi rituali. koji ga je voleo.21 Bogovi su odlučili da ga uškope i preobraze u Kibelu. Očajni Agditis pokuša da ga oživi. Nana. 17 : 10—12). njegovi krvavi rituali postali su sredstva iskupljenja. U Grčkoj. 13 Prema drugoj varijanti Atisa je usmrtio divlji vepar. 34 i dalje) prepričava u euhemerizovanom obliku. kao i u Rimu. Verovatno da je soteriološka uloga kulta bila poznata već od ranije. Pošto je pojela jedan od njegovih plodova. Atis je u isti mah i sin i ljubavnik i žrtva Kibele. uđe u svečanu dvoranu. predstavljaju poreklo jedne religije spasenja koja će postati veoma rasprostranjena u prvim stolećima hrišćanske ere po ćelom Rimskom carstvu.226 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 207. M Up. Atis i Kibela Kult Kibele i »Misterije« vezane za Atisa još bolje od drugih onovremenih religijskih formi ilustruju strukturalnu raznovrsnost sinkretističkih tvorevina. kult Atisa i Kibele širio se po Grčkoj. bila je stara više hiljada godina. up. žrtvovani Kibeli. obezbeđuju plodnost Zemlje-Majke. krv i polni organi. kaje se i oplakuje ljubljenog. Uz to Atis i njegov kult takođe vode poreklo od stene. Le culte de Cybele. Crni kamen kojim je Kibela ritualno prikazivana. osakati sebe pod jednim borom i umre.

str. marta. nav. pantos (doslovno: »boginjina soba«) bila je pećina ili podzemna odaja u samoj crkvi ili u neposrednoj blizini. do 25. 106. Attis. premda brojne statuete od pečene gline iz II veka pre Hr. up. up. J. sveštenici (gali) i neofiti su se uz zvuke frula. prema legendi. mart je bio dan velike procesije na reku gde je kupana statua Kibele (lavatio). up. 27 Up. marta. str. Prema nekim piscima.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 227 Dugo vremena ovaj bog u Rimu nije imao nikakav javni kult. 102. Vermaseren. »dana krvi« (dies sanguinis). a u sredini je bila obešena slika Atisa. ne treba zaboraviti da između ta dva kulta postoji strukturalna analogija. Verovatno je ovo žrtvovanje zamenjivalo samosakaćenje posvećivanog. Ove žrtve su prinošene i za zdravlje imperatora. marta sledila je nagla eksplozija radosti. Očajničkom jadikovanju u toku noći od 24. str. 27 25 Podaci koji se odnose na kalendar svetkovina potiču iz poznijeg perioda (III i IV vek posle Hr. bratstvo dendrofora donosilo je iz šume jedan posečen bor (arbor intrat). situacija se razvedrava. vernik je ostvarivao jedan descensus ad inferos. Prema jednom drugom tumačenju. Loisy. delo. potvrđuju da se za njega znalo. a i vašim inuikama doći će kraj« (De errore profanorum religionum. 28 Više autora uz ovu scenu navodi odlomak hrišćanskog pisca Firmika Materna (IV vek) koji opisuje noćne jadikovke oko jedne božanske statue stavljene na nosila. Cybele and Attis. Firmik Materno se ne izjašnjava jasno o kom kultu se radi. Hilaria. str. kada se u j u t r u najavljivalo »vaskrsenje« boga. bog je spasen. ali njegov opis izgleda da pre odgovara Ozirisu. 117—118. 26 To je bio dan »veselja«. 116. marta. 190 i dalje. važnost tog događaja nećemo propustiti da pomenemo. Priman je u »svadbenu sobu« (pantos cubiculum) ili »pod baldahin« u svojstvu mističnog supruga Kibele baš kao što gal ulazi u svetilište da Majci ponudi na žrtvu ostatke svog sakaćenja. M. vernici. do 23. silazeći u nju. 15* . 22). Drvo je predstavljalo mrtvog boga. Ali za nas je bitna struktura kulta dok je on bio na vrhuncu.). šibajući se do krvi i ranjavajući ruke noževima: na vrhuncu ludila novi vernici su odsecali svoje polne udove i prinosili ih kao žrtvu boginji. Atisa. Vermaseren. str. Međutim. Etat des questions (§ 207). Posle sedam dana. Treba dodati da se u vreme carstva taurobolium i criobolium mogu obavljati u bilo koje doba. posvećivanje pojedinaca slavilo se 28. Prvog dana (canna intrat. Tek pod Klaudijem i njegovim sledbenicima Atis i obredi vezani za njega dospeli su u prvi plan. novi vernici su posvećivani krvlju žrtvovanog bika ili ovna (taurobolium i criobolium). dolazi jedan sveštenik koji teši vernike: »Hrabro. Iznenada. Kibela je našla dete. jer je ovaj boginji prikazivao genitalne organe žrtava. delo. »prispeće trske«) bratstvo kanofora donosilo je u hram posečenu trsku. vid. Na dan 24. 27. Stablo je bilo prekriveno zavojima kao kakva lešina. Hepding. Hepding. Posle jednodnevnog »odmora« (requietio). nav. cimbala i talambasa predavali jednoj mahnitoj igri. Praznici su svetkovani o prolećnoj ravnodnevici 25 od 15. ostavljeno na obali reke Sangarije. Les mystères paiens et le mystère chrétien.

nav. navedeno prema Loisy. pridavanju sakralne vrednosti žitu i hlebu (§ 99). jedini podatak kojim raspolažemo jeste formula navedena kod Klementa Aleksandrijskog. delo. jedan od glavnih dionizijskih obreda. 8). Omofagija. i tumačenje Loazija (Loisy).228 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Što se tiče samog posvećivanja u pravom smislu reči. Prvi M Sledimo tumačenje Hepdinga. neke zabrane u vezi sa ishranom i samokastraciju gala (sveštenika). Up. Misterije Atisa i Kibele. korišćene u mnogim misterijama helenističke eDohe. str. može se reći da obredi inicijacijske strukture ponovo otkrivaju neke arhajske postupke i revalorizuju veliki b r o j zaboravljenih ritualnih objekata. V. korišćenog za obrezivanje posvećenih. nego za prinošenje polnih organa bika ili ovna Majci »pod baldahin«. u prvom redu. § 98): može se objasniti ili kao pozajmica. Les mysteres païens. nap. t j . verovatno je da se ritualni obed uglavnom sastojao od hleba i vina. kako ga je nazvao sveti Jeronim (Êp. ad Lactam). frenetičnu igru. delo. ili religijske uloge »tajne« (§ 99). Pošto su Atisa nazivali »požnjeveni zeieni klas« (Philosophoumena. post. bar u poznije vreme. Setimo se samo noža načinjenog od kremena. ili kao derivacija jedne opšte formule. Helenističke Misterije koriste arhajske rituale — divlju muziku. Talambas i cimbalo su omiljeni Kibelini instrumenti. Za sada je važno da bliže ispitamo značenje njihovih glavnih obreda. ušao sam pod baldahin« (Protrept. delo.. Helenističke misterije su i pored svoje »produhovljenosti« sačuvale brojne arhajske elemente. počeće posvećenima da obećavaju »besmrtnost«. str. 28 Kao što ćemo videti. uostalom. Uopšte uzev. U Atisovim Misterijama. s jedne ili druge strane. A što se tiče inicijacija u Eleusinske misterije. o jednoj karakteristici religijskih pokreta koji su zahtevali individualnu inicijaciju. tetoviranje. str. udisanje halucinogenog bilja — da bi se privuklo božanstvo. 4. . II. zapravo Firmik Materno (Firmicus Maternus) (De errore. nosio sam kernos. Ta formula je svakako u vezi sa inicijacijskim obredima. verovatno da i u kultu posvećenja Atisu ovaj vrč od pečene gline nije bio korišćen kao sud za prinošenje žrtve u hrani. str. 15). Sličnost sa Eleusinskom sintemom je očigledna (up. ili uloge čegrtaljke (bull-roarer) u orfičkoj mitologiji i inicijaciji. 118. one su omogućavale vraćanje nekim arhajskim svetim običajima. bila je kadra da oživi specifični religijski doživljaj primitivnih lovaca (§ 124). a koja je posvećenima služila kao lozinka: »jeo sam uz zvuke talambasa. 18) tumači ga kao demonski i kobni ekvivalent hrišćanskog pričešća. sastojao se uglavnom u uzdržavanju od hleba 29 jer je bog »klas. 89. odnosno ostvarila unio mystica. nametnut neofitu. Što se tiče kernosa. 109 i dalje. nav. " Što nije povlačilo za sobom uzdržavanje od fazana. nav. pio uz zvuke cimbala. takođe Vermaseren. »gurmansko uzdržavanje«. Reč je. požnjeven zelen«. CVII. 190 i dalje.

Precizirajmo da apsolutno predavanje božanstvu nije impliciralo. nav. 30 Takav jedan doživljaj je teško analizovati. Ali se katkad taurobolija ponavljala posle 20 godina. đelo. str. Alegorična interpretacija. str. Atis je na k r a j u pripojen suncu da bi postao centar solarne teologije. str. naročito poslednji Antonini. fizičke patnje i krvi. 302—303. Verovatno da su. đelo. Čednost se u toku svetkovine mogla ostvariti simboličnim venčanjem. str. sigurno je da su rimski imperatori. identifikovala je Atisa sa samim principima stvaranja i dijalektičkim procesom život—smrt—novo rađanje. Nasuprot tendenciji ka vraćanju prastarim iskustvima. svojstvena onovremenom religijskom sinkretizmu: želja da se istovremeno povrate vrednosti iz najstarije prošlosti i ispolje najnovije duhovne tvorevine. seksualno samosakaćenje. što je bilo iskustvo retko dostupno žiteljima gradova. Paradoksalno. up. Meslen. . 297. dobra zapažanja Mišela Meslena (Michel Meslin). Loisy. Ali obećanje »uskrsnuća« ili »ponovnog rađanja« bilo je sadržano u mitsko-ritualnom scenariju Hilaria. drugim recima. Prvo značenje inicijacije — mistično sjedinjavanje s bogom — obogaćeno je novim vrednostima. suočeni sa uspehom hrišćanstva. ono ih je oslobađalo svih grehova. a možda čak i vernikovu težnju da kroz jednu totalnu imitatio dei oseti kako se našao van svih tradicionalnih struktura. zatim želju da se putem neobične i spektakularne nemoći uvećaju »svete moći«. Sve u svemu. 30 Vid. kult Atisa i Kibele je omogućavao da se ponovo otkrije religijsko značenje seksualnosti. 31 Taurobolio criobolioque in aeternum renatus. Vermaseren. »Réalités psychiques et valeurs religieuses dans les cultes orientaux«. Kako god bilo. uz m a n j e ili više nesvesne porive koji vladaju novim vernikom. ali obred je bio čisto duhovni. Zanos je oslobađao vernike autoriteta normi i konvencija. 106. 31 Radi se verovatno o hrišćanskom uticaju. nav. up. treba imati u vidu i nostalgiju za ritualnom androginijom. Jedan rimski natpis iz 376. i u izvesnom smislu on je predstavljao otkrivanje slobode. 119 i dalje. mist je postajao božja supruga. godine proklamuje da će onaj ko ispuni žrtvovanje bika ili ovna biti »ponovo rođen i to za večnost«. 89. I ovoga p u t a pred nama je jedna pojava. veoma rasprostranjene pred k r a j paganizma. nav. omogućavalo im je potpuno predavanje božanstvu. str. snažno podržavali frigijski kult u nadi da će zaustaviti uspon hrišćanstva. Drugi stepen posvećenja bogu Mitri nazivan je Nymphus.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 229 obed posvećivanja svodio se uglavnom na upoznavanje sa sakralnim vrednostima hleba i vina. veoma često korišćena od strane teologa i filozofa iz prvih stoleća hrišćanske ere. i teolozi misterija počeli da ističu ideju o besmrtnosti kao posledicu spasenja koje nudi Atis. kao obavezno. pokazuje se napor da se božanski par Atis — Kibela »sublimira« i da se njihovi kultovi interpretiraju na nov način. đelo. natpis navodi Hepding. Što se tiče samosakaćenja gala i nekih vernika tokom njihovog ekstatičkog transa.

3S Nema sumnje da su se izvesni ritualni oziriski obredi. dobro je poznavao grčku kulturu. Ich bin Isis. teško je poverovati da jedan teolog kao što je Maneton nije uključio u Izidine misterije i starije verske tradicije. >5 Jan Bergman. Etimologija Serapisa i njegova postojbina još su kontroverzne. odnosili na budući život. član slavne porodice Eumolpida iz Eleusine. obavljani unutar hramova. nap. Ruth Stiehl. . Prvi. ubijen. Uspeh novog kulta bio je obezbeđen blagodareći velikom ugledu koji su uživali Izida i Oziris. Kao što smo videli (§ 33). 171)) misterijama. 136 i dalje. 51) i Eleusinskim (II. »The Origin of the Cult of Serapis«. Herodot je prisustvovao sličnim ceremonijama u Saisu. up. 35 Osim toga. G. U Abidosu i drugim mestima ispred hramova. Ptolemej Soter donosi odluku da učvrsti svoju vlast uz pomoć jednog božanstva koje će. 124 i dalje (tekstovi hrama u Abidosu). Les religions orientales. t r i j u m f u j e nad smrću i biva »oživljen« uz pomoć Iziđe i Horusa. str. u početku su ih smatrali kao komplementarne. Izida i egipatske Misterije Egipatske misterije se razlikuju od drugih sličnih verskih društava po tome što nam je poznato »kako su nastale«. da bi na k r a j u ta dva velika boga postala istovetna. 243—44. Cumont. na primer.32 Što se tiče njegovog kulta. preuzimaju formule starih rituala u vezi s kraljevskom ideologijom. str. izvođeni su obredni scenariji koji su prikazivali razne epizode iz legendi o njemu. Ozirisova popularnost nije prestajala da raste. M Istoričar je pokazao istu uzdržanost u vezi sa Samotračkim (II. da aretalogije Iziđe ne predstavljaju nešto novo: već da. 34 Ali bilo bi rizično objašnjavati ove tajne obrede kao prave ceremonije posvećenja. drugi. 121—240. kao i u vezi s orfizmom (II. prihvatiti i Egipćani i Grci. on ih je izjednačavao s grčkim Misterijama i to je razlog što se uzdržavao da ih opisuje (II. kao najviše. kao što ćemo kasnije videti. bio je posvećen u više misterija. što znači »Oziris-Apis«. Početkom II veka pre Hrista. teolozi Novog Carstva razradili su grandioznu religijsku sintezu spojivši Ozirisa i Raa. Ptolemej Soter zadužuje dvojicu učenih teologa da ustanove njegovu strukturu: egipatskog sveštenika Manetona i Grka Timoteja. autor više dela od kojih je jedno Istorija Egipta. Loisy. naprotiv. 61).230 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 208. 28). Godine ~286 (ili ~278) kip je preneo Sinop da bi bio postavljen u h r a m u koji je upravo podignut u Aleksandriji. 123). str. kao i kako su se širile po Aziji i Evropi. Misterije » Ali vid. Ptolemej je video kip boga u snu. Prema predanju koje prenosi Plutarh (de Iziđe. 96—101. jer je on bio jedini egipatski bog koji. Dokazano je. takođe A. vršene u cilju »spasenja« žive individue. Les Mystères païens. str. »The 'Misteries' of Osiris in Ancient Egypt«. M Vid. neke bibliografske indikacije kod F. Njegovo ime obično se izvodi iz Oserapis. Nagel. S druge strane. Tako je on uzdigao Serapisa kao velikog narodnog boga.

možda te tvoja pobožnost čini radoznalim.. ali mi veruj. Slušaj. svakodnevni kult i tajne rituale koji su činili pravu inicijaciju. iz radoznalosti upitati šta je potom rečeno i učinjeno. dakle. kojima je trebalo predstaviti traganje za masakriranim i raskomadanim Ozirisom i Izidine pogrebne obrede (up. . Navigium ili »Izidin brod«. odvodi u najskrovitiju kapelu svetilišta. novembra. označavala je početak plovidbe u proleće. Misterije Iziđe i Serapisa sadržavale su javne svetkovine. 23). nanovo sastavljeno i oživljeno. ostaje nepoznat njegov specifični sadržaj. 36 Svakodnevne službe vršene su zorom i po podne. Prva dva sistema ceremonija u glavnim crtama su nam poznata. pažljivi čitaoče.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 231 Iziđe su produžavale i neke druge ceremonije. obučenog u lanenu tuniku. XI. Od ranog jutra otvarana su vrata svetilišta i posmatrači su mogli gledati kipove bogova i prisustvovati obredu koji su obavljali sveštenici. stoga te neću dugo držati u neizvesnosti. počev od XII dinastije. Dosegao sam samu smrt. ] Pa ipak. Za naše razmatranje nije od značaja utvrđivanje hronologije niti pak raznih nepredviđenih okolnosti koje su pratile širenje kulta van granica Egipta. oktobra do 1. vraćen sam nazad kroz četiri elementa. praktikovane u starom Egiptu. 58 Slične svetkovine vode poreklo od sakralnih predstava prikazivanih u Abidosu. jer govorim istinu. Mogao sam da gledam podzemne i nebeske bogove i da im se divim izbliza« (Met. egipatski kult u II stoleću prodire u Italiju. Rekao bih ti. sledili su radost i veselje vernika kada im je saopštavano da je telo boga pronađeno. Prema Apuleju. jadikovanja i pantomime. On postaje toliko popularan da se narod u više navrata ogorčeno suprotstavlja odlukama Senata o rušenju hramova. Posle tri dana posta. Neofit se spušta u Podzemni svet i vraća prolazeći kroz četiri kosmička elementa. pri tome. Šireći se na samom početku po Maloj Aziji i Grčkoj. pošto sam stao na Prozerpinin prag. . U ponoć sam video sunce kako blista. da je to moguće. Iste večeri brojni vernici mu uručuju razne darove. a potom ga sveštenik. a što se tiče inicijacije imamo Apulejevo svedočanstvo iz XI knjige Metamorfoza koje se sasvim opravdano smatra najdragocenijim dokumentom celokupne stare literature o Misterijama. Reč je očito o doživljaju smrti i uskrsnuća. Zatim mu pred svima preporučuje da se tokom deset dana uzdržava od mesa i vina. Kao i druge Misterije helenističke i imperijalne epohe. . Prva. ali. Dve velike narodne svetkovine obnavljale su izvesne epizode mita Ozirisa i Iziđe. Inventio Ozirisa. održavala se od 29. a na početku I veka i u Rim. »Sigurno ćeš me. na dan koji je boginja unapred odredila. § 29). saznao bi kada bi to bilo dopušteno saznati [ . Druga. prvosveštenik škropi vodom neofita i saopštava mu »tajno neka uputstva koja nisu stvorena za nedostojni ljudski glas«.

uočenu još u arhajskoj eposi (up. drugim recima »divinizovana« je i živa individua. ispred statue Iziđe. posle smrti. omogućuju nam da shvatimo sinkretističku strukturu novog kulta. Nije nam poznato kakav je bio mistov »ovozemaljski život«. »Tako ukrašen. zatim se približava bogovima. postavljen tamo kao kakav kip«. no o tom poslednjem inicijacijskom doživljaju Apulej nam ne saoDŠtava ništa. Drugi naučnici pominjali su parapsihološka stanja i hipnozu. Posvećivanje se okončavalo trećeg dana ritualnom gozbom. Velika popularnost egipatskih Misterija u prvim stolećima hrišćanske ere i činjenica da su izvesni ikonografski i mitološki elementi Device Marije pozajmljeni od Iziđe ukazuju na to da je posredi jedno autentično religijsko stvaralaštvo. 28). Jer ujutro. slika koja bi se mogla odnositi na Ozirisa-Ra dok plove tokom noći Podzemnim svetom. Ali posvećivanju u Misterije. uzdizanje Iziđe na stepen univerzalne. koje pruža Apulej. o uzdizanju raznih božanstava na viši nivo. S druge strane. neofit je bio uvođen u »noćne misterije vrhovnog boga« (XI. on se pojavljuje pred očima gomile. a ne samo njen duh posle smrti. Za heroja Metamorfoza. ukrašene kipovima bogova koji prikazuju Podzemni svet. posle godinu dana. a verovatno. podaci. sve što se može utvrditi to je da mist na k r a j u stiče osećaj da se poistovetio sa Ozirisom-Ra i Horusom. i potom njegov iznenadni ulazak u jednu jako osvetljenu odaju. silazak mista u Podzemni svet i njegovo uspin j a n j e kroz kosmičke elemente odaje jednu specifično helenističku koncepciju. Na isti način kao što je Oziris bio »oživljen« uz pomoć Iziđe. što se tiče inicijacija u pravom smislu reči. boginja mu preporučuje još jedno posvećenje. U stvari. pa čak i jedine boginje. »divinizacija« neofita je bila u suštini boginjino delo. sasvim je sigurno da nijedan od posvećenih nije sumnjao u svoj privilegovan status kod bogova. t a j dan je postajao »dan godišnjice njegova ponovna rađanja u okrilju Misterija«. on se penje na podijum u samom središtu hrama glave ovenčane palminom krunom. pojavivši se i po treći put. nastavlja tendenciju. da podražava sunce. posmatra ih i divi im se izbliza. Egipatski elementi imaju vrlo važnu ulogu: mitsko-ritualni scenario Iziđe i Ozirisa inspirisao je dve javne svetkovine. Bilo je pokušaja da se u ovoj enigmatičnoj rečenici otkrije aluzija na prolaz neofita kroz razne dvorane. Kao što smo videli (§ 33). i rituale posvećivanja. i Ozirisa na nivo vrhovnog Boga. opet na zahtev boginje. Međutim. to je po svoj prilici bila ceremonija vezana za Inventio Ozirisa. Najzad. § 33). u starom Egiptu je postojala nada u posthumnu identifikaciju sa Ozirisom. Bogove misterija treba smatrati novim epifani- . međutim. a ne veštački i zastareli revival. primorani da činimo pretpostavke. neofit je već tu dole sticao mističnu identifikaciju s bogom.232 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA on vidi sunce gde svetli u mrkloj noći. bar delimično. obučen u dvanaest ritualnih odora koje simbolišu dvanaest zodijaka. Ako smo.

jedna »Savršena rasprava« (Logos téleios). koje su dali teolozi misterija i neoplatonski filozofi. za kojim sledi »vaskrsenje«. 38 209. poslednje njihove interpretacije i revalorizacije. biće vekovima smatrane za najvernije i najdublje ilustracije egipatskog religijskog duha. godina sačuvano je u Anthologiumu u Stobima. tj. raskomadanim i ponovo oživljenim). In Somnium Scipionis. dekoru i mitovima. e. tekstovi narodnog hermetizma su stariji. Ta njena pretenzija. oslanja se na poznavanje Ptolemejskog ili rimskog Egipta. 37 Međusobnim poistovećivanjem svih bogova na k r a j u se dolazi do jednog »monoteizma« sinkretističkog tipa. 12. magija. tom III. Reč je o jednom zborniku tekstova. Otkrovenje Hermesa Trismegista Pod nazivom hermetizam podrazumeva se sveukupnost verovanja. u n j o j postepeno preovlađuje gnostički dualizam. postoji još jedan latinski prevod. Macrobe. bar u nekim starim tekstovima. nejednake vrednosti. stapanje Mnoštva u prvobitno Jedinstvo. . znanja " Up.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 233 jama Iziđe i Ozirisa. prenesenih u hermetičku literaturu. ova literatura uglavnom odražava judejsko-egipatski sinkretizam (znači i izvesne iranske elemente). shvaćenu kao samožrtvovanje božanstva. on se naročito razvio u II veku hrišćanske ere. »Sudeći po protagonistima. neoorfički i neoolatonski teolozi razvijaće upravo te helenističke interpretacije. čiji je original izgubljen. ova literatura se predstavlja kao egipatska. ideja i praksa. " Up. među ovim dvema grupama ipak postoji izvesno jedinstvo. neki od njih potiču čak iz III veka pre Hrista.39 I pored razlika u nameni. omiljenog teozofima poznije antike. A što se tiče Iziđe i Ozirisa. a tridesetak izvoda iz približno 500. zatim pomalo uticaj platonizma. Što se tiče naučnog hermetizma. a od II veka n. kakvi su Dionis i Oziris. I. Izjednačen s Dionisom (takođe ubijenim. poznat pod nazivom Asclepius. sadržaju i stilu. kao rastapanje Jednog u Mnoštvo. " Osim toga. ono podseća na odnose koji postoje između narodnog (§ 133) i filozofskog taoizma i na kontinuitet između »klasične« i »barokne« joge. Oziris je savršeno ilustrovao neoorfičku teologiju: kosmogoniju. Hronološki. Među njima se razlikuju dve kategorije: spisi koji pripadaju narodnom hermetizmu (astrologija. štaviše. Značajno je da takav »monoteistički« univerzalizam posebno uzdiže izrazito patetične bogove. alhemija) i naučna hermetička literatura koja pre svega podrazumeva sedamnaest rasprava na grčkom. sastavljenih između III veka pre i III veka posle Isusa Hrista. okultna znanja. Corpus hermeticum. Kao što se može pretpostaviti.

up. Hermétisme et mystique paienne. Ona je nadahnjivala i pothranjivala Plinijevu Istoriju prirode i čuveno srednjovekovno delo Fiziolog.. U jednom od astroloških spisa. ovi tekstovi su otkrivali »tajne Prirode« (doktrina analogije. naročito zbog svog »podsticajnog karaktera«: u vreme kada se smatralo da je sve u rukama Sudbine. Jedno predanje koje vodi poreklo od prvih Ptolemeja navodi da je Tot. Doresse.) ambijent (Memfis. 45 U ovom amorfnom corpusu magijskih recepata i rasprava koje razmatraju magiju prirode i okultne nauke. 152). Teba. pre Hr. pronalazač hijeroglifa i opasan čudotvorac. Festugière. i stoici su identifikovali Hermesa i logos. blagodareći kojima je magus sebi prisvajao njihove tajne moći.« 40 Ličnosti (Tot. ili na nižem nivou. »Pošto je reč o otkrivanju čitavog spleta simpatija i antipatija koje priroda drži u tajnosti. a za njim njegov sin Agatodemon i njegov unuk Tat. neki put se naiđe na koncepcije. 44 Festugière. živeo »pre potopa«. Za pisce helenističke epohe Tot je bio zaštitnik svih nauka. na grčkom. up. Amon itd. Sais. kojom se završava Asklepije nalazi se.i2 Spisi narodnog hermetizma odigrali su značajnu ulogu u doba imperije. 44. 122 i dalje. omogućavalo je božanstvo. »L'hermetisme égyptianisant«.) i izvesni motivi faraonske teologije (na primer. 41 40 . 42 J. Poistovećivanje Tota s Hermesom bilo je poznato već Herodotu (II. A. I. U stvari.234 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čiju vrednost ne treba potcenjivati. La Révélation d'Hermes Trismegiste. " Grčki original potiče iz III v. Liber Hermetis. došao je iza njega. npr. nauka hermetičkog tipa predstavlja u isti mah i misteriju i inicijatičko prenošenje te misterije. upoznavanje suštine postiže se molitvom i kultom. u jednom magijskom receptu. 442. Molitva. Međutim. na papirusima se nalaze obnovljene verodostojne helenske verzije nekih mitova. On je bio stvorio svet pomoću reči. str. Asuan. str. Genealogija je autentično egipatska. itd. ono što je važno to je kako da se srećno proživi na Zemlji. drugi Hermes. Trismegist. Festugière. Hermopolis. 43. Sve ove ličnosti su navedene u raspravi Kore Kosmou. 449. odnosno ovladavanje prirodom. U Kore Kosmou (14 —18) stvaranje duša je opisano kao kakva alhemijska operacija. prvi Hermes. str. 71 i dalje. saznanje. 45 Isto. str. karakteristične za naučnu literaturu. pojava prvobitnih nadgrobnih humki u Tebi ili Hermopolisu) 41 indikacije su 0 kojima se mora voditi računa.43 nema nikakve aluzije na problem smrti i budućeg života. Agatodemon. str. na prvom mestu Jean Doresse. I. mita o Tefnut. delo. kako ući u tu tajnu ako je kakav bog ne otkrije?« 44 Sledstveno tome. gde Tot Hermes igra izvesnu ulogu. Važnost ove »popularne« hermetičke književnosti ne bi trebalo potcenjivati. Čak se mogao koristiti 1 astralni fatalizam. njene kosmologije i njene osnovne ideje (doktrina o simpatijama i podudarnostima. nav. magijskom silom. str. odnosi »simpatije« između raznih kosmičkih nivoa).

ukras živog besmrtnog Bića« (C. H. iza Boga i Kosmosa. 47 Posmatranjem lepote Kosmosa dospeva se do božanstva. tom III. H. . podvlači istovetnost između onog što je božansko i duhovnog elementa u čoveku. IV. nebeskog čoveka: ovaj se spušta u niže sfere. VIII. up. za sada Forgerons et Alchimistes (2. spisi koji čine naučnu literaturu smatrani su otkrovenjem Hermesa Trismegista. 4). jeste stvoritelj i naziva se »Ocem«. Kako je svet »sveukupnost Zla« (C. čovek može »postati bog«. str. 2). Međutim. on je nazvan »bog«. Za prvu je Kosmos lep i dobar. V. u njemu se treba osećati " Vid. str. da se brine i da upravlja stvarima zemaljskim« (Asklepije.) i Sve (XII. jedini s Prirodom (Physis) i rađa zemaljskog čoveka. baš kao i božanstvo. svet je u osnovi rđav. a naročito po doktrini koju izražavaju. 4 6 Baš kao i kategorije narodnih tekstova. genezu sveta i patetičnu dramu čoveka prema prvoj raspravi Corpusa. »zaveden ljubavlju«. ni u kom slučaju Prvog boga. Poimandres: iz superiornog. H. jedini među zemaljskim bićima. Čovek zauzima treće mesto u trijadi. koji u m a n j u j e vrednost sveta i tela. § 8). jer je prožet Bogom. one se mogu naći ne samo kod italijanskih platonista i Paracelzusa nego i kod tako različitih naučnika kao što su Džon Di (John Dee). ovde dole treba se ponašati kao stranac«. 181 i dalje. Ašmol (Ashmole). Sve u svemu. kao primer. koji je u isti mah i Jedno (C. Zbog toga je. 147 i dalje. 22). 2). jer se Prvi bog drži beskrajno iznad svake materije. Ovaj dualizam. Bog. »nevidljivi bog« ispoljava se kroz svet (C. godine Buse (Bousset) zapazio da Corpus Hermeticum prikazuje dve nepomirljive religije: jednu optimističku (monističko-panteističkog tipa) i drugu pesimističku koju karakteriše veoma izraženi dualizam. Flad (Fludd) i Njutn. U pesimističkoj doktrini.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 235 o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa) imale su puno uspeha počev od ranog srednjeg pa do XVIII veka. Révélation. II. »on nije delo Boga. Njegov zadatak je »da se divi i da obožava nebeske stvari. ili »veliki bog«. naprotiv. Ove rasprave međusobno se razlikuju po književnom rodu. 1977). H. androginog Intelekta nus (notis) rađa se u početku jedan Demijurg koji uobličava svet. on je skriven u misteriji svoga postojanja: Bogu se nikako ne može prići ako se ne beži od sveta. XI. 84 i dalje. Hermétisme et mystique païenne. gde se. VI. čovek u isti mah i smrtan i besmrtan. 37. 48 Festugière. uz pomoć saznanja. a njegova svetlost u nus. čovek je neophodna dopuna Kreacije. zatim Antroposa. str. čovečija duša (nus) se ispoljava kroz život i kroz znanje. on je »živo smrtno biće. up. itd. Već je 1914. I. Od tada božanski Antropos prestaje da postoji kao posebna ličnost jer svoj život daje čoveku: njegov život se pretvara u dušu čovečju. 41 Svet je jedan »živi besmrtnik« (Corpus Hermeticum. 1). prerađeno i prošireno izdanje. 48 Da pomenemo.

preporođeni čovek stiče božansko telo.40 Međutim. jedna koja prihvata reč. A ta razlika među njima postala je beznačajna. Sve u Svakoj stvari« (XIII. podseća na indijsku tradiciju (Upanišade. sankhja. Festižijer (Festugiere) je odbacio ovu pretpostavku. Trebalo je ponoviti reči iz Asklepija (§ 25) u vezi sa religio tnentis: Bog »prima čiste duhovne žrtve« (C. 1). I. spasonosna vrednost prvobitne spoznaje koju. smatrali su hermetizam pravim bratstvom koje. da bi se postiglo »rođenje božanskog« (XIII. Ova teologija. Pre svega. niti rukopoloženja verskih vođa. isto kao što »besmrtno telo« preporođenog čoveka ukazuje na sličnosti sa hatha-jogom. 3). .236 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »strancem« (XIII. poseduje dogme. zatim. jer se u literaturi pominje već od vremena Parmenida. ni ispovedanja. lzvesni mitološki i filozofski elementi »gnostičkog« tipa čine Zeitgeist epohe: na primer. niti bilo kakvih inicijacijskih stupnjeva. ako ne i ranije« . § 229). Postoje samo dve klase ljudi. Révélation. H. prihvatanje dveju nepomirljivih doktrina nikako se ne slaže s pojmom bratstva. str. 7). Hermétisme. a Ćorpus Hermeticum njegovim Svetim rukopisom. formiranog od »skupa ljudi koji se dobrovoljno opredeljuju za jedan sistem mišljenja i življenja«. 81 i dalje. druga koja je odbacuje. I. hijerarhijski organizovanom bratstvu neodrživa. up. koje se putem inicijacije prenosi izvesnom b r o j u učenika. ni pričesti. složivši se sa Buseom. niti o bilo čemu što bi podsećalo na svetinje gnostičkih sekti: ni krštenja. kao tajnu. Ali. Dodajmo da pridavanje presudnog značaja znanju. značajne naučne rasprave hermetizma navode na zaključak da su ipak postojale zatvorene grupe čiji bi se način posvećivanja mogao porediti sa onim koji je primenjivan kod alhemičara i tantrika. otkriva neki Bog ili Natčovečansko biće. ima izrazito »gnostičku« strukturu (up. 2). ni hijerarhijske organizacije. povezana sa specifičnom kosmogonijom i soteriologijom. ako je hipoteza o tajnom. R. Međutim. Nema ni sveštenstva. poput svih ostalih. 210. u stvari. rituale i liturgiju. Otkrivaju se ipak izvesna specifična religiozna atmosfera i izvesna ritualna ponašanja: učenici se " Festugière. 38. vedanta). bilo bi nesmotreno gnosticizmu u pravom smislu reči pripisati i hermetičke rasprave koje izražavaju dualizam i pesimizam. Kroll) i Kimonom (Cumont). str. preziranje sveta. Inicijacijski aspekti hermetizma Naučnici Rajcenštajn (Reitzenstein) i Gefken (Geffcken). on je »sin Božji. Krolom (W. taoizmom i indijskom i kineskom alhemijom. u hermetičkoj literaturi nema pomena o »bilo kakvim posebnim ceremonijama Hermesovih vernika. P.

implicira jedino izvestan b r o j tekstova otkrovenja. prenošenih i interpretiranih od strane jednog »učitelja« nekolicini brižljivo pripremljenih učenika (a p o d tim se podrazumevalo.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 237 okupljaju u jedno svetilište. 50 Prema IV raspravi Corpusa Hermeticuma bog je duhom (noûs) ispunio jedan krater. str. s inicij arijskim ritualima 1 postupnim revelacijama tajne doktrine. do kojeg je došlo posle V veka. prev. Prenošenje hermetizma predstavlja jedno uzbudljivo poglavlje u istoriji ezoterizma: ono je ostvareno kroz sirijsku i arapsku literaturu. »Le Baptême dans le Cratère« (ponovo objavljeno u Hermétisme et mystique paienne. Ne treba izgubiti iz vida da otkrovenje. kao i alhemija. kao i gašenja drugih tajnih organizacija. 51 Ovaj tip individualne i čisto duhovne inicijacije. iščezavanja Misterija. kateheza se završava ceremonijalnom ozbiljnošću. str. Festižijer je dokazao da je reč o kombinaciji dva rituala. razvio se u doba Imperije a naročito posle trijumfa hrišćanstva. Za razliku od zatvorenih bratstava s hijerarhijskom organizacijom. 3. Mit 0 krštenju u krateru* upućuje na srodnost s ritualima Misterija. dovoljno je da ga ponovo otkrije kakav kompetentni čitalac. koji su se u islamu održali sve do XI * Kod starih Grka: sud sa dve drške u kome su mešali vino s vodom (prim. odnosi između učitelja i učenika imaju religiozan karakter. »pročišćenih« putem askeze. XIII. meditacije i određenih kultnih običaja). a tome su posebno doprineli Sabinjani iz Harana u Mesopotamiji. Moglo bi se reći da smo se sreli s jednim novim modelom prenošenja ezoterične mudrosti. 108. a posebno ezoteričko učenje koje je obezbeđivalo spasenje. u ono što autor naziva »Literarna Misterija«. za koje se smatralo da su božanskog porekla. oni koji u njega zarone postaju »savršeni ljudi«. Hermes otkriva svom učeniku Tatu jedan svoj ekstatički doživljaj koji mu omogućuje da svoje »telo učini besmrtnim« i ovaj uspeva da ga oponaša (C. Bila je to s jedne strane posledica znatnog uticaja Svetih rukopisa. Ali takva transpozicija uvek skriva i određenu religijsku vrednost: ona podstiče maštovitost čitaoca i otkriva mu duboki smisao Misterije. 50 Može se takođe pretpostaviti da su im bili poznati načini kako se dolazi do ekstaze. već sama činjenica da je shvaćeno i prihvaćeno predstavlja »inicijaciju«. koji se mogao ostvariti putem pažljivog čitanja i razmišljanja o jednom ezoteričnom tekstu. predstavlja vrhunsku gnosu. a s druge strane. . u svojstvu metafore. i u slučaju da sveti tekst bude tokom nekoliko vekova zaboravljen. sadržano u velikim raspravama Corpusa Hermeticuma. koja su oba bila primenjivana u Misterijama: 1)) ispijanja svetog napitka iz kratera i 2) kupanja u cilju očišćenja i posvećivanja. oni poštuju pravilo ćutanja i čuvaju tajnu otkrovenja. hermetizam. 100—112). 13). U perspektivi ovog novog modela inicijacije prenošenje ezoteričnih doktrina nije više uključivalo »inicijacijski lanac«. up.). 81 Festižijer je sasvim dobro analizovao jedan karakterističan kliše helenističke epohe: transpoziciju jednog rituala kultnih Misterija. pa da njegova poruka postane razumljiva i aktuelna. H.

izd. " R. Analognu pojavu otkrivamo u vezi s taoizmom i neotaoizmom u Kini. karakteriše sve veće interesovanje za tehnike i znanja u vezi sa supstancama. . Ali. papirusi iz Lajdena i Stokholma koji datiraju iz III veka pre Hr. Ali. III t. prava »renesansa« hermetizma u zapadnoj Evropi postala je kada je Marsilio Fičino na zahtev Kozima Medičija. to ponovno otkrivanje Corpusa Hermeticuma predstavlja. astrologijom. rodila iz pokušaja da se dođe 82 Sabinjani su imali kao »proroke« Hermesa i Agatodemona i poznavali su dosta dobro IV raspravu Corpusa Hermeticuma. M. 123 i dalje. 2) filozofsku epohu koja po svoj prilici počinje s Bolos de Mendesom (II vek pre Hr. Prema Henri ju i Rene Kaanu »krater« je isto što i Gral.238 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA veka. neopitagorizmom. 1463. gnosticizmom. itd. 3) i. »istočnjačkim mudrostima otkrovenja«. magije i odgovarajućih tehnika. Forgerons et Alchimistes (2. inteligencije — i s druge strane »narodnih« tradicija. s latinskog preveo Corpus Hermeticum. jednu novu.) i svoj najpotpuniji izraz nalazi u delu Physika kai Mystika. pripisanoj Demokritu. kao samostalna disciplina. u stvari. bojenje i podražavanje zlata (na primer. čuvara prastarih tajnih zanata. 52 Novija istraživanja otkrila su izvesne elemente hermetizma u Parsifalu Volframa fon Ešenbaha (Wolfram von Eschenbach) kao i u više španskih tekstova iz XIII veka. U mediteranskom svetu te »narodne« tradicije podsticale su i održale duhovno ponašanje arhaične strukture sve do helenističke epohe. Kahane. predstavljenog Misterijama. nagla pojava alkemijskih tekstova negde početkom hrišćanske ere mogla bi se objasniti kao rezultat susretanja ezoteričkog toka. Iako problem istorijskog porekla alhemije aleksandrijske epohe još nije rešen. apokrifnoj raspravi. Ovu epohu starog veka. 211. isti. »Hermetism in the Alfonsine Tradition«. The Krater and the Grail: Hermetic Sources of the Parzifal. 54 Vid.. odnosno ezoteričke struje koja je pre svega bila delo obrazovanih ljudi. Koji su istorijski uslovi doveli do nastanka alhemije? To. bez sumnje. i H. neoorfizmom. malo je verovatno da se alhemija.. kao što smo imali prilike da vidimo (§ 209). koja je nosila naslov »Krater«. Eliade.). dragim kamenjem i biljkama. str. 1977). kao što ćemo videti (up. nikada nećemo saznati. 53 Međutim.). kao i u Indiji u vezi s tantrizmom i hathajogom. epohu Zosima (III—IV vek) i njegovih komentatora (IV—VI vek). epohu alkemijske literature u pravom smislu reči. smelu i kreativnu interpretaciju hermetizma. najzad. Helenistička alhemija Istoričari nauke razlikuju tri epohe u razvoju grčko-egipatske alhemije: 54 1) epohu tehničkih recepata koji se odnose na spravljanje.

a isto tako i potceniti njihove intelektualne i duhovne sposobnosti.000 godina zaokupljala zapadni svet. osnovni cilj helenističke alhemije. A ono što nas zapanjuje kad čitamo grčke alhemičarske tekstove. Međutim. primorani smo da »poreklo« ove discipline sui generis potražimo na drugoj strani. . S druge strane. Ne prolaze dobro duhovna tehnika i soteriologija koje se osnivaju na filozofskoj teoriji. t j . . ] U alhemiji se neće naići ni na kakav začetak n a u k e [ . bilo bi pogrešno u njima videti samo tragače za zlatom. Sherwood Taylor. 42 i aalje. iako se sumpor pominje na stotinu mesta. prilikom zagrevanja tečnosti. Kao što kaže Šervud Tejlor (Sherwood Taylor): »Svi oni koji su koristili sumpor nisu mogli da ne primete zanimljive pojave koje nastaju posle njegova topljenja i potom. osim na to kako deluje na metale. str. odnosno u transmutaciju obavljenu u labo55 F. bili usavršili metodu spravljanja zlata.« 55 Tekstovi starih alhemičara pokazuju »da ovi ljudi nisu bili zainteresovani da prave zlato i da. dovede u vezu s naporima da se proizvede lažno zlato. grčki duh u službi nauke pokazuje izuzetan smisao za zapažanje i rasuđivanje. Up. A Survey. str. jer je jedinstvo materije već duže vremena predstavljalo dogmu grčke filozofije. veru u veštačku transmutaciju. odsustvo naučnog duha. ] Alhemičar nikada ne primenjuje naučne postupke. nisu govorili o pravom zlatu. dakle. Pa ipak. 110. takode od istog autora »Origins of Greek Alchemy«. teško je poverovati da je alhemija proizišla iz pokušaja da se potvrdi ova dogma i da se ogledima dokaže jedinstvo materije. nije u naročitom skladu sa duhom nekoga koji traga za b o g a t s t v o m [ . Hemičar koji bi ispitivao ova dela došao bi do istog utiska koji bi stekao zidar tražeći praktična uputstva u delu nekog od slobodnih zidara« (Sherwood Taylor. alhemija nije mogla roditi iz želje da se dođe do veštačkog zlata (jer se za takve pokušaje znalo bar dvanaest vekova ranije) niti pak iz grčke naučne tehnike (upravo smo videli da alhemičare nisu zanimale fizičko-hemijske pojave). . . e. u stvari. to je upravo nedostatak interesovanja za fizičko-hemijske pojave. Daleko pre nego filozofske teorije. Svu svoju metaluršku tehniku helenistički Istok je nasledio od Mesopotamije i Egipta. jer pobožni i mistični ton koji se oseća. osim onih koje su služile njihovim ciljevima. Ako se. 168). značilo bi zaboraviti da su stari izvanredno poznavali metale i legure. koja je 2. a poznato je da su Mesopotamci još u XIV veku pre n. . posebno u njihovim delima iz poznijeg perioda. Međutim. A Survey of Greek Alchemy. nema nikakve aluzije na neko drugo njegovo svojstvo.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 239 do veštačkog zlata ili njegove imitacije. Nastojanje da se disciplina. str. Transmutacija. nije bila za ondašnju nauku nikakav apsurd. To je u tolikoj suprotnosti sa klasičnim grčkim naučnim duhom da nam ne ostaje drugo do da zaključimo kako alhemičare nisu zanimale druge prirodne pojave.

mora da je odigralo presudnu ulogu.240 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ratoriji. »Die Visionen des Zosimus«. Transmutacija. postiže se provođenjem materije kroz četiri faze. Ukratko. dakle. što znači da se preobražavaju. albedo. nekad viriditas. smrti i vaskrsu »Duha žita«). katkad su k r a j n j e " C. raskomadana. oderana. Ali treba napomenuti: četiri faze opusa spominju se već u Pseudo-Demokritovom delu Physika kai Mystika. koju treba preobraziti. otkriva mu kako je bila probodena mačem. po imenu Ion. mada doživljavana u »drugom stanju«. alhemičar tretira Materiju isto onako kako je u Misterijama bilo tretirano božanstvo: mineralne supstance »pate«. Jung. s kakvim su došle u dodir zanatlije. opus magnum. leükosis (bela). nekad cauda pavonis) održavaju se kroz celu arapsku i zapadnjačku alhemijsku istoriju. smrt i vaskrsenje. U svom Traktatu o veštini (III. 153 i dalje. G. projektuje se mistična drama boga. 2—3) Zosim govori o viziji koju je doživeo u snu: neka osoba. . Na scenario »patnji«. a da je sve to podnela zato »da bi mogla svoje telo da preobrazi u duh«. prvom čisto alhemijskom spisu (II vek pre Hr. ksantosis (xanthosis) (žuta) i iosis (crvena).). pomenuta koncepcija složenog i dramatičnog života Materije i čini alhemiju originalnom u odnosu na grčku klasičnu nauku. U svemu tome. već da neverovatno podseća i na inicijacijske vizije šamana i uopšte na osnovnu shemu svih arhajskih inicijacija. Taj susret sa simbolizmima. str. Probudivši se. odnosno da li Ion ne predstavlja savršeni model vode. »Crna« (nigredo kod srednjovekovnih pisaca) simboliše »smrt«. koja dovodi do »kamena mudrosti«. nosilji minerala-embriona (up. Iskustva kroz koja prolazi budući šaman u toku inicijacije. citronitas. Osim toga: na Materiju. U bezbrojnim varijantama četiri (ili pet) faze postupka (nigredo. livaca i kovača doveo je po svoj prilici do prvih alhemičarskih operacija. Kao što je pokazao Jung. rubedo. 1. mogla je stvoriti stara koncepcija o Zemlji-Majci. § 15). da joj je bila odsečena glava i da je bila spaljena na vatri. odgovaraju postupku separatio. iskustveno otkrivanje žive materije. U stvari. nazvane po bojama koje dobijaju sastojci melansis (crna). »smrti« i »uskrsnuća« nailazi se već u prvim delima grčke alhemičarske literature. Zosim se pita da li se sve to što je video u snu ne odnosi na vodu. mitologijama i tehnikama starih rudara. pre svega mučenju. njegovo stradanje. Sasvim je moguće pretpostaviti da je doživljaj dramatičnog života Materije omogućilo upoznavanje s grčko-istočnjačkim Misterijama. a njene »torture«.56 Zapazićemo da ono što opisuje Zosim ne samo da podseća na komadanje Dionisa i drugih »bogova« Misterija »koji su iskusili smrt« (čije bi stradanje na izvesnom planu bilo homologno nekim momentima ciklusa vegetacije. izazvane vatrom. ta voda je aqua permanens alhemičara. »umiru« i »ponovo se rađaju« za jedan drugi svet.

Eliade. rastu. str 52 i dalje i svuda. još uvek nejasno. odnosno stiče transcendentalni način postojanja: ona postaje »zlatna«. zarobljene u Materiji putem alhemije. obezglavljivanju i svom umiranju. a samim tim sagledava se i značajna novina koju su alhemičari ostvarili. 1» 57 58 . dolazi se do toga da se Zosimova vizija može smestiti u duhovni svet tradicionalnih bratstava. 416 i dalje. kovača i šamana vrlo verovatno imala sopstvene misterije. gnostičkog porekla i strukture.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 241 surova: on u snu prisustvuje sopstvenom komadanju. govori o spasenju anima mundi. kovača i šamana. poprimivši inicijatičko značenje drame i patnje. 58 a za alhemičara predstavlja ostvaren j e njegove »inicijacije«. označava da je Materija postigla svoje savršenstvo. obezbeđuju slobodu. kao u perspektivi arhajskog čoveka. Ali je taj brak istovremeno označavao i mistično jedinstvo između dva kosmološka principa. to što su na Materiju projektovali inicijacijsku funkciju patnje. Le chamanisme. Psychologie und Alchemie. Blagodareći alhemijskim operacijama. mada se ova. kao što znamo. prema tome. Sva ta prastara verovanja usvojili su i obnovili grčko-istočnjački alhemičari. M. na planu duha. str. supstanca se preobražava. sagledaćemo kasnije. alhemija nije postulirala da je anima mundi zarobljena u Materiji. svakako su delili i neki alhemičari: ono se inače uklapa u ceo tok eshatološke misli koja je morala dovesti do koncepcije apokatastaze Kosmosa. rađanju. koji zamenjujući Zemlju-Majku ubrzavaju i dovršavaju rašćenje minerala) mogla bi se porediti s »transmutacijom« starih agrarnih kultova u Misterije. poistovećenim sa »mučenjem«. već dobija i »duhovnu« dimenziju. 5 7 Ako se ima u vidu univerzalnost ove sheme posvećivanja i s druge strane međusobna povezanost livaca. pa čak i o njihovom venčanju (up. ovog dela. simbol besmrtnosti. Ovo shvatanje. U starodrevnim kulturama minerali i metali su smatrani živim bićima: govorilo se o njihovoj bremenitosti. 59 Vid. Jung. Kakve je posledice imao ovaj napor da se Materija »oduhovi« i »preobrazi«. Ali. označen terminima »hijerofanije«. na planu Materije dovode do njene transmutacije. drugim rečima. »smrću« i »vaskrsavanjem« mista. rudar i metalurg. Alhemijska t r a n s m u t a d ja. § 15). prosvetljenost i besmrtnost. osećala kao Terra Mater. ako se veruje da su i stara mediteranska bratstva metalurga. Ta radikalna revalorizacija prastarog mitsko-ritualnog scenariju (sazrevanje i rašćenje minerala u utrobi Zemlje-Majke već poistovećena s novom zemnom matricom u kojoj minerali dovršavaju svoje dozrevanje. Za alhemijsko mešanje sumpora i žive gotovo se uvek upotrebljavao termin »venčanje«. I upravo u tome i jeste novina alhemijske perspektive: život Materije nije više. III t. bar u najranijem stadijumu svog razvoja. do Kamena mudrosti. G. Materija istovremeno preuzima i sudbinu duha. A zlato je. C. »Inicijacijska iskušenja« koja. 59 Up.

bar do I veka posle Hrista. To je. § 205). up. ranije već i sam apsorbovao brojne semitske i azijatske elemente. Danas raspolažemo mnogobrojnim i veoma raznovrsnim dokumentima iz tog perioda: grčkim i latinskim rukopisima. iranska religija je bila uvučena u širok i kompleksan sinkretistički pokret. Vrlo je verovatno da su neki elementi carske ideologije. izvori iz tog vremena nam pokazuju sledeće: 1) Mitru obožavaju po celome Carstvu i t a j bog je posebno povezan s carevima. Ali informacije koje nam oni pružaju o iranskim verovanjima i religijskim idejama u priličnoj meri su nepouzdane. iz starih koncepcija nicale su nove religijske forme. uostalom. str. međutim.) Posle pada ahemenidskog carstva (~330). zasnovao novu nacionalnu dinastiju Arsakida. natpisima. godine za cara. koji je. Versko stvaralaštvo pod Arsakidima se mnogo bolje može razumeti uz pomoć poznijih dokumenata. fenomen koji je karakterističan za helenističku epohu. D. La religion de l'Iran ancien. Novija istraživanja su pokazala da tekstovi koji su nastali kasnije izražavaju verovanja i ideje koji su formulisani ili korišćeni tokom parćanske epohe. Parćani. treba ipak imati na umu da je model koji su pokušavali oponašati. koji su ustanovljeni s dolaskom Arsakida. s literaturom. No. Uglavnom. doneli su sobom jednu potpuno novu. Pokazalo se. A. poznata su bar tri primera. Duchesne-Guillemin. Istini za volju.XXVII POGLAVLJE NOVE IRANSKE SINTEZE 212. karakterističan za helenističku epohu (up. da se privlačnosti helenizma nije moglo odoleti i. nasleđeni od onih neukrotivih plemena koja su vekovima lutala duž granica imperija. proglasivši se ~247. novcem. spomenicima. versku i kulturnu tradiciju. J. 1 2) Magi predstavljaju svešteničku kastu koja prinosi 1 Divinizacija živih vladara. Verski pravci pod Arsakidima (~ 247—220. aleksandrijski helenizam. . njima svojstvenu. Taj proces nije zaustavilo ni ponovno oslobađanje dela Irana koje je ostvario parćanski vođa Arsakes. 225. ti stepski konjanici. Arsakidi su podsticali helenizaciju (na njihovom novcu su otiskivani likovi grčkih bogova). postojala je takođe i kod Arsakida. bio stil čitave epohe: posle bezb r o j konfrontacija i kulturnih razmena.

Les Mages hellénisés. 3) kult vatre je veoma popularan. a to odaje vavilonski uticaj (up. Važno je ne gubiti iz vida suštinski sklad između svih tih religijskih formi. bez obzira na kontroverze.). Mitrine misterije počinju da se šire po mediteranskom svetu (prvi nađeni dokument je iz 67. ponekad prastarih koncepcija. »The Zoroastrian doctrine of salvation«. pre svega krvave žrtve (krave i konje). Bidez — Cumont. na primer. kao i ideje o apsolutnom dualizmu. iako predstavljaju nastavke starih. U prvom veku pre Hrista. 217. »La Fin du monde selon les mages occidentaux«. verovatno indoiranskog porekla (skraćenje godine. S druge strane. u obliku u kojem se pojavljuje u gnostičkoj Himni o biseru. zatim ideje o tome da »duhovno« stvaranje prethodi fizičkom. pre svega u Bahman Jaštu. Uzaludno bi. 16" . ona ostaju »otvorena«. Bog i Duh Zla bore se za prevlast.000 godina. Bidez — F. Bog šalje Mitru. može se zaključiti da se u to vreme oblikuje ideja o mesiji — Kralju. G. 218 i dalje. nastao u vreme Arsakida. dobro poznati niz: 7 planeta. opšte uništenje. I. konačna bitka itd. Ono što je zajedničko za sva ta ostvarenja je činjenica da. no ima pokazatelja da su učestvovali i u kultu Mitre (imali su izvesnu ulogu u njegovim Misterijama). str. izgleda da Zlo pobeđuje. Les religions de l'Iran. koncepcije koje će biti sistematizovane i ponekad uz veliki napor organizovane. godine pre Hr. izgleda kao što je pokazao Videngren. Proročanstva osnivaju svoja predskazanja na eshatološkoj hronoiogiji od 7. I. Helios). str. tako da nastavljaju da se razvijaju u toku sledećih vekova. velika verska ostvarenja iz parćanske epohe druge su vrste. u teološkim spekulacijama. 2 Ipak. planete gube svoju moć i nakon opšteg požara obnavlja se svet. 3 F. Najzad. Widengren.) koji će biti razrađeni u pahlavijskim apokalipsama sasanidske epohe. 228 i dalje. nekoliko vekova kasnije. J. Ali interpretacija ove hronološke sheme je iranska: tokom prvih šest milenijuma. na k r a j u tog poslednjeg perioda. R. 93 i dalje. Les Mages hellénisés. koji vlada u sedmom milenijumu. pod Sasanidima. opet povezana s mitsko-ritualnim scenarijem razrađenim oko Mitre. Hinnells. 4) u II i I veku pre Hrista. Strabon je pisao da su Magi slavili kult Anahita. s tim što svakim milenij umom gospodari jedna planeta. Histapova proročanstva preuzimaju klasične eshatološke motive. ali usklađena sa iranskom eshatološkom literaturom. bilo tražiti elemente carske ideologije u svakidašnjim manifestacijama narodne religije ili. 3 3 J. str. tokom te epohe razvija se takođe i zervanitska teologija. kružila je jedna apokalipsa na grčkom jeziku pod nazivom Histapova proročanstva (Histap je grčki naziv Vištaspe) uperena protiv Rima (kome proriče propast). str.NOVE IRANSKE SINTEZE 243 žrtve. a razrađuju se i ideje u vezi s Vremenom i Večnošću. str. 7 boja itd.). Comont. 147 i dalje. da je mit o Spasitelju. 7 metala. pak. Raznolikost u načinima izražavanja objašnjava se različitošću ciljeva koji se žele ostvariti. boga sunca (= Apolon. Cumont.

tek rođeno dete pogađa munja. a to je naziv jedne huritske boginje. iz njega su rođeni Ormuzd i Ahriman ili Svetlost i Tama«. Avestanski naziv za »vreme« je thwđša. može se lako razumeti. tri povorke. svuda. Conviv. nav. 5 Videngren (Hochgottglaube im alten Iran. čiji su ciljevi eshatološki. Prema zapisu Eudema s Roda (druga polovina IV veka pre Hrista). Sigurno je da je Zervan veoma stari bog. * Ghirshman. str. nazivali neki put . delo. 47—48. str. str. I. 1958. Sve. Eshatološka nada se takođe može otkriti i u predanjima u vezi s rođenjem Kralja-Spasitelja. Annual of the American Schools of Oriental Research. 5 Giršman (Girschman) smatra da je Zervana identifikovao na jednoj bronzanoj statui iz Luristana koja prikazuje krilatog i androginog boga kako rađa dva blizanca (koji mu izlaze iz ramena). Dobra i Zla. isti. 6 Ako je to tumačenje ispravno. 266 i dalje. 310) je verovao da je prepoznao njegovo ime na tablicama iz Nucija (XIII—XII vek). razmišljali o pojmu Prostor-Vreme. smatralo da predstavlja inkarnaciju Mitre. II. str. 6. . XVI. 2. Duchesne-Guillemin nav.244 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Te mito-hronologije. posrednika između ljudi i bogova. Artibus Asiae. inkarniranih u Ormuzdu i Ahrimanu. Widengren. a Videngren smatra da je u početku 4 Justin. t a j proces. »Magi su . 7 Ova informacija je vrlo značajna: ona nas uverava da su Iranci. za Mitridata se.Vreme'. 99. A. 69—70. 213. kao zajedničkom izvoru dva principa. simboli tri čovekova doba.Prostor'. izjednačenom s Mitrom. . vaspitavanje budućeg kralja sastoji se iz dugog niza inicijacijskih iskušenja. Ali je E. Plutarh. u epohi koja je obuzeta iščekivanjem Spasitelja. Les Mages htllénisês. obogaćuje se novim soteriološkim značenjima. 146. Tradicionalna koncepcija božanskog Kralja i kosmokratora. 7 Eudemov tekst objavio Bidez — Cumont. »La légende royale de l'Iran antique«. što je jedno i shvatljivo. I. pred k r a j ahemenidske epohe. 62 i dalje. . 4 Analogni mesijanski scenario prenosi i hrišćanska legenda o Rođenju. Spajser (Speiser) pokazao da je to ime trebalo da se čita kao Zarva(n). onda je mit o Zervanu. prinose mu barsom u znak počasti. u toku njegovog krunisanja. kao uostalom i za mnoge druge kraljeve. Tu eshatološku nadu na zadivljujući način ilustruje drevni životopis Mitridata Eupatora: jedna kometa najavljuje njegovo rođenje. 2. up. Quaest. što doslovno znači »svetac« ili »onaj što hita«. str. ali ona na n j e m u ostavlja samo ožiljak. postaće veoma popularne u zapadnom svetu na početku hrišćanske ere. 1936. 37 i dalje. str. XXXVII. delo. ocu Ormuzda i Ahrimana bio poznat još u epohi koja je znatno prethodila prvim pisanim svedočanstvima. str. up. Zervan i poreklo Zla Problemi koje postavljaju Zervan i zervanizam još su daleko od rešenja. nap. a neki put .

koga je rodila tama«. ali uvek u vezi sa sudbinom i vremenom. Na verovanje da će t r a j a n j e sveta iznositi 9. ali su njene formulacije u Indiji. Zurvan. teorija milenijuma doživljava naročiti uspon u Iranu. što je epitet nebeskog boga koji gospodari sudbinama. a Zoroastrian Dilemma. nailazi se u jednom poznijem rukopisu. Teorija ciklusa koji t r a j u određeni b r o j milenijuma je prastara. u jednom tekstu (yašt 72 : 10) pravi se razlika između Zervan akarana.). kao i najraznovrsniji antagonizmi. Zervan je predstavljen kao Vreme bez k r a j a (Videvdat. str. vremenskog t r a j a n j a dodeljenog svakoj individui ponaosob. prema Eudemu. izvorište Vremena. Menok i Khrat ( V I I : 11). U jednom drugom odeljku. U svojoj raspravi I zida i Oziris (46—47). Pošto zaratustrizam isključu8 Widengren. 8 Stoga je verovatno da je Zervan prvobitno bio nebeski bog. Denkart. U pahlavijskim delima. Iranu i Mesopotamiji bile različite. 232 i dalje. U novijim tekstovima Aveste (redigovanim verovatno u IV veku pre Hr. bogatom zervanitskim elementima. pre nego što stignu na most Ćinvat (?) (§ 103) »koji je načinio Mazda«. U stvari. Zervan se pominje retko. teško je odlučiti da li Zaratustrino ćutanje treba objašnjavati polemičkim razlozima ili ono jednostavno ukazuje na skroman značaj.000 godina borbe).000 godina. Zaehner. • Pošto je Zervan. vladaju po 3. pa možda čak i odsustvo tog boga Vremena i Sudbine iz Prorokove sredine. prema izvorima iz IV veka pre Hrista. drugim recima. posle t r a j a n j a od 12. rođen iz najčistije svetlosti« i »Aremanos. na k r a j u krajeva. delilac sreće i nesreće i. Eshatološka funkcija pojma vreme-sudbina. a i za dobijanje preciznijeg rešenja problema dualizma. struktura Zervana je arhajska: on podseća na neka primitivna božanstva u kojima koegzistiraju kosmički polariteti. 9 U svakom slučaju. Iako je postala popularna već pred k r a j antičkog perioda i potom su je koristile bezbrojne apokalipse i proročanstva. bio obožavan od Maga.NOVE IRANSKE SINTEZE 245 t a j termin označavao nebeski svod. »Vremena bez kraja« i Zervan darego hvadhata. »Vreme odavno nezavisno« ističe iz »Vremena bez kraja«. da bi se. . »Vremena odavno nezavisnog«. a zatim nastupa 3. 89 i dalje. to jest. podeljenih u tri jednaka perioda (vladavinu Ormuzda smen j u j e dominacija Ahrimana. ponovo ulilo u njega (Bundahišn.000 godina. prvobitno u zemlji Međana. Jedan tekst (Videvdat 19 :29) precizira da.000 godina. 282). 19 : 13 i 16). 1 : 20. duše pravednika i bezbožnika stupaju »putem koji je napravio Zervan«. posebno u sredinama zervanista. str. Hochggottglaube. a potom r a t u j u još 3.000 godina. Plutarh prenosi doktrinu »Zaratustrijskih Maga«: »Oromazdes. rukopisi zervanista obiluju razmišljanjima o Vremenu i Sudbini: oni su istovremeno korišćeni i za objašnjenje porekla Zla i njegove prevlasti u savremenom svetu. gospodar sudbine. jasno je podvučena. Sve to ukazuje na postojanje jedne teorije o izviranju vremenskog t r a j a n j a iz nedara večnosti.

koji se nalazi između Ormuzda i Ahrimana (zbog čega je kvalifikovan kao »posrednik«). II. Zaehner. 20). Ali ga tada Ahriman podseti na zavet koji je dao. 15 Vid. u vreme kada ništa nije postojalo. glava 8. C. koji takođe navodi i noviju literaturu.sudbina' ili . 10 Plutarh ne pominje Zervana. Zurvan. on zače dva sina: Ormuzda. No t a j negativni doprinos kosmogonijskom stvaranju (planine. u De Zalmoxis a Gengis-Khan. mada Ahriman stvara samo zlo. No. nav. Zervan odluči da prvorođenog učini kraljem. zmije. pa sve do Sibira. »za izraženu sumnju«. moguće je da se izvori koje koristi Plutarh odnose na zervanističke koncepcije. str. životinje štetočine i tako dalje) predstavlja najvažniji element brojnih popularnih kosmogonijskih mitova i legendi koji su širili od Istočne Evrope. učio Persijance da ovim bogovima prinose posebne žrtve. nav. II. Međutim. nastavlja Eznik. Vidimo da oba boga predstavljaju tvorce. 438—39. Plutarh piše da je Mitra. 11 Eznik. našu studiju »Le Diable et Bon Dieu«. posle čega će vladati Ormuzd. »celokupno Stvaranje je stvoreno prinošenjem žrtve«. 11 I samo što je posumnjao u efikasnost svoje žrtve (»Od kakve koristi mi je žrtva koju prinosim?«).« Tada se rodi »svetao i mirisan« Ormuzd i Zervan htede da ga posveti za kralja. str. 63 i dalje 423. njihovu diskusiju. »što znači . jer se takođe mogu naći i u Indiji. Ezniku de Kolbu. tekstove Eznika i Teodora bar Konaija reprodukovane kod Bidez-Cumont. Kao što je rečeno u značajnoj pahlavijskoj raspravi. nav. Zervan (Zrwan. Ormuzd saznade za misao svoga oca i otkri je Ahrimanu. . Zaehner. de l'Iran. a ti si mračan i smrdljiv. str. no mit o dvojici blizanaca i objašnjenje njihove naizmenične vladavine mnogi izvori iz kasnijeg perioda prikazuju kao specifično zervanističke. delo. str. Vid. knj. Da ne bi pogazio reč. str. znači i jednu vrstu htonično infernalne žrtve namenjene »Zlom demonu« — što takođe predstavlja zaratustrijsku koncepciju. isto. Pored toga. 428. Zervan mu dade kraljevstvo za prvih 9. I sve što je Ormuzd načinio bilo je dobro i ispravno. »za prinetu žrtvu«. Izvesno je da su ta koncepcija. 244 i dalje.000 godina. Ovaj pocepa matericu 12 i iziđe. neki pozniji autori govore o »majci« ili o Zervanovoj »ženi«. tekst preveo R. 13 gde god je neprijatelj Boga imao neku ulogu. ovaj mu odgovori: »Moj sin je mirisan i svetao. indoiranski. i Ahrimana. a sve što je napravio Ahriman bilo je zlo i podmuklo«. 54 i dalje). Zatim. Da bi stekao sina. Ormuzd i Ahriman »otpočeše sa stvaranjem. Veliki Bundahišn (III.246 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA je ideju o periodu Ahrimanove vladavine. 12 Eznik je dobro razumeo da je Zervan bio hermafrodit. Prema jednom jermenskom crkvenom ocu. 89—92 i kod Zehnera. Rel. str. 81—230. kada je Zervanu rekao da je on njegov sin. delo. kao i mit o Zervanu. 421 i dalje (up. 19 O Plutarhovom tekstu je raspravljao Widengren. delo. da će kraljem načiniti prvorođenog. str. Contre les sectes. up.slava'«) je hiljadu godina prinosio žrtvu da bi dobio sina.

Rel. bar u predanju koje prenosi Eznik. Ahrimanu). Zervan ne igra nikakvu ulogu u kosmičkom stvaran j u : za njega samog on je deus otiosus jer svojim bliznacima nudi simbole suvereniteta (barsom Ormuzdu i. Mudri Gospod nije direktno odgovoran za nastanak Zla. I u mnogim drugim arhajskim religijama. str. 14 . »jednu spravu načinjenu od materije koja je svojstvena tami«. a uz to se takođe pojavljuje i u Godini. rezultat tehničke omaške. pa čak i posle pobede muslimana) za zervanizam bi se pre moglo reći da predstavlja sinkretističku teologiju koju su razradili međanski Magi. Precizirajmo da učenje o milenijumima. prema pahlavijskoj knjizi Zatspram. S. s njenim kobnim posledicama. Ali u zervanitskom mitu. štaviše.NOVE IRANSKE SINTEZE 247 Prađapati prinosi žrtvu 14 dakšayana. Eshatološka funkcija Vremena Koliko je moguće orijentisati se u slojevitim pahlavijskim tekstovima i njihovim prepravkama (koje su obavljene kada je mazdaizam postao zvanična religija Sasanidskog carstva [226— 635]. odnosno personifikacija Vremena. Uočava se razlika između ove i starije koncepcije koju je delio i Zaratustra: Ahura Mazda rađa dva Duha. sam Veliki bog. vremenskom ciklusu (§ 76). 15 Videngren je istakao veze između zcrvanizma i međanskih Maga. Vrhovno biće sadrži u sebi coinciđentia oppositorum. Zlo je. jer ono objedinjuje celokupnu realnost. nepažljivosti božanskog prinosioca žrtve. ali Zao duh slobodno bira svoj način postojanja (up. Postojanje Sotone nije ontološki čisto: bez sopstvene volje. dakle. Sumnja. § 103). Zervanu se uopšte ne prinose žrtve. prilikom tog čina.000 godina tumači se u vezi sa samom Zervanovom ličnošću. Mitološka tema nesrećnih posledica sumnje ima mnogobrojne paralele u mitovima — ima ih skoro svuda po svetu — koji objašnjava poreklo Smrti ili Zla nedostatkom budnosti ili dalekovidosti Tvorca. uvek podrazumeva ili da je Zervan kosmički bog Vremena ili prosto simbol. La doctrine du sacrifice dans les Brâhmanas (1898). de llran. Up. Trajanje istorije sveta od 9. t a j vrhovni bog se uvek pominje zajedno sa Ormuzdom i Ahrimanom. up. Zlo stvara. na jedan ili drugi način.000 ili 12. pojavljuje sumnja (»Treba li da prinosim žrtvu? Ne treba li da prinosim žrtvu?«). ali se i u njemu. A Prađapati je Veliki bog koji od sopstvenog tela stvara Univerzum. U svakom slučaju. on zavisi od svog tvorca. mada nevoljno. 320 i dalje. kao i u drugim analognim mitovima. Levi. 138. str. koji se pri tome unapred stara da mu ograniči trajanje. 214. predstavlja grešku u ritualu. U stvari.15 nego nezavisnu religiju.

bio je i biće« i kaže se da je »vreme Ormuzda«. Zurvan. str. 317 i dalje. delo. Zaehner. Taj ciklus ima svoju ulogu u zervanitskim razmišljanjima. 81 Ako se prihvati da je Zervan u »Vremenu bez kraja«. 17 Očigledno je da se radi o proživljenom vremenu. Duchesne-Guillemin. 185 i dalje. 318 i dalje. Slično je i s ciklusom od 12. Up. na primer. 317 i dalje. " Vid. up. Ta »formula tri vremena« postoji takođe u Upanišadama i kod Homera. 221 i dalje. 186 i dalje. zaman i Ormuzd. str.000 godina. »bilo. Zervan je prikazan kao bog s četiri lica. delo. str. analogni obrazac se koristi i u pahlavijskim tekstovima. 435. Stoga je razumljivo zašto i za mazdejce Vreme i učenje o milenijumima imaju prvorazredni značaj.«a2 Moguće je slediti polemike između mazdejske ortodoksije čiji se dualizam progresivno učvrstio i zervanitske teologije. Zaehner. Frašokar i Zarokar. up. Widengren. 54. str. 4. svaki od ta tri vremenska trenutka može se povezati s periodom od 3. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek no Neprijatelj će jednom u budućnosti prestati da egzistira. nav.247 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Prema nekim sirijskim izvorima. predstave i vremenski simbolizmi pronalaze se kako u zaratustrijskim. dclo. str. Ta imena se objašnjavaju avestinskim epitetima aršokara (»koji čini muškim«). »Questions de cosmogonie«. " Vid. 1—5). 440 i dalje. 16 Zervana okružuju tri boga. tekstove koje je preveo Cener. 319. 38 Tekstovi kod Cenera. 57. str. str. jeste i biće uvek«. njegove hipostaze. 30 : 3). Ašokar. jer se proklamuje: »Vreme je moćnije od dva stvaranja . 11 Up. 20 Sve u svemu. str. u vezi sa egzegezom gatičkog teksta o dva Duha (Yasna. Videngrena. nav. Ormuzd »jeste. Na kosmičkom planu. isto. str. Nyberg. 18 S druge strane. E Fragment prve glave Bundahišna.000 godina. 232 i 283. 97 i dalje. 11 . koji su. Duchesne-Guillemin. nav. onakvom na kakvo se mogu svesti tri etape ljudskog postojanja: mladost. str. 17 Nyberg. Zurvan. up. 89 i dalje. Widengren. delo. u stvari. str. tako i u zervanitskim kontekstima. komentare. delo. onda izlazi da on prevazilazi Ormuzda i Ahrimana. 278. nav. nap. zaman i akanarak. zrelost i starost. . nav. str. 325. Mflv.. Sasvim je prirodno što je u jednom odeljku Denkarta osuđena ideja da su Ormuzd i Ahriman braća. str. Tekstove je preveo Zehner. a Denkart (M 829. prevod Videngrena. 19 Ali Zervan (= Zaman) je takođe onaj »koji je bio i koji će biti svaka stvar«. Ilijada I. 439. delo. nav. frašokara (»koji čini veličanstvenim«) i maršokara (koji čini starim«). delo. Homer. »Question de cosmogonie et de cosmologie mazdeermes«. a različite kosmološke tetrade služe zato da bi se njima obuhvatilo sve ono što pripada jednom drevnom nebeskom bogu vremena i sudbine. Widengren. str. 70. 23 Zbog toga se u ortodoksnim pahlavijskim knjigama problem porekla dva protivnika ne postavlja.

Duchesne-Guillemin. antropogoniju i predskazanje Zaratustre kao konstitutivne elemente jedne iste svete istorije. Prema knjizi Datastan i Denik (37 : 3 i dalje). str. što predstavlja koncepciju koja se dosta često sreće u ¡storiji i koja je zaokupljala i Getea. Dva stvaranja: menok i getik Prema prvoj glavi Bundahišna. Upotrebljeni izraz. ograničeno Vreme koje je on stvorio ima značenje svete istorije. 30. Ahriman je ograničen i u prostoru i u vremenu. Vremensko t r a j a n j e je indirektna posledica Ahrimanovog napada. Bundahišn (I. 215. a Denkart (9 : 37. Teachings of the Magi. što mu omogućuje da postane neograničen i u prostoru.84 U stvari. str. Ahrimana. Teachings of the Magi. Drugim recima. vreme ne samo da je neophodno za Stvaranje. uostalom. nesvesno i nevoljno. Dakle. Prostor i Vera. Stvaranjem linearnog i ograničenog vremena kao intervala u kojem će se voditi borba protiv Zla. već linearno: ono ima svoj početak i imaće kraj. Zaehner. dok je Ormuzd neograničen u vremenu. no. ali ono je bilo neophodno da bi se objasnilo Stvaranje. jer će u određenom trenutku prestati da egzistira. 25 Takva situacija bi se produžila u večnost da Ahriman nije otpočeo napad. Bog je u mazdejstvu prvobitno ograničen postojanjem njegove suprotnosti. 35). Ormuzd mu je istovremeno dao smisao (eshatologiju) i jednu dramatičnu strukturu (neprekidna borba do konačne pobede). već i sama kosmogonija pretpostavlja postojanje jedne eshatologije i soteriologije. 309—310. 1. S druge strane. Ormuzd odgovara na napad stvaranjem Sveta.NOVE IRANSKE SINTEZE 249 Prema mazdejskoj teologiji. ono što je menok. jer istovremeno znači savršen svet i svet u zametku. a ograničen u prostoru od strane Ahrimana. Može se reći da na taj način Zlo.5 ) tvrdi da je Svet u početku bio besmrtan. koliko je trajalo Stvaranje. Zbog toga. Četvorstvo je adaptirano iz zervanizma. Na taj način. Ahriman doprinosi Ormuzdovom savršenstvu. menok. dok nije dostignuto stanje meU Bunđahišnu (gl. str. Ormuzd je i stvorio Svet da bi pobedio i uništio Zlo. pomaže pobedi Dobra. kosmičko Vreme nije više cirkularno. up. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek. savršeno je. Drugačije rečeno. 1. U tome. 15 Zaehner. 54 . 6) kaže da su 3. već ono takođe omogućuje uništenje Ahrimana. Ormuzd još uvek ima tri imena: Vreme. i leži velika originalnost mazdejske misli koja interpretira kosmogoniju.000 godina. teško se može prevesti. kao i iskorenjivanje Zla. Sveznajući Ormuzd predviđa napad i stvara jedno »idealno« ili »spirituelno« delo.

Shaked. protekle »bez misli. 229 i dalje. S. Pre transponovanja Stvaranja iz duhovnog (menok) u materijalno (getik) stanje. truVid. pre Ahrimanove agresije. To je potvrda vezanosti za telesni život. Ormuzd pita Fravaše (duhovi koji su prvobitno boravili na Nebu) da li prihvataju telesno postojanje na zemlji. 30 Denkart VI. postojanje u svetu platonističkih ideja: stanje menok se može definisati kao način egzistiranja koji je istovremeno produhovljen i konkretan. Tek ga je Ahrimanov napad kojim je uvedeno Zlo. da nije u pitanju neko apstraktno postojanje. str. strofa 2. Korbena (Corbin). 27 Pand Nâmak i Zartusht (= Le Livre de conseils de Zartusht). 44 : 5). za materiju. 58 Bundahishn. U kosmičkoj drami i istoriji Sveta razlikuju se četiri etape. Ahriman ne odgovara na Ormuzdovo materijalno stvaranje tvorevinom getik negativnog reda: da bi upropašćavao svet. bez pokreta. Yasna. glava 1. materijalno stvaranje (getik) bilo je. Očigledna je razlika između ovog učenja i gnostičkog i manihejskog pesimizma. 310—311. Manijev radikalni dualizam predstavljao je najizrazitiji primer jeresi.250 i storija verovanja i religijskih ideja nok. Zurvan. A Historv of Zoroastranism. str. posebno se naglašava nebeski i duhovni karakter stanja menok. samo po sebi. zagađuje vode. »Zato. 264. Najpre sam se pojavio u duhovnom stanju. ipak. . str. nav. Rezultat toga je »izmešano« stanje (gumecišn) u kojem se celokupno Stvaranje otada nalazi. prema nekim tekstovima. str. Cenerov prevod. (Radi se o dualizmu akosmičkog tipa. 26 Međutim. stanje koje će nestati tek posle konačnog očišćenja. 30 Ahrimanova agresija opisana je na patetičan način: on čepa k r a j Neba. Ahriman će biti izbačen sa celog sveta«. što je specifična crta Zaratustrine poruke. »Le Temps cyclique dans le mazdeisme«. vid. za rad i. »nisam počeo da postojim na svetu zemaljskom (getik). dobro i savršeno. neosetno«. dovoljno mu je da uđe u njega i u njemu se nastani. U stvari. Tokom prvog perioda dolazi do agresije Ahrimana i mraka protiv Ormuzdovog sveta svetlosti. Ahriman i njegove demonske čete kvare materijalni svet prodirući u njega i prljajući ga svojim štetnim delima. a posebno time što se nastanjuju u telima ljudi. prevod H. 151. 1. u k r a j n j o j liniji. ostale tekstove koje navodi i komentariše Dišan-Gijmen. đclo. piše u jednom tekstu iz IV veka. upropastio. Ahura Mazda tvorac i svetlosti i mraka. 27 Precizirajmo. 336. moje prvobitno stanje nije zemaljsko«. kada za njega više ne bude staništa u telima ljudi. »Some notes on Ah roman«. »Došao sam sa sveta nebeskog (menok)«. takođe Mary Boyce. prevod u delu. jer je prema učenju Zaratustre. 230. prodire u materijalni svet (getik). kako bi se borili protiv sila Zla23 i Fravaši pristaju. 29 Za mazdejstvo.®9 U stvari. str.

a potom sisaju mleko jedne koze. štaviše. od njegovog tela nastaju metali. Duchesne-Guillemin. Platon. zatvorivši se. armije kopljanika. Mašje i Mašjane priznaju Ormuzda za Tvorca. 13 Bundahishn. Ahriman je zarobljenik materijalnog sveta. 32 Ahriman viiše ne -može napasti Nebo jer fravaši. jer ga je. da ne obožavaju demone i da se uzdržavaju od hrane. Ormuzd im naređuje da čine dobra dela. bacajući ga u vazduh. Kada on umre. a drugi. Mašje i 51 Iz njegove srži niče hranljivo i lekovito bilje. 138 i dalje. kojeg potom kalja Prostitutka. str. str. vodu i biljke. ali ptica grabljivica odnosi taj deo. 145. praveći se da im se ne dopada. nav. da bi nikla rabarbara iz koje će se roditi prvi par ljudi. Zbog te »laži« par je proklet i njihove duše će ostati u paklu sve do Uskrsnuća. Marv Boyce. Međutim. delo. Ovo podseća na mit tipa »Hainuvele«. 231. na vrhuncu svoje moći. 11 On napada Gajomarta. sunčeva svetlost prečišćava njegovo seme od kojeg jedna trećina pada na zemlju. prvobitni par vodi poreklo od mitskog Pretka (Gayomarta) i Majke Zemlje i njihova prvobitna forma je vegetalna — što predstavlja u svetu dosta rasprostranjenu mitologemu. bogovima.nove iranske sinteze 251 je bilje i na t a j način izaziva smrt Prabika. Gajomart je bio predodređen da posle napada živi još 30 godina. vid. 189d i dalje). Od Gajomarta do Saošjanta Gajomart je sin Ormuzda i Spandarmate. Prvog čoveka. (Odmah potom. Trideset dana oni žive bez hrane. 352. ali isto tako i da čovek ne treba da bude mesožder. Drugim recima. O ubistvu Bika. str. 33 Posle još trideset dana. up. 270. ali podležu Ahrimanovim iskušenjima i uzvikuju da je on t a j koji je načinio Zemlju. Zurvan. str. kao u nekoj klopci. Symp. isti. na k r a j u Vremena. Zaehner. a preko njega kalja i sve ljude. u stvari. 32 216. u mnogim drevnim mitovima prvobitni par nema potrebe za hranom. sada brane »Nebesku tvrđavu«. jedan pas je prvi jeo meso). kao i drugi mitski makrantropi. I zaista.) Posle toga Ahriman se baca na svetu vatru koju prlja stvarajući dim. To je moglo značiti da Bog nije prihvatio žrtvu. up. on je okruglog oblika i »blista kao sunce« (up. 323—24. Cenerov prevod. Mašje i Mašjane. (Međutim. ljudi će potpuno napustiti običaj da uzimaju hranu i piće. Mašje i Mašjane ubijaju jedno grlo stoke i peku ga na vatri. Teachings of the Magi. Dawn and Twilight of Zoroastrianism. a njegova sperma daje korisne životinje. Nebo zarobilo na Tvorčevom Delu. to je bila druga laž koja je ojačala demone. up. Ta mitska epizoda se može objasniti dvojako: kao ilustracija 1) greha »laganja« ili 2) greha što su jeli i na taj način ustanovili stanje ljudske uslovljenosti. Tokom pedeset godina. Zemlje. str. Jedan deo žrtvuju vatri. § 11. prema iranskom verovanju. .

samim tim. ni dušu ljudi. Ali oni se sparuju i rađaju dva »tako divna« blizanca. M Vid. Culte. telo je bilo sjajno i mirišljavo. tekstove koje navodi Mole i njegove komentare. telo je instrument ili »odelo« duše. 35 A pošto je poživeo trideset godina posle Ahrimanovog napada. a otac drugog. Međutim. Kao i Imir ili Puruša. drugi prevod kod A. preveo Mole (Molé). dakle. 267. 84 Dënkart. str. Mašje i Mašjane su mogli od njega primiti to otkrovenje. 19—20. I. 521. 485 i dalje. delo. str. Baš kao što u kasnijim jevrejskim spekulacijama Adam istovremeno raspolaže i kosmološkim atributima i izuzetnim duhovnim vrlinama.37 za zaratustrizam prvi greh je manje akt neposlušnosti. a više greška u prosuđivanju: praoci su se prevarili. Međutim. tako je i Gajomartu dat veoma visok položaj. Od njegovog tela ne nastaje ceo Svet. 4. Gajomart predstavlja prvobitnog androginog makrantropa. posle eshatološkog Sudnjeg dana. da bi ga dalje preneli na svoje potomke. nav. za vreme materijalnog Stvaranja (gete). Smrt je u materijalni svet uveo Ahriman. rabarbara. već samo metali — drugim recima. planete i. s tim što je njegovo ubijanje drukčije ocenjeno. 87 The Dawn and Twilight of Zoroastrinism. . Mazdejska teologija ističe da je Gajomart bio primer i savršenog Čoveka. 7 : 1 . Teachings. U stvari. od njegovog semena. štaviše. on se svrstava pored Zaratustre i Saošjanta. 88 Vid. nav. str. 504. ravan Žaratustri i Saošjantu. ali je zbog pohote počelo da zaudara. u početku. 36 U delima poznijih teologa. čovek je stvoren dobar i imao je besmrtnu dušu i telo. No. Christensen. Le premier homme et le premier roi. § 14. jer u materijalnom svetu čovek jedini raspolaže slobodnom voljom. 34 Zatim su Mašje i Mašjane izrodili druge parove blizanaca. Gajomart prvi prima revelaciju o Dobroj veri. str. koji postaju praroditelji svih ljudskih rasa. pa. 73. duša će ponovo naći jedno veličanstveno uskrslo telo. »život smrtni«) veoma jasno ukazuje na trud koji su zaratustrijski teolozi uložili da bi tradicionalnu mitologiju interpretirali na svoj način. Mit o Gajomartu (avestanski gaja maretan. U stvari. Duša je. baš kao i Gajomart. da m a j k a proždire jednog. uzimajući da je Ahriman Tvorac. str. posle greha praotaca. Tada Ormuzd oduzima deci svaki ukus da bi ih ubuduće njihovi roditelji ostavljali u životu. odeljke Denkarta koje je preveo i komentarisao Cener. U mazdejskoj svetoj istoriji.252 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Mašjane nisu uopšte imali nikakve seksualne želje. najmoćniji Ormuzdov saveznik. kao što primećuje Cener. delo. egzaltacija Gajomartom dovodi do iskupljenja ljudske sudbine. 38 84 Greater Bundahishn. mythe et cosmologie dans l'Iran ancien. str. Ali duša je u stanju da deluje samo kroz telo u kojem je nastanjena. Cenerov prevod. XIV. telo nije načinjeno od mraka (kao što tvrde gnostici). 273 i dalje. već od iste supstance od koje je i duša. Ahriman nije uspeo da ubije Gajomartovu dušu. koja rađa prvi par ljudi.

izgubivši moć nad ljudima. to je upravo ono što se dešava starim ljudima kada im se bliži kraj. U konačnoj borbi. pod udarcima Ormuzda i Sroza. sukobiće se dve vojske i svaki će borac imati tačno određenog protivnika. delo. Duchesne-Guillemin. time što u sopstvenoj ličnosti uspostavlja čistotu koja je prethodila »mešavini« (gumecišn) nastaloj zbog Ahrimanovog napada. Piće pripremljeno od njegove masti i njegove srži. Widengren.) Kao što smo videli (§§ 104. nav. 34 : 23. za mazdaizam. nav. mleka i biljne hrane i hraniće se samo vodom. str..nove iranske sinteze 253 Sve u svemu. on je bačen u procep kroz koji se uvukao u svet i tamo je uništen. Ahrimanovom ubistvu Prabika odgovara eshatološka žrtva bika Hathajosa koju su prineli Saošjant i Ormuzd. Prema Bundahišnu. 192. delo. Zaehner. 13 : § 297. dela i postupke praotaca. Zaratustrino seme. . Bundahishn. na čudesan način. biti primoran da proždire demone. najpre će uskrsnuti Gajomart. de l'Iran. Najpre. III t. 230 i dalje. talasi tog jezera čuvaju u sebi. o indoevropskom eshatološkom mitu koji je sačuvan do danas i u brahmanskoj Indiji i kod Germana. (Prema jednom predanju iz IV veka posle Hr. Pahlavijske knjige još detaljnije opisuju epizodu tog eshatološkog scenarija. Jer. 112). i 351. Poslednji će pasti Ahriman i Az. zahvaljujući svojoj slobodi izbora između Dobra i Zla. Doktrina o uskrsnuću tela uistinu je proglašenje neocenjive vrednosti Kreacije. svaki prinosilac žrtve doprinosi »transfiguraciji« sveta. eshatologija preuzima. G. Saošjanta. *« Menok i Xrat.000 godina. izmešanih s belim haoma. Zaratustra se pojavljuje u središtu istorije. u stvari. 8:11—15. str. str. Rel. načiniće uskrsle ljude besmrtnim. Zbog toga će demon Az (Žudnja). od kojih su najvažnije vladavine Jima. ponoviće se: pojaviće se zmaj Aždahak i to će usloviti uskrsnuće Fretona koji ga je pobedio in illo tempore. prema drugim. Dawn and Twilight. pre zapadnih »filozofa — hemičara« XVII veka (up. 309 i dalje. up. 314 i dalje. Denkart XII. U stvari. čovek ne samo da sebi obezbeđuje blaženstvo. Tokom 3. Ahriman zauvek ostaje nemoćan. str. str. odvija se niz legendarnih vladavina. Reč je. koliko je prošlo od Gajomartove smrti i nastanka prvog para ljudi do Zaratustrinog dolaska na presto. konačno Obnavljan j e (frašo-kereti) će nastati kao posledica žrtve koju prinosi Saošjant. za vreme poslednja tri milenijuma. 350 i dalje. 40 Ogroman požar će topiti metale i s planina 38 Vid.). Kao što smo videli (§ 104). kako bi ih poništila. na jednakim rastojanjima od Gajomarta i budućeg Spasitelja. već je u stan j u da pomaže Ormuzdu koji radi na njegovom spasenju. Bitke koje su vođene u početku. Zaehner. materija i život — sama po sebi je dobra i zaslužuje da se očisti i obnovi. ljudi će se postepeno odreći mesa. Saošjanta će roditi jedna devica koja će se kupati u jezeru Kasaoja. Kao Prvi čovek. up §§ 177. U pitanju je najstrože i najsmelije religijsko vrednovanje Materije za koje se zna. Aždahaka i Fretona. 351. ostale izvore koje navodi Dišan-Gijemen. 39 Prema nekim izvorima. materijalna Kreacija — to jest.

ustanovljenoj u Mesopotamiji i Maloj Aziji. velike ceremonije Mithrakana javno su slavljene. str. pošto više neće biti izloženi opasnosti da greše. II. 44 G. S druge strane. 356. 42 G. gusari Kilikije »tajno su svetkovali Misterije« Mitre. Gayômart. oni su proširili taj kult na Zapadu. kao što je poznato. predstavi rajskog sveta. u požaru nestaju planine. Vid. 217.5). kako prvobitnog. slaveći ga kao novorođenče. 24. str. frigijski Agditis (§ 207) i jedan slavni junak osetske mitologije. 41 Nepoznat je proces transformacije iranskog boga kojeg je veličao Mihrjašt (vid.) prikazuje boga kako se rukuje s kraljem. pobeđeni od Pompeja i odvedeni u ropstvo. Mitra je postao zaštitnik parćanskih vladara. a njegovi podanici su mu pristupali. 42 To je razlog zbog kojeg je pećina igrala najvažniju ulogu u Mitrinim misterijama.254 istorija verovanja i religijskih ideja će poteći vatrena reka — usijana za grešnike. Posle Obnavljanja. kao i na hijerarhiju inicijacijskih stupnjeva. str. Na kraju. epigrafski i arheološki izvori o ovom kultu i njegovom prodoru na Zapad. str. kao dete natprirodnog porekla. Međutim. str. nap. Literarni dokumenti su malobrojni i uglavnom se odnose na obrede. pre svega. dopiru samo do prvih vekova hrišćanske ere. druge primere kod S. str. 192 i dalje. 65. § 111) u Mitru iz Misterija. izgleda da kraljevski kult Mitre nije sadržavao nikakav tajni ritual. doline se popunjavaju i otvori koji vode u pakao se začepljuju. Do mitologije i teologije mitraičkih Misterija u stanju smo da dopremo. Mitra) i iz koje je izlazio jedanput godišnje. baš kao i antropomorfni Ulikumi (§ 46). U stvari. Moćni bog bez premca. India (prev. Gerševiča (Gershevitch) u delu Mithraic Studies. uživajući i u telesnim blaženstvima (jer će se porodice ponovo okupiti) i u duhovnim. parćanski kralj se povlačio u jednu pećinu. Jedan od mitova govori o tome kako se Mitra rodio iz stene (de petra natus). Iranisch-semitische Kulturbegegnung. Dumézil. novi kralj je bio reinkarnirani. tačnije. str. isti. ljudi će živeti večno. Nadgrobni spomenik Antioha I iz Komagena (69 — 34. To je prvo mesto na kojem se eksplicitno pominju Mitrine misterije. Mitrine misterije Prema Plutarhu (Pomp. Les religions de l'Iran. 44 Na tu iransku temu se ponovo nailazi 41 Svi ostali literarni. Sachau). 180 i nap. tako i eshatološkog. . Widengren. a kao mleko za pravedne — tela uskrslih će za tri dana biti očišćena. 6. 43 Jermenska predan ja govore o pećini u koju se zatvarao Meher (to jest. Njegov kult se verovatno razvio u sredini magoi. Vid1. str. 10. prema jednom predanju koje prenosi Al-Biruni. pre nego što bi stupio na presto. 2. pre Hr. od kraja epohe Ahemenida. 43 Al-Bîrûni. zahvaljujući skulpturama. ponovo rođeni Mitra. 85 i dalje. god. Hartman. 60. 169. Mihr. takođe I. (Ravna zemlja odgovara. Légendes sur les Nartes.

čudesno rođenje Mitre je predstavljalo integralni deo jednog velikog iransko-sinkretističkog mita o Kosmokrati-Spasitelju. u prisustvu Sunca i Meseca. bar Hinelsa. nav. Mitra bezvoljno obavlja svoju dužnost. str. Osnovna mitološka epizoda sadrži krađu i žrtvovanje bika koje je. Na kosmičku strukturu žrtve ukazuje 12 zodijačkih znakova ili 7 planeta i simboli vetrova i četiri godišnja doba. a iz njegovog tela niče bilje. r a đ a j u se životinjske vrste. Epist. »Iz tela ubijene životinje nastaće sve trave i lekovito bilje [ . . 45 Sve u svemu. 186 i dalje. 305 i dalje. brojni iranolozi uočavaju upadljivu sličnost između Mitre i Saošjanta. Kotes i Kotopates (Cautes. E. I. 47 S druge strane. ] Iz njegove kičmene moždine nići će žito koje daje hleb. 179 i dalje. koje je pročistila svetlost meseca. 7). Pseudo-Dionisije govori o »trostrukom Mitri«. Ubijanje bika je prikazano skoro na svakom mitraičkom bareljefu ili slici. a drugom joj zariva nož u slabinu. na k r a j u Vremena. M. J. S morfološkog stanovišta. Videngren podseća na jedan kasniji haldejski obred. 48 Ubijanje bika obavlja se u pećini. VI. Jedan pozniji tekst (Bundahišn. glava mu je okrenuta na drugu stranu. moglo povezati s tom eshatološkom žrtvom. . svaki sa zapaljenom buktinjom u ruci pažljivo posmatraju šta bog radi. R. Vid. 47 G. Dve ličnosti. 1—4) saopštava.« 46 U zaratustrijskom kontekstu. ubistvo prvobitnog bika je delo Ahrimana. delo. Eliade. načiniće ljude besmrtnim. Mitrino žrtvovanje bika izgleda zagonetno. spasenje mista. Mitrino delo bi se. 4 « F. isti. up. Saošjant i Ormuzd će žrtvovati vola Hathajosa. Les Mystères de Mithra (II izd. str. str. s jedne strane. dakle. to »stvaralačko ubistvo« se može lakše objasniti u nekoj religiji zemljoradničkog tipa nego u jednom inicijacijskom kultu. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. Pored toga. 61 i dalje. Up. iako je podređen Mitri. sudeći prema nekim izvorima. vid. a iz njegove krvi. Mithraic Studies. str.). spravljen od njegove masti i srži. Odnosi između Sola i Mitre nameću problem koji još nije razrešen. vinova loza koja daje sveti napitak za Misterije. blagotvorne posledice tog ubijanja: iz semena Prabika. isti. Kao što smo videli (§ 215). s druge strane. 48 U vezi s analognom interpretacijom taurohtonije. Mitra obavio po naređenju Sunca (Sol). Cautopates). str. 132 reference). oni predstavljaju dve druge epifanije Mitre kao boga sunca (i zaista. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. a napitak. 311 (nap. dok jednom rukom drži životinju za nozdrve. posle H. koji sadrži žrtvovanje bika u cilju obezbeđivanja kosmičke plodnosti. Méphistophelés et l'Artdrogyne. 51 i dalje. obučeni kao Mitra. Cumont. Vindišmana (Windischmann) (1859).nove iranske sinteze 255 u hrišćanskoj legendi o Rođenju u Vitlejemskoj pećini ispunjenoj svetlošću. 37 i dalje. 113. moglo bi se reći da posvećenje u Misterije anticipira konačno Obnavljanje. str. međutim. kao što smo videli (§ 216). . Kalu. drugim recima. u tom slučaju. Hinnels. Sol mu naređuje da žrtvuje bika. str. Mitra se u natpisima naziva Sol 45 Up. De Zalmoxis à Gengis-Khan.

prema Porfiriju (De. abst. Textes et Monuments. Textes et Monuments figurés.) Specifični amblemi za stupanj nymphus bili su plamen (plamen venčanih). na kojem misti. ona su verovatno dobijala određeno versko obrazovanje i učila da pevaju pesme i himne. ukrašeni maskama koje ukazuju na njihove inicijacijske stupnjeve. na ruke Up. 40) ili je bio izložen čišćenju od grehova pomoću upaljene baklje (Lukijan. Kod posvećenja u inicijacijski stupanj leo. Mystères paiens et mystère chrétien. haeret. II. Mitra je jedini bog koji ne deli tragičnu sudbinu božanstava Misterija. haeret. dijadema (aluzija na Veneru) i kandilo. sunčev glasnik (heliodromus) i otac (pater). a drugi »učesnici«. neofit uvođen u novi život. II. Cumont.« 52 Potom bi mu se na čelo nanosio beleg usijanim gvožđem (Tertulian. 16. Pretpostavlja se da se malo potom Sol uspinje na nebo. IV. »gavrani« su pomoćnici. De preascr. str. 52 Tertullien. govoreći da je Mitra »njegova jedina kruna. supruga (nymphus). a u nekima se bogovi rukuju. Persijanac (Perses). gde je naveden jedan odlomak iz Porfirija. na nekim slikama. Sol je prikazan kako kleči pred Mitrom. 173. str. ta scena je prikazana na više bareljefa. ali je mist morao da je odbije. Jedan tekst svetog Jeronima (Ep. 42. postulant se obavezivao zakletvom (sacramentum) da će čuvati tajnu Misterija. Taj banket predstavlja model ritualnog obeda. U svakom slučaju. Gozba se odvija u kosmičkoj pećini. I. 49 . vojnik (miles). 50 Tertulian. 317. Pre posvećivanja. De abstinentia IV. I Mitra se penje na nebo. De corona. simbol »nove svetlosti« koju će mist ubuduće moči da vidi. 40 (up. lav (leo). 50). 16). 51). verovatno. U nekim scenama. (Setimo se da je gavran glasnik koji prenosi Mitri naređenje Sunca da ubije bika. str. str.M Nepoznati su nam detalji obreda posvećivanja u različite inicijacijske stupnjeve. str. hrišćanski apologeti aludiraju na »krštenje« kojim je. Dva boga dvore osobe koje nose maske životinja. i II. drugu grupu sačinjavali su posvećenici počev od stupnja leo.51 Poznato je da mu je tom prilikom nuđena kruna. ad Laetam) i brojni natpisi prenose nam nomenklaturu sedam inicijacijskih stupnjeva: gavran (corax). Menippus. on trči za Sunčevim kolima. 7). Zajednica mista bila je podeljena na dve grupe: jedni su bili »sluge«. 51 Loisy. Nije poznat specifični inicijatički ispit za stupanj corax. Prve stupnjeve inicijacija mogla su dostići čak i deca starija od sedam godina. Iz toga se može zaključiti da mitraički scenario inicijacija nije u sebi sadržao iskušenja koja su evocirala smrt i uskrsnuće. Mitra i Sol potvrđuju svoje prijateljstvo gozbom na kojoj dele meso bika. De preascr. služe starešinu (patera) konventikule. U svojim polemikama protiv mitraičkih »sakramenata« (koje je inspirisao Satana!).256 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja invictus. 107.50 Postoji mogućnost da je t a j obred bio namenjen neofitu koji se pripremao za zvanje miles. 15 (= Textes et Monuments.

142. 183). Prema iranskom predanju. 54 Pseudo-Avgustin. Cumont. verovatno predstavljaju neke od tih inicijacijskih proba. Bacatti. med je došao sa Meseca. ruku verovatno vezanih na leđima. Svaki od sedam inicijacijskih stupnjeva bio je pod zaštitom jedne planete: corax je bio pod zaštitom Merkura. bio hrana blaženih i novorođenih. str. Vrlo je verovatno da je jedna takva lestvica igrala — nama nepoznatu — ritualnu ulogu i pri tome služila kao simbol mitraičke konventikule. 40). kao da hoće da ga gurne napred. 135. 12 (= Textes et Monuments. U drugim scenama. takođe. Na jezik navorođenčadi stavljan je med. 9 = Textes et Monuments II. Med je. »njen surovi karakter svedoči o njenoj autentičnosti. a potom su medom premazivali i jezik. 320). leo Jupitera.57 S druge strane. Les religions orientales. str. 17 . si. ali. str. nav. nymphus Venere. kandidate vezanih očiju okružavala je frenetična gomila ljudi od kojih su jedni oponašali graktanje gavranova i lepršanje krila. str. dakle. 15 (= Textes et Monuments. 114. Scavi di Ostia. kao i onaj u Ostiji. II: I Mitrei (Rim. navodi na pomisao da smisao simbolizma tog obreda on ili nije znao ili se nije potrudio da ga ponovi« {nav.). 57 Ferrua. delo.« 55 Zna se. S leđa mu prilazi mistagog. legure. Il mitreo sotto la chiesa di Santa Prisca. kalaj s Afroditom. bronze. Neki autori sumnjaju u autentičnost te informacije.nove iranske sinteze 257 kandidata sipali su med. povezanih očiju. Pretpostavlja se da je. bakrorez XIII. II. kao što kaže Loazi. Origen (Contra Celsum VI. ono što naš autor kaže. itd. pružajući prema mistu mač. G. I. dok je trebalo samo da se pretvara da ga je ubio. 21). str. str. str. 22) govori o jednoj lestvici od sedam stepenika načinjenih od različitih metala (olova. Komod ubio kandidata. 8). Jedan od najbolje sačuvanih prizora Kimon opisuje ovako: »Goli mist sedi. Cumont. 54 Prizori posvećivanja na slikama u mithreumu u Kapui. kalaja. 51—53. vet. Istoričar Lamprid piše da je imperator Komod ukaljao Mitrine misterije pravim ubistvom (Commodus. goli mist kleči ili čak leži na zemlji. II. str. Spreda mu se približava sveštenik u istočnjačkoj odori. 53 Porphyre. sadrži jasno ilustrovane astralne veze. Druge crteže iz mithreuma u Kapui reprodukovao je Vermaseren. Pojedini kandidati su morali. Potom bi došao neko. 72 i dalje. obavljajući posvećenje jednog miles u zvanje »oca«. Perses Meseca. Quaest. Up. gvožđa. da je mist morao da učestvuje u jednom simuliranom ubistvu i da mu je potom pokazivan mač premazan krvlju žrtve. De antro nymph. mačem presecao creva i proglašavao sebe oslobodiocem. 108 i dalje. ruku vezanih kokošijim crevima. Mithras. 53 Prema jednom hrišćanskom autoru iz IV veka. da preskaču preko jame napunjene vodom. heliodromus Sunca i Pater Saturna. miles Marsa. srebra i zlata) i povezanih s raznim božanstvima (olovo s Hronosom. delo. Mithreum u Santa Priski. 132—133. s visokom frigijskom kapom na glavi. 56 Cumont. dok su drugi rikali kao lavovi. et novi Test. 35 F. 1954). Les Mystères de Mithra. 56 Vrlo je verovatno da su neki inicijacijski obredi obuhvatali i borbu kandidata sa nekim strašilom.

str. treba imati na umu da je jedna konventikula primala najviše 100 članova. Severne Afrike i Španije. kao i solarnu religiju (koju su filozofi interpretirali kao solarni monoteizam). Uz to. koji nije primao žene. I što se tiče širenja kulta. Widengren. jedna takva zabrana ne samo da je otežavala već je činila i neverovatnim preobraćenje sveta u mitraizam. patres. A mitraizam. starešine Misterija. I zaista. pak. regrutovane su iz italskih naroda ili. Panonija i Germanija. feničansko). iz naroda rimskih provincija. Prema tome.) Međutim. čak i u Rimu. začelo je bio iznenađen njihovom rasprostranjenošću po svim provincijama Rimske imperije. »Da je hrišćanstvo bilo zaustavljeno. Mitrine misterije su asimilovale i integrisale duhovne tokove specifične za epohu Imperije: astrologiju.58 Mitraizam je bio tajni kult skoro isključivo rezervisan za vojsku. jedini među tajnim kultovima. 58 Up. U epohi. Ono malo što se zna o obredima posvećenja više podseća na inicijacije indoevropskih »udruženja ljudi« (§ 175). izgleda da je nemoguće ne navesti onu slavnu rečenicu Ernesta Renana: »Da je širenje hrišćanstva zaustavila neka smrtonosna bolest. svet bi bio mitraizovan« (Mare Aurele. U njegovom panteonu. Jer. 579). umerenošću i moralnošću njenih privrženika. Za razliku od drugih istočnjačkih religija spasenja kojima je rukovodilo strano sveštenstvo (egipatsko. gde je u jednom trenutku postojalo stotinak svetilišta. 453. a obične ljude je impresionirala svojom disciplinom.258 i storija verovanja i religijskih ideja 218. eshatološke spekulacije. pa sve do centralne Evrope i Balkana. Najveći broj svetilišta otkriven je u starim rimskim provincijama kao što su Dalcija.« Kada se raspravlja o Mitrinim misterijama. u kojoj je učešće žena u kultovima spasenja dostiglo do tada neviđeni stupanj. Pored toga. »The Mithraic Mysteries«. ta nova vera u Misterije izazivala je divljenje svojom snagom i originalnošću. str. i . (Izgleda da kult nije bio prodro u Grčku i Malu Aziju. kao što smo rekli. najvažniji bogovi klasičnog sveta stajali su rame uz rame sa Zervanom i drugim istočnjačkim božanstvima. Mitra je bio jedini bog Misterija koji nije spoznao smrt. liturgijski jezik je bio latinski. Bila je to prava religija za vojnike. uspeh mitraizma je bio neobičan: zahvatio je oblasti od Ekosa u Mesopotamiji. nego na one iz egipatskih ili frigijskih Misterija. Uprkos iranskom nasleđu. Renan je verovatno bio opčinjen uticajem i popularnošću Mitrinih misterija u III i IV veku. mitraizam se razlikovao od ostalih misterija i po tome što u sebe nije uključivao orgastičke i čudovišne rituale. broj vernika nije mogao biti veći od 10. njegovo širenje je pratilo kretanja legija.000.. . sirijsko. vrlinama koje su podsećale na staru rimsku tradiciju. Tajni kult Mitre uspeo je da ujedini iransko nasleđe i grčko-rimski sinkretizam.

kao i teološko tumačenje mitsko-ritualnog scenarija. 60 Up. Ali ta verovanja i ti mitsko-ritualni scenariji pripadali su Zeitgeistu helenističke i rimske epohe. »Christianity and the Mystery Cults«. nanošenje belega na čelo usijanim gvožđem podsećalo ih je na signatio. godine. 382. jer su u Misterijama videli dijabolično oponašanje euharistije. obred kojim se okončavala svetinja krštenja. 66) je optuživao »zle demone« da propisuju sakramentalno korišćenje hleba i vode. jer se njima sledio božanski uzor. godine. Kult je ponovo zadobio ugled tokom veoma kratke vladavine Julijana. 307. Po svoj prilici se teolozi raznih sinkretističkih religija spasenja nisu ustručavali da pozajm l j u j u određene ideje i formule. uspeh manihejstva potresa sve slojeve Crkve i uticaj manihejskog dualizma produžava 58 Up. P. Što se tiče inicijacijskog krštenja. zapečatila sudbinu mitraizma. Posle njegove smrti.nove iranske sinteze 259 Pa ipak. zabranjen i proganjan. godine. tajni kult Mitre. str. otkrivani kroz preobraćenje i inicijacijska iskušenja (dovoljno je setiti se brojnih valorizacija svetinja kod nehrišćana i u istoriji hrišćanstva). strašnom sudu i uskrsnuću tela bila slična. Međutim. Počev od III veka. Kao sve religije spasenja i ezoterične konventikule. Mitri. ritualni obed posvećenih.. dosta uobičajene u doba Carstva. ukida zvaničnu podršku mitraizmu. Na kraju krajeva. U stvari. 59 U svakom slučaju. ukazuje na njihov sveti karakter. dve religije su proslavljale rođenje svog boga istog dana (25. 40) je govorio o »žrtvovanju hleba«. hrišćanski apologeti su strahovali od eventualne »konkurencije« mitraizma. mitraičkim gozbama (kao. 17" . koje su im se činile vrednim i čiji su uspeh uočili (već smo naveli slučaj frigijskih Misterija. decembra) a pri tome su im i verovanja o k r a j u Sveta. ili 308. uostalom. ali Gracijanov edikt. važni su bili lični doživljaj. posvetili oltar. § 207). t a j imperator-filozof se deklarisao kao mitrik. 312. 363. Međutim. Teško je utvrditi da li su te svetkovine za posvećene predstavljale sakramentalni obed ili su više ličile na druge obredne gozbe. štaviše. U Karnutumu su. godine. »dobrotvoru Imperije«. Hinnels. nastupa period tolerancije. predstavljao je podsećanje na gozbu Mitre i Sola posle žrtvovanja bika. 20. pobeda Konstantina kod mosta Milvija je. njega su praktikovali i drugi kultovi. u svet koji je upravo prelazio u hrišćanstvo. Dioklecijan i ostali Augusti. Justin (Apol. 60 Mnogi imperatori su podržavali mitraizam. I sama činjenica da su ih apologeti toliko napadali kao dijabolično oponašanje euharistije. i gozbama drugih kultova Misterija) ne može se odricati njihov verski značaj. počev od II veka. prestao je da postoji kao istorijska realnost. nastavile su da prodiru druge tvorevine iranskog religijskog duha. Kane. John R. za hrišćanske teologe posle II i III veka sličnost sa mitraizmom je postala još nezgodnija. Međutim. »The Mithraic cult meal in its Greek and Roman environment«. 343 i dalje. I. str. Tertulijan (De praescr.. pre svega iz političkih razloga.

u pojedinim slučajevima. tema magusa. od ranog srednjeg veka do renesanse i epohe prosvećenosti. . teologija Svetlosti i neki elementi gnostičke mitologije — na k r a j u bivaju preuzeti od strane hrišćanstva i islama. brojne iranske religijske ideje — a posebno nekoliko motiva iz Rođenja. ovog delà. S druge strane. njihovi tragovi se. 81 " Vid.260 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja se kroz ceo srednji vek. angelologija. mogu prepoznati. III t.

pa će ti se kazati šta ti treba činiti. (Nije poznat tačan datum pogubljenja Isusa: bila je to godina 30. ! U Korinćanima poslanici prvoj (15 : 1 — 2) on veoma brižljivo navodi sve one kojima se uskrsli Hristos prikazao.).« 3 "* Za sve knjige Novog zaveta korišćen je prevod Vuka Stef. . stavio ruke na Savia i ovaj je ponovo progledao. »I odmah progleda i ustavši krsti se. 2 Ta činjenica je veoma značajna. 9 — 10. Bornkama (Bornkamm). A oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask.Ko si ti. »najzad grčki jezik izražava jedno gorljivo i živo duhovno iskustvo. Gospode?'.XXVIII POGLAVLJE RAĐANJE HRIŠĆANSTVA 219. Prema tome. vera u Hristovo uskrsnuće predstavlja osnovni element hrišćanstva.) Kao što ćemo videti. 3 Willamowitz-Moelendorf. »Najzad«. i pošto pojede. jer čujahu glas. Paul. 18 — 19. jedan mladi farisej po imenu Savle. ustani i uđi u grad. obasja ga svjetlost s neba. Ananije. Karadžića osim u slučajevima kada se francuski prevod razlikuje od našeg (prim. 22 :4 — 21. preobraćenje Pavla je obavljeno najranije 32. Sve su Poslanice. I padnuvši na zemlju ču glas gdje mu govori: . u citatu G. dakle. a posebno hrišćanstva svetog Pavla. 1 Dela apostola. Jedan »beznačajni« Jevrejin: Isus iz Nazareta Godine 32. A Savle usta od zemlje i otvorenijim očima svojim nikoga ne viđaše. 26: 12 — 20. A Gospod reče: . nalazio se na putu iz Jerusalima u Damask. okrepi se. str. ili 33.' A ljudi koji iđahu s njim stajahu i čuđahu se. 9: 3 —5. ispunjene neviđenim žarom: verom u uskrsnuće. pa prema tome i u spasenje koje donosi Hristos. »*Najzad je jedan učenik. I bješe tri dana slep i ne jede. prema uputstvu Isusa koji mu je došao u obliku priviđenja.«1 To se dogodilo dve ili tri godine posle razapinjanja na krst.Savle. godine. zašto me goniš' — A on reče: . »Ujedanput. kojega ti goniš. pisao je veliki helenista Vilamovic-Melendorf (Willamowitz-Moelendorf). koji se beše istakao revnošću u proganjanju hrišćana. naše ere. jer njegove Poslanice predstavljaju prve dokumente istorije hrišćanske zajednice. Savle. niti pi. prev. a najkasnije 36. a ne viđahu nikoga. No.Ja sam Isus. ili 33. Autor Dela govori još u dva maha o susretu s uskrslim Hristom na putu za Damask.

262

is t o r i j a v e r o v a n j a i religijskih ideja

Važno je da se istakne jedna druga činjenica, a to je kratko vreme — svega nekoliko godina — proteklo od događaja koji je otkrio Isusovu vokaciju do Pavlovog ekstatičkog doživljaja. U petnaestoj godini Tiberijevog carevanja (znači, leta Gospodnjeg 28—29), jedan isposnik zvani Jovan Krstitelj, počeo je da obilazi oblast Jordana »propovedajući krštenje i pokajanje za oproštaj grehova« (Jevanđelje po Luki,* 3 : 1 i dalje). Istoričar Josif Flavije opisuje ga kao »poštenog čoveka« koji zahteva od Jevreja da žive čestito, pravedno i pobožno (Ant. Jud. 18, st. 2, §§ 116—119). U stvari, on je bio istinski vizionar, plahovit i žestok prorok, u otvorenom sukobu s jevrejskim političkim i verskim hijerarhizmom. Vođa jedne sekte milenarista, Jovan Krstitelj je, ne tražeći za sebe zvanje Mesije, objavljivao neizbežnost nastanka Carstva. Njegov poziv je imao znatan uspeh. Među hiljadama osoba koje su dotrčale iz cele Palestine da bi bile pokrštene bio je i Isus, poreklom iz Nazareta u Galileji. Prema hrišćanskom predanju, Jovan Krstitelj je u njemu prepoznao Mesiju. Ne zna se razlog zbog kojeg je Isus kršten. Ali je izvesno da mu je prilikom krštenja otkriveno njegovo mesijanstvo. U jevanđeljima, misteriju te revelacije prikazuje slika Duha Gospodnjeg koji silazi u obliku golubice i glasa s neba koji govori: »Ovaj ovde je Sin m o j v o l j e n i . . . « (Matej 3 : 16; up. Marko, 1 : 16; Luka, 3 : 22). Odmah posle krštenja, Isus se povukao u pustinju. Jevanđelja navode da ga je »u pustinju odveo Duh« kako bi ga iskušavao Satana (Marko, 1 : 12; Matej, 4 : 1—10; Luka, 4 : 1—13). Mitološki karakter ovih iskušavanja je očevidan, ali njihov simbolizam otkriva specifičnu strukturu hrišćanske eshatologije. Morfološki, scenario se sastoji iz niza inicijacijskih proba, analognih onim kroz koje je prošao Gautama Buda (up. § 148). Isus posti četrdeset dana i četrdeset noći, a Satana ga »iskušava«: najpre traži od njega da čini čuda (»reci ovom kamenu da postane hleb«; potom ga odvodi na krov hrama u Jerusalimu i kaže mu: »Ako si sin božji, skoči odavde dole«), a zatim mu nudi apsolutnu moć: »svu vlast ovu i slavu njihovu«. Drugim recima, đavo mu nudi moć da sruši Rimsko carstvo (to jest, nudi mu vojnu pobedu Jevreja koju su najavljivale apokalipse), pod uslovom da mu se Isus potčini. 4 Izvesno vreme Isus obavlja pokrštavanje, kao Jovan Krstitelj i, verovatno, s više uspeha (up. Jovan, 3 : 22—24; 4 : 1—2). Međutim, saznavši da je Irod proroka bacio u tamnicu, Isus na* dalje: Luka i si. (prim. prev.). Svakako da je scenario »iskušavanja« bio docnije, posle propasti ustanka od 66 — 70 godine, to jest, posle rušenja Hrama od strane Rimljana, integrisan u legendama predanja uneta u jevanđelja. No, u simboličkom horizontu u kojem se Crkva razvijala, »iskušavanja« pripremaju I s u s o v * čuda (jer će ubrzo potom on pretvoriti vodu u vino i umnožiti hlebove i ribe), kao i trijumf hrišćanstva (jer, iako Rimsko carstvo nije srušila vojna pobuna, ona je ipak, na kraju, pobeđena, pošto je postala hrišćanska).
4

Rađanje

hriscanstva

263

pušta Judeju i odlazi u svoju rodnu zemlju. Josif Flavije objašnjava Irodov postupak strahom: strahovao je od Krstiteljevog uticaja na narodne mase i plašio se pobune. Bilo kako bilo, t a j događaj je bio povod da Isus izrekne svoju poruku. Čim je stigao u Galileju, Isus je proglasio Jevanđelje, odnosno Dobru vest: >Došlo je vreme, približi se carstvo Božje: pokajte se i verujte u jevanđelje.« 5 Poruka izražava eshatološku nadu koja je potom, s malo izuzetaka, dominirala jevrejskom religioznošću više od jednog veka. Posle proroka i posle Jovana Krstitelja, Isus je predviđao neminovan preobražaj sveta: to je suština njegovog proročanstva (up. § 220). Okružen svojim prvim učenicima, Isus je propovedao i poučavao po sinagogama, i pod vedrim nebom, obraćajući se pre svega ugnjetavanima i siromašnima. U skladu sa svetom istorijom i najpopularnijim biblijskim ličnostima, upotrebljavao je tradicionalna didaktička sredstva koristeći pri tom prastare slike i simbole i, naročito, figurativni jezik parabola. Kao i toliki drugi »božanski ljudi« helenističkog sveta, Isus je bio vidar i čudotvorac koji je lečio sve vrste bolesti i pomagao ljudima poremećenog duha. Zbog nekih od tih čuda osumnjičen je za čarobnjaštvo, zločin koji je povlačio smrtnu kaznu. »Pomoću Veelzevula kneza đavolskoga izgoni đavole«, govorili su jedni. »A drugi, kušajući ga, iskahu od njega znak s neba.« 8 Jevreji nisu zaboravili njegovu slavu egzorciste i čudotvorca; jedno predanje iz prvog ili drugog veka pominje Jevrejina koji se »bavio vradžbinama« i koji je »zaveo Izrael.« 7 Isusovo proročanstvo je odmah uznemirilo dve politički i verski uticajne grupe, fariseje i saduceje. Prvima je smetala sloboda s kojom se Nazarećanin odnosio prema Tori. š t o se tiče saduceja, oni su želeli da izbegnu nevolje do kojih bi mogla dovesti sva ta mesijanska propaganda. U stvari, Carstvo božije koje je propovedao Isus podsećalo je neke na verski fanatizam i političku netrpeljivost zelota. Ovi poslednji su odbijali da priznaju rimsku vlast, jer je za njih, »samo Bog bio vladar i gospodar« (Josif, Ant, Jud. 18, 1, 6, § 23). Bar jedan od dvanaest apostola. Simeon Revnosni, 8 bio je nekadašnji zelot (Marko, 3 : 18). A Luka iznosi da je, posle razapinjanja Hrista, jedan njegov
r ' Marko 1 : 15; Mateja, 4 : 17 govori o Kraljevstvu nebeskom, ali dve formule su sinonimi. 6 Luka, 11 : 15—16. Luka je dobro video da zahtev za davanje »znaka« i optužba za čarobnjaštvo čine narativno jedinstvo; ostali jevanđelisti to iznose odvojeno: ¡Marko, 3 : 22; 8 : 11; Matej, 12 : 28, 38; 16 : 1; up. Dodd, The Founder of Christianity, str. 179, nap. 11. 7 Up. B. Sanhedrin 43 a. Isti tekst daje i druge informacije čiji će značaj moći proceniti docnije, jer one nisu u zavisnosti od hrišćanskih izvora (up. str. 322, nap. 12). Rabinske izvore navodi i o njima raspravlja J. Klausner, Jesus of Nazareth, str. 17—47. * Up. Brandon, Jesus and the Zealotes, str. 44—47, 243—45.

264

i storija verovanja i religijskih ideja

učenik rekao: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailj« (24:21). Uostalom, jedna od najmisterioznijih i najspektakularnijih epizoda među onima koje navode jevanđelja osvetljava nesporazum nastao u vezi s Carstvom koje je najavio Isus. 9 Pošto je deo dana proveo propovedajući, Isus je saznao da 5.000 ljudi koji su došli za n j i m na obalu. Tiberijskog jezera nemaju šta da jedu. Tada im je on rekao da posedaju i, pošto je na čudesan način umnožio nekoliko hlebova i nekoliko riba, svi su zajedno jeli. Reč je o arhajskom obrednom činu kojim se utvrđuje ili obnavlja mistično jedinstvo grupe. U ovom slučaju zajednički ručak je mogao označavati simboličnu anticipaciju eshatona, jer Luka (9 : 11) navodi da im je Isus pre toga govorio o Carstvu Božijem. Međutim, oduševljena tim novim čudom, gomila nije razumela njegovo duboko značenje, već je u Isusu počela da gleda dugo očekivanog »proroka-cara«, onog koji će osloboditi Izrael. »Isus je razumeo da oni hoće da ga uhvate i učine carem« (Jovan, 6 : 15). Stoga je rasterao svetinu, ušao sa svojim učenicima u barku i prevezao se na drugu obalu Tiberijskog jezera. Nesporazum bi se mogao protumačiti kao neuspela pobuna. U svakom slučaju, posle tog događaja svetina je napustila Isusa. Prema Jovanu (6 : 66—77), samo njih dvanaestorica su mu ostali verni. S njima je Isus odlučio da, u proleće 30 (ili 33) godine, proslavi Pashu u Jerusalimu. Dugo se rasDravljalo — i još se raspravlja — o cilju tog pohoda. Verovatno je Isus hteo da objavi svoju poruku u verskom centru Izraela, kako bi iznudio konačan odgovor u jednom ili drugom smislu. 10 Kada je stigao blizu Jerusalima, ljudi »mišljahu da će se odmah javiti carstvo Božije« (Luka 19: 11). Isus je ušao u grad kao mesijanski car, rasterao prodavce i kupce iz Hrama i održao propoved narodu (11 : 15 i dalje). Sutradan je ponovo došao u Hram i ispričao parabolu o vinogradarima ubicama koji su, pobivši sluge koje im je poslao njihov gospodar, ubili i njegovog sina. »Šta će učiniti gospodar od vinograda? zaključio je Isus. Doći će, pogubiće vinogradare i daće vinograd drugima« (12 : 9). Za sveštenike i tumače Mojsijevih zakona značenje parabole je bilo providno: proroci su bili pobijeni, a i poslednjem koji je poslat, Jovanu Krstitelju, predstojalo je pogubljenje. Po Isusu, Izrael je oduvek bio vinograd Božji, ali je njegova verska hijerarhija osuđena na propast; novi Izrael će imati druge vođe. 11 štaviše, Isus je stavljao do znanja da je on, »voljeni sin« gospodara, naslednik vinograda, a to je bila mesijanska poruka koja je
• Epizoda je prepričana u četiri jevanđelja (Marko i Matej, je navode po dva puta); Marko, 6 : 30—44; 8 : 1—10; Matej, 14 : 13—21, 15 : 32—39; Luka, 9 : 10—17; Jovan, 6 : 1—15. Dodd, nav. delo, str. 139 i dalje; R. M. Grant, Augustus to Constantine, str. 43. 11 Up. Dodd, str. 150.

rađanje

hrišćanstva

265

mogla izazvati krvave represalije vlastodržaca. Stoga je, kao što reče prvosveštenik Kajafa, »bolje da jedan čovek umre za narod, nego da narod sav propadne« (Jovan 11 : 50). Trebalo je intervenisati brzo, pre nego što Isusove pristalice stignu da reaguju. Hapšenje je trebalo obaviti noću i to tajno. Proslavu poslednje večere uoči Pashe obavio je Isus u društvu svojih učenika. Taj poslednji zajednički obred postaće centralni hrišćanski obred: euharistija na čijem ćemo se značenju zadržati nešto docnije »I otpojavši hvalu iziđoše na goru Maslinsku« (Mate], 26 : 30). Iz te tužne noći predanje je sačuvalo sećanje na dva događaja koji još uvek more savest hrišćana. Isus saopštava Petru da će ga se ovaj, »noćas dok petao ne zapeva«, tri puta odreći (Matej, 26 : 34; up. Marko 14 : 26—31). A Isus je Petra smatrao svojim najodanijim učenikom koji je trebalo da bude najveća uzdanica zajednice vernih. Sigurno je da je njegovo odricanje samo ukazivalo na ljudsku nepostojanost. Taj čin nimalo ne u m a n j u j e Petrovo dostojanstvo, niti njegove harizmatične vrline. Značenje tog mučnog događaja je jasno: kada je u pitanju spasenje, ni vrline ljudi, ni njihovi grehovi se ne računaju; važno je pokajati se i ne gubiti nadu. Da nema Petra, teško bi bilo opravdati veliki deo istorije hrišćanstva; njegovo odricanje i pokajanje (Matej, 26 : 74) postali su, u neku ruku, model celog hrišćanskog života. Ništa manje ne služi kao uzor ni sledeća scena koja se događa na »mestu zvanom Getsemani«. Isus je sa sobom poveo Petra i još dva učenika i tamo im rekao: »Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovdje i stražite sa mnom« (Matej, 26 : 38). Potom se udalji nekoliko koraka i »pade na lice svoje moleći se i govoreći: ,Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti'« (26 : 39). No, kada se vratio, našao je svoje učenike kako spavaju. On reče Petru: »Zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom?« (26 : 40) »Stražite i molite se Bogu«, posavetovao im je ponovo. Uzalud; vrativši se »nađe ih opet gdje spavaju; jer im bijahu oči otežale« (26:43; up. Marko 14 : 32—42: Luka 22 : 40—46). Poznato je, međutim, još od priče o Gilgamešu (§ 23), da nadvladati san i ostati »budan« predstavlja najveću inicijacijsku probu, jer ona postavlja kao cilj preobraženje ljudske uslovljenosti i osvajanje »besmrtnosti«. U Getsemaniju se pokazalo da je »inicijacijsko bdenje« — mada ograničeno na samo nekoliko časova — iznad ljudske moći. Taj neuspeh će takođe postati uzorni model za većinu hrišćana. Malo vremena potom Isusa je lišila slobode Prvosveštenikova garda kojoj su se verovatno pridružili i rimski vojnici. Teško je tačno odrediti redosled događaja. Jevanđelja govore o dva odvojena suđenja. Sinedrion je našao da je Isus kriv za bogohuljenje. Jer, kada ga je Prvosveštenik upitao: »Jesi li ti Hristos [to jest, Mesija], sin Blagoslovenoga?«, ovaj je odgovorio: »Je(§ 220).

266

i storija verovanja i religijskih ideja

sam« (Marko 14:61—62; UD. Matcj, 26:57—68; Luka 2 2 : 5 4 , 66—71). Bogohuljenje se kažnjavalo kamenovanjem, ali je neizvesno da li je Sinedrion u to vreme imao pravo da dosudi s m r t n u kaznu. U svakom slučaju, Isusu je potom sudio namesnik Judeje, Pontije Pilat. Optužen za pobunu (»Jesi li ti car judejski?«), osuđen je na tipično rimsku kaznu — razapinjanje na krst. Izložen podsmehu (ogrnutog p u r p u r n o m togom i krunisanog vencem od t r n j a vojnici ga pozdravljahu: »Zdravo, care judejski!«), Isus je razapet na krst između dvojice »razbojnika«. Tim imenom — testes — Josif Flavije često naziva pobunjenike. »Iz toga jasno sledi da je kontekst Isusovog pogubljenja bio gušenje ustanka Jevreja protiv rimske vlasti i njenih kolaboracionista u Judeji. Za vlastodršce u Jerusalimu, svaka proklamacija n a s t u p a n j a carstva božijeg implicirala je restauraciju jevrejskog carstva.« 12 Zatvaranje, suđenje i pogubljenje Isusa rasteralo je vernike. Ubrzo pošto je lišen slobode, njegov najdraži učenik, Petar, odrekao ga se tri puta. Sigurno je da bi Isusove propovedi pa možda i samo njegovo ime iščezli u zaboravu da se nije dogodila neobična i, van domena vere, neshvatljiva epizoda: uskrsnuće pogubljenog. Predanje koje prenose Pavle i jevanđelja p r i d a j u presudan značaj praznom grobu, kao i b r o j n i m prikazanjima uskrslog Isusa. Bez obzira na to kakva je priroda tih dođivljaja, oni predstavljaju izvor i osvetu hrišćanstva. Vera u uskrslog Isusa pretvorila je šaku demoralisanih begunaca u grupu odlučnih ljudi sigurnih da ne mogu biti pobeđeni. Gotovo bi se moglo reći da su i sami apostoli prošli kroz inicijacijsku probu beznađa i duhovne smrti, da bi p o t o m stupili u novi život; postavši prvi misionari jevanđelja.

220.

Dobra

vest:

približilo

se

carstvo

Božije

Rudolf Bultman (Bultmann) je govorio o »nepodnošljivoj banalnosti« Isusovih biografija. I doista, svedočanstva su malobrojna i neuverljiva. N a j s t a r i j e — Pavlove Poslanice — skoro potpuno z a n e m a r u j u Isusov istorijski život. Sinoptička jevanđelja, redigovana između 70. i 90. godine, predstavljaju zbirku usmenih pred a n j a prvih hrišćanskih zajednica. No, ta n r e d a n j a se odnose koliko na Isusa, toliko i na uskrslog Hrista. To ne u m a n j u j e neminovno njihovu dokumentarnu vrednost; jer, najvažniji element hrišćanstva, kao, uostalom, i svake religije koja je zahtevala jednog osnivača, jeste baš memorija. Uzor svakog hrišćanina je sećanje na Isusa. Međutim, p r e d a n j e koje su nrenosili prvi svedoci bilo je »egzemplarno«, a ne isključivo »istorijsko«; ono je
15 Grant, Augustus to Constantine, str. 43. Rabinsko predanje prenosi da su Isusu sudile jevrejske vlasti i da je bio osuđen na vešanie na dan uoči pashe; Klausncr, Jesus of Nazareth, str. 18 i dalje.

rađanje

hrišćanstva

267

očuvalo značajne strukture događaja i pronovedi, ali ne i tačno sećanje na Isusovu aktivnost. To je dobro poznat fenomen i to ne samo u istoriji religija. S druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da su prvi hrišćani, Jevreji iz Jerusalima, predstavljali jednu apokaliptičku sektu unutar palestinskog judaizma. Oni su odmah počeli da iščekuju drugi dolazak Hrista, parusiju; njih je zaokupljao kraj istorije, a ne istoriografija eshatološkog očekivanja, štaviše, kako se moglo i očekivati, oko lika uskrslog Gospoda dosta se rano iskristalisala prava mitologija, koja podseća na mitologije bogova spasitelja i božanski inspirisanog čoveka (theios anthropos). Ta mitologija koju ćemo izložiti malo dalje (§ 222), naročito je značajna: ona nam pomaže da shvatimo specifičnu versku dimenziju hrišćanstva, a istovremeno i potonju istoriju ove religije. Mitovi koji su Isusa iz Nazareta uveli u univerzum arhetipova i transcendentalnih likova onoliko su »istiniti« koliko su istiniti i njegovi postupci i reči: u stvari, ti mitovi su potvrda moći i kreativnosti njegove originalne poruke. Uostalom, zahvaljujući toj mitologiji i univerzalnoj simbolici, verski jezik hrišćanstva postaje ekumenski i tako se, svima pristupačan, širi van svoje postojbine. Opšte je prihvaćeno da sinoptička jevanđelja prenose suštinu poruke, na prvom mestu najavu carstva Božijeg. Kao što smo naveli (str. 318), Isus otpočinje svoju službu u Galileji propovedajući dobru vest koju šalje Gospod: »Iziđe vrijeme i približi se carstvo Božije« (Marko 1 : 15).13 Predstoji eshaton: »imaju neki među ovima što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božije da dođe u sili« (Marko, 9 : 1 ; up. 13:30). »A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do otac« (Marko, 13 : 32). Međutim, druge Isusove formulacije dopuštaju da se shvati kako je Carstvo već zavladalo. Posle jednog egzorcizma, on kaže: »A ako li ja prstom Božijim izgonim đavole, dakle je došlo k vama carstvo Božije« (Luka 11 : 20). Drugom prilikom, Isus tvrdi da se »od vremena Jovana Krstitelja dosad carstvo nebesko na silu uzima i silnici dobijaju sa« (Mat., 11 : 12). Izgleda da je smisao tog stava sledeći: carstvo je već nastupilo, ali su sa silnici podjarmili. 14 Za razliku od sindroma apokalipse toliko često evociranog u literaturi tog vremena, Carstvo nastupa bez kataklizme, pa čak i bez nekih spoljnih znakova. »Carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazniti: evo ga ovdje ili ondje; jer sle, carstvo je Božije unutra u vama« (Luka, 17 : 20—21). U parabp'' Savremena egzegeza prihvata kao autentična četiri iskaza u vezi s carstvom Božijim: Marko, 1:15a; Luka, 11:20; 17:20—21; Mat. 11:12. Up. Perrin, Rediscovering the teachings of Jesus, str. 63 i dalje; isti, The New 14 Testament: An Introduction, str. 288 i dalje. Up. Ernst Kasemann, »The Problem of the Historical Jesus«, str. 42 i dalje; Perrin, Rediscovering, str. 76 i dalje.

268 lama Carstvo se upoređuje sa semenom koje postepeno sazreva, niče i raste samo od sebe (Marko 4 : 26—29), sa zrnom gorušice (30—32), s kvascem od kojeg narasta testo (Mat. 13 : 33). Moguće je da ove dve divergentne najave Carstva — u bliskoj budućnosti, a zatim u sadašnjosti — odgovaraju dvema uzastopnim fazama Isusovog učenja. 15 Takođe je prihvatljiva pretpostavka da su u pitanju dve interpretacije jedne iste poruke: 1) Carstvo, koje su najavili proroci, neizbežno će nastupiti, drugim recima, »kraj istorijskog sveta« je neminovan i 2) Carstvo je već zavladalo za one koji, zahvaljujući Isusovim molitvama, žive u vanvremenskoj sadašnjosti vere. 16 Posebno ova druga moguća interpretacija poruke ističe Isusovu mesijansku veličinu. Nema sumnje da su ga njegovi učenici priznali za Mesiju, jer na to ukazuje naziv »Hristos« (što na grčkom znači »Miropomazani« ili »Mesija«). Isus nikada ne upotrebljava to ime sam za sebe; on ga, međutim, prihvata kada ga drugi izgovore (Marko, 8 : 29; 14 : 61). Moguće je da Isus izbesava naziv Mesije zato da bi istakao razliku između Dobre vesti koju je on propovedao i nacionalističkih formi jevrejskog mesijanstva. Carstvo Božije nije predstavljalo teokratiju koju su zeloti oružjem hteli da uspostave. Isus je najčešće sebe definisao kao Čovekovog sina. Taj izraz koji je u početku predstavljao samo sinonim za »čoveka« (up. § 203) na k r a j u je — implicitno, preko Isusove propovedi, i eksplicitno, putem hrišćanske teologije — postao izraz za Sina Božijeg. No, u meri u kojoj je to bar u grubim crtama moguće, Isusova »ličnost« se može porediti sa Slugom mučenikom (Isaija 40—55; up. § 196). »Nema nikakvog razloga da se stihovi u kojima on govori o iskušenjima što ga očekuju odbace kao neautentični. Bez verovanja u to da je on predviđao i prihvatao mogućnost ispaštanja, ponižavanja, pa nesumnjivo i same smrti, celokupno njegovo učenje bi Dostalo neobjašnjivo. Ulazeći u Jerusalim, on je sigurno, ne isključujući potpuno eventualnu pobedonosnu intervenciju Boga, bio svestan rizičnosti svog poduhvata.« 17 »Ne mislite da sam ja, kaže Isus, došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim« (Mit., 5 : 17). Baš kao i proroci, on veliča čistotu srca na račun formalizma rituala; neumorno se vraća na ljubav prema Bogu i prema bližnjem. U svojoj Besedi na gori (Mat., 5 : 3—12; Luka. 6 :20—23), Isus navodi blaženstva koja očekuju one koji su milosrdni i čistog srca, one koji su krotki i grade mir, one koji
Marcel Simon, Le Judaisme et le Christianisme antique, str. 86. Sledeći Biltmana, Peren (Perrin) govori o »doživljaju egzistencijalne realnosti«; up AJew Testament, str. 290. 17 Simon, nav. delo, str. 87. O spajanju dva idealizovana lika Mesije i Sluge mučenika u Isusovu ličnost, up. Dodd, nav. delo, str. 103 i dalje.
15 16

rađanje

hrišćanstva

269

su ucveljeni, kao i one koji su nepravedno proganjani. To je najpopularniji jevanđelski tekst van hrišćanskog sveta. Pa ipak, za Isusa Jevreji uvek ostaju narod izabran od Boga. On je poslan »izgubljenijem ovcama doma Izrailjeva« (Mat., 15 : 24) i samo se u izuzetnim slučajevima obraća mnogobošcima: svojim učenicima savetuje da ih izbegavaju (Mat., 10 : 5—6). Međutim, izgleda da je on u uspostavljeno Carstvo prihvatao »sve narode« sveta (Marko 13:10; Mat., 8 : 1 1 ) . Posle proroka i Jovana Krstitelja, i Isusovo učenje imalo je za cilj temeljni preobražaj jevrejskog naroda, drugim recima, stvaranje novog Izraela, jednog novog Božjeg naroda. Očenaš (Luka 11 : 2—4; Mat., 6 : 9—13), na zadivljujući način sažima »metod« za ostvarenje tog cilja. Kao izraz hebrejske smernosti, molitva za prvo lice ne upotrebljava jedninu, već isključivo množinu: Oče naš, hleb naš notrebni daj nam danas, oprosti nam dugove naše, izbavi nas od Zla. Sadržaj potiče iz molitve kadiš (kaddish) stare Sinagoge; odraz je nostalgije za ponovnim otkrivanjem prvobitnog verskog doživljaja: epifanije Jehove kao Oca. Međutim, tekst koji je predložio Isus dirljiviji je i koncizniji. 18 No cela molitva mora biti prožeta istinskom verom, onakvom kakvu je pokazivao Avram (up. § 57). »Jer je sve moguće Bogu« (Marko 10:27). Isto tako, »sve je moguće onome koji veruje« (Marko, 9 : 23). Zahvaljujući misterioznoj vrlini avramovske vere, način života grešnog čoveka iz osnova se izmenio. »Sve što ištete u svojoj molitvi vjerujte da ćete primiti; i biće vam« (Marko, 11 : 24; up. Mat., 21 : 22). Drugim rečima, Novi Izrael nastaje misteriozno, snagom avramovske volje. To, uostalom, objašnjava uspeh hrišćanske misije koja je propovedala veru u uskrslog Isusa Hrista. Slaveći Poslednju večeru sa svojim učenicima, Isus »uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: 'Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje'. I uze čašu i davši hvalu, dade im; i piše iz nje svi. I reče im: 'Ovo je krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge'«. 19 Jedan savremeni egzegeta, napisao je bez ustezanja: »od Isusovih reči koje su sačuvane, ove su najsnažnije«. 20 Samo Luka prenosi Isusov nalog: »ovo činite za m o j spomen« (22 : 19). Iako Pavle potvrđuje autentičnost ovog predan ja Korinćanima poslanica prva, 11 : 24), nema nikakvog načina da se dokaže da je Isus izgovorio te reči. Obred, a posebno blagosiljanje hleba i vina, predstavlja produžetak domaće jevrejske
18 Egzegete taikođe insistiraju na razlici između najstarije formulacije teksta kadiša (»Neka Bog uspostavi svoje carstvo za tvog života i tvojih dana...«) i one koju koristi Isus: »Neka dođe carstvo tvoje...«; Perrin, Teachings, str. 57 i dalje, navedena literatura u istom delu. 19 Marko, 14 : 22—24; up. Mat., 26 : 26; Luka, 22 : 19; Korinćanima poslanica prva 11 : 24. Jovan (6 : 51) prenosi jednu paralelnu verziju koja je verovatno zasnovana na drukčijem prevodu aramejskog originala. 20 Dodd, nav. delo, str. 10.

270

i storija verovanja i religijskih ideja

liturgije. Isus ga je često obavljao; za prisutne sledbenike i grešnike, obed je verovatno trebalo da znači obznanu Carstva. 21 Za prve hrišćane, »lomljenje hleba« (Dela apostolska, 2 : 42) predstavljalo je najvažniji obredni čin. S jedne strane, t a j čin je reaktuelizovao prisustvo Hristosa, pa samim tim i Carstva koje je on bio ustanovio; s druge strane, ritual je anticipirao mesijansku gozbu i k r a j Vremena. No Isusove reči otkrivaju jedno dublje značenje: neophodnost njegove dobrovoljne žrtve kako bi se obezbedio »novi savez«,22 kao osnova Novog Izraela. To ukazuje na uverenje o tome da novi verski život može otpočeti samo preko žrtvene smrti; ova koncepcija je, kao što je poznato, arhajska i univerzalna. Teško je utvrditi da li je to ritualno pričešćivanje njegovim telom i njegovom krvlju Isus smatrao misterioznom identifikacijom s njegovom ličnošću. To navodi Pavle Korinćanima poslanica prva, 10 : 16; up. 12 : 27; Posl. Rimljanima, 12 : 5; Posl. Efešanima, 4: 12) i uprkos originalnosti njegove misli i njegovog teološkog jezika, moguće je da on prenosi autentično jerusalimsko predanje. 2 3 U svakom slučaju, zajednički obed prvih hrišćana oponaša poslednji Isusov čin; to je istovremeno bila svečanost u znak sećanja na Tajnu večeru, a i obredno ponavljanje dobrovoljne Spasiteljeve žrtve. Euharistija morfološki podseća na kultne obede koji su upražnjavani u mediteranskoj antici, posebno u okviru religija Misterija. 24 Njihov cilj je bio posvećenje, pa prema tome i spasenje učesnika, kroz pričest s nekim božanstvom misteriozofske strukture. Konvergencija s hrišćanskim obredom je značajna: ona ilustruje tada dosta rasprostranjenu veru u mogućnost mistične identifikacije s božanstvom. Neki autori su pokušali da objasne euharistiju uticajima orijentalnih religija spasenja, ali ta hipoteza je bez osnove (up. str. 332). Onoliko koliko im je cilj bio imitatio Christi, prvobitne agape* su praktično predstavljale sakrament. Recimo već ovde da je t a j centralni obred — uz krštenje, najznačajniji u hrišćanskom kultu — tokom vekova inspirisao brojne i divergentne teologije; sve do naših dana, interpretacija euharistije deli rimski katolicizam od reformisanih crkvi (up. III t.). 221. Rođenje Crkve

Na dan Duhova, godine 30, na okupu bejahu Isusovi učenici, kad »ujedanput postade huka s neba kao duhanje silnoga vjetra,
S1 Svakako da je prisustvo »nedodirljivih« vređalo preterano stroge Jevreje i izazivalo njihovo ogorčenje. 22 I Kumranska zajednica je sebe smatrala učesnicom Novog saveza; up. 223. 23 Pavle razrađuje i produbljuje tu ideju; on identifikuje hrišćansku zajednicu i Novi Izrael s »telom Hrista«, jer je svaki hrišćanin »u Hristu«, baš kao što je i Hrist »u njemu«; vid. str. 332.

rađanje hrišćanstva

271

i napuni svu kuću gdje seđahu; i pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni; i sjede po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha svetoga, i stadoše govoriti drugijem jezicima ...« (Dela apostolska, 2 : 1—4). Vatrene epifanije Svetog Duha predstavljaju dosta poznatu temu u istoriji religija: mogu se sresti u Mesopotamiji (§ 20), u Iranu (§ 104) i Indiji (Buda, Mahavira itd.; § 152). Ali kontekst Duhova je precizniji: silni vetar, ognjeni jezici i glosolalija, podsećaju na neka jevrejska predanja u vezi s teofanijom na Sinaju 2 5 (up. § 59). Drugim recima, silazak Svetog Duha se interpretira kao nova revelacija Boga, analogna onoj na Sinaju. Na dan Duhova rodila se hrišćanska Crkva. Tek kada je u njih ušao Sveti Duh, apostoli su počeli propovedati jevanđelje i »činiti mnoga čudesa i znake« (Dela, 2 : 43). Tog dana je Petar uputio prvi poziv narodu na preobraćenje. On i njegovi drugovi su svedoci uskrsnuća Isusa Hrista: »Ovoga Isusa vaskrse Bog« (2 : 24, 32 itd.). Čudo je predvideo još David (2 :31); uskrsnuće je, dakle, eshatološki događaj koji su najavili proroci (2 : 17—21). Petar zahteva od Jevreja: »pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijeha; i primičete dar svetoga Duha« (2 : 38). Te prve besede koje su postale prototip hrišćanske »proklamacije« zvane kerjgma, izazvale su brojna pokrštavanja (3.000, prema Delima, 2:41). Drugom prilikom (pošto je iscelio jednog od rođenja nemoćnog čoveka; 3 : 1—9), Petar savetuje Jevrejima da priznaju grešku koju su iz neznanja učinili osudivši Isusa i da se pokaju, prihvatajući krštenje (3 : 13—19). Dela apostolska nam omogućuju da naslutimo kako je živela prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu (za koju autor upotrebljava grčki naziv eklezija). Vernici očigledno još uvek slede tradicionalne verske propise (obrezivanje muške dece, obredna očišćenja od grehova, praznik odmora sabat, kao i molitve u Hramu). Međutim, često se okupljaju da slušaju propovedi, lome hleb, zajednički obeduju ili pevaju himne Bogu (2 : 42, 46). Ipak, Dela (koja navode brojne primere propovedi nevernicima) ne govore ništa o tim propovedima članovima zajednice. Što se tiče ekonomske organizacije, Dela preciziraju da »svi koji vjerovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno; i tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše« (2 :44—45). Čekali su drugi Hristov dolazak. Uprkos tome što su se hrišćani strogo pridržavali Mojsijevih propisa, raspoloženje Prvosveštenika i saduceja prema njima bilo
* Grč.: zajedničke večere kod prvih hrišćana kao znak opšteg bratstva i ljubavi (prim. prev.). 24 Vid. između ostalog A. D. Nock, Early Gentile Christianity and its Hellenistic Background, str. 73 i dalje, 138 i dalje. 25 Izvore navodi E. Trokme (Trocme), Le livre des Actes et l'histoire, str. 202 i dalje.

272

istorija verovanja i religijskih ideja

je neprijateljsko (4 : 1—3). Dok su držali propoved u Hramu, Petar i Jovan su uhapšeni, izvedeni na sud pred Sinedrion (Veliko veće), ali su ipak potom pušteni na slobodu (4 : 1—3). Drugom prilikom, Sinedrion je zatvorio sve apostole, a potom ih oslobodio (5 : 17—41). Kasnije, verovatno godine 43, jedan od apostola je pogubljen mačem po naređenju Irona Agripe I (12: 1 i dalje), koji je time sebi želeo da osigura podršku kuće Ana. U držanju fariseja bilo je više nijansi. Gamalil — Savlov gospodar — brani apostole pred Sinedrionom. Ali su se fariseji, naklonjeni pokrštenicima iz Jerusalima (»Hebrejima«), neprijateljski ponašali prema prozelitima, regrutovanim među Jevrejima iz dijaspore (»Helenistima«); prebacivali su im da su se odvojili od Crkve i Zakona (6 : 13—14). Zbog toga je 36—37. godine kamenovan Stefan, prvi hrišćanski mučenik (7 : 58—60); »Savle pak bješe pristao na njegovu smrt« (8 : 1). Istoga dana, prognani iz Jerusalima, »Helenisti« se raziđoše po selima Judeje i Samarije (8 : 1). Ubuduće će Crkvom u Jerusalimu upravljati apostoli sa svojim starešinom Jakovom, »bratom Gospodnjim«. Već u to vreme je dolazila do izražaja izvesna netrpeljivost između »Hebreja« i »Helenista«. Prvi su znatno konzervativniji i veći verski formalisti, uprkos tome što su iščekivali parusiju. Strogo se pridržavaju jevrejskih obrednih zakona i izraziti su predstavnici pokreta koji se naziva judeohrišćanstvo. 26 Baš to njihovo strogo poštovanje Zakona Pavle odbija da prihvati (vid. str. 441). U stvari, teško je razumeti to da baš oni, koji za sebe tvrde da su svedoci Hristovog uskrsnuća, upražnjavaju rabinski legalizam. »Helenisti« su predstavljali malu grupu pokrštenih Jevreja, nastanjenih u Jerusalimu. Oni nisu naročito marili za kult koji je slavljen u Hramu. U svojoj propovedi, Stefan uzvikuje: »Ali Najviši ne živi u rukotvorenim crkvama« (Dela, 7 :48). Odlazak »Helenista« ubrzava proces širenja vere među Jevrejima dijaspore, a naročito među mnogobošcima u Antiohiji (11 : 19). Upravo u dijaspori je počela da se razvija hristologija. Titula »Sin čovečiji« koja na grčkom gubi smisao, zamenjena je nazivom »Sin Božiji«, ili »Gospod« (Kirios); izraz »Mesija« je preveden na grčki, Hristos, da bi na k r a j u postao vlastito ime: Isus Hristos. Vrlo rano, misija se okreće mnogobošcima. U Antiohiji, u Siriji, formira se prva značajnija zajednica pokrštenih mnogobožačkog porekla; tu je prvi put počeo da se upotrebljava naziv
i
M Norman Peren im pripisuje Isusove priče i izreke sačuvane u jevanđeljima; pored toga, judeohrišćane karakteriše i njihovo interesovanje za proročanstva; up. The New Testament, str. 45 i dalje. Ali problem je složeniji; up. Jean Daniélou, Theologie du Judeo-Christianisme, str. 17 i dalje; M. Simon i A. Benoit, Le Judcäsme et le christianisme antique, str. 258 i dalje.

rađanje

hrišcanstva

273

»hrišćani« (Dela, 11:26). 27 Iz Antiohije je hrišćanska misija počela da se širi na sve strane po helenističkom svetu. Suočenje jednog jevrejskog mesijskog pokreta i grčke religioznosti i filozofije biće od presudne važnosti za razvoj hrišćanstva. Neocenjiva je zasluga svetog Pavla što je dobro shvatio suštinu problema i što je imao hrabrosti da mu se dosledno suprotstavi, kako bi izborio jedino rešenje koje je smatrao pravednim i koherentnim. Rođen verovatno početkom I veka u Tarsu, u Kilikiji, 28 učio je u Jerusalimu s Gamalijelom, koji je bio »veliki znalac Zakona 1 poštovan od svog naroda« (Dela, 5 : 34). Sam sebe opisuje kao »Jevrejina od Jevreja; po zakonu farisej; po revnosti gonih crkvu Božiju« (Filibljanima, 3 : 5; up. Galaćanima, 1 : 13—14). Dok je učestvovao u protivničkoj misiji, prikazao mu se Hristos na putu za Damask. On je jedini među apostolima koji nije poznavao živog Isusa. U stvari, njegovo pokrštenje je obavio uskrsli Hristos: do jevanđelja koje je propovedao nije došao posredstvom čoveka, »nego otkrivenjem Isusa Hrista« (Gal., 1 : 11—12, Kor., I 2 : 16). Postavši »apostol neznabožaca«, Pavle preduzima duga misionarska putovanja po Maloj Aziji, Kipru, Grčkoj i Makedoniji. Propoveda u mnogim gradovima, osniva crkve, dugo boravi u Korintu i u Rimu. Potkazan od Jevreja i lišen slobode u Jerusalimu, posle dve godine zatočenja izveden je pred imperatorov sud. Dve godine je živeo u Rimu na slobodi, ali pod prismotrom, no Dela se naglo prekidaju, pa k r a j apostola ostaje nepoznat. Umire kao mučenik u Rimu između 62. i 64. godine. Uprkos tome što mu je u Delima posvećeno petnaest (od dvadeset osam) glava i uprkos četrnaest Poslanica koje mu se pripisuju, 29 naše poznavanje života, apostolata i misli svetog Pavla ostaje fragmentarno. Svoje duboko i lično viđenje jevanđelja izlagao je usmeno i, verovatno, na jedan način vernicima a na drugi nevernicima. Poslanice uopšte ne predstavljaju niz poglavlja jedne sistematski vođene rasprave. One produžavaju, rasvetljavaju i utvrđuju određena pitanja doktrine i prakse; pitanja kojima on posvećuje puno pažnje u svom učenju, ali koja u zajednici nisu ispravno shvatana ili čija su, tipično pavlovska rešenja, kritikovali, pa često odbacivali ostali misionari. Stoga odmah treba dodati da Poslanice predstavljaju najstarije i naj27 E. Peterson je ukazao na politički odjek njihovog imena: »Les partisans de Chrestos«: up. Priihkirche, Judentum und Gnosis, str. 64 i dalje. Svetonije, prvi latinski autor koji pominje novu sektu, prenosi da je 49. godine imperator Klaudije proterao Jevreje iz Rima jer su se bunili »podsticani od strane hrišćana (Judaei impulsore Chresto tumultuantes). 88 On svom biblijskom imenu Savle dodaje rimski nadimak Pavle, jer mu je otac bio rimski građanin. 28 Prihvaćena je autentičnost 5 ili 6 poslanica, među kojima su najznačajnije: Poslanica Rimljanima, I i II Poslanica Korinćanima i Poslanica Galaćanima. Međutim i ostale Poslanice izražavaju ili produžavaju istovetnu pavlovsku misao.

18

274

is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja

značajnije dokumente prvobitne Crkve; one odražavaju najozbiljnije krize hrišćanstva u stadijumu njegovog rađanja, ali istovremeno i kreativnu smelost prvog hrišćanskog teologa.

222.

Apostol

neznabozaca

Teologija i kerigma svetog Pavla posledice su njegovog ekstratičkog doživljaja na putu za Damask. S jedne strane, on u uskrslom 30 Mesiji vidi Sina kojeg je Bog poslao radi spasenja ljudi od grehova i od smrti. S druge strane, pokrštenje uspostavlja neku mističnu vezu s Hristom. Prema Pavlu, njegov doživljaj ima sličnosti s razapinjanjem na krst (Galaćanima, 2 : 19); on sada »um Hristov« (Kor. I, 2 : 16), odnosno »duh Božiji« (7 : 40) ima. Bez ustezanja se poziva na »Hrista što u meni govori!« (Kor. II, 13 : 3; Rimljanima, 15 : 18). Pravi aluzije na mistično očaranje »do trećeg neba« i na »otkrovenja« koja mu je pružio Gospod (Kor. II, 12 : 1—4, 7). Te »znake i čudesa« mu je dao duh Božiji »za poslušanje neznabožaca rečju i delom« (Rim., 15 : 18). Uprkos tom privilegovanom doživljaju, Pavle uopšte ne traži neki povlašćen položaj koji bi ga izdvajao od drugih. Kroz sveto krštenje svaki vernik stupa u mističnu vezu s Hristom. Jer, »svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se«; »s n j i m se pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo« (Rim., 6 : 3—4). Uz pomoć krštenja, hrišćanin »u Hristu, nova je tvar« (Kor. II, 5 : 17); on je postao deo jednog mističnog tela. Kršteni jednim Duhom »mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji ili Grci, ili robovi ili sami svoji; svi se jednim Duhom napojismo« (Kor. I, 12 : 13). Smrt i uskrsnuće nakon potapanja u vodu predstavlja dobro poznat mitsko-ritualni scenario koji odgovara veoma rasprostranjenom akvatičkom simbolizmu.®1 No, sveti Pavle povezuje sakrament krštenja s jednim bliskim istorijskim događajem: sa smrću i uskrsnućem Isusa Hrista. štaviše, ne samo da krštenje obezbeđuje novi život vernika, već i njegovu transformaciju u deo mističnog Hristovog tela. Takva jedna koncepcija je bila nezamisliva za tradicionalni judaizam. S druge strane, ona se razlikovala od svih praksi krštenja koje su se u to vreme primenjivale, na primer, od prakse esena kod kojih su brojne ilustracije omogućavale očišćenje od grehova (vid. str. 448). Podjednako strana judaizmu je i sveta tajna euharistije. Baš kao i krštenje,
30 Pavle je bio poslednji čovek pred kojim se pojavio uskrsli Hristos (Kor. I. 15 : 8). 31 Up. Traité d'Histoire des Religions, §§ 64 i dalje; Images et Symboles, poglavlje V.

7 : 7 i dalje). up. on nije mogao znati da li je grešnik ili nije (Rim. Jedna od najznačajnijih savremenih teologija osniva se na slavnom komentaru Karla Barta (Barth) (videti III tom). misija u Palestini nije postigla bogzna šta. 4 : 3).. Spasen j e je za svetog Pavla ravno mističkoj identifikaciji s Hristom.. 6 : 23) 3 2 Takva jedna teologija morala je neizbežno suprotstaviti svetog Pavla judeo-hrišćanima iz Jerusalima. U svakom slučaju. »svi koji se samo u Zakon uzdaju. Euharističkim pričešćivanjem on u stvari asimiluje telo i krv Gospoda (Kor. pod kletvom su« (Gal. Biti podložan Zakonu isto je što i biti »pod stihijama sveta zarobljen« (Gal.. od mesa udavljenog i od bluda« (Dela. Međutim. nasuprot tome. Uopšte.rađanje hriscanstva 275 euharistija integriše vernika u Crkvu koja predstavlja mistično telo Hristovo. Smela i enigmatična egzegeza tog dubokog teksta podstakla je mnoge na razmišljanje. 6 : 14. 1 : 20—32). za82 Treba istaći da je Poslanica Rimljanima — u kojoj su razrađene teologija milosti Božije i soteriologija krsta — najznačajniji rukopis svetog Pavla.. 18* . predstavljaju dar Božiji. život večni u Hristu Isusu Gospodu našem« (Rim. Oproštaj je »dar Božji«. sveti Pavle je bio prinuđen da se suprotstavi i nekim opasnostima koje su ugrožavale njegove Crkve. Oni koji ueruju imaju Isusa Hrista u sebi (Kor. jer su u n j o j jednim delom očuvani jevrejski propisi. od krvi. dok nije poznavao Zakon. i Jevreji i mnogobošci do spasenja mogu doći samo uz pomoć vere i svetog pričešća. II. oni »gradeći se mudri. Ovi su zahtevali prethodno obrezivanje pokrštenih mnogobožaca i zabranjivali im prisustvovanje zajedničkim obedima i proslavama euharistije. Posle sukoba o kojem Pavle u Poslanici Galaćanima (2 : 7—10) i Delima (15) daje suprotne iskaze. a posebno ovaploćenje. za jednog Jevrejina je uzaludno da sledi obredne i moralne propise Tore: sam od sebe. Obraćeni mnogobošci su jedino imali da se uzdržavaju »od mesa žrtvovanog idolima.) verovatno je rezultat njegovog sopstvenog iskustva: uprkos svemu što je mislio i činio — pa čak i za pristanak na kamenovanje Stefana — Bog mu je dao oproštaj. 3 : 24. 10 : 16—17. tonući u idolatriju koja je izvor svakog zla i pokvarenosti (Rim. Ogroman značaj koji Pavle pridaje milosti Božjoj (Rim. Apostol neznabožaca je svakako ne bi prihvatio.. dve strane su se sastale u Jerusalimu da bi došle do kompromisnog rešenja. izazivajući brojne krize koje su tokom petnaest vekova jednovremeno i razdirale i obnavljale hrišćanstvo. I.. smrt i uskrsnuće Isusa Hrista. čovek je tek kroz instituciju Zakona postao svestan greha. poludeše«. Iskupljenje. iako su mogli poznati Boga kroz dela njegova. Što se tiče mnogobožaca. Istinu govoreći. Drugim recima. 15 : 29). 11 : 27—29). čovek ne može steći oproštaj. sastanak u Jerusalimu je potvrdio neočekivani uspeh hrišćanske misije među neznabošcima. Mnogi teolozi tu poslanicu smatraju najznačajnijom knjigom Novog zaveta. Prema tome. Verovatno je ta odluka doneta u Pavlovom odsustvu. 3 : 10). 23 itd. 13 : 5). to jest.

I. smatrali su da im je ubuduće sve dopušteno (6 : 12). pa time i slobodu. Pavle ne odbacuje aspiracije za superiornom obdarenošću. Opijeni svojim ekstazama i svojim moćima. U Korintu. Apostol pokušava da se prilagodi. sofia. vernici priželjkuju da posredstvom svetog Duha dođu do duhovnih darova ili »harizmi«. 5 : 8). Kor. Pavle čak usvaja i neke koncepcije koje su potpuno strane judaizmu i ranom hrišćanstvu. kyrios. misterion. to rešenje je. grčkog porekla. a ljubavi nemam. Originalnost svetog Pavla je u tome što je povezao besmrtnost i uskrsnuće. Tako on. potom slede duhovni darovi učitelja i iscelitelja (12 : 28. Međutim. 14 : 1—5). ništa sam«. up. u stvari. § 146) i gnosticizma (§ 230). ili praporac koji zveči. 1 : 23.). 34 Uskrsnuće Spasitelja obezbeđuje uskrsnuće hrišćana (Kor. i ako imam svu vjeru da i gore premještam. (13 : 1—13). 15 : 12 i dalje). Grci su. a ljubavi nemam. što dublje zalazi u helenističku sredinu. I. susreće se takođe i kod nekih hrišćanskih i islamskih mističkih struja (up. da upotrebimo njegov izraz: što »vaskrsava«. 34 Podjednako teško je bilo razumeti i nadu u eshatološko obnavljanje sveta.33 Pavle ih podseća da su tela »Hristovi udovi« (6: 15).276 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jednice koje je on osnovao. Reč je. blizak helenističkim sredinama. štaviše. čak i prostitucija (6 : 15— 16). naprotiv. Sve u svemu. Tibet itd. tražili najsigurnije načine da se oslobode materije. I. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje. on je upoznao teškoće propovedanja »Hrista razapeta. dar proricanja. III tom). 1 : 23). prevodilački dar itd. 12 :4 i dalje). stvorilo druge probleme. štaviše. »duhovno telo« (pneumatikos) je ono što proživljava smrt (ili. sve m a n j e govori o eshatološkom iščekivanju. U »harizme« su spadale dar viđanja. itd. {Kor. up. Doktrina »duhovnog tela« se može pronaći i u nekim drugim religijskim tradicijama (Indija. uostalom. Uskrsnuće tela u koje je verovala većina Jevreja činilo se besmislenim Grcima koje je zanimala isključivo besmrtnost duše. Bolje nego iko. I. pa onda ona kojom raspolaže prorok. Pored toga što često koristi helenistički religijski rečnik (gnosis. o »fizičkom 33 Taj fenomen se može pronaći na mnogim mestima u istoriji indijske religije (up. koja spada u vrhunce misli ovog apostola: »Ako jezike čovječije i anđelske govorim. Verovatno je sveti Pavle prihvatio traženje harizmi shvatajući neophodnost prevođenja poruke jevanđelja na jedan verski jezik. 15 : 44 i dalje). ali dodaje: »Ja ću vam još bolji put pokazati« (12 : 31). život posle smrti nije u potpunosti bestelesan. Pavle takođe prihvata i koncepciju. neki vernici su poverovali da su stekli Duh. u potpunosti prihvata dualističku ideju. na primer. čudotvorna moć. . soter). Kor. osnovnu u gnosticizmu. o besmrtnosti stečenoj neposredno posle smrti (Filibljanima. on razrađuje hijerarhiju harizmi: najznačajnija je apostolska. glosolalija. onda sam kao zvono koje zvoni. međutim. mogu se uočiti dosta značajne novine. o verskoj praksi koja je bila dosta popularna u helenističkom svetu: traganje za verskim ushićenjem — entuzijazmom. Jevrejima dakle sablazan. a Grcima bezumlje« {Kor. II. Sledi himna ljubavi prema bližnjem.

problem istorijske sadašnjosti i dalje opterećuje savremenu hrišćansku misao. 13 : 1—7). Pavlova hristologija se razvija oko uskrsnuća. i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije. novo stvaranje posle kojeg će svet opet steći prvobitno savršenstvo. I. a potom se vraćaju na nebo. 2 : 14—15. Pa ipak. on podseća Rimljane da je »sad bliže spasenije negoli kad vjerovasmo. demijurzi. Kosmosom vlada zlo zbog čovečjeg pada.9). 15 : 5l: »Evo vam kazujem tajnu. I. »Prvi je čovek od zemlje. t a j događaj otkriva ko je Hrist: on je sin Božji i Spasitelj. Jevreji su otpočeli rat protiv Rimljana. 13 : 11—12). pisanu 51. ali spasenje je. godine. Analogne koncepcije se mogu naći u teologijama hinduista (avatar) i budista (Bodhisatva). U svoju najstariju poslanicu. 37 Up. a potom mi živi koji smo ostali zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo.) koja silaze na zemlju da bi poučila ili spasla ljude. godine razaranjem Jerusalima i rušenjem Hrama. Pavle unosi »besedu o Gospodu« 37 u vezi s parusijom: »Jer će sam Gospod sa zapoviješću. Noć prođe a dan se približi« (Rim. drugim recima »stihije« (Gal. ili. kojim sada vladaju »kneževi« (Kor. 39 U arhajskim mitologijama postoji više tipova natprirodnih bića (sinovi Božji. Veliki ugled koji je sveti Pavle stekao u staroj Crkvi dobrim delom je posledica katastrofe koja je uzdrmala judaizam i sprečila razvoj judeo-hrišćanskih tendencija. Uprkos bezbrojnim rešenjima predloženim počev od k r a j a I veka. Međutim. na koj o j insistiraju gnostici. Šest godina docnije. II.. On odbacuje razliku. Kor. 35 Hrišćanin se trudi da se oslobodi telesnog. Drugo dualističko obeležje je suprotstavljanje Boga svetu. Tokom života ovog apostola.. i s trubom Božijom sići s neba. On insistira na tome da hleb koji se jede treba zaslužiti radom (Sol.rađanje hrišćanstva 277 čoveku« koji je inferioran i suprotstavljen »duhovnom čoveku«. u stvari. 66. mesijanske i milenarističke ličnosti itd. godine u Korintu.. Međutim. I. i tako ćemo svagda s Gospodom biti« (4 : 16—17). Pavlova teologija u osnovi ostaje biblijska. s glasom aranđelovijem. zemljan. njegov uticaj je bio dosta skroman. kako bi postao čisto duhovno biće (pneumatikos). rat je završen 70. pokoravanje vlastima i plaćanje poreza (Rim. drugi je čovek Gospod s neba« (15 : 47). 2 : 8). i traži strogo poštovanje zakona. heroji civilizatori. Solunjanima poslanicu prvu..« 35 . između svemogućeg Boga snasitelja i zlog demijurga koji je stvorio svet. Posledice te ambivalentne valorizacije sadašnjosti (u očekivanju parusije istorijslco vreme protiče i mora se poštovati) veoma brzo su se osetile. malo posle njegove smrti. 4 : 3. 57. Hristološka drama podseća na soteriološki scenario koji je tada bio dobro poznat ali čiji su prvi izrazi mnogo stariji: 3 6 Spasitelj silazi s neba na zemlju da pomogne ljudima i zatim se ponovo vraća na nebo pošto je obavio svoju misiju. 3 : 8—10). Kor. iščekivanje parusije ne treba da ometa normalni život u hrišćanskim zajednicama.

§ 202). bacilo je novu svetlost na sve ono što znamo o jevrejskim apokaliptičkim pokretima i o korenima hrišćanstva. složenošću te apokaliptičke sekte. »Opaki sveštenik«. optužuju »bezbožnog Sveštenika« da je podstakao njegovo ubistvo. U stvari. on je anticipirao sijansku eru. Branioci su verovatno pobijeni.278 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja 223. pored komentara nekih od knjiga Starog zaveta. Međutim. pa čak i pripremao napad na Kumran. a s druge. Otkrivanje tih rukopisa između 1947. Okolnosti pod kojima je umro »Učitelj pravde« ostale su nam nepoznate. prema tome. na obali Mrtvog mora. verovatno bi trebalo da bude Simon. kao i ulozi koju su imali u ratu Makabejaca (up. 157—160. Krosa (Cross). ali ga je ubio guverner Jerihona (Prva knjiga o Makabejcima. Kada je Simon (142—134) predložen za »večitog vođu i velikog sveštenika« i prvosvešteničko zvanje od zadokita zauvek prešlo Hasmonejcima. 375 i dalje. i nekoliko originalnih rasprava. 38 Protivurečnosti između dve kategorije dokumenata — kumranskih rukopisa i svedočanstava klasičnih autora — mogu se objasniti. kojeg su njegovi sledbenici nazivali »Učitelj pravde«. »Učitelj pravde« je s grupom vernika napustio Jerusalim i sklonio se u Judejsku pustinju. poznati po svom verskom žaru. Dok je Mojsije omogućio stvaranje Starog saveza. Ti dokumenti omogućavaju da se u grubim crtama rekonstruiše istorija sekte. godine. analizu tekstova F. 16 : 11 i dalje). Les écrits esséniens. . i 1951. up. vid. »Rasprava o disciplini«. čini se izvesnim da su i u drugim oblastima Palestine postojala esenistička jezgra. imali su dovoljno vremena da uoči poraza znatan deo svojih rukopisa sakriju u velike glinene ćupove. koji se s toliko mržnje pominje u kumranskim tekstovima. Njene preteče su bili hasidi. 39 A. The ancient library of Qumran. str. do tada poznatu samo iz šturih informacija koje daju Josip Flavije. M. str. bio je jedan zadokit. osnivanjem eshatološke zajednice u Kumranu. naučnici su identifikovali monašku zajednicu na obali Mrtvog mora kao misterioznu sektu esena. s jedne strane. Osnivač kumranske zajednice. Navedimo najznačajnije: »Svitak o ratu između Sinova Svetlosti i Sinova Tame«. no. »Učitelj pravde« ga je obnovio. pripadnik legitimnog i k r a j n j e ortodoksnog svešteničkog reda. a potom i neki drugi istraživači. godine. »Psalmi zahvalnosti« i »Komentar o Habakuku«. jedan odred Vespazijanove vojske napao je i razrušio Kumranski »manastir«. nedovoljnom informisanošću ovih poslednjih. 38 Među dosad dešifrovanim i izdatim rukopisima nalazi se. on je proganjao »Učitelja pravde« i u njegovom egzilu. početkom leta 68. u dokumentima nema eksplicitnih podataka o tom zločinu. Dipon-Somer (Dupont-Sommer). Zajednica u Kumranu ne predstavlja esenizam u potpunosti. smešten u srcu pustinje. Filon i Plinije Mlađi. 39 Njegovi učenici i vernici slavili su ga kao glasnika Božijeg. Eseni iz Kumrana Za vreme rata.

str. 7 : 1—25. plan te eshatološke borbe. poseduje moć proricanja.000 konjanika. 40 I hrišćani su takođe očekivali drugi dolazak Hrista u sjaju i slavi. Yadin. prvi hrišćani su živeli među svetom i predstavljali su jednu misionarsku zajednicu. 226 i dalje. ali Hrista kao sudije i spasitelja. str. 41 Cross. 1 Krosa. 221). . No. jedan od stručnjaka. delo. ezoterični smisao Svetih rukopisa i koji. carski i proročki elementi. ¡145 i dalje. povrh toga. vid. smatrali narodom Novog saveza. u stvari. rat koji će sam Bog trijumfalno okončati. u oba mesijanska učenja koegzistiraju sveštenički. Međutim. Za esene. tačnije. specijalisti su zapazili velike sličnosti između esenskih i ranohrišćanskih religijskih koncepcija i prakse. delo. 42 Najznačajniji odeljak »Dokumenta iz Damaska«. a ujedno i odeljak 0 kojem se najviše raspravljalo. kao i za hrišćane. Iz nekih tekstova se može zaključiti da će Učitelj na k r a j u vaskrsnuti. Vojska Sinova svetlosti sastojaće se od 28. 369 i dalje. koji će povesti Izrael u rat protiv nevernika. itd. str. Mobilizacija će trajati 6 godina. istovremeno i kao cara i sveštenika »Melhisedekova reda« (6 : 20. oni su očekivali dolazak jednog eshatološkog proroka (koji se prema Novom zavetu već bio pojavio u liku Jovana Krstitelja) i dva Mesije: Mesije-sveštenika koji će ih posvetiti i Mesije-cara.000 pešadijskih vojnika i 6. Njegovi učenici su mu pripisivali mesijanski rang: on je Učitelj koji otkriva pravi. Obe su sekte. jeste onaj koji komentariše Brojeve. a potom će otpočeti rat koji će trajati 29 godina. »Učitelj pravde« je zaveo Novo doba. u literaturi iz Kumrana ne može se naći Mesija koji je već postojao (drugi Adam. Dipon—Somer. Danas smo.). oni nisu delili ideologiju Svetog rata. Međutim. kao i brojne izraze koje često koriste autori Novog zaveta. prevode i analize kod Dipon—Somera. među njima postoje isto tako i velike razlike. The Scroll of the War of the Sons of Light against the Sons of Darkness. str. smatra da »ako su eseni očekivali povratak 40 Vid. 21: 18. Kumranska zajednica je bila strogo monaška. no. 42 No. Mesija će se pojaviti na k r a j u vremena i njemu će zauvek pripasti Carstvo. a biće ojačana velikim brojem anđela. »Svitak o ratu između Sinova svetlosti i Sinova tame« predstavlja. bile i apokaliptičke i mesijanske: eseni su sebe. u stanju da shvatimo istorijsku i duhovnu sredinu (Sitz im Leben) jedne jevrejske apokaliptičke sekte. Kros. 221 i dalje. isto kao i hrišćani.rađanje hrišćanstva 279 Već posle objavljivanja prvih tekstova. Y. Mesija još nije postao Spasitelj nebeski i dva mesijanska lika nisu sjedinjena. delo. nav. podjednako. Esenske paralele osvetljavaju izvesne aspekte Isusovih propovedi. nav. nav. Sin čovečiji). Poslanica Jevrejima prikazuje Isusa kao Mesiju. prema Isusovom učenju. prof. Kros u toj interpretaciji vidi napor prvobitne Crkve da hristologiju prilagodi esenima i njihovom očekivanju Mesije ili. zahvaljujući tim novim dokumentima. kao što je to učinjeno u hristologiji prvobitne Crkve. 41 Kao eshatološka ličnost. da kroz jednu ličnost ponudi ostvarenja svih mesijanskih nostalgija iz prošlosti (nav delo. str. štaviše.

str. pa čak i sakramenti zajednice. 15 : 12). up.« 44 4 . a t a j izraz se može naći i u Novom zavetu (»skupština« koja bira svoje predstavnike. kao svešteničkog Mesije. Baš kao »lomljenje hleba« za hrišćane. kultom i egzegezom) rukovodili su sveštenici koji su to postajali po naslednom pravu. koje je imalo za cilj uvođenje krštenog u zajednicu. već o privremenoj askezi čiju je potrebu nametnuo neizbežni eshaton. 235—236. Tekstove je analizovao Kros. Kor. Isto tako. str. Grupa koja je upravljala zajednicom zvala se rabim (rabbim) (što doslovno znači »mnoštvo«). onda su oni svoju nadu izražavali na k r a j n j e indirektan način« (str. Nije se radilo o asketizmu u pravom smislu te reči. ali se među njima isto tako uočavaju i neke veoma značajne razlike. Dela. videli smo (§ 202) da sva jevrejska apokaliptička literatura veliča ezoterično znanje. da će i oni koji imaju žene biti kao i oni koji nemaju. Takve koncepcije mogu se naći i u Pavlovim Poslanicama. posvećeni u apokaliptičku gnosu koju je otkrivao »Učitelj pravde«. 13 : 7—9). laici su bili zaduženi za sticanje materijalnih dobara. Taj unutrašnji krug bio je formiran od dvanaest laika i tri sveštenika. Primenjujući specijalni postupak pešer (pesher). prva 7:29—31: » . ni kod Filona. verska spoznaja je. zajednički obed je za esene značio anticipaciju mesijanske gozbe. 237—238. Oni koji su imali pristup »saznanju«. tekstove ikoje navodi i komentariše Kros. predstavljala otkrovenje eshatološkog reda. to jest. 299) što je u suprotnosti sa upornošću s kojom Novi zavet razvija tu ideju. Upućivanje u viši red. naročito počev od druge generacije. Najviši položaj imao je »starešina« [mbaken (mbaqqen)].44 Treba podvući još jednu činjenicu: sličnost hermeneutičkih metoda egzegeze esena i autora Novog zaveta. Njegova funkcija podseća na funkciju »pastira« ili episkoposa kod hrišćana. pre svega. smatrani su ezoteričnim.. hrišćani su pridavali izuzetan značaj gnosi: nestrpljivo su tražili predznake parusije.4® Članovi zajednice su se uzdržavali od ženidbe jer su sebe smatrali ratnicima u svetom ratu. kao i u jevanđeljima po Mateju i po Jovanu. . eseni su u proročanstvima Starog zaveta otkrivali precizne informacije o savremenoj istoriji i na t a j način predviđali događaje koji neposredno predstoje. 96—99.280 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja njihovog učitelja. . 85—91. posl. Organizacija i obredni sistemi dve aookaliptičke sekte začuđujuće su slični. znali su da veliki rat upravo treba da otpočne. Zajednica esena je bila istovremeno i sveštenička i laička. bilo praćeno godišnjim obrednim ilustracijama. vrhovni vođa morao se ponašati kao »pastir« (»Dokument iz Damaska«. j e r je ostalo vrame prekraćeno. Uostalom. Up.. U Kumranu je inicijacijsko krštenje. Verskim aktivnostima (propovedima. Jer ' Up. Za esene. metoda kakve se ne mogu naći ni u rabinskom judaizmu.

u jovanovskoj literaturi je. U vezi sa ezoteričkim svojstvom »spoznaje« (tj. videti F. uprkos činjenici da borba još traje. istovremeno. 4 : 6). Knez svetlosti ili Duh istine se iskazuje kao pomagač Sinova svetlosti. Dualizam svetlost — tama. dok eseni očekuju eshatološki rat. Jeremias. neki od begunaca su se verovatno priključili hrišćanskim jezgrima u Palestini. vodi se. pod uticajem Anđela tame.46 Prema doktrini esena. koju pominje Jovan (14 : 17.. »svetlost života (8 : 12). ne treba zaboraviti da se slične slikovite predstave mogu pronaći u Starom zavetu. § 228). Hristos je obećao da će ga poslati da svedoči i posreduje u korist vernika. 64 i dalje. 4 : 13). »duh istine i duh prevare« (Prva poslanica Jovanova. U spisima iz Kumrana nalaze se mnogi. up. a i u ostalim semitskim religijama.rađanje hrišćanstva 281 »telo« ne može stupiti u carstvo Božije. 58 i dalje. W. Prva poslanica Jovanova govori o »deci Božijoj« i »deci đavolovoj«. Takva 45 Up. Davies. 16 : 13. Nötcher. Posle razaranja Kumrana i rasterivanja esena. »Knez tame«. 11 :25—30». ali da Paraklet neće govoriti u svoje ime. No. gnose) u kumranskoj literaturi i u Novom zavetu. U svakom slučaju. K. Jev. specifično Jovanovi izrazi. . u stvari. D. Zur theologische Terminologie der Qumranische Texte. 207. 3 : 5: »ako se ko ne rodi vodom i Duhom. kriza prošla. str. Satana. podrazumeva Božiji ili Hristov duh (Prva poslanica Jovanova. po Jovanu. uglavnom. kao i kod hrišćana. Ali. 15 : 26. Die Abendmahlworte Jesu. tokom prva dva veka u hrišćanstvu su bile prisutne apokaliptičke i ezoteričke tradicije i one su podsticale gnostičke tendencije (up. 299 i dalje. Eshatološki scenario esena poređen je s nekim Jovanovim tekstovima. t a j n a gnosa i ezoteričnost čine sastavni deo apokaliptičke »metode«. Borba između ta dva Duha i njihovih duhovnih armija. Treba istaći još jednu razliku: u jovanovskoj literaturi pod Duhom se. između ljudi. kao npr. J. ne može ući u carstvo Božije«. posebno str. u Tipiku. Analogije između teološkog jezika esena i jevanđelja po Jovanu takođe su veoma upadljive. 13—17. ali i u srcu svakog »Sina svetlosti« [Priručnik o disciplini (Tipik) 4:23—26]. Izgleda. « Odgovarajuće pojmove u kumranskim tekstovima navodi Kros. »sinovi svetlosti« (12 : 36). str. str. Slično tome. svet je poprište borbe između dva duha koje je Bog u početku stvorio: Duha istine (koji se još zove i »Knez svetlosti« ili »Anđeo istine«) i Duha zla ili pokvarenosti. Deca pravde ponekad padaju u greh. odnosno. Kuhn. 4 : 1—6). a posebno egzaltacija svetlošću kao najvišom epifanijom Duha. »Die Sektenschrift u. str. »Knowledge' in the Dead Sea Scrolls and Mt. G. iako ih vodi Knez svetlosti. nap. Eliade. »ko uistinu čini ide k videlu« (3 :21). već samo »duh«. savetujući vernicima da ne dopuste da ih zavede đavo (31 : 7—10. itd. sam Belial. 45 Sve u svemu. 15 i dalje. ukazuju na uticaj iranskih ideja. ovaj drugi je. Tipik (3 : 17— 23) podseća da. jer je Isus Hrist već nadvladao Zlo. die iranische Religion«. kod Jevreja.) vodi poreklo iz jedne teologije koja je analogna onoj u Kumranu. međutim da ličnost parakleta. Mephistophäles et l'Androgyne.

preobratili su dva anđela s Jehovinog dvora (up.282 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jedna funkcija. Eshatologija esena je stvorena iz tradicije koju je prenosilo sveštenstvo. Uprkos brojnim sličnostima koje smo pomenuli. Zahvaljujući toj školi koju je osnovao R. za hrišćane je jedan od znakova da je nastupilo Carstvo baš ozdravljenje invalida (slepi koji progledaju. Najveći verski vođa tog veka. 48 224. strukture esenizma i ranog hrišćanstva su različite. iranski uticaji. Eklezijastička istorija. hrišćani se trude da dopru do svih društvenih slojeva. umro je kao mučenik starešina judeo-hrišćanske zajednice u Jerusalimu. koreni hrišćanske eshatologije pružaju se do proročanstava Starog zaveta. Taj događaj označava raskid Crkve i judaizma. Međutim. Eseni su isključivali iz svoje mesijanske gozbe sve nečiste i fizički ili duhovno deformisane. tj. Jakov. nav. predstavljaju centralni »događaj« koji razdvaja ta dva mesijanska društva. III. spasene su duhovne 47 Cross. duhovna sloboda koja je zamenila disciplinu koju je propisivao Zakon. kao i autor jovanovskih spisa. Eseni. nemi koji progovore itd. ostali su pobegli u sirijske i maloazijske gradove i u Aleksandriju. oduvek je mučila egzegete. . 241 i dalje. 82. 3). podseća na prototip anđela — glasnika iz Kane. str. anđelu ili božanskom glasniku. 203) u inkarnaciju dva suprotna principa: dobro/zlo. selu u blizini Jafe. Kašnjenje parusije Pošto je odbio da učestvuje u mesijanskom ratu protiv Rimljana. koji se snažno suprotstavljao oružanom ustanku. Rušenje Hrama. kao što su različiti i ciljevi koje ovi pokreti sebi postavljaju. Tit mu ie dopustio da osnuje versku školu u Jabnehu. Jokanan ben Zakai (Jochanan ben Zaccai). Najzad.) i uskrsnuće mrtvih. on odgovara jednoj ličnosti s Jehovinog nebeskog dvora. 5. koji su bili pod jakim uticajem iranskog dualizma. 40 četiri godine ranije. nasuprot njima. Eseni održavaju i učvršćuju sveštenički separatizam. Spisi iz Kumrana nam omogućuju da razumemo poreklo Parakleta. bio je za vreme opsade Grada evakuisan u mrtvačkom kovčegu. 47 Međutim. svetlost/tama. Jokanan. pre svega religijski dualizam i angelologija. Malo vremena potom. 214.. str. R. uskrsnuće Isusa i dar Svetog Duha. koja se nije mogla očekivati od svetog Duha. nap. Ovo odbijanje je za ustanike značilo da hrišćani 49 neće da se solidarišu s nacionalnom sudbinom Izraela (Eusebije. 62. godine proteran u Pelu u Transjardaniji. 48 Cross. dele tu teologiju i eshatologiju palestinskih sinkretista. delo. i judaizam je opstao baš zahvaljujući jednom sličnom gestu. deo judeo-hrišćana je 66. istina/laž. morfološki.

52 Na k r a j u se nametnulo ovo treće objašnjenje. 52 Up. smrti i uskrsnuću Isusa. pošto je pobeđen na nacionalnom planu.. kao i veća valorizacija Misne i. sir. to jest. lišeni svetilišta. Odgovori koji su davani na njih mogu se svrstati.rađanje hrišćanstva 283 vrednosti jevrejskog naroda. Poslanica Petrova). on je izložen poruzi i umire na krstu. Nasuprot tome. Introduction. a za to odlaganje se nudi teološko opravdanje: potreban je određeni period vremena za misionarsko delovanje Crkve (npr. Razaranje Svetog grada i rušenje Hrama naglo su izmenili versku orijentaciju.. u stvari. pretila opasnost da potpuno iščezne. kašnjenje parusije izazivalo je neugodna pitanja. § 204). Jevanđelje po Jovanu). to su prva jevanđelja. jedinog mesta na kome je bilo moguće upražnjavati kult.50 Za vreme rata je i među samim hrišćanima došlo do ponovnog izbijanja apokaliptičkog entuzijazma: nadali su se intervenciji boga. kojem je. jačanje Zakona i Sinagoge. Talmuda. Uskrsnuće je. Isus—Mesija se uopšte ne razlikuje od ostalih ljudskih bića. uglavnom. Jer. nadali su se da će on ubrzati druci Hristov dolazak. međutim. Jevanđelja po Mateju i po Luki). to jest. najzad. 51 Posle katastrofe 70. oni su istovremeno otkrivali i njen uzrok: Jehova se spremao da kazni svoj narod zbog njegovih bezbrojnih neverstava. Pa ipak. ovog puta su apokalipse najavile kao potpuno izvesnu konačnu pobedu Boga u eshatološkoj bici protiv sila zla. u tri kategorije: 1) još odlučnije se tvrdi da u neposrednoj budućnosti predstoji parusija (npr. »On change and adaptation in Judaism«. godine. produžavaju paradoksi s kojim su se susretali prvi vernici: u suštini. Jevanđelje po Marku predstavlja odraz i produžetak te apokaliptičke nade. t a j nepobitni dokaz ne prihvataju svi. Posledice te odluke bile su. Prvima je rušenje Hrama postavilo još ozbiljniji problem od onog pred kojim su se bili našli njihovi preci šest vekova ranije. potvrda njegovog božanskog porekla. ali »reformisan«. str. Ali drugo rušenje Hrama ostavilo je duboku belegu u razvoju judaizma. vernici su bili primorani da se ograniče na molitve i versko obrazovanje. (Za većinu Jevreja je dolazak Mesije podrazumevao nacionalno oslobođenje so Judah Goldin.. uostalom. hrišćani su počeli da prikupljaju i beleže jerusalimska predanja o životu. iako Božji sin. 3) parusija je već nastupila. kada su proroci predskazivali katastrofu. istinski »poslednji čin« (eshaton) i hrišćani već mogu da stupe u »novi život« (npr. jer razapinjanje na krst i uskrsnuće Isusa predstavljaju. 2) parusija se pomera u dalju budućnost. . 290 i dalje. pre svega. 41. delovanju. Njime se. Odgovor na tu neočekivanu i nerazumljivu katastrofu bio je dat u Jabnehu: judaizam će nastaviti da postoji. Perrin. 51 Međutim. kako Jevreja tako i hrišćana. oslobođen praznih apokaliptičnih nada i mesijanizma i isključivo sledeći učenja fariseja (up.

»obesvećenjima« koja se privode kraju u savremenom hrišćanskom svetu (videti III tom). Ova nova interpretacija dijalektike svetog. unrošćavanje sakramentalnog života. objavila u istorijski usko ograničenoj ljudskoj zajednici — Crkvi. u brojnim »obesvećenjima« (demitizacija jevanđelja i tradicije. potvrđenog uništenjem Zla i okončanjem Istorije — sve više preovladava uverenje da se duhovni život može unaprediti i usavršiti na ovome svetu i da se istorija može preobraziti. ali celokupna hrišćanska zajednica može postati primer svetiteljskog života i na taj način podsticati druge na preobraćenje. Reč je. antimističke tendencije. drugim recima. ali ona se očituje. carstvo Božije. na k r a j u krajeva. produžava se sve do naših dana. tj. kako u ispovedanju vere. kao i društvenoj funkciji Crkve itd. tako i u teološkim spekulacijama. Ta revalorizacija parusije otvara mnogobrojne mogućnosti.). izgleda paradoksalno.) Od tog doba od parusije se očekivalo da će primorati nevernike da pristupe hrišćanstvu. posvećivanje izuzetne pažnje etičkim vrednostima. o onom istom dijalektičkom procesu. do koje se došlo kroz identifikaciju Carstva i Crkve. Umesto poznatog scenarija — parusije. njega ne mogu odmah i svi da vide. Istina.284 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja i vidljivu promenu ustrojstva sveta. Carstvo Božije je već uspostavljeno. isto kao što ni Mesiju. banalizacija liturgije. . nije mogla da vidi većina Jevreja — i kao što božansko poreklo Hristovo ne mogu da shvate nevernici. umanjivanje značaja verskog simbolizma. da istorijska egzistencija može dostići savršenstvo i blaženstvo carstva Božijeg. Carstvo će Dostati »vidljivo« pre svega za one koji veruju. dobro poznatom u istoriji religija: epifanija svetog u nekom profanom objektu koji jednovremeno predstavlja i kamuflažu. Autor Jevanđelja po Jovanu i njegov krug vernika su na veoma smeo način objašnjavali odlaganje parusije. pre svega. kao konkretnog ispoljavanja Božjeg trijumfa. jer ono što je sveto nije očigledno za svakog koji pristupi objektu u kojem se sveto objavljuje. inkarniranog u istorijskoj ličnosti Isusa. Ovog puta se svetinja.

čega su se mnogi bojali. str. neopitagorejac Nigid Figul je najavio početak kosmičko-istorijske drame koja će označiti k r a j Rima. kasnije prihvaćenih orijentalnih religija učvrstio se uz pomoć gradskog proletarijata. Horacije nije krio svoje strahovanje za skoru sudbinu Grada (Epode XVI). pa i istoriju Rima. izgledalo je da je vaspostavila pax aeterna. Pored toga stara opsesija o k r a j u Rima 1 kao da je tom prilikom dobila potvrdu u krvavim događajima onovremene istorije. novo izdanje. uspeh drugih. Kada je Cezar prelazio Rubikon. kao i velikog b r o j a stranaca nastanjenih u Rimu. . Pharsalia. Tokom dva poslednja veka Republike tradicionalna religija — tj. po sto godina dugih meseci« ( Le Mythe de l'eternel retour. 120 godina posle osnivanja Grada shvaćeno je da dvanaest orlova koje je video Romul. Kao i svuda u doba helenizma. ta učenja. religioznost se ispoljavala u znaku boginje Fortune (Tihe) i astralnog fatalizma (§ 205). vladavina Avgusta. recimo. Jer. 1 »U svim istorijskim krizama dva sumorna mita su opsedala rimski narod: 1) život Grada se gasi budući da je njegov vek ograničen na određeni broj godina (»mističan« broj koji je otkrilo dvanaest orlova koje je video Romul) i 2) »Velika godina« okončaće celokupnu istoriju. 134). poznata pod nazivom Sibilska proročanstva. Magija i astrologija nisu privlačile samo svetinu već i neke filozofe (stoici su. Dok je rimska aristokratija negovala kult Velike Majke Kibele (up. 642—45). str. koja je usledila posle mnogih drugih i užasnih građanskih ratova. najavljivala su skori pad rimske moći. Sama istorija Rima je opovrgavala ova strahovanja. uvažavali astrologiju). moglo se ustanoviti da se nije radilo o »Velikoj godini« u kojoj bi svaka godina Grada trebalo da odgovara jednom danu i uzelo se da je sudbina namenila Rimu jednu drugu vrstu »Velike godine« sastavljenu od dvanaest. Ali. a i ljudskog roda (Lukan.XXIX POGLAVLJE PAGANSTVO. jednim sveopštim ekpyrosisom. 157). javni kultovi — malo-pomalo gubila je svoj uticaj. Po isteku 365 godina. ne znače 120 godina njegovog istorijskog života. Za vreme građanskih ratova širio se veliki b r o j apokalipsi orijentalnog porekla. HRIŠĆANSTVO I GNOSA U DOBA IMPERIJE 225.. 639. Izvesne svešteničke službe (na primer flamen Dialis) i b r o j n a bratstva potisnuti su kao zastareli. Jam redit et Virgo..

U isti mah. a Avgust je proglašen drugim osnivačem Grada. Vladar ponavlja stvaranje Kosmosa. pre konačne pobede Oktavijana). što znači da se istorijske katastrofe prihvate kao stvarne posledice kosmičkih požara i sveopštih razaranja koji periodično nužno dovode do k r a j a Univerzuma kako bi se omogućila njegova regeneracija. ali 2 J. Njegov rođendan. Carcopino.2 Rađa se nada da se Rim može periodično obnavljati. * Le mythe de l'éternel retour. VI. Rim je nazvan urbs aeterna. 255 i dalje).3 U svojoj IV Eklogi Vergilije najavljuje da će Zlatno doba otpočeti pod konzulatom Asinija Poliona (~ 40.286 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Bojazan koju su inspirisala dva mita — »starost« Rima i Velika godina — pokazala se neosnovanom. U stvari. Posle objavljivanja Enejide. u svako doba mira. ad infinitum. Vergilije nastoji da uspokoji Rimljane u pogledu veka t r a j a n j a Grada. Reč je o k r a j n j e m naporu da se istorija oslobodi astralne sudbine ili zakona kosmičkih ciklusa i da se preko mita o večnom obnavljanju Rima otkrije arhajski mit o godišnjoj regeneraciji Kosmosa putem njegove periodične rekreacije (uz pomoć onih koji prinose žrtve ili Vladara). a same građanske ratove proglasio znakom prelaska sa gvozdenog na zlatno doba. Kasnije. to je i pokušaj da se istorija uklopi u kosmički plan. Vergilije je zamenio poslednji saeculum. Ratovi. 23. »To je rađanje novog ciklusa sto leća (magnus ab integro saeculorum nascitur or do). kada se činilo da je Avgustova vladavina zaista ostvarila zlatno doba. vek Sunca — koji je trebalo da izazove sveopšti požar — stolećem Apolona. u k r a j n j o j liniji (kao što pokazuje mit stvoren oko Avgusta). istorija se obnavlja i nastaje jedan novi svet. na taj način je izbegao ekpyrosis. razaranja. patn j e izazvane istorijom nisu više predznaci prelaženja iz jednog kosmičkog veka u drugi. 159—160. septembar. . str. Vergilije sve ove specifične znake povratka u Zlatno doba povezuje s rođenjem deteta čiji se identitet ne zna. tj. kako najavljuje Vergilije (Enejida. U Enejidi (I. Jer. Evo gde se ponovo vraća Devica (iam redit et Virgo) i vraća vladavinu Saturna. 200. tj. Avgust je upravo ponovo osnovao Rim. str. Jupiter se obraća Veneri i uverava je da neće Rimljanima određivati nikakvo ni prostorno ni vremensko ograničenje: »Podario sam im Imperiju bez kraja« (imperium sine fine dedi). Dakle. s jedne strane.« Jedna »zlatna rasa« se širi svuda po svetu. oslobođen mitova o dvanaest orlova i o ekpyrosisu. pa stoga nije trebalo razmišljati o tome koliko će trajati. Rim se može širiti. Na taj način. Virgile et le mystère de la IV éclogue. Te tako. a s druge prelaz sa gvozdenog na zlatno doba ostvario se bez kosmičke katastrofe. već oni sami čine taj prelaz. a njen Vladar je Apolon (5—10). 798) sve do oblasti »koje leže iza putanja Sunca i godine« (extra anni solisque vias). smatran je »polaznom tačkom Univerzuma kome je Avgust obezbedio opstanak i izmenio lice«.

238). uvek je upravljala presudnim postupcima vladaoca. Istorija se potrudila da opovrgne »zlatno doba« odmah posle Avgustove smrti i Rimljani su ponovo počeli da žive u očekivanju bliskih velikih nesreća. a ne stoička teologija. »Ta religija. dugo vremena ukinute (napr. Iskušenja jedne religio illicita Julije Cezar je posle smrti proglašen bogom među bogovima i —29. A History of Roman Religion. La religion romaine antique. 5 Altheim. imperijalni genius je bio obožavan prilikom službenih i privatnih gozbi. 4 Zasluga je Franca Althajma (Franz Altheim) što je insistirao na religijskoj autentičnosti Avgustove reforme. vladavina Avgusta označava kreativnu renesansu tradicionalne rimske religije. godine njemu je posvećen hram na Forumu. Ali Avgustov vek je ostao uzor hrišćanskoj civilizaciji Zapada. a delimično i Ciceron. Oko 44..287 za koje brojni naučnici pretpostavljaju da je Polionov sin. on je shvatio jednovremeni kosmički i religijski kontekst okončanja građanskih ratova i otkrio eshatološku ulogu mira učvršćenog pobedom Oktavijana Avgusta. str. 6 Međutim. 4 Prema Svetoniju (Avg. delo. na primer. . 230 i dalje. kako u odnosu na bogove tako i na ljude. Rimljani su prihvatali posmrtnu apoteozu velikih vladara. Naredne stranice duguju mnogo ovim analizama. Dugo se raspravljalo i još se raspravlja o značenju ove nadahnute i zagonetne poeme. str. u Rimu je bio tek »božji sin«. Divi filius. On nanovo uspostavlja svešteničke službe.. I umetnička dela Avgustova veka očigledno izražavaju obnavljanje religijske tradicije i misli. str. nav. 226. flamen Dialis) a takođe obnavlja i poštovana bratstva. 6 Avgust je dobijao božanske počasti samo u provincijama. godine on je i zvanično stekao titulu »Božanski Julije«. U stvari. bratstva Titija. Kroz pietas i religio.. štaviše. up. ali su odbijali njihovu divinizaciju za života. primenjujući pietas. Luperaka i Alvara.« 5 Avgust ukazom restauriše porušena svetilišta i gradi brojne nove hramove. 241. Pa ipak. 90—92). prateći manifestacije bogova. Savremenici nisu sumnjali u autentičnost promena. str. religiozno ponašanje 1 ideali iz rimske prošlosti svesno su ponovo prihvaćeni i obnovljeni. Vergilije. La religion romaine. nadahnuli su teološku literaturu i uopšte teološku kulturu srednjeg veka koja je opstala i u renesansi. »Dolazak nove ere slavljen je pesmama pesnika i javnim manifestacijama« (Altheim. Avgust se ponašao kao pravi nekadašnji Rimljanin. vodeći računa 0 snovima i drugim upozorenjima. Cezar je imao svoju statuu na Kapitolu i jednu drugu u Kvirinovom hramu s natpisom: Deo invicto. 350 i dalje. Za nas je ona zanimljiva po tome što ističe vizionarsku snagu Vergilija: kao pravi vates (prorok).

sa izuzetkom pokolja po naredbi Nerona. Oton i Vitelije nisu.) Hrišćanstvo uspeva da prodre u sve oblasti Imperije i u sve društvene slojeve (sve do imperatorove porodice). Kultovi Egipta i Male Azije stekli su neobičnu popularnost.288 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Deifikacija »dobrih« imperatora i. Aurelijan (270— 7 Nije reč o uticaju helenističkog Orijenta. uvodi njegov kult u Rim. jer je nisu ni zaslužili. 321). on je nastojao da postane deifikovan i pre smrti i njegov zahtev su senatori osudili. a sirijski bog prognan iz Grada. bio je najduži i najkrvaviji. 11. ali bez uspeha. 8 Izvore je naveo Robert Grant. a Karakala (211—217) je podstakao kult sirijskog boga sunca. kada su se imperatori vrlo brzo smenjivali. Međutim. Međutim. Što se samog Kaligule tiče. čime se mogu objasniti brojna odricanja od vere. Posledica pojave zagarantovanog nasleđa dovela je do toga da su svi veliki imperatori II stoleća proglašeni bogovima. Ubrzo potom. Ali. Sve do vladavine Decija. godine prati dug period mira (260—303. str. hrišćani su bili proganjani jer su ispovedali tajnu veru. II. Dioklecijan je doneo odluku da uništi tu stranu i antinacionalnu religiju baš u cilju učvršćenja ideje o Imperiji. antihrišćanske mere su bile podsticane pre svega neprijateljstvom javnog mnenja. zabranjujući prozelitizam. Maksimin napada crkvenu hijerarhiju. Crkva se razvija u miru. blagodareći pre svega svojim vernicima i svojim stradanjima. 17. No. štaviše. bez zvaničnog odobrenja. Septimije Sever je objavio prvi antihrišćanski dekret. 27). stvaranje imperijalnog kulta posle Avgusta postaje uobičajeno. Godine ~ 202. javno mnenje. toga puta. Nekoliko godina kasnije sirijski imperator Elagabal. Poslednji progon. jedan Decijev edikt obavezuje sve građane na prinošenje žrtava bogovima Imperije. 8 Počev od II veka. godine. Uprkos dramatičnom položaju Imperije. Klaudije. Već je i Ciceron pisao da su »duhovi dobrih i hrabrih ljudi u biti božanski« (De Zegg. i sam sveštenik boga Emeze. god. Na početku. a nije ni Domicijan kao neprijatelj Senata. Tokom prva dva veka. Komod (~ 185—192) se posvetio u Misterije Iziđe i Mitre. ali Galba. Ali uticaj Avgustovih reformi se postepeno već izgubio. prema tome. 7 No. odbijanje da se slavi kult imperatora postalo je osnovni povod za proganjanje hriščana. Tiberije nije bio deifikovan. onaj pod Dioklecijanom (303—305). . on je želeo da oživi stare rimske religijske tradicije i pre svega da obnovi predstavu o kvazibožanskom Imperatoru. Represiju po odluci Valerijana 257—58. nije bilo toliko neprijateljski raspoloženo prema hrišćanima. godine 250. hrišćanstvo je smatrano kao religio illicita. jer je Kaligula propustio da podnese zahtev Senatu. Progon je bio kratkotrajan ali vrlo okrutan. oni su uživali i zaštitu Carstva. to se nije nastavilo u I I I stoleću. kao što ćemo viaeti str. Crkva je iz ovih iskušenja izišla kao pobednica. Vespazijan i Tit su doživeli apoteozu. Elagabal je ubijen 222. Augustus to Consiantine. Sol invictusa.

Oko 150. Tertulijan) žestoko su napadali helenistički paganizam i kulturu. Dela Jovanova i dr. osnovno u hrišćanskoj teologiji — inkarnacija Spasitelja. 19 . mnogi hrišćanski teolozi i polemičari pokušali su da ozakone i zaštite svoju veru pred vlastima i mnogobožačkom inteligencijom. jedinom religijom koja je u to vreme imala izgleda da postane univerzalna. fanatična nepomirljivost ove nove religije spasenja činila je iluzornom nadu da će moći u miru da koegzistira s politeističkim religijama. U očima vlasti hrišćanstvo je bilo krivo ne samo za ateizam i vređanje veličanstva. Poraz apologeta ipak se mogao predvideti. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 289 —275) uspeva da ponovo vrati kult Sol invictusa. jedini način da se verifikuju autentičnost verovanja i ritualnih obreda bila su apostolska predanja. Dela Petrova. incest. Veći deo tih 9 Značajno je da su ove tekstove u dirugoj polovini II veka prihvatale sve ondašnje velike Crkve kao jedine spise koji predstavljaju apostolsku tradiciju. njihovi pokušaji su bili osuđeni na propast. no pri tom je podsećao da je ona inspirisana biblijskim otkrovenjem. Pored četiri Jevanđelja i Dela apostolskih. kao i usmenim predanjem. Justin je tvrdio da su Platon i drugi grčki filozofi znali za propovedanu doktrinu mnogo pre njih preko »proroka« Mojsija. U svakom slučaju. mnogo skrivenija opasnost pretila je Crkvi iznutra: razne jeresi. njegove muke i njegovo vaskrsenje — bili su naprosto neshvatljivi. u prvom redu gnosticizam. Za hrišćansku misiju najveću opasnost su predstavljali progoni. već da bi osim toga trebalo spojiti tradicionalna rimska verovanja sa solarnom teologijom monoteističke strukture. Jevanđelje Istine. Za mnogobožačku elitu. Jevanđelje po Pseudo-Mateju. Međutim. negde pred k r a j II stoleća. Uz to. Ali. ubijanje dece i antropofagija. U nedostatku Kanona. ali to nije bila i jedina opasnost koja je ugrožavala Crkvu. Od tada hrišćanstvo ima svoj kanon — Novi zavet — i postaje »religija Knjige«. godine svi apostoli su bili mrtvi. Prihvatajući argumente aleksandrijskog judejstva. predstavljali su opasne protivnike. neki od ovih apologeta (Tatijan. 9 i drugi tekstovi su kružili kao apostolski: Jevanđelje po Tomi. Najznačajniji među njima. tim pre što su uživali zvaničnu zaštitu. nego su mu pripisivane i mnoge druge vrste zločina. Aurelijan je shvatio da je uzaludno slaviti jedino veliku religijsku prošlost Rima.faganstvo. Još pre velikih progona. ali prenošenje njihovih svedočenja bilo je obezbeđeno izvesnim brojem tekstova koje su oni redigovali ili inspirisali. Jeresi i gnosticizam pojavili su se već na samom početku hrišćanstva. Naivni i nevešti. hvalio je grčku filozofiju. kult Sol invictusa i solarni monoteizam. Misterije Iziđe i Mitre. orgije. oba načina prenošenja apostolskih predanja — i pisani i usmeni — bili su podložni prihvatanju m a n j e ili više sumnjivih inovacija. prihvaćenih od svih hrišćanskih zajednica. Justin (pogubljen oko 165) nastojao je da dokaže kako hrišćanstvo ne prezire mnogobožačku kulturu.

Clement of Alexandria and Secret Gospel of Mark. prenošenih sa oca na sina [i koja] su dospela sve do nas blagodareći Bogu« (Stromates. Ezoterizam. koji saopštava Eusebije. XIV. poricali su postojanje ezoteričnog Isusovog učenja koje su potom prenosili njegovi učenici. Hist. Jovanu i Petru. ovi su je preneli drugim apostolima. naročito i najpre tokom krize koju je izazvao gnosticizam. str. uočava se u svim religijama helenističke epohe i u svim epohama bliskim hrišćanskoj eri. 16 i dalje. do tada čuvana kao »tajna«) odnosio se na ezoteričnu doktrinu. drugim recima inicijacijsko prenošenje doktrine i prakse ograničenom broju posvećenih. 7 : 17 i dalje. 11. Prema Origenu. No. inicijacijski scenario (učenja i tajni rituali. »napredniji« i »savršeni«. koja. izvore koje navodi i komentariše Morton Smith. On se priseća svojih učitelja koji su očuvali »istinsko predanje blagoslovenih učenja poteklih neposredno od svetih apostola. 13—23). 200. Mth. Reč je o učenjima namenjenim izvesnom broju vernika. 2). kvalifikovan kao »apokrifna (jer su sadržavala otkrovenja. IX. I. kod Samarićana i fariseja. 10: 10 i dalje). 197—199. a ovi drugi su je predali njima sedamdesetorici među kojima je bio Varnava. Gospod je. koju je apostolima poverio vaskrsli Hrist u vezi sa skrivenim smislom događaja iz njegovog života.) može se naći u normativnom judejstvu. dovešće do izazivan j a brojnih kontroverzi. 1. Upravo iz te tradicije tajnih doktrina i praksi judaizma nastaće literatura Merkabah. Od samog nastanka Crkve. predao gnosu. posle njegovog vaskrsenja. Oslanjajući se na tvrdnje nekih ekstravagantnih gnostika. odabiranje vernika. str. itd. crkveni Oci. 227. kod esena (npr. Jovana i Pavla. II. koje su prisvajali gnostici. 198). tumačenja koja je Isus dao za veći broj parabola (apokryphan)« (Com. Petra.« 11 10 Vid. Jakova. 11 Fragment iz Hipostases. 10 Praksa izvesnog ezoteričnog učenja pominje se takođe i u Jevanđelju po Marku (up. U drugom delu Klement precizira: »Jakovu Pravednom. kao tajnu. »Les traditions secrètes des Apotres«. IV. up. U većoj ili m a n j o j meri. Jean Daniélou. m o r a j u ostati tajna. ovakvo shvatanje protivreči činjenicama. 2). a potom i najveći broj starih i modernih istoričara. . zakletva na ćutanje. I. prenesena usmeno (13. str. »jevanđelisti su čuvali. 4 : 10 i dalje. 2).290 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja dela. To je bilo t a j n o učenje. unutar zajednice se razlikuju tri inicijacijske kategorije: »početnici«. Hrišćanska gnosa Problem ezoterizma. Još eksplicitniji od njega je Klement Aleksandrijski. Eccl. pa time i inicijacije. čuvano i prenošeno usmenim putem. ova učenja čine gnostičku tradiciju (15. 3—4. kao i u judejskim sektama. u prvom redu tekstovi Hekatat (isto. 3). Tipik.

Ali. »Tako saznajemo za postojanje jednog niza gnostičkih ili duhovnih učitelja. 228. na arhanđele. kada se odbacivala istina Starog zaveta i Bog-Otac uzimao za zlonamernog i zatucanog demijurga.paganstvo. koji se razlikovao od niza episkopa i koji je prenosio apostolsku v e r u . nav. dok »Pismo« i dogme nisu bili utvrđeni. različitih od onih koje su delili judejstvo i hrišćanstvo.« 12 Međutim. onih koje su obuhvaćene raznovrsnim 1: Danielou. Štaviše. npr. . § 53) i iranskim eshatološkim shvatanjima. euharistije i krsta. 4 : 9) i na individualnu eshatologiju. 19* . Isto tako. A t a j se mistični put po Pseudo-Dionisiju povezuje sa usmenim predanjem apostola. Svakako. »jeres« — t j . Otud je razumljivo zašto. str. što znači mistični put duše posle smrti. ili kada se poricali. ono se odnosilo na simboliku krštenja. one su se verovatno odnosile na misterije silaska i uspeća Hristova kroz sedam nebesa nastanjenih anđelima (up. smrt i uskrsnuće Sina. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 291 Nemoguće je utvrditi kriterijum koji je rukovodio izborom učenika dostojnih da budu posvećeni u učenje. na tumačenje Apokalipse. pogrešno tumačenje jevanđeljske poruke — bila je očigledna. Pavle smatrao da ovim svetom vlada Sotona i da jevrejske i hrišćanske apokalipse proriču neminovnu propast zemlje. Pozivajući se na usmena i t r a j n a apostolska predan ja. treba praviti razliku između brojnih ranijih i savremenih gnosa. njih susrećemo kod brojnih paganskih i heterohrišćanskih gnostičara. Izvesno obrazovanje »ezoteričnog« tipa davalo se postepeno svim vernicima. ezoterične tradicije apostola produžavaju jevrejski ezoterizam koji se odnosi na misteriju uspona duše i tajne nebeskog sveta. one se podudaraju s izvesnim egipatskim (up. Ali u nizu slučajeva. nisu osporavali božansko poreklo Stvaranja. Približavanje gnosticizmu Teško je precizirati poreklo duhovnog toka poznatog pod imenom »gnosticizam«. delo. Što se tiče tajni. Pored drugih ideja i verovanja. a naročito okolnosti i etape posvećivanja. koliko »jeretici« infiltrirani pod okriljem »tajne posvećivanja«. Nisu se toliko »ezoterizam« i »gnosticizam« činili opasnim. otkrivanih »savršenima« i onima koji su bili na putu da to postanu. 208 i dalje. Ephesiens. ni tvorci apokalipsa. moglo je izgledati neosnovano proglašavanje jeretičnim izvesnih smelih interpretacija Hristovog učenja. počev od izvesnog momenta. Istina je da je čak i sv. gnosticizam i ezoterizam postaju sumnjivi u očima crkvene hijerarhije. izvesni gnostičari mogli su uneti u hrišćanstvo doktrine i obrede radikalno suprotne etici jevanđelja. ali koji je nastavljao harizmatičnu tradiciju apostola i njihovih vremena. kada se okrivljavao Svet i ocrnjivao život kao slučajne ili demonske kreacije. ali ni on. Ali te iste doktrine nalaze se i kod Mandejaca. .

pobede koja će dovesti do okončanja Istorije i uništenja Kosmosa. vrlo rasprostranjenih u to doba. . duhovno) božanskog porekla i prirode iako se ono trenutno nalazi zarobljeno u telu. odnosno inkarnacija u telu 13 Tako.292 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a religijama tog vremena (zaratustrizam. Za razliku od Upanišada. koju prenosi Klement Aleksandrijski. njit o padu duše (= duha. šta je to rođenje. »ponovno rođenje« će biti čisto duhovne prirode. božanski (uzvišen)Zantibožanski. a šta regeneracija« (Teodotovi odlomci. kao što smo videli. kakvom cilju težimo i iz čega ćemo biti iskupljeni. Zadržimo se na osnovnim idejama: dualizam duh/materija. veliki gnostici daju sasvim novo tumačenje mita Hristovog silaska u svet. 13 Jedna od formula valentinskog gnosticizma. gde smo bili i kamo smo bačeni. dokazujući njihovu međusobnu zavisnost i učvršćuje verovanje u eshaton. Međutim. ono što definiše gnosticizam stricto sensu nije. sankhja-joge i budizma koji uporno izbegavaju rasprave o prvom uzroku ljudskog pada — spasonosno saznanje po učenju gnostika sastoji se pre svega u otkrovenju »tajne povesti« (tačnije rečeno one koja ostaje tajna za neposvećene): porekla i stvaranja Sveta. koje. a ponekad i pesimistička interpretacija izvesnih mitova. obznanjuje da se oproštaj od grehova postiže spoznajom onoga »što smo bili i šta smo postali. od početka sveta do današnjih dana. nego smela. on otkriva da. judejstvo. porekla Zla. hrišćanstvo) i gnosa. prethodnice gnosticizma stricto sensu. drame božanskog Spasitelja koji je sišao na Zemlju da spase ljude i konačne pobede transcendentnog Boga. biblijsko i intertestamentalno judejstvo ili početke hrišćanstva. ističući naročito onaj najgrandiozniji. ako je njegovo rođenje bilo pad u materiju. sadrže u sebi ezoterično učenje. on isto tako uči da je živeo u jednoj transcendentalnoj sferi. koje su autori gnosa koristili. konačno. Misterije. Ostale karakterišu sinkretizam helenističkog tipa. da brzo napreduje ka spasenju i da će na k r a j u biti oslobođen svog telesnog zatvora. ali da je potom bačen u ovaj donji svet. Taj sveobuhvatni mit poznat nam je iz brojnih verzija. Da se vratimo valentinskoj formuli: po n j o j gnostik uči da je njegovo stvarno biće (tj. ideja i teologumena. U daljem izlaganju pomenućemo neke od njih. odvajajući ga od njegovog biblijskog koncepta — Mesiju je poslao Bog stvoritelj — i povezujući ga s jednom drugom »tajnom povešću« (Stvaranje predstavlja strašnu nesreću i zbog toga se mora pripisati jednom Demijurgu. Reč je o jednom sveobuhvatnom mitu: on iznosi sve presudne događaje. na primer. 2). organsko uključivanje izvesnog b r o j a disparatnih elemenata. mit koji je obradio Mani (§ 233). 78. u orfizmu i platonizmu. pravoj inkarnaciji Zla). Dodajmo da su gotovo sve mitološke i eshatološke teme. više ili manje. ili jednom demonskom Biću. Neke su otkrivene u starom Iranu i Indiji iz doba Upanišada. božanske čestice).

u Nag Hamadiju. up. 15 Tako. zaokupljao je već orfičke i pitagorejske teologe: objašnjavao se. koje se postiže blagodareći gnosi. zaboravlja sopstveni identitet. IV. ili kao posledica prvobitnog napada Tame na Svetlost (up. 8. bilo 14 Up. Drama čovečanstva — naročito pad i izbavljenje — odraz je božanske drame. zvezde su bogovi čije posmatranje olakšava približavanje inteligentnim bićima. Bog šalje u svet Prvobitno biće ili sopstvenog Sina da bi spasao ljude. već prikazuje i potvrđuje pad duše. 8. 15 Pa ipak. nekim izabranicima otkrije gnosu spasenja. Enneades. savršen i harmoničan. Podsetimo se da za Platona Demijurg nije oličenje zla. § 230). i sigurnost u oslobađanje (»spasenje«). En quête de la-Gnose. inkarnacija duše. fenomen je složeniji. takvo shvatanje podjednako je neprihvatljivo i za Jevreje i za hrišćane. H. tj. Pre svega. Za gnostika jedini cilj kojem vredi stremiti jeste oslobađanje te božanske čestice i njeno uzdizanje prema nebeskim sferama. 8. Što se tiče ovaploćenja duše. Kao što smo videli (§ 181 i dalje). Pojedine varijante na još dramatičniji način prikazuju silazak Sina ili transcendentnog Bića: njega hvat a j u demonske sile i on. § 181 i dalje. Ne samo da Stvaranje sveta ne predstavlja dokaz o svemoći Božijoj. up. orfičko-platoničkom dualizmu. str. »pad« čoveka. čak dijaboličnih sila. 14 U stvari. 7. Na prvi pogled reklo bi se da je reč o jednom preteranom. Ovo transcendentno biće podleže svim ponižavajućim posledicama inkarnacije. u Gornjem Egiptu. ali uspeva da. pre konačnog povratka na nebo. itd. ona ne samo da ne čini deo »svete istorije«. 5. dakle.—-Ch. Jevanđelje po Tomi. II. očigledno je Isus Hrist. na primer. 1). neposredni uzor Spasitelja. Bog šalje glasnika koji »ga budi« i pomaže mu da ponovo spozna sebe (to je mit o »spasenom Spasitelju«. Zapisi otkriveni 1945. 65 i svuda. Pored nekih iranskih paralela. na zadivljujući način ispričan u Himni o biseru. nije Jehova. utopivši se potpuno u materiju. Svet je jedan »Kosmos«. manihejski mit § 233). hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 293 (poistovećenom sa zatvorom). A što se tiče inkarnacije. isto kao i za stoike. Stvaranje je delo podzemnih. Svakako da je u poznom paganizmu kosmogonija izgubila svaki pozitivni religijski značaj. koje se pripisuju Isusu u papirusima Okyrhyncha. jer duša gubi svoju duhovnu punoću i samostalnost (IV. 33 i dalje. poznatim od 1897. . za gnostike Istinski Bog nije Bog Stvoritelj. otkriveno u Nag Hamadiju. antikosmičkom i pesimističkom. svedoče o judeohrišćanskom poreklu izvesnih značajnih gnostičkih škola. 9. Ali gnostici idu još dalje. božjeg glasnika. a Kosmos više ili m a n j e demonska kopija jednog savršenijeg sveta. Za Piotina. već se ono objašnjava jednom nesrećom. nastalom u višim sferama. predstavlja kompletnu verziju Logia.paganstvo. njihove teologije i njihova učenja veoma se razlikuju od onih koja ispovedaju judejstvo i hrišćanstvo. bilo kao kazna za greh učinjen prema nebu. Puech. kako su zamišljali Jevreji i hrišćani. ono je za Piotina »pad«. II. 16). ali je isto tako slobodno odabrani silazak da bi se pomoglo životu u donjem svetu (IV. up.

. Unutrašnja oslobođenost. tako i oni drugi. gnostik se oseća oslobođenim od zakona koji štite društvo: on se stavlja s one strane Dobra i Zla. ovda je reč o jednom revoltu. 229. Najzad. porekli i uništili. H. i verovatno Origen. širokog raspona i s teškim posledicama: protiv ljudske uslovljenosti. 23—24. Simon nije neki gnostik stricto sensu. revolutio. Od Simona Čudotvorca do Valentina Hrišćanski apologeti prikazuju Simona Čudotvorca kao prvog jeretika i preteču svih jeresi. kosmos uzet u celini osuđeni su da nađu u noći »Velikog neznanja«.istorija verovanja x religijskih ideja kao posledica nesrećnog izbora koji je izvršila sama duša. t. Markion. str. Ch. svoje konačno ispunjenje«. psihičari. ono je izazvano narcisoidnošću — duša se zaljubila u sopstvenu sliku reflektovanu na materijalni svet — ili zbog slavoljublja. donjeg i gornjeg. sanjasi i jogini.. kod pisca Poimandresa. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. Prema nekim istoričarima. stečena gnosom. gnostik postaje potpuno otuđen od sopstvene kulture i odbacuje sve njene norme i institucije. 17 Baš kao i rišiji. recipročna supstitucija levog i desnog. Njima bi bilo uzaludno prenositi tajno. »telesni« (somatični ili hilični). što se tiče dobrovoljnog silaska duše. egzistencije. U prvim stolećima hrišćanske ere ova dva mita su dopunili i modifikovali mnogi autori. 11 Druga jedna klasa. Puech. Bardesan). En quête de la Gnose. up. On se isto tako može tumačiti kao zamišljanje jednog krajnjeg ishoda koji će biti eversio. 16 Pošto je svet posledica nesrećnog slučaja ili katastrofe i pošto u njemu gospodari neznanje i vladaju sile Zla. spoljašnjeg i unutrašnjeg. oslobođeni svakog prirodnog i moralnog zakona. XXII. Mani. Gnostik čini deo elite koja nastaje kao rezultat Božje selekcije. u miru »nepostojanja«. nihilizma jednog Bazilida za koga sve što postoji. svaka stvar. 18 Više od kakve kritike ili osporavanja. On pripada klasi pneumatičara ili »Duhovnika« — »savršenih«. . ezoterično učenje. kako gnostički. Dodds. protiv samoga Boga. »Carskim sinovima« — jedinima koji će biti spaseni. ali njegovi učenici su to postali 16 Orfičko-pitagorejskiu ideju o inkarnaciji kao kazni. Ovo shvatanje je potvrđeno kod Numenija iz Apameje. koriste i zloupotrebljavaju svoja tela i svet da bi ih omalovažili. Kada smo već kod poređenja s onim što se dešavalo u Indiji. tom III. dopušta mu potpunu slobodu u ponašanju i delovanju. I. pozajmili su izvesni hrišćanski i poluhrišćanski gnostici (Valentin. kod Plotina. kambinovanu sa biblijskim mitom o padu Anđela. ali su lišeni duha (pneuma). treća klasa. zatim Kore Kosmou. potpuno su utopljeni u materiju i osuđeni da nestanu. upornom. povratak i rušenje sadašnje situacije.. »iscrpli«. do nihilizma: nihilizma »slobodoumnih gnostičara« koji. R. sveta. podrazumeva one koji imaju dušu (psyché) i kao takvi pogodni su da budu uzdignuti u nebeske sfere. sakupljene reference kod E. str. snažnom. XXXVIII poglavlje) u potpunosti odgovarale orgije nekih slobodoumnih gnostičkih sekta (u prvom redu fabionista 18 ). pomenimo i to da su seksualnim tehnikama i orgijastičkim ritualima tantrističkih škola »levog usmerenja« (up.

Primer Markiona može nam mnogo šta otkriti. Odbacio je Stari zavet i ustanovio sopstveni kanon sveden na Jevanđelje po Luki i deset Pavlovih poslanica. Kao izvanredan organizator. 70 i dalje J. on je i slavljen kao »prvi Bog«. Ekskomuniciran. ali u tome nije uspeo. od sredine III veka markionizam sve više gubi uticaj da bi se na Zapadu potpuno ugasio za manje od sto godina. Gnosticism and Early Christianity. Međutim. up. Veza između čarobnjaka i prostitutke obezbeđuje sveopšte spasenje. na tužan način ponovo pao na zemlju. Simon je u Rimu bio poznat kao Faustus (»Obdareni«). a njegova pratilja. Ta nova teologija je imala znatnog uspeha i zbog toga je bila neprestano napadana od strane ortodoksnih pisaca. on uspeva da preobrati veliki b r o j članova hrišćanske zajednice mediteranske oblasti. R. . Simon Čudotvorac interesuje istoričare religija naročito zbog uzdizanja Jelene i zbog mitologije koju je ona inspirisala. koju je izgovorio apostol. ali pri tome ne uključuje apokaliptičke implikacije. Tome je dodao jedan priručnik. Simon je u Rimu najavio da će se pred velikom gomilom gledalaca uspeti na nebo. Godine 144. u stvari.paganstvo. No. godine u Pontu. Isus uzima telo koje je u stanju da oseća i da pati. Ovaj drugi je poslao ljudima svog sina Isusa Hrista da bi ih oslobodio robovanja Zakonu. ljubavi i jevanđelju. koje je ustanovio bog stvoritelj. pokušao je da u Rimu pridobije prezbiterijum. 87. gde je Simon sebe proglasio »Svemoćnim Bogom prozvanim Veliki«. 103. pošto ju je Simon izbavio. Grant. Jones. on razrađuje svoju doktrinu koja i dalje ostaje radikalna i osniva pravu crkvu. str. arhetipu čarobnjaka. iako je bio sin episkopa iz Sinope. iz Starog zaveta. jer je ta veza. nije sigurno da su Čudotvorac i Simon iz Delà jedno isto lice. isticao se kao vatreni pristalica pavlovskog antijudaizma. u prvim vekovima hrišćanske ere najviše je pominjano oštro suočavanje apostola Petra i Čudotvorca. Štaviše. On se sveti 19 Up. Nouvelle histoire de l'Église. 20 U stvari. Daniélou. koje je ljudima otkrio dobri Bog. 8—10. 20 Delà. On je rođen otprilike 85. Markion deli ono osnovno iz gnostičkog dualizma. str. str. Iako nije materijalan. Međutim. Prema legendi. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 295 posle katastrofe 70. sjedinjavanje Boga i božanske Mudrosti. M. ali se dobro čuva da ne precizira kako nije reč o bogu iz Starog zaveta. The Gnostic Religion. Jelena-Ennoia postala je sredstvo sveopšteg spasenja. 19 Apostol Petar se sukobio s pokretom simonjana u Samariji. u kojem je izložio principe svoje teologije. koju je Simon pronašao u jednoj javnoj kući u Tiru. Antiteze. U stvari. Jelena. Jehova iz Isusovog učen j a saznaje za postojanje jednog uzvišenijeg boga. smatrana je za poslednju i najgrešniju inkarnaciju božje »Misli« (Ennoia). Spomen na ovaj ekscentrični par je po svoj prilici stvorio legendu o Faustu. ali je zbog molitve. U svom učenju Isus veliča dobrog Boga. godine. a njegova žena je u prethodnom životu bila Jelena iz Troje. Njegov dualistički sistem suprotstavlja Zakon i Pravdu.

21 Jedan drugi Aleksandrijac i Karpokratov savremenik. Up. a isto tako materija i stvoritelj. Gnosticism and early Christianity. mada on neprekidno nastoji da potčini sve ostale i njima zavlada (Adv. a zatim se. 22 21 . Njegovom teologijom dominira dualizam. I. Oni koje je on krstio postajali su dostojniji od anđela. pred početak njegovih muka. Onaj koji je izložen toj sili postaje ravan Isusu i sposoban da počini jednako čudesna dela. Jovanov savremenik (Irinej. takođe umesne Grantove (Grant) primedbe. koji je bio samo zapovednik anđela stvoritelja. 3. Vid. daje prvu sintezu doktrina koje su propovedali učenici Simona Čudotvorca. 1). str. Prema Cerintu. učio je da je svet stvorio jedan demijurg koji nije znao za postojanje pravog Boga: to je prvi izraz gnosticizma stricto sensu. 24. Jean Daniélou. godine. Cerint. I. Prema Irineju.296 i storija verovanja i religijskih ideja izručujući Isusa njegovim progoniteljima. prodro je takođe i u Egipat. tekstove koje navodi i komentariše H. Isusova smrt na krstu donosi ljudima spasenje. Judeohrišćanski gnosticizam. I. On se predstavljao kao Izbavitelj koji je sišao s neba da bi spasao ljude (Irinej. 24. 2). Svetom ipak i dalje vlada Jehova i sve dok takav svet traje vernici će biti proganjani. ali ga je »viša sila« posvetila (Irinej. 142 i dalje. I. Lajzegang (Leisegang). godine). Menandar. ponovo uspeo do Boga-Oca (Irinej. 8). 4). one na koje pada i one na koje ne pada svetlost nebeska. Specifično obeležje Karpokratovog gnosticizma je njegov radikalni amoralizam »koji izgleda da otkriva revolt gnostika. 143 i dalje. str. Međutim. 23. uveo je gnosticizam u Antiohiju. Adversus haereses. umnožavajući na spektakularan način broj nebesa i anđela koji njima vladaju: nabrojao ih je 365!22 Bazilid u potpunosti odbacuje jevrejski Zakon: Jehova je samo jedan od anđela stvoritelja sveta. Isus je sin Josifa i Marije. i 130. Jedan drugi Samarićanin. dok će svi ostali ljudi. On je osuđivao instituciju braka kao izrazitu tvorevinu Satane (Irinej. Njegov sledbenik Satornil (koji je bio aktivan u Antiohiji otprilike između 100. Nouvelle histoire de l'Eglise. Tek tada će se dobri Bog pojaviti i primiti vernike u svoje Carstvo. On je razradio široku i kompleksnu kosmologiju gnostičkog tipa. Bazilid. Haer. 96. 28). koji se širio po Aziji i Siriji. La Gnose. biti definitivno uništeni.. suprotstavljao je skrivenog Boga jevrejskom Bogu. Satornil je prvi podelio ljude u dve kategorije. III. judeo-hrišćanin. I. već i protiv zakona«. str. prilikom krštenja deteta Hrist je sišao na njega u obliku golubice i pokazao mu nepoznatog Oca. I. jer on svojom žrtvom iskupljuje čovečanstvo od boga stvoritelja. Karpokrat objavio jednu analognu doktrinu: Isus je Josifov sin. 23. oko 120. ne samo protiv jevrejskog Boga. 4). Cerint je za svoje boravište izabrao Aleksandriju u kojoj je.

kako nije uspeo dobiti zvanje episkopa. svakako predstavlja njegovu misao. to jest. izbačeni su iz Pleroma i predstavljaju razum nižih sfera. zaslepljena željom da upozna Oca. -r> Izraz Plerom (= pleroma. »hilike« i »psihike«. No. Valentin nije ponudio objašnjenje postojan j a Zla i pada duše kroz dualističku perspektivu — to jest. uvlače se. godine. otprilike. bez sumnje. On stvara materijalni svet i pravi. što predstavlja verovanje koje dele svi gnostičari. iako nije Valentinovo delo. Nikakav rezime nije u stanju da prikaže svu veličinu i smelost valentinske sinteze. Valentina i Manija — ona predstavlja jednovremeno opsesiju i kliše. Klement Aleksandrijski i Hipolit. nevidljiv i nepojmljiv. Rasprava o tri prirode i Pismo Regiusu o uskrsnuću) nadovezuju se na valentinsku školu. Tamo gore. Sveti Duh. 356. Tendencija da se umnožava broj prelaznih etapa. Ostali tekstovi iz Nag Hamadija (npr. Spasitelj od hiličkih (materijalnih) elemenata Razuma nižih sfera stvara »nevidljivu materiju«. Valentin. kao apsolutni i uzvišeni prvi Princip. Hristos i njegov ženski partner. a od psihičkih elemenata stvara Demijurga. 24 Prema Valentinu. koji spada među najveće teologe i mistike svog vremena. stvoren je novi par. oživljavajući ih svojim dahom.paganstvo. prednost rezimea je u tome što se u njemu mogu izostaviti bezbrojne genealogije. str. predstavlja jednu od specifičnosti te epohe. Ovaj ne zna da postoji jedan superioran svet i sebe smatra jedinim bogom. u dah Demijurga i izazivaju rađanje »pneumatika«. up. bez njegovog znanja. No i duhovni elementi superiorne Sofije. Jevanđelje Istine. kod Plotina). kao i nizovima uzastopnih manifestacija. Rođen u Egiptu i obrazovan u Aleksandriji. ali kod gnostičkih autora — naročito kod Bazilida. Sofija. izaziva krizu posle koje su se prvi put pojavili zlo i strast. a isto tako i broj posrednika između Apsolutnog i različitih klasa realnosti. dve kategorije ljudi. Najzad. 23 U razradi svog veličanstvenog sistema. kroz intervenciju jednog anti-Boga — već uz pomoć drame nastale unutar samog božanstva. njega sačinjavaju svi eoni zajedno. »mnoštvo«) označava duhovni svet koji okružuje prvobitno božanstvo. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 297 Najznačajniji gnostički učitelj je. a oni su se oslanjali pre svega na dela njegovih učenika. Boga Geneze. On i njegova žena Misao (Ennoia) rađaju 15 parova eona koji svi zajedno predstavljaju Plerom. Plerom rađa Spasitelja. Silazeći u niže regione. obnovljen u prvobitnom savršenstvu. . Sofija. on raskida s Crkvom i napušta grad. psihičkih i spiritualnih realnosti. naši jedini izvori o Valentinovoj teologiji bili su izvodi i rezimei koje su sačuvali Irinej. 24 Opsednutost takvim genealogijama. 21 To je objašnjenje postojanja tri klase ljudi. 26 Da bi spasao te duhovne čestice koje su zarobljene u 29 Sve do. kao i druga stvorenja koja su pod njenim uticajem zastranila. 1950. 25 Poslednji od eona. »emanacije« i »projekcije« koje se iznose s patetičnom monotonijom da bi se objasnilo porekio i ostvarila veza u drami između svih vitalnih kosmičkih. koji se takođe naziva Isus. može se naći kod filozofa (npr. godine. otkriveno u Nag Hamadiju. Otac je. Međutim. i 160. on je propovedao u Rimu između 135. Međutim.

Egipćani ga zarobe.istorija verovanja x religijskih ideja materiji. svoje pravo središte. Iskupljenje poslednjeg »pneumatika« biće propraćeno uništenjem Sveta. slike i metafore Amnezija (drugim recima. Hrist silazi na zemlju i. ustani i slušaj reči našeg pisma. Opčinivši Hans Jonas. 230. karakteristike dvaju tipova ontologija jesu neznanje i spoznaja. . -1 28 . zaboravih biser po koji me roditelji poslaše i pod teretom njihove hrane padoh u dubok san. pneumatici. delo. kao i sankhja-joga). 174. nav. Okrećući se materiji i želeći da upozna telesna zadovoljstva. »Probudi se iz sna. Na t a j način. pad. mada ne predstavljaju tvorevine učitelja gnose. nostalgija. otkriva spasonosnu istinu. »Zaboravih da sam bio kraljev sin i služih njihovog kralja. svoje večno biće. pročitah [. Međutim. spasenje koje omogućuje spoznaja odgovara jednom kosmičkom zbivanju (up. sačuvanoj u Delima Tome. Seti se da si kraljev sin. ja se probudili i napustili svoj san. str. Doktrina jedne poznije gnostičke sekte. u tom Valentinovom sistemu materija ima duhovno poreklo i objašnjava se božanskom istorijom. 63. str. i to samo oni. .] Setih se da sam kraljevski sin [ . The Gnostic Religion. zaboravljanje sopstvenog identiteta). Gnostički mitovi. »Ona zaboravlja svoje prvobitno boravište. U stvari. ] Setih se bisera zbog kojeg sam bio poslat u Egipat i počeh da opčinjavam zmiju koja glasno šišti. probuđeni gnosom. baš kao i u Indiji. ropstvo. haranita. Vidi u kakvo si ropstvo pao. Jonas. pijanstvo. neznanje je posledica nereda nastalog unutar samog Apsolutnog. Kao što primećuje Hans Jonas (Hans Jonas). str. I.« Pismo je poletelo kao orao i sletevši na njega postalo reč. »spoljna očvrsla manifestacija« tog stanja. Jonas. . Sa istoka u Egipat stiže princ u potrazi za »jedinstvenim biserom koji se nalazi usred mora i oko kojeg je obmotana zmija što veoma glasno šišti«. »Čuvši njegov glas i njegovo šuštanje. . obamrlost. Oni mu daju da jede njihovu hranu i princ zaboravlja svoj identitet. materija je stanje ili »bolest« apsolutnog Bića. spadaju u specifične gnostičke simbole i slike. ne inkarnirajući se u pravom smislu te reči. uzdižu se do Oca. Seti se bisera zbog kojeg si poslan u Egipat. Neznanje (»zaslepljenost« Sofije) glavni je uzrok nastanka Sveta 07 — to je ideja koja podseća na indijske koncepcije (dele ih neke vedantinske škole. up. 175). Podigoh ga. san.« Ali prinčevi roditelji saznadoše šta se ovome desilo i napisaše mu jedno pismo. poljubih.«38 Najdramatičnija i najpotresnija predstava gnostičkog mita nalazi se u Himni o biseru. polomih njegov pečat. tačnije. Spoznaja predstavlja prvobitno stanje Apsolutnog. duša zaboravlja sopstveni identitet.

. . U određenom trenutku. M. 130 i dalje. heroj se oslobađa svoje »odore slave« i oblači »prljavu odeću«. njegov učenik Goreknath. 124. se pojavljuje pred svojim učiteljem u obličju igračice koja počinje da igra pred njim pevajući zagonetne pesme. 343 i dalje. ja je uspavah. delo. Leisegang. Malo-pomalo. Dodajmo da svaki mitski motiv ima svog dvojnika u raznim gnostičkim tekstovima. A source book. da se ne bi razlikovao od stanovnika Zemlje. prema drugoj varijanti.299 je. dodaje Goraknath. I tom. 30 Jonas ukazuje na izvestan broj primera u kojima se takođe govori o »odeći ovog sveta« i »nebeskoj odori«. Gnosticism. 112—124. 31 Nav. to jest sopstveno biće (transcendentno Ja). 247—48. Kao što primećuje Jonas. 472). koja izlazi pred umrlog trećeg dana posle njegove smrti (up. Piješ). R. simbo29 Pored drugih. Matsjendranath se priseća svog stvarnog identiteta: on shvata da »telesni put« vodi u smrt. to je »telesni omotač« u koji se on inkarnira. može se takođe pronaći u religijskom folkloru srednjovekovne Indije. 116 i dalje. 118 i dalje (= Annuaire du Collège de rance. More i Egipat predstavljaju zajedničke simbole materijalnog sveta u kojima bivaju zarobljeni čovečija duša i Spasitelj koji je poslan da je izbavi. str. Puech. II.«E9 To je mit o »spasenom Spasitelju« Salvadoru savatusu u njegovoj najuspelijoj verziji. pismu i uspenju na nebo. tekst su preveli i komentarisali H. La Gnose. Susret transcendentnog ja i »anđela« može se uporediti s neopisivim doživljajem jedinstva atman — Brahman. zbog kojeg umalo nije izgubio besmrtnost. str. Ch. a zatim izgovorih nad n j o m ime svog oca. takođe H. Saznavši da je Matsjendranath pao u ropstvo. Goraknath mu objašnjava da je »zaborav«. II. uzeh biser i dadoh se na put da nađem dvor svoga oca. 142 i dalje. Jedna od najpopularnijih legendi govori o amneziji Matsjendranatha. str. En quête de la Gnose. Susret s transcendentnim »dvojnikom« podseća na iransku koncepciju nebeske slike duše-dana. delo. str. U Jevanđelju po Tomi (logion 84). Jonas. Isus kaže svojim učenicima: »Zamislite samo kako ćete se osećati kada pred sobom ugledate svoje besmrtne slike koje se inače ne mogu videti!« (prev. nav. takođe se opisuje i kao »anđeo«. 31 Tema amnezije uzrokovane utapanjem u »život« (— materiju) i anamneze ostvarene getsovima. pesmama ili recima nekog glasnika. 1962—63). delo. da je njegov »zaborav« u suštini predstavljao zaboravljanje sopstvene besmrtne prirode i da su »čari zemlje Kadali« bile obmane profanog života. str. 30 Nije teško razumeti značenja pojedinih slika. 116 i dalje. up. »Slika« (eikon). otkriće tog transcendentalnog principa unutar sebe samog predstavlja centralni element gnostičke religije. Taj učitelj joge zaljubio se u kraljicu i nastanio se u njenom dvorcu potpuno zaboravivši svoj identitet. str. Puech. Vid. izazvala boginja Durga. Grant. tokom uspenja dočekuje ga njegova sjajna odora slave »slična njemu« i on shvata da je taj »dvojnik« njegovo pravo Ja. Ta čarobnica. up. nav. str. o zmiji. zarobile su ga žene »u zemlji Kadali«. str. nav. delo. Silazeći s nebeskih visina.

Doresse. Les livres secrets des gnostiques d'Êgypte. Durga) bacila na ljudsko biće. te formule nisu monopol gnostičkih autora. zabranjuje da legnu pre zore. pita GinzaP »Neka se onaj koji čuje probudi iz dubokog sna«. čin »buđenja« je imao »soteriološko« značenje (u širokom smislu te reči: Sokrat »budi« svoje sagovornike. lopovi i prevez na očima predstavljaju neznanje i iluziju. J. str. jednostavno neaktivni posmatrač« u drami života i istorije (up. Mnoge od slika i metafora koje koriste gnostički autori bile su veoma rasprostranjene i imale su drevne istorije. ili im se. 227. U nekim australijskim plemenima. 311 i dalje. ono i Svet (prakriti) nemaju ničeg zajedničkog. i obasjaće te Hristos. indiferentan. str. delo. »Zašto ćete uvek voleti san i zašto ćete posrtati sa onima koji posrću?«. Jonas. 44. M Up. 32 »Poreklo« ove folklorne teme može se smestiti čak u epohu Upanišada. Gnostici ističu da ljudi ne samo što spavaju. Međutim.300 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a lizuje večno prokletstvo neznanja koje je »priroda« (to jest. Nisu isključeni uticaji u jednom ili drugom smeru. Jedna od omiljenih slika bio je san izjednačen s neznanjem i smrću. 70. 50). Ginza govori o tome kako se Adam »probudio iz svog sna i podigao oči ka svetlosti«. 35 Setimo se inicijacijskog ispita na kojem je onako tužno posrnuo slavni heroj Gilgameš: nije uspeo da ostane Up. U jednom drugom kontekstu. u Iranu. Pobeda nad snom i produženo bdenje predstavljaju dosta tipičnu inicijacijsku probu. u Grčkoj i na istočnom Mediteranu (orfizam i pitagorejstvo). »Ja sam glas koji budi iz sna u noćnom Eonu«.« Pošto je San (Hipnos) brat blizanac Tanatosa (Smrti). a takođe i u gnosticizmu. zapisano je u Apokalipsi po Jovanu. ponekad i protiv njihove volje). Le Yoga. I. ö M . str. Eliade. kao i u helenističkom svetu. 14. Sankhja-joga zauzima sličan stav: Sopstvo (puruša) je »stranac« u pravom smislu reči. *5 Eliade. u Indiji.Si Kao što ćemo videti. nego i vole da spavaju. identično sa apsolutnim Bićem. § § 136 i dalje). 1). Brahmanom (videti napred. pak. V. ali pre će biti da su u pitanju paralelni duhovni tokovi prouzrokovani krizama nastalim nekoliko vekova ranije u Indiji (Upanišade). Jonasov navod. njegovo Sopstvo. vezanih očiju. onaj što mu skida prevez je Učitelj koji mu otkriva pravu spoznaju. str. str. str. daleko od njegovog grada) i Šankarinog komentara. nav. tako počinje jedan gnostički odlomak koji je sačuvao Hipolit (Refut. u Grčkoj. kandidati za inicijacije ne smeju spavati tri dana. isti motiv postoji i u manihejstvu. Naissances mystiques. up. pa čak i predistorije. 74. Treba se setiti priče iz Ćhandogja Upanišade (o čoveku kojeg su zarobili lopovi i odveli ga. Reč je o arhajskom i po ćelom svetu raširenom simbolizmu. Baš kao i za gnostike. pneuma) »je izolovan. Poslanica Efešanima sadrži ovaj anonimni citat (5 : 14): »Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvijeh. Sopstvo (Duh. njegova kuća u koju uspeva da se vrati simbolizuje njegov atman.

Mac Rae). ropstvo. Međutim. str. odnosno. Posebno je noć u Getsemaniju dobila tragično obeležje zbog nesposobnosti učenika da ostanu budni sa Isusom (vidi napred. osnovana 100. str. došla k sebi. U jednom severnoameričkom mitu. II. The Nag Hammadi Library. nav. Gospodar Pakla mu obećava da će moći povesti svoju ženu na zemlju ako je u stanju da probdi celu noć. godine. . 231. Ostati »budan«. neki glas je tri dana uzastopce nalagao da ne jede meso. Kada je dečak napunio četiri godine. ] « . piše u jednom manihejskom tekstu. aprila 216.« U mandejskom predanju. vid. U gnostičkoj literaturi se za neznanje i san upotrebljava i izraz »pijanstvo«. jedan čovek uspeva da siđe u Pakao gde nalazi svoju tek umrlu ženu. Aspects du mythe.. gde si na početku boravila. amnezija. Jonas. 38 Up. 159 i dalje. spasenje i besmrtnost. npr. pijanstvo — postaju u gnostičkom učenju metafore čije je značenje duhovna smrt. Jevanđelje po Mateju. James Robinson. to jest. elkasaitima. iako je prespavao dan da bi ostao odmoran. prepoznavanje sopstvenog nebeskog porekla. Patek pristupi jednoj baptističkoj gnostičkoj sekti. pošto ga je probudio iz njegovog dubokog sna: »Ne dremaj više i ne spavaj. otkriće stvarnog identiteta duše.paganstvo. u zemlji Parćana od strane Elvaja. 36 Očigledno je. . Pateku. njegovom ocu. ne zaboravljaj ono što ti je Gospod naložio da učiniš. takođe Eliade. čovek ne uspeva da budan dočeka zoru. Isus neprestano nalaže svojim učenicima da bdiju (up. str. san. Puech. 210—211. ne pije vino i da izbegava žene. da »ne spavati« ne znači samo pobedu nad fizičkim umorom. delo. većina ovih slika — neznanje. 83—84. godine. 37 »Buđenje« podrazumeva anamnezu. Paraklet mučenik Mani se rodio 14. M Heterodoksna judeo-hrišćanska sekta. Gnosa pruža istinski život. bilo je hromo). Uznemiren.« 38 Sve u svemu. 22 : 18—20. da bi opet ispoljavala svoju pravu ličnost«. § 23). nebeski glasnik kaže Adamu. otac ga uze sebi. Jevanđelje istine upoređuje onog »koji poseduje Gnosu« sa »osobom koja se posle pijanstva otreznila. nalik na mit o Orfeju i Euridici. u Haldeji u Seleuciji — Ktesifonu. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 301 budan i time je propustio priliku da postane besmrtan (up. 40 (tekst preveo Džordž Mak Re (George W. Le Chamanisme. 38 47 . »Probudi se. iz sna i pijanstva u koje si zapala [ . biti potpuno svestan znači: biti prisutan u duhovnom svetu. veličanstvena dušo. Jevanđelje Istine. već pre svega predstavlja dokaz duhovne snage. nav. Up. 265). dakle. 24 : 42). »pođi za mnom na divotno mesto. str. u dva navrata. str. Po predanju. str. 281 i dalje. delo. 39 Dete se rodi kao bogalj (u stvari.

Prema tome.302 i storija verovanja i religijskih ideja da bi ga odgajao u elkasaitskoj zajednici. Manijeva verska vokacija stoji u opoziciji s teologijom. Dvanaest godina kasnije (240. Prorok je ostavio snažan utisak na Šapura i on mu je dopustio da. Puech. »preobraćenje« Šapura) i k r a j a (nemilost. jedno kada je imao 12. str. U prvoj poruci od njega je zahtevano da napusti zajednicu svog oca. ili 243. godini.« 40 Ne znamo gotovo ništa o duhovnom radu koji je ovog kržljavog mladića preobratio u neumornog apostola jedne nove religije spasenja. pošao putevima apostola Tome kako bi svojim propovedanjem pridobio već formirane hrišćanske zajednice u toj zemlji0-. ne treba potcenjivati udeo hrišćanskih elemenata u manihejskoj sintezi. Ono što izgleda sigurno. ne znamo gotovo ništa o životu proroka. Le manichéisme. 9. Ne znamo mnogo o Manijevoj biografiji u toku vladavine Šapura I. Prorok je napustio baptističku sektu svojevoljno. prevod H. Novi vladalac mu obnavlja zaštitne povelje i dopušta mu da ode u Haldeju. 41 »Da li je to bilo zato da bi izbegao neke mere koje su vlasti. zajedno sa svojim misionarima. do 273. od 242. 50. 41 U svakom slučaju. godine. Takođe su nam nepoznati razlozi zbog kojih se odlučio da preduzme svoj prvi apostolski put u Indiju. Mani hita da se sretne s njim. . a na presto dolazi njegov sin Hermizd. godine) Mani je rastao i formirao se u jednoj veoma revnosnoj judeo-hrišćanskoj sredini. prema drugačijem računu. Pored toga. Međutim. mart 242 (ili. godine Šapur umire.). Među40 Fihrist. Više od dvadeset godina (od 219—220. Baktriju itd. tako i na stranu (u Egipat. uznemirene manihejskom propagandom. Na taj način je nova religija zvanično priznata i datum je pobožno sačuvan: 21. izuzev njegovog početka (dva otkrovenja. Mani se obreo u Belapatu (Gundešahpur). Dva otkrovenja koja je doživeo. april 243). Sam Mani nam je preneo sadržaj tih otkrovenja. Ch. str. preduzele protiv njega? Ili zato da bi upoznao budistička verovanja ili je baš naprotiv. Jedan anđeo mu je preneo poruku »Kralja Raja svetlosti« (vrhovnog i dobrog Boga manihejstva). propoveda po celoj carevini. godine do početka 242. (Puech. od 240—241. kako u unutrašnjost zemlje. prestonici Sasanida. a drugo u svojoj 24. Prema manihejskom predanju. već i na Indiju. smrt). str. on je odašiljao brojne misije. jeste da je održavao dosta dobre odnose s carem i da je preduzimao duga propovednička putovanja po celome carstvu. Pošto ga je pozvao novi car Šapur I. pomogla su mu da shvati kakva je njegova misija i osnažila ga da raskine sa sektom elkasaita. 44). dospevajući tako sve do njegovih istočnih granica. eshatologijom i obredima hrišćana. do 240. godine. 43. Zapravo. njegovi kontakti s nekim predstavnicima indijske duhovnosti odrazili su se ne samo na Manija. verovatnije je da su ga iz sekte isključili crkveni velikodostojnici. Aprila 272. godine) stigla je druga poruka koja mu je naređivala da pređe u akciju: »Sada je došlo vreme da se javno pokažeš i glasno obznaniš svoje učenje. Pa ipak.

kao takva. str. Bahram je naredio nemilosrdno suzbijanje pokreta. Međutim. Mani se obratio svojim pratiocima: »Gledajte me i nagledajte me se. svima pristupačnu religiju. deco moja. 44 Proroku je ipak dozvoljeno da prima svoje jednovernike i u predanju su sačuvane. Ispunio sam tvoju zapovest.303 tim. nav. 42 . Odmah posle prorokove smrti. str. veliku krunu pobede« (F. Dopusti mi sada da nađem mir u oslobođenju. S druge strane. a njihova težina (otprilike dvadeset kilograma) stvara mu užasne patnje. Manihejska gnosa Manihejstvo je pre svega gnosa i. februara 277. Međutim. posle nepunih godinu dana Hormizd umire i presto pripada njegovom bratu Bahramu. Mani et la tradition manichéenne. Mani se trudio da stvori univerzalnu. 863). Mitteliranische Manichaica aus Chinesisch-Turkestan. predstavlja deo gnostičke struje koju smo prikazali. Bahram je prasnuo: »A zašto bi to otkrovenje bilo učinjeno tebi. glava izložena na kapiji grada. Izgledalo je da će manihejska Crkva konačno prestati da postoji. str. Telo mu je isečeno na komade. gospodarima zemlje?« Na to je Mani jedino mogao da odgovori: »Takva je volja Božja. Mani moli svog Boga: »Pokazao sam put sinovima neba. za razliku od drugih osnivača sekti. da ne vidim više lice neprijatelja i da ne čujem više njihov moćni glas. da bi se proširila do Iberijskog poluostrva na zapadu i do Kine na istoku. Po predanju. 232. u svojoj šezdesetoj godini. 68. Decret. Razgovor s carem odvija se u burnoj atmosferi. C. François Decret. 51. upornog mobeda Kartera: učenja Manija idu na ruku mazdejskoj netoleranciji i odvraćaju podanike od zvanične religije. čim je stigao bio je izložen optužbama vrhovnog maga. I Pozvan da iziđe pred cara. On je priznavao vrednosti nekih prethodnih religija. a ne Nama. zbog koje sam poslan na ovaj svet. Manijevo stradanje — za koje su manihejci upotrebljavali hrišćanski izraz »raspeće« — trajalo je 26 dana. Mani stiže u Gundešahpur posle puta za koji bi se moglo reći da je bio »njegov najveći pastirski pohod« i »oproštajna poseta apostola mestima u kojima je proveo mladost i crkvama koje je osnovao«. 67). Le manichéisme. godine. Kada je Mani obznanio božanski karakter svoje misije. Podari mi. up. 12 U stvari. Andréas. on je obnarodovao da njegova Crkva obuhvata ono Puech.« 43 Osuđen. delo. 50. ne ograničavajući se na ezoterično učenje namenjeno isključivo posvećenima. Mani je izdahnuo 26. ali je smatrao da su one bile nepotpune. a ostaci bačeni psima. brojne poučne epizode. ona je nastavila da napreduje tokom vekova. III. ovoga puta. on je okovan u lance i bačen u tamnicu. str. tri na nogama i jedan na vratu) onemogućavaju mu da učini i n a j m a n j i pokret. jer će ono što čini moje telo otići od vas« (up. Lanci (tri na rukama. u nešto izmenjenom obliku. 43 Puech. 44 U jednoj dirljivoj molitvi. str.

Mani je sam redigovao sedam rasprava koje predstavljaju kanon. no brojnost i raznolikost jezika na kojima su ti fragmenti stigli do nas (sogdijski. to jest da egzistira inkarniran. U slučaju Manija. 64. on je uz to bio i taktička neophodnost. misionarska religija. u najvećoj meri preuzima centralne iranske ideje. On je želeo da se njegova Crkva raširi s k r a j a na k r a j Persijskog carstva. i najzad. kineski itd. 1913. koptski. Oslobođenje se može postići samo kroz gnosu. već njegovog protivnika.) ukazuju na to da je manihejsko učenje imalo uspeha kao nijedno pre njega. Svetlost i Tama. a posebno ideju o dualizmu Svetlost — Tama.304 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a što je osnovno u svim svetim Knjigama i u svim mudrostima: »Kao što se reka spaja s drugom rekom da načini jedan moćni tok.*6 Međutim. Kao u svim gnosama. onu koja spasava. tako su se u mojim Knjigama sakupile stare knjige. jedinu pravu nauku. Prema Maniju. nav. turski. propovednik je dužan da »neprestano luta svetom. Zbog proste činjenice da živi na ovoj zemlji. koji je nastao kada je Tama napala carstvo Svetlosti. str. prekosmičko stanje. str. propovedajući učenje i vodeći ljude Istini«. Al-Beruni. u njima se sakupila velika Mudrost. Pošto je bilo univerzalna religija. Sabuhragan (Shabuhragan). iz Indije pozajmljuje teoriju o transmigraciji duša. bio primoran da koristi religijski jezik koji je bio pristupačan i istočnim i zapadnim oblastima. Izuzev prve. potonji. manihejstvo ima unutrašnje jedinstvo jedne moćne i originalne tvorevine. manihejstvo je »religija knjige«. str. ostale su pisane na sirijskom ili istočnoaramejskom jeziku. Prema jednom tekstu Turfana (Tourfan). Postojanje sveta podrazumeva. str. i ovde u skladu s Zeitgeistom. Stoga je. jedno prethodno. koji je preveo Pelio (Pelliot) (JA. Kosmos kojim vlada Zlo ne može biti delo transcendentnog i dobrog Boga. kao i te dve Crkve. onaj koji je hteo da »pristupi veri« morao je znati da postoje dva potpuno različita principa. koji će nastati kada se dva principa budu ponovo razdvojila. Ono što je najvažnije u manihejskoj doktrini moguće je rezimirati u dve formule: dva principa i tri trenutka. prevod Pijek. 46 45 . Puech. Mani pridaje Isusu veliki značaj i usvaja njegovu ideju o parakletu. Da bi izbegao nesuglasice i jeresi koje su potresale zaratustrizam. manihejstvo je moralo biti. ali. put ka oslobođenju vodi kroz dosledno ispitivanje ljudske uslovljenosti. 45 Najzad. baš kao što patetična i grešna ljudska uslovljenost podrazumeva prvobitno stanje blaženstva. kao budizam i hrišćanstvo. kao i eshatološki mit. 69). U skladu s gnostičkom doktrinom. što će reći da je on žrtva Zla. Sinkretizam je bio karakterističan sindrom te epohe. kakve nije bilo među ljudima koji su do sada živeli« (Kephalia. I pored svega. dakle. dakle. a isto tako je i u sankhja-jogi i budizmu. delo. kao i tri trenutka: prethodni. 190. uprkos očigledno heterogenih elemenata. budizam i hrišćanstvo. 110 i dalje). Veoma malo je sačuvano iz tog ogromnog opusa i to jedino u obliku prevoda. srednji ili prelazni. Chronology. koju je napisao na srednjepersijskom jeziku. čovek pati. kada svet još nije bio stvoren. CLIV.

a njegove sinove proždiru demoni (arhonti). a posebno mesečnih mena. Đavo). već je ono. Spoznaja je isto što i anamneza: posvećeni vidi sebe kao česticu svetlosti. u metode koje koristi Vladar Tame. a ova opet. pored toga i pre svega. koji su. 19 233. s druge. to jest. počev od V veka pre Hrista). No. a u iranskim zemljama sa Zervanom). Spasenje je neminovna posledica gnose. rađa »Majku Života«. Na severu vlada »Uzvišeni Otac« (koji je kod hrišćana izjednačen s Bogom Ocem. starajući se o njenom oslobođenju. ali biva pobeđen. i Otac. kao i u kontrametode koje je razradio Otac Svetlosti. jedno novo biće. vidi. na jugu — »Vladar Tame« (Ahriman. Otac tada odlučuje da sam. on počinje da gori od želje da je pokori. dakle. to jest. deo božanske duše. jedan »oklop« načinjen od pet svetiljki. Sa svojih pet sinova. u uzrok zbog kojeg je čovek stvoren. Veliki mit: pad i iskupljenje božanske duše U početku. Vernicima manihejstvo nije pružalo samo pouke i soteriološke metode. kao i za druge gnostičke učitelje. »komešanje« Materije primorava Vladara Tame da priđe gornjim granicama svog carstva. u »Vremenu prethodnom«. u stvari njegova »duša«. odbije protivnika. Prvobitni čovek silazi na granicu. ili. Dobro i Zlo. judeo-hrišćanske i gnostičke). Mani je nanovo interpretirao neke tradicionalne iranske koncepcije. Stoga bi se moglo reći da manihejstvo predstavlja iransko izražavanje gnose u sinkretističkoj epohi. u iranskim transpozicijama). jer između Boga i duša postoji jedinstvo. ali u isto vreme i obezbeđuje konačni trijumf Boga. »Prvog Čoveka« (Ormuzda. koegzistiraju razdvojene granicom dve »Prirode« ili »Supstance«. Videvši Svetlost u svom njenom sjaju. lično.faganstvo. on je u svoj sistem integrisao brojne elemente raznovrsnog porekla (indijske. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 305 te dve formule predstavljaju takođe i osnov iranske postgatičke religioznosti. Međutim. Posvećeni će biti izbavljen jer je on upućen u poreklo Univerzuma. Priroda i Život igraju značajnu ulogu: drama duše se odražava na morfologiju i sudbinu života u celini. za njih predstavljalo totalnu i apsolutnu nauku. za Manija. On priziva. »Naučno objašnjenje« nekih kosmičkih fenomena. Jer sada Tama (materija) sadrži i deo Svetlosti. Taj poraz obeležava početak kosmičkog »mešanja«. Suprotstavlja se Tami. istovremeno priprema i svoju pobedu nad Tamom. Neznanje je rezultat mešanja duha i tela. Bog i Materija. spasonosna gnosa je sadržala i znanje tajne (ili zaboravljene istorije kosmosa. u velikom kosmogonijskom i eshatološkom mitu koji je razradio Mani. svoju božansku prirodu. duha i materije (što je preovlađujuća koncepcija u Indiji i drugde. S jedne strane. ostavljalo je snažan utisak na savremenike. Svetlost i Tama. . U stvari. za hrišćane.

Što se tiče demonki. posrnulog. Uništivši demonske arhonte. str. oslobađa one čestice Svetlosti koje su još ostale zarobljene. »naša vrsta se. jedu pupoljke drveća i na t a j način asimiluju svetlost koju ovi sadrže. njemu i njegovom potomstvu. koji tako postaje pun. Svetlost se prenosi s meseca na sunce i. koje predstavlja animalni oblik jednog arhonta i libido. Otac pristupa poslednjoj evokaciji. ugledavši lepog mladića. Tokom prvih petnaest dana u mesecu te čestice se uzdižu do meseca. 81). Imira i Puruše). Povrh toga. On je inkarnacija Spasonosnog Razuma (»boga Nousa«. Ona zadržava obeležje tog dijaboličnog porekla: telo. . rađaju nedonoščad koja. u svoju nebesku postojbinu. . a od njihovog mesa i njihovog izmeta zemlju. ostale su bile još one čestice koje su demoni progutali. tipa Tiamat. Mesec i zvezde od onih čestica koje nisu mnogo propatile od dodira s Mrakom. No. Ovaj organizuje Kosmos u vidu neke vrste mašine koja crpi i. personifikovana u »požudi«. usnulog Adama budi Spasitelj. dok ga ženski demoni vide kao lepog golog mladića (pojednostavljena. Raspaljeni požudom. Uznemirena taktikom Trećeg glasnika. Živi Duh oblikuje nebo od njihovih koža. Kao i u drugim gnostičkim sistemima. koji dolazi da u Adamu spase njegovu zabludelu i Mrakom okovanu dušu (Pijek. Najzad. (Ovde se prepoznaje stari mit o stvaranju kroz žrtvovanje prvobitnog Diva ili Čudovišta. da u skladu s planom Materije.preliva'. »Nous«). muževni arhonti prosipaju svoje seme i s n j i m svetlost koju su progutali. »Sin Božji«. to jest. donosi odluku da načini sigurniji zatvor za one čestice svetlosti koje je još držala zarobljene. koji se naziva još Ormuzd ili »Isus Svetlost«. koja se rađanjem prenosi. proždiru svu tu nedonoščad kako bi apsorbovali svu svetlost i potom se sparuju. Dva demona. »demonska« interpretacija androgine prirode nebeskog Glasnika). 82). planine od njihovih kostiju. najzad. požudu. Kao što piše Anri-Šarl Pijek (Henri-Charles Puech). a drugi ženski.306 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja U jednom drugom Stvaranju. oslobađanje 47 Rukovanje će postati najvažniji manihejski ritual. iz tela u telo« (nav. stvarajući emanacijom »Trećeg glasnika«. jedan muški. dakle. Otac »priziva« Živog Duha. Eshatološki scenario se ponavlja: baš kao što Prvobitnog čoveka spasava Živi Duh. zadrži zauvek zarobljenu svoju svetlu dušu. Međutim. koji čoveka nagoni da se i sam sparuje i reprodukuje. pre svega. za vreme drugih petnaest dana. bačena na zemlju. Stoga se Glasnik prikazuje muškim demonima u obličju zanosne gole devojke. spasenje je namenjeno. rađa iz niza odvratnih činova kanibalizma i seksualnosti. hvata Prvobitnog čoveka za ruku 47 i podiže ga u nebesku postojbinu. Tako su se rodili Adam i Eva. koje su već bile trudne one. delo. on dovršava prvo oslobađanje Svetlosti stvarajući Sunce. Materija. na k r a j u krajeva. str. koji silazi u mrak. Iz semena prosutog po zemlji nastaju sve biljne vrste. u Raj Svetlosti. pošto je najveći deo svetlosti sada sakupljen u Adamu.

Jesus Patibilis. konačno spasenje odlažu svi oni koji ne slede put na koji ukazuje Mani. Međutim. duša blaženog uskrsnu. »brodovima« Meseca i Sunca. I. 2. svako dete koje dospe na svet samo produžava ropstvo jedne božanske čestice. svojim demonima. Kimona (Cu mont). Život i Spasenje ljudi«. za eshatološki finale.paganstvo. objavio Hening. a preveo Pijek str. 234. kao i helenističke gnose. sa svima onima koji su prokleti.. kao i sve personifikacije Dobra uzdići će se na Nebo. 49 Razapinjanje i agonija istorijskog Isusa produžavaju postojanje sveta. 82. nalazi velika količina božanske duše. ovaj soteriološki scenario postaće model svakog spasenja uz pomoć gnose. 50 Međutim. drugim recima. jer Tama nikada više neće moći da zavlada Carstvom Svetlosti. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 307 ima tri stadijuma: buđenje. »Adam pogleda samog sebe i shvati ko je. »na Svakome drvetu su obešeni Isus. Hristos. u telima ljudi i životinja. Kao što kaže manihejac Faustus. njihovim žrtvama.« »Postavši razumna. koja prethode t r i j u m f u Pravedne crkve i Strašnom sudu. Contra Faustum. Istina je da se čestice Svetlosti. Odabrani. Poslednje čestice Svetlosti biće sakupljene u jednom »kipu« koji će se uspeti na Nebo. koja će potom biti zatvorena jednom stenom. biće zatvorena u nekoj vrsti »lopte« (bolos) i bačena na dno džinovske jame. 19* 48 . sa svim svojim personifikacijama. s druge strane. Mani pribegava pozajmicama iz apokaliptičke slikovnice poznate po celoj zapadnoj Aziji i u helenističkom svetu. Recherches sur le Manichéisme. neće sve čestice Svetlosti biti spasene.« 48 Tada i ubuduće. str. kao i u svim vrstama bilja. što će reći. to jest. deo Svetlosti. 50 Materija. Drama otpočinje nizom strahovitih iskušenja (manihejci ih zovu »Veliki Rat«). božanske duše. na k r a j u krajeva. 4 * Misao koju prenosi sveti Avgustin. odnosno oni koji ne izbegavaju prokreaciju. S velikim trudom i s mnogo detalja Mani »objašnjava« uzroke čovekovog neuspeha Teodor bar Konai (Théodore bar Kônai) u delu Fr. duše blaženih pokojnika neprekidno prenose u nebeski Raj. izbice požar koji će očistiti svet i ovaj će potom biti uništen. Apsolutni dualizam kao mysterium tremendum U toj veličanstvenoj mitologiji prepoznaju se osnovne teme iranske duhovnosti. Pri opisivanju »Trećeg doba«. prema učenjima nekih manihejskih škola. izvestan broj duša će večno ostati zarobljen u Materiji. Razdvajanje dve supstance će ovog puta biti konačno. Jer.. otkrovenje spasonosne nauke i anamnesis. Posle kratkotrajne vladavine. Dokle god t r a j e svet. s obzirom na to da je Svetlost koncentrisana u spermi. kada će duše izići pred Hristov sud (bemu). 47: odlomak o Turfanu S 9. Naročito se u drveću. drveću koje je upotrebljeno za krst Hrista mučenika. oslobodi drugi deo koji je utamničen na svetu. Godine 1468. trudiće se da »probudi« i. XX.

da je na početku Prvobitni čovek pobedio. na primer. Retko će kad docnije neka akosmička filozofija ili gnosa dostići tragični pesimizam kojem uči Manijev sistem. što će reći »naučnija« od ostalih religija: zbog toga što je ona celokupnu realnost objašnjavala lancem uzroka i posledica. svet. a u isto vreme i uvredljiviji antropogonijski mit. Svet je stvoren od jedne demonske supstance. o nesporazumu. jedini trenutak u kojem je božanstvo aktivno. a Jesus Patibilis. Malo je verovatno da postoji tragičniji. . Upoređene. (I u tome se može uočiti analogija sa savremenom naukom.308 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a opisujući različite epizode pada božanske duše u ropstvo materije. nastali su slučajno. ljudožderstvo i incest u velikoj meri doprineli da čovek postane ovakav kakav je. ni čovek ne bi postojali. s lakonizmom. baš kao i sveopšti život. U stvari. samo su beleg božanskog poraza. uvek je u pitanju napor Boga da spase sebe samog. To je ono što manihejsku literaturu. sva »stvaranja«. smeštena u spermi. Neki manihejski Psalmi su izvanredne lepote. Razumljivo je zbog čega su manihejci smatrali da je njihova doktrina »istinitija«. čini toliko patetičnim. između manihejstva i starog i novog naučnog materijalizma postoji izvesna sličnost: i za jednog i za drugog. predstavljaju u stvari samo odbrambene gestove jednog ili drugog protagoniste. pa do pojave čoveka. kao lik. kao što smo videli. Uprkos nedostojnom poreklu. »komešanja« Materije. čovek postaje središte i predmet drame. međutim. već duša čije je poreklo božansko i koja prethodi pojavi ljudske vrste. paradoksalno. spada među najdirljivije tvorevine ljudske pobožnosti. život i čovek. 51 Reč je. Kosmogonija predstavlja očajničko delo Boga čiji je cilj bio da spase deo Sebe samog. Čak je i sukob između dva Principa izbio slučajno: Vladar Tame se našao u blizini Svetlosti zbog. za Frojda su. a posebno himne koje opisuju pad i pitanje duše. kako je to Aleksandar Likofron nazvao. jer Boga ne zanima čovek takav kakav je. počev od nastanka sveta. kosmogonija i antropogonija u stanju da odgovore na bilo koje pitanje u vezi s »poreklom«. 51 Ta božanska čestica je. na primer. ni kosmos. jer on u sebi nosi česticu božanske duše. U stvari. Jednom reči. jer je inače inicijativa uvek na strani Vladara Tame. od tela arhonata (mada je kosmogonijsko delo obavilo božansko Biće). I. Čovek je takođe tvorevina demonskih sila i to u njihovoj najodvratnijoj inkarnaciji. ni život. uostalom. i ovde se može govoriti o »spasenom Spasitelju«. baš kao što je i stvaranje čoveka očajnički pokušaj Materije da zadrži utamničene čestice svetlosti. Mani preuzima arhajsku indoiransku ideju o identičnosti Duh — Svetlost — semen virile.) Ljudsko postojanje. pa čak i s ćutanjem indijskih gnosa (sankhja-joge i budizma) izgleda da su manihejska teologija. To je.

rukovanje). Ako se prihvate premise — dva Principa i prvobitna agresija Zla — konstrukcija celokupnog sistema izgleda vrlo solidna. kagan Ujgura je prihvatio novu veru i manihejstvo je postalo državna religija u ćelom Ujgurskom carstvu. i na elitu. »Prosvetljenje« koje pruža gnosa dovoljno je za spasenje jer podstiče određeno ponašanje koje vernika odvaja od sveta. Mani.paganstvo. to jest. kao i bogumili u Bugarskoj. direktno ili indirektno. manihejske misije se množe po celoj Evropi. U stvari. »Odabrane«. Jevreji i muslimani. U III veku. život i ljudsko postojanje. 53 Dodajmo da su. 52 propisuje najstrožu askezu. bratski pozdrav. III tom). gde se manihejstvo održalo do XIV veka. štaviše. manihejstvo deli vernike na nižu klasu. širenje gnose spasenja. 64 Baš kao i druge gnostičke sekte. Štaviše. Severnoj Africi i Maloj Aziji. 64—67 i nap. a u IV čini se da je manihejstvu u Evropi zapretilo potpuno iščezavanje. a naročito u IV. tokom VIII veka u Africi). Ne može se i ne treba religijski vrednovati ono što pripada protivniku Boga: priroda. sve dok ga nisu srušili Kirgizi 840. istinska manihejska verska aktivnost sastoji se u propovedima i »učenju«. Obredi su nepotrebni. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 309 Pošto telo ima demonsku prirodu. kao što su Mandejci ili filozofi poput jednog Plotina. u X veku. U V veku dolazi do izvesnog uzmicanja. u Sasanidskom carstvu manihejstvo inspiriše pokret Mazdaka. izvesna »manihejska tendencija« i dalje predstavlja sastavni deo evropske duhovnosti. Magi. bema. a verovatno je da su i pavlisti u Armeniji. molitvi i pesama. no ono ipak i dalje opstaje u nekim centrima (npr. sem nekih simboličnih gestova (poljubac mira. bar za »Odabrane«. krajem VII veka. pri čemu zabranjuje samoubistvo. a »religija Svetlosti« je na marginama taoizma i budizma ostala aktivna sve do XIV veka (Puech. »Prava vera« se sastoji u težnji da se izbavi iz tamnice koju su izgradile demonske sile i u tome da se doprinese definitivnom uništenju sveta. mada predstavlja spomen na Manijeve muke. u VII veku. već i gnostičari. . 257). XXXVI poglavlje). Slušaoce ili Katekumene. života i čoveka. novi i snažni podsticaji dovode do širenja ovog učenja po Centralnoj Aziji i Kini. 53 Godine 763. ne samo hrišćani. str. Zbog svih tih uspeha ovog učenja ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je manihejstvo smatrano izrazitim primerom jeresi i da su ga silovito napadali i kritikovali. U Kini su manihejski »hramovi« podizani u VII veku. preuzeli neke manihejske teme (up. veliča Apostolovu »propovedaonicu«. Najvažnija svečanost. S druge strane. manihejske kosmologijske ideje imale određeni uticaj u Indiji i u Tibetu (up. godine.

sastojala u privrženosti teologiji Starog zaveta. Kao što piše Klod Tremontan. 6 : 15). U stvari. kao posledica slučaja. Jeres i ortodoksija Prva sistematska teologija nastaje kao posledica kriza koje su. baš zato što su delom ili u potpunosti odbacivali osnovne principe hebrejske misli. »Istorija« je vreme tokom kojeg čovek uči da koristi svoju slobodu. I — II. to je period izučavanja božjeg zanata za koji je čovek predodređen. telesnog. 5 : 17). tokom II veka opasno potresale Veliku Crkvu. već. smrti i uskrsnuća Isusa — Oci su postepeno razradili ortodoksnu doktrinu. Kritikujući »jeresi« gnostičkih sekti — na prvom mestu antikosmički dualizam. gl. Ortodoksija se. Niko za sebe nije mogao reći da je hrišćanin ako nije prihvatao doktrine Starog zaveta u vezi s nastankom sveta i prirodom čoveka: Bog je otpočeo kosmogonijsko delo stvarajući materiju.XXX POGLAVLJE SUMRAK BOGOVA 235. 53 i dalje i njegov Essai sur la pensée hébraïque. 2 : 15). Ef. — i biblijske teologije. primitivnoj uslovljenosti.. str. o stremljenju 1 Držimo se interpretacije izvanrednog egzegete hebrejske misli Kloda Tremontana. Kor. kao u gnostičkom mitu. a dovršio ga je stvarajući čoveka. vid.. . jer čovek se ne može učiniti bogom protiv svoje volje. Hrišćanstvo je usvojilo ove koncepcije. ni neobrezivanje »nego nova tvar« (Posl. seksualnog i slobodnog. Drugim recima. Stvaranje.. »novi čovek« (Posl. kosmogonije i antropologije. drugim recima. La métaphysique du christianisme. 1 Jer posvećeno čovečanstvo predstavlja cilj Stvaranja. pad duše u materiju itd. pre svega. kao i odbacivanje inkarnacije. postojala je inkompatibilnost. nema ni govora o vraćanju našoj prethodnoj. U tome je značaj privremenog t r a j a n j a istorije i odlučujuće uloge ljudske slobode. između gnostičkih ideja — prethodni život duše u prvobitnom Jednom. »u toj perspektivi. nova je tvar« (Druga posl. prema slici i prilici Tvorca. Najveći jeretici su bili gnostici. čovek je stvoren s mogućnostima boga. Sveti Pavle veliča ponovno rođenje koje će obezbediti Hrist: »Ako je ko u Hristu. ne pomaže ni obrezivanje. vreme posvećivanja. Gal. naprotiv.

a ponekad i veličani u različitim Crkvama.). no Oci su odbacivali to tobožnje nasleđe. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. Videti kratak. monaštvo. u jednoj epohi u kojoj je preovladavalo beznađe i koju su karakterisale filozofije. prevedeno je na engleski: Ortodoxy and Heresy in Earliest Christianity (1971). nego doktrina stvaranja«. godine. kao i Markion i neki klasični autori (Epiktet. Jedini ortodoksni centar od samog početka bio je Rim. Petrovog tumača. 3 Podsećamo na taj paradoks koji su istoričari često prećutkivali: najznačajniji gnostički učitelj. godine kritikovao Valter Bauer (Walter Bauer). 5 Nemački naučnik pre svega. jer je bilo tajno i nije se moglo proveriti. La métaphysique du christianisme. Baš kao R. 3). Dodds. Hrišćanstvo nije doktrina vraćanja. uprkos kašnjenju parusije i sve žešćim progonima. Irinej i Hipolit ih nalaze u kontaminaciji Svetih tekstova grčkom filozofijom. 4 Što se tiče uzroka pojave jeresi. pobeda ortodoksije u antičko Up. takođe su prihvatani. ni markionista pre Markiona«. Bazilida. videćemo malo dalje. ignorišući jevrejske spekulacije gnostičkog tipa. prve hrišćanske forme su bile bliže onima koje su kasnije smatrane jeretičkim. 3. Valter Bauer dolazi do zaključka da su tri velika hrišćanska centra — Edesa. str. ukazuje na to da je do opozicije ortodoksija-jeres došlo prilično kasno. 2 Paradoksalno. »nije bilo valentinista pre Valentina. 2 . Le Judäisme et le Christianisme antique. 5 Rechtglaubigkeit und Ketzerei im ältesten Christentum. 297 i dalje. Za Oce je ortodoksija bila nastavljanje apostolskog nasleđa: apostoli su primili učenje direktno od Hrista. Crkva takođe gleda u budućnost s poverenjem i nadom. ništa m a n j e antikosmičke i pesimističke 3 od gnostičke. kao gnosa ili neoplatonizam. i neki suprotni stavovi koji podrazumevaju odbacivanje života (askeza. blagosilja Život i prihvata istoriju čak i onda kada se ova svodi isključivo na teror. Drugo izdanje. Rano hrišćanstvo je bilo dosta složeno i izražavalo se na mnogobrojne i različite načine. ali pregledni prikaz u André Benoit. Značajno je da su Oci uglavnom sledili principe normativnog judaizma. 4. up. Aleksandrija i Mala Azija — tokom prva dva veka bila jeretička. Kao što je pisao Irinej (Adv. iz 1964. koji će u svojoj školi u Jabni obezbediti kontinuitet judaizma. hrišćanstvo se prikazuje kao »optimistička religija«. 4. u »zlatnom veku« Antonina. pa time i na samog Petra).-Hzer. str. na početku II veka..sumrak bogova 311 bez osvrtanja ka onome što je napred koje se stvara i koje dolazi. teologija i praksa Crkve izdvajale su se svojom uravnoteženošću. U stvari. Jokanan ben Zakai. Plutarh). ortodoksija je uvedena kasnije. Istini za volju. razradili su svoje tragione i izrazito pesimistične filozofije u epohi mira i prosperiteta. 71. 4 Jeretici su se takođe pozivali na jednog apostola (tj. Teologija razrađena protiv gnostika veliča Stvaranje. da bi ga preneli episkopima i njihovim sledbenicima. Međutim. pohvale očuvanja nevinosti itd. Tu tezu je 1934. Prema tome. str.

udaljavajući se progresivno od prvobitnih doktrinalnih osnova i uvodeći faktore razvodnjavanja. kao što primećuje André Benoa (André Benoit). različitih i često suprotnih struja. ortodoksiju definiše: 1) vernost Starom zavetu i određenoj apostolskoj tradiciji. 302 i dalje. Rim uspeo da učvrsti jednu specifičnu formu. 2) odbijanje preterano mitologizovane imaginacije. krivljenja. Zasluga je H. H. delo. str. koja se poziva na dokumente. 306). delo koje A. 7 Prema Tarneru.« 6 Međutim. Sve u svemu. Sa stanovišta hrišćanske misli. Benoit. na kraju. zajedno s raznim arhaizmima. 300. E. a s druge. koja je uspela da se nametne i prisvoji naziv ortodoksija. Benoa.312 istorija verovanja i religijskih ideja doba predstavljala je pobedu rimskog hrišćanstva. ukratko. jednom reči. Benoa navodi u svojoj raspravi. 3) poštovanje sistematskog načina mišljenja (prema tome. predstavlja pobedu koherentnog nad nekoherentnim. str. 307). grčke filozofije). »Tako je. . s jednom doktrinom. s jednim društvom koje ima svoju istoriju i svoju politiku. pobedu istinske logike nad buncanjima zanesenjaka. Turner. ortodoksija se pojavljivala povezana s jednom zakonskom institucijom. Svaki od ovih elemenata podstakao je stvaranje značajnih teoloških delà i pridoneo je. što je kategorija specifična za rimski duh. . Ali je isto tako svaki od ovih elemenata doprineo osiromašenju prvobitne tradicije i ne tako retko u određenim trenucima istorije hrišćanstva izazivao veoma ozbiljne krize. Tarnera (Turner) što se prihvatio teološke analize ovih dveju suprotnih pozicija. str. jeres »se razlikuje od ortodoksije. Međutim. ona je takođe ispoljavala i povezanost s jednim sistemom mišljenja. »Ortodoksija se pojavljivala kao sistem koherentnog i dobro koordinisanog mišljenja. Bauerovo objašnjenje ostaje čisto istorijsko. sakaćenja. 7 6 . str. po razornom delovanju na specifični sadržaj hrišćanske vere. Ona u isti mah ima karakteristike i zakonske institucije i teologije« (isto. ] U svom nastupanju. »pobeda ortodoksije. W. s jedne strane po tome što odbacuje doktrine koje je Crkva eksplicitno definisala. 303). pred kojom će sva ostala nastojanja biti kvalifikovana kao jeretička. nav. predstavljala skup fragmentarnih. nekoherentnih teorija« (isto. u ranom hrišćanstvu brojnih i promenljivih formi. E. dok je jeres. nedovršenih i. trijumfu Velike Crkve. str. ona predstavlja devijaciju u odnosu na tradicionalnu veru« (A. 4) važnost koja se pridaje društvenim i političkim institucijama. The Pattern of the Christian Truth. normativnom načinu mišljenja. u većoj ili m a n j o j meri. ono ne uzima u obzir specifične doktrinalne sadržaje ortodoksije i jeresi. pobedu naučno razrađene teologije nad neorganizovanim doktrinama [ . A.

Ozbiljnije i značajnije za opštu istoriju religija jesu protivrečnosti i krize izazvane dogmatičnim formulacijama hristologije. novo rođenje u Hristu. orijentalnog i mnogobožačkog porekla. Za ovo poglavlje nije od interesa insistiranje na nekim od teškoća na koje je nailazila ranohrišćanska Crkva. Nagost pri krštenju istovremeno sadrži i obredno i metafizičko značenje: u pitanju je odbacivanje stare odeće pokvarenosti i greha. Napomenimo. u Velikoj Crkvi je došlo skoro do potpunog gušenja ezoteričnog učenja. Prema Justinu. pa samim tim i »habanja« (arhetipska slika Vremena). Svakako. Krst i Drvo Zbog antignostičke polemike. da se mogu razlučiti dve paralelne tendencije čiji je zajednički cilj integrisanje prehrišćanskog religijskog nasleđa. je kao novi Noje. na oproštaju vernicima krivim za ozbiljne grehe nakon njihovog krštenja itd. trudi se da »univerzalizuje« hrišćanstvo uz pomoć grčke filozofije. odeće koju je obukao Adam posle svog pada. 385). up. Hrist. Već je sveti Pavle uneo u svetinju krštenja simbolizam arhaične strukture: smrt i ritualno uskrsnuće. Druga valorizacija je krštenje kao antitypos potopa. To je možda najviša cena koju je hrišćanstvo moralo platiti da bi očuvalo jedinstvo Crkve. str. Prva i starija tendencija se manifestuje u asimilaciji i revalorizaciji simbolizama i mitoloških scenarija biblijskog. hrišćanska gnosa i ezoterično učenje jedva da će egzistirati u prikrivenom obliku na marginama zvaničnih institucija. a naročito uz pomoć neoplatonske metafizike. koja je postala poznata naročito po teološkim spekulacijama počev od III veka. na kontroverzama u pogledu uskrsa (pred k r a j II veka) ili na pitanjima discipline (tj. Ubuduće.). azijatskih i okeanijskih mitologija.sumrak bogova 313 života 236. silazak na dno ponora je inicijacijsko iskušenje junaka. za sada. različiti i uzastopni napori da se Hristovoj poruci obezbedi univerzalna dimenzija. uzor je Hristov silazak u Jordan. (Kasnije će crkvena hijerarhija ispoljiti sličnu sumnjičavost i u vezi s mističnim iskustvima. reklo bi se. Međutim. Neka ezoterična predanja (na prvome mestu ona koja su sačuvana u apokalipsama i apokrifima) ipak će se širiti u narodnim sredinama. a naročito iz manihejstva (up. Ritualna nagost odgovara integritetu i potpunosti: »raj« podrazumeva odsustvo »odeće«. izišao iz vode kao pobednik i postao poglavar jedne nove rase. Prvi teolozi razrađuju scenario: krštenje je silazak u ponor s vodom zbog duela s morskim čudovištem. uočljivi su. sve te teme mogu se naći i na drugim mestima: »Vode smrti« su lajtmotiv paleoorijentalnih. tim problemom ćemo se pozabaviti malo dalje. za hrišćanina krštenje . ali uporedo s mitovima i legendama izvedenim iz sistema jeretičkih gnosa. III tom). Druga tendencija. kao i tradicije hrišćanske gnose. na primer. Čudovište iz ponora sreće se u mnogim predanjima.

Mitologija androginije se ponovo pojavljuje sa Skotom Erigenom (Scot Érigène). nema muškog roda. Međutim. liturgiji i teologiji. To je dokaz Istina. I u ovom slučaju je u pitanju arhajski i širom sveta rasprostranjeni simbol. ] tada ćete stupiti u Carstvo. Baderom (Baader) i nemačkim romantizmom. 11 Up. univerzalne i. 65. samo preuzima i u p o t p u n j u j e pojmove večnog obnavljanja i kosmičke plodnosti i sakralnosti. Images et Symboles. postaćete sin čovekov«. svih onih pojmova koji koegzistiraju u simbolizmu Drveta sveta. §§ 99 i dalje. »Kad od vas dvoje postane jedno. Krst (= Središte) služi i za komunikacije s nebom i za »spasenje« celog univerzuma. Pošto je Isus Hrist razapet u Središtu sveta. posefcno str. str. §§ 64. budete jedna ista stvar. sve manje pominjao t a j simbolizam. a nastavlja sa Jakovom Bemeom (Boehme). besmrtnosti. ni žensko žensko [ . sa stubom ili planinom. Meeks. izmiruju suprotnosti: »nema roba. krštenje obnavlja prvobitno stanje androginije. Verovatno je sveti Pavle. str. na k r a j u k r a j e v a . Galaćanima. ali to ne znači da se istovremeno ne smatra inicijacijskim obredom iskušavanja (= borba sa čudovištem). ¡prevod Puech. Traité d'Histoire des Religions. slika Krsta kao Drveta dobra ili zla i Kosmičkog drveta vuče poreklo iz biblijskog predanja. Images et Symboles. . M.313is t o r i j a verovanja i r e l i g i j s k i h ideja predstavlja sveti čin u prvom redu zato što ga je ustanovio Hrist. zbog velikog značaja koji su gnostici pridavali androginiji. da bi postala ponovo aktuelna u nekim savremenim teologijama. 180 i dalje. 9 Logion 22. Méphistophèles et l'Androgyne. apsolutne realnosti da se slika Središta prirodno nametala hrišćanskoj imaginaciji. 10 Vid. Ideja je jasno izražena u Jevanđelju po Tomi: »I kada vi. dakle. Eliade. logion 106. up. Brojni patristički i liturgijski tekstovi upoređuju krst sa stepenicama. 10 Još je smelija asimilacija simbolizma Drveta sveta u hrišćanskim likovnim predstavama. 199—212. ni ženskog« (Posl. 213 i dalje. Pojam spasenja.« 9 Nepotrebno je objašnjavati arhaizam i univerzalnu rasprostranjenost simbola androginije kao uzora ljudskog savršenstva. 8 regeneracije. Drugim recima. kao besmrtna biljka »koja se diže u središtu neba i zemlje kao čvrst oslonac Univerzuma«. . Eliade. 11 I druge arhajske teme su se postepeno integrisale u scenario Razapinjanja na krst. 129 i dalje. Traité d'Histoire des Religions. on nikada nije u potpunosti iščezao iz istorije hrišćanstva. Wayne A. M. muško i žensko. Krst načinjen od Drveta dobra ili zla predstavlja identifikaciju ili supstituciju Kosmičkog drveta. 3 : 28). kao »drvo života posađeno na Golgoti«. ni gospodara. Međutim. a sve su to karakteristični načini predstavljanja »Središta sveta«. 8 Krštenjem se. str. tako da muško ne bude muško. opisuje se kao drvo koje »raste od zemlje do neba«. . simboličnom smrću i uskrsnućem (= rađanje novog čoveka). »The Image of the Androgyne: Some uses of a Symbol in earliest Christinity«. takođe prema svetom Pavlu.

VI. . Krst poistovećen s Drvetom života. I pade telo moje/tamo gde je palo/dobro žito niče. vinova loza.. 123 i dalje (korišćenje vina u verske svrhe). . kao i kroz neprekidni proces asimilacije nasleđa iz prehrišćanskog perioda. str. reference u našoj studiji. Podsetimo se n a j p r e da većina pomenutih simbola (krštenje. vid. . Jewish Symbols in the Greco-Roman Period. . 15 Najzad. XII. u pitanju je religijska praksa mnogobožačkog porekla koju su Jevreji pozajmili iz grčko-rimske epohe (npr. U drugim slučajevima. st. 53. rastu čudesne biljke. od vremena sumerske kulture. 126 i dalje (Drvo života). XII. . Ponekad su posredi (npr. 87 i dalje. No. orao. školjka. 136 i dalje. Ka »kosmičkom hrišćanstvu« Značenje hrišćanskog folklora i njegovu važnost za opštu istoriju religija proučićemo u poslednjim poglavljima III toma.sumrak bogova 3^5 tamo gde je stvoren a potom pokopan Adam. jasno valorizovani na Bliskom istoku. 12 A kako je krv Spasiteljeva iskupila prvobitni greh. rezime pozajmica. stekli neobičnu popularnost u religijskom folkloru Evrope.. broj mnogobožačkih simbola koje je asimilovao judaizam znatno je veći: bik.« » ./Krv i voda — loza. str. Vid. žito. čamac itd.). 15 Vid. 132—183. XII. 14 Tekstovi navedeni u »La Mandragore«. iz krvi Spasiteljeve raste žito./Loza daje voće«/Voće daje vino:/krv Gospoda za hrišćane. Krst (= Drvo života) postaje izvor svetinja (koje simbolizuju maslinovo ulje. simbol Drveta života u jevrejskoj umetnosti itd. 13 Te mitološke teme. svete supstance — ulje. lav. miro. Goodenough. otkako su ih preuzeli hrišćanski autori.« 14 237. te je ovaj tako pokršten i iskupljen za njegov greh. Sa padina su/krv i voda tekli. XII—XI u knj. The Book of the Cave of Treasures. kao i lekovite trave). Bezbrojne legende i narodne pesme govore o cveću i lekovitim travama koje rastu pod Krstom ili na Isusovom grobu.. str. Međutim. str. Klinove zabiše/krv mi prokapa'gde god krvca kanu/dobro vino teče. već ovde treba istaći ono što mi zovemo »univerzalizacija« hrišćanske poruke kroz mitološke likovne predstave. njegova krv je poškropila »glavu Adamovu«. žito — koje vode poreklo iz krvi Spasiteljeve) produžavaju i razvijaju neke simbole koji se mogu naći u normativnom judaizmu ili u intertestamentarnim apokrifima. ptica. »La Mandragore et les mythes de la naissance miraculeuse«. vino. » . Kosmičko drvo. U rumunskoj narodnoj poeziji. Pobeda. imaju dugu i složenu predistoriju: iz krvi i tela pogubljenog boga ili nekog prvobitnog bića.. Drvo života. figure i Up. str.. korišćenje vina u odredbama. 24—26.. koje hrišćanski autori naročito počinju da razrađ u j u počev od III veka. 12 18 . str. No. VII. 23 i dalje. . ovde je važno podvući da su ti scenariji i arhajske predstave. Drvo života) arhajski simboli koji su postojali još u neolitskoj epohi i koji su. str. mnoge mitološke slike.« . na primer.. miro i vinova loza. E.

istorijski svet bio lišen. Dodajući svoju sopstvenu valorizaciju. naročito str. a istorijski elementi hrišćanstva zanemaruju. Koncepcija kosmosa iskupljenog smrću i uskrsnućem Spasitelja i posvećenog postupcima Boga. a naročito u ranom srednjem veku — u preobraćenju mitoloških bogova i heroja u hrišćanske svece. Reč je. 17 Posle raspada urbanih civilizacija. Jednom reći. ponovo otkrije jedan svet pun vrlina i lepota kojih je. . koja nije uspela da privuče pažnju istoričara religija. 16 Međutim. proces usaglašavanja i unifikacije prehrišćanskih verskih tradicija postao je neobično važan. zbog ratova i njihovih užasa. od Grčke do Irske i od Portugalije do Urala. mistika i umetnika. § 60). Device 1 svetitelja. već sada se treba podsetiti jedne od posledica tog kulta: »pokrštavanje« mnogobožačkih verskih tradicija — odnosno produžavanje njihovog života u okviru hrišćanskog iskustva i imaginacije — doprinosi ekumenskoj kulturnoj unifikaciji. koje koriste hrišćanski autori i koje će postati najomiljeniji motivi popularnih knjiga i religijskog folklora Evrope. našu knjigu De Zalmoxis a Gengis-Khan. Mi ćemo docnije analizovati značenje kulta svetaca i njihovih svetinja (up. 241 i dalje. Analogni proces se uočava — već krajem antičkog perioda. XXXII poglavlje). O njemu bi se moglo govoriti kao o jednom »kosmičkom hrišćanstvu«. o fenomenu usaglašavanja različitih i raznolikih religijskih svetova. Na teološkom jeziku moglo bi se reći da su brojna arhajska predanja integracijom u hrišćanski scenario i sama doživela svoja »iskupljenja«. VII. U pitanju je kreativnost koja se razvija uporedo sa stvaralaštvom teologa. vid. jer se hristološka misterija projektuje na Prirodu u celini. makar sporadično i simbolično. 18 16 Slični procesi se mogu pronaći u Indiji (hinduizacija božanskih likova i obreda starosedelaca).316 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a teme. 17 Up. u judaizmu (u epohi osvajanja Kanaana i u srednjem veku) i u islamskoj religiji. omogućavala je da se. koji svi do jednog postaju isti svetac: sveti Đorđe. u Kini (naročito u narodnom taoizmu). insistira se na liturgijskoj dimenziji egzistencije na svetu. i III tom ovog dela. već u toku III veka širom Imperije se primećuju razne tendencije za autarhijom i autonomijom koje prete jedinstvu rimskog sveta. pogl. hrišćani su samo produžili proces koji je otpočeo sa osvajanjem Kanaana (up. 322. hrišćanska mitološka imaginacija pozajmljuje i razvija motive i scenarije specifične za kosmičku religioznost. La crise de VEmpire romain (1970). teologiju i mitološku imaginaciju. 18 O »Kosmičkom hrišćanstvu«. Da navedemo samo primer bezbrojnih heroja i bogova. u stvari. Taj fenomen je značajan jer karakteriše versku kreativnost folklornog tipa. Ali. Isusa. ubica zmajeva. ali koji su već pretrpeli novu interpretaciju u biblijskom kontekstu. Roger Remondon. str. vode poreklo od jevrejskih apokrifa. Reč je 0 vokaciji svojstvenoj svakom verskom univerzalizmu: prevazilaženju provincijalizma.

Duchesne-Guillemin. Iranska ideja o uskrsnuću tela primljena je s judejskim nasleđem. III. 82 i dalje (»The Customers and the Merchandise«) i R. kao i to da on ponekad ne vodi računa 0 mitovima. Symbols of Church and Kingdom. na primer. 81—130. 174 i dalje. dvanaest kraljeva Maga živeli su u blizini »Planine pobeda«. Murray. str. (1905). str. Folklore de France. Mesopotamian Elements in Manicheism. Navedimo neke od iranskih simbola i scenarija koje su asimilovali i hrišćanski teolozi i hrišćanska mitologija. Svetlost je bila konsupstancijalna sa Isusom ili je bila jedna od njegovih epifanija. 265. 182. La religion de l'Iran ancien. Kada je počela da se povlači. ne postoji nata u jugoistočnoj Evropi ima dualističku strukturu: ona pominje Boga i Đavola. 247 i dalje. w »narodna« k o s m o g o n i j a pozmit. tekstove koje navode Geo Widengren. kao i iz jevrejskih. A činjenica da će tela pravednika blistati najbolje se objašnjava persijskom religijom svetlosti. Oni su bili upozRadi se o mitu koji neki naučnici opisuju kao: »uranjanje u kosmogoniju«.sumrak bogova 3^5 Utvrdimo. 80 Primer za to je Francuska. 21 Up.« 22 Predstava rođenja — zvezda ili stub svetlosti koji blista nad pećinom — pozajmljen je iz iranskog (parćanskog scenarija o rođenju Kosmokrate — Spasitelja. na poj a m unapređivanja kojim obiluje mazdejska teologija. hrišćanskih i jeretičkih apokrifa. bez sumnje. na primer. dogmama i scenarijima koji imaju primarni značaj za teologiju. »Upoređivanje uskrslog tela s nebeskom odorom podseća. str. Prema njemu. str. Drugim recima. Mandejski i manihejski rukopisi govore o »carinama« na svakome od sedam neba i o »carinicima« koji pregled a j u »robu« koju duša nosi (to jest. ima najvažniju ulogu u mitologiji smrti 1 pogrebnim obredima Rumuna. s J.20 gonija nije nikakav kosmogonijski . Protojevanđelje po Jakovu (18 : 1 i dalje) govori o zaslepljujućoj svetlosti koja je ispunjavala Vitlejemsku pećinu. 2 1 A u religijskom folkloru i pogrebnim običajima Rumuna. anonimni autor dela Opus imperfectum in Mathaeum uvodi nove elemente u legendu. pogl. Značajno je. jeretički izvori. J e d i n a uočena. u pitanju je »put mrtvih« koji prolazi kroz sedam »carina u vazduhu« (vamile vazduhului). no čije je poreklo verovatno sumersko. da hrišćanski folklor inspirišu i. da jedan mitološki motiv. kao i kod nekih drugih istočnoevropskih naroda. Neobično je značajno. I I I tom). 19 U evropskim predanjima gde ta kosmoDocnije ćemo se vratiti na problem opstanka likova i scenarija iz apokalipsi. Paul Sebillot. u evropskom folkloru (up. njena dela i verske zasluge) na tom nebeskom putovanju. veoma čest u mandejstvu i manihejstvu. Međutim. dakle. str. da je biblijska kosmogonija nestala iz evropskog folklora. pojavilo se Dete Isus. Postojanost s kojom su se ove vrste arhajskih tradicija održale sve do XX veka ukazuje na to koliki su značaj imale u religijskom svetu seoskog stanovništva. mi smo ga proučili u knjizi De Zalmoxis a Gengis-Khan. up. više ili manje.

str. Hristos ponavlja Adamov životni put da bi oslobodio čovečanstvo posledica greha. A prema iranskim predanjima. definiše. odnosno. Prve strukture svetog kalendara. interpretira spasenje. Iz n j e se saznaje da je dvanaest »kraljeva-mudraca« došlo iz Šira. up. t j . ta legenda se nalazi u jednom sirijskom delu. Vođeni Zvezdom. kraljevi Maga su zatražili da budu pokršteni. 61 i dalje. Irinej. Hara Barzaiti. s bibliografijom. ali tu uvek postoji hristološki novum. Adam nije poslušao i jeo je plod zabranjenog drveta. Ona se najzad pojavila u obličju malog deteta. Irinej traži — i nalazi — antitetičke paralele između Adama i Hrista: prvi je stvoren od devičanske zemlje. M. Polet teologije Kao što smo već rekli. kvarna koja sjaji nad svetom Planinom najavljuje Saošjanta. Tamo su se tri dana molili Bogu čekajući da se pojavi Zvezda. u »Središtu sveta« i na tom mestu će Zvezda najaviti rođenje Kosmokrate — Spasitelja. Eliade. Doktrina ponavljanja životnog puta može se tumačiti kao dvostruki napor. i s druge strane. Hrist je poslušao i izložio se mukama na drvetu Krsta itd. Međutim. . u Zukninovoj (Zuqnin) kronici. pričali su o čudu koje su doživeli. Méphistophélés et l'Androgyne. što je iskvareni naziv za Šiz. da se inkarnacija opravda kao dovršenje tog istog otkrovenja. Vrativši se domu. koja predstavlja Axis mundi što povezuje Nebo i Zemlju. str. I kada je apostol Toma stigao u njihovu zemlju. 23 S nekim vrlo sugestivnim dodacima. Setova knjiga s proročanstvom o dolasku Mesije krije se. 24 Up. Hrista je rodila devica. hrišćansku teologiju. liturgijskog rasporeda predstavljaju produžetak jevrejskih institucija. dok je Adam prototip grešnog čovečanstva i osuđen na smrtnost. pre svega. 62—64. kao nastavak i dovršenje dela započetog stvaranjem Adama. 637—638. napor da se biblijsko otkrovenje asimiluje kao celina. 24 238. rodno mesto Zaratustre. koje im naloži da idu u Judeju. LVII. Patrología Graeca. povezujući je istovremeno i sa uskrsnućem i sa stvaranjem 23 sveta.318 i storija verovanja i religijskih ideja nati s tajnim otkrovenjem Seta o dolasku Mesije i peli su se svake godine na Planinu gde se nalazila pećina puna izvora i sva obrasla drvećem. Justin opisuje nedelju kao »prvi dan«. dakle. Spasitelja koji se na čudesan način rodio iz Zaratustrinog semena. no otežanog padom. jedan od prvih i najvažnijih hrišćanskih teologa. Méphistophélés et l'Androgyne. vernost Starom zavetu. kraljevi Maga putovali su dve godine. formulisanu tokom gnostičke krize u II veku. st. Hrist je stvoritelj i uzor jednog novog blagoslovenog čovečanstva kome je obećana besmrtnost. inkarnaciju Isusa Hrista. »Planina pobeda« odgovara iranskoj Kosmičkoj planini.

Arije preuzima.sumrak bogova 3^5 Taj napor koji se čini da bi se podvukao univerzalni karakter hrišćanske poruke njenim povezivanjem sa svetom istorijom Izraela — s jedinom stvarno univerzalnom istorijom — obavlja se paralelno s naporima čiji je cilj asimilacija grčke filozofije. u biće koje je bilo aktivno u jednom jasno određenom i ireverzibilnom istorijskom trenutku — ne zatvorivši se pri tom u svoje telo (jer je Sin konsupstancijalan s Ocem). dakle. prema tome. Moglo bi se čak reći da kenosis Isusa Hrista nije samo vrhunac svih hijerofanija od početaka vremena. ta smela inovacija povlačila je za sobom i izvesne opasnosti. Za doketiste (od glagola dokeo. Prema njemu. međutim. Uskrsli. po njima. na Saboru u Nikeji 325. kakav je prikazan u Starom zavetu. već u isto vreme i opravdanje. Tvorac i Sudija. Međutim. o Hristu koji je identifikovan sa arhanđelom svetim Mihajlom (ova doktrina se pojavila u Rimu početkom II veka). neke Origenove teze prema kojima se Sin prikazuje kao drugorazredno božanstvo. otvara razmišl j a n j u perspektive koje su bile nedostupne na nivou Starog zaveta. božanskog u kosmičkim objektima i ritmovima. Ako se prihvati mogućnost inkarnacije Apsolutnog u jednoj istorijskoj ličnosti. misterija njene inkarnacije. 2) Gospod Isus-Hrist. godine. Od nastanka Crkve. pa su. a s druge. Bog je jedini i on nije stvoren. Spasitelj nije mogao prihvatiti poniženje inkarnacije i mučenja na Krstu. stradao je i u m r o neko drugi (čovek Isus ili Simon iz Kirene). Otac je kasnije stvorio Sina i Svetog Duha. usvojen kanon koji je odbacio ari- . tačnije. Arije. imali razloga da po svaku cenu brane dogmu o inkarnaciji. Arijeva interpretacija je imala izvesnog uspeha čak i među episkopima. doktrinu o Hristu-Anđelu. u teologiji Trojstva. to jest. »pojaviti se«). Teškoće koje je nametala dogma o inkarnaciji Logosa pojavl j u j u se ponovo. oni njemu podređeni. Istina. Drukčije rečeno. Međutim. odnosno dokaz njihove valjanosti. 3) Sveti Duh. Hristos je samo »izgledao« kao čovek jer se bio prerušio u ljudsko obličje. koji je bio u stanju da obnovi život i da dovrši stvaranje Carstva. ali je. »izgledati«. priznaje se i nepobitnost univerzalne dijalektike svetog. u još ozbiljnijem obliku. Teologija Logosa. predložio je koherentniju i filozofski osnovaniju interpretaciju Trojstva — Arije nije odbacivao Trojstvo. izvorište teoloških spekulacija je svakako bilo hrišćansko iskustvo. priznaje se da bezbrojne prehrišćanske generacije nisu bile u zabludi kada su objavile prisustvo svetog. Doketizam. Oci su. jedan Aleksandrijski sveštenik. ali je negirao konsupstancijalnost tri božanske ličnosti. na dramatičan način ilustruje otpor koji je pružan ideji o inkarnaciji. Bog je za hrišćane imao tri obličja: 1) Otac. drugim recima. početkom IV veka. U perspektivi istorije religija. inkarnacija predstavlja poslednju i najsavršeniju hijerofaniju: Bog se u potpunosti inkarnirao u jedno konkretno i istorijsko ljudsko biće — to jest. s jedne strane. jedna od prvih jeresi gnostičkog porekla i strukture.

28 I ovde se odmah uočava rad na asimilaciji i revalorizaciji jedne arhajske i širom sveta raširene religijske ideje. Međutim. Međutim. sofijanologija će odigrati. . u vreme nastanka Jevanđelja po Jovanu Crkva je već priznala verski značaj Marije. zasluga teologije Trojstva leži u tome što je podsticala na smelija razmišljanja primoravajući hrišćanina da iziđe iz okvira iskustva i logike svakodnevnog života. ] Potom reče učeniku: eto ti matere!« (Jev. Ali pri tome se uvek podrazumevala Majka-Devica i dogma o Marijinom večnom devičanstvu obznanjena je na Saboru u Efesu. Nije se radilo o kontraverzi među teolozima: dogma o Trojstvu uzbuđivala je mase. »ona koja je rodila Boga«. preuzima i dopunjuje prastare azijske i mediteranske koncepcije o partenogenezi (moći samooplođenja) Velikih boginja (vidi. Istočna crkva će uporedo s teologijom Theotokosa razvijati doktrinu nebeske Mudrosti Sofiju. Značaj Marije posledica je' njenog materinstva: ona je Deipara. sličnu ulogu onoj koju je odigrao neotomizam prilikom obnavljanja katoličke filozofije. mogla bi se porediti s metafizikom Nagairđune (§ 189). Marijinska teologija predstavlja preobražaj starijeg i značajnijeg poštovanja pridavanog. . Device-Majke. Mnogo vekova kasnije.2® Postepeno posvećivanje i konačna divinizacija Marije rezultat su u prvom redu pobožnosti narodnih masa. > S tog stanovišta. eto ti sina [ . što znači »Božija Majka«. 25 S l . još od vremena preistorije. Nasuprot tome. pošto su ga monofiziti 27 koristili u jeretičkom smislu. Pred k r a j I veka. za intelektualne elite istočnog hrišćanstva. na primer. s Kabalom i metodama učitelja Zena (up. godine) je razradio doktrinu o konsupstancijalnosti (homousios) Oca i Sina. Hera. U stvari. Ovaj izraz je prvi put upotrebljen početkom I I I veka. doktrinu koju je sveti Avgustin sažeo u formuli: una substantia — tres personae. u kojoj se ispoljava ženski lik Svetog Duha. verskoj misteriji žene.320 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a janizam. III tom). 19 : 26 i dalje). Arijeva teologija je i dalje imala svoje dosta moćne zastupnike. III tom). po Jovanu. Devica Marija će u zapadnjačkom hrišćanstvu biti identifikovana s predstavom božanske Mudrosti. Isus kaže svojoj majci: »Ženo. kako je onda bilo moguće verovati u njegovu moć da spase svet? Teologija Trojstva nikada nije prestala da stvara probleme: od vremena renesanse. može pronaći dogmi po kojoj je Devica začela bez greha. Arijanizam je konačno pobeđen 388. godine. pa se tako polemika produžila još više od pola veka. teologija Marije. no. racionalističke filozofije su se definisale pre svega svojim antitrinitarizmom (up. Deipara je zamenjen izrazom Theotokos. 25 Atanas (umro 373. 28 Ali na Zapadu se tek negde oko 1000. 27 Jeretički pokret (početak V veka) čiji članovi smatraju da su u Hristu ljudsko i božansko stopljeni u jedan jedini entitet ( f i s i s ) . god. Jer ako je Isus Hrist bio samo božanstvo drugog reda. Razapet na krst. § 93).

. biskup iz Cezareje. Svuda se prikazuje sunce. Aurelijan (270—275) je dobro procenio značaj solarne teologije monoteističke strukture za obezbeđivanje jedinstva Imperije.. ] Konstantin se pitao šta može značiti to priviđenje. Univerzalistički karakter solarnog kulta i solarne teologije shvatili su ili predosetili već grčki i rimski vernici Apolona-Heliosa. kome je Sol invictus bio vrhovni bog. koje karakterišu k r a j III veka. sledeće noći. Kao što smo videli (str. Misterije. str. Povrh toga. Konstantin (306—337) je bio vernik solarnog kulta i video je u Sol invictusu osnovu svoje Imperije. Prema Laktantiju. Konstantin je »u snu upozoren da štitove obeleži nebeskim znakom i da tako otpočne bitku: on je poslušao i naredio da se na štitovima ispiše Hristovo ime« (De mortibus persecutorum. 349). On je ponovo uveo boga iz Emeze u Rim. 323 i dalje. Der unbesiegte Gott. kada mu se. sopstvenim očima je video — sam Konstantin je to potvrdio — znak krsta koji je sijao jače od sunca. . Konstantin je smatrao da je sunce najsavršeniji simbol Boga. 21 . kada je sunce počelo da zalazi. pojavi u snu. V. 28—29). Eusebije. sa ovim natpisom: uz njegovu pomoć ćeš pobediti. 29 Svedočanstva se ne slažu u tome koji je znak video Konstantin pre odlučne bitke kod mosta Milijusa. Pre svog pokrštavanja. Međutim. Međutim. Mnogobrojni verski sinkretizmi. međutim. on i njegovi vojnici koji su ga pratili preneraziše se od iznenađenja [ . u kojoj je njegovog protivnika Maksentija zadesila smrt. nalažući mu da načini vojne oznake prema uzoru koji je video na nebu i da ih upotrebi u borbi kao pobedničko oružje«. U stvari. Altheim. isti. vrlo verovatno. u svom delu Vita Constantini (1. postaju preovlađujuće u IV veku. La religion romaine antique. Deus Sol invictus je dobio svoju godišnjicu na dan 25. kao obožavaoci Mitre i sirijskog Baala. brojni filozofi i teozofi bili su pristalice monoteizma solarne strukture. prva konsekvenca njegovog preobraćan ja u hrišćanstvo. polet hrišćanske teologije Logosa. sv. Sirijski elementi su bili pažljivo eliminisani. tu ideju je ranije formulisao neoplatonista Porfir. " Up. monoteističke i univerzalističke tendencije. Bog Hristos. a služba bogu je bila poverena rimskim senatorima. . na javnim spomenicima. 48).sumrak bogova 321 239. na novcu. za razliku od Aurelijana. F. solarni simbolizam primenjen istovremeno i na Imperatora i na Imperium. decembra. Podređivanje Sunca Vrhovnom bogu bila je. ilustruju opčinjenost pojmom Jednog i mitologijom Jedinstva. Između Sol invictusa i in hoc signo vinces . ali je pri tome iz osnova promenio njegovu strukturu i njegov kult. sa istim onim natpisom koji mu je pokazao na nebu. Kada su to videli. koji je predstavljao »dan rođenja« svih istočnjačkih solarnih božanstava. u natpisima. iznosi drugačiju priču: »Usred dana.

hrišćanstvo je pokazalo svoju snagu i vitalnost još i pre Konstantinovog preobraćenja. Galena i Kelsa. svako je mogao postati član te zajednice. Pod Teodosijem Velikim (379—395). nepokolebljiva vera i moralna snaga hrišćana. 30 Bilo kako bilo. Za vreme epidemija i opsada gradova. str. I. za one koji su bili žrtve kulturnog i socijalnog otuđenja. za mnoge koji su patili zbog usamljenosti. History of ascetism in the Syrian Orient. u 30 Videti spisak pitanja kod A. U stvari. Les Moines d'Orient. konverzija Konstantinova obezbedila je zvanično pokrštavanje Imperije. proklam u j u da u hrišćanstvu leži jedina nada za spas Imperije. Hrišćani dobijaju čak i najviše položaje. Le judaïsme et le christianisme antique. Inovacija koja se n a j m a n j e mogla očekivati i koja je imala značajne posledice u religijskoj. hrišćani su jedini negovali ranjenike i sahranjivali mrtve. Pošto nije bilo socijalnih. S druge strane. u Antiohiji i Aleksandriji. u kojoj je moćni građanin. Laktantije (240 — oko 320) i Eusebije iz Cezareje (263 — oko 339). Pre svega. 31 Ovaj fenomen se ispoljio nezavisno. Lacarrière. Festugière. a poslednje mnogobožačke slike iščezavaju 323. J. Oko 300. ni posle — nije bilo takve jednakosti. I—II. Za sve one u Carstvu koji su bili otrgnuti od svojih ognjišta. solidarnost hrišćana bila je bez premca. Imperatorov komornik. Prvi hrišćanski simboli počinju da se pojavljuju na novcu od 315. istovremeno optimističke i paradoksalne. Lukijana iz Samosate. toliko milosrđa i bratske ljubavi.322 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Još uvek se raspravlja o autentičnosti ovih svedočanstava. Les hommes ivres de Dieu. što znači da Država priznaje presude episkopskog suda čak i u građanskim sporovima. Crkva dobij a privilegovan pravni status. kao i hrabrost koju su ispoljavali prema mučenjima i pred smrću. Marka Aurelija. kao u hrišćanskim zajednicama tokom prva četiri veka. Culture et Sainteté. Uz to se antagonizam između Crkve i Imperije progresivno smanjivao. godine. Vrlo je verovatno. Benoit. a rasprava se vodi i oko toga da li je znak koji je Konstantin video bio hrišćanski ili mnogobožački. hrabrost koja je izazivala divljenje i njihovih najvećih neprijatelja. 31 A. godine. Mnogobrojni su uzroci konačne pobede hrišćanskog učenja. siročadi i starima i otkup zarobljenika od gusara. a restriktivne mere protiv mnogobožaca postaju sve brojnije. kulturnoj i društvenoj istoriji Evrope. godine. hrišćani su predstavljali najveću i najbolje organizovanu versku zajednicu. bila je isposništvo koje karakteriše odvajanje od sveta i veoma strogi asketizam. da ni u jednom istorijskom društvu — ni pre. 308 i dalje. svojim bivšim robom. hrišćanstvo postaje državna religija i paganizam je definitivno zabranjen. . Vôôbus. Crkva je predstavljala jedinu nadu za ostvarenje sopstvenog identiteta i nadu da će pronaći ili ponovo naći smisao života. J. A. progonjeni su postali progonitelji. klečao pred episkopom. Poslednje apologete. rasnih ili intelektualnih prepreka. zajednica je preuzimala na sebe staranje o udovicama.

kao što se doskora verovalo. Siriji i Mesopotamiji. 240. oni nasilno ulaze u domove mnogobožaca. Da bi učvrstili sopstveni položaj. III tom). oni spaljuju sinagogu u Kalinikumu k r a j Eufrata i terorišu sirijska sela u kojima postoje mnogobožanski hramovi. dovoljno su moćni da zapovedaju đavolima. 107). nema boljeg primera za ilustraciju okultacije i kontinu52 Istina je da se egipatsko isposništvo brzo razvilo i. Stojeći na svome stubu... episkopi i monasi su se zajedno postavljali na čelo naroda i nametali mu svoje mišljenje. »ti neobični ljudi su pretvorili hrišćanstvo u jednu narodnu religiju« (nav. ostvarili njihovi sledbenici. str. već i Palestini. godine organizovao Pakom (oko 290—347)). ti pravi »sveci«. vid. štitili monahe. zahvaljujući literaturi koja ga je proslavila. Kao što primećuje Piter Braun. kralj Gota. 33 Njihov veliki ugled je posledica. lečio. 21* . Istovremeno. od spaljivanja svetilišta u Eleusini. uzvišenu ženu-filozofa iz Aleksandrije. No. jedino su monasi imali hrabrosti da se odupru nekim Imperatorovim odlukama. takođe. imalo velikog uticaja. predskazivao budućnost. njihove pobede nad demonima. godine Alarik. a njihove molitve su kadre da izmene Božju volju. koje se njen učenik. Autobus koji staje u Eleusini. koje je izvršio 396. tražeći idole. na Istoku. u kome se nalazio veliki Serapisov hram. Utoliko danas više zadivljuju dela koja su. godine 391. 101 i dalje. ne samo u Egiptu. A 415.I sumrak bogova 323 III veku. učiteljice i dobročiniteljke« (Ep. episkopi su. M Peter Brown. sveti Simeon Stilit je sudio u sporovima. monasi ranog srednjeg veka (up. jedna grupa fanatičnih monaha počinila je jedan od najgnusnijih zločina u istoriji: linčovanjem su usmrtili Hipatiju. Razvilo se jedno novo uverenje: isposnici. XVI). monasi su dobrovoljno izabrali »antikulturu« — pustinju i pećine. s druge strane. U stvari. 38 Egipatsko monaštvo osnovao je sveti Anton. poziva ih aleksandrijski patrijarh Teofil da »očiste« grad Serapeum. The World of Late Antiquity. s jedne strane. naročito na Zapadu. od istog autora. godine. sestre. i Nema istorijskog događaja koji bi mogao bolje poslužiti da označi »zvanični« k r a j paganstva. a s druge. korio i savetovao visoke funkcionere. »The Rise and Function of the Holy Man in Late Antiquity«.000 monaha) monaški život je 320. njihovog gospodarenja divljim životinjama. str. Pred k r a j IV veka od Mesopotamije pa sve do Severne Afrike počinje da se širi talas nasilja počinjenih od strane monaha: godine 388. ali u pustinji Tebaide (gde je krajem IV veka živelo nekih 7. Kao što primećuje Piter Braun (Peter Brown). episkop Sinesije seća kao »majke. delo.

na k r a j u su putnici odlučili da se udruže i plate staričinu kartu. jer je ona poljima davala plodnost. 42 i dalje (izd. navodi proročanstvo poslednjeg legitimnog hijerofanta. 80 i dalje. Pošto nije imala novca da plati kartu. E. U V veku. bila je to jedna starica iz Atine. str. 34 Međutim. 37 Na jednoj od stanica između Atine i Korinta. 81 i dalje. a i danas se govori. 1822). str. Eleusis. krenuo. str. u autobus je ušla neka starica »mršava. uprkos oružanom otporu stanovništva. godine i o n j o j se veoma opširno pisalo i raspravljalo u atinskoj štampi. iako je inicijacijski obred iščezao u Eleusini. Lenormanu (Lenormant) istoriju svete Demetre. statuu je 1820. Demetra nije napustila mesto svoje najdramatičnije teofanije. 35 J. Boissade. Lawson. Tada im je starica rekla: »To je tre34 Eunapios. u selu je postojala statua boginje koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem. i sam upućen u Eleusinske misterije. neki sveštenik je ispričao arheologu F. opet u Eleusini. 37 Koristimo članak koji je 7. kao osušena. hrišćanski monasi — i tako je najstariji i najznačajniji verski centar u Evropi bio konačno pretvoren u ruševine. Ali vozač više nije mogao da pokrene autobus. nav. Bio i Sophiston. puissance oraculaire«. ovog puta. svetilište će biti uništeno i kult Dve Boginje će iščeznuti zauvek. 8. 17—18. ali s velikim i veoma živim očima«. U prisustvu Eunapija. godine uzeo E. str. Monographie de la voie sacrée éleusinienne. Sve do početka XIX veka. a preveden je u knjizi Ch. godine Milonas (Mylonas) je čuo istu priču od jednog devedesetogodišnjaka iz Eleusine. bila je to baš stanica u Eleusini. Lawson. Modem Greek Folkolore and Ancient Greek Religion. Klark (Clarke) i poklonio Univerzitetu u Kembridžu. februara 1940. izišao u listu »Hestia«. Međutim. 36 F. zakletva će obavezivati »isključivo na rukovođenje njihovim ceremonijama«. Mylonas. G. up. 12. Zbog tog profanisanja. Ali u Eleusini se govorilo. . 36 Najuzbudljivija epizoda hrišćanske mitologije Demetre odigrala se početkom februara 1940. svetici za koju se ni na jednom drugom mestu ne zna i koja nikada nije bila kanonizovana. hijerofant je prorekao da će njegov sledbenik biti nelegitiman i bezbožan. neki »Turčin« joj je oteo ćerku. neće čak biti ni Atinjanin.324 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a iteta mnogobožačke religije. C. str. hijerofant je postao jedan visoki posvećenik u misterije Mitre (koji je imao rang Patera). nav. Eleusis. Lenormand. delo. »posvećenu drugim bogovima«. str. Ona se opet popela u autobus koji je. a za njima »ljudi u crnom«. Kerényi. 399 i dalje. »Demeter. što je još gore. C. D. tu ličnost. Istina je da je u ostalim delovima Grčke njeno mesto zauzeo sveti Demetrije. delo. str. ali je jedan hrabri palikar uspeo da je oslobodi — a 1928. Mylonas. kondukter ju je naterao da na sledećoj stanici siđe iz autobusa. On je bio poslednji hijerofant u Eleusini. 102—103. str. istoričar Eunapije. nastavlja Eunapije. 35 Godine 1860. U stvari. Picard. o svetoj Demetri. jer su ubrzo potom Alarikovi Goti prošli kroz Termopilski tesnac. koji je tako postao zaštitnik poljoprivrede.

navedimo mudru opasku Šarla Pikara (Charles Picard): »Verujem da će helenisti. [ . prebacujući ljudima da su bezbožni — objavljuje još onda strašne katastrofe po celoj oblasti« (isto. teško smoći snage da laka srca odbace ovu noviju pričicu koja izaziva sećanje na slavnu Homersku himnu u kojoj Korina majka. Gledali su jedni druge. kad sam već među vama. reći ću vam još nešto: zbog načina na koji živite.« Kao zaključak. nećete imati čak ni trave. . ] Niko je nije video da izlazi. »starica je nestala. prerušena u staricu. 103—104). pregledali su karnet s kartama kako bi se uverili da je karta zaista izdata. nastavlja autor članka u listu »Hestija«. i.sumrak bogova 3^5 a balo da učinite ranije. čak ni vode!« »Još pre nego što je dovršila svoju pretnju«. . str. uglavnom. proriče budućnost i — u jednom nastupu gneva. . ali ste vi sebični. bićete kažnjeni. na dvoru eleusinskog kralja Keleja.

.

Bombay Branch JIES = Journal of Indo-European Studies (Montana) JNES = Journal of Near Eastern Studies (Cikago) JRAS = Journal of the Royal Asiatic Society (London) JSS = Journal of Semitic Studies (Mancester) OLZ = Orientalistische Literaturzeitung (Berlin/Lajpcig) RB = Revue Biblique (Pariz) REG = Revue des Études Grecques (Pariz) RHPR = Revue d'Histoire et de Philosophie religieuses (Strazbur) RHR = Revue de l'Histoire des Religions (Pariz) SMSR = Studi e Materiali di Storia delle Religioni (Rim) VT = Vêtus Testamentum (Lajden) W. B. Pritchard.SKRAĆENICE ANET = J. d. M. drugo izdanje. 1950. = Wôrterbuch der Mythologie (Stutgart) . Pariz) BSOAS = Bulletin of the School of Oriental and African Studies (London) CA = Current Anthropology (Cikago) HJAS = Harvard Journal of Asiatic Studies HR = History of Religions (Cikago) IIJ = Indo-Iranian Journal (Hag) JA = Journal Asiatique (Pariz) JAOS = Journal of the American Oriental Society (Baltimor) JAS = Bombay Journal of the Asiatic Society. Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament (Prinston. 1955) Ar Or = Archiv Orientdlni (Prag) ARW = Archiv fiir Religionswissenschaft (Frajburg/Lajpcig) BJRL = Bulletin of the John Rylands Library (Mancester) BEFEO = Bulletin de l'École Française de l'Extrême-Orient (Hanoj.

.

U svakom slučaju sigurno je da je kineska kultura. Li Chi. 1966. severa i juga. 14. An Inquiry into the indigenous Origins of Techniques and Ideas of Neolithique and Early Historic China. Cultural Frontiers in Ancient East Asia (Edinburg. videti J. kao što je to često isticano. C. Videti. »Zur Religion in der chinesischen Vorgeschichte«.KRITIČKA BIBLIOGRAFIJA 126. Early Chinese Art and the Pacific Photographic exibition (Njujork. 279 i dalje. kao i kod izvesnih plemena sa severozapadniih obala Amerike. međutim. The Cradle of the East. Ping-ti Ho. 2. 1975). Horn-Beč. rezime autorovih gledišta iz nekoliko ranijih dela). O otkrivanju kineskog neolita (kulture Jang-čao). ukazuje na izvesne zapadne (tj. između ostalog. Two Studies of Art in the Pacific Area (I: Mino Badner. II: Robert Heine-Geldern. 1000 B. 1—54). A O religijskim koncepcijama up: Hermann Köster. izvrstan uvod). str. 5000— 1967. Children of the Yellow Earth (London. mesopotamske) uticaje u ikonografiji Anjanga i(Anyang) (nav. »Some fecundity Symbols in Andient China« (Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. Bernhard Karlgren. Linguistik. kao uostalom i neke druge. Das in ältesten ponovljeno izdanje 1968). »A Note on relation between the Art Style of the Maori and of Ancient China«. 1968). b r . Ping-ti Ho. Sumatre i Novog Zelanda. str. 1966). G. (London. Od obimne literature o praistoriji Kine izdvojićemo: William Watson. 1959). 188—214. str. William Watson. naročito China prvo poFunde in Alt-China. 1957. delo. The Beginnings of Chinese Civilisation Prehistoric China (Kembridž. U svom nedavno objavljenom delu Ho podržava autohtono poreklo zemljoradnje. ( S i j e t l i London. Archaelogy in China: I. up. Cheng Ték'un. str. »prozor ka Pacifiku«. (Geringen. 9—37). s druge strane. New Zealand and China«. (Hongkong i Cikago. postepeno dosta ideja i tehnika primila sa zapada. pridružujući se nekim drugim arheolozima. Basin. Li öi (Li Chi). nav. Early Civilization in China. 1949—55. Wiener Beiträge zur Kulturgeschichte und XV. S t o k b o l m . . delo. Monumenta Sérica. ona je bila. 26 i dalje). glavlje. Carl Hentze. metalurgije i kineskog pisma. Anderson. Welterleben 1971. »Neolithic frontiers in East Asia«. 1934). »The Protruding Tongue and Related Motifs in the Art Style of the American North-westeim Coast. 1930. Uticaj njenog kosmološkog simbolizma i umetnosti može se prepoznati u religijskim umetnostima nekih naroda s Bornea. str.

Hentze. delo. 1958. Annali del Pontificio Museo Missionario Etnologico. 1929. Carl Hentze. Kultbauten. isti. O religijskim idejama vidi: Herlee G. HR. W. Essai bibliographique et synthèse des études (Pariz. delo. T'oung Pao. M. Frühchinesische Bronzen und Kultdarstellungen (Anvers. Chang. simbola tame). str. 33—53. Keinghtley. str. O skapulamciji videti Eliade. Tsung-tung Chang. str. str. up. 127. str. IPEK. 1 (bibliografija). Ping-ti Ho. 1937). 37 i dalje. 215 i dalje. 1960). 263 i dalje. 71—121). up. Les Jiaguwen. proročanski natpisi na kosti i na oklopu kornjače). Kwang-Chih Chang. 283—475. Cultural Frontiers in Ancient East Asia. Ali u osnovi svih tih teonima ponavljaju se nazivi ti (Vladar) ili tjen (Nebo). »Zur Religion dim ältesten China«. 185—225. 1937). Religion im ältesten China der Shang-Zeit {Anvers. Kwang-Chih Chang. 195 i dalje. The Archaelogy of Ancient China. Bronzegerät. izdanje. »The religious commitment: Shang Theology and the Genesiis of Chinese political Culture«. str. Archaeology in China. Funde in Alt-China. str. Hentze. III: Chou China (Kembridž. 142. David N. i »Antithetische T'ao-t'ieh-motive«. 1968). up. nav. Stilizovani crteži cvrčka naslikani su na jeziku maske tao-t'ieh. Eichhorn. str. O kulturi Čua vidi Ch'eng Tê-k'un. str. F. 1970/73. nav. str. Ping-ti Ho. Tiberi. M. Cheng Te-k'un. str. »Der Ahnenkult in China«. 60. str. O religiji epohe Čua up. 42 i d.. str. Stokholm. 17. str. Le Chamanisme (2. »Symbolism in Mortuary Ceramics« (Bulletin . str.. Der kult der Shang-Dynastie im Spiegel der Orakelinschriften: Eine palëographische Studie zur Religion im archaischen China (Vizbaden. 213 i dalje. The Birth of China: A Study of the formative period of Chinese civilization (Njujork. »Studies in the Language of the Shang Oracle Inscriptions«. Religion im ältesten China der Shang-Zeit. 1951). 218 i dalje. 219. Wiener Zeitschrift für indische Philosophie. O kulturama bronzanog doba videti: Cheng Tê-k'un. među njima su najpoznatija Šang-ti (»Vladar s visina«) i Huang-ti (»Uzvišeni vladar«). The Archaeology of Ancient China. 1978. Hanna Rydh. . Kultbauten. William Watson. 171 i dalje. 12—120). str. str. Pošto njegova larva izlazi iz zemlje (dakle. 211—225. i delà navedena u dva sledeća paragrafa. str. 322 i dalje. Funde in Alt-China. 23. Bronzegerät. nap.. kritika Paul L. I. Archaeology in China.).. 1974. Das Haus als Weltort der Seele (Stutgart. Archaeology in China: II. str. O »death pattern«. isti. 1963. 1—20. Creel. Funde in Alt-China. 1970. cvrčak je amblem vaskrsenja. 1961). 27. 256 i dalje. 289 i dalje. Shang China (Kembridž. d d. 38 i dalje (posebno str. br. 128. delo. 66 i dalje. Christian Deydier. . 1963).330 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Carl Hentze. 1976. 20 i dalje. demona tame koji je stvorio svetlost i život. nav. 251 i dalje. U »klasičnim knjigama« može se naići na desetak imena kojima je označen vrhovni bog. Nebeska . Serruys. II. der Shang-Zeit. 2. zbog toga je stavljen na usta umrloga. 174—216. Ništa manje značajna je i simbolika cvrčka. naročito Bronzegerät. str. O simbolizmu maske tao-tieh videti radove Karla Hencea. str.

de Groot. M. 1969. Smith. Pomenimo one najkorisnije: L. str. D. Les Religions Chinoises (t. takođe Henri Maspero. nezamenljivo zbog svoje dokumentacije). 1922). odnosno u II veku pre Hr. 99—138. 3). njegova volja je neopoziva (Chu-King. koje stoga treba koristiti oprezno). 144 i dalje (protiv njegovih gledišta up. V. up. 7. 3. J. Marcel Granet. Fêtes et chansons anciennes de la Chine (1919). Shih. Die Religionen Chinas (Štutgart. priv. 1910. HR. O Zemlji-Majci videti Berthold Laufer. str. naročito str. I des Mélanges posthumes. »The development of Chinese conceptons of Supreme Beings«. 1953. 298—366. Asia Major: Introductory volume. up. Za razliku od drugih religija. »La religion de la Chine antique« i »Le Taoïsme religieux«. novo izdanje 1955). 3. K. 3. 1950). ponovljeno izdanje. Essai de monographie d'un culte chinois. C. 1967. Velikom Boginjom-Zemljom navija je pojava: do nje je po svoj prilici došlo na početku vladavine dinastije Han. T'jen bdi nad ljudima (Chu-King. 9. 1974. str. 256—260). 159—202). H. O kultu vrhovnog inebeskog boga videti: B. Chinese Religions (Njujork. takođe od istog autora. (Lajden. La Chine antique (1927. Arthur P. prikazuje pre svega ideje i religijsku praksu posle dinastije Han). delo ne mnogo objektivno. Ti je bio vrhovni bog. 927—957. 2. 1964. a Tjen lični bog. Jade. 9. Histoire des croyances religieuses et des opinions philosophiques en Chine depuis l'origine jusqu'à nos jours (Hjen-thjen. knjige o opštoj istoriji kineske religije malobrojne su. on vidi i čuje (III. Religion in Chinese Society i(Berkli. kadar je u sve da pronikne (Chi-Kirtg. 2. 7). 539 i dalje. Tajpej. 1. 1969—70. 47. 6 t. Werner E i c h h o m . La religion des Chinois (Pariz. III. itd. Jan J. Numen. i pored toga što ne daje opšti pregled kineske religije). »The Archaic Royal Jou Religion«. 1892—1910. The Religious System of China. 1969. ali videti saopštenje: Daniel Overmyer. A Study of Chinese archaeology and religion (Field Museum. kristalisani o k o božanstava tla . str. 1922. »Le dépôt de l'enfant sur le sol. »Tihe Notion of God in the Ancient Chinese Religion«. Danses et légendes de la Chine ancienne (1926). 3). Karlgren. Rites anciens et ordalies mythiques« (članak objavljen u Revue Archéologique. Pre toga vremena postojali su samo lokalni kultovi. značajno delo. Torino. str. Chinese Religion: An Introduction (Belmont. str. Religion and Ritual in Chinese Society. 497—577). 8. I (1970). H. »II Dio Supremo« (»La Religione della Cina« u: Storia delle Religioni. 520—525). 14 i dalje). 1973. 1. 1216—1248. str. La pensée chinoise (1934). Marcel Granet.kritička bibliografija 331 struktura Vrhovnog boga je očigledna: Čang-ti sve vidi (Chi-Kirtg. U doba dinastije Ču oba pomenuta teonima u podjednakoj su upotrebi i označavaju istog boga. 1968. Historié des Religions (izdatom pod rukovodstvom Anri-šarla Pijeka. Thompson. Wolf (Stenford. 5) on sve shvata i opaža (IV. Yang. Kratak ali briljantan prikaz dao je Max Kaltenmark. 1) i sve čuje (V. čikago. H. Dobre analize kineskih verovanja i religijskih institucija mogu se naći u knjigama Marsela Granea (Marcel Granet). personifikovanje Tla. Pariz. 3. 1971. Prema Edouard Chavannes (Le T'ai Chan. Dubs. 1912). 5. izvrstan prikaz). »Some fecundity symbols in ancient China«. i zatim ponovo u knjizi Études sociologique de la Chine. 14). Paris. Prema Džozefu Siju. 1958. Schindler. IV. 16. 11—12). 217—259. Wieger. T'oung Pao. 1917. Laurence G. B. Henri Maspero. 2. str. 16. str. 1923.). str.

Edouard Erkes. 204. Marcel Granet. 1946. nav. »Legends and Cults of Ancient Chdna«. 1978. ukroti tel ju pomahnitalih voda. str. vidi ipak kritiku Karlgrenove metode u saopštenju W. Kultur und Siedlung der Randvolker Chinas (Dodatak. dokazao da su i pre tih božanstava tla postojala još m n o g o starija božanstva ženskog i »srednjeg« roda. O Niu-Kua up. 368 i dalje. posebno o kosmogonijskim mitovima. 17. 207—253). 1943). Prerađena i proširena verzija II toma Lokalkulturen objavljena je pod naslovom The Local Cultures of South and East China (Lajden 1968). O kineskom šamaniizmu videti Eberhardt. Sinologika. 1943). 1959). 36. Joseph Thiel. »The Ancient Chinese Cosmogony«. str. izd. »Myth of ancient China«. Detaljnu analizu raznih provincijskih d marginalnih kultura koje su delimično ušle u sastav kineske kulture dao je Wolfram Eberhard. 1976. Studia Missionaria. str. 1968. 1942). 28. [u: S. (Dodatak. str. Bermhard Karlgren. T'oung Pao. Bodde. 466 i dalje. Artibus Asiae. 349 i dalje. 18. t. »The problem of Creation Mythology«. J. »Spuren ehinesisoher Weltschopfungsmythen«. »Research priority in the Study of Ch'u religion«. 355—368. 442—443. sr. str. 1931. Monografija br. 3. HR. (2. str. Girardot. koja su ova potom zamenila. A preliminary enquiry into the origins and character of ancient Chinese City (Cikago. br. str. Ill—130. rêves et mystères. str. »Légendes mythologiques«. J. T'oung Pao. Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. Bodde. The Pivot of the Four Quarters. 236 i dalje. Eberhard. str. N. str. Njujork. up. 355—64). 37. T'oung Pao. I. The Local Cultures.332 istorija verovanja i religijskih ideja (nav. Eliade. O m i t u koji govori o Velikom Juu (Yu). Lajden. Grane je. Peking. II (Monumenta Serica. međutim. Najvažnije kosmogonijske tekstove preveo je Max Kal tenmark. HR. 95—96. str. ponovo objavljeno u Mythes. Paris. 289—318 (kritička analiza nekoliko novijih poduhvata). 1—100. W. 80 i dalje. Kramer (prir. str. »La Naissance du monde en Chine« (u: La naissance du monde. 77 i dalje. 298 i dalje. Reč je o jednoj prilično opštoj pojavi. Derk Bodde. U raspravama o kineskoj mitologiji. 1961. Shiih.) str. 304 i dalje. str. 382 i dalje. Les Religions Chinoises. str. 468 i dalje. Major. posebno str. 15. I. 453—468. up. Mythes. Bodde. 9. 1971). »La Terre-Mère et les Mérogamies cosmiques« (1953. t. str. 482 i dalje. 149—204. 1946. Eliade. isti. str. str. str. Gurardot. 47 i dalje. delo. str. 18. izražena su različita gledišta: Henri Maspero.) Mythologies of the Ancient World. »Schamanismus im alten China«. 1924. N. 226—243. str. JA. O niitu o Pan Kuu videti Maspero. Lajden. delo str. up. »Légendes mythologiques«. John S. 369—408]. »The (Problem of Creation Mythology in the Study of Chinese Religion«. str. str. 129. Lokalkulturen im alten China. »Myths of Ancient China«. The Local Cultures. Le Chamanisme. up. sr. Eliade. 186 i dalje. rêves et Mystères 1957. 389 i dalje. 30 . Eberhard. O poreklu i ceremonijalnoj strukturi kineskih gradova videti Paul Wiheatley. Danses et légendes. 10. 437). Sources Orientales. 199—365 (nezamenljivo zbog bogate dokumentacije. 1969. str. »Légendes mythologiques dans le Chou-king«. O prekidanju veza između Zemlje i Neba videti Maspero.

La pensée chinoise. Stein. JAOS. 116—24. le monde et le corps humain en Extrême-Orient et en Haute Asie«. Između tih posvećenih seljačkih boravišta. trenucima kada su zemljoradnici menjali svoj način življenja. 37—80. Hermann Köster. i posvećenih planina. Symbolik des chinesischen Universismus (Štutgart. . 48 i dalje. str. 86 i dalje. bio je smatran s v e t i m . 195—221). str. La pensée chinoise. II (1956). »The Magic Square of three in old Chinese philosophy and religion«. up. HR. U skladu s tim. 51 i dalje. Fêtes et Chansons anciennes de la Chine). 1961). Arthur F. posebno str. Rim. 48 i dalje. str. A. u stvari. glavnim svetilištima feudalnog kulta. »Bile su to. 178 i dalje. i mnogi kraljevski kultni običaji nisu bili ništa drugo do transpozieija seljačkih svetkovina« (Max Kaltenmark. 1953. 1961. isti. s druge. O p o j m u Tao videti Granet. str. 149 i dalje. budući da je bio poštovan princip egzogamije. str. temple.kritička bibliografija 333 i dalje. 14. a zimi su se vraćali u svoja stalna porodična naselja. 149 i dalje. ßronzegerät. »Architecture et pensée religieuse en Extrême-Orient«. . JA. Eliade. »Centre du monde. s jedne strane. str. »Not- . str. isti. Analizujući ljubavne pesme. 1955). »Religion de la Chine antique«. Weltordung (Cirih. 4. str. Köster. predstavljali su. ponovo objavljenu u La nostalgie des origines. 36 i dalje. »Evolution of Magic Squares in China«. Joseph Needham. La pensée chinoise. Mairsel Grane je rasvetlio strukturu sezonskih seljačkih svetkovina koje su ovi slavili verovatno već od neolitskog doba (up. str. 342 d dalje. Vreme (svetkovina) poklapalo se s presudnim trenucima u seljačkom životu. str. čikago. I. i svuda. 0 kosmologiji i prostornom simbolizmu videti Granet. u stvari. 300 i dalje. oltarima bogova Tla i 2etvi. 192 i dalje. str. Symbolik. 1958). Köster. »Types of Symols in Chinese Art« (u: Studies in Chinese Thought. 952). str. rasturali su se po poljima i nastanjivali u malim kolibama. 164 i dalje:. str. Symbolik. Ši Kingu (Che Kingu). str. H. 1957. Pariz. Stein. 411 i dalje. vezane za proslave svadbenih svečanosti: dve grupe mladića i devojaka iz različitih sela. Köster. 250 i dalje. 245. str. Die Heilige Stadt (Štutgart. 150 i dalje. pre svega svetkovine mladeži. str. Ellen Marie Chen. postojala je izvesna veza: budući da su i jedna i druga bila smatrana predačkim centrima. O polaritetu u kineskoj kosmologiji videti Granet. Symbolik. 80. reka i šuma. R. Auferstehung. H. O ming t'angu videti Granet. 249—336). 34 i dalje. str. diversifikaciju prastarih svetilišta. 57—82). Schuyler Camman. Izd. okupljale su se i nadmetale u sastavljanju stihova čije su teme obavezno bile u vezi s pejzažom u kojem se odvijao ritual. R. Tod. »Architecture et pensée religieuse«. a to je obično bila obala reke ili neki planinski kutak i svaki i najsitniji detalj koji ga je činio. str. 163—186. 130. 37—74. »L'habitat. maison« (u: Le Symbolisme cosmique des monuments religieux. taikođe Weimer Müller. str. Carl Hentze. isti. hramom predaka. sačuvane u najstarijoj »klasičnoj knjizi«. Wriïght. La pensée. Kada je nastupalo lepo vreme. 1960. 17 i dalje. 102 i dalje. str. Série Orientale Roma. 14 i dalje. 1957. 1971. Science and Civilisation in China. 16 i dalje. O morfologiji različitih simbolizama polariteta i alternacije videti našu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités« (1957. A. Arts Asiatiques. 1957. sr.

ali n a m ne omogućuje da ga razumemo« (La pensée chinoise. pre svega »klasične knjige«. koristeći njegovu malu. Girardot. Wing-tsit Chan. 1977. str. Herbert Fingarette. Soothilla. 30 i dalje. Norman J. Tradicija mu pripisuje veliki broj delà. ali ga je vrlo brzo napustio. 1965) str. Confucius — the Secular as Sacred (Njujork. Nije držao nikakve časove u pravom smislu reči. 131. Taoism. bez datuma). 1961) i W. 1949. 16. Daniel Leslie. 49—83. 1969. International Philosophical Quarterly. His Life and Times (Njujork. 1966). Njujork. novo izdanje. obnovljeno izdanje 1965) str. str. The Sayings of Confucius (Njujork. ali je vrlo malo verovatao da je te knjige on napisao. The Parting of the Way (1957. 50 ii dalje. 391—405. 1962) zbog bogatstva i preciznosti komentara. Holmes Welch. The concept of man in Early China (Stenford. Zbirku njegovih beleški i razgovora. § 132. str. zamoljen od starih učenika. 1938). 1967). 1958). 503. vratio se u svoj rodni Lu. The Analects (London. (»The Confucian Concept of Man«). S. ne izneverava tekst. E. Confucius (Pariz. i izbor kritičkih studija koje je objavio Artbur F. Vidi takođe F. L. ponovljeno izdanje 1960). Mi s m o koristili prevode J. The Way and its Power (London. više od deset godina proveo je krstareći širom Kine. Munro. The Analects of Confucius (novo izdanje. U šezdesetoj godini. objavljeno ih je 35) i ne jednom setili s m o se reči Marsela Granea kojima je propratio prevod Stanislasa Žilijena (Stanislas Gilien) iz 1842: »savršeno savestan. p o d naslovom Lun ju (»Razgovori«. . Greel. 9. The Wisdom of Confucius (Njujork. The Way of Lao tzu (Njujork. 1956). U pedesetoj godini dobio je mesto u kraljevskoj administraciji. 1963) str. O kosmogonijskim delovima Tao-tô-kinga up. nap. u periodu od 1868 do 1955. 1). Lin Yutang. ali se sastajao i razgovarao sa svojim učenicima. Confucianism and Chinese Civilisation (Njujork. »Myth and Meaning of tihe Tao te ching: Chapters 25 and 42« HR. O »božanstvu Val«. gde je poživeo još pet godina. na engleski najčešće prevođeno p o d naslovom Analects) kasnije su sakupili i izdali njegovi učenici. Confucius and Chinese Way (Njujork. a sumnja se čak i u to da ih je objavio. Gilesa. The Way of Lao Tzu (Njujork. Konfucije je bio prvi učitelj koji je svoje učenje koristio kao sredstvo za sprovođenje duhovne i poMtiičke reforme. 1969) str. 1955). Liu Wu-chd. G. 132. pošto se uverio da mu ono ne pruža nikakvu mogućnost za delovanje. Ware. Etiemble. Njujork. 1962). Ali u odlomcima koje s m o navodili u tekstu. Leggea. 294—328 i bibliografija navedena u § 129. 1955). Confucius (Pariz. služili s m o se prevodom Maksa Kaltenmarka. J.334 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a hiingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. 1934) zbog visokih književnih kvaliteta i Ving-cit Čana (Wing-tsit Chan). »Misteiiozaioj ženki« up. Entretiens de Conficius et de ses disciples (Pariz. Razočaran. Wright. ali dragocemi knjigu. Lao tseu et le taoïsme (Pariz. Postoji veoma veliki broj prevoda Tao-te-kinga (samo na engleskom. Od obimne literature o Konfuciju navešćemo: H. Confucius. Couvreur. The Sayings of Confucius (novo izdanje. 1972). Mi s m o koristili prevode Artura Vejlija (Arthur Waley). Max Kaltenmark. 31 i dalje. James R.

takođe Jan Y un Hua. Girardot. str. 7—14 sept. između ostalog. XIV. Velču (Welch). Creel. Creel. The Parting of the Way (Boston. The Book of Leih-tzu (London. s. n. H. Kimura Elichi. Walter Liebenthal.] ističu strukturalnu povezanost dveju »taoističkih škola«. I. 51 1964. str. str. H. Etiemble. 107— 255. str. str. 1972. Videti pre svega: Holmes H. Od opštili prikaza navešćemo: Henri Maspero. Prema njima [npr. A. delo. HR. 11. 1969—70. 1968) objavljen je u History of Religion. Ana Zajdel (Anna Seidel). A. Le Taoïsme (Pariz. »Problems of Tao and Tao-Te Ching«. str. str. 1965). 22. str. 1967. 457—476. 1978. diskusiju o nekim novijim delima koja ¿ u s t r a j u pomenuta dva metodološka postupka u deki Normana Giirardota. 117—139. 320—324 i. 37 i dalje. Asiatische Studien. »The Silk manuscripts on Taoism«. Jedan deo saopštenja sa Kolokvijuma o taoizmu (Belađo. 1952. 81—102. »The Bellagio Conference on Taoist Studies«. Maks Kaltenmark. 248—255. izraženog u Tao-te-kingu i delima Čuang Cea. 319—337. 1977. Pariz. 66—84 (o nedavno otkrivenim rukopisima u jednoj grobnici iz ~ 168). Max Kaltenmark. 1—8. 1—24. C. šiper. Pariz. isti. Wright. 1970). I (Prinston. Arthur F. Maspero. »A historian's reflections on the Taoist tradition«. i dr. J. 1969). 171. 1947. 327—397. What is Taoism? (Čikago. str. 107—136. 551—588. Duyvendak. La Nouvelle Revue Française. Lao Tseu et le taoïsme. »The Taoist Concept of Man« u: The Concept of Man in Early China (Stenford. History of Chinese Philosophy. Komentar Ho Šang Kunga preveo je Edouard Erkes. pre svega. »The longest Taoist Scriptures«. 170 i dalje. str. Rezultat te degradacije bio je »neo-taoizam« ili »taoistička religija«. str. Nicole Vandier-Nicolas. ponovljeno izdanje. 17. 331—354. Le Taoïsme (Mélanges poshumes. 9. C. Up. 1952). 1965). Taoism. Vejlijevo i č a n o v o delo sadrže opširne uvode koji tretiraju probleme u vezi sa istorijom teksta. Holmes Welch. francuski sinolozi i njihovi učenici [Grane. Grejema (Graham). Michel Strickmann. 10 i dalje [videti K. Suprotno ovim gledištima. Neki autori insistiraju na razlikama između »filozofskog taoizma« i kulta besmrtnosti. L. G. »The Immortality of Soul in Chinese Thought«. i »religijskog taoizma« ili traganja za besmrtnošću putem raznih prefinjemih fizioloških tehnika i alhemija. str. Fung Ju4anu] prvobitni veliki period filozofskog taoizma bio je degradiran invazijom predrasuda (magijom i popularnom religijom) kao i koncepcijama i praksama budista. Up. »The Philosophy of Wu-wei«. Bibliothèque de l'Institut des Hautes Etudes Chinoises. Navedimo i nekoliko nedavno objavljenih studija: Donald Munro. 1975. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«.. »On the . Monumenta Niponica. HR. J. 63. 27. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. str. Graham.kritička bibliografija 335 Lao tseu et le taoïsme (Pariz. nav. str. T'oung Pao. j o š je predmet rasprava. 288—292]. 1960. 1957. Rumen. »Taoism and Chinese Thought« u: Acta Asiatica. 208—234 (autor prikazuje najnovija istraživanja Fung Ju-lana (Fung Yu-lan o starom taoizmu). Max Kaltenmark. str. str. 1950). 1960). Up. Sivin. Welch. 1974. u članku N. »En relisant Lao-Tseu«. Problem odnosa između »filozofskog taoizma«. 1950). translated and annotated (Askona. Fung Yu-lan. Šiiperovu (Schilpper) kritiku ovog gledišta u njegovom saopštenju u T'oung Pao. str. 8. str. II. Ho-shang-Kung's Commentary on Lao-tse. Herrlee G. O trenutnim orijentacijama u proučavanju taoizma videti Norman J. »Ling-Pao: Note sur un terme du taoisme religieux«. 1963).

Three Ways of Thought in Ancient China (London. izdanje) str. Le Taoisme. O legendi koja govori o tri svete planine usred okeana kojim niko nije mogao prići. HJAS. 1969—70. Le Chamanisme (2. 309 i dalje. O »magičnom letu« jogina i alhemičara videti Eliade. Taoism. prevod i komentar). već i prema feudalnom sistemu uopšte. »Is there a doctrine of physical Immortality in the Tao te Ching?«. Taoism. demokratski i političko-revoluoionarni« karakter taoizma (Science and Civilisation in China. O taoističkim tehnikama čiji je cilj bio ostvarivanje fizičke besmrtnosti. 146 d dalje. 1948). 439 i dalje. str. to su bila mesta. 39 i 40. str. 17. 402 i dalje. Svetadvipa. a kada su došli. 1956). Arthur Waley. Le Taoisme. tamo su beli. str. Međutim. niti pak njihovu pojavu identifikovata s p o č e t k o m inekog novog naučnog pokreta: up: »On the word 'Taoist'«. videti Sse-ma Ts'ien. Najpoznatiji je prevod Jamesa Leggea. Holmes Welch. 303—330 (up. 80—92. 1891). 1947). Biographies légendaires des Immortels taoistes de l'antiquité (Peking. The Spirit of Chinese Philosophy (London. 137—159. Chuang tzu's essay on Seeing things as equal. Cuang Ceovi spisi bili su više puta prevođeni na glavne evropske jezike. 1939. one su se na horizontu pomaljale u vidu oblaka. O Ouasng Ceu up. Od novijih vidi Burton Watson. 89—116. 169—170. Welch. str. The Complete Works of Chuang Tzu (Njujork. dok ljudi do tih planina j o š ne behu stigli. dostupna ljudima: tamo su blaženi i droga besmrtnosti. Lao tzu and Chuang tzu. str. II. str. . isti. 3—79. 98 i dalje. HR. 1953. 152—53). 1968). 1978. . Elen Marie Chen. srebrni i zlatni. 1973. »Life and Immortality in the Mind of Han China«. videti Le Yoga. str. A. O »oslobađanju leša« videti: H. Forgerons et alchimistes (novo izdanje 1977). 313 i dalje. 25. str. Mémoires. naučni. str. A. Lao tseu et le taoisme. Maspero. Max Kaltenmark. a dvored. ispitivanje novijih tumačenja nekih japanskih naučnika). HR. London. 108 i dalje.336 i storija verovanja i religijskih ideja World 'Taaist' as a source of perplexity. Le Yoga. str. Reč je o zemljama mitske geografije. 9. Le Lie-sien Tchouan. A Gallery of Chinese Immortals (London. up. hinduističke legende o rišijima koji su leteli prema tajanstvenim severnim zemljama. Buda i arhati su do njega stizali u jednom trenu. Graham. survale su se u more i od tog dioba postale su nedostupne« (vidi t. Prema Nidemu. With special reference to the relations of Science and Religion in traditional China«. str. . III. str. niko ne može dokazati antifeudalističku nastrojenost taoista. 35). sva bića. 133. 436— 437: » N e k a d a . Fung Yu-lan. ptice i četvoronošci. Si vin je osporio osnovanost takvih tvrdnji. ikoje su iskristalisaila prastara ekstatička iskustva. str. taoisti su bili neprijateljski raspoloženi ne samo prema konfucijanizmu. C. str. str. O taoistima besmrtnicima videti: Lionel Giles. The Writing of Kwanzze ( S B E . str. 1964—65. sv. II. O kineskim koncepcijama besmrtnosti videti Ying Shih Yu. ponovljeno izdanje Njujork. Džozef Nidem (Joseph Needham) je podvukao »magijski. 231—239. vidi: Henri Maspero. 397 i dalje. H. HR. 12. str. str. 1956. istovetnim je smatrano i jezero Anavatapta do kojeg su mogli stići jedino oni koji su posedovali natprirodnu moć letenja. Max Kaltenmark. 97 i dalje.

a nečisti i grubi spustili su se dole i postali zemlja. Akira Ishihara i Howard S. se sastoji u tome da se najpre u cilju pokretanja suštine 22 . O Cinober poljima i »Trima crvima«. « . O igri ždrala up. 232—33. kada je Haos iščezao. . Videti takođe J. 116—137. Za taoistu je čitavo ljudsko telo ispunjeno božanstvima i transcendentalni bićima. str. 385—88. 1970. str. načinio i ljude. II (Kemhridž. zamenjuje je sve čistijim materijama« (Maspero. ljudsko telo je nastalo od nečistih dahova onih od kojih je stvorena i zemlja. O tehnioi čiji je cilj bio »ishranjivanje vitalnih snaga« rasprava Anrija Masperoa ¡i dalje ostaje najznačajnija: »Les procédés de 'nourir le principe vital' dans la religion taoiste ancienne«. Obratimo pažnju na paralelizam s orfičkom antropogon/ijom i eshatologijom. de Groot. Huang-ti. 1956). 353—430. Science and Civilization in China. ali dah koji ga oživljava je onaj koji struji između neba i zemlje. 130—132. 114). 71—78. 13. Levy. Le Taoïsme. str. koji se hrani dahovima. odnosno tehnikom kojom se disanje usporava i koju su se taoisti trudili da oponašaju« ((Kaltenmark. Da bi ljudsko telo postalo besmrtno. pošto su ih dahovi dobro proželi. The Tao of Sex. 395. 1937. An annotated translation of the XXVIII section of the Essence of Medical Prescriptions (Tokio. str. 121. str. up. 385) ovako opisuje tehniku »vraćanja semena i obnavljanja mozga«: »postupak. 146—152. . 295. naikon 300 godina. O komparativnoj analizi indijskih. u njemu treba nečiste dahove zameniti potpuno čistim. hraneći se žitaricama. »Eine Chan-Inschrift über Atemtechnik«. str. str. O tome koliko je staro primenjivanje disajnih tehnika u Kini videti Hellmut Wilhelm. JA. Prvi i najviši bogovi nastali su sjedinjavanjem dahova i oni su onda stvorili one niže. 1968. O seksualnim taoističkim tehnikama videti: Joseph Needham. »Embrionalnom disanju je pradavan poseban značaj zbog toga što je čovečje telo načinjeno od dahova. . The Religious System of Chinese. Granet.. Prema tome. taoista. isto. 107—114. Le Taoisme. 177—252. Le Taoisme. Jedan tekst koji je preveo Maspero (»Les p r o c é d é s . opis toga panteona videti kod Masperoa. 153). str. novo izdanje Njujork. đelo.kritička bibliografija 337 2dral je bio smatran pre svega pticom besmrtnika. Danses et légendes. str. 216 i dalje. i to tako što je na četiri strane sveta postavio zemljane statue i izložio ih delovanju svih dahova. str. Verovalo se da živi više od hiljadu godina i da »ume da diše povijena vrata. Na prapočetku sveta Haos je činilo devet pomešanih dahova. 106—109. Welch. statue su stekle moć govora i kretanja i izrodile su ljude različitih rasa. IV. islamskih i hrišćanskih '(isihazam) disajnih tehnika videti Le Yoga. Lao Tseu. ti dahovi su se razdvojili: čisti i fini ispeli su se gore ï od njih je postalo nebo. i teži embrionalno disanje. materiju svoga tela svakodnevno zamenjuje tim tako prostim materijama. nav. 137—147. u stvari. 1948. Sa tim bogovima može se stupiti u vezu putem mistične meditacije i ekstaze. Monumenta Sínica. § 181. str. Nasuprot običnom čoveku koji. A potom je Žuti car. videti Maspero. str. str. str. 91 i dalje. videti talkođe Le Taoïsme. napominjemo da analizovane tehnike nisu isključivo taoističke). a to je ono čemu.

str. a ako se sa istim postupkom produži postaje se Pravi čovek i osvojivši besmrtnost prolazi kroz vekove. »Savršenom meditacijom treba odagnati (svaku) spoljašnju misao. »Taoisme et Yoga«. »The Begginings of Alchemy«. 404—406) i u Forgerons et Alchimistes (novo prerađeno i prošireno izdanje. . s dva srednja prsta leve ruke. već će se kroz Stabljiku od žada (penis) popeti i u ć i u mozak. str. 1974) str. Taoist Yoga. str. Taoism. Le Yoga. 381 i dalje. To je metoda ne-umiranja« (prev. 1970. 2 i dalje. Homer H. 1976 (o istoriji alhemije hice govora i u sledeća dva toma koja su trenutno u pripremi). 1930. takođe do Ni-huana. 339 i dalje. str. 1968. »No evidence of Taoist origin or particular association is given«. žene će (svoj duh) usredsrediti na srce. Science and Civilization. semena) pristupi kopulaciji. huan-čen. Filliozat. Vidi takođe Lu K'uan Yu. H. str. muškarci i žene m o g u primeniti m e t o d u Večnog života. Waley. V. 41—88.« Pošto izgovore molitve »muškarci (svoj duh) potpuno usredsređuju na bubrege. koje će hraniti duhove. uz škrgutanje zubima. 1977) str. i da se potom u trenutku. 10. Pomenimo najznačajnija m e đ u tim delima: A. a pre svega u knjizi Joseph Needham. Sivin. str.vraćanjem na početak' huan-juan. O »misterioznom embrionu« novog besmrtnog tela videti: Welch. . 38. HR.338 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja (tj. II. to je engleski prevod knjige jednog modernog autora. O odnosima između taoistiokih tehnika d tantrističke joge videti Eliade. BSOAS. 1947. 78. 108 i dalje. ispusti sav vazduh. Erotic colour prints. Cinober polja smeštenog u glavi). Isis. R. Tako se suština koja je potekla neće izliti. 3.. Taj postupak besmrtnici prenose jedan drugome i uz obred ispijanja krvi zaklinju da ga neće odavati nepromišljeno«.. »Les procédés. 386—87). 1954.TA. J. odnosno kreće se u suprotnom smeru od normalnog toka. 400 i dalje. za koju Maspero smatra da bi mogla poticati iz V veka. str. . Chinese Alchemy: Preliminary Studies (Kembridž Mas. takođe van Gulik. destilovati žar i usmeriti dah i to najpre na dode iz dojki u bubrege. Alchemy and Immortality (London. 319. Needham. to je ono što se naziva . str. Up. 27). Ako se tako postupa sto dana postiže se Transcendentnost. Sexual Life in Ancient China (Lajden. 120 i dalje. str. 178—182). U Biografiji Pravog čoveka čiste transcendentnosti. nap. V. videti naše saopštenje u HR. naglo i čvrsto stisne penis i da se istovremeno.. 1970. 1—24. str. 6. 62—86. 134. Dubs. 2 (Kembridž. spermu) i destilujući dah koji se putem kičmenog stuba penje do Ni-huana (tj. Needham. 257. p u t e m kičmenog stuba. kada seme treba da se izlije. str. Ma&pero. J. metoda vraćanja semena ubrojana je m e đ u pet recepata besmrtnika Cijanga. Science and Civilization in China. str. . 1961). a potom. Kad god se upražnjava (ovaj postupak) najpre se pristupa meditaciji: gubi se svest o sopstvenom telu i spoljašnjem svetu. iNathan Sivin.«. 17. Najvažnija bibliografija u vezi s kineskom alhemijom može se naći u našim knjigama Le Yoga (Pariz. Science and Civilization. to je ono što se naziva . 425 i dalje.transformisanjem realnog'. čuvajući dobro suštinu (tj. tek pošto to postignu. 167—168. Postupak o kojem je reč treba čuvati u apsolutnoj tajnosti i otkrivati ga samo mudrima! . 1969. »Notes of Chinese Alchemy«. novo izdanje 1972. van Gulik. 253 i dalje. u predelu između mošnice i čmara.

dela pripisanog Sun Cu-mou (VI vek posle iHr.. alhemija se mogla roditi u civilizaciji u kojoj je zlato bilo malo poznato i u kojoj se nije znalo za metode doziranja količine čistog metala. 18. 287—325). str. 71. 330—331). Njujork. V. 15 i dalje. Prema H. 38. H. 1953. 1—43). Te dve koncepcije — koncepcija o eliksiru i o alhemijskom spravljanju zlata — prvi put su u istoriji 22* . up. 1949. str. 75). O prodoru mediteranskih ideja u Kinu videti Dubs. sv. Poslednje pomenuto delo sadrži prevod IV i VI glave rasprave Ko Hunga (Pao P'u Tzu). str. 1929. 74. Science and Civilization. Dabs smatra da poreklo alhemije treba tražiti u Kini IV veka pre Hr. 1940— 42. ne prihvata ju istoričari alhemije (vidi inter alia. k a o vrhunsko delo hemičara (str. I. 9. delo. 19—30) i Sajven odbacuje Dabsovu hipotezu (str. »The Inner chapters of Pao-pu-tzu« (Procedings of American Academy of Arts and Science. Isis. sv. Dabsu. nav. Roy C. U svojoj kratkoj raspravi u vezi s kineskim poreklom alhemije (str. najoštriju kritiku uputio mu je Nidem (t. 2. mada iz sasvim drugih razloga.. H. što ukazuje na malu verovatnoou da poreklo alhemije može biti mediteransko (Dubs. ne isključuje mogućnost da se ona u Kini javila p o d nekim uticajem sa strane (up. a VII i XI glavu preveli su T. 8. str. alhemiju su na zapad preneli putnici iz Kine (nav. sa novim Fajfelovim prevodom IV glave). sadrži prevod i komentare Tan ching yao chuch {»Essential formulas f r o m the alohemical classics«). Wang. Dejvisa i njegovih saradnika videti J. 1941. a u Mesopotamiji se za te metode uveliko znalo već u XIV veku pre Hr. sv. str. 2. 84). »An ancient Chinese treatise on alchemy entitled Ts'an T'ung Ch'i. Ware je dao kompletan prevod Nei P'ien Ko Hunga u: Alchemy. te godine izdat je carski edikt koji je pod pretnjom smrtne kazne zabranjivao spravljanje veštačkog zlata (Dabs navodi taj tekst u »The Beginnings of Alchemy«. To mišljenje. str. str. Laufer. II i III glavu preveo je Eugen Feifel. The Alchemists. 113—211 (vidi isto. a Chinese Alchemical Recipe« (Isis. Chen.kritička bibliografija 339 Od prevoda alhemičarskih tekstova ističemo sledeće: Lu-Ch'iang Wu i Tenney L. writen by Wei Po-Yang about 142 A. str. Prema Dobsovom mišljenju. Prema o v o m naučniku. Sherwood Taylor. str. pak. 6. F. 71.« (Isis.) Videti takođe. 1932. 114—115). F. Prema o v o m autoru. »The Divine Nine Turn Tan Sha Method. up. Davis. 22—23). 82. sv. beleške 122—123. naše opservacije u HR. V. Medicine and Religion in the China of A. »The Antiquity of Alchemy« (Ambix. pre Hr. 1966. 6. 1935. str. 80 i dalje). O m o g u ć e m mesopotamskom poreklu kineske alhemijske ideologije. str. kultura stare Kine je bila jedino pogodno tlo na kojem se moglo iskristalisati verovanje u eliksir protiv smrti. V. 1947. str. 63). Stapleton. Ali. L. Chinese Alchemy. kako je to pokazao N e e d h a m (Science and Civilization. isti. 47 i dalje) veštačko spravljanje zlata ne predstavlja alhemijsku »metodu« u pravom smislu reoi. 1968. sv. str. 82—83. 2. E. Davis i K. međutim. 210—289). V. 235—242). L. 1944. »iKo Hung on the Yellow and White« (Proceedings of the American Academy of Arts and Science. najstariji dokument bi m o g a o poticati iz 144. delo. H. Sajvenovo (Sivin) delo Chinese Alchemy.. H. str. str. podržava mišljenje da je alhemija kineski pronalazak. Monumenta Serica. str. 221—284). 15. i Nathan Sivin. Laufer. James R. Spooner i C. 44 i dalje) uprkos činjenici da i sam. str. Međutim. str. H. D. 84—:$5). sv. D. 320: The Nei P'ien of Ko Hung (Kembridž Mas. Needham. O kvalitetu prevoda T. 145—214. god. str.

veliki jatrohemičar VII veka. nap. 1962. videti: Eliade. 1954. Ali. U stvari. Chinese Alchemy. prema Sivinovom prevodu. str. Carpenter. 1644 (Tokio. »Description of the Rebellion of Sun En and earlier taoist rebellions«. I. Anne-Marie Esnoul. Pariz. str. up. O alhemijskoj simbolici disanja i seksualnog čina up. 12 i dalje. T'oung Pao. Mitteilungen des Instituts fiir Orientforschung. JAOS. predstavnik »eksterne alhemije« u potpunosti pripada taoističkoj tradiciji: up. Ch. Howard S. 1963. delo. 1951). Videti takođe: J.«. Sve do pre k o j u godinu zapadni naučnici su »eksternu alhemiju« ili jatrohemiju (wai-tan) smatrali »egzoteričkom«. Iako su neki pozniji autori. 98. 18). 76. U istom članku on na zanimljiv način analizuje i Ko Hunga. (str. L'Hindouisme (kolekcija »Que sais-je?«. naveden u Forgerons et Alchimistes. R. O taoističkim pokretima mesijanske strukture videti: Paul Michaud. Puecha. D. 355—386. O divinizaciji Lao Cea videti Anna K. str. J. str. 15. naročito 361—374. 1958. str. 214—227. Gonda. A. 146—48. isti L'Hindouisme (antologija. 996—1104). La divinisation de Lao tseu dans le Taoisme des Han (Paris. Aspects . 216—247. 377 i dalje (bibliografija). 1956. itd. L'Inde classique. 323 i dalje. str. str. I (1947). E. str. Gonda. Sajven skreće pažnju na »pankineSki« karakter taoističkih tehnika i alhemije. Up. Renou.). odlomak. 257—421. Theism in Mediaeval India (London. str. nav. 50. nav. 325—52. istinski podvajali ove dve alhemije. H. 206 — A. Les religions de l'Inde. 316 i dalje. wai-tan je u početku »bila isto toliko ezoterička koliko i njen jogistički pandan« (Sivin. str. »The Taoist body« HR. Ne samo da je Lao Ceova smrt tumačena kosmogonijski. p o d rukovodstvom H. C. videti takođe od istog autora »The image of the Perfect Ruler in Early Taoist Messianisme. »L'Hindouissme« (u: Histoire des religions. e.). već je tako tumačeno i njegovo rođenje. O hinduizaciji potkontinenta i objedinjavanja lokalnih elemenata. up. 1. 1951) str. 1926. »The Yellow Turbans«. a »internu« ili jogističku (nei-tan) »ezoteričkom«. kojeg većina naučnika smatra »najvećim alhemičarem u kineskoj istoriji« (Needham). »Remarques sur les mouvements du Taoisme politico-religieux au II siecle ap. Monumenta Serica. str. Levy. 1970. Werner Eichhorn. 236 i dalje. delo. U jednom svom nedavno objavljenom članku N. 1973). I. 9. str. Renou et Jean Filliozat. B. Postoji dosta obimna literatura o morfologiji i istoriji hinduizma. van Gulik. kao npr. Gonda. L. J. 17. Stein. 115 i dalje. Les religions de l'Inde. 118 i dalje). Immortalité et liberté (1954) str. J. Nidem priznaje da se u Indiji zlato povezivalo s besmrtnošću još pre VI veka pre n. str. Sun Ou-mo. 1—78. 47—127. 120 i dalje. delo dragoceno zbog dokumentacije). (str. 381—667. Peng Hsiao (IX—X v. Lao tzu and Li Hung«. Označimo najkorisniju: L.340 istorija verovanja i religijskih ideja objedinjene u Kini u IV veku pre Hr. Seidel. str. Erotic colour prints of Ming period with an essay on Chinese sex life from the Han to the Ch'ing dynasty. str. R. »Yellow Turban Religion and Rebellion at the end of the Han«. takođe poglavlje X X X V (bibliografija). pri tom. 1978. 1969—70. C. 17. Le Yoga. 1969). 268 (bibliografija). J. 2. »On the word 'taoist' as source of per plexity«. HR. 135. videti Kristofer Schipper.

Stella Kramrisch. Paradoks između »telesnog« (»smrtnog«) i »vantelesnog« (»besmrtnog«) Brahmana u srednjim Upanišadama razmatrali smo u § 82. up. 142 i dalje (»Mythologie de la Mémoire et de l'Oubli«). čudovišta. 104 i dalje. uopšte. N. str. koja karakteriše Brahman (u smislu totaliteta realnog ili apsolutnog Bića). 1977). 136. 1976). 1954). drugim recima. O kontinuitetu vedskih ideja u Upanišadama. str. de Glasenapp. na primer. 1929. 1966. u indijskoj religiji obrađivao je J. Radhakrishnan. »The Indian Great Goddess«. Wendell Charles Beane. Heestermann. I—II (izd. 27 i dalje. 14. 137. Visnuisme and šivaisme: A Comparison (London. Ananda K. itd.) izlaze iz tela samog Boga (pre svega iz njegovog izmeta). 228 i dalje. The Vision of Self in Earlv Veddnta (Delhi. naročito u onima koji se odnose na ljudsku uslovljenost. Cult and Symbols in Šakta Hinduism. Selected Papers. Na analognu tendenciju prema coinciđentia onnositorum nailazimo i u filozofiji Samkhje. isti. 1951) str. Wiener Zeitschrift zur Kunde des Siiđ — u. A Study of the Indian Mother Goddess (Lajden. Edgerton. HR. Dasgupta i S. Le Yoga. O presistematskoj Vedanti videti odgovarajuća poglavlja u istorijama indijske filozofije S. 100 i dalje. F. Roger Lipsey. JAOS. La philosophie indienne (prevod A. V. isti. 1977). 72 i dalje. Gonda. up. Benares. videti Eliade. Wendy Doniger O'Flaherty. The Problem of Evil and Indian Thought (Delhi—Varanasi—Patna. Herman. O analogijama između indijskog simbolizma zarobljavanja ii oslobađanja stega. Problem kontinuiteta. str. Arthur L. Kumarasvami je više puta ukazao na »tradicionalan« (tj. Dodajmo još da je coinc'dentia oppositorum. 138. »Brahmin. Agrawala. i nekih aspekata gnostičke mitologije. J. Prinston. Šiva Mahàdeva. O lajtmotivu »osloboditi se patnje«. takođe izražena u brojnim mitovima. manifestacije zla (demoni. 49. Asceticism and Eroticism in the Mythology of Šiva (London. Ostasien. p o s e b n o str. 263 (Devi). »The Upanishads: What do they seek. Madeleine Biardeau. 227 i dalje. The Great God (Benares. Continuity and Change (videti naročito str. naročito 258 i dalje (androgin i boginja).kritička bibliografija 341 of Early Visnuisme (Utreht. 235—265. naročito. i zlo je . and why«. 1973). C. str. 1975). Ritual and Renouncer«. i kao njeno rešenje »teleološki instinkt« koji podstiče kosmičku sup s tancu (prakriti) da pomoene oslobođenju duha (puruša). William Beidler. 1972). 97—121. videti Eliade. 146 i dalje. 315 i dalje). 1970). Clefs pour la pensée hindou (Pariz. M. Aspects du mythe (1963). o s i m toga ukazali s m o i na mitološke začetke ove metafizičke spekulacije (§ 68). § § 191—194. Change and Continuity in Indian Religion (Hag. Patna. Videti takođe bibliografije X X I V glave. 1964. § 140. naročito str. S. str. 126 i dalje. nezavisan od istorijskih veza) karakter indijske metafizike. Prikaz različitih faza šivaizma i višnuizma daćemo u X X X I i X X X I I pogl. Esnul. str. (III tom). 1975. Tako. II. str. Myth. 1964). Up. 38 i dalje. H. 1—37.

PuMnbihari Chakravarti. posebno str. I još: J. 1977). Dok je prema jogi uzrok njegovog nastanka nepoznavanje stvarne strukture duha (up. 1956. JAOS. 22 i dalje. 100 i dalje. To je ono u čemu Samkhja produžava vedsku i upanišadsku tradiciju. 7—76). 1937). 80. § § 76 i dalje). . ili s »čudotvornim moćima«. Les strophes de Sâmkhya (Sâmkhya-Kârikâ) sa Gaudapadinim komentarima. koje se postižu askezom ili upražnjavanjem joge (up. isti. treba istaći razliku između sankhje i joge. str. skoro magična m o ć »gnose« (vidja. str. Za najvažniju bibliografiju. nav. Anne Marie Esnoul (prev. 114 i dalje. O' Flaherty.342 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a kao i dobro. Što se tiče tumačenja nastanka sveta. Bibliografija tekstova i komentara o Samfchji uneta je u našu knjigu Le Yoga. Up. 227 i dalje. 1960). »Some Internai and Comparative Problems in the field of Indian Religions« (u: Problems and Methods of History of Religions. Treba reći i to da na isti motiv nailazimo i u drugim mitologijama: sotona ili smrt rađaju se iz ispljuvka. The Origins of Evil in Hindu Mythology (Berkli. 1976) str. Tekst na sanskritu i prevod s objašnjenjima (Pariz. đnjarui) bez prestanka je veličana u Upanišadama i(up. 88 i dalje. str. str. str. Yoga-sûtra. Larson. D. autori sankhje smatraju da je do razvoja (parinama) materije (prakriti) . 1971. J. delo. 102—122) str. » S t u d i e s . Išvara Krsna. str. 1952). 23—24). 87 i dalje (bugarska legenda) 87 (miordvinska legenda) 101 (vogulski mit).). 1957. Gerald James Larson. Le Yoga. 181 i dalje. str. 81. izmeta ili senke Tvorca. 364. The Beginnings of Indian Philosophy (London 1965) str. videti Le Yoga. Eliade. van Buitenen. Immortalité et Liberté. Origin and Development and the Sâmkhya Sistem of Thought (Kalkuta. 27 i dalje. »Some Sâmkhya and Yoga Conceptions of the Svetâsvatara Upanishad«. str. str. 181 i dalje. Strukturen yogischer Meditation (Beč. Ta tako reći magična m o ć gnose može se porediti sa silama koje pokreću rituali. up. Meditaciju tipa Sâmkhje analizovao je Gerhard Oberhammer. A. F. Larson. 15—25. II. str. 153—57. H. brahmanske i puranske mitove koje komentariše W. 17—56. videti Le Yoga. str. Larsonovo delo sadrži kritički pregled interpretacija sankhja filozofije od Riharda Garbea do Radakrišnana (str. Lajden. Sâmkhya-Kârikâ con il commento di Gaudapada {Torino. § 80). Kao što s m o videli. Johnston. JRAS. odnosno da prevaziđu ljudsku uslovljenost. 361—364. videti: Eliade: Le Yoga. De Zalmoxis à Gen gis Khan. B. 1930. 139. B. . O idejama sankhje u Upanišadama. E. delo. Pored toga videti: Corrado Pensa (prev). 140. 30 i dalje. up. 855—78. božanskog porekla: čini sastavni deo božanstva. nav. 88—107. van Buitenen »Studies in Sâmkhya«. 1969). str. Videti takođe Corrado Pensa. 1964). Egerton je sasvim opravdano podvukao »magijski« karakter saznanja u Upanišadama. up. « . Zapravo samo zahvaljujući metafizičkom (ezoteričkom) saznanju rišiji su mogli da pobede neznanje (avidja) i stignu do oslobođenja. Early Sâmkhya (London. str. 139 i dalje. A. Classical Sâmkhya An Interpretation of its History and Meaning (Delhi—Varanasi—Patna. O ontološkoj strukturi puruše (»Sopstva«). O modalitetima i »razvoju materije (prakriti).

§ 82. druga obuhvata pedeset i pet aforizama i nazvana je sadhanapada (»glava o realizaciji«). objavljenih do 1954. 31. up. Le Yoga. treća. 142. up. N. isti. str. usmerenog ka dobrobiti puruše« (Sämkhya Kärikä). Ma koje bilo vreme u kome je živeo Paranjđali (II v.kritička bibliografija 343 došlo usled delovanja »teleološkog instinkta«. »apsolutnom« i »relativnom«. The Yoga-System of Patañjali (Kembridž. 1953). 1932). pa možda i V v. 34 i dalje. isti. Vidi isto. Masson Oursei. pre Hr. str. 42. 1971). usled uklapanja u nove »filozofske tokove«. već predstavljaju iskustva. Pariz. Joga-sutre sastoje se od četiri glave ili četiri knjige (pada): prva sadrži pedeset jedan aforizam (pedeset jednu sutru) i »poglavlje o jogističkom enstazisu« ( samadhipada) . govori o »čudotvornim moćima« (vibhuti). Jacques Masui. »duhovnom« i »materijalnom«.) tehnike askeze i meditacije koje izlaže ovaj autor Joga-sutri veoma su stare. Le Yoga. Yoga. Hauer.. itd. u njegovom delu Tatvavaisaradi. Videti takođe C. O njemu su meditirali i dali svoje komentare brojni autori. 1914).. J. kaivatjapada (kaivalfa=izolovanje). The Method of Reintegration (London. 100 i dalje. Dasgupta. 141. a ni pronalasci njegovog vremena. ima samo trideset četiri sutre i verovatno predstavlja dodatak iz poznijeg vremena. Mas. naročito o n i h srednjih (Katha. str. 1954). Yoga as Philosophy and Religion (London. 109—148 (joga i brahmanizam). 109 i dalje. Die Anfange der Yoga-Praxis (Štutgart. Filliozat: La nature du yoga dans la tradition. 1922). Woods. 42 i dalje. Pensa. str. Brosse. n.1963). up. Alain Daniélou. isti. 364—366. . Der Yoga. Videti tekstove i komentare. Yoga. takođe od pedeset i pet sutri. 149—167 (joga i hinduizam). Der Yoga als Heilweg (Štutgart. o n e nisu njegovi pronalasci. nama poznati. philosophy in relation to other Systems of Indian Thought (Kalkuta. spisak déla o jogi. 1924). »Some internal and comparative problems«. O jogističkim praksama. ili III. Eliade. nije isključeno da je originalni tekst Joga-sutri. A Study of Patañjali (Kalkuta. Ta dva tekstva ubrajaju se u najznačajnije do- . Yoga. 232—235). god. 1920). njihovom poreklu i is tori j i. O Patanjđaliju i tekstovima klasične joge. str. objavljeni pod rukovodstvom ž a k a Masija Pariz. četvrta i poslednja. prevod Yoga-darshana Upanishad objavljen je u knjizi Le Yoga et la tradition hindoue (str. W. 1973). i ina kraju. doživeo i više prerada. 1930). Ein indischer Weg zum Selbst (Štutgart. proverena mnogo vekova pre njega. Taj napor sankhja filozofije da prevaziđe dualizam purušafprakriti može se porediti sa spekulacijama Upanišada. m e đ u kojima ističemo kao najznačajnija: S. Joga-sutre s Vjasinim i Vaćaspatimišrinim komentarima preveo je J. Jean Varenne. 57—108 (tehnike autonomije). Uostalom. isti. Le Yoga et la tradition hindoue (Pariz. takvi tekstovi su Vjasina Joga-bhašja (IV—VII vek) i Vaćaspatimišrin komentar iz 850. P. H. e. 366. Najstariji. itd. 1949). 1958). T. navedene u Le Yoga. str. isto. up. Žan Varen (Jean Varenne) je preveo Huit Upanishads du Yoga (Pariz. Études experimentales du techniques du Yoga (s predgovorom J. Le Yoga (Pariz. švetašvatara. Maitri) o dva modaliteta Brahmana.. science de l'homme integral (tekstovi i studije.

Eliade. Die Methoden des Yoga (Lund. str. 135 i dalje. 118 i dalje (Kalaćakra-Tantra). »On the Purification Concept in Indian Tradition w i t h special regard to Yoga« (East and West. »The Sandangayoga«. str.. tu ima smisao »vrhunskog saznanja«). 375 (bibliografija). Varenne. . 85 i dalje. Le Yoga. Oberhammer. Ar Or. str. Varenne. međutim. nav. delo. Le Yoga. 1969. str. O samadhiju. 57—108: Patañjali et le Yoga. Lindquist. 121 i dalje. 114—150. str. str. 58 i dalje. str. 126—133. Samavedi i Jadurvedi. up. str. 1—35). Le Yoga. 374—75. Klasse. 94 i dalje. 374. nav. 144. Le Yoga. 514—567. Change and Continuity of Indian Religion (Hag. 19. str. 16 i dalje. Pensa. 322. "posebno str. Eliade. up. 139 i dalje i(Išvara u Atharvavedi). delo. Le Yoga. Varenne. niyama. str. 135 i dalje. 521—528). d. »On the Purification Concept in Indian Tradition«. Corrado Pensa. Annali. Strukturen yogischer Meditation. Le Yoga. 1962). Osim joge »od o s a m članova«. 1965) str. str.344 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a prinose razumevanju Joga-sutri. delo. 83 •i dalje. 100 i dalje. J. O »obuzdavanjima« (jama) i telesmm i psihičkim »ovladavanjima« (nijama) videti Eliade. Oberhammer. kakvu opisuje atanjđali (odnosno niza vežbi. str. A. str. str. 5—7. str. Phil-hist. Sad-anga-yoga (Inaugural Dissertation. C. 53—101. Paíañjali et le Yoga (Pa- 143. 145. »rasuđivanje«. str. 6 i dalje. 1969. Der Yoga. Hauer. O jogističfeim tehnikama videti Eliade. äsana). 326 i dalje. »Osservazzioni e riferimenti per 10 studio dello sadanga-yoga« (Istituto Orientale di Napoli. 19. »The Methodical Principle in Yoga according to Patanjali's Yoga-Sütra«. Pensa. Gonda. 19. delo. O sidhijima ili »čudotvornim moćima« videti S. a u najstarijim Upanišadama i Bhagavad-Giti postaje glavni cilj svih onih koji tragaju za oslobođenjem. tom III. 1963. t. O jogističkoj »koncentraciji« (dharana) i »meditaciji« (dhjana). up. up. str. N. str. O Išvarinoj ulozi u klasičnoj jogi. str. S. Taj jogistički sistem od »šest članova« odigrao je značajnu ulogu u poznom budizmu i tantrizmu. Išvara se u Atharvavedi. pominje šest puta. str. Odsutan u Rigvedi.. str. W. Akad. 1932). koji. Janaček. Siddhi und Abhinna. Dasgupta. 141 i dalje. 71 i dalje. Strukturen yogischer Meditation (österr. meditacija i »obuzdavanja« koji dovode do samädhija) indijska tradicija zna i za »jogu od šest članova« (sadanga-voga). 144 i dalje {u Upanišadama i Bhagavad. 169 i dalje. str. 1977). 10 i dalje. 75—82. Tom nizu nedostaju prva tri »člana« (vama. 316 i dalje. Yoga as Philosophy and Religion. O jogističkim položajima {asana) i savladavanju tehnike disanja (promajama) videti Le Yoga. 11 i dalje. 122 i dalje <niz poznatih učitelja koji s-u podučavali Sondan ga yogu). 169—182. Up. 128—134. Der Yoga. naročito str. nav. Minhen. str. Varenne. J.. str. B. HR. naročito str. 62—75. str.Giti). J. Beč. nav. isti. ali se pojavljuje jedan »novi« kojeg -nema u patanđalijskoj tradiciji: tarka (doslovno. Eine Studie über die klassischen Wunder des Yoga (Upsala. Patanjali et le Yoga str. riz. 158 i dalje -(Išvara u filozofiji i klasičnoj jogi). Varenne. C. Wiss. 70. up. 551 i dalje. Vidi Gunter Gronbold. 1935). Zigmund-Cerbu. Hauer. Videti: A. 1969). 1951. Le Yoga et la tradition hinđoue.

H. 1947. Recherches sur la biographie du Bouddha dans les Sutra-pitaka et les Vinayapitaka anciens. »Die Ueberlieferung vom Lebensende des Buddha« (Abh. in Gôttingen. Myths and Symbols. sve im je dozvoljeno i pretpostavlja se da mnogi od njih postaju jogini koji. str. »The Superhuman Personality of the Buddha and its Symbolisme in the Mahàparinirvàna-Sûtra of the Dharmaguptaka«. Poslednje interpretacije analizovao je Frenk E Rejnolds (Franck E. 162). as Prof. Klasse. E. 3. 1951). »If Buddhisme did indeed emerge within an urban commercial environment. J. str. Reynolds et Donald Capps. ovi nadljudi ne moraju više da vode računa o svetovnirn vrednostima. a lišen posledica zato što na oslobođeni duh karman više ne može imati uticaja. 100 i dalje. 16 i dalje. W. Švarc (Benjamin I. 1976). Roger Godel. von Glasenapp. Schwartz) je sasvim umesno skrenuo pažnju na nepouzdan karakter socioloških tumačenja pojave budizma. Bendžamen I. u: Franck E. Studies in Honor of Mircea Eliade (Čikago. Istorijsku vrednost tradicija analizovali su Ernst Valdšmit (Ernst Waldschmidt). Varanne. 162—63. K. kao i svih drugih pokreta spasenja. br. »La Légende du Bouddha«. pretendujući na to (ili pak iskreno verujući) da su ostvarili samadhi. »Stigavši. serija. prema definiciji. str. isti. A Studv of Sacred biography and Theravâda Tradition«. 275—99. O konačnom oslobođenju i položaju đivanmukte (»oslobođenog za života«). The Biographical Process (Hag.). Lišeni uzroka zbog toga što je đivanmukta. Reynolds). tako i izvan zla'. RHR. usmereniih ka objedinjavanju dveju pomenutih perspektiva: »mitološke« i »istorijske«. Oldenberg. isti. str. lišen želja (budući da su u njemu vasane potpuno uništene). A. der Wiss. 1948). 1974. (prir. A. Coomaraswamy) i »orijentisanih na istoriju« (H. Thapar . up. »The Many Lives of Buddha. »Le Parinirvâna du Bouddha et la naissance de la religion bouddhique«. str. 134. Akad.kako izvan dobra. II: Les derniers mois.živeli u svom raju' na zemlji. 147. Lamotte. Rhys-Davids) — Rejnolds je analizovao nekoliko novijih pokušaja. isti. Oriens Extremus. Histoire du Bouddhisme indien des origines à l'ère Saka (Luven. koriste taj položaj da bi . isti. 1969) str. BEFEO. 9—21. Metafizičko opravdanje za takvo njihovo po našanje leži u tome što su im svi činovi u isto vreme lišeni i uzroka i tposledica. str. 64. videti Le Yoga. po definiciji. 1963). 1970: Publication de l'École Française d'Extrême Orient). 1944. F. I: De la Qûete de l'Éveil à la Conversion de Sariputra et de Maudgâlayana '(Pariz. d. 37—61. »La Légende de la jeunesse du Bouddha dans les Vinayapitaka ancien«. Kern. 37—71.kritička bibliografija 345 146. str. 29 i 30. T. 1950). delo. Pošto je podsetio na karakteristična metodološka stanovišta druge polovine X I X i početka XX veka — »myth oriented« (orijcntisanih na mitove) (E. Foucher. . Essai sur l'experience libératrice (Pariz. 1949). le parinirvâna et les Funérailles (Pariz. Buddha: Geschichte und Legende (Cirih. André Bareau. Thomas. The Life of Buddha as Legend and History (London.apsolutne izolovanosti« (Varenne. nav. i Caroline A. Svaki čin u đivanmuktinom položaju postaje bezrazložan i zbog toga se za njega kaže da je u stanju . Senart. La vie de Bouddha d'après les textes et les monuments de l'Inde (Pariz. H. 1958). 9. 1927). Od mnogobrojnih delà koja govore o Sakjamunijevoj biografiji pomenimo kao najznačajnija: E. 1962. 6—33. Phil-hist. str.

Religionswissenschaft. 1975. Buddhism and the mythology of evil (London. 5. »Encore à propos du Lalitavistara et de l'épisode d'Asita«. Mara and Buddha (Lajpcig. »The Age of Transcendence« (u: Wisdom. J. str. L'Enseignement de Vimalakirti (Luven. »L'épisode d'Asita dans Lalitavistara«. delo. 121. nav. 1959. te dve epizode stoje u suprotnosti: dok su egipatski idoli pali zauvek. La Vie du Bouddha. 25—35). O. up. While she stresses the political and social doctrine of early Boddhism. Asiatica. 815—840. 1—34. one has the feeling that the heart of Buddhism does not lie there«. Wayman. 1954. »Emblems of the Universal Being«. 1—7) str. str. 204—205. 63—64. str. Christian and Buddhist Simbols of . str. delo. str. Budističke izvore o Märau naveo je i komentarisao J. dotle su brahmanska božanstva pala ničice u znak odavanja počasti budućem Spasitelju. it hardly strikes us as a particularly 'bourgeois' philosophy.. 366—67. svi idoli su popadali ničice pred njom«. II. »The Buddha's cüda. Roy (Sino-Indian Studies. O materijalistima (Lokajata) videti bibliografiju. 4. K. Ling. koji je preveo veliki broj opisa (str. 312—325. prevod tog odlomka kod Foucher. nap.) K. str. 1942). koji takođe navodi i odgovarajuću ikonografiju. isto. 1957). Videti takođe J. W. and Doubt: Perspectives on the First Millenium B. Boyd. 1954). Santiniketan. str.. 1951). 132—34. 358. str. str. 3. 148—160. »Studies in Yyma and Mära«. Windsch. C. 210. VI i komentar Henri de Lubac. Lokäyata. Epizoda o rišiju Asiti opširno je ispričana u Lalita-Vistara. str. La vie du Bouddha. Luka. III. navedenu u Le Yoga. blagosilja Boga (»jer m o j e su oči videle spasenje koje n a m s p r e m a š .346 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja suggests. A Study in Ancient Indian Materialism ( N j u Delhi. 1928. Deadalus. M e đ u t i m . str. str. Videti takođe: J. « . 214 i dalje. 1962). Revelation. Aspects du Bouddhisme (Pariz. 1959). Zeit. Journal of Indian Society for Oriental Art (Kalkuta). Na temu »Sedam koraka« nailazimo i u Marijinom rođenju. A. F. 101 i dalje. Coomaraswamy. 27. Wayman. J. 1895). str. Spring. T. Maisson. str. Foucher. hair and usnïça crown«. pogl. komparativna analiza sa iskušenjem Isusa (Luka 4 : 1—13). W. O traganju za prosvetljenjem videti: A. O simbolizmu »Velikog Čoveka« (mahapuruša) videti: A. 55 i dalje. Le Protoévangile de Jacques. Fouoher. up. 44—73. Festschrift F. 112—131. Liebenthal Festschrift. de Yong. f. Brinktrine. 103—113 i E. Ulazak Bodhisatve u hram poređen je s jednom epizodom iz Pseudo-Mateja (gl. 1962) str. . up. pošto je Hrist srušio kult lažnih bogova. 243—260. 148. 126—127. videti Fušeov komentar. 1973. »Contributions regarding the thirty-two characteristics of the Great Person«. Przyluski. A. 115—123. Lamotte. Stella Krainrisch. 38. str. Pored toga videti i: Debiprasad Chattopadhyaya. 1935. 8—20. str. O Maraovom iskušavanju videti E. str. 112 i dalje. Regamey. up. Weller (Lajpcig. primajući u ruke malog Hrista. »La place de Màra dans la mythologie bouddhique«. 87 i dalje). Paralelle zum Darstellung Jesu im Tempel«. Satan and Mära. Sa Asitinim predskazanjem poređena je epizoda u kojoj stari Simeon. G. 3. Asiatische Studien. JRAS. A. . X X I I I ) : »Kada je Blažena Marija ušla u hram (egipatski) s malim detetom. up. Missionswissenschaft u. (prir. 1927. str. str. La religion populaire dans le canon bouddhique pâli (Luven. »Die buddhistische Asita — Erzählung als sog. C. nav. 55 i dalje.

211—240. str. 552 i dalje. Lamotte. 1935—36. 85—90. 1881). Mephistopheles et VAndrogyne. str. Foucher. »La nourriture offerte au Bouddha lors de son dernier repas«. str. 193—204. B. Louis Renou (Pariz. Journal of Oriental Research (Madras). str. 55 i dalje. 7. Waldschmidt. 363—64. 1925. 27. str. 1968). 71—91. Valdšmita (E. Videti i studije E. »La Légende de Sundara et les funérailles de Bouddha dans l'Avadanašataka«. 1952. O Budinim relikvijama videti: J. prev. str. »Der Buddha preist die Verehrungswurdig- . Hocart. 1975). str.. E. »Les controverses relatives à la nature de l'Arhant dans le bouddhisme ancien«. der Widersacher des Buddha. Indian Antiquary. O »božanskom oku« (divjaćakšu) videti reference u tekstovima palijskog kanona i poznije literature E. »Reste von Devadatta-Episoden«. 28. »The Symbolism of sovereignity in Indian according to iconographv«. up. nav. 33. O prvim preobraćenjima videti A. u: Mélanges d'Indianisme. »Buddha and Devadatta«. str. 1970. 168—169. »Le partage des reliques du Bouddha«. »Pour une problématique nouvelle des religions indiennes anciennes« (JA. Vaudeville. 1966). M. koji govore o prosvetljenju. str. G. H. EKade. str. Niz stanja o kojima priča legenda o Budi analizovao ie Lamotte. nav. 4. BEFEO. 1. O simbolici drveta Buđenja. Law. 1964. delo. u: Études tibetaines dédiées à Marcel Lalou (Pariz. in den Kanonischen Schriften (Minhen. 54. »An account of the Six Hair Relies of the Buddha (Chakesadhatuvamsa)«. 1923. str. 26—36. u: Journal of the Oriental Society of Australia. Waldschmidt) navedene supra 147. 1964. up. L'Enseignement de Vimalakirti. str. 1977. str. 1957. Aspects du Bouddhisme. E. 150. O »čudotvor nim moćima« (siddhi) i Budinoj zabrani njihovog ispoljavanja vidi Le Yoga. str. isti. 241—250. IIJ. Izvore. B. Prince. 53. Waldschmidt. str. 87—118. 61—71. 52 i dalje. O arhatima. delo. 123. O simbolizmu ćakravartina ( = Vladar sveta) videti: J. up. Bareau. Fisman (G. videti talkođe: A. 57. Bareau. Palijske i sanskritske izvore o besedi u Benaresu naveo je Lamotte. 12. O Budinom pogrebu videti: C. str. J. Vinava Texts. BSOAS. K. O Devadatinom otcepljenju videti A. 98—99. str. Journal of Indian History. 267—272. 368—371. A. nap. posebno str. naveo je Foucher. Lamotte. Aubover. 1971). O »rope-trick« koji je koristio Buda. i infra 159. ZDMG.kritička bibliografija 347 Evil (Lajden. 1—10. 265. V. Die Ueberlieferung von Devadatta. str.. »The Chakravarti concept and the Chakra (wheel)«. »Le Bouddha insulta-t-il Devadatta?«. 341—367. 30. C. up. map. T. Przylu&ki. V. Soundara Rajan. de Lubac. Mélanges Chinois et boudiques. E. 181 i dalje. 1970. 1938. 21—70. I '(Oksford. 718—756. Mukherjee. Istorija prve budističke zajednice (samgha) ispričana je u Mahâvagga. »La transformation miraculeuse de la nourriture offerte au Bouddha par le brahmane Kasibhâradvâja«. Histoire. str. O poslednjem Budinom obedu videti A. str. Fussman) je nedavno dokazao da je Mara u davna vremena u nekim krajevima bio smatran vrhovnim bogom. str. I. 1962. Indian Art and Letters. Ris Dejvids i Herman Oldenburg. Histoire. 107—115. »The Concepts of Buddhahood in earlier and later Buddhism«. up. str. 52. i 149. 200 i dalje.

navedenu vi Le Yoga. Bashama. 1965). sv. 252—253. 1945). 15. Đainsku umetmost i ikonografiju naročito je inspinisalo dvostruko Mahavirino »rođenje«. videti i J. L. knjizi Von Ceylon bis 151. str. 1926. Jacobi. 1967). 1926). »Die Mythologie des Jinismus« u: Wörterbuch der Mythologie. Die Jainas (Tibingen. Jozef Deleu. Najpotpuniji izvor o Gosali je đainski spis Bhagavati. A. Kalkuta. str. Coomaraswamy. up. III. str. isti. up. T. Tiruparuttikunram and its temples (Madras. Veliki broj tekstova. C. isti. po kojoj treba proći kroz puno egzistencija pre nego što se stigne do oslobođenja. II. N. 270—273. str. ali bi isto tako mogao poticati od izraza a đivat. ponovo objavljeno u Turfan (Getingen. L. Heinrich Zimmer. Les études jaina.i ikonografiji Paršvi i Tirthankara. I. Pariz. O Makhaliju Gosâli i ađivikama videti bibliografiju. II Gianismo (Torino. str. Opšte studije: H. videti bibliografiju. Videti takođe bibliografije § 190. 417—427. Jacobi. I. Oksford. 154. str. str. Filliozat. Termin ađivika objašnjavan je korenom ađiva. Philosophies of India. 14). von Glasenapp. XXII. Caillat. 1884. À vanished Indian religion {London. 7. II. može se koristiti u engleskim prevodima. 1887. Schubrig. Quellen z. Le Canon jaina). što predstavlja aluziju na osnovnu doktrinu. »Le Jinisme« (Histoire des religions. Smithsonian Institution.348 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja keit seines Reliquien«. Histoire. Gaina Sütras (Oksford. L'Inde classique. 207—284 (isto. O svetlosti koja je obasjala noć Mahavirinog rođenja. 389. I. dec. među kojima možemo izdvojiti kao naj- . 1970. str. 388—89. str. 1951). sv. 1934). Budinim savremenicima. Schubring. Government Press. 7). Alsdorf. N. »The Conqueror's Life in Jaina Painting« (Journal of Indian Societv of Oriental Art. Pored toga. 1965). W. 212—213. napisanih na paliju. 181—234. Bibliografija i opšte studije: C. SBF. 1962). 1927. Akaränea Sutra. Worte Mahaviras (Getingen. X X I I . délia Casa. Religionsgeschichte. Der Jainismus (Berlin. Jain. 1925). što znači »način življenja ili opredeljivanje jedne klase za određeni način života«. 1935. str. 1926). »Die Mythologie des Jinismus«. Die Lehre der Jainas nach den alten Quellen dargestellt ( = Grundriss d. W. II. 1934). Ananda K. État présent et tâches futures (Pariz. Ramachandran. W.. C. sv. La religion djaina. Brown. up. 152—153. XLV). H. Miniatures paintings of the Jaina Kalpasütra (Vašington. E. 1935). 511—516. 1—18). indo-arischen Philologie u. str. 155. L. navedenu u Le Yoga. pt. Jozef Deleu. Jaina Bibliography (Kalkuta. prev. O mitologiji . str. a najbolja monografija ù kojoj su karišćem i tamulski izvori jeste monografija autora A. Altertumskunde. Buddha und Mahävira (Minhen. 7 [ = Gat«a Sütras. Guériinot. History and Doctrines of the Ajîvikas. 191]. Religionsgeschichtliches Lesebuch. fasc. O asketama i drugim vernioima. Les expiations dans le rituel ancien des religieux jaina (Pariz. E Lamotte. 1105—1145). Leumann. »dug kao život«. Najznačajniji prevodi đainskih tekstova: H. 6 i dalje. SBE. Berlin.

9—67). Buddhist Scriptures (Harmondsvorth. 32. A. 16). T. str. O doktrini anatte videti L. Le Bouddhisme dans son Essence et son Dévelopment. 1932—36. Warren. Najbolji opšti pregledi su: Ed. 1935). II (Puna. prev. 1915). delo. 1925). str. takođe L. str. K. III (Payot. 2 toma (Oksford. Buddhist Texts through the Ages (Oksford. The Book of Gradual Saying (Anguttaranikâya.Lilian Silburn. A Barreau. Bareau. Hare (London. »Le bouddhisme indien«. BEFEO. W. prev. 1952. str. 1896. 32. » B o u d d h i s m e et Upanishad«. C. Die Lehre der Upanishaden und die Anfange des Buddhismus (Getingen. P. izdanje 1921). 3 toma (Oksford. Warder. Translation Series. 1961). Up. C. nav. 7. O obrascu dvanaest uzroka videti: Surendranath Dasgupta. Le Bouddhisme (Pariz. W. Mas. str. Le bouddhisme. delo. L. 5—6). Ed. A. str. 9. 156. 1931. I (Kembridž. »The Formulation of the Prattîtyasamutpâda«. F. »On the Relationship between Early Buddhism a n d other Contemporary Systems«. 1977). Thera Narada. 77 . prev. Vidi isto str. Harper Torchbooks. »Le bouddhisme indien«. C. W. 1913). L. L. A History of Indian Philosophy. prev. isti. Njujoik. Further Dialogues of Buddha (Majjhimanikâya) prev. Videti takođe M. 11—69. F. V. 1954. Thomas. str. 1946). 157. Translation Series 22. Walpola Rahula. C. 1935. or the Buddhist Law of Causation«. 227—234. 1932. 287—292. A. Udana. prev. str. BSOAS. 1966. 141—169. 16 i dalje. Rhys Davids (Oksford. 1899—1921: Sacred Books of The Buddhists. 84 i dalje. Minor Anthologies. Rhys Davids i F. E. 13—14. nav. str. Law Volume. Buddhist Thought in India (London. franc. 1922) str. 1917—1930. 1965. Banerjee. 1964). Conze. »Kamma. T. str. 40 i dalje. Pali texts Society. Harper Torchibooks. Buddha sein Leben. 1904). 1951. M. Minor Anthologies I. seine Lehre und seine Gemeinde (Berlin. A. Woodward (London. Lord Chalmers. C. Bibliografiju prevoda dao je André Bareau.kritička bibliografija 349 važnije: Dialogues of Buddha (Dïghanikâya). 8). 240—243. 79 i dalje. B. Conze. 1926—27. F. Ris Dejvids. Walleser. u: Les Religions de I Inde«. L'Enseignement du Bouddha d'après les textes les plus anciens (Pariz. 158—175. 1959). str. delo. 261—264. Rahula. E. Sacred Books of Buddhists. de la Vallée Poussin. Khuddakapatha. 1962). Sacred Books of Buddhists. Literatura o osnovnim načelima Budinog učenja dosta je obimna. B. 1956. Dhammapada. de la Vallée Poussin. Conze. Woodward (Oksford. 43—63. Edward Conze. Die Philosophische Grundlage des alteren Buddhismus (Hajdelberg. str. Buddhism in translation (Kembridž. »Verses of uplift« and Itivuttaka »As it was said«. »Pratityasamutpada«. Hermann Oldenberg. Rahula. Przyluski. 1959. i K. 34 i dalje. isti. 24—27). S. Théorie des douze causes (Gent. Buddhisme: its essence and development (Oksford. Payot. Law. pt. Etudes et matériaux. Woodward i E. »l'Histoire de l'étude du bouddhisme indien«. T. 9—246) str. A. 18. nekoliko izdanja). str. str. Među antologijama izdvojmo kao najkorisnije: H. 7). II. Early Buddhist Scriptures (London. Bouddhisme. 13—82. 1937. Lamotte i J. Sacred Books of Buddhists. Indian Historical Quarterly (Kalkuta). J RSA. E. The Book of Kindred Sayings (Samyuttanikâya). J. Nirvana (Pariz. prev.. 2—4). 1881. 10. nav.

i C. Cambersburg. Eliade. 137—160). str. str. Međutim. A. isto. Le Yoga. O »putu ka nirvani« i simbolizmu inicijacije videti M.. str. up. 273 i dalje. 10. 1954. str. de la Vallée Poussin. delà Vale Pusena i T. Conze. 123 i dalje. 383 a dalje. 347—48. Museon. de la Vallée Poussin. 102 i dalje. 1918). Stciherbatsky. 384 {bibliografija o »čudotvornim moćima«). The Early buddhist Theory of Man Perfected: A Study of the Arhat (London. F. »Le bouddhisme indien«. Up. 382—83. M. E. str. isto. i navedenu bibliografiju. 1917). L. 335—342. Stcherbatsky) (str. The Buddhist Nirvana and its western Interpreters (Čikago i London. 169 i dalje. str. 1934. up. 0 »Vrhunskoj spoznaji« (abhiđnja) videti L. »Die drei Richtungen in der hilosophie des Buddhismus« (Rocznik Orjentalistyczny. Pensilvanija. str. »Nairatmya and Karman«. 178 i dalje. 107—121). 1931. 44. str. A gledišta ščerbackog videti u: The Central Conception of Buddhisme and Meaning of the World »Dharma« (London. E. Fridrih Hajler (Friedrich Heiler) je analizovao pojam nirvane kao religioznog iskustva: up. Die Buddhistische Versenkung (Minhen. str. od istog autora. 5. up. 60 1 dalje. 221—248) i polemike između L. 158. naročito poglavlja o Hermanu Oldeiibergu (str. Strukturen yogischer Méditation (Beč. »Le bouddhisme et le Yoga de Patanjali« (Mémoires chinois et Bouddhiques. Grace Constant Loimsberry.350 i storija verovanja i religijskih ideja i dalje. 1975) str. str. 6—30. str. Immortalité et Liberté (Pariz. 1956). Th. Le Yoga. posle duge polemike svaki od ove dvojice naučnika prihvatio je tumačenje njegovog protagoniste. 160. (HJAS. 194—220). 1937. i The Conception of Budhist Nirvana (Lenjingrad. 1972. »Buddhica«. O đainama i dhamajogi videti L. Izvrstan istorijski pregled zapadnih tumačenja nirvane dao je Guy Richard Welbon. O budističkim tehnikama meditacije videti Le Yoga. T. 429—464. O odnosima između Joge i budizma vidi L. EMade. Buddhist Meditation in the Southern School (London. Nirvana (Pariz. str. »Musila et Narada« (Mémoires chinois et bouddhiques. str. 1—37). Buddhist Meditation (London. Le Yoga. bibliografija. 183 i dalje. videti još Gerhard Oberhammer. 1925) i u članku »Nirvana« u Indian Historical Quarterly. 1968). Conze. »Le Bouddha et les Abhijnàs«. isto. 4. 223—252). 173 i dalje. de la Vallée Poussin. Le Bouddhisme. »The Two Wheels of Dhamma: A Study of Early Buddhism« (u: The two weels of Dhamma. 1937. W. bez datuma). »A bibliographical Essay on Works related to Early Theravada and Sinhalese Buddhism«. Brisel. takođe Maryla Falk. str. str. O problemima koje postavlja najstariji budizam videti Frank Reynolds. 91 i dalje. Eïïade. O arhatima videti Le Yoga. u: Louis de la Vallée Poussin Mémorial Volume (Kalkuta. 1936). up. 3. 189—222). A. 1977). 6. takođe: Isaline Horner. 1928. Bareau. str. up. 1923). 248—296). de la Vallée Poussin. 1927). str. izdanje. Rhys Davids (str. 1950). str. 1938. Ščerbackog (Th. Prva tumačenja de la Vallée Poussin videti u The way to Nirvâna: Six lectures on Ancient Buddhisme as a Discipline of Salvation (Kembridž. 159. .

str. Firenca. Storia dei Romani. inter alia str. 1962). 1938. Izbor prevedenih latinskih tekstova možemo naći u Religionsgeschichtliches Lesebuch. iako korisne zbog dokumentacije. Histoire psychologique et politique de la religion romaine (1957. Storia di Roma. naselio je severnu Italiju u II milenijumu: ti narodi su bili tvorci civilizacije. Početkom I. Jacques Heurgon. La religion romaine antique (1955). Cyril Bailey. Images et symboles. isti. iz koje su seljaci. i zapažanja Pierangelo Catalano. Évolution de la notion d'asamskrta (doktorska teza 1951). Pierre Boyancé. Izuzetno bogatu literaturu o prvobitnoj Italiji i poreklu Rima naveo je Jacques Heurgon. Dumézil. A History of Roman Religion (London. 1970) — gde autor kritikuje Dimezila a da ga nije čitao (up. Rome et la Méditerranée occidentale. 542 i dalje. Rome et la Méditerranée occidentale jusqu'aux guerres puniques (1969) str. Wissowa. izdato je još nekoliko opštih pregleda religija u doba carstva i republike. Romische Religionsgeschichte (1960. 1961. str. koja je takav naziv dobila zbog bogatstva u organskim materijama. O slikama uništenja uslovljenog sveta (Budinog »razaranja kuće« i »rušenja krova« koje čine arhiati) videti Eliade. 64). Delo: Pietro de Francisci. fasc. 154). L'Absolu en philosophie bouddhique. A. La Religione di Roma antica (1939). SMSR. Les religions étrusque et romaine (1948). Primordia civitatis (Rim. Robert E. videti. str. II 'izdanje 1974). Nicola Turchi. 1967. 67 i dalje. 5: K. Contribua alio studio del diritto auguróle. BreMch. 1960. 32. koje je i danas pouzdano. Piganiol. Dumézil. G. 100 i dalje. nazvane »teramara« (»po terra mar(n)a. G. Palmer. Scholem. L.masnoj zemlji'. nemačko izdanje 1931). Od opštih istorija treba pomenuti: A. isti. 1956—1960). JerusaMm. ove stranice se ipak moraju čitati veoma oprezno (videti kritiku G. I (Torino. Franz Altheim. Pareti. de Sanctis. 1912). Die Religion der Rômer . II izdanje 1973). Phases in the Religion of Ancient Rome (1932). 1972). 7—50. Grenier. Kurt Latte. str. milenijuma Lacijem je vladala civilizacija vilanovijanskog tipa. ali videti kritiku A. 1961. presented to Gershom G. 1951). crpli đubrivo«. Torino. pre svega. Revue Belge de Philologie et d'Histoire. Latte. A. I. 402 i dalje. . sadrži nekoliko poglavlja o društvenim strukturama i arhajskim religijskim idejama (str. Religion und Kultus der Rômer (II izdanje. 39. 107—405). prema predanju. str. 311—354 i brojne Dimezilove primedbe koje s m o ovde naveli). 161. Jean Bayet. Études sur la religion romaine (Rim. Histoire de Rome (V izdanje. »Briser le toit de la maison: Symbolisme architectoniques et physiologique subtile« (u: Studies in Mysticism and Religion. La religion romaine archaique (1961.kritička bibliografija 351 O mističnoj strukturi asamskrita videti André Bareau. The Archaic Community of the Romans (Kembridž. 131—139). koje su znale za metalurgiju bakra i primenjivale spaljivanje. Drugi talas je stigao krajem II milenijuma i to su bili Vilanovijanci: oni su znali za upotrebu gvožđa i pepeo pokojnika polagali su u u m e od pečene zemlje koje su zakopavali na dnu bunara. I—II: La Conquista del primato in Italia (II izdanje. str. Posle objavljivanja delà G. Minhen. Pariz. 1959). Prvi talas ariofonskih populacija.

str. Le mythe de l'éternel retour. rom. 7—33). Kokles i Scevola Kiklop i Levak naizmenično spasavaju Rim. str. 497. opsednut Parćandma: »jedan zahvaljujući vidovitosti svoga oka. str. takođe Les dieux souverains des Indo-Europeens (1977).. 1—26. 259—437. rom. Rom arch. J. 1927) i u delu Fredericka C. Romulus. kao i antičkim sicilijanskim religijama vidi opšti pregled Aldo Luigi Prosdocimi. Osim najpoznatije verzije — da je nestao za vreme jedne oluje — jedno drugo predanje saopštava da su ga zbog tiranskog ponašanja ubili senatori koji su ga potom raskomadali i k o m a d e tela. Prevod sa komentarima J. Eliade. mesapijskim. reprodukcija jednog članka objavljenog 1955). Den y s d' Halicarnasse. A History of Roman Religion. čiji tekst detaljno opisuje rituale jednog svešteničkog kolegijuma (očišćenje grada i lustracija stanovništva) videti J. 162. II. 146—157). 499—500. 157 i dalje. Jmira. Le mythe de l'éternel retour (novo izd. I (1968). Mythe et Epopée.. Ancient Roman Religion (Njujork. 158 i dalje. Religio Iguvina. 673—724 (dobra bibliografija). skrivene pod odećom. 1969) str. I—V (London. str. »Reimus et Frater« (HR. str. O indoevropskom nasleđu vidi G. 9—51 (Roma quadrata). Dumézil. A. La rel. 1969. Religion romaine archaique. VI izdanje. O indoevropskim mitološkim motivima. Plutarque. delo. Dumézil. 18—33 (Rel. G. str. der Synkretismus der Kaiserzeit (Tibingen. takođe F. The Bronze Tables of Iguvium (Baitimor. paleovenetskim. »The Indo-Europeain myth of creation« (isto. Frazer. Die Heilige Stadt (štutgart. Torino. Dumézil. naročito str. III izd. archaique. u rimskom mitu ta epizoda je s Rema preneta na njegovog brata blizanca »zato što jedan čovek može biti ubijen samo jedanput« (nav. G. 1964). Altheim. 1919).352 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a u. O italskim. Devoto. O simbolizmu predskazanja (dvanaest orlova koje je video Romul) videti Jean Hubeaux. 121—145). 16. Roman Myths (London i Njujork. tekst i komentar 1962). 2. izneli. Poultney. Dva bogalja. »Les trois grands dieux d'Iguvium« (u: Idées romaines. I.. G. 30 i dalje. itd. a drugi žrtvujući svoju desnu ruku pred etrurskim poglavarom u jednom heroj- . 1959: tekst i komentar. str. rom. Tacchi Venturi. The Fasti of Ovid. 1957). str. L'Héritage. 167—178. O kosmogonijskom značenju osnivanja gradova up. 290 i dalje. up. 1961).. W. Jaan Puhvel. L'héritage indo-europeen à Rome (1949) i naročito Mythe et Epopée. str. Philologische und Religionsgeschichtliche Studien zu den Tabulae Iguvinae (Beč. 82 i dalje. str. 1971). Eliade. O Iguvinskim pločama. up. Granta. 90 (gde autor navodi i ranije svoje radove). 91 i dalje. prikrivenim u »priči« o Horaciju i Kirijasima i u priči o Koklesu i Scevoli videti G. Ovide. 2. 56. antique. »Le religioni dell' Italia antica«. otkrivenim u Gubiju u Umbriji. Werner Müller. 1921) str. Dumézil. archaique. Tabulae Iguvinae (Rim. str. Up. gde su analizovana predanja o prva četiri kralja. Fasti. Pivel ovu verziju poredi s komadanjem Puruše. O mitologiji Romula i Rema videti Michael Grant. str.. 0 mitološkom modelu rata sa Sabinjanima up. Bruce Lincoln. str. 155). 1975. str. diretta da Giuseppe Castellani. u: Storia delle Religioni (fondata da P. str. Les grands mythes de Rome (1949). d Gajomarta. str. 27. Pfiffig. str. Horace et lès Curiaces (1942) i La rel. 137 i dalje. sadrži neiscrpan majdan informacija. 127 1 dalje.

II culto privato di Roma antico. R. žrtvujući desnu rubu čeljustima demona-vuka. Vidi E. »od kojih prvi. str. 177—205). Sarritor (za plevljenje). str.: »Na Forumu boariumu jedan vo se sam u s p e o do trećeg sprata i odatle stropoštao«. Rel rom. J. takođe P. 126—142). Les prodiges dans l'antiquité classique (1963). »'Fides' et le secret«. Bayet. 27—51. Connecter (za prevoženje). god. str. G. Wagenwoort (Roman Dynamisme. La Rel. rom. O specifičnom karakteru rimske religioznosti videti Pierre Grimai. naročito »Numen and Mana«. str. »Les Feriae Sementinae« (RHR. rom. Zapitane šta da se radi. Bayet. žorž Dimezil je dao briljantnu analizu izvesnog broja rimskih religijskih pojmova. »Sacer« (SMSR. La Civilisation romaine (1960) str. bibliografija). O domaćem kultu videti A. videti takođe Dimezilove primedbe. itd. 44—63). I. takođe Dario Sabbatucchi. str. »Čitav grad predao se pokajničkim ceremonijama«: najpre lustracijama. ius. 141—55. 31—55. 2 t. La rel. Recherches sur l'expression du sacré dans la langue latine (1963).. 1971. a na Aventinu posvećena je njena bronzana statua. 1951—52. 1974.. Promitor (za smeštanje letine u koševe). str. itd. o d n o s n o Odina i Tora. archaïque. 90). Grom je udario [ . Brisel. 1950). 23. Dumézil. 1936. Jedan spisak koji n a m prenosi Varan nabraja božanske entitete koji upravljaju pojedinim trenucima zemljoradničke aktivnosti: Veruactor je bio zadužen (za ugar). 172—206. 91—101). . de Saint-Denis. rom. a drugi. R. M essor (za žetvu). Schilling. 590. str. Spisak je uzet iz Libri iuris pontificii Fabiusa Pictora. Imporcitur i(za duboko oranje) Institor (za setvu). str. augur maiestas i gravitas. p o t o m je Junoni bilo darovano zlato. str. Tit Livije ( X X I . credo i fides. . Cummont. Subruncinator (za okopavanje). 1951. »Préssages figuratifs déterminants dans l'antiquité gréco-latine« (Hommages à F. O religijskoj ulozi cudâ videti J. str. 109—130) i H. Grimai. Junoraino koplje s â m o se premestilo. Occator (za drljanje). 1. 184 (paginacija knjige). str. 164. Ve section. str. Sibilinske knjige su naredile devet žrtvenih dana. 1896—1903. arch. up. nap. La rel. Ljudi su po poljima u daljini videli utvare odevene u belo. objavljeno ponovo u Croyances et rites dans la Rome antique. Videti diskusiju o tezama H. a zatim prinošenju žrtava. a n a v e o ga je Varon u tekstu koji je sačuvao Servije (ad. Up. Conditor (slaganje). Georg. žrtvujući oko. ] u hram Spes«. u Rel. Review. 16. G. Ova legenda i m a svoju paralelu u skandinavskom paru bogova. Annuaire de l'École Pratique des Hautes Etudes. 584 i dalje (str. R o s e (up. rom.kritička bibliografija 353 skom činu lažnog zaklinjanja«. 163. Dumézil. »Magie et religion à Rome«. Ćoravog i Sakatog. ~ 218. 21). de Marchi. str. Harvard Theol. I. H. stiče natprirodno saznanje. 1967—68. spasava bogove (Dumézil. »Les énumerations de prodiges dans 1' oeuvre de Tite-Live« (Revue de Philologie. up. arch.. str. Blooh. Oburator (za površinske radove). str. 1950... 31—152. ponovo objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. RHR. 1942. 85 i dalje. arch. arch. J. 62) priča o čudima koja su se desila u toku jedne od najdramatičnijih zima u periodu punskih ratova. Fugier. 36 a dalje (sa ranijom bibliografijom). »predstave brodova zablistale su na nebu. 51 i dalje. Dumézil. str. u nizu svojih studija koje su ponovo objavljene u Idées romaines (1969). 22 . težine 40 Mvri i uneto u n j e n hram. U Picenumu pljuštalo je kamenje.

188—200. Formulu devotio (Tite-Liive. G. 1930. III. 234—415. 16—29. da tako kažemo. str. 1938. 94 i dalje. Recherches sur quelques fêtes mobiles du calendrier romain (Lijež. Rheinische Museum. 89 i dalje: i 298 (bibliografija). U Rimu. 305 i dalje (templum). »Some aspects of roman marriage ceremonies and ideals«. Marquart i Th. Rodhe. delo. 397—411. str. G. »Kada se otvori mundus. up. to upravo objašnjava poseban značaj pridavan kalendaru. I. Mommse. Contributi allo studio del diritto augurale. Ovide. onda su. Piccaluga. 1876—1886). Beiheft. nav. O kolegijumu prvosveštenika i pontifexu maximusu videti G. 1—4. Histoire. nav. str. Henri de Bonniec. Dumézil. arch. O rexu i njegovom odnosu prema vrhovnim flaminima up. oktobra i 8. str. 32. kada se otvara mundus. O rimskom kalendaru videti A. str. Wissowa. Rel rom. avgusta. 2. Dumézil. otvorene dveri tužnih podzemnih božanstava« (Varron. nap. 1961. O manima videti F. 1957). 248 i dalje. izd. W. »Mundus patet«.. Handbuch der römische Alterthümner (I—VII. XI. Ali termin mundus je takođe označavao i jamu u koju je Romul bacio prve plodove »svega što se po običaju smatra dobrim. Müller. nav. Römische Religionsgeschichte. VIII. Romulus. O sveštenstvu videti J. Le culte des Cérès à Rome (1958).. Rel. str. novembra. 292 i dalje (pomerium. a takođe i malo zemlje poreklom iz postojbina njegovih drugova (Plutarque. O svetkovinama. Videti takođe Dumézil. 407—17. 9—10) reprodükovao je i komentarisao Dumézil. kao i u svim tradicionalnim društvima. 356—58. M. takođe Gordon Williams. 1959). Grenier. 175—184. navedeno prema Macrobe. str. str.. Up. str. nav. 24—27. 100. str. O svetim mestima — pomerium (gde su se nalazile zidine) i templum (posvećenom inauguracijom) — vidi Pierangelo Catalano. Videti Stefan Weinstock. C. str. Dumézil. I. Börner. 339 i dalje. F asti. 18).. Lemuri koji pohode domove u vreme majskih svetkovina Lemurija. nap. vezanim za određene periode u godini i njihovim božanskim zaštitnicima. delo. 195—212. str. 118. str. Delatte. delo. G. Journal of Roman Studies. IV. str. 33. ponovo objavljeno u Idées Romaines. Saturnalia. 156—66). 1965). nisu isto š t o i larve koji dolaze i uznemiravaju žive u bilo koje doba godine. str. 479—549. »Le rex et les Flamines mairores« u: The Sacred Kingship (Lajden. 111—123. str. 2. 5. vreme se obeležavalo svetkovinama. Ahnenglaube im alten Rom (ARW. J. Latte. Dumézil. J. 165. delo. delo. str. Videti takođe Giulia Piccaluga. 45. 373. up. 1958. raka koja vodi u podzemni svet. Dumézil. SMSR. I. Mrtvi se vraćaju još 24. str. arch. bibliografija). »La préhistoire des flamines majeurs« (RHR. »Penates e Lares«. K. Death and Burial in the Roman world (1971). étrusque et romaine. 81—87. 567—583. rom.354 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a 600—610. Fêtes romaines d'été et d'automne (1975). Rel. Dumézil. L. Die Kultsatzungen der romischen Pontifices (Religionsgeschich- . Elementi spettacolari nei rituali festivi romani (Rim. Bayet. nav. Ahnenkult u. Die heilige Stadt. i bibliografija k o j u je naveo Latte. str. 108 i dalje. 1969. i po prirodi neophodnim«. Toynbee. 1943). str. 177. 48. 821—824). 16.

Apollon Romain (Pariz. rom. R.. str. Svakoga dana po završenoj igri priređivali su gozbe. Aspetti juridici del sacerdozio Romano. nav. 1957. str. Bloch. one su u vreme Drugog punskog rata. str. marta sezonu rata. 0 poreklu Sibilinskih knjiga videti takođe J. Idées romaines (1969) istr. delo. Histoire de la divination dans l'antiquité. 160 i dalje. Gisen. kada su često bile konsultovane. Rel. I str. Pasoli. Bouché-Leclercq. revidirane p o d Tiberijem. izd. zahvaljujući izaslanicima poslatim u Eritreju. up. str. str.« (Dumézil. Les prêtres danseurs de Rome: Étude sur la corporation sacerdotale des Sàliens (1913). u m e s t o kolegijuma od dva člana obrazovan je stalni kolegijum decemvira. J. konačno su spaljene početkom V veka za vreme Stiliha. 581—82. 559—574 o latinskim i sabinjanskim Reges augures i etrurskim kraljevima]. G. IV (1882). str. prestao da postoji. on bi se vraćao i kroz trideset i tri dana svečano objavljivao rat. pohađajući u neprijateljsku zemlju koplje ili drenov kolac (Tite Livđje. O saliima videti R. najvažnija pitanja diskusije u vezi s teorijama o razlikama između augurium i auspicium od Momsena (Mommsen) do M. 550—564. Išli su kroz Grad i na posvećenim mestima uz p e s m u (carmen.). Jean Bayet. J. Valetona ii U. Guizzi. sastavljen od pet patriaija i pet plebejaca. 1933). Kolija (Goli). str. 345—66). 321—347. »Spaljene zajedno sa Kapitolom u vreme Sule. str. 1955). Gagé. 5—14. on je odmah potom obrazovao telo od dva člana koja su imala pravo da ih konsultuju. 1917. Rel. str. tekst i komentar). Godine ~ 213. O augurima i kolegijumu augura videti A. O fetijalima. O ius fetiale up. arch. Poreklo i istorijat Sibilinskih knjiga dosta su nerazjašnjeni. Dumézil. 579 i dalje. 9—20. rom. 32. Pierangelo Catalano. »Zum Rituel der Arvalbruder«. Contributi àllo studio del diritto augurale. II Sacerdozio delle Vestali romane (Firenca. The History of Vestal Virgins of Rome (2. str. saliji. pročišćene i prenete iz Jupiterovog u Apolonov hram. F. itd. ali s a m o po naredbi i kada je trebalo rešavati državna pitanja. »Le rite du fécial et le cornouailler magique« (1935. 1934). I.. Godine ~ 3 6 7 . Giannelli. 0 vestalkama videti T. 25. 196—204. »Les origines étrusques des Livres Sibyllins« (Mélanges A. Glavni obred fetijala je bio zahtevanje reparacija u i m e Rima. Acta fratrum Arualium (1950. delo. već bile p o d jakim grčkim uticajem. 52. Norden. rex i auguralno pravo. 1971. nav. str. Ernout. 594).kritička bibliografija 355 tliche Versuche u. Ma koje bilo poreklo ovih Knjiga. 9—44). Cirilli. 109—268. koja je pred kraj Republike postala nerazumljiva) izvodili svoje igre u čast bogova. U sacerdozio di vesta (1968). Al. Wissowa. odnosno sa Kapitola na Palatin za vreme Augusta. 63—78. p o n o v o objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique.. G. E. »Sveštenioi-igrači«. »Oberpontifes u. 584—589. otvarali su 1. Worsfold. dodata im je i Carmina Marciana. 1940. 85. rom. Bleicken. 23» . Vorarbedten. str. G. G. Ukoliko fetijalov zahtev ne bi bio udovoljen. C. Dumézil.. tada je i kolegijum koji su imperatori toliko uvažavali. Legenda kaže da ih je pribavio i postavio u Jupiterovam hramu imperator Tarkvinije. Dumézil. Rel. str. 1936). 285—287. Hermes. str. Pontifikal-Kollegium« (Hermes. Aus romischen Priesterbuchern (1939). O solidacijama videti Wissowa. Dumézil. up. 26—38. 21—28). O dvanaestorici Arvalske braće up. obnovljene i ponovo sastavljene. 395—558.

98 i dalje. Rel. str. Alfoldi luperke smatra ostatkom Männerbunda. 1968. str. str. »Les Luperques« (Latomus. Amer. Michels. Svakako da i m e bratstva u sebi sadrži reč vuk. ovenčani klasjem d prekriveni velovima.. Ugo Bianchi. nakon brisanja krvi trebalo je da se mladići smeju«. Deubner. 131 i dalje. Univ. M. str. »Lupercalia« (ARW. 194