BIBLIOTEKA

KARIJATIDE
Osnivač SVETOMIR LAZAREVIĆ 1900—1939

Urednik MILUTIN STANISAVAC

Beograd, 1991.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA
2
Od Gautame Bude do trijumfa hrišćanstva

Mirča Elijade

Napisao

PROSVETA

Naslov originala

Mircea Eliade HISTOIRE DES CROYANCES ET DES IDÉES RELIGIEUSES
2. De Gantama Bouddha au triomphe du christianisme © Payot, Paris 1980

Prevela MIRJANA PERIC Recenzenti MILAN KOMNENIC MILUTIN STANISAVAC

Za

Kristinela

PREDGOVOR
Nepredviđene okolnosti su usporile izlazak iz štampe drugog toma Istorije verovanjâ i religijskih ideja. Iskoristio sam ovo zakašnjenje da upotpunim bibliografiju za pojedina poglavlja tako što sam naveo i radove objavljene 1977. i početkom 1978. godine. Bibliografije su nejednakog obima jer sam nastojao da nestručnjacima, običnom čitaocu, obezbedim što veći broj informacija koje se odnose na manje poznata pitanja (religije drevne Kine, Kelta, Germana, Tračana; alhemija; apokaliptika; gnosticizam itd.). Da ne bili opteretio veličinu knjige, preneo sam u naredni tom odeljke o religijama Tibeta, Japana i severne i srednje Azije. Prema tome, morao sam da podelim treći tom u dve knjige, od kojih će svaka imati oko 350 stranica: prva, od uspona islama i širenja tantrizma do Joakima iz Flore i milenarističkih pokreta u XII i XIII veku; druga, od otkrića srednjoameričkih religija do savremenih ateističkih teologija. Ne propuštam da se zahvalim mojim prijateljima i kolegama, profesorima Polu Rikeru (Paul Ricoeur) i Andreu Lakoku (André Lacocque), kao i g. Žan-Liku Pidu-Pejou (Jean-Luc Pidoux-Payot), koji su pristali da pročitaju i ponešto poprave u nekolikim poglavljima ovog drugog toma. Naravno, ni ovoga puta delo ne bi bilo dovršeno na vreme da nije bilo prisustva, ljubavi i požrtvovanosti moje žene. Čikaški univerzitet, maj 1978.

Mirča

Elijade

XVI POGLAVLJE

RELIGIJA STARE KINE

126. Verovanja u neolitu Kina predstavlja izuzetno privlačno područje za istraživanje, kako za istoričara religije tako i za istoričara kulture. To je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da njeni najstariji arheološki dokumenti potiču iz VI i V milenijuma; neki od njih omogućavaju da se različite preistorijske kulture prate u kontinuitetu, pa čak i da se tačno odredi njihov doprinos stvaranju klasične kineske civilizacije. Uostalom, kao što je kineski narod plod mnogostrukih etničkih kombinacija, tako i njegova kultura predstavlja složenu i originalnu sintezu u kojoj se ipak može utvrditi nekoliko izvora. Prva neolitska kultura otkrivena je u blizini mesta Jang-šao, po kojem je i dobila ime, gde su 1921. godine pronađene oslikane vaze od gline. Druga kultura, karakteristična po crnoj grnčariji, otkrivena je 1928. u blizini Lung-šaoa. Međutim, opšta klasifikacija svih faza i profila neolitskih kultura mogla je biti izvršena tek posle 1950, zahvaljujući brojnim iskopavanjima obavljenim za poslednjih trideset godina. Datovanjem pomoću radioaktivnog ugljenika hronologija je iz osnova izmenjena. Najstarije naselje kulture Jang-šao pronađeno je u mestu Pan-po (pokrajina Šansi). Datovanje radioaktivnim ugljenikom upućuje na —4115. ili ~4365. godinu, dakle, na V milenijum i otkriva da se život u naselju odvijao u periodu od 600 godina. Ali period Pan-po ne predstavlja prvi stadijum kulture .Tang-šao.1 Prema autoru najnovije sinteze kineske preistorije, Ping-ti Hou, zemljoradnja kojom se kinesko stanovništvo u VI milenijumu bavilo lokalno je otkriće, isto kao i pripitomljavanje nekih životinja, keramika i obrada bronze. 2 A sve donedavno razvoj neolitskih kultura i bronzanog doba u Kini objašnjavao se širenjem zemljoradnje iz jednog ili pak većeg broja centara antičkog Istoka. Nije naše da rešavamo ovaj spor. Sigurno je da su neke tehnologije otkrivene ili iz osnova izmenjene u Kini, ali je isto tako verovatno da je preistorijska Kina brojne elemente kulture primila sa Zapada, preko Sibira i stepa Centralne Azije.
1 1

Ping-ti Ho, The Cradle of the East, str. 16 i dalje. Ho, nav. delo, str. 43 i dalje, 91, 121, 177 i dalje.

posebno su zanimljive. 4 Tri ikonografska motiva. Zajednička kuća po selima bila je smeštena u samom centru i okružena kućicama dopola ukopanim u zemlju. oslikane pogrebnim temama (death pattern). Ho u umHo. a ta ideja je bila široko rasprostranjena u kultu predaka bronzanog doba (epoha Šang). Tako. Kwang-Chih Chang. 5 Ali njegovo tumačenje i danas je nepouzdano. 315. u velikim urnama otvorenim pri vrhu. 154. Prema Ping-ti Hou (str. plodnost i smrt. str. Deca su sahranjivana pored naselja. Poput Karlgrena. društvene zajednice epohe Jang-šao bile su matrilinearne. delo. nav. 275 i dalje). Dakle. šahovsko polje i školjka kori. 5 Dobra reprodukcija u Novoj knjizi. Posuđe i hrana. Crtež s dvema ribama i dvema antropomorfnim figurama verovatno predstavlja neko natprirodno biće ili pak »vršioca svetih obreda«. Na sličnu praksu i verovanja nailazimo u nekim preistorijskim kulturama Bliskog istoka i istočne Evrope.10 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Arheološki dokumenti mogu nas upoznati s nekim verovanjim?. ali i značenje vezano za kalendar (sezona ribolova odgovara određenom periodu godišnjeg ciklusa). str. koja one na sebi nose — trougao. 4 J. The Archaeology of Ancient China. svuda. ukazuju na kosmologiju. rađanja. Ping-ti Ho smatra da izvesne predmete od kamena i njihove reprodukcije na vazama treba smatrati falusnim simbolima. zajedno sa centralnim blatištem i otvorom za dim. Ribe svakako imaju seksualno značenje. obnavljanja i ponovnog rađanja. svedočanstva o religiji koja nam je pružilo otkrivanje neolitske kulture Jang-šao gotovo se sva odnose na ideje i verovanja vezana za osvećeni prostor. Moguće je da raspored četiri figure upućuje na kosmološku predstavu. dok su zajednice sledećeg perioda Lung-šao predstavljale prelaz ka patrilinearnom društvu za koje je bio karakterističan veliki uticaj kulta predaka.. teologija. pronađeni u grobnicama. ali na osnovu njih neosnovano je zaključivati o celokupnom religijskom sistemu preistorijskih populacija. posmrtna urna je predstavljala »obitavalište« umrloga. Mitologija. str. § 12). karakteristična isključivo za vaze s pogrebnom namenom — vezuju se za dosta složen simbolizam koji objedinjuje pojmove polnog sjedinjavanja. 9.3 Drugim recima. str. svedoče o verovanju u zagrobni život. Hanna Rydh. 279 i dalje. Položaj sela i struktura naselja. kako bi duši bilo omogućeno da iz urne izlazi i u n j u se vraća. Prihvatajući mišljenje još nekih istraživača. Crveno obojene glinene vaze. vrača ili sveštenika. G. »Symbolism in mortuary ceramics«. tipičnu za mnoge neolitske i tradicionalne društvene zajednice (up. koji je iz jednog crteža falusa izveo piktogram cu što označava pretka. up. na primer. Andersson. 3 . si. 103. struktura i morfologija obreda teško će se dokučiti samo na osnovu arheološkog materijala. sasvim je moguće da ovi ukrasi izražavaju nadu u zagrobni život i »ponovno rađanje« na drugom svetu. Children of the Yellow Earth.

up. Što se tiče religijskog života. najčešće ilustrovanom divnim obrednim vazama od bronze. koje u neku ruku anticipira ideju jedinstva/totaliteta Kosmičkog života koja će preovladati u kasnijim epohama. 88 i dalje. 23 ! dalje. sačuvao sve do danas u tradiciji i verskim obredima sela. 18 i dalje. U ovim delima naći će se veliki broj paralela. str. nav. ilustrovanog kalendarom i aktuelizovanog obredima. Religion im altesten China der Shangzeit.RELIGIJA STARE KINE 11 nožavanju falusnih amblema vidi veći značaj kulta predaka. »Legends and Cults in Ancient China«. Na prvom mestu bogatom ikonografijom. koja Karlgren naziva »free Chou texts«. dakle na koncepciju kosmičkog ciklusa. pojava urbanih centara i prestonica. str. str. 49 i dalje. a jednim manjim zalazi u staru istoriju Kine. Knjiga oda). poklapaju s kineskom arhajskom civilizacijom. . 8 Reč je o metodi proricanja prilično rasprostranjenoj u severnoj Aziji: dok se zagrevala kost ili oklop. i najzad. smrti i zagrobnog života. B. institucija kraljevstva i počeci pisma. na značaj predaka. Kultbautcn. Ta »mala prebiva lišta duša«. 7 Hentze. delo. plodnosti. • Bernard Karlgren. str. Karl Hence (Carl Hentze) sve te »falusne« predmete i crteže tumači kao »obitavališta« duša. To je epoha koju odlikuju obrada bronze. brojnim i osobito dragocenim proročanskim natpisima. zatim kraljevskim grobnicama koje pružaju obavešten j a o vršenju izvesnih religijskih obreda. verovanja. Na k r a j u kao značajno treba dodati i to da sc veliki deo neolitskog nasleđa. široko rasprostranjena u preistorijskoj Kini. predstavljala su preteču »ploče predaka« u istorijskim epohama. 314. str. na koje su vrači odgovarali tumačeći oblike pukotina. kao izvora magijsko-religijske moći. bilo istorijski bilo morfološki. uzetih iz kultura koje se. 127. raspolažemo dosta obimnom dokumentacijom. 6 Upravo pomenuti »death pattern« svakako sadrži seksualnu simboliku. urezanim na živo tin i skoj kosti ili oklopu kornjača. Karlgren. 8 Osim toga. izvesni keramički p*redmeti u obliku malih koliba — koji su istovremeno služili i kao posmrtne urne — mogu se porediti sa sličnim primercima evropske preistorije i sa mongolskom kolibom. Bronzeger'dt. Međutim. i slike 10—12. Das Haus als Weltort der Seele. 282. prisustvo vojne aristokratije. zatim su pored pukotina ispisivali postavljeno pitanje i odgovor. postavljalo se pitanje. s neizbežnim modifikacijama. kulture Jang-šao i Lung-šao ukazuju na verovan j a svojstvena i drugim neolitskim civilizacijama: na povezanost života. neka dela iz poznijih perioda (npr. Religija u bronzano doba: Nebeski bog i preci Mnogo smo bolje obavešteni o sledećem periodu koji počinje dinastijom Šang (~1751—1028) i najvećim svojim delom zahvata protoistoriju. i najzad. »Some fecundity symbols in Ancient China«. na »misteriju« jedinstva suprotnosti (potvrđenu i »death patternom«).9 6 Ho. isti. 7 Sve u svemu.

njemu su potčinjeni. a sa njima može Salamander. 13 Isto.12 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sadrže mnogo drevnog materijala. isto kao i mitologija i teologija neolitskog doba. ili pak izaziva nesreće. der Shangzeit. kosmološki su simboli. Prihvaćeno je da oni pokazuju izvesnu sličnost s motivima. odnosno dijalektika suprotnosti i coincidentia oppositorum — tema koje će kasnije biti u centru interesovanja taoističkih filozofa i mistika. str. Ti se prikazuje kao dalek i m a n j e uticajan od predaka kraljevske loze i prinosi mu se manje žrtava. str. Sva ostala božanstva.. Ti zauzima vrhovni položaj među bogovima. koji sugeriše ciklus rađanja i ponovnog rađanja: svetlost i život koji izranjaju iz tame i smrti. šalje bolesti i smrt. potvrđenim na bojenoj keramici epohe Jang-šao. str. 10 . Ali kada su u pitan j u dve glavne vladareve preokupacije. Pa ipak. plodnost useva (kiša) i rat. Bronzane vaze predstavljaju urne-prebivališta duša. ili iz odgovarajućih prototipova od drveta. 12 a zadivljujuće predstave životinju kojima su ukrašene nastale su verovatno po ugledu na gravire u drvetu.). Hence (isto. sušom. Das Haus als Weltort der Seele. 12 Li Chi. Ali. 215 i dalje) smatra da konjunkcija polarnih simbola ilustruje religijske ideje u vezi sa obnavljanjem vremena i duhovnom regeneracijom. 35. Veoma je uočljivo i povezivanje antagonističkih predstava (zmija s perjem. potvrđeni već krajem neolita. ostaju nam dobrim delom nepoznate. § 14 i dalje]. vetrom. ' Ikonografski dokumenti se ne mogu uvek sa sigurnošću protumačiti. i svuda. 40 i dalje. 14 i dalje. str. tigar. 55 i dalje. itd. 32. tao-tjeh. orao i zmija. pre svega apsolutnu nadmoćnost vrhovnog nebeskog boga. Carl Hentze. Kraljevi preci jedini su kadri da posreduju kod Tija. U tom pogledu značajan je i simbolizam cvrčka i maske. Ti (Vladar) ili Šang-Ti (Vladar u visinama). zmaj. on kralju pomaže da pobedi u ratu i obezbeđuje mu plodne žetve. 165 i dalje. Ti gospodari kosmičkim ritmovima i prirodnim pojavama (kišom. 10 kao i s religijskom simbolikom kasnijih epoha.. međutim. itd. priziva se samo on. našu Raspravu o istoriji religija (Traité d' histoire des religions). Prinose mu se dve vrste žrtava: u svetilištu predaka i pod vedrim nebom. Napomenimo. kao i kraljevi preci.. njegov kult označava izvesno opadanje apsolutne predanosti Bogu. Bronzegerät. da nas ti izvori obaveštavaju samo o izvesnim religijskim aspektima perioda Šang. The Beginnings of Chinese Civilisation. str. prvenstveno o verovanjima i obredima kraljevskog klana. 11 Hentze. mitologija i teologija te epohe.). koji se i danas javljaju u ikonografiji i narodnoj umetnosti Kine. kao što je to slučaj i s drugim prastarim bogovima [up. Up. itd. 132 i dalje. 11 Njihovi oblici su izvedeni ili iz keramičkih oblika. 13 Proročanski natpisi nam otkrivaju jednu religijsku koncepciju koje nema (ili ju je nemoguće otkriti?) u neolitskim dokumentima.

Prema tome. delo. činio je sastavni deo religijskog sistema (uklapajući se u pojam antropo-kosmološkog ciklusa) najstarijih zemljoradnika. Prvi čovek«) otkriven je na proročanskim natpisima. samo je dala ovom prastarom kultu političku funkciju. kao i ostalim bogovima. nap. 18 Up. jer se period potreban za ispunjenje svih žrtvenih obaveza poklapa s godišnjim ciklusom. A milost predaka zavisila je od žrtava u žitaricama. Duše žrtvovanih obezbeđivale su građevini trajnost. 6. 17 Brojna pitanja. jer on je »jedini čovek«. tek onda kada je postao tako značajan za vladajuću aristokratiju. pored životinjskih skeleta. Slično verovanje moglo bi da objasni žrtvovanje ljudi prilikom podizan j a nekog zdanja. 320. žrtvovani verovatno zato da bi vladara otpratili na drugi svet. David N. 18 Ali ljudske žrtve su prinošene i iz drugih razloga o kojima nismo baš najbolje obavešteni. str. 18 Na primer. doktrina »Ovlašćenja s neba«. 17 Li Chi. verovanje u njihovu religijsko-magijsku moć služilo je kao opravdanje za dominaciju dinastije Šang. 214 i dalje). A svomoćnost koju je stekao kralj. On je još u neolitskom dobu bio duboko usađen i široko rasprostranjen. 14 . Ponekad. krvi i mesu 15 koje su im prinošene. sluge. Jedini čovek« (ili možda »Ja. Kao što smo već videli (str. psi i konji) ukazuje na veliki značaj koji je za vojnu aristokratiju i kraljevski klan imao lov (obredni?). str. 213. jelena) kojima su ukrašavane bronzane vaze (str. za čijeg se prvog pretka verovalo da potiče od boga Ti. Neopravdana je pretpostavka nekih naučnika 18 da su kult predaka. Napomenimo da je reč o amblemskim životinjama koje izražavaju dosta složen kosmološki i inicijacijski simbolizam. 15 Kao što primećuje Kitli (Keightley) (str. obično smatrana novinom dinastije Ču. postepeno prihvatili i drugi društveni slojevi. koji garantuje normalan povratak godišnjih doba. Keightley. vršenje obreda traje 300 ili 360 dana. nav. 182 i dalje. Eliade. str. up. Ho. najčešće hrama ili dvorca. navode pogodnosti i dobre izglede na uspeh kraljevih pohoda. 21 i dalje. i kosturi ljudi.14 Vladar učvršćuje vlast uz pomoć svojih predaka.RELIGIJA STARE KINE 13 da komunicira jedino kralj. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Moglo bi se reći da je podizani spomenik služio duši žrtve kao »novo telo«. To potvrđuje religijski značaj kalendara. The Cradle of the East. Moguće je da je njihov cilj bio obnavljanje vremena ili regeneracija dinastije. U velikim kraljevskim grobnicama u blizini mesta Anjang pronađeni su. Autor skreće pažnju na životinjske motive (tigra. zahvaljujući kultu predaka kraljevska loza je sticala religijsku i političku moć. Grobovi su izražavali isti kosmološki simbolizam i vršili istu funkciju kao naselja: predstavljali su domove mrtvih. 33). imala je svoje korene još u teologiji Šanga. sačuvana u proročanskim zapisima. »Shang Theology and the Genesis of Chinese political Culture«. Izraz: »Ja. 10). str. Izbor žrtava (dvorani. Kralj prinosi dve vrste žrtava: precima i Tiju. Reč »žrtva« u tom slučaju označava »godinu«.

prevod Karlgren. str. vračeva. ili Šang-ti (Vladar u visinama). njegova volja je neopoziva. sveštenika ili šamana. uzdiže se iznad antropomorfnog i personalizovanog boga. 128. 20 jer za ono što mi proučavamo to nije od bitne važnosti. Čuvenom proklamacijom 1 9 objavio je da se pobunio protiv kralja. zato što mu je sam Vladar nebeski naredio da učini k r a j jednoj tako korumpiranoj i omrznutoj vladavini. Značaj Nebeskog boga i kulta predaka je nesumnjiv. 21 Već na početku vladavine dinastije Ču nebeski bog Tjen (Nebo). str. začetnik dinastije Ču koja je najduže vladala Kinom (~1028—256). . Vojvoda pobednik postao je kralj. krizama i padovima. kineska tradicionalna civilizacija doživela najveći procvat.14 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I pored nekih praznina ipak smo u stanju da protumačimo glavne religijske pravce epohe Šang. Prvobitna funkcija pisma — da uredi odnose Nebo—Zemlja i Bog—Ljudi — zamenjena je genealoškim i istoriografskim preokupacijama. Nećemo govoriti o njenim usponima. Najzad. Napominjemo samo da je u periodu od VIII do III veka pre Hr. a filozofska misao dostigla svoj vrhunac. Hentze (Funde in Alt-China. Izvornici ističu njegovu nebesku strukturu: on vidi. moralista i teologa.. on je završen ujedinjenjem Kine pod carem Huang-tijem. The Book of Documents. 21 Upravo u ovoj eposi napisane su ili izdate »Klasične knjige«. Ali za njih je Nebeski bog postepeno gubio religijsku prirodu. pripadnika svih škola. Period od ~400 do ~200 obeležen je neprekidnim ratovima i zbog toga nazvan »Zaraćene Kra Ijevine«. Tu se prvi put pominje doktrina »Ovlašćenja s neba«. Dinastija-uzor: Ču Godine ~ 1028. kadar je da u sve pronikne i sve sazna. i pored ratova i opšte nesigurnosti. u isti mah kosmološkog i soteriološkog. Tjen i Šang-ti prizivaju se pri sklapanju saveza i zaključivanju svakog sporazuma. ikonografija nam otkriva artikulacije jednog simbolizma. vojvoda Ču je svrgnuo s vlasti poslednjeg vladara dinastije Šang. ali koji izgleda da anticipira glavne religijske koncepcije klasične Kine. Kasnije su takvu moć Neba slavili Konfucije i niz drugih filozofa. postajao je prin19 Tekst je sačuvan u Še-Kingu. kada su vlasti preuzeli Istočni Čui ( — 771—256). 55. 222) primećuje da u toku vladavine dinastije Ču dolazi do postepene desakralizacije pisma. Složenost sistema žrtvovanja (vezanog za religijski kalendar) i tehnike proricanja navode na pomisao da je postojala klasa »vršilaca svetih obreda«. pismo postaje sredstvo političke propagande. 20 Podsetimo na nekoliko značajnih datuma: Zapadni Cui su vladali do ~771. U stvari. On boravi u sazvežđu Velikog medveda. zapaža i čuje sve. u samom središtu Neba. još nedovoljno osvetljenog.

23 Predstave ljudi. Ali Nebo (Tjen) ostaje zaštitnik dinastije. a obred u kojem je pokojnik personifikovan. »La Terre-Mère et les hiérogamies cosmiques« (u: Mythes. potpuno nestale u vreme dinastije Ču. Taj ikonografski motiv potvrđen je i u neolitu i u epohi Šang (isto. pića i pri tom se prizivala duša pretka. ovakve ceremonije su dosta uobičajene. na poklopcu. 22 Zbog toga.škrinja iz srednjeg perioda vladavine Čua. 192—93. slavljenog u Se Kingu (poema 153). Hentze. 225. predstavljeni su čovek i žena kako sede jedno naspram drugog. Tjen ima izvesnu ulogu i u zemljoradničkim kultovima. 25 M. 23 Htonska božanstva i njihovi kultovi imaju dugu istoriju o kojoj smo osrednje obavešteni. u judaizmu. si. Za vladare Ču verovalo se da potiču od mitskog pretka. rêves et mystères). pre nego što se počela predstavljati kao Majka. str. 24 Up. »Kada se novorođenče ili samrtnik polagao na zemlju od nje se očekivalo da prosudi da li su rođenje ili smrt valjani. kome su prinošeni darovi. Kult predaka uglavnom zadržava strukture kakve je imao u epohi Šang. 24 Prema Marselu Graneu (Marcel Granet) predstava Zemlje-Majke pojavljuje se najpre u »neutralnom vidu Svetog mesta«. Pošto svaki nebeski bog vlada godišnjim dobima. Chou King. isto. po pravilu. Taj proces apstrahovanja i racionalizo van ja vrhovnog Boga čest je u istoriji religija (up. u naivnom naturalističkom stilu. poplave. »Le dépôt de l'enfant sur le sol« (u: Études sociologiques sur la Chine). na reljefima. Obred polaganja na zemlju podrazumevao je ideju suštinskog identifi kovanja Rase i Zemlje« (isto. (Ali podaci kojima raspolažemo odnose se samo na obrede aristokrati je. 201. § 130). Nešto kasnije. tab. str. tabela XL). Kralj je »sin boga Tjen« i »namesnik boga Šang-tija«. »domaće tlo postaje moćna m a j k a hranitelj ka« 25 U davna vremena mrtvaci 22 Up. Legge. . str. nekog neočekivanog velikog zla ili opšte bede — kralj se podvrgava pokajničkim obredima. str. Granet. vrlo verovatno je vršen već u vreme Šanga. urezanim na glinenim vazama. XLIII i 228. Zevs. hrišćanstvu i islamu).) Urna-prebivalište duše zamenjena je pločom koju je sin postavljao u hramu predaka. On je odgovoran za normalan tok kosmičkih ritmova i u slučaju neke nesreće — suše. jemac moralnih zakona. Brahman. Bog filozofá u helenističkoj epohi. Hu-cija (Heou-tsi) (Princ Millet). Funde in Alt-China. samo on može da mu prinosi žrtve. žitarice. prev. Njega je personifikovao jedan od članova porodice. po svemu sudeći predstavljaju pretke ili sveštenike kulta predaka (up. str. Stoga kralj treba da ga predstavi u najvažnijim trenucima agrarnog ciklusa (up. zbog toga što im je »po naredbi Boga darovao žito i ječam«. Izvrstan primer »folklorizacije« teme predaka ilustruje jedna bronzana . najčešće unuk pokojnika. bila shvatana kao stvaralačka kosmička sila. potvrđene u kraljevskim grobnicama Šanga. a i nekim drugim krajevima. s podignutim rukama. 244. Četiri puta godišnje odigravale su se dosta složene ceremonije: prinosilo se pečeno meso. aseksualna ili biseksualna. Zna se da je Zemlja. U Aziji. 197—98). Dodajmo još da su ljudske žrtve.RELIGIJA STARE KINE 15 cip kosmičkog reda. 29 i 30). 428. Eliade. ako ne i u preistoriji.

Jer. str. međutim. primer Čua. 27 I pored toga što je ujedinjenje Kine. »Za vladavine dinastije Ču. naročito str. Važno je. kao što ćemo videti (§ 130). seme kojim je trebalo zasejati kraljeve njive. vezani za krizne sezonske periode. uništilo njihovu kulturu. kao sila komplementarna Nebu. Doprinos koji su periferni etnički elementi — Tai. Kao što je to slučaj s mnogim drugim narodima. Oltar je bio pod vedrim nebom i sastojao se od kamene ploče i drveta — relikvija prvobitnog kulta. 27 Up. Međutim. reći i to da se pomenutim religijskim strukturama ne iscrpljuje bogata dokumentacija epohe Ču (arheološki materijali i pre svega brojni tekstovi). Malo kasnije. tibetanska i druga plemena — dali kineskoj sintezi 26 osvetlio je Volfram Eberhard (Wolfram Eberhard). čija je kultura na k r a j u postala sastavni deo kineske civilizacije. kao kosmičkoj sili. božanstva sela. božanstva kraljevske i vlastelinske zemlje. kao i poreklo izvesnih taoističkih običaja. godine. već je. Čui. Za istoričara religija ti doprinosi su od posebne važnosti: oni mu. Tunguzi. Zemlja nije bila shvatana samo kao izvor agrarne plodnosti. vezanih za Zemlju. Pomenimo samo jedan primer. Njihovo kraljevstvo bilo je uspostavljeno već ~ 1100. pa samim tim ni njegov jezik. izlaganje ćemo dopuniti s nekoliko kosmogonijskih mitova i osvrtom na osnovne metafizičke ideje. koji su asimilovali kulturu Šang. ono je u dobroj meri olakšalo rasprostiranje njihovih verovanja i religijskih obreda širom cele zemlje. verovatno predstavljaju prve oblike ove kosmičke religije.16 su sahranjivani u prostoru koji je pripadao domaćinstvu i to na mestu gde se čuvalo seme. Major. na kinesku religioznost. posvećenog Zemlji. kultura i religija nisu mogli biti jedinstveni. činila sastavni deo kosmičkog totaliteta. 231 i dalje. John S. Kultur und Siedlung der Randvölker Chinas i dva toma Lokalkulturen im alten China. Sigurno da je veliki b r o j njiho28 Vid. »Research priorities in the Study of Ch'u religion«. Tek kasnije. tursko-mongolska. izvršeno za vladavine dinastije Han. pomažu da shvati uticaj šamanizma. ni kineski etnos u početku nije bio homogen. koja su bila hijerarhijski organizovana: božanstva porodične zemlje. i Zemlja je postala božanstvo. s pojavom agnatske porodice i vlastelinske moći. A među tim »varvarima« često se sreću delimično ili potpuno asimilovani narodi. U doba Cua postojao je veliki b r o j božanstava. koji je u Kinu došao sa severa. Seljački kultovi. Za sada napomenimo da svi noviji istraživači ističu kulturnu i religijsku složenost stare Kine. Kineski istoriografi su bili svesni koliko je njihova klasična civilizacija bila daleko od običaja i verovanja »varvara«. . 200). bili su mongolskog porekla i za njihovu religiju bili su karakteristični šamanizam i tehnike ekstaze. između ostalog. A čuvar semena dugo je ostala žena. nije bilo čuvano u odaji Nebeskog sina nego u kraljičinim odajama« (isto.

bilo prepuštajući da ih ptice uznesu na nebeske visine. 298 i dalje. taikođe Norman Girardot. 80 i dalje. od očiju sunce i mesec. neka izuzetna bića — šamani.« 29 Kinesko tumačenje mita — posebno to da bogovi i duhovi silaze na zemlju da bi tlačili ljude — drugorazredno je. Mythes. str. Jedna aluzija iz Še-kinga dokazuje da je starim Kinezima bila poznata i druga kosmogonijska tema. »Myths of Ancient China«. suprotno tome. 389 i dalje. čiji je uzrok bilo to što su ljudima potpuno »zavladali« duhovi. Potom se Nebo nakon jednog mitskog događaja (»greške u vršenju obreda«) naglo razdvojilo od Zemlje i to tako što su drvo ili lijana bili posečeni. str. Puruši (§ 75) i Imiru (§ 173). a ljudima da se nenju na Nebo. Eliade. 129. 215 i dalje. 186—87. 29 Henri Maspero. većina varijanata ističe rajski karakter praiskonskog doba kada je prevelika blizina Zemlje i Neba omogućavala bogovima da silaze i mešaju se s ljudima. str. u stvari. Međutim. a isto objašnjenje sreli smo kada je bila reč o Tijamat (up. a što se tiče njihovih tehnika ekstaze. str.RELIGIJA STARE K I N E 17 vih kosmoloških mitova i religijskih obreda kineska kultura usvojila. »od njegove glave postalo je sveto brdo.30 Kroz celu kinesku is tori ju provejava nešto što bi se moglo nazvati nostalgijom za Rajem. 30 Up. Tako. 456—57. »La naissance du monde en Chine«. 28 Suština mita. »The Problem of Creation Mythology«. junaci. možemo ih prepoznati u nekim taoističkim sredinama. rođenom »u vreme kada su Nebo i Zemlja bili u haosu koji je ličio na jaje«. mistici. . od njegovog masnog tkiva reke i mora. Vid. Ali se u istoriografskoj tradiciji i brojnim kineskim legendama mogu prepoznati euhemerizovani i posvetovljeni bogovi stvoritelji. bilo verući se uz planinu. objašnjava Stvaranje kao žrtvovanje jednog praiskonskog bića. Le Chamanisme. § 21). odnosno želja da se kroz ekstazu povrati »prvobitno stanje«: stanje predstavljeno prastarim jedin88 Tekstovi u prevodu Maksa Kaltenmarka. Les religions chinoises. Derek Bodde. str. ili je planina koja je dodirivala Nebo sravnjena sa Zemljom. Kada je on umro. up. a od kose i malja drveće i druge biljke«. neko drvo ili lestve. Kasnije se ova epizoda tumačila neslogom. jedna od njih govori o antropomorfnom praocu Pan-Kuu. potvrđena kod mnogih naroda i na različitim nivoima kulture: »Presvetli Vladar Huang-ti naredio je Čong-liju da raskine vezu Zemlje s Nebom kako bi onemogućio silaske (bogova). Poreklo i uređenje Sveta Nijedan kosmogonijski mit stricto sensu nije sačuvan. str. vladari — i dalje su zadržali moć da se u ekstazi penju na Nebo uspostavljajući tako prekinutu komunikaciju in illo tempore. rêves et mystères.

jang i jin — javljaju i kod predstavnika drugih škola dokazuje njihov prastari i pankineski karakter. koja su u ikonografiji dosta često predstavljana sa isprepletanim repovima. pustio da oteku u more. samo metafizičkim jezikom. počev od epohe Šang pa do revolucije 1911. od odsečenih šapa velike kornjače načinila je četiri stuba i postavila ih na četiri pola. da bi spasla svet. prema Lao Ceu. »Niu-kua je plavetnilo Neba prebojila kamenčićima u pet boja. Najzad. str. Za kineske učene ljude uređenje Sveta i osnivanje humanih institucija predstavlja ekvivalent kosmologiji. Pod (mitskim) vladaocem Jao. Houai-non tseu (III vek pre Hr. »iskopavši kanale. 458. i to od žute zemlje (ljude plemenita roda) i blata (običan svet i sirotinju). prevod: Kaltenmark. brat Fu-hi i sestra Niu-kua. između brojnih i različitih osnovnih koncepcija. isto. »svet je bio u haotičnom stanju i pomahnitale vode razlivale su se i plavile sve unaokolo«. 32 Istorijsko predanje o Velikom J u u otkriva nam još jednu kosmogonijsku temu. Girairdot. a Zemlja četvrtasta. Vid. 33 Svi ti motivi — poplavljena Zemlja. mnoštvo zmija i zmajeva — imaju kosmogoniisku strukturu. str. »Myth and Meaning in the Teo Te Ching«. Lao Ce i njegovi učenici crpli su svoje ideje iz najstarije mitološke tradicije i činjenica da se suštinski taoistički termini — huen-tuen. koji je vode krotio podizanjem brana.). 31 Drugi tekst saopštava da je Niu-kua. Kada je Zemlja predstavljena kao četvrtasti Lie Tseu (III vek pre Hr. nav. postoji savršena ujednačenost i kontinuitet. str. zatim je. Nebo pokriva Zemlju kao kugla. Dakle. u trećem mitu pojavljuje se jedan par. Nasuprot svome ocu. kada su se ljudi licem u lice mogli sretati s bogovima. a zmije i zmajeve oterao u močvare«. str. 18).18 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom/totalitetom huen-tuen. 34 Što se tiče strukture i ritmova Vasione. 299 i dalje. oblikovala ljude. srnestio u »Središte« i dovršio organizaciju društva. N.). ponavlja. dva zmajolika bića. prevod: Kaltenmark. Ali problem porekla i uređenja sveta zanimao je i Lao Cea i taoiste. str. on ih je. Univerzum je odvajkada bio zamišljen kao središte koje preseca vertikalna osa zenit—nadir i okružuju četiri orijenta. Nebo je ovalno (u obliku jajeta). 459. prastaru kosmogonijsku temu haosa (huen-tuen) kao totaliteta koji je ličio na jaje. Ju ima ulogu demijurga i prosvetiteliskoe iunaka. posle stvaranja Neba i Zemlje. Prilikom jednog potopa. kao što ćemo videti (up. prognavši sile zla na sve četiri strane. ubila crnog zmaja (Kong-kong) i od pepela trske napravila brane da bi zaustavila pomahnitale vode«. tao. J. 461. Mencius. što znači da su razmišljanja o kosmogonijskim temama bila veoma stara. prevod Kaltenmark. Svet je »stvoren« onda kada se Vladar. objašnjenje porekla sveta. delo. 31 32 33 34 .

delo. Danses et légendes de la Chine ancienne. 36 Drugim recima. 78 i dalje. 116 i dalje. Izgleda da ovo obredno zadržavanje u središtu Min g tanga odgovara »periodu u toku kojeg su se nekadašnji vladari povlačili u najdublji deo svog obitavališta«. zavisno od kalendara. on svečano najavl j u j e početak svakog godišnjeg doba i svakog meseca. svaka prestonica mora da poseduje Ming tang. Sveta planina. ova drevna koncepcija potvrđena je i na Bliskom istoku a i u nekim drugim krajevima. up. itd. Iranu. Ming tang je podignut na četvrtastoj osnovi (Zemlja) i prekriven je okruglim slamenim krovom (Nebo). str. isti kosmološki simbo35 38 Marcel Granet. 38 dalje. Eliade. 39 Dodajmo da su. Na k r a j u trećeg letnjeg meseca on zauzima mesto u samom središtu Ming tanga predstavljajući na t a j način stožer godine. koja je u isto vreme imago mundi i kalendar. postavljen u sredini. »Centre du Monde. gradovi su u početku imali ulogu ceremonijalnog centra. str. The Pivot of the four quarters. 35 U Kini. str. kao i ostali simboli Središta sveta (Drvo. poseban zvuk i poseban simbol. Ovaj prostorno-vremenski simbolizam »Središta sveta« široko je rasprostranjen. La pensée chinoise. 38 Vladar. jer omogućuje komunikaciju i s Nebom i s podzemnim svetom. 411 i . str. itd. u Indiji. Eliade. Le Mythe de l'éternel retour. Temple. čija je svrha bila prognoziranje i utvrđivanje prinosa od žetvi i uzgajanja stoke. poput prestonice i kraljeve palate. 23 i dalje. 30 i dalje. Paul Wheatly. kao i u drugim urbanim civilizacijama.RELIGIJA STARE KINE 19 deo kola. Grane. Dvanaest dana simbolizovalo je dvanaest meseci sledećeg godišnjeg ciklusa. a kraljevska palata u središnjem delu prestonice. podupire baldahin ovalnog oblika koji predstavlja Nebo.37 Up. 102 i dalje. str. pokreti koje čini. zvano Uspravno drvo (Kjen-mu). trajali su šest do dvanaest dana (La pensée chinoise. potvrđenih na Bliskom istoku. premeštajući se s jednog orijenta na drugi. hrana koju jede. potvrđen je u mnogim drevnim kulturama i u svim urbanim sredinama. grad je u pravom smislu reči »Središte sveta«. savršeno odgovaraju različitim periodima godišnjeg ciklusa. 67 i dalje. Ti obredi i posmatraiija. Svakom od pet kosmoloških brojeva — 4 orijenta i 1 središte — odgovara posebna boja. str. Zamišljanje prestonice i nekog drugog grada kao »Središta sveta« nimalo se ne razlikuje od uobičajenih koncepcija. 324. Le mythe de l'éternel retour. »u podne ništa što pored njega čak i savršeno uspravno stoji ne može da baca senku« . poseban ukus.). 39 Up. prestonica u središtu kraljevine.37 Prema tradiciji. str. Kina se nalazi u središtu sveta. Tokom cele godine vladar kruži pod njegovim krovom. obrednu palatu. Boje njegovog odela. koje spaja delove podzemnog sveta s najvišim nebeskim sferama. na neki način ovaploćuje axis mundi i ostvaruje vezu između Zemlje i Neba. str. Maison«. Savršena prestonica bi trebalo da se nalazi u Središtu vasione. na mestu gde se uzdiže čudotvorno drvo. kula s devet spratova. up. 107). jedan stub. nav.

Polariteti. 44 44 Up. Stein. ili neka druga figura koja simboliše tamu. obrazovani od različitih tipova biparticije i polariteta. 192 i dalje. ona su u pravom smislu imago mundi. jednom tačno određenom odeljku. A. 42 Prema Karlu Henceu. 249—338). 41 Up. Polarni simboli su tako raspoređeni da ističu svoju konjunkciju. prema tome. »Architecture et pensée religieuse en Extrême Orient«. Simbolizam polariteta i alternacije. str. koja je odigrala važnu ulogu u svim tradicionalnim religijama. dakle. Carl Hentze. pa. ali i komplementarnih principa poznatih pod imenom jang i jin. Das Haus als Weltort der Seele.20 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA lizam izražavala i najsiromašnija i najprimitivnija naselja. npr. nastali mnogo pre prvih pisanih tekstova. već i zato što se razvijao unutar jedne kosmologije koja je s jedne strane sistematizovala i opravdala brojne tehnike tela i discipline duha. 117 i dalje. jang i jin označavaju konkretne i antitetičke aspekte vremena. R. pre svega u sistem ciklusa antagonističkih. Pred nama je. dualiteta i alternacije. Hentze. alternacija i reintegracija Kao što smo već zapazili (str. naäu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités (u: La nostalgie des origines. dok su amblemi svetlosti obeleženi nekim »noćnim« znakom. . bogato je ilustrovan ikonografijom bronzanih vaza iz perioda dinastije Šang. 99 i dalje. 42 Up. sreću se svuda u svetu i na svim nivoima kulture. odnosno opšta teorija analogija. Samosvojnost kineske misli sastoji se u tome što je shemu makrokosmos-mikrokosmos uključila u jedan još širi sistem klasifikovanja. podstakla na još određenije i sistematizovanije filozofske spekulacije. 41 Par suprotnosti jang i jin nije značajan samo zato što je poslužio kao model opštoj klasifikaciji. četiri horizonta i Središte — predstavljaju u isto vreme i uzor klasifikacije i uzor univerzalne homologacije. Religion im ältesten China der Shangzeit. a termin jang ideju sunčanog i toplog vremena. Drugim recima. ima »solarne oči«. Bronzegerät.40 130. Kultbauten. ima osobine svojstvene realitetima grupisanim u toj vrsti. smela razrada sistema podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa. 14). antitetičkih dijada i coincidentia oppositorum. a s druge. str. kao što smo videli (§ 127). str. 44 La pensée chinoise. 43 Marsel Grane podseća da u Še-kingu reč jin evocira ideju hladnog i oblačnog vremena i da se primenjuje na nešto unutrašnje. Sve što postoji pripada jednoj vrsti. sova. pet kosmoloških brojeva — t j . 43 Up. str. simbolizam jang-jin potvrđuju i najstariji obredni predmeti. Sistemi-paradigme.

Prilikom održavanja prolećnih i jesenjih skupnih svetkovina. prikazuje kao niz antitetičkih oblika koji ciklično alterniraju. 45 Antagonistički horovi su međusobno suprotstavljeni. Ali već pri prvom pokušaju da shvatimo njegovu ontološku strukturu. navedeno kod Granet. [vreme] pročišćavanja. 325. jin odgovara«. Napomenimo da je doslovno značenje ove reči »put. Svet je. u toku zime »jang_. . Granet. Danses et légendes de la Chine ancienne. Ideja alternacije čini se da nadjačava ideju opozicije. »jedan totalitet cikličnog reda (tao. Tao »pre svega evocira predstavu puta koji treba slediti« i »ideju pravca u kojem treba usmeriti 45 Up. dakle. jedan (aspekt) jang. 127). Univerzum se. . Polaritet. uzrokovana alternacijom janga i jina. str. staza«. delo. nadmudren od jina. 135). manifestuje. Na kraju. »Jang zove.RELIGIJA STARE KINE 21 Jedan priručnik za proricanje govori o »vremenu svetlosti« i »vremenu tame«. koji važi kao životno pravilo tokom ostalog delà godine. a u onome što je jang muška. Obredna opozicija između dvaju polova doista izražava u isti mah komplementarni antagonizam dveju formula života i alternaciju dva kosmička principa. Pošto se u svemu što je jin prepoznaje ženska priroda. 43. eto to je Tao«. [vreme] smrti« (Granet. »Jedan (aspekt) jin. dakle. devojke odgovaraju«. stoji napisano u jednoj maloj raspravi. 132). spoljašnji aspekt Taoa. Polje na kojem se okupljaju predstavlja totalitet prostora. str. svetkovinu kruniše hijerogamija — ritual dosta rasprostranjen u ćelom svetu. 46 Neprekidna transformacija Univerzuma. [vreme] s m i r i v a n j a . pjen tong). dva protivnička hora. La pensée chinoise. jer istovremeno označavaju i kosmički i društveni ritam. i svetlost. str. izražavajući ono isto što će kasnije izreći i Čuang Ce: »[vreme] punoće. . 141. To je najstarija naučna definicija Taoa. La pensée chinoise. To pokazuje struktura kalendara. La pensée chinoise. tema hij ero šamije otkriva jednu dimenziju koja je isto toliko kosmička koliko i religijska. janga i jina. da tako kažemo. pesmom se izazivaju. str. [vreme] n e m o ć i . Prema filozofskom tumačenju. pod zaleđenom korom. »momci zovu. kazati« iz čega sledi značenje »doktrina«. ali i »reći. koje su predstavljale krunu drevnih seljačkih obreda. str. str. Između kosmičkih ritmova kojima upravlja interakcija janga i jina i komplementarne alternacije aktivnosti dvaju polova postoji savršena simetrija. str. izdržava neku vrstu godišnje probe iz koje izlazi još puniji života: led se onda sam topi i izvori oživljavaju« (isto. sukobljavamo se s bezbrojnim teškoćama. . nav. . poništava se ili prevazilazi sjedinjavanjem suprotnosti. [vreme] života. postavljena jedan naspram drugog. Ove dve formule su međusobno zamenljive. 143). na dnu podzemnih izvora. nastao konjugacijom dveju alternativnih i komplementarnih manifestacija« (isto. 46 Hi ts'eu. kao tam?. a njihovo prisustvo totalitet ljudske vrste i svega što postoji u prirodi (Grane.

»Myth and meaning in the Tao Te Ching«. na primer. poglavlju Tao-te Kinga stoji: »Tao je stvorio Jedno. i to prema mitološkom scenariju koji je takođe dobro poznat. magijsko-religijsku moć vračeva. str. prvobitni tota47 Max Kaltenmark. str. tumači kao »misteriozno jedinstvo Neba i Zemlje. Wing-Tsit Chan. rođeno pre Neba i Z e m l j e . str. tako postoji nebeski i zemaljski Tao (koji se međusobno suprotstavl j a j u pomalo kao jang i jin) i ljudski Tao (tj. Ali za Lao Cea već i to »jedno« predstavlja jednu etapu »stvaranja«. Norman Girardot. a ako bude bilo potrebno da mu nadenem ime. koje po haotičnom stanju (huen-tuen) u kojem se nalazi podseća na gromadu neobrađenog kamena«.22 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ponašanje. up.50 To »neodređeno i savršeno biće« jedan komentator iz II veka pre Hr. (SBE. kao i svi ljudi. Komentar objašnjava da je jedinstvo Neba i Zemlje (tj. iako mu je dodao novu metafizičku dimenziju. Dva je stvorilo Tri. 49 Prevod: Kaltenmark. str. dakle. Tao. str. Lao tseu et le taoïsme. Jedno je stvorilo Dva. str. 51 Tao je. Tu shemu prokreacija u nizu koristile su skoro sve filozofske škole počev od Ji-Kinga pa do neokonfucijanaca. »Jedno« je ekvivalent »totalnoga«. Dva) stvorilo sve što postoji. svetih sila i ljudi«.Onaj kome se u zoru oglasi Tao. po kojem je svet nastao iz totaliteta koji je ličio na jaje. The Way of Lao Tzu.«*9 Jasno je u kom smislu je Lao Ce koristio tradicionalni kosmogonijski mit. biće to: Beskraj (ta)«. sv. James Legge. 311 i dalje. Spekulacije Lao Cea o poreklu sveta poklapaju se s kosmogonijskim mitom o Stvaranju. Misleći na njega rekao je: . U drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. čarobnjaka i kraljeva. 50 Prevod: Kaltenmark. . up. ali i »sposobnost povezivanja Neba i Zemlje. . I za Čuang Cea prvobitno stanje savršenog jedinstva bilo je izgubljeno onog trenutka kada je car Huen-Tuen. sedmoga dana. 300 i dalje. str. 307. 267. Deset hiljada bića na svojim leđima nose teret Una. delo. 48 Neka od ovih značenja potiču od drevnog poimanja prvobitnog jedinstva/totaliteta. da bi. . drugim recima. ono se odnosi na prvobitni totalitet a to je veoma česta tema mnogih mitologija. »Myth and meaning in the Tao Te Ching«. 25) Tao je predstavljen kao »neodređeno i savršeno biće. I. 47 Za filozofsku i religijsku misao Tao je princip reda koji zrači u svim oblastima realnog. ideju moralnog obrasca«. U 42. La pensée chinoise. »Taj Tao je bio Konfucijev ideal. 30. a Tri desetinu hiljada bića. od kosmogonijske koncepcije. međutim. dobio lice sa sedam otvora. Lao Tseu. nav. 48 Kaltenmark. Granet. Možemo ga smatrati Majkom ovoga sveta. 463. The Texts of Taoism. 39. posle bušenja sedmog otvora »Haos« je umro. jer ga je stvorio tajanstveni i nedokučivi princip. tj. tj. ali njegovo ime ne znam. principi ponašanja koji. može mirno umreti uveče'« (isto). str. 51 Houai-nan-tseu. 33. Haos izbušen. up. 176. XXXIX). kralju omogućuju da vrši posredničku funkciju između Neba i Zemlje). navedeno u Girardot. »La naissance du monde en Chine«. zvaću ga Tao. str. a grle Jang.

1. naselja. koji i pored brojnih nijansi takođe izražavaju prvobitnu kosmogonijsku predstavu. oltar. Kaltenmark. koja u ovom odlomku predstavlja početak kosmogonije. dvorac. 304. »Ono što je bezimeno. dok su pojedinci (u prvom redu taoisti) smatrali da je egzistencija. A protiv tog »povratka prirodi« dizali su se svi oni koji su želeli da uspostave pravedno i prosvećeno društvo kojim vladaju norme i koje je inspirisano primerom legendarnih kraljeva iz bajki i junaka prosvetitelja.« 52 Nemogućnost definisanja Taoa izražena je i drugim epitetima i pojmovima. kuću). Na prvom mestu to je pojam taoa. Konfucije: moć obreda Moglo bi se reći da su sve tendencije religijske misli u antičkoj Kini imale izvestan b r o j zajedničkih osnovnih ideja. Pomenimo samo najvažnije: »Praznina« (hsu). . psihologiju pojedinca. Majka je Neba i Zemlje. 3—7). zajednički svim taoističkim školama. Ali »Majku«. kao i pustinjaci i svi drugi koji su tragali za dugovečnošću i besmrtnošću. odnosno situacije kakva je postojala pre pobede civilizacije. prev. hram. bila moguća samo u prapočetku (odnosno u stadijumu koji je prethodio organizaciji društva i razvoju kulture). fiziologiju. Suštinski element. Up. nastojali da povrate to rajsko stanje. zatim ideja alternacije kojom upravlja ritam janga i jina. namenske prostore (grad. Tu gde se ona otvara nastali su Nebo i Zemlja. drugi su bili 52 55 Gl. »Beskraj« (ta). predstavnika janga i jina. životan i stvaralački. 6. Ali. to je Majka deset hiljada bića«. bio je veličanje prvobitnog stanja čovečanstva. str. str. dovodio do »totalizacije«. razvijana pod znakom taoa i savršeno usklađena s kosmičkim ritmovima. 50. kao principa i izvora svega realnog. i najzad teorija analogije između makrokosmosa i mikrokosmosa. »Božanstvo Val ne umire: to je Tajanstvena ženka. Ali valja već sada istaći da su taoistički filozofi. 131. Ova poslednja teorija bila je primenjena na sve planove ljudske egzistencije i organizacije: anatomiju. stoji zapisano u jednom drugom kosmogonijskom odlomku (pogl. »Ništavilo« (vu). Girardot. U toj nostalgiji za praiskonskim stanjem stvari mogli bismo prepoznati novi izraz starog agrarnog scenarija koji je obredom kolektivnog (»haotičnog«) sjedinjavanja momaka i devojaka. društvene institucije. Ono što je imenovano. ali bezobličan i bezimen. odnosno Haos (huen-tuen).RELIGIJA STARE KINE 23 litet.53 Na neke od njih vratićemo se kada budemo analizovali Lao Ceovu doktrinu. pre svega njegovo prvobitno savršenstvo i spontanost. na drugom mestu označava sam Tao. »Jedno« (i).

Vena i Vua (VIII. odnosno »plemića«. direktno ili indirektno. 4). ali voli i ponašanje u skladu s moralom. učenici su uspeli da suštinu njegovog učenja prenesu na potonje generacije. 20. ni Nebeskog boga. vidi nekoliko primera kod Granet. onaj čiji se uticaj najviše osetio. ni tao. Pred samu smrt. veliča i potvrđuje značaj verskih obreda i ustaljenih običaja. i pored uspeha koje je imao kod brojnih učenika. bio je svakako Konfucije (~551—479). Ali. Ža Konfucija. »Confucius« je latinizirana verzija Kung-fu-ce. njegov Tjen nije neki deus otiosus. Konfucije priznaje vrhovnu vlast Neba (Tjen). Konfucije je shvatio da jedino rešenje leži u temeljnoj reformi vlasti koju treba da učine prosvećeni. Metafizičke i teološke spekulacije u vezi s Nebom i zagrobnim životom su beskorisne (V. izjavljuje on. 38). i od tog vremena Učiteljeva doktrina vodila je carstvo tokom više od dve hiljade godina. sam izvor njegove moralne i političke reforme je religijski. Učitelj je doista verovao da mu je Nebo poverilo misiju. proučavane su u svim istorijama filozofije. Najslavniji među ovim poslednjima. »U pedesetoj godini shvatio sam volju Nebesku« (II. Konfucije je izvršio dubok uticaj na kinesku religiju. a sprovedu oni koji vladaju. zato što oni čine deo života »superiornog čoveka« (šin-cu). »Učitelj Kung«. 477 i dalje. »Nebo je stvorilo vrlinu (te) u meni« (V. Konfucije je bio ubeđen u potpuni neuspeh svoje misije. a naročito one neokonfucijanaca. Nebo voli da prima žrtve. znači prilagoditi se volji Nebeskoj. kao i primeri kraljeva dinastije Ću. štaviše. Konfucije je govorio da treba prinositi žrtve i vršiti ostale tradicionalne obrede. 55 Ali ubrzo Konfuciju su pripisane vrline i atributi koji odgovaraju prosvetiteljskom junaku.24 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA mišljenja da se takav tip postojanja mogao ostvariti upravo u jednom pravednom i prosvećenom društvu. XI. Dvesta pedeset godina posle Konfucijeve smrti vladari dinastije Han (~206—220) odlučili su da konfucijancima povere upravljanje carstvom. no iznad svega ceni dobru vladavinu. tao je postavljen dekretom Neba: »Tao postoji zato što je Nebo odlučilo da tako bude« (Luen ju = Analekta XIV. 55 Njegove ideje. Ali. ni kult predaka. . 22). 20). Konfucije nije bio verski vođa u pravom smislu te reči. Ali. Bio je prvi koji se bavio privatnim podučavanjem. već božanstvo koje vodi brigu o svakom pojedincu i pomaže mu da postane bolji. Kao i mnogi drugi njegovi savremenici. 12. On uostalom ne odbacuje nijednu od značajnih tradicionalnih ideja. Ponašati se onako kako to tao zahteva. 54 Njegovo porodično ime bilo je Kung. On lično nije uspeo da dobije neko značajnije mesto u upravi i čitav život je posvetio poučavanju drugih. 54 Živeći u vremenu anarhije i nepravdi i osetivši svu bedu i napaćenost ljudskog roda. La pensée chinoise. str. U stvari. VII. smatrao je da Nebeski put ilustruju primeri Junaka presvetitelj a Jaoa i Šuna.

o životu koji živi ovde i sada. lica okrenuta jugu (položaj vladara pri vršenju obreda) — i to je bilo sve« (tj. 11) Konfucijeva moralna i politička reforma sastoji se od »potpunog prevaspitavanja«. XV. a to znači da pravilno vrši obrede i pridržava se običaja (li). Konfucije navodi ponašanje čuvenog vladara Mudrog Šuna: »Držao se sasvim jednostavno. 5. 1). A na pitanje da li im treba služiti. Tako se ponaša mudar čovek« (VI. jer obrede ne treba vršiti čisto formalno niti se pak predavati zadovoljstvu zbog toga što su oni izvršeni. odnosno od metode kojom se obična osoba pretvara u »superiornog čoveka« (šin-cu). plemenitost i otmenost nisu urođene. »Ako se čovek ispravno ponaša. itd. Za Konfucija. »Vladati u skladu s vrlinom (te) isto je što i biti Polarna zvezda: dok ona stoji u mestu. Confucius — the Secular as Sacred. ali im osporava značaj. savetuje on. Učenje kojem je cilj »transmutacija« gestova i ponašanja u rituale. 6). 18). njegov način postojanja iz osnova je izmenjen. Pravilno učinjeni gest predstavlja novu epifaniju kosmičke harmonije. Vrhunsko zadovoljstvo leži u razvijanju sopstvenih vrlina. Što se tiče duhova. Konfucije ne poriče njihovo postojanje. to nije lako savladati. ozbiljno i smerno. Poštujte ih.). Kabali i nekim praksama zena. kako biste onda mogli služiti duhovima?« (XI.: sve se u kraljevini odvijalo normalno. 5. »Superiorni čovek« treba pre svega da vodi brigu o svojoj konkretnoj egzistenciji. »Onaj 58 Ovaj aspekt je sasvim dobro istakao Herbert Fingarette. Međutim. odajući joj počast. nije više obična osoba.RELIGIJA STARE KINE 25 11). Dobrota. on je »savršen čovek«. Svako ispravno obredno ponašanje pokreće i opasnu magijsko-religijsku silu. okreću se oko nje« (II. »Plemenit čovek može to postati obučavanjem i zahvaljujući izvesnim prirodnim sklonostima« (IV. 57 Sličan napor oseća se i iu tantrizmu. »ali na odstojanju. Jer Kosmosom i društvom upravljaju magijsko-religijske sile koje vladaju i čovekom. . 4). ostale zvezde. nema potrebe da izdaje naređenja« (XIII. 5 7 S tog stanovišta Konfucijeva metoda se može porediti sa učenjem i tehnikama pomoću kojih su Lao Ce i taoisti verovali da mogu povratiti prvobitnu spontanost. VI. Konfucijeva originalnost je u tome što je tu »transmutaciju« gestova i ponašanja u rituale želeo da ostvari u jednom složenom i visoko hijerarhizovanom društvu kome je to bilo zaista neophodno. bez narušavanja njihove spontanosti. Konfucije odgovara: »Ako niste kadri da služite ljudima. 56 Kao primer kako se treba ponašati. Svako može postati »pravi čovek« pod uslovom da nauči obredno ponašanje u skladu sa tao. mudrost i hrabrost su vrline svojstvene aristokratiji. već se stiču obučavanjem. Očigledno je da onaj koji ume tako da se ponaša. svakako ima religijsku intenciju i strukturu. kakva je bio dok to nije naučio.

To je sve što ti mogu reći. otišavši jednom prilikom Lao Tanu (ti. up. vraćajući staru vrednost obrednoj funkciji javnog ponašanja. A žive ti po strani od javnog života i prezirati ljude bilo je potpuno suprotno Konfucijevom idealu »superiornog čoveka«. (prev. veliki kineski istoričar Seu-ma Cjen priča kako je Konfucije. pravi poziv plemića je vladanje (VII. ali na jednostavan i duhovit način izražava neslaganje između ova dva velika religijska mislioca. Konfucije je otvorio novi put: pokazao je potrebu i mogućnost da se svetovnom radu i društvenoj aktivnosti vrati religijska dimenzija. »Lao Ce je usavršavao Tao i Te. Lao Ceu) da ga pita šta misli o obredima. Danas sam video Lao Cea. t a j zadovoljni izraz i tu svoju preteranu revnost. nikad nije nesrećan« (IX. četvoronošce — i da shvata njihovo ponašanje. Bio sam veran starima i voleo sam ih!« (VII. Lao Ce i iaoizam U svome delu Še-Ki (Istorijske beleške). čovek ie trebalo da nauči da živi skriveno i anonimno«. 1) Neki su ovakve njegove izjave protumačili kao nostalgiju za nepovratno prohujalim vremenima. »delo u dva poglavlja koje je sadržavalo više od 5. Ali. napisao je. Međutim. 132.000 reči i u njemu izložio 5S Mémoires Historiques Lao Tseu.« Konfucije se povukao. Međutim. dodaje istoričar. to su bili njegovi uzori: »Prenosio sam ono čemu su me oni naučili. kao i svako drugo umeće. zapisana kod Seu-ma Cjena. Chavannes). jer nikakve koristi od toga nemaš. str. on je kao zmaj!« 58 Ovaj susret je svakako neautentičan. preneražen. ne unoseći u to ničeg svog. kao što smo videli. od njega između ostalog čuo i ovo: »Obuzdaj tu svoju nadmenost i sve te svoje želje. Jer. Za Konfucija. Priznao je svojim učenicima da poznaje mnoge životinje — ptice. kao i za Platona.26 koji je zaista dobar. Lao Ceova »skrivena i anonimna« egzistencija objašnjava odsustvo bilo kakve autentične biografske informacije o njemu. na molbu čuvara. Duboko je poštovao Junake prosvetitelje i velike kraljeve dinastije Ču. Prema predanju. kakva su uostalom i druga predan ja. Max Kaltenmark. . Pre nego što će preći Hjen-ku. godine. 17. napustio je to mesto i krenuo na Zapad. rezultat je obrazovanja religijskog tipa. izvesno vreme je proveo kao arhivar na dvoru Čua. veština vladanja predstavlja jedini način da se obezbedi spokoj stvo i sreća većine ljudi. 32). ribe. ponašanje ili značajan čin. 28). ali. napisanom oko ~ 100. veština vladanja. razočaran dekadencijom kraljevske kuće. »ali zmaja nikada nisam mogao da razumem: on leti po kiši i vetru. prema njegovoj doktrini.

pripisano nekom mudracu ili misliocu. 60 Up. već da potiče verovatno iz III veka. »Problems of Tao and Tao Te Ching«. .« Knjiga koja sadrži više od 5. 62 Navodimo prevod Maksa Kaltenmarka. 22.000 reči jeste čuveni Tao-te King. dragocena je zbog napomena i komentara. »najbolji (među kneževima) je onaj koji ostaje nepoznat« (17 : 1). Up. 60 Međutim. Isto kao Konfucije. Kao pravi taoista. Lao Ce tvrdi da državne poslove može uspešno da vodi jedino vladar koji sledi put Taoa. dakle.«6t Paradoksalno je da Tao-te King sadrži veliki broj saveta vladarima i političkim i vojnim starešinama. a učini sve što je potrebno« (37 : l). 2) Lao Ce je živeo u periodu zvanom »Proleća i jeseni« (~774—481). ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da je napisao Tao-te king. metodu »nedelanja«. zatim je otišao i niko više nije znao šta se s njim dogodilo«. koji. moguće je da je Lao Ce primio Konfucija.®2 Zbog toga taoista nikada ne utiče na tok stvari. i pored svog nesistematičnog karaktera. ali on nije autor Tao-te kinga.RELIGIJA STARE KINE 26 svoje ideje o Tao i To. 4) on nije istorijska ličnost. Seu-ma Cjen je zaključio: »Niko na svetu ne bi umeo da kaže da li je sve ovo istina ili nije: Lao Ce je bio skriveni mudrac. prihvate stav neintervenisanja. Arthur Walley. Pošto »nebeski Tao pobeđuje bez borbe« (73 : 36). najdublji i najzagonetniji tekst kineske književnosti. str. str. onakav kakav je nama došao do ruku. »Kada bi kneževi i kraljevi bili sposobni da. str. Jer. podražavajući Tao. Lao tseu. Što se tiče njegovog autora i vremena nastanka. 5 9 Ipak se svi slažu da tekst. The Way of Lao tzu. najefikasniji načini da se stekne moć jesu vu-vei i 59 Postoje bar četiri različita tumačenja: 1) Lao Ce i Lao Tan iz VI veka su ista ličnost. The Way of Lao tzu. 3) živeo je u periodu »Zaraćene kraljevine« (~ 404—221). drugim recima. Na istu situaciju nailazimo i u drugim tradicionalnim književnostima: delo. 211 i dalje). Wing-tsit Chan. The Way and its Power. »Treba. Ništa ne smeta da ga i dalje zovemo Lao Ce. prihvatiti Dostojanje jednog filozofa. Tao-te King izražava koherentnu i originalnu misao. nastavljaju i proširuju njegovi učenici. samo onaj koji primenjuje metodu vu-vei. nije mogao napisati Konfucijev savremenik. a verzija. Engleska verzija. Ispričavši sve što je mogao saznati o Lao Ceu. Max Kaltenmark. ako već nije direktan autor. str. On sadrži sentencije koje pripadaju različitim prototaoističkim školama i izvestan b r o j aforizama u stihovima koji potiču iz VI veka. »Tao nikada ništa ne čini. 35 i dalje. 61 Isto. 19 i dalje. str. Wing-tsit Chan. zbog svoje posebne književne vrednosti. 209 (autor izlaže najnovije poglede Fung Ju-Lana na Lao Cea i stari taoizam. prema tome. svakako je učitelj 'čiji je uticaj bio presudan na početku. za kratko vreme bi deset hiljada bića sledilo njihov primer« (37 : 2). Jan Ytin-Hu. taiko da proslavljeni autor u izvesnom smislu postaje »anoniman«. mišljenja su različita i kontradiktorna. metodu »nepreduzimanja ničega«.

ona razara jedinstvo bića i stvara konfuziju pridajući apsolutnu vrednost relativnim pojmovima. To nazivam vrlinom nenasilja i na taj način smatram da se čovek može izjednačiti s Nebom. . predlagao ideal »savršenog čoveka«. Obredi su samo tanak sloj lojalnosti i vere i početak anarhije« (38 : 9—14). kao i svim drugim ljudima željnim znanja. jer ne postoji termin kojim bi se bolje izrazila njegova tajanstvenost« (Kaltenmark. ili još tačnije Mrak dublji od samog mraka. . prema tome. ni Čuang Ce ne pokušavaju da dokažu njegovo postojanje. pribegava se obredima. znači da onaj Tao o kojem govori Lao Ce. tako je i Lao Ce državnicima i vojskovođama savetovao da se ponašaju kao taoisti. Ali. U prvom redu Tao-te kinga stoji tvrdnja: Tao o kojem možemo govoriti (tao) nije večni Tao (čang tao. Lao Ce osuđuje i društvene vrednosti. predviđam neuspeh« (29: 1). odnosno značaj obreda. ovo je jedina sličnost između dva Učitelja. 94 »U ovome svetu svako tvrdi da je lepo ono što je lepo i u odnosu na to stvara pojam ružnog. 63 »Blagost i slabost odnose pobedu nad grubošću i silom« (36 : 10. Sem toga. up. str. 64 »Zato se svetac ograničava na neaktivnost (vu-vei) i zalaže za obučavanje bez reči« (2 : 10). Analizujući njegovu kosmogonijsku funkciju. Ni Lao Ce. »slabost je način delovanja Taoa«). 7).65 Taj Tao. Poput Konfucija. Dugačko i kratko postoje samo kao međusobne suprotnosti. što je bio najviši ideal starih« (68 : 1—2. pribegava se dobročinstvu. 63 »Onome koji teži za moći i misli da je može steći akcijom. pa će ljudi naći svoje istinske vrednosti« (19 : 1). pribegava se pravednosti. Lao Ce ih. str. fons et origo svakog Stvaranja. u stvari. pa prema tome i za nekorisne i opasne. kada se napusti dobročinstvo. jer su iluzorne i u k r a j n j o j liniji štetne. »Dobar vojskovođa nije ratoboran. . koji čini sveukupnost realnog sveta. 45). i nedokučiv. A što se tiče diskurzivne nauke. 25). smatra za veštačke. Tao. osnov svakog postojanja. odnosno uzor taoiste. a kada se i ona napusti. »Odrecimo se dobročinstva i odbacimo pravednost. a poznato je da isti stav imaju i mnogi drugi mistici. pa je. 40 : 2. Neprijatelja najbolje pobeđuje onaj koji nikada ne prelazi u n a p a d . Lao Ce kritikuje i odbacuje konfucijanski sistem. niti je dobar borac srčan. I : 1). tajanstvenu i nedokučivu realnost. 65 »Ili tačnije Tajanstveni (Hjuang). visoko i nisko isto tako (2 :1—2. A Tao izražava najvišu. 5—6). poštovanje društvenih vrednosti i racionalizam. koji je vladarima. ukazali smo na njegov karakter koji se ne može iskazati recima (up. nije Čang Tao (Večni ili Vrhunski Tao). »Kada se napusti Tao. i svako tvrdi da je dobro ono što je dobro i iz toga izvodi pojam nedobrog. međutim. Za konfucijance su dobročinstvo i pravednost najveće vrline. Verovatno da se »mrak dublji od samog mraka« odnosi na specifično taoističko iskustvo ekstaze na koje ćemo se kasnije vratiti.28 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nenasilje. odnosno da slede uzor. U k r a j n j o j liniji taoista uvek sledi jedan jedini uzor: Tao. prevazilazi modelitete bića. A to.

s druge. još od protoistorijskih vremena periodično obnavljala kosmičko i društveno jedinstvo/totalitet. drevni ideal ljudskog savršenstva. mogućnom. 67 Predstava doline sugeriše ideju praznine.RELIGIJA STARE KINE 29 Lao Ce govori. Praznina se. »Tajanstvena' ženka« koja ne umire. Slušam i ništa ne čujem . na vrlinu vladarskog Jedinstva koje dovodi u red mnoštvo oko sebe«. Prilagodivši se modelu »drugog« Taoa. «• Reč je. . spontanost i sreća postoje jedino na početku stvaranja ili u novoj epifaniji života. 14). vrhunski Te neće te mimoići. A videli smo već (str. s jedne strane. t j . 128 i dalje. Predstava trideset zrakova.66 Ali neke slike i metafore otkrivaju strukture koje ipak imaju izvesno značenje. 87 Izraz Tajanstvena ženka »odnosi se na tajanstvenu plodnost Taoa. u njegovom jedinstvu/totalitetu koegzistiraju jang i jin. svakako. »drugi« tao nazvan je »Majkom sveta« (pogl. 25 i 52). ali ništa ne v i d i m . kojem se ne bi moglo dati nikakvo ime« (pogl. Sada nam postaje jasnija taoistina želja da se vrati u prvobitno stanje. . moći ćeš da se vratiš u stanje detinjstva« (28 : 1—2). 69 Model sjedinjenih suprotnosti uvek je Tao. dakle. posvećenik budi i podstiče u sebi ženske osobine. vraćanje »na početak« individualne egzistencije. do čije »dekadencije« dolazi dosta rano. usmerenih prema praznini žumanca. upućuje na posebno bogat simbolizam: upućuje na »vrlinu vođe koji privlači sva bića. Njegov simbol je »božanstvo Val«. poniznost i neopiranje. odnosno stanje koje je postojalo »na prapočetku«. Kao što smo već pomenuli (str. Čen (Ellen Marie Chen) u prvom redu »Nothingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. str. Plodne suštine i Duhovne suštine (pogl. I u ovom 66 U drugom jednom odlomku Tao je prikazan kao »nevidljivo. 26). A ako to postaneš. no isto tako nedokučivom. . Eliade. Bića. o »drugom« Tao. 51). 17) da je kolektivna hijerogamija mladića i devojaka. a istovremeno i mesta gde se skupljaju vode. . 21). str. str. . Nailazim samo na ravnodušno Jedinstvo . ali joj pretpostavi ženskost: bićeš dolina sveta. znači. ali upućuje i na taoistu koji »kada je prazan. nerazaznatljivo biće« koje »u sebi skriva« Predstave. dakle plodnosti. Mephistopheles et I'androgyne. vezuje za pojam plodnosti i materinstva. a istovremeno je u vezi i sa idejom doline i planinske kotline« (Kaltenmark. 0 tom aspektu Taoa vidi članke Elen Meri. postaje potpuno ispunjen Taom« (Kaltenmark. 68 Sjedinjavanje dvaju polova olakšava povratak detinjstvu. 68 Vid. takav povratak čini mogućom i periodičnu regeneraciju života. nerazaznatljivo. 55). . »Upoznaj muškost. odnosno očišćen od strasti i želja. Sa izvesnog stanovišta taoista nastoji da postigne androgini modalitet. za odsustvo kvaliteta osećajnosti (specifičan modalitet Taoa). o dobro poznatoj ideji koju izražavaju sva tradicionalna društva: savršenstvo pripada početku ciklusa (kosmičkog ili »istorijskog«). »Pažljivo posmatram. . predstavnika janga i jina. u prvom redu »slabost«. Jer za njega vitalna punoća.

70 Da bismo ovaj problem smestili u njegov pravi kontekst. 82. Tao »neprekidno kruži svemirom« (pogl. Traganje za dugovečnošću čini deo traganja za Taom. Granet. koji karakterišu položaj čoveka u svetu. doba pre »pada« kada su ljudi mogli da uzleću na nebo i opšte s bogovima. mada se Tao-te king o tome nigde izričito ne izjašnjava. nav. 21). str. Taoisti poznaju više tehnika kojima se beskonačno može produžiti život. moramo se podsetiti da taoistička tehnika ekstaze ima šamansko poreklo i strukturu.30 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA slučaju taoizam se inspiriše arhajskim religijskim običajima. odlutao sam da malo uživam na praizvoru svih stvari« (pogl. otplovili u one nedostižne predele koje niko ne obitava. Ali svetac veruje da može izbeći opštem ritmu života i smrti. 7 1 Poznato je da u toku transa šamanova duša napušta telo i p u t u j e kosmičkim prostorima. Pankineska ideja kosmičkog kružnog ciklusa ima značajnu ulogu u Tao-te kingu. 2ivot i smrt bića objašnjavaju se takođe alternacijom janga i jina: prvi stimuliše vitalne energije. str. oslobađajući se vremena i prostora. pa u skladu s tim u potpunosti modifikuje njegov ontološki način postojanja. »Is there a doctrine od physical immortality in the Tao te Ching?« 71 Up. »Onaj kojim potpuno ovlada Te ravan je novorođenčetu« (55 : 1). str. Osim toga. niti u život čoveka na onome svetu. Ellen Marie Chen. 350 i dalje. putovanje Lao Cea do praizvora svih stvari predstavlja mističko iskustvo drugog reda. I šaman se u toku ekstaze oslobađa vremena i prostora i uspeva da se vine u »Središte sveta« i vrati u rajsko doba. sačekavši koji trenutak. obratio mu se ovim recima: »Ne znam da li su me oči prevarile. uspevajući da u sopstvenom biću ostvari prazninu. 70 Kaltenmark. To ekstatičko putovanje predstavlja povratak »prapočetku« svega što postoji. on sebe stavlja van kruga. Učitelju. 25). ili je to bilo stvarno? Ali u jednom trenutku. koja istovremeno prevazilazi i život i smrt. jer ono prenosi uslove. Ali. duh ponovo pronalazi večnu sadašnjost. Kao tšo primećuje Kaltenmark (str.« »Da. 82). Le Chamanisme. La Pensée chinoise. nema mesta za smrt« (50 : 13). rekao je. . 501 i dalje. vaše telo mi je zaličilo na komad sasušenog drveta i učinilo mi se da ste. a drugi ih smiruje. up. Međutim. van područja realnosti. »putovanje do praizvora svih stvari« rezimira suštinu taoističkog mističkog iskustva. pa čak i steći »fizička besmrtnost«. odgovorio je Lao Tan. treba podvući i to da se taoistički stav prema ženama potpuno razlikovao od vladajuće ideologije u feudalnoj Kini. delo. »U njemu (u svecu). kako kaže Lao Ce. i Konfucije je jednom zatekao Lao Cea »u stanju takve obamrlosti« da mu više nije ličio na živo biće. Lao Ce izgleda da ipak nije verovao u fizičku besmrtnost. Eliade. U pitanju je revalorizacija i produbljivanje šamanske ekstaze. Prema jednoj anegdoti koju nam je preneo Čuang Ce. napustivši svet i ljude.

« »Smrt i život su samo odlazak i povratak: biti mrtav ovde. usnio da sam leptir koji leti i osetio sam se srećnim. 75 Tchouang-tseu. M. 4. ni bura koja podiže okeane ne mogu ga zaplašiti. 73 Sledeća poznata anegdota najbolje ilustruje Čuang Ceovu koncepciju o relativnosti stanja svesti. Kaltenmark. On ne oseća ni vrelinu šume koja gori u plamenu. prema smenjivanju života i smrti ravnodušan je. kaže Lao Ce jednom ođ svojih učenika. doslovno. Svetac. jer ono nije isto što i dualnost realnog sveta. Ču je njegovo vlastito ime. stvarni Ču. Kaltenmark. drugog velikog predstavnika taoizma. živi u neprekidnoj ekstazi.« 75 Prema nekim taoistima ove ekstatičke šetnje su. U tom slučaju neki njegovi aforizmi stariji su od pojave Tao-te kinga. 325 i dalje (folklor i šamanska književnost u Kini). str. 76 »Unutrašnjom kontemplacijom postižemo samozadovoljstvo« (Lie tscu. 77 133. pogl. Čuang Ču. prev. zahvaćenim šamanizmom — npr. str. Kao Lao Ce. Ovaj paradoksalni način življenja. stanja svesti su doista međusobno zamenljiva. 7 6 Kao što je to slučaj i s nekim drugim narodima. ili leptir koji sanja da je Ču. delo. »znamo da nema ni istinskog života ni istinske smrti. oblaci su njegova zaprega. Jedino savršeno saznanje po njemu je saznanje ekstatičkog reda. »Savršen čovek je čisti duh. opisuje se ponekad suviše zvučnim terminima. glava 2. 74 Prevod Maspero. Henri Maspero. ni studen razlivenih voda. unutrašnja putovanja. Iznenada sam se probudio i postao ja. 72 Ta tema jedinstva Života i Smrti javlja se kod svih taoista. »taoistička škola« i religijskog taoizma ili »taoističke religije« (TaTo-Kjao. str. Zbog toga Čuang Ce poistovećuje život i smrt: to su za njega dva modaliteta. ali mi nije bilo jasno da li sam Čuang koji sanja da je leptir. 72 73 . On krstari i van četiri mora. kao i život nekih jogina. doslovno. tursko-mongolskim — iskustva i pustolovine šamana za vreme njihovih ekstatičkih putovanja inspirisali su pesnike i ušli u epsku poeziju. nav.RELIGIJA STARE KINE 31 O životu Čuang Cea. Po svoj prilici živeo je u V veku pre Hrista. 118). 117—118. isto. Kaltenmark.«74 Unutar kruga Taoa. 240. str. a sunce i mesec su mu konji. ni grom koji para planine. a za dobro i zlo i ne haje. »taoistička U 18. ko zna da 1' ne znači biti živ tamo'« Prev. Tehnike dugovečnosti Kineska terminologija obično pravi razliku između filozofskog taoizma (Tao-Kia. Eliade. u stvari. Taoisme. str. koji je svoj duh ispraznio od svih stanja uslovljenosti i kročio u svet jedinstva/totaliteta Taoa. Le Chamanisme. »Ja i ova lobanja«. 177 i dalje (tatarska epska poezija šamanističke strukture). koji onome ko tako živi pripisuju božansku svemoć. 77 Up. ili dva aspekta vrhunske realnosti. »Jednom sam ja. može se naći nekoliko veoma zanimljivih primera. i on odbacuje vladajuća mišljenja i diskurzivnu nauku. zna se veoma malo. prev. u tom trenutku nisam bio svestan da sam Ču. 120.

I najzad. up. u periodu između IV i III veka. 82 Reč je o predstavi koja se uzimala kao uzor vanvremenskih rajskih oblasti. vid. Graham. 80 Tačno je da su »metafizičari« i »mistici«. str. K r a j n j i cilj poklonika taoističke religije bio je ostvarivanje fizičke besmrtnosti. duh i materiju. 12 i dalje. nekoliko primera kod Maspero. M. »magični let«. treću kategoriju činili su oni koji su u zemaljski r a j stupali posle smrti. What is Taoism? str. 10 i dalje. 1—24. Creel. 83 Ponekad su besmrtnici predstavljani s preterano razvijenom lobanjom što je trebalo da znači da su u svome mozgu nagomilali velike količine energije jang. Adept je u toku dobijanja besmrtnosti bio pokriven ptičjim perjem i krila su mu polazila od ramena. Kaltenmark. život i smrt). Norman Girardot. kao i svi oni koji su neumorno tragali za fizičkom besmrtnošću. Ideogram »besmrtnika« (hsjen). što predstavlja glavni cilj »taoističke religije«. Druga kategorija vernika obuhvatala je one koji su vekovima živeli u nekoj vrsti zemaljskog r a j a : na čarobnim ostrvima. nekoliko kraljeva je slalo ekspedicije u potragu za tim natprirodnim ostrvima (Mémoires. za njih je taoizam Lao Cea i Ćuang Cea »čista filozofija koja se u potpunosti razlikuje od traganja za fizičkom besmrtnOšću. posvećena završnoj apoteozi Učitelja. str. 82 Oni su se samo povremeno vraćali u svet da bi formule fizičke besmrtnosti preneli novoobraćenicima koji su to zasluživali. 83 Vid. ali njegovi najstariji oblici predstavljali su čoveka kako igra mašući rukama poput ptice. Kaltenmark i Sipet (Schipper). ss. raspravu. C. dostupnih jedino posvećenima. . str. 320—24. 79 Vid. »On the world 'taoist'«. Le Chamanisme s. Međutim. To se nazivalo »oslobađanjem mrtvaca«. ovo razlikovanje je tvorevina moderne istoriografije. A pošto je između makrokosmosa i ljud78 Prema Sivinu (Sivin). 80 Najznačajniji među njima su Maspero. 81 »A popeti se na nebo u punom s j a j u dana (u podne)« bila je formula. str.32 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sekta«). The Boole of Lieh tzu. Grane. Le Taoïsme. 78 Neki autori ovo razgraničavanje smatraju opravdanim i neophodnim. »Part81 of the Way«. perja. No ta je smrt bila samo prividna: u svoj kovčeg stavljali su štap. raspoređujući ih tako kao da stoje pored tela. v. Eliade. upućuje na pustinjaka. predstavljajući čoveka i planinu. između ostalog A. imali istovetnu paradoksalnu koncepciju Taoa i težili istovetnom cilju: da u svom biću sjedine dve epifanije vrhunske realnosti (jang i jin. razlikovanje »filozofskog taoizma« od »taoističke religije« korisno je i nije na odmet zadržati ga. Osnovno za sve njih bilo je ishranjivanje »vitalnih energija« (jang-hsing). ili na svetoj planini Kuen-Luen. Poznato je da je ptičje perje jedan od najčešćih simbola »šamanskog leta«. Heerlie G. vernik je mogao koristiti nekoliko tehnika. 436—37). U vezi s pomenutim stavovima vid. Prema istoričaru Seu-ma Cjenu. up. str.. magičnog leta i taoizma. O vezi između krila. Le Lie sien tchouan. 84—85. III. 79 Druga grupa naučnika zastupa temeljno jedinstvo svih istorijskih formi taoizma. mač i sandale. Za ostvarivanje dugovečnosti. 304 i dalje.

000 udisaja. koji n a s t a n j u j u tri Cinober polja. 87 »Vraćajući se u prvobitno stanje. on više ne udiše samo atmosferski vazduh. 85 Up. Maspero. savršeno usklađenog s kosmosom.). vernik počinje da se hrani rosom ili kosmičkim »zracima««. »Les procédés de 'nourrir le principe vital' dans la religion taoïste ancienne«. Ako se dah zadrži u vremenu koje je potrebno za 1. Le Taoïsme. Primena dijeta imala je tačno određen cilj: da svaki organ ishrani materijama i lekovitim travama koje sadrže »energije«. Taoisti su na telu razlikovali tri dela koja su nazivali Cinober poljima:84 gornje »polje« obuhvatalo je mozak. e. Maspero. 107 i d. mesa.«. str. »Le procédés . str. 87 Up.. u stvari. Podsetimo se da u unutrašnjim delovima tela ne žive samo zaštitnički duhovi i dobra božanstva već i zla bića: Tri crva. 203 i d. prev. vina i sličnog) i da se hrani lekovitim biljem i mineralnim materijama. sledeće — predeo oko srca. vraćajući se na početak. on mora da se odrekne uobičajene hrane (žitarica. predstavljale najbolji model života. Le Taoïsme. a poznato je da su spontanost i punoća životinjskog života. reč je o unutrašnjem disanju koje teče u zatvorenom krugu i koje je slično disanju fetusa u majčinoj utrobi. »Les procédés. vežba koja prethodi meditaciji. § 143). preporučuju da Sunčeva zračenja treba udisati u podne (kada je jang najjači). i donje — deo ispod pupka. kadrim da unište demone. vitalne energije su ulazile i izlazile kroz devet telesnih otvora. 3 6 Postoji i jedan poseban postupak koji se zove »embrionalno disanje« (tai-si). svakom od njih potrebne. Prema Tai-ping šingu (III vek n. Dodajmo da je »duboko i nečujno disanje« u toku ekstaze ličilo na disanje životinja u toku kibernacije. Međutim. 198 i dalje. 98 i dalje. Da bi ih se oslobodio. Neki recepti iz III veka posle Hr.«. već i zračenja Sunca. unutrašnjom vizijom i koncentracijom misli postiže se vizuelizacija daha i njegovo sprovođenje kroz tri Cinober polja.« 88 »Embrionalno disanje« nije isto što i jogistička pranajama (up. 198. uništavaju vitalne snage vernika. str. str. a Mesečeva (koja sadrže jin) u ponoć. To su. str. isti. za Kineze. str. Meseca i zvezda. Eliade. Le Yoga.. vernik tera starost i vraća se u stanje fetusa. . 71 i dalje. 85 Oslobodivši se tri unutrašnja demona.. 88 Predgovor raspravi Formules orales de la respiration embryonnaire.. unutrašnjom vizijom se može postići razlikovanje božanstava koja žive u pet organa.. ista božanstva koja žive i u 84 Napomenimo da je cinober (živin sulfid) bio osnovni element za spravljanje »eliksira besmrtnosti«. Pa ipak njeno primenjivanje omogućuje izvestan ekstatički doživljaj. stoga je bilo osobito važno o njima voditi računa. najvažnije od svega je zadržati dah. postiže se besmrtnost. 84 Maspero. Maspero.RELIGIJA STARE KINE 33 skog tela postojala savršena podudarnost.

.92 Jedan od glavnih ciljeva taoističke seksualne tehnike bio je mešanje semena s dahom u donjem Cinober polju. o sprečavanju rasipanja vitalne energije. a poispadali zubi ponovo su izrasli. U toku meditacije oba partnera treba da »izgube svest o svome telu i o spoljašnjem svetu«. »The longest taoist scripture«. kroz telo adepta i njegovo uspinjanje od donjeg Cinober polja do gornjeg. reč o specifično taoističkom idealu ataraksije. Da bi O taoističkom panteonu. Le Taoïsme. str. vid. Le Lie-sien tchouan. Podrazumevalo se da su oba partnera imala koristi od ovog rituala. »U tome je metoda neumiranja. Posredstvom meditacije. ali je ona bila odbačena jer je protumačena kao neortodoksna. reprodukovan na str. t a j zametak se razvijao u »čistom telu« koje se posle adeptove prividne smrti odvajalo od leša i priključivalo drugim besmrtnicima. 80 .. 90 Up. Primena tehnike zvane »spavaća soba« (fang-šung) poznata je bila od najstarijih vremena.) sastojala se u »vraćanju semena u cilju obnavljanja mozga«. str. odlomak ovog teksta. nap. a neki smatraju da je veliki učitelj Lao Ce bio. Adept je morao obaviti seksualni čin ne izlivajući seme. njen cilj je bio da se ojačaju vitalne snage. I tu je. e. Primenjivao je isto što i Lao Će. držao se principa da vitalni duhovi iz doline Val nikad ne umiru. 386—87. Hranjen isključivo »dahom«. a žena na srce.. u znatnoj meri produžava život«. Ona se sastojala u apsorbovanju vitalnih energija od žena kojima bi se čovek samo približio: smatralo se da »ta energija.«. 388. Njegova posedela kosa postala je ponovo crna. Jedan tekst iz V veka n. »Les procédés. 8 9 Druga metoda produžavanja života sastojala se u seksualnoj tehnici koja je u isti mah bila i obred i jedan od načina meditacije. 116 i d. 57. .« 91 Postojali su i adepti koji su primenjivali metodu zvanu »vampirizam« (Kaltenmark). Ali taoistička tehnika »put jina« besmrtnika Jang Cenga (I vek n. a onda muškarac treba da se usredsredi na bubrege. i obrazovanje »misterioznog zametka« novog besmrtnog tela. pomešanog s dahom.« 9 0 Besmrtnik Jong Ceng Kong bio je savršeni poznavalac metode »obnavljanja i sprovođenja«. obezbedi dug život i rađanje muške dece. jer oni održavaju život i ishranjuju dah. on. e. zatim treba da izgovore molitve.34 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA makrokosmosu. koji boravi u ljudskom telu. Maspero. smeštenog u glavi. u stvari.. up. 55—56. adept može stupiti u vezu s njima i uvesti ih u svoje telo da ga ojačaju. »Nadahnjivao se Tajanstvenom ženkom (up. precizira da »savršena m e d i t a c i j a . . omogućuje i muškarcima i ženama pristup metodi Večnog života«. Strickmann. da bi se na t a j način ostvarila revitalizacija mozga. t j .. koja potiče od samih izvora života. 67). Zadržavanje je omogućavalo protok semena. 92 Kaltenmark. navedeno delo. str. Maspero. Vid. 137 i d. u stvari. 91 Max Kaltenmark. str. odnosno u predelu ispod pupka. str. M. 341.

a i neki drugi autori.RELIGIJA STARE KINE 35 »obnovio mozak«. Liu An. 94 U II veku pre Hr. zapazili su da između proizvođenja zlata i napora da se produži život i stigne do besmrtnosti ima neke veze. u stvari. mističnom vrednošću zlata. naročito od strane budista. Prastare koncepcije u vezi s rašćenjem ruda u »utrobi« Zemlje. 95 Needham. Le Yoga. 12. nastavak protoistorijskih agrarnih ceremonija (up. ceremonija mnogo kritikovana. § 130). Joseph Needham. te »orgije« imale su isključivo ritualni karakter i predstavljale su. up. na mentalne operacije i na mistična iskustva. među stručnjacima postoje neslaganja. str. str. kao i u drugim zemljama. Pouzdano je utvrđeno da su oba pomenuta verovanja u ovoj zemlji postojala već u IV veku pre Hr. Taoisti i alhemija Neke obrede i mitove kineskih metalurga. prirodnim preobražajem drugih metala u zlato. a još se raspravlja i o vremenu nastanka prvih tekstova koji pominju alhemijske postupke. alhemija se. str. 2) mitove koji govore o eliksiru besmrtnosti i svecima besmrtnicima. H. navedeno delo. Vid. 93 Taoistička seksualna terminologija odnosila se.95 Kao autonomna disciplina. 253 i dalje. livaca i kovača preuzela je i usvojila i kineska alhemija. adept je morao apsorbovati veliku količinu jina i zbog toga je menjao više partnerki. Što se tiče porekla kineske alhemije. 77. 134. našle su svoje mesto i u učenju alhemičara. Ova tri elementa — principi. 94 93 . Iz te prakse izrodilo se kasnije kolektivno »sjedinjavanje dahova«. str. osobito uticaj tantrizma »levog usmerenja« u kojem je primena jogističke metode imala dvostruki cilj: istovremeno zaustavljanje disanja i izlivanja semena. Cu Jena. III tom ove knjige (glava XXXII). Science and Civilisation in China. Veze Vid. kao i obrednim kompleksom »kovači-inicijacijska bratstva-tajne zanata«. »Beginnings of Alchemy«. Dubs. u stvari. mitovi i tehnike — pripadaju protoistorijskom nasleđu i stoga je pogrešno njihovu starost meriti starošću prvih dokumenata koji ih pominju. Međutim. U Kini. blaženstvo i duhovnu neposrednost. kao i u tantrizmu. 13. up. t. zasnivala na dva verovanja: 1) na verovanju u pretvaranje metala u zlato i 2) na verovanju u »soteriološku« vrednost postupaka kojima se ta operacija izvodila. 3) tehnike koje nastoje da ostvare dug život. V: 2. U taoističkoj seksualnoj metodi može se otkriti izvestan indijski uticaj. kineska alhemija se obrazovala koristeći: 1) tradicionalno kosmološke principe. i svi se naučnici slažu da »začetnikom« kineske alhemije treba smatrati Mencijevog savremenika.

III. Moguće je da tekst pripada školi Cu Jena (Tsou Yen). str. 636 i dalje. o tome najviše obaveštenja pruža Joseph Needham. u vezi s traganjem za dalekim i tajanstvenim ostrvima gde su živeli »besmrtni«. Zlato je posedovalo kraljevske osobine: nalazilo se u središtu Zemlje i bilo je u mističnim vezama sa šie (realgarom ili sumporom). 96 i dalje. Les Mémoires historiques de Sse-ma Ts'ien. Science et Civilisation. 97 Isto. 465. pošto ih prizovete. značilo je izdići se iznad ljudske uslovljenosti i priključiti se atemporalnoj egzistenciji blaženih. prema tome. sačuvanom u Lie Hsjen Šuan Šuan (Biografije svetaca besmrtnika). delo. u kome nailazimo i na verovanje u mogućnost ubrzane metamorfoze metala. biće vam omogućeno da vidite blažene (hsjen) sa ostrva Pong-lai koje se uzdiže usred mora. a kada proizvedete zlato. pomaže prirodi u njenom radu. str. Dabs. Kinesko verovanje u prirodnu metamorfozu metala dosta je staro. Forgerons et Alchimistes (drugo izdanje. str. 1977). 99 Alhemičarev zadatak je. kineski alhemičar. 98 Traganje za zlatom podrazumevalo je i izvesno traganje za suštinom duhovne prirode. . 71—72. koji su naseljavali udaljena ostrva. nav. jedan od njegovih učenika i njegov pas progutali nekoliko takvih 96 Edouard Chavannes. 479.100 Prema jednom predanju. III. dakle. Kao i n j e m u odgovarajući znalac sa Zapada. III. oni čuvaju telo od propadanja. otuda se smatralo da i posuđe od alhemijskog zlata beskonačno produžava život. Sen-ma Cjen. 66). str. III. moći ćete da od njega pravite posude iz kojih ćete piti i jesti i na t a j način produžiti sebi život. prah cinobera će moći da se pretvori u žuto zlato. 96 Čudotvorac Li Šao-kjun savetuje caru dinastije Han. ubrzavajući ritam vremena. str. Mémoires. alhemičaru Vei Po-jangu pošlo je za rukom da napravi »pilule besmrtnosti«. str. a sresti besmrtnike. 499. nećete umreti. a možda je i delo samog učitelja. Tako stoji u tekstu Huai-nan-cu iz ~ 122. 99 Taj odlomak preveo je Dabs (Dubs). A kada ih budete videli. dakle. 141. str. 152.. da samo ubrzava rašćenje metala. zaokupljalo je prve careve dinastije Ćin (219. Pošto su on. Vuu: »Prinesite žrtvu peći (cao) i uspećete da prizovete bića (natprirodna). str. koji je živeo u IV veku i bio Mencijev savremenik (isto. str. i prineli žrtve fong i šan. tekstove navedene u: Mircea Eliade. pre Hr. žutom živom i budućim životom (»2uti izvori«). god. II. bilo je. dobijanja »droge besmrtnosti« i »evokacije« besmrtnika očigledne su: Luan Tai izlazi pred cara Vua i uverava ga da je kadar učiniti ova tri čuda. ali mu ništa ne polazi za rukom osim da »materijalizuje« besmrtnike. kad postanete dugovečni.36 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA između »spravljanja zlata«. godine. 100 vid.« 97 Traženje eliksira besmrtnosti. 74). 98 Traganje za besmrtnicima. Pošto se i zlato i žad uključuju u princip jang.

pre svega destilacijom sperme u »Cinober poljima« (up. pominje se već u I veku pre n. 104 Obratimo pažnju na ova dva elementa: 1) homologaciju mitske planine Kuen-luen s tajnim područjima mozga i stomaka i 2) ulogu koja se pridaje »haotičnom« stanju. snabdeveno »komorom sličnom pećini«. pluća vazduhu. str. 54. treba najpre doći u »haotično« stanje (huen). »Telesna besmrtnost« obično se sticala uzimanjem eliksira. zdravi i čitavi napustili su zemlju i pridružili se drugim besmrtnicima. Drugo ime za Cinober polja. Da bi se putem mistične meditacije kročilo u ovo područje. slično prvobitnom rajskom nesvesnom stanju još nestvorenog sveta. u sebi skriva misteriju obnavljanja putem smrti (jer sagorevanje simbolizuje smrt). Needham. Le Lie-sien tchouan. bubrezi vodi. Ware. daje živu. Iz istog razloga cinober se ne ceni toliko zbog svoje crvene boje (boja krvi. 101 .. str. 93 i dalje. str.RELIGIJA STARE KINE 37 pilula. nav. jetra drvetu. 67 i dalje. 2. Planina Kuen-luen ima dva sprata: prvi je u obliku uspravne. jeste Kuen-luen. 101 U skladu s tradicionalnom homologacijom mikrokosmosa s makrokosmosom. itd. Pošto je tokom nekoliko godina uzimao cinober. 103 No cinober se takođe može stvarati i u samom ljudskom telu. 102 Prema tome. 74 i dalje. a ako se s tom kurom nastavi i duže od godinu dana. a izgubljeni zubi ponovo narastu. u Zbirci legendarnih biografija taoističkih besmrtnika. e. u stvari ljudsko telo. up. omogućuje pristup »Cinober poljima« i čini mogućim alhemijsko stvaranje embriona besmrtnosti. pomešanog s medom. up. a jedan drugi »stekao je sposobnost da leti«. Vid. La pensée chinoise. str. koje. pet kosmoloških elemenata (voda. Cinober. čovek u sopstvenom telu poseduje sve elemente koji sačinjavaju kosmos i sve vitalne snage koje obezbeđuju periodično obnavljanje. Mikrokosmos. naveden u Forgerons et alchimistes. 99. drvo. str. spravljenih u laboratoriji. vatra. stiče se besmrtnost. 102 Tekst. stavljen u vatru. A Kuen-luen je zamišljena planina u Zapadnom moru gde žive besmrtnici. boravište besmrtnih. str. Planina u Zapadnom moru. voda bubrega crna kao olovo«. itd. kao droga besmrtnosti. On. str. V. Veliki alhemičar Ko Hung (283—343) piše da ako se u toku jedne godine gornje 10 pilula cinobera. tumačen je alhemijskim terminima: »vatra srca je crvena kao cinober. delo. i Granet. izvesni Učitelj je »ponovo dobio dečački izgled«. 103 James R. princip života) koliko zbog osobine što. Lionel Giles. 104 Roef Stein. 271. itd. »Jardins en miniature d'Extrême Orient«. seda kosa ponovo postaje crna. tradicionalna je i veoma stara predstava »sveta u malom«. Max Kaltenmark. Chinese Immortals. 357 i dalje. Te snage treba samo ojačati. a stomak zemlji. 33). Iz toga sledi da cinober može da obezbedi neprekidno obnavljanje ljudskog tela i u k r a j n j o j liniji besmrtnost. str. vazduh i zemlja) prenose se na organe čovečijeg tela: srce odgovara vatri. The Nei P'ien of Ko Hung. Univerzuma u minijaturi. ako se putem meditacije jednom postigne. dakle. tajno područje mozga. 146—47. Lie-sjen čuan (Lie-sien tchouan).

Disanje postaje homologno seksualnom činu i alhemijskom postupku. a žena se izjednačuje sa sudom. . potvrđene već u prastarim stadijumima kulture: izlećenja vraćanjem na početak Sveta. Erotic color prints. kroz potiljak. str. kojim njime kruže i stapaju se semen virile i dah. odnosno reaktiviranje kosmogonije (vid. n. str. Weltordnung. H. »Žuti cvet«). napustiti telo i vinuti se u nebo (up. str. 105 Drugim recima. Auferstehung. Ovu metodu kineski taoisti i alhemičari preuzeli su i usavršili: umesto da njome isceljuju samo bolesti. 160 i dalje. ali alhemičar ovaj povratak u embrionalni stadijum ostvar u j e i topljenjem izvesnih sastojaka u svojoj peći. Najčešće korišćena metoda pri ostvarivanju tog cilja je »embrionalno disanje« (tai-si). Ovo vraćanje u matericu samo je viši stepen u razvoju jedne starije i rasprostranjenije koncepcije. ono se može porediti s materia prima. Kombinovanjem sila janga i jina stvara se »misteriozni embrion« (»eliksir života«. umesto da se vrše u laboratoriji. Nei-tan postaje ezoterična jer se eliksir spravlja u samom alhemičarevom telu. Forgerons et alchimistes. str. R. Carl Hentze. »Čisti« metali (ili njihove »duše«) identifik u j u se s raznim delovima tela i alhemijski procesi. odnosno počeli su da je koriste protiv starenja i smrti. Nei-tan se može smatrati tehnikom. Telo postaje sud u kome na isti način.ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA a drugi u obliku prevrnute kupe. 106 Materia prima ne treba tu da bude shvaćena samo kao prvobitna struktura materije. i III tom ovog delà. na stadijum pre rođenja. metodama »nedokučive fiziologije« i bez učešća biljnih i mineralnih supstanci. 108 Up. Što se tiče »haotičnog« stanja koje se ostvaruje meditacijom i koje je neophodno za alhemijski postupak. str. 107 Up. odvijaju se u telu i svesti adepta. 33 i dalje. odnosno besmrtno biće koje će na kraju. str. A videli smo već da tema podmlađivanja i dugovečnosti putem regressus ad uterum predstavlja jedan od prvih ciljeva taoizma. Svođenje materije na prvobitno stanje apsolutne neizdiferenciranosti odgovara — na planu unutrašnjeg iskustva — povratku na embrionalni stadijum. van Gulik. 108 Veliki broj ideja i njihovih praktičnih primena. 108 Vid. prikazanih u poslednja dva odeljka. 130 i dalje. analognom »embrionalnom disanju«. već i kao jedno unutrašnje iskustvo alhemičara. massa confusa kod zapadnih alhemičara. 37 i dalje).). 107 Vremenom se eksterna alhemija (vai-tan) počela smatrati »egzoteričkom« nasuprot internoj alhemiji jogističkog tipa (nei-tan) koja je sama sebe proglasila za »ezoteričnu«. 102. s tom razlikom što se procesi njenog odvijanja opisuju terminima ezoterične alhemije. Aspects du mythe. primenili su je kao lek protiv zuba vremena. srećemo i u tekstovima iz perioda dinastija Čin i Han (221—220. 115 i dalje. e. ima isti oblik kao i alhemičarska peć i tajno područje mozga. tekst naveden u Forgerons et alchimistes. kruže i stapaju se »čista« živa i »čisto« olovo. Tod. što ne znači da možda los o ovom simbolizmu u protoistoriji up. 33).

čine sastavni deo starog taoizma. pre svega. e. Učinilo nam se umesnim da ih nrikažemo u ovom poglavlju zato što tehnike dugovečnosti. Pan-Kuom (§ 129). Godine 184. ali je njegov duh nastavio da živi među vernicima. osnivač ovog pokreta izneo je pred cara jedno delo eshatološkog smera.109 Što se tiče »taoističke religije« (tao-kjao) n j u je krajem II veka n. Pobuna koju je izazvao umalo nije srušila dinastiju. Ali. otkrivala je načine kojima se može postići obnova dinastije Han. brada — planete i njihove pratilje. manje-više neočekivanim razvojnim linijama taoizma govorićemo kasnije (up. a u izvesnoj meri i alhemija. tom III). Knjiga. Carska vojska je pobunu ipak ugušila. Za sada je dovoljno da pomenemo da je već u jednom tekstu iz 165. Kao što ćemo imati prilike da vidimo (up. godine Lao Ce bio smatran emanacijom prvobitnog Haosa i izjednačen sa antropomorfnim bićem. tu je bila reč.). XXXV pogl. Ovaj reformator zanesenjak bio je osuđen na smrt.« (tekst je preveo Maspero. Poslednji vođa »Žutih turbana« pogubljen je 1112. XXXV pogl. osnovao Čang Tao-ling. U provinciji Sečuan uspostavio je »teokratiju« u kojoj su vremenske i duhovne sile bile sjedinjene. Lao Ce već bio divinizovan i da je taoizam. O ovim. A slično verovanje u podmlađivanje putem Taoa karakteriše i jedan drugi taoistički pokret. o čudotvorstvu psihosomatskog tipa u toku zajedničkog obeda kad su se delile moći Taoa. glava — planina Kuen-luen.RELIGIJA STARE KINE 39 nisu postojale i ranije. vođa sekte Šang Šueh proglasio je renovatio neizbežnim i najavio da »Žuto nebo« (zato su vernici nosili žute turbane) treba da zameni »Plavo nebo«. Le taoïsme. itd. treba dodati i to da je u periodu dinastije Han. 1W »Lao Ceovo telo je potpuno preobraženo: njegovo levo oko postalo je mesec. kosti — zmajevi. str. Mesečno jednom održavana ceremonija »sjedinjavanja dahova« težila je istom cilju (up. Ova sekta je postigla veliki uspeh zahvaljujući vidarskom daru njenog osnivača. 33). ali se mesijanska groznica nastavila kroz ceo srednji vek. godine. stomak — more. kao nezavisno organizovana verska institucija. vršio mesijansku misiju i inspirisao revolucionarne pokrete. . Čang se uzneo u nebo i bio prozvan »Nebeskim učiteljem« (tjen ših). koju su diktirali duhovi. e. sektu »Veliki mir« (Tai-ping). pošto je dobio eliksir besmrtnosti. utroba — zmije.. Već u I veku n. meso — četvoronošci. 108). str.

268 i d. osvojivši ove oblasti jugoistočne Azije. naročito devalvacija nekih velikih božanstava i njihovo zamenjivanje drugim (up. Eliade. 1 Uostalom. str. Kao što smo već ukazali. Iako je Indra još 1 2 3 Up. Up. simbioza. obredi. I. svedena na zajednički imenilac i na k r a j u apsorbovana ortodoksijom. str. Javu i Bali hinduizam je prodro u periodu između II veka pre n. razume se da je. nebrahmanska religijska područja bila su. str. kako društvenu strukturu. Svojim hodočasničkim i drugim pohodima u udaljene krajeve brahmani su mnogo doprineli religijskoj i kulturnoj unifikaciji potkontinenta. ovi. 377 i d. isto. (sa bibliografijom). Ali. e. i VI veka n. svojstvenu Vedama i Brahmanama. brahmani su do Cejlona stigli već u VI veku pre Hrista.« Brahmanizam je osvojio potkontinent neposredno posle arijanizacije. Gonda. 263. Gonda. marginalnih i autohtonih elemenata. de L'Inde. . Ali. Međutim.. e. teologija itd. u asimilovan j u velikog broja narodnih. proces do kojeg dolazi već u vedskoj epohi. da tako kažemo. Rel. tako i sistem kulture i viziju sveta. asimilacija i sinkretizam odigrali su važnu ulogu i u pokrštavanju centralne i južne Indije. a u Indokinu i na Sumatru. nekih specifično »hinduističkih« elemenata bilo je i u vedskom društvu (§ 64). Asimilacija autohtonih i »popularnih« božanstava hinduizmom t r a j e i danas. 2 oni su istovremeno pokazali i toleranciju i oportunizam.XVII POGLAVLJE BRAHMANIZAM I HINDUIZAM: PRVE FILOZOFIJE I TEHNIKE SPASENJA 135. Početkom hrišćanske ere ti »misionari« uspeli su da arijskom i lokalnom nearijskom stanovništvu nametnu. a hinduizam nekoliko vekova kasnije.). § 66) nastaviće se sve do srednjeg veka.. Le Yoga. manje-više »popularni« elementi nisu ni ostali zabeleženi u tekstovima. morao da objedini mnogobrojne lokalne elemente. Po svoj prilici.. pošto nisu bili zanimljivi za autore himni i Brahmana. Zahvaljujući homologizaciji koja je izvršena u više nivoa (mitologija. 3 Prelaz s brahmanizma na hinduizam odigrao se neosetno. »Sve je patnja .

. 4 Nasuprot njemu. jer za njim sledi patnja«. Patnja je doista sveopšta. da se odrekne dobara i ambicija. 5 Anirudha (XV vek) u komentaru SämkhyaSutra. zemaljski (koji čoveku nanosi priroda) i unutrašnji ili organski bol. u svojoj biti pozitivnu. Arijanizacija i hinduizacija potkontinenta odvijale su se u vreme najžešćih kriza. * Särpkhya-Kärikä. Već sama činjenica da postojimo u vremenu i da nam je t r a j a n j e ograničeno podrazumeva patnju. percepcije takođe su bolni jer nam donose patnju. čovek ima mogućnost da stvarno prevaziđe svoju uslovljenost. kao uslov sine qua non oslobođenja. I. Eliade. sveopšta patnja sadrži. II. str.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 41 uvek slavljen u Epu. kao i metode meditacije i soteriološke tehnike. Horizont religijske etike posle Upanišada bio je iz osnova izmenjen. 271. a to je put koji od čoveka zahteva da se povuče iz sveta. Uostalom. nalaze svoj razlog postojanja u toj sveopštoj patnji. »Sve je bolno. Išvara Krišna (Išvara Krishna). autor prvog dela o jogi. Up. Vladar podzemnog carstva. 15). propovedi Gautame Bude. p a t n j a je kosmička nužnost. Nijedna indijska filozofija. 273). tvrdi da u osnovi te filozofije postoji čovekova želja da izbegne muke koje mu nanose tri vrste bola: nebeski (čiji su uzrok bogovi). »Telo je bolno. da se potpuno izoluje. naročito. Ta sigurnost da postoji način da se stigne do slobode — sigurnost. ma kakve prirode bilo. 6 Ali spoznaja te sveopšte patnje ne vodi u pesimizam. dobija veći značaj. one imaju neku vrednost samo ukoliko čoveka oslobađaju od »patnje«. Naprotiv. 4 Videti reference kod Gonde. on više ne uživa neprikosnovenost vrhovnog boga: moćnija od njega je dharma. o čemu svedoče askete i mistici Upanišada i. Patanjđali. 23. objekti (čula). ni religijska poruka ne izražavaju očajanje. izjavljuje Buda i to postaje lajtmotiv čitave postupanišadske religijske misli. Jama. čak i samo zadovoljstvo je bolno. jer. Le Yoga. bolno je. zajednička svim indijskim filozofima i misticima — ne može voditi u očajanje i pesimizam. str. up. 23. Ali za razliku od bogova i životinja. Višnu i Šiva stiču sve veći ugled. II. a neki kasniji tekstovi predstavljaju ga čak i kao podlaca. čula. Vremenom (isto. jer je ono mesto bola. Ljudsko iskustvo. ali ako čovek zna šta mu valja činiti da bi je se oslobodio. a i neka ženska božanstva otpočinju svoju spektakularnu karijeru. str. poistovećuje se s Kalom. 5 izjavljuje jedan od kasnijih autora. piše: »Za mudraca sve je patnja« (Yoga-Sütra. ona nije beskonačna. Sve doktrine i spekulacije. stimulativnu vrednost. otkrivanje »patnje« kao zakona postojanja može se smatrati. dakle. između ostalog. čovek nije jedino biće osuđeno da pati. Mudraca i asketu ona neprestano podseća da postoji samo jedan put kojim se može stići do slobode i blaženstva. Le Yoga. autor najstarije rasprave o sankhji (samkhya). sve je prolazno«. 1. str.

pogrešne ideje (o »onome što vredi« ili »ne vredi«. Razumljivo je da će vedantinski metafizičar tumačiti pouku u skladu sa sopstvenim sistemom. do tada zarobljenik sopstvenih iluzija. događaju čoveku koga su varalice odvukle daleko od Bića (daleko od atman-Brahman) i uhvatile ga u tu zamku. učmalosti. Ćhandogja (Chándogya) Up. apsolutnim monizmom. pametan sam ili glup. prisećanja itd. on uspeva da na k r a j u stigne do kuće. Na t a j način se čovek. ili zaborava. nasuprot tome. uhvaćen u čudovišnu mrežu. okivanja. shvata da nije zavedeni lutalica. Samo ono znanje čiji je cilj . Rasüituiuci se od sela do sela.42 136. srećan i uz to pun ljubavi prema drugima. On viče: »Doveli su me ovde. i. i on postaje čovek koji 7 Videli i druge tekstove. (VI. nirvana. oslobađa zavisnosti od svetovnih stvari. opisima raskidanja stega. u stvari. buđenja. na primer. 1—2). uklanjanja koprene ili poveza s očiju. Varalice su. prijatelja. Takve se stvari. dodaje se ü tekstu. itd. on je sputan osećanjima koja ga vezuju za ženu. stvorenih neznanjem [ a v i d j a (avidyá)].]. 24 i d. . a čovekove oči pokrivene su koprenom ilubzije.. i onaj koji ima pravog učitelja može da se oslobodi neznanja i dostigne savršenstvo. Van toga (tj. pobožan. što je dotada verovao da jeste i da je Biće ono što je i on sam. itd.. »Sin sam toga i toga. Kakav bi život trebalo da vodim? Kojim putem da krenem? U čemu je moj spas?« Tako on razmišlja. za čoveka može imati neku vrednost. priča 0 čoveku kojeg su vezanih očiju odveli daleko od njegovog grada 1 ostavili na pustom mestu. ništa nije vredno saznanja« [švetašvatara (Svetašvatara) Up. vezanih očiju. Tako se njegove oči oslobađaju koprene iluzija. Indijska književnost često se služi slikama vezivanja. navedene u Le Yoga. sina.spasenje'. itd. i ostavili sama. str. 14.). vezanih očiju!« Neko mu onda skida povez i pokazuje put ka gradu. ?788—880) će dati briljantan komentar ovog odlomka iz Ćhandogje. Od njega saznaje za put saznanja i za taštinu ovoga sveta. 12]. piše Šankara. Isto tako. stada itd. koje dočaravaju ljudsku uslovljenost. srećan sam ili pak nesrećan. zarobljavanja. Petnaest vekova kasnije Šankara (Šankara. koji predstavljaju ukidanje (tj. Metode koje vode konačnom »buđenju« »Osloboditi se patnje cilj je svih indijskih filozofija i tehnika meditacije. pijanstva. oslobođen robovanja. prevazilaženje) te uslovljenosti ili oslobođenje [mokša (moksha) mukti.7 Spasenje podrazumeva prevazilaženje ljudske uslovIjenosti. Večnosti koja počiva u Sopstvu). I. sve do trenutka dok ne sretne onoga. neupućenosti. koji je svestan istinskog Bića (Brahman-«/man). ali njegovo tumačen j e samo razrađuje i precizira izvorni smisao priče. Spoznaje svoje pravo biće.

Čak ako se datum sastavljanja nekog spisa koji put i može odrediti. napisanih u prvim vekovima hrišćanske ere. Međutim. pun radosti i vedrine. nepoznavanje samog sebe može se uporediti sa »zaboravom« istinskog Sopstva (atman. »Patnja«. vizija. kao što pokazuje pouka. što znači »videti. 2) čovek. ali nemali broj tekstova. § 139). ogrezlom u ponoru. puruša). Neznanje koje je. strasti. I. 8 U Maitri Upanišadi (IV. »okovanom lancima shvatanja dobra i zla«. Time što uklanja neznanje i skida veo maje (maya) saznanje [đnjana. doktrina. to ne znači da ona nije bila razmatrana i ranije. a najbolji primer »probuđenog« je Buda. shvatati«). Gotovo svaka indijska filozofska rasprava 9 sadrži shvatanja koja su prethodila datumu njenog sastavljanja i često su veoma stara. dosta približno i tek počev od prvih vekova nove ere. vid ja (jñána. o analogijama između ovog indijskog simbolizma zarobljavanja i raskidanja stega i izvesnih aspekata gnostičke mitologije (videti takođe § 229). Kada se u nekom tekstu naiđe na novu interpretaciju. Aspects du mythe. . kontemplirati. Neki od njih otkrivaju uticaj izvesnih specifično budističkih ideja. str. Istorija ideja i kronologija tekstova Svi religijski i filozofski tekstovi. odnosno dok pronalazi atman. rezultat je neznanja (avidja). kronologiju 8 Up. ali koju čovek nije uspevao da realizuje. još neoslobođen uslovljenosti. koju komentariše Šankara. vidyá)] omogućuje oslobođenje: to istinsko »saznanje« ravno je »buđenju«. ili zatočenom u tamnici. 145 i d. opijenom zabludama. Za sankhju i jogu takođe. poredi se sa osobom. napisani su posle Budinih propovedi. Moglo bi se reći da indijska postupanišadska religijska misao izjednačava oslobođenje s »buđenjem« ili s poimanjem jedne situacije koja je postojala od samog početka. u stvari. koja definiše ljudsku uslovljenost. Sopstvo nema nikakve veze sa ovim svetom (up.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 43 može da posluži za primer. hronologiji ne treba pridavati suviše veliki značaj. 9 Napominjemo da sanskrit ne poseduje reč koja tačno odgovara evropskom terminu »filozofija«. dok se vraća kući. To je razlog zbog koga se takva osoba ne seća »višeg stanja«. izuzev starih Upanišada. shvatanje. kritikuje budizam. ili pak žrtvom opsena i fantazmagoričnih snova. način posmatranja« (potiče od korena driš. čovek pati zbog posledica tog neznanja sve dok ns otkrije da je u ovom svetu samo prividno zarobljen. 137. razume se. Za označavanje nekog posebnog filozofskog sistema postoji reč daršana čije je značenje »stanovište. Etiade.

2. suprotstavljen drugim daršanama. izloženih u Upanišadama. Raspravljajući. 2. 6) i u Svetäsvatara Up. Analizujući upanišadske doktrene ujedno smo izložili i glavne ideje presistematske vedante. 10 11 . izjavljuje se u Šatapatha (Šatapatha) Brahmani (VI. tumačenje neukosti kao dremeža. predstavljaju opšteprihvaćenu konstelaciju pojmova. 27). o odnosima između individualnih atmana i Brahmana. Dakle. Prema Up. Vedanta pre sistematizacije Termin vedanta (doslovno »kraj Veda«) označavao je Upanišade. »Čovek se rađa u svetu kakav je sam stvorio«.44 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA filozofskih ideja gotovo je nemoguće ustanoviti. Za vreme svoga naukovanja Gautama je sretao predstavnike različitih filozofskih »škola«. Ali. sankhje i joge (§ 148). Najranija istorija vedantinskog »filozofskog sistema«. zarobljenosti. Ali ono sigurno nije bilo i prvo. opijenosti. Niz avidja-karman-samsara. pripisano rišiju (rishi) Badarajani (Badarayana) napisano je verovatno početkom naše ere. 11 Pod vedantom se u početku podrazumevao skup doktrina. na primer. 10 Jednom reči. 2. 22). 138. 20 i d. Najstarije sačuvano delo Brahma-sutre. činjenica da su religijski i filozofski spisi u vezi s brahmanističkom tradicijom bili sastavljeni nekoliko vekova posle Gautame Bude. Dovoljno će biti da ukažemo na najvažnije transformacije i da istaknemo modifikacije koje su iz osnova izmenile početnu orijentaciju. sna. Ovaj termin se pojavljuje već u Mundaka Upanishad (III. (VI. jer Badarajana u svom delu navodi imena i ideje mnogih ranijih autora. u pravom smislu reči. njima su se doista i završavali vedski tekstovi. moglo bi se reći da su sve tri brahmanističke daršane (daršanas) — vedanta. pri tom. str. doktrine Upanišada). ne treba zaboraviti da su sve metode i soteriologije posle upanišadske epohe imale zajedničku okosnicu. ne znači i da odražavaju koncepcije formulisane u budističkoj epohi. pre svega klasičnim sistemima sankhje i joge. simbola i slika. nije nam poznata. Tek s vremenom i to dosta kasno (u prvim vekovima naše ere) tim terminom se počeo nazivati poseban filozofski »sistem«. Le Yoga. u k r a j n j o j liniji nastojale da objasne ovu aksiomu i rasvetle njene posledice. jednačina egzistencija = bol. sankhja i joga — isto kao i budizam. Nema potrebe da ovde podrobno opisujemo po čemu se ti prvi nagoveštaji — potvrđeni u Upanišadama i u budističkim i đainističkim tekstovima — razlikuju od njihovih sistematizovanih formi u klasičnoj epohi. Badarajana pominje tri različite teorije i navodi imena njihovih najpoznatijih predstavnika. među kojima možemo prepoznati embrionalne forme vedante (tj.

Težnja (koju srećemo već u Rigvedi. I. La philosophie indienne. U k r a j n j o j liniji ona se izjednačava s neznanjem (avidja) i poredi sa snom. najznačajnije otkriće Upanišada (§ 81). H.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 45 prvoj od njih. prema drugoj. Od njih su nam ostala poznata jedino imena nekih autora i nekoliko njihovih citata. Raznoliki obiici »realnosti« spoljašnjeg sveta nisu ništa manje iluzorni od sadržine snova. zastupa mišljenje da je maja razlog verovanja u pluralitet individualnih atmana (up. de Glasenapp. Mandukja-karika. 129) da se ono realno ostvaruje u Bogu. u švetašvatari i Maitri TJpanišadi kao i u Bhagavad-giti i Mokšadharmi (Mokshadharma) (XII knjizi Mahabharate) nailazimo na priličan broj podataka koji se u osnovnim crtama tiču vedantinske misli pre Šankare. tj. Vedantinski učitelj Gaudapada. Na čudan način sažete i zagonetne. Postoji. no ipak se ne mogu poistovetiti s Brahmanom (Brahma-sutra. doktrinu koja je. Nekadašnja koncepcija. str. prvi komentari su zaboravljeni i izgubljeni u senci nenadmašne Šankarine interpretacije koju je dao oko 800. II. e. formuliše se na sve smeliji način. godine n. Ali posle kritika koje su im uputili visoki budistički znalci. menja se. po trećoj. 19). 21). razumevanje 555 aforizama koji sačinjavauj Brahma-sutre dosta je teško bez komentara. Izložena razmišljanja pre svega se tiču odnosa između Brahmana. međutim. samo jedno jedino Biće. već je isto tako iluzija i mnoštvo duhova. X. odnosno u Jedinstvu/Totalitetu. Badarajana je vrlo verovatno nastojao da postavi doktrinu koja će Brahmana istovremeno proglasiti i za materijalni uzrok koji deluje na sve što postoji i za osnovu individualnih atmana. 3. Ako je Biće večno Jedinstvo/Totalitet. dve generacije stariji od Šankare. Brahman. . on se »budi« u svetlosti i blaženstvu večne sadašnjosti. Identifikacija Brahman-atman predstavlja. Međutim. kreacije i maje. 145 i d. te sutre su više imale namenu podsetnika i zahtevale objašnjenja nekog znalca. Doktrina maje je u prvom planu. iskustvom postane svestan sopstvenog atmana. pre svega pripisuje joj se uloga zaslepljenosti. oni su čak i u pogledu oslobađanja potpuno različiti i nemaju nikakve veze jedan s drugim. po kojoj je kosmička kreacija ispoljavanje magične moći (maja) Brahmana. najzad. Nažalost. i kada mudrac nakon joga-meditacije. 12. atman i Brahman su identični. atmani su u svojoj biti božanski. zapravo. mnoštvo objekata. vedantinski učitelji su bili primorani da sistematizuju i na određeniji način definišu 12 Vid. kao što smo videli. iluzija (maja). 12 Međutim. izlazi da je ne samo Kosmos. Raspravljajući o dotad izloženim teorijama. zbog toga što \maja počinje da igra značajnu ulogu u iskustvu svakog pojedinca. prihvatala da oslobođeni nastavljaju svoju večnu egzistenciju kao autonomna duhovna bića. ujedno i najvažnijoj vedantinskoj teoriji.

koja je izrazito praktična disciplina. Pa ipak i pored izuzetne vrednosti njegovog dela i znatnog uticaja koji je njegova misao izvršila na istoriju indijske duhovnosti. svojstven ovim daršanama. teorijski okviri ovih dveju daršana bili su međusobno dosta bliski. Vekovima posle njega filozofi će izgrađivati paralelne sisteme. e. dok se za suštinu »filozofskih sistema« sankhje i joge može reći da je bila izložena između IV i VIII veka. . slabo nam je poznata. Duh prema sankhja-jogi Na terminologiju kojom se služi »filozofija« sankhja nailazimo mnogo pre sistematizovanja njenih ideja. do pojave prve sistematske rasprave Išvara Krišne (verovatno u V veku n. a koristi i rečnik. str. pored joge. II. sadrži veliki broj referenci u vezi s principima sankhja-joge. 11 Up. Međutim. VI. 13 139. i to n a j p r e u Katha upanišadi. na osnovu nekih odlomaka Mokšadharme bila smatrana spasonosnom gnosom bez premca. koja između ostalog. na primer. analizu kojoj treba priključiti i istrajne napore da se ograniči modalitet sui generis duha [puruše (purusha)]. a joga. Šank ara ostaje bez premca. No to je problem koji treba više da zanima istoričare indijske filozofije.. uostalom. 3—4. ukratko njihova soteriologija. ona nastavlja Upanišade. odnosno u vreme sastavljanja prvih sistematskih rasprava. Tako. 22—23. ističući odlučujuću ulogu znanja na putu ka oslobođenju. 18—19. 7—8. verovatno nešto mlađoj. III.46 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA svoju ontologiju koja je u isti mah bila i teologija i kosmologija. Originalnost njenih prvih učitelja leži u njihovoj uverenosti da »istinsko« saznanje pretpostavlja strogu analizu struktura i pokretačkih sila Prirode.14 odnosno u IV veku pre Hr. U vezi s našim izlaganjem dovoljno je da primetimo da je i ta presistematska sankhja — onakva kakvu je možemo rekonstruisati. U nastojanju da prouči upanišadsko nasleđe i formuliše ga shodno potrebama svoga vremena.). istorija doktrina sankhja. Među njima su postojale samo dve suštinske razlike: 1) klasična sankhja je bila ateistička. vedanta je dostigla svoj najveći uspon za vreme i posle Šankare. i razlikuje od ostalih daršana baš po tome što nije iscrpla sve svoje kreativne mogućnosti LI doba sutri i njihovih komentara. švetašvatari. a zatim i u. on nije iscrpeo sve mističke i filozofske mogućnosti vedante. 13 Upravo smo iz tog razloga izlaganje o različitim sistemima klasične vedante i ostavili za III tom ove knjige. Išvara-Krišninih Sankhja-karika i Patanjđalijevih (Patanjali) Joga-sutri. Ukratko. života i psihomentalnih aktivnosti. Čak i u klasično doba. 10—11. Vedanta se. itd.

metafizičko saznanje. takav svet postoji i traje samo zahvaljujući »neupućenosti« duha (puruše). takva koncepcija puruše već pri prvom koraku stvara teškoće. ono je jednostavno pasivan posmatrač« [(Sankhja-karika). za vedantu). ravnodušno. Isto kao i atman iz Upanišada. 21 i d. Budući da je neosetljiv. kako može dopustiti da se pomeša s psihomentalnim iskustvom? I kako je uopšte jedna takva veza moguća? Sankhja i joga daju rešenje tog problema. Bezbrojni oblici Kosmosa postoje. vratiće se u prvobitnu supstancu [prakriti (prakfti)]. sve što je dotad stvoreno. Čovek zaista saznaje i shvata posredstvom »intelekta«. Videti tekstove navedene u Le Yoga. koji učitelji sankhja-joge smatraju nerešivim. ne pripadaju duhu. 19]. dva aspekta jednog istog problema.15 Za sankhju i jogu svet je realan (nije iluzoran kao. Uzrok kao i poreklo paradoksalne veze Sopstva i Života (odnosno materije) mogao 15 Videti M. jer on je lišen želja. Njegovi »atributi« su negativni. tog neobičnog »odnosa« između puruše i prakriti u sankhja-jogi nije bio predmet neke sistematske rasprave. 28 i d.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 47 postulirajući postojanje Boga (Išvare). ali će nam ono postati jasnije kada budemo više saznali o odnosima koji mogu postojati između Sopstva i Prirode. Za sada recimo samo toliko da ni poreklo ni uzrok ove paradoksalne situacije. ali je i taj »intelekt« proizvod — doduše k r a j n j e prefinjen — prvobitne supstance (prakriti). budi. koji razmatramo. teistička. i 2) sankhja je kao jedini put ka oslobođenju isticala. Prema tome.. Eliade. ono je izdvojeno. puruša je neobjašnjiv. str. str. u svakom slučaju ne može spoznati Sopstvo jer nije sposoban da ostvari bilo kakve odnose a transcendentalnom realnošću. Ostale razlike se mogu zanemariti. Stoga. Sopstvo je »ono koje vidi [sakšin (sak§in) doslovno: »svedok«]. Larson. U onom času kada se i poslednje Sopstvo bude oslobodilo. ispoljavaju se i razvijaju samo zato što duh. Ali. neizmenljiv. tok psihomentalnog života. Le Yoga. Ako je duh doista večno čist. na primer. neodređen. Zelje nisu večne. Uzrok i poreklo ove povezanosti duha i iskustva su u slučaju. . tj. Duh je večno slobodan pošto su mu »stanja svesti«. dok je joga veliki značaj pridavala i tehnikama meditacije. možemo smatrati i teorijskim okvirima Patanjđalijevih Joga-sutri. jer prevazilazi trenutne mogućnosti ljudskog razumevanja. strani. Classical Sämkhya. pa zbog tog neznanja pati i robuje. doktrine sankhje. prema tome. pa. odnosno jedan »fenomen«. str. 166 i d. on nije kadar da spozna ništa osim drugih fenomena. koje ćemo sada ukratko izložiti. budući da je i sam proizvod prirode. Gerald J. Sopstveno Ja. autonoman i nesvodljiv. Autonomija i ravnodušnost duha su njegovi tradicionalni epiteti koje ponavljaju svi tekstovi. ne poznaje sebe. puruša nema ni »inteligencije«. 16 Međutim.

subjektivan. a drugi u svet subjektivnih (čulnih i psihomentalnih). za razliku od njega. ova prvobitna supstanca poseduje. u stanju sadašnje ljudske uslovljenosti. 2) rađaš (rajas) (modalitet pokretačke energije i mentalne aktivnosti). Smisao Stvaranja: pomoći oslobođenju duha Supstanca (prakriti) je isto toliko stvarna i večna koliko i duh (puruša). objektivan. njegova čula. Mada savršeno homogena. proces »razvoja« odvija se dalje u dva suprotna pravca. Univerzum — kako subjektivan tako i objektivan — samo je preobražaj početnog razvojnog stadijuma Prirode. dvostrukim razvojnim procesom. i dalje lišene »vlastitog« iskustva. Od trenutka kada prakriti izađe iz svog početnog stanja savršene ravnoteže i poprimi specifične osobine. ahankare. Gune imaju. aham = ego). jer je reč o loše postavljenom problemu. takvo saznanje je nemoguće. na loše postavljen problem odgovara se ćutanjem. uslovljene njenim »teleološkim instinktom« (o kojem ćemo govoriti kasnije). dvostruki karakter: s jedne strane. nazvane mahat. tri »načina postojanja« koji j o j omogućuju da se ispoljava u tri različita vida. da tako kažemo. kao što vidimo. jer održavaju. n a p a j a j u i uslovljavaju psihomentalni život. pa čak i njegova »inteligencija« . kao i njegove fiziološke funkcije. Po tome čovekovo telo. ona je dinamična i stvaralačka. nazvana gune: 1) satva (sattva) (modalitet svetlosti i inteligencije. Traganje za rešenjem tog problema uzaludno je. 2. III. Gonjena nagonom za »razvijanjem« (parinama). odnosno u stanje jedinstvene apercipirajuće mase. jer predstavljaju fenomene spoljašnjeg sveta. njegova »stanja svesti«. Vedanta-sutra. 3) tamas (modalitet statičke inercije i psihomentalne pomračenosti). prakriti prelazi iz stanja mahat u stanje ahankare.48 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bi shvatiti jedino neki instrument saznanja koji ne uključuje nikakvu materiju. Dakle. ali kada se tačno to neznanje metafizičkog reda pojavilo nemoguće je utvrditi. stvorila dvostruki svet: spoljašnji i unutrašnji. 140. ali koja poseduje izvesnu nejasnu svest o sebi kao egu (otuda i izraz ahankara. Polazeći od te apercipirajuće mase. Ahankara je. kao što se ne može tačno odrediti ni sam datum stvaran j a (kreacije). 17) koji je i sam Buda u više mahova primenio. ona se ispoljava u obliku energetske mase. Sankhja-joga zna da je uzrok patnje »neznanje«. i s druge. stadijuma kada je iz energetske mase prvi put ponikla maglovita svest o egu. dakle. »veliki«. Prema tome. a prema jednom starom brahmanskom običaju (up. drukčije rečeno mešanje duha s psihomentalnom aktivnošću. ali. od kojih jedan vodi u svet objektivnih fenomena.

krevet predstavlja celinu sastavljenu od više delova. postaje mračna.). koja postoji za drugog. materija je stvorila bezbrojne oblike koji su s vremenom postajali sve složeniji i raznovrsniji. svest je smirena. Tako. na primer. ali su ti delovi sastavljeni baš na način na koji jesu. 17. itd. kao i gotovo svi indijski sistemi. Kada preovladava satva. na primer. kada Kreacija ne bi imala zadatak da služi duhu. Geneza sveta je kvazipsihički čin. To se proteže i na shvatanje morala: dobrota se. vedra. prvi dokaz postojanja duha: »saznanje o njegovom postojanju kroz pojam složenosti. Yoga-Sutra. sve. a kada njome prevlada tamas. pridaje principu individuacije putem »svesti 0 samom sebi«. Taj »neko iznad« ne bi mogla biti mentalna aktivnost. kada dominira rađaš. biljne i životinjske organizme. tj. lišena smisla. čulne aktivnosti. u psihofiziološkim (strasti. Treba uočiti ogroman značaj koji sankhja-joga. građevina sačinjena od tolikog broja složenih oblika i organizama mora da ima razlog i smisao postojanja van sebe same. nesigurna. Jer zdrav razum nas uči da svaka složenost postoji zarad neke druge složenosti. takva kakva je. Vaćaspatimišra (Vacaspati Mišra) uz Samkhya-Karika. 15. Brihadaranjaka Up. Zbog toga.) rađaš. 24. takav kakvim ga vidimo.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 49 tvorevina su jedne iste i jedine supstance koja je stvorila fizički svet i njegove strukture (up. mora imati »nekoga iznad sebe«. ne tumači kao duhovni kvalitet. bezoblična 1 večno nepokretna. predstavljen je znatnim brojem struktura i raznovrsnih oblika. razumljivo je zašto sankhja-joga čitavo psihičko iskustvo posmatra kao jednostavni »materijalni« proces. ona je uznemirena. dakle. up. Sankhja je stoga morfološku složenost Kosmosa izdigla na nivo metafizike. niti pak »stanja svesti« (budući da su i sama k r a j n j e složeni produkti prakriti). uzburkana. itd. I. Sankhja smatra da jedna takva ogromna tvorevina. može se nekako shvatiti. predstavljene svešću. II. Gune prožimaju čitav Univerzum i stvaraju organske simpatije između čoveka i Kosmosa. puna razumevanja. životinjska (up. 18 Sdmkhya-Sutra. nekoga koji će moći da se služi tim složenim celinama. § 75). IV. već kao »pročišćenost« »tanane materije«. dok fenomene materijalnog sveta (atome. Ali. Na taj način sankhja-joga uvodi teleološki karakter Kreacije. blagonaklona. zbog čoveka (Sankhja-karika. nepostojana. Zahvaljujući svom neprekidnom »razvoju« (parinama). ona bi bila apsurdna. nasuprot njoj.« 18 Mada je Sopstvo 17 Sankhja-joga ima i subjektivno tumačenje triju guna kada posmatra njihove psihičke »aspekte«. 4. svet. Objektivni i psihofiziološki fenomeni imaju zajedničku matricu i razlikuju se samo po formuli guna: u psihomentalnim fenomenima preovladava satva. 11. 66. 19). To je. 4 . puna strasti. Sve što postoji u Prirodi »složeno« je. Prvobitna prakriti. čine sve zgusnutiji i inertniji produkti tamasaPolazeći od takvog fiziološkog tumačenja. Yoga-Sutra. 17). 5. razlika između čoveka i Kosmosa nije u suštini već u stepenu. u stvari.

u stvari. i ovakva egzistencija. stranom duhu. taj »teleološki instinkt«. Patnja postoji samo utoliko. međutim. zapravo. Tu nije reč ni o kakvim realnim vezama u pravom smislu reči. na primer. A prva etapa u sticanju tog spasonosnog saznanja sastoji se u ovome: negirati da duh poseduje atribute. znači živeti u iluziji i produžavati je. postoji samo jedan put koji vodi spasenju: odgovarajuća spoznaja duha. ne utiče na menjanje Sopstva. smatrati je objektivnom činjenicom.). Šta je. najprozračniji deo mentalnog života. To odražavanje. prakriti. stvorenih nekim prethodnim činom. ima jedan poseban kvalitet: da odražava duh. Jer. postoje između spoljašnjih objekata i percepcije. boju). III. 141. »ja mrzim«. U tome je zakon egzistencije: on je. tako i inteligencija reflektuje purušu (up. pokreće materiju. transsubjektivan. »od Brahmana pa do poslednje vlati trave Kreacija postoji radi dobrobiti duha. oslobođenje Iako filozofija sankhja-joga ne objašnjava ni razlog ni poreklo neobične veze između duha i »stanja svesti«. kakve. ili projektovanje neke druge sile koja zahteva svoje aktuelizovanje i realizovanje u ovom ili nekom budućem životu. znači negirati da se patnja tiče nas. sve dok on ne dostigne vrhunsku spoznaju« (Sankhja-sutra. »ja hoću«. 47). neizmenljivost. lišenom vrednosti i smisla (budući da su svaka »vrednost« i svaki »smisao« tvorevina inteligencije). Kao što cvet može da se ogleda u kristalu. Tome je razlog neznanje (Joga-sutra. po zakonu karmana. Neznanje se sastoji u b r k a n j u nepokretnog i večnog puruše sa tokom psihomentalnog života. »ja znam« i pri tom misliti da se to »ja« odnosi na duh. kretaće se i njegova slika u kristalu. potpuno usmeren ka oslobađanju puruše. Reći: »ja patim«. Prema sankhji. kao i prema doktrini Upanišada. odnosno inteligencija (budhi) i to u stanju svoje nepomućene »svetlosti« (satva). dimenzije. što. itd. Od najstarijih vremena duh se upliće u tu iluzornu vezu sa psihomentalnim iskustvom. odnosno sa životom i materijom. 24) i dok god bude bilo avidje postojaće. ona ipak nastoji da na neki način objasni prirodu njihove veze. a s njom i patnja. dok se predmet kreće. a njegova univerzalna valjanost izvor je patnje koja definiše egzistenciju. ali će kristal ostati nepomičan. 41). A iz toga proizlazi da svaki čin koji se započinje u iluziji jeste ili realizovanje mogućnosti. I. Ali samo neznalica može da poveruje da kristal pri tom dobija osobine cveta (oblik. Joga-sutra.50 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA (puruša) prekriveno velom iluzija i konfuzija kosmičke Kreacije. ukoliko se iskustvo . što znači da ono ne gubi svoje ontološke moduse (večnost. II. Već — i u tome je po sankhja-jogi i ključ ove paradoksalne situacije — najtananiji. kao i svaki drugi zakon.

19 Ne postoji ništa osetljivije od prakriti. Takvo je stanje »oslobođenog za života« [divanmukta (jivanmukta)]: poput grnčarskog vitla. Od trenutka kada shvatimo da je Sopstvo slobodno. njegov duh je potpuno »oslobođen« (San. I. ni uništiti. ni aktivan (tj. 82). duh se ne može ni roditi. 68). neopravdano pripisivani puruši. San. Od trenutka kada pomisli: »Prepoznali su me«.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 51 odnosi na čovekovu ličnost koja se izjednačuje sa Sopstvom.. Oslobođenje nam liči na dramu zato što problem posmatramo isključivo s ljudskog stanovišta. ali kada u samrtnom času napusti telo. materiju (prakriti) i iz jedne matrice izvodi i Ovo poređenje se isto tako veoma često ponavlja u Mahabharati. nije ni željan slobode. kar. SamkhyaSutra. sa svoje strane. večno. čovek veruje da je puruša zarobljen i misli da se može osloboditi. povlače se i odvajaju od duha da bi se ponovo priključili Supstanci. ne bi moglo biti potčinjeno. Sankhja-joga svodi beskrajnu raznolikost fenomena na jedan jedini princip. kao i u raspravama Sankhje. u stvari. To saznanje se ne stiče iskustvom. Ali budući da je ta veza iluzorna. bol više nije ni bol ni nebol. a ni »slobodan« (Gaudapada. sve što nam život može doneti: bol. A inteligencija (budhi)..dokazom: materija instinktivno teži oslobođenju puruše. 160). Kada je duh spoznat i dosegnut. on nije ni potčinjen. III. II. 67. Duh je. sutra. misli. olakšava proces oslobađanja služeći kao prethodni stupanj otkrovenju. ona samu sebe ukida. Samkhya-Karika. i mudrac nastavlja da živi. Mandukhja-karika. želje. a »oslobođenje« (mukti) spoznaja njegove večne slobode. materijalni). osećanja. 4* 19 . jer ne može imati veze ni sa čim drugim osim sa samim sobom. slično »igračici koja odlazi pošto je zadovoljila želje svoga gospodara«. U stvari. 32). 61). kar. iako je ćup već uveliko dovršen. II. ne učestvuje aktivno u svom oslobođenju). Od trenutka kada je samootkrovenje ostvareno. up. slobodno. više ne pripada nama. samo »posmatrač«. 69. U tome je iluzija našeg psihomentalnog života. zbog toga što mu ostaje da istroši karmički ostatak (San. već jednostavna činjenica. više se ne prikazuje duhu (San.. večno neaktivno. vrednosti se poništavaju. Međutim. Kako je onda moguće da u oslobođenju učestvuje prakriti? Na to pitanje sankhja odgovara teleološkim . inteligencija kao i ostali psihomentalni elementi (dakle. koje se usled zadobijene brzine i dalje okreće. kao najfiniji vid ispoljavanja prakriti. Spoznaja je jednostavno »buđenje« koje otkriva suštinu Sopstva. Od trenutka kada shvatimo da je patnja izvan duha i da se tiče samo čovekove »ličnosti« (asmita). prema sankhja-jogi. Sopstvo je čisto. već nekom vrstom »otkrovenja«: ono nam u jednom trenu otkriva vrhunsku realnost. »Njegov način postojanja je takav da isključuje kako jednu tako i drugu od ovih mogućnosti« (Sankhja-sutra. lako se može i ukinuti. 59. kar.

tako i u budističkim i đainističkim sredinama. od kojih svaka odgovara po jednom od tri moguća iskustva. Klasična joga počinje tamo gde se sankhja završava. po njemu. To saznanje. I. Pošto se termin joga počeo upotrebljavati dosta davno da označi bilo kakvu vrstu askeze i svaku metodu meditacije. Međutim.52 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA fizički Univerzum i Život i Svest. 0 njemu kao ličnosti ne znamo ništa. slobodnim. Ne znamo čak ni to da li je živeo u II veku pre Hr. Od tradicijom sačuvanih tehničkih uputstava on je zadržao samo ona koja je vekovno iskustvo dovoljno proverilo. ali se sva mogu svrstati u tri kategorije. vitalno i mentalno — a izoluje ono što se. međutim. odnosno »klasična« joga. askete i ekstatičari koji su vladali brojnim parajogističkim tehnikama i uživali ugled »čudotvoraca« pominju se već u Vedama (up. naročito u Indiji. njegov lični doprinos je minimalan. onakva kakvu je kasnije formulisao Patanjđali u svojim Joga-sutrama. 142. jer Patanjđali ne veruje da samo metafizičko saznanje može čoveka dovesti do oslobođenja. Na t a j način sankhja ujedinjuje ono što je naizgled različito — fizičko. samo priprema teren za sticanje slobode. I. Joga: koncentracija na jedan jedini predmet Na prve sasvim određene reference u vezi s tehnikama joge nailazimo u Brahmanama i naročito u Upanišadama. I sam ovaj autor priznaje (Joga-sutra. e. čini jedinstvenim i univerzalnim: duh. § 78). jer Sopstvo ne može imati nikakvog dodira ni sa svetom ni s drugim duhovima. kako u brahmanističkim. Broj tih »stan j a svesti« [ćitavriti (cittavrtti) ] je neograničen. između kojih nije moguća nikakva komunikacija. pa možda čak i V veku n. Čitav Kosmos je ispunjen ovim večnim. reč je o jednoj tragičnoj i paradoksalnoj koncepciji duha. postulira pluralitet duhova mada su oni po svojoj suštinskoj prirodi identični. s vremenom se uspostavila i joga daršana. Svaki puruša je doista potpuno izolovan. a ona se može osvojiti primenom asketske tehnike i metode meditacije. Ukratko. nepokretnim purušama-monadama. Prvu kategoriju čine: zablude i iluzije . uostalom. oštro napadali i budistički i vedantinski učitelji. ili u III. na primenu ove tehnike nailazimo gotovo širom Indije. Klasična joga u glavnim crtama preuzima doktrinu sankhje. s tom razlikom što je podvodi pod jedan dosta površan teizam. koncepciji koju su. 1) da nije učinio ništa drugo do sakupio i izdao tradicionalne doktrine i tehnike joge. Ta ista doktrina. pored te nesistematizovane panindijske joge. Međutim. 2). Patanjđali definiše jogu kao »ukidanje stanja svesti« (Joga-sutra. a što se tiče teorijskih okvira i metafizičke osnove.

Do slobode se može stići jedino »iskustvom« . ne upoznaju struktura. poreklo i intenzitet onoga što treba ukloniti.). itd. i nadracionalnim »iskustvom«. joga sebi postavlja zadatak da postepeno ukloni različite grupe. kada bi se trenutno postojeći »vrtlozi« i uništili. itd. tehnici disanja. sasvim razumljivo. aktivnu primenu. zabune. taj beskonačni niz ćitavriti ja. koji bi izbili iz ogromnih »latentnih« rezervi (vasana). pristupačna samo upućenima. itd. čiji su uzrok vasane. Taj predmet može biti neki fizički objekt (tačka između obrva. 8). Jer. neka misao (metafizička istina. sve ono što oseća. neznanje (Joga-sutra. ekagrata. Prepreke koje ove podsvesne snage postavljaju na putu ka oslobođenju dvojake su: s jedne strane.). vrh nosa. Tako. a to uklanjanje se ne može ostvariti ako se prethodno. budući da nemaju ni telo — imaju inferiorniji položaj od ljudskog i ne mogu da dostignu potpuno oslobođenje. vasane. a s druge. neki osvetljeni predmet. na primer).20 Razume se da je uzrok tih vriti (vftti)\ koji sačinjavaju psihomentalni tok. Ćitavriti (doslovno: »vrtlozi svesti«) ne mogu biti kontrolisani i konačno uklonjeni ako nisu prethodno bili »iskustvom provereni«. i treću: parapsihološka iskustva koja pruža jogistička tehnika i koja su. Bez aktivnosti i bez askeze ništa se ne može postići: to je ono što jogistička literatura neprekidno ponavlja. kao takve. što takođe proizlazi iz njihovog specifičnog (podsvesnog) načina postojanja. Da bi se postiglo uklanjanje ćitavritija neophodno je da kolo podsvest-svest bude prekinuto. »Iskustvena spoznaja« ovde označava: metodu. halucinacije. ubrzo bi ih zamenili drugi. Za razliku od sankhje. ili Bog (Išvara). tehniku. usled neukrotivog naleta psihomentalnih »vrtloga«. da tako kažemo. vrste i oblike »stanja svesti« (ćitavriti). varljive percepcije. Pojam vasane od velike je važnosti u psihologiji joge. . opaža i misli onaj koji ne upražnjava jogu). Ali otklanjanje metafizičkog neznanja u cilju uništenja stanja svesti za jogu nije dovoljno. vasane neprekidno hrane psihomentalni tok.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 53 (snovi. teško je kontrolisati i ukrotiti. čak i veoma iskusnom joginu preti opasnost da zaluta. Podrazumeva se da se koncentracija na 20 Stoga bogovi (videha. položajima tela. I. Polazna tačka joga-meditacije je koncentracija na jedan jedini predmet. natčulnim.). drugu: sveukupnost normalnih psiholoških iskustava (tj. »dezinkarnirani«) — koji ne mogu steći iskustvo. Cilj ekagrate je da kontroliše dva izvora mentalnog toka: čulnu i podsvesnu aktivnost. Cilj Patanjđalijeve joge je da ukine prve dve kategorije iskustava (od kojih je jedna rezultat pogrešnog logičkog. a druga pogrešnog metafizičkog shvatanja) i da ih zameni enstatičkim. skrivenih u podsvesti. Druga i treća knjiga Joga-sutri najvećim delom posvećene su baš toj jogističkoj aktivnosti (očišćenju.

Važno je. Tehnike joge Prve dve grupe vežbi. aparigraha (»ne budi sebičan«. ili pak. Joga-sutra. nazvanih anga (»članovi«).21 Tek sa vežbom asana počinje jogistička tehnika u pravom smislu reči. definiše kao »stabilan i prijatan«. II. . brahmaćarija (brahmacariya) (»obuzdaj svoje seksualne nagone«). Zbog toga tehnika joge sadrži nekoliko kategorija psihofizioloških vežbi i vežbi duha. piše Patanjđali {Joga-sutra. pa čak i u vedskoj književnosti. 29) nailazimo na sledeći spisak ovih »članova« koji će kasnije postati klasični: 1) obuzdavanja [ j a m a (yama)]. predstavljaju neophodan uvod u bilo kakvu askezu. već samo stanje »pročišćenosti« koje je superiorno stanju profanih ljudi. održati telo u istom položaju. Reč je o jednoj od karakterističnih vežbi indijske askeze. ne bi mogla ostvariti ako bi se telo nalazilo u nekom zamornom. isto). 30). 7) jogistička meditacija [dhjana (dhyana)]. »Čistota. II. aritmično. 3) položaji tela (asana). »Čistota« podrazumeva i očišćenje unutrašnjih organa (na čemu naročito insistira hathajoga). npr. 5) oslobođenje čulne aktivnosti od spoljašnjih nadražaja [pratjahara (pratyahara) ]. up. Ima pet »obuzdavanja« (jama): ahimsa (»ne ubij«). sa kojom se srećemo već u Upanišadama. askeza (tapas). na primer. bez napora. 143. »Položaj dostiže savršenstvo kad više ne iziskuje nikakav napor«. »Onaj koji primenjuje asanu mora da uloži takav napor koji će ukinuti svaki drugi prirodni telesni napor« (Vaćaspati. asteja (asteya) (»ne kradi«). »vedrina« implicira »odsustvo želje za uvećanjem životnih potreba«. U Joga-sutrama (II. Ekagrata se. 2) discipline [ n i j a m a (niyama)]. 32). 46. kada bi disanje bilo neujednačeno. 8) enstasis (samadhi). Uporedo sa obuzdavanjem jogin treba da upražnjava i ni jamu. Asana označava dobro poznati jogistički položaj koji Joga-sutra. proučavanje jogističke metafizike i nastojanje da mu Bog (Išvara) postane motiv za bilo kakvo delanje. Ti »članovi« joge bi se istovremeno mogli smatrati i sastavnim delovima skupa tehnika i etapama asketskog i duhovnog puta čiji je k r a j n j i cilj oslobođenje. 47). neudobnom položaju. piše Vjasa (Jogasutra. vrelo i hladno.54 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedan predmet može postići samo uz pomoć mnogobrojnih vežbi i tehnika u kojima fiziologija igra prevashodnu ulogu. jama i nijama. »Obuzdavanja« ne obezbeđuju nikakvo jogističko stanje. to su pravila kojih jogin treba da se pridržava«. a tapas se sastoji u postizanju sposobnosti da se podnose suprotnosti. itd. II. samo pod tim uslovom asana olakšava koncentraciju. satja (satya) (»ne laži«). II. 6) koncentracija (dharana). 4) kontrola disanja [pranajama (pranayama) ]. odnosno niz telesnih i psihičkih »disciplina«. vedrina.

pranajama. tendencija ka »unifikaciji« i »totalizaciji« svojstvena je i svim drugim vežbama joge. Ritam disanja čoveka koji spava sporiji je od ritma disanja budnog čoveka. 5 minuta i tako sve više. zatim za 50. jogin može da »prodre« do — odnosno da ih u punoj lucidnosti doživi — izvesnih stanja koja su mu u budnom stanju nepristupačna. Pošto je cilj pranajame što je moguće duže obustavljanje disanja. str. Vežbanjem jogin uspeva da dovoljno dugo produži svaki od ovih momenata. Dok asana ilustruje čovekovo odbijanje da se pokreće. Ujednačavanje ritma i zaustavljanje disanja igraju isto tako značajnu ulogu kod taoista. zahvaljujući pranajami.55 Asana je prvi korak. predstavlja njegovo »odbijanje« da diše kao što čine obični ljudi. I. Uostalom. bilo prema psihomentalnoj tenziji. na aritmičan način. Svakom od ovih modaliteta odgovara specifičan ritam disanja. Eliade. i »kataleptičku svest« [ t u r i j a (turiya)]. pa za 35. ujednačeni ritam disanja treba da postane nešto automatsko.5 sekundi. napor za jogu predstavlja »eksteriorizaciju«. ona je ravna ekagrati. počinje se tako što se dah zaustavlja za 16. Ujednačavajući i postepeno usporavajući ritam svog disanja. postepeno produžavajući svoje izdisaje i udisaje — budući da cilj vežbe jeste da se stvori što je moguće duži interval između ova dva momenta disanja 2 2 . Kao što ekagrata okončava nestalnost i disperziju »stanja svesti«.Ritam disanja se ostvaruje usklađivanjem tri »momenta«. disciplinovanje daha. . Le Yoga. ne odrekavši se lucidnosti. 419—20. Bhođa (Bhoja). svest onoga koji spava ali ne sanja. Indijska psihologija poznaje četiri modaliteta svesti: dnevnu svest (svest budna čoveka). Njihov cilj je prevazilaženje (ili ukidanje) ljudske uslovljenosti putem čovekovog odbijanja da se povinuje svojim prirodnim sklonostima. Vezu između ritma disanja i stanja svesti jogini su bez sumnje putem svog iskustva već odavno uočili i ona im je vrlo verovatno poslužila kao instrument za »objedinjavanje« svesti. koncentraciji na jednu tačku: telo je »usredsređeno« na jedan jedini položaj. tj. 68—75. primećuje da je »disanje uvek u vezi s mentalnim stanjima« (Joga-sutra. svojstvenih čovekovoj egzistenciji. Jedan pozniji komentator. hijeratičan. da prodre u »stanja svesti« svojstvena snu. Disanje običnog čoveka menja se. nepomičan. Ta neujednačenost stvara opasne psihičke tokove koji dovode do nepostojanosti i rasipanja pažnje. Primenjujući pranajamu. Čovek može postati pažljiv ako u to uloži izvestan napor. Up. Pranajama je pokušaj da se izbegne disajni napor: da bi ga jogin mogao zaboraviti. Ovo zapažanje je značajno. Ali. udisaja. izdisaja i zadržavanja daha. pre svega do stanja koja karakterišu san. Na nivou tela. svodeći bezbroj mogućih položaja na jedan jedini. bilo prema okolnostima. kod muslimanskih mistika i u molitvama monaha isihasta. učinjen u cilju ukidanja modaliteta. jogin može. svest čoveka koji spava i sanja. 34). Pošto je. ostvario t a j ritam sna. tako asana okončava pokretljivost i spremnost tela da zauzme bilo koji drugi položaj. ipa 3 minuta.. tj.

144. joginu. a ni nekog »osećanja« — jer Bog ne može imati ni želja ni emocija — već ona proizlazi iz »metafizičke simpatije« između Išvare i puruše. 45). Umesto da se usmeravaju prema objektima. kojeg pominje Patanjđali. Joga-sutra. Dharana (od korena dhr. »držati stisnutim«) jeste. ujednačivši ritam svog disanja i usredsredivši pogled i pažnju na jednu tačku. bar dok traje vežba. Ono što jogističku »meditaciju« karakteriše to je njena koherentnost i stanje lucidnosti koje je prati i neprestano usmerava. više je bog jogina. pomoći da dobije samadhi. dakle. On može pružiti pomoć jedino onome koji se predao jogi. na primer. ukinu ljudsku uslovljenost. mislima. prema Patanjđaliju (Joga-sutra. Pratjahara se može smatrati poslednjom etapom psihofiziološke askeze. joga dokazuje postojanje Boga. usredsređivanje misli na jedan jedini predmet u cilju razumevanja. 54). II. jogin postaje »koncentrisan«.56 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA — jogin može. Taj bog. Nije potrebno podvlačiti da se ova jogistička »meditacija« potpuno razlikuje od profane. prema Patanđalijevoj definiciji. Nepomičan. ali kod nekih ljudi može da ubrza oslobođenje. bez diskontinuiteta da iz budnog stanja pređe u ostala tri modaliteta. »objedinjen«. III 2). a jogistička meditacija dhjana (dhyana). čula »ostaju u njima samima« (Bhođa. Dhjana omogućuje »prodiranje« u suštinu objekata i njihovo magijsko »asimilovanje«. Posle ove etape jogin više neće biti »remećen« i »uznemiravan« Čulnim nadražajima. razume se. ili kako Vjasa (Vyasa) u svom komentaru dodaje: »Kontinualni napor da se asimiluje predmet meditacije. itd. Kvalitet svoje koncentracije može da proveri pratjaharom koja se najčešće tumači kao »povlačenje čula« ili »apstrahovanje«. Ta božanska pomoć. Asana. nije plod »želje«. koji je njega izabrao za predmet koncentracije. Autonomija u odnosu na stimulanse spoljašnjeg sveta i na dinamiku podsvesti omogućuje mu da pređe na »koncentraciju« i »meditaciju«. nije stvoritelj. Bog. »tok objedinjene misli« (Joga-sutra. II. Mentalni »kontinuum« joginu nikad ne izmiče. Uloga Boga Za razliku od sankhje. što mi radije shvatamo kao »mogućnost da se čulna aktivnost oslobodi dominacije spoljašnjih objekata«. pranajama i ekagrata uspevaju da. Može. niti kao intuiciju bergsonovskog tipa. u stvari. oslobođen svakog drugog napora za asimilovanjem bilo kog drugog objekta«. Išvare (doslovno: Vrhovnog vladara). Sam čin »prodiranja« u suštinu predmeta posebno je teško objasniti i ne treba ga shvatiti ni kao neku vrstu poetske imaginacije. simpatije koju može .

ono jedino što Išvaru vezuje za ljudsku sudbinu. I. 45). 26). mada neaktivan. instinktivno sarađuje sa Sopstvom koje uz pomoć joge želi da se oslobodi. Tek kod poznijih komentatora.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 57 objasniti podudarnost njihovih struktura. I. odnosno joge koja se pozivala samo na volju i snagu samog askete. do kojeg nikada nije doprla »patnja« i »nečist« egzistencije (Joga-sutra. za njega kaže da je odvajkada bio guru mudraca. slobodan otkako je sveta i veka. u neku ruku. Uostalom. koju pokazuje prema nekim joginima. Išvara. ipak osetio potrebu da u dijalektiku oslobođenja uvuče Boga. Reklo bi se da je ta mistička simpatija. Jer njegova uloga u oslobađanju gubi svoj značaj. već njegova »bit«. da tako kažemo. 2 3 Jedan od kasnijih komentatora. tvrdi da Bog. bar u svetlu u kakvom ga prikazuju Patanjđali i njegov prvi komentator Vjasa. jer je. zapravo. kako dalje dodaje. pomaže joginima poput magneta. zahvaljujući svojoj »predanosti« Išvari (Joga-sutra. lišen je veličine svemoćnog Boga stvoritelja i patosa. Drukčije rečeno. Nameće se utisak da je on u joga daršanu ušao. bio van vremena (Joga-sutra. Išvara daje snagu da čine dobra dela. svojstvenog dinamičnom i strogom bogu raznih mistika. 88—89). Sve u svemu. Išvara je arhetip jogina: makrojogin i vrlo verovatno zaštitnik nekih jogističkih sekta. dok je Išvara oduvek bio slobodan. zarobljenih mrežom iluzija egzistencije. Prihvativši se posla da sakupi i klasifikuje sve jogističke tehnike. zbog toga što Išvara odgovara jednoj realnosti iskustvenog reda. Patanjđali nije mogao da zanemari čitav niz iskustava koja je jedino koncentracija na Išvaru omogućavala. onima koje želi da uzdigne. Išvara je jedan od puruša. neki jogini su dobijali samadhi. Patanjđali je. II. pomaže da čine niska (navedeno prema Dasgupta. Patanjđali. Na njega nemaju nikakvog uticaja ni rituali. god. U svom komentaru ovoga teksta Vjasa kaže da se razlika između »oslobođenog duha« i Išvare sastoji u ovome: prvi se nekada nalazio u vezi (makar i iluzornoj) s psihomentalnom egzistencijom. a onima koje želi da uništi. Kao što smo maločas pomenuli. On Išvari pripisuje »sposobnost« predodređivanja ljudskih života: naime. Koliko je to daleko od skromne uloge koju Išvari pridaje Patanjđali! 23 . ni obožavanja. budući da zadatak oslobođenja mnogobrojnih Sopstava. pripada prakriti. Nilakantha. postojala je i jedna druga »mistička« tradicija. proverene »klasičnom tradicijom«. kao nakalemljen. 24). čije su poslednje etape bile olakšavane obožavanjem — i to veoma prefinjenim i »intelektualnim« — boga Išvare. Vaćaspatimišre (oko 850. a oni žive u vreme kada čitava Indija postaje prožeta verskim i mističkim strujama. međutim. str.) i Viđnjanabhikšua (XVI vek) Išvara dobija veći značaj. Yoga as Philosophy and Religion. osim tradicije »magijske« joge. ni vera u njegovu »milost«.

Prvo »stanje« je način oslobađanja samo utoliko što omogućuje razumevanje istine i k r a j patnje. pre nego »spoznavanje«. odnosno. jer se može usavršavati. Tek kada je stigao do tog stadijuma. dobijeno zahvaljujući izvesnoj »spoznaji«. to je »nediferencirani« enstasis [asamprađnjata (asamprajnata)]. već u stanju »kao da je sam sebe ispraznio«. jer je to karakteristična crta sveukupne indijske »meditacije«. jogistički »enstasis«. ali pošto takav prevod stvara opasnost da se pobrka s dharanom. taj predmet se više ne prikazuje svesti u relacijama koje ga ograničavaju i definišu kao fenomen. No. poniranje u nešto. Taj enstatis predstavlja. Ali drugi način enstasisa (asamprađnjata) uništava »tragove (samskara) svih dotadanjih mentalnih funkcija« [Viđnjanabhikšu (Vijnana Bhikshu)]. potpuna koncentracija duha. 3). sjedinjavanje. samadhi je jedno »stanje«. stase. konjunkcija. Treba neprestano da imamo na umu taj prelaz sa »spoznaje« na »stanje«. Samadhi. 24 Ovaj termin pre svega ima gnoseološki smisao: samadhi je ono kontemplativno stanje u kojem misao u jednom jedinom trenu poima oblik predmeta bez pomoći kategorija i imaginacije. jogin stiče »čudotvorne moći« (sidhi) kojima je posvećena III knjiga Joga-sutri. bilo koji samadhi ne može otkriti Sopstvo ni jogina dovesti do konačnog oslobođenja. pokrenute ranijom joginovom aktivnošću. zahvaljujući činu koji ne pripada »iskustvu«. a kada je ostvaren nezavisno od bilo kakve »relacije«. 24 . Isto tako ni ostvarivanje samadhija ne iziskuje nikakvu dodatnu vežbu. U samadhiju dolazi do »probijanja nivoa«. totalitet. Samadhi i »čudotvorne moći« Prelaz s »koncentracije« na »meditaciju« ne zahteva primenu neke nove tehnike. To »stanje«. u stvari. omogućuje samootkrovenje Sopstva. koji Indija teži da ostvari i koji predstavlja paradoksalni prelaz od spoznati ka biti. jer se doživljava a da nije bio izazvan. jednu »otetost«. Prevodi se najčešće kao »koncentracija«. stanje u kojem se predmet otkriva »samom sebi« (svarupa) u svojoj biti. odlučili smo se da ga prevedemo sa enstasis. pa čak uspeva da zaustavi i karmičke sile. Nastaje istinska koincidencija između spoznaje predmeta i predmeta spoznaje. Kada je samadhi postignut usredsređivanjem misli na neku tačku u prostoru. Očevidno da »diferencirani enstasis« podrazumeva više etapa. ili na neku ideju. počev Značenja termina samadhi jesu: jedinstvo. on se zove »enstasis sa osloncem« ili »diferencirani« [sampradnjata (samprajnata) samadhi].58 ] STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 145. III. Međutim. jedan jogi svojstven enstatički modalitet. ako jednostavno predstavlja potpuno razumevanje bića. kao da je »ispražnjen od sebe sama« (Joga-sutra. jeste k r a j n j i rezultat i kruna svih napora i duhovnih vežbi jednog askete. U tim fazama »sa osloncem« samadhi se otkriva kao »stanje«.

jogin stiče neke okultne »moći« u vezi s predmetima koje je iskustveno spoznao. nostalgija za »božanskim načinom postojanja«. Prema sveukupnoj tradiciji klasične joge. Uz pomoć drugih »koncentracija«. oni nisu dostigli potpuno oslobođenje. Da bi otklonili toliko uvećanje svete snage. Joga-sutra. demoni ili bogovi mogu postati toliko moćni da postanu pretnja čitavom Univerzumu. »meditacije« i samadhija. jogin se služi mnogobrojnim sidhijima da bi stekao vrhunsku slobodu. jednom reči. za stanje budnosti te moći predstavljaju »savršenstva« (što je doslovno značenje termina sidhi). nude mu da živi božanskim životom (Vjasa. Nju je pojačavalo to što je. Sve što je prošlo kroz »meditaciju« jeste — zahvaljujući njenoj magičnoj moći — asimilovano. prema Vjasi (u Yoga-Sutra III. A pošto su se bogovi zaustavili na tom stadijumu. ali za samadhi one su prepreke. gubi sposobnost sticanja novih snaga. lišavajući se zadovoljstva. onako kako ga Indija shvata. prema kojem je put otvarala moćna magijska snaga. Naime. Ta nebeska iskušenja pominje i sam Patanjđali (Joga-sutra. da postaje nevidljiv. Jer. Jogin mora da odagna od sebe sva ta »magična priviđenja«. I tako ga neprestano mame božanskim ženama. 18). a nikako zato da bi ovladao samo pojedinim elementima. Snaga koju asketa dobij a. položaj svake od četiri klase bogova brahmaloke. ili klasu predmeta. ako se »koncentriše« na ostatke podsvesti (samskara) kadar je da sazna svoje prethodne egzistencije (Joga-sutra. na primer. Zahvaljujući odricanju. 25 25 Pa ipak. bila je neprekidna opsesija jogina i asketa. 37). uveliko prevazilaz'i to zadovoljstvo kojeg se odrekao. Nakon »koncentracije«. prilaze mu bogovi i kažu: »Dođi ovde na nebo i uživaj u nasladama kojima bi malo ko odoleo. III. . on stiče neke druge izuzetne sposobnosti (da leti. a Vjasa ih ovako opisuje: kada jogin stigne do poslednjeg diferenciranog enstasisa. askezi (tapas). 51). zbog istovetne prirode. usvojeno. III. U stvari. ljudi. u onom času kada asketa počne da koristi stečene magične moći. Odricanje. kako kaže Patanjđali (III. ima pozitivnu vrednost. odgovarao je po jednoj od četiri klase koliko ih je sadržavao samprađnjata samadhi. 51). Tako.). između bogova koji su živeli u nebeskim predelima (brahmaloke) i jogina u stadijumu sidhija postojala velika sličnost. Ali božanski život je još daleko od apsolutne slobode. asamprađnjata samadhi. III. ostvarenog u odnosu na neki predmet. obećanjima da će mu telo postati »dijamantsko«. devojke su ovde čarobne. ovaj eliksir te može spasti od starosti i smrti« itd. 26). neprirodnim prizorima i zvucima. itd. »koja samo neznalice mogu da požele« i da istraje u svom poduhvatu: osvajan j u konačnog oslobođenja.BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 59 od šesnaeste sutre. bogovi »navode asketu na iskušenja«. pa ma kakvo ono bilo.

a spoznao je sebe i samim tim postao puruša. Njegova situacija je očevidno paradoksalna: jer. Intelekt (budhi). »mudrost«] do koje dolazi spontano kada jogin stigne u poslednji stadijum samprađnjata samadhija. ali s tom razlikom što se »oslobođeni u životu« vraća u prvobitno stanje koje je obogaćeno dimenzijama slobode i prevaziđene svesti. živi u konačnosti. jedan »oslobođenik u životu«. Jogistički enstasis ulazi u red istoriji dobro poznatih religija i mistika: u red onih koje izražavaju koincidenciju suprotnosti. život i smrt. pošto je izvršio svoju misiju. Konačno oslobođenje Prelaz sa samprađnjata na asamprađnjata samadhi Vjasa rezimira sledećim recima: iluminacijom [ p r a đ n j a (prajna). Samadhi je po samoj svojoj prirodi paradoksalno stanje. on i dalje živi. koje više nije iskustvo (jer u njemu više ne postoji veza između svesti i sveta). Pogrešno bi bilo misliti da je ovaj način postojanja duha običan trans u kojem će se svest potpuno isprazniti. To je enstasis u totalnu ispražnjenost. odvajajući se od puruše. a oslobođen je. već počinje da živi u večnoj sadašnjosti. a nikako na apsolutno ispražnjenu svest. biće i ne-biće. nunc stans. Nije više rob Vremena. i ponovo se spaja s prakriti. Oslobođenje se ne bi moglo poistovetiti s »dubokim snom« prenatalnog perioda. to je neuslovljeno stanje. svest je u tom trenutku upravo zasićena direktnom i sveobuhvatnom intuicijom bića. jer istovremeno prazni i do zasićenja ispunjava kako biće tako i misao. odnose se na totalno odsustvo predmeta u svesti. »Stanje« i »spoznaja« koje pomenuti termin istovremeno izražava. kako je večnost definisao Boetije. neizdiferenciranu punoću kakva je postojala pre podvajanja stvarnosti na subjekt-objekt. »nirodhu [konačno zaustavljanje svakog psihomentalnog iskustva] ne treba zamišljati kao nepostojanje. odnosno oslobađanje puruše iz carstva prakriti. a istovremeno učestvuje u besmrtnosti. Značaj koji svi autori pridaju jogističkim stanjima nad-svesti ukazuje nam da se finalna reintegracija vrši u tom pravcu. Enstasis je ravan reintegraciji različitih modaliteta stvarnosti u jedan jedini modalitet: prvobitnu ne-dualnost. vraćanje na prvobitnu ne-dualnost preko samadhija donosi novi element u odnosu na stanje kakvo je postojalo pre podvajanja na subjekt-objekt: spoznaju jedinstva i blaženstva. On ponovo . već pre kao oslonac jednog posebnog položaja Duha«. a ne u pravcu nekog manje ili više dubokog »transa«. već je reč o »otkrovenju«. Veoma bi bilo pogrešno ovu vrhunsku reintegraciju smatrati jednostavnim vraćanjem na prvobitnu neizdiferenciranost. Drugim recima.60 146. Kao što piše jedan od kasnijih autora. ima telo. povlači se. Samadhijem jogin prevazilazi suprotnosti i ujedinjuje prazno i prepuno. Jer. realizuje se »apsolutno izolovanje« (kaivalja). Madhava. Tu postoji »vraćanje na početak«. Jogin stiže do oslobođenja: on je jedan đivanmukta.

BRAHMANIZAM I HINDUIZAM 61 osvaja prvobitnu punoću pošto je prethodno uspostavio taj nepostojeći i paradoksalni način postojanja: spoznaju slobode koja ne postoji nigde u Kosmosu. čovek uspostavlja duhovnu dimenziju slobode i »uvodi« je u Kosmos i Život. da čovek postoji i da je njegovo postojanje u tom svetu neprekidan niz iluzija i patnji.načine postojanja. ni na nivou »mitoloških božanstava« (bogova). ekstremna i isključiva rešenja. U tom idealu — svesnom osvajanju slobode — lako bi se moglo videti opravdanje koje indijska misao daje za činjenicu. odnosno u te slepe i bolom ispunjene. na prvi pogled besmislenu i k r a j n j e beskorisnu. i Bhagavad-gita predstavlja metodu koja stremi oslobođenju. Kao što ćemo videti. oslobodivši se. Međutim. da svet postoji. ali koja ne zahteva tolika odricanja (§ § 193—194). već koju poseduje samo apsolutno Biće (Brahman). ni na nivou života. . Ali. ta apsolutna sloboda osvaja se po cenu potpunog odricanja od života i ljudske ličnosti. nisu mogla iscrpsti izvore indijskog religijskog genija. Jer. poput ovih. Isto takvo temeljno odricanje zahtevao je i Buda od onoga koji je želeo da dosegne nirvanu.

XVIII POGLAVLJE BUDA I NJEGOVI SAVREMENIĆI 147. ~567) u Kapilavastuu. zapravo bodhisatva (»biće koje će se probuditi«). Jer. o toj izmišljenoj Budinoj biografiji veoma je važno voditi računa. tih nekoliko datuma i još neki događaji koje ćemo kasnije ispričati uopšte ne iscrpljuju Budinu biografiju. Ali. neosnovano je poricati njegovo istorijsko postojanje. poprimivši mitološke dimenzije. za vreme svog boravka na nebu Tušita sam . da se oženio u šesnaestoj godini. i pored nekih evropskih interpretacija koje su u Budi videle mitsku ličnost ili sunčev simbol. I upravo zahvaljujući tom stečenom ugledu »Spasitelja«. Jer. i pored teoloških spekulacija i izmišljenih priča velikih propovednika budizma. kako budističkoj teologiji i mitologiji. napustio dvor u dvadeset devetoj. Princ Sidharta Budizam je jedina religija čiji se osnivač ne izdaje ni za proroka. Ali. Međutim. prema drugom predanju. kralja jedne male države i njegove prve žene Maje (Maya). ni za božjeg izaslanika. Većina istraživača slaže se da se budući Buda najverovatnije rodio u aprilu ili m a j u 558. a istorijska ličnost Sidharte (Siddhartha). specifične velikim Spasiteljima. jer je upravo ona poslužila kao osnov. Taj proces mitologizacije. Kažu da je budući Buda. on sebe smatra »Probuđenim« (budhom) i na osnovu toga vođom i duhovnim učiteljem. pre Hrista (ili. s vremenom je uzimao sve veće razmere. gledanu očima njegovih vernika. tako i verskoj literaturi i plastičnim umetnostima. doživeo vrhunsko i potpuno buđenje aprila ili m a j a ~523 (ili ~532) i da je. umro novembra ~478 (ili ~487) u osamdesetoj godini života. njegova soteriološka poruka postaće »religija«. Cilj njegove propovedi je spasenje ljudskog roda. potpuno izmenjen. za veoma kratko vreme. kao sin Šudhodane (Šuddhodana). preobraziće se u božansko biće. od trenutka kada je sebe javno proglasio Probuđenim i kada su ga kao takvog prihvatili njegovi učenici. i koji čak odbacuje ideju o Bogu-Vrhovnom biću. provevši ostatak života u molitvi. započet još za Učiteljeva života. njegov život je.

starosti i smrti izgubio želju da živi i rešio da čovečanstvo spase od ta tri zla. La vie du Bouddha. ubrzo posle Rahulovog rođenja Sidharta napušta dvor. prodrevši u obličju slona ili deteta od šest meseci kroz desnu slabinu svoje majke (po starim verzijama mati je samo usnila kako je slon ušao u njeno telo). Čim je ugledao svet. postaje »prvi« i »najstariji na svetu«). . koji se ne poklapaju sa budističkom asketskom tradicijom. Šudhodana se pobrinuo da svoga sina 1 Majjhimanikâya. a onda je dobilo obrazovanje. Buda je svojim učenicima izjavio da je posle razmišljanja o bolesti. dakle. 55 i dalje. Sedam dana nakon SidJiartina rođenja Maja je umrla da bi se. Upozoren predskazanjem vračeva. III. up. rasplakao se pri pomisli da on. Mythes. Svi ovi detalji. Rođen je u vrtu. U šesnaestoj godini Sidharta se oženio dvema princezama iz susednih zemalja. 2 Lalita-vistara. Legenda. Asita. u skladu s indijskim običajem po kojem se niko nije mogao odreći sveta dok ne dobije sina ili unuka. ubuduće za mene neće biti novog života. na njemu otkrili 32 osnovna i 80 manje važnih znakova »Velikog čoveka« [mahapuruša (mahapuruša)] i izjavili da će postati Vladar sveta [ćakravartin (cakravartin)] ili Buda. verovatno su autentični. str. ponovo rodila na nebu Tušita. I njena trudnoća je bila bezgrešna. Foucher. A. predstave bogova »pokrenuvši se sa svojih mesta. O simbolizmu Sedam koraka. neće doživeti da ga sledi. međutim. Začet je bezgrešno. str. Mnogobrojna čuda najavila su ovaj događaj.« 1 Mit o rođenju. da poništava prostor i vreme (u stvari. 123. 118 i dalje. bodhisatva se okrenuo severu. najbolji i najstariji na svetu. mati se priljubila uz drvo i dete je izišlo kroz njenu desnu slabinu. potom kao boginja. Sedam sledećih godina dete je odgajala tetka. dostojno pravog indijskog princa. objavljuje da budući Buda od samog svog rođenja prevazilazi Kosmos (dostiže »vrhunac sveta«). str. Kada se pojavio u jednom brahmanističkom hramu. preleteo je od Himalaja do Kapilavastua da bi video novorođenče. rêves et mystères. 2 Otac je detetu dao ime Sidharta (»Postignuti cilj«). Gopom (Gopa) i Jašodharom (Yašodhara). Jedan stari riši. budući da je bodhisatva boravio u kovčegu od dragog kamenja a ne u materici. Eliade. str. Uostalom. i nakon trinaest godina druga od njih rodila mu je sina Rahula (Rahul). Prema najstarijim tekstovima. Asita. i za kratko vreme zablistalo kako u naukama tako i u fizičkim disciplinama. načinio sedam koraka i poput lava »zarikao«: »Ja sam najviši. pale su ničice pred njim« i »otpevale himnu (u njegovu čast)«. događaj predstavlja na dramatičniji način. pregledavši novorođenčetovo telo. Oko tog njegovog »Velikog odlaska« satkan je čitav scenario. 149 i dalje. Vrači su. i pošto ga je uzeo u ruke i shvatio da će postati Buda. ovo je moje poslednje rođenje.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 63 izabrao svoje roditelje.

Na desetak milja od grada zastaje. koji su bogovi prethodno uspavali. ali. Nakon toga. Domoći će se postavljenog cilja bez ikakve natprirodne pomoći. Sidharta sreće najpre oronulog starca sa štapom. Nakon svih tih muka. a Ćhandaku. princ ugleda jednog monaha-prosjaka. pod imenom Gautama (porodično ime klana Sakja) upućuje se u Vaišali (Vaišali) (na paliju: Vesáli) brahmanskom učitelju Arada Kalami koji u to vreme predaje neku vrstu pretklasične sankhje. pri poslednjem izlasku. Tu raspušta i družinu bogova koja ga je dotle pratila. prošavši kroz jugoistočne dveri grada. a potom se odlučuje i na potpuno gladovanje. odeću razmenjuje s nekim lovcem. Očaran mladim asketom. sopstvenim sredstvima. Konačno. Ali bogovi osujećuju očev plan. uviđa svu beskorisnost askeze kao načina oslobađanja i odlučuje da prekine s gladovanjem. no Gautama odoleva iskušenju i postaje učenik učitelja Rudrake. prestonicu Magadhe. šalje natrag u dvor. Postavši lutajući asketa.64 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i izoluje od sveta zadržavši ga u dvoru i svojim raskošnim vrtovima. međutim. princ poziva konjušara Ćhandaku. s hiljaditim delom još preostale životne snage. počinje da liči na pravo priviđenje. dobija ime Sakjamuni (Sakyamuni) (»asketa među Sakjima«). s obzirom na to koliki je ugled lapas uživao širom Indije. ocenivši je nedovoljnom. penje se na konja i. Sa istom lakoćom s kojom je izučio doktrinu sankhje. Kočijaš mu tom prilikom otkriva da od bolesti. starosti i smrti niko ne može pobeći. ovo njegovo iskustvo nije se pokazalo uzaludnim. S jednim jedinim zrnom prosa izdržava po ceo dan. zajedno s konjem. Veliki odlazak Da bi ga učvrstili u njegovoj rešenosti da se odrekne sveta. ispijenog. Prilikom svoja tri uzastopna izlaska u vrt. ali nezadovoljan njime. odseca kosu. pretvorivši se u skelet. kralj Bimbisara mu nudi polovinu svog kraljevstva. napušta Kapilavastu. Izdržavši i to. modrog i sasušenog groznicom« i najzad mrtvaca koga odvoze na groblje. Doktrinu savladava veoma brzo. 148. Od tog trenutka oni više neće igrati nikakvu ulogu u Budinom izmišljenom životopisu. U mirnoj okolini Gaje provodi šest godina izlažući se najsurovijim mučenjima. smirenog i vedrog i ta ga slika uteši. koje uči Rudraka. nepomičan. Njegovo filozofsko i jogističko obučavanje ukupno je trajalo godinu dana. jer u istom času shvati da religija može ublažiti ljudske patnje. budući Buda je mogao da izjavi kako . Ipak. savladava i jogističke tehnike. napušta ga i zajedno sa svojih pet učenika odlazi u Gaju (Gaya). napušta Aradu i odlazi u Rađagrihu (Rajagfha). bogovi bude Sidhartu usred noći i odvode ga da posmatra naga i ružna tela usnulih konkubina. dospevši do k r a j n j i h granica svoje izdržljivosti. zatim »bolesnika.

smrti i ponovnog rađanja. 5 . nredanog kontemplaciji. samo mnogo kasnije. ispunjenom najgorim asketskim mučenjima. samo nema svedoka koji bi ih potvrdio. Sakjamuni. ugrožen i sam život. ali prethodne Sakjamunijeve zasluge i njegova »plemenitost« (maitri) stvaraju oko njega zaštitnu zonu. njegovi učenici bili su zgranuti. i on preobratiti i tako izbaviti. odabrao mesto pod jednim smokvinim drvetom [ašvatha (ašvattha). tako da odoleva napadu. »Smrti«. Ali. u k r a j n j o j liniji Duh života. kojim Bodhisatva namerava da obdari svet. koji je kasnije postao klasičan u budističkoj ikonografiji. desnom rukom dodiruje zemlju. pre no što se predao meditaciji. Ništa mu više od beskrajno raznovrsnih oblika ljudskog iskustva nije ostalo strano — od blagostanja i razočaranja u kulturu. Smrt. Kada je Gautama od jedne pobožne žene primio na poklon skuvani pirinač. Eros. utvara i čudovišta. Propoved zakona Ova mitologija Maraovog napada i iskušavanja potvrđuje Sakjamunijevu apsolutnu moralnu čistotu. što znači da je spasenjem. 3 149. kao što je. i njihov pokušaj ostaje bez uspeha i poraženi Mara se povlači pre smir a j a dana. pošto zaustavi večni ciklus rađanja. uputio se u šumu. zahteva mesto pod drvetom. Sakjamuni je morao da izdrži i napad Maraa. jer je ovaj veliki bog naslutio da će predstojeće neizbežno otkriće spasenja. svih pet ga je istog trena napustilo i krenulo u Benares. pre napuštanja sveta.BUDA 1 NJEGOVI SAVREMENICI 65 je nakon sankhje i joge. ljubav i moć do krajnjeg odricanja verilika lutalice. iskusio i sve slasti prinčevskog života. Buđenje. koji takođe poseduje dosta zasluga. Mara započinje napad zastrašujućom armijom demona. jogističkim »transovima« i isposničkom životu. pozivajući se na svoje prethodno stečene zasluge. Mara. Pri prvom bdenju on prolazi kroz četiri stadijuma meditacije. Zemlja se pomalja s telom do polovine i jemči za Sakjamunijeve reči. okončati i njegovu vladavinu. No. a on. Ficus religiosa] i čvrsto odlučio da odatle ne ustane dok ne postigne »buđenje«. Međutim. stečenih u prethodnim egzistencijama. Zato se tog trenutka oko askete okuplja mnoštvo žena koje svojom golotinjom i drugim čarima pokušavaju da ga navedu na iskušenje. Posle toga on može da sve svoje duhovne snage usredsredi na glavni problem: oslobođenje od patnje. zahvaljujući svom 3 Mara ipak nije nepovratno izgubljen. savladao i askezu. koji mu omogućuju da. priziva »nepristrasnu m a j k u svih bića« i pokretom. Mara onda. na čudotvoran način povraćen hranom. jer će se. istovremeno je i Kama.

Pri drugom bdenju rekapitulira svoje bezbrojne prethodne živote i kratko vreme kontemplira i beskonačni niz tuđih egzistencija. Malo kasnije koleba se i pita da li je uopšte vredno truda nekoga podučavati tako teškoj doktrini. Sva petorica se preobraćaju i postaju »sveti« (arhati). koji će kasnije svi odigrati značajne uloge u razvoju budizma. Ta poseta bila je prilika za mnogobrojne dramatične događaje i . Mladi kralj Magadhe. koje je sačuvala tradicija. Izlaže im četiri »Plemenite istine« — o patnji. Buđenje. koje Buda razašilje na razne strane da propovedaju doktrinu. uspeva da preobrati tri brata Kašjapa. uspeva da nađe onih pet učenika koji su ga bili napustili. obuhvati totalitet svetova i njihovo večno postajanje. odnosno.66 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i »božanskom oku« (§ 158). ukidanju patnje i putu koji ka tom ukidanju vodi (§ 156). »U stanju Probuđenosti« Buda ostaje sedam nedelja. zapamtimo poslednje Maraovo kušanje. Od toga vremena. U istom gradu Buda preobraćuje dva značajna verska poglavara. Bimbisara. o poreklu patnje. navodi ga intervencija Brahme i pre svega uverenost da postoji izvestan broj ljudi koji mogu biti spaseni. umiranja i ponovnog rađanja kojim upravlja karma. To prvo njegovo izlaganje predstavlja »pokretanje točka Zakona«. a istovremeno otkriva i uslove koji su neophodni da bi se dalje nastajanje tih »uzroka« obustavilo. zahvaljujući svom »božanskom oku«. Od legendarnih događaja. na poziv svoga oca. i asketu Mahakašjapu (Mahakašyapa). vatrenih poklonika boga Agnija. Blaženi pristaje da sa velikom grupom monaha ode u Kapilavastu. Odmah potom odlazi u Benares gde. t j .svanuo. Buda mu na to odgovara da će u parinirvanu ući tek kada bude obrazovao učenu i dobro organizovanu zajednicu. Za vrlo kratko vreme zajednica (samgha) počinje da broji oko 60 monaha (bhikhu). Posle izvesnog vremena. Da se na k r a j u ipak na to odluči. a on sam odlazi u Uruvilvu gde. Potom se obraća hiljadi učenika Kašjapa dokazujući im da je čitav Kosmos u ognju strasti i svi oni prihvataju njegovu doktrinu i postaju arhati. a zatim i drugih članova njegove porodice. Malo kasnije dolazi do pokrštavanja sina nekog bankara iz Benaresa. posle niza počinjenih čuda. nazvan kasnije zakonom dvanaest »međusobno zavisnih« »uzroka« (§ 157). brahmana. današnjem Sarnathu i objavljuje im da je postao Buda. Šariputru (Šariputra) i Maudgalajanu (Maudgalayana). Budi i zajednici poklanja jedno pusto mesto za monahe u Rađagrihi. koji taj pakleni ciklus rađanja i ponovnog rađanja čini mogućim. Zatiče ih u jednoj pustari. odnosno zastrašujući ciklus rađanja. preobraćanja se nižu jedna za drugim. pokušaj da Blaženog natera da odmah uđe u parinirvanu. Treće bdenje predstavlja bodhi. jer tom prilikom shvata zakon. pre nego što svetu objavi doktrinu spasenja do koje je upravo došao. Stekao je četiri »Plemenite istine«: postao je »Probuđen« i to u istom trenu kada je dan.

koje je uzrokovalo odlazak Blaženog. Obudovela kraljica moli svog pastorka da i n j u primi u zajednicu. sa uključivanjem žena u zajednicu. da bi se razračunao sa »šestoricom učitelja«. J. učiteljevi suparnici. a preobraćanja. izbila u Kaušambiju 5 povodom jednog beznačajnog monaškog propisa (u pitanju je bilo da li treba ponovo napuniti sud za p r a n j e nužnika kada se isprazni). Međutim. i Devadatu (Devadatta) koji će mu ubrzo postati suparnik. manje ili više značajna. pa su onda i tvrdoglavi monasi bili prinuđeni da popuste. I pored njegovog odbijanja. da šeta po dugi od istoka do zapada. čine deo Budinog izvornog učenja. Saznavši da mu je otac teško bolestan. nastojali su da ga gnusnim klevetama omalovaže. str.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 67 neverovatna čuda. ozlojeđeni ovakvim ponašanjem monaha. napustio je Kaušambi. II. 4 Kao što se moglo i očekivati. Buda udovoljava njenoj molbi. Pri tom izjavljuje da će se. Međutim. budući da je tu odluku doneo protiv volje. Posle kraćeg boravka u Kapilavastuu. 5 Budini biografi. međutim. L'Inde classique.000 na 500 godina. jer ukazuje na to da pojedinosti monaškog ponašanja nije propisivao isključivo Buda. ali monahinjama postavlja strože propise od monaških. ona ga s čitavom svitom dvorskih dama. vraća se u Kapilavastu i uvodi ga među svece. Pošto su i neki od njegovih učenika počeli da čine čuda. mada nam brojni primeri govore suprotno. svojih suparnika. obilazi Šravasti i Vaišali. da se prikazuje u bezbroj obličja. odbili su da im d a j u milostinju. 485. na Anandino zauzimanje. Anandu. ali pošto je bio zamoljen da se u takve stvari ne meša. postaju sve brojnija. poput one koja je. kao načinima preobraćanja. pešice prati do Vaišalija. upravo u to vreme. Za vreme svog boravka u Kapilavastuu Buda uspeva da preobrati oca kao i veći b r o j rođaka. devet godina nakon Buđenja. Još opasnijim su se pokazale sitne zađevice među monasima. među kojima svog budućeg glavnog i »najvernijeg učenika«. Buda ustaje protiv ispoljavanja »čudotvornih moći« (§ 159). lično je bio primoran da počini mnogo veća čuda od svih prethodnih: da iščupa iz zemlje veliko drvo mango. Laici. što ide u prilog zaključku da zabrane sidhija i pridavanje velikog značaja »mudrosti« (prađnja). Na kraju. ili da po tri meseca provodi na Indrinom nebu podučavajući svoju majku. željnih da postanu monahinje. tup. 4 njima. 5* . neprestano govore o njegovim prikaziva- Sukob nije beznačajan. Filliozat. Učitelj je pokušao da izmiri protivnike. t r a j a n j e Zakona skratiti od 1. vraća se u Rađagrihu. ljubomorni na uspehe Blaženog. najstarija tradicija ne pominje ovakve priče.

33 i dalje up. »Ne brini. Mara und Buddha. odgovara mu Blaženi. odmarajući se u svetoj šumi Ćapala. Istog trenutka pojavljuje se Mara podsećajući ga na obećanje da će ući u parinirvanu kada bude dovoljno učvrstio sanghu (sarpgha). u Selu bambusa (Venugrama) i tu dobio tešku dizenteriju. pominju još jednu značajnu epizodu: po povratku iz Vaišalija.68 150. pred Anandom. kao što to možda neki čine. Tome su razlog bile velike nesreće koje su ga zadesile. počinje da hvali lepote toga kraja i raznolike čari »indijskog kontinenta« i pri tom kaže da bi. Devadatu je živog progLitao pakao. ili. po drugim verzijama. pustivši opasnog slona. ako bi ga neko za to zamolio. zlobnice«. sa dvadeset godina definitivno mu se zamonašio sin Rahul. bacivši na njega stenu. o. Ali Ananda sva tri puta ostaje bez reči i Učitelj mu onda kaže da se ukloni. ne prećutavši nijednu istinu. Blaženi u tri maha. ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Otcepljenje Devadate. 6 . str. Uspeo je da prebrodi krizu i Ananda se tome radovao »jer Blaženi neće otići sa ovoga sveta dok Zajednici ne ostavi potrebna uputstva«. str. Burnouf. U toku kišnih sezona propovedi je držao po viharama (manastirima) u blizini gradova. 200 i dalje (preveo već E. Kišni period ~478.). S jednom grupom monaha koji su propovedali strožu askezu Devadata se onda otcepio od zajednice — ali su Šariputra i Maudgalajana uspeli da zavedene odmetnike uhvate i vratć i. Buda ulazi u parinirvanu Izvori nas veoma maglovito obaveštavaju o srednjem periodu Budinog životnog puta. Foucher. 74 i dalje) i drugi tekstovi koje je proučavao Windisch. Na to mu je Buda odgovorio da je o Zakonu već sve rekao. Poslednja preobraćanja. Neki izvori. postavljača zagonetki. Godine ~509. takođe. a zatim. Poslednje svoje godine. str. Iz tog perioda biografi pominju još neka značajnija preobraćanja: preobraćanje nekog Jakše. i to najpre uz pomoć plaćenih ubica. što dokazuje da se Učiteljev ugled rasprostirao mnogo dalje od oblasti u kojima je držao propovedi. sada je on »izlapeli starac« čiji se život primakao kraju i učenicima ostaje jedino da se uzdaju u Zakon. zatim jednog čuvenog razbojnika i jednog bogatog bengalskog trgovca. ostatak godine provodio je. Blaženi je proveo sumorno. Pošto je on to odbio.6 međutim. Devadata je pokušao da ga ubije. prema većem broju izvora. Kada je Buda već imao 72 godine (486. »nećeš još dugo čekati. 303 i dalje. str. Buda je proveo zajedno sa Anandom.« I odriče se svojih preostalih Divydvadana. pre svega propadanje klana Sakja i Šariputrina i Maudgalajanina smrt. ljubomorni rođak Devadata zatražio je da mu prepusti upravljanje zajednicom. obilazeći razne krajeve i propovedajući Dobri Zakon. mogao poživeti još jedan kosmički period ili bar onoliko koliko je do kraja ovoga preostalo. zajedno sa svojim najbližim učenicima. Introduction. pre Hr.

Ali. ćakravartina. . prestonici Mala. Kako je trebalo da 7 Maha-parinibbana-sutta. dostojan pravog kralja. oko njegovog pogreba isplelo se bezbroj legendi. Preobrativši nekog Subhadru. 14. Mali su tokom čitavih sedam dana muzikom i igrom odavali počast umrlome. Njegovo telo. bila je izmišljena da bi se na neki način objasnila Budina smrt. odnosno nekih gljiva koje svinje neobično vole da jedu. ni budistička zajedninca nisu žigosale Anandu. 40. U želji da mu prirede pogreb. Svi do jednoga ostaju nemi. prev. po svoj prilici. Istoga časa zemlja se zatrese. ona bi prvu i drugu tvoju molbu možda odbila. istrajte u svojim naporima!« Potom. 303. Ananda. pri trećem i poslednjem noćnom bdenju. ali ga samrtnik teši: »Prestani. Ali. pre Hrista (odnosno. a njih dvojica odlaze u Papu gde ih kovač Ćunda poziva na večeru koja se sastojala od zgotovljenog svinjskog mesa. između dva drveta. preklinje Blaženog da ne odlazi pre završetka . Ananda. Bilo je to u noći punog meseca kartika. ono što je Marau obećao. moj Ananda!« 7 Zatim od svoga učenika traži da sakupi monahe iz Vaišalija. o. leže u jedan šumarak. a lomača se nije mogla potpaliti pre dolaska učenika Mahakašjape koji je putovao istim putem kojim i Učitelj. Ananda počinje da plače. ali bi treću uslišila. gomile Mala pohrlile su Blaženom. Onda im on upućuje ove poslednje reči: »Vama govorim. Ananda pita Učitelja za razlog ove neobične pojave i kada shvati šta se dogodilo. Kako je moguće da ono što se rodi jednom i ne umre? To nije moguće. Fuše. prestani da plačeš i jadikuješ . »Tvoja je to greška. Epizoda sudbonosne Anandine rasejanosti. Na Anandinu vest. Za sve si samo ti kriv. Kao da se želela postići neka ravnoteža u odnosu na Budinu toliko ljudsku smrt. 8 Maha-parinibbana-sutta. lica okrenuta zapadu. prema drugom predan ju. Da si zamolio Sudbinu. glavom ka severu. leve noge ispružene udesno. samo u razmaku od osam dana. Buda mora da ispuni. nije mogla biti njegova greška. I tako bolestan ipak nastavlja putovanje prema Kušinagari. no iscrpen od napornog pešačenja. na svoj desni bok. nošeno je s kraja na k r a j Kušinagare. Jer. očito povratak bolesti od koje jedva da se bio oporavio. prosjaci: prolaznost je zakon stvari. prolazi kroz četiri stadijuma meditacije i gasi se. Buda saziva vernike i pita ih da li još s u m n j a j u u Zakon i Disciplinu. To jelo izaziva kod Blaženog krvavu dijareju. str. V. što ide u prilog tumačenju da je epizoda iz apologetskih razloga umetnuta u tekst. kao što je izabrao okolnosti u kojima će se roditi. III. o. .BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 69 dana. . pre nego što će biti kremirano na lomači od sandalovog drveta. To što ipak nije tako učinio. 487).« 8 Zatim pred svima hvali Anandinu odanost i uverava ga da će postati svetac.kosmičkog perioda. monasi. novembra 478. mogao je beskonačno produžiti i svoj život. umotanom u bezbroj plahti i potopljenom u korito sa uljem. ni legenda.

koji se sasvim opravdano poredi sa istovremenim duhovnim procvatom u Grčkoj. bio je to isti problem koji su postavile i prve Upanišade (§ 80) i koji će zauvek ostati u središtu indijske misli. koristili su mnogostruka i raznovrsna sredstva. Da bi to postigli. lomača se upalila sama od sebe. Tako. Ponekad budistički i đainistički tekstovi navode samo doktrine ne pominjući imena njihovih autora. Verska sredina: lutajuće askete Početkom VI veka religija i filozofija Indije u slivu reke Ganga doživljavaju period izuzetno plodnog razvoja. Vrlo je verovatno. istovremeno razočarani koliko ništavnošću ljudske egzistencije toliko i doktrinom koju je implicirao brahmanski ritualizam. na primer. i budući da su ih budisti i đaine nadjačali. odnosno do jednog preteranog nihilizma ili vulgarnog materijalizma. Mali su pokupili i odneli sve njegove kosti. u stvari. na k r a j u su pristali da kosti podele na osam delova. orgija. među kojima su se mogli sresti jogini. nad urnom i pepelom lomače podignute su stupe. postojale su bezbrojne grupe šramana (šramanas) (»pregalaca«. ali samo u fragmentima. one su najčešće namerno deformisane i izvrgnute ruglu. Prema legendi. vračevi. koji je prema karmanu trebalo da transmigrira: da li se radilo o nepostojanom psihičkom organizmu ili o neuništivom i besmrtnom »Sopstvu«? U suštini. neophodno je bilo da prisustvuje bar kremiranju Blaženog. ali. pali: samana). pa čak i materijalisti i nihilisti. i susedni narodi su zatražili svoj deo posmrtnih ostataka da bi na njima mogli podići stupe (stupas). zaplašeni njihovim savezom. Međutim. međutim. Posle tog čina. lutajućih asketa [parivrađaka (parivrajaka)]. delimično su zavisila od vrednosti pridavane agensu. 151. Sredstva. U prvom trenutku Mali su im se suprotstavili. Brahmađalasuta (Brahmajalasutta) donosi poduži katalog dok- .70 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stupi na čelo zajednice. Neki tipovi lutajućih asketa poticali su još iz vedskih i postvedskih vremena. parajogičkih ekstaza ili empirijskih analiza materije do najnerazumljivije metafizike. izuzev imena. dijalektičari (»sofisti«). Ono što su nastojali da shvate i nadvladaju bio je mehanizam transmigracija i ono misteriozno što taj mehanizam pokreće (karman). Pošto je Blaženi umro na njihovom području. Budina stopala su izvirivala iz kovčega sve dotle dok im veliki učenik nije odao počast dodirnuvši ih svojim čelom. O većini njih. preteče Ćarvaka i Lokajata. Pored vernika i mistika. sledbenika brahmanske tradicije. Na njihove doktrine nailazimo u budističkim i đainističkim tekstovima. za koja su se opredeljivali. da su svi ti šramani napuštali svet. Nad tim relikvijama. ne znamo gotovo ništa. počev od najstrože askeze.

Ovaj katalog nam je posebno dragocen zbog toga što će kasnije neke od tih inkriminisanih doktrina prihvatiti i razvijati razne budističke škole. Samanjnjaphalasuta (Sâmannaphalasutta) (Digha. odnosno Mahavira. večni Brahman njegovim nepostojanim kreacijama. O najvažnijim od njih. Jedne prihvataju beskonačnost sveta.« (rezime: J. ađivikama. konačno ili beskonačno. L'Inde classique. U mnogim šutama opisani su Budini susreti sa paribađakama (paribbâjaka). Jedna grupa asketa bavi se razmatranjem budućih ciklusa predviđajući postajanje sopstva posle rastapanja tela. poštovan kao svetac. osuđeno da pati. odnosno »tela«. na primer. treba podvući da je njihov uticaj na njegovu metodu meditacije bio veoma veliki. II. . kao sećan j a na prethodne egzistencije. I. zamera što su suviše zaslepljeni sopstvenom askezom i s nipodaštavanjem gledaju na ostale. Purana Kasapa (Purana Kassapa) je izgleda negirao vrednost svakog delanja. Agnostici zaobilaze sva pitanja. i pored toga što ih je. Sledeća dva su Maskarin Gosala i Nigantha Nataputa (Nàtaputta). Osim već pomenutih. To sopstvo može biti svesno. a Sanjđaja (Sanjaya) verovatno skepticizam. Ađita Kešakambala (Ajita Kešakambala) je propovedao materijalizam. pa čak i uobličeno. On im. Neke doktrine sude o sopstvu i svetu kao o produktima lišenim uzroka. ali tekstovi više ističu odgovore Blaženog nego doktrine i običaje njegovih savremenika. Filliozat. Neke opet identifikuju sopstvo s telom i polazeći od te postavke smatraju ga nepostojanim. Ili pak. što veruju da su postigli cilj i zadovo- . obožavan od mnoštva ljudi i da je već poodmaklih godina. vatre. 512). čudnotvornih moći. str. znači strano domenu oblika. druge njegovu konačnost [ . itd. tako i u moći koncentracije. »slavan osnivač sekte«. zemlje. O svakom od njih se kaže da je bio »vođa zajednice«. uz pomoć psihičke discipline (kakvu predstavlja već joga sa samadhijem). ili ni svesno ni nesvesno. Neke dokazuju čas večnost. izvori su nam sačuvali i imena nekoliko sekta. sanskrit: atman] i sveta sticanjem. ono je nesvesno. ovog poslednjeg budistički izvori jedva i da pominju iako je među Budinim savremenicima bio najznačajnija verska ličnost. biće govora u sledećim glavama.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 71 trina: »Neke od njih predstavljaju spekulacije o prethodnim ciklusima t r a j a n j a dokazujući večnost sopstva [ata (ata). blizak materijalizmu Ćarvaka. ili ni uobličeno ni bezoblično. ] . Što se tiče Gautaminih učitelja. prevazišao. odnosno Mahavirinim vernicima. Kakuda Katjajana (Kâtyâyana). Arada Kalame i Rudrake. . đainama. suprotstavljajući. patnje i života]. vetra. jer je izbegavao bilo kakvu diskusiju. na primer. Budinih savremenika. kako u inteligenciji. večnost sedam »tela« [kaja (kàya). zadovoljstva. i negira se u potpunosti. vode. čas nevečnost. Osim doktrina nepoznatih autora. čiji je glavni vođa bio Maskarin Gosala kao i o nigranthama (»Oslobođenim spona«). 47 i dalje) navodi još šest učitelja.

Mahavira je samo bio poslednji iz izmišljenog niza tirthankara (Tirthamkara). odrekli su se sveta i osnovali versku zajednicu. najavljuju spasenje«. 43 i dalje. a takav isti. Obojica su pripadala kasti vojničke aristokratije [kšatrijama (ksatriya)] i ispoljavala antibrahmanističku tendenciju. i to najpre kao princ. pre nego što će dostići nirvanu.72 ISTORIJA VEROVAN. legenda kaže da je živeo milijarde godina. milosrđe. Legendarne biografije ostalih tirthankara. 169 i dalje. Što se tiče dvadeset trećeg tirthankare. a zatim. U đainističkom kultu i mitologiji Paršva i danas zauzima izuzetno značajno mesto. pohodio iste krajeve i dolazio u dodir sa istim svetom. III. Mahavira i »Izbavitelji sveta« Iako je Mahavira bio Budin savremenik. itd. prihvaćeno je da mu treba priznati izvesnu istoričnost. odnosno. I. Paršve (Paršva). Nije nam poznato zbog čega je zaobišao ovog svog najmoćnijeg i najoriginalnijeg suparnika. jedinog koji je uspeo da organizuje versku zajednicu koja se održala do naših dana. Razvojni putevi i duhovne orijentacije dvojice učitelja imaju izvesnih sličnosti. jer su poricali postojanje vrhovnog božanstva i karakter otkrovenja Vedama i izjašnjavala se protiv uzaludnog i okrutnog žrtvovanja. zaključno s dvadeset drugih slede približno isti model. 8 Ud. izraženu već i u prvim Upanišadama. i budisti su veoma rano objavili poduži niz Buda. što preteranu važnost pridaju svojim podvizima. doslovno »onih koji pripremaju prelaz na drugu stranu reke«. Dialogues. Rišabhu (IJsabha) il Adišvaru (Adišvara). Obojica su se pokazala kao prvorazredni »jeretici«. bio je i Mahavirin život: svi su oni bili prinčevskog porekla. napustio je svet u tridesetoj i. pošto je ovladao svim znanjima i osnovao osam zajednica. 10 Kassapa-Sihanadasutta (Digha. »prvobitnog učitelja«. đainizam ne počinje Mahavirinim propovedima. već unutarnja disciplina. po svojim doktrinama koje ostaju međusobno nepomirljive. 39 i dalje). konačno.TA I RELIGIJSKIH IDEJA ljavaju se njime. Dialogues of the Buddha. vladanje sobom i oslobođenost duha od sujeverja i automatizama. Buda ga nikad nije sreo. I. 11 Za prvog iz niza. Rođen kao sin nekog kralja iz Benaresa. transformisan u paradigmu.umba. 9 Pri tom izjavljuje da ono čime se odlikuje pravi samana ili brahman nije uopšte njegov spoljašnji izgled. Ali.rika Sihanadasutta (Digha. Rhvs Davids. na planini Kailasa. 250 godina pre Mahavire. s . razlikovali su se po temperamentima i. 234 i dalje) 11 Ali. u m r o je na jednoj planini kao stogodišnjak. 10 152. njegovo ispaštanje i fizičko mučenje. »pregalaca koji krče put. Za razliku od budizma. III. kao asketa.

Moglo bi se reći da broj određuje njegov sistem (Subrig). supruge jednog brahmana. pet vrsta ispravnog saznanja. kao pri rođenju Bude i Zaratustre. Sledećih trideset godina nastaviće da živi kao lutajući asketa. nedaleko od današnje Patne. Ali legenda njegovo rođenje smešta u tradicionalni okvir rođenja svih »Izbavitelja sveta«. zatim se ženi devojkom plemenita roda i ona mu rađa sina. kao ličnosti. Po nekima je to bilo 468. Vardhamana razdeljuje sva svoja dobra. Umreće u Pavi (Pava). 153. poput Bude. kao i Budina. »odeven u vazduh«.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 73 Mahavira je bio sin Sidharte. blesak svetlosti obasjava tu noć. — u svakom slučaju u nirvanu je ušao nekoliko godina pre Bude. po kojem dvadeset četvrti i poslednji predodređeni tirthankara odlučuje da siđe na zemlju da bi obnovio doktrinu i popravio moral zajednica koje je osnovao Paršva. po krajevima Magadhe. kao i neke epizode iz njegovog razvojnog puta. koja je pripadala vladarskoj porodici iz Magadhe. napušta svet i oblači odeću lutajućeg askete. Inkarnira se u utrobi Devanande. a trinaest meseci kasnije odbacuje i tu odeću. . uz dozvolu starijeg brata. vođe jednog plemenitog klana. a po Jakobiju (Jacobi) i Šubrigu (Schubrig) 477. Ange i Videhe. živi najpre prinčevskim životom. na obali reke pod drvetom sala postiže »sveznanje« i dobija ime dina (jina) (»pobednik«) po kojem će se kasnije njegovi vernici prozvati đainama. U njemu se zapravo pominju tri vrste svesti. pre Hr. posle dugotrajnog samomučenja i dva i po dana usredsređivanja. tradicije koju mu je predao Paršva. periode monsuna provodiće u okolini nekog grada. i Trišale. Đainistički kanon utvrđen je između IV i III veka pre Hr. Đainističke doktrine i prakse 0 Mahaviri. ne znamo gotovo ništa. ali su neki njegovi delovi mnogo stariji i moguće je da čuvaju izvorne učiteljeve reči. Ono što izgleda da karakteriše Mahavirino učenje jeste njegovo posebno interesovanje za strukturu prirode i strast prema klasifikacijama i brojevima. tradicionalna indijska mitologija. Kao i ostali vernici. posle smrti roditelja. I. to je prva novina koja ga odvaja od tradicije.. Ali. trinaest meseci provodi u najstrožoj askezi i meditaciji i konačno. u sedamdeset drugoj godini života.. Nag. Niz proročanskih snova najavljuje dvema m a j k a m a rođenje spasitelja — ćakravartina. Njega će najčešće i dalje nazivati Mahavirom. »Velikim junakom«. koja uzdiže njegovo rođenje. sa trideset godina. Mitologija. jedne letnje noći. Datum njegovog »ulaska u nirvanu« i danas je sporan. no voljom bogova njegov embrion se prenosi u utrobu princeze od Magadhe. Dele dobije ime Vardhamana (»Prosper«) i. u stvari je. propovedajući svoju doktrinu dolinom reke Ganga.

S tog razloga monah je morao. četrnaest stadijuma duhovnih vrednosti. međutim. jeste panpsihizam: sve što na svetu postoji. a zabranjeno mu je bilo i da izlazi pre zalaska sunca — da se ne bi izložio opasnosti da usmrti neku životinjicu. pet vrsta tela. pa čak ni da j o j prida i n a j m a n j i religijski značaj. Mahavira negira postojanje Boga. osim oslobođenima duhom. u stvari. kako od Paršve. Osim toga. i na pretklasičnu sankhju i jogu (139 i d.). a. postiže nizom meditacija i koncentracija jogističkog tipa 12 koje čine oslonac askeze i predavanja. koje su izrazile i Upanišade. dok hoda. ali nisu besmrtni. u nekoj vrsti Empireja. ima dušu. odnosno svega što postoji unutar tri carstva na svetu. osam vrsta »karmičke materije«. jer on stvara karmičku materiju. Paradoksalno je da doktrina koja postulira panpsihizam i objavljuje apsolutno poštovanje života. tako i od Bude. štaviše božansku zajednicu. kao i obustavljanjem svakog njegovog novog priliva. ne samo životinje. ne uspeva da posveti ljudsku egzistenciju. Razume se da su 12 Izvesne tehnike savršeno odgovaraju tradicionalnoj klasičnoj jogi koju je kasnije fiksirao Patanjđali (§ 143). da čisti ispred sebe. Taj pesimizam i akosmički »spiritualizam« podsećaju na izvesne gnostičke škole (§228). Oslobođenje (mokša) postiže se prekidanjem svakog kontakta s materijom. da duša. to verovanje u panpsihizam povlačilo je za sobom mnogobrojne tegobe. Svim postojećim stvarima upravlja karman. dalje § 190): naime. . razlikuje strogim asketizmom koji je njegovim vernicima između ostalog nametao da idu nagi i mnoge druge zabrane. a isto tako beskonačan je i b r o j duša. po njemu. itd. ono se. odnosno odstranjivanjem već apsorbovanog karmana.. Kosmički ciklusi beskonačno se ponavljaju. koja ističe njegovu arhaičnu strukturu.74 sedam principa ili kategorija. Mahavira se. kamenje. Na primer. ali ne i bogova: oni. oslobođena »karmičke materije«. Ni Kosmos ni život nemaju ni početka ni kraja. đainizam priznaje samo duhovno i transkosmičko blaženstvo (videti. s njima komunicira obrazujući čisto duhovnu. itd. neku vrstu psihotelesnog organizma koji se vezuje za duh i nagoni ga da transmigrira. koje zaslužuju da ih duša smatra vrednim ili bezvrednim. Karakteristična odlika đainizma. Izražavajući istovetni pesimizam i omalovažavanje života. »poput strele« uzleće u vrhunske sfere Univerzuma i da tamo. nalazeći sebi slične. već i biljke. uz veća odstupanja. šest tonova ili boja [ l e š j a (lešya)]. A budući da je poštovanje života u đainizmu bila prva i najvažnija zapovest. kapi vode. Poštovanje života. žive u izvesnom blagostanju. Kao što bi se moglo i nredvideti. Karman igra odlučujuću ulogu. koncentracija (dhjana) sastoji se od usredsređivanja psihomentalne aktivnosti »na jednu jedinu tačku«. k r a j n j e potcenjuje ljudski život i smatra najuzvišenijim primerom samoubistvo glađu.

Etimologija termina ađivike još nam je nejasna. monasi i monahinje su živeli lutalačkim životom. Svojim magijskim plamenom ubio je jednog od svojih učenika. pored brojne zajednice laika. Ali je monaški život bio dostupan svakom detetu. tako i među laicima. idu nage. Napadane i od budista i od đainista. Sudeći po nekim biografskim aluzijama. činile žene. postao voda ađivika. da će govoriti istinu. još više iznenađuje podatak da su ubedljivu većinu. Osim ovako velikog broja monaha. Ađivike i svemoć »sudbine« Buda je Maskarina (Makhalija) Gosalu smatrao svojim najopasnijim suparnikom. a potom. metlicu da čisti ispred sebe i komadić muslina kojim će pokrivati usta dok bude govorio (verovatno zato da ne bi progutao nekog insekta). iznosio 14. U vreme Mahavirine smrti. prema nekim učiteljima. predanje kaže. b r o j monaha je. pre Hr. Gosala je najpre. sačuvanih u knjigama protivnika. 154. nekoliko godina upražnjavao askezu. Osim nekoliko citata. Posle nekoliko godina učenja. kao Mahavirin učenik i sledbenik. . pod uslovom da je bilo dobrog zdravlja. iskušenika je posvećivao učitelj i tom prilikom novi vernik je morao da položi sledećih pet zaveta: da će čitav život provesti u odricanju. izuzimajući četiri monsunska meseca. da neće ništa posedovati ni sticati i da će ostati čedan. kako među adeptima. veliki b r o j žena. kao monasi.000 a monahinja 36. naime da su otkrivale religijski put koji im je uskraćivala brahmanska ortodoksija. monahinje nisu mogle dostići oslobođenje zbog toga što im se nije dozvoljavalo da.BUDA I NJEGOVI SAVREMENICI 75 oslobođenje mogli očekivati samo monasi i monahinje.000. Međutim. Smatra se da se Mahavira pre svega obraćao sredini iz koje je i sam potekao. potvrđuje i najstarija tradicija. Tokom čitave godine. podražavajući u svemu Mahavirin život. od njihovog kanona ništa nam nije sačuvano. što među laicima.) posle jednog nadmetanja s Mahavirom i od njegove kletve. sačuvanim u budističkim i đainističkim tekstovima. doktrine i prakse ađivika teško se mogu rekonstruisati. što među monahinjama. Stoga se može pretpostaviti da su i žene iz tih krugova u Mahavirinoj doktrini nalazile učenje koje je poniralo u najdrevniju indijsku duhovnost. Međutim. bio je moćan čudotvorac. Zna se ipak pouzdano da je reč o dosta starom pokretu koji je nekoliko generacija prethodio i budizmu i đainizmu. Tada je dobijao čanak za milostinju. taj podatak je utoliko neobičniji što. plemenitoj i vojnoj aristokratiji. umro je (verovatno negde između 485—84. već od osme godine. ovladavši čudotvornim moćima. koji je verovatno ipak nešto uvećan.

Prema jednom budističkom tekstu Gosala je smatrao da »nema ni uzroka ni motiva iskvarenosti bića. sve individue. starijem i od Mahavire i od Gosale. . ništa nam nije sačuvano. Makhali Gosala zauzima posebno mesto na horizontu indijske misli: deterministička koncepcija koju je zastupao. ili je pak bio do vrata ukopavan u zemlju. ađivike su išle potpuno nage. ni energija [ . ni ljudska snaga [ . sve evoluira snagom sudbine. Sam čin inicijacije bio je arhaičnog karaktera: iskušenik je morao ili da ispeče ruke stisnuvši neki vreli predmet. Mnoge su sebi gladovanjem oduzele život. Od duhovnih tehnika ađivika. bez prinude. pri čemu mu je kosa. ađivike. bez napora. 280 i dalje. sve što živi postoji bez ičije volje. Ne postoji ni uzrok zbog kojeg su bića pročišćena. ] . Renu). ona su pročišćena bez uzroka i bez motiva. up. 14 13 Predložio je klasifikaciju bića prema broju njihovih čula i dao je osnovne konture jednoj doktrini transformacija u Prirodi (parinamavada). .400. oslanjajući se na precizne informacije koje je dobio proučavajući periodičnost biljnog života. . to sudimo po izvesnim aluzijama na neku vrstu nirvane koja se može porediti s najvišim Nebom drugih mističnih škola. Buda je takav fatalistički determinizam smatrao zločinom i zato Makhali Gosalu napadao više od bilo kog drugog među svojim savremenicima: doktrinu fatalnosti smatrao je najopasnijom. e. « (Samanjnjaphalasuta. A. ] . »sudbina«. vlas po vlas. 14 Oko X veka n. Kao i sve lutajuće askete. bila čupana iz glave. . ni prinuda [ . . . podstakla ga je da proučava prirodne pojave i zakonitosti života. . kao i čitava Indija. History and Doctrines of Ajivikas. bića su iskvarena bez uzroka i bez motiva. »Čovekov napor je uzaludan«. Bachain. hranu su prosile i podvrgavale se veoma strogim propisima u pogledu ishrane.000 eona (mahakalpa) i nakon tog ciklusa oslobođenje nastupa spontano. L. Drugim recima. 54. Čitav njegov sistem sadržan je u jednoj jedinoj reči: nijati (niyati). bez energije. slučajnostima. osnovna je njegova poruka. Sigurno je da su imali svoje asketske tradicije i svoje recepte meditacije. međutim. Gosala je odbacivao panindijsku doktrinu karmana. »fatalnost«. Sva bića. usvajaju bhakti i stapaju se s višnuitskom sektom Panjćaratra. niti čin po drugima. samim stanjem s t v a r i . Po njemu svako biće treba da prođe svoj ciklus od 8. . 13 Prema jednom običaju. . sva stvorenja. str. ne postoji ni ljudski čin.76 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Ono po čemu se Gosala razlikovao od svojih protivnika bio je strogi fatalizam. L. prev. Ne postoji ni čin po sebi. ] niti ljudska hrabrost.

. na primer. nagradom za učinjena dela. Takav tip pobožnosti karakierisao je »popularni budizam«. To njegovo ćutanje dosta rano je omogućilo različite interpretacije. koji su prihvatali Budino učenje. Ne samo da je odbijao da raspravlja o filozofskim problemima. simpatizera. Što se tiče kosmologije i antropogonije. ali se. u vezi s tehnikom meditacije koje vode nirvani i sa »oponašamjem Bude« (što se nazivalo budologijom). Svojim verovanjem u Budu i nesebičnim ponašanjem prema zajednici sticali su »zasluge« kojima su sebi. odnosno da se neprestano stvara . I upravo zato što se rekonstruisanje Budine »autentične poruke« u celini čini nemogućim. već da on neprekidno postoji. o životu sveca po ulasku u nirvanu. Još za života Blaženog. monasi su delili neke osnovne ideje.. postojao je i veliki b r o j laika. Budistička zajednica (sangha) je od samog svog nastanka bila organizovana na izvesnim monaškim propisima (vinaja) koji su joj osiguravali jedinstvo. u jednom od krajeva. obezbeđivali srećniju egzistenciju sa boljom reinkarnacijom. pri tom. nisu odricali svetovnog života. rituala i književnih i umetničkih dela koja je inspirisao. § § 229 i dalje). po njemu. Usmeno prenošenje učenja Blaženog i sastavljanje Kanona postavili su brojne probleme i uzaludno je nadati se da će oni ikada biti rešeni na zadovoljavajući način. u vezi s transmigracijom. Buda nikada nije želeo da svom učenju daje odlike sistema. U suštini. pored monaha. već se nije izjašnjavao ni o mnogim bitnim pitanjima svoje doktrine. očigledno je da svet. čiji je značaj u istoriji azijskih religija neobično veliki zbog mitologija. nije stvorio nikakav bog. moglo bi se reći da se Buda suprotstavljao kako kosmološkim i filozofskim spekulacijama brahmana i šramana. tako i raznim metodama i tehnikama pretklasične sankhje i joge. preterano je o najstarijim tekstovima suditi kao o njegovoj iz osnova modifikovanoj doktrini spasenja. a potom izazvalo i pojavu raznih škola i sekti. niti pak zao duh (kao što s m a t r a j u gnostici i manihejci. Čovek pogođen otrovnom strelom . U pogledu doktrine.XIX POGLAVLJE BUDINA PORUKA: OD UŽASA VEČNOG POVRATKA DO BLAŽENSTVA NEIZRECIVOG 155. up. nikakav demijurg.

od čega joj je bio šiljak. ] . sve je patnja. . bolest je patnja. kao na primer: da li je Univerzum večan ili nije? konačan ili beskonačan? da li je duša isto što i telo ili je nešto drugo? da li Tathagata postoji posle smrti ili pak ne postoji? itd. . Biti razdvojen od onoga što se voli [ . da li je to neki kšatrija ili brahman [ . Buda mu na to odgovara pričom o čoveku pogođenom otrovnom strelom. Prihvatiti ono što se ne voli. To izvrsno ilustruje čuveni dijalog s Malunkjaputom (Malunkyaputta). smirivanju. ne dam da mi je izvade sve dok ne budem znao iz kakvog je luka odapeta [ . ] . Zapravo. što ne doprinosi obustavljanju želja. a to su četiri plemenite istine [Madđhimanikaja (Majjhimanikaya) I. Izrekao ih je neposredno posle »Buđenja«.« I čovek umire ne saznavši ništa od onog što je želeo da sazna. Zašto je Buda odbijao da raspravlja o ovim stvarima? »Zato što to nije korisno. »rođenje je bol. Za Budu. . znači patiti.78 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i dobrim i rđavim delima ljudi. Malunkjaputa je zamerao Blaženom što ne daje odgovore na neka pitanja. 156. . u svom prvom govoru u Benaresu pred petoricom svojih učenika (§ 149). prosvetljenosti. Buda od učitelja prve preuzima i razvija njihovu analizu. dubokom poniranju. a ako ne zna. da to i prizna. niti odricanju od njega. ] . od kakve je niti luk bio [ . . . mali ili srednjeg rasta. ideju o Sopstvu (puruši). . Četiri »Plemenite istine« i »Srednji put« Te četiri »Plemenite istine« čine srž njegovog učenja. kao i za većinu indijskih postupanišadskih mislilaca i vernika. Prijatelji i rođaci mu dovode lekara. ] . a njeno poreklo treba tražiti u drevnim koncepcijama o postepenoj dekadenciji sveta koja dovodi do njegove periodične rekreacije. ali odbacuje teorijske postavke i jednih i drugih. već i čitav Univerzum propada. nemati ono što se želi. (To je panindijska ideja. nirvani!« Na kraju Buda podseća Malunkjaputu da je on učio ljude samo jednoj stvari. iz kog je sela ili grada. ali čovek uzvikuje: »Ne dam da mi strelu izvade pre nego što saznam ko me je ustrelio. pre svega. znači patiti. a tako će umreti i svaki onaj koji odbija da pođe svetim putem pre nego što reši ovaj ili onaj filozofski problem. što nije vezano za svetački i duhovni život i zato što ne doprinosi stvaranju građenja prema svetu. . smrt je patnja. je li visok. . Prva istina govori o patnji ili bolu (pali: dukha). Kada se neznanje i gresi nagomilaju. a od jogina kontemplativne tehnike.) Što se tiče sankhje i joge. . iz kakve je porodice. ] . Njegovo odbijanje da se prepusti spekulacijama bilo kog reda — kategorično je. . kakvo je pero bilo na streli [ . starost je patnja. ne samo da se ljudski vek skraćuje. Malunkjaputa moli učitelja da mu tačno odgovori šta misli o svemu tome. 426].

BUDINA PORUKA 79 Ukratko. ni ta želja. i u smislu uslovljenog stanja (Visuddhimagga. potom odlučuje da ih otkloni i na k r a j u nudi pogodna sredstva kojima se ona može otkloniti. »Srednji put« se drukčije naziva i »putem od osam članova«. Rahula. 8) pravilne koncentracije. str. Buda se neumorno vraća na osam pravila »Puta«. podložna promeni. četvrta istina otkriva puteve koji vode otklanjanju patnje. I. Formulišući četiri istine. Dukha su upravo zbog svoje nepostojanosti. u stvari. 1 Kao što ćemo kasnije videti. Treća plemenita istina obznanjuje da se oslobođenje od boli (dukha) sastoji u otklanjanju apetita (tanha). odnosno dukha« (Mađđhima. pa čak i izvesna stanja duha. Pošto je najpre odao hvalu duhovnom blaženstvu takvih jogističkih stanja. 5) pravilnog življenja. . u k r a j n j o j liniji. izbegava dve krajnosti: traganje za srećom putem čulnih zadovoljstava i. 301) 1 Budistička sholastika je razlikovala dukha u smislu obične patnje.Up. 6) ispravnog nastojanja. ostvarena meditacijom. kako je sve u krajnjoj liniji »uslovljeno«. budući i sama jedan »apetit«. up. Ona. koja može voditi samoubistvu. zapravo. Tako. jedan tekst Mađđhimanikaje (I. najčešće prevođen sa »bol« ili »patnja«. četvrta istina. Budinu terapiju. objašnjavajući ih na različite načine. opisana su kao dukha. Zapazimo da se i želja za samoponištenjem osuđuje zajedno sa ostalim oblicima ispoljavan j a »žeđi«. Otkriva ga u želji. I najzad. dukha. 499. str. L'Enseignement du Bouddha. mnogo šire značenje. Ono je ravno nirvani. 141). Ta »žeđ« ili želja neprestano traži nova zadovoljenja: postoji želja za čulnim uživanjima. . 3) pravilnog govorenja. Napomenimo da termin dukha (dukkha). Ali. u smislu patnje uzrokovane promenom. budući da se obraćao različitim sredinama. ima. 4) pravilnog delanja. Buda svodi »ja« na kombinaciju od pet agregata (skandha) fizičkih i psihičkih sila i navodi da su tih pet agregata. na primer. jedno od imena za nirvanu je i »gašenje žeđi«. traganje za duhovnim blaženstvom kroz preterano strogi asketizam. 41. Buda primenjuje jednu metodu indijske medicine koja n a j p r e utvrđuje bolest. sačinjava. Buda i za njih kaže da su »nepostojana. U stvari. jer ne zaustavlja večni krug transmigracija. podrazumeva patnju« (Mađđhima. Zapravo. u stvari. kontakt s bilo kojom od pet skandha.3 Druga plemenita istina otkriva poreklo patnje (dukha). s tekstovima koje navodi Rahula. Različiti oblici sreće. apetitu ili »žeđi« (tanha) koja determiniše reinkarnacije. želja za obnavljanjem i želja za ugasnućem (ili samoponištenjem). zatim otkriva njene uzroke. 2) pravilnog mišljenja. sve je i dukha. 40). str. I. ne predstavlja rešenje. 90). Ponekad ih i razvrstava prema onima kojima su upućena. tanhakhaja (tanhakkhaya). ona prepisuje recepte kojima se leči bolest egzistencije i ta metoda je poznata pod imenom »Srednji put«. jer se sastoji od: 1) pravilnog (ili ispravnog) stava ili pogleda. ono što je suprotno tome. 7) pravilno usmerene pažnje.

kleveta i uopšte od bilo kakve grube. Moglo bi se nabrojati mnogo tekstova koji objašnjavaju šta se pod ovim formulama 3 podrazumeva. pravilnog delanja i pravilnog življenja. krađu. sanskrit: pradnjaj. kao i od praznog brbljanja. odnosno saznanja. svesnu i nesvesnu. na još dinamičniji način od prethodnog. 6—8): ispravnog nastojanja. itd. dakle. Ti »agregati« ili »skupine« ukratko predstavljaju materijalni svet i ljudsku uslovljenost. ispravno govorenje označava uzdržavanje od laži. ne može svrstati u »agregate«. bezličnost (pali: anata) stvari i u isti mah bezličnost sopstvenog bića. 4) psihičke tvorevine (sanskara). 2) mentalnu disciplinu (samadhi). koje sadrže psihičkti. već da u potpunosti deli njihov način postojanja. 157. Ispravno življenje isključuje zanimanja koja su škodljiva za druge. sažima i ilustruje niz međusobno povezanih uzroka i posledica koji upravljaju ciklusom života i ponovnog rađanja.80 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i definiše budističko učenje kao: 1) etičko ponašanje (sila). 2) osete (koji se stvaraju u kontaktu s čulima). ona je rezultat prva dva pravila: pravilnog stava ili pogleda i ispravnog mišljenja. pravilno usmerene pažnje i pravilne koncentracije. jer kosmički totalitet i psihomentalna aktivnost sačinjavaju jedan jedini i isti Univerzum. jer predstavljaju suštinu budističke poruke. Pravilo ispravnog delanja zabranjuje budisti uništavanje života. ružne i zlonamerne reči. 3) mudrost [ p a n j n j a (panna). 3 . Reč je o asketskim vežbama jogističkog tipa. poznat pod imenom međuNa primer. nezakonite seksualne odnose. Taj obrazac. Mentalna disciplina (samadhi) se. Bespoštednom analizom Buda je pokazao da se sve što postoji na svetu može svrstati u pet kategorija. u ovom slučaju podrazumeva upražnjavanje triju pravila (br. 3) percepcije i pojmove koji proističu iz oseta (tj. Što se mudrosti (prađnja) tiče. na kojima ćemo se kasnije više zadržati. poput vedantinca. sastoji od upražnjavanja triju poslednjih pravila »Osmočlanog puta« (br. na primer. »Osmočlanog puta«. pa se. Nepostojanost stvari i doktrina anate Meditirajući o prvim dvema plemenitim istinama — bolu i poreklu bola — monah otkriva nepostojanost. prema tome. 3—5). »nesastavljena«. itd. ogovaranja. a pre svega duha (manas) čije je sedište u srcu i koji organizuje čulna iskustva. aktivnost. 5) misli (viđnjana). On ne saznaje. »skupina« ili »agregata« (skandha): 1) skup »privida« ili svega onog što se opaža (koji sadrži sveukupnost materijalnih stvari. da je zalutao među stvari. Etičko ponašanje. proizvedena sposobnostima čula. orfičara ili gnostika. zasnovano na ljubavi i saosećanju prema svim bićima. čula i njihove objekte). Jedino je nirvana neuslovljena. Jedan drugi čuveni obrazac. naime pravilnog govorenja. kognitivne fenomene).

slagao bi: osim toga.) zaključuje: »verovati u postojanje . 138. A da je odgovorio da »Sopstva« nema. posle smrti biću to što je stalno. a ove pak uslovljavaju psihičke i mentalne fenomene i tako redom — ponovo do želje. U jednom od svojih govora Učitelj izjavljuje da je »potpuno bezumna« svaka doktrina koja tvrdi: »ovaj Univerzum je ovaj atman. Navedeno prema L. negira ili bar prećutkuje postojanje takvog principa.« 5 4 8 Majjhimanikâya. negirati ga. proglasio bi ga pristalicom »anihilističke teorije«. kao i sankhja i joga. vitalnog principa (diva). sadrži dvanaest faktora (»članova«) od kojih je prvi neznanje. 6 . a sada ga više nemam« (Samjuta-nikaja. de la Vallée-Poussin. Međutim. što opstaje. Već su spekulacije Brahmana i Upanišada. Ova metoda analize i klasifikacije nije Budino otkriće. stvaralo je probleme. Osim toga.BUDINA PORUKA 81 sobno uslovljenog nastajanja [pratitjasamutpada (pratityasamutpada). Zbog toga je Buda u više mahova odbio da odgovori na pitanja u vezi s postojanjem ili nepostojanjem atmana. veliki broj tekstova za koje se smatra da gdražavaju izvorno Učiteljevo učenje poriče realnost ljudskog bića (pudgala). tačnije do seksualne želje. što traje. U stvari. Vaććhagota bi ga svrstao među pobornike »eternalističke teorije« (odnosno načinio bi od njega filozofa. ali sposobnog da se oslobodi i dostigne nirvanu. A Buda. 108. znači pasti u jeres potpunog predavanja smrti. pali: patiććasamuppada (paticcasamuppáda)]. želja i egzistencija su međusobno zavisni i dovoljni da objasne neprekidan lanac rađanja. Komentarišući ovu čuvenu epizodu. Tako je jednom prilikom i lutajućeg vernika Vaććhagotu ostavio bez odgovora kada mu je postavio takvo pitanje. S druge strane. kasnije je Anandi objasnio zašto je tako učinio: da je odgovorio da »Sopstvo« postoji. priznaju i postojanje jednog autonomnog duhovnog principa. već od postvedskih vremena želja i neznanje su bili proglašeni glavnim uzrocima patnje i transmigrad je. umiranja i transmigracija. Ali Upanišade. osuđen takođe da se završi starošću i smrću. one proizvode »psihičke« tvorevine (sanskara). reklo bi se. 4 Jasna nam je asketska intencija i funkcija ove negacije: meditirajući o irealnosti ličnosti. I. poput tolikih drugih). Neznanje proizvodi želje. razdvojile i razvrstale kosmički totalitet i psihomentalnu aktivnost u izvestan broj elemenata ili kategorija. neznanje. subjekta transmigracija. uništava se egoizam u samim svojim korenima. 400). što se ne menja i kao takav postojaću večito«. III. a potom i analize pretklasične joge i sankhje. e. i što je još gore.Sopstva' znači pasti u jeres neprekidnog t r a j a n j a . Vasubandhu (V vek n. str. Jer. Nirvana. atmana ili puruše. negiranje »Sopstva«. koja stvara novi život. Buda bi još više povećao njegovu zbunjenost: »jer bi pomislio: ranije sam imao atman. ili atmana.

str. recimo t a j poštovani vernik. kao što kaže jedan od kasnijih čuvenih učitelja. 22). Nirvana. tačno je da jedine škole čije Rukopise posedujemo i o kojima nešto više znamo. materija. dolazi se do sledećeg paradoksa: doktrina koja veliča značaj čina i njegovih »plodova«. propovedaju nairatmju (nairàtmya). Kasnije škole će dalje razvijati ove interpretacije. verovanje u kontinuitet ličnosti zadržalo se. ali će. podstiče intelektualnu oholost i konačno sprečava postizanje Buđenja. A razlog. Budhaghoša (Buddhagho§a): »Postoji samo patnja. Ali. iz te i te porodice. što čini da liči na »dušu«. I u drugim tekstovima nailazimo na isto. Rešenja bezbrojnih polemika oko »Sopstva« i »prirode nirvane« nalazila su se u iskustvu Buđenja: polemike te vrste nisu se mogle rešavati misaonim i verbalnim putem.82 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Negiranjem realnosti »Sopstva« [nairatmja (nairatmya) ]. Drugim recima. Pa ipak bi se reklo da je Buda prihvatao izvesno jedinstvo i kontinuitet »ličnosti« (pudgala).« (Samjuta. ideje. Vallée-Poussin. 7 8 . ali nema onoga koji ih čini« (Visudhimaga. ako se negira kontinuitet »stvarne ličnosti« (čak i ako postoji kolebanje da se ona nazove «Sopstvo« ili pudgala)? Navedeno prema Vallée-Poussin. Dela su tu. u istoriji budističke misli. oni su pak na kraju »personalnost« transformisali u jedan »tok« [santana (sa^tana)] uzroka i posledica. 46. nije i diskontinuirano. A što se tiče »pobornika agregata«. itd. propovedao otklanjanje patnje i sredstava kojima se to otklanjanje postiže. On je. Nirvana. samo rečeno s više nijansi: »Onaj koji jede plodove čina u jednoj egzistenciji. up. spoznaja — nosač tereta je pudgala. to je pet skandha. Mnogobrojne đatake pričaju o prethodnim Budinim životima. čije jedinstvo. str. tog i tog imena. o njegovoj porodici i njegovim sledbenicima. mada nepostojano. kako shvatiti reči koje izgovara tek rođeni Sidharta: »Ovo je moje poslednje rođenje« (§ 147). i sami pudgalavàdini su se približili svojim protivnicima. 513). str. neprestano podsećajući na to. a pogrešno je i razlikovati je od njih«. svojom paradoksalnom definicijom ličnosti: »Pudgalu je pogrešno izjednačavati sa skandha. 66 i si. budućnost pripasti pobornicima duša-tok. ali nije ni neko drugi. zbog kojeg je negirao postojanje nesvodljivog i neuništivog Sopstva. i to ne samo u narodu. nagrade za učinjena delu. oseti.«6 Takva kolebanja i dvosmislenost odražavaju zbunjenost koju je Buda stvorio odbijajući da otvoreno odgovori na neka sporna pitanja. ali nema nikoga da pati. nije onaj koji ga je počinio u nekoj od ranijih egzistencija. i identitet njihovih ličnosti je uvek prepoznatljiv. Uostalom. on nije želeo da učestvuje u polemici između »pobornika ličnosti« (pudgalavadin) i »pobornika agregata« (skandhavadin): ostao je »na sredini«. III. negira agens. želje. 7 Međutim. ležao je u tome što je znao da verovanie u atman za sobom povlači beskrajne metafizičke rasprave. Međutim. Osim toga. U jednoj propovedi o teretu i nosaču tereta on tvrdi: »Teret. »onoga koji plodove jede«.

sa nesastavljenim. Najpre se utvrđuje da se ukidanje bola postiže potpunim obustavljanjem žeđi (tanha). odnosno nirvane dostupne u ovom životu i parinibane. sigurno je da j o j se može pristupiti jedino metodom koju je Buda učio. radost i svetlost samo unutar sebe. kaže da je »vidljiva još u ovom životu«. 141). ohlađen.BUDINA PORUKA 83 158. u kanonu nazvana »okom svetaca« [arija ćakhu (ariya cakkhu)]. koji podseća na Bhagavad-Gttu V. str. ali razrađenih i interpretiranih onako kako ih je shvatao religijski genije Blaženog. Majjhima. ali da 2) se može postići samo specijalnim tehnikama koncentracije i meditacije. bilo kakva rasprava u vezi s prirodom nirvane i načinom života »nirvanizovanog« nema nikakvog smisla. itd. navedeni prema Vale-Pusenu. (Pod on treba podrazumevati ne samo njega. Blaženi. Ali podvlači da je među joginima jedino on može »videti« i posedovati. da je on. str. On tvrdi da su arhati (oslobođeni sveci) »dostigli sreću koju više ništa ne može pomutiti« (Udana. ni na jug. ma kakva bila »priroda« nirvane. Buda ne daje nikakvu »definiciju« nirvane. Arhat. osećajući sreću u sebi samom. II. 6* . 341. logistička struktura te metode je očigledna: ona. da bi postao svestan svih činova 8 Anguttara. odnosno sa nirvanom omogućuje »vizija«. . 72—73. u ovom životu on je već odvojen od njega. prisutna. u stvari. odbacivanjem i oslobađanjem od nje. primenjivanim još od vedskih vremena. da je nirvana »blaženstvo« (Angutara. naime »udaljavanjem. Monah se najpre vežba da neprestano razmišlja o svom fiziološkom životu. njegovu »metodu«. Put koji vodi ka nirvani Poslednje dve istine treba da budu meditirane zajedno. IV. odricanjem. dakle. 9 A ta »transcendentalna« »vizija« postiže se izvesnim kontemplativnim tehnikama. odnosno jogin identifikovan s Brahmanom. sadrži niz meditacija i koncentracija. ni na zapad [ . * Treba ipak praviti razliku između »vidljive« nirvane. A drugi jedan budistički tekst ovako opisuje oslobođenog sveca: »O takvom monahu kažem da neće ići ni na istok. I. poznatih već od pre dosta vekova. »ostvarljiva«. odnosno da je »od ovoga sveta«. nirvanizovan (nibuta). 206. 73. ] . I.) Kontakt sa neuslovljenim. provodi vreme s Brahmanom«. I. Sve u svemu. ali se neprestano vraća na neke od njenih »atributa«. 172). . ostvarljirve nakon smrti. to znači da. »već u ovom životu isključen iz njega. 10). VIII. navedeno prema Vale-Pusenu. nirvanizovan. dostiže nirvanu koja je Brahman«. Tekstovi. 8 Za nirvanu Buda. 24: »Onaj koji nalazi sreću. 414). već i sve druge koji slede njegov put. nap. 1. A zatim se utvrđuje da su putevi koji vode obustavljanju bola izrečeni u »Osmočlanom putu«. a implicitno. identifikovan s Brahmanom (brahmibhuta)«. Ove dve poslednje istine izričito tvrde da: 1) nirvana postoji. ne vezivanjem za nju« (Mađđhima. »dostigao besmrtnost« i da je i drugi monasi mogu dostići: »Možete je se domaći u ovom životu i živeti u njoj« (Mađđhima. za onoga koji još nije stigao do praga tog neiskazivog stanja. na čije paralele nailazimo i u starom Iranu.

] svih svojih udisaja. U fiziološkom smislu. Pošto ih ukratko budemo opisali. I najzad. pokušaćemo da objasnimo šta monah njima postiže. Ispražnjena od svih sadržaja. ali savršeno svestan i u telu oseća blaženstvo. str. odagnavši svako osećanje i radosti i bola. prema recima jednog od poznijih autora. pre svega. monah spoznaje unutrašnju smirenost.84 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i koje je do tada vršio automatski i nesvesno. U prvoj meditaciji (đhani). 177. Bhikhu otkriva da su »izdisaji i udisaji zasnovani na materiji. 276. to su četiri elementa. oslobodivši se želja. »usredsređivanja« (samapati) i »koncentracije« (samadhi). zatim na beskonačnost svesti. Eliade. navedeno u Le Yoga. On ne postoji«. Le Yoga. Zapravo. u procesu duhovnog pročišćenja. itd. str. doprinosi preobražavanju profanog iskustva. 173. on kao da je u kataleptičkom stanju. Na primer. 182 i dalje. monah nastoji da »postane savršeno svestan« onoga što radi kad hoda. da bi na kraju. . kaže da »svojim telom dodiruje nirvanu«. Ta neprekidno prisutna lucidnost potvrđuje mu krhkost pojavnog sveta i irealnost »duše«: 10 ona. . Isto tako. u četvrtom stadij umu. postaje potpuno svestan svog dubokog udisaja. itd. . i da uspori udisaej [ . . (jhana). bhikhu treba da ode još dalje. I.«. 291 i dalje). kad diže ruku. tekst navedeen u Le Yoga. 11 Proces »pročišćenja« misli nastavljaju četiri samapatija (»usredsređivanja« ili »osvajanja«). U drugoj đhani nestaje intelektualne aktivnosti. . II. Ali. sanskrit: dhyana). U trećoj đhani odvaja se od radosti. " Šantideva (VII vek pre Hr.). 11 Digha. postaje ravnodušan. . misao se n a j p r e koncentriše na beskonačnost prostora. Up. Up. međutim. pa na »ništavnost«. objedinjuje svoje misli i oseća »radost i sreću« zbog te koncentracije. neprekidno predanim takvim meditacijama. . izdahnuvši kratko. str. a materija je materijalno telo. bhikhu već i samim savladavanjem četiri đhane obezbeđuje sebi ponovno rođenje među »bogovima«. koji je uspeo tog stanja da se domogne. monah oseća »radost i sreću« koje su praćene intelektualnom aktivnošću (rasuđivanjem i razmišljanjem). »udahnuvši duboko. Tako se vežba da postane svestan svih svojih izdisaja [ . »bhikhu. u četvrtom stadijumu. jede. 12 Što se tiče »koncentracija« (samadhija). ] i izdisaje« (Digha. tako što će ostvariti prestanak svakog percipiranja i svakog poimanja (nirodhasamapati). to su 10 Komentar Sumangala Viläsina o meditaciji u vezi s pokretima tela izvlači sledeći zaključak: »Kažu da je to što hoda i što se odmara živi entitet. I. sa izvesnim poverenjem. . i Majjhima. govori ili pak ćuti. učinio je sve što se dalo učiniti«. ravnodušnosti i pribranosti svesti. 174—75. da pristupi tehnikama u pravom smislu reći. Te tehnike budistička tradicija svrstava u 3 kategorije: »meditacije« [đhana. dostigla stanje koje »nije ni svesnost ni nesvesnost«. itd. postaje potpuno s v e s t a n . Monah tada može. pitanje je da li živi entitet koji hoda i koji se odmara stvarno postoji. on postiže stanje apsolutne pročišćenosti. Bez obzira u kojoj meri kasnije napredovao.

Poznate su različite vrste samadhija od kojih svaka ima tačno određeni cilj. imaju svrhu psihomentalnih vežbi. 2) »jedan jedini povratak« je stadijum onoga koji je odagnao strasti. a s druge. pa ma koliki broj takvih tekstova proučili.) jogin mora da nastavi da ulaže vežbajući se u otkrivanju stanja. 4) »stadijum« »zaslužnog« (arhat). oslobođen zabluda i sumnji. koji će se na Zemlji roditi samo sedam puta. obdarenog natprirodnim znanjima i čudotvornim moćima (sidhijama). zapamtimo ipak nekoliko bitnih tačaka: 1) pre svega. pre svega. spremnog da posle smrti uđe u nirvanu. na kojima se ne možemo zadržavati. obična svest se preobražava. mržnju i glupost i koji će imati samo još jedno ponovno rođenje. takav će se ponovo roditi u »božanskom« telu i posle toga dostići oslobođenje. nedostižnih profanoj svesti. 2) »Razumevanjem« jogističkih iskustava. tim jogističkim vežbama upravlja »mudrost« (pradnja). itd. pokreta ruku. koji je van svakog pojmovnog sistema i koji se nikakvim recima ne može opisati. t j . Monah se. 13 nja« Setimo se osam »prevazilaženja« (vimokša) i osam »etapa ovladava(abhibhajatana). monaha očišćenog od svih nečistoća i strasti. Tehnike meditacije i njihovo »mudrošću« prosvetljenje Naivno bi bilo verovati da možemo do k r a j a »shvatiti« jogističke tehnike samo na osnovu proučavanja originalnih tekstova i njihovih komentara. stadijum monaha koji se konačno i potpuno oslobodio zabluda. Međutim. verovanja u realnost »ličnosti« ili pak u jedinstvo materije. on doseže nivo poimanja. savršeno razumevanje psihičkih i parapsihičkih stanja koja bhikhu iskušava.). 3) »bez povratka«. zahvaljujući svojim nadnormalnim iskustvima. . Njihovu strukturu i funkciju kadra je otkriti jedino praksa i to pod vodstvom učitelja. 13 bhikhu napreduje na svom putu ka oslobođenju i može dostići četiri stadijuma: 1) »ulazak u tok« je etapa koju dostiže monah. Upražnjavanjem i savladavanjem pomenutih jogističkih vežbi i nekih drugih. hoda. itd. Istovetni napor koji je ulagao u to da »postane svestan« svojih najintimnijih fizioloških aktivnosti (disanja. Misao se usredsređuje na neki predmet ili neki pojam da bi se postiglo objedinjavanje svesti i obustavljanje racionalne aktivnosti. s jedne strane. Tako je bilo u vreme Upanišada i tako je i danas.BUDINA PORUKA 84 jogističke vežbe ograničenijeg t r a j a n j a od đhani i samapatija i one. 159. gurua. oslobađa zabluda koje su sastavni deo strukture neprosvetljene svesti (npr. sumnji i želja.

»Tvrditi da nirvana ne postoji zbog toga što nije predmet nečije spoznaje. navedeno u Le Yoga. Jogin koji je ušao u stanje usredsređenosti postaje svestan njene prirode i njenih efekata. koje prevazilazi sve modalitete. otkriva očevidnost »Apsolutnog«. Tačno je da se ona ne spoznaje na direktan način. obojica poseduju podjednako znanje. retko je mogla savladati jedna ista osoba. kao što se otkrivaju boje. koja po svojoj prirodi odgovaraju dvema različitim tendencijama duha. str. navedeno prema Vale-Pusenu. Iz tog razloga je Ananda. isto.0. . uništenje. tačno je i to da se ne spoznaje ni indirektno. Ali. 355. Jer retki su ljudi koji sve vreme ostvaruju telesni kontakt (odnosno postižu ga iskustvom) s besmrtnim elementom (tj. koji ne vide ni plavo ni žuto. 73—74. To potvrđuje i činjenica da je asketskoj meditaciji jogističkog tipa i razumevanju doktrine pridavao podjednaku vrednost. jogističko) poreklo verovanja u realnost nirvane. ] jesu predmet s p o z n a j e [ . kao što su retki i oni koji mogu da uoče suštinsku realnost prosvetlivši je prađnjom (mudrošću). ] . Međutim. osuđuju monahe koji se vezuju za doktrinu (dhamajogini) i obrnuto. . on uzvikuje: . Jedan čuveni tekst iz Sanjute (Samyutta. Jedan od kasnijih istaknutih učitelja veoma lepo rezimira iskustveno (tj. III. Visuddhimagga: »Ne može se reći da nešto ne postoji zato što ga budale ne opažaju«. pristupačne neprosvetljenoj svesti. . Kada iziđe iz kontemplacije. dva puta. »Monasi koji se odaju jogističkoj meditaciji (đhaini). itd. 15 Anguttara. Već i u najstarijim tekstovima nailazimo na pokušaje da se oni međusobno izmire. »ne-sastavljenog«. otkriva očevidnu realnost »Besnirtnosti« (ili nirvane). spasenje!' Slepci. 178. odnosno što nije posedovao savršeno »jogističko iskustvo«. blaženstvo. posredstvom svoga delovanja.« 14 Verovatno da je Budin najveći doprinos u tome što je razradio takvu metodu meditacije u kojoj je uspeo da ujedini asketsku praksu i jogističke tehnike sa specifičnim postupcima njihovog razumevanja.86 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i 3) Napredovanjem u praksi monah dolazi do novih potvrda svoje doktrine. . uzaludno je. kako je valjalo i očekivati. bio isključen iz Koncila (§ 185): isključen je zato što nije bio arhat. n e m a j u pravo da kažu za one koji vide da ne vide boje i da boje ne postoje. kako se spoznaju čula. II. nirvanom). . o kojoj se pak ništa drugo ne može reci osim da postoji.« 15 Sve istine koje je Buda otkrio morale su biti »proverene« na jogistički način.. Up. njena priroda i njeni e f e k t i [ . pre svega. što će reći meditacijom i »iskustvom«. ali Narada sebe ne smatra arhatom zbog toga 14 Samghabhadra. mir. oseti. A trebalo bi jedni druge da poštuju. str. inače najomiljeniji Učiteljev učenik i bez premca u poznavanju doktrine. že izvesnim stepenom budističkog savršenstva. 115) suočava Musilu i Naradu od kojih svaki raspola. nirvana.

otpor »metafizičara« jogističkim preterivanjima. postaje sposoban da se prikazuje u više obličja. profani mogu poverovati da je reč o običnoj magiji. do kojih je monah u toku svoje prakse neizbežno dolazio. str. Ali ne zaboravlja da doda da posedovanje takvih »moći« krije u sebi opasnost koja monaha može odvući s pravog cilja. hoda po vodi. oslobođenog prađnjom. »Musïla et Naräda«. postaju nam shvatljivija kolebanja. Pomenimo još i to da je put ka nirvani — kao i put ka samadhiju u klasičnoj jogi — vodio sticanju »čudotvornih moći« (sidhi. 2) božansko oko. 78 i dalje) Buda tvrdi da bhikhu.BUDINA PORUKA 87 što nije iskustvom ostvario »kontakt s nirvanom«. 3) božanski sluh. zbog toga što su bhikhua zavodile stvarajući mu iluzorni utisak »magičnog vladan j a svetom«. naslućuje se »antimistička tendencija«. da bude nevidljiv. navedene u L. 16 . U Digha-nikaji (I. U ovoj apologiji »suvog sveca«. Mnogo je bilo rasprava o tome da li se način postojanja »nirvanizovanog« može izjednačiti Up. u koja su spadala: 1) sidhi. 16 Ova dihotomija se kroz istoriju budizma sve više pooštravala. ispoljavanje takvih moći nimalo ne služi propagandi spasenja. 191 i dalje. de la Vallée-Poussin. tj. 180. Međutim. budući da i drugi jogini i ekstatičari mogu da čine istovetna čuda. str. koji ga je do tada mrvio. 4) spoznavanje misli drugih i 5) sećanje na prethodne živote. a to je Budu (kao kasnije i Patanjđalija) suočilo s jednim novim problemom. da čuje nebeske zvuke ili da spoznaje misli drugih i da se seća svojih prethodnih egzistencija. »Čudotvorne moći« su činile jednu od pet klasa Visokih znan j a (abhidnja). Paradoks \ neuslovljenog Ako imamo u vidu potpuno preobraženje profane svesti koje bhikhu postiže i sva jogistička i parapsihološka iskustvena preterivanja kojima se izlaže. pali: idhi). odnosno kontradikcije kanonskih tekstova u vezi s »prirodom« nirvane i »statusom« oslobođenog. zaustavio zakonitosti prirode. 160. da prolazi kroz čvrstu zemlju. kada se preda meditaciji. Le Yoga. bez pomoći jogističkog iskustva. Osim toga. osvajanja nirvane. I što je još opasnije od toga. one su se istovremeno pokazivale i dvostruko opasnim: prvo. Stoga je Buda izričito zabranio ispoljavanje »čudotvornih moći« pred laicima. Zapravo te moći. predstavljale su pokazatelje njegovog duhovnog napredovanja: za onoga koji je bio na putu »dekondicioniranja« (»otkidanja od uslovljenosti«) predstavljale su dokaz da je u mehanizmu. Videti i druge tekstove. leti po nebu. može da osigura postizanje nirvane. i drugo. što su stvarale zabune među profanima. Neki istaknuti učitelji su čak tvrdili i to da i sama pradnja.

88

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

s potpunim ugasnućem, ili s jednom potonjom egzistencijom čije se blaženstvo ne može opisati. Buda je postizanje nirvane poredio s gašenjem plamena. A poznato je da za indijsku misao gašenje plamena ne predstavlja nestajanje, već povlačenje u jedno potencijalno stanje. 17 S druge strane, ako nirvanu shvatimo kao prvorazrednu neuslovljenost, Apsolut, ona ne samo da prevazilazi kosmičke strukture, već i sve postojeće kategorije spoznaje. U tom slučaju moguće je tvrditi da »nirvanizovan« više ne postoji (shvatajući egzistenciju kao način postojanja u našem svetu), ali je isto tako moguće tvrditi i da »postoji«, da postoji u nirvani, u neuslovljenom, odnosno u jednom načinu egzistiranja koji mi nismo kadri da zamislimo. To je bio razlog zbog kojeg je Buda ovaj problem ostavio otvorenim. Jer, jedino oni koji slede Put i koji p r i m e n j u j u bar izvesna jogistička iskustva, prosvetlivši ih, razume se, prađnjom, shvataju da su, s preobražavanjem svesti i verbalne konstrukcije, i misaone strukture uništene. Tako se stiže do jednog paradoksalnog i naizgled kontradiktornog plana, gde biće koincidira s nebićem pa se, prema tome, može tvrditi da »Sopstvo« istovremeno i postoji i ne postoji i da je oslobođenje u isti mah i ugasnuće i blaženstvo. U izvesnom smislu, i pored toga što između sankhja-joge i budizma postoje znatne razlike, »nirvanizovan« se može porediti sa »oslobođenim za života«, s đivanmuktom (§ 146). Značajno je, međutim, podvući da je izjednačavanje nirvane sa apsolutnim prevazilaženjem Kosmosa, tj. njegovim razaranjem, takođe ilustrovano brojnim slikama i simbolima. Pomenuli smo već kosmološku i temporalnu simboliku »Sedam Budinih koraka« (§ 147). Tome treba dodati parabolu »razbijenog jajeta« kojom se Buda koristio da bi objavio kako je uništio večni krug egzistencija (sansara), drugim recima kako je prevazišao Kosmos i ciklično vreme. Ne m a n j e izražajne su i slike »kuće koju ruši Buda« ili »krova koji slamaju arhati«; to su slike koje dočaravaju razaranje čitavog sveta uslovljenosti. 18 Ako se podsetimo koji značaj za indijsku (i uopšte arhajsku tradicionalnu) misao ima homologija »Kosmos-kuća-ljudsko telo« možemo proceniti koliku je revolucionarnu novinu predstavljao cilj koji je Buda postavio. Prastarom idealu čoveka da »nađe sigurno utočište« (odnosno da sebi obezbedi sigurnu egzistenciju u jednom svršenom Kosmosu) Buda suprotstavlja ideal duhovne elite svoga vremena: uništenje sveta i prevazilaženje svake uslovljene »situacije«.
A. B. Kit (Keith) je istovetnu predstavu otkrio u Upanišadama, a Senar (Sénart) u Epu; up. Vallée-Poussin, Nirvana, str. 146. 18 Vid. tekstove navedene u Images et Symboles, str. 100 i dalje i u »Briser le toit de la maison«, svuda.
17

BUDINA

PORUKA

88

Međutim, on nikada nije tvrdio da je propovedao originalnu doktrinu. Više puta je ponovio da je samo sledio »stari put«, vanvremensku doktrinu (akaliko) »svetaca« i »do k r a j a probuđenih« iz prošlih vremena. 19 Na taj način je podvukao večnu istinitost i univerzalnost svoje poruke.

" »Video sam prastari put, put koji su utrli svi nekadanji do kraja probuđeni i to je staza koju hoću da sledim« (Sartiyutta-nikaya), II, 106). A to zbog toga »što su i oni nekadanji sveci, do kraja probuđeni, sva ta uzvišena bića, vodili svoje učenike takvom cilju kakvom ja danas vodim moje, a siguran sam da će i sveci i oni do kraja probuđeni, uzvišena bića koja dođu posle mene, takođe voditi svoje učenike tako kako ja danas vodim moje« (Majj. II, 3—4; up. II, 112; III, 134).

XX POGLAVLJE

RIMSKA RELIGIJA: OD POČETAKA DO BAHANTSKIH SVETKOVINA 186)

161. Romul i žrtva Prema starim istoričarima, Rim je osnovan 754. godine pre Hr.; to potvrđuju i arheološki nalazi prema kojima Urbs počinje da se naseljava od sredine VIII veka. Mit o osnivanju Rima i legende o prvim kraljevima od izuzetnog su značaja za razumevanje rimske religije, no svi ti mitovi značajni su i zbog toga što odslikavaju izvesne etnografske i društvene realnosti. Među najznačajnije događaje u priči o nastanku Rima spadaju: 1) okupljanje izbeglica različitog porekla na jednom mestu i 2) spajanje dve sasvim različite etničke grupacije; dakle, latinski etnos iz kojeg je nastao rimski narod rezultat je mešanja autohtonih neolitskih populacija i indoevropskih osvajača koji su se spustili iz prekoalpskih zemalja. Ta prva sinteza predstavlja uzorni model rimske nacije i njene kulture. U stvari, proces asimilacije, praćen etničkom, kulturnom i religijskom integracijom, nastaviće se sve do k r a j a Imperije. Po predanju koje prenose istoričari, Numitora, kralja Albe, zbacio je s prestola njegov brat Amulije. Da bi učvrstio svoju vladavinu, Amulije je pobio Numitorove sinove, a njihovu sestru Reu Silviju primorao da postane vestalka. Međutim, Silvija zatrudni s bogom Marsom i rodi dva dečaka, Romula i Rema. Ostavljene na obali Tibra, blizance je čudom podojila vučica, a malo potom uzeo ih je jedan čobanin i poverio svojoj ženi da ih odgaja. Kada su odrasli, Romula i Rema je prepoznao njihov deda Numitor, koga su ovi, svrgnuvši uzurpatora, ponovo doveli na presto. Međutim, oni napustiše Albu sa namerom da osnuju grad baš na onome mestu gde su proveli detinjstvo. Da bi saznali volju bogova, Romul je izabrao Palatin, dok se Rem smestio na brdu Aventin. Rem je prvi primetio proročko znamenje: ugledao je šest kraguja u letu. Ali Romul ih je video dvanaest, pa je njemu pripala čast da bude osnivač grada. On je plugom uzorao brazdu oko Palatina: iskopana zemlja je predstavljala zidove, a brazda rov, a na jednome mestu je podigao plug da bi obeležio buduća

RIMSKA RELIGIJA

91

vrata. Da bi se narugao ekstravagantnoj terminologiji svog brata, Rem je u jednom skoku preskočio »zid« i »rov«. Romul se tada bacio na njega i ubio ga vičući: »Tako će ubuduće proći svako ko preskoči moje zidine!« 1 Mitološki karakter ovog predanja je očigledan. Legende o Sargonu, Mojsiju, Kiru i drugim slavnim ličnostima takođe sadrže temu o napuštanju novorođenčeta (up. §§ 58, 105). Vučica, koju je Mars poslao da podoji blizance, predskazuje ratničke sklonosti Rimljana. To što je bio napušten i što ga je dojila ženka divlje zveri bilo je prvo inicijacijsko iskušenje koje je trebalo da savlada budući junak. Potom je usledilo sazrevanje mladića koji ne zna svoj identitet među prostim i siromašnim ljudima (npr. Kir). Tema »braće (blizanaca) neprijatelja«, kao i ona o svrgavanju strica (ili dede), takođe je veoma rasprostranjena. Što se tiče rituala osnivanja grada pomoću jedne brazde (sulcus primigenius), slični su otkriveni u mnogim kulturama. (Recipročno, neprijateljski grad se ritualno uništava kada mu se sruše zidovi i kada se oko ruševina uzore brazda. 2 ) Kao i u mnogim drugim predanjima, osnivanje grada predstavlja, u stvari, ponavljanje kosmogonije. Žrtvovanje Rema odražava kosmogonijsku pražrtvu tipa Puruše, Imira i Pan-Kua (up. § 75). Rem, koji je žrtvovan tamo gde će nastati Rim, obezbeđuje Gradu srećnu budućnost, rađanje rimske nacije i Romulu kraljevski presto. 3 Teško je tačno utvrditi hronologiju, a naročito modifikacije ove mitološke legende pre nego što su je zabeležili prvi istoričari. Neosporna je njena arhaičnost i utvrđene su izvesne analogije sa indoevropskim kosmogonijama. 4 Za našu svrhu znatno je instruktivniji odjek koji ovo predanje ima u svesti Rimljana. »Narod će zauvek sačuvati strašnu uspomenu na tu krvavu žrtvu, prvu koja je prineta božanstvu Rima. Više od sedam stotina godina posle osnivanja, Horacije će je smatrati nekom vrstom praghera čija će neizbežna posledica biti pad grada i međusobni pokolj njegovih sinova. U svakom kritičnom trenutku njegove istorije Rimu će se činiti da na sebi oseća težinu nekog prokletstva. Već na samom rođenju je bio u zavadi i s ljudima i s bogovima. Taj sujeverni strah ostaće bitno obeležje njegove sudbine.« 5
1 Up. Tit Livije, I, 3 i dalje; Ovidije, Fasti, II, 381 i dalje; Denys d'Halicamasse, Antiquit. Rom., I, 76 i dalje; Plutarh, Romulus, III—XI; itd. 2 Servius, Aeneis IV, 212. 3 Up. Floras, Rerum Romanorum epitome, I, 1, 8; Propertius, IV, 1, 31; vid. takođe Jaan Puhvel, »Remus et frater«, str. 154 i dalje. 4 Up. Puhvel, nav. delo, 153 i dalje; Bruce Lincoln, »The Indo-European Myth of Creation«, str. 137 i dalje. 5 Pierre Grimai, La Civilisation Romaine, str. 27. U svojoj Epodi VII, 17—20, Horacije podseća na posledice prvog bratoubistva.

92 162.

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

»Istorizacija«

indoevropskih

mitova

Predanje kazuje da su Grad najpre naselili okolni pastiri, a potom izgnanici i skitnice iz Lacija. Da bi došli do žena, Romul se poslužio sledećom strategijom: za vreme svetkovine koja je privukla porodice iz susednih gradova, njegovi drugovi su oteli mlade Sabinjanke i odvukli ih u svoje kuće. Rat Sabinjana i Rimljana koji je zbog toga izbio trajao je dugo, bez izgleda na pobedu jedne ili druge strane, sve dok se žene nisu postavile između svojih roditelja i svojih otmičara. Posle pomirenja, mnogi Sabinjani su se nastanili u Rimu. Pošto je formirao senat i narodnu skupštinu i tako ustanovio politički sistem, Romul je nestao za vreme jedne snažne nepogode. Narod ga je proglasio za boga. Uprkos počinjenog bratoubistva, lik Romula će zauvek ostati uzor u svesti Rimljana: bio je istovremeno osnivač i zakonodavac, ratnik i sveštenik. Što se tiče njegovog naslednika, tradicija je jednodušna. Prvi od njih, Sabinjanin Numa, posvetio se organizaciji verskih institucija; istakao se, pre svega, obožavanjem Fides Publicae, boginje dobre volje, koja upravlja odnosima između ljudi i odnosima između naroda. Među kraljevima koji ga slede najznačajniji je šesti, Servije Tulije; njegovo ime se vezuje za reorganizaciju rimskog društva, administrativne reforme i širenje Grada. Dugo se raspravljalo o istinitosti ovog predanja, od osnivanja Rima do svrgavanja poslednjeg kralja, Etrurca Tarkvinija Oholog i proglašenja Republike, s obzirom na toliko neverovatnih događaja koje ono u sebi sadrži. Vrlo je verovatno da su sećanja na izvestan broj istorijskih događaja i ličnosti, koja su već bila modifikovana nagonima kolektivne memorije, bila organizovana i interpretirana u skladu sa određenom istoriografskom koncepcijom. žorž Dimezil (Georges Dumézil) je pokazao na koji način su Rimljani »istorizovali« velike teme indoevropske mitologije (up. §63); moglo bi se reći da se najstarija rimska mitologija, ona u koju još nisu počeli da prodiru etrurski i grčki uticaji, nalazi prikrivena u prve dve knjige Tita Livija. Tako, u vezi s ratom Rimljana i Sabinjana, Dimezil uočava začuđujuću simetriju s centralnom epizodom skandinavske mitologije, tj. sa sukobom između Azâ i Vanâ, dva naroda bogova. Prvi su grupisani oko Odina i Tora. Njegov poglavar Odin je istovremeno bog, kralj i čarobnjak; Tor je bog s topuzom, veliki nebeski borac. Nasuprot njima, Vani su bogovi obilja i plodnosti. Napadnuti od Aza, Vani se odupiru, no, kao što kaže Snori Stirlison (Snorri Sturlusson) »pobeda pripada čas jednima, čas drugima«. Umorni od tih preskupih polovičnih uspeha, Azi i Vani sklapaju mir: vrhovna božanstva Vanâ nastanjuju se kod Azâ i tako obiljem i plodnošću koje predstavljaju, u p o t p u n j u j u klasu bogova okupljenih oko Odina. Na t a j način je obavljeno

RIMSKA RELIGIJA

93

spajanje dva naroda bogova i nikada više neće doći do sukoba između Aza i Vana (§ 174). žorž Dimezil podvlači analogiju s ratom Rimljana i Sabinjana. Na jednoj strani Romul, sin Marsa i štićenik Jupitera, sa svojim drugovima, hrabrim ratnicima, ali siromašnim i bez žena; na drugoj strani Tacije i Sabinjani, koje karakteriše bogatstvo i plodnost (jer poseduju žene). Ove dve strane su doista komplementarne. Rat se ne okončava pobedom već zahvaljujući inicijativi supruga. Posle izmirenja, Sabinjani odlučuju da pristupe Romulovim drugovima i na t a j način ovima donose i obilje. Postavši savladaoci, dva kralja uvode kultove: Romul samo kult Jupitera, a Tacije kultove bogova povezanih s plodnošću i zemljom, među kojima i kult boga Kvirina. »Nikada više u Rimu, ni za vreme ovog dvovlašća, a ni kasnije, nije bilo pomena 0 neslozi između građana sabinjanskog i građana latinskog i albanskog* porekla. Stvorena je zajednica.« 6 Moguće je, u stvari, kao što smatra znatan broj istoričara, da t a j rat, praćen izmirenjem, odražava izvesnu istorijsku realnost, a posebno sjedinjavanje »autohtonih« sa indoevropskim osvajačima. 7 No, značajno je to da su »istorijski događaji« cenzurisani 1 organizovani u skladu sa mitološkom shemom koja odgovara indoevropskim društvima. Kada se ispituje ukupno indoevropsko nasleđe u Rimu, naročit značaj ima zapanjujuća simetrija jedne epizode skandinavske mitologije i jedne rimske istorijske legende. Podsetimo se pre svega da najstarija rimska trijada — Jupiter, Mars, Kvirin — izražava ideološko trojstvo uočeno i kod drugih indoevropskih naroda, to jest: funkcija vrhovnog maga i sudije (Jupiter; Varana i Mitra; Odin), funkcija bogova ratničke moći (Mars; Indra; Tor) i najzad, božanstva plodnosti i ekonomskog uspona (Kvirin; blizanci Nasatja; Freja). Ova funkcionalna trijada predstavlja idealni model podele indoevropskih društava u tri klase: sveštenici, ratnici i zemljoradnici-stočari (brahmani, kšatrije i vajšje, da navedemo samo primer Indije; up. § 63). U Rimu je raslojavanje društva u tri sloja obavljeno dosta rano; no, sećanje na t a j proces može se otkriti u predanju o tri plemena. Međutim, ono što je od indoevropskog nasleđa najvažnije, sačuvano je u izrazito istorizovanoj formi. Komplementarne nadležnosti prve funkcije — vrhovna magijska i sudska vlast, koje ilustruje par Varana—Mitra — nalaze se kod dva osnivača Rima: Romula i Tacija. Prvi, siloviti polubog, štićenik je Jupitera
* Albanci — doseljenici iz Albe, prim. prev. 0 Georges Dumézil, L'héritage indo-européen à Rome, str. 127—142; La religion romaine archaïque, str. 82—88. 7 No, bilo bi neoprezno identifikovati etničke sastavne delove društva prema njihovim pogrebnim obredima, pripisujući Sabinjanima ukopavanje mrtvih, a Latinima spaljivanje; up. H. Miler-Karpea (H. Miiller-Karpe) koga navodi Dumézil, Rel. Rom. arch., str. 10.

94

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Feretrija; drugi, odmeren i mudar, utemeljivač je sacra i leges i poklonik je Fides Publicae. Posle njih dolaze Tul Hostilije, kralj-ratnik, a zatim Ank Marcije, pod čijom se vladavinom Grad obogatio i počeo trgovati s dalekim zemljama. 8 Sve u svemu, božanski predstavnici triju funkcija pretvoreni su u »istorijske ličnosti«, to jest, u niz prvih rimskih kraljeva. Prvobitna hijerarhijska formula — sveto trojstvo — bila je izražena svetovnim jezikom, kao hronološki niz. Zorž Dimezil navodi i druge primere istorizacije indoevropskih mitova u Rimu. Setimo se pobede trećeg Horacija nad trojicom Kurijacija koja preslikava pobedu Indre i Trita nad Troglavom. Ili legende o dva bogalja, Koklea i Scevole (»Kiklopa« i »Levaka«) i odgovarajuće skandinavske legende o dva boga, Ćoravog i Sakatog, odnosno Odina i Tora. 9 Rezultati ovih uporednih istraživanja veoma su značajni. Oni pokazuju, pre svega, da izvore rimske religije ne treba tražiti u verovanjima »primitivnog« 10 tipa, jer je u vreme nastanka rimske nacije uticaj indoevropske religijske ideologije još bio vrlo veliki. To nasleđe ne sadrži samo mitologiju i specifičnu ritualnu tehniku, već takođe i koherentnu, jasno formulisanu teologiju: treba samo pročitati Dimezilove analize izraza maiestas, gravitas, mos, augur, augustus itd. 11 »Istorizacija« mitoloških tema, kao i mitsko-ritualnih scenarija indoevropskog porekla, značajna je i zbog nečeg drugog. Taj proces ukazuje na jednu od karakterističnih osobina rimskog religijskog duha, posebno na njegove nemetafizičke tendencije i njegovu »realističku« vokaciju. U stvari, zapanjujući su strasno, religiozno interesovanje Rimljana za neposrednu realnost kosmičkog života i istorije, kao i izuzetna važnost koju su pripisivali neobičnim fenomenima (koje su smatrali predskazanjima), a naročito njihovo duboko poverenje u moć obreda. Sve u svemu, opstanak indoevropskog mitološkog nasleđa prikrivenog u najstarijoj istoriji Grada predstavlja sam po sebi religijsku kreaciju koja može da nam ukaže na specifičnu strukturu rimske religioznosti.
8 Videti na primer, G. Dumézil, Mythe et épopée, I, str. 271 i dalje; III, str. 211 i dalje. 9 Dumézil, La religion romaine archaïque, str. 90, s pozivanjem na njegove ranije radove. 10 Ovo se naročito odnosi na H. J. Rouza (Rose), koji je izjednačavao numen i nana,_ zanemarujući činjenicu »da je numen vekovima značilo numen dei, to jest, volju koju je izražavao jedan određeni bog« (Dumézil, La rel. rom. arch., str. 47). 11 Up. Idées romaines, str. 31—152. Uistinu, pored tog opšteg sistema teorijskog objašnjavanja, a istovremeno i empirijskog ovladavanja svetom, postojao je čitav niz verovanja i božanskih likova stranog porekla; no, u vreme etnogeneze rimskog naroda, to alogeno religijsko nasleđe bilo je od značaja uglavnom kod seoskog stanovništva.

RIMSKA RELIGIJA

95 religioznosti

163.

Glavne

odlike

rimske

Nemetafizičke sklonosti i veoma živo zanimanje (religiozne prirode!) za neposrednu realnost, kako kosmičku tako i istorijsku, mogu se otkriti veoma rano u stavu Rimljana prema odstupanjima, slučajnostima i novotarijama. Za Rimljane, kao i za seoska društva uopšte, idealna pravilnost ogledala se u urednosti godišnjeg ciklusa, kao i u redovnom nizanju godišnjih doba. Svaka temeljna promena predstavljala je povredu pravila; u k r a j n j e m slučaju, ona je nosila opasnost da ponovo nastane haos (up. slična stanovišta u starom Egiptu, §25). U skladu s tim, svako odstupanje — čuda, neobjašnjivi fenomeni (rađanje čudovišta, kiša u vidu kamenja itd.) — nagoveštavalo je krizu u odnosima između bogova i ljudi. Čuda su ukazivala na nezadovoljstvo, pa čak i na gnev bogova. Prirodne pojave koje odstupaju od pravila izjednačavane su sa enigmatičnim izražavanjem bogova; moglo bi se reći da su one predstavljale »negativne teofanije«. Jehova je takođe najavljivao svoje namere uz pomoć kosmičkih pojava i istorijskih događaja: proroci su ih neprestano komentarisali, podvlačeći strašne pretnje koje su oni predskazivali (up. § § 1 1 6 i dalje). Tačno značenje čuda Rimljanima nije bilo baš sasvim jasno; odgonetanje su morali obaviti profesionalci kulta. To objašnjava veliku važnost koja je pridavana tehnici proricanja i strahopoštovanje koje su Rimljani gajili prema etrurskim haruspicima, a kasnije prema Sibilskim knjigama i drugim proročanskim zbirkama. Proricanje se sastojalo u odgonetanju predznaka primljenih posredstvom čula vida (auspicia) ili sluha (omina). To su smeli da čine samo državni službenici i vojne starešine. No, Rimljani su bili zadržali pravo i da proročanstvo odbace (up., između ostalog, Ciceron, De divinatione, I, 29). Jedan konzul koji je istovremeno bio i prorok, putovao je samo u zatvorenoj nosiljci da ne bi viđao predznake koji bi mogli biti u suprotntosti s njegovim planovima (De div., II, 77). Pošto bi značenje predskazanja jednom bilo odgonetnuto, pristupalo se lustracijama i drugim obredima očišćenja; jer ove »negativne teofanije« su ukazivale na to da je u pitanju neko sagrešenje i bilo je veoma važno pomno ga suzbijati. Na prvi pogled, neumereni strah od čuda i grehova mogao bi se pripisati sujeverju. Reč je, međutim, o jednom posebnom tipu religioznosti. Jer, posredstvom tih neobičnih manifestacija odvija se dijalog između bogova i ljudi. Takav stav prema svetinji jeste direktna posledica religijskog vrednovanja prirodnih pojava ljudskih aktivnosti i istorijskih događaja, ukratko — konkretnog, posebnog i neposrednog. Drugi vid ovakvog ponašanja predstavlja povećavanje broja obreda. Pošto se volja bogova manifestuje hic i nunc u neograničenom nizu znakova i neobičnih događaja, važno je znati koji će ritual biti najefikasniji. Neophodnost da se do detalja upoznaju specifičnosti pojavljivanja svih

96

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

božanskih entiteta podstakla je dosta složen proces personifikacije. Potreba za razlikovanjem mnogobrojnih epifanija nekog božanstva, kao i njegovih raznovrsnih funkcija, dovodi do težnje da joj se pripišu karakteristike »osobe«. U izvesnim slučajevima, ove personifikacije ne uspevaju da stvore božanstvo u pravom smislu reči. Prizivaju se jedno za drugim, ali uvek zajedno. Tako se, na primer, poljoprivredna aktivnost odvija pod znakom određenog b r o j a entiteta od kojih svaki dela onda kad na njega dođe red, od ugara i dubokog oranja, pa do žetve, prevoženja i smeštanja letine u koševe. Isto tako, kao što zajedljivo podseća sveti Avgustin (Raj, VII, 3), prizivani su Vatikan i Fabulin da bi pomogli novorođenčetu da zaplače i progovori, Edulika i Polina, da ga nateraju da jede i pije, Abeona, da ga nauči hodanju i tako dalje. No, ovi natprirodni entiteti su prizivani samo u vezi s poljoprivrednim radovima ili kada su bili u pitanju domaći obredi. Nedostajala im je stvarna personalnost, a njihova »moć« nije prevazilazila ograničeni delokrug. 12 Morfološki, ti entiteti ne spadaju među bogove. Svoju osrednju mitološku maštu i nezainteresovanost za metafiziku Rimljani, kao što smo videli, nadoknađuju strasnim interesovanjem za konkretno, posebno i neposredno. Rimski religijski duh se odlikuje pragmatizmom, traganjem za efikasnošću, a naročito »sakralizacijom« organskih zajednica: porodice, gens — a i otadžbine. Slavna rimska disciplina, držanje reči i postojanost (fides13), odanost Državi, pobožna vera u Pravo, sve se to izražavalo potiskivanjem ljudske ličnosti: pojedinac je bio važan samo u meri u kojoj je pripadao svojoj grupi. Tek kasnije, pod uticajem grčke filozofije i kultova spasenja koji su došli sa istoka, Rimljani su otkrili religijski značaj ljudske ličnosti; no, to otkriće s veoma ozbiljnim posledicama (up. § 206), našlo je svoj odraz pre svega u urbanim sredinama. Društveni karakter rimske religioznosti, 14 na prvom mestu važnost odnosa s bližnjima, jasno se vidi kod reči pietas. Uprkos vezi s glagolom piare (umiriti, otkloniti greh, neku slutnju itd.), pietas znači savesno obavljanje obreda, ali i poštovanje prirodnih (to jest, utvrđenih) odnosa među ljudskim bićima. Za jednog sina, pietas predstavlja poslušnost prema ocu; neposlušnost je isto što i zločin, nešto što je u suprotnosti s prirodnim poretkom, i krivac se može iskupiti samo sopstvenom smrću. Pored pietas prema bogovima, postoji pietas prema članovima grupe kojoj
12 štaviše, ni u tim ograničenim zonama, ovi entiteti nisu značajni; up. Dumézil. Rel. rom., str. 52 i dalje. 13 O reči fides, vid. Dumézil, Rel. rom. arch., str. 156, nap. 3 (najnovija bibliografija). 14 Slično nastojanje otkriva se u naporu nekih hrišćanskih crkava da ponovo postanu »aktuelne« za desakralizovano društvo XX veka (vidi III tom).

RIMSKA RELIGIJA

97

se pripada, prema gradu i, najzad, prema svim ljudskim bićima. »Međunarodno pravo« (jus gentium) propisivalo je čak i obaveze prema strancima. Ovakvo shvatanje se potpuno razvija »pod uticajem helenske filozofije kada je jasno formulisana koncepcija o humanitasu, ideji da sama pripadnost ljudskoj vrsti predstavlja istinsko srodstvo, analogno onom koje je povezivalo članove istog gensa ili istog grada, uslovlj avaj ući obaveze za solidarnošću, prijateljstvom ili bar poštovanjem«. 15 »Humanitarističke« ideologije XVIII i XIX veka samo su preuzele i razradile, odvajajući je od religije, koncepciju pietas starih Rimljana.

164. Domaći kult: penati, lari, mani Sve do k r a j a paganizma, domaći kult — kojim je rukovodio pater familias — održao je svoju autonomiju j svoj značaj uporedo sa zajedničkim kultom, čiji su prvosvešteiJci bili profesionalci zavisni od Države. Za razliku od zajedničkog kulta koji se neprestano menjao, izgleda da se domaći kult koji se obavljao oko ognjišta nije osetnije promenio tokom dvanaest vekova rimske istorije. U pitanju je zaista jedan drevni obredni sistem, jer je on uočen i kod drugih indoevropskih naroda. Baš kao i u arijskoj Indiji, centar kulta je bilo domaće ognjište: njemu su prinošene žrtve u obliku svakodnevne hrane, cveće triput mesečno, itd. Kult je bio namenjen penatima i larima, mitsko-obrednim personifikacijama predaka, kao i genijima, nekim vrstama »dvojnika« i zaštitnicima ljudskih bića kao pojedinaca. Krizne situacije prilikom rođenja, venčanja i smrti nametale su potrebu za specifičnim kratkim obredima koje su zahtevali izvesni duhovi i m a n j a božanstva. Napred su pomenuti (str. 96) božanski entiteti koji su prizivani oko novorođenčeta. Religijska ceremonija venčanja obavljala se pod pokroviteljstvom htonskih i domaćih božanstava (boginje Telus, kasnije Cerere, itd.), kao i Junone, zaštitnice bračne zakletve, a sastojala se u prinošenju žrtava i igranju u kolu oko vatre. Pogrebni obredi, koji su se završavali devetog dana posle sahranjivanja pokojnika, po pravilu su se produžavali kultom »preminulih predaka« (divi parentes) ili mana. Ovim božanstvima su bile posvećivane dve svetkovine: Parentalije, u februaru, i Lemurije, u maju. Za vreme prve, državni službenici su prestajali da nose svoja znamenja, hramovi su bili zatvarani, vatre na oltarima gašene i nisu se sklapali brakovi (Ovidije, Fasti, II, 533, 557—67). Mrtvi su se vraćali na zemlju i gostili hranom na
15 P. Grimai, nav. delo, str. 89. Protiv »političke« hipoteze Lata (Latte) o Pietas (Romische Religionsgeschichte, str. 236—39), vidi P. Boyancé, La religion de Virgile (1963), str. 58, i Dumézil, Rel. rom. arch., str. 400.

7

98

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

grobovima (isto, II, 565—76). Ali, pretke je najviše umirivao pietas (animas placere paternas: isto, II, 533). Pošto je po starom rimskom kalendaru februar bio poslednji mesec u godini, on je bio pun izvesnog previranja i »haotičnosti« koji karakterišu intervale između dva vremenska ciklusa. Pošto su pravila prestajala da važe, mrtvi su se mogli vraćati na zemlju. Obred Luperkalije (§ 165) uvek se obavljao u februaru: on je predstavljao kolektivno čišćenje od grehova koje je pripremalo univerzalno obnavljanje simbolizovano »Novom godinom« (tj. ritualnim ponovnim stvaranjem sveta). 16 Tokom tri dana svetkovanja Lemurija (9, 11. i 13. maja), mrtvi (lemures; etimologija nepoznata) ponovo su se vraćali i posećivali domove svojih potomaka. Da bi ih umirio i sprečio da sa sobom povedu nekog od živih, domaćin bi napunio usta zrnima crnog boba, a zatim ih bacao, devet puta ponavljajući: »Ovim bodom iskupljujem sebe i sve svoje.« Najzad bi, praveći buku nekim bronzanim predmetom, kako bi uplašio duhove, devet puta izgovorio: »Mani mojih otaca, odlazite odavde!« (isto, V, 429—444). Ritualno isterivanje mrtvih, posle njihovih periodičnih poseta zemlji, široko je rasprostranjen običaj (up. Antesterije, § 123). U vezi s manima treba se podsetiti i obreda devotio. l i t Livije (VIII, 9—10) ga, prikazujući jednu bitku sa Samnićanima, detaljno opisuje. Videći da njegovim legijama preti poraz, konzul Decije »žrtvuje« svoj život za pobedu. U p r a t n j i jednog pontifeksa, on recituje ritualnu formulu, prizivajući veliki broj bogova, počev od Janusa, Jupitera, Marsa i Kvirina, pa do mana i boginje Telus. Zajedno sa svojim životom, Decije manima i Zemlji nudi i neprijateljsku vojsku. Ritual devotio ilustruje drevnu koncepciju ljudske žrtve u smislu »kreativnog ubijanja«. Sve u svemu, reč je o obrednom predavanju žrtvovanog života u korist preduzetog poduhvata; u Decijevom slučaju, vojne pobede. Priziva se skoro ceo panteon, ali baš žrtva prineta manima — to jest, Decijev sopstveni život, kao i masovni pokolj Samnićana — spasava rimsku vojsku. Nije poznato kakve su predstave o kraljevstvu mrtvih imali stari stanovnici Lacija; ono što nam je preneto sadrži u sebi uticaje grčkih i etrurskih shvatanja. Vrlo je verovatno da stara pogrebna mitologija Latina sledi tradicije evropskih neolitskih kultura. Uostalom, docniji grčki, etrurski i helenistički uticaji veoma su malo izmenili predstave o zagrobnom životu koje je delio seoski živalj u Italiji. Nasuprot tome, podzemni svet koji opisuje Vergilije u VI pevanju Enejide, pogrebni simbolizam sarkofaga iz vremena carstva, kao i shvatanja istočnjačkog i pitagorejskog porekla o nebeskoj besmrtnosti, postaće neobično
16

mena«.

Up. Eliade, Le Mythe de l'éternel retour, gl. 11: »Obnavljanje Vre-

RIMSKA RELIGIJA

99

popularne počev od I veka pre Hr., kako u Rimu, tako i u ostalim gradovima Imperije.

165.

Sveštenstvo, auguri i verska bratstva

Javni kult koji je kontrolisala država bio je u nadležnosti izvesnog b r o j a sveštenika-vršitelja obreda i religijskih bratstava. Za vreme monarhije kralj je zauzimao prvo mesto u svešteničkoj hijerarhiji: on je bio Rex sacrorum (»kralj svetinja«). Načini obavljanja verskih obreda danas su, na žalost, nepoznati. Ipak se, međutim, zna da su u palati Regia, »kraljevoj kući«, obavljane tri vrste obreda, posvećenih Jupiteru (ili Junoni i Janusu), Marsu i boginji obilja i plodnosti zemlje Opi Konsini. Na t a j način su se, kao što ispravno primećuje Dimezil,17 kroz kraljevu ličnost i u njegovoj kući, objedinjavale tri osnovne funkcije, koje su inače, videćemo to malo dalje, flamines maiores (prvosveštenici kulta, prim, prev.) obavljali posebno. Može se pretpostaviti da je već u predrimskom periodu, rex bio okružen svešteničkom svitom, baš kao što je vedski radan (räjan) imao svog mlađeg sveštenika (purohita) a irski ri svoje druide. No, rimska religija se odlikuje težnjom ka komadanju i specijalizaciji. Za razliku od vedske Indije ili Kelta, kod kojih su sveštenici razmenjivali funkcije, pa su, prema tome, svi mogli obavljati sve vrste obreda, u Rimu je svaki sveštenik, svako versko udruženje ili bratstvo, imalo svoju specifičnu kompetenciju. 18 Rex je, dakle, bio na vrhu svešteničke hijerarhijske lestvice, a potom je dolazilo 15 flamina na čelu s tri vrhovna flamina: Jupiterovim (Flamines Dialis), Marsovim i Kvirinovim. Njihovo ime može se porediti sa sanskritskim nazivom brahman, no flamini nisu predstavljali kastu; štaviše, ni versko udruženje; svaki flamin je bio samostalan i povezan jedino s božanstvom od kojeg mu je poticalo ime. Institucija je, bez sumnje, arhaična; flamini su se razlikovali po obrednim odorama, kao i po velikom b r o j u različitih zabrana. Zahvaljujući pasiji starinara Aula Gela (Aullus Gellus), danas je nešto bolje poznat statut flamen Dialis: flamin se nije smeo udaljavati iz Rima, a na sebi nije smeo imati nikakav čvor (ako bi vezan čovek ušao u njegovu kuću, morao je biti oslobođen); nije se smeo obnažiti pod nebom, ni videti vojsku, ni uzjahati konja; morao je izbegavati dodir s prljavštinom, s mrtvima, kao i svim onim što je bilo u vezi sa smrću itd. (Noctes Atticae, X, 15; up. Plutarh, Quest. Rom. III). Manje su stroge bile prinude i zabrane za flamine Marsa i Kvirina. Nemamo neposredne podatke o načinu obavljanja
17 18

Rel. rom. archaïque, str. 576; vidi takode isto, str. 184—85. Isto, str. 571.

7*

100

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

obreda, koji su vršili flamen Martialis, ali je verovatno da se on sastojao u žrtvovanju konja bogu Marsu 15. oktobra. Što se tiče flamen Quirinalis, oni su obavljali tri ceremonije: prve dve (Konsualije u leto, 21. avgusta, i Robigahje, 25. aprila) bile su, bez sumnje, u vezi sa žitom! 18 Malo je poznato poreklo kolegijuma prvosveštenika. Prema jednoj informaciji koja potiče od Cicerona. (De domo 135 i Har. resp. 12), može se zaključiti da su kolegijum, osim pontífices, sačinjavali i rex sacrorum i vrhovni flamini. Dimezil je, nasuprot mišljenju Kurta Latea (Kurt Latte), 20 uspeo da dokaže da je ova institucija veoma stara. U sviti posvećenih koja je okruživala kralja, pontifex je, pored flamen dialis, imao jednu komplementarnu funkciju. Zaduženja flamina bila su u neku ruku »van istorije«; oni su redovno obavljali propisane ceremonije, no tumačenje i rešavanje nepredviđenih situacija bili su van njihove moći. Uprkos svojim prisnim vezama s nebeskim bogovima, flamen dialis nije tumačio njihovu volju; za to su bili zaduženi auguri. Nasuprot tome, collegium pontifex ili preciznije pontifex maximus, jer su ostali predstavljali samo njegove produžene ruke, raspolagao je i slobodom i inicijativom. Prisustvovao je svim skupovima na kojima se odlučivalo o verskim pitanjima, obezbeđivao je vršenje onih obreda za koje niko posebno nije bio zadužen i nadgledao je svetkovine. Za vreme Republike, pontifex maximus je »davao zvanja vrhovnih flamina i vestalki i nad n j i m a je imao nadzornu vlast, pri čemu je drugima bio savetnik, a ponekad i predstavnik«. 21 Prema tome vrlo je verovatno da institucije vrhovni flamini i pontifex nisu tvorevine kraljevskog Rima; »da se strogi statut prvih i sloboda drugog ne mogu objasniti postepenim stvaranjem i evolucijom, već time što i jedni i drugi odgovaraju različitim predrimskim definicijama, na šta ukazuju i njihova imena; i da je, najzad, bilo prirodno što je najveći deo religijskog nasleđa s kraljevske nadležnosti prešao na pontifeksa«.22 Šest vestalki bilo je povezano s kolegijumom prvosvestenikâ. Veliki prvosveštenik ih je birao pri uzrastu između šest i deset godina, da bi potom bile posvećene na 30 godina. One su čuvale rimski narod održavajući vatru Grada kojoj nisu smele nikada dopustiti da se ugasi. Njihova religijska moć je bila povezana s njihovom nevinošću: vestalka koja izgubi čednost bila bi živa
Dumézil, Reí. rom., str. 166 i dalje, 225—239; 168 i dalje, 277—280. Dvanaest flamines minores bili su povezani s božanstvima koja su u klasičnoj epohi pala u zaborav: Vulkan, Volturno, Palatua, Karmenta, Flora, Pomona, itd. 80 Ovaj autor pretpostavlja revoluciju »koja je na čelo religijske organizacije Rima dovela velikog prvosveštenika i njemu podređeni kolegijum« (Römische Religionsgeschichte, str. 195). Vidi kritiku Dimezila, nav. délo, str. 116 i dalje. 21 Dumézil, nav. delo, str. 574. ** Isto, str. 576.
19

RIMSKA RELIGIJA

101

zakopana u grobnicu, a njen partner bio bi pogubljen. Kao što primećuje Dimezil, u pitanju je dosta neobičan tip svešteničkog reda »kojem etnografija nije otkrila mnogo sličnih« (str. 576). Kolegijum augura je takođe stara institucija i isto tako nezavisna kao i kolegijum prvosveštenika. Međutim, tajne njihove nauke bile su dobro čuvane. Zna se samo da augur nije bio pozivan da otkriva budućnost. Njegova uloga se svodila na to da utvrdi da li je određeni poduhvat (izbor mesta za obavljanje obreda ili, pak, izbor nekog verskog funkcionera, itd.) bio fas (dopušten, po volji bogova, prim. prev.). On bi, dakle, pitao boga: »Si fas e s t . . . , pošalji mi takav i takav znak!« Međutim, već pred k r a j kraljevstva Rimljani počinju da konsultuju i druge, autohtone ili strane specijaliste (§ 167). S vremenom u Rim prodiru i neke grčke i etrurske tehnike proricanja budućnosti. Metoda prorican j a haruspika (koji su predskazivali budućnost ispitujući utrobu žrtvovane životinje) bila je u potpunosti preuzeta od Etruraca. 2 3 Pored ovih kolegijuma, u javnom kultu su učestvovale i brojne zatvorene grupe ili »sodalicije« (od reči sodalis = drug) od kojih je svaka imala određenu, usko specijalizovanu religijsku tehniku. Dvadesetorica fecijala (Fetiales) sakralizovalo je objave rata i mirovne ugovore. Dve grupe od po 12 članova, zvane salijci (Salii), »igrači« Marsa i Kvirina, stupale su na scenu u oktobru, svake godine u kojoj je dolazilo do objave rata ili zaključenja mira. Sodalicija Fratres Arvales štitila je obrađena polja. Bratstvo Luperci organizovalo je svetkovine o prazniku Luperkalija, 15. februara. Obred se obavljao u okviru ceremonija održavanih u vreme kriznih perioda nastalih zbog približavanja k r a j a godine (up. § § 12, 22).24 Pošto bi žrtvovali jarca u pećini Lupanar, Luperkovi sveštenici, svi goli sem jednog koji je bio opasan kozjom kožom, otpočinjali su svoju t r k u oko Palatina, čiji je cilj bio očišćenje od grehova. Trčeći, oni su udarali prolaznike kaiševima isečenim od kože žrtvenog jarca. Žene su se izlagale ovim udarcima da bi postale plodne (Plutarh, Romulus, 21, 11—12; itd.). Obredi su istovremeno bili namenjeni očišćenju od grehova i sticanju plodnosti, kao i mnoge druge ceremonije koje su svetkovane uoči Nove godine. Neosporno, reč je o skupu drevnih obreda koji sadrže i tragove posvećenja tipa Mannerbund; no, izgleda da je značenje celokupnog scenarija bilo zaboravljeno p r e nastanka Republike.
Što se tiče predskazivanja budućnosti, delatnosti koja implicira direktnu inspiraciju od strane nekog boga, ono je bilo sumnjivo iz jednostavnog razloga što je izmicalo kontroli Države. Zbornik proročanstava poznat pod imenom Libri Sibyllini morao je biti prihvaćen jer se smatralo da u sebi sadrži tajne budućnosti Rima. No, sveštenici su ga dobro čuvali i korišćen je samo u slučajevima izuzetne opasnosti. 84 Reč februum, od koje je nastao naziv meseca februarius, Varon (Varron) (De lingua latina, VI, 13) prevodi s »purgamentuim«; glagol februare znači »očistiti«.
83

102

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i

Na žrtvu su se, kako u javnom, tako i u porodičnom kultu prinosile životne namirnice: prve žitarice, grožđe, slatko vino, a ponajviše životinje (goveda, ovce, svinje i, za vreme ida u oktobru, konj). Žrtvovanje životinja, sa izuzetkom žrtvovanja konja u oktobru, uvek se obavljalo prema istom scenariju. Pokretno ognjište (foculus), koje je predstavljalo ognjište prinosioca žrtve, prethodno je zalivano žrtvenim vinom, a zatim po stavljano ispred hrama, pored žrtvenika. Potom bi onaj što prinosi žrtvu simbolično zaklao životinju prelazeći žrtvenim nožem po njenom telu, od glave do repa. Prvobitno, prinosilac je i ubijao žrtvu, ali su se u klasičnom obredu time bavili posebni sveštenici (victimarii) kojima je to bila dužnost. Delovi namenjeni bogovima — jetra, pluća, srce itd. — potom su spaljivani na žrtveniku. Što se tiče mesa žrtvene životinje, ono je u privatnom kultu pripadalo prinosiocu žrtve i njegovima, a ako je bio u pitanju javni kult — sveštenicima.

166. Jupiter, Mars, Kvirin i kapitolska trijada Za razliku od Grka koji su vrlo rano stvorili dobro organizovan panteon, Rimljani su na početku istorijske epohe imali samo jednu hijerarhijski uređenu grupu božanstava, drevnu trijadu, Jupiter, Mars, Kvirin, dopunjenu Janusom i Vestom. Kao bog-otac »početaka«, Janus se nalazio na čelu liste, a Vesta, zaštitnica Grada, na začelju. Književni izvori, međutim, govore 0 velikom broju božanstava nasleđenih od starosedelaca ili, pak, preuzetih od Grka i Etruraca. No ti bogovi i boginje niti su bili klasifikovani, niti je među njima postojala nekakva hijerarhija. 2 5 Neki stari autori razlikuju di indigetes i di novensiles. Prva božanstva su bila nacionalna (patrii), dok su druga prihvaćena kasnije (Varon, De lingua latina, V, 74; Vergilije, Georg. I, 498). Dragoceniji je poredak koji uz formulu za čin devotio prenosi Tit Livije: posle četiri velika boga (Janus, Jupiter, Mars, Kvirin) slede Belona i lari (boginja rata i zaštitnici zemlje), potom divi novensiles i di indigetes i na k r a j u dolaze mani 1 Telus (§ 164). U svakom slučaju, ne može se sumnjati u drevni karakter trijade Jupiter, Mars, Kvirin. Status i funkcije trojice vrhovnih flamina dovoljno jasno ukazuju na strukturu božanstva za čije su kultove oni bili zaduženi. Jupiter 26 je bez sumnje vrhovni bog,
_ 25 Varon ih deli na one koji su certi (= sigurni, određeni) i one koji su incerti, među kojima je razlikovao dvadeset najvažnijih bogova koji su bili selecti; up. Augustin, Ctv. dei, VII, 2. M Njegovo ime nalazi se u jeziku Oska, Umbrijaca, kao i u latinskim narečjima.

RIMSKA RELIGIJA

103

nebeski gromovnik, izvor svetinja i vršilac pravde, garant sveopšte plodnosti i kosmokrata, mada rat nije u njegovoj nadležnosti. Za to je zadužen Mars (Mavors, Mamers), koji je za sve Italike bog-ratnik. Ponekad se Mars povezuje i s mirovnim obredima; reč je o fenomenu dosta poznatom u istoriji religija koji predstavlja totalitarističke, odnosno »imperijalističke« težnje nekih bogova da prekorače područja svoje aktivnosti. To, pre svega, važi za Kvirina. 27 Međutim, videli smo (§ 165) da flamen Quirinalis obavlja obrede samo tokom tri ceremonije povezane sa žitom, štaviše, posmatrano etimološki, Kvirin je zadužen za zajednicu viri, to jest, za zajednicu (covirites) rimskog naroda; sve u svemu, on predstavlja »treću funkciju« u trojnoj indoevropskoj podeli. S druge strane, u Rimu, kao i drugde, veoma je izražena podeljenost treće funkcije, što se može objasniti njenom polivalentnošću i njenim dinamizmom. Što se tiče Janusa i Veste, njihova veza^sa drevnom trijadom verovatno samo produžava indoevropsku tradiciju. Prema Varanu, Janusu pripadaju prima, a Jupiteru summa. Jupiter je, dakle, rex, jer su summa, u pogledu dignitas,28 superiornije od prima, čija je prednost jedino u vremenskom poretku. Prostorno, Janus se nalazi na pragovima domova i kod vrata. U vremenskom ciklusu on vlada »počecima godine«. U skladu s tim, Janus je i u istorijskom vremenu smešten na početak: on je bio prvi kralj Lacija, vladalac u zlatnom dobu, kada su ljudi i bogovi živeli zajedno (Ovidije, Fasti, I, 247—48).29 Zamišljan je bijrons (s dva lica, prim, prev.), jer »sve što počinje pretpostavlja dva mesta, dva stanja, ono koje se napušta i ono u koje se ulazi« (Dimezil, str. 337). Njegova arhaičnost je van svake sumnje, jer su Indoiranci i Skandinavci takođe znali za »prve bogove«. Ime Vesta je indoevropskog porekla i izvedeno je iz korena koji znači »goreti«; večna vatra ignis Vestae predstavlja ognjište Rima. Činjenica da su svi ostali hramovi četvorougaonog, a jedino Vestin kružnog oblika, može se objasniti, kao što je pokazao Dimezil, indijskom doktrinom o simbolizmu Zemlje i Neba. Posvećivanje hramova i njihove orijentacije morali su slediti četiri nebeska pravca; no Vestino obitavalište ne treba posvećivati jer je sva moć ove boginje na zemlji; njeno svetilište je aedes sacra, a ne templum.30 Vestu nisu prikazivali na slikama jer
Ovaj bog se ponegde priključuje Marsu Gradivusu: oba poseduju svete štitove (ancilia, Tit Livije, V, 52); Romul, sin Marsa koji predstavlja magično kraljevstvo i ratnika, pripojen je posle smrti Kvirinu. 28 Varon, prema citatu svetog Avgustina, Civ. dei, VII, 9, 1; vidi komentar kod Dimezila, Rel. rom., str. 333. 29 štaviše, Janus upravlja i nekim prirodnim »počecima«: on obezbeđuje začeće deteta, za njega se smatra da je osnivač religije, da je izgradio prve hramove, uveo svetkovanje Saturnalija, itd.; vid. izvore koje citira Dumézil, nav. delo, str. 337. 30 Up. kod Dimezila, str. 323; na sličan je način Vatra u Iranu, Atar, bila smeštena na kraj liste Ameša Spenta (isto, str. 329).
27

Minerva. str. Ime j o j je verovatno italičkog porekla (izvedeno od indoevropskog korena *men. koji. analiza funkcije Sarasvati i Anahita. na primer. jer je bila prihvaćena i u doba Republike. kako primećuje Dimezil. Sve u svemu. s predstavom boginje koja u sebi objedinjuje tri funkcije i kao takva predstavlja model žene u društvu. Još jedan dokaz arhaičnosti i konzervativizma. a zatim i počecima meseci. 299). trijumf koji Senat priređuje generalima pobednicima odvija se pod Jupiterovim znakom. u odori boga. IV. Jupiter Optimus Maksimus. što označava svaku duhovnu aktivnost). no istovremeno ona najviše zbunjuje raznovrsnošću svojih funkcija« (str. Očigledan je etrursko-latinski uticaj. pored toga. 27. Ecl. U k r a j n j o j liniji kapitolska trijada nije uopšte produžetak nekakve rimske tradicije. Znamo. trijumfator je postajao Jupiterov dvojnik: vozio se u kočiji krunisan lovorovim vencem. tj. delo. jedini gospodar je Jupiter. kako će se ubuduće nazivati. što ukazuje na veoma jaku tradiciju. 32 Što se tiče Minerve. str. komentar Dimezila. Ali to je gotovo sve što znamo. no Rimljani su ga preuzeli od Etruraca. ratničku moć i plodnost U toj njenoj polivalentnosti Dimezil vidi sličnost s predstavom koju otkrivamo i u vedskoj Indiji i Iranu. I. Plutarh. »najznačajnija među rimskim boginjama. 307 i dalje.104 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i n j u dovoljno dobro predstavlja vatra (Fasti. Aemilius Paulus. up. ad Aen. »ponovnim rađanjem« lune. 18 Up. da je osnivanje hramova bilo pod njegovim nadzorom (up. Sada božanstva imaju statue. »Junona je«. Ime j o j je izvedeno iz korena Juno što znači »životna snaga«. ona je bila zaštitnica umetnosti i zanatlija. pošto rimska božanstva u početku nisu likovno predstavljana. n j u zamenjuje trojstvo Jupiter. VI. unosi i izvesne grčke elemente. detaljno opisuje slavni triumf Pavla Emilija posle pobede kod Pidna (~168). uvedeno za vreme Tarkvinija. štaviše. Međutim. već kod Etruraca Menrva (Minerva) je predstavljala jednu varijantu Atene Palade. Na Kapitolu je nazivana Reginom. stara trijada Jupiter. . Pod etrurskom dominacijom. 31 Uprkos prisustvu Junone i Minerve u njegovom hramu. Njegov kult je pretrpeo izmene. I sam Jupiter predstavlja indoevropsko nasleđe. I kod njih je božansko trojstvo igralo važnu ulogu u hijerarhiji panteona. Kvirin gubi svoju aktuelnost. njemu su upućeni zavet i posveta. prikazan je Rimljanima u etrurskoj varijanti grčkog Zevsa. 31 Servius. nav. vezivala se za tri funkcije indoevropske ideologije: sveto kraljevstvo. Mars. Junona. Servius. Junonu i Minervu pridodali su mu Etrurci. 422). itd. Za vreme ceremonije. 296—98. Ona upravlja većim brojem svetkovina koje su u vezi s plodnošću žena (kao Lucina prizivana je pri porođajima). 32—34. 299).

kao što je to učinjeno za Tračane.: maestrna) izvedeno je iz latinske reči magister. kako u umetnosti. oblast koja je u VI veku pre n. teško je tačno utvrditi recipročne uticaje ovih dveju kultura. A History of Roman Religion. pored boginja Semle (Semele) i Areathe (Arijadne). elementarne informacije o etrurskoj religiji latinski autori počinju da iznose tek od I veka pre Hr. tj. Satres (Saturn). što takođe smanjuje vrednost uporednih zaključaka. U stvari. oponašajući etrurske Uni. Arheološki podaci (grobovi. izgleda da nekoliko natpisa otkrivenih na Lemnu potvrđuju njihovo azijatsko poreklo. trgovali su. S druge strane. Veneti. jer etrurski duh razvija pozajmljene ideje u skladu sa sopstvenom vokacijom. etrursku kulturu. ostatak su sačinjavali Umbrijci. Pri tome se čak ne bismo usudili da izuz83 F. Ali nama su nepoznate etrurska mitologija i teologija. 33 Sigurno je da se radi o jednoj originalnoj sintezi. različiti objekti) svedoče o tome da je u pitanju jedna visoko razvijena civilizacija. La Religion romaine antique. str. Kelte ili Germane. Menrva i Nethuns. Osnovna politička organizacija im je bila federacija gradova. i samo poreklo etrurskog naroda ostalo je sporno. Izvesna je samo veoma rana simbioza prekomorskih osvajača i starosedelaca koji su naseljavali oblast između reka Poa i Tibra. Atena i Posejdon. izvestan broj autentičnih etrurskih božanstava ima latinska ili falijska imena: Uni (Junona). Dakle. Povrh toga. Mariš (Mars). No. tako i u religiji. Asimilacija rimskih božanstava s grčkim imala je za model prethodnu asimilaciju etrurskih božanstava: Junona. stanovništvo ovih gradova bilo je samo delom etrursko. a posebno religiju. nijedan antički istoričar nije prikazao religiju. 42. oblici kulture koji se razvijaju u Etruriji nisu odraz azijatske realnosti. ali etrurski jezik nam je nepoznat. metropola ih je brojala dvanaest. Najzad. Liguri i drugi italski narodi. Etrurski bog Fufluns bio je prikazivan kao Dionis. Ime mitološkog heroja Mastarna (etr. Minerva i Neptun postali su Hera. koristili gvožđe i gradili utvrđene gradove. karakteriše prerana asimilacija italskih i grčkih elemenata. up. kada je prvobitno nasleđe već bilo pretrpelo helenističke uticaje. freske. . predstavljala Etruriju. S druge strane. Etrurska civilizacija je u svakom slučaju bila na visokom nivou: Etrurci su raspolagali moćnom flotom. Po predanju koje prenosi Herodot (I. Mogu se naći takođe Artumes (Artemida) i Aplu (Apolon). Međutim. 50. e. Međutim. Etrurci: enigme i hipoteze Rim se veoma rano suočio sa etrurskim svetom. statue. kulturu i istoriju Etruraca. str. Etrurci su potomci Lidijaca.RIMSKA RELIGIJA 105 167. Grčki uticaji su se osetili dosta rano. 94). Althajm (Altheim) primećuje da se azijatsko i mediteransko nasleđe mogu bolje uočiti na kraju nego na početku etrurske istorije.. Nethuns (Neptun).

étude critique des principaux moments relatifs à l'Hercule étrusque (1926). izgleda da je jedino nesporno to da je žena u etrurskom društvu zauzimala istaknuto mesto. ovaj drugi je iziša. pravi gradovi mrtvih. str. Grčki autori s čuđenjem primećuju da etrurske supruge uživaju slobodu kakva se u Grčkoj dopušta samo heterama. a u većoj kao na člana njenog roda« (Altheim. antique. a grobovi žena nakitom. 1926. on ih je poučavao. Herclé. 46. 36 Altheim. La rel. bilo bi uzaludno verovati da bi se ona mogla rekonstruisati na osnovu nekoliko informacija iz poznijeg vremena o etrurskim »knjigama«.. . up. sadržavala elemente orijentalnog porekla (Melkart). podizane su pored naselja. 31 Što se tiče teologije. 85 Falusi na grobovima počinju da se pojavljuju od IV veka. Žene su zajedno s muškarcima učestvovale na gozbama.. i porodice. Sicilije i Egejide (up. 51. 34 J. sadržaj neke tajne doktrine) može se naći još u Egiptu i Mesopotamiji. jer. Rel.3'' Mitski motiv u kojem neko natprirodno biće otkriva »svetu knjigu« (ili. te informacije se skoro isključivo odnose na različite tehnike proricanja budućnosti. a iz tog običaja su. U stvari. II. U nedostatku tekstova. Bayet. 61 i dalje. § 34). isti. pak. 48. 35 Bahofen (Bachofen) je govorio o »matrijarhatu«. ponajviše oružjem. Rimljani su znali da u etrurskoj religiji postoje »knjige« koje su dospele do njih posredovanjem natprirodnih bića. Etrurci beleže ime oca i ime imajčine porodice: »na majku se u manjoj meri gledalo kao na ličnost za sebe.o iz jedne uzorane brazde. Grobovi muškaraca bili su bogato snabdeveni. rom. ali mudrost starca.106 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i memo ni Herakla (Herkula). Lidos precizira da Grci asimiluju dečaka Tageta u htonskog Hermesa. dok je običaj postavljanja kipusa u obliku kuće znatno stariji. a oni su se potrudili da njegovo učenje zabeleže i tako je nastala haruspicinae disciplina. Nekropole. na grobovima žena su bili kipusi u obliku kuće. štaviše. str. 37 Ciceron. str. Dok su grobovi muškaraca obeležavani falusom. 38 Pred k r a j Republike.. Prema legendi. rom. A History. Prinošene su bile ljudske žrtve. a pogrebne freske ih prikazuju u providnoj odeći.. str. nastale gladijatorske borbe. naučnici su se koncentrisali na detaljno proučavanje arheološkog materijala. De div. str. Kao što će se videti. up. La rel. Žena je bila inkarnacija doma. nimfe Vego i dečaka Tageta.. »Héraclès-Herclé dans le domaine étrusque« (u delu: Les origines de l'Hercule romain. prema tome. 79—120). one pred muškarcima ne kriju lice velom. uprkos naporima Žana Bajea (Jean Bayet). pa. kako uzvicima i gestovima podstiču borbe golih atleta. Oko Tageta su se brzo okupili ljudi. kasnije. 51 i dalje). Pogrebni natpisi ukazuju samo na poreklo po majci umrlog.. o njemu znamo jedino to da je bio neobično popularan u Etruriji i da je imao originalnu mitologiju koja se razlikovala od grčkog predanja i koja je. Arhaična struktura kulta mrtvih i htonskih boginja podseća na grobove i statue Malte. imao je izgled deteta. A History of Rom.

Drugim recima. II. naročito homologija makrokosmos-mikrokosmos. koji je svoju aktuelizaciju nalazio u meteorološkim pojavama. jedan ljudski život odvijao se kroz dvanaest hebdomada. čovek »napušta svoj duh« 38 Naturales quaestiones. Za nas je ovde značajna činjenica da se početkom I veka pre Hr. Učenje o gromovima. haruspicina. pretpostavljala je da postoji veza između tri referentna nivoa: božanskog. str. str. 340—342. 41 Starost modela je još predmet rasprave. objašnjenja značenja udara gromova. haruspici. prema onome što nam prenose Seneka i Plinije. pa do koncepcija »haldejskih maga«. dakle. Piganiol. Taj scenario je postao naročito popularan u helenističkoj eposi. »Libri Fulgurales«. Na sličan način. . podelom neba na 16 delova ustanovljen je jedan mogući jezik. to ne implicira kao obavezno da su alhemičari. Epifanija Tageta u obliku puer aeternusa podseća na hermetizam (up. 126 i dalje. 31—41 i 47—51. posle dvanaeste. nauka koja interpretira znake upisane u utrobi žrtvovane životinje. Razni bogovi slali su jedanaest različitih tipova munja. §209). pre Hr. Ti tekstovi se uglavnom mogu klasifikovati u libri fulgurales (teorija gromova). u obliku koji je dospeo do nas. jeste arhajska. Učenje o homologiji makro-mikrokosmos pruža informaciju i o onome što bi se moglo nazvati etrurskom koncepcijom istorije. počev od pseudo-Aristotelovih spisa Meteorologica. »Les Étrusques. Osnovna ideja. 40 No ipak. kao i imena četrdesetak božanstava. verovatno datira iz III ili II v. ovi uticaji su uglavnom preinačili jezik prilagođavajući ga stilu savremenog Zeitgeista. peuple d' Orient«. Prema libri fatales. otkrivenom 1877. 39 Nedavno izišlo iz štampe. iako je prenošena »tajnim jezikom« koji su razumevali samo specijalizovani sveštenici. godine u Plezansu. Očigledne su veze s mesopotamskom hepatoskopijom. Svojstva različitih delova organa služila su kao indikacija odluke bogova i samim tim proricala odvijanje predstojećih istorijskih događaja. Weinstock. za svaki dan u godini. kada se sve uzme u obzir. A. 41 Model jednovremeno predstavlja strukturu sveta i podelu panteona. t j . znatno kasnije. kosmičkog i ljudskog. Sasvim opravdano isticane su analogije s haldejskom doktrinom.RIMSKA RELIGIJA 107 pa sve do srednjovekovne Indije i Tibeta. Na značenje m u n j e ukazivali su delovi neba na kojima se ona pojavljivala i završavala. 39 Međutim. II. 40 Vidi pre svega S. nalazi se urezan izvestan broj strelica. »proučavali« etrursko predanje. teorija gromova odaje izvesne uticaje helenističke nauke. libri rituales (kojima treba priključiti i acherontici) i libri haruspicini (koje dopunjavaju libri fatales). bila božanskog porekla. Poruka je. 38 sadržalo je. docniji uticaji su te veze samo još pojačali. Naturalis Historia. Na bronzanom modelu ovčije jetre. smatralo da su Etrurci u svojim »knjigama« sačuvali izvesna otkrića natprirodnog porekla. 137—146.

str. uzor koji im otkriva ciklična pitanja Života. »Ako zbog kukastog nosa liči na pticu grabljivicu. 146—147. 653 i dalje. Nekoliko fragmenata Libri Acherontici ne omogućavaju nikakvo poređenje sa egipatskom Knjigom mrtvih. nepravilnih zuba. Dumézil. na svom specifičnom referentnom nivou. jer svi načini postojanja — kosmički. 62). U svakom slučaju. Šarun. 42 Na sličan način. ali i kao žrtveni sakrament koji bi se mogao uporediti s posvećivanjem u Mitrine misterije (up. 42 Varon.« 44 Pošto bi n a j p r e dokrajčio svoju žrtvu. umrlog očekuje novi život pun zadovoljstava. uprkos grčkom imenu. priređuje mu se gozba kojom rukovode Had i Persefona. istorijski. Počev od IV veka na slikama u grobovima počinje da se prikazuje Donji svet »koji se razlikuje od grčkog.. Šarun bi je potom otpratio u Donji svet. na drugome svetu ga dočekuje grupa ljudi. str. predstavlja originalnu tvorevinu etrurske mitologije. na konju ili u kolima. na ulazu u drugi svet njegova funkcija prestaje i tamo. prema tekstu koji je naveo i komentarisao Buše-Leklerk (Bouché-Leclerc) u Histoire de la divination. Charun. slike prikazuju jednu kompletnu demonologiju koja nije grčkog porekla. II. rom. str. »divinizacija duša« dodaje jednu novu dimenziju etrurskoj eshatologiji. Međutim. dakle. zbog snažnih. délo. 676—77. § 217). narodima i državama. Etruriji. tačno je utvrđen k r a j u skladu sa istim normama koje važe za čitav kosmos. prema prizorima na slikama koje su nađene na zidovima grobnica. ljudski — slede. te će na t a j način izbeći sudbinu smrtnika« (Adversus Nationes. Prema hrišćanskom piscu Arnobiju (IV vek): »U njihovim Libri Acherontici. 87 i dalje. de Ruyt. a zbog šiljatih ušiju na konja. što bi se moglo protumačiti kao znak arhaizma. Govorilo se o pesimizmu Etruraca. IV. ali je inspirisan njime: umrli putuje. str. 43 Dumézil. Servije dodaje jednu važnu informaciju: posle prinošenja izvesnih žrtava. Glavna ličnost. podseća na hijenu. razume se. nav.4S S druge strane. No reč je o drevnoj koncepciji uočenoj kod mnogih tradicionalnih društava: čovek je usklađen s velikim ritmovima Stvaranja sveta. naročito u vezi s njihovim verovanjem u snažan kosmički i egzistencijalni determinizam. Teško je rekonstruisati etrurska verovanja o smrti i zagrobnom životu. 44 F. 168). III. Bila bi. démon étrusque de la mort. koja se nazivaju animales da bi se naznačilo njihovo poreklo (Aen. Etrurcima se obećava da će krv određenih životinja. . žrtvovanih određenim bogovima. duše se preobražavaju u božanstva. to jest. kod Etruraca Eita i Phersipnai«. kao i Rimu. Reí. spremnu da raskomada svoj plen. koje na spomenicima otkriva surova grimasa njegovih usana.108 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i bogovi mu više ne šalju nikakve znake. arch. učiniti njihove duše božanskim. reč o deifikaciji koja je ostvarena uz pomoć krvavih žrtava. možda njegovi preci.

držani su bestidni govori. par Liber—Libera podsticao je rađanje i sveopštu plodnost. altération d' un culte latin par le mythe grec« (= Croyances et rites dans la Rome antique). čije je ime 45 Prema predanju. . od njegovog osnivanja. njihovi metodi proricanja budućnosti. 47 Sa širenjem Dionisovog kulta. čije je značenje »onaj koji osigurava klijanje i obezbeđuje rod i žetvu«. no reč je o anahronizmu. 9). VII. »Les . Venera. Ali. 168. marta). uveden »bog-lekar«). među prvima je. 21). Liber i Libera asimilovana je (interpretatio graeca!) trojstvom Demetra. dok je bio pod etrurskom prevlašću. kao i specifičan karakter obreda prilikom svetkovanja Cerealija (19. 109 i dalje. posebno str. mesto. koje je već duže vremena bilo namenjeno poljoprivrednim kultovima. Ugled koji su uživali u Rimu. Bayet. Rimu su bili poznati grčki bogovi. hram posvećen jednoj novoj trijadi: Cereri. veoma brzo. ukazuje na arhaičnost boginje. godine. trijada Cerera. Dumézil. Moguće je da je politika odigrala važnu ulogu u osnivanju kulta namenjenog trima božanstvima. Krize i katastrofe: od galskog sizerenstva do Drugog punskog rata Godine —496. »Liber et liberi«. aei. pripadalo je predstavnicima plebsa.RIMSKA RELIGIJA 109 Sve u svemu. dei. Cerera označava personifikaciju »napretka«. veština orijentisanja. Liberu i Liberi. hram je nastao kao rezultat prvog konsultovanja Sibilskih knjiga. U nekim mestima Italije svetkovanje ovih božanstava. Vrlo je verovatno da su ova shvatanja doprinela sazrevanju rimske religije. delo str. Merkura 495. zaštitnicima plodnosti. dolazi do brzog asimilovanja grčkih božanstava: Dioskura 499. izmiče nam ono najvažnije u etrurskoj religijskoj misli. izgleda da je ono izvedeno iz indoevropskog korena *leudh. To što je postojao flamen Cerialis. Međutim. Dionis (Bah) i Persefona (Prozerpina). sadržavalo je izvesne elemente razuzdanosti: u procesiji su nošeni falusi i najčestitije gospe morale su ih javno kititi vencima. građenja gradova i svetilišta. nav. 112). koji se sada naziva Bah. 47 Up. Još u VI veku. Benveniste. Što se tiče imena Liber. 3). prestiž Libera. »oslobađajući« seme za vreme seksualnog čina (isto. Svetilište. podignut je. 48 E. str. 383. odmah posle proglašenja Republike. (Civ. J. 45 Etimološki. itd. 46 Prema svetom Avgustinu (Civ. sve to ukazuje na kosmološku strukturu teologije Etruraca i izgleda da objašnjava njihove napore da proniknu u enigmu istorijskog vremena. VII. Liberalije (17. u podnožju Aventina. aprila). postaje izuzetno veliki (vidi dalje. kratko vreme posle proterivanja poslednjeg etrurskog kralja i proglašenja Republike.Céralia'. Apolona 431 (za vreme kuge. VII. dakle.

21. Rim je pozvao u pomoć sve bogove. religija je pretrpela duboke promene. . Kada je. neznatno kasnije. vojne pobede ili porazi bili su puni religijskih značenja. neuobičajenim procesijama i ceremonijama. zavetima prizvani iz njihovog grada.« Invazija Kelta u prvoj četvrtini IV veka prekinula je veze s helenizmom. uz pomoć čarolija napadača. Senat je preduzeo spasonosne mere: otpočelo se sa prinošenjem žrtava. već počeli da bacaju poglede ka hramovima i novim boravištima koja su ih očekivala kod neprijatelja: ukratko. Godine ~396. Galskog sizerenstva Rim i Italija su se oslobodili tek posle pobede kod Sentinuma (~295). tradicionalne verske institucije će biti pod. Za jedan narod koji je bio svikao da u svakom istorijskom događaju pronalazi božansku epifaniju. kao i incest što su počinile dve vestalke.110 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i prvobitno označavalo magičnu lepotu. bez obzira na njihovo poreklo. U čuvenom odeljku svoje knjige (V. uticajem političkih promena. Dijana je preuzeta od Albanjana i docnije pripojena Artemidi. Katastrofalni poraz kod Kana (~216).). Pred k r a j III veka. Sibilske knjige su prepisale kao lek ljudske žrtve: dva Grka i dva Gala bili su živi * Stari etrurski grad (prim. a Rimljani su nastavili sa svojom osvajačkom politikom. godine) bio u tolikoj meri opustošen da su mnogi pomišljali kako bi trebalo napustiti ruševine i preći u Vej.). U skladu sa uputstvima iz Sibilskih knjiga. boginja zaštitnica Veja. Slični procesi karakterišu i asimilaciju latinskih i italskih božanstava. Rim je (oko ~390. u naš grad koji će uskoro biti tvoj i koji će ti posvetiti hram dostojan tvoje veličine. a da su ostali. a kasnije i osvojio grad Vej (prim. naterao je Senat da pošalje Fabija Piktora da potraži savet od proročišta u Delfima.« Vejani »nisu ni znali da su ih. pobednicima. Drugi punski rat ugrozio i sam opstanak rimske države.* bila je ceremonijalno pozvana da se nastani u Rimu. U Rimu. Rim je bio najmoćnija država u Italiji. prev. molim da pođeš za nama. njihova sopstvena božanstva već bila napustila. nakon upada Hiksa (up. ali struktura boginje je kasnije izmenjena pod uticajem legende o Troji. koji je pao još teže jer su ga pratile mnogobrojne čudne pojave. koja si danas naklonjena Veju. Otada pa nadalje. lustracijama. Diktator Kamil** obratio se boginji opsednutih: »A tebe. § 30). prev. Junona Regina. Haruspici i Sibilske knjige otkrili su da uzroci vojnih poraza leže u grehovima ritualnog reda. ponekad dosta izrazitim. bila je identifikovana s grčkom Afroditom. .. nisu ni znali da žive svoj poslednji dan . Rimljani su posle spaljivanja grada potpuno izgubili veru u svoju istorijsku sudbinu. da su bogovi već bili pozvani da i sami učestvuju u pljački. 3—22) Tit Livije opisuje t a j ritualni evocatio. Kao i Egipćani. Junona Regina. pa čak i sa žrtvovanjem ljudi. Veze s grčkim svetom opet su uspostavljene. ** Opsedao.

kao i mnogobrojni 48 Godine ~ 226. 49 Da bi sebi osigurao pobedu. Histoire. naredio da se devet dečaka i devet devojčica živi sahrane. Veliku m a j k u iz Pesinunta (Tit Livije.. brižljivo propisao pravila obrednih manifestacija. No. kada je ukrcao vojsku na brodove i pošao na Grčku. O ovoj mitsko-ritualnoj temi vid.9 7 . Jedna rimska eskadra prenela je iz Pergama slavni crni kamen koji je simbolično predstavljao boginju. god. posle konsultovanja Sibilskih knjiga. S jedne strane. 51 Međutim. Patriciji su smatrali da je Rim pozvan da odigra značajnu ulogu na istoku. Osoblje u hramu svedeno je na jednog sveštenika. Them. Senat je dao saglasnost za formiranje sodalicija koje su okupljale isključivo pripadnike aristokratije. Slične žrtve prinošene su i krajem II veka (Plutarh. 178 i dalje. Kibelu. U svakom slučaju. za Rim su azijska božanstva postala dvaput privlačnija. nisu se mogle izbeći. poznato je da je Temistokle. 154. opet su.48 Vrlo je verovatno da je posredi jedan obred arhaične strukture: bilo je to »kreativno ubijanje«. njihova glavna funkcija se svodila na priređivanje gozbi u slavu Kibele. Ipak. Do invazije istočnjačkih kultova dolazi tek posle više od jednog veka. prisustvo sveštenika evnuha. bez oklevanja. Rimljani uvode prvo azijsko božanstvo. Senat je stoga. uvođenje prvog azijskog božanstva u rimsku religiju bilo je delo aristokrata. uoči pobede nad Hanibalom. njega je kontrolisao jedan gradski sveštenik. Rimskim građanima je bilo zabranjeno da prinose žrtve Kibeli prema anadolskom ritualu. XIII). Vita. kao i sjajne konačne pobede. str. jednu sveštenicu i njihove pomoćnike. sledeći proročanstvo. 6). 49 Najzad.. ali te funkcije nisu mogli obavljati ni Rimljani ni njihovi robovi. Svečano dočekana u Ostiji. a procesija je obavljana samo jedanput godišnje kada je sveti kamen (betil) nošen na kupanje. godine ~205—204. XXIX 10 i dalje). Kibela je potom ostavljena u svome hramu na Palatinu. Marcellus.RIMSKA RELIGIJA 111 zakopani (Tit Livije. potreban da se strani kultovi drže pod kontrolom i strah da se ne izgubi korist od njih. Žrtve su se mogle prinositi isključivo unutar hrama. Senat je zabranio prinošenje ljudi na žrtvu . 57. Eliade. U k r a j n j o j liniji. Pored toga. 50 Ne treba zaboraviti da. orgijastički karakter kulta i. godine ~204. 83). uoči bitke kod Salamine. još dugo je Kibela predstavljala izuzetak. Što se tiče rimskog državnog kulta. a sledeći jednu sugestiju iz Sibilskih knjiga. . prineo na žrtvu tri mlada zarobljenika (Plutarh. 50 Međutim. de la religion romaine. 51 Up. Kibela više nije bila strana boginja. str. XXII. živi pokopani par Grka i jedan Gal (Plutarh. u Rimu su se koncentrisali strani robovi. Ali ovde se opet nailazi na specifičnu rimsku ambivalentnost: istovremeno.. zahvaljujući legendi o Eneju. Rom.. da bi se otklonila opasnost od galske invazije. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Kserks je. posledice ova dva rata. nikako nisu odgovarali rimskoj strogosti. još više. III. Jean Bayet. Quest. posle velikih patnji i strahota Drugog punskog rata. 4).

morala se dobiti Ćak su ih optuživali da su na stravičan način uklanjali sve one koji su odbijali da im se pridruže u njihovim zločinačkim i gnusnim delima (ibid. Jasno je da ovim Bahov kult nije bio u potpunosti ukinut. Dionisov kult se veoma raširio po mediteranskim zemljama. str. u anadolskom svetkovanju Kibele. izgovarali su reči predskazanja. vlasti su. sve više dolazi do izražaja potreba za jednim ličnim religijskim iskustvom. bili su optuženi za brojne zločine: ne samo da su polagali zakletvu da nikome ništa neće reći. 12). Pristalice. pre svega u Kampanji. Zapravo. koja je ograničena na svega pet učesnika. ukazuju na politički karakter procesa.. unezvereni ljudi. istraga je otkrila razmere kulta. Do takvog verskog iskustva moglo se doći pre svega posredstvom konventikula i zatvorenih društava tipa »posvećenih u Misterije«.000. Počev od IV veka. a potom ih izvlačile sve u plamenu. noćnih »orgijastičkih misterija«. u Rimu. kao i surovost represije (nekoliko hiljada pogubljenja širom zemlje). kao bahantkinje«. Svetkovanje kulta obavljalo se u najstrožoj tajnosti. S druge strane. čineći nekontrolisane pokrete. koji je u sebi sadržavao izvesne obrede slične onim u Misterijama. Posle jedne prijave koju je konzul odmah obnarodovao. 13. to jest. Adrien Brühl. Za iscrpniju analizu teksta Tita Livija i Senata i Konzulata iz 186. štaviše. drugim recima. preko tajnih udruženja koja su izmicala kontroli države. trčale su ka Tibru »mašući užarenim bakljama« koje su potapale u vodu. uvela je u Rimu jedan tajni kult. žene. neka vidovita sveštenica. 62 . za svaku Bahovu svetkovinu. sa iznenađenjem i gnušanjem. 82—116. »raspuštenih kosa. Prema Titu Liviju (XXXIX. To je bio razlog zbog kojeg je Senat zabranio učešće rimskih građana. Brzina i strogost s kojima je istraga sprovedena. naročito u helenističkoj epohi (§206).112 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i begunci iz svih krajeva Italije. kao i u drugim mediteranskim zemljama. uređen prema njenim sopstvenim pravilima. 52 Neke od optužbi podsećaju na obrasce koji su docnije korišćeni u procesima protiv jeretika i veštica. 13). Godine ~186. u vezi sa bahanalijama. jedino je rimskim građanima bilo zabranjeno da u njemu učestvuju. njih preko 7. Posledica rimske dominacije nad Velikom Grčkom bilo je formiran j e brojnih ezoteričnih društava na poluostrvu. Liber Pater. pa čak i njihovih robova. pojedini delovi stanovništva postepeno su napuštali tradicionalnu religiju. vid. 13. kao i njegov orgijastički karakter. poreklom iz Kampanje. smatrajući da su ona u stanju da organizuju zaveru i pokušaju da izvrše državni udar. »jer se živi sumpor mešao s krečom«. otkrile u samom Rimu svetkovanje bahanalija. već su upražnjavali i pederastiju i uz to organizovali ubistva da bi se dokopali bogatstva. 39. Vlasti su proglasile tajna društva opasnim.

Sve ove panične mere pokazuju koliko je Senat bio podozriv prema verskim udruženjima koja su izmicala njegovoj kontroli. Bahanalije nisu nikada smele da nadjačaju Senat i Konzulat. sem onih koji su sadržali »neku svetinju«. 7 . represija. koja je ovom prilikom primenjena.RIMSKA RELIGIJA 113 dozvola od Senata. Sva zdanja i svi kultni predmeti bili su uništeni. poslužila je tri veka kasnije kao uzor za proganjanje hrišćana.

istorijska sudbina Kelta je zapečaćena: našavši se izloženi nadiranju germanskih plemena s jedne strane i pritisku Rima s druge strane. arheološki podaci od izuzetnog značaja za razumevanje keltske religije. godine. GERMANI. godine. i ~700. * Prema arheološkom lokalitetu Laten u Švajcarskoj (prim. oni su sve više slabili. Međutim. prev. TRAČANI I GETI 169. za vreme drugog gvozdenog doba. godine). Prilikom prvih seoba (između X i IX veka). umetnička kreativnost keltskog duha dostiže svoj vrhunac. koristili su bronzu i spaljivali svoje mrtve. Oko ~500. Veoma je verovatno da su najstariji Kelti tvorci tzv. Između ~700. i ~600. a potom njihove urne pokopavali na grobljima. koje su prenosili Kimeri (poreklom s Crnog mora). već su zajedno s oružjem i drugim dragocenostima polagana u kočije s četiri točka i tako sahranjivana u grobnicu. to je tzv. Stoga su. dospeli su u Francusku. Kelti su nasledili jednu izuzetno bogatu i kreativnu protoistoriju. kulture »polja urni« (Urnfield). Španiju i Veliku Britaniju. na šta dovoljno ukazuju razlike u nogrebnim obredima. bavili se poljoprivredom. U tom periodu je nastala keltska vojna aristokrati]a. poznatog kao Latensko* doba. nad kojom je potom bila podignuta humka.XXI POGLAVLJE KELTI.) . u centralnoj Evropi počinje da se širi upotreba gvožđa. Oni su stanovali po selima. Ocenjeno je da iskopan zlatni nakit i mnogobrojni metalni predmeti »služe na čast varvarskom svetu 1 Nazvana tako zato što su mrtve najpre spaljivali. godine. Posle toga.1 koja se razvijala u centralnoj Evropi između ~1300. godine. Postojanost preistorijskih elemenata Uticaj Kelta u staroj istoriji Evrope t r a j a o je m a n j e od dva veka: od osvajanja severne Italije u V veku (Rim je napadnut ~ 390. Halštatska kultura koju karakteriše izrazito socijalno raslojavanje. kao što ćemo videti docnije. Tela mrtvih (bar tela starešina) nisu više spaljivana. Moguće je da su te promene bile rezultat iranskih kulturnih uticaja. pa do pljačke Apolonovog svetilišta u Delfima ~279.

2 S obzirom na nedostatak pisanih izvora. 5 Up. a s druge. Le Yoga. čija je starost varirala od XVIII veka pre Hrista pa sve do srednjeg veka. a koji je u više azijskih kultura preživeo sve do XIX veka. e. 3 (Sećanje na te bunare koji su povezani s drugim svetom i na zakopano blago može se naći u srednjovekovnim legendama. J. arheološka otkrića ukazuju. str. 339 i dalje. 97—164. danas se zna da su Kelti neobično poštovali sakralni prostor. glave isklesane od kamena. veličanje »odsečene glave« igra značajnu ulogu. kako u srednjovekovnim legendama. str. (Kao što ćemo videti. str. na dubini od dva do tri metra. delo. Ancient Europe. Zahvaljujući iskopavanjima. 4 Vid. uprkos zabrani crkve. str. ponekad su bili ispunjeni zlatnim i srebrnim predmetima polaganim u bogato ukrašene obredne posude. 35. od protoistorije. sveta mesta koja su se u skladu sa strogo određenim pravilima nalazila oko oltara na kojem su prinošene žrtve.KELTI. na arhaičnost keltske kulture. str.. Neki od ovih bunara potiču iz drugog milenijuma pre n. koja je vlasnika štitila od svakog zla i obezbeđivala mu zdravlje. 215 i dalje. Anne Ross. 299. s jedne strane. si. Sve u svemu. Hatt. Pagan Celtic Britain. Vid. 5 Prvobitnu magijsko-religijsku vrednost »odsečene glave« docnije su još uvećala verovanja koja su u lobanji lokalizovala prvi izvor semen virile. Otkrivene su lobanje poredane u niše ili ugrađene u zidove svetilišta. arheološki dokumenti koji svedoče o religiji ovog naroda dobijaju neocenjivu vrednost. izbor reprodukcija u knjizi J. postavljane raznovrsne žrtve. još su stari autori pisali o ritualnom obeležavanju svetih mesta i o simbolizmu »Središta sveta«. lobanje i prikazi »odsečenih glava« pronađeni su na svim područjima koje su naseljavala keltska plemena. reč je o kultu čiji koren zadire u preistoriju. kao i sedište »duha«.) Podjednako je važan i doprinos koji daje arheologija u pogledu rasprostranjenosti i kontinualnosti kulta lobanja. nav. str. iako po obimu mali doprinos Kelta evropskoj kulturi«. da su u obredne bunare.) Iskopavanja takođe pokazuju. GERMANI. 401—402. 25—86 i bakroreze 1—23. Otkako su u Jorkširu otkriveni cilindri od krečnjaka ukrašeni stilizovanim ljudskim glavama. a na istu temu nailazimo i u irskoj mitologiji. kao i u keltskom folkloru. na kontinuitet izvesnih centralnih religijskih ideja. Baš kao grčki brothros ili rimski mundus. TRACANI I GETI 115 i predstavljaju značajan. The Druids. 3 Stuart Piggot. 2 Anne Ross. tako i u britanskom i irskom folkloru. A na religijski značaj lobanja ukazuju još klasični autori. ove obredne jame su obezbeđivale vezu s božanstvima podzemnog sveta. 62 i dalje. bogatstvo i pobedu u isti mah. str. to jest. isti. nepoznatog porekla. 4 U svakom slučaju. Le Chamanisme. 101 i dalje. Za Kelte je lobanja predstavljala savršeno stecište svete snage božanskog porekla. kao i bezbroj duboreza sa ovim motivom. 8* . pa do srednjeg veka. Les Celtes et les Gallo-Romains.

»The Archaism«. od istog autora. up. 170. pre svega u dijaloge. 247. Celt and Aryan. str. Stari irski zakoni su bili izraženi u stihovima. str. 88. Nasuprot tome. J. up. Prema Majlsu Dilonu (Myles Dillon). reč je. Servius et la Fortune. druidi i brahmani su sačuvali indoevropske običaje koji su se u galskom svetu održali do XVIII veka. 247. 8 Vid. i svuda. H. a prozodija je slična sanskritskoj i hititskoj. 221 i dalje. Indoevropsko nasleđe Na arhaičnost keltske kulture ukazuju i drugi tekstovi. magijsko-religijske vrednosti istine. »The Linguistic and Historical Value of the Irish Law Tracts«. 7 D. takođe. Paralelizam između irskih i indijskih sudskih ugovora ne ogleda se samo u njihovoj formi i tehnici. A. str. Vid. 99 i dalje. »The Archaism«. koncentrisani u 6 The Druids. 52 i dalje. druidi su memoriji pridavali izuzetno veliki značaj (np. U Irskoj se i danas mogu naći mnoge ideje i običaji stare Indije. str. 9 G. i svuda. Začuđujuća kontinualnost kulture koju obelod a n j u j e arheologija omogućuje istoričaru keltske religije korišćenje poznijih izvora. reference kod Dilona. str. 6 i dalje. 8 umetanje delova u stihovima u epsku narativnu prozu. ostrvski Kelti. Vid. ali isto tako i epskih predanja i folklora koji su se u Irskoj sačuvali sve do kraja XIX veka. . kao što kaže Stjuart Pigot (Stuart Piggot). važnosti barda i njihovih veza s Vladaocima. 9 Zbog ritualne zabrane pisanja. Ističemo da se isto tako mogu naći analogije i sa sumero-akadskim svetom i da se te analogije mogu objasniti vezama Indoevropljana s antičkim narodima na Bliskom istoku. Dumézil. koji navodi Dillon. ne raspolažemo nijednim tekstom o religiji kontinentalnih Kelta u redakciji nekog od autohtonih. a u Indiji sve do danas. Proučavajući irske i indijske pogrebne običaje. str. »Studies in the Origins of Early Celtic Tradition«. Naši jedini izvori su nekoliko opisa grčko-latinskih pisaca i brojni spomenici u obliku ljudskih figura. »o fragmentima zajedničkog nasleđa iz II milenijuma«. već katkad i u načinu izražavanja. većim delom iz galsko-rimske epohe. 253 i dalje. 246. str. kako bi se lakše upamtili. 7 Setimo se i drugih primera indo-keltskog paralelizma: posta kao načina da se sudskom zahtevu prida veći značaj. str. Binchy. »The Court Poet in Medieval Ireland«. Wagner. ali njih su Kelti veoma rano asimilovali i delom pripojili teološkom sistemu koji su nasledili od svojih indoevropskih predaka. § 172). up. str. »The Archaism of Irish Tradition«. E. 207. 6 Baš kao i brahmani. Caerwyn Williams. Hans Hartman (Hans Hartmann) procenjuje da je struktura irskog mentaliteta bliža staroj Indiji nego mentalitetu Engleske ili Nemačke. takođe Celt and Aryan. na prvom mestu irskih tekstova nastalih između VI i VIII veka.116 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Mnoge od tih ideja i običaja predstavljaju staru religijsku zaostavštinu neolita. Der Totenkult in Irland.

ona se može uočiti i na listi bogova koju prenosi Cezar. »jeste Merkur. str. Pored njega. La religion str. 12 Cezar prikazuje keltski panteon u stilu intervretatio romana. mi znamo veoma malo o G. pa samim tim i o vrednosti ove rimske interpretacije galskog panteona. 157 i dalje. radikalno. koja odražava dobro poznatu indoevropsku ideologiju (§ 63). »bo-airig. a Mars upravlja ratom« (De bello Gallico. 38. L'idéologie tripartie des Indo-Européens. U n j e m u oni vide pronalazača svih veština. u stvari. potlačenu. istorizovana. 11. u Što se tiče trojne indoevropske ideologije. to jest. GERMANI. 13). 17). Njegovih kipova ima najviše. isto to važi i za bogati irski folklor. n. Mythe et Épopée. VI. zajedničko indo-iranskim i italo-keltskim društvima« može objasniti »postojanjem moćnih svešteničkih bratstava koja su čuvala i negovaia svete tradicije s formalističkom strogošću« . Jan de Vries. »Bog kojeg oni najviše poštuju«. ova literatura dobrim delom predstavlja nastavak prehrišćanske mitske tradicije. on je već bio prokonzul Cisalpinskoj Galiji. reg). što doslovno znači »vlast« i predstavlja tačno fonetski ekvivalent sanskritskog kšatra) i stočare. obožavaju Apolona. U svome delu De bello Gallico (VI. I. koju predstavlja »narod«. 10. zemlji Gala i naročito u Irskoj. žorž Dimezil i Jan de Vris (Jan de Vries) su pokazali da su vladari legendarnog naroda Tuata De Danan (Tuatha De Dannan). Cezar je prilično dobro poznavao keltske običaje i verovanja. idalje. dok je treću predstavljao narod Fomore. Le vocabulaire des institutions indo-européennes. Marsa. slobodne ljude (airig).KELTI. lat. smatran starosedeocima ostrva. koji se definišu kao vlasnici krava (bo)«. Za sada ističemo samo to da se »ovo nasleđe. O tim božanstvima imaju gotovo istu predstavu kao i ostali narodi. Apolon progoni bolesti.10 Kasnije ćemo imati prilike da ukažemo i na druge ostatke indoevropskog religijskog sistema kod Kelta. . vojnu aristokratiju (flaith. predstavljali bogove koji objedinjuju prve dve funkcije. TRAČANI I GETI 117 Kaledoniji (Škotskoj). pošto nam je mitologija kontinentalnih Kelta nepoznata. ona je opstala u irskoj tradiciji. Vandrijeova (Vendryes) razmatranja. str. deli se na klasu druida. Mnogo se raspravljalo o autentičnosti. 12 Up. Minerva uči radu i zanatima. otkriva se u Irskoj odmah po prelasku u hrišćanstvo: društvo kojim vlada rig (fonetski ekvivalent sanskritskog rad. Jupiterovo carstvo je na nebesima. Dumézil. smatraju ga vodičem putnika i onim koji najviše može da pomogne u sticanju novca i u trgovini. 289. pisao je konzul. Irski dokumenti često potvrđuju podatke koje d a j u klasični autori. stvorili su veoma obimnu epsku literaturu. des Celtes. Benveniste. 11 10 Dumézil. Jupitera i Minervu. Uprkos činjenici da je pisana posle prelaska u hrišćanstvo. E. Pre nego što je otpočeo svoj pohod na Transalpinsku Galiju. str. II. Ista takva trojna podela društva. Up. No. Cezar tvrdi da Gali imaju dve privilegovane klase — druide i plemiće — i treću. Međutim.

46 i dalje. delo. Naime. n a j m a n j e četiri veka. 15 Jan de Vries. gospodari godinom. 14 Iz svega toga sledi. na antičkom Bliskom istoku (up. nav. primere koje navodi Miler. delo. nav.« . 16 13 Vid. 62. da t a j keltski Jupiter. ali štiti ratnike. ovaj bog igra važnu ulogu kod ostrvskih Kelta. Odmah se može primetiti da oni ne slave vojnu pobedu. Oni nisu podignuti u forumu ili na ulicama. kao što dobro zaključuje Verner Miler (Werner Miiller).118 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i bogovima koje pominje Cezar. Njegovo ime nose mnogi gradovi (npr. magijsko-spiritualne sposobnosti i u tome leži objašnjenje činjenice da je izjednačavan s Merkurom-Hermesom. str. Iz toga se može zaključiti da Lug predstavlja magijski i vojni aspekt vrhovne vlasti: on je žestok i neustrašiv. Njegovo galsko ime nam je nepoznato. Veoma je čudno da on ne postavlja »Jupitera« na čelo svoje liste. 18 J. delo. zvani »džinovski Jupiter«. Ali mnogobrojni obelisci. u vedskoj Indiji (§ 62). 14 Up. kao obelisci Trajana i Marka Aurelija. str. u keltskom jeziku se za »godinu« i »točak« koristi ista reč. 51. de Vries. ali i kao izvanrednog pesnika i mitskog pretka jednog značajnog plemena. ciklus od četiri godišnja doba. nebeski bog i kosmokrata. str. Karakterišu ga. Mozela i Saone. predstavljaju nastavak arhajskog simbolizma. baš kao i Odin-Vodana (§ 175). str. štaviše. što zajedno s činjenicom da je svetkovan u Irskoj ukazuje na to da je ovaj bog bio poznat u svim keltskim zemljama. pre svega simbolizma Vrhovnog nebeskog bića. annus je takođe prikazivana kao točak s četiri ili dvanaest žbica koji nosi neko božansko biće. indikacije Venera Milera u: Die Jupitergigantensäulen und ihre Verwandten. ali verovatno je Lug. kao i kod starih Germana (§ 176). to jest. U srednjem veku. irski tekstovi govore o »dobrome bogu« Dagdi i smatra se da njega treba identifikovati s galskim bogom kojeg Cezar opisuje teonimom »Jupiter«. igrao važnu ulogu kod Kelta. vid. mediteranskim uticajima. doista. U istoriji religija. §§ 48 i dalje). ovaj keltski Jupiter se dosta često prikazuje s točkom. dodaje: »No ne treba zaboraviti da se prilikom ove asimilacije vodilo računa samo o jednom aspektu njegove izuzetno složene ličnosti. već daleko od grada. Verovatno da je veliki keltski nebeski bog izgubio svoj primat kod gradskog stanovništva izloženog. 13 točak je. 52 i dalje. Irski tekstovi prikazuju Luga kao vojnog zapovednika koji na bojnom polju koristi svoju magijsku moć. Te osobine ga čine sličnim Vodan-Odinu kojeg Tacit takođe poistovećuje s Merkurom. Točak s četiri žbice predstavljao je godinu. 15 Arheologija potvrđuje konzulov iskaz u vezi s popularnošću »Merkura«: pronađeno je preko 200 njegovih kipova i bareljefa. kojih je pronađeno najviše na prostoru između Rajne. Lugdunom=Lion). a koje su podizala i neka germanska plemena. isto kao i barde i čarobnjake. a da obelisk simbolizuje axis mundi. kao i skoro 500 natpisa. 45 i dalje. S druge strane. nav. str. taj fenomen se može uočiti svuda. reprodukcije nekih od crteža koje daje Miler.

moglo bi se reći da on objedinjuje ratničku snagu s »naukom« odinskog tipa. irski tekstovi govore o Dijankeht (Diancecht) koji je oživeo i iziečio Tauta De Danana. S druge strane. Što se tiče »Minerve«. 1—7). Gali »pred bitku zavetovali sve što u borbi steknu: posle bitke. Kelti. proširivši tako svoju funkciju pratioca duša u podzemni svet. baš kao i natpisi posvećeni Marsu. Nije poznato keltsko ime galskog boga rata. »Moćni«. 17 . J. le Ru (Le Roux)]. kao Grci. oni jedino pokazuju da je bog rata postojao. »Pobednički« itd. Isto se može reći i za preko stotinu natpisa posvećenih Herkulu. Segomo. No. Rigisamos. Neki nadimci su nerazumljivi. GERMANI. dobij a se dosta složena struktura ovog boga. U mnogobrojnim zavetnim natpisima upućenim Marsu. »Kralj bitke«. str. keltsko ime Herkula bilo je Ogmios. ali koju Cezar definiše kao boginju veština i zanata (prema tome Neke od tih interpretacija razmatrala je Françoise Le Roux. Ogmiosu odgovara bog Ogma. Verovatno je keltski »Mars« prisvojio neke specifične atribute boga Vladaoca i čarobnjaka. TRAČANI I GETI 119 Marsu su. 216 i dalje. »Kralj sveta«. Ovaj tekst je izazvao protivurečne interpretacije. Lucije je video jednu sliku ovog boga: bio je to ćelavi starac. prema Cezarovom pisanju (De bello Gallico. dakle. možemo smatrati predstavnikom onih bogova kojima Dimezil pripisuje »treću funkciju«. a l'Ogmios de Dürer«. on se priziva i u jednoj staroj formuli egzorcizma. Cezar prikazuje »Apolona« kao boga-lekara. »jer je Herkul mnogo jači« (Discours. borac bez straha i mane. već Herkulu. ne pripisuju govorničku veštinu Hermesu. oni nisu pokušavali da pobegnu. već su ga pratili »veseli i razdragani. njemu se takođe pripisuje i pronalazak pisma zvanog »ogamika«. »majstora vezivanja« [F. Kamulus. VI. štaviše. smežurane kože. str. Njegovo galsko ime je nepoznato. no epiteti u natpisima uglavnom d a j u potvrdu isceliteljskog karaktera ovog boga. de Vris. koji je za sobom vukao veliki b r o j ljudi i žena. naprotiv. Njegovo ime se pominje zajedno sa imenom Grobniua (Grobniu). (Videćemo u § 175 da je kod Germana. kao i s družinom Einherjar koja je išla za Odin-Vodanom (J. 73 i dalje. oni su mu prinosili na žrtvu živi plen. Kada se uzmu u obzir i druge informacije. de Vris). ali ni oni koji su prevedeni ne obogaćuju mnogo naše znanje. Neki čovek iz tog k r a j a objasnio mu je sliku: oni. 17). nav. boga kovača. Odin delimično istisnuo boga rata. Katuriks. Njega. delo. zasipajući ga hvalama«. »Le Dieu celtique aux liens: de l'Ogmios de Lucien. Mada su bili tako slabo vezani. Prema grčkom istoričaru Lukijanu iz Samosate (II vek posle Hr. 17 Ljudi vezani nitima poređeni su s Marutima koji su pratili Indru. pominju se nazivi: Albioris. S druge strane pronađena je sličnost između Ogmiosa i Varune.) U irskoj epici.KELTI. Hercule. vezanih za njegov jezik zlatnim i ćilibarskim nitima.). čije je galsko ime takođe nepoznato. »Vrlo kraljevski«. a sve ostalo bacali su na jednu gomilu«.

koje je reprodukovao J. Više ratnika korača ka sudu. omogućavale su regeneraciju proteklog vremena (u stvari. oni. L. ili jednog ciklusa vladavina. 51 i dalje. pa onda zaklana. prerušen Cezarovom interpretatio romana. 217. Taranuknusa (Taranucnuš) (ili Jupitera Taranukusa) i Marsa Tutatisa (Toutatis). delo. žrtvovanje se poklapalo s određenim kalendarskim datumima). On pominje one »koji strašnom žrtvom umiruju okrutnog Teutatesa i strašnog Ezusa (Esus) na žrtvenicima divljaka. 75). Autentičnost ovih imena potvrđuju galsko-rimski natpisi koji pominju Ezusa. Fontes historiae religionis Celticae. prenosi nam pesnik Lukan. koji se u užarenoj kući davi u kaci u koju je bio skočio da bi izbegao požar. str. up. ali samo delimično. za Ezusa. Jedinu informaciju o galskim nazivima bogova. ove žrtve. kao i natpisa iz galsko-rimskog perioda. prinete na kraju jedne vladavine. kao i Taranisov oltar koji je podjednako surov kao i oltar skitske Dijane« (Pharsalia. Što se tiče teonima otkrivenih na spomenicima. no njegove glose su kontradiktorne. poređenje s predanjima ostrvskih Kelta. u I v. prikriva jednu religijsku realnost do koje se može dopreti. Komentar ipak daje precizne informacije o vrsti žrtve koja je prinošena svakome od ovih bogova: za Teutatesa. iznad njih. 444—46). Sjested (Sjoestedt) navodi neke odgovarajuće primere s kontinenta. I. najvećim delom predstavljaju opisane ili topografske epitete. str. (Irska epska poezija u više navrata obrađuje temu kralja. I. Autor jednog srednjovekovnog komentara 1 8 pokušao je da ih rastumači. kovača i lekara. 19 ) Od XVIII veka ime Teutates je prevođeno sa »Otac 18 Commenta Bernensia. w M. ćerkom Dagde i zaštitnicom pesnika. Jedna od slika na kotlu iz Gundestrupa prikazuje osobu sa ogrtačem kako gura ljudsku žrtvu okrenutu naglavačke u neki sud. žrtva bi bila obešena o drvo. jedan čovek bi bio udavljen u buretu. koji nema veze s Teutatesom. 55) misli da je možda u pitanju obred posvećenja. n j u su izjednačavali s boginjom Brigancijom (Brigantia). Reč je svakako o jednom ritualu koji u sebi sadrži ljudsku žrtvu. Za K. . posle Hrista. za Taranisa — »koji upravlja bitkama i predstavlja najvećeg boga na nebu« — ljudi su spaljivani u lutkama načinjenim od drveta. Dieux et Héros des Celtes (str. Zwicker. vide se konjanici koji se udaljavaju. pridavane bogovima koji su sačinjavali panteon: pojedini naučnici su pogrešno smatrali da oni označavaju autonomna božanstva. 171. Ramnua (C. Ramnoux).120 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i i n j o j pripada treća funkcija). »La morte sacrificielle du Roi«. Da li je moguće rekonstruisati keltski panteon? Panteon. Jan de Vris (nav. str.

str. za J.. 24 A. oko n j e su divlje životinje i jedan veoma lep jelen. blizak je germanskom bogu Donaru. up. Tanaros. takođe Hatt. znači »energija.. bilo je moguće utvrditi njihovu strukturu i otkriti njihovu religijsku funkciju. str. kao što smo videli (§ 5). Les Dieux de la Gaule. U Val Kamoniki je pronađen reljef iz IV veka pre Hr. 53). ali mu je etimologija neodređena. toliko i neki Mars« (str. str. otprilike. 104 i dalje. držeći jednom rukom ogrlicu.«. prirodno. On se odmah. baš zbog konzervativnog smera kojim se odlikuje religijski duh Kelta. nav. 23 U stvari. 51 i dalje. Ros. Reljefi. Jan de Vris smatra da bi se galski bog Ezus mogao uporediti sa skandinavskim Odinom. Međutim. 22 J. 183. 29 i dalje (bog rata). str. 20 Što se tiče Taranisa. 25 Vid. str. 22 Bareljefi na dva oltara prikazuju Ezusa kako udara po drvetu. str. Prema tome. zahvaljujući mitologiji koja se krije u predanjima ostrvskih Kelta. 90. 25 20 Duval. Slične slike su pronađene i u Velikoj Britaniji. 21 Up. rezultati takvih analiza su često nejasni. 106). str. upravljao je ratovima. H. strast« (nav. str. Taranis«. 310 i dalje. u istom smislu Duval. up. starome bogu keltskog neba. . Kasniji oblik njegovog imena. 97 i dalje (ne mnogo ubedljiv). J. ali je obavljao još mnoge dužnosti. a drugom. J. de Vris mu pripisuje koren *eis. ne znamo ništa određeno. Bog je sigurno imao važnu ulogu u životu plemena. Hat (Hatt) mu pripisuje »dvostruko lice. Germanen und Kelten. str. to navodi na pomisao o prinošenju žrtve vešanjem. TRAČANI I GETI 121 plemena«. 21 Poput Donara i on je bio izjednačen s Jupiterom. delo.«. »grmljavina«. zmiju s glavom ovna. GERMANI. Les dieux de la Gaule. 313 i dalje. str. sa ušima i rogovima jelena. I. U izvesnim slučajevima.. de Vrisa »on je mogao biti koliko neki Merkur. str. 24 Poznato je da su ikonografija i religijski simbolizam jelena arhajski. »Teutates. Birkhan. legende koje navodi A. »Essai. ikonografija i natpisi otkrili su imena i likove i drugih galsko-rimskih božanstava. 34—35. Kernunos bi se mogao uvrstiti u onu grupu bogova koji predstavljaju »Gospodare divljih životinja«. 50. »Teutates. »Essai sur l'evolution de la religion gauloise«. ratnika i mirotvorca«. Zato je verovatno da su obelisci »džinovskog Jupitera« bili posvećeni Taranisu »Gromovniku«. No. Podsetimo se jednog veoma poznatog primera: bareljefa koji se zove Kernunos (Cernunnos) i koji prikazuje vremešnog.KELTI. »Veliki mag« ili »Gospodar životinja« iz pećine Tri brata. delo. Esus. koji prikazuje boga s jelenskim rogovima i rogatu zmiju. 23 Nav. značenje njegovog imena je jasno: koren mu je *taran. koji. 108. delo. itd. Ross. Teonim Ezus može se naći u vlastitim imenima. takođe je imao glavu jelena s velikim rogovima. ako ništa drugo. povezuje sa scenom prikazanom na kotlu iz Gandestrupa: osoba s jelenskim rogovima sedi na način koji je brzopleto nazvan »Budina poza«. možda ćelavog čoveka.

jelen je smatran mitskim pretkom Kelta i Germana. 29 No. treba se samo setiti duge i teške borbe koju je vodila Crkva protiv ritualnog prerušavanja u jelena (cervulo facere). on je i jedan od najizrazitijih simbola plodnosti. morao se najpre oženiti boginjom koja je nosila to ime. da bi neko postao irski kralj (Eriu). 57. tekstovi ostrvskih Kelta d a j u neke značajne pojedinosti. koji u sebi sadrži obred venčanja boga neba (oluje ili sunca) i Majke Zemlje. str.122 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i Međutim. De Zàlmoxis. 30 Verovatno je reč o staroj varijanti mitsko-ritualnog scenarija Bliskog istoka. 146 i dalje. Da bi se shvatio verski značaj jelena (najomiljenije divljači vojne aristokratije!) u narodu. Povrh toga. to je bila Danu. str. Rachel Bromwich. »Celtic dynastic themes and the Breton Law«. zbog periodičnog obnavljanja svojih rogova. str. drugim recima. 29 Histoire de la Gaule. ona se zvala Dôn. od Kine pa sve do zapadne Evrope. »Aspects of the Theme of King and Goddess in Irish Literature«. Birkhan. on je najprivlačnija divljač koju love kraljevi i heroji: ubijanje jelena u lovu simbolično je odgovaralo tragičnoj smrti heroja. Otto Höfler. 146 i dalje. a u Galiji. M Vid. De Zàlmoxis à Gengis Khan. Proinsias Mac Cana. »Siegfried. str. Na sličnu teškoću se nailazi u pokušaju da se ispitaju arheološki podaci u vezi sa ženskim božanstvima. religijski simbolizam jelena je izuzetno složen. 2. U njihovoj literaturi t a j mitsko-ritualni scenario predstavlja jednu od najpostojanijih i najviše korišćenih tema. jedini zaključak koji se može izvući jeste da veliki broj pronađenih statua i ex voto potvrđuje njihov značaj. VI. 454 i dalje. str. O religijskoj ulozi jelena. str. Images et Symboles.). 42. 27 pored toga. 28 Zbog svega toga je verovatno da je Kernunos imao i druge funkcije sem funkcije »Gospodara divljih životinja«. u oblastima u kojima se javlja tokom protoistorijskog perioda. str. ali uz to i pogrebna životinja i vodič mrtvih.. prema navodu Divala (Duval). nap. napomene 66—94. Arminius und der Symbolik«. rog obilja. »one su možda bile istovremeno anonimna i mirionimna (mnogoznačna) božanstva kojima se ne daje ime i koja imaju stotine epiteta«. Kao što piše Kamij Žiiijan (Camille Jullian). . suverenitet se mogao ostvariti jedino putem hieros gamosa sa boginjom Zemlje. personifikovanih u ličnostima vladara i jedne boginjine sveštenice. vid. Jedna od boginja bila je majka svih bogova: u Irskoj.. jelen je. 216. H. 32 i dalje. S druge strane. Taj hieros gamos je tokom M Up. 26 jedan od simbola neprekidnog stvaranja i obnavljanja (renovatio). S jedne strane. povrh svega. 27 Up. Les dieux. Primer Kernunosa pokazuje koliko je teško tačno protumačiti jedan multivalentni religijski kompleks u nedostatku njegovog specifičnog mitsko-ritualnog konteksta. deca na grudima ili u krilu itd. 28 Üp.. Plastika koja prikazuje Maires et matronae ističe njihove kvalitete boginja plodnosti i materinstva (korpa s voćem.

koja bi potom bila ubijena i ispečena. GERMANI. 33 J. koja bi tražila da spava s mladim herojem. str. L. C. str. ukazuje na veze Maše i konja. »On the loathly Bride«. »Ein altirischer Kronungsritus und das indogermanische Rossopfer«. 35 Mitsko-obredna tema starice koju jedan poljubac pretvara u devojku. F. ili je pak između dva ili više konja. prev. sudbinom i bogat31 Geraldus Cambriensis. Pored drugih arhajskih običaja (kao što su izvesni pogrebni rituali. izuzetno lepu devojku. starica bi se pretvorila u mladu. Coomaraswamy. ratom. 393 i dalje. . običaj da otac prilikom rođenja deteta obavi neke obredne radnje u vezi s rođenjem (prim. K. Pošto bi je uzeo za ženu. treba dodati i to da je žena u keltskim društvima uživala veliku slobodu kao i značajan religijski i društveni prestiž.). pred svojim podanicima. Najpoznatije su tri Maše (Macha). Ritual »kuvad«. Tumačeno je da Epona predstavlja Boginju Majku.KELTI. 32 njen irski pandan Rijanon (Rhiannun) (<*Rigantona. A galska boginja Epona (Regina) prikazivana je na spomenicima kako sedi na konju ili stoji ispred njega. sparivao s jednom belom kobilom. str. * »Couvade«. a to znači da je pripadala svim kraljevima Irske. Hubert. koje su personifikovale boginju zaštitnicu grada Ulstera. itd. H. »kraljica«) takođe je hipomorfna. čim bi on legao k r a j nje. heroj je dobijao vlast. »Epona — Rhiannon — Macha«. mitologija smrti. a i sprovodnika duša u Donji svet. delo. 3 3 Baš kao i u britanskoj ikonografiji za vreme rimskog perioda. kraljica Mab (Medb) je prikazana s velikim brojem ljubavnika. 36 Up. u domaćoj literaturi preovlađuju boginje-majke grupisane u trijade. Šreder (Schroder) je prvi skrenuo pažnju na tu ritualnu vedsku epizodu asvamedhe. R. 34 Gricourt. za koje se smatralo da upravljaju plodnošću. do vlasti se dolazilo uz pomoć hieros gamosa između kralja i hipomorfne Terra Mater. 25 i dalje. TRAČANI I GETI 123 određenog perioda obezbeđivao plodnost zemlji i sreću vladavini. nav. A. 31 Drugim recima. Ostatak drevnog nasleđa u Irskoj ilustruje obred posvećenja kralja. 35 Izvore je analizirao A. Ponekad se boginja pojavljivala kao grozna starica. up. VII: »The Hateful Fée who represents Sovereignity«. 26 i dalje. meso su dobijali kralj i njegova svita. zabeležen u XII veku: kralj se. Što se tiče višestrukih funkcija nekih boginja. Braun (Brown). The Origin of the Grail Legend.) i »kuvad« je jedan od elemenata zadržan iz preindoevropske epohe. uočena je u britanskim romanima o Gralu. 32 Up. koji je verovatno baština autohtonog neolitskog stanovništva. 34 Da bi se dospelo do trona moralo se spavati s jednom od Maša. Topographia Hibernica. Gricourt. No. Međutim. pogl. a bila je poznata još u Indiji iz vremena Brahmana?6 U epu.* koji je u Evropi uočen samo kod Kelta i Baska (preindoevropska populacija) jasno ukazuje na magijsko-religijsku važnost žene. »Le mythe d'Epona«.

ne citirajući ga. 172. Oni takođe mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim " Up. a i zato što bi. Privučeni ovim značajnim povlasticama.) podatke. smrti i zagrobnog života — a i neprestana revalorizacija tih elemenata od antičke pa sve do premoderne epohe. pri čemu koriste grčko pismo. »Priča se da oni tamo uče napamet veliki broj stihova: zbog toga neki ostaju u toj školi i po dvadeset godina. zabranjuje se prinošenje žrtava. . Veliki broj mladih ljudi dolazi da uči od njih i oni uživaju veliko poštovanje«. U određeno doba godine. »vode računa o božanskim stvarima. Prokonzul koristi. Birkhan. mogli zapostaviti svoju memoriju. a sve ostalo. Druidi i njihovo ezoterično učenje Stranice koje je Julije Cezar posvetio druidima (De bello Gallico. ako takav postoji. uzdavši se u pisanje. ako je više jednakih kandidata.124 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i stvom. str. pre Hr. sudbine. Po njima. »Kada on umre. upućuje na indoevropsko nasleđe. oni se okupljaju na jednom svetom mestu u zemlji Karnuta (Carnutes). kao i obaveze da plaćaju poreze. bave se prinošenjem javnih i pojedinačnih žrtava i upravljaju svime što je u vezi s verom. 37 Tom religijskom kompleksu koji vuče poreklo iz evropske preistorije i keltske protoistorije postepeno su se priključivali razni spoljni uticaji: mediteranski. Posejdonijeve (II v. Druidi »rešavaju sve javne i privatne sporove«. nasledi ga najdostojniji među njima. vera ne dozvoljava da se ta učenja zapišu. 13) predstavljaju najvažnije izvore kojim raspolažemo o keltskoj religiji. može se beležiti. Germanen und Kelten. Oni su uvereni »da duše ne umiru. druidi-učenici. a katkad se potegne i oružje. one su uočene i u nekim germanskim verovanjima. VI.« Cezar tvrdi da su druidi ustanovili tu praksu »jer ne žele da se njihovo učenje širi u narodu«. kao što su javni i privatni računi. ali je on. onima koji njihovu presudu ne prihvate. Za procenu keltskog religijskog duha neophodno je da se istovremeno ima u vidu i postojanost s kojom su očuvani izvesni arhajski elementi — pre svega običaji i verovanja u vezi s »misterij ama« žene. raspolagao i drugim informacijama. piše Cezar. Druidi. bar delimično. jedan jedini starešina ima vrhovnu vlast. već da posle smrti prelaze iz jednog tela u drugo: to im je naročito korisno kada treba da podstaknu hrabrost i potisnu strah od smrti. pri tom. a to praktično predstavlja građansku smrt. 542. rimski (tačnije sinkretizam helenističke epohe) i hrišćanski. druidi se o prvenstvu izjašnjavaju glasanjem.« Druidi su oslobođeni vojne službe. što svakako. mnogi hrle da slušaju njihova učenja. koje se smatra centrom Galije.

kao i u tehnike posvećivanja takvih mesta: a Kelti su. Latina i Kelta. Les druides. . Cezar (De bello Gallico. 109 i dalje. TRAČANI I GETI 125 kretanjima. uklapa se u religijski koncept sakralnog prostora. § 12). str. 16) iznosi da su »teški bolesnici ili. još u protoistorijsko vreme: vid. koji su stvorili jednu od najkoherent88 Vandrije (Vendryès) je ukazao na jedinstvenost religijskog rečnika (pre svega izraza koji označavaju apstraktne pojmove) vedskih Indijaca. ljudska žrtva je sadržala jedan izuzetno moćan i složen. 218. koje se smatra centrom Galije«. str. nav. svakako. zabranili tek ~97). pri čemu su. de Vries. Navedimo samo jedan primer: Ngadju Dajake (Ngadju Dayak) s Bornea. Kelta i Rimljana (koji su je. o snazi i moći besmrtnih bogova i ta svoja razmišljanja prenose mladima«. prinosili ljudske žrtve ili su se zavetovali da će ih prineti i da su se u vezi s tim obraćali savetu druida«. o prirodi stvari. strelama i nabijanjem na kolac. 40 Up. ali u isto vreme i učitelji.KELTI. za sva tradicionalna društva. i u isto vreme divljačkog i nezrelog karaktera druidske teologije. na koji se nailazi gotovo po ćelom svetu (up. što objašnjava njen opstanak kod starih Germana. J. No. Geto-Dačana. . VI. praktikovali formiranje sakralnog prostora još od protoistorije. pak. delo. Verovatno je model za javne žrtve koje su obavljali druidi na teritoriji Galije bilo bogosluženje prilikom velike žrtve svetkovane na locus consecratus. oni kojima prete velike opasnosti u bitkama. a koriste ih Diodor sa Sicilije (V. kao što smo videli (up. § 137). 31) 1 Strabon (IV. 40 Kelti su takođe žrtvovali ljude. napred. uprkos neizbežnoj raznolikosti kada su u pitanju imena bogova. niti na duhovno siromaštvo naroda koji su ga upražnjavali. žrtve ubijane na različite načine: mačem (pa je onda prema grčenju i načinu pada žrtve proricana budućnost). 39 Taj simbolizam. Kao i brahmani. druidi su sveštenici (oni obavljaju prinošenje žrtava). kao i »primitivnog«. Cezarov podatak o jednom jedinom »starešini« koji ima »vrhovnu vlast« među druidima ne potvrđuju ostali klasični autori. naučnici i filozofi. GERMANI. u »centru« zemlje Karnuta. uostalom. str. kao i specifična verovanja različitih plemena. Reč je. prema podacima koje daje Posejdonije. primere koje navodi Françoise Le Roux. 38 Njihovo godišnje okupljanje na jednom »svetom m e s t u . Za neke erudite ove činjenice su bile dokaz keltskog »varvarstva«. 140 i nap. 0 jednom obrednom centru koji treba da predstavlja »Središte sveta«. 11. 4). ima izuzetan značaj. Očigledno je da su godišnja okupl j a n j a druida pretpostavljala jedinstvenost njihovih religijskih ideja. . o veličini sveta i zemlje. Ta činjenica ukazuje na spekulativne sposobnosti »specijalista za sakralno« kod ove tri ariofonske grupe. 39 Vid. kosmološki i eshatoioški simbolizam. Taj krvavi ritual nikako ne ukazuje na intelektualnu inferiornost.

koji su pripremani za druidski poziv i koji su morali temeljno da izuče teologiju i nauke. Posumnjalo se i u Cezarovu informaciju o interesovanju druida za nauke: »takođe. 130. u V veku pre Hrista. takođe. up. La nostalgie des origines. grčki istoričar i ne odbacuje (§ 179). U stvari. u vezi s Keltima. 450 i dalje). Po svoj prilici. Cezarovo objašnjenje da je to doktrina — »naročito korisna kada treba da se podstakne hrabrost i potisne strah od smrti« — nije ništa drugo do racionalistička interpretacija jednog verovanja u besmrtnost duše. koje. predstavlja produžetak indoevropske tradicije (up. 128—29. Diodor sa Sicilije (V. 8) tvrde da su. 6) prenosi da su »duše ljudi besmrtne i da se posle određenog broja godina vraćaju u drugom telu«. to jest. 28. prema učenju druida. bili su lovci na glave (baš kao i Kelti) i prinosili su ijudske žrtve. da su oni »izmislili« verovanje za koje Kelti nisu ni znali. Le Roux. Autor. »isti duh vlada telom i u jednom drugom svetu«. 1946). samo beskrajno »preživljavanje«. Verovanje u metempsihozu sreće se. 42 Vid. a u isto vreme i psihosomatozu (kao kod Upanišada). . 42 U nedostatku bilo kakvog direktnog podatka. neki stari autori podsetili orfičko-pitagorejske doktrine o metempsihozi. pak. Pošto su se. fragment kalendara koji je pronađen u Kolinjiju ukazuje na 41 Up. neke primere u knjizi F. 159 i dalje. str. uostalom. Pomponije Mela (III.126 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijih i najrazrađenijih teologija poznatih u istoriji religija. »duše besmrtne«. o veličini sveta i zemlje« itd. drugim recima. Les druides. nepristupačna onima koji nisu posvećeni. 3) i Timagen (kojeg navodi Amijan Markelin. u irskoj literaturi. I. oni mnogo raspravljaju o zvezdama i njihovim kretanjima. piše Lukan (Pharsalia. Zabrana pisanja (zbog koje nam je druidska doktrina i ostala nepoznata) i značaj koji je pridavan pamćenju i usmenom prenošenju učenja. jer je nauka bila ezoterična. str. 362). Prema Keltima. Međutim. Što se tiče verovanja u metempsihozu. međutim. ili. tom I. samo oni učenici. stari autori su se setili Pitagore baš zato što su koncepcije Geta i Kelta podsećale na orfičko-pitagorejsku doktrinu. str. priimećuje da je u Irskoj metempsihoza rezervisana za nekoliko mitskih ili božanskih bića. 9. školovali su se kod svojih učitelja dvadeset godina. Međutim. gde se komentariše delo Hansa Šerera (Hans Schàrer). XV. teško je utvrditi da li je opstanak duše posle smrti za druide značio »besmrtnost«. 41 Svi izvori naglašavaju veliku ulogu d r u i d i u obrazovanju omladine. str. Die Gottesidee der Ngadju Dajak in Siid-Borneo (Lajden. brojni savremeni naučnici su zaključili da su grčko-latinski pisci izlagali keltska verovanja Pitagorinim jezikom. Herodot objašnjava na isti način — to jest uticajem Pitagore — verovanje Geta u »besmrtnost« duše. Poučavanje je bilo tajno. reč je o koncepciji koja podseća na ezoterizam Upanišada (§§ 80 i dalje) i tantrike.

kada je rimski pritisak bitno oslabio. čime se postizalo uklapanje dva kalendarska sistema (solarnog i lunarnog). imalo je za cilj uništenje galskog nacionalizma. uprkos ozbiljnim prazninama (o Gotima i Burgunđanima ne raspolažemo nikakvim podacima) i uprkos heterogenosti verovanja. Naime. u IV veku. međutim. dolazi do iznenadnog obnavljanja keltske religije. zapisi iz rimske epohe (pre svega Tacitova Germanija). GERMANI. koje dopunjuje osobito dragocen kompilatorski priručnik Snorija Sturiusona iz XIII veka. TRAC ANI 1 GET1 127 dosta visok stepen astronomskih znanja. sačuvalo dovoljno koherentno usmeno predanje koje nam omogućuje da bar u najgrubljim crtama rekonstruišemo mitologiju i kult. Germani usvojili nedelju od . Pa ipak. kao i osnovne religijske strukture. u III veku. III t. što je posledica različitih uticaja (keltskih. i nazivi dana ukazuju na to da su sva germanska plemena poštovala istovetne velike bogove. baš u ceremonijalnim centrima Geto-Dačana. Međutim. severnoazijskih. antagonistički i komplementaran par vrhovnih bogova. druidi. čije pisanje počinje od XII veka (vid.KELTI. oni su stvorili ciklus od 19 solarnih godina kojem je odgovaralo 235 lunarnih meseci. U Irskoj su se. koji je dosta kasno (tek 1000. Ipak. kao što ćemo dalje videti (§ 179) u Sarmizecetuzi i Kostešti (Sarmizecetuza. sveto trojstvo. u predanjima većine plemena još se mogu naći brojni elementi specifični za indoevropsko nasleđe (tu spadaju. Kažnjavanje druida pod carevima Avgustom. bez dodatnih dokaza. Mnogi autori su sa sličnom rezervom primali Strabonove tvrdnje u vezi s astronomskim znanjima Geto-Dačana. orijentalnih. godine) primio hrišćanstvo. U stvari. Zatim. No. zadržali sve do srednjeg veka. ne može se sumnjati u izvesno fundamentalno jedinstvo germanske religije. istoričari germanske religije ističu da je poduhvat koji su preduzeli veoma složen. Izvori su različite prirode i nejednake vrednosti: arheološki dokumenti. Osim toga kreativnost keltskog religijskog duha dostići će novi uspon u literaturi o herojima koji su se posvetili traganju za Gralom. odnosno. rimskih. Kada su. Coste§ta). opisi hrišćanskih misionara i naročito pesme islandskih skalda. 173. pri čemu druidi ponovo stiču ugled. jedino se na Islandu. eshatologija). iskopani su ostaci dva »kalendarska hrama«. Tiberijem i Klaudijem. pre svega. obaveštenja u vezi s verovanjima norveških naseljenika na Islandu ne možemo smatrati važećim za sva germanska plemena.). Pre svega. hrišćanskih) kojima su bila izložena razna plemena tokom njihovog širenja preko polovine Evrope. Igdrasil i kosmogonija starih Germana Mada raspolažu mnogo bogatijim fondom informacija od keltista.

na engleskom Wednesday. u Palestini. str. Veličanstveno more nije postojalo«. u južnoj Nemačkoj. na holandskom woensdag i na staroskandinavskom Odhinsdagr. od kostiju stene.43 Ta slika. ni drveta ni planine. dies Mercuri (francuski — mercredi) zamenjen »danom Odin-Vodana«: na starom gornjenemačkom jeziku Wuotanestac. Niflhejm (Niflheimr). ona je I m i r a hranila svojim mlekom. Ginungagap. No. njegov glavni izvor bila je zadivljujuća poema Voluspa (»Proročanstvo Volpe«. Audhumbla mu je dala oblik čoveka. napravili su Svet: od njegovog mesa oblikovali su zemlju. P r e m a tome. nalazi se i u drugim tekstovima. 44 Prema »Molitvi Vesobruna«. 44 Snori u tančine izlaže kako se na severu pruža zemlja leda i izmaglice. dok se na jugu nalazi žarka zemlja Muspel (Muspell) k o j u čuva džin S u r t r (»Crni«). od krvi more. Primećeno je da je tokom poslednje faze u germanskoj religiji preovlađivalo veoma veliko interesovanje za mit o propasti sveta. pod njegovim pazuhom su se. Tri b r a t a odluče da u b i j u I m i r a . već samo jedan »džinovski ponor«.128 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sedam dana. u velikom talasu njegove krvi podavili su se svi divovi. U stvari. oni su imena rimskih božanstava zamenili imenima sopstvenih. stvaranje Sveta 43 Prema Janu de Vrisu. »nije bilo ni zemlje. o Puruši (§ 73) i o Pan-kuu (§ 129). koji se od II veka p r e Hrista može uočiti na Bliskom istoku. reč ginnunga treba prevesti kao magična varka. »Ginnungagap«. Potom su braća odnela Imira nasred velike provalije i od njegovog tela. a njegova dva stopala začela su sina.. jedan vek kasnije. iz znoja. k o j a je identifikovana sa svetom mrtvih i u k o j o j jedanaest reka i m a j u zajedničko izvorište. na primer. niti je mesec svetleo. a od lobanje nebo. up. Ližući slani led. na Mediteranu i. To dokazuje da je Merkur bio identifikovan s jednim bogom koji je u ćelom germanskom svetu bio poznat pod istim imenom: Odin-Vodan. Prema tim »Proročanstvima« (strofa 3). t j . Kao posledica sudara vatre i leda. . u Iranu. poznata još iz orijentalnih komogonija. magija«. poemi hrišćanskog porekla napisanoj u IX veku. sunce nije sijalo. na početku nisu postojali »ni zemlja ni nebeski svod«. od kose oblake. odnosno kao »čarolija. Vilija i Vea. Kosmogonija koja se zasniva na u b i j a n j u i k o m a d a n j u jednog antropomorfnog Bića podseća na mitove o Tijamat (§ 21). 4—9). 41 i dalje. Dok je Imir spavao. Najkompletniju priču o S t v a r a n j u preneo je Snori (Gylfaginning.. Iz otopljenog leda nastala je krava Audhumbla. za germansku religiju je karakteristično to što je propast sveta najavljena već u kosmogoniji. u Drelaznoj zoni rodilo se a n t r o p o m o r f n o biće Imir (Ymir). tako je nastao Buri koji se oženio ćerkom jednog diva i s n j o m imao t r o j e dece: Odina. »Vidovite«) k o j a je napisana pred k r a j paganske epohe. ni svoda nebeskog. reč je o jednom veoma r a s p r o s t r a n j e n o m fenomenu. sem jednog koji se na misteriozan način spasao sa svojom ženom. Tako je. koje su isekli na komade. u Rimskom carstvu. rodili čovek i žena.

Mimira. Uz pomoć Henira (Hoenir). »razdvojen«. utvrdivši tako dnevni ciklus (dan i noć). Aske i Embla. Bonfante. a potom uredila njihova kretanja. preti mu propast: jedan orao mu kida lišće. obale su bogovi naselili divovima. ćutljivog boga i Lodura (Lodhur). a Lodur čula i antropomorfni oblik. Antropogonija koja vodi poreklo od drveća predstavlja dosta rasprostranjenu temu u drevnim mitovima. što znači »dvopolan«. povezuje sa švedskim tvistra. ovaj par. Prema Tacitu CGermania. Jedan od njegovih korenova probija se do zemlje mrtvih (Hel). a treći do sveta koji naseljavaju ljudi. »Microcosmo e macrocosmo nel mito indoeuropeo«. . verovatno je u originalnom predanju postojao samo jedan podzemni izvor. TRACANI I GETI 129 je rezultat krvave žrtve. simbolizuje. Univerzum. bila je opasana velikim okeanom. u centru Sveta. postaviti svoje oko (§ 174). U unutrašnjosti su načinili Midgard (Midhgardh) (dosl. 47 Otkako je drvo Igdrasil niklo (što će reći otkako su bogovi stvorili svet). oni će se sakriti u duplji Igdrasila i hraniti rosom s njegovih grana. Jedan drugi mit govori o dva ljudska bića koja su nikla na Kosmičkom drvetu. i naselila svet. Kod starih Germana. rodio i divove demone (koji će ugrožavati Kosmos sve do konačne katastrofe). koja nije ništa drugo do ponavljanje prvobitnog božanskog čina. No. 1 i dalje. načinio prvi par ljudi: on ih je oživeo. kružnog oblika. koji će se spasti u Kosmičkom drvetu. a u isto vreme i predstavlja. jedno androgino biće. dvopolnost je smatrana najsavršenijim izrazom potpunosti. regeneraciju života i koheziju društva. 46 koja je našao na obali. 47 Prema Snoriju. a njegove grane obavijaju svet. mitski predak Germana je bio Tuisto. Prema Snoriju.harbru. o kojem ne znamo skoro ništa. Odin je od dva drveta. opet. Imir je bio biseksualan: 45 on je potpuno sam rodio par ljudi. Embla je možda isto što i reč elmla. Zapravo. svet ljudi koji su zaštitili ogradivši ga Imirovim trepavicama. ta drevna i široko rasprostranjena religijska ideja je kod Germana. jedna takva žrtva. kao i bunar sudbine (Urd. 2). ideju o prvobitnoj potpunosti izražavaju i druga mitološka predanja. Igdrasilu (Yggdrasill). kao i kod drugih naroda. od kojih su najpoznatiji bunar najmudrijeg boga. Za vreme Velike zime ragnaroka (§ 177). str. a zmija Nidhog (Niddhog) grize mu 10 45 Ime Imir odgovara sanskritskom Jima. Nastavivši svoje kosmogonijsko delo. svaki od tri korena prodire u jedan bunar. GERMANI. opravdavala ljudsku žrtvu. preživeće propast sveta i naseliće jednu novu zemlju koja će se docnije pojaviti. to ime se. 41 Aska podseća na kosmički jasen. nalazimo je i kod Indoevropljana. Drvo Igdrasil. kao zalogu. A kao što je poznato. što označava. Zemlja.KELTI. Henir im je dao razum. stablo mu truli. u koji će Odin. »brest«. drugi do staništa divova. »srednje boravište«. kao i Imir. obezbeđivala je obnavljanje Sveta. Vrh drveta dodiruje Nebo. tri brata su stvorila zvezde i nebeska tela od varnica koje su vrcale iz Muspela.nnr). predak bogova. kao i smenjivanje godišnjih doba. up. prema kojima je Imir.

obnoviti. Urda. sudbina. Azi i Vani. Taj dugi i teški rat u kojem nije bilo pobednika završen je potpunim izmirenjem. u samom centru Univerzuma. Moglo bi se reći da je Igdrasil egzemplarna i univerzalna inkarnacija sudbine bivanja. Jednoga dana Igdrasil će se srušiti i to će biti smak sveta (ragnarok). ali na velikim visinama. na početku novog kosmičkog ciklusa. da će se jednom. podupire nebo. Freja (Freyr) i Freju (Freya) — karakteriše njihovo bogatstvo. zadovoljstvima i mirom. svojim ratničkim karakterom podseća na Indru. Tor. Odin i njegove izuzetne »šamanske« sposobnosti Pošto su Midgard naselili parom predaka. t j . topografske indikacije Središta sveta odražavaju jednu mitsku geografiju. 4 » Kao što je poznato. koji. drugim rečima. Odin i Tor (Thorr). Kosmos. krije se u podzemnim izvorima u koje prodiru korenovi Igdrasila. bogovi. očigledno. 174. prva dva odgovaraju binomu vrhovnih bogova (u vedskoj Indiji to su Mitra i Varana). život.48 Više puta smo ukazali na arhaičnost i veliku rasprostranjenost ovog kosmičkog simbola. magiju i vojnu moć. Brojni autori su se trudili da ovu drevnu legendu objasne kao sećanje na istorijski sukob predstavnika dveju raznorodnih kultura. 49 Panteon je podeljen između dve grupe bogova: Aza i Vana. dok bog s maljem. već smo pomenuli spor koji je doveo do sukoba Aza i Vana. od samog svog nastanka najavl j u j e propadanje i konačan kraj. boginja sudbine određuje živote svih bića. U proročanstvu Voluspa (strofa 20). Reč je. opet u središtu sveta. Najpoznatiji među Azima su Tir (Tyr). Asgard (Asgardh). . najveći neprijatelj divova. prema verovanjima Saksonaca. S druge strane. zastupnika različitih verovanja: autohtonih zemljorad48 Isti simbolizam predstavlja i stub Irminsul. važno je istaći ono što je u tom mitu specifično germansko: Drvo. Zemlju i Donji svet. ljudi — izloženo je propadanju. najreprezentativnije među Vanima — Njordra (Njordhr). bogovi su izgradili i svoje boravište.130 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA korenje. o dobro poznatoj slici Kosmičkog drveta u Središtu sveta koje povezuje tri kosmička nivoa: Nebo. Verovatno je da su na sliku i init o Igdrasilu uticale izvesne orijentalne i severnoazijske koncepcije. Najvažnija božanstva Vana nastaniše se kod Aza i tako plodnošću i bogatstvima kojim su vladala doprineše uticaju koji su ovi drugi imali posedujući vrhovnu sudsku vlast. Analizujući mitsku strukturu rata između Rimljana i Sabinjana (§ 162). sve što postoji — Svet. No. pa ipak se može očekivati. kao i veze s plodnošću. zasnovanu na imaginarnoj geometriji. ne samo ljudi nego i bogova i divova.

Les Dieux des Germains. oni »vezuju« i paralizuju svoje protivnike. a zna se da su žrtve Odinu bile vešane o drveće. Za vešala se kaže da su »konj« obešenog. U jednom delu poeme Havamal (»Reči s najvećih visina«. No. prilagođeni mediteranskim i severnoazijskim uticajima. na m o j poziv. jer ona čini sastavni deo indoevropskog predanja. a drasil je konj). Dumézil. 62 i dalje. uostalom. Odin može da m e n j a lik i u stanju je da svoj duh. 50 Tačno je da invazije teritorija nastanjenih neolitskim zemljoradničkim stanovništvom i potčinjavanje starosedelaca vojno superiornijim osvajačima. 51 No. videćemo malo dalje da se ni ono što ih razlikuje ne može zanemariti. bibliografija). oni su uobličeni. 39. 22 i dalje. njihovi likovi trpe znatne promene. dva različita etnosa. 49 i dalje. to su. Šamanski aspekt Odina potvrđuju njegov osmonogi k o n j Sleipnir.KELTI. 51 Up. Les Dieux des Germains. Odin visi obešen o kosmičko drvo. GERMANI. »ranjen kopljem i žrtvovan Odinu. 52 O ulozi Kosmičkog drveta prilikom inicijacije severnoazijskih šamana. uputi kuda želi. u obliku neke životinje. 52 Igdrasil. str. s jedne strane. kao i dva gavrana koji ga obaveštavaju o svemu što se događa u svetu. njihov otac i vrhovni vladar. u izvesnim krajevima. vid. Tako je on došao do okultne nauke i do pesničkog dara. 163 i dalje. str. strofe 139—142). Odin i Tor — zadržavaju neke specifične crte bogova prvih dveju funkcija. znači »Igov konj« (jer je Ig — jedno od Odinovih imena. predstavljaju činjenice koje potvrđuje arheologija. ako glavni Azi -— Tir. dok su. Jasno se uočavaju njegove sličnosti s Varunom: obojica su vrhovni vladari bez premca i gospodari magije. Obešen devet noći o drvo Igdrasil. s druge. lakomi su na ljudske žrtve. Ali mitološka tema rata između Aza i Vana dopire iz vremena koje je prethodilo germanizaciji. Odin-Vodan je najznačajniji među bogovima. naime. bez hrane i pića i evo. praćeno simbiozom dva tipa društva. 17 i dalje (str. bog se izložio ritualnoj smrti i tako stekao t a j n u mudrosti inicijacijskog tipa. 9* . videti našu knjigu Chamanisme. Ranivši sam sebe kopljem i uzdržavajući se od vode i hrane. Du mythe au roman. kod mrtvih on traži i pronalazi m Ako ništa drugo. u skladu s germanskim religijskim duhom. ja sam žrtvovan samome sebi. pojaviše se rane«. Baš kao i šamani. str. str. Dodajmo ipak da. vrhovne vlasti i rata. TRACANI I GETI 131 nika (neki su ih nazvali »Megalithenvolker«) i njihovih osvajača (»Streitaxtvolker« ili ariofonski osvajači). specifični fenomeni evropske protoistorije koji se. simbola mudrosti i magijske moći. veoma istorizovao. Ovde se svakako radi o obredu posvećenja parašamanske strukture. Žorž Dimezil je pokazao da je reč o jednoj indoevropskoj mitološkoj temi koju je Snori. Verovatno je t a j mit služio kao uzor i opravdanje za mnoge lokalne ratove koji su se završavali mirenjem protivnika i njihovim spajanjem u jednu zajednicu. na k r a j u krajeva. u svom pripovedanju. Odin opisuje kako je došao do runa. ponavljaju sve do srednjeg veka. 145 i dalje.

65). »Igova medovina«. on je ekspert u veštini seidhr. 53 Reč je o personifikaciji jednog opojnog pića koje obezbeđuje slogu dve socijalne grupe. Up. 54 Šamani Jukagirâ pitaju za savet lobanje svojih predaka—šamana. rat je važniji od svega i svemu daje boju« (Dieux.. 175. Les dieux des Germains. Mvth and Religion of the North. 56 Na izvore ukazuje Tirvil-Petr (Tuirville-Petre). 201. Međutim. Odin je stekao pravo da se na njemu napije tek pošto je žrtvovao oko. Le Chamanisme. 102 i dalje. 53 I drugi mitovi govore o strategijama koje Odin koristi. 38. Rat. ali isto tako i »medovina patuljaka«. str. 34 Prema Snoriju (Gylfaginning. str. 8). »u ideologiji i praksi Germana. ekstaza i smrt Za razliku od Varune. Mimir. str. Voluspa. 31 i dalje. u poemi Hcivamcil (strofa 158). up. u tradi53 Teško je tačno utvrditi »poreklo« šamanskih elemenata u verovanjima starih Germana. ali je Odinu pošlo za rukom da ga se dokopa i otada je ono dostupno svim bogovima.. pomešaše njegovu krv s medom i tako napraviše medovinu. Orfejevu glavu (§ 180). bio je slavan kao poznavalac okultnih nauka. kao i o ceni koju je spreman da plati kako bi došao do mudrosti. str. Ovaj ju je konzervirao pomoću različitog bilja i od tada se on savetuje s glavom diva svaki put kad želi da sazna neke tajne.. Bogovi mu odrubiše glavu i poslaše je Odinu. 56 Da zaključimo: posle posvećenja (koje mu je omogućilo da dođe do runa). iz te ceremonijalne pljuvačke rodilo se biće izuzetne mudrosti po imenu Kvažir. važnost koja je pridavana ekstatičkim tehnikama. Mimir je bio čuvar izvora mudrosti u podnožju Igdrasila. Dimezil je otkrio indijsku paralelu: Loki. Onaj koji je pije postaje pesnik ili učen čovek. »Kvazirova krv« itd. povezuje germansku religiju s azijskim šamaniamom. kao što piše Dimezil. sakrivši ga u izvor (up. On je istovremeno bog pesnika i mudraca. žrtvovanja oka (čime je stekao pravo da pije na Mimirovom izvoru) i krađe medovine. na mestu do kojeg je bilo teško dospeti. Odin-Vodan je bog rata: jer.132 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA tajna saznanja. znanja i poetske inspiracije. a naročito u mitologiji i kultu Odina-Vodana. okultnoj tehnici šamanskog tipa. 55 Dva patuljka ga ubiše. Međutim. strofa 25). kao i verovanjima šamanske strukture. Odin je postao neosporni gospodar mudrosti i svih okultnih nauka. svi bogovi su pljunuli u jedan sud. Jedan značajan mit govori o poreklu »napitka poezije i mudrosti«: u trenutku kada je sklapan mir između Vana i Aza. . on izjavljuje da raspolaže čarolijom pomoću koje može da natera obešenog da siđe s vešala i s njim porazgovara. u svakom slučaju. Neki naučnici ukazuju na indoevropsko nasleđe iako ne treba isključiti ni severnoazijske uticaje. str. Piće je bilo sakriveno na drugom svetu. Jedan od divova. Poetsku inspiraciju skaldi nazivaju »Igov pehar«. zanesenjaka i ratnika.

Ime Vodan (Wodan) izvodi se iz reči wut koja doslovno znači »bes. s njihovim crnim štitovima i telima obojenim a crno.KELTI. »dvorana poginulih«. Verovanje u likantropiju koja se ostvarivala ritualnim oblačenjem u vučju kožu. »ljudi u vučjoj koži«. Ljude su masakrirali. Izgleda da objašnjenje za to neobično i protivurečno ponašanje boga leži u njegovoj potrebi da. Bog rata Odin-Vodan je u isto vreme i bog mrtvih. Mladić je postajao berserkr posle bitke posvećenja. agresivne jarosti. grizući svoje štitove. Njegov kult. dok je kod Herilija (Heruli) morao da se bori bez oružja. Pomoću čarolija. . Baš u toj egzaltaciji ratom. »ratnici u košuljici. 17 i dalje). Eliade. pripremajući se za odlučnu bitku. ali isto tako i šamanu. rat predstavlja jedan ritual koji teologija opravdava. VI). gnev«. 59 Valhala. To je nazivano bes bersekirä« (dosl. 43). vojni sukob poistovećuje sa žrtvenim obredom: i pobednik i poraženi prinose bogu krvavu žrtvu. ekstatička priroda smrti približava ratnika nadahnutom pesniku. str. postalo je naročito popularno u srednjem veku. uoči eshatološke bitke prilikom ragnaroka. on štiti velike junake. kao i svaki ekstatični i ratnički društveni sloj. Prema Inglinga-sagi (pogl. Kod Tefalija (Taifali). odvodile su Valkire u nebeski dvorac Valhalu. kao »armiju fantoma« (exercitus feralis) čiji je izgled u svakom neprijatelju izazivao paničan strah (Germania. GERMANI. Tacit opisuje Harije (koji šu naseljavali okolinu gornjih tokova Odre i Visle). medvedä«). Naissances mystiques. snažni kao medvedi ili bikovi. njegova neustrašivost je postajala utoliko veća ukoliko se on više ponaša kao zver. Odinovi pratioci su »išli bez oklopa. pale u borbi. ali na kraju izdaje i ubija svoje štićenike. herojska smrt postaje religijsko iskustvo privilegovanih. str. Nazivani su i imenom ülfhedhnar. istaknute ratnike. ekstazom i smrću leži specifičnost karaktera Odina-Vodina. 57 Vid. Prema tome. a zatim su provodili svoje dane na borilištu. oko sebe okupi najhrabrije borce. 31). 58 Dočekivao ih je Odin. Odin-Vodan nikako nije mogao postati omiljeni bog seoskog stanovništva. TRAC ANI 1 GET1 133 cionalnim društvima. 175 i nap. kandidat nije sebi sekao ni kosu ni bradu sve dok ne ubije jednog neprijatelja. Staviše. a naročito kod starih Germana. koji je. Valkire (čije ime označava »one koji odabiraju mrtve na bojištu«) u početku su bile duhovi koji prate mrtve u podzemni svet. posebno. a ni vatra ni čelik im nisu mogli nauditi. 57 Kroz te probe kandidat bi upoznavao dušu divlje životinje. Reč je o specifičnom iskustvu mladih ratnika: dovedeni do zastrašujuće. proroku i vidovitom mudracu. pre svega. a u nordijskim zemljama ono se održalo sve do XIX veka. Tako kod Šatija (Chatti). oni bi prosto gubili ljudska obeležja i postajali pobesnele zveri. »Les Daccs et les Loups« (u knjizi De Zalmoxis à Gengis-Khan. serkr. terorisao sela. piše Tacit (Germanija. U njemu se. mladić je morao da ubije divljeg vepra ili medveda. kao divlji psi ili vuci. U stvari. Zaštitnik Männerbünda. 4.

tako i verske valorizacije smrti na bojnom polju. »s germanskog stanovišta. No. vojnih starešina i onih koji su ih okruživali. Istina je. Tor i Balder Lik prvog od Aza. Azi: Tir. Jupiter. (Od ostalih božanskih ličnosti koje su delovale u mitska vremena početaka.bog prava'«. kako svetog karaktera institucije kraljevstva. njegovu težnju da se dokopa funkcija i atributa drugih božanstava. 176. pak. slavile su. Ipak su pronađeni brojni toponimi koji u sebi sadrže reč Odin. pre svega. II. Odin je najvažniji stvaralac Sveta. tiwar. Verovatno su bar neka germanska plemena nastavila da slave nebeskog boga pod imenom Irmin-Hermin. 13). pojmovi .) Pored toga. nisu u suprotnosti (Altgermanische Religionsgeschichte. to ne dokazuje Odinovu »agrarnu« strukturu. 60 Karakteristična. obično ga svrstavaju među bogove rata. porodice kraljeva. Zevs. kojeg je jedna div-žena rodila s Lokijem. Ubedivši ga da je u pitanju igra. ali je ipak neosporno da je njegova prvobitna vokacija »bog sudija« (sličan Mitri). i za razumevanje Tirovog lika najznačajnija mitska epizoda odigrala se još na prapočetku. udaranjem mačem po štitu. 59 . vid. str. Prvobitno. on je bio vrhovni bog.bog rata' i . njemu je namenjena glavna uloga u odsudnom boju ragnaroka. 59 jer jedan od naziva bogova. jer su ljudi na njih dolazili naoružani. Ziu). Značajna uloga Odina-Vodana u verskom životu Germana objašnjava se ogromnim ugledom koji mu je donosila njegova magijska vrhovna vlast. odnosno sa skupom ljudi koji donose presudu u nekom procesu. Tira (Tyr) (*Tiwaz. Podozrivi Fenrir je prihvatio igru pod Njegovo ime *Tiwaz srodno je drugim indoevropskim imenima Neba (bogova Neba): Diaus.134 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u kome su ljudi žrtvovani vešanjem. bogova i čoveka. a u isto vreme boga rata i boga smrti. 80 Kao što primećuje Jan de Vris. On je organski povezan s thingom. t j . Pošto ga interpretatio romana identifikuje kao Marsa. Njegove ratničke osobine su zaista prilično izražene. t. već njegov »imperijalistički« karakter«. Njegovi atributi boga — vrhovnog vladara. III). međutim. koncepcije koje karakterišu germansku kulturu ranog srednjeg veka (up. pa čak i u složenicama s recima koje označavaju »polja« i »livade«. najbleđi je. predstavljaju objašnjenje. Bogovi saznadoše da treba da ih proguta vuk Fenrir. dalje. da su takvi skupovi u doba mira bili slični onima iz doba rata. bogovi su uspeli da vežu mladog vuka čarobnim remenom koji je bio toliko tanak da se nije mogao videti. predstavlja množinu imena Tir. u kolektivnom pamćenju ostala su samo njihova imena. a odluke odobravali mahanjem mačevima i sekirama ili.

odgrizao mu je ruku (Gylfaginning. Slični procesi objašnjavaju »poreklo« brojnih literarnih tema. on je. karakteristične za Indru. sav Balderov značaj u drami sveta otkriva baš njegova 61 Up. život svih ljudskih zajednica pun je nasilja i lukavstava. prikazanim na skandinavskim pećinskim crtežima iz bronzanog doba. Uočena je »folklorizacija« nekih mitoloških priča u kojima glavne uloge imaju Tor. on je obezbeđivao žetvu i štitio sela od demona. Kao boga ratnika potisnuo ga je Odin. 62 Teško je utvrditi kakve veze postoje između Tora i lika koji maše sekiram. Međutim. Sin Odinov i boginje Frige (Frigg). a osim toga je i najmilosrdniji od svih Aza« (Gylfaginning. predstavlja kršenje zakletve. 13. Osim toga. a naoružan je čekićem Mjolnirom (Mjollnir) (»razbijačem«). Les Dieux des Germains. ili Fides. Mjolnir i divovi. prerušavanje Tora u mladu da bi prevario diva koji mu je ukrao čekić. § 68). Jedino se Tir usudio da to učini i čim je vuk osetio da ne može da se oslobodi. Više tekstova i nekoliko crteža prikazuju ga kako izvlači zmaja iz mora. Lepota koja ga krasi tolika je da se oko njeea širi s v e t l o s t . na primer. bdi nad zadatom reči. Kako su značenja napuštenih obreda zaboravljena. U mnogobrojnim hramovima nalazile su se njegove slike na kojima je uvek prikazivan s čekićem. ali je očigledno da je bio veoma omiljen. 11). U stvari. Zbog crvene brade i neverovatnog apetita još je sličniji vedskom ratniku. 21). izgubilo je na božanskoj i mističnoj moći. gde takođe nije sve savršeno. pogl. ove mitološke priče su se održale samo zahvaljujući svojim narativnim kvalitetima. mogu se možda otkriti u ritualnoj ulozi čekića za vreme venčanja. najzanimljiviji od svih bogova je Balder. . takav jedan gest. Tor je bio popularan mada nije bio bog poljoprivrede. Najmudriji je. Postoji znatno više svedočanstava o tim slikama nego o slikama drugih bogova. str.KELTI. U mnogim pričama je prikazan kako se suprotstavlja divovima i uništava ih svojim čekićem. ali u kojem Mitra. a samim tim i degradaciju Vrhovnog boga — sudije. kako piše Snori. 75: »ono što je božansko društvo tako dobilo u efikasnosti. kao što primećuje žorž Dimezil. Istina. kao i po svojoj tragičnoj sudbini. GERMANI. pružajući blistav božanski primer«. 62 Njegov najveći neprijatelj je kosmička zmija Jornungen (Jornungan) koja obavija svet i koja će ugroziti bogove kad nastupi ragnarok. »najbolji i svi ea vole. Kao gospodar nepogoda. Po svojoj čestitosti i plemenitosti. ali bar teologija opisuje jedan božanski Poredak. Ime mu znači »grmljavina«. pogl. postalo je samo verna projekcija zemaljskih država i družina čiji je jedini cilj dobitak i pobeda. Erotske sklonosti. . mitskim simbolom groma. . Malo se zna o njegovom kultu. analogom Indrinog vađra (up. TRAC ANI 1 GET1 135 uslovom da jedan od bogova stavi ruku u njegovu čeljust kao zalogu i garanciju da mu neće biti naneto zlo. mada neophodan da bi se spasao panteon. najbolje ume da govori. Tor je zaštitnik Aza i njihovog božanskog boravišta. 61 Tor (Donar) je bio jedan od najpopularnijih bogova.

Balder nije pošao u Valhalu. 33—35). Bogovi Vani. 95—96. Lokija niko nije mogao kazniti (Gylfaginning pogl. Prema Snorijevoj verziji. ljudi i životinje. udarajući ga mačevima i bacajući na njega razne predmete da bi se zabavili. Loki će uspeti da se oslobodi. Njordr. oženio se svojom sestrom i s n j o m izrodio blizance Freja i Freju. udari ga ovom grančicom. Međutim. učinio mi se suviše mlad da bih od njega tražila zakletvu. Samo jedna veštica ne htede da zaplače za Balderom. Balderova dobrota i milosrđe ostali su dosad bez rezultata jer se zbog nekakve zle sreće. mirom i bogatstvom. Toru polazi za rukom da uhvati Lokija i bogovi ga vezuju lancem za stenu. ode do Frige i upita je da li su se baš sva bića zaklela da će poštedeti Baldera. Saznavši to od bogova. Kad se sud napuni. K r a j njega je. koji je bio slep. pokazaću ti gde je. ni ostvario'. »Struktura Voluspe jasno pokazuje da ova drama predstavlja osnov za razumevanje istorije sveta. no Loki mu dade grančicu i reče: »Učini kao i ostali.« Prema Lokijevom uputstvu.nijedan od njegovih sudova nije ni održao. ali u međuvremenu na njegovo lice pada otrov. Odin j o j pošalje glasnika s molbom da oslobodi Baldera. . .« Prerušen u ženu. pa bogovi odlučiše da ga učine nepovredivim.« Uza sve to. Potom se Azi okupiše oko Baldera na trgu thinga. no ipak je i to što je postojao pružalo nadu i utehu. Uostalom. »Grana preseče Baldera i on pade mrtav.136 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA smrt. pošto su se nalazili na svetom mestu. ona ga prazni. Najstariji od njih.« Loki ga ubra i ode s njim na thing. Friga mu odgovori: »Ima u šumi jedan izdanak imele mistilteinn. već u predeo kojim je vladala Hela (Hel). To je bila najveća nesreća koja se mogla dogoditi bogovima i ljudima. svi zaridaše. uoči smaka sveta. Hoder baci granu imele na brata. direktno povezani s plodnošću. tada se on grči. Smak sveta Svi Vani su. stajao je po strani. mit koji opisuje taj događaj je najdirljiviji u celokupnoj germanskoj mitologiji. Les Dieux des Germains. »a to je verovatno bio Loki«. a Hela odgovori da će ga pustiti ako za njim zaplače »sve na svetu«. Njegova m a j k a je primila zakletvu od svih stvari na svetu da mu neće naneti zlo. str. današnjoj osrednjosti nema leka.« 63 Pošto nije pao na bojnom polju. Loki. piše Snori. njegova žena koja skuplja otrovnu tečnost u jedan sud. Najzad. Pošto su se stari 83 Dumézil. kada nastupi ragnarok. Balder je imao zloslutne snove. naljuti se. a zemlja se trese. I zaista. više ili manje. 177. Balderov brat Hoder (Hodhr). »»Kad to vide Loki. Iznad njega vešaju jednu otrovnicu koja lagano ispušta otrov na Lokijevo lice. Prema njoj. kamenje i drveće.

Snori tvrdi da je brak između brata i sestre bio uobičajen kod Ukratko izložio Dejvidson (Davidson). dodaje rimski istoričar. amoralni zločinac: on je prouzrokovao Balderovu smrt i time se hvališe. Ona je bila u stanju da komunicira s drugim svetom i da se pretvori u pticu. on je zao. »to jest. itd. Snori dodaje da je Freja. Majci-Zemlji«. isto značenje ima i ime Njordr. tera patuljke da kuju neke magične predmete koji predstavljaju prave atribute bogova (prsten Dropnir za Odina. ona je kao i Friga (*Frija) 66 — što je možda samo nadimak — bila. 63 U poslednjoj fazi skandinavskog paganizma. međutim. friday. Loki je zagonetan i prevrtljiv bog. S druge strane. on se druži s bogovima 67 i rado se bori s njihovim neprijateljima. jedna priča koja je sačuvana u sagi o kralju Olafu potvrđuje postojanje kulta ove vrste. ali oni često liče na narodne bajke i šale. Freitag.KELTI.5 . 93 i dalje. 1. Na Tacitov opis je verovatno uticalo i ono što je znao o kultu Kibele u Rimu. u stvari. prvobitno bila sveštenica Vana. 17 Zajedno s Torom kreće u zemlju demona i divova. »to je jedini period u kojem je vladao mir i kada se mogao osetiti spokoj«. Iako je i sam jedan od Aza. a sadrži i ljudsku žrtvu. Što se tiče Freje. njegov kult ima mnoge orgijastičke osobine. divovima. No njegova mitologija nije zanimljiva. a kada nastupi smak sveta. koja je prva naučila Aze tehnici proricanja budućnosti zvanoj seidhr. On se hvali svojim ljubavnim uspesima: napravio je M Vana. čekić za Tora itd. Njegovo ponašanje je nepredvidljivo: s jedne strane. boreći se protiv njih. Tacit (Germania. Potom su kola i statua boginje kupani u jednom jezeru. a naročito poljoprivrednog obilja. njen kult je slavljen u svetoj šumi na jednom ostrvu u »Okeanu« — i. a robovi koji su obavljali obred bivali su udavljeni u istoj vodi. ćerka mu je Hela. 40) govori o boginji Nertus. TRAC ANI 1 GET1 137 Germani gnušali incesta. a mnogobrojni toponimi koji u sebi sadrže ime Freje to potvrđuju. 64 ili potrebom da se istakne orgijastički karakter bogova plodnosti. on će ubiti Hejmdala. boginja ljubavi i razmnožavanja. Boginja je vožena od plemena do plemena u kolima koje je vukla jedna krava. ona je bila jedino božanstvo koje je narod još slavio u vreme kada je on pisao svoje delo. Gods and Myths of Northern Europe. gospodarica tužne zemlje u koju odlaze oni mrtvi koji nemaju prava da idu u Valhalu. nije imao kulta i nisu mu posvećivani hramovi. •• Ona je asimilovana u Veneru: dies Veneris. Postoji obilje mitova o Lokiju. Njordra istiskuje Frej. I njegovi potomci predstavljaju potvrdu demonske prirode ovog boga: sinovi su mu vuk Fenrir i Velika zmija.). pre svega. to mitološko predanje se može tumačiti ili kao odraz običaja preindoevropskih starosedelaca. str. Neizvesna je etimologija njegovog imena. Njegova slika u hramu u Upsali je falusnog izgleda. on se trudi da im nanese zlo. Prema Snoriju. GERMANI. prati Odina i Henira i pomaže im da skinu kožu s patuljka Andvarija.

penjući se po duginom luku. njegova zloba. mita koji je bio raširen među indoevropskim narodima još pre nego što su se oni razišli po svetu. spavao je s Torovom ženom itd. Les Dieux des Germains. godine. Jedna slavna i strašna poema. čine ga sličnim Durjodhani. Prema Dimezilu. Hejmdal će napasti Lokija i oni će se međusobno poubijati. pod komandom Surtra nadirati kopnom. u poslednjem periodu paganizma Germani su bili veoma opsednuti eshatologijom. počeo da ih vređa. redom. Lokijev prevrtljivi karakter. 97 i dalje. No ima i nekih specifičnih detalja trogodišnja zima (fimbulvetr). 1933. Odina će pojesti Fenrir. kao i svrstavanje među neprijatelje bogova za vreme eshatološke bitke. Dumézil. opisuje ga kako je ušao u dvoranu u kojoj su se bogovi gostili da bi.138 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA sina Tirovoj ženi. Velika zmija izlazi iz okeana izazivajući katastrofalne poplave. čudovišta. kao i propašću sveta. oslobođena lanaca počinju da napadaju zemlju. Smak sveta je bio sastavni deo kosmologije. 109 i dalje. napasti i uništiti Asgard. str. 69 Kao što smo napomenuli (§ 173). . na veoma drzak način. str. pak. Iranu ili Izraelu. 238 i dalje. sunce tamni. unapred su bili poznati scenario i glavni učesnici apokalipse. Najzad će se vojska bogova i heroja i vojska čudovišta i divova naći na jednom velikom polju i otpočeće odlučujuća bitka. zvezde počin j u da p a d a j u s neba. Več više od jednog stoleča naučnici. koji se može uporediti s Prometejem. ambivalentnom ličnošću karakterističnom za severnoameričku mitologiju. kao odraz hrišćanskog đavola ili. Ima svoju ulogu u skoro svim šalama i pripovetkama o bogovima i divovima. horda divova koja će stići brodom načinjenim od noktiju mrtvih. godine. Tek je pojava Tora prekinula ove njegove bezobrazluke. povezuje s tricksterom. ali će zatim i sam poginuti. str. The problem of Loki. Zorž Dimezil je ponudio jednu prihvatljiviju interpretaciju. njegov mladi sin Vidar će ubiti Vuka. 10—22 i Dumézil. predložene do 1932. ali će odmah potom umreti od njenog otrova. § 101). Loki. baš kao i u Indiji. Lokasenna. kao i u Snorijevoj parafrazi. koji predstavlja izvanrednu inkarnaciju demona našeg doba (up. •• Up. grmljavine. smrti. Odi88 Najvažnije teorije. Mythe et Épopée. boravište bogova. heroja-prosvetitelja. Tu se nalaze svi dobro poznati klišei apokaliptičke literature: ljudi potpuno gube moral i počinju da se ubijaju među sobom. I. str. Najpotpuniji i najdramatičniji opis dat je u poemi Voluspa. prikazali su Jan de Vries. Svaki od bogova će napasti po jednog od protivnika. to što su Mahabharata i Edda u tolikoj meri i tako harmonično usklađene govori u prilog postojanju velikog eshatološkog mita koji se bavio odnosima Dobra i Zla. drugi će. pokušavaju da objasne Lokija kao boga vatre. zemlja drhti. Tor će krenuti na Kosmičku zmiju i ubiti je. a zatim. zlokobnoj ličnosti iz Mahabharate. 6 8 Jan de Vris ga. Hodera i Baldera sa smakom sveta. jer povezuje Lokija.

onakav kakav je prikazan u Heldensagen. kao i svi njihovi napadači. str. nastao u VIII veku. 71 Up. 72 U stvari. Pa ipak. ovaj jedini preživeli izazvaće kosmički požar i tako će iščeznuti svaki trag života. S druge strane. Otto Hofler. sjajnije sunce. a Nebo će se srušiti. Međutim. kao rezultat simbioze ili u opoziciji s hrišćanstvom. Davidson. engleski spev Beovulf. kao i u legendama o svetom Đorđu. zelena. to neće biti kraj. str. Margaret Arent. Religijski prestiž kraljevske vlasti u k r a j n j o j liniji vodi poreklo od stare koncepcije Germana prema kojoj je kralj predstavnik božanskog Praoca: vladareva »moć« zavisi od osvete nadzemaljske sile koja je istovremeno i osnov i garancija univerzalnog poretka. 70 Poslednji detalj je u suprotnosti sa eshatološkim scenarijem koji smo izneli: smak sveta se završava rušenjem Igdrasila. »The Heroic Pattern«. TRAC ANI 1 GET1 139 sta. Pojaviće se nova zemlja. kao i kod stvaranja rimske religije (§ 161). t. u toj eshatološkoj bici će pasti svi bogovi. str. 165. hrišćanske. ona se nastavlja. kao što je pokazao Dimezil. GERMANI. istočnjačkih ili severnoazijskih rasa. III). može se reći da je germanska religija jedna od najkompleksnijih i najoriginalnijih u Evropi. 73 Što se tiče herojske mitologije. »The Gosforth Cross«. obogaćuje i revalorizuje u instituciji viteštva. 350 i dalje. U istoj crkvi je pronađen kamen (verovatno deo nekog krsta) na kojem je prikazan Tor kako lovi Veliku zmiju. izuzev Surtra. hagiografska literatura oponaša model života heroja. na drugoj strani spomenika prikazano je raspeće. str. izvesne germanske religijske tvorevine razvijaju se tokom ranog srednjeg veka. reč je o skandinavskoj verziji indoevropskog eshatološkog mita. mediteranskih. Berg. str. potpunije i dublje predstavlja herojsku mitologiju nego ijedno odgovarajuće književno delo s kontinenta. baš zahvaljujući uticaju hrišćanskih ideja. Jedna od najlepših epskih poema. 27 i dalje. manihejske itd. Međutim. na k r a j u će Okean progutati Zemlju. isto. Germanische Sakralkdningtum. plodnija no ikada.KELTI. Nebom će početi da kruži jedno novo. ser Galahadu i Parsifalu (up. 164 i dalje. Gods and Myths. kod Germana i posle prelaska u hrišćanstvo nije došlo do paralize religijske kreativnosti. Sudeći po delovima koji su sačuvani. 72 K. XII i dalje. Upadljiva je njena spremnost da obogati i obnovi indoevropsko nasleđe asimilovanjem brojnih religijskih ideja i tehnika drugih. Sinovi bogova će se vratiti u Asgard. A par ljudi koje je spasao Igdrasil izrodiće jedno novo čovečanstvo. I. 207 i dalje. Balder i Hoder će izmireni izići iz pakla. izlečena od svih patnji. 71 Up. A. 70 Neki autori su poverovali da su u mitu o ragnaroku uspeli da otkriju različite istočnjačke uticaje (iranske. eventualni docniji uticaji samo su dodali neke živopisne slike i patetične detalje.). 149. . 71 Jedan od najupečatljivijih prikaza ragnaroka izvajan je na kamenom krstu u Gosfortu (Kumberland). lepa. Slični procesi se primećuju u sintezi hinduizma (135).

ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Tračani. kojeg su . Kraljevina Odrizi (u dolini reke Marice). kao i snagu uticaja tračanske religioznosti. Prema Herodotu (V. no.140 178. Ono malo što znamo o mitologiji. Izgleda da je slična zlosrećna sudbina pratila i religijsko stvaralaštvo Tračana i Geto-Dačana. razume se. Međutim. Poput keltskih. godine. o njihovoj ulozi u političkoj istoriji sveta danas se ne zna gotovo ništa. prešao je Dunac da bi pobedio i potčinio Geto-Dačane. 7). Dionisa i Artemidu«. Istina je da postoji veliki broj religijskih spomenika. e. Etnogeneza Tračana se obavila na dosta širokom prostoru između Dnjestra. »veliki neznanci« istorije Najstarija tračanska kultura pojavila se kao sinteza jednog važnog supstrata iz bronzanog doba i onoga što su sobom doneli polunomadski narodi prispeli iz Ukrajine. Grci su dosta rano upoznali originalnost. izuzev nekoliko dragocenih podataka koje prenosi Herodot u vezi s mitsko-ritualnim scenarijem Zalmoksisa. U V veku Herodot tvrdi da su. Upadi Kimerijaca pred k r a j VIII veka unose izvesne kavkaske elemente u naoružanje i umetnost. Svakako da se i tračansko religijsko nasleđe. izgubila je svoju samostalnost nepunih sto godina kasnije. pa čak i ime Gebeleizisa ostali bi nepoznati. Prema nekim predanjima. u svome delu Harmid (156 b). podaci o tračanskoj i tračansko-getskoj religiji malobrojni su i samo približno tačni. Aleksandar Veliki je nastavio osvajačku politiku svog oca: godine ~335. Sokrat sa divljenjem govori o lekarima »tračanskog kralja Zalmoksisa«. god. mitsko-ritualni scenario Zalmoksisa. s neizbežnim izmenama održalo u narodnim običajima i folkloru Rumuna i balkanskih naroda. Da Herodot nije zabeležio neke razgovore s helespontskim Grcima. Dok su južni Tračani konačno integrisani ušli u orbitu helenizma. naročito iz perioda Rimske imperije. posle Indijaca. počeci dionisijskog pokreta (§ 122). njihovi kraljevi su slavili »Hermesa«. lokalizovani su u Trakiji (ili Frigiji). ali u nedostatku pisanih svedočanstava. Tračani su obožavali »Areja. u skladu sa svojom interpretatio graeca et latina. starim Germanima i Keltima. No. Uz to. Tračani najbrojniji narod na svetu. analiza evropskih folklornih tradicija u perspektivi opšte istorije religija još je u povoju. baltičkim narodima. kao što je to bio slučaj sa Slovenima. Neuspeh ratnog pohoda omogućiće ovim tračanskim plemenima da ostanu nezavisna i da unaprede organizovanje svoje nacije. Međutim. njihove interpretacije ostaju neubedljive i provizorne. zajedno s velikim delom mitologije o Orfeju (§ 180). tračanski i geto-dačanski sveštenici su prezirali pisanje. Dakija će postati rimska provincija tek 107. n. teologiji i obredima ovih naroda preneli su nam grčki i latinski autori. dovoljno snažna da napadne Makedoniju ~429. za vreme Filipa II. severnih delova Karpata i Balkana. koji su znanjem i praksom nadmašivali grčke lekare.

str. itd. 58 i nap. Rode (Rohde).). 0 obredima Sabaziosa u Atini. III. 1—5. nap. pri tome bi plod ovog sjedinjavanja bio »Dionis«. ekstatični doživljaj je bio u stanju da Uostalom. nap. videli smo (§ 176) da su starog germanskog boga neba Tivaza Rimljani prisvojili kao Marsa.7"1 Tračanski kult »Dionisa« podseća na obrede koje Euripid prikazuje u Bahantkinjama (up. »Uglavnom su se žene predavale ovim razuzdanim i iscrpljujućim igrama. Psyché. Prema tome. otadžbina Areja. Grci su znali i tračanska imena Dionisa: najviše su upotrebljavana Sabos i Sabazios. nap. t. XIII. 269. prema tome. Eliade. pa je zatim postao bog oluje i rata. noževe ili tirse. Drugi teonim je bio Basareus. podudarno tračanskim boginjama Bendis ili Koti ti (Kotys). odeća im je bila neobična. Herodot je izabrao da je nazove »Artemida« (umesto. str. »Artemida« je prvobitno bila neko htonsko božanstvo.. Ceremonije su se odvijale noću. uz svetlost baklji. Ritualna omofagija se završavala identifikacijom s bogom. videti Histoire des croyances. M. Dospevši do vrhunca. Na osnovu ovog oskudnog obaveštenja kojeg je interpretatio graeca učinila još zagonetnijim. 381. one bi grabile životinje namenjene žrtvovanju i komadajući ih i kidajući. moglo bi se prihvatiti da je na čelu njihovog panteona bio bog »Arejevog« kova. str. Od Homera (Ilijada. 76 Rohde. na primer. Ako se tumačenje prihvati.KELTI. 279. on je. boga rata. str. preko njih su prebacivale jareće kože. čiji je dragi deo imena. učesnici su počinjali da se nazivaju Sabos ili Sabazios. Up. I. izvore koje navodi E. 74 . čije je značenje »odeven u dugu lisičiju kožu«. § 124). izveden iz korena *suer. o privremenoj »divinizaciji«. pokušalo se sa rekonstrukcijom izvornog tračanskog panteona.« 76 U rukama su držale zmije posvećene Sabaziosu. nosile su bessares. 357). 77 Vid. pa sve do Vergilija (Enejida. dakle. delo. moguće je da je tračanski »Arej« najpre bio nebeski bog. kao kod grčkih bahantkinja.. »rikati. -surdos. GERMANI. videti reference kod Rodea. TRAC ANI 1 GET1 141 smatrali svojim pretkom. 1. 87. Osim toga. »Demetra«) zbog divljih šuma i planina Trakije. Tračani su bili poznati kao dobri ratnici koji se nisu bojali smrti. do stanja »božanske ludosti«.77 Sigurno je da se radi. nav. str. 275. De Zalmoxis à Gengis-Khan. 274. 301. tutnjati«. duge lepršave haljine od tkanina koje su podsećale na lisičje kože. zvuči cimbala i frula) izazivala je kod vernika radosnu vrisku i pomamnu igru u uskovitlanom kolu. proždirale njihovo sirovo meso. No. izvore koje navodi Rode. divlja muzika (udaranje u tucane kotlove. Međutim. onda se takođe može pretpostaviti da je kod najstarijih Tračana postojao uzorni mit o hijerogamiji između boga oluje i Majke-Zemlje. 1. 74 U tom slučaju. 75 Vid. bio bog oluje i Grci su ga ispravno nazivali Zevs Keraunos. u planinama. str. O »entuzijazmu« s kojim se obavljalo ekstatično sjedinjavanje s bogom. zna se da je postojao i bog Zbelsundos. po tradiciji se smešta u Trakiju. a na glavi su verovatno nosile rogove.

281 i dalje. askezom (usamljenost. . Za razliku od grčkog dionisizma. elementarnu dvojnost čoveka. V i VIII. dovodile su. hram se nalazio na jednoj visokoj planini. ali su zato svoje mrtve ukopavali radosni i veseli (Herodot. 656) im je pripisao »pravu glad za smrću« (appetitus maximus mortis). a s druge. već se zadovoljavaju medom. ali drugi autori (Polibije. prema Posejdoniju. posvećuju se bogu i žive »oslobođeni svakog straha« (VIII. kao i uverenje koje je vladalo o večnom blaženstvu dezinkarnirane duše. Članovi plemena Trauza oplakivali su rođenje deteta. 3) prenosi da. prema Herodotu. U vezi s tračanskom mantikom.142 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA podstakne i specifične verske vokacije. pre svega sposobnost proricanja budućnosti. 80 Što se tiče »Hermesa« kojeg su. što je ispravnije. to jest. počela razvijati verska shvatanja poznata pod imenom orfizam (up. već i da je u stanju da obavi unio mystica s božanstvom. vegetarijanska dijeta. Rohde. V. 50—67). 79 Zrna konoplje kod Tračana (Pomponije Mela. slavili isključivo »kraljevi«. IV. Do ekstaze se moglo dospeti i korišćenjem nekih trava ili. Vera u besmrtnost. pak. nav. 79 U takvim sredinama su se. 111). đelo. Odvajanje duše od tela. §§ 180 i dalje). Ekstatični doživljaj pojačavalo je uverenje ne samo u to da je duša autonomna. 3. kao nezavisan narod. Mnogi antički autori objašnjavaju izuzetnu hrabrost Tračana u borbi. 3).) i molitvom. »Dionisovim« proročištem upravljalo je pleme Besa. II. Ovakva verska valorizacija smrti može se uočiti u izvesnim folklornim kreacijama Rumuna. 3. proročica je bila u »ekstazi«. u različite koncepcije o besmrtnosti duše.) prikazuju ih. kao Pitija iz Delfa. Strabon dodaje da kod Tračana ima pobožnih ljudi zvanih ktistai koji izbegavaju žene. Strabon (VII. mlekom i sirom i da ih zato nazivaju »onima koji se boje boga« (theosebeis). Kapnobatani bi mogli biti igrači i »šamani« koji koriste dim od konoplje da bi izazvali ekstatični trans (up. u Grčkoj. orgijastičkog tipa. kod nekih tračanskih plemena. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Nejasna i aproksimativna drevna verovanja u preživljavanje duše postepeno su se menjala. njega je teško 78 Herodot smatra da su Besi jedna familija plemena Šatra (VII. 78 a prilikom proricanja budućnosti. mogućnost čisto duhovne egzistencije posle smrti. da bi na k r a j u krajeva prerasla u ideju o metempsihozi ili. tračanska mantika je bila povezana s »Dionisovim« kultom. miris nekog »voća« kod Masageta (Herodot. post itd. Ovi izrazi verovatno označavaju izvesne poznate verske ličnosti a ne ceo narod. str. 4). Martijan Kapela (Martianus Capella) (VI. do skoro morbidne egzaltacije smrću i potcenjivanja života. pak. I. jer se »njima čini da je lepo umreti«. do kojeg je dolazilo tokom ekstaze. otkrivalo je. 21) i Skita (Herodot. 73). Verovatno da ekstatični doživljaji koji su utrli put takvim shvatanjima nisu uvek bili »dionisijskog«. str. kao i »onima koji kroče kroz dim« (kapnobatai). kao posledice »divinizacije«. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Strabon. Plinije itd. Misijani uopšte ne jedu meso. pogl. vid. to jest vojna aristokratija. 80 Up. njihovim eshatološkim ubeđenjima. s jedne strane. 202). kao i nekih naroda jugoistočne Evrope.

Pettazzoni. II. Kao što ćemo videti dalje. treba takođe videti C. Dečev. str. »The Religion of ancient Thrace«. 83 »Die alten Thrakern«. kada grmi i sevaju munje. neki od njih to isto božanstvo nazivaju Gebeleizis« (IV. Herodot ne pravi nikakvu aluziju na boga sunca. prev. 93). dakle. br.KELTI. 83 Poput Zbelsurdosa. 528. Walde — J. I. Pokorny. na franc. str. pitanje je da li je Herodot dobro shvatio smisao tog rituala. str. neki stari bog neba. Zalmoksisu. reč je o jednoj poznijoj koncepciji koja uopšte ne razjašnjava »kraljevsku« teologiju koju pominje Herodot. po ćelom Balkanu počinju da se umnožavaju spomenici nazvani »Heroji-konjanici«. Nekoliko vekova kasnije. To je prvi i poslednji put da se u literaturi pojavljuje ime Gebeleizis. 81 Tračanski »Hermes« bi. str. D. nastavlja Herodot. Gavril Kazarow. 643. 81. 179. Njihove strukture su potpuno različite. 359. 62. Zbelsiurdosom (Zbeltiurdos). Herodot dodaje: »A opet. Zalmoksis i »imortalizacija« Isti istoričar tvrdi da su Geti »najhrabriji i najpravedniji od svih Tračana« (IV. već demonskim silama koje su se pojavljivale u oblacima. Gebeleizis bi bio bog oluje ili. Međutim. delo. s neobičnom stilskom i gramatičkom nemarnošću). koji njegovo ime izvode iz korena guer. mora se reći. 81 82 . prema Valdeu — Pokornom (Walde — Pokorny) i Dečevu. prev. još pre. a ni njihovi kultovi ne liče. 84 Pošto je naveo da je jedan glasnik žrtvovan Zalmoksisu (o tom obredu ćemo govoriti kasnije). »Oni veruju da su besmrtni«. str.. Što se tiče odapinjanja strela u vazduh. Pettazzoni. 73. 84 i dalje. GERMANI. Već je Tomašek (Tomaschek) u ovom teonimu prepoznao paralelu s tračanskim bogom Zbelsurdosom. Die Denkmaeler des Thrakischen Reitergottes in Bulgarien. 94. I. E. nav. a Heroj-konjanik je identifikovan s Apolonom. Poghirc. u pitanju je bio jedan pozitivan kultni čin: odapinjanjem Vid. 87 i dalje. 835 itd. 94. mogao biti neko solarno božanstvo. Charakteristik der Thrakischen Sprache. 84 A. teško je uzeti zdravo za gotovo da su Zalmoksis i Gebeleizis jedan isti bog. Legran). Uprkos Herodotovom svedočanstvu (izraženom. Zalmoksis nema ničeg zajedničkog s jednim bogom oluje. Vergleichendes Wörterbuch der indogermanischen Sprachen. ti isti Tračani odapinju strele prema nebu preteći ovom bogu. Legran). »Considérations philologiques et linguistiques sur Gebeleizis«. 82 Međutim. odnosno. Drugim recima. TRAC ANI 1 GET1 143 identifikovati. mada se u mnogobrojnim izvorima navodi postojanje jednog takvog boga. jer misle da ne postoji drugi bog nego samo njihov« (IV. Up. a evo u kom smislu: »Oni misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine samo pridružiti jednom božanskom biću (daimon). »blistati«. Vrlo je verovatno da pretnja nije bila upućena bogu (Gebeleizisu).

njihove oči ga ponovo ugledaše: i tako oni poverovaše u sve ono što im je Zalmoksis govorio [ . piše Herodot. 8 5 Kako god bilo. 86 Od podataka koje prenosi Herodot. Zabeležena priča je koherentna: Grci s Helesponta. Ovaj tekst je. naslućuje se misterijski karakter kulta. »Dao je da mu sagrade dvoranu za prijeme. ni njihovi potomci. bili neprosvećeni«. Herodot priznaje da 85 88 . došao do velikog bogatstva. integrisali su ono što su saznali o Zalmoksisu. uz podršku sveštenstva na čelu s velikim sveštenikom. 59 i dalje. pak. ] Što se mene tiče«. ili sam Herodot. . gde je kao u nekoj krčmi gostio svoje najuglednije sunarodnike. nikada neće umreti. nego će otići na jedno mesto gde će. Prema onome što je ovaj istoričar saznao od Grka s Helesponta i Crnog mora. str. Moguća objašnjenja su utapanje u neko drugo božanstvo ili. prirodno. »on je sebi načinio jedno boravište pod zemljom«. »ja niti odbijam da poverujem u ono što se priča o podzemnom boravištu. Zalmoksis je odlučio da ih civilizuje. bogat. str. pak. 87 U stvari. Činjenica da rumunska narodna mitologija o proroku Iliji sadrži brojne elemente koji odgovaraju bogu oluje pokazuje u najmanju ruku da je Gebeleizis bio poštovan u vreme pokrštavanja Dakije. uživati u savršenoj sreći«. Legran). na kraju sjedinio Zalmoksisa i Gebeleizisa u istog boga (vid. Nemojmo se sada upuštati u to da li je on bio čovek ili. najdragoceniji su oni koji su u vezi s mitom i kultom Zalmoksisa. Tračani su žalili za njim oplakujući ga kao da je mrtav. vratio u svoj zavičaj. prev. njegovom učenju i njegovom kultu u duhovni horizont pitagorejske strukture.144 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA strela na sile mraka. gde je »sišao i živeo čitave tri godine. sledi zaključak da je kult geto-dačanskog boga sadržao verovanje u besmrtnost duše. Takođe bi se moglo prihvatiti da je verski sinkretizam. Iz toga. neko božansko biće iz zemlje Geta« (IV. dakle. . ostavio snažan utisak na antički svet. uglavnom. No. 87 To je možda razlog zbog kojeg Herodot okleva da iznese detalje (ako ih je — što nije baš sigurno — dobio od svojih obaveštača): dobro je poznata njegova diskrecija kada su u pitanju Misterije. kao i neke obrede posvećenja. 95—96. učio ih je da ni on. U međuvremenu. dalje. ni njegovi saplemenici. opstanak pod nekim drugim imenom. Četvrte godine. Tračani su oponašali i indirektno pomagali boga munja. no ipak mislim da se ovaj Zalmoksis pojavio mnogo pre Pitagore. dodaje Herodot. Uprkos racionalizmu i euhemerizmu Herodota ili njegovih obaveštača. kao ni njegovu funkciju. pa se tako. De Zalmoxis a Gengis-Khan. Pošto su Tračani živeli bedno i. moramo se pomiriti sa sudbinom: na osnovu jednog jedinog podatka. 175). za vreme gozbi. Zalmoksis je bio stari Pitagorin rob koji je: »postavši slobodan. Činjenica da Gebeleizis posle Herodota više nije pominjan ne predstavlja dokaz da se njegov kult ugasio. mi nismo u stanju da rekonstruišemo »priču« o Gebeleizisu. Geti »veruju da su besUp. bez obzira kako se on u to vreme nazivao. besmrtni. od Herodotovih savremenika pa sve do poslednjih neopitagorejaca i neoplatonista. niti u to mnogo verujem.

Žrtvovanje i slanje glasnika predstavljalo je. simbolično (jer je bilo ritualno) ponovno osnivanje kulta. Naprotiv. Pitagora itd. videćemo to dalje. Nekoliko ljudi držalo je tri koplja. Herodotus IV. Hermotim iz Klazomene. 93. »imortalizacija« duše i učenje o životu i blaženstvu na drugom svetu) približavaju Zalmoksisa Misterijama. povezuju Zalmoksisa s Dionisom i Orfejem s jedne strane. on se uvek može upoređivati s Dionisom. Eipimenid s Krita. up. Aristej sa Prokonesa. najkarakterističniji elementi njegovog kulta (andreon i ceremonijalne gozbe. naprotiv. onakvog kakvo je postojalo u početku. 3. reaktualizovana je Zalmoksisova epifanija posle trogodišnje okultacije sa svim njenim implikacijama. što kult koji je ustanovio Zalmoksis približava grčkim i helenističkim Misterij ama (up. I. već da je. Žrtva je omogućavala prenošenje poruke ili. No. 93—94« (Classical Philology. mantika ili. Zalmoksis je bio Pitagorin rob. glagol athanatizein (up. »jer misle da uopšte ne umiru i da će se onaj koji premine pridružiti Zalmoksisu« (IV. U tom smislu. u neku ruku. 89 Abarid. str. padajući. Linforth. 88 Do te »imortalizacije« se dolazilo posredstvom jednog obreda posvećenja. 4) ne znači »verovati u sopstvenu besmrtnost«. VII. Neki stari autori. V. 94) ritual koji je specifičan za Zalmoksisa: svake pete godine bogu su slali glasnika zaduženog da mu prenese »ono što su u određenim okolnostima želeli«. 189 i dalje. GERMANI. ali podaci koje je preneo Herodot ukazuju na mitsko-ritualni scenario »smrti« (okultacije) i »povratka na zemlju« (epifanije). M.. već »načiniti sebe besmrtnim«. to jest. M Početkom hrišćanske ere. a s druge. § 205). »katabaze«. s mitskim ili izrazito mitologizovanim ličnostima 89 koje karakterišu šamanska tehnika. pak. pre Hr. silasci u Podzemlje. bio bi proboden vrhovima kopalja. a onaj kojeg je sudbina odredila bio bi bačen uvis. koristeći pre svega podatke koje je sakupio Posejdonije (oko 135 — oko 50. okultacija u »podzemnom boravištu« i epifanija posle četiri godine. up. 94). TRACANI I GETI 145 mrtni« (IV.). str. preko Dionisijskih misterija. Strabon (Geografija. u pravom smislu reči. Grčki istoričar takođe navodi (IV.KELTI. verovanja. a pre svega obezbeđivanjem besmrtnosti i blaženstva duše. »Oi athanatizontes. 23—33). ali isto tako i brojni savremeni naučnici. 93). no. § 206. Same ceremonije. 1918. 5) daje jednu novu verziju mita o Zalmoksisu. nije on od svog gospodara prene veruje u priču o tome kako je Zalmoksis bio Piftagorin rob. 10 . a ni šamanskih ili šamanizovanih postupaka. dok se Zalmoksis nalazio među njima. Međutim. reaktualizaciju neposrednog komuniciranja Geta s njihovim bogom. ono što nam Herodot prenosi o Zalmoksisu ne uklapa se u sistem mitologija. uveren u to da je getski daimon bio stariji — a taj detalj je veoma značajan. 88 Up. drugim recima. ostaće nam nepoznate.

Jordan (Jordanes) je s dosta preterivanja opisao zanimanje dačanskih sveštenika za astronomiju i prirodne nauke (Getica. Baš zahvaljujući svom astronomskom znanju i ugledu koji je uživao kao čarobnjak i prorok. Dacii. njegov kult je »pitagorejski«. No. pre svega. e. Strabon tu dodaje i putovanje u Egipat. Strabon opisuje Dekaeneja kao »čarobnjaka (goes). 3. Zalmoksisovim kultom upravlja prvosveštenik koji živi usamljenički na vrhu planine. jer isključuje meso iz ishrane. hramovi u Sarmizegetuzi i u Kostešti čiji je urano-solarni simbolizam očigledan. u ovom ili onom obliku. negdašnji autori govore o nekim pobožnim ljudima i iskušenicima. zemlju koja ima vodeće mesto kada je u pitanju magija. nema više nikakvih aluzija na neki kult misterijske strukture o kojem je govorio Herodot. Mi ne znamo u kolikoj je meri inicijacijska i eshatološka struktura Zalmoksisove »misterije« opstala u Strabonovo vreme. 91 U novoj etapi religije Geto-Dačana o kojoj nas obaveštavaju Posejdonije i Strabon. Strabon dodaje da »Getima vlada Berebista. U VI v. pa su kasnije »počeli da mu se obraćaju kao bogu«. De Zalmoxis a Gengis-Khan. 92 61 U jednom drugom odeljku (VII. isti.. 194 i dalje. Zalmoksis je uspeo da postigne to da ga kralj prihvati i podeli vlast s njim. star. Došlo je.146 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA uzeo doktrinu o besmrtnosti. već »neka znanja u vezi s nebeskim telima«. II stvari. Ukratko. str. Postavši vrhovni sveštenik i prorok »najpoštovanijeg boga u njihovoj zeirilji«. 69—71). nauku koja omogućava proricanje budućih događaja prema nebeskim znacima. Povrh toga. što će reći.. Insistiranje na njihovom dobrom poznavanju nebeskih tela možda odražava tačne informacije. pa je sasvim moguće da su ovi »specijalisti za svete stvari« bili nastavljači »misterijskih« tradicija Zalmoksisovog kulta. izgleda da imaju funkciju kalendara. čoveka koji ne samo da je putovao u Egipat. Vid. a koji je istovremeno i savladar i kraljev savetnik. prema sopstvenom tvrđenju. Hadrian Daicoviciu. osobine Zalmoksisa su bitno izmenjene. dok dužnost prvosveštenika obavlja Dekaenej i da se. 67 i dalje. koji je potom divinizovan pod istim imenom. »II Tempio — Calendario dacico di Sarmizegetuza«. XI. Zalmoksis se povukao u jednu pećinu na vrhu svete planine Kogenon (Kogainon). do identifikacije boga Zalmoksisa i njegovog prvosveštenika. n. Za Strabona još jedan detalj izgleda isto toliko važan: to što je Zalmoksis — baš kao docnije Dekaenej — postigao uspeh u životu zahvaljujući svojim astronomskim i mantičkim znanjima. 62 Up. prema Zalmoksisovom učenju i dalje održava«. 11) gde daje život Berebiste (70—44). . gde je primao samo kralja i svoje sluge. 210 i dalje. bio u stanju da sazna božiju volju. oslanjajući se na stare izvore. pitagorejsko pravilo uzdržavanja od hrane poreklom od živih bića. pa su ljudi stoga za kratko vreme i njega samog počeli smatrati bogom«. već je uz to dobro izučio neke znake pomoću kojih je.

Nije uspeo jer se prerano osvrnuo 2 ili zato što su se podzemne sile 1 Cak i valorizacija izvora razdvaja jednu kategoriju od druge: skeptici podvlače siromaštvo dokumenata. 357 i dalje). divljim životinjama ili. Eshil za njega kaže da je »onaj što očarava prirodu svojim čarima« (Agamemnon. ali i obožavaoci i »entuzijasti« koji ovom pokretu pridaju veliki značaj. Na jednoj metopi iz VI veka. a ne naljutiti određenu kategoriju naučnika: tu spadaju skeptici i »racionalisti« koji uticaj orfizma na istoriju grčke duhovnosti svode na minimum. 2 Izvore su analizovali W. To nadvlačenje oko dve metodologije odgovara jednoj dubljoj filozofskoj opoziciji. prikazan je. Za Pindara. 10» . 177). s jasno upisanim imenom. »Orfej« i »orfizam« predstavljaju jednu od tema koje skoro automatski podstiču polemičke strasti. drugi smatraju da ne treba mešati datum redakcije nekog dokumenta sa starošću onog što taj dokument sadrži i da je. ako se svakom vrednijem svedočanstvu ispravno priđe. 1830). kao i pozni datum njihovog nastanka. a može se osetiti i danas. K. verovanja i običaje koji se smatraju »orfičkim«. Iz V veka datiraju i prve aluzije na njegov silazak u podzemlje po suprugu Euridiku (Euripid. čije je ime slavno«. i Ivan M. pevač i »osnivač inicijacija« Izgleda da je nemoguće pisati o Orfeju i orfizmu. Rastržu ga menade ili je u Hadu pored drugih božanstava. Guthrie. IV. 1 Analiza različitih izvora dopušta nam da religijske realnosti razdvojimo na dve grupe: 1) mitove i legende u vezi s Orfejem. kako plovi u barci s harfom u ruci. 2) ideje. koja je uočena u Grčkoj još u VI veku. koji govori o »Orfeju. 29 i dalje. Linforth.XXII POGLAVLJE ORFEJ. str. koja pripada riznici Sikionaca u Delfima. Od V veka Orfejeva ikonografija se neprekidno obogaćuje: možemo ga videti kako svira na harfi okružen pticama. Mitovi o Orfeju: harfista. The Arts of Orpheus. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 180. Orpheus and Greek Religion. on je »svirač citre (phorminx). otac melodičnih pesama« (Pyth. moguće doći do osnovne poruke orfizma. vernim Tračanima. Alkesta. pak. C. Pevača i harfistu prvi put pominje u VI veku pesnik Ibik (Ibykos) iz Regija. prema tome.

Orpheus. Sympos. on živi u Trakiji. Malo je važno što je. kao i onim što ponavlja orfička propaganda. čak u XIX veku. * M. sva ta mitologija ne uspeva da prikrije želju da se Orfeju dâ ugledno mesto u vremenu. 113. Zbog toga je morao biti kažnjen i bogovi su odlučili da umre od ženskih ruku« (Platon.) Značajna je činjenica da su brižljivo odabrani najarhaičniji elementi koji su bili dostupni Grcima u VI veku. str. to jest Apolonu. 1968). Biće prilike da podsetimo i na druge aluzije na Orfeja u literaturi VI i V veka. prev.* otplovila je pevajući do Lezba. 307—308. mi ne znamo njihovu . što je u skladu s predanjem. Guthrie. Dionis je na njega poslao menade. La religion dans la Grèce antique.. Orfej se svakog jutra peo na brdo Pangej da bi se divio suncu. 7 Insistiranje s kojim se evociraju njegov boravak. neobično podsećaju na šamane i njihova delà. Tamo je pobožno prihvaćena i potom korišćena za proricanja. str. njihovu eventualnu mitsko-religijsku funkciju pre nego što su postali deo orfičke legende. str. 16. . razljućen. ta arhaizovana mitologija delom nastala i kao izraz izvesne pristrasnosti. 9. propovedi. (U stvari. »jednu generaciju pre Homera«. Prema izgubljenom Eshilovom komadu Basaride. svuda je prikazivan u grčkoj odeći kako svojom muzikom očarava divlje životinje ili varvare. službene religije.). to jest. baš kao i glave jukagirskih šamana. on začarava i potčinjava divlje zveri. pa čak i Skiti koji su živeli nomadski na severnim obalama Crnog mora. 33. a njegove udove pobacale na razne strane. Le Chamanisme et les techniques archaiques de l'extase (drugo izd. one su harfistu rastrgle. 179 d). Kao i šamani. Primetimo za sada da Orfejev ugled. br. Pettazzoni. 8 potvrđuje »primordijalnu« strukturu njegove ličnosti. on je vidar i muzičar. ali je uspeo da živ prodre u Had. njegova odsečena glava je sačuvana da bi proricala budućnost. 7 U trenutku kada su nešto bolje upoznati »varvarski« narodi u Trakiji. 8 Svi su ti elementi arhaični i u suprotnosti s grčkom duhovnošću od VI—V veka. nap. Sve bi to bilo dovoljno da se legendarni pevač smesti u »prehomerovsko« vreme. čime bi postao stariji i vredniji poštovanja no što je to kao predstavnik. silazi u Podzemlje da bi vratio Euridiku. Kern. Od važnosti je i to da je 3 »On se nije usudio da (umre od ljubavi kao ALkesta. Aristej itd. spisak lokalizacija Orfejevog kulta u Trakiji kod R. str. 114. — koje takođe karakterišu ekstatična iskustva šamanškog ili parašamanskog tipa. Eliade. pa čak i simbol. da se smesti na sam »prapočetak« i tako proglasi »Homerovim pretkom«. Orphicorum fragmenta. 5 Njegova glava. * Rêka Marica (prim. 8 Up. tabla 6. 4 Smrt ga je zadesila u Trakiji. up. 66 i si. štaviše. ali na keramici iz V veka.148 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA suprotstavile njegovom poduhvatu. Muze su sakupile udove i sahranile ih na Leibetirji. u masivu Olimpa. možda.protoistoriju u staroj Grčkoj. 40 i dalje. no. kao i njegova tragična smrt u Trakiji. str. 3 Prema legendi. 5 O. * Up. bačena u Hebar. kao i najvažnije epizode iz njegovog životopisa. Orfej je bio u vezi s nizom mitskih ličnosti — kao što su Abarid.

943). sparagmos boga u obliku životinje (up. predmet polemika. imajući verovatno u vidu Eleusinske misterije. magijsko-religijski ugled koji on uživa prehelenski (vladanje životinjama. The Greeks and their Gods. 25. str. No. do koje još nisu bile doprle duhovne vrednosti svojstvene homerovskoj civilizaciji). s druge. još od antičkih vremena. naročito stihovi 566—631) verovatno sadrži »orfičku« interpolaciju. 293 i dalje. »šamanske« i pitijske? . u nekoj »varvarskoj« oblasti. 14). pa čak i antagonističkih tipova). 2) Njegovo »poreklo« i njegova preistorija su nam nepoznati. i njegov odnos prema Dionisu i Apolonu potvrđuje njegovu reputaciju »osnivača Misterija«. Orfejev postao najpopularniji. uzimajući t a j izraz bilo hronološki. ekstaze različitih. Vita Apoll. § 124). Autor dela Protiv Aristogitona A (§ 11) tvrdi da je Orfej taj »koji nam je pokazao najsvetije obrede posvećenja«. Diodor (IV. Isto tako. jer se. šamanska katabaza). bilo geografski (što će reći. 10 Gatri (Guthrie) ukazuje na jedan odeljak Alkeste. Katabaza u Odiseji (XI. Ti odnosi su. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 149 među retkim silascima u Podzemlje koje pominju grčka predanja. ali je očigledno da Orfej ne pripada ni homerovskom predan ju ni mediteranskom nasleđu. jer su to jedini grčki bogovi čiji su kultovi sadržavali posvećenje i »ekstazu« (razume se. 4) uočava analogiju s Orfejevim silaskom po Euridiku. pored toga što je bio »osnivač inicijacija«. 9 Katabaza spada u obrede posvećenja. str. Ljubomora boga ili inkompatibilnost dve tehnike proricanja. Orfej je pridavao veliki značaj očišćenju od grehova. on među varvarima ponaša kao Grk. fr.ORFEJ. dakle. Zbog svoje predanosti Apolonu kažnjen je nasilnom smrću. Po jednoj legendi on je čak bio sin ovoga boga i nimfe Kaliope. fr. 3) Orfej je prikazan kao neosporni osnivač inicijacija.. Njegove veze s Tračanima su dosta zagonetne. »Homerovim pretkom« je proglašen isključivo zato da bi se istakla važnost njegove religij9 Katabasis eis Hadou (Kern. on je »pokazao s j a j neopisivih misterija« (Rhesos. 4. Morfološki. a katarza je bila specifično apolonska tehnika. tin Tračana »koji su verovali da su besmrtni«. stih 578. Nije teško prihvatiti da je živeo »pre Homera«. 315.. on se približava Zalmoksisu (§ 179) koji je takođe osnivač Misterija (prema tumačenju jedne katabaze) i najveći civilizator Geta. u kojem je prikazan Apolon okružen risovima i lavovima. 11 Apolon osuđuje Orfejeva proročanstva na Lezbu (Filostrat. U tome što Dionis izvlači iz Hada svoju m a j k u Semelu. Orfej jeste religijska ličnost arhajskog tipa. 10 Konačno. 304 i dalje). Orfejev muzički instrument bila je apolonska lira. 11 Trebalo bi zapamtiti sledeće činjenice: 1) mada se njegovo ime i prve aluzije na njegov mit javljaju tek u VI veku. dok je. s jedne strane. Najzad. Orph. Naš pevač je. bio poznat i kao »osnivač inicijacija« i Misterija. poznato je da je Orfej bio verni pristalica Apolona. komadanje ovog od strane menada može se interpretirati kao dionisijski ritual. kao i košutom koja je »igrala uz zvuke njegove lire«. Prema Euripidu.

Sudbina duše posle smrti predstavljala je. kao što smo videli (§ 97). kao što smo videli (§ 90). predlagao jednu prihvatljivu inicijacijsku disciplinu koja je imala u vidu transmigraciju i besmrtnost duše. prema tome. Ovo zbližavanje dva antagonistička boga nije nevažno. »Orfizam« će se razvijati u istom smeru. osnovni cilj eleusinskih inicijacija. 132. no Dionisov i Apolonov kult takođe su u vezi sa sudbinom duše. Možda je na t a j način grčki duh izražavao nadu da će kroz koegzistenciju ova dva boga pronaći izlaz iz kriza nastalih rušenjem homerovskih religijskih vrednosti? 181. »orfičari« su iz nje izvukli logičan zaključak o besmrtnosti i. 316 i dalje. To nije jedini primer. I. Orfej eva figura deluje pod združenim znamenjima Apolona i Dionisa. Religijski duhovi tog vremena postavljali su sebi pitanje: »Kakva veza postoji između pojedinca i božanstva kojem ovaj oseća da pripada? Kako ostvariti potencijalno jedinstvo koje isto tako postoji u čoveku kao i u bogu?« 12 Neka vrsta sjedinjavanja božanskog i ljudskog ostvarivana je za vreme dionisijskih orgija. iako »miljenik Apolona«. i besmrtnost duše. poznati su i teološki postulati: transmigracija pa. 49). A History of Greek Philosophy. bio je takođe i »onaj koji je Grcima objasnio Dionisovo ime. Melampod. Od samog početka. Poruke koja predstavlja temeljni raskid s olimpskom religijom.150 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ske poruke. inspirišući se tradicionalnim posvećenjima. str. pročišćenje i versko obrazovanje (hieroi logoi. Prihvativši bahantsku pouku o tome da čovek može da učestvuje u božanskom. S druge strane. postavljali su sebi filozofsko pitanje: »Kakav je odnos između višestruke raznovrsnosti sveta u kojem živimo i jedinstvene prasupstance iz koje je sve nastalo?« Vid. str. Stoga izgleda prihvatljivo da su ljudi u VI i V veku u mitskoj figuri Orfeja videli osnivača Misterija koji je. Apolon je imao izvesne veze s Hadom. Poznato je samo ono što je inicijaciji prethodilo: vegetarijanstvo. Orfička teogonija i antropologija: duše transmigracija i besmrtnost Religijsku i filozofsku misao Grčke u VI veku pretežno je zaokupljao problem Jednog i Mnoštva. Uostalom. knjige). u Guthrie. ali to je bilo privremeno i postizalo se snižavanjem praga svesti. The Greeks and their Gods. takođe od istog autora. vrač iz Pila. pokazao im kako se ovom bogu prinose žrtve i kako se obavljaju procesije falosa« (Herodot. Pored toga. 12 . Jonjani. koje religija nije mnogo privlačila. II. U tim inicijacijama za nas će ostati t a j n a ono najvažnije što se može uzeti da je »osnovao« Orfej. asketizam. on je na k r a j u sklopio mir s Dionisom koji je primljen na Olimp.

sin Lune i Muza. pak. kao i o životu posle smrti. 364 b—365 a). Hipp. ] Da bi ih uverili u vrednost svojih obreda. Crat. oni uspevaju da ubede ne samo pojedinca. kao i »tajna društva« koji niču širom zapadne Evrope u vezi s pojavom slobodnog zidarstva ili. pre svega. već i čitave Države. purifikatore i vračare koje opisuje Platon u jednom poznatom odeljku.. na sve strane izazivaju paklene nerede« (Rep. 954. . 410 b 28. Platon se poziva na veliki broj knjiga koje se pripisuju Orfeju i Muzaju (za kojeg su smatrali da je pevačev sin ili. 364 e. a Aristotel. 402 b. počev od VI veka. Rep. Orph. . da je ?a žive i mrtve moguće pribaviti oproštaj. Treba se samo setiti lažnih asketa kojima vrvi Indija još od vremena Upanišada ili. Pored autora teogonija ili asketa i vizionara. učenik). donose gomile knjiga koje su sastavili Muzaj i Orfej. Druga karakteristika orfizma je izrazita raznolikost samozvanih »orfičara«... u kojima je bilo govora 0 očišćenju od grehova. »misterije Ruže i Krsta«. a ta posvećenja. S druge strane. činjenica da su se.. br. kao i očišćenje od grehova [. još od nastarijih vremena: oni predstavljaju jednu od karakteristika »narodnih religija«.. Ono što već dovoljno izdvaja ovaj verski pokret od ostalih jeste. A zatim su orgije zamenili katarzom. tu su 1 oni koje će kasnije. takvi ekstatici.ORFEJ. tehnikom očišćenja prema Apolonovom učenju. pak. u klasičnoj epohi. De an. up. važnost koja je pridavana pisanim tekstovima. o božanskoj prirodi duše. U to mnoštvo ne u b r a j a m o obične čudotvorce. Fr.]. Euripid. koji je bio jednovremeno »inicijacijski« i »narodni«. 223). 13 Izgleda prihvatljivo da je Platon neke od tih tekstova poznavao (mogli su se kupiti kod knjižara). Prinosioci žrtava i vračevi koji opsedaju vrata bogatih moljakajući i ubeđujući ih da su žrtvama i udvaranjima dobili od bogova moć da im obezbede oproštaje od grehova koji su možda počinili oni ili njihovi preci [ . to jest »knjigama«. Moulinier. jer oni ih tako nazivaju. S jedne strane.. Za ilustraciju mogu poslužiti bezbrojni pokreti »posvećenja«. Suidas daje dugu listu delà pripisanih Orfeju (Kem. Pevač i harfista postao je simbol i rodonačelnik celog jednog pokreta. pak.. str. vračevi i nadrilekari postojali su uvek. Orpheé et l'Orphisme à l'époque classique. Phileb. grotesknih imitatora joge i tantrizma. Imitatora je bilo najviše onda kada se insistiralo na otkrovenju i inicijaciji neke soteriološke gnose. On takođe navodi neke heksametre teogonijske prirode kao »Orfejeve«. Aristotel. Stoga bi bilo naivno podleći utisku da su nosioci pokreta bili orfeotelesti i čudotvorci i posumnjati u stvarno postojanje orfičkih ideja i rituala. 74 i dalje.. koji nije verovao da je Orfej istorijska ličnost. Koristeći autoritet ove dvojice. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 151 skladu s tim. 66 c. . Teofrast nazvati orfeotelestima (»orfički inicijatori«). I Euripid govori o orfičkim »tekstovima«. bio je upoznat s teorijama o duši koje sadrže »takozvani orfički stihovi«. poznat pod imenom orfizam.. kritičku analizu kod L. mnogi od tih 13 Platon. gnostički i soteriološki pokret izaziva bezbrojne pseudomorfoze i katkad detinjaste inicijacije.. 14 To je dobro poznat fenomen u istoriji religija: svaki asketski. 14 ».

da prisvoje slavu imena te legendarne ličnosti. Nekoliko Platonovih aluzija omogućuje nam da nazremo kontekst orfičke koncepcije besmrtnosti. vračeva i purifikatora pozivali na Orfeja. VI. sistema koji je bio zasnovan na prvoj žrtvi koju je uspostavio Prometej (§ 86). dostigne prvobitno blaženstvo. Saggio sul misticismo greco. Odbijajući da jedu meso. I za Empedokla je besmrtnost podrazumevala metempsihozu. ali do spasenja se dolazilo. Da bi bila kažnjena za prvobitni greh. str. Orpheus. Pindara.152 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čudotvoraca. duša je zatvorena u telo (soma) kao u grob (sema). itd. time je. 14 Hésiode. Prometej je navukao Zevsov gnev. 90 i dalje. ono je pre svega proklamovalo odbacivanje grčkog verskog sistema u celini. uostalom. ili. Međutim. . Platona. koji je vodio »orfički život«. tekstove koje navodi Gatri. 18 Povratak vegetarijanstvu označavao je. str. vegetarijanska praksa imala je dublje i složenije religijsko opravdanje. a smrt tela predstavlja početak novog života. moguće je u glavnim crtama rekonstruisati ono što bi se moglo u nedostatku boljeg imena nazvati »orfička dok15 Cratyle. no. pre svega. takođe Detienne. makar delimično. 62 b. 782 c) sadržavalo je očišćenje od grehova. osuđene na transmigraciju do konačnog oslobođenja. To odbijanje je svakako značilo odvajanje od građanskog života i. štaviše.). uslovio razvoj događaja koji je označio k r a j »rajske« epohe u kojoj su ljudi živeli u zajednici s bogovima. do tog »pravog života« ne dolazi se automatski. str. time je. Empedokla. B. orfičari (i pitagorejci) uzdržavali su se od krvavih žrtvi obaveznih u zvaničnom kultu. putem »inicijacije«. ako ništa drugo. a bogovima namenivši kosti žrtve. proterana daleko od Blaženih. »La cuisine de Pythagore«. istovremeno. 110 i dalje. Kao u Indiji posle Upanišada. dokazuje postojanje izvesnih gnosa i soterioloških tehnika koje su izgledale superiornije. Ti odeljci su bili povod beskrajnih rasprava. duša je bila zatvorenik u telu. »odricanje od sveta«. up. 197 i dalje. to jest. vid. kao i poznije datiranih dokumenata. 400 c. i koje su se oni trudili da oponašaju. reč je o verovanju u neuništivost duše. O mističkim i eshatološkim vrednostima vegetarijanstva. 115 i 126). objašnjavao svoje vegetarijanstvo (životinja koju ubijamo mogla bi u sebi imati dušu nekog našeg bliskog pretka). odevena »u čudnu tuniku načinjenu od mesa« (fr. Up. Travaux. odluku da se ispravi greh predaka i nadu da se. Upoređivanjem nekih svedočanstava i aluzija starih autora (Eshila. aksetizam i brojna specifična pravila.15 U skladu s tim. na k r a j u krajeva. Ono što se nazivalo »orfički život« (Zakoni. Već za Empedokla. efikasnije i uticajnije. 148 i dalje. inkarnirana egzistencija više liči na smrt. 69 i dalje. duši se sudi prema njenim gresima ili zaslugama i posle izvesnog vremena ona se ponovo inkarnira. Rezervišući meso za ljude. posebno interpretaciju Sabatučija (Sabbatucci). Aristofana. Međutim. Phedon. o »tamnici« ili »zatvoru« duše. otkrovenjem kosmološkog i teozofskog reda.

Ali. što će biti. pre čudesnog rođenja Atene (§ 84). kao i dosta neobična antropologija. Majka. 13. up. oni tada podrazumevaju da je Zevsova misao odredila ono što jeste. Nedavno je papirus iz Dervenija 19 otkrio još jednu orfičku teogoniju u čijem je središtu Zevs. . kao princip stvaranja. 1—3). Neki odlomci su. kraj grada Dervenija. Heraklit. iz kojeg je nastalo Vreme (Hron). B 1. 77 i dalje. 18 Uprkos obradi. 19 Otkriven 1962. Jedan stih pripisan Orfeju tvrdi da je »Zevs početak. 5—7). kao što su Geja (Demetra). Druga predanja postuliraju kao prvobitni princip Noć (Niks) koja je rodila Urana i Geju. Tekst sačuvan na papirusu iz Dervenija važan je iz više razloga. Pored toga. Eros je. Vreme (Hron) načinilo je u Eteru (Aither) p r a j a j e iz koga je izišao prvi bog Eros. Teogonija. 7—11). str.Mojra je tkala'. To da Zevs proguta neko božanstvo. 12). dobro je poznata mitska tema. Reč je o komentaru jednog orfičkog teksta. ili. na sistem Ferekida i na autogenu kreaciju Prađapatija (§ 76). a i što će prestati da bude« (st. što predstavlja ješ jednu potvrdu starosti i visokih spekulativnih kvaliteta tih spisa. koje je izrodilo Nered tokom kojeg se Zemlja odvojila od Vode i Neba. Orfičku eshatologiju pre svega čini antropogonijski mit koji je istovremeno u suprotnosti i sa homerovskim i sa eleusinskim. The Greeks and their Gods. 137—142. Orfej kaže da je Mojra (sudbina) Zevsova misao. Kosmogonija istovremeno ima seksualnu i monističku strukturu: Zevs je stvorio svet vodeći ljubav »u vazduhu« (ili »odozgo«). »Kad ljudi kažu: . potom stvorio druge bogove i svet. tvrdeći da je logos sveta isto što i logos Zevsa (st. pomenuta epizoda je odraz filozofske spekulacije o stvaranju višestrukog Univerzuma od jednog jedinstvenog. zvana »Rapsodije«. Reja i Hera samo različita imena iste boginje (st. u orfičkoj teogoniji ovaj mit ima suptilnije značenje: u njemu se uočava napor da se od boga kosmokrate načini stvoritelj sveta kojim on vlada. Iz toga sledi da ime »Zevs« označava »svet« (up. 15.). Uočava se teogonija koja se proširuje na kosmogoniju. Ali tekst ne pominje partnerku. bez sumnje. 2 0 Autor objavljuje jedinstvo postojanja. fr. str. Okean je samo jedna od Zevsovih hipostaza. 319. 17 zadržava samo neke detalje genealogije koju je preneo Hesiod. S pravom se ukazuje na analogije s egipatskom i feničanskom kosmogonijom. B 32). Guthrie. čitao delo koje se zvalo Orfejeve rapsodije. a potom Eter (vazduh) i Haos. 18 Guthrie. koji se zvao i Fanes. Orpheus. No Zevs proguta Fanesa s ćelom njegovom tvorevinom da bi stvorio jedan novi svet. Jedno.ORFEJ. mit je zadržao svoju arhajsku strukturu. on s jedne strane pokazuje da su 17 Damaskije je još u V veku pre Hr. ili Okean. pored Soluna. pak. 18. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 153 trina«. sredina i k r a j svih stvari« (st. 10 Taj tip kosmogonije podseća na memfisku teologiju (§ 26). 15. Hesiod navodi da je gospodar Olimpa. davnašnji (VI vek pre Hr. progutao svoju ženu Metidu. i vremenski smešten u IV vek pre Hr.

133. čak »monoteističku« tendenciju jedne od orfičkih teogonija. S jedne strane. § 21).. Podsetimo se one prethodne. kao »zatvora«.. XXX. Ne treba podvlačiti novinu i originalnost ove koncepcije. I.. 22 Bez obzira na to kako se interpretiraju neke neodređene aluzije. 2.). učestvuje u božanskom. može se razlikovati dualizam (telo—duh).). 2. verovanja. 84. Jer čovek. skupina mitova. Prema tom mitu. itd. bilo je moguće eliminisati titanski element i postati bakhos. s druge strane. Schr. on se u jasnom obliku pojavljuje tek kod nekih kasnijih autora (I—II vek posle Hr. 210). kao što smo pokušali da pokažemo u vezi s mitsko-obrednom temom Dionisa-Zagreja (§ 125). a Olimpiodor. čovekova priroda je istovremeno sadržala i titansko i božansko. Protrept. Uprkos skepticizmu nekih naučnika. koji je veoma blizak Platonovom. Najpotpunija verzija se može naći kod Klementa Aleksandrijskog. obreda posvećenja (teletai). može se smatrati da je Platonov učenik Ksenokrat povezivao pojam tela. Međutim. Što se tiče mita o nastanku čoveka iz pepela titana. 18. drugim recima. s Dionisom i titanima. 17.. on ilustruje monističku.). De esu carn. odgovarajuće aluzije se nalaze u znatno starijim izvorima. 21 No. paradoksalno. na t a j način se izdvajalo i ostvarivalo ono božansko. On je čak u stanju da se oslobodi »demonskog« elementa koji se javlja u svakoj profanoj egzistenciji (neznanje. Prema jednom podatku Olimpiodora. dionisijsko u čoveku. . Dion Hrisostom. kojeg nema ni u mesopotamskom Weltanschauungu. br. Or. « Plutarh. mesopotamske: Marduk je stvorio čoveka od zemlje (to jest. kao i u odeljku Zakona (701 c) o onima koji »pokazuju staru titansku prirodu«. jer se u pepelu titana nalazilo i telo deteta-Dionisa. orfička antropogonija sadrži u sebi element nade. uz pomoć purfikacija (katharmoi). od tela pračudovišta Tijamat) i od krvi arhidemona Kingua (up. izvesno je da se u antičko vreme mit o titanima smatrao »orfičkim«. a s druge strane. Sve to podseća na brojne indijske tehnike i soteriologije (§ 195) i anticipira razne gnostičke sisteme (§§ 229 i dalje). zahvaljujući sopstvenom načinu postojanja. uprkos svom titanskom poreklu. ponašanja i inicijacija koja omogućuje izdvajanje »orfičara« od njemu sličnih i konačno vodi odvajanju duše od Kosmosa. dopušteno je videti reference na ono što je titansko u čoveku. 55. mesožderstvo. VII (Kern.154 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u ranoj epohi postojale prave orfičke konventikule. sumorna i tragična kakva izgleda. u Pkidarovom izrazu: »ispaštanje zbog starog poraza« (fr. II. pogl. kao i »orfičkog načina« življenja. Fr. In Phaed. ni u homerovskoj koncepciji. Ali. 22.

U Državi (614 c—d) precizira se da je pravedniku dozvoljeno da krene desnim putem. nav. a n j u čuvaju budni stražari. . n j u je moguće u grubim crtama rekonstruisati na osnovu nekih podataka koje d a j u Platon. . Ali sudbina i drugi besmrtni bogovi nisu mi bili naklonjeni.. 24 Početak teksta je veoma značajan. Dajte mi brzo sveže vode koja ističe iz jezera Pamćenja'.«24 »Ciklus teških muka« sadrži izvestan b r o j reinkarnacija. delo.« Tekst sadrži precizna uputstva: »Levo od Hadovog boravišta. zavisno od presude. No. Jedna druga tablica otkriva važne detalje: »Izdržao sam kaznu koju sam zaslužio svojim nepravednim d e l i m a . u svojoj dobroti. 318). naići ćeš na jedan izvor k r a j kojeg raste beli čempres. a postao si bog. Pozdravljam te. naći ćeš tamo i drugi izvor: iz jezera Pamćenja (Mnemosina) ističe sveža voda. ni prost. od kojih neke potiču čak iz V veka. . uputi tamo gde borave sveti. Eukleju. dušama »orfičara« je bilo zabranjeno reinkarniran je. a moguće je da su i starije. Empedokle i Pindar. Guthrie. Analogne indikacije su otkrivene u stihovima koji su upisani na zlatnim tablicama. vi to znate. nemoj mu se suviše približavati. 23 Tablice iz Petelije i Eleuterne.« (videti ipak i tumačenje Cunca. o bezgrešni vladaoče Podzemnog sveta. zbog toga su one morale izbegavati vodu sa izvora Lete.. na njemu je mnogo zavijutaka i prepreka«.« A boginja odgovara: »O srećni. str. pođi desnim putem ka svetim livadama i šumama Persefone« (nav. Persephone. Up. Međutim. Jer je meni čast da pripadam vašoj blaženoj rasi. str. 171 i dalje. mora deset puta da prođe kroz t a j ciklus. »Pozdrav tebi koji putuješ desnim putem prema svetim pašnjacima i šumama Persefone. Nova eshatologija Što se tiče »orfičke« eshatologije. dok su grešnici upućeni da idu levim. Posle smrti duši se sudi. I stražari će ti dopustiti da piješ vodu sa svetog izvora. pre konačnog spasenja. pa se potom. da bi se posle 1. put »nije ni jedinstven. 364 i dalje. str.Ja sam dete Zemlje i zvezdanog Neba. str. delo. blaženi! Bio si čovek. Posvećeni se obraća bogovima Podzemlja: »Dolazim iz zajednice bezgrešnih. .« 23 U mitu o Eru Platon kaže da sve duše koje su određene za reinkarnaciju obavezno piju vodu na izvoru reke Lete da bi zaboravile sve što su iskusile na onom svetu. Prema Fedonu (108 a) i Gorgiji (524 a). 40). Našao sam utočište u naručju Gospe. kraljice Podzemlja. nađenim u grobovima južne Italije i Krita. »Preskočio sam ciklus teških muka i bolova i kročio hitrom nogom prema željenoj nagradi. i novu interpretaciju Cunca (Zuntz). pozdravljam te.ORFEJ.000 godina ponovo vratila na zemlju. Sada pristupam veličanstvenoj Persefoni s molbom da me. a potom ćeš vladati sa ostalim junacima. o. ali gorim i umirem od žeđi. Običan smrtnik. Euboleju i vi ostali besmrtni bogovi. . privremeno šalje na mesto gde ispašta grehe ili živi u blaženstvu. Reci im: . Orpheus.« Boginja ga prima blagonaklono: »Pozdrav tebi koji si izdržao patnje kakve nikada ranije n i s i . PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 155 182. Posle smrti duša odlazi u Had.

Fedon. pa sada moraju u Hadu neprestano. v. delo. pitagorejcima i. 246. Samo neki privilegovani. razradili i popularisali opširnu i spektakularnu geografiju podzemlja. 69 c). 6). među svima onima koji su bili opsednuti eshatološkim enigmama. Lux perpetua. 2 8 Verovanje da »Voda života« obezbeđuje uskrsnuće heroja podjednako je rašireno u mitovima kao i u folkloru. nasleđu koje je. I. ali uzaludno. 395 i dalje. dakle. No. rezultatu hiljadugodišnjih razmišljanja o ekstazama. nav. Eliade. međutim. Realencyklopädie. 1287. prepričavajući s beskrajno mnogo detalja svoje ekstatičke silaske u Donji svet. put koji vodi udesno — kao i »žeđ umrlog«. mogu se naći u mnogim drugim mitologijama i pogrebnim geografijama. prema Platonu. str. s. 6. to je možda kazna za one koji se nisu čistili od grehova. Religijski značaj tablica leži. str. »Mysterien«.156 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »Orfičari« su detaljno opisali sva mučenja kojima su izloženi grešnici. u stvari. Eliade. n j o j u Mesopotamiji odgovara vrt sa svetim drvetom i izvorom koji čuva Kralj-Baštovan. vodi sve do Dantea.. Plotin. Za Grke.). Moguće je da se radi o arhajskim mediteranskim i orijentalnim mitologijama i verovanjima koja su do tada bila čuvana u »narodnim« ili ekscentričnim sredinama i koja su od nekog vremena stekla izvestan ugled među »orfičarima«. razume se. da prenose vodu u rešetu (Gorgija. pak. 25 Prema Kernu. zadesiti one bezumnike koji se neprestano predaju nezajažljivim strastima. po svoj prilici je reč o zajedničkom nasleđu iz prastarih vremena. Ponovo nailazimo na »šamanski« element. Kimon (Cumont) je sklon da u orfizmu vidi početak sve »te halucinantne literature« koja. vizijama i zanosima. u činjenici da se koncepcija zagrobnog života duše koju one d a j u bitno razlikuje od one iz homerovskog predanja. »Locum refrigerii. str. uopšte. orfizam je prvi stvorio Podzemlje. zastupnik Boga (§ 22). Ne treba isključivati izvesne istočnjačke uticaje. preo vladu juću crtu Orfejevog mita: poznato je da su u celoj centralnoj i severnoj Aziji šamani ti koji su. str. prev. u različitim predanjima različito vrednovano. Cummont. Pauly-Wissowa. Značajnija je. ispaštati zasluženu kaznu za svoju moralnu nečistotu (Država. kao što su 25 »Bačeni u kaljugu. 245). 363 d. nova interpretacija »žeđi duše«. o oniričkim avanturama i zamišljenim putovanjima. Drvo k r a j izvora ili česme predstavlja uzornu sliku »raja«.* prinošene da bi se ugasila žeđ mrtvih. 27 Pejzaž i maršruta opisani na tablicama — izvor i čempres. 493 b. smrt je izjednačena sa zaboravom. Le Chamanisme. 27 Up. ili će se uzalud truditi da napune probušeno bure ili. 363 e). Dri. uočene su u mnogobrojnim kulturama. . da donose vodu za svoje pročišćenje« (F. * Žrtve u vinu (prim. preko Plutarhovih mitova i Petrove Apokalipse. »beskrajna ispaštanja koja čekaju proklete«. Pevačeva katabaza u potrazi za Euridikom opravdavala je sve tadašnje opise podzemnog sveta. sve će to. 26 U stvari.«.. poput svinja koje vole da se valjaju u blatu (up. Pogrebne libacije. 28 Vid. oni će. mrtvi su ti koji sve zaboravljaju.

neku vrstu vodiča za onaj svet. kao i to da se neosporno mogu povući paralele između ugleda ovih dveju ličnosti. Da bi svog sina Etalida učinio besmrtnim. za potrebe uvođenja doktrine o transmigraciji. nasuprot tome. Argonauti. Aspects du mythe. zapravo. čija se prva svedočanstva vezuju za neke poznate grčke ličnosti iz VI veka. Funkcija Lete je izmenjena: njene vode više ne primaju dušu koja je upravo napustila telo zato da bi iz n j e izbrisale sećanje na zemaljski život već. Platon. Fedar. nju će ponovo uvesti gnosticizam (§ 130). Eliade. ali i smele revalorizacije asketskih i kontemplativnih tehnika. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 157 Tiresija i Amfijaraj. igrala je značajnu ulogu u indijskim kontemplativnim i spekulativnim tehnikama. Vežbanje i usavršavanje pamćenja imalo je važnu ulogu u pitagorejskim bratstvima (Diodor. Pitagora. »Zaborav« više nije simbol smrti. 78 i dalje). mitologija Pamćenja i Zaborava je modifikovana. već povratka u život. a ipak »božanski čovek« u pravom smislu te reči. Empedokle i drugi koji su zastupali doktrinu metempsihoze tvrdili su da se sećaju svojih ranijih života. X. 50 Up. na njegovo vladanje životinjama i na njegovu sposobnost da se istovremeno pojavljuje na više mesta. da se smatralo kako se tokom obreda posvećenja sibirskih šamana njihovi organi obnavljaju. Apolonije Rođanin. . I. U stvari.) I Pitagorina katabaza 58 »čak i kada je prešao Aheront. Hermes mu je podario »neuništivo pamćenje«. 29 No. Neki naučnici su osporavali njihov »orfički« karakter. pa bio on i znatan. legende o Pitagori aludir a j u na njegove veze s bogovima i duhovima. Baš kao i drevnog osnivača inicijacija. on zauvek čuva sećanje na ono što je video«. Precizirajmo ipak da eventualni doprinos Pitagore i pitagorejaca. ne menja naše shvatanje »orfičkog« fenomena. nanovo se inkarnira i opet uključuje u ciklus postojanja. (Poznato je. 5. koji je bio istorijska ličnost. Problem je ipak daleko složeniji da bi se mogao rasvetliti na nekoliko stranica. Vita Pyth. da su tokom boravka na onome svetu uspeli da sačuvaju pamćenje.ORFEJ. 150 i dalje. Burkert (Burkert) objašnjava čuvenu Pitagorinu »butnu kost od zlata« poredeći je s jednom inicijacijom šamanskog tipa. str. uspeli su da sačuvaju sećanje posle smrti. i bez obzira gde se nalazio. Tema »zaborava« i ponovnog sećanja. Čak su podvlačili da je većina pojmova i rituala s »orfičkom« reputacijom. Jamblique. koji se može upoređivati s egipatskim ili tibetskim »knjigama mrtvih«. drugim rečima. i Pitagoru. a njihove kosti ponekad spajaju gvožđem. 30 Izgleda da odlomci ispisani na zlatnim tablicama predstavljaju deo kanonskog teksta. Duša koja je bila toliko neoprezna da pije vodu na izvorištu Lete (»koja se prepila zlobe i zaborava«. u stvari. karakterišu grandiozna sinteza arhajskih elemenata (od kojih su neki »šamanskog« tipa). Sigurno je da su analogije između legendi o Orfeju i Pitagori očigledne. u boravištu seni ili pod svetlošću sunca. 248 c). zaborav nije obuzeo njegovu dušu. pitagorejska tvorevina ili njena obrada. smatrajući da je njihovo poreklo pitagorejsko. 463. Leta briše sećanje na nebeski svet u duši koja se vraća na zemlju da bi se reinkarnirala.

velika Pitagorina zasluga leži u tome što je postavio temelje jednoj »sveobuhvatnoj nauci« holističke strukture u kojoj su naučna znanja bila integrisana u skup etičkih. De Zalmoxis ä Gengis-Khan. vegetarijanstvo.158 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA u k r a j n j o j liniji predstavlja šamanski element. sa izvorima i najnovijom literaturom. 166 i dalje). kao što je poznato. 15 Dopunjavajući svoje asketske i moralne propise proučavanjem muzike. važnost koja se pridaje očišćen j u od grehova i asketizam. bilo bi naivno verovati da je »orfičke« eshatološke mitove. 133 i dalje. Moguće je da je određeni b r o j »orfičkih« spisa delo pitagorejaca. no. 45 — 46. nap. 31 Takvi »šamanski« detalji ne karakterišu. nije bio autonoman. i druge slične primere. leteo je na streli (§ 91). No. Lista legendi o čudima. onda su sva živa bića (uključujući i Kosmos. Hiperborejac Abarid. S tom razlikom što se. 32 Pored sličnosti legendarnih biografija. matematike i astronomije. Dva verska pokreta razvila su se paralelno. ü međusobnom srodstvu. bio je u stanju da dugo vremena boravi van svog tela. može se naći kod Walter Burkert. U stvari. neko vreme oni su čak držali vlast u brojnim gradovima južne Italije. Hermotim iz Klazomene. Apolonov sveštenik. u vezi s Pitagorom. 163 i dalje (= Love and Science in Ancient Pythagoreanism. pitogorejci nisu prezirali ni aktivnu politiku. Eliade. str. 45. str. 120 i dalje. 44—45. zbog bilokacija. str. postoje i analogije između doktrina i prakse »orfičara« i pitagorejaca: verovanje u besmrtnost i metempsihozu. 33 Staviše. kao izraz jednog istog Zeitgeista. . De. str. verovanja i obrede izmislio Pitagora ili njegovi učenici. Aristej sa Prokonesa bio je slavan zbog svoje ekstaze koja je ličila na smrt. ispaštanje u Hadu i konačno vraćan j e duše na nebo. uostalom. ako je »sve broj« i »sve jedna harmonija suprotnosti«. Ali sve te sličnosti i analogije ne predstavljaju dokaz da »orfizam«. 141 i dalje. metafizičkih i verskih principa kojima su bile priključene razne »tehnike tela«. Hijeronim sa Roda priča da je Pitagora silazio u Had i da je tamo video duše Homera i Hesioda kako ispaštaju za sve ono ružno što su rekli o bogovima. kojeg su neki stari autori smatrali jednom od prethodnih inkarnacija Pitagore. egzistencijalnu i soteriološku funkciju. samo legende o Orfeju i Pitagori. već je razradila i jedan sistem »kompletnog obrazovanja«. kao i zbog metamorfoze u gavrana. krajnji cilj ovih disciplina bio je mističnog reda. kao pokret. Ali. 118 i dalje. str. To je »sveobuhvatna nauka« tradiSI Eliade. Weisheit und Wissenschaft. Jednom reči. isto. Među tim legendama ipak nedostaju opisi ekstatičkih putovanja šamanskog tipa. pitagorejska »sekta« ne samo organizovala u zatvoreno društvo ezoteričnog tipa. Zalmoxis ä Gengis-Khan. prema direktivama svog osnivača. znanje je istovremeno imalo gnoseološku. 82 Vid. jer i on »diše«). Up. 117.

učitelji inicijacija itd. njegove glavne ideje — dualizam. da bi potom. malo verovatno da se orfizam bio konstituisao u »crkvu« ili neku tajnu organizaciju koja bi bila slična verskim pokretima Misterija. čiji je cilj bio drukčiji od onog koji sebi postavlja hernija. već disciplinu koja je odgovarala jednom drugom sistemu značenja. međutim. nova perspektiva i drugi telos. Alhemija nije predstavljala začetak hernije. »inicijacije«. telhini. Iako je posle medskih ratova prestiž orfizma opao. pak. kod alhemičara XVI veka. početkom hrišćanske ere. jevrejski i hrišćanski teolozi. Orfej je jedna 34 činjenica da posle Aristotela ovaj tip »sveobuhvatne nauke« počinje da gubi svoj prestiž i da se naučno istraživanje orijentiše ka metodologiji koja će.ORFEJ. eshatologija — naročito u Platonovoj interpretaciji. Baš ta sposobnost da se razvija i obnavlja. ali i vidari. neoplatonistima i neopitagorejcima. jednostavno. »poslovne tajne« u vezi s ovladavanjem raznim oblastima delatnosti zamenile su »tajne« povezane sa sudbinom duše posle smrti.). Ni ti verski pokreti nisu predstavljali »crkve«. ali i privlačnost za elitu. Neki autori su skloni da orfički pokret smatraju vrstom »crkve« ili. U pitanju je. ali isto tako i kod humanista italijanske renesanse. u helenističkoj epohi. među »orfičarima« se mogu naći i sledbenici inicijacijskih grupa koje su u drevnim vremenima obavljale različite funkcije pod imenima kabiri. uvek nanovo i nezavisno od »orfizma«. besmrtnost. koribanti i daktili. Kasnije. »Totalna nauka« kakvu su ostvarile. Pre bi se moglo reći da ono što ga karakteriše — »popularnost«. pre svega. i da se na kreativan način uklapa u brojne verske sinkretizme. vračevi. ali i »knjige« — ovaj pokret povezuje s neotaoizmom i indijskim tantrizmom. ukazuje na to koliki je domet »orfičkog« iskustva. pre svega. njega su nastavili da tumače. bar u izvesnim slučajevima. dati prve spektakularne rezultate u XVI i XVII veku. nisu prestajale da zaokupljaju grčku misao. neki docniji orfički tekstovi se pojavljuju u obliku revelacija jedne stare doktrine. sekte koja bi se mogla uporediti s pitagorejskom. 35 I. ali su obuhvatali »škole« koje su na sličan način raspolagale obimnom literaturom 3 5 i koje je proslavio niz ponekad legendarnih učitelja. uostalom. orfizam ponovo ušao u modu. što. 34 onakva kakva se može naći u Platonovoj misli. Jednostavno. kod Paracelzusa ili. pak. indijska i kineska medicina i alhemija. grupa čiji su članovi ljubomorno čuvali neke »poslovne tajne« (oni su bili topioničari i kovači. može biti tačno. a zahvaljujući. hermetisti i filozofi renesanse. S druge strane. pesnici od Policijana do Poupa i od Novalisa pa sve do Rilkea i Pjera Emanuela. Ipak je. Što se tiče Orfejevog lika. pa prema tome i ideja o božanskom elementu u čoveku. u Evropi. uticaji nekih orfičkih koncepcija mogu se identifikovati u religijama Misterija. uopšte ne implicira slabost holističkog pristupa. baš kao i u slučaju tantrizma. Opstala je takođe i verska s t r u j a na svom »popularnom« nivou (»orfeotelesti«). kureti. . PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 159 cionalnog tipa.

160 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA od retkih mitskih ličnosti stare Grčke koju Evropa. Opčinjavala ga je pitagorejska koncepcija nepromenljivog i univerzalnog jedinstva Kosmosa. sofisti su prećutno osporavali mogućnost objektivne spoznaje. sve u svemu. Ali. Sokrat se koncentrisao na majeutiku. i da bi vrednost spoznaje zasnovao na nauci. kao i u uopštenom skepticizmu. Sokrat je osnovne uzroke dezintegracije video u relativizmu sofista. Za našu svrhu nije od značaja to što Platon katkad govori o svetu ideja kao o modelu našeg sveta — u kojem materijalni objekti »oponašaju« ideje. Istraživanje sveta prirode nije ga zanimalo. objektivna spoznaja je. grad čiji će svaki stanovnik imati preciznu i specifičnu funkciju. Da bi ukazao na greške u njihovom razmišljanju. hrišćansku teologiju. Negirajući postojanje apsolutnog i nepromenljivog principa. organizovan u skladu sa zakonima i osnovan na pravdi i harmoniji. ismaelitsku gnosu. dakle. Platon se potrudio da upotpuni svog učitelja. Platon je isto tako značajan i za istoriju verskih ideja: poznu antiku. romantična ili moderna. 10 i dalje). italijansku renesansu. No. obeležila Platonova religijska vizija. Činjenica je utoliko značajnija što Platonova najizrazitija vokacija uopšte nije bila religijska. metodu koja dovodi do upoznavanja samog sebe. samo niz infrapaginalnih opaski u Platonovoj filozofiji. naročito počev od IV veka. 183. Pitagora i orfizam Prema slavnoj definiciji A. za Pitagoru stvari predstavljaju brojeve. bila ona hriščanska ili iluminatska. kao i do ovladavanja sopstvenom dušom. istorija zapadne filozofije predstavlja. 44). verske i moralne krize koje su ugrožavale same temelje društvenog uređenja. kao i harmonija koja reguliše i kretanja planeta i muzičku lestvicu. mada na različite načine. N. nije htela da zaboravi (videti III tom). Sve je njih duboko. str. Platon je istovremeno davao odgovor i sofistima i skepticima: pošto se oslanja na večne modele iz vremena pre nego što je postojanje i počelo. U stvari. već politička. . proučavao je matematiku. kako s pravom primećuje Burkert (Lore and Science. Platon je težio da stvori idealan grad. moguća. 987 b. koliko je to u njihovoj moći — i ponekad tvrdi da svet realnosti koje se čulima mogu osetiti »učestvuje« u ** Aristotel zlobno piše da je jedina razlika između Platona i Pitagore u terminologiji (Metafizika. Atinu i druge grčke gradove u to vreme su već poduže nagrizale političke. 36 Razrađujući teoriju ideja koje predstavljaju nepromenljive i vanzemaljske uzore zemaljskih realnosti. Vajtheda (Whitehead). Platon.

prilagođavajući je sopstvenom sistemu. jer je jedino ona izvor spoznaje. On. isto. »vrati unazad«. na neki način. 48 i dalje). Vid. A History of Greek Philosophy. Fizički objekti pomažu duši da se povuče u sebe i da se. kada je jednom t a j univerzum večnih modela bio propisno postuliran. može je aktuelizovati. Platon se poslužio nekim »orfičkim« i pitagorejskim doktrinama o sudbini duše. povratak u primarno i savršeno stanje. 39 Eshatološke spekulacije su bile u velikoj modi. isti. IV. Jednom reči. trebalo je objasniti kada i kako su ljudi uspeli da spoznaju te ideje. 88 Eliade. u . neprekidno zadrži u svetu Ideja i na t a j način izbegne novu reinkarnaciju. str. Za Platona se spoznaja. takođe Le Mythe de l'Éternel retour. str. 329 i dalje. koje se periodično gubi reinkarnacijom duše. svodi na sećanje (videti pre svega Menon. str. transmigraciji i metempsihozi nisu predstavljale nikakve novine. pravovaljana spoznaja i jedina politika koja je bila kadra da spase grčke gradove od propasti osnivale su se na filozofiji koja je postulirala idealni i večni Univerzum. 81. Ferekid sa Sira je prvi ustvrdio da je duša besmrtna i da se ona sukcesivno vraća na 87 Up. Ta spoznaja ipak postoji u latentnom stanju u inkarniranom čoveku i ako se ovaj bavi filozofijom. prilikom reinkarnacije. c. str. dakle. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 161 svetu ideja. 345 (= Les Grecs et leurs Dieux. U stvari. Platon ide mnogo dalje: za njega je najdragocenija duša — a ne život! — jer ona pripada idealnom i večnom svetu. Da bi razrešio t a j problem. kao i transmigraciju duše. s » Podsetimo se da_ je indijska metafizika detaljno razvila doktrinu o transmigraciji (samsara). prema tome. Između dve zemaljske egzistencije. t. U VI veku. iz »orfičko«-pitagorejskog predanja pozajmljuje doktrinu o transmigraciji duše i ponovnom sećanju (anamnesis). d). već je Sokrat insistirao na neprocenjivoj vrednosti duše. ali ne povezujući je s teorijom spoznaje i uopšte ne pominjući politiku (§ 80). 377). Međutim. Sokrat je isticao da »treba negovati svoju dušu«. str. Aspects du mythe. The Greeks and their Gods. 37 No. jednom kada bude odvojena od tela. 38 Filozofija je »pripremanje za smrt« s obzirom na to da ona uči dušu kako da se. Svakako da doktrine o besmrtnosti duše. 154 i dalje neke napomene o analogiji između Platonove teorije o Idejama i anamnesisu i ponašanja čoveka u arhajskim društvima (up. duša pije na izvorištu Lete i tako zaboravi spoznaju koju je stekla direktnom kontemplacijom Ideja. pa tako ponovo dođe do prvobitne spoznaje kojom je raspolagala u vanzemaljskim uslovima. Guthrie. a posebno tome da je duša »kao dim«. 153—54. Suprotstavljajući se tradicionalnom načinu mišljenja koji je uspostavio Homer.ORFEJ. duša proučava Ideje: na t a j način ona učestvuje u čistoj i savršenoj spoznaji. Smrt je. str. na k r a j u krajeva.

IV. druge reference kod M. ni za transmigraciju. Jedna pitagorejska maksima proglašava da su »Ostrva blaženih«. Vid. ni Homerov podzemni Had. U Ferekidovo vreme ono je bilo jasno formulisano samo u Indiji. (Up. Early Greek Philosophy and the Orient. § 179). Egipćani su smatrali da je duša besmrtna i da je u stanju da poprimi oblike različitih životinja. 40 Teško je utvrditi odakle potiče to verovanje. iz temelja su izmenili koncepcije o opstanku duše. pa samim tim i strukture drugog sveta. L. on zanemaruje »klasičnu« mitologiju. 25. nap. jedno drugo predanje koje opisuje Pitagorinu katabazu uključuje i verovanje u podzemni Had. B. Vesta (West). već u svom remek40 Ciceron. kao Sunce i Mesec) i na k r a j u se ponovo vraća na nebo. u najboljem slučaju. 4 1 Bilo kako bilo. kosmološke spekulacije Leukipa i Demokrita. godine) otvoreno i bez ustezanja napao homerovski panteon. 43 Uostalom. ni »Ostrva blaženih«. S druge strane i sam Platon je. Međutim. nova astronomska otkrića i. posebno.162 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zemlju da bi se ponovo inkarnirala. 43 Već je Ksenofon (rođen oko ~ 565. str. ali objedinjujući sve te elemente u jednu ličnu viziju. Geti su takođe verovali u mogućnost »da se postane besmrtan«. . koja se osniva na Homeru i Hesiodu. nav. ni njegova misao nemaju ničeg zajedničkog sa smrtnicima« (fr. za koja se smatralo da leže na k r a j n j e m zapadu. Pošto se sada znalo da je zemlja sfera. »mitologija duše« ne bi mogla pronaći nikakvog oslonca u homerovskom predanju. a naročito Pitagora. Najznačajniji doprinos toj eshatologiji dao je Platon. mit je mešavina fikcije i istine. str. suprotstavljao mythos i logos. »Sunce i Mesec«. 3). 23). A 5). Ferekidova eshatologija nije imala odjeka u grčkom svetu. popularisali i u isto vreme sistematizovali doktrinu o transmigraciji i metempsihozi. kao i neke orijentalne izvore. On je razradio novu i koherentniju »mitologiju duše«. njegovi učenici i njegov savremenik Empedokle. međutim. 1—2. ali kod njih nema ni traga o nekoj opštoj teoriji transmigracije. no oni nisu znali ni za metempsihozu. a naročito antropomorfizam bogova. 41 Herodot. Čak i jedan tako duboko religiozni autor kao što je Pindar odbacuje »neverovatne« mitove (Prva olimpika. 38 (= Diels. I. 93 i dalje. Prema jednom predanju. Pitagorina učenja. nisu više mogli biti lokalizovani u mitskoj geografiji Zemlje. koristeći »orfičko«-pitagorejsko predanje. reč je. iako izgleda da su orijentalni uticaji na Ferekidovu misao bili veoma veliki (West. 34 i dalje). Tuscul. u stvari. obznanjeno je da duša vodi poreklo s neba (prema Leukipu i Demokritu. delo. 42 Pa ipak. Tek su »orfizam«. 28 i dalje). Ferekid je koristio »tajne knjige Feničanat. Na k r a j u je dugotrajni proces erozije lišio homerovske mitove i bogove njihovih prvobitnih značenja. ni njegov oblik. On podržava postojanje »jednog boga nad svim bogovima i ljudima.42 Postepeno se nametnula nova eshatologija i nova pogrebna geografija: drugi svet je sada lokalizovan među zvezdama. ona je načinjena »od vatre«. u svojim dijalozima iz mladosti. str. Međutim. o klišeu bez dokumentarne vrednosti (West. Pri tome.

Izriče se tvrdnja da je osnovni princip kosmosa identičan s osnovnim principom duše. u* . Država preuzima arhajski simbolizam »makrokosmos—mikrokosmos« i razvija ga u specifičnom platonističkom smislu. ali s tom razlikom što kod Platona kočijaševe teškoće leže u antagonizmu između dva konja. kod Indoevropljana). 48 »Inteligencija (manas) je najbrža od svih ptica«. No. Značajno je da se u istom dijalogu upotrebljavaju dva egzotična simbolizma: mitska predstava duše upoređene s kočijašem koji upravlja kolima. ukazujući na homologiju između duše. na njegovom telu pocmje da raste perje. crkveni oci i gnostici. koja bi se mogla uporediti s pticom ili leptirom. o kosmogonijskom Erosu i. Najvažnije je bilo objasniti nebesko poreklo čoveka. 3—6). 45 Slika je usklađena s koncepcijom duše kao bestelesne. »Let« simbolizuje inteligenciju i razumevanje tajni ili metafizičkih istina. jer je ono bilo osnova za »mitologiju duše«. s kojih je to prvobitno biće i sišlo. Države i Kosmosa. Na eshatološki mit se prvi put nailazi u delu Gorgija (493). (i) počne da misli o lepom u sebi« (249 e). o Platonovoj moćnoj mitologijskoj kreativnosti ponajviše svedoči tema pećine (Država. str. No. Eliade. Te predstave će preuzeti i razviti neoplatonisti. 189 e i 193 d). IV. kaze Rigveda (VI 9. Transmigracija se tu samo podrazumeva. Platon tome dodaje jedno novo značenje: sferni oblik i kretanja antropomorfnog bića slični su nebeskim telima. 121 i dalje. Up. Sokrat brani tu eshatologiju pozivajući se na Euripida i na »orfičko«-pitagorejska predanja. a i u predanjima australijskih vračeva-vidara. reč je o mitovima arhajske strukture. kod taoista. kao i onaj o »krilima duše«. Na prvi se nailazi u Katha Upanišadi (I. Mćphistophšles45 et l'Androgyne. ali se ta. 44 Poruka mita o androginom biću jasna je: ljudsko savršenstvo je shvaćeno kao jedinstvo bez pukotine. o prvobitnom čoveku. vid. Eliade. telo je grob duše. Međutim. »Onaj koji razume ima krila« (Panćavišma Brahmana. Les religions australiennes. Platon »nanovo otkriva« i razvija ono što bi se moglo nazvati arhajskom ontologijom: teorija Ideja pred44 Ta koncepcija će biti uporno preuzimana. 3. ona »počin j u da rastu« kada čovek »razmišlja o lepoti toga sveta. analizuje u Menonu (81 a—e). . U Fedonu (107 e) se precizira da se duša vraća na zemlju posle dugog perioda vremena. v. 13). O australijskim vračevima-vidarima. Taoisti veruju da kada čovek stekne tao. 5). Platon se ne usteže da opširno raspravlja o dva mitska motiva. 136 i dalje.. 46 Ne bi trebalo da čudi korišćenje ovog prastarog simbolizma. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 163 -delu Gozba. Rašćenje krila posle inicijacije može se naći u Kini. M. Što se tiče »krila duše«. str. zamišljenom kao biseksualno biće sfernog oblika (Symp. za platonističku eshatologiju najvažnija tema. VII). Androginija Prvog čoveka može se pronaći u mnogim starim predanjima (na primer. Eshatološka vizija dostiže svoj vrhunac u Fedru: tu se prvi put sudbina duše dovodi u vezu s kretanjima nebeskih tela (246 b i dalje). naročito.ORFEJ. počev od neoplatonizma i hrišćanske gnose pa sve do nemačkog romantizma. isparljive supstance. 1.

a naročito posle pojave knjige V. Tarn) (1926). preovladaće s početkom helenističke epohe. Međutim. Međutim. Kosmogonijski mit razvijan u Time ju razrađuje neke indikacije iz Protagore i Gozbe. on je pokorio gradove-države Grčke. komunikacije između Istoka i Zapada više nikada neće biti potpuno prekinute. odbijajući da pređe reku i nastavi s pohodom na Indiju. Aleksandar Veliki i helenistička kultura Kada je Aleksandar. Važna je činjenica da Orfej. Tarna (W. grčki gradovi-države raspali su se pod snažnim naletima Aleksandra Velikog. pa čak i to da ona dolazi s neba i da se na njega ponovo vraća. Ta doktrina. Paurava). Bio je to jedan od retkih trenutaka svetske istorije kada se propast jednog sveta skoro poklopila s početkom jedne civilizacije novog tipa. str. Jednu generaciju posle njegove smrti. juna ~323. civilizacijom koja će se razvijati tokom helenističke epohe. on je smatran sinom Zevsa-Amona — kod Beasa je došao do spoznaje gde se nalaze granice njegove moći. str. 47 Politička reforma o kojoj je sanjao Platon nikada nije ostvarena.164 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA stavlja nastavak doktrine uzornih modela. G. ne napunivši ni 33 godine. Burkert. uprkos svom geniju i oreolu polubožanstva — jer. zahvaljujući toj grandioznoj platonističkoj sintezi. ubuduće. 362. a takođe i budućnost istorijskog sveta u celini. u kojoj se takođe može uočiti i jasno izražen vavilonski uticaj (božansko poreklo zvezda). neposredna budućnost Indije. Pa ipak. Sigurno su još od vremena Anaksagore i Heraklita jonski filozofi verovali da je duša povezana s nebom i zvezdama. Lore and Science. kada je Aleksandar izdao naredbu da otpočne povlačenje. Platonovi učenici potom dovršavaju doktrinu o »astralnoj besmrtnosti«. no u pitanju je ipak jedna nova tvorevina. Drojzena (Droysen) (1833). preminuo u Vavilonu. Vojska se pobunila. Značajno je što je u toj poslednjoj Platonovoj kosmogonijskoj viziji baš pitagorejac Timej t a j koji tvrdi da je Demijurg stvorio onoliko duša koliko ima zvezda (Timej. W. Tokom dvanaest godina i osam meseci svoje vladavine. Burkert. male Azije i Fenikije. dolazi do najvećeg širenja integrisanih »orfičkih« i pitagorejskih elemenata. 41 d i dalje). Pitagora i Platon spadaju u izvorišta inspiracije nove religioznosti. Posle biografije J. svojstvene tradicionalnoj spiritualnosti. To je bio najveći poraz i slom njegovog grandioznog plana o osvajanju Azije sve do »spoljnog Okeana«. »gospodar sveta« je morao da popusti. srušio je carstvo Ahemenida i pobedio je Pora (Porus. brojni isto47 Up. njegova kraljevina se prostirala od Egipta od Pendžaba. V. 184. bila je već trasirana: Azija je postala »otvorena« za mediteranske uticaje. . 13. 360.

str. Kada su se kod Opija Makedonci pobunili. Althajm (Altheim). koristeći različite. 658 Rose. Aleksandrov učitelj. 4 » Aristotel. Nasuprot tome. 117. 50). polis. 49 Međutim. uveo je iranski ceremonijal »po48 Dovoljno je. istorijski profil sveta iz osnova se izmenio. u Suzi. Piter Grin (Peter Green) i R. Up. prema istom obredu. R. antropologija razrađena na osnovi uverenja o nepremostivoj razlici koja postoji između Grka i »varvara« — sve te strukture su se srušile. a da su »varvari« naturaliter robovi.ORFEJ. Na k r a j u je Aleksandar izgovorio molitvu za mir i poželeo da svi narodi njegovog carstva postanu saradnici u upravljanju zajednicom. L. F. devedeset svojih najbližih prijatelja devojkama iz plemenitih iranskih porodica. Političke i verske strukture koje su ranije postojale — gradovi-države i njihove kulturne institucije. Platon. prihvatio je tu titulu kada su mu je drugi ponudili. Foks (Fox). odnosno. prema predanju. Uprkos otporima. D. uporediti monografije koje su napisali: A.000 zvanica. Da bi obezbedio mešanje Grka i Persijanaca. pa čak i kontradiktorne perspektive. bez obzira na perspektivu kroz koju se gleda na Aleksandrove pohode. prema persijskom obredu. Milns. slavljeno venčanje deset hiljada makedonskih vojnika. Aristotel. kako reče jedan od njih: »Orodio si se s Persijancima« — Aleksandar je povikao: »Orodio sam se s vama svimal« Pobuna je završena gozbom izmirenja na koju je. tumačili cilj koji je Aleksandar želeo da ostvari osvajanjem Azije. Poželeo je. postoji saglasje o tome da su njihove posledice bile duboke i sudbonosne. F. Makedonci su bili daleko od toga da prihvate političku koncepciju svog suverena. Šahermajer (Schachermeyr). kao »središte sveta« i izvor egzemplarnih modela. tvrdio je da su robovi to što jesu zato što im je priroda takva.48 Bilo bi naivno i pokušati s analizom ove polemike koja traje već jedno i po stoleće. jer. Posle Aleksandra.« 50 Alekandar se nikada nije proglasio Zevsovim sinom: međutim. Jednovremeno je. Pobednici i osvajači su u »varvarima« videli samo pobeđeni narod. »univerzalističke« tendencije. . Međutim. Dri 470 C-471 A. fr. »Pre toga je rekao da su svi ljudi sinovi jednog Oca i da je ta molitva izraz njegove vere da mu je Bog poverio misiju da postane Izmiritelj Sveta. Aleksandar se venčao s dve ahemenidske princeze. Uskoro su Persijanci dobili prva mesta u vojsci i tako bili uključeni u falangu. otkriće fundamentalnog jedinstva ljudskog roda bilo je neizbežno. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 165 ričari su. 50 Tarn. oženivši pri tom. pozvano 3. a ne čovek sa specifičnim etničkim poreklom (Panegirik. na primer. Aristotelov suparnik Isokrat smatra da je došlo vreme da se pod nazivom »helen« podrazumeva neko ko raspolaže određenim obrazovanjem. Alexander the Great. Njihovo mesto su postepeno preuzeli pojam ekumene (oikumene) i »kosmopolitske«. da svi narodi sveta mogu da žive u harmoniji i u jedinstvu srca i duha (homonoia). štaviše. Bern (Burn). R.

u prvo vreme se obavljala posredstvom masovnih migracija Helena prema istoku. iznenađen otporom svojih drugova. U svakom slučaju. kao i širenjem grčkog jezika i helenističke kulture. . ovog puta »novom naukom«. 80. Aleksandrovi naslednici u Aziji i Egiptu prihvataće deifikaciju bez ustezanja. koji je Aleksandru savetovao običaj ostavi isključivo Azijatima. . 5 2 5 | da taj zaveru Grina. Unifikacija istorijskog sveta. Grci su dizali hramove. Na jednom bareljefu iz Persepolisa prikazan je Darije I kako sedi na prestolu dok mu jedan plemeniti Persijanac ljubi ruku. Zajedničkim grčkim jezikom (koine) govorilo se i pisalo od Indije i Irana do Sirije. da bi na k r a j u apsorbovao sav mediteranski svet. bio je kasnije umešan u jednu i pogubljen. Kada je ~ 30. (Već je bio usvojio odeću i dvorske običaje ahemenidskih vladara. III. u stvari. na umu Aleksandra — da kada dođe Vrhovni vladar. bili oni stari ili novi. uspostavljanje Rimskog carstva istovremeno je označilo i k r a j helenističke civilizacije. ali i kao instrument duhovnog usavršavanja. novim . istovremeno kao sredstvo za napredovanje u društvu. od ~ 212. isto. No. Oktavi jan osvojio Egipat. godine. No. Ipak. godine. po svemu sudeći. gradili pozorišta i osnivali svoje gimnazije.166 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA služnosti« (proskynesis) prema kralju. Nikada više u istoriji znanje nije bilo toliko traženo. Filozof Kalisten. Italije i E g i p t a . nova oikumene se pružala od Egipta i Makedonije do Anadolije i Mesopotamije. Herodot tvrdi da su podanici nižeg ranga pred suverenom klečali. a Makedonija Antigonidima. 372 i dalje. str. 1284 a). Navedimo samo jedan primer: Aristotel je pisao — imajući. Tarn. Znanje — uvek zasnovano na određenoj filozofiji — uživalo je tako reći religijski ugled. to jest. 51 Moguće je da su ga na tu ideju naveli primeri faraona. duboko pognuti. Međutim. Rim počinje da se meša u poslove helenističkih kraljevina. Palestine. on će postati bog među ljudima (Politika. on istovremeno odustaje od zamisli da postane bog svoje Imperije. str. Postepeno je grčki sistem obrazovanja prihvaćen od strane bogatih i privilegovanih slojeva svih azijskih zemalja. O »proskynesis-plami«. Egipat Lagidima (Ptolemejima). U gradovima. S k r a j a na k r a j helenističkog sveta ljudi su bili egzaltirani vrednošću i značajem »znanja« i »mudrosti«. pogledati bar knjigu Pitera Alexander of Macedon. Posle dvadeset godina ratova između diadoka. koju je započeo Aleksandar. ali treba uzeti u obzir i neke tendencije koje su se u to vreme počele javljati u Grčkoj. Aleksandar ukida proskjnesis. proskjnesis je varirala zavisno od društvenog položaja onog ko ju je obavljao. ono što je ostalo od Carstva bilo je podeljeno između tri makedonske dinastije: Azija je pripala Seleukidima. kada je nastalo slično oduševljenje. 52 U zapadnoj i centralnoj Evropi trebalo je sačekati XVII vek. 13.) Za Irance.

107 i dalje. zaokupljeni isključivo srećom pojedinaca. na prvom mestu stoicizam. str. ni s ljudima. t. koji je uveo jedan Semit s Kipra. ti bogovi nisu imali nikakve veze s Kosmosom. već će predstavljati jedan jedini veliki Grad. od oca Atinjanina.« 56 I Epikur je propagirao »kosmopolitizam«. Životi i mišljenja istaknutih filozofa. poučavao u Atini od ~306. W. Međutim. koja ga otada više nije napuštala. nasuprot tome. Sistem osnivača stoicizma stajao je u opoziciji sa Epikurovom doktrinom. 16 i dalje. Prema Zenonu i njegovim učenicima. Ono što je nazvano »helenističkim iluminizmom« jednovremeno je podsticalo i individualizam i kosmopolitizam. Međutim. to oslobađanje ga je otuđilo i osamilo u jednom Kosmosu koji ga je zastrašivao svojom tajanstvenošću i beskrajem. isti. Hellenistic Civilisation. Isto tako iz jedne božanske varnice stvorena je i ljudska egzistenmetodama učenja i naučnih istraživanja. god. str. III. Prema tome. bio mašina koja je nastala potpuno mehanički. Propadanje polisa oslobodilo je pojedinca nekadašnje solidarnosti građanskog i religijskog reda. Aleksandrov savremenik. po njemu. No. . Već je Diogen.ORFEJ. 55 M. 53 ali isto tako i doktrine Epikura i kinika. Kosmosa — bez obzira na njihovo socijalno poreklo i na to u kom k r a j u sveta žive. Zenon je pružio čoveku opsenjujuću nadu. izjavio za sebe da je »kosmopolita«. Hellenistic Culture. 79. rođen na Samu. svet je nastao posle prve epifanije Boga u obliku vatrene klice iz koje se rodilo »seme razuma« (logos spermatikos). grad čije podanike neće sjedinjavati ljudski zakoni već njihova dobra volja ili. Diogen sebe nije smatrao građaninom nijednog grada. Prihvatao je postojanje bogova. 6:22. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 167 Filozofije u modi. Svet je. on je sanjao o svetu koji više neće biti izdeljen na države. čovek raspolaže punom slobodom da izabere egzistenciju koja mu najviše odgovara. Stoici su se trudili da pomognu pojedincu ukazujući mu na homologiju između grada i Vasione. pomoću kojih se verovalo da je moguće izlečiti i reformisati hrišćanski svet. kinici se nisu interesovali za društvo. stoici su bili ti koji su popularisali ideju da su svi ljudi kosmopolite — građani jednog grada. Ljubav. u kojem će vladati jedan jedini božanski Zakon. Hadas.55 »U svojoj Idealnoj državi. Tarn. str. kako se izražavao Zenon. »građanin sveta« 54 (drugim recima. godine otvorio svoju školu u atinskom »Šarenom portiku« (stoa poikile). bez tvorca i bez plana. 53 Došao u Atinu oko ~315. prihvaćene su po svim gradovima oikumene. 54 Diogen Laertije. ~300. godine. ali je njegov glavni cilj bio sreća čoveka kao jedinke. to jest. univerzalni Zakon. nijedne zemlje). Zenon iz Kitiona. »From Nationalism to Cosmopolitism«. Up. 59 w. Epikur. Epikurova filozofija se trudila da pokaže da spokojstvo i mir ostvareni uz pomoć ataraksije predstavljaju najbolji mogući naćin življenja.

još više će se namnožiti. čovek je »rob drugih« (Epiktet. potrebno je osloboditi se emocija i odbaciti sve — »telo. 42) podseća na brojne indijske paralele. Docnije ćemo se ponovo vratiti na značenje tog duhovnog fenomena. U veku pre i veku posle Hrista analogije između metafizika. str. Spoljni svet nije u stanju da povredi dušu. § 81). 171 i dalje. Kosmos je. Iziđe. a posebno na jogu i budizam (§§ 143 i dalje. Stvaraju se mnogobrojne zatvorene organizacije koje impliciraju inicijaciju i eshatološke revelacije. 800 i dalje. Istina je da se svet i ljudski život odvijaju prema jednom tačno utvrđenom planu. moć« — jer čovek je »rob svega što želi«. on je inkarnacija »živog zakona« (nomus empsyhos). no. II. Kulturgeschichte des Hellenismus. svojinu. Sloboda (autarkes) odgovara otkrivanju nepovredivosti duše. kao zemlja u kojoj su učitelji mudrosti najbolje sačuvali ezoterične doktrine i metode 67 Up. pristupačan i shvatljiv. Atisa i Mitre — iz istih razloga su postala popularna i druga božanstva: Helios. kao i soteriologija mediteranskog sveta i Indije. Baš kao i nove filozofije. Ćovek se mudrošću identifikuje s božanskim i tako oslobođen prihvata sopstvenu sudbinu. usklik Epikteta koji se obraća Bogu: »Delimo isti Razum.168 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA cija.57 Ćak i divinizovani kraljevi su izgledali efikasniji od tradicionalnih bogova: kralj je »spasitelj« (sdter). Ravan sam tebi!« (II. znači. Međutim. nap. Mudrac. inovacije helenističkih religija imale su za cilj spasenje individue. Pored bogova i boginja helenističkih Misterija — Dionisa. 838 i dalje. u osnovi. 869 i dalje. slavu. Pošto je prožet Razumom. Kosmos je »živo biće puno mudrosti« (Stoicorum veterum fragmenta. ljudi jednaki. . knjige. 33). 4. pogl. da bi se ostvarila sloboda. Slično tome. 156 i dalje). mudrac dokazuje svoju slobodu i prevazilazi determinizam. Istok se veliča kao postojbina prvih i najznačajnijih »mudraca«. XII) da bi se proširila putem raznih misteriozofija. 441—444 i dalje). Kibele. IV. jedino sam sebi čovek može naneti zlo. otkriva na dnu svoje duše da je njegov logos identičan onom koji daje život i vlada Kosmosom (koncepcija koja podseća na najstarije Upanišade. nap. što u potpunosti ispunjava božansku volju. Takva božanstva su bila bliža čoveku. II. up. Grčko-orijentalni sinkretizam koji karakteriše nove religije Misterija jednovremeno ilustruje snažnu duhovnu reakciju Istoka pobeđenog od strane Aleksandra. dakle. Jednačina: svojina i želje = ropstvo podseća na indijske doktrine. zanimala su se za njegov duhovni napredak i obezbeđivala su njegovo spasenje. 16. U tom monističkom panteizmu koji postulira jedinstveni Razum. usredsređenih oko božanstava koja su imala reputaciju da su spoznala i pobedila smrt (§ 205). Ozirisa. I. Preuzima se inicijacijska tradicija Eleusinskih misterija (up. Herakle i Asklepije štitili su i pomagali individuu. samim tim što neguje vrline i obavlja dužnosti. Ta egzaltacija dušom istovremeno potvrđuje da su. Carl Schneider.

koja se održala milenijumima. ujedinjavanje istorijskog sveta koje je otpočeo Aleksandar. tradicija nasleđena iz neolita obezbeđivala je njihovu uniformnost. u prvom milenijumu pre Hrista. može uporediti sa sjedinjavanjem neolitskog sveta obavljenim putem širenja zemljoradnje. Kasnije ćemo analizovati važnost verskih tvorevina helenističke epohe (§ 205). Sa Istoka se šire neke apokalipse (koje odgovaraju specifičnim konceptima istorije). za vreme helenističke epohe. § 202). Na nivou seoskih društava. legenda koja će postati naročito popularna u hrišćanskoj epohi. U poređenju s tom očiglednom fundamentalnom ujednačenošću seoskih populacija Evrope i Azije. bez obzira na uticaje koje su dolazili iz urbanih centara. .) No. kao i nove magijske formule i angelologije. religijske razlike urbanih društava. u perspektivi istorija religija. predstavlja odraz skoro religioznog divljenja prema indijskoj »mudrosti«.ORFEJ. a dovršila Rimska imperija. uz brojne »revelacije« ostvarene ekstatičkim putovanjima na nebo i u drugi svet (up. PITAGORA I NOVA ESHATOLOGIJA 169 spasenja. (Treba samo uporediti verske strukture nekih istočnjačkih. postaju još uočljivije. Legenda o Aleksandrovim raspravama s indijskim brahmanima i asketama. grčkih i rimskih gradova. religioznost oikumene je na kraju našla zajednički jezik. Dodajmo na ovome mestu da se.

sazvao je Mahakašjapa. Mahakašjapa je optužio Anandu za nekoliko grehova (pet do šest). zbog toga što nije bio arhat. odnosno. na čudotvoran način se obreo u n j o j i tako svima dokazao da je ovladao logističkim sposobnostima. po imenu Upali. izvršio je veliki uticaj na bhikhue: prevazilazio ih je sve. Anandi je. prema drugim verzijama. za razliku od blagog Anande. Neke škole ga smatraju najznačajnijim svecem posle Blaženog. § 150). izložio drugi Budin učenik. jer nije uspeo da savlada tehnike meditacije. Njegovo prisustvo koncilu bilo je. On je otkrivao Zakon (dharmu) i osnovao zajednicu (sanghu): posle njegove smrti trebalo je kodifikovati zakon. uostalom. Većina izvora pominje da je između Mahakašjape i Anande vladala velika netrpeljivost. ali. i neophodno jer je jedini čuo i zapamtio sve Učiteljeve govore. .XXIII POGLAVLJE ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185. Vinaja. nije stigao do arhata. ali se on povukao u samoću i za kratko vreme postao svetac. kako u »mudrosti«. Budizam do prve šizme Buda nije mogao imati naslednika. 1 Ananda. odnosno sakupiti sve govore i utvrditi kanon. počinjenih u vreme dok je služio Blaženog. Sva predanja se slažu u tome da je koncil održan u jednoj velikoj pećini pored Rađagrihe. Šariputra i Maudgaljajana. dok je tekstove koji čine »kotaricu« (pitaka) propisa. bilo zabranjeno da prisustvuje koncilu. bili su već mrtvi. tako i u erudiciji. Ananda je morao 1 Šariputra. Koncil. Posle toga je primljen u pećinu. u toku kišnog perioda koji je usledio posle Učiteljeve smrti i potrajao čitavih sedam meseci. Odgovarajući na Mahakašjapina pitanja. dosta k r u t i netolerantan. i pored toga što je dvadeset pet godina verno služio Blaženog. kojem je prisustvovalo 500 arhata. takođe visoko cenjen od strane Blaženog. on je kazivao Budine besede i ti njegovi odgovori sačinjavaju celinu Sutri. koji je umro samo šest meseci pre Blaženog. Najteži među njima su bili to što se svojevremeno zauzeo za uključivanje monahinja u sanghu i što nije zamolio Blaženog da poživi do k r a j a kosmičkog perioda (up. Veliki učenici. Ubrzo potom.

ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 171 javno da prizna svoje grehe. Samo nekoliko godina posle koncila u Vaišaliju. ogorčilo je ponašanje monaha iz Vaišalija. Reklo bi se takođe da su različita tumačenja doktrine i propisa postala brojnija. U periodu od 250 godina. prozvali sebe Mahasamghikama — i njihove protivnike. Jednog od Anandinih učenika. u Pataliputri. Takvo umanjivanje vrednosti arhata tumači se reakcijom protiv preteranog samouvažavanja onih koji su se smatrali »oslobođenim za života«. Mahadeva je javno izložio pet dosta neobičnih teza u vezi s ponašanjem arhata. Preostali deo života (25 godina. Tvrdio je naime da: 1) arhat može biti zaveden u snu (odnosno da Maraove lepotice mogu kod njega izazvati izlivanje semena). nije mogao da spreči cepanje sanghe na pobornike »pet tačaka« — koji su. smatrajući da zastupaju mišljenje doajena (sthavira). O kasnijem razvoju budizma biće govora u delima iz poznijeg perioda. 2) da može i on posedovati neznanje. Ono što bismo sa sigurnošću mogli zaključiti to je da se budizam širio prema Zapadu i da je prodro na Dekan. odnosno putujući i propovedajući Put. 186. Uspeo je da okupi 700 monaha u samom Vaišaliju. sazvan u Pataliputri. Koncil je osudio nedolične postupke optuženih i oni su bili primorani da priznaju svoje greške. Istorija budizma posle koncila u Rađagrihi slabo nam je poznata. ali to nije omelo dalje širenje budizma. ali je na k r a j u odneo pobedu i postao prva ličnost u sanghi. Od Aleksandra Velikog do Ašoke Ta prva šizma bila je presudna i poslužila je kao primer. Različiti izveštaji onih koji su tokom sledećeg veka vodili sanghu ne pružaju nam neka značajnija obaveštenja. Koncil. pretendujući na to da čine većinu. pre svega to što su počeli da p r i m a j u zlato i novac. jer su ubrzo za n j o m usledile i druge. 2 Ali nesuglasice su postajale sve ozbiljnije i izgleda da su se već polovinom IV veka pre Hrista počele pojavljivati i različite »sekte«. Jašasa. koji je usledio za šizmom. Jedinstvo sanghe bilo je nepopravljivo narušeno. ali samo fragmentarno. a možda i 40 posle ulaska u parinirvanu) proživeo je sledeći primer svoga Učitelja. Indiju su zadesila dva događaja čiji se uticaj na njen budući razvoj ne može Taj drugi koncil je poslednji istorijski događaj o kojem govore knjige o disciplini (Vinayapitaka). Sto ili sto deset godina posle parinirvane došlo je do ozbiljnije krize koja je stvorila potrebu za sazivanjem novog koncila. koji su se. E . 4) da može napredovati na Putu uz tuđu pomoć i da 5) koncentraciju može postići i putem izgovaranja određenih reči. prozvali Sthavirama. 3) i sumnje. Za kratko vreme zajednice su se podelile na Mahadevine pristalice i protivnike.

pak. koliko u njenoj kulturi. Grčko-budistička statua Gandhare samo je jedan. do 236. Ašoka je duboko bio potresen svojom pobedom nad Kalingama. naredio je da mu se ubije rođeni brat ne bi li se tako dočepao vlasti. ali značajan primer. zadržao nešto od ovog najneobičnijeg događaja stare istorije. Veliki događaj u istoriji budizma bilo je Ašokino preobraćenje. još za Ašokine vladavine. povukli su se u Kašmir i tako proširili budizam i na ove oblasti Himalaja.000 mrtvih i 150. do 234. Međutim. po imenu Vatsiputra. uskoro umreti. On je osvojio nekoliko severozapadnih oblasti. zastupao je doktrinu kontinuiteta ličnosti (pudgala) kroz transmigracije (up. od 268. a samo malo kasnije. Objavio je svoje preobraćenje i potom nekoliko godina proveo kao hodočasnik obilazeći sveta mesta. jer predstavlja prvo prikazivanje Bude u antropomorfnom obliku. preobraćen u Sthavire. lišena istoriografske svesti. princ Ćandragupta (? 320—296). prošlo. čije su posledice za Indiju bile od odlučujuće važnosti jer su je otvorile helenističkim uticajima. Tim povodom Ašoka je sazvao koncil. § 157) i uspeo da osnuje dosta moćnu sektu. posledice tog prvog istinskog susreta Indije sa Zapadom uskoro su se osetile. Prvi je bio osvajanje Aleksandra Velikog. toliko i u politici. želi da poštuje sve sekte. nije dao nikakve rezultate. Međutim. kralj Bindusara. prijatelj bogova. Zbog netrpeljivosti koju je prema njima pokazivao vladar. Kada je video da će mu otac. Međutim. ni na njegova velika osvajanja. koja je neprijatelja koštala 100. U dvanaestom ediktu. Ali. Jedino je njen folklor. čiji je rodonačelnik. Indija nije sačuvala nikakvu uspomenu ni na Aleksandra. On je vladao od 274. Drugi događaj od izuzetne važnosti bio je ustoličenje dinastije Maurja. koji. ili. sadašnje. u svojoj mladosti upoznao Aleksandra. Ali trinaest godina pre toga.172 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA meriti ni s jednim do tada. kroz legende (takozvani Roman o Aleksandru) koje su kružile. Sarvastivadini. novatori. on je počinio jedno još gnusnije zlodelo. on će »postati najplemenitiji među vladarima Indije i jedna od najvećih figura u istoriji uopšte« (Filliozat). pobedio Nande i postao kralj Magadhe. kao i buduće (sarvam as ti). godine. Početkom trećeg veka jedan brahman. Ašoka se pokazao kao veoma tolerantan i plemenit i prema drugim religijama svoga carstva. on kaže: »Kralj. među Sthavirama je došlo do novog razilaženja. razlog je bio t a j što su neki od njih počeli da zastupaju teoriju da »sve postoji«. dharma koju je propovedao bila je u isto vreme budistička i brahmanistička. šamane kao i laike.000 zarobljenika. neosetljiva za istoriju. urezanom u steni. Prema sopstvenom priznanju (zapisanom u XIII ediktu. čineći im . Tako je postavio temelje prvog indijskog »Carstva« koje će njegov unuk Ašoka kasnije proširiti i učvrstiti. i pored svoje duboke odanosti Budi. Tri godine posle pobede nad Kalingama prihvatio je budizam. prema drugom računanju. posle tog bratoubistva i nemilosrdnog osvajanja.

3 Međutim. Bloch). na fr. 187. u stvari. Ali je stvaralački polet budističke misli imao svoje izvore na drugoj strani. odnosno teorijske kontradikcije kanonskih tekstova. Ali je taj proces sistematizacije polazio od autentičnih filozofskih kreacija i njima se hranio.) i Japana (VI vek). ili mlađi brat. »Šizme« i »sekte« predstavljaju. Zamah koji je Ašoka dao misionarskom širenju budizma nastavio se i u sledećim vekovima. Cejlon je preobratio njegov sin. 4 3 Indirektno. »Svi ljudi su moja deca. zatim neslaganja. uprkos proganjanjima od strane kasnijih Maurja i invazije skitskih plemena. osnovnim principima Učiteljeve nauke. to je stara ideja kosmičkog poretka čiji je uzorni predstavnik bio kosmokratski vladar. Od Bengala i Cejlona prodro je u toku prvih vekova naše ere u Indokinu i Insulind. niti pak obuhvatiti krutim okvirima jedne sholastike. tj. koje su učenike primoravale da se neprestano vraćaju izvoru. iščezao je zajedno s njim. Sogdiane i Cejlona. jer je ovo ostrvo sve do danas ostalo budističko. ujedinjenom religijom. govorio je Ašoka. U k r a j n j o j liniji. vladar gotovo čitave Indije. želim i n j i m a da imaju sva dobra i budu srećni kako na ovom tako i na drugom svetu. . Ali ni dobročinstva. jer je posle njegove smrti carstvo Mau r j a naglo počelo da slabi. bio je i vatreni propagator Zakona. Po svim krajevima širio je budizam upućujući svoje misionare sve do Baktrijane. a preko centralne Azije dospeo je do Kine (I vek posle Hr. J. Trvenja oko doktrina i nove sinteze Svojom mesijanskom politikom Ašoka je obezbedio opšti trijumf budizma. I kao mojoj deci. Od Kašmira budizam se proširio na istočni Iran. 4 Tačno je da se svaka škola i svaka sekta smatrala obaveznom da izgradi sopstvenu sholastiku. t a j poslednji od velikih Maurja. Posledica tog hermeneutičkog napora bio je razvoj misli. Eto. i t a j događaj je imao dalekosežne posledice. to je još jedan dokaz da je budizam veliki broj osnovnih ideja prihvatio od tradicionalne indijske misli. Tu najpre treba pomenuti trvenja između »spekulativaca« i »jogističara« koja su i kod jednih i kod drugih podstakla veliki broj tumačenja i u znatnoj meri doprinela produbljivanju naučne misli. dokaz da se Učiteljevo učenje nije moglo iscrpsti »ortodoksijom«. jer je smatrao da on najbolje odgovara ljudskoj prirodi. ni počasti prijatelj bogova ne ceni toliko koliko ceni suštinski napredak svake sekte« (prev.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 173 dobročinstva i ukazujući im sve vrste počasti. Po predanju. Ali su njegova mesijanska vera i energija u širenju Zakona omogućile transformaciju budizma u univerzalnu religiju. jedinu univerzalnu religiju spasenja koju je Azija prihvatila. to je ono što želim svim ljudima«. Njegov san o Carstvu — odnosno Svetu.

odnosno upijanja njegovog »teoretičkog tela«. podignuta s namenom da čuva Budine relikvije. na sredini zaravnjenog uzvišen ja podizana je kupola. kojem se ne bi mogla poreći izvesna originalnost. Zbog toga što je veliki broj arhitektonskih i umetničkih dela iščezao i znatan deo stare budističke literature izgubljen. već i mnoge panindijske predstave. koje je obuhvatalo predvorje i deambulatorijum. Primer za to dao je sam Buda prihvativši veliki deo indijskog nasleđa. naročito karakterističan za laičke mase. Ona se postepeno zamenjivala hramom i na k r a j u iščezla. ili njegovom »arhitektoničkom telu«. a u maloj ozidanoj prostoriji čuvalo tekstove ispisane na raznim materijalima. 5 Stupa. sa izvesnim brojem stubova. ilustrovanom novim »školama«. dharme. opasana hodnikom koji je služio za ritualno kružno kretanje. i jedan drugi.). Kasniji kult. mada nešto sporije. ritualnog pozdravljanja. suncobrana. razvijao. i to ne samo doktrinu karmana i sansare. jogističke tehnike i analize tipa Brahmana i sankhje. Paradoks obožavanja jednog bića. . ili hodočasnički pohodi u mesta osvećena njegovim prisustvom (Bodh-Gaja. što je pak simbolizovala struktura hrama. predstavljali su ekvivalente asimilovanja njegove doktrine. Ali. nema nikakve sumnje da su brojni simboli. bio »sinkretistički« u tom smislu što je neprekidno asimilovao i objedinjavao i nebudističke vrednosti. ideje i rituali ponekad i nekoliko vekova stariji i od najstarijih dokumenata koji ih potvrđuju. Kult relikvija. simbole i mitološke teme da bi ih zatim nanovo interpretirao u skladu sa sopstvenim pogledom na svet. verovatno je imala svog pretka u tumulusu u koji je polagan pepeo posle kremiranja. ritualnog kruženja i prinošenja darova u vidu cveća. samo je prividan. što je predstavljala stupa. ne treba ispustiti iz vida ni to da je budizam. Tako je sasvim moguće da je tradicionalna kosmologija sa bezb r o j neba i paklova i njihovim žiteljima bila prihvaćena već u Budino vreme. ukazivan Budinim statuama. relikvije nekog drugog sveca ili pak izvesne posvećene predmete. približavanje ostacima Budinog »fizičkog tela«. proces »sinkretizacije« i objedinjavanja. Kult se sastojao od metanisanja. itd. koje više nije imalo nikakve veze s ovim svetom. mirisa. Jer. Sarnath. ali je on svoje korene imao u vremenu koje je prethodilo budizmu. hronologije su aproksimativne. sigurno je imao svoje preteče u obožavanju nekih čuvenih jogina. kao i svaki drugi indijski religijski pokret. Ćaitja (caitya) je bila svetilište. itd. uspostavljen neposredno posle parinirvane. Tako se uporedo s filozofskom aktivnošću. tumače se istom dijalektikom: različiti predmeti ili aktivnosti samsare 5 Ne treba ga smatrati »popularnim« jer su ga pre svega inspirisali predstavnici tradicionalne indijske kulture. U vezi sa stupama rođen je jedan kosmološki simbolizam. ali isto tako stvaralački proces.174 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I najzad.

a verovatno i neposredno posle smrti. I—V vek. potiče od jednog prototipa iz ahemenidske epohe. Očigledno je svaka sekta posedovala sopstvenu Abhidharma-košu i te razlike u interpretiranju »vrhunske doktrine« postale su uzrok novih polemika. dok su druge i samo njegovo telo smatrale vrhunski čistim. čiji stil prilično odudara od Sutri. na nivo »nesastavljenog« uzdigle.® Vekovima. i 100. Abhidharma-pitaku. drveta ili točka. takođe. zračni oreol oko Budine glave (poput oreola oko Hristove u hrišćanskoj umetnosti istog perioda. Međutim. oživljavajući Budinu misionarsku aktivnost. ljudska figura nije umanjila njihovu osnovnu simboliku. up. I pored mnoštva izgubljenih knjiga.) U slučaju budističke ikonografije. dočaravali su Zakon. napisani su između 300.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 175 mogli su da olakšaju spasenje vernika. 236—246. za nas je ovde jedino zanimljiv osetan porast dela o doktrini i erudiciji. Kada su početkom hrišćanske ere izvajane prve Budine statue (grčko-indijska statua Gandhare). dok su nove škole. Abhidharmakoša. (A t a j prototip bio je opet nastavak starih mesopotamskih koncepcija. prostor i Četiri Istine. zbog čega o mnogim školama i sektama ne znamo gotovo ništa. budistička literatura na paliju i sanskritu 7 zadivljuje svojom obimnošću. A što se tiče arhata. budući da je nova predstava Bude [kako je to dokazao Pol Mis (Paul Mus)] nasledila religijske vrednosti vedskog oltara. svetlost je još od Rigvede bila smatrana najpogodnijim načinom da se slikovito predstavi »duh«. Evo samo jednog primera: prvobitno »nesastavljena [asanskrita (asarpskfta)] bila je samo nirvana. bilo je i onih koji su tvrdili da se arhatom može postati još u stadijumu embriona ili u snu. didaktička. Vasubandhu. To je racionalistička. Budina poruka je reinterpretirana i predstavljena u vidu jednog filozofskog sistema. god. no takva učenja su bila oštro kritikovana. S druge strane. A kao što smo imali prilike da vidimo (§ 81). pomenuti simbolizam pre svega podvlači identičnost Budine prirode i svetlosti. IV. put (marga) i pratit jasamutpadu. 7 Sačuvan je samo jedan deo i to u kineskim i tibetanskim prevodima. Ali autori se trude da razjasne kontradikcije kojima obiluju Sutre. kao i počasti koje će mu vernici vekovima ukazivati. Sa podizanjem manastira (vihara) monaški život se dosta izmenio. god. neke škole su ga počele potpuno omalovažavati. Buda je pre parinirvane odobrio darove. drvo pod kojim je doživeo buđen j e ili »pokretanje točka Zakona«. pa čak i neke jogističke »koncentracije«. . zahvaljujući veličanstvenom i neponovljivom soteriološkom delovanju Probuđenog. 8 Po najstarijem predanju. zračnog oreola Ahura Mazde. Novine su katkada bile i veoma velike. treću »kotaricu«. § 20. str. posle Hr. Tekstovi koji sačinjavaju »vrhunsku doktrinu«. up. pre Hr. Blaženi je predstavljan — i obožavan — u anikoničnom obliku: obliku otiska njegova stopala. s malim brojem izuzetaka. suvoparna i bezlična književnost. od svih promena koje su ga zadesile. Ti simboli.

a da je onaj. up. Za Sthaviravadine. Termini Mahajana i Hinajana (doslovno »Mali put« kojim se označava stari budizam. Prema Mađđhimanikaji (I. Tu iz mudrovanu budologiju prihvatiće i dalje je razvijati Mahajana. 288 (»Onaj koji svoje utočište nalazi u Budi. odnosno »bog«. Taj religijski junak. Ideal više nije bio usamljeni arhat u traganju za sopstvenom nirvanom. dela nejednake dužine i teško razumljiva. . One su se odlikovale većom tolerancijom u pogledu discipline i budologijom mističnije strukture. Dharnmapada. »Put Bodhisatvi« Najstariji dokumenti iz kojih saznajemo nešto o Mahajani potiču s kraja I veka pre Hr. poznatu pod imenom Mahajana. Sakjamuni je bio čovek koji je ličnim naporom postao Buda. bilo je nemoguće zamisliti da je jedan već veliki bog mogao postati bogom. međutim. podsetiti da je za takav tip pobožnosti znao i stari budizam. bio samo fantazma (nirmita) istinskog Sakjamunija. Tako se došlo do toga da je jedna od škola. kako bi na t a j način olakšao spasenje drugih. to su Prađnjaparamitasutre. Ni Thervadini s Cejlona nisu bili pošteđeni šizmatičkih razdora. Lokotara. pridnižiće se bogovima«).. Poput njihovih protivnika Sthavira.176 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Još ozbiljnije posledice imala je nova interpretacija budologije. laička ličnost. tipa bhakti. koji u nedogled odlaže svoje oslobođenje. 40.. tradicionalno usvojeno shvatanje da je od Sakjamunija postao Buda smatrano je ponižavajućim: s jedne strane.. nije se mogao prihvatiti Spasitelj koji se izgubio u sopstvenoj nirvani. nikada nije napuštao nebo. odnosno omogućile radikalnu obnovu budizma. Treba. ali su podele i umnožavanja škola naročito pogađali kontinent i postajali sve češći. koja uvode potpuno novi stil kako u budističku misao tako i u književnost. postaje dovoljno samo doneti odluku o postajanju Budom »za dobro drugih«. ne zahteva od vernika da se drže starog monaškog puta. jer 8 Mogli bismo navesti i druge tekstove. 142). međutim. Podelile su se najpre na tri sekte. Digha-nikaya. koji je postao Buda. 188. već Bodhisatva. rođen u Kapilavastuu. proglasila da Sakjamuni. već puta lične pobožnosti. i Mahasanghike su se delile. koji se molio i umro. doslovno Veliki put. koji podseća na Ramu i Krišnu. II. 8 Sada. Ono što treba podvući kao značajno to je da su upravo one uzrokovale. a potom na toliko da bi b r o j bilo potpuno iluzorno navoditi.. uzor samilosti i saosećajnosti. Opšte je prihvaćeno da te novine predstavljaju uticaj laičkog kulta. Za druge učitelje. Pristalice novog puta nazivale su ga »putem Bodhisatvi«. sam Buda je izjavio da će svaki onaj koji prema n j e m u ispoljava »jednostavno osećanje vere i privrženosti otići u raj«. a s druge. theravada) verovatno su kasnijeg datuma.

sve stvari prazne. Avalokitešvara i Manjđušri. E. Bodhisatvi i njegovoj mudrosti potrebne su zapravo dve stvari: »Nikada ne napustiti drilga bića i ostati svestan da su. jer doktrina sveopšte ništavosti. naprotiv. njegovi vodiči. paradoks je samo prividan. Za sada razmotrimo samo ono specifično što je u religiji stvorila Mahajana. a s druge je to neobična vizionarska i. Jer ono što. jer su odvajkada postojali Spasitelji koji su se. kada bhikhui izgledaju zbunjeni preteranostima laičkog kulta.«10 Izgleda paradoksalno da u trenutku samilosti prema svim bićima — ne samo ljudskim. s jedne strane.ISTORIJA BUDIZMA OD MAIIAKASJAPE DO NAGARĐUNE 177 je Mahajana potpuno izmenila ideal adepta: cilj više nije bio nirvana. proklamuje nepostojanje dharmi (dharma šunjata). one ne drhte pred rođenjem-i-smrću. Prema mahajanskom učenju. str. 10 9 12 . zavetovali da će Buđenje postići zarad spasenja drugih. već oponašanje Bude. on je razvio mudrost. Ova dva nastojanja nisu ni u kakvom konfliktu 11 već. 293.« 9 Ova doktrina spasenja utoliko je smelija što je Mahajana razradila novu i još radikalniju filozofiju »sveopšte praznine« [šunjata (šunyata)]. prev. Prema onima koji ga kritikuju. stavile su se u službu toga sveta. kako to često ponavljaju Prađnjaparamitasutre. karakteriše Veliki put to je neograničeni polet laičke pobožnosti i soteriološke mitologije koju ona podrazumeva. proterujući Univerzum iz »realnosti«. 3. njegova ostrva. 126. sredstva njegovog spasenja. Postoje brojne Bodhisatve. njegovo odmorište i mesto njegovog vrhunskog spokojstva. olakšava odvajanje od sveta i vodi brisanju sebe — što je prvi cilj Bude Sakjamunija i starog budizma. XV. isto. Vajracchedikà. proklamuje irealnost. Međutim. k r a j n j e stroga metafizika njenih učitelja. 11 Kao što je to katkad slučaj s Hinajanom. Irealnost duše [nairatmja (nairatmya)] podvlačio je i stari budizam. »doAshtasâkasrikâ. unesrećen egzistencijom. Le Bouddhisme. jer su se sažalile na njega i njihova odluka je: hoćemo da postanemo zaklon i utočište sveta. Mahajana. istovremeno. dok Bodhisatve. »ne teže ostvarivanju sopstvene nirvane. str. navedeno prema Conze. već i prema izmišljenim. ali ne i saosećajnost. njegova prosvetljenost. Ali. Sve budističke škole priznaju značaj Bodhisatvi. nepostojanje »stvari« u samoj njihovoj biti. i pored sveg veličanja životnog puta Bodhisatvi. Najznačajnije među njima su Maitreja. prema životinjama i biljkama — čitav svet bude »ispražnjen« od realnosti. međusobno se d o p u n j u j u i jedna na drugu utiču. Bodhisatva Maitreja (od maitri. postajući Bude. i pored toga što su upoznale svet. no Mahajana u tome ide dalje i objavljuje njegovu superiornost nad arhatom: jer arhat se još nije potpuno oslobodio svoga »ja« i stoga traga za sopstvenom nirvanom. Conre. u suštini. a željan vrhunskog prosvetljenja. 128. S ovim problemom srešćemo se ponovo kada budemo govorili o filozofiji šunjate.

tek u VII veku. 13 Svakako da r a j Sukhavati nije nirvana. str. u kontekstu mahajanske religioznosti. zahvaljujući jednoj jedinoj svojoj misli ili reči. zajedno s Budom Akšobhjem (Ak§obhya). Smatramo da ga treba predstaviti već sada. liči na rajsku. Paul Demieville. nalazi se daleko na zapadu: okupana svetlošću i prepuna dragulja. 12 On je sigurno poznija kreacija. možemo sagledati koliko je bila velika 12 Postoje neslaganja u vezi sa značenjem njegovog imena: »Vladar (išvara) koji posmatra s visina« (Burnouf) ili »koji samilosno gleda svet« (Conze). sve do svog ulaska u nirvanu. Dovoljno je bilo da neko čuje za Amitabhu i misli na njega. Najčuveniji je Avalokitešvara. »svaka pora njegove kože zatvara jedan sistem sveta« — a to su sve obrasci koje srećemo u vezi sa Šivom i Višnuom. personifikacija je mudrosti i zaštitnik erudicije. Version chinoise du Milinda-panha. Ta zemlja. što izgleda uverljivije.178 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA brota«) jeste budući Buda. Avalokitešvara predstavlja sintezu tri velika hinduistička boga. vinuti u nebeske visine«. Avalokitešvara štiti od svih mogućih opasnosti. do tog vremena biće poštovan jedino zbog svojih veza sa Avalokitešvarom. čiji će žitelji. 18 Prev. cveća i ptica. ono što je Sukhavati razlikovalo od prethodnih bila je krajnja lakoća s kojom su vernici u nju mogli ući. na njegovo doktrinarno opravdanje nailazimo već u najstarijem budizmu. koji su propovedali Buda i stari budizam. specifična za religioznost (ne samo budističku) prvih vekova naše ere. oni koji u njega stignu. Manjđušri (»Ljupka Fortuna«). pa da u smrtnom času sam bog siđe po njega i povede ga u r a j Sukhavati. a iz usta vetar. pa čak ni molitvu nerotkinja da im d a r u j e decu. zato što njegova mitologija i kult označavaju iznenađujuću novinu. zahvaljujući njegovim zaslugama. ako u samrtnom času pomisle na Budu. on »drži svet u ruci«. uz sve ostale divote u kojima uživaju. naslađuju se i Amitabhinim besedama. iz nogu Zemlja. Sukhavati (»Srećna«). On je vladar Univerzuma. . Bodhisatva Avalokitešvara je u mističnim vezama s Budom Amitabhom koji će u Indiji postati poznat mnogo docnije. Za takve rajeve Indija je znala i ranije. Verzija na paliju je prerađena pod uticajem sinhaleskog monaštva i sadrži interpolacije. uživati u neizmernoj sreći. bez ikakvog napora. No. Kini i Japanu. Amitabha se zavetovao da će postati Buda i da će osvojiti »Čudesnu zemlju«. iz njegovih očiju nastali su Sunce i Mesec. Posebno uvaženo mesto zauzimaće u kineskom budizmu. Njeni žitelji zapravo su besmrtni. predodređeni su da kasnije. Međutim. Ako se setimo ekstremne strogosti Puta. a od VIII veka uživaće izuzetan ugled i u Tibetu. ali. U kineskoj verziji Milinda-panjha rečeno je da »će se svi oni koji su grešili čak i do svoje stote godine. To je apsolutni trijumf religioznosti. Još kao običan monah. ne odbija da usliši ničiju molitvu. sledbenik Sakjamunija. postignu i vrhunsko oslobođenje. 166.

ra. tako postoji i bezbroj »Budinih zemalja« ili »Budinih polja« lb uda kšetra (buddha k$etra)]. Finot. 12* . ne očekujući nikakvu naknadu za sebe sama. koje zrače iz svih mojih plemenitih dela. Sve te Budine zemlje »proizvod su mašte i njihovi oblici su bezbrojni«. prev. Avatamsaka ih ovako opisuje: »bezbroj poput atoma prašine«. Prva od njih je doktrina transfera zasluga (parinama). nav. ona produžava uverenje starog budizma da primer bhikhua. Prvo telo. Tako je indijski duh i ovoga puta uspeo da stvaralačku imaginaciju uzdigne do sredstva spasenja. To je ideja koja odgovara upanišadskom otkriću (identifikacija atman-Brahman) i hinduističkoj aksiomi da čovek. pa čak i svaka čestica peska. Moj život sa svim svojim ponovnim rođenjima. To su transcendentalni univerzumi. drage Bodhisatvinom duhu. Sukhavati je samo jedna od bezbrojnih. . odnosno namene prosvetljenju svih bića. kao što kaže Šantideva (VII vek) u svom čuvenom delu. međutim. Boddh. Ali. delo.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKASJAPE DO NAGARĐUNE 179 ta teološka novina. koji nastoji da postane arhatom. dok god ih bude b i l o . što znači da Bude postajemo zato što nas na to nagoni sopstveno »budinstvo«. očigledno. oni se rađaju »iz misli. Ovom teorijom Mahajana će se dosta baviti i razvijati je naročito u čuvenoj teoriji o »embrionu Tathagate« (tathagatagarbha). ne oklevajući. Mahajana tu teoriju interpretira u skladu sa specifičnim težn j a m a svoga vremena. obožavajući božanstvo. 6 i dalje. iz samilosti«. str. Nagarđuna i doktrina sveopšte praznine Uporedo s pomenutim mitološkim teologijama javljaju se i nove teorije. Kao što ima bezbroj Buda. primenjivala metafizička otkrića velikih učitelja Mahajane. navedeno prema Conze. hoću da ublažim patnje svih stvorenja. 154. reč je bila o mističkoj i obrednoj teologiji koja je u svakodnevnoj praksi. svim onim što poseduje. stvoreni zaslugama ili mislima Spasitelja. nastale u mislima preobraćenih ljudi. telo Zakona (dharmakaja). . Ona takođe odgovara i jednoj drugoj originalnoj interpretaciji prirode Budd: doktrini triju Budinih tela [trikaja (trikaya)]. da budem vidar. pomaže laicima i nadahnjuje ih. dvorilja svih bolnih. Od vernika se zahteva da svoje zasluge prenesu. sve to ostavljam. Na prvi pogled bi se reklo da protivureči zakonu karmana. iscelitelj. »Budina polja« su mentalne konstrukcije. ponikle takođe iz brige da se unište egocentrični nagoni. svim zaslugama koje sam stekao ili ću steći.icaryavata. 189. postaje i sam božanstvo. kako bih doprineo spasenju svih bića. 14 Tekstovi često podvlače njihov imaginarni karakter. 14 15 Avatarpsaka-sutra. No. Bodhićarjavatara: »Zaslugama. III.« 15 Druga nova teorija otkriva da »Budinu prirodu« poseduje svako ljudsko biće.

doktrina praznine (šunjavada) odlikovala se izuzetnom filozofskom dubinom i složenošću. Dokazujući prazninu. čisto biće. jeste da olakšaju spasenje laika. koja pretenduje na to da saopštava »vrhunsku nauku«. a i neki zapadni naučnici izjavljivali su za šunjavadu da je nihilistička filozofija zato što im se činilo da negira osnovne postavke budizma. sačinjeno — u izvesnim slučajevima — od svetih slogova i magijskih formula. doktrina sveopšte praznine [šunjatavada (sünyatävadaJ]. i Vrhunska istina. cilj svih ovih doktrina i mitoloških konstrukcija. dokazujući da je Vrhunsku istinu nemoguće izraziti recima. Nagarđuna postavlja sebi zadatak da mentalne energije zarobljene u mreži jezika oslobodi i povede pravim putem. duhovno telo Dharme. koje u suštini nisu ništa drugo do proizvodi mašte. (Misli se na telo Prađapatija. ili što se može osetiti. Abhidharma. A to su. koja je jedina kadra da dovede do oslobođenja. apsolutno. ono je. odnosno ne-realnost svega što izgleda da postoji. I najzad. »telo majijske kreacije« (nirmanakaja) je fantazma duhovnog tela koju judi suprotstavljaju na Zemlji i koja na njih liči. Nagarđuna kritikuje i odbacuje svaki filozofski sistem. itd. bhakti. itd. bilo »popularnih« (kultovi. koje imaju praktičnu vrednost. zamagljuje put ka oslobođenju. što u neku ruku podseća na Nikolu de Kuesa (Nicolas de Cues). barata konvencionalnim saznanjima i. koja ide do coincidentia oppositorum. ili »telo blaženstva«. beskonačno. Prihvatajući i objedinjujući izvestan b r o j hinduističkih elemenata.) Drugo telo.). jer su ljudi jedino njenim posredstvom kadri da prime Zakon i dosegnu spasenje. misliti i zamisliti. on dolazi do sledećih zaključaka. jer je materijalna i efemerna.180 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i transcendentalno je.). ali ta fantazma igra presudnu ulogu. a da ga pri tom nije izneveravala. jeste čuvena epifanija Bude. Sigurno zbog toga da bi poslužila kao protivteža tendenciji ka očevidnoj »lakoći« u mahajanskoj religioznosti.). Kao što smo već videli. večno. Zapravo. »srednja«. što znači istovremeno i Zakon koji je propovedao Buda i apsolutna realnost. On najpre podseća da postoje dve vrste »istina«: konvencionalne. dhatu. zavisnih od jezika: šunjavada koristi. što je još gore. . § 77. koju je razradio veliki Nagarđuna (II vek posle Hr. bila je takođe poznata i pod imenom Madhjamika. Magarđunini protivnici u Indiji. udružene ontologija i soteriologija koje nastoje da se oslobode iluzornih struktura. sanbhogakaja (saqibhogakäya). i donekle na Hegela i Vitgenštajna (Wittgenstein). jer je predstavljala repliku »srednjem putu« koji je propovedao Sakjamuni. Mahajana je obnavljala i bogatila budističko nasleđe. Prvo: da se sve čuvene postavke starog budizma. pristupačna jedino Bodhisatvama. svojim bezbrojnim definicijama i egzistencijalnim kategorijama (kao što su skandhe. ili »skrivene u svetu« [lokasanvritisatja (lokasaqnjtisatya)]. u stvari. zapravo. up. bilo učenih. dakle. paradoksalnu dijalektiku. karakterističnih za Mahajanu.

U suštini. nemaju sopstvenu prirodu. str. neshvatljiva. »Realizovanje« mišlju sveopšte praznine odgovara. Vid. ona je način postojanja koji je otkrio adept kada je postao potpuno ravnodušan prema »stvarima« i njihovom prestajanju. str. Emptiness. Vrhunsku istinu otkriva mudrost (prađnja) služeći se »istinom skrivenom u svetu«: ova poslednja nije odbačena. 74 i dalje. 96. Drukčije rečeno. jer praznina u isto vreme prevazilazi i biće i nebiće. 17 Nagarđuna ne smatra šunjatavadu nikakvom »filozofijom«: za njega je ona jedan postupak. Sve je »prazno«.he. to ne znači da postoji neka apsolutna suština« na koju se šunja (ili nirvana) odnosi. dosegne 16 Glava XXV Mulamadhymakakarika čitava je posvećena analizi nirvane. pojam nepostojanosti (anilya) ne može biti smatran istinitijim od pojma postojanosti« (Mulamadhajamakakarika. Drugi zaključak je još radikalniji: Nagarđuna negira razliku između »sputanog« i »oslobođenog«. XXV.nd. Nirvana je »tvorevina duha«. . i kada se tako kaže. oslobođenju. Vrhunska istina ne skriva »Apsolut« vedantinskog tipa. Mentalna konstrukcija je i sam karman. tri stadijuma produkcije stvari — »postajanje«. ni nesvodljivi elementi (dhatu). »prazninom« (isto. »Ne postoji ništa što razlikuje sansaru od nirvane« (isto. Tako. niti pak situacija onoga koji želi. 18). Nagarđuna isto tako negira i razliku između sveta sastavljenog (samskrita) i ne-sastavljenog (asamskrita). 19). Što se tiče čuvenog zakona međusobno uslovljenog nastajanja (pratit jasamudpada). »trajanje« i »prestajanje« — ne postoje. XXIV. nav. lišeno »vlastite prirode«. Ali onaj koji je dosegao nirvanu ne može to »znati«. pošto se oslobodio svake teoretske konstrukcije sveta. delo. ni želja ni subjekt želje. 17 Up. Frederich J. šunja. on je koristan samo sa praktičnog stanovišta. već predstavljaju konvencionalne istine. time se ne želi implicitno reći da postoji jedna »transcendentalna realnost« koju karakterišu ovi atributi. Streng. i njega zovemo šunjom (sunya). neobjašnjiva. koje je propovedao Buda. koji adeptu omogućuje da. sa stanovišta Vrhunske istine. već transformisana u »istinu koja ne postoji«. treći zaključak sveopšte praznine zasniva jednu od najoriginalnijih ontologija u istoriji razvoja duha. ni Četiri svete istine. na primer. u isto vreme dijalektički i kontemplativni.18 To ne znači da su svet (sansara) i oslobođenje (nirvana) »isto«. niti njegov »počinilac«. uključujući tu i spasenje. 13. I najzad. ni sam Tathagata ne uživa autonomni i stvarni način postojanja. jer niti postoji »akt« u pravom smislu reči. upotrebljive jedino na planu jezika. Oni ne postoje zato što su lišeni vlastite prirode.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 181 kao i kasnije sistematske definicije autora abhidharme. XXIII. kao što ne postoje ni ska. pokazuju pogrešnim. neopisiva. već da su neizdiferencirani. 14). odnosno između sansare i nirvane. zapravo. Kada se izjavljuje da je praznina. Prema tome. »Sa stanovišta Vrhunske istine. Streng.

182 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nepomućeno spokojstvo i slobodu. Na prigovore da je i njegovo negiranje prazna postavka ako je sve prazno. Njih dvojica su. među kojima se kao najznačajniji izdvaja Ćandraguptin savremenik. prema tome. Urođenu težnju indijskog duha prema coincidentia oppositorum Nagarđuna je doveo do k r a j n j i h granica. Bio je neprekidno u dubokoj ekstazi [dhjana (dhyana)~\. Bhadrabahu se s jednim delom zajednice povukao na Dekan. XIV. 190. mada u prvo vreme one nisu bile naročito vidljive. Osim toga. ali je uživao i u onome za čim je žudeo«.is »ostajući u nirvani. i dalje ostaje uzvišen i t a j ideal je nastavio da inspiriše milosrđe i altruizam. Pošto je. itd. mada se. L'Enseignement de Vimalaklrti. ispoljavao u sansari. Nagarđuna odgovara da ni tvrdnje njegovih protivnika. Nagarđuna odlučno odbacuje ideju da su njegovi ili bilo koji drugi filozofski argumenti važeći iz nekog ontološkog razloga koji postoji izvan ili s druge strane jezika. Za šunju se ne može reći ni da postoji. soteriologija kosmologija i Direktni Mahavirin sledbenik bio je sthavira (»stari«) Sudarman. Kako je Bharabahu jedini znao neke od 18 Kineski prevod šikšanande. . nem a j u autonomnu egzistenciju: postoje jedino na nivou konvencionalne istine (Mulamadh. Đambuovih naslednika. ali je pri tom uspeo da pokaže da životni put Bodhisatve. niti da istovremeno i postoji i ne postoji. za kojeg se smatra da je učiteljeve reči preneo učeniku Đambuu. kako kaže Avatansaka. str. On je utvrdio đainski kanon pa čak i redigovao nekoliko drugih dela. Poznata su nam imena i drugih sthavira. Budizam. predvideo glad od 12 godina. Bhadrabahu. navedeno prema E. što znači u III veku pre Hr. pretrpeli su duboke promene. Lamotte. u telima bezbrojnih živih bića. ali je nastojao da ih preobrati. i pored činjenice da je »sve prazno«. 36. kao ni njegove. Živeo je u telu Zakona (dharmakaja). Kroz nekoliko godina sazvan je Koncil u Pataliputri da bi se sakupili sveti tekstovi. kako predanje kaže. Đainizam posle Mahavire: erudicija. Postao je definitivno spokojan [kleša (kleša)~\. bili poslednji sveznajući (kevalin). dotad prenošeni usmeno. 29). koji je umro 170 (ili 162) godina posle Mahavire. kao i celokupna indijska misao posle Nagarđune. bio je i svedok. a svoga učenika Sthulabhadru ovlastio da u vreme njegovog odsustvovanja brine o preostalom delu zajednice. a verovatno i jedan od vinovnika krize koja je dovela do podele đainske crkve. ni da ne postoji. Znao je da bića ne postoje. jer su jedini znali celokupne svete tekstove. ali se ispoljavao na svakom mestu.

rascep je postao neminovan. razlikuju se četiri vrste. koji su zadržali običaj da idu nagi. na legendarne biografije Tirthamkara. pre Hr. od kojih je prva čisto vizuelna a poslednja predstavlja neograničenu transcendentalnu percepciju. po svoj prilici. Zajednica se podelila na Švetambare. ali se zna da je mlađi od Kundakundinog dela). ili neki od njegovih neposrednih sledbenika. 20 Doktrina o kojoj je reč istovremeno je i soteriologija. u suštini su samo sholastičke sistematizacije koncepcija koje je formulisao ili sam Mahavira. vratili u Magadhu. »u belo odevene« i Digambare. Izuzev narativne književnosti (u kojoj takođe ima dosadne didaktike). izmišljena epizoda poslužiće kasnije kao opravdanje za razlike između dva kanona. nećemo analizovati ni svih pet vrsta »pravilnog saznanja«. No. romane i drame. obimno đainsko stvaralaštvo je monotono i suvoparno. a u to vreme se nalazio na putu za Nepal. odbacivale su i neke elemente iz Mahavirine biografije (npr. a pošto su stare tekstove smatrali izgubljenim. Što se tiče »pravilnog pogleda«. . U drugoj polovini V veka. Isto tako. Digambare su osporavale oslobođenje svima koji su se odrekli potpune nagosti (znači osporavale su ga i ženama). netrpeljivost se među sledećim generacijama još više zaoštrila i 77. sam po sebi. No. Čak i najčuveniji traktati. U njegovoj bogatoj filozofskoj i obrednoj literaturi nalazimo malo novih i kreativnih ideja. Kundakundina Pravaćanasara (I vek naše ere) i Umasvatina Tatvartha (čiji datum nastanka nije utvrđen. đainizam je sačuvao prvobitne strukture. poslali su mu izaslanike. Dovoljno će biti da podsetimo na dve specifične teze 19 Pored filozofskih rasprava. u Valabhiju je sazvan drugi koncil. bili su zaprepaščeni raspuštenošču monaha zatečenih na starom tlu. sumnjali su i u autentičnost kanona koji su utvrdile Švetambare. Nećemo raspravljati o različitim kategorijama koje sačinjavaju obimnu đainističku kanonsku literaturu. »u vazduh odevene«. M Takav tip »konzervativizma« odlikuje tradicionalnu Indiju i. Kada su se iseljenici. kao ni o postkanonskim tekstovima čiji je b r o j isto tako zamašan. đainistički tekstovi se ipak izdvajaju svojom nerazumljivošću i suvoparnošću. jedini je Sthulabhadra upamtio deset od ukupno četrnaest tekstova. Osim toga. 19 Za razliku od budizma. organizovale su ga Švetambare da bi utvrdile konačnu redakciju svetih tekstova. pa i na priče.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 183 starih tekstova. oni ga nisu pažljivo slušali i od izvornih tekstova zapamtili su samo neke delove. pravilno saznanje i pravilno ponašanje. ovi monasi. to da je bio ženjen). nailazimo i na epove (adaptirane prema hinduističkim epskim poemama i Puranama). Ova. ne predstavlja neku negativnu odliku. »odeveni u vazduh«. Usled neslaganja u vezi s nekim ritualnim pojedinostima i razmimoilaženjima u pogledu doktrine. ne računajući didaktičku i naučnu literaturu. Ovo poslednje obuhvaćeno je isključivo primenom monaških propisa. Ona je koncentrisana u »Tri đainistička dragulja«: pravilan pogled.

nazvan je takođe i »prvim belim usredsređivanjem«. Reč je svakako o jednoj drevnoj koncepciji koja odgovara izvesnim jogističkim praksama. 21 No. zaslužna ili grešna. u kojem se vrši »prvo usredsređivanje duše na svoju čistu suštinu«. koje je Mahavira možda pozajmio od Makhali Gosale. Originalnost đainske kosmologije sadržana je upravo u njenoj arhaičnosti. Ista tvrdnja. koji stoji. osmi stadij um. analizovane su i sistematizovane putem brojnih klasifikacija i nabrajanja. prostora i vremena (poslednje dve uzimane su kao »supstance«). materija se organizuje sama od sebe i nesvesno. jeste verovanje da nam činovi različitim bojama \lešja (lešya)~\ obeležavaju dušu i da nam te iste boje prožimaju i tela. kao što ćemo malo kasnije videti. Tako. istinita s jednog stanovišta.. i pored toga. Drukčije se još naziva »pravilom od sedam delova«. »karmičke materije«. itd. Mada bez početka i kraja. Jedno karakteristično zapažanje. u zavisnosti od toga da li je duša. tela mogu biti obeležena sa šest boja: crno. Ona je tradicionalne indijske koncepcije. Taj makrantrop je sastavljen od podzemnog sveta (donji udovi). podbočen. Kategorije materije. duše. postavljenih jedan iznad drugog i obo21 Verovatno je Buda mislio na sjad-vadu kada je napadao vernike koji izbegavaju odgovor na bilo koje pitanje (Digha. 2) ovo može ne biti takvo.184 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA đainske logike: »doktrinu gledišta [naja-vada (naya-vada)~\ i »doktrinu mogućeg« [sjad-vada (syad-vada)]. itd. Podzemni svet sadrži sedam »delova« (bhumi). 3) ovo može i biti i ne biti takvo. 39—42). prestaje to da bude ako je posmatramo iz druge perspektive. Kao i Priroda (prakriti) u koncepciji sankhja-joge. sačuvala i dala im novu vrednost. žuto. oslobođenje samo po sebi ne znači i konačno napuštanje Kosmosa. ružičasto i belo zemaljska bića. Univerzum postoji zato da bi duše mogle da se oslobode svojih struktura. Pomenutu doktrinu osuđivale su mnoge indijske filozofske škole. Doktrina »mogućeg« (sjad) podrazumeva relativnost i dvosmislenost realnog. Prva od njih tvrdi da se u vezi sa svakom stvari može izraziti više komplementarnih sudova. Ali. u klasifikaciji bića prema njihovim duhovnim kvalitetima. srednjeg (delovi oko pasa) i višeg (grudi i glava). poput axis mundi. Ekvivalentnost boja-stadijum duha može se sresti i u drugim indijskim kao i vanindijskim tradicijama. zanemarene u budističkoj i hinduističkoj kosmologiji. I. Jedna vertikalna osa. . Kosmos (loka) predstavljen je u obliku čoveka. Naime. dok čisto i bleštavo belo pripada isključivo onima koji dosežu do samih vrhova Univerzuma. prolazi kroz sve tri kosmičke zone. jer sadrži sedam različitih oblika tvrdnji: 1) ovo može biti takvo. ali ostaje kompatibilna s celinom iskaza. stisnutih pesnica. te dve logičke metode ostaju jedna od najoriginalnijih tvorevina đainističke misli. i u kojoj meri. da bi služila duši. tamnoplavo i sivo karakterišu stanovnike podzemnog sveta.

vrh Univerzuma.ISTORIJA BUDIZMA OD MAHAKAŠJAPE DO NAGARĐUNE 185 jenih različitim bojama. dok je budizam iz svoje postojbine potpuno iščezao.000. što znači da oslobođeni ne prevazilaze Kosmos (što je. nastanjenih različitim vrstama božanstava. arhaična je. odnosno makrantropova punđa. vratu. zabrane nagosti). 22 A viši svet. naročito Guđerat. Nigde u Indiji ona nije bolje sačuvana i bolje spojena sa iskustvima »mističnih svetlosti« nego u đainizmu. đainizam je prodro u Bengal i Orisu. Bharatavarša (Indija). Njihova izobličena tela i muke. Ali. Ostala ostrva-kontinenti predstavljaju »zemlje uživanja« (bhogabhumi) jer njihovi stanovnici ne moraju da rade da bi živeli.000 članova i. đainska zajednica i danas broji 1. zahvaljujući njihovom društvenom položaju i visokoj kulturi. Zločinci. kojih je ukupno 8. koji se nalazi ispod makrantropovih nogu. podsećaju na tradicionalne klišee. Oslobođena duša uživa u neizrecivom i večnom blaženstvu obitavajući. u kojima žive različite klase prokletih. Takva antropomorfna predstava Univerzuma. 22 Ima oblik diska s planinom Meru u sredini. Najviše zone prvog »dela« nast a n j u j e 18 kategorija božanstava. slučaj s budističkom »nirvanom«). niti je uspeo da pređe granice potkontinenta. . koje odgovaraju makrantropovim rebrima. a Švetambare zapadne oblasti. planinskim lancima je izdeljen na sedam transverzalnih zona. bradi. koje su osuđeni da trpe. zagasitoplave i crne boje. Predanja obeju crkava među svojim preobraćenicima i simpatizerima s velikim ponosom pominju nemali b r o j kraljeva i prinčeva. Potom su Digambare naselile Dekan. no ona i dalje ostaje unutar makrantropovog Univerzuma. a. Poput svih drugih indijskih religija i đainizam je tokom svoje istorije pretrpeo brojna muslimanska nasilja (pljačkanja. Ljudi žive samo u srednjoj zoni. tako da je od XII veka počeo nepovratno da slabi.500. opasuje petnaest kontinenata (nazvanih »ostrva«. dvipa). bio je i meta hinduističke kontraofanzive. Srednji svet uglavnom odgovara svetu opisanom u hinduističkoj ili budističkoj kosmologiji. Na njima takođe borave i zvezdana božanstva. za koje nema oproštaja. pekući se na vatri ili smrzavajući se na najgoroj studeni. smešten iznad planine Meru. pak. između kojih se prostiru okeani. čija osnova uronjava u podzemni svet. nigroda. sive. »polja savršenih«. rezervisana je za duše oslobođenih. delu lica koji obuhvata pet otvora i njegovoj punđi. Još za vreme Bhadrabahua. od najzagasitije crne do svetle koja nastaje usled odsjaja 16 vrsta gema. Središnji kontinent. zatvoreni su za večna vremena u najstrašnijem ponoru. razaranja hramova. njen uticaj je veoma veliki. on u Indiji nikad nije postao široko prihvaćena ni pretežna religija. sidha-kšetra. Šest ostalih »delova« sačinjavaju pravi paklovi. Peta zona. Đambudvipa. Tu kosmičku planinu. pored toga. deli se na pet superpoziranih zona. u vidu koncentričnih krugova. već samo njegove mnogobrojne nivoe. čije različite zone — identifikovane sa organima kosmičkog čoveka — n a s t a n j u j u različito obojena bića. Svaka od zona sadrži nekoliko »rajeva«.400. Za razliku od budizma. u društvu sebi sličnih.

Pandave uspevaju da se spasu i. Durjodhana poziva Judhišthira da se .« I tako princeza postaje zajednička supruga sve petorice. No. Posle Panduove smrti. krišom se povlače u šumu. Renou)]. potomaka Kurua (100 Kaurava) i potomaka Pandua (5 Pandava). Pet Pandava — Judhišthira. Nakula i Sahadeva — sinovi su mlađeg Dhritaraštrinog brata Pandua. Arđuna uspeva da osvoji ruku princeze Draupadi (inkarnacija boginje Šri) koju dovodi u njihovo usamljeno šumsko prebivalište. Najstarijeg Kauravu. Indre i dva Ašvina. oni su sinovi bogova Dharme.XXIV POGLAVLJE HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191. sadrži dosta prerada i interpolacija. sve dok Judhišthira ne stasa da preuzme vlast. Slede njihovi brojni neobični doživljaji. zapravo. slepi kralj Dhritaraštra odlučuje da im ustupi polovinu kraljevstva. Bhima. Durjodhanu.000 stihova Mahabharata je najduži ep u svetskoj književnosti. Bitka od osamnaest dana Sa svojih 90. ovih poslednjih naročito u »enciklopedijskim« delovima (XII i XIII pevanje). inkarnacija demona Kali. zapravo. a da je današnji oblik dobio između IV veka pre i IV veka posle Hrista [Vinternic (Winternitz)]. Oni podižu prestonicu Indraprasthu i tu im se pridružuje rođak Krišna. Među brojnim zamkama koje postavlja svojim rođacima. zajedno s majkom. najopasnija je požar. Ne primetivši da je to devojka i poverovavši da Arđuna donosi hranu dobijenu kao milostinju.. Prerušen u brahmana. kraljevinom treba da vlada Dhritaraštra. izazvan u kući u koju ih je nagovorio da se usele. provukavši se kroz podzemni prolaz. Ali se Durjodhana ne miri s tim. Međutim. ovaploćenja praiskonskog zla. Arđuna. Kada je saznao da Pandave nisu nastradale u požaru. Što se tiče njenog vremena nastanka. a docnije ćemo videti značenje tog njihovog božanskog porekla. on je. m a j k a uzvikuje: »Uživajte svi u njoj. Osnovna tema speva je sukob između dve loze plemena Bharata. »to za ep nije od bitne važnosti« [L. Renu (L. vođa klana Jadava. Pretpostavlja se da je bio završen već između VII i VI veka pre Hr. nagriza demonska mržnja prama rođacima. sina slepog kralja Dhritaraštre. Vajua. iluzorno je verovati da bi se »prvobitna forma« speva mogla rekonstruisati. Onakav kakav je do nas stigao.

na čudotvoran način pretvorenim u buzdovane. Svi njegovi saputnici jedan za drugim umiru na putu. S hordom svojih demona. ispričani su sa puno pojedinosti. up. i sa braćom. Kralj poništava partiju i vraća Pandavama njihova dobra. Savitri. sa svojih 17. § 73). Judhišthira u toj igri gubi sve — svoja dobra. Krišna i njegovi ljudi ginu na čudan način: međusobno se poubijaju trskama. ujedno je i najbogatije književnim epizodama: tu pustinjaci pripovedaju Pandavama uzbudljive priče o Nalu i Damajanti. Judhišthira i pas (koji je u stvari njegov otac Dharma) jedini izdržavaju do kraja. Vanaparvan (»šumska knjiga«). izazvanom sopstvenim svetim vatrama. Dhritaraštra se s malobrojnom p r a t n j o m povlači u šumu i tu ubrzo svi gube život u požaru. Judhišthira ponovo gubi i povlači se u šumu zajedno s braćom i Draupadi. Judhišthira predaje vlast svome unuku Parikšitu (kojeg je Krišna svojevremeno oživeo pošto je na svet došao kao mrtvorođenče). U sledećim pevanjima razni trenuci bitke koja besni čitavih osamnaest dana. Judhišthira hoće da se odrekne prestola i ode u pustinjake. braća uspevaju da ga nagovore da istraje i on svečano žrtvuje konja (ašvamedha. Šesto pevanje sadrži najčuveniju epizodu epa: to je Bhagavad-gita o kojoj ćemo govoriti kasnije. kraljevstvo. Osetivši da je ostario. posle kojeg uzleće u Nebo. ali uskoro daje pristanak za novu: dogovor je da će pobeđeni dvanaest godina živeti u šumi. 192. Draupadi i jednim psom kreće ka Himalajima. Ašvathaman ulazi u logor zaspalih Pandava i uspeva sve da ih poubija. najduže pevanje. Treće pevanje. braću i zajedničku suprugu. Ogromne vojske pritiču i jednoj i drugoj strani i rat otpočinje. Da bi takav stravičan rat započeo.500 distiha.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-G1TA 187 kockaju i pošto je jedna od kocki bila obeležena. ali Durjodhana to ne prihvata. Vođe Kurua ginu jedan za drugim. Pošto je vladao još petnaest godina zajedno sa svojim nećakom. koje je. Prestonica se ruši i nestaje u okeanu. Brahma je od nekih bogova . izuzev petorice braće koji su u tom trenutku bili odsutni. Durjodhana poslednji. Eshatološki rat i kraj sveta Taj k r a j n j e surovi istrebljivački rat izazvao je Brahma da bi proredio stanovništvo na zemlji koje se preterano namnožilo. Zemlja je pokrivena mrtvima i ranjenima. uz pomoć Krišne i nekoliko mudraca. Pevanje koje sledi opisuje doživljaje izgnanika dok žive kao nepoznati. Ep se završava opisom kratkog Judhišthirinog silaska u Pakao. ili bar pet sela. Trideset šest godina posle velike bitke. No. Pandave šalju Krišnu kao ambasadora: zahtevaju da im se vrati kraljevstvo. Spašavaju se jedino tri Kaurave i među njima Ašvathaman u koga je ušao Šiva. Pogođen tolikim ubistvima. Rami i Siti. U petom pevanju (»knjizi priprema«) vidi se da je rat neizbežan. a trinaestu provesti u tajnosti.

I. no to je i sasvim razumljivo kada se imaju u vidu različite orijentacije. Vaju. Izvrsne analize strukturalnih analogija ova tri eshatološka rata dali su Stig Vikander i 2orž Dimezil. * Stig Vikander je primetio da očevi petorice Pandava — Dharma. 1 Struktura epa je eshatološka: divovska borba između snaga »dobra« i »zla« (analogna borba između deve i asure). ali to ne znači da eshatološki mit treba smatrati isključivo hinduističkom tvorevinom.188 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i demona zatražio da se pretvore u ljude. Ormuzd će na k r a j u uhvatiti Ahrimana. 152 i dalje. U izvesnom smislu moglo bi se govoriti i o veličanstvenoj revalorizaciji starog mitsko-obrednog scenarija Nove godine. s tim što u ovom slučaju nije reč o svršetku jedne »godine«. a zatim potopljena. smatra da »novo doba« počinje vladavinom Parikšita. § 216). čiji su im mitski podvizi iz prošlosti garancija« Dumézil. ali će iz vodene mase izroniti novo čovečanstvo koje će živeti srećno pod mladim bogom Balderom. Njegova koncepcija je prastara i široko rasprostranjena. Ta lista ne odražava ni religijsku situaciju vremena u kojem je ep bio završen (kada su dominirali Višnu i Šiva). razaranje kosmičkih proporcija vatrom i vodom. sadrži izvesne vedske. 102. 2 Prema onome što kaže Dimezil (Mythe et Épopée. Mythe et Épopée. str. Ona. str. Eshatologiju sličnog tipa (§ 177) sreli smo i kod starih Germana: u završnom boju (ragnarok) svaki će se bog uhvatiti ukoštac s po jednim demonskim bićem ili čudovištem (razlika je samo u tome što će se oni na k r a j u međusobno do poslednjeg poubijati). već o svršetku čitavog kosmičkog perioda. »The Mahabharata and Hindu Eschatology«. Mythe et Épopée. pa čak i prevedske elemente. specifične za tri indoevropske religije. ali to ne predstavlja dokaz da nije ni postojao. a Alf Hiltebajtel (Hiltebaitel). I. Divergencije između tri analizovana rata su svakako osetne. Ciklična teorija je postala popularna s Puranama. a šest Ameša Spenta ščepaće svako po jednog arhidemona i tako će inkarnacije zla biti zauvek potisnute u tamu (up. naime onoga što hinduistička mitologija naziva krajem jedne jugge (yuga). Tačno je da eshatološki mit nije potvrđen u vedsko vreme. na trenutno služenje bogovima. 3 i stoga bi se mit o svršetku 1 žorž Dimezil vidi obnovu sveta u Judhišthirinoj vladavini: up. Analogni mitovi potvrđeni su takođe u Iranu i Skandinaviji. I. zemlja će biti spaljena. simbolizovanog čudotvornim vaskrsavanjem Parikšita. a ni vedskam vremenu kada . prihvatajući tradicionalno indijsko tumačenje. Indra (= Vaju i Indra) i dva Ašvina. 2 »Misao vedskih pevača koncentrisana je na dati trenutak. Indra i Blizanci — odgovaraju trofunkcionalnoj listi vedskih bogova: Mitra-Varuna (= Dharma). str. up. Mahabharata je »epska transpozicija jedne eshatološke krize«. 218 i dalje). Po zaratustrijskom predanju. prema tome. rađanje novog i pročišćenog sveta. str. Mahabharata opisuje k r a j jednog sveta [pralaja (pralaya)] i rađanje novog pod vladavinom Judhišthire ili Parikšita. 42 i dalje. Iz njihovih analiza proizlazi da je mit o svršetku sveta indoevropskog porekla.

). pre svega. 4 i ova teofanija sadrži jednu pralaju. teološkim i metafizičkim konsekvencama. Kali. S jedne strane. Up. M. u svojstvu Vladara pralaje. Šiva često opisivan kao onaj koji uspeva da ga obuzda. i ep i Purane ističu negativan aspekt ovog boga. »vrlina i greh postoje. kao vrhunsko biće. Dumézil. a od Mahabharate — tačnije. 5 U Puranama. Još značajnije su njene teološke razvojne linije i novine. U stvari. « U vezi s različitim aspektima ove komplementarnosti. i drugi bogovi. drugi je odsutan. Iz toga sledi da Mahabharata odslikava pravedsko i prevedsko stanje stvari. dok je. borbe koja dobija težinu su Soma i Agni igrali najznačajnije uloge. 28). No i sam Višnu (-Krišna) vinovnik je »razaranja« i »ponovnog stvaranja«. str. str. Mahabharata opisuje i veliča borbu između Dobra i Zla. str. on upravlja koliko stvaranjem toliko i uništavanjem sveta. Kao što je već primećeno. »Mesijanska« ideja o avataru izložena je ubedljivo i dosledno. str. 176 i dalje. Mahabharata pozajmljuje b u j n u slikovitost iz Puranâ.6 U tom pogledu Mahabharata se može smatrati kamenom temeljcem hinduizma. I. koje prima neograničene razmere. U opisima uništenja ljudstva. itd. Uz sve veličanje Višnua. opasan. J. može se naslutiti opozicija i komplementarnost između Višnua (-Krišne) i Šive. treba odmah dodati da spev predstavlja izvanrednu i znatno bogatiju sintezu od indoevropske eshatološke tradicije koju nastavlja. pridavanih velikim bogovima (stvaranje—uništavanje. Kralju. »Through fhe looking glass«. iza dramatičnih događaja koji čine potku Mahabharate. Vismdsme and Sivaism. Kada je jedan od njih — ili njihovih predstavnika — u razvojnom toku događaja epa prisutan. uostalom. III. nasuprot tome. kao takav. Komplementarnost Šiva—Višnu u neku ruku odgovara komplementarnosti antagonističkih funkcija uopšte. vrhunska realnost. 87 i dalje. tim pre što je bio poznat i Irancima. »lud«. Mythe et Épopée. Joginima i misliocima ta ideja je bila bliska još od vremena Upanišada. Revelacija (Krišne-) Višnua. kao što su to. U čuvenoj teofaniji Bhagavad-gite (XI. 42 i dalje. 12 i dalje) Krišna se Arđuni prikazuje kao inkarnacija Višnua. Ali. Biardeau. i. izvan je i dobra i zla. Jer. Uostalom. 4 Up.' To znači da je Višnu. opisan u poslednjim pevanjima epa. i potom zemaljskih katastrofa. dakle. 54. dharme i adharme. ep ističe komplementarnost između njega i Šive. jer od prvih vekova naše ere pa sve do danas ta dva boga zajedno s Velikom boginjom (Šakti. o. Gonda. samo među ljudima« (XII. koja u neku ruku anticipira »kraj sveta«. neodgovoran. tekstove koje navodi David Kinsley. up. od Bhagavad-gite — ona postaje dostupna i široko prihvaćena u svim slojevima indijskog društva. »Études de mythologie hindoue«. kao vrhunskog bića. Shvatiti tu strukturu božanstva ravno je otkrovenju i predstavlja model postizanja oslobođenja. . 238. Durga) dominiraju hinduizmom.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 189 jednog doba mogao u b r a j a t i u drevne arijske tradicije. bremenita je. Višnu je obično predstavljen kao neukrotiv. up.

a istovremeno daruje i brojne »moći«. Ta čuvena epizoda počinje Arđuninom »egzistencijalnom krizom«. Sankhju i jogu poema uzima u njihovim presistematskim stadijumima. Videvši da uoči bitke pati što će morati 7 Posebno u »pseudoepskim« i didaktičkim odeljcima (XII i XIII knjiga itd. Druga označava svaku aktivnost koja Sopstvo vodi Brahmanu. Le Yoga. 2) ustanovljava paritet tri »puta« (marga). drugim recima. budući da upravlja kosmičkim životom. može se reći da spev: 7 1) postavlja ekvivalentnost između vedante (tj. kao i izvan bilo kog drugog para suprotnosti. Težnja ka izmirenju suprotnosti. društvenom i egzistencijom pojedinca. 4—5). prihvata svako soteriološko rešenje koje nije eksplicitno suprotstavljeno pisanoj tradiciji. doktrine Upanišada). karakteristična za indijsku misao već od brahmanä. . pokazuje svoje rezultate tek u Mahabharati. Prva označava »istinsku spoznaju« [tatva đnjana (tattva jnäna)~\. metafizičkom spoznajom i jogističkom praksom. 8 Te dve daršane smat r a j u se ekvivalentnim. reafirmiše upanišadski monizam. . 8 Ova raznovrsnost značenja odgovara i stvarnoj morfološkoj raznovrsnosti. Sam termin joga katkad označuje »metodu«. odnosno istorijski uslovljene. da valorizuje istoričnost ljudske uslovljenosti. u isto vreme predstavlja uzor hinduističke duhovne sinteze.190 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA jedne univerzalne norme. Upanišadski monizam je negirao valjanost neposredne realnosti. Suštinski gledano. katkad »moć«. predlaže jednu širu doktrinu: s jedne strane.). . Krišnino otkrovenje Na prvi pogled izgleda paradoksalno da književno delo koje opisuje strahote istrebljivačkog rata i k r a j jedne fuge. a s druge strane. 4) objavljuje superiornost četvrtog soteriološkog »puta«: odanosti Višnuu (-Krišni). mudri (pandita) to ne čine. up. i u tom pogledu ona nastavlja upanišadsku spekulaciju. i one vrhunske. a s druge. str. Prema Bhagavad-giti. »samo ograničeni duhovi suprotstavljaju sankhju jogi. naročito u svojim didaktičkim delovima. Ko je doista ovladao jednom od njih. ili »spoznaju Sopstva« [atmabodha (ätmaboddha)~\. a koji put »meditaciju«. Eliade. izraženih ritualizmom. Upravo u Bhagavad-giti dokazana je i homologija tri soteriološka »puta«. 193. 3) nastoji da opravda izvestan način postojanja u vremenu. sankhje i joge. Najčešće se ta aktivnost izjednačuje sa askezom. Drugim recima. a završava se otkrovenjem ljudske uslovljenosti i »puteva« oslobođenja. ona podseća da je vrhunska realnost — upanišadski Brahman—atman — izvan tog para dharma—adharma. Mahabharata. ubraće plodove o b e j u . 157 i dalje. oslobođenje podrazumeva shvatanje odnosa između dva »modusa« realnosti: one neposredne. Sankhja i joga su jedno« (V. obojen teističkim (višnuističkim) iskustvima.

no s vremenom je ta joga iz našeg sveta iščezla« (IV. ] . nastojeći da tačno odredimo šta su novo donele. govoreći o sebi: »U ova tri sveta ne postoji ništa što sam prinuđen da radim [ . Jer. treba isto tako dobro da shvati i suštinu božanstva kao i njegove načine ispoljavanja. koju otkriva Krišna. Prema indijskoj tradiciji. 3) puteve koje treba slediti da bi se postiglo konačno oslobođenje. svetovi bi prestali da postoje i ja bih postao uzrok opšte pometnje i nestajanja svih stvorenja« (III. »ta vrhunska misterija«. E. prev. koju Krišna bez sumnje zastupa. Upravo iz tog razloga Krišna se i • Ovo je svakako uticalo na sveukupnu zapadnu interpretaciju indijske duhovnosti. Ukoliko bih prestao da delam. ne odričem se akcije« (III. ne može nam ništa reći o njegovom »poreklu«. on ju je otkrio Manuu. gledano sa istorijskog stanovišta. čitav svet sledi« (III. i sam Krišna ističe primer i soteriološku vrednost božanskog modela: »ono što Vrhovni vladar čini. a da se pri tom ne oseti sputanim karmom. 21). ukoliko imamo pravo da rekonstruišemo istoriju indijskih doktrina i tehnika. »Pojavljivanje« ili »iščezavanje« jednog soteriološkog obrasca na planu istorije. . (To je doktrina akvatara. u očima bića uslovljenih Vremenom i Istorijom. sve što on otkriva o svom sopstvenom biću i o svom »ponašanju« u Kosmosu i Istoriji treba da posluži kao uzor koji će slediti Arđuna: ovaj treba da nađe smisao svoje egzistencije i ujedno postigne izbavljenje shvativši šta je Krišna i šta on čini. treba da oponaša Krišnu: a to pre svega znači da nastavi da dela. Uostalom. Krišna se pojavljuje lično (IV. pa ipak. ono što on postavlja kao pravilo. Svaki put kada sveopšti poredak (dharma) dolazi u pitanje. 9 Moglo bi se reći da se suština doktrine. I odmah zatim otkriva duboko značenje svog delanja: »Kada ne bih bio u neprestanoj akciji. 7). 1). str. ne treba da zaboravimo da s indijskog stanovišta istorijski kontekst jednog »otkrovenja« ima ograničen domet. ona se takvom pokazuje samo u našim očima. 2) modalitete postojanja. njihove razvojne tokove i sukcesivne modifikacije. 3). . »Na isti način n j u su saznali kraljevi-rišiji. 2). odnosno na način prilagođen datom »istorijskom trenutku« i otkriva tu vanvremensku mudrost. da ne bi svojom pasivnošću doprineo »sveopštoj pometnji«. 161 i dalje. svi ljudi podražavaju.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 191 da ubija prijatelje i rođake. 23—24. Ali da bi mogao da deluje »na Krišnin način«. već samo otkrivaju trenutno prihvaćene obrasce vanvremenske poruke. I dodaje. »istorijski momenti« — koji su istovremeno i momenti kosmičkog razvoja — ne stvaraju doktrinu. Eliade. Senart). .) Drugim recima. ako se Bhagavad-gita. sadrži u ovom sažetom obrascu: Shvati-Me i Podražavaj-Me. nije nikakva novina. n j u je već učio Vivasvat. kšatra (kshatra). Ali Krišna dodaje i to da »antička joga« (IV. svi ljudi bi pošli mojim primerom. Arđuna. prema tome. a Manu ju je preneo Ikšvakuu (IV. 23). Le Yoga. prikazuje kao »nova« duhovna sinteza. U svojim glavnim linijama Krišnino otkrovenje se odnosi na: 1) strukturu Univerzuma. Krišna Arđuni otkriva kako može da izvrši svoju dužnost. Up. jer.

8) — čovek mora da izvrši propisane činove. itd. prema tome. On neprekidno stvara svet iz svoje prakriti ali ta neumorna aktivnost ne sputava ga: on je samo posmatrač svog sopstvenog stvaranja (IX. 4—6. 23 i dalje). već one u meni« (VII. Te specifične aktivnosti uslovljene su gunama (XII. Krišna u više navrata ponavlja da gune proizlaze iz njega.192 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA pojavljuje: spoznajući Boga. XIII. ma kakve prirode on bio. Krišna. 4—5. dakle. nije dovoljno odreći se akcije: neaktivnost sama ne vodi savršenstvu« jer »svako je osuđen na akciju« (III. svaka nesvesna aktivnost. 10 i dalje). Čak i ako se odrekne čina. odnosno »dužnosti«. Prađapati je ustanovio žrtvu da bi Kosmos mogao da se manifestuje i da bi ljudski rod mogao da živi i da se razmnožava (II. Bolje je. ali da ga ne sputavaju: »nisam ja u njima. Ali Krišna otkriva da usavršavanju božanskog dela može doprineti i čovek. makar i nesavršeno. 9). 12). odnosno u transpersonalnu dinamiku koja doprinosi održanju kosmičkog poretka. pa. Pouka koja se iz toga može izvući jeste sledeća: i pored toga što prihvata »istorijsku situaciju« stvorenu gunama (a n j u mora da prihvati jer i same gune proizlaze iz Krišne) i deluje onako kako data »situacija« zahteva. nastavlja da ga vezuje za svet i da ga uključuje u karmički ciklus. »Odreći se plodova svojih činova« U tom smislu. Krišna n a j p r e otkriva da se u n j e m u nalaze i Biće i Nebiće i da svaka Tvorevina — od bogova pa sve do minerala — potiče od njega (VII. nego izvršiti. čiji je cilj žrtva. To. 8—10). u odricanju od plodova svojih činova. ne sputavaju (III. već svakim svojim činom. jer mu te činove propisuje situacija u kojoj se nalazi. može se reći da Bhagavad-gita nastoji da »spase« sveukupnu ljudsku aktivnost i da »opravda« svako profano delanje: jer samim tim što ne uživa u njihovim »plodovima« čovek transformiše svoje činove u žrtve. i to ne samo žrtvama u pravom smislu reči (onima koje sačinjavaju verski kult). naime. čovek će naučiti da isto tako postupa: »Da bi se čovek oslobodio čina. izvršiti sopstvenu dužnost (svadharma). ni da pridaje apsolutnu vrednost sopstvenom položaju. 35). 4—5). ističe da samo činovi. u pravom smislu reči. 8 i dalje. čovek istovremeno spoznaje i uzor koji treba da sledi. vrednovanje aktivnosti (karmana) čini glavnu pouku Krišninog otkrovenja: po uzoru na Boga koji stvara i održava svet ne učestvujući u njemu. dužnost koja nekom drugom pripada« (paradharma: III. 194. izazvana gunama (IH» 5). naizgled paradoksalno. Osuđen na to da bude aktivan — jer »je aktivnost iznad neaktivnosti« (III. čovek ne treba da vrednuje svoje činove. Kada razne askete i jogini »prinose na žrtvenik« svo- . čak i savršeno.). IX.

Ako se strogo pridržava tog pravila. oni se od njih odvajaju. čiji je cilj bio da se izmire sve vokacije: asketska. mistička i ona posvećena svetovnoj aktivnosti. 46). Ali jogističkom meditacijom postiže se konačni cilj jedino onda kada je učenik koncentrisan na Boga: »On treba da upražnjava jogu duše nepomućene i oslobođene s t r a h a .. Krišna otkriva Arđuni da se »čovek od akcije« 10 može spasti. a da pri tom nastavi da dela. neuznemiravan »željom za plodovima«. dostupne svim ljudima. ili mističkim kultom. . on ostaje veran jogi. Osim te joge. »svi znaju šta žrtva znači i njome brišu sopstvenu nečistotu« (IV. uvek zadovoljan. II i dalje). U tome je i glavni razlog njenog uspeha. pa čak i iznad nauke (đnjana). . i čineći to. bude bio primoran da i dalje živi društvenim životom. Mene 10 »Covek od akcije«. niti će on napustiti Mene. Bhagavad-gita ukratko izlaže i jogističku tehniku u pravom smislu te reči. Jer će ubuduće. da može izbeći posledicama učestvovanja u svetovnom životu. odnosno onaj koji ne može da se povuče iz društvenog života da bi postigao spasenje spoznajom. 20). niti će njega više potčinjavati karmičkom ciklusu. koja se sastojala u odricanju od »plodova sopstvenih aktivnosti«. 30). namenjenu kontemplativcima (VI. neprestano misleći o Meni i imajući Mene kao svoj vrhunski cilj« (VI. »Ravnodušan prema plodovima svog delanja. znači postići vladanje sobom i vedrinu koju je jedino joga kadra da podari. Delovati mirno. . lišen strasti i želja. on. pa čak i da čini »nemoralna« dela (poput Arđune koji mora u boju da ubija svoje protivnike). izvršene u Bhagavad-giti. askezom. Tu transmutaciju profane aktivnosti u ritual omogućila je joga. Krišna izričito kaže: »Joga je iznad askeze (tapas). iznad žrtve« (IV. kao da radi po nalogu nekog drugog i umesto nekog drugog. drugim rečima. oslobođen svih veza. brige i da vrši funkcije. intelekta usredsređena. Onaj koji se čvrsto sjedinio sa Mnom i koji Me obožava. odnosno: »da se mora odreći plodova svoje aktivnosti« [phalatrišnavairagja (phalat r$navairagya)~\.. koji se ne može meriti ni s jednim prethodnim u Indiji. Jedina stvar koju treba da ima u vidu jeste to da se mora odvojiti od svojih činova i njihovih rezultata. »Onoga koji Me vidi svuda i sve stvari vidi u Meni nikada neću napustiti. čak i onda kada.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 193 je psihofiziološke aktivnosti. (IV. pridaju im trans personalnu vrednost (IV.« Eto. koliko god bio aktivan. takvo tumačenje jogističke tehnike karakteristično je za grandiozni pokušaj sinteze. 25 i dalje). Velika originalnost Bhagavad-gite leži u insistiranju na »jogi akcije« koja se ostvaruje »odricanjem od plodova sopstvenih činova«. da ima porodicu. delati impersonalno. ne dela«. iz različitih razloga. njihovi činovi neće stvarati nove karmičke potencijale. zahvaljujući phalatrišnavairagji. 14). u stvari. svaki čovek moći da se nada izbavljenju. Kao što kaže Krišna: »Samo ako deluje nesputano.

problem sa kojim se Gita suočava je sledeći: kako rešiti paradoksalnu situaciju čoveka. treba se podsetiti rešenja koja predlažu sankhja. n a j adekvatni je za modernu Indiju. odnosno verovati da izvan toga sveta i temporalnosti ne postoji ništa drugo. 195. nalazi u vremenu i učestvuje u Istoriji. prema tome. 30—31. čak epifanija Krišne (-Višnua). istovremeno. pa. presudna uloga koju je Bhagavad-gita odigrala u razvoju teizma ne iscrpljuje sav njen značaj. ali ne dopustiti. To je. »Rđavo delo« je verovati da svet. s druge. joga i budizam. živeti u svetu i činiti deo njegovih struktura ne predstavlja »rđavo delo«. već uključenu u »ciklus istorije«. vreme i istorija raspolažu nezavisnom i vlastitom realnošću. takav jogin boravi u Meni ma kakav bio život koji on vodi« (VI. »Razdvajanje« i »spajanje u jedno« Da bi se procenio značaj Bhagavad-gite u religijskoj istoriji Indije. no u Bhagavad-giti ona je dobila svoj n a j koherentni j i izraz. 12 Napomenimo da je fatalnost transmigracija činila uzaludnim samoubistvo. Osim toga. u Bhagavad-giti rađa se i koncept milosti (božje) najavljujući svoj bogat razvoj u srednjovekovnoj višnuističkoj književnosti. trijumf jogističke prakse i uzdizanje mističkog kulta (bhakti) na nivo vrhunskog »puta«. Ali njihove karakteristične tendencije — pre svega metode koje se tiču odvajanja duha od psihomentalnog iskustva — potvrđene su već u vreme Upanišada. sigurno da je bilo najrazumljivije. Vrednost ovog jedinstvenog dela. Pošto je čitav Univerzum tvorevina. oslonca čitave indijske duhovnosti. pri tom. i. a. Jer. Rešenje koje ona nudi. zna da će biti »proklet« ako se potpuno prepusti temporalnosti i svojoj vlastitoj istoričnosti. mora po svaku cenu u svetu da pronađe put koji izlazi na jedan transistorijski i vanvremenski plan? Videli smo rešenje koje predlaže Krišna: izvršavati svoje svetovne dužnosti (svadharma). 11 . prevedeno terminima zapadnjačkih teoretičara. može se proceniti u odnosu na brojne kontekste. Ideja je svakako panindijska. No. Prema svim tim školama oslobođenje je zahtevalo kao uslov sine qua non odvajanje od sveta.194 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koji obitavam u svim bićima. 11 Otkrivanje »sveopšte patnje« i beskonačnog ciklusa reinkarnacija 1 2 orijentisali su traženje spasenja u tačno određenom pravcu: ono je obavezno impli»Klasična« etapa darsana sankhje i joge svakako je nekoliko vekova mlađa od redakcije Bhagavad-gite. s jedne strane. čak negiranje ljudskog života kao načina postojanja u Istoriji. što je takođe značajno. stvorenu dvostrukom činjenicom da se. da nas ometa želja za ubiranjem plodova tog delanja (phalatrišnavairagja). stavljajući akcenat na istoričnost čoveka. ovo smo mi podvukli).

18 i dalje.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 195 ciralo odbijanje da se prihvati uobičajeni tok života i društvene norme. principa Dobra i Zla. Povlačenje u usamljenost i askeza činili su njegove neophodne preliminarne korake. »oslobađanjem od stega«. 14 18 n* . kobnih i zločinačkih aktivnosti Vid. on to pitanje čak nije ni postavljao: ali. Dobro i Zlo činili su deo istog kosmičkog ritma. opozicija između Dobra i Zla bila je. postojanje Boga poricao. itd. Sve u svemu. društvenih. vršeći na ispravan način žrtvovanje. I Zaratustra je posmatrao svet kao »mešavinu« duhovnog i materijalnog. u stvari. religijskih — koji su obezbeđivali ritmičku alternaciju u životu i svetu. koji je kineska misao formulisala alternacijom dva principa: janga i jina (§ 130). § 104. stecišta patnje i tamnice krcate robovima. život i sam čovek bili proizvod niza dramatičnih. dobija svoj najpotpuniji izraz u »dualističkim« ontologijama i metodama razdvajanja sankhja-joge i budizma. »Špirit. Svet je kasnije iskvario Ahriman. Nasuprot tome. plodnost/jalovost. spasenje je pretpostavljalo jedan čin raskidanja: odvajanje od sveta.14 Za Zaratustru i mazdaizam Univerzum je bio delo Ahura Mazde. muško/žensko. nagoveštena u Upanišadama. i ljudskog. S druge strane. I za samog Budu. Pratimo interpretaciju Đ. principa Dobra i Zla. razdvajao njegovu nebesku suštinu (menok) od materijalnog ispoljavanja (gete). Eliade. život/smrt. itd. Religijsko obezvređivanje sveta išlo je uporedo sa uzdizanjem duha. 13 Drugim recima. Devalorizacija Kosmosa i života. prvobitno je bila samo jedna među brojnim formulama koje su izražavale antitetičke i komplementarne aspekte realnosti: dan/noć. zdravlje/bolest. str. Njolija. Vernik je. te. prema tome. Progresivno jačanje dualizma Duh—Materija podseća na razvoj religijskog dualizma čiji je k r a j n j i ishod izražen iranskim obrascem dva suprotstavljena principa. mada je atman kao autonomnu nesvodljivu monadu odbacivao. str. Proces krutog razdvajanja koji karakteriše te etape indijske religijske misli može se porediti sa istim takvim razvojem iranskog dualizma počev od Zaratustre pa do manihejstva. manihejstvo i brojne gnostičke sekte smatrale su svet tvorevinom demonskih sila. Religijsko obezvređivanje sveta bilo je olakšano iščeznućem Boga stvoritelja. La Nostalgie des origines. Za njih su svet. § 136). ono što se izdvojilo kao posebno u dva antagonistička principa. oslobođenje se moglo postići jednim naporom »duhovne« prirode. A što se tiče Bude. Eliade. odnosno Sopstva (atman. (up. Ukratko. tip. Light and Seed«. Za sankhja-jogu Univerzum je nastao zahvaljujući »teleološkom instinktu« prvobitne materije (prakriti). puruša). jedan od brojnih primera dijada i polariteta — kosmičkih. Up. u toku dugog perioda svog postojanja. 332 i dalje. »skidanjem koprene s očiju«. je u svakom slučaju. spasenje gnosom poređeno je s »buđenjem«. Kao što smo već u nekoliko navrata primetili.

pa čak i čovekove istorijske egzistencije. shvaćene kao alternacija suprotnih ali komplementarnih principa. seksualnost. tako karakteristična za indijsku misao. postalo je posle Upanišada jedno čudotvorno soteriološko rešenje. Drugim rečima. krajem svakog cikličnog perioda. kao što su rat. aktivan na svim nivoima. Međutim. Izvršena u uslovima koje je pružao jedan personalizovani bog. kao što je do otkrovenja u Giti došlo u vreme najvećih užasa jednog istrebljivačkog rata. izdaja ili ubistvo. ta totalizacija dala je religijsku vrednost čak i manifestacijama »zla« i »nesreće«. što znači i asketske prakse koje su podrazumevale napuštanje zajednice i društvenih obaveza. Prema tome. Jer odricanje od života. pa čak i periodičnim sveopštim razaranjima Univerzuma. To je ono što Boga iz Bhagavad-gite približava Jehovi. odnosno svetlost od tame koja je ovu držala u ropstvu. § 121). našla je u Bhagavad-giti jedan od svojih najubedljivijih izraza. Težnja ka totalizaciji realnog. Stvoritelju sveta i Vladaru istorije. S druge strane. već on svojim prisustvom osvećuje čitavu prirodu. Opštim kosmičkim i istorijskim katastrofama. Oslobođenje je trebalo da bude rezultat dugotrajnih i teških napora da se duh odvoji od materije. počev od njegovih materijalnih kosmičkih struktura pa do ljudske svesti. pošto je svet delo jednog personalizovanog i svemoćnog Boga. najznačajnije posledice u religijskoj istoriji Indije imala je ponovna sakralizacija života i ljudske egzistencije. individualne egzistencije i Istorije dobijaju religijsko značenje. 15 . dakle. uslovljene društveno-političkim strukturama i istorijom. Uostalom. koje su nastojale da oslobode duh nizom sve radikalnijih »separacija«. zanimljivo je primetiti da. U prvim vekovima naše ere tantrizam će pokušati da učini nešto slično. 15 No ipak. Sigurno je da su razne indijske metode i tehnike. uništava Univerzum. Kao što smo upravo imali prilike da vidimo. Ali najvažnije od svega je to što je ona izvršila ponovnu sakralizaciju Kosmosa i života uopšte. već nastavlja da bude u njemu. i »negativni aspekti« kosmičkog života. Bog stvara sve i upravlja svim stvarima. upravlja Višnu (-Krišna). I što je još važnije: jednog boga koji nije napustio svet kada ga je stvorio. one su. teofanije. Bhagavad-gita je uspela da u jednu smelu sintezu uključi sve indijske religijske orijentacije. tako su i propovedi jevrejskih proroka nastale u vreme najvećih »istorijskih strahota« kada je njihovom narodu pretilo neizbežno istrebljenje. t a j isti Višnu periodično. imale svoje pristalice još dugo vremena posle pojave Bhagavad-gite. Sa izvesnog stanovišta moglo bi se reći da Bhagavad-gita krije arhajsku koncepciju sveukupne realnosti. Višnu (-Krišna) nije samo Tvorac i Vladar sveta. Ćovek nije više talac Kosmosa-tamnice koji je nastao sam od sebe. nastojeći da neke organske funkcije (uzimanje hrane. onakvom kakvim su ga shvatali proroci (up. pre svega od egzistencije.196 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i ta čudovišna i besmislena kreacija bila je osuđena na propast.

Bila je to privilegija kulta. kreativnom i destruktivnom. inkarniranom i transcendentnom. dok se poruka Bhagavad-gite obraćala svim kategorijama ljudi i podsticala sve religijske vokacije.HINDUISTIČKA SINTEZA: MAHABHARATA I BHAGAVAD-GITA 97 itd. t a j tip sakralizacije tela i života mogao se ostvariti jednom k r a j n j e složenom i teškom jogističkom tehnikom.) preobrazi u sakralne. Međutim. posvećenog jednom Bogu. . Stoga je ostao rezervisan samo za elitu. istovremeno ličnom i bezličnom.

up. ići Jehova i vaša zaštitnica biće bog Izrailja« (52—12). Novi Egzodus neće se obaviti u žurbi: »Nećete izlaziti u žurbi. ovoga puta reč je o trijumfalnom povratku: »Obeležiću put u pustinji. Is. 4 0 : 9 . . . svi prognani na svetu. Knjige Isaije predstavljaju posebno delo. Oslobođenje prognanika objašnjeno je kao novi Egzodus. Namesto t r n j a izrašće čempresi.). dakle.« Reč je o najradikalnijoj potvrdi jednog sistematskog monoteizma. jer ja sam bog nad bogovima« (45 : 22. delo su Jehove. poznato pod nazivom Deuteroisaija (»Drugi Isaija«). Veliki kralj Kir. Počeci eshatologije Poglavlja od 40. isto kao i Izgnanstvo i Oslobođenje. Ali. I drugi narodi biće uključeni u spasenje koje se priprema. Oni koji su mogli da veruju u nadmoć vavilonskih bogova ubrzo će biti pokolebani. . Izrael će uvek imati privilegovan položaj nacije koja dominira. »Nisi li ti onaj koji je rasporio Rahaba i proburazio zmaja? Nisi li ti onaj koji je isušio more. oruđe Jehove (41 :42). jer se negira čak i postojanje drugih bogova. Stvaranje i istorija. Uz sve to. priprema uništenje Vavilona. »Planine i brda klicaće pred vama od r a d o s t i .XXV POGLAVLJE ISKUŠENJA JUDAIZMA: OD APOKALIPSE DO VELIČANJA TORE 196. Pred vama će. Samo je Jehova bog: »Ja sam prvi i poslednji. nestanak Judinog carstva i Izgnanstvo. nećete bežati. pre svega svojim optimizmom. po svoj prilici pogubljen posle jednog suđenja (up. bili su. 11. up. da bi u dubini mora načinio put kojim će iskupljeni proći?« (51 : 9—10). a zatim i smelim tumačenjem onovremene istorije. itd. Propast Jerusalima. do 55. nema drugih bogova osim mene« (44: 6. takođe 45 : 18—22). putanje kroz bespuća« (43 : 19). 56 : 1—7 o preobraćenicima Jehove). vode velikog ponora. 44 : 12—20. umesto kopriva nići će mirta« (55:12—13. »Okrenite se meni da biste bili spaseni. božje kazne koje su najavljivali veliki proroci. kome nema slična. Tekst je napisao u poslednjim godinama vavilonskog Izgnanstva nepoznati autor. »Ja sam bog kome nema ravna. 54:11—14). Njegova poruka se veoma razlikuje od drugih proročanstava. 52 : 13—53 : 12). u stvari. u stvari. jer su ti bogovi nepokretni i nemoćni idoli (40 : 19 ss.

51 : 6. str. 2) iskupljenje Izraela. itd. tvoj Spasitelj« (54 : 8). Oze. veselje i sreća će ih pratiti. »Jehova je učinio da se na njega svale gresi sviju nas [ . savršenog i srećnog doba. . Četiri poeme. veli Jehova. 1 Ovaj eshatološki scenario prihvatiće i razvijati potonji proroci (§ 197). nego k r a j nemoralnog vladanja Izraela i njegovu regeneraciju putem iskrenog vraćanja Bogu. ] 1 Up. a žalost i bol nestati« (51 : 11). ali nijedan neće uspeti da dostigne vizionarsku snagu i duhovnu dubinu Drugog Isaije. . 53 : 12). Ispaštanje koje nam vraća mir je njegovo ispaštanje i blagodareći njegovim ranama mi smo ozdravili« (53 : 5). . 328 i dalje.) ili Izrailja (41 : 14—16). Fohrer. 5) okretanje drugih naroda Jehovi i odbacivanje njihovih bogova (51 :4—5). . Jehova je obnavljao savez. Njene patn j e su uzete kao ispaštanje grehova celog naroda. . 50 : 49. Ovoga puta savez će biti večit (55—3) i iskupljenje neopozivo (45 : 17. Brojni odeljci navodili su na ovo mišljenje. prelaz preko pustinje (55 : 12—13). na originalan i dramatičan način izražavaju stradanja jevrejskog naroda. ] Razdirali su ga naši gresi. Drugi proroci nisu propovedali k r a j jednog tragičnog i pojavu drugog. Iskušenje progonstva je žrtva. itd. 4) preobražaj zemlje obnovama (44 : 26) i umnožavanjem zajednice (44: 1—5) pa čak i promenama edenskog tipa (51 : 37). 3) povratak Jehove na Sion (40 : 9 —11). Jer.ISKUŠENJA JUDAIZMA 199 Sada. . 8). History of Israelite Religion. nametnutih voljom Božjom: 1) Jehovino rušenje Vavilona (43 : 14—15. tištali su ga naši zločini. Novi zavet i hrišćanska egzegeza videli su u »Slugi Jehove« anticipaciju Mesije. Vrlo je verovatno da naziv »Sluga Jehove« (ebhed yahveh) personifikuje elitu judejskih izgnanika. Drugi Isaija prikazuje početak nove epohe kao dramu u kojoj će se odigrati niz neobičnih događaja. on najavljuje početak nove ere. 49 : 1—6. U ranijoj literaturi nema sličnog entuzijazma. U stvari. Prognani koje je oslobodio Jehova vratiće se u Sion »kličući od radosti. Između dveju epoha — one koja je upravo okončana i nove koja je nastajala — postoji značajna razlika. »Naše patnje on je podnosio i naše bolove on je t r p e o [ . Jer. odnosno oslobođenje prognanih (49 : 25—26). Ali.) uz pomoć njegovog oruđa Kira (41 : 24. Jeremija i Jezekilj proklamuju svoju veru u spasenje Jerusalima. Nisam sklanjao svoje lice od uvreda i pljuvanja« (50 : 6). autor Deuteroisaije prvi je prorok koji razrađuje jednu eshatologiju. nazvane Pesme Sluge (42 : 1—4. »Sluga Jehove« je prihvatio sve muke: »Podmetnuo sam leđa onima koji su me udarali. Nasuprot njima. Večito blaženstvo nadviće se iznad njihovih glava. blagodareći kojoj su zaboravljeni gresi Izraela. dolazak u Jerusalim (40 : 9—11) i okupljanje svih onih koji su se bili razišli po svetu (41 : 8—9). Njihovo tumačenje dalo je povoda brojnim polemikama. zanosa i vizija izazvanih uverenjem o predstojećem spasenju. pošto je kazna izvršena.. »u večnoj ljubavi smilovao sam se na tebe. 52 : 13.

. godine. ubrzo potom radovi su obustavljeni. međutim. Međutim. kao nedovoljno pouzdan za persijski režim. hram je osvećen. Godine ~515. Agej i Zaharija ističu bitnu razliku između dva doba. Jehova će od svoga »Sluge« načiniti »svetlost naroda da bi moje spasenje doseglo do krajeva zemlje« (49 : 6). odlaganje opšteg preobražaja. i prvosveštenik Jošua. Prema Zahariju. ] i ne otvarajući usta [ . nova era je počela u trenutku kada je Zorovavelj postavio kamen temeljac (2 : 15—19). on je stradao« (53 : 6—8). Dobrovoljna žrtva. postavljalo se pitanje zašto eshaton pušta da ga čekaju. građenje je nastavljeno. Kriza koja je potresala Persijsko carstvo podstakla je novi talas eshatološkog zanosa. . uništenje njihovih vojski i ustoličenje Zorovavelja za mesijanskog kralja (2 : 20—23). . Proklamovanje opšteg spasenja kroz iskušenja »Sluge Jehove« najavljuje hrišćanstvo. postavio i problem obnove hrama. Ovi tekstovi se svrstavaju u vrhunske domete jevrejske religijske misli. već bio otišao. koji je prorokovao Drugi Isaija. koji je naimenovan za velikog namesnika. Ali posle »iskušenja njegove duše. godine. podržani od strane proroka Ageja i Zaharija. 197. postavljalo se pitanje kada će nastati eshatološko doba koje najavljuje Deuteroisaija. Za Ageja. . ] za naše grehe. ] i s moćnima on će podeliti pobede« (52 : 11—12). starog i novog. pošto je hram najzad bio posvećen. nakon jedne političke promene. ~538. ne može se potceniti značaj ovog eshatološkog proročanstva. Eshatološki proroci Agej i Zaharija Još od njihovog povratka. opijene novim proročanstvima. pad »careva naroda«. Novo svetilište nije više pripadalo dinastiji već narodu koji je na sebe preuzeo troškove gradnje.200 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kao jagnje privedeno na klanje [ . I kao što se to dešavalo bezbroj puta u istoriji. pred prognanike se.). Zorovavelj. Za one ponesene. štaviše. . bio je to početak novog niza razočaranja. modifikovalo je koncepciju spasenja i eshatološka nada se polako gasila. ali je Zorovavelj. Pošto je božanska kazna izvršena. itd. Jedan od odgovora koji se najlakše mogao prihvatiti objašnjavao je kašnjenje korupcijom zajednice. jer je primila na sebe grehe mnogih i zauzimala se za grešnike« (52 : 12). ubrajana je »među žrtve grešnika. uložili su sve svoje snage u obnovu svetilišta. Tek ~ 520. . prvo doba kas Slične ideje mogu se naći kod Zaharija (8 : 9—13.2 Ali. »Sluga«. I za dan dovršenja radova on je najavljivao zemljotres. Kamen temeljac postavljen je ~ 537. Malo kasnije procenićemo posledice ovog razočaranja na potonju istoriju Izraela. pored ostalih hitnih problema. . on će ugledati svetlost i biće ushićen [ .

a drugo njegova želja da spase (1 : 1—6. U Deuteroisaiji (Is. Bog će istrebiti Judine grešnike (5 : 1—4). oslobađanje Izraela.. obraćajući se svim narodima. 12. 56 : 1—2. upregnuti u ista kola. Jer. okupljanje izgnanika u Jerusalimu. Širenje eshatološkog iskupljenja na druge narode ima veoma značajne posledice za dalji razvoj religije Izraela. rajski preobražaj zemlje. jer »dan njegova prispeća« (3 : 2) može nastupiti bilo kada.« I pored toga što je spasenje bilo obećavano svima. 4: 2—3. Is. str. uspostavljanju nove ere prethodiće veliki istorijski potresi (propast Vavilona. religijskom i nacionalnom središtu Izraela (Is. ja ću tada narodima načiniti usta čistim da mogu svi prizivati ime Jehove i da mogu. Konačno će u Jerusalimu biti uspostavljeno mesijansko kraljevstvo i narodi će dolaziti »da traže Jehovu Savaota u Jerusalimu i da se mole Jehovi« (8 : 20—22. Međutim. 24 — 27).). 4:18—21). 51 : 4—6) Jehova.3 Iste teme u IV veku preuzimanju Deuterozaharija (9 : 11—17. pogl. 10 : 3—12) i prorok Joel. up. konačno. 340. 2 : 15). praćen njihovim uništenjem). 2 : 5—9. 4 Posle eshatološkog boja protiv naroda. 61 : 2). . njihove prestonice će razoriti. Zah. 12). napad nacija na Jerusalim. on zna da je krivica do grešnika. s Fohrer. jer »su vaše nepravde iskopale jaz između vas i vašega Boga« (59 : 2). 62 : 7). delo. preobraćanje naroda.ISKUŠENJA JUDAIZMA 201 rakteriše volja Jehove da uništi. uspostavljanje božanske vladavine ili mesijanskog kraljevstva i. Osnovno je da svako sebe pripremi.. a zatim će nastupiti »obilje dobroga« kojim će Jehova obasuti Jerusalim (1: 17. Slična proročanstva nalaze se u zapisu nazvanom Apokalipsa Izraela (Is. a oni koji budu preživeli učestvovaće zajedno s Jehovom u mesijanskom slavlju na Sionskoj gori (24 : 21—25. nav. služiti istog gospodara. Najpre će biti uništeni narodi. 2 : 2—4. »Toga dana čovek će upraviti pogled prema Tvorcu i potom će okrenuti oči prema Svetinji Izraela« (17:7).. 8 : 14—15). od interesa samo za istoričare. 25 : 6 i dalje. itd. odgovorni za tragediju Izraela (1 : 15). 3 : 17.6 Za Drugog Isaiju. U tim edenskim predstavama može se uočiti eshatološka modifikacija poruke »proroka-optimista« pre Izgnanstva. ipak se smatralo da će biti dostupno samo u Jerusalimu. § 12) u vezi s 8 Bog će kazniti sve neprijatelje Izraela.. mogu se naći i predviđanja arhaičnijeg tipa (up. nastaće rajsko doba blagostanja i mira (Joel. bilo u potpunosti bilo delimično.. Pored sličnih proročanstava. sadrži ove motive: uništenje naroda. 56 : 7.). kao i za kasnije proroke posle Izgnanstva. Ponekad se prorok usuđuje da podseti Jehovu kako on kasni sa obnovom Jerusalima (Is. Sveopšte spasenje još jasnije proglašava Sofonija (3 : 9): »Da. itd. • Prorok Malahija (V vek) odbija da precizira datum »dana Jehove-'. 8 : 20 i dalje). 4 Eshatološki scenario. grešnih prema Jehovi i Izraelu. oteraće iz zemlje nepravične (5 : 5—11) i okupiti prognanike (6 : 1—8. govori o svome »spasenju« koje će »doći kao svetlost«. 5 Posle Deuteroisaije smatralo se da početak eshatona neposredno predstoji (up.

43 :15. Agej (2 : 6) najavljuje da će Jehova »potresti nebo i zemlju. more i kopno«. Kasnije se govorilo o miropomazanju sveštenika. Fohrer. 7 ili kralj naimenovan od Boga koji će upravljati u njegovo ime. Eshatološka ličnost je. dok ih čuva dete« (11 : 6). nav. 24 : 23. 9 Problem je. dakle. itd. proroka i rodozačetnika. potomak loze Davidove. Isaija govori o »detetu«. 65 : 17). Ali stožer Univerzuma. dugovečnost. ® Up. Ali. Čak će i Jerusalim biti obnovljen (Zdh. . 350. nestanak boleština. 8 Vid. 8 Biti »miropomazan« od strane Jehove ukazivalo je na veću prisnost s Bogom. koji će sesti na Davidov presto i pravično vladati. pri tom. stvarni »Centar sveta«. biće Jerusalim. Ali takve grupe su predstavljale manjinu i zato mesijansko iščekivanje nije imalo neki značajniji uticaj. Mesija je smrtnik. obnovljenim svetom će vladati Jehova. Neki istoričari su zaključivali da je iščekivanje Mesije nastalo u krugovima koje je zahvatio eshatološki entuzijazam.. 51 : 6). S. panter leže pored jareta.. ponovno Stvaranje sadržaće u sebi izvesne rajske elemente: neizmerna bogatstva. tele i lavić zajedno pasu. 34 : 4. Mowinckel. Smatralo se da je ovaj kralj. uklanjanje svake nečisti. Jehova će stvoriti »nova nebesa i novu zemlju i niko se više neće sećati prošlosti« (Is. str. plodnost kojoj nema ravne. 44 : 6. 10 : 6—14). itd. Ali u Starom zavetu eshatološki »Mesija« nije natprirodno biće. »Tada će Jehova zavladati nad njima sa gore Siona« (Michee. o »sinu za božji presto« (9 : 1—6). Iščekivanje mesijanskog kralja Prema eshatološkim proročanstvima. međutim. obnovljenog na najsavršeniji način. 33 : 22. Strašni sud će biti praćen kosmičkim katastrofama koje će uništiti svet (Is. 198. delo. večni mir između ljudi i životinja. Zorobabela i sveštenika Jošuu (4 : 1—6). složeniji. He That Cometh. upoređivana s kraljem. 4 :7). Kao i u tolikim drugim eshatološkim scenarijima.. ostali verni davidovskoj monarhiji. str. U jednom drugom predskazanju on opisuje ulazak mesijanskog kralja u Jerusalim predstavljajući ga kako »pravedan i pobedonosan skromno jaše na magarcu« (9 : 9—10). Treba precizirati da se izraz: »Miropomazanik Jehove« u početku primenjivao na kralja. 62 : 2). Novo delo će biti neuništivo (66 : 22) i Jehova će biti »večita svetlost« (60 : 20). Ori7 Is. a koji su. 56 i dalje. potomak Davida. Iskupljenje je isključivo delo Jehove. obično nazivan »Miropomazani« (masiah). sišlo s neba da spase svet. o »jednom izdanku Jesejeve loze« (11 : 1) koji će pravedno vladati u rajskom svetu gde »vuk živi s jagnjetom. 2 : 5—9) i nosiće »jedan novi naziv koji budu izgovorile Jehovine usne« (Is.202 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Kosmosom u celini. Zaharija deli mesijansko dostojanstvo na svetovnu vlast i duhovnu moć. Zaharija 9:1—8.

Kao i Brahmane (up. 56 : 1—8. Ringgren. pripisivan Mojsiju. Zbornik obrednih propisa. već jedno novo doba. kalendar svetkovina. eshatološke nade nikada nisu konačno iščezle (up. str. Svetkovanje Sabata postalo je dokaz vernosti Savezu (Is. Svaka eshatologija prihvata. 352. Na k r a j u krajeva. . 17—26). Ali. sadržanih u Levitskom zakonu (pogl. »König und Messias«. kako bi se ostvarilo novo osvajanje zemlje koje je obećao Jehova. §§ 12 i dalje). Eshatološka proročanstva su. 30 i dalje. itd. skrivala izvesno neslaganje između poruke velikih proroka i optimističke iluzije u pogledu volje Boga da spase Izrael. 199. Fohrer. He That Cometh. ali kraljevska ideologija koju je ona razrađivala sadržala je i analogije sa ulogom kralja »spasitelja« u velikim istočnim monarhijama. Njegov cilj je da se sačuva čistota Izrailja. on propisuje žrtvovanje životinja. najzad se konsolidovala. 1 0 Upoređivana su eshatološka proročanstva s porukom velikih proroka pre Izgnanstva: prvi nisu očekivali neki koreniti preobražaj čoveka i novi kvalitet postojanja. 280 i dalje i svuda. Mowinckel. naročito religioznosti paleozemljoradnika (up. 11 Treba. Widengren. seksualne odnose i zabrane.ISKUŠENJA JUDAIZMA 203 ginalnost jevrejske misli je van sumnje. međutim. čovek će biti preobražen posredno i u neku ruku automatski uz pomoć Jehovinih čuda. a u isti mah o učvršćivanju svemoći Boga i njegova obećanja spasa. i stvaranje novog sveta. koja će obuhvatiti vraćanje čoveka njegovom prvobitnom jedinstvu. započeta pre izgnanstva i nastavljena u ropstvu. prema tome. radilo se o odricanju od nade u duhovno savršenstvo ostvarljivo ličnim naporima. ritualnog i legalističkog tipa. § 203). Napredovanje legalizma Tokom dva stoleća mira pod persijskim sizerenstvom. dakle. inter alia G. Svakako da je eshatološko iščekivanje posle izgnanstva poteklo iz jednog drukčijeg religijskog iskustva nego što je bilo iskustvo velikih proroka. Istina je da je odlaganje eshatona na k r a j u ojačalo suprotne orijentacije. detalje kulta uz insistiranje na čistoti i nečistoti obreda. legalistička reforma. Opstanak naroda će biti moguć samo u onoj meri 10 Up. ali zato nije bilo manje značajno.. »Zakon Svetlosti« ritualizuje životne funkcije i društvena ponašanja. produžava i revalorizuje ideju da je stvaranje najveće božansko delo i da je samo ono u stanju da obnovi i osvešta ljudsko postojanje. U Vavilonu je obrezivanje ponovo uzimano kao najvažniji znak pripadnosti narodu Jehove. str. Nazvan »Zakonom Svetosti«. podvući da je nada u kosmičku obnovu. str. 76). dobija svoj konačan oblik tokom izgnanstva. 58 : 13— 14). osnovna koncepcija arhajske religioznosti. Sakrales Königtum. 11 Up. pa.

Za njih. Nemoguće je tačno utvrditi da li se radilo o Petoknjizju ili. Kult se koncentriše manje na slavljenje Boga. samo o nekom odeljku tog dela. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. Pored pisanog Zakona. Ben Širinu pohvalu tumača. »Le judaïsme depuis la captivité de Babylone«. No ipak je Jezdrina reforma vodila etničkoj segregaciji i konsolidaciji legalizma koji će ubuduće dominirati religijom Izraela. »Institucija p o k a j a n j a tako je dobro organizovana da gotovo ne ostavlja mesta nadi u jedan nov i bolji poredak. malo-pomalo rodila se nova ideja. religija Izraela »službeno« raspolaže Svetim knjigama. Prema predan ju (Nehemija. a više na veličanje »svetosti« Izraela. godine guverner Judeje i dobija odobrenje da podigne zidove Jerusalima. 8). Manje je poznata povest o jednom drugom verskom starešini Jezdri koji je nastavio 13 — po svoj prilici u prvim godinama V veka — Nehemijinu misiju. 12 Sveštenstvo je smatrano jedinim autoritetom sposobnim da nadgleda primenu Zakona. Svakako da nije bila reč o jednoj rasnoj meri. Veoma rano Zakon (tora) je pomešan s knjigama Petoknjizja. Javno pokajanje dobija veliki značaj što potvrđuje uvođenje Velikog oproštaja (yom kippurim). Jezdra je organizovao skupove »ljudi i žena zrelih godina« na kojima im je čitao »knjigu Mojsijevih Zakona«. str. Ovaj A. prema Mortonu Smitu (koji je prihvatio Kelermanove zaključke). On je takođe sproveo i verske reforme (između ostalog zahtevao je isključenje sveštenika oženjenih neizraelskim ženama). Opasnost je bila religijskog reda jer su mešoviti brakovi ugrožavali jedinstvo jehovizma. Ali. str. up.) Ali.204 u kojoj se. 143. Preobražaj života nacije nije se više očekivao. Tumač je postao pravi uzor religijskog ponašanja. (Videti dalje. postaje ~430. kao kod velikih proroka. 208. Izrael raspolaže svim ustanovama potrebnim za njegovo spasenje i opstanak kroz vekove«. 12 13 . neprestano ugrožavane gresima. Jevrejin koji je živeo na dvoru kralja Artakserksa I. 120 i dalje Vid. Caquot. pak. str. On je takođe pridavao veliku važnost »ritualnoj čistoti« Izrailja i propisivao je raskidanje mešovitih brakova. isto. Hijerokratija koja je dominirala u verskom životu za vreme persijskog perioda izgradila je svoju strukturu još u izgnanstvu. što će reći na veličanje ritualne čistote. sačuva njegov etnički i duhovni identitet. Nehemija će nastaviti reformu koju je započeo Jezdra. Ali. str. posle ovog svečanog čitanja. U propovedima sveštenstva nema ni traga o eshatologiji ili mesijanizmu. Mojsije je morao od Boga primiti i dopunska objašnjenja koja su od tada predavana usmeno. od unutrašnjeg duhovnog preobražaja. Nehemija. analiza dela koju je preduzeo Nehemija. usred jednog stranog i nečistog sveta. nego od efikasne organizacije društva pod apsolutnim autoritetom Zakona (tdrdh). 126 i dalje. Usmeno prenošenje predanja zamenjeno je proučavanjem i tumačenjem pisanih tekstova. ideja o usmenoj Tori. Jezdra je smatran prvim »tumačem« ili »doktorom Zakona«.

I. tekstovi. puna razrada i prepravki. 65 i dalje. Slična egzegeza opravdavala je valjanost mahajanskih doktrina i tantrističkih tehnika. Palestinian parties and politics that shaped the Old Testament. Za Jevreje se nacionalna politika nije razlikovala od religijske aktivnosti: ritualna čisto ta. Prva je produžavala nade eshatoloških proroka da će dočekati dan kada će »narodi« obožavati Jehovu. 90 i dalje.) širili su se svuda. Tokom prvog milenijuma. bila je bremenita verskim značenjima. naročito u periodu posle proroka. mnogo stariji. str. V. pa čak i za vreme persijskog sizerenstva. 14 . 10 Up. Martin Hengel. str. istorija. naročito posle Aleksandrovih pobeda. istovremeno su mogli da predstave važne trenutke u istoriji spasenja. dakle. U tom periodu sastavljeni su Knjiga kronika. 59 i dalje. izdavana u stolećima koja su usledila posle Jezdrine reforme.ISKUŠENJA JUDAIZMA 205 zbornik egzegeze sačinjavao je Misnu (Misna — »ponavljanje«). uticaj helenističke kulture je poprimao značajne razmere. t j . apokaliptičkih i gnostičkih »otkrovenja«. nacionalisti su proklamovali ekskluzivni karakter otkrovenja i usredsredili su svoje napore na odbranu etničkog integriteta Izraela. nego i u Palestini. U tom istom periodu došao je do izražaja antagonizam između dveju suprotnih religijskih tendencija koje bi se mogle nazvati »univerzalističkom« i »nacionalističkom«. 15 Podsetimo da su Knjigu o Jovu mnogi istoričari datovali u vreme posle izgnanstva. Za našu svrhu bilo bi nekorisno navoditi mnogobrojna dela. priznajući ga kao jedinog Boga. u osnovi. itd. izvestan broj Psalama i proročkih knjiga 1 5 i prerađeni brojni. Bio je to. U stvari. sukob je bio složeniji i iznijansiraniji. gimnazije. Judaism and Hellenism. jedan oblik ozakonjenja onoga što bi se moglo označiti kao »ezoterizam«. 17 E. inicijacijsko prenošenje tajnih doktrina. Der Goth der Makkabaer. 228 i dalje. Međutim. istorijski događaji. Nasuprot njima. koji su oblikovali i menjali političku sudbinu Izraela. 58 i dalje. ne samo u dijaspori. Hellenistic Civilization and Jews. 200. Morton Smith. Tcherikover. str. kultura i grčke ustanove (škole. odbrana Izraela. 14 S vremenom delo »doktora« steklo je skoro isto toliki ugled koliki je imala i Tora (up. kojom su posle Aleksandrove smrti (~323) vladali Seleukidi (egipatski vladari). Već od početka kasnog bronzanog doba Grci su neprekidno održavali veze s Palestinom. str. Drugim recima. a teto tako i henmetičkih. Personifikacija božanske Mudrosti Najvažniji događaj koji je uz to imao i znatne posledice u istoriji judaizma bilo je suočenje s helenizmom. § 201). Bickermann. 17 Baš kao i za Rimljane. 18 njihov priliv se stalno povećavao. Jezik.

sofija. . Međutim. koje je analizirao Hengel. Mudrost je »izmislila znan j e i inteligenciju«. koristeći se n j o m e »kraljevi vladaju [ . Donera (Donner). str. Međutim. javila se relativno kasno.) veličaju božansko poreklo Mudrosti i n a b r a j a j u njene kvalitete. Up. pre svega sredine verskih konzervativaca i seoskog stanovništva. pre pojave Zemlje. II. . starešine upravljaju i veliki sude na celoj zemlji« (8 : 12 i dalje). Olbrajta (W. Ali. treba istaći da je moć Zeitgeista bila tolika da se na tragove helenističkih koncepcija nailazi čak i u tekstovima redigovanim s namerom da bi se one kritikovale ili odbacile.). u raznim političkim. Die Religion des Judentums im späthellenistischen Zeitalter (3. ja sam se r o d i l a . ostavile su traga u brojnim delima sačinjenim u Jerusalimu ili u dijaspori. Personifikovanje Mudrosti (hokmä) u b r a j a se u najoriginalnija religijska ostvarenja tog perioda. ali Mudrost nije nikakva saputnica Boga. A. koja je ugrožavala nacionalni identitet. Devet prvih poglavlja Poslovica (knjiga napisana verovatno sredinom III veka pre Hr. 18 Drugi naučnici su. K. str. I. 298 (stari19 izvori i bibliografija). odbacivale su druge socijalne sredine. str. ona izlazi iz njegovih usta. . na samom početku. kao posrednika u Otkrovenju. 99. Ovu »liberalnu« i kosmopolitsku politiku. Hengel. 129. 319. 154. naročito u helenističkoj eposi. u Palestini. 20 Neke škole mudrosti unapredile su hokmu na stepen vrhunskog autoriteta. 80 W. A. Bossuet—H. I. Stvorena sam od kada svet postoji. delile jevrejski narod. Zategnuti odnosi među dvema suprotnim tendencijama dovešće do pobune Makabejaca (§ 202). i II str. nap. ] . Gressmann. kao božanski i personifikovani entitet. izd. Aristokrati ja i neki građanski krugovi nastojali su da uvedu neke ideje i institucije koje je isticao helenistički Aufklärung. posebno »Mudrost Ahikara« Elefantinskog. studije V. nav. str. 98. . Judaism and Hellenism. « (8 : 22—24). na n j u se najčešće nailazi u hermetičkim spisima. I. Kada bezdana još nije bilo. isticali semitske paralele koje su prethodile grčkim uticajima. Albright). Neki autori su u ovom shvatanju videli uticaj grčke filozofije. verskim i kulturnim orijentacijama. str. Buse i Gresman (Bousset i Gressmann) su s punim pravom podvukli važnost »bića posrednika« između čoveka i Boga u jevrejskom religijskom shvatanju. delo. Storija (Story) i H. Sve veći uticaj helenizma osećao se. »Jehova me je stvorio kada je odlučio da započne sa Stvaranjem. Judaism and Hellenism. kao što ćemo malo 18 Hengel. I. 342 i dalje. pre svih drugih svojih dela. . n j u Gospod rađa. pak. up. 154 i dalje. C.206 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bila je u skladu s političkom autonomijom. kod Plutarha i neoplatonista. 19 Prethodnice hokme takođe su tražene u kultu Boginje-Majke (Iziđe ili Astarte). još od Aleksandrovog osvajanja (~332) pa sve do pretvaranja Palestine u rimsku provinciju (~69). Razne ideološke i religijske orijentacije koje su.

na mestti pravednika. i nada u oproštaj podjednako su uzaludni. nemoguće je »do kraja shvatiti ono što Bog čini« (3 : 11). »kako pravednik strada zbog svoje pravičnosti. . Počev od Voltera. Jer. jer nema ni dela. rezervisan gotovo kao filozof. 21 . Sve što smisliš da uradiš. nalazi svoje opravdanje u otkriću nepostojanosti i grešnosti čovekove egzistencije. Kohelet može da se odnosi na »učitelja skupa« ili na »govornika«. 9 : 2 ) . postaju nerazumljivi i značenje Stvaranja i smisao života: »Ne može se otkriti šta se dešava pod suncem i ko bi objasnio zašto se čovek muči tragajući za nečim što nikada ne može dostići« (8 : 17). 3 : 19). jer to je njegovo« (5 : 17). jer to je tvoje . »sve je taština i gonjenje vetra!«. Suprotno teologiji koju zastupaju knjige mudrosti. on se neprestano vraća toj temi: »ima pravednika koje stiže ono što zaslužuju grešnici« (8 : 14. 129. ni mudrosti u šeolu u koji ideš« (8 : 7—10). up. Jedina »sreća koja pripada čoveku« hedonističke je prirode. a ni milosrđe. a bezbožnik živi u svom bezbožništvu« (7 : 15). Eklezijast. više se ne može govoriti o Božjoj »pravdi« (5 : 7. 2 : 15. Hengel. str. Eklezijast (ili Kohelet21). . nego »na mestu pravde je zločin. up. jedi svoj hleb u veselju i pij svoje vino u dobrom raspoloženju . Miran. Imajući sve to u vidu. ni nagrade. On više ne šalje ni izlive svoga gneva. Kohelet insistira na neobjašnjivosti Božjih dela. zločinac« (3 : 16). ni znanja. Refren koji je postao slavan. Naprotiv. »Hajde.ISKUŠENJA JUDAIZMA 207 dalje videti. I. međutim. Ovaj pesimistički racionalizam upoređivan je s nekim grčkim filozofskim školama. Bog se udaljio od ljudi. . Živi sa ženom koju voliš . . Judaism and Hellenism. . drugi takođe«. kako je sudbina ljudi »u Božjoj ruci« (9 : 1) čovek treba da koristi »dane koje mu Bog daje. Autor smatra »srećnijim mrtve no žive«. Od beznađa do nove teodiceje: Kohelet i Eklezijastika Uopšteno posmatrano. Ne samo da ista sudbina očekuje ludog i pametnog (2 : 15 i dalje). zajedno s Knjigom o Jovu. . različite i protivurečne interpretacije i revalorizacije Mudrosti odražavaju jednu duboku krizu koja je mogla radikalno izmeniti profil judaizma. 201.). I sama mudrost je taština (1 : 16—17. učini onako kako možeš. čoveka i životinju (»prvi umire. 9 : 11). a naročito »onoga ko još ne živi« (4 :2—3). Autor sudi po sopstvenom iskustvu: on je video i jedno i drugo. itd. štaviše. ne ustaje protiv Boga. Osećaj krivice. brojni istoričari i egZnačenje termina je nesigurno. predstavlja neku vrstu patetičnog svedočanstva o razočaranju izazvanom slomom doktrine o nagradi. njega više njihova sudbina ne zanima.

(39 : 1). naprotiv. Suprotno mišljenju koje su branili »kosmopoliti«. nav. 124.. . jer su oni najaktivnije pristalice kosmopolitizma i univerzalizma. istinski »pravednik« je mudrac koji prihvata božansko poreklo kosmičkog poretka i moralnog života. Taj poziv na uživanje u životu sasvim je opravdano poređen s egipatskom pesmom harfiste (§ 30) i sa savetom koji Siduri daje Gilgamešu (§ 23). Ben Sira odbacuje takvo »univerzalističko« tumačenje poistovećujući mudrost s pobožnošću i kultom. On napada bogate (13 : 3. tražeći skriveni smisao izreka. Sudeći po tome. Mudrost u isti mah proklamuje i svoju uzvišenost (»Ja potičem iz usta Svevišnjeg. No. posebno u poslovicama i nekim Psalmima.208 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA zegete isticali su uticaj stoicizma. bibliografske reference kod Hengela. poglavlju. dakle nije u pitanju ateizam. itd. Kohelet ne odbacuje ni kultne obrede ni pobožnost. Autor Koheleta je. Jer. predstavnici »Svetlosti«. Sira opisuje i veliča učitelja mudrosti kao vrhunskog tumača Zakona i naučnika koji se usredsredio na proučavanje Knjiga: »svu svoju dušu i misao on posvećuje studiranju Zakona Svevišnjeg. i iz pera jednog pisca (sOper). »sva mudrost leži u strahu od Gospoda. 22 Uticaji helenističke kulture na judaizam. predstavlja vrhunac u njegovoj knjizi. poznato pod nazivom Eklezijastika (ili Siracida). m a n j e patetično od Koheleta. 77. već jedno duhovno stanje između beznađa i rezignacije. . Grčki filozofi i pisci oštro su napadali tradicionalne mitologije i teologije. On istražuje mudrost starih i sve slobodno vreme koristi proučavajući proroke. Već na početku svoje knjige Ben Sira ustaje protiv svetovne ideologije helenizma: »Sva mudrost dolazi od Gospoda«. To mu dopušta da identifikuje Mudrost (koja je najpre postojala u Bogu) sa Torom. Ovde. posle izgnanstva. međutim. daleko od negiran j a Boga. str.. uveren u nepobitni značaj (verski. I. ali i politički) čistote Zakona. interesujući se za tajne parabola«. čiji je autor Ben Sira. izazvano spoznajom da je Bog ravnodušan. U knjigama mudrosti. sastavljeno po svoj prilici između —190—175. učitelja škole mudrosti. bez obzira na njihovu religiju. god. ipak bolje otkriva krizu koja muči Izrael. odnosno pohvala mudrosti. bili su jaki i dugotrajni (up. II. Epikura ili hedonista iz Kirene. ] da u Jerusalimu vladam«: 24 : 11). a svaka mudrost sadrži primenu Zakona« (19 : 20). opčinjenim helenističkim Aufklarungom. ono je namenjeno mladim Jevrejima. Tora »nije ništa drugo nego zakon koji je obznanio Mojsije« 22 Vid. Ben Sira je patriota. . » Up. Velika himna u 24. delo. Međutim. Staviše. str. uzvikuje on (1 : 1). Mudrost bi bila dostupna svim ljudima. 18 : 23). Jedno drugo delo. Hengel. § 202). on proklamuje njegovu realnost i njegovu svemoć 23 i neprestano ponavlja da treba koristiti njegove darove. njih u Koheletu nema.«) i silazak u Jerusalim (»Tako sam se smestila na Sionu [ .

Pa ipak. de viriš illustribus. On kritikuje mišljenje da je Bog ravnodušan prema ljudskoj sudbini. Bog je svakom narodu postavio vladaoca. koji je istinska Mudrost što prodire svuda. ne sme se potceniti« . I. Mojsija. poistovećenih s otpadnicima i »razularenim« helenofilima. Ben Sira se vraća na tradicionalne pozicije. (Hengel ga upoređuje s glorifikovanjem heroja u helenističkoj literaturi. str. 6. Mudrost je prikazana kao »moć koja ispunjava svet. 127. 162. a4 Drugim rečima. Ali autor gubi dah i »pohvala« postaje didaktična. po celoj zemlji.s0 24 U »pohvali praotaca« (44:1—49: 16) Ben Sira veliča velike ličnosti biblijske istorije: Henoha. str. M J. on u isti mah odbacuje i Koheleta i grčku filozofiju koja je bila u modi u kosmopolitskim sredinama Jerusalima. 22—25). Avrama. Ovu smelu obnovu tradicionalne teodiceje pratila je stroga kritika »protivnika mudrosti«. To je jedinstven tekst. koji prožima i daje oblik Kosmosu: »Univerzalni Zakon (logos). u ovom sukobu s helenizmom i njegovom Sofijom.ISKUŠENJA JUDAIZMA 209 (24:23). podseća da pobožni imaju drukčiju sudbinu od bogohulnih. Jer. Posle dugog »razmišljanja« on zaključuje: »sva dela Gospodnja su dobra« (39 : 33). nav. Schencke. str. Važnost hokme u formiranju jevrejske religije. 25 W. Hengel (I. a na kraju i monotona. Jakova. . 160) podseća na Logos stoičkih filozofa. itd. drukčije rečeno. prirodu i čovečanstvo (ne samo Jevreje)«. 88). Noja. I na k r a j u »samo će Gospod biti proglašen pravednikom« (18 :2). jer »dobri su od početka stvoreni za dobro. U valima mora. Mudrost je dar koji je Bog dao isključivo Izraelu. U prepirci s helenizmom i njegovom Sofijom »Mudrost se mogla primeniti na judaizam samo uz pomoć faktora koji je imao odlučujuću ulogu u toj borbi: (uz pomoć) Z a k o n a . delo. ja sam prošla kroz ponore. Die Chokma (Sophia) in der jüdischen Hypostasenspekulation. 42 : 15. a tako isto i nevaljalci za zlo« (39:25). . Drugim rečima. u čuvenoj 24. I. up. U oblasti teologije. uništi n e p r i j a t e l j a . str. Die altorientalische Weisheit in ihrer israelitischjüdischen Ausprägung. pobedi protivnika. Isaka. 136). kod svih naroda i nacija ja sam vladala« (24 : 5). ne postoji sličan u biblijskoj literaturi. navedeno prema Diogenu Laertiju. Fichtner. Sira moli za oslobođenje Izraela od »stranih naroda«: »razbudi svoj gnev. isto je što i Zevs« (Zenon. 29. Neka ugnjetači tvoga naroda budu osuđeni na propast« (36. 14 . izlij svoju srdžbu. »ali Izrael je deo Gospoda« (17 : 17). Posebno se trudi da opravda doktrinu o nagradi: veliča savršenstvo božanskog dela (39 : 16. 8). Hengel. glavi Mudrost podseća: »Samo sam ja obišla nebesa. 25 Ali Ben Sira je bio primoran da ograniči i na k r a j u krajeva zanemari univerzalističke dimenzije Mudrosti. . VII. .

Uz to. Od samog početka podržavala ga je jedna grupa zelota. str. Simon. Helenofili su tražili radikalnu reformu koja bi biblijski judaizam preobratila u religiju »modernog« tipa sličnu drugim onovremenim sinkretističkim tvorevinama. takva filozofska intepretacija nije dopirala do većine Izraelaca: oni su u Zevsu videli samo jednog od mnogih bogova koje su slavili Gentili. I. netrpeljivost i naročito za proganjanje Jevreja. Dekret je pod pretnjom smrti zabranjivao praznovanje Sabata i drugih praznika. 289. brojni grčki i rimski autori povezivali su Jehovu i Zevsa. U suštini. Ali su Makabejci nastavili borbu i za političko oslobođenje koje su uspeli da ostvare ~ 128. M. već da Bogu nađene ime koje je neznabošcima bilo nepoznato.29 Slično poređenje. I. I. Hengel. kraljevi su sada bili 27 Prema Bikermanu (Biokermarui) Antioha su na užasne represije naveli helenofilski ekstremisti u Jerusalimu. str. Posle Matatijeve smrti. 28 Bickermann. str. Jud. 320 i 253). a naročito za vreme kraljevstva. koristeći jedan neuspeli pokušaj pobune stranke Onijada. dao je znak za oružani ustanak. delo. iz porodice Hasmonejaca. Već od osvajanja Kanaana. Prve apokalipse: Danilo i Henoh I Sukob s helenizmom dostigao je vrhunac pod vladavinom Antioha IV Epifana (—175—164). Međutim. poistovećenog s feničanskim Baalom. Godine ~ 164. opčinjene grandioznom religijskom i filozofskom vizijom stoicizma. »pobožnih« [hasidi (hassidim)]. M. 87 Hram u Jerusalimu bio je pretvoren u sinkretističko svetilište Zevsa Olimpskog. 120 i dalje. 49. skrnavljenje za tradicionaliste. godine. obrezivanje i posedovanje biblijskih knjiga. njihovi protivnici su posavetovali Antioha da jednim kraljevskim dekretom ukine Toru. »Jupiter—Jahve«. i svuda. up. nav. nav. delo. 30 Sveštenik Matatija. 28 Pored toga. pljačke. vođenje rata je preuzeo jedan od njegovih sinova. §§ 113 i dalje). Godine 167. str. mogao je prihvatiti veliki deo helenofilske inteligencije. Ali. . 80 Up. up. Svuda po Palestini podizani su žrtvenici bogovima Gentila i stanovništvo je bilo primoravano da im prinosi žrtve. kako to kasnije priznaje istoričar Josif Flavije (Ant. Izraelci su upoznali iskušenja i opasnosti koje su im pretile od religijskog sinkretizma (up. 29 Up. Simon. str. Hengel. st. 92 i dalje. Tvorci ukaza o progonu bili su upravo Tobijanci. Smatralo se da će ova pobeda religijskog reda zadovoljiti haside.210 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 202. Juda Makabejac. 12. on nije hteo da Jehovu zameni Zevsom Olimpskim. Der Gott der Makkabder. 51. 261 i dalje. on je zauzeo hram i obnovio kult. Antioh je bio odgovoran za mnoga svetogrđa (u prvom redu politeistički karakter kulta zavedenog u Jerusalimu). Već duže vremena suprotnosti između dveju stranaka — Tobijada i Oni jada — pretile su da pređu u nasilje. Posle više stoleća. nasilje Antioha Epifana bilo je mnogo teže.

33 on snaži veru u proročanstva i time pomaže vernima da podnesu svakodnevna iskušenja. 14* . Svoj sadašnji oblik Danilova knjiga je dobila ~164. No nas u ovoj knjizi pre svega zanimaju religijska ostvarenja te epohe. Taj postupak (vaticinia ex eventu) karakterističan je za apokaliptičke spise. itd. I. Hengel. Sledstveno tome. Danilo i Henoh I predskazivali su da se svet približavao svome kraju. str. vojni uspeh Makabejaca imao je za posledicu začuđujuće jačanje političkog uticaja jevrejskog kraljevstva. I. Proročanstva Histapa i Sibile. str. 31 Makabejske progone i rat analizovali su Bickermann. delo. Danilo i najstariji deo knjige Henoha I.ISKU3ENJA JUDAIZMA 211 jevrejskog roda. Kao što se moglo i očekivati. nastali su u sredini »pobožnih« (hasida). Prvi apokaliptični spisi. Eddy. a posebno u grekofonskoj dijaspori. prepuni su šifrovanih poruka i integrisani u jednu specifičnu viziju univerzalne istorije. noge od gvožđa i pečene zemlje. 3 1 Njihova vladavina bila je stravična i ~63. takođe Hengel. godine. The King is dead. Veliki značaj pridavan p o k a j a n j u bio je direktna posledica apokaliptičnog shvatanja istorije. posle Pompejevog osvajanja. gvožđe. godine okončan je razaranjem drugog hrama kao i Jerusalima od strane Titovih legija. nav. istorijski događaji toga vremena su preobraženi. Danilova knjiga priča o jednom Nabukodonosorovom snu (~605—562). 213—256. egipatsko »Lončarevo proročanstvo«. str. Ali. Tako. S. up. str. stomak i bedra od bronze. 32 Ali sinkretističke tendencije razvijale su se i dalje u Samariji i Transjordaniji. Autor opisuje događaje svoga vremena ili zbivanja koja su im neposredno prethodila u obliku proročanstava datih nekoliko vekova ranije. 177 i dalje. birani iz porodice Hasmonejaca. »Pobožni« su sačinjavali jednu veoma zatvorenu sredinu: oni su insistirali na bespogovornom poštovanju Zakona i brzom pokajanju. Harizmatični lik Jude Makabejca podstakao je docnije i druge vojne pobune. 308. 175—234. Tcherikover. godine narod je s olakšanjem prihvatio rimsko sizerenstvo. koju je predvodio Bar Kohba od 132—135. Hellenistic Civilization and Jews. Tada se iznenada odvojio jedan kamen i udario u kip: »u istom trenutku sve se razbilo. Strah od istorije dostigao je dotad neviđene razmere. 33 S druge strane. ovoga puta protiv Rimljana. Kralj je video nekakav kip: glava mu je bila od zlata. te ćemo se stoga na njima najviše i zadržati. grudi i ruke su mu bili od srebra. V. bio je presudan za istoriju i religiju jevrejskog naroda. ustanak od 66—70. Up. pokušaj nasilne paganizacije izazvao je takav potres koji Jevreji iz Palestine nisu uspevali da zaborave: više nisu mogli da veruju u nevinost mnogobožaca i ubuduće će ih čitav jaz deliti od helenističke kulture. surovo je ugušio Hadrijan. K. S jedne strane. a pobunu. 33 Up. Vek koji je protekao između nasilja Antioha Epifana i pretvaranja Palestine u rimsku provinciju. pečena zemlja. »pobožni« se moraju pripremiti za Božji sud koji predstoji.

koja se nižu jedno za drugim. 35 Up. a zatim treće. feničanske. 35 Pa ipak Danilo i jevrejske apokalipse donose jedan element nepoznat drugim tradicijama: događaji koji čine univerzalnu istoriju ne odražavaju više večni ritam kosmičkog ciklusa i ne zavise od zvezda. Medejaca. 57—67. Četvrto. Danilo prepričava još jedan od svojih snova u kome je video četiri ogromne životinje kako izlaze iz mora. posebno str. njihovi prethodnici su dosta brojni. drugim recima konačni trijumf Izraela je neminovan. posle njega nastaće drugo. autor Danila je imao sasvim određen cilj: ohrabriti i osnažiti svoje suvernike. W. uočljiv je proces sve bržeg propadanja. . Sve u svemu. Baumgartner. slabije kraljevstvo. A. Ali. A. koje će vladati ćelom zemljom. Lacoque. str. istorija ide ubrzano ka svome kraju. »čvrsto kao gvožđe«. u stvari. Persijanaca i. Taj trijumf neće biti samo političkog reda. Aleksandrovog kraljevstva. str. Le Mythe de l'éternel retour. I. pomenimo: haldejske. i to kraljevstvo neće pripasti nijednom drugom narodu« (2:55). Ali je opstanak izraelskog naroda ipak najviše bio ugrožen u vreme četvrtog kraljevstva (tj. 27 i dalje. U nizu predstavljenih kraljevstava. srebro i zlato postadoše slični plevi na gumnu u leto: vetar ih raznese ne ostavljajući traga« (2 : 32—36). uprkos gresima njegovog naroda. Widenggren. 291 i dalje. Tačno je da se u mitološkim predstavama uočava orijentalno poreklo. ali će na k r a j u i samo biti uništeno. dramatično n a b r a j a n j e sudbina četiri kraljevstva izražava u isto vreme i jedinstvenu koncepciju univerzalne istorije. Eliade.26 Po tom unapred utvrđenom planu. Tada će »Nebeski bog osnovati jedno kraljevstvo koje nikada neće biti razoreno. »Danielforschung«. Životinje predstavljaju četiri kraljevstva kojima je suđeno da propadnu: posle toga. I. Danilo. 34 Up. Pored pomenutog. vladavina nad svim carstvima biće podarena »svetom narodu Svevišnjeg« (7 : 27). Hengel. iranske. str. 214—222. Le Livre de Daniel. bronzano. 49 i dalje. Izrael ima centralnu ulogu. oni se odvijaju po Božjem planu. Danilo tumači san: glava od zlata — to je sam Nabukodonosor. uništiće ostale.212 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA bronza. sreće se kod Hesioda i u Iranu. str. najzad. Što se tiče četiri životinje. Asiraca (tj. podsećajući na prelomne događaje prošlosti. Tema o četiri kraljevstva. Bentzen. spasom odvajkada određenim od strane Boga i upisanim u plan Istorije. 34 Takođe i »veliki eon« o kojem govori Henoh I (16 : 1) može se uporediti s doktrinom o »velikoj godini«. osobito na niz katastrofa koje su uništile vojne imperije. tvrdi da se bliži k r a j grešnog sveta i da je došlo vreme kada će Bog stvoriti večno kraljevstvo. The Ascension of the Apostle. međutim. 36 U toku svog ekstatičkog putovanja na nebo Henoh je video tablice na kojima je bila ispisana celokupna istorija (Henoh. str. 133 i dalje. za vreme Antioha Epifana). 8i : 1 i dalje). neohaldejskog). okončanje istorije poistovećuje se sa spasom Izraela. Daniel. simbolizovana metalima. O istom motivu up.

njihova tela će uskrsnuti«). knjige su bile otvorene«.38 U pitanju je verovatno iranski uticaj. Prvo neosporno pominjanje uskrsnuća nalazimo kod Danila 12 : 13: »kada bude došao kraj. Ti klišei. I. Henoh. Hengel. vatra će izbijati iz utrobe zemlje. § 118). Slika »Svevišnjeg« na »prestolu Suda ponovo se pojavljuje kod Jezdre. 259—60). str. Godina će postati kraća. 38 Iz iste epohe je Henoh I. Već je i knjiga Isaije (26: 19) pravila aluziju na uskrsnuće (»mrtvi će oživeti. IV—V). Charles. str. 150 i dalje. ali isto tako treba imati u vidu i paleoorijentalnu koncepciju bogova vegetacije (up. no t a j odeljak je teško datovati. 149 i dalje. . osuđenim da budu gurnuti u užarenu provaliju (90 : 20 i dalje. Jezdra. Posle Suđenja zlo će zauvek nestati. video Gospoda na tronu i »zapečaćene knjige« i prisustvovao je suđenju palim anđelima i apostatima. str. 6 : 26—28. Jedina nada: kraj sveta K r a j sveta u jevrejskim apokalipsama. itd. Le Mythe de l'éternel retour. svojstveni apokaliptičkoj literaturi. up. ti ćeš ustati po svoje«. Od Isusove propovedi. vode poreklo od prastarog mitsko-ritualnog scenarija: kraj jednog sveta praćen je Stvaranjem novog (§ 12. njega će. koji sedi na ognjenom prestolu: »sudilo se. I. U istoj viziji Starca i suđenja Danilo prisustvuje silasku s neba jednog bića koje se prikazuje »kao Čovekov sin«: njega dovode pred Starca i njemu se poveravaju vlast. »Čoveku«) Danilo u sudnjem času eshatološkog t r i j u m f a simbolično prikazuje narod Izraela. redigovano ubrzo posle smrti Jude Makabejca. kamenje će propištati. 51 : 1—3. preuzeti i Isus. IV. a mesec danju. uostalom. ljudi će se međusobno poubijati. 196. U »Čovekovom sinu« (tj. slično tome. zvezde će napustiti svoje putanje. Što se tiče Poslednjeg suda. Aspects du Mythe. 61 : 5. 62 : 14 i dalje. 576—77). Eschatologie str. str. kao i u drugim tradicijama. n j u su prihvatili svi osim saduceja. Apocripha. str. iz izvora će poteći krv. nastaće suša i glad. II. dostojanstvo i kraljevstvo (7 : 13—14). 37 I baš kao u iranskoj tradiciji. L'Apocalipse syriaque de Baruch) a isto tako i fariseji. IV: grešnici su namenjeni »peći Gehenea«. 583). IV. Charles. (IV. pokvarenost će biti pobeđena i svuda će zavladati istina (Jezdra. itd. Doktrinu uskrsnuća objavljuje čitava apokaliptička literatura (Jezdra. I. sa drveća će kapati krv. U svom ekstatičnom snu. P. Radi se o jednoj mitološ37 Up. Eshatološko shvatanje suđenja vatrom verovatno je iranskog porekla (up. Taj naziv će imati velikog uspeha u prvom veku pre naše ere. najavljuju brojne kataklizme i pojave kosmičkih nepravilnosti: sunce će svetleti noću. II. Danilo (7 : 9—14) ga opisuje kako se odvija u prisustvu jednog »Starca« »obučenog u kao sneg belo odelo«. Volz. na k r a j u sveta doći će do sveopšteg suđenja.ISKUŠENJA JUDAIZMA 213 203. 90 : 33 i delo Jasona iz Kirene. Charles. up. i Henoh je. § 104). a čestiti su nagrađeni da borave u »raju blaženih« (7 : 33—37. 5 : 4—12). gl. pa prema tome i do uskrsnuća mrtvih.

str. zapisano je: »Svevišnji nije stvorio jedno doba već dva« (Jezdra IV. str. Jevrejska apokaliptika veliča eshatološku ulogu Čovekovog sina. Za svet i istoriju smatra se da su pod vlašću sila Zla. up. itd. Volz.. Bog ostaje centralna ličnost: zlo je još uvek nejasno personifikovano u Protivniku Jehove. 14 : 11. 2 : 1 i dalje. Sveti Pavle označava Sotonu kao »Boga ovoga sveta« (Korinćanima poslanica druga. He That Cometh. što će reći demonskih sila kojima zapoveda Sotona. odnosno kada nastupe brojne katastrofe i dođe do već pomenutih aberacija (str. Eschatologie. Suprotno starim kosmologijama koje su objašnjavale progresivno i neizbežno propadanje sveta teorijom cikličnog tipa (najdoslednije izraženoj kroz indijsku doktrinu o četiri fuge) Hasidi su proglasili Jehovu za jedinog vladara Istorije. Ideja o Prvom čoveku kojem je data eshatološka nadležnost nije biblijska. radost i večni mir. str. 10 : 12. izd. Smatran je »neprijateljem« zato što je predstavljao nebesku ličnost neprijateljski raspoloženu prema čoveku (up. Henoh I. 141 i dalje. A. Tek će se u poznom judaizmu govoriti o Adamu koji je postojao pre Stvaranja. 48 U istom delu nalazi se prastara ideja o neminovnom propadanju sveta: »Kreacija je već stara. Gajomard) ali neposredne prethodnike »Čovekovog sina« (»Čoveka«) treba tražiti u irano-»Radejskom« religijskom sinkretizmu (up. The Son of Mati in Myth and History. uništiti ili savladati sve demone i potom osnovati svoje Kraljevstvo. šireći život. u apokaliptičnoj literaturi osnovna slika se znatno menja. između ostalog. P. 7 : 50). Mit je indoiranskog porekla (up. 4 : 5. str. U knjigama Danila i Henoha I. 420 i dalje. Međutim. judaizam nije znao da je Čovekov sin predstavljao varijantu mita o Prvobitnom čoveku. Prve napomene o Sotoni (Jov. ono se tu rađa iz ljudske nepokornosti (Henoh I. § 115). 90. 283 i dalje. Zaharija. Jezdra II.. Odista. 38 U stvari. Mowinckel. u n j o j se precizira i jedna nova ideja: ideja o dva doba (ili o dva Kraljevstva): »ova vladavina« i »druga vladavina«. W.214 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA koj ličnosti prilično odomačenoj u helenističkom svetu. . 4 : 4). 17. o Antroposu ili Prvobitnom čoveku. 2. 1 : 6 i dalje. 7 : 55). up. Religion des Judentums. Njegova će moć dostići vrhunac kada se približi mesijanska era. 9 : 22 i dalje. Up. izd. 2. Borš (F. 1 : 3 i dalje) prikazuju ga kao pripadnika Jehovinog nebeskog dvora. 41 Datum eshatona mogu da izračunaju »mudraci«: vid. 89. 8 : 52—54). 3 9 Koncepcija jedinstva opšte istorije mogla je da dešifruje onovremeno značenje eshatologije. 41 Neki tekstovi govore o povratku u r a j pa prema tome i ukidanju smrti (Jezdra IV.40 U ovom dobu trijumf je namenjen »Kraljevstvu Sotone«. 98 : 4 i dalje) i pobune palih anđela. ali ne pravi nikakvu aluziju na njegovu prethodnu egzistenciju. Borsch) je dobro ukazao na orijentalni mitologem Kralja kao Sina prvobitnog čoveka. Bousset. Jehova će pobediti Sotonu. U apokaliptičnoj literaturi Sotona inkarnira princip Zla: on postaje protivnik Boga. izgubila je snagu mladosti« (Jezdra IV. Puruša. 257). Ali u eshatološkom boju. Daniel. Štavile. § 216). 89 i dalje.

Ličnost Sotone se po svoj prilici razvila pod uticajem iranskog dualizma. sa bogatom bibliografijom. He That Cometh. dolazeći od Jehove. »On je pravedan kralj [ . 42 U svakom slučaju reč je o umerenom dualizmu.ISKUŠENJA JUDAIZMA 215 Međutim. u njemu izazva užase« (Samuilo I. 45 Up. § 59). jer Sotona ne koegzistira od samog početka s Bogom i on nije večit. S druge strane. što predstavlja posledicu razmišljanja o misteriji božanstva i upliva iranskih dualističkih doktrina. U svakom slučaju. jer će svi biti posvećeni i njihov kralj biće Mesija« (17: 26 i dalje. koji treba da uništi »nepravedne vladare i očisti Jerusalim od prisustva neznabožaca« (17: 22—24). pre svega funkcija Zla (up. Za neke. Svi sastavljači tekstova onovremene velike nesreće i nevolje opisuju kao »stvaralačke muke« ili »Mesijanske muke«. o tome apokaliptična literatura nema neku jedinstvenu koncepciju. § 195). . pre nego što postane čuvena ličnost u evropskoj literaturi XVIII i XIX veka. Verovatno da je Sotona istovremeno rezultat »cepanja« drevne predstave o Jehovi. 43 Setimo se samo jednog primera. život/smrt. posebno ovaj mile42 Kumranski rukopisi ukazuju na postojanje dva duha koje je stvorio Bog. Ono što se do tada smatralo kao trenutak u univerzalnom procesu (zasnovanom na alternaciji suprotnosti: dan/noć. koji prenose jednu molitvu za brži dolazak Mesije. Solomonovih Psalama (delo redigovano u I veku pre Hr. . Što se tiče eshatona i novog Stvaranja. realnosti i božanstva. 30). odigraće značajnu ulogu u formiranju i daljem razvoju hrišćanstva. kao coincidentia oppositorum u kojoj koegzistiraju sve suprotnosti pa. sina Davidova. .).). ] i u njegovoj vladavini neće biti nepravde. 16:14). kao inkarnacije Zla. str. Mowinckel. taj ponovo stvoreni svet ostaje fizički svet. treba voditi računa i o jednoj starijoj tradiciji koja je Jehovu shvatila kao apsolutni totalitet realnog. Kao kod Isaije i drugih proroka posle izgnanstva. jednog dobrog i jednog rđavog (up. 223). dobro/zlo. 29. Mesija je uvek smatran ljudskim bićem. tj. jer one prethode dolasku Mesije i najavljuju ga. Kao i u drugim religijama. između ostalog. prema tome. lik sotone. on je upravo kralj božjeg naroda. 280 i dalje. Pomenimo samo čuveni primer Samuila: »Duh Jehove se bio povukao iz Samuila i jedan zao duh. ubuduće postaje izolovano. ono je u neku ruku privremeno. personifikovano i daje mu se specifična i isključiva funkcija. i pored sveg svog savršenstva i večnog trajanja. dovodi i do personifikovanja negativnih vidova života. »dualizam« se očituje kao posledica duhovne krize koja jednovremeno dovodi u pitanje i jezik i tradicionalne teološke postulate i koja. itd. što podseća na zervanizam (§ 213). i Zlo (up. Kraljevstvo Mesije treba da se ostvari još u sadašnjem eonu.

kao i u drugim tradicijama. ili 1. apokaliptičke vizije su podsticale na snažniji otpor protiv nasilja istorije. uskrsnuća i večnog blaženstva. str. Što se više pogoršavao položaj jevrejskog naroda. Reakcija jariseja: veličanje Tore U judaizmu. Do sličnih revalorizacija patnji. Judaisme. . 345 i dalje). § 224). izazvanih istorijskim događajima. 44 Tu ideju će razrađivati rabinske spekulacije. 371). 46 Zavet dvanaest rodozačetnika i Kumranski rukopisi pominju dvojicu Mesija. 47 Dodajmo da Isusove propovedi i uspon hrišćanstva u potpunosti odgovaraju duhovnom zametku. Jehovu (Moore. (vid. Ali uverenje koje su autori Apokalipsa tako revnosno zastupali. takođe Moore. ] i Posvećenima dati da jedu sa Drveta života« (18 : 9— 12). nav. Zavet Levija jasno kaže da će pod Mesijom sveštenikom »iščeznuti svaki g r e h . gde su navedena različita rabinska mišljenja. Mowinckel. Spekulacije u vezi s dolaskom Mesije nastavljene su u rabinskim krugovima u toku prvih vekova posle Hr. Ukratko. pri čemu prvenstvo d a j u svešteničkom Mesiji. II. str. drugim rečima doći će do novog Stvaranja. Neki tekstovi dodaju da će se toga dana svi narodi preobratiti i početi da obožavaju jednog jedinog Boga. str. II. . izvore koje navodi Moore. Sam Mesija će umreti i sve će se vratiti prvobitnom »miru«. Moore. pored Henoha. ili pak zajedno sa Elijem. ispaštati i pokoravati Zakonu (isto. delo. 46 Strack i Billerbeck. bilo je napušteno. up. karakterističnom za mesijanske nade i jevrejske duhovne spekulacije ponikle između pobune Makabejaca i razaranja drugog hrama (up. Ukratko rečeno. str. up. La Religion d'Israël. II. 340. 350 i dalje). dolaziće mnogo puta i docnije. Prema nekim rabinskim izvorima. da se datum eshatona može izračunati.216 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA nijum. blaženstvo koje će Bog darovati vernicima. sve je više rasla uverenost da se sadašnji eon približavao svom kraju. itd. 45 Više tekstova svrstava Mesiju među večna bića. Mesija je neposredno po svom rođenju sakriven u Raju. 204. Kommentar zum Neuen Testament aus Talmud und Midrasch. 350. trijumf Jevreja. i to ne samo kod Jevreja i hrišćana. II. »Ali posle sedam dana usnuli eon će se probuditi« (Jezdra IV. Za n j o m će uslediti sveopšti sud i uništenje sveta. 582). da će on lično otvoriti vrata R a j a [ . Onovremene katastrofe su odgonetane kao podsticajni predznaci. str. str. Judaism. Haosu. t j . str. . uništiće posledice greha. 375 i dalje. Elije i drugih ličnosti koje je Bog uzdigao na Nebo. 7 : 28 i dalje. 382. . II. . 500. povećanje terora najavljivalo je spas. na Nebu. str. Mesija će doći u trenutku koji Bog odabere. 375 i dalje. Sve dotle vernici se moraju kajati. jednog sveštenika i jednog kralja. Charles. Judaism. 47 Ringgren.4* Toj mesijanskoj kraljevini je namenjeno da traje 400. U njima se neprestano ponavljaju isti motivi: uništenje bezbožnika. str. II.000 godina. 45 Sanhédrin 99a. II.

630. delo. pošto se prvobitna epoha približila svome k r a j u (eshaton). str. III). »sve tajne mudrosti poteći će iz njegovih usta« (isto. 61 autori apokalipsa su detaljno razradili. čuvenim po svojoj pobožnosti i vizionarskim sposobnostima. božanskog porekla i sadržaja. nav. Henoh dolazi do svetlih saznan j a kroz svoje snove i vizije (Henoh /. 5 :24). »zapečaćena«. 51 Up. ali je najviše razrađeno u tantričkoj literaturi (up. 137 nap. Kao što piše autor Danila (2 : 20—22). Knjiga Danila je otkrivala samo opštu istoriju. nedostupna profanima. 51 : 3). Slavni Henoh. Ta poruka je bila ezoterična. . učenje o tajnoj gnosi. »učitelj svih tajni«. skrivenoj na nebu i nedostupnoj ljudima. Kao i Danilo. Bog je onaj »koji mudrima daje mudrost«. a zatim je nestao. Vizije i ekstatička iskustva odigrali su kapitalnu ulogu u apokaliptičnoj literaturi (kao i u drugim domenima helenističkog sveta). samo jednoj ograničenoj grupi posvećenih. 13 : 8. " Druge primere vid. Vizije i ekstaze potvrđivale su autentičnost istinskog »proroka i mudraca«. 5« U Indiji. Njegove n a j karakteristični je osobine su mudrost i inteligencija. u velikoj meri se oslanja na Hengelove analize. 49 Dodajmo da je tema o »skrivenom (spasonosnom) učenju« bila veoma popularna u helenističkoj epohi (§ 209) i da je opravdavala postojanje svih gnostičkih škola (§ 229). dok su tekstovi. prenošenoj putem inicijacija. str. I. Ono što sledi. Pored toga. 385 i dalje. 14: 1. postoji do upainišadsike epohe. Kada on bude došao na presto. Ali. 83 : 1 i dalje. one su postepeno bogatile i nauku otkrovenja u celini. Apokaliptička literatura je predstavljala jednu svetu nauku. otkrio t a j n a saznan j a . jer se približava drugo Suđenje. t. nav. 48 sada postaje veoma popularan: on je predvideo neminovno suđenje pokolenju pre Potopa i palim anđelima. nazvani »Henohovim predanjem«. ona je potom prenesena nekim izuzetnim bićima. str. Anđeli ga uvode u nebeske misterije i on preduzima ekstatička putovanja na Nebo (gl. kao i uvek. drugim rečima. U Henohu I ( 1 : 6 ) Čovekov sin je opisan kao uzor posvećenog. Hengel. delo. 12—36) gde mu Bog dopušta da vidi tablice na kojima je ispisana celokupna istorija od početka do kraja. jer ga je Bog uzdigao na nebo« (Postanje. 375 i dalje. 206 ii dalje. 204 i dalje. Sada on objavljuje novo otkrovenje i traži pokajanje.ISKUŠENJA JUDAIZMA 217 Nije reč o bekstvu od pritiska istorije. legendarni mudrac i prorok prvobitne epohe. niti o optimizmu pothranjivanom priviđenjima. U praskozorje sveta Bog je nekim ličnostima. kod Mowinckel. 93 : 1 i dalje).«» Tu koncepciju o Mudrosti. II. astronomiju i astrolo18 Prema predanju Henoh je bio jedan od Rodozačetniika pre Potopa: on je »išao uz Boga. »Onaj koji otkriva dubine i tajne i koji zna šta je (skriveno) u tami«. obuhvatali ceo vidljiv i nevidljiv svet: zemaljsku i nebesku geografiju. sada se sveta nauka ponovo otkriva i to.

n. e. Nebo i Zemlja "ne bi postojali. potvrđena je takođe i u drugim religijskim tradicijama. u stvari. Pod vodstvom »Učitelja Pravde«. isto. Prema »Henohovom predanju« kosmološke misterije su u isti mah i otkrivale i uzdizale Božje delo. uzorni model Stvaranja.). str. da nije bilo tako. potpomognuti »apokaliptičnim revelacijama«. str. prihvatili su i asimilovali ideje izvedene iz više sinkretističkih sistema. predstavljala je jedinu snagu koja je bila u stanju da ograniči sveprisutnost Tore. potpunoj i spasonosnoj nauci koja se može steći kroz ekstatičke vizije ili preneti putem inicijacija. Eliezer B. str. intenzivniji razvoj verovanja i ideja koje su Jevreji preuzeli iz orijentalno-helenističke baštine. I. učitelji mudrosti. 292 i dalje. njihova nauka je obuhvatala Kosmos. 266 i dalje. Hengel. Hyrcanus (oko 100. tvorci prvih apokalipsa. Hasidi. Hengel. Vid. Ćak su i fariseji.53 U pitanju je veoma važan duhovni fenomen. 208). otpočeli su još oštriju raspravu s helenizmom. apokaliptička osnova ostaje starozavetno shvatanje istorije spasa. saznanja običnom razumu nedostupna. Juđaisme. vratio bi se Haosu. Eshatologija. 312). »eseni«. 172. str. i druge izvore kod Moore. nego Ben Sira. str. odnosno »drugi front« u konfrontaciji s helenizmom.) poznat je po tome što je rekao: »Da nije bilo Tore. hasidi. druga grupa potekla od hasida. str. I. I. Kao što primećuje Hengel (I. 53 U k r a j n j o j liniji bezbožničko nasilje Antioha Epifana i pobedonosna pobuna Makabejaca bili su odlučujući za orijentaciju i buduću strukturu judaizma. ali te ideje su obogatile judaizam i ojačale nadu jevrejskog naroda u jednom izuzetno teškom periodu. 54 Tora je uzdignuta na stepen jedne apsolutne i večne realnosti. pre svega religijska kreativnost izazvana sinkretizmom. uvrstili brojne helenističke ideje u svoje učenje o Zakonu. e. Jer. Prema Simonu ben Lakišu (Simon ben Laquisch) (III vek n. Nijedan drugi tok jevrejske misli nije pozajmio toliko mnogo helenističko-orijentalnih ideja kao apokaliptički. Uostalom analogni proces se može otkriti i u drugim verskim strujama. oni su raspolagali naukom koja je bila superiornija od grčke. 251. Čovek. I. 53 R. a najbliža analogija senobitske organizacije esena jeste zatvorena konventikula grčkog tipa. izdvojila se od ostalog dela zajednice i odlučila da živi u pustinji monaškim životom (§ 223). 52 53 . Up. Vid. god.218 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA giju. Ta koncepcija o jednoj ezoteričnoj. Tora će na kraju zavladati i onovremenom istorijom i kosmičkim ritmovima (isto. str. Pa i pored toga. I. meteorologiju i medicinu. U stvari. 312.« Tekst naveden prema Hengelu. »Nepomirljivi otpor prema Tori« koji su tako revnosno zastupale pristalice Antioha. sačinjen od 248 delova i 365 vena. 240 i dalje. hasidska grupa. svet je opstao zahvaljujući tome što je Izrael prihvatio Toru. 34 Hengel. U stvari. 55 Svaka od 248 zapovesti i 365 zabrana koje čine Toru ima kosmičko značenje. Istoriju i nebeski svet. a deliće je i antičko hrišćanstvo. a uz to i sudbinu čoveka u trenutku eshatona. podstakao je »oduševljenje za Toru« i konačno doveo do konsolidovanja ontologije Zakona.

Uzrok ove snažne i stvaralačke opozicije bio je pre svega paradoksalni karakter Otkrovenja. Izraelci su bili njegov narod. napuštanje univerzalne misije bilo cena koja se morala platiti da bi se očuvala izraelska zajednica. i delimično misionarskoj propagandi. da sve do k r a j a istorije očuva svoj identitet netaknutim. 56 Dva veka kasnije tantrizam će dati jedan sličan antropo-kosmički sistem i ritual. Nije posredi bio samo »nacionalizam«. dakle. judaizam je bio na putu da postane univerzalna religija. kao i trijumf legalizma takođe su doprineli okončanju eshatoloških nada. up. 56 Kao apsolutna realnost. »Hristologija. ali svest o univerzalnoj misiji nije se mogla nesmetano razvijati ukorak sa snažnim nacionalističkim i narodnim strujama. »Cak je i apokaliptička literatura postepeno iščezla i bila zamenjena jevrejskom mistikom« (Hengel. pri tom. Otuđenje od naroda izjednačavano je sa otpadništvom. U k r a j n j o j liniji najvažniji je bio istorijski opstanak jevrejskog naroda. Treba međutim dodati da je. drugim recima. odnosno obesvečenjem jedne etničke strukture posvećene samim svojim poreklom. Od vremena Proroka jevrejska religioznost je bila stimulisana sukobom »univerzalističkih« i »partikularističkih« tendencija. već pre svega teologija zasnovana na pojmu »izabranog naroda«. oni su bili istorijska realnost. sanktifikovana Božjom voljom. Ali. str. . U drugoj polovini II veka pre Hrista. 57 a takvo »usredsređivanje« sputavalo je razvoj jedne religije koja je pretendovala na to da postane univerzalna. 58 Hengel. 8 : 4 i dalje). t. da večito ostane na raspolaganju Bogu. I. III. zamenila je ontologiju Tore. odnosno ograničeno na jevrejski narod. III. 314. proglašeno je univerzalno važećim. Alegorično tumačenje nije poništavalo doslovni smisao svetih knjiga i Filon je priihvatalo i zakone i propisane zabrane. nadahnute duhom jevrejskih proročanstava. Čak i u dijaspori primat Tore nije bio osporavan. I. Jehova je izabrao Izrael. koje nije priznavalo nacionalne i istorijske granice. str. Zakon je svakako imao odlučujuću ulogu u odbrani nacionalnog identiteta. Ali. reakcija na Antiohovo bezbožništvo dovela je do onoga što se naziva »usredsređivanjem na Toru«. Prema tome. 57 Up. 175). Hengel. Božje otkrovenje u istorijskom kontekstu.ISKUŠENJA JUDAIZMA 219 i samom svojom strukturom istovremeno je odraz Božanskog delà (Kosmosa) i Njegovog otkrovenja (Zakona). u perspektivi judaizma. I. Prvi zadatak jevrejskog naroda bio je. 11 : 19 i dalje). da pošlje misionare Samarićanima koje su Izraelci toliko mrzeli (Delà. Kao što piše Hilel (Hillel). blagodareći izuzetnom razvoju dijaspore. a da se. i dalje smatralo isključivo namenjenim Izraelcima. veličanje Tore korenito je modifikovalo sudbinu judaizma. puno je i života« (Pirkê Abbot.« 58 Napor. U stvari. To uostalom objašnjava odluku prvobitne hrišćanske crkve. 7). koji je zahtevalo usredsređivanje na Toru. kao izraz slobodnog i spasonosnog otkrovenja Boga. »onde gde ima puno Tore. 312. Tora je izvor života. a malo vremena zatim i u nejevrejsku Antiohiju (Delà.

religijski sinkretizam je glavno obeležje helenističkog vremena. Ta prastara i široko rasprostranjena pojava odigrala je važnu ulogu u obrazovanju hititske. Serapisa u Egiptu u doba Ptolemeja — imali su isti cilj. Istina je da je u doba koje mi razmatramo jedino bog Serapis bio rezultat sklad nog sjedinjavanja dveju božanskih figura. bliži su čoveku od tradicionalnih bogova. a kasnije ćemo videti da su sličnim procesom nastale i neke tvorevine iranske religioznosti (§ 212). reč je u prvom redu o individualnom spasenju. to su njegove široke razmere i iznenađujuća kreativnost. I prvobitno hrišćanstvo razvijalo se u sinkretističkoj sredini. on se pojavljuje kao neophodan uslov stvaralačkog razvoja bilo koje religije. Fortuna). Ali. kao i u religiji Izraela. Divinizacija suverena i sinkretistički državni kultovi — npr. eshatološke i apokaliptične teorije. nada u spasenje razvijala se pod znakom sinkretizma. 1 Ugledni svetitelji. . grčke i rimske religije. Videli smo već koliki je značaj imao u judaizmu posle izgnanstva (§ 202). uzdizanje nekog tradicionalnog boga na stepen zaštitnika dinastije: Apolona kod Seleukida. Pripadanje jednoj zajednici nimalo nije sprečavalo uključivanje vernika u druga t a j n a bratstva. Zevsa kod Lagida. kult vladalaca — da navedemo samo neke primere — takođe ilustruju značaj i snagu sinkretističke misli. ali i kultovi dinastija usmereni su ka analognom cilju. Svakako. lat. Daleko od toga da bude neplodan. obećanje spasa čini novinu i glavnu karakteristiku helenističkih religija.XXVI POGLAVLJE SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA: OBEĆANJE SPASA 205. Ćudljiva i ne1 Na primer. grčko-istočnjačke Misterije. ono po čemu se sinkretizam helenističke i rimske epohe izdvaja od ostalih. Atene kod Atalida. koji su došli do saznanja o smrti i vaskrsu. upućivanje u »tajne«). Ali. Njihov kult sadržavao je jednu više ili m a n j e razrađenu inicijaciju (katihizis. budizmu Mahajane i taoizmu. Religije Misterija Kao što smo već napomenuli (§ 184). Kao i svi onovremeni duhovni tokovi. posle koje je novi vernik priman u zajednicu. U stvari. obrede. Moglo bi se reći da obećanja spasa nastoje da odstrane opasni uticaj boginje Tihe (»Sreća«.

® Za razliku od posvećivanja u Eleusinske misterije. Nock. njihove strukture Up. U misterijama Iziđe boginja uverava posvećenika da mu može produžiti život preko granice koju mu je sudbina predodredila. Conversion. str. D. A. »I Overcome Fate. sve te religije spasenja ponovo su oživljavale izvesne elemente drevnih religija. čovek ne samo da se osećao vezanim za kosmičke ritmove. Međutim. 1 . treba reći da je na osnovu vavilonskog astronomskog računanja i buduća istorija sveta bila podeljena na periode blagostanja i kriza kojima vladaju planete. Gnostici nisu više robovi fatuma (Lactantius. Ali. 15).® Sudbina se na k r a j u povezuje s astralnim fatalizmom. Institutiones. već odavno poznata (§ 24). nav. 102. § 97). kao i u nekim drugim azijskim zemljama.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 221 predvidljiva. u stvari. Fate Harkens to Me«. itd). koje se moglo obaviti isključivo na ielesterionu i određenog dana (up. Život pojedinica. Fortuna rector. Tiha (ili Fortuna) postaje jedan od Izidinih atributa. 4 Brojni misteriozofski i hermetički tekstovi tvrde da za posvećene prestaju da važe sudbinska određenja. XI. Hellenistic Civilisation. kao što ćemo kasnije videti. pa čak i onda kada su se redovno počeli upražnjavati pre m a n j e od jednog veka. boginja izjavljuje: »Ja sam Sudbinu pobedila i ona me sluša. u ovom slučaju. Sa izuzetkom dionisizma. jevrejska apokalipsa. str. kakav je Aleksandar. 12. Sreća (casus infestus) ne može više biti protiv onih koji služe i slave Iziđu (Apuleius. Zlatno doba za vreme Avgusta posle građanskih ratova. Tiha donosi i sreću i nesreću. Met. to Proviđenje je stvorilo planete. primenjenih na kruženje zvezda. đelo. naročito u vreme Carstva. 340. iranskog (Mitra). str. 3 Ta pesimistička koncepcija mogla se opovrći jedino uverenjem da su izvesna božanska bića izvan Sudbine. Tarn. Svakako. već je otkrivao i to da mu sudbinu određuje kretanje zvezda. ispoljava se kao ananke (»nužnost«) ili kao heimarmene (»sudbina«) i pokazuje svoju moć naročito u životima najvećih. da su čak iznad nje. Ta nova kosmo-istorijska vizija dovela je do stvaranja izvesnih eshatoloških teorija (npr. egipatskog (Izida i Oziris). 9). Bel je proglašen Gospodarem sreće. Ova doktrina i astrologija — tehnika koja primenjuje n j e n a načela — razvile su se pod uticajem opservacija Vavilonaca.. S druge strane. 101..« štaviše. posvećenja u druge religije spasenja mogla su se ostvariti bilo gde i bilo kada. isto kao i vek gradova i država. Radilo se svakako o jednom specifičnom klišeu Zeitgeista helenističke i rimske epohe. 5 Up. Svi ti kultovi posvećivanja upućivali su na drevnu prošlost. 288—89. 16). Bergman. J. oni su tumačili Sudbinu kao Proviđenje koje vodi računa o moralu. Herm. ti istočnjački kultovi gube svoj etnički karakter. sve Misterije su istočnjačkog porekla: frigijskog (Kibela i Atis). str. Nock. ® Stoici su se trudili da isprave amoralnost astrologije. određen je zvezdama. 39 i dalje. no. II. jer duh (nous) je gospodar sudbine (heimarmene) isto kao i zakona (Corp. U Hvalospevima Iziđe i Ozirisa. u helenističkoj epohi. Up. feničanskog (Adonis). teorija o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa bila je u Mesopotamiji. 4 § 202.

posvećivanje se obavljalo kao neka vrsta imitatio dei. str. U isto vreme saopštavali su mu ili objašnjavali njihovu simboliku.6 Toj mističnoj smrti sledilo je novo. 256. duhovno rađanje. U Misterijama Kibele. 236. piše Salustije. 24). mist je uzimao učešća u ritualnoj gozbi. Ono što je sačinjavalo suštinu njihovih javnih kultova poznato nam je. Potom mu je prenošena sveta mitska povest (hieros logos) o poreklu kulta. str. novi vernik je smatran kao moniturus. Ova drevna praksa u to doba imala je pre svega eshatološko značenje. Većina delimičnih podataka kojima raspolažemo odnosi se na simboličnu smrt ili vaskrsenje mista. Eine Mithrasliturgie. U određenom momentu svog posvećivanja.. 8 U Mitrinim misterijama hleb i vino su posvećenom davali snagu i mudrost u ovom životu a slavu i besmrtnost • Firmicus Maternus. poznatom pod imenom Mitrina liturgija. što se tiče tajnih rituala. ali koji je prožet hermetičkom gnosom. tu raspolažemo samo nekim uopštenim i zagonetnim podacima. 21. na putu ka smrti. U frigijskom ritualu. Lucije. u Eliade. 219.« ili »Rođen ponovo da bi se njegovim rođenjem obnovilo stvaranje života. izlaže se »dobrovoljnoj smrti« i »približava carstvu smrti« kako bi nastupio »dan njegovog duhovnog rođenja« (XI. str. 7 A.222 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA i soteriologije proklamuju univerzalistički cilj. Cumont. Religions orientales. str. ponovo rodi i postade besmrtan. 10. nove vernike su »hranili mlekom kao da su ponovo rođeni« (De diis et mundo. Tokom svog posvećivanja u Misterije Iziđe. što je bilo ravno otkrovenju suštinskog smisla božanske drame. među njih bezbroj. dokumenta koja navodi F. Dieterich. str. 236. 43.7 Tokom ceremonije novi vernik je posmatrao ili se služio nekim svetim predmetima. ali mu se tom prilikom saopštavala nova ezoterična interpretacija. može se pročitati: »Danas se preko Bebe.. A u tekstu. Druge primere vid. . nap. vezanog za smrt i vaskrsenje (ili ponovno rađanje) božanstva. U Misterij ama Mitre i Atisa na žrtvu su prinošeni bikovi i ovnovi i to iznad jame prekrivene rešetkom: krv je kapala na mista koji se nalazio ispod rešetke. 52. Sve u svemu. 4). Posvećenju je prethodio period posta i mučenja posle kojeg je budući vernik izlagan purifikacijama i lus traci jama. reč je bila verovatno o nekom ezoteričkom tumačenju koje je u eksplicitnoj formi objašnjavalo i potvrđivalo njihovu spasonosnu vrednost. Poznato je da se posvećenik zaklinjao da će čuvati tajnu o svemu što bude video ili čuo u toku ceremonije. . nap. koja je n j e m u verovatno već bila poznata. Na još neobjašnjen način novi vernik je učestvovao u ritualu liturgijskog scenarija. 8 Vid. Naissances Mystiques. junak Apulejevih Metamorfoza. 18. navedeno u Naissances Mystiques.«. međutim. . odnosno posvećenja u pravom smislu reči. De errore profanorum.

106 i dalje. ali objašnjenje njihove simbolike. H. udruženja koja su postojala u Atini već oko ~300.« — »Kakvu korist od toga imaju oni koji ih slave?« — pitao je Pantej. Cumont. str. 11 Njegova mitologija bila je najbliža životu. Mistični Dionis U helenističko i rimsko doba najpoznatiji grčki bog bio je Dionis. prema tome. na prvom mestu njegovim detinjstvom (čudesno rođenje. ubijenog i vaskrslog. The Mystery Religions and Christianity. kultna mesta. 801. Kulturgeschichte des Hellenismus. Die Hellenistische Mysterienreligionen. tajna posvećenja je bila dobro čuvana. Reitzenstein. Up. * . 320 i dalje. tekstovi koji se odnose na liturgiju gotovo su sasvim nestali. Veliki b r o j skulptura. Eliminisanjem ekstaze (koja se u dionizijskim misterij a m a i dalje zadržala) njegov javni kult je postao »očišćen« i oduhovljen. 9 Blagodareći posvećenju. 802). Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. Sve u svemu. — »Nije ti dopušteno da to saznaš. Izuzev nekih orfičkih himni iz poznijeg vremena. ali to su stvari koje vredi upoznati« (redovi 470—74). Angus. 10 Up. 452 i dalje. On je uspeo da svoju m a j k u dovede do Olimpa i da Arijadnu vrati iz Podzemlja i oženi se njome. II. ne uspeva da osvetli inicijaciju u pravom smislu reči. gonjenog a ipak pobednika. str. str. 29 i dalje. str. I.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 223 u drugom. a naročito ukrasa na sarkofazima. Jeanmaire. spomenici. deifikacija. sve je to u velikoj meri podsećalo na dvojaku prirodu Dionisa. te. novi vernik je postajao ravan bogovima. 12 Up. Što se tiče dionizijskih misterija stricto senso. Podsećamo da u Bakanalijama Dionis proklamuje misterioznu strukturu svog kulta i objašnjava neophodnost tajne posvećivanja: »Njihova tajna štiti od mešanja sa onima koji nisu bahanti. već smo prikazali jezgro njihovih problema (§ 125). Arheološki nalazi helenističke i rimske epohe su dosta brojni. str. str. rođenog od Zevsa i jedne smrtnice. delo. A u helenističko doba figura Arijadne bila je simbol ljudske duše. Dionysos. " F. godine. kotarica) i izbavljenjem Arijadne koje prati hieros gamos. Dionis nije samo oslobađao dušu smrti nego se s n j o m i združivao u mističnim svadbama (Schneider. Reč je o parareligioznzim bratstvima 1 2 koja nisu imala karakter misterija. Popularnost Dionisa se takođe širila i preko društava Tehnita ili dionizijskih Artista. 10 206. inspirisan je čuvenim događajima iz njegova života. Mitologija.11 S. Apoteoza. čak i u slučaju kada ga prihvata većina naučnika. demortalizacija (apathanismos) zajedničke su koncepcije svih Misterija. nav. II. U Delfima je prikazivana njegova grobnica. R. Carl Schneider. a pri tom su brojni spomenici predstavljali njegovo uskrsnuće.

isto. Mac). up. izražavajući uverenje i nekih drugih naučnika. 16 Boajanse smatra da »ono što je u mistu moglo roditi veru. 4 0 5 ^ 0 6 . gde su Dionis i tri druge ličnosti označene poimence. oni preciziraju da se ceremonije održavaju noću. sačuvanom u muzeju Ostije (tabla XXV. odnosno ritualnoj inicijacijskoj strukturi dionizijskih tijada. 35. Cumont. str. str. smeštenom u unutrašnjosti pećine. 13 Moglo se dokazati (suprotno mišljenju nekih naučnika koji su u njima videli samo povoljna mesta za gozbe i profana veselja) da su dionizijske pećine bile obredna mesta. 12. § 125). S tim igračkama su titani uspeli da namame dete. 15 Boyancé. str. 14 F. 108. Up. Ovaj mit su nam preneli samo neki hrišćanski pisci. Dionysiake télété. ali je on bio poznat i dvojici posvećenih u Misterije — Plutarhu i Apuleju — kao i orfičkim bratstvima helenističkog Egipta. »Dionysiaca«. A kotarica sadrži crepundia ili signa. ali Boajanse (Boyance) je umesno ukazao na to da su tekstovi. Les sarcophages romains à représentation dionysiaque. koji je bio uvijen u mrežu (liknon). Eliade. koja vode poreklo iz VI veka. 16 Boyancé. Jedan natpis iz Kume (poč. sigurnost u božansku podršku. »Du nouveau sur l'initiation dionysiaque«. s druge strane. str. Les Religions orientales. str. 384 i dalje. jedna kotarica nosi oznaku: Mysteria. str. koščice i ogledalo) koje se pominju još u III veku pre Hr. kako bi se obezbedila tajnost. koje su posle ubili i isekli na komade (up. Boyancé. u papirusu Goruba. 16. koji pominju liknon. Turcan. takođe R. str. Najstarija ikonografska svedočanstva. nije moglo biti samo viđenje jednog takvog predmeta« (str. S druge strane na jednom gipsanom reljefu. prikazuju Dionisa kako spava u pećini ili bahantkinju (menadu) kako igra pred velikom maskom boga. A tekstovi aludiraju na svete igre i ritualne gozbe ispred dionizijskih pećina. Histoire des croyances et des idées religieuses. Lux perpetua. Glavni čin inicijacije bio je ostvarivanje božan" Vid. tu raspolažemo jedino hipotezama. si. str. 197. kadru da mu obezbedi povlašćenu sudbinu na onome svetu. I. Što se tiče rituala posvećenja. o zatvorenoj. str. t j .u Verovatno da je ova često ilustrovana scena imala ritualni značaj. osim vernika Bahovih misterija. . V veka) dokazuje da su bratstva imala sopstvena groblja na koja nisu primani drugi. 55. Turcan. nap.224 I STORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Reč je. 45. bez sumnje. 6. Matz. Up. ne samo s dionizijskim. si. U svome eseju o predstavljenim scenama Fridrih Mac (Friedrich Matz). 45). 407 i dalje. zaključuje da se glavni čin posvećenja svodio na odmotavanje falusa. odnosno »mistične igračke« (čigra. »Dionysîaka«. hvalisavo prikazivanje falusa izgleda da je činilo deo »tih pomalo zastrašujućih rituala koji su prethodili pristupanju bogu«. 2. 15 Sudeći po spomenicima. str. u vezi sa svim oblicima inicijacija. 252. čegrtaljka. Dionisa-Zagreja. O crepundia vid.

koje su smatrali božanskim. Hadrijana i Antoniusa. U savremenom zapadnom svetu takav religiozni doživljaj verovatno nije moguć. prepuštali radosnom pijanstvu. up. za razliku od Misterija. 394 i dalje. ono je anticipiralo obećano blaženstvo posvećenima u Dionisove misterije. 402 i dalje.. 203. str. F. ostvarenu s bogom«. To je ono što objašnjava popularnost naziva Novi Dionis koji se davao nekim ličnostima (ili su ga one samo usvajale) početkom naše ere. 416) navodi Ptolemeja XI. »On the Dionysiac Fresco in the Villa dei Misteri«.. sasvim opravdana zapažanja. 275 i dalje. Jer. Les sarcophages. . 19 (Dete.. Druge scene posvećivanja analizovao je Turcan. okićeni cvećem. nade u periodičnu regeneraciju sveta. Cumont. 18 Up. međutim. str. svakako. Nama je teško da razumemo čega ima svetog u takvom uživanju. str. Symbolisme Funéraire. str. 44. U svakom slučaju mora se prihvatiti da je prikazivanje falusa predstavljalo religiozni obred. 405 i dalje. dakle. Ali. Epifanija božanskog Deteta najavljuje novu mladost Univerzuma. Zuntz. 20 " Boyancé. 433 i dalje. Les sarcophages. 17 To su. 207). Lux perpétua. vezane za trijumf Dionisa. Trajana. 372. kada su se posvećeni. isti. Čuvene freske vile Item ( »Villa dei Misteri«) u Pompejima po svoj prilici takođe se oclnose na dionizijski kult.. kasnije. str. str. tako. no ona ne doprinose našem boljem poznavanju rituala posvećenja. u isti mah i boga i smrtnika koji je pobedio smrt. neki autori smatraju dia se one ne odnose na Misterije i ne prikazuju mit boga a ni etape posvećivanja. koje su budile »veru u prisnu vezu. str. kosmičku palingenezu. implicirale su verovanje u neizbežni povratak Zlatnog doba. 15 . G. 20 Žanmer (Jeanmaire) (str. Dovoljno je setiti se sakralnosti pridavane lingamu Šive pa da shvatimo da u kontekstima nekih religija organ oplođavanja jednog boga ne simbolizuje samo njegovu stvaralačku moć već i njegovo prisustvo. jer je bila reč o organu koji je rodio Dionisa. Mada je bio dete. Religions orientales. isti. 180—181. str. Zevs mu je dao da vlada nad svim bogovima Univerzuma (fr. orph.) Nade. trijumvira Antonija i. O dionizijskom simbolizmu Deteta vid. suprotno mišljenju onih koji smatraju da freske prikazuju epizode posvećivanja.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 225 skog prisustva putem muzike i igre. takođe Turcan. 18 Pozniji tekstovi. kao simbol ponovnog rađanja i obnavljanja produžava religijski simbolizam falusa. insistir a j u na ulozi Dionisa kao Vladara novog doba. hrišćanstvo ne zna za svetu vrednost seksualnosti.. odražavajući orfičku eshatologiju. 413—14). Na planu kosmičkog trajanja ovaj koncept se lako može transponovati u obliku kružnog ciklusa takođe kosmičkih razmera« (Jeanmaire. 19 »Koncept polingeneze i ideja da se novi bog pojavljuje periodično nisu bili samo koncepti na očigledan način usklađeni sa shvatanjem koje je impliciralo smenjivanje epifanija i nestajanja (aphanismoï) boga koji se manifestuje kroz svoje godišnje ili dvogodišnje parusije (trietèrides). Dionysos. Isto zapažanje moglo bi se primeniti i na ritualne dionizijske gozbe.

koji ga je voleo. Prema jednoj drugoj varijanti iz hermafroditove krvi nikao je badem. koje ćemo malo dalje pomenuti. Boginja žali zbog svoje ljubomore. Agditis. Pošto je pojela jedan od njegovih plodova.226 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 207. radi spasa Republike. 22 kći reke. 23 Kako Agditis nije ništa drugo do epifanija androgine Velike Majke. krv i polni organi. str. a Atis pobegne. Le culte de Cybele. § 12). Ova drevna mitologija i krvavi rituali. Verovatno da je soteriološka uloga kulta bila poznata već od ranije. Atis i Kibela Kult Kibele i »Misterije« vezane za Atisa još bolje od drugih onovremenih religijskih formi ilustruju strukturalnu raznovrsnost sinkretističkih tvorevina. U Grčkoj. 396 i dalje. isprosi kraljevu kćer i dok je proslavljao svadbu. svedoči o arhaičnosti njenog kulta: stena je jedan od najstarijih simbola Zemlje-Majke. Nana. 34 i dalje) prepričava u euhemerizovanom obliku. 13 Prema drugoj varijanti Atisa je usmrtio divlji vepar. Očajni Agditis pokuša da ga oživi. 24 Daleko ranije no što je uveden u Rimu. 81 Ova epizoda podseća na jedan hurito-hititski mit: Kumarbi. drugim recima od Velike Majke Kibele. kult Atisa i Kibele širio se po Grčkoj. odbojnost prema krvavim ritualima kastracije i sveštenicima evnusima potiskivala je Atisa u drugi plan. H. 28 Nana je druga epifanija Majke (dakle Agditisa). Prisutne zahvati ludilo. Attis. Graillot. Istorija frigijske boginje. 17 : 10—12). kao i u Rimu. rečnog boga Sangarija. ali se Zevs tome usprotivi. prihvaćene u Rimu ~ 205—204. žrtvovani Kibeli. ozbiljno ugrožene vojnom silom Kartaginjana (§ 168). Agditis. Hepding. gde je verovatno pretrpeo izvesne modifikacije. Atis je u isti mah i sin i ljubavnik i žrtva Kibele. njegovi krvavi rituali postali su sredstva iskupljenja. to je veoma staro predanje pošto ga Herodot (I. kaje se i oplakuje ljubljenog. Sasvim je sigurno da mitsko-ritualni scenario ilustruje »misteriju« vegetacije (up. Prema mitu koji prenosi Pausanija (VII. on jedino dopusti da telo Atisa ostane nepokvarljivo i da mu kao jedini znak života ostane kosa koja raste i pokretan mali prst. U Pesinuntu je postojalo t a j n o bratstvo tipa Misterija. predstavljaju poreklo jedne religije spasenja koja će postati veoma rasprostranjena u prvim stolećima hrišćanske ere po ćelom Rimskom carstvu. . »Otac bogova«. rođeno je iz stene koju je oplodio Zevs. oplodio je stenu. zatrudni i rodi dete Atisa. uđe u svečanu dvoranu. kralj sebi odseče genitalije. Kada je ovaj odrastao. Uz to Atis i njegov kult takođe vode poreklo od stene. hermafroditsko čudovište. up. 46.21 Bogovi su odlučili da ga uškope i preobraze u Kibelu. obezbeđuju plodnost Zemlje-Majke. M Up. Crni kamen kojim je Kibela ritualno prikazivana. bila je stara više hiljada godina. Ali tokom vremena ovaj prastari kult se uklopio u nove religijske simbole. str. 202 i dalje. osakati sebe pod jednim borom i umre.

Attis. ne treba zaboraviti da između ta dva kulta postoji strukturalna analogija. šibajući se do krvi i ranjavajući ruke noževima: na vrhuncu ludila novi vernici su odsecali svoje polne udove i prinosili ih kao žrtvu boginji. do 23. »prispeće trske«) bratstvo kanofora donosilo je u hram posečenu trsku. up.). Posle jednodnevnog »odmora« (requietio). Iznenada. 27 Up. str. ali njegov opis izgleda da pre odgovara Ozirisu. Hepding. »dana krvi« (dies sanguinis). Hepding. Praznici su svetkovani o prolećnoj ravnodnevici 25 od 15. Prema nekim piscima. Kibela je našla dete. 15* . Vermaseren. 117—118. Priman je u »svadbenu sobu« (pantos cubiculum) ili »pod baldahin« u svojstvu mističnog supruga Kibele baš kao što gal ulazi u svetilište da Majci ponudi na žrtvu ostatke svog sakaćenja. Verovatno je ovo žrtvovanje zamenjivalo samosakaćenje posvećivanog. Drvo je predstavljalo mrtvog boga. jer je ovaj boginji prikazivao genitalne organe žrtava. J. sveštenici (gali) i neofiti su se uz zvuke frula. silazeći u nju. Etat des questions (§ 207). posvećivanje pojedinaca slavilo se 28. cimbala i talambasa predavali jednoj mahnitoj igri. Očajničkom jadikovanju u toku noći od 24. delo. Les mystères paiens et le mystère chrétien. marta. str. 27. str. Posle sedam dana. vernici. Na dan 24. Vermaseren. Cybele and Attis. marta sledila je nagla eksplozija radosti. situacija se razvedrava. Prema jednom drugom tumačenju. bog je spasen. nav. Hilaria.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 227 Dugo vremena ovaj bog u Rimu nije imao nikakav javni kult. Firmik Materno se ne izjašnjava jasno o kom kultu se radi. nav. pantos (doslovno: »boginjina soba«) bila je pećina ili podzemna odaja u samoj crkvi ili u neposrednoj blizini. Ali za nas je bitna struktura kulta dok je on bio na vrhuncu. delo. Međutim. vernik je ostvarivao jedan descensus ad inferos. Atisa. str. str. a i vašim inuikama doći će kraj« (De errore profanorum religionum. Loisy. bratstvo dendrofora donosilo je iz šume jedan posečen bor (arbor intrat). 26 To je bio dan »veselja«. up. mart je bio dan velike procesije na reku gde je kupana statua Kibele (lavatio). važnost tog događaja nećemo propustiti da pomenemo. Ove žrtve su prinošene i za zdravlje imperatora. prema legendi. 102. Prvog dana (canna intrat. up. marta. 22). 190 i dalje. vid. kada se u j u t r u najavljivalo »vaskrsenje« boga. marta. Stablo je bilo prekriveno zavojima kao kakva lešina. 27 25 Podaci koji se odnose na kalendar svetkovina potiču iz poznijeg perioda (III i IV vek posle Hr. 106. a u sredini je bila obešena slika Atisa. 116. Tek pod Klaudijem i njegovim sledbenicima Atis i obredi vezani za njega dospeli su u prvi plan. premda brojne statuete od pečene gline iz II veka pre Hr. do 25. ostavljeno na obali reke Sangarije. dolazi jedan sveštenik koji teši vernike: »Hrabro. potvrđuju da se za njega znalo. novi vernici su posvećivani krvlju žrtvovanog bika ili ovna (taurobolium i criobolium). Treba dodati da se u vreme carstva taurobolium i criobolium mogu obavljati u bilo koje doba. M. 28 Više autora uz ovu scenu navodi odlomak hrišćanskog pisca Firmika Materna (IV vek) koji opisuje noćne jadikovke oko jedne božanske statue stavljene na nosila.

t j . 109 i dalje. delo. kako ga je nazvao sveti Jeronim (Êp. 8). Setimo se samo noža načinjenog od kremena. bila je kadra da oživi specifični religijski doživljaj primitivnih lovaca (§ 124). . str. " Što nije povlačilo za sobom uzdržavanje od fazana. Uopšte uzev. Reč je. korišćenog za obrezivanje posvećenih. Talambas i cimbalo su omiljeni Kibelini instrumenti. jedini podatak kojim raspolažemo jeste formula navedena kod Klementa Aleksandrijskog. verovatno je da se ritualni obed uglavnom sastojao od hleba i vina. nav. Helenističke misterije su i pored svoje »produhovljenosti« sačuvale brojne arhajske elemente. U Atisovim Misterijama. o jednoj karakteristici religijskih pokreta koji su zahtevali individualnu inicijaciju. str.228 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Što se tiče samog posvećivanja u pravom smislu reči. CVII. a koja je posvećenima služila kao lozinka: »jeo sam uz zvuke talambasa. uostalom. str. i tumačenje Loazija (Loisy). bar u poznije vreme. str. sastojao se uglavnom u uzdržavanju od hleba 29 jer je bog »klas. zapravo Firmik Materno (Firmicus Maternus) (De errore. nav. Pošto su Atisa nazivali »požnjeveni zeieni klas« (Philosophoumena. navedeno prema Loisy. može se reći da obredi inicijacijske strukture ponovo otkrivaju neke arhajske postupke i revalorizuju veliki b r o j zaboravljenih ritualnih objekata. Omofagija. Les mysteres païens. verovatno da i u kultu posvećenja Atisu ovaj vrč od pečene gline nije bio korišćen kao sud za prinošenje žrtve u hrani. udisanje halucinogenog bilja — da bi se privuklo božanstvo. 118. nametnut neofitu. jedan od glavnih dionizijskih obreda. tetoviranje. »gurmansko uzdržavanje«. s jedne ili druge strane. 15). pio uz zvuke cimbala. ili religijske uloge »tajne« (§ 99). ili kao derivacija jedne opšte formule. nap. delo. nego za prinošenje polnih organa bika ili ovna Majci »pod baldahin«. Misterije Atisa i Kibele. 18) tumači ga kao demonski i kobni ekvivalent hrišćanskog pričešća. V. ili uloge čegrtaljke (bull-roarer) u orfičkoj mitologiji i inicijaciji. Prvi M Sledimo tumačenje Hepdinga. 89. frenetičnu igru. nosio sam kernos. II. post. ušao sam pod baldahin« (Protrept. u prvom redu. pridavanju sakralne vrednosti žitu i hlebu (§ 99). neke zabrane u vezi sa ishranom i samokastraciju gala (sveštenika). one su omogućavale vraćanje nekim arhajskim svetim običajima. Up. takođe Vermaseren. Sličnost sa Eleusinskom sintemom je očigledna (up.. 4. Helenističke Misterije koriste arhajske rituale — divlju muziku. ad Lactam). delo. 190 i dalje. odnosno ostvarila unio mystica. požnjeven zelen«. nav. 28 Kao što ćemo videti. Što se tiče kernosa. korišćene u mnogim misterijama helenističke eDohe. Ta formula je svakako u vezi sa inicijacijskim obredima. § 98): može se objasniti ili kao pozajmica. Za sada je važno da bliže ispitamo značenje njihovih glavnih obreda. počeće posvećenima da obećavaju »besmrtnost«. A što se tiče inicijacija u Eleusinske misterije.

302—303. naročito poslednji Antonini. suočeni sa uspehom hrišćanstva. »Réalités psychiques et valeurs religieuses dans les cultes orientaux«. đelo. mist je postajao božja supruga. Ali obećanje »uskrsnuća« ili »ponovnog rađanja« bilo je sadržano u mitsko-ritualnom scenariju Hilaria. dobra zapažanja Mišela Meslena (Michel Meslin). Vermaseren. str. 89. str. Drugi stepen posvećenja bogu Mitri nazivan je Nymphus. nav. Jedan rimski natpis iz 376. kult Atisa i Kibele je omogućavao da se ponovo otkrije religijsko značenje seksualnosti. nav. nav. zatim želju da se putem neobične i spektakularne nemoći uvećaju »svete moći«. ali obred je bio čisto duhovni. Loisy. Alegorična interpretacija. Čednost se u toku svetkovine mogla ostvariti simboličnim venčanjem. drugim recima. Paradoksalno. Atis je na k r a j u pripojen suncu da bi postao centar solarne teologije. Precizirajmo da apsolutno predavanje božanstvu nije impliciralo. Zanos je oslobađao vernike autoriteta normi i konvencija. godine proklamuje da će onaj ko ispuni žrtvovanje bika ili ovna biti »ponovo rođen i to za večnost«. đelo. veoma rasprostranjene pred k r a j paganizma. Kako god bilo. Sve u svemu. Prvo značenje inicijacije — mistično sjedinjavanje s bogom — obogaćeno je novim vrednostima. svojstvena onovremenom religijskom sinkretizmu: želja da se istovremeno povrate vrednosti iz najstarije prošlosti i ispolje najnovije duhovne tvorevine. Meslen. 30 Takav jedan doživljaj je teško analizovati. kao obavezno. up. snažno podržavali frigijski kult u nadi da će zaustaviti uspon hrišćanstva. veoma često korišćena od strane teologa i filozofa iz prvih stoleća hrišćanske ere. đelo. pokazuje se napor da se božanski par Atis — Kibela »sublimira« i da se njihovi kultovi interpretiraju na nov način. 31 Radi se verovatno o hrišćanskom uticaju.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 229 obed posvećivanja svodio se uglavnom na upoznavanje sa sakralnim vrednostima hleba i vina. uz m a n j e ili više nesvesne porive koji vladaju novim vernikom. Ali se katkad taurobolija ponavljala posle 20 godina. natpis navodi Hepding. str. 31 Taurobolio criobolioque in aeternum renatus. ono ih je oslobađalo svih grehova. treba imati u vidu i nostalgiju za ritualnom androginijom. fizičke patnje i krvi. i teolozi misterija počeli da ističu ideju o besmrtnosti kao posledicu spasenja koje nudi Atis. Nasuprot tendenciji ka vraćanju prastarim iskustvima. seksualno samosakaćenje. I ovoga p u t a pred nama je jedna pojava. što je bilo iskustvo retko dostupno žiteljima gradova. 30 Vid. sigurno je da su rimski imperatori. Što se tiče samosakaćenja gala i nekih vernika tokom njihovog ekstatičkog transa. str. 106. 297. up. a možda čak i vernikovu težnju da kroz jednu totalnu imitatio dei oseti kako se našao van svih tradicionalnih struktura. i u izvesnom smislu on je predstavljao otkrivanje slobode. omogućavalo im je potpuno predavanje božanstvu. . str. identifikovala je Atisa sa samim principima stvaranja i dijalektičkim procesom život—smrt—novo rađanje. 119 i dalje. Verovatno da su.

neke bibliografske indikacije kod F. >5 Jan Bergman. vršene u cilju »spasenja« žive individue. kao i u vezi s orfizmom (II.32 Što se tiče njegovog kulta. 61). S druge strane. »The 'Misteries' of Osiris in Ancient Egypt«. M Vid. Uspeh novog kulta bio je obezbeđen blagodareći velikom ugledu koji su uživali Izida i Oziris. M Istoričar je pokazao istu uzdržanost u vezi sa Samotračkim (II. Herodot je prisustvovao sličnim ceremonijama u Saisu. 121—240. obavljani unutar hramova. Ptolemej Soter donosi odluku da učvrsti svoju vlast uz pomoć jednog božanstva koje će. Loisy. odnosili na budući život. Tako je on uzdigao Serapisa kao velikog narodnog boga. ubijen. Ozirisova popularnost nije prestajala da raste. str. str. drugi. 51) i Eleusinskim (II. U Abidosu i drugim mestima ispred hramova. Misterije » Ali vid. Početkom II veka pre Hrista. Les religions orientales. autor više dela od kojih je jedno Istorija Egipta.230 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA 208. Nagel. Izida i egipatske Misterije Egipatske misterije se razlikuju od drugih sličnih verskih društava po tome što nam je poznato »kako su nastale«. Cumont. 136 i dalje. Les Mystères païens. kao najviše. str. Godine ~286 (ili ~278) kip je preneo Sinop da bi bio postavljen u h r a m u koji je upravo podignut u Aleksandriji. preuzimaju formule starih rituala u vezi s kraljevskom ideologijom. kao što ćemo kasnije videti. 171)) misterijama. Ptolemej je video kip boga u snu. 28). G. izvođeni su obredni scenariji koji su prikazivali razne epizode iz legendi o njemu. Ptolemej Soter zadužuje dvojicu učenih teologa da ustanove njegovu strukturu: egipatskog sveštenika Manetona i Grka Timoteja. kao i kako su se širile po Aziji i Evropi. što znači »Oziris-Apis«. t r i j u m f u j e nad smrću i biva »oživljen« uz pomoć Iziđe i Horusa. 243—44. Prvi. da aretalogije Iziđe ne predstavljaju nešto novo: već da. takođe A. član slavne porodice Eumolpida iz Eleusine. Njegovo ime obično se izvodi iz Oserapis. 96—101. Ich bin Isis. 35 Osim toga. str. Ruth Stiehl. up.3S Nema sumnje da su se izvesni ritualni oziriski obredi. Kao što smo videli (§ 33). prihvatiti i Egipćani i Grci. da bi na k r a j u ta dva velika boga postala istovetna. . 124 i dalje (tekstovi hrama u Abidosu). Prema predanju koje prenosi Plutarh (de Iziđe. Etimologija Serapisa i njegova postojbina još su kontroverzne. jer je on bio jedini egipatski bog koji. teolozi Novog Carstva razradili su grandioznu religijsku sintezu spojivši Ozirisa i Raa. on ih je izjednačavao s grčkim Misterijama i to je razlog što se uzdržavao da ih opisuje (II. bio je posvećen u više misterija. Dokazano je. na primer. »The Origin of the Cult of Serapis«. 123). naprotiv. u početku su ih smatrali kao komplementarne. nap. teško je poverovati da jedan teolog kao što je Maneton nije uključio u Izidine misterije i starije verske tradicije. 34 Ali bilo bi rizično objašnjavati ove tajne obrede kao prave ceremonije posvećenja. dobro je poznavao grčku kulturu.

jadikovanja i pantomime. Od ranog jutra otvarana su vrata svetilišta i posmatrači su mogli gledati kipove bogova i prisustvovati obredu koji su obavljali sveštenici. novembra. obučenog u lanenu tuniku. Zatim mu pred svima preporučuje da se tokom deset dana uzdržava od mesa i vina. Rekao bih ti. Prva dva sistema ceremonija u glavnim crtama su nam poznata. Kao i druge Misterije helenističke i imperijalne epohe. 23). Prva. U ponoć sam video sunce kako blista. iz radoznalosti upitati šta je potom rečeno i učinjeno. stoga te neću dugo držati u neizvesnosti. Navigium ili »Izidin brod«. svakodnevni kult i tajne rituale koji su činili pravu inicijaciju. Posle tri dana posta. odvodi u najskrovitiju kapelu svetilišta. a što se tiče inicijacije imamo Apulejevo svedočanstvo iz XI knjige Metamorfoza koje se sasvim opravdano smatra najdragocenijim dokumentom celokupne stare literature o Misterijama. 36 Svakodnevne službe vršene su zorom i po podne. Slušaj. pažljivi čitaoče. On postaje toliko popularan da se narod u više navrata ogorčeno suprotstavlja odlukama Senata o rušenju hramova. »Sigurno ćeš me. ] Pa ipak. saznao bi kada bi to bilo dopušteno saznati [ . pošto sam stao na Prozerpinin prag. Reč je očito o doživljaju smrti i uskrsnuća. Druga. XI. jer govorim istinu. a na početku I veka i u Rim. vraćen sam nazad kroz četiri elementa. praktikovane u starom Egiptu.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 231 Iziđe su produžavale i neke druge ceremonije. održavala se od 29. na dan koji je boginja unapred odredila. . Dosegao sam samu smrt. Prema Apuleju. da je to moguće. možda te tvoja pobožnost čini radoznalim. Mogao sam da gledam podzemne i nebeske bogove i da im se divim izbliza« (Met. Dve velike narodne svetkovine obnavljale su izvesne epizode mita Ozirisa i Iziđe. ali mi veruj. egipatski kult u II stoleću prodire u Italiju. Inventio Ozirisa. . nanovo sastavljeno i oživljeno. dakle. 58 Slične svetkovine vode poreklo od sakralnih predstava prikazivanih u Abidosu. oktobra do 1. a potom ga sveštenik. Šireći se na samom početku po Maloj Aziji i Grčkoj. označavala je početak plovidbe u proleće. ostaje nepoznat njegov specifični sadržaj. Za naše razmatranje nije od značaja utvrđivanje hronologije niti pak raznih nepredviđenih okolnosti koje su pratile širenje kulta van granica Egipta. pri tome. ali. Misterije Iziđe i Serapisa sadržavale su javne svetkovine. § 29). . Iste večeri brojni vernici mu uručuju razne darove. kojima je trebalo predstaviti traganje za masakriranim i raskomadanim Ozirisom i Izidine pogrebne obrede (up. prvosveštenik škropi vodom neofita i saopštava mu »tajno neka uputstva koja nisu stvorena za nedostojni ljudski glas«. počev od XII dinastije. Neofit se spušta u Podzemni svet i vraća prolazeći kroz četiri kosmička elementa.. sledili su radost i veselje vernika kada im je saopštavano da je telo boga pronađeno.

zatim se približava bogovima. Jer ujutro. on se penje na podijum u samom središtu hrama glave ovenčane palminom krunom. o uzdizanju raznih božanstava na viši nivo. Bilo je pokušaja da se u ovoj enigmatičnoj rečenici otkrije aluzija na prolaz neofita kroz razne dvorane. posle godinu dana. nastavlja tendenciju. a ne veštački i zastareli revival. postavljen tamo kao kakav kip«. podaci. Drugi naučnici pominjali su parapsihološka stanja i hipnozu. posle smrti. silazak mista u Podzemni svet i njegovo uspin j a n j e kroz kosmičke elemente odaje jednu specifično helenističku koncepciju. bar delimično. Posvećivanje se okončavalo trećeg dana ritualnom gozbom. 28). »divinizacija« neofita je bila u suštini boginjino delo.232 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA on vidi sunce gde svetli u mrkloj noći. neofit je već tu dole sticao mističnu identifikaciju s bogom. »Tako ukrašen. a verovatno. to je po svoj prilici bila ceremonija vezana za Inventio Ozirisa. da podražava sunce. Bogove misterija treba smatrati novim epifani- . međutim. Egipatski elementi imaju vrlo važnu ulogu: mitsko-ritualni scenario Iziđe i Ozirisa inspirisao je dve javne svetkovine. slika koja bi se mogla odnositi na Ozirisa-Ra dok plove tokom noći Podzemnim svetom. neofit je bio uvođen u »noćne misterije vrhovnog boga« (XI. Za heroja Metamorfoza. u starom Egiptu je postojala nada u posthumnu identifikaciju sa Ozirisom. Nije nam poznato kakav je bio mistov »ovozemaljski život«. pa čak i jedine boginje. uzdizanje Iziđe na stepen univerzalne. t a j dan je postajao »dan godišnjice njegova ponovna rađanja u okrilju Misterija«. primorani da činimo pretpostavke. što se tiče inicijacija u pravom smislu reči. Najzad. Ako smo. drugim recima »divinizovana« je i živa individua. boginja mu preporučuje još jedno posvećenje. omogućuju nam da shvatimo sinkretističku strukturu novog kulta. S druge strane. Međutim. no o tom poslednjem inicijacijskom doživljaju Apulej nam ne saoDŠtava ništa. Kao što smo videli (§ 33). sasvim je sigurno da nijedan od posvećenih nije sumnjao u svoj privilegovan status kod bogova. ispred statue Iziđe. i rituale posvećivanja. U stvari. opet na zahtev boginje. koje pruža Apulej. i potom njegov iznenadni ulazak u jednu jako osvetljenu odaju. Velika popularnost egipatskih Misterija u prvim stolećima hrišćanske ere i činjenica da su izvesni ikonografski i mitološki elementi Device Marije pozajmljeni od Iziđe ukazuju na to da je posredi jedno autentično religijsko stvaralaštvo. pojavivši se i po treći put. a ne samo njen duh posle smrti. posmatra ih i divi im se izbliza. § 33). sve što se može utvrditi to je da mist na k r a j u stiče osećaj da se poistovetio sa Ozirisom-Ra i Horusom. i Ozirisa na nivo vrhovnog Boga. obučen u dvanaest ritualnih odora koje simbolišu dvanaest zodijaka. Ali posvećivanju u Misterije. Na isti način kao što je Oziris bio »oživljen« uz pomoć Iziđe. on se pojavljuje pred očima gomile. ukrašene kipovima bogova koji prikazuju Podzemni svet. uočenu još u arhajskoj eposi (up.

38 209. a od II veka n. shvaćenu kao samožrtvovanje božanstva. tekstovi narodnog hermetizma su stariji. a tridesetak izvoda iz približno 500. omiljenog teozofima poznije antike. okultna znanja. tj. raskomadanim i ponovo oživljenim). čiji je original izgubljen. znanja " Up. e. Oziris je savršeno ilustrovao neoorfičku teologiju: kosmogoniju. neki od njih potiču čak iz III veka pre Hrista. među ovim dvema grupama ipak postoji izvesno jedinstvo. Značajno je da takav »monoteistički« univerzalizam posebno uzdiže izrazito patetične bogove. alhemija) i naučna hermetička literatura koja pre svega podrazumeva sedamnaest rasprava na grčkom. " Osim toga.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 233 jama Iziđe i Ozirisa. on se naročito razvio u II veku hrišćanske ere. Corpus hermeticum. 37 Međusobnim poistovećivanjem svih bogova na k r a j u se dolazi do jednog »monoteizma« sinkretističkog tipa. Macrobe. »Sudeći po protagonistima. Hronološki. oslanja se na poznavanje Ptolemejskog ili rimskog Egipta. Što se tiče naučnog hermetizma. koje su dali teolozi misterija i neoplatonski filozofi. I. nejednake vrednosti. jedna »Savršena rasprava« (Logos téleios). magija. poznat pod nazivom Asclepius. Među njima se razlikuju dve kategorije: spisi koji pripadaju narodnom hermetizmu (astrologija. dekoru i mitovima. kao rastapanje Jednog u Mnoštvo. tom III. zatim pomalo uticaj platonizma. In Somnium Scipionis. ideja i praksa. 12. sastavljenih između III veka pre i III veka posle Isusa Hrista. Izjednačen s Dionisom (takođe ubijenim. prenesenih u hermetičku literaturu.39 I pored razlika u nameni. postoji još jedan latinski prevod. Kao što se može pretpostaviti. godina sačuvano je u Anthologiumu u Stobima. A što se tiče Iziđe i Ozirisa. kakvi su Dionis i Oziris. " Up. . Ta njena pretenzija. Reč je o jednom zborniku tekstova. neoorfički i neoolatonski teolozi razvijaće upravo te helenističke interpretacije. ova literatura uglavnom odražava judejsko-egipatski sinkretizam (znači i izvesne iranske elemente). štaviše. u n j o j postepeno preovlađuje gnostički dualizam. biće vekovima smatrane za najvernije i najdublje ilustracije egipatskog religijskog duha. stapanje Mnoštva u prvobitno Jedinstvo. sadržaju i stilu. ono podseća na odnose koji postoje između narodnog (§ 133) i filozofskog taoizma i na kontinuitet između »klasične« i »barokne« joge. bar u nekim starim tekstovima. poslednje njihove interpretacije i revalorizacije. za kojim sledi »vaskrsenje«. ova literatura se predstavlja kao egipatska. Otkrovenje Hermesa Trismegista Pod nazivom hermetizam podrazumeva se sveukupnost verovanja.

»L'hermetisme égyptianisant«. na prvom mestu Jean Doresse. 43. str. up. kojom se završava Asklepije nalazi se.. 442. Festugière. U jednom od astroloških spisa. Sve ove ličnosti su navedene u raspravi Kore Kosmou. a za njim njegov sin Agatodemon i njegov unuk Tat. npr. I. nav. str. došao je iza njega. »Pošto je reč o otkrivanju čitavog spleta simpatija i antipatija koje priroda drži u tajnosti. ono što je važno to je kako da se srećno proživi na Zemlji. 44. Molitva. pojava prvobitnih nadgrobnih humki u Tebi ili Hermopolisu) 41 indikacije su 0 kojima se mora voditi računa. up. drugi Hermes. njene kosmologije i njene osnovne ideje (doktrina o simpatijama i podudarnostima. živeo »pre potopa«. 45 Isto. 122 i dalje. Hermétisme et mystique paienne. na papirusima se nalaze obnovljene verodostojne helenske verzije nekih mitova. blagodareći kojima je magus sebi prisvajao njihove tajne moći. Amon itd. 449. Međutim. str. Festugière. prvi Hermes. Ona je nadahnjivala i pothranjivala Plinijevu Istoriju prirode i čuveno srednjovekovno delo Fiziolog. 71 i dalje. gde Tot Hermes igra izvesnu ulogu. On je bio stvorio svet pomoću reči. i stoici su identifikovali Hermesa i logos. Genealogija je autentično egipatska. kako ući u tu tajnu ako je kakav bog ne otkrije?« 44 Sledstveno tome. pronalazač hijeroglifa i opasan čudotvorac. mita o Tefnut. Jedno predanje koje vodi poreklo od prvih Ptolemeja navodi da je Tot. Doresse. 152). pre Hr. 41 40 .« 40 Ličnosti (Tot. karakteristične za naučnu literaturu. saznanje. ovi tekstovi su otkrivali »tajne Prirode« (doktrina analogije. delo. Sais. Čak se mogao koristiti 1 astralni fatalizam. upoznavanje suštine postiže se molitvom i kultom. neki put se naiđe na koncepcije. nauka hermetičkog tipa predstavlja u isti mah i misteriju i inicijatičko prenošenje te misterije. A. str. omogućavalo je božanstvo. 44 Festugière. Trismegist. La Révélation d'Hermes Trismegiste. Važnost ove »popularne« hermetičke književnosti ne bi trebalo potcenjivati. Agatodemon. Asuan.i2 Spisi narodnog hermetizma odigrali su značajnu ulogu u doba imperije.) i izvesni motivi faraonske teologije (na primer. itd.234 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA čiju vrednost ne treba potcenjivati. u jednom magijskom receptu. U stvari. magijskom silom. 42 J. Hermopolis. str. ili na nižem nivou. odnosi »simpatije« između raznih kosmičkih nivoa). I. 45 U ovom amorfnom corpusu magijskih recepata i rasprava koje razmatraju magiju prirode i okultne nauke. Liber Hermetis.) ambijent (Memfis. Za pisce helenističke epohe Tot je bio zaštitnik svih nauka. str. naročito zbog svog »podsticajnog karaktera«: u vreme kada se smatralo da je sve u rukama Sudbine. U Kore Kosmou (14 —18) stvaranje duša je opisano kao kakva alhemijska operacija. odnosno ovladavanje prirodom. Teba. " Grčki original potiče iz III v.43 nema nikakve aluzije na problem smrti i budućeg života. Poistovećivanje Tota s Hermesom bilo je poznato već Herodotu (II. na grčkom.

§ 8). »on nije delo Boga. VI. str. 181 i dalje. ovde dole treba se ponašati kao stranac«. jer se Prvi bog drži beskrajno iznad svake materije. IV. kao primer. Za prvu je Kosmos lep i dobar. čovek može »postati bog«. itd. Révélation. 4 6 Baš kao i kategorije narodnih tekstova. Ašmol (Ashmole). 1977). a naročito po doktrini koju izražavaju. genezu sveta i patetičnu dramu čoveka prema prvoj raspravi Corpusa. u njemu se treba osećati " Vid. nebeskog čoveka: ovaj se spušta u niže sfere. 1). a njegova svetlost u nus. jedini s Prirodom (Physis) i rađa zemaljskog čoveka. str. H. VIII. da se brine i da upravlja stvarima zemaljskim« (Asklepije. Ove rasprave međusobno se razlikuju po književnom rodu. H. baš kao i božanstvo. V. svet je u osnovi rđav. »zaveden ljubavlju«. 22). on je nazvan »bog«. up. 2). gde se.) i Sve (XII. II. Kako je svet »sveukupnost Zla« (C. . godine Buse (Bousset) zapazio da Corpus Hermeticum prikazuje dve nepomirljive religije: jednu optimističku (monističko-panteističkog tipa) i drugu pesimističku koju karakteriše veoma izraženi dualizam. naprotiv. jeste stvoritelj i naziva se »Ocem«. H. koji u m a n j u j e vrednost sveta i tela. up. 48 Festugière. prerađeno i prošireno izdanje. 2). koji je u isti mah i Jedno (C. ni u kom slučaju Prvog boga. ukras živog besmrtnog Bića« (C. XI. čovek u isti mah i smrtan i besmrtan. 37. Ovaj dualizam. U pesimističkoj doktrini. Zbog toga je. iza Boga i Kosmosa. 147 i dalje. Već je 1914. 4). ili »veliki bog«. Poimandres: iz superiornog.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 235 o podudarnosti makrokosmosa i mikrokosmosa) imale su puno uspeha počev od ranog srednjeg pa do XVIII veka. one se mogu naći ne samo kod italijanskih platonista i Paracelzusa nego i kod tako različitih naučnika kao što su Džon Di (John Dee). uz pomoć saznanja. str. podvlači istovetnost između onog što je božansko i duhovnog elementa u čoveku. spisi koji čine naučnu literaturu smatrani su otkrovenjem Hermesa Trismegista. jedini među zemaljskim bićima. zatim Antroposa. jer je prožet Bogom. čovečija duša (nus) se ispoljava kroz život i kroz znanje. H. 47 Posmatranjem lepote Kosmosa dospeva se do božanstva. za sada Forgerons et Alchimistes (2. Bog. Hermétisme et mystique païenne. 41 Svet je jedan »živi besmrtnik« (Corpus Hermeticum. 48 Da pomenemo. čovek je neophodna dopuna Kreacije. Čovek zauzima treće mesto u trijadi. Njegov zadatak je »da se divi i da obožava nebeske stvari. Flad (Fludd) i Njutn. Sve u svemu. I. on je skriven u misteriji svoga postojanja: Bogu se nikako ne može prići ako se ne beži od sveta. androginog Intelekta nus (notis) rađa se u početku jedan Demijurg koji uobličava svet. on je »živo smrtno biće. »nevidljivi bog« ispoljava se kroz svet (C. 84 i dalje. tom III. Međutim. Od tada božanski Antropos prestaje da postoji kao posebna ličnost jer svoj život daje čoveku: njegov život se pretvara u dušu čovečju.

formiranog od »skupa ljudi koji se dobrovoljno opredeljuju za jedan sistem mišljenja i življenja«. § 229). Ova teologija. ima izrazito »gnostičku« strukturu (up. kao tajnu. niti o bilo čemu što bi podsećalo na svetinje gnostičkih sekti: ni krštenja. otkriva neki Bog ili Natčovečansko biće. ako je hipoteza o tajnom. ni ispovedanja. preporođeni čovek stiče božansko telo. taoizmom i indijskom i kineskom alhemijom. hijerarhijski organizovanom bratstvu neodrživa. R. vedanta). 3). a Ćorpus Hermeticum njegovim Svetim rukopisom. povezana sa specifičnom kosmogonijom i soteriologijom. jedna koja prihvata reč. Ali. str. ni pričesti. Inicijacijski aspekti hermetizma Naučnici Rajcenštajn (Reitzenstein) i Gefken (Geffcken). preziranje sveta.40 Međutim. H. spasonosna vrednost prvobitne spoznaje koju. Festižijer (Festugiere) je odbacio ovu pretpostavku. 81 i dalje. poput svih ostalih. Krolom (W. niti bilo kakvih inicijacijskih stupnjeva. značajne naučne rasprave hermetizma navode na zaključak da su ipak postojale zatvorene grupe čiji bi se način posvećivanja mogao porediti sa onim koji je primenjivan kod alhemičara i tantrika. poseduje dogme. ni hijerarhijske organizacije. druga koja je odbacuje. up. P. I. da bi se postiglo »rođenje božanskog« (XIII. zatim. 210. Nema ni sveštenstva. Pre svega. 1). složivši se sa Buseom. Révélation. Postoje samo dve klase ljudi. ako ne i ranije« . prihvatanje dveju nepomirljivih doktrina nikako se ne slaže s pojmom bratstva. sankhja. I. 7). koje se putem inicijacije prenosi izvesnom b r o j u učenika. Trebalo je ponoviti reči iz Asklepija (§ 25) u vezi sa religio tnentis: Bog »prima čiste duhovne žrtve« (C. podseća na indijsku tradiciju (Upanišade. u hermetičkoj literaturi nema pomena o »bilo kakvim posebnim ceremonijama Hermesovih vernika. Otkrivaju se ipak izvesna specifična religiozna atmosfera i izvesna ritualna ponašanja: učenici se " Festugière. niti rukopoloženja verskih vođa. bilo bi nesmotreno gnosticizmu u pravom smislu reči pripisati i hermetičke rasprave koje izražavaju dualizam i pesimizam. 2). u stvari. rituale i liturgiju. str. . smatrali su hermetizam pravim bratstvom koje. Međutim. 38.236 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA »strancem« (XIII. Kroll) i Kimonom (Cumont). Hermétisme. Sve u Svakoj stvari« (XIII. jer se u literaturi pominje već od vremena Parmenida. Dodajmo da pridavanje presudnog značaja znanju. isto kao što »besmrtno telo« preporođenog čoveka ukazuje na sličnosti sa hatha-jogom. lzvesni mitološki i filozofski elementi »gnostičkog« tipa čine Zeitgeist epohe: na primer. on je »sin Božji. A ta razlika među njima postala je beznačajna.

. koji se mogao ostvariti putem pažljivog čitanja i razmišljanja o jednom ezoteričnom tekstu. 50 Prema IV raspravi Corpusa Hermeticuma bog je duhom (noûs) ispunio jedan krater. Festižijer je dokazao da je reč o kombinaciji dva rituala. str. s inicij arijskim ritualima 1 postupnim revelacijama tajne doktrine. kao i alhemija. kateheza se završava ceremonijalnom ozbiljnošću.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 237 okupljaju u jedno svetilište. hermetizam. 13). Ne treba izgubiti iz vida da otkrovenje. 51 Ovaj tip individualne i čisto duhovne inicijacije. Mit 0 krštenju u krateru* upućuje na srodnost s ritualima Misterija. up. a posebno ezoteričko učenje koje je obezbeđivalo spasenje. Moglo bi se reći da smo se sreli s jednim novim modelom prenošenja ezoterične mudrosti. XIII. H. oni poštuju pravilo ćutanja i čuvaju tajnu otkrovenja. a tome su posebno doprineli Sabinjani iz Harana u Mesopotamiji. u svojstvu metafore.). a s druge strane. Bila je to s jedne strane posledica znatnog uticaja Svetih rukopisa. već sama činjenica da je shvaćeno i prihvaćeno predstavlja »inicijaciju«. predstavlja vrhunsku gnosu. prev. Hermes otkriva svom učeniku Tatu jedan svoj ekstatički doživljaj koji mu omogućuje da svoje »telo učini besmrtnim« i ovaj uspeva da ga oponaša (C. oni koji u njega zarone postaju »savršeni ljudi«. Prenošenje hermetizma predstavlja jedno uzbudljivo poglavlje u istoriji ezoterizma: ono je ostvareno kroz sirijsku i arapsku literaturu. str. koja su oba bila primenjivana u Misterijama: 1)) ispijanja svetog napitka iz kratera i 2) kupanja u cilju očišćenja i posvećivanja. dovoljno je da ga ponovo otkrije kakav kompetentni čitalac. i u slučaju da sveti tekst bude tokom nekoliko vekova zaboravljen. 81 Festižijer je sasvim dobro analizovao jedan karakterističan kliše helenističke epohe: transpoziciju jednog rituala kultnih Misterija. iščezavanja Misterija. razvio se u doba Imperije a naročito posle trijumfa hrišćanstva. meditacije i određenih kultnih običaja). sadržano u velikim raspravama Corpusa Hermeticuma. 50 Može se takođe pretpostaviti da su im bili poznati načini kako se dolazi do ekstaze. koji su se u islamu održali sve do XI * Kod starih Grka: sud sa dve drške u kome su mešali vino s vodom (prim. implicira jedino izvestan b r o j tekstova otkrovenja. pa da njegova poruka postane razumljiva i aktuelna. odnosi između učitelja i učenika imaju religiozan karakter. »Le Baptême dans le Cratère« (ponovo objavljeno u Hermétisme et mystique paienne. kao i gašenja drugih tajnih organizacija. U perspektivi ovog novog modela inicijacije prenošenje ezoteričnih doktrina nije više uključivalo »inicijacijski lanac«. 100—112). Za razliku od zatvorenih bratstava s hijerarhijskom organizacijom. za koje se smatralo da su božanskog porekla. 3. Ali takva transpozicija uvek skriva i određenu religijsku vrednost: ona podstiče maštovitost čitaoca i otkriva mu duboki smisao Misterije. prenošenih i interpretiranih od strane jednog »učitelja« nekolicini brižljivo pripremljenih učenika (a p o d tim se podrazumevalo. do kojeg je došlo posle V veka. »pročišćenih« putem askeze. 108. u ono što autor naziva »Literarna Misterija«.

53 Međutim.). str. u stvari. bojenje i podražavanje zlata (na primer. koja je nosila naslov »Krater«. Iako problem istorijskog porekla alhemije aleksandrijske epohe još nije rešen. Ali. 54 Vid. Eliade. The Krater and the Grail: Hermetic Sources of the Parzifal.. 211. isti. . bez sumnje. predstavljenog Misterijama. kao samostalna disciplina. inteligencije — i s druge strane »narodnih« tradicija. to ponovno otkrivanje Corpusa Hermeticuma predstavlja.) i svoj najpotpuniji izraz nalazi u delu Physika kai Mystika. 1463. jednu novu. Ali. kao i u Indiji u vezi s tantrizmom i hathajogom. Helenistička alhemija Istoričari nauke razlikuju tri epohe u razvoju grčko-egipatske alhemije: 54 1) epohu tehničkih recepata koji se odnose na spravljanje.238 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA veka. »istočnjačkim mudrostima otkrovenja«. M. malo je verovatno da se alhemija.). apokrifnoj raspravi. kao što ćemo videti (up. 3) i. s latinskog preveo Corpus Hermeticum. odnosno ezoteričke struje koja je pre svega bila delo obrazovanih ljudi. epohu Zosima (III—IV vek) i njegovih komentatora (IV—VI vek). pripisanoj Demokritu. nikada nećemo saznati. rodila iz pokušaja da se dođe 82 Sabinjani su imali kao »proroke« Hermesa i Agatodemona i poznavali su dosta dobro IV raspravu Corpusa Hermeticuma. 2) filozofsku epohu koja po svoj prilici počinje s Bolos de Mendesom (II vek pre Hr. najzad. dragim kamenjem i biljkama. karakteriše sve veće interesovanje za tehnike i znanja u vezi sa supstancama. itd. astrologijom. »Hermetism in the Alfonsine Tradition«. Prema Henri ju i Rene Kaanu »krater« je isto što i Gral. epohu alkemijske literature u pravom smislu reči.. Forgerons et Alchimistes (2. smelu i kreativnu interpretaciju hermetizma. Kahane. Analognu pojavu otkrivamo u vezi s taoizmom i neotaoizmom u Kini. magije i odgovarajućih tehnika. papirusi iz Lajdena i Stokholma koji datiraju iz III veka pre Hr. prava »renesansa« hermetizma u zapadnoj Evropi postala je kada je Marsilio Fičino na zahtev Kozima Medičija. gnosticizmom. III t. izd. neopitagorizmom. Ovu epohu starog veka. čuvara prastarih tajnih zanata. 123 i dalje. i H. U mediteranskom svetu te »narodne« tradicije podsticale su i održale duhovno ponašanje arhaične strukture sve do helenističke epohe. 52 Novija istraživanja otkrila su izvesne elemente hermetizma u Parsifalu Volframa fon Ešenbaha (Wolfram von Eschenbach) kao i u više španskih tekstova iz XIII veka. " R. nagla pojava alkemijskih tekstova negde početkom hrišćanske ere mogla bi se objasniti kao rezultat susretanja ezoteričkog toka. neoorfizmom. kao što smo imali prilike da vidimo (§ 209). Koji su istorijski uslovi doveli do nastanka alhemije? To. 1977).

bili usavršili metodu spravljanja zlata. bilo bi pogrešno u njima videti samo tragače za zlatom. str. to je upravo nedostatak interesovanja za fizičko-hemijske pojave. 42 i aalje. nije bila za ondašnju nauku nikakav apsurd. Ako se. Ne prolaze dobro duhovna tehnika i soteriologija koje se osnivaju na filozofskoj teoriji. t j . koja je 2. a isto tako i potceniti njihove intelektualne i duhovne sposobnosti. Up. str. nije u naročitom skladu sa duhom nekoga koji traga za b o g a t s t v o m [ . Daleko pre nego filozofske teorije. ] U alhemiji se neće naići ni na kakav začetak n a u k e [ . u stvari. iako se sumpor pominje na stotinu mesta. veru u veštačku transmutaciju. . . osim na to kako deluje na metale. Međutim. Transmutacija. 168). jer pobožni i mistični ton koji se oseća. ] Alhemičar nikada ne primenjuje naučne postupke. primorani smo da »poreklo« ove discipline sui generis potražimo na drugoj strani. nisu govorili o pravom zlatu. odsustvo naučnog duha. . str.SINKRETIZAM I KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 239 do veštačkog zlata ili njegove imitacije. odnosno u transmutaciju obavljenu u labo55 F. osim onih koje su služile njihovim ciljevima. Nastojanje da se disciplina. Svu svoju metaluršku tehniku helenistički Istok je nasledio od Mesopotamije i Egipta. To je u tolikoj suprotnosti sa klasičnim grčkim naučnim duhom da nam ne ostaje drugo do da zaključimo kako alhemičare nisu zanimale druge prirodne pojave. osnovni cilj helenističke alhemije. značilo bi zaboraviti da su stari izvanredno poznavali metale i legure. Međutim. a poznato je da su Mesopotamci još u XIV veku pre n. takode od istog autora »Origins of Greek Alchemy«. teško je poverovati da je alhemija proizišla iz pokušaja da se potvrdi ova dogma i da se ogledima dokaže jedinstvo materije. posebno u njihovim delima iz poznijeg perioda. Pa ipak. e. A Survey. 110. S druge strane. dakle. . Hemičar koji bi ispitivao ova dela došao bi do istog utiska koji bi stekao zidar tražeći praktična uputstva u delu nekog od slobodnih zidara« (Sherwood Taylor. Sherwood Taylor. A Survey of Greek Alchemy. nema nikakve aluzije na neko drugo njegovo svojstvo. grčki duh u službi nauke pokazuje izuzetan smisao za zapažanje i rasuđivanje.« 55 Tekstovi starih alhemičara pokazuju »da ovi ljudi nisu bili zainteresovani da prave zlato i da. alhemija nije mogla roditi iz želje da se dođe do veštačkog zlata (jer se za takve pokušaje znalo bar dvanaest vekova ranije) niti pak iz grčke naučne tehnike (upravo smo videli da alhemičare nisu zanimale fizičko-hemijske pojave). prilikom zagrevanja tečnosti. jer je jedinstvo materije već duže vremena predstavljalo dogmu grčke filozofije.000 godina zaokupljala zapadni svet. Kao što kaže Šervud Tejlor (Sherwood Taylor): »Svi oni koji su koristili sumpor nisu mogli da ne primete zanimljive pojave koje nastaju posle njegova topljenja i potom. . A ono što nas zapanjuje kad čitamo grčke alhemičarske tekstove. dovede u vezu s naporima da se proizvede lažno zlato.

U svemu tome. postiže se provođenjem materije kroz četiri faze. mogla je stvoriti stara koncepcija o Zemlji-Majci. livaca i kovača doveo je po svoj prilici do prvih alhemičarskih operacija. Transmutacija. U bezbrojnim varijantama četiri (ili pet) faze postupka (nigredo. str. a da je sve to podnela zato »da bi mogla svoje telo da preobrazi u duh«. projektuje se mistična drama boga.). prvom čisto alhemijskom spisu (II vek pre Hr. koja dovodi do »kamena mudrosti«. Probudivši se. izazvane vatrom. Ali treba napomenuti: četiri faze opusa spominju se već u Pseudo-Demokritovom delu Physika kai Mystika. smrti i vaskrsu »Duha žita«). s kakvim su došle u dodir zanatlije. po imenu Ion. odnosno da li Ion ne predstavlja savršeni model vode. pre svega mučenju. albedo. oderana. »smrti« i »uskrsnuća« nailazi se već u prvim delima grčke alhemičarske literature. U svom Traktatu o veštini (III. U stvari. leükosis (bela). već da neverovatno podseća i na inicijacijske vizije šamana i uopšte na osnovnu shemu svih arhajskih inicijacija. pomenuta koncepcija složenog i dramatičnog života Materije i čini alhemiju originalnom u odnosu na grčku klasičnu nauku. opus magnum. smrt i vaskrsenje. iskustveno otkrivanje žive materije. Osim toga: na Materiju. nekad viriditas. nekad cauda pavonis) održavaju se kroz celu arapsku i zapadnjačku alhemijsku istoriju. katkad su k r a j n j e " C. G. otkriva mu kako je bila probodena mačem. Jung. »Crna« (nigredo kod srednjovekovnih pisaca) simboliše »smrt«. raskomadana. dakle. 1. da joj je bila odsečena glava i da je bila spaljena na vatri. mitologijama i tehnikama starih rudara. citronitas. Zosim se pita da li se sve to što je video u snu ne odnosi na vodu. a njene »torture«. Kao što je pokazao Jung.240 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA ratoriji. mada doživljavana u »drugom stanju«. Taj susret sa simbolizmima. nosilji minerala-embriona (up. njegovo stradanje. ksantosis (xanthosis) (žuta) i iosis (crvena). 2—3) Zosim govori o viziji koju je doživeo u snu: neka osoba. rubedo. Iskustva kroz koja prolazi budući šaman u toku inicijacije. . 153 i dalje. Na scenario »patnji«. Ukratko. koju treba preobraziti. »Die Visionen des Zosimus«.56 Zapazićemo da ono što opisuje Zosim ne samo da podseća na komadanje Dionisa i drugih »bogova« Misterija »koji su iskusili smrt« (čije bi stradanje na izvesnom planu bilo homologno nekim momentima ciklusa vegetacije. nazvane po bojama koje dobijaju sastojci melansis (crna). »umiru« i »ponovo se rađaju« za jedan drugi svet. § 15). alhemičar tretira Materiju isto onako kako je u Misterijama bilo tretirano božanstvo: mineralne supstance »pate«. mora da je odigralo presudnu ulogu. Sasvim je moguće pretpostaviti da je doživljaj dramatičnog života Materije omogućilo upoznavanje s grčko-istočnjačkim Misterijama. ta voda je aqua permanens alhemičara. što znači da se preobražavaju. odgovaraju postupku separatio.

to što su na Materiju projektovali inicijacijsku funkciju patnje. Le chamanisme. A zlato je. poprimivši inicijatičko značenje drame i patnje. označen terminima »hijerofanije«. kovača i šamana vrlo verovatno imala sopstvene misterije. 58 a za alhemičara predstavlja ostvaren j e njegove »inicijacije«. a samim tim sagledava se i značajna novina koju su alhemičari ostvarili. odnosno stiče transcendentalni način postojanja: ona postaje »zlatna«. simbol besmrtnosti. Kakve je posledice imao ovaj napor da se Materija »oduhovi« i »preobrazi«. Ovo shvatanje. M. C. Za alhemijsko mešanje sumpora i žive gotovo se uvek upotrebljavao termin »venčanje«. str 52 i dalje i svuda. mada se ova. prosvetljenost i besmrtnost. bar u najranijem stadijumu svog razvoja. I upravo u tome i jeste novina alhemijske perspektive: život Materije nije više. Psychologie und Alchemie. označava da je Materija postigla svoje savršenstvo. još uvek nejasno. govori o spasenju anima mundi. poistovećenim sa »mučenjem«. kao što znamo. 59 Vid. alhemija nije postulirala da je anima mundi zarobljena u Materiji. rastu. Ali. III t. Eliade. Sva ta prastara verovanja usvojili su i obnovili grčko-istočnjački alhemičari. Jung. obezbeđuju slobodu. na planu Materije dovode do njene transmutacije. rađanju. na planu duha. prema tome. Ali je taj brak istovremeno označavao i mistično jedinstvo između dva kosmološka principa. ovog dela. sagledaćemo kasnije.SINKRETIZAM 1 KREATIVNOST U DOBA HELENIZMA 241 surova: on u snu prisustvuje sopstvenom komadanju. str. Ta radikalna revalorizacija prastarog mitsko-ritualnog scenariju (sazrevanje i rašćenje minerala u utrobi Zemlje-Majke već poistovećena s novom zemnom matricom u kojoj minerali dovršavaju svoje dozrevanje. osećala kao Terra Mater. do Kamena mudrosti. 1» 57 58 . kao u perspektivi arhajskog čoveka. 416 i dalje. kovača i šamana. Materija istovremeno preuzima i sudbinu duha. »smrću« i »vaskrsavanjem« mista. supstanca se preobražava. dolazi se do toga da se Zosimova vizija može smestiti u duhovni svet tradicionalnih bratstava. 5 7 Ako se ima u vidu univerzalnost ove sheme posvećivanja i s druge strane međusobna povezanost livaca. pa čak i o njihovom venčanju (up. U starodrevnim kulturama minerali i metali su smatrani živim bićima: govorilo se o njihovoj bremenitosti. obezglavljivanju i svom umiranju. drugim rečima. svakako su delili i neki alhemičari: ono se inače uklapa u ceo tok eshatološke misli koja je morala dovesti do koncepcije apokatastaze Kosmosa. ako se veruje da su i stara mediteranska bratstva metalurga. Blagodareći alhemijskim operacijama. »Inicijacijska iskušenja« koja. Alhemijska t r a n s m u t a d ja. rudar i metalurg. već dobija i »duhovnu« dimenziju. koji zamenjujući Zemlju-Majku ubrzavaju i dovršavaju rašćenje minerala) mogla bi se porediti s »transmutacijom« starih agrarnih kultova u Misterije. G. gnostičkog porekla i strukture. 59 Up. § 15). zarobljene u Materiji putem alhemije.

str. Parćani. versku i kulturnu tradiciju. da se privlačnosti helenizma nije moglo odoleti i. Ali informacije koje nam oni pružaju o iranskim verovanjima i religijskim idejama u priličnoj meri su nepouzdane. Arsakidi su podsticali helenizaciju (na njihovom novcu su otiskivani likovi grčkih bogova). .XXVII POGLAVLJE NOVE IRANSKE SINTEZE 212.) Posle pada ahemenidskog carstva (~330). proglasivši se ~247. s literaturom. iranska religija je bila uvučena u širok i kompleksan sinkretistički pokret. novcem. poznata su bar tri primera. doneli su sobom jednu potpuno novu. To je. karakterističan za helenističku epohu (up. koji su ustanovljeni s dolaskom Arsakida. Novija istraživanja su pokazala da tekstovi koji su nastali kasnije izražavaju verovanja i ideje koji su formulisani ili korišćeni tokom parćanske epohe. natpisima. njima svojstvenu. postojala je takođe i kod Arsakida. ranije već i sam apsorbovao brojne semitske i azijatske elemente. up. bar do I veka posle Hrista. Pokazalo se. 1 2) Magi predstavljaju svešteničku kastu koja prinosi 1 Divinizacija živih vladara. Versko stvaralaštvo pod Arsakidima se mnogo bolje može razumeti uz pomoć poznijih dokumenata. fenomen koji je karakterističan za helenističku epohu. bio stil čitave epohe: posle bezb r o j konfrontacija i kulturnih razmena. nasleđeni od onih neukrotivih plemena koja su vekovima lutala duž granica imperija. D. uostalom. ti stepski konjanici. godine za cara. Istini za volju. La religion de l'Iran ancien. Duchesne-Guillemin. J. koji je. Verski pravci pod Arsakidima (~ 247—220. § 205). međutim. izvori iz tog vremena nam pokazuju sledeće: 1) Mitru obožavaju po celome Carstvu i t a j bog je posebno povezan s carevima. Taj proces nije zaustavilo ni ponovno oslobađanje dela Irana koje je ostvario parćanski vođa Arsakes. treba ipak imati na umu da je model koji su pokušavali oponašati. zasnovao novu nacionalnu dinastiju Arsakida. No. Danas raspolažemo mnogobrojnim i veoma raznovrsnim dokumentima iz tog perioda: grčkim i latinskim rukopisima. spomenicima. A. 225. iz starih koncepcija nicale su nove religijske forme. Vrlo je verovatno da su neki elementi carske ideologije. Uglavnom. aleksandrijski helenizam.

str. koncepcije koje će biti sistematizovane i ponekad uz veliki napor organizovane. Les religions de l'Iran. tako da nastavljaju da se razvijaju u toku sledećih vekova.) koji će biti razrađeni u pahlavijskim apokalipsama sasanidske epohe. ali usklađena sa iranskom eshatološkom literaturom. planete gube svoju moć i nakon opšteg požara obnavlja se svet. S druge strane. Comont. Najzad. Mitrine misterije počinju da se šire po mediteranskom svetu (prvi nađeni dokument je iz 67. 7 boja itd.NOVE IRANSKE SINTEZE 243 žrtve. Bog i Duh Zla bore se za prevlast. Cumont. konačna bitka itd. Strabon je pisao da su Magi slavili kult Anahita. Proročanstva osnivaju svoja predskazanja na eshatološkoj hronoiogiji od 7. Raznolikost u načinima izražavanja objašnjava se različitošću ciljeva koji se žele ostvariti. Ali interpretacija ove hronološke sheme je iranska: tokom prvih šest milenijuma. Les Mages hellénisés. zatim ideje o tome da »duhovno« stvaranje prethodi fizičkom. na primer. velika verska ostvarenja iz parćanske epohe druge su vrste.). 3 F. opšte uništenje. str. Bog šalje Mitru. verovatno indoiranskog porekla (skraćenje godine. pre svega krvave žrtve (krave i konje). »The Zoroastrian doctrine of salvation«. U prvom veku pre Hrista. Ono što je zajedničko za sva ta ostvarenja je činjenica da. bilo tražiti elemente carske ideologije u svakidašnjim manifestacijama narodne religije ili. s tim što svakim milenij umom gospodari jedna planeta. da je mit o Spasitelju. pak. pre svega u Bahman Jaštu. I. u obliku u kojem se pojavljuje u gnostičkoj Himni o biseru. »La Fin du monde selon les mages occidentaux«. boga sunca (= Apolon. u teološkim spekulacijama. Helios). a to odaje vavilonski uticaj (up. no ima pokazatelja da su učestvovali i u kultu Mitre (imali su izvesnu ulogu u njegovim Misterijama). Hinnells. ponekad prastarih koncepcija. 228 i dalje. tokom te epohe razvija se takođe i zervanitska teologija. Histapova proročanstva preuzimaju klasične eshatološke motive. iako predstavljaju nastavke starih. godine pre Hr. J. 217. 3 3 J. 218 i dalje. bez obzira na kontroverze. Uzaludno bi. 147 i dalje. 2 Ipak. 93 i dalje. kao i ideje o apsolutnom dualizmu. str. opet povezana s mitsko-ritualnim scenarijem razrađenim oko Mitre. Les Mages hellénisés. Widengren. izgleda da Zlo pobeđuje. 4) u II i I veku pre Hrista. 7 metala. str. može se zaključiti da se u to vreme oblikuje ideja o mesiji — Kralju. 16" . na k r a j u tog poslednjeg perioda. Važno je ne gubiti iz vida suštinski sklad između svih tih religijskih formi. kružila je jedna apokalipsa na grčkom jeziku pod nazivom Histapova proročanstva (Histap je grčki naziv Vištaspe) uperena protiv Rima (kome proriče propast). G. izgleda kao što je pokazao Videngren. 3) kult vatre je veoma popularan. R. Bidez — F. str. koji vlada u sedmom milenijumu. pod Sasanidima. dobro poznati niz: 7 planeta. nekoliko vekova kasnije. ona ostaju »otvorena«.000 godina. a razrađuju se i ideje u vezi s Vremenom i Večnošću. nastao u vreme Arsakida. Bidez — Cumont.). I.

t a j proces. 213. 2. str. isti. može se lako razumeti. kao uostalom i za mnoge druge kraljeve. 4 Analogni mesijanski scenario prenosi i hrišćanska legenda o Rođenju. razmišljali o pojmu Prostor-Vreme. »Magi su . pred k r a j ahemenidske epohe. Quaest. vaspitavanje budućeg kralja sastoji se iz dugog niza inicijacijskih iskušenja.244 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Te mito-hronologije. up. up. 7 Eudemov tekst objavio Bidez — Cumont. XVI. smatralo da predstavlja inkarnaciju Mitre. str. posrednika između ljudi i bogova. 266 i dalje. prinose mu barsom u znak počasti. 1936. Plutarh. a to je naziv jedne huritske boginje. 99. delo. XXXVII. 6 Ako je to tumačenje ispravno. Avestanski naziv za »vreme« je thwđša. str. u toku njegovog krunisanja. u epohi koja je obuzeta iščekivanjem Spasitelja. Duchesne-Guillemin nav. nazivali neki put . 62 i dalje. što je jedno i shvatljivo. tek rođeno dete pogađa munja. I. Artibus Asiae. nav. Les Mages htllénisês. ocu Ormuzda i Ahrimana bio poznat još u epohi koja je znatno prethodila prvim pisanim svedočanstvima. iz njega su rođeni Ormuzd i Ahriman ili Svetlost i Tama«. za Mitridata se. a neki put . str. . Tu eshatološku nadu na zadivljujući način ilustruje drevni životopis Mitridata Eupatora: jedna kometa najavljuje njegovo rođenje. Sigurno je da je Zervan veoma stari bog. onda je mit o Zervanu. delo. »La légende royale de l'Iran antique«. 7 Ova informacija je vrlo značajna: ona nas uverava da su Iranci. 5 Giršman (Girschman) smatra da je Zervana identifikovao na jednoj bronzanoj statui iz Luristana koja prikazuje krilatog i androginog boga kako rađa dva blizanca (koji mu izlaze iz ramena). 310) je verovao da je prepoznao njegovo ime na tablicama iz Nucija (XIII—XII vek). inkarniranih u Ormuzdu i Ahrimanu. postaće veoma popularne u zapadnom svetu na početku hrišćanske ere. Sve. Spajser (Speiser) pokazao da je to ime trebalo da se čita kao Zarva(n). 146. 5 Videngren (Hochgottglaube im alten Iran. Prema zapisu Eudema s Roda (druga polovina IV veka pre Hrista). tri povorke. Dobra i Zla. Annual of the American Schools of Oriental Research. obogaćuje se novim soteriološkim značenjima. čiji su ciljevi eshatološki. * Ghirshman. kao zajedničkom izvoru dva principa. nap. str. 47—48. ali ona na n j e m u ostavlja samo ožiljak. A. II. Widengren. Eshatološka nada se takođe može otkriti i u predanjima u vezi s rođenjem Kralja-Spasitelja. str. Zervan i poreklo Zla Problemi koje postavljaju Zervan i zervanizam još su daleko od rešenja. Conviv. svuda.Vreme'. Tradicionalna koncepcija božanskog Kralja i kosmokratora. Ali je E. .Prostor'. što doslovno znači »svetac« ili »onaj što hita«. simboli tri čovekova doba. str. I. 69—70. . a Videngren smatra da je u početku 4 Justin. 1958. 37 i dalje. izjednačenom s Mitrom. 2. 6.

»Vreme odavno nezavisno« ističe iz »Vremena bez kraja«. struktura Zervana je arhajska: on podseća na neka primitivna božanstva u kojima koegzistiraju kosmički polariteti. nailazi se u jednom poznijem rukopisu. teorija milenijuma doživljava naročiti uspon u Iranu. gospodar sudbine. posle t r a j a n j a od 12.000 godina. vremenskog t r a j a n j a dodeljenog svakoj individui ponaosob. pa možda čak i odsustvo tog boga Vremena i Sudbine iz Prorokove sredine. »Vremena bez kraja« i Zervan darego hvadhata. drugim recima.000 godina. Sve to ukazuje na postojanje jedne teorije o izviranju vremenskog t r a j a n j a iz nedara večnosti. 1 : 20. delilac sreće i nesreće i. 19 : 13 i 16). 89 i dalje. posebno u sredinama zervanista. bogatom zervanitskim elementima. teško je odlučiti da li Zaratustrino ćutanje treba objašnjavati polemičkim razlozima ili ono jednostavno ukazuje na skroman značaj. podeljenih u tri jednaka perioda (vladavinu Ormuzda smen j u j e dominacija Ahrimana. str. bio obožavan od Maga. Zervan je predstavljen kao Vreme bez k r a j a (Videvdat. da bi se. Na verovanje da će t r a j a n j e sveta iznositi 9. prema Eudemu. Hochggottglaube. Zurvan. • Pošto je Zervan. ali su njene formulacije u Indiji. prvobitno u zemlji Međana. Iako je postala popularna već pred k r a j antičkog perioda i potom su je koristile bezbrojne apokalipse i proročanstva. Zervan se pominje retko. 232 i dalje. a i za dobijanje preciznijeg rešenja problema dualizma. pre nego što stignu na most Ćinvat (?) (§ 103) »koji je načinio Mazda«. vladaju po 3. duše pravednika i bezbožnika stupaju »putem koji je napravio Zervan«. kao i najraznovrsniji antagonizmi. U jednom drugom odeljku. koga je rodila tama«. Pošto zaratustrizam isključu8 Widengren. ponovo ulilo u njega (Bundahišn. rukopisi zervanista obiluju razmišljanjima o Vremenu i Sudbini: oni su istovremeno korišćeni i za objašnjenje porekla Zla i njegove prevlasti u savremenom svetu. to jest. Zaehner. Plutarh prenosi doktrinu »Zaratustrijskih Maga«: »Oromazdes. u jednom tekstu (yašt 72 : 10) pravi se razlika između Zervan akarana. Iranu i Mesopotamiji bile različite. U pahlavijskim delima. 9 U svakom slučaju. 8 Stoga je verovatno da je Zervan prvobitno bio nebeski bog. U svojoj raspravi I zida i Oziris (46—47).).000 godina. jasno je podvučena. izvorište Vremena.000 godina. Teorija ciklusa koji t r a j u određeni b r o j milenijuma je prastara. rođen iz najčistije svetlosti« i »Aremanos. 282). »Vremena odavno nezavisnog«. U stvari. a potom r a t u j u još 3.NOVE IRANSKE SINTEZE 245 t a j termin označavao nebeski svod. str. a Zoroastrian Dilemma. Denkart.000 godina borbe). Eshatološka funkcija pojma vreme-sudbina. Jedan tekst (Videvdat 19 :29) precizira da. Menok i Khrat ( V I I : 11). prema izvorima iz IV veka pre Hrista. na k r a j u krajeva. U novijim tekstovima Aveste (redigovanim verovatno u IV veku pre Hr. . ali uvek u vezi sa sudbinom i vremenom. što je epitet nebeskog boga koji gospodari sudbinama. a zatim nastupa 3.

Međutim. No t a j negativni doprinos kosmogonijskom stvaranju (planine. Zatim. Ezniku de Kolbu. 19 O Plutarhovom tekstu je raspravljao Widengren. Kao što je rečeno u značajnoj pahlavijskoj raspravi. delo. Zervan odluči da prvorođenog učini kraljem. str. nav. »što znači . a ti si mračan i smrdljiv. on zače dva sina: Ormuzda. Veliki Bundahišn (III. delo. u De Zalmoxis a Gengis-Khan. moguće je da se izvori koje koristi Plutarh odnose na zervanističke koncepcije. 421 i dalje (up. 11 Eznik. No. str. mada Ahriman stvara samo zlo.000 godina. Zervan mu dade kraljevstvo za prvih 9. Plutarh piše da je Mitra. Zaehner. jer se takođe mogu naći i u Indiji. Vid. a sve što je napravio Ahriman bilo je zlo i podmuklo«. 89—92 i kod Zehnera. posle čega će vladati Ormuzd. zmije. i Ahrimana. delo. str. nastavlja Eznik. »za prinetu žrtvu«. životinje štetočine i tako dalje) predstavlja najvažniji element brojnih popularnih kosmogonijskih mitova i legendi koji su širili od Istočne Evrope. »za izraženu sumnju«.246 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA je ideju o periodu Ahrimanove vladavine. Ormuzd i Ahriman »otpočeše sa stvaranjem. Vidimo da oba boga predstavljaju tvorce. 244 i dalje. Prema jednom jermenskom crkvenom ocu. Rel. koji takođe navodi i noviju literaturu. 11 I samo što je posumnjao u efikasnost svoje žrtve (»Od kakve koristi mi je žrtva koju prinosim?«). str. nav. znači i jednu vrstu htonično infernalne žrtve namenjene »Zlom demonu« — što takođe predstavlja zaratustrijsku koncepciju. Ormuzd saznade za misao svoga oca i otkri je Ahrimanu. Ovaj pocepa matericu 12 i iziđe. Zervan (Zrwan. Zurvan. str. tekstove Eznika i Teodora bar Konaija reprodukovane kod Bidez-Cumont. ovaj mu odgovori: »Moj sin je mirisan i svetao. kada je Zervanu rekao da je on njegov sin. C. našu studiju »Le Diable et Bon Dieu«.slava'«) je hiljadu godina prinosio žrtvu da bi dobio sina. str. Zaehner. 13 gde god je neprijatelj Boga imao neku ulogu. neki pozniji autori govore o »majci« ili o Zervanovoj »ženi«. I sve što je Ormuzd načinio bilo je dobro i ispravno. Da ne bi pogazio reč. II. 428. II. učio Persijance da ovim bogovima prinose posebne žrtve. »celokupno Stvaranje je stvoreno prinošenjem žrtve«. Contre les sectes. de l'Iran. 15 Vid. Pored toga. njihovu diskusiju. 10 Plutarh ne pominje Zervana. u vreme kada ništa nije postojalo. 54 i dalje). . Ali ga tada Ahriman podseti na zavet koji je dao.sudbina' ili . 438—39. isto. 81—230. 20). nav. Da bi stekao sina. indoiranski. str. 63 i dalje 423. no mit o dvojici blizanaca i objašnjenje njihove naizmenične vladavine mnogi izvori iz kasnijeg perioda prikazuju kao specifično zervanističke. glava 8. knj. koji se nalazi između Ormuzda i Ahrimana (zbog čega je kvalifikovan kao »posrednik«). kao i mit o Zervanu.« Tada se rodi »svetao i mirisan« Ormuzd i Zervan htede da ga posveti za kralja. up. pa sve do Sibira. 12 Eznik je dobro razumeo da je Zervan bio hermafrodit. tekst preveo R. Izvesno je da su ta koncepcija. da će kraljem načiniti prvorođenog.

Ahrimanu). sam Veliki bog. s njenim kobnim posledicama. Precizirajmo da učenje o milenijumima. prilikom tog čina. na jedan ili drugi način. str. mada nevoljno. pojavljuje sumnja (»Treba li da prinosim žrtvu? Ne treba li da prinosim žrtvu?«). 320 i dalje. Postojanje Sotone nije ontološki čisto: bez sopstvene volje. vremenskom ciklusu (§ 76). rezultat tehničke omaške. 14 . Trajanje istorije sveta od 9. de llran. Vrhovno biće sadrži u sebi coinciđentia oppositorum. ali Zao duh slobodno bira svoj način postojanja (up. prema pahlavijskoj knjizi Zatspram. a uz to se takođe pojavljuje i u Godini. Mudri Gospod nije direktno odgovoran za nastanak Zla. U svakom slučaju. 214. ali se i u njemu. str. A Prađapati je Veliki bog koji od sopstvenog tela stvara Univerzum.15 nego nezavisnu religiju. Zervanu se uopšte ne prinose žrtve.000 ili 12. 138. La doctrine du sacrifice dans les Brâhmanas (1898). S. »jednu spravu načinjenu od materije koja je svojstvena tami«. up. nepažljivosti božanskog prinosioca žrtve. Eshatološka funkcija Vremena Koliko je moguće orijentisati se u slojevitim pahlavijskim tekstovima i njihovim prepravkama (koje su obavljene kada je mazdaizam postao zvanična religija Sasanidskog carstva [226— 635]. Zervan ne igra nikakvu ulogu u kosmičkom stvaran j u : za njega samog on je deus otiosus jer svojim bliznacima nudi simbole suvereniteta (barsom Ormuzdu i. U stvari. Zlo je. I u mnogim drugim arhajskim religijama. Uočava se razlika između ove i starije koncepcije koju je delio i Zaratustra: Ahura Mazda rađa dva Duha. Ali u zervanitskom mitu. 15 Videngren je istakao veze između zcrvanizma i međanskih Maga. Up. on zavisi od svog tvorca. jer ono objedinjuje celokupnu realnost. § 103). pa čak i posle pobede muslimana) za zervanizam bi se pre moglo reći da predstavlja sinkretističku teologiju koju su razradili međanski Magi. Mitološka tema nesrećnih posledica sumnje ima mnogobrojne paralele u mitovima — ima ih skoro svuda po svetu — koji objašnjava poreklo Smrti ili Zla nedostatkom budnosti ili dalekovidosti Tvorca. uvek podrazumeva ili da je Zervan kosmički bog Vremena ili prosto simbol. t a j vrhovni bog se uvek pominje zajedno sa Ormuzdom i Ahrimanom.NOVE IRANSKE SINTEZE 247 Prađapati prinosi žrtvu 14 dakšayana. predstavlja grešku u ritualu. kao i u drugim analognim mitovima. odnosno personifikacija Vremena. koji se pri tome unapred stara da mu ograniči trajanje. štaviše. Sumnja.000 godina tumači se u vezi sa samom Zervanovom ličnošću. bar u predanju koje prenosi Eznik. Levi. Rel. dakle. Zlo stvara.

11 Up. str. delo. str. str. zaman i akanarak. str. str. 318 i dalje. 70. tako i u zervanitskim kontekstima. u vezi sa egzegezom gatičkog teksta o dva Duha (Yasna. Mflv. Widengren. 16 Zervana okružuju tri boga. onakvom na kakvo se mogu svesti tri etape ljudskog postojanja: mladost. str. 18 S druge strane. Zervan je prikazan kao bog s četiri lica. .000 godina. 81 Ako se prihvati da je Zervan u »Vremenu bez kraja«. dclo. koji su. 89 i dalje. 319. Zaehner. str. nav.247 ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA Prema nekim sirijskim izvorima. 20 Sve u svemu. str. Nyberg. 30 : 3). 38 Tekstovi kod Cenera. 439. str. Zurvan. Sasvim je prirodno što je u jednom odeljku Denkarta osuđena ideja da su Ormuzd i Ahriman braća. 1—5). 4. prevod Videngrena. a Denkart (M 829. isto. " Vid. 17 Očigledno je da se radi o proživljenom vremenu. up. »Question de cosmogonie et de cosmologie mazdeermes«. Taj ciklus ima svoju ulogu u zervanitskim razmišljanjima. 325. analogni obrazac se koristi i u pahlavijskim tekstovima. Videngrena. nap. Ta »formula tri vremena« postoji takođe u Upanišadama i kod Homera. nav. a različite kosmološke tetrade služe zato da bi se njima obuhvatilo sve ono što pripada jednom drevnom nebeskom bogu vremena i sudbine. 232 i 283.«a2 Moguće je slediti polemike između mazdejske ortodoksije čiji se dualizam progresivno učvrstio i zervanitske teologije. Tekstove je preveo Zehner. str. Ašokar. Frašokar i Zarokar. 317 i dalje. nav. Duchesne-Guillemin. 19 Ali Zervan (= Zaman) je takođe onaj »koji je bio i koji će biti svaka stvar«. Ta imena se objašnjavaju avestinskim epitetima aršokara (»koji čini muškim«). up. Zaehner. tekstove koje je preveo Cener. »Questions de cosmogonie«. jeste i biće uvek«. Ilijada I. delo. predstave i vremenski simbolizmi pronalaze se kako u zaratustrijskim. nav. str. E Fragment prve glave Bundahišna. 57. str. svaki od ta tri vremenska trenutka može se povezati s periodom od 3. »bilo. 278. 54. zrelost i starost. bio je i biće« i kaže se da je »vreme Ormuzda«. 317 i dalje. Up. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek no Neprijatelj će jednom u budućnosti prestati da egzistira. delo. onda izlazi da on prevazilazi Ormuzda i Ahrimana. 11 . Homer. Widengren. Slično je i s ciklusom od 12. frašokara (»koji čini veličanstvenim«) i maršokara (koji čini starim«). Na kosmičkom planu. delo. 17 Nyberg. Zurvan. 221 i dalje. u stvari. 435. up. jer se proklamuje: »Vreme je moćnije od dva stvaranja .. nav. 186 i dalje. zaman i Ormuzd. 440 i dalje. " Vid.000 godina. Ormuzd »jeste. komentare. delo. 97 i dalje. Duchesne-Guillemin. njegove hipostaze. str. 185 i dalje. Stoga je razumljivo zašto i za mazdejce Vreme i učenje o milenijumima imaju prvorazredni značaj. str. delo. nav. 23 Zbog toga se u ortodoksnim pahlavijskim knjigama problem porekla dva protivnika ne postavlja. Widengren. na primer.

25 Takva situacija bi se produžila u večnost da Ahriman nije otpočeo napad. Zaehner. savršeno je. a Denkart (9 : 37. str. Ormuzd mu je istovremeno dao smisao (eshatologiju) i jednu dramatičnu strukturu (neprekidna borba do konačne pobede). što predstavlja koncepciju koja se dosta često sreće u ¡storiji i koja je zaokupljala i Getea. 54 . Ormuzd je i stvorio Svet da bi pobedio i uništio Zlo. Vremensko t r a j a n j e je indirektna posledica Ahrimanovog napada. Upotrebljeni izraz. jer istovremeno znači savršen svet i svet u zametku. ali ono je bilo neophodno da bi se objasnilo Stvaranje. U tome. već linearno: ono ima svoj početak i imaće kraj. dok je Ormuzd neograničen u vremenu. dok nije dostignuto stanje meU Bunđahišnu (gl. Duchesne-Guillemin.5 ) tvrdi da je Svet u početku bio besmrtan. Stvaranjem linearnog i ograničenog vremena kao intervala u kojem će se voditi borba protiv Zla. što mu omogućuje da postane neograničen i u prostoru. up. kao i iskorenjivanje Zla. Četvorstvo je adaptirano iz zervanizma. antropogoniju i predskazanje Zaratustre kao konstitutivne elemente jedne iste svete istorije. Ormuzd još uvek ima tri imena: Vreme. Dva stvaranja: menok i getik Prema prvoj glavi Bundahišna. Bog je u mazdejstvu prvobitno ograničen postojanjem njegove suprotnosti. 1.84 U stvari. Drugačije rečeno. Ahriman je ograničen i u prostoru i u vremenu. Sveznajući Ormuzd predviđa napad i stvara jedno »idealno« ili »spirituelno« delo. Teachings of the Magi. nesvesno i nevoljno. 30. 1. str. ono što je menok. pomaže pobedi Dobra. Ormuzd i Ahriman postoje oduvek. i leži velika originalnost mazdejske misli koja interpretira kosmogoniju. već i sama kosmogonija pretpostavlja postojanje jedne eshatologije i soteriologije. jer će u određenom trenutku prestati da egzistira. već ono takođe omogućuje uništenje Ahrimana. Zbog toga. uostalom.NOVE IRANSKE SINTEZE 249 Prema mazdejskoj teologiji. Ahrimana. koliko je trajalo Stvaranje. 309—310. str. Dakle. 15 Zaehner. no. Prema knjizi Datastan i Denik (37 : 3 i dalje). 35). 215. a ograničen u prostoru od strane Ahrimana. ograničeno Vreme koje je on stvorio ima značenje svete istorije.000 godina. Teachings of the Magi. Drugim recima. 6) kaže da su 3. Bundahišn (I. teško se može prevesti. vreme ne samo da je neophodno za Stvaranje. Prostor i Vera. Može se reći da na taj način Zlo. S druge strane. kosmičko Vreme nije više cirkularno. Ormuzd odgovara na napad stvaranjem Sveta. menok. Ahriman doprinosi Ormuzdovom savršenstvu. Na taj način.

230. zagađuje vode. Cenerov prevod. pre Ahrimanove agresije. takođe Mary Boyce. Zurvan. Korbena (Corbin). stanje koje će nestati tek posle konačnog očišćenja. 1. bez pokreta. piše u jednom tekstu iz IV veka. Yasna. prodire u materijalni svet (getik). . ipak. kada za njega više ne bude staništa u telima ljudi. glava 1. A Historv of Zoroastranism. (Radi se o dualizmu akosmičkog tipa. a posebno time što se nastanjuju u telima ljudi. Ahura Mazda tvorac i svetlosti i mraka. 30 Ahrimanova agresija opisana je na patetičan način: on čepa k r a j Neba. upropastio. U kosmičkoj drami i istoriji Sveta razlikuju se četiri etape. str. »Zato. str. str. ostale tekstove koje navodi i komentariše Dišan-Gijmen. Ahriman ne odgovara na Ormuzdovo materijalno stvaranje tvorevinom getik negativnog reda: da bi upropašćavao svet.250 i storija verovanja i religijskih ideja nok. prevod H. Manijev radikalni dualizam predstavljao je najizrazitiji primer jeresi. 264. Očigledna je razlika između ovog učenja i gnostičkog i manihejskog pesimizma. S. 27 Precizirajmo. Ahriman i njegove demonske čete kvare materijalni svet prodirući u njega i prljajući ga svojim štetnim delima. truVid. 151. 44 : 5). za rad i. 30 Denkart VI. 29 Za mazdejstvo. str. za materiju. 336. 26 Međutim. samo po sebi. posebno se naglašava nebeski i duhovni karakter stanja menok.®9 U stvari. 27 Pand Nâmak i Zartusht (= Le Livre de conseils de Zartusht). dovoljno mu je da uđe u njega i u njemu se nastani. u k r a j n j o j liniji. 58 Bundahishn. prema nekim tekstovima. prevod u delu. đclo. Tokom prvog perioda dolazi do agresije Ahrimana i mraka protiv Ormuzdovog sveta svetlosti. Ahriman će biti izbačen sa celog sveta«. str. Tek ga je Ahrimanov napad kojim je uvedeno Zlo. 310—311. vid. strofa 2. Pre transponovanja Stvaranja iz duhovnog (menok) u materijalno (getik) stanje. »Le Temps cyclique dans le mazdeisme«. da nije u pitanju neko apstraktno postojanje. U stvari. kako bi se borili protiv sila Zla23 i Fravaši pristaju. »nisam počeo da postojim na svetu zemaljskom (getik). što je specifična crta Zaratustrine poruke. Shaked. postojanje u svetu platonističkih ideja: stanje menok se može definisati kao način egzistiranja koji je istovremeno produhovljen i konkretan. »Došao sam sa sveta nebeskog (menok)«. To je potvrda vezanosti za telesni život. Ormuzd pita Fravaše (duhovi koji su prvobitno boravili na Nebu) da li prihvataju telesno postojanje na zemlji. nav. Najpre sam se pojavio u duhovnom stanju. moje prvobitno stanje nije zemaljsko«. materijalno stvaranje (getik) bilo je. jer je prema učenju Zaratustre. »Some notes on Ah roman«. neosetno«. 229 i dalje. Rezultat toga je »izmešano« stanje (gumecišn) u kojem se celokupno Stvaranje otada nalazi. dobro i savršeno. protekle »bez misli.

Mašje i 51 Iz njegove srži niče hranljivo i lekovito bilje. 33 Posle još trideset dana. kao u nekoj klopci. sunčeva svetlost prečišćava njegovo seme od kojeg jedna trećina pada na zemlju. jer ga je. Nebo zarobilo na Tvorčevom Delu. § 11. od njegovog tela nastaju metali. nav.nove iranske sinteze 251 je bilje i na t a j način izaziva smrt Prabika. Cenerov prevod. a njegova sperma daje korisne životinje. Platon. 352. Teachings of the Magi. Ovo podseća na mit tipa »Hainuvele«. up. Od Gajomarta do Saošjanta Gajomart je sin Ormuzda i Spandarmate. da bi nikla rabarbara iz koje će se roditi prvi par ljudi. ali isto tako i da čovek ne treba da bude mesožder. 231. Ahriman je zarobljenik materijalnog sveta. u stvari. Kada on umre. da ne obožavaju demone i da se uzdržavaju od hrane. 11 On napada Gajomarta. Tokom pedeset godina. str. Jedan deo žrtvuju vatri. Ormuzd im naređuje da čine dobra dela. Gajomart je bio predodređen da posle napada živi još 30 godina. Marv Boyce. str. jedan pas je prvi jeo meso). Dawn and Twilight of Zoroastrianism. vid. bogovima. a drugi. vodu i biljke. ljudi će potpuno napustiti običaj da uzimaju hranu i piće.) Posle toga Ahriman se baca na svetu vatru koju prlja stvarajući dim. štaviše. str. 13 Bundahishn. Symp. str. up. to je bila druga laž koja je ojačala demone. Ta mitska epizoda se može objasniti dvojako: kao ilustracija 1) greha »laganja« ili 2) greha što su jeli i na taj način ustanovili stanje ljudske uslovljenosti. . delo. u mnogim drevnim mitovima prvobitni par nema potrebe za hranom. na k r a j u Vremena. Duchesne-Guillemin. kojeg potom kalja Prostitutka. bacajući ga u vazduh. on je okruglog oblika i »blista kao sunce« (up. Zbog te »laži« par je proklet i njihove duše će ostati u paklu sve do Uskrsnuća. Mašje i Mašjane priznaju Ormuzda za Tvorca. 145. Mašje i Mašjane. 32 Ahriman viiše ne -može napasti Nebo jer fravaši. (Odmah potom. 138 i dalje. na vrhuncu svoje moći. Zemlje. armije kopljanika. O ubistvu Bika. prvobitni par vodi poreklo od mitskog Pretka (Gayomarta) i Majke Zemlje i njihova prvobitna forma je vegetalna — što predstavlja u svetu dosta rasprostranjenu mitologemu. Drugim recima. ali podležu Ahrimanovim iskušenjima i uzvikuju da je on t a j koji je načinio Zemlju. Zaehner. 189d i dalje). Mašje i Mašjane ubijaju jedno grlo stoke i peku ga na vatri. praveći se da im se ne dopada. Međutim. I zaista. kao i drugi mitski makrantropi. a potom sisaju mleko jedne koze. zatvorivši se. isti. 270. str. 323—24. Prvog čoveka. Trideset dana oni žive bez hrane. (Međutim. a preko njega kalja i sve ljude. 32 216. Zurvan. up. To je moglo značiti da Bog nije prihvatio žrtvu. ali ptica grabljivica odnosi taj deo. sada brane »Nebesku tvrđavu«. prema iranskom verovanju.

str. delo. 521. koji postaju praroditelji svih ljudskih rasa. Teachings. Kao i Imir ili Puruša. 7 : 1 . 485 i dalje. Smrt je u materijalni svet uveo Ahriman. čovek je stvoren dobar i imao je besmrtnu dušu i telo. najmoćniji Ormuzdov saveznik. 73. 88 Vid. već od iste supstance od koje je i duša. U mazdejskoj svetoj istoriji. Culte. egzaltacija Gajomartom dovodi do iskupljenja ljudske sudbine. Mazdejska teologija ističe da je Gajomart bio primer i savršenog Čoveka. nav. Gajomart predstavlja prvobitnog androginog makrantropa. odeljke Denkarta koje je preveo i komentarisao Cener. za vreme materijalnog Stvaranja (gete). telo nije načinjeno od mraka (kao što tvrde gnostici). Baš kao što u kasnijim jevrejskim spekulacijama Adam istovremeno raspolaže i kosmološkim atributima i izuzetnim duhovnim vrlinama. »život smrtni«) veoma jasno ukazuje na trud koji su zaratustrijski teolozi uložili da bi tradicionalnu mitologiju interpretirali na svoj način. 34 Zatim su Mašje i Mašjane izrodili druge parove blizanaca. U stvari. da m a j k a proždire jednog. pa. 4. delo.37 za zaratustrizam prvi greh je manje akt neposlušnosti. str. No. Christensen. a više greška u prosuđivanju: praoci su se prevarili. telo je instrument ili »odelo« duše. Ali oni se sparuju i rađaju dva »tako divna« blizanca. str.252 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Mašjane nisu uopšte imali nikakve seksualne želje. već samo metali — drugim recima. ni dušu ljudi. 38 84 Greater Bundahishn. 504. ravan Žaratustri i Saošjantu. M Vid. posle greha praotaca. on se svrstava pored Zaratustre i Saošjanta. Međutim. 35 A pošto je poživeo trideset godina posle Ahrimanovog napada. telo je bilo sjajno i mirišljavo. XIV. samim tim. Cenerov prevod. str. posle eshatološkog Sudnjeg dana. mythe et cosmologie dans l'Iran ancien. Tada Ormuzd oduzima deci svaki ukus da bi ih ubuduće njihovi roditelji ostavljali u životu. Duša je. da bi ga dalje preneli na svoje potomke. tekstove koje navodi Mole i njegove komentare. str. u početku. I. duša će ponovo naći jedno veličanstveno uskrslo telo. U stvari. štaviše. . rabarbara. 84 Dënkart. 87 The Dawn and Twilight of Zoroastrinism. koja rađa prvi par ljudi. 36 U delima poznijih teologa. uzimajući da je Ahriman Tvorac. Le premier homme et le premier roi. jer u materijalnom svetu čovek jedini raspolaže slobodnom voljom. tako je i Gajomartu dat veoma visok položaj. kao što primećuje Cener. Gajomart prvi prima revelaciju o Dobroj veri. § 14. s tim što je njegovo ubijanje drukčije ocenjeno. Međutim. od njegovog semena. 273 i dalje. 267. Od njegovog tela ne nastaje ceo Svet. preveo Mole (Molé). planete i. nav. 19—20. dakle. Mašje i Mašjane su mogli od njega primiti to otkrovenje. Ali duša je u stanju da deluje samo kroz telo u kojem je nastanjena. Mit o Gajomartu (avestanski gaja maretan. baš kao i Gajomart. ali je zbog pohote počelo da zaudara. str. drugi prevod kod A. Ahriman nije uspeo da ubije Gajomartovu dušu. a otac drugog.

prema drugim. Zaehner. o indoevropskom eshatološkom mitu koji je sačuvan do danas i u brahmanskoj Indiji i kod Germana. Dawn and Twilight. materijalna Kreacija — to jest. 39 Prema nekim izvorima. . i 351. Zaratustra se pojavljuje u središtu istorije. ljudi će se postepeno odreći mesa. konačno Obnavljan j e (frašo-kereti) će nastati kao posledica žrtve koju prinosi Saošjant. U pitanju je najstrože i najsmelije religijsko vrednovanje Materije za koje se zna. Zaehner. na čudesan način. 350 i dalje. str. delo. Saošjanta će roditi jedna devica koja će se kupati u jezeru Kasaoja. nav. on je bačen u procep kroz koji se uvukao u svet i tamo je uništen.). 34 : 23. čovek ne samo da sebi obezbeđuje blaženstvo. eshatologija preuzima. na jednakim rastojanjima od Gajomarta i budućeg Spasitelja. U stvari.nove iranske sinteze 253 Sve u svemu. sukobiće se dve vojske i svaki će borac imati tačno određenog protivnika. 40 Ogroman požar će topiti metale i s planina 38 Vid. Doktrina o uskrsnuću tela uistinu je proglašenje neocenjive vrednosti Kreacije. str. G. ostale izvore koje navodi Dišan-Gijemen. str. izmešanih s belim haoma.) Kao što smo videli (§§ 104. 192. Poslednji će pasti Ahriman i Az. Duchesne-Guillemin. to je upravo ono što se dešava starim ljudima kada im se bliži kraj. izgubivši moć nad ljudima. 112). od kojih su najvažnije vladavine Jima. pod udarcima Ormuzda i Sroza. Zbog toga će demon Az (Žudnja). Najpre. Piće pripremljeno od njegove masti i njegove srži. Bitke koje su vođene u početku. Widengren. za mazdaizam. Tokom 3. dela i postupke praotaca.. biti primoran da proždire demone. de l'Iran. 351. mleka i biljne hrane i hraniće se samo vodom. time što u sopstvenoj ličnosti uspostavlja čistotu koja je prethodila »mešavini« (gumecišn) nastaloj zbog Ahrimanovog napada. U konačnoj borbi. Kao Prvi čovek. 230 i dalje. Pahlavijske knjige još detaljnije opisuju epizodu tog eshatološkog scenarija. Saošjanta. 314 i dalje. za vreme poslednja tri milenijuma. najpre će uskrsnuti Gajomart. str. (Prema jednom predanju iz IV veka posle Hr. Zaratustrino seme. nav. Rel. Prema Bundahišnu. već je u stan j u da pomaže Ormuzdu koji radi na njegovom spasenju. Reč je. svaki prinosilac žrtve doprinosi »transfiguraciji« sveta. zahvaljujući svojoj slobodi izbora između Dobra i Zla. Denkart XII. 8:11—15. talasi tog jezera čuvaju u sebi. Ahriman zauvek ostaje nemoćan. Aždahaka i Fretona. 309 i dalje. str. odvija se niz legendarnih vladavina. kako bi ih poništila. načiniće uskrsle ljude besmrtnim. u stvari.000 godina. 13 : § 297. Kao što smo videli (§ 104). Ahrimanovom ubistvu Prabika odgovara eshatološka žrtva bika Hathajosa koju su prineli Saošjant i Ormuzd. *« Menok i Xrat. up §§ 177. koliko je prošlo od Gajomartove smrti i nastanka prvog para ljudi do Zaratustrinog dolaska na presto. Jer. up. ponoviće se: pojaviće se zmaj Aždahak i to će usloviti uskrsnuće Fretona koji ga je pobedio in illo tempore. Bundahishn. pre zapadnih »filozofa — hemičara« XVII veka (up. delo. materija i život — sama po sebi je dobra i zaslužuje da se očisti i obnovi. III t.

a kao mleko za pravedne — tela uskrslih će za tri dana biti očišćena. pre nego što bi stupio na presto. Vid1. baš kao i antropomorfni Ulikumi (§ 46). druge primere kod S. 42 To je razlog zbog kojeg je pećina igrala najvažniju ulogu u Mitrinim misterijama. predstavi rajskog sveta. slaveći ga kao novorođenče. Mitra) i iz koje je izlazio jedanput godišnje. 192 i dalje. Légendes sur les Nartes. izgleda da kraljevski kult Mitre nije sadržavao nikakav tajni ritual. str. str. 356. 44 Na tu iransku temu se ponovo nailazi 41 Svi ostali literarni. Widengren. str. U stvari. 24. 65. frigijski Agditis (§ 207) i jedan slavni junak osetske mitologije. India (prev. 10. Do mitologije i teologije mitraičkih Misterija u stanju smo da dopremo. 44 G.5). tačnije. nap.254 istorija verovanja i religijskih ideja će poteći vatrena reka — usijana za grešnike. str. u požaru nestaju planine. 85 i dalje. To je prvo mesto na kojem se eksplicitno pominju Mitrine misterije. Les religions de l'Iran. od kraja epohe Ahemenida. str. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. Moćni bog bez premca. prema jednom predanju koje prenosi Al-Biruni. Nadgrobni spomenik Antioha I iz Komagena (69 — 34. oni su proširili taj kult na Zapadu. parćanski kralj se povlačio u jednu pećinu. str. Vid. Njegov kult se verovatno razvio u sredini magoi. str. kako prvobitnog. Međutim. ustanovljenoj u Mesopotamiji i Maloj Aziji. 60. ponovo rođeni Mitra. 6. pre svega. Gayômart. 217. gusari Kilikije »tajno su svetkovali Misterije« Mitre. zahvaljujući skulpturama. pobeđeni od Pompeja i odvedeni u ropstvo. isti. pošto više neće biti izloženi opasnosti da greše. Literarni dokumenti su malobrojni i uglavnom se odnose na obrede. 41 Nepoznat je proces transformacije iranskog boga kojeg je veličao Mihrjašt (vid. epigrafski i arheološki izvori o ovom kultu i njegovom prodoru na Zapad. str. ljudi će živeti večno. kao što je poznato. Hartman. 42 G. 43 Jermenska predan ja govore o pećini u koju se zatvarao Meher (to jest.) prikazuje boga kako se rukuje s kraljem. Posle Obnavljanja. S druge strane. . kao i na hijerarhiju inicijacijskih stupnjeva. uživajući i u telesnim blaženstvima (jer će se porodice ponovo okupiti) i u duhovnim. dopiru samo do prvih vekova hrišćanske ere. velike ceremonije Mithrakana javno su slavljene. Mihr. Gerševiča (Gershevitch) u delu Mithraic Studies. 180 i nap. Mitra je postao zaštitnik parćanskih vladara. novi kralj je bio reinkarnirani. a njegovi podanici su mu pristupali. Dumézil. kao dete natprirodnog porekla. god. (Ravna zemlja odgovara. doline se popunjavaju i otvori koji vode u pakao se začepljuju. 169. Jedan od mitova govori o tome kako se Mitra rodio iz stene (de petra natus). tako i eshatološkog. pre Hr. Sachau). Mitrine misterije Prema Plutarhu (Pomp. § 111) u Mitru iz Misterija. 2. II. 43 Al-Bîrûni. Na kraju. takođe I.

brojni iranolozi uočavaju upadljivu sličnost između Mitre i Saošjanta. Jedan pozniji tekst (Bundahišn. str. a napitak. spravljen od njegove masti i srži. 113. Hinnels. 1—4) saopštava. u prisustvu Sunca i Meseca. Mithraic Studies. 47 G. Pseudo-Dionisije govori o »trostrukom Mitri«.« 46 U zaratustrijskom kontekstu. moglo povezati s tom eshatološkom žrtvom. spasenje mista. I. bar Hinelsa. obučeni kao Mitra. blagotvorne posledice tog ubijanja: iz semena Prabika. E.nove iranske sinteze 255 u hrišćanskoj legendi o Rođenju u Vitlejemskoj pećini ispunjenoj svetlošću. Mitra obavio po naređenju Sunca (Sol). 7). 311 (nap. 48 U vezi s analognom interpretacijom taurohtonije. s druge strane. Videngren podseća na jedan kasniji haldejski obred. iako je podređen Mitri. S morfološkog stanovišta. Cumont. Pored toga. načiniće ljude besmrtnim. R. Méphistophelés et l'Artdrogyne. dakle. s jedne strane. 4 « F. Iranisch-semitische Kulturbegegnung. Textes et Monuments figurés relatifs aux Mystères de Mithra. VI. a iz njegove krvi. isti. drugim recima. r a đ a j u se životinjske vrste. 45 Sve u svemu. na k r a j u Vremena. međutim. str. ubistvo prvobitnog bika je delo Ahrimana. up. 179 i dalje. J. str. 305 i dalje. 186 i dalje. 132 reference). 47 S druge strane. Ubijanje bika je prikazano skoro na svakom mitraičkom bareljefu ili slici. vinova loza koja daje sveti napitak za Misterije. Up. M. Mitrino žrtvovanje bika izgleda zagonetno. delo. Sol mu naređuje da žrtvuje bika. Odnosi između Sola i Mitre nameću problem koji još nije razrešen. Dve ličnosti. Les Mystères de Mithra (II izd. koji sadrži žrtvovanje bika u cilju obezbeđivanja kosmičke plodnosti. dok jednom rukom drži životinju za nozdrve. 51 i dalje. u tom slučaju.). Eliade. 61 i dalje. str. koje je pročistila svetlost meseca. Mitrino delo bi se. Osnovna mitološka epizoda sadrži krađu i žrtvovanje bika koje je. svaki sa zapaljenom buktinjom u ruci pažljivo posmatraju šta bog radi. str. Kotes i Kotopates (Cautes. Epist. 48 Ubijanje bika obavlja se u pećini. to »stvaralačko ubistvo« se može lakše objasniti u nekoj religiji zemljoradničkog tipa nego u jednom inicijacijskom kultu. . Saošjant i Ormuzd će žrtvovati vola Hathajosa. oni predstavljaju dve druge epifanije Mitre kao boga sunca (i zaista. Mitra bezvoljno obavlja svoju dužnost. isti. Vindišmana (Windischmann) (1859). a iz njegovog tela niče bilje. . kao što smo videli (§ 216). str. moglo bi se reći da posvećenje u Misterije anticipira konačno Obnavljanje. posle H. vid. »Iz tela ubijene životinje nastaće sve trave i lekovito bilje [ . Cautopates). De Zalmoxis à Gengis-Khan. sudeći prema nekim izvorima. Mitra se u natpisima naziva Sol 45 Up. Kao što smo videli (§ 215). 37 i dalje. Kalu. Na kosmičku strukturu žrtve ukazuje 12 zodijačkih znakova ili 7 planeta i simboli vetrova i četiri godišnja doba. . čudesno rođenje Mitre je predstavljalo integralni deo jednog velikog iransko-sinkretističkog mita o Kosmokrati-Spasitelju. Vid. ] Iz njegove kičmene moždine nići će žito koje daje hleb. glava mu je okrenuta na drugu stranu. str. a drugom joj zariva nož u slabinu. nav.

Mitra je jedini bog koji ne deli tragičnu sudbinu božanstava Misterija. 16. abst. I. prema Porfiriju (De.« 52 Potom bi mu se na čelo nanosio beleg usijanim gvožđem (Tertulian. simbol »nove svetlosti« koju će mist ubuduće moči da vidi. Prve stupnjeve inicijacija mogla su dostići čak i deca starija od sedam godina. 107. Sol je prikazan kako kleči pred Mitrom. str. 40) ili je bio izložen čišćenju od grehova pomoću upaljene baklje (Lukijan. Mitra i Sol potvrđuju svoje prijateljstvo gozbom na kojoj dele meso bika. ta scena je prikazana na više bareljefa. 40 (up. postulant se obavezivao zakletvom (sacramentum) da će čuvati tajnu Misterija. 51). 15 (= Textes et Monuments. 42. neofit uvođen u novi život. Textes et Monuments. drugu grupu sačinjavali su posvećenici počev od stupnja leo. Menippus. a drugi »učesnici«. I Mitra se penje na nebo. dijadema (aluzija na Veneru) i kandilo. Jedan tekst svetog Jeronima (Ep. na ruke Up. Dva boga dvore osobe koje nose maske životinja. Iz toga se može zaključiti da mitraički scenario inicijacija nije u sebi sadržao iskušenja koja su evocirala smrt i uskrsnuće. služe starešinu (patera) konventikule. sunčev glasnik (heliodromus) i otac (pater). a u nekima se bogovi rukuju. verovatno.50 Postoji mogućnost da je t a j obred bio namenjen neofitu koji se pripremao za zvanje miles. Pretpostavlja se da se malo potom Sol uspinje na nebo. 51 Loisy. ukrašeni maskama koje ukazuju na njihove inicijacijske stupnjeve.256 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja invictus. 173. De preascr. hrišćanski apologeti aludiraju na »krštenje« kojim je. i II. Mystères paiens et mystère chrétien. Persijanac (Perses). Kod posvećenja u inicijacijski stupanj leo. 317. ona su verovatno dobijala određeno versko obrazovanje i učila da pevaju pesme i himne. Taj banket predstavlja model ritualnog obeda. str. Cumont. 50). 50 Tertulian. on trči za Sunčevim kolima. Textes et Monuments figurés. haeret. Zajednica mista bila je podeljena na dve grupe: jedni su bili »sluge«. 52 Tertullien. IV. supruga (nymphus). (Setimo se da je gavran glasnik koji prenosi Mitri naređenje Sunca da ubije bika. Gozba se odvija u kosmičkoj pećini. U svojim polemikama protiv mitraičkih »sakramenata« (koje je inspirisao Satana!). na kojem misti. 7). II.M Nepoznati su nam detalji obreda posvećivanja u različite inicijacijske stupnjeve. U svakom slučaju. gde je naveden jedan odlomak iz Porfirija. »gavrani« su pomoćnici. str. Pre posvećivanja. na nekim slikama. U nekim scenama. str. lav (leo). ad Laetam) i brojni natpisi prenose nam nomenklaturu sedam inicijacijskih stupnjeva: gavran (corax). govoreći da je Mitra »njegova jedina kruna. 16). haeret. II. De corona. ali je mist morao da je odbije.51 Poznato je da mu je tom prilikom nuđena kruna. De preascr. De abstinentia IV. Nije poznat specifični inicijatički ispit za stupanj corax. str.) Specifični amblemi za stupanj nymphus bili su plamen (plamen venčanih). 49 . vojnik (miles).

str. Scavi di Ostia. leo Jupitera. et novi Test. 135. Spreda mu se približava sveštenik u istočnjačkoj odori.57 S druge strane. 1954). itd. 320). II: I Mitrei (Rim. str. Vrlo je verovatno da je jedna takva lestvica igrala — nama nepoznatu — ritualnu ulogu i pri tome služila kao simbol mitraičke konventikule. 53 Porphyre. povezanih očiju. Origen (Contra Celsum VI. Bacatti. legure. ruku vezanih kokošijim crevima. dok su drugi rikali kao lavovi. 108 i dalje. sadrži jasno ilustrovane astralne veze. pružajući prema mistu mač. delo. »njen surovi karakter svedoči o njenoj autentičnosti. 51—53.« 55 Zna se. Svaki od sedam inicijacijskih stupnjeva bio je pod zaštitom jedne planete: corax je bio pod zaštitom Merkura. srebra i zlata) i povezanih s raznim božanstvima (olovo s Hronosom. 132—133. str.nove iranske sinteze 257 kandidata sipali su med. 40). Les religions orientales. Druge crteže iz mithreuma u Kapui reprodukovao je Vermaseren. Quaest. 57 Ferrua. Neki autori sumnjaju u autentičnost te informacije. S leđa mu prilazi mistagog. 54 Pseudo-Avgustin. 54 Prizori posvećivanja na slikama u mithreumu u Kapui. Mithras. ono što naš autor kaže. G. verovatno predstavljaju neke od tih inicijacijskih proba. Jedan od najbolje sačuvanih prizora Kimon opisuje ovako: »Goli mist sedi. U drugim scenama. nymphus Venere. 183). dok je trebalo samo da se pretvara da ga je ubio. bio hrana blaženih i novorođenih. navodi na pomisao da smisao simbolizma tog obreda on ili nije znao ili se nije potrudio da ga ponovi« {nav. Komod ubio kandidata. str. 142. str. delo. Cumont. 15 (= Textes et Monuments. str. 53 Prema jednom hrišćanskom autoru iz IV veka. II. kao što kaže Loazi. s visokom frigijskom kapom na glavi. 17 . str. kao i onaj u Ostiji. vet. kao da hoće da ga gurne napred. 8). De antro nymph. kalaj s Afroditom. si. 9 = Textes et Monuments II. 22) govori o jednoj lestvici od sedam stepenika načinjenih od različitih metala (olova. miles Marsa. kalaja. heliodromus Sunca i Pater Saturna. Pojedini kandidati su morali. 56 Cumont. 56 Vrlo je verovatno da su neki inicijacijski obredi obuhvatali i borbu kandidata sa nekim strašilom. Up. Prema iranskom predanju. Perses Meseca. Med je. kandidate vezanih očiju okružavala je frenetična gomila ljudi od kojih su jedni oponašali graktanje gavranova i lepršanje krila. Cumont. 21). II. Les Mystères de Mithra. bronze. bakrorez XIII. da je mist morao da učestvuje u jednom simuliranom ubistvu i da mu je potom pokazivan mač premazan krvlju žrtve. I. Na jezik navorođenčadi stavljan je med. 114. ali. mačem presecao creva i proglašavao sebe oslobodiocem. 12 (= Textes et Monuments. nav. 72 i dalje. takođe. gvožđa. dakle. Pretpostavlja se da je.). 35 F. med je došao sa Meseca. da preskaču preko jame napunjene vodom. Il mitreo sotto la chiesa di Santa Prisca. a potom su medom premazivali i jezik. obavljajući posvećenje jednog miles u zvanje »oca«. Mithreum u Santa Priski. Potom bi došao neko. str. goli mist kleči ili čak leži na zemlji. ruku verovatno vezanih na leđima. Istoričar Lamprid piše da je imperator Komod ukaljao Mitrine misterije pravim ubistvom (Commodus.

eshatološke spekulacije. liturgijski jezik je bio latinski.258 i storija verovanja i religijskih ideja 218.« Kada se raspravlja o Mitrinim misterijama. 58 Up. 453. U njegovom panteonu. Uprkos iranskom nasleđu. nego na one iz egipatskih ili frigijskih Misterija. svet bi bio mitraizovan« (Mare Aurele. Jer. gde je u jednom trenutku postojalo stotinak svetilišta. i . jedini među tajnim kultovima. regrutovane su iz italskih naroda ili. Panonija i Germanija. umerenošću i moralnošću njenih privrženika.) Međutim. kao i solarnu religiju (koju su filozofi interpretirali kao solarni monoteizam). kao što smo rekli. pa sve do centralne Evrope i Balkana. Tajni kult Mitre uspeo je da ujedini iransko nasleđe i grčko-rimski sinkretizam. koji nije primao žene. mitraizam se razlikovao od ostalih misterija i po tome što u sebe nije uključivao orgastičke i čudovišne rituale. U epohi. Pored toga. Prema tome. (Izgleda da kult nije bio prodro u Grčku i Malu Aziju. njegovo širenje je pratilo kretanja legija. iz naroda rimskih provincija. str. sirijsko. izgleda da je nemoguće ne navesti onu slavnu rečenicu Ernesta Renana: »Da je širenje hrišćanstva zaustavila neka smrtonosna bolest. . najvažniji bogovi klasičnog sveta stajali su rame uz rame sa Zervanom i drugim istočnjačkim božanstvima. Ono malo što se zna o obredima posvećenja više podseća na inicijacije indoevropskih »udruženja ljudi« (§ 175). starešine Misterija. čak i u Rimu. Bila je to prava religija za vojnike. uspeh mitraizma je bio neobičan: zahvatio je oblasti od Ekosa u Mesopotamiji.58 Mitraizam je bio tajni kult skoro isključivo rezervisan za vojsku. ta nova vera u Misterije izazivala je divljenje svojom snagom i originalnošću. »Da je hrišćanstvo bilo zaustavljeno. Uz to. »The Mithraic Mysteries«. vrlinama koje su podsećale na staru rimsku tradiciju. Widengren. jedna takva zabrana ne samo da je otežavala već je činila i neverovatnim preobraćenje sveta u mitraizam. I što se tiče širenja kulta. pak. A mitraizam. Renan je verovatno bio opčinjen uticajem i popularnošću Mitrinih misterija u III i IV veku. Mitra je bio jedini bog Misterija koji nije spoznao smrt. u kojoj je učešće žena u kultovima spasenja dostiglo do tada neviđeni stupanj. Severne Afrike i Španije. feničansko). začelo je bio iznenađen njihovom rasprostranjenošću po svim provincijama Rimske imperije. I zaista. a obične ljude je impresionirala svojom disciplinom. broj vernika nije mogao biti veći od 10. Mitrine misterije su asimilovale i integrisale duhovne tokove specifične za epohu Imperije: astrologiju. Za razliku od drugih istočnjačkih religija spasenja kojima je rukovodilo strano sveštenstvo (egipatsko. patres. 579). treba imati na umu da je jedna konventikula primala najviše 100 članova. str. Najveći broj svetilišta otkriven je u starim rimskim provincijama kao što su Dalcija.000..

predstavljao je podsećanje na gozbu Mitre i Sola posle žrtvovanja bika. ritualni obed posvećenih. Mitri. Po svoj prilici se teolozi raznih sinkretističkih religija spasenja nisu ustručavali da pozajm l j u j u određene ideje i formule. koje su im se činile vrednim i čiji su uspeh uočili (već smo naveli slučaj frigijskih Misterija. Dioklecijan i ostali Augusti. Kao sve religije spasenja i ezoterične konventikule. »The Mithraic cult meal in its Greek and Roman environment«. jer su u Misterijama videli dijabolično oponašanje euharistije. 17" . 60 Up. ili 308. John R. 307. godine. Kane. Tertulijan (De praescr. str. kao i teološko tumačenje mitsko-ritualnog scenarija. Na kraju krajeva. Počev od III veka. »dobrotvoru Imperije«. Međutim. Posle njegove smrti. štaviše. godine. Ali ta verovanja i ti mitsko-ritualni scenariji pripadali su Zeitgeistu helenističke i rimske epohe. 363. 59 U svakom slučaju. važni su bili lični doživljaj. § 207). nastavile su da prodiru druge tvorevine iranskog religijskog duha. 382. godine. njega su praktikovali i drugi kultovi. 343 i dalje. Međutim. zabranjen i proganjan. P. u svet koji je upravo prelazio u hrišćanstvo. zapečatila sudbinu mitraizma. uostalom. U stvari. nastupa period tolerancije. ali Gracijanov edikt. I. Justin (Apol.. decembra) a pri tome su im i verovanja o k r a j u Sveta. godine. Hinnels. t a j imperator-filozof se deklarisao kao mitrik. pre svega iz političkih razloga. posvetili oltar. str. za hrišćanske teologe posle II i III veka sličnost sa mitraizmom je postala još nezgodnija. otkrivani kroz preobraćenje i inicijacijska iskušenja (dovoljno je setiti se brojnih valorizacija svetinja kod nehrišćana i u istoriji hrišćanstva). uspeh manihejstva potresa sve slojeve Crkve i uticaj manihejskog dualizma produžava 58 Up. i gozbama drugih kultova Misterija) ne može se odricati njihov verski značaj. obred kojim se okončavala svetinja krštenja. počev od II veka. jer se njima sledio božanski uzor. ukida zvaničnu podršku mitraizmu.. mitraičkim gozbama (kao. pobeda Konstantina kod mosta Milvija je. dosta uobičajene u doba Carstva. Što se tiče inicijacijskog krštenja. hrišćanski apologeti su strahovali od eventualne »konkurencije« mitraizma. dve religije su proslavljale rođenje svog boga istog dana (25. U Karnutumu su. Teško je utvrditi da li su te svetkovine za posvećene predstavljale sakramentalni obed ili su više ličile na druge obredne gozbe. ukazuje na njihov sveti karakter. 66) je optuživao »zle demone« da propisuju sakramentalno korišćenje hleba i vode. Kult je ponovo zadobio ugled tokom veoma kratke vladavine Julijana. strašnom sudu i uskrsnuću tela bila slična. nanošenje belega na čelo usijanim gvožđem podsećalo ih je na signatio. 312. 40) je govorio o »žrtvovanju hleba«. I sama činjenica da su ih apologeti toliko napadali kao dijabolično oponašanje euharistije. 60 Mnogi imperatori su podržavali mitraizam.nove iranske sinteze 259 Pa ipak. tajni kult Mitre. 20. Međutim. »Christianity and the Mystery Cults«. prestao je da postoji kao istorijska realnost.

mogu prepoznati. . angelologija. njihovi tragovi se. 81 " Vid. tema magusa. ovog delà. S druge strane.260 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja se kroz ceo srednji vek. brojne iranske religijske ideje — a posebno nekoliko motiva iz Rođenja. u pojedinim slučajevima. od ranog srednjeg veka do renesanse i epohe prosvećenosti. teologija Svetlosti i neki elementi gnostičke mitologije — na k r a j u bivaju preuzeti od strane hrišćanstva i islama. III t.

ustani i uđi u grad. Ananije. 2 Ta činjenica je veoma značajna. No. kojega ti goniš. prema uputstvu Isusa koji mu je došao u obliku priviđenja. »Ujedanput. »najzad grčki jezik izražava jedno gorljivo i živo duhovno iskustvo. Bornkama (Bornkamm). jedan mladi farisej po imenu Savle. a posebno hrišćanstva svetog Pavla.' A ljudi koji iđahu s njim stajahu i čuđahu se. 3 Willamowitz-Moelendorf. prev. naše ere.Ko si ti. . Sve su Poslanice. 1 Dela apostola. ili 33.) Kao što ćemo videti. niti pi. dakle. (Nije poznat tačan datum pogubljenja Isusa: bila je to godina 30. nalazio se na putu iz Jerusalima u Damask.Ja sam Isus. zašto me goniš' — A on reče: . Gospode?'. »*Najzad je jedan učenik. 18 — 19. okrepi se.XXVIII POGLAVLJE RAĐANJE HRIŠĆANSTVA 219. godine. ispunjene neviđenim žarom: verom u uskrsnuće. »I odmah progleda i ustavši krsti se.« 3 "* Za sve knjige Novog zaveta korišćen je prevod Vuka Stef.Savle. pa prema tome i u spasenje koje donosi Hristos. 9: 3 —5. jer čujahu glas. A Savle usta od zemlje i otvorenijim očima svojim nikoga ne viđaše. stavio ruke na Savia i ovaj je ponovo progledao. 22 :4 — 21. 26: 12 — 20. koji se beše istakao revnošću u proganjanju hrišćana. pa će ti se kazati šta ti treba činiti. Paul. Jedan »beznačajni« Jevrejin: Isus iz Nazareta Godine 32. a najkasnije 36. ili 33. pisao je veliki helenista Vilamovic-Melendorf (Willamowitz-Moelendorf). Autor Dela govori još u dva maha o susretu s uskrslim Hristom na putu za Damask. Savle. Karadžića osim u slučajevima kada se francuski prevod razlikuje od našeg (prim. I bješe tri dana slep i ne jede. A Gospod reče: .«1 To se dogodilo dve ili tri godine posle razapinjanja na krst. i pošto pojede. jer njegove Poslanice predstavljaju prve dokumente istorije hrišćanske zajednice. str. Prema tome. I padnuvši na zemlju ču glas gdje mu govori: . A oni ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. obasja ga svjetlost s neba. a ne viđahu nikoga. »Najzad«. ! U Korinćanima poslanici prvoj (15 : 1 — 2) on veoma brižljivo navodi sve one kojima se uskrsli Hristos prikazao. preobraćenje Pavla je obavljeno najranije 32. 9 — 10. vera u Hristovo uskrsnuće predstavlja osnovni element hrišćanstva. u citatu G.).

262

is t o r i j a v e r o v a n j a i religijskih ideja

Važno je da se istakne jedna druga činjenica, a to je kratko vreme — svega nekoliko godina — proteklo od događaja koji je otkrio Isusovu vokaciju do Pavlovog ekstatičkog doživljaja. U petnaestoj godini Tiberijevog carevanja (znači, leta Gospodnjeg 28—29), jedan isposnik zvani Jovan Krstitelj, počeo je da obilazi oblast Jordana »propovedajući krštenje i pokajanje za oproštaj grehova« (Jevanđelje po Luki,* 3 : 1 i dalje). Istoričar Josif Flavije opisuje ga kao »poštenog čoveka« koji zahteva od Jevreja da žive čestito, pravedno i pobožno (Ant. Jud. 18, st. 2, §§ 116—119). U stvari, on je bio istinski vizionar, plahovit i žestok prorok, u otvorenom sukobu s jevrejskim političkim i verskim hijerarhizmom. Vođa jedne sekte milenarista, Jovan Krstitelj je, ne tražeći za sebe zvanje Mesije, objavljivao neizbežnost nastanka Carstva. Njegov poziv je imao znatan uspeh. Među hiljadama osoba koje su dotrčale iz cele Palestine da bi bile pokrštene bio je i Isus, poreklom iz Nazareta u Galileji. Prema hrišćanskom predanju, Jovan Krstitelj je u njemu prepoznao Mesiju. Ne zna se razlog zbog kojeg je Isus kršten. Ali je izvesno da mu je prilikom krštenja otkriveno njegovo mesijanstvo. U jevanđeljima, misteriju te revelacije prikazuje slika Duha Gospodnjeg koji silazi u obliku golubice i glasa s neba koji govori: »Ovaj ovde je Sin m o j v o l j e n i . . . « (Matej 3 : 16; up. Marko, 1 : 16; Luka, 3 : 22). Odmah posle krštenja, Isus se povukao u pustinju. Jevanđelja navode da ga je »u pustinju odveo Duh« kako bi ga iskušavao Satana (Marko, 1 : 12; Matej, 4 : 1—10; Luka, 4 : 1—13). Mitološki karakter ovih iskušavanja je očevidan, ali njihov simbolizam otkriva specifičnu strukturu hrišćanske eshatologije. Morfološki, scenario se sastoji iz niza inicijacijskih proba, analognih onim kroz koje je prošao Gautama Buda (up. § 148). Isus posti četrdeset dana i četrdeset noći, a Satana ga »iskušava«: najpre traži od njega da čini čuda (»reci ovom kamenu da postane hleb«; potom ga odvodi na krov hrama u Jerusalimu i kaže mu: »Ako si sin božji, skoči odavde dole«), a zatim mu nudi apsolutnu moć: »svu vlast ovu i slavu njihovu«. Drugim recima, đavo mu nudi moć da sruši Rimsko carstvo (to jest, nudi mu vojnu pobedu Jevreja koju su najavljivale apokalipse), pod uslovom da mu se Isus potčini. 4 Izvesno vreme Isus obavlja pokrštavanje, kao Jovan Krstitelj i, verovatno, s više uspeha (up. Jovan, 3 : 22—24; 4 : 1—2). Međutim, saznavši da je Irod proroka bacio u tamnicu, Isus na* dalje: Luka i si. (prim. prev.). Svakako da je scenario »iskušavanja« bio docnije, posle propasti ustanka od 66 — 70 godine, to jest, posle rušenja Hrama od strane Rimljana, integrisan u legendama predanja uneta u jevanđelja. No, u simboličkom horizontu u kojem se Crkva razvijala, »iskušavanja« pripremaju I s u s o v * čuda (jer će ubrzo potom on pretvoriti vodu u vino i umnožiti hlebove i ribe), kao i trijumf hrišćanstva (jer, iako Rimsko carstvo nije srušila vojna pobuna, ona je ipak, na kraju, pobeđena, pošto je postala hrišćanska).
4

Rađanje

hriscanstva

263

pušta Judeju i odlazi u svoju rodnu zemlju. Josif Flavije objašnjava Irodov postupak strahom: strahovao je od Krstiteljevog uticaja na narodne mase i plašio se pobune. Bilo kako bilo, t a j događaj je bio povod da Isus izrekne svoju poruku. Čim je stigao u Galileju, Isus je proglasio Jevanđelje, odnosno Dobru vest: >Došlo je vreme, približi se carstvo Božje: pokajte se i verujte u jevanđelje.« 5 Poruka izražava eshatološku nadu koja je potom, s malo izuzetaka, dominirala jevrejskom religioznošću više od jednog veka. Posle proroka i posle Jovana Krstitelja, Isus je predviđao neminovan preobražaj sveta: to je suština njegovog proročanstva (up. § 220). Okružen svojim prvim učenicima, Isus je propovedao i poučavao po sinagogama, i pod vedrim nebom, obraćajući se pre svega ugnjetavanima i siromašnima. U skladu sa svetom istorijom i najpopularnijim biblijskim ličnostima, upotrebljavao je tradicionalna didaktička sredstva koristeći pri tom prastare slike i simbole i, naročito, figurativni jezik parabola. Kao i toliki drugi »božanski ljudi« helenističkog sveta, Isus je bio vidar i čudotvorac koji je lečio sve vrste bolesti i pomagao ljudima poremećenog duha. Zbog nekih od tih čuda osumnjičen je za čarobnjaštvo, zločin koji je povlačio smrtnu kaznu. »Pomoću Veelzevula kneza đavolskoga izgoni đavole«, govorili su jedni. »A drugi, kušajući ga, iskahu od njega znak s neba.« 8 Jevreji nisu zaboravili njegovu slavu egzorciste i čudotvorca; jedno predanje iz prvog ili drugog veka pominje Jevrejina koji se »bavio vradžbinama« i koji je »zaveo Izrael.« 7 Isusovo proročanstvo je odmah uznemirilo dve politički i verski uticajne grupe, fariseje i saduceje. Prvima je smetala sloboda s kojom se Nazarećanin odnosio prema Tori. š t o se tiče saduceja, oni su želeli da izbegnu nevolje do kojih bi mogla dovesti sva ta mesijanska propaganda. U stvari, Carstvo božije koje je propovedao Isus podsećalo je neke na verski fanatizam i političku netrpeljivost zelota. Ovi poslednji su odbijali da priznaju rimsku vlast, jer je za njih, »samo Bog bio vladar i gospodar« (Josif, Ant, Jud. 18, 1, 6, § 23). Bar jedan od dvanaest apostola. Simeon Revnosni, 8 bio je nekadašnji zelot (Marko, 3 : 18). A Luka iznosi da je, posle razapinjanja Hrista, jedan njegov
r ' Marko 1 : 15; Mateja, 4 : 17 govori o Kraljevstvu nebeskom, ali dve formule su sinonimi. 6 Luka, 11 : 15—16. Luka je dobro video da zahtev za davanje »znaka« i optužba za čarobnjaštvo čine narativno jedinstvo; ostali jevanđelisti to iznose odvojeno: ¡Marko, 3 : 22; 8 : 11; Matej, 12 : 28, 38; 16 : 1; up. Dodd, The Founder of Christianity, str. 179, nap. 11. 7 Up. B. Sanhedrin 43 a. Isti tekst daje i druge informacije čiji će značaj moći proceniti docnije, jer one nisu u zavisnosti od hrišćanskih izvora (up. str. 322, nap. 12). Rabinske izvore navodi i o njima raspravlja J. Klausner, Jesus of Nazareth, str. 17—47. * Up. Brandon, Jesus and the Zealotes, str. 44—47, 243—45.

264

i storija verovanja i religijskih ideja

učenik rekao: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailj« (24:21). Uostalom, jedna od najmisterioznijih i najspektakularnijih epizoda među onima koje navode jevanđelja osvetljava nesporazum nastao u vezi s Carstvom koje je najavio Isus. 9 Pošto je deo dana proveo propovedajući, Isus je saznao da 5.000 ljudi koji su došli za n j i m na obalu. Tiberijskog jezera nemaju šta da jedu. Tada im je on rekao da posedaju i, pošto je na čudesan način umnožio nekoliko hlebova i nekoliko riba, svi su zajedno jeli. Reč je o arhajskom obrednom činu kojim se utvrđuje ili obnavlja mistično jedinstvo grupe. U ovom slučaju zajednički ručak je mogao označavati simboličnu anticipaciju eshatona, jer Luka (9 : 11) navodi da im je Isus pre toga govorio o Carstvu Božijem. Međutim, oduševljena tim novim čudom, gomila nije razumela njegovo duboko značenje, već je u Isusu počela da gleda dugo očekivanog »proroka-cara«, onog koji će osloboditi Izrael. »Isus je razumeo da oni hoće da ga uhvate i učine carem« (Jovan, 6 : 15). Stoga je rasterao svetinu, ušao sa svojim učenicima u barku i prevezao se na drugu obalu Tiberijskog jezera. Nesporazum bi se mogao protumačiti kao neuspela pobuna. U svakom slučaju, posle tog događaja svetina je napustila Isusa. Prema Jovanu (6 : 66—77), samo njih dvanaestorica su mu ostali verni. S njima je Isus odlučio da, u proleće 30 (ili 33) godine, proslavi Pashu u Jerusalimu. Dugo se rasDravljalo — i još se raspravlja — o cilju tog pohoda. Verovatno je Isus hteo da objavi svoju poruku u verskom centru Izraela, kako bi iznudio konačan odgovor u jednom ili drugom smislu. 10 Kada je stigao blizu Jerusalima, ljudi »mišljahu da će se odmah javiti carstvo Božije« (Luka 19: 11). Isus je ušao u grad kao mesijanski car, rasterao prodavce i kupce iz Hrama i održao propoved narodu (11 : 15 i dalje). Sutradan je ponovo došao u Hram i ispričao parabolu o vinogradarima ubicama koji su, pobivši sluge koje im je poslao njihov gospodar, ubili i njegovog sina. »Šta će učiniti gospodar od vinograda? zaključio je Isus. Doći će, pogubiće vinogradare i daće vinograd drugima« (12 : 9). Za sveštenike i tumače Mojsijevih zakona značenje parabole je bilo providno: proroci su bili pobijeni, a i poslednjem koji je poslat, Jovanu Krstitelju, predstojalo je pogubljenje. Po Isusu, Izrael je oduvek bio vinograd Božji, ali je njegova verska hijerarhija osuđena na propast; novi Izrael će imati druge vođe. 11 štaviše, Isus je stavljao do znanja da je on, »voljeni sin« gospodara, naslednik vinograda, a to je bila mesijanska poruka koja je
• Epizoda je prepričana u četiri jevanđelja (Marko i Matej, je navode po dva puta); Marko, 6 : 30—44; 8 : 1—10; Matej, 14 : 13—21, 15 : 32—39; Luka, 9 : 10—17; Jovan, 6 : 1—15. Dodd, nav. delo, str. 139 i dalje; R. M. Grant, Augustus to Constantine, str. 43. 11 Up. Dodd, str. 150.

rađanje

hrišćanstva

265

mogla izazvati krvave represalije vlastodržaca. Stoga je, kao što reče prvosveštenik Kajafa, »bolje da jedan čovek umre za narod, nego da narod sav propadne« (Jovan 11 : 50). Trebalo je intervenisati brzo, pre nego što Isusove pristalice stignu da reaguju. Hapšenje je trebalo obaviti noću i to tajno. Proslavu poslednje večere uoči Pashe obavio je Isus u društvu svojih učenika. Taj poslednji zajednički obred postaće centralni hrišćanski obred: euharistija na čijem ćemo se značenju zadržati nešto docnije »I otpojavši hvalu iziđoše na goru Maslinsku« (Mate], 26 : 30). Iz te tužne noći predanje je sačuvalo sećanje na dva događaja koji još uvek more savest hrišćana. Isus saopštava Petru da će ga se ovaj, »noćas dok petao ne zapeva«, tri puta odreći (Matej, 26 : 34; up. Marko 14 : 26—31). A Isus je Petra smatrao svojim najodanijim učenikom koji je trebalo da bude najveća uzdanica zajednice vernih. Sigurno je da je njegovo odricanje samo ukazivalo na ljudsku nepostojanost. Taj čin nimalo ne u m a n j u j e Petrovo dostojanstvo, niti njegove harizmatične vrline. Značenje tog mučnog događaja je jasno: kada je u pitanju spasenje, ni vrline ljudi, ni njihovi grehovi se ne računaju; važno je pokajati se i ne gubiti nadu. Da nema Petra, teško bi bilo opravdati veliki deo istorije hrišćanstva; njegovo odricanje i pokajanje (Matej, 26 : 74) postali su, u neku ruku, model celog hrišćanskog života. Ništa manje ne služi kao uzor ni sledeća scena koja se događa na »mestu zvanom Getsemani«. Isus je sa sobom poveo Petra i još dva učenika i tamo im rekao: »Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovdje i stražite sa mnom« (Matej, 26 : 38). Potom se udalji nekoliko koraka i »pade na lice svoje moleći se i govoreći: ,Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti'« (26 : 39). No, kada se vratio, našao je svoje učenike kako spavaju. On reče Petru: »Zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom?« (26 : 40) »Stražite i molite se Bogu«, posavetovao im je ponovo. Uzalud; vrativši se »nađe ih opet gdje spavaju; jer im bijahu oči otežale« (26:43; up. Marko 14 : 32—42: Luka 22 : 40—46). Poznato je, međutim, još od priče o Gilgamešu (§ 23), da nadvladati san i ostati »budan« predstavlja najveću inicijacijsku probu, jer ona postavlja kao cilj preobraženje ljudske uslovljenosti i osvajanje »besmrtnosti«. U Getsemaniju se pokazalo da je »inicijacijsko bdenje« — mada ograničeno na samo nekoliko časova — iznad ljudske moći. Taj neuspeh će takođe postati uzorni model za većinu hrišćana. Malo vremena potom Isusa je lišila slobode Prvosveštenikova garda kojoj su se verovatno pridružili i rimski vojnici. Teško je tačno odrediti redosled događaja. Jevanđelja govore o dva odvojena suđenja. Sinedrion je našao da je Isus kriv za bogohuljenje. Jer, kada ga je Prvosveštenik upitao: »Jesi li ti Hristos [to jest, Mesija], sin Blagoslovenoga?«, ovaj je odgovorio: »Je(§ 220).

266

i storija verovanja i religijskih ideja

sam« (Marko 14:61—62; UD. Matcj, 26:57—68; Luka 2 2 : 5 4 , 66—71). Bogohuljenje se kažnjavalo kamenovanjem, ali je neizvesno da li je Sinedrion u to vreme imao pravo da dosudi s m r t n u kaznu. U svakom slučaju, Isusu je potom sudio namesnik Judeje, Pontije Pilat. Optužen za pobunu (»Jesi li ti car judejski?«), osuđen je na tipično rimsku kaznu — razapinjanje na krst. Izložen podsmehu (ogrnutog p u r p u r n o m togom i krunisanog vencem od t r n j a vojnici ga pozdravljahu: »Zdravo, care judejski!«), Isus je razapet na krst između dvojice »razbojnika«. Tim imenom — testes — Josif Flavije često naziva pobunjenike. »Iz toga jasno sledi da je kontekst Isusovog pogubljenja bio gušenje ustanka Jevreja protiv rimske vlasti i njenih kolaboracionista u Judeji. Za vlastodršce u Jerusalimu, svaka proklamacija n a s t u p a n j a carstva božijeg implicirala je restauraciju jevrejskog carstva.« 12 Zatvaranje, suđenje i pogubljenje Isusa rasteralo je vernike. Ubrzo pošto je lišen slobode, njegov najdraži učenik, Petar, odrekao ga se tri puta. Sigurno je da bi Isusove propovedi pa možda i samo njegovo ime iščezli u zaboravu da se nije dogodila neobična i, van domena vere, neshvatljiva epizoda: uskrsnuće pogubljenog. Predanje koje prenose Pavle i jevanđelja p r i d a j u presudan značaj praznom grobu, kao i b r o j n i m prikazanjima uskrslog Isusa. Bez obzira na to kakva je priroda tih dođivljaja, oni predstavljaju izvor i osvetu hrišćanstva. Vera u uskrslog Isusa pretvorila je šaku demoralisanih begunaca u grupu odlučnih ljudi sigurnih da ne mogu biti pobeđeni. Gotovo bi se moglo reći da su i sami apostoli prošli kroz inicijacijsku probu beznađa i duhovne smrti, da bi p o t o m stupili u novi život; postavši prvi misionari jevanđelja.

220.

Dobra

vest:

približilo

se

carstvo

Božije

Rudolf Bultman (Bultmann) je govorio o »nepodnošljivoj banalnosti« Isusovih biografija. I doista, svedočanstva su malobrojna i neuverljiva. N a j s t a r i j e — Pavlove Poslanice — skoro potpuno z a n e m a r u j u Isusov istorijski život. Sinoptička jevanđelja, redigovana između 70. i 90. godine, predstavljaju zbirku usmenih pred a n j a prvih hrišćanskih zajednica. No, ta n r e d a n j a se odnose koliko na Isusa, toliko i na uskrslog Hrista. To ne u m a n j u j e neminovno njihovu dokumentarnu vrednost; jer, najvažniji element hrišćanstva, kao, uostalom, i svake religije koja je zahtevala jednog osnivača, jeste baš memorija. Uzor svakog hrišćanina je sećanje na Isusa. Međutim, p r e d a n j e koje su nrenosili prvi svedoci bilo je »egzemplarno«, a ne isključivo »istorijsko«; ono je
15 Grant, Augustus to Constantine, str. 43. Rabinsko predanje prenosi da su Isusu sudile jevrejske vlasti i da je bio osuđen na vešanie na dan uoči pashe; Klausncr, Jesus of Nazareth, str. 18 i dalje.

rađanje

hrišćanstva

267

očuvalo značajne strukture događaja i pronovedi, ali ne i tačno sećanje na Isusovu aktivnost. To je dobro poznat fenomen i to ne samo u istoriji religija. S druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da su prvi hrišćani, Jevreji iz Jerusalima, predstavljali jednu apokaliptičku sektu unutar palestinskog judaizma. Oni su odmah počeli da iščekuju drugi dolazak Hrista, parusiju; njih je zaokupljao kraj istorije, a ne istoriografija eshatološkog očekivanja, štaviše, kako se moglo i očekivati, oko lika uskrslog Gospoda dosta se rano iskristalisala prava mitologija, koja podseća na mitologije bogova spasitelja i božanski inspirisanog čoveka (theios anthropos). Ta mitologija koju ćemo izložiti malo dalje (§ 222), naročito je značajna: ona nam pomaže da shvatimo specifičnu versku dimenziju hrišćanstva, a istovremeno i potonju istoriju ove religije. Mitovi koji su Isusa iz Nazareta uveli u univerzum arhetipova i transcendentalnih likova onoliko su »istiniti« koliko su istiniti i njegovi postupci i reči: u stvari, ti mitovi su potvrda moći i kreativnosti njegove originalne poruke. Uostalom, zahvaljujući toj mitologiji i univerzalnoj simbolici, verski jezik hrišćanstva postaje ekumenski i tako se, svima pristupačan, širi van svoje postojbine. Opšte je prihvaćeno da sinoptička jevanđelja prenose suštinu poruke, na prvom mestu najavu carstva Božijeg. Kao što smo naveli (str. 318), Isus otpočinje svoju službu u Galileji propovedajući dobru vest koju šalje Gospod: »Iziđe vrijeme i približi se carstvo Božije« (Marko 1 : 15).13 Predstoji eshaton: »imaju neki među ovima što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božije da dođe u sili« (Marko, 9 : 1 ; up. 13:30). »A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do otac« (Marko, 13 : 32). Međutim, druge Isusove formulacije dopuštaju da se shvati kako je Carstvo već zavladalo. Posle jednog egzorcizma, on kaže: »A ako li ja prstom Božijim izgonim đavole, dakle je došlo k vama carstvo Božije« (Luka 11 : 20). Drugom prilikom, Isus tvrdi da se »od vremena Jovana Krstitelja dosad carstvo nebesko na silu uzima i silnici dobijaju sa« (Mat., 11 : 12). Izgleda da je smisao tog stava sledeći: carstvo je već nastupilo, ali su sa silnici podjarmili. 14 Za razliku od sindroma apokalipse toliko često evociranog u literaturi tog vremena, Carstvo nastupa bez kataklizme, pa čak i bez nekih spoljnih znakova. »Carstvo Božije neće doći da se vidi; niti će se kazniti: evo ga ovdje ili ondje; jer sle, carstvo je Božije unutra u vama« (Luka, 17 : 20—21). U parabp'' Savremena egzegeza prihvata kao autentična četiri iskaza u vezi s carstvom Božijim: Marko, 1:15a; Luka, 11:20; 17:20—21; Mat. 11:12. Up. Perrin, Rediscovering the teachings of Jesus, str. 63 i dalje; isti, The New 14 Testament: An Introduction, str. 288 i dalje. Up. Ernst Kasemann, »The Problem of the Historical Jesus«, str. 42 i dalje; Perrin, Rediscovering, str. 76 i dalje.

268 lama Carstvo se upoređuje sa semenom koje postepeno sazreva, niče i raste samo od sebe (Marko 4 : 26—29), sa zrnom gorušice (30—32), s kvascem od kojeg narasta testo (Mat. 13 : 33). Moguće je da ove dve divergentne najave Carstva — u bliskoj budućnosti, a zatim u sadašnjosti — odgovaraju dvema uzastopnim fazama Isusovog učenja. 15 Takođe je prihvatljiva pretpostavka da su u pitanju dve interpretacije jedne iste poruke: 1) Carstvo, koje su najavili proroci, neizbežno će nastupiti, drugim recima, »kraj istorijskog sveta« je neminovan i 2) Carstvo je već zavladalo za one koji, zahvaljujući Isusovim molitvama, žive u vanvremenskoj sadašnjosti vere. 16 Posebno ova druga moguća interpretacija poruke ističe Isusovu mesijansku veličinu. Nema sumnje da su ga njegovi učenici priznali za Mesiju, jer na to ukazuje naziv »Hristos« (što na grčkom znači »Miropomazani« ili »Mesija«). Isus nikada ne upotrebljava to ime sam za sebe; on ga, međutim, prihvata kada ga drugi izgovore (Marko, 8 : 29; 14 : 61). Moguće je da Isus izbesava naziv Mesije zato da bi istakao razliku između Dobre vesti koju je on propovedao i nacionalističkih formi jevrejskog mesijanstva. Carstvo Božije nije predstavljalo teokratiju koju su zeloti oružjem hteli da uspostave. Isus je najčešće sebe definisao kao Čovekovog sina. Taj izraz koji je u početku predstavljao samo sinonim za »čoveka« (up. § 203) na k r a j u je — implicitno, preko Isusove propovedi, i eksplicitno, putem hrišćanske teologije — postao izraz za Sina Božijeg. No, u meri u kojoj je to bar u grubim crtama moguće, Isusova »ličnost« se može porediti sa Slugom mučenikom (Isaija 40—55; up. § 196). »Nema nikakvog razloga da se stihovi u kojima on govori o iskušenjima što ga očekuju odbace kao neautentični. Bez verovanja u to da je on predviđao i prihvatao mogućnost ispaštanja, ponižavanja, pa nesumnjivo i same smrti, celokupno njegovo učenje bi Dostalo neobjašnjivo. Ulazeći u Jerusalim, on je sigurno, ne isključujući potpuno eventualnu pobedonosnu intervenciju Boga, bio svestan rizičnosti svog poduhvata.« 17 »Ne mislite da sam ja, kaže Isus, došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim« (Mit., 5 : 17). Baš kao i proroci, on veliča čistotu srca na račun formalizma rituala; neumorno se vraća na ljubav prema Bogu i prema bližnjem. U svojoj Besedi na gori (Mat., 5 : 3—12; Luka. 6 :20—23), Isus navodi blaženstva koja očekuju one koji su milosrdni i čistog srca, one koji su krotki i grade mir, one koji
Marcel Simon, Le Judaisme et le Christianisme antique, str. 86. Sledeći Biltmana, Peren (Perrin) govori o »doživljaju egzistencijalne realnosti«; up AJew Testament, str. 290. 17 Simon, nav. delo, str. 87. O spajanju dva idealizovana lika Mesije i Sluge mučenika u Isusovu ličnost, up. Dodd, nav. delo, str. 103 i dalje.
15 16

rađanje

hrišćanstva

269

su ucveljeni, kao i one koji su nepravedno proganjani. To je najpopularniji jevanđelski tekst van hrišćanskog sveta. Pa ipak, za Isusa Jevreji uvek ostaju narod izabran od Boga. On je poslan »izgubljenijem ovcama doma Izrailjeva« (Mat., 15 : 24) i samo se u izuzetnim slučajevima obraća mnogobošcima: svojim učenicima savetuje da ih izbegavaju (Mat., 10 : 5—6). Međutim, izgleda da je on u uspostavljeno Carstvo prihvatao »sve narode« sveta (Marko 13:10; Mat., 8 : 1 1 ) . Posle proroka i Jovana Krstitelja, i Isusovo učenje imalo je za cilj temeljni preobražaj jevrejskog naroda, drugim recima, stvaranje novog Izraela, jednog novog Božjeg naroda. Očenaš (Luka 11 : 2—4; Mat., 6 : 9—13), na zadivljujući način sažima »metod« za ostvarenje tog cilja. Kao izraz hebrejske smernosti, molitva za prvo lice ne upotrebljava jedninu, već isključivo množinu: Oče naš, hleb naš notrebni daj nam danas, oprosti nam dugove naše, izbavi nas od Zla. Sadržaj potiče iz molitve kadiš (kaddish) stare Sinagoge; odraz je nostalgije za ponovnim otkrivanjem prvobitnog verskog doživljaja: epifanije Jehove kao Oca. Međutim, tekst koji je predložio Isus dirljiviji je i koncizniji. 18 No cela molitva mora biti prožeta istinskom verom, onakvom kakvu je pokazivao Avram (up. § 57). »Jer je sve moguće Bogu« (Marko 10:27). Isto tako, »sve je moguće onome koji veruje« (Marko, 9 : 23). Zahvaljujući misterioznoj vrlini avramovske vere, način života grešnog čoveka iz osnova se izmenio. »Sve što ištete u svojoj molitvi vjerujte da ćete primiti; i biće vam« (Marko, 11 : 24; up. Mat., 21 : 22). Drugim rečima, Novi Izrael nastaje misteriozno, snagom avramovske volje. To, uostalom, objašnjava uspeh hrišćanske misije koja je propovedala veru u uskrslog Isusa Hrista. Slaveći Poslednju večeru sa svojim učenicima, Isus »uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: 'Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje'. I uze čašu i davši hvalu, dade im; i piše iz nje svi. I reče im: 'Ovo je krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge'«. 19 Jedan savremeni egzegeta, napisao je bez ustezanja: »od Isusovih reči koje su sačuvane, ove su najsnažnije«. 20 Samo Luka prenosi Isusov nalog: »ovo činite za m o j spomen« (22 : 19). Iako Pavle potvrđuje autentičnost ovog predan ja Korinćanima poslanica prva, 11 : 24), nema nikakvog načina da se dokaže da je Isus izgovorio te reči. Obred, a posebno blagosiljanje hleba i vina, predstavlja produžetak domaće jevrejske
18 Egzegete taikođe insistiraju na razlici između najstarije formulacije teksta kadiša (»Neka Bog uspostavi svoje carstvo za tvog života i tvojih dana...«) i one koju koristi Isus: »Neka dođe carstvo tvoje...«; Perrin, Teachings, str. 57 i dalje, navedena literatura u istom delu. 19 Marko, 14 : 22—24; up. Mat., 26 : 26; Luka, 22 : 19; Korinćanima poslanica prva 11 : 24. Jovan (6 : 51) prenosi jednu paralelnu verziju koja je verovatno zasnovana na drukčijem prevodu aramejskog originala. 20 Dodd, nav. delo, str. 10.

270

i storija verovanja i religijskih ideja

liturgije. Isus ga je često obavljao; za prisutne sledbenike i grešnike, obed je verovatno trebalo da znači obznanu Carstva. 21 Za prve hrišćane, »lomljenje hleba« (Dela apostolska, 2 : 42) predstavljalo je najvažniji obredni čin. S jedne strane, t a j čin je reaktuelizovao prisustvo Hristosa, pa samim tim i Carstva koje je on bio ustanovio; s druge strane, ritual je anticipirao mesijansku gozbu i k r a j Vremena. No Isusove reči otkrivaju jedno dublje značenje: neophodnost njegove dobrovoljne žrtve kako bi se obezbedio »novi savez«,22 kao osnova Novog Izraela. To ukazuje na uverenje o tome da novi verski život može otpočeti samo preko žrtvene smrti; ova koncepcija je, kao što je poznato, arhajska i univerzalna. Teško je utvrditi da li je to ritualno pričešćivanje njegovim telom i njegovom krvlju Isus smatrao misterioznom identifikacijom s njegovom ličnošću. To navodi Pavle Korinćanima poslanica prva, 10 : 16; up. 12 : 27; Posl. Rimljanima, 12 : 5; Posl. Efešanima, 4: 12) i uprkos originalnosti njegove misli i njegovog teološkog jezika, moguće je da on prenosi autentično jerusalimsko predanje. 2 3 U svakom slučaju, zajednički obed prvih hrišćana oponaša poslednji Isusov čin; to je istovremeno bila svečanost u znak sećanja na Tajnu večeru, a i obredno ponavljanje dobrovoljne Spasiteljeve žrtve. Euharistija morfološki podseća na kultne obede koji su upražnjavani u mediteranskoj antici, posebno u okviru religija Misterija. 24 Njihov cilj je bio posvećenje, pa prema tome i spasenje učesnika, kroz pričest s nekim božanstvom misteriozofske strukture. Konvergencija s hrišćanskim obredom je značajna: ona ilustruje tada dosta rasprostranjenu veru u mogućnost mistične identifikacije s božanstvom. Neki autori su pokušali da objasne euharistiju uticajima orijentalnih religija spasenja, ali ta hipoteza je bez osnove (up. str. 332). Onoliko koliko im je cilj bio imitatio Christi, prvobitne agape* su praktično predstavljale sakrament. Recimo već ovde da je t a j centralni obred — uz krštenje, najznačajniji u hrišćanskom kultu — tokom vekova inspirisao brojne i divergentne teologije; sve do naših dana, interpretacija euharistije deli rimski katolicizam od reformisanih crkvi (up. III t.). 221. Rođenje Crkve

Na dan Duhova, godine 30, na okupu bejahu Isusovi učenici, kad »ujedanput postade huka s neba kao duhanje silnoga vjetra,
S1 Svakako da je prisustvo »nedodirljivih« vređalo preterano stroge Jevreje i izazivalo njihovo ogorčenje. 22 I Kumranska zajednica je sebe smatrala učesnicom Novog saveza; up. 223. 23 Pavle razrađuje i produbljuje tu ideju; on identifikuje hrišćansku zajednicu i Novi Izrael s »telom Hrista«, jer je svaki hrišćanin »u Hristu«, baš kao što je i Hrist »u njemu«; vid. str. 332.

rađanje hrišćanstva

271

i napuni svu kuću gdje seđahu; i pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni; i sjede po jedan na svakoga od njih. I napuniše se svi Duha svetoga, i stadoše govoriti drugijem jezicima ...« (Dela apostolska, 2 : 1—4). Vatrene epifanije Svetog Duha predstavljaju dosta poznatu temu u istoriji religija: mogu se sresti u Mesopotamiji (§ 20), u Iranu (§ 104) i Indiji (Buda, Mahavira itd.; § 152). Ali kontekst Duhova je precizniji: silni vetar, ognjeni jezici i glosolalija, podsećaju na neka jevrejska predanja u vezi s teofanijom na Sinaju 2 5 (up. § 59). Drugim recima, silazak Svetog Duha se interpretira kao nova revelacija Boga, analogna onoj na Sinaju. Na dan Duhova rodila se hrišćanska Crkva. Tek kada je u njih ušao Sveti Duh, apostoli su počeli propovedati jevanđelje i »činiti mnoga čudesa i znake« (Dela, 2 : 43). Tog dana je Petar uputio prvi poziv narodu na preobraćenje. On i njegovi drugovi su svedoci uskrsnuća Isusa Hrista: »Ovoga Isusa vaskrse Bog« (2 : 24, 32 itd.). Čudo je predvideo još David (2 :31); uskrsnuće je, dakle, eshatološki događaj koji su najavili proroci (2 : 17—21). Petar zahteva od Jevreja: »pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijeha; i primičete dar svetoga Duha« (2 : 38). Te prve besede koje su postale prototip hrišćanske »proklamacije« zvane kerjgma, izazvale su brojna pokrštavanja (3.000, prema Delima, 2:41). Drugom prilikom (pošto je iscelio jednog od rođenja nemoćnog čoveka; 3 : 1—9), Petar savetuje Jevrejima da priznaju grešku koju su iz neznanja učinili osudivši Isusa i da se pokaju, prihvatajući krštenje (3 : 13—19). Dela apostolska nam omogućuju da naslutimo kako je živela prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu (za koju autor upotrebljava grčki naziv eklezija). Vernici očigledno još uvek slede tradicionalne verske propise (obrezivanje muške dece, obredna očišćenja od grehova, praznik odmora sabat, kao i molitve u Hramu). Međutim, često se okupljaju da slušaju propovedi, lome hleb, zajednički obeduju ili pevaju himne Bogu (2 : 42, 46). Ipak, Dela (koja navode brojne primere propovedi nevernicima) ne govore ništa o tim propovedima članovima zajednice. Što se tiče ekonomske organizacije, Dela preciziraju da »svi koji vjerovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno; i tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše« (2 :44—45). Čekali su drugi Hristov dolazak. Uprkos tome što su se hrišćani strogo pridržavali Mojsijevih propisa, raspoloženje Prvosveštenika i saduceja prema njima bilo
* Grč.: zajedničke večere kod prvih hrišćana kao znak opšteg bratstva i ljubavi (prim. prev.). 24 Vid. između ostalog A. D. Nock, Early Gentile Christianity and its Hellenistic Background, str. 73 i dalje, 138 i dalje. 25 Izvore navodi E. Trokme (Trocme), Le livre des Actes et l'histoire, str. 202 i dalje.

272

istorija verovanja i religijskih ideja

je neprijateljsko (4 : 1—3). Dok su držali propoved u Hramu, Petar i Jovan su uhapšeni, izvedeni na sud pred Sinedrion (Veliko veće), ali su ipak potom pušteni na slobodu (4 : 1—3). Drugom prilikom, Sinedrion je zatvorio sve apostole, a potom ih oslobodio (5 : 17—41). Kasnije, verovatno godine 43, jedan od apostola je pogubljen mačem po naređenju Irona Agripe I (12: 1 i dalje), koji je time sebi želeo da osigura podršku kuće Ana. U držanju fariseja bilo je više nijansi. Gamalil — Savlov gospodar — brani apostole pred Sinedrionom. Ali su se fariseji, naklonjeni pokrštenicima iz Jerusalima (»Hebrejima«), neprijateljski ponašali prema prozelitima, regrutovanim među Jevrejima iz dijaspore (»Helenistima«); prebacivali su im da su se odvojili od Crkve i Zakona (6 : 13—14). Zbog toga je 36—37. godine kamenovan Stefan, prvi hrišćanski mučenik (7 : 58—60); »Savle pak bješe pristao na njegovu smrt« (8 : 1). Istoga dana, prognani iz Jerusalima, »Helenisti« se raziđoše po selima Judeje i Samarije (8 : 1). Ubuduće će Crkvom u Jerusalimu upravljati apostoli sa svojim starešinom Jakovom, »bratom Gospodnjim«. Već u to vreme je dolazila do izražaja izvesna netrpeljivost između »Hebreja« i »Helenista«. Prvi su znatno konzervativniji i veći verski formalisti, uprkos tome što su iščekivali parusiju. Strogo se pridržavaju jevrejskih obrednih zakona i izraziti su predstavnici pokreta koji se naziva judeohrišćanstvo. 26 Baš to njihovo strogo poštovanje Zakona Pavle odbija da prihvati (vid. str. 441). U stvari, teško je razumeti to da baš oni, koji za sebe tvrde da su svedoci Hristovog uskrsnuća, upražnjavaju rabinski legalizam. »Helenisti« su predstavljali malu grupu pokrštenih Jevreja, nastanjenih u Jerusalimu. Oni nisu naročito marili za kult koji je slavljen u Hramu. U svojoj propovedi, Stefan uzvikuje: »Ali Najviši ne živi u rukotvorenim crkvama« (Dela, 7 :48). Odlazak »Helenista« ubrzava proces širenja vere među Jevrejima dijaspore, a naročito među mnogobošcima u Antiohiji (11 : 19). Upravo u dijaspori je počela da se razvija hristologija. Titula »Sin čovečiji« koja na grčkom gubi smisao, zamenjena je nazivom »Sin Božiji«, ili »Gospod« (Kirios); izraz »Mesija« je preveden na grčki, Hristos, da bi na k r a j u postao vlastito ime: Isus Hristos. Vrlo rano, misija se okreće mnogobošcima. U Antiohiji, u Siriji, formira se prva značajnija zajednica pokrštenih mnogobožačkog porekla; tu je prvi put počeo da se upotrebljava naziv
i
M Norman Peren im pripisuje Isusove priče i izreke sačuvane u jevanđeljima; pored toga, judeohrišćane karakteriše i njihovo interesovanje za proročanstva; up. The New Testament, str. 45 i dalje. Ali problem je složeniji; up. Jean Daniélou, Theologie du Judeo-Christianisme, str. 17 i dalje; M. Simon i A. Benoit, Le Judcäsme et le christianisme antique, str. 258 i dalje.

rađanje

hrišcanstva

273

»hrišćani« (Dela, 11:26). 27 Iz Antiohije je hrišćanska misija počela da se širi na sve strane po helenističkom svetu. Suočenje jednog jevrejskog mesijskog pokreta i grčke religioznosti i filozofije biće od presudne važnosti za razvoj hrišćanstva. Neocenjiva je zasluga svetog Pavla što je dobro shvatio suštinu problema i što je imao hrabrosti da mu se dosledno suprotstavi, kako bi izborio jedino rešenje koje je smatrao pravednim i koherentnim. Rođen verovatno početkom I veka u Tarsu, u Kilikiji, 28 učio je u Jerusalimu s Gamalijelom, koji je bio »veliki znalac Zakona 1 poštovan od svog naroda« (Dela, 5 : 34). Sam sebe opisuje kao »Jevrejina od Jevreja; po zakonu farisej; po revnosti gonih crkvu Božiju« (Filibljanima, 3 : 5; up. Galaćanima, 1 : 13—14). Dok je učestvovao u protivničkoj misiji, prikazao mu se Hristos na putu za Damask. On je jedini među apostolima koji nije poznavao živog Isusa. U stvari, njegovo pokrštenje je obavio uskrsli Hristos: do jevanđelja koje je propovedao nije došao posredstvom čoveka, »nego otkrivenjem Isusa Hrista« (Gal., 1 : 11—12, Kor., I 2 : 16). Postavši »apostol neznabožaca«, Pavle preduzima duga misionarska putovanja po Maloj Aziji, Kipru, Grčkoj i Makedoniji. Propoveda u mnogim gradovima, osniva crkve, dugo boravi u Korintu i u Rimu. Potkazan od Jevreja i lišen slobode u Jerusalimu, posle dve godine zatočenja izveden je pred imperatorov sud. Dve godine je živeo u Rimu na slobodi, ali pod prismotrom, no Dela se naglo prekidaju, pa k r a j apostola ostaje nepoznat. Umire kao mučenik u Rimu između 62. i 64. godine. Uprkos tome što mu je u Delima posvećeno petnaest (od dvadeset osam) glava i uprkos četrnaest Poslanica koje mu se pripisuju, 29 naše poznavanje života, apostolata i misli svetog Pavla ostaje fragmentarno. Svoje duboko i lično viđenje jevanđelja izlagao je usmeno i, verovatno, na jedan način vernicima a na drugi nevernicima. Poslanice uopšte ne predstavljaju niz poglavlja jedne sistematski vođene rasprave. One produžavaju, rasvetljavaju i utvrđuju određena pitanja doktrine i prakse; pitanja kojima on posvećuje puno pažnje u svom učenju, ali koja u zajednici nisu ispravno shvatana ili čija su, tipično pavlovska rešenja, kritikovali, pa često odbacivali ostali misionari. Stoga odmah treba dodati da Poslanice predstavljaju najstarije i naj27 E. Peterson je ukazao na politički odjek njihovog imena: »Les partisans de Chrestos«: up. Priihkirche, Judentum und Gnosis, str. 64 i dalje. Svetonije, prvi latinski autor koji pominje novu sektu, prenosi da je 49. godine imperator Klaudije proterao Jevreje iz Rima jer su se bunili »podsticani od strane hrišćana (Judaei impulsore Chresto tumultuantes). 88 On svom biblijskom imenu Savle dodaje rimski nadimak Pavle, jer mu je otac bio rimski građanin. 28 Prihvaćena je autentičnost 5 ili 6 poslanica, među kojima su najznačajnije: Poslanica Rimljanima, I i II Poslanica Korinćanima i Poslanica Galaćanima. Međutim i ostale Poslanice izražavaju ili produžavaju istovetnu pavlovsku misao.

18

274

is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja

značajnije dokumente prvobitne Crkve; one odražavaju najozbiljnije krize hrišćanstva u stadijumu njegovog rađanja, ali istovremeno i kreativnu smelost prvog hrišćanskog teologa.

222.

Apostol

neznabozaca

Teologija i kerigma svetog Pavla posledice su njegovog ekstratičkog doživljaja na putu za Damask. S jedne strane, on u uskrslom 30 Mesiji vidi Sina kojeg je Bog poslao radi spasenja ljudi od grehova i od smrti. S druge strane, pokrštenje uspostavlja neku mističnu vezu s Hristom. Prema Pavlu, njegov doživljaj ima sličnosti s razapinjanjem na krst (Galaćanima, 2 : 19); on sada »um Hristov« (Kor. I, 2 : 16), odnosno »duh Božiji« (7 : 40) ima. Bez ustezanja se poziva na »Hrista što u meni govori!« (Kor. II, 13 : 3; Rimljanima, 15 : 18). Pravi aluzije na mistično očaranje »do trećeg neba« i na »otkrovenja« koja mu je pružio Gospod (Kor. II, 12 : 1—4, 7). Te »znake i čudesa« mu je dao duh Božiji »za poslušanje neznabožaca rečju i delom« (Rim., 15 : 18). Uprkos tom privilegovanom doživljaju, Pavle uopšte ne traži neki povlašćen položaj koji bi ga izdvajao od drugih. Kroz sveto krštenje svaki vernik stupa u mističnu vezu s Hristom. Jer, »svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se«; »s n j i m se pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo« (Rim., 6 : 3—4). Uz pomoć krštenja, hrišćanin »u Hristu, nova je tvar« (Kor. II, 5 : 17); on je postao deo jednog mističnog tela. Kršteni jednim Duhom »mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji ili Grci, ili robovi ili sami svoji; svi se jednim Duhom napojismo« (Kor. I, 12 : 13). Smrt i uskrsnuće nakon potapanja u vodu predstavlja dobro poznat mitsko-ritualni scenario koji odgovara veoma rasprostranjenom akvatičkom simbolizmu.®1 No, sveti Pavle povezuje sakrament krštenja s jednim bliskim istorijskim događajem: sa smrću i uskrsnućem Isusa Hrista. štaviše, ne samo da krštenje obezbeđuje novi život vernika, već i njegovu transformaciju u deo mističnog Hristovog tela. Takva jedna koncepcija je bila nezamisliva za tradicionalni judaizam. S druge strane, ona se razlikovala od svih praksi krštenja koje su se u to vreme primenjivale, na primer, od prakse esena kod kojih su brojne ilustracije omogućavale očišćenje od grehova (vid. str. 448). Podjednako strana judaizmu je i sveta tajna euharistije. Baš kao i krštenje,
30 Pavle je bio poslednji čovek pred kojim se pojavio uskrsli Hristos (Kor. I. 15 : 8). 31 Up. Traité d'Histoire des Religions, §§ 64 i dalje; Images et Symboles, poglavlje V.

nasuprot tome. Posle sukoba o kojem Pavle u Poslanici Galaćanima (2 : 7—10) i Delima (15) daje suprotne iskaze. 11 : 27—29). Iskupljenje. Euharističkim pričešćivanjem on u stvari asimiluje telo i krv Gospoda (Kor. i Jevreji i mnogobošci do spasenja mogu doći samo uz pomoć vere i svetog pričešća. od mesa udavljenog i od bluda« (Dela.. život večni u Hristu Isusu Gospodu našem« (Rim. 18* . Spasen j e je za svetog Pavla ravno mističkoj identifikaciji s Hristom. 23 itd. za jednog Jevrejina je uzaludno da sledi obredne i moralne propise Tore: sam od sebe. Istinu govoreći. Obraćeni mnogobošci su jedino imali da se uzdržavaju »od mesa žrtvovanog idolima. smrt i uskrsnuće Isusa Hrista. čovek je tek kroz instituciju Zakona postao svestan greha. Oproštaj je »dar Božji«.) verovatno je rezultat njegovog sopstvenog iskustva: uprkos svemu što je mislio i činio — pa čak i za pristanak na kamenovanje Stefana — Bog mu je dao oproštaj. čovek ne može steći oproštaj.. Što se tiče mnogobožaca. Mnogi teolozi tu poslanicu smatraju najznačajnijom knjigom Novog zaveta.. to jest. 3 : 10). Prema tome. »svi koji se samo u Zakon uzdaju. Apostol neznabožaca je svakako ne bi prihvatio. Jedna od najznačajnijih savremenih teologija osniva se na slavnom komentaru Karla Barta (Barth) (videti III tom). jer su u n j o j jednim delom očuvani jevrejski propisi. 3 : 24. up. 6 : 14. Ovi su zahtevali prethodno obrezivanje pokrštenih mnogobožaca i zabranjivali im prisustvovanje zajedničkim obedima i proslavama euharistije. 10 : 16—17.. izazivajući brojne krize koje su tokom petnaest vekova jednovremeno i razdirale i obnavljale hrišćanstvo. dok nije poznavao Zakon. pod kletvom su« (Gal. sveti Pavle je bio prinuđen da se suprotstavi i nekim opasnostima koje su ugrožavale njegove Crkve. iako su mogli poznati Boga kroz dela njegova. predstavljaju dar Božiji. sastanak u Jerusalimu je potvrdio neočekivani uspeh hrišćanske misije među neznabošcima.. poludeše«. 1 : 20—32). 7 : 7 i dalje). Verovatno je ta odluka doneta u Pavlovom odsustvu. oni »gradeći se mudri. I. Smela i enigmatična egzegeza tog dubokog teksta podstakla je mnoge na razmišljanje. misija u Palestini nije postigla bogzna šta. Oni koji ueruju imaju Isusa Hrista u sebi (Kor. tonući u idolatriju koja je izvor svakog zla i pokvarenosti (Rim. Ogroman značaj koji Pavle pridaje milosti Božjoj (Rim. U svakom slučaju. za82 Treba istaći da je Poslanica Rimljanima — u kojoj su razrađene teologija milosti Božije i soteriologija krsta — najznačajniji rukopis svetog Pavla. Drugim recima. a posebno ovaploćenje. 4 : 3).. Biti podložan Zakonu isto je što i biti »pod stihijama sveta zarobljen« (Gal. 6 : 23) 3 2 Takva jedna teologija morala je neizbežno suprotstaviti svetog Pavla judeo-hrišćanima iz Jerusalima. od krvi. Uopšte. Međutim. II.rađanje hriscanstva 275 euharistija integriše vernika u Crkvu koja predstavlja mistično telo Hristovo. dve strane su se sastale u Jerusalimu da bi došle do kompromisnog rešenja. 13 : 5). on nije mogao znati da li je grešnik ili nije (Rim. 15 : 29).

»duhovno telo« (pneumatikos) je ono što proživljava smrt (ili. 1 : 23. a ljubavi nemam. neki vernici su poverovali da su stekli Duh. II.). Tibet itd. ništa sam«. uostalom. 12 :4 i dalje). Pavle ne odbacuje aspiracije za superiornom obdarenošću. a ljubavi nemam. Sve u svemu. I. up. osnovnu u gnosticizmu. Međutim. (13 : 1—13). on razrađuje hijerarhiju harizmi: najznačajnija je apostolska. kyrios. ali dodaje: »Ja ću vam još bolji put pokazati« (12 : 31). I. Pavle takođe prihvata i koncepciju. a Grcima bezumlje« {Kor. Originalnost svetog Pavla je u tome što je povezao besmrtnost i uskrsnuće. Opijeni svojim ekstazama i svojim moćima. blizak helenističkim sredinama. život posle smrti nije u potpunosti bestelesan. U Korintu. da upotrebimo njegov izraz: što »vaskrsava«.276 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jednice koje je on osnovao. on je upoznao teškoće propovedanja »Hrista razapeta. prevodilački dar itd. mogu se uočiti dosta značajne novine. 15 : 12 i dalje). štaviše. pa time i slobodu. Bolje nego iko.33 Pavle ih podseća da su tela »Hristovi udovi« (6: 15). soter). up. 1 : 23). itd. Doktrina »duhovnog tela« se može pronaći i u nekim drugim religijskim tradicijama (Indija. Apostol pokušava da se prilagodi. sve m a n j e govori o eshatološkom iščekivanju. 14 : 1—5). naprotiv. 5 : 8). Reč je. grčkog porekla. potom slede duhovni darovi učitelja i iscelitelja (12 : 28. o »fizičkom 33 Taj fenomen se može pronaći na mnogim mestima u istoriji indijske religije (up. Jevrejima dakle sablazan. I. Uskrsnuće tela u koje je verovala većina Jevreja činilo se besmislenim Grcima koje je zanimala isključivo besmrtnost duše. . U »harizme« su spadale dar viđanja. u potpunosti prihvata dualističku ideju. međutim. u stvari. i ako imam svu vjeru da i gore premještam. koja spada u vrhunce misli ovog apostola: »Ako jezike čovječije i anđelske govorim. što dublje zalazi u helenističku sredinu. stvorilo druge probleme. dar proricanja. misterion. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje. glosolalija. onda sam kao zvono koje zvoni. Grci su. Verovatno je sveti Pavle prihvatio traženje harizmi shvatajući neophodnost prevođenja poruke jevanđelja na jedan verski jezik. 15 : 44 i dalje). Sledi himna ljubavi prema bližnjem. 34 Uskrsnuće Spasitelja obezbeđuje uskrsnuće hrišćana (Kor. smatrali su da im je ubuduće sve dopušteno (6 : 12). na primer. III tom). čak i prostitucija (6 : 15— 16). sofia. Pavle čak usvaja i neke koncepcije koje su potpuno strane judaizmu i ranom hrišćanstvu. 34 Podjednako teško je bilo razumeti i nadu u eshatološko obnavljanje sveta. Kor. Kor. tražili najsigurnije načine da se oslobode materije. § 146) i gnosticizma (§ 230). čudotvorna moć. Tako on. Pored toga što često koristi helenistički religijski rečnik (gnosis. ili praporac koji zveči. o besmrtnosti stečenoj neposredno posle smrti (Filibljanima. pa onda ona kojom raspolaže prorok. I. susreće se takođe i kod nekih hrišćanskih i islamskih mističkih struja (up. to rešenje je. štaviše. {Kor. o verskoj praksi koja je bila dosta popularna u helenističkom svetu: traganje za verskim ushićenjem — entuzijazmom. vernici priželjkuju da posredstvom svetog Duha dođu do duhovnih darova ili »harizmi«.

iščekivanje parusije ne treba da ometa normalni život u hrišćanskim zajednicama. njegov uticaj je bio dosta skroman. a potom mi živi koji smo ostali zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo. I. problem istorijske sadašnjosti i dalje opterećuje savremenu hrišćansku misao. Jevreji su otpočeli rat protiv Rimljana. 13 : 1—7). Pavle unosi »besedu o Gospodu« 37 u vezi s parusijom: »Jer će sam Gospod sa zapoviješću. I. heroji civilizatori.« 35 . Uprkos bezbrojnim rešenjima predloženim počev od k r a j a I veka. kojim sada vladaju »kneževi« (Kor. pisanu 51. godine razaranjem Jerusalima i rušenjem Hrama. između svemogućeg Boga snasitelja i zlog demijurga koji je stvorio svet.. »Prvi je čovek od zemlje. 66. drugi je čovek Gospod s neba« (15 : 47). zemljan. Analogne koncepcije se mogu naći u teologijama hinduista (avatar) i budista (Bodhisatva). u stvari. On odbacuje razliku. Međutim. 39 U arhajskim mitologijama postoji više tipova natprirodnih bića (sinovi Božji. Pavlova teologija u osnovi ostaje biblijska. 57. Veliki ugled koji je sveti Pavle stekao u staroj Crkvi dobrim delom je posledica katastrofe koja je uzdrmala judaizam i sprečila razvoj judeo-hrišćanskih tendencija. Pavlova hristologija se razvija oko uskrsnuća. ali spasenje je. pokoravanje vlastima i plaćanje poreza (Rim. i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije.. II. 4 : 3. t a j događaj otkriva ko je Hrist: on je sin Božji i Spasitelj. On insistira na tome da hleb koji se jede treba zaslužiti radom (Sol. drugim recima »stihije« (Gal. i traži strogo poštovanje zakona. 3 : 8—10). demijurzi.. Posledice te ambivalentne valorizacije sadašnjosti (u očekivanju parusije istorijslco vreme protiče i mora se poštovati) veoma brzo su se osetile.rađanje hrišćanstva 277 čoveku« koji je inferioran i suprotstavljen »duhovnom čoveku«. a potom se vraćaju na nebo. 35 Hrišćanin se trudi da se oslobodi telesnog. mesijanske i milenarističke ličnosti itd. Noć prođe a dan se približi« (Rim. na koj o j insistiraju gnostici. Pa ipak. on podseća Rimljane da je »sad bliže spasenije negoli kad vjerovasmo. 2 : 8). kako bi postao čisto duhovno biće (pneumatikos). Drugo dualističko obeležje je suprotstavljanje Boga svetu.) koja silaze na zemlju da bi poučila ili spasla ljude.9). Kor. novo stvaranje posle kojeg će svet opet steći prvobitno savršenstvo. U svoju najstariju poslanicu. Kor. malo posle njegove smrti.. Međutim. I. i tako ćemo svagda s Gospodom biti« (4 : 16—17). 37 Up. godine u Korintu. Hristološka drama podseća na soteriološki scenario koji je tada bio dobro poznat ali čiji su prvi izrazi mnogo stariji: 3 6 Spasitelj silazi s neba na zemlju da pomogne ljudima i zatim se ponovo vraća na nebo pošto je obavio svoju misiju. i s trubom Božijom sići s neba. Solunjanima poslanicu prvu. Tokom života ovog apostola. Šest godina docnije. Kosmosom vlada zlo zbog čovečjeg pada. s glasom aranđelovijem. 15 : 5l: »Evo vam kazujem tajnu. rat je završen 70. godine. 13 : 11—12). 2 : 14—15. ili.

»Opaki sveštenik«. Dipon-Somer (Dupont-Sommer). up. koji se s toliko mržnje pominje u kumranskim tekstovima. čini se izvesnim da su i u drugim oblastima Palestine postojala esenistička jezgra. godine. 16 : 11 i dalje). bio je jedan zadokit. U stvari. optužuju »bezbožnog Sveštenika« da je podstakao njegovo ubistvo. s jedne strane. »Učitelj pravde« je s grupom vernika napustio Jerusalim i sklonio se u Judejsku pustinju. pored komentara nekih od knjiga Starog zaveta. Otkrivanje tih rukopisa između 1947. Međutim. 375 i dalje. bacilo je novu svetlost na sve ono što znamo o jevrejskim apokaliptičkim pokretima i o korenima hrišćanstva. on je anticipirao sijansku eru. i nekoliko originalnih rasprava. M. osnivanjem eshatološke zajednice u Kumranu. smešten u srcu pustinje. str. složenošću te apokaliptičke sekte. analizu tekstova F. Krosa (Cross). Branioci su verovatno pobijeni. imali su dovoljno vremena da uoči poraza znatan deo svojih rukopisa sakriju u velike glinene ćupove. naučnici su identifikovali monašku zajednicu na obali Mrtvog mora kao misterioznu sektu esena. a s druge. ali ga je ubio guverner Jerihona (Prva knjiga o Makabejcima. vid. Eseni iz Kumrana Za vreme rata. The ancient library of Qumran. § 202). 38 Protivurečnosti između dve kategorije dokumenata — kumranskih rukopisa i svedočanstava klasičnih autora — mogu se objasniti. godine. pa čak i pripremao napad na Kumran. Les écrits esséniens. . na obali Mrtvog mora. no. on je proganjao »Učitelja pravde« i u njegovom egzilu. »Učitelj pravde« ga je obnovio. kojeg su njegovi sledbenici nazivali »Učitelj pravde«. Okolnosti pod kojima je umro »Učitelj pravde« ostale su nam nepoznate. u dokumentima nema eksplicitnih podataka o tom zločinu. Dok je Mojsije omogućio stvaranje Starog saveza.278 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja 223. 38 Među dosad dešifrovanim i izdatim rukopisima nalazi se. verovatno bi trebalo da bude Simon. i 1951. Osnivač kumranske zajednice. pripadnik legitimnog i k r a j n j e ortodoksnog svešteničkog reda. Njene preteče su bili hasidi. str. do tada poznatu samo iz šturih informacija koje daju Josip Flavije. Navedimo najznačajnije: »Svitak o ratu između Sinova Svetlosti i Sinova Tame«. nedovoljnom informisanošću ovih poslednjih. Filon i Plinije Mlađi. prema tome. jedan odred Vespazijanove vojske napao je i razrušio Kumranski »manastir«. a potom i neki drugi istraživači. 39 Njegovi učenici i vernici slavili su ga kao glasnika Božijeg. »Rasprava o disciplini«. 157—160. 39 A. poznati po svom verskom žaru. »Psalmi zahvalnosti« i »Komentar o Habakuku«. Zajednica u Kumranu ne predstavlja esenizam u potpunosti. Kada je Simon (142—134) predložen za »večitog vođu i velikog sveštenika« i prvosvešteničko zvanje od zadokita zauvek prešlo Hasmonejcima. kao i ulozi koju su imali u ratu Makabejaca (up. početkom leta 68. Ti dokumenti omogućavaju da se u grubim crtama rekonstruiše istorija sekte.

str. oni su očekivali dolazak jednog eshatološkog proroka (koji se prema Novom zavetu već bio pojavio u liku Jovana Krstitelja) i dva Mesije: Mesije-sveštenika koji će ih posvetiti i Mesije-cara. koji će povesti Izrael u rat protiv nevernika. 226 i dalje. ezoterični smisao Svetih rukopisa i koji. »Učitelj pravde« je zaveo Novo doba. specijalisti su zapazili velike sličnosti između esenskih i ranohrišćanskih religijskih koncepcija i prakse. 221 i dalje. štaviše. Yadin. vid. ali Hrista kao sudije i spasitelja. 369 i dalje. no. 42 Najznačajniji odeljak »Dokumenta iz Damaska«. Dipon—Somer. u stvari. str. povrh toga. zahvaljujući tim novim dokumentima. prvi hrišćani su živeli među svetom i predstavljali su jednu misionarsku zajednicu. oni nisu delili ideologiju Svetog rata. 7 : 1—25. delo. smatra da »ako su eseni očekivali povratak 40 Vid. Mesija će se pojaviti na k r a j u vremena i njemu će zauvek pripasti Carstvo. tačnije. carski i proročki elementi. str. podjednako. nav. Poslanica Jevrejima prikazuje Isusa kao Mesiju. No. Vojska Sinova svetlosti sastojaće se od 28. 41 Kao eshatološka ličnost. . Mobilizacija će trajati 6 godina. Obe su sekte. poseduje moć proricanja. 42 No. Kros u toj interpretaciji vidi napor prvobitne Crkve da hristologiju prilagodi esenima i njihovom očekivanju Mesije ili. 21: 18. kao i za hrišćane. jedan od stručnjaka. kao što je to učinjeno u hristologiji prvobitne Crkve. str.000 pešadijskih vojnika i 6. delo. prof. nav. The Scroll of the War of the Sons of Light against the Sons of Darkness. isto kao i hrišćani. jeste onaj koji komentariše Brojeve. 1 Krosa. plan te eshatološke borbe. Njegovi učenici su mu pripisivali mesijanski rang: on je Učitelj koji otkriva pravi. a biće ojačana velikim brojem anđela. nav. prema Isusovom učenju. »Svitak o ratu između Sinova svetlosti i Sinova tame« predstavlja. Danas smo. 40 I hrišćani su takođe očekivali drugi dolazak Hrista u sjaju i slavi. Kumranska zajednica je bila strogo monaška. smatrali narodom Novog saveza. 41 Cross. itd.rađanje hrišćanstva 279 Već posle objavljivanja prvih tekstova. 221). da kroz jednu ličnost ponudi ostvarenja svih mesijanskih nostalgija iz prošlosti (nav delo. među njima postoje isto tako i velike razlike. a potom će otpočeti rat koji će trajati 29 godina. u literaturi iz Kumrana ne može se naći Mesija koji je već postojao (drugi Adam. Y.). a ujedno i odeljak 0 kojem se najviše raspravljalo. Mesija još nije postao Spasitelj nebeski i dva mesijanska lika nisu sjedinjena. Esenske paralele osvetljavaju izvesne aspekte Isusovih propovedi.000 konjanika. Međutim. delo. kao i brojne izraze koje često koriste autori Novog zaveta. ¡145 i dalje. Sin čovečiji). u oba mesijanska učenja koegzistiraju sveštenički. Međutim. Iz nekih tekstova se može zaključiti da će Učitelj na k r a j u vaskrsnuti. u stanju da shvatimo istorijsku i duhovnu sredinu (Sitz im Leben) jedne jevrejske apokaliptičke sekte. istovremeno i kao cara i sveštenika »Melhisedekova reda« (6 : 20. prevode i analize kod Dipon—Somera. str. rat koji će sam Bog trijumfalno okončati. Kros. Za esene. bile i apokaliptičke i mesijanske: eseni su sebe.

pre svega. 96—99. pa čak i sakramenti zajednice. da će i oni koji imaju žene biti kao i oni koji nemaju. 235—236. Upućivanje u viši red. Najviši položaj imao je »starešina« [mbaken (mbaqqen)]. str. metoda kakve se ne mogu naći ni u rabinskom judaizmu.280 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja njihovog učitelja. Baš kao »lomljenje hleba« za hrišćane. videli smo (§ 202) da sva jevrejska apokaliptička literatura veliča ezoterično znanje. Primenjujući specijalni postupak pešer (pesher). 13 : 7—9). U Kumranu je inicijacijsko krštenje.« 44 4 . Organizacija i obredni sistemi dve aookaliptičke sekte začuđujuće su slični. posvećeni u apokaliptičku gnosu koju je otkrivao »Učitelj pravde«. 85—91. smatrani su ezoteričnim.. Verskim aktivnostima (propovedima. Grupa koja je upravljala zajednicom zvala se rabim (rabbim) (što doslovno znači »mnoštvo«). eseni su u proročanstvima Starog zaveta otkrivali precizne informacije o savremenoj istoriji i na t a j način predviđali događaje koji neposredno predstoje. laici su bili zaduženi za sticanje materijalnih dobara. posl. Isto tako. bilo praćeno godišnjim obrednim ilustracijama.44 Treba podvući još jednu činjenicu: sličnost hermeneutičkih metoda egzegeze esena i autora Novog zaveta. ali se među njima isto tako uočavaju i neke veoma značajne razlike. Up. zajednički obed je za esene značio anticipaciju mesijanske gozbe. ni kod Filona. 299) što je u suprotnosti sa upornošću s kojom Novi zavet razvija tu ideju. Dela. Tekstove je analizovao Kros. koje je imalo za cilj uvođenje krštenog u zajednicu. tekstove ikoje navodi i komentariše Kros. kultom i egzegezom) rukovodili su sveštenici koji su to postajali po naslednom pravu. onda su oni svoju nadu izražavali na k r a j n j e indirektan način« (str. Zajednica esena je bila istovremeno i sveštenička i laička. Za esene.4® Članovi zajednice su se uzdržavali od ženidbe jer su sebe smatrali ratnicima u svetom ratu. prva 7:29—31: » . već o privremenoj askezi čiju je potrebu nametnuo neizbežni eshaton. naročito počev od druge generacije. Taj unutrašnji krug bio je formiran od dvanaest laika i tri sveštenika. a t a j izraz se može naći i u Novom zavetu (»skupština« koja bira svoje predstavnike. verska spoznaja je. up. 15 : 12). . Nije se radilo o asketizmu u pravom smislu te reči. str.. kao i u jevanđeljima po Mateju i po Jovanu. predstavljala otkrovenje eshatološkog reda. znali su da veliki rat upravo treba da otpočne. Jer ' Up. Oni koji su imali pristup »saznanju«. to jest. Njegova funkcija podseća na funkciju »pastira« ili episkoposa kod hrišćana. kao svešteničkog Mesije. Takve koncepcije mogu se naći i u Pavlovim Poslanicama. hrišćani su pridavali izuzetan značaj gnosi: nestrpljivo su tražili predznake parusije. 237—238. j e r je ostalo vrame prekraćeno. . vrhovni vođa morao se ponašati kao »pastir« (»Dokument iz Damaska«. Uostalom. Kor.

U vezi sa ezoteričkim svojstvom »spoznaje« (tj. nap. vodi se. Treba istaći još jednu razliku: u jovanovskoj literaturi pod Duhom se. Kuhn. No. Knez svetlosti ili Duh istine se iskazuje kao pomagač Sinova svetlosti. W. gnose) u kumranskoj literaturi i u Novom zavetu. dok eseni očekuju eshatološki rat. sam Belial. 11 :25—30». U svakom slučaju.) vodi poreklo iz jedne teologije koja je analogna onoj u Kumranu. Posle razaranja Kumrana i rasterivanja esena. kod Jevreja. 15 : 26. kao i kod hrišćana. str. iako ih vodi Knez svetlosti. 4 : 1—6). a i u ostalim semitskim religijama. podrazumeva Božiji ili Hristov duh (Prva poslanica Jovanova. »Die Sektenschrift u. Jev. § 228). 299 i dalje. Dualizam svetlost — tama. Tipik (3 : 17— 23) podseća da. istovremeno. jer je Isus Hrist već nadvladao Zlo. posebno str. 58 i dalje. ukazuju na uticaj iranskih ideja. ovaj drugi je. 16 : 13. 4 : 6). ali da Paraklet neće govoriti u svoje ime. U spisima iz Kumrana nalaze se mnogi. već samo »duh«. Borba između ta dva Duha i njihovih duhovnih armija. videti F. po Jovanu. Analogije između teološkog jezika esena i jevanđelja po Jovanu takođe su veoma upadljive. ne treba zaboraviti da se slične slikovite predstave mogu pronaći u Starom zavetu. Takva 45 Up. str. odnosno. između ljudi. u Tipiku. kao npr. t a j n a gnosa i ezoteričnost čine sastavni deo apokaliptičke »metode«. Prva poslanica Jovanova govori o »deci Božijoj« i »deci đavolovoj«. ali i u srcu svakog »Sina svetlosti« [Priručnik o disciplini (Tipik) 4:23—26]. Davies. »duh istine i duh prevare« (Prva poslanica Jovanova. « Odgovarajuće pojmove u kumranskim tekstovima navodi Kros. Nötcher. itd. Slično tome. str. ne može ući u carstvo Božije«. u jovanovskoj literaturi je. G. kriza prošla. neki od begunaca su se verovatno priključili hrišćanskim jezgrima u Palestini. up. »Knowledge' in the Dead Sea Scrolls and Mt. Die Abendmahlworte Jesu. 64 i dalje. uglavnom. Deca pravde ponekad padaju u greh. Eliade. 4 : 13). uprkos činjenici da borba još traje. tokom prva dva veka u hrišćanstvu su bile prisutne apokaliptičke i ezoteričke tradicije i one su podsticale gnostičke tendencije (up. »Knez tame«. Zur theologische Terminologie der Qumranische Texte. specifično Jovanovi izrazi. Jeremias. 13—17. »sinovi svetlosti« (12 : 36). . 3 : 5: »ako se ko ne rodi vodom i Duhom. »svetlost života (8 : 12). J. 207. Ali. savetujući vernicima da ne dopuste da ih zavede đavo (31 : 7—10. svet je poprište borbe između dva duha koje je Bog u početku stvorio: Duha istine (koji se još zove i »Knez svetlosti« ili »Anđeo istine«) i Duha zla ili pokvarenosti. u stvari. Satana. die iranische Religion«.rađanje hrišćanstva 281 »telo« ne može stupiti u carstvo Božije. D.. Mephistophäles et l'Androgyne. međutim da ličnost parakleta. Eshatološki scenario esena poređen je s nekim Jovanovim tekstovima. koju pominje Jovan (14 : 17. K. a posebno egzaltacija svetlošću kao najvišom epifanijom Duha. 15 i dalje. Hristos je obećao da će ga poslati da svedoči i posreduje u korist vernika. Izgleda. »ko uistinu čini ide k videlu« (3 :21). pod uticajem Anđela tame. 45 Sve u svemu.46 Prema doktrini esena. str.

duhovna sloboda koja je zamenila disciplinu koju je propisivao Zakon. delo. Spisi iz Kumrana nam omogućuju da razumemo poreklo Parakleta. Najveći verski vođa tog veka. 47 Međutim. morfološki. 48 224. pre svega religijski dualizam i angelologija. Eklezijastička istorija.) i uskrsnuće mrtvih. str. strukture esenizma i ranog hrišćanstva su različite. dele tu teologiju i eshatologiju palestinskih sinkretista. Jakov. Eseni su isključivali iz svoje mesijanske gozbe sve nečiste i fizički ili duhovno deformisane. anđelu ili božanskom glasniku. istina/laž. 3). Zahvaljujući toj školi koju je osnovao R. podseća na prototip anđela — glasnika iz Kane. kao i autor jovanovskih spisa. umro je kao mučenik starešina judeo-hrišćanske zajednice u Jerusalimu. selu u blizini Jafe. Tit mu ie dopustio da osnuje versku školu u Jabnehu. R. kao što su različiti i ciljevi koje ovi pokreti sebi postavljaju. nap. 82. III. oduvek je mučila egzegete. ostali su pobegli u sirijske i maloazijske gradove i u Aleksandriju. iranski uticaji. 40 četiri godine ranije. bio je za vreme opsade Grada evakuisan u mrtvačkom kovčegu. Malo vremena potom.282 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a jedna funkcija. preobratili su dva anđela s Jehovinog dvora (up. deo judeo-hrišćana je 66. 203) u inkarnaciju dva suprotna principa: dobro/zlo. 62. koji se snažno suprotstavljao oružanom ustanku. tj. 241 i dalje. za hrišćane je jedan od znakova da je nastupilo Carstvo baš ozdravljenje invalida (slepi koji progledaju. uskrsnuće Isusa i dar Svetog Duha. predstavljaju centralni »događaj« koji razdvaja ta dva mesijanska društva. Uprkos brojnim sličnostima koje smo pomenuli. svetlost/tama. Kašnjenje parusije Pošto je odbio da učestvuje u mesijanskom ratu protiv Rimljana. Eseni. hrišćani se trude da dopru do svih društvenih slojeva. spasene su duhovne 47 Cross. on odgovara jednoj ličnosti s Jehovinog nebeskog dvora. Rušenje Hrama. 214. Jokanan ben Zakai (Jochanan ben Zaccai). 5. nasuprot njima. Eshatologija esena je stvorena iz tradicije koju je prenosilo sveštenstvo. Jokanan. koreni hrišćanske eshatologije pružaju se do proročanstava Starog zaveta. 48 Cross. Taj događaj označava raskid Crkve i judaizma. Međutim. Ovo odbijanje je za ustanike značilo da hrišćani 49 neće da se solidarišu s nacionalnom sudbinom Izraela (Eusebije. koji su bili pod jakim uticajem iranskog dualizma. nav. i judaizam je opstao baš zahvaljujući jednom sličnom gestu. Eseni održavaju i učvršćuju sveštenički separatizam. Najzad. koja se nije mogla očekivati od svetog Duha. nemi koji progovore itd. str. .. godine proteran u Pelu u Transjardaniji.

jedinog mesta na kome je bilo moguće upražnjavati kult. iako Božji sin. uostalom. međutim. pre svega. Pa ipak. potvrda njegovog božanskog porekla. kako Jevreja tako i hrišćana. pretila opasnost da potpuno iščezne. Posledice te odluke bile su. to jest. lišeni svetilišta. 3) parusija je već nastupila.. oslobođen praznih apokaliptičnih nada i mesijanizma i isključivo sledeći učenja fariseja (up. Jevanđelja po Mateju i po Luki). nadali su se da će on ubrzati druci Hristov dolazak. delovanju. to su prva jevanđelja. 41.50 Za vreme rata je i među samim hrišćanima došlo do ponovnog izbijanja apokaliptičkog entuzijazma: nadali su se intervenciji boga. Razaranje Svetog grada i rušenje Hrama naglo su izmenili versku orijentaciju. 51 Međutim. uglavnom. najzad. 51 Posle katastrofe 70. on je izložen poruzi i umire na krstu. hrišćani su počeli da prikupljaju i beleže jerusalimska predanja o životu. kojem je. § 204). Talmuda. Prvima je rušenje Hrama postavilo još ozbiljniji problem od onog pred kojim su se bili našli njihovi preci šest vekova ranije. oni su istovremeno otkrivali i njen uzrok: Jehova se spremao da kazni svoj narod zbog njegovih bezbrojnih neverstava. Odgovor na tu neočekivanu i nerazumljivu katastrofu bio je dat u Jabnehu: judaizam će nastaviti da postoji. Poslanica Petrova). 290 i dalje. kašnjenje parusije izazivalo je neugodna pitanja. jačanje Zakona i Sinagoge. vernici su bili primorani da se ograniče na molitve i versko obrazovanje. Jevanđelje po Marku predstavlja odraz i produžetak te apokaliptičke nade. Uskrsnuće je. str. t a j nepobitni dokaz ne prihvataju svi. produžavaju paradoksi s kojim su se susretali prvi vernici: u suštini. Introduction. istinski »poslednji čin« (eshaton) i hrišćani već mogu da stupe u »novi život« (npr. Nasuprot tome. pošto je pobeđen na nacionalnom planu. (Za većinu Jevreja je dolazak Mesije podrazumevao nacionalno oslobođenje so Judah Goldin. Jer.. a za to odlaganje se nudi teološko opravdanje: potreban je određeni period vremena za misionarsko delovanje Crkve (npr. 52 Na k r a j u se nametnulo ovo treće objašnjenje. sir. 52 Up. u tri kategorije: 1) još odlučnije se tvrdi da u neposrednoj budućnosti predstoji parusija (npr. . Isus—Mesija se uopšte ne razlikuje od ostalih ljudskih bića. jer razapinjanje na krst i uskrsnuće Isusa predstavljaju. godine. Jevanđelje po Jovanu). »On change and adaptation in Judaism«. 2) parusija se pomera u dalju budućnost. to jest. Ali drugo rušenje Hrama ostavilo je duboku belegu u razvoju judaizma. Njime se. Perrin.rađanje hrišćanstva 283 vrednosti jevrejskog naroda. ali »reformisan«. kada su proroci predskazivali katastrofu. smrti i uskrsnuću Isusa. ovog puta su apokalipse najavile kao potpuno izvesnu konačnu pobedu Boga u eshatološkoj bici protiv sila zla. u stvari. kao i veća valorizacija Misne i.. Odgovori koji su davani na njih mogu se svrstati.

na k r a j u krajeva. da istorijska egzistencija može dostići savršenstvo i blaženstvo carstva Božijeg. kao i društvenoj funkciji Crkve itd. kako u ispovedanju vere. isto kao što ni Mesiju.) Od tog doba od parusije se očekivalo da će primorati nevernike da pristupe hrišćanstvu. izgleda paradoksalno. Reč je. dobro poznatom u istoriji religija: epifanija svetog u nekom profanom objektu koji jednovremeno predstavlja i kamuflažu. Ova nova interpretacija dijalektike svetog. Carstvo će Dostati »vidljivo« pre svega za one koji veruju. .). umanjivanje značaja verskog simbolizma. drugim recima. Istina. Autor Jevanđelja po Jovanu i njegov krug vernika su na veoma smeo način objašnjavali odlaganje parusije. do koje se došlo kroz identifikaciju Carstva i Crkve. Ta revalorizacija parusije otvara mnogobrojne mogućnosti. objavila u istorijski usko ograničenoj ljudskoj zajednici — Crkvi. ali ona se očituje. carstvo Božije. pre svega. nije mogla da vidi većina Jevreja — i kao što božansko poreklo Hristovo ne mogu da shvate nevernici. jer ono što je sveto nije očigledno za svakog koji pristupi objektu u kojem se sveto objavljuje.284 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja i vidljivu promenu ustrojstva sveta. njega ne mogu odmah i svi da vide. banalizacija liturgije. »obesvećenjima« koja se privode kraju u savremenom hrišćanskom svetu (videti III tom). unrošćavanje sakramentalnog života. kao konkretnog ispoljavanja Božjeg trijumfa. tj. Carstvo Božije je već uspostavljeno. Ovog puta se svetinja. tako i u teološkim spekulacijama. inkarniranog u istorijskoj ličnosti Isusa. produžava se sve do naših dana. Umesto poznatog scenarija — parusije. antimističke tendencije. ali celokupna hrišćanska zajednica može postati primer svetiteljskog života i na taj način podsticati druge na preobraćenje. u brojnim »obesvećenjima« (demitizacija jevanđelja i tradicije. potvrđenog uništenjem Zla i okončanjem Istorije — sve više preovladava uverenje da se duhovni život može unaprediti i usavršiti na ovome svetu i da se istorija može preobraziti. o onom istom dijalektičkom procesu. posvećivanje izuzetne pažnje etičkim vrednostima.

639. uvažavali astrologiju). Kada je Cezar prelazio Rubikon. Horacije nije krio svoje strahovanje za skoru sudbinu Grada (Epode XVI). izgledalo je da je vaspostavila pax aeterna. Pharsalia. 1 »U svim istorijskim krizama dva sumorna mita su opsedala rimski narod: 1) život Grada se gasi budući da je njegov vek ograničen na određeni broj godina (»mističan« broj koji je otkrilo dvanaest orlova koje je video Romul) i 2) »Velika godina« okončaće celokupnu istoriju. . moglo se ustanoviti da se nije radilo o »Velikoj godini« u kojoj bi svaka godina Grada trebalo da odgovara jednom danu i uzelo se da je sudbina namenila Rimu jednu drugu vrstu »Velike godine« sastavljenu od dvanaest.XXIX POGLAVLJE PAGANSTVO. najavljivala su skori pad rimske moći. kao i velikog b r o j a stranaca nastanjenih u Rimu. HRIŠĆANSTVO I GNOSA U DOBA IMPERIJE 225. 120 godina posle osnivanja Grada shvaćeno je da dvanaest orlova koje je video Romul. 134). 157). a i ljudskog roda (Lukan. Ali. Pored toga stara opsesija o k r a j u Rima 1 kao da je tom prilikom dobila potvrdu u krvavim događajima onovremene istorije. pa i istoriju Rima. jednim sveopštim ekpyrosisom. Jam redit et Virgo. neopitagorejac Nigid Figul je najavio početak kosmičko-istorijske drame koja će označiti k r a j Rima. javni kultovi — malo-pomalo gubila je svoj uticaj. str. religioznost se ispoljavala u znaku boginje Fortune (Tihe) i astralnog fatalizma (§ 205).. Kao i svuda u doba helenizma. Izvesne svešteničke službe (na primer flamen Dialis) i b r o j n a bratstva potisnuti su kao zastareli. po sto godina dugih meseci« ( Le Mythe de l'eternel retour. 642—45). uspeh drugih. ne znače 120 godina njegovog istorijskog života. Dok je rimska aristokratija negovala kult Velike Majke Kibele (up. Tokom dva poslednja veka Republike tradicionalna religija — tj. vladavina Avgusta. Za vreme građanskih ratova širio se veliki b r o j apokalipsi orijentalnog porekla. Po isteku 365 godina. ta učenja. recimo. str. kasnije prihvaćenih orijentalnih religija učvrstio se uz pomoć gradskog proletarijata. čega su se mnogi bojali. novo izdanje. Jer. Magija i astrologija nisu privlačile samo svetinu već i neke filozofe (stoici su.. koja je usledila posle mnogih drugih i užasnih građanskih ratova. poznata pod nazivom Sibilska proročanstva. Sama istorija Rima je opovrgavala ova strahovanja.

već oni sami čine taj prelaz. Vergilije je zamenio poslednji saeculum. Rim se može širiti.2 Rađa se nada da se Rim može periodično obnavljati. Jupiter se obraća Veneri i uverava je da neće Rimljanima određivati nikakvo ni prostorno ni vremensko ograničenje: »Podario sam im Imperiju bez kraja« (imperium sine fine dedi). U Enejidi (I.3 U svojoj IV Eklogi Vergilije najavljuje da će Zlatno doba otpočeti pod konzulatom Asinija Poliona (~ 40. . Rim je nazvan urbs aeterna. to je i pokušaj da se istorija uklopi u kosmički plan. * Le mythe de l'éternel retour. kako najavljuje Vergilije (Enejida. tj.« Jedna »zlatna rasa« se širi svuda po svetu. istorija se obnavlja i nastaje jedan novi svet. Vladar ponavlja stvaranje Kosmosa. Posle objavljivanja Enejide. Virgile et le mystère de la IV éclogue. VI. Dakle. a s druge prelaz sa gvozdenog na zlatno doba ostvario se bez kosmičke katastrofe. Kasnije. Vergilije nastoji da uspokoji Rimljane u pogledu veka t r a j a n j a Grada. a same građanske ratove proglasio znakom prelaska sa gvozdenog na zlatno doba. Avgust je upravo ponovo osnovao Rim. smatran je »polaznom tačkom Univerzuma kome je Avgust obezbedio opstanak i izmenio lice«. 159—160. str. a njen Vladar je Apolon (5—10). Na taj način. oslobođen mitova o dvanaest orlova i o ekpyrosisu. U stvari. razaranja. U isti mah. a Avgust je proglašen drugim osnivačem Grada. str. Carcopino. patn j e izazvane istorijom nisu više predznaci prelaženja iz jednog kosmičkog veka u drugi. 255 i dalje). septembar. vek Sunca — koji je trebalo da izazove sveopšti požar — stolećem Apolona. Te tako.286 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja Bojazan koju su inspirisala dva mita — »starost« Rima i Velika godina — pokazala se neosnovanom. što znači da se istorijske katastrofe prihvate kao stvarne posledice kosmičkih požara i sveopštih razaranja koji periodično nužno dovode do k r a j a Univerzuma kako bi se omogućila njegova regeneracija. u svako doba mira. 200. pre konačne pobede Oktavijana). pa stoga nije trebalo razmišljati o tome koliko će trajati. ad infinitum. Vergilije sve ove specifične znake povratka u Zlatno doba povezuje s rođenjem deteta čiji se identitet ne zna. 798) sve do oblasti »koje leže iza putanja Sunca i godine« (extra anni solisque vias). Evo gde se ponovo vraća Devica (iam redit et Virgo) i vraća vladavinu Saturna. Ratovi. 23. Jer. s jedne strane. na taj način je izbegao ekpyrosis. u k r a j n j o j liniji (kao što pokazuje mit stvoren oko Avgusta). »To je rađanje novog ciklusa sto leća (magnus ab integro saeculorum nascitur or do). Njegov rođendan. Reč je o k r a j n j e m naporu da se istorija oslobodi astralne sudbine ili zakona kosmičkih ciklusa i da se preko mita o večnom obnavljanju Rima otkrije arhajski mit o godišnjoj regeneraciji Kosmosa putem njegove periodične rekreacije (uz pomoć onih koji prinose žrtve ili Vladara). tj. kada se činilo da je Avgustova vladavina zaista ostvarila zlatno doba. ali 2 J.

4 Zasluga je Franca Althajma (Franz Altheim) što je insistirao na religijskoj autentičnosti Avgustove reforme. 6 Međutim. Za nas je ona zanimljiva po tome što ističe vizionarsku snagu Vergilija: kao pravi vates (prorok).« 5 Avgust ukazom restauriše porušena svetilišta i gradi brojne nove hramove. 5 Altheim. godine njemu je posvećen hram na Forumu. Istorija se potrudila da opovrgne »zlatno doba« odmah posle Avgustove smrti i Rimljani su ponovo počeli da žive u očekivanju bliskih velikih nesreća. U stvari. 6 Avgust je dobijao božanske počasti samo u provincijama. vladavina Avgusta označava kreativnu renesansu tradicionalne rimske religije. ali su odbijali njihovu divinizaciju za života. delo. uvek je upravljala presudnim postupcima vladaoca.. imperijalni genius je bio obožavan prilikom službenih i privatnih gozbi. Kroz pietas i religio. str. . vodeći računa 0 snovima i drugim upozorenjima. Rimljani su prihvatali posmrtnu apoteozu velikih vladara.287 za koje brojni naučnici pretpostavljaju da je Polionov sin. na primer. nadahnuli su teološku literaturu i uopšte teološku kulturu srednjeg veka koja je opstala i u renesansi. up. Cezar je imao svoju statuu na Kapitolu i jednu drugu u Kvirinovom hramu s natpisom: Deo invicto. Divi filius. On nanovo uspostavlja svešteničke službe. prateći manifestacije bogova. La religion romaine. štaviše. Luperaka i Alvara. Iskušenja jedne religio illicita Julije Cezar je posle smrti proglašen bogom među bogovima i —29. religiozno ponašanje 1 ideali iz rimske prošlosti svesno su ponovo prihvaćeni i obnovljeni. Naredne stranice duguju mnogo ovim analizama.. Ali Avgustov vek je ostao uzor hrišćanskoj civilizaciji Zapada. 90—92). Oko 44. on je shvatio jednovremeni kosmički i religijski kontekst okončanja građanskih ratova i otkrio eshatološku ulogu mira učvršćenog pobedom Oktavijana Avgusta. a ne stoička teologija. »Ta religija. flamen Dialis) a takođe obnavlja i poštovana bratstva. str. str. »Dolazak nove ere slavljen je pesmama pesnika i javnim manifestacijama« (Altheim. 4 Prema Svetoniju (Avg. nav. Savremenici nisu sumnjali u autentičnost promena. 350 i dalje. bratstva Titija. 238). godine on je i zvanično stekao titulu »Božanski Julije«. Avgust se ponašao kao pravi nekadašnji Rimljanin.. u Rimu je bio tek »božji sin«. str. 226. a delimično i Ciceron. 230 i dalje. kako u odnosu na bogove tako i na ljude. Vergilije. La religion romaine antique. Pa ipak. 241. I umetnička dela Avgustova veka očigledno izražavaju obnavljanje religijske tradicije i misli. A History of Roman Religion. primenjujući pietas. dugo vremena ukinute (napr. Dugo se raspravljalo i još se raspravlja o značenju ove nadahnute i zagonetne poeme.

Sve do vladavine Decija. prema tome. uvodi njegov kult u Rim. Tokom prva dva veka. blagodareći pre svega svojim vernicima i svojim stradanjima. Sol invictusa. Represiju po odluci Valerijana 257—58. Klaudije. Crkva je iz ovih iskušenja izišla kao pobednica. 11. Ubrzo potom. II. 8 Počev od II veka. a sirijski bog prognan iz Grada. Crkva se razvija u miru. Ali uticaj Avgustovih reformi se postepeno već izgubio. god. Posledica pojave zagarantovanog nasleđa dovela je do toga da su svi veliki imperatori II stoleća proglašeni bogovima. 321). a nije ni Domicijan kao neprijatelj Senata.288 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Deifikacija »dobrih« imperatora i. štaviše. ali bez uspeha. Kultovi Egipta i Male Azije stekli su neobičnu popularnost. stvaranje imperijalnog kulta posle Avgusta postaje uobičajeno. Godine ~ 202. Komod (~ 185—192) se posvetio u Misterije Iziđe i Mitre. godine. on je nastojao da postane deifikovan i pre smrti i njegov zahtev su senatori osudili. str. to se nije nastavilo u I I I stoleću. antihrišćanske mere su bile podsticane pre svega neprijateljstvom javnog mnenja. Na početku. bio je najduži i najkrvaviji. odbijanje da se slavi kult imperatora postalo je osnovni povod za proganjanje hriščana. Međutim. Tiberije nije bio deifikovan. kao što ćemo viaeti str. 7 No. kada su se imperatori vrlo brzo smenjivali. hrišćanstvo je smatrano kao religio illicita. čime se mogu objasniti brojna odricanja od vere. sa izuzetkom pokolja po naredbi Nerona. Uprkos dramatičnom položaju Imperije. jer je nisu ni zaslužili. Nekoliko godina kasnije sirijski imperator Elagabal. bez zvaničnog odobrenja. a Karakala (211—217) je podstakao kult sirijskog boga sunca. jedan Decijev edikt obavezuje sve građane na prinošenje žrtava bogovima Imperije. Aurelijan (270— 7 Nije reč o uticaju helenističkog Orijenta. Augustus to Consiantine. 27).) Hrišćanstvo uspeva da prodre u sve oblasti Imperije i u sve društvene slojeve (sve do imperatorove porodice). Progon je bio kratkotrajan ali vrlo okrutan. jer je Kaligula propustio da podnese zahtev Senatu. on je želeo da oživi stare rimske religijske tradicije i pre svega da obnovi predstavu o kvazibožanskom Imperatoru. oni su uživali i zaštitu Carstva. javno mnenje. Dioklecijan je doneo odluku da uništi tu stranu i antinacionalnu religiju baš u cilju učvršćenja ideje o Imperiji. nije bilo toliko neprijateljski raspoloženo prema hrišćanima. godine prati dug period mira (260—303. godine 250. 8 Izvore je naveo Robert Grant. Poslednji progon. Elagabal je ubijen 222. No. Septimije Sever je objavio prvi antihrišćanski dekret. Međutim. Što se samog Kaligule tiče. . i sam sveštenik boga Emeze. toga puta. Oton i Vitelije nisu. ali Galba. Maksimin napada crkvenu hijerarhiju. 17. Već je i Ciceron pisao da su »duhovi dobrih i hrabrih ljudi u biti božanski« (De Zegg. Ali. zabranjujući prozelitizam. onaj pod Dioklecijanom (303—305). hrišćani su bili proganjani jer su ispovedali tajnu veru. Vespazijan i Tit su doživeli apoteozu.

Međutim. prihvaćenih od svih hrišćanskih zajednica. Naivni i nevešti. Poraz apologeta ipak se mogao predvideti. njegove muke i njegovo vaskrsenje — bili su naprosto neshvatljivi. Ali. kult Sol invictusa i solarni monoteizam. već da bi osim toga trebalo spojiti tradicionalna rimska verovanja sa solarnom teologijom monoteističke strukture. Još pre velikih progona. fanatična nepomirljivost ove nove religije spasenja činila je iluzornom nadu da će moći u miru da koegzistira s politeističkim religijama. godine svi apostoli su bili mrtvi. tim pre što su uživali zvaničnu zaštitu. predstavljali su opasne protivnike. ali prenošenje njihovih svedočenja bilo je obezbeđeno izvesnim brojem tekstova koje su oni redigovali ili inspirisali.faganstvo. mnogo skrivenija opasnost pretila je Crkvi iznutra: razne jeresi. nego su mu pripisivane i mnoge druge vrste zločina. 19 . Dela Jovanova i dr. jedinom religijom koja je u to vreme imala izgleda da postane univerzalna. njihovi pokušaji su bili osuđeni na propast. Tertulijan) žestoko su napadali helenistički paganizam i kulturu. Prihvatajući argumente aleksandrijskog judejstva. Oko 150. negde pred k r a j II stoleća. Za mnogobožačku elitu. Jevanđelje Istine. Dela Petrova. jedini način da se verifikuju autentičnost verovanja i ritualnih obreda bila su apostolska predanja. Pored četiri Jevanđelja i Dela apostolskih. osnovno u hrišćanskoj teologiji — inkarnacija Spasitelja. kao i usmenim predanjem. neki od ovih apologeta (Tatijan. oba načina prenošenja apostolskih predanja — i pisani i usmeni — bili su podložni prihvatanju m a n j e ili više sumnjivih inovacija. U očima vlasti hrišćanstvo je bilo krivo ne samo za ateizam i vređanje veličanstva. Za hrišćansku misiju najveću opasnost su predstavljali progoni. no pri tom je podsećao da je ona inspirisana biblijskim otkrovenjem. mnogi hrišćanski teolozi i polemičari pokušali su da ozakone i zaštite svoju veru pred vlastima i mnogobožačkom inteligencijom. incest. U nedostatku Kanona. Aurelijan je shvatio da je uzaludno slaviti jedino veliku religijsku prošlost Rima. Justin je tvrdio da su Platon i drugi grčki filozofi znali za propovedanu doktrinu mnogo pre njih preko »proroka« Mojsija. 9 i drugi tekstovi su kružili kao apostolski: Jevanđelje po Tomi. Misterije Iziđe i Mitre. Uz to. ubijanje dece i antropofagija. hvalio je grčku filozofiju. Najznačajniji među njima. Veći deo tih 9 Značajno je da su ove tekstove u dirugoj polovini II veka prihvatale sve ondašnje velike Crkve kao jedine spise koji predstavljaju apostolsku tradiciju. Justin (pogubljen oko 165) nastojao je da dokaže kako hrišćanstvo ne prezire mnogobožačku kulturu. Od tada hrišćanstvo ima svoj kanon — Novi zavet — i postaje »religija Knjige«. U svakom slučaju. Jeresi i gnosticizam pojavili su se već na samom početku hrišćanstva. orgije. ali to nije bila i jedina opasnost koja je ugrožavala Crkvu. Jevanđelje po Pseudo-Mateju. u prvom redu gnosticizam. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 289 —275) uspeva da ponovo vrati kult Sol invictusa.

drugim recima inicijacijsko prenošenje doktrine i prakse ograničenom broju posvećenih. kao i u judejskim sektama. ovakvo shvatanje protivreči činjenicama. čuvano i prenošeno usmenim putem.« 11 10 Vid. a ovi drugi su je predali njima sedamdesetorici među kojima je bio Varnava. kod esena (npr. Clement of Alexandria and Secret Gospel of Mark. XIV. Reč je o učenjima namenjenim izvesnom broju vernika. itd. U većoj ili m a n j o j meri. 13—23). pa time i inicijacije. 227. Jovana i Pavla. zakletva na ćutanje. str. koje su prisvajali gnostici. 2). Petra. U drugom delu Klement precizira: »Jakovu Pravednom. prenesena usmeno (13. »napredniji« i »savršeni«. 7 : 17 i dalje. 10: 10 i dalje). ova učenja čine gnostičku tradiciju (15. 197—199. IX. m o r a j u ostati tajna. Od samog nastanka Crkve. 11. Gospod je. odabiranje vernika. Još eksplicitniji od njega je Klement Aleksandrijski. 3). No. I. To je bilo t a j n o učenje. izvore koje navodi i komentariše Morton Smith. 198). I. dovešće do izazivan j a brojnih kontroverzi. kao tajnu. up. 200. . Hrišćanska gnosa Problem ezoterizma. naročito i najpre tokom krize koju je izazvao gnosticizam. poricali su postojanje ezoteričnog Isusovog učenja koje su potom prenosili njegovi učenici. unutar zajednice se razlikuju tri inicijacijske kategorije: »početnici«.290 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja dela. koja. 2). tumačenja koja je Isus dao za veći broj parabola (apokryphan)« (Com. 1. ovi su je preneli drugim apostolima. predao gnosu. II. 3—4. »Les traditions secrètes des Apotres«. prenošenih sa oca na sina [i koja] su dospela sve do nas blagodareći Bogu« (Stromates. 4 : 10 i dalje. Prema Origenu. inicijacijski scenario (učenja i tajni rituali. a potom i najveći broj starih i modernih istoričara. Jakova. 16 i dalje. Jovanu i Petru. posle njegovog vaskrsenja. »jevanđelisti su čuvali. 10 Praksa izvesnog ezoteričnog učenja pominje se takođe i u Jevanđelju po Marku (up. IV. Oslanjajući se na tvrdnje nekih ekstravagantnih gnostika. Tipik. Hist. crkveni Oci. 2). u prvom redu tekstovi Hekatat (isto.) može se naći u normativnom judejstvu. koju je apostolima poverio vaskrsli Hrist u vezi sa skrivenim smislom događaja iz njegovog života. uočava se u svim religijama helenističke epohe i u svim epohama bliskim hrišćanskoj eri. On se priseća svojih učitelja koji su očuvali »istinsko predanje blagoslovenih učenja poteklih neposredno od svetih apostola. Jean Daniélou. Upravo iz te tradicije tajnih doktrina i praksi judaizma nastaće literatura Merkabah. Mth. kvalifikovan kao »apokrifna (jer su sadržavala otkrovenja. koji saopštava Eusebije. str. Eccl. 11 Fragment iz Hipostases. kod Samarićana i fariseja. str. Ezoterizam. do tada čuvana kao »tajna«) odnosio se na ezoteričnu doktrinu.

gnosticizam i ezoterizam postaju sumnjivi u očima crkvene hijerarhije. Približavanje gnosticizmu Teško je precizirati poreklo duhovnog toka poznatog pod imenom »gnosticizam«. one su se verovatno odnosile na misterije silaska i uspeća Hristova kroz sedam nebesa nastanjenih anđelima (up. izvesni gnostičari mogli su uneti u hrišćanstvo doktrine i obrede radikalno suprotne etici jevanđelja. Nisu se toliko »ezoterizam« i »gnosticizam« činili opasnim. Otud je razumljivo zašto. ni tvorci apokalipsa. a naročito okolnosti i etape posvećivanja.« 12 Međutim. Ali te iste doktrine nalaze se i kod Mandejaca. ali koji je nastavljao harizmatičnu tradiciju apostola i njihovih vremena. npr. Štaviše. Svakako. otkrivanih »savršenima« i onima koji su bili na putu da to postanu. počev od izvesnog momenta. ili kada se poricali. Pavle smatrao da ovim svetom vlada Sotona i da jevrejske i hrišćanske apokalipse proriču neminovnu propast zemlje. pogrešno tumačenje jevanđeljske poruke — bila je očigledna. ali ni on. različitih od onih koje su delili judejstvo i hrišćanstvo. ezoterične tradicije apostola produžavaju jevrejski ezoterizam koji se odnosi na misteriju uspona duše i tajne nebeskog sveta. Pozivajući se na usmena i t r a j n a apostolska predan ja. euharistije i krsta. Ali u nizu slučajeva. njih susrećemo kod brojnih paganskih i heterohrišćanskih gnostičara. 228. delo. »Tako saznajemo za postojanje jednog niza gnostičkih ili duhovnih učitelja. na tumačenje Apokalipse. Ali. 19* . str. 4 : 9) i na individualnu eshatologiju. nav. Isto tako. na arhanđele. . »jeres« — t j . Ephesiens. nisu osporavali božansko poreklo Stvaranja. Istina je da je čak i sv. Pored drugih ideja i verovanja. kada se odbacivala istina Starog zaveta i Bog-Otac uzimao za zlonamernog i zatucanog demijurga. koliko »jeretici« infiltrirani pod okriljem »tajne posvećivanja«. što znači mistični put duše posle smrti. § 53) i iranskim eshatološkim shvatanjima. treba praviti razliku između brojnih ranijih i savremenih gnosa. 208 i dalje. smrt i uskrsnuće Sina. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 291 Nemoguće je utvrditi kriterijum koji je rukovodio izborom učenika dostojnih da budu posvećeni u učenje. ono se odnosilo na simboliku krštenja. kada se okrivljavao Svet i ocrnjivao život kao slučajne ili demonske kreacije. Izvesno obrazovanje »ezoteričnog« tipa davalo se postepeno svim vernicima. one se podudaraju s izvesnim egipatskim (up. onih koje su obuhvaćene raznovrsnim 1: Danielou.paganstvo. A t a j se mistični put po Pseudo-Dionisiju povezuje sa usmenim predanjem apostola. moglo je izgledati neosnovano proglašavanje jeretičnim izvesnih smelih interpretacija Hristovog učenja. Što se tiče tajni. dok »Pismo« i dogme nisu bili utvrđeni. koji se razlikovao od niza episkopa i koji je prenosio apostolsku v e r u . .

Dodajmo da su gotovo sve mitološke i eshatološke teme. on isto tako uči da je živeo u jednoj transcendentalnoj sferi. šta je to rođenje. u orfizmu i platonizmu. vrlo rasprostranjenih u to doba. Međutim. konačno.292 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a religijama tog vremena (zaratustrizam. ako je njegovo rođenje bilo pad u materiju. njit o padu duše (= duha. Za razliku od Upanišada. 78. obznanjuje da se oproštaj od grehova postiže spoznajom onoga »što smo bili i šta smo postali. više ili manje. U daljem izlaganju pomenućemo neke od njih. Taj sveobuhvatni mit poznat nam je iz brojnih verzija. ili jednom demonskom Biću. koje su autori gnosa koristili. ističući naročito onaj najgrandiozniji. biblijsko i intertestamentalno judejstvo ili početke hrišćanstva. prethodnice gnosticizma stricto sensu. a šta regeneracija« (Teodotovi odlomci. božanske čestice). Da se vratimo valentinskoj formuli: po n j o j gnostik uči da je njegovo stvarno biće (tj. Neke su otkrivene u starom Iranu i Indiji iz doba Upanišada. »ponovno rođenje« će biti čisto duhovne prirode. sankhja-joge i budizma koji uporno izbegavaju rasprave o prvom uzroku ljudskog pada — spasonosno saznanje po učenju gnostika sastoji se pre svega u otkrovenju »tajne povesti« (tačnije rečeno one koja ostaje tajna za neposvećene): porekla i stvaranja Sveta. pobede koja će dovesti do okončanja Istorije i uništenja Kosmosa. 2). odnosno inkarnacija u telu 13 Tako. ono što definiše gnosticizam stricto sensu nije. ideja i teologumena. judejstvo. organsko uključivanje izvesnog b r o j a disparatnih elemenata. porekla Zla. Ostale karakterišu sinkretizam helenističkog tipa. Zadržimo se na osnovnim idejama: dualizam duh/materija. gde smo bili i kamo smo bačeni. duhovno) božanskog porekla i prirode iako se ono trenutno nalazi zarobljeno u telu. dokazujući njihovu međusobnu zavisnost i učvršćuje verovanje u eshaton. božanski (uzvišen)Zantibožanski. od početka sveta do današnjih dana. mit koji je obradio Mani (§ 233). Misterije. on otkriva da. kakvom cilju težimo i iz čega ćemo biti iskupljeni. koju prenosi Klement Aleksandrijski. sadrže u sebi ezoterično učenje. a ponekad i pesimistička interpretacija izvesnih mitova. veliki gnostici daju sasvim novo tumačenje mita Hristovog silaska u svet. na primer. hrišćanstvo) i gnosa. Reč je o jednom sveobuhvatnom mitu: on iznosi sve presudne događaje. . da brzo napreduje ka spasenju i da će na k r a j u biti oslobođen svog telesnog zatvora. pravoj inkarnaciji Zla). nego smela. odvajajući ga od njegovog biblijskog koncepta — Mesiju je poslao Bog stvoritelj — i povezujući ga s jednom drugom »tajnom povešću« (Stvaranje predstavlja strašnu nesreću i zbog toga se mora pripisati jednom Demijurgu. ali da je potom bačen u ovaj donji svet. kao što smo videli. 13 Jedna od formula valentinskog gnosticizma. drame božanskog Spasitelja koji je sišao na Zemlju da spase ljude i konačne pobede transcendentnog Boga. koje.

Na prvi pogled reklo bi se da je reč o jednom preteranom. Bog šalje u svet Prvobitno biće ili sopstvenog Sina da bi spasao ljude. up. nekim izabranicima otkrije gnosu spasenja. zaboravlja sopstveni identitet. Što se tiče ovaploćenja duše. 65 i svuda. up. u Nag Hamadiju. En quête de la-Gnose. Pored nekih iranskih paralela. fenomen je složeniji. 8. up. itd. 33 i dalje. manihejski mit § 233). predstavlja kompletnu verziju Logia. 1). § 181 i dalje. neposredni uzor Spasitelja. Stvaranje je delo podzemnih. »pad« čoveka. Podsetimo se da za Platona Demijurg nije oličenje zla. 16). Ne samo da Stvaranje sveta ne predstavlja dokaz o svemoći Božijoj. u Gornjem Egiptu. ili kao posledica prvobitnog napada Tame na Svetlost (up. . Jevanđelje po Tomi. za gnostike Istinski Bog nije Bog Stvoritelj. Puech. ali uspeva da. Ovo transcendentno biće podleže svim ponižavajućim posledicama inkarnacije. jer duša gubi svoju duhovnu punoću i samostalnost (IV. svedoče o judeohrišćanskom poreklu izvesnih značajnih gnostičkih škola. na primer. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 293 (poistovećenom sa zatvorom). orfičko-platoničkom dualizmu. H. 14 U stvari. bilo 14 Up. 9. zaokupljao je već orfičke i pitagorejske teologe: objašnjavao se. već prikazuje i potvrđuje pad duše. nastalom u višim sferama. pre konačnog povratka na nebo. Enneades. A što se tiče inkarnacije. zvezde su bogovi čije posmatranje olakšava približavanje inteligentnim bićima. 7. antikosmičkom i pesimističkom. inkarnacija duše. ono je za Piotina »pad«. str. 8. 5. a Kosmos više ili m a n j e demonska kopija jednog savršenijeg sveta. Drama čovečanstva — naročito pad i izbavljenje — odraz je božanske drame. nije Jehova. Svet je jedan »Kosmos«. božjeg glasnika. bilo kao kazna za greh učinjen prema nebu. Za Piotina. Za gnostika jedini cilj kojem vredi stremiti jeste oslobađanje te božanske čestice i njeno uzdizanje prema nebeskim sferama. poznatim od 1897. Pojedine varijante na još dramatičniji način prikazuju silazak Sina ili transcendentnog Bića: njega hvat a j u demonske sile i on. ona ne samo da ne čini deo »svete istorije«. § 230). utopivši se potpuno u materiju. kako su zamišljali Jevreji i hrišćani. Pre svega. Kao što smo videli (§ 181 i dalje). tj. II. na zadivljujući način ispričan u Himni o biseru. Bog šalje glasnika koji »ga budi« i pomaže mu da ponovo spozna sebe (to je mit o »spasenom Spasitelju«. 15 Tako.paganstvo. dakle. ali je isto tako slobodno odabrani silazak da bi se pomoglo životu u donjem svetu (IV. takvo shvatanje podjednako je neprihvatljivo i za Jevreje i za hrišćane. savršen i harmoničan. 8. očigledno je Isus Hrist. i sigurnost u oslobađanje (»spasenje«). koje se postiže blagodareći gnosi. IV. 15 Pa ipak. Zapisi otkriveni 1945. koje se pripisuju Isusu u papirusima Okyrhyncha. već se ono objašnjava jednom nesrećom. Ali gnostici idu još dalje.—-Ch. otkriveno u Nag Hamadiju. Svakako da je u poznom paganizmu kosmogonija izgubila svaki pozitivni religijski značaj. II. njihove teologije i njihova učenja veoma se razlikuju od onih koja ispovedaju judejstvo i hrišćanstvo. isto kao i za stoike. čak dijaboličnih sila.

Mani. On pripada klasi pneumatičara ili »Duhovnika« — »savršenih«. str. gnostik postaje potpuno otuđen od sopstvene kulture i odbacuje sve njene norme i institucije. sveta. . XXII. t. On se isto tako može tumačiti kao zamišljanje jednog krajnjeg ishoda koji će biti eversio. egzistencije. što se tiče dobrovoljnog silaska duše. Od Simona Čudotvorca do Valentina Hrišćanski apologeti prikazuju Simona Čudotvorca kao prvog jeretika i preteču svih jeresi. tako i oni drugi. potpuno su utopljeni u materiju i osuđeni da nestanu. ali njegovi učenici su to postali 16 Orfičko-pitagorejskiu ideju o inkarnaciji kao kazni. Prema nekim istoričarima. 17 Baš kao i rišiji. ali su lišeni duha (pneuma). podrazumeva one koji imaju dušu (psyché) i kao takvi pogodni su da budu uzdignuti u nebeske sfere. »Carskim sinovima« — jedinima koji će biti spaseni.. donjeg i gornjeg. kod pisca Poimandresa. 11 Druga jedna klasa. u miru »nepostojanja«. XXXVIII poglavlje) u potpunosti odgovarale orgije nekih slobodoumnih gnostičkih sekta (u prvom redu fabionista 18 ). i verovatno Origen. gnostik se oseća oslobođenim od zakona koji štite društvo: on se stavlja s one strane Dobra i Zla. do nihilizma: nihilizma »slobodoumnih gnostičara« koji. svoje konačno ispunjenje«. Kada smo već kod poređenja s onim što se dešavalo u Indiji. porekli i uništili. upornom. povratak i rušenje sadašnje situacije. pozajmili su izvesni hrišćanski i poluhrišćanski gnostici (Valentin. oslobođeni svakog prirodnog i moralnog zakona. up. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. tom III.. Gnostik čini deo elite koja nastaje kao rezultat Božje selekcije. H. sakupljene reference kod E. kambinovanu sa biblijskim mitom o padu Anđela. I. kosmos uzet u celini osuđeni su da nađu u noći »Velikog neznanja«. nihilizma jednog Bazilida za koga sve što postoji. zatim Kore Kosmou. »telesni« (somatični ili hilični). Dodds. pomenimo i to da su seksualnim tehnikama i orgijastičkim ritualima tantrističkih škola »levog usmerenja« (up. 23—24. koriste i zloupotrebljavaju svoja tela i svet da bi ih omalovažili. »iscrpli«. psihičari. sanjasi i jogini. str. dopušta mu potpunu slobodu u ponašanju i delovanju. 16 Pošto je svet posledica nesrećnog slučaja ili katastrofe i pošto u njemu gospodari neznanje i vladaju sile Zla. ovda je reč o jednom revoltu. protiv samoga Boga.istorija verovanja x religijskih ideja kao posledica nesrećnog izbora koji je izvršila sama duša. svaka stvar. 229. spoljašnjeg i unutrašnjeg. kod Plotina. stečena gnosom. Markion. revolutio. Unutrašnja oslobođenost. 18 Više od kakve kritike ili osporavanja. U prvim stolećima hrišćanske ere ova dva mita su dopunili i modifikovali mnogi autori. širokog raspona i s teškim posledicama: protiv ljudske uslovljenosti. Ch. Najzad. ezoterično učenje. Puech. Simon nije neki gnostik stricto sensu. kako gnostički. Njima bi bilo uzaludno prenositi tajno. ono je izazvano narcisoidnošću — duša se zaljubila u sopstvenu sliku reflektovanu na materijalni svet — ili zbog slavoljublja. snažnom.. recipročna supstitucija levog i desnog. Ovo shvatanje je potvrđeno kod Numenija iz Apameje. R. En quête de la Gnose. Bardesan). treća klasa.

hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 295 posle katastrofe 70. ali je zbog molitve. od sredine III veka markionizam sve više gubi uticaj da bi se na Zapadu potpuno ugasio za manje od sto godina. ali se dobro čuva da ne precizira kako nije reč o bogu iz Starog zaveta. 19 Apostol Petar se sukobio s pokretom simonjana u Samariji. Simon Čudotvorac interesuje istoričare religija naročito zbog uzdizanja Jelene i zbog mitologije koju je ona inspirisala. M. U stvari. ljubavi i jevanđelju. Ta nova teologija je imala znatnog uspeha i zbog toga je bila neprestano napadana od strane ortodoksnih pisaca. Simon je u Rimu najavio da će se pred velikom gomilom gledalaca uspeti na nebo. U svom učenju Isus veliča dobrog Boga. sjedinjavanje Boga i božanske Mudrosti. u stvari. nije sigurno da su Čudotvorac i Simon iz Delà jedno isto lice. Međutim.paganstvo. On se sveti 19 Up. Spomen na ovaj ekscentrični par je po svoj prilici stvorio legendu o Faustu. Jelena. Antiteze. str. koje je ustanovio bog stvoritelj. godine. gde je Simon sebe proglasio »Svemoćnim Bogom prozvanim Veliki«. on je i slavljen kao »prvi Bog«. koje je ljudima otkrio dobri Bog. pokušao je da u Rimu pridobije prezbiterijum. str. Jelena-Ennoia postala je sredstvo sveopšteg spasenja. Tome je dodao jedan priručnik. Daniélou. Kao izvanredan organizator. The Gnostic Religion. godine u Pontu. Štaviše. No. Ekskomuniciran. Njegov dualistički sistem suprotstavlja Zakon i Pravdu. smatrana je za poslednju i najgrešniju inkarnaciju božje »Misli« (Ennoia). arhetipu čarobnjaka. 87. Jehova iz Isusovog učen j a saznaje za postojanje jednog uzvišenijeg boga. Veza između čarobnjaka i prostitutke obezbeđuje sveopšte spasenje. a njegova žena je u prethodnom životu bila Jelena iz Troje. isticao se kao vatreni pristalica pavlovskog antijudaizma. On je rođen otprilike 85. ali pri tome ne uključuje apokaliptičke implikacije. iz Starog zaveta. on uspeva da preobrati veliki b r o j članova hrišćanske zajednice mediteranske oblasti. Međutim. Markion deli ono osnovno iz gnostičkog dualizma. Nouvelle histoire de l'Église. R. jer je ta veza. Odbacio je Stari zavet i ustanovio sopstveni kanon sveden na Jevanđelje po Luki i deset Pavlovih poslanica. Primer Markiona može nam mnogo šta otkriti. on razrađuje svoju doktrinu koja i dalje ostaje radikalna i osniva pravu crkvu. u prvim vekovima hrišćanske ere najviše je pominjano oštro suočavanje apostola Petra i Čudotvorca. Jones. Grant. na tužan način ponovo pao na zemlju. . pošto ju je Simon izbavio. 20 Delà. iako je bio sin episkopa iz Sinope. up. 8—10. 20 U stvari. ali u tome nije uspeo. Ovaj drugi je poslao ljudima svog sina Isusa Hrista da bi ih oslobodio robovanja Zakonu. Simon je u Rimu bio poznat kao Faustus (»Obdareni«). Prema legendi. Isus uzima telo koje je u stanju da oseća i da pati. a njegova pratilja. 103. Gnosticism and Early Christianity. Godine 144. koju je izgovorio apostol. koju je Simon pronašao u jednoj javnoj kući u Tiru. u kojem je izložio principe svoje teologije. str. 70 i dalje J. Iako nije materijalan.

Karpokrat objavio jednu analognu doktrinu: Isus je Josifov sin. 21 Jedan drugi Aleksandrijac i Karpokratov savremenik. ali ga je »viša sila« posvetila (Irinej. Satornil je prvi podelio ljude u dve kategorije. Prema Irineju. str. Njegovom teologijom dominira dualizam. Up. dok će svi ostali ljudi. već i protiv zakona«. 96. 24. tekstove koje navodi i komentariše H. i 130. On je razradio široku i kompleksnu kosmologiju gnostičkog tipa. I. Njegov sledbenik Satornil (koji je bio aktivan u Antiohiji otprilike između 100. Cerint je za svoje boravište izabrao Aleksandriju u kojoj je. Jedan drugi Samarićanin. one na koje pada i one na koje ne pada svetlost nebeska. jer on svojom žrtvom iskupljuje čovečanstvo od boga stvoritelja. godine. On se predstavljao kao Izbavitelj koji je sišao s neba da bi spasao ljude (Irinej. Jean Daniélou. 143 i dalje. koji se širio po Aziji i Siriji. La Gnose. prodro je takođe i u Egipat. str. a zatim se. Vid. suprotstavljao je skrivenog Boga jevrejskom Bogu. oko 120. 24. Isus je sin Josifa i Marije. I. učio je da je svet stvorio jedan demijurg koji nije znao za postojanje pravog Boga: to je prvi izraz gnosticizma stricto sensu. 22 21 . Onaj koji je izložen toj sili postaje ravan Isusu i sposoban da počini jednako čudesna dela. 4). uveo je gnosticizam u Antiohiju. 1). str. Judeohrišćanski gnosticizam. Međutim. Prema Cerintu. On je osuđivao instituciju braka kao izrazitu tvorevinu Satane (Irinej. godine). Haer.. 23. takođe umesne Grantove (Grant) primedbe. ne samo protiv jevrejskog Boga. 8). Isusova smrt na krstu donosi ljudima spasenje. judeo-hrišćanin. daje prvu sintezu doktrina koje su propovedali učenici Simona Čudotvorca. Svetom ipak i dalje vlada Jehova i sve dok takav svet traje vernici će biti proganjani. I. a isto tako materija i stvoritelj. 2). Cerint. Bazilid. 3. 23. 142 i dalje. koji je bio samo zapovednik anđela stvoritelja. Adversus haereses. prilikom krštenja deteta Hrist je sišao na njega u obliku golubice i pokazao mu nepoznatog Oca. Gnosticism and early Christianity. Menandar. Jovanov savremenik (Irinej. mada on neprekidno nastoji da potčini sve ostale i njima zavlada (Adv.296 i storija verovanja i religijskih ideja izručujući Isusa njegovim progoniteljima. Tek tada će se dobri Bog pojaviti i primiti vernike u svoje Carstvo. I. I. 28). Lajzegang (Leisegang). umnožavajući na spektakularan način broj nebesa i anđela koji njima vladaju: nabrojao ih je 365!22 Bazilid u potpunosti odbacuje jevrejski Zakon: Jehova je samo jedan od anđela stvoritelja sveta. Nouvelle histoire de l'Eglise. ponovo uspeo do Boga-Oca (Irinej. Oni koje je on krstio postajali su dostojniji od anđela. III. pred početak njegovih muka. 4). Specifično obeležje Karpokratovog gnosticizma je njegov radikalni amoralizam »koji izgleda da otkriva revolt gnostika. biti definitivno uništeni. I.

koji se takođe naziva Isus. i 160. što predstavlja verovanje koje dele svi gnostičari. Međutim. Silazeći u niže regione. Ovaj ne zna da postoji jedan superioran svet i sebe smatra jedinim bogom. otkriveno u Nag Hamadiju. -r> Izraz Plerom (= pleroma. Međutim. 23 U razradi svog veličanstvenog sistema. zaslepljena željom da upozna Oca. on je propovedao u Rimu između 135. kao i druga stvorenja koja su pod njenim uticajem zastranila. a oni su se oslanjali pre svega na dela njegovih učenika. str. Spasitelj od hiličkih (materijalnih) elemenata Razuma nižih sfera stvara »nevidljivu materiju«. Tendencija da se umnožava broj prelaznih etapa. godine. Klement Aleksandrijski i Hipolit. up. bez njegovog znanja. Otac je. Sofija. izbačeni su iz Pleroma i predstavljaju razum nižih sfera. Boga Geneze. . njega sačinjavaju svi eoni zajedno. 26 Da bi spasao te duhovne čestice koje su zarobljene u 29 Sve do. »mnoštvo«) označava duhovni svet koji okružuje prvobitno božanstvo. godine. On stvara materijalni svet i pravi. nevidljiv i nepojmljiv. kao i nizovima uzastopnih manifestacija. »emanacije« i »projekcije« koje se iznose s patetičnom monotonijom da bi se objasnilo porekio i ostvarila veza u drami između svih vitalnih kosmičkih. uvlače se. 21 To je objašnjenje postojanja tri klase ljudi. svakako predstavlja njegovu misao. 24 Opsednutost takvim genealogijama. Tamo gore. No i duhovni elementi superiorne Sofije. 24 Prema Valentinu. psihičkih i spiritualnih realnosti. On i njegova žena Misao (Ennoia) rađaju 15 parova eona koji svi zajedno predstavljaju Plerom. iako nije Valentinovo delo. izaziva krizu posle koje su se prvi put pojavili zlo i strast. Najzad. Nikakav rezime nije u stanju da prikaže svu veličinu i smelost valentinske sinteze. 1950. predstavlja jednu od specifičnosti te epohe.paganstvo. kroz intervenciju jednog anti-Boga — već uz pomoć drame nastale unutar samog božanstva. bez sumnje. Valentina i Manija — ona predstavlja jednovremeno opsesiju i kliše. 356. Plerom rađa Spasitelja. obnovljen u prvobitnom savršenstvu. to jest. kako nije uspeo dobiti zvanje episkopa. Ostali tekstovi iz Nag Hamadija (npr. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 297 Najznačajniji gnostički učitelj je. naši jedini izvori o Valentinovoj teologiji bili su izvodi i rezimei koje su sačuvali Irinej. u dah Demijurga i izazivaju rađanje »pneumatika«. Valentin. Rođen u Egiptu i obrazovan u Aleksandriji. kod Plotina). Rasprava o tri prirode i Pismo Regiusu o uskrsnuću) nadovezuju se na valentinsku školu. stvoren je novi par. koji spada među najveće teologe i mistike svog vremena. može se naći kod filozofa (npr. Valentin nije ponudio objašnjenje postojan j a Zla i pada duše kroz dualističku perspektivu — to jest. No. Hristos i njegov ženski partner. Sveti Duh. »hilike« i »psihike«. a od psihičkih elemenata stvara Demijurga. a isto tako i broj posrednika između Apsolutnog i različitih klasa realnosti. ali kod gnostičkih autora — naročito kod Bazilida. kao apsolutni i uzvišeni prvi Princip. Jevanđelje Istine. oživljavajući ih svojim dahom. 25 Poslednji od eona. Sofija. otprilike. prednost rezimea je u tome što se u njemu mogu izostaviti bezbrojne genealogije. on raskida s Crkvom i napušta grad. dve kategorije ljudi.

Neznanje (»zaslepljenost« Sofije) glavni je uzrok nastanka Sveta 07 — to je ideja koja podseća na indijske koncepcije (dele ih neke vedantinske škole. tačnije. The Gnostic Religion. spadaju u specifične gnostičke simbole i slike. ropstvo. »Čuvši njegov glas i njegovo šuštanje. nostalgija.« Ali prinčevi roditelji saznadoše šta se ovome desilo i napisaše mu jedno pismo. U stvari. Seti se da si kraljev sin. »Ona zaboravlja svoje prvobitno boravište. 175). spasenje koje omogućuje spoznaja odgovara jednom kosmičkom zbivanju (up. sačuvanoj u Delima Tome. str. Jonas. Hrist silazi na zemlju i. Sa istoka u Egipat stiže princ u potrazi za »jedinstvenim biserom koji se nalazi usred mora i oko kojeg je obmotana zmija što veoma glasno šišti«. obamrlost.istorija verovanja x religijskih ideja materiji. I. Egipćani ga zarobe. Seti se bisera zbog kojeg si poslan u Egipat. 174. neznanje je posledica nereda nastalog unutar samog Apsolutnog. svoje večno biće. baš kao i u Indiji. Međutim. Opčinivši Hans Jonas. ustani i slušaj reči našeg pisma. polomih njegov pečat. pijanstvo. »Probudi se iz sna. ja se probudili i napustili svoj san.«38 Najdramatičnija i najpotresnija predstava gnostičkog mita nalazi se u Himni o biseru. zaboravljanje sopstvenog identiteta). Oni mu daju da jede njihovu hranu i princ zaboravlja svoj identitet. uzdižu se do Oca. Podigoh ga. pročitah [. san. Kao što primećuje Hans Jonas (Hans Jonas). nav. . ne inkarnirajući se u pravom smislu te reči. Spoznaja predstavlja prvobitno stanje Apsolutnog. . Okrećući se materiji i želeći da upozna telesna zadovoljstva. . »spoljna očvrsla manifestacija« tog stanja. str. up. haranita. pneumatici. 230. duša zaboravlja sopstveni identitet. Doktrina jedne poznije gnostičke sekte. delo. 63. mada ne predstavljaju tvorevine učitelja gnose.] Setih se da sam kraljevski sin [ . . svoje pravo središte. Gnostički mitovi. pad. Iskupljenje poslednjeg »pneumatika« biće propraćeno uništenjem Sveta. Jonas. poljubih. i to samo oni. kao i sankhja-joga). slike i metafore Amnezija (drugim recima. str. Vidi u kakvo si ropstvo pao.« Pismo je poletelo kao orao i sletevši na njega postalo reč. ] Setih se bisera zbog kojeg sam bio poslat u Egipat i počeh da opčinjavam zmiju koja glasno šišti. -1 28 . materija je stanje ili »bolest« apsolutnog Bića. u tom Valentinovom sistemu materija ima duhovno poreklo i objašnjava se božanskom istorijom. zaboravih biser po koji me roditelji poslaše i pod teretom njihove hrane padoh u dubok san. otkriva spasonosnu istinu. »Zaboravih da sam bio kraljev sin i služih njihovog kralja. Na t a j način. probuđeni gnosom. karakteristike dvaju tipova ontologija jesu neznanje i spoznaja.

Jedna od najpopularnijih legendi govori o amneziji Matsjendranatha. Taj učitelj joge zaljubio se u kraljicu i nastanio se u njenom dvorcu potpuno zaboravivši svoj identitet. M. dodaje Goraknath. Kao što primećuje Jonas. str. R. 30 Nije teško razumeti značenja pojedinih slika. II. Puech. str. ja je uspavah. . da je njegov »zaborav« u suštini predstavljao zaboravljanje sopstvene besmrtne prirode i da su »čari zemlje Kadali« bile obmane profanog života. tokom uspenja dočekuje ga njegova sjajna odora slave »slična njemu« i on shvata da je taj »dvojnik« njegovo pravo Ja. o zmiji. uzeh biser i dadoh se na put da nađem dvor svoga oca. Matsjendranath se priseća svog stvarnog identiteta: on shvata da »telesni put« vodi u smrt. Goraknath mu objašnjava da je »zaborav«. 343 i dalje. 116 i dalje. En quête de la Gnose. 247—48. Puech. str. takođe se opisuje i kao »anđeo«. U Jevanđelju po Tomi (logion 84). zarobile su ga žene »u zemlji Kadali«. Saznavši da je Matsjendranath pao u ropstvo. 118 i dalje (= Annuaire du Collège de rance. I tom. delo. otkriće tog transcendentalnog principa unutar sebe samog predstavlja centralni element gnostičke religije. 112—124. a zatim izgovorih nad n j o m ime svog oca. da se ne bi razlikovao od stanovnika Zemlje. str. delo. str. 31 Tema amnezije uzrokovane utapanjem u »život« (— materiju) i anamneze ostvarene getsovima. Isus kaže svojim učenicima: »Zamislite samo kako ćete se osećati kada pred sobom ugledate svoje besmrtne slike koje se inače ne mogu videti!« (prev. nav. Jonas. delo. La Gnose. Susret transcendentnog ja i »anđela« može se uporediti s neopisivim doživljajem jedinstva atman — Brahman. 1962—63). Dodajmo da svaki mitski motiv ima svog dvojnika u raznim gnostičkim tekstovima. simbo29 Pored drugih. Ch. »Slika« (eikon). pesmama ili recima nekog glasnika. Vid. 30 Jonas ukazuje na izvestan broj primera u kojima se takođe govori o »odeći ovog sveta« i »nebeskoj odori«. to je »telesni omotač« u koji se on inkarnira. Susret s transcendentnim »dvojnikom« podseća na iransku koncepciju nebeske slike duše-dana.. Silazeći s nebeskih visina. str. U određenom trenutku.299 je. 130 i dalje. up. koja izlazi pred umrlog trećeg dana posle njegove smrti (up. A source book. heroj se oslobađa svoje »odore slave« i oblači »prljavu odeću«. Grant. prema drugoj varijanti. izazvala boginja Durga. up. Gnosticism. njegov učenik Goreknath.«E9 To je mit o »spasenom Spasitelju« Salvadoru savatusu u njegovoj najuspelijoj verziji. Leisegang. to jest sopstveno biće (transcendentno Ja). zbog kojeg umalo nije izgubio besmrtnost. II. Malo-pomalo. Piješ). može se takođe pronaći u religijskom folkloru srednjovekovne Indije. str. Ta čarobnica. str. delo. se pojavljuje pred svojim učiteljem u obličju igračice koja počinje da igra pred njim pevajući zagonetne pesme. takođe H. 124. More i Egipat predstavljaju zajedničke simbole materijalnog sveta u kojima bivaju zarobljeni čovečija duša i Spasitelj koji je poslan da je izbavi. nav. pismu i uspenju na nebo. 142 i dalje. tekst su preveli i komentarisali H. nav. 472). 31 Nav. 116 i dalje.

lopovi i prevez na očima predstavljaju neznanje i iluziju. ali pre će biti da su u pitanju paralelni duhovni tokovi prouzrokovani krizama nastalim nekoliko vekova ranije u Indiji (Upanišade). 74. njegova kuća u koju uspeva da se vrati simbolizuje njegov atman. onaj što mu skida prevez je Učitelj koji mu otkriva pravu spoznaju. 1). 50). kandidati za inicijacije ne smeju spavati tri dana. Durga) bacila na ljudsko biće. u Indiji. 14. Eliade. 32 »Poreklo« ove folklorne teme može se smestiti čak u epohu Upanišada. identično sa apsolutnim Bićem. I. kao i u helenističkom svetu. Pobeda nad snom i produženo bdenje predstavljaju dosta tipičnu inicijacijsku probu. te formule nisu monopol gnostičkih autora. i obasjaće te Hristos. Jonasov navod. 311 i dalje. Gnostici ističu da ljudi ne samo što spavaju. daleko od njegovog grada) i Šankarinog komentara. pita GinzaP »Neka se onaj koji čuje probudi iz dubokog sna«. U nekim australijskim plemenima. delo. str. str. Ginza govori o tome kako se Adam »probudio iz svog sna i podigao oči ka svetlosti«. Reč je o arhajskom i po ćelom svetu raširenom simbolizmu. Brahmanom (videti napred. Nisu isključeni uticaji u jednom ili drugom smeru. Baš kao i za gnostike. njegovo Sopstvo. »Zašto ćete uvek voleti san i zašto ćete posrtati sa onima koji posrću?«. str. ponekad i protiv njihove volje). str. jednostavno neaktivni posmatrač« u drami života i istorije (up. Mnoge od slika i metafora koje koriste gnostički autori bile su veoma rasprostranjene i imale su drevne istorije. *5 Eliade. ili im se. pa čak i predistorije. Naissances mystiques. u Grčkoj. nego i vole da spavaju. ono i Svet (prakriti) nemaju ničeg zajedničkog. up. zabranjuje da legnu pre zore. vezanih očiju.Si Kao što ćemo videti. pneuma) »je izolovan. isti motiv postoji i u manihejstvu. Le Yoga. tako počinje jedan gnostički odlomak koji je sačuvao Hipolit (Refut. V. str. Sankhja-joga zauzima sličan stav: Sopstvo (puruša) je »stranac« u pravom smislu reči. »Ja sam glas koji budi iz sna u noćnom Eonu«. u Grčkoj i na istočnom Mediteranu (orfizam i pitagorejstvo). u Iranu. Doresse. a takođe i u gnosticizmu. ö M . Jonas. nav. J. Poslanica Efešanima sadrži ovaj anonimni citat (5 : 14): »Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvijeh. M Up. Međutim. str. U jednom drugom kontekstu.300 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a lizuje večno prokletstvo neznanja koje je »priroda« (to jest. pak. 70. Jedna od omiljenih slika bio je san izjednačen s neznanjem i smrću. 44. Treba se setiti priče iz Ćhandogja Upanišade (o čoveku kojeg su zarobili lopovi i odveli ga. 35 Setimo se inicijacijskog ispita na kojem je onako tužno posrnuo slavni heroj Gilgameš: nije uspeo da ostane Up. čin »buđenja« je imao »soteriološko« značenje (u širokom smislu te reči: Sokrat »budi« svoje sagovornike. Sopstvo (Duh. zapisano je u Apokalipsi po Jovanu. Les livres secrets des gnostiques d'Êgypte. indiferentan.« Pošto je San (Hipnos) brat blizanac Tanatosa (Smrti). § § 136 i dalje). 227.

vid. Patek pristupi jednoj baptističkoj gnostičkoj sekti. u zemlji Parćana od strane Elvaja. 265). Isus neprestano nalaže svojim učenicima da bdiju (up. delo.. str. osnovana 100. str. dakle. otac ga uze sebi. Jevanđelje po Mateju. 24 : 42). Jevanđelje istine upoređuje onog »koji poseduje Gnosu« sa »osobom koja se posle pijanstva otreznila. pijanstvo — postaju u gnostičkom učenju metafore čije je značenje duhovna smrt. nav. »pođi za mnom na divotno mesto. 83—84. 22 : 18—20. str. 281 i dalje. u Haldeji u Seleuciji — Ktesifonu. II. Up. aprila 216. ropstvo. Kada je dečak napunio četiri godine. The Nag Hammadi Library. delo. to jest. biti potpuno svestan znači: biti prisutan u duhovnom svetu. njegovom ocu. većina ovih slika — neznanje. ne pije vino i da izbegava žene. Paraklet mučenik Mani se rodio 14. Jevanđelje Istine. Međutim. veličanstvena dušo. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 301 budan i time je propustio priliku da postane besmrtan (up. 39 Dete se rodi kao bogalj (u stvari. Pateku. došla k sebi. piše u jednom manihejskom tekstu. ] « . godine. nalik na mit o Orfeju i Euridici. 36 Očigledno je.paganstvo. »Probudi se. Jonas. iz sna i pijanstva u koje si zapala [ . . amnezija. 38 Up.« U mandejskom predanju. 40 (tekst preveo Džordž Mak Re (George W. Posebno je noć u Getsemaniju dobila tragično obeležje zbog nesposobnosti učenika da ostanu budni sa Isusom (vidi napred. str. elkasaitima. prepoznavanje sopstvenog nebeskog porekla. 231. Le Chamanisme. 159 i dalje. Gnosa pruža istinski život. 210—211. pošto ga je probudio iz njegovog dubokog sna: »Ne dremaj više i ne spavaj. npr. da »ne spavati« ne znači samo pobedu nad fizičkim umorom. Uznemiren. takođe Eliade. u dva navrata. 37 »Buđenje« podrazumeva anamnezu. iako je prespavao dan da bi ostao odmoran. James Robinson. U gnostičkoj literaturi se za neznanje i san upotrebljava i izraz »pijanstvo«.« 38 Sve u svemu. . čovek ne uspeva da budan dočeka zoru. jedan čovek uspeva da siđe u Pakao gde nalazi svoju tek umrlu ženu. M Heterodoksna judeo-hrišćanska sekta. Aspects du mythe. str. Puech. str. da bi opet ispoljavala svoju pravu ličnost«. godine. gde si na početku boravila. Gospodar Pakla mu obećava da će moći povesti svoju ženu na zemlju ako je u stanju da probdi celu noć. odnosno. § 23). ne zaboravljaj ono što ti je Gospod naložio da učiniš. nebeski glasnik kaže Adamu. 38 47 . neki glas je tri dana uzastopce nalagao da ne jede meso. Po predanju. san. Ostati »budan«. spasenje i besmrtnost. nav. otkriće stvarnog identiteta duše. bilo je hromo). U jednom severnoameričkom mitu. Mac Rae). već pre svega predstavlja dokaz duhovne snage.

preduzele protiv njega? Ili zato da bi upoznao budistička verovanja ili je baš naprotiv. već i na Indiju. verovatnije je da su ga iz sekte isključili crkveni velikodostojnici. ili 243. on je odašiljao brojne misije. Među40 Fihrist. Prema manihejskom predanju. uznemirene manihejskom propagandom. U prvoj poruci od njega je zahtevano da napusti zajednicu svog oca. Prorok je napustio baptističku sektu svojevoljno. 50. Pa ipak. 43. pomogla su mu da shvati kakva je njegova misija i osnažila ga da raskine sa sektom elkasaita. jedno kada je imao 12. Novi vladalac mu obnavlja zaštitne povelje i dopušta mu da ode u Haldeju. Aprila 272. izuzev njegovog početka (dva otkrovenja. godine Šapur umire. Prema tome. do 240. od 240—241. Mani se obreo u Belapatu (Gundešahpur). Dva otkrovenja koja je doživeo. Ne znamo mnogo o Manijevoj biografiji u toku vladavine Šapura I. (Puech. pošao putevima apostola Tome kako bi svojim propovedanjem pridobio već formirane hrišćanske zajednice u toj zemlji0-.« 40 Ne znamo gotovo ništa o duhovnom radu koji je ovog kržljavog mladića preobratio u neumornog apostola jedne nove religije spasenja. Takođe su nam nepoznati razlozi zbog kojih se odlučio da preduzme svoj prvi apostolski put u Indiju. str.302 i storija verovanja i religijskih ideja da bi ga odgajao u elkasaitskoj zajednici. Ch. 44). »preobraćenje« Šapura) i k r a j a (nemilost. jeste da je održavao dosta dobre odnose s carem i da je preduzimao duga propovednička putovanja po celome carstvu. dospevajući tako sve do njegovih istočnih granica. 41 U svakom slučaju. mart 242 (ili. smrt). prestonici Sasanida. od 242. Više od dvadeset godina (od 219—220. godine) Mani je rastao i formirao se u jednoj veoma revnosnoj judeo-hrišćanskoj sredini. april 243). Na taj način je nova religija zvanično priznata i datum je pobožno sačuvan: 21. Mani hita da se sretne s njim. 9. 41 »Da li je to bilo zato da bi izbegao neke mere koje su vlasti. . ne znamo gotovo ništa o životu proroka. a na presto dolazi njegov sin Hermizd. Zapravo. str. godine. ne treba potcenjivati udeo hrišćanskih elemenata u manihejskoj sintezi. str. Pored toga. Baktriju itd. Sam Mani nam je preneo sadržaj tih otkrovenja. kako u unutrašnjost zemlje. Puech. Pošto ga je pozvao novi car Šapur I. Manijeva verska vokacija stoji u opoziciji s teologijom. tako i na stranu (u Egipat. prevod H. Jedan anđeo mu je preneo poruku »Kralja Raja svetlosti« (vrhovnog i dobrog Boga manihejstva). Le manichéisme. Ono što izgleda sigurno. Dvanaest godina kasnije (240. njegovi kontakti s nekim predstavnicima indijske duhovnosti odrazili su se ne samo na Manija. godine) stigla je druga poruka koja mu je naređivala da pređe u akciju: »Sada je došlo vreme da se javno pokažeš i glasno obznaniš svoje učenje. do 273. eshatologijom i obredima hrišćana. godine. Prorok je ostavio snažan utisak na Šapura i on mu je dopustio da. zajedno sa svojim misionarima. godini. Međutim.). a drugo u svojoj 24. godine do početka 242. propoveda po celoj carevini. prema drugačijem računu.

68. godine. u svojoj šezdesetoj godini. 50. On je priznavao vrednosti nekih prethodnih religija. Bahram je naredio nemilosrdno suzbijanje pokreta. Mani je izdahnuo 26. 51. Andréas. Bahram je prasnuo: »A zašto bi to otkrovenje bilo učinjeno tebi. veliku krunu pobede« (F. a njihova težina (otprilike dvadeset kilograma) stvara mu užasne patnje. C. Telo mu je isečeno na komade. a ne Nama. da bi se proširila do Iberijskog poluostrva na zapadu i do Kine na istoku. str. on je okovan u lance i bačen u tamnicu. Decret. str. Manihejska gnosa Manihejstvo je pre svega gnosa i. gospodarima zemlje?« Na to je Mani jedino mogao da odgovori: »Takva je volja Božja. svima pristupačnu religiju. 232. za razliku od drugih osnivača sekti. predstavlja deo gnostičke struje koju smo prikazali. S druge strane. I Pozvan da iziđe pred cara. da ne vidim više lice neprijatelja i da ne čujem više njihov moćni glas. 863). Dopusti mi sada da nađem mir u oslobođenju. Manijevo stradanje — za koje su manihejci upotrebljavali hrišćanski izraz »raspeće« — trajalo je 26 dana. Kada je Mani obznanio božanski karakter svoje misije. posle nepunih godinu dana Hormizd umire i presto pripada njegovom bratu Bahramu. a ostaci bačeni psima. François Decret. str. nav. 43 Puech. glava izložena na kapiji grada. deco moja. u nešto izmenjenom obliku. 67). Odmah posle prorokove smrti. Mitteliranische Manichaica aus Chinesisch-Turkestan. 44 Proroku je ipak dozvoljeno da prima svoje jednovernike i u predanju su sačuvane. ovoga puta. jer će ono što čini moje telo otići od vas« (up. Le manichéisme. Mani et la tradition manichéenne. tri na nogama i jedan na vratu) onemogućavaju mu da učini i n a j m a n j i pokret. kao takva. Po predanju. Izgledalo je da će manihejska Crkva konačno prestati da postoji. up. februara 277. III. ne ograničavajući se na ezoterično učenje namenjeno isključivo posvećenima. 44 U jednoj dirljivoj molitvi. zbog koje sam poslan na ovaj svet.303 tim. upornog mobeda Kartera: učenja Manija idu na ruku mazdejskoj netoleranciji i odvraćaju podanike od zvanične religije. Razgovor s carem odvija se u burnoj atmosferi. čim je stigao bio je izložen optužbama vrhovnog maga. Mani stiže u Gundešahpur posle puta za koji bi se moglo reći da je bio »njegov najveći pastirski pohod« i »oproštajna poseta apostola mestima u kojima je proveo mladost i crkvama koje je osnovao«. delo. Međutim. 42 . str. 12 U stvari. ali je smatrao da su one bile nepotpune.« 43 Osuđen. brojne poučne epizode. Ispunio sam tvoju zapovest. Mani moli svog Boga: »Pokazao sam put sinovima neba. str. Podari mi. Međutim. Mani se obratio svojim pratiocima: »Gledajte me i nagledajte me se. ona je nastavila da napreduje tokom vekova. on je obnarodovao da njegova Crkva obuhvata ono Puech. Lanci (tri na rukama. Mani se trudio da stvori univerzalnu.

kada svet još nije bio stvoren. u najvećoj meri preuzima centralne iranske ideje. 110 i dalje). U slučaju Manija. ali. koptski. što će reći da je on žrtva Zla. CLIV. kao i tri trenutka: prethodni. kao i eshatološki mit. Prema Maniju. Mani pridaje Isusu veliki značaj i usvaja njegovu ideju o parakletu. Izuzev prve. propovednik je dužan da »neprestano luta svetom. turski. onaj koji je hteo da »pristupi veri« morao je znati da postoje dva potpuno različita principa. str. str. dakle. On je želeo da se njegova Crkva raširi s k r a j a na k r a j Persijskog carstva.*6 Međutim. misionarska religija. tako su se u mojim Knjigama sakupile stare knjige. prekosmičko stanje. Mani je sam redigovao sedam rasprava koje predstavljaju kanon. onu koja spasava. 46 45 . čovek pati. to jest da egzistira inkarniran. propovedajući učenje i vodeći ljude Istini«. Svetlost i Tama.) ukazuju na to da je manihejsko učenje imalo uspeha kao nijedno pre njega. koji je preveo Pelio (Pelliot) (JA. Pošto je bilo univerzalna religija. put ka oslobođenju vodi kroz dosledno ispitivanje ljudske uslovljenosti. Postojanje sveta podrazumeva. baš kao što patetična i grešna ljudska uslovljenost podrazumeva prvobitno stanje blaženstva. on je uz to bio i taktička neophodnost. kakve nije bilo među ljudima koji su do sada živeli« (Kephalia. iz Indije pozajmljuje teoriju o transmigraciji duša. Al-Beruni. i najzad. manihejstvo je moralo biti. Ono što je najvažnije u manihejskoj doktrini moguće je rezimirati u dve formule: dva principa i tri trenutka. već njegovog protivnika. manihejstvo ima unutrašnje jedinstvo jedne moćne i originalne tvorevine. koji će nastati kada se dva principa budu ponovo razdvojila. jedno prethodno. U skladu s gnostičkom doktrinom. 69). Sinkretizam je bio karakterističan sindrom te epohe. manihejstvo je »religija knjige«. I pored svega. nav. Veoma malo je sačuvano iz tog ogromnog opusa i to jedino u obliku prevoda. Prema jednom tekstu Turfana (Tourfan). Da bi izbegao nesuglasice i jeresi koje su potresale zaratustrizam. a posebno ideju o dualizmu Svetlost — Tama. 190. u njima se sakupila velika Mudrost. Stoga je. Oslobođenje se može postići samo kroz gnosu. Sabuhragan (Shabuhragan). 45 Najzad. jedinu pravu nauku. no brojnost i raznolikost jezika na kojima su ti fragmenti stigli do nas (sogdijski. Kosmos kojim vlada Zlo ne može biti delo transcendentnog i dobrog Boga. koji je nastao kada je Tama napala carstvo Svetlosti.304 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a što je osnovno u svim svetim Knjigama i u svim mudrostima: »Kao što se reka spaja s drugom rekom da načini jedan moćni tok. i ovde u skladu s Zeitgeistom. 64. Puech. Chronology. kao i te dve Crkve. str. prevod Pijek. 1913. srednji ili prelazni. budizam i hrišćanstvo. bio primoran da koristi religijski jezik koji je bio pristupačan i istočnim i zapadnim oblastima. kao budizam i hrišćanstvo. delo. potonji. ostale su pisane na sirijskom ili istočnoaramejskom jeziku. Zbog proste činjenice da živi na ovoj zemlji. dakle. koju je napisao na srednjepersijskom jeziku. kineski itd. str. uprkos očigledno heterogenih elemenata. a isto tako je i u sankhja-jogi i budizmu. Kao u svim gnosama.

Đavo). jedno novo biće. s druge. ali u isto vreme i obezbeđuje konačni trijumf Boga. No. za hrišćane. odbije protivnika. Priroda i Život igraju značajnu ulogu: drama duše se odražava na morfologiju i sudbinu života u celini. rađa »Majku Života«. istovremeno priprema i svoju pobedu nad Tamom. Posvećeni će biti izbavljen jer je on upućen u poreklo Univerzuma. vidi. dakle. Veliki mit: pad i iskupljenje božanske duše U početku. u uzrok zbog kojeg je čovek stvoren. a njegove sinove proždiru demoni (arhonti). ostavljalo je snažan utisak na savremenike. Neznanje je rezultat mešanja duha i tela. već je ono. lično. starajući se o njenom oslobođenju. kao i u kontrametode koje je razradio Otac Svetlosti. »Prvog Čoveka« (Ormuzda. koji su. Na severu vlada »Uzvišeni Otac« (koji je kod hrišćana izjednačen s Bogom Ocem. »Naučno objašnjenje« nekih kosmičkih fenomena. Spasenje je neminovna posledica gnose. to jest. u metode koje koristi Vladar Tame. judeo-hrišćanske i gnostičke). deo božanske duše. jedan »oklop« načinjen od pet svetiljki. on počinje da gori od želje da je pokori. Međutim. hr1scanstv0 1 gnosa u doba imperije 305 te dve formule predstavljaju takođe i osnov iranske postgatičke religioznosti. on je u svoj sistem integrisao brojne elemente raznovrsnog porekla (indijske. to jest. Mani je nanovo interpretirao neke tradicionalne iranske koncepcije. Vernicima manihejstvo nije pružalo samo pouke i soteriološke metode. jer između Boga i duša postoji jedinstvo. Bog i Materija. »komešanje« Materije primorava Vladara Tame da priđe gornjim granicama svog carstva. . za njih predstavljalo totalnu i apsolutnu nauku. kao i za druge gnostičke učitelje. na jugu — »Vladar Tame« (Ahriman. S jedne strane. ili. Stoga bi se moglo reći da manihejstvo predstavlja iransko izražavanje gnose u sinkretističkoj epohi. Suprotstavlja se Tami. svoju božansku prirodu. Otac tada odlučuje da sam. a posebno mesečnih mena. U stvari. duha i materije (što je preovlađujuća koncepcija u Indiji i drugde. Jer sada Tama (materija) sadrži i deo Svetlosti. Prvobitni čovek silazi na granicu. Dobro i Zlo. 19 233. u »Vremenu prethodnom«. pored toga i pre svega. a ova opet. On priziva. Sa svojih pet sinova.faganstvo. Videvši Svetlost u svom njenom sjaju. u iranskim transpozicijama). i Otac. u stvari njegova »duša«. počev od V veka pre Hrista). u velikom kosmogonijskom i eshatološkom mitu koji je razradio Mani. Svetlost i Tama. Spoznaja je isto što i anamneza: posvećeni vidi sebe kao česticu svetlosti. a u iranskim zemljama sa Zervanom). za Manija. koegzistiraju razdvojene granicom dve »Prirode« ili »Supstance«. spasonosna gnosa je sadržala i znanje tajne (ili zaboravljene istorije kosmosa. ali biva pobeđen. Taj poraz obeležava početak kosmičkog »mešanja«.

oslobađanje 47 Rukovanje će postati najvažniji manihejski ritual.306 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja U jednom drugom Stvaranju. oslobađa one čestice Svetlosti koje su još ostale zarobljene. Kao što piše Anri-Šarl Pijek (Henri-Charles Puech). str. rađa iz niza odvratnih činova kanibalizma i seksualnosti. (Ovde se prepoznaje stari mit o stvaranju kroz žrtvovanje prvobitnog Diva ili Čudovišta. koje su već bile trudne one. dok ga ženski demoni vide kao lepog golog mladića (pojednostavljena. Uništivši demonske arhonte. koji dolazi da u Adamu spase njegovu zabludelu i Mrakom okovanu dušu (Pijek. Međutim. Materija. zadrži zauvek zarobljenu svoju svetlu dušu. stvarajući emanacijom »Trećeg glasnika«. muževni arhonti prosipaju svoje seme i s n j i m svetlost koju su progutali. Iz semena prosutog po zemlji nastaju sve biljne vrste. dakle. Živi Duh oblikuje nebo od njihovih koža. 81). usnulog Adama budi Spasitelj. u Raj Svetlosti. spasenje je namenjeno. On je inkarnacija Spasonosnog Razuma (»boga Nousa«. ostale su bile još one čestice koje su demoni progutali. jedu pupoljke drveća i na t a j način asimiluju svetlost koju ovi sadrže. Ona zadržava obeležje tog dijaboličnog porekla: telo. »Sin Božji«. njemu i njegovom potomstvu. Mesec i zvezde od onih čestica koje nisu mnogo propatile od dodira s Mrakom. tipa Tiamat. na k r a j u krajeva. ugledavši lepog mladića. koji tako postaje pun. pre svega. delo. da u skladu s planom Materije. koji čoveka nagoni da se i sam sparuje i reprodukuje. za vreme drugih petnaest dana. jedan muški. Tako su se rodili Adam i Eva. Otac pristupa poslednjoj evokaciji. koji silazi u mrak. hvata Prvobitnog čoveka za ruku 47 i podiže ga u nebesku postojbinu. Otac »priziva« Živog Duha. iz tela u telo« (nav. »Nous«). No. a od njihovog mesa i njihovog izmeta zemlju. Stoga se Glasnik prikazuje muškim demonima u obličju zanosne gole devojke. posrnulog. u svoju nebesku postojbinu. Dva demona. koje predstavlja animalni oblik jednog arhonta i libido. Imira i Puruše). proždiru svu tu nedonoščad kako bi apsorbovali svu svetlost i potom se sparuju. donosi odluku da načini sigurniji zatvor za one čestice svetlosti koje je još držala zarobljene. požudu. on dovršava prvo oslobađanje Svetlosti stvarajući Sunce. Što se tiče demonki. a drugi ženski. Raspaljeni požudom. pošto je najveći deo svetlosti sada sakupljen u Adamu. Tokom prvih petnaest dana u mesecu te čestice se uzdižu do meseca. koja se rađanjem prenosi. Eshatološki scenario se ponavlja: baš kao što Prvobitnog čoveka spasava Živi Duh. koji se naziva još Ormuzd ili »Isus Svetlost«. »demonska« interpretacija androgine prirode nebeskog Glasnika). Najzad. bačena na zemlju. Kao i u drugim gnostičkim sistemima. Uznemirena taktikom Trećeg glasnika. Povrh toga. Svetlost se prenosi s meseca na sunce i. to jest. 82). personifikovana u »požudi«. Ovaj organizuje Kosmos u vidu neke vrste mašine koja crpi i. . str. »naša vrsta se.preliva'. rađaju nedonoščad koja. planine od njihovih kostiju. . najzad.

« 48 Tada i ubuduće. otkrovenje spasonosne nauke i anamnesis. izbice požar koji će očistiti svet i ovaj će potom biti uništen.. kao i helenističke gnose. S velikim trudom i s mnogo detalja Mani »objašnjava« uzroke čovekovog neuspeha Teodor bar Konai (Théodore bar Kônai) u delu Fr. kao i u svim vrstama bilja. 19* 48 . Pri opisivanju »Trećeg doba«. svojim demonima. prema učenjima nekih manihejskih škola. s druge strane. »Adam pogleda samog sebe i shvati ko je. Kao što kaže manihejac Faustus. božanske duše.paganstvo. Poslednje čestice Svetlosti biće sakupljene u jednom »kipu« koji će se uspeti na Nebo. sa svima onima koji su prokleti. s obzirom na to da je Svetlost koncentrisana u spermi. objavio Hening. konačno spasenje odlažu svi oni koji ne slede put na koji ukazuje Mani. Međutim. trudiće se da »probudi« i. Dokle god t r a j e svet. Godine 1468. Kimona (Cu mont). 47: odlomak o Turfanu S 9. duša blaženog uskrsnu. Posle kratkotrajne vladavine. Razdvajanje dve supstance će ovog puta biti konačno. svako dete koje dospe na svet samo produžava ropstvo jedne božanske čestice. što će reći. Istina je da se čestice Svetlosti. kada će duše izići pred Hristov sud (bemu).. drveću koje je upotrebljeno za krst Hrista mučenika. Odabrani. odnosno oni koji ne izbegavaju prokreaciju. sa svim svojim personifikacijama. 82. Mani pribegava pozajmicama iz apokaliptičke slikovnice poznate po celoj zapadnoj Aziji i u helenističkom svetu. u telima ljudi i životinja. str. oslobodi drugi deo koji je utamničen na svetu. nalazi velika količina božanske duše. jer Tama nikada više neće moći da zavlada Carstvom Svetlosti. Hristos.« »Postavši razumna. duše blaženih pokojnika neprekidno prenose u nebeski Raj. Jesus Patibilis. izvestan broj duša će večno ostati zarobljen u Materiji. to jest. koja će potom biti zatvorena jednom stenom. Život i Spasenje ljudi«. deo Svetlosti. Jer. za eshatološki finale. 2. I. 50 Međutim. 4 * Misao koju prenosi sveti Avgustin. ovaj soteriološki scenario postaće model svakog spasenja uz pomoć gnose. kao i sve personifikacije Dobra uzdići će se na Nebo. 234. hriscanstvo i gnosa u doba imperije 307 ima tri stadijuma: buđenje. a preveo Pijek str. neće sve čestice Svetlosti biti spasene. 50 Materija. Contra Faustum. njihovim žrtvama. na k r a j u krajeva. XX. 49 Razapinjanje i agonija istorijskog Isusa produžavaju postojanje sveta. Drama otpočinje nizom strahovitih iskušenja (manihejci ih zovu »Veliki Rat«). »brodovima« Meseca i Sunca. »na Svakome drvetu su obešeni Isus. Naročito se u drveću. koja prethode t r i j u m f u Pravedne crkve i Strašnom sudu. biće zatvorena u nekoj vrsti »lopte« (bolos) i bačena na dno džinovske jame. drugim recima. Recherches sur le Manichéisme. Apsolutni dualizam kao mysterium tremendum U toj veličanstvenoj mitologiji prepoznaju se osnovne teme iranske duhovnosti.

Upoređene. o nesporazumu. kao što smo videli. uostalom. na primer. već duša čije je poreklo božansko i koja prethodi pojavi ljudske vrste. nastali su slučajno. U stvari. jer je inače inicijativa uvek na strani Vladara Tame.308 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a opisujući različite epizode pada božanske duše u ropstvo materije. međutim. To je. što će reći »naučnija« od ostalih religija: zbog toga što je ona celokupnu realnost objašnjavala lancem uzroka i posledica. Uprkos nedostojnom poreklu. a u isto vreme i uvredljiviji antropogonijski mit. Čovek je takođe tvorevina demonskih sila i to u njihovoj najodvratnijoj inkarnaciji. Neki manihejski Psalmi su izvanredne lepote. pa čak i s ćutanjem indijskih gnosa (sankhja-joge i budizma) izgleda da su manihejska teologija. 51 Ta božanska čestica je. na primer. paradoksalno. Mani preuzima arhajsku indoiransku ideju o identičnosti Duh — Svetlost — semen virile. U stvari. 51 Reč je. svet. jer Boga ne zanima čovek takav kakav je. Razumljivo je zbog čega su manihejci smatrali da je njihova doktrina »istinitija«. jer on u sebi nosi česticu božanske duše. Čak je i sukob između dva Principa izbio slučajno: Vladar Tame se našao u blizini Svetlosti zbog. jedini trenutak u kojem je božanstvo aktivno. kako je to Aleksandar Likofron nazvao. od tela arhonata (mada je kosmogonijsko delo obavilo božansko Biće). da je na početku Prvobitni čovek pobedio. (I u tome se može uočiti analogija sa savremenom naukom. i ovde se može govoriti o »spasenom Spasitelju«. čini toliko patetičnim. To je ono što manihejsku literaturu. Malo je verovatno da postoji tragičniji. Svet je stvoren od jedne demonske supstance. a posebno himne koje opisuju pad i pitanje duše. kosmogonija i antropogonija u stanju da odgovore na bilo koje pitanje u vezi s »poreklom«. s lakonizmom. Jednom reči. . Kosmogonija predstavlja očajničko delo Boga čiji je cilj bio da spase deo Sebe samog. smeštena u spermi. »komešanja« Materije. za Frojda su. čovek postaje središte i predmet drame. sva »stvaranja«. baš kao i sveopšti život.) Ljudsko postojanje. počev od nastanka sveta. ni čovek ne bi postojali. ni kosmos. I. ni život. predstavljaju u stvari samo odbrambene gestove jednog ili drugog protagoniste. pa do pojave čoveka. ljudožderstvo i incest u velikoj meri doprineli da čovek postane ovakav kakav je. samo su beleg božanskog poraza. Retko će kad docnije neka akosmička filozofija ili gnosa dostići tragični pesimizam kojem uči Manijev sistem. život i čovek. spada među najdirljivije tvorevine ljudske pobožnosti. između manihejstva i starog i novog naučnog materijalizma postoji izvesna sličnost: i za jednog i za drugog. uvek je u pitanju napor Boga da spase sebe samog. kao lik. a Jesus Patibilis. baš kao što je i stvaranje čoveka očajnički pokušaj Materije da zadrži utamničene čestice svetlosti.

a »religija Svetlosti« je na marginama taoizma i budizma ostala aktivna sve do XIV veka (Puech. Jevreji i muslimani. širenje gnose spasenja. 64 Baš kao i druge gnostičke sekte. sve dok ga nisu srušili Kirgizi 840. tokom VIII veka u Africi). manihejstvo deli vernike na nižu klasu. Obredi su nepotrebni. a naročito u IV. Ako se prihvate premise — dva Principa i prvobitna agresija Zla — konstrukcija celokupnog sistema izgleda vrlo solidna. XXXVI poglavlje). »Prosvetljenje« koje pruža gnosa dovoljno je za spasenje jer podstiče određeno ponašanje koje vernika odvaja od sveta. 257). III tom). u VII veku. Slušaoce ili Katekumene. u X veku. 53 Godine 763.paganstvo. novi i snažni podsticaji dovode do širenja ovog učenja po Centralnoj Aziji i Kini. istinska manihejska verska aktivnost sastoji se u propovedima i »učenju«. veliča Apostolovu »propovedaonicu«. u Sasanidskom carstvu manihejstvo inspiriše pokret Mazdaka. hrisćanstvo i gnosa u doba imperije 309 Pošto telo ima demonsku prirodu. bema. »Odabrane«. 52 propisuje najstrožu askezu. kao što su Mandejci ili filozofi poput jednog Plotina. godine. kao i bogumili u Bugarskoj. sem nekih simboličnih gestova (poljubac mira. i na elitu. već i gnostičari. U Kini su manihejski »hramovi« podizani u VII veku. Ne može se i ne treba religijski vrednovati ono što pripada protivniku Boga: priroda. izvesna »manihejska tendencija« i dalje predstavlja sastavni deo evropske duhovnosti. pri čemu zabranjuje samoubistvo. krajem VII veka. preuzeli neke manihejske teme (up. Magi. kagan Ujgura je prihvatio novu veru i manihejstvo je postalo državna religija u ćelom Ujgurskom carstvu. gde se manihejstvo održalo do XIV veka. . bratski pozdrav. S druge strane. bar za »Odabrane«. ne samo hrišćani. str. no ono ipak i dalje opstaje u nekim centrima (npr. molitvi i pesama. 64—67 i nap. život i ljudsko postojanje. Najvažnija svečanost. Mani. U stvari. to jest. Severnoj Africi i Maloj Aziji. a verovatno je da su i pavlisti u Armeniji. Zbog svih tih uspeha ovog učenja ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je manihejstvo smatrano izrazitim primerom jeresi i da su ga silovito napadali i kritikovali. 53 Dodajmo da su. štaviše. manihejske misije se množe po celoj Evropi. mada predstavlja spomen na Manijeve muke. rukovanje). Štaviše. a u IV čini se da je manihejstvu u Evropi zapretilo potpuno iščezavanje. U III veku. direktno ili indirektno. manihejske kosmologijske ideje imale određeni uticaj u Indiji i u Tibetu (up. života i čoveka. U V veku dolazi do izvesnog uzmicanja. »Prava vera« se sastoji u težnji da se izbavi iz tamnice koju su izgradile demonske sile i u tome da se doprinese definitivnom uništenju sveta.

kao posledica slučaja. I — II. čovek je stvoren s mogućnostima boga. Stvaranje. 5 : 17). vid. Kritikujući »jeresi« gnostičkih sekti — na prvom mestu antikosmički dualizam. Gal. nova je tvar« (Druga posl. La métaphysique du christianisme. str. Kor. jer čovek se ne može učiniti bogom protiv svoje volje. 6 : 15). . — i biblijske teologije. gl. kosmogonije i antropologije. nema ni govora o vraćanju našoj prethodnoj. Hrišćanstvo je usvojilo ove koncepcije. Drugim recima. ni neobrezivanje »nego nova tvar« (Posl. sastojala u privrženosti teologiji Starog zaveta. drugim recima. seksualnog i slobodnog. to je period izučavanja božjeg zanata za koji je čovek predodređen. Ef. smrti i uskrsnuća Isusa — Oci su postepeno razradili ortodoksnu doktrinu.. već. Niko za sebe nije mogao reći da je hrišćanin ako nije prihvatao doktrine Starog zaveta u vezi s nastankom sveta i prirodom čoveka: Bog je otpočeo kosmogonijsko delo stvarajući materiju. »novi čovek« (Posl. baš zato što su delom ili u potpunosti odbacivali osnovne principe hebrejske misli. postojala je inkompatibilnost. Jeres i ortodoksija Prva sistematska teologija nastaje kao posledica kriza koje su. Najveći jeretici su bili gnostici. Kao što piše Klod Tremontan. U tome je značaj privremenog t r a j a n j a istorije i odlučujuće uloge ljudske slobode. »u toj perspektivi. Sveti Pavle veliča ponovno rođenje koje će obezbediti Hrist: »Ako je ko u Hristu. kao u gnostičkom mitu. a dovršio ga je stvarajući čoveka. tokom II veka opasno potresale Veliku Crkvu. Ortodoksija se. o stremljenju 1 Držimo se interpretacije izvanrednog egzegete hebrejske misli Kloda Tremontana. pad duše u materiju itd. vreme posvećivanja. 1 Jer posvećeno čovečanstvo predstavlja cilj Stvaranja. pre svega.. U stvari. prema slici i prilici Tvorca. ne pomaže ni obrezivanje. 53 i dalje i njegov Essai sur la pensée hébraïque. »Istorija« je vreme tokom kojeg čovek uči da koristi svoju slobodu. primitivnoj uslovljenosti. kao i odbacivanje inkarnacije. naprotiv.XXX POGLAVLJE SUMRAK BOGOVA 235. telesnog.. između gnostičkih ideja — prethodni život duše u prvobitnom Jednom. 2 : 15).

Dodds. Međutim. ni markionista pre Markiona«. prevedeno je na engleski: Ortodoxy and Heresy in Earliest Christianity (1971). ignorišući jevrejske spekulacije gnostičkog tipa. »nije bilo valentinista pre Valentina. 3. Za Oce je ortodoksija bila nastavljanje apostolskog nasleđa: apostoli su primili učenje direktno od Hrista. U stvari. 4. Značajno je da su Oci uglavnom sledili principe normativnog judaizma. Kao što je pisao Irinej (Adv. Prema tome. up. Teologija razrađena protiv gnostika veliča Stvaranje. no Oci su odbacivali to tobožnje nasleđe. Istini za volju. 4. 2 . Rano hrišćanstvo je bilo dosta složeno i izražavalo se na mnogobrojne i različite načine.sumrak bogova 311 bez osvrtanja ka onome što je napred koje se stvara i koje dolazi. monaštvo. Valter Bauer dolazi do zaključka da su tri velika hrišćanska centra — Edesa. kao gnosa ili neoplatonizam. Jokanan ben Zakai. Pagan and Christian in an Age of Anxiety. hrišćanstvo se prikazuje kao »optimistička religija«. Le Judäisme et le Christianisme antique. uprkos kašnjenju parusije i sve žešćim progonima. 71. godine kritikovao Valter Bauer (Walter Bauer). 3). kao i Markion i neki klasični autori (Epiktet. razradili su svoje tragione i izrazito pesimistične filozofije u epohi mira i prosperiteta. nego doktrina stvaranja«. pa time i na samog Petra). da bi ga preneli episkopima i njihovim sledbenicima. 4 Jeretici su se takođe pozivali na jednog apostola (tj. ukazuje na to da je do opozicije ortodoksija-jeres došlo prilično kasno. a ponekad i veličani u različitim Crkvama. Aleksandrija i Mala Azija — tokom prva dva veka bila jeretička. blagosilja Život i prihvata istoriju čak i onda kada se ova svodi isključivo na teror. ali pregledni prikaz u André Benoit. pobeda ortodoksije u antičko Up. 297 i dalje. Bazilida. Videti kratak. koji će u svojoj školi u Jabni obezbediti kontinuitet judaizma. Plutarh). 2 Paradoksalno. u »zlatnom veku« Antonina. str. ortodoksija je uvedena kasnije. La métaphysique du christianisme. Jedini ortodoksni centar od samog početka bio je Rim. Drugo izdanje. Baš kao R. takođe su prihvatani. 4 Što se tiče uzroka pojave jeresi. teologija i praksa Crkve izdvajale su se svojom uravnoteženošću. na početku II veka. 5 Rechtglaubigkeit und Ketzerei im ältesten Christentum. 3 Podsećamo na taj paradoks koji su istoričari često prećutkivali: najznačajniji gnostički učitelj. Crkva takođe gleda u budućnost s poverenjem i nadom. i neki suprotni stavovi koji podrazumevaju odbacivanje života (askeza. pohvale očuvanja nevinosti itd. iz 1964.-Hzer. videćemo malo dalje.. godine. Tu tezu je 1934. Irinej i Hipolit ih nalaze u kontaminaciji Svetih tekstova grčkom filozofijom. str. Hrišćanstvo nije doktrina vraćanja. u jednoj epohi u kojoj je preovladavalo beznađe i koju su karakterisale filozofije. 5 Nemački naučnik pre svega. str. Petrovog tumača.). jer je bilo tajno i nije se moglo proveriti. prve hrišćanske forme su bile bliže onima koje su kasnije smatrane jeretičkim. ništa m a n j e antikosmičke i pesimističke 3 od gnostičke.

zajedno s raznim arhaizmima. pobedu naučno razrađene teologije nad neorganizovanim doktrinama [ . Ali je isto tako svaki od ovih elemenata doprineo osiromašenju prvobitne tradicije i ne tako retko u određenim trenucima istorije hrišćanstva izazivao veoma ozbiljne krize. H. Benoa navodi u svojoj raspravi. jednom reči. trijumfu Velike Crkve. E. Međutim. po razornom delovanju na specifični sadržaj hrišćanske vere. s jedne strane po tome što odbacuje doktrine koje je Crkva eksplicitno definisala. u većoj ili m a n j o j meri. ortodoksiju definiše: 1) vernost Starom zavetu i određenoj apostolskoj tradiciji. sakaćenja. . 7 Prema Tarneru. nav. krivljenja. »pobeda ortodoksije. 303).« 6 Međutim. str. E. ] U svom nastupanju. . ukratko. The Pattern of the Christian Truth. jeres »se razlikuje od ortodoksije. normativnom načinu mišljenja. nekoherentnih teorija« (isto. Sa stanovišta hrišćanske misli. Sve u svemu. a s druge. delo. Zasluga je H. 302 i dalje. Benoa. 300. 307). koja je uspela da se nametne i prisvoji naziv ortodoksija. Svaki od ovih elemenata podstakao je stvaranje značajnih teoloških delà i pridoneo je. ortodoksija se pojavljivala povezana s jednom zakonskom institucijom. različitih i često suprotnih struja. ono ne uzima u obzir specifične doktrinalne sadržaje ortodoksije i jeresi. str. predstavlja pobedu koherentnog nad nekoherentnim. str. A. ona predstavlja devijaciju u odnosu na tradicionalnu veru« (A. delo koje A. 4) važnost koja se pridaje društvenim i političkim institucijama. str. ona je takođe ispoljavala i povezanost s jednim sistemom mišljenja. Rim uspeo da učvrsti jednu specifičnu formu. na kraju. Ona u isti mah ima karakteristike i zakonske institucije i teologije« (isto. kao što primećuje André Benoa (André Benoit). udaljavajući se progresivno od prvobitnih doktrinalnih osnova i uvodeći faktore razvodnjavanja. nedovršenih i. grčke filozofije). Benoit. »Tako je. Turner. 7 6 . 2) odbijanje preterano mitologizovane imaginacije. W. predstavljala skup fragmentarnih. s jednim društvom koje ima svoju istoriju i svoju politiku. što je kategorija specifična za rimski duh. u ranom hrišćanstvu brojnih i promenljivih formi. 306). Tarnera (Turner) što se prihvatio teološke analize ovih dveju suprotnih pozicija. 3) poštovanje sistematskog načina mišljenja (prema tome. Bauerovo objašnjenje ostaje čisto istorijsko. »Ortodoksija se pojavljivala kao sistem koherentnog i dobro koordinisanog mišljenja. dok je jeres. pred kojom će sva ostala nastojanja biti kvalifikovana kao jeretička. koja se poziva na dokumente.312 istorija verovanja i religijskih ideja doba predstavljala je pobedu rimskog hrišćanstva. pobedu istinske logike nad buncanjima zanesenjaka. str. s jednom doktrinom.

koja je postala poznata naročito po teološkim spekulacijama počev od III veka. azijatskih i okeanijskih mitologija. sve te teme mogu se naći i na drugim mestima: »Vode smrti« su lajtmotiv paleoorijentalnih. da se mogu razlučiti dve paralelne tendencije čiji je zajednički cilj integrisanje prehrišćanskog religijskog nasleđa. a naročito uz pomoć neoplatonske metafizike. III tom). kao i tradicije hrišćanske gnose. za sada. str.sumrak bogova 313 života 236. (Kasnije će crkvena hijerarhija ispoljiti sličnu sumnjičavost i u vezi s mističnim iskustvima. up. 385). To je možda najviša cena koju je hrišćanstvo moralo platiti da bi očuvalo jedinstvo Crkve. Međutim. izišao iz vode kao pobednik i postao poglavar jedne nove rase. različiti i uzastopni napori da se Hristovoj poruci obezbedi univerzalna dimenzija. Ubuduće. u Velikoj Crkvi je došlo skoro do potpunog gušenja ezoteričnog učenja. Za ovo poglavlje nije od interesa insistiranje na nekim od teškoća na koje je nailazila ranohrišćanska Crkva. Svakako. uzor je Hristov silazak u Jordan. Nagost pri krštenju istovremeno sadrži i obredno i metafizičko značenje: u pitanju je odbacivanje stare odeće pokvarenosti i greha. Napomenimo. silazak na dno ponora je inicijacijsko iskušenje junaka. Ritualna nagost odgovara integritetu i potpunosti: »raj« podrazumeva odsustvo »odeće«. na primer. Već je sveti Pavle uneo u svetinju krštenja simbolizam arhaične strukture: smrt i ritualno uskrsnuće. novo rođenje u Hristu. na kontroverzama u pogledu uskrsa (pred k r a j II veka) ili na pitanjima discipline (tj. ali uporedo s mitovima i legendama izvedenim iz sistema jeretičkih gnosa. Neka ezoterična predanja (na prvome mestu ona koja su sačuvana u apokalipsama i apokrifima) ipak će se širiti u narodnim sredinama. trudi se da »univerzalizuje« hrišćanstvo uz pomoć grčke filozofije. Prvi teolozi razrađuju scenario: krštenje je silazak u ponor s vodom zbog duela s morskim čudovištem. Prema Justinu. Čudovište iz ponora sreće se u mnogim predanjima. a naročito iz manihejstva (up. tim problemom ćemo se pozabaviti malo dalje. za hrišćanina krštenje . Druga valorizacija je krštenje kao antitypos potopa.). uočljivi su. hrišćanska gnosa i ezoterično učenje jedva da će egzistirati u prikrivenom obliku na marginama zvaničnih institucija. Ozbiljnije i značajnije za opštu istoriju religija jesu protivrečnosti i krize izazvane dogmatičnim formulacijama hristologije. odeće koju je obukao Adam posle svog pada. reklo bi se. na oproštaju vernicima krivim za ozbiljne grehe nakon njihovog krštenja itd. Druga tendencija. Krst i Drvo Zbog antignostičke polemike. Hrist. pa samim tim i »habanja« (arhetipska slika Vremena). je kao novi Noje. orijentalnog i mnogobožačkog porekla. Prva i starija tendencija se manifestuje u asimilaciji i revalorizaciji simbolizama i mitoloških scenarija biblijskog.

9 Logion 22. Drugim recima. simboličnom smrću i uskrsnućem (= rađanje novog čoveka). Images et Symboles. Pojam spasenja. 180 i dalje. univerzalne i. postaćete sin čovekov«. sa stubom ili planinom. liturgiji i teologiji. . Verovatno je sveti Pavle. da bi postala ponovo aktuelna u nekim savremenim teologijama. on nikada nije u potpunosti iščezao iz istorije hrišćanstva. 129 i dalje. ¡prevod Puech. 65. sve manje pominjao t a j simbolizam. besmrtnosti. Méphistophèles et l'Androgyne. kao besmrtna biljka »koja se diže u središtu neba i zemlje kao čvrst oslonac Univerzuma«. ni gospodara. ni žensko žensko [ . Brojni patristički i liturgijski tekstovi upoređuju krst sa stepenicama. takođe prema svetom Pavlu. Međutim. kao »drvo života posađeno na Golgoti«. To je dokaz Istina. §§ 64. 213 i dalje. Meeks. krštenje obnavlja prvobitno stanje androginije. Traité d'Histoire des Religions. 8 regeneracije. 8 Krštenjem se. samo preuzima i u p o t p u n j u j e pojmove večnog obnavljanja i kosmičke plodnosti i sakralnosti. a sve su to karakteristični načini predstavljanja »Središta sveta«. .« 9 Nepotrebno je objašnjavati arhaizam i univerzalnu rasprostranjenost simbola androginije kao uzora ljudskog savršenstva. Krst (= Središte) služi i za komunikacije s nebom i za »spasenje« celog univerzuma. 10 Još je smelija asimilacija simbolizma Drveta sveta u hrišćanskim likovnim predstavama. ali to ne znači da se istovremeno ne smatra inicijacijskim obredom iskušavanja (= borba sa čudovištem). Krst načinjen od Drveta dobra ili zla predstavlja identifikaciju ili supstituciju Kosmičkog drveta. ni ženskog« (Posl. Galaćanima. zbog velikog značaja koji su gnostici pridavali androginiji. dakle. 11 I druge arhajske teme su se postepeno integrisale u scenario Razapinjanja na krst. up. 3 : 28). str. Eliade. ] tada ćete stupiti u Carstvo. Traité d'Histoire des Religions. izmiruju suprotnosti: »nema roba. §§ 99 i dalje. a nastavlja sa Jakovom Bemeom (Boehme). opisuje se kao drvo koje »raste od zemlje do neba«. na k r a j u k r a j e v a . I u ovom slučaju je u pitanju arhajski i širom sveta rasprostranjeni simbol. Međutim. Eliade. nema muškog roda. Images et Symboles. apsolutne realnosti da se slika Središta prirodno nametala hrišćanskoj imaginaciji. muško i žensko. budete jedna ista stvar. »The Image of the Androgyne: Some uses of a Symbol in earliest Christinity«. posefcno str. str. 11 Up. Pošto je Isus Hrist razapet u Središtu sveta. logion 106. »Kad od vas dvoje postane jedno. M. Ideja je jasno izražena u Jevanđelju po Tomi: »I kada vi. M. . svih onih pojmova koji koegzistiraju u simbolizmu Drveta sveta. Baderom (Baader) i nemačkim romantizmom. str.313is t o r i j a verovanja i r e l i g i j s k i h ideja predstavlja sveti čin u prvom redu zato što ga je ustanovio Hrist. Wayne A. Mitologija androginije se ponovo pojavljuje sa Skotom Erigenom (Scot Érigène). 199—212. tako da muško ne bude muško. 10 Vid. slika Krsta kao Drveta dobra ili zla i Kosmičkog drveta vuče poreklo iz biblijskog predanja.

Drvo života) arhajski simboli koji su postojali još u neolitskoj epohi i koji su. Krst (= Drvo života) postaje izvor svetinja (koje simbolizuju maslinovo ulje. orao. simbol Drveta života u jevrejskoj umetnosti itd. . . vino. otkako su ih preuzeli hrišćanski autori. broj mnogobožačkih simbola koje je asimilovao judaizam znatno je veći: bik. miro i vinova loza. str. XII—XI u knj. Ponekad su posredi (npr.). Klinove zabiše/krv mi prokapa'gde god krvca kanu/dobro vino teče. Krst poistovećen s Drvetom života. u pitanju je religijska praksa mnogobožačkog porekla koju su Jevreji pozajmili iz grčko-rimske epohe (npr. E.. mnoge mitološke slike. 12 18 . Ka »kosmičkom hrišćanstvu« Značenje hrišćanskog folklora i njegovu važnost za opštu istoriju religija proučićemo u poslednjim poglavljima III toma. U drugim slučajevima. Podsetimo se n a j p r e da većina pomenutih simbola (krštenje. reference u našoj studiji. VII. školjka. stekli neobičnu popularnost u religijskom folkloru Evrope. . Sa padina su/krv i voda tekli. Bezbrojne legende i narodne pesme govore o cveću i lekovitim travama koje rastu pod Krstom ili na Isusovom grobu. svete supstance — ulje. Međutim. XII. 23 i dalje. XII. 13 Te mitološke teme.. U rumunskoj narodnoj poeziji. » . rastu čudesne biljke. njegova krv je poškropila »glavu Adamovu«. Drvo života. . 14 Tekstovi navedeni u »La Mandragore«. te je ovaj tako pokršten i iskupljen za njegov greh. čamac itd.. 15 Najzad. str. 12 A kako je krv Spasiteljeva iskupila prvobitni greh. iz krvi Spasiteljeve raste žito.sumrak bogova 3^5 tamo gde je stvoren a potom pokopan Adam. str. kao i lekovite trave). VI. na primer. ovde je važno podvući da su ti scenariji i arhajske predstave. imaju dugu i složenu predistoriju: iz krvi i tela pogubljenog boga ili nekog prvobitnog bića. 123 i dalje (korišćenje vina u verske svrhe). rezime pozajmica. The Book of the Cave of Treasures. figure i Up. Kosmičko drvo.. korišćenje vina u odredbama. već ovde treba istaći ono što mi zovemo »univerzalizacija« hrišćanske poruke kroz mitološke likovne predstave. Goodenough. No. str. I pade telo moje/tamo gde je palo/dobro žito niče.« 14 237. lav. . XII. 24—26. Jewish Symbols in the Greco-Roman Period. st.. 15 Vid. 136 i dalje. Pobeda. ptica. »La Mandragore et les mythes de la naissance miraculeuse«.« ./Krv i voda — loza. str. žito. str.« » . jasno valorizovani na Bliskom istoku. str. Vid. 132—183. od vremena sumerske kulture. No. žito — koje vode poreklo iz krvi Spasiteljeve) produžavaju i razvijaju neke simbole koji se mogu naći u normativnom judaizmu ili u intertestamentarnim apokrifima. koje hrišćanski autori naročito počinju da razrađ u j u počev od III veka. vid. 53. 87 i dalje. . 126 i dalje (Drvo života).. vinova loza./Loza daje voće«/Voće daje vino:/krv Gospoda za hrišćane.. kao i kroz neprekidni proces asimilacije nasleđa iz prehrišćanskog perioda. miro.

Ali. vode poreklo od jevrejskih apokrifa. a istorijski elementi hrišćanstva zanemaruju. u judaizmu (u epohi osvajanja Kanaana i u srednjem veku) i u islamskoj religiji.316 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a teme. 17 Up. 241 i dalje. teologiju i mitološku imaginaciju. jer se hristološka misterija projektuje na Prirodu u celini. a naročito u ranom srednjem veku — u preobraćenju mitoloških bogova i heroja u hrišćanske svece. O njemu bi se moglo govoriti kao o jednom »kosmičkom hrišćanstvu«. Taj fenomen je značajan jer karakteriše versku kreativnost folklornog tipa. 322. Mi ćemo docnije analizovati značenje kulta svetaca i njihovih svetinja (up. ponovo otkrije jedan svet pun vrlina i lepota kojih je. koje koriste hrišćanski autori i koje će postati najomiljeniji motivi popularnih knjiga i religijskog folklora Evrope. proces usaglašavanja i unifikacije prehrišćanskih verskih tradicija postao je neobično važan. 18 16 Slični procesi se mogu pronaći u Indiji (hinduizacija božanskih likova i obreda starosedelaca). 17 Posle raspada urbanih civilizacija. i III tom ovog dela. makar sporadično i simbolično. naročito str. već u toku III veka širom Imperije se primećuju razne tendencije za autarhijom i autonomijom koje prete jedinstvu rimskog sveta. § 60). Jednom reći. Roger Remondon. Reč je 0 vokaciji svojstvenoj svakom verskom univerzalizmu: prevazilaženju provincijalizma. Dodajući svoju sopstvenu valorizaciju. XXXII poglavlje). pogl. u stvari. o fenomenu usaglašavanja različitih i raznolikih religijskih svetova. Analogni proces se uočava — već krajem antičkog perioda. Isusa. u Kini (naročito u narodnom taoizmu). hrišćanska mitološka imaginacija pozajmljuje i razvija motive i scenarije specifične za kosmičku religioznost. ubica zmajeva. ali koji su već pretrpeli novu interpretaciju u biblijskom kontekstu. Device 1 svetitelja. zbog ratova i njihovih užasa. Da navedemo samo primer bezbrojnih heroja i bogova. od Grčke do Irske i od Portugalije do Urala. 16 Međutim. Reč je. već sada se treba podsetiti jedne od posledica tog kulta: »pokrštavanje« mnogobožačkih verskih tradicija — odnosno produžavanje njihovog života u okviru hrišćanskog iskustva i imaginacije — doprinosi ekumenskoj kulturnoj unifikaciji. 18 O »Kosmičkom hrišćanstvu«. koja nije uspela da privuče pažnju istoričara religija. Koncepcija kosmosa iskupljenog smrću i uskrsnućem Spasitelja i posvećenog postupcima Boga. str. Na teološkom jeziku moglo bi se reći da su brojna arhajska predanja integracijom u hrišćanski scenario i sama doživela svoja »iskupljenja«. U pitanju je kreativnost koja se razvija uporedo sa stvaralaštvom teologa. hrišćani su samo produžili proces koji je otpočeo sa osvajanjem Kanaana (up. omogućavala je da se. koji svi do jednog postaju isti svetac: sveti Đorđe. istorijski svet bio lišen. insistira se na liturgijskoj dimenziji egzistencije na svetu. La crise de VEmpire romain (1970). vid. našu knjigu De Zalmoxis a Gengis-Khan. . mistika i umetnika. VII.

Postojanost s kojom su se ove vrste arhajskih tradicija održale sve do XX veka ukazuje na to koliki su značaj imale u religijskom svetu seoskog stanovništva. da jedan mitološki motiv. u evropskom folkloru (up. na poj a m unapređivanja kojim obiluje mazdejska teologija. Međutim. Iranska ideja o uskrsnuću tela primljena je s judejskim nasleđem. str.20 gonija nije nikakav kosmogonijski . bez sumnje. tekstove koje navode Geo Widengren. pogl. Mandejski i manihejski rukopisi govore o »carinama« na svakome od sedam neba i o »carinicima« koji pregled a j u »robu« koju duša nosi (to jest. na primer. anonimni autor dela Opus imperfectum in Mathaeum uvodi nove elemente u legendu. (1905). 19 U evropskim predanjima gde ta kosmoDocnije ćemo se vratiti na problem opstanka likova i scenarija iz apokalipsi. str.sumrak bogova 3^5 Utvrdimo. w »narodna« k o s m o g o n i j a pozmit. dvanaest kraljeva Maga živeli su u blizini »Planine pobeda«. 247 i dalje. s J. da hrišćanski folklor inspirišu i. J e d i n a uočena. 174 i dalje. Mesopotamian Elements in Manicheism. Oni su bili upozRadi se o mitu koji neki naučnici opisuju kao: »uranjanje u kosmogoniju«.« 22 Predstava rođenja — zvezda ili stub svetlosti koji blista nad pećinom — pozajmljen je iz iranskog (parćanskog scenarija o rođenju Kosmokrate — Spasitelja. njena dela i verske zasluge) na tom nebeskom putovanju. Paul Sebillot. Navedimo neke od iranskih simbola i scenarija koje su asimilovali i hrišćanski teolozi i hrišćanska mitologija. da je biblijska kosmogonija nestala iz evropskog folklora. Kada je počela da se povlači. hrišćanskih i jeretičkih apokrifa. III. 2 1 A u religijskom folkloru i pogrebnim običajima Rumuna. 81—130. 182. 82 i dalje (»The Customers and the Merchandise«) i R. mi smo ga proučili u knjizi De Zalmoxis a Gengis-Khan. A činjenica da će tela pravednika blistati najbolje se objašnjava persijskom religijom svetlosti. ne postoji nata u jugoistočnoj Evropi ima dualističku strukturu: ona pominje Boga i Đavola. str. I I I tom). Drugim recima. La religion de l'Iran ancien. Symbols of Church and Kingdom. Murray. Protojevanđelje po Jakovu (18 : 1 i dalje) govori o zaslepljujućoj svetlosti koja je ispunjavala Vitlejemsku pećinu. up. veoma čest u mandejstvu i manihejstvu. Svetlost je bila konsupstancijalna sa Isusom ili je bila jedna od njegovih epifanija. Značajno je. ima najvažniju ulogu u mitologiji smrti 1 pogrebnim obredima Rumuna. 265. kao i to da on ponekad ne vodi računa 0 mitovima. str. no čije je poreklo verovatno sumersko. više ili manje. str. »Upoređivanje uskrslog tela s nebeskom odorom podseća. Neobično je značajno. Prema njemu. Folklore de France. dogmama i scenarijima koji imaju primarni značaj za teologiju. 21 Up. u pitanju je »put mrtvih« koji prolazi kroz sedam »carina u vazduhu« (vamile vazduhului). na primer. pojavilo se Dete Isus. jeretički izvori. kao i kod nekih drugih istočnoevropskih naroda. kao i iz jevrejskih. dakle. 80 Primer za to je Francuska. Duchesne-Guillemin.

u »Središtu sveta« i na tom mestu će Zvezda najaviti rođenje Kosmokrate — Spasitelja. kraljevi Maga putovali su dve godine. LVII. 62—64. Hrist je stvoritelj i uzor jednog novog blagoslovenog čovečanstva kome je obećana besmrtnost. odnosno. Polet teologije Kao što smo već rekli. Irinej traži — i nalazi — antitetičke paralele između Adama i Hrista: prvi je stvoren od devičanske zemlje. 24 238. liturgijskog rasporeda predstavljaju produžetak jevrejskih institucija. Međutim. inkarnaciju Isusa Hrista. Iz n j e se saznaje da je dvanaest »kraljeva-mudraca« došlo iz Šira. Eliade. Ona se najzad pojavila u obličju malog deteta. napor da se biblijsko otkrovenje asimiluje kao celina. jedan od prvih i najvažnijih hrišćanskih teologa. . Tamo su se tri dana molili Bogu čekajući da se pojavi Zvezda. koje im naloži da idu u Judeju. Hrist je poslušao i izložio se mukama na drvetu Krsta itd. 637—638. Méphistophélés et l'Androgyne. da se inkarnacija opravda kao dovršenje tog istog otkrovenja. kvarna koja sjaji nad svetom Planinom najavljuje Saošjanta. 23 S nekim vrlo sugestivnim dodacima. Spasitelja koji se na čudesan način rodio iz Zaratustrinog semena. Adam nije poslušao i jeo je plod zabranjenog drveta. up. Hrista je rodila devica. rodno mesto Zaratustre. no otežanog padom. formulisanu tokom gnostičke krize u II veku. pre svega. Vrativši se domu. što je iskvareni naziv za Šiz. povezujući je istovremeno i sa uskrsnućem i sa stvaranjem 23 sveta. Patrología Graeca. Prve strukture svetog kalendara. ali tu uvek postoji hristološki novum. str. Setova knjiga s proročanstvom o dolasku Mesije krije se. dakle. kao nastavak i dovršenje dela započetog stvaranjem Adama. s bibliografijom. Hara Barzaiti. 24 Up. t j . vernost Starom zavetu. Vođeni Zvezdom. »Planina pobeda« odgovara iranskoj Kosmičkoj planini. str. Irinej. ta legenda se nalazi u jednom sirijskom delu. koja predstavlja Axis mundi što povezuje Nebo i Zemlju. definiše. A prema iranskim predanjima. hrišćansku teologiju. 61 i dalje.318 i storija verovanja i religijskih ideja nati s tajnim otkrovenjem Seta o dolasku Mesije i peli su se svake godine na Planinu gde se nalazila pećina puna izvora i sva obrasla drvećem. I kada je apostol Toma stigao u njihovu zemlju. M. dok je Adam prototip grešnog čovečanstva i osuđen na smrtnost. Hristos ponavlja Adamov životni put da bi oslobodio čovečanstvo posledica greha. u Zukninovoj (Zuqnin) kronici. i s druge strane. interpretira spasenje. Méphistophélés et l'Androgyne. Justin opisuje nedelju kao »prvi dan«. st. kraljevi Maga su zatražili da budu pokršteni. Doktrina ponavljanja životnog puta može se tumačiti kao dvostruki napor. pričali su o čudu koje su doživeli.

usvojen kanon koji je odbacio ari- . »izgledati«. međutim. pa su. Međutim. Doketizam. Tvorac i Sudija. već u isto vreme i opravdanje. jedna od prvih jeresi gnostičkog porekla i strukture. doktrinu o Hristu-Anđelu. s jedne strane. dakle. priznaje se i nepobitnost univerzalne dijalektike svetog. Ako se prihvati mogućnost inkarnacije Apsolutnog u jednoj istorijskoj ličnosti. Otac je kasnije stvorio Sina i Svetog Duha. Arijeva interpretacija je imala izvesnog uspeha čak i među episkopima. Teškoće koje je nametala dogma o inkarnaciji Logosa pojavl j u j u se ponovo. Moglo bi se čak reći da kenosis Isusa Hrista nije samo vrhunac svih hijerofanija od početaka vremena. prema tome. oni njemu podređeni. u teologiji Trojstva. po njima. Arije. izvorište teoloških spekulacija je svakako bilo hrišćansko iskustvo. stradao je i u m r o neko drugi (čovek Isus ili Simon iz Kirene). ta smela inovacija povlačila je za sobom i izvesne opasnosti. Bog je za hrišćane imao tri obličja: 1) Otac. imali razloga da po svaku cenu brane dogmu o inkarnaciji. tačnije. otvara razmišl j a n j u perspektive koje su bile nedostupne na nivou Starog zaveta. Međutim. Spasitelj nije mogao prihvatiti poniženje inkarnacije i mučenja na Krstu. 2) Gospod Isus-Hrist. inkarnacija predstavlja poslednju i najsavršeniju hijerofaniju: Bog se u potpunosti inkarnirao u jedno konkretno i istorijsko ljudsko biće — to jest. Za doketiste (od glagola dokeo. to jest. Uskrsli. Drukčije rečeno. Bog je jedini i on nije stvoren. »pojaviti se«). priznaje se da bezbrojne prehrišćanske generacije nisu bile u zabludi kada su objavile prisustvo svetog. 3) Sveti Duh. ali je. na Saboru u Nikeji 325. Od nastanka Crkve. Oci su. a s druge. jedan Aleksandrijski sveštenik. u još ozbiljnijem obliku. Hristos je samo »izgledao« kao čovek jer se bio prerušio u ljudsko obličje. na dramatičan način ilustruje otpor koji je pružan ideji o inkarnaciji. drugim recima. neke Origenove teze prema kojima se Sin prikazuje kao drugorazredno božanstvo. božanskog u kosmičkim objektima i ritmovima. početkom IV veka. u biće koje je bilo aktivno u jednom jasno određenom i ireverzibilnom istorijskom trenutku — ne zatvorivši se pri tom u svoje telo (jer je Sin konsupstancijalan s Ocem). odnosno dokaz njihove valjanosti. koji je bio u stanju da obnovi život i da dovrši stvaranje Carstva. Teologija Logosa. predložio je koherentniju i filozofski osnovaniju interpretaciju Trojstva — Arije nije odbacivao Trojstvo. o Hristu koji je identifikovan sa arhanđelom svetim Mihajlom (ova doktrina se pojavila u Rimu početkom II veka). Istina. misterija njene inkarnacije. Prema njemu. kakav je prikazan u Starom zavetu.sumrak bogova 3^5 Taj napor koji se čini da bi se podvukao univerzalni karakter hrišćanske poruke njenim povezivanjem sa svetom istorijom Izraela — s jedinom stvarno univerzalnom istorijom — obavlja se paralelno s naporima čiji je cilj asimilacija grčke filozofije. ali je negirao konsupstancijalnost tri božanske ličnosti. godine. Arije preuzima. U perspektivi istorije religija.

može pronaći dogmi po kojoj je Devica začela bez greha. doktrinu koju je sveti Avgustin sažeo u formuli: una substantia — tres personae. mogla bi se porediti s metafizikom Nagairđune (§ 189). Device-Majke. po Jovanu. no. 25 S l . . sličnu ulogu onoj koju je odigrao neotomizam prilikom obnavljanja katoličke filozofije. III tom). > S tog stanovišta. Međutim. s Kabalom i metodama učitelja Zena (up. teologija Marije. u vreme nastanka Jevanđelja po Jovanu Crkva je već priznala verski značaj Marije. Nije se radilo o kontraverzi među teolozima: dogma o Trojstvu uzbuđivala je mase. 28 Ali na Zapadu se tek negde oko 1000. godine) je razradio doktrinu o konsupstancijalnosti (homousios) Oca i Sina. što znači »Božija Majka«. Arijanizam je konačno pobeđen 388. god. Ali pri tome se uvek podrazumevala Majka-Devica i dogma o Marijinom večnom devičanstvu obznanjena je na Saboru u Efesu.320 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a janizam. pa se tako polemika produžila još više od pola veka. Isus kaže svojoj majci: »Ženo. 25 Atanas (umro 373. . Razapet na krst. kako je onda bilo moguće verovati u njegovu moć da spase svet? Teologija Trojstva nikada nije prestala da stvara probleme: od vremena renesanse. »ona koja je rodila Boga«. 19 : 26 i dalje). Ovaj izraz je prvi put upotrebljen početkom I I I veka. ] Potom reče učeniku: eto ti matere!« (Jev. još od vremena preistorije. Jer ako je Isus Hrist bio samo božanstvo drugog reda. za intelektualne elite istočnog hrišćanstva. Mnogo vekova kasnije. eto ti sina [ . Devica Marija će u zapadnjačkom hrišćanstvu biti identifikovana s predstavom božanske Mudrosti. § 93). preuzima i dopunjuje prastare azijske i mediteranske koncepcije o partenogenezi (moći samooplođenja) Velikih boginja (vidi. Deipara je zamenjen izrazom Theotokos. sofijanologija će odigrati. godine. Istočna crkva će uporedo s teologijom Theotokosa razvijati doktrinu nebeske Mudrosti Sofiju. Nasuprot tome. zasluga teologije Trojstva leži u tome što je podsticala na smelija razmišljanja primoravajući hrišćanina da iziđe iz okvira iskustva i logike svakodnevnog života. Značaj Marije posledica je' njenog materinstva: ona je Deipara. III tom). 27 Jeretički pokret (početak V veka) čiji članovi smatraju da su u Hristu ljudsko i božansko stopljeni u jedan jedini entitet ( f i s i s ) . Pred k r a j I veka. u kojoj se ispoljava ženski lik Svetog Duha. na primer. U stvari. Marijinska teologija predstavlja preobražaj starijeg i značajnijeg poštovanja pridavanog. 28 I ovde se odmah uočava rad na asimilaciji i revalorizaciji jedne arhajske i širom sveta raširene religijske ideje.2® Postepeno posvećivanje i konačna divinizacija Marije rezultat su u prvom redu pobožnosti narodnih masa. Hera. Arijeva teologija je i dalje imala svoje dosta moćne zastupnike. racionalističke filozofije su se definisale pre svega svojim antitrinitarizmom (up. Međutim. pošto su ga monofiziti 27 koristili u jeretičkom smislu. verskoj misteriji žene.

Prema Laktantiju. koje karakterišu k r a j III veka. La religion romaine antique. On je ponovo uveo boga iz Emeze u Rim. Aurelijan (270—275) je dobro procenio značaj solarne teologije monoteističke strukture za obezbeđivanje jedinstva Imperije. isti. sv. sa istim onim natpisom koji mu je pokazao na nebu. monoteističke i univerzalističke tendencije. sopstvenim očima je video — sam Konstantin je to potvrdio — znak krsta koji je sijao jače od sunca. tu ideju je ranije formulisao neoplatonista Porfir. na novcu. iznosi drugačiju priču: »Usred dana. Deus Sol invictus je dobio svoju godišnjicu na dan 25. postaju preovlađujuće u IV veku. . 21 . . Univerzalistički karakter solarnog kulta i solarne teologije shvatili su ili predosetili već grčki i rimski vernici Apolona-Heliosa. a služba bogu je bila poverena rimskim senatorima. prva konsekvenca njegovog preobraćan ja u hrišćanstvo. Svuda se prikazuje sunce. 28—29). on i njegovi vojnici koji su ga pratili preneraziše se od iznenađenja [ . 48).sumrak bogova 321 239. ali je pri tome iz osnova promenio njegovu strukturu i njegov kult. Između Sol invictusa i in hoc signo vinces . Bog Hristos. u kojoj je njegovog protivnika Maksentija zadesila smrt. Misterije. solarni simbolizam primenjen istovremeno i na Imperatora i na Imperium. V. 29 Svedočanstva se ne slažu u tome koji je znak video Konstantin pre odlučne bitke kod mosta Milijusa. decembra. na javnim spomenicima. Međutim. str. Eusebije. Kada su to videli. za razliku od Aurelijana. . Altheim. kao obožavaoci Mitre i sirijskog Baala. " Up.. ] Konstantin se pitao šta može značiti to priviđenje. Konstantin je »u snu upozoren da štitove obeleži nebeskim znakom i da tako otpočne bitku: on je poslušao i naredio da se na štitovima ispiše Hristovo ime« (De mortibus persecutorum. sa ovim natpisom: uz njegovu pomoć ćeš pobediti. koji je predstavljao »dan rođenja« svih istočnjačkih solarnih božanstava. brojni filozofi i teozofi bili su pristalice monoteizma solarne strukture. Pre svog pokrštavanja. F. kada mu se. sledeće noći. nalažući mu da načini vojne oznake prema uzoru koji je video na nebu i da ih upotrebi u borbi kao pobedničko oružje«. Podređivanje Sunca Vrhovnom bogu bila je. biskup iz Cezareje. Mnogobrojni verski sinkretizmi. 323 i dalje. kome je Sol invictus bio vrhovni bog. Konstantin je smatrao da je sunce najsavršeniji simbol Boga. Međutim. Der unbesiegte Gott. međutim. Sirijski elementi su bili pažljivo eliminisani. U stvari. u svom delu Vita Constantini (1. 349). vrlo verovatno. Kao što smo videli (str. u natpisima. pojavi u snu. polet hrišćanske teologije Logosa. ilustruju opčinjenost pojmom Jednog i mitologijom Jedinstva. Konstantin (306—337) je bio vernik solarnog kulta i video je u Sol invictusu osnovu svoje Imperije. Povrh toga. kada je sunce počelo da zalazi.

Mnogobrojni su uzroci konačne pobede hrišćanskog učenja. Inovacija koja se n a j m a n j e mogla očekivati i koja je imala značajne posledice u religijskoj. hrišćanstvo postaje državna religija i paganizam je definitivno zabranjen. Lacarrière. Pod Teodosijem Velikim (379—395). Laktantije (240 — oko 320) i Eusebije iz Cezareje (263 — oko 339). proklam u j u da u hrišćanstvu leži jedina nada za spas Imperije. Pre svega. hrabrost koja je izazivala divljenje i njihovih najvećih neprijatelja. Galena i Kelsa. hrišćani su predstavljali najveću i najbolje organizovanu versku zajednicu. a restriktivne mere protiv mnogobožaca postaju sve brojnije. siročadi i starima i otkup zarobljenika od gusara. Benoit. Crkva dobij a privilegovan pravni status. Imperatorov komornik. u 30 Videti spisak pitanja kod A. Les Moines d'Orient. 308 i dalje. Oko 300. Vrlo je verovatno. 30 Bilo kako bilo. što znači da Država priznaje presude episkopskog suda čak i u građanskim sporovima. progonjeni su postali progonitelji. Za sve one u Carstvu koji su bili otrgnuti od svojih ognjišta. Les hommes ivres de Dieu. kao i hrabrost koju su ispoljavali prema mučenjima i pred smrću. U stvari. za one koji su bili žrtve kulturnog i socijalnog otuđenja. Poslednje apologete. solidarnost hrišćana bila je bez premca. Uz to se antagonizam između Crkve i Imperije progresivno smanjivao. godine. History of ascetism in the Syrian Orient. u kojoj je moćni građanin. u Antiohiji i Aleksandriji. toliko milosrđa i bratske ljubavi. 31 Ovaj fenomen se ispoljio nezavisno. Pošto nije bilo socijalnih. A. Crkva je predstavljala jedinu nadu za ostvarenje sopstvenog identiteta i nadu da će pronaći ili ponovo naći smisao života. klečao pred episkopom. kao u hrišćanskim zajednicama tokom prva četiri veka. Marka Aurelija. svako je mogao postati član te zajednice. zajednica je preuzimala na sebe staranje o udovicama. bila je isposništvo koje karakteriše odvajanje od sveta i veoma strogi asketizam. a poslednje mnogobožačke slike iščezavaju 323. svojim bivšim robom. I—II. kulturnoj i društvenoj istoriji Evrope. 31 A. rasnih ili intelektualnih prepreka. Prvi hrišćanski simboli počinju da se pojavljuju na novcu od 315. nepokolebljiva vera i moralna snaga hrišćana. I. a rasprava se vodi i oko toga da li je znak koji je Konstantin video bio hrišćanski ili mnogobožački. Vôôbus. godine. S druge strane. Festugière. J. Hrišćani dobijaju čak i najviše položaje. hrišćani su jedini negovali ranjenike i sahranjivali mrtve. Za vreme epidemija i opsada gradova. da ni u jednom istorijskom društvu — ni pre. str. istovremeno optimističke i paradoksalne.322 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Još uvek se raspravlja o autentičnosti ovih svedočanstava. Le judaïsme et le christianisme antique. ni posle — nije bilo takve jednakosti. godine. konverzija Konstantinova obezbedila je zvanično pokrštavanje Imperije. za mnoge koji su patili zbog usamljenosti. Culture et Sainteté. hrišćanstvo je pokazalo svoju snagu i vitalnost još i pre Konstantinovog preobraćenja. Lukijana iz Samosate. J. .

episkopi i monasi su se zajedno postavljali na čelo naroda i nametali mu svoje mišljenje.. 240. u kome se nalazio veliki Serapisov hram. monasi su dobrovoljno izabrali »antikulturu« — pustinju i pećine. 33 Njihov veliki ugled je posledica. ali u pustinji Tebaide (gde je krajem IV veka živelo nekih 7. i Nema istorijskog događaja koji bi mogao bolje poslužiti da označi »zvanični« k r a j paganstva. nema boljeg primera za ilustraciju okultacije i kontinu52 Istina je da se egipatsko isposništvo brzo razvilo i. No. Pred k r a j IV veka od Mesopotamije pa sve do Severne Afrike počinje da se širi talas nasilja počinjenih od strane monaha: godine 388. str. godine Alarik. Kao što primećuje Piter Braun (Peter Brown). U stvari. kao što se doskora verovalo. ti pravi »sveci«. sestre. episkopi su. III tom).I sumrak bogova 323 III veku. a s druge. poziva ih aleksandrijski patrijarh Teofil da »očiste« grad Serapeum. monasi ranog srednjeg veka (up. učiteljice i dobročiniteljke« (Ep. a njihove molitve su kadre da izmene Božju volju. na Istoku. 101 i dalje. koje je izvršio 396. Istovremeno. »The Rise and Function of the Holy Man in Late Antiquity«. koje se njen učenik. korio i savetovao visoke funkcionere. Kao što primećuje Piter Braun. njihove pobede nad demonima. godine organizovao Pakom (oko 290—347)). sveti Simeon Stilit je sudio u sporovima.. »ti neobični ljudi su pretvorili hrišćanstvo u jednu narodnu religiju« (nav. s jedne strane.000 monaha) monaški život je 320. Razvilo se jedno novo uverenje: isposnici. 21* . Stojeći na svome stubu. jedna grupa fanatičnih monaha počinila je jedan od najgnusnijih zločina u istoriji: linčovanjem su usmrtili Hipatiju. već i Palestini. Da bi učvrstili sopstveni položaj. vid. njihovog gospodarenja divljim životinjama. uzvišenu ženu-filozofa iz Aleksandrije. lečio. od istog autora. Siriji i Mesopotamiji. štitili monahe. 38 Egipatsko monaštvo osnovao je sveti Anton. imalo velikog uticaja. ostvarili njihovi sledbenici. oni nasilno ulaze u domove mnogobožaca. ne samo u Egiptu. The World of Late Antiquity. jedino su monasi imali hrabrosti da se odupru nekim Imperatorovim odlukama. godine. episkop Sinesije seća kao »majke. dovoljno su moćni da zapovedaju đavolima. godine 391. M Peter Brown. A 415. Autobus koji staje u Eleusini. delo. XVI). kralj Gota. naročito na Zapadu. s druge strane. zahvaljujući literaturi koja ga je proslavila. tražeći idole. str. predskazivao budućnost. 107). Utoliko danas više zadivljuju dela koja su. oni spaljuju sinagogu u Kalinikumu k r a j Eufrata i terorišu sirijska sela u kojima postoje mnogobožanski hramovi. takođe. od spaljivanja svetilišta u Eleusini.

str. 1822). kondukter ju je naterao da na sledećoj stanici siđe iz autobusa. 36 F. str. 8. o svetoj Demetri. 80 i dalje. na k r a j u su putnici odlučili da se udruže i plate staričinu kartu. Eleusis. Međutim. nav. G. 35 J. »posvećenu drugim bogovima«. godine i o n j o j se veoma opširno pisalo i raspravljalo u atinskoj štampi. 12. ovog puta. godine uzeo E. koji je tako postao zaštitnik poljoprivrede. jer je ona poljima davala plodnost. Kerényi. U V veku. hijerofant je postao jedan visoki posvećenik u misterije Mitre (koji je imao rang Patera). 42 i dalje (izd. bila je to baš stanica u Eleusini. puissance oraculaire«. Pošto nije imala novca da plati kartu. str. u selu je postojala statua boginje koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem. Monographie de la voie sacrée éleusinienne. što je još gore. On je bio poslednji hijerofant u Eleusini. C. 37 Koristimo članak koji je 7. Ali vozač više nije mogao da pokrene autobus. 37 Na jednoj od stanica između Atine i Korinta. U stvari. bila je to jedna starica iz Atine. str. str. Boissade. delo. str. nastavlja Eunapije. Sve do početka XIX veka. navodi proročanstvo poslednjeg legitimnog hijerofanta. Ona se opet popela u autobus koji je. 34 Međutim. U prisustvu Eunapija. neki »Turčin« joj je oteo ćerku. str. Zbog tog profanisanja. svetilište će biti uništeno i kult Dve Boginje će iščeznuti zauvek. a i danas se govori. Ali u Eleusini se govorilo. 35 Godine 1860. Demetra nije napustila mesto svoje najdramatičnije teofanije. Mylonas. a za njima »ljudi u crnom«. E. up. C. delo. zakletva će obavezivati »isključivo na rukovođenje njihovim ceremonijama«. izišao u listu »Hestia«. Modem Greek Folkolore and Ancient Greek Religion. Lawson. u autobus je ušla neka starica »mršava. Mylonas.324 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a iteta mnogobožačke religije. str. Eleusis. 17—18. statuu je 1820. neće čak biti ni Atinjanin. Picard. hrišćanski monasi — i tako je najstariji i najznačajniji verski centar u Evropi bio konačno pretvoren u ruševine. Bio i Sophiston. i sam upućen u Eleusinske misterije. Lenormanu (Lenormant) istoriju svete Demetre. Lenormand. 102—103. 36 Najuzbudljivija epizoda hrišćanske mitologije Demetre odigrala se početkom februara 1940. godine Milonas (Mylonas) je čuo istu priču od jednog devedesetogodišnjaka iz Eleusine. Tada im je starica rekla: »To je tre34 Eunapios. februara 1940. Klark (Clarke) i poklonio Univerzitetu u Kembridžu. neki sveštenik je ispričao arheologu F. uprkos oružanom otporu stanovništva. ali je jedan hrabri palikar uspeo da je oslobodi — a 1928. krenuo. hijerofant je prorekao da će njegov sledbenik biti nelegitiman i bezbožan. a preveden je u knjizi Ch. svetici za koju se ni na jednom drugom mestu ne zna i koja nikada nije bila kanonizovana. ali s velikim i veoma živim očima«. jer su ubrzo potom Alarikovi Goti prošli kroz Termopilski tesnac. 81 i dalje. Lawson. Istina je da je u ostalim delovima Grčke njeno mesto zauzeo sveti Demetrije. »Demeter. . opet u Eleusini. D. 399 i dalje. tu ličnost. kao osušena. nav. istoričar Eunapije. iako je inicijacijski obred iščezao u Eleusini.

ali ste vi sebični. i. pregledali su karnet s kartama kako bi se uverili da je karta zaista izdata. na dvoru eleusinskog kralja Keleja.sumrak bogova 3^5 a balo da učinite ranije. čak ni vode!« »Još pre nego što je dovršila svoju pretnju«. Gledali su jedni druge. teško smoći snage da laka srca odbace ovu noviju pričicu koja izaziva sećanje na slavnu Homersku himnu u kojoj Korina majka. bićete kažnjeni. str. »starica je nestala. nastavlja autor članka u listu »Hestija«. prebacujući ljudima da su bezbožni — objavljuje još onda strašne katastrofe po celoj oblasti« (isto. 103—104). . uglavnom. [ .« Kao zaključak. prerušena u staricu. proriče budućnost i — u jednom nastupu gneva. . reći ću vam još nešto: zbog načina na koji živite. navedimo mudru opasku Šarla Pikara (Charles Picard): »Verujem da će helenisti. kad sam već među vama. ] Niko je nije video da izlazi. nećete imati čak ni trave. .

.

1955) Ar Or = Archiv Orientdlni (Prag) ARW = Archiv fiir Religionswissenschaft (Frajburg/Lajpcig) BJRL = Bulletin of the John Rylands Library (Mancester) BEFEO = Bulletin de l'École Française de l'Extrême-Orient (Hanoj. d. M. = Wôrterbuch der Mythologie (Stutgart) . B. Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament (Prinston. Pariz) BSOAS = Bulletin of the School of Oriental and African Studies (London) CA = Current Anthropology (Cikago) HJAS = Harvard Journal of Asiatic Studies HR = History of Religions (Cikago) IIJ = Indo-Iranian Journal (Hag) JA = Journal Asiatique (Pariz) JAOS = Journal of the American Oriental Society (Baltimor) JAS = Bombay Journal of the Asiatic Society. Pritchard.SKRAĆENICE ANET = J. 1950. Bombay Branch JIES = Journal of Indo-European Studies (Montana) JNES = Journal of Near Eastern Studies (Cikago) JRAS = Journal of the Royal Asiatic Society (London) JSS = Journal of Semitic Studies (Mancester) OLZ = Orientalistische Literaturzeitung (Berlin/Lajpcig) RB = Revue Biblique (Pariz) REG = Revue des Études Grecques (Pariz) RHPR = Revue d'Histoire et de Philosophie religieuses (Strazbur) RHR = Revue de l'Histoire des Religions (Pariz) SMSR = Studi e Materiali di Storia delle Religioni (Rim) VT = Vêtus Testamentum (Lajden) W. drugo izdanje.

.

2. 1930. 1975). ukazuje na izvesne zapadne (tj. 1966). C. međutim. delo. 1949—55. 1968). Early Chinese Art and the Pacific Photographic exibition (Njujork. 9—37). ona je bila. 14. 1959). Two Studies of Art in the Pacific Area (I: Mino Badner. glavlje. Bernhard Karlgren. An Inquiry into the indigenous Origins of Techniques and Ideas of Neolithique and Early Historic China. videti J. 1—54). Archaelogy in China: I. »prozor ka Pacifiku«. Das in ältesten ponovljeno izdanje 1968). A O religijskim koncepcijama up: Hermann Köster. Early Civilization in China. The Cradle of the East. »The Protruding Tongue and Related Motifs in the Art Style of the American North-westeim Coast. pridružujući se nekim drugim arheolozima. postepeno dosta ideja i tehnika primila sa zapada. Children of the Yellow Earth (London. O otkrivanju kineskog neolita (kulture Jang-čao). 1966. Welterleben 1971. između ostalog. Wiener Beiträge zur Kulturgeschichte und XV. str. Li öi (Li Chi). kao i kod izvesnih plemena sa severozapadniih obala Amerike.KRITIČKA BIBLIOGRAFIJA 126. 26 i dalje). kao što je to često isticano. izvrstan uvod). (Geringen. 279 i dalje. 1934). s druge strane. S t o k b o l m . 1000 B. 1957. (London. U svakom slučaju sigurno je da je kineska kultura. U svom nedavno objavljenom delu Ho podržava autohtono poreklo zemljoradnje. Cheng Ték'un. b r . Ping-ti Ho. »Zur Religion in der chinesischen Vorgeschichte«. The Beginnings of Chinese Civilisation Prehistoric China (Kembridž. Horn-Beč. 188—214. Linguistik. up. Carl Hentze. naročito China prvo poFunde in Alt-China. II: Robert Heine-Geldern. »Some fecundity Symbols in Andient China« (Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. severa i juga. ( S i j e t l i London. Basin. mesopotamske) uticaje u ikonografiji Anjanga i(Anyang) (nav. str. Monumenta Sérica. »A Note on relation between the Art Style of the Maori and of Ancient China«. »Neolithic frontiers in East Asia«. Videti. 5000— 1967. Uticaj njenog kosmološkog simbolizma i umetnosti može se prepoznati u religijskim umetnostima nekih naroda s Bornea. G. str. Ping-ti Ho. str. Cultural Frontiers in Ancient East Asia (Edinburg. kao uostalom i neke druge. Od obimne literature o praistoriji Kine izdvojićemo: William Watson. Li Chi. William Watson. rezime autorovih gledišta iz nekoliko ranijih dela). str. (Hongkong i Cikago. Anderson. nav. . Sumatre i Novog Zelanda. delo. metalurgije i kineskog pisma. New Zealand and China«.

Ali u osnovi svih tih teonima ponavljaju se nazivi ti (Vladar) ili tjen (Nebo). 1937). O skapulamciji videti Eliade. str. 60. 1976. nap. up. Keinghtley. O »death pattern«. Funde in Alt-China.). 322 i dalje. Hentze. T'oung Pao. Cultural Frontiers in Ancient East Asia. up. HR. str. 185—225. Religion im ältesten China der Shang-Zeit. 1974. 127. 27. .. U »klasičnim knjigama« može se naići na desetak imena kojima je označen vrhovni bog. Kultbauten. Carl Hentze. The Birth of China: A Study of the formative period of Chinese civilization (Njujork. str. 1961). Tsung-tung Chang. Funde in Alt-China. IPEK. »Zur Religion dim ältesten China«. 38 i dalje (posebno str. Ping-ti Ho. 71—121). str. 215 i dalje. među njima su najpoznatija Šang-ti (»Vladar s visina«) i Huang-ti (»Uzvišeni vladar«). 33—53. str. Funde in Alt-China. Das Haus als Weltort der Seele (Stutgart. str. str. isti. 218 i dalje. 1963). 20 i dalje. i »Antithetische T'ao-t'ieh-motive«. izdanje. »Der Ahnenkult in China«. The Archaeology of Ancient China. 211—225. delo. 251 i dalje. 1937). W. 174—216. 1929. O kulturama bronzanog doba videti: Cheng Tê-k'un. kritika Paul L. 1963. naročito Bronzegerät. Ništa manje značajna je i simbolika cvrčka. 37 i dalje. delo. str. 1970. der Shang-Zeit. 213 i dalje. 263 i dalje. Bronzegerät. 1960). Les Jiaguwen. Religion im ältesten China der Shang-Zeit {Anvers. str. William Watson. str. nav. i delà navedena u dva sledeća paragrafa. III: Chou China (Kembridž. F. 1—20. Chang. O religijskim idejama vidi: Herlee G. isti. str. David N. Bronzegerät. delo. Tiberi.. Le Chamanisme (2. 17. 289 i dalje. Kwang-Chih Chang. 219. str. Creel.. 66 i dalje. 23. Pošto njegova larva izlazi iz zemlje (dakle. Hentze. zbog toga je stavljen na usta umrloga. O religiji epohe Čua up. nav. demona tame koji je stvorio svetlost i život. cvrčak je amblem vaskrsenja. str. Archaeology in China. Archaeology in China: II. 2. Ping-ti Ho. br. »The religious commitment: Shang Theology and the Genesiis of Chinese political Culture«. M. str. 1978. 128. O simbolizmu maske tao-tieh videti radove Karla Hencea. simbola tame). 1968). nav. Essai bibliographique et synthèse des études (Pariz. 256 i dalje. 1 (bibliografija). up. Hanna Rydh. str. str. 283—475. Annali del Pontificio Museo Missionario Etnologico. Frühchinesische Bronzen und Kultdarstellungen (Anvers. 1958. 1951). Kwang-Chih Chang. str. str. Wiener Zeitschrift für indische Philosophie. M. d d.330 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a Carl Hentze. 171 i dalje. Nebeska . Der kult der Shang-Dynastie im Spiegel der Orakelinschriften: Eine palëographische Studie zur Religion im archaischen China (Vizbaden. Christian Deydier. 42 i d. Shang China (Kembridž. 195 i dalje. Stokholm. Serruys. »Symbolism in Mortuary Ceramics« (Bulletin . Cheng Te-k'un. 12—120). str.. str. O kulturi Čua vidi Ch'eng Tê-k'un. . 1970/73. Archaeology in China. Eichhorn. The Archaelogy of Ancient China. I. str. II. Stilizovani crteži cvrčka naslikani su na jeziku maske tao-t'ieh. proročanski natpisi na kosti i na oklopu kornjače). Kultbauten. »Studies in the Language of the Shang Oracle Inscriptions«. 142.

3. str. Prema Edouard Chavannes (Le T'ai Chan. itd. 3. 1216—1248. str. i zatim ponovo u knjizi Études sociologique de la Chine. O Zemlji-Majci videti Berthold Laufer. 11—12). up. Asia Major: Introductory volume. 5. III. D. kadar je u sve da pronikne (Chi-Kirtg. 3). naročito str. 2. 1950). Yang. Kratak ali briljantan prikaz dao je Max Kaltenmark. personifikovanje Tla. 1953. kristalisani o k o božanstava tla . 2. Rites anciens et ordalies mythiques« (članak objavljen u Revue Archéologique. Marcel Granet. Essai de monographie d'un culte chinois. 14 i dalje). 16. takođe Henri Maspero. Velikom Boginjom-Zemljom navija je pojava: do nje je po svoj prilici došlo na početku vladavine dinastije Han. odnosno u II veku pre Hr. 3). Histoire des croyances religieuses et des opinions philosophiques en Chine depuis l'origine jusqu'à nos jours (Hjen-thjen. (Lajden. njegova volja je neopoziva (Chu-King. »Some fecundity symbols in ancient China«. takođe od istog autora. on vidi i čuje (III. Schindler. 5) on sve shvata i opaža (IV. 1) i sve čuje (V. 6 t. 3. 1917. Religion in Chinese Society i(Berkli. delo ne mnogo objektivno. 217—259. 16. 1912). H. Arthur P. 1973. 497—577). C. Ti je bio vrhovni bog. i pored toga što ne daje opšti pregled kineske religije). Chinese Religion: An Introduction (Belmont. M. H. 1967. La pensée chinoise (1934). 99—138. 1922). str. ponovljeno izdanje. knjige o opštoj istoriji kineske religije malobrojne su. Pariz. 14). 1922. čikago. 1892—1910. 1969. Za razliku od drugih religija. str. »Le dépôt de l'enfant sur le sol. 1964. Torino. 1969. J. Die Religionen Chinas (Štutgart. Jade. IV. »The development of Chinese conceptons of Supreme Beings«. Dobre analize kineskih verovanja i religijskih institucija mogu se naći u knjigama Marsela Granea (Marcel Granet). T'oung Pao. str. Les Religions Chinoises (t. Smith. Chinese Religions (Njujork. Thompson. de Groot. značajno delo. 144 i dalje (protiv njegovih gledišta up. »The Archaic Royal Jou Religion«. str. 9. 927—957. Prema Džozefu Siju. La religion des Chinois (Pariz. 9. I des Mélanges posthumes. 298—366. Werner E i c h h o m . 1968. Dubs. Historié des Religions (izdatom pod rukovodstvom Anri-šarla Pijeka. 1969—70. Pre toga vremena postojali su samo lokalni kultovi. a Tjen lični bog. izvrstan prikaz). 1. Wieger. 1974. Marcel Granet. V. Numen. 1971. 1923. 1. »La religion de la Chine antique« i »Le Taoïsme religieux«. 1910. 256—260). 8. str. str. prikazuje pre svega ideje i religijsku praksu posle dinastije Han). H. 47. 539 i dalje. HR. K. T'jen bdi nad ljudima (Chu-King. koje stoga treba koristiti oprezno). Fêtes et chansons anciennes de la Chine (1919). Wolf (Stenford. Religion and Ritual in Chinese Society. Karlgren. 520—525). O kultu vrhovnog inebeskog boga videti: B.kritička bibliografija 331 struktura Vrhovnog boga je očigledna: Čang-ti sve vidi (Chi-Kirtg. Laurence G. priv. Paris. U doba dinastije Ču oba pomenuta teonima u podjednakoj su upotrebi i označavaju istog boga. Pomenimo one najkorisnije: L. Jan J. 7. 3. B. The Religious System of China. nezamenljivo zbog svoje dokumentacije). Danses et légendes de la Chine ancienne (1926). 7). str. 1958. »Tihe Notion of God in the Ancient Chinese Religion«. 2. La Chine antique (1927. A Study of Chinese archaeology and religion (Field Museum. Henri Maspero. ali videti saopštenje: Daniel Overmyer. str. up. I (1970). 159—202). Tajpej. Shih. novo izdanje 1955).). »II Dio Supremo« (»La Religione della Cina« u: Storia delle Religioni.

Le Chamanisme. up. J. 95—96. Detaljnu analizu raznih provincijskih d marginalnih kultura koje su delimično ušle u sastav kineske kulture dao je Wolfram Eberhard. Edouard Erkes. sr. 304 i dalje. Danses et légendes. isti. Eliade. str. 17. t. str. str. 1924. ponovo objavljeno u Mythes. Eliade. 369—408]. 129. 1946. Bermhard Karlgren. up. 186 i dalje. 453—468. izražena su različita gledišta: Henri Maspero. O m i t u koji govori o Velikom Juu (Yu). posebno o kosmogonijskim mitovima. 1959). 204. ukroti tel ju pomahnitalih voda. Derk Bodde. (Dodatak. Girardot. Njujork. »Légendes mythologiques«. str. 468 i dalje. nav. U raspravama o kineskoj mitologiji. [u: S. 18. O prekidanju veza između Zemlje i Neba videti Maspero. str. 28. 1976. A preliminary enquiry into the origins and character of ancient Chinese City (Cikago. Mythes. delo str. Eliade. I. »Schamanismus im alten China«. 466 i dalje. rêves et mystères. str. Prerađena i proširena verzija II toma Lokalkulturen objavljena je pod naslovom The Local Cultures of South and East China (Lajden 1968). Studia Missionaria. Kultur und Siedlung der Randvolker Chinas (Dodatak. Grane je. 37. posebno str. »Myth of ancient China«. 15. Bodde. 3. dokazao da su i pre tih božanstava tla postojala još m n o g o starija božanstva ženskog i »srednjeg« roda. 1942). up. str. 226—243. 289—318 (kritička analiza nekoliko novijih poduhvata). T'oung Pao. rêves et Mystères 1957. HR. O kineskom šamaniizmu videti Eberhardt. 382 i dalje. 1961. Artibus Asiae. Eberhard. The Pivot of the Four Quarters.332 istorija verovanja i religijskih ideja (nav. 349 i dalje. J. str. Peking. Gurardot. str. »The problem of Creation Mythology«. Lajden. str. t. »Spuren ehinesisoher Weltschopfungsmythen«. Eberhard. 149—204. 9. izd. T'oung Pao. 355—368. »Légendes mythologiques«. HR. 437). Lajden. Monografija br. O poreklu i ceremonijalnoj strukturi kineskih gradova videti Paul Wiheatley. Les Religions Chinoises. »La Naissance du monde en Chine« (u: La naissance du monde. 442—443. 1968. 368 i dalje. 1971). 389 i dalje. Bodde. Lokalkulturen im alten China. sr. »Myths of Ancient China«. 36. Bulletin of the Museum of Far Eastern Antiquities. Najvažnije kosmogonijske tekstove preveo je Max Kal tenmark. str. 1978. br. 80 i dalje. Bodde. »Légendes mythologiques dans le Chou-king«. koja su ova potom zamenila. str. delo. up. str.) Mythologies of the Ancient World. »Legends and Cults of Ancient Chdna«. 298 i dalje. »The (Problem of Creation Mythology in the Study of Chinese Religion«. 10. str. str. Kramer (prir. 1946. 207—253). O Niu-Kua up. 1—100. 199—365 (nezamenljivo zbog bogate dokumentacije. »The Ancient Chinese Cosmogony«. str. 30 . str. Shiih. Sinologika. (2. 1969. »Research priority in the Study of Ch'u religion«.) str. Major. II (Monumenta Serica. Sources Orientales. str. Paris. str. The Local Cultures. The Local Cultures. O niitu o Pan Kuu videti Maspero. 482 i dalje. 18. 355—64). John S. W. N. str. vidi ipak kritiku Karlgrenove metode u saopštenju W. N. 1943). T'oung Pao. str. 47 i dalje. Joseph Thiel. Reč je o jednoj prilično opštoj pojavi. I. str. međutim. 1931. 236 i dalje. »La Terre-Mère et les Mérogamies cosmiques« (1953. str. 77 i dalje. Marcel Granet. JA. 1943). Ill—130.

1957. Symbolik. 17 i dalje. glavnim svetilištima feudalnog kulta. 164 i dalje:. Auferstehung. str. 34 i dalje. 1961. »Evolution of Magic Squares in China«. 1955). R. Stein. »Religion de la Chine antique«. La pensée chinoise. i svuda. le monde et le corps humain en Extrême-Orient et en Haute Asie«. i posvećenih planina. 1953. ponovo objavljenu u La nostalgie des origines. trenucima kada su zemljoradnici menjali svoj način življenja. Izd. s druge. reka i šuma. u stvari. 57—82). 116—24. O morfologiji različitih simbolizama polariteta i alternacije videti našu studiju »Remarques sur le dualisme religieux: dyades et polarités« (1957. 952). str. R. O ming t'angu videti Granet. 1957. 245. »Bile su to. 411 i dalje. Hermann Köster. 149 i dalje.kritička bibliografija 333 i dalje. 342 d dalje. Wriïght. 300 i dalje. U skladu s tim. Weltordung (Cirih. str. 86 i dalje. a to je obično bila obala reke ili neki planinski kutak i svaki i najsitniji detalj koji ga je činio. str. isti. postojala je izvesna veza: budući da su i jedna i druga bila smatrana predačkim centrima. Arthur F. »Types of Symols in Chinese Art« (u: Studies in Chinese Thought. 14. 1961). 48 i dalje. Vreme (svetkovina) poklapalo se s presudnim trenucima u seljačkom životu. str. temple. hramom predaka. str. »Not- . Köster. str. . sr. 250 i dalje. 1960. A. 14 i dalje. »Centre du monde. La pensée chinoise. Symbolik des chinesischen Universismus (Štutgart. posebno str. str. str. Fêtes et Chansons anciennes de la Chine). Tod. 150 i dalje. Ellen Marie Chen. JA. str. 80. Carl Hentze. bio je smatran s v e t i m . taikođe Weimer Müller. 37—80. HR. 192 i dalje. Rim. 1958). H. 130. Između tih posvećenih seljačkih boravišta. a zimi su se vraćali u svoja stalna porodična naselja. La pensée. Analizujući ljubavne pesme. 51 i dalje. 195—221). vezane za proslave svadbenih svečanosti: dve grupe mladića i devojaka iz različitih sela. O p o j m u Tao videti Granet. Die Heilige Stadt (Štutgart. str. čikago. up. str. Arts Asiatiques. Köster. str. Stein. Science and Civilisation in China. 249—336). H. maison« (u: Le Symbolisme cosmique des monuments religieux. ßronzegerät. str. 149 i dalje. Köster. budući da je bio poštovan princip egzogamije. str. 36 i dalje. »Architecture et pensée religieuse en Extrême-Orient«. I. 178 i dalje. 163—186. Kada je nastupalo lepo vreme. 0 kosmologiji i prostornom simbolizmu videti Granet. str. 16 i dalje. oltarima bogova Tla i 2etvi. JAOS. Série Orientale Roma. Symbolik. II (1956). Joseph Needham. A. »Architecture et pensée religieuse«. Ši Kingu (Che Kingu). Pariz. isti. predstavljali su. i mnogi kraljevski kultni običaji nisu bili ništa drugo do transpozieija seljačkih svetkovina« (Max Kaltenmark. isti. str. 4. okupljale su se i nadmetale u sastavljanju stihova čije su teme obavezno bile u vezi s pejzažom u kojem se odvijao ritual. str. pre svega svetkovine mladeži. 102 i dalje. O polaritetu u kineskoj kosmologiji videti Granet. . rasturali su se po poljima i nastanjivali u malim kolibama. 1957. Eliade. 37—74. sačuvane u najstarijoj »klasičnoj knjizi«. str. »The Magic Square of three in old Chinese philosophy and religion«. »L'habitat. Schuyler Camman. Mairsel Grane je rasvetlio strukturu sezonskih seljačkih svetkovina koje su ovi slavili verovatno već od neolitskog doba (up. str. 1971. diversifikaciju prastarih svetilišta. 48 i dalje. u stvari. Symbolik. s jedne strane. La pensée chinoise.

Girardot. i izbor kritičkih studija koje je objavio Artbur F. ali se sastajao i razgovarao sa svojim učenicima. Gilesa. ponovljeno izdanje 1960). The Parting of the Way (1957. G. Ware. O »božanstvu Val«. Wright. Greel. str. bez datuma). The Wisdom of Confucius (Njujork. E. 16. Tradicija mu pripisuje veliki broj delà. James R. 1). 1962). više od deset godina proveo je krstareći širom Kine. na engleski najčešće prevođeno p o d naslovom Analects) kasnije su sakupili i izdali njegovi učenici. Holmes Welch. obnovljeno izdanje 1965) str. a sumnja se čak i u to da ih je objavio. Razočaran. ali je vrlo malo verovatao da je te knjige on napisao. u periodu od 1868 do 1955. O kosmogonijskim delovima Tao-tô-kinga up. Zbirku njegovih beleški i razgovora. The Way of Lao tzu (Njujork. »Misteiiozaioj ženki« up. Liu Wu-chd. Postoji veoma veliki broj prevoda Tao-te-kinga (samo na engleskom. pre svega »klasične knjige«. koristeći njegovu malu. S. vratio se u svoj rodni Lu. .334 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a hiingness and Mother Principle in Early Chinese Taoism«. 1963) str. pošto se uverio da mu ono ne pruža nikakvu mogućnost za delovanje. Lao tseu et le taoïsme (Pariz. Vidi takođe F. Mi s m o koristili prevode Artura Vejlija (Arthur Waley). U pedesetoj godini dobio je mesto u kraljevskoj administraciji. Njujork. ali n a m ne omogućuje da ga razumemo« (La pensée chinoise. 9. 1972). Taoism. 1965) str. Etiemble. str. ne izneverava tekst. Confucius (Pariz. His Life and Times (Njujork. služili s m o se prevodom Maksa Kaltenmarka. Wing-tsit Chan. The Analects (London. The Way and its Power (London. 50 ii dalje. 1962) zbog bogatstva i preciznosti komentara. 131. 1967). 1938). 503. Confucius and Chinese Way (Njujork. gde je poživeo još pet godina. Njujork. J. Daniel Leslie. 49—83. Couvreur. Confucius. The Way of Lao Tzu (Njujork. 391—405. Max Kaltenmark. Nije držao nikakve časove u pravom smislu reči. 1934) zbog visokih književnih kvaliteta i Ving-cit Čana (Wing-tsit Chan). Leggea. 294—328 i bibliografija navedena u § 129. Confucianism and Chinese Civilisation (Njujork. p o d naslovom Lun ju (»Razgovori«. objavljeno ih je 35) i ne jednom setili s m o se reči Marsela Granea kojima je propratio prevod Stanislasa Žilijena (Stanislas Gilien) iz 1842: »savršeno savestan. 1969. 1949. The Sayings of Confucius (novo izdanje. The Analects of Confucius (novo izdanje. The concept of man in Early China (Stenford. 132. ali ga je vrlo brzo napustio. Konfucije je bio prvi učitelj koji je svoje učenje koristio kao sredstvo za sprovođenje duhovne i poMtiičke reforme. Confucius — the Secular as Sacred (Njujork. Confucius (Pariz. Mi s m o koristili prevode J. Munro. International Philosophical Quarterly. U šezdesetoj godini. 1956). »Myth and Meaning of tihe Tao te ching: Chapters 25 and 42« HR. Norman J. Od obimne literature o Konfuciju navešćemo: H. (»The Confucian Concept of Man«). Herbert Fingarette. nap. 1966). 1958). Entretiens de Conficius et de ses disciples (Pariz. 1955). L. Lin Yutang. 1969) str. ali dragocemi knjigu. 1977. 31 i dalje. The Sayings of Confucius (Njujork. str. novo izdanje. zamoljen od starih učenika. Ali u odlomcima koje s m o navodili u tekstu. § 132. 1961) i W. 1955). 30 i dalje. Soothilla.

str. Grejema (Graham). 10 i dalje [videti K. Vejlijevo i č a n o v o delo sadrže opširne uvode koji tretiraju probleme u vezi sa istorijom teksta. n. Monumenta Niponica. str. A. 1950). Holmes Welch. str. »On the . Max Kaltenmark. Nicole Vandier-Nicolas. i »religijskog taoizma« ili traganja za besmrtnošću putem raznih prefinjemih fizioloških tehnika i alhemija. Ho-shang-Kung's Commentary on Lao-tse. str. HR. 170 i dalje. »Taoism and Chinese Thought« u: Acta Asiatica. 288—292]. 1—8. između ostalog. Asiatische Studien. šiper. Herrlee G. 1965). 7—14 sept. Fung Yu-lan. Rumen. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. 117—139. str. H. Maspero. 331—354. Komentar Ho Šang Kunga preveo je Edouard Erkes. str. Rezultat te degradacije bio je »neo-taoizam« ili »taoistička religija«. Suprotno ovim gledištima. 51 1964. nav. Sivin. 1963). Up. J. H. str. J.] ističu strukturalnu povezanost dveju »taoističkih škola«. »The Taoist Concept of Man« u: The Concept of Man in Early China (Stenford. L. »Problems of Tao and Tao-Te Ching«. 1952. »The longest Taoist Scriptures«. Ana Zajdel (Anna Seidel). takođe Jan Y un Hua. II. Duyvendak. C. Pariz. 107—136. History of Chinese Philosophy. Welch. »The Bellagio Conference on Taoist Studies«. Navedimo i nekoliko nedavno objavljenih studija: Donald Munro. 1950). »A historian's reflections on the Taoist tradition«. XIV. str. 1974. Arthur F. 1969). »The Silk manuscripts on Taoism«. »Part of the Way: Four Studies on Taoism«. O trenutnim orijentacijama u proučavanju taoizma videti Norman J. 1957. Maks Kaltenmark. Bibliothèque de l'Institut des Hautes Etudes Chinoises. Taoism. »The Philosophy of Wu-wei«. Jedan deo saopštenja sa Kolokvijuma o taoizmu (Belađo. str. La Nouvelle Revue Française. 17. 1978.kritička bibliografija 335 Lao tseu et le taoïsme (Pariz. Up. Pariz. »The Immortality of Soul in Chinese Thought«. str. 248—255. str. Lao Tseu et le taoïsme. Velču (Welch). u članku N. i dr. pre svega. G. str. Šiiperovu (Schilpper) kritiku ovog gledišta u njegovom saopštenju u T'oung Pao. 1965). 11. 9. Le Taoïsme (Mélanges poshumes. Problem odnosa između »filozofskog taoizma«. 107— 255. 1960). Max Kaltenmark. Wright. ponovljeno izdanje. 1—24. 1972. I. Fung Ju4anu] prvobitni veliki period filozofskog taoizma bio je degradiran invazijom predrasuda (magijom i popularnom religijom) kao i koncepcijama i praksama budista. C. 1947. Prema njima [npr. str. 1968) objavljen je u History of Religion. 37 i dalje. 1967. 8. I (Prinston.. 1969—70. Neki autori insistiraju na razlikama između »filozofskog taoizma« i kulta besmrtnosti. 22. 457—476. T'oung Pao. str. translated and annotated (Askona. str. Creel. »En relisant Lao-Tseu«. s. francuski sinolozi i njihovi učenici [Grane. Od opštili prikaza navešćemo: Henri Maspero. j o š je predmet rasprava. Michel Strickmann. 66—84 (o nedavno otkrivenim rukopisima u jednoj grobnici iz ~ 168). Walter Liebenthal. diskusiju o nekim novijim delima koja ¿ u s t r a j u pomenuta dva metodološka postupka u deki Normana Giirardota. Up. isti. 1960. A. The Book of Leih-tzu (London. str. str. 171. str. Kimura Elichi. 1975. 1977. 551—588. 81—102. delo. Girardot. Etiemble. izraženog u Tao-te-kingu i delima Čuang Cea. HR. Le Taoïsme (Pariz. Graham. Videti pre svega: Holmes H. 63. 1952). »Ling-Pao: Note sur un terme du taoisme religieux«. 319—337. 27. 320—324 i. The Parting of the Way (Boston. 208—234 (autor prikazuje najnovija istraživanja Fung Ju-lana (Fung Yu-lan o starom taoizmu). 327—397. What is Taoism? (Čikago. 1970). Creel.

survale su se u more i od tog dioba postale su nedostupne« (vidi t. str. dostupna ljudima: tamo su blaženi i droga besmrtnosti. 97 i dalje. str. 1956). HR. Welch. str. Taoism. videti Sse-ma Ts'ien. taoisti su bili neprijateljski raspoloženi ne samo prema konfucijanizmu. srebrni i zlatni. ispitivanje novijih tumačenja nekih japanskih naučnika). 309 i dalje. vidi: Henri Maspero. 1968). niko ne može dokazati antifeudalističku nastrojenost taoista. Max Kaltenmark. HR. str. The Writing of Kwanzze ( S B E . Le Taoisme. 137—159. 89—116. The Spirit of Chinese Philosophy (London. str. Forgerons et alchimistes (novo izdanje 1977). Le Chamanisme (2. HR. hinduističke legende o rišijima koji su leteli prema tajanstvenim severnim zemljama. str. Chuang tzu's essay on Seeing things as equal. Le Yoga. 439 i dalje. Max Kaltenmark. a dvored. The Complete Works of Chuang Tzu (Njujork. istovetnim je smatrano i jezero Anavatapta do kojeg su mogli stići jedino oni koji su posedovali natprirodnu moć letenja. 12. Graham. tamo su beli. demokratski i političko-revoluoionarni« karakter taoizma (Science and Civilisation in China. str. Reč je o zemljama mitske geografije. . str. sva bića. up. naučni. videti Le Yoga. 1973. 1947). . str. A. Si vin je osporio osnovanost takvih tvrdnji. 146 d dalje. prevod i komentar). str. dok ljudi do tih planina j o š ne behu stigli. to su bila mesta. Biographies légendaires des Immortels taoistes de l'antiquité (Peking. str. 39 i 40. Međutim. O »magičnom letu« jogina i alhemičara videti Eliade. 169—170. ikoje su iskristalisaila prastara ekstatička iskustva. 436— 437: » N e k a d a . Maspero. Mémoires. 313 i dalje. »Life and Immortality in the Mind of Han China«. sv.336 i storija verovanja i religijskih ideja World 'Taaist' as a source of perplexity. 1964—65. Three Ways of Thought in Ancient China (London. 1978. 17. O kineskim koncepcijama besmrtnosti videti Ying Shih Yu. A Gallery of Chinese Immortals (London. Taoism. O taoistima besmrtnicima videti: Lionel Giles. već i prema feudalnom sistemu uopšte. 1891). 1953. str. Najpoznatiji je prevod Jamesa Leggea. Le Taoisme. 80—92. London. one su se na horizontu pomaljale u vidu oblaka. Holmes Welch. Le Lie-sien Tchouan. O taoističkim tehnikama čiji je cilj bio ostvarivanje fizičke besmrtnosti. izdanje) str. str. O legendi koja govori o tri svete planine usred okeana kojim niko nije mogao prići. A. isti. 133. str. H. Svetadvipa. Lao tzu and Chuang tzu. Buda i arhati su do njega stizali u jednom trenu. ponovljeno izdanje Njujork. 35). III. a kada su došli. 231—239. O »oslobađanju leša« videti: H. II. Od novijih vidi Burton Watson. Prema Nidemu. 397 i dalje. HJAS. ptice i četvoronošci. str. II. Džozef Nidem (Joseph Needham) je podvukao »magijski. str. »Is there a doctrine of physical Immortality in the Tao te Ching?«. . 1939. 1969—70. C. niti pak njihovu pojavu identifikovata s p o č e t k o m inekog novog naučnog pokreta: up: »On the word 'Taoist'«. 1956. 25. 108 i dalje. str. 152—53). With special reference to the relations of Science and Religion in traditional China«. 402 i dalje. 1948). 9. 303—330 (up. 98 i dalje. Fung Yu-lan. Arthur Waley. Lao tseu et le taoisme. 3—79. Cuang Ceovi spisi bili su više puta prevođeni na glavne evropske jezike. O Ouasng Ceu up. Elen Marie Chen. str.

O Cinober poljima i »Trima crvima«. up. taoista. 13. zamenjuje je sve čistijim materijama« (Maspero.. 107—114. 385—88. i teži embrionalno disanje. naikon 300 godina.kritička bibliografija 337 2dral je bio smatran pre svega pticom besmrtnika. Verovalo se da živi više od hiljadu godina i da »ume da diše povijena vrata. materiju svoga tela svakodnevno zamenjuje tim tako prostim materijama. opis toga panteona videti kod Masperoa. Granet. JA. . Levy. Prvi i najviši bogovi nastali su sjedinjavanjem dahova i oni su onda stvorili one niže. § 181. Videti takođe J. 130—132. pošto su ih dahovi dobro proželi. O tome koliko je staro primenjivanje disajnih tehnika u Kini videti Hellmut Wilhelm. II (Kemhridž. Jedan tekst koji je preveo Maspero (»Les p r o c é d é s . 385) ovako opisuje tehniku »vraćanja semena i obnavljanja mozga«: »postupak. hraneći se žitaricama. Science and Civilization in China. 295. »Embrionalnom disanju je pradavan poseban značaj zbog toga što je čovečje telo načinjeno od dahova. Huang-ti. 353—430. se sastoji u tome da se najpre u cilju pokretanja suštine 22 . odnosno tehnikom kojom se disanje usporava i koju su se taoisti trudili da oponašaju« ((Kaltenmark. 395. nav. str. Lao Tseu. načinio i ljude. u njemu treba nečiste dahove zameniti potpuno čistim. str. đelo. Danses et légendes. str. videti Maspero. isto. str. 137—147. str. str. str. Sa tim bogovima može se stupiti u vezu putem mistične meditacije i ekstaze. 71—78. str. O igri ždrala up. Da bi ljudsko telo postalo besmrtno. 1956). Na prapočetku sveta Haos je činilo devet pomešanih dahova. . str. novo izdanje Njujork. An annotated translation of the XXVIII section of the Essence of Medical Prescriptions (Tokio. a nečisti i grubi spustili su se dole i postali zemlja. O tehnioi čiji je cilj bio »ishranjivanje vitalnih snaga« rasprava Anrija Masperoa ¡i dalje ostaje najznačajnija: »Les procédés de 'nourir le principe vital' dans la religion taoiste ancienne«. i to tako što je na četiri strane sveta postavio zemljane statue i izložio ih delovanju svih dahova. 121. a to je ono čemu. A potom je Žuti car. 1970. 216 i dalje. O seksualnim taoističkim tehnikama videti: Joseph Needham. 91 i dalje. The Tao of Sex. kada je Haos iščezao. koji se hrani dahovima. Le Taoisme. 1968. 106—109. Za taoistu je čitavo ljudsko telo ispunjeno božanstvima i transcendentalni bićima. Le Taoïsme. ti dahovi su se razdvojili: čisti i fini ispeli su se gore ï od njih je postalo nebo. 153). »Eine Chan-Inschrift über Atemtechnik«. O komparativnoj analizi indijskih. . str. 114). 232—33. islamskih i hrišćanskih '(isihazam) disajnih tehnika videti Le Yoga. Le Taoisme. 177—252. Akira Ishihara i Howard S. Monumenta Sínica. ljudsko telo je nastalo od nečistih dahova onih od kojih je stvorena i zemlja. de Groot. videti talkođe Le Taoïsme. 116—137. Nasuprot običnom čoveku koji. Welch. str. str. 1937. ali dah koji ga oživljava je onaj koji struji između neba i zemlje. « . Obratimo pažnju na paralelizam s orfičkom antropogon/ijom i eshatologijom. IV. str. u stvari. str. statue su stekle moć govora i kretanja i izrodile su ljude različitih rasa. The Religious System of Chinese. Prema tome. 1948. 146—152. napominjemo da analizovane tehnike nisu isključivo taoističke).

žene će (svoj duh) usredsrediti na srce. Dubs. čuvajući dobro suštinu (tj. Taoism. V. Tako se suština koja je potekla neće izliti. Erotic colour prints.« Pošto izgovore molitve »muškarci (svoj duh) potpuno usredsređuju na bubrege. Sivin. ispusti sav vazduh.«. to je ono što se naziva . 319. 178—182). 78. 108 i dalje.. Taj postupak besmrtnici prenose jedan drugome i uz obred ispijanja krvi zaklinju da ga neće odavati nepromišljeno«. Kad god se upražnjava (ovaj postupak) najpre se pristupa meditaciji: gubi se svest o sopstvenom telu i spoljašnjem svetu.transformisanjem realnog'. 120 i dalje. J. 38. Ako se tako postupa sto dana postiže se Transcendentnost. str. 1954. O odnosima između taoistiokih tehnika d tantrističke joge videti Eliade.. 2 i dalje. Needham. 62—86. 1970.TA. i da se potom u trenutku. str. »The Begginings of Alchemy«. 404—406) i u Forgerons et Alchimistes (novo prerađeno i prošireno izdanje. Needham. str. »No evidence of Taoist origin or particular association is given«. R. str. U Biografiji Pravog čoveka čiste transcendentnosti. koje će hraniti duhove. u predelu između mošnice i čmara. 1970. 1968. Le Yoga. HR. str. videti naše saopštenje u HR. takođe do Ni-huana. 1—24. 339 i dalje. To je metoda ne-umiranja« (prev. 2 (Kembridž. »Savršenom meditacijom treba odagnati (svaku) spoljašnju misao. huan-čen. Najvažnija bibliografija u vezi s kineskom alhemijom može se naći u našim knjigama Le Yoga (Pariz. tek pošto to postignu. str. 167—168. str. J. uz škrgutanje zubima. spermu) i destilujući dah koji se putem kičmenog stuba penje do Ni-huana (tj. muškarci i žene m o g u primeniti m e t o d u Večnog života. Chinese Alchemy: Preliminary Studies (Kembridž Mas.. van Gulik. str. metoda vraćanja semena ubrojana je m e đ u pet recepata besmrtnika Cijanga. str. 3. to je engleski prevod knjige jednog modernog autora. 1930. Sexual Life in Ancient China (Lajden. 425 i dalje. 17. semena) pristupi kopulaciji. 257. odnosno kreće se u suprotnom smeru od normalnog toka. takođe van Gulik. BSOAS. Homer H.vraćanjem na početak' huan-juan. str. 1961). Alchemy and Immortality (London. 1974) str. Postupak o kojem je reč treba čuvati u apsolutnoj tajnosti i otkrivati ga samo mudrima! . Cinober polja smeštenog u glavi). a pre svega u knjizi Joseph Needham. II. Science and Civilization. 1977) str. 10. Science and Civilization. 1976 (o istoriji alhemije hice govora i u sledeća dva toma koja su trenutno u pripremi). »Notes of Chinese Alchemy«. to je ono što se naziva . 381 i dalje. O »misterioznom embrionu« novog besmrtnog tela videti: Welch. . destilovati žar i usmeriti dah i to najpre na dode iz dojki u bubrege. Isis. 134. nap. 253 i dalje. Science and Civilization in China.338 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja (tj. 27). Taoist Yoga. 6. »Taoisme et Yoga«. 1947. novo izdanje 1972. s dva srednja prsta leve ruke. Pomenimo najznačajnija m e đ u tim delima: A. Filliozat. za koju Maspero smatra da bi mogla poticati iz V veka. p u t e m kičmenog stuba. V. a potom. »Les procédés. str. Vidi takođe Lu K'uan Yu. a ako se sa istim postupkom produži postaje se Pravi čovek i osvojivši besmrtnost prolazi kroz vekove. . 386—87). već će se kroz Stabljiku od žada (penis) popeti i u ć i u mozak. Up. Waley. 400 i dalje. . iNathan Sivin. . kada seme treba da se izlije. Ma&pero. 1969. naglo i čvrsto stisne penis i da se istovremeno. str. 41—88. H.

F. Prema Dobsovom mišljenju. 114—115). 75). str. a VII i XI glavu preveli su T. 2. ne isključuje mogućnost da se ona u Kini javila p o d nekim uticajem sa strane (up. Njujork. II i III glavu preveo je Eugen Feifel. V. Stapleton. Isis. 235—242). str. 15. delo. James R. str. kako je to pokazao N e e d h a m (Science and Civilization. 6. pre Hr. Međutim. 44 i dalje) uprkos činjenici da i sam. Davis. nav. Poslednje pomenuto delo sadrži prevod IV i VI glave rasprave Ko Hunga (Pao P'u Tzu). k a o vrhunsko delo hemičara (str. 1935. 63). 1929. 1940— 42. 22—23). Ali. Davis i K. sv. sv. Sajvenovo (Sivin) delo Chinese Alchemy. te godine izdat je carski edikt koji je pod pretnjom smrtne kazne zabranjivao spravljanje veštačkog zlata (Dabs navodi taj tekst u »The Beginnings of Alchemy«. mada iz sasvim drugih razloga. I. Dejvisa i njegovih saradnika videti J.kritička bibliografija 339 Od prevoda alhemičarskih tekstova ističemo sledeće: Lu-Ch'iang Wu i Tenney L. Science and Civilization. 1966. str. najoštriju kritiku uputio mu je Nidem (t. a u Mesopotamiji se za te metode uveliko znalo već u XIV veku pre Hr. L. alhemija se mogla roditi u civilizaciji u kojoj je zlato bilo malo poznato i u kojoj se nije znalo za metode doziranja količine čistog metala. O prodoru mediteranskih ideja u Kinu videti Dubs. 210—289). sv. up. i Nathan Sivin. 1941. Chinese Alchemy. str.. 1947. str. 19—30) i Sajven odbacuje Dabsovu hipotezu (str. Sherwood Taylor. 1953. najstariji dokument bi m o g a o poticati iz 144. sv. 80 i dalje). str. 82. L. 1932. Laufer. naše opservacije u HR. V. H. O kvalitetu prevoda T. H. ne prihvata ju istoričari alhemije (vidi inter alia. V. str. To mišljenje. 221—284). Monumenta Serica. međutim. V. Prema o v o m naučniku. Roy C. Prema o v o m autoru. Wang. isti. 84—:$5). 330—331). 71. D. Chen. U svojoj kratkoj raspravi u vezi s kineskim poreklom alhemije (str. sadrži prevod i komentare Tan ching yao chuch {»Essential formulas f r o m the alohemical classics«). up. Medicine and Religion in the China of A. 287—325). 1—43). 84). str. H. 47 i dalje) veštačko spravljanje zlata ne predstavlja alhemijsku »metodu« u pravom smislu reoi. dela pripisanog Sun Cu-mou (VI vek posle iHr. 2. 18. 1968. kultura stare Kine je bila jedino pogodno tlo na kojem se moglo iskristalisati verovanje u eliksir protiv smrti. 8. podržava mišljenje da je alhemija kineski pronalazak. Spooner i C. 82—83. 9. str.. 1949. 145—214. O m o g u ć e m mesopotamskom poreklu kineske alhemijske ideologije. 15 i dalje. 74. 6. Prema H. D. Dabsu.) Videti takođe.. »The Inner chapters of Pao-pu-tzu« (Procedings of American Academy of Arts and Science. str. beleške 122—123. The Alchemists. Needham. H. 71. E. writen by Wei Po-Yang about 142 A. a Chinese Alchemical Recipe« (Isis. str. H. sv. 113—211 (vidi isto. str. str. 2. god. alhemiju su na zapad preneli putnici iz Kine (nav. 320: The Nei P'ien of Ko Hung (Kembridž Mas. str. Te dve koncepcije — koncepcija o eliksiru i o alhemijskom spravljanju zlata — prvi put su u istoriji 22* . pak. »iKo Hung on the Yellow and White« (Proceedings of the American Academy of Arts and Science. Dabs smatra da poreklo alhemije treba tražiti u Kini IV veka pre Hr. str. str. str. Ware je dao kompletan prevod Nei P'ien Ko Hunga u: Alchemy. sv. delo. str. »The Antiquity of Alchemy« (Ambix.« (Isis. 1944. sa novim Fajfelovim prevodom IV glave). 38. »The Divine Nine Turn Tan Sha Method. što ukazuje na malu verovatnoou da poreklo alhemije može biti mediteransko (Dubs. »An ancient Chinese treatise on alchemy entitled Ts'an T'ung Ch'i. F. Laufer.

O taoističkim pokretima mesijanske strukture videti: Paul Michaud. A. Puecha. str. 323 i dalje. prema Sivinovom prevodu. str. 1951) str. 1963. naveden u Forgerons et Alchimistes. wai-tan je u početku »bila isto toliko ezoterička koliko i njen jogistički pandan« (Sivin. str.«. 2. videti Kristofer Schipper. I (1947). Levy. delo dragoceno zbog dokumentacije). 236 i dalje. I. »Remarques sur les mouvements du Taoisme politico-religieux au II siecle ap. 214—227. C. 1958. C. 1954. »Yellow Turban Religion and Rebellion at the end of the Han«. Aspects . Immortalité et liberté (1954) str. 76. 316 i dalje. 1970. 115 i dalje. nap. 206 — A. La divinisation de Lao tseu dans le Taoisme des Han (Paris. Mitteilungen des Instituts fiir Orientforschung. O alhemijskoj simbolici disanja i seksualnog čina up. van Gulik. 355—386. str. 98. (str. O divinizaciji Lao Cea videti Anna K. »The Taoist body« HR. Up. 1969). 50. kojeg većina naučnika smatra »najvećim alhemičarem u kineskoj istoriji« (Needham). Gonda. Les religions de l'Inde. Carpenter. O hinduizaciji potkontinenta i objedinjavanja lokalnih elemenata. 1. 1—78. 1978. 118 i dalje). str. 996—1104). itd. 325—52. Nidem priznaje da se u Indiji zlato povezivalo s besmrtnošću još pre VI veka pre n. 18). J. B. 1969—70. 135. str. 15. a »internu« ili jogističku (nei-tan) »ezoteričkom«. R. I. Ali. J. Erotic colour prints of Ming period with an essay on Chinese sex life from the Han to the Ch'ing dynasty. Videti takođe: J. T'oung Pao. Renou et Jean Filliozat. takođe poglavlje X X X V (bibliografija). str. Gonda. 1644 (Tokio. Lao tzu and Li Hung«. Sve do pre k o j u godinu zapadni naučnici su »eksternu alhemiju« ili jatrohemiju (wai-tan) smatrali »egzoteričkom«. 1956. Iako su neki pozniji autori. 377 i dalje (bibliografija). R. nav. delo. Sun Ou-mo. str. pri tom. Gonda. E. predstavnik »eksterne alhemije« u potpunosti pripada taoističkoj tradiciji: up. Chinese Alchemy. U stvari. »The Yellow Turbans«. D. Sajven skreće pažnju na »pankineSki« karakter taoističkih tehnika i alhemije. 1951). Označimo najkorisniju: L. 268 (bibliografija).).). Monumenta Serica. U istom članku on na zanimljiv način analizuje i Ko Hunga. 381—667. »L'Hindouissme« (u: Histoire des religions. str. p o d rukovodstvom H. Ne samo da je Lao Ceova smrt tumačena kosmogonijski. 12 i dalje. Pariz. J. Howard S. »Description of the Rebellion of Sun En and earlier taoist rebellions«. Seidel. str. U jednom svom nedavno objavljenom članku N. 17. J. (str. Les religions de l'Inde. L. delo. isti L'Hindouisme (antologija. Theism in Mediaeval India (London. veliki jatrohemičar VII veka. Ch. str. 146—48. Stein. HR. već je tako tumačeno i njegovo rođenje. up. videti: Eliade. str. Postoji dosta obimna literatura o morfologiji i istoriji hinduizma. Le Yoga. Anne-Marie Esnoul. L'Inde classique.340 istorija verovanja i religijskih ideja objedinjene u Kini u IV veku pre Hr. str. naročito 361—374. nav. JAOS. H. Werner Eichhorn. 257—421. str. odlomak. L'Hindouisme (kolekcija »Que sais-je?«. e. Peng Hsiao (IX—X v. 47—127. Renou. str. 17. 1973). »On the word 'taoist' as source of per plexity«. 1962. up. 9. kao npr. istinski podvajali ove dve alhemije. 120 i dalje. 216—247. 1926. videti takođe od istog autora »The image of the Perfect Ruler in Early Taoist Messianisme.

§ § 191—194.kritička bibliografija 341 of Early Visnuisme (Utreht. Change and Continuity in Indian Religion (Hag. 1977). de Glasenapp. Dasgupta i S. JAOS. 14. I—II (izd. u indijskoj religiji obrađivao je J. Tako. Cult and Symbols in Šakta Hinduism. str. 38 i dalje. H. up. N. 126 i dalje. Asceticism and Eroticism in the Mythology of Šiva (London. 1929. Ananda K. Aspects du mythe (1963). 1—37. J. Wendy Doniger O'Flaherty. 100 i dalje. HR. Heestermann. 142 i dalje (»Mythologie de la Mémoire et de l'Oubli«). M. Stella Kramrisch. i zlo je . Visnuisme and šivaisme: A Comparison (London. Ostasien. Videti takođe bibliografije X X I V glave. C. La philosophie indienne (prevod A. »The Upanishads: What do they seek. čudovišta. naročito 258 i dalje (androgin i boginja). 137. Wendell Charles Beane. nezavisan od istorijskih veza) karakter indijske metafizike. Problem kontinuiteta. Prikaz različitih faza šivaizma i višnuizma daćemo u X X X I i X X X I I pogl. 72 i dalje. (III tom). str. Clefs pour la pensée hindou (Pariz. Dodajmo još da je coinc'dentia oppositorum. 263 (Devi). 235—265. 315 i dalje). Up. The Great God (Benares. o s i m toga ukazali s m o i na mitološke začetke ove metafizičke spekulacije (§ 68). 1966. William Beidler. itd. Roger Lipsey. koja karakteriše Brahman (u smislu totaliteta realnog ili apsolutnog Bića). naročito str. 1970). O presistematskoj Vedanti videti odgovarajuća poglavlja u istorijama indijske filozofije S. 1975. Wiener Zeitschrift zur Kunde des Siiđ — u. Na analognu tendenciju prema coinciđentia onnositorum nailazimo i u filozofiji Samkhje. Madeleine Biardeau. i kao njeno rešenje »teleološki instinkt« koji podstiče kosmičku sup s tancu (prakriti) da pomoene oslobođenju duha (puruša). »Brahmin. 1972). »The Indian Great Goddess«. Radhakrishnan.) izlaze iz tela samog Boga (pre svega iz njegovog izmeta). str. O analogijama između indijskog simbolizma zarobljavanja ii oslobađanja stega. str. na primer. 1964. O kontinuitetu vedskih ideja u Upanišadama. Patna. 138. 1964). 1975). drugim recima. 146 i dalje. uopšte. i nekih aspekata gnostičke mitologije. § 140. Paradoks između »telesnog« (»smrtnog«) i »vantelesnog« (»besmrtnog«) Brahmana u srednjim Upanišadama razmatrali smo u § 82. 1976). Kumarasvami je više puta ukazao na »tradicionalan« (tj. F. II. A Study of the Indian Mother Goddess (Lajden. str. str. 97—121. takođe izražena u brojnim mitovima. V. 49. Agrawala. The Vision of Self in Earlv Veddnta (Delhi. 27 i dalje. naročito u onima koji se odnose na ljudsku uslovljenost. isti. and why«. Herman. videti Eliade. Edgerton. Arthur L. 227 i dalje. manifestacije zla (demoni. The Problem of Evil and Indian Thought (Delhi—Varanasi—Patna. O lajtmotivu »osloboditi se patnje«. up. videti Eliade. 228 i dalje. Šiva Mahàdeva. 1951) str. Esnul. 1954). Continuity and Change (videti naročito str. 1977). 1973). 104 i dalje. S. Myth. Le Yoga. Benares. isti. p o s e b n o str. Prinston. Ritual and Renouncer«. Gonda. 136. Selected Papers. str. naročito.

. A. 1969). 1977). nav. Origin and Development and the Sâmkhya Sistem of Thought (Kalkuta. 139 i dalje. str. Tekst na sanskritu i prevod s objašnjenjima (Pariz. Larson. Strukturen yogischer Meditation (Beč. The Origins of Evil in Hindu Mythology (Berkli. § § 76 i dalje). E. Johnston. 80. up. O modalitetima i »razvoju materije (prakriti). 181 i dalje. nav. J. posebno str. Gerald James Larson. Le Yoga. up. videti Le Yoga. videti Le Yoga. treba istaći razliku između sankhje i joge. Classical Sâmkhya An Interpretation of its History and Meaning (Delhi—Varanasi—Patna. izmeta ili senke Tvorca. Za najvažniju bibliografiju. autori sankhje smatraju da je do razvoja (parinama) materije (prakriti) . str. B. JAOS. str. JRAS. 23—24). 1956. Eliade. 361—364. Zapravo samo zahvaljujući metafizičkom (ezoteričkom) saznanju rišiji su mogli da pobede neznanje (avidja) i stignu do oslobođenja. str. D. 855—78. 139. 1964). str. Egerton je sasvim opravdano podvukao »magijski« karakter saznanja u Upanišadama. 30 i dalje. 88—107. đnjarui) bez prestanka je veličana u Upanišadama i(up. Les strophes de Sâmkhya (Sâmkhya-Kârikâ) sa Gaudapadinim komentarima. »Some Sâmkhya and Yoga Conceptions of the Svetâsvatara Upanishad«. 7—76). božanskog porekla: čini sastavni deo božanstva. str. delo. 1930. brahmanske i puranske mitove koje komentariše W. De Zalmoxis à Gen gis Khan. 1952). Anne Marie Esnoul (prev.). 88 i dalje. »Some Internai and Comparative Problems in the field of Indian Religions« (u: Problems and Methods of History of Religions. delo. Što se tiče tumačenja nastanka sveta. F. Up. 81. H. skoro magična m o ć »gnose« (vidja. A. str. . str. 1976) str. str. ili s »čudotvornim moćima«. videti: Eliade: Le Yoga. § 80). Early Sâmkhya (London. I još: J. str. The Beginnings of Indian Philosophy (London 1965) str. str. Larson. 153—57. Ta tako reći magična m o ć gnose može se porediti sa silama koje pokreću rituali. 364. 17—56. 1971. Treba reći i to da na isti motiv nailazimo i u drugim mitologijama: sotona ili smrt rađaju se iz ispljuvka. 100 i dalje.342 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a kao i dobro. 102—122) str. Meditaciju tipa Sâmkhje analizovao je Gerhard Oberhammer. odnosno da prevaziđu ljudsku uslovljenost. Larsonovo delo sadrži kritički pregled interpretacija sankhja filozofije od Riharda Garbea do Radakrišnana (str. Dok je prema jogi uzrok njegovog nastanka nepoznavanje stvarne strukture duha (up. B. 181 i dalje. Lajden. To je ono u čemu Samkhja produžava vedsku i upanišadsku tradiciju. 22 i dalje. 140. Videti takođe Corrado Pensa. O idejama sankhje u Upanišadama. PuMnbihari Chakravarti. str. II. 1957. 15—25. Pored toga videti: Corrado Pensa (prev). str. Yoga-sûtra. Immortalité et Liberté. » S t u d i e s . 27 i dalje. « . Išvara Krsna. O' Flaherty. Bibliografija tekstova i komentara o Samfchji uneta je u našu knjigu Le Yoga. up. Kao što s m o videli. 1960). O ontološkoj strukturi puruše (»Sopstva«). koje se postižu askezom ili upražnjavanjem joge (up. 227 i dalje. Sâmkhya-Kârikâ con il commento di Gaudapada {Torino. 114 i dalje. isti. van Buitenen »Studies in Sâmkhya«. van Buitenen. 87 i dalje (bugarska legenda) 87 (miordvinska legenda) 101 (vogulski mit). 1937).

o n e nisu njegovi pronalasci. Yoga. objavljenih do 1954. usmerenog ka dobrobiti puruše« (Sämkhya Kärikä). N. Der Yoga als Heilweg (Štutgart. 364—366. m e đ u kojima ističemo kao najznačajnija: S. O jogističkim praksama. 141.. Alain Daniélou. T. Le Yoga (Pariz. isto. 34 i dalje. a ni pronalasci njegovog vremena. u njegovom delu Tatvavaisaradi. spisak déla o jogi. »Some internal and comparative problems«. str. Mas. već predstavljaju iskustva. 42. O Patanjđaliju i tekstovima klasične joge. usled uklapanja u nove »filozofske tokove«. njihovom poreklu i is tori j i. Maitri) o dva modaliteta Brahmana. H. . Pariz. Jean Varenne. O njemu su meditirali i dali svoje komentare brojni autori. 232—235). Yoga. up. Videti tekstove i komentare. 31. str. kaivatjapada (kaivalfa=izolovanje). str. Brosse. isti. pa možda i V v. naročito o n i h srednjih (Katha. Woods. 1914). 57—108 (tehnike autonomije). nije isključeno da je originalni tekst Joga-sutri. J. philosophy in relation to other Systems of Indian Thought (Kalkuta. isti. The Yoga-System of Patañjali (Kembridž. takvi tekstovi su Vjasina Joga-bhašja (IV—VII vek) i Vaćaspatimišrin komentar iz 850. str. proverena mnogo vekova pre njega. 366. itd. Videti takođe C. 1922). i ina kraju. Uostalom. Le Yoga. četvrta i poslednja. 1954). 1924). § 82. up. up. 1973). govori o »čudotvornim moćima« (vibhuti).kritička bibliografija 343 došlo usled delovanja »teleološkog instinkta«. A Study of Patañjali (Kalkuta. Ein indischer Weg zum Selbst (Štutgart. 1949). science de l'homme integral (tekstovi i studije. 109—148 (joga i brahmanizam). objavljeni pod rukovodstvom ž a k a Masija Pariz. treća. isti. P. 1953). n. 1920).. navedene u Le Yoga. str. Hauer.1963). Yoga as Philosophy and Religion (London. 149—167 (joga i hinduizam). Žan Varen (Jean Varenne) je preveo Huit Upanishads du Yoga (Pariz. 42 i dalje. ili III. 1930). Joga-sutre sastoje se od četiri glave ili četiri knjige (pada): prva sadrži pedeset jedan aforizam (pedeset jednu sutru) i »poglavlje o jogističkom enstazisu« ( samadhipada) . nama poznati. Eliade. Vidi isto.) tehnike askeze i meditacije koje izlaže ovaj autor Joga-sutri veoma su stare. švetašvatara. 1932). str. Ma koje bilo vreme u kome je živeo Paranjđali (II v.. Taj napor sankhja filozofije da prevaziđe dualizam purušafprakriti može se porediti sa spekulacijama Upanišada. »apsolutnom« i »relativnom«. Le Yoga. Le Yoga et la tradition hindoue (Pariz. takođe od pedeset i pet sutri. Ta dva tekstva ubrajaju se u najznačajnije do- . pre Hr. Yoga. ima samo trideset četiri sutre i verovatno predstavlja dodatak iz poznijeg vremena. The Method of Reintegration (London. Najstariji. Pensa. 1971). Études experimentales du techniques du Yoga (s predgovorom J. 109 i dalje. isti. Masson Oursei. up. doživeo i više prerada. 100 i dalje. itd. 142. Dasgupta. prevod Yoga-darshana Upanishad objavljen je u knjizi Le Yoga et la tradition hindoue (str. »duhovnom« i »materijalnom«. Joga-sutre s Vjasinim i Vaćaspatimišrinim komentarima preveo je J. Der Yoga. god. Die Anfange der Yoga-Praxis (Štutgart. e. Jacques Masui. W. 1958). druga obuhvata pedeset i pet aforizama i nazvana je sadhanapada (»glava o realizaciji«). Filliozat: La nature du yoga dans la tradition.

Zigmund-Cerbu. str. O »obuzdavanjima« (jama) i telesmm i psihičkim »ovladavanjima« (nijama) videti Eliade. 62—75. 1935). Yoga as Philosophy and Religion. 57—108: Patañjali et le Yoga. 322. kakvu opisuje atanjđali (odnosno niza vežbi. Patanjali et le Yoga str. Odsutan u Rigvedi. 122 i dalje <niz poznatih učitelja koji s-u podučavali Sondan ga yogu). isti. 19. 118 i dalje (Kalaćakra-Tantra). up. str. J. Tom nizu nedostaju prva tri »člana« (vama.344 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a prinose razumevanju Joga-sutri. O jogističkim položajima {asana) i savladavanju tehnike disanja (promajama) videti Le Yoga. Pensa. up. Varenne. 374—75. up. Eliade. 145. 144 i dalje {u Upanišadama i Bhagavad. 326 i dalje. 135 i dalje. »On the Purification Concept in Indian Tradition w i t h special regard to Yoga« (East and West. str. Samavedi i Jadurvedi. str. 139 i dalje i(Išvara u Atharvavedi). 126—133. äsana). str. delo. Oberhammer. međutim. str. 114—150. 141 i dalje.. Le Yoga. Lindquist. 169—182. Pensa. 121 i dalje. Eliade. Corrado Pensa. nav. str. ali se pojavljuje jedan »novi« kojeg -nema u patanđalijskoj tradiciji: tarka (doslovno. naročito str. 514—567. S. tom III. niyama. str. »The Sandangayoga«. Varenne. 1951. J. str. HR. Annali. 70. O Išvarinoj ulozi u klasičnoj jogi.. Paíañjali et le Yoga (Pa- 143. Der Yoga. Le Yoga. 144. O sidhijima ili »čudotvornim moćima« videti S. 1965) str. t. Phil-hist. str. 100 i dalje. »Osservazzioni e riferimenti per 10 studio dello sadanga-yoga« (Istituto Orientale di Napoli. Gonda. C. 10 i dalje. 75—82. O samadhiju. 316 i dalje. O jogističfeim tehnikama videti Eliade. Sad-anga-yoga (Inaugural Dissertation. Le Yoga. meditacija i »obuzdavanja« koji dovode do samädhija) indijska tradicija zna i za »jogu od šest članova« (sadanga-voga). 521—528). J. 1969. Oberhammer. str. 19. 1969). Change and Continuity of Indian Religion (Hag. Išvara se u Atharvavedi. str. Up. 58 i dalje. A. koji.. Ar Or. 135 i dalje. str. str. W. delo. Beč. naročito str. N. 85 i dalje. . str. 53—101. 71 i dalje. 1977). B. »The Methodical Principle in Yoga according to Patanjali's Yoga-Sütra«. nav. delo. str. Minhen. nav. Strukturen yogischer Meditation. Osim joge »od o s a m članova«. 5—7. 1—35). d. str. a u najstarijim Upanišadama i Bhagavad-Giti postaje glavni cilj svih onih koji tragaju za oslobođenjem. 94 i dalje. Varenne. tu ima smisao »vrhunskog saznanja«). Hauer. Siddhi und Abhinna. str. 83 •i dalje. 6 i dalje. str. Le Yoga. 158 i dalje -(Išvara u filozofiji i klasičnoj jogi). 128—134. 1932). 1963. Le Yoga. Eine Studie über die klassischen Wunder des Yoga (Upsala. riz. str. 1962). C. 11 i dalje. Le Yoga. "posebno str. »On the Purification Concept in Indian Tradition«. 19. O jogističkoj »koncentraciji« (dharana) i »meditaciji« (dhjana). Strukturen yogischer Meditation (österr. 551 i dalje. 374. up. nav.Giti). Wiss. Videti: A. Taj jogistički sistem od »šest članova« odigrao je značajnu ulogu u poznom budizmu i tantrizmu. Akad. Vidi Gunter Gronbold. 1969. Der Yoga. 375 (bibliografija). Janaček. str. 169 i dalje. str. Klasse. »rasuđivanje«. delo. Le Yoga et la tradition hinđoue. up. 16 i dalje. Die Methoden des Yoga (Lund. Varenne. Hauer. str. str. Dasgupta. pominje šest puta. Varenne. str.

str. 1949). Schwartz) je sasvim umesno skrenuo pažnju na nepouzdan karakter socioloških tumačenja pojave budizma. J. »Die Ueberlieferung vom Lebensende des Buddha« (Abh. 1958). 1976). Foucher. Varanne. RHR. sve im je dozvoljeno i pretpostavlja se da mnogi od njih postaju jogini koji. 147. 1944. as Prof. tako i izvan zla'. E. »If Buddhisme did indeed emerge within an urban commercial environment. d. 162). . Klasse. 1963). 1948). up. II: Les derniers mois. André Bareau. str. Thomas. A Studv of Sacred biography and Theravâda Tradition«. I: De la Qûete de l'Éveil à la Conversion de Sariputra et de Maudgâlayana '(Pariz. von Glasenapp. »Le Parinirvâna du Bouddha et la naissance de la religion bouddhique«. 3. Oriens Extremus. Thapar . isti. Pošto je podsetio na karakteristična metodološka stanovišta druge polovine X I X i početka XX veka — »myth oriented« (orijcntisanih na mitove) (E. Lamotte. Kern. po definiciji.). Bendžamen I. br. 37—61. Coomaraswamy) i »orijentisanih na istoriju« (H. 1951). usmereniih ka objedinjavanju dveju pomenutih perspektiva: »mitološke« i »istorijske«. (prir. 6—33. str. i Caroline A. The Life of Buddha as Legend and History (London. »Stigavši. Phil-hist. prema definiciji. 1969) str. Essai sur l'experience libératrice (Pariz. »La Légende du Bouddha«. Roger Godel. La vie de Bouddha d'après les textes et les monuments de l'Inde (Pariz. Istorijsku vrednost tradicija analizovali su Ernst Valdšmit (Ernst Waldschmidt). 9—21. »La Légende de la jeunesse du Bouddha dans les Vinayapitaka ancien«. Oldenberg. str. A. Histoire du Bouddhisme indien des origines à l'ère Saka (Luven. Buddha: Geschichte und Legende (Cirih. O konačnom oslobođenju i položaju đivanmukte (»oslobođenog za života«). der Wiss. 162—63. 1974. 1962. Senart. H. H. »The Many Lives of Buddha.kritička bibliografija 345 146. Reynolds et Donald Capps. Lišeni uzroka zbog toga što je đivanmukta. 1927). Metafizičko opravdanje za takvo njihovo po našanje leži u tome što su im svi činovi u isto vreme lišeni i uzroka i tposledica. 16 i dalje. 37—71. Svaki čin u đivanmuktinom položaju postaje bezrazložan i zbog toga se za njega kaže da je u stanju . 29 i 30. »The Superhuman Personality of the Buddha and its Symbolisme in the Mahàparinirvàna-Sûtra of the Dharmaguptaka«. ovi nadljudi ne moraju više da vode računa o svetovnirn vrednostima. a lišen posledica zato što na oslobođeni duh karman više ne može imati uticaja. nav. videti Le Yoga. u: Franck E. Reynolds). isti. 275—99. lišen želja (budući da su u njemu vasane potpuno uništene). le parinirvâna et les Funérailles (Pariz. serija. Rhys-Davids) — Rejnolds je analizovao nekoliko novijih pokušaja. 9. A. pretendujući na to (ili pak iskreno verujući) da su ostvarili samadhi. isti. in Gôttingen. The Biographical Process (Hag.živeli u svom raju' na zemlji. Akad. str. str. 1970: Publication de l'École Française d'Extrême Orient). Od mnogobrojnih delà koja govore o Sakjamunijevoj biografiji pomenimo kao najznačajnija: E. str. Švarc (Benjamin I.apsolutne izolovanosti« (Varenne. 100 i dalje. 1950). BEFEO. Recherches sur la biographie du Bouddha dans les Sutra-pitaka et les Vinayapitaka anciens.kako izvan dobra. delo. str. 64. F. 1947. isti. kao i svih drugih pokreta spasenja. Studies in Honor of Mircea Eliade (Čikago. 134. Myths and Symbols. koriste taj položaj da bi . Poslednje interpretacije analizovao je Frenk E Rejnolds (Franck E. K. T. W.

366—67. »Emblems of the Universal Being«. »The Buddha's cüda. navedenu u Le Yoga. Asiatica. Spring. Christian and Buddhist Simbols of . Wayman. G. 55 i dalje. Religionswissenschaft. 112 i dalje. 1973. C. Wayman. 63—64. 1959). Budističke izvore o Märau naveo je i komentarisao J. M e đ u t i m . Aspects du Bouddhisme (Pariz. Buddhism and the mythology of evil (London. »Contributions regarding the thirty-two characteristics of the Great Person«. Festschrift F. Ulazak Bodhisatve u hram poređen je s jednom epizodom iz Pseudo-Mateja (gl. Paralelle zum Darstellung Jesu im Tempel«. delo. A Study in Ancient Indian Materialism ( N j u Delhi. 44—73. nav. 1951). »Studies in Yyma and Mära«. Przyluski. up. Deadalus. up. Missionswissenschaft u. svi idoli su popadali ničice pred njom«. koji je preveo veliki broj opisa (str. 312—325. 87 i dalje). str. str. F.. O simbolizmu »Velikog Čoveka« (mahapuruša) videti: A. str. O traganju za prosvetljenjem videti: A. Weller (Lajpcig. W. up. 243—260. 132—34. JRAS. While she stresses the political and social doctrine of early Boddhism. 1927. Foucher. »The Age of Transcendence« (u: Wisdom. Revelation. Liebenthal Festschrift. Fouoher. 210. A. one has the feeling that the heart of Buddhism does not lie there«. W. »L'épisode d'Asita dans Lalitavistara«. L'Enseignement de Vimalakirti (Luven. it hardly strikes us as a particularly 'bourgeois' philosophy. str. 1895). Epizoda o rišiju Asiti opširno je ispričana u Lalita-Vistara. 112—131. 148. 115—123. str. O Maraovom iskušavanju videti E. str. J. 1935. 8—20. 1957). str. delo. (prir. 121. 1962). str. de Yong. 815—840. str. »La place de Màra dans la mythologie bouddhique«. 1975. 1954. C. 38. II. komparativna analiza sa iskušenjem Isusa (Luka 4 : 1—13). .. f. Regamey. str. nap. K. hair and usnïça crown«. La Vie du Bouddha. VI i komentar Henri de Lubac. prevod tog odlomka kod Foucher. up. 358. pogl.346 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja suggests. Mara and Buddha (Lajpcig. Zeit. 4. Stella Krainrisch. 3. koji takođe navodi i odgovarajuću ikonografiju. str.) K. Luka. and Doubt: Perspectives on the First Millenium B. 101 i dalje. 1962) str. Santiniketan. up. te dve epizode stoje u suprotnosti: dok su egipatski idoli pali zauvek. J. 1928. Brinktrine. 25—35). str. 5. 3. str. str. 1954). « . Satan and Mära. isto. 1—34. A. Lokäyata. 1959. Sa Asitinim predskazanjem poređena je epizoda u kojoj stari Simeon. T. III. str. Maisson. Na temu »Sedam koraka« nailazimo i u Marijinom rođenju. . Lamotte. Videti takođe J. str. 27. Coomaraswamy. 55 i dalje. Le Protoévangile de Jacques. La religion populaire dans le canon bouddhique pâli (Luven. Videti takođe: J. str. 204—205. A. dotle su brahmanska božanstva pala ničice u znak odavanja počasti budućem Spasitelju. 1942). 148—160. »Encore à propos du Lalitavistara et de l'épisode d'Asita«. O. Windsch. videti Fušeov komentar. primajući u ruke malog Hrista. 1—7) str. Ling. X X I I I ) : »Kada je Blažena Marija ušla u hram (egipatski) s malim detetom. str. O materijalistima (Lokajata) videti bibliografiju. La vie du Bouddha. str. 103—113 i E. Pored toga videti i: Debiprasad Chattopadhyaya. »Die buddhistische Asita — Erzählung als sog. Boyd. blagosilja Boga (»jer m o j e su oči videle spasenje koje n a m s p r e m a š . nav. Asiatische Studien. Journal of Indian Society for Oriental Art (Kalkuta). 214 i dalje. pošto je Hrist srušio kult lažnih bogova. Roy (Sino-Indian Studies. 126—127.

Fussman) je nedavno dokazao da je Mara u davna vremena u nekim krajevima bio smatran vrhovnim bogom. 1970. 1964. str. Valdšmita (E. Prince. 54. nav. O »božanskom oku« (divjaćakšu) videti reference u tekstovima palijskog kanona i poznije literature E. I '(Oksford. Izvore. delo. »La Légende de Sundara et les funérailles de Bouddha dans l'Avadanašataka«. str. str. O prvim preobraćenjima videti A. Fisman (G. Hocart. nav. str. 123. Niz stanja o kojima priča legenda o Budi analizovao ie Lamotte. G. 1964. 267—272. E. »The Symbolism of sovereignity in Indian according to iconographv«. nap. Aubover. 1881). str. 1. 552 i dalje. Law. u: Journal of the Oriental Society of Australia. 1952. O »čudotvor nim moćima« (siddhi) i Budinoj zabrani njihovog ispoljavanja vidi Le Yoga. 98—99. L'Enseignement de Vimalakirti. »Le Bouddha insulta-t-il Devadatta?«. Indian Antiquary. i infra 159. str. I. »Der Buddha preist die Verehrungswurdig- . videti talkođe: A. Die Ueberlieferung von Devadatta. »The Chakravarti concept and the Chakra (wheel)«. B. str. 368—371.. EKade. Waldschmidt. 168—169. map. M. E. Waldschmidt) navedene supra 147. str. Ris Dejvids i Herman Oldenburg. str. prev. Vinava Texts. 21—70. 211—240. Mukherjee. 71—91. posebno str. 1968). str. E. IIJ. B. »Buddha and Devadatta«. O poslednjem Budinom obedu videti A. »La nourriture offerte au Bouddha lors de son dernier repas«. koji govore o prosvetljenju. Indian Art and Letters. »Les controverses relatives à la nature de l'Arhant dans le bouddhisme ancien«. C. 1977. 1957. 87—118. 1970. Przylu&ki. V. O arhatima. O Budinom pogrebu videti: C. »Le partage des reliques du Bouddha«. 55 i dalje. 107—115. str. A. V. Soundara Rajan. 52. isti. 718—756. »Pour une problématique nouvelle des religions indiennes anciennes« (JA. 1971). »La transformation miraculeuse de la nourriture offerte au Bouddha par le brahmane Kasibhâradvâja«. O Budinim relikvijama videti: J. 341—367. 1938. 27. u: Mélanges d'Indianisme. naveo je Foucher. O simbolici drveta Buđenja. BEFEO. 1923.kritička bibliografija 347 Evil (Lajden. u: Études tibetaines dédiées à Marcel Lalou (Pariz. 1966). delo. BSOAS. str. Journal of Indian History. str. Palijske i sanskritske izvore o besedi u Benaresu naveo je Lamotte. 30. Bareau. 1962. 61—71. 150. str. 33. »Reste von Devadatta-Episoden«. de Lubac. Istorija prve budističke zajednice (samgha) ispričana je u Mahâvagga. Waldschmidt. 1975). 200 i dalje. Foucher. 52 i dalje. ZDMG. Histoire. 57. in den Kanonischen Schriften (Minhen. 53. »The Concepts of Buddhahood in earlier and later Buddhism«. str. 1—10. Mephistopheles et VAndrogyne. Journal of Oriental Research (Madras). up. »An account of the Six Hair Relies of the Buddha (Chakesadhatuvamsa)«. up. J. str. 181 i dalje. H. Louis Renou (Pariz. up. 4. 193—204. Mélanges Chinois et boudiques. 241—250. 85—90. 1935—36. 26—36. str. Videti i studije E. 1925. O simbolizmu ćakravartina ( = Vladar sveta) videti: J.. der Widersacher des Buddha. str. 12. str. O »rope-trick« koji je koristio Buda. i 149. str. up. up. T. O Devadatinom otcepljenju videti A. 265. Vaudeville. Lamotte. Histoire. K. str. Bareau. 7. Aspects du Bouddhisme. str. Lamotte. 363—64. 28.

Heinrich Zimmer. 207—284 (isto. Opšte studije: H. Les expiations dans le rituel ancien des religieux jaina (Pariz. Jozef Deleu. C. str. 1884. pt. Bashama. str. XXII. ali bi isto tako mogao poticati od izraza a đivat. I. O mitologiji . 1925). fasc. E. XLV). 1962). Veliki broj tekstova. sv. što predstavlja aluziju na osnovnu doktrinu. 152—153. 1967). L'Inde classique. Caillat. E Lamotte. str. a najbolja monografija ù kojoj su karišćem i tamulski izvori jeste monografija autora A. II Gianismo (Torino. II. O asketama i drugim vernioima. SBF. str. W. Videti takođe bibliografije § 190. 1965). Oksford. 1934). Buddha und Mahävira (Minhen. 6 i dalje. Religionsgeschichtliches Lesebuch. Jaina Bibliography (Kalkuta. Đainsku umetmost i ikonografiju naročito je inspinisalo dvostruko Mahavirino »rođenje«. videti bibliografiju. među kojima možemo izdvojiti kao naj- . 7. I. 7). 191]. 1970.i ikonografiji Paršvi i Tirthankara. 1951). str. Jacobi. 14). Philosophies of India. 1934). po kojoj treba proći kroz puno egzistencija pre nego što se stigne do oslobođenja. isti. prev. Pored toga. L.348 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h ideja keit seines Reliquien«. 212—213. »Die Mythologie des Jinismus«. N. 252—253. III. SBE. str. up. 1105—1145). str. sv. 7 [ = Gat«a Sütras. Die Jainas (Tibingen. I.. Berlin. 388—89. von Glasenapp. L. isti. videti i J. Gaina Sütras (Oksford. može se koristiti u engleskim prevodima. 181—234. 1926). 154. Government Press. Jacobi. »The Conqueror's Life in Jaina Painting« (Journal of Indian Societv of Oriental Art. str. L. ponovo objavljeno u Turfan (Getingen. knjizi Von Ceylon bis 151. »dug kao život«. Histoire. Termin ađivika objašnjavan je korenom ađiva. 1927. navedenu vi Le Yoga. 417—427. Kalkuta. Jozef Deleu. Alsdorf. Pariz. Brown. Najpotpuniji izvor o Gosali je đainski spis Bhagavati. La religion djaina. 155. 511—516. indo-arischen Philologie u. W. Worte Mahaviras (Getingen. Najznačajniji prevodi đainskih tekstova: H. up. 1935. 1887. Quellen z. II. dec. Filliozat. Bibliografija i opšte studije: C. napisanih na paliju. Jain. État présent et tâches futures (Pariz. 1926). Leumann. 389. navedenu u Le Yoga. što znači »način življenja ili opredeljivanje jedne klase za određeni način života«. Smithsonian Institution. Ananda K. O Makhaliju Gosâli i ađivikama videti bibliografiju. 1926. 270—273. Schubring. H. Tiruparuttikunram and its temples (Madras. Religionsgeschichte. A. str. délia Casa. Les études jaina. History and Doctrines of the Ajîvikas. »Le Jinisme« (Histoire des religions. T. C. 15. II. Akaränea Sutra. À vanished Indian religion {London. N. Le Canon jaina). Coomaraswamy. Guériinot. 1945). str. W. str. Ramachandran. Die Lehre der Jainas nach den alten Quellen dargestellt ( = Grundriss d. X X I I . 1—18). Der Jainismus (Berlin. 1965). Altertumskunde. Schubrig. str. Miniatures paintings of the Jaina Kalpasütra (Vašington. up. Budinim savremenicima. 1935). O svetlosti koja je obasjala noć Mahavirinog rođenja. »Die Mythologie des Jinismus« u: Wörterbuch der Mythologie. sv.

Buddhist Texts through the Ages (Oksford. Khuddakapatha. 287—292. O obrascu dvanaest uzroka videti: Surendranath Dasgupta. E. A. prev. T. isti. str. Sacred Books of Buddhists. 1913). prev. J. Woodward (London. » B o u d d h i s m e et Upanishad«. delo. 1935. BEFEO. 77 . L'Enseignement du Bouddha d'après les textes les plus anciens (Pariz. str. 1935). delo. L. E. de la Vallée Poussin. 1959. M. C. A Barreau. str. B. nav. str. franc. Njujoik. V. Lamotte i J. Vidi isto str. 1932. de la Vallée Poussin. Translation Series 22. prev.. A. Die Lehre der Upanishaden und die Anfange des Buddhismus (Getingen. F. O doktrini anatte videti L. Early Buddhist Scriptures (London. 1977). 13—82. 1896. 13—14. Conze. W. 157. II (Puna. 1954. Hare (London. Lord Chalmers. 79 i dalje. 7. F. 1962). Law. 1904). Bareau. Harper Torchbooks. A. 1932—36. Minor Anthologies. Thomas. Walleser. »Kamma. »Pratityasamutpada«. str. »Le bouddhisme indien«. 1917—1930. 1925). 1922) str. 1931. 32. Rahula. Le Bouddhisme (Pariz.kritička bibliografija 349 važnije: Dialogues of Buddha (Dïghanikâya). Ed. Videti takođe M. Rhys Davids i F. II. Minor Anthologies I. L. L.Lilian Silburn. Buddhist Scriptures (Harmondsvorth. 141—169. str. Woodward (Oksford. Buddhisme: its essence and development (Oksford. or the Buddhist Law of Causation«. str. Further Dialogues of Buddha (Majjhimanikâya) prev. C. 32. The Book of Gradual Saying (Anguttaranikâya. 9. W. III (Payot. P. 2—4). 1915). prev. Przyluski. Dhammapada. prev. T. nav. Etudes et matériaux. Sacred Books of Buddhists. 158—175. Law Volume. 1966. str. 1937. 2 toma (Oksford. 227—234. 9—67). The Book of Kindred Sayings (Samyuttanikâya). Up. 1926—27. delo. Hermann Oldenberg. 1961). pt. Translation Series. A. J RSA. 10. Edward Conze. Buddhist Thought in India (London. »The Formulation of the Prattîtyasamutpâda«. 3 toma (Oksford. str. Le bouddhisme. str. K. str. Thera Narada. Payot. Rhys Davids (Oksford. 1956. C. 1946). 34 i dalje. 40 i dalje. nav. str. Buddhism in translation (Kembridž. F. seine Lehre und seine Gemeinde (Berlin. A. Warder. Woodward i E. 1964). Literatura o osnovnim načelima Budinog učenja dosta je obimna. E. 18. »Le bouddhisme indien«. 240—243. Indian Historical Quarterly (Kalkuta). str. Buddha sein Leben. Conze. isti. 1959). takođe L. Mas. A History of Indian Philosophy. Udana. Théorie des douze causes (Gent. Nirvana (Pariz. Pali texts Society. B. 156. Harper Torchibooks. 11—69. I (Kembridž. 1952. S. 1965. Die Philosophische Grundlage des alteren Buddhismus (Hajdelberg. 7). i K. Među antologijama izdvojmo kao najkorisnije: H. Walpola Rahula. BSOAS. nekoliko izdanja). 24—27). 5—6). »On the Relationship between Early Buddhism a n d other Contemporary Systems«. Conze. Bibliografiju prevoda dao je André Bareau. 1899—1921: Sacred Books of The Buddhists. izdanje 1921). »l'Histoire de l'étude du bouddhisme indien«. 1881. Le Bouddhisme dans son Essence et son Dévelopment. Warren. 16 i dalje. Najbolji opšti pregledi su: Ed. u: Les Religions de I Inde«. 8). 9—246) str. Sacred Books of Buddhists. T. Ris Dejvids. str. W. 43—63. 16). C. prev. Bouddhisme. Rahula. Banerjee. »Verses of uplift« and Itivuttaka »As it was said«. 1951. 84 i dalje. C. 261—264.

1954. 1918). str. Le Yoga. delà Vale Pusena i T. 223—252). W. up. 1—37). 159. Ščerbackog (Th. 221—248) i polemike između L. 160. str. E. 5. Stciherbatsky. A gledišta ščerbackog videti u: The Central Conception of Buddhisme and Meaning of the World »Dharma« (London. Le Yoga. 91 i dalje. 183 i dalje. Die Buddhistische Versenkung (Minhen. bez datuma). 1950). (HJAS. de la Vallée Poussin. E. 44. Le Bouddhisme. T. The Buddhist Nirvana and its western Interpreters (Čikago i London. 173 i dalje. 102 i dalje. 4. naročito poglavlja o Hermanu Oldeiibergu (str. str. str. Cambersburg. 1968). Strukturen yogischer Méditation (Beč. videti još Gerhard Oberhammer. 107—121). 1928. Fridrih Hajler (Friedrich Heiler) je analizovao pojam nirvane kao religioznog iskustva: up.. 1938. 1927). Museon. str. 1917). 3. Immortalité et Liberté (Pariz. O problemima koje postavlja najstariji budizam videti Frank Reynolds. up. 273 i dalje. 0 »Vrhunskoj spoznaji« (abhiđnja) videti L. Nirvana (Pariz. 178 i dalje. Brisel. The Early buddhist Theory of Man Perfected: A Study of the Arhat (London. A. str. 1956). up. de la Vallée Poussin. str. str. 1931. 384 {bibliografija o »čudotvornim moćima«). L. 60 1 dalje. A. isto. takođe: Isaline Horner. isto. »Nairatmya and Karman«. izdanje. »Le Bouddha et les Abhijnàs«. i navedenu bibliografiju. Up. bibliografija. »Die drei Richtungen in der hilosophie des Buddhismus« (Rocznik Orjentalistyczny. Prva tumačenja de la Vallée Poussin videti u The way to Nirvâna: Six lectures on Ancient Buddhisme as a Discipline of Salvation (Kembridž. 248—296). »Buddhica«. takođe Maryla Falk. 137—160). 158. 383 a dalje. Conze. Buddhist Meditation (London. »Le bouddhisme indien«. str. . str. Le Yoga. 189—222). 1937. str.350 i storija verovanja i religijskih ideja i dalje. Rhys Davids (str. 1936). 1975) str. Izvrstan istorijski pregled zapadnih tumačenja nirvane dao je Guy Richard Welbon. od istog autora. 1934. 6. 1923). posle duge polemike svaki od ove dvojice naučnika prihvatio je tumačenje njegovog protagoniste. F. Buddhist Meditation in the Southern School (London. i C. 1937. de la Vallée Poussin. u: Louis de la Vallée Poussin Mémorial Volume (Kalkuta. 169 i dalje. 194—220). str. 335—342. up. 1977). Grace Constant Loimsberry. str. Pensilvanija. O odnosima između Joge i budizma vidi L. O đainama i dhamajogi videti L. »Musila et Narada« (Mémoires chinois et bouddhiques. 123 i dalje. 10. O »putu ka nirvani« i simbolizmu inicijacije videti M. 429—464. Th. 1972. str. O budističkim tehnikama meditacije videti Le Yoga. Međutim. O arhatima videti Le Yoga. 1925) i u članku »Nirvana« u Indian Historical Quarterly. »Le bouddhisme et le Yoga de Patanjali« (Mémoires chinois et Bouddhiques. de la Vallée Poussin. str. 382—83. isto. Eïïade. M. i The Conception of Budhist Nirvana (Lenjingrad. EMade. str. »The Two Wheels of Dhamma: A Study of Early Buddhism« (u: The two weels of Dhamma. up. Conze. Bareau. 347—48. »A bibliographical Essay on Works related to Early Theravada and Sinhalese Buddhism«. Eliade. str. 6—30. str. Stcherbatsky) (str.

Religion und Kultus der Rômer (II izdanje. str. nazvane »teramara« (»po terra mar(n)a. naselio je severnu Italiju u II milenijumu: ti narodi su bili tvorci civilizacije. La Religione di Roma antica (1939). Dumézil. videti. koje su znale za metalurgiju bakra i primenjivale spaljivanje. 1960. 1967. L'Absolu en philosophie bouddhique. Contribua alio studio del diritto auguróle. 1961. 67 i dalje. Phases in the Religion of Ancient Rome (1932). Scholem. 402 i dalje. 154). Izbor prevedenih latinskih tekstova možemo naći u Religionsgeschichtliches Lesebuch. BreMch. str. »Briser le toit de la maison: Symbolisme architectoniques et physiologique subtile« (u: Studies in Mysticism and Religion. koje je i danas pouzdano. Kurt Latte. 1956—1960). str. I. fasc. 100 i dalje. 1962). isti. 1961. 131—139). crpli đubrivo«. 107—405). prema predanju. 64). I—II: La Conquista del primato in Italia (II izdanje. i zapažanja Pierangelo Catalano. Posle objavljivanja delà G. sadrži nekoliko poglavlja o društvenim strukturama i arhajskim religijskim idejama (str. 1972). milenijuma Lacijem je vladala civilizacija vilanovijanskog tipa. Torino. de Sanctis. G. Firenca. str. Cyril Bailey. Pariz. Évolution de la notion d'asamskrta (doktorska teza 1951). Prvi talas ariofonskih populacija. Rome et la Méditerranée occidentale. Histoire psychologique et politique de la religion romaine (1957. La religion romaine antique (1955). 1938. Minhen.kritička bibliografija 351 O mističnoj strukturi asamskrita videti André Bareau. 1970) — gde autor kritikuje Dimezila a da ga nije čitao (up.masnoj zemlji'. pre svega. Pareti. 32. G. L. Wissowa. . Latte. A. iz koje su seljaci. Franz Altheim. O slikama uništenja uslovljenog sveta (Budinog »razaranja kuće« i »rušenja krova« koje čine arhiati) videti Eliade. iako korisne zbog dokumentacije. Od opštih istorija treba pomenuti: A. str. Die Religion der Rômer . Primordia civitatis (Rim. isti. Drugi talas je stigao krajem II milenijuma i to su bili Vilanovijanci: oni su znali za upotrebu gvožđa i pepeo pokojnika polagali su u u m e od pečene zemlje koje su zakopavali na dnu bunara. 5: K. Études sur la religion romaine (Rim. Početkom I. presented to Gershom G. izdato je još nekoliko opštih pregleda religija u doba carstva i republike. Piganiol. Les religions étrusque et romaine (1948). II izdanje 1973). A History of Roman Religion (London. nemačko izdanje 1931). Revue Belge de Philologie et d'Histoire. 7—50. koja je takav naziv dobila zbog bogatstva u organskim materijama. Storia di Roma. Histoire de Rome (V izdanje. 1912). I (Torino. Izuzetno bogatu literaturu o prvobitnoj Italiji i poreklu Rima naveo je Jacques Heurgon. 542 i dalje. JerusaMm. Images et symboles. Storia dei Romani. SMSR. str. Robert E. Grenier. II 'izdanje 1974). Dumézil. Nicola Turchi. Jacques Heurgon. Romische Religionsgeschichte (1960. inter alia str. 1959). 161. A. 39. ove stranice se ipak moraju čitati veoma oprezno (videti kritiku G. 311—354 i brojne Dimezilove primedbe koje s m o ovde naveli). Palmer. 1951). Rome et la Méditerranée occidentale jusqu'aux guerres puniques (1969) str. The Archaic Community of the Romans (Kembridž. Delo: Pietro de Francisci. Pierre Boyancé. ali videti kritiku A. Jean Bayet. La religion romaine archaique (1961.

. L'héritage indo-europeen à Rome (1949) i naročito Mythe et Epopée. A History of Roman Religion. Roman Myths (London i Njujork. A. str. 121—145). III izd.. Religion romaine archaique. Osim najpoznatije verzije — da je nestao za vreme jedne oluje — jedno drugo predanje saopštava da su ga zbog tiranskog ponašanja ubili senatori koji su ga potom raskomadali i k o m a d e tela. str. 2. Altheim. rom. Dva bogalja. 0 mitološkom modelu rata sa Sabinjanima up. 1—26. str. L'Héritage. Le mythe de l'éternel retour. str. str. naročito str. Tabulae Iguvinae (Rim. O italskim. 127 1 dalje. Religio Iguvina. G. Die Heilige Stadt (štutgart. O Iguvinskim pločama. 18—33 (Rel. antique. mesapijskim.352 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a u. 7—33). archaique. 16. otkrivenim u Gubiju u Umbriji. str. Jmira. 259—437. str. 137 i dalje. Dumézil. str. »Les trois grands dieux d'Iguvium« (u: Idées romaines. Up. takođe F. »The Indo-Europeain myth of creation« (isto. 56. u: Storia delle Religioni (fondata da P. Fasti. up. O mitologiji Romula i Rema videti Michael Grant. I (1968). izneli. 1971). Philologische und Religionsgeschichtliche Studien zu den Tabulae Iguvinae (Beč. skrivene pod odećom. 1964). 290 i dalje. str. G. O simbolizmu predskazanja (dvanaest orlova koje je video Romul) videti Jean Hubeaux. 155). sadrži neiscrpan majdan informacija. VI izdanje. a drugi žrtvujući svoju desnu ruku pred etrurskim poglavarom u jednom heroj- . 82 i dalje. Prevod sa komentarima J. archaique. Granta. čiji tekst detaljno opisuje rituale jednog svešteničkog kolegijuma (očišćenje grada i lustracija stanovništva) videti J. str. O indoevropskom nasleđu vidi G. Jaan Puhvel. Torino. Werner Müller. 2. Dumézil. 9—51 (Roma quadrata). tekst i komentar 1962). str. Rom arch. Plutarque.. reprodukcija jednog članka objavljenog 1955). Frazer. 499—500. opsednut Parćandma: »jedan zahvaljujući vidovitosti svoga oka. W. Les grands mythes de Rome (1949). Eliade. 30 i dalje. gde su analizovana predanja o prva četiri kralja. str. O kosmogonijskom značenju osnivanja gradova up. delo. »Le religioni dell' Italia antica«. d Gajomarta. prikrivenim u »priči« o Horaciju i Kirijasima i u priči o Koklesu i Scevoli videti G. I—V (London. str. 673—724 (dobra bibliografija). 1975. 167—178. Horace et lès Curiaces (1942) i La rel. 1957). 1927) i u delu Fredericka C. J. 1961). 1921) str. diretta da Giuseppe Castellani. takođe Les dieux souverains des Indo-Europeens (1977). up. 91 i dalje. G. paleovenetskim. I. Le mythe de l'éternel retour (novo izd. 162. II. Ovide. The Fasti of Ovid. u rimskom mitu ta epizoda je s Rema preneta na njegovog brata blizanca »zato što jedan čovek može biti ubijen samo jedanput« (nav. rom. Mythe et Epopée. La rel. 1919). Poultney. The Bronze Tables of Iguvium (Baitimor. 27. str. 90 (gde autor navodi i ranije svoje radove). Eliade. rom. 1969. str. Dumézil. str. der Synkretismus der Kaiserzeit (Tibingen. Den y s d' Halicarnasse. Pfiffig.. Dumézil. Ancient Roman Religion (Njujork. itd. Romulus. 157 i dalje. »Reimus et Frater« (HR. kao i antičkim sicilijanskim religijama vidi opšti pregled Aldo Luigi Prosdocimi. Devoto.. O indoevropskim mitološkim motivima. 1969) str. 146—157). 497. str. Kokles i Scevola Kiklop i Levak naizmenično spasavaju Rim. 1959: tekst i komentar. Tacchi Venturi. 158 i dalje. Pivel ovu verziju poredi s komadanjem Puruše. Bruce Lincoln.

] u hram Spes«. Brisel. 36 a dalje (sa ranijom bibliografijom). 27—51. H. Fugier. augur maiestas i gravitas. »Les énumerations de prodiges dans 1' oeuvre de Tite-Live« (Revue de Philologie. str. takođe P. G. Blooh. R o s e (up. Review. a zatim prinošenju žrtava. 1951—52. Dumézil. arch. 2 t. Jedan spisak koji n a m prenosi Varan nabraja božanske entitete koji upravljaju pojedinim trenucima zemljoradničke aktivnosti: Veruactor je bio zadužen (za ugar). 109—130) i H. 1950. »Čitav grad predao se pokajničkim ceremonijama«: najpre lustracijama. J. žorž Dimezil je dao briljantnu analizu izvesnog broja rimskih religijskih pojmova. Ljudi su po poljima u daljini videli utvare odevene u belo. 177—205). La rel. II culto privato di Roma antico. str. 90). str. Sarritor (za plevljenje). Junoraino koplje s â m o se premestilo. »Préssages figuratifs déterminants dans l'antiquité gréco-latine« (Hommages à F. O specifičnom karakteru rimske religioznosti videti Pierre Grimai. žrtvujući desnu rubu čeljustima demona-vuka.. žrtvujući oko. 51 i dalje. str. str. O domaćem kultu videti A. Videti diskusiju o tezama H. 1. 1896—1903. težine 40 Mvri i uneto u n j e n hram. p o t o m je Junoni bilo darovano zlato. credo i fides. Up. u nizu svojih studija koje su ponovo objavljene u Idées romaines (1969). Imporcitur i(za duboko oranje) Institor (za setvu). str. Ve section. up. Conditor (slaganje). Cummont. god. Dumézil. Annuaire de l'École Pratique des Hautes Etudes. Harvard Theol. nap. I. 163. stiče natprirodno saznanje. 1950). Schilling. itd. 1974. Grimai. 16. R. »Sacer« (SMSR. 126—142). R. itd. a na Aventinu posvećena je njena bronzana statua. »'Fides' et le secret«. Tit Livije ( X X I . 584 i dalje (str. Subruncinator (za okopavanje). str. objavljeno ponovo u Croyances et rites dans la Rome antique. str. rom. 31—152. str. Bayet. Ćoravog i Sakatog. rom. de Saint-Denis. »Magie et religion à Rome«. Dumézil. O religijskoj ulozi cudâ videti J. U Picenumu pljuštalo je kamenje. Wagenwoort (Roman Dynamisme.kritička bibliografija 353 skom činu lažnog zaklinjanja«.. a drugi. Zapitane šta da se radi. str. videti takođe Dimezilove primedbe. 172—206. Vidi E. str. Rel rom. u Rel. 1936. Ova legenda i m a svoju paralelu u skandinavskom paru bogova. La Civilisation romaine (1960) str. str. arch. ~ 218. 44—63).. Occator (za drljanje). 1951. ponovo objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. La Rel. M essor (za žetvu).: »Na Forumu boariumu jedan vo se sam u s p e o do trećeg sprata i odatle stropoštao«. Georg. 21). str. ius. rom. 1942. Spisak je uzet iz Libri iuris pontificii Fabiusa Pictora. rom. RHR. 141—55. . Les prodiges dans l'antiquité classique (1963). 1971. o d n o s n o Odina i Tora. 22 . str. 31—55. takođe Dario Sabbatucchi. Recherches sur l'expression du sacré dans la langue latine (1963). de Marchi. Promitor (za smeštanje letine u koševe). 85 i dalje. G. 62) priča o čudima koja su se desila u toku jedne od najdramatičnijih zima u periodu punskih ratova. »od kojih prvi. 1967—68. Oburator (za površinske radove).. bibliografija). arch. I. . Grom je udario [ . spasava bogove (Dumézil. »predstave brodova zablistale su na nebu. J. str. »Les Feriae Sementinae« (RHR. a n a v e o ga je Varon u tekstu koji je sačuvao Servije (ad. 23. archaïque. 184 (paginacija knjige). arch. Connecter (za prevoženje). Bayet. str. La rel. Sibilinske knjige su naredile devet žrtvenih dana. naročito »Numen and Mana«. 91—101). 590. up.. 164.

nav. up. str. arch. 339 i dalje. vreme se obeležavalo svetkovinama. Börner.. Videti takođe Giulia Piccaluga. Ovide. 16—29. Delatte. avgusta. str. Elementi spettacolari nei rituali festivi romani (Rim. I. O sveštenstvu videti J. navedeno prema Macrobe. 48. 45. Dumézil. Lemuri koji pohode domove u vreme majskih svetkovina Lemurija. 1965). XI. delo. nav. 32. delo. J. 9—10) reprodükovao je i komentarisao Dumézil. G. nisu isto š t o i larve koji dolaze i uznemiravaju žive u bilo koje doba godine. rom. Journal of Roman Studies. delo. Bayet. nap. Romulus. »Le rex et les Flamines mairores« u: The Sacred Kingship (Lajden. Die heilige Stadt. I. VIII. str. 5. 373. Ali termin mundus je takođe označavao i jamu u koju je Romul bacio prve plodove »svega što se po običaju smatra dobrim. 1969. Dumézil. 479—549. str.. 1957). delo. 567—583. Ahnenglaube im alten Rom (ARW. str. nav. J. 397—411. Henri de Bonniec. kao i u svim tradicionalnim društvima. delo. 175—184. Wissowa. Death and Burial in the Roman world (1971). 1959). Rel. 1876—1886). 16. »Penates e Lares«. C. 305 i dalje (templum). 89 i dalje: i 298 (bibliografija). 1958. Rel rom. M. 292 i dalje (pomerium. str. a takođe i malo zemlje poreklom iz postojbina njegovih drugova (Plutarque. 248 i dalje. SMSR. 100. str.. K. nap. Up. str. str. L. da tako kažemo. Toynbee. 33. étrusque et romaine. Contributi allo studio del diritto augurale. Formulu devotio (Tite-Liive. 188—200. O rexu i njegovom odnosu prema vrhovnim flaminima up. Dumézil. str. 165. 2. O rimskom kalendaru videti A. str. U Rimu. str. 1—4.. kada se otvara mundus. Römische Religionsgeschichte. 234—415. Le culte des Cérès à Rome (1958). novembra. Rodhe. str. otvorene dveri tužnih podzemnih božanstava« (Varron. ponovo objavljeno u Idées Romaines. bibliografija). G. 356—58. 156—66). 407—17. raka koja vodi u podzemni svet. Handbuch der römische Alterthümner (I—VII. Recherches sur quelques fêtes mobiles du calendrier romain (Lijež. str. arch. »Mundus patet«. »Some aspects of roman marriage ceremonies and ideals«. 195—212. str. Saturnalia. Histoire. F asti. Grenier. Mommse. Mrtvi se vraćaju još 24. 108 i dalje. Rheinische Museum. 81—87. O svetim mestima — pomerium (gde su se nalazile zidine) i templum (posvećenom inauguracijom) — vidi Pierangelo Catalano. Piccaluga. W. oktobra i 8. onda su. 118. 94 i dalje. vezanim za određene periode u godini i njihovim božanskim zaštitnicima. Latte. 1930. 1938. 1943). str. Die Kultsatzungen der romischen Pontifices (Religionsgeschich- . nav. 821—824). »La préhistoire des flamines majeurs« (RHR. 24—27. izd. 177. 18). Rel. Videti Stefan Weinstock. takođe Gordon Williams. O svetkovinama. Müller. I. 1961. G. IV. 111—123. to upravo objašnjava poseban značaj pridavan kalendaru. str. i po prirodi neophodnim«. str. III. i bibliografija k o j u je naveo Latte. Beiheft. Fêtes romaines d'été et d'automne (1975). Videti takođe Dumézil. Dumézil. nav. Ahnenkult u. str. Dumézil. 2. Marquart i Th. »Kada se otvori mundus. Dumézil. O manima videti F. O kolegijumu prvosveštenika i pontifexu maximusu videti G. up. str.354 is t o r i j a v e r o v a n j a i r e l i g i j s k i h i d e j a 600—610.

najvažnija pitanja diskusije u vezi s teorijama o razlikama između augurium i auspicium od Momsena (Mommsen) do M. tada je i kolegijum koji su imperatori toliko uvažavali. C.). Legenda kaže da ih je pribavio i postavio u Jupiterovam hramu imperator Tarkvinije. 52. G. Histoire de la divination dans l'antiquité. otvarali su 1. 9—20. Vorarbedten. saliji. 1955). Pasoli. p o n o v o objavljeno u Croyances et rites dans la Rome antique. Acta fratrum Arualium (1950. rom. Glavni obred fetijala je bio zahtevanje reparacija u i m e Rima. 579 i dalje. O ius fetiale up. str. up. nav.. str. pročišćene i prenete iz Jupiterovog u Apolonov hram. Svakoga dana po završenoj igri priređivali su gozbe. Idées romaines (1969) istr. Dumézil. 345—66). Rel. dodata im je i Carmina Marciana. str. Wissowa. 321—347. Al.kritička bibliografija 355 tliche Versuche u. 1957. 160 i dalje. »Les origines étrusques des Livres Sibyllins« (Mélanges A. 395—558. 559—574 o latinskim i sabinjanskim Reges augures i etrurskim kraljevima]. Rel. 1971. arch. Cirilli. revidirane p o d Tiberijem. str. str. E. itd. G. The History of Vestal Virgins of Rome (2. 581—82. O dvanaestorici Arvalske braće up. I str. zahvaljujući izaslanicima poslatim u Eritreju. 550—564. R. on bi se vraćao i kroz trideset i tri dana svečano objavljivao rat. 23» . 1940. Guizzi. O augurima i kolegijumu augura videti A. prestao da postoji. odnosno sa Kapitola na Palatin za vreme Augusta.. O solidacijama videti Wissowa.« (Dumézil. G. U sacerdozio di vesta (1968). Gagé. str. Godine ~ 3 6 7 . izd. 109—268. str. obnovljene i ponovo sastavljene. Dumézil. Valetona ii U. 5—14.. Bloch. rom. Aus romischen Priesterbuchern (1939). Hermes. II Sacerdozio delle Vestali romane (Firenca. 1936). 32. pohađajući u neprijateljsku zemlju koplje ili drenov kolac (Tite Livđje. J. Kolija (Goli). Giannelli. J. Norden. Jean Bayet. sastavljen od pet patriaija i pet plebejaca. str. 0 poreklu Sibilinskih knjiga videti takođe J. Bleicken. Pontifikal-Kollegium« (Hermes. Godine ~ 213. tekst i komentar). Ma koje bilo poreklo ovih Knjiga. Worsfold.. O fetijalima. 1933). str. Išli su kroz Grad i na posvećenim mestima uz p e s m u (carmen. Gisen. Ukoliko fetijalov zahtev ne bi bio udovoljen. Les prêtres danseurs de Rome: Étude sur la corporation sacerdotale des Sàliens (1913). F. Contributi àllo studio del diritto augurale. 1917. IV (1882). 0 vestalkama videti T. 25. 9—44). 63—78. str. str. 196—204. str. konačno su spaljene početkom V veka za vreme Stiliha. str. I. Ernout. kada su često bile konsultovane. u m e s t o kolegijuma od dva člana obrazovan je stalni kolegijum decemvira. Rel. 584—589. Pierangelo Catalano. »Le rite du fécial et le cornouailler magique« (1935. rom. Aspetti juridici del sacerdozio Romano. up. Dumézil. delo. Apollon Romain (Pariz. Dumézil. str. O saliima videti R. »Spaljene zajedno sa Kapitolom u vreme Sule. 26—38. Bouché-Leclercq. 21—28). delo. »Oberpontifes u. već bile p o d jakim grčkim uticajem. »Sveštenioi-igrači«. Poreklo i istorijat Sibilinskih knjiga dosta su nerazjašnjeni. one su u vreme Drugog punskog rata. marta sezonu rata. 85. 285—287. 594). 1934). rex i auguralno pravo. »Zum Rituel der Arvalbruder«. nav. on je odmah potom obrazovao telo od dva člana koja su imala pravo da ih konsultuju. G. ali s a m o po naredbi i kada je trebalo rešavati državna pi